САДРЖАЈ

Увод.....................................................................................................................2

1. Теоријско-методолошка питања методике информатичког

образовања.....................................................................................................3
1.1. Појам методике информатичког образовања...................................3
1.2. Задаци методике информатичког образовања.................................4

2. Мултидисциплинарност методике информатичког образовања..............5

2.1. Oднос кибернетике, информатике и педагогије..................................5

2.2. Дидактика и методика информатичког образовања...........................7

3. Циљеви, задаци и садржаји информатичког образовања..........................8

3.1. Основни информатички садржаји........................................................9

4. Микроорганизација и извођење информатичког образовања...................9

5. Информатичко образовање и савремени наставни системи...................12

6. Информатичко образовање и интерактивно учење.................................14

7. Ученик и наставник у информатичком образовању................................15

Закључак............................................................................................................17

Литература........................................................................................................18

1
 УВОД
Развој информационе и телекомуникационе технологије и масовно коришћење у свим
сферама друштва створио је предуслове за темељитије информатичко образовање младих
људи.

Код нас је почетком прошлог века педагошка пракса обогаћена још једним наставним
предметом у основној и средњој школи. Најчешће се називао „Основи информатике“. Пре
увођења таквог предмета у школама млади су информатичка знања стицали ван школе.
Увођење информатике у школе није било најбоље осмишљено, јер се свело на проучавање
програмских језика (најчешће Pascal и Basic) што је стварало отпоре ученика који су
очекивали да ће овладати основне елементе информатичке писмености, научити да
управљају рачунаром, да уносе и обрађују текст, користе електронске изворе
информација.

Временом су измењени програмски садржаји информатике и они су усклађени

потребама и очекивањима ученика.

Иако у педагошкој науци постоји развијен систем дисциплина које се заједничким

именом одређујемо као методика ипак се сазнања из тих методичких дисциплина веома
мало аплицирају у наставу информатике и информатичког образовања.

Однос методике према другим педагошким научним дисциплинама и другим наукама

спада у недовољно проучене и теоријски осмишљене проблеме. Методика као научна
дисциплина је релативно самостална у односу на друге научне дисциплине.

Настава информатике и информатичко образовање у целини може се организовати и

изводити на принципима већег броја наставних система. Међутим, сви ти системи нису
подједнако примерени карактеру и суштини информатичког образовања.

Домети и перспективе унапређења наставе информатике и информатичког образовања

у целини свакако су детерминисани укупним променама и унапређивањем васпитно-
образовног рада на принципима савремених наставних система.

2
 1. ТEОРИЈСКО- МЕТОДОЛОШКА ПИТАЊА МЕТОДИКЕ
ИНФОРМАТИЧКОГ ОБРАЗОВАЊА

Теоријски гледано могуће је развијати толико специфичних методика колико има и

наставних предмета, с тог аспекта треба конституисати и посебну методику наставе
информатике, односно ширег информатичког образовања.

1.1. ПОЈАМ МЕТОДИКЕ ИНФОРМАТИЧКОГ ОБРАЗОВАЊА

Први од проблема у конституисању посебне методике информатичког образовања

свакако је стање и достигнути ниво развоја укупне методичке мисли. Научна методичка
мисао већ дужи временски период стагнира и знатно заостаје за развојем савремених
психолошких, педагошких и дидактичких сазнања.

Педагошка наука, а посебно општа педагогија и методологија педагошких

истраживања недовољно су проучавале савремене теоријско-методичке проблеме, па су се
у литератури задржала традиционална схватања основних компоненти методике. На
заостајање у развоју аутентичне методичке теорије и праксе утицале су и предметне науке.
Незаинтересованост предметних наука за стање и развој својих методика утицала је и на
научна сазнања у наставним садржајима а посебно на стварање теорије наставних планова
и програма.

У основи постоје четири групе термина којима се изражава суштина методике као
посебне научне дисциплине:

1. Прву групу чине они термини којима се методика директно веже за дидактику.
2. Другом групом термина изражава се суштина методике као посебне педагошке
дисциплине.
3. Трећу групу терминолошких решења налазимо на француском говорном подручју
у којем се најчешће користи назив методологија наставе одреженог предмета
4. Четврту групу термина чине она решења у којима се реч методика веже за
суштинске педагошке процесе али и за конкретан наставни предмет.

На основу већег броја дефиниција методика и новијих педагошких стратегија може се

методика дефинисати као посебна научна педагошка дисциплина која проучава
законитости процеса проучавања, учења, самоучења о стваралаштва у оквиру наставних
предмета, наставних система или савремених педагошких процеса.

3
Предмет проучавања је увек прецизиран појмовним одређењем саме научне дисциплине.
Имајући то у виду предмет проучавања методике информатичког образовања најопштије
речено су законитости процеса поучавања, учења, самоучења и стваралаштва у настави
информатике у оквируформалног и неформалног образовања.

Истраживачко подручје методике информатичког образовања је веома комплексно. То су,

пре свега, следећа питања:

1. Епистемолошко-методолошка питања или проблеми одређивања појма, предмета,

задатака и специфичне методологије истраживања и однос ове дисциплине са
другим педагошким дисциплинама.
2. Израда специфичног терминолошког система информатичког образовања који ће се
заснивати на педагошкој терминологији и терминологији матичних научних
дисциплина.
3. Законитости четири интегративно повезана процеса, процеса поучавања, учења,
самоучења и стваралаштва на информатичким садржајима
4. Домети и ограничења планирања, модела програмирања и груписања садржаја
информатичког образовања.

1.2. ЗАДАЦИ МЕТОДИКЕ ИНФОРМАТИЧКОГ ОБРАЗОВАЊА

У оквиру предмета и подручја истраживања свака научна дисциплина има дефинисане

задатке. Методика информатичког образовања има и специфичне задатаке:

 Утврђивање законитости процеса проучавања

 Научно-критичко вредновање резултата теоријских и емпиријских истраживања у
подручју информатичког образовања
 Сарадња са другима, посебно са граничним наукама и научним дисциплинама
 Перманентно праћење, анализизрање и верификација развојних токова
информатичког образовања
 Развијање посебних метода, техника и постуоака за истраживање информатичког
образовања као специфичног васпитно образовног процеса.

Поред примене педагошко методолошких сазнања методика информатичког образовања

мора теоријски осмишљавати и практично проверавати специфичне методолошке
поступке који су примерени специфичном процесу информатичког образовања.

Анализа методичке литературе показује да методичари недовољно пажње посвећују

теоријском осмишљавању и емпиријској верификацији специфичних истраживачких
поступака у методичком подручју. То је присутно и у методици информатичког
образовања што директно усправа њен развој у посебну научну дисциплину.

4
 2. МУЛТИДИСЦИПЛИНАРНОСТ МЕТОДИКЕ
ИНФОРМАТИЧКОГ ОБРАЗОВАЊА

Свака методика, без обзира на предметну област (изузев методике педагогије) има
карактер мултидисциплинарности ,чиме се изражава специфичан однос између педагошке
и предметних наука.

На садашњем нивоу развијености методика мултидисциплинарни односи

успостављени су са филозофијом, психологијом, социологијом и предметним наукама.
Мултидисциплинарност методика не представља механички скуп сазнања различитих
наука већ њихово функционално сједињавање на вишем стваралачком нивоу.

Мултидисциплинарност методике информатичког образовања произилази из

специфичних односа и релација са

1. кибернетиком,
2. информатиком,
3. педагогијом и
4. дидактиком

2.1. ОДНОС КИБЕРНЕТИКЕ, ИНФОРМАТИКЕ И ПЕДАГОГИЈЕ

Проучавање ових односа посебно отежава нејасна граница између кибернетике и

информатике. Ни педагошка наука односе са кибернетиком и информатиком није
теоријски и практично дефинисала.

Скоро сви познати светски аутори кибернетику одређују као науку о управљању
процесима или системима. У свим дефиницаја изражавају се три схватања. Према првом,
суштину кибернетике чини систем, односно његово владање, понашање и деловање.
Основу другог чини одређење према којем је кибернетика наука или научна дисциплина о
регулацији процеса. Трећу групу схватања чине они кибернетичари који у основну
дефиницију кибернетике укључују контролу и комуникацију.

Под утицајем кибернетике у другој половини двадесетог века конституисана је

информатика. Термин је конструисао Драјфус. Као и код кибернетике тако и код
информатике постоје различита схватања њеног одређења. Несагласност произилази из
различитих схватања појма информација. Постоје дефиниције информатике према којима
се покушава прецизирати њено подручје проучавања. Према таквим схватањима
информатику можемо дефинисати као науку која се бави прикупљањем, обрадом,
преносом и архивирањем података и информација.

5
 И појам педагогије није лако дефинисати. Код нас постоје два схватања. Према једном
педагогија је наука о васпитању а према другом педагогија је наука која проучава
законитости васпитно-образовног процеса. Сва три основна појма педагогије васпитање-
образовање-настава спадају и у основне појмове методике информатичког образовања.

Циклично или кибернетичко управљање педагошким процесима јавља се у два

модалитета:

1. Управљање према принципу црне кутије – обратна веза и регулисање процесом

остварује се само на основу крајњег исхода процеса
2. Управљање на принципу беле кутије – обратна веза се успоставља у току
процеса и носи обавештење о путу којим се постиже циљ.

Управљање васпитно образовним процесом на пинципу беле кутије детерминисано

је следећим претпоставкама:

1. Прецизно дефинисан васпитно образовни циљ и из њега операционализовани

задаци
2. Дефинисан циљ управљања васпитно-образовним процесом
3. Утврђен ниво васпитно образовних постигнућа
4. Прецизан и разрађен програм васпитно образовног деловања

Поред проблема који су одређени као кибернетичка управљивост васпитно

образовног процеса постоје и други релевантни проблеми који усложљавају дефинисање
односа педагогије и кибернетике. Један од таквих је и терминологија.Од бројних термина
најчешће су у употреби педагошка кибернетика, кибернетичка педагогија, кибернетички
аспекти наставе, кибернетички приступ настави, алгоритмизација наставе, настава и
учење помоћу компјутера итд.

Педагошка кибернетика изражава један од могућих односа педагогије и

кибернетике. Тај однос се заснива на схватању о постојању посебне граничне дисциплине-
педагошке кибернетике или кибернетичке педагогије. Предмет проучавања педагошке
кибернетике може се дефинисати као проучавање законитости кибернетичког управљања
васпитно образовним процесом.

6
Кибернетички приступ настави један је од нових и веома специфичних приступа настави.
Према схватањима Кнежевића постоје четири основне карактеристике овог приступа:

1. Кибернетичка знања, умења и навике у настави своде се на информације

2. Кибернетичка квалификација наставних феномена омогућава решавање
сложених наставних проблема
3. Управљање информацијама ка одређеном циљу врши се помоћу повратних
информација
4. Кибернетички приказ чини наставни систем чврсто организован,
структурално и фунционално артикулисан систем.

Техничка кибернетика у педагогији представља трећу групу теоријских схватања

која однос педагогије и кибернетике своде само на примену кибернетичких стројева у
настави. Тај однос се изражава терминима компјутерска настава или настава и учење
помоћу компјутера. Одређењем компјутера као наставне или кибернетичке машине у
настави наглашавају се две његове функције: функција датотеке и функција примене
компјутера у практичном извођењу наставе.

2.2. ДИДАКТИКА И МЕТОДИКА ИНФОРМАТИЧКОГ

ОБРАЗОВАЊА

У развоју дидактичке мисли кроз историју постојала су различита схватања предмета

проучавања ове дисциплине. Сва та одређења можемо сврстати у пет група:

1. Дидактика проучава вештину поучавања

2. Дидактика пручава правила и законитости наставног рада
3. Дидактика проучава образовање
4. Дидактика проучава теорију наставе
5. Дидактика проучава образовање и наставу.

Теоријско утемељење методика информатике налази у оним одређењима дидактике

којима се настава и образовање одређују као подручје проучавања. Имајући то у виду
прихватљива је дефиниција према којо је дидактика посебна педагошка научна
дисциплина која проучава целокупност наставе и образовања.

Однос ове две дисциплине није само на нивоу општости већ и однос заснован на
допуњавању.

7
 3. ЦИЉЕВИ, ЗАДАЦИ И САДРЖАЈИ ИНФОРМАТИЧКОГ
ОБРАЗОВАЊА

Наука се не сме према циљеви и задацима, као до сада, бавити као неком
маргиналном педагошком проблему. Педагошка наука, која претендује да открива и
проучава законитости васпитно-образовног процеса, мора циљеве и задатле васпитања
уградити у свој категоријално систем јер из њега су изведена основна схватања
педагошких проблема.

Код нас се циљ васпитања дефинише као стицање основних знања из

општедруштвених и цивилизацијских вредности. Такво схватање чине четири битне
одреднице:

1. Стицање основних знања из општедруштвених и цивилизацијских вредности

2. Максимално развијање урођених и стечених психофизичких способности
3. Развијање критичког мишљења и
4. Подстицање и развијање стваралаштва на свим психофизичким узрастима и
свим областима.

Уместо термина поучити уведени су нови термини који изражавају суштину

процеса учења процеса учења, самоучења и стваралаштва. Из тако дефинисаног општег
циља васпитања и образовања изводе се циљеви и задаци васпитно-образовног рада у
појединим нивоима и врстама школе.

За наставу инфотматике у основној школи у Србији утврђени су следећи основни циљеви:

1. Упознавање ученика са применом рачунара у различитим областима људске

делатности
2. Развијање интересовања за примену рачунара у свакодневном животу
3. Подстицање креативног рада на рачунару

Још једна битна одредница сваког образовања у школама јесу саржаји. Они су
одређени својом позицијом у наставном плану као државном документу. Он садржи тажне
називе свих наставних предмета за школу, редослед изучавања предмета по разредима,
недељни и годишњи финд часова, распоред наставних предмета по години школовања и
укупан седмични или годишњи број часова за сваки предмет, разред и школу у целини.

8
 3.1. ОСНОВНИ ИНФОРМАТИЧКИ САДРЖАЈИ

Код израде наставних програма тј. утврђивања њихове структуре користе се четири
начина распоређивања:

1. Линијски или сукцесивни,

2. Концентрични,
3. Спирални и
4. Комбиновани распоред.

Васпитно-образовни процес један је од најсложенијих облика људске делатности.

Стога планирање таквог процеса и његових исхода обухвата виже функционално
повезаних поступака. Тако се планирањем васпитно образовни рад преводи из нижег,
мање уређеног, у више квалитетно ново уређено стање. Годишње планирање представља
почетну разраду програма информатике. Тематско планирање представља даљњу
конкретизацију годишњих планова, а планирање једне наставне јединице познато је као
припремање за један час.

4. МИКРООРГАНИЗАЦИЈА И ИЗВОЂЕЊЕ
ИНФОРМАТИЧКОГ ОБРАЗОВАЊА
У оквиру микроорганизације дефинишу се циљеви и задаци, бирају и распоређују
садржаји и врши планирање процеса информатичког образовања. У оквиру тога решава се
проблем избора и примене наставних метода и облика рада, организација и ток наставног
часа и поступци вредновања ефеката и оцењивање знања ученика.

У педагошко-дидактичкој литератури постоје различите дефиниције и класификације

наставних метода. Наш познати дидактичар Продановић сматра да су наставне методе
верификовани начини рада наставника и ученика у наставном процесу. На основу тога он
је методе поделио на:

1. Вербално-текстуалне
2. Илустративно-демонстративне
3. Лабораторијски-експерименталне

9
Полазећи од тога, Филиповић наводи следећих шест наставних метода:

1. Метода усменог излагања

2. Метода наставног разговора
3. Метода рада на тексту
4. Метода писаних радива
5. Метода илустрације и демонстрације
6. Метода лабораторијских и практичних радова

Поред основних наведених метода карактеристичних за друхе наставне области, у

методици информатичког образпвања имамо специфичне наставне методе:

1. Пројектна метода – заснива се на спајању учења са радом и животом;

2. Метода реферата – суштину овог поступка чини избор тема подесних за
рефератски начин обраде;
3. Метода „корак по корак“ – суштину ове методе чини подела подела комплексних
процеса стицања знања на већи број повезаних корака и међукорака.

Поред наставних метода у микроорганизацији морамо дефинисати наставне облике.

Дидактичари се слажу у томе да облике поделе према томе колики број ученика
заједнички ради. Примењујући овај критеријум разликујемо:

1. Фронтални облик рада – јесте такав начин рада у којем један наставник
истовремено ради са већим бројем ученика. У информатичком образовању овај
облик наставног рада нема толику вредност као у другим наставним предметима.

2. Групни облик рада – јесте такав облик наставног рада у којем се настава изводи у
мањим групама. Образовни процес се не спроводи према просечном ученику него
према групи. Наставни час информатике на којем се организује овај облик
наставног рада има специфичну организациону структуру која се састоји из
неколико фаза:
 Фронтални рад наставника и ученика на понављању одређеног садржаја
 Истицање циља часа, стварање мотивације и интересовања за рад
 Подела одељења на групе и просторни размештај
 Интензиван рад група на решавању постављених задатака
 Извештавање група о раду и резултатима рада
 Анализа ураћеног и синтеза стечених знања
 Утврживање задатака за самостални рад (домаћи задатак)

10
 3. Рад у паровима (рад у тандему) – представља рад у малим групама која се састоји
од два ученика. У информатичком образовању постоји проблем око састављања
парова. Они могу бити хомогени и хетерогени. Рад у пару може се организовати у
оквиру следећих методичких варијанти:
 Инструктивни рад
 Заједничко или кооперативно учење
 Индивидуално учење у пару
 Заједнички стваралачки рад у пару

4. Индивидуални облик рада – представља специфичну наставну ситуацију у којој

сваки ученик засебно, релативно самостално ради у одељењу.

Поред познавања метода и облика морамо познавати и наставни час тј. временску и
дидактичку јединицу. У дидактичкој теорији и наставној пракси постоји више типова и
критеријума класификације наставних часова. Познати дидакатичар Пољак све часове
своди на четири типа:

1. Уводни час- иформативног је карактера. Примењује се на почетку образовног

процеса и основна му је функција увођење ученика у нови наставни предмет.
2. Час обраде новог градива- најчешће примењиван тип наставног часа. Овај тип
наставног часа од ученика захтева највећу ангажованост и активност.
3. Час понављања и вежбања- основна функција часа понављања и вежбања је
спречавање заборављања научених садржаја.
4. Час проверавања знања- планира се и изводи у оним фазама наставног рада када
је потребно утврдити постигнуте резултате и оцењивати знања ученика.

Проверавање нивоа усвојености знања може се примењивати у различитим етапама

наставног процеса. Најчешће разликујемо три врсте проверавања:

1. Претходно проверавање
2. Текуће проверавање и
3. Завршно проверавање.

Бењамин Блум је као вођа групе психолога направио класификацију нивоа интелектуалног
понашања који су важни у учењу. Глаголи који означавају активности сваког нивоа су:

 Знање: уредити, дефинисати, обележити, набрајати, упамтити, именовати;

 Разумевање: класификовати, описати, дискутовати, објаснити;
 Примена: применити, одабрати, демонстрирати;
 Евалуација: оценити, проценити, додати, одабрати. 1

1
Бранковић, Д. , Мандић, Д. (2003). Методика информатичког образовања са основама информатике, Бања
Лука, Филозофски факултет.

11
 5. ИНФОРМАТИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ И САВРЕМЕНИ
НАСТАВНИ СИСТЕМ

Наставни систем означава скуп елемената који су међусобно повезани и представљају

функционалну целину. Под појмом наставни систем у дидактици се подразумева целовито
обликован и структурисан наставни процес. Традиционални систем наставе није могао да
задовољи нове друштвене потребе након развоја науке технике и технологије. Зато су у
двадесетом веку настали савремени системи наставе.

Најпознатији савремени системи наставе су:

1. Настава и учење путем решавања проблема- у нашој педагошкој литератури

процес решавања проблема повезује се са учењем. Мишљењем и
стваралаштвом. У педагошкој литератури указује се на повезаност учења путем
решавања проблема не само са развојем мишљења већ и са нивоом усвојености
знања.

С обзиром на то да је решавање проблема веома комплексан процес разматрамо

четири фазе у решавањеу сваког проблема:
 Фазу припреме
 Фазу инкубације
 Фазу илуминације
 Фазу верификације.

2. Настава и учење помоћу радија и телевизије- упоредо са развојем радија и

телевизије развија се едукативни радио и телевизија. За теорију наставе и учења
помоћу радија и телевизије посебно су битне њихове фунције које је објаснио
Пољски аутор Е. Флеминг. Он истиче три најважније функције телевизије:
 Телевизија приближава стварност која није ступна у процесу учења
 Телевизија буди интерес према оредметима сазнања у настави
 Телевизија подстиче и развија способности опажања, активности, машту.

3. Хеуристичка настава- Смисао хеуристичке наставе може се свести на разговор

помоћу којег наставник применом развојних питања води ученике да релативно
самостално стичу нова знања.

4. Систем откривајучег учења у настави- Дидактичка суштина овог облика учења

ознањава се различитим терминима: откривајућа настава, метод откривања у
настави, откривајуће вођење, развијајућа или истраживачка настава и др.

12
Учење откривањем представља релативно самостално упознавање са новим чињеницама,
усвајање нових принципа и генерализација које нису ни на један начин раније саопштени
ученику.

5. Индивидуализирана и диференцирана настава- Робер Дотран сматра да је

индивидуализирана настава облик наставе који се заснива на избору задатака
који ученику највише одговарају. Др Радисав Ничковић разликује седам облика
индивидуализације у настави:
 Употребу наставних листића;
 Служење задацима различитих нивоа тежине;
 Програмирано учење;
 Ућење помоћу машина и компјутера;
 Индивидуализацију у слободним факултативним активностима;
 Допунску и додатну наставу и
 Индивидуализацију у групној настави.

Ј. Ђорђевић каже да је се диференцијација не посматра само са становишта

груписања ученика, али се не негира да оно представља један од његових централних
задатака.

6. Програмирана настава и учење- Заснована је на четири психолошке теорије:

 Теорији поткрепљења
 Теорији етапног формирања умних радњи
 Теорији алгоритама
 Кибернетичкој теорији

Према последњој теорији, кибернетичкој, настава се може одредити као посебан истсем
који се састоји од два релативно сапостална подсистема: подсистем који управља
(наставник) и подсистем којим се управља (ученик).

7. Настава и учење помоћу компјутера- Већина педагога компјутер дефинише као

помоћно средство, посебну наставну технологију, облик програмиране наставе
или посебни медијум.

8. Настава на даљину- Настава на даљину представља начин предавања у којем

наставник и ученик нису у истој просторији. Они су повезани
телекомуникационим медијима. Постоје две категорије система за образовање
на даљину и от синхрони и асихрони. Сихрони представљају обављање
интеракције у реалном времену. Сви учесници учествују у исто време.
Асихрони модел не тражи партиципацију свих ученика у исто време, већ се
предавања обављају према индивидуалним жељама учесника.

13
 9. Стваралачка настава- Појмовно одређење стваралаштва омогућено нам је са
неколико одредница:
 Стваралаштво је посебан и осмишљен процес који остварује индивидуа
или група индивидуа у различитим областима друштвеног стварања;
 Стваралачки процес заснива се на претходним сазнањима али је његов
резултат нешто сасвим ново
 Стваралаштво је могуће подстицати и развијати у свим областима
друштвеног стварања
 Стваралаштво је могуће развијати на свим психофизичким узрастима и у
свим културама.

6. ИНФОРМАТИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ И
ИНТЕРАКТИВНО УЧЕЊЕ

Код нас се све више анфирмише интерактивно учење као једна од савремених
педагошких иновација. Међутим, постоје терминолошки проблеми око значења појма
интерактивна настава, интерактивно учење и интерактивна метода. Интеракција чини нов
начин комуницирања на релацији наставник, ученик и наставно градиво.

Као и у другим видовима образовања тако и у информатичком образовању

оправдано је примењивати различите облике интерактивног учења. Оријентациони модел
интерактивног часа могао би имати следеће кораке:

1. Увод у рад
2. Формирање група за самостални рад
3. Самостални рад група на решавању задатака
4. Извештавање представника група о урађеним задацима
5. Анализа тока и резултата рада сваке групе
6. Уопштавање резултата које су групе оствариле, неопходне допуне и корекције
7. Задаци за самостални индивидуални рад или самостални рад група.

С обзиром на сву сложеност интерактивног учења битно је да се појединци у групи

међусобно охрабрују, подстичу на активност и помажу једни другима у свим фазама рада
и учења 2. Облици интерактивног учења у информатичком образовању детерминисани су
и развијеношћу способности за уједињавање стваралачких потенцијала не само на нивоу
своје већ и на нивоу веће групе.

2
Бранковић, Д. Мандић, Д. (2003). Методика информатичког образовања, Бања Лука, Филозофски
факултет:Медаиаграф.

14
 Интерактивно учење у настави има одређене предности у односу на класичне
облике школског учења. У такве предности можемо уврстити:

 Постизање већег школског успеха

 Виши ниво развијености интерперсоналних односа : ученик-ученик, ученик-
наставник, ученик-група вршњака итд.
 Развијеније способности самоуважавања и самопоштовања.

7. УЧЕНИК И НАСТАВНИК У ИНФОРМАТИЧКОМ

ОБРАЗОВАЊУ

У свим иновацијама један од релативних проблема јесте и проблем сагледавања

позиције васпитаника и васпитача у образовно-васпитном процесу. У педагошкој науци, у
дужем временском периоду, о позицији васпитаника конституисана су три теоријска
схватања. Прва два схватања су превазиђена, а треће је недовољно педагошко-дидактичко-
методички осмишљено и емпиријски истражено.

У објекатском положају васпитаника, који му је дат већ дужи временски период,

остало му је само да се уклопи. Друштво је одређивало циљ, министарства наставне
планове и програме а наставник облике и методе рада. Овакав начин рада није омогућавао
развој индивидуалних способности и задовољавање потреба и интересовања васпитаника.

Реформе су промениле схватање о позицији васпитаника у васпитно-образовном

програму. Уместо објекатске захтева се доминантна субјекатска улога васпитаника. Овај
положај изражава се захтевом да васпитаник сам одређује циљ васпитања, бира садржаје,
да учи а не да буде поучаван, да бира облике и методе које њему одговарају и да
самовреднује исходе и резултате образовно-васпитног рада.

Један од значајних фактора васпитно-образовног рада био је и јесте наставник. У

дугом историјском периоду функције предавача и оцењивача ученичких знања су
функције које је наставник задржао од првих почетака наставног рада до данас.
Конкретније наставник остварује следеће послове и задатке:

1. Врши избор, анализирање и распоређивање наставних садржаја тј. израђује

годишње и тематске планове;
2. Одређује опсежност и дубину наставних садржаја;
3. Бира, припрема и примељује облике и методе наставног рада, као и наставна
средства и техничка помагала;
4. Организује, изводи, води и усмерава наставни процес;

15
 Настава информатике уведена је у основну и средњу школу а постала је и саставни
део наставно-научног процеса на универзитету. Увођењем наставе информатике у школе
положај наставника и ученика је једноставно копиран из других наставних предмета.
Разлог тога је и неразвијеност методике информатичког образовања.

Временом се позиција ученика у информатичком образовању помера ка субјекту.

То значи да од позиције ученика који претежно слуша предавања имамо нову позицију
која му обезбеђује позицију субјекта. Ученик у информатичком образовању највећи део
времена треба да проводи у самосталном и групном раду

16
 ЗАКЉУЧАК

Иако у педагошкој науци постоји развијен систем дисциплина које заједничким

термином оређујемо као методика ипак се сазнања из тих методичких дисциплина веома
мало аплицирају у наставу информатичке и информатичког образовања. Теоријски
посматрано могуће је развијати толико специфичних методика колико има и наставних
предмета.

У процесу конституисања методике информатичког образовања посебно је битно

сагледати њене односе са једним бројем наука и научних дисциплина. Методика
информатичког образовања према дефинисаном предмету проучавања је веома сложена
научна дисциплина.

Као у и другим наставним системима структурни елементи информатичког

образовања чине

1. Ученик
2. Наставник и
3. Наставно градиво

Дуг временски период у школама је постојао само један наставни систем који се
најчешће дефинисао као традиционални систем наставе. Она је организована на разредно-
предметно-часовном систему.

Информатичко образовање по природи и карактеру садржаја захтева већу

динамику у односу на било који други вид наставе и образовања. На том сазнању треба
израђивати модеран процес информатичког образовања који ће у току једног програмског
циклуса именити више организационих форми и дидактичко методичких поступака
преузетих из различитих наставних предмета.

17
 ЛИТЕРАТУРА

1. Бранковић, Д. , Мандић, Д. (2003). Методика информатичког образовања са

основама информатике, Бања Лука, Филозофски факултет.

18