Professional Documents
Culture Documents
Milivoje Vasiljević Soko Grad PDF
Milivoje Vasiljević Soko Grad PDF
Соко - Град
Source: http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/umetnost/knjizevnost/studije/kgeorgijevic-pesma_l.php
3. Оснивање Сокола
Соко-град у традицији српског народа има посебно значење. Оно се, ире свега, односи
на његову етничку опредељеност, јерје неколико векова припадао туђинцима а само
краткотрајно, неколико десетина година, српској средњовековној држави и, касније,
Деспотовини. Соко-град је остао синоним непобедивости, један од последњих
бастиона турске власти и доминације у Србији. С правом је носио епитет "султанове
цуре" или "султанове невесте".
Соко је, осим фортификационог значаја, био седиште веће административне јединице
турског управног система - Соколске нахије.
Све време битисања тврђаве, уз овај објекат ширило се његово подграђе, заштићено
палисадом а касније и зидом.
Ова греда је у овом делу Подриња и природна граница између двеју области, Рађевине и
Азбуковице, а Соко је био стратегијска доминанта над њима.
Планина је име, вероватно, добила по граду Соколу, а овај, опет, по мноштву соколова
који су се око њега легли. Турци су окупацијом Србије и овога града задржали домаће
име Соко, што је и најважнији доказ да је утврђење постојало и раније, пре доласка
Турака. Да су га Турци подигли, назив би био на њиховом језику, највероватније
Шаиновац.
Град је основан на оштром гребену једне кречњачке стене, која се на јужној страни
скоро вертикално спушта ка ставама Калканске реке, Козланског и Лазањског потока
или Соколске реке. Стена је горе заравњена и ту је образовано насеље - подграђе или
варош. На завршетку стене која се уздиже изнад ове заравни било је утврђење.
Рушевине Сокола налазе се у селу Лазама, двадесет километра од Крупња путем преко
Шљивове, док је новопросечени пут, преко Богоштице и Склопова до Чучковца и даље
до Сокола, дуг петнаест километара.5 Соколу се може доћи правцем од Љубовије,
старим путем уз Грачаницу.6
Напомене:
Први трагови праисторијског живота на овом тлу потичу из доба неолита, временски
опредељеног од 5000. до 3200. године пре Христа. Ово је доба примитивне земљорадње
и почетака сточарства, чија је основна карактеристика била примитивна матична
пољопривреда екстензивног типа, која је захтевала нови начин становања - насеља под
ведрим небом, са надземним зградама и земуницама. У производњи материјалне
културе стварају се нове технике израде оруђа, нарочито земљорадничких алатки од
глачаног камена и грнчарије. У духовном животу и веровањима важну улогу имао је
култ земље и плодности - култ богиње мајке.
У овом крају првој групи припада насеље Турска караула у селу Бањевцу, а другој
насеље Панађуриште у Комирићу, Варош у Белој Цркви, уништено насеље у Љубовији,
Склопови у Богоштици и Бучју.
У периоду прелаза неолита у метално доба - енеолиту, чији почетак пада у крај
четвртог и почетак трећег миленијума а завршава око 2000. године пре Христа, долази
до већих сељења и померања међу племенима. Једна од већих је сеоба сточарских
племена из области руских степа. Ови номади - сточари собом су донели много
примитивнију културу у односу на неолитске културе. Оруђа и оружје су и даље од
камена али имају и неке примитивне облике металног накита. Оно што их одваја од
ранијег становништва је јача друштвена заједница и нове представе у духовном животу
и култу мртвих. Посебна им је карактеристика сахрањивање под гробним хумкама -
тумулима. Ове гробне хумке представљају породичну гробницу у којој почасно место
заузима мушкарац, глава породице.
Временски, бронзано доба започиње око 1900. а завршава око 1000. године пре Христа.
Начин сахрањивања остао је исти као и у енеолиту. Чин сахрањивања под хумкама је
двојак: скелетно сахрањивање или спаљивање. Код првог, тело покојника у згрченом
или опруженом ставу стављано је на земљу или неку врсту камене подлоге,
заштићивано даском или разним каменим конструкцијама, често у облику сандука и
потом засипано земљом донетом са стране. На тај начин гроб је добијао облик мањег
брежуљка - хумке. Рађевски тумули су, обично, висине до метар и по и пречника
петнаест до двадесет метара. Добар део тумула има у конструкцији камени венац ради
заштите од осипања хумке. У другом погребном ритуалу остаци спаљеног покојника
остављани су на самој ломачи (Толисавац, Баљевац, Ћетениште) или су остаци
сакупљани у урне - специјалне судове, које су штићени каменим језгром и даље
засипани земљом.
У рано камено доба овде доминира група Белотић - Бела Црква. Носиоци ове културе
били су полуномади који су живели у мањим трошним колибама. Поред оруђа од
камена и кремена, производили су га и од метала - бакра и бронзе. Овој групи
припадају тумули у Белотићу - Шумар, Белој Цркви -Церик и Шумар и у Толисавцу -
Бањевац.
Из млађег гвозденог доба (350. године пре, до Христовог рођења) није забележен
ниједан налаз у овом крају. У то доба из западне Европе у већи део наше земље,
укључујући и делове северног Подриња - Мачву и Посавотамнаву, долазе и насељавају
се келтска племена. Њихова материјална култура, слична илирској, знатно је
напреднија, јер у изради оружја више користи гвожђе а за израду грнчарије
употребљава грнчарско коло - витло. Њихово одсуство у овом крају може се објаснити
чињеницом да овдашњи Илири нису пуштали придошлице да се трајно населе.
Најближе келтско насеље у овој области било је подигнуто на месту званом Црквина,
на брду изнад моста код Братунца, у Босни.
2.2. Античко доба
Илири су у почетку били у зависном положају и тек од 212. године добијају право
римског грађанина. Отада служе војску, гарнизонирани широм Римске империје. По
завршетку војне службе враћају се у родни крај доносећи разне источњачке култове, од
којих су нарочито били омиљени Атис, Митра и Серапис.
Трагови римског рударства видљиви су данас, пре свега, у коритима потока и речица,
где се налазе веће количине троске и згуре. Римљани су овде живо радили на добијању
бакра, олова и сребра. Најважнији рудник у овој регији био је Велики мајдан у Црнчи,
где се и данас, приликом експлоатације рудника, често откривају стара рударска окна,
ходници, алат и прибор за осветљење.
У овој области постојали су и други путеви. Један од њих ишао је десном обалом
Дрине. Његова је траса на појединим местима видљива (калдрма) на потезу Врхпоље -
Узовница - Црнча. Део пута ископан је у Црнчи, на локалитету Громионица -
Мраморњача. Горњи построј пута састављен је од већих комада речних облутака
наслаганих у три реда и заливених кречним малтером. Преко тога био је наслаган
ломљени камен, такође заливен кречним малтером.
Поделом Римског царства на Западно и Источно (395. године), овај крај, заједно са
Подрињем, улази у састав Источног царства, касније названог Византија. У то време,
крајем IV и почетком V века, на северне границе Царства - Срем и делове
северозападне Србије, наваљују разна варварска племена - Гепиди, Хуни, Готи и друга.
Ово доба, познато под именом Сеоба народа, и овде означава крај антике и почетак
средњег века.
Са доласком Авара у ове крајеве, крајем VI века, уско је везано и насељавање Словена
који, нарочито у то доба, долазе и трајно се насељавају. Отада, кроз векове, и ова
област има словенски етнички карактер.
Краткотрајно, Србија је потпала под власт македонског цара Самуила, а 1018. године,
када је то царство пропало, његове територије поново су пале под власт Византије.
У току XI и XII века Византија на северним границама царства води огорчене борбе са
Мађарима. Византијски цар Манојло Комнен 1150. године у овом крају поразио је
Мађаре. Место битке било је на речици Тари, притоци Јабланице. Речица Тара постаје
од неколико јаких извора на повленској коси званој Тара (563 м). Тара протиче поред
села Кунице и Ситарица. Име речице и виса Тара пореклом је илирско и везује се за
племе Аутаријата. За ове догађаје везује се у овим крајевима и место Сеченица. Неки
научници у имену Сеченица препознају име данашње Осечине.
После смрти цара Манојла Комнена, 1180. године, северозападне делове Србије
заузимају Мађари, док су крајеви Подриња јужно од Цера потпадали под власт српских
владара. Тако се у дубровачким изворима ова област назива "De Drina" или "Област
Дрине".
После татарске најезде на Мађарску, Босну и Хрватску, мађарски краљ Бела IV основао
је 1247. године Мачванску бановину. Ова велика територијално-административна
јединица Угарске краљевине играла је улогу крајине, била полазна тачка за ратовања и
последња одбрана од српске средњовековне државе. У њен састав, поред Мачве,
Посавине и Тамнаве улазиле су и области Јадра, Рађевине, Колубаре и друге.
Бановином је као први бан управљао Белин зет, руски кнез Растислав Михаиловић,
пребеглица испред татарске најезде.
Српски краљ Урош I покушао је да заузме Бановину, алије 1268. године у Мачви
поражен и заробљен.
Мачванску бановину добио је на управу српски краљ Драгутин од свог шурака,
мађарског краља, 1283. године. По одредбама Дежевског споразума из 1282. године,
Драгутин се одрекао престола у корист брата Милутина. Драгутин је у својој власти
задржао само области око доњег Лима, Ариља и Рудника. Поред Бановине, Драгутин је
од мађарског краља добио на управу Београд, област Браничева и Срем. Владао је овим
територијама као "Краљевством Србијом" а његов брат Милутин "Краљевством
Рашком".
После смрти Краља Драгутина, 1316. године, Краљевством управља његов син
Владислав II, кога убрзо уклања са престола стриц Милутин и заузима Срем и део
Босне. Ширењу српске државе према северу супротставио се мађарски краљ Карло I
Роберт, који је 1319. године предузео ратни поход против Милутина. У први мах
Милутин је успео да се одбрани и да из северне Србије протера Карла I. Међутим, овај
се поврати натраг са већом војском и успе да под своју власт стави Мачванску
бановину.
За време владавине цара Душана, Бановина је била поприште борби, нарочито 1335/6. и
1338. године. Тада је мађарски краљ Карло I Роберт лично предводио војску и дошао до
реке Обнице. Карлов наследник, син Лудовик, водио је неколико ратова. Последњи
његов сукоб са царем Душаном био jе 1354/5. године, када су се обојица повукла и до
одсудне битке није дошло.
За време Душановог сина Уроша овај крај је потпадао под власт жупана Николе
Алтомановића. Он је у својој власти једно време држао Дрину и Подриње, затим
Рудник а можда је имао поседе и у Срему. Сигурно се зна да је рудник Црнча био у
његовом поседу 1367. године jер је 11. новембра 1369. имао разрешницу Дубровчанима
да су браћа Ненадовићи измирили своје обавезе и да могу слободно трговати по
његовој земљи.
Власт Николе Алтомановића у овом крају сузбио је српски кнез Лазар Хребељановић.
Пре тога је кнез Лазар склопио посебан уговор са Мађарима, који су му у овом сукобу
помогли. Сукоб је завршен 1373. године. Лазар је краткотрајно добио на управу целу
Мачванску бановину, коју је држао све до погибије на Косову.
Подриње и Мачванска бановина дошли су после 1402. године (Ангорска битка) у посед
српског деспота Стефана Лазаревића. Као вазал мађарског краља Жигмунда, деспот је
добио од њега на управу, поред Бановине, Београд, а после 1411. и богати рудник
сребра - Сребреницу.
Знатно раније од Дубровчана, овде су од ХII до XIV века рударили Саси, немачки
рудари. О њиховом присуству, поред историјских извора, говори читав низ речи и
назива преузетих из њихове терминологије. То су: глетвиште (стари рударски радови),
крам (места где се руда туцала и пребирала), троска, згура и друга. Осим тога, о
траговима ранијег рударства сведоче данашњи месни називи - топоними: Пећи, Прла,
Рудна река, Руде, Рупе, Подрумине, као и неки називи рударских радњи: запека,
одушка, огорјел, трап, преров, плакање, пралиште и слична.
Најраније се у овом крају помињу рудници Доња Трешњица и Липик 1319. године када
су били у својини српског краља Милутина. Од 1367. године јавља се рудник Црнча.
Силан замах рударство добија у време Деспотовине када се поред наведених рудника
јављају још Крупањ, Борина и Велика Река (1417. године) и рудник Зајача од 1430.
Жива рударска активност одвијала се на планини Јагодњи, на местима Јелизовцу,
Стублинама и Ајватовини. У свим овим рудницима радило се углавном на добијању
сребра.
Поред католичких, у овом крају било је неколико православних цркава. У то време биле
су, сигурно, подигнуте цркве у Липеновићу и Богоштици а биле су обновљене и оне у
селима Грачаници и Оровици.1
После преласка Дрине код Љубовије пут се рачвао у три правца. Први крак пута ишао
је уз реку Љубовиђу, записану код Дубровчана 1381, године у облику Liuboullia. Пут је
ишао левом обалом реке и испод Ђурима2, преко "латинских ћуприја" прелазио на
десну обалу реке. Одмах по преласку преко мостова, пут је водио испод брда Градине,
где је било утврђење Ђурим. Пут је био, у ствари, коњска стаза, усечена делимично у
стену. Настављао је даље према Медведнику и Поћути и преко њих стизао до Ваљева и
даље, до Београда или Рудника.
Други крак водио је до ушћа реке Грачанице и дуж ње узводно, до Сокола и даље - до
Рамња и Пецке за Ваљево. Ово је један од најстаријих путева у овој области. Од ушћа
Постењске реке у Грачаницу одвајао се пут којим се ишло на Јагодњу и даље, за
Крупањ.
Трећи пут је ишао дуж Дрине низводно, до Црнче и даље, према Великој Реци,
Трешњици и Зворнику. Код Узовнице и Црнче одвајали су се мањи путеви, који су
водили преко Јагодње у Крупањ.
1. Праисторија
• 1.1. Старији неолит - Старчево култура
2. Комирић, Панађуриште
5. Богоштица, Склопови
6. Рујевац, Рид
7. Ликодра, Остењак
8. Красава, Просек
7. Ликодра, Остењак
• 1. 7. Бронзано доба
7. Ликодра, Остењак
2. Античко доба
3. Средњи век
2. Народно предање прича још и за ова места на којима се налазе остаци неких цркава
или манастира:
1. Црквина у Ђуричићима, Гуњаци. Ситуирана источно од виса Кичер (502 м). Поред
остатака цркве овде је констатовано и старо српско гробље.
4. Ушће реке Грачанице у Дрину. На кућном плацу Милене Мићић постоји већа хумка
за коју предање држи да је остатак неке цркве.
6. Смрдан у Горњим Кошљама. Овде су ископавани темељи неке зграде за коју предање
каже да је била црква.
7. Црквина у Доњој Љубовиђи. У њиви Славише Васића-Лекића, пре рата копао Богић
Васић темеље неке зграде за коју предање вели да је била црква.
8. Црквина у Пуљезима, Гуњаци. На Врбачком брду (577 м) постоје остаци неке зграде
за коју мештани тврде да је била црква која је "десет пута прелетала и шетала".
11. Црквина у Равнаји. Милорад Алексић у својој њиви ископава темеље неке зграде,
налази крстиће и чираке. Предање каже да је овде некад била црква.
13. Црквина у Брштици. У њиви Вељка Ђукића налазе се остаци неке зграде - цркве
која је такође "прелетела" у Кравицу.
3. Манастир је уписан у дефтер Соколске нахије 1536. године у селу Царини, са
напоменом да је ова црква у селу Ораховици Оровица. Највероватније је да је овај
манастир био у данашњем потесу Црквиште - Ћелије, у селу Горњој Оровици.
Манастир је ситуиран на изворишту Оровичке реке. Овде су забележени, поред
остатака манастира, још и већи надгробни споменици. И народно предање држи да је ту
био манастир.
4. Утврђење је смештено на последњој коси Оровичке планине, која се овде стрмо руши
у кањон Љубовиђе. Утврђење се састојало од два дела, међусобно спојена зидом
дужине сто метара. На самој Ђуримској стени било је мање утврђење - стражара, док је
веће имало градска платна, са већом грађевином у средини.
5. Данас је сачуван само један мост - ћуприја. Овај лучни мост ужива заштиту као
културно-историјски споменик. Народ ћуприје приписује Латинима - Римљанима.
3. Оснивање Сокола
Најстарији сигуран датум историјског јављања Сокола је из 1426. године. Међутим,
Соко је свакако подигнут раније од овога датума, у доба Мачванске бановине, као
важно упориште и заштита богатих рударских ревира Азбуковице и Рађевине као и
главног пута који је повезивао Босну са централном Србијом и престоницом касније
Деспотовине, Смедеревом.
Захваљујући уговору склопљеном у Тати 1426. године, зна се за многа имена области и
градова Мачванске бановине. Као подлога за уговор у Тати послужила је исправа краља
Жигмунда, издана у Будиму 10. марта 1392. године. У овом документу, изданом
мачванском бану Николи Гари1 (млађем), набрајају се његови поседи које сада краљ
узима у свој посед, док Николи и његовим наследницима даје у накнаду у посед два
града Кисега.2
И поред тога што су у оба документа унакажени називи крајева и места Бановине, могу
се ипак одредити области и поједина места. Бановина је била подељена на жупе или
дистрикте: Битва (данашња Мачва), Мачву (област од Битве до Бељина), Бељин,
Колубара, Топлица, Уб, Непричава, Горња и Доња Обна (ваљевски крај), Љиг, Тамнава,
затим "Дистрикт Рађевина који поред Обне постоји" - Item districtu Radio vocato penes
Abna existent. Од градова и места поменути су: град Мачо, Бељин, Битва, бела Стена,
затим Дебрц, Томла (данашњи Голић код Ваљева), Jeznyk (село Јездива у Тамнави),
Тишица, Пољане и други.
Највећу забуну у убикацији Сокола унела је реченица: "Item castro Zokol in contrata
Polanch habito, in qua scilicet contrataquondam dominus Hervoya castra Brodar et Zenzed
fecit aedificare". Дакле, говори се о Соколу насупрот Пољана, у земљи Хрвоја
Вукчевића и о градовима Бродару и Звонизеду (Суседу). Историчари Талоци, Динић,
Спремић и остали мисле да је овде реч о босанско-посавском Соколу3, удаљеном око
пет километара од данашње Грачанице у Босни. Мишљење поткрепљују чињеницом да
се као господар Сокола помиње босански великаш Хрвоје Вукчевић, а да су градови
Бродар4 и Сусед исто у овој области.
Други, опет - Радонић, Дероко, тврде да се ради о подринском Соколу јер се власт и
територија Мачванске бановине није протезала тако далеко на запад у Босну. Занимљив
је став Стојана Новаковића, који претпоставља да Соко треба тражити у данашњем
шумадијском селу Соколовима.
У прилог убикације Сокола у Подрињу говори име Пољане, предео лоциран између
Соколске планине и Јагодње, дакле, насупрот Сокола5. Остаје и проблем постојања
утврђења Бродара и Суседа у овој области. Бродар је, судећи по имену, морао бити на
реци и то на Дрини. Највероватније је да се то име односи на некадашње утврђење
Микуљак, подигнуто на улазу у речну долину Грачанице. Овај град је штитио прелаз
преко Дрине - брод а затим пролаз и пут ка Соколу и планини Јагодњи. Што се тиче
Звонизеда (Суседа), он би могао да буде утврђење Суводањ или Суви Град, чији се
остаци налазе у селу Кржави, непосредно иза предела Пољана. Задатак овог утврђења
био је да штити прилаз од Крупња на планину Јагодњу, богати рударски ревир.
У уговору у Тати 1426. године записана је Тишица - Thysnitza in tenutis Ozach. Ову
Тишицу можемо повезати са данашњом малом Тисицом, засеоком села Постења,
северозападно од Сокола6. Жупа Ozach7 може се читати као Осат. Данас је Осат јужни
део сребреничког краја. У почетку турске владавине нахија Осат простирала се и на
српску страну и њој су припадала сва села данашње Азбуковица. Тишницу и њену
"власт" дао је деспот Ђурађ Бранковић у посед челнику Радичу Поступовићу 1428-
1429. године.
После смрти угарског краља Жигмунда, 1437. године, Турска је предузела освајање
Србије. Турци постепено продиру у Србију, да би је 1439. године заузели и запосели
њену престоницу Смедерево.
Соко је поделио судбину Србије када је дефинитивно покорена од Турака 1459. године.
Освајање Србије било је поверено румелијском беглербегу Махмуд-паши. Градове и
области Србије Турци су брзо заузимали. Тако је 10. маја заузета Ресава, затим град
Вишеслав и Жрнов (Авала) код Београда. Крајем маја заузета је Бела Стена код Ваљева,
а град Голубац на Дунаву предао се 10. августа. У току године Турци су заузели
тврђаву Саву (Ноћај), провалили преко Саве и запалили Митровицу.
Напомене:
3. У области Дрине постојао је и трећи Соко, смештен изнад саставка Пиве и Таре.
Поље испод Сокола назива се Степан или Шћепан поље.
Неколико година касније, 1480, изведена је већа војна акција у турски део Подриња.
Овом акцијом руководили су деспот Вук Гргуревић, Стефан Бакор и Павле Кинижа.
Ратна дејства догодила су се 1500. и 1501. године када је у Босну упао српски деспот
Јован. У јануару 1501. продро је деспот Јован са 2600 коњаника, задобио велики плен, а
запалио је и неколико села. Напад је обновио са више од 10.000 војника у јулу месецу.
Стигао је до Зворника и ту поразио Турке. Последњи мађарски напад на Зворник
извршен је 1514. године задобијањем већег ратног плена.
Први спомен тврђаве Соко под Турцима пада у 1478. годину, када је у једном извору
записан диздар тврђаве, Кемал. На основу овог записа може се закључити да је тврђава
била обновљена, изграђена и запоседнута сталном војном посадом, чији број није
познат.
Јужно и западно од нахије Соко простирала се нахија Осат, коју су сачињавала следећа
села: Буковица, Дрлаче, Кошље, Трешњица, Торник, Дона, Петрц, Љубовиђа, Царина,
Гуњаци, Грчић, Оровица и Постење. Поред ових села, нахији су припадала насеља која
су за кратко време ушла у састав нахије Соко: Селанац, Крупина, Велика Река,
Вољевци, Јагодња и Грачаница. Ова нахија ће у XVII веку бити укинута а њена насеља
ће припасти Соколској нахији.
Северно од нахије Соко простирала се нахија Крупањ, коју су чинила села: Кржава -
Крупањ, Ђулин, Суводањ, Висока Главица, Добри Поток, Чиготино Селиште, Брштица,
Ликодра, Чађавица, Богоштица, Томањ, Шумећ, Бастав, Ставе, Шљивова, Бела Црква,
Равнаја, Доњи Вукомирић, Доњи Церов Поток, Толосалица, Белотић, Братачић,
Мојковић, Горњи Вукомировић, Коњуша, Падалиште Али-бега, Красава, Доња Церова,
Рохсић, Врбић, Костајник, Горња Брштица, Сладна, Шпионица, Тврдковиште, Срница,
Бабуновац, Хргово и Медвеђа.
Од почетка турске владавине а касније и кроз цео XVI век долазило је до извесних
промена судске припадности нахије Соко. У почетку је Соко припадао сребреничком
кадилуку, све до оснивања Зворничког санџака 1480. године. После те године Соко је
потпадао под кадилук Ужице, у чијем је саставу био све до друге половине XVII века,
када је основан кадилук Ваљево, под чију је јурисдикцију ушла нахија Соко.
Тимар Кемала, диздара тврђаве Сокола село Подград, испод тврђаве Сокол, припада
Сребреници, тимар споменутог
пшеница .............................................. 24
јечам ................................................. 80
лећа ................................................... 5
сено ................................................... 6
мед .................................................. 20
бадухава .............................................. 25
Село Подград
његови становници живе у вароши споменуtе тврђаве, пошто плаћају харач, не плаћају
испенџу и ушур; ослобођени су од плаћања државних намета јер раде на одржавању
споменуте тврђаве
домова 43
Село Подград, припада Соколу домова 43. удовица 3, муслимана 14. То је варош
споменуте тврђаве. Они који у њој станују плаћају харач, а не плаћају ушур и испенџу,
а ослобођени су и од државних намета ".
Мустахфизи:
Диздар Ћехаја
Џемат муслимана
домова 10
Џемат хришћана
Радица, син Јанка Вукман, син Милише
Приход: 1973
испенџа - 225
ушур од кошница - 53
пристојба авенг - 40
пољачина - 20
Баштина Милоја, сина Скоросава, и Радула, сина Дајака, сада је у поседу Јусуфа, сина
Ејнебегова
пољачина ............................................ 12
глобе ........................................ 14
У времену од 1548. до 1585. године изграђен је мост преко Дрине код Зворника. Мост је
био дужине "70 ужета". Не зна се тачна локација моста. Највероватније је да је био
ниже од данашњег железничког моста.
У првом помену Сокола говори се и о његовом Подграђу.
У почетку, то је било сеоско насеље јер су се његови
становници бавили земљорадњом. Подграђе је тада имало
четрнаест хришћанских кућа, од којих су две биле
удовичке.
Село Подград - припада Осату. Споменуто село је варош тврђаве Сокол, они који ту
живе плаћају харач, али не плаћају испенџу и ушур, а ослобођени су државних дажбина
јер обављају службу.
У тврђави је постојала џамија, први пут забележена 1559. године. У њој је служио имам
Џафер.
Нешто више података о Соколу и селима његове нахије у првим деценијама XVIII века
сазнајемо из пописа босанских спахија, извршеног 1711. на реци Пруту. Русија и
Турска биле су у рату и тада је извршен овај контролни преглед и попис спахија.
Пописом су обухваћени њихови тимари и зијамети по селима и њихова вредност.
Соколске спахије на том списку биле су:
Напомене:
1. Приликом извођења земљаних радова за градњу манастира светог Николе, испод
Сокола, нађена је мања камена кугла. Не зна се из ког доба или рата потиче. Познато је
да су се у неким тврђавама камена ђулад користила и у XIX веку. Гвоздена ђулад у
нашим крајевима бивају у употреби почев од педесетих година XVI века.
Тврђаву Соко заобишао је 1624. године Луј Жедоен, звани Турчин, француски конзул у
Алепу. Описујући своје путовање од Сарајева до Београда, записао је, између осталог, и
ово: "... На четири миље од Сребренице прешли смо Дрину која одваја Босну од Србије,
не без тешкоћа јер је река била упола смрзнута и. носила велике комаде леда. Област
која се данас зове Србија била је Велика Мезија Римљана, или Горња Бугарска према
некима; кроз њу смо путовали два или три дана високим планинама и богатим
долинама, украшеним великим јеловим шумама и шумама другог лепог дрвета, не
наишавши ни на шта вредно помена до града Ваљева (курзив М. В.), многољудног,
пространог по великом броју вртова. Ваљево се налази на брегу са кога се откривају
широке равнице које се протежу све до Београда где смо стигли три дана касније."
Отпочињањем ратова између Аустрије и Турске 1683-1791. године, значај Сокола расте
и он долази у жижу збивања. У последњим деценијама XVII века Турци трпе пораз за
поразом. Најтежи су били под Бечом (1683) и Будимом (1686). Ови турски порази
убрзали су долазак аустријских трупа на границу Србије, а већ 1688. године заузимају
Земун а затим и Београд. У непосредну близину Сокола аустријске трупе долазе
заузимањем Зворника, 25. септембра 1688. Аустријанци су Зворник држали у својим
рукама све до 1. октобра 1689. године, када су пред надмоћнијим Турцима морали да
одступе. У лето 1689. године, под заповедништвом Лудвига Баденског, аустријске
трупе продиру дубоко у унутрашњост Србије, где уживају пуну подршку српског
живља, који им прилази и од којег се образују посебне, добровољачке чете. Убрзо се
ратна срећа окреће на страну Турака па се Аустријанци, после пораза код Качаника
1690. године, повлаче на север. Њихово повлачење изазвало је општу сеобу српског
народа, који под вођством патријарха Арсенија III иде за војском, јер су се очекивале - а
то се и обистинило - оштре репресалије по повратку Турака. Рат се завршио миром
потписаним у Карловцу 1699. године. По одредбама мира Турци, осим Србије,
задржавају један део Срема и Баната.
Године 1716. Аустрија покреће нови рат против Турске, и то врло успешно, јер је већ
наредне године, поред Београда, заузела и већи део Србије. Сукоб се завршио миром
склопљеним у Пожаревцу 1718. године, по којем предели источне и северозападне
Србије потпадају под власт Аустрије. Област Рађевине и већег дела Јадра припала је
Турцима.
У Пецку (Bedka) комисија је стигла 17. новембра и одмах започела рад. Граница је у
овом крају ишла реком Љубовиђом све до ушћа једне речице која извире испод
Медведника, онда развођем између река Пецке и Обнице, остављајући село Пецку
турској страни, силазила низ реку Пецку и ишла њоме до изнад села Братачића. У
Братачићу се комисија задржала око три недеље због тога што се Најперг и Мустафа-
паша нису могли договорити о даљој граници. Паша је хтео да Турској припадне цео
Крупањски и Јадрански дистрикт (округ), изговарајући се притом на везира који му jе
за то дао налог, правдајући то и чињеницом да су та два дистрикта одувек припадала
Босни. Најперг је најпосле пристао на ову солуцију и граница је од Пецке повучена на
југозапад, преко горњег тока Баставске реке, па онда у правој линији излазила на Дрину
према Бијељини. Граница је ишла кроз села Врбић, Ликодру и Красаву и та су села
подељена између Аустрије и Турске. Суседно село Толисавац остало је под Турском,
док су имања припала Аустрији.
У Јадранском дистрикту граница је пролазила кроз
Цикоте и Велико Село, која су подељена између Турске и
Аустрије. Граница је даље ишла преко Иверка и
Лешничке реке, и поред Лешнице, која је остала Турској,
и Прњавора, који је припао Аустрији, излазила на Дрину.
Соко је дошао у сферу ратних сукоба у Трећем аустро-турском рату, вођеном у времену
од 1737. до 1739. године. Овај рат повела је Аустрија у савезништву са Русијом 1736, да
би већ следеће, 1737. године, пренела рат у Србију.
За време борби око Ваљева, маршал Секендорф је наредио пуковнику грофу Грину да
са одредом од двеста људи насилно извиди и испита шта је било са одредом српских
добровољаца под командом генерала Сулковског. Одред пуковника Грина одмарширао
је ка Соколу путем од Ваљева, преко Станине Реке, Иве и Пецке до Рожња. У сусрет
Грину кренуо је диздар соколски, капетан Мехмед, коме су се придружили Али-бег
зворнички и Кебиризаде-Мустафа из Тузле, са својим трупама. О даљој судбини одреда
Суколског и Грина није више ништа познато. Ово се догодило после турског освајања
Ваљева, између 13. и 15. октобра 1737. године.
Даљи ратни догађаји одигравали су се далеко од Сокола и завршили се Београдским
миром, 18. септембра 1739. године.
Промена на аустријском престолу, долазак Јосипа II, 1780. године, и његова акција на
окупљању свих хришћана за борбу против Турака, дали су српском живљу под
Турцима, наду у скору слободу. У раздобљу 1783. и 1784. Аустријанци шаљу уходе у
Србију, прикупљају податке о расположењу становништва, стању путева и прелаза
преко река, објектима за смештај војске и другом. У свим извештајима ухода говори се
о тешком стању српског народа, чије стрпљење је било на крају, нарочито 1787. године,
кад Турци од народа одузимају оружје. Многи Срби тада беже преко Саве и од њих
Аустријанци формирају добровољачке чете, фрајкор, међу којима је Михаљевићев
фрајкор био најпознатији.
Највећу пажњу Перетић је посветио путевима који воде у тврђаву. Детаљно је описао
путеве који воде од Шапца, преко Цера, до долине реке Јадра, до Крупња и даље до
Сокола. Затим је обрадио трасе путева који воде од Зворника до Крупња и од Ваљева до
Сокола. Сви су ови путеви били, у ствари, само осредње стазе за јахаче и нису били
употребљиви за колски саобраћај. Нешто бољи био је пут који је водио од Шапца за
Крупањ, за који каже:
Најближи Соколу био је прелаз преко Дрине код Љубовића (Љубовија), где су градили
скеле - чамце. Такво, слично градилиште, забележено је и у селу Лоњину.
Перетић је још забележио да се у дистрикту Сокол највећим делом гаји кукуруз и ситна
проја.3
Прва борбена акција изведена је код Шапца, уз лично присуство аустријског цара
Јосипа II. Пребацивање главних снага почело је 20. априла 1788. године а његово
заузеће 24. априла. После заузимања Шапца, главнина аустријске војске одлази у Земун
а затим у освајање Београда. Српски фрајкор упућен је у Јадар, где се воде тешке борбе,
нарочито код Лознице.
У јуну месецу 1788. генерал Михаљевић шаље у Ваљево мајора Лукића и капетане
Кљуновића и Бежановића са задатком да на Кличевцу ископају шанац и организују
борбу против Турака. Они су уз помоћ кнеза Алексе Ненадовића окупили око 1.800
добровољаца. Ово људство, под командом Алексе Ненадовића, оде до Јагодине, где
добије униформе и оружје. Тада је кнез Алекса добио чин оберлајтнанта, а чин
лајтнанта Петар Ракарац, Лазар Илић, Мали Јанко и Милосав Милошевић. У чин
фендрика постављен је поп Ђука а у чин стражмештера Ђока Мићановић.
Наредне, 1789. године, окупила се код Београда велика аустријска војска и опколила га
са свих страна. За време борби за Београд, кнез Алекса Ненадовић са седам стотина
фрајкора чувао је стражу у ритовима између Београда и Панчева, чувајући позадину
аустријским трупама. На овој стражи био је петнаест дана, а кад је Београд пао, вратио
се са фрајкорима Ваљеву.
Одмах по паду Београда, који је заузео принц Лаудон, по његовом наређењу упућена је
војска из Шапца на Лешницу. Аустријска војска била је стационирана у Кленку и отуда
прешла у Шабац, под командом Павла Давидовића4. Одред је преноћио на Баиру у
Шапцу, 20. октобра. Чинила су га два батаљона пешадије - инфантерије, два ескадрона
коњаника - хусара и доста Срба фрајкораца. Сутрадан, 21. октобра, крене Давидовић са
одредом путем преко Китога до Бадовинаца и даље према Лешници. Пред Лешницом
дошао је у контакт са мањим турским одељењима, које је потискивао испред себе.
У овом боју код Липнице, 22. октобра 1789, Турци су на бојном пољу оставили 102
погинула а Аустријанци су заробили девет војника, запленили 400 комада разне стоке и
30.000 мерица (вагана) пшенице, ражи и кукуруза.
Сутрадан, 29. октобра, Давидовић подели одред на два дела. Један део продужи
наступање према Соколу, уз Дрину до Грачанице а други, већи део, крене натраг ка
Лозници а затим преко Недељица, Завлаке, Мојковића и Бастава, стигну у Петрц 1.
новембра. Преноћивши у Петрцу, одред продужава наступање и 2. новембра стиже
наједан час растојања од Сокола, на вис Рожањ.
Још приликом напредовања другог дела Аустријанаца који су ишли од Ваљева, послат
је мањи одред фрајкораца да заузму Крупањ. После краће борбе фрајкорци заузимају
Крупањ и ту привремено остављају посаду под командом заставника Вујадиновића.
Вујадиновић је Србин, родом из села Товарника у Срему. Међу првима је прешао преко
Саве са тридесет фрајкора и дошао у Ваљево. Овде чује да је Гуша, поглавица
бачевачки, скупио чету и дошао до Лесковице, где је ухватио седам сужања и отерао
мноштво оваца. Јован Вујадиновић поведе своје фрајкоре и дођу потајно до Бачеваца,
села на Дрини. У зору ударе на Турке и у борби заробе седамдесет душа. Турци су
давали жилав отпор а Гуша Муста-баша на коњу покуша да се извуче, али га пресретне
Ђока Мићановић из Клинаца и уби из пушке. Турци су били затворени у џамији и кули
а устаници и фрајкори, кад видеше да им не могу ништа, покупе робље које су касније
послали у Немачку. Била је заплењена једна застава, четрдесет коња, сто волова, осам
стотина оваца и много новца и другог плена. Приликом ове борбе погинуло је преко сто
педесет Турака.
Распоред снага
Из запаљене вароши Сокољани преместе у утврђење жене и децу а затим их ноћу,
тајно, спусте низ Гробљанску стену, где се дохватише пута низ Грачаницу до ушћа у
Дрину и даље у Босну. Аустријанци 4. новембра позову Сокољане на предају и понуде
да се жене и деца повуку из града. Сокољани им одговоре да ће још мало да размисле и
да ће им јавити. Ово су урадили да би добили у времену, јер су преко жена тражили
помоћ од својих сународника из Босне. Кад се осведоче да су њихови најближи отишли
безбедно, одговоре Аустријанцима да на предају уопште не мисле.
Напомене:
2. Карту је Лангер објавио у својој студији: Serbien unter der kaiserlichen Regierung 1717-
1739, Mittelheilungen des k.k. Kriegersarchive, Neue Folge III Bd. Wien 1889. Поменута
карта носи назив: Carte von dem Kцnigreich Servien, und zwar soweit salches durch Ihre
Rom. Kaiserl. Und Cathol. Majestat Waffen nach der von der Ottomanischen Pforte
abgetreten worden. O. F. Obschelwiz, Ing Hauptmann.
3. Ситна проја или просо је ретка биљка овог краја, како је то записао Љуба Павловић,
и гаје је у последње време извесна села ради исхране живине. Поред кукуруза као
свакодневног јела, јела се и пшеница поређе. Јечам се ретко трошио и од њега се
правила јечменица у гладним годинама.
Овас нико не једе али су планинци знали јести овсеницу. Просо и хељда се не једу али
се зна да су се некада правили хлебови од њих. Раж и крупник су били храна у гладним
годинама.
4. Павле Давидовић (Будим, 1737, умро у Коморану 18. фебруара 1814), аустријски
подмаршал. Учествовао у ратовима за Баварско наслеђе 1778-1789, где се истакао у
јуришу на Хабелшверт. За ово јунаштво одликован је највишим одликовањем -
Витешким крстом Марије Терезије. У Аустро-турском рату 1788-1791. заузео Шабац а
следеће, 1789, учествовао у заузећу Београда; потом са својим граничарима заузео
Лешницу, Липницу, Лозницу и опсео тврђаву Соко. У чину генерал-мајора борио се у
Холандији, где је заузео град Манхајм 1795. Године 1796, са својим корпусом,
деблокирао опсаду Мантове и поразио француску дивизију Вобоа али је убрзо одбијен
од Наполеона Бонапарте и принуђен на одступање. Командовао је левим крилом
аустријске армије у Италији 1805. На крају војничке каријере унапређен у чин
фелдцојгмајстера и постављен за команданта тврђаве Комарно, а затим и за
губернатора Коморанске губерније.
5. Сви писци: Каниц, Милићевић, Гопчевић, старији, и остали, млађи, који њих
компилирају, кажу да је код напада на Соко командовао врховни заповедник аустријске
војске принц Лаудон. Међутим, операцијски дневник вођен у Главној команди то
оповргава. Тако је у дневнику записано да су Турци предали Београдску тврђаву
Лаудону 9. октобра 1789. године. Даље је записано да је београдски паша био код
Лаудона 11. октобра на ручку. За време борби за Београдску тврђаву, код обимног зида
подграђа ударио је батеријски коњ Лаудона у колено, и више се није могао држати на
коњу те су га однели на носилима у једну батерију пред Батал-џамијом. Опоравак је
трајао скоро месец дана а тада је Лаудон кренуо на пут, 27. октобра, у Адакале и
Оршаву. У Оршаву је стигао лађом 1. новембра. Истог дана кад је Лаудон стигао у
Оршаву, почеле су борбе око Сокола. Лаудон је у то време био удаљен стотинама
километара и није могао командовати.
Устанак у овом крају у почетку није имао шири замах, што се тумачи присуством
Сокола и муслиманских села. Касније, истеривањем муслимана1 из села и сталном
опсадом Сокола, овај крај постао је главна одбрамбена тачка на западном - дринском
бојишту. У току војевања за Соко и око њега, увек је била присутна босанска војска а
не царска, са којом су устаници водили борбе. Наиме, суседна Босна увек је била десна
рука Порте кад год је требало на Србију нападати. Фанатични Бошњаци2, некадашњи
Срби, сада муслимани, дизали су се увек против рођене браће друге вере и то је био
одлучујући фактор њиховог учешћа у борби са устаницима. Верски карактер сукоба -
свети рат или џихад, била је света обавеза сваког муслимана. Они су у рат позивани
"божјом књигом", не само због вере већ и због материјалне користи коју рат треба да
им донесе. Бошњацима је за сваку српску главу, у почетку устанка и поново 1813.
године, Али-паша давао награду од сто пијастера.
Против побуњене раје Порти је било теже супротставити своје регуларне (царске)
трупе доведене из Мале Азије. Лакше је било позвати босанске спахије да са својим
најамницима - башибозуцима пођу на војну о свом трошку. Та војска била је готово
бесплатна за Турску државу. Усто, била је на домаку Србије, а нарочито Сокола; могла
је за дан доћи3 без великог замора и дуже се ту задржати без великих губитака. У свим
борбама око Сокола увек је била присутна војска сребреничког краја, предвођена Хаџи-
бегом сребреничким.
Остаје још да се објасни због чега устаницима није пошло за руком да освоје Соко. Ова
тврђава, "Цура султанова", успела је и овога пута да сачува част и пре тога стечени
реноме. Непобедивост тврђави давао је несумњиво њен положај. Подигнута је на
завршетку језичка који се са Рожња пружа ка ставама река у подножју. Од градских
зидина земљиште пада на све стране скоро вертикално, сем са оног уског дела којим се
за Рожањ везује. Око њега нигде нема места на којем би ондашња артиљерија могла
заузети положај за бомбардовање. Чак је и бомбардовање слабо користило, и поред тога
што су куће биле спаљене и направљене бреше, јер се јуриши нису могли никако
извести пошто су браниоци могли да се одбране, не пушкама већ и камењем. Она танка
коса која је ишла ка Рожњу (Мали Рожањ) није давала места за развој трупа, те и није
било веће опасности за браниоце. Разумљиво је што се такав град, са добром посадом,
никада није предавао. Извори и процене говоре да је у тврђави Соко увек било од две
до четири стотине бранилаца, са шест до осам топова. Енглез Пејтон оставио је запис о
томе да је тврђава Соко више пута опсађивана за време устанка, па чак и онда кад је
турски гарнизон у њој био сведен на свега седам људи, Срби је нису могли освојити.
По избијању устанка 1804. године, Рађевци нису остали пострани већ су се дигли и
почели тући с Турцима. Рађевину је прво побунио хајдучки харамбаша Ђорђе Ћурчија
и кнез рађевски Крста Игњатовић из села Ликодре, Устаници су у првом налету успели
да ослободе Крупањ. Ћурчија је после отишао у Јадар и Мачву и тамо ратовао а кнез
Крста је остао да чува Рађевину и Крупањ.
У овој, првој години ратовања око Сокола, ваља поменути само епизодну борбу
устаника са четом Ножин-аге. Ову борбу забележио је Вук Ст. Караџић овако:
...После боја на Чокешини Турци изгубише више од хиљаду људи и Бошњаци се врате у
Љешницу, а оданде сваки својој кући; а Ножин-ага са неких 50 људи пређе у Јадар на
конак, пак сутрадан, бојећи се, и стидећи се ићи у Зворник или у Јању, окрене уз Јадар к
Сребрници. Но сребрнички паша, који је са Србима био у пријатељству, пошаље своје
момке, те га дочекају негђе око Сокола, и тако га разбију, да се на Велики Петак
врати кроз Лозницу само са пет људи и преко Смрдана отиде опет у Босну.
Соколска нахија није подигла устанак ни почетком 1805. године, што је потврђено на
састанку Народне скупштине у Пећанима почетком маја 1805. Тада је донет закључак
да се дигне устанак у Соколској, Ужичкој и Пожешкој нахији. Турци су у овим
крајевима засели по градовима - Соколу, Ужицу и Карановцу, данашњем Краљеву.
Први напад на Соко а затим и његова опсада уследили су одмах по паду Ужица, 2.
августа, и битке на Иванковцу, 5. августа 1805. Тада су под Соко дошли Јаков
Ненадовић са ваљевском војском, Милан Обреновић са својим Рудничанима и Хаџи-
Мелентије, рачански архимандрит, са неколико стотина Сокољана.
Соко је био потпуно опкољен и доста му је штете нането топовском ватром али до
предаје није дошло. Целокупна Соколска нахија била је дигнута, постављене су страже
и заседе и ископани шанчеви на Петковом вису, Рожњу и другде. Нико од Сокољана
није могао проћи ни у Соко ни из њега, а тако исто ни из Босне ни у Босну. Увидевши
да тврђави не може ништа, Јаков под Соколом остави нешто мало војске под командом
кнеза Милића Кедића а за старешину Соколској нахији постави рачанског
архимандрита Хаџи-Мелентија.
Почетком 1806. године почињу борбе на Дрини. У јануару исте године капетан Мехмед
Видајић прелази Дрину, упада у Јадар и Рађевину и заузима Крупањ. Ове турске војске
било је око осам стотина људи. Њима се супротставило седам стотина српских
устаника, који су у току ноћи опколили Крупањ и запалили га са свих страна. Оштра
борба вођена је целу ноћ а у јутро су се Крупањци муслимани предали. Устаници их, са
женама и децом, пребаце преко Дрине у Босну. Турски губици били су петнаест мртвих
и већи број рањених док су код Срба тројица погинула.
Кад виде да гори Ваљево, српска војска се преплаши и почне бежати. Карађорђе оцени
да мора бити лично присутан и крене из Јеленче према Убу, а затим ка Осечини јер је
чуо да се Бошњаци утврђују у Остружњу, код куле Хаџи-Бишчине. Оно мало војске
Карађорђе подели у два дела и опколи Бошњаке, који се поплаше и нагну бежати делом
ка Соколу а делом Босни. Тада стигну са војском Јаков Ненадовић и Јанко Катић и
крену за Бошњацима који су одступали према Соколу. У знак одмазде што су
Сокољани учествовали у овом походу, Јаков попали муслиманска села Дону, Дрлаче и
Бачевце. У овим бојевима страдало је петнаест Бошњака и задобијен већи ратни плен а
било је и доста ухваћеног робља. Ове борбе вођене су крајем фебруара.
Непосредно после ових борби, пошаље Хаџи-бег Османа Џору са две и по хиљаде
људи, углавном Сребреничана и Сокољана4, да запале кућу Луке Лазаревића у
Свилеуви. Овај Осман Џора побегао је из Ваљева 1804. године и склонио се у Соко.
Осман Џора се с војском спусти до Ваљева а затим се шабачким путем упути ка
Свилеуви. Српске страже будно су пратиле његов покрет али су биле немоћне да му се
супротставе. По доласку у Свилеуву, запали Лукину кућу али му је за то време
организован дочек. Прво је од Палежа кренуо Јаков Ненадовић са две хиљаде бораца.
Истовремено, из правца Ваљева долазе војводе Петар Молер и Милован Грбовић са
ваљевском војском. Њима се прикључују Лука Лазаревић и Живко Дабић, који су
кренули из Вукошића.
Осман Џора је из Свилеуве кренуо ка Убу и падне на конак у селу Чучугама. Јаков је
направио план боја, који је изгледао овако: Лука Лазаревић и Живко Дабић заузимају
положај североисточно од Уба, на десној обали истоимене реке. Са истока, на обе обале
Уба би распоређен Цинцар Јанко, док је североисточну страну држао Јаков Ненадовић.
После пола ноћи, Срби сложно ударе на Бошњаке и заметну се бој. У јутро српским
снагама дођу у помоћ Петар Молер и Грбовић са ваљевском војском. Ратним планом
била је остављена непокривена западна страна, намењена одступању Бошњака и водила
је право на српски шарампов ископан у једном винограду села Чучуга. Бошњаци се
повуку и ударе право на шарампов, одакле их дочека јака ватра. Ту је погинуо Осман-
Џора. После његове погибије настаде право расуло. Војска им се подели и коњаници се
повуку ка Јаутини а пешаци крену друмом ка Ваљеву. За њима крене устаничка војска,
која их је у одступању десетковала. Иза Ваљева гоњење прихвате Милић Кедић и
буљугбаша Мијајло Недић, док их на Рожњу дочека буљугбаша Гаша из Скадра
(заселак Царине) и утера у Соко.
Почетком јула, две бошњачке војске прелазе Дрину. Једна, предвођена босанским
везиром, прешла је Дрину код Бадовинаца и отишла у Шабац. То је била војска која је
учествовала у мишарском боју. Овој, главној војсци, садејствовала је помоћна војска,
коју је предводио Хаџи-бег сребренички.
Она је прешла Дрину код Лоњина и путем уз Грачаницу стигла до Сокола и ослободила
га даље опсаде. Овом одреду одмах су се прикључили Сокољани, па тако удружени
крену пут Ваљева. Хаџи-бег се привремено улогорио на Рожњу, где је прегруписао
своје снаге.
Хаџи-бегов покрет према Ваљеву успаничио је слабе снаге устаника ваљевске војске
јер је главнина била око Шапца (Месарци, Дрен). Вест о упаду Бошњака затекла је
Карађорђа у Шумадији и од одмах креће са хиљаду војника и два топа у сусрет
Босанцима. Карађорђе пре тога изда строгу наредбу Милићу Кедићу, Миловану
Грбовићу и Мијајлу Недићу да одмах скупе разбежалу војску и крену у сусрет трупама
Хаџи-бега. У заповести је још стајало "да ће сваком ко буде оклевао или не буде пошао,
бити кућа запаљена а он убијен". Исту заповест пошаље и рудничким војводама
Милану и Милошу Обреновићу, Лазару Мутапу и Јови Курсули. Карађорђе је Колубару
прешао на Белом броду, између Петке и Лајковца. Ту је преданио и војску одморио а
затим је дошао до Ваљева и наместио се у Кличевцу.
По паду мрака Прота Матеја пошаље буљугбашу Мијајла Недића да са нешто мало
војске оде и запали муслиманско село Петрц. Кад Бошњаци и Сокољани видеше да
Петрц гори, помисле да су им Срби већ зашли за леђа те нагну бежати преко реке
Пецке на Рожањ и даље Грачаницом ка Босни. За њима су у стопу ишли и наносили им
губитке Мијајло Недић, Милован Грбовић и Милић Кедић. Они затим поседоше
шарампове на Рожњу и ту остадоше на стражи наспрам Сокола. Једно краће време
остану Рудничани на Братачићу а затим крену ка Мишару.
У овој години ратовања устаничка команда решава да пренесе ратни терет у Босну. Ово
је урађено из више разлога: жеље да се ослободе потлачена браћа у Босни; војска је већ
била добро уређена и снабдевена; постојала је могућност освајања доброг ратног плена
и, најважније, устаници су желели да упадом у Босну помогну својим савезницима,
Русима.
Велика српска офанзива почела је крајем месеца маја на потезу од тврђаве Раче, на
ушћу Дрине у Саву, до ушћа Лима у Дрину. Дрину су устаници прешли на неколико
места, брзо напредовали и стигли чак до Тузле. Заузети су градови Бијељина, Јања и
Вишеград.6
Истовремено, у Сарајеву се окупила босанска војска јачине 20.000 људи, под командом
Хасан-паше. Овој војсци су прикључени и мањи француски одреди, пристигли као
помоћ из Далмације. По одредбама Пожунског мира (26. децембра 1806. године),
Француска је добила на управу Далмацију и на тај начин постала судионик у српској
ствари. Француска и Турска се зближавају, а Наполеон чак саветује султана да на сваки
начин покори српске устанике.
Вест да на Србе иду Французи била је запањујућа. Одмах је у име Карађорђа и Совјета
упућено посланство са писмом маршалу Мармонту. Посланици изјавише да српски
народ и Совјет гаје највеће поштовање према цару Наполеону и моле да се милостиво
поштеди земља која се сама бори за своју слободу.
Јаков је 5. јуна уочио да његов положај није добро одабран (био је надвишен) и да га
зато мора одмах променити, што је и урадио.
Бојева није било све до 14. јуна, када је непријатељ кренуо у само свануће. У овом
нападу француска артиљерија нанела је Србима велике губитке. Непријатељ је два пута
јуришао али је оба пута одбијен уз велике губитке. Заробљено је више од двеста
Бошњака, седам француских војника и шест топова од којих су четири била француска.
У септембру, упао је један мањи одред Бошњака, јачине седам стотина људи, у околину
Сокола. Њему се супротставио прота Матеја Ненадовић и врло брзо успео да га протера
преко Дрине.
Октобра месеца устаници поново преносе борбе у Босну. Пре тога, од 3. до 5. октобра,
вођене су тешке борбе око Сокола, али неких подробнијих података о томе нема.7
Упадима у Босну Рађевцима командује њихов кнез Крста Игњатовић.
У свим овим борбама нарочито су се истицала браћа Алија и Мујо Плавић, Цигани,
буљугбаше голих синова (добровољаца) ваљевске војске. Браћа су рођена у Ваљеву, по
занимању су били ковачи. По истеривању муслимана из Ваљева, понуде се Јакову
Ненадовићу да војују против Турака. Мујо је погинуо при нападу на Ужице, 12. јула
1807, док је Алија наставио борбу.
У овој години склопљен је мир између Русије и Турске. Мир је трајао од септембра
1807. до 1. априла 1808. године. По одредбама овог мира, зараћене стране су се
обавезале да неће нападати једна на другу. Ове одредбе односиле су се и на Србе, који
су ово примирје поштовали. Примирје је потврдио босански везир, који је у име Порте
то затражио од Србије.
Ратовања у Босни донела су српским устаницима новаца, оружја, рогате марве и других
скупоцених ствари у вредности већој од милион пијастера.
Први оружани сукоб изазвали су Сокољани априла 1809, када су испали из тврђаве и
навалили у српска села, побили тридесет Срба а око шездесеторо жена и деце одвели у
ропство8. У одмазду за овај непријатељски акт Сокољана, Јаков Ненадовић и кнез Сима
Марковић запоседну све путеве око Сокола и топовском ватром спале подграђе. Под
Соколом, у Лазама, буде рањен Јаков Ненадовић и напусти команду јер је морао отићи
кући у Бранковину на лечење. Команду остави кнезу Сими Марковићу.
Нешто касније, Сима напушта опсаду Сокола, са већином војске пређе преко Дрине и
крене ка Сребреници. Команду код Сокола препусти Јеврему, сину Јакова Ненадовића,
да у заједници са соколским војводом Максимом Крстићем и Милићем Кедићем чува
шанчеве око Сокола.
Друга српска војска прешла је у Босну и водила борбу код Вишеграда. Карађорђе, са
рудничким војводом Миланом Обреновићем, ратовао је у Санџаку, где је водио борбе
код Сјенице и Нове Вароши. Пораз српске војске код Ниша одразио се на појачање
фронта на Морави и обуставу војних операција у Санџаку и Босни. Рађевци се повлаче
од Сребренице а за њима наступа Хаџи-бег сребренички.
Код Сокољана је завладала глад. Један шпијун је известио да Сокољани жању зелено
жито и да га суше око града на простртим чаршавима.
Бошњаци са великом војском од двадесет пет хиљада људи, под командом Сулејман-
паше и Хаџи-бега сребреничког, обнављају напад преко Дрине. Напад је био усмерен
на Соко и са њега је привремено скинута опсада. Сокољанима је дотурена храна а затим
је војска кренула на Рожањ, где је у шанчевима опколила Јакова Ненадовића. Јакову
притекну у помоћ прота Матеја Ненадовић и кнез Максим Крстић, који су с муком
сакупили осам стотина пешака и коњаника. Успели су да разбију окружење и да
Сокољане поврате натраг у Соко, а Бошњаке приморали да одступе у долину реке
Љубовиђе, где је извршена реорганизација војске. Одатле Сулејман-паша крене на
Баурић и опколи у шанцу Петра Молера. У борбама је изгинуло педесет Срба и двеста
педесет Бошњака. Опседнутом Молеру притекну у помоћ Јаков Ненадовић, војводе
Милош Обреновић, Милош Поцерац и Анта Богићевић са око двадесет хиљада
устаника. Бошњаци су били потучени и натерани преко Дрине. Заробљено је шест
топова9.
У септембру су опет примећени покрети босанских трупа. Претходница
травничког паше у јачини од шест хиљада људи стигла је до Зворника, с
намером да пређе преко Дрине и дође до Сокола, како би снабдела
храном и муницијом Сокољане за зимски период. У октобру је већ било
окупљено дванаест хиљада људи и онда је један одред са око шест
хиљада људи прешао Дрину и доспео до Сокола, дотуривши храну и
муницију опсађенима. Ова бошњачка војска одмах се повукла у Босну
потеравши сто грла рогате стоке.10
У октобру, војвода Петар Молер, на захтев руског пуковника Никића, упада у Босну.
Ова акција предузета је да би се парирало турском упаду у Јадар и Мачву. Молер је
прешао Дрину код Сикирић скеле 17. октобра, запалио неколико муслиманских села и
задобио значајан ратни плен. Са турске стране затражено је примирје, које је ускоро и
склопљено, са роком трајања од новембра 1810. до Ђуђевдана 1811. године. Примирје
је стриктно одржавано са обе стране и било прећутно продужено све до јесени исте
године.
У лето 1811. године, 27. јуна, Совјет поставља проту Матеју Ненадовића и војводу
Луку Лазаревића за команданте дринског фронта. На сектору од Савске Раче до
Лознице командовао је војвода Лука Лазаревић, а на сектору од Лознице до манастира
Раче прота Матеја Ненадовић.11
14. августа 1811. наша општа резерва, како пешадија, тако и коњица, по наређењу
врховног вожда и под мојом командом и трију војвода - Јеврема Ненадовића, Петра
Николајевића Молера и Радована Грбовића - изашла је на положај Рожањ и Мрчко и
ставила се у приправност противу Сокола. У гарнизону (Ваљево) оставио сам свега 4
компаније и оне су ту остале за све време ових бојева.
До 22. септембра пола наше опште резерве било је са том на Рожњу, вежбала се у
егзерциру и утврђивала положај; а друга половина, с истим задатком, била је у
утврђењу Мрчко.
22. септембра прикупио сам резерву у турском селу Петрцу које је око 1,5 часа
удаљено од Сокола.
17. октобра од мојих шпијуна обавештен сам, да је непријатељ прикупио велику војску
и да се травнички везир с војском приближио Спречи. Предузевши све мере да се
гарнизон на Рожњу што боље утврди и ојача, оставио сам на њему капетана Васиља
Павловића, а ја са целокупном резервом, одем у утврђење Мрчко, које је 2,5 часа
удаљено од Сокола. Овде сам се бавио до 20. октобра. За ово време војска се
непрекидно вежбала у пешадијском пушчаном егзекциру, а с топовима постројавала
борбене каре.
20. октобра вратили су се из Босне послати поверљиви шпијуни и кад сам њихове
извештаје сравнио, утврдио сам: да је травнички везир прикупио војску јачине око
8000 војника и исту је ставио под команду Сулејман паше Мустајпашића названог
"Скопљак ", а пришао му је и Хаџи Сали-бег Алипашић с његовом војском. Да има
намеру да пређе и да на Рађевом камену организује логор и одатле да почне харање,
палење и робљење четири суседне нахије, а потом низ Јадар да пође ка Лозници,
палећи и робећи успут.
Овако смо, без ватре и у потпуној тајности провели три дана и три ноћи. Али 24.
октобра моје уходе ме обавесте, да је непријатељ обавештен о нама, с тога је
променуо нападни правац и да намерава с топовима и мерзерима напасти на Баурић.
Истовремено сам примим извештај исте садржине и од соколских војвода, који ми
траже хитну помоћ. Проценувши ситуацију наредим следеће: да исте ноћи војвода
Петар Николајевић с једном четом оде на Баурић и да што пре уђе у утврђење, пре од
Турака, који су ових дана преузели покрет уз Дрину напали и зауставили се код села
Драбића. У пола ноћи ја, с великим разочарењем и тешким срцем, да се утврђење
поруши, кренем се са војском и муницијом и 25. октобра осванем опет на Мрчком.
Сјединим сву војску у намени па истог дана кренем на Баурић.
25. октобра, око подне, док су се трупе спремале за покрет а време било кишовито и
магловито, угледасмо око села Сређице непријатеља који иде 1,5 сат пред нама. По
веродостојним извештајима непријатељска снага била је јака око 7.000 војника, без
коморџија. Тако мислећи да ће на наш логор прво ударити пошаљемо претходницу,
која после једног часа утврди, да се непријатељ долином реке Пецке спушта ка
ваљевској нахији. Одмах заповедим да сва коњица и остала војска пође преким путем
кроз шуму у намери да пресретнемо непријатеља. Тек што смо узјахали, угледамо
хитре непријатељске коњанике, како се пењу ка селу Братачићу. Коњица одмах,
преким путем, пређе у кас и брзо стигнемо у село Остружањ, где затекнемо
непријатељске коњанике где пале село. Одмах их нападнемо, сузбијемо и заузмемо
горњи део села. Турци оступше логору кога је почео да прави на брегу више села
Братачића. За све ово време наша пешадија са муницијом кретала се лагано ка нама.
26. октобра, по изласку сунца, непријатељ је видео како смо према њему улогорени. До
10 часова, овог дана, непријатељ се утврђивао. Око 11 часова непријатељ нас је напао
на целом фронту. На десном крилу непријатељска пешадија са заставама, прикривено
је подилазила кроз шуму, а на левом крилу, равницом развила се коњица, носећи пред
собом велики број застава и приближавала нам се дижући велику буку и ларму. На
средини борбеног поретка, око старешина, ударају небројени таламбаси. Испред
турске војске ишла је на четврт часа претходница коњице, и кад су нам се
приближили на један пушкомет с великом охолошћу, опалили су на нас један плотун.
Кад нам се у таквом поретку цела турска војска приближила на један пушкомет,
угледамо у средини и њихове команданте. Тада Турци пешаке са барјацима иједним
топом упутише на наше десно крило, а коњица се постави фронтом према нама,
изнесе напред све заставе, а бубњеви и таламбаси почеше на све стране ударати. На
лево крило поставише један мали мерзер. Одмах затим отворише топовску паљбу на
наше утврђење, а њихова пешадија се устреми на нас отварајући непрестано ватру.
Ми с наше стране отворимо топовску ватру, а мерзер отпоче громогласно пуцати.
Дозволио сам да и регрути из карабина пуцати могу. Са обе стране отвори се
страховит ватра, а ми пошто непријатељ заузме поље, затворимо се у утврђење.
Кроз пушкарнице осматрамо како непријатељ наступа на целом фронту и како његова
пешадија, носећи испред себе прошће и пуцајући наступа корак по корак. Обострано,
како топовска тако и пешачка ватра достигла је врхунац. Напослетку отворим врата
и извршимо јуриш на непријатељске заставе побијене око логора. Заиста би их и отели
да непријатељска коњица не притече хитно у помоћ својој пешадији, те ослободи и
њих и заставе. Лично сам посматрао где по три непријатељска војника код једне
заставе гину. Како је то огорчена борба била доказ су и наше заставе, које су на многа
места избушене и преломљене од непријатељске пешадијске и топовске ватре. Шест
сати је трајала битка и наша страна одржи победу. Пред крај битке, на заласку
сунца, наша коњица под командом војводе Грбовића и Тадића нападне непријатеља али
буде одбијена. Ово охрабри непријатеља, те он заноћи према нама на бојном пољу.
Исте вечери наредим да војводе Грбовић и Тадић оду у помоћ г. Сими Марковићу, који
се налазио у долини Јадра на самом друму за Ваљево, те да тамо подигну утврђење.
Ове ноћи ми смо наше утврђење и топовску батерију још боље утврдили, а наредио
сам да се са Мрчког још један топ доведе. Исте ноћи до неког доба топовском ватром
тукли смо непријатељски логор и нанели смо му велику штету12.
27. октобра, пре изласка сунца, из наших топова и мерзера отворимо ватру на
непријатељски логор. Жестока ватра трајала је 2,5 часа и гледали смо како наша
ђулад ломе и Турке и коље. Одмах затим угледасмо како се непријатељ спушта ка
друму за Ваљево. Наредим да се топови изведу из утврђења и с великим успехом тукли
смо непријатеља. Потом осмотримо да непријатељ прелази Јадар и успут палећи сена
силази на ваљевски друм. Одмах наредим да Петар Николајевић Молер с неколико
коњаника хитно пође ка Ваљеву и да тамо стигне ире непријатеља и предузме
команду. Он заиста тамо стигне ире заласка сунца, народ охрабри и предузме мере за
одбрану.
Недељу дана после боја, наилазили су наши војници на заостале Турке. Тако једног
ухвате, у Врагочаници трећи дан четири Турчина нађу у борби тројицу убију док су
четвртог заробили. Ту су и два наша погинула и један буде рањен док су ону четворицу
терали. Војска је задобила велики плен: шаторе, одеће, сексана и другог.
Овог дана непријатељ је покушао да заноћи код Пуљеза, али буде одбијен нашом
топовском ватром са Мрчког и нагнан да оступи даље. Овог дана сам са осталом
војском заноћио код села Стапара, три часа удаљеног од Мрчког.
29. октобра непријатељ продужи покрет из логора код Пуљеза. Како сам ја са
осталом војском био отпозади, а испред њих се налазио Рожањ са наша два утврђења
и посадом, који су затварали пут за Соко, то су Турци били принуђени да окрену лево
преко планине и непроходног стења да би се дочепали Прослопа и пута за Љубовију.
Нико живи до сада не памти да су туда пролазили људи, а камо ли војска. Непријатељ
се преко ових гудура тако поломио и растројио, да су наши војници тим путем за дуго
налазили мртве, пушке, одела и другу опрему, као и велики број угинулих коња. Само
оваквим оступањем и ии цепу тешких губитака непријатељ се спасао. По извршеном
повлачењу непријатељ се улогорио на Дрини, на нашој страни на место звано Сикирић
скела и ту се улогори.
После 8. децембра Бошњаци прелазе преко Дрине. Тим чином започео је миран период
у соколском крају, који ће трајати целе 1812. године. Ова година била је у знаку
мировних преговора Русије и Турске, што је резултирало склапањем Букурешког мира.
Те године у Турској се појавила опасна болест - куга, чума. Карађорђе одмах наређује
проти Матеји Ненадовићу да на граници никог не пушта на нашу страну. Страже да
постави "чврсте и тврде", тако "да птица не сме проћи", такође ни ствари никакве не
примати, а свако ко се ухвати да прелази код Турака "има се у велики апс турити".
Хаџи-бег ће лично надокнадити штету ако Сокољани нешто украду; скела на Сикирићу
биће у власти Хаџи-бега и да се актери овога примирја састају по потреби на Рожњу.
Мир склопљен у 1812. години протегао се све до лета 1813, захваљујући посредству и
јемчевини Хаџи-бега сребреничког и проте Матеје Ненадовића. Било је уобичајено да
се о свим насталим проблемима ова двојица пријатеља и кумова договарају. Прота
Матеја Ненадовић упутио је 12. марта Хаџи-бегу, писмо у којем предлаже сређивање
међусобних потраживања трговаца. Зато предлаже да само браћа Јован и Јефтан
Пуноглавчићи имају право трговати у Соколу и ту давати новац и робу. Истовремено
тражи да се у Соко пошаље неки човек који би побележио соколске дужнике, да то исто
важи и за српске и да се нареде око пребијања тих дугова. Он моли кума да се састану
на Рожњу или на скели у Сикирићу. Најпосле, још тражи да се забрани Сокољанима
тумарање по околним селима.
Скела у Сикирићу затворена је за трговину и остали промет. Како пише Хаџи-бег проти
Матеји: "У Стамболу и другде од куге је умрло 400.000 људи и 40.000 кућа запустило".
Наређена је општа мобилизација у Србији. Карађорђе наређује проти Матеји: "Да скупи
сав народ у кнежини, војводе, свештенике и остале и да прочита приложену
"Прокламацију о народној светој војни" и то на Петровску недељу". Ова прокламација
читала се истовремено по целој Србији.
У њој, између осталог, стоји да војска себи заире самеље и кошуље спреми, и по једне
целе опанке у торби, коморе и топовске волове и све то да је одмах готово. Кад друга
заповест дође, да се одмах крене. На скелама нарочито пазити на уходе и таквог одмах
обесити,
Крајем јула Бошњаци ударају на Крупањ, о чему извештава рађевски војвода Максим
Крстић проту Матеју Ненадовића следећим рапортом:
Данас су (10. августа 1813. г) Турци на Крупањ ударили али није било страшно. Један
човек нам је рањен а ми смо их отерали у планину. Турци су били од Зворника, а један
део од Сокола, пало је доста мртвих, одсекли смо две главе, више нисмо могли јер
одвлаче мртве. Одоше сви у Соко и Сокољани и Зворничани. Јавља ми момак да су
једну жену са собом одвели а ја не знам да лије то истина.
Око Сокола, у његовим шанчевима, било је у августу 1.712 војника Ваљевске нахије,
распоређених у шест компанија:
По паду Србије и овог краја настаје незапамћени терор Бошњака према недужном
народу. Народ је робљен данима, колоне стоке и људи, жена и деце, прелазиле су у
Босну као ратни плен. Жене и деца су из Босне одвођени у Цариград и продавани по
харемима и пијацама робља.
Бошњаци су дивљали целог октобра 1813. године, онда је заведено нешто блаже стање
а затим објављена амнестија, која је била кратког века. Сулејман-паша Скопљак, као
врховни заповедник у Србији, имао је за циљ да овом амнестијом поврати народ из
збегова. Међутим, почетком 1814. године издао је наредбу о одузимању оружја, које је
данима већ било одузимано. Сада настаје најцрњи терор над народом, који опет бежи у
шуму и организује хајдучију.
Овакво стање потрајало је све до почетка 1815. године. Наша емиграција у Аустрији
редовно је обавештавана о стању у земљи и терору над народом. Тако из писма Симе
Марковића, упућеног проти Матеји Ненадовићу у Беч, сазнајемо:
Прота Матеја Ненадовић опет пише Карађорђу о стању у Србији на основу вести које је
он добијао. Тако прота пише, између осталог, и ово:
Непосредно после боја на Љубићу, књаз Милош шаље војводу Симу Ненадовића, Луку
Грбовића и Петра Ерића са ваљевском војском да заузму шанац Баурић и да стражаре у
овом реону. Војвода Сима Ненадовић овде је био краће време а затим је команду шанца
предао Луки Грбовићу, а он отишао у шанац црниљевски да пази на Турке да не
провале из Шабачке нахије или пак, да Сокољани у савезу са Бошњацима не крену
према Шапцу.
Други, пресудан бој, одиграо се 26. јула 1815. године на Дубљу, у Мачви. У овом боју
учествовало је доста устаника из Соколске нахије и Рађевине. После овога боја настају
преговори, које воде Милош Обреновић и Марашли-паша, турски сераскер Србије.
Преговори су успешно приведени крају у септембру, када је склопљен споразум. По
одредбама овога споразума, Срби су добили потпуну унутрашњу самоуправу у
дванаест нахија. Рађевина, Јадар и соколски крај остали су под управом зворничких
паша.
Напомене:
3. У том смислу сваки је војник морао испећи погачу и питу за два дана.
6. У овим борбама око Сокола (Socco) пише француски лист Journal de l'Empire од 27.
јуна 1807. године. Вест је новинама доставио дописник из Земуна 1. јуна 1807. Даље су
ову вест пренели листови: Courrier de l'Europe (28. јуна 1807) и Le Moniteur од 5. јула
1807. године.
7. Борбе су вођене и касније, о чему пишу неке француске новине. Ово се нарочито
односи на Соко (Socco, Сокол) и Грачаницу (Gracsaniza). Ове вести достављао је
земунски дописник новинама: Journal de Comerce (21. новембар 1907), Courrier de
l'Europe (21. и 27. новембар 1907), Journal de l'Empire (20,28. новембар и 4. децембар
1807), Le Moniteur (21. и 27. новембар 1807) и Gazette de France од 27. новембра 1807.
године.
8. Одсечене главе ових Срба донете су везиру у Травник, према извештају аустријсог
конзула Јозефа Митезера (Славко Гавриловић, Грађа бечких архива о Првом српском
устанку, књ. I, 1985. стр.463).
9. Пре тога устаници су ослободили опсаде буљугбашу Кедића и његових 400 бораца,
опкољених шест дана у шанцу на Немићу. У овом боју учествовао је Павле Церовац из
Криваје. По његовој изјави, Сокољане је прсдводио соколски диздар. У боју је
погинуло петнаест до двадесет бошњака а од Срба пет до шест војника.
10. О томе пише француска штампа. Тако је лист Courrier de l'Europe објавио од свог
дописника из Пожуна (Братислава) вест да се воде борбе око Сокола и на Дрини. Ову
вест је преузео лист Journal de l'Empire од 1. новембра 18010. године.
11. Совјетје 23. јануара 1811. године поставио проту Матеју Ненадовића за војводу
тамнавске кнежине.
12. И у овом боју учествовао је Павле Церовац из Криваје. Он каже да је бој био на Дан
св. Луке.
13. Устоличењу није присуствовао соколски војвода Петар Николајевић Молер. Њега је
на тој дужности заменио 29. јула 1812. године војвода Марко Костић.
14. Пре тога су Карађорђе и Совјет актом од 1. августа 1812. године овластили Павла
Поповића, члана Совјета, да у свим пограничним шанчевима обзнани овај мир. Он је
добио налог да: "...Свим војводама, капетанима и народу објави овај мир и да се више
нико није усудио на Турке нападати и харати их." Павле Поповић крене на пут од
Бадовинаца а заврши са читањем наредбе у шанцу у Чачку. Обишаоје шанчеве у
Крупњу (командант Максим Крстић), Баурић (командовао војвода Марко Костић) и
Рожањ, где је командовао прота Матеја Ненадовић.
7. Шанчеви Сокола и околине
У најважније споменике устанка убрајају се остаци шанчева расејаних око Сокола и у
његовој околини, на територијама Азбуковице, Рађевине и Подгорине. На жалост, ваља
одмах истаћи да многи шанчеви више не постоје јер су преорани и, још чешће,
затрпани, тако да нема ни најмањег трага ових драгоцених споменика. У кругу
описаном око Сокола, пречника двадесет пет километара, налази се тридесет осам
шанчева, што најречитије говори о важности Сокола и ових области и сектору дринског
фронта. Кроз ову област водили су путеви турских продора из Сребренице и Зворника
ка Соколу и даље ка Ваљеву и Београду. Путеви су углавном водили преко планинског
земљишта где су били положаји згодни за одбрану.
По свом карактеру, соколски шанчеви се деле у три групе: опсадне, распоређене око
Сокола; запречне, који су затварали правце продора према Соколу и командно-управне,
из којих се командовало и администрирало.
Шанчеви су изграђени у време Првог српског устанка, осим два изграђена у аустро-
турском рату 1789. године и једног подигнутог у Другом српском устанку.
- Терени на којима су копани шанчеви нису били добро одабрани јер су често били
надвисивани од стране непријатеља.
- Код израде топовских табли, правити боље заклоне за тобџије а топове укопавати, тј.
правити топракане.
Сваки шанац имао је резерву воде за пиће и припремање хране. Вода је била потребна и
за гашење пожара изазваних артиљеријском ватром. Приликом гашења пожара, ћебад
су квашена водом а затим употребљавана за сузбијање ватре. У појединим шанчевима
за гашење пожара скупљана је коњска мокраћа.
Већина шанчева грађена је у току једне ноћи и то обично уочи боја. Главни пионирски
алат био је: ашов, кука, једна врста просека - будака, мотика и секира2. Свака нахијска
војска имала је у спреми 150 ашова. Ископане шанчеве устаници су често маскирали.
Познат је случај маскирања шанца у Рађевом пољу. Командант војске, прота Матеја
Ненадовић, наредио је да се око шанца подигне вештачка шума и на тај начин заварају
турске уходе. Српска коњица упућена у помоћ није могла да нађе шанац већ је јахала у
круг.
Сваки шанац имао је улогу мензулских релеја и био је дужан у свако доба дана и ноћи
дати свежег коња и другу помоћ доносиоцу наређења или друге поште.
I Командно-управни шанчеви
2. Баурић, шанац на истоименом вису, испод Немић камена, кота 797 м. Шанац је
подигао војвода Петар Николајевић Молер 1806. године. Контролисао је дринску и
љубовиђанску долину. Овде је било седиште Соколске нахије.
II Опсадни шанчеви
4. Доњи шанац на Рожњу, испод Делидршца, код Мустај-бегове воде (данас народ
овај извор зове још Селимов точак). Шанац су подигли Аустријанци приликом опсаде
Сокола 1789. године. Обновљен од устаника 1805.
5. Шанац Рожањ III, налазио се у непосредној близини Доњег шанца. Подигли га
Аустријанци 1789, а обновили устаници 1805. године. Ова два шанца била су повезана
истакнутом караулом. Испред овога шанца била су Језера, граница соколског атара и
главне ливаде Сокола.
6. Петков вис, шанац на коти 954 м, изграђен 1807. године. Био је изнад села Лаза.
7. Козле, шанац изнад речице и села Козле. Затварао је пут Соколу узводно речицом
Козлом. Подигнут 1807. године.
8. Пећи, шанац изнад села Пећи, на путу Горице-Пећи. Подигнут 1807. године.
9. Мала, шанац изнад ондашњег села, а испод виса Кутња, кота 600 м. У аустријској
опсади Сокола 1789. године ту је била аустријска батерија која је бомбардовала Соко.
Шанац је обновљен 1807. године.
10. Лазе, шанац у селу, на вису Врањачи. Основао га је Јаков Ненадовић 1805. године.
Вероватно је да су ту имали шанац и Аустријанци 1789. године.
11. Шарампов Сређица, смештен на вису изнад реке Сређице, на месту њеног утока у
Малу Богоштицу. Основан је 1811. године. Затварао је Соколу пут од Крупња, преко
Богоштице и Склопова.
12. Шанац у Крупњу. Подигао га је рађевски кнез Крста Игњатовић 1805. године.
Данас је потпуно уништен.
13. Ободњик у Селевцу, кота 764 м, код данашње цркве у селу. Основан 1811. године.
14. Шанац на вису Град на планини Јагодњи I, кота 822 м. Основан 1807. године.
налазио се у раскршћу путева Мачков камен-Соко и пута Грачаница-Крупањ6.
Устаници су овај шанац обложили камењем и зато га народ зове још и Камени шанац.
15. Шанац на вису зв. Шанац, 830 м, на планини Јагодњи II. Контролисао пут Мачков
камен-Соко и пут за Крупањ. Подигнут 1807. године6.
16. Шанац на вису Перуници, на планини Јагодњи III, кота 918 м. Основан 1807.
године. Био на путу од Дрине до Мачковог камена и даље. Данас је овај шанац потпуно
уништен6.
17. Шанац у Кучевцима, код ушћа Грачанице у Дрину. Основан 1807. године.
19. Шанац у Тепавцу, у селу Узовници, на вису Илино брдо, кота 390 м. Стајао изнад
муслиманског села Тепавца. Контролисао је главни дрински пут и пут који се одвајао
од њега и ишао уз Узовничку или Вукову реку, ка планини Јагодњи.
20. Шанац у Кашицама, у селу Доњој Буковици. Шанац је основан 1811. године.
Налазио се у дринском пољу и штитио пролаз низ Дрину.
21. Шанац Сикирић, налазио се у атару данашњег села Врхпоља, на самој обали
Дрине. Основан је 1807. године, са задатком заштите скеле и прелаза. У једном боју у
овом шанцу одликовао се неки Бојан, који је ту изгубио леву руку.
23. Шанац у Грчићу. Овај шанац основао је војвода рачански Кара-Марко Васић 1811.
године. Следеће, 1812, Кара-Марко је око њега населио своје Осаћане.
24. Шанац на Торнику, на Равној гори. Понекад се у литератури води као Шанац на
Озрену. Ситуиран на Малој приседли, на раскршћу путева за Леовић и Дрлаче. Основао
га је Јеврем Ненадовић 1811. године.
30. Шарампов у Церику (Рађево поље) у селу Белој Цркви. Чувао путеве од Сокола,
Шапца, Ваљева и Лознице. Основан 1807. године. Борбе око њега водиле су се 1811. и у
Другом устанку, 1815. године.
32. Шарампов у Братачићу, вис Кик, 459 м, испод Кокоровине. Основан 1806. године.
Бојева је било још у овом шанцу 1809. и 1811. године.
33. Шарампов у Горњој Буковици (ваљевској), основан 1809. године. Мање борбе око
шанца вођене су 1811. године.
34. Шанац на Јелиној брези, у селу Врагочаници. Смештен је на истоименом вису 491
м. Чувао пут Соко-Ваљево. Подигли га Бошњаци 1815. године.
35. Шанац у Царини, на истоименом вису 834 м, изнад засеока Скадра. Није поменут у
литератури већ само топографски записан8.
36. Шарамповић у селу Рујевцу, кота 676 м. Налазио се на путу од села Тепавца на
Мачков камен. Није познат из литературе8.
37. Шарампов у Грачаници, код некадашњег муслиманског села Алуга. Није познат
из литературе8.
38. Шарампов на граници атара села Дворске и Церове. Записан као стари немачки
шанац9.
Напомене:
1. Није познато за које време се скупља ова резервна храна. Извори се не слажу о
количини хране коју је сваки војник добијао дневно. Тако, једни тврде да је обавезно
било добијање око једне оке хлеба, пола оке меса и за пост пасуљ. Нил Попов пише да
је сваки устаник добијао две фунте проје, једну фунту овчетине, прасетине или
говедине, литру ракије. Други извор набраја следеће дневно следовање: ока хлеба, 75
драма меса, дрво за огрев и по пет пара на дан, ако је у касарни. Ово све демантује
прота Матеја Ненадовић у писму проти Јанићију Ђурићу у Страгаре, од 14. фебруара
1848. године: "Претерују кад кажу да смо сваком војнику по оку леба одмах почели
давати, и по оке ракије на дан, а неће незналице да знају да је сваки војник од своје куће
комору носио".
3. У шанцу Мрчко бојеви комплет износио је дванаест фишека а толико је било још у
Ваљеву (Кличевац) и Рожњу.
4. Кад су Бошњаци прешли у Подриње у јесен 1811. године, није се знало куда ће
ударити. Зато се устаничке вође договоре: ако иду на Мрчко, испалиће се три топа а ако
крену на Рађево поље два топа, Кад ови топови опале, сви остали шанчеви су били
дужни пренети ову врсту поруке.
6. Ове шанчеве запосела је рађевска војска под командом војводе Максима Крстића.
Соко, центар нахије, имао је 1818. године 318 кућа, а две године касније 222 дома, у
следећем селима:
Шљивова
- десетак од жита.
Његови задаци били су да чува границу нахије према Босни и да чува мир са соколским
муслиманима. Сем тога, прикупљао је порез и друге дажбине, организовао потере за
хајдуцима и слично. По смрти кнеза Николе, 1819. године, изабрани су кнезови -
рачански Петар Обрадовић и буковички Петар Васић из Буковице.
Оружје се прикупљало на све стране, у Аустрији купован барут, који је превожен преко
Саве у село Забрежје а одатле је даље превожен и складиштен у цркви села Новака2.
Познато је било протино залагање за мирно решење сукоба босанских спахија Али-бега
и сребреничког Хаџи-бега, протиног кума. Хаџи-бег је тражио од проте помоћ у
људству и наоружању, што је прота одбио, сматрајући то као грубо мешање Србије у
унутрашње ствари Турске4.
Све ове припреме Србије за будућу борбу нису остале незапажене Бошњацима, који су
стално претили војном интервенцијом. Једна од претњи била је у лето 1828. године,
када се на Орловом пољу окупила војска јачине до шест хиљада људи. Кнез Јеврем
Обреновић, командант ове области, наређује проти Матеји Ненадовићу да сакупи и
припреми буљугбаше и двеста момака и да са њима дође у Варну на договор.
Истовремено му налаже да отпреми педесет момака у село Новаке, да причувају барут
смештен у цркви. Од прелаза Бошњака није било ништа и српска војска је враћена
кућама.
Сагласно овим обавезама, турски султан Махмуд II издао је 3. августа 1830. године
Хатишериф о унутрашњој политичкој самоуправи у Србији. По одредбама овог
Хатишерифа, Србија у односу на Турску постаје вазална држава којом владају кнез и
Совјет, а Владу ће у Цариграду представљати акредитовани изасланик. Српски кнез
имао је право уредити војну силу ради одржавања унутрашњег мира, док ће турски
гарнизони остати само у тврђавама.
Био сам код везира и он ми је дао тефтер од соколских села у којима живе Турци и он
износи 16 села а што смо ми нашли више ту су урачунаше мале тих села. Када дође
одговор из Цариграда имаћемо тефтер готов за сва соколска села. Има неколико (5 до
6) сеоцета око Сокола које соколски Турци именују малама соколским и ако 2-3 сата
далеко од Сокола. Када сам му то рекао он ми је одговорио да не зна шта ће бити са
насељима око градова као Београда, Шапца и Ужица.
Књаз Милош је наредио капетану Петру Васићу да састави тачан списак соколских
села, кућа, фамилија и мушких глава муслимана који треба да се селе. У своме рапорту
од 14/26. новембра 1832. године, доставља тражени списак са следећим подацима:
1. Лоњин 31 139 56
2. Шапаре6
3. Амзићи7 или 11 49 24
Поднемић
4. Бачевци 9 35 17
5. Дона8
6. Трешњица 15 51 27
7. Битиновац9
22 84 38
8. Велика река
9. Врнчић10
9 49 19
10. Крупина11
11. Тепавац12 5 22 8
12. Узовница
13. Велеш 21 97 36
14. Постење
15. Пећи 6 21 10
16. Лазе
17. Кучевци13 42 261 114
18. Алуге
19. Закућани 6 30 14
20. Мала
21. Козле 13 71 28
22. Келићи14
23. Дрлаче 16 90 41
24. Пљесково
25. Бесеровина 50 224 115
26. Перучац
27. Гочиће15
28. Петрц 13 79 40
Свега 15 62 30
17 85 49
23 110 65
9 47 22
22 102 45
4 21 9
15 79 40
23 132 65
57 300 128
10 51 21
24 131 73
12 52 24
22 120 60
Како је Хатишериф обнародован при крају 1833. године, када је наступила зима, српска
власт је изашла у сусрет молбама Сокољана да им дозволи презимљавање и да са
сеобом крену у пролеће. По доласку пролећа, Сокољани стану одуговлачити са сеобом,
опирући се чак и оружјем. Књаз Милош Обреновић нареди Томи Вучићу Перишићу,
попечитељу војно-полицијских дела, и Лазару Тодоровићу, попечитељу правосуђа, да
употребе народну војску и на силу иселе подринске муслимане преко Дрине у Босну и
да им се одмах исплате њихове непокретности.
Народна војска стигла је из Крагујевца у Азбуковицу, преко Ваљева, у јулу месецу
1834. године. Стационирана је краће време у шанцу Баурићу а затим распоређена на
неколико места. Народној војсци садејствовале су локалне снаге, којима су
командовале среске старешине. Пре почетка акције, начињен је тактички план и
распоред снага. Азбуковачки капетан Петар Васић затворио је пут Сокољанима према
Дрини и заузео Грачаницу. Уз Грачаничку и Постењску реку налазиле су се снаге под
командом рађевског капетана Теодора Солдатовића и тамнавског капетана Гаје
Симеуновића. Команданти акције, Тома Вучић и Лазар Теодоровић, заузели су
положаје на Рожњу, да би могли интервенисати у случају напада Сокољана из тврђаве.
Капетан Пане Радојевић опкољава муслиманска насеља - Дону, Горњу Трешњицу и
Битиновац, док Павле Штула са Ужичанима држи положај на Баурићу и представља
неку врсту резерве. Капетан Јован Мићић заузео је положај на потезу од Заовина до
Бачеваца и имао је задатак да спречи евентуалну интервенцију ужичких Турака.
Акција је започела нападом Томе Вучића на село Петрц. Становници села су побегли у
Крупањ а сутрадан продужили пут за Зворник, спроведени јаком српском стражом.
Мушкарци су у току акције углавном бежали у тврђаву Соко, док су жене и децу
остављали код кућа. Књаз Милош је наредио да се у таквим случајевима "њиове куће
поравне са земљом (не да се запале) а фамилије и стока пребаце у Босну". Сеобу су
ометали топови са Сокола, који су бранили приступ околним селима. Међутим, војска
је успела да потисне и одбије муслимане од Сокола и да их натера на пут ка Дрини и то
оне настањене јужно од Сокола, а оне, настањене северно од Сокола, ка Крупњу и
даље, преко Лознице у Босну. Муслимане Зворничане и Сакарце нису овом приликом
исељавали због њихове моћне заштите, зворничке тврђаве.
Пресељење и борбе трајали су у Подрињу свега три дана и том приликом није пала
ниједна глава. Бошњаци, чувши за принудну сеобу, крену ка Дрини, не би ли некако
помогли Сокољанима да се одупру српским властима. Они пређу Дрину и заузму аду
Диздаревачу, наспрам ушћа Грачанице у Дрину а одатле крену у Узовницу. На вест да
су Бошњаци прешли Дрину, Вучић крене са војском на њих. Бошњаци сачекају у заседи
српску претходницу и убију седамнаест војника. Вучић одмах распореди војску и после
веће борбе сузбије Бошњаке и претера их преко Дрине.
Овај бој се одиграо у Узовничком пољу, на месту званом Мраморје. На овом месту
забележен је један јуначки подвиг. Док је српска војска после боја са Бошњацима
логоровала на Мраморју, неки Јеротије Максимовић из Читлука преплива на коњу
Дрину и, не обазирући се на плотуне турских пушака из карауле, растера стражаре,
запали караулу и врати се натраг као да је био у шетњи.
Исељени муслимани почеше се опет враћати у Подриње следеће, 1835. године. Сада
насељавају села која су под непосредном заштитом Сокола и у тим селима ће остати
све до коначног исељења 1862. године. Насељена су села:
Алуге, Закућане, Мала, Доње Постење, Лазе и Пећи а нешто касније и Козле, Бучје и
Петрц.
После протеривања муслимана приступило се раду на
процени и продаји њихових имања. За овај посао изабрана
је комисија у саставу: Тома Вучић Перишић, Јоца
Марковић, Јоксим Милосављевић са српске стране, а са
турске стране Хусеин-паша видински. Комисија је брзо
радила а затим позвала исељене Сокољане да пређу преко
Дрине и дођу по новац од продатих имања. Међутим,
исељени Сокољани бојкотовали су комисију и нису хтели Карта села Соколске нахије
доћи по новац.
Имовина исељених Сокољана била је процењена на око десет хиљада дуката. Начин
купопродаје имања био је компликован. Из куповине су били искључени продавци који
нису поседовали тапије на ту земљу. Књаз Милош је на куповину земље и добара
исељених муслимана давао сагласност. Српске власти су настојале да се после
куповине изврши упис у посед, пренос тапија и овера. Босанске власти су често
правиле сметње јер су често одбијале да приме понеке муслиманске фамилије или су
уцењивале српску власт да поштује погодбе око процене имања. За боље односе и
поштовање имовине исељених Сокољана основана је мешовита турско-српска
комисија. Са српске стране у комисији је био члан Совјета Живан Петровић а са турске
стране Махмуд-паша.
1. Да продавац Турчин са својом земљом понуди најпре земљу ономе да купи који исту
земљу са дозволом Правитељства зирати и десетак даје.
2. Ако неће тај да купи земљу коју он зирати, да се комшија земљу која се продаје
понуди да он купи.
3. Ако ли пак неће ни онај који зирати комшија да купи, онда он Турчин може продати
коме хоће.
Напомена:
1. Сакупљен новац од порезе књазу Милошу носи Јеврејин Давичо. То је за сада први
помен ове чувене Јеврејске породице Србије.
3. Један од топова је славни мишарски "Шиба" или "Шибоња". Прота је морао да тражи
неког момка по Срему, који је, наводно, знао тачно место где су топови бачени.
4. У писму од 15. новембра 1821. године, Хаџи-бег захтева од Проте да пошаље 3000
момака у Доњу Буковицу да би му притекли у помоћ у Босни, преко скеле у Сикирићу.
Даље пише да је већ имао четири окршаја са Али-бегом али да је из њих излазио као
победник. Прота му одговори да се он не сме мешати у босанске сукобе. Отишао је у
Соко и заједно са соколским диздаром и муселимом, написао писмо београдском
везиру да се овај заложи код босанског везира за милост Хаџи-бегу. Тражио је и од
књаза Милоша да овај упути молбу сличног садржаја београдском везиру. У писму
књазу Милошу од 21. новембра 1821. године Прота пише да је поручио Хаџи-бегу да ће
га помоћи у бекству на српску страну. У том циљу наредио је скелеџији у Сикирићу да
у сваки сат скела буде слободна. Даље му саопштава да су опет имали сукоб, у којем су
два села запаљена и да се Али-бегу предају војници Хаџи-бега. У писму од 26.
новембра Прота јавља књазу Милошу да је у среду почео бој код цркве у селу Кравици.
У четвртак је Али-бег дотерао топ, пуцао у цркву и истерао присталице Хаџи-бега, који
су побегли. Али-бег после тога, у знак одмазде, запали Кравицу и околна села. У петак
је Али-бег поделио војску на два дела. Један део војске оде низ Дрину а други преко
Дугог поља падне у конаке Хаџи-бега. Цео дан, у петак, ова војска је палила села, било
српска, било муслиманска. Хаџи-бег се склонио код Срба у Осат. У следећем писму, од
27. новембра 1821, Прота обавештава Милоша да је синоћ сазнао да је Хаџи-бег
ухваћен и да му је глава одсечена. Прота се томе радује јер му је Хаџи-бег, као кум,
запалио кућу 1806. године.
Главни задатак Јована Ристића био је да приволи Порту да пошаље свога комесара који
би, заједно са српским комесаром, вршио селидбу Турака. Ни после месец дана Порта
није одговорила Ристићу теје овај био принуђен да 16. децембра упути нову ноту. На
ову ноту добио је ускоро одговор и то врло повољан - комесар ће ускоро стићи у
Србију.
Занимљив је став осталих сила према овој ноти Порте. Министар иностраних послова
Француске, Тувнел, одговорио је Порти за њу негативно, док је руски министар, кнез
Горчаков, сасвим одбацио овај протест. То исто учинила је и пруска влада.
Изградња караула дуж Дрине настављена је и преко зиме. Нове карауле граде се између
старих на растојању међусобне видљивости. Карауле се граде на спрат од "ћириша" -
дебелих балвана.
... Паша обилази и прегледа сва места поред границе према Србији где ће се војска
смештати. Спрам сваке српске карауле је вадио неке артије, подуже их разгледао и
нешто бележио. Паша је одсео на Орловом пољу и стално је излазио на границу, где је
давао упуте јединицама за заузимање што бољег положаја у односу на српску страну.
Турци веле да баш хоће да ударе на Србију, док испосте рамазан и док код малог
Зворника пропусте преко планина 500 војника у Соко а у ужички крај 2000. Телал у
Зворнику позива Турке у свети рат. Турска војска стално пролази са заставама и
стално бију бубњеви и таламбаси.
Крајем марта у Зворник стижу Турци Крајишници, које распоређују поред Дрине. Разна
узнемиравања дуж границе се настављају. Гранични инцидент се одиграо 7. априла,
недалеко од Лознице, када је са пикета из босанске стране један Турчин преко Дрине
пуцао на Видана Секулића, сељака из села Ковиљаче. На сву срећу, Видан није задобио
никакве ране.
Извештач "Видовдана" од Сокола јавља листу 17. маја 1862. ову вест:
Србија није седела скрштених руку него се интензивно припремала за одбрану. Свуда
широм Србије образује се Народна војска, установљена Преображењском скупштином.
0 стварању војске у нашем крају, читамо у листу "Видовдан" од 10. маја, овај извештај:
Још у току ноћи, председник српске Владе, Илија Гарашанин, интервенисао је код
турског заповедника тврђаве, београдског валије Ашир-паше. Председника Владе у
његовој мировној мисији свесрдно су подржали конзули гарантних сила у Београду.
После преговора, београдски валија Ашир-паша дао је сагласност и потписао акт о
прекиду ватре и наредбу да се Турци повлаче из београдске вароши у тврђаву, што је
учињено 16. јуна, на опште задовољство српског становништва.
Овај акт о прекиду ватре и примирју потписали су: са турске стране Ашир-паша,
мустафис тврђаве и Етем; са српске стране Илија Гарашанин, председник српске Владе;
X. Ј. Лонгворт, енглески генерални конзул; Евг. Тасти, француски генерални конзул; А.
Влангали, руски генерални конзул; Мерани1, пруски конзул; Васић, конзул аустријски2
и Сковас, италијански конзул.
Нарочиту активност око склапања примирја и прекида ватре имао је доајен конзула
великих сила, енглески конзул Ј. X. Лонгворт. Њему је свесрдно захвалио кнез
Михаило, по повратку у Београд.
И поред склопљеног примирја, 16. јуна су турске ерлије и даље пуцале из својих кућа,
али по подне и та ватра престаде. Примирје је било одржано преко целе ноћи.
Сутрадан, 17. јуна, српска власт нареди да се отворе радње и дућани у чаршији и да се
сахране мртви. Око девет часова пре подне Турци отворе снажну артиљеријску ватру из
београдске тврђаве. Немилосрдно су тукли варош преко пет и по сати. Живот су
изгубиле десетине људи а нанете су и велике материјалне штете. У међувремену, у
тврђави се нашао аустријски конзул, који је интервенисао код Ашир-паше да обустави
паљбу на град, што је овај и учинио и у исто време, по конзулу Васићу позвао је све
конзуле на договор.
Михаил Обреновић по милости божјој и вољи народа кнез српски -Објављујемо свима и
свакоме, да нам је Савет актом својим од данашњег пренео и ми смо примили на себе
неограничену власт за време, докле буде трајало тешко и опасно стање, које је
произведено мучким бомбардирањем вароши Београда. Узевши иа себе сву бригу, да се
старамо за мере нужне за одбрану противу нападања града, ми очекујемо с поуздањем
од сваког грађанина српског, да примерно одговори својим грађанским дужностима.
Михаило, с. р.
Турци припремају напад на Србију. Са свих страна на границе стижу турске јединице.
Запажени су покрети трупа од Видина и из Босне, где се само у Бијељини стекло више
од пет хиљада башибозука. Дописник "Видовдана" испод Сокола сазнаје и јавља 2. јула
ову вест:
Из Босне вам могу јавити да је 20. јуна у пешак по целом сарајевском пашалуку
разаслан распис, у којем се казује како је Београд опсађен и налаже да се војска диже
на граници у помоћ Београду. И на томе се живо ради. Мудири из власеничког,
рогатичког, зворничког, бељинског и тузланског кадилука већ су Турке од својих кућа
кренули, оружје им прегледали, свакој чети поставили старешину и барјактара, па их
упутили Дрини и наручили им да се крију да их не би когод спазио од наших. Ноћом сви
нагрну као мрав на Дрину и ноћ хода покрај Дрине. А редовни стражари њихови чине
онамошњем народу хришћанском велика зла.
У Ужицу су Турци изашли из града, заузели погодне позиције и пресекли пут Бајина
Башта-Ужице. На граници се концентришу трупе и исти лист доноси о томе ову вест:
И до сада су се Турци овуда око наше границе доста покретали војском, али од како
Београд би мучки бомбардован, то им је кретање нешто врло учестало, и они се с
војском својом сасвим прикучују нашој међи, иа местимице и до самог плота. Тако је 2.
јула сенички везир с 2200 башибозука дошао у Вишеград, довукавши собом и 2 топа, од
којих један вукоше на воловима са седам јармова а други с пет. Сакупљене пак турске
војске највише се налазе у Сеници и на Орлову пољу, а по другим местима има је мање,
тако н. пр, у Новом Пазару само 1 табор, у Вишеграду 3, и спрам Бајине Баште 1, све
самих башибозука.
Људи у тој војсци изгледају да не може јадније бити. На њима су поцепане кошуље, и
издрте чакшире, улепљен фес, каук или амедија, кољи су им губави, пушке пола без
кремења, место карика концима повезане; храну им даје влада и то само по оку хлеба
кукурузна на дан, а по ручку обично им захлада шљиве, јабуке, крушке и друго воће,
којега је Бог дао за доста, а они га тако жељно једу као што само гладнице могу.
Отуда многе хвата грозница. Народ онамошњи од ових добрих војника колико штете
има толико и хасне, јер је сад овамо обична надница аргатима 6-8 гр. чаршијских, а
тих војника стотинама данас раде и више не траже од 1 гроша за напојницу.
На послетку, у Србију је 24. јуна стигао турски комесар за исељење Турака, Али-беј.
Портин комесар Али-беј је одмах по доласку у Београд отпутовао заједно са српским
представником, Костом Магазиновићем из Земуна, паробродом за Шабац. Овде су
разматрали услове за излазак Турака из Тврђаве. Из Шапца отпутовали су у Соко и
даље, у Ужице, где су постигли споразум око исељења.
Посебну узнемиреност код Срба изазвало је грађење велике стражаре -куле лоциране на
ушћу Грачанице у Дрину. Стражара је требало да обезбеђује прелаз преко Дрине и чува
соколски пут дуж реке Грачанице. Српска Влада уложила је оштар протест турским
властима.
Занимљива је процена француског конзула у Београду, Е.
Тастија, о броју муслимана у Србији. Он је проценио да у
Ужицу има 1.500 до 2.000 пушака, док се у шабачком
граду затворило преко 1.100 људи, од којих је две стотине
имало оружје. Стотинак кућа у Смедереву било је такође
наоружано. Гарнизон у Фетисламу кретао се од сто
двадесет до шест стотина низама, са око две стотине
ерлија. У Адакалеу било је стационирано преко триста
Соко град
аскера и преко пет стотина других Турака. Проценио је
да, са београдским ерлијама и калемегданским гарнизоном, има преко дванаест хиљада
Турака, од чега је скоро три хиљаде било војника.
Пре почетка рада Конференције, српска Влада послала је ноту, у којој моли гарантне
силе да изнађу решења, како би се избегли могућни сукоби, ослањајући се при томе на
"мудрост и правичност сила".
Већ на првом састанку турски опуномоћеник је напао Србију да је 80.000 људи ставила
под оружје и да врши припреме за рат и томе слично. Да би умирили Порту, учесници
одлуче да пошаљу ноте кнезу Михаилу, у којима траже од њега изјаву да он и Србија
неће учинити никакав акт против права и својине Турског царства.
О исељењу Турака који су живели ван градова у Србији није се уопште расправљало јер
је то било већ раније решено. Копља су ломљена око судбине градова. Руски и
француски посланици сматрали су да је за Порту боље да напусти градове, док је
енглески посланик осуђивао Србе и био против напуштања градова. Код трећег
састанка италијански посланик, гроф Грепи, уступио је место новом посланику,
маркизу Бели Карачиоли. Овај је посланик за цело време Конференције био наклоњен
стварима Србије. На овом састанку Порта је изрекла шта мисли о раду Конференције.
Одлучила је да Србима уступи део вароши београдске где живи турски живаљ и да ће
срушити градове Соко и Ужице4. Друге градове на Дунаву и Сави не може уступити јер
јој служе за одбрану граница.
У даљем раду Конференције главну реч водио је енглески посланик сер Хенри Булвер.
Упорно је тражио да Србија сведе број војника на 12.000 и да градови морају остати у
турским рукама; Фетислам као део одбране Видина, Смедерево као војна тачка на
Дунаву, Шабац као стратегијско место на Сави а за Ужице и Соко да се образује
комисија која би установила степен значаја и потреба за одбрану, па тек онда да се
поруше.
После деветог састанка, кад је концепт споразума већ био познат и припремљен за
усвајање, српски посланик је дознао да у будућем документу није записан рок исељења
Турака из Србије. Далеко им је била важнија одлука о једностраном плаћању штете
Турцима. Ристић је одмах интервенисао код француског посланика Мутијеа и замолио
га да на следећем састанку унесе у документ термин исељавања и да се заложи да се
штета подели, да је сносе обе стране подједнако. Мутије је успео да на последњем,
десетом састанку, пред потписивање Канлишког протокола, у овај документ унесе рок
од четири месеца за исељење Турака из Србије. На његово залагање, делегати пристану
да се штета плаћа подједнако, сем код штете нанете бомбардовањем. Ово се тумачи
чињеницом да би Турска тиме признала своју кривицу у бомбардовању београдске
вароши.
Канлишки споразум садржи дванаест чланова. Главни садржај тог споразума је: Соко и
Ужице се руше а Турци излазе из Србије, изузимајући градове. Протокол је потписан 4.
септембра 1862. године.
Закључке Конференције донео је у Београд 13. септембра татарин из Цариграда.
Сутрадан је из Београда у Земун отпутовао српски изасланик Таса Белопољац са једним
турским официром. Они су из Земуна, преко Срема, отпутовали у Шабац а затим у
Соко, где је требало да осујете евентуалне сукобе Сокољана и Срба.
Канлишки споразум, преточен у царски ферман предат је у подне, 24. септембра 1862.
године, књазу Михаилу из руку мухафиса београдске тврђаве Рашид-паше. Царски
ферман је обнародован сутрадан, 25. септембра, у "Српским новинама" број 112.
А. Лебанов (Русија)
Г. Вертерн (Пруска)
Неосетна беше Велика Порта за жртве српске, које падоше око Сокола и Ужица, за
зла која патисте од својим муслиманских суседа под Београдом, Смедеревом,
Фетисламом и Шапцем. Патње ваше превршише меру трпљења вашег, на праведан
гнев ваш обустављах ја у својим сопственим прсима, јер се још надах на портину
правду и очекивах њена одговора.
Одредбе Канлишког споразума Србији нису донеле
ништа ново. Требало је да се Турци иселе из Србије по
наредби Хатишерифа из 1830. године, који је прописао
рок од једне године. Како ова селидба није извршена,
други Хатишериф, из 1833, тај рок продужава на пет
година, док је Турке у Београду оставио за стално.
Останак Турака у Београду доводи се у везу са нагодбом
српског Правитељства и руске дипломатије са Портом, да
Србске новине са текстом Царског
Србија добије у замену три окружија: гургусовачко, фермана
сврљишко и алексиначко.
Од оваквог споразума Србија је имала и друге штете и неповољности. Ово се, пре свега,
односи на београдску тврђаву и срушену варош, Поред ове, спаљена је делимично и
друга варош - Ужице. Државни дефицит, проузрокован овим штетама, покривен је
ванредним прирезом од 400.000 дуката. У градове Фетислам, Београд, Смедерево и
Шабац улази редовна турска војска - низами.
Напомене:
1. У листу "Видовдан", од 19. јануара 1863. године, објављена је краћа вест: "... да је
пруски кнез овдашњем конзулу витезу Меронији доделио орден Црвеног орла III реда
са лентом". Овај орден добио је због ангажовања у смиривању ситуације приликом
бомбардовања Београда.
Лопове, Салка Шејића и Аљу Хоџића, соколска власт преда паши на осуду. Међутим,
они нису признали кривицу и буду ослобођени. Ибро Мешић, признавши кривицу, буде
осуђен и упућен у Видин на издржавање робије. Срески капетан сумњао је и даље у
лопове Салка Шејића и Аљу Хоџића; оде у Соко и затражи од мудира и меџлиса
дозволу да се претресу њихове куће. Ови то одобре и при претресу нађу се украдене
ствари и они буду притворени. У међувремену их јатаци ослободе и у зору, 16. априла,
пођу из соколског атара, али у планини Јагодњи ударе на неке Србе који су ту вадили
олово. На питање Срба шта траже овде, одговоре да траже одбеглог коња а затим их
нападну. Ту су убили Арсена Петровића и теже повредили неког Јовичића2, оба из
Брштице. За убицама је организована потера, коју су предводила оба среска капетана,
рађевски и азбуковачки, у сарадњи са окружним начелником. Потера стигне пред Соко,
а пред потеру и власт изађе мудир и чланови меџлиса. Пратила их је гомила од две до
три стотине Сокољана. Соколска власт обећа да ће ухватити разбојнике и затражи од
српске власти да постави страже око соколског атара, да би била спречена разна
тумарања околних сељака3.
Ноћу, 18/19. априла, удари на српску стражу у Велешу Ибро Мехмедовић, са Асаном и
Спахом Налагићем. Развила се жива борба али последица није било. Следеће ноћи,
удари Мујо Сајовић са још два наоружана разбојника на српску стражу сакривену по
стајама у Љубовији. Страже припуцају и убију Муја. Сутрадан, долете Сокољани да се
бију са Србима, тражећи убице. Мудир успе да их умири и врати натраг у Соко. На
захтев српских власти, паша је послао Али-бега да извиди и пронађе кривце за напад на
Љубовију. Али-бег је само протерао неку служинчад ни криву ни дужну, док су прави
лопови и убице били заштићени.
Ни у мају Сокољани нису мировали. Већ 4. маја догађа се ново разбојништво. Тада су
Хасан Реџић, Мехмед Тичић и Омер Зукановић, са још педесет другова, сви из
Постења, ударили на градину Ђоке Полића из Узовнице. Сву градину исеку, па чак
униште и рало. Српска власт због ове штете позове мудира и пашиног изасланика Али
Бега али се они нису одазвали.
Занимљива је изјава Али-бега у Пецкој, при повратку из Сокола, после добре части:
"Турци око Сокола имају два лопова а Срби више од двеста".
У мају се у хајдуке одметнуо Суљо Мехмедовић, који је сељацима околних села учинио
доста штете.
Кад су чули за догађаје у Београду, Сокољани су час изгледали невесели, а час весели,
пуцајући по цео дан. Даноноћно су стражарили на граници свога атара, ометајући Србе
у пољоприведним радовима.
Ноћу 24/25. јуна, из Алуга пођу Алија Омерикић и Осман Алугић, те покраду подрум
Мојсила Јовановића из Љубовије. Покрадене су ствари у вредности 906 гроша.
Мехмед Асановић, Ибро Мехмедовић и Осман Мејановић, из Постења, пређу 25. јуна
границу соколског атара код Корачице воде Малагића, ту сретну Милана Полића из
Узовнице, опале на њега плотун из пушака, али он успе да побегне. Истога дана, ноћу,
муслимани Алужани покрадоше од Миле Соврића из Оровице ствари у вредности од
321 гроша.
Због свих ових штета и зулума нанетих Србима, лично је дошао да интервенише
окружни начелник из Лознице. Позвао је соколског мудира и предложио му да се нађу
у Грачаници и да о свему поразговарају. Музир је позив одбио речима: "Нећу, а
начелник, ако има посла са мном, нека дође к мени".
Старе турске навике, затварања стоке у оборе, глобљење народа и штете, никако не
престају. Ђорђу Маринковићу из Гуњака затворили коња у подрум и ту је угинуо.
Човек је Турцима плаћао и оборију коју су хтели, али узалуд.
Крајем јула, заповедник Сокола наредио је Сокољанима да све стрно жито после жетве
одмах оврху и у град снесу. Ово је наредио због тога што се бојао српских репресалија.
Почетком августа одметну се у шуму разбојници Салко Шејић и Аља Хоџић, са
седморицом другова. Били су наумили да запале неко српско село и за то су вребали
неку згодну прилику.
У ноћи 28/29. августа, Алија Грбљановић из Алуга, са још четворицом другова, украде
од Јеротија Благојевића из Љубовије три кошнице са пчелама а следеће ноћи од
Димитрија Павловића, такође из Љубовије, једну кошницу, овцу и овна. Следеће ноћи,
Усо Мехмедовић, Адем Суљић и неки Мејанић, сви из Постења, украду од Ивана
Ракића из Грачанице три овце и овна. Две ноћи касније, покушали су да га поново
покраду али је препад осујетила српска стража, која их је приметила и припуцала.
Ноћу 5/6. септембра, муслимани Постењци, њих петорица на броју, украду 35 оваца
Николе Грбића, а од Николе Дамјановића из Постења једног вола.
Српска стража успела је да од њих отме овце али су вола, уз помоћ соколских стражара,
разбојници отерали.
Следеће ноћи Сокољани ухвате у лану овна који је припадао Кузману Матићу. На
блејање, дотрчи Кузманова жена и стане да се отима с лоповима око овна. Борбу је чула
српска стража и притекла у помоћ, а одбијени Сокољани опет оду у Царину и украду
овна од Марка Глигорића.
Црној хроници недела Сокољана треба додати и пушкарања преко Дрине. Тако су 24.
септембра из Босне на више места пуцали на Србе али без последица.
Напомене:
Још за време боравка комисије у Ужицу, портин комесар Али-беј послао је у Соко
двојицу одличника, Ахмед-бега и Абдул-ефендију, да увере Сокољане да им султан
жели добро и да их приволи на мирно исељење из Сокола.
... Сокољани дочекаше ова два човека скупљени сви у граду. Најпре опалише два топа а
после са засуканим рукавима лате се ножева, те се тако одазваше гласницима мира.
Ахмет-бег и Абдул-ефендија једва се спасише од раздражених фанатика утекавши
мудиру у конак. Али Сокољани појуре за њима, обију врата на меџлису, и тако узму
обојицу у своју средину. Дивља руља повлачише сиромаха Ахмет-бега по чаршији па га
ругајући му се и злостављајући га питаше је ли Влах или је Турчин. Па кад не поможе
сва његова молба и преклињање, онда га ови дивљаци свуку нага, и већ се зачу више
гласова иштући смрт његову. Ахмет их замоли да му допусте да бар узме авдес, али му
рекоше може и без авдеса умрети. На послетку одвукоше га испребијаног у град и
оставише га ту да преноћи. На срећу изађе неким пријатељима за руком те га ту ноћ
украдоше заједно са Абдулом те их предадоше српској власти у заштиту.
О току сеобе нешто више се зна из штампе. Тако, дописник "Видовдана" пише 15.
октобра да већ има три дана како се Сокољани селе преко Дрине:
Остало их је још дост, а већина се забавља продајом
имања и свога мала. Сокољане исељавају власти уз помоћ
народа и неколико стотина коља. Јуче је (14. октобар)
испраћен један транспорт од 60 фамилија, већином
кадуна а с њима су били и две хоџе познате по својој
притворности и лагања у записима које даваше
болесницима и тако од њих новац измамише. Ове хоце по
имену Мула Мујо и Тепеделин, чим стадоше јеменијом на
босанску земљу падоше доле на ћилиме и узеше авдес, иа
рекоше:
Драматичан је био долазак у Соко две Енглескиње, мис Ангелине Ирби и мис Георгине
Макензи. Он се стигле у Соко 5. октобра 1862. године, баш у време драматичних
збивања око сеобе. Неповерљиви према свакоме, па и према овим женама, Сокољани
хтедоше да се физички обрачунају са њима. О том догађају читамо у листу "Видовдан",
од 11. октобра.
Аделина Паулина Кирби Георгина Мјур Макензи
Још нешто ћу да вам јавим о Сокољанима. 5. ов. м. пропутоваше овуда две госпође
енглеске. Оне пођоше да походе и град Соко, али Сокољани на мах истрчаше код
топова готови да учине чудан шенлук. Од најмање ствари хајдуци ови зазиру. Једва им
доказа мудир ко су и шта су ове госпође, и тако стаде на пут њиховом злом умишљају.
Ове су госпође од наше стране примљене са сваким одличјем и спроведене су за даље
путовање, које мисле предузевши по Босни.
Оне две Енглескиње, које путују сада по Турској хтедоше видети и Сокол, али Турци
скочише на градске топове и већ хтедоше дигнути руке до небеса. Једва их мудир
одбрани. Срби свуда дочекују обе госпе са највећом готовошћу. Оне ће сада ићи у
Босну.
Напомене:
2. Ф. Каниц упорно ставља 1867. годину као годину коначног исељавања Сокољана из
Србије.
3. Србски дневник број 207, од 29. октобра 1863, јавља: Из Београда јављају да се обе
оне познате енглеске госпође мис Макензи и мис Ирби тамо баве и да ће. зимовати у
престоници српској. Прошле су унакрст сву Србију. Црну Гору. Албанију и један део
Бугарске. Оне намеравају да напишу књигу о свему томе.
Соко - поглед на горњи град са западне
стране
Након дужег чекања, потоварена кола, сневесељени јашаху Турци на својим коњима и,
док се возови лагано пољем кретаху, дотле дођоше кметови и јавише старешинама да
је и последњи Турчин из града исељен. Тада су се кренула натоварена троја кола са
заоставшом групом под град, сав товар унели с кола, па се ова празна вратила, а људи
још подуже застали у унутрашњости градској. Већ Турци беху зашли за "Грачанички
теснац" а десеторица се Срба на "Чукар" вис подаљи изнад Сокола склонили а
страшан тресак из града проламаше ваздушне стихије по свој градској околини. Сви, и
Турци и возари стадоше као скамењени, а царски изасланик, који, са својом оружаном
пратњом беше далеко измакао путем ка Крупњу, веле: у мал ' с коња није пао! На
очиглед Турака, лагумирани град је експлодирао и, дотле чврсте градске заштите,
створила се је огромна рушевина под гомилом камења. Кад су исељавајући Турци
видели пропаст града, уздахнули су, тужно завртели главама и тихо прозборили:
"Бива, и да нас падишах врати у Соко, - неимамо се нашта вратити амо".
У литератури стоји тврдња да је Соко два пута рушен. Милева Алимпић, супруга
генерала Ранка Алимпића, пише да је њен муж, уз присуство војних комесара
гарантних сила, рушио Соко по други пут почетком 1863. године. Недостају историјски
извори који би то потврдили.
Војну комисију представљали су: испред Порте Ахмет Али-беј; Русије генерал Тедебел,
ађутант великог кнеза Николе Николајевића; Италију је заступао инжињеријски
капетан кавалер Александар де Шабано; Енглеска је делегирала мајора Гордона;
Пруску мајора Струберга; Аустрију је представљао мајор Хофингер а Француску гроф
Д'Андел. Србију је заступао пуковник Лешјанин.
Војна европска комисија довршила је свој рад. Један примерак завршеног документа са
картом биће послат у Цариград, а такође сваки комесар послати свој примерак својој
влади.
Неки дан дошао је у Зворник руски ђенерал Тедебел са једним српским чиновником. Он
је намеравао да прође кроз Мали Зворник и Сакар до Сокола и Ужица али му
Малозворничани не дадоше пролаз хтедоше га убити. Кад за ово сазна зворнички
мудир изађе лично у мали Зворник и изађе пред генерала и спровео га лично. Путем су
на више места лоповске и мучке чете биле посакриване да их сусретну и побију, само
су ради мудира прошли добро.
Крајем маја, војна комисија је предала Порти завршни документ, који је она у
потпуности одобрила. Средином јуна, војни комесари, сем руског, напустили су
Београд и отпутовали у своје земље.
Осим рушења у тврђави - кула и градских платна - рушене су у вароши јавне зграде,
меџлис, конак, хан, џамије и куће грађана. Рушења су била до темеља, грађевински
материјал однело је околно, српско становништво.
Напомене:
1. На жалост, није сачуван овај број "Световида" ни у једној установи Београда, Новог
Сада и Беча.
14. Соколски атар
Некадашња велика турска, Соколска нахија, свела се после 1834. године на уску
територију, коју су захватали Соко и његова околна села. Овоме соколском атару
одређивале су границе српске власти а, између осталих, и књаз Милош. После
протеривања муслимана одлукама хатишерифа из 1830. и 1834. године, многи се од
Сокољана врате и склоне под заштиту Сокола. Многим повратницима уступана је
земља у соколском атару у замену за другу ван овога атара. Нарочито је био велики
притисак муслимана повратника на српску власт, да им дозволи проширење атара на
рачун села Грачанице и Постења.
Соколски атар 1862. године чинио је територију величине од четири часа хода унакрст,
са овим местима: Соко, град и варош са 130 кућа, Постење 45, Пећ 25, Лазе 24, Козле
10, Горица 9, Алуге 11, Закућани 15, Петрц 15, Мала 18 и Бучје 4 куће. Укупно је било
302 куће са око 4.000 душа. Атар се граничио са неколико српских села: на
североистоку са атарима села Царине и Љубовиђе, на истоку селима Гуњацима и
Шљивовом, југозападно са Богоштицом и Дробњацима, западно са Рујевцем и
Постењем а северно са Читлуком и Грачаницом.
Соко је био седиште управне, судске и војне власти. Цивилну власт у Соколу и
његовом атару вршио је мудир!, уз помоћ меџлиса - одбора2. Меџлис је имао своју
зграду, у којој се састајао. По селима су били постављени муктари, у својству сеоских
кнезова. Свако село имало је још по неколико (обично четири) малбаша или малских
кметова, који су били одговорни муктару, мудиру и меџлису. Мудир је водио спорове,
извиђаје, сарађивао са српским властима, издавао пасоше и др. У његовој служби, као
извршни органи, биле су заптије - нека врста пандура. У соколски атар није се могло
ући без пасоша а то је важило и за Сокољане када иду ван свога атара. Судску власт
вршио је кадија3. Издржавање казне тамнице није било у Соколу, већ у Босни или
Видину.
Средином атара ишла је главна комуникација Сокола, пут низ реку Грачаницу до њеног
ушћа у Дрину и даље, преко Дрине, у Босну. Са Малим Зворником и Сакаром
Сокољани су комуницирали преко планине Јагодње и Кошутње стопе.
Пијаца је соколска слаба, јер на њој ништа нема да се пазари. Сокољани, који су у
извесне пазарне дане узимали по неколико ока хране, у кошевима својим их немају, јако
жељно изгледају, кад ће Србин с натовареним коњем доћи, али овога нема. Да су с
овим зло урадили сами по себе, они то неће да признају, него то приписују српској
власти као да је она забранила људима ићи у Соко, иа веле да ће код својих власти
молити да се народу дозволи да долази. Народу није забрањено ићи у Соко, него се сам
видећи турске поступке оставио жеље с Турцима имати пазара, јер ако однесе на
продају 50 ока жита у Соколу буде 35, а ако у Соколу купи 10 ока соли код куће му
нема више од 5-6 ока. По овоме власт српска нема настављења да батину узме иа њом
Турцима за љубав да гони свој народ да иде да се даје оштећивати и да главу своју носи
у торби.
У свом атару Сокољани нису имали нигде ни плота, ни ограде, ни потеса. Њихове
зиратне земље су остављане као и све друге сеоске јалије и утрине, па чим смотре да
марвинче Србина уђе у њиву, одмах га хватају и затварају у обор. Газда стоке мора
одмах платити потру, па онда оборију, од главе грош за сваки дан.
Турци су чинили зла околним хришћанским селима. Њихово је било Подгорје. Дође
њихов добошар, лупа и објави Србима да се нико шалом није шалио да пусти стоку у
њихов атар. Једног дана била је велика магла. Срби помисле да Турци тога дана неће
излазити тако далеко од Сокола. те пусте говеда у Подгорје. Турци изненада бану
наоружани и зајме сву стоку у Соко, где су је држали неколико дана, док није скупљена
и плаћена велика глоба. За то време жене су ишле чак у Соко да помузу краве.
Атар села Петрца обухватао је велики простор јер се протезао на целу источну
половину Соколских планина. Пружао се од Баставског кика до Рајичевца, па преко
Петрине стене5 надилазио село Царину и Соко. Само турско село било је лоцирано са
десне стране извора Рајичевца. После исељења муслимана 1862. године држава је
продала имања овог села селима Шљивови и Гуњацима. Шљивова је купила леву
страну Рајичевца а на западу граница је ишла низ Криву реку. Гуњаци су купили десну
страну Рајичевца и закосе по Петриној стени и при изворишту Криве реке.
Село Козли било је лоцирано на изворишту реке Козлице и спуштало се преко Калкана
до под сам Соко. Село су купили мештани села Горње Љубовиђе.
Село Алуге било је на данашњем месту, под Момићем, на путу за Доњу Љубовиђу.
Имовина овога села продата је житељима села Доње Љубовиђе и Грачанице.
Село Закућани било је распоређено под Крстом, јужно од цркве у селу Доњој
Љубовиђи. Овом селу припала је имовина Закућана.
Лазе6 су биле испод Сокола и на данашњем месту. Имовина села продата је селу
Шљивови, чији су заселак до скора биле.
Село Мала било је између Закућана и Алуга, непосредно испод Осоја. Имовина овог
села продата је Доњој Љубовиђи а један мањи део Грачаници.
Постење је било у атару данашњег Доњег Постења, док је преко Руднице било село
Пећи. На Рудници, на излазу из Склопова, биле су три муслиманске мале: Муктијићи,
Ибрићи и Рамићи. Ова села откупили су сељаци из Постења.
Напомене:
1, Године 1862. у Соколу је био мудир Азис-бег, Стамболија, који није знао ни речи
српски и коме су се ругали сами Сокољани као "Туркешањи". Пре њега, мудир је био
Сулејман-ефендија.
2. Чланови меџлиса били су 1862. године, поред мудира и кадије, још неки Тањић,
Хаџи-Алија и Хаса Мешанагић.
5. Ф. Каниц каже даје наједном вису стара тврђава Петрач, звана Петрина стена, одакле
су Срби гађали Соко. Ово је нетачно јер је утврђење Петрина стена знатно старије од
доба устанка. Растојање и висинска разлика нису дозвољавали ондашњој артиљерији
домет и бомбардовање.
Досељеницима је нарочито тешко падало плаћање пореза и других намета, којих нису
били ослобођени. Пре сеобе обећавана им је новчана накнада од два гроша по глави,
дневно, на име издржавања, што нису никад остварили. Дописник "Србског дневника",
28. априла 1863, јавља из Босне:
... Очекују да ће у који дан доћи у Зворник сарајевски везир, да ће он одредити место,
где ће се населити Турци Ужички и Соколски. Ови су Турци сазнали да их влада оће
населити у Лијевно и по неким местима близу црногорске границе. Они изјављују да ће
ире са женама и децом поскакати у Дрину, него ићи тамо, али би најрађе ако их Срби
приме да се опет поврате у Соко и Ужице, да не трпе зулум Турака и Бошњака.
Почетком јуна 1863, босански везир Осман Шериф-паша одредио је за исељенике места
где ће се населити: у Бијељинској нахији - Брезово Поље (наспрам Рачиноваца у
Аустрији, тј. Славонији), Орашје или Доња Азизија у Градачкој нахији, Горња Азизија
или Босански Шамац и Козлук у Зворничкој нахији.
Паша је наредио хришћанском становништву, Србима и Хрватима, да се морају
иселити из својих кућа и имања, све под паролом: "Кад ви отерасте мухамеданце, ми
ћемо вас, хришћане". Турским властима једино су се одупрли Орашјани који су раније
уз свога проту, 1858. године, дигли оружје да бране своја огњишта. Турска влада
послала је на њих пет стотина низама, погазила жита и срушила куће.
Хришћанска раја морала је ићи у кулук, сећи дрва за печење цигле, сећи кровну грађу,
подсеке и венчанице. Морали су правити и на сунцу сушити ћерпич. Радове на
изградњи кућа, улица и сл. надгледали су геометри. Осим кућа, подизали су и чардаке
дуж граница на Сави и Дрини. Турска власт је сваком посленику прописала новчану
накнаду од два гроша дневно, али се она никад није исплаћивала. Стамбени објекти
завршени су почетком лета и додељени мухаџирима.
Највише соколских мухаџира било је насељено у касаби Козлук. Према једном списку,
овде је био досељено 141 домаћинство, са 373 мушка члана, од којих је било шеснаест
циганских домаћинстава са тринаест мушких чланова.
У Брезово Поље насељен је тридесет један дом са седамдесет шест мушких мухаџира.
Од тих досељених породица данас се налазе ове: Ахметовићи, Дервишевићи,
Дураковићи, Фазлићи, Хусићи, Хуремовићи, Хоџићи, Хаџиибрахимовићи,
Ибишбеговићи, Мешановићи и Сакићи.
У Горњу Азизију (Босански Шамац) било је досељено тридесет два дома са шездесет
девет мушких чланова. Насељене су биле ове фамилије: Бегићи, Ибрахимовићи,
Сулејмановићи и Табаковићи.
У Доњу Азизију (Орашје) досељена је само једна кућа, Ишића, са четири мушка члана.
Кадилук Доња 8 38 19
Тузла
1 3 2
Кадилук Горња
Тузла 39 161 63
Кадилук 27 130 27
Зворнички
1 3 3
Кадилук
Градачки 199 711 508
Кадилук 2 9 6
Грачанички
277 1055 1627
Кадилук
Сребренички
Кадилук
Бирчански
Укупно:
По другом списку била је исељена 351 кућа, са 1357 одраслих и 266 деце. У трећем
списку број исељених кућа износи четири стотине.
Главни документ продаје била је тапија, писана на српском и турском језику. Тапија је
била пуноважна потписом одговарајуће српске администрације - примиритељног суда
општине којој земља припада, затим овером среског и окружног суда. Са турске стране
сваку тапију потписивао је тузлански кадија већил.
У тапијама су била тачно наведена имена продавца и купца, затим граничара - оних
који су се граничили са продатим имањем. Сви ови актери морали су својим потписом
да потврде да је дотично имање слободно и да не полажу никакво право на њега. Опис
имања садржавао је топографске репере, са месним називима и географским странама
света.
Ранији власници земље Горице били су: Суља Исић, Муја и Алил Барјактаревић, Меја и
Муја Исић, Рама Османовић, Јусуф са Лаза, Усо Ибишевић, такође из Лаза, Дергић и
други. Граничари земље, зв. Горица били су: Марјан Дивљаковић, Станко Николић,
Никола Панић, Димитрије Степановић, Симо Ивановић, Бранковић, Марко
Манојловић, Маринко Јаковљевић, Милисав Марковић, Ранко Ненадовић, Миле
Ненадовић и Живко Кнежевић.
Напомене:
Основа града формирана је по облику стене на којој је град подигнут. Град је имао два
потпуно одвојена дела. На вишој стени налазио се главни део тврђаве, а испод њега
формиран је други део утврде, дуже, јако издужене основе. Између ова два дела
улазило се у град.
Део утврде на вишој стени прилагођен је терену, обезбеђен са свих страна и делује као
самостално утврђење. Тоје и најстарији део тврђаве, који је, највероватније, настао у
средњем веку. На вишем делу овог утврђења, на источној страни, види се основа куле,
неправилног облика. Кула је зидом (северним) спојена са највишом тачком града -
округлом донжон кулом, која је од ње удаљена око двадесет метара у правцу
северозапада. Са овога дела силази се поред јужног зида подигнутог над самом
провалијом (овај пролаз је широк око један метар) на нижу терасу која се, попут језика,
пружа у правцу запада. Између јужног зида и донжон куле виде се правоугаони
темељи, које неки истраживачи тумаче као остатке градске цистерне. Међутим, на
плановима тврђаве из 1789. године, што потврђују и старији мештани, овде је била
барутана, или место за чување џебане. Ова просторија је сада испуњена одроњеним
каменом. Сачувани су делови свода, док улаз у ову просторију није видљив.
Цела јужна страна утврде подзидана је у висини од 35 до 40 метара. Подзида је
видљива и са северне стране, испод донжон куле.
Данас, на месту улаза у кулу избија извор који народ назива "Ђерам", сматрајући да је
ту неки бунар. Пре се може претпоставити да је ту била чесма која и данас ради, а воду
добија кроз некадашњи соколски водовод.
У самој стени на којој је град, испод источне куле, налази се тераса усечена у стену и
утврђена зидом. Са прилазне стране остављена су полукружно завршена врата. Намена
ове просторије није утврђена. Народ овај део утврђења
назива "Пчелињак".
Зид којим је опасано подграђе био је висок преко три метра, дебео око једног метра, са
усеченим пушкарницама, међусобно удаљеним по два метра. Пушкарнице су урезане у
два нивоа. Горњи ниво прављен је за стрелце у стојећем положају, а доњи за клечећи
положај. Зид је озидан добро обрађеним каменом заливеним кречним малтером.
У Соко се долазило и излазило са три пута. Они су грађени само за пешаке и коњанике
и делимично су били калдрмисани. Калдрма је очувана и на многим местима и данас
видљива.
Главни соколски пут водио је уз реку Грачаницу и даље Соколском реком, испод
Сокола, Гробничке стене до у сам град. Код Шипова одвајао се крак пута који је водио
у долину реке Љубовиђе и пролазио између Сенокоса и Козловца и даље силазио у
Крмачки поток. До пре неку годину, овде су били видљиви трагови калдрме, ширине до
једног и по метра. По доласку у долину Љубовиђе, могло се ићи даље, на север, преко
Ђурима на Ораховачки Петљик, па испод Павитине и Бобије на торнички Велики
Приседо, где се пут рачвао. Један крак се одвајао, ишао преко Бошковца и низ Трибућу
и Кошљански град спуштао се у Горњу Трешњицу, па продужавао за Бачевце, Рогачицу
и Ужице. Други крак рачвања код Великог Приседла ишао је на Разбојиште, па испод
Јабланика и Дебелог брда, или према Дрини (Пашина раван, Рогачица), или према
Ваљеву.
Други пут полазио је из Сокола уз Мали Рожањ и даље до врха Рожња, а затим
продужавао до Петрине стене, где се рачвао у два крака. Једним је ишао пут на извор
Рајичевац и даље до села Гуњака и Царине и даље, према Ваљеву или Шапцу (преко
Врбића, Бастава, Беле Цркве или Завлаке). Други крак водио је до Петрине стене у
Шљивову и продужавао за Крупањ низ Криву реку, односно Богоштицу.
Крак пута одвојен код Петрине стене спуштао се преко Виса, Врбачког брда на Пуљезе,
до у Царину, сада Пецку. Одавде је пут продужавао на Мрчаницу, Богданиће, до
Јаловика у селу Лопатњу. Одавде је пролазио испод Карауле (Виса) у правцу истока,
низ Ограду, западну страну Мазе, силазио у реку, па се пео до Летишта и на Дебели
цер, одакле је силазио у село Врагочаницу. Преко овога села био је најкраћи пут који је
спајао дринску и колубарску долину.
Пут је ишао наниже све до реке Обнице, а затим пратио њен ток све до села Причевића,
одакле је ишао преко Брда у Буковицу и даље, за Ваљево.
Тврђава и подграђе Соко снабдевани су водом каптираном из два извора. Главни извор
био је Јеринина вода, између Петковог виса и Рожња, у једној вртачи на висини од 870
м. Други извор био је Студенац5 на Рожњу. Њихова вода довођена је керамичким
цевима до Сокола. Цеви су биле разних дужина, од 40 до 80 цм, пречника 10 цм.
Полагане су на дубину од једног метра, да би се спречило смрзавање воде зими, а лети
да би била хладнија.
Сви споменици рађени су од меког, зеленог камена, донетог из Каракаја код Зворника.
Овај камен лако се обрађује секиром. Доминира тип споменика са турбаном. Гробови
су имали опсеге рађене од истог камена, а њихове греде спајане су на угловима
гвозденим ексерима - мортецима. Приликом земљаних радова, мештани су наилазили
на гробове и скелете сахрањених Сокољана.
У подграђу Сокола било је неколико јавних зграда и две џамије. Једна је била дрвена и
налазила се уз саму тврђаву. У њу је улазио Енглез Пејтон. Био је намеран да се попне
на њено минаре, не би ли видео унутрашњост утврде али му имам и мутеселим то нису
дозволили. Друга, звана Доња џамија, била је близу главних врата вароши. Пред њом су
биле три липе. Џамија и њено минаре носили су (1860. год.) отворене ране од
топовских кугли аустријских топова 1789. године. Како је забележио Ф. Каниц,
Сокољани ни после седамдесет година нису нашли времена да их поправе.
Од јавних зграда, биле су зграде конака, где је обитавао соколски мудир. Конак је имао
мању свечану одају за пријем. У конак се пело дотрајалим дрвеним степеницама. Осим
конака, постојала је и зграда меџлиса и хана. У хан се такође улазило дрвеним
степеницама. Главна одаја хана била је у миндерлуцима.
Напомене:
3. То је била дуга, главна улица, која се пружала у правцу исток-запад. Водила је готово
у правој линији на главни улаз у тврђаву. Пејтон каже за ову улицу "да је натрула,
дотрајала, дрвена чаршија".
4. Анонимни писац, Рус, прошао је те, 1670. године, овим крајем, на путу од Сарајева
до Београда. На њему су били следећи конаци: Мокра, Мачковина (Мачковац), Почепје
(Поджепље), Равна (Подравно), Сребреница. Даље каже да од Сребренице до Дрине
има пола дана хода. На деоници пута од Дрине до Београда забележио је ова
коначишта: Брила (?), Сарина (Царина) или Јени-хан и село Ваљево, затим следи неко
село у Колубари, село Жарково, село Репиште (Топчидер) и Београд.
Народно предање овога краја, везано за градњу Сокола, односи се још и на "Проклету
Јерину", жену српског деспота Ђурђа Бранковића. О томе како је Соко допао у турске
руке, народ прича:
За Јерину је везано и име главног извора Вода, врела које извире између Петковог виса
и Рожња, који су Сокољани каптирали и користили за градски водовод, а народ Јерини
приписује и градњу утврђења Петрина стена или Петрц. О томе се прича:
На путу за Рожањ, а више села Шљивове, налази се једноставна огромна стена и неке
рушевине, за које се прича да га је подигла Јерина, Много је утрошила новца и надница,
али никад темеља да ухвате и скоро беше напустила жељу за даљи рад кад се деси
случај да јој дође нека даља рођака у госте, са малим дететом, одојчетом. Јерина усни
сан по коме, да би се град подигао, треба да неимар у темељ градски узида гошћино
дете. Шта снила, то и испунила. наредила је да се дете ноћу изнесе из материна
скута (кљета) и преда неимару. Гошћу известе да мора ићи одмах јер је Јерина на њу
љута, али да дете мора предати неимару. Ојађена мајка није смела ништа питати за
своју кћеркицу, отишла је неутешна своме дому. Но, и поред овога недела, град се није
могао подићи и мисао о даљем раду је напуштена а гомила камења остала је као
сведок Јерининог безакоња и насиља. Узидана девојчица звала се Петра и по њеном
имену стена је прозвана Петрина стена.
- Кад је Немац тукао Соко (1789), онда једну ноћ види немачки тобџија сен од човека,
који је стајао једном ногом на Калкану а другом на Соколу. Сабљу је држао усправно и
врх сабље губио му се у облацима а корице дохватале до воде у Застењском потоку.
Овај цин рекне тобџији да не пуца на Соко јер ће погинути. Сутрадан, јави то тобџија
џенералу и каже да више не сме пуцати на Соко. Џенерал му заповеди да одмах пуца, а
кад овај то одбије, нареди да га обесе а он сам опали топ. Но, тек што је он свој топ
опалио, груне соколски топ те џенерала на двоје пресече.
За предани рад на чувању Сокола, свецу су сваког месеца остављали код ћивота у
џамији пар јеменлија, које је он носио и исцепао. Међутим у последње две године пред
сеобу, какве су јеменлије остављали, такве би касније налазили. То су тумачили
одсуством свеца, који их је напустио.
Вук Караџић забележио је народну песму "Раде од Сокола и Ашин-бег". У овој песми
се говори о хајдуку Раду, који је дошао на зимовање код свог пријатеља Ашин-бега. На
наговор кадуне, Ашин-бег убије пријатеља и узме му новац и ствари. Како се Раде у
пролеће није појавио, његови побратими, Сава од Посавља и Павле од Срема, крену да
потраже Рада у Соколу. Кад их је угледао, Ашин-бег нагне бежати, али га побратими
стигну и натерају да каже шта је било. Ашин-бег исприча да је Раде умро на Савиндан,
да га је он пристојно укопао а новац потрошио делећи кљастом и слепом, за душу.
Пријатеље овај одговор није задовољио и они затраже да им преда Радову доламу и два
мача. Почну тући канџијом кадуну и она им изнесе Радову крваву доламу. Побратими
посекоше Ашин-бега, похараше му дворе и тако осветише Богом побратима.
У овом крају колала је прича о хајдуку Ђурици Солдату. По причању, Ђурица је рођен
у Херцеговини. Као момак пребегао је у Србију, ступио у српски фрајкор а касније се
борио у Италији и ту се упознао са Карађорђем. Кад је Карађорђе подигао устанак,
Ђурица му се придружио и учествовао у свим бојевима током устанка. После слома,
1813, није побегао из Србије већ је скупио неколико момака и почео хајдуковати по
Рађевини и око Сокола. Главно склониште било му је у великој шуми у селу Баставу.
Кроз ову шуму пролазио је пут из Сокола за Шабац. Прича даље казује да је овај пут
био шест година затворен за Турке и да су морали ићи заобилазним путевима, преко
Крупња и Љубовије. Једном приликом чује Ђурица да се Али-ага из Сокола спрема са
двадесетак Турака да купи харач по Соколској нахији и похита да га пресретне. У
једном теснацу, два сата удаљеном од Сокола, сусретну Турке, све их побију а благо,
коње и опрему узму. Затим Турке исеку на комаде и затрпају их у стење и кладе. Турци
Сокољани су жалили за Али-агом и неколико пута покушали да га освете али у томе
нису успели. Прича даље каже да је Ђурица у неком боју био рањен у прса, од чега је
убрзо умро. Сахрањен је, наводно, код цркве у селу Миличиници. Потомци Ђурице
Солдата прозову се Солдатовићи а по мајчином имену, Кека - Кекићи.
Прошле су године, а 1950. неки ловац изгуби кера у пећини. Кад је овај сишао, нађе код
кера панцир кошуљу и оружје. Панцир је дуго био у својини попа Жике, пароха
крупањског. Шта је са панциром даље било не зна се, као ни то да ли се радило о
панциру соколског паше1.
Предања су везана и за неке рађевске породице. Тако је тобџија у крупањском шанцу
био неки Тома, а буљугбаша Јован Крсмановић са сином Средојем. Од њега су
данашњи Средојевићи у Брштици
За војводу Максима Крстића има прича - како је соколски диздар изашао из града да би
га погубио. Поставио му је заседу али је Максим примети и нагне бежати. За њим се
натури диздар на бедевији. Максим наиђе на неку рупу и прескочи је, а диздарева
бедевија се на ову рупу саплете, падне и под собом сломи врат диздару.
Прича се да су се попа Вићана из Ликодре Турци бојали као живе ватре јер је био
велики јунак. Сокољани су настојали да га изненаде. У једном сукобу са агом, Вићан
буде рањен у ногу, улети у кућу а попадија, кад га виде крвавог, падне и одмах издахне.
Другом приликом, искористе Сокољани згоду кад поп није био код куће. Похарају га а
кућу му запале. Ишао је, веле, да се жали чак у Цариград. Успут је митио Турке
вуненим чарапама које је понео собом. Кад је потрошио чарапе, "дао је Турцима пепео
у очи". О његовом даљем животу предање не говори више ништа.
Око Сокола, у српским селима, певала се песма о љубави лепе Најле и Павла. Ову
песму забележио је М. Милићевић, приликом своје друге посете Соколу, 1865. године:
Београдје баруш иод орозом Од-дан до-дан залиће га крвца. У Шаицу ши веља добра
није;
А Соко су Власи оикољели. Хоће наше куће да иоиале. Казуј сејо, казуј шшо ћу с
Најлом Ђе ћу ћеру удомиши младу. Траж ' ми зеша на шамо ше сшране. Или ћује...
Влаху иоклонииш... Сеја сеји 'вако иоручује:
Моја сејо, Хаци Алијнице Слушај мене, кајаши се нећеш Сшарија сам, више
ироиашила. И више сам шшо шша заиамшила
Свеје дужно, сееје узуђурно Вас дан иуши и све серогуши А у кеси ни асиријце нејма...
Сву ће земљу Власи иреузеши:
У народу се прича о два српска гробља која стоје у вези са Сокољанима. Ајдучко
гробље у Гуњацима смештено је на истоименом вису (454 м). Ту је било доста камених
плоча. Наводно, Сокољани су похватали неке хајдуке, ту их побили и сахранили. За
Старо гробље у Грачаници постоји слична прича - да су Сокољани побили неке Србе и
ту их сахранили. Гробље се налази на средокраћи пута од ушћа Грачанице до цркве у
селу. У гробљу има петнаест камених, усађених плоча, украшених урезаним крстовима.
Сокољани су наденули име потесу Кашице и Кашичком пољу, у селу Доњој Буковици.
Предање каже да је нека була понела ручак мужу који је радио у пољу. Овај прекине
посао и одмах се наклопи на јело, које је било вруће иако је дошло чак са Сокола.
Турчин се опече и баци кашику. По томе је и потес добио име.
Напомене:
До скора је Соколу било тешко доћи и њега су походили, сем мештана, само
заљубљеници и љубитељи старина, ловци и, нарочито, планинари. Постојеће стање
знатно се изменило личним ангажовањем нашег истакнутог духовника, културног
прегаоца, добротвора и дародавца, владике Шабачко-ваљевске епархије Г. Лаврентија.
По доласку из Западне Немачке, владика Лаврентије је саградио манастир Свети
Никола, испод Сокола, јединствен по томе што данас још нигде у српској земљи није
саграђен нови манастир1.
Најближу везу ваљевског краја са Соколом остварила је, уз велике напоре, Скупштина
општине Осечина, изградивши пут Пецка-Рожањ, изнад Сокола. Остало је само да овај
пут продужи до Сокола.
Манастир Свети Никола, заснован је испод Сокола, у
изворишту Соколске реке, на простору од дванаест
хектара. Манастирски комплекс чине црква и конак,
намењен не само монасима, већ и гостима и
намерницима. У конаку, поред десетине соба, постоји и
већа библиотека, доступна и гостима. У великој
трпезарији у зачетку је формирање и презентација
музејске поставке о Соколу. Предмети ове поставке су:
писани документи, оружје и други предмети нађени на
Соколу, као и предмети везани за живот и традицију
народа Азбуковице и Рађевине.
Изузетну вредност цркви даје иконостас, живописан руком Крстане Тасић. Цркву и
манастир походе свакоднавно многобројни посетиоци са разних страна. Многи од њих
су овде потражили божји благослов и духовни мир. Недељом и празницима црква је
пуна верника мештана а долазе и људи из других крајева. Из дана у дан повећава се
број крштених и оних који се овде венчавају.
АКЧА, ситан сребрни новац у Турској, кован од времена емира Орхана (1327 -1687); у
Европи се звала аспра. Године 1431. један млетачки дукат вредео је 35, а 1590. 120
акчи.
БАДЕНСКА ГРУПА, у археологији - рано бронзано доба. Име добила по месту Бадену
у Немачкој.
БАДУХАВА, правни термин који означава групу условних пореза, пристојби и глоба,
које су плаћали сви одрасли мушки поданици Турске.
БОЛЕРАЗ ГРУПА, у археологији; старија фаза баденске групе. Име добила по месту
Болераз у Чешкој.
БУСИЈА, заседа тајно поседнута, где се чека, обично ноћу, наилазак непријатеља.
ВАГАН, аустријски мецен или меров, врста житне мере, садржи 61,5 1 запремине.
ВЕЗИР, једна од највиших титула у Турској; сваки паша учутуглија (од три туга -репа)
звао се везир.
ВОЈВОДА, беглербег; означава управитеља хасова санџакбега у једној или више нахија
у његовом санџаку, са одређеном влашћу политичке и административне природе.
ГРОШ, општи назив за разни европски новац који је био у оптицају у Турској, а касније
у Србији.
ГРУДОБРАН, елеменат заклона или рова, намењен за заштиту од фронталне или бочне
ватре. Ради се о виду насипа од земље добијене копањем рова.
ДИБЕК, ступа
ЕРЛИЈА, грађанин.
ЕФЕНДИЈА, господин, господар. Додаје се иза личног имена одвојено или спојено
цртицом.
ЗЕЕМЕТ, в. зијамет.
ИНФАНТЕРИЈА, пешадија.
ИСПЕНЏА; лични рајински порез, који је плаћала хришћанска раја свом спахији;
испенџу су плаћали и муслимани кад држе земљу која је у дефтеру уписана на
хришћанина.
КАДИЈА судија.
КАНЏИЈА, бич.
КАРА црн.
КАРАНТИН, најстрожи вид санитарне изолације здравих особа; зграда где се врши
преглед и изолација.
КАУК, капа од дебеле вунене или памучне тканине око које је омотана чалма.
КНЕЗ, домаће звање и установа коју су Турци затекли у нашим земљама и преузели у
свој правни систем; тоје звање за локалне старешине одређеног подручја, нахије,
вароши, места или више села, насељених потпуно или претежно влашким
становништвом.
ЛАТЕН, млађе гвоздено доба. Име по месту у Швајцарској. Носиоци ове културе
Келти.
ЛУКНО, мера за житарице, износила је 8 кејла - киле а једна кила имала је 22 оке
тежине.
МАЛИ ГАИБ, приход који припада држави од оних за које се не зна да ли су живи или
мртви.
МАЛИ МЕВКУФ, приход који припада држави од оних који су нестали и који се
сматрају мртвим.
МИНАРЕ, високи, витки торањ џамије са којег мујезин позива муслимане на молитву.
НАХИЈА, највиша редовна управна јединица која има своју сталну територију, ако је
нахија била насељена искључиво власима, звала се влашка нахија.
ПАНОНИ, огранак Илира - група народа у крајевима који су по њој добили име
Панонија.
ПИЈАСТЕР, врста сребрног турског новца. Године 1810. Имао је тежину 4,65 гр. а
пречника 28 мм, чистоће 486.
ПОЉАЧИНА, порез који су плаћали сељаци своме спахији за чување усева од потрице
и друге штете коју наноси стока; од тога прихода спахија је плаћао пољара.
ПРИМИЋУР, старешина једног или више села у једној кнежини насељеној власима. У
вршењу службе уживали одређене повластице.
РЕСМИ, РЕСУМ, РЕСИМ, пристојба, такса, порез; општи назив за све феудалне
новчане порезе и дажбине.
РЕСМИ-ЧИВТ, лични порез плаћен у новцу (22 акче годишње) који је своме спахији
плаћала муслиманска раја ако је поседовала чифлук.
СПАХИЈА, војник, поседник феудалног лена - тимара, чија је обавеза била да иде у рат
на позив владара.
ТАБИ, арапски "Онај који припада", као термин означава лице које живи у заједници са
лицем које је уписано у дефтеру као носилац домаћинства и с њим живи у заједничком
домаћинству, неку врсту задруге. Већином су то биле особе у најближој родбинској
вези са носиоцем домаћинства (брат, син, отац, стриц). Уписивани су само мушки
чланови задруге.
ТАЛАМБАС, нарочита врста бубња од туча у облику чанка или дубље ћасе са
разапетом кожом, најчешће јарећом. Пешак га је носио обешеног каишем о врат а
коњаник га је вешао о ункаш.
ТЕРЏОМАН, преводилац.
ЋИВОТ, ковчег у којем се чувају мошти -кости светаца; преносно одар, катафалк.
УШУР, десетина, десети део; општи назив за све натуралне порезе од пољопривреде,
пчеларства и рударства.
ХАС, велики феудални посед који је доносио приход од најмање 100.000 акчи
годишње; хасове су поседовали султани и чланови њихових породица.
ХУСАР, коњаник.
ЧАИР, ливада.
ЏИЗЈА, ХАРАЧ, главарина коју су сваке године плаћали сви одрасли и за рад способни
немуслимани, поданици царства, ако нису од тога били ослобођени због одређених
услуга држави.
ШАНАЦ, отворено утврђење у пољу, које је имало висок профил - грудобран, ров и
банкет; употребљаван од XVII века; у XIX веку достигао пун развој али је убрзо
напуштен, због наглог развоја артиљерије.
Извори и литература
1. М. Васиљевић, Подриње у Праисторији, антици и средњем веку, Подринско-
Колубарски регион, Шабац 1983.
2. Љуба Павловић, Соколска нахија, СЕЗ, књ. XLVI, Насеља, књ. 26, БГД. 1930.
6. Бечки ратни архив, Карта "PLAN DES TURKISCHEN FORT SOKOL" 1789. сигнатура
Н III е 3339
16. Душан Пантелић, Војно-географски описи Србије пред Кочину крајину од 1783. и
1784. год. СКА Споменик LXXXII, други разред 64, Београд 1936.
17. Душан Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после пожаревачкога мира,
СКА Споменик XCVII, други разред 75, Београд 1948.
20. Археолошки споменици и налазишта у Србији, Западна Србија I, САН грађа књ. IX,
АИ књ. 2, Београд 1953.
22. Велибор Савић, Прота Матеја Ненадовић, акта и писма, Г Милановац, 1984.
23. Јован Радоњић, Споразум у Тати 1426. и Српско-Угарски односи од ХIII-ХVI века,
Глас СКА CLXXXVII, Други разред 94, Београд 1941.
24. Мр Гордана Томовић, Средњи век, монографија Азбуковице, Љубовија 1985.
25. Др Петар Трајковић, Под турском влашћу у XVII и XVIII веку, Љубовија.
33. Марија Исајловић, Ваљево и околне области у средњем веку, Ваљево 1989.
35. Милева Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића, Београд 1892.
38. Dr Ludwig von Thalloczy, Bruchstücke aus der geschishte der Nordwestlichen
balkanlander IV Zür Geschichte der Despotenfamilien Brankovic, Wissenschafliche
mitheiunngen aus Bosnien ubd der Hercegovina III Band, Wien 1895.
40. Олга Зиројевић, Турско војно уређење у Србији 1459-1683. Историјски институт
посебна издања књ. 18, Београд 1974.
41. Грађа из земунских архива за историју првог српског устанка, књига II 1809, издање
Историјског архива Београда 1961.
42. Стојан Обрадовић, Живот и прикљученија Стојана Обрадовића или самог себе опис,
година 1869, Уствари бр. 14, Шабац.
43. Т. Вукановић, Насеља у Србији у доба I српског устанка, Врањански гласник 11,
Врање 1975.
45. Глиша Елезовић, један турски докуменат о предаји градова у Србији књазу
Михаилу Обреновићу. Просветни гласник XII, од 11. новембра 1924. год. стр. 687-699.
46а. Тихомир Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији, СКА, СЕЗ књ. 37, Насеља
и порекло становништва, књ. 22, Београд 1926.
47. "Раде од Сокола" народна песма, Српске народне песме, III књига, Просвета -
Београд.
50. Мирко Митровић, Подаци о Србији у протоколима дворског ратног савета у Бечу
(1717 -1740), САНУ Споменик СХХХ, Одељење друштвених наука 6, Београд 1988.
55. Рајко Веселиновић, Војна крајина у Србији 1718-1739. године, Зборник Историјског
музеја Србије бр. 21, Београд 1984.
56. Ибни Хасан, Из прошлости Лознице и њене околине, Исламска мисао број 77 од
маја 1985. године.
58. Влад. Б. Поповић, учитељ, Соко Град, кал. Рађевац 1912. Шабац 1912.
61. Коста С. Протић, одломци из историје Београда, Годишњица Николе Чупића, књ.
IХ, Београд 1887.
66. Владислав Скарић, Попис босанских спахија из 1123/1711. године, ГЗМ ХIII, св. II -
за историју и етнографију, Сарајево 1930.
71. Коста Протић, Ратни догађаји из II српског устанка, Годишњица Николе Чупића књ.
XII.
73. Коста Протић, Ратни догађаји из I српског устанка. Годишњица Николе Чупића књ.
ХIII, Београд 1893.
77. Гедеон Ернест Матерић, Историја Српске револуције, 1804-1813, Београд 1987.
78. Лазар Арсенијевић - Баталака, Историја српског устанка, I и II део, Београд 1899.
79. Жив. Живановић, Политичка историја Србије (друга половина XIX века) књига I,
Београд 1923.
82. М. Ђорђевић, Ослободилачки рат српских устаника 1804-1806, ВИЗ, Београд 1967.
83. Живадин Михајловић (превод) Војно географски опис Србије пред Кочину кра|ину
од 1783-1784. године, Уствари број 15, Шабац.
84. Едиб Хасанагић, Овде је Србија рекла Слобода, ИМС, Београд 1982.
85. Љ. П. Љубишић, Шеста година српског устанка, (Војна студија), Београд 1910.
88. Станоје Филиповић, Подринске војводе, Годишњак Историјског архива VI, Шабац
1968.
89. Први српски устанак - Акта и писма на српском језику, књига I, 1804-1808. (у
редакцији Радослава Перовића), Београд 1977.
90. Д. Филиповић, Соко Град опет међу Србима, др Марко Поповић, Насеље из времена
Рима, Епископ Лаврентије, Најлепше место на свету, Глас Подриња, 28 Јун 1990.
94. Горан Козић, Биле су сведоци насиља над Србима, Политика, 12. март 1990.
102. Душан Пантелић, Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира,
САН, Споменик XCVI, други разред књ. 75, Београд 1948.
109. Ст. Новаковић, Хаџи Калфа или Ћатиб Челебија, турски географ XVII века,
Споменик СКА XVIII, Београд 1892.
112. Ст. Новаковић, Путничке белешке о Балканском Полуострву XVII, Београд 1897.
113. Др Драгослав Јанковић, Француска штампа о првом српском устанку, Грађа САН
књ. XIII, Историјски институт књ. 10, Београд 1959.
114. Љуб. Павловић, Колубара и Подгорина, СКА ЗЕЗ књ. 8, Насеља српских земаља
књ. IV, Београд 1907.
115. Реља Новаковић, Уз чланак "EINIGES ЬBER SERBIEN UND DIE ORDNUNG DER
DINGE DASELBST" Зборник Историјског музеја Србије, бр. 6. Београд 1969.
119. Јован Мишковић, Грађа за новију историју, Гласник српског ученог друштва књ.
XLVIII, Београд 1880.
120. Државни архив Србије, Министарство просвете Ф II Р 47/1841.
123. Д. Филиповић, Векови човека и кањона, Глас Подриња, 30. VIII 1990.
124. П. С. дописник из Лознице, Световид бр. 126 од новембра 1865, Београд год XIV.
125. Др Марија Исаиловић, Колубарски крај у старом и средњем веку и под Турцима,
Подринско-колубарски регион, Шабац 1983.
129. Др Драгутин Книевалд, Феликс Петанчић 1502 о путевима којима ваља напасти
Турке, Весник војног музеја бр. 5 свеска I Београд 1958.
132. Ђ. Мазалић, Звоник (Зворник) стари град на Дрини, II део, Гласник Земаљског
музеја XI, Сарајево 1956.
135. Catre von der Konigreich Servien, und zwar seleches durch Ihre Re. Kaiserl. Und Cathol.
Majestat Wafen nach der Bataille bey Beograd 1717 erebert und bey Pescharewitzer Frieden
1718 von der Ottomanischen Pforte abgetreten verden. O. F. Obssehelviz, Ing. Hauptmann.
Becki ratni arhiv B III e 35: B III a 229.
136. Plan oder Special carte des gantzen Sabatzer und mehresten Theil des Vaillaver Districte
sambt denen daran flosenden und ferner continuirenden Graenitzen des Koenigreiche Srvien,
seweit in Jahr 1737 dur Friedr. Welh. Henning: Lieut von Seckendorfer Regt. Razmera
1:120.000. Becki ratni arhiv B III a 232.
137. Љ. Павловић, Антопогеографија Ваљевске Тамнаве, СЕЗ књ. 18, насеља књ. VIII,
Београд 1912.
138. А. Дероко, Средњевековни градови у западној Србији, I западна Србија, Грађа књ.
IX, Археолошки институт САН, књ. 2, Београд 1953.