Elis Sebold

DIVNE KOSTI

Glavni i odgovorni urednik

Miličko Mijović

Urednik
Vasa Pavković

Dizajn korica
Natalija Petrović

Tehnički urednik
Jasmina Živković
 Elis Sebold

DIVNE
KOSTI

NARODNA KNJIGA
ALFA
2003.
 Naslov originala
Alice Sebold
THE LOVELY BONES

Preveo
Vladimir Lazarević

Copyright © 2002 by Alice Sebold

Translation copyright © za SCG ALFA-NARODNA KNJIGA,
2003.

ISBN 86-331-0920-4
Zauvek
Za Glen
Unutar kugle sa snegom na stolu mog oca nalazio
se pingvin sa crveno-belim prugastim šalom. Kad
sam bila mala otac bi me povukao na svoje krilo i
mašio se za kuglu sa snegom. Okrenuo bi je
naopačke, puštajući da se sav sneg nakupi na
gornjoj strani, a zatim bi je brzo prevrnuo. Nas
dvoje bismo gledali kako sneg nežno pada oko
pingvina. Pingvin je tu sam, mislila sam i brinula
za njega. Kad sam ocu rekla ovo, rekao je: „Ne
brini, Suzi; on ima lep život. On je zarobljen u
savršenom svetu.“
 Jedan

Prezivam se Salmon 1, kao riba; zovem se Suzi. Imala

sam četrnaest godina kad sam 6. decembra 1973 ubijena.
Na novinskim fotografijama nestalih devojaka iz
sedamdesetih godina, većina njih je izgledala poput
mene: bele devojke sa mišje smeđom kosom. To je bilo
pre nego što su deca svih rasa počela da se pojavljuju na
kartonima mleka ili poštanskim markama. Tada su ljudi
još uvek verovali da se stvari koje se dešavaju ne
dešavaju.
U godišnjaku srednje škole sam imala citat jednog
španskog pesnika na kojeg me je uputila moja sestra,
pesnik se zvao Huan Ramon Himenez. Citat je glasio:
„Ako ti daju papir sa pravilima, piši drugačije.“ Izabrala
sam ga zbog toga što je izražavao moj prezir prema
struktuiranim sredinama kakva je bila školska učionica, a
i zato što sam, pošto to nije bio neki budalast citat
nekakve rok grupe, smatrala sebe pismenom. Bila sam
član šahovske i hemijske sekcije i gorela od želje da se
ubacim na časove domaćinstva gospođe Delminiko. Moj
omiljeni nastavnik je bio gospodin Boti, koji je predavao
biologiju i voleo da animira žabe i rakove koje smo
morali da seciramo, terajući ih da plešu u svojim
navoštenim posudama.
Uzgred, gospodin Boti nije bio taj koji me je ubio.
Nemojte misliti da će svaki čovek koga ovde sretnete biti
osumnjičeni. U tome je problem. Nikad niste sigurni.
1
salmon (engl.) – losos (prim. prev.)
Gospodin Boti je došao na moju komemoraciju (što je,
mogu da dodam, učinila i skoro cela srednja škola - nikad
nisam bila toliko popularna) i malo je plakao. Imao je
bolesno dete. Svi smo to znali, tako da, kada se smejao
svojim sopstvenim šalama, koje su bile odavno zarđale, i
mi smo se smejali, insistirajući ponekad na tome samo da
bismo ga razveselili. Njegova ćerka je umrla godinu i po
dana posle moje smrti. Imala je leukemiju, ali nikad je
nisam videla na mom nebu.
Moj ubica je bio čovek iz našeg komšiluka. Mojoj majci
se sviđalo cveće iz njegove leje, a otac je jednom pričao sa
njim o đubrivu. Moj ubica je verovao u staromodne stvari
kao što su ljuske od jajeta i talog od kafe, koje je, rekao je,
koristila njegova majka. Otac je došao kući smejući se,
zbijajući šale u vezi toga kako bi vam bašta bila divna, ali
bi smrdela sve do neba kad udari talas vrućine.
Ali, 6. decembra 1973 je padao sneg, pa sam, vraćajući
se iz škole, krenula prečicom kroz kukuruzište. Napolju je
bio mrak. jer su zimi dani bili kraći, a stabljike kukuruza
su mi, sećam se, otežavale korak. Padao je slab sneg, kao
uskomešan nekim malim rukama, a ja sam disala kroz
nos, sve dok on nije počeo toliko da mi curi da sam
morala da otvorim usta. Šest stopa od mesta na kojem je
stajao gospodin Harvi isplazila sam jezik da probam
pahuljicu.
„Ne daj mi da te prepadnem", rekao je gospodin Harvi.
Naravno da sam u kukuruzištu, u tami, bila
prepadnuta. Nakon što sam umrla, mislila sam o tome
kako je u vazduhu lebdeo slab miris kolonjske vode, ali
tada nisam obraćala pažnju na to; miris je možda dolazio
iz jedne od obližnjih kuća.
 „Gospodine Harvi“, rekoh.
„Ti si starija Salmonova ćerka, jel’ tako?“
„Da.“
„Kako su ti roditelji?“
lako sam bila najstarija u porodici i iako sam bila
dobra u pogađanju odgovora na pitanja u naučnom kvizu,
nikad se nisam osećala prijatno sa starijima.
„Dobro“, rekoh. Bilo mi je hladno, ali prirodni
autoritet njegovih godina i dodatna činjenica da je on bio
sused i da je pričao sa mojim ocem o đubrivu. ukopali su
me u mestu.
„Tamo iza sam napravio nešto“, rekao je. „Hoćeš li da
vidiš?“
„Malo mi je hladno, gospodine Harvi", rekoh, „a mama
voli da stignem kući pre mraka.“
„Već je pao mrak, Suzi“. reče on.
Da sam tada znala da je ovo uvrnuto. Nikad mu nisam
rekla kako se zovem. Valjda sam mislila da mu je otac
ispričao jednu od onih anegdota zbog kojih sam se stidela
i na koje je on gledao tek kao na ljupka zaveštanja svojoj
deci. Moj otac je bio ona vrsta tate koja čuva vašu
fotografiju na kojoj se, kao trogodišnjak, nalazite u
kupatilu, fotografiju koja je pokazivana gostima. Ovo je
radio mojoj maloj sestri Lindzi, hvala Bogu. Ja sam bar
bila pošteđena tog poniženja. Ali je voleo da priča priču o
tome kako sam, kad se Lindzi rodila, ja bila toliko
ljubomorna da sam se jednog dana, dok je on telefonirao
u drugoj sobi, popela na kauč -video me je sa mesta na
kojem je stajao - i pokušala da se popiškim na Lindzi koja
se nalazila u nosiljci. Ova priča bi me ponizila kad god bi
je on ispričao, pastoru naše crkve, našoj komšinici
gospođi Sted, koja je bila terapeutkinja i čije je mišljenje
želeo da čuje, i svima drugima koji su ikada rekli: „Suzi je
baš nevaljala!“
„Nevaljala!“, rekao bi moj otac. „Da vam ispričam
nešto o nevaljalstvu“, i odmah bi skočio na tu Suzi-je-
piškila-na-Lindzi priču.
Ali, kako se ispostavilo, otac nas nije spominjao
gospodinu Harviju, niti mu je ispričao Suzi-je-piškila-na-
Lindzi priču.
Kasnije je gospodin Harvi, kad je na ulici sreo moju
majku, izgovorio ove reči: „Čuo sam da se desila užasna,
užasna tragedija. Kako se beše zvala vaša ćerka?“
„Suzi“, rekla je moja majka, pogružavajući se pod
svojim teretom, pod teretom koji će, naivno se nadala,
jednog dana olakšati, ne znajući da će on do kraja života
nastaviti da je povređuje na nove i različite načine.
Gospodin Harvi je rekao uobičajenu stvar: „Nadam se
da će uhvatiti tog kučkinog sina. Žao mi je zbog vašeg
gubitka.“
U to vreme sam bila na svome nebu, sastavljajući
svoje udove; nisam mogla da verujem da može da bude
toliko bezočan. „Taj čovek nema stida“, rekoh Freni,
mojoj prijemnoj savetnici. „Baš tako“, reče ona, i tako
jednostavno pogodi srž stvari. Na mom nebu nije bilo
mnogo kenjanja.
Gospodin Harvi je rekao da će razgledanje trajati
minut, pa sam krenula za njim malo dalje u kukuruzište,
gde je manje stabljika bilo polomljeno, jer tuda niko nije
hvatao prečicu ka srednjoj školi. Kad je moj mlađi brat,
Bakli, pitao mamu zašto niko iz komšiluka ne jede taj
kukuruz u polju, ona mu je rekla da nije jestiv. „Kukuruz
je za konje, a ne za ljude“, rekla je. „Nije ni za pse?“, upitao
je Bakli. „Nije“, odgovorila je majka. „Nije ni za
dinosauruse?“, upitao je Bakli. I tako se to nastavilo.
„Napravio sam malo skrovište", reče gospodin Harvi.
Zaustavio se i okrenuo se prema meni.
„Ne vidim ništa“, rekoh. Bila sam svesna da me
gospodin Harvi čudno gleda. Navikla sam da me stariji
muškarci tako gledaju otkako sam izgubila klinačko salo,
ali obično ne bi pošandrcali za mnom dok nosim moj
kraljevsko plavi đubretarac i žute zvoncare. Naočare su
mu bile male i okrugle, sa zlatnim ramom, a njegove oči
su bile uprte u mene.
„Trebalo bi bolje da opažaš, Suzi“, reče on.
Htela sam da opazim put koji bi me izveo odatle, ali
nisam. Zašto nisam? Freni je rekla da su ovakva pitanja
besmislena. „Nisi ga opazila, i to je to. Ne razbijaj glavu
oko toga. To ti neće doneti ništa dobro. Mrtva si i moraš
to da prihvatiš.“
„Pokušaj još jednom“, reče gospodin Harvi, spusti se u
čučanj i kucnu o zemlju.
„Šta je to“, upitah.
Uši su mi se ledile. Nisam htela da nosim višebojnu
kapu sa pomponom i zvončićima koju mi je majka isplela
za jedan Božić. Bila sam je tutnula u džep đubretarca.
Sećam se da sam prišla i zalupala nogama po tlu oko
njega. Izgledalo je tvrđe od zaleđene zemlje, koja je bila
veoma tvrda.
 „To je drvo“, reče gospodin Harvi. „Ono sprečava da se
ulaz obruši. Sve ostalo je napravljeno od zemlje.“
„Šta je ovo?“, upitala sam. Više mi nije bilo hladno, niti
sam bila začuđena pogledom koji mi je uputio. Izgledalo
je kao da se nalazim na školskom času: bila sam
radoznala.
„Dođi da vidiš.“
Ulazak unutra je bio neprijatan, toliko neprijatan da je
i on to priznao kad smo se oboje našli u rupi. Ali, ja sam
bila zadivljena što je on napravio dimnjak koji će izvlačiti
dim ukoliko nekada bude odlučio da unutra zapali vatru,
tako da mi nelagoda ulaska u rupu i izlaska iz nje uopšte
nije padala na pamet. Ovome možete dodati i to da
bekstvo nije bio koncept sa kojim sam imala iskustva.
Najgora osoba od koje sam morala da bežim bio je Arti,
dečak čudnog izgleda iz škole, čiji otac je bio pogrebnik.
Voleo je da se pretvara da uz sebe nosi iglu punu tečnosti
za balsamovanje. Na svojim sveskama je crtao igle sa
kojih su curele tamne kapi.
„Ovo je cakum-pakum!“, rekoh gospodinu Harviju.
Mogao je biti grbavac iz crkve Notr Dam, o njemu smo
čitali na časovima francuskog. Nije me bilo briga. Uspela
sam da potpuno vratim vreme. Bila sam moj brat Bakli na
našem jednodnevnom izletu u Muzej nacionalne istorije u
Njujorku, gde se on zaljubio u velike kosture koji su tu
bili izloženi. Reč cakum-pakum nisam upotrebila još od
osnovne škole.
„Kao kad uzmeš čokoladicu bebi“, rekla je Freni.
Još uvek mogu da vidim rupu, kao da se to juče desilo,
a zapravo i desilo se juče. Bila je veličine male sobe,
recimo, blatnjave sobe u našoj kući, gde smo držali čizme
i kišne mantile i gde je mama uspela da smesti i veš-
mašinu i mašinu za sušenje, jednu na drugu. Gotovo da
sam mogla da stojim u njoj, a gospodin Harvi je morao da
se sagne. Napravio je klupu oko nje, dok je izbacivao
zemlju. Odmah je seo.
„Pogledaj", rekao je.
Zurila sam zapanjeno, iznad njega se nalazila iskopana
polica gde je bio stavio šibice, set baterija i fluorescentnu
lampu na baterije koja je bacala jedinu svetlost u toj
prostoriji - sablasnu svetlost koja je činila njegove crte
lica jedva vidljivim kada se nalazio nada mnom.
Na polici je stajalo ogledalo, žilet i pena za brijanje.
Mislila sam da je to čudno. Zar ne radi to kod kuće? Ali
valjda mi je palo na pamet da čovek koji ima savršenu
vilu sa međuspratom, a onda izgradi podzemnu sobu
samo pola milje dalje mora biti pomalo ćaknut. Moj otac
je na lep način opisivao ljude slične njemu: „Čovek je
karakter, to je sve.“
I tako, valjda sam mislila da je gospodin Harvi
karakter, a soba mi se sviđala, bila je topla, i želela sam da
znam kako ju je napravio, kakva je bila mehanička strana
celog posla i gde ju je naučio.
U trenutku kad je pas Gilbertovih, tri dana kasnije,
pronašao moj lakat i doneo ga kući, zajedno sa
zakačenom rečitom kukuruznom šašom, gospodin Harvi
je već bio zatvorio rupu. U ovom periodu bila sam u
tranzitu. Nisam mogla da ga vidim kako se znoji, kako
uklanja drveno ojačanje i pakuje u kesu sve dokaze,
zajedno sa delovima mog tela, izuzev tog lakta. U
trenutku kad sam iskočila sa dovoljno potrebnih
sredstava da bih osmotrila dešavanja na Zemlji, moja
porodica me je više interesovala od bilo čega drugog.
Majka je sa otvorenim ustima sedela na stolici pored
prednjih vrata. Nikad nisam videla da joj je lice bilo bleđe.
Njene plave oči su zurile. Otac je neprestano bio u
pokretu. Želeo je da sazna detalje i pročešljavao je
kukuruzište zajedno sa pajkanima. Još uvek sam zahvalna
Bogu zbog malog detektiva po imenu Len Fenerman.
Zadužio je dva uniformisana lica da odvedu tatu u grad,
kako bi im on pokazao sva mesta na kojima sam visila sa
prijateljima. Ta dvojica su tokom celog prvog dana
zadržala oca u jednom tržnom centru. Niko nije ispričao
Lindzi, koja je imala trinaest godina i trebalo je da bude
dovoljno stara, niti Bakliju, koji je imao četiri godine i ne
bi, da budemo pošteni, razumeo celu stvar u potpunosti.
Gospodin Harvi me je pitao da li mi treba osveženje.
Tako je on to formulisao. Rekla sam da moram da krenem
kući.
„Budi ljubazna i uzmi kola-kolu“, reče on. „Siguran
sam da bi je druga deca uzela.“
„Koja druga deca?“
„Izgradio sam ovo za decu iz komšiluka. Mislio sam da
bi moglo biti neka vrsta kluba.“
Mislim da mu ni tada nisam poverovala. Mislila sam
da laže, ali mislila sam da je to žalosna laž. Zamišljala sam
da je usamljen. Čitali smo o ljudima kao što je on na
časovima zdravstvene zaštite. O muškarcima koji se
nikad ne žene i koji svake večeri jedu smrznute obroke, i
koji se toliko plaše odbijanja da čak nemaju ni kućne
ljubimce. Bilo mi ga je žao.
 „U redu“, rekoh, „uzeću koka-kolu.“
Ubrzo je rekao: „Zar ti nije vrućina, Suzi? Što ne skineš
đubretarac.“
Skinula sam ga.
Nakon ovoga je rekao: „Veoma si lepa, Suzi.“
„Hvala“, rekoh, iako mi je uputio pogled koji smo moja
prijateljica Klarisa i ja nazvali „zvrk“.
„Imaš li dečka?“
„Nemam, gospodine Harvi“, rekla sam. Popila sam
ostatak svoje koka-kole, skoro celu flašu, i rekla: „Moram
da krenem, gospodine Harvi. Ovo je super mesto, ali
moram da krenem.“
Ustao je i odigrao svoju tačku grbavca na šest
iskopanih stepenika koja su vodila do sveta. „Ne znam
zašto misliš da ćeš da odeš kući.“
Govorila sam to da ne bih došla do ovog saznanja:
gospodin Harvi nije bio karakter. Sada, kad je blokirao
vrata, učinio je da se osećam zvrknuto i bljaknuto.
„Gospodine Harvi, stvarno moram da krenem kući.“
„Skidaj se.“
„Šta?“
„Skidaj se“, rekao je gospodin Harvi. „Hoću da
proverim da li si još uvek devica.“
„Jesam, gospodine Harvi“, rekoh.
„Želim da se uverim. Tvoji roditelji će mi biti
zahvalni.“
„Moji roditelji?"
„Oni žele samo dobre devojčice“, rekao je.
 „Gospodine Harvi“, rekoh, „molim vas da me pustite
da odem.“
„Ne ideš ti nigde, Suzi. Sad si moja.“
Fitnes u to vreme nije bio velika stvar; aerobik je bio
samo reč. Devojčice je trebalo da budu mekane, a samo
one koje smo smatrale muškaračama su se u školi mogle
uzverati uz konopac.
Žestoko sam se borila. Borila sam se onoliko žestoko
koliko sam mogla da ne bih dozvolila gospodinu Harviju
da me povredi, ali moje žestoko-koliko-sam-mogla nije
bilo dovoljno žestoko, čak ni blizu toga, pa sam uskoro
ležala na zemlji, u zemlji, na meni je bio on koji je dahtao i
znojio se, izgubivši naočare u borbi.
Tada sam bila tako živa. Mislila sam da je to najgora
stvar na svetu, ležati na leđima sa oznojenim čovekom na
meni. Biti zarobljena u zemlji, a da niko ne zna gde sam.
Mislila sam na majku.
Majka će proveravati brojčanik sata na šporetu.
Šporet je bio nov, i njoj se sviđalo što ima sat. „Mogu da
podesim jela tačno u minut“, rekla je svojoj majci, koju ni
najmanje nisu interesovali šporeti.
Biće zabrinuta, više ljuta nego zabrinuta, zbog mog
kašnjenja. Kad otac bude ušao u garažu, ona će jurnuti
unutra, praveći mu koktel, draj šeri, i podesiće lice na
ogorčen izraz: „Znaš kako je u srednjoj školi“, reći će.
„Možda je u Spring Flingu.“
„Ebigejl“, reći će moj otac, „kako može da bude u
Spring Flingu kad pada sneg?“ Pošto je pogrešila u vezi
ovoga, majka će možda oterati Baklija u sobu i reći: „Igraj
se sa ocem“, a onda će se zagnjuriti u kuhinju i sama uzeti
gutljaj šerija.
Gospodin Harvi je počeo da pritiska svoje usne na
moje. One su imale boju borovnice i bile su vlažne, želela
sam da vrištim, ali sam bila previše uplašena i iscrpljena
od borbe. Jednom me je poljubio neko ko mi se sviđao.
Zvao se Rej i bio je Indijac. lmao je akcenat i tamnu boju
kože. Nije trebalo da mi se sviđa. Klarisa je njegove velike
oči sa poluspuštenim kapcima zvala „šizijana", ali on je
bio fin i pametan i pomogao mi je da odgovorim na
pitanje na ispitu iz algebre, pri tome se pretvarajući da
nema veze s tim. Poljubio me je pored mog ormana dan
pre nego što smo predali fotografije za godišnjak. Kad je
potkraj leta godišnjak izašao, videla sam da je ispod svoje
slike na standardno „Moje srce pripada“ odgovorio sa
„Suzi Salmon“. Pretpostavljam da je imao planove. Sećam
se da je imao ispucale usne.
„Nemojte, gospodine Harvi", uspela sam da kažem i
počela da ponavljam tu reč. Nemojte. Puno sam puta
izgovorila i reč molim vas. Freni mi je rekla da skoro svi
mole i govore „molim vas“ pre smrti.
„Želim te, Suzi“, rekao je on.
„Molim vas“, rekla sam. „Nemojte“, rekla sam.
Pokatkad bih kombinovala ove reči. „Molim vas, nemojte“
ili „Nemojte, molim vas“. Bilo je to kao upinjanje da
pogrešnim ključem otvoriš bravu ili vikanje „Imam je,
imam je, imam je“, dok lopta za bezbol preleće preko tebe
na tribine.
„Molim vas, nemojte".
 On se, međutim, umorio od slušanja mojih molbi.
Gurnuo je ruku u džep mog đubretarca i sklupčao šešir
koji mi je majka napravila, gurajući mi ga u usta. Jedini
zvuk koji sam posle toga proizvodila bilo je slabo
zvečanje.
Dok je on svojim vlažnim usnama ljubio moje lice i
vrat, a onda počeo da zariva ruke pod moju košulju, ja
sam plakala. Počela sam da napuštam sopstveno telo.
Počela sam da nastanjujem vazduh i tišinu. Plakala sam i
borila se, kako ništa ne bih osećala. On je pocepao moje
pantalone, ne našavši nevidljivi rajsferšlus koji je moja
majka lukavo ušila sa strane.
„Velike bele gaćice“, reče on.
Osećala sam se ogromnom i naduvenom. Osećala sam
se kao more u kojem on stoji, piša i sere. Osetila sam kako
se ivice mog tela uvrću i izvrću, kao u igri „svračije noge“,
koju sam igrala sa Lindzi, samo da bih je usrećila. On je
počeo da obavlja svoj posao na meni.

„Suzi! Suzi!“, čula sam majku kako zove. „Večera je

spremna!“
On je bio u meni. Groktao je.
„Imamo boraniju i jagnje.“
Ja sam bila avan, on je bio tučak.
„Tvoj brat je naslikao još jednu sliku rukama, a ja sam
napravila kolač od jabuka."

Gospodin Harvi me je naterao da još uvek ležim pod

njim i da slušam lupanje njegovog i mog srca. Moje je
preskakalo kao srce zeca, a njegovo je tupo udaralo, kao
čekić u štof. Ležali smo tamo, tela su nam se dodirivala i,
dok sam se tresla, obuzelo me je snažno saznanje. Uradio
mi je tu stvar, a ja sam još bila živa. To je bilo sve. Još
uvek sam disala. Čula sam njegovo srce. Mirisala sam
njegov dah. Tamna zemlja koja nas je okruživala mirisala
je na ono što je i bila, na vlažnu prljavštinu u kojoj crvi i
druge životinje žive svoje živote. Mogla sam da vičem
satima.
Znala sam da će me ubiti. Tada nisam shvatala da sam
zapravo životinja koja već umire.
„Zašto ne ustaneš?“, reče gospodin Harvi kad se
prevrnuo na stranu i čučnuo iznad mene.
Glas mu je bio nežan, ohrabrujući, glas ljubavnika u
kasno jutro. Predlog, a ne komanda.
Nisam mogla da se pomerim. Nisam mogla da
ustanem.
Nisam ustala - da je li je u pitanju bilo samo to da
nisam htela da postupim prema njegovom predlogu? - a
on se naslonio na zid i počeo da pipa iznad glave, po
obodu, tamo gde su se nalazili njegov žilet i pena za
brijanje. Uzeo je nož. Izvučen iz korica, nož mi se smešio,
krivio se u kez.
Izvadio mi je šešir iz usta.
„Reci mi da me voliš“, rekao je.
Rekla sam, nežno.
Kraj je svejedno došao.
 Dva

Kad sam prvi put došla na nebo, mislila sam da svi

vide ono što ja vidim. Da na svačijem nebu postoje stative
za fudbal u daljini i da nezgrapne žene bacaju kugle i
koplja. Da sve zgrade izgledaju kao prigradske
severoistočne srednje škole izgrađene u šezdesetim.
Velike, zdepaste zgrade rasprostrte na močvarnim
peskovitim parcelama, sa ispustima i otvorenim
prostorima koji treba da ih načine modernim. Moj
omiljeni detalj u svemu ovome bio je tirkizna i
narandžasta boja obojenih blokova, baš kao što je slučaj
sa blokovima u Ferfaks Haju. Ponekad, na Zemlji, terala
sam oca da me proveze pored Ferfaks Haja, kako bih
zamislila da se nalazim u njemu.
Posle sedmog, osmog i devetog razreda osnovne,
srednja škola bi bila nov početak. Kad bih došla na
Ferfaks Haj, insistirala bih da me zovu Suzan. Kosa bi mi
bila natapirana ili bih napravila punđu. Imala bih telo
koje dečaci žele i na kojem mi devojke zavide, ali povrh
toga bilo bi tako lepo da se osete i suviše krivima da bi
činili bilo šta drugo osim da me obožavaju. Volela sam da
zamišljam sebe - pošto sam dosegla neku vrstu statusa
kraljice - kako štitim neprilagođenu decu u ekspres-
restoranu. Kad bi se neko rugao Klajvu Saundersu zato
što hoda kao devojčica, stopalom bih dodelila visprenu
osvetu izrugivačevim manje zaštićenim delovima tela.
Kad bi dečaci zadirkivali Febu Hart zbog njenih velikih
grudi, održala bih govor o tome kako šale o dudama nisu
smešne. Morala sam da zaboravim da sam i ja pravila
liste na marginama svoje sveske kad bi Feba prošla:
Vinebagos, Sljuzara, Muzmuz. Na kraju svojih sanjarenja
bih sedela na zadnjem sedištu kola dok je moj otac vozio.
Bila sam besprekorna. Prevazišla bih srednju školu za
nekoliko dana, a ne godina, ili, neobjašnjivo, dobila
Oskara za najbolju glumicu tokom školovanja.
To su bili moji snovi na Zemlji.

Nakon nekoliko dana na nebu, shvatila sam da se

bacačice koplja i kugle, i dečaci koji igraju košarku na
ispucalom asfaltu nalaze na svojim verzijama neba.
Njihove verzije su se uklapale u moju - nisu se baš
poklapale, ali je bilo puno istih stvari koje se događaju.
Srela sam Holi, koja je trećeg dana postala moja
cimerka. Sedela je na ljuljašci. (Nisam dovodila u pitanje
činjenicu da su u srednjoj školi postojale ljuljaške: to ju je
i učinilo rajem. I to ne ljuljaške sa ravnim naslonima - već
samo sedišta napravljena od tvrde crne gume koja vas
ljuljuškaju i po kojima možete malo da odskačete pre
ljuljanja.) Holi je sedela i čitala knjigu čija su slova
pripadala čudnoj azbuci koju sam povezivala sa pirinčem
prženim sa svinjetinom koji je moj otac jednom doneo
kući iz Hop Fet kuhinje, sa mesta čije je ime Bakli voleo,
toliko ga je voleo da je vikao „Hop Fet!“ najglasnije što je
mogao. Sada znam vijetnamski jezik, i znam da Herman
Džed, vlasnik Hop Feta, nije bio Vijetnamac, i da Herman
Džed nije pravo ime Hermana Džeda, već ime koje je uzeo
kad je iz Kine došao u Ameriku. Holi me je svemu tome
naučila.
„Zdravo“, rekoh. „Ja sam Suzi.“
 Kasnije mi je rekla da je svoje ime uzela iz jednog
filma, iz filma Doručak kod Tifanija. Ali tog dana ono joj se
otkotrljalo pravo sa jezika.
„Ja sam Holi“, rekla je. Pošto na svom nebu nije želela
trag nikakvog akcenta, nije ga ni imala.
Posmatrala sam njenu crnu kosu. Bila je sjajna kao
obećanja u časopisima. „Koliko si već dugo ovde?“, upitah.
„Tri dana.“
„I ja isto.“
Sela sam na ljuljašku pored nje i uvrtala telo u krug,
kako bih uprela lance. Onda sam ih pustila i vrtela se sve
dok se nisam zaustavila.
„Da li ti se sviđa ovde?“, upitala je.
„Ne.“
„Ni meni.“
I tako je počelo.
Na nebu su nam dati naši najjednostavniji snovi. Nije
bilo nastavnika u školi. Nismo morali da ulazimo unutra,
izuzimajući čas likovnog u mom i džez-sekciju u Holinom
slučaju. Dečaci nas nisu štipkali za zadnjice, niti su nam
govorili da smrdimo; naši udžbenici su bili Seventin,
Glamur i Vog.
Naša su se neba širila kako je naše prijateljstvo raslo.
Želele smo mnoge iste stvari.
Freni, moja prijemna savetnica, postala je naš vodič.
Freni je bila dovoljno stara da nam bude majka - u
srednjim četrdesetim - pa je Holi i meni malo trebalo da
shvatimo da je ona bila nešto što smo želele: naše majke.
Na Freninom nebu ona je služila i bila nagrađivana
rezultatima i zahvalnošću. Na Zemlji je bila socijalni
radnik za beskućnike i siromahe. Bila je zaposlena u crkvi
po imenu Sveta Marija koja je služila obroke samo
ženama i deci, i tamo je radila sve poslove, od obavljanja
telefonskih razgovora do spljeskavanja bubašvaba - u
karate stilu. Neki čovek koji je tražio svoju ženu ju je
upucao u lice.
Freni je prišla meni i Holi četvrtog dana. Dala nam je
dve kartonske čaše gaziranog soka od limuna i mi smo ga
popile. „Ovde sam da pomognem“, rekla je.
Pogledala sam u njene male plave oči uokvirene
linijama smeha i rekla joj istinu. „Dosadno nam je.“
Holi je bila zauzeta pokušajem da isturi jezik dovoljno
daleko da bi videla da li je pozeleneo.
„Šta želiš?“, upitala je Freni.
„Ne znam“, rekoh.
„Sve što treba da radiš je da žudiš za nečim, i ako
dovoljno žudiš, a razumeš zašto to činiš - ako zaista znaš -
to će i doći.“
Izgledalo je tako jednostavno, a i bilo je jednostavno.
Tako smo Holi i ja dobili kuću sa dva stana.
Mrzela sam našu kuću sa međuspratom na Zemlji.
Mrzela sam nameštaj mojih roditelja, i to kako su prozori
naše kuće gledali na drugu kuću, i na drugu, i na drugu -
eho istovetnosti koji se penje uz brdo. Naša kuća sa dva
stana je gledala na park, a u daljini, dovoljno blizu da
bismo znali da nismo same, ali ne previše blizu, mogli
smo da vidimo svetla drugih kuća.
Vremenom sam počela još više da žudim. Ono što sam
smatrala čudnim bila je činjenica da sam veoma žudela
da znam ono što nisam znala na Zemlji. Želela sam da mi
bude dopušteno da odrastem.
„Ljudi odrastaju tako što žive“, rekla sam Freni. „Želim
da živim.“
„To je isključeno“, reče ona.
„Možemo li bar da posmatramo žive?“, upitala je Holi.
„Već ih posmatrate“, reče ona.
„Mislim da ona misli na čitave živote“, rekoh, „od
početka do kraja, da bismo videle kako su sve postigli. Da
bismo saznale tajne. Onda možemo bolje da se
pretvaramo.“
„To nećete iskusiti“, raščistila je Freni.
„Hvala ti, Centralo Mozga“, rekoh, ali naša neba
počeše da rastu.
Još uvek je tu bila srednja škola, cela arhitektura
Ferfaksa, ali sada su postojali i putevi koji su vodili iz nje.
„Šetajte ovim stazama", reče Freni, „i naći ćete ono što
vam treba.“
U tom trenutku Holi i ja krenusmo. Naše nebo je imalo
sladoledžinicu, gde, kada biste zatražili pepermint-
sladoled na štapiću, niko nikad nije govorio: „To je
sezonski proizvod“; imalo je novine u kojima su se
pojavljivale naše slike koje su nas činile važnima; imalo je
prave muškarce, a i lepe žene, jer smo Holi i ja bile
posvećene magazinima za lepotu. Ponekad je Holi
izgledala kao da ne obraća pažnju, a neki put bi nestala
kad bih je ja tražila. To se dešavalo onda kada bi otišla u
deo neba koji nismo delile. Tada bi mi nedostajala, ali to
je bila čudna vrsta nedostajanja, jer sam u tim trenucima
shvatala smisao večnosti.
 Nisam mogla da imam ono što sam najviše želela:
gospodina Harvija mrtvog, a mene živu. Nebo nije bilo
savršeno. Ali sam došla do verovanja da bih, ukoliko
pomno posmatram, i žudim, mogla da promenim živote
ljudi koje volim na Zemlji.

Moj otac je bio taj koji se javio na telefon devetog

decembra. Bio je to kraj početka. Policiji je dao podatke o
mojoj krvnoj grupi, morao je da opiše moj ten. Upitali su
ga da li imam neke osobenosti na osnovu kojih bi mogli
da me identifikuju. Počeo je detaljno da opisuje moje lice,
gubeći se u tom opisu. Detektiv Finerman ga je pustio da
priča, raspolagao je vestima koje su bile previše užasne
da bi ga njima prekidao. Ali onda je rekao: „Gospodine
Salmon, našli smo samo jedan deo tela.
Moj otac je stajao u kuhinji, obuzela ga je bolesna
drhtavica. Kako ovo da ispriča Ebigejl?
„Znači, ne možete biti sigurni da je mrtva?“, upitao je.
„Ništa nikad nije sigurno“, reče Len Fenerman.
To je bilo ono što je otac rekao majci: „Ništa nikad nije
sigurno.“
Tri noći nije znao kako da dodirne moju majku, niti
šta da kaže. Nikada pre se nisu našli u situaciji da su
oboje slomljeni. Obično je jednome trebao onaj drugi, ali
nikada oboje nisu trebali jedno drugo, pa je postojao
način da se, dodirom, pozajmi snaga od onoga ko je bio
jači. Osim toga, oni nikada ranije nisu razumeli, kao što
sada razumeju, šta znači reč užas.
„Ništa nikad nije sigurno", rekla je majka, držeći se tih
reči baš kao što se on nadao da će se ona držati.
 Moja majka je jedina znala značenje svih ukrasa na
mojoj narukvici - gde ih je nabavila i zašto sam ih volela.
Napravila je detaljnu listu svega što sam nosila i oblačila.
Ukoliko bi te stvari bile nađene miljama daleko i u
izolaciji duž nekog puta, ovi dokazi bi mogli navesti
nekog policajca da ih poveže sa mojom smrću.
U svojoj svesti sam istkala nit između gorko slatke
radosti gledanja majke kako imenuje sve stvari koje sam
nosila i volela, i njene uzaludne nade da te stvari imaju
neku važnost. Da bi neki stranac koji bi našao gumicu sa
likom iz crtanog filma ili dugme sa rok zvezdom prijavio
to policiji.
Posle Lenovog telefonskog poziva, otac je ispružio
ruku prema majci, pa su njih dvoje zajedno seli na krevet,
zureći pravo ispred sebe. Majka je ukočeno prianjala uz
tu listu stvari, a otac se osećao kao da ulazi u mračni
tunel. U jednom trenutku počela je da pada kiša. Mogla
sam da osetim kako oboje misle na istu stvar, ali nijedno
od njih dvoje nije ništa izgovorilo. Da sam ja negde
napolju, na kiši. Da se nadaju da sam dobro. Da sam suva i
da mi je toplo.
Nijedno od njih dvoje nije znalo ko je prvi zaspao;
kosti su ih bolele od napora, zajedno su odlutali u san i
probudili se u isto vreme, sa osećajem krivice. Kiša, čiji se
intenzitet menjao nekoliko puta kako je temperatura
padala, sada je bila ledena kiša, i njen zvuk, zvuk
kamenčića od leda koji udaraju o krov, probudio je oboje.
Nisu ništa govorili. Gledali su jedno u drugo u malom
svetlosnom snopu koji je dopirao od lampe ostavljene na
drugoj strani sobe. Majka je počela da plače, a otac ju je
držao, brisao suze koje su klizile niz njene jagodice
mekotom svog palca, i ljubio je veoma nežno u oči.
Onda sam skrenula pogled sa njih, dok su se
dodirivali. Skrenula sam pogled prema kukuruzištu,
gledajući da li postoji nešto što bi policija mogla pronaći
ujutru. Ledena kiša je savijala stabljike i terala sve
životinje u rupe. Ne tako duboko ispod zemlje nalazile su
se jame divljih zečeva koje sam volela, tih zeka koje su
jele povrće i cveće u susedstvu i koje su, nesvesno,
donosile otrov u svoje jame. Tada bi se, u zemlji i tako
daleko od muškarca ili žene koji su posuli baštu otrovnim
mamcima, cela porodica zečeva sklupčala i umrla.

Ujutru, desetog, moj otac je prosipao viski u sudoperu.

Lindzi ga je pitala zašto to radi.
„Plašim se da bih ga mogao popiti“, rekao je on.
„Kakav je to telefonski poziv bio?“, upitala je moja
sestra.
„Kakav poziv?“
„Čula sam ono što stalno pričaš za Suzin osmeh. O
zvezdama koje eksplodiraju.“
„Stvarno sam to rekao?“
„Zvučao si pomalo šašavo. Bio je to pajkan, jel’ tako?“
„Nema laži?“
„Nema laži“, složila se Lindzi.
„Našli su jedan deo tela. Možda je Suzin.“
Bila je to jaka ćuška u stomak. „Šta?“
„Ništa nikad nije sigurno“, pokušao je otac.
Lindzi je sela za kuhinjski sto. „Razboleću se“, rekla je.
 „Dušo?“
„Tata, želim da mi kažeš šta je bilo. O kom delu tela se
radi, a onda ću morati da povratim."
Otac je uzeo veliku metalnu posudu za mešanje. Stavio
ju je na sto, blizu Lindzi, pre nego što je seo.
„U redu“, reče ona. „Ispričaj mi.“
„Lakat. Našao ga je pas Gilbertovih."
Držao ju je za ruku, a onda je ona povratila, kao što je i
obećala, u sjajnu srebrnu činiju.
Kasnije tog jutra nebo se razvedrilo, pa je nedaleko od
moje kuće policija ogradila kukuruzište trakom i započela
istragu. Kiša, susnežica, sneg i ledena kiša su se, topeći se
i mešajući se, učinili zemlju raskvašenom; pa ipak,
postojao je prostor gde je očigledno nedavno neko nešto
radio sa zemljom. Tu su počeli da kopaju.
Na nekim mestima je, kako su pokazala laboratorijska
ispitivanja, postojala znatna koncentracija moje krvi
pomešane sa prljavštinom, ali u to vreme policija je
postajala sve frustriranija, baratajući sa hladnom
vlažnom zemljom i tražeći devojčicu.
Duž ivice fudbalskog igrališta, nekoliko mojih suseda
se držalo na pristojnoj udaljenosti od policijske trake,
čudeći se ljudima odevenim u teške plave kabanice, koji
su rukovali lopatama i grabuljama kao kakvim
medicinskim alatkama.
Otac i majka su ostali kod kuće. Lindzi je ostala u
svojoj sobi. Bakli je bio u komšiluku, u kući svog prijatelja
Nejta, gde je tih dana provodio dosta vremena. Rekli su
mu da sam otišla na nekoliko dana kod Klarise i da ću
tamo spavati.
 Znala sam gde je moje telo, ali im to nisam mogla reći.
Gledala sam i čekala da vidim šta će oni videti. A onda je,
kad je podne već odavno prošlo, kao da ga je udarila
munja, policajac podigao svoju blatnjavu pesnicu i
povikao.
„Ovamo!“, rekao je, i svi policajci su se okupili oko
njega.
Svi susedi su otišli kući, izuzev gospođe Sted. Nakon
što je porazgovarao sa policajcima koji su vršili istragu,
detektiv Fenerman je izašao iz tamne gomile i prišao joj.
„Gospođo Sted?“, rekao je preko trake koja ih je
razdvajala.
„Da.“
„Vi imate dete koje ide u školu?“
„Da.“
„Možete li, molim vas, poći sa mnom?“
Mladi policajac je sproveo gospođu Sted ispod
policijske trake i preko džombastog, ustalasanog
kukuruzišta do mesta gde su stajali ostali ljudi.
„Gospodo Sted“, reče Len Fenerman, „da li vam ovo
izgleda poznato?" Držao je primerak džepnog izdanja
knjige Ubiti pticu rugalicu. Da li u školi ovo čitaju?“
„Da“, reče ona, sa licem s kog je nestala boja kad je
rekla tu malu reč.
„Smem li da vas pitam...“, poče on.
„Deveti razred“, reče ona, gledajući u škriljčano plave
oči Lena Fenermana. „Suzin razred.“ Ona je bila
terapeutkinja i oslanjala se na svoju sposobnost da čuje
loše vesti i da racionalno diskutuje o teškim detaljima o
životima svojih pacijenata, ali je zatekla sebe kako se
naslanja na mladog policajca koji ju je odveo odatle.
Mogla sam da osetim da ona žali što nije otišla kući onda
kad su otišli ostali susedi, mogla sam da osetim da želi da
se nalazi u dnevnoj sobi sa svojim mužem ili u dvorištu sa
sinom.
„Ko predaje razredu?"
„Gospođa Devit“, reče gospođa Sted. Deca smatraju da
je to olakšanje posle Otela.“
„Otela?“
„Da“, reče ona, sa tim svojim znanjima o školi koja su
iznenada postala jako važna - policajac je sve slušao.
„Gospođa Devit voli da menja svoju listu knjiga za čitanje,
a baš pred Božić pravi veliki pritisak sa Šekspirom. Onda
prelazi na Harper Li, to predstavlja nagradu. Ako je Suzi
okolo nosila Ubiti pticu rugalicu, to znači da je već bila
predala svoj rad o Otelu.“
Sve ovo je bilo provereno.
Policija je zvala telefonom. Gledala sam kako se krug
širi. Gospođa Devit je imala moj rad. Konačno ga je
poslala poštom mojim roditeljima, neocenjenog.
„Pomislila sam da biste želeli da imate ovo“, napisala je
gospođa Devit na poruci prikačenoj uz rad. „Tako mi je
žao.“ Taj rad je nasledila Lindzi, jer je majci bilo teško da
ga čita. „Prognanik: usamljeni čovek“, tako sam ga
nazvala. Lindzi mi je predložila „Prognanik“, a ja sam
smislila drugu polovinu. Moja sestra je probušila tri rupe
duž ivice rada i svaku stranicu pažljivo ispisanu rukom
uvezala u praznu svesku. Svesku je stavila u svoj orman
ispod rama sa Barbikom i kutije u kojoj su se nalazili
savršeno očuvani Čupava En i Endi na kojima sam joj
zavidela.
Detektiv Fenerman je pozvao moje roditelje. Oni su
bili pronašli školski udžbenik koji mi je, kako su verovali,
mogao biti predat tog poslednjeg dana.
„Ali taj udžbenik može biti bilo čiji“, rekao je otac
majci dok su započinjali još jedno nemirno bdenje. „Ili ga
je mogla ispustiti usput.“
Dokaz im se nameštao, ali su oni odbijali da veruju.
Dva dana kasnije, dvanaestog decembra, policija je
našla moje beleške sa časa gospodina Botija. Životinje su
odnele svesku sa njenog prvobitnog posmrtnog položaja -
prljavština nije odgovarala okolnim uzorcima, a
milimetarski papir, sa olovkom načrčkanim teorijama
koje nikad nisam mogla da razumem, ali sam ih marljivo
zapisivala, nađen je kad je jedna mačka napala gnezdo
vrane. Komadići papira su bili upleteni među lišće i
grančice. Policija je sastavila milimetarski papir, zajedno
sa papirom druge vrste, koji je bio tanji i krt, i koji nije
imao linije.
Devojčica koja je živela u kući gde se nalazilo to drvo
prepoznala je rukopis. To nije bio moj rukopis, već
dečaka koji je bio zaljubljen u mene: Reja Singa. Na
specijalnom finom papiru svoje majke Rej mi je napisao
ljubavnu poruku, koju nisam nikada pročitala. Tutnuo ju
je u moju svesku u sredu, na našem času u laboratoriji.
Njegov rukopis je bio čitak. Kad su policajci stigli, morali
su da sastavljaju komadiće moje sveske iz biologije i
ljubavne poruke Reja Singa. „Rej se ne oseća dobro“, rekla
je njegova majka kad je detektiv pozvao telefonom i
zatražio da razgovara s njim. Ali ona im je otkrila ono što
su želeli. Rej joj je klimao glavom dok mu je ponavljala
pitanja policajca. Da, on je napisao Suzi Salmon ljubavnu
poruku. Da, on je stavio poruku u njenu svesku nakon što
ju je gospodin Boti zamolio da prikupi listove sa
iznenadnim kontrolnim zadatkom. Da, on je sebe nazivao
Mavarinom.
Rej Sing je postao prvi osumnjičeni.
„Taj slatki dečko?“, majka je rekla ocu.
„Rej Sing je fin“, rekla je moja sestra monotonim
glasom uveče, za večerom.
Gledala sam moju porodicu i znala sam da znaju. To
nije bio Rej Sing.
Policija je otišla kod njega kući, žestoko ga
pritiskajući, insinuirajući stvari. Bili su podstaknuti
krivicom koju su čitali u Rejovoj tamnoj koži, besom koji
su osećali u njegovim manirima i njegovom lepom, a
previše egzotičnom i nedostupnom majkom. Ali, Rej je
imao alibi. Čitavo mnoštvo ljudi moglo bi biti pozvano da
svedoči u njegovu korist. Njegov otac, koji je predavao
postkolonijalnu istoriju na Penu, naterao je sina da
predstavlja tinejdžersko iskustvo na predavanju koje je
održao u Internešenel hausu onog dana kad sam ja umrla.
Najpre je Rejovo odsustvo iz škole bilo viđeno kao
dokaz njegove krivice, ali kad je policiji dostavljen spisak
od četrdeset pet posetilaca koji su bili na Rejovom
govoru: „Prigradsko područje: američko iskustvo“, morali
su da priznaju njegovu nevinost. Policajci su stajali ispred
kuće Singovih i grabili grančice iz žive ograde. Trebalo je
da bude baš lako, magično, činilo se da im odgovor
bukvalno pada sa neba, sa drveta. Ali, glasine su se
proširile i u školi je mali socijalni napredak koji je Rej
ostvario dobio obrnutu dimenziju. Počeo je da ide kući
odmah posle škole.
Sve ovo me je izludelo. Gledala sam, a nisam mogla da
uputim policiju na zelenu kuću, koja se nalazila tako blizu
kuće mojih roditelja, tamo je gospodin Harvi sedeo
rezbareći vinjete na gotskoj kućici za lutke koju je pravio.
Gledao je vesti i prelistavao novine, ali je svoju nevinost
nosio kao udobni stari kaput. Pre toga se u njemu
dešavala pobuna, ali sada je postojala samo hladnoća.
Pokušala sam da nađem utehu u Holideju, našem psu.
On mi je nedostajao na način na koji još nisam dozvolila
da mi nedostaju majka i otac, sestra i brat. Taj način
nedostajanja bi značio da sam prihvatila činjenicu da
nikad više neću biti s njima; možda zvučim šašavo, ali
nisam u to verovala, nisam htela da verujem. Holidej je
preko noći ostajao sa Lindzi, a bio je uz mog oca kada je
ovaj otvarao vrata nepoznatima. Rado se upuštao u
potajni obrok, koji bi mu priuštila majka. Dozvoljavao je
Bakliju da ga vuče za rep i uši, u toj kući zatvorenih vrata.

Na Zemlji je bilo previše krvi.

Petnaestog decembra, jednim od kucanja na vrata
koje je signaliziralo mojoj porodici da se mora umrtviti
pre nego što otvori neznancu - mogao je to biti ljubazan,
ali trapav komšija, ili mrmljavi, ali okrutni reporter -
najavio je sebe onaj posle koga je moj otac konačno
verovao.
Bio je to Len Fenerman, koji je bio tako ljubazan
prema njemu, i jedan policajac u uniformi.
 Ušli su unutra, do sada su već bili dovoljno upoznati
sa stanjem u kući da bi znali da je moja majka više volela
da uđu unutra i u dnevnoj sobi kažu ono što imaju, kako
moja sestra i brat ne bi ništa čuli.
„Našli smo ličnu stvar za koju verujemo da je Suzina“,
reče Len. Len je bio pažljiv. Mogla sam da vidim kako
kalkuliše sa rečima. Potrudio se da ih naglašava tako da
moji roditelji budu oslobođeni njihove prve pomisli - da
je policija našla moje telo, da sam sigurno mrtva.
„Šta?“, reče majka nestrpljivo. Prekrstila je ruke i
pripremala se da čuje još jedan nekonsekventni detalj
kojem su drugi pripisivali značenje. Ona je bila zid.
Sveske i romani joj ništa nisu značili. Njena ćerka može
preživeti i bez ruke. Mnogo krvi je mnogo krvi. To nije
telo. Džek joj je to rekao i ona je verovala: Ništa nikad nije
sigurno.
Ali kad su pokazali kesu sa dokazima u kojoj se
nalazio moj šešir, nešto se slomilo u njoj. Fini zid teškog
kristala koji je štitio njeno srce - koji ju je nekako odvodio
u utrnuće neverovanja - razbio se.
„Pompon“, reče Lindzi. Ušunjala se u dnevnu sobu iz
kuhinje. Niko osim mene je nije video kad je ušla.
Majka ispusti zvuk i ispruži ruku. Taj zvuk je bio
metalno škripanje čoveka koji se, kao mašina, lomi,
oglašavajući se poslednjim zvucima pre nego što će cela
mašina stati.
„Testirali smo vlakna“, reče Len. „Po svoj prilici, osoba
koja je prišla Suzi upotrebila je ovo tokom zločina.“
„Šta?“, upita otac. Bio je izgubio svu snagu. Govorili su
mu nešto što nije mogao da razume.
 „Da bi je ućutao.“ ,
„Šta?“
„Prekriveno je pljuvačkom“, posvedočio je
uniformisani policajac, koji je sve do sada ćutao. „Ovim joj
je začepio usta.“
Majka zgrabi šešir iz ruku Lena Fenermana, a zvončići
koje je ušila u pompon zazvečaše dok ga je spuštala na
kolena. Nadvila se nad šešir koji mi je isplela.
Videla sam kako se Lindzi ukočila na vratima. Nije
mogla da prepozna naše roditelje; sve joj je bilo
neprepoznatljivo.
Otac je odveo Lena Fenermana koji želi dobro, i
uniformisanog policajca do prednjih vrata.
„Gospodine Salmon“, reče Len Fenerman, „s obzirom
na količinu krvi koju smo pronašli, i na nasilje koje, bojim
se, ta krv implicira, a imajući u vidu i ostale materijalne
dokaze o kojima smo razgovarali, moramo raditi na
pretpostavci da je vaša ćerka ubijena.“
Lindzi je slučajno čula ono Što je već znala, što je znala
još od pre pet dana, kad joj je otac ispričao za moj lakat.
Majka poče da cvili.
„Od sada radimo na ovom slučaju kao na istraživanju
ubistva", reče Fenerman.
„Ali, nema tela“, pokušao je moj otac.
„Svi dokazi upućuju na smrt vaše ćerke. Veoma mi je
žao.“
Uniformisani policajac je zurio desno od
preklinjujućih očiju mog oca. Pitala sam se da li je to
nešto čemu su ga naučili u školi. Ali Len Fenerman se
suoči sa očevim pogledom. „Kasnije u toku dana ću vas
pozvati da proverim kako ste “
Kad se otac vratio u dnevnu sobu, bio je previše
iznuren da bi pružio ruku prema majci koja je sedela na
tepihu, ili prema sestri čija se obližnje obličje bilo
udrvenilo. Nije mogao da dozvoli da ga gledaju. Popeo se
uz stepenice, misleći na Holideja na ćilimu radne sobe.
Poslednji put ga je tamo video. U dubokom vencu krzna
koji okružuje pseći vrat, moj otac bi dozvolio sebi da se
rasplače.

Tog poslepodneva njih troje se vuklo u tišini, kao da bi

zvuk koraka mogao potvrditi novosti. Nejtova majka je
zakucala da vrati Baklija. Niko nije odgovorio. Ona je
odstupila, znajući da se u kući nešto promenilo, iako je
kuća izgledala potpuno isto kao i one koje su je
okruživale. Načinila je sebe konspiratorom mog brata,
govoreći mu da će njih dvoje otići na sladoled, gde će on
izgubiti svoj apetit za ručak.
U četiri su majka i otac završili stojeći u istoj sobi na
donjem spratu. Ušli su tu na različita vrata.
Majka je pogledala oca. „Majka“, reče ona i on klimnu
glavom. Telefonirala je jedinom živom roditelju mojih
roditelja, majci moje majke, baki Lin.
Plašila sam se da bi moja sestra ostavljena sama,
mogla učiniti nešto nepromišljeno. Sedela je u svojoj sobi
na starom kauču kojeg su se moji roditelji bili odrekli i
radila na samoosnaživanju. Duboko udiši i zadrži udisaje.
Pokušaj da ostaneš mirna u dugim, i još dužim periodima
vremena. Načini sebe malom, poput kamena. Savi ivice
same sebe naviše i sklopi ih ispod, tamo gde niko ne može
da vidi.
Majka joj je rekla da može da bira da će se vratiti u
školu pre Božića - ostalo je još samo nedelju dana - i
Lindzi je odlučila da ide.
U odeljenju su svi zurili u nju dok se približavala
katedri.
„Direktor bi želeo da te vidi, mila“, potvrdila je
gospođa Devit u tom tajcu.
Moja sestra nije gledala u gospođu Devit dok je ova
govorila. Usavršavala je umetnost razgovora sa ljudima
gledajući kroz njih. Bio je to moj prvi dokaz da joj moram
dati neki nagoveštaj. Gospođa Devit je bila nastavnica
engleskog, ali važnije je bilo to što je bila udata za
gospodina Devita, koji je momke trenirao fudbal i
ohrabrio Lindzi da se oproba u njegovom timu. Moja
sestra je volela Devitove, ali tog jutra je počela da gleda
samo u oči onih ljudi protiv kojih je mogla da se bori.
Dok je skupljala svoje stvari, odasvud je čula šapat.
Bila je sigurna da je trenutak pre no što će napustiti
prostoriju, Deni Klark nešto šapnuo Silviji Henli. Neko je
nešto ispustio u zadnjem delu učionice. Ovo su radili,
verovala je, zato da bi, dok to podižu i ponovo bacaju
mogli svom drugu iz klupe da kažu reč ili dve o sestri
mrtve devojke.
Lindzi je hodala kroz hodnike, prolazila pored redova
ormana - izvrdavajući svakoga ko bi se našao u blizini.
Poželela sam da mogu da hodam s njom, da imitiram
direktora i način na koji on uvek započinje sastanak u
sali: Vaš direktor je vaš drug direktno povezan sa
principima! Gunđala bih joj nešto u uvo, obodrila bih je.
Bila je blagoslovena praznim hodnicima, ali kad je
stigla do glavne kancelarije, na nju je bila bačena kletva
naglašeno sentimentalnih, utešnih pogleda sekretarica.
Nema veze. Pripremila se ona kod kuće, u svojoj sobi. Do
zuba je bila naoružana protiv svakog snažnog napada
sažaljenja.
„Linzi“, reče direktor Kejden, „danas sam primio poziv
od policije. Žao mi je zbog gubitka koji si pretrpela.“
Pogledala je pravo u njega. Bio je to više laser nego
pogled. „A kakav je to moj gubitak?“
Gospodin Kejden je smatrao da sa dečjim krizama
treba da se nosi direktno. Izvukao se iz svog stola i
sproveo Lindzi na ono što su učenici obično nazivali
Sofom. Kasnije, kad su političari ušli u školski savet i rekli
mu: „Nije dobro ovde držati sofu - stolice su bolje. Sofe
prenose pogrešnu poruku“, zamenio je Sofu sa dve stolice.
Gospodin Kejden je seo na Sofu, pa je isto učinila i
moja sestra. Volim da mislim da je bila pomalo uzbuđena,
u tom trenutku, bez obzira na svoje neraspoloženje, što
se našla baš na Sofi. Volim da mislim da joj nisam oduzela
baš sve.
„Ovde smo da pomognemo koliko god možemo“, reče
gospodin Kejden. Davao je sve od sebe.
„Dobro mi je“, reče ona.
„Želiš li da pričaš o tome?“
„O čemu?“, upita Lindzi. Izražavala je ono što je moj
otac zvao „džangrizavošću“, kao u rečenici: „Suzi, ne
obraćaj mi se tim džangrizavim tonom“.
 „O tvom gubitku“, reče on. Ispružio je ruku, kako bi
dodirnuo koleno moje sestre. Njegova ruka ju je pekla
kao metal za žigosanje.
„Nisam znala da sam nešto izgubila“, reče ona, i u
herkulovskom naporu učini kretnje koje su trebale da
budu tapkanje po košulji i preturanje po džepovima.
Gospodin Kejden nije znao šta da kaže. Pre godinu
dana Viki Kurc mu se raspala u naručju. Tada je bilo
teško, da, ali sada, kada razmišlja o tome, način na koji se
ophodio prema Viki Kurc i njenoj mrtvoj majci delovao je
kao umetničko rešenje krize. Odveo je Viki Kurc na kauč -
ne, ne, Viki je sama prišla i sela na njega - rekao je: „Žao
mi je zbog tvog gubitka", i Viki Kurc je eksplodirala kao
prenaduvani balon. Držao ju je u naručju, a ona je jecala, i
jecala, i on je te večeri odneo odelo na hemijsko čišćenje.
Ali Lindzi Salmon je bila sasvim drugačija. Bila je
talentovana, bila je jedna od dvadeset učenika iz njegove
škole koji su bili izabrani za Simpozijum talenata na
državnom nivou. Jedina mrlja u njenom dosijeu bila je
mala prepirka početkom godine kada joj je nastavnica
dodelila ukor zbog toga što je donela opscenu literaturu -
Strah od letenja - u učionicu.
„Nasmejte je“, želela sam da mu kažem. „Odvedite je
na film braće Marks, sedite na jastuče koje prdi, pokažite
joj lutke boksera koje imate, sa đavolcima koji stoje na
njima i jedu hot-dogove!“ Sve što sam mogla da radim
bilo je da pričam, ali niko na Zemlji nije mogao da me
čuje.
 Školski savet je organizovao testove u kojima su svi
učestvovali i na osnovu kojih je odlučivano ko je
talentovan, a ko nije. Volela sam da sugerišem Lindzi da
sam više razočarana zbog njene kose nego zbog svog
statusa tupana. Obe smo bile rođene sa obiljem plave
kose, ali moja je brzo opala i bila zamenjena iritirajućim
pramenovima mišje smeđih dlaka. Lindzina kosa je ostala
onakva kakva je i bila, što joj je podarilo neku vrstu
mitskog statusa. Ona je bila jedina prava plavuša u našoj
porodici.
Ali, kad su je nazvali talentovanom, bila je
podstaknuta da živi u skladu sa tom etiketom. Zaključala
se u sobu i čitala velike knjige. Dok sam ja čitala Da li te
ima, Bože? To sam ja Margaret, ona je čitala Kamijevu
Otpor, pobuna i smrt. Moguće je da većinu stvari nije
shvatala, ali je tu knjigu nosila naokolo, i to je nateralo
ljude - uključujući nastavnike - da je puste na miru.
„Ono što želim da kažem, Lindzi, je da nam svima
nedostaje Suzi“, reče gospodin Kejden.
Ona nije reagovala.
„Bila je vrlo bistra", pokuša on.
Ona mu uzvrati tupim pogledom.
„Sve je sada na tvojim plećima." Nije imao pojma šta
priča, ali je pomislio da tišina možda znači da njegovi
napori počinju da deluju. „Sada si jedina preostala od
Salmonovih devojčica.“
Ništa.
„Znaš ko je danas došao da me vidi?“ Gospodin Kejden
je otezao sa svojim velikim finišom, koji će, bio je siguran,
uroditi plodom. „Gospodin Devit. Razmatra mogućnost
treniranja ženske ekipe“, reče gospodin Kejden. „U srži te
ideje si ti. Gledao te je i video koliko si dobra, možeš da se
nosiš sa dečacima, i misli da bi i ostale devojčice mogle
napredovati ako ti preuzmeš kapitensku traku. Šta kažeš
na to?“
Srce moje sestre bilo je zatvoreno kao pesnica. „Rekla
bih da će biti prilično teško igrati fudbal na igralištu koje
se nalazi na otprilike dvadeset stopa od mesta gde je
moja sestra najverovatnije ubijena."
Pogodak!
Usta gospodina Kejdena su se otvorila, on je gledao u
nju.
„Još nešto?“, upita Lindzi.
„Ne, ja...“ Gospodin Kejden ponovo ispruži ruku. Još
uvek je postojala neka nit - želja da ona razume. „Želim da
znaš koliko nam je žao“, reče on.
„Kasnim na prvi čas“, reče ona.
U tom momentu podsetila me je na lik iz vesterna koje
je voleo moj otac i koje smo zajedno gledali kasno uveče.
Tamo je uvek postojao čovek koji bi, nakon što bi opalio
iz pištolja, podigao pištolj do usana i dunuo preko cevi.
Lindzi je ustala i polako išetala iz kancelarije
direktora Kejdena. Hodanja, izlaženja su bili jedini
trenuci njenog odmora. Sekretarice su bile sa one strane
vrata, nastavnici su bili za katedrama, učenici u klupama,
naši roditelji su bili kod kuće, policija je dolazila. Neće se
ona slomiti. Gledala sam je, osećala rečenice koje je
ponavljala iznova i iznova u glavi. Dobro. Sve je dobro.
Bila sam mrtva, ali to je bilo nešto što se dešava sve
vreme - ljudi umiru. Dok je tog dana napuštala
kancelarije, izgledalo je da gleda u oči sekretarica, ali se
fokusirala na njihov loše naneseni karmin ili na dvodelne
svilene komplete. Te noći, kod kuće, legla je na pod svoje
sobe i gurnula noge pod pisaći sto. Potom je uradila deset
trbušnjaka. Onda je zauzela poziciju za sklekove. Na način
na koji to devojčice ne čine. Gospodin Devit joj je ispričao
kako marinci rade sklekove - sa podignutom glavom, ili
na jednoj ruci, ili sa tapšanjem pri svakom podizanju.
Pošto je uradila deset sklekova, prišla je polici i izabrala
dve najteže knjige - rečnik i svoj godišnjak. Dizala ih je
kao tegove dok ruke nisu počele da je bole.
Usredsređivala se samo na svoje disanje. Udah. Izdah.

Sedela sam u baštenskoj kućici na glavnom trgu svog

neba (naši susedi, O’Dvajerovi, imali su baštensku kućicu;
ljubomorno sam želela jednu takvu) i gledala bes svoje
sestre.
Nekoliko sati pre nego što sam umrla, majka je
zalepila sliku koju je uradio Bakli na frižider. Na tom
crtežu je debela plava linija delila vazduh i zemlju. Tokom
sledećih dana gledala sam porodicu kako šeta napred-
nazad pored crteža i postala ubeđena da ta debela plava
linija predstavlja stvarno mesto - neki Međuprostor, gde
se horizont neba susreće sa horizontom Zemlje. Želela
sam da odem tamo, u tu plavu boju različka nacrtanog
bojicama, u kraljevski plavu, u tirkiznu, u nebo.

Često uhvatim sebe kako žudim za malim stvarima i

dobijam ih. Bogatstva u krznenim paketima. Pse.
 Na mom nebu svakog dana mali psi i veliki psi, psi
svih rasa, trče kroz park koji se nalazi ispred moje sobe.
Kad sam otvorila vrata videla sam ih: debele i srećne,
mršave i dlakave, vitke i one bez krzna. Pitbuli su se
valjali na leđima, bradavice ženki su se rastezale, moleći
štenad da priđu i da ih sisaju, dok su srećni. na suncu.
Lisičari su se spoticali o svoje uši, hodajući lagano
napred, gurkajući zadnjice jazavičara, gležnjeve hrtova i
glave pekinezera. A kad je Holi uzela svoj tenor saksofon,
sela napolju, ispred vrata koja su gledala na park, i počela
da svira bluz, svi lovački psi su potrčali da otpevaju
refren. Sedeli su na bedrima i zavijali. Tada su se otvorila
ostala vrata, i izašle su žene koje su tu živele same ili sa
svojim cimerkama. Izaći ću napolje, Holi će zaći u
beskrajno ponavljanje, dok sunce zalazi, a onda ćemo
igrati sa psima - svi zajedno. Mi smo jurile njih, oni su
jurili nas. Kružile smo od repa do repa. Nosile smo
šlafroke tačkastog dezena, cvetnog dezena, prugastog
dezena, jednobojne. Kad mesec bude visoko izašao na
nebu, muzika će prestati. Igranje je prestalo. Ukopali smo
se.
Gospođa Betel Utemejer, najstariji stanovnik mog
neba, doneće svoju violinu. Holi je sviruckala na svom
instrumentu. Sviraće u duetu. Jedna žena stara i tiha, i
jedna koja još nije prerasla uzrast devojčice. Napred-
nazad, stvoriće ludu šizoidnu utehu.
Sve plesačice će lagano ući unutra. Pesma je
odjekivala sve dok Holi, poslednji put, nije prošla kroz
melodiju, dok je gospođa Utemejer, mirna, uspravna,
istorijska, sve okončala džigom.
Tada je kuća zaspala. Bila je to moja Večernja služba.
 Tri

Čudna stvar u vezi sa Zemljom je ono što bismo videle

kad pogledamo dole. Pored početnog pogleda koji ste
očekivali, osim tog fenomena starih-mrava-sa-
oblakodera, postojale su duše koje širom sveta napuštaju
tela.
Holi i ja smo mogle da osmatramo Zemlju, zapalivši se
za ovu ili za onu scenu na sekundu ili dve, i tražeći nešto
neočekivano u najsvetovnijem mogućem trenutku. A
duša bi protrčala pored živog bića, taknula bi ga blago po
ramenu ili obrazu, i nastavila svoj put na nebo. Živi
nikada ne vide mrtve, ali čini se da su mnogi ljudi akutno
svesni činjenice da se nešto oko njih promenilo. Govore o
hladnoći u vazduhu. Drugovi preminulih bude se iz sna i
vide obličje koje stoji sa druge strane kreveta, ili u
dovratku, ili poput fantoma ulazi u gradski autobus.
Na svom putu sa zemlje dodirnula sam devojku po
imenu Rut. Išla je u moju školu, ali nikad nismo bile
bliske. Stajala mi je na putu one noći kad je moja duša s
vriskom odlazila sa Zemlje. Nisam mogla a da je ne
okrznem. Pošto sam bila oslobođena života, pošto sam ga
izgubila u onakvom nasilju, nisam mogla da vodim
računa o svojim koracima. Nisam imala vremena za
kontemplaciju. Kad dođe do nasilja, odlazak je sve na šta
možete da se koncentrišete. Kad počnete sa prelaskom
preko ivice, dok vas život napušta kao što brod
neumoljivo napušta obalu, onda čvrsto prianjate uz smrt,
kao uz neki konopac koji će vas transportovati, pa se
ljuljate na njemu, nadajući se samo da ćete se prizemljiti
daleko od mesta na kojem se nalazite.
Okrznula sam Rut Konors kao da primam telefonski
poziv iz zatvorske ćelije - pogrešan broj, slučajan poziv.
Videla sam je kako stoji kraj crvenog, zarđalog fiata
gospodina Botija. Kad sam projurila pored nje, moja ruka
je skočila da je dodirne, da dodirne poslednje lice, da
oseti poslednju vezu sa Zemljom u ovoj ne-tako-
standardnoj tinejdžerki.
Ujutru sedmog decembra Rut se žalila svojoj majci na
san koji joj je izgledao previše stvaran da bi bio san. Kad
ju je njena majka upitala o čemu to govori, Rut je rekla:
„Prelazila sam preko profesorskog parkinga, i odjednom,
pored terena za fudbal, videla sam bledog duha kako trči
prema meni.“
Gospođa Konors je mešala ovsenu kašu koja se
stvrdnjavala. Gledala je ćerku kako gestikulira dugačkim
tankim prstima svojih ruku - ruku koje je nasledila od
oca.
„Ja sam žensko, mogla sam to da osetim“, reče Rut.
„Duh je odleteo sa igrališta. Oči su mu bile šuplje. Imao je
tanki beli veo preko tela, lak kao gaza. Preko njega sam
mogla da vidim lice, crte lica koje su se nazirale, nos, oči,
lice, kosu.“
Njena majka je skinula lonac sa kašom sa šporeta i
smanjila plamen. „Rut“, reče ona, „dopuštaš svojoj mašti
da izrazi ono najbolje u tebi.“
Rut je shvatila da treba da ućuti. Nije spomenula san
koji, opet, i nije bio san, nije ga spomenula čak ni deset
dana kasnije, kad je priča o mojoj smrti počela da putuje
duž hodnika škole, poprimajući dodatne nijanse, kao što
se već dešava sa svim dobrim horor pričama. Moji
dvojnici su bili nametani kako bi strava bila još
stravičnija nego što je bila. Ali detalji su još uvek
nedostajali - šta, kada i ko, to su bile šupljine koje je
trebalo ispuniti njihovim pretpostavkama. Ponoćni
đavolov miting. Rej Sing.
Koliko god se trudila, nisam mogla dovoljno snažno
da ukažem Rut na ono što niko nije pronašao: na moju
srebrnu narukvicu. Pomislila sam da bi joj ona mogla
pomoći.
Stajala je izložena, čekajući na neku ruku da posegne
za njom, na nekoga ko će je prepoznati i pomisliti: Dokaz.
Ali, nije se više nalazila u kukuruzištu.
Rut je počela da piše pesme. Ako njena majka ili oni
najpredusretljiviji nastavnici ne žele da čuju tamnu
stvarnost koju je iskusila, zaogrnuće tu stvarnost
poezijom.
Kako sam samo priželjkivala da Rut poseti moju
porodicu i da popriča. Rut je bila devojka koja je
pretposlednja izabrana za časove fizičkog. Ona je bila
devojka koja će se, kad odbojkaška lopta ide prema njoj,
šćućuriti u mestu, dok lopta udara u parket pokraj nje, a
njeni saigrači i nastavnik fizičkog iz petnih žila
pokušavaju da izbegnu gunđanje.
Dok je moja majka sedela na stolici na našem tremu,
gledajući oca kako utrčava i istrčava, obavljajući
raznorazne poslove - valjda je sada postao hipersvestan
kretnji i nedefinisanog položaja svog mladog sina, svoje
žene i preostale ćerke - Rut se oslonila na naš slučajni
sastanak na školskom parkingu i povukla se u ilegalu.
 Prelistala je stare godišnjake i pronašla slike mog
odeljenja, kao i fotografije vezane za moje aktivnosti, kao
što je ona sa hemijske sekcije i isekla ih majčinim
makazama za vez koje su imale oblik labuda. Iako je
njena opsednutost rasla, bila sam oprezna u vezi nje, sve
dok poslednje nedelje pred Božić nije ugledala nešto u
hodniku naše škole.
Bili su to moja prijateljica Klarisa i Brajan Nelson.
Brajanu sam nadenula ime „strašilo“, jer me je, mada je
imao sjajna ramena na koja su devojke otkidale, njegovo
lice podsećalo na jutani džak napunjen slamom. Nosio je
savitljivi kožni hipi šešir i pušio ručno motane cigarete u
učeničkom salonu za pušenje. Prema mojoj majci,
Klarisino obožavanje svetlo plave senke za oči bilo je
uznemiravajući znak, ali ja sam Klarisu baš zbog toga
volela. Ona je radila stvari koje meni nisu bile dozvoljene:
blajhala je svoju dugu kosu, nosila je cipele sa
platformama, posle škole je pušila cigarete.
Rut je naišla na njih dvoje, ali je oni nisu videli. Nosila
je gomilu velikih knjiga koje je bila pozajmila od gospođe
Kaplan, nastavnice sociologije. To su bili rani feministički
tekstovi, ona ih je držala tako da su joj se hrbati knjiga
naslanjali na stomak, pa niko nije mogao da vidi šta je u
pitanju. Njen otac, građevinski preduzimač, poklonio joj
je dve superjake elastične trake za knjige. Rut je obavila
dve trake oko ovih izdanja, koje je nameravala da čita
tokom raspusta.
Klarisa i Brajan su se kikotali. Njegova ruka je bila
uvučena pod njenu košulju. Kako ju je pomerao naviše,
njeno kikotanje se pojačavalo, ali ona je sprečavala
njegova napredovanja uvijajući se u struku ili pomerajući
se inč ili dva u stranu. Rut je stajala neuključena u ovu
scenu, baš kao što je bio slučaj sa većinom drugih. Prošla
bi pored nje u svom uobičajenom maniru, sa pognutom
glavom/skrenutim pogledom, ali svi su znali da je Klarisa
bila moja prijateljica. I tako, ona je posmatrala.
„Dođi, dušo“, rekao je Brajan, „to je samo jedna humka
ljubavi. Samo jedna.“
Primetila sam kako se Rutina usna krivi u gađenju.
Moja se krivila na nebu.
„Brajane, ne mogu. Ne ovde.“
„A u kukuruzištu?“, šapnuo je.
Klarisa se nervozno zakikotala, ali je smanjila prostor
između njegovog vrata i ramena. Za sada će ga odbiti.
Nakon toga Klarisin orman je bio obijen.
Nestali su album, nasumično nagurane fotografije i
Brajanov tajni štek marihuane za koji Klarisa nije znala.
Rut, koja se nikada pre nije naduvala, provela je noć
prazneći duvan iz majčinih cigareta Mor's, mešajući ga sa
travom i ponovo puneći cigaret-papir. Sedela je u ostavi
sa alatom, uz baterijsku lampu, gledajući fotografije na
kojima se nalazim, a pri tome je popušila više trave nego
što su mogli da popuše džankiji iz škole.
Gospođa Konors, koja je stajala pored prozora kuhinje
i prala sudove, namirisala je aromu koja je stizala iz
ostave sa alatom.
„Mislim da se Rut sprijateljila sa nekom decom iz
škole“, rekla je svom mužu, koji je sedeo nad svojim
primerkom Večernjeg biltena, uz šolju čaja. Na kraju svog
radnog dana bio je previše umoran da bi razmišljao.
„Dobro“, reče on.
 „Možda za nju još uvek ima nade.“
„Uvek je ima“, reče on.
Kad se Rut uteturala unutra kasnije te večeri, sa očima
mutnim od svetlosti baterijske lampe i od osam Mor
cigareta koje je popušila, majka ju je pozdravila sa
osmehom i rekla da se u kuhinji nalazi pita od borovnica.
Bilo joj je potrebno nekoliko dana i malo istraživanja
nefokusiranog na Suzi Salmon, i Rut je shvatila zašto je
pojela celu pitu u jednom navratu.

Vazduh na mom nebu je često smrdeo na tvora - bio je

to tek trag tog smrada. Bio je to smrad koji sam na Zemlji
oduvek volela. Kad bih ga udahnula, mogla sam i da
osetim i da namirišem aromu. Bili su to životinjski strah i
snaga pomešani zajedno u oštri, trajni mošus. Na
Freninom nebu mirisalo je na čisti duvan A-klase. Na
Holinom je sve mirisalo na južno voće.
Po čitave dane i noći bih sedela u baštenskoj kućici i
posmatrala. Videla sam kako se Klarisa udaljava od mene
i stremi utesi sa Brajanom. Videla sam kako Rut zuri u nju
iz nekog ćoška ili iz ekspres-restorana smeštenog pokraj
doma zdravlja. Isprva je sloboda gledanja čitave škole
bila opojna. Posmatrala bih pomoćnika fudbalskog
trenera kako anonimno ostavlja čokoladice udatoj
nastavnici prirodnih nauka, ili glavnu čirlidersicu kako
pokušava da privuče pažnju klinca koji je toliko puta bio
isteran iz škole, iz tako mnogo škola, da im ni sam ne zna
broj. Posmatrala sam nastavnika likovnog kako vodi
ljubav sa svojom devojkom u kotlarnici i direktora kako
obleće oko pomoćnika fudbalskog trenera. Zaključila sam
da je taj pomoćnik fudbalskog trenera priplodni pastuv u
svetu srednje škole Kenet, bez obzira na to što me je
njegova ćoškasta vilica ostavila ravnodušnom.
Na povratku u našu dupleks-kuću svake večeri bih
prošla pokraj starinskih uličnih lampi koje sam jednom
videla u predstavi Naš grad. Kugle svetlosti su visile u
luku na gvozdenoj šipci. Zapamtila sam ih zato što sam ih,
kad sam gledala predstavu sa svojom porodicom,
zamišljala kao velike, teške bobice pune svetlosti. Na
nebu sam smislila igru koja se sastojala u tome da se, dok
se vraćam kući, postavim u takav položaj da moja senka
otkida bobice.
Nakon što sam jedne večeri posmatrala Rut, srela sam
Freni usred ovakve šetnje. Skver je bio pust, a lišće je
počelo da se kovitla u vrtlogu ispred nas. Stajala sam i
gledala je - gledala sam u linije smeha koje su bile
skupljene uz njene oči i usta.
„Zašto drhtiš?“, upita Freni.
Iako je vazduh bio vlažan i hladan, nisam mogla da
kažem da je to razlog.
„Ne mogu da prestanem da mislim na majku“, rekoh.
Freni je uzela moju ruku u svoje ruke i nasmešila se.
Poželela sam da je blago poljubim u obraz ili da me
ona uzme u naručje, ali umesto toga sam je posmatrala
kako ide ispred mene, videla sam njenu plavu haljinu
kako se vuče za njom. Znala sam da ona nije moja majka;
nisam mogla da se igram, da se pretvaram.
Okrenula sam se i vratila se u baštensku kućicu.
Osećala sam kako vlažan vazduh tka svoj put oko mojih
nogu i ruku, sve vreme lagano dižući krajeve moje kose.
Mislila sam na paukove mreže u jutrima, mislila sam o
tome kako su one držale malene dragulje rose i kako sam
ih često uništavala bez razmišljanja.
Ujutru, na moj jedanaesti rođendan, probudila sam se
veoma rano. Niko drugi nije bio budan, bar sam ja tako
mislila. Sišla sam dole i pogledala u trpezariju, gde se,
pretpostavljala sam, nalaze moji roditelji. Tamo nije bilo
ničega. Isti sto kao i juče. Ali, kad sam se okrenula, videla
sam ga kako stoji na pisaćem stolu u dnevnoj sobi. Na
otmenom pisaćem stolu čija je površina uvek bila čista.
„Na stolu za račune koje treba platiti" - tako su ga zvali.
Stavljen na fini papir, još uvek neuvijen, stajao je
fotoaparat - on je bio ono što sam tražila sa primesom
kukanja u glasu, sigurna da mi ga neće kupiti. Prišla sam
mu i počela da ga gledam. Bio je to Instamatik aparat, a
pored njega su se nalazile tri rolnice filma i kutija sa četiri
kvadratna blica. Bila je to moja prva mašina, moj prvi
komplet koji je trebalo da mi omogući da postanem ono
što sam želela da budem. Snimatelj divljih životinja.
Pogledala sam oko sebe. Nije bilo nikoga. Kroz
žaluzine na prednjim prozorima, koje je moja majka uvek
držala polupodignutima - bilo je to „privlačno, a
diskretno" - videla sam da Grejs Tarking, koja je živela u
našoj ulici i išla u privatnu školu, šeta sa tegovima
pričvršćenim za članke nogu. Brzo sam stavila film u
aparat i počela da pratim Grejs Tarking kao što ću,
zamišljala sam, kad porastem, pratiti slonove i nosoroge.
Ovde sam bila skrivena iza žaluzina i prozora, tamo će to
biti trska. Bila sam tiha, smatrala sam to potajnošću,
slobodnom rukom hvatajući dugački porub svoje
flanelske spavaćice. Pratila sam njene pokrete u ravni
naše dnevne sobe, glavnog hodnika, prema salonu na
drugoj strani kuće. Dok sam posmatrala njeno
iščezavajuće obličje doživela sam moždanu oluju - želela
sam da otrčim u zadnje dvorište, gde bih je videla bez
barijera.
I tako, na vrhovima prstiju sam otrčala do zadnjeg
dela kuće, gde sam zatekla vrata trema širom otvorena.
Kad sam videla majku, potpuno sam zaboravila Grejs
Tarking. Volela bih da to bolje objasnim, ali nikada je
nisam videla da sedi tako mirno, u takvom nisam-tu
maniru. Usred tog trema zaklonjenog paravanom, sedela
je na rasklopljenoj aluminijumskoj stolici koja je stajala
naspram zadnjeg dvorišta. U ruci je držala tacnu, a u tacni
se nalazila njena uobičajena šolja kafe. Tog jutra nije bilo
tragova karmina, jer nije bilo karmina, sve dok ga nije
stavila za...koga? Nikad se nisam setila da postavim to
pitanje. Za mog oca? Za nas?
Holidej je sedeo pored bazena za ptice, srećno
dašćući, ali me nije primetio. Posmatrao je majku. Ona je
imala pogled koji se protezao u beskraj. U tom trenutku
nije bila moja majka, već nešto odvojeno od mene.
Pogledala sam u ono što nikada nisam drugačije videla
nego kao mamu i videla meko, praškasto lice - praškasto
bez pudera - meko bez kozmetičke pomoći. Njene obrve i
njene oči su bile svet za sebe. „Okeanske oči“, zvao ju je
moj otac kad bi poželeo jednu od njenih trešanja sa
čokoladnim prelivom, koje je ona, za svoju dušu, držala u
kredencu za pića. A sada sam razumela to ime. Mislila
sam da ono dolazi otuda što su njene oči plave, ali sada
sam shvatila da su one bezdane, u smislu koji me je
plašio. Tada me je obuzeo neki instinkt, nije to bila
razvijena misao, radilo se o tome da, pre nego što me
Holidej vidi i omiriše, pre nego što rosna izmaglica koja
lebdi nad travom ispari i majka se u njoj probudi kao što
čini svakog jutra, ja treba da napravim sliku svojim
novim aparatom.
Kad je rolnica filma došla iz Kodakove fabrike u
specijalnoj teškoj koverti, odmah sam mogla da vidim
razliku. Na samo jednoj slici moja majka je bila Ebigejl.
Bila je to ona prva, ona napravljena iznenada, koja je
napravljena pre nego što je „klik“ trgnuo majku i
pretvorio je u majku devojčice koja slavi rođendan, u
vlasnicu srećnog psa, u suprugu voljenog čoveka, i u
majku još jedne devojčice i maženog i paženog dečaka. U
domaćicu. U baštovana. U suseda koji se sunča. Oči moje
majke bile su okeani, a u njima se nalazio gubitak. Mislila
sam da imam čitav život da ih shvatim, ali imala sam
samo taj dan. Jednom sam je na Zemlji videla kao Ebigejl,
a potom sam je pustila da se bez napora vrati nazad -
moja fascinacija me je držala u šahu, jer sam upravo
želela da ona bude ta majka i da me obujmi kao ta majka.
Nalazila sam se u baštenskoj kućici misleći na tu
fotografiju, misleći na majku, kad je Lindzi ustala usred
noći i počela da se šunja kroz hodnik. Posmatrala sam je
kao što bih posmatrala provalnika koji u nekom filmu
kruži kroz kuću. Kad je pritisnula kvaku u mojoj sobi,
znala sam da će se desiti nešto. Znala sam da hoće da uđe,
ali šta će da radi tamo unutra? Ono što je bila moja
privatna teritorija postalo je ničija zemlja usred naše
kuće. Majka nije ništa dotakla u sobi. Moj krevet je još
uvek bio nenamešten, bio je isti kakvog sam ga, u žurbi,
ostavila onog jutra kad ću umreti. Moj cvetni nilski konj
je ležao među čaršavima i jastucima, baš kao i odeća koju
sam odbacila pre nego što sam izabrala žute zvoncare.
Lindzi je prešla preko mekog ćilima i dodirnula teget
košulju i crveno-plavi isheklani prsluk - to su bile dve
odvojene, žarko prezrene lopte. Ona je imala
narandžasto-zeleni prsluk iste mustre. Uzela je prsluk i
raširila ga na krevetu, gladeći ga. Bio je u isto vreme
ružan i dragocen. Mogla sam to da vidim. Ona ga je
milovala.
Lindzi je spazila konturu zlatnog poslužavnika koji
sam držala na toaletnom stočiću i na kojem su se nalazili
bedževi sa izbora i iz škole. Omiljen mi je bio bedž na
kojem je pisalo „Hipi-dipi ljubav kaže“, koji sam našla na
školskom parkingu, ali sam morala da obećam majci da
ga neću nositi. Držala sam puno bedževa na tom
poslužavniku, a neke sam zakačila za veliku filcanu
zastavu Univerziteta Indijana, gde je moj otac išao u
školu. Mislio sam da će ukrasti -uzeti jedan ili dva, da ih
nosi - ali nije to uradila. Nije čak nijedan uzela u ruku.
Samo je prelazila rukom preko sadržaja poslužavnika.
Onda je videla maleni beli ćošak koji viri. Povukla ga je.
Bila je to fotografija.
Iz nje je izašao duboki uzdah, sela je na pod, sa ustima
sve vreme otvorenim, sve vreme držeći sliku. Veze sa
mnom su je napadale, vitlale oko nje kao bičevi, bilo je to
kao da se platneni šator razvezao od svojih šipki. Ni ona,
kao ni ja, sve do onog jutra kad sam napravila tu
fotografiju, nije videla majku-stranca. Slike je videla čim
su razvijene. Majka je izgledala umorno, ali se smešila.
Majka i Holidej koji stoje ispred svibinog stabla, dok
sunce probija njenu kućnu haljinu i spavaćicu. Ali ja sam
želela da budem jedina u kući koja zna da je moja majka i
neko drugi - neko misteriozan i nama nepoznat.

Kad sam se prvi put probila, bila je to slučajnost. Bio

je 23. decembar 1973.
Bakli je spavao. Majka je odvela Lindzi kod zubara. Te
nedelje su se složili da će svakog dana, kao porodica,
utrošiti vreme trudeći se da poboljšaju stvari. Otac je
dodelio sebi zadatak čišćenja gostinske sobe na spratu,
koja je odavno postala njegova jazbina.
Njegov otac ga je naučio kako da pravi brodove u
bocama. Ti brodovi moju majku, sestru i brata nisu ama
baš ni malo zanimali. Oni su bili nešto što sam ja
obožavala. Jazbina je bila puna brodova.
Celog dana na poslu je prebrojavao nešto - iz
marljivosti prema osiguravajućoj firmi Čeds Ford - a
uveče bi, da bi se opustio, gradio brodove ili čitao knjige o
građanskom ratu. Zvao bi me svaki put kad se spremao
da podigne jedro. Tada je brod trebalo da bude čvrsto
zalepljen za dno boce. Ja bih ušla i otac bi zatražio da
zatvorim vrata. Često bi, tako mi se čini, odmah zazvonilo
zvonce za večeru, kao da je majka imala šesto čulo za
stvari u koje nije bila uključena. Ali, kad bi je ovo čulo
napustilo, moj posao je bio da ocu držim bocu.
„Stoj i ne mrdaj“, rekao bi on. „Ti si moj prvi oficir."
Nežno bi razvukao žicu koja je izlazila iz grlića boce, i
voila, sva jedra bi se podigla, od onoga na običnom
jarbolu do onoga kod klipera. Imali smo svoj brod. Nisam
mogla da tapšem, jer sam držala bocu, ali uvek bih to
poželela da uradim. Otac je potom radio brzo, spaljujući
kraj žice unutar boce vešalicom koju je zagrejao na sveći.
Ako to uradi nepravilno, brod će biti uništen, ili, još gore,
malena papirna jedra će zahvatiti vatra, i odjednom, u
velikom šištanju, držaću bocu plamena u rukama.
Kasnije je otac napravio stalak od balsa-drveta koji
me je zamenjivao. Lindzi i Bakli nisu delili moju
fasciniranost. Nakon pokušaja da i kod njih stvori malo
entuzijazma, predao se i povukao se u jazbinu. Što se
ostatka moje porodice ticalo, jedan brod u boci bio je isti
kao i svaki drugi.
Dok je tog dana čistio, razgovarao je sa mnom.
„Suzi, dušo, moj mali mornaru“, reče on, „uvek si
volela one manje.“
Posmatrala sam ga dok je ređao brodove u bocama na
svoj pisaći sto, uzimajući ih sa polica gde su obično stajali.
Upotrebio je staru, u rite pocepanu majčinu košulju, i
počeo da briše prašinu sa polica. Ispod pisaćeg stola
nalazile su se prazne boce - redovi i redovi boca, koje
smo sakupljali za naše buduće brodogradilište. U ormanu
je bilo još brodova - onih koje je napravio sa svojim ocem,
onih koje je napravio sam, i onih koje smo napravili
zajedno. Neki su bili savršeni, ali su im jedra potamnela:
neki su se posle nekoliko godina izvitoperili ili srušili.
Postojao je i onaj koji se zapalio nedelju dana pre moje
smrti.
Prvo je smrskao taj brod.
Srce je počelo ubrzano da mi kuca. On se okrenuo i
pogledao sve ostale brodove, sve godine koje su oni
označavali i sve ruke koje su ih držale. Ruke njegovog
mrtvog oca, ruke njegovog mrtvog deteta. Gledala sam
kako lomi sve ostale brodove. Krstio je zidove i drvenu
stolicu novostima o mojoj smrti, a kasnije je stajao u toj
gostinskoj sobi, okružen zelenim staklom. Sve boce su
ležale slomljene na podu, a jedra i trupovi brodova su bili
rasuti između njih. On je stajao među olupinama. Tada
sam, ni sama ne znam kako, obelodanila sebe. Na svaki
komadić stakla, na svaku krhotinu i cepku, bacila sam
svoje lice. Moj otac je gledao dole, oko sebe, oči su mu
tumarale sobom. Divljina. To je trajalo tek sekundu, a
onda sam nestala. On je jednog momenta bio tih, a onda
se nasmejao - bio je to urlik koji dolazi iz njegovog
stomaka. Smejao se tako glasno i duboko. Tresla sam se
zajedno sa tim smehom na svom nebu.
Napustio je sobu i uputio se kroz dvoja vrata koja
vode u moju sobu. Hodnik je bio mali, moja vrata su bila
kao i sva druga, dovoljno tanka da se lako mogu probiti
udarom pesnice. On se spremao da razbije ogledalo iznad
mog toaletnog stočića, da odere tapete noktima, ali
umesto toga je pao na moj krevet, jecajući i smotavajući u
klupko čaršave boje lavande.
„Tata?“, reče Bakli. Moj brat je držao ruku na kvaki.
Otac se okrenuo, ali nije mogao da zaustavi suze.
Skliznuo je na pod, još uvek stežući čaršave, a onda je
raširio dlanove. Dva puta je pozvao Baklija, što nikada
ranije nije morao da čini, i Bakli mu je prišao.
Otac je uvio mog brata u čaršave koji su mirisali na
mene. Setio se onog dana kad sam ga molila da moju sobu
okreči u purpurnu boju i da stavi purpurne. tapete. Setio
se onog dana kad je premeštao stare časopise Nacionalna
geografija na donje police mog ormana za knjige. (Želela
sam da zađem u svet fotografija divljih životinja.) Setio se
vremena kad je postojalo samo jedno dete u kući, u onom
kratkom periodu dok Lindzi nije stigla.
„Ti mi tako mnogo značiš, mali čoveče“, reče moj otac,
prianjajući uz njega.
Bakli se povukao i zurio u očevo naborano lice, u fine
svetle tačke suza u uglovima njegovih očiju. Ozbiljno je
klimnuo glavom i poljubio oca u obraz. Bilo je to nešto
božanstveno, što niko na nebu ne bi mogao da izmisli:
dete je brinulo o odraslom čoveku.
Otac je obavio čaršave oko Baklijevih ramena i setio
se kako sam padala sa visokog gvozdenog kreveta na
ćilim, uopšte se ne budeći. Sedeći u svojoj radnoj sobi i
čitajući, bio bi trgnut zvukom prizemljenja mog tela.
Ustao bi i prešao tu malu razdaljinu do moje sobe. Voleo
je da me gleda kako čvrsto spavam, neuznemirena
noćnom morom, niti podom od tvrdog drveta. U tim
trenucima se kleo da će njegova deca biti kraljevi ili
vladari ili umetnici ili doktori ili snimatelji divljih
životinja. Mogu postati sve ono o čemu sanjaju.
Nekoliko meseci pre nego što sam umrla, zatekao me
je u ovakvom položaju, ali sada je u čaršave sa mnom bio
uguran i Bakli, u pidžami, sa plišanim medom, sklupčan
oko mojih leđa, sisajući palac u snu. U tom trenutku otac
je osetio prvi titraj čudne tužne smrtnosti povezane sa
očinstvom. Njegov život je doneo rođenje troje dece, taj
ga je broj umirio. Ma šta se desilo Ebigejl i njemu, njih
troje će imati jedno drugo. Na taj način mu je nit koju je
počeo da tka izgledala besmrtna, ličila je na nekakvo
snažno čelično vlakno koje se proteže u budućnost,
nastavljajući se čak i ako on negde posrne. Nastavljaće se
čak i kad bude bio u dubokoj starosti.
 Sada će pronaći Suzi u svom malom sinu. Daj tu ljubav
živima. To je sebi rekao - glasno je to izgovorio u svom
mozgu - ali je moje prisustvo bilo kao trzaj koji ga vuče
nazad, nazad, nazad. Gledao je u malog dečaka koga je
držao u rukama. „Ko si ti?“, zatekao je sebe kako ga pita.
„Odakle si stigao?“
Posmatrala sam brata i oca. Istina se veoma
razlikovala od onoga što smo učili u školi. Istina je da
linija između živih i mrtvih može biti, čini se, mračna i
zamagljena.
 Četiri

U satima koji su prolazili nakon što sam ubijena, dok

je moja majka telefonirala, a otac išao od vrata do vrata u
komšiluku, tražeći me, gospodin Harvi je zatrpao rupu u
kukuruzištu i odneo džak napunjen delovima mog tela.
Prošao je pored dve kuće ispred kojih je moj otac stajao
razgovarajući sa gospodinom i gospođom Tarking. Držao
se linije između dve žive ograde - između šimširovine
O’Dvajerovih i žutog cveća Stedovih. Njegovo telo se
češalo o čvrsto zeleno lišće, ostavljajući tragove mog tela
iza sebe, ostavljajući mirise koje je pas Gilbertovih osetio
i pratio, sve dok nije našao moj lakat, mirise koje će
susnežica i kiša koji su padali tri dana sprati pre nego što
policijski psi uopšte padnu na pamet kao sredstvo za
traganje. Odneo me je u svoju kuću, gde sam ga čekala
dok je on ušao u kupatilo da se opere.
Pošto je kuća prodata, novi vlasnici su coktali kad su
videli tamnu mrlju na podu garaže. Kad je dovela
potencijalne kupce, agent za promet nekretninama je
rekla da je to mrlja od ulja, ali to sam bila ja, koja curim iz
vreće koju nosi gospodin Harvi i kapljem na beton. Bio je
to početak mojih tajnih signala svetu.
Prošlo je neko vreme pre nego što sam shvatila ono
što ste, bez sumnje, već pretpostavili - da ja nisam prva
devojka koju je ubio. Znao je da treba da ukloni moje telo
sa polja. Znao je da treba da obraća pažnju na vreme,
kako bi ubistvo izvršio tokom ciklusa povećavanja
padavina, jer će na taj način ostaviti policiju bez dokaza.
Policija je volela da misli da je on naročito prefinjen, ali
on baš i nije bio takav. Zaboravio je moj lakat, upotrebio
je platneni džak za krvavo telo, a da ga je neko, bilo ko,
video, možda bi pomislio kako je čudno da njihov sused
hoda duž prolaza između imanja koji je bio jako uzan, čak
i za decu koja su se pretvarala da su žive ograde zakloni.
Dok je ribao svoje telo u vrućoj vodi, u svom
prigradskom kupatilu - izgledalo je identično kao i ono
koje smo delili Lindzi, Bakli i ja - pokreti su mu bili spori,
a ne grozničavi. Osećao je kako ga preplavljuje
hladnokrvnost. Nije palio svetlo u kupatilu, osetio je kako
me voda spira, i osetio je misli o meni. Moj prigušen
vrisak u svom uhu. Moje tanano posmrtno ječanje. Sjajnu
belu put koja nikad nije videla sunca, poput puti bebe, i
koja je potom bila pedatno rasparčana oštricom njegovog
noža. Drhtao je pod vrelinom, bilo je to peckajuće
zadovoljstvo koje stvara žmarce u njegovim rukama i
nogama. Stavio me je u džak od voštane tkanine, a unutra
je ubacio i penu za brijanje i žilet sa blatnjave izbočine,
svoju knjigu soneta i, najzad, krvavi nož. Sve te stvari su
se pomešale sa mojim kolenima, prstima ruku i nožnim
prstima, ali on se setio da ih izvadi pre nego što je moja
krv kasnije te noći postala lepljiva. Bar je sačuvao sonete
i nož.

Večernjoj službi su prisustvovale sve rase pasa. Neki

od njih, oni koje sam najviše volela, podizali bi glave kad
bi namirisali nešto interesantno u vazduhu. Ukoliko je
miris bio snažan, ili ukoliko ga ne bi odmah identifikovali,
ili ako bi, što se takođe dešavalo, tačno znali o čemu se
radi - pa bi im mozgovi saopštili „Opa, tartar biftek“,
pratili bi ga, sve dok ne bi došli do samog objekta.
Suočeni sa realnim predmetom, sa pravom pričom,
odlučivali su šta da čine. Tako su postupali. Nisu gušili
svoju žudnju samo zato što je miris loš ili je objekat
opasan. Lovili su. Baš kao i ja.

Gospodin Harvi je odneo navošteni narandžasti džak

sa mojim ostacima do jednog ponora osam milja
udaljenog od našeg komšiluka, bila je to pustoš,
izuzimajući železničke šine i obližnji servis za opravku
motorcikala. U kolima je pustio radio stanicu koja je
tokom decembra vrtela božićne pesme. Zviždao je u svom
karavanu, čestitajući sebi, puneći stomak. Pita od jabuka,
čizburger, sladoled, kafa. Pun do vrha. Bilo mu je sve
bolje i bolje, nikad nije koristio stari obrazac koji bi mu
dosadio, već je svakim novim ubistvom iznenađivao
samog sebe, poklanjao nešto samom sebi.
Vazduh u karavanu bio je hladan i nežan. Mogla sam
da vidim vlažan vazduh pri njegovim izdisajima, i to me je
nateralo da opipam moja neosetljiva pluća.
Vozio je puteljkom koji se usecao između dve nove
industrijske parcele. Karavan je zaševrdao izlazeći iz
jednog jako dubokog ulegnuća, pa je sef u kojem se
nalazio džak sa mojim telom udario o glavčinu zadnjeg
točka karavana. „Prokletstvo“, reče gospodin Harvi. Ali je
bez pauze nastavio da zviždi.
Sećam se da sam ovim putem išla sa ocem koji je
vozio, dok je Bakli sedeo priljubljen uz mene - jedan pojas
je opsluživao nas dvoje; bila je to ilegalna vožnja, beg od
kuće.
 Otac je upitao da li neko od nas dvoje želi da vidi
frižider kako nestaje.
„Zemlja će ga progutati“, rekao je. Imao je šešir i
tamne rukavice iz Kordobe za kojima sam žudela. Znala
sam da prave rukavice znače da si odrastao, a rukavice
bez prstiju da nisi. (Za Božić 1973. majka mi je kupila par
rukavica. Na kraju ih je dobila Lindzi, ali ona je znala da
pripadaju meni. Jednog dana na putu iz škole ostavila ih
je na rubu kukuruzišta. Stalno je to radila - donosila mi je
stvari.)
„Zemlja ima usta?“, upita Bakli.
„Velika okrugla usta bez usana", reče otac.
„Džek“, reče majka, smejući se, „prestani. Znaš li da
sam ga uhvatila kako napolju reži na zevalice?"
„Ja idem“, rekoh. Otac mi je pričao da se ovde nalazi
napušteni podzemni rudnički kop koji se obrušio, pa je
nastao ponor. Nisam mnogo marila za to; želela sam, kao
i svako dete, da vidim kako zemlja guta nešto.
I tako, dok sam gledala gospodina Harvija kako me
vozi prema ponoru, nisam mogla a da ne pomislim koliko
je pametan. Stavio je vreću u metalni sef, smeštajući me
usred te težine.
Bilo je kasno kad je stigao; ostavivši sef u svom
karavanu, približavao se kući Flanaganovih, koji su živeli
na imanju gde se nalazio ponor. Flanaganovi su živeli od
toga što su im ljudi plaćali da bi se otarasili svojih kućnih
aparata.
Gospodin Harvi je zakucao na vrata male bele kuće, i
jedna žena je izašla da otvori. Izvlačeći se iz zadnjeg dela
kuće, miris ruzmarina i jagnjetine ispunio je moje nebo i
došao do nosa gospodina Harvija. Gospodin Harvi je
mogao da vidi muškarca u kuhinji.
„Dobro veče, gospodine", reče gospođa Flanagan.
„Imate li paket?“
„Tamo je, u mom karavanu", reče gospodin Harvi.
Imao je spremnu novčanicu od dvadeset dolara.
„Šta imate tamo, leš?“, našalila se ona.
Bilo je to poslednje što bi joj palo na pamet. Živela je u
toploj, mada maloj kući. Imala je muža koji je uvek bio
kod kuće i popravljao stvari, i koji je prema njoj bio
naglašeno ljubazan, jer nikada nije morao da radi, i imala
je sina koji je još uvek bio dovoljno mlad da bi mislio da
je njegova majka jedina osoba na svetu.
Gospodin Harvi se nasmešio; dok sam gledala taj
smešak na njegovom licu, nisam htela da skrenem
pogled.
„Stari sef mog oca, konačno ga donesoh ovde“, reče
on. „Godinama to nameravam da uradim. Niko ne može
da seti kombinacije sefa.“
„Da li se nešto nalazi u njemu?“
„Ustajali vazduh.“
„Pa, donesite ga onda. Da li vam je potrebna pomoć?"
„To bi baš bilo lepo“, reče on.
Flanaganovi ni za trenutak nisu posumnjali da se
devojčica o kojoj će tokom sledećih nekoliko godina čitati
u novinama - NESTALA DEVOJČICA, SUMNJA SE NA
ZLOČIN; PAS SUSEDA NAŠAO LAKAT; VERUJE SE DA JE
DEVOJČICA, 14, UBIJENA U KUKURUZIŠTU STOLFUC;
UPOZORENJA SVIM MLADIM ŽENAMA; OPŠTINA
NAMERAVA DA PONOVO RASPOREDI NA ZONE PARCELE
KOJE SE GRANIČE SA SREDNJOM ŠKOLOM; LINDZI
SALMON, SESTRA UBIJENE, DRŽI OPROŠTAJNI GOVOR -
nalazi u sivom metalnom sefu koji je ovaj usamljeni
čovek doneo jedne noći i platio dvadeset dolara da bi ga
gurnuo u ponor.
Vraćajući se u karavan gospodin Harvi je stavio ruke u
džepove. Tu je bila moja srebrna narukvica sa
prikačenom bižuterijom. Nije mogao da se seti da ju je
skinuo sa mog ručnog gležnja. Nije se sećao da ju je
tutnuo u džep svojih čistih pantalona. Opipao ju je,
mesnato jastuče njegovog kažiprsta pronašlo je glatki
zlatni metal na pensilvanijskom kamenčiću, đon patike za
balet, malenu rupu minijaturnog naprstka i žbice bicikla,
sa točkovima koji se okreću. Ha putu 202 se zaustavio na
bankini, pojeo sendvič od džigernjače koji je pripremio
ranije tog dana, a potom se odvezao do industrijskog
parka koji su gradili južno od Dauningtona. Na gradilištu
nije bilo nikoga. U to vreme u predgrađima nije bilo
obezbeđenja. Parkirao je kola blizu Porto-Džona. Imao je
spreman izgovor, za slučaj da ga neko ipak vidi.
To je bio taj deo posledica koje bi mi pale na pamet
kad bih pomislila na gospodina Harvija - kako je lutao po
blatnjavim iskopinama i izgubio se među parkiranim
buldožerima, čija je monstruozna veličina u tami bila
zastrašujuća. Zemaljsko nebo je u noći nakon moje smrti
bilo tamno plavo, a na ovom otvorenom prostoru
gospodinu Harviju se pogled pružao miljama daleko.
Odlučila sam da ostanem s njim, da vidim te milje onako
kako ih je on video. Želela sam da idem gde i on. Sneg je
prestao. Duvao je vetar. Odšetao je do mesta gde će se,
instinkt graditelja mu je govorio, nalaziti veštačko jezero,
stao je tamo i poslednji put opipao bižuteriju sa
narukvice. Sviđao mu se pensilvanijski kamenčić, na
kojem je moj otac ugravirao moje inicijale - meni je
omiljeni bio maleni bicikl - otkinuo ga je i stavio u džep.
Narukvicu je bacio, sa preostalom bižuterijom, u ono što
će uskoro postati veštačko jezero.

Dva dana pred Božić gledala sam kako gospodin Harvi

čita knjigu o narodima Dogon i Bambara iz države Mali.
Dok je čitao o tkaninama i konopcima koje su ti narodi
koristili za gradnju skloništa, videla sam svetlu iskru
ideje. Rešio je da ponovo gradi, da eksperimentiše isto
onako kao što je eksperimentisao sa rupom, pa je
postavio ceremonijalni šator nalik na one koje su opisane
u knjizi koju je čitao. Nameravao je da skupi materijal i da
ga za nekoliko sati naslaže u svom zadnjem dvorištu.
Nakon što je porazbijao sve brodove, moj otac ga je
zatekao tu.
Napolju je bilo hladno, ali gospodin Harvi je nosio
samo tanku pamučnu košulju. Te godine je napunio
trideset šest i eksperimentisao je sa žestokim telesnim
kontaktima. Zbog ovoga su mu oči večito bile
zakrvavljene, pa su mnogi ljudi, među njima i moj otac,
verovali da se odao piću.
„Šta je ovo?“, upitao je moj otac.
Uprkos srčanim oboljenjima u muškom ogranku
porodice Salmon, moj otac je bio izdržljiv. Bio je veći
čovek od gospodina Harvija, tako da je, obišavši prednju
stranu zelene kuće sa krovom od šindre i prešavši u
zadnje dvorište, gde je video Harvija kako ređa stvari
jednu na drugu praveći nešto što je ličilo na stative,
delovao neotesano i moćno. Zamorilo mu je u glavi od
kako me je video u razbijenom staklu. Gledala sam kako
koracima preseca travnjak, kako lagano hoda poput
školarca koji ide na čas. Zaustavio se trenutak pre no što
će dlanom okrznuti živicu gospodina Harvija od bobica
od zove.
„Šta je ovo“, upitao je ponovo.
Gospodin Harvi je prekinuo rad tačno na vreme da bi
pogledao oca, a zatim je nastavio.
„Šator od rogozine.“
„Kakav šator?“
„Gospodine Salmon“, reče on, „žao mi je zbog vašeg
gubitka.“
Uspravljajući se moj otac je uzvratio onako kako je
ritual zahtevao.
„Hvala vam.“ Kao da mu je kamen bio nataknut na
grlo.
Usledio je momenat tišine, a potom gospodin Harvi,
videvši da moj otac ne namerava da ode, upita da li on
želi da mu pomogne.
I tako, sa neba sam gledala oca kako pravi šator sa
čovekom koji me je ubio.
Otac nije mnogo naučio. Naučio je da vezuje svodne
delove za krakaste štapove i da uplete tanje štapove kroz
njih, kako bi napravio polusvodove u suprotnom pravcu.
Naučio je da skupi krajeve ovih štapova i da ih veže za
poprečne letve. Naučio je da ovo radi zato što je gospodin
Harvi čitao o plemenu Imecureg i poželeo da napravi
repliku njihovih šatora. Stajao je tu, uveren u mišljenje
komšiluka da je ovaj čovek čudan. Za sada je to bilo sve.
Ali, kad je osnovna struktura napravljena - bio je to
posao od sat vremena - gospodin Harvi je krenuo prema
kući, ne pominjući nikakav razlog. Otac je pretpostavio da
je u pitanju odmor. Da je gospodin Harvi otišao unutra da
donese kafu ili da skuva lonac čaja.
Pogrešio je. Gospodin Harvi je otišao u kuću i popeo
se uz stepenice da bi proverio da li je tu nož za rezbarenje
koji je stavio u spavaću sobu. Nož se još uvek nalazio u
fioci noćnog stočića, na kojem je držao blokčić za
skiciranje, gde je, često, usred noći, crtao obličja iz svojih
snova. Pogledao je u unutrašnjost zgužvane papirne
vreće za bakaluk.
Moja krv na oštrici je postala crna. Sećajući se svega,
sećajući se svog postupka u rupi, došao je i do sećanja na
nešto što je pročitao o izvesnom plemenu u južnom Aru.
Kako, pošto je napravljen šator za novovenčani par, žene
iz plemena prave čaršav koji će pokriti šator na najdivniji
mogući način.
Napolju je počeo da pada sneg. Bio je to prvi sneg
posle moje smrti, i taj detalj nije promakao ocu.
„Mogu da te čujem, dušo“, rekao mi je, premda ništa
nisam rekla. „Šta je bilo?“
Veoma snažno sam se fokusirala na uvele geranijume,
koji su se nalazili u liniji njegovog pogleda. Pomislila sam
da će, ukoliko budem uspela da ih nateram da procvetaju,
on dobiti svoj odgovor. Na mom nebu latice geranijuma
su se kovitlale u vrtlozima sve do mog struka. Na Zemlji
se ništa nije desilo.
 Ali kroz sneg sam zapazila nešto: otac je gledao u
pravcu zelene kuće na nov način. Počeo je da se čudi.
Gospodin Harvi je obukao tešku flanelsku košulju, ali
otac je najpre primetio ono što je on nosio u rukama:
gomilu naslaganih belih pamučnih čaršava.
„Šta će vam to?“, upita otac. Moje lice mu je iznenada
iskrslo pred očima.
„Cerada“, reče gospodin Harvi. Kad je dodao gomilu
mom ocu, njegova ruka je dotakla očeve prste. Bilo je to
nalik na elektrošok.
„Vi znate nešto“, reče otac.
Njegov pogled je susreo očev, zadržao se, ali on nije
ništa rekao.
Radili su zajedno, sneg je padao, gotovo da je lebdeo.
Kako se moj otac kretao, tako mu je adrenalin jurišao u
krv. Proveravao je šta on zna. Da li je neko pitao ovog
čoveka gde je bio onog dana kad sam ja nestala? Da li je
neko video ovog čoveka u kukuruzištu? Znao je da su
njegovi susedi bili ispitani. Policija je sistematski išla od
vrata do vrata.
Moj otac i gospodin Harvi su raširili čaršave preko
kupolastog svoda, pričvršćujući ih za kvadrat koji je bio
obrazovan poprečnim letvama, tako da su se krajevi
čaršava vukli po zemlji.
Kad su završili, sneg je bio pomalo napadao preko
pokrivenih svodova. Popunio je šupljine očeve košulje i
stajao u liniji preko vrha njegovog kaiša. Čeznula sam.
Shvatala sam da nikad više neću istrčati na sneg sa
Holidejem, da nikad više neću gurnuti Lindzi na sankama,
da nikad, pored sveg upinjanja, neću naučiti mog malog
brata kako da stegne sneg u grudvu. Stajala sam sama, u
moru svetlih latica. Na Zemlji su pahuljice padale meko i
besprekorno, kao kada se spušta zavesa.
Stojeći u šatoru, gospodin Harvi je razmišljao o tome
kako je nevina nevesta dolazila članu plemena Imecureg
na kamili. Kad je otac krenuo prema njemu, gospodin
Harvi je podigao dlan.
„Za sada je dosta“, rekao je. „Zašto ne biste otišli
kući?“
Došlo je vreme da moj otac smisli šta će da kaže. Ali
sve što je smislio bilo je ovo: „Suzi“, šapnuo je, sa drugim
slogom sklupčanim poput zmije.
„Upravo smo podigli šator“, reče gospodin Harvi.
„Susedi su nas videli. Sada smo prijatelji.“
„Vi znate nešto", reče otac.
„Idite kući. Ne mogu vam pomoći.“
Gospodin Harvi se nije osmehnuo, niti je koraknuo
napred. Povukao se u svadbeni šator i pustio da padne i
poslednji beli pamučni čaršav sa monogramom.
 Pet

Deo mene je priželjkivao visprenu osvetu, želeo je da

se otac pretvori u drugačijeg čoveka, u čoveka koji je
surov u svom besu - ali on nikada nije bio takav. To je ono
što vidite u filmovima, to se dešava u knjigama koje ljudi
čitaju. Tipičan čovek uzima pištolj ili nož i počinje da lovi
ubicu; ponaša se kao Čarl Bronson i svi navijaju.
A evo šta se dešavalo:
Ujutru bi se probudio. Pre nego što bi san iščileo, bio
je isti kakav je i bio. A onda, kako se njegova svest budila,
izgledalo je da otrov curi u nju. Najpre uopšte nije mogao
da ustane. Ležao je sa teškim teretom u sebi. Ali onda bi
ga spasao samo jedan pokret, pa se kretao, kretao se,
kretao se, nikad mu ne bi bilo dosta pokreta. Krivica je
bila natovarena na njega, Božja ruka ga je pritiskala,
govoreći mu: Nisi bio tu onda kad si bio potreban svojoj
ćerki.

Pre nego što je otac otišao kod gospodina Harvija,

majka je sedela u hodniku pored statue svetog Franje
koju su bili kupili. Kad se on vratio, ona je bila izašla. On
ju je zvao, izgovorio je njeno ime tri puta, izgovorio ga je
kao želju da se ona ne pojavi, a onda se popeo uz
stepenice do svoje jazbine, kako bi ukratko zabeležio
svoje misli u svesku spiralnog poveza: „Pijanac? Treba ga
napiti. Možda će se tada raspričati.“ Onda je napisao ovo:
„Mislim da me Suzi posmatra.“ Ja sam na nebu bila u
ekstazi. Grlila sam Holi, grlila sam Freni. Moj otac zna,
pomislila sam.
Onda je Lindzi zalupila prednja vrata jače nego
obično, a mom ocu je bilo drago zbog te buke. Bojao se da
ode dalje u svojim beleškama, bojao se zapisivanja reči.
Lupanje vratima je odjekivalo u tom Čudnom popodnevu
koje je doživeo i dovelo ga do sadašnjosti, do aktivnosti,
gde je želeo da bude kako ga sve ovo ne bi ugušilo.
Razumela sam - ne kažem da me to nije vređalo, ne
kažem da me nije podsećalo na mene kako sedim za
trpezarijskim stolom, gde moram da slušam Lindzi koja
obaveštava roditelje o kontrolnom koji je odlično uradila,
ili o tome kako će je nastavnica istorije predložiti za
članstvo u počasnom oblasnom veću, ali Lindzi je bila
živa, a i živi su zasluživali pažnju.
Zatrupkala je nogama po stepenicama. Njene klompe
su lupale o borove daske stepenica i tresle kuću.
Možda sam joj zavidela na pažnji koju joj je ukazivao
otac, ali sam poštovala način na koji je izlazila na kraj sa
svim ovim što se dešavalo. Ona je bila ta koja je u
porodici morala da se nosi sa onim što je Holi zvala
Sindromom Mrtvaca Koji Hoda - kad drugi ljudi ne vide
tebe, već mrtvu osobu.
Kad bi ljudi, čak i otac i majka, pogledali Lindzi, videli
bi mene. Ni Lindzi nije bila imuna na ovo. Izbegavala je
ogledala. Tuširala se u mraku.
U mraku je napipavala policu sa peškirima. U mraku je
bila bezbedna - vlažna para koja se posle tuširanja još
dizala sa pločica ju je obujmljivala. Ukoliko je u kući bilo
tiho, ili bi čula žamor koji je stizao odozdo, znala je da
neće biti uznemiravana. Tada je mogla da misli o meni, a
to je činila na dva načina: ili je mislila na Suzi, samo na tu
reč, i plakala, puštajući da joj se suze slivaju niz obraze
koji su već bili vlažni, znajući da je niko neće videti, da
niko neće okarakterisati ovu opasnu supstancu kao tugu,
ili bi me zamislila kako trčim, kako bežim, zamislila bi
kako nju uzimaju umesto mene, boreći se sve dok ne bi
bila slobodna. Borila se sa jednim te istim pitanjem: Gde
je Suzi sada?
Otac je slušao Lindzi u svojoj sobi. Tras, vrata su se
zalupila. Tup, njene knjige su bačene. Škrip, bacila se na
krevet. Njene klompe, bum, bum, su bačene na pod.
Nekoliko minuta kasnije stajao je na vratima njene sobe.
„Lindzi“, rekao je kucajući.
Nije bilo odgovora.
„Lindzi, mogu li da uđem?“
„Odlazi“, stigao je njen odlučni odgovor.
„Nemoj tako, dušo“, molio je on.
„Odlazi!“
„Lindzi“, reče moj otac, gutajući svoj dah, „zašto nećeš
da me pustiš da uđem?“ Nežno je naslonio glavu na vrata
sobe. Drvo je bilo hladno i on je, u sekundi, zaboravio na
udarce u slepoočnicama, na sumnjičavost koja se
neprestano ponavljala. Harvi, Harvi, Harvi.
Lindzi je u čarapama tiho prišla vratima. Otključala ih
je, a otac je odstupio i pripremio lice koje je, nadao se,
govorilo: „Nemoj da bežiš“.
„Šta je?“, reče ona. Lice joj je bilo strogo, izražavalo je
odbijanje. „Šta je bilo?“
„Želim da saznam ko si ti“, reče on. Mislio je na zavesu
koja je pala između njega i gospodina Harvija, mislio je o
tome kako je nekakvo zarobljavanje, neka divna krivica
bila izgubljena u njemu. Imao je svoju porodicu koja je
šetala ulicama, išla u školu, koja je prolazila pored zelene
kuće gospodina Harvija. Bilo mu je potrebno njegovo
dete, kako bi krv ponovo prostrujala njegovim srcem.
„Želim da budem sama“, reče Lindzi. „Nije li to
očigledno?“
„Ovde sam ako ti budem trebao“, reče on.
„Vidi, tata“, reče moja sestra, praveći jedan jedini
ustupak namenjen njemu, „sa ovim se suočavam sama.“
Šta je on mogao da uradi protiv toga? Mogao je da
uništi kod i da kaže: „Ja nisam, ne mogu, nemoj da me
teraš“, ali je stajao tako u trenutku, a potom se povukao.
„Shvatam“, rekao je najpre, iako nije ništa razumeo.
Želela sam da ga podignem, ličili smo na statue koje
sam viđala u knjigama iz istorije umetnosti. Žena koja
podiže čoveka. Izbavljenje u porazu. Ćerka koja kaže ocu:
„Sve je u redu. Ti si dobar. Sada neću dozvoliti da te bilo
šta povredi.“
Umesto toga sam ga gledala kako odlazi da pozove
Lena Fenermana.
Tokom tih prvih nedelja, policija je bila, moglo bi se
reći, puna poštovanja. Mrtve devojke koje su nestale nisu
baš bile uobičajen događaj u predgrađima. Ali bez indicija
koje bi došle s mesta gde se nalazi moje telo, bez indicija
o ubici, policija je postajala nervozna. Postojao je
vremenski okvir u kojem bi trebalo pronaći neki fizički
dokaz; taj okvir je svakog dana bivao sve manji.
„Ne bih želeo da zvučim iracionalno, detektive
Fenerman“, reče moj otac.
 „Ovde Len, izvolite." Gurnuta u ćošak ispod
podmetača za pisanje stajala je školska fotografija koju je
Len Fenerman uzeo od moje majke. On je, pre nego što je
bilo ko išta rekao, znao da sam mrtva.
„Siguran sam da jedan čovek iz komšiluka zna nešto“,
reče moj otac. Gledao je kroz prozor svoje jazbine, prema
kukuruzištu. Njegov vlasnik je rekao da će ga za sada
ostaviti neobrađenog.
„Ko je to, i šta vas je navelo da tako mislite?“, upita
Len Fenerman. Izabrao je zdepastu, ižvakanu olovku sa
prednje metalne ivice svog pisaćeg stola.
Otac mu je pričao o šatoru, o tome kako mu je
gospodin Harvi rekao da ide kući, o tome kako je
izgovorio moje ime, o tome kako komšiluk smatra
gospodina Harvija čudakom, jer on nema stalni posao,
niti decu.
„Proveriću“, reče Len Fenerman, jer je to morao da
kaže. To je bila uloga koju je igrao u čitavoj igri. Ali ono
što mu je otac pružio, bilo je gotovo ništa ili ništa. „Ne
pričajte o tome ništa i nemojte mu više prilaziti“,
upozorio ga je Len.
Kad je otac spustio slušalicu, osetio se čudno praznim.
Isceđen, otvorio je vrata svoje jazbine i tiho ih zatvorio
iza sebe. U hodniku je drugi put pozvao majku: „Ebigejl“.

Ona je bila u kupatilu na donjem spratu, krišom

grickajući puslice od badema koje nam je očeva firma
uvek slala za Božić. Pohlepno ih je jela; one su bile poput
sunaca koja su eksplodirala i otvarala se u njenim ustima.
Onog leta kad je bila trudna, kad je trebalo da me rodi,
neprestano je nosila trudničku haljinu od posebnog
pamuka, odbijajući da troši novac na kupovinu neke
druge, trljajući stomak i govoreći: „Hvala ti, bebo“, dok joj
je čokolada kapala na grudi.
Začulo se kucanje na vratima kupatila.
„Mama?“ Natrpala je puslice u ormarić sa lekovima,
gutajući ono što joj je već bilo u ustima.
„Mama?“, ponovio je Bakli. Glas mu je odavao
pospanost.
„Mammmmmmaa!“
Prezirala je tu reč.
Kad je majka otvorila vrata, moj mali brat ju je
obujmio oko kolena. Bakli je priljubio lice uz meso iznad
njih.
Začuvši kretnje, otac je krenuo u kuhinju, da bi se
susreo sa majkom. I ona i on su nalazili utehu u
posvećivanju Bakliju.
„Gde je Suzi?“, upita Bakli dok je moj otac mazao krem
na pšenični hleb. Namazao je tri parčeta. Jedno za sebe,
jedno za majku, jedno za svog četvorogodišnjeg sina.
„Jesi li se igrao?“, upita otac Baklija, čudeći se njegovoj
istrajnosti da izbegne vruću temu sa jedinom osobom
koja mu je tu temu približila.
„Šta je to sa mamom?“, upita Bakli. Zajedno su
posmatrali majku, koja je zurila u suvi emajl sudopere.
„Da li bi ove nedelje išao u zoološki vrt?“, upita otac.
Mrzeo je sebe zbog toga što je postavio to pitanje. Mrzeo
je podmićivanje i zadirkivanje - mrzeo je prevaru. Ali
kako je mogao da saopšti sinu da njegova sestra negde
leži isečena na komadiće?
 Ali Bakli je čuo reč zoološki vrt, i sve ono što ona znači
- za njega su to uglavnom bili majmuni! - i krenuo je
namreškanom stazicom zaborava, zaboraviće to i danas.
Znao je da nisam tu, ali kad ljudi odu, oni se uvek vrate.

Len Fenerman je išao od vrata do vrata po komšiluku,

ali u vezi Džordža Harvija nije pronašao ništa vredno
spominjanja. Gospodin Harvi je bio samac koji je,
govorkalo se, hteo ovde da se preseli sa svojom ženom.
Ona je umrla pre nego što se ovo desilo. On je pravio
kućice za lutke za specijalizovane radnje, a neke od njih je
zadržavao za sebe. To je bilo sve što su ljudi znali. Iako
prijateljstva nisu baš cvetala oko njega, simpatije
komšiluka su uvek bile na njegovoj strani. O svakoj kući
je mogla da se ispriča neka priča. Lenu Fenermanu se
priča o Džordžu Harviju činila podsticajnom.
Ne, rekao je Harvi, Salmonove poznajem dobro. Video
je decu. Svi znaju ko ima decu, a ko ih nema, primetio je,
dok mu se glava svijala naniže i malo ulevo. „Možete da
vidite igračke u dvorištu. U kući je obično življa
atmosfera“, primetio je, prestajući da priča.
„Koliko znam, nedavno ste razgovarali sa gospodinom
Salmonom“, rekao je Len prilikom svoje druge posete
tamno zelenoj kući.
„Da, šta nije u redu u vezi toga?“, upitao je gospodin
Harvi. Žmirnuo je u Lenovom pravcu, ali onda je morao
da napravi pauzu. „Čekajte da uzmem naočare“, rekao je.
„Proučavao sam drugu imperiju.“
„Drugu imperiju?“, upita Len.
 „Sad kad sam isporučio božićne porudžbine, mogu da
eksperimentišem", reče gospodin Harvi. Len je krenuo za
njim, tamo je trpezarijski sto bio gurnut sve do stola. Na
njemu su bile naređane desetine malih drvenih oplata.
Pomalo čudno, pomislio je Fenerman, ali čoveka to ne
čini ubicom.
Gospodin Harvi uze naočare i odjednom reče: „Da,
gospodin Salmon je bio u šetnji i pomogao mi je da
sagradim svadbeni šator.“
„Svadbeni šator?“
„To je nešto što svake godine pravim za Liu“, reče on.
„Ja sam udovac.“
Len je osetio da njuška po privatnim ritualima ovog
čoveka. „Razumem vas“, rekao je.
„Osećam se užasno zbog onoga što se desilo toj
devojci“, reče gospodin Harvi. „Pokušao sam to da kažem
gospodinu Salmonu. Ali iz iskustva znam da tako nešto
nema efekta u situaciji kao što je ova.“
„Znači, ovakve šatore podižete svake godine?“, upita
Len Fenerman. Ovo je bilo nešto što su mu mogli
potvrditi susedi.
„Nekada sam ih podizao unutra, ali ove godine sam
pokušao da to uradim napolju. Nas dvoje smo se venčali u
zimu. Sve dok sneg nije pao, mislio sam da će
funkcionisati.“
„Gde unutra?“
„U podrumu. Mogu vam pokazati ako želite. Tamo još
uvek imam sve Liine stvari.“
Ali Len nije išao dalje.
 „Dosta sam vas ispitivao“, reče on. „Samo sam želeo
još jednom da pročešljam komšiluk."
„Kako napreduje vaša istraga?", upitao je gospodin
Harvi. „Jeste li nešto pronašli?"
Len nikad nije voleo ovakva pitanja, iako je smatrao
da ljudi po čijim životima prekopava imaju prava na njih.
„Ponekad mislim da se dokazi sami nameštaju u pravo
vreme“, reče on. „Tačnije rečeno, ako žele da se nameste.“
Bio je to zagonetan odgovor, nalik na Konfučijeve izreke,
ali je imao efekta u najvećem broju slučajeva.
„Da li ste razgovarali sa malim Elisovim?“, upita
gospodin Harvi.
„Razgovarali smo sa porodicom.“
„Čuo sam da je zlostavljao neke životinje u susedstvu.“
„Deluje mi kao loš dečko, to vam priznajem“, reče Len,
„ali u to vreme je radio u tržnom centru.“
„Svedoci?“
„Da“
„To je moja jedina ideja“, reče gospodin Harvi. „Voleo
bih da mogu više da pomognem “
Len ga je pustio da bude iskren.
„Nema sumnje da je malo ćaknut“, rekao je Len kad je
pozvao mog oca, „ali nemam ništa protiv njega.“
„Šta je rekao za šator?“
„Da ga je napravio za Liu, svoju ženu.“
„Sećam se da je gospođa Sted rekla Ebigejl da se
njegova žena zvala Sofi“, reče otac.
Len je pregledao svoje beleške. „Ne, Lia. Zapisao sam.“
Otac je posumnjao. Kako je došao do imena Sofi? Bio je
siguran da ga je i on čuo, ali to je bilo pre mnogo godina,
na jednoj zabavi povodom useljenja, gde su imena dece i
žena letela okolo kao konfete između priča koji su ljudi
pričali kako bi uspostavili komšijski odnos, bili su to
uvodi u svet male dece i stranaca, i suviše magloviti da bi
ih se čovek sutradan setio.
Sećao se da gospodin Harvi nije došao na tu zabavu.
Nije došao ni na jednu od onih koje su se održavale
kasnije. To je išlo uz njegov čudan karakter, tako su
smatrali mnogi iz susedstva, ali ne i moj otac. On se nikad
nije sasvim ugodno osećao prilikom ovih prinudnih
pokušaja uspostavljanja druželjubivosti.
Moj otac je u svoju svesku upisao: „Lia?“ Onda je
napisao: „Sofi?“ Nesvestan šta čini, započeo je listu
mrtvih.

Na dan Božića moja porodica bi se ugodnije osećala na

nebu. Na mom nebu je Božić uglavnom ignorisan. Neki
ljudi su bili obučeni skroz u belo i pretvarali su se da su
pahuljice, ali osim toga nije se dešavalo ništa.
Tog Božića je Semjuel Hekler došao u našu kuću, u
neočekivanu posetu. Nije bio odeven kao pahuljica. Nosio
je kožnu jaknu svog starijeg brata i vojničke radne
pantalone koje su mu loše stajale.
Moj brat je bio u gostinskoj sobi sa svojim igračkama.
Majka je blagoslovila činjenicu da je izašla ranije, kako bi
mu kupila poklone. Lindzi je dobila rukavice i sjaj za usne
sa ukusom trešnje. Otac je dobio pet belih maramica koje
je ona nekoliko meseci ranije naručila preko pošte. Osim
Baklija, niko ionako ništa nije želeo. U predbožićnim
danima svetla na jelci nisu bila upaljena. Gorela je samo
sveća koju je otac držao u prozoru svoje jazbine. Palio ju
je kad padne mrak, ali su majka, sestra i brat prestali da
napuštaju kuću posle četiri sata. Samo ja sam je videla.
„Napolju je neki čovek!“, povikao je moj brat. Igrao se
sa svojom igračkom solitera, trebalo je još da ga sruši.
„Ima kofer.“
Majka je ostavila svoj punč od jaja sa mlekom i vinom,
i iz kuhinje prešla u prednji deo kuće. Lindzi je patila
zbog obaveznog prisustva u porodičnoj sobi, što su svi
praznici zahtevali. Ona i otac su igrali „monopol“,
ignorišući ona brutalnija polja u korist onog drugog. Nije
bilo „takse na luksuz“, a „nesreća“ nije uzimana u obzir.
U holu gostinske sobe majka je priljubila ruke uz
svoju suknju. Stavila je Baklija ispred sebe i stavila ruke
na njegova ramena.
„Čekaj da čovek zakuca“, rekla je.
„Možda je to velečasni Strik“, reče otac Lindzi,
skupljajući svojih petnaest dolara nagrade zbog osvojene
druge nagrade na takmičenju lepote.
„Nadam se da nije, u Suzino ime“, usudila se kaže
Lindzi.
Otac je ovo odobrio, odobrio je što moja sestra
izgovara moje ime. Dobila je par i preselila se u Baštu
Marvin.
„To košta dvadeset četiri dolara“. reče otac, „ali ja ti
uzimam deset.“
„Lindzi“, pozvala je majka. „Imaš gosta.“
Otac je gledao kako sestra ustaje i napušta sobu.
Oboje smo je gledali. Onda sam sela preko puta oca. Bila
sam duh za tablom. On je zurio u figuricu stare cipele koja
je ležala na njegovoj strani kutije. Da sam je samo mogla
podići, da sam mogla da je nateram da skoči od Bordvoka
do Baltika - oduvek sam tvrdila da tamo žive bolji ljudi.
„To je zbog toga što si frik za purpurnu boju“, rekla bi
Lindzi. Otac bi rekao: „Ponosan sam na sebe što nisam
odgajio snoba.“
„Železnica, Suzi“, rekao je. „Uvek si želela da budeš
vlasnik ovih železnica.“
Semjuel Hekler je insistirao na začešljavanju kose
unazad, kako bi naglasio razdeljak i ukrotio svoj čuperak.
Zbog toga je, sa trinaest godina i u crnoj koži, izgledao
kao vampir u adolescentskom dobu.
„Srećan Božić, Lindzi“, rekao je mojoj sestri, i pružio
joj malu kutiju uvijenu u plavu hartiju.
Mogla sam da vidim šta se dešava: Lindzino telo je
počelo da se vezuje u čvor. Trudila se da sve ljude drži
izvan sebe, sve ljude, ali je smatrala da je Semjuel Hekler
zgodan. Njeno srce je, kao sastojak u nekom receptu, bilo
delikatno, ali bez obzira na moju smrt, ona je imala
trinaest godina, on je bio zgodan i posetio ju je na Božić.
„Čuo sam da si uvrštena među talente“, rekao joj je, jer
niko drugi nije pričao. „I ja sam “
Mojoj majci je u tom trenutku sinulo, pa je uključila
svoju autopilot-domaćicu. „Želiš li da sedneš?“, uspela je
da izgovori. „U kuhinji imam punč od jaja.“
„To bi bilo divno“, rekao je Semjuel Hekler i na
Lindzino i moje zaprepašćenje, ponudio mojoj sestri da je
uzme pod ruku.
 „Šta je to“, upita Bakli, vukući se iza i pokazujući na
ono za šta je mislio da je kofer.
„Alt“, reče Semjuel Hekler.
„Šta?“, upita Bakli.
Onda je Lindzi progovorila. „Semjuel svira alt
saksofon.“
„Pomalo", reče Semjuel.
Moj brat nije pitao šta je to saksofon. Znao je šta se
dešava sa Lindzi. Lindzi je bila, što bih ja rekla „mala
šmizla“, recimo, rekla bih mu: „Bakli, ne brini, Linzi je
mala šmizla." Obično bih ga golicala dok sam govorila te
reči, ponekad bih zabila glavu u njegov stomak, bola bih
ga glavom i ponavljala: „Mala šmizla“, sve dok treptaji
njegovog smeha ne bi prešli na mene.
Prateći njih troje u kuhinju, Bakli je upitao - činio je to
bar jednom dnevno: „Gde je Suzi?“
Ćutali su. Semjuel je gledao Lindzi.
„Bakli“, pozvao je moj otac iz susedne sobe, „dođi da
igramo ’monopol’.“
Moj brat nikad nije bio pozvan da igra monopol. Svi su
govorili da je previše mlad, ali ovo je bila magija Božića.
Pojurio je u porodičnu sobu, i otac ga je uzeo i posadio ga
na krilo.
„Vidiš ovu cipelicu?“, reče otac.
Bakli klimnu glavom.
„Želim da slušaš sve što ti budem rekao o njoj, u
redu?“
„Suzi?“, upita moj brat, nekako povezujući cipelicu i
mene.
 „Da, reći ću ti gde je Suzi.“
Počela sam da plačem na nebu. Šta sam drugo mogla
da radim?
„Ova cipelica je figura sa kojom je Suzi igrala
’monopol’“, reče on. „Ja igram sa autom ili ponekad sa
kolicima. Lindzi igra sa peglom, a kad igra majka, ona voli
da koristi top.“
„Jel’ ovo pas?“
„Da, to je Skoti.“
„On je moj!“
„Važi“, reče otac. Bio je strpljiv. Našao je način da
objasni. Držao je sina u krilu, i dok je govorio, osećao je
Baklijevo malo telo na svom kolenu - veoma ljudsku,
veoma toplu, veoma živu težinu tog tela. To ga je umirilo.
„Skoti će od sada biti tvoja figura. Da vidimo još jednom:
koja je Suzina figura?“
„Cipela“, reče Bakli.
„Tako je, a ja s; m auto, tvoja sestra je pegla, a majka je
top.“
Moj brat se svojski koncentrisao.
„A sada, hajde da postavimo sve figure na tablu, važi?
Ti kreni i uradi to umesto mene.“
Bakli je zgrabio prvu figuru, a zatim sledeću, sve dok
sve figure nisu ležale između karata Sreće i karata
Ustanove za javno dobro.
„Recimo da su ostale figure naši prijatelji.“
„Kao Nejt?“
„Tako je, neka tvoj prijatelj Nejt bude šešir. A ova
tabla je svet. A sada, ako ti kažem da će, kad bacim
kockicu, jedna od figura biti odnesena sa table, šta bi
pomislio?“
„Taj igrač više ne može da igra?“
„Tako je.“
„Zašto?“, upita Bakli.
Pogledao je u oca; otac se trgnuo.
„Zašto?“, ponovo upita moj brat.
Otac nije hteo da kaže: „Zato što je život nepravedan"
ili „zato što se tako dešava“. Želeo je da smisli nešto fino,
nešto što bi četvorogodišnjaku objasnilo smrt. Stavio je
ruku na Baklijeva krsta.
„Suzi je mrtva“, rekao je sada, nesposoban da to
uklopi u pravila bilo koje igre. „Znaš li šta to znači?“
Bakli je ispružio ruku i njome pokrio cipelicu.
Pogledao je da vidi da li je njegov odgovor ispravan.
Otac je klimnuo glavom. „Nećeš više nikad videti Suzi,
dušo. Niko je više neće videti.“ Otac je počeo da plače.
Bakli je pogledao u očeve oči i nije u potpunosti razumeo.
Bakli je držao cipelicu na svom stolu, sve dok jednog
dana ona nije nestala odatle; silne potrage za njom nisu
urodile plodom.

U kuhinji je majka dovršila punč od jaja i izvinila se

što mora da izađe. Otišla je u trpezariju i počela da
prebrojava srebrni escajg, sistematski slažući tri vrste
viljuški, noževa i kašika, terajući ih da se „penju uz
stepenice“, kao što su je učili dok je radila u prodavnici
svadbenih poklona Vanamejker; to je bilo pre nego što
sam se ja rodila. Želela je da zapali cigaretu, želela je da
njena živa deca nakratko nestanu.
 „Hoćeš li da otvoriš poklon?“, upita Semjuel Hekler
moju sestru.
Stajali su pored daske za pripremanje jela,
naslanjajući se na mašinu za pranje posuđa i na fioke u
kojima su se nalazili salveti i peškiri. U sobi sa njihove
desne strane sedeli su otac i brat; na drugoj strani
kuhinje majka je razmišljanja o firentinskom Vedžvudu, o
kobaltno plavom, o kraljevskom Vorčesteru, o
Mauntbatenu, Lenoksu, Itemalu.
Lindzi se nasmejala i povukla belu traku na kutiji.
„Mama mi je uvezala tu traku“, reče Semjuel Hekler.
Pocepala je plavi papir i ukazala se crna somotska
kutija. Pažljivo ju je držala na dlanu kad je papir uklonjen.
Ja sam bila uzbuđena na nebu. Kad smo se Lindzi i ja
igrale Barbikama, Barbika i Ken su se venčali sa šesnaest
godina. Mi smo smatrale da postoji samo jedna prava
ljubav u čovekovom životu; nismo znale za kompromis,
niti za ponovne pokušaje.
„Otvori ga“, reče Semjuel Hekler.
„Bojim se.“
„Nemoj da se bojiš.“
Stavio je svoju ruku na njenu podlakticu - vau! - kako
sam se samo osećala kad je to uradio. Lindzi je bila sa
zgodnim dečkom u kuhinji, bez obzira na to da li je on bio
vampir ili ne! To su bile novosti, to je bio izveštaj -
odjednom sam postala posvećena u sve tajne. Ona mi
nikad ne bi rekla ništa o ovome.
Ono što se nalazilo u kutiji bilo je tipično, ili
razočaravajuće, ili čudesno, zavisno od posmatrača. Bilo
je tipično, jer je on bio trinaestogodišnjak, bilo je
razočaravajuće jer to nije bio svadbeni prsten, ili je bilo
čudesno. Dao joj je polovinu srca. Srce je bilo zlatno;
raskopčavajući košulju, izvukao je drugu polovinu. Visila
je o njegovom vratu na pantljici od sirove kože.
Lindzino lice se oblilo rumenilom; moje se oblilo
rumenilom na nebu.
Zaboravila sam na oca u porodičnoj sobi i na moju
majku koja broji srebrninu. Videla sam kako se Lindzi
primiče Semjuelu Hekleru. Poljubila ga je; to je bilo
sjajno. Skoro da sam bila ponovo živa.
 Šest

Dve nedelje pre svoje smrti napustila sam kuću

kasnije nego obično, a kad sam stigla u školu, asfaltni
krug unutar kojeg se obično nalaze školski autobusi je bio
prazan.
Redar u holu bi upisao vaše ime ukoliko biste pokušali
da uđete na glavni ulaz nakon što je zvonilo prvo zvono, a
ja nisam želela da budem pozvana preko zvučnika da
dođem i sednem na tvrdu klupu ispred kancelarije
gospodina Peterforda, gde će vas, svi su to znali, on
naterati da se nagnete i udarati vašu zadnjicu daskom.
Zamolio je nastavnika tehničkog obrazovanja da izbuši
rupe na dasci, čime je postignut manji otpor vazduha
prilikom udarca i veći bol kad se ona prizemlji na vaše
farmerke.
Nikad nisam toliko zakasnila ili uradila nešto toliko
loše da bih se susrela sa daskom, ali u svojoj svesti sam,
baš kao i sva druga deca, mogla da je vizualizujem tako
snažno da me je tur pekao. Klarisa mi je pričala da klinci
drogeraši, kako su ih zvali u školi, koriste sporedni ulaz
koji vodi u pozornicu za priredbe i koji Kleo, redar kojeg
su izbacili iz srednje škole zbog toga što je bio kompletni
drogeraš, uvek ostavlja otvorenim.
I tako, tog dana sam se ušunjala iza kulisa pozornice,
pazeći kako hodam, da se ne bih spotakla o raznorazne
kablove i žice. Zastala sam pored nekakvih skela i
spustila torbu sa knjigama da bih se očešljala. Izašla sam
iz kuće sa kapom sa zvončićima, a onda sam umesto nje,
čim sam bila zaklonjena kućom O’Dvajerovih, stavila
staru crnu očevu mornarsku kapu. Zbog toga je moja
kosa bila puna statičkog elektriciteta, a moja prva stanica
obično je bio ženski WC, gde bih je očešljala.
„Divno izgledaš, Suzi Salmon.“
Čula sam glas, ali u prvom trenutku nisam mogla da
odredim odakle dolazi. Osvrnula sam se oko sebe.
„Ovde sam“, rekao je glas.
Pogledala sam naviše i videla glavu i torzo Reja Singa
koji se naslanjao preko vrha skela koje su se nalazile
iznad mene.
„Zdravo", rekao je.
Znala sam da je Rej Sing zaljubljen u mene. Prošle
godine se doselio iz Engleske, a Klarisa je pričala da je
rođen u Indiji. To da neko može imati lice jedne zemlje,
glas druge, a da se potom odseli u treću, za mene je bilo
užasno teško da shvatim. Zahvaljujući tome, odmah je bio
kul. Osim toga, delovao je kao da je osamsto puta
pametniji od nas ostalih, i bio je zaljubljen u mene.
Najzad sam shvatila da je sve ono što sam smatrala
dokazom njegovog višeg porekla - smoking koji je
ponekad nosio u školi i njegove strane cigarete, koje su u
stvari bile majčine - zapravo afektacija. Znao je i video
stvari koje su nama ostalima bile nepoznate. Kada mi se
tog jutra obratio sa tih skela, moje srce se zagnjurilo u
pod.
„Zar nije zazvonilo prvo zvono?“, upitala sam.
„Imam zajednički čas kod gospodina Mortona“, rekao
je. Ovo je sve objašnjavalo. Gospodin Morton je bolovao
od konstantnog mamurluka, čija se najgora faza dešavala
za vreme zajedničkog časa. Nikad nije prozivao učenike.
„Šta radiš tamo gore?“
„Popni se i vidi“, rekao je, sklanjajući glavu i ramena iz
mog vidnog polja.
Oklevala sam.
„Hajde, Suzi.“
Bio je to prvi put u životu da sam loše dete - ili sam se
makar pretvarala da sam loša. Stavila sam nogu na donju
poprečnicu skele i posegnula za prvom prečkom.
„Ponesi svoje stvari“, posavetova me Rej.
Vratila sam se po svoju torbu sa knjigama, a onda se
nesigurno popela gore.
„Ja ću ti pomoći“, rekao je on i stavio ruke pod moja
pazuha, koja sam vrlo dobro osećala, premda su bila
pokrivena mojim zimskim đubretarcem. Za trenutak sam
sela, sa nogama koje su se njihale preko ivice skele.
„Uvuci ih“, reče on. „Da nas neko ne bi video.“
Uradila sam ono što mi je rekao, a potom sam zurila u
njega jedan trenutak. Odjednom sam se osetila glupom -
nisam bila sigurna zašto se nalazim tu.
„Hoćeš li tu gore ostati ceo dan?“, upitah.
„Samo dok se ne završi čas engleskog."
„Bežiš sa engleskog!“ Bilo je to kao da je rekao da je
obio banku.
„Gledao sam sve Šekspirove drame u Kraljevskom
Šekspirovom teatru“, reče Rej. „Ta kučka nema čemu da
me nauči.“
 Bilo mi je žao gospođe Devit. Ako bih bila loša zato što
bih, između ostalog, nazvala gospođu Devit kučkom, onda
me to nije interesovalo.
„Ja volim Otela“, usudih se da kažem.
„Ali njena predavanja su snishodljiva brbljanja.
Otprilike, umesto Mavarina, dobiješ Crn kao ja.“
Rej je bio bistar. Ovo, u kombinaciji sa činjenicom da
je bio Indijac iz Engleske, načinilo ga je Marsovcem u
Noristaunu.
„Onaj tip na filmu je izgledao prilično glupo sa crnom
šminkom“, rekoh.
„Misliš na Ser Lorensa Olivjea."
Rej i ja smo bili tihi. Dovoljno tihi da čujemo zvono za
kraj zajedničkog časa i potom, pet minuta kasnije, zvono
koje je značilo da treba da budemo na prvom spratu, na
času gospođe Devit. Kako su sekundi prolazili posle tog
zvona, mogla sam da osetim kako mi se koža zagreva, i
kako se Rejov pogled izdužuje preko mog tela,
obuhvatajući moj kraljevsko plavi đubretarac i žuto-
zelenu minisuknju i hulahopke. Moje prave cipele su se
nalazile iza mene, u torbi. Na nogama sam imala čizme od
lažne ovčje kože, a na vrhovima čizama i na šavovima
nalazili su se prljavi ostriženi delovi od sintetike koji su
imali boju životinjskih iznutrica. Da sam znala da će ovo
biti seksualna scena mog života, mogla sam malo da se
pripremim, da pre nego što poći uzmem napitak za
ljubljenje od jagode i banane.
Mogla sam da osetim Rejovo telo kako se naginje na
mene, dok je skela ispod nas škripala od njegovih
pokreta. On je iz Engleske, razmišljala sam. Njegove usne
su mi se približile, skela se nagnula. Imala sam
vrtoglavicu - osećala sam se kao da ću propasti pod
talasom mog prvog poljupca, a onda smo nešto čuli.
Zaledili smo se.
Rej i ja smo legli jedno pored drugog i zurili u svetla i
žice iznad glava. Jedan momenat kasnije, vrata pozornice
su se otvorila i ušetali su gospodin Peterford i nastavnica
likovnog, gospođica Rajan, koje smo prepoznali po
glasovima. Sa njima se nalazila i neka treća osoba.
„Za sada ne preduzimamo disciplinske mere, ali
preduzećemo ih ako insistirate", rekao je gospodin
Peterford. „Gospođice Rajan, da li ste doneli materijal?"
„Da.“ Gospođica Rajan je došla u Kenet iz jedne
katoličke škole i preuzela odsek likovnog od dva bivša
hipika koja su otpuštena kad je peć za pečenje cigala
eksplodirala. Naši časovi likovnog su od divljih
eksperimenata sa istopljenim metalom i bacanjem gline
prerasli u svakodnevno crtanje drvenih figura koje je ona
nameštala na početku svakog časa.
„Ja sam samo crtala ono što je zadato." Bila je to Rut
Konors. Prepoznala sam njen glas, baš kao i Rej. Gospođa
Devit nam je svima predavala engleski.
„Ovo“, rekao je gospodin Peterford, „nije bio zadatak.“
Rej je posegnuo za mojom rukom i stegnuo je. Znali
smo o Čemu govore. Fotokopija jednog od Rutinih crteža
prosleđena je biblioteci, sve dok nije stigla do momka koji
se brinuo o katalogu, a zatim do bibliotekarke.
„Ako ne grešim“, reče gospođica Rajan, „naš model
nije imao grudi.“
 U pitanju je bio crtež žene koja je ležala opružena, sa
skupljenim nogama. To nije bila drvena figura sa kukama
koje povezuju udove. Bila je to prava žena, i mrlje
nacrtane drvenim ugljenom oko njenih očiju - bilo da je
to urađeno namerno ili slučajno - davale su joj pohotan
izgled zbog koga se svaki klinac koji ju je video osećao
veoma neprijatno ili prilično srećno.
„Na tom drvenom modelu nije bilo ni nosa niti ustiju“,
reče Rut, „ali ste nam rekli da crtamo lice.“
Rej je ponovo stegnuo moju ruku.
„Dosta o tome, mlada damo“, reče gospodin Peterford.
„Izgledalo je da je figura na tom crtežu naglašeno
opuštena, i to je bilo ono što je nateralo Nelsona da je
fotokopira.“
„Da li sam ja kriva zbog toga?“
„Da nije bilo crteža, ne bi bilo ni problema."
„Znači, ja sam kriva?“
„Molim te da shvatiš položaj u koji ovo stavlja školu i
da nam pomogneš tako što ćeš bez nepotrebnih dodataka
crtati ono što gospođica Rajan zadaje razredu.“
„Leonardo da Vinči je crtao leševe“, reče Rut tiho.
„Jesi li razumela?“
„Jesam“, reče Rut.
Vrata su se otvorila i zatvorila, i sledećeg momenta
smo začuli Rut Konors kako plače. Rej je izustio reč
idemo, i ja sam prešla na ivicu skele, mlatarajući nogama
kako bih našla oslonac.
Te nedelje Rej će me poljubiti pored mog ormana. Nije
se desilo na skeli, gde sam želela da se desi. Naš jedini
poljubac izgledao je kao slučajnost - divna duga u mrlji
benzina.
Sišla sam sa skele, leđima okrenuta prema njoj. Ona se
nije pomerila, niti se sakrila, samo je pogledala u mene
kad sam se okrenula. Sedela je na drvenom sanduku
pokraj zadnjeg dela scene. Par starih zavesa je visio sa
njene leve strane. Gledala me je kako joj prilazim, ali nije
obrisala oči.
„Suzi Salmon“, rekla je, kako bi potvrdila. Mogućnost
da pobegnem sa prvog časa i da se sakrijem iza pozornice
bila je, sve do tog dana, isto onoliko neverovatna koliko i
mogućnost da se na najbistriju devojčicu u našem
razredu izdere službenik zadužen za disciplinu.
Stajala sam ispred nje, sa šeširom u ruci.
„Kakav glup šešir“, reče ona.
Podigla sam kapu sa zvončićima i pogledala je. „Znam.
Isplela ga je moja mama.“
„Znači, čula si?“
„Mogu li da vidim?“
Rut je raširila fotokopiju koja je išla od ruke do ruke i
ja sam zurila.
Brajan Nelson je plavom hemijskom olovkom nacrtao
opscenu rupu na mestu gde su ženine noge bile
skupljene. Ja sam odstupila i ona me je posmatrala. Mogla
sam da vidim kako joj nešto treperi u očima, neko lično
razmišljanje, a onda se ona nagnula i iz ranca izvadila
crni kožni blok za skiciranje.
U njemu je bilo divnih stvari. Bili su to uglavnom
crteži žena, ali je bilo i crteža životinja i muškaraca. Nikad
nešto slično nisam videla. Svaka strana je bila prekrivena
crtežima. Tada sam shvatila koliko je Rut subverzivna, ne
zato što je crtala slike golih žena koje su zloupotrebljavali
njeni drugovi iz razreda, već stoga što je bila
talentovanija od svojih nastavnika. Ona je pripadala
najmirnijem soju buntovnika. Bespomoćnom soju,
uistinu.
„Stvarno si dobra Rut“, rekoh.
„Hvala ti“, reče ona, a ja sam gledala u stranice njenog
bloka i upijala. Bila sam u isto vreme uplašena i uzbuđena
onim što se nalazilo ispod pupka figura na ovim slikama -
bilo je to ono što je moja majka zvala „mašinerijom za
pravljenje beba“.
Rekla sam Lindzi da ja tu mašineriju nikada nisam
imala, a kad sam imala deset godina provela sam šest
meseci govoreći svim odraslima koji su želeli da slušaju
da želim da mi podvežu jajovode. Nisam tačno znala šta
to znači, ali znala sam da je nešto drastično, da zahteva
operaciju, i zbog toga se moj otac glasno smejao.
Rut sam ranije smatrala čudnom, a sada mi se činila
posebnom. Njeni crteži su bili toliko dobri da sam
zaboravila pravila škole, sva zvonca i zvižduke na koje
mi, kao deca, treba da reagujemo.

Nakon što je policijska traka skinuta sa kukuruzišta,

nakon što je ono pretraženo, a zatim napušteno, Rut je
počela tuda da šeta. Oko sebe bi obavila veliki vuneni šal
svoje babe, a nosila je oronulu staru očevu vindjaknu.
Uskoro je primetila da je nastavnici, izuzev nastavnika
fizičkog, ne zapisuju kad pobegne sa časa. Bili su srećni
što ona nije tu: njena inteligencija joj je pravila probleme.
Zahtevala je pažnju i ubrzavala njihov nastavni plan i
program.
A kako bi izbegla autobus, zatražila je od oca da je
ujutru vozi u školu. On je kretao veoma rano, nosio je
svoju crvenu metalnu kutiju za ručak, u kojoj je ona, kad
je bila mala, držala svoje Barbike, i u koju je on sada
stavljao flašu burbona. Pre nego što će je ostaviti na
praznom parkingu zaustavio bi kamion, ali bi grejanje
ostavio uključeno.
„Hoćeš li danas biti dobro?“, uvek bi upitao.
Rut bi klimnula glavom.
„’Oćeš jednu za sreću?“
Ovog puta mu je bez klimanja glavom dodala kutiju za
ručak. On ju je otvorio, odšrafio čep burbona, otpio jedan
veliki gutljaj, a potom joj je dodao flašu. Ona bi u tom
trenutku dramatično zabacila glavu unazad i priljubila
jezik uz staklo, tako da joj samo malo burbona može
dopreti do usta, ili bi, ako bi je on gledao, trgnula i malo
gucnula.
Skliznula je iz visoke kabine. Bilo je hladno, užasno
hladno, sunce još nije bilo izašlo. Onda se setila nečega
što su nam rekli na jednom času: ljudima koji se kreću je
toplije nego onima koji stoje. I tako, počela je da hoda
pravo prema kukuruzištu, držeći dobar tempo.
Razgovarala je sama sa sobom, a ponekad bi pomislila na
mene. Često bi se nakratko odmorila, naslanjajući se na
lanac koji je odvajao fudbalsko igralište od staze, i
posmatrajući kako se svet oko nje budi.
Tokom tih prvih meseci smo se sretale svakog jutra.
Sunce bi izašlo iznad kukuruzišta, a Holidej, koga bi moj
otac pustio, jurio je zečeve oko visokih suvih stabljika
uvelog kukuruza. Zečevi su voleli pokošene travnjake na
atletskoj stazi, i dok se Rut približavala, videla je njihova
tamna obličja kako se raspoređuju duž najdalje, belom
kredom povučene ivice, poput nekog malenog sportskog
tima. Svidela joj se ta ideja, baš kao i meni. Verovala je da
se preparirane životinje noću, kad ljudi odu da spavaju,
miču. Još uvek je pomišljala da se u kutiji za ručak njenog
oca možda nalaze minijaturne krave i ovce koje nalaze
vremena da pasu na flaši burbona i na mortadeli.
Kad mi je Lindzi ostavila rukavice koje je dobila za
Božić na najdaljoj ivici između fudbalskog terena i
kukuruzišta, jednog jutra sam pogledala dole i videla
zečeve kako ih istražuju: njuškaju ivice rukavica. Onda
sam videla kako ih Rut podiže pre nego što će ih Holidej
zgrabiti. Izvrnula je jednu rukavicu, tako da se krzno
nalazilo spolja i priljubila je uz obraz. Pogledala je u nebo
i rekla: „Hvala ti.“ Sviđalo mi se da mislim da razgovara sa
mnom.
Zavolela sam Rut tokom ovih jutara, na neki način
osećajući da nikada nećemo moći da objasnimo naše
suprotne strane Međuprostora, i da smo rođene da jedna
drugoj pravimo društvo. Čudne devojčice koje su
pronašle jedna drugu na najčudniji mogući način - u
drhtaju koji je ona osetila kad sam ja umrla.

Rej je bio šetač, on je, kao i ja, živeo na samom kraju

našeg stambenog naselja koje je okruživalo školu. Video
je Rut Konors kako sama šeta po fudbalskom terenu.
Počev od Božića brzo je dolazio u školu i odlazio iz nje,
nikad se ne zadržavajući. Skoro isto koliko i moji roditelji
je želeo da čovek koji me je ubio bude uhvaćen. Uprkos
svom alibiju, Rej nije mogao da spere tragove sumnje sa
sebe.
Izabrao je jutro kad njegov otac ne ide na fakultet i
napunio njegov termos majčinim zaslađenim čajem.
Izašao je rano da sačeka Rut i napravio malu busiju na
asfaltnom krugu za bacanje kugle, sedeći na metalnoj
krivini o koju su se bacači kugle oslanjali stopalom.
Kad ju je video kako šeta sa druge strane lanca koji je
ograđivao školu od fudbalskog igrališta i unutar kojeg se
nalazio najcenjeniji od svih terena - teren za američki
fudbal - protrljao je šake i pripremio se za ono što je
želeo da kaže. Njegova hrabrost nije dolazila otuda što
me je poljubio - bio je to cilj koji je zacrtao punih godinu
dana pre njegovog ispunjenja - već zato što je, sa
četrnaest godina, bio ekstremno usamljen.
Gledala sam Rut kako se približava fudbalskom
igralištu; mislila je da je sama. U jednoj staroj kući koju je
njen otac počeo da raščišćava, pronašao je blago koje je
išlo uz njen novi hobi - antologiju poezije. Nosila je tu
knjigu sa sobom.
Videla je kako Rej ustaje, dok se ona nalazila na
popriličnom rastojanju od njega.
„Zdravo, Rut Konors!“, pozvao je i mahnuo joj.
Rut ga je pogledala i setila se njegovog imena: Rej
Sing. Ali, više od toga nije znala. Čula je glasine o tome
kako je policija bila u njegovoj kući, ali je verovala ocu
kad je rekao - „To nije uradilo dete“ - pa mu je prišla.
 „Napravio sam čaj, evo ga ovde u termosu“, reče Rej.
Na nebu sam pocrvenela zbog njega. Bio je pametan kad
je u pitanju Otelo, ali sada se ponašao kao čudak.
„Ne, hvala ti“, reče Rut. Stajala je pored njega, ali je
napravila rastojanje koje je bilo veće od uobičajenog.
Njeni nokti su pritiskali iskrzane korice antologije
poezije.
„Ja sam bio tamo onog dana, kad ste ti i Suzi
razgovarale iza kulisa", reče Rej. Dodao joj je termos. Nije
mu se približila i nije reagovala.
„Suzi Salmon“, raščistio je on.
„Znam o kome govoriš“, reče ona.
„Ideš li na komemoraciju?“
„Nisam znala da se održava komemoracija", reče ona.
„Ja mislim da neču ići.“
Pomno sam zurila u njegove usne. Bile su crvenije
nego obično, zbog hladnoće. Rut je prišla.
„Hoćeš melem za usne?“, upita Rut.
Rej podiže ruke u rukavicama do svojih usana i
rukavice se zakačiše za ispucalu, hrapavu površinu koju
sam poljubila. Rut zabi ruke u džepove vindjakne i izvuče
melem za usne.
„Evo“, reče ona. „Imam toga koliko god hoćeš. Možeš
da ga zadržiš."
„Baš lepo od tebe“, reče on. „Hoćeš li bar da sediš sa
mnom dok ne stignu autobusi?“
Zajedno su sedeli na asfaltnoj platformi za bacače
kugle. Ponovo sam gledala nešto što inače nikada ne bih
videla: njih dvoje zajedno. To je učinilo Reja privlačnijim
nego što je ikada ranije bio. Oči su mu imale najtamniju
nijansu sive. Dok sam ga gledala sa neba, nisam oklevala
da padnem dole, u njihovu unutrašnjost.
Ovo je za njih dvoje postao ritual. Onih dana kad je
njegov otac držao predavanja, Rut mu je donosila malo
burbona u očevoj čuturici, inače su pili zaslađeni čaj. Bilo
im je užasno hladno, ali, izgleda, nisu marili za to.
Pričali su o tome kako je biti stranac u Noristaunu.
Naglas su čitali pesme iz Rutine antologije. Kako da
postanu ono što žele, o tome su pričali. Rej je želeo da
bude doktor. Rut je želela da bude slikarka/pesnikinja.
Napravili su tajni klub ostalih čudaka koje su mogli da
zapaze u našem razredu. Bilo je onih očiglednih, poput
Majka Bejlsa, koji je progutao toliko tripova da niko nije
znao kako još uvek ide u školu, ili Džeremaje, koji je
došao iz Luizijane, pa je bio stranac, baš kao i Rej. Arti,
koji je svima sa uzbuđenjem pričao o efektima
formaldehida. Hari Orland, koji je bio toliko bolno stidljiv
da je nosio šorc za fizičko preko farmerki. I Viki Kurc, za
koju su svi mislili da je dobro prihvatila majčinu smrt, ali
koju je Rut videla kako spava na borovim iglicama pored
školske kotlarnice. Ponekad bi pričali o meni.
„To je tako čudno“, rekla je Rut. „Mislim, od obdaništa
smo išle u isti razred, ali tek onog dana iza kulisa
pozornice smo pogledale jedna drugoj u oči.“
„Ona je bila sjajna“, reče Rej. Mislio je na naše usne
koje se trljaju. dok sami stojimo među redovima ormana.
Mislio je na moj smešak i na to kako je malo falilo da
pobegnem. „Misliš li da će ga pronaći?“
„Valjda hoće. Znaš, bili smo udaljeni nekih sto jardi od
mesta gde se to dogodilo.“
 „Znam“, reče on.
Oboje su sedeli na tankom metalnom obodu
podupirača za bacače kugle, držeći čaj u rukama u
rukavicama. U kukuruzište više niko nije išao. Kad bi
lopta sa fudbalskog terena odletela tamo, neko od dečaka
bi se jedva usudio da ode i da je donese. Tog jutra sunce
je, dok se dizalo, rezalo uvele stabljike, ali s njega nije
dopirala toplota.
„Našla sam ih ovde“, reče ona, pokazujući kožne
rukavice.
„Misliš li ikada na nju?“, upita on.
Ponovo su ćutali.
„Sve vreme“, reče Rut. Hladnoća mi prođe niz kičmu.
„Ponekad, znaš, mislim da je imala sreće. Mrzim ovaj
grad.“
„I ja“, reče Rej. „Ali ja sam živeo i na drugim mestima.
Ovo je samo privremeni pakao, a ne konstantni.“
„Nećeš valja da kažeš...“
„Ona je u raju, ako veruješ u te stvari.“
„Ti ne veruješ?“
„Ne, ne bih rekao.“
„Ja verujem“, reče Rut. „Ne mislim na tra-la-la
naklapanje o anđelima, ali smatram da postoji raj.“
„Da li je srećna?“
„Pa, to je raj, zar ne?“
„Ali kakvo je njegovo značenje?“
Čaj je bio hladan kao led, a već je bilo zvonilo za prvi
čas. Rut se nasmešila u svoju šolju. „Pa, kao što bi rekao
moj tata, ona je sada van ovog sranja.“
 Moj otac je zakucao na vrata Rej Singove kuće i
zanemeo ugledavši Rejovu majku, Ruanu. Nije se radilo o
tome da je bila momentalno srdačna, bila je daleko od
toga, ali nešto u vezi njene tamne kose, njenih sivih očiju,
i čak čudni način na koji se sklonila sa vrata kad ih je
otvorila, sve to ga je skrhalo.
Čuo je nezvanične komentare policije o njoj. Po
njihovom mišljenju, ona je bila hladni snob, bila je
snishodljiva i čudna. Očekivao je da će naići na takvu
osobu.
„Uđite i sedite“, rekla mu je kad je izgovorio svoje ime.
Njene oči su, kad je izgovorio reč Salmon, iz stanja
nedostupnosti prešle u blagost - pretvorile su se u tamne
prostore u koje je oduvek želeo da otputuje.
Gotovo da je izgubio ravnotežu kad ga je povela u
malu skučenu sobu svoje kuće. Na podu su se nalazile
knjige čiji su se hrbati videli. Zauzimale su tri reda uz zid.
Ona je nosila žuti sari i, ispod njega pantalone od zlatnog
lamea. Bila je bosa. Hodala je preko tepiha koji se pružao
od zida do zida i zaustavila se pored kauča. „Želite li nešto
da popijete?“, upitala je i on je klimnuo glavom.
„Toplo ili hladno?“
„Toplo.“
Kad je zašla za ugao i otišla u sobu koju on nije mogao
da vidi, seo je na smeđi karirani kauč. Prozori preko puta
njega, pod kojima su bile poređane knjige, bili su
zastrveni dugačkim muslinskim zavesama, sa kojima je
oštra dnevna svetlost morala da se bori. Odjednom mu je
bilo veoma toplo, gotovo da je zaboravio zašto je tog jutra
dvaput proverio adresu Singovih.
Malo kasnije, dok je otac razmišljao o tome kako je
umoran i kako je obećao majci da će podići neke stvari sa
hemijskog čišćenja, gospođa Sing se vratila sa čajem na
poslužavniku, koji je spustila na tepih ispred njega.
„Na žalost, nemamo mnogo nameštaja. Doktor Sing još
uvek traži stalno zaposlenje."
Otišla je u susednu sobu i za sebe donela purpurno
jastuče, koje je stavila na pod i sela sučelice njemu.
„Doktor Sing je profesor?“, upitao je moj otac, iako je
to već znao, baš kao što je znao da mu ova divna žena i
njen oskudno opremljen dom prijaju.
„Da“, reče ona, sipajući čaj. Bilo je tiho. Držala mu je
šolju, a kad ju je on uzeo, ona reče: „Rej je bio s njim onog
dana kad je vaša ćerka ubijena.“
Zaželeo je da padne preko nje.
„Sigurno ste zbog toga došli“, nastavi ona.
„Da“, reče on, „želim da razgovaram s njim.“
„On je trenutno u školi“, reče ona. „Vi to znate.“ Njene
noge u pantalonama zlatne boje su bile savijene sa strane.
Nokti na njenim nogama su bili dugački i nelakirani, a
stopala su joj bila kvrgava od višegodišnjeg plesa.
„Želeo sam da svratim i da se uverim da mu ništa
nećete zameriti“, reče otac. Nikada ga nisam videla
takvog. Reči su izlazile iz njega poput nekakvog tereta
koji je isporučivao, a pri tom je posmatrao njena stopala
koja su se savijala na sivo-smeđem ćilimu, i način na koji
je mala mrlja utrnule svetlosti padala sa zavese i
dodirivala njen desni obraz.
 „On nije učinio ništa loše, voleo je vašu malu
devojčicu. Bila je to srednjoškolska zaljubljenost.“
Rejova majka se stalno sretala sa srednjoškolskim
zaljubljivanjima. Tinejdžer koji je raznosio novine bi
zastao na svom biciklu, nadajući se da će ona biti blizu
vrata i da će čuti kako Filadelfijski glasnik tupo udara u
trem. Da će izaći i da će mahnuti. Nije čak morala ni da se
smeši, retko se smejala van kuće - u pitanju su bile njene
oči, njen stav igračice, način na koji, činilo se, razmišlja i o
najmanjem pokretu svog tela.
Kad su stigli policajci. banuli su u tamni prednji
hodnik u potrazi za ubicom, ali pre nego što se Rej našao
na stepenicama, Ruana ih je toliko zbunila da su pristali
da uzmu čaj i da sednu na svilene jastuke. Očekivali su da
će se ona prepustiti bujici brbljanja koja se uvek očekuje
od privlačnih žena, ali što su se oni više trudili da se
dodvore, ona se sve više uspravljala, i na kraju je stajala
pored prozora dok su ispitivali njenog sina.
„Drago mi je što se Suzi sviđala tako finom dečku“,
reče moj otac. „Zahvaliću vašem sinu zbog toga.“
Nasmešila se, ne pokazujući zube.
„Napisao joj je ljubavnu poruku", reče on.
„Da.“
„Žao mi je što i ja nisam učinio istu stvar“, reče on.
„Što joj tog zadnjeg dana nisam rekao da je volim.“
„Da.“
„Ali vaš sin joj je rekao.“
„Da.“
Na trenutak su gledali jedno u drugo.
 „Mora da ste izludeli policiju", reče on i nasmeja se,
više sebi nego njoj.
„Došli su da optuže Reja“, reče ona. „Nije me bilo briga
šta misle o meni.“
„Pretpostavljam da mu je bilo teško“, reče otac.
„Ne, neću to dozvoliti“, reče ona strogo, vraćajući šolju
na poslužavnik. „Ne smete osećati sažaljenje prema Reju
ili prema nama.“
Otac je zamucao, hteo je da se usprotivi.
Ona podignu ruku. „Izgubili ste ćerku i imali ste
razloga da dođete ovde. To ću vam dozvoliti, samo to, ali
da pokušate da razumete naše živote, to ne.“
„Nisam hteo da vas uvredim“, reče on. „Samo sam...“
Ruka je ponovo bila podignuta.
„Rej će doći kući za dvadeset minuta. Najpre ću ja
razgovarati s njim i pripremiti ga, a onda vi možete da
pričate s njim o vašoj ćerki.“
„Šta sam to loše rekao?“
„Sviđa mi se što nemamo mnogo nameštaja. To mi
daje mogućnost da se nadam da ćemo se jednog dana
spakovati i otići.“
„Nadam se da ćete ostati", reče otac. Rekao je to zato
što su ga od najranije dobi učili da bude uljudan, i taj
trening je prosledio meni, ali rekao je to i stoga što je
jedan deo njega želeo nešto više od nje, od ove hladne
žene koja u stvari i nije bila hladna, od ove stene koja nije
bila kamen.
„Uz sve poštovanje", reče ona, „vi me čak i ne
poznajete. Zajedno ćemo sačekati Reja.“
 Otac je napustio našu kuću usred svađe između Lindzi
i majke. Majka je pokušala da nagovori Lindzi da s njom
pođe na bazen. Lindzi je bez razmišljanja iz sveg glasa
dreknula: „Radije bih umrla!" Otac je video kako se majka
ukipila, a potom eksplodirala, bežeći u svoju sobu, da cvili
iza vrata. Brzo je tutnuo svoju svesku u džep jakne, sa
kuke pokraj sporednog ulaza uzeo ključeve od kola i
išunjao se napolje.
Tokom ta prva dva meseca majka i otac su se udaljili
jedno od drugog. Jedan od njih je ostajao u kući, drugi je
izlazio. Moj otac bi zaspao u svojoj jazbini, u zelenoj
stolici, a kada bi se probudio, pažljivo bi odgegao u sobu i
uvukao se u krevet. Ako bi majka povukla na svoju stranu
pokrivače, on bi legao ne pokrivajući se, čvrsto
sklupčanog tela, spreman da skoči svakog momenta,
spreman na sve.
„Znam ko ju je ubio“, čuo je sebe kako govori Ruani
Sing.
„Jeste li ispričali policiji?“
„Da.“
„I šta oni kažu?“
„Oni kažu da za sada osim moje sumnje ne postoji
ništa što bi ga povezalo sa zločinom."
„Očeva sumnja...“, poče ona.
„Ona je jaka koliko i majčina intuicija."
Ovog puta u njenom osmehu pojaviše se zubi.
„On živi u komšiluku.“
„A šta vi radite?“
„Ja pratim sve tragove“, reče moj otac, znajući kako
zvuči ovo što je rekao.
 „A moj sin...“
„Jeste jedan od tragova."
„Možda vas taj čovek previše plaši.“
„Ali moram učiniti nešto“, protestovao je on.
„Ponovo se vraćamo na istu stvar, gospodine Salmon“,
reče ona. „Vi pogrešno interpretirate moje reči. Ne kažem
da ste pogrešili što ste došli ovde. To je, na neki način,
dobra stvar. Želite da u svemu ovome pronađete nešto
meko, nešto toplo. Vaša potraga vas je dovela ovde. To je
dobra stvar. Pitam se samo da li je to dobro i za mog
sina.“
„Ne želim da učinim ništa loše.“
„Kako se zove taj čovek?“
„Džordž Harvi.“ To je bio prvi put da je to ime
izgovorio pred osobom koja nije Len Fenerman.
Ona je zaćutala i ustala. Okrenuvši mu leđa, odšetala
je do jednog, a zatim do drugog prozora i navukla zavese.
Ovakva svetlost se pojavljivala kad se završe časovi,
volela ju je. Čekala je da se pojavi Rej.
„Sada će doći Rej. Izaći ću da ga sačekam. Izvinite,
moram da obučem kaput i da obujem čizme.“ Zaćutala je.
„Gospodine Salmon“, reče, „i ja bih radila isto ovo što vi
radite: razgovarala bih sa svima koji bi mi se učinili
važnim. Ne bih govorila njegovo ime velikom broju ljudi.
Kad bih bila sigurna“, rekla je, „smislila bih neki tih način,
i ubila bih ga.“
Mogao je da je čuje, bila je u holu, čuo je i metalno
zvečanje vešalica dok je uzimala kaput. Nekoliko minuta
kasnije vrata su se otvorila i zatvorila. Hladan vetrić je
dunuo unutra, i on je na putu video majku kako dočekuje
svog sina. Ni ona ni on se nisu smejali. Glave su im bile
pognute. Usne su im se pomerale. Rej se upoznao sa
činjenicom da ga moj otac čeka u kući.

Majka i ja smo od početka smatrale da je Len

Fenerman očigledno drugačiji od ostalih policajaca. Bio je
manji od krupnih policajaca u uniformama koji su ga
često pratili. Postojale su i neke njegove manje očigledne
osobine - način na koji bi se često zamislio, i činjenica da
se nije šalio, niti je pokušavao da temu na bilo koji način
učini manje ozbiljnom kada je razgovarao o meni i o
okolnostima slučaja. Ali, razgovarajući sa mojom majkom
Len Fenerman je pokazao svoje pravo lice: bio je
optimist. Verovao je da će čovek koji me je ubio biti
uhvaćen.
„Možda ne danas ili sutra“, rekao je mojoj majci, „ali
jednog dana će napraviti neki nekontrolisan korak. Takvi
ljudi su i suviše nekontrolisani po prirodi da ne bi negde
pogrešili.“
Majka je ostavljena da zabavlja Lena Fenermana dok
se moj otac ne vrati od Singovih. Na stolu u porodičnoj
sobi su stajale razbacane Baklijeve bojice na mesarskoj
hartiji koju je raširila majka. Bakli i Nejt su crtali, sve dok
njihove glave nisu počele da se njišu poput nekih teških
cvetova, pa ih je majka ubrala, prvo jednog, a onda
drugog, i dovela ih do kauča. Spavali su, svaki na svom
kraju, dok su im se noge gotovo dodirivale na sredini.
Len Fenerman je bio dovoljno promućuran da priča u
prigušenom šaptavom tonu, ali nije, zapazila je majka,
obožavao decu. Gledao ju je kako nosi dvojicu dečaka, ali
nije ustao da joj pomogne, niti je komentarisao na način
na koji su to uvek činili ostali policajci, definišući je na
osnovu njene dece, bila ona živa ili mrtva.
„Džek želi da razgovara sa vama“, rekla je majka. „Ali
sigurno ste previše zauzeti da biste sačekali."
„Imam dovoljno vremena.“
Videla sam kako pada crni pramen njene kose koji je
zadenula iza uha. To joj je učinilo lice mekšim. Videla sam
da je to i Len primetio.
„Svratio je do sirotog Reja Singa“, rekla je i zadenula
pramen na pravo mesto.
„Žao mi je što smo morali da ga ispitujemo“, reče Len.
„Da“, reče ona. „Nijedan dečko nije u stanju da...“ Nije
mogla da izgovori ovo do kraja, a on je nije ni terao.
„Njegov alibi je savršen.“
Majka je uzela bojicu sa mesarske hartije.
Len Fenerman je gledao kako majka crta čiča gliše i
pse. Bakli i Nejt su se na kauču oglašavali tihim zvucima
sna. Moj brat se sklupčao u fetalni položaj, a trenutak
kasnije je stavio palac u usta i počeo da ga sisa. Svi mu
moramo pomoći, rekla je majka, da se oslobodi te navike.
Sada mu je zavidela na tom lagodnom miru.
„Podsećate me na moju ženu“, reče Len nakon duge
tišine, tokom koje je majka nacrtala narandžastu pudlicu
i nešto što je ličilo na plavog konja podvrgnutog
elektrošok-terapiji.
„I ona ne ume da crta?“
„Nije bila pričljiva kad nije imala šta da kaže.“
Prošlo je još nekoliko minuta. Žuta sunčeva lopta.
Braon kuća sa cvećem ispred vrata - sa ružičastim,
plavim, purpurnim cvećem.
 „Upotrebili ste prošlo vreme.“
Oboje su čuli vrata garaže. „Umrla je ubrzo nakon što
smo se venčali“, reče on.
„Tata!“, povika Bakli i skoči, zaboravljajući Nejta i sve
ostale.
„Žao mi je“, rekla je Lenu.
„I meni je žao“, reče on, „zbog Suzi. Zaista mi je žao.“
U hodniku je otac pozdravljao Baklija i Nejta uzvicima
i parolom „Dajte mi malo kiseonika!“, koju je uvek
koristio kad bismo počeli da ga salećemo posle radnog
dana. Čak iako je delovalo pretvorno, ovo podizanje
raspoloženja je za mog brata bio omiljeni deo njegovog
dana.
Majka je zurila u Lena Fenermana dok je otac ulazio u
porodičnu sobu. Odjuri do sudopere, poželela sam da joj
kažem, pogledaj u rupu, pogledaj u zemlju. Ja sam dole,
čekam; Ja sam gore, gledam.
Len Fenerman je prvi zatražio od majke moju
fotografiju, u to vreme je policija mislila da će me možda
naći živu. Moja slika se nalazila u svežnju u njegovom
novčaniku. Među ovom mrtvom decom i strancima
nalazila se i fotografija njegove žene. Ako slučaj bude
rešen, upisaće datum njegovog rešavanja na poleđini
slike. Ako je slučaj još uvek otvoren - ako ne u zvaničnim
policijskim dosijeima, onda u njegovoj glavi - poleđina je
bila prazna. Na poleđini moje fotografije nije pisalo ništa.
Baš kao i na poleđini fotografije njegove žene.
„Len, kako si?“, upita otac. Holidej je ustao i koprcao
se napred-nazad, čekajući da ga otac pomiluje.
 „Čuo sam da ste otišli da se vidite sa Rejom Singom“,
reče Len.
„Deco, što ne biste otišli da se igrate u Baklijevoj
sobi?“, predložila je majka. „Detektiv Fenerman i tata
treba da razgovaraju.“
 Sedam

„Vidiš li je?“, upita Bakli Nejta dok su se peli uz

stepenice, vukući Holideja za sobom. „To je moja sestra."
„Ne“, reče Nejt.
„Neko vreme nije bila tu, ali sad se vratila. Ko prvi
stigne! Trka!“
Njih trojica - dva dečaka i pas - trkali su se uz dugačku
krivinu stepeništa.
Nikad nisam dozvolila sebi da čeznem za Baklijem, jer
sam se plašila da bi on mogao videti moj lik u ogledalu ili
na zapušaču flaše. Kao i svi ostali, pokušala sam da ga
zaštitim. „Premlad je“, rekla sam Freni. „Šta misliš, odakle
dolaze izmišljeni prijatelji?“, reče ona.
Nekoliko minuta dečaci su sedeli ispod uramljene
preslikane gravure ispred sobe mojih roditelja. Gravura
je poticala sa jednog spomenika na londonskom groblju.
Majka je ispričala Lindzi i meni priču o tome kako su otac
i ona želeli nešto da okače na zidove, a jedna žena koju su
sreli na medenom mesecu ih je naučila kako da
preslikavaju gravure. U vreme kad sam prešla desetu
godinu, većina tih preslikanih gravura je odnesena u
podrum, i umesto njih na naše zidove su okačene svetle
grafike sa likovima dece. Ali Lindzi i ja smo voleli
preslikane gravure, naročito onu ispod koje su Nejt i
Bakli seli tog popodneva.
Lindzi i ja bismo seli na pod ispod nje. Ja bih se
pretvarala da sam vitez koji se nalazi na njoj, a Holidej je
bio verni pas sklupčan pored njegovih nogu. Lindzi bi bila
žena koju on ostavlja. Sve bi se završilo kikotanjem, bez
obzira na svečanost početka. Lindzi bi rekla mrtvom
vitezu da žena mora da ode, jer ne može celog života da
bude zarobljena sa čovekom zamrznutim u vremenu. Ja
bih glumila bes i ljutnju, ali to nikad nije trajalo. Na kraju
bi ona opisala svog novog ljubavnika: debelog mesara
koji joj daje najbolju parčad mesa, okretnog kovača koji
joj pravi kopče. „Mrtav si, vitezu“, rekla bi ona. „Vreme je
da se krene."
„Prošle noći je došla i poljubila me u obraz“, reče
Bakli.
„Nije došla.“
„Došla je.“
„Stvarno?“
„Aha.“
„Jesi li rekao mami?“
„To je tajna“, rekao je Bakli. „Suzi mi je rekla da još
nije spremna da razgovara sa njima. Želiš li da vidiš još
nešto?“
„Naravno“, reče Nejt.
Njih dvojica ustadoše da bi otišli do dečjeg ogranka
kuće, ostavljajući Holideja da spava ispod preslikane
gravure.
„Dođi, pogledaj“, reče Bakli.
Nalazili su se u mojoj sobi. Lindzi je bila uzela majčinu
sliku. Pošto je ponovo razmislila, vratila se da uzme i
bedž na kome je pisalo „Hipi-dipi ljubav kaže“.
„Suzina soba“, reče Nejt.
Bakli je stavio prste na usne. Video je kako to radi
majka kad želi da budemo tihi, a sada je to isto želeo od
Nejta. Spustio se na stomak, i rukom pokazao Nejtu da ga
sledi, pa su vrckali poput Holideja dok su se probijali
ispod prašnjave čipke mog kreveta, u moje tajno
skladište.
U tkanini razapetoj preko donje površine fioke
kreveta nalazila se rupa, i unutra su bile nagurane stvari;
želela sam da ih niko ne vidi. Morala sam da ih čuvam od
Holideja, inače bi ih on iščačkao i pokušao da ih iznese.
Upravo to se desilo dvadeset četiri sata nakon što sam
nestala. Moji roditelji su pretražili sobu nadajući se da će
naći neku poruku sa objašnjenjem, i ostavili su vrata
otvorena. Holidej je izneo čokoladicu od korena sladića
koju sam tu držala. Ispod mog kreveta bili su rasuti
predmeti koje sam krila, a jedan od njih bi prepoznali
samo Bakli i Nejt. Bakli je odmotao staru maramicu mog
oca i ukazala se umrljana, krvava grančica.
Godinu dana pre toga, trogodišnji Bakli ju je progutao.
Nejt i on su gurali kamenčiće u noseve u našem zadnjem
dvorištu, i Bakli je našao jednu grančicu ispod hrastovog
stabla za koji je majka vezivala jedan kraj konopca za
sušenje veša. Stavio je grančicu u usta, poput cigarete.
Posmatrala sam ga sa krova, gde sam sedela, lakirala
nokte na nogama Klarisinim Purpurnim sjajem i čitala
časopis Sedamnaest.
Večito mi je bio dodeljivan zadatak nadgledanja
mlađeg brata. Smatrali su da Lindzi nema dovoljno
godina za tako nešto. Osim toga, njena svest je bila u
razvoju, što je značilo da joj mora biti dozvoljeno da,
recimo, provede letnje popodne crtajući detaljne slike
muvljeg oka na milimetarskom papiru pomoću svog
kompleta bojica od 130 komada.
 Napolju nije bilo toliko toplo, iako je bilo leto, pa sam
nameravala da ovu svoju internaciju provedem
ulepšavajući se. Jutro sam započela tuširanjem,
šamponiranjem i sedenjem u pari. Na krovu sam se sušila
na vazduhu i lakirala nokte.
Nanela sam dva sloja Purpurnog sjaja kad se jedna
muva prizemljila na štrcaljku laka. Čula sam Nejta kako
ispušta zvuke čikanja i pretnje, i škiljila sam u muvu
pokušavajući da razaberem sve kvadrante njenog oka
koje je Lindzi bojila u kući. Naišao je povetarac, pa su mi
rese farmerki odsečenih nogavica lupkale o butine.
„Suzi, Suzi!“, vikao je Nejt.
Pogledala sam dole i videla Baklija na zemlji.
Taj dan sam stalno pominjala Holi kad bismo
razgovarale o spasavanju. Verovala sam da je ono
moguće, a ona da nije.
Oduprla sam se nogama i iskoprcala se kroz otvoren
prozor, jednim stopalom udarivši o hoklicu za šivenje, a
drugom nogom ispred, skočila sam na ćilim, onda sam se
našla na kolenima i uspravila se kao atletičarka. Potrčala
sam niz hodnik i skliznula niz priručje na stepeništu, što
nam je bilo zabranjeno da činimo. Pozvala sam Lindzi, a
potom sam zaboravila na nju, istrčala u dvorište kroz
paravanom pregrađen trem, preskočila ogradu kućiće za
pse i našla se pored hrasta.
Bakli se gušio, ritao se, uz Nejtovu pomoć sam ga
odnela u garažu, gde je stajao očev vredni „mustang“.
Gledala sam roditelje kako voze, a majka mi je pokazala
kako se menja brzina iz lera u rikverc. Stavila sam Baklija
na zadnje sedište i zgrabila ključeve iz šerpe od terakote,
gde ih je otac krio. Sve do bolnice sam ubrzavala. Upalila
sam svetla za slučaj opasnosti, ali izgledalo je da niko na
to ne obraća pažnju.
„Da ona nije bila tu“, doktor je kasnije rekao majci,
„izgubili biste dečaka.“
Baka Lin je predvidela da ću imati dug život zato što
sam spasla bratovljev. Kao i obično, baka Lin je pogrešila.

„Vau“, reče Nejt, držeći grančicu i čudeći se kako je

vremenom krv postala crna.
„Da“, reče Bakli. U stomaku bi mu zaigralo kad bi se
setio. Kakav je samo bol osećao, kako su se samo lica
odraslih menjala dok su stajali oko velikog bolničkog
kreveta, gde je on ležao. Samo još jedanput ih je video
tako ozbiljne. Ali dok su u bolnici njihovi pogledi bili
zabrinuti, a kasnije više nisu bili takvi, već su se oblili sa
toliko mnogo svetlosti i olakšanja da su ga obujmljivali,
sada su oči naših roditelja postale ravnodušne i nisu se
menjale.

Tog dana na nebu sam osetila nesvesticu. Teturala

sam se u baštenskoj kućici, a oči su mi se naglo širile. Pao
je mrak, a preko puta mene se nalazila velika zgrada koja
ranije nije bila tu.
Kad sam bila mala čitala sam knjigu Džejms i
džinovska breskva. Zgrada je ličila na kuću Džejmsovih
ujaka. Velika i tamna, u viktorijanskom stilu. Imala je
platformu za šetnju po krovu. Za momenat sam,
priviknuvši se na tamu, pomislila da vidim dugačak red
žena koje stoje na platformi i pokazuju u mom pravcu.
Ali, sledećeg trenutka sam videla nešto sasvim drugo. Na
krovu su bile poređane vrane, a u kljunovima su držale
vijugave grančice. Kad sam ustala da se vratim u dupleks-
kuću, one su poletele i počele da me prate. Da li me je
brat stvarno nekako ugledao, ili je bio samo mali dečko
koji priča divne laži.
 Osam

Gospodin Harvi je tri meseca sanjao zgrade. Video je

parče Jugoslavije, tamo su ispod boravišta koja su imala
slamnene krovove i koja su postavljena na stubovima
jurile bujice. Iznad se nalazilo plavo nebo. Duž fjordova i
u skrivenim dolinama Norveške video je drvene crkve,
čije su grede izrezbarili Vikinzi - graditelji brodova.
Aždaje i lokalne junake napravljene od drveta. Ali, jednu
zgradu iz Vologde je najviše sanjao: Preobražensku
crkvu. To je bio njegov omiljeni san, koji je sanjao u noći
kad sam ubijena i u sledećim noćima, sve dok se nisu
vratili oni drugi snovi. Nemirni snovi - u njima su se
pojavljivali žene i deca.

Mogla sam da vidim prošlost gospodina Harvija sve

do trenutka kad on sedi u majčinom naručju, zureći u sto
prekriven komadićima obojenog stakla. Njegov otac ih je
grupisao po obliku i veličini, debljini i težini. Njegove
juvelirske oči njegovog pomno su gledale svaki uzorak,
tražeći pukotine i greške. A Džordž Harvi bi obratio
pažnju na dragi kamen koji je visio o vratu njegove
majke, na veliki ovalni komad ćilibara uokviren srebrom,
unutar kojeg se nalazila cela muva.
„Graditelj“ - to je bilo sve što je gospodin Harvi
govorio kad je bio mali. Onda je prestao da odgovara kad
bi ga pitali čime se njegov otac bavi. Kako je mogao da
kaže da mu otac radi u pustinji, da tamo gradi kolibe od
slomljenog stakla i starog drveta? Učio je Džordža Harvija
detaljima koji čine dobru kuću, učio ga je kako se pravi
nešto što će trajati.
I tako, očevi blokovi sa crtežima su bili ono u šta je
gospodin Harvi gledao kad su se vratili nemirni snovi.
Natapao se prizorima iz drugih zemalja, i iz drugih
svetova, pokušavajući da voli ono što nije voleo. A onda je
počeo da sanja snove u kojima se pojavljuje njegova
majka onakva kakvu ju je poslednji put video - kako trči
po polju pokraj puta. Bila je obučena u belo. Bele kapri
pantalone i uska košulja; njegov otac i majka su se
poslednji put posvađali ispred jedne crkve u Novom
Meksiku. On ju je izbacio iz kola. Džordž Harvi je miran
kao kamen sedeo na zadnjem sedištu - razrogačenih
očiju, uplašen ne više nego što bi bio kamen, gledajući na
ovo kao što je gledao na sve u to vreme - kao na
usporenom snimku. Ona je otrčala bez zaustavljanja,
njeno telo je bilo belo, i krhko, i nestajalo je, dok je njen
sin držao ćilibarsku ogrlicu koju je strgla sa vrata da bi
mu je dala. Njegov otac je osmatrao put. „Ona je sada
otišla, sine“, rekao je. „Više se neće vraćati.“
 Devet

Moja baba je stigla uveče, dan pre moje

komemoracije, u svom uobičajenom stilu. Volela je da
iznajmi limuzinu koja će je dovesti sa aerodroma, volela
je da pijucka šampanjac, i da na sebi ima ono što je zvala
„debelom i sjajnom životinjom“ - krzno od lasice koje je
kupila na crkvenom bazaru, gde su se prodavale polovne
stvari. Moji roditelji je najčešće nisu zvali da dođe;
uključivali su je u porodicu ako je želela da bude tu.
Potkraj januara, direktor Kejden je pokrenuo ideju. „Biće
to dobro za vašu decu i za sve učenike u školi“, rekao je.
Na sebe je preuzeo obavezu organizacije događaja u
našoj crkvi. Moji roditelji su bili poput mesečara,
odgovarali su sa „da“ na njegova pitanja i klimali glavama
buljuku ljudi sa kojima su razgovarali. Kada je majka ovo
pomenula svojoj majci, bila je iznenađena što čuje reči:
„Dolazim."
„Ali, ne moraš, majko.“
Nastupila je tišina na babinoj strani telefonske žice.
„Ebigejl“, reče ona, „ovo je Suzanina sahrana."

Majku je bilo sramota što baka Lin insistira na

nošenju svog polovnog krzna tokom šetnji blokom, i što
se jednom pojavila na komšijskoj zabavi obilno
našminkana. Ispitivala bi majku o svakome, dok ne bi
saznala sve, bez obzira na to da li je majka uopšte bila u
kući dotične porodice, zapitkivala bi čime se bavi muž,
koja kola voze. Napravila je detaljan katalog suseda. To je
bio njen način, sada to shvatam, da pokuša da bolje
razume ćerku. Loše proračunato kruženje, tužan ples bez
partnera.
„Džeki“, reče moja baba dok se približavala mojim
roditeljima koji su sedeli na glavnom tremu, „treba nam
neko žestoko piće!“ Onda je videla Lindzi, koja je
pokušavala da se krišom popne uz stepenice i da ukrade
još nekoliko minuta pre nego što će se pozdraviti. „Ovo
date me mrzi“, reče baka Lin. Osmeh joj je bio zamrznut,
zubi su joj bili savršeni i beli.
„Majko“, reče moja majka. Ja sam poželela da jurnem u
te okeanske oči gubitka. „Sigurna sam da će se Lindzi
upristojiti.“
„To je nemoguće u ovoj kući“, reče moja baba.
„Lin“, reče otac, „ova kuća se promenila od onda kad si
poslednji put bila ovde. Doneću ti piće, ali tražim da to
poštuješ.“
„Još uvek si užasno zgodan, Džek“, reče moja baba.
Majka je uzela babin kaput. Holidej je bio zatvoren u
očevoj jazbini, a Bakli je viknuo sa svog stražarskog
mesta na prozoru na spratu - „Došla je baka!“ Moj brat se
hvalisao Nejtu i svima ostalima koji su hteli da slušaju
njegove priče o tome kako njegova baba ima najveća kola
na svetu.
„Izgledaš divno, majko“, reče majka.
„Hmmmm.“ Dok je moj otac bio van dometa glasa,
baba reče: „Kako je on?“
„Svi se borimo, ali teško je.“
„Spominje li još uvek tog čoveka koji je to, navodno,
uradio?“
 „On još uvek misli tako, da.“
„Tužiće vas sudu, da znaš“, reče ona.
„Rekao je samo policiji.“
Nisu mogli da vide da moja sestra sedi iznad njih, na
vrhu stepenica.
„Ne treba nikome da priča. Razumem da mora nekoga
da krivi, ali...“
„Lin, ’7 i 7’, ili martini?", reče otac, izlazeći iz hodnika.
„Šta ćeš ti?“
„Zapravo i ne pijem ovih dana“, reče otac.
„E, pa to je tvoj problem. Sama ću pronaći. Niko ne
treba da mi kaže gde se nalazi piće.“
Bez svoje debele i sjajne životinje, baba je zaista bila
mršava. „Izgladnela“, tako je ona to formulisala kad mi je
jednom davala svoje savete; imala sam jedanaest godina.
„Treba sebe da izgladniš, dušo, pre nego što se udebljaš
na duge staze. Klinačko salo je samo druga reč za
ružnoću.“ Ona i majka su se svađale oko toga da li sam
dovoljno stara da bih pila „bensedin" - bio je to njen lični
spasitelj, tako ga je zvala, kao kada bi rekla: „Nudim
tvojoj ćerki svog ličnog spasitelja, a ti joj to braniš?“
Dok sam bila živa, sve što bi uradila baba bilo je loše.
Ali kad je tog dana stigla u svojoj iznajmljenoj limuzini,
otvorila vrata naše kuće i upala unutra, desila se čudna
stvar. Vraćala je, sa svim tim svojim odvratnim ukrasima,
svetlost u kuću.
„Potrebna ti je pomoć, Ebigejl“, reče baba, pošto je
pojela prvi pravi obrok koji je majka skuvala od kako sam
nestala. Majka je bila ošamućena. Navukla je svoje plave
rukavice za pranje sudova i napunila sudoperu vodom i
deterdžentom, pripremajući se da opere sudove. Lindzi je
trebalo da ih obriše. Njena majka će, pretpostavljala je,
pozvati Džeka da joj sipa piće za posle ručka.
„Majko, to je tako lepo od tebe.“
„Nije to ništa“, reče ona. „Jednostavno ću izaći i uzeti
svoju čarobnu torbu.“
„O, ne“, čula sam kako majka zadihano kaže.
„A da, čarobna torba“, reče Lindzi, koja nije govorila
ništa tokom celog ručka.
„Molim te, majko!“, protestovala je majka kad se baka
Lin vratila.
„Dobro, deco, raščistite sto i dovedite vašu majku. Sad
ću da obavim renoviranje.“
„Majko, to je ludost. Moram da operem ove sudove."
„Ebigejl", reče otac.
„A, ne. Tebe može da tera da piješ, ali svoje
instrumente za maltretiranje na meni neće primenjivati.“
„Nisam pijan“, reče on.
„Smeješ se“, reče majka.
„Pa tuži ga sudu“, reče baka Lin. „Bakli, uzmi svoju
majku za ruku i dovedi je ovde.“ Moj brat je poslušao. Bilo
je zabavno gledati kako zapoveda svojoj majci i podstiče
je„Bako Lin?“, upita Lindzi stidljivo.
Bakli je doveo majku do stolice u kuhinji, koju je baba
okrenula prema sebi.
„Šta je bilo?“
„Možeš li da ne naučiš da se šminkam?“
„O moj Bože na nebesima, dragi Gospode, naravno da
mogu!“
 Majka je sela, a Bakli joj se popeo u krilo. „Šta nije u
redu, mama?“
„Smeješ li se, Ebi?“ Otac se nasmešio.
I ona se nasmejala. Smejala se, a u isto vreme je
plakala.
„Suzi je bila dobra devojčica, dušo“, reče baka Lin.
„Baš kao i ti.“ Nije bilo pauze. „A sad podigni bradu i daj
da pogledam te kesice ispod tvojih očiju.“
Bakli se spustio i preselio se na stolicu. „Ovo je uvijač
trepavica, Lindzi", podučavala je baba. „Naučila sam tvoju
majku svim ovim stvarima.“
„I Klarisa ga koristi“, reče Lindzi.
Baba je postavila držače uvijača sa obe strane
majčinih trepavica, a majka je, znajući proceduru,
pogledala naviše.
„Jesi li razgovarala sa Klarisom?“, upita otac.
„U stvari, nisam“, reče Lindzi. „Puno se vida sa
Brajanom Nelsonom. Dovoljno je puta bežala sa časova
da dobije trodnevnu suspenziju.“
„Nisam očekivao to od Klarise“, reče otac. „Nije baš
neka cvećka, ali nikad nije pravila probleme.“
„Kad sam nabasala na nju, mirisala je na travu.“
„Nadam se da se i ti nećeš navući na to“, reče baka Lin.
Dokrajčila je svoj „7 i 7“ i lupila koktel-čašom o sto. „Vidi
ovo, Lindzi, vidi kako to što su joj trepavice uvijene
otvara oči tvojoj majci.“
Lindzi je pokušala da zamisli sopstvene trepavice, ali
umesto toga je videla ozvezdane trepavice Semjuela
Heklera u trenutku kad je približio svoje lice njenom
kako bi je poljubio. Zenice su joj se proširile, pulsirajući
poput malenih divljih maslinki.
„Zapanjena sam“, reče baka Lin i stavi ruke, od kojih je
jedna još uvek držala nezgodne ručke uvijača za
trepavice, na kukove.
„Zašto?“
„Lindzi Salmon, ti imaš momka“, objavi moja baba
celoj sobi.
Otac se nasmejao. Odjednom mu se baka Lin sviđala. I
meni se sviđala.
„Nemam“, reče Lindzi.
Baba se spremala da kaže nešto, kad je majka šapnula:
„Ima.“
„Da te bog sačuva, dušo“, „i treba da imaš momka. Čim
završim sa tvojom majkom, sledi ti tretman bake Lin.
Džejk, napravi mi aperitiv.“
„Aperitiv je nešto što...“ poče majka.
„Ne ispravljaj me, Ebigejl.“
Baba se usvirala. Zahvaljujući njoj, Lindzi je izgledala
kao klovn, ili kako je baka Lin rekla: „genijalno“. Moj otac
je zapao u stanje koje je ona nazvala „finim pijanstvom“.
Najneverovatnije od svega je bilo to što je majka otišla u
krevet i ostavila prljave sudove u sudoperi.

Dok su svi ostali spavali. Lindzi je stajala ispred

ogledala u kupatilu, ogledajući se. Obrisala je deo
rumenila, umrljala usne i prešla prstima preko natečenih,
sveže očupanih mesta na kojima su se ranije nalazile
njene čupave obrve. U ogledalu je videla nešto novo, baš
kao i ja: odraslu osobu koja može da brine o sebi. Ispod
šminke se nalazilo lice koje je oduvek prepoznavala kao
sopstveno, sve do nedavno, kad je to postalo lice koje je
ljude podsećalo na mene. Sada su uz pomoć olovke za
usne i ajlajnera crte njenog lica bile naglašene, i delovale
su poput dragulja donesenih sa nekog dalekog mesta gde
su boje bile bogatije nego što su to ikada bile u našoj kući.
Ono što je rekla baba bilo je tačno - šminka je isticala
plavu nijansu njenih očiju. Čupanje obrva promenilo je
oblik njenog lica. Rumenilo je naglašavalo šupljine ispod
njenih jagodica („Te šupljine bi se mogle još malo
produbiti", naglasila je baba). I te njene usne - sada je
uvežbavala izraz lica. Pućila je usne, ljubila, smešila se
široko kao da je i sama pila onaj koktel, spuštala je pogled
i pretvarala se da se moli kao svaka dobra devojčica, ali je
jednim okom gleduckala, da bi videla kako to izgleda biti
dobar. Otišla je u krevet i spavala na leđima kako ne bi
pokvarila svoje novo lice.

Gospođa Betel Utemejer je bila jedina mrtva osoba

koju smo sestra i ja videle. Preselila se u naše naselje sa
svojim sinom kad sam ja imala šest, a Lindzi pet godina.
Majka je govorila da je ona izgubila deo mozga, da
ponekad napušta sinovljevu kuću i da ne zna gde se
nalazi. Često bi završila u našem prednjem dvorištu,
stojeći ispod drveta svibe i gledajući na ulicu, kao da čeka
autobus. Moja majka bi je posadila na stolicu u kuhinju i
napravila čaj za njih dve, a nakon što bi je smirila, pozvala
bi sinovljevu kuću da ih obavesti gde se ona nalazi.
Ponekad nikog nije bilo kod kuće, pa bi gospođa Utemejer
sedela za našim kuhinjskim stolom i satima zurila u ukras
na sredini stola. Bila je tu kad bismo se vratile iz škole.
Sedela je. Osmehivala nam se. Često je zvala Lindzi
„Natali“, i pružala ruku kako bi je pomilovala po kosi.
Kad je umrla, njen sin je pozvao moju majku da
povede Lindzi i mene na sahranu. „Moja majka je gajila
posebnu naklonost prema vašoj deci“, napisao je.
„Nije čak znala ni kako se zovem, mama“, zacvilela je
Lindzi dok je majka zakopčavala beskrajni niz okruglih
dugmadi na Lindzinom svečanom kaputiću. Još jedan
nepraktičan poklon bake Lin, mislila je majka.
„Bar ti se obraćala nekim imenom“, rekla sam.
Bilo je to posle Uskrsa, te nedelje je naišao talas
toplog prolećnog vremena. Samo najtvrdoglaviji zimski
sneg se nije bio otopio, a na groblju gde je gospođa
Utemejer sahranjivana sneg je prianjao uz podnožja
spomenika, dok su se u blizini probijale mladice ljutića.
Crkva je bila otmena. „Naglašeno katolička“, rekao je
moj otac u kolima. Lindzi i ja smo mislile da je ovo veoma
smešno. Otac nije želeo da dođe, ali je majka bila u
poodmaklom stadijumu trudnoće, pa nije mogla da vozi.
Tokom poslednjih meseci njene trudnoće kad je trebalo
da rodi Baklija nije mogla da se smesti iza volana.
Najčešće bi joj bilo toliko neudobno da smo izbegavali da
joj se približavamo, plašeći se da će nam naći neko
zaduženje.
Ali njena trudnoća joj je dopustila da se oslobodi
onoga o čemu Lindzi i ja nedeljama nismo mogle da
prestanemo da pričamo, i što sam ja dugo potom sanjala:
posmatranja mrtvog tela. Majka i otac nisu želeli da se to
desi, znala sam to, ali gospodin Utemejer je napravio
mesta za mene i Lindzi kad je došlo vreme da prođemo
pored kovčega. „Koju od vas dve je zvao Natali?“, upitao
je. Zurili smo u njega. Pokazala sam na Lindzi.
„Želeo bih da dođeš i da se oprostiš“, reče on. Mirisao
je na parfem koji je ponekad koristila moja majka, i trag
tog mirisa u nosu i osećaj da sam isključena naterali su
me da poželim da zaplačem. „I ti možeš da dođeš", rekao
mi je i stavio ruke pored tela kako bi nam napravio
prolaz.
To nije bila gospođa Utemejer. Bilo je to nešto drugo.
Ali, opet, to je i bila gospođa Utemejer. Pokušavala sam
da usredsredim oči na svetlucavo zlatno prstenje na
njenim prstima.
„Majko“, reče gospodin Utemejer. „Doveo sam
devojčicu koju si zvala Natali.“
Lindzi i ja smo kasnije priznale da smo očekivale da
gospođa Utemejer progovori i da smo odlučile, svaka za
sebe, da ćemo, ako ona to učini, ščepati svoju sestru i
pobeći koliko nas noge nose.
Veoma bolna sekunda ili dve, a onda je sve bilo
završeno, pa smo ponovo puštene kod majke i oca.
Nisam bila naročito iznenađena kad sam na mom
nebu prvi put ugledala gospođu Betel Utemejer, niti sam
bila šokirana kad smo je zatekli kako ruku pod ruku šeta
sa malom plavom devojčicom koju nam je predstavila kao
svoju ćerku, Natali.

Onog jutra kad je održavana moja komemoracija

Lindzi je ostala u svojoj sobi koliko god je mogla. Nije
htela da moja majka vidi njenu šminku koja joj se još
uvek nalazila na licu, sve dok ne bude kasno da se šminka
ukloni. Takođe je rekla sebi da nema ničeg u lošeg u tome
što će uzeti haljinu iz mog ormana. To joj ne bih zamerila.
Ali bilo je čudno sve to gledati.
Otvorila je vrata moje sobe, grobnice koja je u
februaru posećivana sve više i više, iako niko, ni majka, ni
otac, ni Bakli, niti Lindzi nije priznavao da je ulazio i da je
uzimao stvari koje nije planirao da vrati. Bili su slepi za
činjenicu da su dolazili i posećivali me. Bilo kakvo
upadanje, čak i ukoliko nikako nije moglo da se pripiše
Holideju, pripisivano je njemu.
Lindzi je htela da bude lepa kad je Semjuel vidi.
Otvorila je dupla vrata mog ormana i prekopavala po
celom tom neredu. Nisam baš bila uredna, svaki put kad
bi nam majka rekla da sredimo sobe, strpala bih sve što
se nalazi na podu ili krevetu u orman.
Lindzi je oduvek želela da prva nosi moju odeću, ali ju
je dobijala tek kad meni postane mala.
„Bože“, reče ona, šapućući tami mog ormana. Shvatila
je sa krivicom i radošću da sve što je ranije gledala sada
pripada njoj.
„Zdravo? Kuc-kuc“, reče baka Lin.
Lindzi je skočila.
„Izvini što te uznemiravam, maco“, reče ona. „Učinilo
mi se da čujem da si ušla ovde.“
Baba je stajala u nečemu što je moja majka zvala
jednom od njenih Džeki Kenedi haljina. Nije mogla da
shvati zašto, za razliku od nas ostalih, njena majka nema
kukove - mogla je da uđe u haljinu ravnog kroja i da, čak i
u šezdeset drugoj godini, izgleda savršeno u njoj.
„Šta radiš ovde?“, upita Lindzi.
 „Neko treba da mi pomogne da zakopčam ovaj
rajsferšlus.“ Baka Lin se okrenula, i Lindzi je mogla da
vidi ono što nikad nije videla na našoj majci. Zadnji deo
brushaltera bake Lin, krajičak njene podsuknje. Prišla je
babi korak ili dva i, pokušavajući da ne dodiruje ništa
osim jezička rajsferšlusa, zakopčala haljinu.
„Treba i da mi zakopčaš ovu kopču“, reče baka Lin.
„Možeš li to da uradiš?“
Mirisalo je na puder i na „Šanel 5“ kojim je bio
poprskan babin vrat.
„To je jedan od razloga zbog kojih ti treba muškarac -
ne možeš to da obaviš sama.“
Lindzi je bila babine visine i još uvek je rasla. Kad je
uhvatila kopču, videla je čuperke ofarbane plave kose.
Videla je paperjaste sede dlake kako izbijaju duž babinih
leđa i vrata. Zakopčala je haljinu i nastavila da stoji tu.
„Zaboravila sam kako je izgledala“, reče Lindzi.
„Šta kažeš?“, okrenu se baka Lin.
„Ne mogu da se setim“, reče Lindzi. „Mislim, njen vrat,
da li sam ikada pogledala u njega?“
„O, dušo“, reče baka Lin, „dođi ovamo.“ Raširila je
ruke, ali se Lindzi okrenula ormanu.
„Moram da izgledam lepo“, reče.
„Ti si lepa“, reče baka Lin.
Lindzi nije mogla da dođe do daha. Baka Lin nikada
nije delila komplimente. Kad bi stigao neki kompliment,
bilo je to neočekivano zlato.
„Naći ćemo ti nešto lepo“, reče baka Lin i koraknu
prema mojoj odeći. Niko nije bio majstor za kupovinu kao
baka Lin. U retkim prilikama kad bi nas posetila pred
početak školske godine, izvela bi nas dve u grad. Čudili
smo se gledajući njene spretne prste kako prebiraju po
vešalicama, kao da su to dirke klavira. Iznenada,
oklevajući samo na časak, izvukla bi neku haljinu ili bluzu
i pokazala bi nam je. „Šta mislite?“, upitala bi. To bi uvek
bilo nešto savršeno.
Dok je razmišljala o mojoj odeći, uzimala je i stavljala
uz torzo moje sestre, govorila je:
„Tvoja majka je olupina, Lindzi. Nikada je nisam videla
ovakvu.“
„Bako.“
„Tišina, razmišljam.“ Držala je moju omiljenu odeću za
crkvu. Bio je to komplet od crne vune sa Petar Pan
kragnom. Najviše sam ga volela, jer je suknja bila tako
velika da sam mogla da sedim na crkvenoj klupi
prekrštenih nogu i da bacakam rub po zemlji. „Gde li je
našla ovaj džak?“, upita baba. „Tvoj tata, ni njemu nije
dobro, on je van sebe zbog ovoga.“
„Kakav je to čovek za kojeg si pitala mamu?“
Ukrutila se kad je čula ovo pitanje. „Koji čovek?“
„Pitala si mamu da li tata još uvek govori da je to
uradio taj čovek. Koji čovek?“
„Opa!“ Baka-Lin je držala tamno plavu mini-haljinu
koju moja sestra nikada nije videla. Haljina je bila
Klarisina. „Tako je kratka“, reče Lindzi.
„Čudi me tvoja majka“, reče baka Lin. „Puštala je to
dete da bude pomodno!“
Otac je pozvao iz hodnika, rekavši da očekuje da svi
budu dole za deset minuta.
 Baka Lin se ekspresno bacila na pripremu. Pomogla je
Lindzi da navuče preko glave tamno plavu haljinu, onda
su obe potrčale u Lindzinu sobu da izaberu cipele, a zatim
je, najzad, u hodniku, pod sijalicom, popravila zamazani
ajlajner i maskaru na sestrinom licu. Okončala je posao
nanošenjem pudera, lako utrljavajući jastuče vate odozdo
naviše na obe strane Lindzinog lica. Sve dok baba nije
sišla dole i dok majka nije prokomentarisala kratkoću
Lindzine haljine sumnjičavo gledajući baku Lin, moja
sestra i ja nismo shvatile da baka Lin nema ni trunčice
šminke na licu. Bakli je sedeo između njih dve na
zadnjem sedištu i, dok se auto približavao crkvi, pogledao
baku Lin i upitao je šta to radi.
„Kad nemaš vremena za rumenilo, ovo daje malo
života obrazima“, rekla je, pa ju je Bakli imitirao i štipkao
obraze.

Semjuel Hekler je stajao pored kamenih stubova koji

su oivičavali stazu koja vodi do vrata crkve. Bio je sav u
crnom, a pored njega je stajao njegov stariji brat Hal u
iznošenoj kožnoj jakni koju je Semjuel nosio za Božić.
Njegov brat je bio tamnija kopija Semjuela. Imao je
taman ten, lice mu je bilo opaljeno suncem od česte
vožnje motorcikla seoskim putevima. Kad se moja
porodica približila, Hal se brzo okrenuo i odšetao.
„Ovo mora da je Semjuel“, reče baba. „Ja sam zla
baka.“
„Da uđemo unutra?“, reče otac. „Drago mi je što te
vidim, Semjuel."
 Lindzi i Semjuel su išli ispred, dok je baba bila iza,
hodajući pored majke. Ujedinjeni front.
Detektiv Fenerman je stajao pored ulaza u odelu koje
je delovalo kao da izaziva svrab. Klimnuo je glavom,
pozdravljajući se s mojim roditeljima i malo se, kako je
izgledalo, naslonio na moju majku. „Hoćete li nam se
pridružiti?“, upita otac.
„Hvala vam“, reče on, „ali biću tu, u blizini.“
„Hvala vam.“
Ušli su u skučeno predvorje naše crkve. Poželela sam
da vijugam iza očevih leđa, da kružim oko njegovog vrata,
da mu šapućem na uvo. Ali već sam se nalazila u svakoj
njegovoj pori i pukotini.
On se probudio sa mamurlukom i okrenuo se na bok,
da posmatra kako majka plitko diše u jastuk. Njegova
divna žena, njegova divna devojčica. Želeo je da stavi
ruku na njen obraz, da joj skloni kosu sa lica, da je poljubi
- ali ona je spavala, a jedino tada je bila mirna. Otkako
sam umrla nije se probudio, a da taj dan ne predstavlja
nešto kroz šta se treba progurati. Ali, uistinu,
komemoracija nije bila najgora stvar na svetu. Bar je bila
časna. Na kraju krajeva, bio je to dan u kojem je sve bilo
posvećeno onome čime su svi bili okupirani: mom
odsustvu. Danas neće morati da se pretvara da se vraća u
normalu - ma šta ta normala značila. Danas može
uspravno hodati u tuzi, a to može činiti i Ebigejl. Ali znao
je da je, čim se ona probudi, zapravo neće gledati tokom
ostatka dana, da je neće gledati i videti je kao onu istu
ženu koju je znao pre onog dana kad su primili vesti o
mojoj smrti. Prošlo je gotovo dva meseca, i ideja o svemu
tome kao o nekoj novosti je bledela u srcima svih ljudi,
izuzimajući moju porodicu - i Rut.
Ona je došla sa ocem. Stajali su u uglu pored staklene
kutije u kojoj se nalazio putir korišćen za vreme
Revolucije, kada je ova crkva bila bolnica. Gospodin i
gospođa Devit su ćaskali s njima. Jedna Rutina pesma se
nalazila u kući gospođe Devit, na njenom stolu. U utorak
je trebalo da ide kod školskog savetnika i da je ponese.
Bila je to pesma o meni.
„Moja žena se slaže sa stavom direktora Kejdena“,
govorio je Rutin otac „da će komemoracija pomoći deci
da sve ovo prihvate.“
„A šta vi mislite?“, upitao je gospodin Devit.
„Ja mislim da prošlost treba da ostavimo prošlosti, baš
kao što bi trebalo da ostavimo tu porodicu na miru. Ali
Ruti je želela da dođe.“
Rut je gledala kako se moja porodica pozdravlja sa
ljudima i sa užasom primetila novi izgled moje sestre. Rut
nije verovala u šminkanje. Smatrala je da ono ponižava
ženu. Semjuel Hekler je držao Lindzi za ruku. Pala joj je
na pamet jedna reč koju je pročitala: potčinjavanje. Ali,
onda sam videla da je kroz prozor ugledala Hala Heklera.
On je stajao pored najstarijih spomenika, bacajući
pikavac.
„Ruti“, upita njen otac, „šta je bilo?“
Ponovo se fokusirala na njega. „Šta: šta je bilo?“
„Upravo si zurila u nešto“, reče on.
„Sviđaju mi se groblja.“
„O, dete, ti si moj anđeo“, reče. „Hajde da sednemo
negde dok ne zauzmu mesta.“
 Tu je bila i Klarisa, sa Brajanom Nelsonom koji je
delovao pospano i nosio očevo odelo. Probila se do moje
porodice, a kad su je direktor Kejden i gospodin Boti
videli, razmakli su se i pustili je.
Prvo se rukovala sa mojim ocem.
„Zdravo, Klarisa“, reče on. „Kako si?“
„Dobro sam“, reče ona. „Kako ste vi i gospođa
Salmon?“
„Dobro smo, Klarisa“, reče on. Kakva laž, pomislih.
„Hoćeš li da nam se pridružiš na porodičnoj crkvenoj
klupi?“
„Uh“ - pogledala je u svoje ruke - „ovde sam sa
dečkom.“
Moja majka je zapala u neko stanje slično transu i
pomno je zurila u Klarisino lice. Klarisa je bila živa, a ja
sam bila mrtva. Klarisa je počela ovo da oseća, počela je
da oseća oči koje je probijaju, i poželela je da pobegne.
Onda je Klarisa ugledala haljinu.
„Hej“, reče ona, prilazeći mojoj sestri.
„Šta je bilo, Klarisa?“, obrecnu se majka.
„Uh, ništa“, reče ona. Ponovo je pogledala u haljinu,
znajući da sada nikako ne može da traži da joj bude
vraćena.
„Ebigejl?“, reče otac. Bio je usklađen sa njenim glasom,
sa njenom ljutnjom. Nešto je bilo prekinuto.
Baka Lin, koja je stajala odmah iza majke, namignu
Klarisi.
„Primetila sam kako Lindzi dobro izgleda“, reče
Klarisa.
Moja sestra pocrvene.
 Ljudi u predvorju počeše da se komešaju i da se
razdvajaju. Velečasni Strik se, obučen u svoju odoru,
približavao mojim roditeljima.
Klarisa je nestala, tražeći Brajana Nelsona. Kad ga je
našla, ostala je s njim napolju, pored spomenika.

Rej Sing je ostao napolju. Oprostio se sa mnom na svoj

način: gledajući u sliku - u moj portret iz foto-studija -
koju sam mu dala te jeseni.
Gledao je u tu fotografiju, gledao je u oči, a ja sam
videla pozadinu od uštavljene kože boje mermera ispred
koje, pod vrelim svetlom, mora da sedi svaki klinac. Šta
znači smrt, pitao se Rej. Značila je gubitak, utrnuće,
nestanak. Znao je da niko ne izgleda kao na fotografiji.
Znao je da ni on ne izgleda onako kako je izgledao na
slikama: divlje ili uplašeno. Došao je do jednog saznanja
dok je zurio u moju sliku - da to nisam ja. Nalazila sam se
u vazduhu oko njega, nalazila sam se u hladnim jutrima
koje je sada provodio sa Rut, nalazila sam se u mirnoći
koja ga je ispunjavala između časova učenja. Ja sam bila
devojka koju je izabrao da poljubi. Želeo je da me nekako
oslobodi. Nije hteo da spali ili baci moju sliku, ali isto tako
nije hteo više da me gleda. Posmatrala sam ga kako
stavlja tu fotografiju u jedan od debelih tomova indijske
poezije u kojima su on i njegova majka presovali desetine
krhkih cvetova koji su se polagano pretvarali u prašinu.
Na komemoraciji su govorili lepe stvari o meni.
Velečasni Strik. Direktor Kejden. Gospođa Devit. Ali otac i
majka su sve vreme bili ukočeni. Semjuel je čvrsto stiskao
Lindzinu ruku, ali činilo se da ga ona ne primećuje. Jedva
da je trepnula. Bakli je sedeo u malom odelu koje je za
ovu priliku pozajmio od Nejta, koji je te godine išao na
neku svadbu. Vrpoljio se i posmatrao oca. Baka Lin je tog
dana učinila najvažniju stvar.
Za vreme završne himne, dok su svi članovi moje
porodice stajali, nagnula se prema Lindzi i šapnula: „Onaj
pored vrata, to je on.“
Lindzi je pogledala.
Odmah iza Lena Fenermana, koji je sada bio unutra i
pevao zajedno sa ostalima, stajao je jedan čovek iz
susedstva. Bio je obučen neformalnije nego ostali, na sebi
je imao flanelske pantalone kaki boje i tešku flanelsku
košulju. Lindzi je na trenutak pomislila da ga je
prepoznala. Pogled joj se ukočio. Zatim se onesvestila.
U celom tom urnebesu oko nje, Džordž Harvi je
skliznuo iza crkve, između spomenika iz doba Revolucije,
i odšetao, a da ga niko nije primetio.
 Deset

Na državnom Simpozijumu talentovanih koji se

održavao svakog leta, talentovana deca od sedmog do
devetog razreda bi se nalazila na četvoronedeljnom
druženju da bi, tako sam ja o tome razmišljala, visila
među drvećem i čačkali jedno drugom po mozgu. Umesto
folk pesama su pevala oratorijume oko vatre. U ženskim
svlačionicama bi se onesvešćivala nad fizikom Žaka
D’Amboaza ili nad frontalnom projekcijom Džona Keneta
Galbrajta.
Ali čak su i talentovani imali svoje klike. Postojali su
Naučni zaluđenici i Matematički mozgovi. Oni su
sačinjavali superiorni, premda donekle socijalno
obogaljen, najviši rang lestvice talentovanih. Onda su
dolazile Istorijske glave, koje su znale datume rođenja i
smrti svake istorijske ličnosti za koju ste čuli. Oni bi
prilazili ostalim kamperima, izgovarajući kriptična,
naizgled beznačajna vremenska razdoblja života: „od
1769 do 1821“, „od 1770 do 1831“. Kad bi Lindzi prošla
pored Istorijskih glava, sama bi smišljala odgovore.
„Napoleon.“
„Hegel.“
Postojali su i Gospodari tajanstvenog znanja. Svi su im
zavideli na prisustvu među talentovanom decom. Ovo su
bila deca koja su mogla da rasklope i ponovo sklope
motor -nisu im bili potrebni nikakvi dijagrami, niti
instrukcije. Oni su shvatali stvari na realan, a ne na
teoretski način. Izgledalo je da ne mare za svoje ocene.
 Semjuel je bio Gospodar. Njegovi heroji su bili Ričard
Fejnman 2 i njegov brat, Hal. Hal je napustio srednju školu
i sada je držao radionicu za motore koja se nalazila pored
ponora, gde je usluživao svakoga, od Anđela pakla, pa do
starijih osoba koji su vozili motorizovane skutere oko
parkinga svojih staračkih domova. Hal je pušio, živeo je u
kući pokraj garaže Hekler, i sastajao se sa devojkama u
zadnjoj prostoriji svoje radnje.
Kad bi ljudi pitali Hala kad će da odraste, on je
odgovarao: „Nikad.“ Inspirisan ovim, Semjuel je, kad bi ga
nastavnici pitali šta želi da bude kad poraste, govorio:
„Ne znam. Tek sam napunio četrnaest godina.“
Sa gotovo petnaest godina, Rut Konors je znala. U
aluminijumskoj šupi za alat iza njene kuće, okružena
kvakama i gvožđurijom koju je njen otac nalazio u starim
kućama predviđenim za rušenje, Rut je sedela u mraku i
koncentrisala se sve dok je ne bi spopala glavobolja.
Otrčala bi u kuću, prošla bi pored dnevne sobe, gde je
njen otac sedeo i čitao, i popela bi se u svoju sobu, gde je
u naletima inspiracije pisala poeziju. „Biti Suzi“, „Posle
smrti“, „U komadićima“, „Sada sam kraj nje“, i njenu
omiljenu pesmu - onu na koju je bila najponosnija i koju
je ponela na simpozijum, presavijajući i šireći papir na
kojem je bila napisana tako često da je malo falilo da se
hartija iscepa duž nabora.

2
Ričard Fejnman (1918-1988) - američki fizičar koji je u periodu posle Drugog
svetskog rata verovatno bio najuticajniji stručnjak u svojoj oblasti. Fejnman se bavio
kvantnom elektrodinamikom -- teorijom interakcija između svetlosti i materije, i tako
promenio način na koji nauka poima prirodu talasa i čestica. Za svoj rad je 1965.
nagrađen Nobelovom nagradom za fiziku. (prim. prev.)
 Rut su morali da voze na simpozijum zato što je tog
jutra, kad je autobus kretao, ona još uvek bila kod kuće sa
akutnim napadom gastritisa. Uporno se podvrgavala
režimima ishrane zasnovanim na povrću; prošle noći je
bila pojela celu glavicu kupusa za večeru. Njena majka je
odbijala da pređe na vegetarijansku kuhinju kojoj se Rut
okrenula nakon moje smrti.
„Ovo nije Suzi, za ime boga!“, rekla bi njena majka,
bubnuvši inč debelu ružu pred svoju ćerku.
Njen otac ju je najpre u tri popodne odvezao u
bolnicu, svrativši kući pri povratku da bi uzeo torbu koju
je njena majka spakovala i ostavila na kraju njihovog
prilaznog puta.
Kad su kola stigla do kampa, Rut je osmotrila buljuk
dece koja su se bila okupila da dobiju pločice sa imenima.
Među muškim članovima Gospodara Rut je primetila
moju sestru. Lindzi je odbila da joj se prezime napiše na
pločici sa imenom, izabravši da umesto toga nacrta ribu.
Nije imala jasnu predstavu o svojim namerama, ali se
nadala da će sresti neku decu iz okolnih škola koja nisu
znala priču o mojoj smrti, ili koja je, ako ništa drugo, neće
povezati sa tom pričom.
Celog leta je nosila svoj visuljak na kojem se nalazila
polovina srca, a Semjuel je nosio drugu polovinu. Bili su
stidljivi spram svoje obostrane naklonosti. U hodnicima
škole se nisu držali za ruke, i nisu razmenjivali poruke.
Zajedno su sedeli za ručkom; Semjuel ju je pratio kući. Za
četrnaesti rođendan joj je kupio kolač pečen u modli sa
svećom. U svakom drugom pogledu su se rastapali u
svetu klinaca podeljenom na polove.
 Sledećeg jutra Rut se rano probudila. Rut je, kao i
Lindzi, bila privremeni član u kampu talentovanih. Nije
pripadala nijednoj grupi. Odlazila je u šetnje u prirodi i
sakupljala bilje i cveće; trebala joj je pomoć oko njihovih
imena. Kad joj se ne bi svideli odgovori koji su joj davali
Naučni zaluđenici, sama bi imenovala bilje i cveće.
Nacrtala bi list ili cvet u svom dnevniku, prema svom
nahođenju bi odredila da li se radi o muškoj ili o ženskoj
biljci, a onda bi nadenula ime, recimo „Džim“ za lisnatu
biljku i „Paša“ za neki paperjasti cvet.
Kad je Lindzi upala u salu za ručavanje, Rut se po
drugi pul nalazila u redu za jaja i kobasicu. Kod kuće je
bila zapela da ne jede meso i morala je da se drži toga, ali
na Milipozijumu niko nije znao za zakletvu koju je
položila.
Rut je poslednji put razgovarala sa mojom sestrom još
pre moje smrti, a i tada je bilo u pitanju izvinjenje što ju
je okrznula u prolazu u školskom hodniku. Ali, videla je
kako Lindzi ide kući sa Semjuelom, videla je kako se njih
dvoje zajedno osmehuju. Gledala je kako moja sestra
govori „da“ palačinkama i „ne“ svemu drugom. Pokušala
je da zamisli sebe kao moju sestru, baš kao što je
provodila vreme zamišljajući da ona nije ona, već ja.
Dok se Lindzi odsutno kretala u redu, Rut se probila
do nje. „Šta ti znači ova riba?“, upitala je Rut, klimajući
glavom u pravcu pločice sa imenom. „Jesi li religiozna?“
„Obrati pažnju na smer ribe“, reče Lindzi, u isto vreme
poželevši da su im za doručak dali puding od vanile. On bi
se odlično slagao sa palačinkama.
„Rut Konors, pesnikinja“, reče Rut; to je bio njen način
da se predstavi.
 „Lindzi“, reče Lindzi.
„Salmon, jel’ tako?“
„Molim te, nemoj“, reče Lindzi i Rut u sekundi oseti
kako njen osećaj postaje življi - kako je to predstavljati se
kao ja. Kako su ljudi gledali Lindzi i zamišljali devojčicu
prekrivenu krvlju.

Čak i među talentovanima, koji su se razlikovali od

ostalih po tome što su stvarima pristupali na drugačiji
način, deca su se već posle prvih nekoliko dana razdelila
na parove. U pitanju su uglavnom bili parovi dečaka ili
parovi devojčica -nekoliko iskrenih prijateljstava se
začelo sa četrnaest godina -ali ove godine postojao je
jedan izuzetak. Lindzi i Semjuel.
„LJ-U-B-LJ-E-NJ-E!“ - taj ih je pozdrav dočekivao gde
god su išli. Bili su bez društva, pa je uz vrelinu leta nešto
raslo u njima poput korova. Bila je to žudnja. Nikad je
nisam osetila u tako čistom obliku, niti sam je videla tako
izraženu kod nekoga koga znam. Kod nekoga čiji sam
genetski materijal delila.
Bili su pažljivi i poštovali su pravila. Nijedan vaspitač
nije mogao da kaže da je baterijskom lampom osvetlio
gusto žbunje pored muške spavaonice i da je tu zatekao
Salmonovu i Heklera. Oni su zakazivali male sastanke iza
ekspres-restorana ili pored drveta koje su označili svojim
inicijalima. Ljubili su se. Želeli su da učine nešto više, ali
nisu mogli. Semjuel je želeo da to bude nešto posebno.
Bio je svestan da to mora biti savršenstvo. Lindzi je htela
samo da obavi to. Da to ostavi iza sebe, kako bi postala
odrasla - da transcendira mesto i vreme. Seks je smatrala
nekom vrstom transporta, kao u Zvezdanim stazama.
Ispario si i zatekao sebe kako ploviš nekom drugom
planetom tokom jedne ili dve sekunde, koliko ti je
potrebno da dovedeš sebe u red.
„Oni će to uraditi“, zapisala je Rut u dnevnik. Svojski
sam se uzdala u to da će Rut sve zapisati. Svom dnevniku
je ispričala kako sam prošla pored nje na parkingu, kako
sam je te noći dodirnula - to je doslovce osetila. Ispričala
mu je kako sam tada izgledala. Kako je sanjala snove o
meni. Kako joj se javila ideja da je duša neka vrsta druge
kože koju svako ima, nekakav zaštitni sloj. Kako nas,
ukoliko bude istrajna, možda može obe osloboditi.
Čitajući preko njenog ramena dok je zapisivala svoje
misli, pitala sam se da li će joj neko jednog dana
poverovati.
Kad bi me zamislila, osećala se bolje, osećala se manje
usamljenom i povezanijom sa nečim što se nalazi tamo
negde. Sa nekim ko se nalazi tamo negde. U svojim
snovima je videla kukuruzište, i jedan novi svet koji se
otvara, svet u kojem je možda mogla pronaći uporište.
Zamišljala je kako joj govorim: „Ti si stvarno dobra
pesnikinja, Rut“, i njen dnevnik bi je odneo u sanjarenje,
osećala se tako dobrom pesnikinjom da su njene reči
imale snagu da me uskrsnu.
Mogu da vidim davno popodne kad je Rut posmatrala
svoju rođaku tinejdžerku kako se svlači da bi se okupala,
dok je Rut sedela na tepihu, zaključana u kupatilu, jer je
rođaci rečeno da je čuva dok su same. Rut je čeznula da
dodirne kožu i kosu svoje rođake, čeznula je da je neko
drži u naručju. Pitala sam se da li je ova čežnja kod
trogodišnjakinje podstakla ono što joj se dešavalo sa
osam godina. Taj nejasan osećaj različitosti, taj osećaj da
je njena fascinacija nastavnicama ili rođakom stvarnija
od fascinacija ostalih devojčica. Njena fascinacija je u sebi
sadržavala žudnju koja je prevazilazila učtivost i pažnju,
hranila je čežnju, počinjući da cveta zelenim i žutim
šafranolikim cvetovima pohote, sa mekim laticama koje
su se otvarale u njenoj trapavoj adolescenciji. Nije se
radilo toliko o tome, napisaće kasnije u svom dnevniku,
da je želela da vodi ljubav sa ženama, koliko o tome da je
želela da zauvek nestane unutar njih. Da se sakrije.

Poslednja nedelja na simpozijumu uvek je

posvećivana razvoju finalnog projekta, koji su različite
škole predstavljale u formi takmičenja koje se održavalo
one večeri kad su roditelji dolazili da uzmu natrag
učenike. Obaveštenje o takmičenju nije dato sve do
subotnjeg doručka te poslednje nedelje, ali su klinci
svejedno počeli da se pripremaju za njega. Uvek je
pobeđivao onaj ko napravi najbolju mišolovku, a iznos
nagrada povećavan je iz godine u godinu. Niko nije hteo
da ponovi mišolovku koja je već bila ranije postavljena.
Semjuel je krenuo u potragu za klincima koji imaju
zubne proteze. Trebale su mu gumene trake koje su
davali ortodontisti. Trebalo je da mu posluže da održe
zategnutost udarne ručice njegove mišolovke. Lindzi je
preklinjala jednog penzionisanog vojnog kuvara da joj da
kalajne listiće. Njihova mišolovka zasnivala se na
reflektovanju svetlosti koja će zbuniti miševe.
„A šta će se desiti ako im se svidi izgled njihovih
odraza?“, upitala je Lindzi Semjuela.
 „Oni to ne mogu jasno da vide“, rekao je Semjuel. On je
odlepljivao papir sa spleta žica na kesi za đubre u kampu.
Ako bi neko čudno posmatrao svakodnevne predmete u
kampu, najverovatnije je razmišljao o tome kako bi ti
predmeti mogli poslužiti ultimativnoj mišolovci.
„Baš su slatki", rekla je Lindzi jednog popodneva.
Lindzi je utrošila dobar deo noći na sakupljanje
poljskih miševa pomoću mamca na čijem je kraju bila
žica, a zatim je miševe stavila pod žičanu mrežu praznog
sanduka za zečeve.
Semjuel ih je napregnuto posmatrao. „Mislim da bih
mogao da budem veterinar", reče on, „ali ne bi mi se
svidelo da ih sečem.“
„Moramo li da ih ubijemo?“, upita Lindzi. „Cilj je
napraviti najbolju mišolovku, a ne najbolji kamp mrtvih
miševa.“
„Artijev doprinos se sastoji u tome što je napravio
kovčežiće od balsa-drveta“, reče Semjuel smejući se.
„To je bolesno.“
„To je Arti.“
„On je verovatno bio zaljubljen u Suzi“, reče Lindzi.
„Znam.“
„Priča li o njoj?“ Lindzi je uzela dugačak tanak štap i
gurnula ga kroz mrežu.
„U stvari, raspitivao se o tebi“, reče Semjuel.
„Šta si mu rekao?“
„Da si dobro, da ćeš biti dobro.“
Miševi su stalno trčali od štapa u ugao, gde su se peli
jedan na drugog u beskorisnom naporu da pobegnu.
„Hajde da napravimo mišolovku u kojoj će se nalaziti mali
purpurni kauč od. somota, a možemo i da montiramo
rezu, tako da kada sednu na kauč, vrata padnu, a sa njima
i kuglice od sira. Možemo taj izum da nazovemo
Kraljevstvo divljih glodara.“
Semjuel nije pritiskao moju sestru kao što su to činili
odrasli. Umesto toga, on je detaljno govorio o tapaciranju
mišjeg kauča.
Tog leta sam manje vremena provodila posmatrajući
iz baštenske kućice, jer sam Zemlju mogla videti i dok
šetam poljima neba. Spustila bi se noć, pa su bacači koplja
i kugle odlazili na druga neba. Na neba u koja se nije
uklapala devojčica poput mene. Jesu li bila užasna, ta
druga nebesa? Gora od samoće među čovekovim živim
bližnjima koji stare? Ili su ona bila stvar o kojoj sam
sanjala? Mesto gde si zauvek uhvaćen u svetu Normana
Rokvela3. Gde se za sto oko kojeg se okuplja porodica
stalno iznosi ćurka. Gde suvi i svetlucavi rođak rezbari
pticu.
Ako bih odšetala predaleko i dovoljno glasno se
čudila, polja bi se promenila. Mogla sam da pogledam
dole i da vidim kukuruz, a potom bih ga čula - pevao je -
bila je to neka vrsta tihog pevušenja i ječanja koji su me
upozoravali da ne pređem ivicu. U glavi mi je lupalo, nebo
bi potamnelo i ponovo bi bila noć, ponovo je živela večita
jučerašnjica. Moja duša je očvršćavala, postajala teška.

3
Norman Rokvel (1894-1978) - američki ilustrator najpoznatiji po svojim naslovnim
stranama za magazin The Saturday Evening Post. Rokvel je bio umetnik koji je umeo
minuciozno da predstavi detalj. Teme za većinu njegovih ilustracija preuzete su iz
svakodnevnog života i često su obrađene sa notom humora. (prim. prev.)
Mnogo puta sam na ovaj način dospela do ivice svog
groba, ali tek je trebalo da pogledam u njega.
Počela sam da se pitam šta znači reč nebo. Mislila sam,
ako je ovo raj, istinski raj, u njemu su morali živeti i moje
dede i baka. Onda bi me otac mog oca, koga sam najviše
volela od svih njih, podigao i igrao sa mnom. Osećala bih
samo radost i ne bih posedovala sećanje, ne bi bilo
kukuruzišta i groba.
„Možeš to da dobiješ“, rekla mi je Freni. „Mnogi ljudi
to dobijaju.“
„Kako se prebacuješ tamo?“, pitala sam.
„Nije to tako lako kako ti se možda čini“, rekla je.
„Moraš da prestaneš da žudiš za izvesnim odgovorima.“
„Ne razumem.“
„Ako prestaneš da razmišljaš o tome zašto si ubijena
ti, a ne neko drugi, ako prestaneš da istražuješ prazninu
nastalu tvojim odlaskom, ako prestaneš da se interesuješ
šta svi ti preostali ljudi na Zemlji osećaju“, rekla je,
„možeš da budeš slobodna. Jednostavno rečeno, moraš da
se odrekneš Zemlje.“
Ovo mi se činilo nemogućim.

Rut se te noći ušunjala u Lindzinu spavaonicu.

„Sanjala sam san o njoj“, šapnula je mojoj sestri.
Lindzi je pospano trepnula. „O Suzi?“, upitala je.
„Žao mi je zbog incidenta u trpezariji“, reče Rut.
Lindzi je spavala na donjem aluminijumskom krevetu
na sprat. Sused iznad nje se promeškoljio.
„Mogu li da legnem u tvoj krevet?“, upita Rut.
 Lindzi klimnu glavom.
Rut se uspuza pored Lindzi.
„Šta se desilo u tvom snu?“, šapnu Lindzi.
Rut joj je ispričala, okrećući lice tako da su Lindzine
oči mogle da razaznaju siluetu Rutinog nosa, usana i čela.
„Nalazila sam se u zemlji“, reče Rut, „i Suzi je prošetala
iznad mene po kukuruzištu. Mogla sam da osetim kako
šeta iznad mene. Zvala sam je, ali su mi usta bila
napunjena zemljom. Nije mogla da me čuje, ma koliko da
sam se trudila da vičem. Onda sam se probudila.“
„Ja je ne sanjam“, reče Lindzi. „Imam noćne more u
kojima pacovi grickaju krajeve moje kose.“
Rut se osećala udobno pored moje sestre, i to joj se
sviđalo - sviđala joj se toplota koju su njihova tela
stvarala.
„Jesi li zaljubljena u Semjuela?“
„Jesam.“
„Nedostaje li ti Suzi?“
Bio je mrak, Rut se udaljila od nje, Rut je bila takoreći
stranac, pa je zbog toga Lindzi rekla ono što je i osećala:
„Više nego što će to iko ikada znati.“
Direktor škole Devon je bio odsutan zbog porodičnih
problema, pa je novoimenovanoj pomoćnici direktora
škole Čester Springs ostavljeno da te godine preko noći
osmisli takmičenje. Ta žena je želela da to ovog puta ne
budu mišolovke.
MOŽEŠ LI SE IZVUĆI AKO SI POČINIO ZLOČIN? KAKO
IZVESTI SAVRŠENO UBISTVO?, pisalo je na njenom na
brzinu odštampanom letku.
 Klincima se ovo svidelo. Muzičari i pesnici, Istorijske
glave i umetnici, svi su vrveli i žamorili o tome kako da
počnu. Smazali su slaninu i jaja za doručak i prisećali se
velikih nerazrešenih ubistava iz prošlosti i razmišljali o
svakodnevnim predmetima koji bi se mogli upotrebiti za
nanošenje smrtonosnih rana. Počeli su da razmišljaju o
ubici koga bi uklopili u svoju priču. Sve je proteklo u
dobrom raspoloženju, sve dok u sedam i petnaest nije
ušla moja sestra.
Arti ju je gledao kako staje u red. Još uvek ništa nije
znala, samo je upijala uzbuđenje koje se nalazilo u
vazduhu - računajući da je objavljeno takmičenje za
najbolju mišolovku.
On je držao pogled prikovan za Lindzi i video da je
najbliži letak stavljen na poslužavnik sa priborom koji se
nalazio na kraju linije sa jelima. Slušao je priču o Džeku
Trboseku koje se prisećao neko za stolom. Ustao je da
vrati svoj poslužavnik.
Kad je stigao do moje sestre, pročistio je grlo. Sve
moje nade su prionule uz ovog klimavog dečaka. „Ulovi
je“, rekla sam. Bila je to molitva upućena Zemlji.
„Lindzi“, reče Arti.
Lindzi ga je pogledala. „Da?“
Iza linije sa hranom vojni kuvar je držao kašiku punu
kajgane spremajući se da je izvrne na njen poslužavnik.
„Ja sam Arti, tvoja sestra je išla sa mnom u razred.“
„Ne trebaju mi nikakvi kovčezi", reče Lindzi,
pomerajući poslužavnik prema delu od metala, gde su se
nalazili sokovi od narandže i jabuke u velikim plastičnim
bokalima.
 „Šta ?“
„Semjuel mi je rekao da praviš kovčege od balsa-
drveta za ovogodišnje miševe. Ne trebaju mi kovčezi.“
„Raspisali su drugačije takmičenje“, reče on.
Tog jutra Lindzi je odlučila da iseče parče Klarisine
haljine. Materijal bi bio savršen za mišji kauč.
„Kakva su sad pravila?“
„Hoćeš li da izađeš napolje?" Arti je upotrebio svoje
telo da baci senku na nju i da joj prepreči prolaz do
pribora sa jelom. „Lindzi“, izbrbljao je. „Tema takmičenja
je ubistvo.“
Zurila je u njega.
Lindzi je čvrsto uhvatila poslužavnik. Pogled joj je bio
prikovan za Artija.
„Želeo sam to da ti kažem pre nego što pročitaš letak",
reče on.
Semjuel je utrčao u šator.
„Šta se ovo dešava?“ Lindzi je bespomoćno gledala
Semjuela.
„Kako izvesti savršeno ubistvo; to je tema
ovogodišnjeg takmičenja", reče Semjuel.
Semjuel i ja videsmo potres. Unutrašnji potres njenog
srca. Bila je tako dobra u tome da su naprsline i pukotine
bile sve manje i manje. Ubrzo se, kao je izvela opsenarski
trik, na njoj ništa nije primećivalo. Mogla je da isključi
čitav svet, uključujući i sebe.
„Dobro mi je“, rekla je.
Ali Semjuel je znao da joj nije dobro.
On i Arti su posmatrali njena leđa dok je odlazila.
 „Pokušao sam da je upozorim“, reče Arti tiho.
Arti se vratio za svoj sto. Davao je sebi potkožne
injekcije, jednu za drugom. Pritiskao je nalivpero sve više
i više; mastilo je menjalo boju; briznule su tri kapi, on je
kontrolisao njihovu putanju.
Usamljenost, razmišljala sam, na Zemlji, kao i na nebu.
„Ljude ubijaš tako što ih ubadaš nožem, sečeš ih i
pucaš u njih“, reče Rut. „To je bolesno.“
„Slažem se“, reče Arti.
Semjuel je izveo moju sestru napolje, kako bi
razgovarao s njom. Arti je video Rut kako, uz svoju veliku
knjigu, sedi napolju, za jednim od piknik-stolova.
„Ali postoje dobri razlozi za ubistvo", reče Rut.
„Šta misliš, ko je to uradio?“, upita Arti. Sedeo je na
klupi i podvijao noge pod prečku.
Rut je sedela gotovo se ne pomerajući, s desnom
nogom prekrštenom preko leve, ali se njeno stopalo bez
prestanka kretalo gore-dole.
„Kako si saznao?“, upita ona.
„Rekao nam je otac“, reče Arti. „Pozvao je sestru i
mene u porodičnu sobu i naterao nas da sednemo.“
„Sranje; i, šta je rekao?“
„Najpre je rekao da se danas dešavaju užasne stvari,
pa je moja sestra rekla: ’Vijetnam’, a on je to oćutao, jer su
se njih dvoje uvek svađali na pomen te teme. Rekao je:
’Ne, dušo, strašne stvari se dešavaju blizu kuće, dešavaju
se ljudima koje poznajemo.’ Pomislila je da se radi o
nekom od njenih prijatelja.“
Rut je osetila kišnu kap.
 „Onda se tata slomio od tuge i rekao da je ubijena
mala devojčica. Ja sam upitao o kojoj devojčici se radi.
Hoću da kažem, kad je rekao ’mala devojčica’, ja sam
zamislio neku stvarno malu, razumeš. A ne neku kao što
smo mi.“
Kišne kapi su počele da se spuštaju na sto.
„Želiš li da uđemo?“, upita Arti.
„Svi ostali će biti unutra“, reče Rut.
„Znam.“
„Hajde da pokisnemo.“
Mirno su sedeli još neko vreme i gledali kako kapi
padaju oko njih, slušali su zvuk na lišću drveta.
„Znala sam da je mrtva. Osetila sam“, reče Rut, „a onda
sam videla tatin izveštaj u kojem on to pominje, pa sam
bila sigurna. U početku nisu pominjali njeno ime. Samo
’Devojčica, četrnaest godina’. Tražila sam tati da mi da taj
izveštaj, ali on nije hteo da mi ga da. Mislim, ko osim nje i
njene sestre cele nedelje nije dolazio u školu?“
„Pitam se ko je rekao Lindzi“, reče Arti. Kiša je počela
jače da pada, pa se Arti uvukao ispod stola. „Bićemo skroz
mokri“, povikao je.
A onda je kiša prestala, isto onako brzo kao što je i
počela. Sunce se probilo kroz grane drveta iznad nje, pa
je Rut gledala mimo njih. „Ja mislim da ona sluša“, rekla
je, i suviše tiho da bi je bilo ko čuo.

Svi na simpozijumu su saznali ko je moja sestra i kako

sam ja umrla.
„Zamisli da te izbodu“, reče neko.
„Neka hvala.“
 „Ja mislim da je to baš kul.“
„Razmisli o tome - ona je sad poznata.“
„I nije neki način da se postane poznat. Ja bih radije
dobio Nobelovu nagradu."
„Zna li iko šta je ona želela da bude?“
„Čik pitaj Lindzi.“
Onda su pravili listu mrtvih osoba koje su poznavali.
Baba, deda, ujak, ujna, neko je imao roditelja, ređe su
bili u pitanju sestra ili brat koji su umrli od neke bolesti -
od srčane mane, leukemije, ili od neke bolesti
neizgovorljivog imena. Niko nije znao nekoga ko je
ubijen. Ali sada su poznavali mene.

Ispod čamca koji je bio i suviše star i islužen da bi

plovio, Lindzi je ležala na zemlji sa Semjuelom Heklerom,
a on ju je držao za ruku.
„Znaš da mi je dobro“, rekla je ona suvih očiju. „Mislim
da je Arti pokušao da mi pomogne“, rekla je.
„Sada možeš da zaustaviš stvari, Lindzi", reče on.
„Ležaćemo ovde i sačekati da se stvari smire.“
Semjuelova leđa su se zacrvenela na zemlji, i on je
privukao moju sestru ka sebi, kako bi je zaštitio od vlage
plahe letnje kiše. Njihov dah je počeo da zagreva mali
prostor pod čamcem, i on nije mogao da se zaustavi -
njegov penis u farmerkama se ukrutio.
Lindzina ruka je krenula dole.
„Žao mi je...“, poče on.
„Spremna sam“, reče moja sestra.
 Sa četrnaest godina moja sestra je odjedrila od mene
na mesto na kojem ja nikada nisam bila. U zidovima mog
pola nalazili su se strah i krv, u zidovima njenog nalazili
su se prozori.

„Kako izvesti savršeno ubistvo“ - to je bila stara igra

na nebu. Ja sam uvek birala ledenicu: oružje se istopi.
 Jedanaest

Kad se otac probudio u četiri ujutru, u kući je bilo tiho.

Majka je ležala pored njega, tiho hrčući. Moj brat koji je,
sada, kad je moja sestra bila na simpozijumu, bio jedino
dete u kući, bio je tih kao kamen sa čaršavom navučenim
preko glave. Otac se čudio njegovom čvrstom snu - baš
kao što sam se i ja čudila. Dok sam još uvek bila živa,
Lindzi i ja smo se zabavljale, tapšući, bacajući knjige i čak
lupajući poklopcima od šerpi da bismo videle da li će se
Bakli probuditi.
Pre nego što je napustio kuću, otac je obišao Baklija -
da se uveri, da oseti topli dah na svom dlanu. Onda je
obuo patike tankog đona i obukao trenerku za
džogiranje. Njegov poslednji zadatak je bio da Holideju
stavi ogrlicu.
Još uvek je bilo rano, pa je Holidejev dah bio vidljiv.
Otac je mogao da se pretvara da je još uvek zima. Da se
godišnja doba nisu promenila.
Jutarnja šetnja psa mu je bila izgovor da prođe pored
kuće gospodina Harvija. Usporio je samo malo - niko to
ne bi ni primetio osim mene i gospodina Harvija, da je on
bio budan. Otac je bio ubeđen da će, ukoliko dovoljno
pažljivo zuri, ukoliko dovoljno dugo posmatra, u
prozorskim krilima prozora, u zelenoj boji koja prekriva
šindru, ili na prilaznom putu, gde su stajala dva u belo
ofarbana kamena, pronaći dokaze koji su mu potrebni.
 Do kraja leta 1974. nije bilo napretka u mom slučaju.
Nije bilo tela. Nije bilo ubice. Nije bilo ničega.
Otac je mislio na Ruanu Sing: „Kad bih bila sigurna,
smislila bih neki tih način, i ubila bih ga.“ Nije ispričao
ovo Ebigejl, jer je taj savet predstavljao neku vrstu
osnovnog čuvstva koje bi moglo da je uplaši i da je natera
da ispriča nekome, a on se plašio da bi taj neko mogao
biti Len.
Otkako se video sa Ruanom Sing, nakon čega je otišao
kući, gde ga je čekao Len, osećao je kako se majka čvrsto
oslanja na policiju. Kad bi otac rekao nešto što se kosilo
sa policijskim teorijama - ili, kako je on gledao na to, sa
nedostatkom bilo kakvih teorija - majka bi odmah
požurila da popuni rupu koju bi napravila očeva ideja.
„Len kaže da to ne znači ništa“, ili „Verujem da će policija
otkriti šta se desilo“.
Zašto, pitao se otac, ljudi toliko veruju policiji? Zbog
čega ne bi verovali svojim instinktima? Ubica je gospodin
Harvi, i on je to znao. Ali, Ruana je rekla: Kad bih bila
sigurna. Znala je da znanje iz dubine duše koje moj otac
poseduje, za bukvalnu svest zakona ne predstavlja
nepobitan dokaz.

Kuća u kojoj sam odrasla bila je ista ona kuća u kojoj

sam rođena. Bila je to kutija, kao i kuća gospodina
Harvija, pa bih prilikom svake posete domovima drugih
ljudi osetila jalovu zavist. Sanjala sam o raskošnim
prozorima i kupolama, o balkonima i o zakošenim
tavanicama u spavaćoj sobi. Sviđala mi se ideja o stablima
u dvorištu koja bi bila viša i jača od ljudi, o iskošenim
prostorima pod zvezdama, o živim ogradama koje bi bile
toliko bujne da su se unutar njih nalazile šupljine jalovog
granja, gde biste se mogli uvući i sedeti. Na mom nebu su
postojale verande i kružna stepeništa, prozorski svodovi
sa gvozdenim ukrasima i jedan toranj u kojem se nalazilo
zvono koje je izbijalo svakog sata.
Znala sam plan kuće gospodina Harvija napamet.
Napravila sam toplu mrlju na podu garaže dok se nisam
ohladila. On je na svojoj odeći i koži uneo moju krv u
kuću. Znala sam kako izgleda kupatilo. Znala sam kako je
u mojoj kući majka pokušala da ga dekoriše kako bi
odgovaralo Baklijevom kasnom dolasku na svet, lepeći
slike ratnih brodova na ružičaste zidove. U kući
gospodina Harvija kupatilo i kuhinja su bili bez ijedne
jedine mrlje. Porcelan je bio žut, a pločice na podu zelene.
U stanu je bilo hladno. Na spratu, gde su se kod nas
nalazile Baklijeva, Lindzina i moja soba, on gotovo da nije
imao ništa. Imao je stolicu, gde je ponekad sedeo i zurio
kroz prozor, u srednju školu, slušajući zvuk vežbanja
školskog orkestra koji je lebdeo preko polja, ali je
uglavnom provodio vreme na donjem spratu, u kuhinji,
gde je gradio kućice za lutke, i u dnevnoj sobi, gde je
slušao radio, ili, kad bi ga podstakla žudnja, skicirao
shematske planove ludorija kao što su rupa ili šator.
Nekoliko meseci niko ga nije gnjavio pričama o meni.
Tog leta je samo povremeno viđao policijski automobil
kako usporava pred njegovom kućom. Bio je dovoljno
pametan da ne menja svoje navike. Ako bi išao u garažu
ili do poštanskog sandučeta, nastavio bi da hoda.
Podesio je nekoliko satova da zvone. Jedan da mu
saopšti kad treba da podigne roletne, drugi da mu saopšti
kad treba da ih spusti. Bio je povezan sa ovim signalima,
palio je i gasio svetla u celoj kući. Kad bi se desilo da
navrati neko dete koje prodaje čokoladice za školsko
takmičenje ili traži pretplatnike za Večernji bilten, on je
bio prijateljski raspoložen, ali poslovan, neprimetan.
Stalno je prebrojavao stvari i to ga je smirivalo. U
pitanju su bile jednostavne stvari. Svadbeni prsten, pismo
zatvoreno u koverti, štikla cipele, naočare, gumica u
obliku lika iz crtanog filma, bočica parfema, plastična
narukvica, pensilvanijski kamenčić sa moje narukvice,
ćilibarski visuljak njegove majke. Izneo bi ih noću, kad bi
bio siguran da raznosač novina ili komšija neće zakucati
na vrata. Prebrojavao bi ih kao perle brojanice. Imena
vlasnika nekih predmeta je zaboravio. Ja sam znala sva
imena. Štikla cipele je pripadala devojčici po imenu Kler
iz Natlija, Nju Džersi, koju je ubedio da uđe u prtljažnik
kombija. Ona je bila manja od mene. (Volim da mislim da
ja ne bih ušla u kombi. Volim da mislim da se moja
radoznalost ticala rupe u zemlji koja nije htela da se
obruši.) Pre nego što je pustio Kler da ide, otkinuo joj je
štiklu sa cipele. To je bilo sve što je uradio. Namamio ju je
u kombi i skinuo joj cipele. Ona je počela da plače i taj je
zvuk ulazio u njega poput zavrtnja. On ju je molio da bude
mirna i da izađe napolje. Da bosa izađe iz kombija i da se
ne žali što će on zadržati cipele. Ali ona to nije htela.
Plakala je. On je onda počeo da majstoriše oko jedne
cipele, čeprkajući svojim perorezom, dok neko nije
zakucao na vrata kombija. Čuo je glasove muškaraca i
jedne žene koji su vikali, pominjali policiju. Otvorio je
vrata.
 „Šta, do đavola, radiš tom detetu?“, povikao je jedan
od muškaraca. Drugar ovog čoveka je uhvatio devojčicu
koja je, derući se, izletela iz zadnjeg dela kombija.
„Pokušavam da joj popravim cipelu.“
Devojčica je bila histerična. Gospodin Harvi je bio
potpuno razuman i hladan. Ali Kler je videla ono što i ja -
pritisak njegovog pogleda - njegovu želju za nečim
neizrečenim, što bi, da mu je to dala, naše zaborave
učinilo istim.
U žurbi, dok su muškarci i žena konfuzno stajali,
nesposobni da vide ono što smo Kler i ja znale, gospodin
Harvi je predao cipele jednom od muškaraca i pozdravio
se. Zadržao je štiklu. Voleo je da drži malu kožnu štiklu i
da je trlja između palca i kažiprsta - bila je to savršena
brojanica za otklanjanje zabrinutosti i tenzije.

Znala sam koje je najmračnije mesto u našoj kući.

Popela sam se tamo i ostala oko četrdeset pet minuta,
iako sam Klarisi rekla da je u pitanju bio ceo dan. Bio je to
uzan prolaz u podrumu. Unutra se nalazilo mnoštvo cevi
koje su se spuštale dole i koje sam mogla da vidim
pomoću baterijske lampe, a bilo je i tona i tona prašine.
To je bilo to. Nije bilo buba. Moja majka bi, kao i njena
majka, angažovala stručnjaka za uništavanje štetočina
čim bi primetila da se mravi skupljaju u kući.
Kad bi prvi sat prestao da zvoni, upozoravajući ga da
spusti roletne, a potom zazvonio sledeći, koji je
saopštavao da treba ugasiti većinu svetala, jer su svi u
predgrađu spavali, gospodin Harvi bi odlazio u podrum,
gde nije bilo pukotina kroz koje prolazi svetlost i koje bi
ljudi mogli da primete zaključujući da je on čudan. Pre
nego što me je ubio, uporno je upuzavao kroz uzan prolaz
u podrumu, a i sada je voleo da provodi vreme u
podrumu, sedeći na lakoj stolici, koja je bila okrenuta
prema mračnoj rupi koja je započinjala na pola visine
zida i pružala se sve do podnih dasaka kuhinjskog poda.
Tu bi obično i zaspao, a tu je spavao i kad je otac oko
četiri i četrdeset ujutru prošao pored zelene kuće.
Džoe Elis je bio ružan mali siledžija. Štipao je Lindzi i
mene pod vodom na bazenu; zbog njega nismo išle na
kupanje, mrzele smo ga. Imao je psa kojeg je vucarao
okolo, bez obzira na to šta pas želi. Bio je to mali pas i nije
mogao da trči naročito brzo, ali Elis nije mario za to.
Udario bi ga ili bi ga povukao za rep, što je psa sigurno
bolelo. Onda je jednog dana pas nestao, baš kao i mačka
koju je, ljudi su to videli, Elis maltretirao. A zatim su
počele da nestaju životinje iz čitavog komšiluka.
Prateći pogled gospodina Harvija uperen u prolaz u
podrumu, otkrila sam gde se nalaze sve te životinje koje
su nestajale tokom poslednjih godinu dana. Ljudi su
mislili da je sve to prestalo zbog toga što je Elis poslat u
vojnu školu. Ujutru bi pustili svoje kućne ljubimce, a oni
bi se vratili uveče. Ovo su smatrali dokazom. Niko nije
mogao ni da zamisli apetit kakav je postojao u zelenoj
kući. Kad polivate tela pasa i mačaka negašenim krečom,
uskoro ćete ih zateći pretvorene u kosture. Brojeći kosti, i
kloneći se pisma, svadbenog prstena, bočice parfema, on
je pokušavao da se kloni onoga što je najviše želeo -
odlaska na sprat, gde bi sedeo u mraku u stolici ravnog
naslona i upirao pogled u srednju školu, zamišljanja tela
koja odgovaraju glasovima čirlidersica, koji su u talasima
pulsirali tokom jesenjih fudbalskih utakmica, i
posmatranja autobusa iz osnovne škole iz kojeg su dve
kuće dalje izlazili putnici. Jednom je dugim pogledom
obuhvatio Lindzi, usamljenu devojku u muškoj ekipi
američkog fudbala, koja, dok se spušta mrak, trči po
terenu.
Najteže mi je bilo da shvatim to što je svaki put
pokušavao da se uzdrži. Ubijao je životinje, oduzimao je
manje važne živote da ne bi ubio neko dete.

U avgustu je Len želeo da postavi neke granice, za

svoje i očevo dobro. Otac je previše puta zvao policijsku
stanicu i dovodio policiju u iritirajuće stanje, a to nikome
nije moglo biti od pomoći, i pri tome je moglo čitav grad
okrenuti protiv njega.
Kap koja je prelila čašu bio je njegov poziv s početka
jula. Džek Salmon je detaljno opisao operatoru kako se,
tokom jutarnje šetnje, njegov pas zaustavio ispred kuće
gospodina Harvija i počeo da zavija. Prema toj priči, pas
nije hteo da se pomeri sa tog mesta i nije prestajao da
zavija bez obzira na sve Salmonove pokušaje. Ovo je u
policijskoj stanici preraslo u šalu: gospodin Riba i
njegovo Haklberi pseto.
Len se zaustavio ispred naše kuće da dovrši cigaretu.
Još uvek je bilo rano, i vlažnost prethodnog dana je bila
prisutna u vazduhu. Cele nedelje je bila predviđana kiša,
pljusak sa grmljavinom kojim se odlikovala cela ova
regija, ali do sada je jedina vlažnost koju je Len osećao
bila ona koja je prekrivala njegovo telo znojem. Sa
lagodnim posetama mojim roditeljima je završeno.
 Sada je čuo neki slab zvuk - žensko pevušenje koje je
dopiralo iz unutrašnjosti kuće. Pritisnuo je pikavac
cigarete o beton koji je natkriljavala živa ograda i podigao
tešku alku za kucanje. Vrata se otvoriše pre nego što je
bilo šta uradio.
„Osetila sam miris vaše cigarete“, reče Lindzi.
„Jesi li to ti pevušila?“
„To će vas ubiti.“
„Da li ti je otac kući?“
Lindzi se pomerila u stranu da bi ga pustila da uđe.
„Tata!“, viknula je moja sestra. „Došao je Len!“
„Nisi bila tu, zar ne?“, upita Len.
„Upravo sam se vratila.“
Moja sestra je nosila Semjuelov bezbol-dres i
neobičan donji deo trenerke. Majka se žalila što se vratila
kući bez ijednog svog komada odeće.
„Siguran sam da si nedostajala roditeljima.“
„Nemojte biti tako sigurni“, reče Lindzi. „Mislim da su
bili srećni što sam im se skinula sa grbače.“
Len je znao da je Lindzi u pravu. Takođe je bio
pouzdano siguran da je moja majka delovala manje
izbezumljeno kada bi on došao u posetu.
Lindzi reče: „Bakli vas je proglasio za šefa gradskog
policijskog odreda koji je formirao ispod svog kreveta.“
„To je unapređenje.“
Njih dvoje začuše očeve korake u hodniku, a potom
zvuke Baklijevog zapomaganja. Lindzi je mogla da pogodi
da je ono što je zahtevao od oca na kraju bilo odobreno.
 Otac i moj brat se spustiše niz stepenice, pretvoreni u
osmehe.
„Len“, reče on i rukova se sa Lenom.
„Dobro jutro, Džek“, reče Len. „A kako si mi danas ti,
Bakli?“
Otac uze Baklija i postavi ga ispred Lena, koji se
svečano nagnu nad mojim bratom.
„Čujem da si me proglasio za šefa policije“, reče Len.
„Tako je, gospodine.“
„Mislim da ne zaslužujem to mesto.“
„Ti ga zaslužuješ više od bilo koga“, reče moj otac.
Voleo je ove posete Lena Fenermana. Svaka od njih za oca
je predstavljala potvrdu da postoji konsenzus - grupa
ljudi uz njega, da u svemu ovome nije usamljen.
„Deco, moram da razgovaram sa vašim ocem.“
Lindzi je odvela Baklija u kuhinju, obećavši mu
kukuruzne pahuljice. Mislila je na ono što joj je Semjuel
pokazao; bio je to koktel po imenu meduza, koji je u sebi
sadržao maraskino liker, šećer i džin. Semjuel i Lindzi su
jeli višnje iz likera i pili sve dok ih glave nisu zabolele, a
usne im se obojile u crveno.
„Da pozovem Ebigejl? Želiš li kafu ili nešto drugo?“
„Džek“, reče Len, „ne donosim nikakve vesti -
okolnosti su takve. Možemo li da sednemo?"
Gledala sam oca i Lena kako kreću u dnevnu sobu.
Dnevna soba je delovala kao da se u njoj ne odvija
nikakav život. Len je seo na ivicu stolice i čekao oca da
sedne. „Slušaj, Džek“, reče on. „U pitanju je Džordž Harvi.“
Otac se razvedrio. „Rekao si da nema nikakvih novosti.“
 „Nema ih. Ali imam da kažem nešto u ime policijske
stanice i u svoje ime.“
„Da.“
„Želimo da prestaneš da nas zoveš i da pričaš o
Džordžu Harviju.“
„Ali...“
„Stvarno želim da prestaneš. Nema ničega, ma koliko
mi istraživali, što bi ga povezalo sa Suzinom smrću. Psi
koji zavijaju i svadbeni šatori nisu dokazi.“
„Ja znam da je on to učinio“, reče otac.
„Čudan je, slažem se, ali koliko mi znamo, on nije
ubica.“
„Kako to možete znati?“
Len Fenerman je pričao, ali otac je mogao da čuje
samo Ruanu Sing kako mu govori ono što je morala da
mu kaže, a savet da se drži podalje od kuće gospodina
Harvija ispunjavao ga je energijom, ispunjavao ga je
čuvstvom o hladnoći u srži ovog čoveka. Gospodin Harvi
je odjednom postao bivši neznanac koji je bio jedina
osoba na svetu koja me je mogla ubiti. Što je Len više
poricao, to je otac postajao sigurniji.
„Isključujete ga iz istrage“, reče otac suvo.
Lindzi je stajala u dovratku, iščekujući, baš kao i onog
dana kad su Len i uniformisani policajac doneli moj šešir
sa zvončićima - blizanac šešira koji je i sama imala. Tog
dana je mimo stavila taj drugi šešir u kutiju sa starim
lutkama koja se nalazila u njenom ormanu. Nije htela da
majka ponovo začuje zvuk tih ekserolikih zvončića.
Otac je imao srce koje nas je sve držalo na okupu.
Držalo nas je čvrsto i očajno, vrata tog srca su se otvarala
i zatvarala brzo poput klapni na nekom duvačkom
instrumentu, zatvaranja su bila tišine, onda su dolazili
avetinjski prstometi, vežbanje, vežbanje, a potom bi
usledio čudesan zvuk, melodija i toplina. Lindzi je prišla.
„Lindzi, zdravo još jednom“, reče Len.
„Detektive Fenerman."
„Baš pričam tvom ocu...“
„Da odustajete.“
„Kad bismo imali bar jedan dobar razlog da
posumnjamo da je taj čovek...“
„Jeste li završili?“, upita Lindzi. Odjednom je postala
supruga našeg oca, ali i najstarije, najodgovornije dete.
„Želim samo da svi znate da smo ispitali svaki mogući
trag.“
Otac i Lindzi su je čuli, a ja sam je videla. Majka je
silazila niz stepenice. Istrčavši iz kuhinje, Bakli se svom
težinom oslonio na očeve noge.
„Len“, reče majka, stežući kaiš kućne haljine kad ga je
videla, „da li vas je Džek ponudio kafom?“
Otac je pogledao svoju ženu i Lena Fenermana.
„Panduri vrdaju“, reče Lindzi, nežno uhvati Baklija za
ramena i postavi ga ispred sebe.
„Vrdaju?“, upita Bakli. Uvek je kotrljao zvuk u ustima
poput bombone, sve dok ne bi osetio njegov ukus.
„Šta?“
„Detektiv Fenerman je došao da kaže tati da prestane
da im dosađuje.“
„Ja to ne bih tako formulisao, Lindzi", reče Len.
 „Kako god bilo da bilo“, reče ona. Moja sestra je sada
želela da se nađe izvan svega ovoga, želela je da bude
tamo gde se kamp talentovanih nastavlja, tamo gde
Semjuel i ona, ili čak Arti, koji je u poslednjem trenutku
osvojio nagradu na takmičenju za savršeno ubistvo,
priloživši svoju ideju o ledenici kao oružju - vladaju
svetom.
„’Ajde, tata“, rekla je. Otac je polagano sklapao
kockice. Njegovo razmišljanje nije imalo veze sa
Džordžom Harvijem, nije imalo veze sa mnom. U pitanju
su bile majčine oči.

Te noći otac je ostao budan u radnoj sobi; to je činio

sve češće i češće. Nije mogao da veruje da se svet oko
njega raspada - sve je to bilo neočekivano, nakon
eksplozije izazvane mojom smrću. „Osećam se kao da
stojim usred vulkanske erupcije“, napisao je u svojoj
svesci. „Ebigejl misli da je Len u pravu u vezi Harvija."
Dok je pisao, sveća u prozoru je treperila, i to mu je
treperenje odvlačilo pažnju, uprkos svetlosti njegove
stone lampe. Zavalio se u drvenu školsku stolicu koju je
koristio još od studentskih dana i začuo prodornu škripu
pod sobom. U firmi nije mogao da registruje ono što se
zahteva od njega. Svakodnevno se suočavao sa kolonama
besmislenih cifara koje je trebalo da sravni sa
potraživanjima kompanije. Pravio je greške sa
zastrašujućom učestalošću, pa se plašio, više nego tokom
prvih dana nakon mog nestanka, da neće moći da
izdržava dvoje preostale dece.
Ustao je i istegao ruke iznad glave, pokušavajući da se
koncentriše na onih nekoliko vežbi koje je preporučio
naš porodični doktor. Posmatrala sam njegovo telo kako
se uvija na komplikovan i iznenađujuć način koji mi je bio
nepoznat. Mogao je da bude plesač, a ne biznismen.
Mogao je da pleše na Brodveju sa Ruanom Sing.
Isključio je stonu lampu, ostavivši samo sveću.
U svojoj zelenoj stolici se osećao najudobnije. Često
sam ga tu gledala kako spava. Soba je ličila na grobnicu,
stolica na matericu, a ja sam stražarila nad njim. Zurio je
u sveću u prozoru i razmišljao o onome što će preduzeti;
mislio je o tome kako je pokušao da dodirne majku, a ona
se odmakla do ivice kreveta. Ali sada, u prisustvu policije,
je, činilo se, procvetala.
Navikao se na avetinjsku svetlost iza plamena sveće,
na taj drhturavi odraz u prozoru. Zurio je u jedno i u
drugo -u pravi plamen i u duha - tonući u dremež, tonući
u misao, u naprezanje, u događaje koji su ispunili taj dan.
Baš kad se spremao da se prepusti noći, oboje smo
ugledali istu stvar: još jednu svetlost. Napolju.
Sa ove razdaljine ta je svetlost delovala kao svetlost
neke male baterijske lampe. Jedan beli zrak koji se polako
pomera preko travnjaka, prema školi. Otac ga je
posmatrao. Već je bila prošla ponoć, mesec nije bio
sasvim pun, tako da se nisu mogle videti konture drveća i
kuća. Gospodin Sted, koji je vozio bicikl kasno noću,
osvetljavajući put svetlom pogonjenim pedalama, nikad
ne bi uništavao travnjake svojih suseda na takav način.
Osim toga, bilo je prekasno da bi gospodin Sted vozio svoj
bicikl.
 Otac se nagnuo napred u svojoj zelenoj stolici i
posmatrao baterijsku lampu kako se pomera prema
neobrađenom kukuruzištu.
„Bitango", šapnuo je. „Ubico.“
Otvorio je plakar u svojoj radnoj sobi i brzo obukao
lovačku jaknu koju nije nosio sve od zlosrećnog lova od
pre deset godina. Sišavši dole, iz ormana u glavnom
hodniku je izvadio palicu za bezbol koju je kupio Lindzi
pre nego što se ona okrenula fudbalu.
Najpre je ugasio svetlo na tremu koje su palili zbog
mene, jer nisu mogli da prestanu da se nadaju, bez obzira
na to što je policija još pre osam meseci izjavila da nisam
živa. Udahnuo je duboko, s rukom na kvaci.
Okrenuo je kvaku i našao se na tamnom glavnom
tremu. Zatvorio je vrata i zastao u dvorištu, sa palicom za
bezbol i ovim rečima: smisli neki tih način.
Išetao je iz dvorišta, prešao ulicu i ušao u dvorište
O’Dvajerovih, gde je prvi put ugledao svetlost. Prošao je
pored njihovog zatamnjenog bazena i zarđale ljuljaške.
Srce mu je lupalo, ali nije mogao da oseti ništa osim
saznanja u svojoj svesti. Džordž Harvi je ubio njegovu
devojčicu.
Stigao je do fudbalskog igrališta. S njegove desne
strane, duboko unutar kukuruzišta, ali ne u blizini koju je
znao napamet - u oblasti koju je policija ogradila trakom,
pročešljala i izrovala buldožerima - ugledao je svetlo.
Čvršće je stegnuo prste oko palice. U sekundi nije
verovao da će uraditi ono što je nameravao da uradi, ali
je znao, sa svim onim što se nalazilo u njemu.
 Vetar mu je pomagao. Brisao je preko fudbalskog
terena i duž kukuruzišta i zatezao nogavice njegovih
pantalona. Sve je iščezlo. Odjednom se našao među
redovima kukuruza, fokusirajući se isključivo na svetlost,
dok je vetar krio njegovo prisustvo. Zvuk njegovih
stopala koja su lomila stabljike bio je izbrisan zvižducima
i hukom vetra.
Kroz glavu mu prođoše besmislene stvari - zvuk
dečjih rolšua na pločniku, miris duvana iz lule njegovog
oca, Ebigejlin osmeh u trenutku kad ju je upoznao, taj
osmeh je probio njegovo zbunjeno srce - a potom je
nestalo svetla i sve je bilo jednoobrazno i tamno.
Napravio je još nekoliko koraka, a onda se zaustavio.
„Znam da si tu“, rekao je.
Poplavljivala sam kukuruzište, palila sam vatre nad
njim da bih ga osvetlila, slala sam oluje, grad, cveće, ali
ništa od toga nije funkcionisalo, ništa nije moglo da
upozori mog oca. Bila sam otpremljena na nebo:
posmatrala sam.
„Ovde sam da se osvetim", reče otac drhtavim glasom.
To srce je pucalo, krv je jurcala u reke očevih grudi, a
zatim ih je osedlavala. Grabila je dah i vatru i pluća,
puštala ih je, adrenalin je spasavao ono što je preostalo.
Majčin osmeh u njegovoj svesti je nestao, a moj osmeh je
zauzeo njegovo mesto.
„Svi spavaju“, reče otac. „Ovde sam da dovršim celu
stvar."
Začuo je cviljenje. Želela sam da usmerim snop
svetlosti, baš kao što su radili na školskoj pozornici,
nespretno, jer svetlo ne bi uvek pogađalo pravo mesto na
bini. Tamo bi se ukazala ona kako čuči i cvili i kako,
uprkos plavoj senci ispod očiju i vestern-čizmama iz
Bejkersa, kvasi gaćice. Dete.
Nije prepoznala očev glas u koji je bila ulivena mržnja.
„Brajane?“, začuo se drhtavi Klarisin glas. „Brajane?“ Ta
nada je bila poput štita.
Ruka mog oca je pustila palicu da padne.
„’Ej? Ko je tamo?“

Sa vetrom u ušima, Brajan Nelson, strašilo na stabljici

pasulja, parkirao je „Spajder“ korvetu svog starijeg brata
na školskoj parceli. Kasnio je, uvek je kasnio, spavao je na
časovima i za stolom, ali nikad nije dremao kad je u
rukama držao Plejboj, ili kad bi prošla neka zgodna cura,
ili kad ga je neka devojka čekala u kukuruzištu. Ipak, nije
žurio. Vetar, veličanstveno ćebe i zaklon koji će sakriti
ono što je on planirao, zviždao mu je oko ušiju.
Brajan je išao prema kukuruzištu sa velikom
baterijskom lampom koju je njegova majka držala ispod
sudopere, za nedaj bože. Konačno je čuo ono što će
kasnije nazvati Klarisinim zapomaganjem.
Srce mog oca je bilo kao kamen, teško, nošeno u
njegovim grudima dok je trčao i nezgrapno koračao
prema zvuku devojčinog cviljenja. Njegova majka mu je
plela rukavice bez prstiju, Suzi je tražila prave rukavice,
zimi je tako hladno u kukuruzištu. Klarisa! Suzina
luckasta drugarica. Šminka, sitničarski sendviči sa
džemom i njen tropski ten.
 Natrapao je na nju i oborio je u tom mraku. Njen
vrisak je ispunio njegove uši i ulio se u prazne prostore,
rikošetirajući u njemu. „Suzi!“, uzvratio je vriskom.
Brajan je potrčao kad je čuo moje ime - punom
brzinom, potpuno razbuđen. Njegova lampa je skakutala
preko kukuruzišta i, u jednom trenu, tu se našao
gospodin Harvi. Niko osim mene ga nije video. Brajanova
lampa je osvetlila njegova leđa dok je puzao ispod visokih
stabljika i osluškivao, očekujući da ponovo začuje
cviljenje.
A onda je svetlost pronašla svoju metu, i Brajan je
povukao mog oca i udario ga. Udario ga je u glavu, u leđa i
lice baterijskom lampom. Otac je vikao, kevtao i ječao.
A onda je Brajan ugledao palicu.
Gurala sam i gurala nepomične granice svog neba.
Želela sam da dosegnem tle i da podignem oca, da ga
dovedem kod mene.
Klarisa je potrčala, a Brajan se zaljuljao. Očeve oči
uloviše Brajanove oči, ali otac jedva da je mogao da se
pomeri.
„Jebivetru!“ Brajan je bio crn i beo od sramote.
Čula sam mrmljanje u prljavštini. Čula sam svoje ime.
Pomislila sam da bih mogla da okusim krv na očevom
licu, da bih mogla prstima da pređem preko njegovih
rasečenih usana i da legnem sa njim u moj grob.
Ali morala sam okrenem leđa na nebu. Nisam mogla
ništa da uradim - bila sam zarobljena u savršenom svetu.
Krv koju sam probala bila je gorka. Kisela. Želela sam
očevo bdenje, želela sam njegovu ogromnu ljubav. Ali
sam isto tako želela da on ode, da me pusti da budem ono
što jesam. Bila mi je dodeljena jedna malena milost.
Tamo, u sobi, gde je zelena stolica bila još uvek topla od
njegovog tela, dunula sam u usamljeni, treperavi plamen
sveće i ugasila ga.
 Dvanaest

Stajala sam u sobi, pored njega, i posmatrala ga kako

spava. Tokom noći klupko priče se odmotalo, tako da je
policija sve shvatila: gospodin Salmon je poludeo od tuge
i otišao u kukuruzište da se osveti. To se uklapalo u ono
što su znali o njemu, slagalo se sa njegovim istrajnim
telefonskim pozivima, sa njegovom opsednutošću tim
susedom, sa činjenicom da je tog dana svratio detektiv
Fenerman, priznavši da je, uprkos svim dobrim
namerama i nastojanjima, istraga zašla u neku vrstu
ćorsokaka. Više nije bilo tragova koji bi se mogli pratiti.
Telo nije pronađeno.
Hirurg je morao da mu operiše koleno, kako bi čašicu
zamenio umetkom koji je delimično onesposobljavao
zglob. Dok sam posmatrala operaciju, razmišljala sam o
tome koliko ona podseća na šivenje i nadala se da je otac
podvrgnut sposobnijim rukama no što bi bile moje. Ja
sam, šijući kod kuće, bila nespretna, mešala sam fircanje i
štepovanje.
Ali, ovaj hirurg je bio strpljiv. Medicinska sestra ga je
upoznavala sa pričom dok je prao ruke. Setio se da je o
onome što mi se desilo saznao iz novina. Bio je istih
godina kao i moj otac, imao je svoju decu. Zadrhtao je
navlačeći rukavice. Koliko su samo njih dvojica bili slični.
Koliko su samo bili različiti.
 U mračnoj bolničkoj sobi, fluorescentna svetiljka je
zujala tačno iza očevog kreveta. Zora se približavala, i to
je bila jedina svetlost u sobi dok nije ušla moja sestra.
Moju majku, sestru i brata probudili su zvuci
policijskih sirena, pa su oni iz svojih soba sišli u tamnu
kuhinju.
„Idi probudi oca“, rekla je majka Lindzi. „Ne mogu da
verujem da ga ovo nije probudilo.“
I tako, moja sestra je otišla gore. Sada su svi znali gde
treba da ga traže: u ovih šest meseci zelena stolica je
postala njegov krevet.
„Tata nije ovde“, povikala je moja sestra čim je
shvatila. „Tata je nestao. Mama! Mama! Tata je nestao!“ U
jednom momentu Lindzi je bila uplašeno dete.
„Do đavola!“, reče majka.
„Mama?“, reče Bakli.
Lindzi je pojurila u kuhinju. Majka je stajala naspram
šporeta. Njena leđa su bila izrešetana masa nerava dok se
spremala da skuva čaj.
„Mama?“, upita Lindzi. „Moramo nešto da učinimo.“
„Zar ne shvataš...?“, reče majka, zaustavljajući se za
momenat sa kutijom Erl Greja u vazduhu.
„Šta?“
Spustila je čaj, uključila ringlu i okrenula se. Onda je
videla: nervozno sisajući palac, Bakli se priljubio uz moju
sestru.
„Pošao je da prati tog čoveka i uvalio se u nevolju."
„Treba da izađemo, mama“, reče Lindzi. „Treba da mu
pomognemo.“
 „Ne.“
„Mama, moramo da pomognemo tati.“
„Bakli, prestani da sisaš prst!“
Moj brat je eksplodirao u vrele suze panike, pa je moja
sestra ispružila ruke kako bi ga jače privukla k sebi.
Gledala je u našu majku.
„Idem da ga pronađem“, reče Lindzi.
„Nećeš to učiniti“, reče majka. „Doći će on kući.
Nećemo se mešati u ovo“
„Mama“, reče Lindzi, „šta ako je povređen?“
Bakli je prestao da plače, tako da je mogao da skrene
pogled sa moje sestre ka majci. Znao je o kakvoj povredi
se moglo raditi i ko je nestao.
Majka uputi Lindzi prodorni pogled. „Nećemo više
raspravljati o ovome. Možeš da odeš u svoju sobu i da
čekaš, ili da čekaš zajedno sa mnom. Izaberi.“
Lindzi je bila toliko zapanjena da je ostala bez glasa.
Zurila je u majku, znajući šta bi ona želela: da pobegne, da
otrči u kukuruzište, gde se nalazio otac, gde sam se ja
nalazila, gde se, osetila je to iznenada, preselilo srce naše
porodice. Ali Bakli je čvrsto prianjao uz nju.
„Bakli“, reče ona, „hajdemo gore. Možeš da spavaš u
mom krevetu."
On je počinjao da shvata: prvo su postupali s tobom
kao da si poseban, a onda bi ti saopštili nešto užasno.
Kad je policija pozvala telefonom, majka je odmah
otrčala do plakara. „Neko ga je udario našom palicom za
bezbol!“, rekla je, zgrabivši mantil, ključeve i karmin.
Moja sestra se osećala usamljenijom nego što je ikada
ranije bila, ali isto tako i odgovornijom. Bakli nije smeo
da ostane sam, a Lindzi nije znala da vozi. Osim toga, to je
bila najnormalnija stvar na svetu. Nije li supruga ta koja
više od drugih pripada mužu?

Ali, kad je moja sestra uspela da uspostavi vezu sa

Nejtovom majkom - gužva u kukuruzištu je probudila ceo
komšiluk - znala je šta treba da radi. Potom je zvala
Semjuela. Kroz sat vremena stigla je Nejtova majka i
preuzela Baklija, a Hal Hekler je parkirao svoj motorcikl
pored kuće. Trebalo je da sve ovo bude uzbudljivo -
osloniti se na sjajnog Semjuelovog starijeg brata, prvi put
u životu se voziti motorom - ali ona je mogla da misli
samo na oca.
Majka nije bila u bolničkoj sobi kad je ušla Lindzi; tu
smo bili samo otac i ja. Prišla je, stala pored očevog
kreveta i počela tiho da plače.
„Tata?“, rekla je. „Jesi li dobro, tata?“
Vrata su se odškrinula. Bio je to Hal Hekler, visok i
zgodan, čovek i po.
„Lindzi“, rekao je, „čekaću te u holu za posete, ako ti
bude trebao prevoz do kuće.“
Video je njene suze kad se okrenula. „Hvala ti Hal. Ako
vidiš moju majku...“
„Reći ću joj da si ovde.“
Lindzi je uhvatila oca za ruku i posmatrala njegovo
lice, iščekujući neku kretnju. Moja sestra je odrastala na
moje oči. Slušala sam je kako šapuće reči pesme koju nam
je on pevao pre nego što se rodio Bakli:

Kamenje i kosti;
 sneg i mraz;
semenje, pasulj i punoglavci.
Staze i granje, poljupci, amo,
Ko nedostaje tati svi znamo!
Njena dva mala žapčeta, dve devojčice, eto ko.
One znaju gde su, znate li vi, to je to?

Želela sam da se na očevom licu sklupča osmeh, ali

otac je bio daleko, plivao je kroz san droge i noćnih mora
i buđenja. Anestezija je vezala olovne tegove za četiri ugla
njegove svesti. Ona ga je, poput voštanog plašta, držala u
blagoslovenim časovima u kojima nije postojala mrtva
ćerka, ni uništeno koleno, niti slatka ćerka koja šapuće
rime.
„Kad mrtvi obave posao sa živima“, rekla mi je Freni,
„živi mogu da se posvete drugim stvarima.“
„A šta je sa mrtvima?“, upitala sam. „Gde mi
odlazimo?“
Nije htela da mi odgovori.

Len Fenerman je pojurio u bolnicu čim su ga pozvali.

Traži ga Ebigejl Salmon, rekao je dispečer poziva.
Otac je bio na operacionom odeljenju, a majka je
šetala gore-dole pored sobe za medicinske sestre.
Dovezla se u bolnicu u svom kišnom mantilu ispod kojeg
je imala samo tanku letnju spavaćicu. Na nogama je imala
baletanke. Nije stigla da veže kosu u rep, a u njenim
džepovima i torbici nije bilo gumice za kosu. U tamnom,
maglovitom bolničkom parkingu se zaustavila da se vidi
u ogledalu i da uvežbanom rukom stavi karmin.
 Kad je videla Lena kako prilazi s druge strane
dugačkog belog hodnika, laknulo joj je.
„Ebigejl“, rekao joj je kad se približio.
„O, Len“, reče ona. Njena grimasa je izražavala
nedoumicu oko onoga što će sledeće reći. Njegovo ime je
bilo uzdah koji joj je bio potreban. Sve što je došlo posle
nisu bile reči.
Medicinske sestre u svojoj sobi okrenuše glave na
drugu stranu kad su Len i moja majka dodirnuli ruke
jedno drugom. Sirile su ovaj veo privatnosti iz navike, to
se samo po sebi razumevalo, ali i pored toga je bilo jasno
da ovaj čovek nešto znači ovoj ženi.
„Hajde da razgovaramo u čekaonici“, reče Len i
povede majku duž hodnika.
Dok su hodali ona mu reče da je otac na hirurškom
odeljenju. On ju je upoznao sa onim što se dešavalo u
kukuruzištu.
„Rekao je da je pomislio da je ta devojka Džordž
Harvi“
„Pomislio je da je Klarisa Džordž Harvi?“ Majka se
zaustavi u neverici, baš ispred čekaonice.
„Napolju je bio mrak, Ebigejl. Mislim da je video samo
baterijsku lampu te devojke. Moja današnja poseta nije
mnogo pomogla. On je ubeđen da je Harvi umešan.
„Da li je Klarisa dobro?“
„Obradili su joj ogrebotine i pustili je. Bila je
histerična. Plakala je i vrištala. Bila je to strašna
koincidencija, jer ona je bila Suzina prijateljica “
 Hal je sedeo zavaljen u zatamnjenom uglu čekaonice.
Stopalima se podupirao o kacigu koji je bio doneo za Suzi.
Kad je čuo glasove, uskomešao se.
Bili su to moja majka i pandur. Sagnuo je glavu i
pustio da mu do ramena dugačka kosa prekrije lice. Bio je
prilično siguran da ga se moja majka neće setiti.
Ali ona je prepoznala jaknu, misleći da je Semjuelova i
na trenutak je pomislila: Semjuel je ovde, a potom je
shvatila: Njegov brat.
„Hajde da sednemo“, reče Len, pokazujući na
povezane stolice na kraju prostorije.
„Radije bih šetala“, reče majka. „Doktor je rekao da će
tek za najmanje sat vremena imati nešto da nam kažu.“
„Gde biste šetali?“
„Imate li cigarete?“
„Znate da ih imam“, reče Len, smešeći se s osećajem
krivice. Pogledom je potražio njene oči. One nisu bile
usredsređene na njega. Činilo se da su prezauzete, i on je
poželeo da posegne za njima, da ih zgrabi i da ih upre u
ovde i sada. U njega.
„Hajdemo onda da pronađemo izlaz.“
Pronašli su vrata koja vode na mali betonski balkon,
smešten pored očeve sobe. Bio je to službeni balkon
namenjen kotlarnici, koji ih je, uprkos tome što je bio
skučen i što je na njemu bilo hladno, svojom bukom i
šištećom parom iz izduvne cevi hidranta pored njih,
uljuljkao u kapsulu koja ih je odvela daleko. Pušili su
cigarete i gledali jedno u drugo, kao da su iznenada i bez
pripreme okrenuli novi list, gde je pritisak posla koji je
trebalo da obave već bio naglašen potrebom za
podsticajnom ljubaznošću.
„Kako je umrla vaša žena?“, upita majka.
„Samoubistvo.“
Kosa joj je pokrivala najveći deo lica, i dok sam je
posmatrala, podsetila me je na Klarisu u trenucima njene
najveće samosvesti. Po načinu na koji se ophodila prema
momcima kad bismo se našle na šetalištu. Mnogo bi se
kikotala i bacala poglede na njih, da vidi da li je gledaju.
Ali bila sam iznenađena i majčinim crvenim usnama, sa
cigaretom koja se podiže i udaljava od njenog lica, i sa
dimom koji je okružuje. Ovakvu sam je videla samo
jedanput - na onoj fotografiji. Ovakva majka nikad nije
bila naša majka.
„Zašto se ubila?“
„To je pitanje kojim sam uglavnom preokupiran kad
se ne bavim stvarima kao što je smrt vaše ćerke."
Na majčinom licu se pojavi čudan osmeh.
„Recite to ponovo“, reče ona.
„Šta?“ Len je gledao u njen osmeh, želeo je da ispruži
ruku i da opcrta njegove uglove vrhovima prstiju.
„Smrt moje ćerke", reče majka.
„Ebigejl, da li vam je dobro?“
„Niko to ne priča. Niko iz komšiluka ne priča o tome.
Ljudi to zovu ’užasnom tragedijom’, ili koriste neki sličan
izraz. Želim da to neko glasno kaže. Da to neko glasno i
jasno izgovori. Spremna sam - ranije nisam bila
spremna.“
Majka je bacila cigaretu na beton i pustila je da gori.
Obuhvatila je Lenovo lice rukama.
 „Recite“, reče ona.
„Smrt vaše ćerke.“
„Hvala vam.“
Posmatrala sam ta ravna crvena usta kako se miču
preko nevidljive linije koja ju je delila od ostatka sveta.
Privukla je Lena sebi i lagano ga poljubila u usta. On je
najpre oklevao. Telo mu se pobunilo, reklo mu je NE, ali
onda je to NE postalo maglovito i nejasno, postalo je
vazduh usisan ventilatorom šištećeg hidranta pored njih.
Ona je otkopčala svoj kišni mantil. On je stavio ruku na
tanki, gazi sličan materijal njene letnje spavaćice.

Moja majka je, kad bi osetila neku potrebu, bila

neodoljiva. Kao dete sam prisustvovala njenom efektu na
muškarce. Kad bismo se našle u piljarnici, prodavci su se
nudili da pronađu namirnice sa njene liste i da nam
pomognu da ih odnesemo do kola. Kao i Ruana Sing, bila
je poznata kao jedna od lepših majki u komšiluku;
nijedan muškarac koji bi je sreo nije mogao a da joj ne
uputi smešak. Kada bi ih ona upitala nešto, njihova srca
su se predavala.
Bez obzira na to, jedini ko je mogao da joj izmami
smešak i da je podstakne da izdrži sve bio je otac.
Zahvaljujući prekovremenim satima i preskakanju
ručkova, moj otac je, dok smo nas dve bile male, uspevao
da svakog četvrtka dođe ranije s posla. Ali, dok su vikendi
bili rezervisani za celu porodicu, taj dan su zvali „dan
mame i tate“. Lindzi i ja smo na taj dan gledali kao na dan
dobrih devojčica. To je značilo da nećemo viriti, već ćemo
mirno sedeti u drugom kraju kuće, koristeći u to vreme
ne tako popunjenu očevu jazbinu kao sobu za igranje.
Majka bi oko dva sata došla kod nas.
„Vreme je za kupanje", otpevala bi, kao da govori da
možemo da idemo da se igramo. A u početku je tako i
izgledalo. Sve tri bismo pojurile u svoje sobe i obukle
bademantile. Srele bismo se u hodniku - tri devojčice - i
majka bi nas uhvatila za ruke i odvela nas u naše
ružičasto kupatilo.
U to vreme nam je pričala o mitologiji, o tome smo
učili u školi. Volela je da nam priča priče o Persefoni i
Zevsu. Kupila nam je knjigu o skandinavskim bogovima -
oni su se pojavljivali u našim noćnim morama.
Diplomirala je engleski jezik - i rukama i nogama se
boreći sa bakom Lin, kako bi dogurala dotle - i još uvek
gajila nejasne nade da će predavati kad nas dve budemo
dovoljno odrasle da možemo da se brinemo o sebi.
Sada to vreme za kupanje treperi u izmaglici, baš kao i
bogovi i boginje, ali ono čega se najviše sećam jeste to
kako se na majci vidi da je činjenice pogađaju, kako je
život kakvim je želela živi i to što ga je izgubila
zapljuskuju u talasima. Mislim da sam, kao njeno
prvorođeno dete, upravo ja odnela sve njene snove.
Majka bi prvo podigla Lindzi iz kade, obrisala bi je i
slušala je kako priča o pačićima i mačićima. Onda bi mene
izvadila iz kade, i mi smo, premda sam, posle te vrele
vode koja bi opila moju sestru i mene, pokušavala da
ćutim, razgovarale sa majkom o svemu onome što nam je
bilo bitno.
 O dečacima koji su nas zadirkivali, ili o tome zašto ne
možemo da držimo kučence kad ga imaju susedi. Ona bi
nas slušala sa ozbiljnošću, kao da mentalno beleži tačke
našeg dnevnog reda u stenografski blokčić koji će kasnije
pregledati.
„Sve po redu: prvo moramo da obavimo najvažnije
stvari“, sumirala bi. „Sad ćete vas dve da dremnete.“
Ona i ja bismo ušuškale Lindzi. Ja sam stajala pored
kreveta, ona bi poljubila moju sestru u čelo i češljala bi je.
Mislim da je tog trenutka za mene počinjalo takmičenje.
Koja od nas dve dobije bolji poljubac, ta će posle kupanja
duže ostati sa mamom.
Imala sam sreće da uvek pobedim u ovom takmičenju.
Kada se sada osvrnem na to vreme, shvatam da je moja
majka postala - vrlo brzo nakon useljenja u novu kuću -
usamljena. Ja sam bila najstarija, pa sam postala njena
najbolja prijateljica.
Bila sam i suviše mala da bih shvatila ono što mi
govori, ali sam volela da budem uvedena u san nežnim
rečima njene uspavanke. Jedna od blagoslovenih stvari
na mom nebu je to što mogu ponovo da se vratim u to
doba, da ga ponovo proživim i da budem zajedno sa
majkom onako kako nikada ranije nisam mogla biti.
Pružam ruku preko Međuprostora i hvatam tu mladu
usamljenu majku za ruku.
Evo šta je rekla četvorogodišnjakinji o Jeleni
Trojanskoj: „Svadljiva žena koja je uprskala stvar.“ O
Margaret Sanger 4: „Sudili su o njoj na osnovu njenog
izgleda. Izgledala je kao miš, pa niko nije očekivao da će
trajati. O Gloriji Stejnem 5: „Osećam se užasno što ovo
pričam, ali bilo bi mi drago da malo skrati one nokte.“ O
našim susedima: „Idiot u tesnim pantalonama; onaj muž
cepidlaka je stvarno ugnjetava; tipičan provincijalac koji
sudi o svakome."
„Znaš li ko je Persefona?“, pitala me je odsutno jednog
četvrtka. Ali, ja nisam odgovorila. Do tada sam već
naučila da ćutim kad me odvede u sobu. Sestra i ja smo
imale svoje vreme u kupatilu, dok nas je majka brisala
peškirom. Tada smo Lindzi i ja mogle da pričamo o bilo
čemu. U sobi je nastupao majčin trenutak.
Uzela je peškir i okačila ga o kvaku. „Zamisli da je naša
komšinica gospođa Tarking Persefona“, rekla je. Otvorila
je fioku toaletnog stola i dodala mi gaćice. Uvek bi mi
davala komad po komad odeće, ne želeći da vrši pritisak
na mene. Rano je shvatila moje potrebe. Ja sam shvatala
samo to da prvo treba da obučem čarape, pa tek onda da
obujem cipele i da vežem pertle.
„Ona nosi dugačku belu odoru, poput čaršava
prebačenu preko njenih ramena, to je neki fin, sjajni,
svetli materijal, poput svile. Ima zlatne sandale i
okružena je svetlošću plamenova...“
Otišla je do toaletnog stočića da uzme moju
potkošulju, koju mi je potom navukla preko glave,
4
Margaret Sanger (1879-1966) - osnivač pokreta za kontrolu rađanja u Sjedinjenim
Američkim Državama i istaknuti međunarodni aktivista na tom polju. Smatra se da je
prva upotrebila termin „kontrola rađanja“. (prim. prev.)
5
Glorija Stejnem (1934) - američka feministkinja, politička aktivistkinja i urednica,
poznata po svom zalaganju za ženska prava. (prim. prev.)
umesto da mi je da. Kad je već postupila na takav način,
mogla sam da iskoristim prednosti - da ponovo budem
beba. Nikad nisam protestovala i tražila da budem velika
devojka. Ova popodneva su bila posvećena slušanju moje
tajanstvene majke.
Povukla je krevetski pokrivač i ja sam skočila prema
zidu. Uvek bi u tim trenucima proverila koliko je sati, a
nakon toga bi rekla: „Samo malo“, izula bi cipele i kliznula
sa mnom pod čaršave.
I za mene i za nju to je značilo izgubiti se. Izgubila se u
svojoj priči. Ja sam se izgubila u njenom pričanju.
Onda bi mi pričala o Persefoninoj majci, Demetri, o
Kupidonu i Psihi, a ja sam je slušala dok ne bih zaspala.
Pokatkad bi me probudio smeh mojih roditelja ili zvuk
njihovog poslepodnevnog vođenja ljubavi. Ležala bih
tako u polusnu, osluškujući. Volela sam da se pretvaram
da se nalazim u toplom skladištu broda iz jedne od očevih
priča, da se svi mi nalazimo na okeanu, a talasi nežno
zapljuskuju bokove broda. Smeh, zvuci prigušenog
stenjanja bi me ponovo uveli u san.

Ali onda su, kad sam ja imala deset, a Lindzi devet

godina, bekstvo moje majke i njen polovični povratak
spoljašnjem svetu bili uništeni. Nije dobila menstruaciju,
pa je preduzela sudbonosan odlazak kod doktora. Ispod
njenog osmeha i njenih povika na sestru i mene nalazile
su se pukotine koje su vodile duboko u njenu
unutrašnjost. Ali, nisam išla sa njima kod doktora zbog
toga što to nisam želela, a osim toga, bila sam dete.
Zgrabila sam taj njen osmeh kao nagradu i ušla u zemlju
čuda u kojoj je vladala dilema da li ću biti sestra dečaku
ili devojčici.
Da sam obraćala pažnju, primetila bih znake. Sad
vidim kako su gomile knjiga pored kreveta roditelja bile
promenjene; umesto kataloga za lokalne koledže,
enciklopedija i knjiga iz mitologije, romana Džejmsa,
Eliota i Dikensa tu su se našle knjige doktora Spoka.
Nakon toga su usledile knjige o vrtlarstvu i kulinarstvu,
sve do njenog rođendana koji je padao dva meseca pre
moje smrti, kada sam joj poklonila Zabavni vodič za dom i
baštovanstvo. Kad je shvatila da je treći put trudna,
odbacila je tajanstvenu majku u sebi. Godinama
prikrivan, taj oskudni deo nje je rastao, nije se smanjivao,
i sa Lenom ju je, težeći da se ispolji, da sve ostalo smrvi,
uništi, poništi, potpuno obuzeo. Njeno telo je vodilo igru, i
u svom buđenju ostavilo ostale komadiće koji su
pripadali njoj.
Nije mi bilo lako da svemu tome prisustvujem, ali bila
sam svedok.
Njihov prvi zagrljaj je bio užurban, nespretan,
strastan.
„Ebigejl“, reče Len, držeći ruke na njenim kukovima,
ispod mantila; spavaćica je bila tek veo koji ih je
razdvajao. „Razmisli o onome što činiš.“
„Umorna sam od razmišljanja", reče ona. Njena kosa je
lepršala, nošena vazduhom iz ventilatora - ličila je na
oreol. Len je, gledajući je, trepnuo. Čudesno, opasno,
divlje.
„Tvoj muž“, reče on.
„Poljubi me“, reče ona. „Molim te.“
 Posmatrala sam majčinu molbu za blagošću. Majka se
fizički kretala kroz vreme kako bi pobegla od mene.
Nisam mogla da je zadržim.
Len ju je žestoko poljubio u čelo i zatvorio oči. Uzela je
njegovu ruku i stavila je na svoje grudi. Šaputala mu je na
uvo. Znala sam šta se dešava. Njen bes, njen gubitak, njen
očaj. Ceo život joj se stropoštao, gušeći njeno biće. Len joj
je bio potreban da bi iz sebe izbacila mrtvu ćerku.
Gurnuo ju je na gipsani malter dok su se ljubili, a
majka je prianjala uz njega kao da se sa druge strane
njegovog poljupca mogao nalaziti novi život.

Na putu kući iz škole, ponekad bih se zaustavila na

ivici našeg placa i posmatrala majku kako gura kosačicu,
kružeći oko borovih stabala; sećam se kako je često
zviždukala dok je spremala čaj i kako joj je otac, žureći da
četvrtkom dođe što pre kući, donosio nevene, pa joj bi se
lice oblilo žutom bojom. Bili su duboko, potpuno
zaljubljeni - da nije bilo dece. majka bi unapredila tu
ljubav, ali sa decom je počela da luta. Otac je bio taj koji
nam je, kako su godine prolazile, bio sve bliži i bliži;
majka se udaljavala.

Lindzi je zaspala pored bolničkog kreveta, držeći oca

za ruku. Još uvek raščupana, majka je prošla pored Hala
Heklera u čekaonici, a trenutak kasnije, i Len. Halu više
od ovoga nije trebalo. Uzeo je svoju kacigu i odšetao niz
hodnik.
Posle kratke posete toaletu za dame, majka je krenula
prema očevoj sobi, kad ju je Hal zaustavio.
 „Vaša ćerka je unutra“, rekao je Hal. Ona se okrenula.
„Hal Hekler“, reče on. „Semjuelov brat. Bio sam na
komemoraciji.“
„O, da, izvini. Nisam te prepoznala.“
„To i nije vaš posao“, reče on.
Nastupila je neprijatna pauza.
„Lindzi me je pozvala i ja sam je pre sat vremena
dovezao ovde.“
O“
„Bakli je kod komšinice“, reče on.
„O“ Zurila je u njega. U njegovim očima se pela na
površinu. Iskoristila je njegovo lice da se popne.
„Jeste li dobro?“
„Malo sam neraspoložena - to je i razumljivo, zar ne?“
„Potpuno“, reče on polako. „Želeo sam samo da vas
obavestim da je vaša ćerka ovde, sa vašim mužem. Ja ću
biti u čekaonici, ako vam budem bio potreban.“
„Hvala ti“, reče ona. Posmatrala ga je kako se okreće i
za momenat oslušnula odjek njegovih motorciklističkih
čizama na linoleumskom podu.
Onda je ulovila sebe, sa drhtajem se našla u realnosti,
ni jednog trenutka ne posumnjavši u to da je Halov cilj
bio da se pozdravi s njom.
Sada je u sobi bilo mračno, fluorescentno svetlo iza
oca je treperilo tako slabo da je moglo da osvetli samo
najuočljivije predmete u sobi. Moja sestra se nalazila na
stolici izvučenoj duž kreveta, glava joj je počivala na
njemu, dok je ruka bila ispružena kako bi dodirivala oca.
Otac je u dubokoj komi ležao na leđima. Majka nije mogla
znati da sam i ja sa njima, da se u sobi nalazi nas četvoro;
svi smo bili promenjeni od onda kad je ona ušuškavala
mene i Lindzi u krevet i odlazila da vodi ljubav sa mužem,
našim ocem. Sada je uočavala celine. Videla je da su moja
sestra i otac postali jedno. Bilo joj je drago zbog toga.
Igrala sam se ljubavi sa majkom dok sam odrastala,
mameći njenu pažnju i njeno odobravanje na način na
koji to nikad nisam činila sa ocem.
Više nisam morala da se igram. Dok je stajala u
zatamnjenoj sobi i posmatrala moju sestru i oca, shvatila
sam jedno od značenja neba. Bio mi je pružen izbor, a ja
sam odlučila da u srcu ne podelim svoju porodicu.

Kasno noću vazduh iznad bolnica i staračkih domova

je bio zakrčen i uskomešan od duša. Ponekad bismo Holi i
ja posmatrale, ukoliko nam se ne bi spavalo. Došli smo do
saznanja da su ove smrti, reklo bi se, koreografija
smišljena na nekom udaljenom mestu. Ne na našem nebu.
Tako smo počeli da podozrevamo da postoji još
sveobuhvatnije mesto nego što je ono na kojem smo se
nalazile.
Freni je od početka posmatrala sa nama.
„Ovo je jedno od mojih tajnih zadovoljstava“, priznala
je. „Posle svih ovih godina, još uvek volim da posmatram
duše koje lebde i kovitlaju u grupama, zajedno se uz viku
dižući u nebo.
„Ja ne vidim ništa“, rekla sam kad sam prvi put to
gledala.
„Posmatraj pažljivije“, reče ona, „i ćuti.“
 Pre no što sam ih videla, osetila sam ih, male tople
varnice duž mojih ruku. Bile su tu, svici koji svetle i šire
se uz urlike i vrtloge dok napuštaju ljudsku put.
„Poput pahuljica“, reče Freni, „nijedna nije ista, a,
opet, svaka je, gledano odavde gde se mi nalazimo,
potpuno ista kao i prethodna.“
 Trinaest

Kad se u jesen 1974. vratila u školu, Lindzi nije bila

samo sestra ubijene devojke, već i dete „ludaka“, „lujke“,
„šašavka“, i ovo potonje ju je više povređivalo, jer to nije
bila istina.
Glasine koje su Lindzi i Semjuel čuli tokom prvih
nedelja škole vijugale su oko učeničkih ormana kao kakve
uporne zmije. Kovitlac je sada uključivao i Brajana
Nelsona i Klarisu, koji su, na sreću, te godine prešli u
srednju školu. U Ferfaksu su se Brajan i Klarisa držali
jedno uz drugo, pričali su o onome što im se desilo,
koristeći očev umanjeni ugled kao lak za kul osećaj kojim
su mogli da se prekriju, prepričavajući po školi ono što
im se te noći dešavalo u kukuruzištu.
Rej i Rut su šetali unutar staklenog zida koji je gledao
na foaje pod vedrim nebom. Na lažnim stenama, gde,
pretpostavljalo se, sede loša deca, videli bi Brajana kako
predsedava. On je bio zabrinuto strašilo, a te godine se
pretvorio u razmetljivca. Klarisa je, kikoćući se od straha
i od pohote, spavala sa Brajanom. Svi koje sam znala su
odrastali, makar se to dešavalo nasumično.

Bakli je te godine pošao u obdanište i došao kući

zaljubljen u svoju vaspitačicu, gospođicu Kekle. Tako ga
je nežno držala za ruku kad god bi ga vodila u kupatilo ili
mu objašnjavala neki zadatak, da se njenim moćima nije
moglo odoleti. U jednom smislu je profitirao - često bi za
njega prokrijumčarila dodatni kolačić ili mekše jastuče za
sedenje - ali u drugom nije, jer je bio tretiran odvojeno od
svojih drugova i drugarica u obdaništu. Mojom smrću je
postao drugačiji u grupi dece, u kojoj je pre toga mogao
biti anoniman.

Semjuel je pratio Lindzi kući, a onda je izlazio na

glavni put i stopirao do Halove radionice. Računao je da
će ga drugari njegovog brata prepoznati, i stizao do svog
odredišta u raznoraznim šklopocijama od motora i
kamiona, koje bi Hal doterivao kad bi pristigli.
Neko vreme nije ulazio u našu kuću. U nju su ulazili
samo članovi porodice. U oktobru je otac počeo da ustaje
i da hoda. Doktori su mu rekli da će mu desna noga celog
života biti ukrućena, ali ako je bude istezao i ako bude
ostao gibak, to neće predstavljati neki veći problem.
„Nemoj da igraš fudbal, ali sve ostalo je dozvoljeno",
rekao je hirurg ujutru posle operacije, kad se otac
probudio, zatekavši pored sebe Lindzi i majku, koja je
stajala pored prozora i piljila u parking.
Bakli, koji se grejao u sjaju gospođice Kekle, izrio je
praznu pećinu u očevom srcu. Neprekidno je zapitkivao o
„lažnom kolenu“, a otac se oduševljavao.
„Koleno je došlo iz svemira“, govorio je otac. „Doneli
su komade sa Meseca, izrezbarili ih, i sada ih koriste za
ovakve stvari.“
„Vau“, rekao bi Bakli, cereći se. „Kad Nejt može da ga
vidi?“
„Uskoro, Bak, uskoro“, reče otac. Ali osmeh mu je
čileo.
 Kad bi Bakli ove konverzacije preneo majci - „Tatino
koleno je napravljeno od kosti sa meseca“, rekao bi joj, ili
„Gospođica Kekle je rekla da su mi boje vrlo dobre“ - ona
bi klimnula glavom. Postala je svesna onoga što je
uradila. Sekla je šargarepu i celer. Prala je naše termose i
kutije za ručak, a kad je Lindzi obznanila da je previše
stara za kutiju za ručak, majka je zapravo bila srećna što
je pronašla voskom oivičene kese koje će štititi ručak
njene ćerke i sprečavati njegovo curenje i prljanje odeće.
Prala je odeću. Slagala. Peglala, kad je to bilo potrebno, i
kačila na vešalice. Skupljala ju je sa poda ili vadila iz kola
ili razmotavala od vlažnog peškira ostavljenog na
krevetu, koji bi svakog jutra nameštala, popravljajući
ćoškove, rastresajući jastuke, podupirući punjene
životinje, i dižući roletne, kako bi ušlo svetlo.
U trenucima kad ju je tražio Bakli, od toga bi načinila
razmenu. Nekoliko minuta bi bila usredsređena na njega,
a onda bi dozvolila sebi da otplovi iz svog doma i da misli
na Lena.

U novembru je otac uvežbao ono što je nazvao

„spretnim hramanjem", i kad bi ga Bakli podstakao, on bi
napravio izvitopereni skok koji ga, sve dok je zasmejavao
našeg sina, nije terao da misli o tome koliko čudno i
očajno može izgledati u očima slučajnog posmatrača ili
majke. Svi osim Baklija su znali šta je predstojalo: prva
godišnjica.
Bakli i otac su provodili sveža jesenja popodneva u
ograđenom dvorištu sa Holidejem. Otac bi seo na staru
gvozdenu stolicu, sa nogama ispruženim i podignutim na
kitnjastu strugalicu za čizme koju je baka Lin pronašla u
jednoj prodavnici rariteta u Merilendu.
Bakli je bacao piskavu igračku krave, a Holidej je trčao
da je donese. Otac je uživao u okretnom telu svog
petogodišnjeg sina i u Baklijevim glasnim izlivima
oduševljenja kad bi ga Holidej oborio i počeo da ga gurka
njuškom ili da mu liže lice svojim dugačkim ružičastim
jezikom. Ali, nije mogao da se oslobodi jedne pomisli: i on
- i ovaj savršeni dečak - mu može biti oduzet.
Kombinacija više faktora, od kojih povreda sigurno
nije bila najbeznačajnija, naterala ga je da ostane u kući,
na produženom bolovanju koje mu je odobrila firma.
Njegov šef je sada drugačije gledao na njega, baš kao i
njegovi saradnici. Trudili bi se da hodaju tiho kad se nađu
ispred njegove kancelarije, a kad bi ušli unutra, zastali bi
nekoliko stopa pre nego što bi došli do njegovog stola,
kao da će se, ukoliko budu previše opušteni u njegovom
prisustvu, ono što se desilo njemu desiti i njima - kao da
je zarazno imati mrtvu ćerku. Nikom nije bilo jasno kako
je uspevao da i dalje obavlja svoj posao, a u isto vreme su
želeli da on uguši sve znake svoje tuge, da ih stavi u neku
fasciklu, koju će potom tutnuti u fioku koja više nikad
neće biti otvarana. Redovno je zvao telefonom, i njegov
šef bi mu lako odobrio da uzme još jednu slobodnu
nedelju, još jedan mesec, ako mu je bilo potrebno; ovo je
smatrao blagoslovima koji su usledili zato što je on uvek
dolazio na posao na vreme i zato što je ostajao da radi
prekovremeno. Ali, klonio se gospodina Harvija, trudeći
se čak da obuzda i pomisao na njega. Njegovo ime nije
pominjao, osim u svojoj svesci, koju je držao skrivenu u
radnoj sobi, koju, iznenađujuće lako je dogovoreno,
majka više neće čistiti. Izvinio mi se u svojoj svesci.
„Moram da se odmorim, dušo. Moram da znam kako
treba da gonim tog čoveka. Nadam se da razumeš.“
Na posao se vratio 2. decembra, odmah posle Dana
zahvalnosti. Želeo je da se vrati u kancelariju pre
godišnjice mog nestanka. Da funkcioniše i da prione na
posao - sam među publikom, koja ga je zbunjivala kad je
razmišljao o njoj. Da bude što dalje od majke; to bi
poželeo u trenucima kad je bio iskren prema samom sebi.
Kako da joj se vrati, kako da ponovo dođe do nje. Ona
se sve više udaljavala - sva njena energija je bila
usmerena protiv kuće, a sva njegova energija se nalazila
u kući. Pogružio se u izgrađivanje svoje snage i u
pronalaženje strategije za gonjenje gospodina Harvija.
Okrivljavanje je bilo lakše od uobličavanja svega onoga
što je izgubio.

Baka Lin je trebalo da dođe za Dan zahvalnosti, a

Lindzi se držala režima ulepšavanja koji je za nju preko
pisama ustanovila baka. Osetila se glupo kad je prvi put
stavila krastavce na oči (da bi smanjila njihovu
naduvenost), ili žumance u kosu (da bi je načinila
sjajnom). Ovakvo njeno korišćenje namirnica je čak i
majku nasmejalo, a onda se ona zapitala da li i sama da
počne da se ulepšava. Ali to je trajalo samo sekundu, jer
ona je mislila na Lena ne zbog toga što je bila zaljubljena
u njega, već zato što je njegova blizina bila najbrži način
za zaborav.
Dve nedelje pre dolaska bake Lin, Bakli i otac su bili u
dvorištu sa Holidejem. Bakli i Holidej su se ludirali,
skačući sa jedne na drugu veliku gomilu glatkog
hrastovog lišća, igrajući neku vrstu šuge. „Pazi, Bak“, reče
otac. „Izmorićeš Holideja.“ Primedba je bila na mestu.
Otac je želeo da isproba nešto.
„Moramo da vidimo da li tvoj stari tata može ponovo
da te nosi na krkače. Uskoro ćeš biti preveliki za tako
nešto.“
I tako, nespretno, u divnoj izolaciji dvorišta, gde bi
oca, ukoliko bi pao, videli samo dečak i pas koji su ga
voleli, njih dvoje su radili na onome što su obojica želeli -
na povratku normalnosti odnosa otac/sin. Kad je Bakli
stao na gvozdenu stolicu - „Sad mi se baci na leđa“, rekao
je otac, „i zgrabi me za ramena", ne znajući ima li
dovoljno snage da ga podigne - ja sam na nebu zaustavila
dah, žestoko držeći palčeve. Isto kao i u kukuruzištu, da, a
ovog momenta, vraćajući najbazičniju materiju njihovog
prethodnog svakodnevnog života, izazivajući svoju
povredu da bi ponovo osvojio momente prošlosti, otac je
postao heroj.
„Sagni se, sad se ponovo sagni“, rekao je dok su trapali
kroz ulaz i penjali se uz stepenice, a otac pri svakom
koraku nastojao da održi ravnotežu, trzajući se od bola.
Sa Holidejem koji je jurio za njima i veselim Baklijem u
sedlu, otac je znao da je, na ovaj način izazivajući svoju
snagu, uradio pravu stvar.
Kad su njih dvoje - sa psom - otkrili Lindzi u kupatilu
na spratu, ona je glasno zacvilela, protestujući.
„Tataaaaa!“
Otac se uspravio. Bakli je ispružio ruku i dodirnuo
luster.
„Šta radiš?“, reče otac.
 „Šta misliš, šta radim?"
Ona je sedela na poklopcu klozetske šolje, umotana u
veliki beli peškir (te je peškire majka izbeljivala, te je
peškire majka kačila na konopac da se suše, stavljala ih u
korpu za veš i odnosila u plakar...) Njena leva noga je bila
položena na ivicu kade i prekrivena penom za brijanje. U
ruci je držala očev brijač.
„Ne budi džangrizava“, reče otac.
„Izvini“, reče moja sestra, gledajući u pod. „Samo mi je
potrebno malo samoće “
Otac je dignuo Baklija iznad glave. „Polica, polica,
sine“, rekao je, a Bakli je sa se uzbuđenjem oslonio na
policu i uživao u prizoru svojih blatnjavih stopala koje
prljaju pločice.
„Sad skoči dole.“ Skočio je. Holidej ga je oborio na pod.
„Maco, premlada si da bi brijala noge“, reče otac.
„Baka Lin je počela da ih brije sa jedanaest godina.“
„Bakli, hoćeš li da odeš u svoju sobu i da povedeš psa.
Sad ću ja.“
„Da, tata “
Bakli je još uvek bio mali dečko kojeg je otac mogao,
uz malo strpljenja i manevrisanja, podići na ramena, pa
su njih dvojica predstavljali tipičnog oca i sina. Ali sada je
u Lindzi video nešto što mu je udvostručilo bol. Ja sam
bila mala devojčica u kadi, bebče koje je potapano u
sudoperu, devojka kojoj je uskraćeno sedenje nalik na
ovo sedenje moje sestre.
Kad je Bakli otišao, on se usredsredio na moju sestru.
Hteo je da brine o dve ćerke brinući o jednoj. „Paziš li da
se ne posečeš?“, upitao je.
 „Tek sam počela“, reče Lindzi. „Tata, želela bih da
budem sama.“
„To je isti žilet koji je bio u brijaču kad si ga uzela iz
moje torbice za brijanje?“
„Aha.“
„Pa, moja brada otupljuje žilet. Daću ti novi.“
„Hvala ti, tata“, reče moja sestra; ponovo je postala
njegova slatka Lindzi koju nosi na krkače.
Napustio je prostoriju i otišao kroz hodnik do drugog
kraja kuće i velikog kupatila koje su on i majka još uvek
delili, iako više nisu spavali u istoj sobi. Dok je iz
ormarića uzimao paket novih žileta, osetio je poderotinu
u grudima. Ignorisao ju je i koncentrisao se na svoj
zadatak. Samo mu je zatreperilo u svesti: Ovo bi trebalo
da radi Ebigejl.
Doneo je žilet, pokazao Lindzi kako se on menja, i dao
joj par saveta u vezi brijanja. „Pazi na gležanj i na koleno“,
rekao je. „Tvoja majka ih zove opasnim tačkama.“
„Možeš da ostaneš ako želiš“, reče ona, spremna da ga
pusti u svoj svet.
„Mogu ja da budem i užasan davež.“ Želela je da udari
sebe. „Izvini, tata“, reče ona. „Evo, pomeriću se - sedi.“
Ustala je i sela na ivicu kade. Lupnula je rukom u nju, a
moj otac je seo na poklopac klozetske šolje.
„U redu je, dušo“, reče on. „Neko vreme nismo pričali
o tvojoj sestri.“
„Kome je to potrebno?“, reče moja sestra. „Ona je
svuda.“
„Tvoj brat je, izgleda, dobro.“
„On je vezan za tebe.“
 „Da“, reče on, shvatajući da mu se sviđa to sinovljevo
udvaranje.
„Jao“, reče Lindzi; tanak mlaz krvi počeo je da se širi
po beloj peni za brijanje. „Ovo je katastrofa.“
„Palcem pritisni posekotinu. To zaustavlja krvarenje.
Možeš da izbriješ samo vrh kolena“, predložio joj je.
„Tako radi tvoja majka, osim ako ne idemo na plažu.“
Lindzi je zastala. „Pa vi nikad ne idete na plažu.“
„Išli smo.“
Otac je upoznao majku u vreme kad su oboje radili u
Vanamejkeru tokom studentskog raspusta. Mrzovoljno je
prokomentarisao kako foaje za zaposlene smrdi na
cigarete, a ona se nasmešila i izvadila svoju tada
uobičajenu paklicu Pal-Mala. „Pogodak", reče on i ostade
pored nje uprkos teškom mirisu njenih cigareta koji ga je
okruživao od glave do pete.
„Pokušavam da otkrijem na koga ličim“, reče Lindzi,
„na baku Lin ili na mamu.“
„Uvek sam smatrao da i ti i tvoja sestra ličite na moju
majku“, reče on.
„Tata?“
„Da.“
„Jesi li još uvek ubeđen da gospodin Harvi ima neke
veze sa ovim?“
Ovo je bilo poput konačnog dodira dva štapa koji
varniče - došlo je do trenja.
„Za mene tu nema nikakve sumnje, dušo. Nikakve."
„Pa zašto ga onda Len ne uhapsi?“
 Aljkavo je povukla brijač naviše i završila sa prvom
nogom. Oklevala je, čekala.
„To nije tako lako objasniti“, odmotaše se reči iz njega.
Nikad nikome nije podrobno pričao o svojoj sumnji. „Kad
sam ga sreo onog dana, u njegovom dvorištu, i kad smo
pravili taj šator - onaj za koji je tvrdio da ga pravi za svoju
ženu, čije ime je, mislio sam, bilo Sofi, a Len mi kaže da se
ona zvala Lia - postojalo je nešto u njegovim pokretima
što me je uverilo da je on ubica.“
„Svi misle da je on čudak.“
„Tačno, razumem ja to“, reče on. „Ali niko se baš i nije
družio s njim. Ne znaju da li je njegova uvrnutost
bezazlena ili nije.“
„Bezazlena?"
„Bezopasna.“
„Holidej ga ne voli“, primeti Lindzi.
„Baš tako. Nikad nisam video da taj pas toliko laje.
Dlaka mu se tog jutra nakostrešila.“
„Ali panduri misle da si ćaknut.“
„Nema dokaza - to je sve što oni mogu da kažu. Bez
dokaza i bez - izvini, dušo - tela, nemaju ništa na šta bi se
oslonili, nemaju osnovu za hapšenje.“
„A šta bi bila ta osnova?“
„Pretpostavljam da bi to bilo nešto što bi ga povezalo
sa Suzi. Neko ga je morao videti u kukuruzištu, ili ga je
makar neko morao videti kako se šunja oko škole. Eto šta
je potrebno."
„Ili kad bi imao nešto što je pripadalo njoj?“ Otac i
Lindzi su vatreno razgovarali, njena druga noga je bila
nasapunjana, ali neobrijana, jer je mogućnost da se ja
nalazim negde u toj kući bila ono što je zračilo dok su dva
štapa varničila. Moje telo - u podrumu, na prvom spratu,
na drugom spratu, tavanu. Da bi se uzdržali od
priznavanja te užasne - ali, o, kad bi ona bila istinita, u
isto vreme bi bila tako suštanstvena, tako savršena,
ubedljiva poput dokaza - misli, prisećali su se kako sam
bila obučena tog dana, prisećali su se šta sam nosila,
prisećali su se moje obožavane Frito Bandito gumice,
bedža sa Dejvid Kasidijem koji sam zakačila sa
unutrašnje strane torbe, i onog sa Dejvidom Bouvijem
koji sam prikačila spolja. Imenovali su sav taj darmar, sve
te sporedne stvari koje su okruživale ono što bi bio
grozan dokaz koji bi svako mogao da pronađe - moj
isečen leš, moje prazne, istrulele oči.
Moje oči: kozmetička sredstva koja joj je dala baka Lin
su pomogla, ali nisu rešila problem koji se sastojao u
tome što su svi u Lindzinim očima videli moje oči. Kad bi
se taj problem pojavio - sev u očima devojčice koja je
sedela sa njom u klupi, ili neočekivan odraz u izlogu
prodavnice - ona je skretala pogled. Naročito su bili bolni
susreti sa ocem. Za vreme razgovora je shvatila da sve
dok se zadržavaju na temi - gospodin Harvi, moja odeća,
moja torba sa knjigama, ja - opreznost sećanja na mene
tera mog oca da s teškoćama gleda na nju kao na Lindzi, a
ne kao na tragičnu kombinaciju svoje dve ćerke.
„Znači, želeo bi da ti omoguće da uđeš u tu kuću?“,
reče ona.
Gledali su jedno drugo, bio je to trepet prepoznavanja
opasne ideje. U njegovom nedoumevanju, pre nego što je
konačno rekao da bi to bilo protivzakonito i da nikad nije
mislio o tome, ona je znala da on laže. Takođe je znala da
mu je trebao neko ko bi to uradio umesto njega.
„Trebalo bi da dovršiš brijanje nogu, dušo“, rekao je.
Složila se s njim i okrenula se, saslušavši ono što joj je
bilo rečeno.

Baka Lin je stigla u ponedeljak pred Dan zahvalnosti.

Iste one laserske oči koje su odmah rešavale sve
neprivlačnosti na mojoj sestri, sada su primetile nešto
ispod ćerkinog osmeha, nešto u njenom stišanim,
umirenim kretnjama i u načinu na koji je njeno telo
reagovalo kad god bi bio pomenut detektiv Fenerman ili
policijska istraga.
Kada je majka odbila da joj otac pomogne u
raspremanju stola i pranju sudova posle večere, laserske
oči su bile sigurne. Nepopustljivo, zaprepastivši sve koji
su sedeli za stolom i donevši olakšanje mojoj sestri, baka
Lin objavi:
„Ebigejl, ja ću ti pomoći. Biće to prava stvar za majku i
ćerku.“
„Šta?“
Majka je računala da će rano poslati Lindzi na
spavanje i da će ostatak večeri provesti nad sudoperom,
polako perući sudove i zureći kroz prozor, sve dok joj
tama ne vrati odraz. Zvuk televizora će prestati i ona će
ponovo biti sama.
„Baš juče sam lakirala nokte“, reče baka Lin, vezavši
kecelju preko haljine boje kamile, „pa ću da brišem
oprane sudove suvom krpom.“
„Ali, majko. Stvarno ne treba to da radiš.“
 „Treba to da radim, veruj mi, šećeru", reče baba. Bilo
je nečeg trezvenog i osornog u tom šećeru.
Bakli je uhvatio oca za ruku i poveo ga u susednu
sobu, gde se nalazio televizor. Menjali su kanale, a Lindzi
se, osetivši olakšanje, pope uz stepenice da pozove
Semjuela.
Bio je to veoma čudan prizor. Neuobičajen. Moja baba
je, u kecelji, držala krpu poput matadora, čekajući prvi
tanjir.
Ćutale su dok su radile, i ta tišina - jedini zvuci su bili
šljapkanje majčinih ruku koje uronjavaju u vrelu vodu,
škripa tanjira i zveckanje srebrnine - prouzrokovala je
tenziju koja je postala nepodnošljiva. Zvuci utakmice iz
susedne sobe su za mene bili podjednako čudni. Otac
nikad nije gledao fudbal; košarka je oduvek bila njegov
jedini sport. Baka Lin nikad nije prala sudove. Njen izbor
su bila zamrznuta i restoranska jela.
„O, Isuse“, najzad je rekla. „Uzmi ovo.“ Vratila je
upravo oprani tanjir majci. „Želim da otvoreno
razgovaramo, ali se plašim da ću ispustiti nešto. Hajde da
prošetamo."
„Majko, moram da...“
„Moraš da prošetaš.“
„Kad operem sudove."
„Slušaj“, reče baba. „Znam da sam ja ja, a da si ti ti, i da
možeš da radiš šta hoćeš, ali prepoznajem neke stvari
kad ih vidim, i znam da se dešava nešto što nije mačji
kašalj. Kapiš!“
 Majčino lice je treperilo, meko i bezoblično - meko i
bezoblično skoro koliko i njen lik koji je plutao na
umrljanoj vodi u sudoperi.
„Šta je bilo?“
„Imam neke sumnje, a ne želim da o njima pričam
ovde.“
Nikad nisam videla baku Lin tako nervoznu.
Njima dvema je bilo lako da same izađu iz kuće. Ocu
ne bi palo na pamet da im se pridruži sa svojim kolenom,
a tih dana je, bez obzira na to da li je otac išao negde ili
nije, moj brat, Bakli, ostajao s njim.
Majka je ćutala. Nije videla drugu mogućnost. Kao u
magnovenju su skinule kecelje u garaži i stavile ih na
krov „mustanga“. Majka se sagnula i podigla vrata garaže.
Još uvek je bilo dovoljno rano, pa nije pao mrak.
„Mogle bismo da povedemo Holideja“, pokušala je majka.
„Samo ti i tvoja majka“, reče baba. „Najstrašniji par
koji se može zamisliti.“
Nikada nisu bile bliske. Obe su to znale, ali nisu to
priznavale u značajnijoj meri. Šalile su se poput dveju
klinki koje se baš ne mirišu, ali koje su jedina deca u
velikom, oskudnom komšiluku. A sada, iako nikada nije
pokušavala da je ograniči, iako je oduvek dozvoljavala
ćerki da stremi što brže u pravcu u kojem ona želi, baba
je shvatila da uspeva da je prati.
Prošli su pored O’Dvajerovih i nalazili se nadomak
Tarkingovih, i tada baba reče ono što je imala da kaže.
„Moj humor je zataškao moje mirenje sa sudbinom“,
reče baba. „Tvoj otac je imao dugogodišnju aferu u Nju
Hempšajru. Njeno ime je počinjalo na F, ali nikad nisam
saznala kako se zvala. Tokom godina mi je hiljadu
varijanti za ime palo na pamet.“
„Majko?“
Baba je nastavila da hoda, nije se okrenula. Svež
jesenji vazduh je pomagao, puneći njena pluća dok nisu
postala čistija no što su to bila nekoliko minuta ranije.
„Da li si to znala?“
„Ne.“
„Valjda ti nikad nisam rekla“, reče ona. „Mislila sam da
ne bi trebalo to da znaš. Sad je došlo vreme da saznaš, zar
ne misliš tako?“
„Ne znam zašto mi ovo govoriš.“
Stigli su do okuke koja ih je vodila ukrug. Ako budu
išle tim putem i ne budu se zaustavljale, na kraju će se
naći ispred kuće gospodina Harvija. Majka se ukopa.
„Moj jadni, jadni šećeru", reče baba. „Daj mi ruku.“
Bilo im je neprijatno. Majka je na prste jedne ruke
mogla izbrojati situacije kada se, dok je bila dete. njen
visoki otac sagnuo i poljubio je. Grebuckava brada koja je
mirisala na kolonjsku vodu, čiju marku ni posle više
godina nije uspela da identifikuje. Baba ju je uzela za
ruku, krenule su u suprotnom pravcu.
Zašle su u oblast gde su se stalno doseljavale nove
porodice. Kuće-sidra, sećam se da ih je majka tako zvala,
jer su oivičavale ulicu koja je vodila u drugo stambeno
naselje - ukotvljavale su komšiluk za stari put sagrađen
pre osnivanja opštine. Taj put je vodio u Veli Fordž, u
Džordža Vašingtona i Revoluciju.
 „Suzina smrt me je ponovo zbližila sa tvojim ocem“,
reče baba. „Nikada nisam dozvolila sebi da ga propisno
ožalim.“
„Znam“, reče majka.
„Da li me osuđuješ zbog toga?“
Majka je zastala. „Da.“
Baba je slobodnom rukom potapšala majku po leđima.
„Dobro, vidiš, to je grumen zlata.“
„Grumen zlata?“
„Nešto što se izrodilo iz svega ovoga. Ti i ja. Grumen
istine između nas dve.“
Prošli su pored parcela od po jednog jutra na kojima
je drveće raslo već dvadeset godina. Iako nije dostiglo
svoju najveću visinu, ipak je bilo duplo više u poređenju
sa vremenom očeva koji su ga zasadili, utabavši zemlju
oko njega svojim cokulama.
„Znaš li da sam oduvek bila strašno usamljena?“,
majka je upitala svoju majku.
„Zato i šetamo, Ebigejl“, reče baka Lin.
Majka je usredsredila oči na put ispred sebe, ali je
ostala povezana sa svojom majkom preko njene ruke.
Razmišljala je o usamljenosti svog detinjstva. Kad je
posmatrala svoje dve ćerke kako obmotavaju konac oko
papirnih čaša i odlaze u sobu da jedna drugoj poveravaju
tajne, nije mogla reći da joj je taj osećaj poznat. U njenom
domu pored nje nije bilo nikoga izuzev njene majke i oca,
a onda je njen otac otišao.
Zurila je u vrhove drveća, koje je, miljama unaokolo,
bilo vise od svega drugog. Stajale su na visokom brdu
koje nikad nije bilo prokrčeno da bi na njemu bile
sagrađene kuće i na kojem je još uvek stanovalo nekoliko
starih farmera.
„Ne mogu da opišem ono što osećam“, reče ona.
„Nikome.“
Stigli su do kraja stambenog naselja baš kad je sunce
zalazilo za brdo ispred njih. Na trenutak se nijedna od
njih dve nije okrenula. Majka je posmatrala kako
poslednje svetlo treperi u bari na kraju puta.
„Ne znam šta da radim", reče. „Sada je sve završeno."
Baba nije bila sigurna na šta je mislila kad je rekla
„sve“, ali nije tražila dalja objašnjenja.
„Da krenemo nazad?“, predloži baba.
„Kako?“, reče majka.
„Kući, Ebigejl. Da krenemo kući.“
Okrenule su se i počele ponovo da šetaju. Nizanje
identičnih kuća. Razlikovale su se jedna od druge samo
po onome što je baba smatrala sporednim stvarima.
Nikada nije mogla da razume ovakva mesta - mesto kao
što je ovo gde je njeno dete izabralo da živi.
„Kad dođemo do kružnog puta“, reče majka, „želim da
prođem pored nje.“
„Pored njegove kuće?“
„Da.“
Gledala sam kako se baka Lin okreće u istom trenutku
kad se i majka okrenula.
„Hoćeš li da mi obećaš da se više nikad nećeš videti sa
tim čovekom?“, upita baba.
„S kojim čovekom?"
„Sa čovekom s kojim si se upetljala. O tome ti pričam."
 „Ni sa kim se ja nisam upetljala“, reče majka. Njena
svest je, poput ptice, preletala sa jednog krova na drugi.
„Majko?“
„Ebigejl?“
„Ako budem želela da odem na neko vreme, mogu li
da živim u tatinoj brvnari?“
„Slušaš li me ti?“
Mogle su da namirišu nešto u vazduhu; majčina
zabrinuta, gipka svest je ponovo odlutala. „Neko puši“,
reče ona.
Baka Lin je gledala svoje dete. Majka je oduvek bila
pragmatična, afektirana gospodarica, a sada je ta crta
njenog karaktera nestala. Baba više nije imala šta da
kaže.
„To su strane cigarete“, reče majka. „Hajde da ih
pronađemo!“
Zabezeknuta, baba je piljila u iščezavajućoj svetlosti,
dok je majka počela da prati miris.
„Ja se vraćam nazad“, reče baba.
Ali majka je nastavila da hoda.
Ubrzo je otkrila izvor dima. Bila je to Ruana Sing, koja
je stajala iza visoke jele u svom dvorištu.
„Zdravo“, reče majka.
Ruana nije započela razgovor onako kako sam ja
pretpostavljala da će ga započeti. Njena hladnoća je
postala nešto uvežbano. Mogla je da udahne u
najdramatičnijem trenutku, bilo da je reč o tome da
policija optužuje njenog sina za ubistvo ili da je njen muž
organizovao večernji parti na kojem se ponaša kao da je
na sastanku akademskog odbora. Rekla je Reju da može
da se popne u svoju sobu, a zatim je izašla na zadnja
vrata, ne gubeći prisutnost duha.
„Gospođo Salmon", reče Ruana, duvajući opojan miris
svoje cigarete. U navali dima i toplote majka se susrete sa
Ruaninom ispruženom rukom. „Drago mi je da vas
vidim.“
„Pravite neku zabavu?“, upita majka.
„Moj muž organizuje zabavu. Ja sam domaćica.“
Majka se nasmešila.
„Obe živimo u čudnom svetu“, reče Ruana.
Oči im se susretoše. Majka klimnu glavom. Negde na
putu se nalazila njena majka, ali ona se sada, kao i Ruana,
nalazila na mirnom ostrvu izvan kopna.
„Imate li cigaretu?"
„Naravno da imam, gospođo Salmon.“ Ruana zabi
ruku u džep svog crnog kardigana i izvuče paklicu i
upaljač. „Danhil“, reče. „Nadam se da vam odgovaraju.“
Majka zapali cigaretu i vrati Ruani plavu paklicu u
zlatnoj foliji. „Ebigejl", reče duvajući dim. „Molim vas,
zovite me Ebigejl.“
Gore, u svojoj sobi, Rej je mogao da oseti miris
majčinih cigareta; nikad mu nije zamerila što ih krade,
baš kao što on nije obznanio da zna da ona puši. Čuo je
glasove -njegov otac i njegove kolege su govorili šest
različitih jezika i ushićeno se smejali ah-tako-američkom-
prazniku koji je predstojao. Nije znao da moja majka stoji
na travnjaku sa njegovom majkom, niti da ga ja gledam
kako sedi na prozoru i miriše njihov sladak duvan.
Uskoro će se odmaći od prozora i upaliti malo svetlo
pored prozora, kako bi čitao. Gospođa Mekbrajd im je
rekla da pronađu neki sonet o kojem bi voleli da napišu
sastav, ali dok je čitao stihove koji su se nalazili u
Antologiji Norton, otplovljavao je sve do trenutka koji je
želeo da prizove i promeni. Da me je poljubio na skelama,
možda bi sve ispalo drugačije.
Baka Lin se držala kursa koji je utanačila sa majkom, i,
konačno, našla se na tom mestu - pred kućom koju su
pokušavali da zaborave, živeći dve kuće dalje. Džek je bio
u pravu, pomislila je baba. U tami je gotovo mogla da
oseti. Iz tog mesta je isijavala neka zloba. Zadrhtala je,
začula zrikavce i videla svice koji su se rojili u njegovim
lejama. Odjednom je pomislila da ne treba da čini ništa
drugo osim da saoseća sa svojom ćerkom. Njeno dete je
živelo u središtu epicentra, i u poređenju sa tim nikakva
afera njenog muža nije joj mogla biti važna. Ujutru će reći
mojoj majci da će joj ključevi brvnare uvek stajati na
raspolaganju.
Te noći je majka sanjala san koji je po njenom
mišljenju bio divan. Sanjala je o Indiji, gde nikad nije bila.
Tamo su se nalazile narandžaste klupe i divni insekti boje
lapis lazulija sa zlatnim rilicama. Neku devojčicu su vodili
ulicama. Odveli su je na lomaču, gde je bila uvijena u
čaršav i postavljena na platformu napravljenu od granja.
Blještava vatra koja je satirala devojčicu odnela je majku
u duboko, svetlo, snoliko blaženstvo. Devojčica je bila
živa spaljena, ali najpre se videlo njeno telo, čisto i celo.
 Četrnaest

Lindzi je nedelju dana šacovala kuću mog ubice. Činila

je upravo ono što je on činio drugima.
Pristala je da cele godine trenira sa muškim
fudbalskim timom, spremajući se za izazov koji je
prihvatila zahvaljujući ohrabrivanjima gospođe Devit i
Semjuela: za kvalifikacije za mušku školsku fudbalsku
ligu. Semjuel je, pokazujući svoju podršku, trenirao
zajedno s njom, iako se, govorio je on, nije nadao da će
proći kvalifikacije za bilo šta drugo osim za „najbržeg
momka u kratkim pantalonama“.
Dobro je trčao, ali nije bio stvoren za šutiranje,
kretanje u prostoru i prijem lopte. I tako, dok su trčali po
komšiluku, Lindzi bi svaki put uputila pogled prema kući
gospodina Harvija, a Semjuel je trčao ispred, držeći
tempo - nesvestan da se bilo šta dešava.
U zelenoj kući, gospodin Harvi je posmatrao. Video ju
je kako gleda i osetio se nelagodno. Prošlo je skoro
godinu dana, ali Salmonovi su bili rešeni da ga pritisnu.
To se dešavalo i ranije, u drugim gradovima i
državama. Porodica ubijene devojke bi sumnjala na
njega, ali niko drugi nije sumnjao. Usavršio je svoje
blebetanje upućeno policiji, izvesnu ulizičku nedužnost
začinjenu pitanjima o njihovim procedurama ili
beskorisnim idejama koje je predlagao, tobože želeći da
pomogne. Pominjanje tog dečaka Elisa Fenermanu je bio
dobar potez, a laž da je udovac bi uvek pomogla.
Oblikovao je suprugu na osnovu neke od žrtava koju je
čuvao u sećanju, a majka je bila ta koja je od devojčice
pravila ženu.
Svakog popodneva bi napuštao kuću na sat ili dva.
Kupio bi namirnice koje su mu trebale, a zatim bi se
odvezao do parka Veli Fordž, gde je šetao popločanim
stazama i gde bi ga iznenada okružile školske ture koje su
išle u brvnaru Džordža Vašingtona ili u memorijalnu
kapelu Vašington. Ovo bi ga ohrabrilo - ovi trenuci među
decom koja žude da vide istoriju, kao da će na nekoj
cepanici pronaći srebrnu vlas iz Vašingtonove perike.
Ponekad bi ga neko od vodiča ili nastavnika primetio
kako stoji tamo, bio je ljubazni neznanac kome bi uputili
upitni pogled. Imao je hiljadu rečenica kojima je mogao
da im uzvrati: „Ovde sam dovodio svoju decu.“
„Ovde sam upoznao ženu.“ Znao je kako da sve što
govori poveže sa nekakvom zamišljenom porodicom i
tada bi mu se žene osmehivale. Jednom je jedna
privlačna, debela žena pokušala da zapodene razgovor s
njim, dok je vodič pričao deci o zimi 1776. i o Bici oblaka.
Koristio je priču o sebi kao udovcu i govorio o ženi po
imenu Sofi Čiketi, čineći od nje svoju preminulu suprugu i
jedinu ljubav. Ta priča je za ovu punačku ženu
predstavljala pravu hranu, i dok je slušao kako mu govori
o svojim mačkama i o svom bratu, koji ima troje dece,
zamišljao ju je kako mrtva sedi na stolici u njegovom
podrumu.
Nakon toga, kad se susreo sa prodornim, upitnim
pogledom nastavnika, stidljivo se povukao i otišao u
drugi kutak parka. Gledao je majke kako, gurajući decu u
kolicima, živahno šetaju stazama. Video je tinejdžere koji
su bili pobegli iz škole kako se ljube na neprokrčenim
poljima i na stazicama. Na najvišoj tački parka se nalazila
šumica pokraj koje bi se ponekad parkirao. Sedeo bi u
svom karavanu i posmatrao usamljene ljude kako
zaustavljaju kola i izlaze iz njih. U tu bi šumu ušetavali
muškarci u odelima koji su imali pauzu za ručak, ili
muškarci u flanelskim košuljama i farmerkama. Ponekad
bi se osvrnuli i bacili ispitivački pogled na njega. Da su
prišli bliže. ovi ljudi bi kroz šoferšajbnu videli ono što su
videle i njegove žrtve - njegovu divlju i neutaživu žudnju.

26. novembra 1974. Lindzi je videla gospodina

Harvija kako izlazi iz zelene kuće, pa se izdvojila iz grupe
dečaka koji su trčali. Kasnije će moći da kaže da je dobila
menstruaciju i svi oni će ućutati, čak će biti zadovoljni, jer
će to biti dokaz da nepopularni plan gospodina Devita -
devojka u regionalnoj ligi! - ne može da uspe.
Posmatrala sam moju sestru, čudeći se. Postajala je
sve u isto vreme. Žena. Špijun. Sportista. Prognanik:
usamljeni čovek.
Hodala je, hramljući u lažnom grču, i mahnula
dečacima koji su se okrenuli i primetili je. Nastavila je da
hoda sa rukom na struku dok oni nisu zamakli za ugao na
kraju bloka. Na ivici imanja gospodina Harvija se nalazio
red visokih, debelih borova koji godinama nisu bili
potkresivani. Sela je ispod jednog od njih, još uvek
simulirajući iscrpljenost za slučaj da neki komšija gleda
kroz prozor, a onda, kad je osetila da je došao pravi
momenat, sklupčala se i otkotrljala se između dva bora.
Čekala je. Momci su imali da istrče još jedan krug. Gledala
je kako prolaze pored nje i pratila ih pogledom dok su oni
presecali praznu parcelu i vraćali se ka višoj školi. Bila je
sama. Izračunala je da ima još četrdeset pet minuta, a
nakon toga će otac početi da se pita zašto je nema.
Dogovoreno je da će je, kad trenira sa muškim timom,
Semjuel otpratiti kući i vratiti je do pet sati.
Oblaci su celog dana natmureno visili na nebu, a od
kasno jesenje hladnoće su joj se ježile noge i ruke.
Trčanje bi je uvek zagrejalo, ali kad bi stigla do
svlačionice, gde je koristila tuševe ekipe hokeja na travi,
počela bi da drhti dok je ne bi oblila vruća voda. Ali na
travnjaku ispred zelene kuće se ježila i od straha.
Kad su momci prešli stazu, ona se došunja do prozora
podruma na bočnoj strani kuće gospodina Grina. Već je
bila smislila priču za slučaj da je on zatekne. Jurila je
mače koje je videla dok se šunjalo između borova. Reći će
da je sivo, da je brzo, da je išlo prema kući gospodina
Harvija i da je ona bez razmišljanja krenula za njim.
Mogla je da osmotri unutrašnjost podruma; bilo je
tamno. Pokušala je da otvori prozor, ali bila je gurnuta
reza. Moraće da polomi staklo. Mozak joj je radio brzo,
brinula je zbog buke, ali sada je bilo prekasno da se
zaustavi. Mislila je na oca koji je sedeo kod kuće,
obraćajući pažnju na sat pokraj svoje stolice, skinula je
pulover i obmotala ga oko nogu. Sela je, uprla rukama i
udarila jednom, dvaput, triput obema nogama, i staklo se
razbilo - prigušeni prasak.
Pažljivo se spustila dole, tražeći oslonac za noge na
zidu; ipak je morala da skoči sa visine od nekoliko stopa
na slomljeno staklo i beton.
Prostorija je delovala uredno, počišćeno, za razliku od
našeg podruma, gde hrpe prazničnih kutija - USKRŠNJA
JAJA I ZELENA TRAVA, BOŽIĆNE ZVEZDE I UKRASI -
nikada nisu stavljane na police.
Ušao je hladan spoljni vazduh, oko vrata je osetila
promaju koja ju je vodila izvan svetlucavog polukruga
slomljenog stakla, u preostali deo prostorije. Videla je
stolicu i stočić pored nje. Videla je veliki budilnik sa
svetlećim ciframa koji je stajao na metalnoj polici. Želela
sam da odvedem njene oči do uzanog prolaza, gde bi
pronašla kosti životinja, ali sam znala da će ona, bez
obzira na crtanje muvljih očiju na milimetarskom papiru i
na odlične ocene iz biologije, pomisliti da su to moje
kosti. Zbog ovoga mi je bilo drago što im se nije približila.
Uprkos mojoj nesposobnosti da se pojavim ili da joj
šapnem nešto, da je poguram ili da je sprovedem, Lindzi
je u ovoj samoći osetila nešto. Neki elektricitet je
ispunjavao vazduh u hladnom, memljivom podrumu i
naterao ju je da se zgrči. Bila je udaljena samo nekoliko
stopa od otvorenog prozora, znajući da će, bez obzira na
to šta će se desiti, ići dalje i da mora, bez obzira na to šta
će se desiti, ostati hladna i fokusirati se na traženje
dokaza; ali upravo tada je u jednom momentu pomislila
na Semjuela koji trči, misleći da će je pronaći kad završi
poslednji krug, a zatim trči nazad prema školi,
pomišljajući da će je naći tamo, a onda pretpostavlja, ali
sa prvim tračkom sumnje u sebi, da se ona tušira, pa će se
i on sada istuširati, a onda će je čekati pre nego što uradi
bilo šta drugo. Koliko dugo će čekati? Dok su joj se oči
pele stepenicama na prvi sprat, pre nego što su noge
krenule za njima, poželela je da se Semjuel nalazi ovde,
da se penje za njom i prati njene kretnje, uništavajući
njenu usamljenost, usklađujući sebe sa njenim udovima.
Ali, namerno mu nije rekla - nije rekla nikome. Ono što je
radila je izlazilo van granica zakona - bio je to kriminal - i
ona je to znala.
Da ju je kasnije neko pitao zašto je ovo radila, rekla bi
da joj je ponestalo vazduha i da se zato popela uz
stepenice. Mrljice bele prašine su se kupile na vrhovima
njenih cipela dok se pela uz stepenice, ali ih ona nije
primećivala.
Okrenula je kvaku podrumskih vrata i našla se na
prvom spratu. Prošlo je samo pet minuta. Ostalo joj je još
četrdeset, ili je bar tako mislila. Još uvek je malo svetlosti
sipilo kroz spuštene roletne. Dok je stajala, ponovo
nedoumevajući, u ovoj kući identičnoj našoj, začula je
udarac Večernjeg biltena o stepenice, a onda je raznosač
novina u prolazu zazvonio zvoncem svog bicikla.
Moja sestra je rekla sebi da se nalazi u sobama koje
joj, ako ih sistematski bude obišla, mogu pružiti ono što je
tražila, u kojima može pronaći trofej koji će odneti ocu,
oslobodivši se tako mene. Uvek je reč o takmičenju, pa
makar to bilo takmičenje između živih i mrtvih. Videla je
kamene podne ploče u hodniku - iste tamno zelene i sive
boje kao što su bile i naše - i zamislila sebe kao bebu koja,
učeći da hoda, puzi za mnom. Onda je videla moje
geguckavo telo kako u ushićenju beži od nje i ulazi u
sledeću sobu, i setila se sopstvenog čuvstva posezanja,
pravljenja prvih koraka, dok sam je ja zadirkivala iz
dnevne sobe.
Ali, kuća gospodina Harvija je bila mnogo praznija od
naše, u njoj nije bilo tepiha koji bi dekoru podarili
toplinu. Lindzi je sa kamenih ploča prešla na uglačani pod
od borovih dasaka; ta je prostorija u našoj kući bila
dnevna soba. Proizvodila je odjeke u glavnom hodniku,
zvuk svake kretnje joj se vraćao.
Nije mogla da zaustavi sećanja koja su je zasipala. O
svakom sećanju je mogla da načini sirov izveštaj. Ja
nosim Baklija niz stepenice na krkače. Majka me
pridržava, dok Lindzi gleda gore, ljubomorna što, sa
srebrnom zvezdom u rukama, mogu da dosegnem vrh
božićne jelke. Ja se klizam niz ogradu na stepeništu,
pozivajući je da mi se pridruži. Nas dve molimo da nam
otac posle večere da stripove. Svi jurimo za Holidejem
koji laje i laje. Bezbrojni iscrpljeni osmesi koji nezgrapno
istrajavaju na našim licima na rođendanskim
fotografijama i na fotografijama povodom praznika i
završetka škole. Dve sestre odevene identično, u somot ili
u uskršnje žuto, ili u karirane suknje. Držale smo korpice
sa zečićima i ofarbanim jajima. Kožne cipele sa kaišićima
i velikim šnalama. Zdušno smejanje, majka koja pokušava
da podesi aparat. Fotografije koje su uvek mutne, naše
oči koje su uvek jarko crvene tačke. Nijedan od ovih
artefakata ostavljenih mojoj sestri nije mogao da zadrži
upliv trenutaka koji su im prethodili i trenutaka koji su
usledili posle njih, kad smo se nas dve igrale u kući ili kad
smo se svađale oko igračaka. Kad smo bile sestre.
Onda ih je ugledala. Moja leđa koja se ustremljuju u
sledeću sobu. U našu trpezariju, u sobu u kojoj su se
nalazile njegove dovršene lutke. Bila sam dete koje trči
ispred nje.
Potrčala je za mnom.
Jurila me je kroz sobe na donjem spratu; iako je dosta
trenirala, kad se vratila u glavni hodnik, nije mogla da
dođe do daha. Vrtelo joj se u glavi.
 Pomislila sam na ono što je majka stalno govorila o
dečaku sa naše autobuske stanice koji je bio duplo stariji
od nas, ali je još uvek išao u drugi razred. „On nije svestan
svoje snage, pa morate da budete pažljive s njim.“ Voleo
je da grli sve one koji su bili fini prema njemu, mogli ste
da vidite njegovu budalastu ljubav kako se uliva u
njegove crte lica i kako podstiče njegovu žudnju za
dodirom. Pre nego što je izbačen iz normalne škole i
poslat na neko mesto o kojem niko ne priča, tako je jako
stisnuo devojčicu po imenu Dafni da je ona pala na put
kad ju je pustio. Silno sam gurala Međuprostor da bih
stavila do znanja Lindzi da sam iznenada osetila da je u
trenucima kad želim da joj pomognem mogu povrediti.
Moja sestra je sela na široke stepenice na kraju
glavnog hodnika i zatvorila oči, usredsređujući se na
dolaženje do daha, pitajući se zašto se uopšte nalazi u
kući gospodina Harvija. Osećala je da je ukavežena u
nečemu teškom, osećala se kao muva uhvaćena u
paukovu mrežu, upletena u čvrste niti oko sebe. Znala je
da je otac, kada je ušao u kukuruzište, bio opsednut istom
onom silom koja je sada nju zaposela. Želela je da donese
dokaze koje bi on mogao upotrebiti kao oslonce na
lestvici koji bi ga ponovo dovele njoj, želela je da mu
pruži činjenice kojima bi on uravnotežio rečenice
upućene Lenu. Umesto toga je videla sebe kako pada za
njim u bezdanu jamu.
Imala je još dvadeset minuta.
Moja sestra je bila jedino živo biće u kući, ali nije bila
sama, a ja joj nisam bila jedino društvo. Arhitektura
života mog ubice, tela devojčica koja je ostavio iza sebe,
počeli su da mi se otkrivaju sada kad je moja sestra bila u
toj kući. Ja sam bila na nebu. Nabrajala sam njihova
imena.
Džeki Mejer. Delaver, 1967. Trinaest godina.
Stolica se prevrnula. Ležeći sklupčana pored nje, na
sebi je imala samo prugastu majicu kratkih rukava. Pored
njene glave, barica krvi.
Flora Hernandez. Delaver, 1963. Osam godina.
Želeo je samo da je dodirne, ali ona je vrisnula. Bila je
mala za devojčicu svog uzrasta. Njena čarapa i leva cipela
su pronađene kasnije. Telo nije pronađeno. Kosti su
ležale u zemljanom podrumu stare stambene zgrade.
Lia Foks. Delaver, 1969. Dvanaest godina.
Ubio ju je, na veoma tih način, na zastrvenom kauču, u
kolibici ispod rampe na autoputu. Zaspao je na njoj,
uljuljkan zvukom automobila koji su jurili iznad njih. Tek
nakon deset sati, kad je neka skitnica zakucala na vrata
kolibice koju je gospodin Harvi sagradio od odbačenih
vrata - počeo je da se pakuje i da pakuje telo Lie Foks.
Sofi Čiketi, Pensilvanija, 1960. Četrdeset devet godina.
Vlasnica stana na spratu; kartonsko-gipsanim zidom
ga je podelila na dva dela. Sviđao mu se polukružni
prozor dobijen ovim pregrađivanjem, a kirija je bila
jeftina. Ali, previše je pričala o svom sinu i navaljivala je
da čita pesme iz zbirke soneta. Vodio je ljubav sa njom na
njenoj strani podeljene sobe, smrskao joj lobanju kad je
počela da priča, i odneo njeno telo do obale obližnjeg
potoka.
Lidija Džonson. 1960. Šest godina.
 Okrug Bak, Pensilvanija. Iskopao je zasvođenu pećinu
u brdu nadomak kamenoloma i čekao. Ona je bila
najmlađa.
Vendi Rihter. Konektikat, 1971. Trinaest godina.
Čekala je oca ispred bara. Silovao ju je u žbunju, a
onda ju je zadavio. Tada je, dok je dolazio sebi,
oporavljajući se od pospanosti koja bi ga često obuzela,
čuo zvukove. Okrenuo je lice mrtve devojčice prema
svom licu i, dok su se glasovi približavali, ugrizao je za
uvo. „Izvini čoveče“, rekli su mu dvojica pijanih ljudi,
odlazeći do susednog žbuna da mokre.
Sada sam videla taj grad plutajućih grobova, hladan i
šiban vetrovima, gde su žrtve ubistava odlazile u svesti
živih. Mogla sam da vidim njegove druge žrtve koje su
okruživale kuću - te deliće sećanja koji su se zadržali pre
nego što su žrtve odletele na nebo - ali tog dana sam ih
pustila da odu i one su otišle do moje sestre.
U trenutku kad sam se usredsredila na nju, Lindzi je
ustala. Nas dve smo se zajedno pele uz stepenice. Osećala
se poput zombija iz filmova koje su voleli Semjuel i Hal.
Hodanje nogu pred nogu i prazan pogled pravo ispred
sebe. Došla je do prostorije koja je u našoj kući bila
spavaća soba naših roditelja i nije našla ništa. Kružila je
po hodniku na spratu. Ništa. Onda je otišla u sobu koja bi
u našoj kući bila moja soba; to je bila spavaća soba mog
ubice.
To je bila najpopunjenija soba u kući i ona se trudila
da sve predmete vraća tamo gde su bili. Pomerala je ruku
između džempera naslaganih na policu, spremna da u
njihovoj toplini pronađe bilo šta - nož, pištolj, olovku koju
je žvakao Holidej. Ništa. A onda, začuvši neki zvuk, ali ne
uspevši da ga identifikuje, okrenula se prema krevetu i
pored njega ugledala stočić, a na njemu, u krugu svetlosti
lampe za čitanje koja je ostala upaljena, njegov blok za
crtanje. Prišla mu je i začula još jedan zvuk, ne povezujući
ga sa prethodnim. Automobil koji se zaustavlja.
Automobil koji koči uz škripu. Vrata automobila koja su
zalupljena.
Okretala je stranice bloka i gledala crteže poprečnih
greda i podupirača, kupola i potpora, videla je kote i
zabeleške koje joj ništa nisu značile. Onda joj se, kad je
okrenula poslednju stranicu, učinilo da je napolju čula
korake; neko je bio veoma blizu.
Kad je gospodin Harvi okrenuo ključ u bravi na svom
glavnom ulazu, na stranici ispred sebe je ugledala skicu
načinjenu olovkom. Bio je to mali crtež stabljika iznad
iskopane rupe, a detalj je prikazivao policu i dimnjak koji
može izvlačiti dim vatre zapaljene u rupi, i tada joj je
sinulo: paukolikim rukopisom je bilo napisano:
„Kukuruzište Stolfuc“. Da nije bilo članaka u novinama
koji su se pojavili nakon otkrića mog lakta, ona ne bi ni
znala da je vlasnik kukuruzišta čovek po imenu Stolfuc.
Sada je saznala ono što sam ja želela da sazna. Ja sam
umrla u toj rupi; vrištala sam, borila sam se, i izgubila.
Pocepala je tu stranicu. Gospodin Harvi je bio u
kuhinji, spremajući nešto za jelo - džigernjaču koju je
najviše voleo, i činiju slatkog zelenog grožđa. Čuo je kako
je daska škripnula. Ukočio se. Još jednom je čuo škripu,
leđa mu se podigoše i raširiše se; iznenada je shvatio.
Grožđe je bilo ispušteno na pod, da bi bilo spljeskano
njegovim levim stopalom, dok je moja sestra u sobi
iskrivila aluminijumske žaluzine i uz mnogo muke
otvorila prozor. Gospodin Harvi se peo uz dva stepenika
odjednom, a moja sestra je pala na krov trema i skotrljala
se niz njega; u tom trenutku on je bio stigao do hodnika
na spratu i jurio je za njom. Oluk se polomio kad se njeno
telo prevrnulo preko njega. Kad je on stigao do svoje
spavaće sobe, ona je pala u grmlje, trnje i prljavštinu.
Ali, nije bila povređena. Sjajno nepovređena. Sjajno
mlada. Ustala je kad je on izašao na prozor, spreman da
se spusti na krov trema. Ali, zaustavio se. Video ju je kako
trči prema žbunu zove. Svileni broj na njenim leđima je
vrištao na njega. 5! 5! 5!
Lindzi Salmon u svom fudbalskom dresu.

Semjuel je sedeo sa mojim roditeljima i bakom Lin

kad je Lindzi stigla kući.
„O, Bože“, reče majka koja ju je prva videla kroz male
kvadratne prozore koji su sa obe strane oivičavali naš
glavni ulaz.
Kad je majka otvorila vrata, Semjuel je potrčao, a ona
je, ne gledajući u majku, niti u oca koji je dohramao,
odšetala pravo u Semjuelovo naručje.
„Moj Bože, moj Bože, moj Bože“, govorila je majka,
primetivši prljavštinu i posekotine.
Baba je stala pored nje.
Semjuel je stavio ruku na sestrinu glavu i pogladio je
po kosi.
„Gde si bila?“
Ali, Lindzi se okrenula prema ocu koji se sada bio
smanjio - bio je manji, slabiji od ovog deteta koje je
besnelo. Kako je samo uspelo da preživi - na tu misao
sam utrošila ceo dan.
„Tata?“
„Da, dušo.“
„Uspela sam. Ušunjala sam se u njegovu kuću.“ Malo je
drhtala, trudila se da ne zaplače.
Majka ju je prekinula: „Šta si uradila?“
Ali moja sestra je nije pogledala, ni u jednom
trenutku.
„Donela sam ti ovo. Mislim da bi moglo biti značajno.“
Držala je zgužvani crtež u ruci. On joj je otežao
prizemljenje, ali je ipak uspela.
Jedna fraza koju je otac pročitao tog dana sada mu se
javila u svesti. Glasno ju je izgovorio, gledajući Lindzi u
oči.
„Ratno stanje je situacija kojoj se čovek najbrže
prilagođava.“
Lindzi mu dodade crtež.
„Idem po Baklija“, reče majka.
„Zar ne želiš ni da ga pogledaš, mama?“
„Ne znam šta da kažem. Došla ti je baba. Moram u
kupovinu, moram da ispečem pile. Kao da niko ne shvata
da smo mi porodica. Imamo sina. Idem.“
Baka Lin je otpratila majku do sporednog izlaza, ali
nije pokušala da je zaustavi.
Kad je majka otišla, moja sestra je ispružila ruku
prema Semjuelu. Otac je u crtežu gospodina Harvija video
isto ono što i Lindzi: moguć shematski plan mog groba.
Podigao je pogled.
 „Da li mi sad veruješ?“, upitao je Lindzi.
„Da, tata.“
Otac je bio tako zahvalan, morao je da nazove nekoga.
„Tata“, reče ona.
„Da.“
„Mislim da me je video."
Nisam mogla da zamislim veće blaženstvo od fizičke
bezbednosti moje sestre. Kad sam se vratila iz baštenske
kućice, drhtala sam od straha koji me je bio obuzeo,
straha od mogućnosti da ona nestane sa lica Zemlje, da
nestane ne samo za mog oca, moju majku, Baklija i
Semjuela, već - bila sam sebična - i za mene.
Freni je išla prema meni iz pravca ekspres-restorana.
Jedva da sam podigla glavu.
„Suzi“, rekla je. „Imam nešto da ti kažem“
Povukla me je, našle smo se ispod jednog od onih
staromodnih kandelabara, a onda je nestalo svetla. Dala
mi je list papira presavijen načetvoro.
„Kad se budeš osećala snažnijom, pogledaj ovo i idi
tamo.“
Dva dana kasnije, Frenina mapa me je odvela u polje
pored kojeg sam stalno šetala, ali koje nikad nisam
istražila, iako je bilo divno. Na crtežu je tačkicama bila
naznačena staza. Nervozno tragajući, očekivala sam da
vidim zasek u redovima pšenice. Ugledala sam ga, i kad
sam počela da šetam između redova, papir u mojoj ruci je
nestao.
Mogla sam da vidim staro i divno drvo masline pravo
ispred sebe. Sunce je odskočilo visoko; ispred stabla
masline nalazio se proplanak. Sačekala sam na trenutak,
dok pšenica sa druge strane nije počela da pulsira;
dolazio je neko ko je bio niži od stabljika.
Bila je mala za svoj uzrast, baš kao i dok se nalazila na
Zemlji, nosila je haljinu od pamučnog platna koja je bila
iskrzana na porubu i manžetama.
Zastala je dok smo gledale jedna u drugu.
„Dolazim ovde skoro svakog dana“, rekla je. „Volim da
slušam zvukove."
Svuda oko nas, shvatila sam, pšenica je šuštala
povijajući se na vetru.
„Poznaješ li Freni?“, upitah.
Devojčica svečano klimnu glavom.
„Ona mi je dala mapu ovog mesta.“
„Onda si sigurno spremna“, reče ona, ali i ona se
nalazila na svom nebu, to se videlo po tome što se brzo
kovitlala ukrug, dok joj je haljina letela. Sela sam na
zemlju ispod drveta i posmatrala je.
Kad je završila sa vrtnjom, prišla mi je i sela bez daha.
„Ja sam bila Flora Hernandez", reče. „Kako si se ti zvala?“
Rekla sam joj, a onda sam počela da plačem, utešena što
poznajem još jednu njegovu žrtvu.
„Uskoro će i ostale biti ovde“, reče ona.
Dok se Flora vrtela ukrug, ostale devojčice i žene
dođoše preko polja iz svih pravaca. Naš bol u srcu se
prelivao iz jedne u drugu kao voda iz šolje u šolju. Kad
god bih ispričala svoju priču, izgubila bih delić, malenu
kap bola. Tog dana sam shvatila da želim da ispričam
priču o svojoj porodici. Zato što je užas na Zemlji stvaran
i zato što je svakodnevan. On je poput cveta ili poput
Sunca; ne može se zaustaviti.
 Petnaest

Na početku ih niko nije sprečavao. bilo je to nešto u

čemu je njegova majka neizmerno uživala, treperenje
njenog smeha kad bi se sagnuli iza ugla neke prodavnice,
ona bi raširila mantil i pokazala mu ukradenu stvar, onda
bi joj se Džordž Harvi pridružio u smejanju, špijunirajući
priliku da je zagrli dok bude usredsređena na svoju
najnoviju nagradu.
Bilo je to olakšanje i za nju i za njega, pobeći od
njegovog oca, odvesti se u obližnji grad radi kupovine
hrane ili drugih potrepština. Bili su pravi lešinari,
zarađivali su novac sakupljajući metalne otpatke i stare
flaše i tegleći ih u grad u odrtavelom kamionu Harvija
starijeg.
Kad su njegova majka i on prvi put uhvaćeni, žena za
kasom se ljubazno ponela prema njima. „Ako možete ovo
da platite, platite. Ako ne možete, ostavite je na kasi“,
rekla je srdačno i namignula osmogodišnjem Džordžu
Harviju. Njegova majka je izvadila bočicu aspirina iz
džepa i snebivljivo je stavila na kasu. Njegovo lice je
potonulo. „Kao da si dete“, često bi je prekorio njegov
otac.
Hvatanje u krađi je bio trenutak u njegovom životu
koji mu je doneo strah - taj bolesni osećaj koji se
sklupčava u njegovom stomaku kao razbijena jaja u činiji
- i na osnovu ozbiljnog lica i oštrog pogleda znao je da je
osoba koja ide prema njima kroz prolaz između gondola
službenik prodavnice koji je video ženu kako krade.
 Počela je da mu daje ukradene stvari da bi ih stavio
pod majicu, a on je to radio zato što je ona to tražila od
njega. Kad bi izašli napolje i našli se u kamionu, ona bi se
nasmešila i dlanom udarila volan. nazvavši ga njenim
malim saučesnikom. Kabina kamiona bi se ispunila
njenom divljom, nepredvidivom ljubavlju, i na kratko
vreme - dok osećaj ne bi iščileo i dok ne bi spazili nešto
kako svetluca pored puta, nešto što će morati da ispitaju
da vide ima li, kako je njegova majka govorila,
„potencijala“ - on bi se osetio slobodnim.

Sećao se saveta koji mu je dala kad su se prvi put

vozili nekim sporednim putem u Teksasu i pored puta
videli beli drveni krst. Oko njega su se nalazili buketi
svežeg i uvelog cveća. Njegove lešinarske oči su odmah
bile privučene bojama.
„Moraš da budeš u stanju da obraćaš pažnju na
mrtve“, rekla je njegova majka. „Ponekad im možeš
oduzeti vredne drangulije.“
Čak i tada je mogao da oseti da čine nešto pogrešno.
Izašli su iz kamiona i došli do krsta, a oči njegove majke
su se pretvorile u dve crne tačke koje je navikao da gleda
u trenucima kad one nešto ispituju. Našla je jedan komad
bižuterije u obliku oka, jedan u obliku srca i pokazala ih
Džordžu Harviju.
„Ko zna šta bi tvoj otac napravio od ovoga, ali možemo
ih zadržati, samo ti i ja.“
Imala je tajno skladište stvari koje nikad nije
pokazivala njegovom ocu.
„Šta hoćeš: oko ili srce?“
 „Oko“, reče on.
„Ove ruže su sveže, mogli bismo da ih uzmemo, lepo
bi izgledale u kamionu.
Te noći su spavali u kamionu, jer nisu mogli da se
vrate do mesta gde je njegov otac imao privremeni posao
- ručno je sekao i cepao daske.
Njih dvoje su spavali sklupčani jedno uz drugo;
ponekad su to činili, praveći od unutrašnjosti kamiona
neudobno gnezdo. Njegova majka se, ušuškana se u ćebe
poput psa, meškoljila na sedištu. Džordž Harvi je, nakon
pređašnjih borbi, shvatio da je najbolje opustiti se i
pustiti je da ga ona vodi po svom nahođenju. Dok
njegovoj majci nije bio udobno, ni on nije zaspao.
Usred noći, dok je on sanjao o mekoj unutrašnjosti
palata iz slikovnica koje je prelistavao u javnoj biblioteci,
neko je počeo da lupa po krovu kamiona, a Džordž Harvi i
njegova majka se, kao udareni gromom, uspraviše. Bila su
to tri čoveka, koja su gledala kroz prozor na način koji je
Džordž Harvi prepoznao. Tako je izgledao njegov otac
kada bi se napio. Sličnost je bila dvostruka: pogledi su bili
upućeni njegovoj majci, dok je on zanemarivan.
Znao je da ne treba da viče.
„Ostani miran. Oni nisu ovde zbog tebe“, šapnula mu
je. On zadrhta pod starom vojničkom ćebadi kojom se bio
pokrio.
Jedan od trojice muškaraca je stajao ispred kamiona.
Ostala dvojica su lupala po levoj i desnoj strani krova,
smejući se i plazeći jezike.
Njegova majka žestoko zavrte glavom, ali to ih je samo
razbesnelo. Čovek koji je stajao ispred kamiona poče da
trza kukovima napred-nazad, zbog čega se pojača smeh
druge dvojice.
„Polako ću se pomeriti", šaputala je njegova majka,
„praviću se da izlazim iz kamiona. Hoću da pružiš ruku i
okreneš ključ kad ti ja kažem.“
Znao je da mu je bilo rečeno nešto veoma važno. Da
joj je potreban. Uprkos njenoj izvežbanoj hladnoći,
mogao je da čuje metal u njenom glasu, gvožđe koje se
lomi kroz strah.
Nasmejala se tim muškarcima i, dok su oni slali
pokliče i dok su im se tela opuštala, laktom pomerila
menjač u ler. „Sad“, rekla je ravnim monotonim glasom, a
Džordž Harvi se ispružio i okrenuo ključeve. Kamion je
oživeo, začula se njegova stara hučeća mašina.
Lica muškaraca su se promenila, sa njih je nestajala
gramziva radost koja se, dok je ona ubacivala u rikverc,
preobratila u poglede nesigurnosti. Dala je gas i vrisnula:
„Na pod!“ Čula je kako telo jednog muškarca udara u
kamion, samo nekoliko stopa dalje od mesta gde je njen
sin ležao sklupčan. Jedno telo je grunulo na krov. Ležalo
je tamo za momenat, a onda je ona promenila pravac.
Doživeo je momenat prosvetljenja, shvatio je kako treba
živeti život: ne treba ga živeti kao dete, niti kao žena. Njih
dvoje je predstavljalo najgoru moguću kombinaciju.

Srce mu je divlje lupalo dok je gledao Lindzi kako beži

prema zovinom grmu, ali onda se iznenada smirio. To je
bila veština kojoj ga je naučila majka, a ne otac - da deluje
tek nakon što je došao do zaključka da će uslediti
najnepovoljniji mogući ishod. Video je da je Lindzi
uzimala svesku i da nedostaje jedna stranica u njegovom
bloku za crtanje. Nožem je rasekao torbu. Poneo je nož u
podrum i uvukao ga u kvadratnu rupu koju je probio u
podu. Sa metalne police je uzeo drangulije koje su
pripadale ženama, a koje je sačuvao. Uzeo je
pensilvanijski kamenčić sa moje narukvice, držao ga je u
ruci. Ostale stvari je držao na raširenoj maramici, a zatim
je spojio njena četiri ćoška, praveći zavežljaj. Uvukao je
ruku u rupu u podu i legao na stomak, gurajući ruku sve
do ramena. Pipao je, u drugoj ruci držeći zavežljaj, sve
dok nije pronašao zarđalo ispupčenje metalnog oslonca
koje su radnici zacementirali. Tu je obesio svoju trofejnu
torbicu, a onda je izvukao ruku i ustao. Tog leta je
zakopao knjigu soneta u šumama Veli Fordža, na tenane
se ratosiljavši dokaza, kao i uvek; sada je morao da se
nada i da dela brzo.
Prošlo je najviše pet minuta ispunjenih, moglo bi se
reći, šokom i ljutnjom. Proverio je da li je tu ono što bi svi
drugi smatrali vrednim stvarima - dugmad za manžete,
novac, alat. Ali znao je da više nema vremena za
gubljenje. Morao je da pozove policiju.
Penjao se gore. Hodao je brzo, izdisaji su mu bili
kratki, a kad se operator javio, on je doveo svoj glas u
normalu.
„Obili su mi stan. Treba mi policija“, rekao je,
planirajući uvod svoje verzije priče, računajući koliko
brzo bi mogao da pobegne i šta bi poneo sa sobom.

Kad je moj otac pozvao stanicu, tražio je Lena

Fenermana. Ali Fenerman nije bio tu. Otac je informisan
da su dva čoveka u uniformama već poslata da ispitaju
stvar. Kad im je gospodin Harvi otvorio vrata, zatekli su
čoveka koji je bio razočaran do suza i koji je, u svakom
pogledu, ako se izuzme izvestan odbojan stav koji su
policajci pripisivali prizoru čoveka koji je dozvolio sebi
da se rasplače, racionalno sudio o događajima.
Iako je informacija o crtežu koji je Lindzi uzela
preneta radio-stanicom, policajce je više od nje
impresioniralo pristajanje gospodina Harvija da mu
pretraže kuću. Izgledao je iskren u svojim simpatijama
prema porodici Salmon.
Policajcima je bilo neprijatno. Površno su pretresli
kuću, ne našavši ništa izuzev onoga što su smatrali
dokazom njegove izrazite usamljenosti, i sobe na drugom
spratu pune divnih kućica za lutke, gde su menjali teme
razgovora i raspitivali se koliko dugo pravi kućice.
Primetili su, rekli su kasnije, trenutnu i blagonaklonu
promenu u njegovom ponašanju. Otišao je u sobu i doneo
blok za crtanje, ne pominjući ukradeni crtež. Policija je
primetila njegovu narastajuću toplinu dok im je
pokazivao skice za kućice za lutke. Diskretno su postavili
sledeće pitanje.
„Gospodine“, reče policajac, „možemo vas odvesti u
stanicu radi daljeg ispitivanja, a imate i prava na
advokata, ali...“ Gospodin Harvi ga prekide. „Biću srećan
da ovde odgovorim na sva pitanja. Ja sam nepravedno
optužen, iako nemam želju da podižem tužbu protiv te
sirote devojčice.“
„Devojka koja vam je upala u stan“, poče drugi
policajac, „je uzela nešto. To je crtež kukuruzišta i jedne
konstrukcije smeštene u njemu...“
 Ovo je, policajci će reći detektivu Fenermanu, Harvija
odmah pogodilo, i to veoma žestoko. On je imao
objašnjenje koje se odlično uklapalo i u kojem oni nisu
videli ni trunku rizika - uglavnom stoga što ga uopšte
nisu smatrali ubicom.
„O, ta jadna devojčica", reče on. Stavio je prste na
svoje skupljene usne. Okrenuo se prema svom bloku za
crtanje i počeo da ga prelistava, sve dok nije došao do
crteža koji je bio veoma sličan onome koji je uzela Lindzi.
„Evo, to je crtež sličan ovome, zar ne?“ Policajci - koji
su sada bili publika - klimnuše glavama. „Pokušavao sam
da rasvetlim misteriju“, ispovedi se gospodin Harvi.
„Priznajem da sam bio opsednut celim tim užasom.
Mislim da su svi u susedstvu pokušavali da pronađu
način na koji je sve ovo moglo biti sprečeno. Zašto nismo
čuli ništa, zašto nismo videli ništa. Hoću da kažem,
devojčica je sigurno vrištala.“
„Evo“, reče on dvojici ljudi, pokazujući olovkom na
svoj crtež. „Oprostite mi, ali ja sam u svetu tih
konstrukcija, i kada sam čuo koliko je krvi bilo u
kukuruzištu i kada sam saznao da je pronađena ta
raskopana oblast, učinilo mi se da je možda...“ Pogledao
ih je, ispitujući njihove oči. Oba policajca su ga pratila.
Želeli su da ga prate. Nisu imali nikakav trag, nisu imali
telo, nisu imali nikakve dokaze. Možda ovaj čudni čovek
ima neku suvislu teoriju. „Pa, da je čovek koji je to učinio
sagradio nešto ispod zemlje, neku rupu, a onda sam,
priznajem, počeo da brinem i da detaljišem oko toga na
isti način kao što detaljišem sa kućicama za lutke, pa sam
dodao dimnjak, i policu, vidite, ja tako razmišljam."
Zastao je. „Imam dosta slobodnog vremena.“
 „Pa, ima li ta teorija osnova?“, upita jedan od dvojice
policajaca.
„Uistinu, oduvek sam pomišljao da je tamo bilo
nečega."
„Zašto nas niste pozvali?“
„Nisam hteo da ih podsećam na ćerku. Kad me je
detektiv Fenerman ispitivao, spomenuo sam mu da mi je
sumnjiv taj dečko Elis, a ispostavilo se da nisam bio u
pravu. Nisam hteo da se upetljavam sa svojim
amaterskim teorijama.“
Policajci su uz izvinjenje rekli da će sutra detektiv
Fenerman ponovo nazvati, verovatno želeći da pročešlja
istu stvar. Da vidi blok sa crtežima, da čuje tvrdnje
gospodina Harvija o kukuruzištu. Gospodin Harvi je sve
ovo prihvatio kao savestan građanin, bez obzira na to što
je ovog puta on bio žrtva. Policajci su se upoznali sa
činjenicom da je moja sestra provalila unutra kroz prozor
u podrumu i da je zatim iskočila kroz prozor spavaće
sobe. Raspravljali su o šteti, a gospodin Harvi je rekao da
će je nadoknaditi iz svog džepa, naglašavajući da je
svestan ogromnog bola koji se pre nekoliko meseci
ispoljio kroz ponašanje gospodina Salmona, dodajući da
se sada po svoj prilici ista stvar desila sa sestrom sirote
devojčice.

Posmatrala sam kako se šanse za hapšenje gospodina

Harvija smanjuju i kako to uslovljava kraj odnosa koji su
do tada vladali u mojoj porodici.
Nakon što je otišla u Nejtovu kuću da preuzme Baklija,
majka je otišla do govornice na putu 30. Dogovorila se sa
Lenom da se nađu u jednoj bučnoj radnji u tržnom centru
smeštenom pored bakalnice. On je odmah krenuo. Već je
bio na prilaznom putu kad je telefon u njegovoj kući
zazvonio, ali on ga nije čuo. Sedeo je u svojim kolima kao
u kakvoj kapsuli, mislio je na moju majku, razmišljao je o
tome koliko je sve ovo pogrešno, a onda o tome kako ne
može da joj kaže „ne“ iz razloga na kojima nije mogao da
se zadržava dovoljno dugo da bi ih analizirao ili ih se
odrekao.
Majka je kolima prešla malu razdaljinu od piljarnice
do tržnog centra i povela Baklija za ruku kroz staklena
vrata izdubljenog kruga u kojem su roditelji mogli da
ostave decu da se igraju.
Bakli je bio ushićen. „Krug! Smem li i ja?“, rekao je kad
je video drugare kako skaču sa penjalice i prevrću se
preko glave, padajući na gumeni pod.
„To ti se stvarno sviđa, dušo?“, upita ga ona.
„Molim te“, reče on.
Formulisala je to kao majčinski ustupak. „U redu“,
reče, a on ode prema toboganu od crvenog metala. „Budi
dobar“, viknula je za njim. Nikada mu još nije dozvolila da
se igra ovde bez nje.
Rekla je njegovo ime redaru koji je nadgledao krug za
igru, dodavši da će otići u kupovinu na donjem spratu,
pored Vanamejkera.
Dok je gospodin Harvi objašnjavao svoju teoriju o
mom ubistvu, moja majka je u lošoj radnji po imenu
Spensers osetila kako joj je neko očešao rame. Okrenula
se u iščekivanju, i ugledala leđa Lena Fenermana, koji je
izlazio iz radnje. Prolazeći pored maski koje svetle u
mraku, pored crnih plastičnih lopti, privezaka za ključeve
u obliku vilenjaka i velike lobanje koja se smeje, majka
krenu za njim.
On se nije okrenuo. Ona je nastavila da ide za njim,
najpre sa uzbuđenjem, a potom sa nemirom. Između
zvuka koraka bilo je dovoljno vremena za razmišljanje, a
ona nije želela da razmišlja.
Ona, najzad, vide kako on otključava bela, u zid
utopljena vrata koja do tada nije primetila.
Na osnovu zvukova koji su u tamni hodnik stizali
odozgo znala je da ju je Len doveo u unutrašnje
prostorije tržnog centra - u klimatizacione prostorije ili u
pumpnu stanicu. Nije je bilo briga. U tami je zamišljala
sebe unutar sopstvenog srca; ukaza joj se vizija uvećanog
crteža iz ordinacije njenog doktora i u isto vreme ona
ugleda mog oca u njegovom ogrtaču i crnim čarapama,
postavljenog na ivicu stola za pregled dok im doktor
govori o opasnostima kongestivne srčane mane.
Trenutak pre no što će se prepustiti očaju, zaplakati,
zateturati se u konfuziji, ona stiže do kraja hodnika.
Hodnik je vodio u prostranu, tri sprata visoku prostoriju
u kojoj je lupalo i zujalo i po kojoj su, navrat-nanos, bile
postavljene malene svetiljke, montirane na metalnim
rezervoarima i dobošima. Zastala je i očekivala da čuje
nešto drugo osim zaglušujućeg dobovanja vazduha koji je
bio usisavan iz tržnog centra i prečišćavan pre nego što
će ponovo biti ubačen. Ništa.
Ugledala sam Lena pre nje. Stojeći sam u gotovo.
potpunoj tami, posmatrao ju je na trenutak, prepoznajući
žudnju u njenom pogledu. Bilo mu je žao mog oca, moje
porodice, ali je propao kroz te oči. „Mogao bi da se
udavim u tim očima, Ebigejl", želeo je da joj kaže, ali znao
je da je to nedozvoljeno.
Majka je počela da pronalazi sve više i više oblika u
svetloj, zbrkanoj metalnoj mreži metala i na trenutak sam
mogla da osetim da joj ova prostorija postaje dovoljna, da
postaje strana teritorija koja može da je smiri. Bio je to
osećaj nedostupnosti. Da nije bilo Lenove ispružene ruke
i njegovih prstiju koji su ovlaš dodirivali njene prste,
možda bih mogla da je imam samo za sebe. U toj
prostoriji ona bi nakratko mogla da prestane da bude
gospođa Salmon.
Ali, on ju je dodirnuo i ona se okrenula. Ipak, nije
mogla da ga istinski pogleda. On je prihvatao ovo njeno
odsustvo.
Vrtela sam se u krug dok sam ovo gledala, držeći se za
klupu u baštenskoj kućici, dolazeći do vazduha. Ona
nikako ne može da zna, mislila sam, da, u trenutku dok
ona grabi Lena za kosu i dok je Len obujmljuje, privlačeći
je prema sebi, čovek koji me je ubio ispraća dvojicu
policajaca.
Osetila sam poljupce koji su padali na majčin vrat i
grudi poput malenih, lakih stopala miša, poput latica
nekog cveta. Pogubni i divni u isto vreme. Bili su to
šaptaji koji je odvlače od mene, od njene porodice, i od
tuge. Slušala je svoje telo.
Kad ju je Len uzeo za ruku i odmakao je od zida,
povukavši je u splet cevi gde je buka bila veća, gospodin
Harvi je počeo da pakuje svoje stvari; moj brat je sreo
devojčicu koja je vrtela obruč; moja sestra i Semjuel su
ležali jedno pored drugog na njenom krevetu, odeveni i
nervozni; moja baba je u praznoj trpezariji iskapila tri
čašice. Moj otac je gledao u telefon.
Majka se pohlepno uhvatila za Lenov kaput i košulju.
On ju je posmatrao kako se skida, kako povlači svoj
džemper, rolku, preko glave, skida suknju i ostaje u
gaćicama i grudnjaku. Zurio je u nju.
Semjuel je poljubio moju sestru u vrat. Ona je mirisala
na sapun i na Bajerov antiseptik, a on je želeo, čak i tada,
da zauvek ostane s njom.
Len se spremao nešto da kaže; mogla sam da vidim da
je majka primetila njegove usne baš kad su se razdvojile.
Ona je zatvorila oči i komandovala svetu da ućuti -
vrišteći reči u svojoj glavi. Ponovo je otvorila oči i
pogledala ga. On je ćutao, sa usnama koje se nisu
pomerale. Ona je skinula grudnjak preko glave; skinula je
i gaćice. Majka je imala telo kakvo ja nikada neću imati.
Imala je kožu boje mesečine i okeanske oči. Bila je
ispijena, izgubljena, raskalašna.
Gospodin Harvi je poslednji put napustio svoju kuću,
dok je majci ispunjena najveća privremena želja. Da u
milosrdnom brakolomstvu nađe izlaz iz svog uništenog
srca.
 Šesnaest

Na godišnjicu moje smrti doktor Sing je pozvao da

kaže da neće stići kući na večeru. Ali Ruana će raditi svoje
vežbe bez obzira na sve. Ako, dok se istezala na tepihu u
jedinoj toploj tački koja se, činilo se, zadržava u kući
tokom zime, nije mogla a da se u svesti neprestano ne
vraća muževljevim odsutnostima, onda bi dopustila da je
one satru, sve dok njeno telo ne bi počelo da je moli da
pusti muža na miru i da se usredsredi - dok se naginjala
napred, sa rukama ispruženim prema stopalima - da se
kreće, da ućutka svoj mozak i da zaboravi sve izuzev male
i prijatne žudnje mišića koji se istežu i tela koje se savija.
Dosežući skoro do poda, prozor u trpezariji je bio
prekinut metalnom podnom daskom ispod koje su se
nalazile instalacije za grejanje, koje Ruana nije volela da
uključuje, jer su je zvuci koje je ono proizvodilo
uznemiravali. Prazna hranilica za ptice se ljuljuškala na
grani.
Istezala se sve dok joj nije postalo toplo, a onda je
zaboravila sebe, i kuća u kojoj je stajala odroni se sa
njenog tela. Nestadoše njene godine. I njen sin. Ali, još
uvek je prema njoj puzila figura njenog muža. Imala je
neko predosećanje. Nije verovala da je uzrok njegovom
sve kasnijem dolaženju kući neka žena, čak ni neka
studentkinja koja ga je obožavala. O tome je znala dosta,
jer je imala iskustva; bilo je to davno, prekinula je vezu,
nakon što ju je neko povredio. Sve se svodilo na ambicije.
 Začula je zvukove. Holidej je lajao dve ulice dalje, pas
Gilbertovih mu je odgovarao, a Rej se penjao na sprat. U
sledećem momentu je, hvala bogu, usledila erupcija
grupe Džetro Tal koja je sve ućutkala.
Vodila je računa o svom zdravlju, izuzimajući
povremene cigarete koje je pušila uz najveću moguću
tajnost, kako se Rej ne bi okrenuo ovom poroku. Mnoge
žene u susedstvu su komentarisale njen dobar izgled, a
neke su je pitale za savet, iako je na ta pitanja gledala kao
na njihov način da komuniciraju sa usamljenom
komšinicom rođenom u stranoj zemlji. Ali dok je sedela u
Sukhasana6 pozi i dok joj se dah usporavao do dubokog
ritma, nije mogla da se potpuno oslobodi i prepusti. Bila
je opsednuta pitanjem šta će raditi dok Rej odrasta, a
njen muž sve duže i duže ostaje na poslu, i ono joj se
uvlačilo u stopalo, puzalo uz list noge, sve do kolena, a
potom joj se penjalo u krilo.
Zazvonilo je zvono.
Ruana je bila srećna, zvono je predstavljalo spas, i
iako je ona bila neko za koga je red bio oblik meditacije,
skočila je, obavila oko struka šal koji je visio na naslonu
stolice i, uz Rejovu muziku koja je nadirala sa sprata,
došla do vrata. Za momenat je pomislila da bi ovo mogao
biti neko od suseda. Sused koji se žali na glasnu muziku i
ona, u crvenim hulahopkama i šalu.
Rut je stajala na stepenicama pred kućom, držeći
torbu sa bakalukom.
„Zdravo“, reče Ruana. „Šta želiš?“
„Došla sam kod Reja.“
6
Sukhasana – jedan od joga položaja (prim.prev.)
 „Uđi.“
Sve vreme su morali da viču, uz svu tu muziku koja je
dopirala sa sprata. Rut je ušla u glavni hodnik.
„Popni se gore“, viknu Ruana, pokazujući na stepenice.
Gledala sam kako Ruana opaža Rutin vrećasti
kombinezon, džemper sa rolkragnom i đubretarac. Mogla
bih da počnem sa njom, mislila je Ruana.

Stojeći u piljarnici sa svojom majkom, Rut je među

papirnim tanjirima i plastičnim viljuškama i kašikama
videla sveće. Tog dana u školi je bila akutno svesna koji je
dan i, iako se ono što je radila - ležala u krevetu čitajući
Zvonasti ćup, pomogla majci da počisti ono što je njen
otac uporno zvao šupom za alat a što je ona smatrala
šupom za poeziju, i otrčala do piljarnice - nije sastojalo od
nečega što bi obeležilo godišnjicu moje smrti, bila je
odlučna u nameri da učini nešto.
Istog trenutka kad je videla sveće znala je da će otići
kod Reja i pitati ga da pođe s njom. Deca u školi su ih
zbog njihovih sastanaka u krugu za bacanje kugle
smatrali parom, uprkos svih dokaza koji su upućivali na
suprotno. Rut je mogla da do mile volje crta nage ženske
aktove, da nosi marame, da piše sastave o Dženis Džoplin
i da odbija da brije noge i pazuha. U očima društva iz
razreda u Ferfaksu, ona je ostala čudna devojka koju su
zatekli kako LJ-U-B-I jednog čudnog dečka.
Ono što niko nije razumeo - a oni to nisu mogli da
saopšte nikome - jeste to da je u pitanju bio eksperiment
koji se odvijao između njih dvoje. Rej je poljubio samo
mene, a Rut nikada nikoga nije poljubila, pa su,
ujedinjeni, odlučili da se poljube i da vide šta će se desiti.
„Ne osećam ništa“, rekla je Rut kasnije, dok su ležali u
javorovom lišću pod drvetom iza parkirališta za
nastavnike.
„Ni ja ne osećam ništa“, priznao je Rej.
„Jesi li osetio nešto kad si poljubio Suzi?“
„Da.“
„Šta?“
„Poželeo sam da se još ljubim. Te noći sam sanjao
kako je ponovo ljubim i pitao sam se da li i ona oseća
isto.“
„A seks?“
„Tako daleko još nisam stigao“, reče Rej. „Sad sam
poljubio tebe i osećaj nije isti.“
„Mogli bismo da se trudimo i dalje“, reče Rut. „Ja sam
za ukoliko ne ispričaš nikome.“
„Mislio sam da ti se sviđaju devojke“, reče Rej.
„Evo, da se dogovorimo", reče Rut. „Možeš da se
pretvaraš da sam ja Suzi, a i ja ću se pretvarati da sam
ona.“
„Ti si potpuno sjebana“, reče Rej, smešeći se.
„Hoćeš li da kažeš da ne želiš“, zadirkivala ga je Rut.
„Pokaži mi ponovo svoje crteže."
„Možda sam sjebana“, reče Rut, izvlačeći svoj blok za
crtanje iz torbe - sada je on bio pun golih aktova koje je
ona precrtala iz Plejboja, menjajući veličinu pojedinih
detalja, i dodajući dlačice i bore tamo gde su one retuš-
tehnikom uklonjene sa fotografija - „ali bar nisam
perverznjak koji crta drvenim ugljenom.“

Kad je Rut ušla u Rejovu sobu, on je igrao. Nosio je

naočare, koje je u školi pokušavao da izbegne, jer su bile
glomazne; njegov otac se odlučivao samo za najjeftinije
modele sa teško lomljivim ramom. Na sebi je imao
vrećaste, zamazane farmerke i majicu kratkih rukava u
kojoj je, pomislila je Rut, a ja sam to znala, spavao.
Prestao je da igra čim ju je video kako stoji u
dovratku, sa torbom za bakaluk u rukama. Odmah je
posegnuo za naočarima, a zatim joj je, ne znajući šta da
radi, mahnuo njima i rekao: „Zdravo.“
„Možeš li da smanjiš?“, viknula je Rut.
„Naravno!“
Kad je buka prestala, u ušima joj je zazvonilo na
trenutak, i u tom trenutku je videla kako nešto treperi u
Rejovim očima.
Sada je on stajao na drugom kraju sobe, između njih je
stajao krevet, gde su se nalazili izgužvani čaršavi; iznad je
visio crtež na kojem sam se nalazila ja, Rut ga je nacrtala
po sećanju.
„Okačio si ga“, reče Rut.
„Mislim da je stvarno dobar „To mislimo ti, ja i niko
više.“
„Moja mama misli da je dobar.“
„Ona je tako žestoka, Rej“, reče Rut, spuštajući torbu.
„Nije čudo što si tako šašav.“
„Šta je u toj torbi?“
 „Sveće“, reče Rut. „Kupila sam ih u piljarnici. Danas je
šesti decembar."
„Znam.“
„Pomislila sam da bismo mogli da odemo do
kukuruzišta, da ih zapalimo. Da se oprostimo “
„Koliko puta treba da se opraštamo?“
„To je bila moja ideja“, reče Rut. „Ići ću sama.“
„Ne“, reče Rej. „Idem i ja.“
Rut je sedela u svojoj jakni i kombinezonu, čekajući ga
da promeni košulju. Posmatrala je njegova leđa,
razmišljala je o njegovoj mršavosti, ali i o tome kako na
njegovim rukama iskaču mišići, baš onako kako treba,
razmišljala je o njegovoj koži, koja, baš kao i koža njegove
majke, ima mnogo privlačniju boju nego njena koža.
„Možemo malo da se ljubimo ako želiš.“
On se okrenuo, nasmejan. Ovi eksperimenti su počeli
da mu se sviđaju. Nije više mislio na mene - iako to nije
mogao da saopšti Rut.
Sviđalo mu se to što ona psuje i mrzi školu. Sviđalo
mu se to što je ona pametna i što se uporno pretvara da
ne obraća pažnju na činjenicu da je njegov otac doktor
(iako on nije pravi doktor, kako je ona naglasila), a da
njen otac izbacuje stvari iz starih kuća, niti na okolnost da
Singovi u svojoj kući imaju gomile i gomile knjiga, dok
ona očajnički žudi za njima.
Seo je na krevet, pored nje.
„Hoćeš li da skineš đubretarac?“
Skinula ga je.
 I tako je na godišnjicu moje smrti Rej gnječio Rut, njih
dvoje su se ljubili, i ona ga je u jednom trenutku
pogledala. „Sranje!“, rekla je. „Mislim da osećam nešto.“

Kad su Rej i Rut stigli u kukuruzište, ćutali su i on ju je

držao za ruku. Nije znao da li to čini zato što njih svoje
zajedno istražuju moju smrt ili zato što mu se ona sviđa.
U njenom mozgu je besnela oluja, napustila ju je njena
uobičajena pronicljivost.
Onda je videla da nije jedina koja misli na mene. Hal i
Semjuel Hekler su, okrenuti leđima, stajali u kukuruzištu
sa rukama u džepovima. Rut je spazila žute narcise na
zemlji.
„Jeste li ih vi doneli?“, upita Rut Semjuela.
„Ne“, reče Hal, odgovarajući umesto svog brata. „Bili
su ovde kad smo došli.“
Gospođa Sted je posmatrala iz sobe svog sina. Odlučila
je da obuče kaput i da prošeta do kukuruzišta. Da li je
njeno mesto ovde? - o tome nije ni želela da razmišlja.
Grejs Tarking je šetala po bloku kad je ugledala
gospođu Sted kako izlazi iz kuće noseći mlečiku.
Nakratko su popričale na ulici. Grejs je rekla da će otići
kući, ali da će im se kasnije pridružiti.
Grejs je najpre pozvala svog momka, koji je živeo u
blizini, u nešto bogatijoj oblasti, a zatim Gilbertove. Oni se
još nisu bili oporavili od čudne uloge koju su odigrali u
mojoj smrti - njihov verni labrador je pronašao prvi
dokaz. Grejs se ponudila kao pratnja, pošto su oni bili
stariji ljudi i bazanje kroz travnjake suseda i prolazak
preko džombastog kukuruzišta će predstavljati izazov za
njih, ali da, gospodin Gilbert je rekao da želi da dođe. To
im je potrebno, reče on Grejs Tarking, posebno je
potrebno njegovoj ženi - iako sam mogla da vidim koliko
je slomljen. Oduvek je skrivao svoj bol pažljivošću prema
svojoj ženi. Iako su jedno kratko vreme razmišljali o
mogućnosti da nekome poklone psa, on je i njoj i njemu
predstavljao preveliku utehu.
Gospodin Gilbert se pitao da li Rej, koji im je pomagao
oko raznih kućnih poslova i koji je tako sladak dečko
koga su ni krivog ni dužnog optužili, zna, pa je pozvao
Singove. Ruana je rekla da misli da se njen sin već nalazi
tamo, ali da će i sama doći.
Lindzi je, gledajući kroz prozor, spazila Grejs Tarking
kako ide ruku pod ruku sa gospođom Gilbert i Grejsinog
momka kako pridržava gospodina Gilberta; njih četvoro
je išlo preko travnjaka O’Dvajerovih.
„Mama, nešto se dešava u kukuruzištu", rekla je.
Majka je čitala Molijera, koga je tako intenzivno
proučavala na koledžu, ali s kojim se od tada nije
susretala. Pored nje su se nalazile knjige na osnovu kojih
bi je čovek mogao okarakterisati kao avangardnog
studenta: Sartr, Kolet, Prust, Flober. Uzela ih je sa police u
svojoj sobi i obećala sebi da će ih te godine ponovo
pročitati.
„Nisam zainteresovana", rekla je, „ali sam sigurna da
će se tvoj otac zanimati za to kad stigne kući. Zašto ne
odeš gore, da se malo igraš sa bratom.“
Moja sestra je nedeljama lebdela između svojih
dužnosti, povlađujući majci, bez obzira na signale koje je
ona odašiljala. Postojalo je nešto na naličju te ledene
površine. Lindzi je bila sigurna u to. Ostala je uz majku,
stojeći pored njene stolice i posmatrajući naše susede
kroz prozor.

Pao je mrak i sveće posetilaca su osvetlile

kukuruzište. Činilo mi se da došli su svi koje sam ikada
poznavala, svi sa kojima sam sedela u učionici od
obdaništa do osmog razreda. Gospodin Boti je video da se
nešto dešava kad je, posle pripreme za eksperiment koji
objašnjava životinjsko varenje, stigao kući. Prošetao je i,
kad je shvatio o čemu je reč, vratio se u školu i
telefonirao. Postojala je jedna sekretarica koja je bila
potresena mojom smrću. Došla je sa svojim sinom. Došli
su i neki nastavnici koji nisu prisustvovali zvaničnoj
školskoj komemoraciji.
Na Dan zahvalnosti su glasine o mogućoj krivici
gospodina Harvija počele da kruže komšilukom. Sledećeg
popodneva to je bila tema svih razgovora suseda - da li je
moguće? Da li je taj čudni čovek koji živi tako mimo
mogao da ubije Suzi Salmon? Ali, niko se nije usudio da se
približi mojoj porodici kako bi saznao detalje. Pitali su
rođake prijatelja i roditelja dečaka koji su kosili njihove
travnjake da li znaju nešto. Svi koji bi mogli znati šta radi
policija su tokom prošle nedelje ispitani, pa je ova moja
komemoracija bila način da se obeleži sećanje na mene,
ali i način da susedi umire jedan drugog. Ubica je živeo
među njima, kupovao kolačiće od njihovih ćerki i
pretplaćivao se na časopise kod njihovih sinova.
Na mom nebu ja sam žamorila od toplote i energije,
dok je sve više i više ljudi pristizalo u kukuruzište;
zapalili su sveće i počeli da pevuše tihu pesmu nalik na
pogrebnu odu, koja je gospodinu O’Dvajeru prizvala
sećanja na njegovog dedu iz Dablina. Mojim susedima u
početku nije išlo, ali sekretarica iz škole se držala
gospodina O’Dvajera čiji je glas bio u prvom planu, pa mu
je ona priključila svoj manje melodičan. Ruana Sing je
ukrućeno stajala izvan kruga, daleko od svog sina. Doktor
Sing je zvao da kaže da će prespavati u kancelariji. Ali
ostali očevi, koji su se vraćali iz svojih kancelarija bi
parkirali svoja kola na prilaznim putevima, izašli i krenuli
za susedima. Kako mogu da izdržavaju porodicu i da u
isto vreme budu sigurni da su njihova deca bezbedna?
Kao grupa su naučili da je to nemoguće postići, bez obzira
na sva pravila koja su uspostavili. Ono što se desilo meni
moglo se desiti svakome.
Niko nas nije pozvao telefonom. Moja porodica nije
bila uznemiravana. Neprobojna barijera koja je
okruživala krov od šindre, drvljanik, prilazni put, ogradu
bila je poput sloja čistog leda koja je okruživala stabla
kad bi se, nakon što bi pala kiša, temperatura spustila
ispod nule. Naša kuća je izgledala isto kao i svaka druga u
bloku, ali nije bila ista. Ubistvo je izgradilo krvava crvena
vrata; sa njihove druge strane se nalazilo sve ono što niko
nije mogao da shvati.

Kad se nebo išaralo ružičastom bojom, Lindzi je

shvatila šta se dešava. Majka nijednom nije podigla oči sa
svoje knjige.
„Prave ceremoniju u znak sećanja na Suzi“, reče
Lindzi. „Slušaj.“ Otvorila je prozor. Unutra su ušli hladan
decembarski vazduh i daleki zvuk pesme.
 Majka je upotrebila svu svoju energiju. „Održali smo
komemoraciju“, reče. „Za mene je to završeno.“
„Šta je završeno?“
Laktovi moje majke su se nalazili na priručjima žute
stolice. Malo se nagnula napred i njeno lice se preselilo u
senku, pa je Lindzi bilo teško da razazna grimasu na
njenom licu. „Ne verujem da nas ona tamo čeka. Ne
mislim da je paljenje sveća i sve što se tamo dešava
odavanje počasti. Postoje drugi načini da se oda počast.“
„Koji su to drugi načini?“, upita Lindzi. Sela je
prekrštenih nogu na ćilim ispred majke, koja je sedela u
svojoj stolici, prstom obeležavajući mesto na kojem je
stala u Molijerovoj knjizi.
„Želim da budem nešto više od majke.“
Lindzi je pomislila kako može ovo da razume. I ona je
želela da bude nešto više od devojčice.
Majka stavi Molijerovu knjigu na stočić i kliznu
napred, spustivši se na ćilim. Ovo me je zapanjilo. Majka
nije sedela na podu, ona je sedela za stolom za plaćanje
računa, ili na stolicama, ili ponekad na kauču, dok bi
Holidej ležao sklupčan pored nje.
Uzela je sestru za ruku.
„Hoćeš li nas napustiti?“, upita Lindzi.
Majka poče da se klati. Kako je mogla da kaže ono što
već zna? Umesto toga je slagala. „Obećavam da vas neću
napustiti.“
Najviše od svega je želela da ponovo bude slobodna,
da slaže porcelan u Vanamejkeru, da od menadžera
sakrije Vedžvudovu šoljicu sa ručicom koju je slomila, da
sanja da živi u Parizu kao de Bovoar i Sartr i da krene
kući smejući se u sebi tom glupavom Džeku Salmonu, koji
je bio sladak, iako je mrzeo dim. Kafei u Parizu su bili
puni cigareta, to mu je rekla, i on je izgledao
impresioniran. Krajem tog leta, kad ga je pozvala da dođe
kod nje, i kada su i ona i on prvi put vodili ljubav, ona je
zapalila cigaretu, pa je on rekao da će i on uzeti jednu, iz
zezanja. Onda mu je dodala oštećeni plavi porcelan da ga
upotrebi kao pepeljaru, i upotrebila sve svoje omiljene
reči da ulepša priču o lomljenju Vedžvudove šoljice koju
je sakrila u kaput i koja je sada deo domaćinstva.
„Dođi ovamo, dušo“, reče majka, i Lindzi je došla.
Naslonila je leđa na majčine grudi, i majka ju je ljuljala na
ćilimu. „Dobro ti ide, Lindzi; održavaš tvog oca u životu.“
Tada su začuli zvuk njegovih kola.
Lindzi je dozvolila da bude zagrljena, dok je majka
mislila o Ruani Sing koja stoji iza kuće i puši. Slatki miris
„Danhil“ cigareta je otplovio na stazu i odveo majku
daleko. Momak kojeg je imala pre nego što je upoznala
oca je voleo „Goloaz“. On je bio pretenciozni fićfirić, ali je
isto tako bio ah-tako-ozbiljan na način koji je i njoj
dozvoljavao da bude ah-tako-ozbiljna.
„Mama, vidiš li sveće?“, upita Lindzi koja je zurila kroz
prozor.
„Idi kod oca“, reče majka.

Moja sestra je zatekla oca kako u blatnjavoj sobi kači

svoje ključeve i kaput. Da, otići će, rekao je. Naravno da će
otići.
„Tata!“ Moj brat je pozvao sa drugog sprata, a moja
sestra i otac krenuše ka njemu.
 „Ti si na potezu“, reče otac dok ga je Bakli napao, kao
u hokeju.
„Dosta sam ga štitila“, reče Lindzi. „Nije pravedno da
ga isključujemo iz svega ovoga. Suzi je umrla. On to zna.“
Moj brat je zurio u nju.
„Napravljena je žurka u Suzinu čast“, reče Lindzi. „Ja i
tata te vodimo.“
„Jel’ mama bolesna?“, upita Bakli.
Lindzi nije htela da ga laže, osećala je da je to tačan
opis onoga što je i sama znala.
„Da.“
Lindzi se dogovorila da se nađe sa ocem na donjem
spratu i odvela Baklija u njegovu sobu da ga presvuče.
„Ja je viđam, znaš“, reče Bakli, a Lindzi ga pogleda.
„Ona dolazi i priča sa mnom, i provodi vreme sa
mnom dok si ti na fudbalu.“
Lindzi nije znala šta da kaže, ali ga je zgrabila i zagrlila
ga, isto onako kao što je često grlila Holideja.
„Ti si poseban dečko“, rekla je mom bratu. „Uvek ću
biti uz tebe, ma šta se dešavalo.“
Otac je polako silazio niz stepenice, levom rukom
stežući drveno priručje, dok nije stigao do poda od
kamenih ploča.
Bučno se približio. Majka je uzela Molijerovu knjigu i
otišla u trpezariju, gde on nije mogao da je vidi. Čitala je
knjigu, stojeći u ćošku trpezarije i krijući se od svoje
porodice. Čekala je da se vrata glavnog ulaza otvore i
zatvore.
 Moji susedi i nastavnici, prijatelji i porodica kružili su
unutar nasumično odabranog mesta koje nije bilo daleko
od mesta na kojem sam bila ubijena. Kad su izašli napolje,
otac, sestra i brat su ponovo začuli pevanje. Sve u ocu je
stremilo toplini i svetlosti. Žestoko je želeo da ostanem u
svesti i srcima svih ljudi. Dok sam posmatrala jedna stvar
mi je bila jasna: skoro svi su se opraštali od mene.
Postajala sam jedna od mnogobrojnih izgubljenih
devojčica. Oni će se vratiti kućama i ostaviti me na miru,
postaću pismo iz prošlosti koje niko nikad neće ponovo
otvoriti ili pročitati. Mogla sam da im kažem „zbogom“,
da im poželim sve najbolje, da ih blagosiljam zbog
njihovih dobrih misli. Rukovanje na ulici, ispuštena stvar
koja će potom biti podignuta i vraćena, ili prijateljsko
mahanje sa udaljenog prozora, momenat kad se oči
zabravljuju preko sećanja na jedno dete.
Rut je prva videla tri člana moje porodice i povukla
Reja za rukav. „Idi, pomozi mu“, šapnula je. A Rej, koji je
sreo mog oca prvog dana njegovog dugog nastojanja da
pronađe mog ubicu, priđe korak napred. Došao je i
Semjuel. Kao neki mladi pastori, njih dvojica priključiše
mog oca, sestru i brata grupi, koja im napravi prostora i
ućuta.
Otac nije izlazio iz kuće osim kad je kolima išao i
vraćao se s posla, i kad je sedeo u dvorištu, niti se viđao
sa komšijama. Sada ih je gledao, jednog po jednog,
shvatajući da ga vole ljudi koje on i ne prepoznaje.
Njegovo srce se ispuni, ponovo ga obli toplina kakvu nije
osetio jako dugo - izuzimajući malene zaboravljene
trenutke sa Baklijem, te slučajne momente ljubavi prema
sinu.
 Pogledao je gospodina O’Dvajera. „Sten“, reče, „Suzi je
leti često stajala na prozoru i slušala te kako pevaš u
dvorištu. Hoćeš li da nam pevaš?“
U nekoj vrsti milošte do koje dolazi veoma retko, ali
ne onda kada je najviše želiš - milošte namenjene
spasavanju voljene osobe od umiranja - glas gospodina
O’Dvajera zadrhta na prvoj noti, a onda on zapeva glasno,
čisto, divno.
Svi se priključiše.

Sećala sam se tih letnjih noći o kojima je pričao otac.

Bila je potrebna cela večnost da padne mrak, a ja bih se
tada uvek ponadala da će zahladneti. Ponekad bih, stojeći
kraj otvorenog prozora u glavnom hodniku, osetila
povetarac, a u tom povetarcu se nalazila muzika koja je
dolazila iz kuće O’Dvajerovih. Dok sam slušala kako
gospodin O’Dvajer peva sve irske balade koje je ikada
naučio, povetarac bi zamirisao na zemlju i vazduh, uz
mahovinastu aromu koja je značila samo jedno: sprema
se pljusak.
Tada bi usledila divna privremena tišina, Lindzi bi
sedela u sobi na starom kauču učeći, otac je sedeo u
svojoj jazbini čitajući, a majka je u prizemlju vezla
goblene ili prala veš.
Volela sam da se presvučem u pamučnu spavaćicu i da
izađem na zadnji trem gde su krupne kapi kiše počinjale
da udaraju o krov, povetarci su nadirali na tendu sa svih
strana, terajući moju spavaćicu da leprša. Bilo je toplo i
divno, došla bi munja, a nekoliko momenata kasnije i
grom.
 Majka je stajala ispred otvorenih vrata trema i nakon
što bi izgovorila svoje standardno upozorenje: „Crći ćeš
od zime“, zaćutala bi. Zajedno bismo slušale kako se kiša
sliva, začule bismo udar groma i mirisale zemlju koja se
podizala da nas pozdravi.
„Deluješ nepobedivo", rekla je majka jedne večeri.
Volela sam ta vremena, kada se činilo da osećamo iste
stvari. Okrenula sam se prema njoj, uvila se u spavaćicu i
rekla:
„I jesam nepobediva."
 Fotografije

Roditelji su mi kupili fotoaparat, pa sam napravila

veliki broj porodičnih slika. Taj broj je bio toliko veliki da
me je otac terao da odlučim koje ću filmove da razvijem.
Moja opsesija me je dovela dotle da sam čuvala dve kutije
u svom ormanu. „Filmovi koje treba poslati na razvijanje"
i „Filmovi koje treba čuvati“. Bila je to, kako je primetila
moja majka, jedini nagoveštaj mojih organizacionih
sklonosti.
Volela sam način na koji su ispaljeni blicevi „Kodak
Instamatika“ obeleževali trenutak koji je upravo prošao,
trenutak koji je zauvek iščezao, ali će biti sačuvan na slici.
Kad bih ispucala blic, uzela bih lampicu i prebacivala je iz
ruke u ruku dok se ne bi ohladila. Prekinuta vlakna blica
bi dobila boju istopljenog plavog mermera, a ponekad bi
tanko staklo bilo prekriveno crnim slojem gara.
Spasavala bih trenutak koristeći aparat; bila sam
pronašla način da zaustavim vreme i da ga sačuvam. Taj
prizor sam posedovala, niko nije mogao da mi ga uzme.

Jedne letnje večeri 1975, majka se okrenula prema

ocu i rekla:
„Da li si nekada vodio ljubav u okeanu?“
On je rekao: „Ne.“
„Nisam ni ja“, reče majka. „Hajde da se pretvaramo da
se nalazimo u okeanu, da ja sada odlazim i da se možda
nikada više nećemo videti.“
Sutradan je otišla u očevu brvnaru u Nju Hempšajru.
 Istog tog leta Lindzi, Bakli ili otac bi otvorili glavna
vrata i zatekli kaserolu ili kolač na stepenicama pred
kućom. Ponekad i pitu od jabuka - otac je nju najviše
voleo. Ukus je bio nepredvidiv. Kaserole koje je pravila
gospođa Sted su bile užasne. Kolači koje je mesila
gospođa Gilbert su bili previše sočni, ali podnošljivi.
Ruanine pite od jabuka: raj na Zemlji.
Za tih dugih noći nakon majčinog odlaska, otac bi
pokušao da se opusti ponovo čitajući pasuse koje je Meri
Čestnat pisala svom mužu za vreme građanskog rata.
Pokušavao je da se oslobodi bilo kakve krivice, bilo kakve
nade, ali to je bilo nemoguće. Jednom je uspeo da se
nakratko nasmeši.
„Ruana Sing pravi strašnu pitu od jabuka“, zapisao je u
svoju svesku.

Jednog jesenjeg popodneva je podigao telefonsku

slušalicu i začuo baku Lin.
„Džek“, rekla je moja baba, „razmišljam da dođem da
živim s vama.“
Otac je ćutao, telefonska linija je bila izrešetana
oklevanjem.
„Pokušala bih da budem pri ruci tebi i deci. Dosta sam
se batrgala u ovom mauzoleju.“
„Lin, upravo sve počinjemo iznova“, promucao je on. S
druge strane, nije mogao da se zauvek uzda u Nejtovu
majku koja čuva Baklija. Četiri meseca nakon što je majka
otišla, njena privremena odsutnost je počinjala da
poprima oblik stalne situacije.
 Baba je insistirala. Gledala sam kako se bori sa
vodkom u svojoj čašici. „Nastaviću da pijem do“ - ovde je
dobro razmislila - „do pet sati i“, rekla je, „k vragu, sasvim
ću prestati ako smatraš da je to neophodno.“
„Znaš li šta pričaš?“
Baba je osetila pročišćenje koja se protezalo od ruke u
kojoj je držala telefon pa do stopala zarobljenog u cipeli.
„Znam. Mislim da znam.“
Čim je spustio slušalicu, dopustio je sebi da se zapita:
Gde ćemo da je smestimo?
To je bila očigledna, sveopšta dilema.

U decembru 1975. je prošlo godinu dana otkako je

gospodin Harvi spakovao svoje torbe, ali od njega nije
bilo ni traga ni glasa. Neko vreme su vlasnici prodavnica
na svojim prozorima držali nalepljen škrabavi crtež na
kojem se on nalazio. Lindzi i Semjuel su šetali kroz
komšiluk ili su visili u Halovoj radionici za motorcikle.
Ona nije htela da odlazi u restoran u koji su odlazili ostali
klinci. Vlasnik restorana je bio čovek koji je vodio računa
o redu i zakonu. Dvaput je uvećao crtež na kojem se
nalazio Džordž Harvi i zalepio ga na glavni ulaz. Rado je
svakoj mušteriji koja bi se raspitivala otkrivao jezive
detalje - devojčica, kukuruzište, nađen samo lakat.
Na kraju je Lindzi zamolila Hala da je odveze u
policijsku stanicu. Želela je da sazna šta oni zapravo rade.
Pozdravili su se sa Semjuelom u radionici i Hal ju je
odvezao u vlažni decembarski sneg.
S početka je Lindzina mladost i namera bila dočekana
nevoljno u policiji. Kako je sve više njih uviđalo ko je ona,
tako su joj pridavali sve veći i veći značaj. Eto te devojke,
usredsređene, lude petnaestogodišnjakinje. Njene grudi
su bile savršene male kupice, noge su joj bile krive i to joj
je davalo pomalo nezgrapan izgled, oči su joj ličile na
kremen i na latice cveta.
Dok su Lindzi i Hal čekali na drvenoj klupi ispred
kapetanove kancelarije, ona shvati da je u toj prostoriji
prepoznala nešto. Nešto na stolu detektiva Fenermana;
zbog svoje boje to je odudaralo od ostalog nameštaja u
sobi. Kineski crvena, tako je tu boju zvala njena majka,
oštrije crvena od boje ruže, boja klasičnog crvenog
karmina kakva se retko nalazi u prirodi. Naša majka je
bila ponosna zbog svoje sposobnosti da nosi kinesko
crveno, naglašavajući svaki put kad bi obavijala jednu od
svojih marama oko vrata da se tu boju ne usuđuje da nosi
čak ni baka Lin.
„Hal“, reče ona; svaki mišić joj se zatezao dok je zurila
u veoma poznat predmet na Fenermanovom stolu.
„Da.“
„Vidiš li onu crvenu maramu?"
„Da.“
„Možeš li da odeš da je uzmeš?“
Kad ju je Hal pogledao, ona je rekla: „Mislim da je to
marama moje majke.“
Kad je Hal ustao da je donese, Len je ušao u prostoriju.
Kucnuo ju je po ramenu, a onda je shvatio šta Hal čini.
Lindzi i detektiv Fenerman su gledali jedno u drugo.
„Otkud kod vas marama moje majke?“
Oklevao je. „Mora da ju je zaboravila u mojim kolima."
 Lindzi je ustala i okrenula se prema njemu. Pogled joj
je bio čist, hitala je ka najgorim vestima. „Šta je ona
tražila u vašim kolima?“
„Zdravo, Hal“, reče Len.
Hal je držao maramu u ruci. Lindzi ju je zgrabila, u
glasu joj se pojavila ljutnja. „Otkud kod vas marama moje
majke?“
Iako je Len bio detektiv, Hal je odmah video - to se
razvuklo nad njom kao duga - shvatila je. Ista stvar se
dešavala na času algebre ili na engleskom kad bi moja
sestra prva izračunala vrednost promenljive x ili bi
pokazala rešenje zagonetke svojim drugarima. Hal je
stavio ruku na Lindzino rame, želeći da je izvede napolje.
„Treba da krenemo“, rekao je.
Kasnije je plakala u neverici, u šupi iza radnje za
motorcikle.

Kad je moj brat napunio sedam godina, napravio mi je

tvrđavu. Stalno smo pričali o tome kako ćemo je zajedno
napraviti, a otac nije mogao da se prihvati tog zadatka.
Previše ga je podsećao na gradnju šatora sa gospodinom
Harvijem, koji je nestao.
U kuću gospodina Harvija se doselila porodica sa pet
devojčica. Smeh je putovao u očevu radnu sobu iz bazena
koji su napunili u proleće one godine kad je Džordž Harvi
pobegao. Zvuk devojčica - devojčica koje će biti
pošteđene.
Okrutnost tog zvuka bila je poput stakla koje se lomi u
očevim ušima. U leto 1976, kad je majka bila otišla, on bi
zatvarao prozor svoje jazbine čak i za najtoplijih večeri,
kako bi izbegao taj zvuk. Posmatrao je svog usamljenog
dečaka kako, stojeći između tri male vrbe, razgovara sam
sa sobom. Bakli je doneo prazne šerpe od terakote iz
garaže. Dovukao je grebalicu za čizme koja je ležala
zaboravljena iza kuće. Donosio je sve što mu je trebalo za
zidove tvrđave. Uz pomoć Semjuela, Hala i Lindzi u
dvorište je sa prilaznog puta dokotrljao dva velika
kamena. Bio je toliko radostan zbog toga da ga je Semjuel
upitao: „Kako ćeš da napraviš krov?“
Bakli ga je gledao, razmišljajući, a Hal je mentalno
pregledao sadržaj svoje radionice za motorcikle i setio se
dve stare ploče korugovanog lima koje je stajale
naslonjene na zidu iza radionice.
I tako, jedne vrele noći otac je pogledao kroz prozor i
više nije video svog sina. Bakli je bio u svojoj tvrđavi.
Puzeći na rukama i nogama dovukao je šerpe od terakote,
a zatim na njih stavio tablu koja je dosezala skoro do
talasastog krova. Dopiralo je taman toliko svetlosti da se
moglo čitati. Hal je pristao da crnim sprejom velikim
slovima napiše NE ULAZI na jednoj strani vrata od
šperploče.
Najviše je čitao Osvetnike i X-ljude. Sanjao je da je
Žderavac, koji je imao skelet načinjen od najjačeg metala
u vasioni i koji je preko noći lečio sve rane. U najčudnijim
trenucima je mislio na mene, nedostajao mu je moj glas,
priželjkivao je da izađem iz kuće, da zalupam na krov
njegove tvrđave i zatražim da me pusti unutra. Ponekad
bi poželeo da se Semjuel i Lindzi češće motaju tuda ili da
se otac igra s njim kao nekad. Da se igra bez te stalne
zabrinutosti ispod osmeha, bez te očajničke brige koja je
sve okružavala kao nevidljivo polje sile. Ali, moj brat nije
sebi dozvoljavao da mu nedostaje majka. Uronjavao je u
priče u kojima su se slabi ljudi pretvarali u jake
poluživotinje, ili su koristili zrake pogleda ili magične
čekiće kako bi probijali čelik, ili se pentrali po
oblakoderima. Kad bi se naljutio bio je Halk, a ostatak
vremena je provodio kao Spajdi. Kad bi u srcu osetio bol,
pretvarao se u nekoga ko je jači od dečaka, i tako je
odrastao. Srce mu je pulsiralo od srca do kamena, od srca
do kamena. Dok sam posmatrala, mislila sam o onome što
je baka Lin volela da kaže kada bi Lindzi i ja iza njenih
leđa prevrtali očima ili pravili grimase. „Vodite računa o
tim grimasama koje pravite. Ostaćete takve.“
Jednog dana Bakli, koji je išao u drugi razred, došao je
kući sa pričom koju je napisao: „Bio jednom jedan dečak
po imenu Bili. Voleo je da istražuje. Video je jednu rupu i
ušao unutra, ali nikada nije izašao. Kraj.“
Otac je bio i suviše rastrojen da bi u ovome video bilo
šta. Imitirajući majku, zalepio je priču na frižider, na isto
mesto gde se nalazio Baklijev davno zaboravljen crtež
Međuprostora. Ali moj brat je znao da sa ovom pričom
nešto nije u redu. Znao je na osnovu reakcije njegove
nastavnice, koja se dvaput zablenula u nju, baš onako
kako blenuli u stripovima koje je čitao. Odlepio je priču i
odneo je u moju staru sobu, dok je baka Lin bila na
donjem spratu. Smotao ju je u kvadratić i stavio je u
prostor ispod mog kreveta koji je sada bio prazan.

Jednog vrelog dana u jesen 1976, Len Fenerman je

otvorio veliki sef u prostoriji sa dokazima. U njemu su se
nalazile kosti životinja iz komšiluka koje je našao u
uzanom prolazu gospodina Harvija, zajedno sa
laboratorijskom potvrdom o prisustvu negašenog kreča.
Nadgledao je istraživanje, ali bez obzira na to koliko su
duboko kopali, na njegovom imanju nisu nađene druge
kosti ili tela. Krvava mrlja na podu njegove garaže bila je
jedini putokaz. Len je utrošio nedelje, a potom i mesece,
na buljenje u fotokopiju crteža koji je Lindzi ukrala.
Ponovo je poslao tim u kukuruzište; kopali su i kopali. Na
kraju su našli staru flašu od koka-kole na suprotnom
kraju kukuruzišta. Eto je, čvrsta veza: otisci prstiju koji se
poklapaju sa otiscima gospodina Harvija, koji su se
nalazili po celoj njegovoj kući, i otisci koji odgovaraju
onima u mojoj matičnoj knjizi rođenih. Za njega više nije
bilo nikakvih dilema: Džek Salmon je od početka bio u
pravu.
Ali, uprkos svom njegovom traganju, činilo se kao da
je Džordž Harvi ispario kad je napustio svoje imanje.
Nigde nije mogao da nađe neki dokument na kojem bi se
pojavilo njegovo ime. Zvanično, on nije postojao.
Ostavio je svoje kućice za lutke. Len je pozvao čoveka
koji mu ih je prodavao i uzimao proviziju od radnji, i
bogate ljude koji su naručivali replike sopstvenih kuća.
Zvao je i ljude koji su od dekorativnog stakla pravili
minijaturne stolice, malena vrata i prozore, i proizvođača
ukrasnih grmova i drveća. Ništa.
Sedeo je za službenim stolom u podrumu stanice,
među dokazima. Pregledao je gomilu dodatnih letaka
koje je napravio otac. Upamtio je moje lice, ali ipak je
gledao te letke. Došao je do uverenja da će skorašnje
proširenje stambenog naselja u našoj oblasti dovesti do
pozitivnih rezultata u mom slučaju. Posle sveg tog
iskopavanja, možda će biti pronađeni još neki dokazi koji
će obezbediti odgovore koji su mu potrebni.
Na dnu kutije se nalazila torba sa mojim šeširom sa
zvončićima. Kad je pokazao šešir majci, ona se srušila na
tepih. Još uvek nije mogao da odredi tačan trenutak kada
se zaljubio u nju. Znala sam da se to desilo onog dana kad
je sedeo u našoj sobi dok je majka crtala na mesarskoj
hartiji, a Bakli i Nejt priljubljenih nožnih prstiju spavali
na kauču.
Bilo mi ga je žao. Pokušao je da reši slučaj mog ubistva
i nije uspeo. Pokušao je da voli moju majku i nije uspeo.
Len je gledao crtež kukuruzišta koji je Lindzi bila
ukrala i naterao sebe da prizna da je u svojoj
neopreznosti dozvolio ubici da pobegne. Nije mogao da
otrese krivicu sa sebe. Ako niko drugi nije znao, on je
znao da je kriv što je Džordž Harvi na slobodi, jer je onog
dana bio sa mojom majkom u tržnom centru.
Izvadio je novčanik iz zadnjeg džepa i naslagao sve
svoje nerešene slučajeve. Jedan od njih je bio slučaj
njegove žene. Sve ih je okrenuo naopako. Na svakom od
njih je napisao „preminuo“ ili „preminula“. Više nije želeo
da čeka neki susret da bi otkrio ko, zašto i kako. Nikad
neće razumeti sve razloge koji su njegovu ženu doveli do
samoubistva. Nikad neće shvatiti kako je nestalo tako
mnogo dece. Stavio je ove fotografije u kutiju, sa
dokazima u vezi mog slučaja i ugasio svetlo u hladnoj
prostoriji.
Ali, ovo nije znao:
U Konektikatu je 10. septembra 1976. jedan lovac koji
se vraćao u svoja kola video nešto kako svetluca na
zemlji. Moj pensilvanijski kamenčić. Onda je primetio da
je okolnu zemlju raskopao medved. Nije bilo sumnje da je
medved otkrio kosti dečje noge.

Majka je u Nju Hempšajru izdržala samo jednu zimu, a

onda je došla na ideju da vozi sve do Kalifornije. Oduvek
je mislila da će to uraditi, ali nikada nije uradila, sve do
sada. Jedan čovek u Nju Hempšajru joj je pričao da se u
vinarijama u dolinama iznad San Franciska može naći
posao. Posao je bilo lako dobiti, u pitanju je bio fizički
rad, a ako ste tako želeli, ni sa kim niste morali da se
upoznajete. I jedno i drugo i treće joj je zvučalo dobro.
Taj čovek je želeo da spava sa njom, ali ona je rekla ne.
Tada je već znala da to nije izlaz. Već posle one prve noći
sa Lenom u prostorijama tržnog centra znala je da njih
dvoje neće postići ništa. Nije bila u stanju da ga oseti.
U Kaliforniju je sa sobom nosila svoje torbe, šaljući
razglednice mom bratu i sestri iz svakog grada u kojem
se zaustavila. „Zdravo, u Dejtonu sam. Ptica koja je
državni simbol Ohaja je kardinal.“
„Juče sam, dok je zalazilo sunce, stigla do Misisipija.
To je stvarno velika reka.“
U Arizoni je, nalazeći se osam država dalje od najdalje
države u kojoj je ikada bila, platila sobu i iz zamrzivača
donela kofu leda. Sutra će biti u Kaliforniji, i da bi to
proslavila kupila je sebi bocu šampanjca. Mislila je o
onome što je rekao taj čovek iz Nju Hempšajra, pričao je
kako je godinu dana proveo stružući buđ sa ogromnih
buradi u kojoj se nalazilo vino. Ležao je na leđima i
nožem ljuštio naslage plesni. Plesan je imala boju i
konzistenciju jetre, a satima kasnije je, bez obzira na to
koliko bi se detaljno okupao, još uvek privlačio voćne
mušice.
Pijuckala je šampanjac iz plastične čaše i gledala se u
ogledalu. Terala je sebe da gleda.
Setila se kako je sedela u našoj dnevnoj sobi, sa
mnom, mojom sestrom, mojim bratom i ocem, prve
novogodišnje večeri tokom koje smo svih petoro ostali
budni. Čitavog dana je brinula da li je Bakli dovoljno
spavao.
On se probudio kad je već pao mrak; bio je siguran da
će te noći doći neko ko je još bolji od Deda-mraza. U
njegovoj svesti je istrajavao prizor gromopucateljnog
praznika, tokom kojeg će on biti prebačen u zemlju
igračaka.
Nekoliko sati kasnije se zevajući protezao u majčinom
krilu, ona mu je prstima prolazila kroz kosu, otac se
zagnjurio u kuhinju da napravi kakao, a moja sestra i ja
smo servirale nemački kolač od čokolade. Kad je sat
otkucao dvanaest puta i kad se začulo udaljeno vrištanje i
nekoliko puščanih hitaca ispaljenih u vazduh, moj brat
nije poverovao u celo čudo. Razočarenje je tako brzo i
kompletno ovladalo njime da majka nije znala šta da radi.
Sve joj je ličilo na dečju pesmicu Pegi Li „Zar je ovo sve?“,
a onda je usledila dreka.
Setila se kako je otac uzeo Baklija u ruke, podigao ga i
počeo da peva. Svi smo se priključili. „Nek svi poznanici
budu zaboravljeni i nek’ nam nikad ne padnu na pamet,
nek svi poznanici budu zaboravljeni, baš kao i old leng
zajn7!“
Bakli je zurio u nas. Lovio je strane reči kao mehuriće
koji su lebdeli nad njim. „Leng zajn?“, rekao je sa izrazom
čuđenja.
„Šta to znači?“, upitala sam roditelje.
„Dani koji su prošli“, reče otac.
„Dani koji su odavno prošli“, reče majka. A onda,
iznenada, ona poče da mrvi kolač na svom tanjiru.
„Hej, Okeanske Oči“, reče otac. „Gde si nam sada
otišla?“
Prisećala se kako je ovo pitanje dočekala povlačeći se
u sebe, kao da ju je duh potapšao po ramenu - a onda se
iskrivila u desnu stranu i ustala, tražeći da joj pomognem
da raspremi sto.
Kad je u jesen 1976. stigla u Kaliforniju, odvezla se
pravo na plažu i zaustavila auto. Osećala se kao da je
vozila samo kroz razne porodice, kroz porodice koje se
prepiru, porodice koje se deru, porodice koje vrište,
porodice pod čudesnim pritiskom koji se ponavlja iz dana
u dan - pa je doživela olakšanje kad je kroz šoferšajbnu
videla talase. Nije mogla da prestane da misli na knjige
koje je čitala na koledžu. Buđenje. I nije prestajala da
razmišlja o onome što se desilo jednoj književnici,
Virdžiniji Vulf. Tada je sve izgledalo divno - filmično i
romantično - kamičci u džepu, šetnja u talase.
Vezala je džemper oko struka i počela da se penje uz
litice. Ispod sebe nije mogla da vidi ništa osim šiljastih

7
auld lang syne - ime jedne stare škotske pesme; dobra, stara vremena (prim. prev.)
stena i talasa. Bila je pažljiva, ali ja sam više posmatrala
njene noge nego ono što je ona gledala - bojala sam se da
se ne oklizne.
Želja moje majke da dopre do ovih talasa, da
stopalima dotakne još jedan okean koji se nalazio na
drugoj strani zemlje; samo o tome je mislila - čist
ceremonijalni cilj. Huka talasa, a onda sve možeš da
počneš iz početka. Ili je život više ličio na onu užasnu igru
u gimnastičkoj sali u kojoj trčiš sa jedne na drugu stranu
zatvorenog prostora, beskrajno skupljajući i postavljajući
drvene kutije? Mislila je: stići do talasa, do talasa, do
talasa, ja sam posmatrala kako se njena stopala
održavaju na stenama, a kada smo je čule, uradile smo
istu stvar - podigle smo pogled u šoku.
Na plaži se nalazila beba.
Između stena se nalazio mali zaliv, sada ga je majka
videla, a na ćebetu raširenom na pesku puzala je beba sa
pletenom ružičastom kapom, u majici i čizmicama. Bila je
sama na ćebetu sa punjenom belom igračkom - majka je
mislila da je u pitanju jagnje.
Dok se majka spuštala, iza leđa joj je bila grupa
odraslih osoba - veoma zvaničnog i izbezumljenog
izgleda - odevenih u crno i mornarsko plavo od šešira do
čizama. Onda je moje oko snimatelja divljih životinja
spazilo tronožce i srebrne krugove obrubljene žicom koji
su, kad bi ih jedan mladić pomerio levo ili desno, lako
odskakali, približavajući se bebi koja se nalazila na
ćebetu ili se udaljavajući od nje.
Majka poče da se smeje, ali samo jedan pomoćnik ju je
primetio kako stoji među stenjem; svi ostali su bili i
suviše zauzeti. Ovo je bila reklama za nešto, shvatila sam,
ali šta su to reklamirali? Nove ženske bebe koje će
zameniti vaše dete? Majka se smejala, posmatrala sam
kako joj se lice razvedrava i kako zadobija čudne crte.
Videla je talase iza te devojčice i videla je koliko su oni
divni i opojni - mogli su da počiste ovu devojčicu sa plaže.
Svi ti uparađeni ljudi mogli su da potrče za njom, ali ona
bi se udavila u trenutku - niko, čak ni neka majka čiji je
svaki nerv podešen da predvidi katastrofu, ne bi mogao
da je spase ako bi talasi skočili, ako bi se život nastavio na
uobičajen način, sa stravičnim nesrećama koje
začinjavaju tihu obalu.
Te iste nedelje je našla posao u vinariji Kruso, u dolini
ponad zaliva. Mojoj sestri i mom bratu je pisala
razglednice ispunjene svetlim fragmentima svog života,
nadajući se da će na ograničenom prostoru čestitke
zvučati veselo.
Kad je imala slobodne dane, šetala je ulicama
Sausalita ili Santa Rose - bili su to gradovi bolje stojećih
stanovnika u kojima je svako bio stranac - i bez obzira na
to što se ona silno upinjala da se usredsređuje na blaženo
nepoznate stvari, kad bi ušetala u neku radnju sa
poklonima ili u kafe, četiri zida oko nje su počinjali da
dišu kao plućno krilo. Tada bi osetila kako joj tuga puzi uz
listove i ulazi u stomak, osetila bi snažan napad, suze koje
se poput kakve nemilosrdne armije približavaju uglovima
njenih očiju, i udahnula bi, uzela bi veliki gutljaj vazduha,
trudeći se da ne zaplače na javnom mestu. U restoranu bi
naručila kafu i tost koje bi zalivala suzama. Odlazila je u
cvećaru i tražila žute narcise, a kada bi rekli da ih nemaju,
osećala bi se kao da je opljačkana. Bila je to tako mala
želja - žuti cvet.
 Prva improvizovana komemoracija u kukuruzištu je u
ocu proizvela potrebu za novim sličnim događajima. Sada
je svake godine organizovao komemoraciju na koju je
dolazilo sve manje i manje suseda i prijatelja. Stalni
posetioci su bili Rut i Gilbertovi, ali se u grupi nalazilo sve
više i više klinaca iz srednje škole koji su, kako je vreme
prolazilo, saznavali samo moje ime i to samo u obliku
velikih tamnih glasina koje su prizivane kao upozorenje
svakom učeniku koji je bio usamljenik. A naročito
učenicama.
Činilo se da ove neznance ubada igla kad god izgovore
moje ime. Osećaj ne bi bio prijatan kao kad bi ga
izgovorio otac ili kad bi ga Rut napisala u svom dnevniku.
Osećala sam se kao da sam u jednom udisaju vaskrsnuta,
a potom pokopana. Kao da sam na času ekonomije
zavedena u kolonu kao promenljiva roba: Ubijena.
Nekoliko nastavnika, kao, recimo, gospodin Boti,
zapamtilo me je kao stvarnu osobu. On bi ponekad na
pauzi za ručak izašao i seo u svoj crveni fiat i razmišljao o
svojoj ćerki koja je umrla od leukemije. U daljini, sa druge
strane njegovog prozora, pomaljalo se kukuruzište. On bi
često izgovorio molitvu za moju dušu.

Za nekoliko kratkih godina Rej Sing je izrastao u tako

zgodnog mladića da je zračio magijom kad bi ušao u neku
gužvu. Njegovo odraslo lice još uvek mu nije pristajalo, ali
sad, kad je imao sedamnaest godina, takva transformacija
je bila na vidiku. Odisao je sanjivom aseksualnošću koja
ga je činila privlačnim i muškarcima i ženama, sa svojim
dugim trepavicama i kupastim očnim kapcima, sa svojom
gustom crnom kosom i tananim crtama lica koje su još
uvek bile dečačke.
Gledala sam Reja sa žudnjom koja je bila različita od
one koju sam osećala prema svima ostalima. Žudela sam
da ga dodirnem, da ga zagrlim, da shvatim sve ono što je
on istraživao najhladnijim od svih očiju. Sedeo je u svojoj
klupi i čitao svoju omiljenu knjigu - Grejevu Anatomiju - a
u zavisnosti od toga o čemu je čitao, koristio je prste da bi
opipao karotidu ili palac da bi pritisnuo i pratio najduži
mišić svog tela - terzijski mišić, koji se pružao od
njegovog kuka do kolena. Njegova vitkost je bila prava
blagodet za njega; kosti i mišići su se jasno isticali pod
kožom.
U vreme kad se spakovao da ide u Pen, memoriji je
poverio tako mnogo reči i njihovih definicija da sam se
zabrinula. Kako će, pored svega toga, njegov mozak moći
da prihvati bilo šta drugo? Rutino prijateljstvo, ljubav
njegove majke, moje sećanje će biti potisnuti u drugi
plan, jer je on pravio prolaz za transparentno sočivo oka i
njegov omotač, za polukružne kanale uveta, ili za, meni
omiljene, osobine simpatičkog nervnog sistema.
Nije trebalo da brinem. Ruana je vodila računa o tome
da njen sin sa sobom ponese nešto što će po obimu i
težini parirati Greju i nadala se da će on održati živim
svoju crtu dečaka koji bere cveće. Bez njegovog znanja je
tutnula knjigu indijske poezije u njegov prtljag. Unutra se
nalazila davno zaboravljena fotografija na kojoj sam se
nalazila ja. Dok se raspakivao u spavaonici studentskog
doma Hil Haus, ta slika je pala pored njegovog kreveta.
Bez obzira na to kako je mogao da je secira - krvni sudovi
moje očne jabučice, anatomija mojih nosnih šupljina, boja
mog epiderma - nije mogao da izbegne njih, te usne koje
je jednom poljubio.

U junu 1977, onog dana kad je trebalo da diplomiram,

Rut i Rej su već bili otišli. Časovi u Ferfaksu su se završili,
Rut se preselila u Njujork sa starim majčinim koferom u
kojem se nalazila njena nova crna odeća. Pošto je rano
diplomirao, Rej je već privodio kraju svoju brucošku
godinu na Penu.
U našoj kuhinji tog istog dana baka Lin je dala Bakliju
knjigu o vrtlarstvu. Pričala mu je o tome kako se iz
semenja razvijaju biljke. Da rotkvice, koje je on mrzeo,
najbrže rastu, i da cveće, koje je voleo, takođe može da
izraste iz semena. Počela je da ga uči imenima: cinije i
neveni, daninoć i petunije, vinova loza.

S vremena na vreme majka bi pozvala iz Kalifornije.

Moji roditelji su vodili užurbane i teške razgovore. Pitala
je kako su Bakli, Lindzi i Holidej. Pitala je kako se snalaze
i da li postoji još nešto što bi trebalo da joj kažu.
„Još uvek nam nedostaješ", rekao je on u decembru
1977, kad je sve lišće opalo, oduvano i izgrabuljano; još
uvek nije bilo snega, iako je zemlja čekala da ga primi.
„Znam“, reče ona.
„Šta je sa poslom nastavnice? Mislio sam da je to tvoj
plan.“
„Bio je“, priznade ona. Telefonirala je iz kancelarije
vinarije. Stvari su se usporile nakon gužve na ručku. ali
stiglo je pet limuzina starijih gospođa; trebalo ih je
uslužiti. Ćutala je, a onda je rekla nešto što niko, a
posebno otac, nije mogao osporiti. „Planovi se menjaju."

Rut je u Njujorku živela na Louer Ist Sajdu, u

devojačkoj sobi jedne stare žene. To je bilo sve što je
mogla sebi da priušti, a tu ionako nije planirala da
provodi puno vremena. Svakog dana bi smotala svoj
madrac i odvukla bi ga u ugao kako bi imala malo
prostora da se obuče. Posećivala je sobicu samo jednom
dnevno, i u njoj nije boravila ako nije morala. Sobica joj je
služila za spavanje, bio je to solidan, iako maleni kutak
usred grada.
Radila je u jednom baru; tokom svojih slobodnih sati
prošetala je svakim inčom Menhetna. Posmatrala sam
kako udara u beton svojim prkosnim korakom, ubeđena
da tu gde se ona kreće ubijaju žene. Spuštanje niz
stepenice i penjanje u višespratnice. Zadržala bi se ispod
ulične svetiljke i posmatrala ulicu. Zapisivala je male
molitve u kafeima i barovima, gde bi odlazila kako bi
upotrebila kupatilo, nakon što bi naručila najjeftinije jelo
na meniju.
Postala je ubeđena da ima neko čulo koje niko drugi
nema. Nije znala šta da čini s njim, izuzev što je pravila
iscrpne beleške namenjene budućnosti, ali je prestala da
se plaši. Svet mrvih žena i dece koji je videla za nju je
postao stvaran kao i svet u kojem je živela.

U biblioteci u Penu Rej je čitao članak o starijim

osobama čiji je naslov „Uslovi smrti“ bio ispisan masnim
slovima. Članak se bavio studijom organizovanom u
staračkim domovima u kojima je veliki procenat
pacijenata izvestio doktore i medicinske sestre da su
noću videli nekoga kako stoji pored njihovih kreveta.
Često je ova osoba pokušavala da razgovara sa njima ili je
izgovarala njihovo ime. Ponekad su pacijenti tokom ovih
priviđenja bili toliko uzbuđeni da su lekari morali da im
daju sedative ili da ih vezuju za krevet.
Tekst je dalje objašnjavao da su ove vizije rezultat
manjih napada koji obično predskazuju smrt. „Ono što
laici, kad O tome razgovaraju sa porodicom, opisuju kao
Anđela smrti, treba im predstaviti kao manju seriju
napada čiji je uzrok strmoglavo slabljene životnih
funkcija.“
Rej je na trenutak, prstom obeležavajući mesto u
knjizi, zamislio ovakvu situaciju, zamislio je kako bi
možda, dok stoji pored kreveta nekog starijeg pacijenta,
ostajući u najvećoj meri otvoren za sve mogućnosti,
mogao da oseti kako ga je nešto okrznulo, kao što je pre
mnogo godina Rut osetila na parkingu.

Gospodin Harvi je živeo u ilegali, krećući se od

zabačenog severoistočnog koridora pored Bostona, pa
sve do severnih oblasti južnih država, gde je lakše mogao
da nađe posao, gde su mu postavljali manje pitanja i gde
je mogao da povremeno pokušava da vodi novi život.
Oduvek je voleo Pensilvaniju, pa je uzduž i popreko
prelazio ovu dugačku državu, ponekad kampujući odmah
pored lokalnog autoputa koji se protezao nedaleko od
našeg stambenog naselja, gde je pojas šuma istrajavao
između dragstora i železničkih šina i gde je on, svaki put
kad bi prošao tuda, pronalazio sve više i više konzervi i
opušaka od cigareta. Još uvek je voleo da se, kad je u
prilici, provoza blizu starog komšiluka. Ovom riziku se
izlagao rano ujutru ili kasno uveče, kad su divlji fazani,
kojih je nekad bilo u izobilju, još uvek prelazili preko
puta, pa bi njegovi farovi uhvatili šuplji sjaj njihovih
očnih duplji kad bi oni jurnuli sa jedne strane puta na
drugu. Više nije bilo tinejdžera i mlađe dece koji su brali
kupine odmah iznad ruba našeg stambenog naselja, zato
što je stara ograda bila srušena kako bi se napravilo
mesta za nove kuće. On se vremenom izvežbao u branju
divljih pečuraka; najeo bi se kad bi prespavao u obraslim
poljima parka Veli Fordž. Jedne takve noći sam videla
kako je naišao na dvoje kampera-početnika koji su umrli
pošto su pojeli otrovne pečurke koje su ličile na jestive.
Nežno je skinuo sve vredne stvari sa njihovih tela i
krenuo dalje.

Hal, Nejt i Holidej su jedini koje je Bakli primio u svoju

tvrđavu. Trava ispod velikog kamena je uvenula, a kad bi
pala kiša, unutrašnjost tvrđave bi se pretvorila u
smrdljivu baru, ali je tvrđava još uvek opstojavala, iako je
Bakli sve ređe i ređe ulazio u nju, pa ga je Hal na kraju
zamolio da uvede neka poboljšanja.
„Treba da je načinimo vodonepropusnom, Bak“, reče
Hal jednog dana. „Imaš deset godina - dovoljno da
rukuješ pištoljem sa silikonom.“
Baka Lin nije mogla da odoli, volela je muškarce.
Hrabrila je Baka da uradi ono što je Hal predložio, i kad bi
znala da dolazi Hal, doterivala bi se.
 „Šta radiš?“, reče otac jednog subotnjeg jutra, pošto je
bio izmamljen iz jazbine slatkim mirisom limuna, putera i
zlatno-žutog testa koje se diže u tiganju.
„Pravim pogačice“, reče baka Lin.
Otac je proveravao njeno duševno stanje, zurio je u
nju. On je još uvek bio u svom bademantilu, bilo je skoro
devedeset stepeni8, a ona je bila u čarapama sa gaćicama,
našminkana. Onda je primetio Hala u potkošulji, u
dvorištu.
„Bože, Lin“, reče on. „Taj dečak je mlad, može da ti
bude...“
„Ali on je tako sladak!“
Otac zavrte glavom i sede za kuhinjski sto. „Mata Hari,
kad će ljubavne pogačice biti gotove?“

U decembru 1981, Len nije želeo da prihvati poziv iz

Delavera, gde je ubistvo u Vilmingtonu bilo povezano sa
telom devojčice pronađenom 1976. u Konektikatu. Jedan
detektiv je, radeći prekovremeno, brižljivo priključio
kamenčić iz slučaja u Konektikatu listi izgubljenih stvari
koju je dala moja majka.
„Taj dosije je zatvoren", reče Len čoveku koji ga je
zvao.
„Voleli bismo da vidimo šta vi imate.“
„Imamo Džordža Harvija", reče Len glasno, a detektivi
za susednim stolovima se okrenuše prema njemu. „Zločin
je počinjen u decembru 1973. Ubijena je Suzi Salmon,
četrnaestogodišnjakinja.

8
trideset tri stepena na Celzijusovoj skali (prim. prev.)
 „Jeste li pronašli telo Salmonove?“
„Salmon, kao riba. Našli smo lakat“, reče Len.
„Ima li ona porodicu?“
„Ima.“
„U Konektikatu smo pronašli zube. Imate li otisak
njenih zuba?“
„Imamo.“
„To bi moglo umanjiti tugu porodice“, reče čovek
Lenu.
Len je ponovo otvorio kutiju sa dokazima; nadao se da
nikada više neće pogledati u nju. Moraće da telefonira
mojoj porodici. Ali, čekaće što duže, dok ne bude bio
siguran da detektiv u Delaveru zaista ima neki dokaz.

Otkako je Semjuel pre osam godina Halu pomenuo

crtež koji je Lindzi ukrala, Hal je tiho, preko mreže svojih
prijatelja motorciklista, pokušavao da uđe Džordžu
Harviju u trag. Ali, on se, kao i Len, zavetovao da neće
obelodaniti nijednu informaciju dok ne bude bio siguran
da se radi o pravom tragu. Nije otkrio ništa. Kada je jedne
noći anđeo pakla po imenu Ralf Čiketi, koji je sam priznao
da je proveo neko vreme u zatvoru, rekao da misli da je
njegovu majku ubio čovek kojem je ona izdala sobu, Hal
je počeo da postavlja svoja uobičajena pitanja. Pitanja
koja su podrazumevala eliminaciju po pitanju podataka o
visini, težini i zanimanju. Taj čovek se nije zvao Džordž
Harvi, ali to nije značilo ništa. A i samo ubistvo je
izgledalo drugačije. Sofi Čiketi je imala četrdeset devet
godina. Ubijena je u svom domu tupim predmetom, i
njeno telo je pronađeno u jednom komadu. Hal je
pročitao dovoljno kriminalističkih romana da bi znao da
ubice imaju svoje čudne i značajne obrasce po kojima
deluju. I tako, kad je Hal podesio lanac Čiketijevog
neposlušnog Harli-Dejvidsona, njih dvojica pređoše na
druge teme, a onda ućutaše. Tada je Čiketi spomenuo još
nešto od čega se digla svaka dlaka na Halovoj glavi.
„Taj tip je pravio kućice za lutke“, reče Ralf Čiketi.
Hal je pozvao Lena.

Prolazile su godine. Drveće u našem dvorištu je raslo.

Posmatrala sam moju porodicu, prijatelje i susede,
nastavnike koji su mi predavali, ili one koje sam
zamišljala kako mi predaju, srednju školu o kojoj sam
sanjala. Dok sam sedela u baštenskoj kućici, pretvarala
bih se da sedim na najvišoj grani javora pod kojom je moj
brat progutao štap i još uvek se igrao žmurke sa Nejtom,
ili bih sela na stepenište u Njujorku i čekala da prođe Rut.
Učila sam sa Rejom. U topla popodneva sam se, uz nalete
slanog vazduha, sa majkom vozila autoputem duž obale
Pacifika. Svaki dan bih okončala sa svojim ocem u jazbini.
Sve te fotografije sam slagala u svojoj svesti,
sakupljala sam ih konstantno posmatrajući, a sada sam
mogla da primetim kako je jedna stvar - moja smrt -
povezivala ove prizore sa jednim izvorom. Niko nije
mogao da predvidi na koji će način moja smrt promeniti
male trenutke na Zemlji. Ali, ja sam uz te trenutke
prianjala, gomilala sam ih. Nijedan od njih nije bio
izgubljen ukoliko bih posmatrala.
 Jednom, tokom Večernje službe, dok je Holi svirala
saksofon, a gospođa Betel Utemejer se pridružila, videla
sam ga: Holideja, kako trči za pufnastim samojedom.
Doživeo je starost na Zemlji, spavao je pored očevih nogu
kad je majka otišla, nijednog trenutka ne želeći da ga
ispusti iz vida. Stajao je pored Baklija kad je ovaj gradio
svoju tvrđavu, i bio jedini kojem je dozvoljavan pristup
na trem dok su se Lindzi i Semjuel ljubili. A tokom
nekoliko poslednjih nedelja njegovog života, svake
nedelje, ujutru, baka Lin mu je pravila veliku palačinku sa
puterom od kikirikija, koju bi stavljala na zemlju; nikad
joj nije bilo dosadno da ga gleda kako pokušava da zgrabi
palačinku njuškom.
Čekala sam da me onjuši, nestrpljiva da saznam da li
ću ovde, na drugoj strani, još uvek biti ona devojčica
pored koje je on spavao. Nije trebalo dugo da čekam: bio
je tako srećan što me vidi, oborio me je.
 Sedamnaest

U dvadeset prvoj godini Lindzi je doživela mnoge

stvari koje su meni bile uskraćene, ali sada jedva da sam
tugovala zbog toga. Ipak, tumarala sam tamo gde i ona
tumara. Primila sam diplomu koledža i vozila sam se na
motoru iza Semjuela, prianjajući uz njega, sa rukama
obavijenim oko njegovog struka, pritiskajući njegova leda
kako bih se zagrejala...
U redu, to je bila Lindzi. To sam shvatala. Ali,
posmatrajući je, otkrila sam da, kad sam s njom, češće
odlutam nego kad sam u društvu ostalih osoba.
One noći kad su diplomirali na univerzitetu Templ,
ona i Semjuel su, više puta obećavši ocu i baki Lin da, dok
ne stignu, neće dirati šampanjac stavljen u korpu motora,
krenuli kući. „Na kraju krajeva, mi smo diplomci
koledža!“, rekao je Semjuel. Otac je imao puno poverenje
u Semjuela -već godinama taj dečko je bio tako dobar
prema njegovoj preživeloj ćerki.
Ali na putu 30 pri povratku iz Filadelfije počela je da
pada kiša. U početku je bila slaba, ali posle se pojačala,
kao iglom ubadajući moju sestru i Semjuela koji su išli
pedeset milja na sat. Hladna kiša je raskvasila vreo suv
katran na putu i podigla mirise koji su se upekli pod
toplim junskim suncem. Lindzi je uživala, položila je
glavu između Semjuelovih lopatica i udisala miris puta,
oskudnog žbunja i grmlja koje se nalazilo sa obe strane.
Prisećala se kako je povetarac u časovima pred kišu
ispunio bele odore diplomaca koji su stajali u dvorani
Mejsi. Svi su, u jednom momentu, izgledali kao da lebde,
kao da će odleteti.
Na kraju, osam milja pre skretanja koje je vodilo u
našu kuću, kiša se pojačala preko svake mere, pa se
Semjuel okrenuo i viknuo Lindzi da će skrenuti.
Skrenuli su r,a rastinjem obrastao sporedni put, jedan
od onih koji postoje između dve naseljene regije i koji,
postepeno, izgradnjom, bivaju eliminisani kakvim tržnim
centrom ili radnjom sa rezervnim delovima. Motor se
zateturao, ali nije pao na vlažni šljunak bankine. Semjuel
je, pomažući se nogom, zakočio, a zatim je sačekao, kao
što ga je Hal naučio, da moja sestra siđe sa motora i da se
udalji nekoliko koraka, a onda je i sam sišao.
Podigao je vizir kacige i povikao: „Ovo nije dobro.
Odguraću ga ispod onog drveća.“
Lindzi je išla za njim, uz zvuk kiše koji je bio utišan
njenom kacigom. Išli su kroz šljunak i blato, preko granja
i đubreta koje se nakupilo pored puta. Činilo se da se kiša
pojačava, pa je mojoj sestri bilo drago što je skinula
haljinu koju je nosila na ceremoniji dodele diploma i
obukla kožne pantalone i jaknu na kojoj je Hal insistirao,
uprkos tome što je ona protestovala, govoreći da u toj
jakni izgleda kao perverznjak.
Semjuel je odgurao motor u hrastov šumarak pored
puta, a Lindzi je išla za njim. Nedelju dana ranije su otišli
da se šišaju kod istog frizera na Market Stritu; iako je
Lindzina kosa bila svetlija i finija od Semjuelove, frizer ih
je oboje ošišao na kratke, šiljate repove. Čim su skinuli
kacige, njihovu kosu skvasiše velike kapi koje su prolazile
kroz drveće, a Lindzina maskara poče da se razliva.
Posmatrala sam kako Semjuel palcem otire tragove sa
Lindzinog obraza. „Srećno ti diplomiranje“, reče on u
tami, pognuvši se da je poljubi.
Još od njihovog prvog poljupca dve nedelje nakon
moje smrti, znala sam ko je on - moja sestra i ja smo se
kikotale, maštajući o takvom liku, igrajući se sa našim
barbikama ili gledajući Bobija Šermana na televiziji - njen
jedan i jedini. Semjuel je posvetio sebe onome što je njoj
bilo potrebno, i veza između njih se odmah uspostavila.
Zajedno su išli na Templ. Semjuel je mrzeo koledž, a ona
ga je podsticala da ga pohađa. Njoj se sviđalo, i to je njega
nateralo da izgura do kraja.
„Hajde da nađemo najgušći deo ovog žbunja“, reče on.
„Šta ćemo sa motorom?“
„Hal će verovatno morati da dođe po nas kad kiša
prestane.“
„Sranje!“, reče Lindzi.
Semjuel se nasmejao, zgrabio je za ruku i oni krenuše.
U tom momentu su čuli prvi udar groma i Lindzi skoči. On
pojača svoj zagrljaj. Munja se još uvek nalazila daleko, a
grmljavina im je bila za petama. Ona nije volela
grmljavinu kao ja. Postajala je uzvrpoljena i nervozna.
Zamišljala je kako se stabla cepaju na pola, zamišljala je
kuće u plamenu i pse šćućurene po podrumima
predgrađa.
Šetali su kroz grmlje, koje je bilo mokro uprkos
drveću. Iako je podne prošlo pre samo nekoliko sati, bilo
je mračno izuzimajući svetlost Semjuelove baterijske
lampe. Konzerve su krckale, a prazne flaše su letele pod
njihovim čizmama. A onda su, iza bujnog rastinja i tame
ugledali slomljena prozorska okna neke stare
viktorijanske kuće. Semjuel odmah ugasi lampu.
„Šta misliš: ima li nekoga unutra?“, upita Lindzi.
„Mračno je.“
„Sablasno.“
Pogledali su jedno u drugo, i moja sestra reče ono što
su oboje mislili: „Unutra je suvo!“
Držali su se za ruke na jakoj kiši i potrčali prema kući
onoliko brzo koliko su mogli, trudeći se da se ne sapletu
ili ne okliznu u blatu.
Kad su se približili, Semjuel primeti strminu krova i
mali drveni krst koji je visio sa zabata. Većina prozora na
donjem spratu je bila prekrivena daskama, a glavna vrata
su se ljuljala na šarkama, udarajući u unutrašnji zid. Iako
je deo njega želeo da ostane napolju, na kiši, i da gleda
nadstrešnice i karnize, potrčao je u kuću sa Lindzi. Stali
su nekoliko stopa iza ulaza, drhteći i zureći u šumu koja
ih je okruživala. Brzo sam pregledala sobe stare kuće. Bili
su sami. Nije bilo čudovišta koja vrebaju po ćoškovima,
nije bilo ljudi koji su ovde našli utočište.
Ovakvi fragmenti su nestajali, ali oni su, više od bilo
čega drugog, obeležili moje detinjstvo. Živeli smo u
jednom od prvih stambenih naselja koja su izgrađena na
bivšim farmama - to je stambeno naselje postalo model i
inspiracija za, sada se činilo, bezbroj sličnih - ali moja
mašta se uvek priklanjala sporednim puteljcima koji nisu
bili ispunjeni raznobojnošću šindri i ispusta, popločanih
prilaznih puteva i velikih poštanskih sandučića. Sa
Semjuelom je bio isti slučaj.
„Uau!“, reče Lindzi. „Šta misliš, koliko je stara?“
 Lindzin glas je odjekivao među zidovima, kao da sami
stoje u crkvi.
„Hajde da ispitamo“, reče Semjuel.
Prozori prekriveni daskama na prvom spratu nisu
dozvoljavali da se bilo šta vidi, ali uz pomoć Semjuelove
baterijske lampe nazreli su kamin i priručje stolice
naslonjene uz zid.
„Pogledaj u pod“, reče Semjuel. Kleknuo je na pod,
povlačeći nju za sobom. „Vidiš li spoj na pero i žleb? Ovi
ljudi su imali više novca od svojih suseda.“
Lindzi se nasmešila. Baš kao što je Hal brinuo samo za
unutrašnjost motora, Semjuel je bio opsednut stolarijom.
Prošao je prstima preko poda i rekao Lindzi da uradi
isto. „Ovo je sjajna ruševina“, rekao je.
„Viktorijanska?“, upita Lindzi, trudeći se da pogodi.
„To je i meni prvo palo na pamet“, reče Semjuel, „ali
mislim da je u pitanju gotski preporod. Primetio sam
potporu na ukrasima zabata, koja upućuje na
pretpostavku da je kuća sagrađena posle 1860.“
„Vidi ovo“, reče Lindzi.
Neko je, nekada davno, palio vatru nasred poda.
„E, to je tragedija", reče Semjuel.
„Zašto nisu upotrebili kamin? U svakoj sobi postoji po
jedan.“
Semjuel je bio usredsređen na gledanje kroz rupu
koju je progorela vatra, trudeći se da uglavi parčiće
drveta na svoja mesta.
„Hajdemo gore“, reče on.
 „Osećam se kao da sam u pećini“, reče Lindzi dok su se
peli uz stepenice. „Ovde je toliko tiho da jedva možeš da
čuješ kišu.“
Semjuel je mekom stranom pesnice lupnuo po zidu.
„Ovde bi mogao nekoga da zazidaš.“
Odjednom je iskrsnuo jedan od onih neprijatnih
momenata; oni su, poučeni iskustvom, te momente
puštali da prođu, a ja sam živela za njih. Nametalo se
osnovno pitanje. Gde sam ja? Treba li ine spomenuti?
Treba li razgovarati o meni? Sada je odgovor bio
razočaravajuće ne. Više se nije odigravala predstava u
Suzinu čast na Zemlji.
Ali, nešto u vezi te kuće i te noći - međaši kao što su
diplomiranje i rođendani uvek su značili da sam življa, da
sam podignuta u poretku misli - nateralo je Lindzi da u
tom trenutku misli o meni duže nego što bi u normalnim
okolnostima bila u stanju. Ipak, to nije pominjala. Setila
se opojnog osećaja koji ju je obuzeo u kući gospodina
Harvija i koji se često ponavljao nakon toga - osećaja da
sam ja na neki način sa njom, u njenim mislima i udovima
- da se krećem sa njom kao njena dvojnica.
Na vrhu stepenica našli su ulaz u sobu.
„Želim ovu kuću“, reče Semjuel.
„Šta?“
„Potreban sam ovoj kući, mogu to da osetim."
„Možda treba da pričekaš da izađe sunce da bi
odlučio“, reče ona.
„Ovo je nešto najlepše što sam ikada video“, reče on.
„Semjuel Hekler", reče moja sestra, „koji popravlja
pokvarene stvari.“
 „Taj sam“, reče on.
Na trenutak su stajali u tišini, mirišući vlažan vazduh
koji je dolazio iz dimnjaka i preplavljivao sobu. I pored
zvuka kiše, Linzi se osećala skrivenom, ćušnutom u
skrajnuti kutak sveta sa osobom koju je volela najviše na
svetu.
Uzela ga je za ruku, a ja sam išla za njima do ulaza u
jednu malu sobu. Ta je soba štrčala iznad nečega što je
imalo osmougaoni oblik i trebalo da predstavlja hodnik u
koji se dolazilo sa donjeg sprata.
„Orijeli“, reče Semjuel. „Ovi prozori“ - okrenuo se
prema Lindzi - „kad su napravljeni ovako, kao nekakva
sobica, onda se zovu orijeli.“
„Pališ li se na njih?“, upita Lindzi, smešeći se.
Ostavila sam ih u kiši i tami. Pitala sam se da li je
Lindzi primetila da je, u trenutku kad su ona i Semjuel
počeli da otkopčavaju svoje kožne pantalone, prestalo da
seva, baš kao što je prestala i tutnjava u grlu Boga - ta
zastrašujuća grmljavina.

U svojoj jazbini, otac je uzeo kuglu sa snegom. Hladno

staklo na prstima ga je umirilo, on ga je protresao da bi
gledao kako pingvin nestaje, a potom se pojavljuje dok sa
njega nežno pada sneg.
Hal se vratio sa diplomske ceremonije na svom
motorciklu, ali umesto da time umiri mog oca - pružajući
mu uverenje da, ukoliko jedan motorcikl može da se
probije kroz oluju, može i drugi - samo je u njegov mozak
uneo brdo pretpostavki koje su ukazivale na suprotan
ishod.
 Linzina diplomska ceremonija je oca ispunila nečim
što bi se moglo nazvati bolno ushićenje. Bakli je sedeo
pored njega, savesno mu suflirajući kada treba da se
nasmeši i da reaguje. On je obično znao kada to treba da
uradi, ali njegove sinapse nikad nisu bile brze kao
sinapse ostalih ljudi -bar je sebi to tako objašnjavao.
Dešavalo se nešto nalik na vreme reakcije u zahtevima za
isplatu osiguranja koje je pregledao. Postoji prosečan
broj sekundi koji protekne između trenutka u kojem ljudi
spaze nešto - druga kola, stenu koja se kotrlja niz nasip - i
trenutka u kojem reaguju. Očevo vreme reakcije je bilo
duže od uobičajenog, kao da je živeo u nekom svetu gde
mu je slamajuća neizbežnost oduzela svaku nadu da će
precizno reagovati.
Bakli je kucnuo na poluotvorena vrata očeve jazbine.
„Uđi“, reče on.
„Sve će biti dobro, tata“. Moj brat je sa dvanaest
godina postao ozbiljan i obziran. Bez obzira na to što nije
plaćao hranu ili kuvao ručak, rukovodio je kućom.
„Izgledao si dobro u svom odelu, sine“, reče otac.
„Hvala.“ Ovo je bilo važno mom bratu. Želeo je da
načini oca ponosnim, pa je utrošio vreme na doterivanje,
tog jutra zamolivši baku Lin da mu skrati šiške koje su
mu padale u oči. Moj brat je bio u najdelikatnijem
periodu adolescencije - ni dečak, ni čovek. Najčešće je
krio svoje telo u velikim majicama kratkih rukava i
aljkavim farmerkama, ali tog dana je poželeo da nosi
odelo. „Hal i baka nas čekaju dole“, rekao je.
„Silazim za minut.“
 Bakli je ovog puta potpuno zatvorio vrata, sve dok
reza nije upala u ležište,
Te jeseni otac je razvio poslednju rolnu filma koju sam
čuvala u mom ormanu, u kutiji „filmovi koje treba čuvati“,
a sada, kao što je često činio kad bi zamolio da se pre
večere izgubi na minut, ili kad bi video nešto na televiziji,
ili pročitao članak u novinama od kojeg bi ga zabolelo
srce, povukao je fioku svog pisaćeg stola i pažljivo uzeo
fotografije.
Više puta mi je rekao da su slike koje sam ja zvala
„artističkim snimcima“ ludo odvažne, ali najbolji njegov
portret je bio onaj koji sam snimila pod takvim uglom da
je kvadrat tri-puta-tri bio ispunjen njegovim licem; bila je
to odlična slika.
Mora biti da sam, snimajući slike koje je on sad držao,
slušala njegove savete o uglovima snimanja i kompoziciji.
Razvijajući ih, on nije imao pojma o redosledu pojedinih
rolni, niti o tome šta se na njima nalazi i kada su
snimljene. Bilo je tu previše fotografija na kojima se
nalazio Holidej i puno snimaka mojih stopala i trave. Sive
lopte zamagljenosti u vazduhu - to su bile ptice, i jedan
neuspeli pokušaj snimanja zalaska sunca iznad male
vrbe. Ali, u jednom trenutku sam odlučila da snimam
portrete moje majke. Kad je podigao tu rolnu u foto-
laboratoriji, otac je seo na stolicu zureći u fotografije na
kojima se nalazila žena koju, osećao je, jedva da poznaje.
Otada je uzeo ove fotografije ko zna koliko puta, ali
kad god bi pogledao lice ove žene, osetio bi kako nešto
narasta u njemu. Trebalo mu je dugo vremena da shvati
šta je to. Tek nedavno su mu njegove oštećene sinapse
dozvolile da imenuje to nešto. Ponovo se zaljubljivao u
nju.
Nije shvatao kako dvoje venčanih ljudi, koji su svakog
dana viđali jedno drugo, mogu zaboraviti kako izgleda
onaj drugi, ali ako bi morao da imenuje ono što se desilo -
to je bilo to. Poslednje dve slike sa tog filma su pružale
objašnjenje. Vratio se kući sa posla - sećam se da sam
pokušavala da zadržim majčinu pažnju, dok je Holidej,
začuvši kako kola ulaze u garažu, zalajao.
„Evo ga, stiže“, rekoh. „Ne mrdaj, slikam te.“ Poslušala
me je. Jedna od stvari koje sam volela kod fotografisanja
jeste moć koju mi je ona davala nad ljudima sa druge
strane aparata, čak i nad mojim roditeljima.
Krajičkom oka sam videla oca kako kroz sporedni ulaz
ulazi u dvorište. Nosio je svoju aktentašnu, koju smo, pre
mnogo godina, Lindzi i ja zdušno pretražile da bismo u
njoj našle malo toga što je bilo interesantno za nas. Kad je
on seo, snimila sam poslednju sliku majčine samoće.
Njene oči su delovale odsutno i nervozno, potanjajući u
neku vrstu maske. Na sledećoj fotografiji maska je bila na
svom mestu, iako nepotpuna, a na poslednjoj, kada se
otac malo nagnuo da bi je poljubio - bila je cela.
„Da li sam ja doveo do ovoga?“ upitao je, gledajući
poređane majčine slike. „Kako je došlo do ovoga?“

„Prestalo je da seva“, reče moja sestra. Kapljice kiše na

njenoj koži sada su bile zamenjene znojem.
„Volim te“, reče Semjuel.
„Znam.“
 „Ne, hoću da kažem da te volim, želim da se oženim
tobom i da živim u ovoj kući!“
„Šta?“
„To grozno, grozno koledž-sranje je završeno!“,
vrisnuo je Semjuel. Mala soba tankih zidova je upijala
njegov glas, odzvanjajući slabim odjekom.
„Za mene nije završeno", reče moja sestra.
Semjuel je ustao sa poda, gde je ležao pored moje
sestre, i na kolenima došao ispred nje. „Udaj se za mene.“
„Semjuele?“
„Dosta sam bio dobar. Udaj se za mene i načiniću ovu
kuću sjajnom."
„Ko će da nas izdržava?"
„Sami ćemo se izdržavati“, reče on. „Smislićemo
nešto.“
I ona je kleknula. Oboje su bili poluobučeni, postajalo
im je hladno, toplota njihovih tela je odlazila.
„Važi.“
„Važi?“
„Mislim da mogu“, reče moja sestra. „Hoću da kažem,
da!“
Neke klišee sam shvatala samo kad punom brzinom
dospeju na moje nebo. Nikada nisam videla pile kojem je
odsečena glava. Taj prizor mi nikada nije puno značio,
izuzimajući činjenicu da se meni desila baš takva stvar.
Ali, tog trenutka sam počela da trčim po svom nebu
kao...pile odsečene glave! Bila sam toliko srećna da sam
vrištala bez prestanka. Moja sestra! Moj Semjuel! Moj
san!
 Ona je plakala, a on ju je držao u naručju, ljuljajući je.
„Jesi li srećna, dušo?“, upita on.
Ona je klimnula glavom i dodirnula njegova gola prsa.
„Jesam“, reče, a onda zastade. „Moj tata.“ Podigla je glavu i
pogledala Semjuela. „Znam da se brine.“
„Da“, reče on, trudeći se da uskladi sebe sa njom.
„Koliko milja ima odavde do kuće?“
„Možda deset“, reče Semjuel. „Možda osam.“
„Mogli bismo da trčimo“, reče ona.
„Potpuno si poludela.“
„Imamo patike u korpi."
Nisu mogli da trče odeveni u kožu, pa su trčali u
donjem vešu i majicama; u mojoj porodici niko nikad nije
bio bliži egzibicionizmu. Semjuel je, kao što je već
godinama činio, trčao ispred moje sestre, držeći ritam. Na
putu jedva da je bilo kola, ali kada bi neka prošla, digao bi
se zid vode iz bara pored puta, terajući ih da dahću, kako
bi vratili vazduh u pluća. I ona i on su i ranije trčali po
kiši, ali ne po ovako jakoj kiši. Smislili su igru: trebalo je
pronalaziti što bolji zaklon tokom trčanja, pa su upadali
ispod okolnog drveća, bez obzira na to što su im blato i
prljavština sa puta već prekrivali noge. Ali, kad su stigli
do treće milje, ućutali su, dižući noge u prirodnom ritmu
koji su oboje poznavali godinama, usredsređujući se na
zvuk sopstvenog disanja i na zvuk udaranja njihovih
mokrih patika po pločniku.
U jednom trenutku, kad je, prestavši da se trudi da
izbegava bare, šljapnula u jednu od njih, koja je bila
velika, pomislila je na lokalni bazen za koji smo imali
članske karte, sve dok moja porodica nije okončala svoju
lagodnu javnu egzistenciju. Taj bazen se nalazio negde
pored ovog puta, ali ona nije podizala glavu da bi
potražila poznatu ogradu. Umesto toga je imala sećanje.
Ona i ja smo bile pod vodom u našim kupaćim kostimima
sa nabranim suknjicama. Obe smo držale otvorene oči
pod vodom, bila je to nova veština - novija za nju, nego za
mene - i tražile smo jedna drugu, jer su pod vodom naša
tela bila udaljena jedno od drugog. Kosa nam je lepršala,
lepršale su suknjice, naši obrazi su bili naduti od
udahnutog vazduha. Onda bismo zgrabile jedna drugu i
krenule naviše, izranjajući na površinu vode. Gutale smo
vazduh - pucalo nam je u ušima - i smejale se zajedno.
Posmatrala sam moju divnu sestru kako trči, pluća i
noge su joj pulsirali, a veština iz bazena je još uvek bila tu
-upinjala se da vidi kroz kišu, upinjala se da podiže noge
u ritmu koji je držao Semjuel; ja sam znala da ona ne beži
od mene i da ne trči prema meni. Bila je poput nekoga ko
je preživeo hitac iz puške u svom telu, rana se zatvarala,
zatvarala - već osam dugih godina se pretvarala u ožiljak.
Sada su bili jednu milju udaljeni od moje kuće, kiša je
jenjavala, ljudi su počinjali da gledaju kroz prozore na
ulicu.
Semjuel je usporio i ona mu se pridružila. Majice su
im bile priljubljene uz tela kao testo.
Lindzi se borila sa grčem u nozi, ali kad je grč
popustio, trčala je u korak sa Semjuelom. Iznenada je
prekriše žmarci, smešila se od uva do uva.
„Venčaćemo se!“, rekla je, a on je nakratko zastao,
zgrabio ju je, pa su se još uvek ljubili kad je jedan auto
prošao pored njih; vozač je pritiskao sirenu.
 Kad je zvono u našoj kući zazvonilo, bilo je četiri sata,
Hal je bio u kuhinji, nosio je jednu od majčinih starih
kuvarskih kecelja i sekao čokoladni kolač za baku Lin.
Voleo je kad mu daju nešto da radi, voleo je da se oseća
korisnim, a baba je volela da koristi njegove sposobnosti.
Njih dvoje su bili tim. A Bakli, dečak-čuvar, voleo je da
jede.
„Ja ću“, reče otac. Za vreme kiše se potpomagao
koktelima koje je, ne štedeći alkohol, pravila baka Lin.
Sada je bio okretan, uz malu crtu gracioznosti, poput
kakvog baletana koji, nakon mnogo godina, više voli nogu
na kojoj je izvodio skokove nego onu drugu.
„Tako sam se brinuo“, rekao je kad je otvorio vrata.
Lindzi je držala ruke prekrštene preko grudi, pa je čak
i otac morao da se nasmeje, skrenuo je pogled i požurio
da donese ćebad koja je stajala u glavnom ormanu.
Semjuel je jednim ogrnuo Lindzi, otac je dao sve od sebe
da prekrije Semjuelova ramena, a na podu su se pravile
barice. Baš kad se Lindzi ušuškala, u hodnik dođoše Bakli,
Hal i baka Lin.
„Bakli“, reče baka Lin, „idi donesi peškire.“
„Uspeo si da dovde dođeš motorom?“, upita Hal sa
nevericom.
„Ne, trčali smo“, reče Semjuel.
„Šta ste radili?“
„Uđite u našu sobu“, reče otac. „Zapalićemo vatru.“

Dok su njih dvoje sedeli leđima okrenuti prema vatri,

najpre drhteći i ispijajući čašice brendija koje su im na
srebrnom poslužavniku servirali baka Lin i Bakli, svi su
čuli priču o biciklu, kući i osmougaonoj sobi sa prozorima
koji su oduševili Semjuela.
„A s motorom je sve u redu?“, upita Hal.
„Uradili smo ono što smo mogli“, reče Semjuel, „ali
trebaće nam šlepovanje.“
„Srećan sam što ste dobro“, reče otac.
„Trčali smo da bismo došli kod vas, gospodine
Salmon.“
Baba i brat sedoše u drugi kraj sobe, daleko od vatre.
„Nismo želeli da bilo ko brine“, reče Lindzi.
„Tačnije rečeno, Lindzi nije želela da vi brinete.“
U sobi je za momenat bilo tiho. Semjuel je, naravno,
rekao istinu, ali to što je on rekao tačno je upućivalo na
određenu činjenicu - Lindzi i Bakli su došli do toga da
usmeravaju svoje živote prema efektu koji će oni imati na
njihovog krhkog oca.
Baka Lin uhvati pogled moje sestre i namignu. „Hal,
Bakli i ja smo napravili kolače sa čokoladom“, reče ona.
„A ja imam neku zamrznutu lazanju koju mogu da vam
spremim ako hoćete.“ Ona, baš kao i moj brat, ustade -
bili su spremni da pomognu.
„Mogao bih da probam te kolače, Lin“, reče Semjuel.
„Lin? To mi se sviđa“, reče ona. „Hoćeš li i Džeka
početi da zoveš ’Džek’?“
„Možda i hoću.“
Kad su Bakli i baka Lin izašli iz sobe, Hal oseti novu
nervozu u vazduhu. „I ja ću im se pridružiti", reče on.
 Lindzi, Semuel i otac su slušali lupu u kuhinji. Svi su
mogli da čuju otkucaje sata u uglu sobe; taj sat je majka
zvala našim „rustičnim kolonijalnim satom“.
„Znam da previše brinem“, reče otac.
„Semjuel nije mislio to da kaže“, reče Lindzi.
Semjuel je ćutao, a ja sam ga gledala.
„Gospodine Salmon“, na kraju je rekao - nije još uvek
bio spreman da počne sa „Džek“. „Pitao sam Lindzi da li
hoće da se uda za mene.“
Lindzi se srce popelo u grlo, ali ona nije gledala u
Semjuela. Gledala je oca.
Bakli je ušao sa tanjirom kolača, a Hal je došao za
njim, sa čašama za šampanjac koje su mu visile sa prstiju
i bocom Dom Perinjona, berba 1978. „Poklon od babe, za
vašu diplomu", reče Hal.
Sledeća se pojavi baka Lin, koja je nosila samo svoju
visoku čašu sa koktelom. Čaša je upijala svetlost,
svetlucajući poput ćupa sa ledenim dijamantima.
Lindzi se činilo da se u sobi nalaze samo ona i otac.
„Šta ti kažeš?“, upitala je.
„Rekao bih“, uspeo je da kaže, ustajući kako bi se
rukovao sa Semjuelom, „da ne bih mogao poželeti boljeg
zeta Baka Lin eksplodira kad je otac izgovorio ove
poslednje reči. „Bože, o dušo! Čestitam!"
Čak se i Bakli oslobodio, izvlačeći se iz čvora koji ga je
obično sputavao i prepuštajući se radosti. Ali, ja sam
videla finu, treperavu liniju koja je još uvek povezivala
moju sestru sa ocem. Nevidljivo uže koje može da ubije.
Čep šampanjca je iskočio.
„Pravi gazda!“, reče baba Halu, koji je sipao.
 Dok su se otac i moja sestra priključili i slušali
bezbrojne zdravice bake Lin, Bakli me je video. Video me
je kako stojim ispod rustičnog kolonijalnog sata i zurim.
Pio je šampanjac. Iz mene su izlazili zraci, kuljajući,
lepršajući. Neko mu je dodao parče kolača. Držao ga je u
ruci, ali nije jeo. Video je moje obrise i moje lice, koje se
nije promenilo -kosa mi je još uvek bila razdvojena na
sredini, grudi su mi bile ravne, a kukovi se nisu
raskrupnjali - i želeo je da me pozove. To je trajalo samo
jedan trenutak, a zatim sam iščezla.

Posle svih ovih godina, kad bih se umorila od

posmatranja, često bih sela u jedan od vozova koji idu do
prigradske stanice u Filadelfiji. Ljudi su ulazili i izlazili, a
ja sam slušala njihove razgovore pomešane sa zvukom
otvaranja i zatvaranja vrata voza, sa kondukterovim
izvikivanjem stanica, škripanjem i stakatom đonova
cipela i prelaženjem visokih potpetica sa pločnika na
metal, a zatim mekim udarcem na tepihom zastrven
prolaz između sedišta u vozu. Bilo je to ono što je Lindzi
na svojim treninzima zvala aktivnim odmorom; moji
mišići su još uvek bili angažovani, ali moja pažnja je
popuštala. Slušala sam zvukove, osećala kretanje voza i
slušala glasove onih koji više nisu živeli na Zemlji.
Glasove onih koji su bili kao ja, glasove posmatrača.
Skoro svako na nebu ima nekoga na Zemlji koga
posmatra, voljenu osobu, prijatelja, ili bar stranca koji je
nekada bio ljubazan, koji je ponudio toplu hranu ili širok
osmeh kad su nam oni bili potrebni. Kad nisam
posmatrala, mogla sam da čujem ostale kako govore sa
onima koje vole na Zemlji: na žalost, sva je prilika, isto
onako uzaludno kao i ja. Nagovaranje i podučavanje
mladih, ljubav i žudnja za partnerom, jednostrana
čestitka koja se nikad ne može potpisati.
Voz bi stajao ili bi kretao od 30. ulice i išao do okoline
Overbruka, pa sam mogla da čujem kako izgovaraju
imena i rečenice: „Pazi da se ne posečeš na to staklo“,
„Slušaj oca“, „O, vidi kako velika izgleda u toj haljini“, „Ja
sam sa tobom, majko“, „...Esmeralda, Seli, Lupe, Kiša,
Frenk...“ Tako mnogo imena. A onda bi voz počeo da
ubrzava, pa bi ove nesaslušane fraze sa neba postajale
sve glasnije, dostižući svoj maksimum između stanica;
buka naše žudnje je postajala toliko zaglušujuća da sam
morala da otvorim oči.
Gvireći kroz prozore vozova koji bi iznenada postali
tihi, gledala sam kako žene kače ili kupe veš. Saginjale su
se nad korpama, i širile bele, žute ili ružičaste čaršave na
konopac. Brojala sam donji veš muškaraca i dečaka, i
pelene iz fioka beba. Zvuk onoga za čime sam žudela i što
mi je nedostajalo - zvuk života - zamenio bi beskrajno
nabrajanje imena.
Mokar veš: pucketanje, razvlačenje, vlažna težina
velikih čaršava i čaršava za bračne krevete. Stvarni zvuci
koji prizivaju upamćene zvuke iz prošlosti, kad sam
ležala pod odećom sa koje je curelo, kako bih uhvatila
kapi jezikom, ili trčala između njih kao da su one
saobraćajni čunjevi duž kojih sam jurila Lindzi, ili me je
Lindzi jurila napred-nazad. Ovome bi bilo pridruženo
sećanje na našu majku koja nastoji da nam održi lekciju o
puteru od kikirikija koji se sa naših ruku lepi na čaršave,
ili o lepljivim mrljama od bombona sa limunom koje su
nađene na očevim košuljama. Na ovaj način se prizor i
miris stvarnog, zamišljenog i upamćenog za mene
objedinio.
Kad sam tog dana okrenula glavu sa Zemlje, vozila
sam se u vozovima sve dok mi se u svest nije uselila samo
jedna misao:
„Ne pomeraj se“, rekao bi otac; ja bih držala brod u
boci, a on bi spalio konce kojima je podigao jarbol i pustio
brod na njegovo plavo more od kita. Ja sam ga čekala,
prepoznajući tenziju tog trenutka kad je svet u boci
zavisio isključivo od mene.
 Osamnaest

Kad je njen otac preko telefona pomenuo ponor, Rut

se nalazila u sobici koju je iznajmila na Prvoj aveniji. Brzo
je okretala crni telefonski kabl oko ručnog zgloba i davala
kratke, oskudne, potvrdne odgovore na pitanja. Starica
koja joj je izdala sobicu je volela da prisluškuje, pa se Rut
trudila da ne priča mnogo telefonom. Nameravala je da,
kasnije, iz grada, pozove kući i da isplanira svoju posetu.
Znala je da treba da ode u hodočašće pre nego što
graditelji zatvore ponor. Njena fascinacija takvim
mestima bila je tajna koju je čuvala, baš kao i sve u vezi sa
ubistvom i našim susretom na parkiralištu. To su bile
stvari o kojima u Njujorku nije htela da priča, tu je
posmatrala druge kako, pijani, pričaju svoje priče po
barovima, zloupotrebljavajući svoje porodice i svoje
traume zarad popularnosti i pića. Ove stvari, osećala je,
ne treba otkrivati unaokolo, ne treba ih pružati kao da su
kakve neiskrene verbalne naklonosti na žurkama.
Ponosno se držala svog dnevnika i svojih pesama. „To je u
meni, u meni“, šaputala je tiho sebi kad bi je obuzeo
nagon da ispriča, i sve bi se završilo njenim dugim
šetnjama kroz grad, tokom kojih bi videla kukuruzište
Stolfuc ili prizor u kojem njen otac gleda u svoje
komadiće kakvog spašenog starinskog pervaza. Njujork
je davao savršenu podlogu njenim mislima. Uprkos
njenom dobrovoljnom obigravanju ulica i sporednih
puteljaka, grad je imao malo toga zajedničkog sa njenim
unutrašnjim životom.
 Više nije izgledala kao da je progonjena, kao što je bio
slučaj u srednjoj školi; ako biste se zagledali u njene oči,
mogli ste zapaziti frivolnu energiju zeca koja je ljude
obično činila nervoznim. Imala je izraz lica nekoga ko je u
stalnoj potrazi za nečim ili nekim ko još nije stigao. Njeno
telo se, činilo se, naginje napred u zapitanosti, i iako bi joj
u baru rekli da ima divnu kosu, divne ruke ili, u retkim
trenucima kad bi je neko od njenih mušterija video kako
izlazi iz šanka, divne noge, ljudi nikad nisu ništa govorili
o njenim očima.
Brzo bi obukla crne hulahopke, kratku crnu suknju,
crne čizme i crnu majicu kratkih rukava; sve je to bilo
zamazano, jer je istu odeću koristila za svoj rad u dve
smene i za izlaske. Mrlje su se mogle videti samo na
sunčevoj svetlosti, kad bi svratila u baštu kafea na šoljicu
kafe i videla tamne tragove prosute vodke ili viskija.
Alkohol je činio tamnu tkaninu tamnijom. Ovo ju je
zabavljalo; zapisala je u dnevniku: „piće deluje na
materijal isto onako kako deluje i na ljude.“
Izašavši iz stana, krenuvši na kafu na Prvoj aveniji,
vodila je tajne razgovore sa bucmastim psićima -
čivavama ili pomerancima - koje su Ukrajinke, sedeći na
stepenicama pred kućom, držale u krilu. Rut je volela te
svadljive male pse, koji su vatreno lajali dok je ona
prolazila.
Onda je hodala, hodala i hodala s neprekidnim bolom
koji je iz zemlje ulazio u štikle njenih upadljivih cipela.
Niko joj se nije javljao izuzev ekscentričnih skitnica, a ona
je smislila igru u kojoj je trebalo da obiđe što više ulica, a
da se pri tom ne zaustavi kako bi prešla ulicu. Krećući se
u susret drugoj osobi, nije usporavala; vivisecirala je
grupe njujorških studenata i stare žene sa kolicima sa
rubljem, praveći vetar oko sebe. Volela je da zamišlja
kako svet gleda za njom, ali je isto tako znala da je
potpuno anonimna. Izuzimajući vreme kad je bila na
poslu, niko nije znao gde se ona nalazi, niti ju je iko
Čekao. Bila je to bezgrešna anonimnost.
Ne bi znala za Semjuelovu prosidbu moje sestre da ta
informacija nije procurela posredstvom Reja, koji je bio
jedina osoba iz škole sa kojom je ostala u kontaktu. Još
dok je bila na Ferfaksu čula je da je moja majka otišla.
Ogovaranja su strujala srednjom školom, a Rut je
posmatrala kako moja sestra daje sve od sebe da se izbori
sa njima. S vremena na vreme njih dve bi se srele u
hodniku. Rut bi izgovorila nekoliko reči podrške, ukoliko
bi uspela da ih uklopi, a da, kako je mislila, ne ugrozi
Lindzi pričajući s njom. Rut je znala za svoj status čudaka
u školi, i znala je da je njihova zajednička noć na
simpozijumu talentovanih bila upravo onakva kako je i
izgledala - san, u kojem su se ispreturani elementi složili
u celinu, nepritisnuti obavezujućim pravilima škole.
Ali, Rej je bio nešto drugo. Njihovi poljupci i to davno
gurkanje i trljanje bili su sada objekti pod staklenim
zvonom - sećanja koja je čuvala. Videla bi ga svaki put
kad bi posetila roditelje; odmah je shvatila da će Reja
povesti sa sobom kad se bude vratila da vidi ponor. On će
biti srećan što će se malo odmoriti od svog neprestanog
bubanja, a ako ona bude imala sreće, on će joj opisati, kao
što je često činio, medicinske procedure kojima je
prisustvovao. Kad bi Rej opisivao takve stvari, činilo joj
se ne samo da zna kako one izgledaju, već da je i sama
proniknula u njihovu suštinu. Mogao je da prizove za nju
bilo šta, služeći se malim pulsirajućim verbalnim
poentama kojih ona uopšte nije bila svesna.
Šetajući severno od Prve avenije, mogla je da upamti
sva mesta na kojima se prethodno bila zaustavila,
uverena da je pronašla mesto na kojem je neka žena ili
devojka bila ubijena. Pokušavala je da svake noći beleži
sva ta mesta u svoj dnevnik, ali je bila opsednuta onim
što se, mislila je, možda desilo o ovom ili onome tamnom
ispustu ili uzanom pasažu, pa je zanemarivala
jednostavnije, očiglednije slučajeve ubistava o kojima je
čitala u novinama, posetivši grobove tih žena.
Nije bila svesna da na nebu predstavlja neku vrstu
slavne ličnosti. Pričala sam ljudima o njoj, o onome šta je
radila, o tome kako je po celom gradu posmatrala
momente tišine i zapisivala male individualne molitve u
svoj dnevnik, i ta je priča putovala tako brzo da su se
žene okupile da saznaju da li je otkrila mesto na kojem su
one ubijene. Imala je svoje obožavaoce na nebu, mada bi
bila neraspoložena da je znala da su oni, kad bi se okupili,
podsećali na gomilu tinejdžera koji pažljivo iščitavaju
novo izdanje Tin Bita, a ne na nekoga od koga bi Rut
očekivala da sluša tiha, pogrebnoj pesmi slična šaputanja
prilagođena nebeskim timpanima.
Ja sam bila ona koja je trebalo da prati i posmatra i, za
razliku od lakomislenog hora, često su mi se ovi trenuci
činili isto onoliko bolnim koliko su bili i zadivljujući. U
Rutinoj svesti bi se pojavio prizor, koji se usađivao u
njenu memoriju. Ponekad bi se radilo tek o kratkim
bljescima, kao što su pad niz stepenice, vrisak, guranje,
stezanje ruku oko vrata, a u drugim prilikama bio je to
čitav scenario koji se odmotavao u njenoj glavi, trajući
upravo onoliko vremena koliko je devojčici ili ženi
trebalo da umre.
Niko na ulici nije ništa znao o devojci iz centra grada
odevenoj u crno koja bi zastala usled vreve i koraka.
Mogla je da, zakamuflirana u studentkinju umetničke
akademije, prođe čitavim Menhetnom; ako ne bi bila
utopljena u gužvu, bila bi klasifikovana, a zatim
ignorisana. Za to vreme ona je za nas obavljala važan
posao, posao o kojem se većina ljudi na Zemlji boji i da
razmišlja.
Prvog dana nakon Lindzinog i Semjuelovog
diplomiranja pridružila sam joj se u šetnji. Kad je stigla u
Central Park već je prošlo vreme ručka, ali u parku je još
uvek bila gužva. Parovi su sedeli na ošišanoj travi Šip
Medoua. Rut ih je krišom posmatrala. Njena revnost nije
išla uz sunčano popodne, pa su mladići, kada bi je
primetili, skretali pogled.
Vrludala je kroz park. Bilo je mesta, kao, što je,
recimo, Rambls, na koje je očigledno mogla da ide i da
dokumentuje istoriju nasilja ostajući među drvećem, ali
je više volela ova mesta na kojima su se ljudi osećali
bezbednim. Hladnu, svetlucajuću površinu ribnjaka sa
patkama koji je bio ušuškan u bučni jugoistočni kutak
parka, ili tiho veštačko jezero, po kojem su stari ljudi
plovili na divno izrezbarenim čamcima.
Sela je na klupu na stazi koja vodi u zoološki vrt
Central Parka i posmatrala decu sa svojim dadiljama i
usamljene odrasle ljude koji čitaju knjige u parčićima
senki ili na suncu. Bila je umorna da bi odšetala u gornji
deo grada, pa je izvadila svoj dnevnik iz torbe. Otvorila ga
je i stavila na krilo, u ruci držeći olovku, koja je bila njen
pribor za razmišljanje. Bilo je bolje, naučila je Rut,
izgledati kao da radiš nešto dok zuriš u daljinu. U
suprotnom, prići će ti čudni ljudi i pokušaće da zapodenu
razgovor. Dnevnik joj je bio najbliži i najvažniji prijatelj. U
njemu se nalazilo sve.
Preko puta nje je jedna devojčica odlutala sa ćebeta na
kojem je spavala njena dadilja. Išla je ka grmlju koje je
oivičavalo mali brežuljak, iza kojeg se nalazila ograda
koja je odvajala park od Pete avenije. Baš kad je Rut
nameravala da uđe u svet ljudskih bića čiji su životi
međusobno isprepletani time što će pozvati dadilju,
tanka nit, koju Rut nije videla, upozorila je dadilju i ona se
probudila. Odmah je sela, uspravila se kao gromom
pogođena i viknula devojčici da se vrati.
U trenucima kao što je ovaj razmišljala je o svim
devojčicama koje odrastaju i doživljavaju starost, i koje
predstavljaju šifrovani alfabet onih kojima se to nije
desilo. Njihovi životi su, na neki način, nerazmrsivo
povezani sa svim devojčicama koje su ubijene. Tada ju je,
dok je dadilja pakovala svoju torbu i savijala ćebe,
pripremajući se za ono što joj sledi tog dana, Rut videla -
videla je devojčicu koja je jednog dana odlutala u žbunje i
nestala.
Na osnovu njene odeće znala je da se to desilo davno,
ali to je bilo sve. Nije bilo ničega drugog - nije bilo dadilje,
niti majke, niti nagoveštaja o tome da li je bila noć ili dan,
devojčica je jednostavno nestala.
Ostala sam sa Rut. Njen dnevnik je bio otvoren, ona je
beležila. „Vreme? Devojčica u Central Parku je odlutala u
žbunje. Bela čipkana kragna, kitnjasta.“ Zatvorila je
dnevnik i ćušnula ga u torbu. U blizini se nalazilo mesto
koje ju je smirivalo. Deo sa pingvinima u zoološkom vrtu.
Tu smo zajedno provele popodne, Rut je, odevena u
crno, sedela na tapaciranoj klupi koja se pružala celom
dužinom prostorije; mogle su se videti samo njeno lice i
njene ruke. Pingvini su se teturali, kvocali i ronili,
klizajući sa stenja u svom prebivalištu poput
druželjubivih razmetljivaca, ali su se pod vodom
pretvarali u čiste mišiće u smokinzima. Deca su vikala,
vrištala i priljubljivala lica uz staklo. Rut je prebrojavala
žive isto onako kao što je prebrojavala mrtve, ali u toj
kući u kojoj su bili zatočeni pingvini, vesela vriska dece je
odjekivala sa takvom živošću da je, na kratko, mogla da
uguši onu drugačiju vrisku.

Tog vikenda moj brat se probudio rano, kao i uvek.

Išao je u sedmi razred, kupovao je ručak u školi, bio je
član debatne grupe, i baš kao i Rut, uvek bio poslednji, ili
gotovo poslednji biran za sportske aktivnosti u
gimnastičkoj sali. Nije se opredelio za atletiku kao Lindzi.
Umesto toga je uvežbavao ono što je baka Lin zvala
„dostojanstvenim držanjem“. Njegova omiljena
nastavnica zapravo i nije bila nastavnica, već školska
bibliotekarka, visoka, krhka žena sa kosom poput žice
koja je pila čaj iz termosa i pričala o tome kako je kao
mlada živela u Engleskoj. Nakon ovoga on je na nekoliko
meseci poprimio britanski akcenat, pokazujući
interesovanje kad je moja sestra posetila Pozorište
Masterpis.
 Kad je te godine pitao oca da li može da dovede u red
baštu o kojoj se brinula majka, ovaj mu reče: „Naravno,
Bak, daj sve od sebe.“
To je i učinio. Potpuno, preko svake mere se zaludeo
čitajući Burpijeve kataloge noću, kad nije mogao da zaspi
i prelistavajući nekoliko knjiga o baštovanstvu koje su
postojale u školskoj biblioteci. Dok je baba predlagala
poštovanja vredne leje peršuna i bosiljka, Hal je
predložio „biljke koje stvarno nešto znače“ - plavi
patlidžan, dinje, krastavac, šargarepu i pasulj - moj brat je
mislio da su oboje u pravu.
Nije mu se svidelo ono što je pročitao u knjigama. Nije
video razloga da cveće drži odvojeno od paradajza i
lekovitih trava skrajnutih u ćošak. Ašovom je polako
zasadio biljke u celoj bašti, svakog dana moleći oca da mu
donese seme i odlazeći u bakalnicu sa bakom Lin, gde bi
cena za njegovu ekstremnu spremnost da pomaže bila
kratka poseta staklenoj bašti gde bi bila nabavljena neka
biljka za rasad. Sada je čekao svoj paradajz, svoj plavi
krasuljak, svoje petunije, daninoć i žalfiju. Pretvorio je
svoju tvrđavu u neku vrstu šupe za baštenske radove, u
kojoj je držao alatke i ostale potrepštine.
Ali baba se pripremala za trenutak kada će on shvatiti
da sve biljke ne mogu zajedno da rastu, da će svako seme
proklijati u određeno vreme, da rast finih vitica krastavca
može biti iznenada zaustavljen narastajućim korenskim
izbočinama šargarepe i krompira, da peršun može biti
zakamufliran neposlušnim korovom i da bubice koje
skakuću unaokolo mogu razoriti nežno cveće. Ali, ona je
pažljivo čekala. Više nije verovala u razgovore. Oni nisu
nikoga spasli. Sa sedamdeset godina je došla do toga da
veruje samo u vreme.
Bakli je teglio kutiju sa odećom iz podruma u kuhinju
kad je otac sišao na kafu.
„Šta ti je to, farmeru Bak?“, reče otac. Uvek je bio
najbolje raspoložen ujutru.
„Pravim pritke za moj paradajz“, reče moj brat.
„Jesu li biljke već iznikle iz zemlje?“
Otac je stajao u kuhinji u svom bademantilu, bosonog.
Sipao je kafu iz aparata koji je baka Lin svakog dana
punila, i počeo da je srče gledajući sina.
„Jutros sam ih video“, reče moj brat, sijajući od sreće.
„Uvijaju se kao ruka koja se širi.“
Tek dok je ponavljao ovaj opis baki Lin, stojeći pored
kuhinjskog stola, video je, kroz prozor šta je Bakli izvadio
iz kutije. Bila je to moja odeća. Moja odeća, koju je Lindzi
sačuvala, kao i sve ostalo što je mogla da sačuva. Moja
odeća, koju je baba, kad se preselila u sobu, tiho stavila u
kutiju dok je otac bio na poslu. Spustila ju je u podrum,
zalepivši malu etiketu na kojoj je jednostavno pisalo
SAČUVATI.
Otac je spustio šolju sa kafom. Izašao je na trem i
zakoračao krupnim koracima, pozvavši Baklija.
„Šta je bilo, tata?“ Bio je uznemiren očevim tonom.
„To je Suzina odeća“, rekao je otac mimo kad je stigao
do njega.
Bakli je gledao moju crnu haljinu koju je držao u ruci.
Otac je prišao bliže, uzeo haljinu od mog brata, a onda,
ništa ne govoreći, pokupio ostalu moju odeću, koju je
Bakli naslagao na gomilu na travnjaku. Kad se u tišini
okrenuo prema kući, teško dišući, čvrsto držeći moju
odeću, nešto je zaiskrilo.
Ja sam bila jedina koja je videla boje. Odmah uz
Baklijeve uši i na vrhovima njegovih obraza i njegove
brade pojavilo se malo narandžasto i crveno svetlucanje.
„Zašto ne mogu da je upotrebim?“, upitao je.
Ovo pitanje se poput pesnice spustilo na očeva leđa.
„Zašto ne mogu da ovom odećom označim kočiće u leji
sa mojim paradajzom?“
Otac se okrenuo. Video je sina kako stoji tu, a iza njega
se nalazilo savršeno parče blatnjave, ustalasane zemlje
istačkane izdancima. „Kako možeš to da me pitaš?“
„Moraš da izabereš. Ovo uopšte nije fer“, reče moj
brat.
„Bak?“ Otac je držao moju odeću na grudima.
Gledala sam kako Bakli plamti i svetli. Iza njega se
nalazila živica od žutog cveća koja je sada bila duplo viša
nego u vreme moje smrti.
„Umoran sam od svega ovoga!“, dreknu Bakli. „Kišin
tata je umro i ona je dobro!“
„Kiša ide u školu?“
„Ide!“
Moj otac se ukopa. Mogao je da oseti rosu koja se
nahvatala na njegovim golim gležnjevima i stopalima,
mogao je da oseti zemlju pod sobom, hladnu, vlažnu i
uskomešanu. „Žao mi je. Kad se to desilo?“
„Nije u tome stvar, tata. Ne shvataš.“ Bakli se okrenu
na petama i poče da gazi nežne izdanke paradajza.
„Bak, prestani!“, povika otac.
 Moj brat se okrenu.
„Ne shvataš, tata“, reče on.
„Žao mi je“, reče otac. „To je Suzina odeća i stvar je u
tome...Možda to nema nikakvog smisla, ali to je njeno -
nešto što je ona nosila."
„Uzeo si figuricu cipele, zar ne?“, reče moj brat.
Prestao je da plače.
„Šta?“
„Uzeo si cipelicu. Uzeo si je iz moje sobe.“
„Bakli, ne znam o čemu pričaš.“
„Sačuvao sam cipelicu iz ’monopola’, a sada je nema.
Ti si je uzeo! Ponašaš se kao da ona pripada samo tebi!“
„Sve mi ispričaj. Reč je o smrti tate tvoje prijateljice
Kiše?
„Spusti tu odeću.“
Otac je polako spusti na zemlju.
„Ne radi se o Kišinom tati.“
„Reci mi o čemu se radi.“ Otac se bio potpuno izgubio.
Vratio se tamo gde je bio pre operacije kolena, budeći se
iz sna izazvanog anesteticima i ugledao svog tada
petogodišnjeg sina kako sedi pored njega i čeka da on
otvori oči da bi mu rekao: „Uja, tata“.
„Ona je mrtva.“
Bol nikada nije prestao. „Znam to.“
„Ali ne ponašaš se tako. Kišin tata je umro kad je ona
imala šest godina. Kiša kaže da sada jedva da misli na
njega.“
„Misliće“, reče otac.
„Ali, šta će biti sa nama?“
 „S kim?“
„Sa nama, tata. Sa mnom i Linzi. Mama je otišla zato
što nije mogla ovo da izdrži.“
„Smiri se, Bak“, reče otac. Nastojao je da bude što
predusretljiviji, vazduh iz njegovih pluća je odlazio u
grudi. Onda slab glas u njemu reče: Pusti, pusti, pusti.
„Šta?“, reče otac.
„Nisam ništa rekao.“
Pusti. Pusti. Pusti.
„Žao mi je“, reče otac. „Ne osećam se dobro.“ Noge na
vlažnoj travi su mu postale neverovatno hladne. U
grudima je osećao šupljinu, činilo mu se da bube lete oko
te iskopane duplje. Tu je odjekivalo, a u ušima mu je
bubnjalo. Pusti.
Otac se spusti na kolena. U ruci ga je nešto peckalo,
kao da je zaspao. Igle i čiode, gore i dole. Moj brat jurnu
prema njemu.
„Tata?“
„Sine.“ Glas mu je zadrhtao, on ščepa mog brata.
„Idem po baku.“ Bakli potrča.
Otac je bojažljivo šaputao ležeći na boku, sa licem
priljubljenim uz moju odeću. „Nikako ne možeš da
izabereš. Voleo sam vas sve, sve troje.

Te noći otac je ležao u bolničkom krevetu, privezan za

monitore koji su pištali i zujali. Vreme je da se kruži oko
stopala mog oca i da se prođe duž njegove kičme. Vreme
je da se on umiri i da se izvede odatle. Ali, gde ga treba
odvesti?
 Sat iznad kreveta je odbrojavao minute, a ja sam
mislila na igru koju smo Lindzi i ja zajedno igrale u
dvorištu: „voli me/ne voli me“, uz otkidanje latica
krasuljka. Mogla sam da čujem kako mi sat vraća dve
najveće želje u istom ritmu: „Umri za mene/nemoj da
umreš za mene/umri za mene/nemoj da umreš za mene.“
Nisam, činilo se, mogla da prestanem da kidam njegovo
slabo srce. Ako umre, zauvek ću ga imati za sebe. Zar je to
tako loše želeti?
U kući, Bakli je ležao u krevetu, u tami, sa čaršavom
navučenim do brade. Nije mu bilo dozvoljeno da uđe u
sobu za hitne slučajeve, gde ih je Lindzi odvezla, prateći
bučna ambulantna kola u kojima je ležao otac. Moj brat je
osećao kako veliki teret u tišini pada sa Lindzi. Stalno je
ponavljala dva pitanja: „O čemu ste pričali? Zašto je on
tako uznemiren?“
Najveći strah mog malog brata bio je da će otići osoba
koja mu je toliko značila. Voleo je Lindzi, baku Lin,
Semjuela i Hala, ali je otac pomagao da on lako ide kroz
život; sin je pažljivo pratio oca svakog jutra i svake
večeri, kao da će ga bez te opreznosti izgubiti.
Stajale smo - mrtvo i živo dete - pored oca, ona sa
jedne, ja sa druge strane, i želele istu stvar. Da ga zauvek
zadržimo za sebe. Nije bilo moguće da obe budemo
zadovoljene.
Otac je samo dva puta propustio noć u Baklijevom
životu. Jednom kad je noću otišao u kukuruzište tražeći
gospodina Harvija, i sada, kad je ležao u bolnici priključen
na aparate, jer je postojala opasnost od drugog infarkta.
Bakli je znao da je dovoljno star da bi brinuo zbog
onoga što se desilo, a ja sam saosećala sa njim. Poljubac
za laku noć je bio nešto u čemu je otac briljirao. Dok je
otac, spustivši žaluzine i prešavši rukom preko njih da bi
video da li su sve spuštene pod istim uglom - nijedno
rebro žaluzine-odmetnik neće uspeti da propusti sunčevu
svetlost na njegovog sina dok on ne bude došao da ga
probudi - stajao pored kreveta, mom bratu bi prošli
žmarci kroz ruke i noge. To iščekivanje je bilo tako divno.
„Jesi li spreman, Bak?“, rekao bi otac, a Bakli bi
ponekad rekao „Prijem“ ili „Polećem“, ali onda kad je bio
najuplašeniji, kad je osećao vrtoglavicu i čekao na spokoj,
samo bi rekao „Da!“ Otac bi uhvatio tanki pamučni gornji
čaršav, pazeći da drži dva ćoška između palca i kažiprsta.
Onda bi ga trgnuo, kako bi se bledo plavi (ako su koristili
Baklijev) ili plavo-purpurni (ako su koristili moj) čaršav
poput padobrana raširio nad njim, polako padajući,
lebdeći u vazduhu i dodirujući otkrivene delove njegovog
tela - kolena, podlakticu, obraze i bradu. Vazduh i zaštita
na jednom mestu, u isto vreme - sve je to delovalo kao
najveća moguća sloboda i zaštita. Bilo je divno, ostavljalo
ga je ranjivog i uzdrhtalog, a on se nadao da će otac opet
ovo uraditi ako ga on bude zamolio. Vazduh i zaštita,
vazduh i zaštita - produžavanje neizgovorene veze
između njih dvojice: dečak, ranjeni čovek.
Te noći je njegova glava počivala na jastuku, dok mu
je telo bilo sklupčano u fetalnom položaju. Nije se setio da
sam spusti žaluzine, brdo je bilo istačkano svetlima
okolnih kuća. Posmatrao je sobu, posmatrao je vrata svog
ormana iz kojeg će, zamišljao je, zle veštice pobeći kako
bi se pridružile aždajama pod njegovim krevetom. Više se
nije plašio tih stvari.
 „Molim te, Suzi, nedaj da tata umre“, šapnuo je.
„Potreban mi je.“

Kad sam napustila brata, prošetala sam pored

baštenske kućice, ispod svetala koja su visila poput
bobica; hodajući dalje, videla sam staze popločane
ciglama kako se granaju.
Šetala sam sve dok se cigle nisu pretvorile u ravne
kamene ploče, zatim u malo, oštro kamenje, i na kraju u
ustalasanu zemlju koja se prostirala miljama unaokolo.
Stajala sam. Dovoljno dugo sam bila na nebu da bih znala
da će sad uslediti neko otkrovenje. Kad je svetlost počela
da bledi, a nebo postalo tamno plavo, isto onakvo kakvo
je bilo na dan moje smrti, videla sam kako se pojavljuje
neko, neko ko je bio toliko udaljen da isprva nisam znala
da li je u pitanju muškarac ili žena, dete ili odrasla osoba.
Ali, kad je mesečeva svetlost doprla do ove figure, mogla
sam da uočim jednog čoveka, pa sam, uplašena,
isprekidano dišući, potrčala prema njemu? Da li je to
otac? Da li je to bilo ono što sam sve vreme očajnički
iščekivala?
„Suzi“, reče čovek kad sam mu se približila, a onda
stala nekoliko stopa od mesta na kojem je on stajao. On
podiže ruku prema meni.
„Da li me se sećaš?“, reče.
Ponovo sam bila mala, imala sam šest godina, nalazila
sam se u dnevnoj sobi u Ilinoisu. I sada sam, baš kao i
tada, stavila svoja stopala na njegova.
„Deko“, rekoh.
 Bili smo sami i nalazili smo se na nebu, pa sam bila
dovoljno jaka da mogu da se krećem onako lako kako
sam se kretala kad sam ja imala šest, a on pedeset šest
godina, i kad nas je otac odveo da ga posetimo. Lagano
smo igrali uz pesmu koja bi na Zemlji uvek rasplakala
dedu.
„Sećaš li se?“, upita on.
„Barber!“
„Adađo za gudače", reče on.
Ali, dok smo igrali i vrteli se - nije bilo grčevite
nespretnosti sa Zemlje - setila sam se kako sam ga
zatekla kako plače uz ovu muziku i upitala ga za razlog.
„Ponekad plačeš, Suzi, čak i onda kad neko koga voliš
već dugo nije tu.“ Tada me je nakratko uzeo u naručje, a
onda sam otrčala napolje da se igram sa Lindzi u velikom
dedinom dvorištu.
Te noći više ništa nismo pričali, ali smo satima igrali u
toj bezvremenoj plavoj svetlosti. Dok smo igrali, znala
sam da se nešto dešava i na Zemlji i na nebu. Neka
promena. Neka vrsta sporih kretnji o kojima smo jedne
godine čitali na času geografije. Seizmičke promene,
deoba i cepanje vremena i prostora. Priljubila sam se uz
dedine grudi i osetila njegov starački miris, naftalinsku
verziju mog oca, krv na Zemlji, nebo u raju. Limun, tvor,
prvoklasan duvan.
Kad je muzika prestala, činilo se da je od trenutka kad
smo počeli da igramo prošla čitava večnost. Deda odstupi
korak nazad, neka žuta svetlost obli njegova ramena.
„Idem“, reče.
„Gde?“, upitah.
 „Ne brini, dušo. Blizu si.“
Okrenuo se i odšetao, brzo nestajući, pretvarajući se u
tačku i prašinu. U beskraj.
 Devetnaest

Kad je tog jutra stigla u vinariju Kruso, majka je

zatekla poruku koja ju je čekala, naškrabana čuvarevim
lošim engleskim. Reč hitan slučaj je bila dovoljno jasna,
pa je majka preskočila svoj jutarnji ritual ispijanja kafe i
gledanja u vinovu lozu koja se pružala u redovima,
pričvršćena za masivne bele krstove. Otvorila je deo
vinarije rezervizan za javne degustacije. Našla je telefon
iza drvenog bara i pozvala broj u Pensilvaniji. Nije bilo
odgovora.
Onda je pozvala operatora u Pensilvaniji i pitala za
broj doktora Akhila Singa.
„Da“, reče Ruana, ,„Rej i ja smo videli ambulantna kola
pre nekoliko sati. Mislim da su svi u bolnici."
„Kome je pozlilo?“
„Možda vašoj majci?“
Ali je na osnovu poruke znala da je zvala njena majka.
Radilo se o Džeku ili o nekome od dece. Zahvalila je Ruani
i spustila slušalicu. Ponovo je zgrabila težak crveni
telefon. Ris kolor papira koji su davali mušterijama -
„Limun žuto = Jang Šardone, Boja slame = Sovinjon
Blan...“ - pao je dole i rasuo se oko njenih nogu. Otkad je
počela da radi, dolazila je rano, i sad joj je bilo drago što
je tako. Mogla je da misli samo na imena lokalnih bolnica,
pa je pozvala one u koje je jurila sa decom, kad bi ona
dobila neobjašnjive groznice, ili kad bi postojala
mogućnost loma kostiju posle pada. U bolnici u koju sam
ja odvela Baklija su rekli: „Neki Džek Salmon je bio u
hitnoj pomoći i još uvek je ovde.“
„Možete li mi reći šta se desilo?“
„Jeste li u srodstvu sa gospodinom Salmonom?"
Izgovorila je reči koje nije izgovorila godinama. „Ja sam
njegova supruga.“
„Imao je infarkt.“
Spustila je slušalicu i sela na prostirač od gume i plute
koji je prekrivao pod u prostoru gde su boravili
zaposleni. Sedela je tu dok nije stigao šef smene, a onda je
ponovila te čudne reči: muž, srčani napad.
Kad je došla sebi, već se nalazila u čuvarevom
kamionu; taj miran čovek, koji je retko napuštao službene
prostorije, trudio se da što pre stigne do međunarodnog
aerodroma u San Francisku.
Platila je svoju kartu i rezervisala let za Čikago, a
odatle je trebalo da doleti u Filadelfiju. Kad je avion
uzleteo, zakopavši se u oblake, majka je slušala zvonjavu
u avionu koja je obaveštavala posadu šta treba da radi i
za šta treba da se pripremi, čula je kolica sa pićima kako
se kreću napred-nazad, ali umesto putnika na susednim
sedištima videla je hladni kameni zasvođeni ulaz u
vinariji, iza kojeg su bila uskladištena prazna hrastova
burad, a umesto ljudi koji su obično sedeli tu kako bi
pobegli sa sunca, zamislila je kako tu sedi otac, držeći
slomljenu Vedžvudovu šolju.
Kad je sletela u Čikago, gde je morala da čeka dva sata,
dovoljno se bila pribrala da bi mogla da kupi četkicu za
zube i paklo cigareta, i da pozove bolnicu, ovoga puta
tražeći da razgovara sa bakom Lin.
 „Majko“, reče moja majka. „Ja sam u Čikagu, dolazim.“
„Ebigejl, hvala Bogu“, reče baba. „Ponovo sam zvala
Kruso i tamo su rekli da si krenula na aerodrom.“
„Kako je on?“
„Traži da dođeš.“
„Jesu li tu deca?“
„Da, i Semjuel je ovde. Mislila sam da te danas zovem i
da ti kažem. Semjuel je pitao Lindzi da se uda za njega.“
„To je divno“, reče majka.
„Ebigejl ?“
„Da.“ Mogla je da čuje oklevanje svoje majke, koje je
bilo prava retkost.
„Džek traži da dođe i Suzi.“

Čim je izašla iz terminala O’Hara, zapalila je cigaretu, a

neka školska tura se izlila pored nje, noseći male torbe i
instrumente; svi su imali jarko žutu pločicu na prtljagu.
DOM RODOLJUBA, pisalo je.
U Čikagu je bilo sparno i vlažno, izduvni gasovi
automobila su kvarili vazduh.
Popušila je cigaretu za rekordno vreme i zapalila još
jednu, držeći jednu ruku priljubljenu uz grudi, i pružajući
drugu pri svakom izdisaju. Nosila je svoju uniformu iz
vinarije: izbledele, ali čiste farmerke i bledonarandžastu
majicu sa kratkim rukavima na kojoj je preko džepića bio
izvezen natpis VINARIJA KRUSO. Njena koža je sada bila
tamnija, što je njene bledoplave oči činilo još plavljim;
nosila je konjski rep. Mogla sam da vidim male
pramenove boje soli i bibera priljubljene uz njene uši i
oko slepoočnica.
 Činilo joj se da u njoj curi pesak peščanika; pitala se
kako je sve ovo moguće. Njeno vreme je bilo ograničeno
vezama koje su je vraćale natrag. Sada su je povukle
nazad - žestoko. Brak. Infarkt.
Stojeći ispred terminala, stavila je ruku u džep
farmerki, gde je držala muški novčanik koji je počela da
nosi kad je dobila posao u Krusou, jer je to bilo lakše nego
brinuti o tašni ostavljenoj ispod bara. Bacila je cigaretu
na stazu za taksije i pošla da pronađe mesto na ivici
velike betonske žardinjere u kojoj su rasli korov i jedno
drvo ugušeno dimom.
U njenom novčaniku su se nalazile slike, slike koje je
svakog dana gledala. Postojala je jedna koja je bila
okrenuta naopačke u kožnoj pregradi namenjenoj
kreditnoj kartici. Bila je to ista fotografija kao i ona koja
se nalazila u kutiji sa dokazima u stanici policije, i kao
ona koju je Rej stavio u knjigu indijske poezije svoje
majke. Moja slika koja je izašla u novinama i koja se našla
na policijskim lecima u poštanskim sandučićima.
Posle osam godina ona je čak i mojoj majci izgledala
kao sveprisutna slika neke poznate ličnosti. Ona ju je
videla toliko puta da joj se činilo da sam uredno
sahranjena u njoj. Obrazi nikad crveniji, oči nikad plavlje.
Uzela je fotografiju i držala je, malo savivši njene
krajeve. Na meni su joj oduvek falili zubi - njihova malena
oblost ju je fascinirala dok me je posmatrala kako rastem.
Majci sam obećala da ću se na ovoj slici široko osmehnuti,
ali pred fotografom sam bila toliko samosvesna da sam
izvela samo kez stisnutih usana.
Preko spoljašnjeg zvučnika je čula obaveštenje o letu.
Ustala je. Okrenuvši se, ugledala je maleno drvo koje se
borilo. Ostavila je moju sliku naslonjenu na stablo i
požurila da prođe kroz automatska vrata.

Za vreme leta do Filadelfije sedela je sama u redu sa

tri sedišta. Nije mogla a da ne pomisli kako bi, da putuje
kao majka, dva sedišta pored nje bila popunjena. Jedno za
Lindzi. Drugo za Baklija. Iako je po definiciji bila majka, u
jednom trenutku je prestala to da bude. Nije mogla da
traži to pravo i privilegiju, nakon što je propustila više od
pola decenije njihovih života. Sada je znala da je uloga
majke predstavlja poziv, nešto o čemu mašta puno
mladih devojaka. Ali, to nikad nije bio san moje majke,
ona je kažnjena na najstrašniji mogući način, jer nikad
nije želela da me rodi.
Posmatrala sam je u avionu, pa sam u oblake poslala
svoju želju da ona bude oslobođena. Telo joj je otežalo od
straha od onoga što će se dogoditi, ali je u toj težini bar
bilo olakšanja. Stjuardesa joj je dala plavo jastuče i ona je
nakratko zaspala.
Kad su stigli u Filadelfiju, avion je rulao pistom, a ona
je podsetila sebe na to gde se nalazi i koja je godina. U
mislima je brzo prošla kroz sve ono što bi mogla da kaže
kad bude videla svoju decu, svoju majku, Džeka. A onda,
kad su se uz drhtaj zaustavili, digla je ruke i usredsredila
se samo na izlazak iz aviona.
Jedva je prepoznala svoje dete koje ju je čekalo na
kraju dugačke platforme. Tokom godina koje su prošle,
Lindzi je postala štrkljasta, mršava, svaki trag sala je
nestao sa nje. A pored moje sestre je stajao neko ko je
izgledao kao njen muški blizanac. Bio je nešto viši, nešto
puniji. Semjuel. Tako je pomno gledala u njih dvoje, a i
oni su gledali nju, da u početku nije ni primetila
bucmastog dečaka koji je sedeo u stolici na kraju reda u
čekaonici.
A onda, baš pre nego što će krenuti prema njima - svi
su oni izgledali kao da lebde, bili su nepokretni prvih
nekoliko trenutaka, kao da su zarobljeni u nekom
viskoznom želatinu iz kojih su ih mogle osloboditi samo
njene kretnje -videla ga je.
Koračala je po platformi koja je bila zastrvena
tepihom. Čula je obaveštenja aerodromske službe i videla
je putnike, videla je kako se pozdravljaju i žurno prolaze
pored nje. Ali, kad ga je videla učinilo joj se da je ušla u
zonu zakrivljenja vremena. 1944. u kampu Vinekuka.
Imala je dvanaest godina, imala je bucmaste obraze i
debele noge - bila je srećna što su njene ćerke izbegle tu
sudbinu, ali je ona dočekala njenog sina. Tako mnogo
vremena je bila odsutna, tako mnogo vremena neće moći
da vrati.
Da je brojala, kao što sam ja brojala, znala bi da joj je
trebalo sedamdeset tri koraka da dođe do onoga čega se
plašila skoro sedam godina.
Moja sestra je prva progovorila:
„Mama“, rekla je.
Majka je pogledala moju sestru i brzo unapred
premotala trideset osam godina od trenutka kad je bila
usamljena devojčica u kampu Vinekuka.
„Lindzi“, reče majka.
Lindzi je zurila u nju. Bakli je sada stajao, ali je najpre
gledao u svoje cipele, a zatim preko ramena, pa kroz
prozor gde su bili parkirani avioni koji su bljuvali svoje
putnike u cevi oblika harmonike.
„Kako vam je otac?“
Moja sestra je izgovorila reč Mama, a onda se ukopala.
Ta reč je imala ukus sapuna u njenim ustima, delovala joj
je strano.
„Bojim se da nije baš najbolje“, reče Semjuel. To je bila
najduža rečenica koju je iko izgovorio, i majka je bila
neizmerno zahvalna zbog toga.
„Bakli?“, reče majka, ne pripremivši lice za njega. Bila
je ono što jeste.
Okrenuo je lice prema njoj kao što se okreće
napunjena puška. „Bak“, reče on.
„Bak“, ponovi ona tiho i pogleda u svoje ruke.
Lindzi je želela da pita Gde ti je prstenje?
„Hoćemo li da krenemo?“, upita Semjuel.
Njih četvoro uđoše u dugačak tunel zastrven tepihom
koji će ih od njenog ulaza odvesti na glavni terminal.
Krenuli su ka pećinolikom delu gde se preuzimao prtljag,
a majka reče: „Nisam ponela nikakve torbe.“
Stajali su u okupljeni u nezgrapni grozd; Semjuel je
tražio prave znake koji će ih preusmeriti ka garaži za
parkiranje.
„Mama“, pokuša ponovo moja sestra.
„Lagala sam te“, reče majka pre nego što je Lindzi
mogla da kaže još nešto. Njihove oči se sretoše; kunem se
da sam je tada videla u toj vreloj niti koja se protezala od
jedne do druge, izgledala je poput nekog naduvenog,
nesvarenog pacova u zmiji: tajna o Lenu.
 „Vratićemo se do pokretnih stepenica“, reče Semjuel,
„a onda ćemo gornjim hodnikom stići do parkinga.“
Semjuel pozva Baklija, koji je bio odlutao za
službenicima aerodromskog obezbeđenja. Uniforme
nikad nisu prestale da ga privlače.
Sledeća je progovorila Lindzi, dok su se nalazili na
autoputu. „Bakliju nisu dozvolili da vidi tatu zato što je
mali.“
Majka se okrenu u sedištu. „Pokušaću da učinim nešto
u vezi toga“, reče, gledajući u Baklija i pokušavajući da se
nasmeši prvi put.
„Jebi se“, prošaputa moj brat ne dižući pogled.
Majka se ukoči. Kola su bila ispunjena mržnjom i
napetošću - bila je to plima krvi iz koje je trebalo isplivati.
„Bak“, reče ona, setivši se da skrati ime u pravom
trenutku, „hoćeš li da me pogledaš?"
On prodorno pogleda preko prednjeg sedišta, bušeći
je svojim besom.
Na kraju se majka okrenu, i Semjuel, Lindzi i moj brat
začuše zvuke koje je ona pokušavala da izbegne. Pištanje
i prigušeni jecaj. Ali, Baklija nisu mogle da poljuljaju
nikakve suze. On je danima, nedeljama, godinama
istrajavao u održavanju svog podzemnog skladišta
mržnje. U njemu je sedeo četvorogodišnjak čije je srce
sevalo. Srce kamenu, srce kamenu.
„Svi se osećamo bolje nakon što smo videli gospodina
Salmona“, reče Semjuel, a zatim se, pošto ni on nije
mogao ovo da podnese, nagnu napred i uključi radio.
 Bila je to ista ona bolnica u koju je došla pre osam
godina usred noći. Drugačiji pod je bio ofarban u
drugačiju boju, ali je, hodajući hodnikom, mogla da oseti
da je zarobljena - zbog onoga što je učinila u njoj. Pritisak
Lenovog tela, njena leđa priljubljena uz oštri zid od
gipsanog maltera. Sve u njoj je želelo da pobegne - da
odleti nazad u Kaliforniju, u njenu mirnu egzistenciju i
rad sa strancima. U skrivanje u splet drveća i tropskih
latica, u bezbednu šćućurenost među stranim biljkama i
stranim ljudima.
Gležnjevi i cipele njene majke, koje je ugledala iz
hodnika, vratiše je u realnost. Bile su to male stvari - bilo
ih je još mnogo - koje je izgubila otišavši tako daleko;
opšte mesto - stopala njene majke - njihova čvrstina i
volja - sedamdesetogodišnja stopala u smešno
neudobnim cipelama.
Kad je ušla u sobu, svi drugi - njen sin, njena ćerka,
njena majka - iščeznuše. Očeve oči su bile nemoćne, ali se
lepršavo otvoriše kad je ona ušla. Iz ručnog gležnja i
ramena su mu izlazile cevčice i žice. Glava mu je delovala
tako krhko na malom jastuku. Ona je držala njegovu ruku
i tiho plakala, puštajući da suze slobodno padaju.
„Zdravo, Okeanske Oči“, reče on.
Ona klimnu glavom. Taj slomljen, pobeđen čovek -
njen muž.
„Moja devojčica“, reče on uz težak izdah.
„Džek.“
„Gledaj šta ti je trebalo da bi došla kući.“
„Da li je vredelo?", reče ona, smešeći se turobno.
„To ćemo morati da vidimo“, reče on.
 Videti ih zajedno bilo je kao da gledaš kako se
ostvaruje neka beznačajna religija.
Otac je mogao da vidi svetlucanje, neke obojene pege
unutar majčinih očiju - bile su to stvari kojih se treba
držati. On je na njih gledao kao na slomljene daske nekog
davnog broda koji je naišao na nešto veće od sebe i
potonuo. Sada su mu ostale samo krhotine. Pokušao je da
ispruži ruku i da dodirne njen obraz, ali ruka mu je bila i
suviše slaba. Ona se približi i položi svoj obraz na njegov
dlan.
Moja baba je znala kako da se tiho kreće u cipelama sa
visokom štiklom. Na vrhovima prstiju je izašla iz sobe.
Kad se, ponovo počevši da hoda svojim normalnim
korakom, približila čekaonici, naišla je na medicinsku
sestru koja je imala poruku za Džeka Salmona u sobi 582.
Nikad nije srela tog čoveka, ali je znala njegovo ime. „Len
Fenerman će uskoro doći u posetu. Želi vam sve najbolje.“
Marljivo je presavila cedulju. Pre nego što će naići na
Lindzi i Baklija, koji su se pridružili Semjuelu u čekaonici,
pritisnu metalni jezičak svoje tašne i stavi ceduljicu
između pudera i češlja.
 Dvadeset

Kad je gospodin Harvi te noći stigao do kolibe limenog

krova u Konektikatu, izgledalo je da će pasti kiša. Pre
nekoliko godina je u toj kolibi ubio mladu konobaricu, a
zatim je od bakšiša koji je našao u džepu njene kecelje
kupio pantalone. Do sada je trulež trebalo da se izgubi,
tako je i bilo; dok se približavao, nije ga zapahnuo
nikakav jak miris. Ali, koliba je bila otvorena; video je da
unutra raskopana zemlja. Udahnuo je i pažljivo ušao u
kolibu.
Zaspao je pored njenog praznog groba.

U jednom trenutku sam počela da vodim sopstvenu

listu živih kojom sam uravnotežavala listu mrtvih.
Primetila sam da to čini i Len Fenerman. Kad nije bio na
dužnosti, notirao bi devojčice i starije žene, i sve druge
ženske osobe, i ubrajao ih u ono što ga je održavalo u
ravnoteži. Ona devojčica u tržnom centru čije su blede
noge bile preduge za njenu previše mladalačku haljinu, i
koja je posedovala ranjivost punu žudnje koja je ulazila
pravo u Lenovo, kao i u moje srce. Starije žene, koje se
gegaju sa štapovima, insistirajući na farbanju kose u
neprirodne verzije boja koje je njihova kosa imala u
mladosti. Sredovečne samohrane majke koje jurcaju po
bakalnicama, dok njihova deca izvlače kesice sa
bombonama sa polica. Kad bih ih ugledala, priključivala
sam ih spisku. Žive žene koje dišu. Ponekad bih viđala
one koje su povređene - one koje su tukli muževi ili
silovali stranci, viđala bih decu koju su silovali očevi - i
poželela bih da nekako intervenišem.
Len je sve vreme viđao ove povređene žene. One su
stalno dolazile u stanicu, ali i kad bi otišao van područja
svoje jurisdikcije, mogao je da ih oseti kad se približe.
Zena u prodavnici brze hrane nije imala modrice na licu,
ali se grčila poput psa i govorila apologetskim šapatom.
Devojka koju bi svaki put, kad ode u severne države u
posetu sestrama, video kako šeta putem. Tokom godina
ona je postala mršava, punoća njenih obraza se isušila, a
njene oči su, od tuge kojom su bile ispunjene, postale
teške i lišene nade, ukopane u njenu kožu boje sleza.
Zabrinuo bi se kad je ne bi video. Kad je bila tu, on bi
postao depresivan i u isto vreme bi živnuo.
Dugo vremena nije imao šta da zabeleži u moj dosije,
ali je u poslednjih nekoliko meseci nekoliko stvari
priključeno izveštaju o starim dokazima: ime još jedne
potencijalne žrtve, Sofi Čiketi, ime njenog sina, i
pseudonim Džordža Harvija. Postojalo je i nešto što je
držao u rukama: moj pensilvanijski kamenčić sa
narukvice. Prelazio je prstima preko njega dok se on
nalazio u kesi sa dokazima i napipao moje inicijale.
Kamenčić je ispitan, nađen je na mestu ubistva druge
devojčice, ali pod mikroskopom nije pronađeno ništa.
On je poželeo da vrati kamenčić mom ocu čim se
uverio da on pripada meni. Takav postupak bi bio kršenje
pravila, ali ona njega nikad nisu obavezivala; imao je
raskvašenu svesku i stranice iz mog bloka iz biologije
pomešane sa ljubavnom porukom jednog dečaka. Flašu
koka-kole. Moj šešir sa zvončićima. Sve je to
katalogizovao i čuvao. Ali, kamenčić je bio nešto drugo,
njega je nameravao da vrati.
Medicinska sestra sa kojom se zabavljao nakon što je
moja majka otišla ga je pozvala kad je primetila ime Džek
Salmon na listi primljenih pacijenata. Len je odlučio da
poseti mog oca u bolnici i da sa sobom ponese kamenčić.
U Lenovoj svesti kamenčić je bio talisman koji bi mogao
ubrzati oporavak mog oca.
Dok sam ga posmatrala, nisam mogla da ne mislim na
burad toksične tečnosti koja se nagomilala iza Halove
radionice, gde je šipražje oivičeno železničkom prugom
lokalnim kompanijama pružalo dovoljan zaklon da mogu
da istovare kontejner ili dva. Sve je bilo zapečaćeno, ali
tečnost je počela da curi. Otkako je majka otišla, počela
sam da u isto vreme sažaljevam i poštujem Lena.
Posmatrao je svakidašnji svet, pokušavajući da shvati ono
što se shvatiti nije moglo. Istu tu osobinu sam imala i ja.

Ispred bolnice je jedna devojčica prodavala male

bukete žutog narcisa; njihove zelene stabljike bile su
obmotane trakom boje lavande. Gledala sam kako moja
majka kupuje celu devojčicinu zalihu.
Medicinska sestra Eliot, koja se sećala moje majke od
pre osam godina, ponudila se da pomogne kad ju je videla
kako ide hodnikom, sa rukama punim cveća. Donela je
bokale iz magacina, pa ih je, zajedno sa mojom majkom,
napunila vodom, stavila cveće unutra i rasporedila ih po
očevoj sobi dok je on spavao. Sestra Eliot je pomislila da
je, ukoliko bi se gubitak mogao upotrebiti kao mera
ženine lepote, moja majka postala još lepša.
 Lindzi, Semjuel i baka Lin su odveli Baklija kući kad je
počelo da se spušta veče. Majka još nije bila spremna da
vidi kuću. Usredsredila se samo na oca. Sve ostalo je
moralo da čeka, od kuće do njenog sina i ćerke. Morala je
nešto da pojede, i trebalo joj je vremena da razmisli.
Umesto da ode u bolničku kafeteriju, gde bi je svetlost
naterala da misli samo o uzaludnim naporima koje je
ulagalo osoblje bolnice da bi ljude rastreznilo od loših
vesti - slaba kafa, neudobne stolice, liftovi koji se
zaustavljaju na svakom spratu - izašla je iz zgrade i
krenula nagnutim trotoarom kojim se izlazilo iz bolnice.
Sada je napolju bio mrak, a na parkingu na koji je
onda bila došla usred noći u spavaćici sada se nalazilo
samo nekoliko kola. Ušuškala se u kardigan koji je bila
ostavila njena majka.
Prešla je preko parkinga, posmatrajući tamne
automobile, tražeći znake na osnovu kojih bi pogodila ko
su ljudi koji se nalaze u bolnici. Na suvozačevom mestu u
jednom automobilu nalazile su se muzičke kasete, a u
drugom kabasto sedište za bebu. Ovo je za nju postala
igra, videti šta se nalazi u svakim kolima. To je bio način
da se ne oseti usamljeno i otuđeno, osećala se kao dete
koje se igra špijuna u kući prijatelja svojih roditelja.
Agent Ebigejl kontroli. Vidim dlakavu igračku - kučence,
vidim fudbalsku loptu, vidim jednu ženu! Eto i nje,
nepoznate žene koja sedi za volanom. Nije videla moju
majku kako je gleda, a čim ju je ugledala, majka skrenu
pogled, usredsređujući se na blještava svetla starog
restorana koji je zacrtala kao svoj cilj. Nije morala da se
osvrće da bi otkrila šta radi ta žena. Spremala se da uđe u
bolnicu. Znala je kakvo joj je lice. Lice nekoga ko bi više
od svega voleo da se nalazi bilo gde, samo ne tamo gde se
trenutno nalazi.
Stajala je na živopisnom pojasu između bolnice i ulaza
u urgentni centar, i poželela da zapali cigaretu. Tog jutra
nije postavljala nikakva pitanja. Džek je imao infarkt; ona
je trebalo da dođe kući. Ali, kad je došla, više nije znala
šta treba da radi. Koliko još dugo treba da čeka, šta još
treba da se dogodi pre nego što opet bude mogla da ode?
Iza nje, na parkiralištu, začula je zvuk vrata automobila
koja se otvaraju i zatvaraju - ona žena je ulazila u bolnicu.
U restoranu joj se mutilo pred očima. Sela je u separe,
sama, i naručila hranu - stek od piletine - koja nije
postojala u Kaliforniji.
Razmišljala je o ovome, a čovek koji je sedeo preko
puta nje uputi joj jedan pogled. Registrovala je svaki
detalj njegove pojave. Bila je to automatska radnja koju
nije upražnjavala na zapadu. Dok je živela u Pensilvaniji,
u periodu posle moje smrti, kad bi videla nepoznatog
čoveka kojem nije verovala, u svesti bi načinila trenutnu
analizu. Bio je to brži postupak - odavanje počasti
pragmatičnosti straha - od pretvaranja da ne treba da
misli na ovaj način. Njena večera je stigla, pileći stek i čaj,
pa se ona usredsredi na hranu, na zrnaste priloge pored
gumastog mesa, na metalni ukus starog čaja. Mislila je da
ne može ostati u kući više od dva-tri dana. Gde god bi
pogledala, videla bi mene, a u separeu preko puta sebe je
videla čoveka koji me je mogao ubiti.
Završila je sa jelom, platila i izašla iz restorana, ne
dižući pogled iznad nivoa struka. Zvono montirano na
vratima zazveča nad njom i ona se trgnu, srce joj skoči u
grudi.
 Brzo je ostavila iza sebe autoput, dišući isprekidano
dok je prelazila preko parkinga. Kola uplašene
posetiteljke još uvek su bila tu.
U glavnom predvorju, gde su ljudi retko sedeli, ona
odluči da sedne i da sačeka da joj se disanje vrati u
normalu.
Provešće s njim nekoliko sati, a kad se on probudi,
ona će reći zbogom. Čim je donela odluku, ugodna
hladnoća prođe kroz nju. Iznenadno odbacivanje
odgovornosti. Njena karta za daleku zemlju.
Sada je bilo kasno, prošlo je deset sati, pa se praznim
liftom popela na peti sprat, gde su svetla u holu bila
prigušena. Prošla je pored prostorije za medicinske
sestre, iza koje su dve sestre tiho ogovarale. Mogla je da
čuje prijatnost i radost kojima je bilo ispunjeno njihovo
razmenjivanje glasina, zvuk lagodne intimnosti. Tada je,
baš kad jedna od sestara nije mogla da se uzdrži a da se
glasno ne nasmeje, majka otvorila očeva vrata i pustila da
se ona zatvore.
Bio je sam.
Izgledalo je da je, kad su se vrata zatvorila, usledila
tišina vakuuma. Osećala sam da ne pripadam ovde, da
treba da odem. Ali, nisam mogla da se pomerim sa ovog
mesta.
Videvši ga kako spava u tami, dok gori samo slaba
fluorescentna sijalica iza kreveta, setila se kako je stajala
u istoj ovoj bolnici i preduzimala korake kojima je
odvojila sebe od njega.
Dok sam gledala kako uzima oca za ruku, pomislila
sam na sestru i mene kako sedimo ispod preslikane
gravure u hodniku na spratu. Ja sam bila mrtvi vitez koji
je otišao na nebo sa svojim vernim psom, a ona je bila
živa vatra od žene. „Šta očekujete, da celog života
ostanem zarobljena sa čovekom zamrznutim u
vremenu?“ To je bila Lindzina omiljena replika.
Majka je dugo sedela držeći očevu ruku. Sada je
mislila o tome kako bi bilo lepo uskočiti u čiste bolničke
čaršave i leći pored njega. Ali, to je bilo nemoguće.
Nagnula se i približila mu se. Mogla je da, i pored
mirisa antiseptika i alkohola, oseti miris njegove kože
sličan mirisu trave. Kad je otišla, spakovala je očevu
omiljenu košulju; ponekad bi se umotala u nju, samo da
bi imala nešto njegovo na sebi. Nikada je nije nosila
napolju, pa je ona duže zadržala svoj miris. Sećala se kako
ju je jedne noći, kad joj je on najviše nedostajao,
zakopčala preko jastuka i grlila je kao da je još uvek
srednjoškolka.
U daljini, iza zatvorenog prozora, mogla je da čuje
zujanje udaljenog saobraćaja na autoputu; bolnica je
noću bila zatvorena za posete. Zvukove su proizvodili
samo gumeni đonovi noćnih sestara koje su prolazile
hodnikom.
Baš te zime je mladoj ženi koja je subotom radila sa
njom u baru za degustaciju rekla da u odnosu između
muškarca i žene uvek postoji jedna osoba koja je jača od
one druge. „To ne znači da ona slabija ne voli jaču“,
rasuđivala je. Devojka ju je bezizražajno gledala. Ali ono
što je majci bilo važno dok je govorila jeste to što se
iznenada identifikovala sa slabijom stranom. Od ovog
otkrovenja se zateturala. Nije li sve ove godine smatrala
da stvari stoje upravo obratno?
 Povukla je svoju stolicu bliže njegovoj glavi i položila
lice na njegov jastuk kako bi ga gledala kako diše, kako bi
gledala treperenje njegovog oka iza kapka dok on sanja.
Kako se može desiti da toliko voliš nekoga i da to kriješ
od sebe kao tajnu, svakog dana se budeći daleko od kuće?
Postavila je reklamne table i puteve između njih. bacajući
barikade iza sebe, otkinuvši retrovizor i mislila je da će
zbog toga on nestati? da će to izbrisati njihov život i
decu?
Sve je bilo tako jednostavno, dok ga je gledala i dok ju
je njegovo ravnomerno disanje umirivalo, da isprva nije
ni primetila šta se dešava. Počela je da misli na sobe u
našoj kući i na sve one sate tokom kojih je naporno radila
kako bi zaboravila da je ikada provodila vreme u njima.
Kao kod voća stavljenog u teglu i zaboravljenog, izgledalo
je da je slast destilisanija sada, kad se ona vratila. Na toj
polici su se nalazili svi datumi i sva luckastost njihove
rane ljubavi, preplet koji se začeo od njihovih snova. čvrst
koren porodice koja pupi. Prvi čvrst dokaz svega što će
uslediti. Uključujući i mene.
Pronašla je novu liniju na očevom licu. Sviđale su joj
se posrebrenja na njegovim slepoočnicama.
Malo posle ponoći je zaspala, nakon što je zdušno
pokušavala da drži oči otvorene. Da izdrži sve dok gleda
u to lice, kako bi, kad se on probudi, mogla da kaže
zbogom.
Njihove oči su bile zatvorene, njih dvoje su zajedno
tiho spavali, a ja sam im šaputala:

Kamenje i kosti;
 sneg i mraz;
semenje, pasulj i punoglavci.
Staze i granje, poljupci amo,
Ko nedostaje Suzi svi znamo...

Oko dva ujutru počela je da pada kiša, padala je na

bolnicu, na moju staru kuću, a padala je i na nebu. Kiša je
lila i na kolibu limenog krova u kojoj je spavao gospodin
Harvi. Dok je kiša kuckala svojim malenim čekićima nad
njegovom glavom, on je sanjao. Nije sanjao devojku čiji su
ostaci uklonjeni i sada su bili analizirani, već je sanjao
Lindzi Salmon, sanjao je kako 5!5!5! stiže do žbunja od
zove. Sanjao je ovaj san kad god bi se uplašio. Posle seva
njenog fudbalskog dresa njegov život je počeo da se
odvija nekontrolisano.

Bilo je skoro četiri kad sam videla kako se očeve oči

otvaraju, videla sam kako je on osetio toplinu majčinog
daha na obrazu i pre nego što je shvatio da ona spava.
Oboje smo želeli da je on drži u naručju, ali bio je preslab.
Postojao je drugi način i on mu je pribegao. Ispričaće joj
ono što je osećao posle moje smrti - ono što mu je tako
često dolazilo u svest, ali o čemu niko ništa nije znao,
osim mene.
Ali, nije želeo da je probudi. U bolnici se nije čulo ništa
izuzev kiše. Kiša ga prati, osećao je, tama i vlaga - mislio
je na Lindzi i Semjuela na ulazu u kuću, bili su mokri do
gole kože i smešili su se, pretrčali su ceo put kako bi
njemu bilo lakše. Često je zaticao sebe kako iznova i
iznova zapoveda sebi da se vrati u ravnotežu. Lindzi.
Lindzi. Lindzi. Bakli. Bakli. Bakli.
Kiša sa one strane prozorskih stakala, osvetljena u
kružnim parčadima svetiljkama sa bolničkog parkinga,
podsetila ga je na filmove koje je gledao kao dečak -
holivudska kiša. Zatvorio je oči, majka je disala u njegov
obraz, to ga je ohrabrivalo, slušao je kišu, slušao je slabo
dobovanje o tanki metalni prozorski sims, a onda je čuo
ptice - male ptice koje cvrkuću, ali nije mogao da ih vidi.
Pomisao o tome da pored prozora možda postoji gnezdo
u kojem su se ptići probudili na kiši i otkrili da je njihova
majka otišla, stvorila je u njemu želju da ih spase. Osećao
je majčine mlitave prste; u snu je njeno stiskanje njegove
ruke oslabilo. Bila je ovde, ovog puta će je, uprkos svemu,
pustiti da bude ono što jeste.
Tada sam ušla u sobu gde su se nalazili majka i otac.
Bila sam nekako prisutna, kao osoba, na način na koji mi
ranije nije polazilo za rukom. Uvek sam lebdela, ali nikad
nisam stajala pored njih.
Načinila sam sebe malom u mraku, nisam znala da li
me mogu videti. Tokom osam i po godina sam napuštala
oca na po nekoliko sati svakog dana, baš kao što sam
napuštala majku, Rut i Reja, brata i sestru, i, naravno,
gospodina Harvija, ali, on, sada sam to videla, nikad nije
napustio mene. Njegova odanost meni uvek bi me iznova
uveravala da sam voljena. U vreloj svetlosti očeve ljubavi
i dalje sam ostala Suzi Salmon - devojčica pred kojom je
čitav život.
„Mislio sam da ću te čuti ako bude tiho“, šapnuo je.
„Kad bih bio dovoljno miran, ti bi se možda vratila.“
„Džek?“, reče majka, budeći se. „Mora da sam zaspala.“
 „Divno je što si opet tu“, reče on.
Majka ga pogleda. Sve barijere su nestajale. „Kako ti
uspeva?“, upita ona.
„Nemam drugog izbora, Ebi“, reče on. „Šta drugo
mogu da uradim?“
„Idi negde, počni sve iz početka“, reče ona.
„Da li je kod tebe to funkcionisalo?“
Ćutali su. Ispružila sam ruku i nestala.
„Što ne legneš ovde?“, reče otac. „Imamo malo
vremena pre nego što dođu i izbace te napolje.“
Ona se nije pomerila.
„Bili su fini prema meni“, reče. „Sestra Eliot mi je, dok
si spavao, pomogla da stavim cveće u vodu.“
Pogledao je oko sebe i spasio obrise cveća. „Narcisi“,
reče.
„To je Suzino cveće.“
Otac se nasmeši na divan način. „Vidiš“, reče, „tako je
to. Živiš s njim tako što joj poklanjaš cveće.“
„To je tako tužno“, reče majka.
„Da“, reče on, „jeste.“
Majka je morala da se nespretno meškolji na kuku na
ivici njegovog bolničkog kreveta, ali uspeli su. Uspeli su
da se zajedno ispruže jedno pored drugog, kako bi mogli
da se gledaju u oči.
„Kako si podnela susret sa Baklijem i Lindzi?“
„Strašno teško“, reče ona.
Na trenutak su zaćutali, on joj steže ruku.
„Izgledaš drugačije“, reče.
„Hoćeš da kažeš da izgledam starije."
 Posmatrala sam ga kako uzima pramen majčine kose i
mota ga oko njenog uva. „Ponovo sam se zaljubio u tebe
dok nisi bila tu“, reče.
Shvatila sam koliko želim da budem tamo gde je i
majka. Njegova ljubav prema majci nije se sastojala u
osvrtanju i voljenju nečega što se nikad neće promeniti.
On je voleo majku zbog svega onoga što je ona bila - zbog
njene krhkosti, zbog toga što je pobegla, zbog toga što se
nalazila ovde pre nego što će sunce izaći i pre nego što će
ući bolničko osoblje. Zbog toga što je mogao da vrhovima
prstiju dodiruje njenu kosu i zbog neustrašivog poniranja
u njene okeanske oči.
Majka nije mogla da natera sebe da kaže: „Volim te.“
„Hoćeš li ostati?“, upita on.
„Neko vreme.“
I ovo je značilo nešto.
„Dobro“, reče on. „I, šta si govorila kad su se u
Kaliforniji raspitivali o tvojoj porodici?“
„Na sav glas sam govorila da imam dvoje dece. Tiho
sam govorila da ih imam troje. Stalno osećam da treba da
joj se izvinim zbog toga.“
„Jesi li pominjala muža?“, upita on.
Ona ga pogleda. „Ne.“
„Čoveče“, reče on.
„Nisam se vratila da bih se pretvarala, Džek“, reče ona.
„Zašto si se vratila?"
„Zvala me je majka. Rekla mi je da si imao infarkt, a ja
sam pomislila na tvog oca.“
„Zato što sam mogao da umrem?“
 „Da“
„Spavala si“, reče on. „Nisi je videla.“
„Koga?“
„Neko je ušao u sobu, a onda je otišao. Mislim da je to
bila Suzi.“
„Džek?“, upita majka, ali njena uznemirenost nije bila
naročito velika.
„Nemoj mi reći da je ne vidiš.“
Nije protivrečila.
„Ja je vidim svuda“, reče ona, izdisaji su joj donosili
olakšanje. „Čak i u Kaliforniji se nalazila svuda. Ulazila je
u autobus, ili je bila na ulici, ispred škola pored kojih sam
vozila. Ugledala bih njenu kosu, ali ona nije odgovarala
licu, ili bih videla njeno telo, ili način na koji se kreće.
Viđala sam starije sestre i njihovu malu braću, ili dve
devojke koje izgledaju kao sestre i pomišljala na sve ono
što je Lindzi uskraćeno u životu - na čitav jedan odnos
koji je za nju i Baklija nestao, i to bi me jednostavno
pogodilo, jer sam i ja bila lišena nečega. Tada bi se taj moj
osećaj odmotao ka tebi, ili čak ka mojoj majci.
„Ona je bila sjajna“, reče on, „prava stena. Stena koja
izgleda kao sunđer, ali stena.“
„To sam i sama znala.“
„I tako, ako bih ti rekao da je Suzi bila u ovoj sobi pre
deset minuta, šta bi mi rekla?“
„Rekla bih da si lud i da si verovatno u pravu.“
Otac je prešao prstom preko majčinog nosa i spustio
ga do njenih usana. Usne se sasvim malo razdvojiše.
„Moraš da se nagneš", reče on. „Ja sam još uvek
bolestan čovek.“
 Posmatrala sam moje roditelje kako se ljube. Sve
vreme su držali oči otvorene; majka je prva zaplakala,
suze su padale na očeve obraze, a onda je i on počeo da
plače.
 Dvadeset jedan

Nakon što sam izašla iz sobe i napustila roditelje,

otišla sam da posmatram Reja Singa. I on i ja smo imali
četrnaest godina kad sam ubijena. Sada sam gledala
njegovu glavu na jastuku, tamnu kosu na žutim
čaršavima. Uvek sam bila zaljubljena u njega.
Prebrojavala sam trepavice njegovih sklopljenih očiju. On
je bio ono što mi se umalo nije desilo, i nisam htela da ga
napustim, baš kao što nisam htela da napustim porodicu.
Na skelama iza scene, dok je Rut stajala ispod nas, Rej
Sing mi se toliko približio da sam osećala njegov dah.
Mogla sam da osetim mešavinu mirisa karanfilića i
cimeta kojima je, mora biti, svakog jutra posipao svoje
kukuruzne pahuljice, ali i jedan taman miris tela koji je
dopirao iz unutrašnjosti čija je hemija bila različita od
moje.
Otkako sam postala sigurna da će se nešto desiti, pa
sve dok se nije desilo, nikad nisam ostala sama sa Rej
Singom u školi ili van škole. Plašila sam se onoga što sam
najviše želela - njegovog poljupca. Plašila sam se da
poljubac neće biti dovoljno dobar, da neće biti kao u
pričama koje su svi pričali, ili u onima koje sam čitala u
Seventinu, Glamuru i Vogu. Plašila sam se da neću biti
dovoljno dobra - da će posle mog prvog poljupca uslediti
odbijanje, a ne ljubav. Bez obzira na to, prikupljala sam
priče o ljubljenju.
„Tvoj prvi poljubac je sudbina koja kuca na vrata“,
rekla je jednog dana baka Lin preko telefona. Držala sam
telefon, a otac je otišao da pozove majku. Čula sam kako
je u kuhinji rekao: „pijana je kao čep.“
„Kad bih ponovo morala da prođem kroz sve to,
pribegla bih nečemu čudesnom - recimo, Vatri i vodi, ali u
to vreme Revlon nije pravio taj karmin.“
„Majko?“, reče moja majka koja je stajala u
produžetku dnevne sobe.
„Razgovaramo o ljubljenju, Ebigejl."
„Koliko si se puta ljubila?“
„Vidi, Suzi“, reče baka Lin, „ako se ljubiš kao limun,
napravićeš limunadu."
„Kako je to kod tebe izgledalo?“
„A, tema su poljupci“, reče majka. „Prepustiću te
tome.“ Terala sam oca i nju da mi iznova i iznova pričaju,
kako bih se upoznala sa različitim viđenjima tog
problema. Ono što sam na kraju imala bio je prizor mojih
roditelja kako se ljube iza oblaka duvanskog dima - u tom
oblaku njihove usne jedva da su se doticale.
Momenat kasnije baka Lin je šapnula: „Suzi, da li si još
uvek tu?“
„Da, bako.“
Ćutala je još malo. „Bila sam tvojih godina, a čovek koji
me je prvi put poljubio bio je stariji. Otac jednog mog
prijatelja.“
„Bako!“, rekoh, iskreno šokirana.
„Nećeš me odati, a?“
„Ne.“
„Bilo je divno“, reče baka Lin. „On je znao da se ljubi.
Dečake koji su me ljubili nisam mogla da podnesem.
Stavila bih ruku na njihove grudi i gurnula bi ih. Gospodin
Mekgahem je znao šta da radi sa usnama.“
„I, šta se desilo?“
„Blaženstvo“, reče ona. „Znala sam da to nije u redu,
ali je bilo divno. Nikad ga nisam pitala kako je njemu
izgledalo, ali nakon toga se nikad nisam videla s njim
nasamo.“
„Jesi li želela da to ponovo uradiš?“
„Da, stalno sam tragala za tim prvim poljupcem"
„Kakav je bio deka?“
„On se nije dobro ljubio“, reče ona. Mogla sam da
čujem zveket kocki leda na drugoj strani linije. „Nikad
nisam zaboravila gospodina Mekgahema, iako sam s njim
provela samo jedan trenutak. Postoji li neki dečak koji
želi da te poljubi?“
Ovo me nisu pitali ni otac ni majka. Sada sam znala da
su oboje znali, mogla sam to da primetim, smeškali su se
jedan drugome dok su me slušali.
Progutala sam knedlu. „Da.“
„Kako se on zove?“
„Rej Sing.“
„Da li ti se sviđa?“
„Da.“
„Pa šta čekaš?“
„Plašim se da neću biti dobra.“
„Suzi?“
„Da?“
„Samo se prepusti zabavi, dete.“
 Ali, kad sam, stojeći tog popodneva pored svog
ormana, čula kako Rej izgovara moje ime - ovoga puta je
bio iza mene, a ne iznad mene - ništa nije ličilo na zabavu.
Ali, ni na odsustvo zabave. Laka podela na crno i belo
koju sam ranije poznavala više nije važila. Osećala sam
se, ako već treba da upotrebim neku reč, ustalasano.
Smisao je pogođen pridevima, a ne glagolima. Srećna +
Uplašena = Ustalasana.
„Rej“, rekoh, ali pre nego što je to ime napustilo moje
usne, on se nasloni na mene i uhvati moja otvorena usta
svojima. To je bilo toliko neočekivano, bez obzira na to
što sam nedeljama iščekivala, da sam poželela da se
ponovi. Žarko sam želela da se ponovo poljubim sa Rejom
Singom.

Sledećeg jutra je gospodin Konors isekao jedan članak

iz novina i sačuvao ga za Rut. Bio je to detaljan opis
Flanaganovog ponora i najava njegovog zatrpavanja. Dok
se Rut oblačila, on joj je napisao poruku. „Ovo su
koještarije“, pisalo je. „Jednog dana će kola nekog prikana
propasti unutra.“
„Tata kaže da je to za njega kao zvonjava pogrebnih
zvona“, rekla je Rut Reju i mahnula isečkom ulazeći u
Rejov ledeno plavi ševrolet koji se nalazio na kraju
prilaznog puta njene kuće. „Naša kuća će biti progutana
zajedno sa okolnom zemljom. Pazi sad. U ovom članku su
nactali četiri kocke koje predstavljaju četiri bloka kuća,
nacrtali su ih onako kao što se crta na početnoj godini
likovne akademije, a to treba da pokaže kako će da
zakrpe ponor.“
 „Drago mi je što te vidim, Rut“, reče Rej, vozeći u
rikverc kako bi izašao sa prilaznog puta i posmatrajući
Rutin nevezani pojas.
„Izvini“, reče Rut. „Zdravo.“
„Šta piše u tom članku?“, upita Rej.
„Danas je divan dan, vreme je divno.“
„U redu, u redu. Pričaj mi o članku.“
Svaki put kad bi tokom ovih nekoliko meseci video
Rut, setio bi se njene nestrpljivosti i radoznalosti - bile su
to dve osobine koje su ih načinile prijateljima.
„Na prvoj strani se nalazi crtež sa različitim strelicama
usmerenim na različita mesta, gde piše „gornji sloj tla“,
„krečnjačka pukotina“ i „raspadajuća stena “. Na
poslednjoj strani je veliki naslov koji glasi: „Zatrpavanje",
a ispod njega piše: „Beton popunjava grlo, a malter
popunjava pukotine.“
„Grlo?“, reče Rej.
„Ma da“, reče Rut. „Na toj strani se nalazi druga
strelica, kao da je to tako komplikovani koncept da se
mora napraviti pauza da bi ga čitaoci shvatili; tu piše:
„Potom će rupa biti napunjena smećem.“
Rej poče da se smeje.
„Kao medicinska procedura“, reče Rut. „Da bi se
zakrpila planeta neophodna je komplikovana operacija."
„Mislim da rupe u zemlji izazivaju neke primalne
ljudske strahove.“
„Pazi“, reče Rut, „rupe imaju grla, za ime Boga! Hej,
hajde to da vidimo.“
Oko jednu milju dalje na putu su se nalazili znaci koji
su obaveštavali o građevinskim radovima. Rej je skrenuo
levo i vozio ukrug po sveže popločanim putevima, gde je
bilo posečeno drveće i gde su na vrhovima žičanih
markera lepršale crvene i žute zastavice.
Baš kad su se uljuljkali u utisku da su sami i da
istražuju puteve izgrađene za potrebe još uvek
nenaseljene oblasti, videli su kako nailazi Džoe Elis.
Rut mu nije mahnula, a nije ni Rej, baš kao što ni Džoe
nije napravio nijedan pokret kojim bi dao do znanja da ih
je prepoznao.
„Moja mama kaže da on još uvek sedi u kući i da ne
može da nađe posao.“
„Šta li radi po ceo dan?“, upita Rej.
„Izgleda sablasno, čini mi se.“
„Nikada se nije oporavio“, reče Rej; Rut je zurila u
redove praznih parkinga, sve dok Rej ponovo nije izašao
na glavni put, a zatim su, skrećući prema ponoru, prešli
prugu koja je išla ka autoputu 30.
Rut je ispružila ruku kroz prozor, kako bi osetila
vlažan vazduh jutra posle kiše. Rej je bio optužen za
umešanost u moj nestanak, ali je znao zašto je do toga
došlo, znao je da je policija radila svoj posao. Ali, Džoe
Elis se nikada nije oporavio od optužbe za ubijanje
mačaka i pasa koje je gospodin Harvi ubio. Lutao je
unaokolo, držeći se na značajnom rastojanju od suseda i
želeći da pronađe utehu u ljubavi pasa i mačaka.
Najtužnija stvar za mene bilo je to što su ove životinje
namirisale slom u njemu - ljudsku manu - držeći se
podalje od njega.
 Na putu 30 nedaleko od Ils Rod Pajka, na mestu pored
kojeg je trebalo da prođu Rej i Rut, videla sam Lena kako
izlazi iz stana iznad Džoeve berbernice. Nosio je do pola
pun studentski ranac u kola. Ranac je bio poklon mlade
žene koja je bila vlasnica stana. Jednog dana, kad su se
sreli u policijskoj stanici, gde je ona išla na kurs
kriminalistike koledža Vest Čester, pozvala ga je na kafu.
U rancu je imao razne stvari - neke od njih je nameravao
da pokaže mom ocu, a ostale nije trebalo da vidi nijedan
roditelj. Među ovim potonjima su se nalazile fotografije
grobova rekonstruisanih tela - u svim slučajevima
nađena su oba lakta.
Kad je pozvao bolnicu, sestra mu je rekla da se kod
gospodina Salmona nalaze njegova žena i porodica.
Njegova krivica je narastala dok se parkirao, a zatim je na
trenutak ostao da sedi, sa vrelim suncem koje je prolazilo
kroz šoferšajbnu.
Mogla sam da vidim kako Len radi na formulisanju
onoga što je imao da kaže. Samo jedna pretpostavka mu
je bila u glavi - prošlo je skoro sedam godina od onog
neuspelog kontakta do kojeg je došlo krajem 1975, i sada
su se moji roditelji nadali da će biti obavešteni da je
pronađeno telo ili gospodin Harvi. A on je nameravao da
im da kamenčić.
Zgrabivši svoj ranac i zaključavši kola, prošao je pored
devojčice sa buketima narcisa. Znao je broj očeve sobe,
pa nije morao da se najavljuje u prostoriji za medicinske
sestre na petom spratu, već je samo, pre nego što je ušao,
tiho kucnuo na vrata.
Majka je stajala okrenuta leđima. Kad se okrenula,
mogla sam da vidim da ga je pogodila snaga njenog
prisustva. Držala je oca za ruku. Odjednom se osetih
strašno usamljenom.
Sretnuvši se sa Lenovim pogledom, majka se malo
zatetura, a zatim progovori, što joj je lakše padalo.
„Uvek je divno videti vas, zar ne?“, pokušala je da se
našali.
„Len“, prozuknu otac. „Ebi, hoćeš li da mi pomogneš
da se pridignem?“
„Kako se osećate, gospodine Salmon?“, upita Len, a
majka pritisnu strelicu sa dugmetom okrenutim naviše
na krevetu.
„Zovi me Džek, molim te“, insistirao je otac.
„Nema potrebe da se nadate bez razloga", reče Len,
„nismo ga uhvatili.“
Otac vidljivo splasnu.
Majka je nameštala jastuke pod očevim vratom i
leđima. „Pa, zašto ste onda došli ovde?“, upita ona.
„Našli smo nešto što je pripadalo Suzi“, reče Len.
Upotrebio je gotovo istu rečenicu kao i onda kad je
došao u kuću sa šeširom sa zvončićima. Bio je to daleki
odjek u njenoj glavi.
Prošle noći, kad je majka najpre gledala oca kako
spava, a onda se otac probudio i ugledao njenu glavu
pored svoje na jastuku, oboje su potiskivali sećanje na
onu prvu noć, kad je padao sneg, grad i kiša, i kad su
prianjali jedno uz drugo, ne izgovarajući glasno ono čemu
su se najviše nadali. Prošle noći otac je najzad rekao:
„Ona se nikada neće vratiti kući.“ Bilo je to čisto i lako
parče istine koje su prihvatili svi koji su me ikada znali.
Ali, on je imao potrebu da ga izgovori, a njoj je bilo
potrebno da čuje njega kako ga izgovara.
„U pitanju je kamenčić sa njene narukvice“, reče Len.
„Pensilvanijski kamenčić sa njenim inicijalima.“
„Ja sam joj ga kupio“, reče otac. „Na sajmu u Trinaestoj
ulici. Imali su tezgu, jedan čovek sa zaštitnim naočarima
je besplatno gravirao inicijale. Kupio sam jedan kamenčić
i Lindzi. Sećaš li se, Ebigejl?“
„Sećam se“, reče majka.
„Našli smo ga pored jednog groba u Konektikatu.“
Moji roditelji se odjednom ukipiše - poput životinja
zarobljenih u ledu - njihove oči su bile zamrznute,
otvorene, preklinjali su onoga koji je hodao nad njima da
ih odmah oslobodi.
„To nije bila Suzi“, reče Len, žureći da ispuni tišinu.
„To znači da je Harvi povezan sa ostalim ubistvima u
Delaveru i Konektikatu. Suzin kamenčić smo pronašli na
grobnom mestu u blizini Hartforda.
Otac i majka su gledali kako Len nespretnim
pokretom otvara zaglavljen rajsferšlus na svom rancu.
Majka je zagladila očevu kosu i pokušala da uhvati njegov
pogled. Ali, otac je bio usredsređen na ono što je Len
govorio - na ponovno pokretanje slučaja ubistva. A majka
je, čim je došla sebi, morala da sakrije činjenicu da nikad
nije želela da sve to ponovo počne. Ime Džordž Harvi ju je
ućutkalo. Nikad nije znala šta da kaže o njemu. Za majku
je vezivanje njenog života za njegovo hvatanje i
kažnjavanje više govorilo o izboru da se živi sa
neprijateljem nego o privikavanju na život bez mene.
 Len izvadi veliku hermetički zatvorenu kesu. U
njenom donjem ćošku moji roditelji su mogli da vide
zlatno svetlucanje. Len je predade majci, ona ju je držala
ispred sebe, udaljivši je od svog tela.
„Zar ti ovo ne treba, Len?“, upita otac.
„Uradili smo sve testove“, reče on. „Dokumentovali
smo na kom je mestu kamenčić nađen i snimili smo
potrebne fotografije. Možda će doći vreme kada ću
morati da vas zamolim da mi ga ponovo predate, ali do
tada možete da ga zadržite.“
„Otvori kesu, Ebi“, reče otac.
Gledala sam kako majka otvara kesu i stavlja je na
krevet. „To je namenjeno tebi, Džek“, reče ona. „Ti si joj
ga poklonio.“
Kad je otac ispružio ruku, ona poče da se trese, pa mu
je bio potreban jedan časak da bi na vrhovima jagodica
osetio male, oštre ivice kamenčića. Način na koji ga je
izvadio iz kese podsetio me je na igru Operacija, koju sam
igrala sa Lindzi kad smo bile male. Ako dodirne ivice kese
alarm će se isključiti i on će izgubiti.
„Na osnovu čega znate da je on ubio i ostale devojke?“,
upita majka. Zurila je u maleni grumen zlata na očevom
dlanu.
„Nikad ništa nije sigurno“, reče Len.
Eho je ponovo počeo da odzvanja u njenim ušima. Len
je imao nepromenljivu skupinu fraza. Ovo je bila ista ona
fraza koju je otac pozajmio kako bi umirio svoju
porodicu. Bila je to okrutna fraza koja je lovila nadu.
„Mislim da bih sada želela da odete.“
„Ebigejl?“, upita otac.
 „Ne mogu više ovo da slušam.“
„Vrlo mi je drago što sam dobio kamenčić, Len“, reče
otac.
Pre nego što će se okrenuti i otići, Len je skinuo
zamišljeni šešir u očevu čast. Izvesno je da je probudio
ljubav moje majke pre nego što je otišla. Seks kao čin
dobrovoljnog zaborava. On je sve više i više upražnjavao
tu vrstu seksa u sobama iznad berberske radnje.

Krenula sam na jug prema Rut i Reju, ali sam videla

gospodina Harvija. Vozio je narandžasti pačvork od
automobila koji je bio sastavljen od toliko mnogo
različitih verzija iste marke i modela da je izgledao kao
frankenštajnovsko čudovište na točkovima. Elastično uže
je držalo prednja vrata, koja su lepršala gore-dole pod
strujama nadolazećeg vazduha.
Motor je uspevao da se odupre svemu osim svetiljke
za ograničenje brzine, bez obzira na to koliko je on jako
pritiskao pedalu za gas. Prespavao je kraj praznog groba,
a dok je spavao sanjao je 5 !5 !5!, probudivši se pred zoru,
kada je i nastavio vožnju do Pensilvanije.
Gospodinu Harviju se maglilo pred očima. Godinama
je uspomene na žene koje je ubio držao skrajnutima, ali
sada su se one vraćale, jedna po jedna.
Prvu devojku je povredio slučajno. Razbesneo se i nije
mogao da se zaustavi, bar tako je sve to objasnio sebi.
Ona je prestala da ide u srednju školu koju su zajedno
pohađali, ali to mu nije izgledalo čudno. Do tada se on
selio toliko puta, pa je pretpostavljao da je se i ta devojka
preselila. Žalio je zbog tog tihog, prigušenog silovanja
prijateljice iz škole, ali na to nije gledao kao na nešto čega
bi ona ili on trebalo da se sećaju. Izgledalo je kao da je
nešto van njega jednog popodneva prouzrokovalo sudar
njihovih dvaju tela. Časak nakon što se to desilo, ona je
zurila. Njene oči su bile bezdan. Onda je obukla svoje
pocepane gaćice, gurajući ih u pojas svoje suknje kako ne
bi spale. Ništa nisu govorili, i ona je otišla. On se posekao
svojim perorezom po ruci. Kad ga je njegov otac upitao
kakva je to krv, trebalo je da smisli neko verodostojno
objašnjenje. „Vidiš“, mogao je da kaže i da pokaže
posečeno mesto. „Slučajno sam se posekao.“
Ali, njegov otac ništa nije pitao, a niko nije došao da ga
traži. Ni njen otac, ni njen brat, niti policija.
Videla sam šta je gospodin Harvi osećao. Setio se te
devojke, koja je umrla samo nekoliko godina kasnije, kad
je njen brat zaspao vozeći i pušeći cigaretu. Ona je sedela
na prednjem sedištu. Pitala sam se koliko će vremena
proći pre nego što se seti mene.

Narandžasti piloni koji su postavljeni na parceli su bili

jedina promena do koje je došlo otkad me je gospodin
Harvi dopremio do Flanaganovih. Oni, i očigledna
činjenica da se ponor proširio. Jugoistočni deo kuće se
iskosio naniže,a glavni trem je polako tonuo u zemlju.
Rej je iz predostrožnosti parkirao na drugoj strani
Park Rouda, ispod nekog izdžigljalog žbunja. Suvozačeva
strana je prelazila preko ivice trotoara. „Šta se desilo sa
Flanaganovima?“, upita Rej kad su izašli iz kola.
„Moj otac kaže da im je korporacija koja je kupila
imanje našla smeštaj, pa su se preselili.“
 „Ovde je sablasno, Rut“, reče Rej.
Prešli su preko praznog puta. Iznad njih je nebo
dobilo svetloplavu boju, uz nekoliko dimolikih oblaka
načičkanih na nebu. Sa mesta na kojem su stajali mogli su
da dođu do zadnje strane Halove radionice za motore,
koja se nalazila sa druge strane železničke pruge.
„Pitam se da li Hal Hekler još uvek drži tu radionicu?“,
reče Rut. „Bila sam zaljubljena u njega kad sam bila
mala.“
Onda se okrenula prema parceli. Ćutali su. Rut je
hodala ukrug, ti krugovi su bili sve manji, cilj je bio rupa i
njena neodređena ivica. Rej je išao odmah iza Rut. Ako
biste gledali iz daljine, ponor je delovao bezopasno - ličio
je na veliku blatnjavu baru koja počinje da se suši. Oko
njega se nalazilo busenje trave i korova, a onda, ako biste
pažljivo pogledali, videli biste da zemlja prestaje i da
počinje pulpa boje svetlog kakaa. Bila je mekana i
konveksna, uvlačila bi stvari koje bi bile stavljene na nju.
„Kako znaš da nas neće progutati?“, upita Rej.
„Nismo dovoljno teški“, reče Rut.
„Zaustavi se ako osetiš da toneš.“
Dok sam ih gledala setila sam se kako sam držala
Baklija za ruku onog dana kad smo otišli da sahranimo
frižider. Otac je pričao sa gospodinom Flanaganom, a
Bakli i ja smo došli do mesta gde se zemlja naginjala i
postajala meka, kunem se da sam pod nogama osetila tu
mekotu. Osećaj je bio isti kao kad bi, šetajući po groblju
kraj naše crkve, iznenada počeo da toneš u tunele koje su
krtice iskopale između nadgrobnih spomenika.
 Na kraju krajeva, baš mi je sećanje na krtice - za
slikama tih slepih, nosatih, privlačnih bića sam tragala u
knjigama - pomoglo da bolje prihvatim potonuće u
zemlju u teškom metalnom sefu. U svakom slučaju, bila
sam zaštićena od krtica.
Rut je na vrhovima prstiju došla do mesta za koje je
mislila da je ivica, a ja sam mislila na zvuk očevog smeha
tog davnog dana. Na putu do kuće sam izmislila jednu
priču za mog brata. Ispričala sam mu kako ispod ponora,
u zemlji, postoji celo selo za koje niko ne zna, pa ljudi koji
tamo žive dočekuju sve te kućne aparate kao darove iz
zemaljskog raja. „Kad naš frižider dospe do njih“, rekoh,
„oni će nas slaviti, jer pripadaju rasi malenih mehaničara
koji vole da ponovo sastavljaju stvari.“ Očev smeh je
ispunio kola. „Ruti“, reče Rej, „dovoljno si se približila.“
Rutini nožni prsti su bili na mekanom, a njene štikle
na tvrdom delu, pa mi se, dok sam posmatrala, činilo da
će ispružiti ruke i zaroniti, kako bi se našla kraj mene. Ali
Rej se stvorio iza nje.
„Očigledno je“, rekao je, „da grlo zemlje podriguje.“
Nas troje je gledalo kako izviruje ćošak nečeg metalnog.
„Model šezdeset deveta“, reče Rej.
Ali to nije bila mašina za pranje veša ili sef. Bila je to
stara peć na gas, koja se sporo pomerala.
„Pitaš li se ikada gde je završilo telo Suzi Salmon?“,
upita Rut.
Poželela sam da išetam iz grmlja koje je napola
skrivalo ledeno plava kola, da pređem put, da odšetam do
rupe i da je nežno tapnem po ramenu, govoreći: „To sam
ja! Uspela si! Bingo! Pun pogodak!“
 „Ne“, reče Rej. „To prepuštam tebi.“
„Ovde se sada sve menja. Kad god dođem, nestane
nešto po čemu se ovo mesto razlikovalo od ostalih mesta
u državi“, reče ona.
„Hoćeš li da uđemo u kuću?“, upita Rej, ali je mislio na
mene. Sećao se kako je, kad je imao trinaest godina, bio
zaljubljen u mene. Video me je kako idem ispred njega,
vraćajući se iz škole; primetio je male stvari: moju
neelegantnu kariranu suknju, mornarski kaputić sa puno
Holidejevih dlaka, način na koji je moja kosa, koju sam ja
smatrala mišje smeđom, hvatala popodnevno sunce, pa
se svetlost dok smo jedno iza drugoga išli kući, tečno
pomerala od jedne do druge tačke. A onda, nekoliko dana
kasnije, kad je ustao na času iz sociologije i slučajno
počeo da čita svoj rad o Džejn Ejr umesto rada o ratu
1812 - pogledala sam ga na način koji je on smatrao
divnim.
Rej je išao prema kući koja je uskoro trebalo da bude
srušena - gospodin Konors je jedne noći poskidao sve
bolje kvake i slavine - ali je Rut ostala pored ponora. Rej
se već nalazio u kući kad se dogodilo. Sasvim jasno me je
videla kako stojim kraj nje, gledajući u mesto gde me je
istovario gospodin Harvi.
„Suzi“, reče Rut, jače osećajući moje prisustvo sad, kad
je izgovorila moje ime.
Ali ja ništa nisam rekla.
„Pisala sam pesme posvećene tebi“, reče Rut,
pokušavajući da me zadrži pored sebe. Ono što je želela
celog života najzad se desilo. „Želiš li nešto, Suzi?“, upita
ona.
 Onda sam nestala.
Rut je stajala tu, teturajući se, čekajući na sivoj
svetlosti pensilvanijskog sunca. Njeno pitanje mi je
odzvanjalo u ušima: „Želiš li nešto?“

Sa druge strane železničke pruge, Halova radionica je

bila pusta. On je uzeo slobodan dan i odveo Semjuela i
Baklija na motorciklistički sajam u Radnoru. Mogla sam
da vidim Baklijeve ruke kako čačkaju zakrivljen prednji
branik crvenog minimotora. Približavao se njegov
rođendan, Hal i Semjuel su ga posmatrali. Hal je hteo da
mom bratu da stari Semjuelov alt-saksofon, ali
intervenisala je baka Lin. „Dušo, njemu je potrebno nešto
u šta će da udara", rekla je. „Manite te suptilne stvari.“ I
tako, Hal i Semjuel su zajedno kupili mom bratu polovni
komplet bubnjeva.
Baka Lin je bila u tržnom centru, pokušavajući da
nađe jednostavnu a elegantnu odeću koju bi majka, na
njen nagovor, nosila. Prstima koji su se izveštili od
višegodišnjeg vežbanja, izvukla je teget haljinu koja je
stajala na polici gde su se nalazile crne stvari. Mogla sam
da vidim kako je žena kraj nje pozelenela od zavisti kad je
videla haljinu.
U bolnici majka je glasno čitala ocu jučerašnji Večernji
bilten, a on je gledao kako se pomeraju njene usne uopšte
je ne slušajući. Umesto toga je želeo da je poljubi.
I Lindzi.
Mogla sam da vidim kako se gospodin Harvi usred
bela dana vozi kroz moj stari komšiluk, ne brinući da li će
ga neko primetiti, uzdajući se u svoju standardnu
nevidljivost -ovde, u mom kraju, gde su mnogi rekli da ga
nikad neće zaboraviti, gde su ga oduvek smatrali
čudakom, lako posumnjavši da je ta mrtva žena koju je
pominjao pod različitim imenima jedna od njegovih
žrtava.
Lindzi je bila sama u kući.
Gospodin Harvi je prošao pored Nejtove kuće i zašao
u oblast kuća-sidara. Nejtova majka je brala uvele
cvetove iz svoje ovalne leje. Podigla je pogled kad su kola
prošla. Ugledala je nepoznata, iz delova sklepana kola i
pomislila da je u njima prijatelj njenog starijeg deteta koji
je došao u posetu. Nije videla gospodina Harvija. On je
skrenuo levo, na put koji je išao ukrug i vodio u njegovu
staru ulicu. Holidej je cvileo kraj mojih nogu, bio je to isti
onaj bolestan, tih zvuk koji je ispuštao kad smo ga vodili
kod veterinara.
Ruana Sing mu je bila okrenuta leđima. Ugledala sam
je kroz prozor trpezarije, ređala je nove knjige po
azbučnom redu, stavljala ih na brižljivo održavane police.
U dvorištima su se nalazila deca, bila su na ljuljaškama i
na palicama za skakanje, neka su jurila sa pištoljima na
vodu. Komšiluk pun potencijalnih žrtava.
Na kraju našeg puta je skrenuo i prošao pored malog
gradskog parka preko puta kojeg su živeli Gilbertovi.
Oboje su bili u kući, gospodinu Gilbertu nije bilo dobro.
Onda je on video svoju staru kuću, koja više nije bila
zelena, iako će za moju porodicu i za mene uvek biti
„zelena kuća“. Novi vlasnici su je ofarbali u slezovu boju,
imali su i bazen, a sa strane, blizu prozora podruma,
sagradili su i baštensku kuću od sekvoje, obujmljenu
lozicom, ispred koje se nalazilo mnoštvo dečjih igračaka.
Leje sa cvećem sa prednje strane su raskopane i
popločane kad su proširivali prostor ispred kuće, a glavni
trem je bio ograđen staklom otpornim na mraz iza kojeg
se, primetio je, nalazila neka vrsta kancelarije. Čuo je
kako se neke devojčice smeju u dvorištu, a na glavni ulaz
je izašla jedna žena sa slamnenim šeširom na glavi,
noseći baštenske makaze. Zurila je u čoveka koji je sedeo
u svojim narandžastim kolima i osetila je kako joj se
nešto trgnulo u utrobi - trzaj uznemirenja u praznoj
materici. Naglo se okrenula i ušla unutra, gvireći u njega
kroz prozor. Čekajući.
On je nastavio da vozi ulicom i prošao još nekoliko
kuća.
Bila je tamo, moja dragocena sestra. Mogao je da je
vidi na prozoru na spratu naše kuće. Tokom godina koje
su prošle skratila je kosu i smršala, ali to je bila ona,
sedela je ispred crtaće table koju je koristila kao sto i
čitala knjigu iz psihologije.
Tada sam ih videla kako idu ulicom.
Dok je on zagledao prozore moje stare kuće i pitao se
gde su ostali članovi moje porodice - pitao se da li otac još
uvek hramlje - videla sam kako finalna povorka životinja
i žena izlazi iz kuće gospodina Harvija. Išli su zajedno u
rasutoj grupi. On je gledao moju sestru, pomislivši na
čaršave koje je obesio o motke svadbenog šatora. Kad je
onog dana izgovorio moje ime gledao je mog oca pravo u
oči. A pas - onaj pas koji je lajao ispred njegove kuće - do
sada je sigurno već bio mrtav.
Lindzi se pomerila, a ja sam gledala kako je on gleda.
Ona ustade i okrenu se, odlazeći do police sa knjigama
koja se pružala od poda do plafona. Ispružila je ruku i
uzela knjigu. Ponovo je došla do stola; dok je on
istrajavao u posmatranju njenog lica, u njegovom
retrovizoru se iznenada pojavi crno-beli automobil koji je
lagano krstario ulicom.
Znao je da ne može da im pobegne. Sedeo je u stolici i
izvršio poslednje pripreme lica za grimasu koju je
decenijama pokazivao vlastima - bilo je to lice blagog
čoveka kojeg su mogli da sažaljevaju ili da preziru, ali ne i
da okrivljuju. Dok mu se policajac približavao, žene na
prozorima nestadoše; mačke su mu se motale oko nogu.
„Izgubili ste se?“, upita mladi policajac kad se našao u
istoj ravni sa narandžastim kolima.
„Nekad sam živeo ovde“, reče gospodin Harvi.
Zadrhtah od ovih njegovih reči. Odlučio je da kaže istinu.
„Imali smo poziv, sumnjivo vozilo."
„Vidim da grade nešto u starom kukuruzištu“, reče
gospodin Harvi. Znala sam da deo mene može da se
pridruži ostalima, da se sruči u komadima, znala sam da
svako parče mog tela može da pada kao kiša u njegovim
kolima.
„Proširuju školu.“
„Mislio sam da se komšiluk više promenio“, reče on
čežnjivo.
„Možda bi trebalo da se pomerite“, reče policajac. Bilo
mu je neprijatno da zagleda zakrpljena kola gospodina
Harvija, ali videla sam kako zapisuje broj tablica.
„Nisam hteo nikoga da uplašim.“
Gospodin Harvi je bio profesionalac, ali u tom
trenutku nisam marila za to. Dok je on nastavio da vozi
putem, ja sam se usredsredila na Lindzi koja je čitala
knjige, na činjenice koje su sa stranica uskakale u njen
mozak; bila je pametna, bila je zaokružena kao ličnost. Na
Templu je rešila da postane psihoterapeut. Mislila sam i
na nebo u našem glavnom dvorištu, na svetlost dana, na
moju osetljivu majku i na pandura - konvergencija sreće
je do sada spasavala moju sestru. Svaki novi dan je
nepoznanica.

Rut nije rekla Reju šta se dogodilo. Obećala je sebi da

će najpre sve zapisati u dnevnik. Kad su, vraćajući se u
kola, prešli preko puta, Rej je u šipražju, kraj visoke
prljave bankine koju je tu postavilo građevinsko
preduzeće ugledao nešto ljubičasto.
„To je zimzelen“, reče on. „Naseći ću nekoliko grančica
za mamu.“
„Samo napred“, reče Rut.
Rej se zagnjurio u žbunje i popeo se na zimzelen, a Rut
je stajala pored kola. Rej više nije mislio na mene. Mislio
je na osmehe svoje majke. Najsigurniji način da ih izmami
bio je da nađe divlje cveće kao što je ovo, da ga donese
kući u da posmatra kako ga ona presuje, najpre
otvarajući latice i stavljajući ih u rečnike i debele
priručnike. Rej je prešao preko bankine i nestao na
drugoj strani, nadajući se da će pronaći još zimzelena.
Kad sam videla kako njegovo telo iznenada nestaje na
drugoj strani. osetila sam peckanje duž kičme. Čula sam
Holideja, duboko u njegovom grlu se nalazio strah, i ja
shvatih da je moguće da možda nije onako cvileo zbog
Lindzi. Gospodin Harvi je došao do vrha Ils Rod Pajka i
ugledao ponor i narandžaste pilone čija je boja bila ista
kao boja njegovih kola. Tu je istovario telo. Setio se
ćilibara na visuljku svoje majke, setio se kako je ćilibar
još bio topao kad mu ga je ona dala.
Rut je videla auto pun žena u haljinama boje krvi.
Krenula je ka njemu. Na istom putu gde sam bila
sahranjena, gospodin Harvi je prošao pored Rut. Sve što
je ona mogla da vidi bile su žene. A onda: zatamnjenje.
Tog trenutka sam pala na Zemlju.
 Dvadeset dva

Rut se onesvešćuje, pada na put. Toga sam bila svesna.

Gospodin Harvi odlazi neprimećen, nevoljen, neželjen - to
je iščezlo iz moje svesti.
Bespomoćno sam se prevrtala, ostala sam bez
ravnoteže. Propala sam kroz otvoreni ulaz u baštensku
kućicu, kroz travnjak i kroz najdalju granicu neba na
kojem sam živela sve ove godine.
Čula sam kako Rej vrišti iznad mene, njegova dernjava
je bila luk zvuka. „Rut, jesi li dobro?“ Onda je prišao i
zgrabio je.
„Rut, Rut“, povikao je. „Šta se desilo?“
Nalazila sam se u Rutinim očima i gledala sam gore.
Mogla sam osetim ispupčenost njenih leđa na pločniku, i
ogrebotine ispod njene haljine, gde je meso bilo
razderano oštrim šljunkom. Osećala sam sve - toplinu
sunca, miris asfalta - ali nisam mogla da vidim Rut.
Čula sam ključanje u Rutinim plućima, komešanje u
njenom stomaku, ali vazduh je još uvek ulazio u njena
pluća. Napetost je rastezala njeno telo. Rej je bio iznad,
njegove oči - sive, pulsirajuće, gledale su gore-dole duž
puta nadajući se pomoći koja nije stizala. On nije video
automobil, ali je oduševljen izašao iz žbunja, noseći buket
divljeg cveća za svoju majku, a Rut je ležala na putu.
Rut je htela da izađe iz kože. Borila se, a ja sam sada
bila u njoj, vodile smo bitku. Želela sam da je vratim,
želela sam tu božansku nemogućnost, ali je ona htela
napolje. Niko i ništa je nisu mogli zadržati. Letela je.
Posmatrala sam, kao što sam činila tako mnogo puta sa
neba, ali ovog puta se kraj mene nalazilo zatamnjenje. Bili
su to pohota i bes koji su želeli da odu gore.
„Rut“, reče Rej. „Čuješ li me, Rut?“
Ona je zatvorila oči, sva svetla su iščezla, svet je
postao pomaman, ja sam gledala u sive oči Reja Singa, u
njegovu tamnu kožu, u njegove usne koje sam jednom
poljubila. Onda je, kao dlan koji je bio zgrčen u pesnicu, a
sada je raširen, Rut prošla pored njega.
Rejove oči su me zvale dok je posmatranje čilelo iz
mene, ustupajući mesto žalosnoj žudnji. Biti ponovo živ
na ovoj Zemlji. Ne gledati odozgo, već biti - to je bila
najslađa stvar - pored.
Videh je negde u plavom, plavom Međuprostoru - Rut
je jurnula pored mene kad sam pala na Zemlju. Ali, ona
nije bila senka u ljudskom obliku, nije bila duh. Bila je
pametna devojka koja krši sva pravila.
A ja sam bila u njenom telu.
Čula sam glas koji me doziva sa neba. Bila je to Freni.
Potrčala je prema baštenskoj kućici, zvala me je. Holidej
je jako lajao, lavež nije prestajao. A onda su odjednom
Freni i Holidej nestali i sve je bilo tiho. Osećala sam kako
me nešto drži, osetila sam ruku u svojoj ruci. Moje uši su
bile kao okeani u kojima je počelo da tone sve ono što
sam znala, glasovi, lica, činjenice. Otvorila sam oči prvi
put otkad sam umrla i videla sive oči kako me gledaju.
Bila sam mirna, shvatala sam da je čudesna težina koja
me pritiska težina ljudskog tela.
Pokušala sam da govorim.
„Nemoj“, reče Rej. „Šta se desilo?“
 Umrla sam, želela sam da mu kažem. Kako da se
izrazim? „Umrla sam i sad sam se vratila među žive?“
Rej je kleknuo. Oko njega i na meni je ležalo rasuto
cveće koje je brao za Ruanu. Mogla sam da uočim svetle
elipsaste oblike cvetova na Rutinoj tamnoj odeći. A onda
je Rej naslonio uvo na moje grudi, da čuje da li dišem.
Stavio je prst na unutrašnju stranu mog ručnog zgloba,
kako bi mi opipao puls.
„Jesi li se onesvestila?“, upitao me je pošto je izvršio
provere.
Klimnula sam glavom. Znala sam da mi ova milost
neće biti dodeljena na Zemlji, znala sam da je Rutina želja
privremena.
„Mislim da sam dobro“, pokušah da kažem, ali moj
glas je bio previše slab, previše dalek, pa me Rej nije čuo.
Potom se moje oči vezaše za njegove oči, širom sam ih
otvorila. Nešto me je teralo da se pridignem. Mislila sam
da se, plutajući, vraćam na nebo, ali sam u stvari
pokušavala da stanem na noge.
„Rut“, reče Rej. „Ne pomeraj se ako se ne osećaš
dobro. Mogu da te ponesem do kola.“
Nasmešila sam mu se, najbolje što sam mogla. „Dobro
sam“, rekoh.
Pustio je moju ruku, pažljivo me posmatrajući, ali je
nastavio da drži moju drugu ruku. Krenuo je za mnom
kad sam ustala, divlje cveće pade na pločnik. Na nebu su
žene bacale latice ruža kad su videle Rut Konors.
Gledala sam kako se njegovo lepo lice razvlači u
ošamućeni osmeh. „Znači, dobro si“, reče on. Oprezno mi
se približio, dovoljno da bi mogao da me poljubi, ali mi je
rekao da proverava moje zenice.
Osećala sam težinu Rutinog tela, sočno odskakanje
grudi i butina, ali i strašnu odgovornost. Bila sam duša
vraćena na Zemlju. Nakratko odsutna sa neba bez
odobrenja; bio je to poklon. Snagom volje sam se
održavala na nogama što sam bolje mogla.
„Rut?“
Pokušala sam da se naviknem na ime. „Da“, rekoh.
„Promenila si se“, reče on. „Nešto se promenilo.“
Stajali smo skoro na sredini puta, ali ovo je bio moj
trenutak. Toliko sam želela da mu kažem, ali, opet, šta
sam mogla reći? „Ja sam Suzi, imam samo malo vremena.“
On je bio veoma uplašen.
„Poljubi me“, rekoh umesto toga.
„Šta?“
„Zar ne želiš?“ Podigla sam ruke do njegovog lica i
osetila slabu strnjiku brade koja se pre osam godina nije
nalazila tu.
„Šta se desilo s tobom?“, reče on zbunjeno.
„Ponekad mačke padnu sa desetog sprata zgrade i
dočekaju se na noge. Veruješ u to samo zato što si čitao u
novinama."
Rej je zurio u mene, bio je zapanjen. Spustio je glavu i
naše se usne dodirnuše, nežno. Osećala sam njegove
hladne usne duboko u sebi. Još jedan poljubac, dragocen
paket, ukradeni poklon. Njegove oči su bile toliko blizu
mojima da sam videla zelene pege u sivom.
Uhvatila sam ga za ruku, pa smo u tišini odšetali do
kola. Bila sam svesna da on ide iza, vukući moju ruku iza
mene, i da gleda Rutino telo kako bi bio siguran da ona
normalno hoda.
Otvorio je vrata na suvozačevom mestu, ja kliznuh na
sedište i stavih noge na pod prekriven tepihom. Kad se,
prošavši okolo, zagnjurio na svoje mesto, još jednom me
je dobro pogledao.
„Šta nije u redu?“, upitah.
Ponovo je usnama dodirnuo moje usne. Tako dugo
sam želela da se to desi. Trenutak se usporio, ja mu se
prepustih. Dodir njegovih usana, strnjika njegove brade
koja me je okrznula, i zvuk poljupca - tiho cmakanje,
usisavanje u trenutku kad se naše usne razdvajaju nakon
što su se spojile, a potom nagli prestanak poljupca. Ovaj
zvuk je odjekivao u dugačkom tunelu samoće i u
postojanju koje se sastojalo od posmatranja dodira i
milovanja drugih ljudi na Zemlji. Nikad nisam bila
dodirnuta na ovaj način. Tuđe ruke su me uvek
povređivale, bez obzira na svu nežnost. Ali rasprostiranje
po mom nebu nakon smrti bilo je Mesečev zrak koji se
kovitlao i treperio - poljubac Reja Singa. Rut je ovo
nekako znala.
Onda je nešto počelo da mi bubnja u glavi, od pomisli
na to da se baš na ovaj način krijem u Rutinom telu - da
je, kada me je Rej poljubio ili kad su se naši prsti spleli, u
pitanju bila moja žudnja, a ne Rutina, ja sam bila ta koja je
gurala unutrašnjost njene kože. Mogla sam da vidim Holi.
Ona se smejala, glava joj je bila zabačena unazad, a onda
sam čula kako Holidej žalobno zavija, jer sam se vratila
tamo gde smo nekada oboje živeli.
„Gde hoćeš da odemo?“, upita Rej.
 Bilo je to tako krupno pitanje, bilo je tako mnogo
odgovora na njega. Znala sam da ne želim da jurim
gospodina Harvija. Pogledala sam Reja, znala sam zašto
sam ovde. Da uzmem parče neba koje nikad nisam
upoznala.
„U radionicu Hala Heklera“, rekoh odlučno.
„Šta?“
„Pa, pitao si me“, rekoh.
„Rut?“
„Da?“
„Mogu li ponovo da te poljubim?“
„Da“, rekoh, dok mi je lice crvenelo.
On se nagnuo napred dok se motor grejao, naše se
usne sretoše još jednom, a tamo se nalazila ona, Rut,
davala je savete grupi staraca koji su nosili beretke i crne
rolke, dok su oni držali podignute svoje upaljače i
izgovarali njeno ime u ritmičnom napevu.
Rej se zavali u sedište i pogleda me. „Šta je bilo?“,
upitah.
„Kad me ljubiš, vidim raj“, rekoh.
„Kako izgleda raj?“
„Za svakoga je različit “
„Želim detalje“, reče on, smešeći se. „Činjenice.“
„Hajde da vodimo ljubav“, rekoh, „pa ću ti reći.“
„Ko si ti?“, upita on, ali mi je bilo jasno da ni on još
uvek ne zna šta me zapravo pita.
„Motor se zagrejao", rekoh.
Njegova ruka je zgrabila sjajnu ručku od hroma pored
volana, a zatim smo se vozili - sve je bilo uobičajeno -
mladić i devojka koji su zajedno. Sunce je padalo na
ispucali liskun na starom pločniku dok je on izvodio
polukružno skretanje.
Odvezli smo se do kraja Flet Rouda, ja sam pokazala
na blatnjavi put na drugoj strani Ils Rod Pajka, koji je
vodio do mesta gde možemo da pređemo železničku
prugu.
„Ovo će ubrzo morati da promene“, reče Rej dok je
išao preko šljunka, prelazeći na blatnjavu stazu. Pruga se
protezala do Harisburga u jednom pravcu i Filadelfije na
drugoj, i celom tom dužinom su bile podizane zgrade,
tako da su se iseljavale stare porodice, a useljavali su se
zaposleni u industrijskim postrojenjima.
„Hoćeš li da ostaneš ovde“, upitah, „kad završiš sa
školom?“
„Niko ovde ne ostaje“, reče Rej. „Znaš i sama.“
Bila sam gotovo zaslepljena ovom mogućnošću
izbora; idejom da bih, ukoliko ostanem na zemlji, mogla
napustiti ovo mesto i otići na neko drugo, da bih mogla
otići bilo gde ukoliko to poželim. Onda sam se zapitala, da
li je na nebu isto kao i na Zemlji? Da li je želja za
putovanjem ono što mi je tamo nedostajalo?
Prešli smo na uzan deo iskrčene zemlje koja se
prostirala sa obe strane Halove radionice. Rej je
zaustavio auto.
„Zašto smo došli ovde?“
„Upamti“, rekoh, „mi istražujemo.“
Dovela sam ga iza radionice i pipala po dovratku dok
nisam našla sakriveni ključ.
„Kako si znala za ovo?“
 „Gledala sam hiljade i hiljade ljudi kako kriju
ključeve", rekoh. „Ne treba da budeš genije da bi
pogodio.“
Unutra je bilo isto onako kao što mi je ostalo u
sećanju, osećao se jak miris ulja za podmazivanje.
Rekoh: „Mislim da moram da se istuširam. Zašto se ne
raskomotiš?"
Prošla sam pored kreveta i povukavši uzicu upalila
svetlo - sva malena bela svetla iznad Hala zasvetlucaše,
bila je to jedina svetlost, izuzimajući prašnjavo svetlo
koje je dolazilo iz sobice u zadnjem delu kuće.
„Gde ideš?“, upita Rej. „Kako si znala za ovo mesto?“ U
njegovom glasu se mogla čuti izbezumljenost koje nije
bilo samo časak pre.
„Daj mi samo malo vremena, Rej“, rekoh. „Onda ću ti
objasniti “
Ušla sam u kupatilo, ali sam vrata ostavila malo
odškrinutim. Dok sam skidala Rutinu odeću i čekala da se
voda zagreje, nadala sam se da Rut može da me vidi, da
može da vidi svoje telo onakvim kakvim sam ga ja videla,
da može da vidi njegovu savršenu lepotu.
U kupatilu se osećala vlaga i buđ, a kada je bila zarđala
od silne vode koja je tokom godina sipana u nju. Ušla sam
u tu staru kadu čiji su nogari bili u obliku kandže i stala
ispod mlaza vode. Mogla sam da istrpim čak i najvreliju
vodu, još uvek mi je bilo hladno. Pozvala sam Reja. Molila
sam ga da uđe unutra.
„Mogu da te vidim kroz zavesu“, rekao je, skrećući
pogled.
 „U redu je“, rekoh. „To mi se sviđa. Skini odeću i
pridruži mi se.“
„Suzi“, reče on, „znaš da ja nisam takav.“
Moje srce preskoči. „Šta si rekao?“, upitah.
Usredsredila sam se na njegove oči, gledajući ga kroz
poluprovidnu tkaninu koju je Hal koristio kao zavesu -
bio je tamno obličje sa stotinu malih čestica koje su ga
okruživale.
„Rekao sam da nisam takav.“
„Nazvao si me Suzi.“
Usledila je tišina, a zatim je trenutak kasnije on
navukao zavesu, pazeći da gleda samo u moje lice.
„Suzi?“
„Pridruži mi se“, rekoh, želja mi je izlazila iz očiju.
„Molim te, pridruži mi se.“
Zatvorila sam oči i čekala. Stavila sam glavu pod vodu
i osetila njenu vrelinu kako pecka moje obraze i vrat,
grudi i stomak, prepone. Onda sam ga čula kako nešto
petlja, čula sam kako šnala njegovog kaiša pada na hladni
pod i kako mu iz džepova ispada sitnina.
Isti ovakav osećaj iščekivanja me je obuzimao dok
sam, kao dete, ležala na zadnjem sedištu, zatvarajući oči
dok moji roditelji voze, dobro znajući da ćemo biti kući
kad kola stanu, da će me oni podići i uneti me unutra. Bilo
je to iščekivanje koje se rađalo u poverenju.
Rej je ponovo navukao zavesu. Okrenula sam se
prema njemu i otvorila oči. Osetila sam čudesno strujanje
vazduha između butina.
„Dobro je“, rekoh.
 Polako je ušao u kadu. Isprva me nije dodirivao, ali je
onda, oprezno, počeo da opipava ožiljak na mom boku.
Zajedno smo posmatrali kako se njegov prst pomera duž
trakaste rane.
„Rutin pad na odbojci, hiljadu devetsto sedamdeset
pete“, rekoh. Ponovo zadrhtah.
„Ti nisi Rut“, reče on začuđeno.
Uzela sam ruku koja je došla do kraja posekotine i
stavila je ispod moje leve dojke.
„Godinama sam posmatrala vas dvoje“, rekoh. „Želim
da vodiš ljubav sa mnom.“
Njegove usne se rastaviše, on je želeo da govori, ali
ono što mu je bilo na vrh jezika je bilo previše čudno da
bi bilo glasno izgovoreno. Palcem je okrznuo moju
bradavicu, a ja sam povukla njegovu glavu prema meni.
Poljubili smo se. Voda je tekla između naših tela i kvasila
proređene dlake na njegovim grudima i stomaku.
Poljubila sam ga zato što sam želela da vidim Rut, želela
sam da vidim Holi i želela sam da znam da li one mogu da
vide mene. Pod tušem sam mogla da plačem i Rej je
mogao da ljubi moje suze, ne znajući tačno zašto plačem.
Dodirivala sam svaki deo njegovog tela, hvatala sam
ga. Položila sam njegov lakat u moj savijen dlan. Prstima
sam prolazila kroz njegove stidne dlačice. Držala sam
onaj deo njegovog tela koji je gospodin Harvi silom stavio
u mene. U svesti sam izgovorila reč nežan, a onda sam
izgovorila reč čovek.
„Rej?“
„Ne znam kako da te zovem.“
„Suzi.“
 Stavila sam prste na njegove usne, kako bih zaustavila
njegova pitanja. „Sećaš li se poruke koju si mi napisao?
Sećaš li se kako si zvao sebe Mavarinom?“
Za momenat smo oboje stajali tu, posmatrala sam
kapljice vode na njegovim ramenima, a onda sam se
okliznula i pala.
On me je bez reči podigao i obavio moje noge oko
sebe. Skrenuo je smer mlaza vode i upotrebio ivicu kade
kao oslonac. Kad se našao u meni, zgrabila sam njegovo
lice i ljubila ga što sam vatrenije mogla.
Prošao je jedan ceo minut, a zatim se on udaljio. „Reci
mi kako izgleda.“
„Ponekad izgleda kao srednja škola“, rekoh bez daha.
„Nikad je nisam pohađala, ali na mom nebu mogu da
zapalim logorsku vatru u učionici ili da trčim kroz
hodnike, vičući onoliko glasno koliko želim. Ali, ne
izgleda uvek tako. Može ličiti na Novu Škotsku, ili na
Tanger, ili na Tibet. Liči na sve ono što si sanjao.“
„Da li je Rut tamo?“
„Rut drži govor, ali će se vratiti."
„Možeš li videti sebe na nebu?“
„Ja sam ovde“, rekoh.
„Ali, uskoro ćeš otići.“
Nisam htela da lažem. Sagnula sam glavu. „Mislim da
je tako, Rej. Da.“
Onda smo vodili ljubav. Vodili smo ljubav pod tušem, i
u spavaćoj sobi, pod svetlima i lažnim zvezdicama koje
svetlucaju u mraku. Dok se odmarao, ljubila sam ga duž
kičme i blagoslovila svaki čvorić njegovih mišića, svaki
njegov mladež i beleg.
 „Nemoj da ideš“, reče on, a njegove oči, ti sjaktavi
dragulji, se sklopiše; mogla sam da osetim plitak dah
njegovog sna.
„Moje ime je Suzi“, šapnuh, „prezivam se Salmon, kao
riba.“ Položila sam glavu na njegove grudi i zaspala pored
njega.
Kad sam otvorila oči, prozor preko puta nas je bio
tamnocrven; mogla sam da osetim da nije ostalo još
mnogo vremena. Napolju je taj svet koji sam posmatrala
bio živ, disao je na istoj zemlji na kojoj sam se nalazila i ja.
Ali, znala sam da neću nestati. Utrošila sam ovo vreme da
se zaljubim - bila je to ljubav pomešana sa nekom vrstom
bespomoćnosti koju nisam osećala u smrti -
bespomoćnosti koja je bila posledica činjenice da si živ,
da osećaš tugu zato što si čovek -osećaš dok hodaš,
napipavajući po ćoškovima i šireći ruke prema svetlosti -
a sve je to deo kretanja u nepoznatom.
Rutino telo je zanemoćalo. Naslonila sam se na jednu
ruku i posmatrala Reja kako spava. Znala sam da ću
uskoro otići.
Kad su se malo kasnije njegove oči otvorile, pogledala
sam ga i prstima prešla preko njegovog lica.
„Misliš li ponekad na mrtve, Rej?“
On je trepnuo i pogledao me.
„Ja studiram medicinu.“
„Ne mislim na leševe, na zarazne bolesti, niti na
organe koji su otkazali, mislim na ono o čemu Rut govori.
Mislim na nas.“
„Ponekad mislim na njih“, reče on. „Oduvek sam
razmišljao o tome.“
 „Mi smo ovde, znaš“, rekoh. „Sve vreme. Možeš da
pričaš sa nama i da misliš o nama. To ne mora biti tužna
ili zastrašujuća stvar.“
„Mogu li još jednom da te dodirnem?“ Zbacio je
čaršave sa nogu i seo.
Tada sam ugledala nešto na ivici Halovog kreveta. Bilo
je to nešto maglovito i nepokretno. Pokušala sam da
ubedim sebe da je reč o nekoj čudnoj igri svetlosti, o masi
zrnaca prašine uhvaćenih zalazećim suncem. Ali kad je
Rej ispružio ruku i dodirnuo me, nisam ništa osetila.
Rej mi se približio i nežno me poljubio u rame. Nisam
osetila poljubac. Uštinula sam sebe ispod ćebeta. Ništa.
Sada je maglena masa na ivici Halovog kreveta počela
da dobija oblik. Rej je ustao sa kreveta i ustao, a ja sam
videla kako žene i muškarci ispunjavaju sobu.
„Rej“, rekoh, trenutak pre nego što ću ući u kupatilo.
Želela sam da kažem: „Nedostajaćeš mi“, ili „Nemoj da
ideš“, ili „Hvala ti“.
„Da.“
„Moraš da pročitaš Rutine dnevnike.“
„Pročitaću ih, u svakom slučaju“, reče on.
Gledala sam kroz maglovite figure duhova koji su
formirali masu na ivici kreveta, videla sam kako mi se on
osmehuje. Videla sam kako se njegovo divno, krhko telo
okreće i izlazi. Beznačajno, iznenadno sećanje.
Dok je para u talasima izlazila iz kupatila, polako sam
došla do malog pisaćeg stola u kojem je Hal čuvao račune
i dokumenta. Počela sam ponovo da mislim na Rut,
počela sam da mislim o tome kako nisam videla sve ono
što će se desiti - veličanstvenu mogućnost o kojoj je Rut
sanjala još od našeg susreta na parkingu. Umesto toga
sam videla nadu koju sam trošila na nebu i na Zemlji. San
da ću postati snimatelj divljih životinja, san da ću u prvoj
godini srednje škole dobiti Oskara, san da ću još jednom
poljubiti Reja Singa. Gledaj šta se dešava kad sanjaš.
Ispred sebe sam ugledala telefon. Podigla sam
slušalicu. Ne razmišljajući, okrenula sam moj kućni broj,
okrenula sam ga kao kombinaciju sefa koja vam je
usađena u prste.
Kad je telefon zazvonio treći put, neko je podigao
slušalicu.
„Alo?“
„Zdravo, Bakli“, rekoh.
„Ko je to?“
„Ja sam, Suzi.“
„Ko je to?“
„Suzi, dušo, tvoja starija sestra.“
„Ne čujem vas.“
Zurila sam u telefon, a onda sam ih osetila. Kuća je
bila puna tih tihih duhova. Među njima je bilo dece, ali i
odraslih osoba. „Ko ste vi? Odakle dolazite?“, upitah, ali
moj glas se nije se čulo u sobi. Tada sam je primetila. Ja
sam sedela i gledala ih, a Rut je nauznak ležala na
pisaćem stolu.
„Možeš li da mi baciš peškir?“, viknuo je Rej,
zatvorivši vodu. Nisam odgovorila, pa je on povukao
zavesu. Čula sam ga kako izlazi iz kade i prilazi. Video je
Rut i potrčao prema njoj. Dodirnuo joj je rame, a ona se
pospano pridignu. Gledali su jedno u drugo. Nije morala
ništa da govori. Znao je da sam otišla.
 Sećam se kako sam se jednom, kad sam bila sa
roditeljima, Lindzi i Baklijem, unazad vozila u vozu kroz
mračan tunel. Baš tako je izgledalo napustiti zemlju po
drugi put. Odredište je, izvesno je, bilo neizbežno, prizori
su viđeni toliko puta. Ali, ovog puta sam imala društvo,
nisam bila ostavljena, a znala sam da idemo na dugo
putovanje, na neko veoma udaljeno mesto.
Napuštanje Zemlje je bilo lakše od vraćanja. Videla
sam dva stara prijatelja kako se grle u prostorijama
Halove radionice. Ni ona ni on nisu bili spremni da
pričaju o onome što im se desilo. Rut je bila umornija i
srećnija nego ikada. Ono kroz šta je Rej prošao i
mogućnosti koje je to otvaralo za njega su počele da
iščezavaju.
 Dvadeset tri

Sledećeg jutra se miris kuvanja njegove majke popeo

uz stepenice i ušunjao se u Rejovu sobu u kojoj su ležali
on i Rut. Njihov svet se promenio preko noći. Sve je bilo
tako jednostavno.
Nakon što su napustili Halovu radionicu, pazeći da ne
ostave nikakav trag svog boravka, Rej i Rut su se ćuteći
odvezli do Rejove kuće. Kasnije te noći, kad ih je Ruana
zatekla kako sklupčani, potpuno obučeni spavaju, bilo joj
je drago što Rej ima bar tu jednu čudnu prijateljicu.
Oko tri popodne, Rej je osetio nelagodu. Seo je na
krevet i pogledao Rut, gledao je u njene krupne udove,
gledao je u divno telo one s kojom je vodio ljubav, i osetio
kako u njega iznenada ulazi toplota. Ispružio je ruku kako
bi je dodirnuo, i tada je tračak mesečine pao na pod,
ulazeći kroz prozor pored kojeg je - godinama sam ga
gledala - sedeo i učio. Pratio je zrak mesečine. Na podu se
nalazila Rutina torba.
Pazeći da je ne probudi, ustao je sa kreveta i prišao
torbi. U njoj je bio njen dnevnik. Izvadio ga je i počeo da
čita:
„Na vrhovima perja je vazduh, a u korenu: krv. Držim
kosti u sebi; volela bih da, kao iz slomljenog stakla, stakla,
iz njih sjaji svetlost...još uvek pokušavam da ponovo
složim ove komadiće, da ih čvrsto spojim, da oživim
ubijene devojke.“

Preskočio je jedan deo:

 „Stanica Pen, WC, borba koja se završila nad
lavaboom. Starija žena.“
„Sluškinja. Avenija C. Muž i žena.“
„Krov u ulici Mot, tinejdžerka, ubijena iz pištolja."
„Vreme? Devojčica u Central Parku je odlutala u
žbunje. Bela čipkana kragna, kitnjasta."

Postalo mu je strašno hladno u sobi, ali je nastavio da

čita, podigavši pogled tek kad se Rut promeškoljila.
„Imam toliko toga da ti pričam“, reče ona.
Sestra Eliot je pomagala mom ocu da se spusti u
invalidska kolica, a moja majka i sestra su se motale po
sobi, skupljajući narcise koje će poneti kući.
„Sestro Eliot“, reče on, „vaša ljubaznost će mi ostati u
sećanju, ali se nadam da će proći dosta vremena pre nego
što vas ponovo vidim.“
„I ja se nadam“, reče ona. Stajala je, posmatrajući moju
porodicu okupljenu u sobi. „Bakli, tvoja majka i sestra
imaju pune ruke. Na tebe je red.“
„Ti upravljaš, Bak“, reče otac.
Posmatrala sam njih četvoro kako idu kroz hodnik
prema liftu, Bakli i otac su bili napred, a Lindzi i majka su
išli iza, ruku punih narcisa sa kojih je kapala voda.
Dok se lift spuštao, Lindzi je zurila u svetložute cvasti.
Sećala se da su Semjuel i Hal našli žute narcise na prvu
godišnjicu moje smrti. Nikad nisu saznali ko ih je tu
stavio. Sestra je pogledala u cveće, a onda u majku. Mogla
je da oseti dodir bratovljevog tela i da primeti kako otac,
koji je sedeo na sjajnoj bolničkoj stolici, izgleda umorno,
ali i srećno, jer se vraćao kući. Kad su stigli u predvorje i
kad su se vrata otvorila, znala sam da treba da budu tu,
njih četvoro, sami.

Dok su vlažne Ruanine ruke oticale od ljuštenja

jabuka, ona je počela da u svesti izgovara jednu reč koju
je godinama izbegavala: razvod. Bilo je nečega u
presavijenim, prianjajućim pozama njenog sina i Rut što
ju je konačno oslobodilo. Nije mogla da se seti kad je
poslednji put otišla u krevet istovremeno sa svojim
mužem. On je šetao po sobi kao duh i kao duh se uvlačio
u čaršave, jedva ih gužvajući. Nije bio neljubazan na onaj
način koji se često mogao videti na televiziji i u
novinama. Njegova okrutnost se sastojala u njegovoj
odsutnosti. Čak i kada bi došao i seo za trpezarijski sto,
kako bi jeo hranu koju je ona spremila, nije bio prisutan.
Čula je zvuk tečenja vode u kupatilu iznad nje i malo
sačekala pre nego što ih je pozvala. Moja majka je tog
jutra pozvala da joj se zahvali što je pričala s njom kad ju
je zvala iz Kalifornije, i Ruana je odlučila da napravi pitu.
Nakon što je Rut i Reju dala po šolju kafe, Ruana je
obznanila da je već kasno i da želi da je Rej otprati do
Salmonovih, gde je želela da tiho otrči do vrata i da ostavi
pitu na njihovom pragu.
„Stoj, konjiću", reče Rut.
Ruana je zurila u nju.
„Izvini, mama“, reče Rej. „Juče smo imali prilično težak
dan“. Ali, hoće li mu, pitao se, majka verovati?
Ruana se okrenula prema kuhinjskoj ploči i iznela
jednu od pita koje je napravila na sto, gde se miris dizao
iz rupa u testu u vidu sumagličaste pare. „Doručak?“, reče
ona.
„Vi ste boginja!“, reče Rut.
Ruana se nasmeši.
„Najedite se, obucite se, i oboje krenite sa mnom.“
Rut je pogledala u Reja, rekavši: „U stvari, i ja treba
negde da odem, ali svratiću kasnije kod Salmonovih."

Hal je odneo komplet bubnjeva mom bratu. Hal i baba

su delili isto mišljenje. Iako je trebalo da prođe još
nekoliko nedelja pre nego što Bakli napuni trinaest
godina, bubnjevi su mu trebali. Semjuel je dozvolio Lindzi
i Bakliju da se bez njega vide sa mojim ocem u bolnici.
Majka je ostala sa ocem tačno četrdeset osam sati, tokom
kojih se svet promenio za njih i za druge, i menjaće se,
sada to kažem, neprekidno. Nije bilo načina da se to
spreči.
„Znam da ne bi trebalo da počinjemo prerano“, reče
baka Lin, „ali, šta je vaš otrov, momci?“
„Mislim da smo se pripremali za šampanjac“, reče
Semjuel.
„Kasnije“, reče ona. „Sad vam nudim aperitiv.“
„Mislim da ću ga preskočiti", reče Semjuel. „Popiću
nešto zajedno sa Lindzi, kad ona dođe.“
„Hal?“
„Ja učim Baka da lupa bubnjeve.“
Baka Lin nije htela da priča o osporljivom
trezvenjaštvu džez velikana. „Pa, šta kažete o tri
svetlucave velike čaše vode?“
 Baba se vratila u kuhinju da im donese piće. Kad sam
umrla, počela sam da volim njene kretnje više nego što
sam ih ikada volela na Zemlji. Volela bih da mogu da
kažem da je u tom trenutku u kuhinji rešila da prestane
da pije, ali sam sada shvatila da je pijenje bilo delo nje.
Najgore od svega što je zadržala na Zemlji bila je želja da
dok je pijana pomaže ljudima, ali je ta želja predstavljala
dobro zaveštanje za moju knjigu.
Uzela je led iz zamrzivača i razmetljivo ga potrošila.
Sedam kockica u svaku visoku čašu. Pustila je da voda
oteče, kako bi bila što hladnija. Njena Ebigejl će ponovo
doći kući. Njena čudna Ebigejl, koju je volela.
Ali, kad je podigla pogled i usmerila ga kroz prozor,
mogla je da se zakune da je videla devojčicu koja,
odevena u odeću njene mladosti, sedi ispred Baklijeve
tvrđave pretvorene u baštensku šupu i zuri u nju.
Sledećeg trenutka devojčica je nestala. Potisnula je ovo
iskustvo. Ovo je bio naporan dan. Nikome neće ništa
ispričati.

Kad su se kola mog oca našla na prilaznom putu,

počela sam da se pitam da li je ovo bilo ono na šta sam
čekala, da li sam čekala da se moja porodica vrati kući, ne
da se vrati meni, već da se svi vrate jedan drugome, a da
mene nema.
U popodnevnoj svetlosti otac je nekako izgledao
manji, mršaviji, ali iz očiju mu je izbijala zahvalnost, a to
se već godinama nije desilo.
Majka je neprestano mislila o tome kako će ipak moći
da podnese da ponovo bude kod kuće.
 Njih četvoro su izašli odjednom. Bakli je prišao sa
zadnjeg sedišta, kako bi pomogao ocu, ne toliko zbog toga
što je ocu bila potrebna pomoć, već zato da bi ga zaštitio
od majke. Lindzi je preko krova automobila pogledala u
našeg brata - njen uobičajeni manir proveravanja je još
uvek bio aktivan. Osećala se odgovornom, isto kao i moj
brat, isto kao i otac. Onda se okrenula i ugledala majku
kako gleda u nju, dok joj je lice bilo obasjano žutom
svetlošću narcisa.
„Šta je bilo?“
„Strašno ličiš na majku tvog oca“, reče majka.
„Pomozi mi da ponesem ove torbe“, reče moja sestra.
Zajedno su otišle do prtljažnika, dok je Bakli vodio
mog oca prema glavnom ulazu.
Lindzi je zurila u prazan prostor prtljažnika. Želela je
da zna samo jednu stvar.
„Hoćeš li ga ponovo povrediti?“
„Učiniću sve da ga ponovo ne povredim“, reče majka,
„ali ovog puta ne obećavam ništa.“ Sačekala je dok Lindzi
nije podigla pogled, njene oči su bile izazov, bile su to oči
deteta koje je brzo odraslo, brzo se kretalo još od onda
kad je policija rekla da na zemlji ima previše krvi, da je
vaša ćerka/sestra mrtva.
„Znam šta si učinila."
„Upozorila si me.“
Moja sestra je uhvatila torbu.
Čuli su viku. Bakli je istrčao na glavni trem. „Lindzi!“,
reče on, zaboravljajući na svoju ozbiljnost, na svoju
obilnu, punačku figuru. „Dođi da vidiš šta mi je Hal
doneo!“
 Lupao je. Lupao je, lupao, lupao. Posle pet minuta Hal
je bio jedini koji se još uvek smejao. Svi ostali su bacili
kratak pogled u budućnost, a ta budućnost je bila glasna.
„Mislim da je sada pravo vreme da ga upoznamo sa
četkicama", reče baka Lin. Hal ju je poslušao.
Majka je predala narcise baki Lin i gotovo u istom
trenutku otišla na sprat, koristeći se kupatilom kao
izgovorom. Svi su znali gde ide: u moju staru sobu.
Stajala je na ulazu, sama, kao da stoji na ivici Pacifika.
Soba je još uvek bila okrečena u boju lavande. Nameštaj
je bio nepromenjen, izuzimajući babinu stolicu.
„Volim te, Suzi“, reče ona.
Toliko puta sam čula kako ove reči izgovara otac da
sam bila šokirana; i ne znajući, čekala sam da ih izgovori
majka. Trebalo joj je vreme da bi shvatila da je ova ljubav
neće uništiti, a ja sam joj, sada to znam, pružila to vreme,
mogla sam da joj ga dam, jer sam ga imala na pretek.
Primetila je fotografiju na mom starom toaletnom
stočiću, koju je baka Lin uramila u zlatni ram. To je bila
prva njena slika koju sam napravila - moj tajni portret na
kojem se nalazila Ebigejl pre nego što se njena porodica
probudila i pre nego što se ona nakarminisala. Suzi
Salmon, snimatelj divljih životinja, uhvatila je ženu koja
zuri na svom maglovitom travnjaku u predgrađu.

Bila je u kupatilu, otvarala je slavine tako da je voda

glasno šištala, pobacala je peškire. Znala je da je te
peškire kupila njena majka - krem, smešna boja za
peškire - sa izvezenim monogramima, što je, mislila je
majka, takođe smešno. Ali je odmah potom počela da se
smeje sama sebi. Počela je da se pita koliko je, tokom svih
ovih godina, imala koristi od svoje politike spržene
zemlje. Njena majka je umela da voli kad popije, a bila je
pouzdana u časovima taštine. U kojem trenutku treba
prepustiti sebi ne samo mrtve, već i žive - u kojem
trenutku treba naučiti da prihvatiš realnost?
Nisam bila u kupatilu, u kadi, niti u slavini; nisam se
ukazivala u ogledalu iznad njene glave, niti sam, u
minijaturnom obliku, stajala na vrhu svake dlačice
Lindzine ili Baklijeve četkice za zube. Na neki način
nisam bila odgovorna - jesu li dostigli blaženstvo? da li su
moji roditelji zauvek ponovo sjedinjeni? da li je Bakli
počeo nekom da poverava svoje nevolje? hoće li srce mog
oca biti u redu? -žudela sam za njima, imala sam potrebu
da oni žude za mnom. Mislila sam da ču i dalje žudeti.
Mislila sam da će i oni i dalje žudeti. Zauvek.
Na donjem spratu je Hal držao Baklijev gležanj, dok je
Bakli držao palicu sa četkicom. „Samo je lako prevuci
preko doboša.“ Bakli je to uradio i pogledao Lindzi koja je
sedela preko puta njega, na kauču.
„Super, Bak“, reče moja sestra.
„Kao zvečarka."
Ovo mu se svidelo. „Baš tako“, reče on; vizija njegovog
omiljenog kombo-džez sastava mu je igrala u glavi.
Majka je sišla dole. Kad je ušla u sobu, prvo je ugledala
oca. Pokušala je da mu, ne govoreći ništa, stavi do znanja
da je sa njom sve u redu, da još uvek udiše vazduh, boreći
se sa visinama.
„Slušajte svi!“, viknu baba iz kuhinje. Semjuel ima
nešto da vam saopšti, zato svi sedite!“
 Svi su se nasmejali, i pre nego što su mogli da se
uozbilje - svi su to želeli, ali im je teško išlo - Semjuel je
ušao u sobu zajedno sa bakom Lin. Ona je držala
poslužavnik sa čašama za šampanjac koje su čekale da
budu napunjene. On je u trenutku uputio Lindzi pogled.
„Lin će mi pomoći da sipam“, reče.
„To je nešto u čemu je ona dobra“, reče majka.
„Ebigejl?“, reče baka Lin.
„Da?“
„I meni je drago što te vidim.“
„’Ajde, Semjuele“, reče otac.
„Hteo sara da kažem da sam srećan što sam ovde,
zajedno sa svima vama.“
Ali, Hal je poznavao svog brata. „Nisi završio,
govorniče. Bak, daj mu mali tuš.“ Ovog puta je Hal
dozvolio Bakliju da to uradi bez pomoći, pa je moj brat
počeo da prati Semjuela.
„Hteo sam da kažem da mi je drago što je gospođa
Salmon došla kući, i što je gospodin Salmon došao kući, i
da će mi biti čast da se oženim njihovom divnom
ćerkom.“
„Slušajte! Slušajte!“, reče otac.
Majka je ustala, kako bi od bake Lin uzela
poslužavnik; njih dve su zajedno podelile čaše.
Posmatrajući kako moja porodica pijucka šampanjac,
razmišljala sam o tome kako su se njihovi životi vukli
napred-nazad otkad sam umrla, a onda su se, videla sam,
dok je Semjuel skupljao hrabrost da poljubi Lindzi u sobi
u kojoj se nalazila cela porodica, potpuno udaljili od moje
smrti.
 Bile su to divne kosti koje su rasle oko moje
odsutnosti; veze - ponekad beznačajne, ponekad
uspostavljene uz veliku cenu, ali često veličanstvene -
koje su se dogodile nakon što sam otišla. A ja sam počela
da sagledavam stvari na način koji mi je dopustio da
raspolažem svetom bez sebe u njemu. Događaji koje je
stvorila moja smrt bili su tek kosti tela koje će postati
celina u nekom nepredvidivom trenutku budućnosti.
Cena onoga što sam videla kao ovo čudesno telo je bio
moj život.
Otac je pogledao u ćerku koja je stajala pred njim.
Ćerka-senka je nestala.
Posle Halovog obećanja da će mu posle večere
pokazati kako da izvede prelaz na bubnjevima, Bakli je
odložio svoje četkice i palice, pa njih sedmoro prođoše
kroz kuhinju i krenuše u trpezariju, gde su Semjuel i baka
Lin upotrebili skupe tanjire kako bi servirali njen zaštitni
znak - Stufer smrznutu pastu i slatki kolač od sira Sara Li.
„Neko je napolju“, reče Hal, primetivši nekog čoveka.
„To je Rej Sing!“
„Pusti ga da uđe“, reče majka.
„On odlazi.“
Svi osim oca i babe, koji su ostali u trpezariji, krenuše
za njim.
„Hej, Rej!“, reče Hal, otvorivši vrata i umalo zgazivši
pitu. „Čekaj!“
Rej se okrenu. Njegova majka je bila u kolima, motor
je radio.
 „Nismo hteli da vas prekidamo“, reče Rej Halu. Lindzi,
Semjuel, Bakli i žena koju je prepoznao kao gospođu
Salmon stajali su na tremu.
„To je Ruana?“, reče majka. „Molim te, pozovi je da
uđe.“
„Ne, stvarno, u redu je“, reče Rej, ne približavajući se
nimalo. Pitao se: posmatra li Suzi ovo?
Lindzi i Semjuel se odvojiše iz grupe i priđoše mu.
Do tada je majka sa glavnog trema došla do prilaznog
puta, gde se naslonila na prozor kola, pričajući sa
Ruanom.
Rej je bacio pogled na svoju majku, koja je otvarala
vrata automobila kako bi njih dvoje ušli u kuću. „Nas
dvoje nećemo pitu“, rekla je mojoj majci dok su išle
stazom.
„Doktor Sing je na poslu?“, upita moja majka.
„Kao i obično“, reče Ruana. Videla je kako Rej sa
Lindzi i Semjuelom ulazi u kuću. „Hoćete li da dođete kod
mene, da pušimo one smrdljive cigarete?“
„Važi“, reče majka.

„Dobrodošao Rej, sedi“, reče otac kad ga je video kako

ulazi u dnevnu sobu. U njegovom srcu je dečak koji je
voleo njegovu ćerku imao posebno mesto, ali se Bakli
sručio na stolicu pored oca pre nego što ju je iko drugi
mogao zauzeti.
Lindzi i Semjuel su iz trpezarije doneli dve stolice,
kako bi sedeli pored stola za posuđe. Ruana je sela
između bake Lin i majke, a Hal je seo sam u ćošku sobe.
 Shvatila sam da oni ne znaju u kojem trenutku
nestajem, baš kao što ne mogu da znaju sa koliko
grozničavosti ponekad lebdim u nekoj od soba. Bakli je
razgovarao sa mnom, i ja sam mu odgovarala. Čak i kada
sam mislila da ne razgovaram s njim, činila sam to.
Postala sam neko ko se jasno ispoljava na način na koji su
oni to želeli od mene.
A ona je ponovo bila tu, sama, šetala je po
kukuruzištu, dok su svi ostali koje sam volela zajedno
sedeli u jednoj sobi. Ona me je uvek osećala i mislila o
meni. Mogla sam to da vidim, ali više ništa nisam mogla
da učinim. Rut je bila opsednuta devojčica, a sada će biti
opsednuta žena. Najpre igrom slučaja, a sada sopstvenom
voljom. Sve ovo, priča mog života i smrti, bilo je njeno, na
njoj je bilo da izabere da li će pričati o tome, makar i
jednoj po jednoj osobi.

Ruana i Rej su već dugo bili tu kad je Semjuel počeo da

priča o gotskoj kući na koju su Lindzi i on naišli u
šumovitom delu pored puta broj 30. Dok je detaljno
pričao Ebigejl o njoj, opisujući kako je shvatio da želi da
zaprosi Lindzi i da živi tu sa njom, Rej je upitao: „Ima li ta
kuća veliku rupu na plafonu u zadnjoj sobi i super
prozore iznad glavnih vrata.“
„Da“, reče Semjuel, dok je očevo uznemirenje raslo.
„Ali, može se popraviti, gospodine Salmon. Siguran sam u
to.“
„Vlasnik te kuće je Rutin tata“, reče Rej.
Svi su na trenutak zaćutali, a onda je Rej nastavio.
 „Na poslu je uzeo zajam kako bi otkupio stare kuće
koje još uvek nisu predviđene za rušenje. On želi da ih
rekonstruiše“, reče Rej.
„Moj Bože“, reče Semjuel.
A ja sam otišla.
 Kosti

Ne primećujete odlazak mrtvih u trenutku kad oni

zaista odluče da vas napuste. I ne treba da ga primetite. U
najvećem broju slučajeva ih osećate kao šapat ili trag
šapata koji talasa. To bih uporedila sa nekom ženom u
poslednjem redu amfiteatra na fakultetu ili u pozorištu
koju niko ne primećuje sve dok se ne iskrade napolje.
Tada primećuju samo oni koji su blizu vrata, kao baka
Lin; za ostale ljude sve liči na neobjašnjivi povetarac u
zatvorenoj sobi.
Baka Lin je umrla nekoliko godina kasnije, ali treba da
prođe još neko vreme da bih je videla. Zamišljam je, kako
vezana za svoje nebo, ispija likere sa metvicom sa
Tenesijem Vilijamsom i Dinom Martinom. Pojaviće se
ovde kad dođe vreme, sigurna sam.
Biću poštena i reći ću da se ponekad još uvek
iskradam kako bih posmatrala moju porodicu. To je jače
od mene. Ponekad oni misle o meni. To je jače od njih.
Kad su se Lindzi i Semjuel venčali, sedeli su u praznoj
kući na putu broj 30 i pili šampanjac. Grane drveća su
urasle u prozore na spratu, a oni su se šćućurili ispod
njih, znajući da te grane moraju biti posečene. Rutin otac
je obećao da će im prodati kuću samo ako mu Semjuel
bude platio tako što će biti prvi zaposleni u njegovom
restauratorskom preduzeću. Do kraja tog leta, gospodin
Konors je raščistio parcelu uz Semjuelovu i Baklijevu
pomoć i postavio kamp-prikolicu koja mu je tokom dana
služila kao radne prostorije, a noću ju je koristila Lindzi
za učenje.
U početku je bilo neudobno, nije bilo vode ni struje,
morali su da idu kod roditelja da bi se istuširali, ali Lindzi
se posvetila školskim obavezama, a Semjuel je odgonetao
iz koje ere potiču kvake i lampe. Svi su bili iznenađeni
kad je Lindzi rekla da je trudna.
„Mislio sam da si se udebljala“, reče Bak, smešeći se.
„Ma šta mi reče“, reče Lindzi.
Otac je sanjao da će jednog dana moći da nauči neko
drugo dete da voli brodove u bocama. Znao je da će u
tome biti tuge i radosti; da ću se ja vraćati kao eho.

Želela bih da vam kažem da je ovde divno, da sam

zauvek bezbedna, baš kao što ćete i vi biti jednog dana.
Ali na ovom nebu nije bitna sigurnost, baš kao što, u svoj
njegovoj eleganciji, nije bitna puka realnost. Zabavljamo
se.
Činimo stvari koje zbunjuju ljude i zbog kojih su nam
zahvalni, kao što je, recimo, Baklijeva bašta u kojoj je
jedne godine nastala luda zbrka, jer je sve procvetalo
odjednom. To sam uradila zbog majke koja se, ostajući u
kući, ponovo našla sučeljena sa dvorištem. Napravila je
prava čuda sa cvećem, biljem i pupećim korovom. Čuda
su postala njena specijalnost nakon što se vratila - život
je krenuo takvim pravcem.
Moji roditelji su ono što sam imala, zajedno sa
stvarima bake Lin, dali u dobrotvorne svrhe.
Kad bi me osetili, delili su svoje živote sa mnom.
Zajedništvo i razmišljanje i razgovori o mrtvima postali
su savršeno normalan deo njihovog života. Ja sam slušala
kako moj brat Bakli lupa bubnjeve.
Rej je postao doktor Sing, „pravi doktor u porodici",
kako je volela da kaže Ruana. U više navrata je odlučio da
veruje. Iako su ga okruživali ozbiljni hirurzi i naučnici
koji su gospodarili crno-belim svetom, dozvolio je sebi
mogućnost da nepoznati ljudi koji su se ponekad
ukazivali mrtvima nisu bili rezultat srčanih ili moždanih
udara, da je nazvao Rut mojim imenom i da je zaista
vodio ljubav sa mnom.
Kada bi posumnjao, pozvao bi Rut. Rut, koja se,
diplomirajući, iz sobička preselila u atelje veličine
sobička na Louer Ist Sajdu. Rut, koja je još uvek
pokušavala da nađe način da zapiše ono što je doživela.
Rut, koja je želela da svi veruju u ono što je ona znala: da
mrtvi zaista pričaju sa nama, da u vazduhu živih ljudi
duhovi brzo promiču, krivudaju i smeju se sa nama. Oni
su kiseonik koji dišemo.

Sada se nalazim na mestu koje zovem velikim, velikim

Rajem, jer su u njemu sve moje najjednostavnije želje,
kako one skromne, tako i velike. Reč koju koristi moj
deda je uteha.
Ovde ima kolača, jastuka i boja u izobilju, ali ispod
ovog očiglednog kolaža nalaze se mesta kao što je mirna
soba u koju možete ući, držati nekoga za ruku, i pri tom
ne progovarati ništa. Ne pričati nikakvu priču. Ne
zahtevati ništa. Tu možete živeti sami sa sobom dokle
god želite. U ovom velikom, velikom Raju nokti su
manikirani, novo lišće se meko prizemljuje, železnica u
zabavnom parku ludo juri, a izgubljeni klikeri padaju i
odskaču i vode vas na mesto kakvo nikad ne biste mogli
da zamislite u snovima na svom malom nebu.

Jednog popodneva sam sa dedom posmatrala Zemlju.

Gledali smo ptice kako skaču sa vrha na vrh najviših
borova u Mejnu i osećali smo šta doživljavaju kad se
prizemljuju, a zatim uzleću, pa se ponovo prizemljuju.
Završili smo u Mančesteru, gde smo posetili restoran
kojeg se deda sećao još od dana dok je poslom putovao
duž istočne obale. Restoran se za pedeset godina, koliko
je prošlo od tada, ofucao, pa smo pojeli čorbu i otišli. Ali u
trenu sam se okrenula i ugledala ga: gospodin Harvi je
izlazio iz Grejhaund autobusa.
Ušao je u restoran i za šankom naručio šolju kafe.
Neupućenima je još uvek delovao kao i svaki drugi čovek,
izuzimajući oči; ali, nije više nosio kontaktna sočiva, a
niko nije imao vremena da zagleda kroz debela stakla
njegovih naočara.
Kad mu je vremešna konobarica dodala plastičnu čašu
punu vrele kafe, čuo je kako zvoni zvono iznad vrata koja
su se nalazila iza njega i osetio nalet hladnog vazduha.
Bila je to tinejdžerka koja je u autobusu sedela
nekoliko redova ispred njega, slušajući vokmen i
pevušeći. Sedeo je za šankom dok ona nije otišla u toalet,
a zatim je izašao napolje, prateći je.
Posmatrala sam ga kako je prati po prljavom snegu
pored restorana; ona je došla do zadnjeg dela autobuske
stanice, gde će moći da popuši cigaretu u zavetrini.
Pridružio joj se dok je stajala tu. Nije se uplašila. On je bio
samo još jedan dosadni, loše odeveni starac.
 U svesti je razradio posao koji će obaviti. Sneg i
hladnoća. Strma jaruga koja se pruža pravo ispred njih.
Gusta šuma na drugoj strani. Uvukao ju je u razgovor.
„Dugačka vožnja“, reče.
Najpre ga je pogledala, kao da ne može da veruje da
on priča sa njom.
„Hmmmm...Aha“, reče ona.
„Putuješ li sama?“
Tada sam ih primetila, visile su u dugačkom redu.
Ledenice.
Devojka je ugasila cigaretu na štiklu cipele i okrenula
se.
„Kreten“, rekla je i brzo krenula.
Trenutak kasnije je pala jedna ledenica. Njena teška
hladnoća ga je izbacila iz ravnoteže, tako da se zateturao i
posrnuo. Proći će mnogo nedelja pre nego što se sneg u
jaruzi otopi; tek tada će ga pronaći.

Sada mi dopustite da vam pričam o jednoj posebnoj

osobi:
Lindzi je u svom dvorištu napravila baštu. Posmatrala
sam je kako plevi dugačku, prostranu leju sa cvećem.
Prsti su joj se grčili u rukavicama dok je razmišljala o
ljudima koje je svakog dana sretala u svojoj praksi - kako
im pomoći da uvide smisao karata koje im život
svakodnevno deli, kako ublažiti njihov bol. Sećam se da
su jednostavne stvari uvek izmicale njenom pametnom
mozgu. Trebala joj je cela večnost da bi shvatila da sam
uvek pristajala da potkresujem travu uz ogradu zato da
bih mogla da se igram sa Holidejem. Onda se setila
Holideja, a ja sam pratila njene misli. Za nekoliko godina,
kad kuća bude sređena i ograđena, doći će vreme da
svom detetu nabavi psa. Zatim je pomislila kako sada
postoje nove mašine koje za nekoliko minuta mogu da
potkrešu živu ogradu - za to su nam bili potrebni sati i
sati tokom kojih smo gunđali.
Semjuel je prišao Lindzi, a u njegovom naručju se
nalazila ona, moja slatka bebica, rođena deset godina
nakon mojih četrnaest godina na Zemlji: Ebigejl Suzan. Ja
sam je zvala mala Suzi. Semjuel je stavio Suzi na ćebe
pored cveća. A moja sestra, moja Lindzi, ostavila me je
među uspomenama, gde i treba da budem.

A u maloj, pet milja udaljenoj kući jedan čovek je

pružio moju blatom prekrivenu narukvicu svojoj ženi.
„Vidi šta sam našao na gradilištu", reče on. „Momak
koji tamo radi mi reče da celu parcelu prekopavaju
buldožerima. Plaše se da bi se moglo pojaviti još ponora
kao što je bio onaj koji je gutao automobile.“
Njegova žena je sipala malo vode, a on je prstima
prešao preko malenog bicikla i baletske cipelice, preko
korpice sa cvećem i naprstka. Držao je blatnjavu
narukvicu, a ona je spustila čašu na sudoperu.
„Ova devojčica je sada odrasla", reče ona.
Skoro da jeste.
Nije sasvim.
Svima vam želim dug i srećan život.
 Beleška o spisateljici i delu

U romanu Divne kosti Elis Sobold na intrigantnoj

tematskoj građi promišlja mogućnost postojanja sveta
mrtvih koji preko tananog Međuprostora između Neba i
Zemlje ostvaruju eteričnu komunikaciju sa živima. Prema
autorkinom konceptu, mrtve u Raju ne dočekuje samo
večno blaženstvo, već i neutaživa žudnja za zemaljskim
svakodnevnim životom, i iznad svega sposobnost da kroz
prevazilaženje te žudnje steknu dublji uvid u stvarnost i
da docnije dospeju na još sveobuhvatnije mesto nego što
je ono na koje se, voljom usuda, trenutno nalaze.
Glavna junakinja, četrnaestogodišnjakinja koja je na
putu od škole do kuće silovana i brutalno ubijena u rupi
iskopanoj u kukuruzištu, iz svog „privatnog“, malog Raja,
gde je „život večna jučerašnjica", posmatra članove svoje
porodice i prijatelje koji pokušavaju da se izbore sa
tugom i sveprisutnim osećajem gubitka, i, povremeno,
posmatra svog perverznog ubicu. Roman je odmah po
svom izdavanju postao veliki bestseler, dostigavši
milionski tiraž, uprkos uveravanjima mnogih da priča o
ubistvu na čijem samom početku saznajemo ko je ubica,
ne može naći svoju publiku.
Utrošivši četiri godine na pisanje ove knjige,
četrdesetogodišnja autorka je u nju utkala sopstveno
tragično iskustvo. Kao studentkinja na univerzitetu
Sirakuza je i sama bila silovana i tu svoju tragediju
opisala u autobiografskoj prozi Srećnica. „Nisam sanjala o
tome da odrastem, budem silovana, i da zatim napišem
knjigu o tome“, kaže Elis Sobold. „Oduvek sam sanjala da
budem romanopisac“. Posle diplomiranja na Sirakuzi
1984. provela je neko vreme u Teksasu, a zatim je otišla u
Njujork, gde se zaplela u zlokobnu spiralu alkohola i
heroina, iz koje se izvlači tek deset godina kasnije, kada je
otišla u umetničku koloniju u Kaliforniji, gde je, radeći
kao čuvar, primala svega 386 dolara mesečno, živeći kao
modemi pustinjak, uporno pišući i čitajući pri svetlosti
petrolejske lampe. Njena glavna literarna inspiracija je
Henri Džejms koga je, kako kaže, otkrila tek u kasnijoj
životnoj dobi, a kao prvi podsticaj za proces pisanja
koristi jezik i kadencu poezije (Džems Tejt, Elizabet
Bišop).

Vladimir Lazarević
 Beleška o prevodiocu

Vladimir Lazarević je rođen 1966. god. u Beogradu,

gde i danas živi. Objavljivao prozu, poeziju i prevode u
više zbornika, književnih časopisa i dnevnih novina
(pančevački Rukopisi, Književna reč, Sveske, Politika, Glas
javnosti, Književni magazin). Dobitnik prve nagrade na
desetom (1997), kao i na dvanaestom (1999) konkursu
radio „Indexa“ za kratku priču na jednoj stranici, nagrade
„Laza.K.Lazarević“ za najbolju neobjavljenu srpsku
pripovetku u 1997, kao i otkupne nagrade na konkursu
časopisa Sveske (1998).
Objavio je zbirku priča Zatamnjenje (Matica Srpska,
1997).
Priče su mu prevođene na slovenački jezik.
Dobitnik prve nagrade na prvom cyber konkursu za
najbolju zemunsku priču (2000).
Preveo roman „Uslišene molitve“ Trumana Kapota
(Rad, 2001).