Praktikum

Др Сања Ђајић
ПРАКТИКУМ ЗА
МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО
– општи део –
Нови Сад, 2007.
УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ
ЦЕНТАР ЗА ИЗДАВАЧКУ ДЕЛАТНОСТ
Аутор и дело:
Др Сања Ђајић
доцент Правног факултета у Новом Саду
Практикум за међународно јавно право
– општи део –
Рецензенти:
Проф. др Родољуб Етински
Проф. др Маја Станивуковић
За издавача:
Проф. др Ђорђе Попов
Декан Правног факултета у Новом Саду
Проф. др Ранко Кеча
Управник Центра за издавачку делатност
Дизајн корица:
Мирјана Исаков
Слог:
Мирјана Исаков
Штампа:
Кримел, Будисава
Тираж:
300 примерака
Објављивање ове публикације одобрио је Савет Центра за издавачку делатност

Правног факултета у Новом саду на седници одржаној 23. 1. 2007. године
II
Предговор
Више је разлога за настанак Практикума за Међународно јавно право. Реформа

образовног система и наставних планова и програма захтева промене наставних са-
држаја и другачији приступ правном образовању, те сам се одлучила да изради ове
књиге приступим највише имајући у виду образовне потребе. Због тога књига
садржи обимну грађу прилагођену разумевању појмова и института који чине садр-
жај предмета Међународно јавно право I (општи део). Године искуства у раду са
студентима, на редовној настави и у припреми за међународна такмичења, помогле
су ми приликом избора материјала за практикум, организовања грађе и припреме
питања и задатака. Руководила сам се потребом да се наши студенти, али и шира
јавност, упознају са најзначајнијим међународним правним изворима, чије је по-
знавање саставни део доброг правничког образовања. Желела сам да материјали у
највећем делу покрију изворе и примере који се односе на наше просторе, јер су, на
срећу или на жалост, скоро сви институти међународног права тестирани током
криза и промена на нашим просторима у последње две деценије. Верујем да илу-
страцијом међународног права преко наших примера ову правну грану можемо
учинити приступачнијом нашој млађој стручној јавности, студентима. Један од ци-
љева практикума јесте да студенти уче међународно право на примерима и разми-
шљањем о стварним и хипотетичким проблемима и да се упознају са изворима у
њиховом оригиналу.
Практикум које је пред вама настао је захваљујући помоћи и подршци многих, ко-
јима бих овом приликом желела да се захвалим. Захваљујем се Катедри за међуна-
родно право Правног факултета у Новом Саду на сталној подршци и разумевању
приликом израде ове књиге, а нарочито њеним члановима који су били рецензенти,
проф. др Родољубу Етинском и проф. др Маји Станивуковић. Посебну захвалност
дугујем Бошку Каћанском, студенту Правног факултета у Новом Саду, на изузетној
помоћи у истраживању, превођењу и коментарисању одабраних материјала и пи-
тања и Бојану Тубићу, асистенту на предмету Међународно јавно право. Овом при-
ликом захваљујем се и свим студентима који су ме, нарочито током припрема за
такмичења и других облика интерактивне наставе, својим питањима навели да о
многим проблемима међународног права размишљам поново и другачије. Значајан
део материјала не би се овде нашао да се њихови аутори и издавачи нису сложили
да они буду објављени у практикуму, те се и њима овом приликом посебно
захваљујем. Списак аутора и издавача који су дали посебну сагласност да делови
њихових радова буду објављени у овом практикуму, налази се у уводном делу. И, на
крају, велику заслугу у креирању нове структуре и нових садржаја за предмет
III
Међународно јавно право на нашем факултету припада и London School of Economics
(Centre for the Study of Global Governance; Law Department), њиховим наставницима и
сарадницима са којима сам имала привилегију да блиско сарађујем, захваљујући
програму Faculty Development in South East Europe Programme.
Рад на практикуму је, уз мање паузе, трајао неколико година. Надам се да ће се ова
књига читати са уживањем и да ће њени читаоци поделити своје утиске и критике
са аутором.
Сања Ђајић
У Новом Саду, септембра 2007.
IV
Acknowledgments
Excerpts from the following books, articles, and comments appear with the kind per-
mission of the copyright holders.
Saglasnost autora i izdavača
Zahvaljujući izričito datoj saglasnosti autora i izdavača, u ovom praktikumu objavljeni
su prevedeni delovi sledećih knjiga, članaka i komentara.
Allot, P., Eunomia: New Order for a New World (1990). Copyright © 1990 by Oxford
Univeristy Press.
Allot, P., True Function of Law in International Community, 5 Indiana Journal of Glo-
bal Legal Studies 391 (1998). Copyright © 1998 by Indiana University Press.
Angie, A., Finding the Peripheries: Sovereignty and Colonialism in Nineteenth-Century
International Law, 40 Harvard International law Journal 1 (1999). Copyright ©
1999 by The President and Fellows of Harvard College and the Harvard Interna-
tional Law Journal.
Bermejo Garcia, R., Espagne/Spain in Eisemann, P. M. (ed.), The Integration of Inter-
national European Community Law into National Legal Order (1996). Copyright ©
1996 by Kluwer Law International. Reprinted with the permission of the publi-
sher.
Brierly, J. L., The Law of Nations (1928). Copyright © 1963 by Oxford University Press.
Brownlie, I., Principles of Public International Law (6th. ed. 2003). Copyright © 2003
by Oxford Univeristy Press.
Cassese, A., International Law (2001). Copyright © 2001 by Oxford Univeristy Press.
Charlesworth, H., Chinkin, C., Wright, S., Feminist Approaches to International Law,
85 American Journal of International Law 613 (1991). Copyright © 1991 by the
American Society of International Law.
Charlesworth, Hilary and Chinkin, Christine, The Boundaries of International Law: a
Feminist Analysis (2000). Copyright © 2000 by Manchester University Press.
Charney, J., Universal International Law, 87 American Journal of International Law
529 (1993). Copyright © 1993 by the American Society of International Law.
V
Crawford, James, „Democracy and the Body of International Law” in Fox, Gregory H.,
Roth, Brad R. (eds.), Democratic Governance and International Law (2000). Copy-
right © 2000 by Cambridge University Press, translated with permission.
D’Amato, Anthony, Is International Law Really ‘Law’?, 79 Northwestern University
Law Review 1293 (1985). Copyright © 1985 by Northwestern University School of
Law, Northwestern University Law Review. Reprinted by special permission of
Northwestern University School of Law.
Decaux, E. et al, France in Eisemann, P. M. (ed.), The Integration of International
European Community Law into National Legal Order (1996). Copyright © 1996 by
Kluwer Law International. Reprinted with the permission of the publisher.
Dimitrijević, V. et al., Osnovi međunarodnog javnog prava (2005). Objavljeno uz saglas-
nost autora.
Dixon, M., McCorquodale, R., Cases & Materials on International Law (4th. ed. 2003).
Copyright © 2003 by Oxford Univeristy Press.
Djajić, S., Međunarodni i nacionalni sudovi: od sukoba do saradnje (2004). Objavljeno
uz saglasnost autora.
Djajić, S., Pravo na život: pitanja i odgovori međunarodnog prava, Zbornik radova Prav-
nog fakulteta u Novom Sadu, br. 2/2004, tom II. Objavljeno uz saglasnost autora.
Djajić, S., Teorije o odnosu međunarodnog i unutrašnjeg prava, Godišnjak Udruženja
za međunarodno pravo Srbije i Crne Gore, br. 1/2004. Objavljeno uz saglasnost
autora.
Djordjević, S., Običaj kao izvor međunarodnog prava, Anali Pravnog fakulteta u Beo-
gradu, br. 6/1995. Objavljeno uz saglasnost autora.
Douzinas, Costas, The End of Human Rights: Critical Legal Thought at the Turn of the
Century (2000). Copyright © 2000 by Hart Publishing.
Eisemann, P. M. (ed.), The Integration of International European Community Law into
National Legal Order (1996). Copyright © 1996 by Kluwer Law International. Re-
printed with the permission of the publisher.
Franck, Thomas M., Legitimacy in the International System, 82 American Journal of
International Law 795 (1988). Copyright © 1988 by the American Society of Inter-
national Law.
Friedmann, Wolfgang Gaston, The Changing Structure of International Law (1964).
Copyright © 1964 by Columbia University Press. Reprinted with permission of the
publisher.
Frowein, J. A. et al, Allemagne/Germany in Eisemann, P. M. (ed.), The Integration of
International European Community Law into National Legal Order (1996).
VI
Copyright © 1996 by Kluwer Law International. Reprinted with the permission of
the publisher.
Frowein, J. A., International Law in Municipal Courts, American Society of Internatio-
nal Law Proceedings 290 (1997). Copyright © 1997 by The American Society of
International Law.
Hannum, H., The Status of the Universal Declaration of Human Rights in National and
International Law, 25 Georgia Journal of International & Comparative Law 287
(1995-1996). The article first appeared in Volume 25, Issue 2 of the Georgia
Journal of International & Comparative Law, and is reprinted by permission. Copy-
right © 1995-1996 by Georgia Journal of International & Comparative Law.
Harris, D. J., Cases and materials on International Public Law (5th. ed. 1998). Copy-
right © 1998 by Sweet & Maxwell.
Hart, H. L. A., The Concept of Law (1961). Copyright © 1970 by Oxford Univeristy
Press.
Henkin, Louis, How Nations Behave: Law and Foreign Policy (1979). Copyright © 1979
by Columbia University Press. Reprinted with permission of the publisher.
Hicky, J. E., The Source of International Legal Personality in the 21st Century, 2 Hof-
stra Law and Policy Symposium 1 (1997). Copyright © J. E. Hicky and Hofstra Law
and Policy Symposium.
Kennedy, J.F., Profiles in Courage (1964). Copyright © 1964 by Harper & Collins.
Klabbers, Jan, An Introduction to International Institutional Law (2002). Copyright ©
2002 by Cambridge University Press, translated with permission.
Koskenniemi, M., The Future of Statehood, 32 Harvard Journal of International Law
397 (1991). Copyright © 1991 by The President and Fellows of Harvard College
and the Harvard International Law Journal.
Koskenniemi, Martti, From Apology to Utopia (2006). Copyright © 2006 by Cambridge
University Press, translated with permission.
Kovačević, Ž., Međunarodno pregovaranje (2004), Beograd: Filip Višnjić. Objavljeno uz
saglasnost izdavača.
Kreća, M. Osnovi Prestanka dejstva ugovora u međunarodnom pravu (1982), Beograd:
Savremena administracija. Objavljeno uz saglasnost izdavača.
McDougal, M., Lasswell, H., The Identification and Appraisal of Diverse Systems of
Public Order, 53 American Journal of International Law 6 (1959). Copyright ©
1959 by the American Society of International Law.
VII
Menon, P. R., The Legal Personality of International Organizations, 4 Sri Lanka Jour-
nal of International Law 79 (1992). Copyright © 1992 by Sri Lanka Journal of
International Law.
Morgenthau, H. J., Positivism, Functionalism, and International law, 34 American
Journal of International Law 260 (1940). Copyright © 1940 by the American
Society of International Law.
Müllerson, R., Sources of International Law: New Tendencies in Soviet Thinking, 83
American Journal of International Law 494 (1989). Copyright © 1989 by the
American Society of International Law.
Purvis, N., Critical Legal Studies in Public International Law, 32 Harvard International
Law Journal 81 (1990). Copyright © 1990 by the President and Fellows of Harvard
College and the Harvard International Law Journal.
Račić, O., Dimitrijević, V., Međunarodne organizacije (4. izdanje 1988). Beograd: Sa-
vremena administracija. Objavljeno uz saglasnost izdavača.
Račić, O., Odnos između međunarodnog i unutrašnjeg prava, Međunarodni problemi,
br. 3-4/1999. Objavljeno uz saglasnost časopisa.
Seidl-Hohenveldern, I., Transformation or Adoption of International Law into Munici-
pal Law, 12 International and Comparative Law Quarterly 88 (1963). Copyright ©
1963 by Oxford University Press.
Shaw, Malcolm N., International Law, 4th ed. (1997). Copyright © 1997 by Cambridge
University Press, translated with permission.
Simma, Bruno & Paulus, Andreas L., The International Community: Facing the Chal-
lenge of Globalization, 9 European Journal of International Law 266 (1998). Copy-
right © 1998 by Oxford University Press.
Simpson, Gerry, Two Liberalisms, 12 European Journal of International Law 537
(2001). Copyright © 2001 by Oxford University Press.
Snyder, F. E., Sathirathai, S., Third World Attitudes Toward International Law (1987).
Copyright © 1987 by Koninklijke Brill NV.
Stanivuković, M., Polje primene Konvencije UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji
robe u dosadašnjoj sudsoj i arbitražnoj praksi, Pravo i privreda, br. 5-8/2000.
Objavljeno uz saglasnost autora.
Stanivuković, M., Živković, M., Međunarodno privatno pravo (II izdanje 2006),
Beograd: Službeni glasnik. Objavljeno uz saglasnost autora.
Stein, E., International Law in Internal Law: Toward Internationalization of Central-
Eastern European Constitutions, 88 American Journal of International Law 427
(1994). Copyright © 1994 by the American Society of International Law.
VIII
Tesón, Fernando R., The Kantian Theory of International Law, 92 Columbia Law Re-
view 53 (1992). Copyright © 1992 by Fernando R. Tesón.
Vázquez, C. M., The Four Doctrines of Self-Executing Treaties, 89 American Journal of
International Law 695 (1995). Copyright © 1995 by the American Society of Inter-
national Law.
Verhoeven, J., Belgique/Belgium in Eisemann, P. M. (ed.), The Integration of Inter-
national European Community Law into National Legal Order (1996). Copyright ©
1996 by Kluwer Law International. Reprinted with the permission of the
publisher.
Yasuaki, Onuma, International Law in and with International Politics: The Functions
of International Law in International Society, 14 European Journal of Inter-
national Law 105 (2003). Copyright © 2003 by Oxford University Press.
Hereby the author wishes to express her gratitude to the copyright holders for their
kind permission to publish these excerpts in the Casebook as well as for their coope-
ration and support.
Ovom prilikom se autor praktikuma zahvaljuje izdavačima i autorima na saradnji i

datoj saglasnosti.
IX
Увод
Практикум за Међународно јавно право – општи део покрива шест тематских цели-
на које су обрађене у следећим поглављима: (1) Појам и правна природа међуна-
родног права; (2) Извори међународног права; (3) Однос међународног и унутраш-
њег права; (4) Међународноправни субјективитет; (5) Одговорност у међународном
праву и (6) Решавање спорова у међународном праву. Обрађене тематске целине
одговарају у потпуности програму предмета Међународно јавно право I, као оба-
везног предмета друге године основних академских студија на Правном факултету
Универзитета у Новом Саду.
Поглавља су подељена на одељке којих, у зависности од поглавља, има од три до
шест. Подела на одељке учињена је по темама. Систематика унутар одељака је
једнообразна: након кратког Увода следе Извори, који обухватају примарне и се-
кундарне изворе, потом Питања и задаци и Кратак преглед литературе. У поједи-
ним одељцима садржане су и индивидуалне или групне Вежбе, које могу бити пи-
смене или усмене. На крају, следе Теме за разговор и Теме за семинарске радове.
После сваког одељка следи списак Литературе.
Грађа је обимна, али нам није намера да се сви извори користе током једног семе-
стра, односно једног образовног циклуса. Предавач се може определити тек за по-
једине одељке унутар једног поглавља, односно за поједине изворе, питања и вежбе
који покривају одређену тему у одабраном одељку. Практикум је структурисан тако
да омогућава креирање наставног садржаја за одређени образовни циклус према
потребама предавача и публике. Како је већ и речено, циљ практикума јесте да се
његови корисници упознају са целокупним текстом најзначајних извора и да крити-
чки размишљајући о њима и решавајући постављене проблеме и задатке, само-
стално или заједно са другим студентима, стекну и провере своје знање из међуна-
родног права.
XI
Легенда
Увод
Извори
Питања и задаци
Кратак преглед литературе
Теме за разговор
Теме за семинарске радове
Индивидуална презентација
Вежба у групи
Писмена вежба
Симулација суђења
Припрема за наставу
Литература
XII
I Поглавље
ПОЈАМ И ПРАВНА ПРИРОДА
МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Одељак 1 – Теорије о међународном праву
Увод
Разумевање међународног права као посебне гране права условљено је познавањем
његових теоријских поставки. Теоријски основ објашњава природу, функције и ра-
злоге промена међународног права. Класичне теорије о правној природи међуна-
родног права се могу поделити на природноправне и позитивистичке. Постоји и низ
нових теорија о међународном праву као што су неокантовска школа, критичка
правна теорија, постмодерна, феминистичка правна школа, нове либералне тео-
рије, Њу Хејвн правна школа, идеалистичка правна теорија и друге.
Промене у савременом међународном праву нашле су израз и у новим теоријским
правцима. Разумевање савремених међународних односа и промена које су се де-
силе може у великој мери бити олакшано аргументацијом коју нуде савремени тео-
ретичари међународног права, нарочито они који заступају нове теоријске присту-
пе. Време настанка одређеног теоријског правца се, по правилу, може довести у
везу са политичким променама у савременим међународним односима. Понекад
нови теоријски правци наговесте будуће промене позитивног међународног права
или служе као оправдање за противправно понашање.
Теоријски правци које овде називамо савременим настали су крајем осамдесетих и
почетком деведесетих година 20. века. То је управо време када се окончава хладни
рат и почиње криза на подручју СФРЈ. Теоријски приступи се тако могу истражи-
вати управо у светлу промена на нашим просторима, као што се и на нашем при-
меру могу тестирати неке од њихових поставки.
Извори који следе у наредном одсеку су кратки оригинални изводи различитих
аутора који илуструју различите теоријске приступе. Остали извори су наведени у
списку шире литературе која се налази на крају овог одељка, који ће служити као
материјали за индивидуалне презентације и групну дискусију.
1
II
Извори
Одељак 1 –Теорије о међународном праву
1 „Два основна схватања у класичној теорији међународног права су: .....(1) приро-
дноправно, према којем се начела права или бар најфундаменталнија од ових
начела могу извести из природе држава-субјеката; и (2) позитивистичко, према ко-
јем је право само збир правних правила на која су државе пристале да буду оба-
везане. ..... Прва доктрина сматра да свака држава, самом чињеницом постојања,
има одређена основна, природна права. Аутори се међусобно разликују у навођењу
тих права, али се генерално наводи пет основних права, тачније право на самоодр-
жање, независност, једнакост, поштовање и саобраћај. Сасвим је јасно да доктрина
основних права је стара докрина о природним правима човека која је само пренета
на државе... Позитивистичка доктрина ..... покушава да објасни обавезујући карак-
тер правила међународног права чији основ се налази у претпоставци да су државе
пристале да буду обавезане овим правилима.” – J. Brierly, The Law of Nations
(1928), стр. 34-37, 51-52.
2 „У свету у којем постоје различите идеологије и политичке вредности, формална

дореченост међународног права је посебно вредан квалитет. На пример, није доз-
вољена унилатерална употреба силе (осим у самоодбрани) нити мешање у унутра-
шње послове држава да би се заштитили интереси било слободног тржишта, било
социјалистичких система. И ниједна држава, нити група држава, нема право да
одлучи шта представља интерес целокупне заједнице, нарочито онда када импле-
ментација такве одлуке представља кршење формалних правила међународног пра-
ва.
Управо зато веома је важно да се међународно право одреди као систем начела и
правила која се могу пронаћи у формалним изворима међународног права како их
је прихватила међународна заједница држава. Професор Тункин је потпуно у праву
када тврди да Мекдугалова теорија води ка потпуној правној несигурности у међу-
народном праву.
Потребно је зато направити разлику између нормативног приступа међународном
праву и нормативне дефиниције међународног права. Нормативни приступ (Кел-
зен је један од његових најпроминентнијих представника) значи да се изучавају са-
мо начела и правила међународног права без обзира на ванправне проблеме које не
припадају непосредном интересовању правника. Овакав приступ је веома ограни-
чавајући јер се не могу уочити трендови развоја права нити ефикасност међународ-
ног права нити како би се оно могло унапредити. Зато је нормативни приступ међу-
народном праву ограничен, једностран и недовољан. Проблеми међународног пра-
ва се морају изучавати у контексту економских, политичких, социолошких, идеоло-
шких и других фактора. Право се мора изучавати као нормативни подсистем међу-
народног система. Другим речима, нормативни приступ међународном праву се
2
Одељак 1 –Теорије о међународном праву II
мора комбиновати са другим приступима, као што су социолошки, политиколошки
и аналитички.
Са друге стране, совјетски правници дефинишу међународно право као систем на-
чела и правила. Наравно, да би био ефикасан, овај систем мора бити допуњен одго-
варајућим међународним и националним механизмима. Штавише, јасно је да ефи-
касност права зависи од светске политике, упознатости државника са међународ-
ним правом и политичке воље светског становништва, као и од низа других факто-
ра.” – R. Müllerson, Sources of International Law: New Tendencies in Soviet Thin-
king, 83 American Journal of International Law 494, 1989, стр. 499.
3 „Мој је став да је међународно право једноставно неупотребљиво као средство

којим се поступање у међународним односима може било оправдати било крити-
ковати. Пошто се заснива на контрадикторним претпоставкама, међународно право
или пружа превише или премало оправдања за поступање у међународним одно-
сима: сувише, јер се увек на њега на већ неки начин може позвати да би се оправ-
дало било какво понашање (апологија) или премало, када није у могућности да
обезбеди убељив аргумент за легитимитет било каквог понашања (утопија).....
Постојеће претпоставке на којима се заснива међународно право не могу имати за
последицу кохерентну нормативну праксу. Ипак, захтев да право буде и конкректно
и нормативно мора бити испоштован, јер у супротном би право било изједначено са
политиком. Мој предлог није изградња „јасније” правне аргументације. Шта више,
сматрам да правници морају коначно признати да, ако желе да обезбеде оправдање
за међународно право, морају заузети став о политичким питањима, али без прет-
поставке да у праву постоји нека врста привилеговане рационалности која може ре-
шити таква питања. Пре било какве реформе права, идеја објективности права, за-
једно са конвенционалним разликама које постоје између права, политике и мора-
ла (правде), морају бити преиспитане.” – M. Koskenniemi, From Apology to Utopia:
The Structure of International Legal Argument, 2006, стр. 67-69.
4 „Критичка правна школа у међународном праву је доказала недоследност ети-

чког основа либералне теорије међународног права, ограничавајуће интелектуалне
моћи међународног права, неодређеност и нејасност међународног правног аргу-
мента и посебну природу основа међународног права које само себи обезбеђује
легитимитет.
Поставке савременог друштва су у супротности са политичким и нормативним ка-
рактером међународног права. Модернизам одбацује могућност да право буде
објективно, али да би избегли крајњи нихилизам нова теорија је морала прибећи
критичкој методологији која није у могућности да понуди било какву афирмативну
визију међународне заједнице. Чини се да онда правни аргумент мора прихватити
неку врсту псеудо-објективности или се једноставно искључиво окренути критици.
3
II Одељак 1 –Теорије о међународном праву
У савременом свету чини се да међународно право није у могућности да пружи

одговарајућу визију међународне заједнице.” – N. Purvis, Critical Legal Studies in
Public International Law, 32 Harvard International Law Journal 81, 1990, стр. 127.
5 „20.20. Међународна заједница мора поставити своје сопствене теоријске основе.

Међународна заједница се определила да буде некаква збирка државних заједница
окренута наопачке, изврнута попут рукавице. Определила се да буде недруштвено
друштво које се ствара и развија независно од својих потчињених друштава
игноришући идеју и идеал демократије, лишавајући себе могућности да користи
друштвену моћ, нарочито у правним односима, којом би могла обезбедити опста-
нак и просперитет целокупне људске расе ..... Међународна заједница је самоорга-
низована заједница целокупног човечанства и свих својих потчињених заједница
.....
20.24. Међународно право је примитивно право једне недруштвене међународне
заједнице. Како је оно само нуспроизвод таквих несоцијалних процеса, оно је до-
принело успоравању напретка међународне заједнице. Како сама међународна
заједница себе не признаје за праву заједницу, није за себе ни успоставила устав.
Како нема свој устав, међународна заједница игнорише основна уставна начела
поретка...
20.26. Државне заједнице, као и остали чланови међународне заједнице, имају
друштвену моћ укључујући и правну моћ, којима остварују циљеве међународне
заједнице, како би деловале ради очувања и напретка целокупне људске врсте. Оне
су друштвено и правно одговорне за вршење својих овлашћења и извршавање оба-
веза. Недржавне организације, укључујући ту и трговачке и финансијске корпо-
рације свих врста, користе друштвена овлашћења и извршавају обавезе под истим
условима.
20.27. Ново међународно право ће бити динамично и исто онолико богато као и
право било које потчињене заједнице, које ће организовати људско понашање и
вољу у свим подручјима која су од значаја за опстанак и напредак заједнице чије је
оно право.” – P. Allot, Eunomia: New Order for a New World, 1990, стр. 417-419.
6 „Феминистичка теорија може оспоравањем постојеће природе и начина функци-

онисања међународног права, у контексту у којем оно делује, допринети прогре-
сивном развоју међународног права. Феминистичка поставка је да међународно
право упућује на свет у којем су мушкарци свих нација користили државну постав-
ку међународног система да би успоставили привредне и националне приоритете
превасходно у интересу мушких елита, док су основне људске, друштвене и еко-
номске потребе остале незадовољене. Међународне институције које постоје само
су одраз тако постављених приоритета. Ако се жене схвате озбиљно и ако се осветле
4
празнине које постоје у међународном праву, феминистичка теорија може открити
нове могућности за промену међународног права .....
Савремено међународно право није само андроцентрично, већ је у својој основи и
европоцентрично, тако да је из западне правне културе наследило низ претпоставки
о праву и положају права у друштву. Ово се превасходно односи на патријархалне
правне институте, претпоставку да је право објективно, опште примењиво и неутра-
лно у односу на разлике у полу, као и на поделу на приватну и јавну сферу, где је
приватна сфера, од великог значаја за жене, остала ван правне регулативе ..... Фе-
министичка перспектива, која се посебно фокусира на полу као посебној
аналитичкој категорији и која је искрено посвећена родној равноправности, може
осветлити многа подручја међународног права попут: одговорности државе, статуса
избеглица, употребе силе и хуманитарног права, људских права, контроле раста
становништва и права заштите животне средине. Полазиште феминистичке теорије
је да је потребно реконструисати традиционално међународно право и његову ме-
тодологију како би се и алтернативни ставови могли укључити. Елизабет Грос је то
одредила на следећи начин: 'Оваква реконструкција не значи замену једних 'исти-
на' другима: феминистичка теорија једноставно жели да онеспособи патријархални
систем, методе и претпоставке и да тако онемогући његову моћ и доминацију. Фе-
министичка теорија само жели да објасни како је овај систем постао доминантан и
како се може онеспособити.'“1 – H. Charlesworth, C. Chinkin, S. Wright, Feminist
Approach to International Law, 85 American Journal of International Law 613
(1991), стр. 615, 644.
7 „Овај рад брани став, који је први поставио Имануел Кант, по којем су међунаро-
дно право и унутрашња правда суштински повезани. Упркос новим тенденцијама у
међународној заштити људских права, у основи се и даље појединцу не пружа
одговарајући правни положај. Традиционална правна теорија фокусира се на пра-
вима и дужностима држава одбијајући поставку по којој би сва права државе била
изведена из права и интереса појединаца који у њој живе. Према томе, питање ме-
ђународног легитимитета и суверенитета је само да ли држава политички контро-
лише своје становништво, али не и да ли је реч о правичном представљању. Држав-
но оријентисан концепт међународног права заговара двоструку парадигму органи-
зовања људског друштва: једну на домаћем плану, другу на међународном. Кон-
цепти правде и легитимитета су одвојени. Тако се може десити да се на домаћем
плану заговара концепт правде, док се на међународном заговара само поредак и
поштовање поретка.
Овакво међународно право не може бити у функцији постојеће и будуће политичке
реалности. Иако правницима може бити тешко да напусте државно оријентисане
1
E. Gross, „What is Feminist Theory?", у: Feminist Challenges: Social and Political Theory (ур. C. Pateman, E.
Gross), 1986, стр. 197.
5
претпоставке класичног међународног права, ново време тражи нове концепте и

нову етику. Либералну теорију (политичка теорија која се заснива на слободи поје-
динца, поштовању индивидуалног избора и личне слободе) међународног права те-
шко је помирити са државно оријентисаним међународним правом. Либерална
теорија посматра појединца као основну нормативну вредност, а не државу. Сврха
постојања држава и влада је да служе и штите добробит појединаца; према томе,
сврха међународног права такође мора бити заштита добробити појединаца а не
компоненти међународног система, тј. држава и влада. Поштовање држава се само
изводи из поштовања појединаца. На овај начин, појам суверенитета је редефини-
сан: суверенитет државе зависи од унутрашњег легитимитета државе; према томе,
начела међународне правде морају бити у складу са домаћим начелима правде.” –
F. Tesón, The Kantian Theory of International Law, 92 Columbia Law Review 53,
1992, стр. 53-54.
8 „У међународном праву се много говори о либерализму. Реч је о термину који

означава више појмова, али се врло лако претпоставља да значи само један. Моја
жеља је да овде покажем два различита, иако у основи повезана, значења термина
либерализма.
Један се назива либерализам Повеље УН док други може бити одређен као антиплу-
ралистички либерализам. Дилема између два концепта либерализма постоји још од
касног викторијанског периода и конференције у Сан Франциску где се расправља-
ло о томе да ли постоје неки услови које државе треба да испуне да би постале чла-
нице међународне заједнице. Током 19. века међународни правници су заговарали
идеју неједнаких суверенитета, тј. поседовање суверенитета не значи још увек
могућност за све државе да тај суверенитет користе на исти начин. Овакво схватање
либерализма је побеђено оснивањем УН где су све државе једнаке (либерализам
Повеље УН) које је искључивало успостављање било какве хијерархије међу
државама. Међутим, крај 20. века је означен ренесансом либералног антиплурали-
зма који заговарају поједини теоретичари и који је присутан у пракси појединих др-
жава и међународних институција. Савремени либерални антиплуралисти прихва-
тају емпиријске и нормативне разлике које постоје међу државама, било међу ли-
бералним и нелибералним државама, било међу легитимним и нелегитимним вла-
дама. Теоретичари нису сагласни какве су последице ових разлика. Док једни
(Слотер, Френк) не желе да искључе нелегитимне државе из међународног система,
као што не желе да дозволе једнострано мешање у унутрашње послове држава, дру-
ги заговарају управо такве мере (Рисман, Тесон).
Иако је дошло до ренесансе либералног антиплурализма, он у међународном праву
постоји већ дуже времена. Термини попут цивилизованости у међународном праву
постоје дуго колико и универзалност, легалитет и једнакост.” – G. Simpson, Two Li-
beralisms, 12 European Journal of International Law 537, 2001, стр. 537, 570-571.
6
9 „Ушли смо у трећи миленијум кроз ватрену капију. Ако данас, после ужаса 11.
септембра, видимо боље и даље, можемо само схватити како је човечанство неде-
љиво. Нове претње не праве разлику између различитих раса, нација или региона.
Осећај недостатка безбедности данас постоји код свакога без обзира на богатство и
статус. Свест да нас вежу снажне заједничке везе, у добру и злу, постоји код свих.
Верујем да ће мисија Уједињених нација у 21. веку бити одређена нових схватањем
светости и достојанства живота сваког човека, без обзира на расу или религију. Мо-
рамо да гледамо даље преко суверенитета држава и дубље од идеја нација или зајед-
ница. Морамо се фокусирати, као никада пре, на унапређење услова у којима живе
појединци, они појединци који својим државама обезбеђују богатство и особеност.
У последњих пет година врло често сам подсећао на чињеницу да Повеља Уједиње-
них нација почиње речима 'ми народи'. Оно што није увек јасно јесте да израз 'ми
народи' означава појединце чији су захтеви за поштовањем основних права често
били жртвовани ради остварења интереса државе или нације.
У новом веку морамо прихватити да мир не припада само државама или народима,
већ сваком члану ових заједница. Суверенитет држава се не може више користити
као заклон за тешка кршења људских права. Мир мора бити стваран и видљив у сва-
кодневном животу сваког појединца. Миру се мора тежити зато што је он, пре све-
га, услов за остварење живота и достојанства сваког и свих.
Ова визија Уједињених нација у следећем веку налаже три кључна приоритета у
будућности: смањење сиромаштва, спречавање сукоба и демократију. Само у свету
без сиромаштва могу сви изразити своје способности. Само у свету у којем се по-
штују људска права сукоби се могу решити мирним путем. Само у демократском
окружењу, у којем влада поштовање различитости и могућност дијалога, могуће је
лично остварење.” – K. Annan, Говор приликом додељивања Нобелове награде
за мир 2001. године, 10. децембар 2001.
Наведени примери говоре о различитим теоријским приступима међународном
праву и вредностима у међународној заједници. Ваш задатак је да за сваки пример
формулишете адекватан наслов, као и да у једној реченици изразите суштину тек-
ста.
Пример бр. 1
Наслов: ________________________________________________________
Резиме: ________________________________________________________
7
Наслов: ________________________________________________________
Резиме: ________________________________________________________
Наслов: ________________________________________________________
Резиме: ________________________________________________________
Наслов: ________________________________________________________
Резиме: ________________________________________________________
Наслов: ________________________________________________________
Резиме: ________________________________________________________
Наслов: ________________________________________________________
Резиме: ________________________________________________________
Наслов: ________________________________________________________
Резиме: ________________________________________________________
Наслов: ________________________________________________________
Резиме: ________________________________________________________
Наслов: ________________________________________________________
Резиме: ________________________________________________________
8
1. Теоријски приступи се међусобно разликују по избору основних вредности за ко-
је сматрају да се налазе у основи међународног система. Тако, природноправна
теорија сматра да су основне вредности, изражене у природним правима, важни-
је од воље и суверенитета држава, што је, са друге стране, основна вредност по-
зитивизма према којем правила могу настати искључиво на основу воље држава,
другим речима, не могу настати независно од суверене воље држава. Управо зато
је концепт когентног међународног права, или jus cogens норми последица при-
родноправног приступа међународном праву. За разлику од природноправних
школа, код којих морал игра значајну улогу, позитивизам сматра да је право оно
што су државе створиле и да је тај скуп правила потпуно одвојен од моралних
принципа.
2. Нови правци у међународном праву, или постмодерна у међународном праву,
покушава да демистификује неутралност и објективност међународног права
(Charlesworth, Chinkin, Koskenniemi, Angie, Wright, и други). Постмодерна такође
признаје да постоје основне вредности у систему, али инсистирају да оне буду
отворено признате, или бар измењене, као нормативни концепти, пошто је очи-
гледно да се налазе у основи међународног система.
3. Либерализам је и стара и нова теорија међународног права. Симпсон говори
управо о различитим схватањима овог термина: либерализам у међународном
праву који на прво место ставља појединца (што је слично традиционалним по-
литичким либералним теоријама) или либерализам који заговара једнакост и
равноправност, али не појединаца већ основних субјеката међународног права –
држава.
4. Идеализам Филипа Елота заговара тезу по којој сви међународни учесници мо-
рају водити рачуна о међународном поретку, превасходно о његовој основној
вредности – човечанству.
5. Теоријске поставке одговарају времену у којем су настале. Исто важи и за право
у целини, па тако и за међународно право.
1. Која су основна обележја природноправних теорија vis-à-vis позитивистичког
приступа међународном праву?
2. Да ли можете ове теорије ставити у историјски контекст? До каквих закључака
можете доћи?
3. По вашем мишљењу, шта је довело до настанка нових, модерних теорија, попут
критичке правне теорије или феминистичке теорије међународног права?
9
4. Упоредите време настанка нових теорија (или ренесансу и модификацију ста-

рих) са временом политичких промена у међународним односима.
5. Примените ове закључке на територијалне и политичке промене на подручју
бивше СФРЈ. Како би свака од ових теорија, примењена на ово подручје, објасни-
ла настале процесе и промене.
6. Да ли је било која од ових теорија имала нормативни утицај на процесе на по-
дручју бивше СФРЈ? Да ли су, пак, неки од тих процеса имали утицај на настанак
нових теоријских праваца?
1. Савремене либералне теорије међународног права
2. Криза у СФРЈ и настанак нових теоријских праваца у међународном праву: узро-
ци и последице
3. Позитивизам versus натурализам у међународном праву: ко је победник?
4. Преглед теоријских радова Филипа Елота (напомена: ова тема захтева додатно
самостално истраживање студента)
Р. Етински, Међународно јавно право, 3. издање, Нови Сад: Правни факултет Уни-
верзитета у Новом Саду, 2007, стр. 1-8.
10
Аврамов, С., Крећа, М., (2001) Међународно јавно право, 17. издање, Београд: Савремена
администрација, стр. 20-37; Alvarez, J. E., „Do Liberal States Behave Better? A Critique of
Slaughter's Liberal Theory”, 12 European Journal of International Law 2001, br. 2, str. 183-296;
Allot, P., (1990), Eunomia: New Order for A New World, Oxford, New York Oxford University
Press, str. 417-419; Angie, A., „Finding the Peripheries: Sovereignty and Colonialism in
Nineteenth-Century International Law”, 40 Harvard International Law Journal 1, 1999; Brierly,
J., (1928), The Law of Nations, Oxford: The Clarendon Press, str. 34-37, 51-52; Dixon, M.,
McCorquodale, R., (2003) Cases & Materials on International Law, 4. izdanje, str. 11-18;
Kingsbury, B., „Legal Positivism as Normative Politics: International Society, Balance of Power
and Lassa Oppenheim's Positive International Law”, 13 European Journal of International Law
2002, str. 401-436; Knop, K., „Feminist Re/Statements: Feminism and State Sovereignty”, 3
Transnational Law and Contemporary Problems 1993, str. 293-344; Korhonen, O.,„New
International Law: Silence, Defence or Deliverance”, 7 European Journal of International Law
1996, no. 1, str. 269-308; Koskenniemi, M., (2006), From Apology to Utopia (The Structure of
International Legal Argument), Cambridge: Cambridge University Press, str. 67-69; Koskennie-
mi, M., „Lauterpacht: The Victorian Tradition in International Law”, 8 European Journal of Inter-
national Law 1997, br. 2, str. 215-263; Müllerson, R., „Sources of International Law: New
Tendencies in Soviet Thinking”, 83 American Journal of International Law 494, 1989, str. 494-
512; Morgenthau,H.J., „Positivism, Functionalism, and International Law”, 34 American Journal
of International Law 1940, str. 260-284; Purvis, N., „Critical Legal Studies in Public Internatio-
nal Law”, 32 Harvard International Law Journal, 1990, str. 81-127; Simpson, G., (ur.) (2001), The
Nature of International Law, Aldershot: Ashgate Dartmouth; Simpson, G., „Two Liberalisms”, 12
European Journal of International Law 2001, str. 537-571; Slaughter Burley, A., „International
Law and International Relations Theory: A Dual Agenda”, 87 American Journal of International
Law 1993, str. 205-239; Tеsón, F.R., „The Kantian Theory of International Law”, 92 Columbia
Law Review 1992, str. 53-102; Hall, S., „The Persistent Spectre: Natural Law, International
Order and the Limits of Legal Positivism” 12 European Journal of International Law 2001, br. 2,
str. 269-308; Capps, P., „The Kantian Project in Modern International Legal Theory”, 12 Euro-
pean Journal of International Law 2001, br. 5, str. 1003-1026; Carty, A., „Critical International
Law: Recent Trends in the Theory of International Law”, 2 European Journal of International Law
1991, br. 1, str. 66-96; Charlesworth, H., „Feminist Methods in International Law”, 93 American
Journal of International Law 1999, no. 2, str. 379-393; Charlesworth, H., Chinkin, C., Wright,
S., „Feminist Approaches to International Law”, 85 American Journal of International Law 1991,
str. 613-650; Charney, J., „Universal International Law”, 87 American Journal of International
Law 529, 1993.
11
Одељак 2 – Међународно право и међународна заједница
Увод
Ubi societas ibi ius – максима која изражава правило да постојање заједнице усло-
вљава постојање права, односно да ако постоји заједница постојаће и право. У на-
шем контексту то значи да је постојање међународне заједнице услов постојања ме-
ђународног права. Врло често се постојање међународног права оспорава управо са
овог становишта: степен кохезије међународне заједнице сувише је слаб да би се
она могла упоредити са правностваралачким заједницама, попут државне заједни-
це. Проучавање међународне заједнице обухвата и критику неких других њених
елемената, попут политичке, економске а некад и правне неједнакости субјеката.
Критике које се упућују међународној заједници као потенцијалној правноствара-
лачкој заједници се често упућују и међународном праву: већ саме критике могу
упутити на везу између заједнице и права које ту заједницу регулише.
Некохерентност и децентрализованост међународне заједнице има својих последи-
ца на подручју стварања и примене међународног права, као и на подручју међуна-
родног организовања. Ове особености међународне заједнице одређују и међуна-
родно право, али је посебно питање да ли је тиме међународно право само друга-
чије од осталих правних грана или је, ипак, услед таквих разлика потпуно дисква-
лификовано као право.
Треба разликовати појам међународне заједнице у вези са постојањем и карактери-
стикама међународног права, са једне стране, од нормативног појма међународне
заједнице унутар међународног права. Наиме, многобројни међународни уговори и
пракса међународних судова користи термин „међународна заједница”. Овде више
није реч о међународној заједници као политичком услову постојања међународног
права, већ о нормативном елементу међународног права којим су обухваћене вред-
ности међународне заједнице као целине.
Извори
1„Ubi societas ibi ius. Да ли постоји међународно друштво код којег постоји осећај
заједнице у мери која би реално могла превазићи фрагментираност међународног
права? Или су, ипак, ставови и интереси различитих геополитичких група држава
толико различити да тако нешто не допуштају? Крај хладног рата и совјетске тео-
рије међународног права засноване првенствено на суверенитету државе и одбаци-
вању буржоаске идеје права имали су позитиван утицај на развој међународног
права. Иако и даље постоје комунистичке државе, попут Кине и Кубе, основна по-
дела држава данас је на развијене и неразвијене, чији се економски и други инте-
12
Одељак 2 – Међународно право и међународна заједница II
реси у великој мери међусобно разликују, али је у једном делу важна и подела на
муслиманске и остале државе.” – D.J. Harris, Cases and Materials on International
Law, 5. издање, 1998, стр. 5.
2 „Међународно право не припада више искључиво народима Европе на основу

чије сагласности, како се то каже, оно постоји и којим се решавају спорови настали
међу њима. Пошто се данас мора претпоставити да оно обухвата и друге народе,
јасно је да је ништа мање потребна и њихова сагласност. Друго, ово право, које су
створиле напредне, индустријске државе које веже заједничко културно наслеђе и
изражени индивидуализам и либерализам, тешко да је одговарајуће за данашњу
хетерогену међународну заједницу. Државе у данашњој међународној заједници су,
у великој већини, мале, слабе, сиромашне, рањиве, технолошки и индустријски зао-
стале бивше колоније резигниране према бившим колонијалним метрополама, и
које траже заштиту међународне заједнице. Реч је о сасвим новој већини држава
чије потребе и захтеви су другачији, те оне желе да обликују право према својим
потребама. Шта више, док је ранија међународна заједница била више државно и
индивидуалистички оријентисана, са нагласком на суверенитету и државној неза-
висности, данашњу заједницу, упркос све већој хоризонталној експанзији, карак-
терише висок степен међузависности. Невероватан научни и технолошки напредак
је свет већ учинио премалим. Није само мир постао недељива категорија, већ и
напредак. Међузависност држава је постала најзначајнији и најсвеобухватнији кон-
цепт данашње заједнице држава.
Измене које су настале у структури међународне заједнице свакако морају пратити
и одговарајуће правне промене. Лепо је речено да се право у заједници одређује
као функција а не као константа. Да би право било ефикасно, оно се мора мењати у
складу са променама ставова, расподеле моћи и интереса у заједници. Услови у ко-
јима је класично међународно право формулисало своје вредности и заштићене
интересе се доста променило. Не може се само рећи да је право по својој природи
конзервативно и да представља 'bulwark of the eisting order'. Садашња криза међу-
народног права...јесте само последица борбе између конзервативних снага које
покушавају да одрже status quo, са једне стране, и велике већине држава које теже
да измене и иновирају старе концепте међународног права у складу са измењеним
околностима.
Покренути жељом да унапреде своја подручја, неразвијене државе теже променама.
Прво, оне желе да пониште некадашње право доминације изражено у колонијалном
систему и неравноправним међународним уговорима ..... Поред тога што желе да
искључе некадашња колонијална права, нове државе захтевају општу примену оних
правила међународног права која су некада важила само међу 'цивилизованим др-
жавама'. Управо на овај начин они захтевају да им се призна право народа на само-
опредељење, равноправност без обзира на расу, боју или порекло, те траже једнаку
13
II Одељак 2 – Међународно право и међународна заједница
представљеност у међународним телима, као што су Комисија УН за међународно

право, Међународни суд правде, Савет безбедности и други органи УН.
Штавише, слабе и неразвијене државе желе да међународно право постане систем
правне заштите, право које може заштити слабије државе, нарочито у економском
смислу, од велике моћи јаких држава. Ово је нарочито очигледно код њихових зах-
тева за изменом правила о одговорности државе, која су у прошлости често пута
била злоупотребљена. Жеља за правом заштите је изражена и у њиховим честим
захтевима да се правила о државном суверенитету поштују, као и у честом позива-
њу на одредбу Повеље Уједињених нација о унутрашњој надлежности. Према томе,
са правом је речено да раст национализма и стварање идола од националног суве-
ренитета није само реакција на дугогодишњи период зависности, већ да је реч о
средству којим се државе ослобађају преосталих окова и којим спречавају намета-
ње нових, али и средство којим се постиже национална самосвест у самим новона-
сталим државама.
Коначно, већина држава, незадовољна међународним правом као негативним пра-
вом мира, захтева међународно право благостања које би могло да промовише њи-
хове привредне капацитете и да им помогне да подигну животни стандард.
Сви ови протести упућени против одређених аспеката међународног права ..... не
значе одбијање садашњег система међународног права. Далеко од тога. Ниједна
држава није никада порицала обавезујућу снагу међународног права, већ су, шта-
више, већину правила прихватиле без питања. Да би постојао ефикасан међународ-
ни правни поредак, није толико важно шта дели државе, већ која начела и циљеви
су им заједнички. (.....) Међународни правни поредак који је изграђен на зајед-
ничком интересу, и који благостању и остварењу аспирација целокупног чове-
чанства, природно ће придобити више присталица.” – R. Anand, Attitude of Asian-
African States Towards Certain Problems of International Law, у: Third World
Attitudes in International Law (ур. F. Snyder, S. Sathirathai), 1987, стр. 10-12, 15-16,
19.
3 „Појам 'међународна правна заједница' (international legal community, Völker-
rechtsgemeinschaft) полази од претпоставке да је међународно право кохезивни еле-
мент заједнице потврђујући постојање ‘заједнице држава’, са једне стране, док са
друге обезбеђује неопходну нормативну структуру: према томе, не важи само `ubi
societas, ibi jus', већ `ubi jus, ibi societas'. Из ове перспективе заједница држава се мо-
же посматрати искључиво као заједница под међународним правом, док је заједни-
ца састављена искључиво од држава. Према нашем мишљењу, ова дефиниција је
повратна. Анализа права појединих друштвених групација може свакако упутити на
постојање 'друштва' или чак 'институција заједнице', али претпоставка да се дру-
штво/заједница одржава искључиво захваљући правним нормама превазилази моћ
коју право поседује, и, самим тиме, ова претпоставка потцењује нужност друштве-
14
ног консензуса који је потребан за стварање, а нарочито за поштовање правних пра-
вила. (…)
Постоји општа сагласност да чињенични супстрат заједнице, тачније довољан сте-
пен међузависности и додира, постоји у садашњем међународном систему. Али шта
је са заједничким вредностима и институцијама? (…)
У традиција реализма, односно Хобса, државе се налазе у сталном стању рата. Свет
је свет политике моћи, привремених савеза и националних интереса; свет који по-
знаје само zero-sum games. Међународно право само удвостручава структуре моћи.
Оно што један реализам објашњава као сукоб цивилизација, реализам у међународ-
ном праву објашњава као сукоб држава. (…)
Са друге стране спектра налазимо Кантовски или универзалистички приступ по ко-
јем човечанство може бити учесник у међународној политици. Писци који подржа-
вају овај став, иако признају да ће се државе као такве задржати једно извесно
време, сматрају да сврха државе није у њој самој, нити је она основна јединица ме-
ђународне заједнице. Они, пре свега, желе да подвуку улогу међународног
'грађанског друштва', мултинационалну сарадњу и невладине организације. Си-
стемска вредност за ове ауторе је правда, која може укључити и оправдање за
интервенцију ради заштите појединаца од њихове сопствене државе.
Негде у средини налази се приступ који се може назвати Гроцијусов или интерна-
ционалистички. Према овом ставу, међународно друштво је састављено од држава.
Појединци, у начелу, су само представници сопственог колективитета. Ипак, сарад-
ња између држава је могућа, те она треба бити подстицана како би се оствариле
заједничке вредности и интереси. (…)
Сви ови модели су, наравно, само идеални модели. Већина писаца комбинује неко-
лико врста ових модела да би описала постојеће стање ствари, као што и увек
можемо пронаћи различите моделе широм света. Према томе, односи између
Србије и Хрватске, или Индије и Пакистана, припадају највише реалистичком при-
ступу, док ће односи између Европске уније и САД, односно између чланица ЕУ,
бити по нео-Гроцијусовом моделу или према Кантовској концепцији.” – Bruno Sim-
ma & Andreas L. Paulus, The International Community: Facing the Challenge of
Globalization, 9 European Journal of International Law 1998, стр. 267, 269-270.
4 „Међународна заједница се у много чему разликује од модела друштва уређеног
правом.
1) У међународном праву се људско понашање не изједначава са поступањем поје-
динца, већ влада које наступају у име својих држава, којих сада има већ негде око
190. Међународни систем, како га неки оптимисти називају, сматра се саста-
вљеним од више или мање системских интеракција на нивоу држава у јавној сфери.
15
Сви други аспекти државног поступања су индиректни, маргинални, виртуелни и

сасвим случајни.
2) Мрежа односа у међународном праву се не примењује на подручја недржавне
активности, као што је случај са великим бројем привредних трансакција инду-
стријских, трговачких и финансијских корпорација, чије понашање је регулисано
путем 190 сукобљених, супротних и некоординисаних правних система. То значи
да међународни капитализам, иако дубоко утиче на животе свих људи, није сам по
себи производ никаквог универзалног друштвеног или правног система, нити је
њима подвргнут, већ је само врста заједничког производа националних капиталис-
тичких друштвених и правних система.
3) Међународно право се сматра производом супструктивног понашања држава, а
не производом међународне друштвене суперструктуре, израженог у облику међу-
народних уговора и обичаја. Теорија међународног обичајног права је да само по-
ступање по праву ствара право. Међународно право је зачето као хоризонтално
право, у коме су субјекти права истовремено и ствараоци права.
4) Изгледа да не постоји заједнички интерес свеколиког човечанства, само пресек и
повремено кондензација сукобљених или заједничких интереса држава, онако како
их дефинишу њихове владе, спровођене у форми „спољне политике” у поступку
познатом као „дипломатија”. Ово значи да, иако дипломатија и њени пропусти мо-
гу снажно, чак и трајно, да утичу на животе милиона људи широм света, она није
интегрисана у светски друштвени процес, укључујући ту чак и уобичајени демо-
кратски процес.
5) Изгледа да нема ни глобалне суперструктуре, са општим друштвеним процесом,
заједничком свешћу целокупног човечанства, друштвеним конгломератом идеја и
идеала. И ово значи да не постоји таква ствар као што је међународна политика, јер
не постоји борба да се одреди шта је заједнички интерес целог човечанства, борба
за остварење будућности човека актуелизоване кроз право.
6) Изгледа да ни не постоји концепт јединства целокупног човечанства. Оно што се
одигра ван територије дате државе, или на територији друге државе, сматра се
страним или спољним. Само онда када претња некој вредности унутар једне државе
превазилази арбитрарно одређен степен толеранције, или када постоји могућност
за изузетно важну материјалну добит, онда брига или интерес више нису страни
или спољни. Ако је проблем испод толерантог, оно што је страно је важно колико и
да се дешава на другој планети.” Phillip Allot, True Function of Law in Internatio-
nal Community, 5 Indiana Journal of Global Legal Studies 391 (1998), стр. 402, 403.
5 „Упркос скромном пробоју 'супра-национализма', напредак који је остварен у
погледу институционализације (да не спомињемо интеграцију и глобализацију) се
не може оспорити ..... Изразити позитивистички, волунтаристички приступ међуна-
родном праву који је постојао почетком овог века...замењен је објективном концеп-
16
цијом међународног права која тежи да рефлектује колективну правну свест и одго-
вори друштвеним потребама држава организованим у заједницу.” – Легалност
претње нуклеарним оружјем и његове употребе, Саветодавно мишљење, Декла-
рација судије Беџауија, ICJ Reports (1996) 226, на 270, 271 (пара. 13).
6 „Највећи изазов приликом давања прегледа међународног правосуђа јесте то што
се оно може назвати оксиморонским анархичним системом. Постављање разли-
читих судова у групе и подгрупе ради њихове систематизације не значи да постоји
‘међународни правосудни систем’, ако систем дефинишемо као ’елементе који се
налазе у редовној интеракцији или самостална група елемената која чини
сједињену целину или функционално повезана група елемената.’ (Webster's
Collegiate Dictionary, 10. издање).” – C.Romano, International Judiciary in Context:
A Synoptic Chart: The Project on International Courts and Tribunals.
7 Бечка конвенција о уговорном праву из 1969. године

Чл. 53.
Међународни уговори који су у сукобу са императивном нормом међународног права
(jus cogens)
Уговор је ништав уколико је у време закључења био у супротности са императив-
ном нормом општег међународног права. За сврху ове Конвенције, императивна
норма општег међународног права јесте норма коју је прихватила и признала међу-
народна заједница држава као целина, као норму која не може бити дерогирана и
која може бити измењена само накнадном нормом општег међународног права
истог карактера.
1. У првом примеру аутор говори о различитим прошлим и садашњим поделама у
међународној заједници. Које критеријуме за поделу аутор користи?
2. О којој врсти подела је реч у другом примеру? Какве последице ове поделе могу
имати на међународну заједницу као целину?
3. У трећем примеру аутори говоре о једној посебној врсти међународне заједнице.
Којој?
4. У каквој је вези (пример 3.) таква заједница са међународним правом?
5. Упоредите квалификацију односа Србије и Хрватске са односом ЕУ и САД коју су
аутори дали у 3. примеру. У чему је разлика?
6. Сумирајте у по једној реченици сваки од шест закључака које у 4. примеру нуди
Филип Елот.
17
7. Филип Елот у 4. примеру говори о разликама између међународне и државне за-

једнице на нешто другачији начин него други аутори. Да ли се слажете са
његовим ставом и зашто?
8. Судија Међународног суда правде Мохамед Беџауи говори о различитим врста-
ма повезивања унутар међународне заједнице. Наведите сваку појединачно уз
објашњење.
a. __________________________
б. __________________________
ц. __________________________
д. __________________________
е. __________________________
9. У каквој је вези објективни карактер међународног права са степеном интегра-
ције међународне заједнице (5. пример)?
10.Да ли постоји међународно правосуђе као систем и зашто (6. пример)?
11.Какво је значење термина „међународна заједница” у чл. 53. Бечке конвенције о
уговорном праву из 1969. године (7. пример)?
1. Упоредите међународну заједницу са државном заједницом. Какве су сличности
и разлике?
2. Каква је веза између међународне заједнице и међународног права?
3. Да ли постоје посебне подгрупе заједница држава унутар целокупне међународ-
не заједнице у погледу стварања и примене правних норми? Да ли можете на-
вести примере?
1. Коегзистенција, сарадња, интеграција и глобализација у међународном праву
2. Заједница држава Европске уније и заједница држава Балкана: сличности и ра-
злике
18
Abi-Saab, G., „Whither the International Community”, 9 European Journal of International Law
1998, стр. 248-265; Allot, P.-M.,”True Function of Law in International Community”, 5 Indiana
Journal of Global Legal Studies 391 (1998), стр. 391-413; Anand, R., (1987), Attitude of Asian-
African States Towards Certain Problems of International Law, u: Third World Attitudes in
International Law (ur. F. Snyder, S. Sathirathai), Dordrecht: M. Nijhoff, стр. 10-12, 15-16, 19;
Бечка конвенција о уговорном праву (Vienna Convention on the Law of Treaties) od 23. maja
1969. godine, 1155 UNTS 331, Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори, бр. 30/1972; Dixon, M.,
McCorquodale, R., (2003) Cases & Materials on International Law, 4. izdanje, Oxford: Oxford
University Press, стр. 5-10; Dupuy, P.-M., „International Law: Torn Between Coexistence, Co-
operation and Globalization”, 9 European Journal of International Law 1998, стр. 278-286;
Легалност претње нуклеарним оружјем и његове употребе, Саветодавно мишљење,
Декларација судије Беџауија, ICJ Reports (1996) 226, на стр 270, 271 (paragraf 13); Romano,
C.P., The Project on International Courts and Tribunals – http://www.pict-pcti.org (Поглавље „The
International Judiciary in Context”); Swift, A. (2003), Political Philosophy, Cambridge: Blackwell
Publishers 2003, стр. 133-175 (Поглавље „Community”); Simma, B., Paulus, A.L., „The
International Community: Facing the Challenge of Globalization”, 9 European Journal of
International Law 1998, стр. 266-277; Friedmann, W., (1964), The Changing Structure of Inter-
national Law, New York: Columbia University Press, 1964; Harris, D.J., (1998), Cases and Mate-
rials on International Law, 5. издање, London: Sweet & Maxwell, стр. 5-20; Шаховић, М.,
„Међународно право у деозоријентисаном свету”, Архив за правне и друштвене науке, бр.
3/1993, стр. 457-464.
19
Одељак 3 – Функције међународног права
Увод
Природа међународног права може се разумети и преко његових функција. Основ-
не или главне функције су исте као и код сваке друге правне гране, односно као и
код сваког другог правног поретка. Постоји и низ других и другачијих функција
које међународно право врши. У овом одељку налазе се извори који доказују и
објашњавају низ општих и посебних функција међународног права.
Извори
1 „Функција права у међународној заједници је иста као и функција права у било
којој другој људској заједници.
Јасно је шта је спорно. Већина људи, укључујући ту и већину међународних прав-
ника, верује да је међународно право нека врста посебног, аномалног права, да то
није ‘право правилно названо’, као што је рекао Џон Остин у свом предавању као
први професор Јуриспруденције на Лондонском универзитету. То је право само у
неком реторичком или метафоричком смислу, названо тако применом погрешне
аналогије. И објашњење којим се овај став поткрепљује је да међународна заједни-
ца нема основни услов постојања права – суверенитет – на основу којег постоје за-
конодавна, извршна и судска власт. (.....)
Али постоји друго, много занимљивије значење, због којег је моја теза о правој
функцији права у међународној заједници контроверзна. Проблем је што нико
нема јасну идеју о правој природи и функцији права уопште, правници поготово.
Невероватна је чињеница да већина правника заврши студије права без јасне пред-
ставе о природи и функцији права. Ако су изучавали јуриспруденцију или теорију
права, могу потпуно збуњени завршити школу. (.....)
За правника, право је оно што право створи као последицу. Право је најочиглед-
нији друштвени феномен, најнеизбежнији и најнеоспорнији. Коме треба објашње-
ње? То је други Утешни Мит, којег посебно негују уображени правници Англо-аме-
ричке традиције. Чињеница је да су се многе револуције одиграле и да је много
крви проливено у име друштвених теорија, и стога, у име правних теорија. Право је
директно везано и заинтересовано за крајњу дистрибуцију друштвене моћи као и за
оправдање и спровођење такве дистрибуције. И када желите да пренесете право као
феномен, у националном и глобалном контексту, у окружење које карактерише ве-
20
лика културна различитост и огромна друштвена неједнакост, врло је важно какво

II
објашњење права имате на уму.
Правник који проучава правну теорију налази да сигурно постоји много зани-
мљивих објашњења природе и функције права. И управо у томе је проблем.
Постоји и сувише таквих образложења која нису међусобно компатибилна. Од
античке Грчке, да не помињемо стару Кину или древну Индију, постојало је безброј
супротстављених и сукобљених објашњења права. (.....)
Слика друштва уређеног правом је модел друштва на три нивоа, сендвич, са пра-
вом као средином. Испод права је стваран људски живот и понашање, инфраструк-
тура права. Изнад права је остатак друштвених процеса, суперструктура права –
религија, образовање, филозофија, друштвене идеје и идеали, јавна сфера у цели-
ни, и оно што ми називамо друштвеном свешћу и савешћу. Изнад свега, супер-
структура садржи политику. Политика је борба за утврђивање општег интереса
друштва и борба за доминацију јавном сфером, поготово на нивоу стварања и извр-
шавања права. Преко политике ми се боримо ко ће доминирати законодавним про-
цесом, шта ће бити садржина права, како ће се право применити. (.....)
Право се креће од појединачног ка општем, па све до универзалног, и назад, у ре-
ципрочној мери. Право је динамички принцип друштва – промена у стабилности,
стабилност промене. Можете два пута закорачити у реку права, али никада у исту
воду.
Човечанству је било потребно хиљаде година горког искуства и напорног преми-
шљања да достигне овај стадијум самоконтролисаног друштвеног напретка.” – P.
Allot, True Function of Law in International Community, 5 Indiana Journal of Glo-
bal Legal Studies 391 (1998).
2 „Колонијални односи били су значајни у стварању међународног права, али и
суштински важни за његов настанак. Под овим подразумевам његову основну
филозофску поставку: позитивизам. (.....) Усвојивши модел културних разлика, по-
стало је могуће истраживати сложене односе културе и суверенитета и начина на
који суверенитет постаје идентификован са културом Европе. Ако бисмо пропу-
стили да истражујемо овај однос, не бисмо били у могућности да разумемо
суштину суверенитета, а још мање како је дошло до универзалног карактера међу-
народног права. На овај начин ризикујемо различита историјска виђења развоја ме-
ђународног права. (.....)
Шта више, 19. век нам отвара много ширих питања: колико је значајан 'неко други'
за напредак и развој међународног права, каква је веза између међународног права
и његове 'цивилизаторске функције'. Оно што чини ствар још више алармантном
јесте да његова цивилизаторска функција увек постоји мењајући само форму: идеје
модернизма, напретка, развоја, еманципације и права и слобода. Веома је тежак
задатак идентификовања погрешних приступа међународном праву, као што је
21
II Одељак 3 – Функције међународног права
тешко и успоставити међународно право које испуњава свој основни задатак, а то је

успостављање правде.” – A. Angie, Finding the Peripheries: Sovereignty and Colo-
nialism in Nineteenth-Century International Law, 40 Harvard International Law
Journal 1, 1999, стр. 78-80.
3 „Међународно право, заједно са другим подсистемима међународне заједнице,
може имати значајну улогу у решавању структуралних проблема у међународној
заједници, укључујући и употребу силе између држава. (…)
Постоје још најмање три додатне функције међународног права које правници
често занемарују: 1) право као средство комуникације и усаглашавања супротста-
вљених интереса; (2) право као средство за формулисње заједничких вредности ме-
ђународне заједнице; (3) право као средство за оправдање поступака у међународ-
ним односима.” – Onuma Yasuaki, International Law in and with International Po-
litics: The Functions of International Law in International Society, 14 European
Journal of International Law 2003, стр. 126, 130.
4 Повеља Уједињених нација

Члан 1.
Циљеви УН
Циљеви Уједињених нација су:
Одржање међународног мира и безбедности, и у ту сврху предузимање ефикасних
колективних мера ради спречавања и отклањања претњи миру, и ради
спречавања аката агресије и других аката кршења мира, као и мирним путем и у
складу са начелима правде и међународног права, решавање међународних
спорова који могу довести до кршења међународног мира.
Развој пријатељских односа између држава на основу поштовања начела једнакости
и права народа на самоопредељење, као и предузимање одговарајућих мера ради
очувања светског мира;
Постизање међународне сарадње у решавању међународних проблема економске,
социјалне, културне или хуманитарне природе, као и у промовисању и
подстицању поштовања људских права и основних слобода свих без обзира на
расу, пол, језик или вероисповест; и
Да буде средиште за усклађивање акција држава у постизању заједничких циљева.
1. Наведите функције међународног права како их виде аутори у прва три
примера:
1. ____________________________
22
2. ____________________________
II
3. ____________________________
2. Да ли се у датим примерима наводе неке функције које се међусобно искључују?
Образложите.
3. Члан 1. Повеље УН говори о циљевима ове организације. Да ли је могуће ове ци-
љеве видети као посебну функцију које међународно право има у међународној
заједници?
1. Разлике и сличности између међународног и унутрашњег права се преплићу и у
погледу функција. Елот (Allot) инсистира на овим сличностима налазећи да
многи не знају шта је функција права уопште, самим тим ни шта је функција ме-
ђународног права. Оно што нам често изгледа као немоћ међународног права,
када је у сукобу са међународном политиком, Елот објашњава ‘суперструктуром
права’ према којој политика јесте увек у сукобу са правом. Према Елоту, разлике
у функцијама међународног и унутрашњег права не постоје због тога што међу-
народно није право, већ зато што функције зависе од друштва у којем право по-
стоји, а међународна заједница и државе се управо по овом питању разликују.
2. Енџи (Anghie) говори о једној често занемареној функцији међународног права:
правда и цивилизација. Реч је више о циљевима али и начину функционисања
међународног права: ‘цивилизовано’ и ’демократско’ јесу термини који су позна-
ти у речнику међународног права. Такође, стандарди као што су ’праведно’, ’ци-
вилизаторско’ и ’демократско’ могу бити и супротстављени.
3. Онума (Onuma) говори искључиво о посебним функцијама међународног права:
решавање спорова мирним путем, однсоно, правно регулисање питања рата и
мира. Ова функција је један од циљева Уједињених нација. Како се начела УН
сматрају императивним правилима међународног права, тако се и циљеви ове
универзалне организације могу сматрати важним функцијама међународног
права (одржање међународног мира и безбедности; развијање пријатељских од-
носа на начелима суверене једнакости држава и права народа на самоопредеље-
ње; решавање економских, социјалних, културних и хуманитарних проблема;
поштовање људских права и остваривање мултилатералних активности држава.
1. Које су сличности и разлике између функција међународног права и унутрашњег
права?
2. Наведите оне функције које су исте код међународног и унутрашњег права.
3. Наведите оне функције које су специфичне за унутрашње право.
23
II Одељак 3 – Функције међународног права
1. Функције међународног права на подручју бивше СФРЈ и источне Европе у
последњој деценији XX века
2. Политичка функција међународног права
3. Функција мирног решавања спорова у међународном праву
Allot, P., „True Function of Law in International Community”, 5 Indiana Journal of Global Legal
Studies 1998, стр. 391-413; Angie, A., „Finding the Peripheries: Sovereignty and Colonialism in
Nineteenth-Century International Law”, 40 Harvard International Law Journal 1, 1999, стр. 1-
80; Várady, T., “On the Position of International Law in the Process of Transformation in Euro-
pe: An Essay in Realism and Idealism”, Југословенска ревија за међународно право, бр. 3/1993,
стр. 236-243; Gali, B. B., „О улози међународног права у савременом свету”, Југословенска
ревија за међународно право, бр. 3/1993, стр. 231-236; Koskenniemi, M., (2002), The Gentle
Civilizer of Nations: The Rise and Fall of International Law 1870-1960, Cambridge: Cambridge
University Press; Müllerson, R., (1999), Ordering Anarchy: International Law in International
Society, Hague/Boston/London: Martinus Nijhoff Publishers; Повеља Организације Уједиње-
них нација (1945); Шаховић, М., „Улога међународног права у решавању југословенске
кризе”, у: Међународно право и југословенска криза, зборник радова, (приредио др Милан
Шаховић), Институт за међународну политику и привреду, 1996, стр. 9-13; Yasuaki, O.,
„International Law in and with International Politics: The Functions of International Law in
International Society”, 14 European Journal of International Law 2003, стр. 105-139.
24
Одељак 4 – Основна обележја међународног права
Увод
Међународно право се по много чему разликује од националног права. Поменуће-
мо само нека од његових специфичних обележја: децентрализованост, универзал-
ност, начин стварања правних норми, извори, правни субјективитет, предмет регу-
лисања, значај другачијих вредности, попут међународног мира и безбедности,
недемократски карактер међународног права, утицај међународне политике и др.
Различитост је често била разлог оспоравања међународног права. Сврха овог одељ-
ка је упознавање са постојећим специфичностима и како оне могу утицати на леги-
тимитет и легалитет међународног права.
Међународно право има и низ сличности са унутрашњим правом и другим гранама
права. То се види не само преко везе која постоји између заједнице и права, одно-
сно функција које право има у међународној заједници, већ и преко низа других
сличности са унутрашњим правом: структура правне норме (диспозиција и санкци-
ја), специјализација према правним областима, решавање спорова, итд.
Примери који следе говоре о разликама и сличностима међународног и унутра-
шњег права, као и колико те разлике, сличности и специфичности утичу на правну
природу међународног права.
Извори
1 „Непостојање међународног законодавног тела, судства са обавезном надлежно-
шћу и централизованог система санкција довело је до оспоравања међународног
права, бар код правних теоретичара. Непостојање ових институција упућује на то
да правна правила која важе за државе личе на врло једноставну форму друштвене
структуре која се састоји само од примарних правних извора обавеза, коју често
супротстављамо развијеним правним системима. Могуће је тврдити да међу-
народно право нема не само секундарна правила о изменама правила и пресуђива-
њу, која обезбеђују законодавство и судство, већ нема ни јединственог правила о
признању посебних правних извора и општем критеријуму за идентификацију
сопствених правила. Ове разлику су заиста велике и право је питање 'да ли је међу-
народно право заиста право?'.” – H.L.A. Hart, The Concept of Law (1961), стр. 209.
2 „Многи озбиљни студенти права ће, готово са задовољством, реаговати на термин
'међународно право' тако што ће рећи: 'Знамо да то баш и није неко право, али зна-
25
II Одељак 4 – Основна обележја међународног права
мо да међународни правници и академици имају професионалне разлоге да га

називају правом.' Или, могу се они сложити да међународно право сматрају за пра-
во, неку врсту квази-права или скоро-па-право. Али свакако не може бити прâво
право, рећи ће они, јер не може бити принудно примењено: како принудно изврши-
ти и применити правно правило против целе једне државе, нарочито суперсиле као
што су САД и Русија.
Заиста је изазов одговорити студентима тако што би им се показало да принудно
извршење није, ипак, елемент онога што називамо 'правом'. Како то Роџер Фишер
примећује, много од онога што зовемо правом у унутрашњем праву се такође не
може принудно извршити. Ако је тужена држава САД, као што је у поступцима који
укључују уставноправна питања, како она страна која добије спор може принудно
извршити пресуду против САД? Ако мало размислимо, видећемо да је то зато што
се САД увек када изгуби спор (што је доста често) добровољно повинује пресуди.
Нико не може прислонити пиштољ у САД да би обезбедио извршење пресуде (чак
ни уз главу шефа државе). (.....)
Ако увидимо шта право све није, видећемо да оно није разлог за примену силе. То
није систем у којем 'моћ чини право' у смислу да држава стално мора приморавати
људе, силом, да се понашају на одређен начин. Ако погледате велики број случајева
и законских текстова, видећете да се у већини случајева ради о искључиво приват-
ним интересима. Правила се поштују не из страха од примене државне принуде,
већ зато што су правила прихваћена као правична и одговарајућа. Ниједна држава
не би могла принудити све људе да поштују сва правила пуком силом: не би било
довољно полицајаца и војника. (.....)
Можемо закључити следеће:
(1) Чињеница да се поједине државе периодично супротстављају појединим прави-
лима међународног права не значи само по себи да та правила нису 'право', јер чак
и у унутрашњем систему постоје примери повременог кршења права (почињена
кривична дела).
(2) Са друге стране, чињеница да већина држава поштује правила међународног
права није довољна да бисмо таква правила назвали 'правним' јер нас интересују
превасходно 'важни' случајеви у којима државе могу проћи некажњено због крше-
ња права. Ако држава може прекршити правило и остати некажњена када јој је то у
националном интересу, како таква правила можемо звати ‘право’?
(3) Међународно право се може лакше упоредити са унутрашњим правом ако се
као паралела посматрају они случајеви у којима је држава страна у поступку. Овде
можемо видети да се наше виђење ’извршења’ не може на одговарајући начин при-
менити на државу. Али ако као ’право’ признамо оне случајеве у којима је држава
једна од страна, као ’право’ морамо прихватити и оне међународне случајеве које
укључују државе као стране.
26
(4) Физичка принуда није неопходна компонента права. Ипак, није лако закључити
II
да је она потпуно непотребна, јер смо видели велики број случајева у којима држа-
ве прекрше право и прођу некажњено управо због недостатка ефикасног механизма
за принудну примену права.
(5) Према томе, можемо бити делимично убеђени да се међународно право са ра-
злогом зове ’право’ из више разлога. (.....)
Antony D'Amato, Is International Law Really „Law”?, 79 Northwestern University
Law Review 1293 (1985), стр. 1293-1295, 1300-1301.
3 „Скоро све државе поштују скоро сва правила међународног права и скоро све
своје обавезе испуњавају скоро све време.” – L. Henkin, How Nations Behave, 1979,
стр. 47.
4 „Сваки пут када су чињенице у стварном свету супротне научним предвиђањима,
а самим тим оспоравају претпоставке на којима се та предвиђања заснивају, сасвим
је природно преиспитати основе такве науке и покушати помирити научне
поставке са емпиријским чињеницама. Друштвене науке, изгледа, не функционишу
тако. Оне имају једну невероватну потребу да се држе својих претпоставки и да
буду поражене од стварности, пре него да промене претпоставке у светлу контра-
дикторних чињеница. Овакав отпор промени је најочигледнији код међународног
права. (.....) Парадокс је да лаици показују много више скепсе и реализма, што
значи да имају научни приступ међународном праву, више него што то сама наука
међународног права показује.” – H.J. Morgenthau, Positivism, Functionalism, and
International Law, 34 American Journal of International Law 260 (1940), стр. 260.
5 „Срећна околност је да су велики системи јавног поретка у основним обележјима
врло слични. Сви системи заговарају достојанство појединца и врхунски идеал
светског јавног поретка. Системи се међусобно разликују по низу детаља који се
односе на институционализоване обрасце понашања којима се желе постићи по-
стављени циљеви у појединим областима, али и у целом свету... Тако можемо уста-
новити шта се подразумева под појмом система јавног поретка. Реч је о основним
обележјима друштвеног процеса у заједници – под овим подразумевајући и иденти-
тет и систем дистрибуције циљних вредности, али и институције имплементације
које обезбеђују заштиту у правном поступку. Пошто је правни поступак један од
основних образаца у заједници, јавни поредак укључује и заштиту самог правног
поретка на основу власти која служи за заштиту правне власти.
Основно значење људског достојанства се укратко може објаснити на следећи на-
чин: реч је о друштвеном процесу у којем се основне вредности неједнако деле, али
у којем је првенствено одлучујући људски избор а не принуда.” – M. McDougal, H.
Lasswell, The Identification and Appraisal of Diverse Systems of Public Order, 53
American Journal of International Law 6 (1959), str. 10-11.
27
6 „Повиновање наредбама је доказ постојања организоване заједнице, било у држа-

ви било у волунтаристичкој међународној заједници. Ипак, међународна заједница
не подсећа ни приближно на савремену државу, нарочито зато једна активна
држава постоји да би издавала и спроводила наредбе суверена, док, са друге стране,
много пасивнија међународна заједница постоји да би пружила или ускратила ле-
гитимитет институцијама, правилима и својим члановима, односно њиховим по-
ступцима. Легитимитет правила, било оне институције која правило ствара било
оне која правило примењује, може се одредити као функција перцепције оних у за-
једници на које се то правило односи, или институције, да ли је то правило настало
као легитимно: тачније, да ли је настало у одговарајућем поступку...
Постоје четири елемента, или индикатора, која одређују легитимитет правила у
заједници држава, која су предмет ове студије. То су одређеност, симболичка
валидација, кохерентност и прихваћеност. Мотив држава да се повинују одређеном
правилу ће зависити од мере у којој то правило поседује наведене особине. Недо-
статак неке од наведених особина ће олакшати држави да избегне њихову примену
да би остварила неки краткорочни једнострани интерес. Ово не значи да се легити-
митет правила може израчунати на основу броја случајева у којима је правило
испоштовано, односно у којима се није по њему поступило. Док легитимитет прави-
ла може имати велики утицај на понашање држава, могуће је постојање другачијих
и јачих мотива у конкретним околностима. Прилика да се брзо оствари краткороч-
на корист може отклонити мотив поштовања правила без обзира на његов легити-
митет. У таквим околностима се легитимитет не исказује поштовањем правила већ
нелагодом због непоштовања. Показатељ није степен поступања по правилу већ
снага која наводи државе да правило поштују, без обзира да ли је у конкретном
случају правило и било поштовано.
Свако правило има своју унутрашњу моћ која је независна од околности у којима се
примењује, али та моћ зависи од правила до правила. Ова унутрашња моћ јесте
индекс легитимитета правила. На пример, правило које забрањује државама да
дипломатске агенте користи за шпијунажу формално су прихватиле скоро све
државе, али оно ипак има прилично низак степен легитимитета тако да нема скоро
никакву унутрашњу моћ која води ка његовом поштовању.
Истраживање легитимитета правила значи испитивање унутрашње моћи правила
којом се државе приморавају да по правилу поступе.” – T. Franck, Legitimacy in
the International System, 82 American Journal of International Law 705 (1988), стр.
711-712.
7 „Поједина обележја класичног међународног права су изразито недемократска,
или, у најмању руку таква да се могу применити на недемократски начин. Понуди-
ћемо шест примера:
28
Прво, међународно право претпоставља да извршна власт има сва овлашћења у

II
вођењу спољних послова. Шеф државе и министар иностраних послова имају пле-
нарна овлашћења да обавежу државу међународним обавезама и пристану на пра-
вила међународног права која могу имати последице на појединце и без њиховог
пристанка, чак и без њиховог знања.
Друго, правило је да унутрашње право, без обзира колико је демократско, не може
бити оправдање за неизвршење међународне обавезе. (.....)
Треће недемократско правило се односи на важно питање међународног поступка.
Извршна власт потпуно располаже овлашћењима да одлучи о међународном по-
ступку. Појединац као такав нема аутномну процесну способност у међународном
праву. (.....)
Четврто, начело забране мешања у унутрашње послове држава штити чак и не-
демократске режиме и њихове поступке у односу на домаће становништво.
Пето, право народа на самоопредељење не дозвољава промене установљених тери-
торијалних граница. (.....)
Шесто, овлашћење влада држава да своје државе обавежу дугорочно је практично
неограничено. (.....)” – James Crawford, Democracy and the Body of International
Law, у: G. H. Fox & B. R. Roth (ур.), „Democratic Governance and International Law”,
(2000), стр. 95-97.
8 „Несрећна околност је да традиција међународног правног система делује про-
тивно његовој способности да нормира универзалне норме. За државе се каже да су
суверене, што значи да саме одлучују шта морају и могу урадити. Аутономија
државе и даље функционише сасвим добро у оквирима традиционалних међудр-
жавних односа. Слобода државе да контролише своју судбину и политику и даље
има велики значај: допушта различитост и слободу свакој држави да изабере своје
приоритете. Веома мало држава, ако такве уопште и постоје, заговарају светску
владу која би диктирала униформно понашање свих држава. Према томе, правници
користе израз аутономија да би објаснили како је сагласност државе нужна да би је
међународно право обавезивало. Став многих је да ако држава не жели да буде
везана неким међународним правилом, она се таквом правилу једноставно може
супротставити и тако бити изузета од његове примене.
Ако су, дакле, суверенитет и аутономија основна начела у свим подручјима међу-
народног права, како је могуће развити правила која би обавезивала све државе. У
заједници у којој постоји скоро две стотине различитих држава, скоро је немогуће
обезбедити пристанак свих држава на одређену норму, нарочито не на ону која
захтева одређена материјална средства или бар значајну промену понашања. Пот-
пуна аутономија је можда могла бити прихватљива у прошлости, када ниједна др-
жава није могла предузети оне акције које би угрозиле међународну заједницу као
29
целину. Данас, огромни деструктивни потенцијали и заштићеност појединих обје-

ката међународног права чине потпуну аутономију скоро непожељном, ако не и
катастрофалном.” – J. Charney, Universal International Law, 87 American Journal
of International Law 529, 1993, стр. 530.
9 „У новије време, нарочито након краја хладног рата, међународно право је поста-
ло изложено фрагемнтацији као никада раније. Главни узрок ове појаве јесте пове-
ћање броја међународних правних правила; други узрок је политичка фрагмента-
ција у директној вези са растућом међузависношћу на регионалном и глобалном
нивоу у подручјима као што су економија, заштита средине, енергија, природна бо-
гатства, здравље и пролиферација оружја за масовно уништење.
Могло би се, стога, закључити да данас не постоји хомогени систем међународног
права. (.....) Према томе, систем међународног права састоји се од делова и елеме-
ната који су толико другачије структуирани да се тешко може говорити о хомогеној
природи међународног права. Систем се састоји од универзалних, регионалних или
чак билатералних система, подсистема и под-подсистема различитих нивоа правне
интеграције.
Оваква природа међународног права може имати позитиван утицај јер стимулише
владавину права у међународним односима; ипак, право је изложено ризику даљег
цепања и контрадикторности између различитих правних правила, као и што се ра-
ђа ризик да се државе морају повиновати обавезама које се међусобно искључују.
Како се такве обавезе не могу испунити, одговорност државе је неминовна.
(.....)
УЗРОЦИ: Фрагементација међународног права је последица више узрока који су
створили различите нивое и подсистеме међународног права који се чак могу наћи
и у потенцијалном сукобу: 1. Непостојање централних органа 2. Специјализација 3.
Различита структура правних норми 4. Паралено нормирање истог односа 5. Суко-
бљена регулатива 6. Повећање поља примене међународног права 7. Различити ре-
жими секундарних правила” – Gerhard Hafner, Risks Ensuing from Fragmentation
of International Law, Report of the ILC for 2000, 52nd session, GA Off. Records of
55th session, Supplement no. 10 (A/55/10), стр. 321-322, 326-331.
J Повеља УН
Члан 2.
Начела Уједињених нација
Организација и њене чланице, ради остварења циљева предвиђених у чл. 1., посту-
пају у складу са следећим начелима.
Организација се заснива на начелима суверене једнакости свих својих чланица.
30
1. Све чланице, да би обезбедиле права на основу чланства, у доброј вери испуњава-

II
ју обавезе преузете на основу ове Повеље.
2. Све државе чланице решавају своје спорове мирним путем на начин којим се не
угрожава међународни мир и безбедност и правда.
3. Све државе чланице се уздржавају од претње силом или употребе силе против
територијалног интегритета или политичке независности других држава, нити
поступају на начин који би био супротан са циљевима Уједињених нација.
4. Све државе чланице пружају помоћ Уједињеним нацијама у предузимању мера
које Уједињене нације спроводе у складу са Повељом, и уздржавају се од пружа-
ња помоћи свакој државама против којих Уједињене нације предузимају превен-
тивне мере или мере принуде.
5. Организација се стара да државе које нису чланице Уједињених нација поступају
у складу са овим начелима у мери која неопходна за одржање међународног ми-
ра и безбедности.
6. Ништа у овој Повељи не овлашћује Уједињене нације да се мешају у питања која
припадају унутрашњој надлежности држава нити захтева од држава чланица да
таква питања изнесе на решавање у складу са Повељом; ово начело се не односи
на примену принудних мера на основу Главе VII.
K Повеља УН
Члан 103.
У случају сукоба обавеза држава чланица преузетих на основу ове Повеље и њихо-
вих обавеза на основу неког другог међународног споразума, предност ће се дати
обавезама из Повеље.
L Нацрт чланова о одговорности државе за међународно противправне акте (Offi-

cial Records of the General Assembly, 56. zasedanje, Додатак бр. 10 (A/RES/56/10),
усвојен у форми резолуције Генералне скуштине 12. децембра 2001. године
Члан 40.
Озбиљно кршење обавеза на основу императивних норми
општег међународног права
1. Ово поглавље се односи на међународну одговорност која је последица озбиљног
кршења обавезе на основу императивних норми међународног права од стране
државе.
2. Кршење овакве обавезе је озбиљно ако је пропуст државе да испуни своју обавезу
тежак или систематичан.
31
1. Поделите примере у две групе: прва група треба да обухвата оне текстове који
пружају аргументе да је међународно право заиста право. Друга група треба да
обухвати оне радове који оспоравају правну природу међународног права.
2. Наведите аутора који оспорава правну природу међународног права тако што
повлачи строгу паралелу са унутрашњим правним системом где налази велики
број разлика.
3. Д'Амато пружа неколико аргумената којима потврђује правну природу међуна-
родног права. Који су то аргументи?
4. Који је основни приговор који Крофорд (Crawford) упућује међународном пра-
ву?
5. Наведите аутора чија теза иде у прилог постојања система међународног права,
као и аутора који говори о потпуно супротном феномену?
6. Шта су узроци негативне фрагментације међународног права (пример 9.)?
7. Међународно право познаје хијерархију правних норми. Који примери иду у
прилог овој тврдњи?
8. Међународно право познаје хијерархију правних норми. Које норме бисте поста-
вили на врх те хијерархије?
9. Пример бр. 12. нам посредно говори о томе да постоји одређена структура међу-
народноправних норми. Допуните следећи низ:
10.Норме могу бити императивне и _____________________.
11.Међународно право може бити опште и _______________.
Аутори нуде различите аргументе којима оспоравају ‘правност’ међународног пра-
ва. Скепса према међународном праву није ретка.
Међународно право садржи велики број правних норми (Хафнер) што упућује на
постојање система: примарне и секундарне норме, jus cogens/jus dispositivum, пред-
метно организовање норми, и сл. Правностваралачки процес у међународном пра-
ву је специфичан, видљив у изворима међународног права и препознатљив по су-
бјектима. Ипак, ова специфичност не значи да међународно право није право.
Међународно право се извршава на централизован начин (УН), али много чешће на
децентрализован начин (регионалне организације, државе). Ова специфичност та-
кође не лишава међународно право правних обележја. Критике које се односе на
успешност извршења и примене врло успешно оспоравају Д'Амато и Хенкин. Наи-
ме, случајеви поштовања међународног права и поступања у складу са њим врло
32
често остају незапажени. Остале критике се најчешће не односе на правна обележја

II
међународног права, већ на његову дефрагментацију, недовољни легитимитет,
демократски дефицит, научну (не)основаност, итд.
1. Да ли је међународно право заиста ’право’, и зашто?
2. Које су системске одлике међународног права?
3. Какав је начин примене и извршења међународног права?
4. Легитимитет и демократичност међународних правних правила?
5. Колико неизвршење међународних обавеза и непоштовања међународног права
може утицати на легалитет и легитимитет међународног права?
6. Које су ’праве’ разлике између међународног и унутрашњег права?
1. Демократичност међународног поретка
2. Владавина права у међународном праву
3. Међународно право: од универзалног ка регионалном?
33
D'Amato, A., „Is International Law Really 'Law'?”, 79 Northwestern University Law Review 1293
(1985), стр. 1293-1314; Koskenniemi, M., „Politics of International Law”, 1 European Journal of
International Law (1990), стр. 1-32; Lapaš, D., (2004), Sankcija u međunarodnom pravu, Zagreb:
Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu, стр. 71-84; Malanczuk, P., (2003) Akehurst's Modern
Introduction to International Law, 7. izdanje, London, New York: Routledge, стр. 2-3 (General
and regional international law), 3-5 (Characteristics of international law), 56-60 (Hierarchy of
sources); Marks, S., „International Law, Democracy and the End of History”, in: G. H. Fox & B.
R. Roth (ур.) (2000), Democratic Governance and International Law, Cambridge: Cambridge
University Press, стр.532-566; Morgenthau, H. J., „Positivsim, Functionalism, and Internatio-
nal Law”, 34 American Journal of International Law 260 (1940), стр. 260-284; McDougal, M.,
Lasswell, H., „The Identification and Appraisal of Diverse Systems of Public Order” 53 American
Journal of International Law 6 (1959), стр. 1-29; Нацрт чланова о одговорности државе за
међународно противправне акте (Official Records of the General Assembly, 56. заседање,
Додатак бр. 10 (A/RES/56/10), усвојен у форми резолуције Генералне скупштине 12. децем-
бра 2001. године), Члан 40.; Повеља Уједињених нација, чланови 2. i 103.; Simpson, G., „On
the Magic Mountain: Teaching Public International Law”, 10 European Journal of International
Law (1999), стр. 70-92; Franck, T.M., „Is Justice Relevant to the International Legal System?”,
64 Notre Dame Law Review 1989, стр. 945-963; Franck, T.M., „Legitimacy in the International
System”, 82 American Journal of International Law 1988, стр. 705-759; Harris, D.J., (1998), Cases
and Materials on International Law, 5. izdanje, London: Sweet & Maxwell, стр. 1-15 (Internatio-
nal Law as „Law”); Hart, H.L.A., (1961), The Concept of Law, Oxford: Clarendon Press; Hafner,
G., Risks Ensuing from Fragmentation of International Law, Report of the ILC for 2000, 52nd
session, GA Off. Records of 55th session, Supplement no. 10 (A/55/10); Henkin, L., (1979),
How Nations Behave: Law and Foreign Policy, New York: Columbia University Press, стр. 47;
Crawford, J., „Democracy and the Body of International Law”, u: G. H. Fox & B. R. Roth (ур.),
Democratic Governance and International Law, Cambridge: Cambridge University Press, 2000,
стр. 91-113; Charney, J., „Universal International Law”, 87 American Journal of International
Law 529, 1993, стр. 529-551; Шаховић, М.,”Може ли се демократизовати међународно пра-
во?”, Југословенска ревија за међународно право, бр. 3/1998, стр. 7-17.
34
II Поглавље
ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
Одељак 1 – Појам и општа обележја извора међународног права
Увод
Шта су извори међународног права и која је њихова функција? Функција извора ме-
ђународног права иста је као и функција извора права уопште, дакле и извора
унутрашњег права. Одговор на прво питање следи сличну логику: извори међуна-
родног права су правни акти којима се установљавају међународна права и обавезе,
док нам доктрина извора међународног права говори о облицима у којима они на-
стају. Можда би се могло рећи да се изворима конституишу права и обавезе за су-
бјекте међународног права, али овде је потребан опрез, из истих разлога који
ограничавају материјално одређење међународног права. Такође, подсећамо да се
међународно право најтачније може дефинисати формалним крит еријумом, а не
преко садржине међународноправних норми или карактера међународних субјека-
та, нарочито због постојања значајног броја субјеката са ограниченим међународ-
ноправним субјективитетом.
У овом одељку следи упознавање са основним изворима међународног права. Тер-
мин ’извори’ означава формалне изворе. Формална структура и хијерархија извора
међународног права је, пак, позната тек када се познавању формалних извора при-
дружи и познавање норми по њиховој правној снази на основу критеријума разли-
ковања когентних и диспозитивних норми. Овде се сусрећемо и са другим правним
актима који би могли бити у кругу извора, али им је статус делимично споран.
Извори
1 Чл. 38. Статута Међународног суда (Међународни уговори ФНРЈ 5/1945)

а. Суд, чији је задатак да спорове који су му поднети решава сагласно међународ-
ном праву, примењује:
а) међународне конвенције, било опште или посебне, којима установљавају пра-
вила изричито призната од држава у спору;
35
II Одељак 1 – Појам и општа обележја извора међународног права
б) међународни обичај, као доказ опште праксе прихваћене као право;

ц) општа правна начела призната од цивилизованих народа;
д) под условом одредаба члана 59, судске одлуке и доктрину најпозванијих
стручњака јавног права разних народа, као помоћно средство за утврђивање
правних правила.
б. Ова одредба не прејудицира право Суда да један спор решава ex aequo et bono, ако
странке у спору на то пристану.
2 „Као и правила других правних система, правила међународног права потичу из
више различитих ’извора’. Ипак, имајући у виду да међународно право нема
универзално законодавно тело – попут парламента – нити универзални механизам
тумачења правних правила – као што је то систем обавезног судства – ’доктрина
извора’ међународног права већ само по себи има значај који није својствен нацио-
налним правним системима. Релативно непостојање међународних правних инсти-
туција универзалне надлежности за чланице међународне заједнице захтева јасан и
стабилан концепт извора међународног права. Уопште говорећи, истраживање из-
вора може се свести на испитивање улоге конкретног извора коју он има у међу-
народном правном систему – на пример, да ли се извором заиста ствара право или
се њиме само идентификује садржина права. Уобичајено је да се пође од питања
које је Међународни суд дужан узети у обзир у сваком конкретном спору, а која се
налазе у чл. 38. његовог Статута. Тај члан наводи обичаје, конвенције (тј. међуна-
родне уговоре), општа начела, судске одлуке и мишљења ’најпознатијих правника’.
Иако се данас сматра да овде није реч о комплетној листи ’извора’, он и даље пред-
ставља камен темељац сваке расправе о релевантним принципима.
Важно је знати да ће од врсте ’извора’ међународног правног правила зависити на-
чин тумачења и примене пред међународним судом или међународном организа-
цијом. На пример, правила међународног права која су изведена из ’општих прав-
них начела’ тумаче се флексибилније него правила из билатералног међународног
уговора. Реч је о последици која проистиче из садржине правила, али и начина ње-
говог настанка. Опет, на неки начин, ’извори’ међународног права објашњавају
зашто се правила међународног правног система могу са разлогом сматрати ’прав-
ним правилима’ (.....). С друге стране, као што је већ речено, ’извори’ означавају
начин настанка ових правних правила, али и начин на који се ова правила и кон-
кретна права и обавезе могу утврђивати.” – M. Dixon, R. MacCurquoadale, Cases &
Materials on International Law, 2003, стр. 19 (Уводна напомена – Извори међуна-
родног права)
3 „Норме међународног јавног права сазнају се из њихових извора. Као и другим

основним питањима, и овде није довољно позвати се на неки ’виши’ извор, већ
треба утврдити да ли постоји сагласност између држава и других субјеката око тога
одакле ће поједине норме црпсти свој ауторитет и обавезност. Зато се ни не може
36
дати дефинитивни одговор на питање који су извори међународног права. Број

II
извора међународног јавног права се у току новије историје већ повећавао а њихов
узајамни однос мењао: вероватно је да ће се промене и даље дешавати.
По општем мишљењу, извори међународног јавног права свакако су они који су
набројани у члану 38, ст. 1 Статута Међународног суда правде. (.....)
Статут се може схватити као тај „виши” извор, што има оправдања, јер се из њега
види да се велика већина држава, све чланице Уједињених нација, сагласила да суд-
ски орган ове организације поступа према нормама која потичу из набројаних
извора. Када је први пут формулисан, овај текст је био веран одраз тада важећег
обичајног права. То, међутим, не значи да субјекти међународног права не могу
признавати као део међународног јавног права и норме које потичу из других изво-
ра и да други органи за решавање међународних спорова не могу да прихвате и
друге изворе. У том смислу, као извори се још помињу једнострани акти субјеката
међународног права, општи правни акти међународних организација и генералне
политичке обавезе познате као ‘меко право’.” – В. Димитријевић и др., Основи ме-
ђународног јавног права, 2005, стр. 27-28 (Појам извора) (фусноте изостављене).
4 „Извори међународног права одређују начин настанка нових правила и промене
или престанка постојећих. Полази се од чл. 38, ст. 1 Статута Међународног суда
правде који као изворе наводи: међународне конвенције, опште и посебне; међуна-
родни обичај; општа правна начела; судске одлуке и мишљења најпознатијих
правника. (.....)
Иако је чл. 38, ст. 1 сачињен пре више од 70 година као смерница за рад Сталног су-
да међународне правде, он и даље остаје ауторитативни текст за изворе међународ-
ног права. Ипак, ова одредба довела је и до великих расправа. Постоје питања која
се стално понављају. Она укључују и услове за настанак обичајних правних прави-
ла; значај који се приписује изјавама државе, више него самим поступцима државе;
могућност постојања ’инстант’ обичаја; дејство уговора на треће стране и садржина
општих правних начела. (.....)
Недостаци правностваралачке функције међународног права нарочито су уочљиви
у оним областима међународног права када се интереси државе директно сукобља-
вају са интересима недржавних субјеката. Примери су људска права, међународно
привредно право и заштита животне средине. Традиционална правностваралачка
функција у међународном праву претпоставља вољу монолитне државе која искљу-
чује појединце и друге групе ван елита у међународним односима, осим уколико
њихове интересе не заступа сама држава. Међународно право, ипак, има утицаја на
појединце. Може се непосредно применити у унутрашњем правном поретку, а уну-
трашње право може, с друге стране, утицати на међународно право.” – H. Charles-
worth, C. Chinkin, The Boundaries of International Law: A Feminist Perspective,
2000, стр. 62, 64, 66.
37
5 „Теорија формалних извора међународног права: решење основа обавезнос-

ти in abstracto
Свака расправа о формалним изворима нужно почиње чланом 38. Статута Међуна-
родног суда правде,2 који се сматра прихваћеним доказом општег правила о фор-
малним изворима.3 Међународни уговори и обичаји су главни и самостални
извори, који, иако формално равноправни, ипак немају до краја дефинисан међу-
собни однос.4 С друге стране, пракса потврђује недвосмислену доминацију међуна-
родних уговора као главних и самосталних извора. Међународни обичаји су извор
поводом чијих елемената, начина настанка, престанка и доказивања постоји много
отворених питања. Обичајима, као извору права, припада врло важно место у
сваком нормативно неразвијеном поретку, па и у међународном.5 Општим прав-
ним начелима је чл. 38. Статута Суда доделио скромнију улогу главног супсидијар-
ног извора,6 док је судску праксу и доктрину практично лишио својства извора.
(.....) Овде свакако разликујемо формалне изворе објективног права од формалних
извора конкретних обавеза.7
Развој међународног права имао је последица и на тумачење чл. 38. и његов поло-
жај у међународном праву: „Сумњам да би се било ко успротивио тврдњи да никада
није било толико неслагања око пуноважности – или извора – међународног права,
као данас.”8 Док материјални извори обезбеђују легитимитет, формални извори су
потврда нормативитета, легалитета и пуноважности међународног права. Промене
концепта формалних извора у међународном праву ишле су у два правца: у правцу
проширења круга формалних извора (одлуке међународних организација, једно-
2
Чл. 38. Статута Међународног суда правде
(1)Суд, чији је задатак да решава спорове у складу са међународним правом, примењује:
а. међународне конвенције, опште и специјалне, које представљају право изричито признато између
страна у спору;
б. међународни обичај као доказ опште праксе прихваћене као право;
ц. општа правна начела призната од цивилизованих народа
д. под резервом чл. 59., судске одлуке и учења најпознатијих стручњака су помоћна средства
утврђивања правних правила.
(2) Ова одредба неће ићи на уштрб могућности да Суд реши случај ex aequo et bono, ако се стране тако
сагласе.
3
M. Shaw, INTERNATIONAL LAW, 4. издање, Cambridge University Press, Cambridge, 1997, стр. 58.
4
P. Sands, Treaty, Custom and Cross-fertilization of International Law, 1 Yale Human Rights & Development Law
Jouрnal 3 (1998).
5
P. Allot, The True Function of Law in the International Community, 5 Indiana Journal of Global Legal Studies 391,
(1998).
6
С. Аврамов, М. Крећа, МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО, op cit., стр. 52.
7
Фицморис прави разлику између формалних извора права (law) и формалних извора обавезе (obligation). –
G. Fitzmaurice, Some Problems Regarding the Formal Sources of International Law, у: SIMOBOLAE VERZIJL,
1958.
8
R. Jennings, WHAT IS INTERNATIONAL LAW AND HOW DO WE TELL IT WHEN WE SEE IT?, Kluwer,
Deventer, Antwerp-Boston-Frankfurt-London, 1980, стр. 60.
38
страни акти држава),9 и у правцу промене значаја и хијерархије постојећих фор-

II
малних извора, односно 'деформализације' извора међународног права.10 За међу-
народне судске одлуке ово може бити значајно из неколико разлога. Оне могу при-
пасти кругу нових главних извора међународног права, било самостално, преко
теорије прецедента или средства попуњавања правних празнина,11 било као одлуке
међународних организација. Друга промена, која се односи на 'деформализацију',12
повећава њихов значај доказа других извора, понекад у толикој мери да их изједна-
чава са извором који доказују (обичај), или чије тумачење доказују (међународни
уговор).13 Деформализација може имати различите облике и оправдања. Поједини
аутори уводе супстанцијалне нормативне вредности као једине релевантне, бра-
нећи то чињеницом постојања хијерархије норми jus cogens v. jus dispositivum или
чињеницом постојања концепта ‘стандарда’ у међународном праву.14“ – С. Ђајић,
Међународни и национални судови: од сукоба до сарадње, 2004, стр. 59-61.
6 Бечка конвенција о уговорном праву (1969)

Члан 53.
Уговори који су у сукобу са императивном нормом општег међународног права
(jus cogens)
Ништаван је сваки уговор који је у тренутку свога закључења у сукобу са импера-
тивном нормом општег међународног права. За сврхе ове конвенције императивна
норма општег међународног права је норма коју је прихватила и признала целокуп-
9
Фридман сматра да формални извори међународног права признати чл. 38. не прате на одговарајући на-
чин процес стварања правних норми у међународном праву. – W. Friedmann, THE CHANGING STRUCTU-
RE OF INTERNATIONAL LAW, Stevens, London, 1964.
10
Различите облике „деформализације” описује М. Коскениеми сматрајући их нужном последицом сталне
тензије између формалног и материјалног у међународном праву. – M. Koskenniemi (ур.), SOURCES OF
INTERNATIONAL LAW, Ashgate, Dartmouth, Aldershot-Burlington-Singapore, Sydney, 2000, стр. xx-xiv
(Introduction – Deformalizing Law).
11
Међународно право не садржи правила за све могуће ситуације и многи аутори сматрају да судови тада пре
стварају правила него што их 'проналазе' или 'доказују'. Лаутерпахт као пример наводи случај између Ве-
лике Британије и Норвешке око повлачења основних линија и ширине територијалног мора. –H. Lauterpa-
cht, Some Observations on the Prohibition of 'Non Liquet' and the Completeness of the Law, Simbolae Verzijl, 1958,
стр. 196-221. Такав конструктивизам судова неминовно води ка сасвим другачијем значењу и значају међу-
народних судских одлука.
12
Фастенрат сматра да је беспредметно инсистирати на јасним границама између формалних извора, јер се
тако искључује слобода тумачења и примене права на конкретан случај. – У. Fastenrath, Relative Normativity
in International Law, 14 European Journal of International Law 305 (1993).
13
„Њихове одлуке (међународних судова – прим. С.Ђ.) су резултат примене постојећег права; оне су, према
теорији, доказ постојећег права. Али то не значи да оне у ствари нису извор међународног права. Разлика
између доказа и извора је у великом броју случајева спекулативна и много мање јасна него што се обично
мисли.” - H. Lauterpacht, THE DEVELOPMENT OF INTERNATIONAL LAW BY THE PERMANENT COURT
OF INTERNATIONAL JUSTICE, Longmans, Green and Co. London, 1934, стр. 10. Исто: H.Lauterpacht,
DEVELOPMENT OF INTERNATIONAL LAW BY THE INTERNATIONAL COURT OF JUSTICE, 1958.
14
Види: E. Riedel, Standards and Sources: Farewell to the Exclusivity of the Sources Triad in International Law, 2
European Journal of International Law 58 (1991).
39
на међународна заједница држава као норму од које никакво одступање није допу-
штено и која се не може изменити новом нормом општег међународног права истог
карактера.
Члан 64.
Настанак нове императивне норме општег међународног права
(jus cogens)
Ако настане нова императивна норма општег међународног права, сваки постојећи
уговор који је у сукобу са овом нормом постаје ништав и престаје да важи.
7 Повеља Уједињених нација (1945)

Члан 25.
Чланови Уједињених нација саглсани су да прихвате и извршавају одлуке Савета
безбедности у складу са овом Повељом.
Члан 103.
У случају сукоба између обавеза чланова Уједињених нација по овој Повељи и њи-
хових обавеза по неком другом међународном споразуму, превагу ће имати њихове
обавезе по овој Повељи.
8 Повлачење границе на мору на подручју залива Мејн (Канада против САД),
Међународни суд правде, Пресуда Већа у меритуму од 12. октобра 1984, I.C.J.
Reports 1984, параграфи 79-83.
„79. Као што је већ наведено, чл. II, ст. 1 Специјалног споразума гласи ’Од Већа се
тражи да на постављено питање одговори у складу са начелима и правилима међуна-
родног права која се у овом конкретном спору међу странама могу применити
(италик – прим. Суда). Према томе, време је да се утврде правна правила међуна-
родног правног поретка која су меродавна за питање у овом спору. Према
мишљењу Већа, истовременом употребом термина „правила” и „начела” изражава
се једна те иста идеја. У датом контексту „начела” јасно означавају правна начела
која обухватају и правила међународног права код којих је оправдана употреба
израза „начела” због њихове опште природе и фундаменталног карактера.
80. Пре мериторног решавања постављеног питања, потребно је претходно објасни-
ти разлику између правила и начела међународног права меродавних за конкретан
спор, односно који су критеријуми и практични методи којима се in concreto обез-
беђује поступање у складу са правилима и начелима.
81. У случајевима попут овог, међународно право – а из овог разлога Веће сасвим
логично мора поћи од међународног обичајног права – по својој природи може по-
нудити неколико основних правних начела која представљају смернице за постиза-
ње постављеног циља. Врло често није могуће очекивати јасне критеријуме нити
40
практичне, техничке методе за постизање таквог циља. (.....) Иако је пракса спора-
II
дична, јер је питање релативно ново, она ипак показује да је у коначном исходу сва-
ки случај специфичан и посебан у мери која онемогућава стварање посебног оби-
чајног правног правила.
82. Овај закључак, међутим, не важи нужно у области међународног уговорног пра-
ва. На пример, ништа не ограничава уговорне стране да прошире примену уговор-
них правила на питања за која је мало вероватно да ће их регулисати међународно
обичајно право. Приликом тумачења конвенције, или чак једне њене одредбе,
превасходно треба имати на уму важност разликовања правила и начела међуна-
родног права која су нормирана конвенцијом, и критеријума и метода чија се
примена у конкретном случају може уговорити.
83. Полазећи од ових премиса, Веће Суда мора поћи од чл. 38, ст. 1 Статута Суда. У
овој фази поступка за Веће су важна она правила и начела међународног права која
су меродавна за одређивање граница на мору, тако да се полази од конвенција (чл.
38, став 1, т. а)) и међународних обичаја (став 1, т. б)) и њихових дефиниција које
су судске одлуке (став 1, д)) овог Суда и арбитража значајно обогатиле. У погледу
конвенција, могу се узети у обзир само „опште конвенције” које укључују конвен-
ције о кодификацији права мора којима су обе стране приступиле. Разлог није само
чињеница да међу странама нема других важећих међународних уговора (осим
Специјалног споразума од 29. марта 1979. године) који би могли бити меродавни за
овај спор, већ зато што се у кодификаторским конвенцијама могу утврдити основна
начела и правила важна за општу примену. Међутим, ове се конвенције морају
тумачити у светлу обичајних правних правила.”
9 Уговор о оснивању Европских заједница (2002) пречишћен текст

Члан 133. (еx члан 113.)
1. Заједничка трговинска политика се заснива на јединственим начелима, пре свега
у погледу измена царина, закључивања царинских и трговинских споразума, изјед-
начавања мера либерализације, политике извоза, као и мера трговинске заштите,
као што су оне које треба донети у случајевима дампинга и субвенција.
J Centro-Com (Европски суд правде), C-124/95
„Чак и ако се предузимају мере попут ових које су предмет поступка и које су усво-
јене на основу унутрашње надлежности држава у вези са спољном и безбедносном
политиком, оне и даље морају бити у складу са заједничком трговинском поли-
тиком.”
Коментар: Европски суд правде је нашао да државне мере економске и финансиј-
ске природе морају бити у складу са заједничком трговинском политиком, без обзи-
ра на спољнополитичке и безбедоносне мотиве. На овај начин је посредно под суд-
ску контролу доведена спољна и безбедносна политика, упркос одредбама Уговора
41
из Мастрихта који искључују надлежност Суда за питања спољне и безбедносне

политике. Тиме је измењена и хијерархија међународних права и обавеза држава
чланица и делимично (поново) редефинисан концепт државног суверенитета.
K„У међународном праву влада френетична законодавна атмосфера. Претерана
правностваралачка активност замена је за очигледни недостатак централног зако-
нодавца и легитимне имплементације, дакле прилично провидан покушај да се
докаже да аутор постоји, јер постоји велики број текстова. У супротном, остало би
много сирочади.” – C. Douzinas, End of Human Rights, 2000, стр. 329.
1. Извори међународног права налазе се у чл. 38. Статута Међународног суда. За
почетак, било би корисно класификовати ове изворе према њиховом значају:
Главни Помоћни
_______________________ ____________________
_______________________ ____________________
_______________________ ____________________
2. Да ли постоје правни акти који би се могли сматрати изворима, иако се не налазе
у чл. 38. Статута? Образложите ваш одговор.
3. Консензус је основ важења свих извора међународног права чиме се делимично
може објаснити изостанак појединих међународних правних аката из чл. 38.
Статута Суда. Како се тај консензус изражава код:
a) Међународних уговора _____________________________________
b) Међународних обичајних правних правила ___________________
c) Општих правних начела ____________________________________
4. Фицморис (Fitzmaurice) прави разлику између „формалних правних извора” и
„формалних извора обавеза”. Дефинишите разлику и образложите.
5. Сукоб различитих правних решења можемо решити правилима о хијерархији
правних извора. У случају да се у сукобу нађу међународни уговор и међународ-
ни обичај, који ће се од ова два извора применити и зашто?
6. Хијерархија, с једне стране, може бити утврђена искључиво на основу формал-
них извора. С друге стране, правна снага садржине норми може утицати на по-
стојећу формалну хијерархију, а самим тим и на примену.
Jus cogens норме, односно ___________ норме, нормиране су члановима
__________________ конвенције _______________(попуните празна поља).
42
7. Објасните значај и значење чл. 103. Повеље Уједињених нација у односу на jus
II
cogens норме.
8. Објасните значај и значење чл. 133. Уговора о оснивању ЕЗ у односу на хијерар-
хију извора и хијерархију обавеза.
9. У случају Повлачење границе на мору на подручју залива Мејн, Судско веће ра-
справљало је о значају правила и начела међународног права. Према мишљењу
Већа, које су разлике и/или сличности између термина „правило” и “начело” ме-
ђународног права?
10.Повећана правностваралачка активност, а самим тим и растући број извора ме-
ђународног права, према мишљењу појединих аутора сведочи о недостацима ме-
ђународног права. Зашто би повећање броја извора међународног права био до-
каз његових недостатака? Да ли се слажете са овим ставом? Образложите.
Студенти ће радити у мањим групама са задатком да за самостално одабрану резо-
луцију Савета безбедности која је усвојена поводом кризе у бившој Југославији (ви-
дети списак литературе) одреде правни основ обавезности у светлу чл. 38. Статута
Међународног суда правде. Студенти треба да утврде и последице кршења сваке
резолуције појединачно.
1. Утврђивање релевантних извора не значи и коначно решење сукоба међународ-
них уговора и међународних обичаја. Потребно је узети у обзир више фактора.
Тако, на пример, случај Вимблдон (Wimbledon) може се анализирати и у светлу
сукоба обичајног и уговорног права. Такође, норме јаче правне снаге могу уки-
нути ius dispositivum. Образложите уз примере.
2. Колико је за хијерархију у међународном праву важна подела на универзално и
регионално или универзално и партикуларно? Погледајте, на пример, универза-
лизам људских права и релативизам мултикултурализма, односно релативизам
регионалних организација.
3. Приступање међународним организацијама може конституисати нову хијерар-
хију међународних права и обавеза за одређену групу држава. Примери: УН и ЕУ
(случај Centro-Com, Европски суд правде).
1. Постмодернизам, фрагментација међународног права и универзална хијерархија
међународних правних норми.
2. Критеријуми за хијерархију правних норми: Салседови аргументи.
43
3. Истраживачки рад: Преглед међународних правних аката који упућују на коген-

тне правне норме
Бечка конвенција о праву уговора (1969), 1155 UNTS 331 (Сл. лист СФРЈ – Међународни
уговори, бр. 30/1972), Чланови 53. и 64; Delimitation of the Maritime Boundary in the Gulf of
Maine Area (Canada v. United States), I.C.J. Reports 1984, 246, 290, параграфи 79-83; Dixon,
M., MacCurquoadale, R. (2003), Cases & Materials on International Law, Oxford: Oxford Univer-
sity Press, стр. 19-24; Димитријевић В. и др. (2005), Основи међународног јавног права, Бео-
град: Београдски центар за људска права, стр. 27-28; Douzinas, C., (2000), End of Human
Rights: Critical Legal Thought at the Turn of the Century, Oxford: Hart Publishing, стр. 329; Ђа-
јић, С., (2004), Међународни и национални судови: од сукоба до сарадње, Нови Сад: Правни
факултет, стр. 59-61; Ђорђевић, С., „Класификација и хијерархијски однос извора међуна-
родног права”, Анали Правног факултета у Београду, 1995; Комисија УН за међународно
право (International Law Commission – Introduction (http://www.un.org/law/ilc/introfra.htm);
Koskenniemi, M., (ур.), (2000), Sources of International Law, Aldershot : Ashgate-Darmouth,
(Увод); Koskenniemi, M., „Hierarchy in International Law: A Sketch”, European Journal of In-
ternational Law, том 8, бр.4/1997, стр. 566-582; Legal Consequences for States of the Continued
Presence of South Africa in Namibia (South West Africa) Notwithstanding Security Council
Resolution 276, I.C.J. Reports 1971, параграф 53; Одабране резолуције Савета безбедности
УН усвојене поводом кризе у бившој Југославији: 713 (1991), 743 (1992), 780 (1992), 781
(1992), 808 (1993), 819 (1993), 859 (1993), 913 (1994); Parry, C., (1965), The Sources and Evi-
dences of International Law, New York: Oceana Publications, стр. 103-108; Повеља УН (Међуна-
родни уговори ФНРЈ 5/1945), чл. 25. и 103; Salcedo, J.A.C., „Reflections on the Existence of a
Hierarchy of Norms in International Law”, European Journal of International Law, том 8, бр.
4/1997, стр. 583-595; Статут Међународног суда (Међународни уговори ФНРЈ 5/ 1945), чл.
36, 38, 59; Уговор о оснивању ЕЗ (пречишћен текст), Official Journal C 325 of 24 December
2002, Члан 133, став 1; Fastenrath, U., „Relative Normativity in International Law”, 14 Euro-
pean Journal of International Law 305, 1993; Harris, D.J., (1998), Cases and Materials on Inter-
national Law, 5. издање, Лондон: Sweet & Maxwell, стр. 21-23, 64-67; Centro-Com [1997]
предмет C-124/95 пред Европским судом правде; Charlesworth, H., Chinkin, C., (2000), The
Boundaries of International Law: A Feminist Perspective, Manchester: Manchester University
Press, стр. 62, 64, 66; Weil, P., „Towards Relative Normativity in International Law?”, 77 Ameri-
can Journal of International Law 413 (1983); Weiler, J.H.H., Paulus, A.L., „The Structure of
Change in International Law or Is There a Hierarchy of Norms in International Law?”, European
Journal of International Law, том 8, бр. 4/1997, стр. 545-565.
44
Одељак 2 – Међународни уговори
Увод
Међународни уговори су најзначајнији извор међународног права. Бројност и уче-
сталост закључивања међународних уговора сведочи о њиховој ефикасности и зна-
чају који имају у међународним односима. Зато је и потребно познавати правила
међународног уговорног права из Бечке конвенције о праву уговора из 1969. годи-
не, кодекс међународног уговорног права, предмет честе примене и сталног тума-
чења у пракси.
Путем међународних уговора успоставља се велики број међународноправних од-
носа. У поређењу са осталим изворима међународног права, међународни уговори
су прецизнији и јаснији у погледу узајамних права и обавеза, начина ступања на
снагу и престанка. У овом одељку упознаћемо се са основним правилима међуна-
родног уговорног права, појединим примерима и тумачењима основних института.
Упознајемо се са важном и занимљивом облашћу међународног права.
Извори
1 Бечка конвенција о уговорном праву од 23. маја 1969. године (1155 UNTS 331
Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори и други споразуми, бр. 30/72)
ЧЛАН 1
Ратификује се Бечка конвенција о уговорном праву, потписана 23. марта 1969. го-
дине у Бечу, у оригиналу на енглеском, кинеском, шпанском, француском и ру-
ском језику.
ЧЛАН 2
Текст, Конвенције у оригиналу на француском језику и у преводу гласи:
БЕЧКА КОНВЕНЦИЈА О УГОВОРНОМ ПРАВУ

Државе чланице ове конвенције,
узимајући у обзир суштинску улогу уговора у историји међународних односа,
признавајући све већи значај уговора као извора међународног права и средства за
развијање мирољубиве сарадње међу народима без обзира на њихово уставно и дру-
штвено уређење,
констатујући да су принципи слободног пристанка и добронамерности и правило
pacta sunt servanda опште признати,
45
II Одељак 2 – Међународни уговори
потврђујући да спорови у вези са уговором треба да буду као и остали међународни

спорови решавани мирним путем и у складу са принципима правде и међународ-
ног права,
подсећајући на решеност народа Уједињених нација да створе услове неопходне за
очување правде и поштовање обавеза произашлих из уговора,
свесне принципа међународног права унетих у Повељу Уједињених нација као што
су принципи који се тичу равноправности народа и њиховог права на самоопреде-
љење, суверене једнакости и независности свих држава, немешања у унутрашње по-
слове држава, забране претње и употребе силе и општег и стварног поштовања пра-
ва човека и основних слобода за све,
убеђене да ће кодификација и постепени развој уговорног права који су остварени у
овој конвенцији служити циљевима Уједињених нација израженим у Повељи, а то
су: очување међународног мира и безбедности, развој пријатељских односа међу
народима и остварењима међународне сарадње,
потврђујући да ће питања која нису решена одредбама ове конвенције и даље бити
регулисана правилима међународног обичајног права,
сложиле су се о следећем:
Део I
УВОД
Члан 1
Домашај ове конвенције
Ова конвенција примењује се на уговоре између држава.
Члан 2
Употребљени изрази
1. За сврху ове конвенције:
а) израз „уговор” означава међународни споразум закључен писмено између др-
жава и који је регулисан међународним правом, било да је садржан у једном
инструменту или у два или више инструмената међусобно повезаних, без об-
зира на његов посебан назив;
б) изрази „ратификација”, „прихватање”, „одобравање” и „приступање” означава-
ју, зависно од случаја, међународни акт којим држава на међународном плану
даје свој пристанак да буде везана уговором;
ц) израз „пуномоћје” означава документ који је издала надлежна власт једне др-
жаве, а којим се одређују једно или више лица да представљају државу при-
ликом преговора, усвајања или оверавања текста неког уговора, да изразе при-
46
станак државе да буде везана уговором или да изврше било коју другу радњу у
II
вези са уговором;
д) израз „резерва” означава једнострану изјаву, без обзира како је састављена или
названа, коју даје држава приликом потписивања, ратификовања, прихватања
или одобравања уговора или приликом приступања том уговору којим жели
да искључи или измени правно дејство неких одредаба уговора у погледу њи-
хове примене на ту државу;
е) израз „држава која је учествовала у преговорима” означава државу која је
учествовала у изради и усвајању текста уговора;
ф) израз „држава уговорница” означава државу која је пристала да буде везана
уговором, било да је уговор ступио на снагу или не;
г) израз „чланица” означава државу која је пристала да буде везана уговором и
за коју је уговор ступио на снагу;
х) израз „трећа држава” означава државу која није чланица уговора;
и) израз „међународна организација” означава међународну организацију.
2. Одредбе тачке 1 које се односе на изразе употребљене у овој конвенцији не иду
на штету употребе ових израза нити смисла који им се може дати у унутрашњем
праву једне државе.
Члан 3
Међународни споразуми који не улазе у оквир ове конвенције
Чињеница да се ова конвенција не примењује на међународне споразуме закључене
између држава и других субјеката међународног права или између ових других су-
бјеката међународног права, као и на међународне споразуме који нису закључени
писменим путем, не иде на уштрб:
а) правне вредности ових споразума;
б) примене на ове споразуме свих правила изражених у овој конвенцији, под ко-
ја ће потпадати у складу са међународним правом независно од ове конвен-
ције;
ц) примене Конвенције на односе између држава који су регулисани међународ-
ним споразумима чије су исто тако чланице остали субјекти међународног
права.
Члан 4
Неповратно дејство ове конвенције
Без штете за примену свих правила изражених у овој конвенцији, под која би угово-
ри потпадали у складу са међународним правом независно од ове конвенције, она
се примењује искључиво на уговоре које државе закључе после њеног ступања на
снагу у односу на те државе.
47
Члан 5
Уговори којима се оснивају међународне организације и уговори
које усвоји једна међународна организација
Ова конвенција се примењује на сваки уговор који представља уставни акт једне ме-
ђународне организације и на сваки уговор који усвоји једна међународна организа-
ција, под резервом сваког одговарајућег правила организације.
Део II
ЗАКЉУЧЕЊЕ И СТУПАЊЕ НА СНАГУ УГОВОРА
Одељак 1
ЗАКЉУЧИВАЊЕ УГОВОРА
Члан 6
Способност држава да закључују уговоре
Свака држава има способност да закључује уговоре.
Члан 7
Пуномоћја
1. Једно лице се сматра представником државе у циљу усвајања или оверавања тек-
ста неког уговора или изражавања пристанка државе да буде везана уговором:
а) ако поднесе одговарајуће пуномоћје; или
б) ако произилази из праксе заинтересованих држава или других околности да су
имале намеру да ово лице сматрају као представника државе у том циљу и да
не захтевају подношење пуномоћја.
2. На основу својих функција и без обавезе подношења пуномоћја сматрају се као
представници своје државе:
а) шефови држава, шефови влада и министри иностраних послова, за све акте
који се односе на закључење уговора;
б) шефови дипломатских мисија, за усвајање текста уговора између државе која
акредитује и државе код које се акредитује;
ц) акредитовани представници држава на међународној конференцији или код
међународне организације или неког њеног органа, за усвајање текста уговора
на тој конференцији, у тој организацији или том органу.
Члан 8
Накнадно потврђивање акта извршеног без овлашћења
Акт који у вези са закључењем уговора изврши лице које се, на основу члана 7, не
може сматрати овлашћеним да представља државу у том циљу, без правног је деј-
ства, осим ако га та држава доцније не потврди.
48
Члан 9
II
Усвајање текста
1. Усвајање текста уговора врши се уз пристанак свих држава које су учествовале у
његовој изради, осим у случајевима предвиђеним у тачки 2.
2. Усвајање текста уговора на међународној конференцији врши се двотрећинском
већином држава које су присутне и које гласају, осим ако ове државе, истом ве-
ћином, не одлуче да примене неко друго правило.
Члан 10
Оверавање текста
Да је један текст уговора веродостојан и коначан утврђује се:
а) према поступку утврђеном у овом тексту или о којем су се договориле државе
које су учествовале у изради уговора или,
б) у колико не постоји такав поступак, потписом, потписом ад референдум или
парафом представника тих држава текста уговора или завршног акта конфе-
ренције у који је текст унет.
Члан 11
Начин изражавања пристанка ради везивања уговором
Пристанак једне државе да буде везана уговором може бити изражен потписива-
њем, разменом инструмената који сачињавају уговор, ратификацијом, прихвата-
њем, одобравањем или приступањем или на сваки други договорен начин.
Члан 12
Изражавање пристанка ради везивања уговором путем потписивања
1. Пристанак једне државе да буде везана уговором изражава се потписом представ-
ника те државе:
а) ако уговор предвиђа да ће потпис имати то дејство;
б) ако се уосталом утврди да су се државе које су учествовале на преговорима
договориле да ће потпис имати то дејство; или
ц) ако намера државе да да то дејство потпису проистиче из пуномоћја њеног
представника или је изражена у току преговора.
2. За сврхе тачке 1:
а) парафирање једног текста важи као и потписивање уговора, ако се утврди да
су се државе које су учествовале на преговорима тако договориле;
б) потписивање ad referendum уговора од стране представника једне државе, ако
ова држава то потврди, важи као коначно потписивање уговора.
49
Члан 13
Изражавање пристанка ради везивања уговором
путем размене инструмената који сачињавају уговор
Пристанак држава да буду везане уговором који сачињавају међусобно размењени
инструменти изражава се овом разменом:
а) ако инструменти предвиђају да ће њихова размена имати то дејство; или
б) ако се на други начин утврди да су се те државе договориле да ће размена ин-
струмената имати то дејство.
Члан 14
Изражавање пристанка ради везивања уговором путем ратификације,
прихватања или одобравања
1. Пристанак државе да буде везана уговором изражава се путем ратификације:
а) ако уговор предвиђа да се пристанак изрази ратификацијом;
б) ако је на други начин утврђено да су се државе које су учествовале у прегово-
рима договориле да је потребна ратификација;
ц) ако је представник те државе потписао уговор под резервом ратификације;
или
д) ако намера те државе да потпише уговор под резервом ратификације произи-
лази из пуномоћја њеног представника или је изражена у току преговора.
2. Пристанак државе да буде везана уговором изражава се путем прихватања или
одобравања у условима сличним онима који се примењују на ратификацију.
Члан 15
Изражавање пристанка ради везивања уговором путем приступања
Пристанак једне државе да буде везана уговором изражава се путем приступања:
а) ако уговор предвиђа да овај пристанак може та држава да изрази путем при-
ступања;
б) ако је на други начин утврђено да су се државе које су учествовале у прегово-
рима договориле да та држава може да изрази пристанак путем приступања;
или
ц) ако су се све чланице доцније договориле да та држава може да изрази овај
пристанак путем приступања.
50
Члан 16
II
Размена или депоновање инструмената о ратификацији,
прихватању, одобравању или приступању
Осим ако уговором није другачије одређено, инструменти о ратификацији
прихватању, одобравању или приступању утврђују пристанак државе да буде везана
уговором у тренутку:
а) њихове размене између држава уговорница;
б) њиховог депоновања код депозитера; или
ц) њиховог саопштавања државама уговорницама или депозитару, ако је тако до-
говорено.
Члан 17
Пристанак државе да буде везана једним делом уговора
и избор између различитих одредаба
1. Без штете по чланове 19 до 23, пристанак једне државе да буде везана једним де-
лом уговора има дејство само ако то дозвољава уговор или ако остале државе
уговорнице на то пристану.
2. Пристанак једне државе да буде везана уговором који омогућује избор између
различитих одредаба има дејство само ако су одредбе на које се односи јасно
одређене.
Члан 18
Обавеза да се уговор не лиши свог предмета и свог циља пре његовог ступања на снагу
Држава треба да се уздржи од аката који би лишили уговор његовог предмета и
његовог циља:
а) ако је потписала уговор или разменила инструменте који сачињавају уговор
под резервом ратификације, прихватања или одобравања све док не испољи
намеру да не постане чланица уговора; или
б) ако је изразила свој пристанак да буде везана уговором у периоду који прет-
ходи ступању на снагу уговора и под условом да се то ступање на снагу без
разлога не одложи.
Одељак 2
РЕЗЕРВЕ
Члан 19
Формулисање резерви
У тренутку потписивања, ратификовања, прихваћања, одобравања уговора или
приступања уговору, једна држава може ставити резерву, осим ако:
а) та резерва није забрањена уговором;
51
б) уговор располаже само одређеним резервама, међу којима се не налази резер-

ва у питању; али ако је
ц) резерва, у случајевима који нису поменути у ставовима а) и б), неспојива са
предметом и циљем уговора.
Члан 20
Прихватање резерви и примедбе на резерве
1. Резерва која је изричито дозвољена уговором не мора да буде доцније прихва-
ћена од стране осталих држава уговорница, осим ако то уговор не предвиђа.
2. Ако услед ограниченог броја држава које су учествовале на преговорима, као и
предмета и циља уговора произилази да је примена уговора у целини између
чланица битан услов пристанка сваке од њих да буде везана уговором, резерву
треба да прихвате све чланице.
3. Ако уговор представља уставни акт међународне организације, и ако о томе није
друкчије одлучено, резерва захтева прихватање од стране надлежног органа те
организације.
4. У другим случајевима осим оних који су поменути у претходним тачкама и уко-
лико уговор не одређује другачије:
а) прихватање резерве од стране неке друге државе има за последицу да држава
која је ставила резерву постане чланица уговора у односу на ту другу државу,
ако је уговор на снази или ако ступа на снагу за те државе;
б) примедба коју учини друга држава уговорница на резерву не спречава уговор
да ступи на снагу између државе која је ставила примедбу и државе која је
учинила резерву, осим ако држава која је ставила примедбу није јасно из-
разила супротну намеру;
ц) акт који изражава пристанак државе да буде везана уговором и који садржи
резерву има дејство чим је макар и нека друга држава уговорница прихватила
резерву.
5. У сврхе тач. 2 и 4, осим ако уговор друкчије не одреди, сматра се да је нека др-
жава прихватила резерву ако не стави примедбу на резерву било до истека 12
месеци од датума пријема саопштења о томе, било на дан када је дала пристанак
да буде везана уговором ако ја овај датум доцнији.
Члан 21
Правно дејство резерви и примедби на резерве
1. Резерва стављена у односу на неку другу чланицу према члановима 19, 20 и 23:
а) мења за државу, која је ставила резерву у њеним односима са том другом чла-
ницом, одредбе уговора на које се односи резерва у оној мери у којој се то
предвиђа резервом; и
52
б) мења те одредбе у истој мери за ту другу чланицу у њеним односима са држа-

II
вом која је ставила резерву.
2. Резерва не мења одредбе уговора за остале чланице уговора у њиховим односима
интер се.
3. Када се држава која је ставила примедбу на резерву није супротставила ступању
на снагу уговора између ње и државе која је ставила резерву, одредбе на које се
односи резерва не примењују се између двеју држава у оној мери у којој је то
предвиђено резервом.
Члан 22
Повлачење резерви и примедбе на резерве
1. Осим ако уговором није другачије одређено, резерва може у сваком тренутку
бити повучена с тим што за њено повлачење није потребан пристанак државе
која је прихватила резерву.
2. Осим ако уговором није другачије одређено, примедба на резерву може бити по-
вучена у сваком тренутку.
3. Осим ако уговором није другачије одређено или ако није другачије договорено:
а) повлачење резерве има дејство у односу на неку другу државу уговорницу тек
када та држава о томе добије саопштење;
б) повлачење примедбе на резерву има дејство тек када држава која је ставила
резерву добије обавештење о овом повлачењу.
Члан 23
Поступак у вези са резервама
1. Резерва, изричито прихватање резерве и примедба на резерву треба да буду фор-
мулисани писмено и саопштени државама уговорницама и осталим државама
које имају право да постану чланице уговора.
2. Ако је стављена приликом потписивања уговора под резервом ратификације,
прихватања или одобравања, резерву треба изричито да потврди држава која ју је
ставила у тренутку када изражава свој пристанак да буде везана уговором. У
таквом случају сматраће се да је резерва стављена оног дана када је потписана.
3. Изричито прихватање резерве или примедбе стављене на резерву, ако су учиње-
не пре потврђивања ове резерве, није потребно да саме буду потврђене.
4. Повлачење резерве или примедбе на резерву треба да буде формулисано писме-
ним путем.
53
Одељак 3
СТУПАЊЕ УГОВОРА НА СНАГУ И ПРИВРЕМЕНА ПРИМЕНА
Члан 24
Ступање на снагу
1. Уговор ступа на снагу на начин и на дан који су утврђени његовим одредбама
или споразумно између држава које су учествовале у преговорима.
2. Уколико не постоје такве одредбе или такав споразум, уговор ступа на снагу чим
све државе које су учествовале у преговорима буду дале пристанак да буду веза-
не уговором.
3. Ако се пристанак државе да буде везана уговором дâ после ступања на снагу овог
уговора, овај уговор, осим ако друкчије није одређено, ступа на снагу за ту
државу тог датума.
4. Чим се усвоји текст примењују се одредбе уговора које регулишу оверавање тек-
ста, давање пристанка држава да буду везане уговором, начин или датум ступања
на снагу, резерве, функције депозитара, као и остала питања која се нужно по-
стављају пре ступања на снагу уговора.
Члан 25
Привремена примена
1. Уговор или део уговора примењује се привремено док уговор не ступи на снагу:
а) ако је самим уговором тако одређено; или
б) ако су се државе које су учествовале у преговорима о томе договориле на дру-
ги начин.
2. Осим ако уговором није друкчије одлучено или ако се државе које су учествовале
у преговорима нису друкчије договориле, привремена примена уговора или дела
уговора према једној држави престаје ако ова држава обавести остале државе ме-
ђу којима се уговор привремено примењује о својој намери да не потане чланица
уговора.
Део III
ПОШТОВАЊЕ, ПРИМЕНА И ТУМАЧЕЊЕ УГОВОРА
Одељак 1
ПОШТОВАЊЕ УГОВОРА
Члан 26
Pacta sunt servanda
Сваки уговор на снази везује чланице и оне треба да га добронамерно извршавају.
54
Члан 27
II
Унутрашње право и поштовање уговора
Једна чланица не може се позвати на одредбе свог унутрашњег права да би оправда-
ла неизвршавање уговора. Ово правило не иде на уштрб члана 46.
Одељак 2
ПРИМЕНА УГОВОРА
Члан 28
Неповратна снага уговора
Осим ако друкчија намера не произилази из уговора или није на други начин утвр-
ђена, одредбе уговора не везују једну чланицу у погледу акта или чињенице који су
претходили датуму ступања на снагу овог уговора у односу на ту чланицу или си-
туацију која је престала да постоји тог датума.
Члан 29
Територијална примена уговора
Осим ако друкчија намера не проистиче из уговора или на други начин није утвр-
ђена, уговор везује сваку чланицу у погледу целе њене територије.
Члан 30
Примена узастопних уговора о истом предмету
1. Под резервом одредаба члана 103 Повеље Уједињених нација, права и обавезе
држава чланица узастопних уговора о истом предмету утврђују се према следе-
ћим тачкама.
2. Ако неки уговор тачно одређује да подлеже ранијем или доцнијем уговору или да
не треба да се сматра несагласним са тим другим уговором, одредбе овог послед-
њег уговора имају предност.
3. Ако су чланице ранијег уговора исто тако и чланице доцнијег уговора а ранији
уговор није престао или није његова примена обустављена према члану 59, рани-
ји уговор се примењује само ако су његове одредбе сагласне са одредбама доцни-
јег уговора.
4. Ако чланице ранијег уговора нису све чланице доцнијег уговора:
а) у односу између држава чланица оба уговора, примењује се правило наведено
у тачки 3;
б) у односима између државе чланице оба уговора и државе чланице само у
једном од ових уговора, уговор у коме су чланице обе државе регулише њихо-
ва узајамна права и обавезе.
5. Тачка 4 примењује се без уштрба по члан 41 на свако питање гашења или обу-
ставе примене уговора према члану 60 или свако питање одговорности које може
55
да настане за државу закључењем или применом уговора чије су одредбе неса-

гласне са обавезама које је она преузела према некој другој држави на основу
неког другог уговора.
Одељак 3
ТУМАЧЕЊЕ УГОВОРА
Члан 31
Опште правило о тумачењу
1. Уговор се мора добронамерно тумачити према уобичајеном смислу који се мора
дати изразима у уговору у њиховом контексту и у светлости његовог предмета и
његовог циља.
2. У циљу тумачења уговора, контекст обухвата, осим текста, увода и укључених
прилога:
а) сваки споразум у вези са уговором који постоји између чланица приликом
закључивања уговора;
б) сваки инструмент који сачине једна или више чланица приликом закључења
уговора а који прихвате остале чланице као инструмент који се односи на уго-
вор.
3. Као и о контексту, водиће се рачуна:
а) о сваком доцнијем споразуму између чланица у погледу тумачења уговора или
примене његових одредаба;
б) о свакој доцнијој пракси у вези са применом уговора којим је постигнут спора-
зум између чланица у погледу тумачења уговора;
ц) о сваком релевантном правилу међународног права које се примењује у одно-
сима између чланица.
4. Израз се узима у посебном смислу ако се утврди да је таква била намера страна
уговорница.
Члан 32
Допунска средства тумачења
Може се позивати на допунска средства тумачења, посебно на припремне радове
као и на околности у којима је уговор био закључен, у циљу да се потврди смисао
који произилази из примене члана 31 или да се одреди смисао када је тумачење
дато према члану 31:
а) двосмислено или нејасно; или
б) доводи до резултата који је очигледно апсурдан или неразуман.
56
Члан 33
II
Тумачење уговора оверених на два или више језика
1. Ако је један уговор оверен на два или више језика, његов текст је веродостојан на
тим језицима, осим ако уговором није одређено или се чланице не договоре да у
случају неслагања важи један одређени текст.
2. Превод уговора на неком другом језику осим језика на којима је текст оверен,
сматра се веродостојним текстом само ако то уговор предвиђа или ако су се чла-
нице о томе договориле.
3. Изрази у уговору сматра се да имају смисао у разним веродостојним текстовима.
4. Осим у случају када одређени текст има предност на основу тачке 1, ако упоре-
ђивање веродостојних текстова покаже разлику коју применом чланова 31 и 32
није могуће одстранити, усваја се смисао који, водећи рачуна о предмету и циљу
уговора, најбоље усклађује ове текстове.
Одељак 4
УГОВОРИ И ТРЕЋЕ ДРЖАВЕ
Члан 34
Опште правило у погледу трећих држава
Уговор не ствара ни обавезе ни права за трећу државу без њеног пристанка.
Члан 35
Уговори који предвиђају обавезе за треће државе
За трећу државу настаје обавеза на основу одредбе уговора ако се чланице спора-
зумеју да створе обавезу на основу те одредбе и ако трећа држава ту обавезу изри-
чито прихвати писменим путем.
Члан 36
Уговори који предвиђају права за треће државе
1. Право за трећу државу настаје на основу одредбе уговора, ако чланице овог уго-
вора намеравају да на основу ове одредбе дају право било трећој држави или гру-
пи држава којој она припада, било овим државама и ако трећа држава на то
пристане. Сматра се да је дат пристанак све док не постоје супротна обавештења,
осим ако уговором није друкчије одређено.
2. Држава која остварује право на основу тачке 1 дужна је да се за остваривање овог
права придржава услова предвиђених уговором или установљених према њего-
вим одредбама.
57
Члан 37
Поништење или измена обавеза или права трећих држава
1. У случају када је обавеза за трећу државу настала на основу члана 35, ова обавеза
се може поништити или изменити само уз пристанак чланица уговора и треће
државе, уколико није утврђено да су се оне о томе друкчије договориле.
2. У случају када је право за трећу државу настало на основу члана 36, ово право
могу поништити или изменити чланице само ако се установи да је било утврђено
да се не може поништити или изменити без пристанка треће државе.
Члан 38
Правила уговора која постају обавезна за треће државе
путем стварања међународног обичаја
Ниједна одредба чланова 34 до 37 не противи се да неко правило поменуто у
уговору постане обавезно за трећу државу као обичајно правило међународног пра-
ва, које је као такво признато.
Део IV
ИЗМЕНЕ УГОВОРА
Члан 39
Опште правило у вези са изменом уговора
Уговор може бити измењен и допуњен споразумно између чланица. Уколико уго-
вором није друкчије одређено, правила наведена у делу II примењују се на такав
споразум.
Члан 40
Измене вишестраних уговора
1. Осим ако уговором није друкчије одређено, измене вишестраних уговора регули-
шу следеће тачке.
2. Сваки предлог измене вишестраног уговора у односима између свих чланица тре-
ба да се достави свакој држави уговорници и свака од њих има право да уче-
ствује:
а) у одлуци о одговору који треба дати у вези са овим предлогом;
б) у преговорима и закључивању сваког споразума који има за циљ да измени
уговор.
3. Свака држава која има право да постане чланица уговора има исто тако право да
постане чланица уговора који је измењен.
4. Споразум о измени не везује државе које су већ чланице уговора а које не поста-
ју чланице тог споразума; став б) тачка 4 члана 30 не примењује се на те државе.
58
5. Свака држава, која постане чланица уговора после ступања на снагу споразума о
II
изменама, осим ако не изрази друкчију намеру, сматра се као:
а) чланица измењеног уговора; и
б) чланица неизмењеног уговора у односу на сваку чланицу уговора која није
везана споразумом о изменама.
Члан 41
Споразуми који имају за циљ да измене вишестране уговоре
у односима само између неких чланица
1. Две или више чланица вишестраног уговора могу закључити споразум који има
за циљ да измени уговор само у погледу њихових узајамних односа:
а) ако је могућност такве измене предвиђена уговором; или
б) ако ова измена није забрањена уговором под условом:
i) да не иде на уштрб уживања права која остали чланови изводе из уговора и
извршавања обавеза; и
ii) да се не односи на одредбу од које се не може одступити а да не дође до
несагласности са ефективним остварењем предмета и циља уговора у
целини.
2. Уколико се, у случају предвиђеном у ставу а) тачка 1 уговором друкчије не одре-
ђује, чланице о којима је реч треба да обавесте остале чланице о својој намери да
закључе споразум, као и о изменама које се овим споразумом уносе у уговор.
Део V
НИШТАВОСТ, ГАШЕЊЕ И ОБУСТАВЉАЊЕ ПРИМЕНЕ УГОВОРА
Одељак 1
ОПШТЕ ОДРЕДБЕ
Члан 42
Важност и остајање уговора на снази
1. Важност уговора или пристанка државе да буде везана уговором може се оспори-
ти само на основу ове конвенције.
2. Гашење уговора, његово отказивање или повлачење једног дела може се догодити
само применом одредаба уговора или ове конвенције. Исто правило важи за
обустављање примене уговора.
Члан 43
Обавезе које намеће међународно право независно од уговора
Ништавост, гашење или отказивање уговора, повлачење једне чланице или обуста-
вљање примене уговора, када су резултат примене ове конвенције или одредаба
уговора, немају никаквог утицаја на дужност државе да испуњава сваку обавезу
59
поменуту у уговору којој подлежу у складу са међународним правом независно од

овог уговора.
Члан 44
Дељивост одредаба уговора
1. Право једне чланице, предвиђено у уговору или које произилази из члана 56, да
откаже уговор, да се из њега повуче или да обустави његову примену, може се
вршити само у погледу целог уговора, осим ако овим уговором није друкчије
одређено или се чланице нису друкчије договориле.
2. На разлог ништавости или гашења уговора, повлачења једне чланице или обу-
стављања примене уговора којег признаје ова конвенција, може се позвати само
у погледу целог уговора, осим под условима које предвиђају следеће тачке или
члан 60.
3. Ако се разлог у питању односи само на неке одређене клаузуле, он се може на-
вести само што се тиче ових клаузула:
а) ако се ове клаузуле могу одвојити од осталог уговора у погледу њиховог извр-
шења;
б) ако из уговора произилази или је уосталом установљено да прихватање ових
клаузула није представљало за другу чланицу или за остале чланице уговора
главну основу њиховог пристанка да буду везана уговором у целини; и
ц) ако није неправедно да се настави са извршавањем онога што је још остало од
уговора.
4. У случајевима о којима је реч у члановима 49 и 50, држава која има право да се
позове на превару или корупцију може то учинити у погледу целог уговора или у
случају наведеном у тачки 3 у погледу неких одређених клаузула.
5. У случајевима предвиђеним у члановима 51, 52 и 53 одредбе уговора се не могу
делити.
Члан 45
Губитак права позивања на узрок ништавости уговора или на разлоге
за окончање уговора, за повлачење или обустављање његове примене
Држава се не може позвати на узрок ништавости уговора или на разлог за његово
окончање, за повлачење из њега или за обустављање његове примене према члано-
вима 46 до 50 или члановима 60 и 62 ако та држава, пошто се упознала са чињени-
цама:
а) изричито је пристала да, већ према случају, сматра да је уговор важећи, да
остаје на снази и да се даље примењује; или
б) треба због свога става да се сматра као да је пристала, већ према случају, на
важност уговора или на његово остајање на снази или на његову примену.
60
Одељак 2
II
НИШТАВОСТ УГОВОРА
Члан 46
Прописи унутрашњег права о надлежности за закључење уговора
1. Једна држава се не може позвати на чињеницу што је њен пристанак да буде ве-
зана уговором изражен на тај начин што се нарушава одредба њеног унутрашњег
права у вези са надлежношћу за закључење уговора, као на случај манљивости,
осим ако ова повреда није била очигледна и не односи се на неко правило уну-
трашњег права од суштинског значаја.
2. Повреда је очигледна ако је објективно јасна за сваку државу која у том погледу
поступа према уобичајеној пракси или добронамерно.
Члан 47
Посебно ограничење овлашћења да се изрази пристанак државе
Ако је овлашћење једног представника да изрази пристанак државе да буде везана
одређеним уговором било предмет посебног ограничења, чињеница да овај пред-
ставник није водио рачуна о том ограничењу не може се наводити као случај ман-
љивости, осим ако ограничење није саопштено, пре изражавања овог пристанка,
осталим државама које су учествовале у преговорима.
Члан 48
Заблуда
1. Држава се може позвати на заблуду у уговору која чини ништавим њен приста-
нак да буде везана уговором, ако се заблуда односи на чињеницу или ситуацију
за коју је та држава претпостављала да постоји у тренутку када је уговор закљу-
чен и која је сачињавала битну основу пристанка те државе да буде везана угово-
ром.
2. Тачка 1 се не примењује ако је та држава допринела овој заблуди својим поступ-
ком или ако су околности биле такве да је требало да буде обавештена о могућ-
ности заблуде.
3. Заблуда која се односи само на редакцију текста уговора не иде на уштрб његове
важности; у овом случају, примењује се члан 79.
Члан 49
Превара
Ако је држава наведена да закључи уговор обманљивим поступком неке друге држа-
ве која је учествовала у преговорима, она се може позвати на превару која чини ни-
штавим пристанак да буде везана уговором.
61
Члан 50
Корупција представника државе
Ако је изражавање пристанка неке државе да буде везана уговором добијено путем
корупције њеног представника непосредним или посредним деловањем неке друге
државе која је учествовала у преговорима, држава се може позвати на ову корупци-
ју која чини ништавим њен пристанак да буде везана уговором.
Члан 51
Принуда извршена над представником државе
Изражавање пристанка неке државе да буде везана уговором које је добијено
принудом извршеном над њеним представником путем поступака или претњи упу-
ћених лично њему лишено је сваког правног дејства.
Члан 52
Принуда над државом извршена путем претње или употребе силе
Ништаван је сваки уговор чије је закључење постигнуто претњом или употребом си-
ле кршењем принципа међународног права који су унети у Повељу Уједињених на-
ција.
Члан 53
Уговори који су у сукобу са императивном нормом општег међународног права
(jus cogens)
Ништаван је сваки уговор који је у тренутку свога закључења у сукобу са импера-
тивном нормом општег међународног права. За сврхе ове конвенције императивна
норма општег међународног права је норма коју је прихватила и признала цело-
купна међународна заједница држава као норму од које никакво одступање није
допуштено и која се не може изменити новом нормом општег међународног права
истог карактера.
Одељак 3
ГАШЕЊЕ УГОВОРА И ОБУСТАВЉАЊЕ ЊИХОВЕ ПРИМЕНЕ
Члан 54
Гашење уговора или повлачење из њега на основу одредаба уговора
или путем пристанка чланица
Гашење уговора или повлачење једне чланице може настати:
а) према одредбама уговора; или
б) у сваком тренутку, уз пристанак свих чланица, после саветовања са осталим
државама уговорницама.
62
Члан 55
II
Број чланица вишестраног уговора који је пао испод броја
потребног за његово ступање на снагу
Осим ако уговором није другачије одређено, вишестрани уговор не престаје из је-
диног разлога што је број чланица пао испод броја потребног за његово ступање на
снагу.
Члан 56
Отказивање или повлачење у случају уговора који не садржи одредбе
у вези са гашењем, отказивањем или повлачењем
1. Уговор који не садржи одредбе о његовом гашењу и не предвиђа да се може отка-
зати или из њега повући не може бити предмет отказивања или повлачења, осим:
а) ако није утврђено да је била намера чланица да прихвате могућност отказива-
ња или повлачења; или
б) ако право отказивања или повлачења не може да се изведе из природе угово-
ра.
2. Једна чланица треба да обавести најмање дванаест месеци унапред о својој наме-
ри да откаже уговор или да се из њега повуче према одредбама тачке 1.
Члан 57
Обустављање примене уговора на основу његових одредаба
или путем пристанка чланица
Примена уговора у односу на све чланице или једну одређену чланицу може се обу-
ставити:
а) према одредбама уговора; или
б) у сваком тренутку, путем пристанка свих чланица, после саветовања са оста-
лим државама уговорницама.
Члан 58
Обустављање примене вишестраног уговора споразумно само између неких чланица
1. Две или више чланица вишестраног уговора могу закључити споразум који има
за предмет да обустави, привремено и само између њих, примену одредаба уго-
вора:
а) ако је могућност таквог обустављања предвиђена уговором; или
б) ако ово обустављање није забрањено уговором, под условом да ово обуставља-
ње:
i) не иде на уштрб ни уживања права осталих чланица која она имају на осно-
ву уговора, ни на извршења њихових обавеза; и
ii) није несагласно са предметом и циљем уговора.
63
2. Осим ако у случају предвиђеном у ставу а) тачка 1 уговором није о томе друк-
чије одређено, чланице о којима је реч треба да обавесте остале чланице о својој
намери да закључе уговор и о одредбама уговора чију примену имају намеру да
обуставе.
Члан 59
Прећутно гашење уговора или обустављање његове примене
из разлога закључења доцнијег уговора
1. Сматра се да уговор престаје да важи ако све чланице овог уговора закључе доц-
није уговор о истом предмету и:
а) ако проистиче из доцнијег уговора или ако је уосталом установљено да према
намери чланица предмет треба да буде регулисан овим уговором; или
б) ако су одредбе доцнијег уговора несагласне са одредбама ранијег уговора до те
мере да је немогуће примењивати истовремено оба уговора.
2. Ранији уговор се сматра да је само обустављен ако произилази из доцнијег угово-
ра или ако је на други начин утврђено да је то била намера чланица.
Члан 60
Гашење уговора или обустављање његове примене као последица његовог кршења
1. Суштинско кршење двостраног уговора од стране једне чланице овлашћује другу
чланицу да се позове на кршење као разлог за престанак уговора или обуставља-
ње његове примене у целини или делимично.
2. Суштинско кршење вишестраног уговора од стране једне чланице овлашћује:
а) остале чланице, уз једногласан договор, да обуставе примену уговора у целини
или делимично или да га окончају:
i) било у односима између самих њих и државе кршитеља;
ii) било између свих чланица;
б) чланицу коју је посебно погодило кршење да се на њега позове као на разлог
обустављања примене уговора у целини или делимично у односима између ње
и државе кршитеља;
ц) сваку чланицу, осим државе кршитеља, да се позове на кршење као разлог за
обустављање примене уговора у целини или делимично, у односу на њу саму,
ако је овај уговор такве природе да суштинско кршење његових одредаба од
стране једне чланице коренито мења положај сваке чланице у погледу доцни-
јег извршења њених обавеза у складу са уговором.
3. За сврхе овог члана суштинско кршење уговора представља:
а) одбацивање уговора које није одобрено овом конвенцијом; или
б) кршење одредбе битне за остварење предмета или циља уговора.
64
4. Претходне тачке не нарушавају ниједну одредбу уговора која се примењује у слу-

II
чају кршења.
5. Тачке 1 до 3 не примењују се на одредбе о заштити људске личности које садрже
уговори хуманитарног карактера, нарочито на одредбе којима се искључује сва-
ки облик одмазде према лицима која су заштићена овим уговорима.
Члан 61
Настанак ситуације која чини извршење немогућим
1. Једна чланица се може позвати на немогућност извршења уговора као разлог за
његов престанак или повлачење из њега, ако ова немогућност произилази из ко-
начног нестанка или уништења предмета неопходног за извршење овог уговора.
Ако је немогућност привремена, она се може навести само као разлог за обуста-
вљање примене уговора.
2. Чланица се не може позвати на немогућност извршења као разлог за престанак
уговора, за повлачење из њега или за обустављање његове примене, ако ова не-
могућност произилази из кршења од стране чланице која се на ово кршење пози-
ва, било обавезе уговора, било сваке друге међународне обавезе у односу на
сваку другу чланицу уговора.
Члан 62
Суштинска промена околности
1. Суштинска промена околности која је настала у односу на оне које су постојале у
тренутку закључења уговора и коју чланице нису предвиделе не може се навести
као разлог престанка уговора или повлачења из њега, осим ако:
а) постојање ових околности не представља суштинску основу пристанка члани-
ца да буду везане уговором; и ако
б) ова промена нема за циљ да коренито промени значај обавеза које остају да се
изврше на основу уговора.
2. Суштинска промена околности не може се навести као разлог престанка уговора
или повлачења из њега:
а) ако се ради о уговору којим се одређује граница; или
б) ако суштинска промена произилази из кршења од стране чланице која се на
њега позива, било обавезе уговора било сваке друге међународне обавезе у од-
носу на сваку другу чланицу уговора.
3. Ако се чланица може, према претходним тачкама, позвати на суштинску проме-
ну околности као на разлог престанка уговора или повлачења из њега, она се на
њега може исто тако позвати само ради обуставе примене уговора.
65
Члан 63
Прекид дипломатских или конзуларних односа
Прекид дипломатских или конзуларних односа између чланица уговора без дејства
је на правне односе установљене уговором између ових чланица, осим ако је посто-
јање дипломатских или конзуларних односа неопходно за примену уговора.
Члан 64
Настанак нове императивне норме општег међународног права
(jus cogens)
Ако настане нова императивна норма општег међународног права, сваки постојећи
уговор који је у сукобу са овом нормом постаје ништав и престаје да важи.
Одељак 4
ПОСТУПАК
Члан 65
Поступак око ништавости уговора, његовог гашења, повлачења једне чланице
или обустављања примене уговора
1. Чланица која се на основу одредаба ове конвенције, позове било на случај ман-
љивости да буде везана уговором, било на разлог за оспоравање важности уго-
вора, његов престанак, повлачење из њега, обустављање његове примене, треба
да саопшти осталим чланицама свој захтев. Саопштењем треба навести меру која
се предвиђа у погледу уговора и разлоге за ову меру.
2. Ако по истеку рока који, осим у случају посебне хитности, не би могао да буде
краћи од периода од три месеца рачунајући од пријема саопштења, ниједна чла-
ница нема примедаба, чланица која је обавестила може, у форми коју предвиђа
члан 67, предузети намеравану меру.
3. Међутим, ако је примедбу ставила нека друга чланица, чланице треба да траже
решење на начин назначен у члану 33 Повеље Уједињених нација.
4. Ниједна одредба претходних тачака не нарушава права или обавезе чланица који
произилазе из сваке одредбе на снази међу њима у погледу решавања спорова.
5. Без уштрба по члан 45, чињеница да држава није упутила саопштење прописано
у тачки 1 не спречава је да учини ово саопштење као одговор некој другој члани-
ци која тражи извршење уговора или се позива на њено кршење.
Члан 66
Поступак око судског решавања, арбитраже и измирења
Уколико у року од дванаест месеци од дана стављања примедбе није било могуће
постићи решење према тачки 3 члана 65, примењује се следећи поступак:
66
а) свака страна у спору око примене или тумачења чланова 53 или 64 може пу-
II
тем молбе поднети спор на решавање Међународном суду правде, осим ако
чланице не одлуче споразумно да изнесу спор пред арбитражу;
б) свака страна у спору око примене или тумачења било којег другог члана V де-
ла конвенције може применити поступак поменут у прилогу Конвенције, упу-
ћујући у том смислу захтев генералном секретару Уједињених нација.
Члан 67
Инструменти који имају за предмет да прогласе ништавост уговора, да га окончају,
да остваре повлачење или да обуставе примену уговора
1. Саопштење предвиђено у тачки 1 члана 65 може бити дато писменим путем.
2. Сваки акт којим се проглашава ништавост уговора, његовог окончања или извр-
шења повлачења или обустављање примене уговора на основу његових одредаба
или тачке 2 или 3 члана 65 треба да се наведе у инструменту који се доставља
осталим чланицама. Ако инструмент не потпише шеф државе, шеф владе или
министар иностраних послова, представник државе који даје саопштење може
бити позван да покаже своје пуномоћје.
Члан 68
Поништење саопштења и инструмената предвиђених у члановима 65 и 67
Саопштење или инструмент који су предвиђени у чл. 65 и 67 могу бити поништени
у свако доба пре него што ступе на снагу.
Одељак 5
ПОСЛЕДИЦЕ НИШТАВОСТИ, ГАШЕЊА ИЛИ ОБУСТАВЉАЊА ПРИМЕНЕ УГОВОРА
Члан 69
Последице ништавости уговора
1. Уговор чија је ништавост утврђена на основу ове конвенције неважећи је. Одред-
бе неважећег уговора немају правну снагу.
2. Ако су ипак акта била извршена на основу таквог уговора:
а) свака чланица може захтевати од сваке друге чланице да успостави уколико је
могуће у њиховим међусобним односима ситуацију која би постојала да ова
акта нису била извршена;
б) акта извршена добронамерно пре позивања на ништавост нису постала неза-
конита самим тим што је уговор ништав.
3. У случајевима који потпадају под чланове 49, 50, 51 или 52 тачка 2 не примењује
се на чланицу којој се приписују превара, корупција или принуда.
67
4. У случајевима када је пристанак неке државе да буде везана вишестраним угово-

ром мањкав, претходна правила се примењују на односе између ове државе и
чланице уговора.
Члан 70
Последице гашења уговора
1. Осим ако то није одређено уговором или ако чланице не одлуче друкчије, чиње-
ница да је уговор престао на основу својих одредаба или према овој конвенцији:
а) ослобађа чланице обавезе даљег извршавања уговора;
б) не крши никакво право, никакву обавезу нити икакву правну ситуацију члани-
ца, који су настали извршењем уговора пре његовог престанка.
2. Ако нека држава откаже вишестрани уговор или се повуче из њега, тачка 1 при-
мењује се у односима између ове државе и сваке од осталих чланица уговора по-
чев од дана када ово отказивање или ово повлачење ступи на снагу.
Члан 71
Последице ништавости уговора у сукобу са неком императивном нормом
1. У случају уговора који је ништав на основу члана 53, чланице су дужне:
а) да отклоне, уколико је могућно, последице сваког акта извршеног на основу
одредбе која је у сукобу са императивном нормом општег међународног пра-
ва; и
б) да своје међусобне односе ускладе са императивном нормом општег међуна-
2. У случају уговора који постаје ништав и престаје у складу са чланом 64, преста-
нак уговора:
а) ослобађа чланице обавезе даљег извршавања уговора;
б) не нарушава никакво право, никакву обавезу, нити икакву правну ситуацију
чланица, који су настали извршењем уговора пре његовог престанка; међутим,
та права, обавезе или ситуације могу се одржати само уколико њихово одржа-
вање само по себи није у сукобу са новом императивном нормом општег ме-
ђународног права.
Члан 72
Последице обустављања примене уговора
1. Осим ако уговором није друкчије одређено или ако се чланице друкчије не дого-
воре, обустављање примене уговора на основу његових одредаба или у складу са
овом конвенцијом:
а) ослобађа чланице, међу којима је примена уговора обустављена, обавезе извр-
шења уговора у њиховим међусобним односима за период укидања;
68
б) не дира на други начин у правне односе између чланица установљене угово-

II
ром.
2. За време периода обустављања, чланице треба да се уздрже од сваког акта који
би био сметња поновљеној примени уговора.
Део VI
РАЗНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 73
Случајеви наслеђивања држава, одговорности државе
или отпочињања непријатељстава
Одредбе ове конвенције не прејудицирају никакво питање које би се могло постави-
ти у вези са уговором због наслеђивања држава или међународне одговорности др-
жаве или отпочињања непријатељстава између држава.
Члан 74
Дипломатски или конзуларни односи и закључивање уговора
Прекид дипломатских или конзуларних односа или непостојање таквих односа из-
међу две или више држава не представља сметњу за закључење уговора између ових
држава. Закључење уговора само по себи нема дејство у погледу дипломатских или
конзуларних односа.
Члан 75
Случај државе нападача
Одредбе ове конвенције немају никакво дејство на обавезе које могу да настану
поводом неког уговора за државу нападача као последица мера које се предузимају
на основу Повеље Уједињених нација у погледу агресије коју је починила та држава.
Део VII
ДЕПОЗИТАРИ, САОПШТЕЊА, ИСПРАВКЕ И РЕГИСТРОВАЊЕ
Члан 76
Депозитари уговора
1. Одређивање депозитара уговора могу да врше државе које су учествовале у пре-
говорима, или самом уговору, или на неки други начин. Депозитар може бити
једна или више држава, међународна организација или главни административни
функционер такве организације.
2. Дужности депозитара уговора су међународног карактера и депозитар је дужан
да непристрасно ради у обављању својих дужности. Нарочито, чињеница да уго-
вор није ступио на снагу између неких чланица или да је дошло до неслагања
између једне државе и депозитара о питању обављања дужности овог последњег
не треба да утиче на ову обавезу.
69
Члан 77
Дужности депозитара
1. Осим ако уговором није одређено или ако државе уговорнице о томе друкчије не
одлуче, дужности депозитара су следеће:
а) обезбедити чување оригиналног текста уговора и пуномоћја који му буду
предати;
б) издавати оверене копије оригиналног текста и свих осталих текстова уговора
на осталим језицима који се на основу уговора могу захтевати и доставити их
чланицама уговора и државама које могу то постати;
ц) примати све потписе уговора, примати и чувати све инструменте, саопштења
и доставе у вези са уговором;
д) испитати да ли су потпис, инструмент, саопштења или достава у вези са уго-
вором у прописаном облику и у датом случају на то скренути пажњу држави у
питању;
е) обавестити чланице уговора и државе које могу то постати о актима, саопште-
њима и доставама у вези са уговором;
ф) обавестити државе које могу постати чланице уговора о датуму када је примљен
или депонован број потписа или ратификационих инструмената, инструмената
о прихватању, одобрењу и приступању, који је потребан за ступање на снагу
уговора;
г) обезбедити регистровање уговора код Секретаријата Организације уједињених
нација;
х) вршити дужности поменуте у осталим одредбама ове конвенције.
2. Ако дође до неслагања између једне државе и депозитара у погледу вршења њего-
вих дужности, депозитар треба да скрене пажњу на питање државама потписни-
цама и државама уговорницама или, у датом случају, надлежном органу међуна-
родне организације о којој је реч.
Члан 78
Саопштења и доставе
Осим у случајевима када уговор или ова конвенција друкчије одређују, саопштење
или достава које треба да учини држава на основу ове конвенције:
а) упућују се, ако нема депозитара, непосредно државама којима је намењено
или, ако постоји депозитар, овом последњем;
б) сматра се да је учинила држава о којој је реч само кад их прими држава којој
су достављени или, у датом случају, кад их прими депозитар;
70
ц) ако су достављени депозитару, сматра се да је примила држава којој је

II
намењена само од момента када та држава прими од депозитара обавештење
предвиђено у ставу е) тачке 1 члана 77.
Члан 79
Исправке грешака у текстовима или у овереним копијама уговора
1. Ако, после оверавања текста уговора, државе потписнице и државе уговорнице
споразумно установе да овај текст садржи грешку, приступа се исправци грешке
на један од следећих начина, осим ако поменуте државе не одлуче о неком
другом начину исправке:
а) исправком текста у одговарајућем смислу и парафирањем исправке од стране
прописно овлашћених представника;
б) израдом инструмента или разменом инструмената у којима је наведена
исправка о којој је договорено да се унесе у текст;
ц) израдом исправљеног текста целог уговора према поступку који је коришћен у
оригиналном тексту.
2. Ако се ради о уговору за који постоји депозитар, овај обавештава државе потпис-
нице и државе уговорнице о грешци и о предлогу за његову исправку и одређује
одговарајући рок у којем може да се учини примедба на предложену исправку.
Ако по истеку рока:
а) није учињена никаква примедба, депозитар врши и парафира исправку у
тексту, саставља записник о исправљању текста и копију записника доставља
чланицама уговора и државама које могу постати чланице;
б) учињена је примедба, депозитар доставља примедбу државама потписницама
и државама уговорницама.
3. Правила наведена у тач. 1 и 2 примењују се исто тако ако је текст оверен на два
или више језика и ако се појави грешка неслагања која уз сагласност држава
потписница и држава уговорница треба да се исправи.
4. Исправљен текст замењује ab initio погрешан текст, осим ако државе уговорнице
не одлуче друкчије.
5. Исправка текста уговора који је регистрован доставља се Секретаријату Органи-
зације уједињених нација.
6. Ако се утврди грешка у овереном препису уговора, депозитар саставља записник
о исправљању и његову копију доставља државама потписницама и државама
уговорницама.
71
Члан 80
Регистровање и објављивање уговора
1. После њиховог ступања на снагу, уговори се достављају Секретаријату Организа-
ције уједињених нација у циљу регистровања или класирања и уношења у реги-
стар, већ према случају као и њиховог објављивања.
2. Именовање депозитара представља и његово овлашћивање да врши акта наведе-
на у претходној тачки.
Део VIII
ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 81
Потписивање
Ова конвенција биће отворена за потпис свим државама чланицама Организације
уједињених нација или чланицама специјализованих установа или Међународне
агенције за атомску енергију, као и свакој држави чланици Статута Међународног
суда правде и свакој држави коју Генерална скупштина Уједињених нација позове
да постане чланица у Конвенцији, на следећи начин: до 30. новембра 1969. у Саве-
зном министарству иностраних послова Републике Аустрије, а затим, до 30. априла
1970. у седишту Организације уједињених нација у Њујорку.
Члан 82
Ратификовање
Ова конвенција подлежи ратификацији. Ратификациони инструменти се депонују
код генералног секретара Уједињених нација.
Члан 83
Приступање
Ова конвенција остаје отворена за приступање свакој држави која припада једној од
категорија у члану 81. Инструменти о приступању се депонују код генералног се-
кретара Уједињених нација.
Члан 84
1. Ова конвенција ступа на снагу тридесетог дана од дана депоновања тридесет пе-
тог инструмента о ратификацији или приступању.
2. За сваку државу која ратификује Конвенцију или јој приступи после депоновања
тридесет петог инструмента о ратификацији или приступању Конвенција ступа
на снагу тридесетог дана пошто ова држава депонује свој инструмент о ратифи-
кацији или приступању.
72
Члан 85
II
Веродостојни текстови
Оригинал ове конвенције чији су енглески, кинески, шпански, француски и руски
текст такође веродостојни, депонује се код генералног секретара Уједињених на-
ција.
У потврду чега су ниже потписани пуномоћници, прописно овлашћени од својих
влада потписали ову конвенцију.
Сачињено у Бечу, двадесет трећег маја хиљаду девет стотина шездесет девете го-
дине.
ПРИЛОГ
1. Генерални секретар Уједињених нација саставља и води листу посредника коју
сачињавају угледни правници. У том циљу, свака држава, чланица Организације
уједињених нација или чланица ове конвенције, позвана је да одреди два посредни-
ка и имена тако означених лица сачињавају листу. Именовање посредника, укључу-
јући оне који су одређени да попуне случајно упражњено место, врши се за период
од пет година који се може обновити. По истеку периода за који буду одређени, по-
средници ће и даље обављати своје дужности за које ће бити изабрани према
наредној тачки.
2. Ако се захтев поднесе генералном секретару према члану 66, генерални секретар
износи спор пред комисију за измирење која се саставља на следећи начин:
Држава или државе које чине једну од страна у спору именују:
а) посредника који има држављанство те или једне од тих држава, а изабран је
или не на листи поменутој у тачки 1; и
б) посредника који нема држављанство те или једне од тих држава, а изабран је
на листи.
Држава или државе које су друга страна у спору именују два посредника на исти
начин. Четири посредника које су изабрале стране треба да буду именовани у року
од шездесет дана рачунајући од дана када генерални секретар прими захтев.
Шездесет дана после последњег наименовања четири посредника именују петог са
листе, који ће бити председник.
Ако се именовање председника или неког од осталих посредника не изврши у горе
утврђеном року за ово именовање, оно врши генерални секретар шездесет дана
после истека овог рока. Генерални секретар може одредити за председника било
које од лица наведених на листи, било једног члана Комисије за међународно пра-
во. Било који рок у којем именовање треба да буде учињено може бити продужен
споразумно између страна у спору.
73
Свако упражњено место треба да буде попуњено на начин одређен за прво

именовање.
3. Комисија за измирење сама утврђује свој поступак. Комисија, уз пристанак стра-
на у спору, може позвати сваку чланицу уговора да јој изнесе своје гледиште усме-
но или писмено. Одлуке и препоруке Комисије доносе се већином гласова њених
пет чланова.
4. Комисија може скренути пажњу странама у спору на сваку меру подробну да
олакша споразумно решење.
5. Комисија саслушава стране уговорнице, разматра захтеве и примедбе, даје пре-
длоге странама уговорницама како би им помогла да постигну споразумно решење
спора.
6. Комисија подноси извештај дванаест месеци после свог образовања. Њен изве-
штај депонује се код генералног секретара и доставља странама у спору. Извештај
Комисије, укључујући све закључке који се налазе у њему у вези са чланицама или
правним питањима, не везује стране и само представља препоруке које се подносе
странама на разматрање у циљу олакшања споразумног решавања спора.
7. Генерални секретар пружа Комисији помоћ и олакшице које су јој потребне.
Трошкове Комисије сноси Организација уједињених нација.
ЧЛАН 3
Ова уредба ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном листу
СФРЈ”.

1. Суд, чији је задатак да спорове који су му поднети решава сагласно међународ-
a) међународне конвенције, било опште или посебне, којима установљавају пра-
3 Оквирни споразум између СР Југославије и Комисије Европских заједница

(Сл. лист Србије и Црне Горе – Међународни уговори, бр. 2/2003, 31. март 2003, стр.
13-16)
Комисија Европских заједница, даље у тексту: Комисија, поступајући за и у име
Европске заједнице, с једне стране, и Влада Савезне Републике Југославије, даље у
тексту: Савезна влада, у име Савезне Републике Југославије, с друге стране, које се
даље у тексту називају „Стране”
Имајући у виду:
74
– да Савезна Република Југославија испуњава услове да прими помоћ у складу с

II
програмом помоћи на основу Уредбе о ОБНОВИ, односно Уредбе Савета (ЕК)
бр. 1628/96 од 25. јула 1996. године, која је последњи пут измењена и допуње-
на Уредбом Савета (ЕК) бр. 2454/99 од 15. новембра 1999. године и програ-
мом помоћи из Уредбе о КАРДС који је Савет договорио 20. новембра 2000.
године а који ће по ступању на снагу заменити програм ОБНОВА,
– да програми помоћи Заједнице подлежу обавези Савезне Републике Југосла-
вије да развија плуралну демократију која се заснива на владавини права, људ-
ским и мањинским правима и основним слободама, на вишепартијском
систему који подразумева слободне демократске изборе, принципе тржишне
привреде и социјалну правду, уз поштовање примене одредаба Општег оквир-
ног споразума о миру, потписаног 14. децембра 1995. године у Паризу, као и
одредаба резолуције 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. године,
– да програми Заједнице имају превасходно за циљ подстицање процеса обнове,
да охрабрују помирење и регионалну економску сарадњу, стварају институ-
ционалне, економске и социјалне услове за лакши развој Савезне Републике
Југославије и повратак и реинтеграцију избеглица и расељених лица, и да пру-
жају подршку јачању демократије, грађанског друштва и људских права,
– да помоћ која се обезбеђује на основу уредби о ОБНОВИ и КАРДС-у може да
резултира финансијским споразумима између републичких и локалних вла-
сти с циљем обезбеђења спровођења планираних мера, да треба утврдити тех-
нички, правни и административни оквир у оквиру којег ће се спроводити мере
које се финансирају у Савезној Републици Југославији,
Сагласиле су се о следећем:
Члан 1
Стране су сагласне да се спроводе мере у области финансијских, техничких и дру-
гих облика сарадње како се предвиђа у Уредби (ЕК) о ОБНОВИ бр. 1628/96, која је
последњи пут измењена и допуњена Уредбом Савета (ЕК) бр. 2454/99 од 15.
новембра 1999. године, и у Уредби о КАРДС који је Савет договорио 20. новембра
2000. године, а који ће по ступању на снагу заменити програм ОБНОВА.
Те мере ће се примењивати у оквиру техничког, правног и административног окви-
ра који се утврђује овим оквирним споразумом, као и конкретним финансијским
споразумима и/или меморандумима о споразумевању који с времена на време
могу бити потписани са савезним, републичким или локалним органима у складу с
подручјима из њихове надлежности која се тичу појединачних програма односно
пројеката.
Члан 2
Горе поменуте мере спроводи Комисија, односно касније Европска агенција за ре-
конструкцију, у сарадњи са Савезном владом, у складу с поменутим уредбама. Ко-
75
мисија и Савезна влада обавештаваће се међусобно о мерама које се финансирају,

као и о њиховом спровођењу.
Члан 3
Савезна влада неће мењати првобитно и/или намењено одредиште и намену испо-
ручене опреме, инсталација и објеката који се делимично и/или у целости санирају
средствима заједнице, осим ако друкчије није договорено с Комисијом.
Члан 4
Комисија може да пренесе на трећу страну све или део својих надлежности за
спровођење мера. У том случају услови таквог преношења утврђују се споразумом
који закључују Комисија и та трећа страна. Комисија обавештава о томе Савезну
владу. Исто тако Комисија може да ангажује неку међународну организацију за
спровођење поменутих мера.
Члан 5
У циљу ефикасне примене овог Оквирног споразума, Савезна влада ће предузети
све неопходне мере да се обезбеди:
– да стручњаци које ангажује Комисија за потребе спровођења мера које се од-
носе на овај Оквирни споразум уживају заштиту Савезне владе и да им се из-
дају све неопходне исправе за слободно кретање у оквиру територије Савезне
Републике Југославије;
– да особље које учествује у спровођењу тих мера, као и чланови њихове уже по-
родице не могу да уживају ништа мање погодности, привилегије и изузећа од
оних које обично ужива друго међународно особље које ради у Савезној
Републици Југославији на основу неког билатералног или мултилатералног
споразума или аранжмана економске помоћи;
– да сво особље које учествује у спровођењу наведених мера и чланови њихове
уже породице могу да уђу у СР Југославију, да се сместе у њој да раде и напу-
сте СР Југославију у зависности од карактера уговора о којем је реч;
– да се издају све дозволе неопходне за увоз предмета у складу с овим програ-
мом, као и дозволе потребне за реекспорт поменутих предмета;
– да се целокупан увоз који се врши у складу с програмима помоћи Заједнице
ослобађа царина, увозних дажбина или других фискалних оптерећења и такса
које спадају у надлежност савезних органа;
– да се све локалне набавке које се врше у складу с програмима помоћи Зајед-
нице ослобађају пореза на промет или неких других еквивалентних фискал-
них оптерећења која спадају у надлежност савезних органа. С тим у вези,
Савезна влада ће настојати да обезбеди пуну сарадњу Републике Србије и Ре-
публике Црне Горе.
76
У случају тешкоћа око спровођења наведених мера, стране су сагласне да одмах

II
обаве консултације како би се предузело све што је неопходно за решавање тих
тешкоћа.
Члан 6
Комисија, укључујући Европски биро за борбу против малверзација и корупције
(OLAF), Европски ревизорски суд и све прописно овлашћене треће стране имају
право да предузимају све техничке и финансијске мисије које се сматрају неопход-
ним за праћење, контролу и оцену извршавања мера. Савезна влада преузима на
себе обавезу да се сва релевантна документација која је неопходна за проверу стави
на располагање контролорима у разумном року од подношења захтева у том
смислу.
Члан 7
Савезна влада ће Комисији пружити све информације у вези с применом овог
Оквирног споразума, као и пуну сарадњу и помоћ с циљем примене мера утврђе-
них овим Оквирним споразумом.
Члан 8
Сва питања која се односе на извршење односно тумачење овог Оквирног спора-
зума су предмет консултација између Комисије и надлежних савезних органа, што
може довести, ако је потребно, до писмених амандмана на Оквирни споразум.
Ако надлежни органи не изврше неку од обавеза предвиђених Оквирним споразу-
мом и ако благовремено не предузму акцију да се стање поправи, Комисија може
да обустави примену мера.
Члан 9
У случају отуђења добара и опреме која се односи на програме које финансира Ко-
мисија установиће се сродан фонд за додатну вредност која се оствари као резултат
примене програма.
Комисија утврђује обим тако остварене додатне вредности.
Сва средства која се генерирају таквим програмима укључујући остварену камату
користе се онако како је утврђено оквиром тих програма по добијању претходне
сагласности Комисије.
Члан 10
Овај Оквирни споразум ступиће на снагу датумом потписивања и остаће на снази
до 31. децембра 2006. године, осим чланова 5, 6 и 11 који остају на снази још пет
година.
Члан 11
Овај Оквирни споразум може се мењати само писменим путем, на основу обостра-
не сагласности.
77
Члан 12
Овај Оквирни споразум сачињен је на енглеском језику у два оригинала.
Сачињено у Београду, 25. новембра 2000.
За Комисију, Романо Проди
За Савезну Републику Југославију, Војислав Коштуница
4 Споразум о сукцесији између СР Југославије, Словеније, Хрватске, Босне и

Херцеговине и Македоније од 29. јуна 2001 (Службени лист СР Југославије – Ме-
ђународни уговори, бр. 6/2002, 3. јули 2002, стр. 3-49)
ЗАКОН О ПОТВРЂИВАЊУ СПОРАЗУМА О ПИТАЊИМА СУКЦЕСИЈЕ
ЧЛАН 1
Потврђује се Споразум о питањима сукцесије, који је потписан 29. јуна 2001. годи-
не у Бечу, у оригиналу на енглеском језику.
ЧЛАН 2
Текст Споразума у оригиналу на енглеском језику и у преводу на српски језик гла-
си:
СПОРАЗУМ О ПИТАЊИМА СУКЦЕСИЈЕ
Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Република Македонија, Република Сло-
венија и Савезна Република Југославија, које представљају пет суверених равно-
правних држава сукцесора бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југосла-
вије,
Свесни потребе да, у интересу свих Држава сукцесора и њихових грађана, као и у
интересу стабилности у региону и добрих међусобних односа, реше питања сукце-
сије Држава које су се појавиле после распада бивше Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије,
Након разговора и преговора вођених о бившој Југославији, под покровитељством
Међународне конференције о бившој Југославији и високог представника, са ци-
љем да утврде и одреде међу њима праведну расподелу права, обавеза, активе и па-
сиве бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије,
Поступајући у оквиру мандата датог Високом представнику Одлуком Конферен-
ције о примени мира, која је одржана у Лондону 8-9. децембра 1995. године, и у
светлу Споразума између Држава сукцесора и декларација које су усвојили Савет за
примену мира и његов Управни одбор,
78
Имајући у виду да је Савет безбедности у својој Резолуцији 1022 (1995) потврдио

II
потребу решавања на бази консензуса отворених питања сукцесије,
Потврђујући Одлуку донету 10. априла 2001. године у вези са поделом активе
бивше СФРЈ у Банци за међународно поравнање (чији се текст даје у додатку овог
Споразума),
Показујући своју спремност да сарађују на решавању преосталих отворених питања
сукцесије у складу са међународним правом,
Споразумели су се о следећем:
Члан 1
За потребе овог Споразума, „СФРЈ” означава бившу Социјалистичку Федеративну
Републику Југославију.
Члан 2
Свака Држава сукцесор прихвата принцип да у сваком тренутку мора предузети
неопходне мере да се спречи губитак, оштећење или уништење државних архива,
државне имовине и средстава СФРЈ за које су у складу с одредбама овог Споразума,
једна или више других Држава сукцесора заинтересоване.
Члан 3
У доле наведеним прилозима изложени су појмови под којима се решава предмет
сваког од Прилога:
Прилог А: Покретна и непокретна имовина;
Прилог Б: Дипломатска и конзуларна имовина;
Прилог Ц: Финансијска актива и пасива (осим оне која се даје у Додатку овог
Споразума);
Прилог Д: Архиве;
Прилог Е: Пензије;
Прилог Ф: Остала права, интереси и обавезе;
Прилог Г: Приватна својина и стечена права.
Члан 4
(1) Установљава се Стални мешовити комитет који је сачињен од високих представ-
ника сваке од Државе сукцесора, којима у раду могу помагати стручна лица.
(2) Главни задатак овог Комитета је праћење ефикасности примене овог Споразума
и представљаће форум на којем се могу разматрати питања која настају током ње-
гове примене. Комитет може уколико буде неопходно, да да одговарајуће препору-
ке владама Држава сукцесора.
79
(3) Први формални састанак Сталног мешовитог комитета ће се одржати, на ини-

цијативу Владе Републике Македоније, у року од два месеца од дана ступања на
снагу овог Споразума. Комитет се може неформално састати, на привременој осно-
ви, у било ком периоду који одговара Државама сукцесорима након потписивања
овог Споразума.
(4) Комитет ће установити своја сопствена правила процедуре.
Члан 5
(1) Разлике које могу да настану у погледу тумачења и примене овог споразума, пр-
венствено ће се решавати преговорима између заинтересованих Држава.
(2) Уколико се те разлике не могу решити преговорима у року од месец дана од
тренутка пријема првог таквог саопштења, заинтересоване Државе ће, на основу
преговора:
а) упутити случај на одлучивање ауторитативне личности по њиховом избору, са
циљем доношења бржег и ауторитативног решења која ће се поштовати, а које
може, ако треба, да одреди одређене временске рокове за предузимање акци-
ја; или
б) упутити случај на решавање Сталном мешовитом комитету основаном на
основу члана 4 овог Споразума.
(3) Разлике које могу да настану у пракси око тумачења термина који се користе у
овом Споразуму или било ком другом наредном споразуму који може да произађе
током спровођења прилога овог Споразума, могу се, на предлог било које за-
интересоване Државе, додатно упутити на обавезујуће експертско решавање које
врши један експерт (који није држављанин било које уговорне стране овог Спора-
зума) кога споразумно именују стране у спору, или, у одсуству договора, председ-
ник Суда за мирење и арбитражу ОЕБС-а. Експерт ће утврдити сва питања проце-
дуре након консултовања са странама које траже такво стручно решавање, уколико
то сматра потребним, са чврстом намером да обезбеди брзо и делотворно решавање
разлика.
(4) Поступак који се предвиђа у ставу (3) овог члана биће стриктно ограничен на
тумачења термина коришћених у споразумима о којима је реч, и неће ни под којим
условима дозволити експерту да одређује практичну примену ових споразума. На-
ведени поступак посебно се неће односити на:
а) Додатак Споразуму;
б) Чланове 1, 3 и 4 Прилога Б;
ц) Чланове 4 и 5 (1) Прилога Ц;
д) Члан 6 Прилога Д.
80
(5) Претходни параграфи овог члана неће утицати на права или обавезе Страна
II
уговорница у овом Споразуму на основу било које одредбе на снази која их обавезу-
је у погледу решавања спорова.
Члан 6
Прилози уз овај Споразум и Додаци уз овај Споразум и Прилоге чине саставни део
Члан 7
Овај Споразум, заједно са било којим наредним споразумима неопходним за спро-
вођење Прилога овог Споразума, коначно решава питање заједничких права и оба-
веза Држава сукцесора у односу на питања сукцесије која су обухваћена овим Спо-
разумом. Чињеница да се овај Споразум не бави неким другим питањима која се не
односе на сукцесију, није на штету права и обавеза Држава, страна уговорница по
овом Споразуму, у односу на таква друга питања.
Члан 8
Свака Држава сукцесор ће на бази реципроцитета, а у складу са својим унутра-
шњим законодавством, предузимати неопходне мере да обезбеди спровођење одре-
дби овог Споразума како би биле прихваћене и делотворне у њеним судовима,
већима и телима, као и да друге Државе сукцесори и њихови држављани имају при-
ступа тим судовима, већима и телима ради обезбеђења примене овог Споразума.
Члан 9
Споразум ће се спроводити у доброј вери према Повељи Уједињених Нација од
стране Држава сукцесора и у сагласности са међународним правом.
Члан 10
Није дозвољено стављати резерве на овај Споразум.
Члан 11
(1) Овај Споразум подлеже ратификацији.
(2) Инструменти ратификације депонују се што је могуће пре код Депозитара из
члана 13 овог Споразума. Депозитар обавештава Државе сукцесоре и Канцеларију
високог представника о датуму депоновања сваког инструмента ратификације.
Члан 12
(1) Овај Споразум ступа на снагу тридесетог дана након депоновања петог инстру-
мента ратификације. Депозитар ће обавестити Државе сукцесоре и Канцеларију
високог представника о датуму ступања на снагу.
(2) Без обзира на параграф (1) овог члана, члан 4 (3) овог Споразума, члан 5 При-
лога А, чланове 1 и 5-6 Прилога Б и члан 6 и додатка Прилога Ц ће се у складу са
81
њиховим условима привремено примењивати након датума потписивања овог Спо-

разума.
Члан 13
(1) Високи представник ће депоновати један оригинални примерак овог Споразума
код Генералног секретара Уједињених нација, који делује као депозитар.
(2) Депозитар ће, након ступања на снагу овог Споразума, обезбедити његову реги-
страцију у складу са чланом 102 Повеље Уједињених нација.
Сачињено у Бечу, 29. јуна 2001. године у седам оригиналних примерака на енгле-
ском језику, од којих по један задржава свака Држава сукцесор, један Канцеларија
Високог представника, а један се депонује код Депозитара.
За Босну и Херцеговину – Златко Лагумџија
За Републику Хрватску – Тонино Пицула
За Републику Македонију – Никола Тодорчевски
За Републику Словенију – Димитриј Рупел
За Савезну Републику Југославију – Горан Свилановић
ПРИЛОГ СПОРАЗУМУ О ПИТАЊИМА СУКЦЕСИЈЕ
Средства код Банке за међународна поравнања
1. Пет делегација, које су као равноправне Државе сукцесори учествовале у прего-
ворима о решавању питања сукцесије која су настала после распада СФРЈ, сагласи-
ле су се (у наставку договора који су претходно постигнути у име народних банака
Држава сукцесора) да се средства бивше СФРЈ (злато и друге резерве и акције) које
се налазе код Банке за међународна поравнања поделе између њих у следећим
сразмерама:
Босна и Херцеговина 13,20%
Хрватска 28,49%
Македонија 5,40%
Словенија 16,39%
Савезна Република Југославија 36,52%
2. Сагласност пет Делегација са напред наведеном поделом дата је на основу дого-
вора постигнутих на састанцима одржаним 21-23. фебруара и 9-10. априла 2001.
године и нема никаквог утицаја на оно што би могло да се договори у погледу
поделе било којих других средстава.
Брисел, 10. април 2001. године.
82
5 Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски

II
споразум закључен 1995. године) (Сл. лист СР Југославије – Међународни уговори,
бр. 12/2002, 20. децембар 2002, стр. 3-30)
ЗАКОН О ПОТВРЂИВАЊУ ОПШТЕГ ОКВИРНОГ СПОРАЗУМА

ЗА МИР У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
ЧЛАН 1
Потврђује се Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини, који је пот-
писан 14. децембра 1995. године у Паризу, у оригиналу на босанском језику, хрват-
ском језику, енглеском језику и српском језику.
ЧЛАН 2
Текст Општег оквирног споразума у оригиналу на српском језику гласи:
ОПШТИ ОКВИРНИ СПОРАЗУМ ЗА МИР У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска и Савезна Република Југосла-
вија („Стране”),
Увиђајући потребу за свеобухватним споразумом који ће учинити крај трагичном
сукобу у региону,
У жељи да дају допринос том циљу и да постигну трајан мир и стабилност,
Потврђујући своје прихватање Договорених основних принципа од 8. септембра
1995. и Даљих договорених основних принципа од 26. септембра 1995, и споразума
о прекиду ватре од 14. септембра и 5. октобра 1995,
Имајући у виду споразум од 29. августа 1995, који је овластио делегацију Савезне
Републике Југославије да потпише, у име Републике Српске, делове мировног пла-
на који се односе на њу, са обавезом да се строго и доследно испуни постигнути
споразум,
Сагласиле су се о следећем:
Члан I
Стране ће одржавати односе у складу са принципима Повеље Уједињених нација,
Завршног акта из Хелсинкија и других докумената Организације за безбедност и
сарадњу у Европи. Посебно, Стране ће у пуној мери поштовати суверену једнакост
других Страна, решаваће спорове мирним средствима и уздржаће се од сваке акци-
је, претњом, употребом силе или на други начин, против територијалног интегри-
тета или политичке независности Босне и Херцеговине или било које друге државе.
Члан II
Стране поздрављају и подржавају аранжмане који су сачињени у погледу војних
аспеката мировног решења и аспеката регионалне стабилизације, дате у Споразу-
83
мима у Анексу 1-А и у анексу 1-Б. Стране ће у пуној мери да поштују и да подстичу
испуњење обавеза датих у Анексу 1-А и да поштују своје обавезе у Анексу 1-Б.
Члан III
Стране поздрављају и подржавају споразуме сачињене у погледу разграничења из-
међу два Ентитета, Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске, дате у
Споразуму у Анексу 2. Стране ће у пуној мери да поштују и да подстичу испуњење
обавеза наведених у том Анексу.
Члан IV
Стране поздрављају и подржавају Програм избора у Босни и Херцеговини, дат у
Анексу 3. Стране ће у пуној мери да поштују и подстичу извршење тог програма.
Члан V
Стране поздрављају и подржавају аранжмане сачињене у вези са Уставом Босне и
Херцеговине, дате у Анексу 4. Стране ће у пуној мери да поштују и подстичу испу-
њење тамо преузетих обавеза.
Члан VI
Стране поздрављају и подржавају аранжмане који су сачињени у погледу Арби-
тражног суда, Комисије за људска права, Комисије за избеглице и расељена лица,
Комисије за чување националних споменика и за јавна предузећа Босне и Херцего-
вине, онако како су дати у Споразумима у Анексима 5 до 9. Стране ће у пуној мери
да поштују и подстичу испуњење тамо преузетих обавеза.
Члан VII
Увиђајући да су поштовање људских права и заштита избеглица и расељених лица
од животног значаја за постизање трајног мира, Стране се слажу са тим и поштова-
ће у пуној мери одредбе о људским правима дате у Глави I, Споразумима у Анексу
6, као и одредбе о избеглицама и расељеним лицима дате у Глави I Споразума у
Анексу 7.
Члан VIII
Стране поздрављају и подржавају аранжмане сачињене у погледу спровођења овог
споразума о миру, укључујући ту посебно цивилно (невојно) спровођење, како је
дато у Споразуму у Анексу 10, и међународне полицијске снаге, како је одређено у
Споразуму у Анексу 11. Стране ће у пуној мери да поштују и подстичу испуњење
тамо преузетих обавеза.
Члан IX
Стране ће да сарађују у пуној мери са свим ентитетима који учествују у спровођењу
овог мировног решења, описаним у анексима овог Споразума, или које овласти Са-
вет безбедности Уједињених нација, у складу са обавезом свих Страна да сарађују у
84
истрази и гоњењу ратних злочина и других кршења међународног хуманитарног

II
права.
Члан X
Савезна Република Југославија и Република Босна и Херцеговина признају једна
другу као суверене независне државе у оквиру њихових међународних граница. Да-
љи аспекти њиховог међусобног признања биће предмет накнадних разговора.
Члан XI
Овај споразум ступа на снагу његовим потписивањем.
АНЕКСИ
Анекс 1-А Споразум о војним аспектима мировног решења
Анекс 1-Б Споразум о регионалној стабилизацији
Анекс 2 Споразум о линији разграничења између Ентитета и питањима у вези
с тим
Анекс 3 Споразум о изборима
Анекс 4 Устав
Анекс 5 Споразум о арбитражи
Анекс 6 Споразум о људским правима
Анекс 7 Споразум о избеглицама и расељеним лицима
Анекс 8 Споразум о Комисији за чување националних споменика
Анекс 9 Споразум о јавним предузећима Босне и Херцеговине
Анекс 10 Споразум о цивилној имплементацији
Анекс 11 Споразум о међународним полицијским снагама
Потписано у Паризу, на дан 14. децембра 1995, на босанском, хрватском,

енглеском и српском језику, с тим што је сваки текст једнако аутентичан.
За Републику Босну За Републику За Савезну

и Херцеговину Хрватску Републику Југославију
Алија Изетбеговић, др Фрањо Туђман, Слободан Милошевић,
с. р. с. р. с. р.
Сведоче:
За Председништво За Савезну
За Републику Француску
Европске уније Републику Немачку
Фелипе Гонзалес, Жак Ширак, Хелмут Кол,
с. р. с. р. с. р.
85
За Руску За Уједињено Краљевство Велике За Сједињене

Федерацију Британије и Северне Ирске Америчке Државе
Виктор Черномирдин, Џон Мејџор, Вилијам Клинтон,
с. р. с. р. с. р.
ЧЛАН 3
Овим законом се потврђују анекси и додаци Општег оквирног споразума за мир у
Босни и Херцеговини које је потписала или својим потписом подржала Савезна Ре-
публика Југославија.
Овим законом се потврђује и да ће се Савезна Република Југославија придржавати
других међународних споразума ако су они наведени у анексима и додацима које је
потписала или својим потписом подржала Савезна Република Југославија.
ЧЛАН 4
Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном листу СРЈ
– Међународни уговори”.
6 Споразум између СР Југославије и Републике Македоније о протезању и опи-

су државне границе, од 23. фебруара 2001, (Сл. лист СР Југославије – Међународ-
ни уговори, бр. 1/2001, 11. мај 2001, стр. 27-32)
Савезна Република Југославија и Република Македонија (у даљем тексту: уговорне
стране),
Полазећи од Споразума о регулисању односа и унапређивању сарадње између Са-
везне Републике Југославије и Републике Македоније, потписаног 8. априла 1996.
године у Београду,
Имајући у виду узајамно опредељење да дају свој допринос у унапређивању добро-
суседских односа, безбедности, стабилности и сарадњи у региону и шире,
Руковођене жељом да савесно испуњавају обавезе које су преузеле у сагласности са
Повељом УН, нарочито имајући у виду поштовање принципа суверенитета, терито-
ријалног интегритета, политичке независности и решавања спорова мирним путем,
без претње или употребе силе,
Одлучне да се утврди протезање државне границе и изради текстуални опис грани-
чне линије,
Договориле су се о следећем:
86
Члан 1
II
Државна граница између Савезне Републике Југославије и Републике Македоније
(у даљем тексту: државна граница) је раван која вертикално сече површину земље и
дели територије две државе, њихов ваздушни простор и простор испод површине
земље.
Члан 2
Државна граница између Савезне Републике Југославије и Републике Македоније
протеже се од југословенско-македонско-албанске тромеђе ТТ к. 2092 (гранични
камен Д 24) до југословенско-македонско-бугарске тромеђе (гранични камен 106).
Подаци о протезању граничне линије садржани су у следећим граничним докумен-
тима, који су саставни део овог уговора:
– Текстуални опис протезања државне границе (прилог бр. 1),
– Топографска карта размера 1:25000 (прилог бр. 2).
У случају размимоилажења између текстуалног описа државне границе и топограф-
ске карте, биће меродаван текстуални опис државне границе.
Члан 3
Гранична линија југословенско-македонске границе обележава се граничним беле-
зима.
Члан 4
Када државна граница пролази воденим током, гранична линија се протеже среди-
ном корита воденог тока. Уколико дође до природне или вештачке промене воденог
тока, државна граница ће остати на месту где је пролазила у тренутку њеног утвр-
ђивања на терену.
Члан 5
Уговорне стране ће формирати заједничку комисију у чијој ће надлежности бити
да, на основу текстуалног описа протезања државне границе, изврши демаркацију и
обележавање заједничке државне граничне линије на терену у року од две године
од ступања на снагу овог уговора.
Заједничка комисија ће извршити демаркацију и обележавање граничне линије
утврђене на основу члана 3 овог уговора и сачинити граничну документацију, у ко-
јој ће бити описан начин обележавања заједничке линије и положај граничних бе-
лега.
Заједничка комисија ће донети Правилник о свом раду, Упутство за демаркацију и
обележавање државне границе и Техничко упутство за израду граничне документа-
ције.
87
Гранична документација биће израђена у два оригинална примерка, по једна за

сваку од уговорних страна.
Заједничка комисија, приликом обележавања граничне линије на терену, у делови-
ма где је опис израђен на основу усаглашене документације, држаће се података са-
држаних у катастарским плановима. Уједно, полазећи од месних, географских, оро-
графских и економских услова, у целини, имаће могућност да, уз узајамну сагла-
сност, направи нужне и избалансиране корекције које одступају од текстуалног
описа државне границе у дубини од 150 м.
Члан 6
Уговорне стране ће споразумно регулисати односе у вези са одржавањем, обнавља-
њем и обележавањем граничне линије и граничних белега, спречавањем и решава-
њем граничних инцидената и регулисањем малограничног саобраћаја лица, као и
несметаним коришћењем непокретности које остају са друге стране граничне
линије од стране носилаца стварних права над њима.
Члан 7
Уговорне стране ће, у вези са културно-историјским споменицима и спомен-обе-
лежјима на територији две државе – манастир Свети Прохор Пчињски, српска вој-
ничка гробља и др., закључити посебан међудржавни уговор, којим ће бити утврђе-
ни модалитети њиховог обнављања, одржавања и несметаног приступа грађана две-
ју земаља.
Члан 8
Уговорне стране ће се, у складу са међународним нормама и националним законо-
давством, старати о заштити животне средине и природе у граничном подручју.
Члан 9
Евентуалне спорове приликом тумачења и примене овог уговора решаваће владе
уговорних страна дипломатским путем, односно користећи и друге расположиве
механизме међународног права за решавање спорова.
Члан 10
Овај уговор се закључује на неодређено време. Поједине одредбе Уговора могу се
мењати или допуњавати само уз заједнички договор двеју страна.
Члан 11
Овај уговор подлеже ратификацији сходно законодавству уговорних страна и ступа
на снагу тридесетог дана од друге ноте којима су се уговорне стране међусобно оба-
вестиле о испуњеним условима за његово ступање на снагу.
Закључено 23. фебруара 2001. у Скопљу, у два оригинална примерка, на српском
језику и на македонском језику, при чему оба текста имају подједнаку важност.
88
За СР Југославију, председник Војислав Коштуница, с.р.

II
За Републику Македонију, председник Борис Трајковски, с.р.
7 Конвенција против тортуре и других сурових, нељудских или понижава-

јућих казни и поступака (Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори, бр. 9/1991, 2.
август 1991, стр. 3-12)
ПРВИ ДЕО
Члан 1
1. У смислу ове конвенције, израз „тортура” означава сваки акт којим се једном ли-
цу намерно наносе бол или тешке физичке или менталне патње у циљу добијања од
њега или неког трећег лица обавештења или признања или његовог кажњавања за
дело које је то или неко треће лице извршило или за чије извршење је осумњичено,
застрашивања тог лица или вршења притиска на њега или застрашивања или врше-
ња притиска на неко треће лице или из било којег другог разлога заснованог на би-
ло ком облику дискриминације ако тај бол или те патње наноси службено лице или
било које друго лице које делује у службеном својству или на његов подстицај или
са његовим изричитим или прећутним пристанком. Тај израз се не односи на бол
или патње које су резултат искључиво законитих санкција, неодвојивих од тих
санкција или које те санкције проузрокују.
2. Овај члан је без штете по било који међународни инструмент или било који на-
ционални закон који садржи или може садржавати одредбе ширег значаја.
Члан 2
1. Свака држава чланица предузима законске, административне, судске или друге
ефикасне мере како би спречила извршење аката тортуре на територији под њеном
јурисдикцијом.
2. Као оправдање за тортуру не може се наводити никаква изузетна околност било
да се ради о ратном стању или опасности од рата, унутрашњој политичкој нестабил-
ности или било ком другом ванредном стању.
3. Као оправдање за тортуру не може се наводити наредба неке претпостављене
личности или органа власти.
Члан 3
1. Ни једна држава чланица неће протерати, истерати нити изручити једно лице
другој држави ако постоје озбиљни разлози да се посумња да може бити подвргнуто
тортури.
2. Да би утврдили постојање таквих разлога, надлежни органи водиће рачуна о свим
релевантним околностима, укључујући, евентуално, постојање низа систематских,
озбиљних, очигледних или масовних повреда права човека у тој држави.
89
Члан 4
1. Свака држава чланица настоји да се према њеном кривичном праву сва акта тор-
туре сматрају кривичним делима. Исти је случај и са покушајем вршења тортуре
или неког другог акта који изврши неко лице, а који представља саучесништво или
учествовање у акту тортуре.
2. Свака држава чланица одређује за ова кривична дела одговарајуће казне којима
је узета у обзир њихова тежина.
Члан 5
1. Свака држава чланица предузима потребне мере како би утврдила своју надле-
жност за кривична дела споменута у члану 4 у следећим случајевима:
(а)ако је кривично дело извршено на територији под јурисдикцијом споменуте
државе или на ваздухопловима или бродовима уписаним у тој држави;
(б)ако је наводно извршилац кривичног дела држављанин споменуте државе;
(ц)ако је жртва држављанин споменуте државе и ако она то сматра потребним.
2. Свака држава чланица предузима, такође, потребне мере како би утврдила своју
надлежност за споменута кривична дела у случају да је наводни извршилац тих де-
ла на територији под њеном јурисдикцијом и да га споменута држава не изручује,
сходно члану 8, једној од држава споменутих у тачки 1 овог члана.
3. Ова конвенција не искључује ничију кривичну надлежност засновану на нацио-
налном законодавству.
Члан 22
1. Свака држава чланица ове конвенције може, сходно овом члану, изјавити у сва-
ком тренутку да признаје да је Комитет надлежан да прими и разматра саопштења
која су му доставили појединци или су достављена у име појединаца који су под ње-
ном јурисдикцијом и који утврде да су жртве кршења одредаба Конвенције од стра-
не неке државе чланице. Комитет не прима никакво саопштење које се односи на
једну државу чланицу која није дала такву изјаву.
ТРЕЋИ ДЕО
Члан 25
1. Ова конвенција је отворена за потписивање свим државама.
2. Ова конвенција подлеже ратификацији. Инструменти о ратификацији ће бити де-
поновани код генералног секретара Организације уједињених нација.
90
Члан 26
II
Све државе могу приступити овој конвенцији. Приступање ће се вршити депонова-
њем инструмента о приступању код генералног секретара Организације уједињених
нација.
Члан 27
1. Ова конвенција ступа на снагу тридесетог дана од дана депоновања код генерал-
ног секретара Организације уједињених нација двадесетог инструмента о ратифи-
кацији или о приступању.
2. За сваку државу која буде ратификовала ову конвенцију или јој приступи после
депоновања двадесетог инструмента о ратификацији или о приступању, Конвенција
ступа на снагу трећег дана од датума када та држава депонује свој инструмент о
ратификацији или о приступању.
Члан 28
1. Свака држава ће моћи, у тренутку када потпише или ратификује ову конвенцију
или јој приступи, изјавити да не признаје надлежност дату Комитету у складу са
чланом 20.
2. Свака држава чланица која буде формулисала резерву у складу са одредбама
тачке 1 овог члана моћи ће у сваком тренутку повући ту резерву саопштењем упу-
ћеним генералном секретару Организације уједињених нација.
ЧЛАН 3
Скупштина Социјалистичке Федеративне Републике Југославије даје следећу изја-
ву:
„– Југославија признаје, у складу са чланом 21 став 2 Конвенције, надлежност
Комитета против тортуре да прима и разматра саопштења у којима једна др-
жава чланица тврди да друга држава чланица не испуњава своје обавезе на
основу ове конвенције;
– Југославија признаје, у складу са чланом 22 став 1 Конвенције, надлежност
Комитета против тортуре да прима и разматра саопштења која су им доста-
вили појединци или су достављена у име појединаца који су под њеном јурис-
дикцијом и који тврде да су жртве кршења одредаба Конвенције од стране не-
ке државе чланице.”
ЧЛАН 4
О извршавању одредаба овог закона стараће се Савезни секретаријат за правосуђе и
управу.
ЧЛАН 5
Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном листу
СФРЈ – Међународни уговори”.
91
8 Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950.

измењене у складу са Протоколима (Сл. лист Србије и Црне Горе – Међународни
уговори, бр. 9/2003, 26. децембар 2003, стр. 16-37)
Члан 1
Обавеза поштовања људских права
Високе стране уговорнице јемче свакоме у својој надлежности права и слободе
одређене у Делу I ове Конвенције.
Члан 15
Одступање у ванредним околностима
1. У доба рата или друге јавне опасности која прети опстанку нације, свака Висока
страна уговорница може да предузме мере које одступају од њених обавеза по овој
Конвенцији, и то у најнужнијој мери коју изискује хитност ситуације, с тим да такве
мере не буду у нескладу с њеним другим обавезама према међународном праву.
2. Претходна одредба не допушта одступања од члана 2 осим у погледу смрти про-
узроковане законитим ратним поступцима, или члана 3, 4 (став 1) и 7.
3. Свака Висока страна уговорница која користи своје право да одступи од одредби
Конвенције обавештава у потпуности генералног секретара Савета Европе о мерама
које предузима и разлозима за њих. Она такође обавештава генералног секретара
Савета Европе када такве мере престану да делују и када одредбе Конвенције поно-
во почну да се примењују у потпуности.
Члан 57
Резерве
1. Приликом потписивања ове Конвенције, или приликом депоновања инструмента
ратификације, свака држава може ставити резерву на сваку поједину одредбу Кон-
венције у обиму у коме неки закон који је тада на снази на њеној територији није
сагласан са том одредбом. Резерве општег карактера нису дозвољене на основу овог
члана.
2. Свака резерва стављена на основу овог члана садржи кратку изјаву о закону у пи-
тању.
9 Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Сл. лист ФНРЈ –

Међународни споразуми, бр. 56/1950)
Стране уговорнице
С обзиром да је Генерална скупштина Организације уједињених нација својом резо-
луцијом 96 (I) од 11. децембра 1946. године, прогласила геноцид за злочин међуна-
92
родног права, у супротности са духом и циљевима Уједињених нација и који циви-

II
лизовани свет осуђује;
Признајући да је у свим периодима историје геноцид велике губитке човечанству;
Уверене да је међународна сарадња потребна да би се човечанство ослободило јед-
ног тако мрског зла;
Споразумеле су се о следећем:
Члан I: Стране уговорнице потврђују да је геноцид, било да је извршен у време ми-
ра или рата, злочин међународног права и обавезују се да ће га спречити и казнити.
Члан II: У овој конвенцији под геноцидом се подразумева било које од ниже наве-
дених дела, почињених у намери да се потпуно или делимично уништи као таква
нека национална, етничка, расна или религиозна група:
(а) убиство чланова групе;
(б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе;
(ц) намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу
до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;
(д) мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе;
(е) принудно премештање деце из једне групе у другу.
Члан III: Биће кажњена следећа дела:
(а) геноцид;
(б) споразум о извршењу геноцидa;
(ц) непосредно и јавно подстицање на извршење геноцида;
(д) покушај геноцида;
(е) саучесништво у геноциду.
Члан IV: Лица која су извршила геноцид или било које друго дело побројано у чла-
ну III биће кажњена, било да су државни руководиоци, службеници или појединци.
Члан V: Стране уговорнице се обавезују да ће предузети потребне законске мере,
сходно својим уставима, како би обезбедиле примену одредаба ове конвенције и на-
рочито да ће предвидети ефикасне кривичне казне за лица крива за геноцид или
било које друго дело побројано у члану III.
Члан VI: Лица оптужена за геноцид или било које друго дело побројано у члана III
биће изведена пред надлежне судове оне државе на чијој је територији дело извр-
шено или пред међународни кривични суд који ће бити надлежан за оне стране уго-
ворнице које по томе буду признале његову судску надлежност.
Члан VII: Геноцид и друга дела побројана у члану III неће бити сматрани као поли-
тички злочин у односу на питања екстрадиције. Стране уговорнице се обавезују да у
93
таквим случајевима одобре екстрадицију сходно своме законодавству и уговорима

који су на снази.
Члан VIII: Свака страна уговорница може се бранити надлежним органима Орга-
низације уједињених нација како би ови, према Повељи Уједињених нација, преду-
зели мере које сматрају одговарајућим за спречавање и кажњавање дела геноцида
или било којег другог дела побројаног у члану III.
Члан IX: Спорови између страна уговорница, односно тумачења, примене и извр-
шења ове конвенције, подразумевајући, ту и спорови који се уносе на одговорност
неке државе по предмету геноцида или којег другог дела побројаног у члану III, би-
ће изнесени пред Међународни суд правде, на тражење једне од стране у спору.
Члан X: Ова конвенција, чији ће текстови на кинеском, енглеском, француском,
руском и шпанском, бити подједнако веродостојни, носећи датум 9. децембра 1948.
године.
Члан XI: Ова ће конвенција бити отворена за потпис до 31. децембра 1949. године
свакој чланици Организације уједињених нација и свакој држави нечланици, којој
Генерална скупштина буде упутила позив у ту сврху. Ова ће конвенција бити
ратификована и ратификациони инструменти биће депоновани код Генералног се-
кретара Организације уједињених нација. Почев од 1. јануара 1951. године овој ће
конвенцији моћи да приступи свака чланица Организације уједињених нација и
свака држава нечланица која буде примила напред наведени позив. Инструменти о
приступању биће депоновани код Генералног секретара Организације уједињених
нација.
Члан XII: Свака страна уговорница моћи ће у свако доба, путем нотификације,
упућене Генералном секретару Организације уједињених нација, да прошири при-
мену ове конвенције на све територије или било на коју територију, чијим иностра-
ним пословима она руководи.
Члан XIII: (1) На дан кад двадесет првих ратификационих инструмената или ин-
струмената о приступању буду депоновани, Генерални секретар ће о томе саста-
вити записник. Он ће доставити копију тога записника свим државама чланицама
Организације уједињених нација, као и нечланицама о којима је реч у члану III.
Ова ће конвенција ступити на снагу деведесетог дана после датума депоновања де-
ведесетог инструмента о ратификацији или приступању. Свака ратификација или
приступање извршени последњег датума важиће од деведесетог дана после депоно-
вања инструмената о ратификацији или приступању.
Члан XIV: Ова конвенција ће трајати десет година почев од дана њеног ступања на
снагу. Она ће после тога остати на снази за нови период од пет година, и тако ре-
дом, према оним странама уговорницама које је не буду отказале шест месеци
најмање пре истека рока.Отказ ће се вршити писменом нотификацијом упућеном
Генералном секретару Организације уједињених нација.
94
Члан XV: Ако услед отказа, броја држава потписница ове конвенције буде сведен на
II
мање од шеснаест, Конвенција ће престати да важи, почев од дана кад је последњи
од отказа постао правоснажан.
Члан XVI: Захтев за ревизију ове конвенције моћиће поднети свака страна уговор-
ница у свако доба путем писмене нотификације упућене Генералном секретару.
Генерална скупштина ће доносити одлуку о мерама које треба предузети у таквом
случају по предмету тог тражења.
Члан XVII: Генерални секретар Организације уједињених нација обавестиће све др-
жаве чланице Организације и државе нечланице о којима је реч у члану XI о сле-
дећем:
(а) потписима, ратификацијама и приступањима примљеним на основу члана XI,
(б) нотификацијама примљеним на основу члана XII,
(ц) датуму ступања на снагу ове конвенције, на основу члана XIII.
(д) отказима примљеним на основу члана XIV.
(е) престанку важења Конвенције, на основу члана XV.
(ф)нотификацијама примљеним на основу члана XVI.
Члан XVIII: Оригинал ове конвенције депоноваће се у архиви Организације уједи-
њених нација. Оверен препис биће упућен свим државама чланицама Организације
уједињених нација и државама нечланицама о којима је реч у члану XI.
Члан XIX: Генерални секретар Организације уједињених нација регистроваће ову
конвенцију на дан када Конвенција ступи на снагу.
СФРЈ је ову Конвенцију потписала 11. децембра 1948. године и ратификовала је 29.
августа 1950. године када је и постала држава уговорница без уложених резерви. СР
Југославија је сматрала себе обавезаном овом и другим конвенцијама СФРЈ и у том
смислу је 27. априла 1992. године проследила једну општу деклацију Генералном
секретару УН (UN doc. A/46/915). Током 2001. године СР Југославија подноси ноту
о сукцесији у уговоре СФРЈ и у великој већини случајева постаје уговорница, у
складу са својом изјавом, од 27. априла 1992. године. Изузетак је била Конвенција о
геноциду за коју није поднета нота о сукцесији, већ нота о приступању.
Данас Државна заједница Србија и Црна Гора се код депозитара Конвенције о спре-
чавању и кажњавању злочина геноцида (1948) наводи као држава уговорница од 12.
марта 2001. године захваљујући ноти о приступању уз коју је поднела и резерву сле-
деће садржине:
„Савезна Република Југославија не сматра чл. IX Конвенције о спречавању и ка-
жњавању злочина обавезујућим и, из овог разлога, да би се било који спор чија је
страна СР Југославија могао пуноважно поднети Међународном суду правде на
95
основу овог члана, потребна је посебна и јасна сагласност СРЈ у сваком конкретном
случају.”
Неколико држава је уложило приговоре на резерву СР Југославије. То су Босна и
Херцеговина, Хрватска и Шведска.
Хрватска (приговор од 18. маја 2001. године)

„Влада Републике Хрватске улаже приговор на приступање СР Југославије Конвен-
цији о спречавању и кажњавању злочина геноцида због чињенице да је СР Југосла-
вија већ обавезана Конвенцијом од када је постала једна од пет једнаких држава
сукцесора бивше СФРЈ. Ову чињеницу потврдила је и СР Југославија у својој Декла-
рацији од 27. априла 1992. година која је достављена Генералном секретару (UN
doc. A/46/915). Без обзира на политичке разлоге које стоје иза овог чина, СР Југо-
славија је у Декларацији из 1992. године навела да „ће се строго придржавати свих
међународних обавеза које је преузела СФРЈ.”
Влада Републике Хрватске за ово питање посебно указује на одлуку Међународног
суда правде у пресуди од 11. јула 1996. године према којој је СР Југославија „била
обавезана одредбама Конвенције о геноциду на дан подношења тужбе Босне и Хер-
цеговине, тачније 20. марта 1993. године” (ICJ Reports 1996, стр. 595, пара. 17).
Влада Републике Хрватске приговара и резерви коју је СР Југославија уложила на
чл. IX Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида сматрајући је не-
спојивом са предметом и циљем Конвенције. Влада Републике Хрватске сматра да
је Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида на снази у целини и да
се примењује између Републике Хрватске и СР Југославије, укључујући чл. IX.
Влада Републике Хрватске сматра да ниједан од начина на који је СР Југославија
жели да постане држава чланица Конвенције о геноциду ex nunc, нити уложена ре-
зерва, немају правно дејство на надлежност Међународног суда правде у погледу
поступака које је Хрватска покренула против СР Југославије на основу Конвенције
о геноциду и који су у току.”
Босна и Херцеговина (27. децембар 2001)

Генерални секретар УН је 21. марта 2001. године сталном представнику Југославије
при УН потврдио пријем „Ноте о приступању Конвенцији о спречавању и кажњава-
њу злочина геноцида (1948)”. Потврда Генералног секретара води се под бројем LA
41 TR/221/1(4-1).
Председништво Босне и Херцеговине приговара депоновању овог инструмента о
приступању.
96
Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Репбулика Македонија, Република

II
Словенија и СР Југославија су 29. јуна 2001. године потписале „Споразум о сукце-
сији” у којем су, између осталог, државе уговорнице изјавиле да „представљају пет
суверених равноправних држава сукцесора бивше Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије”. Прилаже се копија Споразума. Из овог разлога овде није
могуће приступање, већ сукцесија. То заправо значи да је СР Југославија ефективно
путем сукеције у уговорни статус СФРЈ постала држава чланица Конвенције о гено-
циду од 27. априла 1992. године (датум проглашења СРЈ).
Поред тога, СР Југославија је изјавила у својој прокламацији од 27. априла 1992. го-
дине, која је достављена Генералном секретару, да ће „се строго придржавати свих
међународних обавеза које је преузела СФРЈ.” (UN Doc. A/46/915).
Због ова два наведена разлога СР Југославија није у могућности да ефективно уло-
жи резерву на одредбе Конвенције о геноциду (тј. чл. IX Конвенције) неколико го-
дина након 27. априла 1992. године, односно након датума када у целини постала
обавезана Конвенцијом о геноциду. Босна и Херцеговина указује на чл. 2, ст. 1, т.
(д) и чл. 19. Бечке конвенције о праву уговора који експлицитно предвиђају да се
резерва може уложити само приликом „потписивања, ратификовања, прихватања,
одобравања или приступања међународном уговору.”.
Председништво Босне и Херцеговине стога сматра да је тзв. „Нота о приступању
Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида (1948)” коју је влада СР
Југославије уложила, ништава. Штавише, Међународни суд правде је у својој пре-
суди од 11. јула 1996. године изјавио да је „Југославија била обавезана одредбама
Конвенције” најкасније од дана подношења тужбе Босне и Херцеговине, 20. марта
1993. године/ICJ Reports 1996, стр. 610, пара. 17). СР Југославија је и даље обаве-
зана под истим условима, тачније без резерве.”
Шведска (2. април 2002)

„Влада Шведске узима на знање циркуларну ноту Генералног секретара бр. 164.
2001.TREATIES-.1 од 15.марта 2001. године у којој се наводи намера СР Југославије
да приступи са резервом Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида.
Влада Шведске сматра СР Југославију једном од држава сукцесора СФРЈ и, као та-
кву, државу чланицу Конвенције од датума када је Конвенција ступила на снагу за
СРФЈ. Влада Шведске овом нотом обавештава о свом ставу да је поменута резерва
уложена прекасно, према чл. 19. Бечке конвенције о уговорном праву, и из тог ра-
злога ништава.”
Југославија није повукла резерву након уложених приговора. Конвенција није по-
ново ратификована, нити је ратификована резерва. Резерву на чл. IX је поред СР
Југославије, уложило још 16 држава.
97
9 Саветодавно мишљење у погледу на Конвенције о спречавању и кажњавању

злочина геноцида, Међународни суд правде, Саветодавно мишљење од 28. маја
1951. године, I.C.J. Reports 1951, стр. 15
Након усвајања текста Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (9.
децембар 1948), поједине државе су уложиле резерве. У неколико случајева ове ре-
зерве су биле оспорене приговорима. Генерална скупштина УН је тражила од Међу-
народног суда саветодавно мишљење у погледу круга држава које могу уложити
резерве, дејству резерви и дејству приговора на резерву. Питања која је Генерална
скупштина упутила била су следећа:
1) Ако једна држава стави резерву коју не повуче ни после приговора, да ли се она
може сматрати уговорницом ако приговор нису уложиле све државе уговорнице?
Одговор Суда: Држава која је уложила резерву коју није повукла после приговора
једне или више држава, али не и свих, сматра се државом уговорницом Конвенције
ако резерва није неспојива са предметом и циљем Конвенције.
2) Ако је одговор на претходно питање потврдан, какво дејство производи резерва
између државе која је резерву уложила и:
а) држава уговорница које су ставиле приговор на резерву?
б) држава уговорница које су резерву прихватиле (самим тим што нису ставиле
приговор)?
Одговор Суда:
а) Ако држава уговорница Конвенције стави приговор на резерву сматрајући да
је она неспојива са предметом и циљем Конвенције, има право да ту државу
не сматра чланицом Конвенције.
б) Ако држава уговорница прихвати резерву као спојиву са предметом и циљем
уговора, онда државу уговорницу која је уложила резерву мора сматрати чла-
ницом Конвенције.
3) Имајући у виду одговор на прво питање, какво је правно дејство приговора на
резерву који уложи:
а) држава потписница која Конвенцију није још ратификовала?
б) држава која је добила овлашћење да приступи Конвенцији, али није то још
учинила?
Одговор Суда:
а) Приговор који на резерву стави држава потписница која није ратификовала
Конвенцију може производити правно дејство тек након ратификације. До тог
момента приговор сведочи само о ставу те државе према резерви, али нема
никаво правно дејство.
98
б) Приговор који на резерву стави држава која је добила овлашћење да приступи

II
Конвенцији, али то још није чинила, нема никакво правно дејство.
J Пресуда у случају Слободних зона Савоје и Жекса (Француска/Швајцарска),

Стални суд међународне правде, Пресуда у меритуму од 7. јуна 1932, Сер. А/Б,
бр. 46
„Након победе над Наполеоном, једно од територијалних питања које је требало ре-
шити на Бечком конгресу 1815. године била је и судбина Швајцарске. Велике силе
које су учествовале на Конгресу, које су укључивале Француску али не и Швајцар-
ску, 20. марта 1815. су усвојиле декларацију којом су предвиделе да ако Швајцар-
ска приступи Завршном акту Конгреса сачиниће се посебан инструмент којим ће
велике силе гарантовати сталну неутралност Швајцарској у оквирима њених грани-
ца. Једна од одредби у Декларацији односила се на подручје Жекса, на француској
страни границе и у близини града Женеве, која је предвиђала да ово подручје зајед-
но са Женевом сачињава једну привредну јединицу. Сматрало се да је ово нужно јер
се Женева снабдевала из овог подручја. Из ових разлога Декларација је предвидела
да ће зона Жекса бити слободна зона тако што Француска неће уводити царине на
робу која из Жекса иде у Швајцарску. Швајцарска је приступила Декларацији, тако
да је 20. новембра 1815. сачињена друга декларација којом је призната стална неу-
тралност Швајцарске. Слични аранжман био је предвиђен и за зону Савоје, тада у
саставу државе Сардиније а касније Француске. Тако су Жекс и Савоја биле познате
као слободне зоне.
Након I светског рата Француска је желела да укине ове слободне зоне сматрајући
да су се економске околности, које су довеле до увођења ових зона, промениле. На
иницијативу Француске овај предлог је ушао у чл. 435. Версајског уговора (Швај-
царска није била страна уговорница) према којем Француска и Швајцарска треба да
постигну договор у циљу решавања коначног статуса ових зона, а у светлу измење-
них околности. Пошто је Швајцарска одбацила овај предлог, Француска је покуша-
ла да уредбом једнострано укине ове зоне.
Пред Судом се нашло питање да ли је чл. 435. Версајског уговора укинуо ове зоне
или је створио обавезу Швајцарској да их укине. Суд је негативно одговорио на оба
питања.
K Пресуда у случају Габчиково-Нађмарош (Словачка/Мађарска), Међународ-

ни суд правде, Пресуда у меритуму од 25. септембра 1997, I.C.J. Reports 1997,
пара. 142
„142. Начело pacta sunt servanda у овом случају захтева, у складу са чл. 26. Бечке
конвенције о праву уговора из 1969, да стране споразумно пронађу решење у окви-
рима постојећег уговора. Чл. 26. комбинује два елемента једнаке важности. Он
предвиђа да „сваки уговор на снази везује чланице и оне треба да га извршавају у
99
доброј вери.” Овај други елемент, по мишљењу Суда, указује да у овом случају циљ
уговора и намера уговорних страна приликом његовог закључивања имају предност
над дословним тумачењем обавеза. Начело добре вере обавезује уговорне стране да
примене уговор на разуман начин тако да је могуће остварење сврхе уговора.”
1. Ако упоредите све међународне уговоре дате у овом одељку, која заједничка обе-
лежја можете пронаћи у погледу њихове форме, уговорних страна, сагласности и
регулисаности међународним правом?
2. Упоредите дефиниције међународних уговора из чл. 2, став 1, т. (а) Бечке кон-
венције о праву уговора и чл. 38. Статута Међународног суда правде. Које су
сличности и разлике?
3. Издвојите оне међународне уговоре, понуђене у изворима, код којих је ратифи-
кација предвиђена као начин давања сагласности на везивање уговором.
4. Групишите све дате међународне уговоре према следећим критеријумима:
а) Билатерални Мултилатерални
б) Легислативни Контрактуелни
ц) Обавезе средства Обавезе циља
5. Када и на који начин је Дејтонски споразум ступио на снагу? (Погледати: Бечку
конвенцију о праву уговора, чл. 7-8, 11-16, 24-25, Дејтонски споразум, члан XI Ос-
новног споразума, Закон о ратификацији Општег оквирног споразума за мир у
Босни и Херцеговини од 20. децембра 2002. године).
6. Објасните израз pacta sunt servanda и пронађите одредбу у Бечкој конвенцији о
праву уговора којом је ово правило нормирано. Прочитајте и параграф 142 пресу-
де Међународног суда у случају Gabcíkovo-Nagymaros (1997).
7. Упоредите чл. 6. Анекса А уз Споразум о сукцесији са чл. 8. Бечке конвенције о сук-
цесији држава у области државне имовине, архива и дугова (чл. 8. гласи: За сврхе
чланова овог дела, израз „државна имовина” државе претходнице подразумева
имовину, права и интересе који, на дан сукцесије и у складу са унутрашњим пра-
вом државе претходнице, припадају овој држави.). Одредите разлику у пољу
примене. Које ће се правило применити и зашто?
8. Међународни уговори производе дејство inter partes. Ипак, могу производити
дејство и према трећим страна. Међународни уговори се, такође, примењују уну-
тар система који обухвата већи број међународних уговора. Због тога често текст
самог уговора дефинише његов положај у односу на друге уговоре. Погледајте на
који начин је то учињено у Споразуму о сукцесији закљученом између бивших
СФРЈ република (однос Споразума према другим међународним уговорима и
аранжманима).
100
9. Погледајте резерву коју је Државна заједница СЦГ уложила ратификујући Европ-

II
ску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године
(чл. 3. Закона о ратификацији, Сл. лист СЦГ – Међународни уговори од 26. де-
цембра 2003, бр. 9/2003, стр. 16-37). Какво је дејство уложене резерве у светлу
чл. 57. Европске конвенције и чл. 19-23 Бечке конвенције о праву уговора?
10.Каква је разлика између чл. 15. и 57. Европске конвенције у погледу поља при-
мене?
11.Упоредите међународне уговоре понуђене у изворима према могућности улага-
ња резерви. Објасните.
12.Зашто је Суд у случају Слободних зона Савоје и Жекса негативно одговорио на по-
стављена питања? Узмите у обзир правила из чл. 34-38 Бечке конвенције о праву
уговора.
13.Групишите све основе престанка и ништавости међународних уговора (чл. 46-64
Бечке конвенције о праву уговора) према следећим критеријумима:
А Б
Производи дејство на Производи дејство ipso facto
основу захтева
14.Који од међународних уговора у изворима не може бити окончан позивањем на
клаузулу rebus sic stantibus?
Сваки студент ће пре часа самостално пронаћи Закон о ратификацији споразума
између Савезне владе Савезне Републике Југославије и Владе Републике Хрватске о
враћању и прихватању лица чији је улазак или боравак на територији друге државе
нелегалан са Протоколом и Прилозима (Сл. лист СЦГ – Међународни уговори, бр.
9/2004, од 27. априла). На часу студенти ће у мањим групама решавати следеће
проблеме и понудити решења до којих су заједнички дошли. Приликом израде
решења потребно је навести правни основ, категорију којој припада лице и да ли је
реч о редовном или скраћеном поступку. Такође, од студената се очекује да, где је
то могуће, одаберу и испуне одговарајући образац који се налази у Прилозима уз
Споразум.
I група
Авганистански држављани, г. Феризи и његова супруга, бораве у Хрватској од 11.
септембра 2004. године. У Хрватску су стигли тако што је њихов авион, полетевши
из Београда пут Њујорка, био принуђен да слети на аеродром у Загребу услед тех-
ничког квара. У Београд су стигли из Амана, а у Београду су провели седам дана.
Како авион није могао да настави пут услед техничке неисправности авиона, хрват-
ске власти допустиле су г. Феризију и његовој супрузи привремени боравак у Хрват-
101
ској. Пошто им се приморје допало, одлучили су да се настане у Хрватској. Иако им

је првобитно била одобрена дозвола боравка од месец дана, она никада није проду-
жена. И тако је прошло две године док их хрватска полиција није ухапсила и одлу-
чила да их депортује.
Хрватска на основу овог Споразума подноси Србији замолницу за прихват ових ли-
ца, јер је њихово последње боравиште пред улазак у Словенију било у Србији.
II група
Петар Петровић има двојно држављанство Хрватске и Србије. У Хрватској живи од
рођења, а држављанство има од 2000. године. Након што је осуђен за кривично дело
крађе и након одслужења казне затвора, донета је одлука о одузимању хрватског
држављанства и протеривању из Хрватске.
a) Хрватска упућује замолницу за прихват Петра Петровића Србији 5. октобра
2000. године на основу овог Споразума.
б) Словенија упућује замолницу за прихват Петра Петровића Србији 3. априла
2007. године
III група
Верослав Бакарић, држављанин Репбулике Србије, и Веромир Петровић, државља-
нин Републике Хрватске, илегално су ушли на територију Словеније. Словенија је
донела одлуку о враћању и на основу овог Споразума затражила од Србије да их
прихвати. Замолница је упућена 6. децембра 2004. године.
IV група
Нера Војковић, држављанка Хрватске, живи у Београду већ пет година. МУП Србије
одбио је њен захтев за продужење боравишне дозволе. Госпођа Војковић одбија да
напусти Србију. МУП Србије упућује Хрватској замолницу за прихват овог лица на
основу Споразума. Хрватска одбија захтев правдајући то другим међународним
обавезама.
V група
Ежен Јонеску, држављанин Румуније, живи у Београду седам година где ради као
слободан уметник. МУП Србије одбио је његов захтев за продужење дозволе борав-
ка. Ежен Јонеску одбија да напусти Србију. Србија упућује Хрватској замолницу за
прихват овог лица на основу Споразума, јер је последње пребивалиште Ежен Јоне-
ску имао у Ровињу који је напустио 1999. године. Хрватска одбија замолницу уз
образложење да Ежен Јонеску не испуњава услове за добијање визе и да је дискре-
ционо право сваке државе да одлучује о пријему странаца на своју територију.
VI група
Руђер Бошковић живи у Београду где му је одобрен боравак. Хрватске власти су
против њега подигле оптужницу и затражиле од Србије његово изручење на основу
102
овог Споразума. Захтев је упућен 1. априла 2007. године, а оптужница је подигнута

II
5. априла 2006. године. Бошковић живи у Београду од 1. априла 2001. године и бави
се научним радом.
VII група
Осман Кајлогу и његова супруга су преко Београда стигли у Хрватску из Турске. Из
Турске су отишли услед оправданог страха од прогона на националној и политичкој
основи. Осман је курдског етничког порекла активно укључен у рад курдског
националног ослободилачког покрета и један је од главних идеолога овог покрета.
Након што су усмрћени и ухапшени његови најближи сарадници, Осман и његова
супруга успевају да пребегну преко Бугарске и дођу до Београда. Захваљујући ла-
жним пасошима које су добили у Београду стижу до Хрватске. У Хрватској подносе
захтев за стицање избегличког статуса. Хрватска тражи од Србије да прихвати ова
лица на основу овог Споразума.
VIII група
М.М. је држављанин Босне и Херцеговине и студент Правног факултета Универзи-
тета у Новом Саду. Нема дозволу боравка у Србији. Претходно пребивалиште му је
било у Хрватској. Србија подноси Хрватској замолницу за прихват М.М. на основу
овог Споразума 2. децембра 2004. године.
Пред вама су чињенице случаја и поједини аргументи страна у једном стварном
спору пред Међународним судом правде (Case concerning Gabcíkovo-Nagymaros Pro-
ject (Hungary/Slovakia), пресуда од 25. септембра 1997. године, ICJ Reports 1997).
Ваш је задатак да прочитате чињенице случаја и одговорите на питања примењују-
ћи правила међународног уговорног права.
Габчиково-Нађмарош (Мађарска/Словачка)
Чињенице случаја:
Мађарска и Чехословачка су 1977. године закључиле билатерални уговор о изград-
њи хидроелектране и водопривредног система на Дунаву као заједничке инвести-
ције. Уговор је ступио на снагу 30. јуна 1978. године. Главна сврха објекта је била
производња електричне енергије, али и коришћење свих осталих ресурса реке
Дунав на деоници Братислава-Будимпешта, регулисање речног саобраћаја, изград-
ња система заштите од поплава и заштита животне средине. Свака од страна уго-
ворница се обавезала да изгради одређене објекте и предузме низ других радњи,
тако да је установљен и план изградње. План изградње је донет 1978. године када се
и почело са радовима. Нови план је донет 1983. године ради успоравања радова, да
би последњи план из 1989. године успорио динамику радова. Мађарска влада је
због критика у јавности почела да врши разна испитивања и убрзо после доношења
103
новог плана суспендовала извршење уговора. Ипак, Чехословачка је наставила са

радовима на делу Габчиково. После суспензије из 1989. године и неуспелих прего-
вора, Мађарска је 1992. године проследила чехословачкој влади ноту о окончању
уговора (сам уговор није предвиђао право на отказ). Чехословачка је тражила
евентуална алтернативна решења и предузела је неке радње делимичне промене
тока Дунава на њеној територији ради изградње једне бране, након пријема ноте.
Мађарска је сматрала да је престанком извршења уговора са њене стране тај уговор
окончан. Прилике које су се десиле су Мађарску довеле до окончања извршења уго-
вора из стања нужде. Такође, сматрала је да заштита животне околине не допушта
даљу изградњу система, јер су се норме међународног права о заштити животне
средине промениле од закључења уговора до 90-тих година када је уговор окончала.
Мађарска је такође сматрала да се уговор више не може извршавати пошто проме-
на тока Дунава онемогућава даље извођење радова (иако је промена била минимал-
на), као и да је тај уговор закључен док су обе државе биле чланице СЕВ-а. Што се
последњег разлога тиче, Мађарска је навела да су економске и политичке прилике
које су тада постојале навеле тадашњу владу да закључи овакав уговор и под овим
режимом, што у садашњим околностима никада не би учинила. Промена ових
околности, према мишљењу владе Мађарске, свакако има економску димензију.
Још један од аргумената Мађарске је тај да је Словачка једностраним извођењем
радова поступила супротно предмету и циљу уговора.
Питања:
1. На које се све основе престанка уговора Мађарска позива да би окончала Уговор
из 1977. године?
2. Наведите те основе појединачно и утврдите да ли има места њиховој примени.
3. Да ли је Уговор из 1977. године и даље на снази или не?
Напомена: 1989. године дошло је до промене државног и политичког уређења у
Мађарској и другим државама источне Европе (престао је да постоји Варшавски
пакт и СЕВ). Чехословачка се поделила на Чешку и Словачку 1. јануара 1993. годи-
не, тако да је Словачка путем сукцесије ступила у Уговор из 1977. године и преузе-
ла права и обавезе некадашње Чехословачке као стране уговорнице.
Међународни уговори су најзначајнији извор међународног права. Правила уговор-
ног права налазе се у Бечкој конвенцији о уговорном праву (1969), Бечкој конвен-
цији о праву уговора између држава и међународних организација или између ме-
ђународних организација (1986), Бечкој конвенцији о сукцесији држава у односу на
међународне уговоре (1978) и међународним обичајима.
104
Правила уговорног права можемо поделити у три групе: правила о закључивању

II
међународних уговора, затим правила о примени и извршавању међународних
уговора и, коначно, правила о престанку међународних уговора.
Међународни уговори су израз сагласности воља субјеката међународног права,
односно ентитета који уживају уговорни капацитет, регулисан међународним пра-
вом у одговарајућој форми. Иако постоји више дефиниција, свима је заједничка
изричита сагласност воља, уговорни капацитет, уређеност међународним правом и
одговарајућа форма. Међународни уговори се могу класификовати према неколико
критеријума: карактер уговорних права и обавеза, поље примене, територијална
примена, број и карактер уговорница, отвореност приступа, итд.
Међународни уговор, пре него што ступи на снагу, прво пролази фазу израде текста
(израда нацрта у преговорима, усвајање и аутентификација текста) и фазу када
државе изражавају своју коначну сагласност да буду везане уговором (потпис, ра-
змена инструмената који сачињавају уговор, ратификација, прихватање, приступа-
ње, одобравање). Сукцесија је посебан начин уласка у уговорна права и обавезе који
се заснива на сагласности коју је дала држава претходница. Након изражавања ко-
начне сагласности међународни уговор ће ступити на снагу у складу са својим од-
редбама или, ако таква одредба не постоји, када све државе које су учествовале у
преговорима дају коначну сагласност на везивање уговором. Када уговор ступи на
снагу он почиње да производи правно дејство у складу са својим одредбама, а исто-
времено почињу да делују и оне одредбе које његово дејство на било који начин
ограничавају: резерве, федералне клаузуле, клаузуле о територијалној примени,
правила о временској примени, и сл. Начело pacta sunt servanda значи да се првен-
ствено примењују одредбе из самог уговора, те је зато потребно пажљиво прочитати
и протумачити одредбе конкретног уговора. Системско тумачење налаже примену
општих правила међународног уговорног права, али оно не искључује споразум
уговорних страна in concreto. Ако наступи основ престанка међународног уговора,
уговор ће престати да производи правно дејство. Овде треба обратити пажњу да ли
је престао да постоји уговор као правни акт, уговорна обавеза или пристанак на
уговор. Све основе престанка можемо поделити у две групе: престанак уговора у
складу са вољом уговорних страна (прећутно или изричито окончање уговора, пре-
станак на основу уговорних одредаба – рок, раскидни услов, отказ) или на основу
објективног међународног права независно од заједничке воље уговорних страна
(кршење међународног уговора, физичка немогућност извршења, правна немогућ-
ност извршења, clausula rebus sic stantibus, извршење међународног уговора).
Преглед литературе у погледу престанка, ништавости, обуставе примене међу-
народних уговора и повлачење из међународних уговора
„Треба разликовати суспензију мултилатералних уговора између свих страна од де-
финитивног престанка постојања уговора и од престанка уговора између само две
стране. Исто тако, ни у једном случају, једнострана суспензија сама за себе не може
105
имати за последицу престанак дејства компромисорне клаузуле суспендованог

уговора, пошто је један од циљева ове клаузуле управо да омогући проверу валид-
ности суспензије.” – Жалба на Одлуку Међународне организације за цивилно
ваздухопловство (Индија против Пакистана), Међународни суд правде, Пре-
суда у меритуму и претходним питањима од 18. августа 1972. године, I.C.J. Re-
ports 1972, пара. 16.
ПРЕСТАНАК МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА

Класификација основа престанка
Основи престанка на основу воље уговорних страна (субјективни основи)

(А) Основи код којих уговор престаје актом једне од уговорних страна
1. Отказ уговора
(Б) Основи који подразумевају споразум обе или свих странака
2. Престанак уговора прећутним путем
3. Престанак уговора на основу пристанка свих уговорница, односно изричитим
путем
4. Престанак уговора на основу уговорних одредаба
4а. протек рока
4б. раскидни услов
4ц. отказ
Основи престанка засновани на правилима објективног међународног права
(објективни основи)
5. Накнадна физичка немогућност извршења
6. Битно кршење одредаба уговора
7. Правна немогућност извршења
8. Суштинска промена околности
9. Извршење уговора
Престанак уговора прећутним путем
Чл. 59. Бечке Конвенције о уговорном праву
Дејство и последице: Уговор престаје да постоји моментом закључења новог уговора
(ipso facto). Престаје да постоји уговор као правни акт.
Питања:
1. О примени ког правног начела је овде реч?
106
2. Постоје два услова да би касније закључени уговор дерогирао ранији. Која су то

II
два услова (тичу се уговорних страна и уговорних одредаба)?
3. Упоредите правило о сукцесивним уговорима и ову одредбу. Које су сличности и
разлике? Какве су последице у првом, а какве у другом случају?
Хипотетички примери:
1. Србија, Румунија и Мађарска закључе међународни уговор о заштити национал-
них мањина који експлицитно предвиђа позитивну дискриминацију у виду га-
рантованих квота за упис на високошколске установе за припаднике национал-
них мањина чија је матица једна од друге две државе уговорнице. Уговором су
ове квоте прецизно утврђене и представљају уговорну обавезу чије извршење је
безусловно. Након извесног времена, Србија, Мађарска, Хрватска и Босна и Хер-
цеговина закључе споразум о забрани дискриминације по било ком основу који
истовремено експлицитно забрањује и позитивну дискриминацију на основу ет-
ничког порекла и националне припадности. Какве су последице закључења новог
споразума?
них мањина који експлицитно предвиђа позитивну дискриминацију у виду га-
рантованих квота за упис на високошколске установе за припаднике национал-
них мањина чија је матица једна од друге две државе уговорнице. Након изве-
сног времена Србија, Румунија и Мађарска закључе међународни уговор о безу-
словној забрани дискриминације по било ком основу, укључујући и етничко по-
рекло, чиме се практично забрањује и позитивна дискриминација. Какве су по-
следице закључења новог споразума?
них мањина који експлицитно предвиђа позитивну дискриминацију у виду
гарантованих квота за упис на високошколске установе за припаднике национал-
них мањина чија је матица једна од друге две државе уговорнице. Након изве-
сног времена Србија, Румунија, Хрватска и Мађарска закључе међународни уго-
вор о безусловној забрани дискриминације по било ком основу, укључујујући и
етничко порекло, чиме се практично забрањује и позитивна дискриминација. Ка-
кве су последице закључења новог споразума?
Престанак уговора изричитим путем

Дејство и последице: Уговор престаје да постоји закључењем аброгационог споразу-
ма (ipso facto). Престаје да постоји уговор као правни акт.
Питање:
Да ли државе чланице могу на основу ове одредбе правоваљано окончати уговор
пре истека рока на који је закључен?
107
Престанак уговора на основу уговорних одредаба

a. Рок
Пример: Члан 12. Споразума о културној сарадњи између Југославије и Немачке
предвиђа да ће Споразум важити пет година од дана ступања на снагу, а ако нијед-
на страна писмено не откаже споразум најмање шест месеци пре истека рока од пет
година, његова важност продужава се на неодређено време и остаје на снази док га
једна од страна уговорница не откаже у року од шест месеци.
b. Раскидни услов
Пример: Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1951. године
предвиђа да ће бити окончана ако број уговорница падне испод шеснаест.
c: Отказ
Пример: Конвенција о спречавању и кажњавању кривичних дела против лица под
међународном заштитом укључујући и дипломатске агенте из 1973. године предви-
ђа у чл. 18. следеће:
1. Свака држава чланица може отказати ову конвенцију писменим обавештењем
Генералном секретару Организације уједињених нација
2. Отказ ступа на снагу шест месеци после датума када Генерални секретар Органи-
зације уједињених нација прими такво обавештење.
Ако право на отказ није предвиђено уговором, држава ће имати могућност да јед-
нострано да отказ, ако су испуњени услови предвиђени (чл. 56. Бечке конвенције о
уговорном праву)
Пример из судске праксе: „Члан 56, став 2 Бечке конвенције о уговорном праву, као
и неки други акти, посебно утврђује да право на отказ, када оно није предвиђено са-
мим уговором, јесте условљено природом и врстом уговора, као и одговарајућим
обавештењем које мора бити дато најмање 12 месеци унапред. Јасно је да су ове
одредбе базиране на обавези држава да поступају у доброј вери и поштују узајамне
интересе.” – Тумачење Споразума између Светске здравствене организације и
Египта 25. марта 1951. године, Међународни суд правде, Саветодавно мишље-
ње од 20. децембра 1980. године, I.C.J. Reports 1980, пара. 41.
Дејство и последице:
Рок и раскидни услов – Уговор престаје да постоји истеком рока, односно насту-
пањем раскидног услова (ipso facto). Уговор престаје да постоји као правни акт.
108
Отказ – Основ за подношење захтева, само право не конституише основ престанка,

II
већ само право за покретањем поступка отказивања. Престаје да постоји пристанак
државе на уговор, али не и уговор као правни акт.
Накнадна физичка немогућност извршења уговора

Дејство и последице: Наступањем ових околности не престаје уговор ipso facto, већ
представља основ захтева за окончањем уговора, повлачењем из њега или за обу-
стављањем његове примене.
Примери:
1. Уговор о међународној службености на једном острву престаје нестанком тог
острва.
2. Уговор о риболову на пограничној реци престаје ако променом тока река постане
национална.
3. Споразум о екстрадицији одређеног лица престаје смрћу тог лица.
Правна немогућност извршења уговора

Чл. 64. Бечке конвенције о уговорном праву
Дејство и последица: Уговор као правни акт престаје у целини самим настанком но-
ве когентне норме која је супротна уговорним правима и обавезама. Није потребно
подносити посебан захтев за окончањем уговора.
Питања:
1. Наведите неку императивну норму међународног права.
2. Тако одабрана императивна норма нека вам послужи за конструкцију примера
престанка уговора по овом основу.
3. Каква је ситуација ако је уговор супротан норми jus cogens већ у моменту настан-
ка уговора?
Суштинска промена околности (clausula rebus sic stantibus)

Дејство и последице: Основ захтева за окончање уговора, тј. уговор не престаје да
постоји наступањем нове отежавајуће околности. Престаје уговор као правни акт,
односно пристанак на уговор.
Питања:
1. Каква је разлика између физичке немогућности извршења уговора и суштинске
промене околности као основа престанка уговора?
2. Који су изузеци за примену овог правила?
109
3. Који су разлози за увођење ових изузетака?
Примери из судске праксе:

1. „Чињеничне или правне промене могу под одређеним условима формирати пу-
новажан основ за позивање на суштинску промену околности која може имати по-
следице на трајање уговора. Могуће је да су се мотиви који су навели државе да уђу
у уговор у међувремену променили или нестали. Но, непостојање мотива није
основ који оправдава одбацивање или непоштовање уговора код кога су предмет и
циљ остали непромењени. Међународно право признаје суштинску промену оних
околности која је навела стране да закључе уговор, ако су те околности резултирале
у радикалној промени домашаја обавезе државе која се на промену позива. Ово
начело се налази и у чл. 62. Бечке конвенције о уговорном праву и може се сматра-
ти кодификованим правилом међународног обичајног права. Таква промена мора
да увећа терет обавезе која се има извршити и домашај извршења који би се су-
штински разликовали од обавеза првобитно преузетих.” – Спор око рибарења (Ве-
лика Британија и Немачка против Исланда), Међународни суд правде, Пресу-
да у меритуму од 2. фебруара 1973, I.C.J. Reports 1973, пара. 36.
2. „Без обзира на то да ли је реч о граници на копну или граници на епиконтинента-
лном платоу, важи исто правило да се споразуми о повлачењу граница искључе од
примене правила о суштински промењеним околностима.” – Епиконтинентални
плато у Егејском мору (Грчка против Турске), Пресуда о надлежности од 19.
децембра 1978. године, I.C.J. Reports 1978, пара. 85.
Суштинско кршење међународног уговора

Дејство и последице: Основ за подношење захтева, што значи да уговор не престаје
аутоматски на основу кршења. Може представљати основ за престанак уговора као
правног акта, основ за престанак пристанка на уговор, престанак уговорне обавезе,
као и основ за суспензију.
Питања:
1. Зашто су изузети уговори о заштити људских права?
2. Обратите пажњу на мере које стоје на располагању оштећеној држави. Шта она
не може да учини?
Примери из судске праксе:

„Резолуција Генералне скупштине УН 2145 (XXI), којом је окончан мандат за
Југозападну Африку, треба се тумачити као вршење права на окончање уговорног
односа услед сталног и самовољног кршења уговорних обавеза друге стране која
поступа супротно предмету и циљу уговора.” – Правне последице сталног прису-
110
ства Јужне Африке у Намибији и резолуција Савета безбедности 276(1970), Ме-

II
ђународни суд правде, Саветодавно мишљење од 21. јуна 1971, I.C.J. Reports
1970, пара. 95.
Извршење уговора (solutio)
Извршење уговора је редован начин окончања, ако је предмет уговора такав да се
исцрпљује одређеним чињењем. Само они уговори који су контрактуелни могу бити
окончани извршењем, јер не постоји могућност понављања – уговор о повлачењу
границе, уговор о изручењу конкретног лица, уговор о испоруци техничке опреме,
уговор о изградњи објекта итд.
Дејство и последице: Извршењем престају да постоје уговорне обавезе, али не и

уговор као правни акт. Уговорне обавезе се гасе испуњењем, ако уговором није
другачије уређено.
НИШТАВОСТ МЕЂУНАРОДНИХ УГОВОРА
Класификација основа ништавости
Основи релативне ништавости

1. прописи унутрашњег права о надлежности за закључивање међународних угово-
ра (чл. 46. Бечке конвенције о уговорном праву)
2. посебна ограничења овлашћења да се изрази пристанак државе (чл. 47)
3. заблуда (чл. 48)
4. превара (чл. 49)
5. подмићивање или корупција (чл. 50)
Основи апсолутне ништавости

1. принуда над представником државе (чл. 51)
2. принуда над државом (чл. 52)
3. сукоб са нормом jus cogens (чл. 53)
Питања:
1. Какве су разлике између апсолутне и релативне ништавости у погледу могућно-
сти конвалидације?
2. Какве су разлике између апсолутне и релативне ништавости у погледу заинтере-
сованих страна?
3. Када долази до престанка пристанка на обавезивање уговором, а када до престан-
ка уговора као правног акта?
111
4. Какве су разлике између апсолутне и релативне ништавости у погледу дељивости

уговорних одредаба?
Пример из праксе: Минхенски споразум (1938)

Заједнички предлог Велике Британије и Француске од септембра 1938. године да се
Судетска област припоји Немачкој, Чехословачка влада је одбила. Као разлог је
навела да (а) спор треба решити применом одредби уговора о арбитражи закључе-
ног са Немачком 1925. и (б) да, према Уставу, влада такав споразум не може закљу-
чити без консултовања представничког тела.
Међутим, 29. септембра 1938. године, Немачка, Француска, Италија и Велика Бри-
танија закључују у Минхену споразум који је предвиђао цесију дела Чехословачке
територије на начин утврђен од стране једног међународног комитета.
Чехословачка влада под принудом прихвата споразум иако је, како је том прили-
ком истакла, закључен „без нас и против нас”. Тиме је, формалноправно посма-
трано, поступила без овлашћења, јер је Устав Чехословачке предвиђао у члановима
33. и 64. да је цесија територије ваљана само у случају када поприми облик устав-
ног закона.
1. Допуштеност резерве на чл. IX Конвенције о спречавању и кажњавању злочина
геноцида
2. Прећутно окончање уговора (аброгациони споразум) и сукцесивни уговори
3. Престанак међународног уговора: престанак уговора као правног акта, престанак
уговорне обавезе или престанак пристанка на уговор?
Теме за семинарске радове и есеје
1. Надлежност за закључивање међународних уговора у Србији
2. Impossibilitas и difficultas у међународном уговорном праву
3. Противмере у случају кршења међународних уговора vis-á-vis противмера у оп-
штим правилима о одговорности државе за противправни акт
112
Одељак 2 – Међународни уговори II
администрација, стр. 51-55, 455-546; Бартош, М., (1958), Међународно јавно право (уговорно
право), III књига, Београд: Култура; Бечка конвенција о праву уговора од 23. маја 1969, 1155
UNTS 331 (Уредба о ратификацији Бечке конвенције о праву уговора, Сл. лист СФРЈ – Међу-
народни уговори, бр. 30/1972, 15. јуни 1972, стр. 331-355); Габчиково-Нађмарош пројекат
(Мађарска/Словачка) (Case Concerning Gabcikovo-Nagymaros Project (Hungary/Slovakia)), ICJ
Reports 1997, пара. 142; Gardiner, R., „Treaties and Treaty Materials: Role, Relevance and Ac-
cessibility”, 46 International and Comparative Law Quarterly 1997, стр. 643-662; Димитријевић,
В. и др. (2005), Основи међународног јавног права, Београд: Београдски центар за људска пра-
ва, стр. 27-50; Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950.
измењене у складу са Протоколима, ЕТС бр. 5, Сл. лист Србије и Црне Горе – Међународни
уговори, бр. 9/2003, 26. децембар 2003, стр. 16-37; Епиконтинентални плато у Егејском
мору (Грчка против Турске), Пресуда о надлежности од 19. децембра 1978. године, I.C.J.
Reports 1978, пара. 85; Збирка уговора регистрованих код Генералног секретара УН у
складу са чл. 102. Повеље УН http://untreaty.un.org/English/treaty.asp; Изјава Аустралије у
вези са Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида, Сл. лист ФНРЈ – Међу-
народни споразуми, бр. 12/1951; Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида,
Сл. лист ФНРЈ – Међународни споразуми, бр. 56/1950; Конвенција против тортуре и
других сурових, нељудских или понижавајућих казни и поступака, Сл. лист СФРЈ – Међуна-
родни уговори, бр. 9/1991, 2. август 1991, стр. 3-12; Крећа, М., (1986), Основи престанка
дејства уговора у међународном праву, Београд: Савремена администрација, стр. 10-11;
Malanczuk, P., (1997), Akehurst's Modern Introduction to International Law, 7, издање, Лондон:
Routledge, стр. 130-146; Међународни уговори Савета Европе у којима је Србија и Црна
Гора држава уговорница http://conventions.coe.int/Treaty/EN/cadreprincipal.htm; Оквирни
споразум између СР Југославије и Комисије Европских заједница, Сл. лист Србије и Црне
Горе – Међународни уговори, бр. 2/2003, 31. март 2003, стр. 13-16; Општи оквирни спора-
зум за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски споразум закључен 1995), Сл. лист СР
Југославије – Међународни уговори, бр. 12/2002, 20. децембар 2002, стр. 3-30; Подаци о
Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида (1948) http://preventgenocide.org/
law/convention/; Правне последице сталног присуства Јужне Африке у Намибији и
резолуција Савета безбедности 276(1970), Међународни суд правде, Саветодавно мишљење
од 21. јуна 1971, I.C.J. Reports 1970, пара. 95; Пресуда у случају Слободних зона Савоје и
Жекса (Француска/Швајцарска), Стални суд међународне правде, Пресуда у меритуму од 7.
јуна 1932, Сер. А/Б, бр. 46; Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина
геноцида (Б и Х против Југославије) (Application on the Convention on the Prevention and Punish-
ment of the Crime of Genocide (Bosnia and Herzegovina v. Yugoslavia)), Претходни приговори,
I.C.J. Reports 1996, пара. 25-33; Резерве на Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина
геноцида (Reservations to the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of
Genocide), Саветодавно мишљење од 28. маја 1951., I.C.J. Reports 1951; Slotboom, M., „Do
Different Treaty Purposes Matter for Treaty Interpretation”, Journal of International Economic
Law 2001, стр. 557-579; Спор око рибарења (Велика Британија и Немачка против Исланда),
Међународни суд правде, Пресуда у меритуму од 2. фебруара 1973, I.C.J. Reports 1973,
пара. 36; Споразум између СР Југославије и Републике Македоније о протезању и опису
државне границе, закључен 23. фебруара 2001, Сл. лист СР Југославије – Међународни
113
уговори, бр. 1/2001, 11. мај 2001, стр. 27-32; Споразум о сукцесији између СР Југославије,
Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније од 29. јуна 2001, Службени лист СР
Југославије – Међународни уговори, бр. 6/2002, 3. јули 2002, стр. 3-49; Станивуковић, М.,
Живковић, М. (2004), Међународно приватно право, Београд: Службени лист СЦГ, стр. 58-
71; Статут Међународног суда, (Међународни уговори ФНРЈ 5/1945) члан 38; Тумачење
Споразума између Светске здравствене организације и Египта 25. марта 1951. године,
Међународни суд правде, Саветодавно мишљење од 20. децембра 1980. године, I.C.J. Reports
1980, пара. 41; Fitzmaurice, M., „The Gabcikovo-Nagymaros Case: the Law of Treaties”, 11
Leiden Journal of International Law 1998, стр. 321-344; Harris, D.J., (1998), Cases and Materials
on International Law, 5. издање, Лондон: Sweet & Maxwell, стр. 729-782; Craven, M., „Legal
Differentiation and the Concept of Human Rights Treaties in International Law”, 11 European
Journal of International Law, 2000, стр. 489-519.
114
Одељак 3 – Међународно обичајно право
Увод
Обичајно право један је од главних извора међународног права. Улога међународ-
них обичаја у међународном праву много је већа него у унутрашњем. Пошто је упо-
треба међународних обичаја пред међународним судовима прилично честа, у овом
одељку студенти ће се детаљно упознати са структуром и врстама међународних
обичаја, односом обичаја и уговора, начином настанка, промене и престанка оби-
чаја, као и са техником доказивања обичаја.
Извори
1 „Међународни обичај је став и понашање субјекта међународног права према

другим субјектима међународног права у њиховим међусобним односима а одре-
ђен је правним убеђењем. То понашање је потврђено у међународној пракси а пра-
ћено свешћу да се врши као право односно да се извршује као обавеза. Циљ устано-
вљења међународних обичајних правних правила је уређење односа између
субјеката међународног права у правцу разрешења и премошћавања насталих спо-
рова и постизања евентуалне заједничке користи. Правило обичајног права није
обликовано у формалном смислу, тј. нема одређењу форму; оно је, како каже J. An-
drassy „мисао без тјелесног руха устаљене речи”. Обичајно право одликује се као
израз заједничке свести заинтересованих држава и других субјеката међународног
права а настаје спонтано укључујући у себи већ догођену праксу. Овај психички
чинилац додаје се територијалном чиниоцу, тј. низу позитивних аката или поно-
вљеним пропуштањима, а све ово добија вид дуге и сталне праксе подложне правној
санкцији.
----
У доктрини се указује на више обележја међународних обичаја:
(а) Међународни обичај је израз праксе и то у првом реду заједничке опште праксе.
Пракса је оквир у коме се јавља; са нестанком одређене праксе губи се и одре-
ђени обичај. Он се изобичајава (desuetudo). Међународно обичајно право настаје
ефективним путем, вршењем. Највећи број писаца сматра да ефективност у ме-
ђународном праву има стваралачку снагу, тј. да чињењем норма настаје и не
нестаје. Има писаца који сматрају да се може створити обичајно правно правило
и уздржавањем од чињења. Овде се мора бити обазрив када је реч о противправ-
ним чињењима и последицама које могу из тога произаћи.
115
II Одељак 3 – Међународно обичајно право
(б) Међународни обичај захтева јединствену праксу или бар усаглашавајућу праксу.
Потребно је да постоји сличност или истоветност ставова различитих држава и
других субјеката међународног права о одређеном проблему из чега би се могло
закључити постојање обичаја праћено непротивречном праксом. У одлуци Међу-
народног суда правде у случају права азила (спор Колумбија – Перу од 1950. годи-
не) тражи се „константна (стална, постојана) и униформна (јединствена) пракса”
(в) Међународни обичај је еволутивна пракса. Ова гипкост представља предност с об-
зиром да се међународни обичај може лако да прилагоди новим околностима,
али истовремено и незгоду из разлога што се може преображавати на неосетљив
и скривен начин. Поступак образовања је, по правилу, лаган. Пракса је често
варљива и носи са собом опасност да придонесе неодређености и нејасности
једног обичајног правила у одређеном моменту.
(г) Међународни обичај је истовремено обавезна пракса. Обичај треба да буде прихва-
ћен као право, тј. да је обавезан и нужан. Има критике у доктрини на необично
примењен ред чинилаца у члану 38. Статута Суда. Тако, обичај није „доказ”
опште праксе; то је, напротив, испитивање праксе која ће показати или неће по-
стојање обичаја. И даље, по овим писцима, општом праксом није постављена на
право место где управо она треба да буде назначена. Она не треба да буде
атрибут праксе за стварање обичајног правног правила, већ признања да норма
постоји, да се прихвата као обичајно правно правило.
(д) Међународни обичај губи свој ранији значај у савременом међународном праву.
Обичаји се лишавају првенства у систему извора међународног права, а њихово
ишчезавање и заостајање иза времена објашњава се новим односима у међуна-
родном животу. Уговори се претпостављају обичајима као извори права, с обзи-
ром да они јасно одређују норме важеће између страна уговорница, мада се у
многим случајевима уговорне одредбе ослањају на ранија обичајна правна пра-
вила. Насупрот овом претежном ставу, за неке англосаксонске писце, а и друге,
истина не многобројне, обичаји више одговарају савременим захтевима него што
то место припада међународним уговорима; за неке, обичаји су главни и први по
реду извор међународног права, с обзиром да су уговори најчешће само реги-
стровање обичајних правних правила; најзад, по трећима, обичајно правно пра-
вило pacta sunt servanda је основна норма из чега се извлачи закључак да су уго-
вори на нижој лествици у односу на обичајно право. – С. Ђорђевић, „Обичај као
извор међународног права”, Анали Правног факултета у Београду, бр. 6/1995,
стр. 626, 627-629 (референце су изостављене).

116
а. међународне конвенције, било опште или посебне, којима установљавају

II
правила изричито призната од држава у спору;
б. међународни обичај, као доказ опште праксе прихваћене као право;
ц. општа правна начела призната од цивилизованих народа;
д. под условом одредаба члана 59, судске одлуке и доктрину најпозванијих
2. Ова одредба не прејудицира право Суда да један спор решава EX AEQUO ET
BONO, ако странке у спору на то пристану.
3 Бечка конвенција о уговорном праву (1969)

Државе чланице ове конвенције,
.....
потврђујући да ће питања која нису решена одредбама ове конвенције и даље бити
регулисана правилима међународног обичајног права,
Члан 26
Pacta sunt servanda
Сваки уговор на снази везује чланице и оне треба да га добронамерно извршавају.
Члан 38
Правила уговора која постају обавезна за треће државе путем стварања међународ-
ног обичаја
Ниједна одредба чланова 34 до 37 не противи се да неко правило поменуто у угово-
ру постане обавезно за трећу државу као обичајно правило међународног права, ко-
је је као такво признато.
Члан 43
Обавезе које намеће међународно право независно од уговора
Ништавост, гашење или отказивање уговора, повлачење једне чланице или обуста-
вљање примене уговора, када су резултат примене ове конвенције или одредаба
уговора, немају никаквог утицаја на дужност државе да испуњава сваку обавезу по-
менуту у уговору којој подлежу у складу са међународним правом независно од
овог уговора.
117
4 Континентални плато Северног мора (Немачка против Данске, Немачка про-

тив Холандије), Међународни суд правде, Пресуда у меритуму од 20. фебруара
1969. године, I.C.J. Reports 1969, пара. 70-83
„70. Суд ће сада приступити последњем низу аргумената Данске и Холандије, у
којима се тврди да чак ако ни у време усвајања Женевске конвенције није постојало
обичајно правно правило еквидистанције, и да као такво није унето у чл. 6. Конвен-
ције, оно је као правило настало касније, делом и због утицаја које је извршило, а
делом и због накнадне праксе држава, – и да ово правило, које је сада правило ме-
ђународног обичајног права, обавезује све државе, укључујући и СР Немачку, и да
се стога треба одредити као примењиво на границе на континенталном платоу у
Северном мору.
71. Како се ова тврдња заснива на ставу да је члан 6. Конвенције извршио утицај и
произвео одговарајућу последицу, јасно је да се овај члан третира као правно-
стваралачка одредба која је створила основ, односно која је произвела правило које
је, иако по својој природи конвенционално или контрактуелно, прерасло у у општи
корпус међународног права и које је сада прихваћено путем opinio juris, те је тако
постало обавезујуће и за оне државе које нису никад постале чланице Конвенције.
Нема сумње да је овакав процес могућ и да се с времена на време и дешава: он
представља један од признатих метода настанка међународног обичајног права. Са
друге стране, не може се сувише олако претпоставити постизање овог резултата.
72. Прво је неопходно да конкретна одредба представља норму која по својој при-
роди може бити легислативна, тј. може представљати основ општег правила међу-
народног права. Правило еквидистанције in abstracto испуњава овај услов. Ипак,
посебна форма у којој је ово правило изражено у оквиру члана 6. Женевске конвен-
ције, а имајући у виду однос ове одредбе према осталим одредбама Конвенције, на-
лаже опрезност. Првенствено, члан 6. говори о еквидистанцији као секундарном
принципу којем ће се прибећи тек након примарне обавезе да се разграничење
постигне споразумом. Оваква примарна обавеза представља необичан увод нечему
што бисмо хтели назвати опште правно правило.(.....) Друго, улога посебних окол-
ности за које је везано правило еквидистанције у чл. 6, као и нејасноће око значења
ових околности, указује на сумњу у легислативну природу правила. И, коначно,
могућност улагања резерви на чл. 6, што само по себи не би спречило правило
еквидистанције да постане опште правило, ипак додатно уноси сумњу у погледу на-
ступања предложене последице (.....).
73. У погледу осталих елемената који се сматрају неопходним да би уговорно пра-
вило постало опште правило међународног права, могуће је да, и без значајног про-
тека времена, веома распрострањена пракса и учешће великог броја држава буде
довољно за настанак правила, под условом да учествују државе чији су интереси
погођени овим правилом. У конкретном случају, Суд примећује да (.....) број рати-
фикација, иако значајан, није довољан.
118
74. У погледу временског елемента, Суд уочава да је прошло више од десет година
II
од потписивања Конвенције, а мање од пет од када је ступила на снагу, у јуну 1964.
године, док је у време покретања спора прошло тек три године од ступања на снагу.
Иако кратак протек времена сам по себи не представља препреку настанку новог
међународног обичајног правила из правила које је оригинално уговорно правило,
нужно је да током тог периода, без обзира на његову дужину, пракса држава, укљу-
чујући и оне које су посебно погођене применом овог правила, буде екстензивна и
једнообразна; штавише, потребно је да се пракса дешава на начин који показује
опште признање правног правила односно правне обавезе.
*
75. Суд стога сада мора приступити испитивању испуњености овог услова, у по-
гледу праксе држава у разграничењу на континенталном платоу након усвајања
Женевске конвенције. (.....) У овом поступку стране су се позивале на више од 15
случајева разграничења на континенталном платоу у којем је примењено начело
еквидистанције, који су настали углавном након потписивања Конвенције 1958.
године – у већини случајева путем споразума, у неколико осталих једнострано, или
је разграничење утврђено али није још и извршено. Међу овим случајевима су и
четири разграничења на Северном мору између Уједињеног краљевства, са једне
стране, и Норвешке, Данске и Холандије, са друге, и између Норвешке и Данске.
Међутим, иако ови случајеви представљају тек нешто више од малог броја потенци-
јалних случајева разграничења на целом свету, Суд их увек мора посматрати одво-
јено, јер постоји више разлога због којих им мора одрећи снагу прецедента у са-
дашњем контексту.
...
77. Кључни аргумент с овим у вези је – а неопходно је то и нагласити – да иако је
пракса држава нечланица била и распрострањенија, она и даље не би могла, ни у
целокупном збиру, да формира opinio juris; – јер, да би се он постигао, морају бити
испуњена два услова. Не само да конкретни акти морају представљати устаљену
праксу, већ она мора бити предузета тако да је доказ уверења да је таква пракса
обавезујућа услед постојања таквог правила. Нужност таквог уверења, тј. субјек-
тивног елемента, иманентно је самом појму opinio juris sive necessitatis. Заинтересо-
ване државе морају осећати да поступају у складу са правном обавезом. Учеста-
лост, или уобичајеност поступака није довољна. Постоји велики број међународних
аката, на пример церемонијалних и протоколарних, који се једнообразно примењу-
ју, али који су предузети из другачијих побуда као што су љубазност, услужност или
традиција, а не из осећаја дужности.
78. Суд стога следи мишљење Сталног суда међународне правде у случају Lotus, с
обзиром да се тај принцип дословно, mutatis mutandis, може применити на садашњи
случај (PCIJ. Series A, No. 10, 1927, стр. 8):
119
„Чак и ако мали број судских одлука ..... може бити довољан за доказивање наведе-
них чињеница ..... тиме би се само показало да су се државе често, у пракси, уздр-
жавале од вођења кривичног поступка, али да то нису радиле зато што су сматрале
да је такво поступање обавезујуће; јер само када је уздржавање од чињења последи-
ца свести о обавезности о уздржавању, могуће је говорити о међународном обичај-
ном правилу. Сама таква чињеница не дозвољава извођење закључка по коме је др-
жава због тога морала бити свесна своје обавезе; ..... јер постоје чињенице које дока-
зују управо супротно.”
Примењујући овај цитат на садашњи случај, став Суда је да у одређеним случаје-
вима, који нису бројни, заинтересоване државе су се споразумеле да одреде или не
одреде границу на основу принципа еквидистанције. Не постоји доказ да су оне
тако поступале јер су сматрале да су обавезне да изврше такво разграничење због
постојања обичајног правног правила које им налаже такво поступање – нарочито и
зато што су имале и друге побуде да поступе на такав начин.
79. И, на крају, чини се да у свим цитираним случајевима, делимитација је изврше-
на према средишњој линији између наспрамних држава, али не и између суседних
држава. Из наведених разлога Суд сматра да је разграничење између наспрамних
држава различито од разграничења између суседних држава, те да се прво правило
не мора нужно применити на други случај. (.....)
80. Постоји такође и велики број примера разграничења на водама, за разлику од
разграничења на морском дну, које је извршено према принципу средишње линије
– у већини случајева је реч о унутрашњим водама (језера, реке и сл.). Најближа
аналогија постоји са разграничењем суседних држава на територијалном мору, али
као што је већ и речено, Суд не налази да ту постоји аналогија са разграничењем
континенталног платоа.
*
81. Суд стога закључује да Женевска конвенција није у време настанка обухватила
диспозитивно или когентно правило међународног обичајног права којим се нала-
же коришћење еквидистанције за разграничење континенталног платоа између су-
седних држава, нити је накнадна пракса формирала такво правило.
...
83. Правна ситуација је да стране нису ни у каквој обавези да примене Конвенцију
из 1958. године, која није обавезујућа за СР Немачку, нити начело еквидистанције
јер оно не представља правило међународног обичајног права.”
120
5 Случај поводом војних и паравојних активности у Никарагви (Никарагва

II
против САД), Међународни суд правде, Пресуда у меритуму од 27. јуна 1986.
године, I.C.J. Reports 1986, пара.174-179, 183-186.
174. У пресуди од 26. новембра 1984. године Суд се већ укратко осврнуо на овакву
аргументацију. Супротно ставовима које су изнеле, Сједињене Државе Суд је потвр-
дио да се
„не могу одбацити захтеви Никарагве засновани на начелима обичајног пра-
ва и општег међународног права, само зато што су та начела садржана у
текстовима конвенција које је потписала Никарагва. Чињеница да су напред
поменута начела, која су као таква призната, кодификована или отелотворе-
на у вишестраним конвенцијама, не значи да она престају да постоје и да се
не примењују као начела обичајног права, чак и у односу на државе које су
потписнице тих конвенција. Начела попут оног о забрани употребе силе,
забрани интервенције, поштовању независности и територијалног интегрите-
та држава и слободе пловидбе и надаље су обавезујућа као део међународног
обичајног права упркос примењивости одредаба уговорног права у које су
инкорпорисана та начела.” (I.C.J. Reports 1984, стр. 424, пара. 73.)
Сада када је Суд дошао у фазу одлучивања о меритуму, мора разрадити и обли-
ковати ове уводне напомене. Суд би требало, на основу аргумента Сједињених Др-
жава, да се уздржи од примене правила међународног обичајног права зато што су
та правила „садржана” или „наслеђена” у правилима међународног уговорног пра-
ва, а поготово у одредбама Повеље Уједињених нација. Стога Сједињене Државе
очигледно заузимају став да постојање начела у Повељи Уједињених нација искљу-
чује могућност да слична правила могу независно постојати и у међународном оби-
чајном праву, или зато што су постојећа обичајна правила инкорпорисана у Повељи
или зато што је Повеља утицала на накнадно усвајање правила обичајног права са
одговарајућим садржајем.
175. Суд не сматра да се, у области права релевантног за овај спор, може тврдити да
сва правила обичајног права, која се могу применити у овом случају, имају исто-
ветну садржину као и правила која се налазе у уговорима који се не могу при-
менити због резерви које су изјавиле Сједињене Државе. У неколико случајева се,
области које су регулисане путем ова два извора права, не поклапају у потпуности,
и правила материјалног права у која су убачена нису истоветна по садржају. Нада-
ље, чак и када би уговорна одредба и одредба обичајног права, које се односе на
случај пред нама, имале истоветан садржај то не би представљало разлог да Суд за-
узме став да процес примењивања уговора у сваком случају искључује засебну при-
мену правила обичајног права. Такође се не може тумачити резерва на вишестрани
уговор да значи да, када је примењива на одређени спор, искључује примену сваког
правила међународног обичајног права које има исту садржину, или је аналогно,
правилу уговорног права које је довело до примене резерве.
121
176. Што се тиче предлога да су области на које се примењују оба извора права
идентичне, Суд сматра да Повеља Уједињених нација, конвенција према којој је
усмерена већина аргумената Сједињених Држава, не покрива целокупну област
регулисања употребе силе у међународним односима. У једној битној ствари сама
Повеља упућује на већ постојеће међународно обичајно право; ово упућивање на
обичајно право садржано је у самом члану 51, који спомиње „урођено право” (у
француском тексту „droit naturel”) на индивидуалну или колективну самоодбрану,
које „ништа у овој Повељи не умањује” и које се примењује у случају оружаног на-
пада. Суд стога налази да члан 51 Повеље има смисла само у случају да постоји
„природно” или „урођено” право на самоодбрану, а то тешко да може бити другог
порекла осим обичајног, чак иако је садашња формулација тог правила потврђена у
Повељи и настала под утицајем Повеље. Надаље, иако је и у самој Повељи признато
постојање овог права, она не регулише директно све аспекте садржине тог права.
На пример, Повеља не садржи посебну одредбу по којој самоодбрана подразумева
само мере које су пропорционалне оружаном нападу и неопходне да се на њега
одговори – правило које је опште признато у међународном обичајном праву. Стога
се не може сматрати да одредба члана 51 „садржи и наслеђује” међународно оби-
чајно право. Таква одредба, у ствари, показује да у предметној области, чији значај
за овај спор не треба наглашавати, међународно обичајно право наставља да
постоји упоредо са уговорним правом. Области на које се односе та два извора пра-
ва се не поклапају у потпуности и стога правила немају истоветан садржај. Слично
би се могло доказати и за друге области, поготово за начело забране интервенције.
177. Као што је напред констатовано (параграф 175), чак и у случају када би прави-
ло обичајног права и уговорна одредба имале исти садржај, то не би представљало
разлог да Суд сматра да инкорпорација обичајних правила у уговорно право ис-
кључује могућност примене обичајног правног правила као засебног у односу на
одредбу уговорног права. Постојање истоветних правила у међународном уговор-
ном праву и обичајном праву Суд је недвосмислено признао у Случајевима поводом
континенталног платоа у Северном мору. У великој мери, ови спорови су се ба-
зирали на питању да ли правило садржано у уговору такође постоји и као обичајно
правно правило, из разлога што је уговор само кодификовао обичај, или га „криста-
лизовао”, или зато што је утицао на његово накнадно усвајање. Суд је закључио да
истоветност садржаја уговорног права и међународног обичајног права није посто-
јало у случају правила на које се позвало а које се појавило у једном члану уговора,
али Суд није заузео став да је таква истоветност начелно искључена: насупрот томе,
дошао је до закључка да други чланови датог уговора „се ... сматрају да одражавају,
или кристалишу, постојеће међународно обичајно право или међународно обичајно
право које је у фази настајања” (I.C.Ј. Reports 1969, стр. 39, пара. 63). Уопштено
говорећи, нема основа за став да када се међународно обичајно право састоји од
правила која су истоветна правилима уговорног права, ова друга „наслеђују” прва и
да стога међународно обичајно право више не постоји самостално.
122
178. Постоји неколико разлога из којих се сматра да иако су два правила која
II
припадају двома изворима међународног права, истоветне садржине, чак и у
случају када су дате државе обавезане тим правилима, на нивоу уговорног и обичај-
ног међународног права, та правила и даље засебно постоје. То је са тачке гледишта
примене тих правила. У правном спору који се тиче две државе, једна од њих може
тврдити да примена правила из уговора на њено понашање зависи од понашања
друге државе у односу на примену других норми према трећим уговорним страна-
ма које су такође чланице истог уговора. На пример, уколико држава користи пра-
во да раскине или обустави примену уговора из разлога кршења „одредбе битне за
остваривање предмета или циља уговора” (текст члана 60, став 3, тачка б, Бечке
конвенције о уговорном праву) та држава је ослобођена, vis-à-vis државе која крши
одредбе уговора, од примене правила уговорног права из разлога што је та друга
држава прекршила неко друго правило уговорног права. Међутим, уколико та два
предметна правила уједно постоје као правила међународног обичајног права, про-
пуштање једне државе да примени једно одређено правило не даје право другој
држави да не примени неку другу норму. Правила која су истоветна у уговорном и
у међународном обичајном праву могу се разликовати позивањем на метод ту-
мачења или примене. Држава може прихватити правило садржано у уговору, не са-
мо зато што је наклоњена примени самог правила већ и зато што уговор устано-
вљава оно што дата држава сматра пожељним институцијама или механизмима
обезбеђивања имплементације тог правила. Стога, уколико правило [уговорно] је
исто као и правило међународног обичајног права, два правила исте садржине су
предмет различитог третмана у односу на органе који су компетентни да потврде
његову имплементацију, у зависности од тога да ли су у питању правила обичајног
или уговорног права.
179. Стога је јасно да међународно обичајно право наставља да постоји и да се при-
мењује независно од међународног уговорног права и у случају где две категорије
права имају истоветан садржај. Из тога следи да приликом утврђивања садржаја
међународног обичајног права које се примењује на овај спор, Суд мора утврдити
да су странке у спору обавезане датим правилима обичајног права; међутим, Суд
није ни на који начин у обавези да подржи примену тих правила у мери у којој се
она разликују од уговорних правила која Суд није у могућности да примени у овом
случају због резерви које су уложиле Сједињене Државе.
...
183. У погледу овог закључка, Суд треба надаље да размотри која су правила међу-
народног обичајног права која се примењују у овом спору. Ради тога, Суд мора да
усредсреди своју пажњу на праксу и opinio juris држава; као што је Суд недавно
закључио,
„Веома је аксиомски да се материјално међународно обичајно право превас-
ходно тражи у конкретној пракси и opinio juris-у држава, чак и када више-
123
стране конвенције имају важну улогу у бележењу и дефинисању правила која

су обичајног порекла или када служе његовом развијању.” (Случај конти-
ненталног платоа (Либија/Малта), I.C.J. Reports 1985, стр. 29-30, пара. 27.)
Сходно томе, Суд не сме губити из вида Повељу Уједињених нација и Повељу Орга-
низације америчких држава, без обзира на постојање резерви на вишестране угово-
ре. Иако Суд није надлежан да утврди да ли поступак Сједињених Држава предста-
вља кршење тих повеља, може и мора их узети у обзир приликом утврђивања садр-
жаја међународног обичајног права за чије наводно кршење су Сједињене Државе
такође оптужене.
184. Суд такође опажа да постоје докази, које ће касније испитати, о сагласности у
великој мери између странака о садржини међународног обичајног права које се
односи на забрану употребе силе и забрану интервенције. Ово подударање ставова,
ипак не ослобађа Суд дужности да сам утврди која правила међународног обичајног
права се имају применити. Сама чињеница да државе признају одређена правила
није довољан основ да их Суд сматра правилима међународног обичајног права, и
као такве примењује у односу на те државе. Иако је обавезан одредбом члана 38
Статута да примењује, inter alia, међународни обичај „као доказ опште праксе која
је прихваћена као право”, Суд не сме занемарити суштинску улогу коју има општа
пракса. Када се две државе сагласе да унесу одређено правило у уговор, њихов
договор је довољан да то правило постане правно правило које обавезује те државе;
међутим, на пољу међународног обичајног права, није довољан заједнички став
уговорница о садржини онога што сматрају правилом. Суд мора утврдити да је
постојање правног правила у opinio juris-u држава потврђено и праксом.
185. У овом спору, Суд, вршећи надлежност само у односу на примену обичајних
правила о забрани употребе силе и забрани интервенције, не може занемарити чи-
њеницу да су странке обавезане тим правилима као уговорним правом и као међу-
народним обичајним правом. Надаље, у овом спору, поред уговорних обавеза које
обавезују странке за предметна правила, постоје разне прилике у којима су странке
на друге начине изразиле сагласност са датим правилима као са међународним
обичајним правом. Стога, у светлу овог „субјективног елемента” – формулација
коју је Суд употребио у пресуди из 1969. године у Случају поводом континенталног
платоа у Северном мору (I.C.J. Reports 1969, стр. 44) – Суд мора оценити релеван-
тну праксу.
186. Није за очекивати да би пракса држава у вези са применом предметних пра-
вила требало да буде савршена, у смислу да би се државе требало уздржати са пот-
пуном доследношћу од употребе силе или од интервенције једне у унутрашње
односе друге државе. Суд не сматра да пракса мора бити апсолутно ригорозна у
саобразности са правилом да би оно постало обичајно. Како би дедуковали постоја-
ње обичајног правила, Суд сматра довољним да поступак држава треба, опште узев,
да буде у складу са таквим правилом, као и да случајеви недоследних поступака
124
држава у односу на дато правило треба третирати као кршење тог правила а не као
II
доказ о постојању новог правила. Уколико држава prima facie не поступа у складу са
признатим правилом а своје поступке брани позивајући се на изузетке или на од-
ступања која су предвиђена у самом правилу, важност таквог држања државе служи
као знак оснажења а не слабљења правила без обзира да ли је поступак државе у да-
том случају оправдан са становишта тих изузетака и одступања.
6 CR/99/14 – Записник са усмене расправе пред Међународним судом правде

одржане 10. маја 1999. у предмету Легалност употребе силе (Југославија против
Белгије и др.), параграфи II, IV – Ијан Браунли (Ian Brownlie)
II. Став 4 члана 2 Повеље Уједињених нација
И тако, напад на територију Југославије представља континуирано кршење одреда-
ба става 4 члана 2 Повеље.
У мом излагању, принцип садржан у ставу 4 члана 2, из 1945. године остао је неква-
лификован. Као што је, између осталих, професор Вираљ истакао, припремни радо-
ви Повеље непротивречно нам говоре да је интервенција из посебних мотива ис-
кључена уношењем одредбе која гласи „против територијалног интегритета или
политичке независности сваке државе”. (Види Cot и Pellet, La Charte des Nations
Unies, 1985, стр. 114). То је допринос професора Вираља.
Накнадна пракса држава чланица Уједињених нација није довела до одступања у
општем међународном праву. Такво одступање би, уопштено говорећи, предста-
вљало изузетно одступање и захтевало би постојање конзистентних и битних доказа.
Није указано на постојање такве промене у обичајном праву, а камоли да је то
доказано од стране појединачне државе чланице или НАТО-а.
IV. Релевантни извори не признају доктрину хуманитарне интервенције

По мом мишљењу, тужене државе се не могу ослањати на наводну доктрину хума-
нитарне интервенције. Не постоје докази развоја међународног обичајног права у
том правцу. Осим тога, званичници тужених држава су, у ствари, тражили ослонац
у резолуцијама Савета безбедности, а не у доктрини хуманитарне интервенције.
Упућујем на изјаву секретара спољних послова Уједињеног Краљевства господина
Робина Кука од 19. октобра 1998. године и на обраћање парламенту премијера, го-
сподина Блера, од 23. марта ове године.
Поуздани извори који покривају период од протеклих 30 година не признају док-
трину хуманитарне интервенције.
Ја ћу извршити хронолошки преглед релевантних извора.
Први извор је познати Digest of International Law, уређен од стране др Марџори Вајт-
ман у складу са праксом Сједињених Држава (том 12, стр. 204-215 (1971)). То је
125
наравно званична публикација Државног секретаријата Сједињених Држава. Др

Вајтман пружа различита мишљења – нека за а нека против – али она не нуди било
какву потврду тог принципа од стране владе Сједињених Држава. Тај извор је из
1971. године.
Други извор представљају мишљења професора Швебела исказана у Hague Academy
Lectures 1972. године. У његовом исцрпном разматрању субјеката агресије и интер-
венције, господин Швебел није се ниједном позвао на интервенцију у хуманитарне
сврхе. То је извор из 1972. године.
Трећи извор је став професора Оскара Шахтера објављен у Michigan Law Review
(Том. 82 (1984), стр. 1629). Професор Шахтер је написао „владе, највећим делом,
(као и већина правника) не би признале право на насилну интервенцију ради за-
штите држављана друге државе од зверстава која се извршавају у тој земљи”.
Четврти извор је став Британског министарства спољних послова исказан у Доку-
менту о спољној политици бр. 148. Тај став је у целости изнет у British Year Book of
International Law, том 57 (1986), страна 614 па надаље.
Кључни параграф гласи:
„II.22. У ствари, најјачи аргумент који може бити дат као подршка интервенцији у
хуманитарне сврхе је тај да се не може рећи да је она недвосмислено незаконита.
Да би се изнела та тврдња, неопходно је показати, поготово у односу на члан 1(3)
Повеље Уједињених нација, који се односи и на унапређивање и подстицање по-
штовања људских права као једног од Циљева Уједињених нација, да ставови 7 и 4
члана 2 се не примењују у случајевима флагрантних кршења људских права. Међу-
тим, изузетно велика већина савремених правних мишљења се противи постојању
права на интервенцију у хуманитарне сврхе, и то из три главна разлога: први, Пове-
ља Уједињених нација и корпус модерног међународног права, чини се, не садрже
посебно такво право; друго, пракса држава у протекла два века, а поготово од 1945.
године, у најбољем случају, пружа само мали број истинских примера хуманитар-
них интервенција док у већини случајева не пружају никакве примере таквих
интервенција; и коначно, са становишта целисходности, могућност злоупотребе
таквог права је јак аргумент против његовог стварања. Као што је рекао Ејкхрст
(Akehurst), „тврдње неких држава да имају право да користе силу ради спречавања
кршења људских права може довести до тога да друге државе нерадо прихватају
правне обавезе које се односе на људска права”. Стога, у суштини, аргумент против
хуманитарних интервенција које су изузетак правилу забране интервенције, јесте
чињеница да би цена исказана кроз поштовање међународног права превагнула над
спорном предности таквих интервенција.” (Без фусноте) (стр. 619)
Сада се осврћем на мишљење професора Јорама Динштајна које је дато у
монографији War, Aggression and Self-Defence [Рат, агресија и самоодбрана] (CUP,
1988, на страни 89). Проф Динштајн је закључио (Том. 82 (1984), стр. 1629) „владе,
126
највећим делом, (као и већина правника) не би признале право на насилну интер-

II
венцију ради заштите држављана друге државе од зверстава која се извршавају у тој
земљи”.
Ту је и тврдња немачког професора Ранделхофера у делу чији је уредник Бруно Си-
ма, The Charter of the United Nations, A Commentary [Повеља Уједињених нација, Ко-
ментар] (OUP, 1994, на странама 123-124). Професор Ранделхофер сматра да нема
места концепту хуманитарне интервенције ни у Повељи ни у обичајном праву.
На крају, имамо и мишљење професора Бруна Симе дато у European Journal of Inter-
national Law (том. 10 (1999), које је доступно на Интернету). Он сматра да је упо-
треба силе у хуманитарне циљеве неспојива са Повељом Уједињених нација уколи-
ко не постоји одобрење Савета безбедности.
Господине председниче, ови извори покривају период од протеклих 30 година и чи-
не пажљиво дата мишљења познатих аутора различитих нација.
7 Мишљење бр. 3 Бадинтерове комисије, усвојено 14. јануара 1991. године

Дана 20. новембра 1991. године председавајући Арбитражне комисије примио је
писмо од лорда Карингтона, Председавајућег Конференције о Југославији, у коме
захтева да Комисија да мишљење о следећим питањима које је поставила Републи-
ка Србија:
Могу ли се унутрашње границе између Хрватске и Србије и између Босне и Херце-
говине и Србије сматрати границама у смислу међународног јавног права?
Комисија је узела у обзир aide-mémoires, разматрања и друге материјале који су
достављени од стране република Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније, Црне
Горе, Словеније и Србије, од стране Председништва Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије (СФРЈ) и од стране ‘Скупштине босанских Срба’.
1. У свом мишљењу бр. 1 од 29. новембра, објављеном 7. децембра, Комисија је до-
шла до закључка да је ‘Социјалистичка Федеративна Република Југославија у проце-
су распадања’. Имајући на уму да су републике Хрватска и Босна и Херцеговина,
inter alia, тражиле међународно признање као независне државе, Комисија је свесна
чињенице да ће одговор на питање које јој је постављено неизоставно бити дат у
контексту флуидне и променљиве ситуације и стога мора бити утемељен у начели-
ма и правилима међународног јавног права.
2. Комисија, стога, заузима став да у ситуацији када процес у СФРЈ води ка ствара-
њу једне или више независних држава, питање граница, поготово граница Републи-
ка које су споменуте у овом питању мора бити разрешено у складу са следећим на-
челима:
127
Прво – Морају се поштовати све спољне границе у складу са начелима из Повеље

Уједињених нација, Декларације о начелима међународног права о пријатељским
односима и сарадњи између држава у складу са Повељом Уједињених нација (Резо-
луција Генералне скупштине бр. 2625 (XXV)) и Хелсиншког завршног акта, наче-
лом које је садржано у члану 11 Бечке конвенције о сукцесији држава у односу на
уговоре од 23. августа 1978. године.
Друго – Не могу се мењати границе између Хрватске и Србије, између Босне и Хер-
цеговине и Србије и могућих других суседних независних држава осим на основу
посебно закљученог споразума.
Треће – Осим уколико није другачије договорено, некадашње унутрашње границе
постају границе под заштитом међународног права. Овакав закључак следи из наче-
ла поштовања територијалног status quo, а поготово, из начела uti possidetis. Начело
uti possidetis, иако се у почетку примењивало за решавање питања деколонизације у
Америци и Африци, данас је признато као опште начело, како је констатовао Међу-
народни суд правде у пресуди од 22. децембра 1986. године у случају између Бур-
кине Фасо и Малија (Спор о граници):
Упркос томе, ово начело није посебно правило које се искључиво односи на један
одређен систем међународног права. Оно је опште начело, које је логички повезано
са феноменом стицања независности, без обзира где се она догоди. Очигледан за-
датак тог начела је да спречи стављање у опасност, независности и стабилности но-
вих држава од братоубилачких борби...
Ово начело се тим пре може применити на случај Републике с обзиром да други и
четврти ставови члана 5 Устава СФРЈ предвиђају да се границе Република не могу
мењати без пристанка Република.
Четврто – На основу добро установљеног начела међународног права промена по-
стојећих граница употребом силе не производи било какве правне последице. Ово
начело се може наћи, на пример, у Декларацији о начелима међународног права о
пријатељским односима и сарадњи између држава у складу са Повељом Уједињених
нација (Резолуција Генералне скупштине бр. 2625 (XXV)) као и у Хелсиншком
завршном акту; такође је цитиран од стране Хашке конференције 7. септембра
1991. године и то начело је унето у нацрт Конвенције од 4. новембра 1991. године
који је саставила Конференција о Југославији.
128
8 Коначни извештај Комисије експерата установљене у складу са Резолуцијом

II
Савета безбедности УН бр. 780/1992, S/1994/674 – 27. мај 1994 (поводом кризе у
бившој Југославији), Одељак II (Меродавно право), тачка Ц. Међународно обичајно
право
Ц. Међународно обичајно право оружаних сукоба
Неопходно је направити разлику између међународног обичајног права које се при-
мењује на међународни оружани сукоб и оно које се примењује на унутрашњи ору-
жани сукоб. Правне норме које су садржане у конвенцијама а примењују се на уну-
трашње оружане сукобе су релативно новијег датума и садржане су у заједничком
члану 3 Женевских конвенција, Допунском протоколу II, и члану 19 Хашке кон-
венције о културним добрима из 1954. године. Мало је вероватно да постоји и један
извор међународног обичајног права који се примењује на унутрашње оружане
сукобе а који није потекао из одредаба споменутих конвенција. Вероватно можемо
посматрати заједнички члан 3 као израз обичајног права, али је мало вероватно да
се други извори права могу сматрати потврдом обичајног права. Поготово се чини
да не постоји међународно обичајно право које се примењује на унутрашње оружа-
не сукобе а које садржи концепт ратних злочина.
Корпус међународног обучајног права који се односи на међународне оружане су-
кобе садржи концепт ратних злочина као што га садрже и многобројне одредбе из
IV Хашке конвенције из 1907. године, Женевских конвенција из 1949. године и,
донекле, одредбе Првог допунског протокола.
Мора се приметити да кршење ратног права или обичаја рата на која се позива члан
3. Статута Међународног трибунала представља кршење права када је почињено у
међународним али не и у унутрашњим сукобима.
1. Која су два основна елемента правила међународног обичајног права?
2. Уколико упоредите општу дефиницију међународног обичајног права са дефи-
ницијом датом у чл. 38, ст. 1(б), до каквих закључака можете доћи? (Погледајте
текст С. Ђорђевића)?
3. Материјални елемент правила међународног обичајног права захтева постојање
акта државе. Пракса држава се може манифестовати на различите начине. Наве-
дите неколико таквих начина.
4. Пракса држава мора стећи одговарајући квалитет да би се могла сматрати међу-
народним обичајним правом. Упоредите мишљења Суда у случају Континентал-
ног платоа Северног мора и случају Никарагва, у погледу природе праксе држава
неопходне за формирање међународних обичаја.
129
5. Постоји више врста међународних обичајних правних правила према територи-

јалном критеријуму. Одредите врсту међународног обичајног правног правила у
сваком од следећих случајева, користећи се територијалним критеријумом.
а. Војне и паравојне активности у Никарагви
б. Случај азила
ц. Право преласка преко територије Индије
6. Србија никада није лансирала ракету у свемир. Према томе, очигледно Србија
није учествовала у пракси слободног и мирољубивог коришћења космоса. Да ли
то значи да се пропуштањем коришћења свемира Србија одрекла овог права и
тиме обавезала да никада не лансира ракету? Да ли то значи да је за њу настало
ново обичајно правило које јој налаже уздржавање од чињења? Образложите ваш
одговор.
7. Какав је однос (хијерархијски, садржински и правностваралачки) између међу-
народног обичајног права и уговорног права?
а. Када је уговор старији од обичајног правног правила? (Случај Континенталног
платоа Северног мора)
б. Када је обичај старији од уговора? (Преамбула и чл. 26, 38 и 43 Бечке конвен-
ције о уговорном праву)
8. У светлу одговора на претходна питања, објасните однос међународног обичајног
права и међународног уговорног права приказаног у пресуди у случају Војне и
паравојне активности у Никарагви.
9. Издвојте правна питања које је Југославија покренула током поступка изрицања
привремених мера пред Међународним судом правде у случају Легалност упо-
требе силе (CR/99/14 – Усмена расправа, 10. мај 1999., параграфи II и IV).
а. Правна питања
б. Аргументи којима се потврђује и оспорава постојање међународних обичајних
правила на које се стране позивају
ц. Докази за постојање односно оспоравање датих међународних обичајних прав-
них правила
10.На које обичајно правно правило се позива Бадинтерова комисија у свом Трећем
мишљењу? Након што утврдите и формулишете то правило, потребно је да изне-
сете свој став о аргументима које Комисија даје као потврду свог закључка.
Међународни обичај састоји се из два елемента: праксе и свести о обавезности.
Пракса је материјални део, или тело обичаја, док је свест о обавезности, opinio juris,
његов психички елемент који такво понашање чини обавезујућим. Дакле, учестало
понашање може постати основ обавезности за будуће истоврсно понашање. Када се
130
стекну ова два елемента, сматра се да је обичај настао и када један од ова два еле-
II
мента нестане сматра се да је обичај престао да постоји, односно да се изобичајио.
Држава може отклонити обавезност новоформираног обичаја путем низа једно-
страних аката као што су дипломатски протест, уздржавање од гласања или гласање
против одлука у међународним организацијама, мерама реторзије и репресалијама
и сл.
Вероватно је највећи недостатак међународних обичајних правила њихова промен-
љивост. Неписани извори права могу водити правној несигурности. Како се обичаји
често користе, јасно је да је најтежи, али истовремено за правнике најизазовнији за-
датак, доказивање и оспоравање постојања и садржине једног обичајног правног
правила. Код поступка доказивања обичајних правних правила разликују се субјек-
ти, терет и средства доказивања. Субјекти доказивања су они који се на обичај пози-
вају, иако је прихваћено правило да универзална и општа обичајна правна правила
познају међународни судови и да они могу преузети доказивање обичаја. Терет
доказивања зависи од тога да ли се обичај користи у поступку или у некој другој
прилици, али као и код субјеката, терет пада на страну која се на обичај позива. Су-
протна страна је слободна да доказује супротно. Средства доказивања су многоброј-
на: међународне и националне судске пресуде, одлуке међународних организација,
записници са међународних преговора и конференција, гласање у међународним
организацијама, мишљења националних правних саветника, дипломатска корес-
понденција, текстови међународних уговора и сл. Средства доказивања користе се
да би се доказала оба елемента обичајног правног правила: стална и уједначена
пракса, и свест о обавезности таквог поступања. Пошто пракса обухвата чињење и
нечињење, код обичаја је потребно доказати да је до уздржавања од чињења дошло
због свести о обавезности да је чињење забрањено, а не због физичке немогућности
чињења. Посебно значајно место у доказивању припада доказивању уједначености
праксе, јер неуједначена пракса дисквалификује правило као обичајно.
Обичаји могу бити универзални, регионални и локални, према подручју примене и
кругу обавезаних субјеката. Према предмету регулисања могу бити општи, посебни
и појединачни. У међусобном односу супротстављених обичаја примењује се прави-
ло дерогације које настаје накнадним настанком новог обичаја (од чега треба ра-
зликовати кршење обичаја услед супротног понашања) и правило дерогације услед
специјалних обичаја. По својој правној снази обичаји могу бити когентни и диспо-
зитивни.
Потребно је овде напоменути још једном да међународни уговори и обичаји исте
садржине могу постојати паралелно. Инструменти међународних уговора могу се
користити као доказно средство постојања обичаја, али не представља необорив
доказ да такво обичајно правило постоји, с обзиром да постоје уговори који нису
кодификаторски већ представљају израз прогресивног развоја међународног права.
Такође, постојање међународног уговора и обичаја исте садржине не доказује круг
обавезаних страна који се за сваки од ових извора може разликовати.
131
II Писмена вежба
Никарагва је покренула поступак против САД оптуживши је за кршење норми ме-

ђународног права као што су забрана недозвољене употребе силе, забрана интер-
венције, забрана мешања у унутрашње послове једне државе, обавеза поштовања
суверенитета, независности и територијалног интегритета држава, забрана злоупо-
требе колективне самоодбране (на шта су се САД позивале), забрана помагања вој-
них интервенција против друге државе и сл. САД су раније пристале на надлежност
Међународног суда правде путем факултативне или опционе клаузуле.15 Том при-
ликом су САД изјавиле резерву ratione materiae искључивши мултилатералне угово-
ре као извор за решавање спорова. Услед овог се као потенцијални извори јављају
билатерални међународни уговори, међународни обичаји и општа правна начела.
Током поступка САД је истакла приговор да значајан број међународних обичаја не
може послужити Суду као извор за решење спора, јер су ти обичаји по својој садр-
жини идентични међународним уговорима за које важи резерва. Супротно посту-
пање Суда би резерву тако учинило беспредметном.
Суд се сложио да је претходно потребно одредити круг извора који могу послужити
за решење спора. Питање пред Судом било је да ли резерва мултилатералних
уговора на опциону клаузулу искључује међународне обичаје исте садржине. Суд је
констатовао да је Повеља утицала на касније усвајање обичајних правила који су по
свом садржају идентични уговорним правилима у Повељи. Када обичајна и уговор-
на норма имају исти садржај, то није разлог да се искључи примена обичајне норме
услед непримењивости уговора. Штавише, оправдано је становиште да накнадна
кодификација обичајног права у уговор не дерогира аутоматски обичајно правило
које је кодификовано. Међународно обичајно право тако наставља да важи и при-
мењује се независно од међународног уговорног права. Разлика је у томе што је њи-
хова примена подложна оцени различитих тела.
Следеће питање за Суд било је утврђивање садржине правила обичајног права која
су меродавна за овај спор. Потребно је, дакле, утврдити праксу и свест о обавезно-
сти. У ту сврху Суд је испитивао Повељу УН, Повељу Организације америчких др-
жава, изјаву САД о прихватању надлежности Суда (у којој стоји да је чл. 2, став 4
Повеље обичајно и опште међународно правно правило), и друге акте. Да би пракса
била обавезујућа потребно је да постоји и opinio juris, који за САД Суд налази у
Декларацији о начелима међународног права у погледу пријатељских односа и
сарадње међу државама у складу са Повељом УН (2625-XXV), која је резолуција Ге-
15
Факултативна или опциона клаузула представља начин успостављања надлежности Суда на основу чл. 36,
став 2 Статута Суда, где држава једностраном изјавом прихвата надлежност Суда за одређену категорију
спорова. Приликом давања изјаве државе користе резерве којима искључују одређену категорију спорова
из надлежности Суда (резерве ratione materiae, personae, temporis). Да би се Суд прогласио надлежним за
конкретан спор, потребно је и да је друга држава у спору дала исту такву изјаву, пошто је реципроцитет
услов за успостављање надлежности на основу опционе клаузуле.
132
нералне скупштине УН из 1970. године у чијем су доношењу учествовале Никара-

II
гва и САД, а резолуција је усвојена једногласно. Суд сматра да је ефекат таквог да-
вања сагласности на текст ове резолуције истовремено и изражавање прихватања
вредности правила израженог у декларацији, а не само понављање и додатно
објашњење уговорних обавеза из Повеље. Opinio juris САД се може извести и из
њене подршке резолуцији Шесте међународне конференције америчких држава
које осуђују агресију (1928) и ратификацији Конвенције Монтевидео о правима и
обавезама држава (1933).
Ваш задатак је да у форми есеја анализирате тумачење Суда у случају Никарагва и
том приликом одговорите на следећа питања:
а. Зашто Суд у конкретном случају примењује обичај, а не међународни уговор?
б. Шта у конкретном случају служи као извор, а шта као доказ извора?
ц. Који елеменат међународног обичаја има већи значај у овом случају?
д. Да ли је материјални елемент овог обичаја чињење или уздржавање од чиње-
ња?
1. „Обичај у савременим правним системима, а нарочито у развијеним државама,
представља релативно споран и неважан извор права, који често има само но-
сталгичан призвук. У међународном праву је, с друге стране, динамичан правни
извор што одговара природи међународног система и недостатку централизова-
ног управљања.” – M. Shaw, Public International Law (1995), стр. 57.
2. Предности и недостаци међународног обичајног права у савременој међународ-
ној заједници.
3. Да ли је хуманитарна интервенција правило међународног обичајног права?
1. Onus probandi и доказна средства за међународно обичајно право
2. Међународно обичајно право у Коначном извештају Комисије експерата уста-
новљене на основу Резолуције Савета безбедности УН: анализа
3. Аргументи за постојање обичајног правног правила: обавеза кажњавања ратних
злочина versus право на амнестију
133
II Литература
Akehurst, M., „Custom as Source of Law”, British Yearbook of International Law, no. 1/1974-
1975, стр. 1-23; Бечка конвенција о праву уговора (1969), 1155 UNTS 331 (Сл. лист СФРЈ –
Међународни уговори, бр. 30/1972,) Преамбула, чл. 26, 38. и 43; Dixon, M., McCorquodale, R.,
(2003) Cases & Materials on International Law, 4. издање, Oxford: Oxford University Press, стр.
28-42; Димитријевић, В. и др. (2005), Међународно јавно право, Београд: Београдски цен-
тар за људска права, стр. 50-52; Ђорђевић, С., „Обичај као извор међународног права”,
Анали Правног факултета у Београду, бр. 6/1995, стр. 625-642; Коначни извештај Комисије
експерата установљене у складу са Резолуцијом Савета безбедности УН бр. 780/1992,
С/1994/674 – 27. мај 1994 (поводом кризе у бившој Југославији), Одељак II (Applicable law),
тачка C. Међународно обичајно право http://www.his.com/~twarrick/commxyu1.htm; Ми-
шљење бр. 3 Бадинтерове комисије, усвојено 14. јануара 1991. године; Случај поводом азила
(Asylum Case (Columbia v. Peru)), ICJ Reports 1950; Случај поводом војних и паравојних
активности у Никарагви (Military and Paramilitary Activities in and against Nicaragua (Nica-
ragua v. United States of America)), ICJ Reports 1986, пара.174-179,183-186; Случај поводом
континенталног платоа у Северном мору (North Sea Continental Shelf (Germany v.
Denmark; Germany v. Netherlands)), ICJ Reports 1969, параграфи 70-83; Случај поводом
права преласка преко индијске територије (Right of Passage over Indian Territory (Por-
tugal v. India)), ICJ Reports 1960; Статут Међународног суда правде,(Међународни уговори
ФНРЈ 5/1945), члан 38; Shaw, M., (1997) International Law, 4. издањe, Cambridge: Cambridge
University Press, стр. 56-73; Harris, D. J., (1998), Cases and Materials on International Law, 5.
издање, Лондон: Sweet & Maxwell, стр. 23-45, 58-64; CR/99/14 – Записник са усмене расправе
пред Међународним судом правде одржане 10. маја 1999, у случају Легалност употребе силе
(Legality of Use of Force (Yugoslavia v. Belgium)), параграфи II, IV – Ian Brownlie (http://www.icj-
cij.org/icjwww/idocket/iybe/iybeframe.htm).
134
Одељак 4 – Општа правна начела призната од цивилизованих
народа, судска пракса и доктрина
Увод
Општа правна начела призната од цивилизованих народа представљају главни суп-
сидијарни извор међународног права према чл. 38. Статута Међународног суда
правде. То би значило да ће међународни судови применити општа правна начела
тек уколико не постоји ниједан други главни извор права меродаван за дати случај.
Општа правна начела уведена су да би се избегла ситуација non liquet. Занимљив је
начин извођења и доказивања општих правних начела: правна правила која постоје
у већем броју држава једноставно се преносе на међународни ниво као обавезујућа
за међународне субјекте.
Судећи по тексту чл. 38. Статута Међународног суда правде, судска пракса и док-
трина имају врло ограничени значај: они представљају помоћне изворе права што
значи да не могу послужити као основ права и обавеза, већ тек као доказ постојања
главних извора међународног права. Међутим, пракса показује да је значај међуна-
родних судских одлука сувише велик да би се могао објаснити тек помоћном
функцијом у међународном праву. Познавање међународне јуриспруденције и рада
познатих међународних правника део је доброг општег образовања из области ме-
ђународног права, тако да ћемо и из овог разлога међународној пракси посветити
посебну пажњу.
Извори и вежбе ће у овом одељку помоћи студентима да се упознају са појмом, на-
чином примене и методом утврђивања тачне садржине општих правних начела (че-
му је посебно посвећен одељак из случаја Ердемовић). Студенти ће имати прилике
да се упознају са оним општим правним начелима која, иако су призната као таква,
ређе се помињу у уџбеницима. Остали примери су илустрација употребе судске
праксе и доктрине пред међународним судовима.
Извори

11.Суд, чији је задатак да спорове који су му поднети решава сагласно међународ-
...
а. општа правна начела призната од цивилизованих народа;
135
II Одељак 4 – Општа правна начела призната од цивилизованих народа, судска пракса и доктрина
б. под условом одредаба члана 59, судске одлуке и доктрину најпозванијих стру-
чњака јавног права разних народа, као помоћно средство за утврђивање прав-
них правила.
Члан 59. Статута Међународног суда

Одлука Суда има обавезујућу снагу само према странама у спору и у односу на кон-
кретан случај.
2 Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (1950)

(Сл. лист СЦГ (Међународни уговори) 9/03)
Члан 46.
Обавезност и извршење пресуда
1. Високе стране уговорнице преузимају обавезу да се повинују правоснажној пре-
суди Суда у сваком предмету у коме су странке.
2. Правоснажна пресуда Суда се доставља Комитету министара који надгледа њено
извршење.
3 Крфски канал (Велика Британија против Албаније), Међународни суд

правде, Пресуда у меритуму од 9. априла 1949, I.C.J. Reports 1949, стр. 18.
Са друге стране, чињеница да држава има искључиву територијалну власт на својој
територији од значаја је за одабир доказних средстава за доказивање знања те др-
жаве за активности на њеној територији. Због искључиве територијалне власти, дру-
га држава која је жртва кршења, није у могућности да обезбеди непосредне доказе о
чињеницама које су узрок одговорности. Тој држави, стога, треба обезбедити већу
слободу у утврђивању чињеница и могућност коришћења посредних доказа. По-
средни докази су признати у свим правним системима и пред међународним судо-
вима. Посебна је њихова вредност када је реч о низу чињеница међусобно повеза-
них који логично воде само једном могућем закључку.
4 Случај Југозападне Африке (Етиопија и Либерија против Јужне Африке),

друга фаза, Међународни суд правде, Пресуда у меритуму од 18. јула 1966.
године, I.C.J. Reports 1966, пара. 88.
88. Из ових разлога Суд, имајући у виду да су права тужилаца одређена и упу-
ћивањем на правни систем којем припадају, налази да се „нужда” мора тумачити у
светлу тог система. Ако се аргумент боље размотри, види се да је реч о захтеву да
Суд призна могућност тужбе која је једнака actio popularis, односно праву сваког
члана заједнице да покрене поступак у јавном интересу. Иако такво право постоји у
појединим националним правним системима, није познат у међународном праву:
нити популарну тужбу Суд може сматрати унетом у међународно право путем
136
Одељак 4 – Општа правна начела призната од цивилизованих народа, судска пракса и доктрина
’општих правних начела признатих од цивилизованих народа’ на основу чл. 38, ст.
II
1(ц) Статута Суда.
5 Супротстављено мишљење ad hoc судије Креће у предмету Конвенција о

спречавању и кажњавању злочина геноцида, Међународни суд правде, Пресу-
да о претходним приговорима од 11. јула 1996, I.C.J. Reports 1996, пара. 89 су-
протстављеног мишљења.
89. Сецесија је, per definitionem, „стварање државе путем употребе или претње
силом и без сагласности претходног суверена “ (J. Crawford, The Creation of States in
International Law, 1979, стр. 247). Према томе, сасвим је разумљиво што
„Повеља УН не признаје појам или концепт ‘сецесије’, пошто је овај концепт у пот-
пуности у супротности са духом и нормативним начелима Повеље. Повеља поста-
вља поштовање територијалног интегритета на ниво уставне норме, норме jus
congens. Генерални секретар УН је 1. јануара, 1970. дао следећу изјаву: 'Став УН је
јасан у погледу сецесије дела било које чланице УН. Као међународна организаци-
ја, УН нису никада прихватиле нити прихватају, а ја верујем да никада ни неће при-
хватити принцип сецесије дела државе чланице.” [7 UN Monthly Chronicle 36
(фебруар 1970)]
Савет безбедности је сецесију прогласио нелегалном у резолуцији 169 (1961) о Кон-
гу.
….
Са друге стране, експлицитно оспоравање сецесије може се пронаћи у општим
правним начелима цивилизованих народа, као формалном извору међународног
права у складу са чл. 38(ц) Статута Међународног суда правде. Сецесију национал-
на законодавства цивилизованих држава тако проглашавају за један од најтежих
злочина. Штавише, унутрашња повреда територијалног интегритета државе, или
покушај такве повреде, укључујући и њено планирање, практично сви кривични
закони цивилизованих држава квалификују као једно од најтежих кривичних дела.
6 Статут Међународног кривичног суда (Службени лист СРЈ – Међународни угово-

ри, бр. 5/2001)
Члан 21.
Меродавно право
1. Суд примењује:
(а)Најпре овај Статут, елементе бића кривичних дела, као и Правила поступка и
извођење доказа;
137
(б)Потом, када је то сврсисходно, одговарајуће уговоре, начела и правила међу-

народног права, укључујући овде и постојеће принципе међународног права
оружаних сукоба;
(ц)За случај да се не може применити ниједан од горе поменутих извора, приме-
њују се општа правна начела која је Суд извео из националних правних систе-
ма, а када је то оправдано, и национални закони државе која би иначе била
надлежна поводом конкретног кривичног дела, под условом да ти принципи
нису у колизији са овим Статутом, међународним правом и међународно при-
знатим нормама и стандардима.
2. Суд може да примењује начела и правила како их је тумачио у својим ранијим
одлукама.
3. Примена и тумачење права, према овом члану, мора бити у складу са међународ-
но признатим људским правима, и без дискриминације на основу пола – онако како
је пол дефинисан у члану 7 став 3, старости, раси, боји коже, језику, религији или
уверењу, политичком или другом мишљењу, националном или социјалном поре-
клу, богатству, рођењу или по било ком другом основу.
7 Предмет Ердемовић (IT-96-22), „Пољопривредно добро Пилице”, Међуна-

родни кривични трибунал за бившу Југославију, Пресуда Жалбеног већа од 7.
октобра 1997, Заједничко издвојено мишљење судија Мекдоналд и Вора, пара.
56-72 (Ц. Општа правна начела прихваћена од стране цивилизованих народа
(Члан 38(1) ц) Статута Међународног суда правде)
Ц. Општа правна начела која признају цивилизоване државе (члан 38(1)(ц) Статута
Међународног суда правде)
56. Сада треба поставити питање да ли „општа правна начела која признају циви-
лизоване државе”, установљена као извор међународног права у члану 38 (1)(ц)
Статута Међународног суда правде, могу донекле осветлити ово нејасно питање
института принуде. Параграф 58 Извештаја Генералног секретара Уједињених на-
ција изложеног 3. маја 1993. изричито усмерава Међународни суд на овај правни
извор:
Сам Међународни суд ће морати донети одлуку о неколико начела одбране која мо-
гу ослободити лице од индивидуалне кривичне одговорности, као што су минимал-
на старост или неурачунљивост, која проистиче из општих правних начела која
признају све државе.
Надаље, члан 14 Нацрта Кодекса о злочинима против мира и безбедности човечан-
ства Комисије за међународно право прописује:
Надлежни суд ће утврдити прихватљивост аргумената изнетих у одбрани у складу
са општим правним начелима, у светлу карактера сваког злочина.
138
57. Више ствари морамо узети у обзир јер утичу на нашу анализу примене „општих
II
правних начела која признају цивилизоване државе” као извора међународног пра-
ва. Као прво, иако општа правна начела треба да проистичу из постојећих правних
система, посебно из националних правних система, опште је прихваћено да
извођење „општег правног принципа који признају цивилизоване државе” не захте-
ва свеобухватан преглед свих правних система света, будући да би то било практич-
но неизводљиво и да то никада није била пракса Међународног суда правде или
других међународних судова који су прибегли члану 38 (1)(ц) Статута Међународ-
ног суда правде. Као друго, по мишљењу еминентних правника, укључујући Барона
Декома (Descamps), председника Саветодавног правничког комитета о члану 38(1)
(ц), један од циљева овог члана је да се избегне non-liquet ситуација, односно
ситуација у којој је међународни суд блокиран услед непостојања примењивих
законских правила. Као треће, „опште начело” не сме се мешати са конкретним
манифестацијама тог начела у конкретним правилима. Као што је утврдила Ита-
лијанско-венецуеланска мешовита комисија за захтеве у предмету Gentini:
Правило... је суштински практично и, штавише, обавезујуће; постоје правила умет-
ности, као што постоје правила владавине, док принцип изражава општу истину,
која руководи нашим деловањем, служи као теоријска основа за различита дела
која чинимо у животу и чија примена на стварност производи дату последицу.
У светлу ових разматрања, наш приступ нужно неће укључивати директно поређе-
ње конкретних правила сваког од светских правних система, већ ће уместо тога
укључивати преглед оних држава чија нам је судска пракса, приступачна у напору
да разазнамо општи правац политике или начело који леже у основи конкретних
правила те државе и који се слажу са предметом и сврхом успостављања Међуна-
родног суда.
Као што је Лорд Мекнер (McNair) указао у свом Издвојеном мишљењу у предмету
Југозападна Африка, никада се не ради о томе да се у међународно право уведу при-
ватне правне институције „у целини”, већ готове и у потпуности опремљене низом
правила. Ради се пре о томе да се у институцијама приватног права нађу назнаке
правне политике и начела који су погодни за решавање међународног проблема који је
искрсао. Оно што међународни судија има право да примени према ставу (ц) није
конкретно испољавање начела у различитим националним системима – који у
сваком случају имају све изгледе да буду различити – већ општи правни концепт
који их прожима. (Накнадно подвучено)
На тај начин, уобичајена пракса међународних судова јесте да се користи опште на-
чело у формулацији правног правила примењивог на чињенице из конкретног
предмета о којем се води поступак. Ова пракса је најочигледнија у односу према
општем принципу „добре вере и правичности” у предметима пред Међународним
судом правде и Сталним међународним судом правде. На пример, у предметима
North Sea Continental Shelf који су вођени пред Међународним судом правде, суд је
139
узео у обзир „правична начела” кад је формулисао правила којима одређује гра-
нице приобалних подводних гребена. У предмету Diversion of Water from the Meuse
(Холандија против Белгије) који је вођен пред Сталним судом међународне правде,
судија Хадсон је, у свом Издвојеном мишљењу, након што је прихватио да је пра-
вичност „опште правно начело које признају цивилизоване државе”, утврдио:
Изгледа да је значајно начело правичности то да када су две стране преузеле на
себе идентичну или реципрочну обавезу, страни која континуирано не испуњава ту
обавезу не треба да буде дозвољено да стекне корист из сличног неиспуњења те
обавезе од друге стране.
У предмету Фабрика Charzow (Меритум), Стални суд је приметио да је „начело ме-
ђународног права, па чак и општа концепција права, то да било какво кршење пре-
узете обавезе подразумева обавезу накнаде штете”.
У предмету Крфски канал (Меритум), Међународни суд је утврдио да
друга држава, жртва кршења међународног права, често није способна да пружи
непосредне доказе о чињеницама које повлаче за собом одговорност. Таквој држави
треба дозволити већу слободу приликом доношења закључака о чињеницама и по-
средним доказима. Ови посредни докази допуштени су у свим правним системима,
а њихова употреба призната је у међународним одлукама.
58. Да бисмо стигли до општег принципа који се тиче принуде, извршили смо дели-
мичан преглед начина на који се третира принуда у светским правним системима.
Овај преглед је нужно скроман у свом опсегу и не представља детаљну компаратив-
ну анализу. Његов циљ је да, у мери у којој је то могуће, изведе „опште правно на-
чело” као извор међународног права.
1. Принуда као потпуна одбрана
(а) Континентални правни системи
59. Кривични законици система континенталног права, са неким изузецима, до-
следно признају принуду као потпуну одбрану за сва кривична дела. Кривични за-
коници држава континенталног права прописују да оптужени који делује под при-
нудом „не чини никакво кривично дело” или „нема кривичну одговорност” или
„неће бити кажњен”. Приметићемо да неки континентални системи праве разлику
између појма нужде и појма принуде. Сматра се да се нужда односи на ванредне
ситуације везане за дејство природних сила. Сматра се, међутим, да је принуда
приморавање другог људског бића путем претњи. Тамо где континентални систем
прави ову разлику, ми ћемо се бавити само одредбама које се тичу принуде.
Француска (1992)
Нико ко поступа под утицајем силе или принуде којима се није могуће одупрети,
неће бити кривично одговоран.
140
На основу овог члана јасно је да француски закон признаје принуду као општу од-
II
брану која води ка ослобађајућој пресуди. Логика ове одредбе је да воља особе која
поступа под принудом не постоји.
Белгија (1867)
Нема кривичног дела ако је оптужени или осумњичени био неурачунљив у време
почињавања дела, или ако је био приморан силом којој се није могао одупрети.
Ово правило примењује се на свако кривично дело. Да би се утврдила принуда, Ка-
сациони суд је утврдио да слободна воља заинтересованог лица мора бити не само
ослабљена већ потпуно искључена. Као и у француском закону, принуда која
проистиче из самосталног деловања неће се прихватити као принуда.
Холандија (1881)
Лице које почини кривично дело као последицу силе којој није могуће пружити
отпор [overmacht] није кривично одговорна.
Реч overmacht означава вишу силу и понекад се преводи као force majeure. Овај члан
примењује се на кривична дела убиства. У холандском закону, члан 40 обухвата
појам психичке принуде (претње које надјачавају вољу особе) и појам нужде.
Шпанија (1995)
У шпанском Кривичном законику из 1995, члан 20 прописује да се кривична одго-
ворност оптуженог искључује ако је он приморан да почини одређено дело услед
несавладивог страха.
Немачка (1975)
Уколико неко почини незаконито дело да би избегао непосредну и неизбежну опа-
сност по живот, телесни интегритет или слободу, било да се ради о њему или о не-
коме ко од њега зависи или о некоме ко је блиско везан за њега, починилац није
крив за учињено дело. Ово није случај у околностима где се разумно може очекива-
ти од починиоца да претрпи ризик; ово се од њега може разумно очекивати уколико
је он изазвао опасност, или ако се налази у посебној правној вези у односу на опа-
сност. У потоњем случају, његова казна може бити ублажена у складу са одељком
49(1).
Италија (1930)
(1) Нико неће бити кажњен за дела почињена у стању нужде да би сачувао себе или
друге од реалне опасности тешке личне повреде, која није добровољно изазвана ни-
ти се може избећи на други начин, и за почињена дела која су сразмерна повредама
којима је прећено.
(2) Овај члан не примењује се на особу која има законску обавезу да се излаже
опасности.
141
(3) Одредба из прве тачке овог члана такође се примењује уколико стање нужде
проистиче из претње друге особе; у том случају, међутим, одговорност за дела по-
чињена под принудом лежи на оном ко је приморао на почињавање тих дела.
Сматра се да се члан 54(2) односи на психичку принуду које проистиче из спољних
услова („contraint morale”). Поред тога, члан 46 италијанског Кривичног законика
предвиђа:
Нико неће бити кажњен за извршење дела под принудом од стране друге особе у
виду физичког насиља којем се не може одупрети или које је неизбежно. У том
случају, одговорност за дела почињена под принудом лежи на особи која врши при-
нуду.
Члан 46 је у категорији фактора који негирају субјективни елемент кривичне одго-
ворности (mens rea), за разлику од члана 54(2) који оправдава actus reus и стога не-
гира објективни елемент кривичне одговорности. Ниједно кривично дело није изу-
зето од примене ове две одредбе.
Норвешка (1994)
Ниједна особа не може да буде кажњена за дело које је починила да би спасила не-
ку особу или нечију имовину од неизбежне опасности ако га околности оправдавају
у томе што је сматрао да је ова опасност посебно значајна у односу на штету која
може да буде проузрокована његовим делом.
Позивање на принуду и нужду може се подвести под овај став.
Шведска
Одељак 4 поглавља 24 шведског Кривичног законика предвиђа одбрану на основу
нужде [nöd]. Nöd обухвата како природне силе, тако и људске претње. Одељак 4 про-
писује:
Особа која у случају, који није онај о коме се говорило претходно у овом поглављу,
почини дело из нужде да би избегла опасност по живот или здравље, да би спасила
драгоцену имовину или из других разлога, такође ће бити ослобођена казне уколи-
ко се дело мора сматрати оправданим с обзиром на природу опасности, на штету
изазвану другој особи и на опште околности.
Финска
Уколико је неко починио кажњиво дело да би спасао себе или другога, или своју
или туђу имовину, од очигледне опасности или ако би на други начин било немогу-
ће извести спасавање, суд ће размотрити, с обзиром на дело и на околности, да ли
ће он остати некажњен или заслужује пуну казну или казну смањену у складу са
одељком 2(1).
142
Венецуела
II
У венецуеланском Кривичном законику из 1964, члан 65(4) ослобађа кривичне
одговорности оптуженог који је деловао под принудом (constreñido) потребе да
спасе себе или друге од озбиљне и непосредне опасности која није добровољно иза-
звана и која се не може избећи.
(Наводе се још примери кривичних закона Никарагве, Чилеа, Панаме, Мексика)
Бивша Југославија
Кривични законик Социјалистичке Федеративне Републике Југославије одредио је
опште принципе кривичног права, укључујући елементе кривичне одговорности, а
примењивао се у конститутивним републикама и аутономним покрајинама бивше
Југославије које су савезни закон допуниле сопственим кривичним законодавством.
У изменама на закон из 1990. године, члан 10. предвиђа одбрану на основу крајње
нужде. Члан 10 гласи:
(1) Дело почињено из крајње нужде није кривично дело.
(2) Дело је почињено из крајње нужде ако се врши да би починилац спречио непо-
средну опасност по себе или другога која није изазвана починиочевом кривицом и
која није могла да буде спречена на било који други начин, под условом да зло тиме
изазвано не превазилази оно којим је прећено.
(3) Ако је сам починилац несмотрено створио опасност, или ако је прекорачио гра-
нице крајње нужде, суд може да му наметне смањену казну, а ако је прекорачио
границе под посебно олакшавајућим околностима, може такође да га ослободи од
казне.
(4) Не постоји крајња нужда тамо где је починилац био под обавезом да се изложи
опасности.
(b) Common law системи
Енглеска
60. У Енглеској, принуда исклучује постојање свих кривична дела, са изузетком
убиства, покушаја убиства и издаје.
Сједињене Америчке Државе и Аустралија
Енглески став да принуда дејствује као пуна одбрана у погледу кривичних дела уоп-
ште примењује се у Сједињеним Америчким Државама и Аустралији са разликама
у појединим савезним државама у погледу тачне дефиниције одбране и опсега кри-
вичних дела за које одбрана није примењива.
143
Канада
Одељак 17 канадског Кривичног законика бави се „принудом путем претњи” и про-
писује:
Особа која почини кривично дело под принудом услед непосредне претње смрћу
или телесном озледом од стране присутног лица у време извршења кривичног дела
ослобађа одговорности за извршење кривичног дела уколико особа верује да ће
претње бити испуњене и уколико особа учествује у планирању, односно није члан
удружења којима би била изложена принуди, али се овај одељак не примењује у
случају кривичног дела велеиздаје и издаје, убиства, пиратерије, покушаја убиства,
сексуалног деликта, сексуалног деликта уз коришћење оружја, претње трећем лицу
или изазивања телесне озледе, тежег облика сексуалног деликта, присилне отмице,
узимања талаца, пљачке, оружаног напада и наношења телесне озледе, тежег обли-
ка напада, незаконитог наношења телесне озледе, подметања пожара, или кривич-
ног дела обухваћеног одељком 280-330 (отмица и заточеништво малолетника).
Јужна Африка
Понашање које иначе подлеже кривичној одговорности није кажњиво уколико је,
док је трајало, лице било приморано на то претњама које су произвеле разуман и
знатан страх да ће смрт или озбиљна телесна повреда ње или других са којима је
она у заштитничком односу уследити одмах по његовом одбијању.
Индија (1964)
Са изузетком убиства и кривичних дела против државе која кажњавају смртном
казном, дело које је извршило лице под принудом, тј. услед непосредних претњи у
време извршења које оправдано изазивају страх да ће, у противном, последица бити
смрт тог лица, не представља кривично дело: под условом да се особа која извршава
дело није по сопственој вољи, или из разумног страха да ће бити повређена, али не
и усмрћена, ставила у ситуацију у којој ће постати изложена могућности овакве
присиле.
Малезија
Са изузетком убиства и кривичних дела против државе која су кажњива смрћу, дело
које је починила особа која је на то приморана претњама које, у време извршења
дела, разумно изазивају страх да ће, у противном, последица бити тренутна смрт те
особе није кривично дело: под условом да се извршилац није по сопственој вољи,
или из оправданог страха да ће бити повређен, али не и усмрћен, ставио у ситуа-
цију у којој ће постати изложен оваквој присили.
Страх од непосредне смрти, за разлику од затвора, мучења или другог кажњавања,
услов је за позивање на принуду.
144
(ц) Кривични закони других држава

II
Јапан
Дело које се није могло избећи и које је почињено да би се избегла непосредна
опасност по живот, личност, слободу или својину дате особе или било које друге
особе није кажњиво једино када повреда проузрокована таквим делом не превази-
лази повреду која се покушавала избећи. Међутим, казна за дело које проузрокује
прекомерну повреду може бити умањена или укинута у светлости околности.
Кина (1979)
Иако дело објективно ствара штетне последице, уколико оно није резултат намере
или несмотрености, већ радије проистиче из неодољивих или непредвидљивих
узрока, не сматра се кривичним делом.
Члан 18 гласи:
Кривична одговорност не постоји за дело спречавања непосредне опасности које се
једино може предузети да би се избегло појављивање непосредне опасности по јав-
ни интерес или права починиоца или других људи. Кривична одговорност сносиће
се у случајевима где спречавање непосредне опасности превазилази нужне границе
и узрокује непримерену повреду. Размотриће се, међутим, у зависности од околно-
сти, могућност изрицања ублажене казне или ослобађања од кажњавања.
Мароко
Нема кривичног дела, прекршаја или мањег преступа:
... .
(2) када је починилац, услед околности која проистиче из спољног узрока којем се
он није могао одупрети, био физички приморан да почини дела или је био физички
у положају у којем му је било немогуће да избегне [ чињење] кривичног дела;
(Наводе се још примери кривичних закона Сомалије и Етиопије)
2. Принуда као олакшавајући фактор
62. Кривична законодавства Пољске и Норвешке, у вези са кажњавањем ратних зло-
чинаца, изричито искључују принуду као одбрану од ратних злочина и прописују да
околности принуде у најбољем случају могу да буду узете у разматрање ради убла-
жавања казне. Члан 5 пољског Закона у вези са кажњавањем ратних злочинаца од
11. децембра 1946. прописује:
Чињеница да су дело или пропуст били изазвани претњом, наредбом или наређе-
њем не ослобађа од кривичне одговорности.
145
У таквом случају, суд може да ублажи казну узимајући у обзир околности везане за
починиоца и за дело.
Члан 5. норвешког Закона о кажњавању страних ратних злочинаца од 15. децембра
1946. прописује:
Нужда и наређење надређених не могу бити ослобађајући фактор ни за једно кри-
вично дело наведено у члану 1. овог Закона. Суд, међутим, може узети у обзир
околности конкретног случаја и изрећи казну која је испод минималне прописане
казне, или може изрећи блажи облик казне. У посебно олакшавајућим околности-
ма, казна се може у потпуности укинути.
(а) Изузета кривична дела у неким националним системима
63. У бројним националним јурисдикцијама, одређена кривична дела изузета су од
примене института принуде као основа за искључење постојања кривичног дела.
Традиционални common law системи одбацују одбрану на основу принуде у случају
убиства и издаје. Законодавства у многим јурисдикцијама common law-а, међутим,
често нормирају шири круг изузетих кривичних дела.
64. Упркос томе што се ова кривична дела изузимају од дејства принуде као одбра-
не, у пракси судови у овим државама ипак настоје да ублаже казну за починиоце
изузетих кривичних дела, осим ако постоји обавезна смртна казна или доживотна
робија које су прописане за то кривично дело. У Уједињеном Краљевству, одељак
3(3)(а) Закона о кривичном правосуђу из 1991, прописује да ће суд „узети у обзир
све такве информације о околностима чињења кривичног дела (укључујући било
које отежавајуће или олакшавајуће факторе) које има на располагању.”
Олакшавајуће околности могу се односити на тежину кривичног дела и, посебно,
могу одразити степен кривице починиоца. У предмету R. v Beaumont-а, Апелациони
суд смањио је казну починиоца јер је био преваром наведен да почини кривично
дело, иако навођење преваром по енглеском закону није одбрана.
Слично томе, по аустралијској јуриспруденцији и пракси у вези са изрицањем
казне, степен кривице починиоца узима се у разматрање приликом изрицања казне.
Одељак 9(2)(д) Закона о санкцијама и казни из 1992. налаже да суд узме у обзир
„степен кривице починиоца за кривично дело”. Одељак 5(2)(д) Закона о изрицању
казне из 1991. говори о „кривици и степену одговорности за кривично дело”. У
предмету R. v Okutgen-a, Викторијански кривични апелациони суд сматрао је да
провокација представља ублажавајући фактор у кривичним делима насиља. У
предмету R. v Evans-a, дата је вера начелу да казна треба да одражава степен уче-
шћа починиоца у кривичном делу. Сматра се да степен учешћа одражава степен
кривице починиоца.
У Сједињеним Америчким Државама, принуда представља посебну категорију за
ублажавање казни према Савезним смерницама и општим ставовима за изрицање
146
казни, објављеним у складу са одељком 994(а) поглавља 28 Законика Сједињених

II
Америчких Држава, који је ступио на снагу 1. новембра 1987. Општи ставови 5К2.
12, „Приморавање и принуда” прописује:
Ако је оптужени починио кривично дело под принудом или уценом, у околностима
које такву принуду не чине перфектним основом искључења одговорности, суд
може умањити казну испод прописане минималне казне. Степен умањења у начелу
треба да зависи од поступања оптуженог и од мере у којој би понашање било штет-
но у околностима за какве је брањеник веровао да постоје. Принуда је озбиљна,
тако да омогућава одступање, једино ако укључује претњу физичком повредом,
значајно оштећење имовине или сличну повреду која проистиче из незаконитог
деловања треће стране или из елементарне непогоде.
65. Судови у државама континенталног правног система такође могу на основу при-
нуде да ублаже казну починиоцу. У неким системима, право да се ублажи казна на
основу принуде изричито је утврђено у одредбама које се тичу принуде. У другим
државама у којим је кривично право кодификовано, право да се ублажи казна може
се наћи у општим одредбама које се тичу ублажавања казне.
3. Које је опште начело?
66. С обзиром на дати преглед принуде у различитим правним системима, по на-
шем мишљењу, опште правно начело које признају цивилизоване државе је да
оптужени сноси нижи степен кривичне одговорности и да ће му ређе бити изречена
максимална казна када је дело извршено под принудом. Израз „принуда” у овом
контексту користили бисмо у значењу „непосредних претњи по живот оптуженог
ако он одбије да почини кривично дело” а не као правне термине који имају екви-
валентно значење енглеској речи „принуда” /duress/ у терминологији већине конти-
ненталних правних система. Ово ублажавање кривице очигледно је у различитим
правилима са различитом садржином у кључним правним системима света, као
што то показује горњи преглед. С једне стране, велики број држава прихвата при-
нуду као одбрану која ослобађа оптуженог од било какве кривичне одговорности. С
друге стране, у другим државама, принуда не искључује постојање кривичних дела,
већ служи само као ублажавајући фактор приликом одмеравања казне.
4. Које правило применити?
67. Правила различитих светских правних система нису, ипак, конзистентна у
погледу конкретног питања да ли принуда пружа потпуну одбрану борцу оп-
туженом за ратни злочин или злочин против човечности који укључује убијање
невиних особа. Као што показују опште одредбе бројних кривичних законика које
су изнесене у горњем тексту, уопштено говорећи, системи континенталног права би
теоријски прихватили принуду као потпуну одбрану за сва кривична дела укључу-
јући убиство и противзаконито убијање. С друге стране, постоје закони других
правних система који категорички одбацују принуду као одбрану за убиство. Као
147
прво, конкретни закони који се тичу ратних злочина у Норвешкој и Пољској не

прихватају принуду као потпуну одбрану, него дозвољавају да се она узме у обзир
само ради ублажавања казне. Као друго, Кривични законик Етиопије из 1957.
прописује у члану 67 да само „апсолутна физичка принуда” може да представља
потпуну одбрану за кривична дела. У случајевима где је принуда „психичка”, што
бисмо ми протумачили као да се односи на принуду путем претњи, оптужени има
право само на смањење казне. Ово смањење казне може, где је то прикладно, да се
прошири чак до потпуног ослобађања починиоца од кажњавања. Као треће, систе-
ми common law-а широм света, са изузетком тек неколико држава САД које су без
резерви усвојиле одељак 2.09 Предлога кривичног законика Сједињених Америчких
Држава, одбацују принуду као основ искључења кривичне одговорности код
кривичног дела убиства где су жртве потпуно невине.
(а) Судска пракса појединих држава континенталног система
68. Додали бисмо да иако кривични законици већине држава континенталног права
изричито не прихватају одбрану на основу принуде за убиство невиних особа,
кривични законици Италије, Норвешке, Шведске, Никарагве, Јапана и бивше
Југославије захтевају да постоји сразмерност између штете проузроковане делом
оптуженог и штете којом је запрећено оптуженом. Ефекат овог захтева је да он
оставља судској пракси ових држава континенталног права да одреди да ли је уби-
ство невине особе икада сразмерно претњи животу оптуженог. Одлука о том питању
није кључна за решавање овог предмета и довољно је рећи да судови у одређеним
државама континенталног правног система заиста могу увек да одбаце принуду као
одбрану од убиства невиних особа јер услов пропорционалности није испуњен. На
пример, судска пракса Норвешке не допушта принуду као одбрану за убиство. У
току последњих месеци Другог светског рата, три норвешка полицајца била су при-
нуђена да учествују у егзекуцији једног сународника којег је нацистички специјал-
ни суд осудио на смрт. После рата, они су кривично гоњени према норвешком
Општем грађанском кривичном законику за издају (параграф 86) и убиство (па-
раграф 233) и позвали су се на принуду (параграф 47) у својој одбрани. Пред судом
су тврдили да би, да су одбили да изврше наређење, били стрељани заједно са
осуђеном особом. Иако је суд прихватио верзију чињеница које су оптужени из-
нели, ипак је одбио да њихов чин прогласи „законитим” и утврдио:
У таквој ситуацији, Кривични законик не допушта ослобађање од казне само зато
што је оптужени деловао под принудом, чак и тамо где је она била толико озбиљне
природе као што је то случај у овом случају, будући да се, сходно одлуци поротног
суда, мора сматрати јасним да сила није спречила вољно понашање од стране
оптужених.
Дугим речима, норвешки суд је сматрао да услов сразмерности наведен у члану 47,
између зла изазваног делом оптуженог и штете којима је прећено оптуженима, није
био испуњен. У складу са тим, упркос општој применљивости члана 47. на све зло-
148
чине у складу са закоником, чинило би се да ће норвешки суд у тумачењу ове оп-

II
ште одредбе одбацити одбрану особе оптужене за убиство зато што члан 47. захтева
да околности пруже оправдање оптуженом за „сматрање да је опасност изузетно
значајна у односу на штету која би могла да буде изазвана његовим чином”.
69. Поред тога, одредбе којима се регулише принуда у кривичном законику Немач-
ке и бивше Југославије сугеришу да је могуће у случају војника у оружаном сукобу,
за разлику од обичних особа, одбацити ту потпуну одбрану због посебне природе
њиховог занимања. Одељак 35(1) немачког Кривичног законика прописује да при-
нуда није одбрана „ако се под датим околностима може разумно очекивати од по-
чиниоца да преузме ризик; ово се од њега може разумно очекивати ... ако је он у
посебном правном односу према опасности. У потоњем случају, његова казна може
да буде ублажена у складу са одељком 49(1)”. Члан 10(4) Кривичног законика Соци-
јалистичке Федеративне Републике Југославије прописује да „не постоји крајња
нужда у случају где је починилац имао обавезу да се изложи опасности”.
(ц) Не постоји уједначено правило у главним светским правним системима
72. Јасно је да, на основу различитих ставова главних светских правних система, не
постоји уједначено правило које даје одговор на питање да ли принуда представља
одбрану за убиство невиних особа. Није могуће помирити супротне ставове и
заиста, ми не верујемо да то питање треба свести на сукоб између commom law-а и
континенталних правних система.
Ми бисмо стога приступили овом проблему имајући у виду околности конкретног
случаја, разлоге оснивања Међународни трибунала, врсте кривичних дела за која је
надлежан и чињеницу да је према Статуту мандат Међународног трибунала везан за
„тешка кршења међународног хуманитарног права”.
1. Зашто су општа правна начела уведена у круг главних извора међународног пра-
ва? Који су услови њихове примене поредећи их са осталим главним изворима
међународног права?
2. Сматра се да су општа правна начела она правна правила која су као домаћа
прихваћена у већини држава и унутар њихових националних правних система,
дакле на начин на који су примењена in foro domestico. Образложите и понудите
неколико примера.
3. У случају Крфски канал, Суд је одлучио да примени начело ___________ као оп-
ште правно начело. Како је Суд образложио његову примену?
4. У случају Југозападне Африке Суд је одбио да примени концепт _____________
_________ као опште правно начело. Шта су били разлози за овакво поступање?
149
5. У свом супротстављеном мишљењу уз Пресуду о претходним приговорима у слу-

чају Конвенције о геноциду, ad hoc судија Крећа оспорио је допуштеност
_______________ сецесије на основу општих правних начела признатих од стране
цивилизованих народа. Каква је разлика између овог принципа, како је
формулисан у овом мишљењу, у смислу чл. 38, став 1(ц) и општих правних
начела које је до сада Суд примењивао?
6. Судије Мекдоналд и Вора су понудили систематичан преглед општих правних
начела како би утврдили правила о кривичној одговорности и њихову примену у
случају Ердемовић. Истраживање различитих правних система обухвата преглед
тзв. сommon law и континенталних правних система. Према њиховом мишљењу,
принуда може представљати основ
________________________________ и/или _______________.
7. „72. Јасно је да, на основу различитих ставова главних светских правних
система, не постоји уједначено правило које даје одговор на питање да ли
принуда представља одбрану за убиство невиних особа. Није могуће помирити
супротне ставове и заиста, ми не верујемо да то питање треба свести на сукоб
између common lаw-а и континенталних правних система.” (Случај Ердемовић,
судије Мекдоналд и Вора, пара. 72). Ако се ово мишљење упореди са чл. 21
(Меродавно право) Римског статута Међународног кривичног суда, да ли би пред
судијама постојала иста недоумица и какав би био крајњи резултат, да су судије
морале применити чл. 21?
8. Упоредите чл. 38, став 1(д) и чл. 59. Статута Међународног суда правде са чл. 46.
Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
9. Да ли у међународном праву постоји доктрина прецедента? Која је улога међу-
народних судских одлука ван поступка у којима су донете?
10.Пронађите наводе „мишљења најученијих правника” у издвојеном мишљењу су-
дија Мекдоналд и Вора у случају Ердемовић (Одлука Жалбеног већа од 7.
октобра 1997). Која је улога ових навода (да установе правило, да потврде
правило, да утврде тачну садржину правила, и сл.)?
Општа правна начела представљају главне супсидијарне изворе међународног пра-
ва, у складу са чл. 38, став 1(ц) Статута Међународног суда. Супсидијарност значи
да ће их Суд применити тек уколико не постоји ниједан меродавни уговор или оби-
чај за конкретан правни однос. Сматра се да је овај институт уведен да би се избегла
ситуација non liquet, тј. ради попуњавања правних празнина.
Садржина општих правних начела се утврђује искључиво путем унутрашњег права.
Да би правно правило стекло статус општег правног начела у смислу чл. 38, став
1(ц), потребно је да је као правно правило исте садржине признато у већем броју
150
држава, те се на тај начин утврђује и његова садржина. Терет доказивања пада на

II
страну која се на начело позива, али је могуће и да Суд сам установи његово по-
стојање. Позитивистичка теорија међународног права полази од консесуалности
као основа свих извора права: код уговора је сагласност изричита, док је код обича-
ја прећутна. Међутим, питање је како се консесуалност може извести код општих
правних начела, дакле код правила која се оригинално користе у унутрашњим
правним системима али не и у међународним односима. Са једне стране, општа
правна начела би се могла посматрати као збир једностраних, законодавних аката.
Консесуалност је код општих правних начела, дакле, претпостављена. Групи оп-
штих правних начела припада низ института приватног права: auditur et altera pars,
ne bis in idem, vis major, res iudicata и сл. Често општа правна начела прерасту у
уговорно или обичајно правило. Општа правна начела треба разликовати од начела
међународног права, јер ова друга представљају когентне норме међународног пра-
ва.
Судска пракса и доктрина је помоћни извор међународног права у смислу чл. 38,
ст. 1(д) Статута Суда. Како и сам Статут то изричито предвиђа, ови извори служе
искључиво ради доказивања главних извора, тј. Суд не може пресудити само на
основу раније пресуде, већ се мора упустити у доказивање обавезности главног
извора за конкретан случај. Иако је опште место да међународно право није преце-
дентно право (чл. 59. Статута Суда), значај праксе је много већи него што се то
може закључити само на основу текста Статута. Доказ тога је практично целокупни
корпус међународног права и познавање значајних случајева се сматра саставним
делом доброг образовања међународних правника.
1. Пре часа ће сви студенти прочитати три пресуде Међународног суда правде: Пре-
суду поводом претходних приговора у случају Конвенције о геноциду из 1996.
године, пресуду поводом претходних приговора у случају Легалности употребе
силе из 2004. године (Србија и Црна Гора против Белгије и др.) и пресуду у ме-
ритуму у случају Конвенције о геноциду (Босна и Херцеговина против Србије) из
2007. Студенти ће се припремити у мањим групама и одговоре на следећа
питања презентовати усмено:
а. У чему је несагласност између ове три пресуде?
б. Да ли се ове одлуке могу тумачити тако да се избегне сукоб који постоји изме-
ђу коначних решења?
1. Према мишљењу Фицмориса „Правило ће одговорити на питање ‘шта’: начело ће
одговорити на питање ‘зашто’.” Ваш коментар.
151
2. Статус међународних судских одлука и мишљења најпознатијих правника у чл.

38 Статута Суда vis-à-vis учесталости њихове употребе у савременој међународ-
ној судској пракси.
3. „Овај спор је очигледно био правни спор према значењу из јуриспруденције Суда,
тачније неслагање о чињеницама или праву, сукоб правних мишљења и интереса
између два лица” у којем „захтев једне стране оспорава друга страна”. (Questions
of Interpretation and Application of the 1971 Montreal Convention arising from the
Aerial Incident at Lockerbie (Libyan Arab Jamahiriya v. United Kingdom), Preliminary
Objections, Judgment, I.C.J. Reports 1998, p. 17, para. 22; and Questions of Interpre-
tation and Application of the 1971 Montreal Convention arising from the Aerial Incident
at Lockerbie (Libyan Arab Jamahiriya v. United States of America), Preliminary Objec-
tions, Judgment, I.C.J. Reports 1998, pp. 122-123, para. 21).” – Случај поводом на-
редбе за привођење од 11. априла 2000 (Конго в. Белгија), Пресуда од 14. фе-
бруара 2002, пара. 27.
4. Шта означава термин „јуриспруденција” у овом контексту и каква је функција
одлука које се овде наводе?
1. Преглед 'општих правних начела прихваћених од стране цивлизованих народа'
које је прихватио Међународни суд правде
2. Приказ случаја: Одлука Међународног суда правде од 23. фебруара 2003. године
у случају Захтев за ревизију пресуде од 11. јула 1996. године у предмету
Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и
Херцеговина против Југославије)
3. Одлуке међународних судова: формални извор међународног права или убедљи-
ва аргументација?
152
Одељак 4 – Општа правна начела призната од цивилизованих народа, судска пракса и доктрина II
администрација, стр. 59-61; Golder v. United Kingdom, Европски суд за људска права, пресуда
од 21. фебруара 1975, пара. 35, и супротстављено мишљење судије Џералда Фицмориса, па-
ра. 35; Dixon, M., McCorquodale, R., (2003), Cases & Materials on International Law, 4. издање,
Оxфорд: Oxford University Press, стр. 43-48; Димитријевић В. и др. (2005), Основи међуна-
родног јавног права, Београд: Београдски центар за људска права, стр. 53-54, 58-59; Ђајић, С.,
(2004), Међународни и национални судови: од сукоба до сарадње, Нови Сад: Правни факултет,
стр. 68-76 (Међународне судске одлуке и доктрина прецедента); Ђорђевић, С., „Општа
правна начела просвећених народа као извор међународног права” Анали Правног факул-
тета у Београду, бр. 3/1995, 169-179; Европска конвенција за заштиту људских права и
основних слобода из 1950. године, (Сл. лист СЦГ (Међународни уговори) 9/03) члан 46;
Крфски канал (Corfu Channel Case) (United Kingdom v. Albania), Пресуда у меритуму од 9.
априла 1949. ICJ Reports 1949, стр. 18; Легалност употребе силе (Legality of Use of Force),
Претходни приговори (СР Југославија против Белгије и других), пресуда од 15. децембра
2004. године (Сиже), http://www.icj-cij.org/icjwww/idocket/iybe/iybeframe.htm; Мишљења бр.
1-10 Бадинтерове комисије; Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина
геноцида (Босна и Херцеговина против СР Југославије), ICJ Reports 1996, Супротстављено
мишљење ad hoc судије Креће, пара. 89; Примена Конвенције о спречавању и кажњавању
злочина геноцида, Претходни приговори (Босна и Херцеговина против СР Југославије), ICJ
Reports 1996; Римски статут Међународног кривичног суда (1998), (Службени лист СРЈ –
Међународни уговори, бр. 5/2001) члан 21 (Меродавно право); Случај Ердемовић, IT-96-22,
ICTY – Пресуда Жалбеног већа од 7. октобра 1997, Заједничко издвојено мишљење судија
McDonald и Vohrah, пара. 56-72 (Ц. Општа правна начела прихваћена од стране цивилизова-
них народа (Члан 38(1)(ц) Статута Међународног суда правде); Случај Југозападне Африке
South West Africa Case (Етиопија и Либерија против Јужне Африке), друга фаза, Међународ-
ни суд правде, Пресуда у меритуму од 18. јула 1966. године, I.C.J. Reports 1966, пара. 88;
Статут Међународног суда, (Међународни уговори ФНРЈ 5/1945) чл. 38 и 59; Harris, D.J.,
(1998), Cases and Materials on International Law, 5. издање, Лондон: Sweet & Maxwell, стр. 47-
58.
153
Одељак 5 – Одлуке међународних организација
и једнострани акти држава
Увод
У овом одељку упознаћете се са основним обележјима једностраних аката држава и
одлука међународних организација као извора међународног права. Они су издво-
јени у посебан одељак управо из разлога што се, будући да се не помињу у чл. 38.
Статута Међународног суда правде, њихов статус извора међународног права може
оспоравати. Ипак, теорија и пракса често наводе одлуке међународних организа-
ција и поједине једностране акте држава као резидуалне изворе не оспоравајући им
политички и практични значај. Основ њихове обавезности, дакле, могу бити они
сами ако их прихватимо као формалне изворе права, или се њихов основ може на-
лазити у неком другом, признатом извору права (међународни уговор, међународ-
ни обичај). Одлуке и једнострани акти користе се као средство доказивања права и
чињеница.
Управо из ових разлога овај одељак започиње доктринарним прегледом природе
одлука међународних организација, а потом следе примери из општих правних
аката и праксе међународних организација који показују природу одлука међуна-
родних организација и једностраних аката државе.
Извори
1 „Три теорије правностваралачких функција међународних организација –

Уопштено говорећи, оснивачки акт међународне организације меродаван је за пи-
тање правностваралачке (законодавне) надлежности међународних организација, и
то на више начина. Не само да се овим актима одређује који орган доноси коју вр-
сту аката и у ком поступку, већ се њима могу одредити и основи ништавости одлука
међународних организација. Важно је на почетку знати да, иако оснивачки акти ре-
гулишу то питање, ипак то питање не могу у потпуности решити. Другим речима: у
пракси се могу појавити акти који нису предвиђени оснивачким актом тако да се
доношење аката може одвијати ван уставних оквира. Захваљући овом се правно-
стваралачка надлежност међународних организација може подвргнути теоријској
анализи. Постоје три теорије (реч теорија је можда и сувише грандиозна): аналогија
са међународним уговорима, теорија делегирања и теорија легислације. Прва је већ
увелико одбачена; трећа се сматра сувише езотеричном. Према томе, најприхваће-
нија је теорија делегације.
154
Одељак 5 – Одлуке међународних организација и једнострани акти држава
Аналогија са међународним уговорима била је основ пресуде Сталног суда међуна-

II
родне правде 1931. године у случају Railway Traffic између Литваније и Пољске.
Литванија и Пољска имале су проблеме у обнављању железничког саобраћаја након
Првог светског рата и ствар се изнеле пред Савет Лиге народа. Савет је издао резо-
луцију којом је наложио обема странама да ступе у преговоре. Суд је, тако, 1931.
године нашао да је ова резолуција за стране обавезујућа, иако је ограниченог поља
примене. Занимљиво је питање зашто је Суд овој резолуцији приписао обавезујуће
дејство, једноставно је образложивши упућујући на чињеницу да су представници
обе државе учествовали у њеном усвајању и да су се њеним прихватањем везали.
Без превише објашњења, Суд је свој закључак засновао на ономе што бисмо могли
назвати ’аналогија са међународним уговорима’. Према овој аналогији, одлуке ме-
ђународних тела, ако и када захтевају једногласност, сматрају се једнаким међуна-
родним уговорима, јер је њима изражена воља држава учесница. Према томе, када
држава чланица учествује у дискусији и не употреби право вета, тиме је створен
основ обавезности за ту државу, на сличан начин као и потписивањем или ратифи-
кацијом међународног уговора. Према томе, могло би се тврдити да (као што је то и
Суд учинио 1931. године иако не експлицитно) одлуке или резолуције међународ-
них организација треба третирати као међународне уговоре.
Данас, теорија по којој одлуке међународних организација треба изједначити са ме-
ђународним уговорима је у великој мери превазиђена, највише из разлога што по-
стоји велики број одлука чија се обавезност не може на овај начин објаснити. Нај-
више то важи за одлуке које се доносе већином гласова, јер се за њих не може рећи
да су све државе изразиле сагласност да њима буду везане. Штавише, ако би се ана-
логијом одлуке свеле на уговорне обавезе, тиме би се ускратило самостално посто-
јање организацијама: ако нема разлике између међународног уговора и акта орга-
низације, шта ће нам онда организација? Из тога следи да ови акти морају имати
нека посебна правна својства: њихов обавезујући карактер мора се објаснити на не-
ки други начин.
Чини се да је најпопуларнија теорија данас теорија делегираних овлашћења. Према
овом схватању, државе чланице приликом давања сагласности на оснивачки акт
организације, могу или не морају пренети на организацију надлежност за усвајање
обавезујућих правних правила. Ако и када то учине, може се сматрати да су део
својих законодавних овлашћења делегирали конкретној организацији. Подршка
теорији су и устави појединих земаља који управо говоре о делегирању овлашћења
на међународну организацију. Тако Устав Холандије, у чл. 92. предвиђа да се зако-
нодавна, управна и судска овлашћења могу делегирати или пренети међународним
организацијама. Према овом схватању, организација врши овлашћења која су на њу
пренеле државе чланице; те чланице су организацији дале овлашћење и обећале да
ће пуноважне одлуке прихватити као обавезујуће. И у овом случају се обавезујући
карактер одлука изводи из сагласности држава чланица.
155
II Одељак 5 – Одлуке међународних организација и једнострани акти држава
Обе теорије, теорија аналогије са међународним уговорима и теорија делегирања

овлашћења се заснивају на позитивистичкој доктрини, те се сасвим згодно уклапају
у водеће међународноправне ставове. На крају крајева, обе наглашавају значај са-
гласности држава. Док теорија делегирања овлашћења сматра да је изражавање са-
гласности довољно само приликом приступања организацији, теорија аналогије са
међународним уговорима инсистира на сагласности код сваке одлуке посебно. У
оба случаја се, дакле, сагласност сматра кључним.
Позитивизам има свој израз у ове две теорије, али и природноправна школа има
свој пандан, према којој се поједини акти међународних организација могу обја-
снити, иако не сасвим конзистентно, као пример међународног законодавства.
Основна идеја је да сагласност држава није увек одлучујућа и да се у интересу чове-
чанства од сагласности може одступити.
Иако теорија делегирања може објаснити зашто су формално обавезујуће одлуке
обавезујуће, она се најчешће користи да би се додала правна снага оним актима
који, према оснивачком акту, нису обавезујући. Према томе, најчешће се користи у
вези са препорукама, декларацијама и сличним актима, а нарочито оним које је
донело најрепрезентативније и најуниверзалније тело: Генерална скупштина УН.
Према радикалнијој верзији ове теорије, Генерална скупштина се пореди са међу-
народним парламентом, које већ као такво већинским одлукама може усвајати оба-
везујуће акте.
У својим крајностима све теорије (теорија делегираних овлашћења, теорија анало-
гије са међународним уговорима и теорија легислације) нису у потпуности одгова-
рајуће. Ако је сагласност та која је одлучујућа, проблем је онда не само доказати
имплицирана правностваралачка овлашћења већ и улогу међународних организа-
ција у стварању међународних обичаја. Тако је у случају Никарагва Међународни
суд нашао да поједине резолуције Генералне скуштине могу бити доказ opinio juris,
те да ако постоји више него довољно доказа opinio juris, онда и није потребно дока-
зивати постојање одговарајуће праксе. Овим мишљењем постајемо ближи теорији
легислације него теорији делегације.
Теорија легислације, с друге стране, не може у потпуности да превазиђе очигледан
изостанак експлицитног основа за доношење обавезујућих одлука у уставним акти-
ма међународних организација и, штавише, ова теорија тешко да може оправдати и
своје име. Са друге стране, обавезујуће одлуке се и не доносе толико често; још ре-
ђе се оне усвајају противно вољи држава чланицa.” – J. Klabbers, An Introduction
to International Institutional Law, (2002), стр. 202-206.
156
2 Повеља УН
II
Члан 4.
Чланство у Уједињеним нацијама отворено је свим осталим мирољубивим држава-
ма које прихвате обавезе садржане у Повељи, а по оцени Организације су способне
и вољне да те обавезе извршавају.
Пријем сваке такве државе у чланство Уједињених нација спроводи се на основу
одлуке Генералне скупштине по препоруци Савета безбедности
Члан 10.
Задаци и овлашћења Генералне скупштине
Генерална скупштина може расправљати о свим питањима или о свим предметима
у оквиру ове Повеље или које се односе на овлашћења и задатке сваког органа пред-
виђеног у овој Повељи може, с изузетком предвиђеним у члану 12. да даје препору-
ке члановимa Уједињених нација или Савету безбедности, или и првима и другом, о
свим таквим питањима или предметима.
Члан 12.
1. Док Савет безбедности обавља у погледу било кога спора или ситуације задатке
који су му поверени овом Повељом, Генерална скупштина не даје никакву пре-
поруку у вези с тим спором или ситуацијом, осим ако то не затражи Савет без-
бедности.
2. Генерални секретар, с пристанком Савета безбедности, обавештава Генералну
скупштину на сваком заседању о свим предметима који се тичу одржања међу-
народног мира и безбедности којима се бави Савет безбедности, с тим што исто
тако обавештава и Генералну скупштину или чланове Уједињених нација ако
Генерална скупштина не заседа одмах пошто је Савет безбедности престао да се
бави таквим предметима.
Члан 25.
Чланови Уједињених нација сагласни су да прихвате и извршавају одлуке Савета
безбедности у сагласности са овом Повељом.
Члан 103.
У случају сукоба између обавеза чланова Уједињених нација по овој Повељи и
њихових обавеза по неком другом међународном споразуму, превагу ће имати
њихове обавезе по овој Повељи.
157
3 Уговор о оснивању Европских заједница (пречишћен текст) Official Journal C

325, 24. децембар 2002.
Члан 249.
У циљу извршавања својих задатака, под условима које предвиђа овај Уговор,
Европски парламент заједно са Саветом, Савет и Комисија доносе уредбе, директи-
ве и одлуке и упућују препоруке и мишљења.
Уредба има општу примену. Она обавезује у потпуности и непосредно се примењује
у свакој држави чланици.
Директива обавезује сваку државу чланицу којој је упућена у погледу циљева који
треба да се постигну, препуштајући националним органима да изаберу форму и
средства извршења.
Одлука је обавезна у потпуности за оне који су у њој именовани.
Препоруке и мишљења не обавезују.
4 Нуклеарне пробе (Аустралија против Француске), Међународни суд правде,

Пресуда о претходним питањима од 20. децембра 1974, I.C.J. Reports 1974,
пара. 43-51
43. Опште је познато да декларације учињене једностраним актима, а које се тичу
правне или чињеничне ситуације, могу створити правну обавезу. Овакве деклараци-
је могу бити, а често и јесу, веома специфичне. Када је намера државе која изјављу-
је декларацију да њеним садржајем буде везана, таква намера декларацији даје ка-
рактер правне обавезе, услед чега је та држава обавезна да поступа у складу са
декларацијом. Оваква обавеза, ако је учињена јавно, и са намером да њоме буде ве-
зана, чак и ако није учињена у оквиру каквих међународних преговора, ипак је
обавезујућа. У таквим околностима, није потребно никакво накнадно одобрење де-
кларације, нити одговор или реакција других држава да би декларација произвела
обавезујуће дејство, с обзиром да би такав додатни услов био несагласан са изрази-
то једностраном природом правних аката у чијој форми је декларација учињена.
44. Наравно, неће сви једнострани акти конституисати обавезе; ипак, држава се мо-
же одлучити да заузме одређени став у погледу неког конкретног питања са наме-
ром да се обавеже – а намера се утврђује тумачењем акта. Када државе учине изја-
ве којима се њихова слобода ограничава, потребно је користити рестриктивно тума-
чење.
45. Што се форме тиче, потребно је указати да по овом питању међународно право
не поставља никакве посебне нити строге услове. Није од суштинске важности да ли
је декларација учињена усмено или у писаној форми, јер изјаве ове врсте могу ство-
рити обавезу на основу међународног права, које не поставља посебан услов писане
158
форме. Према томе, форма није одлучујућа. Како је Суд закључио у својој пресуди
II
о претходним приговорима у случају Храм Preah Vihear.
„Када међународно право не прописује посебну форму, што је често случај, и посе-
бан акценат ставља на намеру страна, стране су слободне да изаберу ону форму
која им највише одговара.”
Суд у истом случају даље закључује: „...једино важно питање је да ли језик који се
користи открива јасну намеру .....”
46. Једно од основних начела о стварању и извршавању правних обавеза, независно
од њиховог извора, јесте начело добре вере. Поверење је суштина међународне са-
радње, нарочито у доба када таква сарадња постаје све важнија. Као што је само
правило pacta sunt servanda у уговорном праву засновано управо на доброј вери,
тако је и обавезујући карактер обавезе која се извори из једностраних декларација.
Према томе, државе могу примити к знању једностране декларације и на њих се
ослонити, и стога имају право да обавезе које су овако настале поштују.
* * *
47. Испитавши релевантна правна начела, Суд ће се сада окренути конкретним
изјавама владе Француске. Аустралија је Суду саопштила током усмене расправе
своје тумачење прве изјаве. У погледу осталих изјава, од значаја је што је Државни
правобранилац изнео пред Сенатом Аустралије 26. септембра 1974. Као одговор на
питање о изјавама Француске да је окончала атмосферске нуклеарне пробе, он је
изјавио да изјаве министра иностраних послова Француске од 25. септембра „нису
довољне да обавежу Француску на престанак атмосферских проба у свом Пробном
центру на Пацифику” и да Француска „и даље задржава право на врши атмосфер-
ске нуклеарне пробе” тако да „правно Аустралија нема никакво средство против
Француске како би се заштитила од даљих атмосферских проба.”
48. Потребно је приметити да је Аустралија прихватила могућност да се спор реши
на основу унилатералне декларације на терет Француске, на начин горе описан, а
да су мишљења да не постоји „обавеза” или „чврста, изричита и јасна обавеза” дате
имајући у виду да гаранције нису дате на апсолутан начин, и да постоји „разлика
између изјаве да ће се пробе наставити под земљом и гаранције да више неће доћи
до атмосферских проба”, и да „могућност даљих атмосферских проба након отпо-
чињања подземних проба не може бити искључена” и да, стога, „влада Француске
задржава право да врши атмосферске нуклеарне пробе”. Суд мора сам закључити
какво је значење и домашај декларације њен аутор имао у виду приликом њеног
изјављивања, и при томе не може бити везан мишљењем друге државе која није
учествовала у изради текста декларације.
49. Од свих изјава које је дала влада Француске, најважније су оне које је дао Пред-
седник Републике. Нема никакве сумње да су његове јавне изјаве и саопштења,
усмене и писане, обавезујуће за Француску у међународним односима, имајући у
159
виду његову функцију. Његове изјаве, и изјаве оних чланова француске владе који
су поступали по његовим упутствима, са последњом изјавом министра одбране (од
11. октобра 1974) представљају целину. Према томе, независно од форме у којој су
дати, морају се сматрати основом међународне обавезе државе, имајући у виду на-
меру и околности у којима су учињене.
50. Једностране декларације француских власти учињене су ван Суда, јавно и erga
omnes, иако је прва од ових изјава достављена влади Аустралије. Као што је горе
напоменуто, да би такав акт имао правно дејство, није потребно да се такве изјаве
упуте одређеној држави, нити је потребно прихватање од стране било које државе.
Општа природа и обележја ових изјава одлучујућа су за одређивање правног
значаја, и од тумачења изјава ће зависити обавеза. Суд има право да претпостави,
на самом почетку, да ове изјаве нису дате in vacuo, већ у вези са пробама које пред-
стављају предмет овог поступка, иако се Француска у поступку није појавила.
51. Најављујући да је серија нуклеарних проба у 1974. години и последња, влада
Француске је целом свету, укључујући ту и тужиоца, објавила своју намеру да
стварно оконча ове пробе. Она је морала претпоставити да ће остале државе узети к
знању ове изјаве и на њих се ослонити. Пуноважност ових изјава и њихово правно
дејство морају се посматрати у општем оквиру међународних односа, и поверење и
поклањање вере изјавама су суштинске за међудржавне односе. Сама садржина
ових изјава, и околности у којима су дате, производе правно дејство једностраних
аката. Предмет изјава је јасан и оне су упућене међународној заједници као цели-
ни, те Суд сматра да оне представљају обавезе са правним дејством. Суд сматра да
је Председник Републике, приликом одлучивања о стварном окончању нуклеарних
проба, преузео обавезу према међународној заједници којој се и речима обратио.
Истина је да је влада Француске конзистентно тврдила, на пример у ноти од 7. фе-
бруара 1973. године, од амбасадора Француске у Аустралији упућеној премијеру и
министру иностраних послова Аустралије, да „верује да нуклеарне пробе нису про-
тивне ниједном правилу међународног права”, нити је Француска обавезана било
којим правилом међународног права услед којег би морала окончати пробе, што
ипак не утиче на правно дејство изјава које је дала. Суд налази да се једнострано
преузимање обавезе путем ових изјава не може тумачити као резултат, који посред-
но произилази, вере да постоји могућност поновног разматрања и одлучивања. Суд
сматра да је влада Француске преузела обавезу која је по својој садржини прецизна
и јасно ограничена и која се мора тумачити у складу са речима које су јавно изја-
вљене.
5 Гранични спор (Буркина Фасо/Мали), Међународни суд правде, Пресуда у

меритуму од 22. децембра 1986, I.C.J. Reports 1986, пара. 40
40. Да би се установила намера аутора једностраног акта, у обзир се морају узети
све околности у којима је акт учињен. На пример, у случају Нуклеарних проба, Суд
160
је закључио да нису само тужиоци били заинтересовани за окончање нуклеарних

II
проба од стране владе Француске, и да су једностране декларације те владе изјавље-
не целом свету, укључујући и тужиоце, изразиле намеру да пробе буду окончане. С
обзиром на посебне околности тог случаја, Француска је могла изразити своју вољу
да буде везана само једностраним актима. Она није могла закључити споразум са
тужиоцима а да тиме не дође у сукоб са својим тврдњама да је њено поступање било
законито. Овде је ситуација другачија. У овом случају ништа није ограничавало
стране да изразе своју вољу и обавежу се закључцима Комисије за медијацију Орга-
низације афричког јединства на уобичајен начин: формалним споразум на основу
реципроцитета. Пошто никакав споразум није закључен између страна, Веће сма-
тра да не постоји основ по којем би се у овом случају декларација шефа државе Ма-
лија од 11. априла 1975. године могла прихватити као једнострани акт са правним
последицама на овај случај.
6 Легалност употребе силе (Србија и Црна Гора против Уједињеног Краљев-

ства), Међународни суд правде, Пресуда о претходним приговорима од 15.
децембра 2004), I.C.J. Reports 2004, пара. 24-42
24. Суд прво мора решити питање које се као претходно јавило у свим предметима,
укључујући и овај, које је покренула Србија и Црна Гора у вези са легалношћу упо-
требе силе. Тужени тврде да се захтеви Србије и Црне Горе морају одбацити in limi-
ne litis и скинути са листе случајева путем „пред-прелиминарне” одлуке којом би се
утврдило или да Суд нема надлежност или да нема спора или да Суд нема надле-
жности и да није позван да реши спор. Осам тужених држава је на различите начи-
не и различитим аргументима изнело захтев којим се тражи да због промењеног
понашања тужиоца у погледу надлежности Суда, Суд више нема обавезу да одлу-
чује о претходним приговорима, већ једноставно да затвори случај без испитивања
питања надлежности.
25. Приликом одлучивања да ли би тужбу требало одбацити in limine litis, Суд прво
мора проценити аргументе који су изнети у овом спору.
26. У својој првој тужби којом је покренула поступак, Србија и Црна Гора је као
основ судске надлежности у свим случајевима навела чл. IX Конвенције о геноциду;
у пет случајева, укључујући и овај, позвала се на сагласност на надлежност Суда
према опционој клаузули из чл. 36, став 2 Статута, заједно са таквом изјавом туже-
не државе; и у два случаја се додатно позвала на билатералне уговоре између туже-
не државе и Краљевине Југославије. У својој тужби од 29. априла 1999. године Ср-
бија и Црна Гора је тврдила, или је то произилазило посредно, да је у то време Суд
био отворен за Србију и Црну Гору у смислу чл. 35, ст. 1 Статута Суда, на основу
чланства у Уједињеним нацијама и, стога, чланства у Статуту Суда на основу чл. 93,
став 1 Повеље. Коначно, то је експлицитно и наведено у Меморијалу Србије и Црне
Горе.
161
27. Са друге стране, у коментару од 20. децембра 2002. године на претходне

приговоре које су уложиле тужене државе, Србија и Црна Гора је тврдила да „при-
хватање Савезне Републике Југославије као нове чланице Уједињених нација 1. но-
вембра 2000” представља „нову чињеницу”; и на том основу навела је следеће:
„Пошто је Савезна Република Југославија постала нова чланица Уједињених
нација 1. новембра 2000. године, из тога следи да није била чланица пре тог
датума. Према томе, чињеница је да пре 1. новембра 2000. године Савезна
Република Југославија није била и није могла бити чланица Статута Суда на
основу чланства у Уједињеним нацијама.”
Поред тога, у погледу надлежности Суда на основу Конвенције о геноциду, Србија и
Црна Гора је скренула пажњу на своје приступање Конвенцији марта 2001. године и
навела је да
„СР Југославија није наставила континуитет и чланство у уговорима бивше
Југославије, те да није била везана Конвенцијом о геноциду све до свог при-
ступања Конвенцији (са резервом на чл. IX) марта 2001.”
У свом захтеву Суду, Србија и Црна Гора није од Суда тражила да одлучи да нема
надлежност, већ је само од Суда захтевала да „одлучи о надлежности имајући у виду
захтеве изнете у достављеним коментарима”.
28. Питање чланства Србије и Црне Горе у Статуту Суда у време покретања овог по-
ступка је суштинско. У овом делу поступка Суд мора прво одлучити о претходном
питању које су покренуле тужене државе, тачније да ли у светлу захтева тужиоца,
како су горе наведени, заједно са тумачењима тужених, Суд треба да донесе одлуку
о одбацивању тужбе limine litis, без даље расправе о томе да ли Суд има надлежност.
29. Тужене државе су изнеле више различитих аргумената и правних основа у овом
правцу. Један од аргумената тужених држава јесте да је положај Србије и Црне Горе
такав да се поступак има прекинути. Прекид поступка од стране тужиоца регулисан
је чл. 89. Правила Суда, који предвиђа да када „тужилац обавести Суд писаним пу-
тем да не жели да настави са поступком….” Србија и Црна Гора, пак, је изричито
порицала у својим коментарима да жели да поступак прекине и нагласила је да ни-
је тражила да се поступак оконча, већ је само од Суда тражила да одлучи о питању
надлежности. Нагласила је да од Суда жели да настави са поступком и да о надле-
жности одлучи, чак и ако би таква одлука била да надлежности нема.
30. У случајевима прекида поступка, било услед споразума страна (чл. 88. Правила
Суда) или на иницијативу тужиоца (чл. 89.) без посебних приговора туженог, зада-
так Суда је да „једноставно то стави у записник и скине поступак са листе случа-
јева” (Barcelona Traction, Light and Power Company, Limited, Preliminary Objections,
Judgment, I.C.J. Reports 1964, стр. 20). Можда је тачно да је логична последица
захтева Србије и Црне Горе изнете у коментарима да се поступак заустави; али то
би могао бити и резултат судске одлуке, а не само стављање у записник повлачења
162
Србије и Црне Горе из спора. Према томе, Суд не може коментаре Србије и Црне
II
Горе да третира као захтев за прекид поступка.
31. Друго питање које је покренуто је да ли Суд може сам, на основу ex officio
овлашћења, да оконча поступак када то сматра потребним у циљу нормалног функ-
ционисања правосуђа. Иако Правила Суда не предвиђају такав основ прекида, без
сумње је да у одређеним случајевима Суд може самоиницијативно окончати посту-
пак. Пре усвајања чл. 38, став 5 Правила Суда, захтеви који нису наводили основ
надлежности већ су представљали само позив туженим државама да спор реше
пред судом, Суд је такве случајеве скидао са листе путем наредбе. Наредбом од 2.
јуна 1999. године, Суд је са листе случајева скинуо две тужбе које су се тицале
Легалности употребе силе, против Шпаније и САД, јер је Суд био „очигледно нена-
длежан” (I.C.J. Reports 1999 (II), стр. 773). Садашњи случај не припада ниједној од
ових категорија.
32. Трећи аргумент за скидање предмета са листе је резултат тумачења понашања
Србије и Црне Горе које заправо ствара прећутни споразум између страна о „пита-
њима надлежности од значаја за овај спор”, а услед којег спор пред овим Судом ви-
ше не постоји. Тужени су посебно указали да чињеницу да је Србија и Црна Гора
тражила од Суда да одлучи о питању надлежности, у смислу овлашћења compéten-
ce de la compétence из чл. 36, став 6 Статута. Тужени тврде да, у складу са праксом
Суда, „Суд не мора увек вршити своју надлежност.” (Northern Cameroons, Judgment,
I.C.J. Reports 1963, стр. 29); и да тако Суд има овлашћење да оконча поступак in
limine litis. Суд, ипак, „познаје инхерентна ограничења вршења судске функције
које, као суд правде, не може никад игнорисати” (ibid.). Посебно се наглашава да
„Суд мора вршити своју надлежност у парничним споровима само када стварно
постоји спор између страна.” (Nuclear Tests (Australia v. France), Judgment, I.C.J.
Reports 1974, стр. 271, para. 57; Nuclear Tests (New Zealand v. France), Judgment, ibid.,
стр. 477, para. 60).
33. Износећи аргумент пред Судом, посебно је наглашена специфична терминоло-
гија одредбе става 6, чл. 36. Статута, који гласи „у случају спора о томе да ли је Суд
надлежан, одлучује се одлуком Суда.” Тиме се тврди да је неспорно међу странама
да у време покретања поступка тужилац није био чланица Статута, те да стога сада
нема „спора о томе да ли је Суд надлежан”. По овом основу, сугерише се, „да би Суд
вршио надлежност по основу који је сам тужилац одбацио, а који су тужени стално
оспоравали, правило о консенсуалној надлежности би било изиграно.”
34. У погледу овог питања Суд сматра да се мора направити разлика између на-
длежности која се заснива на сагласности страна, и права једне државе да се појави
пред Судом у складу са захтевима Статута, што не зависи од сагласности. Питање је
да ли је Србија и Црна Гора, према правилима објективног права, била у могућности
да сазове Суд као страна уговорница Статута у време покретања поступка. Пошто је
ово питање независно од намера и жеља страна, чак и да се о томе слажу, Суд
163
њихово мишљење није дужан да прихвати као тачно. Функција Суда је да испита
ствар и сам донесе одлуку, што је за Суд обавезујуће независно од сагласности стра-
на и ни на који начин није супротно начелу консенсуалне надлежности.
35. Као што је већ речено (параграф 27), Србија и Црна Гора, након што је обра-
зложила зашто сматра надлежност Суда спорном, од Суда је тражила да „одлучи о
својој надлежности” имајући у виду захтеве изнете у коментарима. На усменој ра-
справи она је инсистирала да од Суда жели „да настави са поступком и да одлучи о
надлежности – и у меритуму, ако установи надлежност”. Србија и Црна Гора сма-
тра да је „положај СР Југославије у погледу међународних организација и уговора
врло сложено и контроверзно питање”, тако да само „одлука Суда може то питање
решити”.
36. Сврха одлуке Суда о надлежности у сваком конкретном случају је искључиво да
утврди да ли Суд може расправљати у меритуму спора, али не и да расправља о
контроверзним питањима опште природе. Одлука Суда мора имати, према речима
Суда у случају Северног Камеруна (Northern Cameroon), „практичне последице на
постојећа права и обавезе страна, чиме се отклањају нејасноће унутар њихових
правних односа” (I.C.J. Reports 1963, стр. 34); те би ово била једина права последица
одлуке Суда и у овом спору.
37. Овде ћемо само напоменути да су поједине тужене државе указале да је овакво
поступање Србије и Црне Горе резултат постојања других текућих поступака у
случају Примене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Аpplication
of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Bosnia and
Herzegovina v. Serbia and Montenegro). Потребно је подсетити да је Србија и Црна
Гора 2002. године поднела захтев за резвизију пресуде о претходним приговорима
од 11. јула 1996. године, где је тај захтев био заснован на сличним аргументима као
и у овом спору, а у вези са њеним положајем у Уједињеним нацијама. (Application
for Revision of the Judgment of 11 July 1996 in the Case concerning Application of the
Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Bosnia and Herze-
govina v. Yugoslavia), Preliminary Objections (Yugoslavia v. Bosnia and Herzegovina)).
Суд је, у пресуди од 3. фебруара 2003. године, одбио захтев за ревизију нашавши да
услови за ревизију предвиђени чл. 61. Статута нису били испуњени. У једном дру-
гом случају Легалности употребе силе (Legality of Use of Force), тужена држава тврди
да између тужиоца и туженог нема спора; да и ако постоји спор у којем је Србија и
Црна Гора једна од страна, то је спор са Босном и Херцеговином; и да овај поступак
„се не може користити да би се обезбедила повољна одлука Суда у сасвим другом
поступку”.
38. Према мишљењу Суда, Суд не може одбацити захтев само због мотива једне од
страна или зато што ова одлука може имати утицаја на друге спорове.
39. Следећи аргумент, који би оправдао одбацивање тужбе у овом спору, је да
између страна не постоји спор у меритуму на основу Конвенције о геноциду, неза-
164
висно од спора о надлежности. Основ те тврдње је да, пошто Србија и Црна Гора
II
сматра да није чланица Конвенције до марта 2001. године, тиме је дужна признати
да су права која наводи у тужби, а која базира на Конвенцији, тако остала без
правног основа, чиме је нестао и спор између страна поводом примене Конвенције.
40. Тужени такође тврде да се Србија и Црна Гора, својим поступањем одрекла свог
права на тужбу у овом спору, али да је у сваком случају естопелом ограничена од
даљег вођења поступка и задржавања тужбе на основу Конвенције о геноциду. У
ширем смислу, тврдња је да позив Суду да констатује да Суд нема надлежност чини
тужиоца неподобним за даље вођење поступка и решавање спора у меритуму пред
Судом.
41. Суд не може прихватити ове тврдње. У погледу аргумената да спор о надле-
жности више не постоји, потребно је указати на то да Србија и Црна Гора није по-
звала Суд да се прогласи ненадлежним; иако се она очигледно слаже са аргумен-
тима тужених изнетим у њиховим претходним приговорима, у својим коментарима
од Суда је експлицитно тражила од Суда да одлучи о надлежности. Ово питање је,
према мишљењу Суда, правно питање независно од воље страна. У погледу тврдње
које се тиче нестанка спора у меритуму, сасвим је јасно да Србија и Црна Гора није
одустала од својих захтева у меритуму. Тачно је да се о овим захтевима распра-
вљало у усменој расправи о надлежности, у контексту надлежности Суда на основу
чл. IX Конвенције о геноциду. Такође је јасно и да су тужени порицали наводе
тужбе. Не може се рећи да у овим околностима, док основни спор и даље постоји,
Србија и Црна Гора више не тражи испуњење својих захтева пред Судом. Србија и
Црна Гора није тражила ни прекид поступка (параграф 30); и тражила је од Суда
„да настави са поступком и одлучи о надлежности.” У датим околностима, Суд није
у могућности да закључи да се Србија и Црна Гора одрекла својих процесних и ма-
теријалних права, или да је заузела став да је спор престао да постоји. Што се тиче
аргумента који се заснива на доктрини естопела, Суд сматра да тиме што је Србија
и Црна Гора од Суда тражила да „одлучи о надлежности” због „нових чињеница” о
њеном статусу vis-à-vis Уједињених нација, она се није одрекла свог права на тужбу
нити је тиме спречена естопелом да настави овај поступак пред Судом.
42. Из ових разлога, Суд не може скинути предмет Легалност употребе силе (Lega-
lity of Use of Force) са листе, нити донети било какву одлуку којом би окончао спор in
limine litis. Суд мора наставити са испитивањем основа надлежности које наводи
тужилац, и испитивањем претходних приговора тужених, те донети одлуку о на-
длежности.
1. Одлуке међународних организација нису наведене међу формалним изворима
међународног права у чл. 38. Статута Међународног суда. Њихова обавезност и
извршност заснива се најчешће на оснивачким уговорима међународних органи-
зација. Ипак, сам садржај међународних одлука и учесталост њиховог доношења
165
сведоче о њиховом значају и стварној могућности наметања обавеза државама

чланицама путем одлука. Имајући ово у виду, упоредите чл. 25. Повеље УН и чл.
249. Уговора о оснивању ЕЗ.
2. Декларације Генералне скупштине УН обавезујуће су на основу ___________
________________, док су резолуције Савета безбедности УН, донете на основу
Главе VII Повеље УН обавезујуће на основу _________________________________
______________________________________________________________.
3. Анализирајући праксу Савета безбедности УН, шта се сматра „претњом међуна-
родном миру и безбедности”?
4. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију основан је Резолуцијом
Савета безбедности УН (808/1993) на основу главе VII Повеље УН. Шта је била
„претња међународном миру и безбедности” у овом случају која је активирала
примену главе VII Повеље?
5. Која је разлика између „директива”, „уредби”, „одлука” и „препорука” из чл. 249.
Уговора о оснивању ЕЗ? Обавезујуће дејство? Начин извршења? Адресати?
6. Једнострани акти држава могу, у одређеним случајевима, створити међународну
обавезу за конкретну државу. У случају Нуклеарних проба, Међународни суд
правде испитивао је правна начела из једнострано преузетих обавеза. Суд је по-
ставио одређене критеријуме који морају бити испуњени да би се држава могла
сматрати једнострано обавезаном. Издвојте те критеријуме. (параграфи 43-46
Пресуде).
7. Да ли је Суд нашао да је Француска једнострано преузела пуноважну обавезу да
оконча нуклеарне пробе? Какво је образложење Суда? Шта је тачна садржина
обавезе која је била предмет једностраног преузимања?
8. Да ли је Суд, у случају Граничног спора (Frontier Dispute), нашао да је Мали јед-
нострано преузео међународну обавезу када је његов шеф државе издао декла-
рацију? Укратко изнесите суштину образложења Суда.
9. У случају Легалност употребе силе, тужене државе тврдиле су да је Србија и Црна
Гора, путем низа једностраних аката индиректно изразила намеру да одустаје од
спора пред Међународним судом правде. Да ли је Суд усвојио овај аргумент и
зашто?
10.Која су значења и функције естопела?
Једнострани акти држава и одлуке међународних организација не наводе се у чл.
38. Статута Међународног суда правде. Ипак, под одређеним условима оба ова
извора могу се сматрати извором међународног права. Да би једнострани акт био
формални извор обавезе за државу, од суштинске је важности јасна намера државе
да буде обавезана, безусловно и јасно призната обавеза тачно одређене садржине, и
166
да је учињена јавно (поједини аутори сматрају да та изјава мора бити учињена urbi
II
et orbi). Приликом тумачења једностраних изјава потребно је поступати у доброј
вери, а према мишљењу Међународног суда правде, приликом тумачења једностра-
них аката којима држава ограничава неко своје право, потребно је применити ре-
стриктивно тумачење. Постоји читав низ једностраних аката који stricto sensu не
стварају непосредно обавезу за државу, али из таквих изјава могу произаћи и неке
обавезе: нотификација, протест, признање, одрицање, обећање, естопел. Једностра-
ни акти су важни код других формалних извора, на пример код закључивања угово-
ра или формирања међународних обичаја (јер се протестом оспорава везивање
државе обичајем), али такве акте не разматрамо у контексту једностраних аката као
формалних извора. Посебан је институт прећутног признања који, иако није учи-
њен јасно и јавно, може за ту државу конституисати обавезе, чије извршење се мо-
же постићи улагањем естопела, приговора савесности, односно приговора дослед-
ности. Наиме, уколико једна држава даје изјаве и поступа на одређени начин, друга
држава је улагањем естопела може спречити да користи бенефиције из супротног
поступања.
Одлуке међународних организација су у савременим међународним односима број-
не и све присутније. Њихов основ обавезности се налази у оснивачким или другим
међународним уговорима. Међутим, њихова учесталост, различите врсте и природа
коју имају им је обезбедила посебно право грађанства у међународном праву. Ди-
намика међународних односа обезбедила им је честу примену.
1. Једнострани акти и прећутни пристанак.
2. Међународне организације и демократски дефицит.
3. Јавно извињење: признање одговорности, санкција или нешто треће?
1. Преглед праксе Савета безбедности и резолуција донетих на основу главе VII По-
веље УН у 2006. години
2. Приказ пресуде: Захтев за испитивањем ситуације на основу параграфа 63 Пре-
суде Суда од 20. децембра у предмету Нуклеарне пробе (Нови Зеланд против
Француске), I.C.J. Reports 1995
3. Међународне одлуке и „меко право” (soft law)
167
Bowett, D., „Estoppel before International Tribunals and Its Relation to Acquiescence”, British
Yearbook of International Law, т. 33/1957, стр. 176-202; Гранични спор (Case Concerning the
Frontier Dispute (Burkina Faso/Mali)), Пресуда од 22. децембра 1986, пара. 40; Dixon, M.,
McCorquodale, R. (2003), Cases & Materials on International Law, 4. издање, Oxford: Oxford
University Press, стр. 48-55; Димитријевић, В. и др., (2005), Основи међународног јавног пра-
ва, Београд: Београдски центар за људска права, стр. 54-58; Ђорђевић, С., „Одлуке међуна-
родних организација” Анали Правног факултета у Београду бр. 5/1995, стр. 489-501;
Klabbers, J., (2002), An Introduction to International Institutional Law, Cambridge: Cambridge
University Press:, стр. 7-13, 23-28, 202-206; Одабране резолуције Савета безбедности о
Југославији: 713 (1991), 743 (1992), 780 (1992), 781 (1992), 808 (1993), 819 (1993), 859
(1993), 913 (1994); Osieke, E., „The Legal Validity of Ultra Vires Decisions of International
Organizations”, American Journal of International Law, том 77, бр. 2/1983, стр. 239-256; Повеља
Уједињених нација, (Међународни уговори ФНРЈ 5/1945), чл. 4, 10, 12, 25 и 103; Sloan, B.,
„Implementation and Enforcement of Decisions of International Organizations”, American Socie-
ty of International Law Proceedings 1968; Спор поводом НАТО бомбардовања и законитости
употребе силе (Legality of Use of Force (Yugoslavia v. United Kingdom)), Пресуда од 15. децем-
бра 2004 – Претходни приговори, ICJ Reports 2004, пара. 24-42; Спор поводом нуклеарних
проба (Аустралија против Француске) (Nuclear Tests), Пресуда од 20. децембра 1974, пара.
43-51; Shaw, M., (1997), International Law, 4. издање, Cambridge: Cambridge University Press,
стр. 95-96; Scharf, M. P., Dorosin, J.L., „Interpreting UN Sanctions: The Rulings and Role of
the Yugoslavia Sanctions Committee”, Brooklyn Journal of International Law, том 19, бр. 3/1993,
стр. 771-872; Уговор о оснивању Европске заједнице, Official Journal C 325 of 24 December
2002, члан 249; Harris, D. J., (1998), Cases and Materials on International Law, 5. издање, Лон-
дон: Sweet & Maxwell, стр. 58-67.
168
III Поглавље
ОДНОС МЕЂУНАРОДНОГ И УНУТРАШЊЕГ ПРАВА
Одељак 1 – Теорије о односу међународног и унутрашњег права
Увод
Однос међународног и унутрашњег права има своју теоријску и практичну димен-
зију. Основне теорије о односу међународног и унутрашњег права су монизам и ду-
ализам. Монистичка теорија налази да међународно и унутрашње право чине са-
ставне делове једног истог правног поретка, док дуалистичка види међународно и
унутрашње право као два одвојена система која се не налазе у директној вези.
У овом одељку биће више речи о основним карактеристикама ових доктрина. Упр-
кос ограниченом упливу које су ове теорије имале на праксу, њихов значај не треба
потценити: различитост теоријских приступа је последица различитог схватања
природе међународног права. Монизам и дуализам покушавају објаснити обрасце
поступања националних правних система и одговарајуће технике примене међуна-
родног права (адопција, трансформација). Како однос међународног и унутрашњег
права говори и о сукобу националног интереса држава и заједничког интереса фор-
мулисаног као интерес међународне заједнице, теорије и нормативна решења овог
односа показују и како се овај сукоб може решити.
Извори
1 „Теоријски проблем се обично поставља као сукоб између дуализма (или плура-
лизма) и монизма. Обе доктрине претпостављају постојање заједничког подручја на
којем међународно и унутрашње право могу симултано деловати у погледу истог
предмета, тако да је проблем ко је газда? Сасвим је јасно да оваква поставка про-
блема унапред одређује границе проблема и искључује поједина могућа решења.
Дуалистичка доктрина указује на суштинску разлику између међународног и уну-
трашњег права која се састоји превасходно у чињеници да ова два система регули-
шу различите предмете. Међународно право је право које важи између суверених
држава: унутрашње право се примењује унутар државе и регулише међусобне одно-
се својих грађана и њихове односе са извршном влашћу. Према овом становишту
ниједан правни поредак нема овлашћење да створи или измени правила другог по-
169
III Одељак 1 – Теорије о односу међународног и унутрашњег права
ретка. Када унутрашње право предвиди целовиту или делимичну примену међуна-
родног права унутар своје надлежности, реч је само о вршењу овлашћења које при-
пада унутрашњем праву, адопцији или трансформацији правила међународног пра-
ва. У случају сукоба међународног и унутрашњег права, дуалистичка доктрина
претпоставља примену унутрашњег права пред домаћим судовима.
Монизам заступа велики број правника чије се теорије, опет, међусобно доста ра-
зликују. Ватрени заговорник монизма у Великој Британији је Херш Лаутерпахт
(Hersch Lauterpacht). Његова теорија је интелектуална конструкција на основу које
постоји захтев за супрематијом међународног права и на подручју унутрашњег пра-
ва, заједно са развијањем тезе о положају појединца као субјекта међународног
права. Ова доктрина не узима у обзир правне елементе постојања суверених држава
и унутрашње право своди на пензионера међународног права. Одбацује се држава
као апстрактан концепт и као могуће средство за заштиту људских права: међуна-
родно право, као и унутрашње право, је у крајњој линији заинтересовано за посту-
пање и благостање појединаца. Полази се од претпоставке да је међународно право
најбоље средство за заштиту интереса појединаца, и као логичан услов правног по-
стојања држава, па тако и националних правних система унутар правне надлежно-
сти држава.
Келзен је развио начела монистичке доктрине на основу формалног модела анали-
зе која се заснива на теорији знања. У складу са основама Келзенове доктрине, мо-
низам је научно утемељен ако су међународно и унутрашње право део истог норма-
тивног система тако да своју валидност и садржај црпе извођењем из основне нор-
ме. Основна норма је дефинисана као: ’Државе треба да поступају како се уобичаји-
ло да поступају’. (.....) ’Пошто се основне норме националних поредака изводе из
норме међународног права, релативно је значење појма националних основних
норми. Међународноправна основна норма је та која у крајњој консеквенци обезбе-
ђује пуноважност националних правних поредака.’ Иако Келзен успоставља мони-
стичку доктрину на основу формалних елемената, он не подржава ’приоритет’ ме-
ђународног права над унутрашњим правом; према његовом мишљењу питање ’при-
оритета’ се може одредити тек на основу разматрања која не морају бити искључи-
во правне природе. (.....) Постоје и монистичко-природноправне теорије које у ве-
ликој мери подсећају на Келзенову конструкцију универзалне основне норме. Пре-
ма овој теорији међународни и унутрашњи поредак су подвргнути трећем правном
поретку, које се најчешће означава као природно право или ’начела права’, која
имају примат над оба поретка и која могу одредити њихове међусобне границе.
Теорије координације – Све већи број правника жели избећи дихотомију монизма и
дуализма сматрајући да логичне последице обе теорије нису ускладу са начином
поступања међународних и националних тела и судова. Тако Сер Џералд Фицморис
(Sir Gerald Fitzmaurize) оспорава премисе мониста и дуалиста оспоравајући зајед-
ничко подручје деловања међународног и унутрашњег права. Два система нису у
сукобу као системи пошто делују на различитим подручјима. Свако има приоритет
170
на свом подручју. Ипак, могуће је да дође до сукоба обавеза када наступа немогућ-
III
ност за државу да на унутрашњем плану поступа на начин који захтева међународ-
но право: последица није ништавост унутрашњег права већ међународна одговор-
ност државе. Русо (Rousseau) заступа слично становиште називајући међународно
право правом координације, које не може аутоматски укинути унутрашња правна
правила која су у сукобу са међународним обавезама. Ови и други теоретичари
склони су приклонити се пре пракси него теорији.” – I. Brownlie, Principles of Pu-
blic International Law, 6. издање (2003), стр. 31-34.
2 „Према дуалистичком приступу, међународно право и унутрашње право државе

се међусобно суштински разликују. Првенствено се разликују према својим извори-
ма. Извор унутрашњег права су обичаји настали унутар граница одређене државе и
закони које је донело законодавно тело. Извори међународног права су обичаји на-
стали међу државама и легислативни уговори међу њима закључени.
Међународно и унутрашње право се, у другом реду, разликују у погледу односа које
регулишу. Унутрашње право регулише односе између појединаца који су под вла-
шћу државе, као и однос државе и појединца. Међународно право, са друге стране,
регулише односе између држава.
Трећа разлика између међународног и унутрашњег права је у погледу њихове садр-
жине: док је унутрашње право право суверена у односу на појединце који су подврг-
нути његовој власти, међународно право је право које се не налази изнад, већ међу
сувереним државама и стога представља слабије право.
Ако се међународно и унутрашње право овако разликују, онда међународно право
per se не може бити, нити у целини нити делимично, део унутрашњег права. Као
што унутрашње право не може мењати нити стварати правила међународног права,
тако ни међународно право нема апсолутну моћ да мења или ствара правила уну-
трашњег права. У сваком случају делимичне или потпуне адопције, домаћи судови
не могу себе сматрати везаним међународним правом, с обзиром да оно per se нема
никакву снагу над домаћим судовима. И уколико дође до сукоба између међуна-
родног и унутрашњег права, домаћи судови морају применити унутрашње право.
Супротно дуалистичкој доктрини постоји монистичка. Она одбацује све премисе на
којима почива дуализам. Прво, оспорава различитост субјеката и заговара тезу по
којој оба права у крајњој линији регулишу положај појединаца, са једином разли-
ком што се на међународном плану такво поступање приписује држави. Друго, пра-
во у оба случаја представља наредбу којој се субјекти морају повиновати независно
од своје воље. Треће, и међународно и унутрашње право, се морају посматрати као
манифестација јединственог правног концепта. Разлози нису само терминолошке
природе. Главни разлог за препознавање идентитета између ове две правне сфере
је, како се наводи, чињеница да се неки основни појмови међународног права не
могу разумети без претпоставке постојања супериорног правног поретка из којег су
171
поједини унутрашњи правни пореци деривирани путем делегације. Међународно

право одређује границе територијалне и персоналне надлежности држава. (.....) Без
појма супериорнијег правног поретка правна наука би била суочена са захтевима
свих држава за апсолутно највишим и оригиналним овлашћењима. Прихвата се и
чињеница да се домаћи судови могу наћи у ситуацији да су дужни применити закон
који је супротан међународном праву. Међутим, ова појава само показује да, услед
слабости међународног права и међународне организације државе прихватају и то-
леришу оно што суштински представља сукоб различитих обавеза које важе у истом
правном систему – што представља појаву која постоји и у унутрашњем праву. Са
становишта међународног права таква одлука националног суда је само привреме-
на. Она и даље оставља недирнутим међународну одговорност државе. Опште је
прихваћено правило да држава сноси међународну одговорност за одлуке својих су-
дова, чак и када је у складу са унутрашњим правом, ако је таква одлука супротна
међународном праву.” – H. Lauterpacht, Oppenheim’s International Law, 8. изда-
ње, 1955, стр. 37-39.
3 „Постоји предлог да се одбаци концепт ’трансформације’ међународног права пу-

тем стварања паралелних норми у унутрашњем праву како би се међународном
праву омогућило дејство унутар немачког правног система. У складу са овим пред-
логом ’адопција’ у унутрашњем праву била би довољна. Улога немачког законодав-
ца се тиме ограничава на одобравање примене. Овакво одобрење би, са друге стра-
не, представљало основ за примену међународног права унутар немачког унутра-
шњег права. Према томе, правила међународног права била би примењена као та-
ква, а не путем стварања паралелних правила унутрашњег права. (.....)
Опште међународно право се не бави питањем избора метода којим држава испу-
њава своје обавезе. У том смислу су и трансформација и адопција подједнако при-
хватљиве ако представљају одговарајућа средства за остваривање овог циља. Држа-
ва се може одлучити да не успостави никаву општу и сталну процедуру којом би
обезбедила усклађеност свог унутрашњег поретка са међународним правом, под
условом да се осигура наступање жељеног резултата. Из практичних разлога, ипак,
унутрашње право најчешће предвиђа овакву процедуру. (.....)
Ипак је лакше претпоставити да је одређено правило прећутно унето адопцијом не-
го да је прећутно трансформисано у унутрашњи правни поредак. Појам трансфор-
мације неизбежно упућује на јасно изражавање воље законодавца за посебним уво-
ђењем конкретног правила у форми унутрашњег права. Адопција се чини као боље
решење од трансформације и из других разлога. Опште прихваћена правила међу-
народног права не представљају статичан концепт. Када устав упућује на ова прави-
ла, намера није да се таква правила ’окамене’, чак ни унутар унутрашњег права.
(.....) Ако се, пак, ова правила унесу у унутрашњи правни поредак путем трансфор-
мације, такво ’окамењивање’ је тешко избећи. (.....)
172
Генерално гледајући, резултати адопције и трансформације могу изгледати иден-

III
тични, но, ипак, постоје разлике. Правилним тумачењем оба метода, уговори који
не производе директно дејство (non-self-executing treaties) неће производити дејство
на унутрашњем плану јер, према одредбама самог уговора, не постоји таква наме-
ра. Када постоји таква намера уговорних страна, такав уговор не може бити основ
судске одлуке домаћег суда. Са друге стране, трансформација оваквог уговора у
унутрашњи правни поредак може олакшати контролу над применом, тј. да ли су за-
кони и уредбе који су донети на основу оваквог уговора, у складу са тим уговором.
У таквим случајевима много је теже тумачити унутрашње законодавство независно
од уговорних обавеза. (.....)
У погледу језичког тумачења, сваки покушај трансформације уговора у унутрашњи
поредак доводи до нежељене последице, када се уговор мора тумачити на језику др-
жаве суда, упркос одредбама самог уговора по којима се његова пуноважност одре-
ђује према језику предвиђеном у уговору. Законски нацрт којим се трансформише
уговор у унутрашњи правни поредак ће очигледно садржати превод на језик државе
суда. Ако се уговор потом трансформише у унутрашњи правни поредак, тешко је
раздвојити ефекат превода од ефекта трансформације. Сасвим је природно да на-
ционални суд да предност тексту на свом језику, ако постоји могућност избора.
Ипак, да би се у потпуности могла поштовати воља уговорних страна, уговор се мо-
ра тумачити искључиво на званичном језику самог уговора. (.....)
[У] целини, чини се да метод адопције на бољи начин обезбеђује поштовање међу-
народног права, и да више одговара постојећој дипломатској пракси, иако постоје и
супротни примери. Са друге стране, недостаци трансформације нису такви да би
међународно право дошло у ситуацију да тражи престанак његове примене. Као
што се могло видети, оба метода би довела до крајње немогућих резултата када би и
у потпуности била примењена.” – I. Seidl-Hohenveldern, Transformation or Adop-
tion of International Law into Municipal Law, 12 International and Comparative
Law Quarterly 88, 1963, стр.115-116, 121, 123-124.
4 „Теоретичари међународног права су, нарочито живахно, о овом питању распра-

вљали почетком и средином овог, XX века, при чему су се, наравно уз низ нијанси,
поделили у две групе: монисте и дуалисте. Основни ставови дуалиста своде се на
следеће: међународно и унутрашње право представљају два потпуно одвојена си-
стема правних норми који се суштински разликују у следећим елементима: (а) ме-
ђународно и унутрашње право имају различите формалне изворе; првоме је извор у
међународним уговорима и обичајима, а другоме у законодавној делатности држа-
ва и обичајима насталим унутар државних граница; (б) међународно право регули-
ше односе између држава (данас и међународних организација), а унутрашње пра-
во уређује односе између појединаца и односе између појединаца и њихове државе;
и (ц) међународно право је систем норми створен заједничком вољом суверених
држава које уређује односе између формално равноправних и једнакоправних су-
173
бјеката, док је унутрашње право систем норми створен вољом једне државе која се
налази изнад несуверених појединаца подвргнутих власти своје суверене државе.
Насупрот томе, монисти сматрају да су међународно и унутрашње право делови
једног јединственог правног поретка. Овакав став заступају на следећим поставка-
ма: (а) суштина је у томе да и међународно и унутрашње право регулишу понашање
појединаца, с једином разликом да се у међународној области последице понашања
појединаца приписују држави; (б) у обе сфере право је у суштини норма која веже
субјекте независно од њихове воље; (ц) међународно и унутрашње право не само да
нису суштински различити, него треба да се сматрају за манифестацију јединствене
концепције права. Писци који бране монистичко становиште, пак, деле се у две гру-
пе: једни сматрају да у том јединственом правном поретку примат припада унутра-
шњем праву, док други тврде да примат има међународно право.
И данас тај проблем – на начелном плану – неки писци постављају на сличан на-
чин: основна теза монистичког приступа и даље је та да су и међународно право и
унутрашње право делови једног светског система: они делују у различитим подруч-
јима, али су део исте правне структуре. Њихова даља аргументација, међутим,
одваја се од начелних размишљања и иде на нешто конкретнији терен: с обзиром на
начелан став, наиме, тврди се да се не може видети разлог због којег национални
судови не би примењивали међународне уговоре, али под условом да су примењени
одговарајући уставом прописани поступци за њихово прихватање у унутрашњи
правни систем. По монистичкој доктрини, судови примењују уговор као такав: по-
ступци за његово инкорпорисање у унутрашњи правни систем, на пример, настанак
(за разлику од доношења закона) законодавног тела, служи једино томе да га учини
примењивим на односној територији.
Дуалистички приступ, опет, начелно посматрајући, полази од становишта да су ме-
ђународно право и унутрашње право две потпуно различите ствари. Одбацује сваку
помисао о постојању једног светског система у који би се оба могла уклопити. Кон-
кретније говорећи, дакле, међународне уговоре као такве национални судови ника-
да не могу применити. Ако влада (дакле: егзекутива) закључи уговор који захтева
неке промене у унутрашњем праву, национално законодавно тело (дакле: легисла-
тива) мора донети правни пропис који ће то реализовати. Унутрашњи правни про-
пис може садржавати одредбе које су сачињене по узору на оне у уговору; он може,
чак, садржати и цео уговор у прилогу. Али, судови ће те одредбе примењивати само
као део унутрашњег права: уколико се верзија националног правног прописа разли-
кује од међународно ваљаног текста, примениће се она прва (иако судови, у случају
сумње, могу да унутрашњи правни пропис тумаче тако да се у највећој могућој ме-
ри омогући удовољавање међународним обавезама садржаним у уговору).
(.....) Данас, наиме, имамо следећу ситацију: постоје (i) односи које уређује искљу-
чиво унутрашње право; (ii) односи које уређује искључиво међународно право; и
(iii) односи које уређују оба права истовремено. Када би постојала само правна пра-
174
вила која регулишу односе под (i) и (ii), међународни и унутрашњи правни системи
III
били би заиста одвојени правни пореци, тако да се њихов однос, изузев у чисто тео-
ријском смислу, не би ни постављао, пошто би имали потпуно одвојене сфере дело-
вања. Али, то није тако. Постоји низ односа које истовремено регулише и међуна-
родно и унутрашње право.
Када би међународно право регулисало само односе између држава (па и односе
између држава и међународних организација и између самих међународних орга-
низација), а унутрашње право само односе између тих лица и њихове сопствене др-
жаве, проблем очигледно не би постојао. Проблем настаје онда када, уз унутрашње,
и међународно право почиње да регулише права и обавезе истих субјеката – фи-
зичких и правних лица унутрашњег права – а у свој својој оштрини се намеће онда
када се све више одредаба међународног права односи и на појединце (физичка и
правна лица), њихова права и интересе. Можда се на комплексу међународних кон-
венција које се односе на заштиту и унапређивање људских права (ваља подвући да
листа тих ситуација овиме није ни издалека исцрпљена) најбоље може илустровати
чињеница да међународно и унутрашње право имају све више додирних тачака – и
да, управо због тога, између једних и других може доћи до колизије. Дакле, избор
између дуалистичког или монистичког схватања (као и између примата међународ-
ног и унутрашњег права) више не спада у домен чисте теорије: реч је о томе које ће
право регулисати права и интересе појединаца у сасвим конкретним ситуацијама.
Очигледно, могућност да се пред неким судом појави спор о коме унутрашње и ме-
ђународно право садрже различите одредбе, није ни издалека само академске при-
роде.” – О. Рачић, Однос између међународног и унутрашњег права, Међународ-
ни проблеми,бр.3-4/1999, стр. 362-363, 364-365.
5 „Монизам – Родоначелник теорије монизма је Ханс Келзен (Hans Kelsen), који је

однос међународног и унутрашњег права уобличио у светлу своје чисте теорије
права.16 Сходно томе, у односу право-држава, централно место заузима право. Пра-
во као такво представља јединствен и хијерархијски уређен систем на чијем се врху
налази међународно право. На тај начин Келзен суверенитет ставља у други план,
сматрајући да је суверенитет у великој мери само догма.17 Такође, Келзен сматра да
држава ван права не постоји, јер је држава ништа друго до њен унутрашњи правни
систем. Он на овај начин тежи демистификацији суверенитета и сходно томе даје
приоритет нормативним обележјима права као посебног феномена. Разлике које
постоје између међународног и унутрашњег права (субјекти, извори, карактер ре-
шавања спорова) Келзен сматра суштински неважним, пошто међународно и уну-
трашње право имају исти предмет регулисања. Он сматра да је узрок и циљ сваке
норме, па и међународне, увек појединац. У супротном, према његовом мишљењу,
16
H. Kelsen, Les Rapports de Systeme Entre le Droit Interne et Le Droit International Public, Recueil des Cours de
l’Académie de droit international de la Haye, T. 14 /1924, стр. 227-331.
17
H. Kelsen, Ibidem, стр. 288, пара. 34.
175
међународно право било би лишено своје правности, јер би му била ускраћена оба-
везност.18 Он сматра да је дуалистичка теза о симултаном и легитимном постојању
два поретка сличног садржаја неодржива са становишта правне логике. Келзен сто-
га инсистира на јединственом поретку и систему. Како смо већ напоменули, Келзен
суверенитету оштро супротставља нормативна обележја права јер би супротна теза
довела до негације међународног права.
Поред Келзенове нормативистичке варијанте монизма која подвлачи правност ме-
ђународног права, његове циљеве и функције, постоје и друге варијанте монизма.
Навешћемо само Лаутерпахта, Фердроса, Дигија, Села и Елота.
Херш Лаутерпахт (Hersch Lauterpacht) је свој став сам назвао „критичким и реали-
стичким монизмом.”19 Под видним утицајем Келзена, Лаутерпахт је суверенитету
претпоставио право, сматрајући да државност не може бити препрека вези између
међународног поретка и појединца.20 Он, међутим, полази од космополитских
вредности и међународно право сматра правом целокупног човечанства, тако да је
и за њега појединац крајња сврха сваке правне норме. Постављајући појединца у
средиште посматрања, државу сматра само инструментом за примену права, док је
целовитост права за њега неспорна. Лаутерпахтова верзија монизма, заснована не
само на појединцу као сврси норме, као логичној последици целовитости права, већ
и на хуманитарно-универзалној вредности појединца, омогућила му је да буде један
од првих међународноправних теоретичара и практичара који су допринели разво-
ју идеје међународне заштите људских права.21
Фердрос (Verdross) своје учење назива „умереним монизмом”22. Он такође говори о
јединству норми,23 али истовремено истиче и резерве у погледу апсолутног прима-
та међународног права. Да би такав примат постојао потребно је (и овде он уводи
елемент реалитета) да све државе такав примат признају својим уставима. Како то
нису урадиле све државе, није могуће категорички закључити да међународно пра-
18
„Да међународно право може обавезати само државу а не и њене субјекте и органе, оно би у потпуности
било лишено обавезујуће снаге.” - H. Kelsen, Ibidem, стр. 287-288.
19
H. Lauterpacht, Règles générales de la droit de la paix, Recuil des Cours de l'Academie de la Haye, t. 62/IV,
(1937).
20
M. Koskenniemi, Lauterpacht: The Victorian Tradition in International Law, 8 European Journal of International
Law 215 (1997).
21
Лаутерпахт је већ 1945. године објавио AN INTERNATIONAL BILL OF THE RIGHTS OF MAN (Columbia
University Press, New York, 1945). Елиху Лаутерпахт сматра да је овај рад извршио директан утицај на
Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године – „Реч је о пионирском
подухвату који је заговарао могућност и пожељност уговорне заштите људских права. Овај рад је имао
непосредан утицај, што се директно видело већ у Европској конвенцији о људским правима.” (E.
Lauterpacht, Sir Hersch Lauterpacht: 1897-1960, 8 European Journal of International Law 313 (1997), стр.
314.). Године 1950. Херш Лаутерпахт је објавио INTERNATIONAL LAW AND HUMAN RIGHTS (Praeger,
New York, 1950).
22
A. Verdross, VÖLKERRECHT, 2. издање, Беч, 1950, стр. 60.
23
Једно Фердросово дело се и зове Јединствена правна слика света. – A. Verdross, DIE EINHEIT DES
RECHTLICHEN WELTBILDES, Беч, 1923.
176
во ужива примат над унутрашњим. Чак и када уставна одредба признаје такав при-
III
мат, потребно га је проверити у пракси, пошто ће конкретна држава самостално од-
редити садржај међународне норме. Међутим, док за Келзена држава не постоји
осим у виду унутрашњег правног поретка, потпуно сведена на право, Фердрос при-
хвата стварност постојања државности независно од права, називајући државу орга-
низованом људском заједницом.
Француска солидаристичка школа Леона Дигија (Leon Duguit) и Жоржа Села (Geor-
ges Scelle) такође налази да је једини субјект и крајњи адресат целокупног права,
унутрашњег и међународног, увек појединац. Правни односи су односи између љу-
ди и право увек упућује на учеснике тих односа. Самим тим нема разлике у погледу
односа које регулишу међународно и унутрашње право. По њиховом мишљењу,
разлика између извора више је привидна него стварна, те, стога, не треба пореклу
норми супротставити њихову форму.24 У односу појединац-држава ова школа даје
предност појединцу и на свој начин покушава да демистификује суверенитет. Поје-
дини аутори сматрају да се са негирањем државе као правног појма отишло преда-
леко.25 Сел (Scelle), међутим, не сматра да међународна правила укидају супротна
унутрашња правила, већ да међународни поредак као такав има приоритет над уну-
трашњим. У складу са својом доктрином dédoublement fonctionnel, он сматра да орга-
ни државе обављају законодавне, извршне и судске функције у име међународног
поретка на унутрашњем и међународном плану, иако то не чине симултано. На овај
начин Сел покушава да оправда термин „међународни поредак” и надомести њего-
ву институционалну неизграђеност која је била, као што то и данас често јесте,
основ оспоравања међународног права.
Филип Елот (Philip Allot)26 је савремени представник теорије монизма који односу
међународног и унутрашњег права прилази са историјско-функционалног станови-
шта. Према Елоту, друштвена функција међународног права је иста као и код уну-
трашњег права. Међународно право је средство самоконституисане заједнице која
обухвата целокупно човечанство и представља заједницу свих заједница. Право је
систем правних односа чији је задатак остварење заједничких интереса и производ
је друштвених процеса који одређују заједнички интерес заједнице и утичу на на-
станак и примену права. Према Елоту, постоји јединство свих правних система, јер
међународни правни систем обухвата све унутрашње правне системе. Став о једин-
ству у великој мери Елота приближава Келзену и сврстава га у групу мониста, док
24
G. Scelle, PRECIS DE DROIT DES GENS, Париз, 1948, стр. 6-7.
25
В.Ђ. Деган, Однос међународног и унутрашњег права, Наша законитост, бр. 1-6/1965, стр. 308. Деган налази
да је ова школа у потпуности занемарила реалитет државе. Њихов став он илуструје ироничном Дигијевом
изјавом да и после тридесет година бављења државом још није схватио шта је то држава, као и да не зна
шта је то правно лице пошто ни са једним никада није разговарао.
26
P. Allot, Concept of International Law, 10 European Journal of International Law 31 (1999); P. Allot, The True
Function of Law in the International Community, 5 Indiana Journal of Global Legal Studies 391 (1998); P. Allot,
EUNOMIA – NEW ORDER FOR A NEW WORLD, Oxford University Press, Oxford, New York, 1990.
177
га став о заједничким интересима одређује као новог представника модерне при-

родноправне школе. Међутим, за разлику од Келзена, Елот говори о историјској
условљености садржаја међународног права, јер сматра да оно одражава степен
развијености међународне заједнице. Његова критика савременог стања у међуна-
родним односима није упућена међународном праву, већ неосвешћености учесни-
ка међународних односа у погледу праве функције међународног права.
Дуализам – Теорија дуализма је друга владајућа теорија о односу међународног и
унутрашњег права која стоји на дијаметрално супротним позицијама у односу на
монизам. Родоначелник и један од најистакнутијих представника ове теорије јесте
Хајнрих Трипел (Heinrich Triepel).27 Основна поставка дуализма је да су међународ-
но и унутрашње право два сасвим одвојена и међусобно независна правна порет-
ка.28 Разлике и њихови узроци су, према мишљењу дуалиста, вишеструки. Прво, ме-
ђународно и унутрашње право имају различите формалне изворе: док су међуна-
родном праву главни извори међународни уговори и међународни обичаји, унутра-
шње право заснива се на законодавној власти држава. Извори међусобно не утичу
једни на друге, јер међународни извори не утичу непосредно на домаће, нити се за-
конима могу изменити међународни извори. Друга разлика односи се на предмет
регулисања и субјекте. Док међународно право регулише односе између међуна-
родноправних субјеката, претежно држава, унутрашње право углавном регулише
односе између физичких и правних лица унутар државе. Правна правила која се од-
носе на државе као равноправне субјекте не могу имати непосредног дејства на по-
јединце у односу на које држава има супериоран положај. Трећа разлика односи се
на чињеницу да је међународно право, по својим обележјима, право координације,
јер уређује односе између формално равноправних и једнаких субјеката, док је уну-
трашње право у суштини право субординације које је „изнад несуверених поједина-
ца подређених суверености државе.”29 Држава има монопол силе над унутрашње-
правним субјектима и може путем правних аката слободно регулисати њихово по-
нашање.
Јасно је да дуалистичка доктрина полази од разлика које су формалне природе и
одбацују субстантивна обележја права и његове функције и циљеве. Међутим, чак и
Трипел, као представник екстремног дуализма, идентификује сличности између
ова два система, као и међусобне утицаје који постоје и без посебних формалних
аката. Самим тим делимично релативизира херметичку затвореност и одвојеност
међународног и унутрашњег поретка. Трипел наводи примере закона који своју са-
27
H. Triepel, Les Rapports entre le Droit Interne et le Droit International, Recueil des Cours de l’Académie de droit
international de la Haye, T.1/1923, стр. 73-121.
28
„Резултати теоријских истраживања нас наводе да закључимо да међународно право и унутрашње право
постоје као два различита правна поретка.” - Ibidem, стр. 92.
„Међународно и унутрашње право постоје једно уз друго као посебни правни системи, као два права који
су производи одвојених правних воља које регулишу различите односе.” - Ibidem, стр. 103.
29
В. Иблер, Однос међународног и унутрашњег права, Наша законитост, бр. 11-12/1957, стр. 428.
178
држину делом везују за међународноправно поимање одређених института, попут

III
екстериторијалности, те на тај начин врше рецепцију међународног права. Такође,
Трипел налази да је некада неопходно тумачити институте једног поретка у светлу
другог поретка. Ипак, према његовом мишљењу, такви случајеви су ретки и пред-
стављају само фактичку, али не и правну међузависност.30
Анцилоти (Anzilotti) такође припада представницима доктрине дуализма.31 Основ
његове дуалистичке доктрине, која није била увек конзистентна нити тако екстрем-
на као код Трипела, налази се у основи пуноважности правних норми. Према Анци-
лотију, свака правна норма производи дејство само у правном систему којем при-
пада, те тако он разликује домаће, стране и међународне норме. Преношењем у
други поредак норма другачијег порекла није ништа друго до релевантна чињени-
ца. Адресати норми налазе се у оквиру одговарајућег поретка, тако да се појединци
и државни органи никада не могу појавити као адресати међународних норми. Ме-
ђутим, Анцилотијева теорија поседује два „унутрашња” недостатка. Први је битно
одступање од основне идеје дуализма у ставу да је законодавна надлежност државе
одређена међународним правом, што другим речима значи да није инхерентна и
апсолутно независна последица суверенитета.32 Други недостатак је последица не-
конзистентости у погледу положаја националних судова приликом примене међу-
народног права. У појединим радовима Анцилоти искључује било какву могућност
да национални судови примењују међународно право као такво, док у каснијим ра-
довима тај став релативизује. То се делимично може објаснити и Анцилотијевим
позитивистичким приступом међународном праву, што је истовремено потврда да
је већ и у то време дошло до промена у пракси. Да је дуализам последица времена у
којем је настао, чиме потврђује и своју позитивистичку природу, говори и чињени-
ца да Конфорти (Conforti),33 скоро читав век касније, тврди да судови Италије, иако
и даље номинално дуалистички оријентисани, неометано примењују међународно
право, доказујући свој став прегледом прилично богате италијанске судске праксе.
Анцилоти, као доследан позитивиста, вероватно би данас прихватио овакву праксу
као убедљив противаргумент својој теорији.
Дуализам се, за разлику од монизма, фокусира на државу и њена обележја како у
унутрашњем тако и у међународном поретку. Суверенитет је кључна реч која не гу-
би на правном значају упркос промени коју држава доживљава преласком са уну-
трашњег на међународни ниво. Дуалистима је свакако ближа стварност друштвених
и правних односа него монистима, који су више окренути праву као посебном и не-
30
H. Triepel, op. cit., стр. 92-98. Такође: „Веза која постоји између две врсте правних извора нема правни
значај, јер се они не налазе у односу међузависности.” - Ibidem, стр. 103.
31
G. Gaja, Positivism and Dualism in Dionisio Anzilotti, 3 European Journal of International Law 123 (1992)
32
Гаја наводи да је Анцилоти ову теорију први пут изнео 1892. године (Studi critici di diritto internazionale
(1898), друго издање у Scritti di diritto internazionale privato (1960) 189). – G. Gaja, op. cit., стр. 124.
33
B. Conforti, A. Labella, Invalidity and Termination of Treaties: the Role of National Courts, 1 European Journal of
International Law 44 (1990).
179
зависном феномену. Ако се узме у обзир и време када је ова теорија настала, одно-
сно каквог су садржаја тада биле норме међународног права и какав је био положај
појединца, може се разумети практична оправданост теоријских поставки дуали-
зма. Развој међународног права је делимично оспорио основну поставку дуализма,
једину субстантивне природе, да међународно право регулише искључиво односе
између држава, док се унутрашње односи на појединце. Према тој поставци постоје
само односи које регулише или међународно или унутрашње право, али не и одно-
си које уређују оба права истовремено. (.....)
Плурализам – Тако се јавио плурализам као нова теорија која је покушала да пре-
мости разлике између дуализма и монизма. Основна полазна премиса ове доктрине
је у двоструком концепту државе као правног лица.34 Држава је међународноправни
субјекат и друштвени ентитет сличан појединцу у унутрашњем праву. Као таква,
држава има сопствену вољу која на међународном нивоу не може бити дезинтегри-
сана у посебне изразе воља својих конститутивних органа. Држава, с друге стране,
задржава правну личност и у унутрашњем правном систему. Полазна премиса до-
некле подсећа на разлике које подвлачи дуализам, јер се лако може закључити да
прихватање обавезе на међународном плану не значи нужно да ће се та правила
аутоматски применити у унутрашњем праву. Да би до такве примене дошло потре-
бан је унутрашњи правни акт који ће међународној правној норми обезбедити пре-
лаз у групу непосредно примењивих норми. Дуалистичка реторика се овде заврша-
ва јер плурализам увођење међународноправне норме у великој мери поједноста-
вљује у корист међународног права сматрајући да унутрашњи правни акт не мора
нужно бити повезан са сваком међународном обавезом посебно, већ је довољно да
постоји бланкетна норма у уставу која допушта примену одређених извора међуна-
родног права. Таква и слична интерноправна упутства довољна су да обезбеде ауто-
матску и непосредну примену у унутрашњем правном систему, тако да се не може
инсистирати на додатним специјалним актима за увођење међународног права у
унутрашње. Плурализам преузима и низ монистичких аргумената. Монистички ар-
гумент је очигледан и у ставу да међународна норма током интерноправне примене
задржава свој међународноправни извор и обележја, те се не изједначава у потпу-
ности са осталим правилима унутрашњег права.(.....) Плурализам даље налази да је
постојање акта трансформације нужно за унутрашњу примену међународног права,
али у свему осталом прихвата методе адопције.(.....)
[Поред тога] плурализам се као теорија заснива на фрагментацији међународног
права како на међународном тако и на унутрашњем плану. Оспоравајући холистич-
ки приступ међународном праву, плурализам указује на јасно разликовање међуна-
родних правних правила према формалним изворима, односно према материјално-
34
L. Ferrari-Bravo, International and Municipal Law: The Complementarity of Legal Systems, у: THE STRUCTURE
AND PROCESS OF INTERNATIONAL LAW, (ур. McDonald, Johnston), Martinus Nijhoff, The Hague, 1983,
стр. 730.
180
правном критеријуму (организовање међународних правних правила у подсистеме

III
на основу предмета регулисања). Оваква подела је, како пракса показује, постала
релевантна за имплементацију међународног права у унутрашње право. (.....)
Доктринарни модели односа међународног и унутрашњег права донекле се могу
идентификовати са одређеним техникама инкорпорације међународног права у
унутрашњи правни систем: адопцијом и трансформацијом. Монистичка доктрина
је у функционалној вези са техником адопције, док концепт дуализма подразумева
технику трансформације. Техника адопције значи да домаћи органи примењују ме-
ђународно право као такво, без посебног увођења међународног права у унутрашњи
правни контекст. Домаћа правила могу постојати, али она не мењају форму и садр-
жину међународноправног упутства, већ представљају више инструкције како при-
менити међународно право без промене његовог статуса. Овом становишту је сва-
како блиска теза Роџера Пинта (Roger Pinto) да се држава може сматрати органом
међународног права.35 За разлику од адопције, трансформација лишава међународ-
ноправну норму међународноправног карактера и претвара је у саставни део уну-
трашњег права тако да она постаје равноправна осталим домаћим правним извори-
ма. Теорија трансформације заснива се на идеји да правностваралачка функција
припада само одређеним државним органима, тачније законодавним органима, те
да само они могу донети прописе који обавезују националне субјекте. Законодавац
путем закона или другог прописа „трансформише” међународни акт у унутрашње-
правни, лишава га његове форме и уврштава у унутрашњи поредак као извор који
има домаће порекло. Суштинска разлика између ових техника јесте у томе што се
адопцијом међународноправна норма прихвата и по садржини и по форми као ме-
ђународна, док у случају трансформације долази до промене форме из међународ-
не у унутрашњеправну која је позната домаћем правном систему.36 Трансформаци-
јом, дакле, међународна правна норма може по својој садржини остати иста37 и ка-
да уђе у унутрашњи правни поредак, али то не важи и за њен облик, пошто се она
управо у формалноправном погледу уподобљава унутрашњем систему. Ако технике
инкорпорације поставимо у везу са међународним уговорима, онда можемо закљу-
чити да техника адопције поштује њихов контрактуелни карактер и реципрочно in-
ter partes дејство, док техника трансформације међународни уговор посматра са ле-
гислативног становишта као акт државе независно од његове правне природе и мо-
гућих спољних дејстава.
Као критеријум за разликовање адопције и трансформације често се узима постоја-
ње имплементирајућег законодавства. Чини се да је овај критеријум погрешан, с
обзиром да овакво законодавство постоји готово у свим правним системима: „Пре-
35
R. Pinto, The Ambatielos Award, Journal du Droit International 341, 3/1957, стр. 571.
36
Овакво садржинско одређење термина адопције и трансформације се може приписати Мозлеру (H. Mosler,
L’Application du Droit International Public par Les Tribunaux Nationaux, Recueil des Cours de l’Académie de droit
international de la Haye, t. 1/1957.
37
Иако је могућа и промена садржине међународне обавезе државе.
181
лаз међународног у унутрашње право није аутоматски, пошто свака држава усло-
вљава примену правила међународног права посебном одлуком која дозвољава ‘ре-
цепцију’ ових правила у интерни правни систем”38 или „Може се са сигурношћу ре-
ћи да чак и ако се међународни уговори могу директно применити, они неће бити
уведени у унутрашњи правни поредак док нису објављени, на исти начин као и
остали закони.”39 Суштинска разлика није у постојању оваквих прописа, нити у то-
ме да ли су они услов примене међународноправне норме или су само средство пу-
тем којег се олакшава примена међународног права (с обзиром да велики број су-
дова оних држава које се опредељују за нужност акта трансформације као услова
примене међународног права непосредно примењују међународне обичаје), као ни
у одређењу међународног права као дела унутрашњег права. Чињеница да такво за-
конодавство постоји у готово свим правним системима сама по себи оповргава док-
трину монизма.
С овим у вези јавља се и проблем примене међународних уговора који су ратифи-
ковани, унети у унутрашњи правни поредак, али још нису ступили на снагу. Ако се
на такав уговор примењује техника адопције и непосредно правила о међународ-
ним уговорима, уговор ће се примењивати тек када ступи на снагу на међународ-
ном плану. Доследна примена адоптивне технике такође би значила примену уго-
вора од датума ступања на снагу за конкретну државу на међународном плану, без
обзира на датум ступања на снагу према правилима унутрашњег права. Као пример
оваквог поступања можемо навести једну пресуду суда у Руену (Француска) у слу-
чају X v. Dame Y40 где се, између осталог, одлучивало о датуму ступања међународ-
ног уговора на снагу у вези са његовим интерноправним важењем и временском
применом. Предмет спора био је Уговор између Француске и Туниса који је био
потписан 9.марта 1957, ратификован 2. јануара 1958. и објављен 1. фебруара 1958.
Сам уговор садржао је одредбу о ступању на снагу и предвиђао конкретан датум –
1. јули 1957. године. Суд је утврдио следеће: „Чињеница да су се ратификација и об-
јављивање уговора десили после 1. јула 1957. године, не може само из тог разлога
одложити ступање на снагу предвиђено уговором. Сврха ратификације јесте првен-
ствено да се уговор учини коначним, а не да му се пружи обавезност.” Француски
суд је признао ступање на снагу међународног уговора на основу његовог текста и
правила уговорног права („уговор ступа на снагу на начин и у време како се сагласе
државе уговорнице”), а не на основу датума ратификације.41 На сличан начин по-
ступио је и Касациони суд Белгије, у случају поводом примене међународног угово-
ра из 1839. године, утврдивши да је тај уговор ступио на снагу даном размене рати-
38
C. Cadoux, La Superiorité du Droit des Nations Unies sûr Le Droit des États Membres, Revue général de droit
international public, 4/1959, стр. 661.
39
J.H.Jackson, Status of Treaties in Domestic Legal Systems: A Policy Analysis, 86 American Journal of International
Law 310, 1992, стр. 310.
40
26 ILR 562 (1958-II).
41
Сам Уговор није предвиђао ратификацију као начин давања коначне сагласности.
182
фикационих инструмената, а не десет дана касније када је био објављен у службе-

III
ном листу.42
С друге стране, техника трансформације може довести до примене уговора и пре
него што је он ступио на снагу. Реч је о ранијој примени уговора (anticipatory enfor-
cement) на који се примењују правила о настанку и престанку домаћих правних из-
вора, најчешће закона. Као пример опет ће нам послужити француски судови. Реч
је о случају Re Ilitch,43 где је било речи о временском важењу Конвенције о статусу
избеглица из 1951. године. Ова Конвенција је постала обавезујућа за Француску на
међународном плану тек 1954. године када је и ступила на снагу. Међутим, суд је
сматрао да ова Конвенција у Француској производи правно дејство од 1952. године,
пошто је 25. јула 1952. године донет закон којим је ова Конвенција одобрена.
Исти приступи важе и за основе престанка и измене уговора. Адоптивна техника
омогућава аутоматско признање дејства основу престанка, док техника трансфор-
мације може обезбедити примену таквом уговору чак и ако је престао да обавезује
државу на међународном плану. Како Зајдл-Хохнфелдерн (Seidl-Hohenveldern) наво-
ди: „У том случају, више се може приговорити непримењивању уговора ако је уго-
вор трансформисан у унутрашњи правни поредак, него ако се путем адопције при-
мењује као правило међународног права.”44 Могуће је понудити и тумачење које у
одређеним случајевима брише разлику између ове две врсте техника: обавезујући
се уговором држава прихвата све обавезе које се у њему налазе, укључујући и од-
редбе о резервама, изменама, престанку, надлежности посебних тела, обавезности
њихових одлука, и сл. Пошто акт о трансформацији покрива целокупан уговор
укључујући и ове одредбе, није потребан посебан акт ове врсте да би се одређене
измене, као и посебне одлуке у крајњој консеквенци, прихватиле. Овакво тумачење
искључује технику трансформације као препреку за примену накнадних измена,
ограничења, одлука или тумачења. Проблем може настати уколико сам уговор ћути
о резервама, тумачењу или изменама.
Предности адопције огледају се у извесности унификоване примене међународног
права, независно од унутрашњих правних решења. Међутим, чак и у случајевима
примене ове технике и приликом поступања у доброј вери, постоји могућност да
државни органи, најчешће судови, различито тумаче одредбе међународног права,
тако да у крајњој консеквенци онемогућавају јединствену примену правне норме у
истој мери у којој то отежава и техника трансформације. Друга предност технике
адопције јесте та да она омогућава слободну примену свих извора међународног
права, док је у случају трансформације то условљено постојањем одговарајућих до-
маћих норми. И у овом случају пракса показује изузетке, јер судови Француске, Хо-
ландије, Швајцарске и САД неометано примењују међународне обичаје за које не
42
Наведено према: H. Mosler, op. cit., стр. 662.
43
21 ILR 258 (1955).
44
I. Seidl-Hohenveldern, Transformation or Adoption of International Law into Municipal Law, op. cit., стр. 108.
183
постоји изричит уставноправни основ, иако се међусобно разликују у погледу при-

хваћених техника инкорпорације међународних уговора у унутрашње правне си-
стеме. Један од честих приговора техници трансформације јесте недоследност у
примени одређене међународноправне норме. Следећи пример може послужити
као илустрација ограничења технике трансформације: уколико трећа држава при-
ликом приступања уговору, који су остале државе већ унеле на одговарајући начин
у своје правне поретке, уложи резерву коју остале државе прећутно прихвате не
улажући приговоре, поставља се питање да ли је за дејство такве резерве пред др-
жавним органима потребно додатно одобрење парламента или не. Ова резерва сва-
како представља измену уговорне обавезе на међународном плану, док остаје отво-
рено питање да ли, услед недостатка посебног акта парламента, национални судови
могу признати дејство таквој резерви. Пракса је донекле ублажила нефлексибил-
ност трансформације и приближила је адопцији. Тако је судска пракса САД устано-
вила правило да уговор обавезује унутрашњеправне субјекте чак и ако услед пропу-
ста тај уговор није објављен на одговарајући начин,45 што другим речима значи да
акт трансформације није био познат ни домаћим органима ни унутрашњим прав-
ним субјектима. С друге стране, док је адопција флексибилнија и отворенија према
променама норми на међународном плану, она може унети већу правну несигур-
ност, с обзиром да познавање и утврђивање тачне садржине међународноправних
извора може представљати сувише тежак задатак за судове и друге државне органе,
а посебно за физичка и правна лица. Очигледно је да су разлике између ове две тех-
нике много веће на доктринарном нивоу него на практичном, што је и отворило
врата новим теоријским приступима. Практично тумачење нормативних решења
ове технике је приближило у толикој мери да поједини аутори сматрају да између
њих и не постоје суштинске разлике, с обзиром да у крајњој консеквенци доводе до
истих резултата.46“ – С. Ђајић, Теорије о односу међународног и унутрашњег
права, Годишњак Удружења за међународно право Србије и Црне Горе, бр. 1/2004,
стр. 50-55, 61-64, 66-67.
1. Дуализам оспорава јединство међународног и унутрашњег права и директну везу
која постоји између њих. Монизам заступа управо супротно становиште. Ваш за-
датак је да пронађете главне аргументе дуализма и свакоме супротставите мони-
стички аргумент, на основу понуђених извора.
45
Наведено према Erades-Gould, THE RELATION BETWEEN INTERNATIONAL LAW AND MUNICIPAL LAW
IN THE NETHERLANDS AND IN THE UNITED STATES, Leiden – New York, 1967, стр. 307. У конкретном
случају било је речи о периоду од шест година.
46
I. Seidl-Hohenveldern, Tрansformation or Adoption of International Law into Municipal Law, op. cit., стр. 115.
184
Одељак 1 – Теорије о односу међународног и унутрашњег права III
Монизам Дуализам
_______________________ ____________________
_______________________ ____________________
_______________________ ____________________
2. У текстовима пронађите имена аутора који заступају најекстремније облике дуа-

листичке и монистичке теорије, уз образложење.
3. Поред монизма и дуализма постоје и друге теорије поменуте у текстовима. На-
ведите и укратко објасните ове теорије.
4. Монизам и дуализам се налазе у вези са одређеним техникама инкорпорације
међународног права у унутрашњи правни поредак. Које су то технике?
Монизам ⇒
Дуализам ⇒
5. Дефинишите ове технике.
6. Фицморис, Рачић и Лаутерпахт говоре о разлици сукоба између унутрашњег и
међународног права, с једне стране, и сукоба међународних и унутрашњих оба-
веза. У чему је разлика?
Групна вежба
Веронеја је закључила са Мароном међународни уговор о забрани производње,
складиштења, продаје и коришћења нуклеарног наоружања. Уговор не садржи ни-
какве одредбе о уношењу у унутрашњи правни поредак. Група грађана је открила
војно складиште са овим оружјем у непосредној близини стамбеног насеља у којем
живе. Од државе траже затварање овог складишта на основу међународног уговора.
Устав Веронеје има одредбу према којој се међународни уговори имају извршавати
у доброј вери, али нема одредбу о непосредној примени међународних уговора.
Задатак: Подељени у две групе студенти ће заступати/бранити супротстављене зах-
теве: примену овог међународног уговора, односно, правну немогућност (или, не-
постојање обавезе) његове примене, користећи дуалистичке и монистичке аргумен-
те.
1. Која теорија више одговара постојећем стању у међународној пракси и зашто?
2. Каква је практична последица усвајања једне од техника на примену међународ-
них уговора? Какве су разлике?
185
3. Како је већ речено у уводу, ове теорије илуструју тензију између државног суве-
ренитета и комунитарног схватања међународног права. Илуструјте примерима.
4. Да ли правни систем Србије прихвата технику адопције или трансформације?
1. Положај појединца у међународном праву са становишта монизма и дуализма
2. Национална безбедност и/или међународно право: монистички и дуалистички
аргументи
3. Идеја комунитаризма у дуалистичкој и монистичкој доктрини
186
Одељак 1 – Теорије о односу међународног и унутрашњег права III
Аврамов, С., „Примена међународног права у унутрашњем праву Југославије”, Архив за
правне и друштвене науке, 2-4/1958, стр. 512-521; Аврамов, С., Крећа, М., (2001) Међуна-
родно јавно право, 17. издање, Београд: Савремена администрација, стр. 37-41; Brownlie, I.,
(2003), Principles of Public International Law, 6. издање, Oxford: Oxford University Press, стр.
31-36; Dixon, M., McCorquodale, R., (2003), Cases & Materials on International Law, 4. издање,
Oxford: Oxford University Press, стр. 104-107; Ђајић, С., (2004), Међународни и национални
судови: од сукоба до сарадње, Нови Сад: Правни факултет у Новом Саду; Ђајић, С., „Теорије о
односу међународног и унутрашњег права”, Годишњак Удружења за међународно право Србије
и Црне Горе, бр.1/2004, стр. 49-71; Erades, L., (1993), Interactions between International and
Municipal Law, Hague: TMC Asser Instituut; Иблер, В., „Однос међународног и унутрашњег
права”, Наша законитост, бр.11-12/1957, стр. 425-431; Kymlicka, W., (2002), Contemporary
Political Philosophy: An Introduction, 2. издање, Oxford: Oxford University Press, стр. 208-283
(Поглавље о комунитаризму); Lauterpacht, H., (1955), Oppenheim’s International Law, 8. изда-
ње, стр. 37-39; Рачић, О., „Однос између међународног и унутрашњег права”, Међународни
проблеми, бр. 3-4/1999, стр. 358-381; Seidl-Hohenveldern, I., „Transformation or Adoption of
International Law into Municipal Law”, 12 International and Comparative Law Quarterly 88,
1963, стр. 88-124; Starke, J.G., „Monism and Dualism in the Theory of International Law”, 17
British Yearbook of International Law 66, 1936; Ferrari-Bravo, L., „International and Municipal
Law: The Complementarity of Legal Systems”, у: R. McDonald et al. (ур.) (1983), The Structure
and Process of International Law: Essays in Legal Philosophy, Doctrine and Theory, The Hague; Lan-
caster: Martinus Nijhoff Publishers, стр. 730-735; Harris, D.J., (1998), Cases and Materials on
International Law, 5. издање, Лондон: Sweet & Maxwell, стр. 68-71; Шаховић, М., „Прилог
расправи о односу наше правне праксе и науке према међународном праву”, Архив за правне
и друштвене науке, 1-3/1996.
187
Одељак 2 – Међународно право о односу међународног
и унутрашњег права
Увод
Међународно право садржи општа и посебна правила о односу међународног и
унутрашњег права. Поред тога, међународно право се ослања на унутрашње право.
У овом делу приказана су основна и посебна правила о решавању сукоба међуна-
родног и унутрашњег права. Развој међународног права довео је до формулисања
све прецизнијих међународних обавеза државе, што се може видети у области ме-
ђународног кривичног правосуђа и европских интеграција, чиме се даје посебна те-
жина развоју примарних правила. Правило о јачој правној снази међународног пра-
ва може изгледати сувише строго, али не треба заборавити на консенсуалистички
основ међународног права према којем међународне обавезе држава настају на
основу њихове сагласности. Ограничено је поље примене овог правила које се акти-
вира тек применом спорне домаће правне норме. Тиме нису решена сва спорна пи-
тања која могу настати применом императивних норми, тумачењем постојећих
извора и поступањем међународних организација.
Посебан одељак посвећен је међународним правилима о националној имплемента-
цији због њиховог практичног значаја. Потребно је упознати се са основним прави-
лом, његовим тумачењем у судској пракси и посебним правилима (lex specialis).
Извори
1 „Однос обавеза државе и унутрашњег права – У погледу овог питања правна
правила чврсто су утемељена. Држава се не може позивати на правила свог унутра-
шњег права или на његове недостатке да би отклонила кршење међународног права.
Законодавни акти и други извори унутрашњег права не сматрају се актима трећих
лица за које држава не сноси одговорност, јер би свако другачије правило олакшало
избегавање међународних обавеза. У случају Alabama Claims Arbitration САД је
успео да оствари свој захтев за накнаду штете против Велике Британије која је због
кршења обавеза неутралне државе током Америчког грађанског рата. Непостојање
одговарајућег законодавства, које је могло спречити трговину у британским лукама
и одлазак бродова за Конфедерацију, није могла бити одговарајућа одбрана у по-
ступку. Стални арбитражни суд, Стални суд међународне правде и Међународни
суд правде по овом питању имају усаглашену јуриспруденцију. У случају Слободних
зона, Стални суд је закључио: ’сасвим је сигурно да се Француска не може позивати
188
Одељак 2 – Међународно право о односу међународног и унутрашњег права
на своје унутрашње законодавство да би ограничила домашај међународне обавезе’.

III
Саветодавно мишљење у случају Грчко-турских заједница садржи следећу форму-
лацију: ’Опште је прихваћено правило међународног права да у односима између
сила које су уговорне стране, одредбе унутрашњег права не могу имати превагу над
одредбама међународног уговора’. Исто начело се примењује и у односу на одредбе
устава, како је то установио Стални суд:
’Држава се не може позивати на свој устав да би избегла обавезу која постоји на
основу међународног права или важећег међународног уговора према другој држа-
ви. Примењујући ово начело на конкретан случај, произилази да се положај пољ-
ских држављана, особа које имају пољско порекло или користе пољски језик, треба
регулисати искључиво на основу правила међународног права и уговора на снази
између Пољске и Данцига (Гдањск). (Danzig, PCIJ, 1927)’
Из природе међународних уговорних обавеза и међународног обичајног права мо-
же се извести постојање опште обавезе према којој се унутрашње право мора ускла-
дити са обавезама које проистичу из међународног права. Са друге стране, уколико
се не успостави оваква сагласност неће постојати директно кршење међународне
обавезе, већ ће кршење наступити тек када односна држава пропусти да испуни
своју обавезу у конкретном случају. У одређеним околностима могуће је да посту-
пање законодавца представља кршење међународног уговора и од суда се може тра-
жити да у том погледу донесе декларативну одлуку. Друго начело које је у вези са
овим правилима јесте да промена владе као таква не може представљати основ за
избегавање међународних обавеза.” – I. Brownlie, Principles of Public Internatio-
nal Law, 6. издање, 2003, стр. 34-35.
2 Бечка конвенција о праву уговора (1969)

Члан 27.
Унутрашње право и поштовање међународних уговора
Једна чланица не може се позвати на одредбе свог унутрашњег права да би оправда-
ла неизвршавање уговора. Ово правило не иде на уштрб чл. 46.
Члан 46.
Прописи унутрашњег права о надлежности за закључивање уговора
1. Једна држава се не може позвати на чињеницу да је њен пристанак да буде веза-
на уговором изражен на тај начин што се нарушава одредба њеног унутрашњег
права у вези са надлежношћу за закључење уговора, као на случај манљивости,
осим ако ова повреда није била очигледна и не односи се на неко правило уну-
трашњег права од суштинског значаја.
2. Повреда је очигледна ако је објективно јасна за сваку државу која у том погледу
поступа према уобичајеној пракси или добронамерно.
189
III Одељак 2 – Међународно право о односу међународног и унутрашњег права
3 Статут Међународног кривичног суда за бившу Југославију

Резолуција Савета безбедности 827/1993 од 25. маја 1993.
Члан 9
Конкурентна надлежност
1. Међународни трибунал и национални судови имају конкурентну надлежност за
кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног
права почињена на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године.
2. Међународни трибунал има примат над националним судовима. Међународни
трибунал може у било којој фази поступка формално затражити од националних
судова да уступе надлежност Међународном суду у складу с овим Статутом и Пра-
вилником о поступку и доказима Међународног суда.
Члан 10
Non bis in idem
1. Ниједној особи којој је већ суђено пред Међународним трибуналом за дела која
према овом Статуту представљају тешка кршења међународног хуманитарног права
не може се за иста дела судити пред националним судом.
2. Лицу којем је пред националним судом суђено за кривична дела која представља-
ју тешка кршења међународног хуманитарног права може се након тога судити
пред Међународним трибуналом само:
(а) ако је дело за које му је суђено оквалификовано као обично кривично дело;
или
(б)ако поступак пред националним судом није био непристран или независан,
ако је био смишљен да оптуженог заштити од међународне кривичне одговор-
ности или ако кривични поступак није био савесно спроведен.
3. Разматрајући казну коју ће изрећи лицу осуђеном за неко од кривичних дела
према овом Статуту, Међународни трибунал ће узети у обзир колики је део евенту-
алне казне који му је за исто дело изрекао национални суд то лице већ издржало.
Члан 29
Сарадња и правосудна помоћ
1. Државе морају сарађивати с Међународним трибуналом у истрази и кривичном
гоњењу лица оптужених за тешка кршења међународног хуманитарног права.
2. Државе морају без непотребног одлагања удовољити сваком захтеву за помоћ или
налогу који је издало претресно веће, што, између осталог, укључује следеће:
(а) утврђивање идентитета и проналажење особа;
(б) узимање изјава и достава доказа;
190
(ц) достављање докумената;

III
(д) хапшење или притварање особа;
(е) предају или довођење оптужених пред Међународни трибунал.
4 Правилник о поступку и доказима Међународног суда за бившу Југославију

Усвојен 11. фебруара 1994. године са последњим изменама од 22. фебруара 2005. године
Правило 105
Реституција имовине
(А) Након изрицања осуђујуће пресуде која садржи посебан налаз предвиђен ста-
вом 98тер(Б), претресно веће мора на захтев тужиоца, или може proprio motu, одр-
жати посебан претрес да би донело одлуку о питању реституције имовине или имо-
винске користи од ње, а у међувремену може наложити примену привремених ме-
ра за очување и заштиту те имовине или имовинске користи које сматра одговара-
јућим.
(Б) Ова одлука може обухватити такву имовину или имовинску корист и кад се она
налази у рукама трећих особа које иначе нису повезане са злочином за који је осу-
ђени проглашен кривим.
(Ц) Такве треће особе биће позване пред претресно веће и имаће прилику да дока-
жу да имају право на имовину или имовинску корист.
(Д) У случају да је претресном већу могуће да процени ко је вероватни власник, на-
ложиће реституцију или имовине или имовинске користи или издати неки други
налог који сматра примереним.
(Е) У случају да претресном већу није могуће да утврди власништво, обавестиће
надлежне националне власти и затражиће од њих да то утврде.
(Ф) Након што прими обавештење од националних власти да је дошло до утврђива-
ња власништва, претресно вијеће ће наложити реституцију било имовине било
имовинске користи, или ће издати неки други налог који сматра примереним.
(Г) Секретар ће надлежним националним органима проследити све судске позиве,
налоге и захтеве које претресно веће изда у складу са ставовима (Ц), (Д), (Е) и (Ф).
Правило 106
Накнада штете жртвама
(А) Надлежним органима држава којих се то тиче секретар прослеђује пресуду ко-
јом се оптужени проглашава кривим за кривично дело којим је нанесена штета жр-
тви.
191
(Б) Жртва или особе које путем жртве потражују накнаду могу у складу с релевант-
ним националним законима пред националним судом или другим надлежним те-
лом покренути поступак за добијање накнаде.
(Ц) У сврху потраживања из става (Б), пресуда Суда је коначна и обавезујућа у по-
гледу кривичне одговорности осуђеног за ту штету.
5 Конвенција УН о статусу избеглица из 1951. године, Сл. лист ФНРЈ – Дода-

так, бр. 7/1960
Члан 12.
Лични статус
1. Лични статус сваког избеглице регулисаће се законом земље његовог домицила
или ако домицила нема, законом земље његовог места пребивања.
6 Европска конвенција о спречавању мучења и нечовечних или понижавају-

ћих поступака и кажњавања из 1987. године (Савет Европе), Сл. лист СЦГ – Ме-
ђународни уговори, бр. 9/2003.
Члан 17.
1) Овом Конвенцијом се неће дерогирати одредбе домаћег права или неког другог
међународног уговора ако оне осигуравају виши степен заштите лицима лишеним
слободе.
7 Нацрт чланова о одговорности државе за међународно противправне акте

(Official Records of the General Assembly, 56. заседање, Додатак бр. 10 A/RES/56/10),
усвојен у форми резолуције Генералне скуштине 12. децембра 2001. године
Члан 3.
Квалификација одређеног акта државе као противног међународном праву
Квалификација одређеног акта као противног међународном праву врши се по пра-
вилима међународног права. На ту квалификацију нема утицаја његова законитост
по правилима унутрашњег права.
Коментар Комисије уз чл. 3. Нацрта
(1) Члан 3. експлицитно утврђује оно што је имплицитно речено у чл. 2, а то је да је
утврђивање противправности према међународном и унурашњем праву потпуно
одвојена. Овде су важне две ствари: прво, акт државе не може бити противправан
према међународном праву уколико не представља кршење међународне обавезе,
чак и ако се њиме крше одредбе унутрашњег права; друго, и још важније је да држа-
ва не може позивајући се на унутрашње право избећи квалификацију конкретног
акта као противправног према међународном праву. (…)
192
У случају ELSI Веће Суда је посебно нагласило следеће правило: „Поступање у скла-
III
ду са унутрашњим правом и поступање у складу са међународним уговором су два
различита питања. Кршење међународног уговора може бити допуштено према
правилима унутрашњег права, као што и кршење унутрашњег права не мора имати
никаквих последица на кршење међународног уговора. Чак и да је Префект нашао
да је одузимање имовине потпуно оправдано према праву Италије, то и даље не би
искључило могућност кршења Уговора о пријатељству, трговини и пловидби.” Веће
образлаже да: „чињеница да је акт јавне власти могао бити незаконит према унутра-
шњем праву не значи нужно да је такав акт био противправан према међународном
праву, као кршење међународног уговора или на неки други начин. Одлука нацио-
налног суда да је неки акт незаконит може бити релевантна приликом утврђивања
арбитрерности; али, сама за себе, и без других елемената противправности не може
доказати арбитрерност. Нити нужно следи из одлуке националног суда, према којој
је одређени акт неоправдан или арбитреран, да је такав акт истовремено арбитре-
ран и према међународном праву, иако оваква одлука националног суда може
представљати значајну индикацију у том правцу. (Elettronica Sicula S.p.A.(ELSI),
I.C.J. Reports 1989, стр. 15, 51).”
(…)
(7) Правило према којем се утврђивање противправности у међународном праву не
може довести у везу са утврђивањем противправности у унутрашњем праву не по-
знаје изузетке, осим у оним случајевима када сама правила међународног права на-
лажу држави да поступа у складу са правилима свог унутрашњег права, на пример у
случајевима примене начела националног третмана према странцима. У оваквим
случајевима је поступање према унутрашњем праву важно за утврђивање међуна-
родне одговорности. Али то је само зато што је правило међународног права учини-
ло унутрашње право релевантним, тј. увођењем стандарда поступања по унутра-
шњем праву као међународног стандарда. Нарочито у погледу третмана странаца и
њихове имовине, заштите људских права, садржина и примена унутрашњег права
ће често бити важна за питање међународне одговорности.
(…)
Такође, постоје и други случајеви где је унутрашње право релевантно за утврђивање
одговорности. Међутим, међународно право је то које утврђује домашај и границе
упућивања на унутрашње право.
Члан 32
Ирелевантност унутрашњег права
Одговорна држава се не може позивати на одредбе свог унутрашњег права као
оправдање за непоштовање својих обавеза из овог Дела.
193
Коментар Комисије уз чл. 32. Нацрта

(1) Док чл. 3. регулише како и када је одређени акт државе противправан, чл. 32 го-
вори о томе да унутрашње право није релевантно за извршавање међународне оба-
везе престанка даљег кршења, односно накнаде штете. Ова одредба утврђује да се
држава која је починила противправни акт не може позивати на своје унутрашње
право као на оправдање за неизвршење међународних обавеза. (.....) Иако се држав-
ни орган може наћи у ситуацији и прекршити међународно право јер му то налажу
правила унутрашњег права која су меродавна за функционисање тог органа, сама
држава се не може позвати на унутрашње право као на правну препреку испуњењу
међународних обавеза.
(2) Члан 32. је формулисан према моделу чл. 27. Бечке конвенције о праву уговора
из 1969. године, који предвиђа да се ниједна страна уговорница не може позивати
на одредбе унутрашњег права као на оправдање за неизвршавање међународног
уговора. Ово опште начело се у једнакој мери може применити на међународне
обавезе које проистичу из правила о одговорности државе. Оно може бити отклоње-
но или измењено само одговарајућим примарним правилом, или путем lex specialis,
као што је то чл. 41. Европске конвенције о заштити људских права, који омогућава
замену накнаде штете правичним задовољењем ако унутрашње право конкретне
државе допушта само делимичну накнаду.
(…)
Укратко, међународна правна правила не прихватају унутрашње право као меро-
давно за утврђивање међународне одговорности државе, нити признаје унутрашње
право као основ искључења противправности.
8 Арбитража Alabama (САД против Уједињеног Краљевства), Арбитражна одлу-

ка, 1872, Moore International Arbitration 495 (1872)
Током америчког грађанског рата велики број бродова био је изграђен у британ-
ским бродоградилиштима за потребе морнарице америчке Конфедерације. Ненао-
ружани бродови су испловљавали из британских лука, иако су били опремљени за
ношење тешког наоружања. Било је опште познато да је ове бродове наручила Кон-
федерација у циљу пљачке америчких трговаца. Амерички министар у Лондону
обратио се влади Њеног Величанства и указао на намену ових бродова, као и на чи-
њеницу да пловидба ових бродова представља кршење међународних обавеза Вели-
ке Британије као неутралне државе. Упркос овим протестима, бродовима је пловид-
ба била дозвољена. Велика Британија је тврдила да њено унутрашње право не дозво-
љава мешање у приватноправне уговоре. Најпознатији је био брод Alabama, изгра-
ђен у Ливерпулу, који је заробио око 70 бродова САД.
САД су намеравале да захтевају одштету за пустошење и пљачку од стране крстарица
Конфедерације које су изграђене у британским лукама, али британска влада је порица-
194
ла своју међународноправну одговорност и прво одбила арбитражу. По Вашинг-

III
тонском споразуму из 1871. било је коначно договорено да се спор поднесе арбитра-
жном већу које ће чинити по један амерички и британски члан заједно са још три неу-
трална члана. Чланом VI овог споразума арбитри су имали применити „Вашингтонска
правила” и „оне принципе међународног права који се могу применити на овај слу-
чај”. Британска влада је пристала на обавезност Вашингтонских правила. Обе стра-
не су се сложиле да ће ова Правила сматрати меродавним правом у регулисању
њихових међусобних односа, и да ће предузети све мере у циљу иницирања присту-
па других поморских држава овим Правилима.
По Вашингтонским правилима неутрална држава је обавезна: „Прво, да са дужном
пажњом спречава наоружавање или опремање, у оквиру своје надлежности, било
каквог брода када постоји основана сумња да ће такви бродови бити коришћени у
рату против Сила са којима је она у миру; као и да са дужном пажњом спречи одла-
зак брода из вода које су под њеном надлежношћу, а брод има намену горе наведену, одго-
варајуће је опремљен, у целини или делимично, за ратна дејства. Друго, не дозволити ни-
једној страни у рату коришћење њених лука и вода у циљу припреме ратних операција,
обнове или повећања залиха наоружања, или обнове или повећавања војне посаде.
Треће, да са дужном пажњом контролише и спречава повреду горе наведених оба-
веза на подручју своје надлежности.”
Поред захтева за накнаду штете због губитка бродова, постављен је и захтев за накна-
ду трошкова који су настали услед гоњења пљачкаша, повећаних трошкова осигу-
рања и трошкова који су настали због продужења рата. Арбитражни суд је прогла-
сио Велику Британију одговорном, али је одбио захтев САД за индиректну штету.
Арбитражна одлука (извод)
... „Дужну пажњу” како се наводи у првом и трећем правилу треба да покажу владе не-
утралних држава. Околности услед којих је садашњи спор настао биле су такве приро-
де да су захтевале деловање Владе Њеног Величанства са дужном пажњом у циљу по-
штовања права и обавеза из прокламације Велике Британије о неутралности од 13. ма-
ја 1861. године.
... Привилегија екстериторијалности (изузеће од надлежности стране државе) коју
уживају бродови зараћених страна, призната је у међународном праву, али не као
апсолутно право, већ више као поступак заснован на куртоазији и поштовању раз-
лика између држава. Стога се никад не може захтевати заштита за акте који представља-
ју повреду неутралности.
Јасно проистиче из свих релевантних чињеница у вези са бродом „Алабама”, од
његове изградње у луци Ливерпул, опремања, наоружања, преко одласка из британ-
ске луке, па све до пропасти брода, да је британска влада пропустила да покаже ду-
жну пажњу у вршењу својих обавеза о неутралности; и пропустила, упркос упозо-
рењима дипломатског представника САД о изградњи брода одређене намене, да
195
предузме потребне мере превенције и изда наредбу за гоњење брода. Када је, нај-
зад, издала ову наредбу, то је било учињено тако касно да било какво извршење на-
редбе више није било могуће.
После бекства брода, мере предузете од стране Владе Њеног Величанства биле су
тако мањкаве да нису довеле до резултата, па се из свега наведеног може закључити
да је Велика Британија одговорна. Поред овог, брод Алабама је у неколико на-
врата слободно улазио у луке под британском јурисдикцијом (британске колоније)
иако британске власти то нису смеле допустити због свог статуса неутралне државе, чиме
је прекршила обавезу неутралности.
Како Влада Њеног Величанства не може оправдати пропуст извршења обавезе ду-
жне пажње приговором недостатка правних средстава којима је располагала, че-
творица арбитара, из разлога горе наведених, мишљења су да је Велика Британија
одговорна јер је пропустила да испуни обавезу утврђену у првом и трећем правилу
Вашингтонских правила. Пети арбитар, британски члан, Сер Александар Кокбурн,
је супротног мишљења и његов став је издвојен у овој арбитражној одлуци..”
9 „Wimbledon” (Велика Британија, Француска, Италија, Јапан против Немачке,

Пољска умешач), Стални суд међународне правде, Пресуда у меритуму од 17.
августа 1923, PCIJ Ser. А, no. 1.
„Британски пароброд Wimbledon је на основу уговора од 1919. године био изнај-
мљен од стране француске компаније Les affreteurs reunis са седиштем у Паризу.
Брод је у Солуну преузео терет који се састојао од 4.200 тона муниције и артиље-
ријских залиха намењених пољској поморској бази у Гдањску. Кад се, међутим, брод
појавио на улазу у Килски канал, директор Килског канала му је забранио пролаз
позивајући се на немачку уредбу о неутралности која је издата са циљем да Немачка
остане неутрална у руско-пољском рату.
Након што је Немачка влада одбила француски захтев да брод пропусти на осно-
ву одредби члана 380. Версајског уговора, Wimbledon је наставио пут ка одредишту
кроз Дански теснац. Владе Велике Британије, Француске, Италије и Јапана одлучи-
ле су да овај спор изнесу пред Стални суд Међународне правде, чији је ово први
спор.
Члан 380. Версајског уговора утврђује да ће Килски канал бити слободан и отворен
за трговачке и ратне бродове свих нација у миру са Немачком.
Суд је пресудио у корист тужилаца:
„Немачка није могла супротставити своју уредбу о неутралности обавезама које
је преузела на основу члана 380. Немачка је била потпуно слободна да објави и
уреди своју неутралност у руско-пољском рату, али под условом да поштује и одржи
недирнутим уговорне обавезе у које је ступила у Версају 28. јуна 1919. године.”
196
J LaGrand (Немачка против САД), Међународни суд правде, Пресуда од 27. ју-
III
на 2001. године, ICJ Reports 2001, пара. 79-81, 91, 115.
„79. Суд ће сада приступити решавању другог тужбеног захтева Немачке којим Не-
мачка тражи од Суда да одлучи следеће:
„САД су применом правила унутрашњег права, нарочито доктрине процесног про-
пуста (procedural default), услед које су Карл и Валтер Лагранд били спречени да
поднесу захтев на основу Бечке конвенције о конзуларним односима, и извршењем
смртне казне над њима, прекршио међународну обавезу према Немачкој на основу
чл. 36, ст. 2 Бечке конвенције, јер је пропустио да омогући потпуну примену и
остварење права која су чл. 36. ове Конвенције предвиђена.”
80. Немачка тврди да, на основу чл. 36, ст. 2 Бечке конвенције
„САД су биле дужне да својим унутрашњим правом обезбедe потпуну примену и
дејство правима гарантованим овим чланом, као и да су применом правила унутра-
шњег права онемогућиле успешно позивање на кршење права на нотификацију
конзулату, у поступку након доношења осуђујуће пресуде”.
81. Немачка указује на чињеницу да правило процесног пропуста (procedural defa-
ult) представља правило унутрашњег права чија примена онемогућава позивање на
кршење обавезе нотификације конзулата.
91. У овом случају Немачка је имала право да, на захтев браће Лагранд, ’организује
им правно заступање’ што је, коначно, била у могућности да учини. Ипак, када се
то десило, доктрина процесног пропуста, која је наступила због пропуста органа
САД да испуне своју обавезу на основу чл. 36, ст. 1, т. (б), спречила је адвоката од-
бране да оспорава осуђујућу пресуду и изречену казну, што је било једино могуће
тада по неком од основа предвиђених уставом. Коначно, упркос томе што су судови
САД испитали компетентност правног заступника браће Лагранд према уставним
стандардима, доктрина процесног пропуста није им допустила да придруже било
какво правно дејство чињеници да је кршење чл. 36, ст. 1 спречило Немачку да бла-
говремено организује одбрану и на друге начине помогне у припреми одбране, у
складу са својим правима из Конвенције. У овом случају је доктрина процесног
пропуста имала за последицу онемогућавање потпуне примене и дејства права
предвиђених овим чланом, чиме је прекршен ст. 2 чл. 36.
115. Суд је анализирао мере које су предузели органи САД у вези са Наредбом Ме-
ђународног суда правде од 3. марта 1999, и утврдио да су надлежни органи пропу-
стили да предузму одговарајуће мере којима би омогућили примену Наредбе Суда.
Суд није тражио од САД да врши овлашћења која му не стоје на располагању; али
је, у сваком случају, постојала обавеза да се ’предузму све мере које стоје на распо-
лагању како би се спречило извшрење смртне казне над Валтером Лаграндом док се
197
не донесе правноснажна пресуда у поступку пред Судом .....’ Суд налази да САД ни-
је испунио ову обавезу.
На основу оваквих околности Суд закључује да САД није испунио обавезу из Наред-
бе од 3. марта 1999. године.
K Спор о имунитету од судског поступка Специјалног известиоца Комисије УН

за људска права (Cumaraswamy), Међународни суд правде, Саветодавно ми-
шљење од 29. априла 1999, ICJ Reports 1999, пара. 61-63.
„61. Када домаћи судови расправљају о случају у којем је предмет имунитет слу-
жбеника Уједињених нација, они морају одмах бити обавештени о мишљењу Гене-
ралног секретара о карактеру имунитета. Такво мишљење, заједно са пратећим до-
кументима, представља претпоставку од које се мора поћи и која може бити оборе-
на само ако постоје врло убедљиви разлози, што значи да домаћи судови оваквом
мишљењу морају поклонити највећу могућу веру.
Државни органи страна уговорница Опште конвенције су, према томе, обавезни да
такву информацију проследе надлежним домаћим судовима, пошто ће у таквим
случајевима правилна примена Конвенције пред домаћим судовима зависити упра-
во од ове информације.
Пропуштање дужног поступања може, између осталог, да створи основ за покрета-
ње поступка на основу чл. VIII, одељка 30 Опште конвенције.
62. Суд налази да је влада Малезије била дужна да, на основу чл. 105 Повеље и на
основу Опште конвенције, обавести судове о мишљењу Генералног секретара. Пре-
ма опште прихваћеном правилу међународног права, акти државног органа се при-
писују држави. (…)
63. Одељак 22 (б) Опште конвенције експлицитно предвиђа да ће експерти мисије
уживати имунитет од свих правних поступака у погледу изјава и аката које преду-
зму у оквиру своје мисије. Из овога нужно произилази да је питање имунитета
претходно питање које мора limine litis бити хитно решено. Реч је о општем прав-
ном начелу процесног права и Малезија је била дужна да то начело поштује. Судови
Малезије нису о имунитету Специјалног известиоца решили in limine litis, чиме су
поништили правило о имунитету предвиђеном у одељку 22 (б). Штавише, господин
Кумарасуами је био дужан да плати трошкове иако питање имунитета није било ре-
шено. Као што је већ речено, поступање државног органа – чак и када је реч о орга-
ну који је независтан од извршне власти – сматра се актом те државе. Према томе,
Малезија није поступила у складу са својим међународним обавезама.”
198
LПредмет Фурунџија (IТ-95-71/1) „Лашванска долина”, Међународни кривич-

III
ни трибунал за бившу Југославију, Пресуда Претресног већа од 10. децембра
1998. године, пара. 150.
„Основно је правило да постојање или доношење националних прописа супротних
међународним правилима узрокује одговорност државе и пружа основ за подноше-
ње одговарајућих захтева за њиховим обустављањем, као и захтева за накнаду ште-
те (lato sensu) само када се ти прописи конкретно и примене. Другачије је у случаје-
вима тортуре, када чињеница очувања или доношења прописа супротних међуна-
родној забрани тортуре јесте узрок међународне одговорности државе. Вредност
слободе и заштите од тортуре је толико велика да постаје императивног карактера и
спречава постојање било ког домаћег прописа који овлашћује или допушта тортуру,
или на било који други начин доводи до таквог резултата.”
M Предмет Милошевић (IT-02-54) „Косово, Хрватска, Босна и Херцеговина”,

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, Наредба од 18. јуна
2003. године, Трећа одлука о захтеву тужилаштва за издавање налога против
Србије и Црне Горе на основу Правила 54бис.
„Имајући у виду захтев Тужиоца упућен Претресном већу којим се тражи издавање
обавезујуће наредбе на основу које би Србија и Црна Гора била дужна да допусти
члановима Тужилаштва физички приступ документацији у поседу владе Србије и
Црне Горе.
Имајући у виду аргументе Тужиоца да (1) Претресно веће може наложити Србији и
Црној Гори да члановима Тужилаштва обезбеди приступ архивама на основу Пра-
вила 54 бис Правилника о поступку и доказима и (2) Претресно веће може наложи-
ти Србији и Црној Гори да члановима Тужилаштва обезбеди приступ архивама на
основу Правила 39 и 54 Правилника,
Размотривши одредбе чл. 29 Статута Међународног трибунала и праксу Међуна-
родног трибунала у погледу обавеза државе да сарађују са Међународним трибуна-
лом у истрази и кривичном гоњењу лица оптужених за тешка кршења међународ-
ног хуманитарног права, и њихову обавезу да се без одлагања повинују захеву за по-
моћ, односно наредби Претресног већа,
Размотривши одредбу Правила 54 бис Правилника и праксу Међународног трибу-
нала у погледу обавеза државе да обезбеде документе и обавештења, Претресно ве-
ће налази да га ово Правило не овлашћује да изда наредбу којом се налаже физич-
ки приступ документацији у неком конкретном случају, већ само му омогућује из-
давање наредбе којом ће држави наложити да достави одговарајући, тачно одређе-
ни документ,
Имајући у виду да (1) Правило 54 Правилника представља lex generalis на основу
којег Претресно веће може издати такве наредбе ако је неопходно за истрагу или
199
припрему поступка, (2) Правило 54 бис Правилника представља lex specialis на

основу којег Претресно веће може наложити држави да достави тачно одређени до-
кумент, и (3) стога, Правило 54 бис, представља бољи правни основ од Правила 54
Правилника за издавање наредбе којом се налаже достављање тачно одређених до-
кумената,
Имајући у виду да захтев за издавање наредбе којим Тужилаштво тражи приступ
документацији која се налази у просторијама владе Србије и Црне Горе у суштини
представља захтев за издавањем налога за претрес, за који не постоји оправдан ра-
злог у садашњим околностима,
На основу чл. 29 Статута и Правила 54 и 54 бис Правилника,
Одбија захтев Тужилаштва за издавање обавезујуће наредбе којом би се Тужила-
штву омогућио улаз у архиву која је под контролом Србије и Црне Горе.”
N Обавеза решавања спора арбитражом на основу чл. 21. Уговора УН о седи-

шту од 26. јуна 1947. године, Међународни суд правде, Саветодавно мишљење
од 26. априла 1988, ICJ Reports 1988, пара. 57-58.
„Суд, према томе, закључује да су САД биле дужне да поступе према међународној
обавези и спор решe пред арбитражом. Исти закључак би стајао и када би било ну-
жно тумачити решење тако да су мере предузете против мисије биле предузете‚ не-
зависно од обавеза САД на основу Уговора о седишту, као да се односи на супстан-
цијалне обавезе из чл. 11-13, али и на обавезе процесне природе које се односе на
арбитражу предвиђену у чл. 21. Сасвим је довољно подсетити се на основно начело
међународног права према којем међународно право има предност над национал-
ним правом, а реч је о начелу које је већ дуго утемељено у судској пракси.
Из ових разлога Суд доноси следећу одлуку:
1. САД, као уговорна страна Уговора о седишту између Уједињених нација и САД од
26. јуна 1947. године, дужне су, на основу чл. 21. овог Уговора, да постојећи спор са
Уједињеним нацијама реше пред арбитражом.”
1. Браунли наводи неколико могућих модалитета односа међународног и унутра-
шњег права са аспекта одговорности државе. Ваш је задатак да, на основу Браун-
лијевог текста у 1. примеру, издвојите типове односа међународног и унутра-
шњег права.
2. Каква је разлика у пољу примене чл. 27. и 46. Бечке конвенције о праву уговора
из 1969. године?
200
3. Међународни извори из примера (4) и (5) говоре о односу међународног и уну-

III
трашњег права. О каквој врсти односа је овде реч? Које ситуације могу довести
до кршења ових одредаба?
4. Нацрт правила о одговорности држава регулише и питање односа међународног
и унутрашњег права у чл. 3. и 32.? Каква је разлика у пољу примене ових одреда-
ба?
5. Правила о одговорности држава праве разлику између примене међународног
права и примене унутрашњег права. У којим случајевима кршење унутрашњег
права може довести до кршења међународног права?
6. У првом задатку сте извели неколико могућих ситуација сукоба међународног и
унутрашњег права који могу довести до међународне одговорности државе. Који
од издвојених модалитета највише одговара налазу арбитраже у случају Alaba-
ma?
7. Која одредба Бечке конвенције о праву уговора и Нацрта правила о одговорности
држава највише одговара одлуци Суда у случају Wimbledon?
8. У случају LaGrand је дошло до сукоба _____________________(наведите извор
унутрашњег права) и ________________________________. Правна последица овог
сукоба је, према мишљењу Суда, била ______________________________.
9. У саветодавном мишљењу Кумарасвами (Cumaraswamy) Суд је установио пропу-
сте судске и извршне власти. Чији пропуст је довео до кршења међународне оба-
везе? Која међународна обавеза је прекршена?
10.Каква је разлика између случаја Wimbledon и случаја Тужилац против Фурунџије
у погледу сукоба међународног и унутрашњег права?
11.Које правило Бечке конвенције и/или Нацрта правила о одговорности државе
одговара следећем налазу Трибунала у случају Тужилац против Фурунџије: „Дру-
гачије је у случајевима тортуре, када чињеница очувања или доношења прописа
супротних међународној забрани тортуре јесте узрок међународне одговорности
државе. Вредност слободе и заштите од тортуре је толико велика да постаје им-
перативног карактера и спречава постојање било ког домаћег прописа који овла-
шћује или допушта тортуру, или на било који други начин доводи до таквог ре-
зултата.”
12.Одаберите три судска предмета или међународна извора наведена у изворима и
рангирајте их према „строгости” примене правила о односу међународног и уну-
трашњег права:
1. Да ли су правила међународног права о односу међународног и унутрашњег пра-
ва строга?
201
2. Да ли се прецизност међународне обавезе разликује међу понуђеним примери-

ма? Да ли је то важно?
3. Прокоментаришите одлуку Међународног кривичног трибунала за бившу Југо-
славију којом се одбија захтев Тужилаштва да се Србији и Црној Гори наложи
омогућавање слободног приступа државним архивама, у светлу Статута и Пра-
вилника Међународног кривичног трбунала за бившу Југославију.
4. Постоје примери сукоба који могу довести до међународне одговорности држа-
ве, али постоје и супротни примери, који говоре о конструктивном односу међу-
народног и унутрашњег права.
5. Како један унутрашњи правни акт може доћи у однос са међународним извором
(дивергентни и конвергентни аспекти)?
1. Однос међународног и унутрашњег права: случајеви Breard, LaGrand i Avena
2. Тумачење обавеза из Статута Међународног кривичног суда за бившу Југославију
у светлу општих правила о односу међународног и унутрашњег права: Предмет
Милошевић (IT-02-54) „Косово, Хрватска, Босна и Херцеговина”, Међународни
кривични трибунал за бившу Југославију, Наредба од 18. јуна 2003. године, Тре-
ћа одлука о захтеву тужилаштва за издавање налога против Србије и Црне Горе
на основу Правила 54бис
202
Одељак 2 – Међународно право о односу међународног и унутрашњег права III
Арбитража у случају Алабама (Alabama Arbitration Awards (US – Great Britain) (1872)), у: 1
International Arbitration 495; Бечка конвенција о праву уговора од 23.маја 1969. године, чл.
27. и 46, (Vienna Convention on the Law of Treaties) од 23. маја 1969. године, 1155 UNTS 331,
Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори, бр. 30/1972; Brownlie, I., (2003), Principles of Public
International Law, 6. издање, Oxford: Oxford University Press, стр. 34-35; Dehaussy, J., „La su-
periorité des normes internationales sûr les normes internes: à propos de l’ârret du Conseil
d’Etat du 20 octobre 1989, Nicolo”, 117 Journal du Droit International 5, 1990; Европска кон-
венција о спречавању мучења, нехуманог и понижавајућег поступања и кажњавања из
1987. године ( of 1987) (Сл. лист СЦГ – Међународни уговори, бр. 9/2003.), члан 17; Erades,
L., (1993), Interactions between International and Municipal Law, The Hague: TMC Asser Ins-
tituut; Institut du Droit International, „The Activities of National Judges and the Inernational
Relations of their States”, Final Report, Conforti (Rapporteur), 65 Yearbook of the Institut of In-
ternational Law 1993, part I, 428; Iсаиловић, Б., „Право првенства Хашког суда у односу на
националне судове”, Правни живот, но. 12/1997, стр. 547; Конвенција УН о статусу
избеглица из 1951. године (UN Convention Related to the Status of Refugees of 1951), Сл. лист -
ФНРЈ (Међународни уговори и други споразуми) бр. 7/60. чл. 12; LaGrand (Germany v.
United States), Пресуда Међународног суда правде, ICJ Reports 2001; Наредба за привођење
од 11. априла 2000 (, Пресуда Међународног суда правде, ICJ Reports 2002; Нацрт Ко-
мисије УН за међународно право о одговорности државе за противправни акт (Internation-
al Law Commission Draft Articles on State Responsibility) (Декларација Генералне скупштине
Уједињених нација 56/83, 2002), чл. 3. и 32; Правилник о поступку и доказима Међуна-
родног кривичног суда за бившу Југославију (1994, са последњим изменама од 11. фебруара
2005. године); Предмет Милошевић (IТ-02-54) „Косово, Хрватска, Босна и Херцеговина”,
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, Наредба од 18. јуна 2003. године,
Трећа одлука о захтеву тужилаштва за издавање налога против Србије и Црне Горе на основу
Правила 54бис; Предмет Фурунџија, (IТ-95-71/1) „Лашванска долина” Међународни кри-
вични трибунал за бившу Југославију, Пресуда од 26. јануара 2000. године, пара. 150; S.S.
Wimbledon, Пресуда од 28. јуна 1923. године, Стални суд међународне правде, PCIJ, Series
A, No. 1; Светско удружење за међународно право (International Law Association), -
„Third and Final Report of the ILA Committee for International Law Before National Courts”, -
Taipei Conference, ILA Reports 1998, стр. 659-683; Случај Бечка конвенција о конзуларним
односима (Vienna Convention on Consular Relations (Paraguay v. United States of America)),
Наредба о привременим мерама Међународног суда правде, ICJ Reports 1998; Спор поводом
обавезе за решавање спора арбитражом на основу чл. 21. Споразума о седишту УН
(Applicability of the Obligation to Arbitrate under Section 21 of the United Nations Head-
quarters Agreement of 26 June 1947), Саветодавно мишљење Међународног суда правде, ICJ
Reports 1988; Спор у вези са имунитетом специјалног известиоца Комисије за људска
права (Difference Relating to Immunity from Legal Process of a Special Rapporteur of the
Commission on Human Rights), Саветодавно мишљење Међународног суда правде од 29.
априла 1999. године, ICJ Reports 1999; Статут Међународног кривичног трибунала за
бившу Југославију (ICTY Statute), Резолуција Савета безбедности 827/1993, чл. 9, 10, 29;
Cadoux, C., „La superiorité du droit des Nations Unies sur le droit des ètats membres”, Revue
général de droit international public, бр. 4/1959, стр. 649-663.
203
Одељак 3 – Примена међународног права
у унутрашњим правним системима држава
Увод
Међународно право се најчешће примењује у оквиру надлежности држава. Нацио-
нална примена међународног права зависи првенствено од домаћих правила о при-
мени међународног права у унутрашњем правном поретку. Да бисмо могли имати
праву слику о односу међународног и унутрашњег права потребно је консултовати
не само међународна, већ и национална правила о примени међународног права.
Национална пракса показује да приликом примене међународног права државни
органи прво полазе од уставних и других правила којима се ова примена уређује.
Национални правни системи нуде различите одговоре на следећа питања: домаће
важење међународних извора, њихов положај у домаћој хијерархији правних аката
и могућност непосредне примене и непосредног дејства међународних извора.
Национална правила о примени међународног права често препознају и признају
посебне изворе међународног права: међународне уговоре и међународне обичаје,
а ређе одлуке међународних организација и међународне судске одлуке.
Први део овог одељка говори о општим питањима националне примене међународ-
ног права, која постоје упркос разноликој пракси држава. Други део даје преглед
решења појединих држава, док је трећи посвећен правном систему Србије (и нека-
дашњим правилима и пракси Државне заједнице Србија и Црна Гора, односно СР
Југославије). Док је претходни одељак био посвећен питању како међународно пра-
во третира унутрашње право, овде ће бити речи о националним правилима о при-
мени међународног права.
Извори
1 „Начин интеграције међународног и комунитарног права у домаће правне систе-

ме представља једно од недовољно разрешених питања. Да би се стекао увид у ово
подручје примене права потребно је знати много више од уставних правила. Нужно
је испитати поступање органа управе и националних судова чија је пракса разноли-
ка и сложена. Тек када се сви ови елементи узму у обзир могуће је стећи општу
слику која доказује да су класични ставови монизма и дуализма праксом превази-
ђени.” – P. M. Eisemann, The Integration of International and European Commu-
nity Law into the National Legal Order, P.M. Eisemann (ур.), 1996, стр. vii (Увод).
204
Одељак 3 – Примена међународног права у унутрашњим правним системима држава
2 „Опште је познато да међународно право јако зависи од националних судова када

III
је реч о имплементацији и поштовању међународног права. Данас је ово све важни-
је јер многобројна правила међународног права – за разлику од ситуације која је
постојала 1900. године – су по својој природи таква да се могу применити пред на-
ционалним судовима. Одредбе међународних уговора о заштити људских права,
уговори о економским односима или правила регионалних интеграција попут
Европске уније (УН), су примери који доказују ову тенденцију. Национални судија
мора применити ова правила међународног права на конкретан случај, иначе она
остаје мртво слово на папиру. Морамо, пак, узети у обзир и чињеницу, којој ћемо
се касније више посветити, а то је да постоје различити разлози због којих је кон-
кретна примена међународног права подвргнута одређеним условима, што и даље
не оспорава основни принцип.
Оно што је очигледније у 1995. години него у 1905. је зависност унутрашњег права
од међународног. У свету у којем влада међузависност, и, што је још важније, који у
својој основи има заједничке вредности и принципе, национални правни системи
нису више затворени чак и ако је и даље могуће да национални државни органи по-
ступају супротно међународном праву. Ипак, национални правни систем који гене-
рално не поштује основна начела међународног правног поретка изгубиће
повeрење других правних поредака, како на нивоу држава тако и на међународном
нивоу. Ова врста непоштовања може бити изражена на различите начине и може
имати значајне правне последице, о чему ће касније бити више речи.
Волео бих да нагласим да је реч о теми коју треба сагледати у контексту драматич-
них промена које су се десиле у међународном правном поретку током и после
1989. године. Пад берлинског зида је симбол нестанка идеолошке поделе између
две школе међународног права. Чињеница је била да је суштинско неслагање у по-
гледу основних вредности међународног права било стално присутно у дијалогу из-
међу два главна система – ако уопште можемо говорити о дијалогу. Овакво суштин-
ско неслагање више не постоји. Поштовање међународног права, укључујући и по-
штовање основних људских права, нису више питања код којих су се раније јављали
терминолошки спорови. Ипак, овим нису решени проблеми који се тичу поштова-
ња међународног права, али се ипак кренуло напред. (.....)
Имплементација међународног права пред националним судовима
Уговори. На велико задовољство међународних правника данас се може констатова-
ти све већи број уставних текстова који су међународним уговорима гарантовали
приоритет у односу на домаће законодавство. Дуго времена су пример француског
и холандског устава били једини у том погледу – а ова правила су почела да се
озбиљно примењују и у овим државама тек последњих година – док устави 70-тих,
попут шпанског и португалског, као и нови устави држава источне Европе, садрже
одредбе које садрже ово правило. Ово треба поздравити.
205
III Одељак 3 – Примена међународног права у унутрашњим правним системима држава
Ипак, само постојање правила још увек не значи и његову ефикасну примену, као
што се то у многим случајевима могло видети. Многе важне земље, попут САД, Ве-
лике Британије или Немачке, немају експлицитно правило за случај сукоба између
међународних уговора и накнадно донетих закона. Међутим, чак и у случајевима
када такво правило експлицитно не постоји, судови могу и треба да примене наче-
ло тумачења према којем ће се касније донети закон тумачити у складу са раније
усвојеним међународним уговором, пошто мора постојати претпоставка да законо-
давац нема намеру да узрокује међународну одговорност државе за кршење међу-
народног уговора. Судови су у великом броју држава прихватили ово правило.
Концепт непосредне примене, или само-извршног карактера међународног уговора
(self-executing treaties) је, вероватно, важнији од питања хијерархије правних аката.
Реч је о давно насталом концепту који је првобитно служио као оправдање за при-
мену међународног уговора пред националним судом, исти концепт се лако може
користити и као средство којим ће се непосредна примена ограничити у случају ре-
стриктивног тумачења. Чини се да је то управо случај у већини држава. Све више
држава опрезно приступа међународним уговорима и могућности њихове непо-
средне примене.
Немачка влада је обавестила Савезни парламент, путем меморандума уз доставље-
не међународне уговоре, попут Конвенције УН о забрани тортуре и Конвенције о
правима детета, да ови уговори не могу бити непосредно примењени пред нацио-
налним судовима. Савезни парламент се обично неће супротставити таквом тума-
чењу, што може имати негативан утицај на судове, иако је јасно да овакво тумачење
судове не обавезује. Судови могу и треба да, по мом мишљењу, покажу више хра-
брости приликом супротстављања егзекутиви у оваквим случајевима. Чл. 3. Кон-
венције УН против тортуре забрањује протеривање или екстрадицију у државе у ко-
јима конкретном лицу прети опасност од мучења. Ово правило ће имати смисла тек
ако домаћи судови могу вршити контролу његове примене.
Судови су практично немоћни у случајевима када парламент, приликом усвајања
закона о ратификацији међународног уговора, што је случај у великом броју држа-
ва, формално и у обавезујућој форми утврди да одредбе конкретног уговора не мо-
гу бити непосредно примењени пред судовима. Чак и у таквим случајевима, судови
се могу ослонити на међународне уговоре као на средство тумачења, али је јасно да
је значај међународног уговора ограничен. Могло би се у одређеним случајевима
оспоравати ова могућност као повреда система поделе власти. Зар нису судови ти
који би требало да одлуче које одредбе међународних уговора могу бити непосред-
но примењене?
Пораст броја међународних уговора је многе владе, парламенте и судове да опре-
зније приступе непосредној примени међународних уговора у националним прав-
ним системима. Судовима је много лакше да избегну расправу о компатибилности
домаћег права са међународним уговорима када уговор нема непосредно дејство
206
пред националним судовима и када не представља непосредни основ права и обаве-

III
за. Ово је нарочито занимљиво у случајевима међународних уговора о заштити
људских права, код којих, уколико нема могућности непосредне примене, онда се
практично може рећи да не постоји стварна и сврсисходна примена. Влада ће и да-
ље тврдити да је домаће законодавство у складу са међународним уговором чиме
ће окончати било какву даљу расправу. Реч је о аргументу који ће се нарочито ко-
ристити онда када сам међународни уговор налаже обавезу измене домаћег законо-
давства у појединим осетљивијим областима унутрашњег права.
Свакако треба нагласити и то да је све већа уговорна активност на међународном
плану ограничила законодавну и извршну власт. Ако домаћи судови имају надле-
жност да контролишу усаглашеност домаћег законодавства са међународним угово-
рима, тиме је свакако повећана њихова политичка улога. Када је француски Држав-
ни савет донео одлуку да се обавезујућим тумачењем министра иностраних послова
крши Европска конвенција за заштиту људских права – што је касније потврђено и
у пред Европским судом за заштиту људских права у случају Бомартан (Beaumar-
tin) – тиме је истовремено била измењен однос снага унутар државне власти. Прво,
тиме се показало да је француска влада потпуно погрешно разумела Европску кон-
венцију за заштиту људских права. Друго, овим је Државни савет добио нову надле-
жност за тумачење међународних уговора.
Иако се може рећи да и судство тежи повећању сопственог утицаја, то само по себи
није решење проблема. Решење се превасходно налази у одлуци државе да присту-
пи одређеном међународном уговору. Уколико постоји таква намера, онда се судо-
вима мора обезбедити и адекватна надлежност за примену тог уговора. Амбива-
лентност треба бити искључена. Држава тако може створити утисак да, иако жели
да приступи уговору, нема намеру да контролу имплементације повери својим су-
довима.
У случајевима када се међународним уговором истовремено установљавају тела за
тумачење уговора, и када ова тела имају овлашћење да доносе обавезујуће одлуке,
национални судови могу ступити у директан дијалог са овим телима како би при-
менили међународни уговор у складу са смерницама надлежног међународног те-
ла. Европска конвенција за заштиту људских права представља добар пример. Овај
регионални инструмент за заштиту људских права, у светлу тумачења Европске ко-
мисије и Европског суда за заштиту људских права, имао је невероватан утицај на
националне правне системе. И то не само у односу на правни систем на који се кон-
кретна одлука односи, већ и на друге правне системе, нажалост не на све, где су на-
ционални судови показали спремност да примене Конвенцију у светлу одлука које
немају директне везе са државом форума. Оваква врста односа између национал-
них и међународних судова или сличних тела, такође присутна и у праву Европске
уније, значајна је за јачање међународног правног поретка.
207
Да би се у потпуности остварио овакав однос, било би значајно установити инфор-

мационе и образовне центре за судије. Чињеница да Врховни суд САД, упркос вели-
ком угледу који ужива, није у потпуности схватио међународна правна правила о
отмици на територији стране државе, доказује недостатак одговарајућих информа-
ција.
Међународно обичајно право. Иако се често расправља о примени међународног
обичајног права пред националним судовима, то су најчешће случајеви који се од-
носе да питања имунитета држава и дипломатске имунитете, заштиту својине и тек
још неколико области међународног права. Правила међународног обичајног права
је много теже утврдити него правила уговорног права. Значајна могу бити обаве-
штења која обезбеди извршна власт, али и овде, као и у случају међународних уго-
вора, таква обавештења не би требало да обавезују националне судове.
Државе англосаксонског система су питања имунитета страних држава регулисала
путем домаћих закона. Постоји изузетно велики број случајева у којима су нацио-
нални судови решавали питање имунитета страних држава. У начелу, овакав при-
ступ треба поздравити. Ипак, проблем настаје онда када национални суд потпуно
игнорише чињеницу да је функција закона у оваквим случајевима управо примена
међународног права, и да ова правила не остају ни у каквом правном вакууму. Када
је Апелациони суд САД ускратио имунитет Аргентини за ратна дејства, заснивајући
своју одлуку на рестриктивном тумачењу закона САД, тиме је истовремено прекр-
шио правила међународног јавног права. У међународном праву није изграђен изу-
зетак за оне акте јавне власти државе (acta jure imperii) која су то управо у свом
основном значењу – акт рата. Врховни суд САД је ово тумачење исправио, али тре-
ба имати на уму опасност која ће постојати када национални судови нису у могућ-
ности да тумаче закон у контексту и примене правила међународног права заједно
са законским текстом.
Приликом примене међународних уговора национални судови ће се ређе наћи у
ситуацији да тумаче акте страних држава, што ће пре бити случај када примењују
обичајна правна правила. То нарочито важи за питања експропријације имовине
странаца, што се као правно питање пред националним судом може јавити када се
одузета имовина нађе на територији државе форума. Тачно је да ће поједини судо-
ви применити доктрину акта стране државе (act of state doctrine) и тиме избећи су-
коб са конкретном страном државом, што значи да неће доћи до провере усаглаше-
ности акта стране државе са међународним правом. (.....)
Људска права. Међународноправна заштита појединца представља једно од најве-
ћих достигнућа у овом веку. Домаћи судови могу имати прилично активну улогу у
примени ових правила. (.....)” – J.A. Frowein, International Law in Municipal Co-
urts, American Society of International Law Proceedings, 1997, стр. 290, 291-293.
208
3 „1. Чини се да устави нове генерације потврђују тенденцију све већег признања
III
значаја проблема дејства међународног права у унутрашњим правним системима.
(.....) Испитао сам петнаест нових уставних текстова и велика већина садржи посеб-
ну одредбу према којој су међународни уговори саставни део унутрашњег правног
поретка, као и што у већини случајева међународни уговори имају статус домаћег
законодавства. У пет (можда чак и седам) случајева, међународни уговори имају ја-
чу правну снагу од унутрашњег законодавства, без обзира на време њиховог доно-
шења, док у три случаја је овакав статус резервисан само за међународне уговоре о
заштити људских права. (.....)
5. Међународно право се изменило у толикој мери да уставотворци то једноставно
нису могли избећи: повећање броја међународних уговора после Другог светског
рата, укључујући и оне легислативне уговоре чији је циљ управо дејство унутар на-
ционалних правних система; пораст различитих међународноправних режима од
којих велики број има законодавну надлежност; заједнички рад на питањима бе-
збедности и ограничавање унилатералне употребе силе. Нормативне промене одго-
варају општем тренду глобализације у области привреде и комуникација. Чак се и
традиционална међународноправна правила о признању држава и влада постепено
мењају тако да поштовање људских права постаје један од услова признања. Две
развојне тенденције се овде додатно могу идентификовати и обе су важне за пост-
комунистичке државе средње и источне Европе: положај појединца у међународ-
ном праву и интеграциони процеси у западној Европи у којима ове државе намера-
вају да се прикључе.
6. Интернационализација је тренд којим се разводњава традиционални концепт ’су-
веренитета’ и ограничава концепт ’унутрашње надлежности’ задирући чак и у нај-
осетљивија питања попут односа држављана са њиховом државом. Политичке елите
држава које су недавно стекле независност на основу права на самоопредељење и
начела националног суверенитета, тешко прихватају чињеницу да концепт апсолут-
ног и недељивог суверенитета полако постаје неодржив у политичком и правном
смислу, што је делом последица развоја правила о положају појединца у међуна-
родном праву, права мањина и права међународних организација.
7. (.....) Да ли судовима треба поверити контролу над применом међународних уго-
вора попут Општег споразума о царинима и трговини је питање о којем се распра-
вљало унутар Европске уније и САД: да ли решавање ових спорова треба оставити
дипломатским средствима или судовима који ће о томе расправљати у складу са
индивидуалним тужбеним захтевима заснованим на овим међународним уговори-
ма? Посткомунистички режими нису довољно упознати са системом поделе власти.
(.....)
9. Норме којима се у унутрашњи правни поредак уводи међународно право није са-
мо симболично, иако понекад и симболично значење може имати одређену ва-
жност. Уставне одредбе овог типа могу одузети легитимитет држави која поступа
209
супротно међународном праву. Њима се повећава правна сигурност у међународ-

ном и националном правном поретку и унапређује заштита појединаца. Истовреме-
но, ове одредбе су доказ намере ових држава да се придруже заједници мирољуби-
вих, демократских и ’либералних’ држава. (.....)
10. Европска унија постаје архетип овакве визије, чак иако овај модел не може од-
мах и на исти начин да буде пренет у друге регионе. Државе које теже приступању
Европској унији имају додатни разлог да међународно право учине делом свог уну-
трашњег правног поретка и да међународним уговорима дају јачу правну снагу у
односу на домаће законодавство. Правило lex posterior већ је било предмет критике,
чак и у САД, где је настало као резултат погрешног тумачења чл. VI Устава САД,
упркос сасвим супротној намери уставотвораца. Ово правило би у случају држава
средње и источне Европе битно отежало извршавање обавеза, стабилност демокра-
тије и слободног тржишта.”- E. Stein, International Law in Internal Law: Toward
Internationalization of Central-Eastern European Constitutions, 88 American Jour-
nal of International Law 1994, стр. 447, 448, 450.
4 „Доктрина самоизвршних уговора (self-executing treaties) означава четири разли-

чита типа међународних уговора, односна разлога зашто неки међународни уговор
може или не може бити непосредно примењен пред судом. Прво, међународни уго-
вор неће бити непосредно примењен пред судом зато што су уговорне стране (или
САД унилатерално, као једна од уговорних страна) утврдиле да тај уговор неће бити
примењен пред домаћим судовима. У овом случају је реч о намери уговорних стра-
на. У другом случају, међународни уговор неће бити примењен пред домаћим су-
дом зато што је уговорна обавеза такве природе да, због система поделе власти не
може, не односи се непосредно на судове. Реч је о доктрини која говори о подели
надлежности за примену међународних уговора између законодавне и судске вла-
сти. У трећем случају уговор неће бити примењен пред домаћим судовима зато што
органи који су закључили међународни уговор нису имали овлашћење да закључе
уговор такве садржине. Овде је реч о доктрини поделе надлежности у погледу за-
кључивања међународних уговора и законодавне надлежности. Коначно, уговор се
неће применити пред судовима зато што сам уговор не гарантује непосредно фи-
зичким и правним лицима утуживо право тако да они не могу користити међуна-
родни уговор као правни основ за индивидуални захтев. За разлику од прва три слу-
чаја, примена конкретног уговора пред судом овде ће зависити од околности случа-
ја. (.....)
Судови треба да знају да концепт self-executing и non-self-executing уговора нема јед-
но и јединствено значење. Приликом утврђивања природе међународног уговора и
могућности његове непосредне примене, судови треба пажљиво да утврде основ
због којег се уговор не би применио. Истовремено, судије не смеју заборавити на
значај и положај међународних уговора који им је додељен Уставом.” – C.M. Vázqu-
210
ez, The Four Doctrines of Self-Executing Treaties, 89 American Journal of Internatio-

III
nal Law 695 (1995), стр. 722-723.
5 „Више од сто држава је депоновало хиљаде ратификација на главне међународне

уговоре о заштити људских права. На међународном плану постоји посебан систем
извештаја и других обавеза којима се контролише примена ових уговора; поједини
системи омогућавају појединцима и невладиним организацијама подношење инди-
видуалних представки у случају кршења неког од заштићених права. На унутра-
шњем плану значај ратификованих међународних уговора се разликује од државе
до државе и може говорити о већем или мањем утицају. Национални судови често
немају јасно дефинисан став нити уједначену јуриспруденцију у погледу примене
ових међународних уговора иако је чешће позивање на ове уговоре него на друге
међународне инструменте, односно одлуке међународних организација. (.....)
’Бангалоре принципи’ из 1988. године посебно наглашавају ’значај промене судског
система, када због традиционалног правног образовања које, по правилу, занемару-
је међународноправну димензију, тако да промена обухвати додатну обуку судија и
правника који најчешће не познају садржину међународних правила о заштити
људских права.”- H. Hannum, The Status of the Universal Declaration of Human
Rights in National and International Law, 25 Georgia Journal of International and
Comparative Law 287 (1995-1996), стр. 352, 353.
6 Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида од 9. децембра

1948. године (78 U.N.T.S. 277, ступила на снагу 12. јануара 1951) (Сл. лист ФНРЈ
бр. 56/1950, стр. 910)
Члан 2.
У овој конвенцији под геноцидом се подразумева било које од ниже наведених дела,
почињених у намери да се потпуно или делимично уништи као таква нека нацио-
нална, етничка, расна или религиозна група:
a. убиство чланова групе;
б. тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе;
ц. намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу
до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;
д. мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе;
е. принудно премештање деце из једне групе у другу.
Члан 5.
Стране уговорнице се обавезују да ће предузети потребне законске мере, сходно
својим уставима, како би обезбедиле примену одредаба ове конвенције и нарочито
да ће предвидети ефикасне кривичне казне за лица крива за геноцид или било које
друго дело побројано у члану III.
211
7 Кривични законик Републике Србије (Сл. гласник РС, бр. 85/2005, 88/2005 –
испр. и 107/2005 – испр.)
Члан 370
Геноцид
Ко у намери да потпуно или делимично уништи неку националну, етничку, расну
или верску групу као такву нареди да се врше убиства или тешке повреде тела или
тешко нарушавање физичког или душевног здравља чланова групе или да се група
стави у такве животне услове који доводе до потпуног или делимичног истребљења
групе или да се примене мере којима се спречава рађање између припадника групе
или да се врши принудно пресељавање деце у другу групу или ко у истој намери из-
врши неко од наведених дела, казниће се затвором најмање пет година или затво-
ром од тридесет до четрдесет година.
1. У другом тексту аутор говори о све већој повезаности међународног и унутра-
шњег права. Шта су узроци и који су облици те међуповезаности?
2. У истом тексту Frowein упућује на проблеме са којима се сусрећу национални су-
дови приликом примене међународног права. Која су то правна питања која ре-
шавају национални судови?
3. Каква је улога/место закона као унутрашњег правног акта у примени међународ-
ног уговора?
4. Какав је значај система поделе власти за примену међународних уговора?
5. У другом тексту пронађите пример који говори о сукобу извршне и судске вла-
сти, и објасните суштину проблема?
6. Који међународноправни извор судови најчешће примењују и зашто?
7. Уколико је закон основ за интерноправну примену међународног обичаја, какви
проблеми могу настати приликом примене обичаја пред националним судом?
Наведите пример.
8. У трећем примеру Stein говори о тенденцијама новијих устава европских држава.
О каквој тенденцији је овде реч и како се она доказује?
9. Васкез наводи четири доктрине самоизвршних уговора (self-executing treaties) које
су настале у судској пракси САД. Одаберите ону коју сте најбоље разумели и про-
бајте да илуструјете хипотетичким примером.
10.Иако термин „self-executing” припада правном систему САД, слично правно пита-
ње се јавља и у другим системима, као што се то могло видети у тексту Frowein-a.
Који термин се користи за исто правно питање у другим правним системима?
212
11.Шта значи термин „директна примена” међународних уговора, односно међуна-

III
родних обичаја?
12.Према Хануму, шта су узроци неуједначене и релативно ретке примене међуна-
родних уговора пред националним судовима?
13.Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године нала-
же државама чланицама да законом инкриминишу геноцид. Које су сличности и
разлике између овакве употребе закона и закона о ратификацији међународних
уговора, односна закона који омогућавају примену међународних уговора пред
националним судовима?
Примена међународног права у унутрашњем правном поретку зависиће од природе
и садржине међународноправне норме и домаћих правила о примени међународ-
ног права. Компаративни преглед правила и праксе држава показује одређене тен-
денције. Постоји неколико правних питања која се често јављају у овом контексту и
које национални органи решавају. Прво је тумачење међународноправне норме,
чиме се per se не долази у сукоб са међународним правом јер се испитује намера
уговорних страна. Други проблем је место међународног права у хијерархији прав-
них норми. Проблем као такав не постоји у међународном праву (са изузетком чл.
46. Бечке конвенције о уговорном праву из 1969. године чије је поље примене огра-
ничено). Решење овог проблема домаћи органи налазе у националном праву. Трећи
проблем је да ли се конкретна међународноправна норма може непосредно приме-
нити. Непосредна или директна примена (дејство), односно „самоизвршност” међу-
народних уговора, означава право и обавезу домаћих органа да примене међуна-
родни уговор на исти начин као и закон; такође означава могућност физичких и
правних лица да на основу међународног права стичу одређена права и обавезе.
Немогућност непосредне примене може бити последица садржине међународно-
правне норме као израза воље уговорних страна чиме се не долази у сукоб са међу-
народним правом. Међутим, постоје и други начини ограничења непосредне при-
мене који су искључиво интерноправног карактера: уставно ограничење или правна
празнина у уставу, декларација уз закон о ратификацији, квалификација међуна-
родног уговора као политичког акта, судска пракса, и сл. Реч је о ограничењима ко-
ја свој основ немају у међународном праву и која могу довести до међународне од-
говорности државе.
Коментар уз Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида: Члан 5. Кон-
венције о геноциду прописује посебну обавезу за државе чланице која се састоји у
доношењу одговарајућих кривичноправних прописа. Геноцид се као кривично дело
први пут помиње на суђењу пред Међународним војним судом у Нирнбергу, иако
stricto sensu геноцид је био злочин против човечности. Геноцид се као посебно кри-
213
вично дело дефинише тек овом Конвенцијом из 1948. године, тако да у то време др-
жаве нису познавале геноцид као посебно кривично дело.
Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида данас има 137 држава
чланица, које су у складу са чл. 5. Конвенције усвојиле посебно кривично законо-
давство (види: http://preventgenocide.org/law/domestic/). Код нас је кривично дело
геноцида предвиђено чл. 370. Кривичног законика Републике Србије.
1. Како све национални судови могу учествовати у примени међународног права?
2. Како унутрашњи правни прописи могу омогућити или онемогућити примену ме-
ђународног права?
3. Какав је значај устава у примени међународног права?
4. Да ли постоје нека правна питања односа међународног и унутрашњег права која
су предмет регулисања искључиво међународног, односно унутрашњег права
(упоредите претходни одељак са овим)?
1. Модели уставних одредаба о примени међународног права у унутрашњем прав-
ном систему
2. Сличности и разлике између доктрине „самоизвршних” уговора и доктрине ди-
ректне примене и директног дејства
3. Интерноправна примена међународних уговора о заштити људских права
214
Одељак 3 – Примена међународног права у унутрашњим правним системима држава III
Buergenthal, T., „Self-Executing and Non-Self-Executing Treaties in National and Internatio-
nal Law”, Recueil des Cours de l’Academie de la Haye, vol. 235, 1992/IV, стр. 317-320, 335-340,
382-397; Vázquez, C.M., „The Four Doctrines of Self-Executing Treaties”, 89 American Journal
of International Law 1995, стр. 695-723; Eisemann, P.M., (ур.) (1996), The Integration of Inter-
national and European Community Law into the National Legal Order, Hague/London/Boston: Klu-
wer Law International, стр. vii; Economides, C., (1993), The Relationship Between International
and Domestic Law, Strasbourg: Council of Europe Press; Jacobs, F. G., (ур.) (1987), The Effect of
Treaties in Domestic Law, London: Sweet & Maxwell; Конвенција о спречавању и кажњавању
злочина геноцида од 9. децембра 1948. године (78 U.N.T.S. 277, ступила на снагу 12. јануара
1951, Сл. лист ФНРЈ бр. 56/1950) чл. 2. и 5; Кривични законик Републике Србије („Сл. гла-
сник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр. и 107/2005 – испр.) члан 370; Stein, E., „International
Law in Internal Law: Toward Internationalization of Central-Eastern European Constitutions?”,
88 American Journal of International Law 1994, стр. 427-450; Frowein, J.A., „International Law
in Municipal Courts”, American Society of International Law Proceedings, 1997, стр. 290-295;
Hannum, H., „The Status of the Universal Declaration of Human Rights in National and Inter-
national Law”, 25 Georgia Journal of International & Comparative Law 287, 1995/1996, стр. 287-
354; Conforti, B., Labella, A., „Invalidity and Termination of Treaties: the Role of National Co-
urts”, 1 European Journal of International Law 44, 1990.
215
Одељак 4 – Примена међународног права
на примеру страних држава
Увод
Претходни одељак посвећен је општим карактеристикама националне примене ме-
ђународног права. У овом одељку реч је о конкретним моделима и примерима који
ће илустровати правила и сложеност примене међународног права, као и разлике и
сличности које постоје између различитих правних система.
Након прегледа уставних решења појединих земаља која илуструју начин уставног
нормирања положаја и примене међународног права, следе коментари националне
примене међународног права са примерима судске праксе, где се може видети на
који начин судови тумаче уставни оквир примене међународног права и како могу
дате уставне одредбе модификовати у пракси. На крају, у посебном делу, налазе се
оригинални примери из стране судске праксе. Различити извори могу пружити
комплетну слику правила и методологије националне примене међународног пра-
ва.
Извори
1 Уставни текстови појединих држава

Аустрија (1974)
Члан 9.
Опште прихваћена правила међународног права представљају саставни део саве-
зног права.
Члан 50.
Политички међународни уговори који својом садржином мењају или допуњавају
постојеће законодавство могу бити закључени само уз сагласност Националног са-
вета.
.....
Приликом давања сагласности за закључивање међународног уговора из ст. 1 овог
члана, такви уговори ће обавезно носити ознаку да се њима мења устав (verfassung-
sandernd).
216
Одељак 4 – Примена међународног права на примеру страних држава
Белгија (1970)
III
Члан 34.
(Пренос суверених овлашћења)
Вршење суверених овлашћења се може пренети на међународне организације пу-
тем међународног уговора или закона.
Члан 77.
Представнички дом и Сенат имају подједнака овлашћења у погледу:
(.....)
6) усвајања закона о одобравању међународних уговора;
7) доношења закона ради извршавања међународних и наднационалних обавеза;
Белорусија (1994)
Члан 8.
Република Белорусија признаје приоритет опште прихваћених правила међународ-
ног права и преузима обавезу да унутрашње законодавство усагласи са овим прави-
лима.
Није дозвољено приступање оним међународним уговорима који су супротни уста-
ву.
Члан 128.
Извршни акти, међународни уговори и друге норме које Уставни суд прогласи неу-
ставним због кршења људских права и слобода, сматрају се ништавим, у потпуно-
сти или делимично
Бугарска (1991)
Члан 5, став 4
Међународни уговори који су ратификовани и проглашени у складу са уставом
представљају саставни део унутрашњег права Бугарске. Они имају приоритет у од-
носу на домаће законодавство уколико се налазе са њим у сукобу.
Француска (1958)
Члан 53.
Мировни уговори, трговински уговори, уговори или споразуми који се односе на
међународне организације, споразуми који уводе финансијске обавезе за државу,
споразуми којима се мењају законски акти, споразуми о статусу лица, споразуми о
уступању, размени или припајању територије, биће ратификовани или одобрени
искључиво у форми закона.
217
III Одељак 4 – Примена међународног права на примеру страних држава
Члан 54.
Уколико Уставни савет одлучи, на предлог председника Републике, премијера или
председника једног од скупштинских домова, да је одређени међународни уговор
супротан Уставу, овлашћење за ратификацију или одобрење оваквог споразума мо-
же бити дато тек након измене Устава.
Члан 55.
Међународни уговори и споразуми који су ратификовани и одобрени на прописан
начин имаће, након објављивања, јачу правну снагу од закона под условом да тај
уговор примењује и друга страна.
Хрватска (1990)
Члан 140.
Међународни уговори који су склопљени и потврђени у складу с Уставом и објавље-
ни, а који су на снази, чине део унутрашњег правног поретка Републике Хрватске, а
по правној су снази изнад закона. Њихове се одредбе могу мењати или укидати са-
мо уз услове и на начин који су у њима утврђени, или сагласно општим правилима
међународног права.
Немачка (1948)
Члан 25.
Општа правила међународног права представљају саставни део савезног права. Она
имају приоритет над законима и непосредно стварају права и обавезе за становнике
савезне државе.
Међународни уговори који регулишу политичке односе савезне државе или који ре-
гулишу неко питање из надлежности савезне државе морају добити сагласност, од-
носно бити закључени уз учешће тела надлежног на савезном нивоу за одређено
питање. За административне споразуме се mutatis mutandis примењују ове одредбе.
Мађарска (1989)
Правни систем Републике Мађарске прихвата опште прихваћена правила међуна-
родног права и обезбеђује сагласност између прихваћених међународних обавеза и
домаћих закона.
Македонија (1991)
Члан 8.
Основне вредности уставног поретка Републике Македоније су:
218
1. основне слободе и права човека и грађанина признате међународним правом и

III
предвиђене овим Уставом
2. поштовање опште прихваћених норми међународног права
Члан 98.
Судови су самостални и независни. Судови суде на основу Устава, закона и међуна-
родних уговора који су ратификовани у складу са Уставом.
Холандија (1983, са изменама из 1987. године)

Члан 90.
Влада подржава развој међународне владавине права.
Одреба међународног уговора која је супротна Уставу или која може доћи у сукоб
са Уставом може бити одобрена тек уз двотрећинску сагласност домова.
Члан 93.
Одредбе међународних уговора и резолуције међународних институција, које ства-
рају права и обавезе за физичка и правна лица постају обавезујуће након објављи-
вања.
Члан 94.
Важећи законски прописи се неће применити уколико би таква примена довела до
сукоба са одредбама међународних уговора који стварају права и обавезе за сва ли-
ца, или са резолуцијама међународних институција.
Португалија (1989)
Члан 8.
Правила и начела општег и посебног међународног права саставни су део права
Португалије.
Међународни уговори који су ратификовани или одобрени у прописаном поступку
примењују се у унутрашњем праву након објављивања за све време важења тог уго-
вора за Португалију.
Одлуке надлежних органа међународних организација чија је Португалија чланица
примењују се непосредно у унутрашњем поретку у оној мери у којој је то предвиђе-
но самим оснивачким уговорима тих међународних организација.
Члан 16.
Одредбе Устава и закона које садрже правила о заштити људских права и опште
прихваћена правила међународног права тумаче се у складу са Општом деклараци-
јом о правима човека и грађанина.
219
Руска федерација (1993)

Општеприхваћена правила и начела међународног права и међународни уговори
Руске федерације саставни су део правног система. Уколико се међународним уго-
вором обавезујућим за Руску федерацију установљава правило другачије од прави-
ла предвиђеног законом, примениће се правило из међународног уговора.
Људска и грађанска права и слободе која су у складу са општеприхваћеним прави-
лима и начелима међународног права призната су и гарантована Уставом.
Међународни споразуми Руске федерације којима се крши Устав не могу бити из-
вршени.
Шпанија (1978)
Основна права и слободе предвиђена овим Уставом тумачиће се у складу са Оп-
штом декларацијом о људским правима и међународним уговорима и споразумима
које је Шпанија ратификовала.
Швајцарска (1874)
Савезни суд одлучује о индивидуалним жалбама које се односе на кршење уставних
права грађана као и индивидуалне представке за кршење конкордата и међународ-
них уговора.
У свим наведеним случајевима Савезни суд примењује законе и обавезујуће уредбе
које је усвојила Савезна скупштина, као и међународне уговоре које је одобрила
скупштина.
САД (1787)
Судска надлежност обухвата све спорове настале применом правних правила и пра-
вила правичности, који настану у вези са овим Уставом, законима САД и закључе-
ним уговорима, или уговорима који ће бити закључени.
220
Члан 6
III
Овај Устав, закони САД и сви закључени међународни уговори као и уговори који
ће бити закључени, представљају врховни закон земље; судије у свакој држави су
дужни да их примене чак и ако су у супротности са Уставом или законима државе.
2 Тумачења уставних текстова

Белгија
„1.5. Белгијски уставни систем не познаје формалне услове за увођење међународ-
них уговора у унутрашњи правни поредак. Уговор се, у сваком случају, има објави-
ти, што се не може сматрати формалним условом увођења у унутрашњи правни по-
редак.
1.5.3. Директно дејство и директна примена међународних уговора су често била
предмет расправа пред белгијским судовима. Традиционална јуриспруденција није
оспоравала вољу уговорних страна од које зависи непосредна примена међународ-
ног уговора. Под утицајем права ЕУ, новија пракса потврђује непосредну примену
оних међународних уговора за које се таква примена може очекивати на основу
објективних обележја уговора, чак иако таква намера није очигледна из самог тек-
ста уговора.
1.5.7. Објављивање међународних уговора у службеном гласнику није предвиђено
Уставом. Међутим, уједначена и дуготрајна пракса, и аналогија са чл. 129 (190)
Устава, наметнула је обавезу објављивања међународних уговора у Службеном гла-
снику, како би уговори могли да производе правно дејство на физичка и правна ли-
ца.” – J. Verhoeven, Belgique/Belgium, у: The Integration of International and European
Community Law into the National Legal Order, P.M. Eisemann (ур.), 1996 стр. 130-131,
134.
Француска
„1.5. Чл. 53. Устава каже да међународни уговори и споразуми производе правно
дејство након ратификације или одобрења, док чл. 55. предвиђа: ’међународни уго-
вори и споразуми који су ратификовани и одобрени на прописан начин имаће, на-
кон објављивања, јачу правну снагу од закона под условом да тај уговор примењује
и друга страна.’
Потребно је повући разлику између дејства међународног уговора на унутрашњем
и на међународном плану. Међународни уговори који су закључени у складу са
унутрашњим правом (ратификовани или одобрени) производе дејство, јер обавезују
Француску на међународном плану; према монистичком принципу у Француској
могло би се закључити да су међународни уговори уведени у унутрашњи правни по-
редак након ступања на снагу. (.....)
221
Поред услова реципроцитета, који се чини постављен као услов приоритета међу-
народних уговора над законима, чл. 55 додатно предвиђа услов примене након об-
јављивања међународног уговора. Ова одредба не значи услов примене уговора или
споразума од стране државе у унутрашњем правном поретку. (.....) Другим речима,
држава може применити међународни уговор који није објављен ако се њиме не ди-
ра у положај појединаца. Судови не могу наметнути ни држави ни појединцима
обавезу која проистиче из необјављеног уговора. Зато је потребно разликовати мо-
гућност примене (applicabilité) у ширем смислу – а нарочито у оквиру управе – од
обавезности (opposabilité) у поступцима пред судовима.
1.5.3. Објављивањем међународног уговора у службеном гласнику испуњен је услов
за његову примену пред судом, једини преостали проблем је самоизвршни карактер
међународног уговора. Ово питање се ретко јавља пред судовима и могуће су две
ситуације.
Уколико уговор не садржи довољно прецизне одредбе, суд неће применити међуна-
родни уговор на основу опште и утемељене праксе настале из примене законодав-
них и управних аката. Судија ће само констатовати да је за примену уговора по-
требно донети додатни пропис или одговарајућу комплементарну меру. (.....)
У случајевима када се уговори не обраћају само државама већ непосредно повера-
вају права појединцима, тада се појединци могу позвати на ове уговоре пред судо-
вима. У оваквим случајевима судија ће тумачити инструмент како би утврдио на-
мере уговорних страна. (.....)
1.5.6. Извршна власт може блокирати примену међународног уговора у унутра-
шњем правном поретку тако што ће одложити објављивање у службеном гласнику.
Међутим, након објављивања суд треба да примени међународни уговор ретроак-
тивно, од датума када је ступио на снагу.” – E. Decaux et al., France, у: The Integra-
tion of International and European Community Law into the National Legal Order, P.M.
Eisemann (ур.), 1996, стр. 257 – 260.
Немачка
„1.5. Увођење у унутрашњи правни поредак – Одобрење међународног уговора Бун-
дестаг даје у форми савезног закона. Овај закон има двоструку функцију: њиме се
овлашћује председник савезне државе да ратификује уговор, и њиме се међународ-
ни уговор уноси у унутрашњи правни поредак. Након ступања међународног угово-
ра на снагу на међународном плану, закон о одобравању међународног уговора
примењује се на исти начин као и домаће право. Уколико се међународни уговор
односи на неко од питања које припада надлежности федералних јединица (Länder)
примена уговора ће зависити од мера које оне треба да предузму.
Правна природа међународног уговора који је унет у унутрашњи правни поредак
путем закона о одобрењу предмет је доктринарних расправа: да ли међународни
222
уговор представља унутрашње право или међународно право? Другим речима, да

III
ли се законом о одобравању међународног уговора трансформише и правна приро-
да међународног уговора у акт немачког права? У складу са преовлађујућим ставом
у доктрини Уставни суд је на ово питање први пут одговорио афирмативно (.....) Ка-
сније је пракса измењена. Уставни суд не говори више о ’трансформацији’ међуна-
родног уговора путем закона о одобрењу већ закон одређује као ’специјално упут-
ство за судску примену’ како би направио разлику од ’општег упутства за судску
примену’ које се односи на дејство чл. 25. савезног Устава. Промена терминологије
сугерише да је Уставни суд међународним уговорима унетим у унутрашњи правни
поредак приписао својство међународног уговора (.....).
1.5.3. Судија ће утврдити да ли се међународни уговор може непосредно примени-
ти на основу одредби уговора који је предмет разматрања. Примена овог правила
не значи да су решене све нејасноће тако да у појединим случајевима законодавна
власт сама може утврдити какво ће дејство производити међународни уговор у уну-
трашњем правном поретку. Међународни уговори ретко садрже одредбу о дејству у
унутрашњем правном поретку. Уколико закон о одобравању међународног уговора
садржи експлицитну одредбу о дејству појединих уговорних одредаба или уговора у
целини у унутрашњем правном поретку, судови и егзекутива су везани оваквом од-
редбом. (.....) Ако, са друге стране, Бундестаг не усвоји посебну одредбу већ само
усвоји мишљење о могућем дејству уговора, судови су, у суштини, слободни да са-
ми процене карактер таквог међународног уговора. У сваком случају, мишљење
Бундестага има велики утицај што показује пример Конвенције против тортуре, не-
хуманог и понижавајућег поступања и кажњавања. Влада и Бундестаг усвојили су
мишљење према којем је чл. 3, став 1 ове Конвенције по својој природи искључиво
међудржавни, што значи да се појединци на ову одредбу не могу позивати. Виши
суд је нашао да су судови слободни да одлуче да ли ће овакво мишљење усвојити
или не (.....). Међутим, судови су нашли да Споразум GATT-a нема непосредно деј-
ство због недовољно прецизних одредби (.....). Исто важи и за Социјалну повељу, по-
што се већина њених одредби експлицитно односи на државе чланице.
У погледу уговора о екстрадицији Уставни суд је установио да, као опште правило,
ови уговори не поверавају сујбективна права појединцима, али да се овим уговори-
ма стварају међудржавне обавезе. У овом случају је суд повукао разлику између ин-
терне примене међународних уговора и међународног уговора као основа индиви-
дуалних права. Јасно је да домаћи судови морају применити уговоре о екстрадици-
ји приликом контроле законитости овог поступка. Овакво тумачење може бити
спорно нарочито у случајевима кршења уговора о екстрадицији: зашто појединац
не би могао имати на располагању правно средство за заштиту својих права.
1.5.6. Уставни суд је утврдио да инкорпорисани међународни уговор производи деј-
ство тек након ратификације и ступања на снагу на међународном плану.” – J.A. Fro-
wein et al., Allemagne/Germany, у: The Integration of International and European Com-
munity Law into the National Legal Order, P.M. Eisemann (ур.), 1996, стр. 80-82, 83.
223
Шпанија
„Шпански систем рецепције међународног права може се означити као систем
’умереног дуализма’. Дуалистички је зато што је потребан посебан акт рецепције да
би међународни уговор постао саставни део унутрашњег права. А умерен је зато
што је такав акт рецепције, објављивање у службеном гласнику, довољан – није по-
требна трансформација у унутрашњи правни поредак. (.....)
Према чл. 96, став 1 савезног устава објављивање у службеном гласнику има за циљ
увођење норми међународног уговора у унутрашње право чиме се омогућава непо-
средна примена међународних уговора у Шпанији (.....). Пракса, пак, показује да су
административна државна тела применила велики број међународних уговора, који
су на снази и који обавезују Шпанију, упркос чињеници да ти уговори нису били об-
јављени, или су објављени тек касније у службеном гласнику, тако поштујући и чл.
27. Бечке конвенције о праву уговора из 1969 (.....).” – R. Bermejo Garcia, Espag-
ne/Spain, у: The Integration of International and European Community Law into the Nati-
onal Legal Order, P.M. Eisemann (ур.), 1996 стр. 207-209.
Велика Британија
„Уједињено Краљевство нема јединствени уставноправни акт. Уставне норме се из-
воде из законских аката, судских одлука и политичких и паралментарних докуме-
ната и праксе. Једно од основних начела овог неписаног устава је начело ’парла-
ментарне суверености’ које значи да Парламент ’има, према енглеском уставу, пра-
во да донесе или укине правне изворе; као и да ниједно лице или тело нема право
да прекрши или поништи законодавни акт Парламента’ (A. Dicey, Introduction to
the Study of the Law of the Constitution, 5. издање, 1897, стр. 38). Однос између пра-
ва Уједињеног Краљевства и међународног права зависи од тога да ли је реч о међу-
народном обичајном праву или међународним уговорима. (.....)
1. Судови Уједињеног Краљевства примењују међународно обичајно право као део
common law-a. Може се десити да судови не могу применити међународно обичајно
правило на конкретан случај јер нису у могућности да са потпуном сигурношћу
утврде садржај међународног обичаја. У случају West Rand суд је захтевао јасан до-
каз правила међународног права да би га могли применити. Приликом доказивања
међународних обичаја судови примењују међународноправна правила утврђивања
обичаја, тј. доказ опште праксе држава и opinio juris.
2. Како је међународно обичајно право део common law права, оно може бити деро-
гирано законом. Случај Trendtex показује да међународно обичајно право није под-
вргнуто правилу stare decisis.
3. Као и у случају међународних уговора, поједина питања међународног обичајног
права нису подобна за судско одлучивање (Buttes Gas & Oil Co v. Hammer (Nos 2
224
and 3) (1982) AC 88). Поједина питања ће зависити од става извршне власти – најче-
III
шће је реч о сертификату у вези са признањем држава и судским имунитетом.
4. Тешко је пронаћи оправдање за различита правила примене међународних уго-
вора и међународних обичаја у Уједињеном Краљевству. Разлика постоји на основу
начела парламентарне суверености, јер само Парламент може променити право
Уједињеног краљевства. Према томе, аргумент је да, пошто међународне уговоре
може закључити само извршна власт, међународни уговори не могу бити непосред-
но примењени, док је међународно обичајно право common law које може бити де-
рогирано накнадно донетим законима те тако не задире у парламентарни суверени-
тет. Ипак, закључивање међународних уговора је јавни чин извршне власти пово-
дом којег се може повести парламентарна расправа и увек се међународни уговори
подносе Парламенту најмање 21 дан пре ратификације (правило ’Ponsonby’) те су и
на тај начин отворени за парламентарну расправу и могућу контролу парламентар-
них комитета. За разлику од уговора, међународни обичаји настају праксом држа-
ва, што укључује и уговорну праксу, за чији настанак је улога парламента ретко ре-
левантна. Према томе, Парламент има мање утицаја на међународно обичајно пра-
во него на уговоре. Поред тога, оба међународноправна извора могу бити дерогира-
на касније донетим законодавством. Као такви, судови УК би требало да поступају
на исти начин са оба међународна извора и да их непосредно примене осим уколи-
ко домаће право не предвиђа супротно.” M. Dixon, R. MacCurquoadale, Cases & Ma-
terials on International Law, 2003, стр. 112, 115-116.
3 Национална пракса примене међународног права

3u
a. Белгија: Etat Belge v. Société Fromagerie Franco-Suisse „Le Ski” Касацио-
ни суд, Белгија, Пресуда од 27. маја 1971.
„Када постоји сукоб између правила унутрашњег права и правила међународног
права које има непосредно дејство у унутрашњем правном поретку, правило уста-
новљено међународним уговором имаће предност; његова јача правна снага произ-
илази из саме природе међународног уговорног права.”
3u
б САД: United States v. Alvarez-Machain (Врховни суд САД)47 / Legal Opi-
nion on the Decision of the US Supreme Court in the Alvarez Machain case (Inter-
American Juridical Committee, OAS)48 / Alvarez-Machain v. United States (Саве-
зни апелациони суд САД)
Агенти америчке агенција DEA су 1990. године организовали отмицу и хапшење
Алвареза на територији Мексика због наводног учешћа у убиству и мучењу једног
од агената ове агенције на територији Мексика. Када је против Алвареза покренут
47
504 U.S. 655 (1992), пресуда Врховног суда САД од 15. јуна 1992. године.
48
Doc. CJI/RES.II-15/92. Мишљење Интер-америчког правног комитета усвојено је 15. августа 1992. године у
складу са захтевом Сталног савета Организације америчких држава (OAS) поднетим у форми резолуције
CP/RES 586 (909/92).
225
кривични поступак у САД, оптужени је тражио поништај оптужнице и пуштање из

затвора због недозвољеног хапшења и притвора која су, према његовом захтеву,
представљала кршење билатералног уговора о екстрадицији између САД и Мекси-
ка.49 Нижи судови су овај захтев усвојили и наложили пуштање оптуженог потвр-
дивши његово право да се слободно врати у Мексико. Међутим, Врховни суд САД је
одлуку изменио нашавши да су хапшење и притвор законити и да међународни уго-
вор није прекршен, јер није експлицитно забранио отмицу као начин хапшења, од-
носно као начин за успостављање кривичне надлежности судова САД. Потребно је
нагласити да се током овог претходног поступка у којем се одлучивало о допуште-
ности мериторног кривичног поступка није расправљало о заштити људских права
гарантованих међународним правом или уставним правом САД, као посебном
основу за поништај оптужнице. Након пресуде Врховног суда покренут је кривични
поступак против Алвареза, који се у време покретања поступка већ две године на-
лазио у затвору. Четири године касније кривични поступак је био окончан ослоба-
ђајућом пресудом. Два месеца након ове пресуде покренут је поступак пред Интер-
америчким правним комитетом поводом међународноправних импликација ове
пресуде – Legal Opinion on the Decision of the US Supreme Court in the Alvarez Machain
case. Комитет је установио следеће:
„Ово мишљење је ограничено на испитивање одлуке Врховног суда САД са
становишта њене сагласности са међународним јавним правом. Комитет не-
ма надлежност у погледу сагласности ове одлуке са унутрашњим правом
САД, али подсећа да је неспорно правило међународног права да се држава
не може позивати на норме свог унутрашњег права да би избегла испуњење
својих међународних обавеза.”
Комитет је нашао да одлука Врховног суда представља повреду територијалног су-
веренитета Мексика и да су САД дужне да обезбеди реституцију и репарацију.
Предложена мера реституције је репатријација Алвареза и накнада штете настала
овим деликтом. Након доношења овог мишљења уследили су поступци пред судо-
вима САД од којих су најважнији кривични поступак у коме је Алварез ослобођен и
парнични поступак у којем је Алварез 11. септембра 2001. године добио накнаду
штете због недозвољене отмице, притвора и нехуманог поступања.
3u
ц Хрватска: Предмет Налетилић (ICTY)50 / Naletilić v. Croatia (ECHR)51 /
Случај Налетилић (Жупанијски суд у Загребу, Хрватска)52
Младен Налетилић је босански Хрват и хрватски држављанин против којег је Међу-
народни кривични трибунал за бившу Југославију у Хагу (ICTY) 18. децембра 1998.
49
Уговор о екстрадицији између САД и Мексика од 4. маја 1978. године (31 UST 5059, TIAS No. 9656).
50
Тужилац против Младена НАЛЕТИЛИЋА, IT-98-34-I.
51
Одлука о допуштености од 4. маја 2000. године. Представка бр. 51891/99.
52
Одлука о предаји Жупанијског суда у Загребу од 1. септембра 1999. године. Ову пресуду су потврдили Вр-
ховни и Уставни суд Хрватске. Уставни суд је 21. октобра 1999. године једногласно одбио уставну тужбу
Младена Налетилића поводом његове предаје Хашком трибуналу, нашавши да његова предаја представља
међународноправну обавезу Хрватске и да није противуставна.
226
године подигао оптужницу због ратних злочина, злочина против човечности и те-
III
шких повреда Женевских конвенција. Хрватске власти су 12. децембра 1998. године
ухапсиле Налетилића против кога је покренута истрага и отворен кривични посту-
пак пред судом у Загребу због кривичних дела отмице, телесних повреда и убиства,
на основу домаћег кривичног законодавства. Међутим, након захтева Хашког три-
бунала на основу чл. 9(2) Статута Трибунала, Жупанијски суд у Загребу је 1. сеп-
тембра 1999. године донео одлуку о предаји Налетилића Трибуналу. Правни основ
за прекид домаћег поступка и уступања оптуженог Хагу, Жупанијски суд је нашао у
оптужници ICTY, међународној наредби за привођење и чл. 20. Уставног закона о
сарадњи Републике Хрватске са Међународним кривичним судом за бившу Југо-
славију. Врховни и Уставни суд Хрватске су потврдили ову одлуку одбивши приго-
вор по којем се Налетилић не би могао изручити због домаћег поступка. Непосред-
но након доношења ових одлука, 15. октобра 1999. године, Налетилић је покренуо
поступак пред Европским судом за људска права (ECHR) због кршења чл. 6(1) и 7.
Европске конвенције о људским правима, тражећи од ECHR да обустави поступак
екстрадиције. Тужбени захтев против Хрватске је ектрадицију оспоравао по неколи-
ко основа. Налетилић је сматрао да због екстрадиције неминовно долази до суспен-
зије домаћег кривичног поступка што нужно води кршењу права на суђење у разум-
ном року (чл. 6, став 1 Европске конвенције). Следећи захтев се, такође, заснивао
на чл. 6, став 1, овога пута због карактера Хашког трибунала, пошто према мишље-
њу тужиоца, он не задовољава критеријуме независног и непристрасног суда који је
установљен законом. Такође, због максималне казне затвора од 20 година предви-
ђене хрватским законодавством и потенцијално много теже казне затвора предви-
ђене Статутом ICTY која може бити и доживотна, Налетилић је сматрао да је прекр-
шено начело легалитета нормирано чл. 7 Европске конвенције.
Европски суд је тужбени захтев одбио као недопуштен. У образложењу се ECHR
сложио са тужиоцем да се Европска конвенција примењује на случајеве екстради-
ције када постоји озбиљна опасност да ће конкретном лицу бити ускраћена мини-
мална правна заштита након екстрадиције. Међутим, ECHR је нашао да екстради-
ција и предаја међународном кривичном суду представљају два одвојена правна ин-
ститута, те да се на такве случајеве не може применити Европска конвенција. Суд је
нашао да Статут и Правила Хашког трибунала пружају довољно гаранција за пра-
вично суђење, укључујући непристрасност и независност суда. Ипак, Суд је пропу-
стио да посебно расправи тужбени захтев у делу који је оспоравао Хашки трибунал
као суд који није установљен законом (established by law). У погледу начела легали-
тета, ECHR је утврдио да се у конкретном случају има применити чл. 7, став 2
(„Овај члан не спречава суђење или кажњавање било које особе за неки чин или
пропуст који је у часу чињења представљао кривично дело у складу са општим на-
челима права признатим од стране цивилизованих народа.”), који представља изу-
зетак у односу на основно правило утврђено првим ставом овог члана („Нико не
може бити проглашен кривим за кривично дело почињено чињењем или нечиње-
њем које, у часу чињења, по унутрашњем или по међународном праву, нису били
227
предвиђени као кривично дело. Исто се тако не може одредити тежа казна од оне
која је била примењива у часу када је кривично дело било почињено.”).
3u
д Велика Британија: случај Tin Council и Мишљење Лорда Оливера, Inter-
national Tin Council (J.H. Rayner (Mincing Lane) Ltd v Department of Trade and
Industry), 1990, 2 AC 418, House of Lords.
„[П]рерогатив Круне јесте закључивање међународних уговора, али не обухвата
право на измену правних правила нити давања права појединцима, односно лиша-
вања појединаца њихових права, што се може учинити само интервенцијом Парла-
мента. Међународни уговори нису, како се то често терминолошки означава, само-
извршни. Једноставно, међународни уговор није саставни део енглеског права осим
и док није инкорпорисан у унутрашњи правни поредак путем закона. За појединце
међународни уговор је res inter alios acta и из међународног уговора не могу стећи
права нити се међународним уговором њима могу одрећи права или установити
обавезе; и међународни уговор се налази ван домашаја суда не само зато што се ти-
че спољнополитичких односа, који такође представљају прерогатив Круне, већ и за-
то што је потпуно ирелевантан као извор права и обавеза.”
1. Поделите уставе у две групе: прва група треба да обухвати оне уставе који омогу-
ћавају непосредну примену међународног права. Друга група треба да обухвати
оне уставе који такву примену не познају (нормирају посредну примену међуна-
родних уговора), односно немају одредбе о примени међународних уговора пред
националним судовима.
2. Поделите уставе у две групе: прва група треба да обухвати оне уставе који међу-
народним уговорима гарантују јачу правну снагу од домаћих закона (што исто-
времено значи да праве разлику између закона о ратификацији и осталих зако-
на). Друга група треба да обухвати оне уставе који изједначавају међународне
уговоре са домаћим законима, односно оне уставе који не садрже одредбу о по-
ложају међународних уговора у хијерархији правних аката.
3. Наведите устав који највише фаворизује примену међународног права и обра-
зложите ваш избор.
4. У случају Белгије постоје правна питања у вези са применом међународних уго-
вора који нису регулисани уставом већ судском праксом. Која су то правна пита-
ња?
5. Ако упоредите чл. VI Устава САД и случај Alvarez Machain, до каквих закључака у
вези са применом међународних уговора можете доћи?
6. У којим све случајевима међународни уговор неће моћи бити примењен пред су-
довима Француске, имајући у виду одредбе француског Устава и коментар фран-
цуске праксе?
228
7. Каква је разлика између примене међународних уговора и међународних обича-

III
ја у правном систему Немачке?
8. Под којим условима ће међународни уговор бити примењен пред судовима Ве-
лике Британије и какво ће место заузети у хијерархији правних аката?
9. На примеру које државе постоји највеће одступање између нормативних оквира
националне примене међународног права и националне судске праксе?
Уместо кратког прегледа литературе
„У другој половини двадесетог века унутрашњи правни системи су почели полако
да се отварају међународним вредностима и државе постепено пристају да се пови-
нују међународном праву. Иако је свака држава слободна да изабере сопствени ме-
ханизам за имплементацију међународних правила, чак и површно истраживање
националних правних система показује два основна модела.
Први је аутоматска инкорпорација међународних правила. Оваква инкорпорација
постоји сваки пут када национални устав, или право (односно судске одлуке када
одлуке могу бити извор права) налаже државним службеницима, својим државља-
нима и другим лицима која живе на њеној територији да поступају у складу са по-
стојећим или будућим правилима међународног права. Другим речима, унутрашње
правно правило обезбеђује стални основ за аутоматску инкорпорацију међународ-
ног правила у унутрашње право, без потребе за доношењем ad hoc закона (уз изузе-
так међународних правила која по својој природи нису самоизвршна). (.....)
Други механизам је законодавна ad hoc инкорпорација међународних правила. Пре-
ма овом систему међународна правила се могу применити у унутрашњем правном
систему тек ако и када надлежни парламентарни органи донесу посебан закон ко-
јим се правило имплементира. Овакво законодавство може имати два основна об-
лика. Прво, може бити речи о акту којим се уговорне одредбе уносе у унутрашњи
правни поредак када акт садржи детаљан опис права и обавеза која проистичу из
ових међународних обавеза (законска ad hoc инкорпорација међународног права).
Друго, акт парламента се може ограничити на утврђивање својства аутоматске при-
мене међународног уговора (аутоматска ad hoc инкорпорација међународног пра-
ва). У суштини овај систем функционише на сличан начин као и онај који смо на-
звали аутоматска инкорпорација, уз разлику да се у овом другом случају инкорпо-
рација врши посебно у сваком случају. И у овом случају су државни службеници и
сва остала лица обавезана међународним правом. (.....)
Преглед националних прописа и судске праксе показује да неке државе инкорпори-
сана правила изједначавају по правној снази са националним законодавством. По-
следица је да примена општих начела о односу између правила исте правне снаге:
lex posterior derogat priori, lex specialis derogat generali, lex posterior generalis non derogat
priori speciali. То значи да законодавац може у свако доба донети закон којим мења
или укида међународно правило. Овакви случајеви могу бити узрок одговорности
државе за кршење међународних правила. Остаје чињеница да је међународно пра-
вило укинуто актом парламента. Други пример су државе које међународним пра-
229
вилима у хијерархији дају више место у односу на домаће законодавство.” – A. Cas-

sese, International Law, 2001, стр. 168-171.
Индивидуална презентација
Пример: Мултилатерални споразум о екстрадицији предвиђа обавезу изручења ли-
ца држави на чијој су територији извршили кривично дело тероризма. Уговор га-
рантује права оптуженог једном општом одредбом упућивања на чл. 5. и 6. Европ-
ске конвенције о заштити људских права, али не садржи одредбу о обавези нацио-
налних судова да примене овај међународни уговор. Након лишења слободе на
основу захтева за екстрадицију, лице пред националним судом оспорава начин ли-
шења слободе и могућност примене међународног споразума, пошто држава моли-
тељица није чланица овог споразума и оспорава квалификацију кривичног дела као
дела тероризма.
Задатак: Свако ће одабрати један правни систем и на основу правних правила и
праксе тог система образложити могућност примене конкретног међународног уго-
вора пред административним или судским органима те државе.
1. Која се правна питања јављају приликом примене међународних уговора унутар
националног правног система?
2. Формулишите уставну одредбу о закључивању и примени међународних уговора
која ће обухватити све важне аспекте овог питања и тиме ограничити слободу су-
дова у формулисању посебних доктрина.
3. Упоредите међународна правила о односу међународног и унутрашњег права са
националним моделима примене међународног права. Да ли постоје размимои-
лажења?
1. Сличности и разлике у примени међународног права између САД и Немачке
2. Приказ случаја Roma Rights Centre (2004, House of Lords): примена међународног
права пред британским судовима
230
Одељак 4 – Примена међународног права на примеру страних држава III
Alvarez-Machain v. United States, 266 F.3d 1045, 2001, US Court of Appeals for the 9th Circuit,
no. 99-56762, 11. септембар 2001. (САД); Bermann, G.A., „French Treaties and French Courts:
Two Problems in Supremacy”, 28 International and Comparative Law Quarterly 458, 1979; Ber-
mejo Garcia, R., Espagne/Spain, у: The Integration of International and European Community Law
into the National Legal Order, P.M. Eisemann (ур.), (1996), The Hague: Kluwer Law International
стр. 207-209; Verhoeven, J., Belgique/Belgium, у: The Integration of International and European
Community Law into the National Legal Order, P.M. Eisemann (ур.), (1996), The Hague: Kluwer
Law International, стр. 130-131, 134; Danilenko, G., „Implementation of International Law in
CIS Countries”, 10 European Journal of International Law 51, 1999; Decaux, E. et al, France, у:
The Integration of International and European Community Law into the National Legal Order, P.M.
Eisemann (ур.), (1996), The Hague: Kluwer Law International, стр. 257 – 260; Dixon, M.,
McCorquodale, V., (2003), Cases & Materials on International Law, 4. издање, Oxford: Oxford
University Press, стр. 112, 115-116; Etat Belge v. Société Fromagerie Franco-Suisse „Le Ski”
Касациони суд, Белгија, Пресуда од 27. маја 1971; Kuwait Airways Corporation v Iraqi Air-
ways Co (Body Corporate), Queen's Bench Division (Commercial Court), 29. јули 1998; La Pa-
gola, A., Del Duca, P., „Community Law, International Law and Italian Constitution”, 79 Ame-
rican Journal of International Law 598, 1985; Milošević v. The Netherlands, Окружни суд у
Хагу, КГ 01/975 31. август 2001. (Холандија); Налетилић против Хрватске, Европски суд за
људска права, Одлука о допуштености од 4. маја 2000. године. Представка бр. 51891/99; Nis-
san v. Attorney-General, 1 Q.B.286 (1968) (UK); Одлука Жупанијског суда у Загребу о пре-
даји Младена Налетилића Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у
Хагу, 1. септембар 1999.; Одлука Уставног суда Хрватске о одбијању захтева Младена
Налетилића од 21. октобра 1999.; Paust, J. J., (1996), International Law as Law of the United
States, North Carolina: Carolina Academic Press; Prince of Liechtenstein, 2 BvR 1981/97 Саве-
зни уставни суд Немачке, одлука од 28. јануара 1998. године; Roma Rights Centre (Regina v.
Immigration Officer at Prague Airport and another (Respondents) ex parte European Roma
Rights Centre and others (Appellants), 9. децембар 2004; Seidl-Hohenveldern, I., „Relation of
International Law to Internal Law in Austria”, 49 American Journal of International Law
621,1955; Случај Аристид Вермиер, Апелациони суд у Бриселу (Белгија), пресуда од 25. ма-
ја 1985.; Случај Аристид Вермиер, Суд прве инстанце у Бриселу (Белгија), Пресуда од 3. ју-
на 1983. године; Случај Tin Council и Мишљење Лорда Оливера, International Tin Coun-
cil (J.H. Rayner (Mincing Lane) Ltd v Department of Trade and Industry), 1990, 2 AC 418, Hou-
se of Lords; United States v. PLO, 695 F. Supp. 1456, 1988 (САД); Устав Аустрије из 1974. го-
дине, чл. 9., чл. 50, ставови 1. и 3; Устав Белгије из 1970. године, чл. 34 и чл. 77; Устав Бе-
лорусије из 1994. године, чл. 8 и чл. 128; Устав Бугарске из 1991. године, чл. 5. став 4;
Устав Мађарске из 1989. године, чл. 7 став 1; Устав Македоније из 1991. године, чл. 8. и
чл. 98; Устав Немачке из 1948. године, чл. 25. и чл 59. став 2; Устав Португалије из 1989.
године, чл. 8. и чл. 16; Устав Руске Федерације из 1993. године, чл. 15. став 4., чл. 17. став
1., чл. 125. став 6; Устав Шпаније из 1978. године, чл. 10 став 2; Устав Сједињених Аме-
ричких Држава из 1787. године, чл. 3. став 2. и чл. 6; Устав Француске из 1958. године,
чл. 53-55; Устав Холандије из 1983. године (са изменама из 1987.), чл. 90., чл. 91. став 3.,
чл. 93., чл. 94.; Устав Хрватске из 1990. године, чл. 140; Устав Швајцарске из 1874. годи-
не, чл. 113. ставови 1. и 32; Frowein, J.A. et al., Allemagne/Germany, у: Тhе Integration of Inter-
national and European Community Law into the National Legal Order, P.M. Eisemann (ур.),
(1996), The Hague: Kluwer Law International, стр. 80-82, 83; Hannum, H., (1986), Materials on
International Human Rights and U.S.Constitutional Law, Washington, D.C.: International Law In-
stitute; Cassese, A., (2001), International Law, Oxford: Oxford University Press, стр. 168-171.
231
Одељак 5 – Примена међународног права у правном систему Србије
Увод
Систем примене међународног права у правном систему Србије има своје посебне
карактеристике као и сваки други национални правни систем. Потребно је познава-
ти начин примене међународног права у правном систему Србије не само зато што
је реч о нашем правном систему, већ и зато што је то питање од великог правног и
политичког значаја за државу у целини. Сарадња са међународним институцијама и
начин имплементације међународних обавеза обележила су последњу деценију, док
ће све најављене међународне и европске интеграције захтевати добро познавање
међународних правила о примени међународног права, уједначеност праксе и обу-
ченост државних органа у примени међународног права.
Овај одељак почиње прегледом радова домаћих аутора о питању примене међуна-
родног права у нашем правном систему. Следи преглед примера законодавне и суд-
ске имплементације међународног права у пракси Југославије, Државне заједнице
Србија и Црна Гора, и Србије данас.
Извори
Доктрина
1 „Могла би се, за потребе праксе, направити нека врста подсетника са ставкама

које треба проверити пре него што закључимо да се конкретни међународни уговор
примењује на дати случај.
Прво, треба утврдити да ли је дати међународни уговор потврђен у нашој земљи и
објављен у складу са Уставом (члан 16 Устава СРЈ). За потврђивање међународних
уговора надлежна је Савезна скупштина (члан 78 Устава СРЈ). Савезни Устав даје и
републикама овлашћења да склапају међународне споразуме у оквиру своје надле-
жности (члан 7 Устава СРЈ), па је по Уставу Србије за потврђивање међународних
споразума надлежна Народна Скупштина Републике Србије (члан 73), а по Уставу
Црне Горе, Скупштина Црне Горе потврђује међународне уговоре (члан 81). Међу-
народни уговори које потврди Савезна скупштина објављују се у специјалном до-
датку „Службеног листа СРЈ” – „Међународни уговори”.
Друго, треба сазнати да ли је дати међународни уговор ступио на снагу. Међународ-
ни уговори обично садрже у својим одредбама клаузулу о ступању на снагу. Најче-
шћи услов који се поставља да би међународни уговор ступио на снагу јесте да га
232
прихвати одређени број држава. Уколико ништа није предвиђено одредбама угово-
III
ра или споразумом држава које су учествовале у преговорима, међународни уговор
ступа на снагу када све државе које су учествовале у преговорима дају пристанак да
буду везане његовим одредбама (члан 24 Бечке конвенције о уговорном праву од
23. марта 1969. године). Ако држава свој пристанак да буде везана међународним
уговором да после његовог ступања на снагу у међународном смислу, тај уговор ће
за њу ступити на снагу оног дана када буде дала свој пристанак. У пракси се дешава
да од потписивања међународног уговора до његовог ступања на снагу протекне ду-
ги низ година. Примера ради, од потписивања Бечке конвенције о уговорном праву
до њеног ступања на снагу протекло је једанаест година, од потписивања Конвенци-
је УН о уговорима о међународној купопродаји робе до њеног ступања на снагу
осам, од потписивања Конвенције о застарелости потраживања у области међуна-
родне купопродаје робе до њеног ступања на снагу четрнаест година, итд. Ствар је
унутрашњег правног поретка да ли ће се потврђени и објављени међународни уго-
вор примењивати мада још није ступио на снагу у међународноправном смислу. Из
формулације Устава СРЈ по којој међународни уговор постаје саставни део правног
поретка чим буде потврђен и објављен (члан 16. став 2), могло би се закључити да
ступање на снагу у међународном смислу није од значаја за његову примену. Међу-
тим, сматрамо да би то био погрешан закључак, јер би било нелогично и нецелис-
ходно примењивати међународни уговор, пре него што он постане међународно
правно обавезан. Евентуално, ако би за то постојали јаки разлози, могла би се за по-
једине међународне уговоре прихватити и једнострана примена, пре ступања на
снагу, у међународном смислу, али би то у сваком појединачном случају требало да
утврди Скупштина аутентичним тумачењем међународног уговора. У упоредној
пракси налазимо примере да су судови појединих држава примењивали поједине
уговоре и пре ступања на снагу у међународном смислу, али се такав поступак до-
живљава као изузетак од правила. (.....)
Трећи услов који треба испитати везан је за поље примене међународног уговора,
тј. да ли је дато правно питање обухваћено његовим одредбама. Поље примене јед-
ног међународног уговора, најчешће ће бити одређено, попут закона, према реал-
ном (предметном), персоналном, територијалном и временском критеријуму. При-
мер употребе персоналног критеријума је клаузула да ће се међународни уговор
применити на права оних лица која имају држављанство једне од држава уговорни-
ца или која имају пребивалиште или седиште у једној од држава уговорница (клау-
зула реципроцитета). Реално поље примене се одређује дефинисањем врсте прав-
них односа или правних питања на које се одредбе међународног уговора примењу-
ју (нпр. уговор о међународној купопродаји робе, признање и извршење страних ар-
битражних одлука, итд.). Повлачење граница између односа на које се неки међуна-
родни уговор примењује и оних на које се не примењује може бити засновано и на
временском критеријуму. Обично се не предвиђа ретроактивно деловање међуна-
родног уговора, него његове одредбе имају дејство само за правне односе који на-
стану након његовог ступања на снагу. Надаље, могуће је да међународни уговор не
233
III Одељак 5 – Примена међународног права у правном систему Србије
важи у односу на целокупну територију једне државе него само на неким њеним де-
ловима, територијама или федералним јединицама (колонијална, односно феде-
рална клаузула). Уколико међународни уговор дозвољава стављање резерви, његово
поље примене може бити ограничено резервама стављеним од стране наше или
друге државе уговорнице. Из наведеног видимо да је за примену међународног уго-
вора понекад важно сазнати не само његов статус код нас, него и у страним држава-
ма. Подаци о статусу међународног уговора не објављују се у нашој службеној пу-
бликацији, али њима располаже Министарство иностраних послова. Било би добро
када би неки од домаћих правних часописа који редовно излазе, а баве се међуна-
родним правом преузели на себе задатак да периодично објављују статус појединих
важнијих мултилатералних уговора. У сваком случају, за оне који располажу ком-
пјутерском техником и излазом на интернет, проблем сазнавања оваквих података
је делимично решен, јер многе међународне организације које су депозитари реле-
вантних међународних уговора, или су активно укључене у њихово стварање (UN,
UNCITRAL, Савет Европе, Хашка конференција за међународно приватно право,
Европска унија, Светска организација за интелектуалну својину, итд.) објављују на
светској мрежи пуне текстове међународних уговора на језицима на којима су за-
кључени и њихов статус (тј. податке о државама које су дати међународни уговор
потписале, прихватиле га (ратификовале), или му приступиле, или које се сматрају
сукцесором, о датумима ступања на снагу датог међународног уговора у појединим
државама, о стављеним резервама, изјавама датим приликом ратификације, итд.).”
– М. Станивуковић, Поље Примене Конвенције УН о уговорима о међународној
продаји робе у досадашњој судској и арбитражној пракси, Право и привреда,
бр. 5-8/2000, стр. 931-934.
2 „Уставна повеља Србије и Црне Горе јасно нормира приоритет међународног

права. Члан 16. Уставне повеље (Примат међународног права) гласи:
Ратификовани међународни уговори и општеприхваћена правила међуна-
родног права имају примат над правом Србије и Црне Горе и правом држава
чланица.
Формулацијом чл. 16. недвосмислено је установљена јача правна снага међународ-
ног права, чиме је исправљена недоследност претходног Устава по овом питању.
Међутим, из ове одредбе није сасвим јасно какав је однос Уставне повеље и међуна-
родног права, али нам ту може бити од помоћи чл. 20. Закона о спровођењу Уставне
повеље који налаже усаглашавање Устава и свих осталих прописа са Уставном пове-
љом и ратификованим међународним уговорима државне заједнице Србија и Црна
Гора. (.....) Уставна повеља не регулише ко ће и како контролисати примат међуна-
родног права, пошто је то изостављено из надлежности Суда Србије и Црне Горе.
Претпостављамо да је то остављено редовним судовима који се у случају сукоба за-
кона и међународног уговора увек могу определити за међународни уговор захва-
љујући формулацији чл. 16. Уставне повеље, али никада спорни закон не могу уки-
234
нути. Чини се да је реч о правној празнини због које ни не може доћи до укидања
III
закона због његове несагласности са међународним уговором. (.....)
За разлику од Устава СРЈ из 1992. године, који је све уговоре сматрао саставним де-
лом унутрашњег правног поретка обезбедивши им тиме непосредно дејство, Устав-
на повеља не садржи овакву формулацију (чл. 16. Уставне повеље говори о примату
међународног права, али не и о његовом непосредном дејству; како смо то већ ви-
дели, реч је о две одвојене категорије, подједнако значајне за успешну интерно-
правну примену међународних уговора). Непосредна примена је, чини се, резерви-
сана само за „одредбе међународних уговора о људским и мањинским правима и
грађанским слободама који важе на територији Србије и Црне Горе.” (чл. 10. Устав-
не повеље чији и наслов гласи „Непосредна примена међународних уговора”). Да
ли то значи да се само ови уговори могу непосредно применити, док, argumentum a
contrario, сви остали уговори немају непосредно дејство? Ово питање остаје судови-
ма да одговоре. Мислимо да је опет пропуштена прилика да се положај међународ-
них уговора јасно и недвосмислено регулише уставним текстом. Док је Устав СРЈ из
1992. године пропустио да јасно одреди место међународних уговора у хијерархији
правних аката, Уставна повеља Србије и Црне Горе пропушта да регулише непо-
средну примену свих уговора. Нарочито зато што се гарантовањем непосредне при-
мене „уговорима о људским и мањинским правима и грађанским слободама” отва-
рају нова питања: који су то уговори53 и да ли се на њихово тумачење могу приме-
нити правила међународног уговорног права, с обзиром на то да ова последња stric-
to sensu не припадају области заштите људских права.
Додатно формално ограничење је објављивање међународних уговора. Иако обја-
вљивање у домаћем службеном гласнику не утиче на обавезност уговора на међуна-
родном плану, чини се да је важно за његову унутрашњу примену. Како С. Аврамов
поставља ово питање: „Друго је питање да ли га (међународни уговор – прим. С.Ђ.)
судови могу објективно применити пре објављивања. Према томе могло би се твр-
дити да је објављивање услов примењивости а не обавезности.” Према томе, угово-
ри који нису потврђени у складу са Уставом немају никакво правно дејство, па ни
непосредно, како је и потврдио Уставни суд Југославије,54 тумачећи Устав СРЈ из
53
Другим речима, да ли су то уговори из чијег назива произилази да је реч о заштити људских права (нпр.
Међународни пакт о грађанским и политичким правима), или било који други уговор који садржи одредбу
о заштити људских права (Бечка конвенција о конзуларним односима из 1963. године је уговор који регу-
лише конзуларне односе између држава, али у чл. 36. гарантује право странцу на контакт са конзуларним
представником своје државе, као и право на конзуларну заштиту). Такође, низ уговора из области људских
права садржи одредбе којима се установљава обавеза државе да донесе одговарајући пропис. Да ли то зна-
чи да ће пропуст државе да то учини створити утуживо право оштећеном лицу захваљујући непосредном
дејству ове врсте међународних уговора на основу Уставне повеље?
54
„Сагласно одредби члана 124. став 1. тачка 2. Устава СР Југославије, Савезни уставни суд оцењује сагла-
сност закона само са оним међународним уговорима који су потврђени и објављени у СР Југославији и који
су, на основу члана 16. Устава СРЈ, заједно са општеприхваћеним правилима међународног права, састав-
ни део нашег унутрашњег правног поретка. (.....) Савезни уставни суд је утврдио да Европска повеља о ло-
калној самоуправи, коју је донео Савет Европе 1985. године, а коју спомиње подносилац иницијативе, није
235
1992. године. Ово тумачење се може применити и на нове уставне одредбе, јер се
не налази са њима у супротности.” – С. Ђајић, Међународни и национални судо-
ви: од сукоба до сарадње, Нови Сад: Правни факултет у Новом Саду, 2004, стр.
149, 164-165.
Устав и закони
3 Устав Републике Србије, Сл. гласник Републике Србије бр. 83/2006

Међународни односи
Члан 16.
Спољна политика Републике Србије почива на општепризнатим принципима и пра-
вилима међународног права.
Општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори
саставни су део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују. По-
тврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом.
Непосредна примена зајемчених права
Члан 18.
Људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно се примењују.
Уставом се јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права
зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међу-
народним уговорима и законима. Законом се може прописати начин остваривања
ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за
остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају
не сме да утиче на суштину зајемченог права.
Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист унапређења вредно-
сти демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских
и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово
спровођење.
Заштита људских и мањинских права и слобода
Члан 22.
Свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско
или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су
повредом настале.
акт који је СР Југославија потврдила и објавила, па је Савезни уставни суд, сагласно члану 29. Закона о Са-
везном уставном суду, одбацио иницијативу за оцењивање сагласности оспореног закона са међународним
конвенцијама о локалној самоуправи.” – Одлука Савезног уставног суда У 206/97 од 29. септембра 1999.,
објављена у збирци судских одлука Избор судске праксе, бр. 2/2000, стр. 24.
236
Грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите сво-

III
јих слобода и права зајемчених Уставом.
Надлежност Републике Србије
Члан 97.
Република Србија уређује и обезбеђује:
1. сувереност, независност, територијалну целовитост и безбедност Републике Ср-
бије, њен међународни положај и односе са другим државама и међународним ор-
ганизацијама;
…
Надлежност Народне скупштине
Члан 99.
Народна скупштина:
3. доноси и мења Устав,
4. одлучује о промени границе Републике Србије,
5. расписује републички референдум,
6. потврђује међународне уговоре кад је законом предвиђена обавеза њиховог по-
тврђивања,
7. одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање,
Референдум
Члан 108.
На захтев већине свих народних посланика или најмање 100.000 бирача Народна
скупштина расписује референдум о питању из своје надлежности, у складу са Уста-
вом и законом.
Предмет референдума не могу бити обавезе које произлазе из међународних угово-
ра, закони који се односе на људска и мањинска права и слободе, порески и други
финансијски закони, буџет и завршни рачун, увођење ванредног стања и амнестија,
као ни питања која се тичу изборних надлежности Народне скупштине.
Надлежност
Члан 139.
Војска Србије брани земљу од оружаног угрожавања споља и извршава друге мисије
и задатке, у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који ре-
гулишу употребу силе.
237
Начела судства
Члан 142.
Судска власт је јединствена на територији Републике Србије.
Судови су самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона и
других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила
међународног права и потврђених међународних уговора.
…
Судске одлуке
Члан 145.
Судске одлуке се доносе у име народа.
Судске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и
пропису донетом на основу закона.
Судске одлуке су обавезне за све и не могу бити предмет вансудске контроле.
Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном по-
ступку.
Помиловањем или амнестијом изречена казна може се, без судске одлуке, опрости-
ти у целини или делимично.
Положај и надлежност јавног тужилаштва
Члан 156.
Јавно тужилаштво је самосталан државни орган који гони учиниоце кривичних и
других кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости.
Јавно тужилаштво врши своју функцију на основу Устава, закона, потврђеног међу-
народног уговора и прописа донетог на основу закона.
Надлежност Уставног суда
Члан 167.
Уставни суд одлучује о:
1. сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним пра-
вилима међународног права и потврђеним међународним уговорима,
2. сагласности потврђених међународних уговора са Уставом,
3. сагласности других општих аката са законом,
4. сагласности статута и општих аката аутономних покрајина и јединица локалне
самоуправе са Уставом и законом,
238
5. сагласности општих аката организација којима су поверена јавна овлашћења, по-

III
литичких странака, синдиката, удружења грађана и колективних уговора са Уста-
вом и законом.
Хијерархија домаћих и међународних општих правних аката
Члан 194.
Правни поредак Републике Србије је јединствен.
Устав је највиши правни акт Републике Србије.
Сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са
Уставом.
Потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права
део су правног поретка Републике Србије. Потврђени међународни уговори не сме-
ју бити у супротности са Уставом.
Закони и други општи акти донети у Републици Србији не смеју бити у супротности
са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међуна-
4 Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку против

учинилаца ратних злочина, Сл. гласник РС, бр. 67/2003
Члан 2.
Овај закон примењује се ради откривања и кривичног гоњења учинилаца кривичних
дела одређених у глави XVI. Основног кривичног закона (Кривична дела против чо-
вечности и међународног права).
Овај закон примењује се и ради откривања и кривичног гоњења учинилаца кривич-
них дела предвиђених чланом 5. Статута Међународног кривичног трибунала за
бившу Југославију.
5 Закон о сарадњи СР Југославије са Међународним кривичним трибуналом за

кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хумани-
тарног права почињена на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. го-
дине, Сл. лист СР Југославије, бр. 18/2002
I. ОПШТЕ ОДРЕДБЕ
Члан 1.
Овим законом уређује се сарадња СР Југославије са Међународним кривичним три-
буналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног ху-
манитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991 (у даљем тек-
239
сту: Међународни кривични трибунал) и извршење обавеза које за Савезну Репу-

блику Југославију произлазе из Резолуције Савета безбедности бр. 827 (1993) и Ста-
тута Међународног кривичног трибунала, на основу којег ће надлежни органи ре-
публика чланица одлучивати о уступању кривичног поступка и предаји оптужених
овог трибуналу.
СР Југославија ће поштовати и спроводити судске одлуке Међународног кривичног
трибунала и указивати правну помоћ његовим истражним и судским органима.
Члан 2.
Међународни кривични трибунал је суд образован од стране Савета безбедности
Организација уједињених нација, те се у сарадњи Савезне Републике Југославије са
тим трибуналом не примењују општа правила и прописи који регулишу сарадњу са
страним државама у области правосуђа.
Одредбе Статута Међународног кривичног трибунала су опште прихваћена правила
међународног права.
Члан 4.
(1) Ако надлежни орган процени да би одређени поступак сарадње могао да угрози
суверенитет или интерес безбедности државе, о томе ће обавестити Савезну, одно-
сно републичку владу.
(2) Ако Савезна или републичка влада оцени да би испуњење захтева угрозило суве-
ренитет или интересе безбедности државе, наложиће министарству надлежном за
послове правде да о томе обавести Међународни кривични трибунал и уложи при-
говор према Правилима о поступку и доказима.
II. ОВЛАШЋЕЊА МЕЂУНАРОДНОГ КРИВИЧНОГ ТРИБУНАЛА ЗА ПРЕДУЗИМА-
ЊЕ ИСТРАЖНИХ РАДЊИ У САВЕЗНОЈ РЕПУБЛИЦИ ЈУГОСЛАВИЈИ
Члан 9.
(1) Истражни органи и тужилац Међународног кривичног трибунала могу на тери-
торији Савезне Републике Југославије, ради откривања кривичног дела из своје над-
лежности, предузимати следеће радње:
1. прикупљање обавештења од грађана;
2. саслушање осумњичених, оптужених, оштећених, сведока и вештака, укључу-
јући обдукције и ексхумације лешева;
3. прикупљање материјалних доказа;
4. разгледање и преписивање исправа, укључујући и оне које сачине или прикупе
југословенски правосудни и други државни органи о повредама међународног
хуманитарног права.
240
Члан 10.
III
(1) У вршењу радњи из претходног члана, представници Међународног кривичног
трибунала не могу примењивати принудне мере којима се ограничавају права и
слободе грађана Савезне Републике Југославије и других лица на њеној територији,
нити поступати супротно стандардима међународног права.
(2) Ако се јави потреба за применом мера којима се ограничавају права и слободе
грађана, истражни органи Међународног кривичног трибунала ће се са захтевом за
њихову примену обратити надлежном органу Савезне Републике Југославије.
(3) Органи Међународног кривичног трибунала у вршењу радњи из члана 9. не могу
поступати супротно прописима Савезне Републике Југославије, нити на начин који
би могао да штети њеном суверенитету или интересу националне безбедности.
Члан 11.
(1) О ослобађању сведока дужности чувања државне или војне тајне о разгледању
списа који се односе на државну или војну тајну одлучује Савезна, односно репу-
бличка влада.
III. УСТУПАЊЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА
КОЈИ СЕ ВОДИ ПРЕД ДОМАЋИМ СУДОМ
Члан 13.
Захтев Међународног кривичног трибунала да му се уступи кривично гоњење лица
против којег се пред надлежним судом у СРЈ води кривични поступак мора бити
образложен и уз њега достављена потврђена оптужница.
Решење о уступању кривичног поступка доноси веће надлежног окружног, односно
вишег суда у саставу од троје судија. Веће ће одбити захтев за уступање кривичног
поступка ако се захтев не односи на исто лице и исто кривично дело, ако кривично
дело није у надлежности Међународног кривичног трибунала или ако је окривљени
за то кривично дело већ осуђен правноснажном пресудом надлежног суда у Саве-
зној Републици Југославији.
Изузетно, кривични поступак довршен правноснажном пресудом уступиће се Ме-
ђународном кривичном трибуналу ако се захтев односи на понављање поступка
пред Међународним кривичним трибуналом, према одредбама члана 10. став 2
Статута Међународног кривичног трибунала.
6 Закон о парничном поступку, Сл. гласник Републике Србије, бр. 125/2004

Члан 26.
У погледу надлежности домаћих судова за суђење странцима који уживају имуни-
тет у Србији и Црној Гори и за суђење страним државама и међународним органи-
зацијама важе правила међународног права.
241
У случају сумње о постојању и обиму имунитета, објашњење даје орган надлежан за

послове правде.
Члан 130.
Кад достављање треба извршити лицима или установама у иностранству или стран-
цима који уживају имунитет, достављање ће се извршити дипломатским путем, ако
у међународном уговору или у закону (члан 141) није што друго одређено.
4. Понављање поступка
Члан 422.
Поступак који је одлуком суда правноснажно завршен може се по предлогу странке
поновити:
(…)
10) ако је, по правноснажно окончаном поступку пред домаћим судом, Европски
суд за људска права донео одлуку о истом или сличном правном односу против Ср-
бије и Црне Горе.
Судска пракса
7 Пресуда Врховног суда Србије, Прев. 98/98 од 16.9.1998. године, Судска пракса
привредних судова, бр. 4/1998, стр. 117-118
1. „Измене у домаћем законодавству не могу имати утицаја на првенство у приме-
ни ратификоване међународне конвенције у односу на домаће прописе. Међуна-
родни уговори који су потврђени и објављени у складу са уставом и општеприхва-
ћена правила међународног права саставни су део унутрашњег правног поретка.
Накнада штете по тужби стране осигуравајуће организације (здравственог, инва-
лидског и пензијског осигурања), настала употребом моторног возила и причињена
трећим лицима има се расправити према прописима који су важили у време штет-
ног догађаја.
Из образложења:
Пресудом привредног суда усвојен је тужбени захтев осигуравајуће организације из
Савезне Републике Немачке па је обавезана тужена домаћа осигуравајућа органи-
зација да по праву регреса исплати тужиоцу одређен девизни износ. Виши привред-
ни суд је одбио жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду.
Врховни суд Србије је нашао да ревизија туженог није основана. Према утврђеном
чињеничном стању у првостепеном поступку, у саобраћајном удесу, који се десио
19.6.1996. године а који је проузроковао возач – осигураник туженика изгубио је
живот осигураник тужиоца.
242
На основу предњих чињеница правилно су привредни судови закључили да се на

III
конкретан случај примењује међународни уговор закључен у области социјалног
осигурања који има предност као ’lex specialis’ (све док је исти споразум у важно-
сти), и то споразум о социјалном обезбеђењу који је закључен између СР Немачке и
СФРЈ од 12.10.1968. године (Службени лист СФРЈ бр. 9/69), која Међународна кон-
венција је и даље на снази, што несумњиво произилази из уставне стипулације о
сукцесији из чл. 10. Уставног закона за спровођење Устава СРЈ (Сл. Лист СРЈ бр.
1/92, 53/92, 14/93, 24/94, 79/94 и 61/95). Према чл. 10. Уставног закона међународ-
не конвенције које је Југославија ратификовала и даље су на снази. Материјалне и
друге обавезе које је преузела СФРЈ до дана проглашења Устава сматрају се њеним
обавезама, односно обавезама република које су је сачињавале. СР Југославија по
чл. 16. Устава СРЈ у доброј вери испуњава обавезе које произилазе из међународних
уговора у којима је она страна уговорница.
Иначе, тужени у ревизији истиче само да према одредби члана 76. Закона о осигу-
рању имовине и лица (који је ступио на снагу 6.7.1996. године) тужилац нема право
да од туженог потражује спорни износ штете, сматрајући да се у конкретном случа-
ју наводно ради о обавези која траје и да суд основаност треба да цени према закону
који је на снази у време одлучивања од стране суда. Међутим, измене у домаћем за-
конодавству не могу имати утицаја на првенство у примени ратификоване међуна-
родне конвенције у односу на домаће прописе, с тим да ревидент без основа поку-
шава да прикаже да супротно становиште наводно не би значило ретроактивно при-
мењивање новог савезног закона о осигурању имовине и лица. Међународни угово-
ри који су потврђени и објављени у складу са Уставом и општеприхваћена правила
међународног права саставни су део унутрашњег правног поретка.”
8 Пресуда Врховног суда Србије, Прев. 743/98 од 30.12.1998. године, Судска

пракса привредних судова, бр. 1/1999, стр. 104-106
„Одредба чл. 76. Закона о осигурању имовине и лица није од утицаја на постојање
регресног права иноосигуравача на оштећеног према домаћем осигуравачу штет-
ника. Право регреса иноосигуравача оштећеног према домаћем осигуравачу штет-
ника темељи се на одредби чл. 38. Конвенције закључене између Савезне Републике
Аустрије и СФРЈ.
Имајући све изнето у виду радило се о супрематији међународног споразума у од-
носу на унутрашњи пропис Југославије па је без утицаја позивање ревизије на од-
редбе чл. 76. новог савезног закона о осигурању имовине и лица. Отуда би свеједно
и после ступања на снагу новог савезног Закона о осигурању имовине и лица основ
за регрес требало да буде не тај закон, већ међународни уговор закључен у области
социјалног осигурања који има предност као ’lex specialis’ (све док је исти споразум
243
у важности). Наиме, у случају колизије између закона и конвенције има се приме-

нити конвенција.”
Напомена: Конвенција између Југославије и Аустрије о социјалном обезбеђењу од
19. новембра 1965. године (Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори бр. 1/1967) сту-
пила је на снагу 1. јануара 1967. године и важила је до 30. септембра 1996. године
када је овај споразум отказала Република Аустрија. Између Аустрије и Југославије
закључен је нови међународни уговор који регулише ову материју, под називом
Споразум између СР Југославије и Републике Аустрије о социјалном осигурању од
5. јуна 1998. године (Сл. лист СРЈ – Међународни уговори бр.7/1998), који је ступио
на снагу 1. маја 2002. године.
9 Пресуда Врховног суда Србије, Прев. 272/99 од 27.9.2000. године, Судска прак-
са привредних судова, бр. 1/2001, стр. 75-76
„Међународни уговори који су потврђени (ратификовани законом) и објављени у
складу са Уставом и општеприхваћена правила међународног права саставни су део
унутрашњег правног поретка и у односу на постојеће законе имају примат у приме-
ни.
Правне односе између тужиоца и туженог треба расправити према Споразуму о со-
цијалном обезбеђењу који је закључен између Савезне Републике Немачке и СФРЈ
од 12.10.1968 (Сл. лист СФРЈ бр. 9/69), која међународна конвенција је и даље на
снази, што несумњиво произилази из уставне одредбе о сукцесији из члана 10.
уставног закона за спровођење Устава СРЈ (Сл. лист СРЈ бр. 1/92, 53/92, 14/93,
24/94, 79/94 и 61/95). Према члану 10. Уставног закона међународне конвенције
које је Југославија ратификовала и даље су на снази. Материјалне и друге обавезе
које је преузела СФРЈ до дана проглашења Устава сматрају се њеним обавезама од-
носно обавезама република које су је сачињавале. СРЈ по члану 16. Устава СРЈ у до-
број вери испуњава обавезе које произилазе из међународних уговора у којима је
она страна уговорница. Међународни уговори који су потврђени (ратификовани за-
коном) и објављени у складу са Уставом и општеприхваћена правила међународног
права саставни су део унутрашњег правног поретка и у односу на постојеће законе
имају примат у примени. Овакво правно схватање има свој основ не само у цитира-
ној одредби чл. 16. Устава СРЈ већ и у одредби члана 124. ст. 1. тач. 2. тога Устава
по којој Савезни уставни суд одлучује о сагласности закона са Уставом СРЈ са по-
тврђеним и објављеним међународним уговором.”
J Пресуда Окружног суда у Београду од 6. јуна 2003. године, стр. 4-6 пресуде
Окружни суд у Београду је 6. јуна 2003. године донео решење о забрани дистрибу-
ције јавног гласила „Сведок” бр. 358 од 3. јуна 2003. године због интереса нацио-
налне и јавне безбедности и ради очувања ауторитета и непристрасности судства.
244
III
„Осим закона о јавном информисању на основу кога је вођен поступак и донета од-
лука, суд је имао у виду и одредбе члана 18 и 19 Међународног пакта о грађанским
и политичким правима који је ратификован од Државе СФРЈ и ступио на снагу
23.03.1976. године. Поред права на слободу изражавања које, између осталог, под-
разумева слободу тражења, примања и ширења обавештења и идеја сваке врсте, од-
редбом става 3 члана 19 Међународног пакта, предвиђена је могућност извесних
ограничења која су неопходна за поштовање права и угледа других лица или за за-
штиту националне безбедности или јавног поретка или јавног здравља или морала.
Управо заштита националне безбедности, која се у конкретном случају огледа у
спречавању подстрекавања на непосредно насиље представља основ за забрану ши-
рења информације.
Осим Закона о јавном информисању и поменутог Међународног пакта, суд је сход-
но одредби члана 16 Уставне повеље Државне заједнице Србије и Црне Горе којом
је одређен примат ратификованих међународних уговора и опште прихваћених
правила међународног права над правом Србије и Црне Горе и правом држава чла-
ница, имао у виду и одредбу члана 10 Европске конвенције о људским правима.
Иако Европска конвенција није ратификована од стране Државне заједнице Србије
и Црне Горе, суд је разматрао и одредбе ове конвенције. Тако се одредба члана 10
односи на слободу изражавања и гласи: 1. Свако има право на слободу изражавања.
Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопшта-
вања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Овај
члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и био-
скопских предузећа. 2. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности
и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима
или казнама прописаним Законом и неопходном у демократском друштву у инте-
ресу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности,
ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите
угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу,
или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.
Према томе, поред ограничења везаних за интересе националне и јавне безбедно-
сти, која су обухваћена Законом о јавном информисању, Европска конвенција под-
разумева и ограничења ради очувања ауторитета и непристрасности судства.
У конкретном случају, објављен је интервју са човеком према коме постоји кривич-
на пријава и Међународна потерница у вези са најтежим кривичним делима пред-
виђеним Основним кривичним законом, који није доступан државним органима.
Из објављеног текста произилази да је новинар лично и непосредно разговарао са
интервјуисаним лицем, а затим се тврди да се не може саопштити ни град ни држа-
ва у којој је разговор вођен.
245
Омогућавање јавног изношења ставова, а при томе несаопштавање података о томе

где се налази човек за којим трага полиција у вези са вођењем истражног поступка
пред домаћим судом очигледно представља покушај нарушавања ауторитета суд-
ства.
Из сваког аспекта посматрано, наведени интервју представља информацију чије се
ширење мора забранити сходно међународним уговорима, опште прихваћеним ме-
ђународним правилима и Закону о јавном информисању.”
K Пресуда Окружног суда у Прокупљу, у кривичном предмету против окри-

вљеног Ивана Николића, К. бр. 5/01 од 8. јула 2002. године.
„Окружни суд у Прокупљу (.....) је дана 8. јула 2002. године донео и јавно објавио
следећу:
ПРЕСУДУ
Окр. Иван Николић из Прокупља (.....)
КРИВ ЈЕ
Што је дана 24. 5. 1999. године за време оружаног сукоба између СР Југославије и
Коалиције НАТО пакта, као припадник оружаних снага Југославије, војник ратне
јединице 7188/30 Куршумлија у преподневним часовима у селу Пендух на маги-
стралном путу Подујево-Приштина, кршећи правила међународног ратног права
лишио живота са више хитаца из своје аутоматске пушке два цивилна лица албан-
ске националности.
- Чиме је починио кривично дело ратни злочин против цивилног становништва из
чл. 142 став 1 Кривичног закона СР Југославије.
(Изречена је казна затвора у трајању од осам година)
(.....) Оваквим поступањем окр. Николић је остварио све елементе кривичног дела
ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142 став 1 КЗ СРЈ. Окр. Иван
Николић је кршећи правила међународног права за време рата лишио живота дво-
јицу цивила. Женевска конвенција о заштити грађанских лица за време рата од
12.8.1949. године предвиђа заштиту према свим грађанским лицима. Према гра-
ђанским лицима се мора поступати човечно, без икакве дискриминације засноване
на раси, боји коже, вери или убеђењу и томе слично.
Човеков живот и телесни интегритет представлају основне друштвене и појединач-
не вредности. Они су зато заштићени и националним и међународним правом.
Члан 3 Универзалне декларације о правима човека предвиђа да свако има право на
живот, слободу и безбедност личности. Члан 6. Међународног пакта о политичким
и грађанским правима говори о томе да нико не може бити самовољно лишен жи-
246
вота. Окр. Иван Николић је поступио супротно међународном праву и упркос на-
III
редби својих претпостављених старешина да се покојни Б.Е. и В.Е. могу удаљити и
несметано наставити кретање, одлучио је да их лиши живота.”
L Пресуда Врховног суда Србије, у кривичном предмету против окр. Ивана

Николића, по жалби на пресуду Окружног суда у Прокупљу, Kж. I I594/02 од
16. јануара 2003.
„Врховни суд Србије у Београду (.....) у кривичном предмету против оптуженог Ни-
колић Ивана, због кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из
члана 142. став 1. Кривичног закона Савезне Републике Југолавије, одлучујући о
жалбама Окружног јавног тужиоца у Прокупљу и браниоца оптуженог (.....), дана
16. јануара 2003. године, донео је
ПРЕСУДУ
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе, (.....) а пресуда Окружног суда у Прокупљу К.
Број 5/01 од 8. јула 2002. године, ПОТВРЂУЈЕ
Даље се, у жалби браниоца оптуженог првостепена пресуда побија у погледу правне
квалификације кривичног дела и истиче да у критичном периоду није било оружа-
ног сукоба, нити је постојала наредба да се за време таквог сукоба изврши напад на
цивилно становништво, при томе кршећи правила међународног права за време ра-
та, оружаног сукоба или окупације, а што представља битно обележје кривичног де-
ла ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. став 1. Кривичног
закона СР Југославије. Међутим, овај навод жалбе је неоснован јер је суд правил-
ном оценом изведених доказа утврдио да је оптужени Николић Иван, поступајући
супротно међународном праву и супротно наредби својих претпостављених старе-
шина да се покојни Б.Е. и В.Е. могу удаљити и несметано наставити кретање, одлу-
чио да их лиши живота, управо у време постојања оружаног сукоба између Коали-
ције НАТО пакта и оружаних снага Савезне Републике Југославије и то када је од
СРЈ било проглашено ратно стање на територији Југославије.
Наиме, у критичном периоду постојао је оружани сукоб који је имао међународни
карактер јер је сукоб био између чланица НАТО пакта са једне стране и оружаних
снага СРЈ које су се војно супротставиле ваздушним нападима НАТО коалиције на
територију СР Југославије, а у који сукоб су биле умешане и све етничке заједнице
на територији Покрајине Косово где се ово догађало. За време таквог сукоба била је
обавезна примена релевантних норми Међународног хуманитарног права и посеб-
но Женевске конвенције према чијим одредбама цивилно становништво предста-
вља 'заштићене особе'.
Пошто је чланом 142. став 1. Кривичног закона СР Југославије предвиђено да ратни
злочин против цивилног становништва чини свако лице које кршећи правила Међу-
247
народног права за време рата, оружаног сукоба или окупације нареди да се изврши
нека од алтернативно набројаних радњи између којих и убиство цивилног – цивил-
них лица, што је овде случај, то се, и по налажењу Врховног суда, у радњама опт.
Ивана Николића стичу сва законска обележја кривичног дела ратни злочин против
цивилног становништва из члана 142. став 1 КЗ СРЈ, па су наводи жабле браниоца
оптуженог, и у односу на изведену правну оцену дела, оцењени неоснованим.”
M Савезни уставни суд СР Југославије, Оцењивање сагласности закона са ме-

ђународним уговорима, одлука бр. У 206/97 од 29. септембра 1999. године.
„Сагласно одредби члана 124, став 1, тачка 2, Устава СР Југославије, Савезни устав-
ни суд оцењује сагласност закона само са оним међународним уговорима који су
потврђени и објављени у СР Југославији и који су, на основу члана 16. Устава СРЈ,
заједно са општеприхваћеним правилима међународног права, саставни део нашег
унутрашњег правног поретка. С обзиром да подносилац иницијативе за оцењивање
сагласности оспореног закона са међународним уговорима није навео, нити је на
захтев Суда допунио иницијативу на које се конкретне међународне уговоре и кон-
венције позива, Савезни уставни суд утврдио да Европска повеља о локалној самоу-
прави, коју је донео Савет Европе 1985. године, а коју спомиње подносилац инција-
тиве, није акт који је СР Југославија потврдила и објавила, па је Савезни уставни
суд, сагласно члану 29. Закона о Савезном уставном суду, одбацио иницијативу за
оцењивање сагласности оспореног закона са међународним конвенцијама о локал-
ној самоуправи.”
14. Правни став Врховног суда Србије (Застарелост потраживања накнаде ратне
штете), Преглед правних ставова усвојених на седници Грађанског одељења Врхов-
ног суда Србије одржаној 27. децембра 1999. године, Избор судске праксе, бр.
2/2000, стр. 59
Сиже правног става Грађанског одељења Врховног суда Србије:
„Штета проузрокована припадницима бивше ЈНА (погибија, рањавање) у оружаним
сукобима са паравојним формацијама бивших република СФРЈ до дана њиховог
међусобног признања од стране Генералне скупштине ОУН 22. маја 1992. године
проузрокована је кривичним делом оружане побуне из члана 124. КЗ Југославије,
па њено потраживање застарева у року од 15 година прописаном за застарелост
кривичног гоњења за то дело (члан 377. став 1. ЗОО).”
1. Да ли правни систем Србије фаворизује примену међународног права?
248
2. Да ли постоје питања примене међународног права, која сте видели у претход-

III
ним одељцима, на која није одговорио Устав Србије?
3. Приликом примене међународног права, судија треба да предузме низ радњи да
би применио међународни уговор на одговарајући начин. Који су то кораци?
4. Да ли се у правном систему Србије примењују само међународни уговори које је
ратификовала Република Србија (видети пример пресуде Окружног суда у Бео-
граду)?
5. Да ли се у нашем правном систему примењују међународни уговори који су сту-
пили на снагу у међународноправном смислу или је довољно да је наша држава
изразила сагласност на тај међународни уговор? Образложите.
6. Каква је разлика између закона о ратификацији, са једне стране, и Закона о пар-
ничном поступку, са друге, у погледу имплементације међународног права?
7. Каква је разлика између Закона о парничном поступку и Закона о сарадњи са
Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, у погледу импле-
ментације међународног права?
8. Да ли је Уставни суд, у примеру бр. 13, основано одбио да расправља о усклађе-
ности домаћег прописа са међународним уговором?
Четири румунска држављана су у Вршцу лишена слободе због основане сумње да су
извршили кривично дело разбојничке крађе. Након спроведеног кривичног поступ-
ка осуђени су на по 10 година затвора.
Међутим, након одређивања притвора, а ни касније током поступка, нису били оба-
вештени о праву на конзуларну помоћ, нити је о случају био обавештен конзулат
Румуније у Вршцу. Током поступка није био присутан судски тумач за румунски је-
зик, иако су се, захваљујући чињеници да је судија познавао румунски језик и да су
окривљени имали основно знање српског језика, успели некако споразумевати.
Члан 36. Бечке конвенције о конзуларном праву из 1963. године налаже држави
пријема да након лишења слободе страног држављанина о томе обавести конзулат
његове државе, као и да лице информише о праву на конзуларну помоћ.
Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода из 1950. године
и Међународни пакт о грађанским и политичким правима из 1966. године (оба ме-
ђународна уговора је ратификовала Југославија и они су обавезујући за Србију) га-
рантују право на преводиоца када је то потребно.
Како бисте применили међународне уговоре у овом случају:
1. као правни заступник оптужених
2. као судија Врховног суда Србије
249
Вежба у групи – усмена презентација
Студенти треба да се пре часа припреме за ову групну вежбу тако што ће самостал-
но у библиотеци пронаћи Споразум о социјалном обезбеђењу који је закључен из-
међу Савезне Републике Немачке и СФРЈ од 12.10.1968 (Сл. лист СФРЈ бр. 9/69),
Споразум о социјалном обезбеђењу између Југославије и Аустрије од 19.11.1965.
(Службени лист – Међународни уговори бр. 1/67), Споразум између СРЈ и Републи-
ке Аустрије о социјалном осигурању од 5. јуна 1998 (Службени лист СРЈ – Међуна-
родни уговори бр. 7/98), Закон о осигурању имовине и лица, Устав СРЈ из 1992. го-
дине и Устав Републике Србије из 2006. године.
Групна вежба ће се одвијати тако што ћемо извршити реконструкцију случајева из
примера под 7, 8 и 9 из домаће судске праксе. Студенти ће се поделити у мање гру-
пе и заједно припремити одговоре на задата питања.
Питања и задаци су следећи:
1. Примените све потребне радње за примену међународних уговора.
2. До каквог бисте решења дошли на основу Устава Републике Србије?
3. Које је ваше образложење у овом случају?
1. Улога закона и других домаћих прописа у националној примени међународног
права.
2. Људска права и унутрашње право Србије.
3. Примена међународног кривичног права пред судовима Србије (случај Николић
и други).
1. Приказ пресуде у случају Сјеверин
2. Сличности и разлике између правног система Србије и САД у погледу примене
међународног права
250
Одељак 5 – Примена међународног права у правном систему Србије III
Аврамов, С.,”Примена међународног права у унутрашњем праву Југославије”, Архив за
правне и друштвене науке, бр. 2-4/1958; Време заштите жига и санкције према СРЈ, Пресу-
да Савезног суда Ус. 550/97, 11/03/1998; Дејство „спољног зида санкција” на извршни по-
ступак – Правни став Врховног суда Србије, Судска пракса привредних судова, бр. 4/1999,
стр. 19, т. 8; Декларација о осуди притиска на Савезну Републику Југославију, Одлука Саве-
зног уставног суда, Судска пракса бр. 1/2000, стр. 19; Ђајић, С., (2004), Међународни и наци-
онални судови: од сукоба до сарадње, Нови Сад: Правни факултет, стр. 149, 164-165; Ђорђе-
вић, С., „Однос унутрашњег и међународног права”, Анали Правног факултета у Београду,
бр. 4-6/1997, стр. 354-395; Закон о организацији и надлежности државних органа у поступ-
ку против учинилаца ратних злочина, (Сл. гласник РС, бр. 67/2003); Закон о парничном
поступку Републике Србије, (Сл. гласник Републике Србије, бр. 125/2004) Члан 26, 130 и
422; Закон о сарадњи СР Југославије са Међународним кривичним трибуналом за кривич-
но гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена
на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године, (Сл. лист СР Југославије, бр.
18/2002); Застарелост потраживања накнаде ратне штете – Правни став Грађанског
одељења Врховног суда Србије од 27. 12. 1999. године, Избор судске праксе, бр. 2/2000, стр.
59; Магарашевић, А., „Општеприхваћене норме међународног права у правосуђу Уставног
суда Југославије”, Југословенска ревија за међународно право, бр. 1-3/1979; Матић, В., „Касни-
ји закон противан ранијем међународном уговору и Устав СФРЈ”, Зборник Правног факулте-
та у Загребу, бр. 2-4/75, 1966; Обрадовић, К., „Закључивање и извршавање међународних
уговора као предмет регулисања у унутрашњем правном поретку СФРЈ”, Годишњак Инсти-
тута за међународну политику и привреду, (1978), стр. 513-522; Обрадовић, К., „Унутра-
шњи прописи Југославије и међународно право”, Југословенска ревија за међународно право,
бр. 1-2/1996; Одговорност СРЈ за штету насталу у периоду војне интервенције НАТО,
Правно схватање Грађанског одељења Врховног суда Србије, 10/12/2001, потврђено
25/02/2002. године; Одлука Савезног врховног суда Југославије, 02/12/1953, Уж-1720/53; Од-
лука Савезног уставног суда о неуставности одлуке Владе Републике Србије о сарадњи са
Хашким трибуналом, 26/03/2002; Одлука Савезног уставног суда о неуставности Уредбе
Савезне владе СРЈ о сарадњи са Хашким трибуналом, 6/04/2001; Одлука Уставног суда Ју-
гославије о кршењу међународног права од стране НАТО алијансе, 18/04/1999; Одлука
Уставног суда Југославије о оцењивању сагласности Закона о допунском финансирању од-
бране земље са Уставом СРЈ, Међународним пактом о грађанским и политичким прави-
ма и Законом о финансирању СР Југославије, 12/04/ 2000, Сл. лист СРЈ, бр. 19/2000, стр.. 2-
3; Оцењивање сагласности закона са међународним уговорима, Одлука Савезног уставног су-
да У 206/97, 29/09/1999; Повеља о људскими и мањинским правима и слободама, 28. фе-
бруар 2003. године, чланови 8, 9, 10; Право регреса иноосигуравача оштећеног према дома-
ћем осигуравачу штетника, Пресуда Врховног суда Србије, Прев. 743/98, 30. децембар
1998. године, Судска пракса привредних судова, бр. 1/1999, стр. 104-106; Прекид дипломат-
ских односа, Решење Савезног уставног суда У бр. 65/99, 15/09/1999; Прекид поступка и
деобни биланс између бивших чланица СФРЈ, Решење Привредног суда у Београду, И П
1095/99, 18/09/1999; Пресуда Врховног суда Србије (случај Николић), Кж.И И594/02 од 16.
јануара 2003; Пресуда Врховног суда Србије, Прев. 272/99 од 27.9.2000. године, Судска прак-
са привредних судова, бр. 1/2001, стр. 75-76; Пресуда Окружног суда у Београду од 6. јуна
251
2003. године, стр. 4-6 пресуде; Пресуда Окружног суда у Прокупљу (случај Николић), К. Бр.
5/01 од 8. јула 2002. године; Рачић, О., „Однос између међународног и унутрашњег права”,
Међународни проблеми, бр. 3-4/1999, стр. 358-381; Регресни захтев стране осигуравајуће ор-
ганизације по основу осигурања од одговорности за штету употребе моторног возила, Пре-
суда Врховног суда Србије, Прев. 98/98, 16/09/1998, Судска пракса привредних судова, бр.
4/1998, стр. 117-118; Станивуковић, М., „Поље Примене Конвенције УН о уговорима о ме-
ђународној продаји робе у досадашњој судској и арбитражној пракси”, Право и привреда, бр.
5-8/2000, стр. 931-944; Устав Републике Србије (Сл. гласник Републике Србије бр. 83/2006);
Уставна повеља Државне заједнице Србија и Црна Гора, Сл. лист СЦГ бр. 1/2003, чл. 2, 10,
16.
252
IV Поглавље
МЕЂУНАРОДНОПРАВНИ СУБЈЕКТИВИТЕТ
Одељак 1 – Појам, елементи и врсте међународноправног субјекти‐
витета
Увод
Међународноправни субјективитет заузима централно место у изучавању међуна-
родног права. Када познајете правила о међународноправном субјективитету, мо-
жете идентификовати које радње предузете на међународном плану могу имати
правно дејство, ко и под којим условима може стећи права и обавезе на основу ме-
ђународног права, ко може одговарати за кршење међународног права, и како ће се
водити међународни поступци. Другим речима, правила о субјективитету нам гово-
ре ко може бити dramatis personae на међународноправном плану.
У овом одељку обрађују се питања општег појма међународноправног субјективите-
та.
Извори
1 „Очигледно је да се реч „субјекат” корист да означи лице које је правни чинилац

(делатник), међутим то није од помоћи при утврђивању ко је надлежан да предузи-
ма радње. То одређују правна правила, која могу одредити различите субјекте и до-
делити им различита правна овлашћења, те је стога погрешно претпоставити да са-
мим описивањем субјеката као „субјекта” одређујемо и његова правна овлашћења...
Право питање треба да буде: (а) Да ли правила међународног права установљавају
да онај који тврди да поседује овлашћење (способност) заиста га и поседује? (б)
Шта је тачно овлашћење које захтева, шта је овлашћење које му је допуштено, или
другачије речено, у какве правне односе такав субјекат може да ступа? Уколико је
онај који тврди да поседује овлашћење нова творевина онда, подразумева се, уоп-
ште неће постојати правила међународног права која се на то односе све док се та-
кав захтевалац не појави и афирмише, а из тога следи питање (ц) да ли тај субјекат
треба признати у смислу овлашћења које тврди да има? Признање овде подразуме-
253
IV Одељак 1 – Појам, елементи и врсте међународноправног субјективитета
ва прећутан пристанак на захтев других страна учесница у међународним односи-

ма...
Овлашћење претпоставља субјективитет, али оно увек представља овлашћење за
предузимање одређених радњи. Стога „субјективитет” као термин само представља
скраћени облик предлога да субјекат поседује овлашћења у међународном праву.
Субјекат А може поседовати овлашћење да предузима X и Y радње али не и радњу
Z, субјекат Б да предузима радње Y и Z али не и радњу X, и ентитет В да предузима
све три радње.” – D.P. O’Connell, International Law, 1970, I том, стр. 80-82.
2 „Шта значи израз ’субјекат међународног права’? Према појединим ауторима, су-
бјекат међународног права је ентитет који има способност поседовања међународ-
них права и обавеза, као и способност да предузме све правне радње на међународ-
ном плану. Такав ентитет се обично назива међународни правни субјекат, односно
субјекат који поседује међународноправни статус.
Признање правне личности је признање њене способности да ужива одређена права
и да буде подвргнута обавезама за своје име и за свој рачун у одређеном правном
систему. У унутрашњим правним системима, појединци и ентитети као што су дру-
штва са ограниченом одговорношћу, јавна предузећа и други имају статус правних
субјеката. Њихов је субјективитет независтан од субјективитета лица која су их
основала; према томе, она могу самостално склапати правне послове у своје име и
за свој рачун.
У међународном праву, питање међународноправног субјективитета јавља се у раз-
личитим ситуацијама, на пример, приликом утврђивања да ли неки ентитет има
способност закључивања међународних уговора, могућност истицања одштетних
захтева, право да ужива привилегије и имунитете пред домаћим судовима, право на
чланство у међународним организацијама. Према томе, међународноправни су-
бјективитет означава способност предузимања правних радњи на међународном
плану за разлику од правног субјективитета унутар домаћих правних система.” –
P.R. Menon, The Legal Personality of International Organizations, 4 Sri Lanka Jo-
urnal of International Law 1992, стр. 80.
3 „Уколико, поред држава, и други субјекти имају непосредно право на међународ-

ноправни субјективитет унутар међународноправног система, постојећи систем од-
говорности држава ће бити разводњен и извор међународноправног субјективитета
више неће бити само у државама.” – J.E. Hicky, The Source of International Legal
Personality in the 21st Century, 2 Hofstra Law and Policy Symposium 1997, стр. 2.
4 „Двадесети век сведок је успона недржавних међународноправних субјеката. Ме-

ђународне и регионалне организације, специјализоване агенције УН и појединци
стекли су међународноправни субјективитет непосредно или посредством држава.
254
Одељак 1 – Појам, елементи и врсте међународноправног субјективитета
Овакво стицање субјективитета је углавном остварено путем међународних уговора

IV
које су закључиле државе.
Последњих деценија расте број нових међународних политичких ентитета који уче-
ствују у међународним политичким, социјалним и економским процесима. Овде
учествују невладине организације, мултинационалне корпорације и, у одређеној
мери, федералне јединице. У 21. веку ће за међународно право бити важно решава-
ње питања да ли ови нови политички ентитети могу имати међународноправни су-
бјективитет (могућност да буду носиоци међународних права и обавеза и способ-
ност непосредног истицања захтева пред међународним судовима) и ако је то слу-
чај, на основу ког извора? Другим речима, да ли ови субјекти морају основ свог су-
бјективитета тражити у државној власти као што су то и други недржавни субјекти
чинили у прошлости? Или би ови нови политички ентитети могли стећи међуна-
родноправни субјективитет самостално и независно од сагласности држава? Одго-
вори на ова питања имаће значајне последице на структуру и функционисање прав-
ностваралачког процеса у наредним деценијама, као и на улогу светског становни-
штва у овом процесу.” – J.E. Hicky, The Source of International Legal Personality
in the 21st Century, 2 Hofstra Law and Policy Symposium 1997, стр. 18.
5 „Основ легитимне власти над територијом и становништвом се мора налазити у

правном извору међународног правног субјективитета за све недржавне субјекте.” –
W. G. Friedmann, The Changing Structure of International Law 1964, стр. 213.
6 „Универзално прихваћена начела међународног права и даље су начела сувере-

нитета, самоопредељења, територијалног интегритета, неинтервенције и сагласно-
сти, где је свако од начела реафирмација државности као основа за настанак права.
’Универзалистички’ пројекти, попут Новог међународног економског поретка теже
да покажу како је њихов основ заправо независност држава и право на самоопреде-
љење у погледу економских питања. Упркос терминологији ’заједничке баштине’
која се користи у Конвенцији УН о праву мора, Конвенција заправо озакоњује си-
стем којим је четрдесет процената површине океана доведено под државну контро-
лу. Коришћењем поступака, интернационализам потврђује државност док, у исто
време, заједничка државност обезбеђује основ за процедурални интернационали-
зам.” – M. Koskenniemi, The Future of Statehood, 32 Harvard International Law Jo-
urnal 1991, стр. 406.
7 „Сваки међународни спор израз је сукоба слободе поступања две или више држа-
ва. Свако решење спора укључује разграничење, тачније повлачење граница између
суверене слободе поступања. Оправдање не можемо тражити у државности, јер наш
је задатак управо да државност нормативно одредимо. Најсликовитије се ово може
приказати на примеру територијалних спорова или спорова о коришћењу природ-
них ресурса. У оваквим случајевима државе нуде једнострана тумачења своје др-
жавности управо тако да се њоме обухвати жељена територија. Пошто државност не
255
дефинише тачно домашај слободе једне државе, у овим случајевима није могуће са-
мо применити ограничења која „већ” постоје. Пракса Међународног суда правде
управо потврђује да такви спорови захтевају изналажење „правичног” решења, а не
утврђивање права и обавеза које су постојали ex ante.
На сличан начин загађивање животне средине супротставља суверенитет државе за-
гађивача и суверенитет погођене државе. За прву државу реч је о сукобу који се ти-
че њеног права да врши корисну привредну активност унутар својих грраница. За
другу државу реч је о праву на територијални интегритет и неповредивост. Обе др-
жаве, дакле, државност виде у облику правне норме која им више одговара.
Не постоје јасна правила која се могу „аутоматски применити”. Зато није зачуђују-
ће да и пракса и доктрина користе контекст и формуле попут „баланс интереса”,
„разумног”, „пропорционалност”, и сл. Приликом одлучивања у оваквим случајеви-
ма, позивање на државност подразумева non-sequitur. Када је суверенитет држава у
питању, свака држава поседује prima facie доказ основаности захтева. Утврђивање
права и обавеза – давајући конкретно значење државности – представља питање по-
литичког договора и изналажења одговарајућег контекстуалног еквилибријума у
околностима конкретног случаја.” – M. Koskenniemi, The Future of Statehood, 32
Harvard International Law Journal 1991, стр. 408-409.
1. У првом примеру аутор говори о блиској вези субјективитета и овлашћења која
из субјективитета произилазе. Да ли је, по мишљењу аутора, субјективитет основ
овлашћења или је овлашћење основ за стицање субјективитета?
2. Које елементе међународноправног субјективитета издваја аутор у другом при-
меру?
3. Какве су последице промена правила о субјективитету и проширења круга међу-
народноправних субјеката (пример бр. 3)?
4. Шта је традиционални основ субјективитета и како се он мења у савременим ме-
ђународним односима (пример бр. 4)?
5. Аутор у 6. примеру истиче један парадокс међународноправног субјективитета.
Објасните.
6. Субјективитет (или суверенитет) манифестује се у конкретним правима и обаве-
зама, о чему говори аутор у 7. примеру. Ваш је задатак да издвојите права и оба-
везе које аутор идентификује као изразе суверенитета (субјективитета).
У форми есеја образложите тезу која се налази у вашем 5. примеру.
256
Индивидуални задаци и вежба у групи
IV
Студенти ће појединачно пронаћи изворе и податке о учешћу невладиних организа-
ција у раду УН (а нарочито UNESCO-a) и изради појединих међународних уговора.
Затим се од студената очекује да у групама од 3-4 студента припреме презентацију
у power point програму о међународном субјективитету невладиних организација.
Појам међународноправног субјективитета – Међународноправни субјективитет
означава збир способности које међународно право признаје одређеним субјекти-
ма. Иако не постоји општа сагласност о појму субјективитета у међународном пра-
ву, у најширем смислу оно представља правом признату способност једног ентитета
да буде носилац права и обавеза, да ступа у правне односе, сноси одговорност по
правилима међународног права и истиче одштетне захтеве, покреће поступке пред
међународним судовима, одашиље и прима дипломатске представнике, ужива при-
вилегије и имунитете и сл. Према старијој доктрини о субјективитету држава, први
пут формулисаној закључивањем Вестфалског мира 1648. године, када су само др-
жаве биле признате као субјекти међународног права, основне способности и права
која би државе стицале самим својим постојањем биле су: ius ad contrahendi (уго-
ворна способност и право закључивања међународних уговора), ius ad legationis
(способност и право представљања) и ius ad bellum (право на вођење рата).
Елементи међународноправног субјективитета – Међународноправни субјекти-
витет је сложен институт и обухвата више различитих способности.
Правна способност – Као и у домаћем праву, правна способност у међународном
праву означава способност уживања права и обавеза чији је основ међународно
право.
Пословна – Пословна способност означава способност субјекта да располаже својим
правима и обавезама, те да својом вољом ступа у међународноправне односе, да их
мења и окончава. Унутар пословне способности је најзначајнија уговорна способност
(или правностваралачка).
Деликтна – способност субјекта да сноси одговорност за кршење правила међуна-
родног права. Централно место у правилима о одговорности заузимају државе.
Ипак, обим и дифузини карактер међународног права укључују, посредно или не-
посредно, и друге облике одговорности, односно одговорност других субјеката.
Процесна – Способност покретања међународних поступака ради остваривања и за-
штите својих права. Децентрализованост међународног права и међународног пра-
восудног система, те аутономна уређеност сваког међународног судског тела, дове-
ла је до формирања искључиво партикуларних правила о процесној способности.
Претпоставка је да државе уживају процесну способност на међународном плану,
257
али се сви процесни субјекти морају повиновати правилима о процесној способно-

сти сваког конкретног суда.
Правностваралачка – Способност стварања, измене и укидања правила међународ-
ног права. Иако је, заправо, реч о облику пословне способности, вредно је посебно
издвојити правностваралачку способност, јер је специфична за међународно јавно
право. Посебно обележје међународног права је да исти субјекти који стварају пра-
вила међународног права су истовремено подвргнути тим истим правилима, те зато
међународно јавно право можемо још назвати и приватним правом држава.
Право представљања – Право представљања назива се још и ius legationis и означава
право субјекта да одашиље (активно право представљања) и прима (пасивно право
представљања) дипломатске и сличне представнике. Право представљања је способ-
ност специфична за међународно јавно право.
Имунитети – Имунитет је привилегија субјеката међународног права, више него
што је правом уређена способност. Субјекти међународног права не могу бити
страна у поступку без претходно дате сагласности захваљујући факултативном си-
стему међународне надлежности. Имунитети се чешће јављају у контексту судског
и извршног имунитета од надлежности страних држава. Правило о имунитету про-
изилази из начела суверене једнакости држава.
Право дипломатске заштите – Државе и међународне организације уживају право
заштите својих држављана, односно службеника. Дипломатска заштита, која је као
способност и право резервисана само за међународне субјекте, означава њихову
моћ да захтеве својих држављана и службеника изнесу на међународни план као
своје. Реч је о специјалној пословној способности и праву супституције које има др-
жава према својим држављанима, односно међународна организација према својим
службеницима.
Облици субјективитета
Разликујемо међународноправни субјективитет (могућност стицања и располагања
међународним правима и обавезама), међународни субјективитет (могућност уче-
ствовања у међународним и транснационалним односима) и националноправни су-
бјективитет (статус правног лица према правилима унутрашњег права). Међуна-
родноправни субјекти (државе и међународне организације) могу уживати све три
врсте субјективитета: бити међународноправни субјекти, бити учесници међуна-
родних и транснационалних односа и имати статус правног лица према праву своје
државе, односно према праву државе у којој имају седиште. Под субјективитетом у
овом делу подразумевамо искључиво међународноправни субјективитет.
Потпуни и делимични субјективитет – Потпуни субјективитет означава поседова-
ње, или потенцијалну могућност поседовања свих способности унутар међународ-
ноправног субјективитета. У том смислу само државе уживају пуни међународно-
правни субјективитет.
258
Међународне организације поседују све врсте способности, али су оне ограничене

IV
ratione materiae оснивачким уговором и циљевима који су у њему установљени, те је
у том смислу њихов међународноправни субјективитет ограничен. Ограничени су-
бјективитет резервисан је и за остале категорије субјеката међународног права или,
боље речено, кандидата за међународноправни субјективитет. Поједини ентитети
тако уживају само поједине способности: појединац ужива ограничену правну спо-
собност уживајући овлашћења само из једног сегмента међународног права – међу-
народних људских права. Реч је само о правној способности. Појединац има само
један облик међународне деликтне способности, а то је међународна кривична од-
говорност. Све остале способности нису доступне појединцима, односно физичким
и правним лицима. Поједине међународне невладине организације тако могу ужи-
вати процесну способност (на пример, пред Европским судом за људска права) или
ограничену правностваралачку (учешћем у раду Економско-социјалног савета УН).
Поједини аутори сматрају да је субјективитет заправо синоним за суверенитет, те
да сви остали облици субјективитета почивају на делегираним способностима које
државе својом вољом преносе на остале субјекте, којима је затим признато посебно
постојање и воља. Одатле проистиче и следећа подела.
Изворни (оригинарни) и изведени (деривативни) субјективитет – Државе се сматра-
ју изворним субјектима међународног права који то својство стичу самим својим
постојањем управо захваљујући суверенитету. Суверенитет у спољним односима
манифестује се као субјективитет и атрахира низ основних права и дужности држа-
ва. Као носиоци изворног субјективитета државе могу поједина овлашћења пренети
на друге субјекте које зато и називамо изведеним субјектима. Како међународне
организације стичу ово својство захваљујући оснивачким уговорима и вољи држава
чланица, њихов субјективитет изводи се из субјективитета држава оснивача.
Материјални и формални субјективитет – Означава разлику између стварног вр-
шења овлашћења и правом признате могућности вршења овлашћења. У појединим
случајевима међународно право признаје правно дејство материјалним актима та-
ко да они постану основ формалног субјективитета (право народа на самоопреде-
љење, народноослободилачки покрети, процес стварања нових држава и сл.). Ова
подела донекле је слична разлици између de iure и de facto суверенитета, где први
означава правни наслов а други вршење овлашћења која проистичу из суверене
власти.
Врсте субјеката – Државе и међународне организације основни су субјекти међуна-
родног права. Првима свакако треба дати предност, јер државе и данас, упркос
многобројним променама условљеним глобализацијом и транснационалним одно-
сима, и даље представљају основ свих осталих облика субјективитета, те их зато на-
зивамо оригинарним субјектима међународног права. Међународне организације
су по својим способностима најближе државама, али никада не уживају права у
истом обиму као њихови оснивачи. Како свој субјективитет заснивају на вољи др-
жава оснивача, називају се још и деривативним субјектима међународног права.
259
Међу остале субјекте међународног права, који припадају категорији ограничених

или непотпуних субјеката, што ће зависити од категорије способности којима ра-
сполажу и категорије права и обавеза са којима у том контексту могу оперисати,
свакако јесу: појединци (људска права, међународно кривично право), мањине (ма-
њинска права), народ (право народа на самоопредељење), човечанство (заједничка
баштина човечанства), народноослободилачки покрети (одговорност државе, хума-
нитарно право), зараћене стране (ратно право), федералне јединице (уговорно пра-
во), и други.
Ограничења међународноправног субјективитета – Међународноправни субјек-
тивитет није апсолутан, чак ни код држава (које поседују изворни и потпуни субјек-
тивитет). Постоји неколико начина ограничавања међународноправног субјективи-
тета. а) ограничење начелом једнакости субјеката међународног права (негативно
ограничење); б) ограничења постављена jus cogens нормама; ц) ограничења која
проистичу из објективног међународног права (дипломатске привилегије и имуни-
тети страних држава, право нешкодљивог проласка кроз територијално море, итд.);
д) субјективна ограничења, односно ограничења која држава својом вољом себи од-
реди (путем међународног уговора или једностраним актом (одрицање, обећање,
estoppel)).
1. Међународна правила о субјективитету су sui generis правила или су изграђена
по угледу на правила унутрашњег права?
2. Статус PLO (Палестинске ослободилачке организације) са становишта међуна-
родноправног субјективитета.
3. Човечанство као субјекат међународног права
1. Приказ пресуде Међународног суда правде у предмету Права држављана САД у
Мароку, Француска против САД (Rights of Nationals of the United States of America
in Morocco), I.C.J. Reports 1952, Пресуда од 27. августа 1952.
2. Преглед међународних инструмената којима се човечанству признаје одређени
правни статус и поједина овлашћења
260
IV
Dixon, M., McCorquodale, R., (2003), Cases & Materials on International Law, 4. издање, Окс-
форд: Oxford University Press, стр. 131-132; Европска конвенција о признању правног субјек-
тивитета међународних невладиних организација из 1986. године (European Convention on the
Recognition of the Legal Personality of International Non-Governmental Organisations) CETS No.
124; Koskenniemi, M., „The Future of Statehood”, 32 Harvard International Law Journal 1991,
стр. 397-410; Lapaš, D., (1999), Međunarodne nevladine organizacije kao subjekti međunarodnog
prava, Zagreb: Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu; Meijknecht, A., (2001), Toward Internatio-
nal Personality: The Position of Minorities and Indigenous Peoples in International Law, Antwerpen:
Intersentia; Menon, P. R., „The Legal Personality of International Organizations”, 4 Sri Lanka
Journal of International Law 1992, стр. 79-97; Menon, P. R., „The International Personality of
Individuals in International Law: A Broadening of the Traditional Doctrine”, 1 Journal of Tran-
snational Law and Policy 151 (1992), стр. 79-97; O’Connell, D. P., (1970) International Law,
1970, Лондон: Stevens I том, стр. 80-82; Павловић, З., (1993) Међународне невладине органи-
зације и УНЕСКО, Нови Сад: Правни факuлтет; Freidmann, W. G., (1964) The Changing Struc-
ture of International Law, New York: Columbia University Press, стр. 213; Harris, D. J., (1998),
Cases and Materials on International Law, 5. издање, Лондон: Sweet & Maxwell, стр. 101; Hicky,
J., „The Source of International Legal Personality in the 21st Century”, 2 Hofstra Law & Policy
Symposium 1, 1997, стр. 1-18.
261
Одељак 2 – Државе као субјекти међународног права:
појам и услови државности
Увод
Државе су основни и изворни субјекти међународног права. Основ субјективитета
држава је суверенитет, те је квалитет суверенитета битно обележје и услов међуна-
родноправног субјективитета држава. У овом одељку представљени су основни по-
јам суверенитета/субјективитета како га дефинише међународно право и примери
из међународне и судске праксе који илуструју садржај и значај овог појма.
Извори
1 Монтевидео конвенција о правима и дужностима држава од 26. децембра

1933. године
Члан 1.
Држава је субјекат међународног права који поседује следећа обележја:
(а) стално становништво;
(б) дефинисану територију;
(ц) власт; и
(д) способност да одржава међународне односе са другим државама.
Члан 3.
Политичка егзистенција једне државе не зависи од признања других држава.
2 Мишљење арбитра Макса Хубера у случају Palmas Island (САД против Холан-
дије, 1928), U.N., Reports of International Arbitral Awards, том 2.
„Суверенитет у односима између држава означава независност. Независност у односу
на један део земљине кугле представља право вршења државне власти искључујући све
остале државе. Развој унутрашње државне организације током неколико векова и, као
природна последица, развој међународног права, установили су право држава на ис-
кључиву надлежност на својој територији, те ово начело представља полазну тачку у
решавању већине питања која се тичу међународних односа. Посебни случајеви сло-
жене државе, колективног суверенитета и других неће се овде разматрати, чиме се не
умањује значај формулисаног начела. Под овом резервом може се утврдити да терито-
ријални суверенитет увек припада једној, или у изузетним околностима неколицини
262
Одељак 2 – Државе као субјекти међународног права: појам и услови државности
држава, уз искључење свих осталих. Чињеница да државне функције може вршити јед-
IV
на или више држава унутар датог подручја је, са друге стране, управо карактеристична
за одређене територије, попут отвореног мора или земаља без иједног господара, које
не могу чинити или још не чине државну територију.
Ово право има за природну последицу једну дужност: обавезу заштите других држава
на својој територији, посебно њихово право на интегритет и неповредивост у миру и у
рату, заједно са правима које свака држава може захтевати за своје држављане на стра-
ној територији.”
3 Континентални плато у Егејском мору (Грчка против Турске), Међународни

суд правде, Пресуда о надлежности од 19. децембра 1978, I.C.J. Reports 1978, пара.
86.
„Сасвим је тачно да се израз „територијални статус” обично користи да означи правно
стање, односно правни режим неке територије; међутим, то није израз који има ре-
стриктивно правно значење. Штавише, Суд сматра да је то генерични израз који у сво-
је значење укључује различита правна стања и односе једне територије.
Питање граница територијалног мора је несумњиво питање које се директно тиче пи-
тања територијалног статуса. Сходно томе, питања као што су овлашћења на територи-
ји и разграничење континенталног платоа, по својој природи представљају питања ве-
зана за територијални статус. Јер обална држава има права над континенталним пла-
тоом која се изводе из суверенитета државе над територијом која се наслања на конти-
нентални плато. У овом случају се примењује 'принцип да копно влада морем'.”
4 Уставне одредбе савезних држава о овлашћењима федералних јединица да

склапају међународне уговоре и воде међународне односе
Устав Швајцарске
Члан 56
Однос између Кантона и Страних држава
1. Кантони могу закључивати међународне уговоре са страним државама у оквиру
својих овлашћења.
2. Међународни уговори из претходног става не смеју бити у супротности са зако-
нима или интересима Конфедерације као ни са законима других кантона. Кантони
морају пре закључења међународног уговора о томе обавестити Конфедерацију.
3. Кантони могу директно ступати у односе са локалним органима страних држава;
у другим случајевима, односи кантона са страним државама су у надлежности Кон-
федерације која поступа у њихово име.
263
IV Одељак 2 – Државе као субјекти међународног права: појам и услови државности
Устав Немачке
Члан 32
Спољни односи
1. Односи са страним државама спадају у надлежности Федерације.
2. Пре закључења међународног уговора који се тиче питања од посебног значаја за
државе, та држава мора се благовремено консултовати.
3. У мери у којој државе имају законодавна овлшћења, оне могу закључивати међу-
народне уговоре са страним државама уз претходну сагласност савезне владе.
5 Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски спора-

зум) из 1995. године (Сл. лист СРЈ – Међународни уговори, бр. 12/2002)
Члан X
Савезна Република Југославија и Република Босна и Херцеговина признају једна
другу као суверене независне државе у оквиру њихових међународних граница. Да-
љи аспекти њиховог међусобног признања биће предмет накнадних разговора.
6 Заједничка изјава председника Републике Србије Слободана Милошевића и

председника Председништва Босне и Херцеговине, Алије Изетбеговића (Па-
риз, 3. октобар 1996.г.)
Члан IV
Савезна Република Југославија поштоваће интегритет Босне и Херцеговине у скла-
ду са Дејтонским споразумом који је потврдио даље постојање различитих држав-
них облика организовања Босне и Херцеговине које су народи Босне и Херцеговине
имали током своје историје.
Босна и Херцеговина прихвата државни континуитет Савезне Републике Југослави-
је.
Обе стране су сагласне да питања сукцесије реше споразумом на основу правила
међународног права о сукцесији држава.
7 Споразум о нормализацији односа између Савезне Републике Југославије и

Републике Хрватске (Сл. лист СРЈ – Међународни уговори, бр. 5/96)
Члан 5
Полазећи од историјске чињенице да су Србија и Црна Гора постојале као незави-
сне државе пре стварања Југославије, те имајући у виду чињеницу да је Југославија
продужила међународноправни субјективитет ових држава, Република Хрватска
констатује постојање државног континуитета Савезне Републике Југославије.
264
Полазећи од историјске чињенице постојања различитих државних облика органи-

IV
зовања Хрватске у прошлости, Савезна Република Југославија констатује постојање
континуитета хрватске државности.
Стране уговорнице су сагласне да питање сукцесије СФРЈ решавају на основу пра-
вила међународног права о сукцесији држава и споразумно.
8 Споразум о регулисању односа и унапређењу сарадње између Републике Ма-

кедоније и Савезне Републике Југославије од 8. априла 1996. (UN doc.
S/1996/291 од 17. априла 1996. – Анекс)
Члан 4
У светлу чињенице да су Србија и Црна Гора постојале као независне државе
пре стварања Југославије, као и на основу чињенице да је Југославија настави-
ла међународноправни субјективитет тих држава, Република Македонија по-
штује државни контитинуитет Савезне Републике Југославије.
На основу чињенице да се током Народноослободилачког рата као и у време
заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Македоније, македон-
ски народ одлучио да успостави Републику Македонију као државу и да је
прикључи Југословенској федерацији, као и на основу чињенице да се на ре-
ферендуму одржаном 1991. године македонски народ одлучио од успостави
Републику Македонију као суверену и независну државу, Савезна Република
Југославија, ценећи што се овај процес одиграо мирним путем, поштује др-
жавни континуитет Републике Македоније.
Стране су сагласне да међусобне спорове реше споразумно на основу сукцеси-
је у односу на бившу Југославију.
Саопштење поводом потписивања Споразума о регулисању односа и унапређењу
сарадње између Републике Македоније и Савезне Републике Југославије
(UN doc. S/1996/291 од 17. априла 1996 – Анекс)
….
став 3
У складу са одредбама Споразума, обе стране уважавају једна другу као независне
државе у оквиру њихових међународних граница. Свака страна уважава суверени-
тет, територијални интегритет и политичку независност друге стране. Стране су ус-
поставиле дипломатске односе на нивоу амбасадора. У светлу историјског дешава-
ња, обе државе међусобно уважавају своје државне континуитете (Република Маке-
донија уважава државни континуитет Југославије а Савезна Република Југославија
уважава државни континуитет Републике Македоније). Питање међусобних захтева
који су засновани на сукцесији у односу на бившу Социјалистичку Федеративну Ре-
публику Југославију решавају се споразумно, у складу са међународним правили-
265
ма и начелима. Права лица која припадају националним мањинама у обе државе

штите се у складу са највишим међународним стандардима. Обе државе раде на
унапређењу међусобне сарадње у областима заједничког интереса: економија, сао-
браћај, култура, екологија, итд.
Споразум је у складу са основним поступањем Републике Македоније у развоју до-
бросуседских односа између балканских држава који је изражен у резолуцији Гене-
ралне скупштине бр. 48/84 B и 50/80 B, чије једногласно усвајање је иницирано од
стране делегације Републике Македоније, као и са релевантним резолуцијама Са-
вета безбедности – 757 (1992) и 777 (1992) – као и резолуцијом Генералне скуп-
штине бр. 47/1.
1. По којем критеријуму државности (субјективитета) се разликује Конвенција из
Монтевидеа (1933) од опште познатих услова постојања државе? Објасните зна-
чај овог критеријума.
2. Мишљење арбитра Макса Хубера у предмету Острва Палмас једна је од најпо-
знатијих изрека у литератури међународног права. Ваш је задатак да из датог ци-
тата издвојите кључне речи које истовремено представљају институте међуна-
родног права који су у директној вези са међународноправним субјективитетом
(На пример: Суверенитет у односима између држава означава независност.)
3. Државна територија је услов постојања државе, али истовремено је и њено право.
Шта означава појам „територијални статус”?
4. Постојање и признање државе су два одвојена института. У којој форми је дато
признање за Хрватску, Босну и Херцеговину и СР Југославију у њиховим међу-
собним односима?
5. Да ли је међусобно признање Босне и Херцеговине и СР Југославије условно или
безусловно признање?
6. Које сличности и разлике постоје међу уставним ограничењима федералних је-
диница СР Немачке и кантона Конфедерације Швајцарске. Означите врсте огра-
ничења која постоје за ове јединице приликом преговарања и закључивања међу-
народних уговора.
Формална Материјална Претходна Накнадна

ограничења ограничења сагласност сагласност
Швајцарска
Немачка
266
7. Попуните празна поља тако да добијете тачан исказ.

IV
Суверенитет држави на међународном плану обезбеђује _____________________
захваљујући којем ступа у међународне односе и закључује __________________,
али и ____________________________ у односу на друге државе. Са друге стране,
држава на својој територији, захваљујући суверенитету, ужива право вршења
________________________ надлежности, док на територији других држава ужива
__________________________.
Држава представља политичку заједницу стално насељену на једној територији која
је потчињена неком правном поретку и која је суверена. Општеприхваћени елемен-
ти државности су стално становништво, територија одређена границама и суверена
власт државе. Као додатни услови државности наводе се и други елементи: способ-
ност одржавања међународних односа са другим државама, спремност поштовања
међународног права, признање државе и одређени степен цивилизацијског развит-
ка.
Суверенитет као основ међународноправног субјективитета и услов државности за-
узима централно место у међународноправним односима. Суверенитет на унутра-
шњем плану држави даје право вршења надлежности на својој територији. Терито-
ријална држава има право вршења искључиве надлежности на основу забране ме-
шања у унутрашње послове држава. У међусобним односима држава, на међународ-
ном плану, суверенитет је основ међународноправног субјективитета и свих овла-
шћења која из овог субјективитета проистичу: суверена једнакост држава, незави-
сност и забрана мешања у унутрашње послове држава. Суверенитет једне државе,
односно њен међународноправни субјективитет јој гарантује имунитет на терито-
рији стране државе на основу начела par in parem non habet imperium. Из овога се
може извести да суверенитет има своје појавне облике у искључивој надлежности
територијалне државе (искључење свих других облика јавне власти на својој тери-
торији), међународноправном субјективитету и имунитетима и привилегијама.
Како федералне јединице немају међународноправни субјективитет, односно уго-
ворну способност, непосредно на основу међународног права, оне ова овлашћења
стичу захваљући вољи савезне државе и њеном субјективитету. Федералне јединице,
дакле, имају делегирана међународноправна овлашћења оригинерног међународ-
ног правног субјекта. Уставна пракса показује да ова делегација овлашћења није ни-
када безусловна, већ најчешће подвргнута низу претходних и накнадних формал-
них и материјалних услова.
Процесе промене држава и настанка нових држава међународно право не регулише
непосредно, већ тек преко правних последица насталих фактичких промена (иден-
титет, континуитет, сукцесија, одговорност, итд.)
267
Признање држава више је политичко него правно питање, јер сматра се да држава
постоји ако је испунила основне услове државности независно од воље других су-
бјеката. Са друге стране, незамисливо је да држава опстане изолована од других и
да тако може остварити самосталну егзистенцију. Признање државама омогућава
фактички опстанак. Признање, са друге стране, повлачи низ права и последица: оно
је неопозиво и условљава узајамно поштовање и признање свих облика субјективи-
тета. Акт признања може имати различите форме: de jure и de facto, индивидуално и
колективно, изричито и прећутно, условно и безусловно. Један од примера призна-
ња налази се и у изворима у овом одељку (Дејтонски споразум и Уговор о нормали-
зацији односа Хрватске и СР Југославије).
1. Питања државности, независности, граница, признања и права народа на самоо-
предељење доминирају на подручју Балкана више од једне деценије.
2. Правни статус Косова
3. Однос суверенитета и права народа на самоопредељење
1. Вестфалски мир – идеја суверене једнакости и основних права држава
2. Преглед уговора о нормализацији односа који су закључени између бивших др-
жава СФРЈ
268
Одељак 2 – Државе као субјекти међународног права: појам и услови државности IV
Аврамов, С., Крећа, М., (2001) Међународно јавно право, 17. издање, Београд: Савремена ад-
министрација, стр. 75-100, 132-144; Warbrick, C., „Recognition of States”, 41 International
and Comparative Law Quarterly 473, 1992; Dixon, M., McCorquodale, R., (2003), Cases & Mate-
rials on International Law, 4. издање, Оксфорд: Oxford University Press, стр.132-138; Дими-
тријевић В. и др. (2005), Основи међународног јавног права, Београд: Београдски центар за
људска права, стр. 72-101; Заједничка изјава председника Републике Србије Слободана Ми-
лошевића и председника Председништва Босне и Херцеговине, Алије Изетбеговића (Париз,
3. октобар 1996.г.); Конвенција из Монтевидеа о правима и дужностима држава из 1993.
године, члан 1; Континентални плато у Егејском мору (Грчка против Турске), Међународ-
ни суд правде, Пресуда о надлежности од 19. децембра 1978, I.C.J. Reports 1978, пара. 86;
Koskenniemi, M., „Future of Statehood”, 32 Harvard International Law Journal 1991, стр. 397-
410; Kostakopoulou, D., „Floating Sovereignty: A Pathology or a Necessary Means of State
Evolution”, 22 Oxford Journal of Legal Studies 2002, стр. 135-156; Крећа, М., (1988), Уговорна
способност држава у међународном праву, с посебним освртом на федералне државе, Београд:
Научна књига; Мишљења Бадинтерове комисије, бр. 1-10; Мишљење арбитра Макса Хубе-
ра у случају Palmas Island (САД против Холандије, 1928), U.N., Reports of International Ar-
bitral Awards, том 2; Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски
споразум) из 1995. године (Сл. лист СРЈ – Међународни уговори, бр. 12/2002); Резолуција
Савета безбедности Уједињених нација бр. 1035 од 21. децембра 1995. (о присуству цивилних и
војних снага УН у Босни и Херцоговини); Саопштење поводом потписивања Споразума о регули-
сању односа и унапређењу сарадње између Републике Македоније и Савезне Републике Југо-
славије (UN doc. S/1996/291 од 17. априла 1996 – Анекс); Споразум о нормализацији односа
између Савезне Републике Југославије и Републике Хрватске (Сл. лист СРЈ – Међународни
уговори, бр. 5/96); Споразум о регулисању односа и унапређењу сарадње између Републике
Македоније и Савезне Републике Југославије од 8. априла 1996. (UN doc. S/1996/291 од 17.
априла 1996. – Прилог), чл. 4; Устав Немачке, чл. 32; Устав Швајцарске из 1874. године,
чл. 56; Harris, D. J., (1998), Cases and Materials on International Law, 5. издање, Лондон: Sweet
& Maxwell, стр. 103-162; Yannis, A., „The Concept of Suspended Sovereignty in International
Law and Its Implications in International Politics”, 13 European Journal of International Law
2002, стр.1037-1052.
269
Одељак 3 – Сукцесија држава
Увод
Сукцесија држава, као замена једне државе другом у погледу међународне одго-
ворности за територију која је претрпела промену суверенитета, била је посебно
значајна и занимљива за нашу земљу и државе у региону. Право о сукцесији држа-
ва се у безброј прилика тестирало управо на југословенском случају. Сви аспекти
сукцесије, како их познаје теорија и пракса, појавили су се током југословенске
кризе: статус међународних уговора, чланство у међународним организацијама,
питање државних дугова и имовине, проблем стечених права физичких и правних
лица, припадност државних архива, итд. Решења до којих су долазили различити
учесници у различитим периодима не могу се у потпуности измирити нити обја-
снити, што ће најбоље илустровати тумачење Међународног суда у предмету При-
мена Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида (2004). У овом делу испитаће-
мо основе права о сукцесији држава, а потом ћемо примерима о сукцесији у југо-
словенском случају покушати да идентификујемо данас важећа правила у овој
области. Из ових разлога полазимо од две основне конвенције у овој области, а то
су Бечка конвенција о сукцесији држава у односу на уговоре (1978) и Бечка кон-
венција о сукцесији држава у односу на државне дугове, архиву и имовину (1983),
од којих ова друга није ступила на снагу. Следи специјални правни оквир за југо-
словенску сукцесију, а то је Споразум о питањима сукцесије између пет држава
сукцесора СФРЈ (2001). Потом следе правни извори, проблеми и решења из југо-
словенског случаја сукцесије. Како је још увек актуелно решавање ових проблема,
на међународном нивоу и пред националним судовима, упознавање са овом мате-
ријом може бити од вишеструке користи за студенте и практичаре.
Извори
1 Бечка конвенција о сукцесији држава у односу на уговоре из 1978. године,

ступила на снагу децембра 1995. године. СФРЈ је ратификовала ову конвенцију
1980. године (Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори бр. 1/80)
Члан 1
Поље примене Конвенције
Ова конвенција примењује се на дејство сукцесије држава у односу на уговоре из-
међу држава.
270
Одељак 3 - Сукцесија држава
Члан 2
IV
Употребљени изрази
1. Изрази употребљени у овој конвенцији имају следеће значење:
(а) „уговор” означава међународни споразум закључен писменим путем између
држава, који је регулисан међународним правом, било да је садржан у једном
једином инструменту или у два или више повезаних инструмената и без обзи-
ра на његов посебан назив;
(б) израз „сукцесија држава” означава замену једне државе другом у погледу од-
говорности за међународне односе једне територије;
(ц) израз „држава претходница” означава државу коју је заменила друга држава
приликом сукцесије држава;
(д) израз „држава сукцесор” означава државу која је заменила другу државу при-
ликом сукцесије држава;
(е) израз „дан сукцесије држава” означава датум када је држава сукцесор замени-
ла државу претходницу у погледу одговорности за међународне односе тери-
торије на коју се односи сукцесија држава;
(ф)израз „држава која је стекла независност” означава државу сукцесора чија је
територија, непосредно пре датума сукцесије држава, била зависна територи-
ја за чије је међународне односе била одговорна држава претходница;
(г) израз „нотификација о сукцесији” означава нотификацију без обзира како
она гласи или како је названа, коју у односу на један мултилатерални уговор
упућује држава сукцесор и којом се даје пристанак те државе да буде сматра-
на везаном уговором;
(х) израз „пуномоћје” означава, у односу на нотификацију о сукцесији или сваку
другу нотификацију предвиђену овом конвенцијом, документ који издаје над-
лежни орган једне државе, а којима се одређује једно или више лица да пред-
стављају државу ради достављања нотификације о сукцесији или нотифика-
ције, зависно од случаја;
(и) изрази „ратификација”, „прихватање” и „одобравање” означавају, зависно од
случаја, одговарајући међународни акт којим држава на међународном плану
даје свој пристанак да буде везана уговором;
(ј) израз „резерва” означава једнострану изјаву, без обзира како она гласи или
како је названа, коју даје држава приликом ратификације, прихватања или
одобравања уговора или приступања уговору, или када изврши нотификацију
о сукцесији у односу на уговор којим жели да искључи или измени правно
дејство неких одредаба уговора у погледу њихове примене на ту државу;
(к) израз „држава уговорница” означава државу која је пристала да буде везана
уговором, без обзира да ли је уговор ступио на снагу или није;
271
IV Одељак 3 - Сукцесија држава
(л) израз „чланица” означава државу која је пристала да буде везана уговором и у
односу на коју је уговор ступио на снагу;
(м) израз „друга држава чланица” означава, у односу на државу сукцесора, било
коју, осим државе претходнице, чланицу уговора на снази на дан сукцесије
држава у погледу територије на коју се односи сукцесија држава;
(н)израз „међународна организација” означава неку међувладину организацију.
2. Одредбе тачке 1. које се односе на изразе употребљене у овој конвенцији не пре-
јудицирају употребу тих израза нити смисао који им се може дати у унутрашњем
праву држава.
…
Члан 4
Уговори о оснивању међународних организација и уговори
које усвоји једна међународна организација
Ова конвенција се примењује на дејство сукцесије држава у вези са:
(а) сваким уговором који представља акт о оснивању неке међународне органи-
зације, под резервом правила о стицању својства члана и под резервом сваког
другог одговарајућег правила организације;
(б) сваким уговором који усвоји једна међународна организација, под резервом
сваког другог одговарајућег правила организације.
…
Члан 8
Споразуми о преношењу уговорних обавеза или права са државе претходнице на држа-
ву сукцесора
1. Обавезе или права државе претходнице који проистичу из уговора на снази у по-
гледу неке територије на дан сукцесије држава не постају обавезе или права државе
сукцесора у односу на друге државе чланице тих уговора самом чињеницом да су
државе претходнице и држава сукцесор закључиле споразум којим се поменуте
обавезе или права преносе на државу сукцесора.
2. Без обзира на закључење таквог споразума, дејство сукцесије држава на уговоре
који су на дан те сукцесије држава били на снази у односу на дотичну територију
регулише се овом конвенцијом.
Члан 9
Једностране изјаве државе сукцесора о уговорима државе претходнице
1. Обавезе или права који проистичу из уговора на снази у погледу неке територије
на дан сукцесије држава не постају обавезе или права државе сукцесора нити дру-
гих држава чланица тих уговора самом чињеницом да постоји једнострана изјава
државе сукцесора којом се предвиђа и даље важење уговора у односу на њену тери-
торију.
272
2. У таквом случају, дејство сукцесије држава на уговоре који су на дан те сукцесије

IV
држава били на снази у односу на дотичну територију регулише се овом конвенци-
јом.
…
Члан 11
Режим граница
Сукцесија држава не задире у питање:

(а) границе утврђене уговором;
(б) обавеза и права утврђених уговором која се односе на режим границе.
Члан 12
Остали територијални режими
1. Сукцесија држава не утиче на:
(а) обавезе о коришћењу или ограничењу коришћења неке територије, које су
утврђене уговором у корист било које територије неке стране државе, а сма-
трају се везаним за дотичне територије;
(б) права установљена уговором у корист неке територије, која се односе на ко-
ришћење или ограничење коришћења било које територије неке стране држа-
ве, а сматрају се везаним за дотичну територију.
2. Сукцесија држава не утиче на:
(а) обавезе о коришћењу или ограничењу коришћења неке територије, које су
утврђене уговором у корист групе држава или свих држава, а сматрају се ве-
заним за дотичну територију;
(б) права утврђена уговором у корист групе држава или свих држава, која се од-
носе на коришћење или ограничења коришћења неке територије, а сматрају
се везаним за дотичну територију.
3. Одредбе овог члана не примењују се на уговорне обавезе државе претходнице ко-
јима се предвиђа успостављање страних војних база на територији на коју се односи
сукцесија држава.
Члан 13
Конвенција и стални суверенитет над природним богатствима и ресурсима
Ниједна одредба ове конвенције не нарушава принципе међународног права на
основу којих се признаје стални суверенитет сваког народа и сваке државе над њи-
ховим природним богатствима и ресурсима.
273
Део II
СУКЦЕСИЈА КОЈА СЕ ОДНОСИ НА ДЕО ТЕРИТОРИЈЕ
Члан 15
Сукцесија која се односи на део територије
Када део територије неке државе, или када целокупна територија чије међународне
односе заступа нека држава, која није саставни део територије те државе, постане
део територије неке друге државе:
(а) уговори државе претходнице престају да буду на снази у погледу територије
на коју се односи сукцесија држава, рачунајући од дана сукцесије држава; и
(б) уговори државе сукцесора остају на снази у погледу територије на коју се од-
носи сукцесија држава, рачунајући од дана сукцесије држава, осим ако из
уговора не произлази да би примена уговора на ту територију била неспојива
са предметом и циљем уговора или да би битно изменила услове извршења
уговора, или ако друкчије не буде утврђено.
Део III
ДРЖАВЕ КОЈЕ СУ СТЕКЛЕ НЕЗАВИСНОСТ
Одељак 1
ОПШТЕ ПРАВИЛО
Члан 16
Положај у односу на уговоре државе претходнице
Држава која је стекла независност није обавезна да одржава на снази неки уговор
нити да постане чланица тог уговора због чињенице да је на дан сукцесије држава
уговор био на снази у погледу територије на коју се односи сукцесија држава.
Одељак 2
ВИШЕСТРАНИ УГОВОРИ
Члан 20
Резерве
1. Када држава која је стекла независност успостави нотификацијом о сукцесији
својство државе уговорнице или чланице вишестраног уговора у складу са чл. 17.
или чл. 18, сматра се да задржава све резерве на уговор које су се примењивале на
дан сукцесије држава на територију на коју се односи сукцесија држава, осим ако,
приликом упућивања нотификације о сукцесији, не изрази супротну намеру или не
стави резерву на исто питање на које се односи и поменута резерва.
2. Приликом нотификације о сукцесији којом успоставља својство државе уговор-
нице или чланице неког вишестраног уговора у складу са чл. 17. или чл. 18, држава
која је стекла независност може учинити резерву, осим ако та резерва није од оних
274
чије се стављање искључује одредбама тач. (а), (б) или (ц) члана 19. Бечке конвен-
IV
ције о уговорном праву.
3. Када држава која је стекла независност стави резерву сходно ставу 2, одредбе из
чл. 20. до 23. Бечке конвенције о уговорном праву примењују се на ту резерву.
Члан 22
Нотификација о сукцесији
1. Нотификација о сукцесији у односу на вишестрани уговор на основу чл. 17. или
18. мора бити извршена писменим путем.
2. Ако нотификацију о сукцесији није потписао шеф државе, председник владе или
министар иностраних послова, представник државе који изврши нотификацију мо-
же бити позван да поднесе своја пуномоћја.
3. Осим ако уговором није друкчије предвиђено:
(а) нотификацију о сукцесији доставља држава која је стекла независност депози-
тару или, ако нема депозитара, чланицама или државама уговорницама;
(б) сматра се да је држава која је стекла независност извршила нотификацију о
сукцесији на дан када је депозитар примио нотификацију или, ако нема депо-
зитара, на дан када су је примиле све чланице, односно све државе уговорни-
це.
4. Став 3. не утиче на било коју обавезу депозитара, утврђену уговором или на дру-
ги начин, да чланице или државе уговорнице обавести о нотификацији о сукцесији
или о сваком саопштењу које у вези с тим учини држава која је стекла независност.
5. Под резервом одредаба уговора, сматра се да је нотификација о сукцесији или са-
општење у вези са нотификацијом примљена од стране државе којој је намењена
тек од тренутка када је депозитар о томе обавестио ту државу.
Члан 23
Дејство нотификације о сукцесији
1. Осим ако уговором није друкчије предвиђено или ако није друкчије договорено,
држава која је стекла независност и која изврши нотификацију о сукцесији у складу
са чланом 17. или чланом 18. став 2, сматра се чланицом уговора почев од дана
сукцесије држава или почев од дана ступања на снагу уговора, ако је тај датум ка-
сније.
2. Међутим, примена уговора између државе која је стекла независност и осталих
чланица уговора сматра се обустављеном до дана када нотификација о сукцесији
буде извршена, осим ако се уговор не примењује привремено у складу са чланом
27. или ако није друкчије договорено.
275
3. Осим ако уговором није друкчије предвиђено или ако није друкчије договорено,
држава која је стекла независност и која изврши нотификацију о сукцесији у складу
са чланом 18. став 1. сматра се државом уговорницом у односу на уговор почев од
датума када је нотификација о сукцесији извршена.
Одељак 3
ДВОСТРАНИ УГОВОРИ
Члан 24
Услови потребни да би се сматрало да је уговор на снази у случају сукцесије држава
1. Двострани уговор који је на дан сукцесије држава био на снази у погледу терито-
рије на коју се односи сукцесија држава сматра се да је на снази између државе која
је стекла независност и друге државе чланице:
(а) ако су се оне о томе изричито споразумеле; или
(б) ако, на основу њиховог понашања, треба сматрати да су се оне о томе спора-
зумеле.
2. Уговор за који се сматра да је на снази на основу става 1. примењује се у односи-
ма између државе која је стекла независност и друге државе чланице почев од дана
сукцесије држава, осим ако из њиховог споразума не проистиче друга намера или
ако та намера не буде друкчије установљена.
Део IV
УЈЕДИЊЕЊЕ И ОТЦЕПЉЕЊЕ ДРЖАВА
Члан 31
Дејство уједињења држава на уговоре који су на снази на дан сукцесије држава
1. Када се две или више држава уједине, образујући тако државу сукцесора, сваки
уговор који је на дан сукцесије држава био на снази у односу на било коју од тих др-
жава остаје на снази у односу на државу сукцесора, осим ако:
(а) држава сукцесор и друга држава чланица или друге државе чланице се не
споразумеју друкчије; или
(б) из уговора не проистиче или на други начин не буде утврђено да би примену
уговора у односу на државу сукцесора била неспојива са предметом и циљем
уговора или би из основа мењала услове извршења уговора.
2. Уговор који остане на снази у складу са ставом 1. примењује се само на део тери-
торије државе сукцесора у односу на који је тај уговор био на снази на дан сукцеси-
је држава, осим ако:
(а) у случају вишестраног уговора који не припада категорији предвиђеној у чла-
ну 17. став 3, држава сукцесор не нотификује да се уговор примењује на њену
целокупну територију;
276
(б) у случају вишестраног уговора који припада категорији предвиђеној у члану

IV
17. став 3, држава сукцесор и остале државе чланице се не споразумеју друк-
чије; или
(ц) у случају двостраног уговора држава сукцесор и друга држава чланица се не
споразумеју друкчије.
3. Тачка (а) става 2. не примењује се ако из уговора проистиче или ако је на други
начин установљено да би примена уговора на целокупну територију држава сукце-
сора била неспојива са предметом и циљем уговора или би из основа изменила
услове извршења уговора.
Члан 34
Сукцесија држава у случају отцепљења делова једне државе
1. Када се један или више делова територије једне државе од ње отцепе да би обра-
зовале једну или више држава, без обзира да ли држава претходница и даље постоји
или не:
(а) сваки уговор који је био на снази на дан сукцесије држава у погледу целокуп-
не територије државе претходнице остаје на снази у односу на сваку тако на-
сталу државу сукцесора;
(б) сваки уговор који је био на снази на дан сукцесије држава само у погледу дела
територије државе претходнице, који је постао држава сукцесор, остаје на
снази само у односу на ту државу сукцесора.
2. Став 1. не примењује се:
(а) ако се заинтересоване државе друкчије не споразумеју; или
(б) ако из уговора не проистиче или ако на други начин није утврђено да би при-
мена уговора на државу сукцесора била неспојива са предметом и циљем уго-
вора или би из основа изменила услове извршења уговора.
Члан 35
Случај државе која остане после отцепљења дела њене територије
Ако после отцепљења било којег дела територије једне државе држава претходница
и даље постоји, сваки уговор који је, на дан сукцесије држава, био на снази у погле-
ду државе претходнице остаје на снази у односу на остатак њене територије, осим
ако:
(а) о томе није друкчије договорено;
(б) није утврђено да се уговор односи једино на територију која се отцепила од
државе претходнице; или
(ц) из уговора не проистиче или ако није на други начин утврђено да би примена
уговора на државу претходницу била неспојива са предметом и циљем уговора или
би из основа изменила услове извршења уговора.
277
Члан 38
Нотификације
1. Нотификација сходно чл. 31, 32. или 36. мора бити учињена писменим путем.
2. Ако нотификацију није потписао шеф државе, председник владе или министар
иностраних послова, представник државе која врши нотификацију може бити по-
зван да поднесе своје пуномоћје.
3. Осим ако уговором није друкчије предвиђено:
(а) нотификацију доставља држава сукцесор депозитару или, ако нема депозита-
ра, државама уговорницама или чланицама уговора;
(б) сматра се да је држава сукцесор извршила нотификацију на дан када је депо-
зитар примио нотификацију или, ако нема депозитара, на дан када су је при-
миле све чланице или, зависно од случаја, све државе уговорнице.
4. Став 3. не утиче на било коју обавезу коју може имати депозитар, у складу са уго-
вором или друкчије, да обавести чланице или државе уговорнице о нотификацији
или о сваком саопштењу које с тим у вези учини држава сукцесор.
5. Под резервом одредаба уговора, сматра се да је нотификацију или саопштење
примила држава којој су намењени тек од тренутка када је депозитар о томе обаве-
стио ту државу.
Део V
ОСТАЛЕ ОДРЕДБЕ
Члан 39
Случајеви одговорности државе или отпочињања непријатељстава
Одредбе ове конвенције не прејудицирају ниједно питање које би се могло постави-
ти у вези са дејством сукцесије држава у односу на уговор због међународне одго-
ворности државе или отпочињања непријатељстава између држава.
Члан 40
Случај војне окупације
Одредбе ове конвенције не прејудицирају ниједно питање које би се могло постави-
ти у вези са уговором због војне окупације неке територије.
2 Бечка конвенција о сукцесији држава у односу на државне дугове, архиву и

имовину (1983)
(СФРЈ ни њени сукцесори нису ратификовали ову Конвенцију; Конвенција није сту-
пила на снагу у међународноправном смислу.)
278
Члан 6.
IV
Права и обавезе физичких или правних лица
Ништа у овој Конвенцији се неће сматрати да прејудицира било у чему свако пита-
ње које се односи на права и обавезе физичких или правних лица.
Члан 8.
Државна имовина
За сврхе чланова овог дела, израз „државна имовина” државе претходнице подразу-
мева имовину, права и интересе који, на дан сукцесије држава и у складу са унутра-
шњим правом државе претходнице, припадају овој држави.
Члан 17.
Отцепљење дела или делова територије једне државе
1. Када се један или више делова територије једне државе одвоје и образују државу
сукцесора, а уколико се држава претходница и држава сукцесор другачије не дого-
воре:
а) Непокретна државна имовина државе претходнице, која се налази на терито-
рији на коју се односи сукцесија држава, прелази на државу сукцесора;
б) Покретна државна имовина државе претходнице, везана за активност државе
претходнице у погледу територије на коју се односи сукцесија држава, прела-
зи на државу сукцесора;
ц) Покретна државна имовина државе претходнице која није поменута у алинеји
б) прелази на државу сукцесора у правичној сразмери.
2. Став 1 ће се применити када се део територије једне државе одвоји и уједини са
другом државом.
3. Одредбе ставова 1 и 2 су без утицаја на ма које питање правичне компензације
између државе претходнице и државе сукцесора које би се могло поставити након
сукцесије држава.
Члан 18.
Дисолуција државе
1. Када дође до дисолуције државе која престане да постоји, и када делови терито-
рије државе претходнице образују две или више држава сукцесора, а уколико се од-
носне државе сукцесори другачије не договоре:
а) непокретна државна имовина државе претходнице прелази на државу сукце-
сора на чијој се територији она налази;
б) Непокретна државна имовина државе претходнице, која се налази ван њене
територије, прелази на државе сукцесоре у правичној сразмери;
279
ц) Покретна државна имовина државе претходнице, везана за активност државе

претходнице у погледу територија на које се односи сукцесија држава, прела-
зи на односну државу сукцесора;
д) Покретна државна имовина државе претходнице, изван оне која је поменута у
алинеји ц), прелази на државе сукцесоре у правичној сразмери.
2. Одредбе става 1 су без утицаја на свако питање правичне компензације између
држава сукцесора које би се могло поставити након сукцесије држава.
3 Споразум о питањима сукцесије закључен између пет држава сукцесора

СФРЈ, у Бечу 29. јуна 2001. године
(СР Југославија ратификовала је споразум 2002. године (Сл. лист СРЈ – Међународ-
ни уговори бр. 6/2002). Споразум је ступио на снагу 3. јуна 2004. године након рати-
фикације Хрватске учињене 3. марта 2004. године.
СПОРАЗУМ О ПИТАЊИМА СУКЦЕСИЈЕ

Босна и Херцеговина, Република Хрватска, Република Македонија, Република Сло-
венија и Савезна Република Југославија, које представљају пет суверених равно-
правних држава сукцесора бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југосла-
вије,
Свесни потребе да, у интересу свих Држава сукцесора и њихових грађана, као и у
интересу стабилности у региону и добрих међусобних односа, реше питања сукце-
сије Држава које су се појавиле после распада бивше Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије,
Након разговора и преговора вођених о бившој Југославији, под покровитељством
Међународне конференције о бившој Југославији и високог представника, са ци-
љем да утврде и одреде међу њима праведну расподелу права, обавеза, активе и па-
сиве бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије,
Поступајући у оквиру мандата датог Високом представнику Одлуком Конференци-
је о примени мира, која је одржана у Лондону 8-9. децембра 1995. године, и у све-
тлу Споразума између Држава сукцесора и декларација које су усвојили Савет за
примену мира и његов Управни одбор,
Имајући у виду да је Савет безбедности у својој Резолуцији 1022 (1995) потврдио
потребу решавања на бази консензуса отворених питања сукцесије,
Потврђујући Одлуку донету 10. априла 2001. године у вези са поделом активе бив-
ше СФРЈ у Банци за међународно поравнање (чији се текст даје у додатку овог Спо-
разума),
Показујући своју спремност да сарађују на решавању преосталих отворених питања
сукцесије у складу са међународним правом,
280
Споразумели су се о следећем:
IV
Члан 1
За потребе овог Споразума, „СФРЈ” означава бившу Социјалистичку Федеративну
Републику Југославију.
Члан 2
Свака Држава сукцесор прихвата принцип да у сваком тренутку мора предузети
неопходне мере да се спречи губитак, оштећење или уништење државних архива,
државне имовине и средстава СФРЈ за које су у складу с одредбама овог Споразума,
једна или више других Држава сукцесора заинтересоване.
Члан 3
У доле наведеним прилозима изложени су појмови под којима се решава предмет
сваког од Прилога:
Прилог А: Покретна и непокретна имовина;
Прилог Б: Дипломатска и конзуларна имовина;
Прилог Ц: Финансијска актива и пасива (осим оне која се даје у Додатку овог
Споразума);
Прилог Д: Архиве;
Прилог Е: Пензије;
Прилог Ф: Остала права, интереси и обавезе;
Прилог Г: Приватна својина и стечена права.
Члан 4
(1) Установљава се Стални мешовити комитет који је сачињен од високих представ-
ника сваке од Државе сукцесора, којима у раду могу помагати стручна лица.
(2) Главни задатак овог Комитета је праћење ефикасности примене овог Споразума
и представљаће форум на којем се могу разматрати питања која настају током ње-
гове примене. Комитет може уколико буде неопходно, да да одговарајуће препору-
ке владама Држава сукцесора.
(3) Први формални састанак Сталног мешовитог комитета ће се одржати, на ини-
цијативу Владе Републике Македоније, у року од два месеца од дана ступања на
снагу овог Споразума. Комитет се може неформално састати, на привременој осно-
ви, у било ком периоду који одговара Државама сукцесорима након потписивања
(4) Комитет ће установити своја сопствена правила процедуре.
Члан 5
(1) Разлике које могу да настану у погледу тумачења и примене овог споразума, пр-
венствено ће се решавати преговорима између заинтересованих Држава.
281
(2) Уколико се те разлике не могу решити преговорима у року од месец дана од

тренутка пријема првог таквог саопштења, заинтересоване Државе ће, на основу
преговора:
а) упутити случај на одлучивање ауторитативне личности по њиховом избору, са
циљем доношења бржег и ауторитативног решења која ће се поштовати, а које
може, ако треба, да одреди одређене временске рокове за предузимање акци-
ја; или
б) упутити случај на решавање Сталном мешовитом комитету основаном на
основу члана 4. овог Споразума.
(3) Разлике које могу да настану у пракси око тумачења термина који се користе у
овом Споразуму или било ком другом наредном споразуму који може да произађе
током спровођења прилога овог Споразума, могу се, на предлог било које заинтере-
соване Државе, додатно упутити на обавезујуће експертско решавање које врши је-
дан експерт (који није држављанин било које уговорне стране овог Споразума) кога
споразумно именују стране у спору, или, у одсуству договора, председник Суда за
мирење и арбитражу ОЕБС-а. Експерт ће утврдити сва питања процедуре након
консултовања са странама које траже такво стручно решавање, уколико то сматра
потребним, са чврстом намером да обезбеди брзо и делотворно решавање разлика.
(4) Поступак који се предвиђа у ставу (3) овог члана биће стриктно ограничен на
тумачења термина коришћених у споразумима о којима је реч, и неће ни под којим
условима дозволити експерту да одређује практичну примену ових споразума. На-
ведени поступак посебно се неће односити на:
а) Додатак Споразуму;
б) Чланове 1, 3. и 4. Прилога Б;
ц) Чланове 4. и 5. (1) Прилога Ц;
д) Члан 6. Прилога Д.
(5) Претходни параграфи овог члана неће утицати на права или обавезе Страна уго-
ворница у овом Споразуму на основу било које одредбе на снази која их обавезује у
погледу решавања спорова.
Члан 6
Прилози уз овај Споразум и Додаци уз овај Споразум и Прилоге чине саставни део
Члан 7
Овај Споразум, заједно са било којим наредним споразумима неопходним за спро-
вођење Прилога овог Споразума, коначно решава питање заједничких права и оба-
веза Држава сукцесора у односу на питања сукцесије која су обухваћена овим Спо-
разумом. Чињеница да се овај Споразум не бави неким другим питањима која се не
282
односе на сукцесију, није на штету права и обавеза Држава, страна уговорница по

IV
овом Споразуму, у односу на таква друга питања.
Члан 8
Свака Држава сукцесор ће на бази реципроцитета, а у складу са својим унутра-
шњим законодавством, предузимати неопходне мере да обезбеди спровођење од-
редби овог Споразума како би биле прихваћене и делотворне у њеним судовима,
већима и телима, као и да друге Државе сукцесори и њихови држављани имају при-
ступа тим судовима, већима и телима ради обезбеђења примене овог Споразума.
Члан 9
Споразум ће се спроводити у доброј вери према Повељи Уједињених Нација од
стране Држава сукцесора и у сагласности са међународним правом.
Члан 10
Није дозвољено стављати резерве на овај Споразум.
Члан 11
(1) Овај Споразум подлеже ратификацији.
(2) Инструменти ратификације депонују се што је могуће пре код Депозитара из
члана 13. овог Споразума. Депозитар обавештава Државе сукцесоре и Канцеларију
високог представника о датуму депоновања сваког инструмента ратификације.
Члан 12
(1) Овај Споразум ступа на снагу тридесетог дана након депоновања петог инстру-
мента ратификације. Депозитар ће обавестити Државе сукцесоре и Канцеларију ви-
соког представника о датуму ступања на снагу.
(2) Без обзира на параграф (1) овог члана, члан 4 (3) овог Споразума, члан 5. При-
лога А, чланове 1. и 5-6. Прилога Б и члан 6. и додатка Прилога Ц ће се у складу са
њиховим условима привремено примењивати након датума потписивања овог Спо-
разума.
Члан 13
(1) Високи представник ће депоновати један оригинални примерак овог Споразума
код генералног секретара Уједињених нација, који делује као депозитар.
(2) Депозитар ће, након ступања на снагу овог Споразума, обезбедити његову реги-
страцију у складу са чланом 102. Повеље Уједињених нација.
Сачињено у Бечу, 29. јуна 2001. године у седам оригиналних примерака на енгле-
ском језику, од којих по један задржава свака Држава сукцесор, један Канцеларија
Високог представника, а један се депонује код Депозитара.
283
Прилог А
ПОКРЕТНА И НЕПОКРЕТНА ИМОВИНА
Члан 1
(1) У циљу постизања праведног решења, покретна и непокретна државна имовина
федерације која је била конституисана као СФРЈ („државна имовина”) преноси се
на Државе сукцесоре у складу са следећим одредбама чланова овог прилога.
(2) Остала имовинска права и интереси СФРЈ регулисани су Прилогом Ф овог Спо-
разума.
(3) Приватна својина и стечена права грађана и осталих правних лица СФРЈ регули-
сана су Прилогом Г овог Споразума.
Члан 2
(1) Непокретна државна имовина која се налазила на територији СФРЈ преноси се
Држави сукцесору на чијој се територији та имовина налазила.
(2) Државе сукцесори ће на најбољи начин настојати да помогну једна другој у
спровођењу својих дипломатских и конзуларних активности, обезбеђивањем одго-
варајуће имовине на њиховим односним територијама.
Члан 3
(1) Покретна материјална државна имовина СФРЈ која се налазила на територији
СФРЈ прећи ће на Државу сукцесора на чијој се територији та имовина налазила на
дан када је ова прогласила своју независност.
(2) Параграф (1) овог члана се неће примењивати на покретну материјалну држав-
ну имовину од велике важности за културну баштину једне од Држава сукцесора и
која је изворно са територије те државе, као што су: уметничка дела, рукописи,
књиге и други предмети од уметничког, историјског или археолошког интереса за
ту државу; и научне збирке и значајне збирке књига или архива који ће приписати
тој држави. Таква имовина ће бити идентификована од стране заинтересоване Др-
жаве сукцесора у што краћем року, али не касније од две године од датума ступања
на снагу овог Споразума.
(3) Уколико је покретна материјална имовина државе СФРЈ (осим војне имовине),
пренета на једну од Држава сукцесора у складу са параграфом (1) овог члана, била
изнета без дозволе са територије на којој се налазила од стране неке друге Државе
сукцесора, та држава ће обезбедити повраћај исте у што краћем могућем року или
исплатити пуну накнаду за изнесену имовину.
Члан 4
(1) Независно од параграфа (1) члана 3. овог Прилога, покретна материјална Др-
жавна имовина СФРЈ која је представљала део војне имовине те државе, биће пред-
284
мет посебних аранжмана који треба да се договоре између заинтересованих Држава

IV
сукцесора.
(2) У односу на материјалну покретну и непокретну имовину бивше Југословенске
народне армије која је коришћена у цивилне сврхе, аранжмани који се наводе у па-
раграфу (1) овог члана ће признавати важност члана 2 (1) и 3 (1) овог Прилога.
Члан 5
(1) Државе сукцесори ће основати Мешовити комитет за сукцесију покретне и не-
покретне имовине, који ће осигурати правилну примену одредби овог Прилога које
се односе на материјалну покретну и непокретну имовину (осим војне имовине) и
решавати било које проблеме који могу да се појаве у току њихове примене.
2) Мешовити комитет ће почети са радом у року од три месеца од дана потписива-
ња овог Споразума.
Члан 6
Држави сукцесору, на чијој се територији налази непокретна и материјална покрет-
на имовина, за потребе овог Прилога, остаје да одлучи да ли је таква имовина пред-
стављала државну имовину СФРЈ у складу са међународним правом.
Члан 7
Када се, у складу са овим Прилогом, имовина преноси на једну од Држава сукцесо-
ра, власништво и право у односу на такву имовину важиће од дана када је ова про-
гласила своју независност, а правни основ и остала права у односу на ту имовину
сваке друге Државе сукцесора, сматраће се од тог датума ништавним.
Члан 8
(1) Када се материјална покретна и непокретна државна имовина СФРЈ преноси на
једну од Држава сукцесора у складу са члановима 1. до 3. овог Прилога, та имовина
неће бити предмет процене у сврхе овог Споразума, и неће постојати обавеза пла-
ћања било какве надокнаде за пренос те имовине на односну Државу сукцесора.
(2) Међутим, уколико било која Држава сукцесор сматра да примена чланова 1. до
3. овог Прилога резултира у знатно неједнакој расподели државне имовине СФРЈ
(осим војне имовине) између Држава сукцесора, она може покренути то питање на
Мешовитом комитету установљеном на основу члана 5. овог Прилога. Мешовити
комитет, једногласном одлуком, може у таквим околностима да предузме активно-
сти које он сматра примереним.
Члан 9
Одредбе овог Прилога неће имати никаквог утицаја на одредбе Прилога Б и Д који
се односе на дипломатску и конзуларну имовину и архиве.
285
Прилог Б
ДИПЛОМАТСКА И КОНЗУЛАРНА ИМОВИНА
Члан 1
(1) На име привремене и делимичне поделе дипломатске и конзуларне имовине
СФРЈ, Државе сукцесори су изабрале, следеће непокретности за расподелу између
њих:
Босна и Херцеговина Лондон (Амбасада)
Хрватска Париз (Амбасада)
Македонија Париз (Генерални конзулат)
Словенија Вашингтон (Амбасада)
Савезна Република Југославија Париз (Резиденција)
(2) Свака активност која је потребна да би се омогућило свакој од Држава сукцесора
да уђе у посед непокретности која јој је додељена, биће окончана у периоду од шест
месеци од дана потписивања овог Споразума.
.....
Прилог Ц
ФИНАНСИЈСКА АКТИВА И ПАСИВА
Члан 1
Финансијска актива СФРЈ укључује сва финансијска добра СФРЈ (као што су готови-
на, монетарно злато и други племенити метали, депозитни рачуни и хартије од
вредности) који обухватају посебно:
(а) рачуне и другу финансијску активу која се води на име Савезне владе, саве-
зних органа и организација СФРЈ;
(б) рачуне и другу финансијску активу на име Народне банке Југославије;
(ц) девизне резерве, које обухватају злато и друге племените метале, СФРЈ или
Народне банке Југославије;
(д) износи које потражује Народна банка Југославије од банака у другим земља-
ма који представљају резултат незавршених међубанкарских клириншких
аранжмана; такве земље су обухваћене, али нису ограничене на оне које се
наводе у Додатку 2 овог Прилога.
(е) финансијске квоте и права вучења СФРЈ, Народне банке Југославије и других
савезних органа и институција у међународним финансијским организација-
ма, као и финансијску активу која се води код таквих организација;
(ф)осталу активу СФРЈ, која укључује износе које потражује Народна банка Југо-
славије или СФРЈ од дужника, других од оних који су обухваћени горе наведе-
ним ставовима (а) – (е).
……
286
Прилог Д
IV
АРХИВЕ
Члан 1
(а) За потребе овог Прилога, „Државна архива СФРЈ”' означава сва документа, било
ког датума или врсте, без обзира где се налазе, која су настала или примљена од
стране СФРЈ (или било које претходне конститутивне структуре југословенске др-
жаве од 1. децембра 1918. године) у процесу извршења њених функција и која су
30. јуна 1991. године припадала СФРЈ, у складу са њеним унутрашњим законодав-
ством, а сходно Савезном закону о архивској грађи федерације, чувани под посред-
ном или непосредном контролом као архива за било које потребе.
(б) За потребе овог Прилога „Републичке и друге архиве” означавају архиве било
које од Држава у њиховом претходном својству као конститутивних република
СФРЈ, или њихове територијалне или административне јединице, и означава сва до-
кумента, било ког датума или врсте, без обзира где се налазе, која су настала или
примљена од било које од ових Република или територијалних или административ-
них јединица у процесу извршавања њихових функција и која су 30. јуна 1991. го-
дине припадала њима у складу са важећим законом, и које су их, у складу са Зако-
ном о архивској грађи сваке републике, чувале под својом посредном или непо-
средном контролом као архиве за било које потребе.
(ц) „Документа” у претходним подпараграфима укључују филмску, аудио, видео и
другу грађу, као и сваки облик компјутеризованих записа, и укључују документа
која представљају културну баштину.
….
Прилог Г
ПРИВАТНА СВОЈИНА И СТЕЧЕНА ПРАВА
Члан 1[Г]
Приватна својина и стечена права грађана или других правних лица СФРЈ ће бити
заштићена од стране Држава сукцесора у складу са одредбама овог Прилога.
Члан 2[Г]
(1) (а) Права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији Др-
жаве сукцесора и на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на
дан 31.12.1990. године биће призната, заштићена и враћена у првобитно стање од
стране те Државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног
права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивали-
шта таквих лица. Овим се обухватају лица која су, након 31.12.1990. године стекла
држављанство или ново пребивалиште или боравиште у Држави различитој од Др-
жаве сукцесора. Особе које нису биле у могућности да остваре таква права ће има-
ти право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама.
287
(б) Сваки намерни пренос права на покретну или непокретну имовину извршен по-
сле 31.12.1990. године закључен под притиском или супротно подпараграфу (а)
овог члана ће бити ништаван.
(2) Сви уговори закључени између грађана или других правних лица СФРЈ почев од
31.12.1990. године укључујући и оне закључене од стране јавних предузећа, биће
поштовани без икакве дискриминације. Свака Држава сукцесор ће обезбедити извр-
шавање обавеза на основу таквих уговора, у случајевима где је распадом СФРЈ било
онемогућено извршавање таквих уговора.
Члан 3[Г]
Државе сукцесори ће поштовати и штитити права свих физичких и правних лица
СФРЈ у односу на интелектуалну својину, укључујући патенте, заштитне знакове,
ауторска права и друга сродна права (нпр. тантијеме) у складу са међународним
конвенцијама у тој области.
Члан 4[Г]
Државе сукцесори ће предузети такве активности које могу бити захтеване општим
правним принципима и на други начин предвиђене да би се обезбедила ефикасна
примена принципа који се наводе у овом Прилогу као што је закључивање билате-
ралних споразума и обавештење својих судова и других овлашћених органа.
Члан 5[Г]
Претходно наведене одредбе овог Прилога неће поништити одредбе билатералних
споразума закључених по истим питањима између Држава сукцесора, који по одре-
ђеним питањима могу бити коначни између тих Држава.
Члан 6[Г]
Домаће законодавство сваке од Држава сукцесора које се односи на „станарско пра-
во” („станарско право/становањска правица/станарско право”) ће се примењивати
једнако на лица која су била држављани СФРЈ и која су имала таква права без дис-
криминације по било ком основу, као што је пол, раса, боја, језик, религија, поли-
тичко или друго мишљење, национално или друштвено порекло, припадност нацио-
налним мањинама, имовно стање, рођење или други статус.
Члан 7[Г]
Сва физичка и правна лица из сваке Државе сукцесора ће на основу реципроцитета,
имати иста права приступа судовима, административним већима и телима те Др-
жаве и других Држава сукцесора с циљем остваривања заштите њихових права.
Члан 8[Г]
Наведене одредбе овог Прилога немају утицаја на било какве гаранције у погледу
одсуства дискриминације у вези са приватном својином и стеченим правима који
постоје у домаћем законодавству Држава сукцесора.
288
4 Споразум између Републике Србије и Републике Црне Горе о регулисању

IV
чланства у међународним финансијским организацијама и разграничењу фи-
нансијских права и обавеза (Сл. Гласник РС бр. 64/2006)
Република Србија и Република Црна Гора, након разговора и преговора вођених у
Београду 13. јуна 2006. године и Подгорици 28. јуна 2006. године,
у жељи да, у интересу својих држава и њихових грађана, реше питања која се одно-
се на чланство у међународним финансијским организацијама и утврде праведну
расподелу финансијских права и обавеза,
споразумеле су се о следећем:
Опште одредбе
Члан 1.
За потребе овог споразума:
„СФРЈ” означава бившу Социјалистичку Федеративну Републику Југославију;
„СРЈ” означава бившу Савезну Републику Југославију;
„ДЗ СЦГ” означава бившу државну заједницу Србија и Црна Гора;
„Споразум о питањима сукцесије” означава Споразум о питањима сукцесије са
Прилогом Ц (Финансијска актива и пасива), који је објављен у „Службеном листу
СРЈ – Међународни уговори”, број 6/02.
Члан 2.
Кључ за поделу неалоцираних финансијских права и обавеза утврђен је на основу
учешћа Републике Србије и Републике Црне Горе у бруто друштвеном производу
СРЈ у периоду од 1994. до 1998. године, у сразмери 94,12% – Република Србија и
5,88% – Република Црна Гора.
5 Судска пракса судова у Србији о правним питањима сукцесије

5u
а Непостојање основа: Решење Вишег трговинског суда, Пж. 6619/2003 од
7.10.2003. године – Судска пракса трговинских судова – Часопис за привредно право,
бр. 4/2003 – стр. 52
Сентенца:
– Међународна Конвенција која није ступила на снагу, јер није ратификована од
једне државе потписнице, не може представљати основан разлог за брисање нео-
снованог уписа.
289
IV Из образложења:
„Првостепеним решењем одбијен је захтев предлагача за брисање уписа у судски

регистар извршеног решењем Фи.бр. 2004/92 од 14.5.1992. године.
Предлагач је благовремено поднео жалбу којом побија првостепено решење због
погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, битне повреде поступка и по-
грешне примене материјалног права.
Жалилац даље сматра да чињеница што Споразум о сукцесији није ступио на снагу
није сметња да правна лица чија су седишта у различитим Републикама бивше
СФРЈ могу међусобне правне односе регулисати споразумно, поготово ако је спор о
међусобним односима настао на основу Уредбе о организовању делова предузећа
чије је седиште на територији Републике Босне и Херцеговине, Републике Хрватске
и Републике Словеније, за коју Уредбу је Савезни уставни суд утврдио да је несагла-
сна са Уставом СРЈ.
Споразумом о питањима сукцесије од 29.6.2001. године у члану 12. прописано је да
Споразум ступа на снагу 30 дана након депоновања петог, последњег инструмента
ратификације, при чему ће депозитар обавестити државе потписнице о датуму сту-
пања на снагу Споразума. Закон о потврђивању Споразума о питањима сукцесије
потписан 29.6.2001. године, објављен 3.7.2002. године ступио је на снагу осмог дана
од објављивања. Споразум није ратификовала Република Хрватска.
Став Вишег трговинског суда изражен у до сада решеним предметима са истим зах-
тевом је, да Споразум није ступио на снагу, па поступајуће веће, одлучујући о овој
правној ствари у складу са изнетим ставом, сматра да Споразум који није ступио на
снагу, не може да се примени ни на остале државе које су потписале Споразум.”
5u
б Питања сукцесије регулисана међународним уговором – Закон о потвр-
ђивању Споразума о питањима сукцесије: (Пресуда Вишег трговинског суда,
Пж. 4012/2004 од 10.6.2004. године)
Члан 2 (Прилог Г) Споразума о сукцесији
Заштита права својине на пословном простору
Сентенца:
– Право на покретну и непокретну имовину која се налази на територији државе
сукцесора и на коју су грађани и друга правна лица СФРЈ имали право на дан
31.12.1990. године биће признато, заштићено и враћено у првобитно стање од
стране државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног
права и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребива-
лишта таквих лица. Сви уговори закључени између грађана и других правних ли-
ца СФРЈ почев од 31.12.1990. године укључујући и оне закључене од стране јав-
них предузећа, биће поштовани без икакве дискриминације.
290
Одељак 3 - Сукцесија држава IV
„Из списа произлази да је тужилац тужбом тражио да му тужени преда у посед по-
словни простор у Б. на адреси К. М. бр. 9 у приземљу, уз образложење да је наведе-
ни пословни простор тужилац купио од ранијег власника дана 28.6.1968. године и о
томе закључио правно ваљан уговор, у простор се уселио и користио га до избијања
ратних дејстава у Босни и Херцеговини. Оснивач туженог је умешач у овом спору и
искористио је ратна дејства и узурпирао је предметни пословни простор.
Тужени је оспоравао тужбени захтев тужиоца истичући да тужилац није власник
спорног пословног простора већ да је власник умешач који је и оснивач туженог и
од кога је простор добио на располагање.
Међу странкама је било спорно ко је власник предметног пословног простора.
Првостепени суд је у поново спроведеном поступку, поступајући по примедбама
датим у решењу овог суда Пж. бр. 4677/2003 од 18.7.2003. године правилно распра-
вио настали спор између странака поводом постављеног тужбеног захтева тужиоца
и правилно је поступио када је донео ожалбену пресуду, усвојио тужбени захтев ту-
жиоца и обавезао туженог да му преда у посед и на слободно располагање наведени
пословни простор који се налази у Б. на адреси К. М. бр. 9, у приземљу, површине
71,90 м2, дајући разлоге на које упућује и овај суд као другостепени.
Наиме из чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку произилази да се
из уговора о купопродаји пословног простора од 28.6.1968. године може утврдити
да је власник предметних пословних просторија предузеће „Б.” С. односно овде ту-
жилац. Дана 20.3.1991. године по улошку бр. 1-5682 уписано је ново друштвено
предузеће „Б. експорт-импорт” С, овде тужилац које је настало спајањем три преду-
зећа али нико није уносио у то ново створено предузеће своју посебну имовину, а
након спајања тужилац је наставио да користи простор све до избијања рата. У
обрасцима регистрације насталог предузећа спајањем се није мењао оснивачки
улог из чега се може закључити да су се спојиле делатности, али не и имовина. Уме-
шач није постављао питање деобног биланса. Тужени није доставио доказе у прилог
својих навода да је власник спорног пословног простора умешач на страни туженог
ДП „Б.” из Б. иако је на њему био терет доказивања ове чињенице. Тужени такође
није доказао чињеницу да је спорни пословни простор добио на располагање на за-
конит начин од власника тог простора односно умешача. Правилан је закључак пр-
востепеног суда да је власник предметног пословног простора било предузеће „Б.”
С. односно тужилац и да има право на заштиту у смислу Закона о потврђивању Спо-
разума о питањима сукцесије (даље: Споразум) као и у смислу члана 37. Закона о
основама својинскоправних односа.
Насупрот жалбеним наводима првостепени суд је правилно и потпуно утврдио све
одлучне чињенице које су битне за пресуђење ове правне ствари и на тако утврђено
291
чињенично стање правилно су примењене одредбе материјалног права и при том

дати разлози које прихвата и овај суд као другостепени.
Неосновани су жалбени разлози да је власник спорног пословног простора умешач
на страни туженог јер тужени до закључења расправе пред првостепеним судом ни-
је доставио доказе у прилог својих тврдњи о власништву на пословном простору ни-
ти је умешач доставио доказе о власништву.
Такође су неосновани наводи туженог да тужилац није извршио упис у земљишне
књиге и да без таквог основа његово право на спорном пословном простору и не по-
стоји. Ово стога што је Споразумом предвиђено: „право на покретну и непокретну
имовину која се налази на територији државе сукцесора и на коју су грађани и дру-
га правна лица СФРЈ имали право на дан 31.12.1990. године биће призната, зашти-
ћена и враћена у првобитно стање од стране државе у складу са утврђеним стандар-
дима и нормама међународног права и то независно од националности, држављан-
ства, боравишта или пребивалишта таквих лица. Сви уговори закључени између
грађана и других правних лица СФРЈ почев од 31.12.1990. године укључујући и оне
закључене од стране јавних предузећа, биће поштовани без икакве дискриминације.
Према томе, законодавац је оставио на вољу власнику спорног простора да ли ће да
изврши упис у земљишне књиге. Како је утврђено да је на дан 31.12.1990. године
власник предметног пословног простора био тужилац он има право на заштиту у
смислу Споразума и у смислу члана 37. Закона о основама својинскоправних одно-
са.”
5u
ц Поступак по захтеву правних лица са седиштем на територији бивших
југословенских република за утврђивање својине и повраћај имовине: Решење
Вишег трговинског суда, Пж. 9881/2005 од 7.11.2005. године
Закон о потврђивању Споразума о питањима сукцесије
чл. 4 и 7
Регулисање процедуре решавања захтева
Сентенца:
– Намера уговорних страна држава насталих од бивших југословенских република
које су закључиле Споразум о сукцесији била је да се закључе билатерални спо-
разуми којима ће се регулисати процедура решавања захтева и којом ће устано-
вити државна тела која ће по наведеним захтевима поступати примењујући од-
редбе наведеног споразума и одлучујући о захтевима за утврђивање права на по-
кретну и непокретну имовину правних лица. Тек по окончању наведене процеду-
ре, уколико захтеви буду оспорени, о истима ће одлучивати суд.
292
Одељак 3 - Сукцесија држава IV
„Споразумом о сукцесији (даље: Споразум) предвиђено је да ће сукцесори предузе-
ти такве активности које могу бити захтеване општим правним принципима и на
други начин предвиђене да би се обезбедила ефикасна примена принципа који се
наводе у Прилогу Г као што је закључивање билатералних споразума и обавештење
својих судова и других овлашћених органа. Према члану 7. Споразума у Прилогу Г
предвиђено је да сва физичка и правна лица из сваке државе на основу реципроци-
тета имају иста права приступа судовима, административним већима и телима те
државе и других држава сукцесора са циљем остварења заштите њихових права.
Стога је исказано становиште суда да цитиране одредбе чл. 4. и 7. Прилога Г Спора-
зума указују да је намера уговорних страна држава била да се закључе билатерални
споразуми којима ће се регулисати процедура решавања захтева и којим ће устано-
вити државна тела која ће по наведеним захтевима поступати примењујући одредбе
Споразума и одлучујући о захтевима за утврђивање права на покретну и непокрет-
ну имовину правних лица. Тек по окончању наведене процедуре предвиђене била-
тералним споразумом и то пред надлежним државним телима која ће се установи-
ти Споразумом, у случају да захтеви буду оспорени, о истима ће одлучивати суд.
Стога се одлучивање суда условљава претходним спровођењем поступка пред др-
жавним органима односно телима а по процедури која се предвиђа билатералним
споразумом држава сукцесора, па спровођење наведеног поступка и представља
претходно процедурално питање.”
6 Комитет Министара Савета Европе, Односи са Југославијом – Правни аспекти,

CM/Inf (2000)54, 16. октобар 2000. године
18. У одговору на питање везано за сукцесију, делегација је обавештена да, што се
тиче Савета Европе, Савезна Република Југославија схвата да ће се према њој по-
ступати као према једној од пет држава сукцесора бивше „Социјалистичке Федера-
тивне Републике Југославије”. У том смислу, може се очекивати да у непосредној
будућности, СРЈ затражи од Савета Европе да постане страна уговорница у 16
Европских конвенција у којима је Социјалистичка Федеративна Република Југосла-
вија била чланица пре 1991. године. Такође је изражен интерес и у вези са Банком
за социјални развој Савета Европе са којом је СФРЈ имала споразум пре 1991. годи-
не.
22. Европске конвенције: захтев упућен из Београда да постане чланица 16 конвен-
ција у којима је СФРЈ била држава чланица највероватније ће бити поднет Савету
Европе у скорој будућности (види документ CM/Inf(2000)54 о правним аспектима
односа са СРЈ). Обновљени захтев да буде позвана да приступи Оквирној конвенци-
ји о заштити националних мањина може се ускоро очекивати. Приступање другим
Европским конвенцијама које су од посебног интереса у садашњој ситуацији у којој
се налази СРЈ може се расправити у одговарајуће време.”
293
Сукцесија у чланство међународних организација: пример Југославије
7 Савет безбедности, S/RES/777 (1992), 19. септембар 1992.

РЕЗОЛУЦИЈА 777 (1992)
Усвојена на 3116. седници Савета безбедности 19. септембра 1992.
Савет безбедности,
Поново потврђујући своју резолуцију 713 (1991) од 25. септембра 1991.г. и све ка-
сније релевантне резолуције,
Узимајући у обзир да је држава, некада позната као Социјалистичка Федеративна Ре-
публика Југославија, престала да постоји,
Посебно подсећајући на резолуцију 757 (1992) којом је констатовано да „захтев Саве-
зне Републике Југославије (Србија и Црна Гора) да аутоматски настави чланство
бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у Уједињеним нацијама
није општеприхваћен”,
1. Сматра да Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) не може ауто-
матски наставити чланство некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Ју-
гославије у Уједињеним нацијама; и стога препоручује Генералној скупштини да до-
несе одлуку да Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) треба да се
пријави за чланство у Уједињеним нацијама и да не може учествовати у раду Гене-
ралне скупштине;
2. Одлучује да поново размотри ствар пре краја главног дела четрдесет-седмог засе-
дања Генералне скупштине.
8 Генерална скупштина УН, 7. пленарно заседање, 22. септембар 1992,

A/RES/47/1
Препорука Савета безбедност од 19. септембра 1992.г.
Генерална скупштина,
Примивши препоруку Савета безбедности од 19. септембра 1992. године да Савезна
Република Југославија (Србија и Црна Гора) треба да се пријави за чланство у Ује-
дињеним нацијама и да не може учествовати у раду Генералне скупштине,
1. Сматра да Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) не може аутомат-
ски наставити чланство некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југо-
славије у Уједињеним нацијама; и стога одлучује да Савезна Република Југославија
(Србија и Црна Гора) треба да се пријави за чланство у Уједињеним нацијама и да
не може учествовати у раду Генералне скупштине;
294
2. Прима к знању намеру Савета безбедности да поново размотри ствар пре краја
IV
главног дела четрдесет-седмог заседања Генералне скупштине.
9 Пријава Савезне Републике Југославије за пријем у чланство Уједињених на-

ција
Обавештење Генералног секретара УН
У складу са правилом 135 правила поступка Генералне скупштине и правила 59
привремених правила поступка Савета безбедности, Генерални секретар има част
да овим документом пренесе пријаву Савезне Републике Југославије за пријем у
чланство Уједињених нација, која је садржана у писму председника Савезне Репу-
блике Југославије од 27. октобра 2000.г. које је упућено Генералном секретару (ви-
ди анекс).
____________________________________
Анекс
Писмо председника Савезне Републике Југославије од 27. октобра 2000. г. упу-
ћено Генералном секретару
Поводом коренитих демократских промена које су се догодиле у Савезној Републи-
ци Југославији, у својству председника, имам част да затражим пријем Савезне Ре-
публике Југославије у чланство у Уједињене нације у светлу испуњавања резолуције
Савета безбедности 777 (1992).
У складу са тим, био бих захвалан уколико бисте омогућили да ово писмо буде до-
стављено Савету безбедности и Генералној скупштини што је пре могуће.
У том циљу, изјава дата у складу са правилом 58 претходних правила поступка Са-
вета безбедности и правила 134 правила поступка Генералне скупштине дата је у
прилогу овом писму (види анекс).
(потпис) Војислав Коштуница
Председник
Прилог
Изјава
У вези са пријавом Савезне Републике Југославије за чланство у Уједињеним наци-
јама, имам част, у име Савезне Републике Југославије и у мом својству председни-
ка Републике, да свечано изјавим да Савезна Република Југославија прихвата оба-
везе садржане у Повељи Уједињених нација и преузима да их испуњава.
(потпис) Војислав Коштуница
295
Председник
J Савет безбедности, S/RES/1326 (2000), 31. октобар 2000

Резолуција 1326 (2000)
Усвојена на 4215. седници Савета безбедности 31. октобра 2000.
Испитавши пријаву Савезне Републике Југославије за пријем у Уједињене нације
(S/2000/1043),
Препоручује Генералној скупштини да Савезна Република Југославија буде примље-
на у чланство Уједињених нација.
K Генерална скупштина УН, A/RES/55/12, 1. новембар 2000

55. заседање
Тачка 19.
Резолуција усвојена од стране Генералне скупштине
55/12.Пријем Савезне Републике Југославије у чланство Уједињених нација
Примивши препоруку Савета безбедности од 31. октобра 2000. године да Савезна
Република Југославија треба да буде примљена у чланство Уједињених нација,55
Размотривши захтев за чланство Савезне Републике Југославије,56
Одлучује да прими Савезну Републику Југославију у чланство Уједињених нација.
48. пленарно заседање
1. новембар 2000.
L Захтев за ревизију пресуде од 11. јула 1996.године у случају који се односи

на Примену Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и
Херцеговина против Југославије)
55
A/55/535.
56
A/55/528-S/2000/1043, Анекс.
296
Претходни приговори
IV
Југославија против Босне и Херцеговине
25. Почетком деведесетих, СФРЈ коју су чиниле Босна и Херцеговина, Хрватска,
Македонија, Црна Гора, Србија и Словенија, ушла је у процес дисолуције. Дана 25.
јуна 1991. године Хрватска и Словенија су прогласиле независност, након чега су
Македонија 17. септембра 1991. године а Босна и Херцеговина 6. марта 1992. годи-
не учиниле исто. Дана 22. маја 1992. године Босна и Херцеговина, Хрватска и Сло-
венија су примљене у чланство Уједињених нација; као и Бивша Југословенска Ре-
публика Македонија 8. априла 1993.године.
26. Дана 27. априла 1992. године „учесници на заједничкој седници Скупштине
СРФЈ, Народне скупштине Републике Србије и Народне скупштине Републике Црне
Горе” усвојили су декларацију, која у релевантном делу гласи:
„Представници народа Републике Србије и Републике Црне Горе,
Изражавајући вољу грађана својих република да остану у заједничкој држави Југо-
славији,
.............................................................................................................................
Желе да изразе у овој Декларацији своје погледе на основне, непосредне и трајне
циљеве политике њихове заједничке државе као и на њен однос са бившим југосло-
венским републикама.
.............................................................................................................................
1. Савезна Република Југославија, настављајући државни, међународноправни и по-
литички субјективитет Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, строго
ће се држати свих обавеза које је СФР Југославија међународно преузела,
.............................................................................................................................
Остаје обавезана свим обавезама према међународним организацијама и установа-
ма чија је чланица...” (United Nations doc. A/46/915, Ann. II.)
27. Званична Нота од истог датума упућена од стране Сталне мисије Југославије
Уједињеним нацијама, насловљена Генералном секретару Уједињених нација, садр-
жи inter alia и:
„Скупштина Социјалистичке Федеративне Републике Југославије на седници одр-
жаној 27. априла 1992. године прогласила је Устав Савезне Републике Југославије.
По Уставу, на основу настављеног субјективитета Југославије и легитимне одлуке
Србије и Црне Горе да наставе да живе у Југославији, Социјалистичка Федеративна
Република Југославија је претворена у Федеративну Републику Југославију, која се
састоји од Републике Србије и Републике Црне Горе.
297
Строго поштујући континуитет међународноправног субјективитета Југославије,

Савезна Република Југославија наставиће да испуњава сва права која су поверена и
обавезе које је преузела Социјалистичка Федеративна Република Југославија у ме-
ђународним односима, укључујући њено чланство у свим међународним организа-
цијама и чланство у међународним уговорима које је ратификовала и којима је
приступила Југославија.” (United Nations doc. A/46/915, Ann. I).
28. Дана 19. септембра 1992. године Савет безбедности усвојио је резолуцију 777
(1992) чији текст гласи како следи:
„Савет безбедности,
Поново потврђујући своју резолуцију 713 (1991) од 25. септембра 1991.г. и
све касније релевантне резолуције,
Узимајући у обзир да је држава, некада позната као Социјалистичка Федера-
тивна Република Југославија престала да постоји,
Посебно подсећајући на резолуцију 757 (1992) којом је констатовано да „зах-
тев Савезне Републике Југославије (Србија и Црна Гора) да аутоматски на-
стави чланство бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у
Уједињеним нацијама није опште прихваћен”,
1. Сматра да Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) не може
аутоматски наставити чланство некадашње Социјалистичке Федеративне Ре-
публике Југославије у Уједињеним нацијама; и стога препоручује Генералној
скупштини да донесе одлуку да Савезна Република Југославија (Србија и Цр-
на Гора) треба да се пријави за чланство у Уједињеним нацијама и да не мо-
же учествовати у раду Генералне скупштине;
2.Одлучује да поново размотри ствар пре краја главног дела четрдесет седмог
заседања Генералне скупштине.” (United Nations doc. S/RES/777).
29. Дана 22. септембра 1992. године Генерална скупштина је усвојила резолуцију
47/1 на основу које:
Примивши препоруку Савета безбедности од 19. септембра 1992. године да
Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) треба да се пријави за
чланство у Уједињеним нацијама и да не може учествовати у раду Генералне
скупштине,
1. Сматра да Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) не може
аутоматски наставити чланство некадашње Социјалистичке Федеративне Ре-
публике Југославије у Уједињеним нацијама; и стога одлучује да Савезна Ре-
публика Југославија (Србија и Црна Гора) треба да се пријави за чланство у
298
Уједињеним нацијама и да не може учествовати у раду Генералне скупшти-

IV
не;
2. Прима к знању намеру Савета безбедности да поново размотри ствар пре
краја главног дела четрдесет седмог заседања Генералне скупштине. (United
Nations doc. A/RES/47/1.)
30. Дана 25. септембра 1992. године стални представници Босне и Херцеговине и
Хрватске упутили су писмо генералном секретару, којим су, позивајући се на резо-
луцију Савета безбедности 777 (1992) и резолуцију Генералне скупштине 47/1, ис-
казали свој следећи став: „у овом тренутку, нема сумње да Социјалистичка Федера-
тивна Република Југославија више није члан Уједињених нација. У исто време, ја-
сно је да Савезна Република Југославија још није постала члан.” Закључили су да
„застава која је истакнута испред Уједињених нација и табла која носи име „Југо-
славија” више не представљају ништа и никог” и „љубазно моле да [Генерални
секретар] да правно објашњење о питању које је постављено” (United Nations doc.
A/47/474).
31. Као одговор, 29. септембра 1992. године, заменик Генералног секретара и прав-
ни саветник Уједињених нација упутили су писмо сталним представницима Босне и
Херцеговине и Хрватске у којем су рекли да „став секретаријата Уједињених нација
у вези са практичним последицама усвајања резолуције 47/1 Генералне скупштине
је следећи:
„Иако је Генерална скупштина недвосмислено констатовала да Савезна Ре-
публика Југославија (Србија и Црна Гора) не може аутоматски наставити
чланство бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у Уједи-
њеним нацијама и да Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора)
треба да се пријави за чланство Уједињених нација, једина практична после-
дица која следи из резолуције је да Савезна Република Југославија (Србија и
Црна Гора) не може учествовати у раду Генералне скупштине. Стога је јасно,
да представници Савезне Републике Југославије (Србија и Црна Гора) више
не могу учествовати у раду Генералне скупштине, њених помоћних органа,
као ни на конференцијама и састанцима које она сазива.
С друге стране, резолуција нити окончава нити суспендује чланство Југосла-
вије у Организацији. Сходно томе, столица и табла са називом остају као и
раније, али у телима Скупштине представници Савезне Републике Југослави-
је (Србија и Црна Гора) не могу седети иза назива „Југославија”. Југословен-
ска мисија при седишту и канцеларијама Уједињених нација може наставити
са радом и може примати и слати документа. У седишту [Уједињених
нација], Секретаријат ће наставити да истиче заставу старе Југославије по-
што је то последња застава Југославије коју користи Секретаријат. Резолуци-
ја не ускраћује право Југославије да учествује у раду органа осим у органима
Скупштине. Пријем нове Југославије у Уједињене нације на основу члана 4
299
Повеље укинуће ситуацију коју је створила резолуција 47/1.” (United Nations

doc. A/47/485; подвучено у оригиналном тексту).
32. Дана 29. априла 1993. године, Генерална скупштина, на основу препоруке садр-
жане у резолуцији 821 (1993) Савета безбедности (сличне садржине као и резолуци-
ја 777 (1992) Савета безбедности), усвојила је резолуцију 47/229 у којој је одлучила
да „Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) не [треба да] учествује у
раду Економског и социјалног савета”.
*
33. Суд подсећа да је између усвајања резолуција 47/1 Генералне скупштине 22.
септембра 1992. године и пријема СРЈ у Уједињене нације 1. новембра 2000. годи-
не, правни статус СРЈ био комплексан, што показују примери који следе.
34. Резолуцијом од 20. децембра 1993. године која се односи на ситуацију у Босни и
Херцеговини, Генерална скупштина је потврдила резолуцију 47/1 од 22. септембра
1992. године и заложила се да „Државе чланице и Секретаријат, испуњавајући дух
те резолуције, окончају de facto радни статус Савезне Републике Југославије (Србија
и Црна Гора)” (United Nations doc. A/RES/48/88, para. 19).
35. Током тог периода, упућујући на одредбе резолуције 777 (1992) Савета Безбед-
ности и резолуције 47/1 Генералне скупштине, Босна и Херцеговина, Хрватска,
Словенија и Бивша Југословенска Република Македонија конзистентно су пригова-
рале тврдњи СРЈ да је наставила државни и међународни и политички субјективи-
тет бивше СФРЈ. Нарочито, нису се сложиле да је СРЈ била чланица Уједињених на-
ција и чланица вишестраних међународних уговора у којима је бивша Југославија
била уговорница.
36. У овом контексту, након предлога представника Босне и Херцеговине на 18. и
19. састанку држава чланица Међународног пакта о грађанским и политичким пра-
вима и гласања по том предлогу, СРЈ је била искључена из учешћа у поменутим са-
станцима (United Nations doc. CCPR/SP/SR 18, str. 3; United Nations doc.
CCPR/SP/SR 19, стр. 8). Међутим, у објашњењу своје одлуке да гласа за искључење
на 18. састанку одржаном 16. марта 1994. године, представник Белгије, говорећи у
име држава чланица Европске уније које су биле чланице Пакта, подржан од стране
представника Аустралије и Исланда, а овај други у име Нордијских земаља, „рекао
је да глас датих делегација нема утицаја на њихов став поводом статуса Савезне Ре-
публике Југославије (Србија и Црна Гора) vis-à-vis Пакта или других међународних
обавеза бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије”. Ове делегаци-
је „су заузеле став да Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) треба да
се влада у складу са обавезама које проистичу из овог Пакта” (United Nations doc.
CCPR/SP/SR.18).
37. Као одговор на такве протесте, СРЈ, тврдећи да је наставила међународни прав-
ни субјективитет бивше Југославије, је стално заузимала став да резолуција 777
300
(1992) Савета безбедности и резолуција 47/1 Генералне скупштине нису утицале на

IV
њено чланство у Уједињеним нацијама и њен статус државе чланице међународних
уговора.
38. На основу текста на енглеском језику „Преглед праксе Генералног секретара
као депозитара међународних уговора”, који је припремило Уговорно одељење
Правне службе а који је објављен почетком 1996. године,
„89. Посебна потешкоћа се јавила након усвајања резолуције 47/1 од 22. сеп-
тембра 1992. године, којом је Генерална скупштина заузела став да Савезна
Република Југославија (Србија и Црна Гора) не може аутоматски наставити
чланство некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у
Уједињеним нацијама; и стога је одлучила да Савезна Република Југославија
(Србија и Црна Гора) треба да се пријави за чланство у Уједињеним нацијама
и да не може учествовати у раду Генералне скупштине; тумачење ове резолу-
ције је дао Секретаријат ради примене од стране осталих органа Генералне
скупштине као и конференција и састанака које она сазива. Као последица
тога, Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора), није позвана да
учествује на конференцијама које је сазивала Скупштина (нпр. Светска кон-
ференција о људским правима). Међутим, ово није имало утицаја на могућ-
ност Савезне Републике Југославије (Србија и Црна Гора) да буде чланица
уговора, укључујући и оних којима је генерални секретар депозитар.
......................................................................................................
297. У недостатку одредаба које постављају посебне услове за сукцесију или
које на други начин ограничавају сукцесију, генерални секретар се води од-
редбом о учешћу из уговора као и општим принципима који се односе на
учешће држава (види поглавље V). Независност нове државе сукцесора, која
има суверенитет над својом територијом, нема, наравно, утицаја у односу на
права и обавезе из уговора државе претходнице у односу на њену (сопствену)
територију. Стога, након одвајања делова територије Савеза Совјетских Со-
цијалистичких Република (које су постале независне државе), Савез Совјет-
ских Социјалистичких Република (као Руска Федерација) наставио је да по-
стоји као држава претходница, и сва права и обавезе из уговора које је он за-
кључио остале су на снази у односу на његову територију. Исто се примењује
и на Савезну Републику Југославију (Србија и Црна Гора), која је остала као
држава претходница након одвајања делова територије бивше Југославије.
Резолуција Генералне скупштине 47/1 од 22. септембра 1992. године, са та-
квим дејством да Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) није
могла аутоматски наставити чланство некадашње Југославије у Уједињеним
нацијама (види став 89 горе), усвојена је у оквиру Уједињених нација и у
оквиру контекста Повеље Уједињених нација, а не као индикација да Савезна
301
Република Југославија не треба да се сматра државом претходницом. (United

Nations doc. ST/LEG/8).
39. Затим, Генерални секретар је објавио списак исправки верзије на енглеском је-
зику „Прегледа праксе”. У односу на став 89 енглеског текста, последња реченица је
замењена са:
„Међутим, ово је без утицаја на могућност Савезне Републике Југославије
(Србија и Црна Гора) да учествује у уговорима у којима је депозитар гене-
рални секретар у складу са сваком одлуком коју донесе надлежни орган који
представља целу међународну заједницу држава или уговорни орган у вези
са одређеним уговором или конвенцијом.” (United Nations doc. ST/LEG/7/
Rev. 1.).
У односу на став 297 енглеског текста Прегледа, као одговор на примедбе изнесене
од стране одређених држава (види United Nations docs. A/50/910-S/1996/231,
A/51/95-S/1996/251, A/50/928-S/1996/263, A/50/930-S/1996/260, Секретаријат је
избрисао сва позивања на СРЈ и изменио текст тако да гласи:
„У недостатку одредаба које постављају посебне услове за сукцесију или које
на други начин ограничавају сукцесију, генерални секретар се води одред-
бом о учешћу из уговора као и општим принципима који се односе на уче-
шће држава (види поглавље V). Независност нове државе сукцесора, која има
суверенитет над својом територијом, нема утицаја на права и обавезе из уго-
вора државе претходнице на њеној (сопственој) територији. Стога, након
одвајања делова територије Савеза Совјетских Социјалистичких Република
(које су постале независне државе), Руска Федерација наставила је сва права
и обавезе из уговора државе претходнице.” (United Nations doc. ST/LEG/7/
Rev. 1.)
Измене које су унете у горе поменути списак измена, укључујући и оне које се од-
носе на став 89 и став 297, директно су унете у француску верзију Прегледа која је
објављена 1997. године.
40. Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини парафиран је у Дејто-
ну, Охајо, 21. новембра 1995. године а потписан од стране уговорница у Паризу 14.
децембра 1995. године. Према одредбама овог Споразума, СРЈ и Босна и Херцего-
вина су се споразумеле „да признају једна другу као суверене независне државе у
оквиру њихових међународних граница” и да „ће се у потпуности повиновати од-
редбама које се тичу људских права изложених у поглављу 1 Споразума у анексу 6”.
Анекс под називом „Споразум о људским правима” има прикључену листу уговора,
укључујући и Конвенцију о геноциду (United Nations doc. A/50/790-S/1995/999).
41. Дана 25. априла 1999. године СРЈ је депоновала код генералног секретара де-
кларацију о признавању обавезне надлежности Међународног суда правде. Дана 30.
априла 1999. године генерални секретар је издао обавештење о депоновању којим је
302
обавестио државе чланице да је „напред наведена радња ступила на снагу 26. апри-
IV
ла 1999. године” (C.N.311.1999.TREATIES-1).
42. Дана 27. маја 1999. године, стални представници Босне и Херцеговине, Хрват-
ске, Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније послали су писмо ге-
нералном сектретару, доводећи у питање валидност депоновања декларације којом
се признаје обавезна надлежност Међународног суда правде од стране СРЈ (United
Nations doc. A/53/992).
43. Дана 3. јуна 1999. године, стални представници Босне и Херцеговине, Хрватске,
Словеније и Бивше Југословенске Републике Македоније упутили су писмо предсе-
давајућем Савета безбедности, у коме се каже:
„Желимо да ово писмо буде прихваћено као наш приговор неоснованој тврд-
њи Савезне Републике Југославије (Србија и Црна Гора), коју је такође поби-
јала и међународна заједница, да [СРЈ] представља настављача нашег зајед-
ничког претходника и да стога наставља да ужива њен статус у међународ-
ним организацијама и уговорима.” (United Nations doc. S/1999/639).
44. У публикацији Уједињених нација из 2002. године која носи назив „Вишестрани
уговори чији је депозитар генерални секретар; стање на дан 31. децембар 2001. го-
дине”, ситуација током периода који следи након усвајања резолуције 777 (1992)
Савета безбедности од 19. септембра 1992. године је окарактерисана на следећи на-
чин:
„Резолуција Генералне скупштине 47/1 није се посебно осврнула ни на пита-
ње статуса бивше Југославије нити на питање статуса Југославије у односу на
вишестране уговоре чији је депозитар генерални секретар. Правни саветник
је у вези са овим заузео становиште да генерални секретар није био у пози-
цији, као депозитар, нити да одбије нити да одбаци захтев Југославије да на-
стави правни субјективитет бивше Југославије, у недостатку било какве су-
протне одлуке од стране надлежних органа Уједињених нација који дају
упутства у вршењу функција депозитара, или од стране надлежних органа
одређених уговором, или од стране држава уговорница које дају упутства за
вршење функције депозитара у односу на одређени уговор, или од стране
надлежног органа који представља међународну заједницу држава као цели-
ну у односу на опште питање континуитета и дисконтинуитета држава на ко-
јима је тврдња Југославије заснована.
У складу са захтевом Југославије да настави међународно-правни субјекти-
витет бивше Југославије, генерани секретар као депозитар, наставио је да на-
води радње у вези са уговорима које су биле предузете од стране бивше Југо-
славије у статусним листама ове публикације, користећи у ту сврху скраћени
назив „Југославија”, који се у то време користио да означи бившу Југослави-
ју. Између 27. априла 1992. године и 1. новембра 2000. године, Југославија је
303
предузела небројано много уговорних радњи у односу на уговоре где је гене-

рални секретар депозитар. У складу са захтевом Југославије да настави међу-
народноправни субјективитет бивше Југославије, те уговорне радње су наве-
дене у статусним листама поред назива „Југославија”. Сходно томе, Генерал-
ни секретар, као депозитар, није правио разлику у овој публикацији између
уговорних радњи које је предузела бивша Југославија или оних које је преду-
зела Југославија. Обе категорије радњи из уговора су наведене поред имена
„Југославија”.” (United States doc. ST/LEG/SER.E/20.).
45. Суд сматра да предњем наводу о посебној ситуацији СРЈ која се протезала изме-
ђу септембра 1992. године и новембра 2000. године, треба додати одређене детаље
који се тичу чланарине у Уједињеним нацијама и износа накнаде која је била одре-
ђена за Југославију током истог периода. У резолуцији 43/223 Генералне скупшти-
не од 21. децембра 1988. године („Скала процене за расподелу трошкова Уједиње-
них нација”), процена стопе накнаде за СФРЈ за 1989, 1990 и 1991. годину била је
постављена на 0.46 процената. Процена стопе накнаде за СФРЈ за 1992, 1993, и
1994. годину износила је, као што је одређено 1991. године на 0.42 процената (Ре-
золуција 46/221 Генералне скупштине од 20. децембра 1991. године).
46. Дана 23. децембра 1992. године, Генерална скупштина, на препоруку Петог ко-
митета, одлучила је да усвоји препоруку Комитета за накнаде у односу на износ на-
кнаде за државе чланице који је садржан у ставу 51 до 64 Извештаја комитета за на-
кнаде (United Nations doc. A/47/11). Став 63 истог Извештаја одређује да износ сто-
пе накнаде за Босну и Херцеговину 0.04, за Хрватску 0.13 и за Словенију 0.09 за
1993. и 1994. годину. Надаље је речено да „за 1992. годину, ове државе треба да
плате седам дванаестина ових износа, и да њихова стварна задужења треба да буду
одбијена од задужења Југославије за ту годину”. (став 64 Извештаја). Резолуцијом
48/223 од 23. децембра 1993. године, Генерална скупштина је утврдила да износ
стопе накнаде за Бившу Југословенску Републику Македонију, која је примљена у
чланство Уједињених нација у 1993. години, треба да износи 0.02 процента а износ
накнаде за 1993. треба да буде одбијен од износа накнаде за Југославију. Генерална
скупштина је такође одлучила да износ накнаде за Бившу Југословенску Републику
Македонију треба да буде одбијен од износа накнаде за СРЈ за 1994. годину.
47. Као последица напред поменуте одлуке у вези са износом накнаде за Босну и
Херцеговину, Хрватску, Словенију и Бившу Југословенску Републику Македонију,
износ накнаде СРЈ за редован буџет Уједињених нација за године 1995, 1996. и
1997. је утврђен да износи 0.11, 0.1025 и 0.10 процената за наведене године редом
(Резолуција 49/19 Б Генералне скупштине од 23. децембра 1994.). Резолуцијом
52/215 А Генералне скупштине, износ накнаде СРЈ за 1998, 1999. и 2000. износи
0.060, 0.034 и 0.026 процената за наведене године редом.
48. Дана 23. децембра 2000. године Генерална скупштина је у резолуцији 55/5Е од-
лучила да „износ стопе накнаде за Савезну Републику Југославију, која је примљена
304
у чланство Уједињених нација 1. новембра 2000. године, треба да износи 0.026 про-
IV
цената за 2000. годину”. У резолуцији је наведено да ова накнада треба да буде узе-
та у обзир као „разни приходи у складу са одредбом 5.2 (ц) Финансијског правилни-
ка и Правила Уједињених нација”, који се односе на „доприносе... нових држава
чланица”.
*
49. Након националних избора одржаних 24. септембра 2000. године, господин Ко-
штуница је изабран за председника СРЈ. Дана 27. октобра 2000. године, председник
Коштуница је послао писмо генералном секретару тражећи пријем СРЈ у чланство
Уједињених нација, са следећим садржајем:
„У светлу коренитих демократских промена које су се догодиле у Савезној
Републици Југославији, у својству председника, имам част да затражим при-
јем Савезне Републике Југославије у чланство Уједињених нација у светлу
испуњавања резолуције Савета безбедности 777 (1992).” (United Nations doc.
A/55/528-S/2000/1043.).
50. Дана 31. октобра 2000. године Савет безбедности (у складу са препоруком датом
у Извештају Комитета за пријем нових држава чланица који се тиче пријаве СРЈ за
пријем у Уједињене нације), „препоручио је Генералној скупштини да Савезна Репу-
блика Југославија буде примљена у чланство Уједињених нација” (United Nations
doc. S/RES/1326). Дана 1. новембра 2000. године Генерална скупштина усвојила је
резолуцију 55/12 са следећим садржајем:
Примивши препоруку Савета безбедности од 31. октобра 2000. године да Са-
везна Република Југославија треба да буде примљена у чланство Уједињених
нација,57
Размотривши захтев за чланство Савезне Републике Југославије,58
Одлучује да прими Савезну Републику Југославију у чланство Уједињених на-
ција.
Пријем СРЈ у чланство Уједнињених нација 1. новембра 2000. године привело је
крају sui generis позицију Југославије у Уједињеним нацијама. Председавајући Гене-
ралне скупштине, у име Скупштине, „пожелео је добродошлицу Савезној Републи-
ци Југославији као чланици Уједињених нација”. Други говорници су нагласили чи-
њеницу да СРЈ улази у породицу Уједињених нација под једнаким условима као и
остале републике бивше СФРЈ. Представник Француске који је представио нацрт
57
A/55/535.
58
A/55/528-S/2000/1043, aneks.
305
резолуције је изјавио да се „осмогодишњи јаз приводи крају” (види United Nations

doc. A/55/PV.48, pp. 26-34).
51. Дана 8. децембра 2000. године, заменик Генералног секретара, правни савет-
ник, послао је писмо Министру спољних послова СРЈ, које у битном делу гласи:
„Након [пријема Савезне Републике Југославије у Уједињене нације 1. но-
вембра 2000. године], извршен је преглед вишестраних уговора чији је депо-
зитар Генерални секретар, а у односу на многе од њих су бивша Социјали-
стичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ) и Савезна Република Ју-
гославија (СРЈ) предузеле низ уговорних радњи...
Мишљење је Правног саветника да Савезна Република Југославија треба сада
да предузме уговорне радње, где је то потребно, у односу на предметне уго-
воре, уколико је њена намера да преузме одговарајућа права и обавезе као
држава сукцесор.” (Писмо Правног саветника Уједињених нација (Пријава
Југославије, анекс 27).)
52. Почетком марта 2001. године, депоновано је код Генералног секретара Уједиње-
них нација обавештење о акцесији на Конвенцију о геноциду од стране СРЈ. Обаве-
штење о акцесији Југославије датирано је 6. марта 2001. године и гласи:
„Узимајући у обзир да је Савезна Република Југославија изјавила 27. априла
1992. године да „Савезна Република Југославија, настављајући државни, ме-
ђународни правни и политички субјективитет Социјалистичке Федеративне
Републике Југославије, строго ће се држати свих обавеза које је СФР Југосла-
вија међународно преузела”,
Узимајући у обзир да аргумент континуитета такође укључује и претпостав-
ку да Савезна Република Југославија наставља чланство Социјалистичке Фе-
деративне Републике Југославије у Уједињеним нацијама,
Узимајући у обзир да аргумент и претпоставка континуитета напослетку ни-
су прихваћени од стране Уједињених нација нити су прихваћени од стране
осталих држава сукцесора Социјалистичке Федеративне Републике Југосла-
вије, те стога нису ни произвели последице,
Надаље, оваква сутуација је коначно разјашњена 1. новембра 2000. године
када је Савезна Република Југославија примљена као нова држава чланица
Уједињених нација,
Сада је установљено да Савезна Република Југославија није 27. априла 1992.
године, или на било који каснији дан, наследила уговорно чланство, права и
обавезе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у односу на
Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида на основу претпо-
ставке настављеног чланства у Уједнињеним нацијама и настављене државе,
306
међународно-правног и политичког субјективитета Социјалистичке Федера-

IV
тивне Републике Југославије,
Стога, предајем у име Савезне Републике Југославије ово обавештење о акце-
сији на Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, у складу са
чланом XI поменуте Конвенције а са наредном резервом на члан IX Конвен-
ције: „Савезна Република Југославија не сматра себе обавезаном чланом IX
Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида и стога, пре него
што се пуноважно може предати надлежности Међународног суда правде би-
ло који спор у коме је Савезна Република Југославија страна а на основу овог
члана, неопходна је посебна и експлицитна сагласност СРЈ у сваком таквом
случају посебно.”
Дана 15. марта 2001. године, генерални секретар, поступајући као депозитар, издао
је Обавештење о депозиту (C.N.164.2001.TREATIES-1) потврђујући да је акцесија
СРЈ на Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године
„ступила на снагу 12. марта 2001. године” и да ће Конвенција „ступити на снагу у
односу на СРЈ дана 10. јуна 2001. године”.
53. Дана 18. маја 2001, влада Хрватске а 27. децембра 2001. године Председништво
Босне и Херцеговине приговорило је депоновању инструмената акцесије од стране
СРЈ, на основу тога што је, као једна од држава наследница бивше СФРЈ, већ обаве-
зана Конвенцијом о геноциду. Две државе су такође приговориле резерви СРЈ. У
овом погледу Хрватска је изјавила да је „неспојива са предметом и циљем Конвен-
ције” док је Босна и Херцеговина изјавила да је то учињено неколико година након
27. априла 1992. године „дана када је СРЈ постала обавезана Конвенцијом о геноци-
ду у целини”. Дана 2. априла 2002. године влада Шведске је обавестила генералног
секретара да сматра да је СРЈ једна од држава сукцесора СФРЈ „и да је као таква
чланица Конвенције од дана ступања на снагу Конвенције за Социјалистичку Феде-
ративну Републику Југославију”. Стога, влада Шведске сматра да је резерва СРЈ
„изјављена сувише касно и да је стога ништава” (Вишестрани уговори депоновани
код генералног секретара на http://untreaty.un.org). До данас више није било даљих
реакција од стране држава чланица Конвенције о геноциду.
M Легалност употребе силе (Србија и Црна Гора против Белгије и других чла-
ница НАТО), Међународни суд правде, Пресуда о претходним приговорима од
15. Децембра 2004, пара. 64.
„Суд закључује да је правна ситуација у Уједињеним нацијама током периода 1992-
2000, у погледу статуса СРЈ након распада СФРЈ, остала нејасна и отворена за ра-
зличита тумачења. Ово се може приписати, inter alia, непостојању ауторитативне
одлуке надлежних органа УН која би јасно дефинисала правни статус СРЈ vis-à-vis
УН.”
307
N Сукцесија Србије у односу на Државну заједницу Србија и Црна Гора: из

пресуде Матијашевић против Србије од 19. септембра 2006. године
VI СУКЦЕСИЈА СРБИЈЕ
22. Државна заједница Србија и Црна Гора ратификовала је Конвенцију 3. марта
2004.
23. После референдума, 3. јуна 2006. Црна Гора је прогласила независност од др-
жавне заједнице Србија и Црна Гора чиме је ова друга престала да постоји заједно
са свим њеним телима укључујући и Суд Србије и Црне Горе.
24. Председник Србије је 5. јуна 2006. обавестио Генералног секретара Савета Евро-
пе да је Србија једини правни следбеник бивше државне заједнице Србија и Црна
Гора.
25. У својој одлуци од 14. јуна 2006. Савет министара Савета Европе, inter alia, је на-
вео: и) да „је Србија ..... [наставила] ..... чланство [државне заједнице] Србија и Црна
Гора у Савету Европе почев од 3. јуна 2006”) да је остала страна у одређеном броју
конвенција Савета Европе које је потписала и ратификовала бивша државна зајед-
ница Србија и Црна Гора, укључујући и Конвенцију за заштиту људских права и
основних слобода.
1. Шта значи термин „дан сукцесије држава”?
2. Који датуми се сматрају даном сукцесије држава за сваку државу сукцесора
СФРЈ?
Словенија Хрватска БиХ СР Југославија Македонија Србија Црна Гора
3. Да ли је промена имена СРЈ у СЦГ последица сукцесије, и зашто?

4. Који међународни уговори су изузети из општег режима сукцесије у односу на
међународне уговоре према Бечкој конвенцији о сукцесији држава у односу на
међународне уговоре (1978)?
5. Која правна питања су изузета из општег режима сукцесије у права и обавезе др-
жаве претходнице, према Споразуму о сукцесији СФРЈ (2001)?
6. Упоредите чл. 8. Бечке конвенције о сукцесији држава у односу на државну имо-
вину, архиве и дугове (1983) са чл. 6. Прилога А уз Споразум о сукцесији (2001).
Каква је разлика?
308
7. У случају сукцесије СФРЈ, делимична расподела дипломатске и конзуларне имо-

IV
вине извршена је пре него што је Споразум ступио на снагу. Понудите образло-
жење и правни основ за такво поступање.
8. Три пресуде домаћих судова у решавању приватноправних захтева на основу
Споразума о сукцесији се међусобно разликују. Уочите разлике и покушајте да
образложите различита решења или их својим тумачењем усагласите.
9. Сукцесија СРЈ у чланство УН представља нарочито занимљиво (и бурно) погла-
вље у историји УН и Балкана. У материјалима се налази комплетан преглед реле-
вантних извора којима се документује историјат питања сукцесије чланства
СФРЈ у УН. Ваш је задатак да различита документа и аргументе поделите у две
групе: оне које су ишле у прилог тези да СРЈ наставља чланство СФРЈ у УН и оне
које то оповргавају. Оцените вредност тако издвојених аргумената.
10.Јуна 2006. године престала је да постоји Државна заједница Србија и Црна Гора.
Како је решено питање сукцесије у овом случају (која правила су примењена, у
којој форми, која права и обавезе су биле предмет сукцесије, итд.)
Општа питања сукцесије

Сукцесија представља замену једне државе другом у погледу одговорности за међу-
народне односе територије која је променила суверенитет. Да би постојала сукцеси-
ја, потребно је да се стекну два елемента: територијална промена и пренос права и
обавеза са једног субјекта на други. Промене које нису територијалне нису обухва-
ћене сукцесијом, али могу утицати на идентитет постојеће државе, а тиме и на пи-
тање континуитета њене међународноправне личности. Континуитет и сукцесија
представљају два одвојена, иако повезана института међународног права.
Свака сукцесија укључује две категорије учесника: државу претходницу и државу
наследницу (сукцесора). Сукцесија ће зависити од врсте територијалне промене,
као битног елемента сукцесије. Територијалне промене признате конвенцијама о
сукцесији су: деколонизација, уједињење, отцепљење, припајања и дисолуција. Пра-
ва и обавезе су други битан елеменат сукцесије, а категорије права и обавеза која
могу бити предмет сукцесије су: државна имовина, државни дугови, државне архи-
ве, чланство у међународним уговорима и чланство у међународним организација-
ма.
Решавање проблема сукцесије заправо представља решавање једначине са две не-
познате, што можемо илустровати на следећи начин:
309
ТЕРИТОРИЈАЛНА ПРОМЕНА + КАТЕГОРИЈА ПРАВА И ОБАВЕЗА =
СТАТУС ДРЖАВЕ НАСЛЕДНИЦЕ
Свака територијална промена у односу на сукцесорска права и обавезе одређује ко-

начан статус државе сукцесора и, евентуално, државе претходнице ако она наста-
вља да постоји. Коришћење претходне једначине, заменом непознатих, можемо
илустровати следећим примером:
СЕЦЕСИЈА + ДРЖАВНИ ДУГОВИ =
ДРЖАВА СУКЦЕСОР (ДРЖАВА КОЈА СЕ ОСАМОСТАЛИЛА) ПРЕУЗИМА ЛОКАЛИЗОВАНЕ ДУГОВЕ
ДЕКОЛОНИЗАЦИЈА + МЕЂУНАРОДНИ УГОВОРИ =
ДРЖАВА СУКЦЕСОР (НОВООСЛОБОЂЕНА ДРЖАВА) СЛОБОДНА ЈЕ ОД СВИХ УГОВОРНИХ ОБА-

ВЕЗА ДРЖАВЕ ПРЕТХОДНИЦЕ (ПРИНЦИП ПРАЗНЕ ПЛОЧЕ)
Постојећа општа правила о сукцесији држава су по много чему непотпуна. Тако, на

пример, не постоје правила о сукцесији држава у чланство међународних организа-
ција која би обавезивала све међународне организације, већ свака организација по-
јединачно одлучује о томе. Затим, правила о сукцесији су диспозитивна правила ко-
је државе уговорнице могу изменити специјалним споразумом. Из општих правила
о сукцесији држава у односу на међународне уговоре практично су изузети међуна-
родни уговори усвојени од стране међународних организација, које чине значајан
корпус међународних уговора. Пошто се тада примењују специјална правила, као и
у случајевима када се стране уговорнице договоре о посебном аранжману, произи-
лази да се општа правила из Бечких конвенција ретко примењују. Одступање од
правила из Бечких конвенција потврђено је и у југословенском случају.
Југославија и сукцесија
Сукцесија у међународне уговоре
Бечка конвенција о сукцесији држава (1978) не прави разлику између дисолуције и

сецесије код ступања држава сукцесора у међународне уговоре државе претходни-
це. У оба случаја предвиђена је аутоматска сукцесија, што значи да државе сукцесо-
ри не морају предузети никакву појединачну радњу да би оствариле статус државе
уговорнице. У пракси ово правило није примењивано. Тако је у случају Југославије
захтевано од свих држава наследница да поднесу ноту о сукцесији (која је по Бечкој
конвенцији резервисана само за новоослобођене државе) да би оствариле статус др-
жава сукцесора. Поступање депозитара заснивало се на претходној квалификацији
територијалне промене: СФРЈ је прошла дисолуцију а не сецесију, тако да све држа-
ве уговорнице имају једнак статус и обавезу да поднесу ноту о сукцесији. Након ду-
310
готрајних несугласица, СР Југославија је 12. марта 2001. године Генералном секре-

IV
тару УН поднела општу ноту о сукцесији у међународне уговоре СФРЈ уз изузетак
неколико уговора. Нота има ретроактивно дејство тако да обавезује од датума сук-
цесије, што је у случају дисолуције за СР Југославију био 27. април 1992. године.
Слично се поступило и код других депозитара, иако резултати нису увек били исти.
Тако је Светска банка одступила од могућности сукцесије и прихватила државе сук-
цесоре као потпуно нове чланове. Савет Европе је прихватио ноту о суцкесији Ср-
бије и Црне Горе, без ретроактивног дејства,59 којом је наша држава изабрала тек
неке уговоре државе претходнице за ступање у њих путем сукцесије.
Пракса је показала и да државе сукцесори имају могућност да изаберу у које међу-
народне уговоре државе претходнице желе да ступе путем сукцесије. Тиме једина
разлика између сукцесије и акцесије остаје време ступања у уговорна права и оба-
везе: док код акцесије уговор обавезује само pro futuro, сукцесија конституише уго-
ворна права и обавезе ретроактивно од дана сукцесије.
У оквиру општег режима међународних уговора у оквиру сукцесије, посебан статус
имају уговори о међународним границама и уговори о територијалним режимима
(територијални уговори). Промена територијалног суверенитета не дира у пунова-
жност ових уговора, те су они изузети од оних правила о сукцесији који иначе дово-
де до окончања уговора услед сукцесије. Обичајноправно правило је да територи-
јалне уговоре наслеђује држава на чију се територију односи тај уговор. То је Међу-
народни суд правде потврдио у случају Габчиково-Нађмарош између Словачке и
Мађарске нашавши да Словачка наслеђује међународни уговор закључен између
Мађарске и Чехословачке 1977. године о хидроенергетском комплексу на Дунаву,
којим је регулисан територијални режим подручја. Овај уговор се аутоматски пре-
нео на Словачку по њеном стицању независности 1. јануара 1993. године.
Сукцесија у чланство међународних организација

Уједињене нације су се по први пут сусреле са питањем сукцесије у чланство 1947.
године поводом одвајања Пакистана од Индије. Том приликом је VI (Правни) коми-
тет Генералне скупштине УН закључио да: а) држава чланица не престаје да буде
чланица простом чињеницом да су њен састав или границе промењене; б) нестан-
ком једне државе престаје њено чланство; ц) нова држава подлеже пријему у члан-
ство. Према томе, само једна држава може наставити чланство, и то када држава
претходница не престане да постоји, тачније ако промене не утичу на њено постоја-
ње. И у случају чланства у међународним организацијама важна је претходна ква-
лификација територијалне промене. Ако је дошло до сецесије или деколонизације,
држава претходница наставља да постоји и задржава место у чланству Уједињених
59
Док је за остале бивше државе СФРЈ нота о сукцесији имала ретроактивно дејство. Види пример Европске
конвенције о култури. http://conventions.coe.int/Treaty/Commun/ChercheSig.asp?NT=018&CM=3&DF=11/11
/2006&CL=ENG.
311
нација. Управо на основу овог правила Руска федерација је задржала чланство у УН

и место у Савету безбедности УН без било какве посебне процедуре. Тако је и Срби-
ја наставила чланство Државне заједнице Србије и Црне Горе. Међутим, то није био
случај са Савезном Републиком Југославијом, која је у прилично необичном аран-
жману учествовала у раду Уједињених нација без формално признатог чланства.
Савезна Република Југославија је претендовала на продужетак чланства на основу
сукцесије у односу на СФРЈ. У периоду 1992-2000 унутар Уједињених нација кори-
стио се најчешће израз „Југославија” без сасвим јасних упутстава да ли се овај израз
односи на СФРЈ или СРЈ. Иако су и Савет безбедности и Генерална скупштина УН
већ 1992. године упутили СРЈ да поднесе захтев за чланство у ову организацију, пи-
тање ће коначно бити решено тек 2000. године. Овај период нејасноћа Међународ-
ни суд назвао је sui generis статус Југославије у УН који се не може изједначити са
пуноправним чланством.
Квалификација територијалне промене је претходни нужни услов за решење сукце-
сије у чланство међународних организација. Државе сукцесори то могу учинити са-
мостално и њихов заједнички став обавезује остале субјекте међународног права
(Споразум из Алма Ате, Споразум о СФРЈ сукцесији). Ако такве сагласности нема,
пракса показује да ће надлежна међународна организација то учинити proprio motu
и тиме усмерити решавање питања чланства.
Сукцесија у погледу државне имовине, архиве, дугова

Према Бечкој конвенцији о сукцесији држава у области државне имовине, архива и
дугова из 1983. године „државна имовина државе претходнице подразумева имови-
ну, права и интересе који, на дан сукцесије држава и у складу са унутрашњим пра-
вом државе претходнице, припадају овој држави.” Управо је овакво одређење држав-
не имовине било камен спотицања на дугогодишњим преговорима бивших југосло-
венских република о сукцесији у погледу имовине и дугова. Утврђивање статуса са-
везне имовине и природе друштвене својине, као потенцијалне имовине за деобу,
није дуго година имало успеха. Коначан споразум са прилично једноставним реше-
њима усвојен је 29. јуна 2001. године. За разлику од Бечке конвенције, овим Спора-
зумом регулисано је да у државну имовину која је у саставу деобне масе улази по-
кретна и непокретна државна имовина СФРЈ која се налазила на територији СФРЈ и
која прелази на државу сукцесора на чијој се територији налазила на дан када је ова
прогласила независност. Према члану 6. Споразума о сукцесији „држави сукцесору,
на чијој се територији налази непокретна и материјална покретна имовина, за по-
требе овог Прилога, остаје да одлучи да ли је таква имовина представљала државну
имовину СФРЈ у складу са међународним правом.” Према томе, основна два начела
овог Споразума у погледу деобе имовине су начело територијалности и начело ме-
ђународног права као меродавног за одређивање статуса државне имовине, што је у
потпуној супротности са Бечком конвенцијом.
312
Поједине категорије имовине потпадају под специјалне режиме: покретна војна

IV
имовина, имовина која представља културно наслеђе матичног народа друге држа-
ве, дипломатска и конзуларна имовина.
Према Споразуму о сукцесији државни дуг СФРЈ, који је предмет деобе, представља
спољни дуг СФРЈ према званичним повериоцима, међународним финансијским ин-
ституцијама и комерцијалним повериоцима. Расподелу дугова у југословенском
случају су у највећем делу одлучиле међународне финансијске организације (Свет-
ска банка, Европска банка за обнову и развој, Банка за међународна поравнања, Па-
риски клуб, Лондонски клуб, итд.) и пре договора држава сукцесора. Споразум о
сукцесији само је констатовао постојећу расподелу, такво решење en bloc прихватио
и поставио правила за деобу у погледу нераспоређене финансијске активе и пасиве.
У том погледу постоји правило о деоби активе и пасиве (Анекс Ц уз Споразум о сук-
цесији), према следећој структури:
1. Босна и Херцеговина – 15,50%
2. Македонија – 7,50%
3. Хрватска – 23,00%
4. Словенија – 16,00%
5. СР Југославија – 38,00%
Стечена права
Стечена права у праву сукцесије означавају права физичких и правних лица да за-
држе права која су стекли према унутрашњем праву државе пре наступања сукцеси-
је и упркос промени територијалног суверенитета која је уследила. Споразум о сук-
цесији из 2001. године посебно регулише ово питање.
Неколико је категорија стечених права која су посебно регулисана Споразумом.
Анекс Е констатује да су пензије стечено право и да свака држава сукцесор преузи-
ма обавезу за исплату пензија које су исплаћиване из њених фондова док је била
конститутивна република СФРЈ без обзира на националност, држављанство, преби-
валиште или боравиште корисника. Додатно, државе сукцесори преузимају обавезу
да плаћају пензије својим држављанима који су стекли пензије радећи у цивилној
или војној служби СФРЈ без обзира на њихово пребивалиште или боравиште.
Анекс Г уз Споразум о сукцесији гарантује стечена имовинска права на покретној и
непокретној имовини у држави сукцесору која су постојала 31. децембра 1990. го-
дине, тако да се заштита остварује у складу са стандардима међународног права без
обзира на националност, држављанство, пребивалиште или домицил лица. Сваки
пренос ових права под принудом после 31. децембра 1990. године сматра се ништа-
вим. Управо ова одредба, која има непосредно дејство на облигационоправне угово-
ре, имовину привредних предузећа и физичких лица и сличне институте унутра-
313
шњег приватног права, представља занимљиво и значајно решење са којима су се

сусретали и наши судови.
Национални судови сретали су се са питањем стечених права и захтевима за њихо-
вом заштитом на основу Споразума о сукцесији из 2001. године. Док Споразум није
ступио на снагу, наши судови су основано одбијали захтеве засноване на Конвенци-
ји управо из разлога о којима је више било речи у одељку о унутрашњој примени
међународних уговора. Дакле, иако закон о ратификацији ступи на снагу, уговор
ступа на снагу према правилима међународног права, што је у овом случају сагла-
сност свих држава уговорница. Након ступања Споразума на снагу, поставило се
питање које се одредбе овог уговора могу непосредно применити. Овде изнети слу-
чајеви нуде различита, чак међусобно и супротстављена решења. У једном су судо-
ви прихватили да чл. 2. Анекса Г уз Споразум о сукцесији може бити правни основ
који има непосредно дејство и гарантовали заштиту стечених права на основу Зако-
на о основама својинскоправних односа. У каснијем предмету, судови одбијају не-
посредну примену Споразума о сукцесији правдајући то самим текстом Споразума
и вољом уговорних страна, која захтева претходно закључивање билатералних уго-
вора међу државама уговорницама да би одредбе Споразума имале непосредно деј-
ство пред судовима. Овим тумачењем долази се до супротног решења и одбија се
тужбени захтев тужиоца.
Сваки члан УН има обавезу да редовно плаћа годишњу чланарину на име чланства
у Уједињеним нацијама. Износ чланарине одређује се сваке године од стране УН
коришћењем неколико критеријума. Током периода дисолуције СФРЈ (1991-1992)
утврђен је износ чланарине за СФРЈ. Како се Југославија наводила као чланица УН
и након 1992. године (када није било јасно на коју Југославију се овај назив у УН
односи), одређиван је и износ на име чланарине, али је он био пропорционално
умањен за износе чланарине новопримљених бивших СФРЈ република. У неколико
наврата је СР Југославија уплатила чланарину за „Југославију”. Када је СР Југосла-
вија коначно примљена у члнаство УН 1. новембра 2000. године, поставило се неко-
лико питања у вези са чланарином:
1. По ком основу је вршена уплата новца на име чланарине у периоду 1992-2000 и,
у зависности од одговора на прво питање, какав је статус ових уплата данас (от-
пис, повраћај, измирење других дуговања, и сл.)?
2. Да ли и даље постоји обавеза измирења дугова на име чланарине СФРЈ за период
1991-1992 и од стране кога?
3. Да ли је могуће тражити измирење и осталих дугова на име чланарине у периоду
1992-2000 од Југославије (данас Србије) на основу једнострано и слободно преу-
зете обавезе плаћања чланарине?
314
4. Каква је веза између чланарине и чланства у једној међународној организацији

IV
(овде Уједињеним нацијама)?
5. Да ли је ово питање сукцесије држава у погледу државних дугова или сукцесија у
односу на чланство у међународним организацијама?
Ваш је задатак да напишете писмени састав дужине 3 стране (1000 речи) у којем
ћете одговорити на сва постављена питања.
1. Разговор о пресуди Међународног суда у случају НАТО на основу текста у изво-
рима (пример бр. 13)
2. Мишљење Правног саветника Генералног секретара УН – тумачење и имплика-
ције
3. Критеријуми за расподелу имовине у поступку сукцесије: општа правила и југо-
словенски случај
1. Сукцесија СССР-а: од Алма Ате до Уједињених нација
2. Сукцесија у чланство међународних организација
3. ММФ, Светска банка и сукцесија у дугове СФРЈ
315
Бечка конвенција о сукцесији држава у односу на државне дугове, архиву и имовину (1983);
Бечка конвенција о сукцесији држава у односу на уговоре из 1978. године, ступила на снагу
6. новембра 1996 године (Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори бр. 1/80); Декларација На-
родних скупштина Републике Србије и Републике Црне Горе од 27. априла 1992. године; Ди-
митријевић, Д., „Сукцесија СФР Југославије у односу на међународне уговоре”, Правни жи-
вот, бр. 12/2005, стр. 315-343; Eisemann, P. M., Koskenniemi, M., (ур.) (2000), State Succes-
sion: Codification Tested Against the Facts, The Hague: The Hague Academy of International Law,
Martinus Nijhoff Publishers, стр. 275-315, 889-925 (Поглавља која се односе на СФРЈ и држа-
ве сукцесоре); Захтев за ревизију пресуде од 11. јула 1996. (Case of Application for Revision of
Judgment of 11 July 1996 (Србија и Црна Гора против Босне и Херцеговине)), ICJ Reports
2003 – Application (стр. 10-36); пресуда од 3. фебруара 2003. године, пара. 25-53; Извештај
Високог комесара УН за људска права о статусу Србије и Црне Горе у мултилатералним
уговорима УН о људским правима; Комитет Министара Савета Европе, Односи са Југо-
славијом – Правни аспекти, CM/Inf (2000)54, 16. октобар 2000. године; Легалност употребе
силе (Србија и Црна Гора против Белгије и других држава чланица НАТО), Пресуда о претход-
ним приговорима од 15. децембра 2004, пара. 64; Letter of Undersecretary-General and Legal
Counsel of the UN concerning the status of Yugoslavia in the UN, United Nations doc. A/47/485;
Lord Owen, „The Breakup of Yugoslavia: Its International Aspects”, INPE 3 (1996), стр. 34; Пи-
тања сукцесије регулисана међународним уговором – Закон о потврђивању Споразума о
питањима сукцесије, Пресуда Вишег трговинског суда, Пж. 4012/2004 од 10.6.2004. године;
Поступак по захтеву правних лица са седиштем на територији бивших југословенских
република за утврђивање својине и повраћај имовине (Решење Вишег трговинског суда,
Пж. 9881/2005 од 7.11.2005. године); Practice of Secretary General of the UN as depositary of
multilateral treaties Summary of Practice of 1999 (ST/LEG/7/Rev.1), пара. 306-307; Пријава
Савезне Републике Југославије за пријем у чланство Уједињених нација од 27. октобра
2000. године (А/55/528–S/2000/1043); Решење Вишег трговинског суда, Пж. 6619/2003 од
7.10.2003. године – Судска пракса трговинских судова – Часопис за привредно право, бр.
4/2003 – стр. 52; Савет безбедности, S/РЕS/1326 (2000), 31. октобар 2000; Споразум изме-
ђу Републике Србије и Републике Црне Горе о регулисању чланства у међународним финан-
сијским организацијма и разграничењу финансијских права и обавеза (Сл. Гласник РС бр.
64/2006); Споразум о питањима сукцесије закључен између пет држава сукцесора СФРЈ, у
Бечу 29. јуна 2001. године (Сл. лист СРЈ – Међународни уговори бр. 6/2002); Станић, А., „Fi-
nancial Aspects of State Sucession: The Case of Yugoslavia”, 12 European Journal of International
Law 751, 2001; Status of Geneva Conventions for ex-SFRY successor states; Status of multilate-
ral Conventions and Instruments in Respect of Which the IMO or its Secretary-General Per-
forms Depositary Functions, 30. децембар 2001. године – Ј/8114; Stahn, C., „The Agreement
on Succession Issues of the Former Socialist Federal Republic of Yugoslavia”, 96 American Jour-
nal of International Law (2002), стр. 379-396; Сукцесија Србије и Црне Горе у односу на Др-
жавну заједницу Србија и Црна Гора – из пресуде Матијашевић против Србије од 19. сеп-
тембра 2006. године; UN GA Res, A/RES/55/12, 1. новембар 2000; UN GA Res. A/47/1 од 22.
септембра 1992; UN SC Res. 777 од 19. септембра 1992; Craven, M., „The Bosnian Case Revi-
sited and New Yugoslavia”, 15 Leiden Journal of International Law 2002, стр. 323-343.
316
Одељак 4 – Међународне организације
Увод
Пошто у овом поглављу истражујемо међународноправни субјективитет, у овом де-
лу ћемо се задржати само на једном аспекту права међународних организација,
тачније на статусу међународних организација као субјеката међународног права и
статусу међународних организација као правних лица по праву држава чланица. У
том контексту је и тема уговорне и деликтне способности међународних организа-
ција и њихових привилегија и имунитета, о којима ће бити више речи у посебном
одељку посвећеном привилегијама и имунитетима.
Извори
1 „По најстаријем и најрестриктивнијем схватању – по тзв. теорији делегираних

овлашћења – међународна организација, за разлику од државе као субјекта међуна-
родног права, може вршити само оне акте на које је изричито овлашћена статутом,
што значи да има она овлашћења која су на њу пренеле државе чланице. Пракса
међународних организација, међутим, захтевала је измену наведеног схватања;
бројне међународне организације, наиме, у пракси су почеле да врше и акте на које
статутима нису биле изричито овлашћене. На основу тога, многи писци усвајају тзв.
теорију имплицираних овлашћења, чиме признају међународним организацијама
право да врше и оне међународне акте за које се сматра да се подразумевају поје-
диним одредбама статута или, штавише, функцијама датим односној међународној
организацији; самим тим, писци се разликују у односу на признање обима међуна-
родноправног субјективитета међународних организација већ по томе са колико
гипкости приступају тумачењу статута или, чак, припремних радова конференције
на којој је односна организација установљена.
По сасвим супротном схватању – по тзв. теорији инхерентних овлашћења – једном
створена међународна организација има међународноправни субјективитет који јој
признаје већ створено међународно обичајно право; значи, ради утврђивања обима
међународних аката на које је организација овлашћена није потребно консултовати
њен статут. По том мишљењу, свака међународна организација која удовољава ме-
рилима општег међународног права, ipso facto је општи субјекат међународног пра-
ва у том смислу да, као и држава, има инхерентну способност да врши сваки међу-
народноправни акт који је у практичној могућности да врши, уз резерву изричитих
ограничења садржаних у статуту. Са тог – чисто правног – становишта посматрано,
међународне организације су, на исти начин као и државе, општи субјекти међуна-
родног права; главна разлика између једних и других је фактичка: највећи број ме-
317
IV Одељак 4 – Међународне организације
ђународних организација није у практичном положају да испољава инхерентну ме-

ђународноправну способност у истом обиму као што то чине државе, а с обзиром
на чињеницу да немају сопствену територију ни становништво.
.....
Очигледно, ваља одбацити најстарије, и најрестриктивније, схватање – теорију де-
легираних овлашћења – по коме међународна организација може закључивати са-
мо оне уговоре на које је изричито овлашћена својим статутом. Истовремено, није
могуће прихватити теорију инхерентних овлашћења – према којој је међународна
организација створена сагласно постојећим правилима међународног права ipso
facto субјект тог права у најширем смислу речи и има урођену способност да врши
сваки међународноправни акт, укључујући закључивање међународних уговора,
које је у практичној могућности да врши.
Најприхватљивија је, свакако, теорија имплицитних овлашћења – по којој се међу-
народним организацијама признаје право да врше и оне акте за које се сматра да
подразумева мање или више еластично тумачење одредаба њихових статута, па,
штавише, и функција датих односној међународној организацији. Уосталом, у при-
лог томе говори и израз ’правила’ организације садржан у Конвенцији о праву уго-
вора између држава и међународних организација или између међународних орга-
низација, али и – у уводним одредбама истакнуто – схватање да ’међународне ор-
ганизације уживају способност закључивања уговора која им је потребна за вршење
њихових функција и постизање њихових циљева (подвукли писци).” – О. Рачић, В.
Димитријевић, Међународне организације, Београд, 1988, стр. 44, 62.
2 Бечка конвенција о праву уговора између држава и међународних организа-

ција и између међународних организација из 1986. године
Члан 6.
Способност међународне организације да закључује уговоре регулише се правили-
ма те организације.
3 Повеља Уједињених нација (Међународни уговори ФНРЈ 5/1945)

Члан 104.
Организација ужива на територији сваког свог члана ону правну способност која јој
је потребна да врши своје функције и постиже своје циљеве.
Члан 105.
1) Организација ужива на територији сваког свог члана оне повластице и имунитете
који су потребни за постизање њених циљева.
2) Представници чланова Уједињених нација и службеници Организације уживају
исто тако повластице и имунитете који су потребни да самостално обављају своје
функције у вези са Организацијом.
318
3) Генерална скупштина може давати препоруке у циљу одређивања појединости

IV
примене ставова 1 и 2 овог члана или предлагати у ту сврху конвенције члановима
Уједињених нација.
4 Тумачење Споразума између Светске здравствене организације и Египта од

25. марта 1951. године, Међународни суд правде, Саветодавно мишљење од 20.
„Међународне организације су субјекти међународног права и, као такви, везани
свим обавезама које постоје у односу на њих на основу општег међународног права,
њихових статута и међународних уговора чије су чланице.”
5 Накнада штете претрпљене у служби Уједињених нација, Међународни суд

правде, Саветодавно мишљење од 11. априла 1949. године, I.C.J. Reports 1949,
стр. 178-179.
„Уједињене нације су субјект међународног права, али то не значи да су држава.
Ипак, то значи да су УН способне да буду носиоци међународних права и обавеза,
као и оних способности које им омогућавају располагање таквим правима и обаве-
за, као што су истицање захтева или способност сношења одговорности. Организа-
ција врши оне функције и ужива она права која се могу објаснити само међународ-
ноправним субјективитетом. УН не могу остваривати намере својих оснивача ако
им се овакав статус ускрати. Државе чланице су, поверавајући Организацији одре-
ђене функције, дужности и одговорности, исту опремили и одговарајућим овла-
шћењима и надлежностима које су неопходне да УН своје функције ефикасно испу-
не.”
6 Одређени трошкови Уједињених нација (чл. 17, ст. 2 Повеље УН), Саветодав-
но мишљење од 20. јула 1962. године, I.C.J. Reports 1962, стр. 167-168.
„Циљеви и задаци УН постављени су у чл. 1. Повеље. Очување међународног мира и
безбедности, успостављање и очување пријатељских односа, економски, социјални
и културни напредак и постизање одговарајућих циљева у заштити људских права,
као и да УН буду центар усклађивања деловања држава ради постизања ових циље-
ва. Ови циљеви су свакако широки, али нити они нити овлашћења која УН имају
нису неограничена.”
7 Тумачење Споразума између Светске здравствене организације и Египта од

25. марта 1951. године, Међународни суд правде, Саветодавно мишљење од 20.
„Нема сумње да једна међународна организација има право да сама одабере место
свог седишта или подручног органа. Постоји правило по коме међународне органи-
зације имају неки облик апсолутног права да одаберу, и ако је потребно промене
319
место свог седишта и места представништва. Међутим, државе имају суверено пра-
во да одлуче да ли ће прихватити такву одлуку међународне организације за место
седишта на њеној територији, тако да овлашћење организације није ништа јаче од
права државе пријема. Као што је речено у једном раније датом саветодавном ми-
шљењу, не постоји основ који би међународној организацији дао карактер „супер
државе”.
8 Обавеза решења спора арбитражом на основу чл. 21. Уговора о седишту УН

од 26. јуна 1947. године, Међународни суд правде, Саветодавно мишљење од
26. априла 1988, ICJ Reports 1988/САД против PLO (Окружни суд САД) 695 F.
Supp. 1456 (1988)
Када је 21. марта 1988. године САД донео Anti-Terrorist Act (АТА) са циљем да затво-
ри сва представништва Палестинске ослободилачке организације (PLO) и забрани
њен рад, било је очигледно да је намера законодавца била да затвори и представни-
штво PLO при УН. PLO није имало статус државе чланице УН, али је по позиву Ге-
нералне скупштине УН60 учествовала у њеном раду као посматрач и уживала статус
дипломатске мисије при УН. Тако су се унутрашњи правни пропис (АТА) и међуна-
родни уговор (Уговор о седишту између УН и САД) нашли у потенцијалном сукобу.
Поводом насталог спора скоро истовремено су била покренута два поступка. Први
поступак је иницирала Генерална скупштина УН пред Међународним судом правде
(МСП), тражећи да се саветодавним мишљењем протумачи обавеза из чл. 21. Уго-
вора о седишту, који предвиђа обавезну надлежност арбитраже у случају спора око
тумачења или примене овог Уговора. Други поступак су покренуле власти САД
пред окружним судом државе Њујорк да би спровели закон (АТА) и затворили ми-
сију PLO при УН. Поступак пред Међународним судом правде окончан је пре дома-
ћег поступка. Саветодавним мишљењем је утврђена обавеза да се сви спорови у ве-
зи са Уговором о седишту морају решити арбитражом. Валидност домаћег поступка
је индиректно оспорена по два основа: поступак у истом предмету пред америчким
судом није допуштен због постојања арбитражне клаузуле (али не и због самог са-
ветодавног мишљења), и са становишта међународног права примена домаћег про-
писа на штету међународне обавезе је недопуштена: „Довољно је поменути основно
начело међународног права према којем међународно право има јачу правну снагу
од унутрашњег, начело које је већ дуго времена утемељено у судској пракси.”61
Домаћи суд се тако нашао суочен са неколико међународноправних захтева од ко-
јих се већина односила на утврђивање међународноправне обавезе САД према PLO
у унутрашњем правном поретку. PLO је тражила обустављање поступка на основу
саветодавног мишљења, односно на основу Уговора о седишту, пошто је Међуна-
60
Резолуција Генералне скупштине УН 3237 (XXIX) од 22. марта 1974. која је позвала PLO да учествује у ра-
ду Генералне скупштине као посматрач.
61
Параграф 57-58 Саветодавног мишљења.
320
родни суд правде утврдио арбитражу као једини форум пред којим се конкретни
IV
спор може решити. Понуђене основе домаћи суд није сматрао процесним препре-
кама за установљавање надлежности (ненадлежност због уговореног начина реше-
ња међународног спора, односно res judicata као препрека домаћем поступку), тако
да је решио спор у меритуму. Приликом одлучивања, амерички суд се ослонио је-
дино на домаћу доктрину о решавању сукоба међународних уговора и накнадно до-
нетих закона који су у супротности са уговорним обавезама. Како суд није нашао
експлицитно изражену вољу законодавца да затвори представништва PLO при УН,
закључио је да се Уговор о седишту треба применити, пошто га АТА не може деро-
гирати. Јасно је да је одбијањем захтева тужених да се суспендује поступак због од-
луке Међународног суда правде (МСП) амерички суд ставио до знања да не призна-
је двоструку литиспенденцију са међународним судом као процесну препреку, нити
одлуку коју је он донео. Суд није дошао у сукоб са међународним правом због непо-
штовања саветодавног мишљења као одлуке, које није формално обавезујуће ни на
међународном плану. С друге стране, суд није дошао ни у сукоб са њеним супстан-
цијалним ауторитетом, који се налази у Повељи УН и Уговору о седишту, јер је по-
држао њихов приоритет. Међутим, стриктно тумачење чл. 21. Уговора о седишту
УН упућује да није допуштен никакав национални поступак поводом Уговора о се-
дишту, па ни онај који му обезбеђује заштиту.
Захтев PLO није био усмерен на извршење одлуке Међународног суда правде у ци-
љу доказивања субјективног права на задржавање просторија посматрачке мисије
при УН, већ је био усмерен ка обавези судова САД да не заснују надлежност у кон-
кретном поступку. Начином на који је решен спор у меритуму испуњена је обавеза
САД и посредно су туженима гарантована субјективна права задржавања мисије.
9 Уговорна способност међународних организација: на примеру ЕУ

Примарни извори права Европске уније су Оснивачки уговори ЕУ, међународни
уговори ЕУ и општа правна начела. Међународни уговори су извори права Европ-
ске уније путем којих ЕУ може развијати своје економске, социјалне и политичке
односе са осталим државама у свету. Ово су уговори који се нужно закључују изме-
ђу субјеката међународног права (државе и међународне организације) у циљу ус-
постављања сарадње на међународном нивоу. Уговори које закључи Европска унија
у оквиру првог стуба обавезујући су за институције Уније и за државе чланице ЕУ;
уговори које закључи ЕУ у оквиру другог или трећег стуба обавезујући су за инсти-
туције Уније али не нужно и за државе чланице.
Међународни уговори које ЕУ закључи у оквиру првог стуба и који обавезују ЕУ и држа-
ве чланице обухватају следеће уговоре:
a) Међународне уговоре са трећим државама и међународним организацијама,
б) Међународне уговоре закључене између држава чланица.
321
а) Међународни уговори ЕУ са трећим државама и међународним организа-

цијама
Ове уговоре може закључити сама Заједница или Заједница заједно са државама
чланицама (joint agreements). Ови уговори обавезују Заједницу и државе чланице и
они сви могу бити одговорни за њихово кршење на међународном плану. Разликују
се три врсте оваквих уговора.
1) Уговори о асоцијацији
Придруживање обухвата развијање блиске економске сарадње и финансијску подр-
шку Заједнице државама сауговорницама. У овој категорији се налазе и споразуми
са прекоморским државама и територијама, уговори којима се припрема приступа-
ње и стварање царинске уније, као и уговори о Европској економској зони (ЕЕА).
2) Уговори о сарадњи
Уговори о сарадњи немају исти домет као уговори о асоцијацији, јер регулишу ис-
кључиво привредну сарадњу. Ови споразуми повезују Заједницу са државама Ма-
греба (Алжир, Мароко, Тунис) и Машрека (Египат, Јордан, Либан и Сирија), и са
Израелом.
3) Трговински споразуми
Трговинским споразумима уговара се царинска и трговинска политика са државама
нечланицама или групама држава нечланица, или унутар међународних трговин-
ских организација. Овој категорији припада и Уговор о оснивању Светске трговин-
ске организације.
б) Међународни уговори закључени између држава чланица
Међународни уговори су обавезујући правни инструменти закључени између држа-
ва чланица ради решавања питања која су блиска делатности Заједнице, али која не
припадају њеној надлежности. Закључују се и ради формирања униформних нацио-
налних правила на нивоу Заједнице (на пример, Уговор о заштити патента унутар
Заједнице).
Други међународни уговори (заједничка спољна и безбедносна политика, полицијска и
правосудна сарадња у кривичноправним стварима)
Међународни уговори у овим областима закључују се на основу Наслова V и VI
Уговора о Европској унији. У контексту другог и трећег стуба није била предвиђена
надлежност Европске уније за закључивање међународних уговора. Уговор из Ам-
стердама је дозволио Савету да овласти Председништво за започињање преговора о
закључивању уговора када је то неопходно. Ови међународни уговори обавезујући
су за институције ЕУ, али не и за државе чланице чији уставни прописи установља-
вају другачија правила за закључивање споразума из ове области. Државе чланице
322
ипак се могу сагласити да се ови споразуми привремено примењују и у односу на

IV
њих.
J Дипломатска заштита међународних организација: Накнада штете претр-

пљене у служби Уједињених нација, Међународни суд правде, Саветодавно ми-
шљење од 11. априла 1949. године, I.C.J. Reports 1949, стр. 183-184.
„Да би службеник могао на задовољавајући начин обављати своје дужности, он мо-
ра знати да му је гарантована заштита Организације и да он на такву заштиту може
рачунати. Да би се обезбедила самосталност службенику у раду, а тиме и незави-
сност Организације, важно је да може имати само и једино заштиту своје Организа-
ције.
Након испитивања функција поверених Организацији и природе мисије њених аге-
ната, јасно је да способност Организације да врши функционалну заштиту својих
агената произилази из циљева и намера установљених Повељом.”
1. Постоји неколико теорија којима се објашњава основ међународноправног су-
бјективитета међународних организација. Наведите називе ових теорија (пример
1. у овом одељку и пример 1. у одељку 5 II поглавља (Клаберс)) и покушајте у
једној реченици да изразите суштину сваке теорије појединачно.
2. У другом примеру је реч о једном аспекту међународноправног субјективитета.
Којем?
3. Која ограничења међународноправног субјективитета постоје за међународне
организације имајући у виду саветодавна мишљења Међународног суда правде
(примери бр. 4, 5, 6, 7)?
4. Како се зове уговор који се закључује између међународне организације и држа-
ве пријема?
5. Каква је разлика у праву вршења дипломатске заштите између међународних ор-
ганизација и државе?
6. Ако је тачно да „не постоји основ који би међународној организацији дао карак-
тер супер државе” како бисмо онда могли одредити правну природу Европске
уније, нарочито уколико се пројекат усвајања устава покаже успешним?
7. Како се међународна уговорна активност Европске уније разликује од осталих
међународних организација?
„Међународне организације су вишестраним уговорима основани трајни облици
институционализованог општења три или више држава, с посебним статусом и
323
сталним органима, у оквиру којих се, на начин предвиђен статутима и другим

основним документима организација, одвијају процеси мултилатералног прегова-
рања и заједничког одлучивања држава-чланица у одговарајућим областима међу-
народне сарадње.” О. Рачић, В. Димитријевић, Међународне организације, Бео-
град, 1988, стр. 17-18.
Међународне организације су субјекти међународног права. Доктрина их често на-
зива изведеним или деривативним субјектима, јер они свој субјективитет изводе из
субјективитета држава чланица које на организацију преносе део међународно-
правних јавних овлашћења. Иако по својој природи такав субјективитет је исти као
и субјективитет држава, то није случај са његовим обимом. Међународне организа-
ције, дакле, имају ограничен међународни субјективитет. Границе су одређене
оснивачким актом уз примену посебног начина тумачења тих ограничења, о којима
је било више речи у изворима. Границе субјективитета међународних организација
важне су за утврђивање пуноважности аката које оне предузимају, као и за поједина
овлашћења и способности која произилазе из субјективитета: уговорна способност,
деликтна способност, правностваралачка способност, право вршења дипломатске
заштите, право представљања итд.
1. Пренос надлежности држава на међународне организације
2. Тренд повећања броја међународних организација: разлике у субјективитету оп-
штих и специјализованих међународних организација
3. Уговорни капацитет ЕУ
1. Преглед изричито уговорених овлашћења у оснивачким уговорима међународ-
них организација (одабир уговора по слободном избору)
2. Положај Европске уније у Уједињеним нацијама и Светској трговинској органи-
зацији
324
Одељак 4 – Међународне организације IV
Admission of the FR Yugoslavia to membership of the UN, GA Res. 55/12 од 1. новембра 2000.
године; Application of the FR Yugoslavia for admission to membership in the UN, A/55/528-
S/2000/1043 (са анексима и прилозима); Бечка конвенције о праву уговора између држава и
међународних организација и између међународних организација из 1986. године (Vienna
Convention on the Law of Treaties between States and International Organizations or between
International Organizations, 1986),члан 6; Ђајић, С., (2004) Међународни и национални судо-
ви: од сукоба до сарадње, Нови Сад: Правни факултет у Новом Саду, стр. 260-263; Klabbers,
J., (2002) An Introduction to International Institutional Law, Cambridge: Cambridge University
Press, стр. 7-13, 23-28, 42-196; Mancini, F., „Europe: The Case for Statehood”, 4 European Law
Journal 1, 1998, стр. 29-42; Накнада штете претрпљене у служби Уједињених нација, (Repa-
ration for Injuries Suffered in the Service of the United Nations) Међународни суд правде, Савето-
давно мишљење од 11. априла 1949. године, I.C.J. Reports 1949, стр. 178-179, 183-184; Оба-
веза решења спора арбитражом на основу чл. 21. Уговора о седишту УН од 26. јуна 1947.
године (Applicability of the Obligation to Arbitrate Under Section 21 of the UN Headquarters Agree-
ment of 26 June 1947) Саветодавно мишљење Међународног суда правде од 26. априла 1988,
ICJ Reports 1988; Повеља Уједињених нација УН (Међународни уговори ФНРЈ 5/1945) чл. 4,
104, 105; UN GA Res. 47/1 од 22. септембра 1992 (Membership of the FR Yugoslavia to the
UN); Рачић, О., Димитријевић, В., (1988) Међународне организације, 4. издање, Београд: Са-
времена администрација, стр. 17-18, 44, 62; Статут Савета Европе (Statute of the Council of
Europe), Member States: Chart of Signatures and Ratifications; Тумачење Споразума између
Светске здравствене организације и Египта 25. марта 1951. године, Међународни суд
правде, Саветодавно мишљење од 20. децембра 1980. године, I.C.J. Reports 1980, пара. 37;
Одређени трошкови Уједињених нација (чл. 17, ст. 2 Повеље УН), (Certain Expenses of the
United Nations) Саветодавно мишљење од 20. јула 1962. године, I.C.J. Reports 1962, стр. 167-
168; UN SC Res. 1326 (2000) од 31. октобра 2000, Security Council Recommendation for Admis-
sion of the FR Yugoslavia to membership of the UN; Унитед States of America v. Palestine Libera-
tion Organization (Окружни суд САД) 1988/САД против PLO (Окружни суд САД) 695 F. Supp.
1456 (1988); Competence of the General Assembly for the Admission of a State to the United Na-
tions, Саветодавно мишљење Међународног суда правде од 3. марта 1950. године, ICJ Re-
ports 1950; Craven, M., „The Bosnian Case Revisited and New Yugoslavia”, 15 Leiden Journal of
International Law 2002, стр. 323-343.
325
Одељак 5 – Имунитети и привилегије
Увод
Имунитет страних држава старо је правило међународног права, регулисано међу-
народним обичајним и уговорним правом. Дипломатске привилегије и имунитети,
као посебна категорија имунитета, регулисани су међународним обичајима и уго-
ворима, док је имунитет међународних организација регулисан искључиво међуна-
родним уговорима. Пошто наши процесни закони безусловно упућују на међуна-
родна правила о имунитету, од непосредног је практичног значаја познавање међу-
народних обичајних правила у овој области. Управо ћемо се из ових разлога упо-
знати са основним изворима који регулишу три категорије имунитета и привилеги-
ја (имунитет страних држава, дипломатске привилегије и имунитети, имунитети и
привилегије међународних организација) и националном и међународном прак-
сом. Иако међу различитим категоријама привилегија и имунитета постоји доста
сличности, они се међусобно разликују по изворима, пољу примене, обиму, субјек-
тима и начину заштите.
Извори
1 Преглед међународних уговора који регулишу питање привилегија и имунитета
страних држава и њихових представника, дипломатских привилегија и имунитета,
и имунитета међународних организација:
Имунитет страних држава
a. Бриселска конвенција о унификацији извесних прописа о имунитету државних
бродова (1926) и додатни Протокол (1934)62
б. Европска конвенција о имунитету држава (1972) са додатним Протоколом (1972)63
ц. Конвенција УН о јурисдикционим имунитетима држава и њихове имовине (2004)64
62
Конвенција је усвојена 10. априла 1926. године у оквиру Committé Maritime International, ступила на снагу
1936. године, док је Протокол усвојен 24. маја 1934. године, ступио на снагу 1937. Конвенција има 31 др-
жаву чланицу, а Протокол 13 чланица. Србија се не наводи као чланица Конвенције и Протокола.
63
Конвенција (ETS бр. 074) и Протокол (ETS бр. 074A) усвојени су 16. маја 1972. године у оквиру Савета Евро-
пе. Конвенција је ступила на снагу 1976. године, а Протокол 1985. Конвенција има свега осам држава чла-
ница, док Протокол седам. Србија није чланица ових међународних уговора.
64
Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је текст ове Конвенције 2. децембра 2004. године у фор-
ми резолуције (А/59/49). Конвенција није још ступила на снагу.
326
Међународне организације
Одељак 5 – Имунитети и привилегије IV
а. Конвенција о привилегијама и имунитетима УН (1946), Указ о ратификацији
ФНРЈ, Сл. лист ФНРЈ бр. 20/195065
б. Конвенција о привилегијама и имунитетима специјализованих агенција УН, Сл.
лист ФНРЈ бр. 252 (1947)66
ц. Конвенција о привилегијама и имунитетима Дунавске комисије – Уредба о рати-
фикацији, Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори, бр. 7/1964
д. Споразум о привилегијама и имунитетима Међународне агенције за атомску
енергију, Уредба о ратификацији – Сл. лист СФРЈ – Међ. уговори, бр. 1/1964
е. Споразум о правној способности и привилегијама и имунитетима Европског
удружења слободне трговине, Сл. лист СФРЈ– Међ. уговори, бр. 1/1991
ф. Општи споразум о привилегијама и имунитетима Савета Европе са Протоколи-
ма, Закон о ратификацији – Сл. лист СЦГ – Међународни уговори, бр. 12/200467
г. Споразум о привилегијама и имунитетима Сталног кривичног суда, Сл. лист
СЦГ– Међ. уговори, бр. 2/2004
х. Уговори о седишту међународних организација (headquarters agreements)
Дипломатске привилегије и имунитети
а. Бечка конвенција о дипломатским односима из 1961. године, Уредба о ратифика-
цији – Сл. лист – Међународни уговори бр. 2/196468
б. Бечка конвенција о конзуларним односима из 1963. године,69 Уредба о ратифика-
цији – Сл. лист – Међународни уговори бр. 5/1966
65
Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је текст ове Конвенције 13. фебруара 1946. године у
форми резолуције А/64/25. Ступила је на снагу 17. септембра 1946. Конвенција има 153 државе чланице.
Депозитар наводи Србију као чланицу ове конвенције од 12. марта 2001. године. ФНРЈ је приступила овој
Конвенцији 30. јуна 1950. године.
66
Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је текст ове Конвенције 21. новембра 1947. године у
форми резолуције А/519/112. Ступила је на снагу 2. децембра 1948. Конвенција има 115 држава чланица
(и одређени број држава које се путем изјава обавезују да ће примењивати одредбе ове конвенције тек на
одређене специјализоване агенције). Депозитар наводи Србију као чланицу ове конвенције од 12. марта
2001. године. ФНРЈ је приступила овој Конвенцији 23. новембра 1951. године.
67
Споразум (ETS бр. 002) усвојен је 2. септембра 1949. године, а ступио је на снагу 10. септембра 1952. годи-
не. Све чланице Савета Европе, њих 46, уговорнице су овог Споразума. Србија се сматра уговорницом од
дана депоновања ноте о приступању (26. април 2005. године).
68
Конвенција је усвојена на конференцији у Бечу 18. априла 1961. године, а ступила је на снагу 24. априла
1964. Конвенција има 185 држава чланица. Србија се наводи као уговорница од 12. марта 2001. године, док
је СФРЈ била чланица од 1. априла 1963.
69
Конвенција је усвојена на конференцији у Бечу 24. априла 1963. године, а ступила је на снагу 19. марта
1967. Конвенција има 171 државу чланицу. Србија се наводи као уговорница од 12. марта 2001. године, док
је СФРЈ била чланица од 8. фебруара 1965.
327
IV Одељак 5 – Имунитети и привилегије
ц. Конвенција о специјалним мисијама из 1969. године,70 Уредба о ратификацији –

Сл. лист – Међународни уговори бр. 10/1975
д. Конвенција о представљању држава у односима са универзалним међународним
организацијама из 1975. године,71 Закон о ратификацији – Сл. лист СФРЈ – Међуна-
родни уговори бр. 3/1977
70
Конвенција је усвојена у Њујорку 8. децембра 1969. године, а ступила је на снагу 21. јуна 1985. Конвенција
има 38 држава чланица. Србија се наводи као уговорница од 12. марта 2001. године, док је СФРЈ била чла-
ница од 5. марта 1974.
71
Конвенција је усвојена на конференцији у Бечу 14. марта 1975. године и није још ступила на снагу (потреб-
на су још два ратификациона инструмента да би се испунио услов за ступање на снагу предвиђен у чл. 89.
уговора, који захтева сагласност најмање 35 држава за ступање на снагу). Србија се наводи као уговорница
од 12. марта 2001. године (за терминологију погледати: чл. 2, ст. 1, т. ф) и г) Бечке конвенције о уговорном
праву из 1969. године), док је ратификациони инструмент СФРЈ био депонован 20. септембра 1977.
328
Одељак 5.1. Имунитети страних држава и међународних организација
1 „Имунитет је право правног или физичког лица да због свог специјалног својства
буде изузето од јурисдикције у грађанском, кривичном или управном поступку.
(.....) [Т]о су повлашћени субјекти који се могу позвати на имунитет, као разлог за
изузеће од међународне надлежности суда пред којим је покренут поступак (јурис-
дикциони имунитет). Суд приликом утврђивања сопствене међународне надлежно-
сти решава по приговору имунитета применом норме која може бити садржана у
закону који је његова земља донела или међународном уговору који је његова зе-
мља ратификовала, или применом међународних обичаја који су постали саставни
део унутрашњег правног поретка. Уколико утврди да је приговор имунитета осно-
ван, суд ће се огласити ненадлежним, одбацити тужбу и укинути спроведене радње
у поступку. (.....) Страно лице може такође да се позове на имунитет и у поступку
обезбеђења или извршења пресуде или друге судске, односно арбитражне одлуке
(извршни имунитет).” – М. Станивуковић, М. Живковић, Међународно приватно
право, 2006, стр. 192-193.
2 Конвенција УН о јурисдикционим имунитетима држава и њихове имовине

(2004) (A/RES/59/38)
Члан 1
Поље примене Конвенције
Ова Конвенција примењује се на имунитете држава и њихове имовине од надле-
жности судова других држава.
ОПШТА НАЧЕЛА
Члан 5
Имунитет државе
Држава ужива имунитет за себе и своју имовину од надлежности судова других др-
жава под условима предвиђеним у овој Конвенцији.
ДЕО III
ПОСТУПЦИ У КОЈИМА СЕ ДРЖАВА НЕ МОЖЕ ПОЗВАТИ НА ИМУНИТЕТ
Члан 10
Привредни послови
1. Уколико се држава укључи у привредну активност са страним физичким или
правним лицем, и ако применом правила међународног приватног права буду над-
лежни судови стране државе за спорове који проистекну из таквих привредних по-
329
IV Одељак 5.1. Имунитети страних држава и међународних организација
слова, држава се не може позвати на имунитет од надлежности у поступку који је

настао поводом такве привредне активности.
2. Став 1 неће се применити:
(а) када је реч о привредној активности која укључује само државе; или
(б) ако су се стране у конкретном привредном послу договориле супротно.
3. Када државно предузеће или други субјекат којег је основала држава има само-
стални правни субјективитет и када има способност да:
(а) тужи и буде тужен; и
(б) стиче, поседује и располаже имовином, укључујући и имовину државе која га
је овластила да поступа, и када је такав ентитет укључен у привредну актив-
ност, имунитет државе од надлежности овим неће бити ограничен.
(Коментар: Остали случајеви у Делу III, када се држава не може позивати на иму-
нитет су следећи: уговори о запослењу (уз одређене изузетке дипломатских, конзу-
ларних и државних службеника); накнада материјалне штете настале смрћу или по-
вредом лица, штете учињење телесним или бестелесним стварним правима која се
десила на територији стране државе; спорови поводом непокретности, односно по-
кретних и непокретних ствари у наследним споровима и споровима поводом по-
клона и бестеретног уступања имовине; у споровима поводом интелектуалне своји-
не; у споровима поводом власничких права државе у привредним друштвима држа-
ве форума; споровима поводом употребе бродова за недржавне сврхе; у споровима
покренутим на основу арбитражног споразума који је претходно закључен са стра-
ним физичким или правним лицем поводом привредног посла).
3 Домаћи прописи о привилегијама и имунитетима: закони Републике Србије

који садрже одредбе о међународноправним привилегијама и имунитетима
Закон о парничном поступку (Сл. гласник РС, бр. 125/04)

Члан 26.
У погледу надлежности домаћих судова за суђење странцима који уживају имуни-
тет у Србији и Црној Гори и за суђење страним државама и међународним органи-
зацијама важе правила међународног права.
У случају сумње о постојању и обиму имунитета, објашњење даје орган надлежан за
послове правде.
330
Закон о извршном поступку (Сл. гласник РС, бр. 125/04)

IV
Извршење на имовини стране државе
Члан 26.
На имовини стране државе и међународних организација која се налази на терито-
рији Републике Србије, не може се одредити извршење односно обезбеђење без
претходне писмене сагласности надлежног органа, осим ако је страна држава или
међународна организација изричито пристала на извршење односно обезбеђење.
Законик о кривичном поступку (Сл. гласник РС, бр. 46/06)

Одобрење за кривично гоњење
Члан 245.
(1) Кад је законом одређено да је за гоњење појединих лица и кривичних дела по-
требно претходно одобрење надлежног државног органа, јавни тужилац не може до-
нети решење о спровођењу истраге нити подићи непосредно оптужницу, односно
оптужни предлог, ако претходно не прибави одобрење за кривично гоњење.
(2) Кад се за кривично дело гони по приватној тужби, односно по захтеву оштеће-
ног као тужиоца, одобрење прибавља суд.
(3) Лице које ужива право имунитета може се на имунитет позвати до почетка глав-
ног претреса. Ако оптужени стекне право имунитета после почетка главног претре-
са, на имунитет се може позвати одмах, а најкасније до завршетка главног претре-
са.
(4) Органи из ст. 1. и 2. овог члана могу од надлежног државног органа затражити
одобрење за кривично гоњење и пре него што се лице које ужива право имунитета
на њега позвало.
Међународноправни имунитет
Члан 250.
(1) У погледу искључења кривичног гоњења странаца који уживају право имунитета
у Србији и Црној Гори важе правила међународног права.
(2) У случају сумње да ли се ради о тим лицима, орган који води поступак ће се за
објашњење обратити министарству надлежном за спољне послове.
Закон о општем управном поступку (Сл. лист СРЈ, бр. 33/97, 31/2001)
2. Странке са дипломатским имунитетом
Члан 25.
(1) У погледу надлежности органа у стварима у којима је странка странац који ужи-
ва дипломатски имунитет у Савезној Републици Југославији, страна држава или ме-
ђународна организација, важе правила међународног права.
331
(2) У случају сумње о постојању и обиму дипломатског имунитета, објашњење даје

савезни орган надлежан за иностране послове.
(3) Службене радње које се тичу лица која уживају дипломатски имунитет врше се
преко савезног органа надлежног за иностране послове.
4 Argentina v. Amerada Hess Shipping Corp., 488 U.S. 428 (1989), Врховни суд
САД
Две либеријске корпорације су пред судовима САД тужиле Аргентину за накнаду
штете која је причињена њиховим бродовима док су пловила отвореним морем ван
зоне ратних дејстава, током Фокландског рата између Аргентине и Велике Британи-
је. Том приликом је војска Аргентине уништила бродове и њихов карго, упркос уна-
пред датом обавештењу да је реч о неутралним бродовима на отвореном мору.
Амерички суд је установио да Закон о имунитетима страних држава (Foreign Sovere-
ign Immunity Act) ускраћује могућност успостављања персоналне надлежности над
Аргентином, с обзиром да је до штетног догађаја, који је настао кршењем међуна-
родног права, дошло ван територије САД. Према мишљењу суда, одговорност Ар-
гентине није спорна, али правило о имунитету ускраћује могућност суду САД да
установи надлежност у конкретном случају.
5 Filartiga v. Pena-Irala, 630 F.2d 876 (2d Cir. 1980), Савезни суд САД
Доли Филартига, држављанка Парагваја, поднела је тужбу против Норберта Пење
Ирале, држављана Парагваја и некадашњег главног инспектора полиције у Асунси-
ону (Парагвај) у време владавине војне хунте, тражећи у парници накнаду штете
јер је тужени прво мучио, а потом и усмртио, тужитељкиног млађег брата у одма-
зди због очевог политичког ангажмана. за накнаду штете због тортуре и убиства ње-
ног малолетног брата, као наводни чин одмазде због очевог политичког ангажмана.
Првобитно покренути кривични поступак против Пење у Парагвају био је неуспе-
шан, а адвокат Филартиге био је ухапшен и одузета му је дозвола за бављење адво-
катском праксом У међувремену су и тужилац и тужени напустили Парагвај и на-
станили се у САД, након чега је Доли Филартига и покренула поступак. Суд је на-
шао да не постоји препрека имунитета, те да на основу Закона о одштетним захте-
вима странаца (Alien Tort Claims Act) има надлежност, која је по својој природи уни-
верзална, да води поступак поводом захтева за кршење основних људских права за-
штићених међународним правом. Како су у овом случају повређена права била она
која се односе на забрану тортуре и права на живот, суд се прогласио надлежним и
досудио накнаду штете.
332
6 Trendex Trading Corp. v. Central Bank of Nigeria, 2 WLR 356 (1977), Апелацио-
IV
ни суд Велике Британије
Народна банка Нигерије закључила је купопродајни уговор са британском компа-
нијом о набавци цемента ради изградње неколико војних објеката. Када је купац
пропустио да исплати купопродајну цену, продавац је поднео тужбу британским су-
довима са захтевом за извршењем уговора и накнадом штете. Тужена је истакла
приговор ненадлежности британског суда на основу имунитета: Народна банка је
државна организација и природа посла је de jure imperii карактера. Расправљајући о
имунитету Народне банке Нигерије, Апелациони суд Велике Британије ослонио се
на природу, а не сврху посла као критеријум за разликовање аката de jure imperii и
de jure gestionis (акта јавне власти и приватноправног – привредног посла), те није
признао имунитет Народној банци Нигерије. Банка би, иначе, уживала имунитет да
њено деловање није дошло под изузетак привредне активности.
7 Krajina v. Agencija Tass, 2 All E.R. 274 (1949), Апелациони суд Велике Брита-
није
Тужилац је покренуо поступак пред британским судом због вести које је у Великој
Британији пренела Агенција TASS. Совјетски амбасадор поднео је доказе да је аген-
ција државна организација СССР-а. Иако је Агенција ТASS иступала у своје име,
имала своје просторије и била регистрована као правно лице, то је није лишило јав-
ноправног карактера који јој је пружио имунитет у овом спору. Суд није нашао ни-
један основ за изузетак од имунитета.
8 Наредба за привођење од 11. априла 2000. године (Демократска Република

Конго в. Белгија). Међународни суд правде, Пресуда у меритуму од 14. фебру-
ара 2002. године, I.C.J. Reports 2002, пара. 61.
„Сходно овоме, имунитети које на основу међународног права ужива садашњи или
бивши министер иностраних послова не представља сметњу кривичном поступку у
одређеним случајевима.
Прво, на основу међународног права ова лица не уживају имунитет од кривичног
поступка у својим државама. Према томе, њима се тамо може судити у складу са
одговарајућим правилима унутрашњег права.
Друго, привилегија имунитета од надлежности стране државе биће отклоњена уко-
лико се држава коју представљају одрекне имунитета.
Треће, након што лицу престане мандат министра иностраних послова, он не може
уживати све привилегије и имунитете на основу међународног права. Под условом
да страна држава може успоставити надлежност у складу са међународним правом,
суд једне државе може водити кривични поступак против бившег министра ино-
333
страних послова поводом аката које је учинио пре или после ступања на функцију,
као и за акте које је починио током мандата у приватном својству.
Четврто, против министра иностраних послова може се водити кривични поступак
пред одређеним међународним кривичним судовима.”
9 Спор у вези са имунитетом од поступка специјалног известиоца Комисије за

људска права, Међународни суд правде, Саветодавно мишљење од 29. април
1999, I.C.J. Reports 1999, пара. 51-52, 61-63.
51. Члан VI, став 23, Опште конвенције предвиђа да се „[п]ривилегије и имунитети
гарантовани експертима дају у интересу Уједињених нација а не за личну корист
појединаца.” Вршећи заштиту експерата УН, Генерални секретар врши заштиту ми-
сије која је експерту поверена. Тако Генерални секретар има првенствену одговор-
ност и овлашћење да заштити интересе Организације и њених представника, укљу-
чујући ту и експертске мисије. Како је Суд и закључио:
„Да би службеник могао на задовољавајући начин обављати своје дужности, он мо-
ра знати да му је гарантована заштита Организације и да он на такву заштиту може
рачунати. Да би се обезбедила самосталност службенику у раду, а тиме и незави-
сност Организације, важно је да може имати само и једино заштиту своје Организа-
ције.”
52. Утврђивање да ли је представник Организације поступао у извршењу циљева
мисије зависи од околности конкретног случаја. У случају пред нама, Генерални се-
кретар, односно Правни саветник УН у његово име, у више наврата информисао је
владу Малезије о свом мишљењу да је господин Кумарасвами своју изјаву у чланку
објављеном у часопису International Commercial Litigation дао у својству Специјалног
известиоца Комисије, те да из тог разлога треба да му се пружи имунутет од „свих
врста” правних поступака.
.....
61. Када национални суд решава у случају у којем се као правно питање јавља иму-
нитет представника Уједињених нација, њима се без одлагања мора проследити сва-
ка информација Генералног секретара о питањима имунитета. Такво мишљење и
документ у којем се оно наводи представља претпоставку која се може оборити са-
мо из изузетно јасних и убедљивих разлога, те таквом мишљењу национални судови
треба да поклоне највећу могућу веру. Државни органи страна уговорница Опште
конвенције су, стога, обавезни да такву информацију пренесу националним судови-
ма, јер од њих зависи правилна примена Конвенције. Пропуст поштовања ове оба-
везе производи, између осталог, право покретања поступка на основу чл. VIII, ст.
30 Опште конвенције.
334
62. Суд закључује да је влада Малезије била обавезна, на основу чл. 105. Повеље и
IV
на основу Опште конвенције, да обавести своје судове о ставу Генералног секрета-
ра.
63. Одељак 22 (б) Опште конвенције изричито наводи да експертске мисије уживају
судски имунитет у вези са свим изјавама датим и свим актима предузетим у току
обављања мисије. Имплицитно произилази да питање имунитета представља прет-
ходно питање које се мора решавати у хитном поступку in limine litis. Реч је о опште
прихваћеном правном начелу процесног права и Малезија је била у обавези да га
поштује. Пошто судови Малезије нису о питању имунитета одлучивали in limine litis
(пара. 17 ове пресуде), тиме су поништили суштину правила о имунитету из Одељ-
ка 22 (б). Штавише, накнада судских трошкова додељена је господину Кумарасва-
мију и пре него што је о питању имунитета одлучено. Како је горе и наведено, по-
ступање органа државе – чак и када је реч о органу који је независтан од извршне
власти – мора се сматрати актом те државе. Из ових разлога Малезија није посту-
пила у складу са својим међународноправним обавезама.”
1. Шта се, у смислу Конвенције УН о јурисдикционом имунитету држава и њихове
имовине (2004), сматра „државном имовином” која ужива имунитет?
2. Образложите критеријуме и последице разликовања аката de jure imperii и de jure
gestionis.
3. Која врста правног посла је могла обезбедити Народној банци Нигерије имуни-
тет у парничном поступку покренутом од стране приватног лица (погледајте
пример бр. 7)?
4. Каква је разлика између случајева Amerada (пример бр. 5) и Filartiga (пример бр.
6), ако се у оба случаја радило о парничним поступцима и субјектима који ужи-
вају државни статус?
5. Члан 26. Закона о парничном поступку безусловно упућује на међународно пра-
во. Које међународноправне изворе бисте консултовали, како бисте их доказали
и применили?
6. Да ли је кривичноправни имунитет министра иностраних послова апсолутан?
Образложите.
7. Да ли је имунитет представника Генералног секретара УН ограничен (пример бр.
10)? Образложите.
У међународном поретку државе су једнаке и равноправне. Ово начело међународ-
ног права је основ правилу par in parem non habet imperium, или у контексту судског
335
имунитета par in parem non habet judicium. Поред имунитета страних држава, посеб-
на су категорија дипломатске привилегије и имунитети, иако свој основ имају у су-
веренитету и субјективитету држава. Имунитети међународних организација и њи-
хових представника посебно су регулисани. Да би се језиком унутрашњег права
операционализовало међународно правило о једнакости и равноправности држава,
уведено је посебно правило о имунитету које спречава државе да својој власти под-
вргну друге субјекте међународног права. Последице примене правила о имунитету
су значајне: на територији друге државе изостаје судска контрола аката стране др-
жаве, међународне организације и њихових представника. С обзиром да стране др-
жаве и међународне организације имају статус правног лица у другој држави, иму-
нитет их не ограничава у склапању правних послова, али их штити од контроле
страног суда.
Имунитет може бити јурисдикциони (изузеће од судског и административног по-
ступка пред страним судом) и извршни (изузеће од извршног поступка у страној др-
жави). Иако је основно правило да страна држава, њени органи, агенције, представ-
ништва и представници (шеф државе, премијер, министар иностраних послова и
други овлашћени представници) уживају имунитет на територији друге државе,
имунитет није апсолутан. Имунитет се одређује рестриктивно, било разликовањем
аката de jure imperii и de jure gestionis, када ће страна држава уживати имунитет само
за акте de jure imperii, било навођењем изузетака од имунитета. Изузеци који се нај-
чешће наводе су: одрицање од имунитета, трговински и приватноправни уговори
(купопродаја, поклон, радноправни уговори), поступак поводом наслеђивања, спо-
рови у вези са интелектуалном својином, поступак накнаде штете настале на тери-
торији државе страног суда, коришћење бродова за комерцијалне сврхе (са изузет-
ком ратних и других државних бродова), и сл.
Што се осталих бенефицијара имунитета тиче, чини се да су њихове привилегије
имунитета ојачане новијом међународном праксом: представници државе призна-
ти међународним правом уживају апсолутни имунитет током трајања функције (у
обиму у којем ни саме државе не уживају имунитет), а након престанка функције
уживају и даље имунитет за акте учињене у службеном својству. Дипломатски пред-
ставници уживају имунитет осим у случајевима експлицитно предвиђеним Бечком
конвенцијом о дипломатским односима, којих је мање од оних предвиђених за
стране државе. Најзад, најшири обим имунитета, врло близак теорији апсолутног
имунитета, уживају међународне организације и њихови представници.
Током оружаног сукоба у Словенији 1991. године, аустријској држављанки оштећен
је аутомобил. Вештачењем је установљено да је штету причинио пројектил испаљен
из тенка. Сматрајући да је штету могла причинити само Војска Југославије, она је
покренула поступак накнаде штете против државе Југославије пред судом у Бечу.
336
Ваш је задатак да утврдите меродавно право, идентификујете изворе, установите

IV
основ његове примене са посебним освртом на правила о имунитету и решите спор.
1. Упоредна анализа случајева Наредба за привођење (пример бр. 9) и Специјални
известилац (пример бр. 10).
2. Обим имунитета код држава и међународних организација: сличности и разлике.
3. Ratione legis изузетака од имунитета.
1. Европска и УН Конвенција: сличности и разлике
2. Појам комерцијалног изузетка (привредног посла) од правила о имунитету
337
Argentina v. Amerada Hess Shipping Corp. (488 U.S. 428), 1989 Савезни суд САД; Dixon, M.,
McCorquodale, R., (2003), Cases & Materials on International Law, 4. издање, Оксфорд: Oxford
University Press, стр. 301-338; Димитријевић В. и др. (2005), Основи међународног јавног
права, Београд: Београдски центар за људска права, стр. 150-167; Ђајић, С., „Имунитет др-
жава: од апсолутне до рестриктивне теорије имунитета”, Правни живот, бр. 12/2005, том IV,
књига 488, стр. 517-530; Закон о извршном поступку, („Сл. гласник РС”, бр. 125/04) члан
26; Закон о општем управном поступку, („Сл. Лист СРЈ”, бр. 33/97, 31/2001) члан 25; За-
кон о парничном поступку, („Сл. гласник РС”, бр. 125/04) члан 26; Законик о кривичном
поступку, („Сл. гласник РС”, бр. 46/06) члан 245, 250; Kingsbury, B., „Sovereignty and Equa-
lity”, 9 European Journal of International Law 1998, стр. 599-625; Kindall, M., „Immunity of Sta-
tes for Noncommercial Torts: A comparative Analysis of the International Law Commission’s
Draft”, 75 California Law Review 1849, 1987; Kuwait Air Corporation v. Iraqi Airways, 1995, 1
WLR 1147 (Уједињено Краљевство); Malanczuk, P., (1997), Akehurst's Modern Introduction to
International Law, 7. издање, Лондон: Routledge (Глава 8); Naredba za privođenje od 11. aprila
2000. godine (Arrest Warrant Case) (Демократска Република Конго против Белгије), Међуна-
родни суд правде, Пресуда у меритуму од 14. фебруара 2002. године, I.C.J. Reports 2002, па-
ра. 61; Singer, M., „Jurisdictional Immunity of International Organizations: Human Rights and
Functional Necessity Concerns”, 36 Vanderbilt Journal of International Law 53, 1995; Спор у вези
са имунитетом од поступка специјалног известиоца Комисије за људска права, Међуна-
родни суд правде, Саветодавно мишљење од 29. априла 1999, I.C.J. Reports 1999, пара. 51-
52, 61-63; Станивуковић, М., Живковић, М., (2006) Међународно приватно право, 2. изда-
ње, Београд: Службени гласник, стр. 192-193; Trendex Trading Corp. v. Central Bank of Nige-
ria, 2 WLR 356 (1977), Апелациони суд Велике Британије; Krajina v. Agencija Tass, 2 All E.R.
274 (1949), Апелациони суд Велике Британије; U.S. Foreign Sovereign Immunity Act (FSIA),
1976; UK State Immunity Act, 1978; United Nations Convention on Jurisdictional Immunity of
States and Their Property (A/RES/59/38); United States v. PLO, 695 F. Supp. 1456, 1988, Саве-
зни суд САД; Filartiga v. Pena-Irala, 630 F.2d 876 (2d Cir. 1980), Савезни суд САД; Crawford,
J., „Execution of Judgments and Foreign Sovereign Immunity”, 75 American Journal of Internati-
onal Law 820, 1981.
338
Одељак 5.2. Дипломатске привилегије и имунитети
Увод
Дипломатске привилегије и имунитети, иако свој основ имају у субјективитету и
имунитету држава, представљају самосталне институте међународног права који су
регулисани посебним међународним уговорима и обичајима. Постоје разлике из-
међу привилегија и имунитета страних држава, међународних организација и ди-
пломатских представника, у погледу њиховог обима и круга изузетака.
Студенти ће се прво упознати са Бечком конвенцијом о дипломатским односима
као основним извором дипломатског права. Ради бољег упознавања са правилима
из ове Конвенције, уследиће анализа познатог случаја „Дипломатско и конзуларно
особље у Техерану” пред Међународним судом правде. Од студената се очекује ана-
лиза чињеница светлу тужбеног захтева и одредби Конвенције на које се тужилац
позива, тј. да ли је одредба примењива, да ли је дошло до њеног кршења и да ли се
такво кршење може приписти држави Иран.
Циљ је да се студенти добро упознају са пољем примене ове Конвенције и њеном
тачном садржином, тако да би други део рада, посвећен стварним инцидентима из
ове области, био једноставан: на основу новинске вести студенти би требало да
идентификују релевантне одредбе Конвенције, а потом да установе да ли је дошло
до кршења норме, и да ли се такво кршење може приписати некој од држава.
Извори
1 Бечка конвенција о дипломатским односима из 1961. године Сл. лист СФРЈ –

Међународни уговори и други споразуми бр. 2/1964
Члан 1
У смислу ове конвенције, следећи изрази означавају као што је ниже утврђено:
а) израз „шеф мисије” означава лице које је држава која акредитује овластила да
дела у том својству;
б) израз „члан мисије” означава шефа мисије и чланове особља мисије;
ц) израз „чланови особља мисије” означава чланове дипломатског особља, адми-
нистративног и техничког особља и чланове послужног особља мисије;
д) израз „члан дипломатског особља” означава члана особља мисије који имају
дипломатско својство;
339
IV Одељак 5.2. Дипломатске привилегије и имунитети
е) израз „дипломатски агент” означава шефа мисије или члана дипломатског

особља мисије;
ф) израз „члан административног и техничког особља” означава чланове особља
мисија који су запослени у административној и техничкој служби мисије;
г) израз „члан послужног особља” означава чланове особља мисије који су запо-
слени на послужним дужностима у мисији;
х) израз „приватна послуга” означава лица у приватној служби неког члана ми-
сије, која нису службеници државе која акредитује;
и) израз „просторије мисије” означава зграде или делове зграда и околно земљи-
ште који се, ма ко био њихов власник, користе за потребе мисије, укључујући
и резиденцију шефа мисије.
Члан 2
Успостављање дипломатских односа између држава и одашиљање сталних дипло-
матских мисија врше се на основу обостране сагласности.
Члан 3
1. Функције дипломатске мисије се састоје нарочито у:
а) представљању државе која акредитује код државе код које се акредитује;
б) заштити у држави код које се акредитује интереса државе која акредитује и
њених држављана, у границама које дозвољава међународно право;
ц) преговарању с владом државе код које се акредитује;
д) обавештавању, свим дозвољеним средствима, о условима и развоју догађаја у
држави код које се акредитује и подношењу извештаја о томе влади државе
која акредитује;
е) унапређивању пријатељских односа и развијању привредних, културних и на-
учних односа између државе која акредитује и државе код које се акредитује.
2. Ниједна одредба ове конвенције не може се тумачити као забрана за неку дипло-
матску мисију да врши конзуларне функције.
Члан 4
1. Држава која акредитује треба да се увери да је лице које намерава акредитовати
као шефа мисије у држави код које се акредитује добило агреман те државе.
2. Држава код које се акредитује није дужна да држави која акредитује изнесе ра-
злоге одбијања агремана.
Члан 9
1. Држава код које се акредитује може у свако доба, и без обавезе да образложи сво-
ју одлуку, обавестити државу која акредитује да је шеф или ма који члан дипломат-
ског особља мисије persona non grata или да ма који други члан особља мисије није
прихватљив. Држава која акредитује ће тада опозвати лице у питању или ће оконча-
340
ти његове функције у тој мисији, према случају. Неко лице може бити оглашено као
IV
persona non grata или као неприхватљиво пре него што дође на територију државе
код које се акредитује.
2. Ако држава која акредитује одбије да изврши или не изврши у разумном року
обавезе које преузима сходно тачки 1 овог члана, држава код које се акредитује мо-
же одбити да лицу о коме се ради призна својство члана мисије.
Члан 14
1. Шефови мисије деле се на три класе, и то:
а) амбасадоре или нунције акредитоване код шефова држава и друге шефове ми-
сија одговарајућег ранга;
б) посланике, министре или интернунције акредитоване код шефова држава;
ц) отправнике послова акредитоване код министарства иностраних послова.
2. Никаква разлика не може се правити између шефова мисија на основу њихове
класе, осим у погледу презеансе и етикеције.
Члан 20
Мисија и њен шеф имају право да истичу заставу и грб државе која акредитује на
просторије мисије, укључујући и резинденцију шефа мисије, и на превозна сред-
ства шефа мисије.
Члан 21
1. Држава код које се акредитује мора било олакшати држави која акредитује да на
њеној територији, у оквиру њеног законодавства, стиче просторије потребне за ње-
ну мисију, било помоћи држави која акредитује да дође до просторија на неки дру-
ги начин.
2. Она такође мора, ако је потребно, помоћи мисијама да добију пристојне станове
за своје чланове.
Члан 22
1. Просторије мисије су неповредиве. Органима државе је дозвољено да у њих уђу
само уз пристанак шефа мисије.
2. Држава код које се акредитује има специјалну обавезу да предузме све потребне
мере да би спречила насилан улазак у просторије мисије или њихово оштећење, на-
рушавање мира мисије или повреду њеног достојанства.
3. Просторије мисије, намештај и други предмети који се у њима налазе, као ни
превозна средства мисије не могу бити предмет никаквог претреса, реквизиције, за-
плене или мере извршења.
Члан 23
1. Држава која акредитује и шеф мисије ослобођени су сваког државног, регионал-
ног или комуналног пореза и такса за просторије мисије чији су они власници или
341
закупци, под условом да се не ради о порезима или таксама који се убирају као на-
кнада за посебно учињене услуге.
2. Фискално ослобођење предвиђено у овом члану не примењује се на такве порезе
и таксе ако, према законодавству државе код које се акредитује, оне падају на терет
лица које је сауговарач државе која акредитује или шефа мисије.
Члан 24
Архива и документи мисије неповредиви су у свако доба и ма где се налазили.
Члан 25
Држава код које се акредитује даје све олакшице за обављање функција мисије.
Члан 26
Под резервом закона и прописа који се односе на зоне у које је улаз забрањен или
посебно регулисан из разлога националне безбедности, држава код које се акреди-
тује обезбеђује свим члановима мисије слободу путовања и кретања на својој тери-
торији.
Члан 27
1. Држава код које се акредитује дозвољава и штити слободно општење мисије у све
службене сврхе. У општењу са владом и са другим мисијама и конзулатима државе
која акредитује, ма где се они налазили, мисија може употребљавати сва одговара-
јућа средства комуникација, укључујући дипломатског курира и поруке кодексом
или шифром. Међутим, мисија може поставити и користити отпремну радио-ста-
ницу само уз пристанак државе код које се акредитује.
2. Службена преписка мисије је неповредива. Израз „службена преписка” означава
сваку преписку која се односи на мисију и њене функције.
3. Дипломатска вализа не сме бити ни отворена ни задржана.
4. Пакет који чине дипломатску вализу треба да носе видне спољне ознаке своје
природе и могу садржати само дипломатске документе или предмете за службену
употребу.
5. Држава код које се акредитује штити, у вршењу његових функција, дипломатског
курира, који мора имати службени документ којим се потврђује његово својство и
означава број пакета који чине дипломатску вализу. Он ужива неповредивост своје
личности и не може бити подвргнут никаквој врсти хапшења или притварања.
6. Држава која акредитује, или мисија, може именовати дипломатске курире ad hoc.
И у том случају ће се примењивати одредбе става 5 овог члана, под резервом да ће
се имунитети који су тамо набројани престати да се примењују чим курир буде пре-
дао примаоцу дипломатску вализу која му је била поверена.
7. Дипломатска вализа може се поверити заповеднику трговачког ваздухопловства
који треба да атерира на дозвољено место уласка. Тај заповедник мора бити снабде-
342
вен службеним документом у коме је означен број пакета који чине дипломатску
IV
вализу, али се он не сматра дипломатским куриром. Мисија може послати неког
свог члана да директно и слободно преузме дипломатску вализу из руку заповедни-
ка ваздухоплова.
Члан 28
Таксе и дажбине које убира мисија за службене радње ослобођене су сваког пореза
и таксе.
Члан 29
Личност дипломатског агента је неприкосновена. Он не може бити подвргнут ника-
квој врсти хапшења или притвора. Држава код које се акредитује третира га с ду-
жним поштовањем и предузима све разумне мере да би спречила наношење увреда
његовој личности, његовој слободи или његовом достојанству.
Члан 30
1. Приватан стан дипломатског агента ужива исту неповредивост и исту заштиту
као и просторије мисије.
2. Његови документи, његова преписка и, под резервом става 3 члана 31, његова
имовина такође уживају неповредивост.
Члан 31
1. Дипломатски агент ужива имунитет од кривичног судства државе код које се
акредитује. Он такође ужива имунитет од грађанског и управног судства, осим кад
се ради о:
а) некој стварној тужби која се односи на приватне непокретности на територији
државе код које се акредитује, осим ако дипломатски агент поседује ту непо-
кретност за рачун државе која акредитује а за потребе мисије;
б) тужби која се односи на наслеђе, у којој се дипломатски агент појављује као
извршилац тестамента, администратор, наследник или легатор по приватној
основи а не у име државе која акредитује;
ц) тужби која се односи на слободне професије или трговачке делатности, ма ка-
ква она била, коју врши дипломатски агент у држави код које се акредитује,
изван својих службених функција.
2. Дипломатски агент није обавезан да сведочи.
3. Никаква мера извршења не може се предузети против дипломатског агента, осим
у случајевима предвиђеним у ст. а), б) и ц) тачке 1 овог члана, и под условом да се
извршење може спровести а да се тиме не вређа неприкосновеност његове лично-
сти или стана.
4. Имунитет дипломатског агента од судства државе код које се акредитује не осло-
бађа тог агента од судства државе која акредитује.
343
Члан 32
1. Држава која акредитује може се одрећи судског имунитета дипломатских агената
и лица која уживају имунитет на основу члана 37.
2. Одрицање мора увек бити изрично.
3. Ако дипломатски агент или лице које ужива судски имунитет на основу члана 37
покрене судски поступак, оно се више не може позивати на судски имунитет у по-
гледу противзахтева непосредно везаног за основни захтев.
4. Одрицање од судског имунитета у погледу неке грађанске тужбе или захтеве у
управном поступку не сматра се да повлачи одрицање од имунитета у погледу мера
извршења пресуде, за које је потребно посебно одрицање.
Члан 33
1. Под резервом одредаба става 3 овог члана, дипломатски агент се, у погледу слу-
жбе држави, ослобађа одредаба социјалног осигурања које могу бити на снази у др-
жави код које се акредитује.
2. Ослобођење предвиђено у ставу 1 овог члана примењује се исто тако на приватну
послугу која је у искључивој служби дипломатског агента, под условом:
а) да се не ради о држављанима или лицима која имају стално пребивалиште у
држави; и
б) да подлежу одредбама социјалног осигурања које могу бити на снази у држави
која акредитује или у некој трећој држави.
3. Дипломатски агент који има у својој служби особље на које се не примењује
ослобођење предвиђено у ставу 2 овог члана треба да поштује обавезе које посло-
давцу намећу одредбе о социјалном осигурању државе код које се акредитује.
4. Ослобођење предвиђено у тач. 1 и 2 овог члана не искључује добровољно учешће
у режиму социјалног осигурања државе код које се акредитује, ако та држава дозво-
љава такво учешће.
5. Одредбе овог члана не дирају у раније закључене двостране или вишестране спо-
разуме о социјалном осигурању и не спречавају будуће закључивање таквих спора-
зума.
Члан 34
Дипломатски агент ослобођен је свих пореза и такса, личних или стварних, држав-
них, регионалних или комуналних, са изузетком:
а) посредних пореза који су по својој природи обично укључени у цену робе или
услуга;
344
б) пореза и такса на приватну непокретну имовину на територији државе код ко-

IV
је се акредитује, осим ако је дипломатски агент поседује за рачун државе која
акредитује а за потребе мисије;
ц) наследних такса које убира држава код које се акредитује, под резервом одре-
даба тачке 4 члана 39;
д) пореза и такса на личне приходе који потичу из државе код које се акредитује
и пореза на капитал, који се наплаћују на улагања извршена у трговачка пред-
узећа чије је седиште у држави код које се акредитује;
е) пореза и такса који се убирају као накнада за посебне услуге;
ф) такса за регистрацију, судских, хипотекарних и фискалних такса, кад се ради
о непокретној имовини, под резервом одредаба члана 23.
Члан 35
Држава код које се акредитује ослободиће дипломатске агенте свих личних давања,
сваке јавне службе, ма какве природе она била, и војних намета као што су рекви-
зиције, контрибуције и војни смештај.
Члан 36
1. Према одредбама својих закона и правилника који могу бити донети, држава код
које се акредитује одобрава увоз и ослобођење од царина, такса и других дажбина,
сем трошкова ускладиштења, превоза и трошкова за сличне услуге:
а) предмете намењене за службене потребе мисије;
б) предмете намењене за личну употребу дипломатског агента или чланова њего-
ве породице који чине део његовог домаћинства, укључујући и предмете наме-
њене за његов смештај.
2. Дипломатски агент је ослобођен прегледа његовог личног пртљага, осим ако по-
стоје озбиљни разлози да се верује да тај пртљаг садржи предмете који не уживају
ослобођења о којима је реч у тачки 1 овог члана, или предмете чији је увоз или из-
воз забрањен законодавством или подлеже карантинским прописима државе код
које се акредитује. У таквом случају, преглед пртљага се може вршити само у при-
суству дипломатског агента или његовог овлашћеног представника.
Члан 37
1. Чланови породице дипломатског агента који чине део његовог домаћинства ужи-
вају привилегије и имунитете поменуте у чл. 29 до 36, под условом да нису држа-
вљани државе код које се акредитује.
2. Чланови административног и техничког особља мисије, као и чланови њихове по-
родице који чине део њихових домаћинстава уживају, под условом да нису држа-
вљани државе код које се акредитује, или да у њој немају своје стално пребивали-
ште, привилегије и имунитете поменуте у чл. 29 до 35, с тим да се имунитет од гра-
ђанског и управног судства државе код које се акредитује, поменут у тачки 1 члана
345
31, не примењује на поступке учињене изван вршења њихових функција. Они тако-
ђе уживају и привилегије поменуте у тачки 1 члана 36 у погледу предмета увезених
приликом њиховог првог досељења.
3. Чланови послужног особља мисије који нису држављани државе код које се акре-
дитује или који немају у њој стално пребивалиште, уживају имунитет у погледу по-
ступака учињених у вршењу својих функција и ослобођење од пореза и такса на
плате које примају за своју службу, као и ослобођење предвиђено у члану 33.
4. Чланови приватне послуге чланова мисије који нису држављани државе код које
се акредитује или који у њој немају стално пребивалиште ослобођени су од пореза и
такса на плате које примају за своју службу. У сваком другом погледу они уживају
привилегије и имунитете само у оној мери коју дозвољава држава код које се акре-
дитује. Међутим, држава код које се акредитује треба своју надлежност над тим ли-
цима да врши тако да претерано не омета вршење функција мисије.
Члан 41
1. Не дирајући у њихове привилегије и имунитете, сва лица која уживају те приви-
легије и имунитете дужна су да поштују законе и прописе државе код које се акре-
дитује. Она су такође дужна да се не мешају у унутрашње ствари те државе.
2. Сви службени послови са државом код које се акредитује, а које држава која
акредитује поверава мисији, морају се водити са министарством иностраних посло-
ва државе код које се акредитује или његовим посредством, или са неким мини-
старством о коме буде договорено.
3. Просторије мисије не смеју се употребљавати за циљеве који нису у складу са
функцијама мисије онако како су одређене овом конвенцијом или другим правили-
ма општег међународног права или посебним споразумима на снази између државе
која акредитује и државе код које се акредитује.
Члан 42
Дипломатски агент не сме вршити у држави код које се акредитује професионалну
или трговачку делатност ради личне зараде.
2 Дипломатско и конзуларно особље САД у Техерану, Међународни суд прав-

де, Пресуда у меритуму од 24. маја 1980. године, I.C.J. Reports 1980
У својој пресуди у случају Дипломатског и конзуларног особља САД у Техерану, Суд
је одлучио да је (1) Иран прекршио и да и даље крши обавезе које има према САД;
(2) да ова кршења укључују одговорност Ирана; (3) да држава Иран мора одмах
ослободити држављане САД које држи као таоце и уступити дипломатске простори-
је држави заштитници; (4) да ниједан члан дипломатског или конзуларног особља
САД не може бити подвргнут никаквом судском поступку, нити у поступцима могу
учествовати као сведоци; (5) да је Иран обавезан да надокнади штету за повреде
346
учињене САД, и (6) да ће облик и износ накнаде утврдити Суд, уколико стране у
IV
спору не успеју око накнаде да постигну споразум.
***
САД је 29. новембра 1979. године тужбом покренула поступак против Исламске Ре-
публике Ирана поводом спора у вези задржавања и држања као талаца чланова
америчког дипломатског и конзуларног особља.
Тужбени захтев САД гласи:
„Влада САД….захтева од Суда да донесе пресуду:
а) да влада Исламске Републике Ирана, дозвољавајући, толеришући, охрабрујући,
признајући и пропуштајући да спречи и казни понашање наведено у Изјави о чиње-
ницама, прекршила своје међународноправне обавезе према САД, како су предви-
ђене:
– чл. 22, 24, 25, 26, 27, 29, 31, 37, 44 и 47 Бечке конвенције о дипломатским од-
носима;
– чл. 5, 27, 28, 31, 33, 34, 35, 36, 40 и 72 Бечке конвенције о конзуларним одно-
сима
– чл. II, ст. 4, XIII, XVIII и XIX Уговора о пријатељству, привредним односима и
конзуларним правима, закљученим 1955. године између Ирана и САД
– чл. 2, 4 и 7. Конвенције о спречавању и кажњавању кривичних дела уперених
против међународно заштићених лица, укључујући и дипломатско особље.
б) због кршења наведених међународних обавеза
– влада Ирана ће одмах обезбедити враћање у посед САД просторије америчке
амбасаде и конзулата, тако да се ставе под искључиву контролу САД, и њихову
ефикасну заштиту;
– влада Ирана ће одмах обезбедити ослобађање свих америчких талаца;
– влада Ирана ће обезбедити све привилегије и имунитете дипломатском и кон-
зуларном особљу, и понудиће им потпуну заштиту која им припада на основу
међународног права;
– влада Ирана ће обезбедити имунитет од судства, под овим имунитетом подра-
зумевајући и имунитет од обавезе сведочења и давања било каквих информа-
ција, без обзира на назив поступка;
– влада Ирана ће надлежним властима САД изручити одговорна лица ради кри-
вичног гоњења и кажњавања;
ц) Влада САД има право на накнаду штете која је учињена њој директно, као и пра-
во на накнаду штете коју су претрпели њени држављани, чију накнаду захтева на
347
основу свог права вршења дипломатске заштите. Накнаду ће у доцнијем поступку

утврдити Суд.
Чињенице (пара. 11-32)
Предмет разматрања су догађаји од 4. новембра 1979. године, којима су претходи-
ли инциденти. Тако је 14. фебруара 1979. године, за време нереда у Ирану који су
наступили након пада владе др Бахтиара, последњег премијера којег је именовао
Шах, оружана група напала и запосела америчку амбасаду у Техерану и задржала
је у заточеништву 70 лица која су се тамо налазила, укључујући и амбасадора. По-
гинула су два члана амбасаде и причињена је штета. Том приликом је државна по-
лиција брзо реаговала и званична влада је изразила жаљење поводом инцидента. У
исто време су се десили напади и на америчке конзулате у Табризу и Ширазу. Окто-
бра 1979. године влада САД је размотрила захтев бившег иранског шаха, који се у
то време налазио у Мексику, да му дозволи боравак у САД ради лечења. Иран је из-
разио протест, али је шаху био допуштен улазак 22. октобра 1979. године. Већ 1.
новембра су одржане велике демонстрације у Техерану због овакве америчке одлу-
ке. Демонстранти су били и испред америчке амбасаде, али је државна полиција
обезбеђивала зграду и била у сталном контакту са члановима дипломатског особља
како би заштита била ефикасна. Званичне власти су одговарале демонстранте од
уласка у амбасаду.
Међутим, 4. новембра 1979. године, око 10.30 оружана група од неколико стотина
лица заузела је објекте америчке амбасаде у Техерану. Иранске снаге безбедности
су нестале са лица места. У сваком случају, нису учиниле никакав видљив напор да
одврате или спрече демонстранте од насилног уласка у просторије мисије. Група
милитантних студената, следбеника имамове политике, узела је за таоце чланове
дипломатског особља. Америчка амбасада је слала позиве за помоћ, али власти
Ирана нису учиниле ништа да јој обезбеде сигурност, нити су покушале да одврате,
спрече или истерају наоружане студенте. Нападнуте су биле и амбасаде СССР и
Ирака, али је иранска полиција реаговала и опсада ових амбасада је окончана пре-
ма инструкцијама Ајатолаха Хомеинија.
Међу таоцима су се налазила и лица која на основу Бечке конвенцији о дипломат-
ским односима имају статус „чланова дипломатског особља” и које је као такве
признала влада Ирана. Доказано је неадекватно поступање према таоцима; украден
је већи део архива и докумената из америчке амбасаде, и то онај који чланови ми-
сије нису успели да униште. Ускраћена је заштита отправнику послова САД коју је
он затражио од Министарства иностраних послова, пошто се у њему затекао у вре-
ме инцидента. Гарантована му је била безбедност док се налази у министарству, а
по изласку „нека падне у руке правде...а о његовој судбини ће одлучити Имам наци-
је; или Револуционарни савет.” Касније је Ајатолах Хомеини поздравио студенте и
забранио било какве преговоре са владом САД о враћању талаца, називајући владу
САД непријатељем, а амбасаду „центром шпијунаже”. Имам је том приликом ре-
348
као: „Ако САД изруче Шаха Ирану ..... и престану са шпијунажом, пут за разговор
IV
ће бити отворен.” У неколико доцнијих покушаја Иран је одбио преговоре.
Суд изражава жаљење што се Иран није појавио као страна у поступку да изнесе
своје аргументе. Изостанак Ирана из поступка активира примену чл. 53. Статута, на
основу којег се тражи да, пре него што Суд одлучи у корист тужиоца, утврди чиње-
ничну основаност тужбе.
У том погледу Суд закључује да му је била доступна велика количина података из
различитих извора, укључујући и службене изјаве иранских и америчких власти.
(.....) Суд налази да су чињенице на којима се заснива тужба САД основане.
Допуштеност (пара. 33-44)
Према устаљеној пракси, Суд је, на основу чл. 53. Статута, дужан да самоиниција-
тивно спроведе и испита сва претходна питања у вези са допуштеношћу тужбе и
надлежношћу.
У погледу допуштености тужбе Суд закључује, након разматрања два писма која је
Иран доставио Суду, да не постоји ниједан основ због којег Суд не би требало или
не би могао разматрати спор. Нити Суд налази да именовање Комисије за утврђи-
вање чињеница у Ирану, коју је основао Генерални секретар УН, а у складу са спо-
разумом обе стране, представља било какву сметњу поступку, нити онемогућава
Иран да изнесе своје захтеве, чиме би се олакшало решење спора између две држа-
ве.
Надлежност (пара. 45-55)
САД се позивају на четири међународна уговора као основ надлежности Суда у
овом спору. То су Факултативни протокол о обавезном решавању спорова, као про-
токол уз Бечке конвенције о дипломатским односима из 1961. године и конзулар-
ним односима из 1963., Уговор о пријатељству, економским односима и конзулар-
ним правима закључен између САД и Ирана из 1955, који, према мишљењу Суда,
обезбеђују надлежност у овом спору.
Суд сматра да, стога, није потребно разматрати да ли чл. 13. Конвенције о спреча-
вању и кажњавању кривичних дела против међународно заштићених лица укључу-
јући и дипломатске агенте из 1973. године, као четвртог међународног уговора на
који се позива САД, такође представља основ надлежности.
МЕРИТУМ: Приписивање држави Иран аката кршења међународног права (пара.
56-94)
Суд, на основу чл. 53. Статута, мора доказати да су тужбени захтеви правно основа-
ни. Да би то проверио, Суд мора утврдити да ли и у којој мери, на основу важећих
правила, акти на које указују САД могу бити приписани Ирану као држави (за раз-
лику од аката оних који су окупирали Амбасаду) и да ли су ови акти у сагласности
349
или противни обавезама Ирана из међународних уговора и других релевантних

правила међународног права.
(а) Догађаји од 4. новембра 1979. године (пара. 56-68)
Прву групу догађаја, на којима се заснивају тужбени захтеви, чине оружани напади
на амбасаду САД које су 4. новембра 1979. године извели милитантни студенти
(Муслимански студенти следбеници Имамове политике), насилан улазак у просто-
рије мисије, узимање талаца, присвајање имовине и архива, и понашање органа
Ирана у вези са овим догађајима.
Суд указује на то да се ови акти милитантних студената могу непосредно приписати
Ирану, само ако се докаже да су они поступали у име државе. Подаци којима Суд
располаже не доказују са сигурношћу да је ово био случај. Ипак, држава Иран – као
држава пријема у којој се налази акредитована мисија, била је обавезна да преду-
зме одговарајуће кораке ради заштите амбасаде САД – није учинила ништа да би
напад спречила, прекинула или нагнала студенте да се повуку из просторија и осло-
боде таоце. Оваквих пропуста није било у сличним ситуацијама, када су иранске
власти адекватно реаговале. Суд, зато, налази да је реч о јасном и озбиљном крше-
њу обавеза Ирана према САД на основу чл. 22, ст. 2, 24, 25, 26, 27. и 29. Бечке кон-
венције о дипломатским односима из 1961. и чл. 5. и 36. Бечке конвенције о конзу-
ларним односима из 1963, и чл. 11, ст. 4 Уговора из 1955. Кршења обавеза која су
уследила биле су последица пропуста заштите конзулата у Табризу и Ширазу.
Суд зато закључује да су на дан 4. новембра 1979. године иранске власти биле у пот-
пуности свесне својих обавеза из важећих конвенција, као и нужних мера које су
хитно морале предузети, свим средствима на располагању, да би испуниле своје
обавезе. Иранске власти су то пропустиле да учине.
(б) Догађаји након 4. новембра (пара. 69-79)
Друга група догађаја на којима се заснива тужба САД су акти који су уследили на-
кон што су милитантни студенти окупирали амбасаду. Иако је обавеза иранских
власти била да предузму све могуће мере на располагању да би окончали континуи-
рано кршење неповредивости просторија мисије и дипломатског особља, као и што
је обавеза била да се понуди одговарајућа накнада, они нису учинили ништа слич-
но. Штавише, одмах након ових догађаја уследила су бројна одобравања од стране
иранских власти. Ајатолах Хомеини је поздравио заузимање амбасаде и узимање
талаца. Амбасаду је описао као „центар шпијунаже”, објавио да ће таоци (уз неке
изузетке) остати притворени све док САД не врате бившег шаха и сву његову имови-
не. Истом приликом забранио је све преговоре са САД о овом питању. Када су овим
актом иранске власти одобриле спорне акте и одлучиле да задрже овакво стање као
средство притиска против САД, ови акти су постали акти иранске државе: мили-
тантни студенти су тако постали органи државе, која је овим постала међународно
одговорна за њихове акте. Током наредних шест месеци није дошло до значајнијих
350
промена: Наредбу овог Суда од 15. децембра 1979. године иранске власти су јавно
IV
одбациле, а Ајатолах је објавио да ће таоци остати у притвору све док ирански пар-
ламент не донесе одлуку о њиховој судбини.
Одлука иранских власти да одржи овакво стање, тј. окупацију амбасаде и задржава-
ње особља као талаца, довела је до вишеструког понављања кршења уговорних оба-
веза Ирана, поред оних кршења обавеза која су се већ десила заузимањем амбасаде
(Конвенција из 1961, чл. 22, 24, 25, 26, 27 и 29; Конвенције из 1963: inter alia, чл.
33; 1955 Уговор, чл. II, ст. 4)).
Отправник послова и два члана дипломатске мисије САД, који се налазе у Мини-
старству иностраних послова Ирана од 4. новембра 1979. У вези са тим, Суд закљу-
чује да им је Иран ускратио заштиту и начине како би безбедно напустили Мини-
старство. Према томе, Суд сматра да је у погледу ових лица дошло до повреда чл.
26. и 29. Бечке конвенције из 1961.
Имајући, такође, у виду и низ случајева у којима су иранске власти претиле поједи-
ним таоцима да ће бити изложени судском поступку, односно да ће бити принуђе-
ни да сведоче, Суд закључује да би спровођење ових претњи довело до кршења чл.
31. исте Конвенције.
(ц) Евентуално постојање посебних околности (пара. 80-89)
Суду сада предстоји испитивање постојања посебних околности, према наводима из
два писма која је упутила влада Ирана, услед којих би наведени акти могли бити
оправдани. У писмима Иран оптужује САД за низ кривичних радњи. Суд сматра да,
чак и да су наводи истинити, они не би могли бити околност која искључује против-
правност нити одбрана против САД, пошто дипломатско право као једине могућно-
сти у таквим случајевима предвиђа прекид дипломатских односа односно прогла-
шење оних чланова дипломатске или конзуларне мисије за које се сумња да су из-
вршила кривична дела, за persona non grata. Суд зато закључује да је влада Ирана
користила силу против амбасаде САД и њеног особља уместо уобичајених мера које
су јој биле на располагању.
(д) Међународна одговорност (пара. 90-92)
Суд закључује да Иран, због сукцесивног и континуираног кршења обавеза из Беч-
ких конвенција из 1961. и 1963. године, Уговора из 1955. године, као и правила ме-
ђународног обичајног права, сноси међународну одговорност за ове акте према
САД. Из тога произилази обавеза за владу Ирана да САД надокнади насталу штету.
Како се кршење међународног права наставља, облик и износ накнаде штете се још
не могу установити.
(е) Операције САД у Ирану 24. и 25. априла 1980. године (пара. 93 и 94)
Суд мора изразити забринутост због аката које су предузеле специјалне војне једи-
нице САД 24. и 25. априла 1980, с обзиром да се на овај начин озбиљно угрожава
351
поступак пред Судом. У сваком случају, ови акти не могу утицати на допуштеност
иранских аката од 4. новембра 1979. Налази Суда, према томе, нису угрожени по-
стојањем ових операција.
***
На основу овог образложења, Суд доноси следећу одлуку.
ДИСПОЗИТИВ ПРЕСУДЕ
СУД
1. Утврђује да је Исламска Република Иран, због поступања које је наведено у пре-
суди, на више начина прекшила и наставила да крши, обавезе које има према влади
САД на основу међународних уговора који важе између ове две државе, као и на
основу дуготрајних обичајних правила међународног права;
2. Утврђује да кршење ових обавеза јесте међународна одговорност Исламске Репу-
блике Ирана према САД;
3. Наређује влади Ирана да одмах предузме све мере како би исправила нелегалну
ситуацију насталу догађајима од 4. новембра 1979, као и последице ових догађаја,
те да у том циљу предузме следеће:
(а) одмах ослободи отправника послова и остало дипломатско и конзуларно осо-
бље САД, и повери их сили заштитници (чл. 45. Бечке конвенције о дипломат-
ским односима);
(б) обезбеди њихов сигуран повратак и напуштање иранске територије;
(ц) без одлагања повери сили заштитници просторије, имовину, архиве и доку-
ментацију које припадају амбасади САД у Техерану и конзулатима у Ирану;
4. Одлучује да ниједан члан дипломатског или конзуларног особља САД не може би-
ти подвргнут никаквом судском поступку, нити обавези сведочења;
5. Утврђује обавезу Ирана да САД надокнади штету насталу непосредно или по-
средно у догађајима од 4. новембра 1979. године;
6. Утврђује да ће облик и износ накнаде утврдити Суд, ако странке не успеју да се о
томе договоре.
3 Новинске вести: Стејт департмент помаже Перуанцу оптуженом за тортуру

да избегне хапшење (Њујорк тајмс, 11. март 2000.)
ВАШИНГТОН, 10. март – Наводећи дипломатски имунитет као разлог, Стејт де-
партмент се умешао у истрагу против Перуанца, члана перуанске обавештајне слу-
жбе, који је оптужен за тортуру.
352
Службеници САД су испитивали Перуанца, мајора Томаса Рикарда Андерсона Коа-

IV
цу на аеродрому у Хјустону, у четвртак, са намером да га ухапсе. Касније тог дана,
мајор Андерсон био је пуштен пошто је Стејт департмент тврдио да он ужива дипло-
матски имунитет.
Стејт департмент није оспоравао наводе оптужбе за тортуру, али је обавестио Ми-
нистарство правде да дипломатски имунитет спречава овај орган да врши било ка-
кве радње према мајору Андерсону. Оваква одлука је изазвала буру негодовања код
невладиних група за заштиту људских права, које тврде да постоје изузетно чврсти
докази против мајора Андерсона.
Мајор Андерсон је већ давао изјаве пред Интер-Америчком Комисијом за људска
права при Организацији америчких држава. Пет хуманитарних организација, укљу-
чујући ту и Центар за правду и међународно право, критиковао је мешање Стејт де-
партмента на страни Андерсона.
Вивијана Крстичевић, директор овог Центра, изјавила је да је мајор Андерсон био
на путу за Мексико, одакле је намеравао да лети за Перу.
„Чврсти и бројни докази указују на Андерсонову везу са мучењима Леонора Ла Роса
Бустамантеа, такође бившег обавештајца, који је постао параплегичар услед после-
дица мучења.” – изјавио је Центар.
Међународне конвенције дозвољавају кривично гоњење за тортуру без обзира на др-
жавне границе. На основу тих одредби је бивши чилеански председник, генерал
Аугусто Пиноче, био ухапшен у Лондону у октобру 1998. године на захтев шпанског
суда. Генерал Пиноче је, пак, добио дозволу прошле недеље да се врати у Чиле јер је
установљено да је сувише болестан и да не би могао да издржи суђење. Званичници
САД су изјавили да је мајор Андерсон био део „дипломатске мисије” при Организа-
цији Америчких Држава, док је генерал Пиноче био у приватној посети Лондону.
Оптужбе за мучење у Перуу су у вези са случајем Баруча Ивчера, израелског држа-
вљанина, коме је било одузето перуанско држављанство пошто је преко своје ТВ
станице објавио репортажу о тортури коју спроводи перуанска обавештајна служба,
као и о прислушкивању новинара, званичника и опозиционих политичара.
У Вашингтону, Сенат и Представнички дом су донели резолуцију којом се критикује
Перу поводом случаја Ивчер, као и због других активност владине репресије.
Годишњи извештај Стејт департмента о људским правима наводи мајора Андерсона
као лице које је умешано у „страшне злочине”. Званична политика Стејт департмен-
та је да и даље „осуђује тортуру без обзира где се она дешава”. Један други званич-
ник наводи да су лица која се пријављују за тзв. Г-2 визу као чланови специјалних
мисија изузета од већине основа за одбијање визе. Управо ово је омогућило мајору
Андерсону да избегне кривично гоњење. Невладине организације су оптужиле Стејт
353
департмент да је пропустило једну од ретких прилика за кривично гоњење Андерсо-

на.
Придружујући се Центру за правду и међународно право у противљењу одлуци
Стејт департмента биле су и Коалиција за међународну правду, Национални коор-
динатор за људска права у Перуу, Human Rights Watch и Вашингтонски биро за Ла-
тинску Америку.
4 Новинске вести: Дипломатски отпад (Њујорк тајмс, 22. јануар 1995.)

Њујорк тајмс: Ко је одговоран за санитарне послове и одржавање чистоће ван про-
сторија дипломатске мисије? Да ли у том погледу постоје исте привилегије као и за
паркирање? Контактирао сам Одељење за транспорт града Њујорка и Комисију Ује-
дињених нација због пропуста у одржавању чистоће испред Мисије Кине при Уједи-
њеним нацијама на 155 West 66th Street, али нисам добио никакав одговор.
Одговор: Па, то је слично као и питање паркирања: градски органи могу написати
пријаве када сматрају да је то потребно, али због дипломатског имунитета, нема на-
чина да се оне принудно изврше.
Кинеска мисија била је два пута упозорена у последњих шест месеци (једном усме-
но, други пут писмено), рекао је Лусијан Шалфен, помоћник градске управе за јав-
ну чистоћу. Жалбе се односе на смеће, оштећени плочник и пропусте у сољењу тро-
тоара за време зиме.
„Ми водимо рачуна о културним разликама које постоје међу мисијама, али оне
ипак треба да поштују наша правила,” рекао је Шалфен.
„Неке од мисија флагрантно крше правила”, рекао је Стефан Грем, заменик секре-
тара за штампу градоначелника. Господин Грем је одбио да именује мисије, али је
рекао да Град преговара са њима у погледу плаћања изречених казни и пријава.
5 Возач амбасадора ухапшен под оптужбама за недозвољену продају кокаина

(Њујорк тајмс, 10. март 1987.)
Агенти ФБИ јуче су на улицима Менхетна ухапсили возача норвешког амбасадора
при Уједињеним нацијама, под оптужбом да је, не излазећи из амбасадорових кола,
продао кокаин на улици.
Возач, Роналдо Висера, 35-годишњи Филипинац који живи у Вудсајду, Квинс (Њу-
јорк), 1986. године био је ухапшен заједно са још двојицом у Линколн центру, при
продаји кокаина агенту на тајном задатку.
Нико од ових лица не ужива дипломатски имунитет, објаснили су службеници DEA
(Drug Enforcement Agency), савезне агенције САД за борбу против недозвољене трго-
вине наркотицима.
354
6 Судија у случају Девер поништио позив за сведочење упућен дипломатском

IV
представнику (Њујорк тајмс, 23. јуни 1987.)
Судија Савезног окружног суда донео је данас одлуку да се Алан Готлиб, канадски
амбасадор при Уједињеним нацијама, не може обавезати да сведочи у поступку за
давање лажне изјаве који се води против Михаела К. Девера, бившег помоћника у
Белој кући.
Судија Томас Пенфилд одбацио је захтев Витнија Норта Сeјмора, независног за-
ступника у овом случају, да се г. Готлиб обавеже да сведочи и поништио је судски
позив.
Господин Девер оптужен је по пет тачака оптужнице за давање лажне изјаве пред
великом поротом и комисијом Беле куће у вези са својом умешаношћу у случај ки-
селих киша пре него што је поднео оставку као заменик шефа персонала Беле куће.
У време његовог сведочења, посао лобирања г. Девера је био под истрагом због мо-
гућих кршења етичких правила у вези са повезаношћу са Белом кућом.
Господин Сејмур је подвукао како је г. Готлиб био једини сведок који је могао да до-
каже да је г. Девер дао неистинит исказ када је рекао да се не сећа да је ручао са ам-
басадором и његовом женом Сондром, дана 5. јануара 1985. године. Господин Сеј-
мор је изазвао дипломатски скандал прошлог месеца када је послао савезног слу-
жбеника да уручи судски позив г. Готлибу и његовој супрузи у канадској амбасади.
Званичници у амбасади су одбили да приме судски позив и касније су оптужили г.
Сејмора за кршење међународног права покушајем доставе позива.
Господин Сејмор је одговорио оптуживши канадску владу за „дволично” понашање
тиме што је прво сарађивала у његовој истрази да би задовољила политичке крити-
чаре да би на крају одбила да обезбеди кључни доказ у случају против г. Девера.
Судија Џексон је одбио наводе г. Сејмора да се Канада одрекла дипломатског иму-
нитета тиме што је прошле године пристала да одговори на питања постављена пи-
сменим путем од стране г. Сејмора. „Канадска нота од јула месеца 1986. године ни-
је конституисала никакву обавезу за Канаду, било изричито било прећутно, да свог
амбасадора, или било ког другог члана дипломатског особља, подвргне америчком
правосуђу у вези са овим предметом”, рекао је судија.
О правима Канаде
Из дипломатске преписке која је до сада достављена суду јасно произилази да се
Канада није одрекла свог апсолутног права да једноставно игнорише Сејмора и ње-
гову истрагу, док је у оквирима тог права помогла само толико што је добровољно
проследила непотписане одговоре на постављена питања, а који нису били дати под
заклетвом. Такође, ово је учињено дипломатским а не судским путем” рекао је су-
дија Џексон.
355
Стејт департмент је приговорио покушају г. Сејмора да уручи судски позив г. Готли-

бу, рекавши да то представља кршење међународног права.
Пре доношења одлуке, Дејвид Андерсон, адвокат Министарства правде, изнео је
став да Сједињене Америчке Државе имају обавезу да „обезбеде поштовање дипло-
матског имунитета Канаде.” Савезна влада мора штитити дипломатски имунитет
других држава како би обезбедила заштиту својих представника у страним држава-
ма од уручења судских позива.
1. Који су начини успостављања дипломатских (и конзуларних) односа и како се
постављају дипломатски представници?
2. Након пажљивог читања и анализе Бечке конвенције о дипломатским односима,
ваш је задатак да све привилегије и категорије које идентификујете у овом доку-
менту класификујете у три групе:
а) привилегије и имунитети који се односе на просторије
б) привилегије и имунитети који се односе на рад мисије
ц) личне привилегије и имунитети
3. Упоредите грађанскоправни и кривичноправни имунитет који уживају дипло-
матски агенти на основу чл. 31. Бечке конвенције о дипломатским односима.
4. Да ли је имунитет основ искључења одговорности дипломатског агента или основ
за изузеће од поступка пред органима државе пријема?
5. Уколико дипломатски агент учини кривично дело, које могућности су на распо-
лагању држави пријема?
6. Које су основне разлике у дипломатским привилегијама и имунитетима чланова
дипломатског особља и осталих чланова дипломатске мисије?
7. У случају Дипломатско и конзуларно особље САД у Техерану, Ирану су приписа-
ни акти њених државних органа, али и акти студената. По ком основу је изврше-
но приписивање ове две категорије аката држави?
8. Које су последице међународне одговорности Ирана у овом случају?
9. Које мере су биле на располагању САД за отклањање последица кршења?
10. Примери бр. 3-6 документују, преко новинских чланака, врсте инцидената и
спорова који настају у вези са дипломатским привилегијама и имунитетима. По-
што је реч о новинским вестима, ваш је задатак да на основу датих чињеница
урадите правну анализу сваке вести појединачно тако што ћете идентификовати
одговарајуће одредбе Бечке конвенције о дипломатским односима из 1961. годи-
не које се могу применити на ове случајеве и извести одговарајуће закључке.
356
IV
1. Круг лица који уживају дипломатске привилегије и имунитете и обим привилеги-
ја и имунитета
1) Шеф дипломатске мисије (и чланови уже породице)
2) Чланови дипломатске мисије – дипломатско особље (секретари, аташеи, са-
ветници, итд.) и чланови уже породице
3) Административно и техничко особље – ограничено, под условом да нису др-
жављани државе пријема
2. Кривичноправни имунитет (чл. 29, 31 и 37 Конвенције)
1) Имунитет од хапшења, притвора, оптужнице, истраге, суђења, пресуде, кри-
вичне санкције, извршења, сведочења
2) Отклањање имунитета – поступци државе пријема и државе одашиљања (опо-
зив дипломатског представника, скидање имунитета, persona non grata, одри-
цање од имунитета уз сагласност државе)
3) Круг лица који уживају овај имунитет (чл. 1 и 37 Конвенције) – апсолутни и
функционални; изузетак – спречавање извршења кривичног дела (чл. 36(2)
Конвенције)
3. Грађанскоправни имунитет (чл. 31, 32, 37 Конвенције)
1) Основно правило – имунитет од грађанске тужбе, сведочења, пресуде (јурис-
дикциони имунитет) и имунитет од извршног поступка (извршни имунитет)
2) Изузеци (чл. 31 (1))
а) стварна тужба у погледу непокретности у личном својству
б) тужба која се односи на наслеђе по приватној основи
ц) тужба која се односи на слободне професије или трговачке делатности за
делатности ван службених функција (чл 32)
д) одрицање од имунитета – одвојено јурисдикциони и извршни
4. Имунитет од фискалних обавеза и јавних обавеза и служби (чл. 23, 28, 33, 34, 35,
36 Конвенције)
Управноправни (административни) имунитет: фискалне обавезе, јавне обавезе,
војне обавезе, прекршаји
5. Слобода и тајност преписке, архива и дипломатског пртљага (чл. 24, 26, 27, 36(2)
Конвенције)
Правила о царинском прегледу
Комуникација са државом пријема преко министарства иностраних послова
6.Неповредивост просторија и личне резиденције (чл. 22, 30. Конвенције)
7.Права и обавезе државе пријема (чл. 21, 22, 44)
357
Обавезе: основна обавеза државе пријема је да омогући функционисање дипломат-

ског представништва и пружи сваку помоћ у том погледу (смештај, безбедност,
спречавање и кажњавање кривичних дела против лица заштићених међународним
правом, забрана дискриминације, и сл.).
Права: повлачење агремана, одређивање рока за напуштање земље, постављање
захтева за укидање дипломатског имунитета, дипломатски протест, и сл.
8. Обавезе дипломатске мисије и њених чланова – чл. 41.
1. Значај билатералних дипломатских односа данас
2. Мултилатерална дипломатија, специјалне мисије и шатл дипломатија
3. Дипломатска представништва међународних организација: пример ЕУ
1. Портрет дипломате који је одиграо значајну улогу у дипломатској историји Срби-
је/Југославије (по избору студента)
2. Окончање и последице спора између САД и Ирана
3. Преглед дипломатских односа Југославије и САД (1918-2007)
358
Одељак 5.2. Дипломатске привилегије и имунитети IV
министрација, стр. 144-170; Бечка конвенција о дипломатским односима, Сл. лист СФРЈ –
Међународни уговори и други споразуми бр. 2/1964; Гершић, Г., (издање из 1995.) Дипло-
матско и конзуларно право (едиција Класици југословенског права), Београд: НИУ Сл. лист
СРЈ, 1995; Димитријевић В. и др. (2005), Основи међународног јавног права, Београд: Бео-
градски центар за људска права, стр. 154-167; Дипломатско и конзуларно особље сад у Техе-
рану, Међународни суд правде, Пресуда у меритуму од 24. маја 1980. године, I.C.J. Reports
1980; Ђорђевић, С., Митић, М., (2000) Дипломатско и конзуларно право, Београд: Сл. лист
СРЈ; Јанковић, Б., Радивојевић, З., (2005) Међународно јавно право, Ниш: Свен, стр. 301-
311; Jenks, W.C., (1961) International Immunities, New York: Oceana Publications; Митић, М.,
(1997), Проблеми југословенске дипломатије и дипломатске службе – прилог расправи, Бео-
град: НИУ Службени лист СРЈ; Новинске вести: Стејт департмент помаже Перуанцу опту-
женом за тортуру да избегне хапшење (The New York Times, March 11, 2000); Дипломатски
отпад (The New York Times, January 22, 1995); Возач амбасадора ухапшен под оптужбама за
недозвољену продају кокаина (The New York Times, 10. March 1987.); Судија у случају Девер
поништио позив за сведочење изасланику (The New York Times, June 23, 1987); Петровић, С.
Ђ., (2004) Дипломатски практикум, Београд: D.T.A. Trade.
359
Одељак 6 – Појединац као субјекат међународног права
Увод
Опште је прихваћено да појединци могу имати овлашћења и уживати заштиту на
основу норми које називамо људским правима. Реч је о изузетно развијеној области
међународног права. Међутим, у контексту међународноправног субјективитета,
очигледно је да правностваралачка способност за настанак норми о заштити људ-
ских права припада државама, а не појединцима. Из тога произилази да су поједин-
ци ближи катеогрији објеката међународног права (на које се норме међународног
права примењују), него његових субјеката. Ова позитивистичка теза не може се пот-
пуно уклопити у поделу субјеката и објеката, из простог разлога што се корпус за-
штите људских права примарно односи на сва људска бића, а не само на држављане
држава које су норму створиле или прихватиле. Тиме се класични концепт међуна-
родноправног субјективитета суштински мења, јер појединац може непосредно би-
ти повређен према правилима међународног права и то од стране сопствене држа-
ве, чиме се урушава идеја дипломатске заштите према којој је свака повреда поје-
динца уједно и повреда државе. Ако појединац може изаћи испод плашта државе и
оспорити самог заштитника, јасно је да такав концепт даје субјективитет поједин-
цима јер одваја интерес државе од индивидуалног интереса.
Према томе, појединци заиста имају одређене способности предвиђене општим
правилима о међународноправном субјективитету, а првенствено правну способ-
ност: способност поседовања и уживања овлашћења из области људских права чиме
постају бенефицијари или корисници међународних права, а тиме и учесници ме-
ђународноправних односа. Како правна способност није нужно повезана са проце-
сном способношћу, упркос максими ubi ius ibi remedium, могућност појединаца да
истичу захтеве против своје и других држава зависиће од специјалног режима пред-
виђеног међународним уговором. Ако државе пристану да део своје процесне спо-
собности и право истицања захтева пренесу на појединце, они ће уживати процесну
способност на основу међународног уговора, али не и на основу општег међународ-
ног права. Најбољи пример таквог режима је европски систем за заштиту људских
права у оквиру Савета Европе.
У ограниченом сегменту појединци могу бити носиоци одређених међународно-
правних обавеза и непосредно сносити одговорност за њихово кршење. Делимична
одговорност појединаца огледа се у међународној кривичној одговорности. Међуна-
родна кривична одговорност је облик одговорности у међународном праву који је
резервисан за појединце и чијим правилима државе непосредно не могу бити под-
вргнуте (иако могу одговарати за кршење обавеза у вези са овом одговорношћу, с
тим да су такве обавезе грађанског карактера). Као и у случају уживања људских
360
права, међународна кривична одговорност није везана за држављанство појединца.

IV
Овако постављена одговорност појединаца заправо значи да појединац не може од-
говарати за кршење међународних уговора, осим ако такво кршење није биће међу-
народног кривичног дела. Ни у таквим случајевима појединац stricto sensu не крши
уговор, већ чини кривично дело.
У овом одељку студенти ће се упознати са основном структуром међународноправ-
ног субјективитета појединца и способностима које они могу поседовати, те пози-
ционирањем појединаца као недржавних субјеката у систему међународноправног
субјективитета. Преглед обимног система заштите људских права у међународном
праву и међународно кривично право заслужују посебну пажњу, те ћемо се у овом
делу упознати тек са њиховим основним појмовима. О међународној кривичној од-
говорности биће више речи у следећем поглављу.
Извори
1 „Да ли је могуће рећи да добробит појединца јесте коначна сврха права, али да се
истовремено том појединцу ускраћује способност остваривања добробити? Да ли се
добробит постиже тиме што ће се појединац третирати као средство у праву, а не
као његов учесник? Филозофија и пракса показују да одговори на ова питања мора-
ју бити одрични.” – D.P. O’Connell, International Law, 1965, стр. 116.
2 „Положај појединаца као субјеката међународног права често се запоставља
услед неразликовања признања одређених индивидуалних права у једном међуна-
родном инструменту од могућности спровођења тих права у њихову корист. Чиње-
ница да бенефицијари ових права нису овлашћени да самостално предузимају ко-
раке у своје име да би обезбедили спровођење ових права не значи да они због тога
нису правни субјекти или да су та права заправо поверена оним посредницима који
имају способност да их спроведу. Према преовлађујућем мишљењу, права странаца
на територији стране државе јесу права његове државе а не његова лична, док би
правилно било рећи да држава не спроводи своје искључиво право већ да обезбеђу-
је његово извршење, које је по својој садржини право појединца који, како сада
ствари стоје, нема способност самосталног истицања захтева на међународном пла-
ну.” – H. Lauterpacht, International Law and Human Rights, 1950, стр. 27.
361
IV Одељак 6 – Појединац као субјекат међународног права
3 Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода од 4. но-

вембра 1950. године (Савет Европе) Сл. лист СЦГ – Међународни уговори бр.
9/200372
Члан 1.
Обавеза поштовања људских права
Високе стране уговорнице јемче свакоме у својој надлежности права и слободе од-
ређене у Делу I ове Конвенције.
Део I
Права и слободе
Члан 2.
Право на живот
1. Право на живот сваке особе заштићено је законом. Нико не може бити намерно
лишен живота, сем приликом извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин
за који је ова казна предвиђена законом.
2. Лишење живота се не сматра противним овом члану ако проистекне из употребе
силе која је апсолутно нужна:
а. ради одбране неког лица од незаконитог насиља;
б. да би се извршило законито хапшење или спречило бекство лица законито ли-
шеног слободе;
ц. приликом законитих мера које се предузимају у циљу сузбијања нереда или
побуне.
Члан 3
Забрана мучења
Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовечном или понижавајућем поступа-
њу или кажњавању.
Члан 4
Забрана ропства и принудног рада
1. Нико се не сме држати у ропству или ропском положају.
2. Ни од кога се не може захтевати да обавља принудни или обавезни рад.
72
Државна заједница Србија и Црна Гора преузела је обавезу ратификације Европске конвенције за заштиту
људских права и основних слобода уласком у Савет Европе, чија је чланица од 3. априла 2003. године. Кон-
венцију је ратификовала у децембру исте године, а код депозитара се као чланица наводи почев од 3. марта
2004. године. Приликом депоновања инструмента о ратификацији Државна заједница СЦГ поднела је и ре-
зерве на чл. 5. и 6. Конвенције у мери у којој домаћи прекршајни прописи и питање јавне расправе у управ-
ном поступку према домаћем праву нису у сагласности са одредбама Конвенције. Декларацијом од 20. јула
2006. најављено је повлачење резерве након одговарајуће измене домаћих прописа.
362
3. За сврхе овог члана израз „принудни или обавезни рад” не обухвата:

IV
а. рад уобичајен у склопу лишења слободе одређеног у складу са одредбама чла-
на 5. ове Конвенције или током условног отпуста;
б. службу војне природе или, у земљама у којима се признаје приговор савести,
службу која се захтева уместо одслужења војне обавезе;
ц. рад који се изискује у случају какве кризе или несреће која прети опстанку
или добробити заједнице;
д. рад или службу који чине саставни део уобичајених грађанских дужности.
Члан 5
Право на слободу и сигурност
1. Свако има право на слободу и безбедност личности. Нико не може бити лишен
слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступ-
ком:
а. у случају законитог лишење слободе на основу пресуде надлежног суда;
б. у случају законитог хапшења или лишења слободе због неизвршења законите
судске одлуке или ради обезбеђења испуњења неке обавезе прописане зако-
ном;
ц. у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред
надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело,
или када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило изврше-
ње кривичног дела или бекство по његовом извршењу.
д. у случају лишења слободе малолетног лица на основу законите одлуке у сврху
васпитног надзора или законитог лишења слободе ради његовог привођења
надлежном органу.
е. у случају законитог лишења слободе да би се спречило ширење заразних боле-
сти, као и законитог лишења слободе душевно поремећених лица, алкохоли-
чара или уживалаца дрога или скитница.
ф. у случају законитог хапшења или лишења слободе лица да би се спречио ње-
гов неовлашћени улазак у земљу, или лица против кога се предузимају мере у
циљу депортације или екстрадиције.
2. Свако ко је ухапшен биће одмах и на језику који разуме обавештен о разлозима
за његово хапшење и о свакој оптужби против њега.
3. Свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1.ц овог чла-
на биће без одлагања изведен пред судију или друго службено лице законом од-
ређено да обавља судске функције и имаће право да му се суди у разумном року
или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може се условити
јемствима да ће се лице појавити на суђењу.
363
4. Свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно
испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је ли-
шење слободе незаконито.
5. Свако ко је био ухапшен или лишен слободе у супротности с одредбама овог чла-
на има утуживо право на накнаду.
Члан 6
Право на правично суђење
1. Свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кри-
вичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разум-
ном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу зако-
на. Пресуда се изриче јавно, али се штампа и јавност могу искључити с целог или
с дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у де-
мократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита при-
ватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у
посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде.
2. Свако ко је оптужен за кривично дело сматраће се невиним све док се не докаже
његова кривица на основу закона.
3. Свако ко је оптужен за кривично дело има следећа минимална права:
а. да у најкраћем могућем року, подробно и на језику који разуме, буде обаве-
штен о природи и разлозима за оптужбу против њега;
б. да има довољно времена и могућности за припремање одбране;
ц. да се брани лично или путем браниоца кога сам изабере или, ако нема довољ-
но средстава да плати за правну помоћ, да ову помоћ добије бесплатно када
интереси правде то захтевају;
д. да испитује сведоке против себе или да постигне да се они испитају и да се
обезбеди присуство и саслушање сведока у његову корист под истим условима
који важе за оне који сведоче против њега;
е. да добије бесплатну помоћ преводиоца ако не разуме или не говори језик који
се употребљава на суду.
Члан 7
Кажњавање само на основу закона
1. Нико се не може сматрати кривим за кривично дело извршено чињењем или не-
чињењем које, у време када је извршено, није представљало кривично дело по
унутрашњем или међународном праву. Исто тако, не може се изрећи строжија
казна од оне која је била прописана у време када је кривично дело извршено.
2. Овај члан не утиче на суђење и кажњавање неког лица за чињење или нечињење
које се у време извршења сматрало кривичним делом према општим правним
начелима која признају цивилизовани народи.
364
Члан 8
IV
Право на поштовање приватног и породичног живота
1. Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и пре-
писке.
2. Јавне власти неће се мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са за-
коном и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедно-
сти, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда
или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода
других.
Члан 9
Слобода мисли, савести и вероисповести
1. Свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести; ово право укључује
слободу промене вере или уверења и слободу човека да, било сам или заједно с
другима, јавно или приватно, испољава веру или уверење молитвом, проповеди,
обичајима и обредом.
2. Слобода исповедања вере или убеђења може бити подвргнута само оним ограни-
чењима која су прописана законом и неопходна у демократском друштву у инте-
ресу јавне безбедности, ради заштите јавног реда, здравља или морала, или ради
заштите права и слобода других.
Члан 10
Слобода изражавања
1. Свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседова-
ња сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без ме-
шања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да зах-
тевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа.
2. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно
се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама про-
писаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне
безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречава-
ња нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или пра-
ва других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради
очувања ауторитета и непристрасности судства.
Члан 11
Слобода окупљања и удруживања
1. Свако има право на слободу мирног окупљања и слободу удруживања с другима,
укључујући право да оснива синдикат и учлањује се у њега ради заштите својих
интереса.
365
2. За вршење ових права неће се постављати никаква ограничења, осим оних која
су прописана законом и неопходна у демократском друштву у интересу нацио-
налне безбедности или јавне безбедности, ради спречавања нереда или кримина-
ла, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других. Овим
се чланом не спречава законито ограничавање вршења ових права припадници-
ма оружаних снага, полиције или државне управе.
Члан 12
Право на склапање брака
Мушкарци и жене одговарајућег узраста имају право да ступају у брак и заснивају
породицу у складу с унутрашњим законима који уређују вршење овог права.
Члан 13
Право на делотворни правни лек
Свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој Конвенцији има право
на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира јесу ли повреду
извршила лица која су поступала у службеном својству.
Члан 14
Забрана дискриминације
Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискри-
минације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест,
политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком
националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
Члан 15
Одступање у ванредним околностима
1. У доба рата или друге јавне опасности која прети опстанку нације, свака Висока
страна уговорница може да предузме мере које одступају од њених обавеза по
овој Конвенцији, и то у најнужнијој мери коју изискује хитност ситуације, с тим
да такве мере не буду у нескладу с њеним другим обавезама према међународ-
ном праву.
2. Претходна одредба не допушта одступања од члана 2, осим у погледу смрти про-
узроковане законитим ратним поступцима, или члана 3, 4. (став 1.) и 7.
3. Свака Висока страна уговорница која користи своје право да одступи од одредби
Конвенције обавештава у потпуности генералног секретара Савета Европе о ме-
рама које предузима и разлозима за њих. Она такође обавештава генералног се-
кретара Савета Европе када такве мере престану да делују и када одредбе Кон-
венције поново почну да се примењују у потпуности.
366
Члан 16
IV
Ограничења политичке активности странаца
Ниједна одредба чланова 10, 11 и 14. неће се тумачити тако да спречава Високе
стране уговорнице да ограничавају политичку делатност странаца.
Члан 17
Забрана злоупотребе права
Ништа у овој Конвенцији не може се тумачити тако да подразумева право било које
државе, групе или лица да се упусте у неку делатност или изврше неки чин који је
усмерен на поништавање било ког од наведених права и слобода или на њихово
ограничавање у већој мери од оне која је предвиђена Конвенцијом.
Члан 18
Границе коришћења ограничења права
Ограничења наведених права и слобода која су дозвољена овом Конвенцијом неће
се примењивати ни у које друге сврхе сем оних због којих су прописана.
Део II
Европски суд за људска права
Члан 19
Успостављање Суда
Да би се обезбедило поштовање обавеза из Конвенције и протокола уз њу које су
прихватиле Високе стране уговорнице, установљава се Европски суд за људска пра-
ва, у даљем тексту „Суд”. Суд ће радити као стални орган.
Члан 20
Број судија
Суд се састоји од оноликог броја судија колико је Високих страна уговорница.
Члан 22
Избор судија
1. За сваку страну уговорницу судију бира Парламентарна скупштина већином гла-
сова, са листе од три кандидата које дотична Висока страна уговорница предло-
жи.
2. Исти поступак се примењује за попуну Суда у случају приступања нових Високих
страна уговорница, као и приликом попуњавања упражњених места.
367
Члан 33
Међудржавни спорови
Свака Висока страна уговорница може указати Суду на сваку повреду одредби Кон-
венције или протокола уз њу за коју сматра да се може приписати некој другој Ви-
сокој страни уговорници.
Члан 34
Појединачне представке
Суд може да прима представке од сваке особе, невладине организације или групе
лица који тврде да су жртве повреде права установљених Конвенцијом или прото-
колима уз њу, учињене од стране неке Високе стране уговорнице. Високе стране
уговорнице обавезују се да ни на који начин не ометају стварно вршење овог права.
Члан 35
Услови прихватљивости
1. Суд може узети предмет у поступак тек када се исцрпу сви унутрашњи правни
лекови, у складу са општепризнатим начелима међународног права, и у року од
шест месеци од дана када је поводом њега донета правоснажна одлука.
2. Суд не поступа по појединачној представци поднетој на основу члана 34. која је
а. анонимна, или
б. у суштини истоветна с представком коју је Суд већ разматрао, или која је већ
поднета некој другој међународној инстанци ради испитивања, односно реша-
вања а не садржи нове релевантне чињенице.
3. Суд проглашава неприхватљивом сваку појединачну представку поднету на осно-
ву члана 34. за коју сматра да је неспојива с одредбама Конвенције или протоко-
ла уз њу, очигледно неоснована, или представља злоупотребу права на представ-
ку.
4. Суд одбацује сваку представку коју сматра неприхватљивом у смислу овог члана.
Он то може учинити у свакој фази поступка.
4 Женевска конвенција о заштити цивилног становништва за време рата (IV

Женевска конвенција) из 1949. године (Сл. лист ФНРЈ – бр. 24/50)
Доле потписани, опуномоћеници влада заступљених на Дипломатској конференци-
ји одржаној у Женеви од 21. априла до 12. августа 1949, у циљу израде Конвенције о
заштити грађанских лица за време рата, споразумели су се у следећем:
368
Део I
IV
Поштовање Конвенције
Члан 1.
Високе стране уговорнице обавезују се да ће поштовати ову конвенцију и да ће јој
обезбедити поштовање у свакој прилици.
Која лица су заштићена
Члан 4.
Ова конвенција штити лица која се, у коме било тренутку и на који било начин, на-
ђу, у случају сукоба или окупације, у власти једне Стране у сукобу или једне окупа-
ционе Силе чији нису држављани.
Конвенција не штити држављане државе која није везана Конвенцијом. Држављани
неутралне државе који се налазе на територији једне зараћене државе и држављани
државе која саучествује у рату неће се сматрати као заштићена лица докле год др-
жава чији су они држављани има редовно дипломатско представништво код државе
у чијој се власти они налазе.
Ипак, одредбе Дела II имају ширу примену, која је одређена у члану 13. Лица која
штити Женевска конвенција од 12. августа 1949. за побољшање положаја рањеника
и болесника у оружаним снагама у рату, или Женевска конвенција од 12. августа
1949. за побољшање положаја рањеника, болесника и бродоломника оружаних сна-
га на мору или Женевска конвенција од 12. августа 1949. о поступању са ратним за-
робљеницима неће се сматрати као лица заштићена у смислу ове конвенције.
5 Римски Статут Међународног кривичног суда (Службени лист СРЈ – Међуна-
родни уговори, бр. 5/2001)
Члан 1.
Суд
Медународни кривични суд (у даљем тексту „Суд”) оснива се овим правним актом.
Оснива се као стално судско тело и надлежан је за вођење кривичног поступка про-
тив лица за које постоји основана сумња да су починила најтежа кривична дела од
међународног значаја, на начин како је то предвиђено овим Статутом, и биће ком-
плементаран националним кривичним надлежностима држава. Надлежност Суда и
његово функционисање регулисани су одредбама овог Статута.
Члан 25.
Индивидуална кривична одговорност
1. Суд је, у складу са овим Статутом, надлежан за вођење кривичног поступка ис-
кључиво против физичких лица.
369
2. Лице које изврши кривично дело из надлежности Суда лично је одговорно и биће
кажњено у складу са овим Статутом.
3. У складу са овим Статутом, Суд може водити кривични поступак и казнити извр-
шиоца кривичног дела само ако је исти кривично одговоран и уколико је кривично
дело из надлежности Суда: (а) Извршио лично или у саучесништву са другим лици-
ма или посредством другог лица, без обзира да ли је то друго лице кривично одго-
ворно; (б) Наредио, наговорио или подстрекао на извршење кривичног дела, а које
кривично дело потом буде уцињено или покушано; (ц) У циљу олакшања извршења
кривичног дела, помазе подстице, или на други нацин допринесе његовом изврше-
њу или покушају извршења, укљуцујуци овде и стављање на располагање средства
за извршење кривичног дела; (д) На било који други нацин допринесе извршењу
или покушају извршења кривичног дела иза кога стоји група лица која делује са за-
једницким циљем. Такав допринос мора бити намеран и мора бити: (и) учињен са
циљем омогућавања даљег вршења кривичне активности или даљег остваривања ци-
ља те групе, када активност и циљ те групе имају за последицу извршење кривичног
дела из надлежности Суда, или (ии) учињен са знањем о намерама групе да почини
злочин. (е) У вези са кривичним делом геноцида, директно или јавно подстиче дру-
ге на извршење геноцида: (ф) Покуша кривично дело започињући радње које узро-
кују извршење тог кривичног дела, али га не доврши услед околности које наступе
независно од његове намере. Медутим, лице које одустане од извршења кривичног
дела или спречи наступање последице предузете радње кривичног дела, неће се,
према одредбама овог Статута, казнити за покушај извршења кривичног дела, под
условом да је од кривичног дела одустало у потпуности и да је одустанак био добро-
вољан.
4. Ниједна одредба овог Статута која се односи на индивидуалну кривичну одговор-
ност не утиче на одговорност државе по међународном праву.
1. Аутор у првом извору говори о крајњем циљу правне норме. Овакво телеолошко
тумачење основ је либералних и неолибералних теорија у међународном праву.
Да ли се слажете са аутором и зашто?
2. Упоредите чл. 3/5. и 6./8, 9, 10 и11. Европске конвенције за заштиту људских
права.
3. Упоредите чл. 2, 3. и 4. Европске конвенције: сличности и разлике.
4. Упоредите чл. 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних сло-
бода и чл. 4. IV Женевске конвенције. У чему су разлике?
5. Међународни кривични суд не може установити надлежност над сваким лицем
које почини неко од дела предвиђено његовим Статутом. Да ли је онда надле-
370
жност од утицаја на међународну кривичну одговорност из чл. 25. Статута Међу-

IV
народног кривичног суда?
6. Услов допуштености представке пред Европским судом за људска права се раз-
лику за државе (чл. 33. и 34.) и за појединце (чл. 35.). Које су разлике и зашто
оне постоје?
Међународно право признаје појединцу ограничену правну способност и међуна-
родну кривичну способност захваљујући којима он постаје учесник у међународно-
правним односима. Процесна способност појединца зависи од воље држава, али
због развијене праксе појављивања појединаца самостално пред међународним фо-
румима, извесно је да је процесна способност појединаца као таква призната као
могућност, док ће право појединаца да се појаве пред одређеним телом зависити од
конкретне сагласности држава.
Женевске конвенције заштиту обезбеђују само држављанима држава уговорница,
док конвенције о заштити људских права обезбеђују, у принципу, заштиту свим ли-
цима која се нађу под надлежношћу држава чланица. Разлика није безначајна, јер у
првом случају се права која се гарантују појединцима могу сматрати правима др-
жаве, док се у другом могу сматрати правима које појединац непосредно поседује и
чије кршење може самостално да истакне против одговорне државе. Оваква приро-
да Женевских конвенција често је водила ка ускраћивању остваривања захтева пред
националним судовима, који су немогућност појединца да оствари захтев због кр-
шења Женевских конвенција оправдавали међудржавним карактером Женевских
конвенција. То већ није био случај са уговорима о заштити људских права. Пример
Женевских конвенција и уговора о заштити људских права говори о генези развоја
самосталне правне способности појединца у међународном праву.
Разлике које постоје између посредно и непосредно гарантованих права, као и из-
међу правне и процесне способности, тј. гаранције права и могућности истицања
захтева, поједини аутори покушавају премостити применом правила правне логике
и телеолошким тумачењем. Другим речима, ако неко поседује право, такво право
подразумева и правно средство заштите, те из саме гаранције права нужно произи-
лази процесна способност и моћ појединца да самостално иступа (ubi jus ibi remedi-
um). Овакво тумачење, ипак, није опште прихваћено.
1. Значај држављанства у области заштите људских права
2. Предмет регулисања норми о заштити људских права и међународног хумани-
тарног права: сличности и разлике.
3. Универзалност људских права и регионалност система заштите
371
1. Природа и садржина обавеза држава да поштују и обезбеде људска права: компа-
ративни преглед ECHR, ICCPR i ICESCR
2. Приказ пресуде у предмету Матијашевић против Србије пред Европским судом
за заштиту људских права
3. Разлика између грађанских и политичких права и слобода у односу на економ-
ска, социјална и културна права
верзитета у Новом Саду, 2007, стр. 82, 293-330.
министрација, стр. 311-325; Dixon, M., McCorquodale, R., (2003), Cases & Materials on Inter-
national Law, 4. издање, Оксфорд: Oxford University Press, стр.146-152; Димитријевић В. и
др. (1997), Људска права, Београд: Београдски центар за људска права; Димитријевић В. и
др. (2005), Основи међународног јавног права, Београд: Београдски центар за људска права,
стр. 145-149, 186-219; Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода
од 4. новембра 1950. године (Савет Европе) Сл. лист СЦГ – Међународни уговори бр. 9/2003;
Lauterpacht, H., (1950) International Law and Human Rights, London: Stevens, стр. 27; Meijk-
necht, A., (2001), Toward International Personality: The Position of Minorities and Indigenous Peo-
ples in International Law, Antwerpen: Intersentia; Menon, P. R., „The International Personality
of Individuals in International Law: A Broadening of the Traditional Doctrine”, 1 Journal of
Transnational Law and Policy 151 (1992); O’Connell, D. P., (1965) International Law, London:
Stevens, стр. 116; Римски Статут Међународног кривичног суда („Службени лист СРЈ –
Међународни уговори”, бр. 5/2001); Женевска конвенција о заштити цивилног становни-
штва за време рата (IV Женевска конвенција) из 1949. године (Сл. лист ФНРЈ – бр. 24/50);
Статут МКСЈ (ICTY), Резолуције Савеза безбедности УН 808/1993 и 830/1993; Harris, D.
J., (1998), Cases and Materials on International Law, 5. издање, London: Sweet & Mаxwелл, стр.
140-142.
372
V поглавље
ОДГОВОРНОСТ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ
Одељак 1 – Одговорност државе
Увод
Правила о одговорности државе за противправни акт централни су механизам за
прелазак из противправности у правом допуштено понашање. Поштовање права се
може посматрати на два нивоа: први, када држава поступа у складу са правом, и
други, када држава, прекршивши норму међународног права, буде подвргнута ме-
ханизму одговорности да би се противправност исправила и омогућило, на посре-
дан начин, поштовање међународног права. Правила о одговорности су секундарне
норме којима се на индиректан начин остварује поштовање права.
Правила о деликтној одговорности се, у принципу, примењују на целокупан корпус
материјалноправних правила међународног права. Држава ће, уз изузетке одговор-
ности за кршење когентних норми и изузетно опасне делатности, одговарати по
овим правилима без обзира да ли је реч о нормама уговорног права, дипломатског
права, поштовању имунитета страних држава, заштити људских права итд. Ако се
томе дода чињеница да државе имају потпуну деликтну способност, јасно је да је
подручје примене ових правила изузетно широко, а тиме и број ситуација у којима
се она примењују.
У овом делу студенти ће се прво упознати са општим правилима о одговорности др-
жаве, а затим са примерима примене појединих института из правила о одговорно-
сти држава. Циљ је да се студенти што боље упознају са методологијом примене
ових правила.
Извори
1 Нацрт чланова о одговорности државе за међународно противправне акте
(Official Records of the General Assembly, 56. заседање, Додатак бр. 10 (A/RES/56/
10), усвојен у форми резолуције Генералне скуштине 12. децембра 2001. годи-
не
373
V Одељак 1 – Одговорност државе
Део први
АКТИ ДРЖАВЕ ПРОТИВНИ МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ
ГЛАВА I
Општа начела
Члан 1
Одговорност државе за акте противне међународном праву
Сваки акт државе противан међународном праву има за последицу међународну
одговорност државе.
Члан 2
Елементи акта државе који је противан међународном праву
Акт државе противан међународном праву постоји када се нека радња, која се са-
стоји у чињењу или нечињењу:
а. може приписати тој држави по међународном праву; и
б. представља кршење међународних обавеза те државе.
Члан 3
Квалификација одређеног акта државе као противног међународном праву
Квалификација одређеног акта као противног међународном праву врши се по пра-
вилима међународног права. На ту квалификацију нема утицаја његова закони-
тост по правилима унутрашњег права.
ГЛАВА II
Приписивање акта држави
Члан 4
Акти државног органа
1. Радња неког државног органа ће се сматрати актом државе по међународном
праву, независно од тога да ли тај орган обавља законодавну, извршну, судску или
неку другу функцију, независно од положаја који тај орган заузима у организацији
државе, и независно од тога да ли је у питању орган централне власти или неке те-
риторијалне јединице те државе.
2. Органом ће се сматрати свако које лице или тело које има тај статус по унутра-
шњем праву државе.
Члан 5
Акт лица или тела који врше елементе државне власти
Радња лица или тела који не представљају орган државе у смислу члана 4, али су по
праву те државе овлашћени да врше елементе државне власти сматраће се актом те
374
државе по међународном праву, ако су у датом случају то лице или тело поступали
V
у свом званичном својству.
Члан 6
Акт органа којег је друга држава ставила на располагање
Радња органа кога је држави на располагање ставила друга држава сматраће се ак-
том прве државе по међународном праву, ако тај орган врше елементе државне
власти државе којој је стављен на располагање.
Члан 7
Прекорачење овлашћења или понашање супротно упутствима
Радња државног органа или других лица или тела овлашћених да врше елементе
државне власти сматраће се актом државе по међународном праву ако орган, лице
или тело поступа у свом званичном својству, чак и ако прекорачи своја овлашћења
или се понаша супротно добијеним упутствима.
Члан 8
Радња којом управља или коју контролише држава
Радња лица или групе лица ће се сматрати актом државе по међународном праву
ако то лице или група лица поступају по упутствима државе, или су под њеним
управљањем или контролом.
Члан 9
Радња која је извршена у одсуству или због пропуста званичних власти
ако то лице или група лица фактички врше елементе државне власти, у одсуству
или због пропуста званичних власти, и под околностима које налажу такво вршење
власти.
Члан 10
Радња побуњеничког или другог покрета
1. Радња побуњеничког покрета који постане нова влада одређене државе сматраће
се актом те државе по међународном праву.
2. Радња побуњеничког или другог покрета који успостави нову државу на терито-
рији постојеће државе или на територији под њеном управом сматраће се актом
нове државе по међународном праву. Одредбе овог члана не утичу на приписи-
вање одређене радње држави, независно од односа те државе и покрета у питању,
ако се та радња може сматрати актом државе у складу са одредбама чланова 4 до
9.
375
Члан 11
Радња коју држава признаје и прихвата као своју
Радња која се не може приписати некој држави у складу са одредбама претходних
чланова ће се ипак сматрати актом те државе по међународном праву ако је држава
признаје и прихвата као своју, и у мери у којој је као такву признаје и прихвата.
ГЛАВА III
Кршење међународне обавезе
Члан 12
Постојање кршења међународне обавезе
Кршење међународне обавезе државе постоји када акт те државе није у складу с
условима које та обавеза намеће, независно од њеног порекла или природе.
Члан 13
Међународна обавеза која важи за одређену државу
Акт државе не представља кршење међународне обавезе државе ако та обавеза не
важи за државу у тренутку извршења акта.
Члан 14
Продужено трајање кршења међународне обавезе
1. Кршење међународне обавезе актом државе који нема продужени карактер на-
стаје у тренутку извршења акта, чак и ако последице акта наставе да трају.
2. Кршење међународне обавезе актом државе који има продужени карактер проте-
же се на цели период трајања акта, све док је он у супротности са међународном
обавезом.
3. Кршење међународне обавезе која захтева да држава спречи наступање одређе-
ног догађаја настаје када тај догађај наступи и протеже се на цели период траја-
ња догађаја, све док је он у супротности са међународном обавезом.
Члан 15
Кршење међународне обавезе које се састоји од сложеног чина
1. Кршење међународне обавезе државе путем низа чињења или нечињења која се у
целини могу дефинисати као противправна настаје када се предузме оно чињење
или нечињење које заједно са свим осталим чињењима и нечињењима постаје до-
вољно да би представљало противправан акт.
2. У оваквом случају, кршење се протеже током целог периода, почевши са првим
чињењем или нечињењм у низу и трајући све док се ова чињења или нечињења
понављају, све док су и она у супротности са међународном обавезом.
376
ГЛАВА IV
V
Одговорност државе у вези са актом друге државе
Члан 16
Помагање у вршењу акта противног међународном праву
Држава која помаже другој држави при њеном извршењу акта противног међуна-
родном праву је за то међународно одговорна ако:
(а) држава то чини знајући за околности везане за акт противан међународном
праву, и
(б) ако би акт био противан међународном праву чак и ако би га извршила та др-
жава.
Члан 17
Управљање и контрола над извршењем акта противног међународном праву
Држава која управља и врши контролу над другом државом у њеном вршењу акта
противног међународном праву међународно је одговорна за тај акт ако:
(а) држава то чини знајући за околности везане за акт противан међународном
праву, и
(б) ако би акт био противан међународном праву чак и ако би га извршила та др-
жава.
Члан 18
Принуда над другом државом
Држава која принуди другу државу на извршење акта противног међународном
праву међународно је одговорна ако:
(а) би акт, у случају да принуде није било био међународно противправан за при-
нуђену државу, и
(б) ако држава врши принуду у погледу околности у вези са актом противном ме-
ђународном праву.
Члан 19
Дејство одредаба ове главе
Одредбе ове главе немају утицаја на међународну одговорност државе која изврши
противправни акт по другим одредбама ових чланова, или на одговорност неке
друге државе.
377
ГЛАВА V
Околности које искључују противправност
Члан 20
Сагласност
Пуноважна сагласност државе на вршење одређеног акта од стране друге државе
искључује противправност тог акта у односу на државу која је сагласност дала, у
оном обиму у коме је акт у границама дате сагласности.
Члан 21
Самоодбрана
Искључена је противправност акта државе ако он представља легалну меру самоод-
бране, предузету у складу са Повељом Уједињених нација.
Члан 22
Противмере предузете у погледу акта противног међународном праву
Искључена је противправност акта државе који је у супротности са њеном међуна-
родном обавезом према другој држави, ако и у оном обиму у коме тај акт предста-
вља противмеру предузету против те друге државе у складу са главом II трећег дела
ових чланова.
Члан 23
Виша сила
1. Искључена је противправност акта државе који је у супротности са њеном међу-
народном обавезом ако је акт последица више силе, односно појаве неодољиве
силе или непредвидљивог догађаја, ван контроле те државе, услед којих је поста-
ло фактички немогуће да држава испуни своју међународну обавезу.
2. Став 1 овог члана се неће применити:
(а)ако је ситуација више силе изазвана, у потпуности или у садејству других чи-
ниоца, понашањем државе која се на вишу силу позива, или
(б)ако је држава прихватила ризик наступања ситуације више силе.
Члан 24
Невоља
1. Искључена је противправност акта државе који је у супротности са њеном међу-
народном обавезом ако учинилац тог акта није имао другог разумног начина, у
ситуацији невоље, да спасе свој живот или живот поверених му лица.
2. Став 1 овог члана неће се применити:
(а) ако је ситуација невоље изазвана, у потпуности или у садејству других чини-
лаца, понашањем државе која се на стање невољу позива, или
378
(б) ако је вероватно да ће тај акт изазвати сличну или још већу опасност.
V
Члан 25
Нужда
1. Држава се не може позивати на стање нужде као основ искључења противправно-
сти свог акта који је у супротности са њеном међународном обавезом, осим:
(а) ако је тај акт: био једини начин на који би држава одбранила своје основне
интересе од тешке и непосредне опасности, и
(б) ако тај акт озбиљније не угрожава основне интересе државе или држава пре-
ма којима постоји међународна обавеза, или међународне заједнице у цели-
ни.
2. Држава се ни у ком случају не може позивати на стање нужде као основ искључе-
ња противправности ако:
(а) конкретна међународна обавеза искључује могућност позивања на стање ну-
жде,
(б) или је држава својим понашањем допринела настанку стања нужде.
Члан 26
Сагласност са императивним нормама
Ниједна одредба ове главе не искључује противправност акта државе који је у су-
протности са обавезом која произилази из императивних норми општег међународ-
ног права.
Члан 27
Последице позивања на околности које искључују противправност
Позивање на околности које искључују противправност нема утицаја на:
(а) обавезу поштовања конкретне медународне обавезе, под условом да је пре-
стала да постоји околност која искључује противправност акта.
(б) обавезу накнаде материјалне штете коју је проузроковао конкретни акт држа-
ве.
379
Део други
САДРЖИНА МЕЂУНАРОДНЕ ОБАВЕЗЕ ДРЖАВЕ
ГЛАВА I
Члан 28
Правне последице акта противног међународном праву

Међународна одговорност државе за извршење акта противног међународном пра-
ву у смислу Првог Дела ових чланова повлачи правне последице у складу с овим
Делом.
Члан 29
Непрекинута дужност извршења
Правне последице акта противног међународном праву немају утицаја на непреки-
нуту дужност одговорне државе да изврши обавезу коју је прекршила.
Члан 30
Обустава и непонављање
Држава одговорна за акт противан међународном праву има обавезу:
(а)да тај акт обустави, ако и даље траје;
(б)да пружи одговарајућа јемства да тај акт неће поновити, ако околности то зах-
тевају.
Члан 31
Накнада штете
1. Одговорна држава има обавезу да потпуно накнади штету проузроковану актом
противним међународном праву.
2. Штета обухвата сву материјалну и нематеријалну штету нанету противправним
актом.
Члан 32
Немогућност позивања на унутрашње право
Одговорна држава се не може позивати на одредбе свог унутрашњег права као
оправдање за непоштовање својих обавеза из овог Дела.
Члан 33
Обим међународних обавеза предвиђених овим Делом
1. Обавезе одговорне државе предвиђене овим Делом могу постојати према другој
држави, групи држава или целој међународној заједници, у зависности од приро-
де и садржине конкретне међународне обавезе и од околности повреде.
380
2. Одредбе овог Дела немају утицаја ни на које право, које произилази из међуна-
V
родне одговорности државе, а које се може непосредно приписати било ком лицу
или телу које није држава.
ГЛАВА II
Накнада штете
Члан 34
Облици накнаде
Потпуна накнада штете проузроковане актом противним међународном праву мо-
же се дати у облику реституције, новчане накнаде или сатисфакције, било поједи-
начно или заједно, у складу с одредбама ове главе.
Члан 35
Реституција
Држава одговорна за акт противан међународном праву има обавезу да изврши ре-
ституцију, односно да успостави стање која је постојало пре извршења противправ-
ног акта, под условом и у обиму:
(а) да реституција није фактички немогућа;
(б) да реституција не представља терет несразмеран користи која ће се добити
враћањем у пређашње стање уместо новчаном накнадом штете.
Члан 36
Новчана накнада
1. Држава одговорна за акт противан међународном праву има обавезу да новчано
надокнади штету проузроковану тим актом, у оном обиму у коме штета није на-
докнађена реституцијом.
2. Накнада ће обухватати сву финансијски процењену штету, укључујући и измаклу
добит у оној мери у којој је она доказана.
Члан 37
Сатисфакција
1. Држава одговорна за акт противан међународном праву има обавезу да пружи
сатисфакцију за повреду проузроковану тим актом, у оном обиму у коме се по-
вреда не може надокнадити реституцијом или новчаном накнадом.
2. Сатисфакција се може пружити признањем учињене повреде, изјавом жаљења,
формалним извињењем или на неки други пригодан начин.
3. Сатисфакција не сме бити несразмерна учињеној повреди и нити у облику пони-
жавајућем за одговорну државу.
381
Члан 38
Камата
1. Камата на главницу која се дугује на основу ове главе исплаћује се када је то нео-
пходно да би се осигурала пуна надокнада. Стопа и начин израчунавања биће од-
ређени тако да се постигне овај циљ.
2. Камата тече од датума доспећа главнице па до датума када је обавеза испуњена.
Члан 39
Допринос повреди
При одређивању висине надокнаде узеће се у обзир допринос повреди учињен уми-
шљајним или нехатним чињењем или нечињењем оштећене државе или било ког
лица или тела у односу на које се накнада тражи.
ГЛАВА III
Озбиљне повреде обавеза према императивним нормама
Члан 40
Примена ове главе
1. Ова глава се примењује у случајевима међународне одговорности проузроковане
озбиљном повредом обавеза државе према императивним нормама општег ме-
ђународног права.
2. Повреда овакве обавезе је озбиљна ако је реч о тешком или систематском пропу-
штању државе да испуни своју обавезу.
Члан 41
Посебне последице озбиљне повреде обавезе по овој глави
1. Државе ће сарађивати да би законитим средствима обуставиле сваку озбиљну по-
вреду у смислу члана 40.
2. Ниједна држава неће признати као закониту ситуацију која је проистекла из
озбиљне повреде у смислу члана 40, и неће ни на који начин помоћи у одржава-
њу такве ситуације.
3. Овај члан нема утицаја на друге последице прописане овим Делом, и на друге
последице прописане међународним правом за повреде у смислу овог Дела.
382
Део трећи
V
ОСТВАРИВАЊЕ МЕЂУНАРОДНЕ ОДГОВОРНОСТИ ДРЖАВЕ
ГЛАВА I
Позивање државе на одговорност
Члан 42
Позивање оштећене државе на одговорност друге државе
Оштећена држава се може позвати на одговорност друге државе, ако се прекршена
обавеза односила на:
(а) саму оштећену државу; или
(б) групу држава којој припада оштећена држава, или на међународну заједницу
као целину, а кршење те обавезе:
(i) има посебне последице на оштећену државу, или
(ii) је такве природе да мења положај свих држава према којима обавеза по-
стоји, у погледу на даље испуњавање те обавезе.
Члан 43
Обавештавање о захтеву
1. Оштећена држава која се позива на одговорност друге државе обавестиће ту др-
жаву о свом захтеву.
2. Оштећена држава може посебно навести:
(а) радњу коју би одговорна држава требало да предузме да би прекинула са вр-
шењем противправног акта, ако оно и даље траје;
(б) који облик надокнаде би требало да пружи у складу са одредбама Другог дела
ових чланова.
Члан 44
Допуштеност захтева
На одговорност државе не може се позивати:
(а) ако захтев није поднет у складу са било којим меродавним правилом о држа-
вљанству подносиоца захтева,
(б) ако се на захтев примењује правило о искоришћености локалних правних ле-
кова, а такви ефикасни правни лекови нису искоришћени.
Члан 45
Губитак права позивања на одговорност
На одговорност државе не може се позивати ако:
(а) се оштећена држава на пуноважан начин одрекла свог захтева;
383
(б) се може сматрати да се оштећена држава, услед протека времена и сопстве-

ног понашања, одрекла права на истицање захтева.
Члан 46
Плуралитет оштећених држава
Када је више држава оштећено истим актом противном међународном праву, свака
оштећена држава може самостално позвати на одговорност државе која је учинила
тај акт противан међународном праву.
Члан 47
Плуралитет одговорних држава
1. Када је више држава одговорно за исти акт противан међународном праву, оште-
ћена држава може се позивати на одговорност сваке од тих држава у односу на
тај акт.
2. Став 1:
(а) не дозвољава било којој оштећеној држави да, путем накнаде, прибави више
од износа штете који је претрпела;
(б) нема утицаја на евентуално право регреса једне одговорне државе према дру-
гој.
Члан 48
Позивање државе која није оштећена на одговорност друге државе
1. Држава која није оштећена може се позивати на одговорност друге државе у
складу са ставом 2:
(а) ако прекршена обавеза постоји према групи држава, укључујући државу која
се на одговорност позива, и ако је обавеза установљена ради заштите колек-
тивног интереса групе; или
(б) прекршена обавеза постоји према међународној заједници као целини.
2. Држава која има право да истакне захтев на основу става 1 може од одговорне
државе тражити:
(а) обуставу акта противног међтународном праву, и јемство да до понављања
неће доћи у складу са чланом 30, и
(б) испуњење обавезе надокнаде у складу са претходним члановима, у интересу
оштећене државе или корисника прекршене обавезе.
3. Сви услови за позивање оштећене државе на одговорност друге државе у складу
са члановима 43, 44 и 45 примењују се и на позивање на одговорност од стране
државе која је на то овлашћена ставом 1 овог члана.
384
ГЛАВА II
V
Противмере
Члан 49
Циљ и ограничења противмера
1. Оштећена држава може предузети противмере према држави која је одговорна за
акт супротан међународном праву, са циљем да примора ту државу да испуни
своје обавезе према Другом делу ових чланова.
2. Противмере су ограничене на привремено неизвршавање међународних обавеза
државе која мере предузима према одговорној држави.
3. Противмере ће, у мери у којој је то могуће, бити предузете тако да омогуће на-
ставак извршавања спорне обавезе.
Члан 50
Обавезе на које противмере не могу утицати
1. Противмере не могу утицати:
(а) на обавезу државе да се суздржи од претње или употребе силе према Повељи
Уједињених нација;
(б) на обавезе поштовања основних људских права;
(ц) на обавезе хуманитарног карактера које забрањују репресалије;
(д) на друге обавезе које има према императивним нормама општег међународ-
ног права.
2. Држава која предузима противмере не може се ослободити својих обавеза:
(а) према било ком поступку мирног решавања спорова који се примењује изме-
ђу ње и одговорне државе;
(б) да поштује неприкосновеност дипломатских и конзуларних агената, просто-
рија, архива и докумената.
Члан 51
Пропорционалност
Противмере морају бити сразмерне са учињеном повредом, узимајући у обзир
озбиљност учињеног акта противног међународном праву, као и конкретна права о
којима се ради.
Члан 52
Услови за примену противмера
1. Пре предузимања противмера, оштећена држава ће:
(а) позвати одговорну државу, у складу са чланом 43, да испуни своје обавезе из
Другог дела ових чланова;
385
(б) обавестити одговорну државу о одлуци да се предузму противмере, и тој др-

жави понудити преговоре.
2. Независно од одредбе става 1 (б), оштећена држава може предузети такве хитне
противмере какве су неопходне за очување њених права.
3. Противмере не могу бити предузете, а ако су већ предузете морају бити обуста-
вљене без одлагања:
(а) ако је акт противан међународном праву обустављен; и
(б) ако се спор налази пред судом или трибуналом који је овлашћен да донесе
обавезујућу одлуку према странама у спору.
4. Став 3 се неће применити ако одговорна држава не користи поступке мирног ре-
шавања спорова у доброј вери.
Члан 53
Окончање противмера
Противмере ће бити окончане чим се одговорна држава повинује својим обавезама
из Другог дела ових чланова у односу на акт противан међународном праву.
Члан 54
Мере које предузимају државе које нису оштећене
Одредбе ове главе немају утицаја на право било које државе овлашћене на основу
става 1 члана 48 да се позове на одговорност друге државе, да предузме законите
мере против те државе ради обезбедења обуставе повреде и накнаде штете у инте-
ресу оштећене државе, односно, корисника повређене обавезе.
Део четврти
Члан 55
Lex specialis
Ови чланови се неће применити ако су услови постојања неког акта противног ме-
ђународном праву или садржина и остваривање међународне одговорности државе
регулисане специјалним правилима међународног права.
Члан 56
Питања одговорности државе која нису регулисана овим члановима
Меродавна правила медународног права настављају да регулишу питања одговор-
ности држава за акте противне међународном праву у оној мери у којој та питања
нису регулисана овим члановима.
386
Члан 57
V
Одговорност међународне организације
Одредбе ових чланова немају утицаја на било које питање одговорности међуна-
родних организација по међународном праву, односно државе за понашање неке
међународне организације.
Члан 58
Индивидуална одговорност
Одредбе ових чланова немају утицаја ни на једно питање индивидуалне одговорно-
сти по међународном праву неког лица које делује у име државе.
Члан 59
Повеља Уједињених нација
Одредбе ових чланова немају утицаја на одредбе Повеље Уједињених нација.
2 Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и

Херцеговина против Југославије). Међународни суд правде, Претходни приго-
вори, Пресуда од 11. јула 1996. године, I.C.J. Reports 1996, стр. 616, пара. 32.
Суд сада прелази на други предлог постављен од стране Југославије а који се тиче
облика одговорности државе који је предвиђен чланом IX Конвенције. Југославија
сматра да тај члан покрива само одговорност која потиче од пропуштања државе да
испуни своју обавезу спречавања и кажњавања као што је предвиђено члановима V,
VI i VII – с друге стране, одговорност државе за акте геноцида који су почињени од
стране саме државе није покривена Конвенцијом. Суд констатује да позивање у
члану IX на „одговорност неке државе за геноцид или било које друго дело наведе-
но у члану III”, не искључује ниједан облик одговорности државе. Такође није ис-
кључена ни одговорност државе за акте њених органа на основу члана IV Конвенци-
је који предвиђа извршење дела геноцида од стране „владара” или „званичника”.
3 Оружане активности на територији Конга (Нова тужба: 2002) (Демократска

Република Конго против Руанде) Међународни суд правде, Захтев за одређи-
вање привремених мера. Наредба од 10. јула 2002. године, I.C.J. Reports 2002,
пара. 93.
Без обзира да ли државе прихвате надлежност суда, оне су у сваком случају одго-
ворне за акте који им се могу приписати а који представљају кршење међународног
права; с обзиром да су нарочито обавезане да испуне обавезе из Повеље Уједињених
нација; с обзиром на чињеницу да Суд не може а да не примети да је Савет безбед-
ности у вези са овим усвојио велики број резолуција које се односе на ситуацију у
региону а посебно резолуције: 1234 (1999), 1291 (2000), 1304 (2000), 1316 (2000),
387
1323 (2000), 1332 (2000), 1341 (2001), 1355 (2001), 1376 (2001), 1399 (2002) и 1417
(2002); с обзиром на чињеницу да је Савет безбедности у многим приликама захте-
вао да „све стране у сукобу престану са кршењем људских права и међународног
хуманитарног права”; и с обзиром да је inter alia подсетио „све стране на њихову
обавезу у односу на безбедност цивилног становништва на основу четврте Женевске
конвенције о заштити грађанских лица за време рата од 12. августа 1949. године”, и
додао да су „све снаге присутне на територије Демократске Републике Конго одго-
ворне за спречавање кршења међународног хуманитарног права на територији под
њиховом контролом”; с обзиром да суд жели да нагласи неопходност да стране у
овом поступку користе свој утицај како би спречиле понављање тешких кршења
људских права и међународног хуманитарног права која су недавно поново опаже-
на.
4 LaGrand (Немачка против Сједињених Америчких Држава), Међународни

суд правде, Привремене мере, Наредба од 3. марта 1999. године, I.C.J. Reports
1999, стр. 9, пара. 16
С обзиром на чињеницу да се међународна одговорност државе заснива на актима
надлежних органа и тела која делују у тој држави, без обзира који су то органи; с
обзиром на чињеницу да Сједињене Државе треба да предузму све расположиве ме-
ре како би обезбедиле да Wалтер ЛаГранд не буде погубљен до доношења коначне
одлуке у овом поступку; с обзиром на чињеницу да према подацима доступним су-
ду, примена мера назначених у овој Наредби потпада под надлежност гувернера
Аризоне; с обзиром да је због тога Влада Сједињених Држава обавезана да пренесе
ову Наредбу поменутом гувернеру; с обзиром да је гувернер Аризоне под обавезом
да поступи у складу са међународно предузетим обавезама Сједињених Држава;
5 Војне и паравојне активности (Никарагва против Сједињених Америчких Др-

жава) Међународни суд правде, Меритум. Пресуда од 27. јуна 1986. године,
I.C.J. Reports 1986, стр. 14.
[пара. 62] Оно што суд у овом тренутку треба да утврди јесте да ли је однос контри
према Влади Сједињених Држава био однос зависности с једне стране и однос кон-
троле с друге стране, тако да би било тачно изједначити снаге контри, с правног
становишта, са државним органом Сједињених Држава или органом који предузима
радње за ту државу. Овде је битно приметити да је током маја 1983. године процена
Обавештајног комитета, у Извештају који је напред наведен у ставу 95, била да кон-
тре „чине независну снагу” и да „једини елеменат контроле који су могле да врше
Сједињене Државе” био „прекид помоћи”. Парадоксално ова процена наглашава, a
contrario, могућност контроле која лежи у степену зависности снага контри од по-
моћи. Ипак, упркос великим субвенцијама и другој врсти помоћи коју су им обе-
збедиле Сједињене Државе, не постоји јасан доказ да су у стварности Сједињене Др-
388
жаве имале степен контроле у свим областима који би служио за основ да сматрамо
V
да су снаге контре предузимале радње у њихово име.
[пара. 63] Становиште је суда да је утврђено да су снаге контри, бар у једном пери-
оду, биле толико зависне од Сједињених Држава да нису могле да спроводе битне
или најзначајније војне и паравојне активности без вишеструке подршке Сједиње-
них Држава. Ова чињеница је од битног значаја у овом случају. Ипак, одговарајући
непосредан доказ да су све или велика већина активности снага контри током тог
периода добиле овакву подршку није, а вероватно и не може бити, предложен. Суд
се задовољава наглашавањем чињенице да је степен контроле од стране Сједињених
Држава, као што је напред описано, инхерентан у позицији у којој су се нашле снаге
контри у односу на ову државу.
[пара. 64-65] Суд је заузео становиште (из става 110 напред) да је учешће Сједиње-
них Држава, чак и ако се окарактерише као надмоћно или одлучујуће за финанси-
рање, организовање, обуку, снабдевање и опремање снага контри, за избор њихових
војних и паравојних циљева као и планирање њихове целокупне операције, само по
себи недовољно, према доказима који су доступни суду за приписивање аката извр-
шених од стране контри, током војних и паравојних операција у Никарагви, Сједи-
њеним Државама. Сви облици учествовања Сједињених Држава који су напред опи-
сани, чак и општа контрола од стране тужене државе над снагама које у великој ме-
ри зависе од ње, само по себи без других доказа не значи да су Сједињене Државе
управљале извршењем или спровеле извршење аката који су супротни људским
правима и хуманитарном праву како тврди држава тужиља. Такви акти су могли би-
ти извршени од стране чланова снага контри без контроле Сједињених Држава. Да
би такви акти довели до правне одговорности Сједињених Држава морало би се у
основи доказати да је та држава вршила ефективну контролу над војним и паравој-
ним операцијама током којих су извршена наводна кршења. Суд не сматра да по-
моћ коју су пружале Сједињене Државе снагама контри оправдава закључак да су
ове снаге биле потчињене Сједињеним Државама у тој мери да се сваки акт који су
починиле снаге може приписати Сједињеним Државама. Суд сматра да су снаге
контри и даље одговорне за своје акте и да Сједињене Државе нису одговорне за ак-
те снага контри већ за сопствене поступке vis-à-vis Никарагве, укључујући поступ-
ке који се односе на акте снага контри. Суд не треба да испита притужбе које се од-
носе на наводна кршења хуманитарног права од стране контри, за које Никарагва
сматра да су приписива Сједињеним Државама, већ треба да испита противправне
акте за које су Сједињене Државе можда одговорне а које су у директној вези са ак-
тивностима снага контри. Питање противправности таквих аката Сједињених Др-
жава се разликује од питања кршења хуманитарног права које су можда починиле
снаге контри. Из овог разлога суд не мора да утврди да ли су кршења хуманитарног
права која се приписују снагама контри заиста оне и починиле. У исто време, пита-
ње да ли је Влада Сједињених Држава била или морала бити свесна, у кључном тре-
нутку, да су изношене тврдње о кршењу хуманитарног права против снага контри
389
важно је ради процене легалности аката Сједињених Држава. У вези са овим дока-
зна средства су превасходно у вези са издавањем приручника за операције из 1983.
године.
[пара. 83-84] Друго, чак иако прихватимо као основану тврдњу да војна помоћ сти-
же до наоружане опозиције у Ел Салвадору са територије Никарагве, и даље остаје
да се докаже да се оваква помоћ може приписати држави Никарагва. У стварности,
држава тужиља ни на који начин није покушала да прикрије могућност да је оружје
преношено преко њене територије ка наоружаној опозицији у Ел Салвадору, али је
порицала да су такве радње последица осмишљене званичне политике. Као што је
суд констатовао 1949. године:
„не може се закључити из саме чињенице да држава има контролу над својом тери-
торијом и водама да је та држава знала или требало да зна за било који нелегалан
акт који је почињен на њеној територији, нити да је обавезно знала или требало да
зна ко су починиоци. Ова чињеница, сама по себи и независно од осталих околно-
сти не ствара prima facie одговорност нити мења терет доказивања.” (Крфски канал,
I.C.J. Reports 1949, стр. 18).
[пара. 85] ... уколико наоружање стиже до Ел Салвадора без могућности Хондураса
или Ел Салвадора или Сједињених Држава да спрече, било би неразумно захтевати
виши степен пажње Никарагве него што је постигнут заједничким напорима друге
три државе. Особито када је Никарагва оптужена зато што допушта да товари са на-
оружањем пређу њену територију, што је једнако са становишта Ел Салвадора, при-
знању немогућности да се заустави промет оружја. Ово говори о тешкоћама било
које владе, укључујући и Владу Никарагве, која је суочена са трговином оружја: ње-
на одлучност да је прекине вероватно не би успела. Поготово, у мери у којој се твр-
ди да се таква помоћ успешно преноси преко Хондураса, ова оптужба против Ника-
рагве такође би значила да Хондурас, који није осумњичен за пружање помоћи нао-
ружаној опозицији у Ел Салвадору, нехотично пружа доказ да ни у којем случају
није сигурно да Никарагва може боље од Хондураса да се избори са овим прикриве-
ним прометом. С обзиром да су средства на располагању влада у регији отприлике
једнака, географске препреке као и суштински карактер било ког тајног промета
наоружањем, показује да се такав промет може успешно обавити без било какве по-
моћи од стране државних органа, па чак и у случају када они покушавају да га зау-
ставе. Коначно, ако је истина да изузетно опсежни ресурси које су ангажовале Сје-
дињене Државе нису могли спречити да овакав промет одржава снабдевеним ору-
жану опозицију Салвадора, ова чињеница још више говори у прилог немоћи Ника-
рагве која на располагању има знатно мање ресурса, да савлада овакав промет, уко-
лико се он одвија на њеној територији и уколико званичници настоје да га спрече.
Ограничавајући се на умешане државе у регији, суд сходно закључује да је тешко
аутоматски прихватити одговорност Никарагве за промет наоружањем који се од-
вија на њеној територији с обзиром да се супротна претпоставка прихвата за сусед-
не државе у вези са сличним прометом. Узимајући у обзир околности које су карак-
390
теристичне за овај део Централне Америке, суд сматра за реалније и вероватније да

V
прихвати да се активност овакве природе, уколико се креће у органиченим разме-
рама, може одвијати без знања власти на датој територији.
6 Тужилац против Душана Тадића, Међународни кривични трибунал за бившу

Југославију. Пресуда Жалбеног већа од 15. јула 1999. године
104. Предмет расправе није разлика између две категорије одговорности. Расправа
се заправо води о прелиминарном питању: питању услова под којима се, према међу-
народном праву, за појединца може сматрати да делује као de facto орган државе. Ло-
гично је да би ти услови требало да буду исти у случају кад је (i) задатак суда да
установи да ли се одређени акт који је починио појединац може приписати некој
држави, што би повлачило међународну одговорност те државе; као и у случају кад
(ii) суд мора утврдити да ли појединци делују као de facto органи државе, чиме су-
коб постаје међународни и испуњава се потребни услов за примену режима „те-
шких повреда”. Ни у једном случају не ради се о разлици између одговорности др-
жаве и индивидуалне кривичне одговорности. Питање је критеријума за приписива-
ње држави аката које су извршили појединци који немају статус државних службе-
ника. У првом случају, ако се докаже да се акти могу приписати држави, држава
сноси међународну одговорност; у другом случају, последица је та да се оружани
сукоб мора квалификовати као међународни.
105. Међународно хуманитарно право не садржи специјална правила о приписива-
њу аката држави. Стога је потребно ослонити се на критеријуме формулисане у оп-
штим правилима о одговорности држава.
106. Друго прелиминарно питање односи се на тумачење пресуде Међународног су-
да правде у предмету Никарагва. Према мишљењу Тужилаштва, у том је предмету
суд применио „и тест ’агентуре’ и тест ’ефективне контроле’.” Тужилаштво држи да
је суд прво применио тест „агентуре” приликом разматрања питања да ли се снаге
контри могу изједначити са државним органима Сједињених Држава, а да би се
утврдило може ли се Сједињеним Државама, уопштено говорећи, приписати одго-
ворност за акте снага контре. Према мишљењу Тужилаштва, тај тест обухвата еле-
мент зависности и елемент контроле. Према мишљењу Тужилаштва, суд је затим
применио тест „ефективне контроле” како би утврдио да ли се Сједињене Државе
могу сматрати одговорним за поједине акте супротне међународном хуманитарном
праву које су учиниле снаге контре. Тест се састоји у следећем: да ли су у вези са
кршењима која су наводно починиле снаге контре издата икаква конкретна наређе-
ња или инструкције.
107. Жалбено веће сматра да се аргументи Тужилаштва заснивају на погрешном ту-
мачењу пресуде Међународног суда правде и погрешном схватању доктрине о одго-
ворности држава на којој се та пресуда заснива.
391
108. Суд је применио два теста, али су тестови конципирани другачије него што то
тврди Тужилаштво. Истина је да аргументација у пресуди није увек јасна и право-
линијска. Ипак, суд прво разматра оне акте који „према тврдњама Никарагве, на ди-
ректнији начин повлаче одговорност Сједињених Држава”. У том смислу суд анали-
зира две катергорије појединаца и њихове акте. Суд прво проверава да ли су поје-
динци били државни службеници Сједињених Држава, када се њихови акти безу-
словно приписују држави. Суд потом разматра следеће питање, а то је да ли поје-
динци који немају статус државних службеника Сједињених Држава, али наводно
примају плату и инструкције од органа Сједињених Држава могу, са становишта
права, довести до одговорности те државе. Појединци о којима је реч били су опе-
ративци из Латинске Америке, тзв. UCLAs („једнострано контролисани латиноаме-
рички сарадници” /”Unilaterally Controlled Latino Assets”/). Суд затим испитује да ли
се Сједињеним Државама може приписати „мање директна” одговорност (да се по-
служимо термином који је користио суд). Суд је, дакле, покушао утврдити да ли су
други појединци, тзв. контраши, иако формално нису били службеници Сједиње-
них Држава, поступали на такав начин и били у довољно блиској вези са САД да би
се њихови акти могли приписати САД.
109. Чини се, дакле, да у предмету Никарагва суд разликује три категорије поједи-
наца. Прва обухвата појединце који су имали статус службеника: припаднике др-
жавних органа или оружаних снага Сједињених Америчких Држава. Суд је очиглед-
но кренуо од основне претпоставке, коју је исти суд недавно дефинисао као „утеме-
љено правило међународног права,” да држава сноси одговорност за акте којима се
крше међународне обавезе а која почине појединци који по праву те државе имају
статус органа или који барем припадају државним и јавним установама које унутар
националног правног система те државе врше одређене елементе јавне власти. Пре-
остале две категорије обухватају појединце који нису формално били органи или
агенти државе. Овој категорији припадају, као прво, појединци који нису били др-
жављани Сједињених Држава (UCLA-си) а који су примали плату и деловали по ди-
ректним упутствима и под надзором војног или обавештајног особља Сједињених
Држава, извршавајући конкретне задатке као што је минирање лука и постројења у
Никарагви. Суд закључује да се њихови акти могу приписати Сједињеним Држава-
ма, било на основу чињенице да су, осим што су примали плату од агената или
функционера Сједињених Држава, од тих агената или функционера добијали кон-
кретна упутства и деловали под њиховим надзором, или на основу тога што су
„агенти Сједињених Држава” „учествовали у планирању, руковођењу, подршци и
извођењу” конкретних операција (нпр. дизања у ваздух подводних нафтовода, напа-
да на нафтна постројења и складишта итд.) Друга категорија појединаца који нису
имали статус службеника Сједињених Држава обухвата снаге контри. Суд је управо
снаге контре и имао у виду кад је расправљао под којим условима акти појединаца
који немају статус државних службеника могу повући одговорност Сједињених Др-
жава јер делују као de facto агенти државе. Суд формулише доктрину „ефективне
контроле” управо имајући у виду снаге контре.
392
110. У делу пресуде који се односи на снаге контре, суд је, чини се, установио тест
V
„зависности и контроле”:
Оно што овај Суд сада треба да утврди јесте да ли је однос снага контре и владе Сје-
дињених Држава био у толикој мери однос зависности с једне и контроле с друге
стране, да би, с правне тачке гледишта, било исправно снаге контре изједначити с
државним органима Сједињених Држава, односно сматрати да они делују у име те
владе.
111. Тужилаштво и судија Мекдоналд (McDonald) у свом супротстављеном мишље-
њу заступају аргумент да је тим речима суд установио тест „агентуре”. Према њихо-
вом мишљењу, суд је прибегао тесту „ефективне контроле” тек након што је утвр-
дио да између снага контре и Сједињених Држава није постојао однос агентуре, тако
да се снаге контри не би могли сматрати органима Сједињених Држава. Према том
аргументу, суд је затим размотрио да ли се конкретне операције снага контри могу
приписати Сједињеним Државама, а стандард који је применио да би то утврдио
био је стандард „ефективне контроле”.
112. Жалбено веће се не слаже са овим тумачењем. Истина, из параграфа 115 пре-
суде у предмету Никарагва, где се помиње „ефективна контрола”, није јасно да ли
суд предлаже тест „ефективне контроле” као алтернативу тесту „зависности и кон-
троле” изнесеном раније у параграфу 109, или напротив рашчлањује услове истог
теста. Жалбено веће сматра да је ово друго тумачење исправно. У предмету Никара-
гва, суд је осим теста „агентуре” (који се, исправно протумачен, као што ће се виде-
ти у идућем параграфу, користи за утврђивање да ли неки појединац има формал-
ни статус службеника државе), формулисао само још тест „ефективне контроле”. У
прилог том закључку иде и строга примена теста „ефективне контроле” на основу
ког је суд утврдио да се акти снага контри не могу приписати Сједињеним Држава-
ма.
113. Тужилаштво, следећи супротстављено мишљење судије Мекдоналд, назива тест
„агентуре” супротно од теста агентуре МСП-а који се, са друге стране, састоји у
провери да ли појединци унутар унутрашњег правног поретка одређене државе
имају статус органа или службеника (или члана установе који врши неке елементе
јавне власти). У вези са тим, чини се да издвојено мишљење судије Агоа, на које се
ослањају и судија Мекдоналд и Тужилаштво заправо не подржава такво тумачење.
114. Суд је заправо поставио два теста за одговорност државе: (i) одговорност која
произилази из противправних аката државних службеника; и (ii) одговорност која
произилази из аката које су предузела приватна лица делујући као de facto органи
државе. Да би се држави могла приписати одговорност описана у (ii), потребно је,
према мишљењу суда, не само да држава плаћа или финансира приватна лица и да
координише или надзире њихове поступке, него и да држава издаје конкретна упут-
ства о извршењу конкретних противправних аката. Примењујући тај тест, суд је за-
кључио да је у околностима датог предмета он био испуњен, барем што се тиче UC-
393
LA-са (које су плаћале и надзирале Сједињене Државе и који су осим тога деловали
по конкретним упутствима САД). С друге стране, случај снага контре не задовољава
тај тест: њима Сједињене Државе нису издале никакава конкретна упутства за кр-
шење међународног хуманитарног права.
(ii) По којем се основу тест из предмета Никарагва не чини уверљивим

115. Тест „ефективне контроле”, који је формулисао Међународни суд правде, Пре-
тресно веће II сматрало је исправним и подржало га у пресуди. Уз сво дужно по-
штовање, Жалбено веће тест из предмета Никарагва не сматра уверљивим. Овај за-
кључак темељи се на два основа.
а. Тест из предмета Никарагва није у складу са логиком права о одговорности

држава
116. Први разлог због којег се тест из предмета Никарагва не може сматрати увер-
љивим заснива се на логици читавог система међународних правила о одговорно-
сти држава.
117. Принципи међународног права о приписивању држави аката приватних лица
немају свој основ у строгим и јединственим стандардима. Ти принципи изражени
су у члану 8 Нацрта одредби о одговорности држава који је Комисија УН за међуна-
родно право усвојила на првом читању, и у нацрту текста истих одредби који је Рад-
на група за нацрте КМП-а привремено усвојила 1998. Према том члану, ако се до-
каже да појединци који се према праву те државе не сматрају њеним органима а
ипак de facto делују у име државе, њихови акти могу се приписати држави. Циљ овог
правила је да онемогући државама избегавање међународне одговорности тако што
ће приватним лицима поверити задатке које не могу или не би требало да обављају
државни службеници, или тако што ће тврдити да појединци који у ствари учествују
у јавној власти нису по унутрашњем праву државни органи и стога њихови акти не
повлаче одговорност државе. Другим речима, државама није дозвољено да de facto
делују кроз појединце да би се потом, кад ти појединци прекрше међународно пра-
во, оградили од тог понашања. Услов приписивања аката приватних лица држави је
да држава врши контролу над тим лицима. Степен контроле може, међутим, вари-
рати зависно од чињеница и околности сваког појединог случаја. Жалбено веће не
види зашто би у свим замисливим околностима међународно право захтевало ви-
сок праг контроле. Напротив, могуће је издвојити различите ситуације.
118. Једна је ситуација када држава ангажује приватно лице ради обављања недо-
звољених аката на територији друге државе (нпр. киднаповање службеника те др-
жаве, убиство неког званичника или високог државног функционера, дизање у ва-
здух електране или, нарочито у доба рата, акције саботаже). У оваквом случају тре-
ба показати да је држава издала конкретне инструкције за недозвољено поступање
како би се на тај начин доказало, макар и посредно, да је појединац деловао као de
facto агент државе. Алтернативно, требало би показати да је држава ретроактивно
394
одобрила дело тог појединца. Власт над појединцем која није тачно дефинисана ни-
V
ти јасна не би била довољна да доведе до међународне одговорности државе. До
сличне ситуације може доћи кад неорганизована група појединаца учини дела у су-
протности са међународним правом. Да би се та дела приписала држави, мора се
доказати да је држава над тим појединцима имала одређени степен власти, али и да
им је издала конкретна упутства о извршењу конкретних аката или да је ex post facto
јавно те акте подржала.
119. Поред ових случајева постоји и онај када држава приватном лицу (или групи
лица) повери конкретан задатак да у њено име изврши неке дозвољене радње, да би
затим ти појединци, извршавајући задатак, прекршили неку међународну обавезу
те државе (нпр. кад државне власти ангажују приватног детектива да штити страног
дипломату високог ранга а детектив га, извршавајући задатак, подвргне тешком
злостављању). У овом случају, по аналогији са нормама о одговорности држава за
дела државних органа који поступе ultra vires, може се сматрати да држава сноси
одговорност на основу тога што је приватном лицу или лицима поверила да у њено
име изврше задатак.
120. Потребно је издвојити случај кад појединци делују у име државе без конкрет-
них инструкција од случајева кад појединци сачињавају организовану и хијерархиј-
ски структурисану групу, нпр. војну јединицу или, у случају рата или унутрашњег
сукоба, наоружане банде нерегуларних снага или побуњеника. Очито је да се орга-
низована група разликује од појединца по томе што група по правилу има структу-
ру, ланац командовања, правила понашања а често и спољне симболе ауторитета.
Чланови групе, у принципу, не делују на своју руку него се придржавају правила
групе и подложни су ауторитету вође групе. Сходно томе, да би се некој држави
приписала дела такве групе, довољно је поставити услов да је група као целина би-
ла под општом контролом државе.
121. Оваква врста контроле државе над војном групом и чињеница да се држава
сматра одговорном за акте које је извршила група независно од било којих упутста-
ва државе, или чак и противно упутствима, у неку руку изједначава групу са пра-
вим државним органима. Према правилима о одговорности држава, у облику у ко-
јем их је усвојила Комисија за међународно право у члану 10. Нацрта чланова о од-
говорности држава, држава сноси међународну одговорност за акте својих органа
кад ови поступају ultra vires. Другим речима, она сноси одговорност чак и за акте
које су њени функционери предузели ван оквира своје надлежности или противно
налозима државе. Логика на којој се темељи ова одредба јесте да се држава мора
сматрати одговорном за акте својих органа без обзира на то да ли су се ти органи
придржавали постојећих упутстава виших власти. Међународноправни приступ од-
говорности државе је, могло би се рећи, врло прагматичан те мало важности прида-
је значењу формалности. Циљ ових правила је да се државама припишу и они акти
приватних лица, којима је држава поверила обављање појединих државних функци-
ја, чак и када они поступају супротно упутствима које је им је држава издала.
395
122. Иста логика требало би да се примени и на случај који је пред нама. Као што је
изнето у ранијем тексту, случај организоване групе различит је од случаја једног је-
диног приватног лица које врши одређену радњу у име државе. Кад је у питању ор-
ганизована група, она обично обавља читав низ активности. Ако је група под оп-
штом контролом државе, њене активности нужно повлаче одговорност те државе,
без обзира на то да ли је свака активност посебно наметнута, затражена или руко-
вођена од стране државе. Мишљење Комисије за решење спорова између Сједиње-
них Држава и Мексика у предмету Youmans, које се односи на одговорност државе
за акте државних војних службеника, требало би да важе и за акте организованих
група над којима држава врши општу контролу.
123. Разлике између различитих правних ситуација, ипак, постоје. Ситуација из чл.
10. Нацрта о правилима одговорности држава (као и у ситуација из чл. 7.) одговор-
ност државе објективно изводи из чињенице да појединци који предузимају против-
правне акте имају, према релевантним одредбама, статус државних службеника од-
носно припадника јавне организације. У случају организованих група, о чему је ов-
де реч, одговорност државе је помоћни критеријум опште контроле коју држава вр-
ши над том групом. Упркос разликама, правило је да међународно право сматра
сваку државу одговорном за акте противне међународном праву које почине (i) по-
јединци који имају формални статус државних органа (а то важи чак и кад ти орга-
ни делују ultra vires или contra legem) или (ii) појединци који сачињавају организова-
не групе које подлежу контроли државе. Ово међународно правило важи без обзира
на то да ли је држава тим појединцима издала конкретна упутства. Логика прави-
ла је да би у супротном државе лако могле негирати међународну одговорност, за-
клањајући се иза свог националног правног система или користећи као изговор то
да нису издата никаква конкретна упутства.
б. Тест из предмета Никарагва противречи судској пракси и пракси држава

124. Постоји још један основ, по којем се тест из Никарагве не може сматрати увер-
љивим. Тај основ је одлучујући за ово питање. Постоји размимоилажење између те-
ста „ефективне контроле”, који Међународни суд правде узима као искључиви и
свеобухватни тест, и међународне судске праксе и праксе држава. Та пракса, наи-
ме, предвиђа одговорност држава у околностима где је постојао нижи степен кон-
троле него онај који се тражи у предмету Никарагва. Укратко, као што ће се видети
у наставку, пракса потврђује ваљаност теста из Никарагве у односу на појединце
или неорганизоване групе појединаца који делују у име државе. Напротив, кад је
реч о војним или паравојним групама, пракса примењује другачији тест.
125. У предметима где је реч о припадницима војних или паравојних група, судови
су очигледно одступили од појма „ефективне контроле” који је поставио Међуна-
родни суд правде (тј. контроле која се протеже на издавање конкретних упутстава
за разне активности појединаца). Тако је, на пример, у предмету Stephens, Комисија
за решавање спорова између Мексика и САД Мексику приписала акте које је током
396
грађанског рата починио припадник мексичких „нерегуларних помоћних снага”

V
војске, које, између осталог, нису носиле ни униформе ни ознаке. У том предмету,
Комисија није ни испитивала да ли су гардисти дали конкретна упутства за убиства
држављана Сједињених Држава.
126. Слично томе, у предмету Kenneth P. Yeager, Трибунал за решавање узајамних
захтева Сједињених Држава и Ирана (у даљем тексту: Иран-САД трибунал) заузео је
став да се противправни акти припадника иранске „револуционарне гарде” односно
„револуционарних Komiteh-a” почињени над америчким држављанима између 13. и
17. фебруара 1979. могу приписати Ирану (Иран-САД трибунал посебно је подву-
као чињеницу да су два припадника „Гарде” присилила Американце да напусте сво-
ју кућу како би отпутовали из Ирана, да су Американци три дана били држани у хо-
телу Хилтон док су „гардисти” чували излазе, те да су их касније на аеродрому пре-
тражили други „гардисти” и одузели им новац). Иран је као тужени изнео аргумент
да му се не може приписати поступање „гардиста”. Иран је признао да су „припад-
ници револуционарне гарде и Komiteh-a били укључени у очување реда и поретка од
јануара 1979. и још неколико месеци након фебруара 1979, будући да су владине
полицијске снаге брзо изгубиле контролу над ситуацијом.” Иран је, међутим, твр-
дио да „ти револуционари нису деловали под именом Ревлуционарни komiteh нити
Револуционарна гарда и да нису били повезани са Привременом владом.” Другим
речима, „гардисти” нису били „аутентични” и стога се њихово понашање не би мо-
гло приписати Ирану. Иран-САД трибунал закључио је супротно, да се ти акти могу
приписати Ирану јер су „гарда” односно „Komiteh” деловали као de facto државни
органи Ирана. Са тим у вези Иран-САД трибунал налази да:
[с]у многи поборници Ајатолаха Хомеинија били организовани у локалне револуци-
онарне комитете, тзв. Komiteh-e, од којих су многи израсли из „локалних одбора”
који су формирани пре победе револуције. Ти Komiteh-и играли су улогу локалних
снага безбедности у периоду одмах након револуције. Према извештајима, они су
хапсили, конфисковали имовину и одводили људе у затворе. [...]
Према међународном праву Иран не може на једној страни толерисати када рево-
луционарни „Komiteh-и” или „Гарда” врше јавну власт, а на другој избећи одговор-
ност за противправне акте које су они починили.
127. У погледу аката „гардиста” у овом предмету, Иран-САД трибунал нагласио је
да су двојица гардиста, који су Американце натерали да напусте своју кућу, били
„одевени у цивилну одећу али су „носили” нарочите траке на рукаву као знак пове-
заности са новом владом и [били су] наоружани пушкама.” Што се тиче оних који
су претражили Американце на аеродрому, Иран-САД трибунал нагласио је да су
„они” обављали функцију цариника, службеника за имиграцију и службеника без-
бедности.” Очито је да су ти „гардисти” сачињавали организоване оружане групе које
су de facto вршиле службене функције. Они су се разликовали од иранских милита-
ната који су 4. новембра 1979. заузели Амбасаду САД у Техерану, за које је Међуна-
397
родни суд правде навео да су се након заузимања амбасаде прозвали „муслиман-

ским студентима следбеницима политике имама”. У сваком случају, занимљиво је
да Иран-САД трибунал није покушао да утврди да ли су „гардистима” дата било ка-
ква конкретна упутства о присилном истеривању Американаца. Трибунал је исти
принцип применио и у другим случајевима.
128. Сличан приступ усвојио је Европски суд за људска права у предмету Loizidou
protiv Turske (иако се у том предмету радило о питању контроле суверене државе
над државним ентитетом, а не о контроли државе над оружаним снагама које делу-
ју на територији друге државе). Суд је требало да утврди да ли је Турска одговорна
за систематско одбијање приступа тужиоца њеној имовини на северном Кипру, што
је имало за последицу ускрађивање тужиоцу права приступа њеној имовини. Туже-
на држава, Турска, оспорила је надлежност суда на основу тога да утужено дело ни-
је било почињено од стране њених власти него би се требало приписати Турској Ре-
публици Северни Кипар (у даљем тексту: ТРСК). Суд је одбацио те аргументе и кон-
статовао да је Турска одговорна. При доношењу закључка да се ограничења права
својине на која се жалио тужилац могу приписати Турској, суд није сматрао потреб-
ним да утврди да ли су турске власти вршиле „детаљну” контролу над конкрентом
„политиком и акцијама” власти ТРСК-а. Суд се задовољио доказом да су локалне
власти биле под „ефективном општом контролом” Турске.
129. Недавно је Oberlandesgericht у Дизелдорфу дошао до истог закључка у одлуци
од 26. септембра 1997. у предмету Јоргић. Што се тиче злочина почињених у Босни
и Херцеговини од стране босанских Срба, суд је сматрао да су босански Срби који
су се борили против централних власти у Сарајеву деловали у име владе СРЈ. У при-
лог том закључку, суд је нагласио да је Београд финансирао, организовао и опре-
мио војску и паравојне јединице босанских Срба те да је између ЈНА и босанских
Срба постојала блиска кадровска, организациона и логистичка веза „Verflechtung”,
за коју се сматрало да представља довољан основ да би се сукоб оквалификовао као
међународни. Суд није испитивао да ли су конкретна дела која је починио оптуже-
ни или други босански Срби наредиле власти СРЈ.
130. Који се тачно степен контроле државе захтева према међународном праву за
организоване војне групе? Судећи на основу међународне судске праксе и праксе
држава, чини се да за утврђивање такве контроле није довољно да група прима фи-
нансијску, па чак ни војну помоћ од неке државе. Овај став потврђује међународна
пракса кад је реч о покретима националног ослобођења. Мада су неке државе по-
кретима као што су Палестински покрет ослобођења (PLO), Организација народа
југозападне Африке (SWAPO) или Афрички национални конгрес (ANC) пружиле
територијалну базу или економску и војну помоћ (која није укључивала слање соп-
ствених трупа), друге државе, укључујући оне против којих су се ти покрети бори-
ли, нису приписале међународну одговорност за дела покрета државама које су по-
магале. Ово гледиште подржава и предмет Никарагва, будући да Сједињеним Држа-
вама, иако су снагама контре финансијски и на други начин помагале, није припи-
398
сана одговорност за њихова дела (суд је опет, с друге стране, закључио да су Сједи-
V
њене Државе, због своје финансијске и друге помоћи снагама контре, одговорне за
кршење принципа немешања као и „обавезе [...] да не употребљавају силу против
других држава.” Ово је очигледно био случај одговорности за сопствене органе).
131. Да би се акти неке војне или паравојне групе приписали држави, мора се дока-
зати да држава врши општу контролу над том групом, не само тиме што је опрема и
финансира, него и тако што координише или помаже при општем планирању ње-
них војних активности. Тек се тада држава може сматрати међународно одговор-
ном за преступе групе. Међутим, није потребно да држава вођи или припадницима
групе поред тога још и издаје упутства за извршење конкретних дела против међу-
народног права.
132. Потребно је додати да су судови усвојили другачији приступ с обзиром на поје-
динце или групе који нису организовани као војна структура. Кад је реч о таквим по-
јединцима или групама, судови нису сматрали довољним постојање укупног или
општег степена контроле, него су инсистирали на постојању конкретних упутстава
или директива за предузимање конкретних аката, или су тражили накнадно јавно
одобрење ових аката.
133. Жалбено веће ће најпре подсетити на предмет Дипломатско и конзуларно осо-
бље Сједињених Држава у Техерану. Ту је Међународни суд правде исправно конста-
товао да ирански студенти (који нису сачињавали организовану оружану групу), ко-
ји су заузели америчку амбасаду и узели као таоце 52 држављана Сједињених Др-
жава, нису у почетку деловали у име Ирана, јер их иранске власти нису конкретно
упутиле на извршење ових аката. Ирану је ипак приписана међународна одговор-
ност зато што није спречио напад на дипломатско представништво Сједињених Др-
жава и што окупацију није окончао. Иранске власти су касније формално одобриле
и подржале окупацију амбасаде и заробљавање држављана Сједињених Држава од
стране милитаната, те су чак студентима наложиле да не прекидају окупацију. У тој
су фази, према мишљењу суда, милитанти постали de facto агенти државе Ирана, те
се за њихова дела тој држави може приписати међународна одговорност.
134. Исти приступ усвојио је 1986. и сам Међународни суд правде у предмету Ни-
карагва у погледу UCLA сарадника (које је суд дефинисао као „лица која имају др-
жављанство неидентификованих латинскоамеричких држава”). Да би се конкретни
противправни акти ових „лица” могли приписати Сједињеним Државама, суд је
оценио да је неопходно да та лица не само да примају плату од Сједињених Држава
него и да делују „по упутствима” тих органа (поред надзора и логистичке подршке
државних органа).
135. Слична гледишта изнео је 1987. Иран-САД трибунал у предмету Short. Ирану
није приписана међународна одговорност за наводно противправно истеривање
подносиоца захтева. Иран-САД трибунал констатовао је да ирански „револуциона-
ри” (који су били наоружани, али нису сачињавали организовану групу) који су
399
подносиоцу захтева наредили да напусти Иран нису били државни органи, те да из-
јаве Ајатолаха Хомеинија нису сачињавале конкретно подстицање „револуционара”
на истеривање странаца.
136. Потребно је додати да пракса држава недвосмислено подржава наведени при-
ступ.
137. Жалбено веће сматра да приликом утврђивања да ли се појединац који по уну-
трашњем праву нема статус државног службеника може сматрати de facto органом
државе, међународна правила не захтевају увек исти степен контроле. Потребан
степен контроле над наоружаним групама или приватним лицима варира. Ако је
потребно утврдити да ли је једно приватно лице или група која није војно организова-
на деловала као de facto орган државе у извршавању одређеног дела, потребно је
установити да ли је та држава одређеном појединцу или групи издала конкретна
упутства за извршење тог конкретног акта; алтернативно, потребно је утврдити да
ли је држава ex post facto подржала или одобрила противправни акт. Са друге стра-
не, контрола државе над подређеним војним снагама, милицијама или паравојним је-
диницама може имати општи карактер (и мора обухватати више од пуког пружања
финансијске помоћи, војне опреме или обуке). Тај услов, међутим, не иде тако да-
леко да захтева издавање конкретних наређења или руковођење сваком поједином
операцијом од стране државе. Према међународном праву, није уопште потребно
да власти које врше контролу у исто време планирају све операције јединица које
од њих зависе, да бирају циљеве или дају конкретна упутства за вођење војних опе-
рација и могућег кршења међународног хуманитарног права. Контрола какву захте-
ва међународно право постоји кад држава (односно, у контексту оружаног сукоба,
страна у сукобу) игра улогу у организовању, координисању или планирању војних ак-
ција војне групе, уз то што групу још и финансира, обучава и опрема или јој пружа
оперативну подршку. Акти које је извршила група или њени чланови могу се сма-
трати актима de facto органа државе без обзира на то да ли је држава која врши кон-
тролу издала конкретна упутства за предузимање сваког појединачног акта.
138. Наравно, ако држава која врши контролу није она држава на чијој се територи-
ји води оружани сукоб или где оружане снаге предузимају акте, као што је то био
случај у предмету Никарагва, захтевају се јачи и уверљивији докази како би се пока-
зало да држава заиста врши контролу над јединицама или групама, не само тиме
што их финансира и опрема, него и тако што им даје опште смернице или помаже
у планирању акција.
139. Поуздани докази потребни су и кад влада општа пометња и унутрашњи сукоб,
и када је власт државе ослабљена, иако се такви акти предузимају на територији те
државе.
140. Праг се може лакше утврдити ако је држава која врши контролу уједно суседна
држава са територијалним претензијама према држави у којој се одвија сукоб, при
400
чему држава која врши контролу покушава остварити територијално повећање пу-
V
тем оружаних снага које контролише.
141. Међународно право не прописује само тест опште контроле који се примењу-
је на оружане групе и тест конкретних упутстава (или накнадног јавног одобрава-
ња) који се примјењује на појединце и групе без војне организације. Жалбено веће
сматра да међународно право познаје и трећи тест. Тај тест се састоји у изједнача-
вању појединаца са државним органима на основу њиховог стварног понашања уну-
тар државних структура (и то без обзира на евентуални услов да постоје упутства
издата од стране државе). Такав тест се најбоље може илустровати примерима из
предмета који заслужују да буду поменути, макар и укратко.
142. Први предмет је Joseph Kramer et al. (који се такође назива предмет Belsen), во-
ђен пред британским војним судом у Линебургу у Немачкој. Међу оптуженима су
били не само Немци запослени у концентрационим логорима у Белзену и Аушвицу
него и бројни логораши пољског држављанства и један аустријски Јеврејин „ког је
управа логора поставила на положај власти над другим интернирцима”. Они су оп-
тужени за убиства и друга кривична дела против логораша. Како стоји у званичном
извештају у том предмету:
Оспоравајући аргумент по којем Пољаци нису могли да почине ратни злочин про-
тив држављана држава Савезника, тужилац је рекао да тиме што су се идентифико-
вали са властима, оптужени Пољаци сносе једнаку одговорност као и сами СС-овци.
Можда би се могло тврдити да су се истим тим процесом приближили припадни-
штву оружаних снага Немачке.
143. Други предмет је нешто новијег датума. Реч је о пресуди холандског Касацио-
ног суда од 29. маја 1978. у предмету Menten. Ментен, држављанин Холандије који
претходно није био припадник немачких снага, био је оптужен за ратне злочине и
злочине против човечности зато што је у Пољској убио одређени број цивила,
углавном Јевреја, у име немачких специјалних снага (СД или Einsatzkommandos).
Суд је закључио да се Menten у ствари понашао као припадник немачких снага и сто-
га је био кривично одговоран за те злочине.
144. Из других предмета је такође очито да се приватна лица која делују у склопу
оружаних снага или су са њима повезана могу сматрати de facto органима државе.
Из тих предмета произилази да се, кад је реч о одговорности државе, акти таквих
појединаца приписују држави и могу имати за последицу индивидуалну кривичну
одговорност.
145. У светлу ове расправе, може се са сигурношћу извести следећи закључак. У
предмету који је пред нама, будући да су оружане снаге босанских Срба сачињавале
„војну организацију”, врста контроле власти СРЈ над тим оружаним снагама коју
захтева међународно право да би се тај оружани сукоб сматрао међународним јесте
општа контрола која се не своди само на финансирање и опремање таквих снага,
401
него укључује и учествовање у планирању и надзирању војних операција. Међуна-

родно право не захтева да се контрола протеже на издавање конкретних наређења
или упутстава за појединачне војне акције, без обзира на то да ли су те акције у су-
протности са међународним хуманитарним правом.
7 Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и

Херцеговина против Србије), Међународни суд правде, Пресуда у меритуму,
26. фебруар 2007, I.C.J. Reports 2007
(2) Тест за утврђивање одговорности
379. Имајући у виду напред изнете закључке, суд сада треба да утврди да ли је мо-
гла настати међународна одговорност тужене државе, по било којем основу, у вези
са покољима почињеним у области Сребренице током предметног периода. Из на-
пред наведених разлога, ти покољи представљају злочин геноцида у смислу Конвен-
ције. Из тог разлога, од суда се може тражити да размотри следећа три питања, јед-
но за другим. Прво, треба да се утврди да ли се извршење геноцида може приписати
туженој држави на основу обичајних правила међународног права о одговорности
државе; ово подразумева да ли су почињена дела извршена од стране лица или ор-
гана чије радње се могу, поготово у случају догађаја у Сребреници, приписати ту-
женој. Друго, суд треба да утврди да ли се акти, осим самог извршења геноцида, а
који су наведени у члану 3 Конвенције, почињени од стране лица или органа чије се
радње могу приписати туженој на основу истих правила о одговорности држава, од-
носно акти наведени од (б) до (е), од којих је једно помагање у извршењу геноцида.
На крају, на суду је да одлучи о питању да ли се тужена повиновала двострукој оба-
вези која произилази из члана 1 Конвенције, односно спречавању и кажњавању ге-
ноцида.
384. Објаснивши унутрашњи однос између три питања која су горе споменута (став
379), суд сада прелази на прво од тих питања. То је питање да ли су покољи почиње-
ни у Сребреници током предметног периода, а који представљају злочин геноцида у
смислу чланова 1 и 2, став (а) Конвенције, могу у целини или делимично приписа-
ти туженој. Ово питање, у ствари, има два аспекта која суд мора одвојено размотри-
ти. Прво, треба утврдити да ли су дела почињена у Сребреници извршена од стране
органа тужене, то јест од стране лица или тела чије се радње морају њој приписати
из разлога шту су то инструменти њеног деловања. Затим, уколико је на претходно
питање одговор негативан, требало би утврдити да ли су предметне радње почиње-
не од стране лица која су, иако нису органи тужене државе, поступала по њеним
упутствима или под њеним управљањем или контролом.
402
(3) Приписивање геноцида у Сребреници туженој на основу радње њених орга-

V
на
385. Прво од ова два питања се односи на добро познато правило које представља
окосницу правила одговорности држава, а то је да се радња неког државног органа
сматра актом те државе по међународном праву и стога доводи до одговорности те
државе уколико таква радња представља кршење њене међународне обавезе. Ово
правило, које припада међународном обичајном праву садржано је у члану 4. На-
црта чланова о одговорности државе Комисије УН за међународно право (КМП), и
гласи:
Члан 4
Радња државног органа
1. Радња неког државног органа ће се сматрати актом државе по међународном
праву, независно од тога да ли тај орган обавља законодавну, извршну, судску или
неку другу функцију, независно од положаја који тај орган заузима у организацији
државе, и независно од тога да ли је у питању орган централне власти или неке те-
риторијалне јединице те државе.
2. Органом ће се сматрати свако лице или тело које има тај статус по унутрашњем
праву државе.
386. Када се примени на случај које је пред нама, прво правило налаже да се утврди
да ли су дела геноцида почињена у Сребреници извршена од стране „лица или тела”
која имају статус органа Савезне Републике Југославије (како се тужена називала у
то време) по њеном унутрашњем праву које је тада важило. Мора се рећи да не по-
стоји ништа што би дало потврдан одговор на ово питање. Није доказано да је вој-
ска СРЈ учествовала у покољима, као ни да су политичке вође СРЈ учествовале у
припреми, планирању, или на било који начин, у извршењу покоља. Тачно је да по-
стоји доста доказа који указују на директно или индиректно учествовање званичне
војске СРЈ, заједно са оружаним снагама босанских Срба, у војним операцијама у
Босни и Херцеговини у годинама које су претходиле догађајима у Сребреници. Ова-
кво учествовање су политички органи Уједињених нација изнова осуђивали захтева-
јући од СРЈ да их оконча (види, на пример, резолуције Савета безбедности 752
(1992), 757 (1992), 819 (1993), 838 (1993)). Међутим није доказано да је било таквог
учествовања у покољима који су почињени у Сребреници (види такође напред ста-
вове 278 – 297). Надаље, ни Република Српска, ни ВРС нису de jure органи СРЈ по-
што ни једна од њих није имала статус органа те државе по одредбама унутрашњег
права.
387. Држава тужиља је, међутим, тврдила да су сви официри ВРС, укључујући и ге-
нерала Младића, остали под војном надлежношћу СРЈ и да су њихове зараде биле
исплаћиване из Београда све до 2002. године, и стога тврди да су ти официри „били
de jure органи [СРЈ], одређени од стране претпостављених да служе у Босни и Хер-
403
цеговини са ВРС”. На основу овога тужиља је изнела тврдњу да су ови официри, по-
ред тога што су били официри ВРС, наставили да буду и официри ВЈ те да су стога
били de jure органи тужене (.....)
388. Суд, прво констатује, да није изнет ни један доказ који би указао да су генерал
Младић, или неки од других официра који су били под надлежношћу 30. Персонал-
ног центра, били званичници војске тужене, према њеном унутрашњем праву – од-
носно de jure орган тужене. Такође није са тачношћу утврђено да је генерал Младић
био један од тих официра; а чак иако претпоставимо да је могао бити, суд не сматра
да би само из тог разлога морао да га сматра органом СРЈ ради примене правила о
одговорности државе. Нема сумње да је СРЈ пружала подршку, inter alia, финансиј-
ску подршку Републици Српској (види став 241), и да је један од облика те подршке
било и плаћање зарада и других доприноса неким официрима ВРС, међутим ово их
само по себи не чини органима СРЈ. Ови официри су додељени својим командама
од стране председника Републике Српске, и били су потчињени политичком руко-
водству Републике Српске. У недостатку доказа који бу указали на супротну ситуа-
цију, мора се сматрати да су ти официри примали наређења од Републике Српске
или ВРС а не од СРЈ. Израз „државни орган”, на начин на који се користи у међуна-
родном обичајном праву и у члану 4. Нацрта чланова КМП, односи се на једно или
друго лице или колективна тела које чине организацију државе и предузимају рад-
ње у њено име (упореди са Коментаром КМП на члан 4, став 1). Међутим, задатак
официра ВРС, укључујући генерала Младића, био је да предузимају радње у име
власти босанских Срба, поготово Републике Српске, а не у име СРЈ; они су вршили
елементе јавне власти Републике Српске. Особена ситуација генерала Младића,
или неког другог официра ВРС који је био присутан у Сребреници и којим се можда
„управљало” из Београда, није такве природе да би навела суд да промени закључак
до ког је дошао у претходном ставу пресуде.
389. Такође се поставља питање да ли тужена можда може сносити одговорност за
акте „Шкорпиона” у сребреничкој области. У вези са тим, суд ће размотрити да ли
је доказано да су Шкорпиони били de jure орган тужене. Између страна у спору је
спорна чињеница када су „Шкорпиони” ушли у састав снага тужене. Тужиља је твр-
дила да је до овог дошло уредбом из 1991. године (која није приложена као дода-
так). Тужена држава тврди да су „се те одредбе односиле искључиво на рат у Хрват-
ској 1991. године” и да не постоји доказ да су остале на снази 1992. године у Босни
и Херцеговини. Суд сматра да, иако се јединствена држава Југославија већ распала
у том периоду, за овај случај је битан статус „Шкорпиона” половином 1995. године.
Закључујући на основу ових материјала, суд није у могућности да утврди да су
„Шкорпиони” половином 1995. године били de jure органи тужене. Надаље, суд кон-
статује да у сваком случају радња органа кога је држава ставила на располагање јав-
ној власти неће се сматрати радњом те државе уколико је тај орган предузимао рад-
ње у име јавне власти којој је стављен на располагање.
404
390. Аргумент тужиље, међутим, превазилази разматрање статуса лица која су по-
V
чинила дела геноцида у унутрашњем праву тужене; њен је аргумент да се Републи-
ка Српска и ВРС, као и паравојне јединице познате као „Шкорпиони”, „Црвене бе-
ретке”, „Тигрови”, и „Бели орлови” морају сматрати, упркос њиховом јасном стату-
су, de facto органима СРЈ, поготово у предметном периоду, тако да се све њихове
радње, а поготово покољи у Сребреници, могу приписати СРЈ, односно морају се
третирати као да су били органи ове државе у складу са њеним унутрашњим пра-
вом. Стварност мора преовладати над привидним. Тужена одбацује постојање ова-
кве везе и остаје при тврдњи да они нису били de facto органи СРЈ.
391. Прво питање које се поставља у вези са овим аргументом је да ли је у основи
могуће приписати држави радње лица – или групе – која, иако немају правни статус
државног органа у стварности, поступају под чврстом контролом државе тако да се
морају сматрати њеним органима у циљу неопходног приписивања аката држави
које води до одговорности те државе за међународно противправни акт. Суд се, у
ствари, већ бавио овим питањем и у основи на њега одговорио у пресуди од 27. јуна
1986. године у случају Војних и паравојних активности против Никарагве (Никара-
гва против Сједињених Америчких Држава) (Пресуда у меритуму, I.C.J. Reports 1986,
стр. 62-64). У ставу 109 исте пресуде, суд је констатовао да мора да „утврди ... да ли
је однос контри према Влади Сједињених Држава био однос зависности с једне
стране и однос контроле с друге стране, тако да би било тачно изједначити снаге
контри, с правног становишта, са органом Сједињених Држава или као органом ко-
ји предузима радње за ту државу.” (стр. 62). Затим, испитујући чињенице на основу
информација са којима је располагао, суд је констатовао да „не постоји јасан доказ
да су Сједињене Државе заиста имале такав степен контроле у свим областима до-
вољан да сматрамо да су контре предузимале радње у њихово име” (став 109), и за-
тим је закључио да „докази који су доступни суду ... су недовољни да укажу на пот-
пуну зависност [снага контри] од помоћи Сједињених Држава”, тако да суд „није
могао доћи до закључка да се снаге контри могу изједначити, са правног станови-
шта, са снагама Сједињених Држава” (стр. 62-63, став 110).
392. Цитирани делови указују да се, према пракси суда, лица, групе или тела могу
изједначити са државним органима, чак и ако њихов статус није регулисан унутра-
шњим правом, под условом да таква лица, групе или тела предузимају радње „у
потпуној зависности” од државе, чији су они само инструмент. У таквом случају,
потребно је превазићи сам правни статус како би се распознала права природа од-
носа између лица које предузима радње и државе са којом је то лице у тако чврстој
вези да се чини да није ништа друго до њен агент: свако друго решење би омогући-
ло државама да избегну међународну одговорност тиме што би предузимале радње
преко лица или тела чија би наводна независност била чисто фиктивна.
393. Међутим, изједначавање лица или тела са државним органом, када она немају
тај статус по одредбама унутрашњег права мора бити изузетак, јер изискује доказ
нарочито високог степена контроле над њима. Такав однос је суд у пресуди која је
405
цитирана изричито окарактерисао као однос „потпуне зависности”. Остаје да се

утврди у овом случају пред судом, да ли су у датом временском периоду, лица и те-
ла која су починила геноцид у Сребреници била у таквом односу са СРЈ да би се мо-
гла сматрати потпуно зависним од ње; само ако се овај услов испуни та лица и тела
се могу изједначити са органима тужене а у циљу утврђивања њене међународне
одговорности.
394. Суд може само дати негативан одговор на ово питање. У релевантном тренут-
ку, у јулу 1995. године, ни Република Српска ни ВРС нису се могле сматрати као
пуки инструменти преко којих је СРЈ деловала нити као да немају стварну незави-
сност. Иако су политичке, војне и логистичке везе између савезних власти у Београ-
ду и власти на Палама, као и везе између Југословенске Армије и ВРС, биле јаке и
блиске у протеклим годинама (види став 238), као и да су те везе ван сумње остале
јаке, оне ипак нису, бар не у релевантном тренутку, биле таквог карактера да би се
политичка и војна организација босанских Срба могла изједначити са органима
СРЈ.
395. Суд се сада окреће питању да ли су „Шкорпиони” заправо деловали у потпуној
зависности од тужене. Пред суд нису изнети материјали који би на тако нешто ука-
зали. Суд такође констатује да је генерал Dannatt, приликом давања исказа, када је
био упитан под чијом контролом или под чијом надлежношћу су се налазиле пара-
војне групе које су долазиле из Србије, одговорио да „су биле под командом Млади-
ћа и део командног ланца ВРС”. Суд стога закључује да се геноцид у Сребреници не
може приписати туженој као да је почињен од стране њених органа и лица, односно
тела, која су од ње у потпуности зависна, и стога се по овом основу туженој не може
приписати међународна одговорност.
(4) Питање приписивања геноцида у Сребреници туженој на основу управљања
и контроле
396. Као што је већ констатовано (став 384), суд сада мора утврдити да ли су поко-
ље у Сребреници починила лица која, иако нису имала статус органа тужене, су
ипак поступала по њеним упутствима или под њеним управљањем или контролом,
као што тужилац алтернативно тврди; тужена пориче да је то био случај.
398. У овој ствари правило које се примењује, а које је правило обичајног права ме-
ђународне одговорности, садржано је у члану 8. Правила КМП о одговорности др-
жава, и гласи:
Члан 8
Радња којом управља или коју контролише држава
ако то лице или група лица поступају по упутствима државе, или су под њеним
управљањем или контролом.
406
399. Ова одредба мора се тумачити у светлу праксе суда у овој области, поготово
V
пресуде из 1986. године у случају Војне и паравојне активности против Никарагве
(Никарагва против Сједињених Америчких Држава) на коју се горе упућује (став
391). Суд у тој пресуди, као што је већ констатовано, након што је одбацио аргу-
мент да снаге контри треба изједначити са органима Сједињених Држава из разлога
што су „потпуно зависне” од ње, додао да одговорност тужене може ипак постојати
ако се докаже да је она сама „управљала или спровела извршење аката кршења људ-
ских права и хуманитарног права, а на које указује тужилац” (I.C.J. Reports 1986,
стр. 64, stav 115); то је произвело следећи значајни закључак: „да би такви акти до-
вели до правне одговорности Сједињених Држава морало би се у основи доказати да
је та држава вршила ефективну контролу над војним и паравојним операцијама то-
ком којих су извршена наводна кршења.” (Ibid., стр. 65)
400. Тест који је на тај начин формулисан на два начина се разликује у односу на
тест – горе описан – за утврђивање да ли се лице или тело могу изједначити са др-
жавним органом иако немају такав статус у унутрашњем праву те државе. Прво, у
овом смислу није неопходно показати да је лице које је извршило акте којима се
крши међународно право, било, опште узето, у односу „потупуне зависности” пре-
ма туженој држави; треба да се докаже да су та лица предузимала радње у складу са
упутствима државе или под њеном „ефективном контролом”. Међутим, мора се до-
казати да је оваква „ефективна контрола” заиста вршена, или да је држава дала
упутства у односу на сваку појединачну операцију у којој су се десила наводна кр-
шења, а не у односу на целокупно дејство таквог лица или групе лица која су почи-
нила кршења.
403. Суд је пажљиво размотрио резоновање жалбеног већа којим се подржава на-
пред изнети закључак, али се није нашао у ситуацији да прихвати становиште већа.
Прво, суд констатује да се од МКСЈ (ICTY) у случају Тадић није тражило, нити се та-
ко нешто генерално тражи, да одлучи о питању одговорности државе, с обзиром да
је његова надлежност кривична и простире се само на физичка лица. Према томе, у
тој је пресуди, Трибунал расправљао о питањима која нису била неопходна за њего-
ву надлежност. Као што је напред наведено, суд даје изузетан значај чињеничним и
правним закључцима МКСЈ приликом одлучивања о кривичној одговорности окри-
вљених лица која су се пред њим нашла, а у случају пред нама, суд у потпуности
узима у обзир првостепене и жалбене пресуде које се односе на догађаје који су
основа овог спора. Ситуација није иста у односу на ставове које је заузео МКСЈ у
питањима општег међународног права која не спадају у његову надлежност и чије
решавање није увек неопходно за одлучивање у кривичним предметима пред њим.
404. Ово је случај са доктрином која је изнета у пресуди Тадић. У погледу примене
теста „опште контроле” ради утврђивања да ли оружани сукоб има међународни ка-
рактер, што је једино питање о коме је жалбено веће требало да одлучи, може бити
да је тај тест одговарајући; суд, међутим, сматра да није потребно да заузме став о
том питању у овом случају, с обзиром да га није потребно решити ради доношења
407
ове пресуде. С друге стране, МКСЈ је увео тест „опште контроле” као једнако при-
мењив у праву одговорности државе ради утврђивања – што се од суда у овом слу-
чају захтева – када је држава одговорна за акте паравојних јединица, оружаних сна-
га која не спадају у званичне органе. У том контексту, аргумент за примену тог те-
ста није убедљив.
405. Прво, треба констатовати да логика не налаже да се исти тест примени у реша-
вању ова два питања, која су веома различита по својој природи: степен и природа
умешаности државе у оружани сукоб на територији друге државе, што се захтева
како би сукоб био окарактерисан као међународни, веома вероватно, и без логичке
недоследности, може се разликовати од степена и природе умешаности која доводи
до одговорности државе за одређени акт који је почињен током сукоба.
406. Затим, мора се констатовати да тест „опште контроле” има велики недостатак
зато што проширује одговорност државе ван основних начела која регулишу право
у области одговорности државе: држава је одговорна само за сопствени акт, одно-
сно за акт лица која делују, по било ком основу, у њено име. Та констатација је тач-
на у односу на акте које изврше њени званични органи, као и за лица или тела која
нису званично призната као државни органи по одредбама унутрашњег права, али
која се ипак морају изједначити са државним органима из разлога што су у потпу-
ности зависни од државе. Осим ових случајева, држава може бити позвана на одго-
ворност за акте почињене од стране лица или групе лица – која нити су државни ор-
гани нити се са њима могу изједначити – само у случају да се такви акти могу при-
писати држави на основу правила обичајног права која су садржана у напред цити-
раном члану 8 (став 298). То је случај када је државни орган дао упутства или дао
смернице за управљање на основу којих су починиоци противправног дела поступи-
ли, или када је вршио ефективну контролу над актима током чијег извршења је по-
чињено противправно дело. У овом смислу, тест „опште контроле” је неприкладан,
јер растеже, до крајњих граница, везу која мора постојати између акта органа држа-
ве и њене међународне одговорности.
(5) Закључак о одговорности за догађаје у Сребреници на основу члана 3, став
(а) Конвенције о геноциду
413. На основу доступних података, суд изводи закључак да, као што је већ конста-
товано, није утврђено да су покоље у Сребреници починила лица или тела која има-
ју својства органа тужене (види став 395). Такође закључује да није утврђено да су
ти покољи почињени на основу упутства, или под управом тужене државе, као ни да
је тужена држава имала ефективну контролу над операцијама током којих су почи-
њени ови покољи који, као што је констатовано напред у члану 297, чине злочин ге-
ноцида. Тужиља није доказала да су издавана упутства од стране савезних власти у
Београду, или од стране другог органа СРЈ, да се почине ови покољи, а још мање да
су таква упутства дата са посебном намером (dolus specialis) која је карактеристична
за геноцид, а која је морала бити присутна како би се тужена могла прогласити од-
408
говорном по овом основу. Све указује на супротно: да је одлука да се убије одрасло

V
мушко становништво муслиманске заједнице у Сребреници донета од стране неких
чланова Главног штаба ВРС али без упутстава или ефективне контроле СРЈ. Што се
тиче убистава која је извршила паравојана формација „Шкорпиони”, првенствено у
Трнову (став 289), чак иако се прихвати да та убиства представљају елемент геноци-
да почињеног у сребреничкој области, што није јасно установљено досадашњим од-
лукама МКСЈ (види, поготово, Одлуку расправног већа од 12. априла 2006. године у
случају Станишић и Симатовић, IТ-03-69), није доказано да су та убиства изврше-
на по упутствима или под контролом органа СРЈ.
414. Коначно, суд констатује да ни једна друга ситуација, осим оних из члана 4. и
члана 8. Правила КМП о одговорности државе, у којима се одређена радња може
приписати држави, не одговарају околностима случаја који је сада пред судом по
питању могућности приписивања геноцида у Сребреници туженој држави. Суд се не
сматра обавезним да у овој фази одлучи да ли Правила о одговорности КМП који се
односе на приписивање, осим чланова 4. и 8, одражавају садашње обичајно међуна-
родно право, с обзиром да је јасно да се ни један од њих не односи на овај случај.
Акти који чине геноцид нису починила лица и тела која су била овлашћена да врше
елементе државне власти, иако нису органи СРЈ (члан 5); нити органи које је држа-
ви ставила на располагање друга држава (члан 6); нити лица која врше елементе др-
жавне васти у одсуству или због пропуста званичних власти тужене државе (члан
9); коначно, тужена није признала нити прихватила радњу починилаца геноцида
као своју (члан 11).
415. Суд, сходно напред изнетом, закључује да се радње лица која су починила ге-
ноцид у Сребреници не могу приписати туженој држави на основу правила међуна-
родног обичајног права која се односе на одговорност државе: из њих не произила-
зи међународна одговорност тужене.
8 Оружане активности на територији Конга (Нова тужба: 2002) (Демократска

Република Конго против Руанде), Међународни суд правде, Захтев за одређи-
вање привремених мера. Наредба од 10. јула 2002. године, Издвојено мишље-
ње ad hoc судије Мавунгу, I.C.J. Reports 2002, стр. 284, пара. 45 издвојеног ми-
шљења
Питање територијалне или ratione loci надлежности суда за кршења људских права,
која су се наводно догодила на територији тужиоца а која се могу приписати туже-
ној држави, није постављено у овом стадијуму поступка. Опште је прихваћено да
држава чланица конвенције може бити одговорна уколико почини противправни
акт на територији друге државе чланице који је супротан датој конвенцији. Тако је
Европски суд за људска права у случају Луизиду против Турске приликом тумачења
термина „надлежност” из члана 1 Европске конвенције за заштиту људских права,
констатовао следеће: „питање одговорност стране уговорнице може се такође по-
409
ставити када као последица војне акције – без обзира да ли је дозвољена или не –
врши ефективну контролу на подручју ван државне територије.”
9 Фабрика Chorzów, Стални суд међународне правде, Пресуда од 13. септембра

1928. P.C.I.J. Reports, Ser. A, бр. 17, 1928, стр. 47
Репарација мора да, у мери у којој је то могуће, уклони све последице противправ-
ног акта и да успостави стање које би највероватније постојало да тај акт није почи-
њен.
J Gabcíkovo-Nagymaros Пројекат (Мађарска в. Словачка), Међународни суд
правде, Меритум, Пресуда од 25. септембра 1997 I.C.J. Reports 1997, стр. 7
150. Репарација мора да, „у мери у којој је то могуће”, уклони све последице про-
тивправног акта. У овом случају, последице противправних аката обе стране уго-
ворнице биће уклоњене „у мери у којој је то могуће” уколико оне наставе сарадњу
на искоришћавању заједничких водених ресурса реке Дунав и уколико се примени
на правичан и разуман начин вишенаменски програм у форми јединствене коорди-
национе јединице а ради коришћења, развоја и заштите водотока. Оно што стоји на
располагању странама уговорницама је поновно успостављање заједничког упра-
вљања преосталим делом Пројекта. У том циљу, на њима је да се договоре да наста-
ве радове код места Цуново са изменом начина рада у односу на поделу воде и
струје, а не да наставе са изградњом код Нађмароша.
151. Обе стране у спору су затражиле од суда да утврди последице пресуде у односу
на исплату накнаде штете. На основу преамбуле Специјалног споразума, стране у
спору су се договориле да је Словачка једини сукцесор Чехословачке у погледу пра-
ва и обавеза у вези са Gabcíkovo-Nagymaros пројектом. Стога Словачка може бити
обавезана да плати накнаду не само за своје противправо поступање већ и за про-
тивправно поступање Чехословачке као што исто тако има право на накнаду штете
коју је претрпела Чехословачка и она сама као последицу противправног поступања
Мађарске.
152. Од суда није тражено у овом делу поступка да утврди висину штете која треба
да се исплати већ да означи по ком основу треба да буде исплаћена. Обе стране твр-
де да су претрпеле знатне финансијске губитке и обе траже новчано обештећење за
претрпљену штету.
Добро је установљено правило међународног права да оштећена држава има право
да прими надокнаду од државе која је извршила међународни противправни акт а
за штету која је тим актом проузрокована. У овој пресуди суд је закључио да су обе
стране починиле међународно противправне акте и такође је констатовао да су ови
акти проузроковали штету коју су претрпеле обе стране; стога су и Мађарска и Сло-
вачка обавезане да плате накнаду и обе имају право да буду обештећене.
410
Словачка, дакле, има право на накнаду за штету коју је претрпила Чехословачка,

V
као и за штету коју је сама она претрпила као последицу одлуке Мађарске да обу-
стави а касније и да напусти радове код Нађмароша и Дунакилита, пошто су ове
радње проузроковале одлагање почетка рада Габчиково електране као и промене у
начину рада након што буде у функцији.
Мађарска има право накнаде за штету коју је претрпела као последица промене то-
ка реке Дунав пошто је Чехословачка, стављањем у рад Варијанте Ц погона, а Сло-
вачка одржавањем истог погона у раду, ускратила Мађарској право на законити део
заједничких водених ресурса и зато што је искористила ове ресурсе у сопствену ко-
рист.
K Gabcíkovo-Nagymaros Пројекат (Мађарска в. Словачка), Међународни суд
правде, Меритум, Пресуда од 25. септембра 1997. године I.C.J. Reports 1997.
50. У случају који је пред нама, стране су сагласне да постојање стања нужде мора
бити оцењено у светлу критеријума које је поставила Комисија за међународно
право у члану 33. Нацрта правила о одговорности држава које је усвојено на првом
читању. Текст те одребе гласи:
Члан 33. Стање нужде
1. Држава се не може позвати на стање нужде као основ за искључење противправ-
ности свог акта који је у супротности са њеном међународном обавезом, осим:
(а) ако је тај акт био једини начин на који би држава одбранила своје основне ин-
тересе од тешке и непосредне опасности, и
(б) ако тај акт озбиљно не угрожава основне интересе државе према којој је по-
стојала међународна обавеза.
2. Држава се ни у ком случају не може позивати на стање нужде као основ искључе-
ња противправности ако:
(а) је међународна обавеза са којом је акт државе у супротности настала из им-
перативне норме општег међународног права, или
(б) је међународна обавеза са којом је акт државе у супротности потекла из ме-
ђународног уговора који, изричито или прећутно, искључује могућност пози-
вања на стање нужде у односу на ту обавезу; или
(ц) је држава у питању допринела настанку страња нужде.
У свом коментару, Комисија дефинише „стање нужде” као:
„ситуацију у којој се нашла држава чији је једини начин да одбрани основне инте-
ресе од тешке и непосредне опасности да предузме мере које су супротне од онога
што се од ње захтева на основу међународне обавезе према другој држави” (ibid.,
став 1).
411
Закључено је да је „поимање стања нужде... дубоко укорењено у правној мисли”

ibid., стр. 49, став 31).
51. Суд сматра, пре свега, да стање нужде представља основ за искључење против-
правности акта супротног међународној обавези који је признат у међународном
обичајном праву. Поврх тога, суд сматра да се такав основ искључења противправ-
ности може само изузетно прихватити. Комисија за међународно право је била
истог мишљења када је дала објашњење да се определила за негативну формулацију
члана 33 Нацрта:
„како би показала, и формалним средствима, да случај позивања на стање нужде
као оправдање, мора заиста представљати изузетак – који је још ређе прихватљив од
осталих околности које искључују противправност...” (ibid, стр. 51, став 40).
Стога, према ставу Комисије, на стање нужде се може позвати само под одређеним,
строго дефинисаним, условима који морају бити кумулативно испуњени. Надаље,
дотична држава није једина која одлучује о испуњености тих услова.
[стр. 55-57] 83. Да би биле оправдане, противмере морају испунити одређене усло-
ве (види: Војне и паравојне активности против Никарагве (Никарагва против САД)
Меритум, пресуда, I.C.J. Reports 1986, стр. 127, став 249. Такође види Арбитражна
одлука од 9. децембра 1978. године у случају поводом Уговора о ваздушном саобраћају
од 27. марта 1946 између Сједињених Држава и Француске, United Nations, Reports of
international Arbitral Awards (RIAA), vol. XVI, стр. 443 et seq.; такође члан 47-50 На-
црта чланова о одговорности усвојених од стране Комисије за међународно право
на првом читању, „Report of the International Law Commission on the work of its
forty-eighth session, 6 May-26 July 1996”, Official Records of the General Assembly,
Fifty-first Session, Supplement No. 10 (A/51/10), стр. 144-145).
Пре свега, противмере морају бити предузете као одговор на претходни међународ-
ни противправни акт друге државе и морају бити усмерене ка тој држави. Иако није
првенствено представљен као противмера, очито је да је Варианта Ц одговор на об-
уставу и прекид радова од стране Мађарске као и да је била усмерена против ње;
једнако је јасно, по мишљењу суда, да су акти које је предузела Мађарска међуна-
родно противправни.
84. Друго, оштећена држава је морала позвати државу која врши противправни акт
да прекине противправно понашање или да накнади штету која је из њега настала.
Јасно је из чињеница случаја, као што је суд напред констатовао (види став 61 et
seq.), да је Чехословачка у много прилика затражила од Мађарске да настави са из-
вршењем уговорних обавеза.
85. По мишљењу суда, важан услов је да последица противмере мора бити у сразме-
ри са претрпљеном штетом, узимајући у обзир дата права.
412
Године 1929, Стални суд међународне правде је, у вези са пловидбом на реци Одри,
V
констатовао следеће:
„Заједница интереса који се односе на пловну реку постају основа заједничког пра-
вом заштићеног права а основна карактеристика тога права је потпуна једнакост
свих прибрежних држава у коришћењу целог тока реке и искључење свих префе-
ренцијалних привилегија било које од прибрежних држава у односу на остале” (Те-
риторијална надлежност Међународне комисије за реку Одру, Пресуда бр. 16, 1929,
P.C.I.J Series А, бр. 23, стр. 27).
Модеран развој међународног права оснажио је ово начело и за непловидбене свр-
хе међународних водотока, као што се може закључити на основу Конвенције о
праву непловидбеног коришћења међународних водотока усвојене 21. маја 1997.
године од стране Генералне скупштине Уједињених нација.
Суд сматра да Чехословачка, једностраним преузимањем контроле над заједничким
ресурсима и ускраћивањем права Мађарској на правичан и разуман део природних
ресурса Дунава – са трајним ефектом промене тока вода на екологију прибрежне
области око Сигеткуза (Szigetköz) – није испунила услов сразмерности који захтева
међународно право.
86. Надаље, као што је суд већ раније истакао (види став 78), чињеница да је Мађар-
ска пристала, у контексту првобитног Пројекта, на скретање тока Дунава (и на при-
времену меру извлачења воде из Дунава на основу Заједничког уговорног плана) не
може се тумачити као одобрење Чехословачкој да настави са једностраним скрета-
њем тока ових размера без сагласности Мађарске.
87. Стога, суд констатује да скретање тока Дунава које је извела Чехословачка није
била дозвољена противмера зато што није била сразмерна. Стога није неопходно
испитивати додатни услов за допуштеност противмера, а то је сврха противмере
усмерена ка навођењу државе која се понаша противправно да испуни своје међу-
народноправне обавезе.
L Наредба за привођење од 11. априла 2000. године (Демократска Република

Конго в. Белгија). Међународни суд правде, Меритум, Пресуда од 14. фебруа-
ра 2002. године, Супротстављено мишљење ad hoc судије Van den Wyngaert, ICJ
Reports 2002, стр. 185, пара. 84. супротстављеног мишљења
Такође верујем, поново под претпоставком да је Белгија прекршила међународну
обавезу, да је изрека пресуде требало да буде довољан вид задовољења за нематери-
јалну штету коју је претрпео Конго. Уколико је почињен акт који представља крше-
ње, за који ја верујем да не постоји (Белгијско решење о привођењу које није су-
протно међународном обичајном праву и које штавише никада није извршено), он
је тривијалан у поређењу са пропустом Конга да се повинује обавези по основу чла-
на 146. Четврте женевске конвенције (истраживање и гоњење оптужених за ратне
413
злочине и злочине против човечности који су почињени на територији дате држа-

ве). Конго се није појавио пред Међународним судом правде чистих руку и стога је
његова тужба требало да буде одбијена. De minimis non curat lex.
MКопнена и морска граница између Камеруна и Нигерије (Камерун против

Нигерије: Екваторијална Гвинеја као умешач), Међународни суд правде. Ме-
ритум, пресуда од 10. октобра 2002. године, I.C.J. Reports 2002
Камерун не тражи од суда да само оконча административно и војно присуство Ни-
герије на територији Камеруна, већ тражи и гаранцију да се ови поступци неће по-
новити. Такви захтеви су без сумње прихватљиви (LaGrand (Немачка против Сједи-
њених Америчких Држава), Пресуда од 27. јуна 2001, ставови 117 et seq.). Међутим,
пресуда која је данас донета садржи коначне и обавезујуће одредбе о копненој и
морској граници између две државе. Пошто је свака сумња уклоњена, суд не може
да замисли ситуацију у којој нека од страна, након повлачења војних и полицијских
снага и администрације са територије друге државе, не би поштовала територијал-
ни суверенитет те државе. Из ових разлога се предлози Камеруна не могу усвојити.
319. Суд надаље сматра да већ само доношење пресуде и евакуација Нигерије са те-
риторије Камеруна представља адекватно задовољење штете коју је претрпео Каме-
рун, због окупације своје територије. Суд, стога, неће утврђивати да ли, и у којој ме-
ри, постоји одговорност Нигерије према Камеруну на основу окупације.
N Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (1950)

(Сл. лист СЦГ – Међународни уговори, бр. 9/03)
Члан 41.
Када суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Ви-
соке стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, суд ће, ако је
то потребно, пружити правично задовољење оштећеној страни.
O Годишњак Комисије УН за међународно право (Yearbook of International

Law Commission), 1971/II, стр. 271
„Нисан, британски држављанин захтевао је накнаду од власти своје земље за штету
учињену његовом хотелу на Кипру. Штета је настала тако што су снаге Велике Бри-
таније привремено одузеле хотел између 29. децембра 1963. и 27. марта 1964. годи-
не. Влада Велике Британије одбила је одштетни захтев с образложењем да су њене
снаге биле на располагању Кипру ради помоћи Кипру да успостави мир на острву.
Британске снаге требало је, у том случају сматрати органима државе Кипра те се
овој држави морају приписати акти британских снага – тврдила је британска влада.
Енглески судови у првој и другој инстанци и судије Дома лордова сматрали су, ме-
ђутим, да се акти британских снага у вези заузимања хотела не могу приписати др-
414
жави Кипар, пошто снаге Велике Британије нису деловале, у конкретном случају,
V
као „службеници” кипарске владе. Снаге су биле под командом Велике Британије и
нису биле ни под каквом контролом владе Кипра, нити су примале било какве ин-
струкције од ње.”
P Позитивне и негативне обавезе држава: право на живот

Обавезе негативног карактера означавају дужност државе да се уздржи од одређе-
ног чињења или мешања и на тај начин, пасивним понашањем, остави слободу поје-
динцу да поступа на одређени начин или да на тај начин очува заштићени објекат.
Обавезе позитивног карактера означавају дужност државе да поступи на одређени
начин, да предузме конкретне радње, чиме се држави нужно намеће много већи те-
рет. У контексту заштите људских права ова класификација је видљива у стандард-
ним терминима који се срећу у међународним уговорима о заштити људских права.
То су термини „respect” (поштовати) и „ensure” (обезбедити), где се првим нормира
обавеза негативног карактера док се другим означава обавеза позитивног каракте-
ра. Међународни пакт о грађанским и политичким правима тако у чл. 2. предвиђа
да ће свака држава уговорница „поштовати и обезбедити сваком лицу на својој те-
риторији или под својом надлежношћу права предвиђена овим Пактом.” Какав је
садржај позитивних и негативних обавеза зависиће од конкретног права. – С. Ђајић,
„Право на живот: питања и одговори међународног права”, Зборник Правног
факултета у Новом Саду, бр. 2/2004, том II, стр. 464.
Q Нацрт Правила о дипломатској заштити, Комисија УН за међународно пра-

во, Official Records of the General Assembly, Sixty-first Session, Supplement No. 10
(A/61/10), 2006
Члан 14
Искоришћеност локалних правних лекова
1. Држава не може поднети међународни захтев који се односи на повреду држа-
вљанина или другог лица из члана 8 нацрта пре него што оштећени, у складу са од-
редбом члана 15, искористи све локалне правне лекове.
2. „Локални правни лекови” подразумевају правна средства која су доступна оште-
ћеном пред судским и управним органима и телима опште или посебне надлежно-
сти државе која је наводно одговорна за проузроковање повреде.
3. Локални правни лекови се морају искористити када је међународни захтев, или
захтев за доношење деклараторне пресуде који се односи на тај захтев, поднет пре-
тежно на основу повреде држављанина или другог лица из члана 8 нацрта.
415
Члан 15
Изузеци од правила локалних правних лекова
Не постоји потреба за искоришћавањем локалних правних лекова када:
(а) не постоје разумно доступни локални правни лекови ради пружања заштите,
или такви локални лекови не пружају разумну могућност такве заштите;
(б) постоји неосновано одлагање у поступку по правним лековима које се може
приписати држави која је наводно одговорна.
(ц) Не постоји основана веза између оштећеног и државе која је наводно одго-
ворна у време настанка повреде;
(д) оштећени је очито онемогућен да користи локалне правне лекове, или
(е) држава која је наводно одговорна одрекла се услова искоришћености локал-
них правних лекова.
R Обавеза арбитражног решавања спорова на основу дела 21 Споразума о се-

дишту Уједињених нација од 26. јуна 1947. године. Међународни суд правде.
Саветодавно мишљење од 26 априла 1988. године, I.C.J. Reports 1988, стр. 29.
Суд, надаље, мора да укаже да се наводни спор искључиво односи на оно што Уједи-
њене нације сматрају својим правом на основу Споразума о седишту. Циљ арбитра-
жног поступка који је предвиђен Споразумом је решавање спорова који могу наста-
ти између Организације и државе домаћина без претходног обраћања домаћим су-
довима и стога би било супротно и слову и духу Споразума да се покретање поступ-
ка услови прибегавањем таквом претходном поступку. Очигледно је да одредба де-
ла 21 Споразума о седишту не може захтевати искоришћеност локалних правних
лекова као услов за њену примену.
SElettronica Sicula S.p.A. (ELSI) (САД против Италије). Међународни суд прав-
де. Меритум, пресуда од 20. јула 1989 I.C.J. Reports 1989, стр. 42-43
Сједињене Државе су поставиле питање да ли се правило искоришћености локал-
них правних лекова може применити на све спорове покренуте на основу члана
XXVI FCN Споразума [споразуми о пријатељским односима, трговини и пловидби].
Овај члан, посебно је истакнуто, садржи јасне одредбе и не садржи правило о ло-
калним правним лековима; стога се може закључити да, када стране FCN споразу-
ма намеравају да надлежност Суда услове правилом о локалним правним лековима
у случају дипломатске заштите, то исказују изричитом формулацијом; као што је
учињено у Споразуму о економској сарадњи између Италије и Сједињених Америч-
ких Држава закљученом 1948. године. Веће сматра да се стране неког уговора могу
њиме споразумети да се правило о локалним правним лековима не примењује на
захтеве поводом кршења датог уговора или се, пак, споразумети да се то правило
примењује. Ипак, веће не може прихватити да се тако важно начело обичајног пра-
416
ва прећутно искључије у случају изостанка одговарајуће формулације која показује

V
јасну намеру у том правцу.
...
Осим тога, када се суд у случају Interhandel суочио са сличним аргументом Швај-
царске чији се „главни тужбени захтев” односио на „непосредно кршење међуна-
родног права” и стога није подлегао правилу о локалним правним лековима, суд је,
након извршене анализе „главног тужбеног захтева”, заузео становиште да је тај
захтев повезан са тужбеним захтевом који се односи на дипломатску заштиту и да
стога аргументи туженог „не лишавају спор... особености спора у којем се швајцар-
ска влада појављује у име својих држављана... (Interhandel, Пресуда, I.C.J. Reports
1959, стр. 28). Слично томе, у случају који је сада пред судом, веће несумњиво на-
лази да питање које карактерише и прожима тужбу Сједињених Држава као целину
је питање штете коју су претрпели Raytheon и Machlett а за коју се тврди да је наста-
ла као резултат радњи туженог. Сходно томе, веће одбија аргумент да у овом случа-
ју постоји део тужбеног захтева туженог који се може одвојити тако да се правило о
локалним правним лековима не примењује на тај део.
1. Правила о одговорности држава предвиђају два основна кумулативна услова де-
ликтне одговорности државе (одговорност државе за противправни акт). Који су
то услови:
а)
б)
2. Како природа међународне обавезе утиче на међународну одговорност државе?
Ваш одговор поткрепите одредбама Правила о одговорности држава за против-
правни акт.
3. Наведите околности под којима држава може да одговара за акте органа страних
држава и ваш одговор образложите одговарајућим одредбама из Правила о одго-
ворности држава за противправни акт.
4. Чланови 26, 40. и 41. Правила Комисије УН за међународно право о одговорно-
сти држава (2001) регулишу посебан вид одговорности државе.
a. О каквој је одговорности реч и које норме међународног права су основ такве
одговорности?
б. Какве су последице одговорности државе у овом случају?
5. Наведите околности које искључују противправност акта.
6. Ако се установи постојање неке од околности која искључује противправност ак-
та, последица ће бити следећа (одаберите један тачан одговор):
417
a. акт се не може приписати одговорној држави

б. држава није међународно одговорна
ц. накнада штете ће бити умањена на одговарајући начин, или
д. суд није надлежан да реши питање одговорности.
7. Која околност која искључује противправност акта се у два наврата, на различи-
тим местима, помиње у Правилима о одговорности држава, зашто, и у ком кон-
тексту?
8. Према члану 4. Правила о одговорности држава за противправни акт, држава
увек одговара за акте својих државних органа, чак и када државни органи посту-
пају ultra vires. Међународни суд правде у пресуди у предмету Примена Конвен-
ције о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 2007. године, помиње међу-
народна обичајна правна правила о одговорности државе за своје de jure и de facto
органе.
а. Шта је критеријум разликовања?
б. Под које одредбе Правила о одговорности држава се може подвести појам „de
facto органа државе” у смислу тумачења које је дао Међународни суд правде у
пресуди о Конвенцији о геноциду из 2007. године?
9. Каква је разлика између више силе и стања нужде као основа за искључење про-
тивправности акта?
10. Каква је разлика између стања нужде и противмера? Одговорите уз помоћ одго-
варајућих одредби Правила о одговорности држава и пресуде у случају Габчико-
во Нађмарош.
11. У појединим случајевима ће последица одговорности бити деклараторна пресу-
да, тј. одлука којом се констатује повреда права без изрицања санкције у виду на-
кнаде штете или обавезе повраћаја у пређашње стање. Сматра се да је деклара-
торна пресуда одговарајућа мера којом се обезбеђује задовољење оштећене стра-
не. Деклараторне пресуде су нарочито присутне у пракси Европског суда за за-
штиту људских права (види: чл. 41. Европске конвенције). Ваш је задатак да про-
нађете основ у Правилима о одговорности држава за изрицање деклараторних
пресуда као мера које могу отклонити примену начела restitutio in integrum, оба-
везу накнаде штете и забрану понављања кршења. Потребно је да образложите
своје мишљење о усклађености деклараторних пресуда са Правилима о одговор-
ности држава за противправни акт. (Погледајте и издвојено мишљење ad hoc су-
дије van den Wungaert у спору између Конга и Белгије)
12. Издвојите одредбе Правила о одговорности држава које се односе на кршење ко-
гентних норми међународног права и образложите разлике које постоје између
кршења ових одредби и диспозитивних норми међународног права.
418
13.Одговорност државе за акте почињене на страној територији регулисана је по-

V
себним правилима, судећи по пресудама у случајевима Никарагва, Геноцид и
Нисан. Правила о одговорности држава не условљавају одговорност територијал-
ношћу. На основу судске праксе и одговарајућих одредби Правила (установите
које су одредбе меродавне за деловање државних органа ван територије државе)
формулишите правило о одговорности државе за акте почињене на страној тери-
торији.
14.Издвојите из датих примера оне пресуде које се односе на искоришћеност ло-
калних правних лекова. Да ли се правило о локалним правним лековима користи
када држава претрпи директну повреду међународног права?
Пресуда Међународног суда правде

у спору поводом случаја у Крфском каналу
(Велика Британија против Албаније)
Овај спор, предмет три одлуке Суда, настао је због експлозије мина у албанским те-
риторијалним водама у Крфском каналу приликом проласка британских ратних
бродова.
Савезничке снаге су пре инцидента очистиле овај део Крфског канала од мина. Два
британска разарача наишла су 2. октобра 1946. године на мине. Приликом удеса
погинуло је и рањено више чланова посаде, а бродови су претрпели озбиљну штету.
Велика Британија је оптужила Албанију за полагање мина, односно за давање до-
зволе трећем да положи мине након чишћења од стране савезничких власти. Једи-
нице британске ратне морнарице су 12. и 13. новембра 1946. године без албанског
пристанка претражиле територијалне воде те државе, наводно ради чишћења од
мина и прибављања доказа о кривици за удес. Инцидент је изазвао озбиљну поли-
тичку затегнутост. Пошто није могао бити решен пред Саветом безбедности УН, а
на његову препоруку, спор поводом ових догађаја је Велика Британија изнела пред
Међународни суд правде. Албанија се испрва противила надлежности Суда, али је
овај нашао (25. марта 1948. у својој првој одлуци) да је она на њу пристала упустив-
ши се у расправљање о суштини питања.
Друга одлука Суда, која је и најважнија (9. април 1949.) односила се на суштину
проблема. Суд се изјаснио да је Албанија одговорна по међународном праву за екс-
плозију која се десила у албанским територијалним водама и за штету и губитак
живота који су настали као последица експлозије. Суд није прихватио претпоставку
да је Албанија поставила мине. С друге стране, Суд је заузео становиште да мине
нису могле бити постављене без знања албанске владе. Албанија је, са своје стране,
уложила противтужбу против Велике Британије оптуживши је за повреду суверени-
тета територије Албаније због слања ратних бродова у албанске територијалне воде
419
и због спровођења операције чишћења мина у албанским водама после експлозије.

Суд није прихватио прву од ових оптужби. Он је нашао да је то био случај нешко-
дљивог (неофанзивног) проласка, који постоји као право за све земље у случају ми-
ра. Државе, по опште признатом правилу, могу слати своје ратне бродове кроз ме-
ђународне мореузе без претходног одобрења обалне државе. Са 11 гласова према 5,
Суд је Албанију прогласио одговорном за догађаје у октобру 1946. и дужном да на-
кнади причињену штету. У исти мах, Суд је једногласно утврдио да су британски
поступци у новембру представљали кршење албанског суверенитета и били против-
ни међународном праву.
У трећој, последњој одлуци (15. децембар 1949), Суд је одредио обавезу накнаде
штете у износу од 844.000 фунти стерлинга коју је Албанија била дужна да надокна-
ди Великој Британији, за оштећене бродове и као одштета за губитак живота и по-
вреде чланова посаде.
Суд зато мора да испита да ли је посредним доказима утврђено да је Албанија знала
за полагање мина у свом територијалном мору, независно од тога да ли је прећутно
пристала на ту операцију. Ови се докази могу извести на основу претпоставки под
условом да ове не остављају места ни за какву основану сумњу. Чињенице на које се
оне ослањају могу се разликовати од оних које су од значаја за утврђивање прећут-
ног одобравања.
У овом случају морају се размотрити два чињенична низа која се узајамно потврђу-
ју. Први се тиче става Албаније пре и после катастрофе од 22. октобра 1946; други
се тиче могућности да се с албанске обале опази полагање мина.
„Коришћено је вештачење. Остављајући по страни постојање осматрачнице на рту
Дента, које није доказано, и позивајући се на изјаву албанске владе према којој су
осматрачнице биле на рту Ћефали и манастиру св. Ђорђа, Суд подсећа на следеће
закључке у извештају вештака:
1. под претпоставком да су мине полагане у правцу север-југ, минополагачи би би-
ли опажени са рта Ћефали;
2. под претпоставком да је полагање мина извршено с југа, минополагачи би били
опажени с рта Ћефали и са манастира св. Ђорђа.
Сам заступник албанске владе је изричито признао да би „одговорност Албаније по-
стојала да је Албанија била обавештена о операцији пре инцидента од 22. октобра
1946. када би стигла на време да опомене британске и све остале бродове на посто-
јање мина у Крфском каналу.”
Свакако је постојала обавеза Албаније да обавести све бродовље о положеним ми-
нама у својим територијалним водама, али постојање ове обавезе зависи од тога да
ли је за то она сазнала довољно пре 22. октобра, исто као што је и дужност њених
420
обалских власти да упозоре британске ратне бродове зависи од временског размака

V
између момента када су бродови опажени и момента када је дошло до експлозије.
Извод из диспозитива пресуде: „Суд стога долази до закључка да је Албанија одго-
ворна по међународном праву за експлозије које су се догодиле 22. октобра 1946.
године у албанским водама, и за штету и људске жртве настале због њих те да је Ал-
банија дужна да пружи накнаду Уједињеном Краљевству.”
Питања:
1. Коју обавезу је Албанија, према мишљењу Суда, прекршила у овом случају? Фор-
мулишите правну норму која је прекршена и одредите њену пуноважност, поље
примене, позитивне и негативне обавезе које из ње произилазе, и њен основ ва-
жења.
2. Да ли је Албанија одговорна за акте чињења или акте нечињења? Наведите те ак-
те.
3. Албанији су приписани противправни акти. Чији акти и по ком правилу су тума-
чени као акти Албаније?
4. Да ли постоји неки од основа искључења противправности акта у корист Албани-
је? Образложите.
5. Да ли је штета коју је претрпела Велика Британија била директна или индирект-
на?
6. Да ли је Велика Британија била обавезна да претходно искористи локалне правне
лекове?
Правила о одговорности могу се, на први поглед, учинити сложена и обимна. Ипак,
образац примене ових правила је прилично једноставан. То ћемо илустровати на
три начина: поједностављеним обрасцем, образложеним обрасцем (формулом од-
говорности) и детаљним образложењем сваког од нужних корака приликом утврђи-
вања одговорности.
Поједностављен образац:
1. Кршење међународне обавезе
2. Приписивање кршења обавезе држави
3. Постојање околности које искључују противправност акта
4. Садржај односа одговорности и последице
Ако се поједностављени образац преточи у редослед појединих корака приликом
утврђивања одговорности, дакле, ако поставимо формулу испитивања одговорности
државе, редослед корака био би следећи:
421
1. Да ли је предмет кршења међународна обавеза?

2. Да ли је конкретна међународна обавеза била важећа између оштећене и одго-
ворне државе?
3. Каква је тачна садржина прекршене обавезе?
4. Ко је учинио конкретан акт кршења и да ли постоји неки од основа за приписи-
вање акта држави у Правилима о одговорности државе за деликт (2001)?
5. Да ли постоји основ искључења противправности акта?
6. Да ли постоји учешће оштећене или треће државе и какве су последице таквог
учешћа?
7. Да ли је реч о директној или индиректној штети?
8. Садржај односа одговорности in concreto
9. Како се одштетни захтев може процесуирати?
10.Изузеци од општих правила о деликтној одговорности држава: правила о апсо-
лутној одговорности, правила о одговорности за кршење когентних норми и спе-
цијална правила о одговорности (чл. 55. Правила о одговорности)
Детаљно упутство за примену правила о одговорности:
1. Да ли је предмет кршења међународна обавеза?
Правила о одговорности односе се само на међународне обавезе. Дакле, само оне
обавезе које су настале у изворима међународног права могу бити предмет кршења.
Правила унутрашњег права не могу бити основ одговорности, осим у случајевима
када међународна норма упућује на унутрашње право као садржај међународне
обавезе.
2. Да ли је конкретна међународна обавеза била важећа између оштећене и
одговорне државе?
Држава може одговарати само ако је у моменту деликта конкретна обавеза била за
њу важећа, тачније, ако је таква пуноважна обавеза створила право и правни инте-
рес за оштећену страну. Овде се лепо види билатералност међународног права. Пу-
новажност међународне обавезе се цени преко важења извора, те преко момента
почетка и престанка обавезности извора за конкретну државу. Забрана ретроактив-
ног дејства међународног права искључује, осим у супротно уговореним случајеви-
ма, важење међународних обавеза на период пре давања сагласности. Да ли је кон-
кретна међународна обавеза важећа проверава се преко важности ratione materiae,
ratione personae и ratione temporis.
3. Каква је тачна садржина прекршене обавезе?
Реч је о кораку који бисмо могли назвати и „пажљиво прочитајте уговор”. Обавезе
су ретко апсолутне и безусловне, потребно је анализирати конкретну норму према
422
правилима тумачења: према уобичајеном значењу у датом контексту и у складу са

V
предметом и циљем уговора. Садржина нам може открити каква су конкретна обе-
лежја обавезе, која могу бити различита: обавеза чињења или нечињења; физички
или правни акти; једнократни, континуирани или збирни; обавеза циља или обавеза
средства. Да ли су дозвољени акти који нису забрањени, или су као начин испуњења
обавезе допуштени и други акти који нису изричито дозвољени.
4. Ко је учинио конкретан акт кршења и да ли постоји неки од основа за при-
писивање акта држави у Правилима о одговорности државе за деликт (2001)?
Противправни акт ће као физички или правни акт увек учинити неко лице или гру-
па лица. Да би држава била одговорна потребно је да се такав акт може приписати
држави. Држави се приписују следећи акти под одређеним условима:
– акти државних органа;
– акти државних и јавних институција када врше јавну власт;
– акти позајмљеног органа;
– акти на територији других држава;
– акти учињени под принудом друге државе;
– акти устаничког покрета који оформи владу и нову државу;
– акти устаничког покрета који не успе да оформи нову владу;
– акти појединаца (када делују као државни органи, када су им поверена јавна
овлашћења ради обављања неког задатка, када поступају по директним ин-
струкцијама и за рачун државе, када држава преузме одговорност за акте при-
ватних лица (викарна одговорност), ако није спречила повреду а могла је (од-
говорност државног органа за нечињење, односно за пропуст да спречи), ако је
реч о групи приватних лица над чијим актима држава врши ефективну кон-
тролу.
5. Да ли постоји основ искључења противправности акта?
Ако је држава прекршила међународну обавезу која јој се може приписати, она не-
ће бити одговорна ако има места примени неке од околности које искључују про-
тивправност акта. Ове околности ослобађају државе међународне одговорности за
деликт:
а) Сагласност оштећене државе (изјава воље која одговара међународним стан-
дардима и дата је унапред);
б) Допринос оштећене државе;
ц) Противмере и самоодбрана – противмере могу бити реторзије, репресалије и
принудне мере. Реторзија није забрањена међународним правом и представља
само меру која није пријатељска и која представља упозорење другој држави
да се њено понашање не сматра одговарајућим (на пример, прекид дипломат-
423
ских односа). Принудне мере може предузети само држава у самоодбрани, од-
носно само међународна организација, на основу изричитог овлашћења Саве-
та безбедности УН на основу главе VII Повеље УН. Репресалије, или против-
мере у ужем смислу, како их предвиђају и Правила о одговорности држава,
заправо представљају per se кршење међународног права, али ако су предузете
као реакција на кршење друге државе онда су изузете од противправности. Да
би противмере могле искључити одговорност, морају испунити следеће усло-
ве:
– Претходни покушај решавања сукоба мирним путем (противмера је ну-
жна);
– Противмера се предузима одмах или убрзо након кршења – временски
фактор (хитност);
– Противмере су усмерене ка исправљању противправног понашања иако не
морају бити истоврсне – циљност мера;
– Противмере морају бити сразмерне учињеном кршењу (пропорционал-
ност);
– Противмерама се не сме поступати противно когентним нормама;
д) Виша сила и случај – непредвидљиви, неодољиви и нескривљени;
е) Стање нужде;
ф) Невоља;
г) Учешће друге државе (подељена одговорност, индиректна одговорност, основ
за ослобађање од одговорности).
6. Да ли постоји учешће оштећене или треће државе и какве су последице та-
квог учешћа?
Учешће оштећене државе може искључити противправност акта, али може консти-
туисати и посебан деликтноправни однос, у зависности од повезаности два против-
правна акта. Процесним речником то значи да одговорна држава може имати основ
за истицање противзахтева или противтужбе. Учешће треће државе, ако оно није
конзумирано правилима о приписивању акта држави, може довести до подељене
одговорности или до индиректне одговорности државе. Учешће оштећене државе
додатно може бити фактор приликом одређивања последица одговорности (износ
накнаде штете).
7. Да ли је реч о директној или индиректној штети?
Директна штета постоји када је повређено право чији је носилац држава. Индирект-
на штета постоји у оним случајевима када је повређено међународно право угово-
рено у корист појединца. Држава чијем је држављанину повређено право сматра се
повређеном, уз ту разлику да је претпрела индиректну штету. У случају индиректне
штете примењују се нешто другачија правила која називамо правилима о дипло-
424
матској заштити. Услови за остваривање одговорности у случају индиректне штете,

V
тј. у случају дипломатске заштите, били би следећи:
а) Повреда међународног права уговореног у корист страног држављанина, било
као појединца било као држављанина државе заштитнице. У овом случају се
такође мора доказати пуноважност и тачан садржај обавезе. Ако постоји по-
вреда, правни интерес се конституише у име државе.
б) Искоришћеност локалних правних лекова. Појединац, за разлику од државе,
дужан је искористити сва правна средства која му нуди унутрашњи правни си-
стем одговорне државе која на ефикасан начин могу отклонити противправ-
ност. Искоришћеност локалних правних лекова у случају индиректне штете
обичајно је правно правило међународног права (ELSI).
ц) Веза држављанства између оштећеног појединца и државе заштитнице. Држа-
ва сама дискреционо одређује начин стицања и губитка држављанства. Међу-
тим, за потребе дипломатске заштите, међународно право поставља додатни
услов ефективног држављанства које постоји како у време деликта тако и у
време истицања захтева.
8. Садржај односа одговорности in concreto
Садржај односа одговорности (права и обавезе оштећене и одговорне државе)
а) забрана даљег кршења;
б) реституција;
ц) накнада штете;
д) забрана понављања кршења.
9. Како се одштетни захтев може процесуирати?
Постојање утуживог субјективног права, деликтна и процесна способност држава,
омогућавају оштећеној држави да истакне захтев против одговорне државе. Међу-
тим, пошто је међународни правосудни систем децентрализован и надлежност ме-
ђународних судова факултативна, право на истицање одштетног захтева не укључу-
је нужно и право на суд. Захтев се може процесуирати на неколико начина: у била-
тералним преговорима и у оквиру званичних односа држава (политички начин ре-
шавања спорова), пред институционализованим телима (у оквиру међународних
организација), или пред судовима ако су испуњени услови за заснивање надлежно-
сти (судски начини решавања спорова). За разлику од националних правних систе-
ма где је надлежност судова обавезна и где је процесуирање захтева више техничко
питање, у међународном праву процесуирање захтева може бити доста сложеније и
захтевати посебна знања и вештине, о чему ће више бити речи у последњем погла-
вљу.
425
10. Изузеци од општих правила о деликтној одговорности држава: правила о

апсолутној одговорности, правила о одговорности за кршење когентних норми
и специјална правила о одговорности (чл. 55. Правила о одговорности)
Наведена правила и примери, као и упутства за утврђивање одговорности и приме-
ну правила односе се на један сегмент одговорности држава: одговорност државе за
противправни акт, односно међународну деликтну одговорност државе. Ова одго-
ворност слична је деликтној одговорности физичких и правних лица према прави-
лима унутрашњег приватног права, што се види по нормама које могу бити прекр-
шене, по санкцијама и по односу одговорности: правни интерес конституисан је у
корист оштећене државе.
Остали облици одговорности у међународном праву ближи су јавноправној идеји
заштите општих интереса. Приликом кршења когентних норми, интерес је консти-
туисан не само код оштећене државе већ и код свих осталих држава, јер норме jus
cogens имају erga omnes дејство и у позитивном и негативном виду.
Најстрожији облик одговорности свакако је апсолутна одговорност држава која по-
стоји као одговорност за штету насталу услед изузетно опасних делатности (нукле-
арне, космичке и сличне делатности које могу проузроковати штету великих разме-
ра). Приликом предузимања опасних делатности држава ће бити одговорна чак и
ако акт није противправан, односно чак и ако има места примени некој од околно-
сти која би такву противправност искључила. Са друге стране, могући изузеци (као
што је штета настала у надваздушном простору услед грешке, или искључење на-
кнаде држављанину државе која је учествовала у лансирању) су другачије садржине
и поља примене. Другачији су и извори који установљавају овај облик одговорности
(Конвенција о међународној обавези накнаде штете причињене од стране васионских
летелица од 29. марта 1972. године (Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори бр.
9/1977); Нацрт правила о спречавању прекограничне штете настале услед ризичних
активности (Комисија УН за међународно право, 2001); Нацрт правила о међуна-
родној одговорности за прекограничне штете настале услед ризичних активности
(Комисија УН за међународно право, 2006), итд.).
Постоје и специјална правила о одговорности која ће се, захваљујући дејству чл. 55.
Правила о одговорности држава, примењивати ако су посебно уговорена. Таква
правила постоје, на пример, унутар појединих међународних организација (Европ-
ска унија). Примери извора који садрже специјална правила о одговорности били
би: Бечка конвенција о грађанској одговорности за нуклеарне штете од 21. маја 1963.
године (Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори бр. 5/1977), Међународна конвенција
о грађанској одговорности за штету проузроковану загађивањем нафтом од 29. но-
вембра 1969. године. (Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори бр. 7/1977) и други.
426
Одељак 1 – Одговорност државе V
1. Правила о одговорности држава не садрже територијалну димензију и правила о
територијалном суверенитету и надлежности, која су иначе врло присутна код
примене норми међународног права, нарочито у области људских права, не по-
мињу се у овим Правилима.
2. Међународни суд правде и Међународни кривични трибунал за бившу Југослави-
ју сукобили су се у погледу правила о одговорности државе за акте извршене на
страној територији. Како су ова два различита суда формулисала правила о кон-
троли која су довољна/неопходна да би држава била одговорна за акте лица и ор-
гана извршених на страној територији који немају формално статус њиховог др-
жавног органа према унутрашњем праву.
3. У случају спора између Нигерије и Камеруна насталог због противправне окупа-
ције државне територије, Суд закључује да није потребно да нареди гаранције да
до понављања неће доћи нити налази да има места другим мерама као последи-
ци противправног акта.
1. Локални правни лекови у општем међународном праву и међународном инве-
стиционом праву.
2. Одговорност државе према општим правилима међународног права (Правила о
одговорности државе за противправни акт) и правила о надлежности Европског
суда за људска права и одговорности држава уговорница Европске конвенције за
заштиту људских права.
3. Стандард одговорности за кршење међународног права на својој територији: слу-
чајеви Никарагва, Крфски канал и Правила о одговорности држава.
427
Byers, M., „Terrorism, the Use of Force and International Law after 11 September”, 51 Interna-
tional and Comparative Law Quarterly 2002, стр. 401-414; Војне и паравојне активности про-
тив Никарагве (Никарагва против Сједињених Америчких Држава) Пресуда Међународног
суда правде од 27. јуна 1986. године, I.C.J. Reports 1986; Gabcíkovo-Nagymaros Пројекат
(Мађарска против Словачке) Пресуда од 25. септембра 1997, I.C.J. Reports 1997; Годишњак
Комисије УН за међународно право (Yearbook of International Law Commission), 1971/II,
стр. 271; Dixon, M., McCorquodale, R., (2003), Cases & Materials on International Law, 4. изда-
ње, Oxford: Oxford University Press, стр. 403-453; Димитријевић, В. и др. (2005), Основи ме-
ђународног јавног права, Београд: Београдски центар за људска права, стр. 278-303 (глава 10);
Ђајић, С., „Право на живот: питања и одговори међународног права”, Зборник Правног фа-
култета у Новом Саду, бр. 2/2004, том II, стр. 461-483; Крфски канал (Уједињено Краљев-
ство против Албаније), Пресуда од 9. априла 1949. године, ICJ Reports 1949; LaGrand (Не-
мачка против САД) Привремене мере, Наредба од 3. марта 1999. године, I.C.J. Reports 1999;
Lapaš, D., (2004), Sankcija u međunarodnom pravu, Zagreb: Pravni fakultet Sveučilišta u Zagre-
bu, стр. 84-193; Malanczuk, P., (1997), Akehurst's Modern Introduction to International Law, 7.
издање, Лондон: Routledge (Глава 17); Mowbray, A., „Duties of Investigation under the Euro-
pean Convention on Human Rights”, 51 International and Comparative Law Quarterly 2002, стр.
437-448; Наредба за привођење од 11. априла 2000. године (Демократска Република Конго
против Белгије) Пресуда од 14. фебруара 2002. године; Нацрт чланова о одговорности др-
жаве за међународно противправне акте (Official Records of the General Assembly, 56. заседа-
ње, Додатак бр. 10 (А/56/10); Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина гено-
цида (Босна и Херцеговина против СР Југославије), Претходни приговори, Пресуда Међуна-
родног суда правде од 11. јула 1996. године, ICJ Reports 1996; Примена Конвенције о спре-
чавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и Херцеговина противСрбије и Црне Горе),
Тужба Босне, Новембар 1993; Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина ге-
ноцида (Хрватска против Србије и Црне Горе), – Тужба Хрватске, јули 1999; Примењивост
обавезе арбитражног решавања спорова на основу дела 21 Споразума о седишту Уједиње-
них нација од 26. јуна 1947. године Саветодавно мишљење од 26 априла 1988. године, I.C.J.
Reports 1988; Elettronica Sicula S.p.A. (ELSI), САД против Италије, Пресуда од 20. јула 1989.
године, I.C.J. Reports 1989; Дипломатско и конзуларно особље САД у Техерану (Сједињене
Америчке Државе против Ирана), Пресуда од 24. маја 1980. године, ICJ Reports 1980; Rain-
bow Warrior, арбитражна одлука, (Нови Зеланд против Француске), 82 ILR 499; Случај пово-
дом копнене и морске границе између Камеруна и Нигерије (Камерун против Нигерије:
Екваторијална Гвинеја као умешач) Пресуда од 10. октобра 2002. године; Случај поводом
оружаних активности на територији Конга (Нова апликација: 2002) (Демократска Репу-
блика Конго против Руанде) Захтев за изрицање привремених мера. Наредба од 10. јула
2002. године; Тужилац против Душана Тадића, Пресуда Жалбеног већа од 14. јула 1997,
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију; Фабрика Chorzów, Стални суд међу-
народне правде, пресуда од 13. септембра 1928. године; Harris, D.J., (1998), Cases and Mate-
rials on International Law, 5. издање, Лондон: Sweet & Maxwell, стр. 484-519; Crawford, J.,
(2003), The International Law Commission’s Articles on State Responsibility – Introduction, Text and
Commentaries, Cambridge: Cambridge University Press.
428
Одељак 2 – Одговорност међународних организација
Увод
Пораст броја међународних организација, проширење делокруга међународноправ-
них питања којима се међународне организације баве и тенденција широког тума-
чења надлежности организација (теорија имплицитних овлашћења) отвара питање
њихове одговорности. Међународне организације су субјекти међународног права и
поседују деликтну способност. Ипак, решења у пракси нису тако једноставна. Овај
актуелни проблем (и могућа решења) студентима ће бити представљен преко ана-
лизе следећих правних питања: приписивање противправних аката међународним
организацијама, контрола законитости аката међународне организације, подела од-
говорности између међународне организације и држава чланица, имплементација
правила о одговорности (форуми за решавање одговорности међународних органи-
зација).
Извори
1 Правила о одговорности међународних организација, Комисија УН за међу-
народно право, Нацрт усвојен августа 2006. године, Генерална скупштина УН,
А/61/10
Члан 3
1. Сваки противправни акт међународне организације за последицу има међуна-
родну одговорност те међународне организације.
2. Међународни противправни акт међународне организације постоји када се пона-
шање, чињење или нечињење:
(а) може приписати међународној организацији према правилима међународног
права; и
(б) представља кршење међународне обавезе те међународне организације.
Члан 4
Опште правило о приписивању акта међународној организацији
1. Акт органа или представника међународне организације у вршењу функција тог
органа односно представника сматраће се актом организације према правилима
међународног права независно од положаја који има тај орган или представник у
односу на ту организацију.
429
V Одељак 2 – Одговорност међународних организација
2. У смислу става 1, „представник” подразумева службенике и друга лица и тела

преко којих организација делује.
3. Правила организације меродавна су за одређивање функција њених органа и
представника.
4. За сврху овог члана, израз „правила организације” означава нарочито: оснивачке
акте, одлуке, резолуције и друге акте које доноси организација у складу са осни-
вачким актима, као и утемељена пракса организације.
Члан 5
Поступање органа или представника који је држава или међународна организација
ставила на располагање другој међународној организацији
Поступање органа државе или органа односно представника међународне органи-
зације који је стављен на располање другој међународној организацији сматраће се
актом ове друге међународне организације уколико она врши ефективну контролу
над таквим поступањем.
Члан 6
Прекорачење овлашћења и поступање супротно упутствима
Акт органа или представника једне међународне организације сматраће се актом те
организације према правилима међународног права ако њени органи или представ-
ници поступајући у том својству прекораче овлашћења која имају односно уколико
поступе супротно упутствима.
Члан 7
Поступање које међународна организација прихвати и призна као свој акт
Понашање које се међународној организацији не може приписати на основу прет-
ходних одредаба сматраће се ипак актима ове организације према правилима ме-
ђународног права ако та организација призна и прихвати такав акт као свој, као и у
мери у којој то учини.
ОДГОВОРНОСТ МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ У ВЕЗИ СА АКТОМ ДРЖАВЕ

ИЛИ ДРУГЕ МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ
Члан 12
Пружање помоћи у предузимању међународног противправног акта
Међународна организација која пружи помоћ држави или међународној организа-
цији у предузимању међународног противправног акта, биће одговорна за такав
акт, уколико:
(а) организација поступи тако са знањем да је предузети акт противан међуна-
родном праву; и
(б) акт би био противправан уколико би га починила та организација.
430
Члан 13
V
Упутство за извршење и контрола над извршењем међународног противправног акта
Међународна организација која даје упутство и контролише државу или другу ме-
ђународну организацију у извршењу међународног противправног акта који чини
та држава или друга међународна организација, биће одговорна за такав акт, уколи-
ко:
(а) организација поступи тако са знањем да је предузет акт противан међународ-
ном праву; и
(б) акт би био противправан уколико би га починила та организација.
Члан 14
Принуда над државом или другом међународном организацијом
Међународна организација која принуди државу или другу међународну организа-
цију на извршење акта противном међународном праву, биће одговорна за тај акт,
уколико:
(а) би такав акт био, независно од принуде, противан међународном праву за
принуђену државу или међународну организацију; и
(б) међународна организација која врши принуду учини то са знањем о природи
таквог акта.
Члан 15
Одлуке, препоруке и овлашћења упућена државама чланицама
и међународним организацијама
1. Међународна организација биће међународно одговорна уколико донесе одлуку
која обавезује државе чланице и међународне организације да предузме акт који
би, да га предузима организација која налаже такав акт, представљао противпра-
ван акт и ако се тиме избегава међународна обавеза организације која налаже
акт.
2. Међународна организација биће међународно одговорна уколико:
(а) Овласти државу чланицу или другу међународну организацију да предузме
акт који је противан међународном праву уколико га почини организација
која даје овлашћење са циљем да избегне своју међународну обавезу, односно
ако препоручи држави чланици или другој међународној организацији да та-
кав акт предузме; и
(б) држава или међународна организација предузме такав акт ослањајући се на
такво овлашћење или препоруку.
3. Ставови 1 и 2 примењују се без обзира да ли је спорни акт међународно против-
праван за државу чланицу или међународну организацију којима је упућена од-
лука, овлашћење или препорука.
431
Члан 16
Примена овог одељка
Одредбе из овог одељка не утичу на међународну одговорност државе и међународ-
не организације које почине спорни акт, или било које друге државе или међуна-
родне организације.
ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ У ВЕЗИ СА АКТОМ МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Члан 25
Пружање помоћи државе међународној организацији
у извршењу међународног противправног акта
Држава која пружи помоћ међународној организацији приликом извршења против-
правног акта биће међународно одговорна за такво поступање уколико:
(а) држава поступи тако са знањем о природи акта противном међународном
праву; и
(б) би акт био противправан ако би га починила та држава.
Члан 26
Упутство и контрола државе над извршењем међународног противправног акта
од стране међународне организације
Држава која даје упутство за извршење и врши контролу над међународном органи-
зацијом приликом извршења међународног противправног акта, биће међународно
одговорна за тај акт ако:
(а) држава поступи тако са знањем о природи акта противног међународном пра-
ву; и
(б) би такав акт био противправан ако би га починила држава.
Члан 27
Принуда државе над међународном организацијом
Држава која принуди међународну организацију да предузме акт који је противан
међународном праву биће међународно одговорна за тај акт уколико:
(а) би такав акт био, независно од принуде, противан међународном праву за
принуђену међународну организацију; и
(б) држава која врши принуду учини то са знањем о природи таквог акта.
Члан 28
Међународна одговорност у случају преношења надлежности
на међународну организацију
1. Држава чланица међународне организације биће међународно одговорна уколи-
ко избегне своју међународну обавезу тако што на међународну организацију
432
пренесе надлежност у вези са том обавезом, и ако организација почини акт који
V
би, да га је починила та држава, представљао кршење међународне обавезе те др-
жаве.
2. Став 1 примењује се без обзира да ли је спорни акт противправан и за међународ-
ну организацију.
Члан 29
Одговорност државе чланице међународне организације за међународни противправ-
ни акт међународне организације
1. Независно од примене чланова од 25. до 28., држава чланица међународне орга-
низације биће одговорна за међународни противправни акт те организације уко-
лико:
(а) прихвати одговорност за такав акт; или
(б) је навела повређену страну да се ослони на њену одговорност.
2. Међународна одговорност државе која је настала на основу става 1 сматра се суп-
сидијерним обликом одговорности.
2 Бечка конвенција о праву уговора између држава и међународних организа-

ција или између међународних организација од 20. марта 1986. године
Члан 60
Гашење уговора или обустављање његове примене као последица његовог кршења
1. Суштинско кршење двостраног уговора од стране једне чланице овлашћују другу
чланицу да се позове на кршење као разлог за престанак уговора или обуставља-
ње његове примене у целини или делимично.
2. Суштинско кршење уговора од стране једне чланице овлашћује:
а) остале чланице, уз једногласан договор, да обуставе примену уговора у целини
или делимично да га окончају:
i) било у односима између самих њих и државе или међународне организаци-
је која је учинила повреду;
ii) било између свих чланица;
б) чланицу коју је посебно погодило кршење да се на њега позове као на разлог
обустављања примене уговора у целини или делимично у односима између ње
и државе или међународне организације прекршиоца;
ц) сваку чланицу, осим државе или међународне организације прекршиоца, да се
позове на кршење као разлог за обустављање примене уговора у целиниили
делимично, у односу на њу саму, ако је овај уговор такве природе да суштин-
ско кршење одредаба од стране једне чланице коренито мења положај сваке
чланице у погледу доцнијег извршења њених обавеза у складу са уговором.
433
3. У смислу овог члана суштинско кршење уговора представља:

а) одбацивање уговора које није одобрено овом Конвенцијом; или
б) кршење одредбе битне за остварење предмета или циља уговора.
4. Претходни ставови не нарушавају ниједну одредбу уговора која се примењује у
случају кршења.
5. Ставови од 1 до 3 не примењују се на одредбе о заштити људских права садржане
у уговорима хуманитарног карактера, а нарочито на оне одредбе којима се ис-
кључује сваки облик одмазде према лицима која су заштићена овим уговором.
3 Проглас Генералног секретара УН о обавезности правила хуманитарног пра-

ва за снаге УН (SТ/SGB/1999/13, Секретаријат УН, 6. август 1999)
Генерални секретар УН, ради установљавања начела и правила међународног хума-
нитарног права која се примењују на снаге УН које воде операције под командом и
контролом УН, проглашава следеће:
Члан 1
Поље примене
1. Основна начела и правила међународног хуманитарног права проглашена овим
актом примењују се на снаге УН у случајевима оружаног сукоба када у њему актив-
но учествују као борци, у мери у којој су укључени и у периоду трајања њиховог ан-
гажмана. Ова правила се примењују и у случајевима спровођења принудних мера
или током мировних операција када је употреба силе допуштена у самоодбрани.
Члан 3
Споразуми о статусу снага
У споразумима о статусу снага који се закључују између Уједињених нација и држа-
ва на чијој територији се налазе снаге УН, УН се обавезују да ће осигурати усклађе-
ност својих операција са начелима и правилима општих конвенција које се приме-
њују на поступање војног особља. УН се такође обавезују да ће своје војно особље у
потпуности упознати са начелима и правилима међународних инструмената. Оба-
веза поштовања наведених начела и правила постоји за УН и у одсуству посебног
споразума о статусу снага.
Члан 4
Повреде међународног хуманитарног права
У случају повреда међународног хуманитарног права, чланови војног особља снага
УН биће кривично гоњени пред националним судовима својих држава.
434
Члан 5
V
Заштита цивилног становништва
5.1. Снаге Уједињених нација у свако доба ће разликовати цивиле од бораца, као и
цивилне од војних циљева. Војне операције биће усмерене само против бораца и
војних циљева. Напади на цивиле и цивилне објекте строго су забрањени.
...
Члан 6
Средства и начини ратовања
6.1. Право снага УН да изаберу средства и начин ратовања није неограничено.
6.2. Снаге УН поштоваће правила о забрани и ограничењу употребе одређене врсте
оружја и одређених начина ратовања у складу са важећим инструментима међуна-
родног хуманитарног права. Овим се нарочито подразумева забрана коришћења за-
гушљивих, отровних и других гасова, и биолошких средстава ратовања; забрана
дум-дум метака, односно метака који се распрскавају и шире у људском телу; и за-
брана одређених експлозивних пројектила.
...
Члан 7
Третман цивила и лица која не учествују у непријатељствима
7.1. Према лицима која не учествују у војним операцијама, укључујући овде и ци-
виле, чланове оружаних снага који су положили оружје и лица која не учествују у
непријатељствима зато што су болесници, рањеници или затвореници, ће се у свако
доба поступати хумано и без дискриминације по основу расе, пола, вероисповести
или по било ком другом основу. Признаће се потпуно поштовање њихове личности,
части, вероисповести и сваког другог уверења.
...
Члан 8
Третман затвореника
Снаге УН ће затворенике третирати хумано и са поштовањем њиховог личног до-
стојанства, као и сва остала лица која не учествују у војним операцијама због лиша-
вања слободе. Без обзира на њихов правни статус, према њима ће се поступати у
складу са одредбама Треће Женевске конвенције из 1949. које се на њих mutatis mu-
tandis могу примењивати.
...
435
Члан 9
Заштита рањених, болесних, медицинског и помоћног особља
9.1. Према припадницима оружаних снага и другим лицима под влашћу снага УН
поступаће се са поштовањем и пружиће им се заштита у свако доба. Према њима ће
се поступати хумано уз обезбеђење медицинске заштите и неге коју захтева њихово
стање, без било какве дискриминације.
...
Члан 10
Ова правила ступају на снагу 12. августа 1999. године.
Потпис: Кофи А. Анан, Генерални секретар УН
4 Накнада за штету претрпљену у служби Уједињених нација, Међународни

суд правде, Саветодавно мишљење од 11. априла 1949. године, I.C.J. Reports
1949, стр. 179-180
Следеће питање је да ли збир међународних овлашћења Организације УН обухвата
и право на истицање међународног захтева како се то образлаже у захтеву за доби-
јање саветодавног мишљења. Реч је о захтеву против државе ради добијања надок-
наде за штету насталу повредом службеника Организације током вршења службе-
них функција. Док, са једне стране, држава поседује сва међународна права и оба-
везе које јој признаје међународно право, права и обавезе једне међународна орга-
низације, са друге стране, зависе од њених циљева и функција како су експлицитно
или имплицитно наведени у оснивачким документима и како су касније тумачени у
пракси. Функције организације имају посебну природу и оне се не би могле ефика-
сно остварити ако би постојале конкурентне акције, на међународном плану, педе-
сет осам или више министарстава иностраних послова, те Суд закључује да су држа-
ве чланице повериле Организацији УН способност да истиче међународне захтеве
када је то потребно за обављање њених функција.
5 Европска заједница/Европска унија
Уговор о оснивању ЕЗ
(Official Journal of the European Communities, бр. Ц 325/147 од 24.12.2002.г.)
Члан 288
1. Уговорна одговорност Заједнице се одређује према праву које се примењује на
дотични уговор.
436
2. У односима вануговорне одговорности, а у складу са општим принципима који су

V
заједнички правима држава чланица, Заједница надокнађује штету коју су проузро-
ковали њени органи или службеници у вршењу својих дужности.
3. Други став се примењује под истим условима на штету коју проузрокује Европска
централна банка или њени заступници у вршењу својих функција.
4. Лична одговорност службеника према Заједници уређује се одредбама њиховог
статута или условима запошљавања који се примењују на њих.
Уговор о Европској унији

(Official Journal of the European Communities, бр. Ц 325/11 од 24.12.2002.г.)
Члан 6
1. Унија се заснива на начелима слободе, демократије, поштовања људских права и
основних слобода и на владавини права, начелима која су заједничка свим држава-
ма чланицама.
2. Унија поштује основна права, која су гарантована Европском конвенцијом о за-
штити људских права и основних слобода, потписаном 4. новембра 1950. године у
Риму, и која проистичу из уставних традиција заједничких државама чланицама,
као општа правна начела Заједнице.
3. Унија поштује национални идентитет држава чланица.
4. Унија обезбеђује неопходна средства за постизање својих циљева и за успешно
вођење својих политика.
6 Споразум о међународној банци за обнову и развој (Светска банка) из 1945.

године (последње измене од 1989. године)
Члан IV став 9
Напомена на хартијама од вредности
Свака хартија од вредности коју Банка изда или за коју да гаранцију носиће напо-
мену којом се означава да обавезе које проистичу из хартије од вредности не пред-
стављају обавезу ниједне државе осим уколико супротно није назначено на хартији
од вредности.
7 Споразум о Међународном фонду за пољопривредни развој (1976)

Ниједна држава чланица неће сносити одговорност, само на основу чланства, за ак-
те или обавезе Фонда.
437
8 Случај Међународног савета за калај (International Tin Case), Пресуда Дома

Лордова Уједињеног Краљевства, Australia & New Zealnad Banking Group v.
Australia (Међународни савет за калај, Одговорност чланова), 26. октобар
1989, 29 I.L.M. 670 (1990)
Међународни савет за калај (International Tin Council) била је међународна органи-
зација основана 1972. године ради спровођења Међународног споразума о прои-
зводњи и продаји калаја (ITA). Седиште организације било је у Великој Британији,
док је чланством био обухваћен велики број држава укључујући и Европску економ-
ску заједницу као самосталног члана. Велика Британија је са ITC закључила спора-
зум о седишту и споразум о привилегијама и имунитетима. Робним споразумима
били су регулисани односи између произвођача и потрошача ради регулисања свет-
ског тржишта за ову врсту производа. Током 1985. године откривена су велика ду-
говања ове организације према трећим лицима, у укупном износу преко 900 мили-
она британских фунти. Пошто повериоци нису могли наплатити своја потраживања
од организације, покренули су поступке пред арбитражама и британским судовима
против држава чланица ове организације.
У случају International Tin Council, који се водио пред британским судовима (и услед
тога био битно одређен и домаћим правом), тужиоци су истицали неколико могу-
ћих основа по којима би државе чланице ITC могле одговарати за дугове међуна-
родне организације чије су чланице:
а) Међународна организација (ITC) не поседује посебну и одвојену правну спо-
собност од држава чланица, те не представља ништа више до заједнички назив
за удружење држава.
б) Ако и Међународна организација (ITC) поседује својство правног лица, државе
чланице одговарају за њене дугове. ITC није основана и регистрована као
правно лице према праву Велике Британије, већ само поседује „својство”
правног лица, чиме се уводи одговорност њених чланица за дугове.
ц) ITC је само заступник држава чланица, тако да сви правни послови у које је
ITC ушла, непосредно обавезују државе чланице коју ITC заступа.
Британски Дом Лордова је закључио да је ITC самостални правни субјект и да се
њена правна личност разликује од субјективитета држава чланица, те да по том
основу државе чланице не могу одговарати за акте међународне организације. Пре-
ма мишљењу Дома Лордова, ITC је поступала у своје име и за свој рачун приликом
закључивања уговора, те овим правним пословима није аутоматски обавезала држа-
ве чланице. Пошто није утврдио правило међународног права које би могло послу-
жити као основ одговорности држава чланица у конкретном случају, Дом Лордова
је одбио одштетни захтев поверилаца који је био истакнут према државама члани-
цама ITC.
438
9 Марковић и други против Италије (представка бр. 1398/03), Европски суд за

V
људска права, Меритум, Пресуда од 14. децембра 2006
Пракса Европског суда за људска права у погледу (не)одговорности државе за акте ме-
ђународне организације
Став је Суда да када државе образују међународну организацију са циљем да остваре
или ојачају међусобну сарадњу у одређеној области, и када организацији доделе над-
лежности и имунитете, може се јавити питање у вези са заштитом основних права. Не
би било у складу са предметом и циљем ове Конвенције (Европске конвенције за за-
штиту људских права), ако би државе уговорнице на овај начин себе ослободиле одго-
ворности на основу Конвенције у вези са оним надлежностима које су на тај начин
пренеле. Суд подсећа да Конвенција обезбеђује стварну и практичну заштиту права, а
не теоријску или илузорну заштиту. Ово је нарочито тачно за право приступа суду,
право које постоји у оквиру права на правично суђење, (новија пракса: Аït-Моuhоub
v. France пресуда од 28. октобра 1998, Reports 1998-VIII, стр. 3227, § 52, која упућује
на случај Airey v. Ireland пресуда од 9. октобра 1979, Series A no. 32, str. 12-13, § 24). –
Waite and Kennedy v. Germany, ECHR, Пресуда од 18. фебруара 1999 (идентичан
текст се налази у параграфу 57. пресуде у случају Beer and Regan v. Germany која је
донета истог датума).
Тужене државе су истакле истоветне приговоре као и у случају Банковић у вези са
индивидуалном одговорношћу државе за акте међународне организације чији су
чланови. Ове државе сматрају да би било нелогично прогласити државу одговорном
за акте међународне организације чији су чланови – када те државе нису одговорне
за акте међународне организације чији су чланови – због пропуста да на домаћем
плану исправе недостатке таквих аката. Због тога сматрају да се тужба треба про-
гласити недопуштеном јер ratione materiae није у складу са одредбама Конвенције.
Пошто је оспоравани акт по својој природи екстратериторијални а предузела га је
организација чија је Италија чланица, било би врло тешко установити солидарну
одговорост Италије. Могућност вођења поступка у Италији ради оспоравања легал-
ности аката НАТО снага на Косову била је слаба и непредвидљива. Истина је да ту-
жиоци нису доказали постојање ниједног случаја у којем је такав захтев био успе-
шан. Указујући на предмет Prince Hans-Adam II of Liechtenstein v. Germany ([GC], no.
42527/98, ECHR 2001-VIII), тужене државе сматрају да није било могуће установи-
ти довољну везу између исхода случаја и признања права које подносиоци захтева-
ју.
Коментар: Европски суд за људска права у прва два случаја (Waite и Kennedy против
Немачке, и Beer и Regan против Немачке) није утврдио кршење чл. 6, ст. 1 Конвенци-
је, те је тумачење да држава не може избећи одговорност преношењем надлежности
на међународну организацију остало у конкретном случају неважно, уз могућност да
439
се овде формулисано правило о приписивању акта држави може јавити као релевант-
но у неком другом предмету.
Случајеви Банковић и Марковић, настали поводом НАТО бомбардовања РТС-а, има-
ли су сличну судбину. Суд је у Банковићу закључио да нису испуњени услови из чл. 1.
Конвенције, односно да државе нису вршиле надлежност у смислу ове одредбе. За-
хваљујући овом закључку Суд није био дужан да расправља о питању одговорности
држава чланица за акте међународне организације. У случају Марковић, иако су обе
стране у спору поменуле питање ове врсте одговорности, Суд је пропустио да се о ње-
му изјасни не нашавши повреду чл. 6. Конвенције.
JСпор у вези са имунитетом од поступка специјалног известиоца Комисије за

људска права, Међународни суд правде, Саветодавно мишљење од 29. априла
1999, I.C.J. Reports 1999, пара. 66
66. Суд указује да је питање имунитета од судског поступка различито од питања
накнаде за штету насталу као резултат активности предузетих од стране Уједиње-
них нација или њихових службеника који су поступали у службеном својству.
Уједињене нације могу сносити одговорност за штету која настане услед оваквих
аката. Ипак, како је предвиђено чл. VIII, став 29 Опште конвенције, сви захтеви
упућени Уједињеним нацијама неће бити решени пред домаћим судовима већ на
други одговарајући начин решавања спорова које ће обезбедити Уједињене нације у
складу са ставом 29.
Није потребно посебно наглашавати да сви службеници Уједињених нација, без об-
зира на службену функцију коју обављају, морају поступати тако да не прекораче
границе својих овлашћења, те у том смислу настојати да избегну све могуће захтеве
који се могу упутити Уједињеним нацијама.
K Спор поводом Монтреалске конвенције о безбедности цивилног ваздухо-

пловства – Локерби (Либија против Велике Британије), Међународни суд
правде, Пресуда о претходним приговорима од 27. фебруара 1998, I.C.J. Re-
ports 1999
Дејство резолуција Савета безбедности УН (параграфи 37-38)
Уједињено Краљевство сматра да и у случају да је Монтреалска конвенција пренела
на Либију право како она то тврди, коришћење ових права је ограничено јер је на-
кнадно дерогирано и замењено одговарајућим одредбама резолуција Савета безбед-
ности бр. 748 (1992) и 883 (1993) које, на основу чл. 25. и 103. Повеље УН, имају
примат над свим осталим правима и обавезама које проистичу из Монтреалске
конвенције. Тужене државе тврде и да је услед усвајања ових резолуција спор про-
менио своју природу и да од момента њиховог усвајања постоји само спор између
440
Либије и Савета безбедности, те да из ових разлога није реч о спору из чл. 14, ст. 1
V
Монтреалске конвенције због чега Суд нема надлежност за његово решавање.
Суд се не слаже са овим ставом. Резолуције Савета безбедности бр. 748 (1992) и 883
(1993) усвојене су након подношења тужбе. Према својој устаљеној пракси, ако Суд
има надлежност на дан подношења тужбе, надлежност ће опстати и након тог дату-
ма, накнадно усвајање ових резолуција не утиче на правилно установљену надле-
жност.
Допуштеност либијске тужбе (параграфи 40-45)
Главни аргумент Уједињеног краљевства је следећи:
„спорно питање према тужбеном захтеву Либије сада је у надлежности Савета без-
бедности због резолуције Савета безбедности усвојене на основу главе VII Повеље
УН, која је за обе стране обавезујућа, те да ли резолуција има јачу правну снагу у
односу на права из Монтреалске конвенције на основу чл. 103. Повеље УН. Резолу-
ције 748 и 883 правно су обавезујуће и њима се установљавају обавезе за Либију и
Уједињено Краљевство, те у том смислу једине меродавне за све спорове за које је
овај Суд надлежан.” Уједињено Краљевство тако сматра да, пошто се овим резолу-
цијама захтева изручење двојице осумњичених Уједињеном Краљевству или САД
ради суђења, Либија је дужна да тако и поступи без обзира на права која може има-
ти на основу Монтреалске конвенције.
Са друге стране, Либија сматра да текст резолуција 731 (1992), 748 (1992) и 883
(1993) не налаже експлицитно предају осумњичених УК или САД. Либија сматра да
се резолуције морају тумачити у складу са Повељом од које зависи пуноважност ре-
золуција, као и да Повеља забрањује Савету да од Либије тражи изручење УК или
САД. Либија такође сматра да би Суд морао дати тумачење права и обавеза из Мон-
треалске конвенције независно од резолуција Савета безбедности.
Суд усваја захтев Либије. Датум који је релевантан за утврђивање допуштености ту-
жбе је 3. март 1992. године, датум подношења тужбе. Резолуције Савета безбедно-
сти бр. 748 (1992) и 883 (1993) се не могу сматрати меродавним за утврђивање пи-
тања надлежности пошто су усвојене након подношења тужбе.
Из наведених разлога Суд закључује да је приговор недопуштености УК који се за-
снива на резолуцијама Савета безбедности УН бр. 748 (1992) и 883 (1993) неосно-
ван, те да је тужба Либије допуштена.
L Муџахединска организација народа Ирана против Савета Европске Уније,
Суд прве инстанце ЕЗ – Друго веће, Пресуда од 12. децембра 2006. године,
Предмет Т-228/02
Уредба ЕЗ којом се у унутрашњи правни поредак Заједнице уводе санкције устано-
вљене Резолуцијом Савета безбедности бр. 1267 (1999) (санкције против Талибана и
441
Ал-каиде), директно упућује, а тиме и инкорпорира у унутрашњи правни поредак

Заједнице, списак осумњичених који саставља Комитет УН за санкције. Ову уредбу
је Европски суд подвргнуо делимичној контроли. Друга Уредба, којом се у поредак
Заједнице уводе антитерористичке мере усвојене Резолуцијом Савета безбедности
бр. 1373 (2001), садржи и листу осумњичених за тероризам и њу саставља Савет
Европске уније, у целости је подвргнута контроли. Суд је у другом случају нашао да
се њоме крше основна људска права те је из тих разлога Уредбу поништио.
Резолуција бр. 1373 из 2001. године опште је природе и обавезује државе чланице
да предузму низ мера у борби против тероризма. Мере се састоје од инкриминације
различитих облика кривичног дела тероризма до обавезе замрзавања финансијских
средстава лица и организација за које се оправдано сумња да су укључени у терори-
зам. За разлику од резолуције 1267, идентификација лица осумњичених за терори-
зам остављена је државама чланицама. У складу са овим, Уредба ЕЗ бр. 2580/2001
овластила је Савет ЕУ да сачини списак лица према којима ће се примењивати
санкције. Савет једногласно одлучује о садржини наведеног списка на основу „пре-
цизних информација које прибаве надлежне власти”. Лицима која се налазе на спи-
ску не достављају се докази нити образложење за увођење у ред лица погођених
санкцијама.
Суд прве инстанце је нашао да се у овом случају примењују одредбе о заштити људ-
ских права, пошто сачињавање списка и поступање по њему укључује коришћење
дискреционе оцене Заједнице. Судска контрола зависиће од режима санкција којим
је конкретно лице погођено, односно да ли се на њега примењује режим из резолу-
ције 1267 или 1373. Суд је установио да приликом увођења лица на списак, у фор-
ми одлуке, Савет има широка дискрециона овлашћења, али и да Суд има надле-
жност да такву одлуку подвргне судској контроли. Суд је закључио да начин подвр-
гавања лица под систем санкција, који се спроводи на основу широке дискреционе
оцене Савета ЕУ без навођења разлога за такво поступање, представља кршење пра-
ва на јавну расправу и права на ефикасну судску заштиту. Услед недостатка ових
информација Суд није био у могућности да оцени законитост одлуке. Суд је сходно
одлуку поништио.
Коментар: Увођењем резолуција Савета безбедности УН у правни поредак Европске
уније оне постају обавезујуће као извори комунитарног права. Савет је тако у прав-
ни поредак унео резолуцију СБ УН 1267 (1999) у форми уредбе бр. 881/2002.
Европски суд прве инстанце је јула 2006. године нашао да резолуција СБ УН има
предност над комунитарним правом на основу чл. 25, 48(2) и 103. Повеље УН, од-
носно чл. 27. Бечке конвенције о праву уговора, док су гаранције за лица која се на-
лазе на листама као осумњичени, и који могу бити подвргнути казненим и финан-
сијским мерама, довољно заштићене посебном процедуром (delisting procedure).
Друга слична резолуција Савета безбедности УН, број 1373 (2001), је била основ до-
ношења одлуке Савета ЕУ која је због непоштовања основних гаранција људских
442
права била поништена (случај Organisation des Modjahedines du people d’Iran v. Coun-
V
cil of the European Union, Case T-228/02)
1. Нацрт Правила о одговорности међународних организација, за разлику од Пра-
вила о одговорности држава за противправни акт, не представља коначну верзију
ових правила. Ипак, представља значајан доказ обичајних правних правила у
области одговорности међународних организација. У овом делу су искључена
она правила о одговорности међународних организација која су практично до-
словно преузета из Правила о одговорности држава. Имајући то у виду, одгово-
рите на следеће питање:
Да ли одговорност државе искључује одговорност међународне организације, и
vice versa? Свој одговор поткрепите одговарајућом одредбом Правила о одговор-
ности држава и одредбом Правила о одговорности међународних организација.
2. Два предмета пред Међународним судом правде, која се наводе у изворима, ре-
шавају два аспекта деликтне способности међународних организација: право на
истицање одштетног захтева и питање одговорности организације, односно држа-
ва чланица, за трошкове организације. Утврдите који су то примери и укратко
изнесите коначан закључак Суда за сваки од њих.
Право на истицање одштетног захтева
Назив предмета______________________________________________________
Закључак суда ____________________________________________________
Одговорност међународне организације и држава чланица за трошкове организаци-
је
Назив случаја______________________________________________________
Закључак Суда ____________________________________________________
3. У случају подношења захтева против организације као што је НАТО, како бисте
могли формулисати захтев имајући у виду чл. 26. Нацрта правила о одговорно-
сти међународних организација (2006)?
4. Теорија и пракса нуде неколико модалитета одговорности држава чланица за ак-
те међународне организације. У наставку су наведена могућа решења. Ваш је за-
датак да изворе, мишљења, судску праксу и доктрину класификујете по наведе-
ним могућим решењима:
а) Државе чланице никада и ни под каквим условима не могу да одговарају за
акте међународне организације
443
б) Државе чланице одговарају за акте организације када је такав облик одговор-

ности изричито предвиђен међународним уговором
ц) Државе чланице одговарају за акте организације када такав облик одговор-
ности није искључен међународним уговором.
д) Државе одговарају солидарно за обавезе организације
е) Државе одговарају супсидијарно за обавезе организације
ф) Државе одговарају за обавезе организације ако у тој организацији имају по-
себан статус, посебну могућност контроле или ако су такав акт накнадно изри-
чито признале
г) Чланством у организацији држава се ослобађа одговорности и за акте који би
јој се могли приписати на основу обичајних правила о одговорности државе.
Интересовање за одговорност међународних организација почиње тек крајем про-
шлог века. Било је и аутора који су у потпуности искључивали ову могућност. Како
се види из извора, таква тврдња није више одржива. Ипак, проблем дефинисања и
имплементације правила о одговорности међународних организација и даље посто-
ји.
Одговорност међународних организација садржи неколико одвојених правних пи-
тања: који противправни акти се могу приписати међународним организацијама, тј.
да ли и на који начин се може вршити контрола законитости аката међународних
организација; да ли и под којим условима одговорност могу преузети државе чла-
нице, и на који начин спровести ова правила о одговорности, имајући у виду мали
број институционализованих међународних судских инстанци које признају пар-
ничну способност међународним организацијама и правила о имунитету којима се
prima facie искључује могућност вођења поступка пред било којим националним су-
дом.
Прво питање је нешто једноставније, с обзиром на то да постоје правила о одговор-
ности међународних организација која садрже правила о приписивању акта и про-
тивправности, а постоји и јасна аналогија са утемељеним обичајним правним пра-
вилима о одговорности државе (видети Правила о одговорности међународних ор-
ганизација, пример бр. 1). Другим речима, ако орган међународне организације,
као субјекат међународног права, прекши норму, организација ће одговарати. Ово
наизглед једноставно и јасно решење захтева решавање претходног питања: којим
нормама међународног права је обавезана међународна организација. Јасно је да
ће организација одговарати за правне акте на које се непосредно обавезала путем
уговора или обичаја. Међутим, питање је да ли међународна организација може да
буде обавезана правним правилима која су обавезујућа за њене државе чланице?
444
Питање је посебно занимљиво када су све државе чланице обавезане одређеним

V
правилом, јер би супротно понашање међународне организације указивало на фра-
дулозно поступање држава чланица.
Следеће питање је да ли се може вршити контрола законитости аката међународ-
них организација од стране субјеката ван саме организације, односно од саме држа-
ве чланице. Ово питање претходи питању одговорности: ако постоји сумња у про-
тивправност потребно је такву противправност испитати, јер ће услед противправ-
ности, у крајњој консеквенци, наступити одговорност међународне организације
или чак и државе чланице. Контрола аката међународних организација од стране
других субјеката је као могућност прилично ограничена. Државе нечланице и друге
организације су овде искључене јер и противправни акт такве организације за њих
представља res inter alios acta. Са друге стране, државе чланице и сама међународна
организација могу бити ограничени унутрашњим правилима организације (ако не
постоји систем контроле), односно правилима о имунитету организација и приори-
тету међународног права (овде се може навести и постојање доктрине act of state ко-
ја се аналогно може применити и на акте међународних организација). Контролу
законитости аката једне међународне организације, највише услед процедуралних
ограничења, било је врло тешко до сада остварити, иако се чини да постојећи међу-
народноправни оквир не искључује ту могућност у потпуности (видети примере
предмета Организација муџахедина пред Судом прве инстанце ЕЗ и Локерби).
Треће правно питање је вероватно најсложеније. Ово питање заправо и представља
проблем одговорности stricto sensu и због тога је често присутно у пракси. Наиме, да
ли ће се акти организације приписати држави чланици или организацији, и ако је
случај ово друго, да ли држава чланица може и тада да одговара. Решења су разли-
чита и сва полазе од потенцијалне неодговорности међународних организација ко-
је, иако све присутнији учесници у међународном животу и међународноправним
односима, путем правила о одговорности и имунитета врло лако могу избећи сваки
вид одговорности. Практични проблеми у пракси и свест о неизвесном исходу одго-
ворности међународних организација довела је до различитих решења. Решења на
која указују Правила о одговорности и пракса крећу се у распону од потпуне неод-
говорности међународних организација и директне одговорности држава чланица,
преко солидарне одговорности држава чланица и међународне организације до
супсидијарне одговорности држава чланица за акте међународне организације. По-
себни случајеви одговорности постоје када је ово питање експлицитно регулисано
оснивачким уговором и у случајевима посебних режима одговорности као што је то
случај са одговорношћу за изузетно опасне делатности. Наравно, треба имати у ви-
ду природу и врсту норме која је узрок одговорности, да ли је реч о уговорној или
вануговорној одговорности и, затим, да ли је реч о кршењу диспозитивног или ко-
гентног правила.
Последње правно питање које се тиче имплементације правила о одговорности ме-
ђународних организација заправо је већ познато из правила о имунитету држава.
Међутим, за разлику од правила о имунитету држава, која битно ограничавају
оштећена лица да остваре своје одштетне захтева, нарочито када она нису субјекти
међународног права, исто ограничење штити и међународне организације, како у
445
погледу привилегија и имунитета тако и у погледу територијалне надлежности. Док

је код држава могуће искључити правила о имунитету пред домаћим судовима, та-
ква могућност заправо не постоји код међународних организација које немају тери-
торијалну надлежност нити свој унутрашњи систем судства. Ако правила о имуни-
тету могу ограничити вођење поступка пред домаћим судовима, имунитет није пре-
прека међународном поступку, под условом да су испуњени услови за вођење та-
квог поступка. Међународни судови, по правилу, не признају парничну способност
међународним организацијама тако да се оне не могу јавити у улози туженог. Поје-
дине међународне организације могу бити правно способне и активно легитимиса-
не да покрену поступак добијања саветодавног мишљења пред Међународним су-
дом правде, али је ова могућност потпуно ирелевантна код остваривања одштетних
захтева или утврђивања одговорности међународне организације. Преостале могућ-
ности су скромне: замисливо је да међународна организација пристане на арбитра-
жу (видети пример PLO) или да међународна организација својевољно организује
интерно тело за решавање захтева (Светска банка). Ограничене могућности покре-
тања поступка против организација (видети пример International Tin Council) су за-
право довеле до формулисања правила о одговорности држава чланица за акте ор-
ганизације (видети Нацрт Правила о одговорности међународних организација).
1. Контрола законитости аката међународних организација
2. Демократски дефицит међународних организација и проширење њихове надле-
жности
3. Правила о одговорности ЕУ/ЕЗ предвиђена оснивачким уговорима: модел за ре-
шавање проблема одговорности међународних организација
1. Основи за искључење правила о имунитету међународних организација у случају
кршења когентних норми међународног права
2. Начини преузимања међународних обавеза од стране међународних организаци-
ја
3. Анализа праксе домаћих судова у поступцима против међународних организаци-
ја
верзитета у Новом Саду, 2007, стр. 135-136, 155-156, 161-163.
446
V
Amerasinghe, C. F., „Liability to Third Parties of Member States of International Organizati-
ons: Practice, Principle and Judicial Precedent” (1991) 85 American Journal of International Law
259; Банковић, Стојадиновић, Стоименовски, Јоксимовић и Суковић против Белгије, Репу-
блике Чешке, Данске, Француске, Немачке, Грчке, Мађарске, Исланда, Италије, Луксем-
бурга, Холандије, Норвешке, Пољске, Португалије, Шпаније, Турске и Уједињеног Краљев-
ства, Европски суд за људска права, Одлука од допуштености захтева (недопуштен), 12. де-
цембар 2001.године; Benvenuti, P., „The ICTY Prosecutor and the Review of the NATO Bom-
bing Campaign Against the Federal Republic of Yugoslavia”, 12 European Journal of International
Law 2001, бр. 3, стр. 503-529;38 ILM 1654, 1999; Бечка конвенција о праву уговора између
држава и међународних организација или између међународних организација од 20. марта
1986. године; Waite и Kennedy против Немачке, Европски суд за људска права, Пресуда од
18. фебруара 1999; Kirgis, F. (1993), International Organizations in their Legal Setting 2. изда-
ње, West Wadsworth ; Klabbers, J., (2002), An Introduction to International Institutional Law,
Cambridge: Cambridge University Press, стр. 300-320; Легалност употребе силе (Legality of
the Use of Force (10 случајева покренутих 24. априла 1999. године од стране СР Југославије
(Србија и Црна Гора) против 10 НАТО држава чланица), Апликације и усмена расправа; Beer
и Regan против Немачке, Европски суд за људска права, Пресуда од 18. фебруара 1999;
Марковиц ет ал. в. Италија, Европски суд за људска права, Пресуда од 14. децембра 2006;
Муџахединска организација народа Ирана против Савета Европске Уније, Суд прве ин-
станце ЕЗ – Друго веће, Пресуда од 12. децембра 2006. године, Предмет Т-228/02; Накнада
за штету претрпљену у служби Уједињених нација (1948-1949), Саветодавно мишљење од
11. априла 1949. године, ICJ Reports 1949; Noyes, J. E., Smith, B. D., „State Responsibility
and the Principle of Joint and Several Liability”, 13 Yale Journal of International Law 225 (1988);
Osieke, R., „The Legal Validity of Ultra Vires Decisions of International Organizations”, 77
American Journal of International Law 239, 1973; Правила о одговорности међународних орга-
низација, Комисија УН за међународно право, Нацрт усвојен августа 2006. године, Генерал-
на скупштина UN, A/61/10; Проглас Генералног секретара УН о обавезности правила хума-
нитарног права за снаге УН (ST/SGB/1999/13, Секретаријат УН, 6. август 1999); Sands, P.
Klein, P., (2001), Bowett’s Law of International Institutions 5. издање, Лондон: Sweet & Maxwell;
Sedl-Hohenveldern, I., „Piercing the Corporate Veil of International Organizations: The Inter-
national Tin Council Case in the English Court of Appeals” (1989) 32 German Yearbook of Inter-
national Law 43; Sellers, M. N. S., „International Legal Personality”, Ius Gentium, том 11, 2005,
стр. 67-78; Singer, M., „Jurisdictional Immunity of International Organization: Human Rights
and Functional Necessity Concerns” (1995) 36 Vanderbuilt Journal of International Law 53; Слу-
чај међународне организације за калај (International Tin Case), Пресуда Дома Лордова Ује-
дињеног Краљевства, Australia & New Zealand Banking Group v. Australia (Међународни са-
вет за калај, Одговорност чланова), 26. октобар 1989, 29 I.L.M. 670 (1990); Somavia, J., „The
humanitarian responsibilities of the United Nations Security Council: Ensuring the Security of
the People”, Development in Practice, 1 Новембер 1997, том 7, бр. 4, стр. 353-362; Спор пово-
дом Монтреалске конвеције о безбедности цивилног ваздухопловства (Локерби) (Либија
против Велике Британије), Међународни суд правде, Пресуда о претходним приговорима,
27. фебруар 1998; Спор у вези са имунитетом од поступка специјалног известиоца Коми-
сије за људска права, Саветодавно мишљење Међународног суда правде, 29. април 1999;
Споразум о међународној банци за обнову и развој (Светска банка) из 1945. године (послед-
447
ње измене од 1989. године); Споразум о Међународном фонду за пољопривредни развој

(1976); Toth, A.G., „External Relations” in The Oxford Encyclopedia of European Community Law
(Vol. I, Institutional Law, 1990) 265-66; Уговор о Европској унији, Official Journal of the Euro-
pean Community, бр. 325/11 од 24. јануара 2002; Уговор о оснивању Европске заједнице, Offi-
cial Journal of the European Communities, бр. Ц325/147 од 24. јануара 2002; UN General As-
sembly: „Report of the Secretary-General, Administrative and Budgetary Aspects of the Finan-
cing of United Nations Peacekeeping Operations”, 37 International Legal Materials 700, 1998;
Hirsch, M., (1995) The Responsibility of International Organization Toward Third Parties: Some Ba-
sic Principles Netherlands: Martinus Nijhoff; Cerone, J., „Minding the Gap: Outlining Kfor Acco-
untability in Post-War Kosovo”, 12 European Journal of International Law 2001, бр. 3, стр. 469-
488; Clarke, D., „The World Bank and Human Rights: the Need for Greater Accountability”
(2002) Harvard Human Rights Jour. 205; Chinkin, C., Sadurska, R., „The Collapse of the Inter-
national Tin Council: A Case of State Responsibility”, Virginia Journal of International Law, том
30/1990, стр. 845-890.
448
Одељак 3 – Индивидуална одговорност у међународном праву
Увод
Положај и субјективитет појединца у међународном праву регулисани су нормама
о заштити људских права и међународним кривичним правом. На овај начин поје-
динац посредно стиче поједине елементе међународноправног субјективитета:
овлашћења из правила о заштити људских права и одговорност из правила међуна-
родног кривичног права. У овом делу укратко ћемо се упознати са правилима о ин-
дивидуалној међународној кривичној одговорности.
Међународна кривична одговорност свој основ има у међународном јавном праву.
Начин настанка и примене ових правила обезбедили су им, са једне стране, легити-
митет у међународном поретку и националним правним системима, али и оспора-
вања, највише због потенцијалног сукоба са начелом легалитета, као и начином ор-
ганизовања и спровођења међународног кривичног правосуђа. Вредно је овде под-
сетити да је начело легалитета једно од основних људских права. Веза између за-
штите људских права (овлашћења појединца) и кривичне одговорности (одговорно-
сти појединца) није непосредна, али ипак постоји: поједина међународна кривична
дела могу се посматрати као тешки облици кршења људских права, иако таква из-
ричита квалификација не постоји у опису кривичног дела.
Међународно кривично право и индивидуална међународна кривична одговорност
заснивају се на претпоставци да међународно право може прописати међународна
кривична дела. Учешће држава је овде вишеструко: државе учествују у настанку и
формулисању правила међународног кривичног права путем међународних угово-
ра и обичаја; државе спроводе правила међународног кривичног права водећи до-
маће кривичне поступке против одговорних лица за кршења међународних кривич-
них дела; државе преузимају обавезу да инкриминишу поједина кривична дела која
су супротна међународном праву, када међународни извори забрањују одређену
радњу али не врше инкриминацију дела (тероризам, неовлашћена трговина нарко-
тицима, трговина робљем и људима итд.).
У овом одељку студенти ће се прво упознати са разлозима и основом постојања ме-
ђународног кривичног права и овлашћењима међународног поретка да користи
своју нормативну правностваралачку надлежност у области која је традиционално
припадала државама. Потом следи одељак са појединим међународним кривичним
делима и општим делом међународног кривичног права. Национално кривично за-
конодавство Републике Србије из области међународног кривичног права илуструје
националну имплементацију међународних кривичних дела, као и кохерентност и
449
V Одељак 3 – Индивидуална одговорност у међународном праву
целовитост националне имплементације. Кривични поступак против лица одговор-

них за међународна кривична дела може се спровести пред различитим национал-
ним и међународним судовима. Област међународног кривичног правосуђа и њен
врло динамичан развој илустроваћемо уз помоћ општих аката (Закон о специјал-
ном суду РС) и случајевима пред националним судовима, страним и домаћим (слу-
чајеви Ајхман, Николић и Шкорпиони)
Извори
1 Римски статут Међународног кривичног суда (Сл. лист СРЈ – Међународни уго-
вори, бр. 5/2001)
Преамбула
Државе чланице овог Статута,
Свесне чињенице да су сви народи повезани заједничким везама, да су њихове кул-
туре спојене заједничким наслеђем, а истовремено забринуте што овај осетљиви
мозаик може бити сломљен сваког тренутка,
Свесне да су током овог века милиони деце, жена и мушкараца били жртве до сада
незамисливих свирепости које дубоко шокирају свест о хуманости,
Увиђајући да тако тешки злочини угрожавају мир, сигурност и добробит света,
Потврђујући да најозбиљнија кривична дела за које је забринута међународна зајед-
ница као целина не смеју проћи некажњено, а да њихово ефикасно кривично гоње-
ње њихових извршилаца мора бити обезбеђено предузимањем одговарајућих мера
на националном нивоу и јачањем међународне сарадње,
Решене да промене досадашњу праксу некажњавања починилаца ових кривичних
дела и тиме допринесу превенцији истих,
Подсећајући да је дужност сваке државе да, у складу са својом стварном надлежно-
шћу, покрене кривични поступак против лица која су починила кривична дела ре-
гулисана међународним документима,
Поново потврђујући циљеве и принципе Повеље Уједињених нација, и посебно на-
глашавајући обавезу свих држава да се уздрже од претње или употребе силе против
територијалног интегритета и политичке независности било које државе или од
предузимања какве друге активности у супротности са циљевима Уједињених наци-
ја,
Истичући с тим у вези да ниједна одредба овог Статута не сме бити протумачена у
смислу давања права било којој држави да се умеша у оружани конфликт или уну-
трашње ствари било које друге државе,
450
Решене да у том циљу, а за добробит садашњих и будућих генерација, оснују неза-

V
висан, стални Међународни кривични суд који би представљао део система Уједи-
њених нација и који би био надлежан за вођење кривичног поступка поводом најте-
жих кривичних дела која су за таква проглашена од стране целокупне међународне
заједнице,
Наглашавајући да ће Међународни кривични суд основан по овом Статуту бити
комплементаран са националним кривичним законодавствима,
Одлучне да гарантују трајно уважавање и остваривање правде на међународном
плану,
Сагласиле су се како следи
2 Нацрта Закона о кривичним делима против мира и безбедности човечанства
(1954), Комисија УН за међународно право (Годишњак Комисије за међународно
право, 1954, том II)
Члан 1
Кривична дела против мира и безбедности човечанства, како су дефинисана у овом
Закону, представљају међународне злочине за које ће одговорни појединци бити ка-
жњени.
3 Нацрт Закона о злочинима против мира и безбедности човечанства (1996),
Комисија УН за међународно право (Годишњак Комисије за међународно право,
1996, том II (други део))
Члан 1
Поље примене овог Закона
1. Овај Закон се примењује на злочине против мира и безбедности човечанства како
су дефинисани у другом делу Закона.
2. Злочини против мира и човечанства представљају злочине на основу међународ-
ног права и као такви су кажњиви без обзира да ли су као кривична дела предви-
ђени унутрашњим правом.
вори бр. 5/2001)
ОПШТА НАЧЕЛА КРИВИЧНОГ ПРАВА
Члан 22
Nullum crimen sine lege
1. Нико, према овом Статуту, није кривично одговоран за дело које у тренутку извр-
шења није било кривично дело из надлежности овог Суда.
451
2. Прописи којима је одређено биће кривичног дела тумаче се рестриктивно и њи-

хово значење се не сме одређивати применом аналогије. У случају двосмислених
одредби, пропис се тумачи увек у корист лица против кога се спроводи истрага, ли-
ца против кога се води кривични поступак или лица коме се изриче пресуда.
3. Овај члан не сме се тумачити као инкриминација било ког понашања као кривич-
ног дела по међународном праву, а независно од одредби овог Статута.
Члан 23
Nulla poena sine lege
Лице које Суд огласи кривим може бити кажњено само у складу са овим Статутом.
Члан 24
Забрана ретроактивности ratione personae
1. Нико, према одредбама овог Статута, није кривично одговоран за дело које је из-
вршио пре ступања на снагу овог Статута.
2. У случају да је до доношења правоснажне одлуке у конкретном предмету дошло
до измене закона који се има применити, Суд је дужан да у односу на лице против
кога се спроводи истрага, коме се суди односно коме се изриче пресуда, примени
одредбу оног закона који је по њега повољнији.
Члан 25
1. Суд је, у складу са овим Статутом, надлежан за вођење кривичног поступка ис-
кључиво против физичких лица.
2. Лице које изврши кривично дело из надлежности Суда лично је одговорно и биће
кажњено у складу са овим Статутом.
3. У складу са овим Статутом, Суд може водити кривични поступак и казнити извр-
шиоца кривичног дела само ако је исти кривично одговоран и уколико је кривично
дело из надлежности Суда:
(а) Извршио лично или у саучесништву са другим лицима или посредством дру-
гог лица, без обзира да ли је то друго лице кривично одговорно;
(б) Наредио, наговорио или подстрекао на извршење кривичног дела, а које кри-
вично дело потом буде учињено или покушано;
(ц) У циљу олакшања извршења кривичног дела, помаже, подстиче или на други
начин допринесе његовом извршењу или покушају извршења, укључујући ов-
де и стављање на располагање средстава за извршење кривичног дела;
(д) На било који други начин допринесе извршењу или покушају извршења кри-
вичног дела иза кога стоји група лица која делује са заједничким циљем. Та-
кав допринос мора бити намеран и мора бити:
452
(i) учињен са циљем омогућавања даљег вршења кривичне активности или да-
V
љег остваривања циља те групе, када активност и циљ те групе имају за по-
следицу извршење кривичног дела из надлежности Суда, или
(ii) учињен са знањем о намерама групе да почини злочин.
(е) У вези са кривичним делом геноцида, директно или јасно подстиче друге на
извршење геноцида;
(ф)Покуша кривично дело започињући радње које узрокују извршење тог кри-
вичног дела, али га не доврши услед околности које наступе независно од ње-
гове намере. Међутим, лице које одустане од извршења кривичног дела или
спречи наступање последице предузете радње кривичног дела, неће се, према
одредбама овог Статута, казнити за покушај извршења кривичног дела, под
условом да је од кривичног дела одустало у потпуности и да је одустанак био
добровољан.
4. Ниједна одредба овог Статута која се односи на индивидуалну кривичну одговор-
ност не утиче на одговорност државе по међународном праву.
Члан 26
Искључење надлежности у односу на лица млађа од 18 година старости
Суд није надлежан за вођење кривичног поступка против лица која су у време извр-
шења кривичног дела имала испод 18 година старости.
Члан 27
Ирелевантност имунитета носилаца јавне функције
1. Овај Статут се примењује једнако на сва лица без прављења разлике по питању да
ли су они носиоци јавне функције или не. Посебно, јавна функција председника др-
жаве или владе, члана владе или парламента, изабраног представника или владиног
службеника, неће ни у ком случају представљати основ да се то лице изузме од кри-
вичне одговорности, по овом Статуту, нити јавна функција, само по себи, предста-
вља основ за блаже кажњавање.
2. Имунитет и друга посебна права која се изводе из јавне функције, чији су они но-
сиоци било по националном или међународном праву, не представља препреку за
Суд да у односу на та лица поступа у складу са својим надлежностима.
Члан 28
Одговорност команданата и осталих војних заповедника
Поред других основа кривичне одговорности прописаних одредбама овог Статута,
надлежност Суда се протеже и на:
1. Војне заповеднике или лица која делују у својству војног заповедника, која су од-
говорна за кривична дела из надлежности Суда, а која кривична дела су извршиле
снаге под њиховом непосредном командом и контролом, и/или уколико су снаге
453
под њиховом непосредном командом и контролом извршиле кривично дело услед

његовог/њеног пропуштања да обавља одговарајућу контролу над тим снагама, када
је:
(а) тај војни заповедник или лице које делује у својству војног заповедника знало
или је према околностима случаја морало да зна да су снаге извршиле или да
су спремне да започну извршавање таквог кривичног дела; или када
(б) војни заповедник или одговорно лице које делује у својству војног заповедни-
ка, пропустило да предузме све неопходне и разумне мере у његовој моћи ка-
ко би спречило извршење тих кривичних дела или је пропустило да предмет
препусти органима овлашћеним за покретање истраге и вођења кривичног
поступка.
2. Када је реч о односу наредбодавац-извршилац, а који нису обухваћени одредбом
става 1. овог члана, наредбодавац је одговоран за кривична дела из надлежности
Суда које су извршила лица под његовом/њеном непосредном командом и контро-
лом а до чијег извршења је дошло услед његовог пропуста у обављању команде и
контроле над тим лицима и то, када је:
(а) Наредбодавац знао или је према околностима случаја морао знати да су лица
под његовом командом извршила или се спремају да изврше кривично дело
из надлежности Суда;
(б) Кривична активност је предузета под непосредном контролом и наредбом на-
редбодавца; и
(ц) Војни заповедник је пропустио да предузме све неопходне и разумне мере у
његовој/њеној моћи како би спречио или предупредио извршење кривичног
дела или је пропустио да предмет препусти надлежним органима за спрово-
ђење истраге и вођење кривичног поступка.
Члан 29
Застарелост
Кривична дела из надлежности Суда не застаревају.
Члан 30
Виност
1. Уколико није другачије предвиђено, лице је кривично одговорно и може се ка-
знити казном прописаном за кривично дело из надлежности Суда, само под усло-
вом да је окривљени остварио сва посебна обележја предметног кривичног дела и
да је приликом извршења кривичног дела поступао свесно и вољно.
2. У смислу овог члана, лице поступа вољно уколико воља постоји у односу на:
(а) Радњу извршења – лице жели извршење кривичног дела;
454
(б) Последицу – лице жели наступање последице кривичног дела или је свесно да
V
услед његовог чињења или нечињења забрањена последица може наступити,
па пристаје на њено наступање.
3. У смислу овог члана свест учиниоца кривичног дела обухвата спознају свих по-
себних обележја кривичног дела као и свест о последици која ће наступати ако се
остваре остали елементи бића кривичног дела. Изрази „свестан” и „свесно” тумаче
се на исти начин.
Члан 31
Основи за искључење кривичне одговорности
1. Поред других основа за искључење кривичне одговорности који су садржани у
овом Статуту, лице није кривично одговорно ако је, у време извршења кривичног
дела:
(а) Боловало од душевне болести или поремећаја услед кога није могло да има
свест о противправности дела које је извршило, није могло да схвати природу
и значење свог понашања, нити је могло да управља својим поступцима, а у
складу са законом;
(б) Било у стању привремене душевне поремећености изазване опијеношћу
услед чега није било свесно противправности дела које је извршило, кривич-
но-правне природе свог понашања нити је могло да управља својим поступ-
цима у складу са законом. Стање привремене душевне поремећености изазва-
не опијеношћу не представља основ искључења кривичне одговорности уко-
лико се лице свесно и вољно само доведе у стање имајући јасну представу о
томе да у таквом стању може извршити кривично дело из надлежности Суда,
односно да је пре довођења самог себе у такво стање кривично дело било обу-
хваћено његовим умишљајем, па је и поред тога себе довело у такво стање и
пристало на наступање забрањене последице;
(ц) Лице реагује рационално како би одбранило себе или друго лице, односно у
случају ратних злочина, да би одбранило имовину која је неопходна за његов
опстанак или опстанак другог лица, или како би одбранило имовину која је од
важности за извршење војног задатка против претеће или незаконите употре-
бе силе, на начин који је пропорционалан степену опасности по то лице, дру-
го лице или имовину које се штити. Околност да је лице у време извршења
кривичног дела учествовало у одбрамбеној операцији војних снага, сама по
себи не представља основ за искључење кривичне одговорности у смислу овог
става.
(д) Извршио кривично дело из надлежности Суда отклањајући истовремену опа-
сност од наступања смрти или трајне и тешке телесне повреде која је претила
њему односно другом лицу, при чему се настајање ових последица није могло
избећи на други начин, при чему је то лице поступало разумно и без намере
455
да проузрокује штету већу од опасности која је претила. Та претња може по-

тицати:
(i) од стране других лица; или је
(ii)наступила услед других околности ван контроле тог лица.
2. Суд одлучује о постојању основа за искључења кривичне одговорности предвиђе-
них овим Статутом, а мишљење Суда о постојању неког од основа за искључење
кривичне одговорности има дејство само у конкретном предмету по ком Суд води
поступак.
3. На главном претресу, Суд може да разматра и друге основе за искључење кри-
вичне одговорности, поред ових поменутих у ставу 1, уколико такве основе предви-
ђају прописи који се примењују у смислу члана 21. Статута. Поступак који се одно-
си на разматрање ових основа регулисан је правилима поступка и извођења доказа.
Члан 32
Стварна и правна заблуда
1. Није кривично одговоран учинилац који у време извршења кривичног дела није
био свестан неког његовог законом одређеног обележја.
2. Одсуство знања о томе да је дело које је извршено, одредбама одређеног правног
документа предвиђено као кривично дело из надлежности Суда, не представља
основ за искључење кривичне одговорности. Правна заблуда може бити основ за ис-
кључење кривичне одговорности уколико је у конкретном случају искључена пси-
хичка компонента кривичног дела односно уколико је представљао основ на коме
се заснива поступање одређеног лица по заповести наредбодавца а у смислу одред-
бе члана 33. Статута.
Члан 33
Наредба наредбодавца и законске наредбе
1. Чињеница да је злочин из надлежности Суда извршило лице које је поступало по
наређењу Владе или каквог другог наредбодавца, било војног или цивилног, не
ослобађа то лице кривичне одговорности, осим ако је:
(а) Лице које је извршило кривично дело имало законску обавезу да поступа по
наређењу Владе или другог наредбодавца;
(б) Није знало да је наређење противзаконито, и
(ц) Наређење није било очигледно противзаконито.
2. Свако наређење да се изврши кривично дело геноцида или злочин против човеч-
ности, сматра се очигледно противзаконитим, у смислу одредби овог Статута.
456
5 Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (Сл.

V
лист СЦГ – Међународни уговори бр. 9/03)
Начело легалитета
Члан 7
Кажњавање само на основу закона
1. Нико се не може сматрати кривим за кривично дело извршено чињењем или не-
чињењем које, у време када је извршено, није представљало кривично дело по
унутрашњем или међународном праву. Исто тако, не може се изрећи строжа ка-
зна од оне која је била прописана у време када је кривично дело извршено.
2. Овај члан не утиче на суђење и кажњавање неког лица за чињење или нечињење
које се у време извршења сматрало кривичним делом према општим правним
начелима која признају цивилизовани народи.
6 „Без обзира колико књига је написано или поднесака састављено, без обзира на
истанчане правничке анализе, злочини за које је Нацистима суђено никада нису
формализовани као злочини са јасним оквиром који захтева наш правни систем,
нити су инкриминисани са смртном казном као последицом од стране међународне
заједнице. Према нашим стандардима тај злочин је настао на основу ex posto facto
закона. Goering и остали заслужили су сурову казну. Међутим, њихова кривица није
нам дала оправдање да заменимо принцип са силом.” Судија Вилијам О. Даглас
(William O. Douglas), Врховни суд Сједињених Држава, Kennedy, J.F, Profiles in
Courage, New York, Harper & Row, 1964, стр. 190.
вори бр. 5/2001)
Кривична дела предвиђена Статутом
Члан 5
Кривична дела у надлежности Суда
1. Суд је надлежан за вођење кривичног поступка поводом најтежих кривичних де-
ла, која су за таква проглашена од стране целокупне међународне заједнице. У
складу са Статутом, Суд је надлежан у погледу следећих кривичних дела:
а) Кривично дело геноцида;
б) Кривична дела регулисана као „злочини против човечности”;
ц) Кривична дела регулисана као „ратни злочини”;
д) Агресија.
2. Суд је надлежан за кривично дело агресије након што се прописима донетим у
смислу чл. 121. и 123, установе елементи бића овог кривичног дела, и тако испу-
457
не претходни услови за установљење надлежности Суда. Ти прописи морају бити

у складу са одговарајућим одредбама Повеље Уједињених нација.
Члан 6
Геноцид
У смислу одредби Статута, кривичним делом „геноцида” сматра се било која од сле-
дећих радњи почињених у намери да се, у целини или делимично, уништи нацио-
нална, етничка, расна или верска група, и то предузимањем неке од следећих рад-
њи:
а) Убијање чланова групе;
б) Проузроковање тешких физичких или менталних патњи чланова групе;
ц) Намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до ње-
ног потпуног или делимичног уништења;
д) Предузимање мера које су уперене ка спречавању рађања у оквиру групе;
е) Принудно премештање деце из једне групе у другу.
Члан 7
Злочин против човечности
1. У смислу одредби овог Статута под „злочином против човечности” сматра се би-
ло која од следећих радњи, које су предузете као део ширег или систематског напа-
да упереног против цивилног становништва, као таквог, при чему се под нападом
сматра било која од следећих радњи:
(а) Убиство;
(б) Истребљење;
(ц) Поробљавање;
(д) Депортација или присилно премештање становништва;
(е) Затварање и други облици лишавања слободе, а који се предузимају уз крше-
ње основних правила међународног права;
(ф)Мучење;
(г) Силовање, сексуално ропство, присилна проституција, присилна трудноћа,
присилно стерилисање, и сваки други облик сексуалног злостављања овакве
или сличне природе;
(х) Протеривање било које групе или заједнице на политичкој, верској, расној,
националној, етничкој, културној и полној основи, на начин како је то дефи-
нисано у ставу 3. или протеривање на каквој другој основи које је строго за-
брањено међународним правом, а у вези је са било којом радњом прецизира-
ном овим ставом или у вези са било којим кривичним делом из надлежности
Суда;
(и) Нестанак лица;
458
(ј) Апартхејд;
V
(к) Други нехумани поступци сличног карактера, којима се намерно проузрокују
тешке патње или озбиљно угрожавање физичког или менталног здравља;
2. У смислу става 1. Статута:
(а) под „нападом усмереним против цивилног становништва” сматра се делова-
ње које се заснива на извршењу више радњи прецизираних у ставу 1. овог
члана, а које се предузимају против цивилног становништва, као таквог, при
чему је овакво деловање проистекло на основу или поводом политичког про-
грама државе или какве друге организације која је својим програмом под-
стрекавала да се такво дело изврши;
(б) „Истребљење” подразумева намерно подвргавање цивилног становништва
животним условима, које, између осталог, карактерише лишавање хране и
лекова, у намери да се на тај начин проузрокује уништење дела становни-
штва;
(ц) „Поробљавање” значи вршење појединачних или свих овлашћења која проис-
тичу из права својине над неким лицем, а која подразумевају вршење ових
овлашћења у трговини лицима, посебно женама и децом;
(д) „Депортација или присилно премештање становништва” подразумева при-
силно расељавање лица у смислу протеривања лица са подручја на којима су
та лица легално настањена, и других принудних мера, а које мере се предузи-
мају супротно правилима утемељеним међународним правом;
(е) „Мучење” се дефинише као намерно проузроковање бола и тешких патњи,
физичких или душевних, над особом која се држи у притвору или је под кон-
тролом окривљеног. Мучењем се не сматра наношење бола или патње који су
проузроковани случајно или су настали као пратећа последица примене за-
конских санкција;
(ф)„Присилна трудноћа” представља противправним заточењем жена изазвану
трудноћу, која радња је предузета са циљем да се на тај начин утиче на про-
мену етничког састава становништва, или која трудноћа је настала поводом
других тешких облика кршења међународног права. Ова дефиниција се ника-
ко неће тумачити на начин који је у колизији са одредбама националног зако-
нодавства а које регулишу питање трудноће;
(г) „Прогон” се одређује као намерно и озбиљно лишавање основних права, су-
протно међународном праву, а које се предузима према одређеним лицима
само зато што та лица припадају одређеној групи;
(х) „Апартхејд” подразумева нечовечне радње сличне онима описаним у ставу 1.
овог члана, а које су почињене у контексту систематског угњетавања и доми-
нације једне расне групе над било којом другом расном групом, а који по-
459
ступци уживају подршку одређеног режима а намењени су његовом даљем

одржавању;
(и) „Присилно нестајање физичких лица”, подразумева хапшење, затварање или
отмицу лица од стране државе или политичке организације, односно предузе-
тих са њиховим одобрењем односно уз њихову подршку, при чему држава од-
носно политичка организација одбија да да информације о лишењу слободе
или информације о судбини или боравишту тих лица, а то све са намером да
таквим лицима на дужи временски период ускрати правну заштиту која им
припада по закону.
3. Под појмом „пол”, у смислу одредби Статута, подразумевају се мушки и женски
пол, и то са значењем које им се придаје у друштву. Појам „пол” има искључиво
горе поменуто значење.
Члан 8
Ратни злочини
1. Суд је надлежан да поступа у односу на ратне злочине посебно када су они почи-
њени као део плана или политике или ако је ово кривично дело почињено у вели-
ком броју случајева.
2. „Ратним злочином” се, у духу Статута, сматра:
(а) Озбиљно кршење Женевских конвенција од 12. августа 1949. тачније, следећи
поступци против лица или имовине заштићених одредбама одређене Женев-
ске конвенције:
(i) Намерно убијање;
(ii) Мучење или нечовечни поступци, укључујући биолошке експерименте;
(iii) Намерно наношење сувишне патње, тешких телесних повреда или нару-
шавање здравља;
(iv) Обимна разарања и присвајање туђе имовине које се не може оправдати
војном потребом, и која су при том извршена незаконито и безобзирно;
(v) Присиљавање ратних заробљеника или других заштићених лица да служе
у непријатељским снагама;
(vi) Намерно лишавање ратних заробљеника или других заштићених лица
њиховог права на фер и правично суђење;
(vii) Незаконито протеривање или пресељавање и незаконито затварање лица;
(viii)Узимање талаца;
(б) Друге озбиљне повреде закона и ратних обичаја који се примењују у међуна-
родном оружаном сукобу, а према утврђеним правилима међународног пра-
ва, у ове повреде се убраја:
460
(i) намерно усмеравање напада против цивилног становништва или против

V
појединачних цивилних лица која нису директно умешана у сукоб;
(ii) Намерно усмеравање напада на цивилне објекте, тј. на објекте који нису
војни циљеви;
(iii) Намерно усмеравање напада на особље, инсталације, материјале, једини-
це или возила укључена у хуманитарну помоћ или мировну мисију у
складу са Повељом УН, све дотле док имају права на заштиту или пружа-
ју помоћ цивилима или цивилним објектима по међународним законима
који важе за оружане сукобе;
(iv) Намерно започињање напада, знајући да ће такав напад проузроковати
пропратна страдања или наношење повреда цивилима или наношење
штете цивилним објектима или да ће узроковати велика, дуготрајна и
озбиљна оштећења животне средине, што би било очигледно несразмер-
но у односу на очекивани, конкретан и непосредни војни учинак;
(v) Напад или бомбардовање, било којим средствима, градова, села, борави-
шта или грађевина који нису брањени или који нису војни објекти;
(vi) Убијање или рањавање војника који је положио оружје или више нема
намеру да се брани, а то је учинио са циљем да се преда;
(vii) Злоупотреба заставе којом се даје знак за примирје, заставе или војног
обележја и униформе које припадају непријатељу или Уједињеним наци-
јама, као и злоупотреба карактеристичних амблема дефинисаних Женев-
ским конвенцијама, а која су имала за последицу изазивање смрти или
тешких телесних повреда;
(viii)Непосредно или посредно пресељење дела становништва, од стране Оку-
пационе силе, на територију коју је она окупирала или измештање и пре-
сељење целокупног становништва или његовог дела са окупиране терито-
рије на неокупирану територију;
(ix) Намерно усмеравање напада на верске, образовне, уметничке или научне
објекте или објекте који се користе у добротворне сврхе, историјске спо-
менике, болнице и места где се сакупљају болесни и рањени, под усло-
вом да то нису војни циљеви;
(x) Подвргавање лица, која су заточена и под влашћу су противничке стране,
физичком сакаћењу или медицинским или научним експериментима ма
које врсте који нису оправдани медицинским, стоматолошким или бол-
ничким лечењем те особе, нити су изведени у његовом/њеном интересу,
а који могу да узрокују смрт или озбиљно угрожавање здравља те особе
или особа;
(xi) Убијање или рањавање издајника који припадају непријатељском народу
или војсци;
461
(xii) Објављивање да се према непријатељу неће поступати с милошћу;

(xiii)Уништавање или конфискација непријатељске имовине, осим уколико то
строго не захтевају потребе рата;
(xiv) Укидање и суспендовање права, и забрана учешћа у поступку пред судом
држављанима непријатељске стране;
(xv) Принуђивање припадника непријатељске стране да учествују у ратним
операцијама, упереним против њихове земље, чак и ако су били у слу-
жби стране с којом се ратовало пре отпочињања рата;
(xvi) Пљачкање градова и других насеља, чак и ако су иста освојена у нападу;
(xvii)Коришћење отрова и средстава која у себи садрже отровне супстанце;
(xviii)Коришћење загушљиваца, отровних и других гасова, као и свих других
сличних течности, материја или изума;
(xix) Коришћење муниције која се лако распрскава у људском телу, као што су
меци са чврстом чауром која не покрива у потпуности средину метка
и/или је покривена али са засецима;
(xx) Коришћење оружја, пројектила, материјала и метода ратовања који су
такве природе да могу узроковати тешке повреде или непотребне патње
или се истим крши међународно право оружаног сукоба, под условом да
су таква оружја, пројектили, материјали и методи ратовања забрањени и
укључени у анекс овог Статута амандманом а у складу са одговарајућим
одредбама прецизираним у чл. 121. и 123. Статута;
(xxi) Нарушавање личног достојанства, а посебно понижавајуће и деградира-
јуће поступање,
(xxii)Извршење кривичног дела силовања, сексуално ропство, присиљавање
на проституцију, насилну трудноћу, како је дефинисано у члану 7. став 2
(ф), присилну стерилизацију или било који други облик сексуалног зло-
стављања који се дефинише као озбиљно кршење Женевских конвенција;
(xxiii)Искоришћавање цивила или неких других категорија заштићених лица,
да би се повратиле одређене зоне, области или да би се одређене војне
снаге заштитиле од војних операција;
(xxiv)Намерни напади на објекте, медицинске јединице, транспортна сред-
ства и медицинско особље које користи очигледне ознаке прецизиране у
Женевским конвенцијама у складу са међународним правом;
(xxv)Намерно прибегавање изгладњавању цивила као методе ратовања, бази-
раном на лишавању намирница неопходних за њихов опстанак, укључу-
јући намерно спречавање дељења минималних порција прецизираних
Женевским конвенцијама;
462
(xxvi)Регрутовање или на било који други начин стављање у војну службу де-
V
це испод 15 година старости у националне оружане снаге или њихово ко-
ришћење за активно учествовање у борби;
(ц) У случајевима оружаног сукоба који није међународног карактера, озбиљна
кршења члана 3. заједничког за четири Женевске конвенције од 12. августа
1949. наиме, било које од доле наведених кривичних дела почињених против
лица која нису узимала активно учешће у непријатељствима, укључујући
припаднике војних снага који су положили оружје и оне који су ван борбе
због болести, рањавања, лишења слободе или ма ког другог разлога, као што
су:
(i) Насиље над животом и телом, посебно убиство у сваком облику (квалифи-
ковано и привилеговано убиство), сакаћење, окрутно понашање и мучење;
(ii) Нарушавање личног достојанства, а нарочито понижавајућим и дегради-
рајућим поступањем;
(iii) Узимање талаца;
(iv)Доношење пресуда и извршење смртне казне без претходне објаве пресуде
од стране легитимно конституисаног суда, који би обезбедио све законске
гаранције које су опште предвиђене као неопходне у сваком судском по-
ступку;
(д) Став 2 (ц) се односи на оружане сукобе који немају међународни карактер а
не односи се на унутрашње немире и сукобе, као што су побуне, појединачни
и спорадични акти насиља или на друге акте сличне природе;
(е) Друге озбиљне повреде закона и обичаја до којих дође у оружаним сукобима
који нису међународног карактера, а које повреде су предвиђене одговарају-
ћим одредбама међународног права, конкретно било која од следећих радњи:
(i) Намерно усмеравање напада на цивилно становништво или на цивиле
који нису узимали активног учешћа у непријатељствима;
(ii) Намерно усмеравање напада на објекте, материјале, медицинске једини-
це, транспортна средства и медицинско особље које носи очигледно ис-
такнуте ознаке прецизиране у Женевским конвенцијама, у складу са ме-
ђународним правом;
(iii) Намерно усмеравање напада на особље, инсталације, материјале, једини-
це или возила хуманитарне помоћи или мировне мисије у складу са По-
вељом Уједињених нација, за време док пружају заштиту и помоћ циви-
лима или цивилним објектима по закону о оружаном сукобу;
(iv) Намерно усмеравање напада на религијске, образовне, уметничке, науч-
не објекте, као и објекте за добротворне сврхе, историјске споменике,
болнице и места где су скупљени рањени и болесни, под условом да не
представљају војне циљеве;
463
(v) Пљачкање насеља или места, чак и када су иста освојена у нападу;
(vi) Силовања, сексуално ропство, присиљавање на проституцију, насилну
трудноћу, како је дефинисано у члану 7, став 2 (ф), присилну стерилиза-
цију или било који други облик сексуалног злостављања дефинисан као
тешко кршење члана 3. заједничког за све четири Женевске конвенције;
(vii) Регрутовање или на било који други начин стављање у војну службу деце
испод 15 година старости, у националне оружане снаге или њихово кори-
шћење за активно учествовање у борби;
(viii)Наређење за премештај цивилног становништва као последица вођења
оружаног сукоба, осим ако то не захтевају сигурност цивила или неопход-
ни војни разлози;
(ix) Подмукло убијање или рањавање бораца противничке стране;
(x) Објављивање да се према непријатељу неће поступати с милошћу;
(xi) Подвргавање заробљеника физичком сакаћењу или медицинским или на-
учним експериментима ма које врсте који нису оправдани медицинским,
стоматолошким или болничким лечењем те особе, нити су изведени у ње-
говом/њеном интересу, а који могу да узрокују смрт или озбиљно угрозе
здравље те особе или особа;
(xii) Уништавање или одузимање имовине непријатељске стране, осим када је
такво уништавање или одузимање било неопходно и оправдано нужно-
шћу сукоба;
(ф)Став 2 (е) се односи на оружане сукобе који нису међународног карактера па се
стога не примењује на ситуације унутрашњих немира и сукоба, као што су побу-
не, појединачни и спорадични акти насиља или други слични акти. Овај став се
примењује на оружане сукобе који се одвијају на територији државе на којој је у
току продужени оружани сукоб између органа власти и организованих оружа-
них група или између самих група.
3. Ниједна од одредби из ст. 2 (ц) и (д) не односи се на право владе да одржи или
поново успостави ред и закон у држави или да брани њено јединство и територијал-
ни интегритет свим легитимним средствима која јој стоје на располагању.
Члан 9
Елементи бића кривичног дела
1. Елементи бића кривичног дела помажу Суду у тумачењу и примени чл. 6, 7. и 8.
Статута. Они се усвајају двотрећинском већином гласова чланова Скупштине држа-
ва чланица.
2. Измене елемената бића кривичних дела може предложити:
(а) Свака држава чланица;
464
(б) Судије и то апсолутном већином гласова;

V
(ц) Тужилац.
Такве измене се усвајају двотрећинском већином гласова чланова Скупштине др-
жава чланица.
3. Елементи бића кривичних дела и њихове измене морају бити у складу са овим
Статутом.
Члан 10
Ниједна од одредби овог дела Статута неће се тумачити на начин ограничавајући
или пристрасан у односу на постојећа правила међународног права или у односу на
правила чије доношење тек предстоји. Одредбе овог дела Статута тумаче се у кон-
кретне сврхе које овај Статут треба да оствари.
8 Статут Међународног кривичног суда за бившу Југославију (Резолуција Саве-
та безбедности 827/1993 од 25. маја 1993)
Члан 1
Надлежност Међународног суда
Међународни суд је надлежан да кривично гони особе одговорне за тешка кршења
међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од
1991. године, у складу с одредбама овог Статута.
Члан 2
Тешке повреде Женевских конвенција из 1949.
Међународни суд је надлежан да кривично гони особе које су починиле или наре-
диле да се почине тешке повреде Женевских конвенција од 12. аугуста 1949., одно-
сно следећа дела против особа или имовине заштићених одредбама релевантне Же-
невске конвенције:
(а) умишљајно лишавање живота;
(б) мучење или нечовечно поступање, укључујући биолошке експерименте;
(ц) умишљајно наношење великих патњи или тешких повреда тела или здравља;
(д) уништавање и одузимање имовине широких размера које није оправдано вој-
ном нуждом и изведено је противправно и безобзирно;
(е) присиљавање ратног заробљеника или цивила да служи у снагама неприја-
тељске силе;
(ф)умишљајно ускраћивање права ратном заробљенику или цивилу на правичан
и редован судски поступак;
(г) противправна депортација или премештање или противправно затварање ци-
вила;
(х) узимање цивила за таоце.
465
Члан 3
Кршења закона или обичаја ратовања
Међународни суд је надлежан да кривично гони особе које су прекршиле законе
или обичаје ратовања. Та кршења, између осталог, укључују следеће:
(а) коришћење отровних или других оружја чија је сврха наношење непотребних
патњи;
(б) безобзирно разарање градова, насеља или села, или пустошење које није
оправдано војном нуждом;
(ц) нападање или бомбардовање, било којим средствима, небрањених градова,
села, стамбених или других објеката;
(д) заузимање, уништавање или умишљајно оштећивање верских, добротворних
и образовних установа, установа намењених уметности и науци, историјских
споменика и уметничких и научних дела;
(е) пљачкање јавне или приватне имовине.
Члан 4
Геноцид
1. Међународни суд је надлежан да кривично гони особе које су починиле геноцид,
како је дефинисан у ставу 2 овог члана, или било које од дела набројаних у ставу 3
овог члана.
2. Геноцид представља било које од следећих дела, почињено с намјером да се у ци-
елости или делимично уништи нека национална, етничка, расна или верска група
као таква:
(а) убијање припадника те групе;
(б) наношење тешке телесне или душевне повреде припадницима те групе;
(ц) смишљено наметање припадницима те групе животних услова који су срачу-
нати да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;
(д) увођење мера којима је циљ спречавање рађања унутар те групе;
(е) присилно премештање деце те групе у другу групу.
3. Кажњива су следећа дела:
(а) геноцид;
(б) удруживање ради вршења геноцида;
(ц) директно и јавно подстрекавање на вршење геноцида;
(д) покушај извршења геноцида;
(е) саучесништво у геноциду.
466
Члан 5
V
Злочини против човечности
Међународни суд је надлежан да кривично гони особе одговорне за следећа кри-
вична дела када су почињена у оружаном сукобу, било међународног било унутра-
шњег карактера, и усмерена против цивилног становништва:
(а) убиство;
(б) истребљивање;
(ц) поробљавање;
(д) депортација;
(е) затварање;
(ф)мучење;
(г) силовање;
(х) прогони на политичкој, расној и верској основи;
(и) друга нехумана дела.
Члан 6
Персонална надлежност
Међународни суд има надлежност над физичким лицима у складу с одредбама овог
Статута.
Члан 7
1. Лице које је планирало, подстрекавало, наредило, починило или на други начин
помогло и подржало планирање, припрему или извршење неког од кривичних дела
наведених у члановима од 2 до 5 овог Статута сноси индивидуалну одговорност за
то кривично дело.
2. Службени положај било ког оптуженог лица, било да се ради о шефу државе или
владе или о одговорном државном званичнику, не ослобађа такво лице кривичне
одговорности нити ублажава казну.
3. Уколико је неко од дела наведених у члановима од 2 до 5 овог Статута починио
подређени, његов надређени не може бити ослобођен кривичне одговорности ако је
знао или је било разлога да зна да се подређени спрема починити таква дела или да
их је већ починио, а он није предузео нужне и разумне мере да сприечи таква дела
или казни починиоце.
4. Оптужена особа која је поступала према наређењу владе или надређеног не може
бити ослобођена кривичне одговорности, али јој се то може узети у обзир као основ
за ублажавање казне ако Међународни суд утврди да је то у интересу правде.
467
Члан 8
Територијална и временска надлежност
Територијална надлежност Међународног суда обухвата територију бивше Соција-
листичке Федеративне Републике Југославије, што подразумиева њену копнену по-
вршину, ваздушни простор и територијалне воде. Временска надлежност Међуна-
родног суда обухвата раздобље од 1. јануара 1991. године.
9 Предмет Крстић (IТ-98-33) „Сребреница”, Међународни кривични трибунал
за бившу Југославију, Пресуда Претресног већа од 2. августа 2001. године
Г. Геноцид
539. Генерал Крстић се на првом месту терети за геноцид и, алтернативно, за сауче-
сништво у геноциду, а у вези с масовним егзекуцијама мушкараца босанских Му-
слимана у Сребреници између 11. јула и 1. новембра 1995. године.
542. Члан 4. Статута геноцид дефинише на основу два конститутивна елемента:
- објективни елементи кривичног дела, који се састоји од једне или више радњи
наведених у члану 4(2);
- субјективни елемент кривичног дела, описан као намера да се у целости или де-
лимично уништи нека национална, етничка, расна или верска група као таква.
1. Објективни елементи
543. Претресно веће је већ размотрило убиства и тешкe телеснe и душевнe повредe
које наводи оптужба, и закључило да су они доказани. Ван разумне сумње је утврђе-
но да су мушкарци босански Муслимани, становници енклаве, побијени, или у ма-
совним егзекуцијама или појединачно. Такође је утврђено да су оном малом броју
лица која су преживела масовне егзекуције нанесене тешке телесне или душевне
повреде.
2. Субјективни елемент
544. Преостаје нам да разрешимо кључно питање да ли су предметна кривична дела
била почињена са намером да се у целости или делимично уништи национална, ет-
ничка, расна или верска група као таква.
546. Претресно веће се на крају уверило да су убиства и наношење тешке телесне
или душевне повреде били почињени с намером да се убију сви војно способни му-
шкарци босански Муслимани у Сребреници. Докази показују да су се масовна погу-
бљења догодила углавном између 13. и 16. јула 1995., док су погубљења мањих раз-
мера потрајала до 19. јула. Сва та погубљења систематски су циљала војно способне
мушкарце босанске Муслимане, без обзира да ли су били цивили или војници. Вој-
но способни мушкарци који су побегли у Поточаре систематски су одвајани од
осталих избеглица. Сабирали су их у „белој кући”, а пре уласка су их присиљавали
468
да предају личне документе и личне предмете. Док су Поточари 12. и 13. јула 1995.
V
били поприште самовољних убистава, већина мушкараца заточених у „белој кући”
је аутобусима од 12. јула послеподне и целог дана 13. јула превезена у Братунац, а
затим на места погубљења. Поред тога, убрзо након што је сазнао за постојање ко-
лоне мушкараца босанских Муслимана која се пешице кретала у правцу Тузле, ВРС
је покренула артиљеријски напад на њу. Немилосрдна потера за мушкарцима из ко-
лоне почела је 12. јула и наставила се целог 13. јула. Оно мало преживелих ту је
хајку описало као „лов на људе” у којем готово није било шансе за бекство. Дана 14.
и 15. јула извршен је напад на трећину колоне која је 11.-12. јула успела да пређе
пут између Коњевић Поља и Нове Касабе. Будући да је притисак на ВРС током те
судбоносне седмице од 11. до 16. јула све више растао, покренути су преговори из-
међу босанско-муслиманске и босанско-српске стране тако да је део колоне босан-
ских Муслимана најзад пропуштен на територију под контролом Владе. Најлогич-
није објашњење за то било је то што је већина војника ВРС-а тада већ била прера-
споређена за Жепу тако да је, у недостатку људства којим би колону могла да зау-
стави, Зворничка бригада била присиљена да их пропусти. Међутим, из муслиман-
ске колоне која је бројила 10.000-15.000 мушкараца на крају су пријављени као не-
стали укупно 8000-10.000.
547. ВРС-у су у почетку на мети за погубљење можда били само војно способни му-
шкарци. Неки мушкарци из колоне су заправо погинули у борби и није сигурно да
је ВРС испрва намеравао да побије све заробљене муслиманске мушкарце, укључу-
јући и цивиле из колоне. Докази, међутим, показују да је у једном моменту донета
одлука да се ухвате и побију сви босанско-муслимански мушкарци без разлике.
Стога није предузето ништа како би се војници одвојили од цивила. Исправе и лич-
ни предмети одузети су како мушкарцима босанским Муслиманима у Поточарима,
тако и мушкарцима заробљенима из колоне, стављени на гомилу и на крају спаље-
ни. Жеља да се похватају сви босанско-муслимански мушкарци била је тако јака да
су босанско-српске снаге код Тишће систематски заустављале аутобусе који су пре-
возили жене, децу и старије и проверавале да ли се у њима крију и мушкарци. Му-
шкарце нађене у аутобусима искрцали би и затим погубили. Као што је познато, а
како је образлагала одбрана, неким од рањених мушкараца било је дозвољено да
изађу из сребреничке енклаве под пратњом УНПРОФОР-а. Међутим, извештај од
13. јула указује на то да је ВРС на њихову евакуацију пристао само због присуства
УНПРОФОР-а и са циљем да се медијима покаже да се с мушкарцима ван борбеног
строја поступа коректно. С изузетком рањеника, сви мушкарци, како они издвојени
у Поточарима тако и они заробљени у колони, били су погубљени, било у мањим
групама било у пажљиво организованим масовним егзекуцијама. За погубљење су
их одводили на забаченија места. Људе би, понекад с повезима на очима, босоноге
или с рукама везаним на леђима, постројили и стрељали рафалном паљбом. Неке
су натрпали у зграде и побили рафалима из аутоматских пушака или митраљеза,
односно ручним бомбама које су у те зграде убацивали. Одмах након обављене ег-
зекуције дошли би булдожери да закопају лешеве. Понекад би војници почели копа-
469
ти гробнице још за време трајања егзекуције. Босанско-српски војници би се неко-

лико сати након егзекуције вратили на лице места како би проверили да ли има
преживелих. Докази показују да је ВРС настојао да побије све војно способне му-
шкарце босанске Муслимане из Сребренице, без обзира на то да ли су били цивили
или војници.
549. Пре свега, Веће наглашава потребу да се направи разлика између индивидуал-
не намере оптуженог и намере присутне при припремању и извршењу злочина. Те-
жина и размере злочина геноцида обично подразумевају да је у његовом извршењу
учествовало више лица. Иако мотив сваког учесника може бити различит, циљ зло-
чиначког удруживања остаје исти. У таквим случајевима заједничког учествовања,
намера да се у целости или делимично уништи група као таква мора бити препо-
знатљива у извршењу кривичног дела, без обзира на намеру појединих извршилаца.
Затим, неопходно је утврдити да ли је и оптужени против кога се води поступак за
геноцид делио намеру да се изврши геноцид.
а) Група као таква
551. Стране су се сагласиле да геноцид мора бити усмерен не само против једног
или више појединаца, него против групе као такве.
554. Међутим, Конвенција о геноциду не штити све групе људи. Она се примењује
само на националне, етничке, расне или верске групе. Национална, етничка, расна
или верска група није јасно дефинисана у Конвенцији, као ни на другом месту.
559. Првобитно сматрани верском групом, босански Муслимани су као „национал-
ност” признати југословенским уставом из 1963. године. Доказни материјал предо-
чен на суђењу веома јасно показује да су и највише политичке власти босанских Ср-
ба и босанско-српске снаге које су дејствовале у Сребреници јула 1995. године бо-
санске Муслимане такође сматрале специфичном националном групом. С друге
стране, босанске Муслимане који су живели у Сребреници није могуће разликовати
од осталих босанских Муслимана ни по каквом националном, етничком, расном
или верском обележју. Једини критеријум за разликовање био би географски, а тај
критеријум у Конвенцији није предвиђен. Поред тога, није извесно да су босански
Муслимани који су живели у енклави у време офанзиве себе сматрали посебном
националном, етничком, расном или верском групом унутар групе босанских Му-
слимана. Заиста, већина босанских Муслимана који су се у време напада налазили
у Сребреници изворно нису из Сребренице, него из читавог средњег Подриња. До-
казни материјал указује да су они себе пре сматрали припадницима групе босан-
ских Муслимана.
560. Веће закључује да се заштићена група у смислу члана 4. Статута мора у овом
случају дефинисати као босански Муслимани. Сребренички босански Муслимани
или источно-босански Муслимани део су заштићене групе по члану 4. Питање да ли
470
намера да се уништи део заштићене групе потпада под дефиницију геноцида посеб-
V
на је тема коју ћемо расправити касније.
568. Операција се међутим није сводила на пуку одмазду. Њен циљ, иако у почетку
можда ограничен на блокирање комуникација између две енклаве и сужавање сре-
бреничке енклаве на њено градско језгро, брзо је проширен. Увиђајући да снаге бо-
санских Муслимана и међународне заједнице не пружају никакав отпор, председ-
ник Караџић је проширио циљ операције издавши 9. јула наређење да се заузме
град. Сребреница је заузета 11. јула, због чега је 20.000 до 25.000 Муслимана крену-
ло у збег у правцу Поточара. Операција „Криваја 95” тада је постала инструмент
политике смишљене за истеривање босанско-муслиманског становништва. Хумани-
тарна криза проузрокована реком избеглица која је стигла у Поточаре, интензитет
и размера насиља, противзаконитно затварање мушкараца у једну зону, док су жене
и деца присилно премештени изван територија под контролом босанских Срба, као
и смрт хиљаде мушкараца босанских Муслимана, цивила и војника, за већину којих
је јасно да нису погинули у борби, показују да су босанско-српске снаге донеле про-
мишљену одлуку да се на мету узме босанско-муслиманско становништво Сребре-
нице из разлога његове припадности групи босанских Муслимана. Преостаје да се
утврди да ли је тај дискриминаторни напад имао за циљ да уништи групу, у целости
или делимично, у смислу члана 4 Статута.
б) Намера да се уништи група у целости или делимично
i) Намера уништења
572. Постојање намере (умишљаја) пре извршења кривичног дела геноцида није
прописано као услов постојања кривичног дела у члану 4. Статута Трибунала. Могу-
ће је замислити ситуацију да уништење групе, иако на почетку неке операције није
постојала намера за то, може постати циљ у некој каснијој фази извршења операци-
је. На пример, нека оружана сила може одлучити да уништи заштићену групу то-
ком војне операције чији првобитни циљ није имао никакве везе са судбином те
групе. У једној недавној одлуци, Жалбено веће је назначило да постојање плана није
правно релевантан елемент злочина геноцида, али да оно може помоћи у поступку
доказивања, тј. да се покаже намера извршилаца кривичног(иx) дела. Докази изве-
дени у овом предмету су показали да је убијање било планирано: бројност и карак-
тер ангажованих снага, стандардизовани шифровани језик који су јединице употре-
бљавале у комуникацијама у вези с убијањима, размере егзекуција, једнообразност
примењене методе убијања – што све указује на то да је донесена одлука да се поби-
ју сви војно способни мушкарци босански Муслимани.
573. Претресно веће не може утврдити тачан датум доношења одлуке да се побију
сви војно способни мушкарци. Стога оно не може ни закључити да су убиства почи-
њена у Поточарима 12. и 13. јула 1995. била део плана да се побију сви војно спо-
собни мушкарци. Ипак, Претресно веће је чврсто уверено да су масовне егзекуције
и остала убиства почињена од 13. јула па надаље била део тог плана.
471
574. Такође ваља размотрити на који се начин уништење групе мора остваривати да
би се оно оквалификовало као геноцид по члану 4. Физичко уништење групе је нај-
очигледнија метода, али се такође може замислити уништење групе кроз циљано
искорењивање њене културе и идентитета, што за последицу на крају има одумира-
ње групе као ентитета различитог од остатка заједнице.
580. Претресно веће је свесно да Конвенцију мора тумачити с дужним уважавањем
принципа nullum crimen sine lege. Веће стога признаје да, упркос новијем развоју,
међународно обичајно право дефиницију геноцида ограничава на дела којима је
циљ физичко или биолошко уништење целе групе или њеног дела. Дакле, подухват
усмерен само против културних или социолошких карактеристика људске групе са
циљем да се униште ти елементи, који тој групи дају сопствени идентитет различит
од остатка заједнице, не би улазили у дефиницију геноцида. Претресно веће међу-
тим истиче да су тамо где је на делу физичко или биолошко уништење често при-
сутни истовремени напади на културну и верску баштину, као и на симболе циљне
групе, напади који се с пуним правом могу сматрати доказом намере да се група
физички уништи. У овом предмету, Претресно веће ће стога као доказ намере уни-
штења групе узети у обзир смишљено разарање џамија и кућа које припадају при-
падницима групе.
ii) „Делимично”
581. Будући да су у овом случају пре свега убијани војно способни мушкарци бо-
сански Муслимани, друго питање које се поставља јесте да ли та група жртава пред-
ставља довољан део босанско-муслиманске групе како би се намера да се они уни-
ште оквалификовала као „намера да се у целости или делимично уништи група” по
члану 4 Статута.
584. Додавањем речи „делимично” текстописци Конвенције вероватно су хтели да
омогуће постојање геноцида и у случајевима када дође до стварног уништења тек
једног дела групе, али само под условом да је до извршења дошло са намером да се
уништи група као таква. Припремни радови не дају јасан одговор на ово питање,
док тумачење Конвенције не подржава овакав закључак. Према Конвенцији, израз
„у целости или делимично” односи се на намеру, а не на стварно спроведено уни-
штење. Мењати уобичајно значење формулација коришћених у Конвенцији на
основу припремних радова који по овом питању нису довољно јасни било би про-
тивно правилима тумачења. Претресно веће закључује да било које дело почињено
с намером да се уништи део групе као такве представља дело геноцида у смислу
Конвенције.
594. Претресно веће на основу доказа закључује да су снаге ВРС-а хтеле да елими-
нишу све босанске Муслимане у Сребреници као заједницу. У периоду од само се-
дам дана систематски је побијено чак између 7000 и 8000 војно способних мушка-
раца, док је остатак босанских Муслимана из Сребренице, неких 25.000 људи, при-
силно премештен у Кладањ. Претресно веће је већ описало како је ВРС покушао да
472
побије све војно способне мушкарце босанске Муслимане без обзира на то да ли су

V
посреди били цивили или војници. Рањени мушкарци били су поштеђени само због
присуства UNPROFOR-а, а део колоне који је успео да се пробије на територију под
контролом Владе своје преживљавање дугује чињеници да ВРС није имао довољне
војне ресурсе да их зароби.
595. Истина, систематски су убијани само војно способни мушкарци, али је значај-
но то што су се ти покољи догодили у јеку присилног премештања остатка босан-
ско-муслиманског становништва. Босанско-српске снаге морале су знати, у момен-
ту када је одлучено да се побију сви мушкарци, да ће то селективно уништавање
групе имати трајне поседице по целу групу. Њихова смрт је унапред онемогућила
било какав делотворни покушај босанских Муслимана да врате територију. Надаље,
снаге босанских Срба морале су бити свесне катастрофалних поседица нестанка две
или три генерације мушкараца за опстанак традиционално патријархалне заједнице
– последице коју је Веће већ детаљно описало. Снаге босанских Срба су знале, у мо-
менту кад су одлучиле да побију све војно способне мушкарце, да ће та убиства у
спрези са присилним премештањем жена, деце и старих, неизбежно за последицу
имати физички нестанак босанско-муслиманског становништва у Сребреници. На-
даље, доказ да су снаге босанских Срба намерно циљале сребреничке босанске Му-
слимане као групу јесте уништавање стамбених објеката босанских Муслимана у
Сребреници и Поточарима, као и главних сребреничких џамија убрзо након напа-
да.
598. Веће закључује да намера да се побију сви војно способни мушкарци босански
Муслимани у Сребреници представља намеру да се делимично униште босански
Муслимани као група у смислу члана 4, што се стога мора оквалификовати као ге-
ноцид.
Х. Кривична одговорност генерала Крстића
644. У овом случају, генерал Крстић је учествовао у удруженом злочиначком поду-
хвату за убијање војно способних мушкараца босанских Муслимана са свешћу да ће
та убијања довести до уништења читаве босанско-муслиманске заједнице у Сребре-
ници. Његова намера да убије те мушкарце стога представља геноцидну намеру да
се група делимично уништи. Генерал Крстић није направио план за убијање тих му-
шкараца, нити их је лично убио. Међутим, он је одиграо кључну улогу као коорди-
натор спровођења кампање убијања. Конкретно, у фази у којој је његово учествова-
ње било очито неопходно, генерал Крстић је остваривши своју власт као командант
Дринског корпуса организовао да људи под његовом командом почине убиства. Он
је, дакле, био један од кључних учесника у геноцидним убијањима након пада Сре-
бренице. Укратко, имајући у виду намеру и радњу извршења, генерал Крстић се мо-
ра сматрати једним од главних извршилаца ових злочина.
645. Генерал Крстић је крив за геноцид сходно члану 4(2)(а).
473
JПримена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и

Херцеговина против Југославије), Међународни суд правде, Пресуда у мериту-
му од 26. фебруара 2007. године, I.C.J. Reports 2007, параграфи 193-201
193. Суд прво подсећа да је суштина намере уништење заштићене групе као такве,
у целини или делимично. Реч је о групи која мора имати одређене позитивне ка-
рактеристике – националне, етничке, расне или верске – и то значи да се група не
одређује преко недостатака ових карактеристика. Намера се мора односити на гру-
пу „као такву”. То значи да постојање злочина захтева постојање намере да се уни-
шти колективитет који поседује посебан групни идентитет. Дакле, важно је шта су
та лица, а не шта нису. Етимологија речи – убиство групе – такође указује на пози-
тивну дефиницију; Рафаел Лемкин је направио кованицу од грчке речи genos, која
означава расу или племе, уз завршетак речи „-cid” од латинске речи caedere, која
значи ‘убити’ (Axis Rule in Occupied Europe (1944), стр. 79). Ова реч је коришћена
1945. године у Нирнбешкој оптужници која је навела су окривљени „спроводили ге-
ноцид систематски и са намером, тј. уништење расних и националних група….са
циљем уништења одређених раса и група људи, као и националних, расних или вер-
ских група….” (Оптужница, Суђење ратним злочинцима пред Међународним вој-
ним судом, Official Documents, Vol. 1, стр. 43 и 44). Како то овај суд налази (став
198), када је циљ напада део групе, тај њен део мора бити довољно значајан тако да
њено уништење има последицу на групу у целини. Надаље, свака од радњи изврше-
ња које су наведене у чл. II мора бити почињена према члановима „групе”.
194. Припремни радови Конвенције потврђују да се мора користити позитивна де-
финиција. Геноцид, којим се „пориче право на постојање читавим групама” разли-
кује се од убиства којим се „пориче право на живот појединцима”, према речима
резолуције Генералне скупштине бр. 96(I) из 1946, коју цитира Преамбула Конвен-
ције. Аутори текста Конвенције посебну пажњу поклањају позитивној дефиницији
групе која поседује специфичне карактеристике, тако да су под појам групе могли
укључити тек одређене групе, а поједине групе искључити из дефиниције (као што
су то политичке групе). У истом смислу је овај суд закључио 1951. године, да је свр-
ха Конвенције очување „постојања одређених група” (Reservations to the Convention
on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide, Advisory Opinion, I.C.J. Re-
ports 1951, стр. 23). Таква дефиниција геноцида подразумева позитивно одређење
групе. Чињеница да у Конвенцију нису ушли политички и културни геноцид указује
на чињеницу да су аутори Конвенције посебну пажњу посветили позитивном одре-
ђењу група које поседују јасне карактеристике, по некима непроменљиве. Негатив-
но одређена група се на овај начин не може идентификовати.
195. Суд указује на пресуду Жалбеног већа МКСЈ у предмету Стакић (IТ-97-24-А,
пресуда, 22. март 2006, параграфи 20-28) која потврђује да се група мора одредити
на позитиван начин, из разлога који су практично исти као и разлози које овде суд
наводи.
474
196. Према томе, суд закључује да се према овом питању мора односити тако да се
V
погођена група мора позитивно дефинисати, а не негативно, као група „несрпског
становништва”. Тужилац углавном упућује на босанске Муслимане као на „несрп-
ско становништво” Босне и Херцеговине, а врло ретко на друге групе, као на при-
мер, Хрвате. Суд ће стога испитати чињенице случаја на основу правила да ће гено-
цид постојати ако постоји утврђена намера да се униште босански Муслимани, као
група, у целини или делимично.
197. Стране у спору су се посебно дотакле и географског критеријума групе, као
елемента позитивног одређења. Ово питање нарочито се односи на злочине почи-
њене у Сребреници и око ње јула 1995. године, а питање је да ли је у тим околности-
ма испуњен услов намере за уништење групе „у целини или делимично” како је
предвиђено дефиницијом геноцида из чл. II. Реч је о питању које се поставља у вези
са налазима суда у предмету Крстић. У том је случају Претресно веће нашло да су
„убиства и тешка нарушавања физичког или душевног здравља била почињена са
намером да се убију босански војно способни муслимани у Сребреници” (IT-98-33,
Пресуда, 2. август 2001., пара. 546). Ови мушкарци, цивили и војници, систематски
су били предмет забрањених радњи. (ibid.). На овом месту суд разматра „групу” као
правну категорију, у територијалном и сваком другом значењу.
198. У погледу овог правног питања, суд упућује на три елемента која су значајна за
одређивања „дела” и „групе” у смислу чл. II. На првом месту, намера за уништењем
мора постојати најмање у односу на значајан део одређене групе. То је услов који
произилази из саме природе геноцида: пошто је предмет и циљ Конвенције заштита
група од намерног уништења, део групе који је предмет напада мора бити довољно
значајан да би могао имати утицај на групу у целини. Овај услов конзистентно по-
државају одлуке Међународног кривичног суда за бившу Југославију и Међународ-
ног кривичног суда за Руанду, као и коментари Комисије УН за међународно право
уз чланове у нацрту Закона о злочинима против мира и безбедности човечанства
(напр. Крстић, IТ-98-33-А, пресуда Жалбеног већа од 19. априла 2004, параграфи
8-11 и предмети Kayishema, Byilishema, и Semanza наведени у првом предмету; и Го-
дишњак Комисије УН за међународно право, 1996, Vol. II, Део II, стр. 45, пара. 8 Ко-
ментара уз чл. 17).
199. Друго, суд закључује да је опште прихваћено да се геноцид може починити ка-
да се намера за уништењем односи на групу која је географски одређена. Према ре-
чима Комисије за међународно право, „није неопходно да постоји намера за потпу-
ним уништењем групе у сваком углу земљине кугле” (ibidem). Важно је подручје ак-
тивности и контроле починиоца. Како закључује Жалбено веће МКСЈ, а тужени у
овом спору се са тим слаже, могућности које стоје на располагању починиоцима је-
су значајне (Крстић, IТ-98-33-А, пресуда од 19. априла 2004, пара. 13). Критеријум
могућности се мора применити заједно са првим, и најважнијим, критеријумом
значајног дела групе. Замисливо је да су могућности које стоје починиоцу на распо-
лагању толико ограничене да није могуће испунити услов значајног дела групе. Суд
475
сматра да је Претресно веће МКСЈ свакако указало на потребу опреза, јер би у су-
протном овај критеријум могао битно изменити дефиницују геноцида (Стакић, IТ-
97-24-Т, пресуда од 31. јула 2003, пара. 523).
200. Трећи предложени критеријум је више квалитативног него квантитативног ка-
рактера. Жалбено веће је у предмету Крстић прилично пажљиво третирао овај кри-
теријум:
„Број погођених појединаца не треба посматрати само у апсолутним катего-
ријама, већ и у вези са укупном величином целе групе. Поред нумеричке величи-
не погођеног дела групе, њихов значај за групу такође може бити од важности.
Ако је један део групе од симболичког значаја за целу групу, или од суштинског
значаја за њен опстанак, онда се тај део групе квалификује као значајан у сми-
слу члана 4 [Статута који дословно преузима текст члана II Конвенције].”
(IT-98-33-A, пресуда, 19. април 2004., пара. 12.)
Услов „групе” не зависи увек само од критеријума значајног дела групе, иако пред-
ставља најважнији и полазни критеријум. Према мишљењу овог Суда, квалитативни
критеријум не може се узети самостално. Жалбено веће је у предмету Крстић тако-
ђе изнело овакав став.
201. Наведени скуп критеријума није коначан. Критеријум значајног дела групе је,
како је већ наведено, најзначајнији. Наведени критеријуми су наведени у предмету
Крстић пред Жалбеним већем, иако овај суд предност даје првом критеријуму.
KПредмет Купрешкић и др. (IТ-95-16) „Лашванска долина”, Међународни кри-
вични трибунал за бившу Југославију, Пресуда Претресног већа од 14. јануара
2000. године
Ц. Прогон као злочин против човечности

567. Прогон према члану 5(х) никада није исцрпно дефинисан у међународним
уговорима. Штавише, ни национална ни међународна судска пракса не даје меро-
давну и јединствену дефиницију онога шта чини „прогон”. С обзиром на то, у овој
пресуди ће се ставити знатан нагласак на расветљавање ове важне категорије кри-
вичних дела.
568. Јасно је да прогон може попримити разне облике и да физички елемент није
нужан. Осим тога, према међународном обичајном праву (од кога члан 5 Статута
одступа), у случају прогона, жртве злочина против човечности не морају нужно би-
ти цивили, већ међу њима могу бити и војна лица. Изричит закључак у том смислу
изрекли су француски судови у предметима Barbie и Touvier. Према члану 5 Стату-
та, кључни конститутивни елемент прогона требало би бити чињење било каквог за-
брањеног дела, усмерено против цивилног становништва и мотивисано дискрими-
наторном намером (на политичкој, расној или верској основи). Међутим, иза тих
кратких опсервација крије се доста нејасноћа.
476
570. Гледајући текст члана 5, општи елементи злочина против човечности, као
V
што је услов да напад против цивилног становништва буде распрострањеног и си-
стематског карактера, примењиви су на члан 5(х) и већ су горе наведени. Међутим,
текст члана 5 не даје даљу дефиницију прогона, нити описује у ком је он односу са
осталим ставовима члана 5, осим што наводи да се прогон мора спроводити на по-
литичкој, расној или верској основи. Из текста члана 5, како га тумачи Жалбено ве-
ће у предмету Тадић, јасно је да се дискриминаторна намера односи само на про-
гон.
571. Што се тиче логичког тумачења члана 5, могло би се претпоставити да кривич-
но дело прогона обухвата и друга дела која нису наведена у другим тачкама члана
5: чини се да свака тачка покрива посебно кривично дело. Међутим, након ближег
испитивања, чини се да се нека од наведених кривичних дела нужно преклапају: на
пример, истребљење нужно подразумева убиство, мучење може укључивати силова-
ње, а поробљавање може укључивати и затварање. Према томе, када се логично
протумачи, формулација члана 5 не искључује могућност схватања прогона на на-
чин да он укључује и кривична дела наведена под другим тачкама. Међутим, члан 5
не даје никакве смернице по том питању. Извештај Генералног секретара такође се
не изјашњава о прогону и не разјашњава даље то питање.
584. Одбрана сматра да би шире тумачење прогона било кршење начела легалитета
(nullum crimen sine lege). Прогон треба уско тумачити како би се тачно знало која де-
ла чине прогон, чиме би се спречиле могуће злоупотребе дискреционог права од
стране Тужилаштва.
……
615. Укратко, Претресно веће на основу наведене судске праксе може донети следе-
ће закључке о садржини појма „прогон”:
а) Међународно обичајно право не пружа основ за уску дефиницију прогона. Су-
дови описују прогон као широку и нарочито озбиљну групу кривичних дела ко-
ја је над јеврејским народом и другим групама починио нацистички режим.
б) У своју интерпретацију прогона судови укључују акте као што су убиство, ис-
требљење, мучење и друга тешка дела против физичког интегритета као што
су она сада наведена у члану 5.
ц) Прогон може обухватати и разна друга дела дискриминације која укључују по-
вреде политичких, социјалних и економских права. Претресно веће ће преци-
зније дефинисати обим тих дела у даљем тексту.
д) Прогон се обично користи како би се описао низ аката, а не један посебан акт.
Акти прогона обично чине део политике или барем праксе која следи одређе-
ни образац и која се морају посматрати у датом контексту. У стварности се ак-
ти прогона често врше у складу са политиком дискриминације или распро-
477
страњеном дискриминирајућом праксом, као што је утврдио Окружни суд у

Загребу у предмету Артуковић.
е) Као допуна тачки (д), дискриминаторни акти за које се терети као за прогон не
смеју се посматрати изоловано. Неки од горе поменутих аката не морају сами
по себи бити тако тешки да би били злочин против човечности. На пример,
ограничења која се намећу одређеној групи како би се ограничила њихова
права учествовања у одређеним аспектима друштвеног живота (као што су по-
сете јавним парковима, позориштима или библиотекама) представљају дис-
криминацију, која је сама по себи за осуду; но, она сама по себи не морају
представљати прогон. Ти се акти не смеју посматрати изоловано, већ у датом
контексту процењујући њихову кумулативну последицу.
3. Дефиниција прогона
616. У пресуди у предмету Тужилац против Тадића Претресно веће II заузело је
став да је прогон облик дискриминације на основу расе, вероисповести или поли-
тичког мишљења са намером и резултатом кршења основних људских права. Није
нужно постојање посебног дела нечовечне природе да би постојао прогон, већ и са-
ма дискриминација чини дело нечовечним. Претресно веће сматрало је да злочин
прогона обухвата најразличитија дела укључујући између осталог дела физичке,
економске или правне природе којима се крше основна људска права. Дискримина-
ција мора бити спроведена на једном од наведених основа да би представљала про-
гон.
617. Као што је горе поменуто, ради се о широкој дефиницији која би могла укљу-
чивати дела која су забрањена у другим тачкама члана 5, затим дела забрањена дру-
гим члановима Статута, те дела која нису обухваћена Статутом. Исти је приступ у
члану 7(2)(г) Статута МКС-а који наводи да „прогон означава намерно и тешко ус-
краћивање основних права супротно међународном праву којем је разлог идентитет
групе или колектива”
L Резолуција 1373 од 28. септембра 2001. године усвојена на 4384. седници Са-
вета безбедности (S/RES/1373 (2001)
Потврђујући своје резолуције 1269 (1999) од 19. октобра 1999. и 1368 (2001) од 12.
септембра 2001,
Такође потврђујући своју јасну осуду терористичких напада који су се догодили у
Њујорку, Вашингтону и Пенсилванији 11. септембра 2001, и изражавајући своју од-
лучност да предупреди све сличне акте,
Потврђујући надаље да такви акти, као и сваки други акт међународног тероризма,
представљају претњу за међународни мир и безбедност,
478
Потврђујући неотуђиво право на индивидуалну и колективну самоодбрану призна-

V
то Повељом Уједињених нација како је већ назначено у Резолуцији 1368 (2001),
Потврђујући неопходност супротстављања свим средствима, у складу са Повељом
Уједињених нација, претњама међународном миру и безбедности изазваним теро-
ристичким актима,
Дубоко забринут због повећања броја терористичких напада, у различитим регио-
нима света, инспирисаних нетолеранцијом и екстремизмом,
Позивајући државе да хитно заједнички делују ради превенције и сузбијања терори-
стичких аката кроз поспешивање међусобне сарадње и потпуну примену релевант-
них међународних конвенција у вези са тероризмом,
Признајући потребу држава да допуне међународну сарадњу предузимањем додат-
них мера за предупређивање и сузбијање финансирања и припремања било ког те-
рористичког акта на својим територијама свим правно дозвољеним средствима,
Потврђујући принцип који је Генерална скупштина установила својом деклараци-
јом од октобра 1970 (резолуција 2625 (XXV)), потврђен од стране Савета безбедно-
сти у његовој резолуцији 1189 (1998) од 13. августа 1998, према коме свака држава
има обавезу да се уздржи од организовања, започињања, помагања или учествовања
у терористичким актима предузетим у другој држави, или пристајањем на активно-
сти организованих на њеној територији ради извршења таквих аката,
Делујући на основу Главе VII Повеље Уједињених нација,
1. Одлучује да ће све државе:
(а) Спречавати и сузбијати финансирање терористичких аката;
(б) Прогласити за кривично дело свесно прибављање, добављање или прикупља-
ње, на било који начин, непосредно или посредно, финансијских средстава
својих држављана или на својој територији с намером да се таква средства ко-
ристе, или са знањем да ће се користити, ради извршења терористичких акта;
(ц) Без одлагања замрзнути фондове и друга финансијска средства или економ-
ске ресурсе који припадају физичким лицима која врше или покушавају да
изврше терористичке акте или учествују у извршењу терористичких аката
или их омогућавају; правним лицима која непосредно или посредно поседују
или контролишу таква лица; као и физичким и правним лицима која иступају
у име или по налогу таквих лица, укључујући средства која потичу или су на-
стала из имовине коју непосредно и посредно поседују или контролишу таква
и с њима повезана лица;
(д) Забранити својим држављанима и свим лицима на својој територији да непо-
средно или посредно чине доступним било какве фондове, финансијска сред-
ства или економске ресурсе или финансијске и друге повезане услуге лицима
која врше или покушавају да изврше терористичке акте, учествују у изврше-
479
њу терористичких аката или их омогућавају; правним лицима која непосред-

но или посредно поседују или контролишу таква лица; као и физичким и
правним лицима која иступају у име или по налогу таквих лица, укључујући
средства која потичу или су настала из имовине коју непосредно и посредно
поседују или контролишу таква и с њима повезана лица.
2. Такође одлучује да ће се све државе:
(а) Уздржати од пружања било ког облика активне или пасивне подршке групама
или појединцима умешаним у терористичке акте, укључујући ту и спречава-
ње регрутације чланова терористичких група и онемогућавање снабдевања
терориста наоружањем;
(б) Да ће предузети све неопходне кораке ради предупређивања извршења теро-
ристичких аката, укључујући ту и достављање раног упозоравања другим др-
жавама кроз размену информација;
(ц) Ускратити уточиште онима који финансирају, планирају, подржавају, или из-
вршавају терористичке акте, или пружају уточиште таквим лицима;
(д) Онемогућити онима који финансирају, планирају, помажу или извршавају
терористичке акте уперене против других држава и њихових грађана, да ко-
ристе њихову територију у те сврхе;
(е) Осигурати да ће свако лице које учествује у финансирању, планирању, при-
премању и извршавању терористичких акатата или у пружању подршке теро-
ристичким актима бити изведено пред лице правде и осигурати да се такви
терористички акти, поред других мера установљених против тих лица, про-
гласе за тешка кривична дела у домаћим законима и другим прописима и да
ће санкција за ова дела у потпуности одговарати озбиљности таквих терори-
стичких аката;
(ф) Пружити једна другој највећу могућу помоћ ради спровођења истрага или
кривичних поступака у вези са финансирањем или подржавањем терористич-
ких аката, укључујући ту и помоћ у прикупљању доказа неопходних за спро-
вођење поступка, а који се налазе у њховом поседу;
(г) Предупредити кретања терориста или терористичких група ефикасном кон-
тролом границе и контролом издавања личних докумената и путних исправа,
и кроз мере спречавања кривотворења и фалсификовања личних докумената
и путних исправа и њиховог преварног коришћења.
3. Позива све државе да:
(а) Пронађу начине за интензивирање и убрзавање размене оперативних инфор-
мација, нарочито у погледу акција или кретања терориста или терористичких
мрежа; кривотворених или фалсификованих путних исправа; кљумчарења
оружја, експлозива и других осетљивих материјала; употребе комуникацио-
них технологија од стране терористичких група; постојања претње настале
480
услед поседовања наоружања за масовно уништење од стране терористичких

V
група;
(б) Размењују информације у складу са међународним и унутрашњим правом и
сарађују у области управних и правосудних питања ради спречавања изврше-
ња терористичких аката;
(ц) Сарађују, нарочито кроз билатералне и мултилатералне споразуме, у превен-
цији и сузбијању терористичких напада и предузимању мера уперених про-
тив починиоца таквих аката;
(д) Постану стране уговорнице релевантних међународних конвенција и прото-
кола о тероризму у најкраћем могућем року, укључујући ту и Међународну
конвенцију за сузбијање финансирања тероризма од 9. децембра 1999;
(е) Појачају сарадњу и у потпуности примене релевантне међународне конвен-
ције и протоколе који су у вези са тероризмом и резолуције Савета безбедно-
сти 1269 (1999) и 1368 (2001);
(ф)Предузму одговарајуће мере које су у складу са релевантним одредбама на-
ционалног и међународног права, укључујући и међународне стандарде људ-
ских права, пре додељивања избегличког статуса, у сврху утврђивања да ази-
лант није планирао, помагао или учествовао у извршавању терористичких
аката;
(г) Осигурају, у складу са међународним правом, да избеглички статус не буде
злоупотребљен од стране извршилаца, организатора или помагача терори-
стичког акта, и да тврдње о политичкој мотивацији гоњења не буду признате
као основ за одбијање захтева за екстрадицију осумњичених терориста;
4. Увиђа, са забринутошћу, постојање блиске везе између међународног тероризма
и транснационалног организованог криминала, трговине наркотицима, прања
новца, кљумчарења оружја и противзаконитог кретања нуклеарних, хемијских,
биолошких или других потенцијално смртоносних материјала, и с обзиром на то,
истиче потребу за појачаном координацијом напора на националном, субрегио-
налном, регионалном и међународном плану, ради јачања глобалног одговора
овом озбиљном изазову и претњи за међународну безбедност;
5. Изјављује да су акти, методи и практиковања тероризма у супротности са циљеви-
ма и начелима Уједињених нација и да је свесно финансирање, планирање и по-
зивање на вршење терористичких аката такође у супротности са циљевима и на-
челима Уједињених нација;
6. Одлучује да оснује, у складу са правилом 28 Пословника, Комитет Савета безбед-
ности, састављен од свих чланова Савета безбедности, ради надгледања спрово-
ђења ове резолуције уз пружање одговарајуће стручне помоћи, и позива све др-
жаве да известе Комитет, најкасније у року од 90 дана од дана усвајања ове резо-
луције, а према распореду који ће утврдити Комитет, о корацима предузетим ра-
ди спровођења ове резолуције;
481
7. Налаже Комитету да дефинише своје задатке, преда план рада у року од тридесет
дана од дана усвајања ове резолуције, и размотри каква му је подршка неопход-
на, консултујући се са Саветом безбедности;
8. Изражава своју одлучност да предузме све неопходне кораке ради потпуног спро-
вођења ове резолуције, у складу са својим задацима предвиђених Повељом;
9. Одлучује да се и даље бави овим питањем.
M Кривични законик Републике Србије (Сл. гласник РС, бр. 85/2005, 88/2005 –
испр. и 107/2005 – испр.)
Глава XXXIV – КРИВИЧНА ДЕЛА ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ
И ДРУГИХ ДОБАРА ЗАШТИЋЕНИХ МЕЂУНАРОДНИМ ПРАВОМ
Члан 370
Геноцид
Ко у намери да потпуно или делимично уништи неку националну, етничку, расну
или верску групу као такву нареди да се врше убиства или тешке повреде тела или
тешко нарушавање физичког или душевног здравља чланова групе или да се група
стави у такве животне услове који доводе до потпуног или делимичног истребљења
групе или да се примене мере којима се спречава рађање између припадника групе
или да се врши принудно пресељавање деце у другу групу или ко у истој намери из-
врши неко од наведених дела, казниће се затвором најмање пет година или затво-
ром од тридесет до четрдесет година.
Члан 371
Злочин против човечности
Ко кршећи правила међународног права, у оквиру ширег или систематског напада
упереног против цивилног становништва, нареди: вршење убистава; стављање ста-
новништва или једног његовог дела у такве животне услове који воде њиховом пот-
пуном или делимичном истребљењу; поробљавање; принудно пресељавање; муче-
ње; силовање; принуђавање на проституцију; присиљавање на трудноћу или стери-
лисање ради промене етничког састава становништва; прогањање или протеривање
на политичкој, верској, расној, националној, етничкој, културној, полној или каквој
другој основи; затварање или отмицу лица без давања информација о томе како би
им се ускратила правна заштита; угњетавање расне групе или успостављање доми-
нације једне такве групе над другом; или друге сличне нехумане поступке којима се
намерно проузрокују тешке патње или озбиљно угрожава здравље или ко изврши
неко од наведених дела, казниће се затвором најмање пет година или затвором од
тридесет до четрдесет година.
482
Члан 372
V
Ратни злочин против цивилног становништва
(1) Ко кршећи правила међународног права за време рата, оружаног сукоба или
окупације нареди: да се изврши напад на цивилно становништво, насеље, поједина
цивилна лица, лица онеспособљена за борбу или на припаднике или објекте хума-
нитарних организација или мировних мисија; напад без избора циља којима се по-
гађа цивилно становништво или цивилни објекти који су под посебном заштитом
међународног права; напад на војне циљеве за који се знало да ће проузроковати
страдање цивилног становништва или наношење штете цивилним објектима које је
у очигледној несразмери са очекиваним војним учинком; да се према цивилном
становништву врше телесне повреде, мучења, нечовечна поступања, биолошки, ме-
дицински или други научни експерименти, присилна стерилизација, узимање ткива
или органа ради трансплантације или да се врше друге радње којима се нарушава
здравље или наносе велике патње или нареди расељавање или пресељавање или
присилно однародњавање или превођење у другу веру; присиљавање на трудноћу,
проституцију или силовања; примењивање мера застрашивања и терора, узимање
талаца, колективно кажњавање, противправна лишавања слободе и затварања; ли-
шавање права на правилно и непристрасно суђење; проглашење права и радњи др-
жављана непријатељске стране забрањеним, суспендованим или недопуштеним у
судском поступку; присиљавање на службу у оружаним снагама непријатељске силе
или у њеној обавештајној служби или администрацији; присиљавање на службу у
оружаним снагама лица млађег од осамнаест година; присиљавање на принудни
рад; изгладњавање становништва; противправно одузимање, присвајање или уни-
штавање имовине у великим размерама које није оправдано војним потребама;
узимање противправне и несразмерно велике контрибуције и реквизиције; смање-
ње вредности домаћег новца или противправно издавање новца или ко изврши неко
од наведених дела, казниће се затвором најмање пет година.
(2) Казном из става 1. овог члана казниће се и ко, кршећи правила међународног
права за време рата, оружаног сукоба или окупације, нареди: да се изврши напад на
објекте посебно заштићене међународним правом и објекте и постројења са опа-
сном снагом као што су бране, насипи и нуклеарне електране; да се гађају цивилни
објекти који су под посебном заштитом међународног права, небрањена места и де-
милитаризоване зоне; дуготрајно и великих размера оштећење животне средине ко-
је може да штети здрављу или опстанку становништва или ко изврши неко од наве-
дених дела.
(3) Ко за време рата, оружаног сукоба или окупације нареди да се према цивилном
становништву врше убиства или ко такво дело изврши, казниће се затвором најма-
ње десет година или затвором од тридесет до четрдесет година.
483
(4) Ко, кршећи правила међународног права за време рата, оружаног сукоба или
окупације, као окупатор, нареди или изврши пресељење делова свог цивилног ста-
новништва на окупирану територију, казниће се затвором најмање пет година.
(5) Ко прети извршењем једног или више дела из ст. 1. и 2. овог члана, казниће се
затвором од шест месеци до пет година.
Члан 373
Ратни злочин против рањеника и болесника
(1) Ко, кршећи правила међународног права за време рата или оружаног сукоба,
нареди да се према рањеницима, болесницима, бродоломницима или санитетском
или верском особљу врше телесне повреде, мучења, нечовечна поступања, биоло-
шки, медицински или други научни експерименти, узимање ткива или органа ради
трансплантације или друге радње којима се нарушава здравље или наносе велике
патње или нареди противзаконито уништавање или присвајање у великим размера-
ма материјала, средстава санитетског транспорта и залиха санитетских установа
или јединица које није оправдано војним потребама или ко изврши неко од наведе-
них дела, казниће се затвором најмање пет година.
(2) Ко за време рата, оружаног сукоба или окупације нареди да се према рањеници-
ма и болесницима врше убиства или ко такво дело изврши, казниће се затвором
најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година.
Члан 374
Ратни злочин против ратних заробљеника
(1) Ко, кршећи правила међународног права, нареди да се према ратним заробље-
ницима врше телесне повреде, мучења, нечовечна поступања, биолошки, медицин-
ски или други научни експерименти, узимање ткива или органа ради транспланта-
ције или да се врше друге радње којима се нарушава здравље или наносе велике
патње или нареди присиљавање на вршење службе у оружаним снагама непријате-
ља или лишавање права на правилно и непристрасно суђење или ко изврши неко од
наведених дела, казниће се затвором најмање пет година.
(2) Ко нареди да се према ратним заробљеницима врше убиства или ко такво дело
изврши, казниће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до че-
трдесет година.
Члан 375
Организовање и подстицање на извршење геноцида и ратних злочина
(1) Ко се са другим договори да изврши неко од кривичних дела из чл. 370. до 374.
овог законика,казниће се затвором од три месеца до три године.
(2) Ко организује групу ради вршења кривичних дела из става 1. овог члана,
казниће се затвором од пет до петнаест година.
484
(3) Ко постане припадник групе из става 1. овог члана, казниће се затвором од једне
V
до осам година.
(4) Учиниоцу дела из ст. 1. и 3. овог члана који открије договор или групу пре него
што је у њеном саставу или за њу учинио кривично дело, односно учиниоцу дела из
става 2. овог члана, који спречи извршење дела из става 1. овог члана казна се може
ублажити.
(5) Ко позива или подстиче на извршење кривичних дела из чл. 370. до 374. овог за-
коника, казниће се затвором од једне до десет година.
Члан 376
Употреба недозвољених средстава борбе
(1) Ко за време рата или оружаног сукоба нареди да се употребе борбена средства
или начин борбе који су забрањени правилима међународног права или их сам упо-
треби, казниће се затвором од две до десет година.
(2) Ако је услед дела из става 1. овог члана погинуло више лица, учинилац ће се ка-
знити затвором најмање пет година или затвором од тридесет до четрдесет година.
(3) Ко позива на употребу или припрема употребу оружја из става 1. овог члана, ка-
зниће се затвором од шест месеци до пет година.
Члан 377
Недозвољена производња оружја чија је употреба забрањена
(1) Ко противно закону, другим прописима или правилима међународног права
производи, купује, продаје, увози, извози или на други начин набавља или даје дру-
гом, држи или превози оружје чија је производња или употреба забрањена или
средстава за његову производњу, казниће се затвором од једне до пет година.
(2) Службено или одговорно лице које нареди или омогући да правно лице врши де-
латности предвиђене у ставу 1. овог члана, казниће се затвором од једне до осам го-
дина.
Члан 378
Противправно убијање и рањавање непријатеља
убије или рани непријатеља који је одложио оружје или се безусловно предао или
нема средстава за одбрану,казниће се затвором од једне до петнаест година.
(2) Ако је убиство из става 1. овог члана извршено на подмукао начин или из ни-
ских побуда, учинилац ће се казнити затвором најмање десет година.
485
(3) Ако је убиство из става 1. овог члана извршено на свиреп начин или из користо-
љубља или ако је убијено више лица, учинилац ће се казнити затвором најмање де-
сет година или затвором од тридесет до четрдесет година.
(4) Казном из става 3. овог члана казниће се и ко кршећи правила међународног
права за време рата или оружаног сукоба нареди да у борби не сме бити преживе-
лих припадника непријатеља или води борбу против непријатеља на тој основи.
Члан 379
Противправно одузимање ствари од убијених
(1) Ко нареди да се противправно одузимају ствари од убијених или рањених на бо-
јишту или ко врши такво одузимање, казниће се затвором од једне до пет година.
(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено на свиреп начин или ако вредност од-
узетих ствари прелази износ од четристопедесет хиљада динара, учинилац ће се ка-
знити затвором од једне до осам година.
(3) Ако вредност ствари из става 1. овог члана прелази износ од милион динара,
учинилац ће се казнити затвором од две до десет година.
Члан 380
Повреда парламентара
Ко кршећи правила међународног права за време рата или оружаног сукоба вређа,
злоставља или задржи парламентара или његову пратњу или им спречи повратак
или на други начин повреди њихову неприкосновеност или нареди да се таква дела
врше, казниће се затвором од шест месеци до пет година.
Члан 381
Сурово поступање с рањеницима, болесницима и ратним заробљеницима
Ко, кршећи правила међународног права, сурово поступа с рањеницима, болесни-
цима или ратним заробљеницима или онемогућава или спречава да користе права
која им по тим правилима припадају или нареди да се таква дела врше, казниће се
Члан 382
Неоправдано одлагање репатријације ратних заробљеника
Ко, кршећи правила међународног права, после завршеног рата или оружаног суко-
ба, неоправдано одлаже репатријацију ратних заробљеника или цивилних лица или
нареди такво одлагање, казниће се затвором од шест месеци до пет година.
486
Члан 383
V
Уништавање културних добара
уништава културне или историјске споменике или друга културна добра или верске
објекте или установе или објекте који су намењени науци, уметности, васпитању
или хуманитарним циљевима или нареди да се таква дела врше, казниће се затво-
ром од три до петнаест година.
(2) Ако је радњом из става 1. овог члана уништен објекат који је као културно добро
под посебном заштитом међународног права, учинилац ће се казнити затвором од
пет до петнаест година.
Члан 384
Неспречавање вршења кривичних дела против човечности
и других добара заштићених међународним правом
(1) Војни заповедник или лице које фактички врши ову функцију, које знајући да
снаге којима командује или које контролише припремају или су започеле вршење
кривичног дела из чл. 370. до 374, члана 376, чл. 378. до 381. и члана 383. овог за-
коника не предузме мере које је могао и био дужан да предузме за спречавање из-
вршења дела, па услед тога дође до извршења тог дела, казниће се казном прописа-
ном за то кривично дело.
(2) Други претпостављени који, знајући да лица која су му потчињена, припремају
или су започела вршење кривичних дела из чл. 370. до 374, члана 376, чл. 378. до
381. и члана 383. овог законика, у вршењу послова у којима им је он претпоставље-
ни, не предузме мере које је могао и био дужан да предузме за спречавање изврше-
ња дела, па услед тога дође до извршења тог дела, казниће се казном прописаном за
то кривично дело.
(3) Ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено из нехата, учинилац ће се казнити
Члан 385
Злоупотреба међународних знакова
(1) Ко злоупотреби или неовлашћено носи заставу или знак Организације уједиње-
них нација или заставу или знак Црвеног крста или знаке који њима одговарају или
друге међународно признате знаке којима се обележавају одређени објекти ради за-
штите од војних операција или нареди да се таква дела врше, казниће се затвором
до три године.
(2) Ко дело из става 1. овог члана учини у зони ратних операција, казниће се затво-
ром од шест месеци до пет година.
487
Члан 386
Агресиван рат
(1) Ко позива или подстиче на агресиван рат, казниће се затвором од две до двана-
ест година.
(2) Ко нареди вођење агресивног рата, казниће се затвором најмање десет година
или затвором од тридесет до четрдесет година.
Члан 387
Расна и друга дискриминација
(1) Ко на основу разлике у раси, боји коже, националности, етничком пореклу или
неком другом личном својству крши основна људска права и слободе зајамчена оп-
штеприхваћеним правилима међународног права и ратификованим међународним
уговорима од стране СЦГ, казниће се затвором од шест месеци до пет година.
(2) Казном из става 1. овог члана казниће се ко врши прогањање организација или
појединаца због њиховог залагања за равноправност људи.
(3) Ко шири идеје о супериорности једне расе над другом или пропагира расну мр-
жњу или подстиче на расну дискриминацију, казниће се затвором од три месеца до
три године.
Члан 388
Трговина људима
(1) Ко силом или претњом, довођењем у заблуду или одржавањем у заблуди, злоу-
потребом овлашћења, поверења, односа зависности, тешких прилика другог, задр-
жавањем личних исправа или давањем или примањем новца или друге користи, вр-
бује, превози, пребацује, предаје, продаје, купује, посредује у продаји, сакрива или
држи друго лице, а у циљу експлоатације његовог рада, принудног рада, вршења
кривичних дела, проституције или друге врсте сексуалне експлоатације, просјаче-
ња, употребе у порнографске сврхе, успостављања ропског или њему сличног одно-
са, ради одузимања органа или дела тела или ради коришћења у оружаним сукоби-
ма, казниће се затвором од две до десет година.
(2) За дело из става 1. овог члана учињено према малолетном лицу учинилац ће се
казнити казном прописаном за то дело и кад није употребио силу, претњу или неки
други од наведених начина извршења.
(3) Ако је дело из става 1. овог члана учињено према малолетном лицу,
учинилац ће се казнити затвором најмање три године.
(4) Ако је услед дела из ст. 1. и 3. овог члана наступила тешка телесна повреда не-
ког лица, учинилац ће се казнити затвором од три до петнаест година.
488
(5) Ако је услед дела из ст. 1. и 3. овог члана наступила смрт једног или више лица,
V
учинилац ће се казнити затвором најмање десет година.
(6) Ко се бави вршењем кривичног дела из ст. 1. до 3. овог члана или је дело извр-
шено од стране организоване групе, казниће се затвором најмање пет година.
Члан 389
Трговина децом ради усвојења
(1) Ко одузме лице које није навршило четрнаест година ради његовог усвојења
противно важећим прописима или ко усвоји такво лице или посредује у таквом
усвојењу или ко у том циљу купи, прода или преда друго лице које није навршило
четрнаест година или га превози, обезбеђује му смештај или га прикрива, казниће
се затвором од једне до пет година.
(2) Ко се бави вршењем делатности из става 1. овог члана или је дело извршено на
организован начин од стране више лица, казниће се затвором најмање три године.
Члан 390
Заснивање ропског односа и превоз лица у ропском односу
(1) Ко, кршећи правила међународног права, стави другог у ропски или њему сли-
чан однос или га држи у таквом односу, купи, прода, преда другом лицу или посре-
дује у куповини, продаји или предаји оваквог лица или подстиче другог да прода
своју слободу или слободу лица које издржава или о којем се стара, казниће се за-
твором од једне до десет година.
(2) Ко превози лица која се налазе у ропском или њему сличном односу из једне зе-
мље у другу, казниће се затвором од шест месеци до пет година.
(3) Ко дело из ст. 1. и 2. овог члана учини према малолетном лицу, казниће се за-
твором од пет до петнаест година.
Члан 391
Међународни тероризам
(1) Ко, у намери да нашкоди страној држави или међународној организацији, извр-
ши отмицу неког лица или неко друго насиље, изазове експлозију или пожар или
предузме друге општеопасне радње или прети употребом нуклеарног, хемијског,
бактериолошког или другог сличног средства, казниће се затвором од три до петна-
ест година.
(2) Ако је услед дела из става 1. овог члана наступила смрт једног или више лица,
учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година.
(3) Ако је при извршењу дела из става 1. овог члана учинилац неко лице са уми-
шљајем лишио живота, казниће се затвором најмање десет година или затвором од
489
Члан 392
Узимање талаца
(1) Ко изврши отмицу неког лица и прети да ће га убити, повредити или задржати
као таоца у намери да принуди неку државу или међународну организацију да не-
што учини или не учини, казниће се затвором од две до десет година.
(2) Учинилац дела из става 1. овог члана који добровољно пусти на слободу отето
лице, иако није остварен циљ отмице, може се ослободити од казне.
(3) Ако је услед дела из става 1. овог члана наступила смрт отетог лица,
учинилац ће се казнити затвором од три до петнаест година.
(4) Ако је при извршењу дела из става 1. овог члана учинилац отето лице са уми-
шљајем лишио живота, казниће се затвором најмање десет година или затвором од
Члан 393
Финансирање тероризма
(1) Ко обезбеђује или прикупља средства намењена за финансирање вршења кри-
вичног дела из чл. 312, 391. и 392. овог законика, казниће се затвором од једне до
десет година.
(2) Средства из става 1. овог члана одузеће се.
Коментар: Раније кривично законодавство (пре усвајања Кривичног законика РС
2005. године) је, у погледу међународних кривичних дела, имало две значајне раз-
лике у односу на важећи закон. Прва се односи на кривично дело геноцида: док је
раније законодавство проширило круг забрањених радњи радњом прогона по ра-
сној, националној, верској и етничкој основи, кривично дело геноцида је у новом
закону дословно преузет текст из чл. 2. Конвенције о спречавању и кажњавању зло-
чина геноцида из 1948. године. Друга разлика се односи на кривично дело злочина
против човечности. Раније законодавство није познавало ово дело као посебно кри-
вично дело, те је сада оно први пут уврштено у круг међународних кривичних дела
(видети чл. 2, ст. 2 Закона о организацији и надлежности државних органа у поступ-
ку за ратне злочине из 2003. године). Пошто је поменутим Законом установљена
надлежност домаћих државних органа за кривично гоњење и суђење за кривично
дело злочина против човечности дефинисаног чл. 5. Статута Међународног кривич-
ног суда, пре него што је оно као такво унето у национално законодавство, могло се
поставити питање поштовања начела легалитета, осим уколико се постојање овог
дела не изводи непосредно из међународног права (видети чл. 7. Европске конвен-
ције за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године).
490
N Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне

V
злочине (Сл. гласник РС, бр. 67/2003, 135/2004 и 61/2005)
Члан 1
Овим законом уређује се образовање, организација, надлежност и овлашћења др-
жавних органа и њихових организационих јединица ради откривања, кривичног го-
њења и суђења за кривична дела одређена овим законом.
Члан 2
Овај закон примењује се ради откривања, кривичног гоњења и суђења за:
1) кривична дела против човечности и међународног права одређена у глави XVI
Основног кривичног закона;
2) тешка кршења међународног хуманитарног права извршена на територији бивше
Југославије од 1. јануара 1991. године која су наведена у Статуту Међународног
кривичног суда за бившу Југославију.
Члан 3
Државни органи Републике Србије одређени овим законом надлежни су за вођење
поступка за кривична дела из члана 2. овог закона, која су извршена на територији
бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, без обзира на држа-
вљанство учиниоца или жртве.
Члан 14а
У случају када Међународни кривични суд за бившу Југославију, у складу са својим
Статутом и Правилима о поступку и доказима, уступи одређени предмет Републи-
ци Србији, Тужилац за ратне злочине ће предузети кривично гоњење на основу чи-
њеница на којима се заснивала оптужба пред Међународним кривичним судом за
бившу Југославију.
Тужилац за ратне злочине може предузети кривично гоњење на основу података и
доказа прикупљених од стране Тужиоца Међународног кривичног суда за бившу Ју-
гославију.
У кривичном поступку који се након уступања предмета води у Републици Србији
примењиваће се домаће право.
Докази прикупљени или изведени од стране Међународног кривичног суда за бив-
шу Југославију могу се, након уступања, користити као докази у кривичном поступ-
ку пред домаћим судом, под условом да су прикупљени или изведени на начин
предвиђен Статутом и Правилима о поступку и доказима Међународног кривичног
суда за бившу Југославију. Постојање или непостојање чињеница које се доказују
тим доказима суд цени у складу са чланом 18. Законика о кривичном поступку.
491
Мере заштите сведока или оштећеног одређене од стране Међународног кривичног

суда за бившу Југославију остају на снази.
O Пракса домаћих судова у примени међународног кривичног права: Случај
Ајхман (Eichmann) – Окружни суд у Јерусалиму (Израел), бр. 40/61 (1960)
7. Питање да ли израелски законодавац може донети закон са ретроактивним деј-
ством било је предмет разматрања у првом кривичном предмету пред Окружним
судом након оснивања државе а уједно је то питање било и предмет жалбе поднете
Врховном суду Израела, кривична жалба бр. 1/48 Sylvester против јавног тужиоца
(Песаким И, 513, 528). Судија Смоира, први председник Врховног суда изрекао је у
пресуди, inter alia:
„Што се тиче разлике између закона са ретроактивним дејством и еx посто фацто
закона...упућујем на пресуду судије Willes у случају Phillips против Eyre (L.Q. (1871)
6 Q.B. 1, стр. 25), у којој је изрекао:
„Судија Блекстоун (Comm. 46) описује ex post facto законе као законе ` којима ‘на-
кон што је извршена радња која је сама по себи ирелевантна, законодавац по први
пут проглашава ту радњу за кривично дело и кажњава лице које ју је извршило. У
овом случају лице не може предвидети да ће радња, дозвољена у време извршења,
бити накнадним законом проглашена за забрањену; према томе, лице нема разлога
да се уздржи од вршења те радње и стога је сурова и неправична свака казна за про-
пуштање уздржавања од вршења те радње...’' Коначно, постоје околности у вези са
безбедношћу државе и понекад поступањем појединаца, када је примена обичних
закона, формулисаних за редовне околности и потребе друштва, неодговарајућа и
погрешна, summum jus summa injuria. Питање да ли околности датог случаја су та-
кве да захтевају специјална и посебна правна решења је питање које је у сваком
случају питање политике и слободне оцене о којој се може расправљати и одлучива-
ти у парламенту који би иначе био надлежан да се том појавом бави у законодавној
процедури а за који суд редовне надлежности није овлашћен да расправља и одлу-
чује.”
„... нисам у могућности да без потешкоћа закључим” надаље је изрекао председ-
ник, „да прихватајући ретроактивно дејство предметног закона ја не прихватам
„варварско” право, јер ја, управо у складу са дефиницијом судије Блекстоуна, сма-
трам да се не може рећи да је дело за које је подносилац жалбе оптужен ‘дело које
је само по себи неважно, законодавац по први пут прогласио за кривично дело.’ За-
конодавство са ретроактивним дејством, којим се овде бавимо, није створило ново
кривично дело које није било познато у окупираној области Јерусалима и стога се
не може рећи да лице које изврши дело за које је оптужен подносилац жалбе није
то дело извршио са умишљајем (менс реа) зато што није знао нити је могао знати да
је оно што је чинио представљало кривично дело. Супротно томе, разумно је при-
хватити да лице које је починило такво дело је знало да је оно кривично. Ја из тих
492
разлога сматрам да заузимањем става да Уредба (Official Secrets Ordinance) поседује

V
ретроактивно дејство, не долазим у сукоб са правилима природног права или
основне правичности.”
Председник је изрекао пресуду пре доношења Закона (о кажњавању) Нациста и са-
радника Нациста, али се његове речи могу применити на случај пред нама. Ни у
једном другом случају не би било толико праведно рећи да „уобичајни закони доне-
ти у редовним околностима и за редовне потребе друштва не остварују циљеве
правде и закона” (ibid., стр. 532) као за случај злочина против човечности уопште и
јеврејског народа посебно, који су починили Нацисти. Ни једно кривично дело де-
финисано у споменутом закону није било, према речима Блекстоуна, „неважна
радња у време када је извршена, коју је законодавац накнадно прогласио кривич-
ним делом.” Нити је ово ретроактивно законодавство „створило ново кривично де-
ло које раније није било познато” у Немачкој или територијама окупираним од
стране Немачке. Насупрот, сва напред поменута кривична дела представљају кри-
вична дела у законодавствима свих цивилизованих народа, укључујући и немачки
народ, пре и после нацистичког режима, иако „законодавство” и Хитлерове уредбе
о кривичним делима као и његов режим не представљају законодавство, и стављени
су ван снаге са ретроактивним дејством чак и од стране самих немачких судова (ви-
ди доле).
Не стоји да починиоци кривичног дела дефинисаног у предметном закону „нису
могли поступати са умишљајем зато што нису знали и нису могли знати да оно што
су чинили је представљало кривично дело” (ibidem). Опсежне мере које су предузе-
ли Нацисти да избришу трагове својих злочина, као што је ексхумација и кремација
тела убијених или уништење архива Гестапоа пре колапса Рајха, јасан су доказ да
су Нацисти били свесни кривичног карактера својих дела. Закон који омогућава ка-
жњавање Нациста и њихових сарадника није у „сукобу”, због ретроактивне приме-
не, „са правилима природне правде”, по речима председника, већ управо супротно,
он оснажава принципе правичности.
P Пракса домаћих судова у примени међународног кривичног права: извод из
пресуде у предмету Николић (Пресуда Врховни суд Србије у предмету Кж. И
1594/02 од 16. фебруара 2003.године)
Сиже
Иван Николић је оптужен и осуђен за кривично дело ратни злочин против цивил-
ног становништва за дела почињена на Косову током НАТО војне интервенције на
Србију и Црну Гору. Првобитна оптужница од 1. септембра 1999. године теретила је
окривљеног за кривично дело убиства двојице цивила албанске националности. Оп-
тужница је измењена 16. априла 2002. године у којој је Окружни јавни тужилац тра-
жио да се оптужени огласи кривим за кривично дело ратни злочин против цивилног
становништва из тадашњег чл. 142, ст. 1. КЗ СРЈ. Окружни суд у Прокупљу је 8. јула
493
2002. године Ивана Николића прогласио кривим и осудио на осам година затвора.
Врховни суд Србије потврдио је пресуду Окружног суда 16. јануара 2003.
Извод из пресуде Врховног суда Србије:

„Наиме, правилно је првостепени суд утрдио да је оптужени Николић Иван прили-
ком свог првог саслушања пред истражним судијом Војног суда изјавио да је кри-
тичном приликом, када су пок. браћа Емини устала и почела у једном тренутку да
трче, удаљавајући се од колоне војника у којој се и он налазио, он запуцао за њима
испаливши 4-5 метака, правдајући то чињеницом да се један од њих пре него што је
он запуцао ’машио руком испред себе, те је он помислио да можда има оружје или
бомбу’ због чега је запуцао, а да су за њим запуцали и други војници. Језички и ло-
гички тумачећи овакву његову изјаву, нема противречности између овакве његове
изјаве и оног што је он изјавио након предметног догађаја пред сведоком Павловић
Дејаном и у полицијској станици у Лужану, а што је суд утврдио на основу исказа
сведока Игњатовић Ђорђа. Поклањајући веру исказу оптуженог који је он дао пред
истражним судијом Војног суда, као и његову несумњиву тврдњу да је он из своје
пушке испалио 4-5 односно 5-6 метака, пуцајући рафалном паљбом, а доводећи то
у везу са осталим изведеним доказима, које је суд правилно ценио и након оцене
исте прихватио, посебно, при томе имајући у виду налаз и мишљење судског вешта-
ка професора др Славише Добричанина који је на главном претересу објаснио да су
повреде које су нанете у пределу леђа код пок. Влазними Еминија, највероватније,
према свом распореду, нанете једним рафалом, (.....), онда је у потпуности правил-
но првостепени суд утврдио да је окривљени Николић Иван критичном приликом
пуцао у браћу Емини.
----------------------------------------------------------
Даље се у жалби браниоца оптуженог првостепена пресуда побија у погледу правне
квалификације кривичног дела и истиче да у критичном периоду није било оружа-
ног сукоба, нити је постојала наредба да се за време таквог сукоба изврши напад на
цивилно становништво, при томе кршећи правила међународног права за време ра-
та, оружаног сукоба или окупације, а што представља битно обележје кривичног де-
ла ратног злочина против цивилног становништва из члана 142. став 1. Кривичног
закона Савезне Републике Југославије. Међутим, овај навод жалбе је неоснован јер
је суд правилном оценом изведених доказа утврдио да је оптужени Николић Иван,
поступајући супротно међународном праву и суптроно наредби својих предпоста-
вљених старешина да се покојни Бахри и Вазними Емини могу удаљити и несмета-
но наставити кретање, одлучио да их лиши живота, управо у време постојања ору-
жаног сукоба између Коалиције НАТО пакта и оружаних снага Савезне Републике
Југославије и то када је од СРЈ било проглашено ратно стање на територији Југосла-
вије.
494
Наиме, у критичном периоду постојао је оружани сукоб који је имао међународни

V
каркатер јер је сукоб био између чланица НАТО пакта са једне стране и оружаних
снага Савезне Републике Југославије које су се војно супротставиле ваздушним на-
падима НАТО коалиције на територију Савезне Републике Југославије, а у који су-
коб су биле умешане и све етничке заједнице на територији Покрајине Косово где
се ово догађало. За време таквог сукоба била је обавезна примена релевантних нор-
ми међународног хуманитарног права и посебно Женевске конвенције према чијим
одредбама цивилно становништво представља „заштићене особе”
Пошто је чланом 142. став 1. Кривичног закона Савезне Републике Југославије
предвиђено да ратни злочин против цивилног становништва чини свако лице које
кршећи правила међународног права за време рата, оружаног сукоба или окупације
нареди да се изврши нека од алтернативно набројаних радњи између којих и уби-
ство цивилног – цивилних лица, што је овде случај, то се, и по налажењу Врховног
суда, у радњама оптуженог Ивана Николића стичу сва законска обележја кривичног
дела ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1 КЗ СРЈ, па
су наводи жалбе браниоца оптуженог, и у односу на изведену правну оцену дела,
оцењени неоснованим.”
Q Оптужница Тужилаштва за ратне злочине Републике Србије у предмету
„Шкорпиони” (Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије, КТРЗ бр. 3/05, 7.
октобар 2005. године, пред Већем за ратне злочине Окружног суда у Београду)
Република Србија
ТУЖИЛАШТВО ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ
КТРЗ.бр.3/05
07.10.2005. године
Београд
ОКРУЖНОМ СУДУ У БЕОГРАДУ
Већу за ратне злочине
На основу чл. 46. ст. 2. тач.3., чл. 265. ст. 1. и чл. 266. Законика о кривичном по-
ступку, подижем
ОПТУЖНИЦУ
Против:
1. МЕДИЋ СЛОБОДАНА (.....)
2. ПЕТРАШЕВИЋ ПЕРЕ (.....)
3. МЕДИЋ АЛЕКСАНДРА (.....)
495
4. ВУКОВ АЛЕКСАНДРА (.....)

5. МЕДИЋ БРАНИСЛАВА (.....)
ШТО СУ:
Дана 16. или 17. јула 1995. године, за време грађанског рата у тадашњој Републици
Босни и Херцеговини, вођеног између припадника оружаних снага српске, хрватске
и муслиманске националности, на месту званом Годињске баре у близини Трнова,
као припадници паравојне формације под називом „Шкорпиони”, кршећи правила
међународног права, и то:
чл. 3. ст. 1. тач. 1-А, IV Женевске конвенције о заштити грађанских лица за време
рата од 12. августа 1949. године, ратификоване о Народне Скупштине ФНРЈ („Слу-
жбени лист ФНРЈ” бр. 24/50) и противно члану 4. ст. 2-А и члану 13., II Допунског
протокола уз ову конвенцију,
заједно са још три припадника јединице под надимцима „Миша Турчин”, „Бобо” и
„Ђоле Шиптар”, лишили живота шест заробљених лица муслиманске национално-
сти, од којих су до сада идентификовани и то:
ФЕЈЗИЋ САФЕТ, рођен 1978. године, АЛИСПАХИЋ АЗМИР, рођен 1978. године и
САЛТИЋ САДИК, рођен 1959. године, тако што је окр. МЕДИЋ СЛОБОДАНУ, ко-
манданту поменуте јединице, наређено од НН претпостављеног старешине из Вој-
ске Републике Српске, у чијем саставу је дејствовала јединица „Шкорпиони”, да ли-
ши живота наведена лица која су довежена из Сребренице, те је он наредио окри-
вљенима ПЕТРАШЕВИЋ ПЕРИ, МЕДИЋ АЛЕКСАНДРУ, МЕДИЋ БРАНИСЛАВУ, те
МОМИЋ МИЛОРАДУ И ДАВИДОВИЋ СЛОБОДАНУ, према којима је поступак раз-
двојен, да у близини борбеног положаја јединице стрељају заробљенике, о чему је
радио-везом обавестио свог заменика окр. ВУКОВ АЛЕКСАНДРА, који се налазио
на положају, након чега су заробљеници превежени камионом из Трнова у правцу
положаја јединице и на договореном месту искрцани из возила и лежећи лицем
окренути земљи окружени окривљенима ПЕТРАШЕВИЋ ПЕРОМ, МОМИЋ МИЛО-
РАДОМ, ДАВИДОВИЋ СЛОБОДАНОМ, МЕДИЋ АЛЕКСАНДРОМ и МЕДИЋ БРА-
НИСЛАВОМ сачекали долазак окр. ВУКОВ АЛЕКСАНДРА, који се после извесног
времена појавио у пратњи три припадника јединице познатих по наведеним надим-
ција и који је окр. ПЕТРАШЕВИЋ ПЕРИ рекао где да изврше стрељање заробљеника
и наредио војницима који су дошли са њим да у томе учествују, након чега су сви
спровели заробљенике путем према положају са кога су скренули у близини спаље-
не викендице Звиздић Хасана, испред које су стрељали четири разобљеника, пуцају-
ћи им у леђа, те након што су преостала два заробљеника пренели лешеве стреља-
них иза куће и њих стрељали док су лежали лицем према земљи у унутрашњости
спаљене викендице пуцајући им у леђа и у главе,
- чиме су извршили кривично дело ратног злочина према цивилном становни-
штву из чл. 142. ст. 1 КЗ СРЈ.
-------------------------------------------------------------------
496
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
V
Чињенично стање описано у диспозитиву оптужнице утврђује се на основу доказа
прикупљениху току истраге.
Догађаји и збивања на подручју Босне и Херцеговине, и на територији бивше Југо-
славије, имали су значај ратног сукоба који нема међународни карактер, па су су-
кобљене стране како у самим сукобима и ратним дејствима, тако и у поступању
према цивилима биле дужне да се придржавају правила међународног ратног пра-
ва.
Наиме, опуномоћеници влада заступљених на Дипломатској конференции одржа-
ној у Женеви од 21. априла до 12. августа 1949. године у циљу израде Конвенције о
заштити грађанских лица за време рата, споразумеле су се и обавезале чланом 1. на
поштовање Конвенције и обезбеђивање њеног поштовања у свакој прилици.
Чланом 3. Конвенције предвиђено је да је, у случају оружаног сукоба који нема ка-
рактер међународног сукоба и који избије на територији једне од високих страна
уговорница, свака од страна у сукобу дужна да према лицима која на учествују не-
посредно у непријатељствима, поступа у свакој прилици човечно, без икакве непо-
вољне дискриминације засноване на раси, боји коже, вери или убеђењу, полу рође-
њу или имовном стању. У том циљу забрањено је да се у свако доба и на сваком ме-
сту према грађанским лицима примењују поступци којима се наносе повреде живо-
ту и телесном интегритету, нарочито све врсте убистава, осакаћења, свирепости и
мучења.
Радње описане чланом 3. став 1. тачка А., инкриминисане су и домаћим законодав-
ством након Одлуке Народне Скупштине ФНРЈ о ратификацији Женевске конвен-
ције.
Резултатима спроведен истраге утврђено је да, жртве које су претходно заробљене,
потом стрељане, су имале третман „заштићених лица”, у смислу Женевских кон-
венција и као пропадници једне стране у сукобу – муслиманске, пали под власт
друге стране у сукобу, припадницима српске националности и који су имали обаве-
зу да жртвама обезбеде одређена права која им тај статус пружа и да им та права
гарантују. Међутим, окривљени таква права нису поштовали већ су кршећи одредбе
поменуте Конвенције та лица стрељали, а како је то ближе описано у диспозитиву
оптужнице.
Почетком 1992. године, након формирања Републике Српске Крајине, на територи-
ји Западног Срема, у подручју где се налазе нафтна поља, а у близини села Ђелеков-
ци. Ради њихове експлоатације формирано је предузеће Нафтна индустрија Репу-
блике Српске Крајине. Како су се на она налазила непосредно уз границу са Репу-
бликом Хрватском, са којом је Република Српска Крајина била у оружаном сукобу,
а која се простирала реком Босут, указала се као нужна потреба формирање обезбе-
ђења тих поља и постројења која су се на њима налазила.
497
Тако је Нафтна индустрија Републике Српске Крајине почела са формирањем једи-

нице за обезбеђење која је убрзо добила назив „Шкорпиони” и деловала је све време
до престанка постојања Републике Српске Крајине.
Јединица је у свом саставу имала команду, две чете и интендански део, а бројно
стање се кретало од 200 до 400 људи. Оружје, униформе, опрему, плате и остале по-
требе обезбеђивала је Нафтна индустрија.
Све време постојања јединице „Шкорпиони” њен командант је био окр. Медић Сло-
бодан. У његовој пратњи, као лично обезбеђење, налазили су се Момић Миодраг,
окр. Петрашевић Перо и окр. Медић Александар. Окр. Вуков Александар је био ко-
мандант извиђачког вода и заменик команданта јединице. Окр. Медић Бранислав је
био возач, а Давидовић Слободан се налазио при штабу.
Поред основне делатности која се састојала у обезбеђивању нафтних поља у Ћеле-
товцима, јединица „Шкорпиони” није имала никаквих других активности везаних
за деловање Војске Републике Српске Крајине на њеној територији.
Међутим, у периоду свог постојања, „Шкорпиони” су три пута ангажовани на тери-
торији Републике Босне и Херцеговине на којој је постојао оружани сукоб између
оружаних формација српске, хрватске и муслиманске националности.
Радило се о борбеним активностима у околини Бихаћа, Велике Кладуше и планине
Трескавице. На „терен” како је то у жаргону „Шкорпиона” говорено, није ишла цела
јединица, већ само један део који није био неопходно потребан за чување нафтних
поља. Сви окривљени су били на напред наведеним локацијама. Припрема дела је-
динице који је одлазио у Босну је био детаљан, а о томе и о њиховом деловању на
„терену” су сачињавани и видео запитис. У Босни „Шкорпиони” су били потчињени
Војсци Републике Српске и били укључени у њихов борбени распоред и дејства.
У току јула 1995. године, јединица „Шкорпиони” одлази на трећи „терен” на плани-
ну Трескавицу, где у садејству са осталим војним формацијама Војске Републике
Српске обезбеђује део борбене линије у близини Трнова.
У том периоду, како је то у диспозитиву оптужнице наведено, предати су им шест
заробљених цивила муслиманске националности који су лишени живота на описа-
ни начин.
На основу ексхумације и обдукције пронађених лешева, те прегледом видео снимка
који се односи на стрељање заробљеника, родбина погинулих је препознала да су
том приликом лишени живота ФЕЈЗИЋ САФЕТ, који је у моменту лишења живота
имао 17 година, АЛИСПАХИЋ АЗМИР, који је такође имао 17 година и САЛТИЋ
САДИК, који је у јулу 1995. године имао 36 година, док остала три лица још увек
нису идентификована.
На основу фотографија из фото-албума које су сачињене коришћењем тог снимка у
истрази саслушани сведоци су на њима препознали припаднике „Шкорпиона” у ли-
498
ку окр. Петрашевић Пере, Медић Александра, Вуков Александра, Медић Бранисла-

V
ва и још три припадника по надимцима.
Цео догађај, који је предмет овог кривичног поступка снимио је сведок Стојковић
Слободан који га је детаљно, у два наврата описао.
Осим њега постоје и други сведоци који су видели шта се том приликом догодило.
Окр. Медић Слободан и Медић Бранислав, у току истраге, бране се ћутањем.
Окр. Медић Александар и Вуков Александар негирају да су учествовали у извршењу
кривичног дела.
Окр. Петрашевић Пера признаје извршење кривичног дела, али се свих детаља не
може сетити због протека времена и психичког стреса које је том приликом претр-
пео. У својој одбрани је навео да им је окр. Медић Слободан наредио да стрељају за-
робљене цивиле које је он врло невољно примио од претпостављених из Војске Ре-
публике Српске. То је на посредан начин потврдио и сведок Стојковић Слободан ка-
да је објашњавао шта му је рекао командант приликом издавања наредбе за снима-
ње догађаја.
Окр. Медић Бранислав се на снимку догађаја види како пуца у заробљенике.
У односу на окр. Медић Александра сведоци тврдце да је и он учествовао у стреља-
њу.
Окр. Вуков Александар се на снимку види како прилази групи окривљених која чу-
ва заробљенике који леже на земљи и иза кога иду још три припадника јединице
„Шкорпиони” долазећи са борбене линије. Из транскрипта разговора, који је скинут
са предменте касете, чује се да цела група чека да дође „Вук”. Тек након његовог до-
ласка и разговора са окр. Петрашећвић Пером заробљеници устају, те уз пратњу
свих окривљених и војника који су дошли, уз прописан борбени распоред предви-
ђен за обезбеђење, али без „Вука”, настављају пут према положају, скрећу са истог
и бивају стрељани. Ако се при томе има у виду да „Вук” долази по „пакете” што у
жаргону јединице значи да се ради о заробљеницима, да са собом доводи са борбене
линије још три војника, да окр. Петрашевић Пера и остали из обезбеђења коман-
данта не знају баш најбоље где се прецизно налази положај јединице, те да им треба
неко ко ту ситацију добро познаје и ко зна шта треба да ураде, јер је био позван ра-
дио-везом да сиђе с положаја и дође до групе где су се налазили заробљеници, да се
ради о веома озбиљном, интелигентном и војно обученом човеку који тек тако не
би дозволио да војници које је довео са положаја остану када је он отишао, а да при
том, видевши заробљенике, не пита ни реч о чему се ради иако је као заменик ко-
манданта на борбеној линији и у њеној близини представљао највиши војни аутори-
тет, несумњиво указује да је окр. Вуков Александар зано о чему се ради те да је ре-
као где да се изврши егзекуција и да у њој учествују и војници које је са собом по-
499
вео, а да се лешеви разбацају око и у спаљеној викендици, а затим спале и на тај на-
чин представи да су лишени живота пре њиховог боравка на поменутој локацији.
Ово кривично дело окривљени су чинили са директним умишљајем, јер су били све-
сни свог дела и хтели његово извршење, пошто су имали сазнања и о томе да у кон-
кретном случају кривично дело врше према заробљеним цивилима.
Учествујући у заједничком подухвату, сви окривљени су својим радњама учестова-
ли у остварењу заједничког циља, који је био незаконит, те тиме директно учество-
вали у радњи извршења у намери да зајендички остваре кривично дело које је пред-
мет оптужења, дакле сви оптужени се имају сматрати саизвршиоцима конкрентог
кривичног дела.
Имајући у виду напред изнето, налазим да прикупљени подаци који се односе на
кривично дело и окривљене као извршиоце, пружају довољно основа за подизање
оптужнице.
ТУЖИЛАЦ ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ
Владимир Вукчевић
1. Основ међународног кривичног права и разлози његовог постојања илустровани
су у Преамбули Римског статута о оснивању Међународног кривичног суда
(1998). Ваш је задатак да идентификујете и издвојите ове разлоге.
2. Два нацрта Закона о злочинима против мира (1954. и 1996.) које је израдила Ко-
мисија УН за међународно право (примери 2. и 3.), помиње и злочине против чо-
вечанства које не треба изједначавати са злочинима против човечности. Изнеси-
те ваше тумачење термина „злочини против човечанства”.
3. Какве су основне сличности и разлике између злочина против човечности, рат-
них злочина и геноцида, према тексту Римског статута о оснивању Међународ-
ног кривичног суда?
4. Упоредите текст чл. 5. Статута Међународног кривичног суда за бившу Југосла-
вију са чл. 7. Статута Међународног кривичног суда и дефинишите разлике.
5. Када је и на који начин злочин против човечности уведен у наше кривично зако-
нодавство?
6. Прогон као резултат дискриминације представља злочин против човечности.
Иако постоје разлике у дефинисању прогона као радње извршења кривичног де-
ла злочина против човечности у чл. 5. Статута Међународног кривичног суда за
бившу Југославију и чл. 7. Римског статута, дискриминаторни елемент им је за-
једнички. Објасните природу дискриминације користећи се овим одредбама и
500
пресудом Међународног кривичног суда за бившу Југославију у предмету Купре-

V
шкић (пример бр. 11).
7. Упоредите чл. 22-24 Римског статута и чл. 7. Европске конвенције за заштиту
људских права.
а) Шта је предмет регулисања ових одредби?
б) Да ли постоји сукоб између ова два извора?
ц) Упоредите образложење израелског суда у случају Ајхман (пример бр. 15) са
овим одредбама и дајте ваш коментар.
8. Израз „у целости или делимично” из кривичног дела геноцида се односи на наме-
ру да се група уништи у једном њеном делу или у целини, или на стварно спрове-
дено уништење, које може бити у целини или делимично?
9. Како је дефинисана заштићена група у смислу кривичног дела геноцида у пред-
мету Крстић пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (при-
мер бр. 9)?
10.Међународни суд правде, у случају Конвенције о геноциду (Босна против Срби-
је), истиче три критеријума за дефинисање групе у смислу чл. II Конвенције о
геноциду? Која су то три критеријума?
а)
б)
ц)
11.Да ли се „група”, у смислу дефиниције кривичног дела геноцида из чл. II Кон-
венције, може негативно одредити и зашто?
12.У предмету Николић (пример бр. 16) Врховни суд констатује да је кривично де-
ло ратни злочин против цивилног становништва извршено током трајања међу-
народног оружаног сукоба. Да ли је овај налаз важан за правну квалификацију
дела и зашто? Упоредите мишљење Врховног суда Србије са формулацијом кри-
вичног дела ратног злочина из чл. 372. КЗ РС.
13.У оптужници за дела почињена у Трнову јула 1995. године (предмет „Шкорпио-
ни”, пример бр. 17), оптужени се терете за кривично дело ратни злочин против
цивилног становништва. Упоредите понуђену квалификацију дела са мишљењем
Међународног суда правде у спору поводом Конвенције о геноциду између Босне
и Србије (V поглавље, I одељак, пример бр. 7), које се односи на исти инцидент.
14.Да ли је у предмету „Шкорпиони” могло доћи до другачије квалификације дела,
тачније, да ли је било места за квалификацију учињеног дела као кривичног дела
злочина против човечности и кривичног дела геноцида? Образложите ваш одго-
вор.
15.У каквој су вези формулација „ко кршећи правила међународног права”, која се
налази у низу међународних кривичних дела прописаних у нашем КЗ, са утврђи-
501
вањем кршења међународних конвенција и других извора међународног права?

Да ли је дозвољено утврђивати одговорност појединаца за кршења међународног
права чији извори и правила нису експлицитно репродуковани у формулацији
одговарајућег кривичног дела? Нарочито обратите пажњу на анализу кршења
Женевских конвенција коју су понудили наши правосудни органи у предметима
Николић и Шкорпиони.
16.Након што идентификујете одредбе резолуције Савета безбедности бр. 1373
(2001) (пример бр. 12) које уводе обавезу свим државама да инкриминишу низ
кривичних дела из области међународног тероризма, потребно је да издвојите
релевантне одредбе Кривичног законика Републике Србије (2005) којима се вр-
ши инкриминација ових дела. Коначно, ваш је задатак да проверите компатибил-
ност одредби нашег КЗ са обавезама из ове резолуције.
17.Тешке повреде људских права предмет су регулисања и заштите међународног
кривичног права. Издвојте кривична дела из КЗ РС која представљају инкрими-
нацију тешких повреда људских права.
Кривично дело Људско право
Да ли према важећем кривичном законодавству Републике Србије лице може одго-
варати за припремање и планирање кривичног дела геноцида? Ваш је задатак да од-
говорите у форми есеја, образложите ваш одговор користећи одредбе КЗ Републике
Србије и Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (чл. II и III).
1. Међународна кривична дела, по страхоти својих последица, друштвеној опасно-
сти и политичком значају поступака који се воде против извршилаца, захтевају
посебно кривично правосуђе, било оно национално или међународно. Pro et con-
tra.
2. Разговор о пресуди у предмету „Шкорпиони”: квалификација кривичног дела,
пресуда Међународног суда правде у спору између Босне и Србије и остала пита-
ња.
3. Резолуција Савета безбедности УН, бр. 1373(2001), у делу 1(ц), предвиђа следеће:
502
„Без одлагања замрзнути фондове и друга финансијска средства или економске

V
ресурсе који припадају физичким лицима која врше или покушавају да изврше
терористичке акте или учествују у извршењу терористичких аката или их омогу-
ћавају; правним лицима која непосредно или посредно поседују или контролишу
таква лица; као и физичким и правним лицима која иступају у име или по налогу
таквих лица, укључујући средства која потичу или су настала из имовине коју не-
посредно и посредно поседују или контролишу таква и с њима повезана лица.”
Коментар.
1. Анализа кривичних дела из XXXIV главе Кривичног законика Републике Србије
и идентификација одговарајућих међународноправних извора који су основ за
инкриминацију ових дела
2. Суђење Ајхману: виђење Хане Арент
3. Приказ пресуде у предмету Овчара
503
министрација, стр. 323-355; Арент, Х., (2000), Ајхман у Јерусалиму, Београд: Самиздат; Ben-
venuti, P., „The ICTY Prosecutor and the Review of the NATO Bombing Campaign Against the
Federal Republic of Yugoslavia”, 12 European Journal of International Law 2001, бр. 3, стр. 503-
530; Димитријевић, В. и др. (2005), Основи међународног јавног права, Београд: Београдски
центар за људска права, стр. 220-243; Европска конвенција за заштиту људских права и
основних слобода (Сл. лист СЦГ – Међународни уговори бр. 9/03); Kennedy, J. F., Profiles in
Courage, New York: Harper & Row, стр. 190; Кривични законик Републике Србије („Сл. гла-
сник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр. и 107/2005 – испр.); Закон о организацији и надле-
жности државних органа у поступку за ратне злочине („Сл. гласник РС”, бр. 67/2003,
135/2004 и 61/2005); Нацрт Закона о злочинима против мира и безбедности човечанства
(1996), Комисија УН за међународно право (Годишњак Комисије за међународно право,
1996, том II (други део)); Нацрт Закона о кривичним делима против мира и безбедности
човечанства (1954), Комисија УН за међународно право (Годишњак Комисије за међуна-
родно право, 1954, том II); Оптужница Тужилаштва за ратне злочине у предмету „Шкор-
пиони” (Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије, КТРЗ бр. 3/05 од 7. октобра. 2003.
године); Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и Херце-
говина в. Југославија). Међународни суд правде, Меритум, Пресуда од 26. фебруара 2007.
године, ICJ Report 2007, параграфи 193-201; Ratner, S., (2001), Accountability for Human
Rights Atrocities in International Law : Beyond the Nuremberg Legacy, Oxford: Oxford University
Press; Резолуција 1373 од 28. септембра 2001. године усвојена на 4384. седници Савета
безбедности (S/RES/1373 (2001); Римски статут Међународног кривичног суда (Сл. лист
СРЈ – Међународни уговори бр. 5/2001); Случај Ајхман (Eichmanн) – Окружни суд у Јеруса-
лиму (Израел), бр. 40/61 (1960); Случај Николић, Пресуда Врховног суда Србије у предмету
Кж. И 1594/02 од 16. јануара 2003.године; Србија пред Међународним судом правде, Бео-
град: Филип Вишњић (2007); Статут Међународног кривичног суда за бившу Југославију
(Резолуција Савета безбедности 827/1993 од 25. маја 1993); Schabas, W., „National Courts Fi-
nally Begin to Prosecute Genocide, the ‘Crime of All Crimes’”, 1 Journal of International Criminal
Justice 2003, стр. 39-63; Тужилац против Крстића, ICTY, IT-98-33-T, Пресуда од 2. августа
2001., стр. 188-212 (геноцид), стр. 213-231 (кривична одговорност); Тужилац против Купре-
шкића и других, Међународни кривични суд за бившу Југославију, Пресуда Претресног већа
од 14. јануара 2000. године; Cassese, A., (2003), International Criminal Law, Oxford: Oxford
University Press, стр. 135-273 (Део II: Fundamentals of International Criminal Responsibility).
504
VI Поглавље
РЕШАВАЊЕ СПОРОВА У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ
Одељак 1 – Начело мирног решавања спорова
Увод
Системски заокружена грана права састоји се од материјалноправног и процесно-
правног дела. Док се у првом установљавају материјална права и обавезе, субјекти и
објекти, правила о одговорности, као и поједине дисциплине у оквиру те правне
гране, процесноправни део регулише начин остваривања тих права и обавеза, по-
ступке, решавање спорова и заштиту права и интереса. То је случај и са међународ-
ним јавним правом. Правила о решавању спорова представљају процесноправни
део међународног права.
Правила о решавању спорова можемо поделити на судске (судови и арбитраже),
институционалне и дипломатске. У овом поглављу биће речи о сваком начину ре-
шавања спорова. Пошто је реч о операционализацији когентног начела мирног ре-
шавања спорова, студенти ће се прво упознати са садржајем овог начела, а потом са
појединим методама решавања спорова.
Извори
Циљеви и начела
Члан 2.
Организација и њени чланови поступају у спровођењу циљева наведених у члану 1.
у сагласности са следећим начелима:
.....
3. сви чланови решавају своје међународне спорове мирним начинима, тако да ме-
ђународни мир и безбедност као ни правда не буду повређени.
505
VI Одељак 1 – Начело мирног решавања спорова
Мирно решавање спорова

Члан 33.
1. Странке у сваком спору, чије трајање може да угрози одржање међународног ми-
ра и безбедности, треба да траже решење пре свега путем преговора, истражних ко-
мисија, посредовања, измирења, арбитраже, судског решавања, прибегавања регио-
налним установама или споразумима, или другим мирним начинима по своме соп-
ственом избору.
2. Савет безбедности, кад сматра потребним, позива странке да свој спор реше та-
квим начинима.
2 Декларација о начелима међународног права у погледу пријатељских односа
и сарадње између држава у складу с Повељом Уједињених нација (Резолуција
Генералне скупштине УН, A/RES/2625 (XXV) од 24. октобра 1970)
.....
Принцип да државе решавању своје међународне спорове мирним средствима на начин
да међународни мир и безбедност као и правда не буду доведени у опасност
.....
Државе, стране у неком међународном спору, као и друге државе, треба да се уздр-
же од сваког акта који може да погорша ситуацију како не би довеле у опасност
одржавање међународног мира и безбедности и треба да делују у складу са циљеви-
ма и начелима Уједињених нација.
Међународни спорови треба да се решавају на бази суверене једнакости држава и у
складу са начелом слободног избора средстава. Прибегавање неком поступку реша-
вања или прихватање једног таквог поступка слободним пристанком државе, у спо-
ру у коме су оне стране или спору у коме би оне могле у будућности бити стране,
не треба сматрати несагласним са сувереном једнакошћу.
Ништа из претходних параграфа не дира, односно не укида, одредбе Повеље које се
могу применити, а посебно оне које се односе на мирно решавање међународних
спорова.
3 Завршни документ из Хелсинкија о мирном решавању спорова (Конферен-
ција о безбедности и сарадњи, ОЕБС, документ исвојен 1. августа 1975)
Државе учеснице ће решавати своје међусобне спорове мирним средствима, на на-
чин који не угрожава међународни мир и безбедност.
Оне ће настојати да у доброј вери и у духу сарадње дођу до брзог и праведног реше-
ња на основу међународног права.
506
У ту сврху оне ће користити таква средства као што су преговарање, истраживање,

VI
посредовање, мирење, арбитража, судско решавање или друга мирољубива средства
по сопственом избору, укључујући процедуру решавања спора која је договорена
унапред.
У случају да не успеју да дођу до решења било којим од наведених средстава, стране
у спору ће наставити да траже међусобно усаглашене путеве да спор реше мирним
путем.
Државе учеснице које су стране у спору, као и друге државе учеснице ће се уздржа-
ти од било какве акције која може отежати ситуацију до тог степена да угрози одр-
жавање међународног мира и безбедности и тиме отежају мирно решење спора.
4 Мавроматис концесије у Палестини (Грчка против Уједињеног Краљевства),
Стални суд међународне правде, Пресуда о претходним приговорима од 30.
августа 1924, PCIJ 1924, ser. A, no. 2, стр. 11.
(Појам правног спора)
„Неслагање по питањима права и чињеница, сукоб правних ставова или интереса
између два субјекта.”
5 Нацрт чланова о дипломатској заштити Комисије за међународно право Ује-
дињених нација (Official Records of the General Assembly, Sixty-first Session,
Supplement No. 10 (A/61/10), 2006
Дипломатска заштита
Део први
Члан 1
Дефиниције и примена
За потребе овог нацрта, дипломатска заштита означава позивање једне државе, ди-
пломатским и другим средствима мирног решавања спорова, на одговорност другу
државу за повреду коју је она проузроковала актом противном међународном пра-
ву, физичком или правном лицу, држављанину прве државе са циљем утврђивања
такве одговорности.
Члан 2
Право на коришћење дипломатске заштите
Држава има право да користи дипломатску заштиту у складу са овим нацртом чла-
нова.
507
Део други
ДРЖАВЉАНСТВО
Глава I
Члан 3
Пружање заштите од државе чије је лице држављанин
1. Држава која има право да користи дипломатску заштиту је држава чије је лице
држављанин.
2. Независно од одредбе става 1, држава може узети у дипломатску заштиту лице
које није њен држављанин у складу са одредбом члана 8. нацрта.
Глава II
Физичка лица
Члан 4
Држављанство физичког лица
У смислу дипломатске заштите физичког лица, држава чије је лице држављанинин
означава државу чије држављанство је такво лице стекло, у складу са законима те
државе, рођењем, пореклом, пријемом, сукцесијом држава или на било који други
начин који није у супротности са међународним правом.
Члан 5
Континуитет држављанства физичког лица
1. Држава има право да узме у дипломатску заштиту лице које је без прекида било
њен држављанин од времена настанка повреде до времена званичног подношења
захтева. Непрекидност се претпоставља у случају када је дато држављанство посто-
јало у оба ова тренутка.
2. Независно од одредбе става 1, држава може узети у дипломатску заштиту лице
које има њено држављанство у време званичног подношења захтева а које није било
њен држављанин у тренутку настанка повреде, под условом да је лице имало држа-
вљанство државе претходнице или је изгубило претходно држављанство и да је сте-
кло држављанство прве државе на начин који није супротан међународном праву а
из разлога који није у вези са подношењем захтева.
3. Лице не ужива дипломатску заштиту државе тренутног држављанства против др-
жаве претходног држављанства за повреду која је настала у време када је то лице
имало држављанство те претходне државе а не државе чији је садашњи државља-
нин.
508
4. Држава губи право да узме у дипломатску заштиту лице које стекне држављан-
VI
ство државе против које је поднет захтев након званичног подношења таквог захте-
ва.
Члан 6
Лица са више држављанства и захтев против треће државе
1. Било која од држава чији је држављанин лице са два или више држављанства мо-
же узети такво лице у дипломатску заштиту у односу на државу чије држављанство
то лице нема.
2. Две или више држава могу заједно узети у дипломатску заштиту лице које има
два или више држављанства.
Члан 7
Лице са више држављанства и захтев против једне од тих држава
Држава не може узети у дипломатску заштиту држављанина против државе чији је
он такође држављанин осим уколико држављанство прве државе није доминантно и
у време настанка повреде и у време званичног подношења захтева.
Члан 8
Лица без држављанства и избеглице
1. Држава може узети у дипломатску заштиту лице без држављанства које у време
настанка повреде и у време званичног подношења захтева има законито и редовно
боравиште у тој држави.
2. Држава може узети у дипломатску заштиту лице коме је признала статус избе-
глице у складу са међународно признатим стандардима, уколико то лице у време
настанка повреде и у време званичног подношења захтева има законито и редовно
боравиште у тој држави.
3. Став 2 овог члана се не односи на штету проузроковану међународним против-
правним актом државе чије је држављанин избеглица.
Глава III
Правна лица
Члан 9
Припадност привредног друштва
У смислу дипломатске заштите привредног друштва, држава припадности је држава
по чијим прописима је привредно друштво основано. У случају када привредним
друштвом управљају држављани друге државе или када оно нема значајнијих по-
словних активности у држави оснивања и када су и управа и финансијска контрола
509
привредног друштва у другој држави, та друга држава се сматра државом припад-

ности привредног друштва.
Члан 10
Континуитет припадности привредног друштва
1. Држава има право да узме у дипломатску заштиту привредно друштво које је без
прекида имало припадност те државе, или државе претходнице, од времена настан-
ка повреде до времена званичног подношења захтева. Непрекидност се подразуме-
ва уколико је припадност постојала у оба ова тренутка.
2. Држава губи право да узме у дипломатску заштиту привредно друштво које стек-
не припадност државе против које је поднет захтев након званичног подношења та-
квог захтева.
3. Независно од одредбе става 1, држава има право да узме у дипломатску заштиту
привредно друштво које је имало њену припадност у време настанка повреде а које
је услед те повреде престало да постоји у складу са прописима државе оснивања.
Члан 11
Заштита деоничара
Држава чији су држављани деоничари привредног друштва нема права да их узме у
дипломатску заштиту у случају настанка повреде за привредно друштво, осим уко-
лико:
(а) привредно друштво престане да постоји у складу са прописима државе осни-
вања а из разлога који нису у вези са повредом;
(б) привредно друштво, у време настанка повреде, има припадност државе која
је наводно одговорна за проузроковање повреде а оснивање у датој држави је
обавезан предуслов за обављање делатности у тој држави.
Члан 12
Директна повреда деоничара
У мери у којој је међународни противправни акт државе проузроковао директну по-
вреду права самих деоничара, а које се разликују од права самог привредног дру-
штва, држава чији је држављанин деоничар има право да га узме у дипломатску за-
штиту.
Члан 13
Друга правна лица
Начела садржана у овој глави примењују се, ако је то могуће, и на дипломатску за-
штиту других правних лица поред привредних друштава.
510
Део трећи
VI
ЛОКАЛНИ ПРАВНИ ЛЕКОВИ
Члан 14
Искоришћеност локалних правних лекова
1. Држава не може поднети међународни захтев који се односи на повреду држа-
вљанина или другог лица из члана 8. нацрта пре него што оштећени, у складу са од-
редбом члана 15., искористи све локалне правне лекове.
2. „Локални правни лекови„ подразумевају правна средства која су доступна оште-
ћеном пред судским и управним органима и телима опште или посебне надлежно-
сти државе која је наводно одговорна за проузроковање повреде.
3. Локални правни лекови се морају искористити када је међународни захтев, или
захтев за доношење деклараторне пресуде који се односи на тај захтев, поднет пре-
тежно на основу повреде држављанина или другог лица из члана 8 нацрта..
Члан 15
Изузеци од правила локалних правних лекова
Не постоји потреба за искоришћењем локалних правних лекова када:
(а) не постоје разумно доступни локални правни лекови ради пружања заштите,
или такви локални лекови не пружају разумну могућност такве заштите;
(б) постоји неосновано одлагање у поступку по правним лековима које се може
приписати држави која је наводно одговорна.
(ц) не постоји релевантна веза између оштећеног и државе која је наводно одго-
ворна у време настанка повреде;
(д) је оштећени очито онемогућен да користи локалне правне лекове, или
(е) се држава која је наводно одговорна одрекла услова искоришћености локал-
них правних лекова.
Део четврти
ОСТАЛЕ ОДРЕДБЕ
Члан 16
Радње и поступци којеи не спадају у дипломатску заштиту
Право држава, физичких лица, правних лица или других ентитета да користе друге
радње и поступке засноване на међународном праву ради пружања заштите од по-
вреде претрпљене као последице међународно противправног акта, нису ограниче-
на овим нацртом чланова.
511
Члан 17
Посебна правила међународног права
Ови нацрти чланова се не примењују уколико су у супротности са посебним прави-
лима међународног права, као што су одредбе међународних уговора о заштити ин-
вестиција.
Члан 18
Заштита посада бродова
Право државе чији су држављани чланови посаде брода, да их узме у дипломатску
заштиту није ограничено правом државе чије држављанство има брод да тражи за-
штиту у име чланова своје посаде, без обзира на њихово држављанство, када су по-
вређени у вези са штетом која је настала на броду као последица акта противног
међународном праву.
Члан 19
Препорука за поступање
Држава која има право да користи дипломатску заштиту на основу нацрта чланова
треба да:
(а) размотри могућност коришћења дипломатске заштите поготово када је насту-
пила знатна штета;
(б) узме у обзир, кад год је то могуће, мишљења оштећених у вези са коришће-
њем дипломатске заштите и захтевањем накнаде штете; и
(ц) да пренесе на оштећеног сву накнаду штете добијену за повреду од одговорне
државе, умањену за разумне одбитке.
1. Објасните везу између начела забране употребе силе и начела мирног решавања
међународних спорова.
2. Покушајте да формулишете следеће дефиниције:
а) Појам међународног спора
б) Појам унутрашњег спора
ц) Појам политичког спора
3. Да ли лице које има двојно држављанство Србије и САД може бити узето у дипло-
матску заштиту САД против Србије? Образложите ваш одговор.
4. Која су правила о дипломатској заштити деоничара?
512
5. На основу Нацрта правила о дипломатској заштити и одредаба о локалним прав-

VI
ним лековима, да ли је је држава дужна да исцрпи локалне правне лекове када је
непосредно повређена кршењем међународног права?
6. Нотебом, држављанин Немачке у време доласка у Гватемалу, у тој земљи оснива
компанију у којој има и пребивалиште. Непосредно пред Други светски рат Но-
тебом одлази у Лихтенштајн у посету и том приликом успева да стекне држа-
вљанство Лихтенштајна, супротно унутрашњим прописима о стицању држављан-
ства. Потом се враћа у Гватемалу где наставља да живи и води своју компанију.
Током Другог светског рата Немачка и Гватемала биле су на супротним страна-
ма и тако имале статус непријатељских држава. По том основу Гватемала је кон-
фисковала Нотебомову компанију као имовину држављана непријатељске држа-
ве. Лихтенштајн је током Другог светског рата имао статус неутралне државе.
После рата Лихтенштајн подноси тужбу против Гватемале истичући да је њеном
држављанину, Нотебому, одузета имовина противно међународном праву те да
је Гватемала дужна надокнадити штету. Донесите одлуку.
Преглед литературе
Начела међународног права међусобно су повезана. Забрана употребе силе и обаве-
за мирног решавања спорова представљају две стране истог принципа: спорови се
не могу решити силом и принудом, те, логично, једини начин на који се то може
остварити је мирним путем. Ако се државе придржавају овог правила, на распола-
гању им је широк дијапазон средстава за решавање спорова: судски (глава XIV По-
веље, оснивачки акти међународних судова), институционални (глава VIII Повеље
и други међународни акти) и дипломатски (глава VI Повеље, Хашке конвенције о
мирном решавању спорова из 1899. и 1907.), Европска конвенција о мирном реша-
вању спорова из 1957. године).
Начело је ограничено поштовањем међународне правде, мира и безбедности. Избор
начина мирног решавања је, осим овог ограничења, потпуно слободан, Претпостав-
ка је да решавању спорова треба благовремено приступити тако да избор начина
спора одговара његовој природи и околностима. Уколико се неки од начина реша-
вања спорова покаже као неуспешан, то не ослобађа државе обавезе мирног реша-
вања спорова те се оне морају определити за неки други начин решавања (за разли-
ку од система Лиге народа у којем је неуспех мирног решавања спорова давао пра-
во државама да приступе рату).
Начело решавања спорова је уговорно и универзално обичајно правило когентног
карактера. Као такво потврђено је декларацијама УН (Декларација УН о начелима
међународног права (1970), Декларација о мирољубивом решавању спорова између
држава – Декларација из Маниле (1982), и др.) и праксом Међународног суда прав-
де (Војне и паравојне активности у Никарагви (1986)). Ово начело послужило је као
основ за развој читавог система за решавање спорова у међународном праву, систе-
513
ма који, иако децентрализован и врло динамичан, представља процесноправни сег-

мент међународног права.
Посебан део мирног решавања спорова у међународном праву представља дипло-
матска заштита. Пошто према општем међународном праву појединци не уживају
процесну способност, а тиме ни могућност самосталног истицања тужбених захтева
на међународном плану против стране државе, то право истицања захтева је оп-
штим међународним правом установљено у корист држава чије држављанство
оштећена физичка и правна лица поседују. Вршење дипломатске заштите подврг-
нуто је посебним правилима, али се и може искључити (уговори о унапређењу и за-
штити инвестиција, тела за заштиту људских права, и сл.). Посебна правила о врше-
њу дипломатске заштите су постојање повреде међународног права, везе држављан-
ства између оштећеног појединца и државе заштитнице и искоришћеност локалних
правних лекова. Ако су испуњени наведени услови, по својој природи прелиминар-
ног карактера, држава се супституише на место оштећеног појединца и истиче ње-
гов захтев као свој. Дипломатска заштита тако представља посебан начин решавања
међународних спорова.
1. Генеза начела забране употребе силе и мирног решавања спорова
2. Улога Савета безбедности УН у мирном решавању спорова
3. Дипломатска заштита у савременим међународним односима
1. Преглед пресуде у предмету Никарагва у делу који се односи на обавезу мирног
решавања спорова.
2. Упоредни приказ пресуда Barcelona Traction и ELSI у делу који се односи на ди-
пломатску заштиту привредних друштава и деоничара.
верзитета у Новом Саду, 2007, стр. 106-122, 203-204.
514
Одељак 1 – Начело мирног решавања спорова VI
Амерички уговор о мирном решавању спорова из 1948 (Потписан у Боготи 30. априла 1948);
Декларација из Маниле о мирном решавању међународних спорова (Резолуција Генералне
скупштине УН, бр. A/RES/37/10 од 15. новембра 1982); Декларација о начелима међународног
права у погледу пријатељских односа и сарадње између држава у складу с Повељом Уједињених
нација (Резолуција Генералне скупштине УН, бр. A/RES/2625 (XXV) од 24. октобра 1970);
Декларација о начину утврђивања чињеница од стране Уједињених нација на пољу одржавања
међународног мира и безбедности (Декларација Генералне скупштине УН, бр. A/RES/46/59 од
9. децембра 1991); Декларација о спречавању и отклањању спорова и ситуација који могу угро-
зити међународни мир и безбедност и улога Уједињених нација на овом пољу (Деклaрација Ге-
нералне скупштине УН, бр. A/RES/45/51 од 5. децембра 1988); Европска конвенција за мирно
решавање спорова из 1957 (потписана у Стразбуру 29. априла 1957); Женевски протокол о
мирном решавању међународних спорова (потписан у Женеви септембра 1924); Завршни доку-
мент из Хелсинкија о мирном решавању спорова (Конференција о безбедности и сарадњи,
ОЕБС, документ исвојен 1. августа 1975); Mavrommatis Palestine Concessions (Стални суд ме-
ђународне правде, 1924, сер. А, бр. 2, стр. 11); Нацрт чланова о дипломатској заштити Ко-
мисије за међународно право Уједињених нација (Official Records of the General Assembly,
Sixty-first Session, Supplement No. 10 (A/61/10), 2006; Нацрт чланова о дипломатској за-
штити Комисије за међународно право Уједињених нација (Official Records of the General As-
sembly, Sixty-first Session, Supplement No. 10 (A/61/10); Повеља Уједињених нација, (Међуна-
родни уговори ФНРЈ бр. 5/1945); Хашка конвенција о мирном решавању спорова из 1899. и
1907. године.
515
Одељак 2 – Дипломатски начини решавања спорова
Увод
Дипломатски (политички) начини решавања спорова представљају најчешћи и нај-
флексибилнији начин решавања спорова у међународном праву. Као што и име го-
вори, у овим случајевима не долази нужно до примене међународног права, иако су
стране у спору обавезне да не поступају contra legem. Практично сваки спор почиње
дипломатским начином решавања спорова и може бити окончан било политичким
решењем било приступањем институционалним или судским начинима решавања
спорова. Често се политички начини решавања спорова одвијају паралелно са суд-
ским или институционалним. Постоји неколико дипломатских начина мирног ре-
шавања спорова: преговори, посредовање, добре услуге, мирење (измирење), анкет-
не (истражне) комисије.
Извори
1 Хашка конвенција о мирном решавању спорова од 18. октобра 1907. године
Део II
ДОБРЕ УСЛУГЕ И ПОСРЕДОВАЊЕ
Члан 2
У случају озбиљних разлика или сукоба, пре него што би прибегле оружју, Силе уго-
ворнице су споразумне да се обрате, уколико прилике то буду дозволиле, добрим
услугама или посредовању једне или више пријатељских сила.
Члан 3
Независно од овог пута, Силе уговорнице сматрају корисним и пожељним да једна
или више Сила ван сукоба сопственом иницијативом понуде, уколико то прилике
дозвољавају, своје добре услуге или своје посредовање државама у сукобу.
.....
Ниједна страна у сукобу не може вршење овог права сматрати непријатељским ак-
том.
Члан 4
Улога посредника састоји се у помирењу опречних захтева и смиривању неприја-
тељског осећања која су се могла створити између држава у сукобу.
516
Члан 5
VI
Дужности посредника престају од момента када су било једна од страна у сукобу
било сам посредник установили да средства помирења која је посредник предложио
нису прихваћена.
Члан 6
Добре услуге и посредовање, било на захтев страна у сукобу, било на иницијативу
Сила ван сукоба, имају искључиво карактер савета и никада немају обавезујућу сна-
гу.
Део III
МЕЂУНАРОДНЕ АНКЕТНЕ КОМИСИЈЕ
Члан 9
У споровима међународне природе који не доводе у питање ни част ни суштинске
интересе и који произилазе из разлике у оцени чињеничних питања, Силе уговор-
нице сматрају корисним да странке које се не би могле споразумети дипломатским
путем установе, уколико то прилике дозвољавају, једну међународну анкетну коми-
сију са задатком да олакша решење свих спорова, расветљавајући чињенична пита-
ња непристрасним и савесним испитивањем.
Члан 10
Међународне анкетне комисије се установљавају посебним споразумом између
страна у спору.
Споразум о анкети одређује чињенице које треба испитати, утврђује начин и рок
образовања комисије и обим овлашћења чланова комисије.
Он утврђује такође, ако је то потребно, седиште комисије и њено право да заседа и
ван седишта..., као и датум када ће свака страна морати да поднесе свој чињенички
материјал и уопште све услове о којима се стране споразумеју.
Ако стране сматрају корисним да именују придодате чланове, Споразум о анкети
одређује начин њиховог именовања и обим њихових овлашћења.
2 Европска конвенција о мирном решавању спорова од 29. априла 1957. годи-

не (Савет Европе)
Поглавље II
МИРЕЊЕ
Члан 4
1. Високе стране уговорнице подвргавају поступку мирења све спорове који могу
настати између њих осим спорова који су регулисани чланом 1.
517
VI Одељак 2 – Дипломатски начини решавања спорова
2. Независно од става 1, стране у спору који је регулисан чланом 1 могу се споразу-

мети да га изнесу пред арбитражно веће без претходног прибегавања поступку
мирења.
Члан 5
У случају када настане спор који је регулисан чланом 4, упућује се пред Сталну ко-
мисија за помирење која је надлежна за дати спор и која је претходно конституиса-
ле стране у спору. Уколико се стране у спору споразумеју да не износе спор пред
комисију, или уколико комисија не постоји, спор се упућује Специјалној комисији
за помирење коју треба да оформе стране у спору у року од три месеца од предаје
захтева једне стране другој.
Члан 6
Уколико се стране у спору другачије не споразумеју, Специјална комисија за поми-
рење се конституише на следећи начин:
Комисију чини пет чланова. Свака од страна именује једног члана, који може бити
држављанин датих држава. Остала три члана комисије, укључујући и председника,
се споразумно бирају између држављана трећих држава. Ова три члана комисије су
различитог држављанства и немају редовно боравиште на територији страна у спо-
ру, односно нису у њиховој служби.
Члан 7
Уколико се именовање чланова комисије који се заједнички бирају не обави у року
предвиђеном у члану 5, задатак неопходног именовања биће поверен влади треће
државе коју сагласно одреде стране у спору односно, уколико се не постигне такав
споразум у периоду од три месеца именовање врши председник Међународног суда
правде. Уколико је председник Међународног суда правде држављанин једне од
страна у спору, именовање се поверава потпредседнику суда или следећем најста-
ријем судији по старешинству који није држављанин страна у спору.
Члан 8
Упражњена места која могу настати услед смрти, оставке или из другог разлога, по-
пуњавају се у најкраћем могућем року на начин предвиђен за именовање.
Члан 9
1. Спорови се износе пред Специјалну комисију за мирење путем захтева који стра-
не сагласно упућују предсенику комисије, а уколико то није случај захтев упућу-
је једна од страна у спору.
2. Захтев, поред кратког приказа предмета спора, садржи позив комисији да преду-
зме неопходне мере ради постизања мирног решења.
3. Уколико захтев потекне само од једне стране, друга страна у спору се без одлага-
ња о томе обавештава.
518
Члана 10
VI
1. У случају да другачије није договорено између страна у спору, Специјална коми-
сија за мирење се састаје у седишту Савета Европе или на неком другом месту
које одреди њен председник.
2. У сваком тренутку комисија може затражити од Генералног секретара Савета
Европе да јој пружи помоћ.
Члан 11
Рад Специјалне комисије за мирење није јаван осим уколико то одлучи сама коми-
сија уз пристанак страна у спору.
Члан 12
1. У случају да другачије није договорено између страна у спору, Специјална коми-
сија за мирење сама уређује поступак који у сваком случају мора пружити мо-
гућност саслушања обе стране. У складу са одредбама ове конвенције, комисија у
погледу анкетирања, осим уколико једногласно не одлучи другачије, поступа на
начин одређен у делу III Хашке конвенције о мирном решавању међународних
спорова од 18. октобра 1907. године.
2. Пред комисијом за мирење стране заступају заступници чија је дужност да посту-
пају као посредници између њих и комисије; помоћ им могу пружити саветници
и вештаци које оне у ту сврху поставе и могу захтевати да сва лица чије им се
сведочење учини корисним буду саслушана.
3. Комисија има право да тражи усмена објашњења од заступника, саветника и ве-
штака обе стране у спору као и од свих лица за које сматра да је пожељно да буду
позвана уз сагласност њихових држава.
Члан 13
У случају да другачије није договорено између страна у спору, одлуке Специјалне
комисије за мирење доносе се већином гласова и, осим у случају процедуралних
питања, важе само уколико су присутни сви чланови комисије.
Члан 14
Стране у спору помажу рад Специјалне комисије за мирење а нарочито у смислу
прибављања комисији свих релевантних докумената и података; користе средстава
која су им на располагању да омогуће комисији рад на њиховој територији и да у
складу са њиховим законом врше позивања и саслушање сведока и вештака као и да
посећују предметне локалитете.
Члан 15
1. Задатак Специјалне комисије за мирење је да разјасни питања у спору, да прику-
пи у том циљу све потребне податке, путем анкета или на други начин, и да на-
стоји да се стране споразумеју. Након што случај испита, комисија може да оба-
519
вести стране у спору о условима решења које јој се чини одговарајућим и може
одредити рок у коме сране треба да донесу своје одлуке.
2. На крају поступка, комисија саставља записник у коме се у зависности од случаја
констатује или да су стране постигле споразум и уколико је потребно услове спо-
разума или да се решење није могло постићи. У записнику се не констатује да ли
су одлуке комисије донете једногласно или већином гласова.
3. У случају да другачије није договорено између страна у спору, поступак пред ко-
мисијом се окончава у року од шест месеци од дана када је комисија упозната са
случајем.
Члан 16
Записник комисије се без одлагања доставља странама и може се објавити само уз
њихов пристанак.
Члан 17
1. Током трајања поступка пред комисијом, сваки од чланова комисије прима на-
кнаду у износу који споразумно одреде стране и за коју стране обезбеде средства
у једнаким деловима.
2. Трошкови који настану у раду комисије деле се на начин описан у претходном
ставу.
Члан 18
Свака страна у спору има право да тражи да поступак судског решавања правних
питања претходи мирењу у случају мешовитог спора у коме се појаве питања која
су подесна за поступак мирење и питања која су подесна за судско решавање.
3 Агенда за мир – Превентивна дипломатија, успостављање и одржавање мира

(Генерални секретар УН, А/47/277 – S/24111, 17. јуни 1992)
II Појмови
20. Појмови: превентивна дипломатија, успостављање и одржавање мира су су-
штински повезани и у овом извештају имају следећа значења:
- Превентивна дипломатија означава радње усмерене ка спречавању настанка
спорова између страна, спречавању ескалације постојећих спорова у сукобе
као и спречавање њиховог ширења када настану.
- Успостављање мира означава радње усмерене ка постизању споразума између
непријатељских страна на начине као што су они предвиђени у Глави VI Пове-
ље Уједињених нација.
- Одржавање мира означава ширење присуства Уједињених нација на терену, уз
сагласност заинтересованих снага, а што обично укључује војно и/или поли-
цијско особље Уједињених нација а веома често и присутство цивилних снага.
520
Одржавање мира је метод који проширује могућности како спречавања на-

VI
станка конфликта тако и одржавања мира.
21. Поред тога овај извештај се бави и повезаним концептом пост-конфликтне из-
градње мира – поступци којима се идентификују и подржавају структуре које воде
ка оснажењу и учвршћењу мира а ради избегавања повратка у стање сукоба. Пре-
вентивна дипломатија тежи решавању спорова пре него што дође до насиља; мере
успостављања и одржавања мира су потребне ради обустављања сукоба и одржава-
ња мира, када до њега дође. Уколико су успешне оне повећавају извесност пост-
конфликтне изградње мира, што за узврат може да спречи поновну појаву насиља
између народа.
22. Ове четири области деловања, када се предузимају заједно, и када се обављају уз
подршку свих држава чланица, представљају смислен допринос ка обезбеђивању
мира у духу Повеље. Уједињене нације имају богато искуство не само у овим обла-
стима деловања, већ и у ширем контексту мировног деловања које обухвата ове че-
тири области. Иницијативе у области деколонизације, животне средине и одрживог
развоја, становништва, искорењивања болести, разоружања и развоја међународног
права, као и многе друге – неизмерно су допринеле стварању мирољубивог света.
Свет је често био разаран сукобима и раздиран великом људском патњом и сирома-
штвом. Ипак био би још више разаран и раздиран без сталних напора Уједињених
нација. Ово богато искуство мора се узети у обзир приликом процењивања потен-
цијала Уједињених нација за одржавање међународне безбедности, не само у тради-
ционалном смислу него и у новим облицима које носи време пред нама.
4 Ж. Ковачевић, Међународно преговарање, 2004, стр. 99-100

Врсте међународних посредовања
1. Посредовање глобалних организација (Уједињене нације су успешно посредо-
вале у преговорима који су довели до прекида ватре у арапско-израелском суко-
бу 1948-1949)
2. Посредовање регионалних организација (Европска унија је у више махова неу-
спешно посредовала у преговорима око окончања рата у Босни и Херцеговини
1992-1995)
3. Посредовање суперсила и великих сила (Сједињене државе су одиграле одлучу-
јућу посредничку улогу у преговорима у Дејтону, у којима је окончан рат у БиХ)
4. Посредовање малих држава (Норвешка је понудила посредовање у израелско-
палестинском сукобу, које ј крунисано споразумом у Ослу 1993. године)
5. Посредовање приватних личности (Бивши председник САД Џими Картер, по-
кренуо је својом посредничком иницијативом с мртве тачке блокиране прегово-
ре између САД и Северне Кореје; његова посредничка мисија у Босни није била
521
успешна, а када га је Караџић позвао после бомбардовања српских положаја у

августу 1995. да се врати на Пале, договори прекид ватре и започне мировне пре-
говоре, Картер је, на сугестију администрације САД која је већ припремала Деј-
тон, то одбио)
6. Посредовање верских организација (Посредовање католичке хуманитарне ор-
ганизације Свети Еуђидио је довело у септембру 1996. године до споразума Ми-
лошевић-Ругова о нормализацији образовног система на Косову и Метохији.
Споразум је био замишљен као прва у низу мера за јачање поверења никад није,
нажалост, реализован.)
7. Посредовање специјалних интересних група (Фордова фондација финансира-
ла је 1991. године мировну иницијативу за окончање грађанског рата у Ел Салва-
дору).
1. Наведите све врсте дипломатског решавања спорова које се наводе у изворима,
те их поделите у основне групе и подгрупе.
2. Каква је основна разлика између посредовања и добрих услуга?
3. Које све облике дипломатских начина решавања спорова користе Уједињене на-
ције?
4. Каква је разлика између успостављања и одржавања мира према Агенди за мир
Уједињених нација (пример бр. 3)?
5. Према Агенди за мир, шта се све сматра факторима који прете међународном
миру и безбедности, а самим тим представљају проблеме које треба решавати
мирним путем?
6. Агенда за мир Уједињених нација мирно решавање спорова представља као врло
сложену активност. Који механизми и које мере су саставни део ове активности?
7. У четвртом извору понуђени су примери посредовања према врсти посредника.
Пракса показује да посредници нису искључиво субјетки међународног права.
Издвојте оне посреднике које немају статус субјеката међународног права и
образложите предности које имају такви посредници у односу на државе и међу-
народне организације.
8. Посредници могу бити велике силе и мале државе. Који су разлози избора малих
држава за улогу посредника?
9. Које дипломатско средство решавања спорова бисте одабрали за решавање гра-
ничног спора и зашто?
10.Ко има већа овлашћења приликом понуде мирног решавања спора, анкетна ко-
мисија или комисија за мирење (примери 1. и 2.)?
522
Вежба у групи – преговарање
VI
Лилипутанија је мала земља на крају света која већ 500 година пати услед етничких
и политичких подела. Почетком 90-тих година XX века, неколицина официра који
су се противили апсолутистичкој владавини краља, организовали су малу побуње-
ничку групу. Ускоро се ова побуњеничка група организовала у значајну војну фор-
мацију назвавши се Покрет ослобођења Блефуско. Како су почеле да односе војне
победе у подручјима прашума, владине снаге су одлучиле да се на том подручју об-
рачунају са Блефусканцима и њиховим симпатизерима, етничком заједницом
Бробдингнаг. Цивилно становништво тог подручја, Бробдингнаганци, били су жртве
сурове одмазде: на хиљаде их је убијено а њихова села су уништена.
После неколико година преговора, влада Лилипутаније и Блефусканци потписали
су Споразум о трајном миру. Мировни споразум, пак, није решио неколико питања,
те је две године након његовог потписивања покренут нови преговарачки процес.
Организована је посебна преговарачка група коју чине: представници владе Лили-
путаније, представници Блефуска, представници становника из подручја прашума,
етничке заједнице Бробдингнага, али и амбасадор САД у Лилипутанији. Потребно
је постићи договор око три питања:
а. Поштовање људских права
б. Заштита имовинских и културних права ентичке заједнице Бробдингнаг
ц. Посебан политички статус етничке заједнице Бробдингнаг
Напомена: студенти ће се поделити у четири групе, тако да свака група представља
по једног преговарача. Пре него што приступе усменим преговорима, група унутар
себе треба да се договори шта су основни интереси те групе, шта су минимални и
максимални циљеви које желе постићи, и који су основни модели решења које ће
предложити на почетку преговора. Током самих преговора стране треба да покажу
вештину преговарања и заштите интереса, као и вештину постизања компромиса.
Вежба се мора окончати споразумом, а никако прекидом или блокадом преговора.
Споразум се постиже консензусом.
Теме за разговор и дискусију
1. Дипломатски или политички начини решавања спорова представљају врло флек-
сибилне методе за превазилажење сукоба те за њих важи да нису правом регули-
сани. Једино ограничење је да примена ових метода не може бити contra legem.
2. Равноправност преговарача: критеријуми и значај овог фактора у поступку пре-
говарања
3. Одређивање контекста и оквира спора као почетак преговарања: пример израел-
ско-арапског сукоба
523
1. Преглед мировних предлога за окончање рата у Босни и Херцеговини (1992-
1995) до Дејтонског споразума
2. Преглед мировних конференција у 20. веку
3. Примери посредовања и добрих услуга у израелско-арапском сукобу
Агенда за мир – Превентивна дипломатија, успостављање и одржавање мира Генерални
секретар УН, А/47/277 – С/24111, 17. јуни 1992; Dixon, M., McCorquodale, R.,(2003), Cases
& Materials on International Law, 4. издање, Oxford: Oxford University Press, стр. 572-575;
Европска конвенција о мирном решавању спорова, 1957 (Савет Европе, потписана 29. апри-
ла 1957); European Council in Lisbon 26-27 June 1992: Conclusions of the Presidency,
DOC/92/3, од 27. јуна 1992; Ковачевић, Ж., (2004), Међународно преговарање, Београд: Фи-
лип Вишњић – Дипломатска академија МСП СЦГ, стр. 99-100; London International Confe-
rence on the Former Yugoslavia, Co-Chairman’s Paper on Serbia and Montenegro, 27. август
1992; Peace Conference on Yugoslavia, Carrington Draft Paper, „Arrangements for a General
Settlement”, UN Doc. S/23169, Annex VI, 18. октобар 1991.; Peace Conference on Yugoslavia,
Carrington Draft Paper, „Treaty Provisions for the Convention”, UN Doc. S/23169, Annex VII,
18. октобар 1991; Радивојевић, З., (2005), Међународно јавно право, 4. издање, Ниш: Свен,
стр. 379-384; Резолуција Савета безбедности Уједињених нација, 1160/1998, од 31. марта
1998; Резолуција Савета безбедности Уједињених нација, 855/1993 од 9. августа 1993; Ре-
порт оф тхе УН Сецретарy-Генерал он тхе Интернатионал Цонференце оф тхе Формер
Yугославиа, УН Доц. С/24795, 11 Новембер 1992; Савет ЕУ – 1950th Council Meeting, Gene-
ral Affairs, PRES/96/253, Luxembourg, 1. октобар 1996; Хашка конвенција о мирном решава-
њу међународних спорова из 1899 (Хаг I, чланови 2-14).
524
Одељак 3 – Институционални начини решавања спорова
Увод
Велики број међународних организација предвиђа могућност да се настали спорови
реше у њиховом окриљу. То се пре свега односи на спорове између држава чланица
у оквиру надлежности конкретне организације. Врло често саме организације у
оквиру своје унутрашње структуре оснивају тела која се посебно баве решавањем
спорова, или решавањем одређене врсте спорова. Институционални начини реша-
вања спорова су прилично блиски политичким, осим што је механизам решавања
унапред одређен. Једна категорија органа задужених за решавање спорова у оквиру
међународних организација је блиска судским начинима решавања спорова у тој
мери да се за њих понекад каже да обављају „квази-судску” функцију. Реч је пре
свега о телима који врше заштиту људских права и решавају спорове који настану
кршењем међународних инструмената за заштиту људских права. Сличност са суд-
ским начинима је вишеструка и огледа се у факултативној надлежности, организа-
цији и поступку, али је суштинска разлика у томе што се овакав поступак не окон-
чава судском одлуком, већ мишљењем или препоруком. Институционалним меха-
низмима треба свакако придодати и поступак пред органима УН и СТО. Поступак
пред Саветом безбедности на основу главе VII Повеље УН се окончава обавезујућом
одлуком, иако она није судска. У свим осталим случајевима реч је препорукама.
Светска трговинска организација (СТО) је развила посебан институционални меха-
низам решавања спорова, који се такође не окончава судском одлуком, о којем ће
бити речи касније.
Извори
1 Повеља Уједињених нација (1945)
Члан 34
Савет безбедности може испитивати сваки спор или сваку ситуацију која може до-
вести до међународног неслагања или да се претвори у спор, како би утврдио да ли
продужавање спора или ситуације може да доведе у опасност одржање међународ-
ног мира и безбедности.
Члан 35
1. Сваки члан Уједињених нација може да скрене пажњу Савету безбедности или Ге-
нералној скупштини на сваки спор или сваку ситуацију чија је природа изложена у
члану 34.
525
VI Одељак 3 – Институционални начини решавања спорова
2. Држава која није члан Уједињених нација може да скрене пажњу Савету безбед-
ности или Генералној скупштини на сваки спор у коме је она једна од страна ако
прихвати унапред, у вези са тим спором, обавезу мирног решавања предвиђеног у
овој Повељи.
3. Поступање Генералне скупштине у питањима на која јој је скренута пажња на
основу овог члана подлеже одредбама чланова 11 и 12.
Члан 36
1. Савет безбедности може препоручити у свакој фази спора чија природа одговара
члану 33. или ситуације сличне природе, одговарајуће поступке или методе реше-
ња.
2. Савет безбедности треба да узме у обзир сваки поступак решавања спора које су
странке већ усвојиле.
3. Дајући препоруке сходно овом члану, Савет безбедности треба, исто тако, да има
у виду да би странке, по правилу, требало да правне спорове износе пред Међуна-
родни суд у сагласности с одредбама Статута Суда.
Члан 37
1. Ако странке у спору чија је природа изложена у члану 33 не успеју да реше спор
начинима означеним у томе члану, оне ће га упутити Савету безбедности.
2. Ако Савет безбедности сматра да настанак спора може стварно угрозити одржање
међународног мира и безбедности, одлучује да ли да поступи по члану 36. или да
препоручи оне услове решења које сматра одговарајућим.
Глава VII
АКЦИЈЕ У СЛУЧАЈУ ПРЕТЊЕ МИРУ, ПОВРЕДЕ МИРА И АКАТА АГРЕСИЈЕ
Члан 39
Савет безбедности утврђује да ли постоји претња миру, повреда мира или агресија
и даје препоруке или одлучује које ће се мере предузети у складу са члановима 41 и
42, да би се одржали или успоставили међународни мир и безбедност.
Члан 40
Да би спречио погоршање ситуације, Савет безбедности може, пре но што да препо-
руке или одлучи о мерама предвиђеним у члану 39, позвати заинтересоване стране
да се повинују оним привременим мерама за које он сматра да су потребне или по-
жељне. Такве привремене мере не смеју утицати на права, захтеве или положај за-
интересованих страна. Савет безбедности дужан је да води рачуна о неиспуњавању
таквих привремених мера.
526
Члан 41
VI
Савет безбедности може одлучити какве мере које не повлаче употребу оружане си-
ле треба да се примене у циљу извршења његових одлука, и може позвати чланове
Уједињених нација да примене такве мере. Ове могу да садрже потпун или делими-
чан прекид економских односа и железничких, поморских, ваздушних, поштан-
ских, телеграфских, радиографских и других веза, а, исто тако, и прекид дипломат-
ских односа.
Члан 42
Ако Савет безбедности сматра да мере предвиђене у члану 41. не одговарају или се
покаже да су недовољне, он може предузети такву акцију ваздухопловним, помор-
ским или сувоземним снагама која је потребна ради одржања или успостављања
међународног мира и безбедности. Таква акција моше укључити демонстрације,
блокаду и друге операције ваздухопловним, поморским или сувоземним снагама
чланова Уједињених нација.
Институционални механизми заштите људских права

2 Међународни пакт о грађанским и политичким правима – Комитет за људска
права (Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори бр. 7/71) – Релевантне одредбе
Члан 2.
1. Државе чланице овог пакта обавезују се да поштују и гарантују свим лицима која
се налазе на њиховој територији и која потпадају под њихову надлежност, права
призната овим пактом без обзира нарочито на расу, боју, пол, језик, веру, поли-
тичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, имовно стање,
рођење или сваку другу околност.
2. Државе чланице овог пакта обавезују се да, у складу са својим уставним поступ-
ком и одредбама овог пакта, предузму кораке који би омогућили усвајање таквих
законских или других мера којима могу да остваре права призната овим пактом
а која нису још ступила на снагу.
3. Државе чланице овог пакта се обавезују:
а) да гарантују да се свако лице чија су права и слободе признати овим пактом
повређени, може користити правом жалбе, чак и ако су их повредила лица у
вршењу својих званичних дужности;
б) да гарантују да ће надлежне судске, управне или законодавне власти или свака
друга надлежна власт према прописима државе, решавати о правима лица ко-
је подноси жалбу, и да прошире могућности подношења жалбе пред судом;
ц) да гарантују да ће надлежне власти повољно решити сваку жалбу која буде
сматрана оправданом.
527
Члан 19.
1. Нико не може бити узнемираван због својих мишљења.
2. Свако лице има право на слободу изражавања; ово право без обзира на границе,
подразумева слободу изналажења, примања и ширења информација и идеја свих
врста, у усменом, писменом, штампаном или уметничком облику, или на било
који начин по слободном избору.
3. Остваривање слобода предвиђених у тачки 2. овог члана обухвата посебне дужно-
сти и одговорности. Следствено томе, оно може бити подвргнуто извесним огра-
ничењима која морају, међутим, бити изричито одређена законом, а потребна су
из разлога:
а) поштовања права или угледа других лица;
б) заштите државне безбедности, јавног реда, јавног здравља и морала.
3 Релевантне одредбе Првог факултативног протокола уз Међународни пакт

(Сл. лист СЦГ – Међународни уговори бр. 04/01)
Државе уговорнице овог Протокола,
Сматрајући да би што бољем обезбеђењу постизања циљева Пакта о грађанским и
политичким правима (даље назван „Пакт”) и примене његових одредаба, одговара-
ло да се овласти Комитет за људска права, успостављен на основу четвртог дела
овог Пакта (даље назван „Комитет”), да прими и разматра, као што је предвиђено у
овом Протоколу, представке које потичу од појединаца који тврде да су жртве кр-
шења неког од права изложених у Пакту,
Споразумеле су се о следећем:
Члан 1
Свака држава уговорница Пакта која постане страна уговорница овог Протокола
признаје да је Комитет надлежан да прима и разматра представке које потичу од
појединаца који спадају под њену надлежност а који тврде да су жртве кршења од
стране те државе уговорнице било ког права наведеног у Пакту. Комитет неће при-
мате никаква саопштења која се тичу државе уговорнице Пакта која није странка
овог Протокола.
Члан 2
Под условом из одредаба члана 1. сваки појединац који тврди да је жртва кршења
ма кога од права наведених у Пакту и који је исцрпео сва расположива унутрашња
правна средства, може поднети Комитету на разматрање писмену представку.
528
Члан 3
VI
Комитет неће прихватити ниједну представку поднету на основу овог Протокола
ако је непотписана или за коју сматра да представља злоупотребу права на подно-
шење таквих представки, или да је неспојива с одредбама Пакта.
Члан 4
1. Под условима из одредаба члана 3. Комитет ставља до знања сваку представку
која му је поднета држави уговорници овог Протокола за коју се наводи да је
прекршила неку од одредаба овог Пакта.
2. У току следећих шест месеци поменута држава ће доставити Комитету писмена
објашњења или изјаве расветљавајући питање и наводећи, према потреби, све
мере које је евентуално предузела да би поправила ситуацију.
Члан 5
1. Комитет ће размотрити представке примљене на основу овог Протокола водећи
рачуна о свим писменим обавештењима која су му поднели појединци и заинте-
ресована држава.
2. Комитет неће разматрати ниједну представку појединаца ако се није уверио:
а) да се исто питање већ не разматра у поступку пред неким другим међународ-
ним органом за испитивање или решавање,
б) да је појединац исцрпео сва расположива унутрашња правна средства. Ово се
правило не примењује ако је поступак по жалби продужен преко разумног ро-
ка.
3. Комитет ће одржавати нејавне седнице када буде разматрао представке предви-
ђене овим Протоколом.
4. Комитет ће упознати са свим што је установио заинтересовану државу уговорни-
цу и појединца.
Члан 6
Комитет укључује у годишњи извештај, који сачињава сходно члану 45. Пакта, са-
жети преглед својих делатности на основу овог Протокола.
4 Предмет Бодрожић против Србије и Црне Горе пред Комитетом за људска

права (CCPR – CCPR/C/85/D/1180/2003, 3. новембар 2005)
Ставови Комитета за људска права на основу члана 5, става 4 Опционог
протокола Међународног пакта о грађанским и политичким правима
85. заседање
поводом
Поднеска бр. 1180/2003
529
Подносилац: г. Жељко Бодрожић (кога заступа адво-

кат, гђа Биљана Ковачевић-Вучо)
Претпостављена жртва: Аутор
Држава поднеска: Србија и Црна Гора
Датум поднеска: 11. мај 2003. (први поднесак)
Комитет за људска права, основан на основу члана 28 Међународног пакта о гра-

ђанским и политичким правима,
На састанку одржаном 31. октобра 2005,
Окончавши разматрање поднеска бр. 1180/2003, упућеног Комитету за људска пра-
ва у име г. Жељка Бодрожића, на основу Опционалног протокола Међународног
пакта о грађанским и политичким правима,
Узевши у обзир све писане информације које су му на располагање ставили аутор и
Држава потписница,
Усваја следеће:
Ставове на основу члана 5, става 4, Опционог протокола
1. Предметни аутор је, према поднеску од 11. маја 2003, Жељко Бодрожић, југосло-
венски држављанин, рођен 16. маја 1970. Он сматра да је жртва кршења својих пра-
ва на основу члана 19 Пакта, од стране Државе Србија и Црна Гора. Заступа га адво-
кат. У Држави потписници Опциони протокол ступио је на снагу 6. децембра 2001.
Чињенично стање
2.1 Аутор је добро познати новинар и уредник часописа. У чланку под насловом
„Рођен за реформе”, објављеном у једном часопису 11. јануара 2001, аутор је изло-
жио политичкој критици неколико појединаца, укључујући и извесног г. Шегрта. У
време кад је чланак био објављен, г. Шегрт је био директор фабрике „Тоза Марко-
вић” у Кикинди, а пре тога истакнути члан Социјалистичке партије Србије, као и
Шеф посланичке групе те партије у југословенском савезном Парламенту. У члан-
ку се, између осталог, наводи:
„Пошто је страћио ‘Тозине’ милионе на изборне кампање (Социјалистичке
партије Србије и Југословенске левице), као и друге партијске забаве; пошто
му је Слоба (Милошевић) тепао ‘мој пријатељ Дмитар’ пре него што су га по-
слали у хашки затвор; пошто је са Шешељем организовао протесте против
‘утамничења’ друга Слобе; после славних партијских тренутака у првој поло-
вини 2001. (када је постао Шеф посланичке групе Социјалистичке партије
Србије у савезном Парламенту и један од највиших функционера Партије…);
530
пошто је схватио да је време забаве и играрија завршено, одлучио је да ‘пока-

VI
же својој партији средњи прст’ и постане ‘велики заговорник’ реформи које
је започела Влада друга – пардон, Канцелара, Г. Ђинђића.”
У чланку је г. Шегрт означен и као „још једна претходна узданица Слобе
(Милошевића)” и „директор из Плаве Бање, познат и као Дмитар Шегрт.”
2.2 Шегрт је, 21. јануара 2002., позивајући се на горе наведене цитате, Општинском
суду у Кикинди против аутора поднео приватну кривичну тужбу због клевете и
увреде.73 Суд је 14. маја 2002, осудио аутора за кривично дело увреде, али га је
ослободио од оптужбе за клевету. Оптужба за клевету је одбачена уз образложење
да су чињенични аспекти навода у предметним цитатима, у ствари, истинити и тач-
ни. У погледу оптужбе за увреду, суд је нашао да су цитати „заправо злонамерни” и
„наносе штету части и угледу приватног тужиоца”. Уместо „озбиљног новинарског
коментара у којем се користи сарказам”, што је био аргумент аутора, суд је сматрао
да се ради о речима које „не представљају изразе који би се користили у озбиљној
критици; напротив, ради се о речима у општој употреби када се у социјалном окру-
жењу жели изразити исмевање и омаловажавање”. По мишљењу суда, употреба
жаргона и наглашавање цитата, а не „књижевни језик који би био подобнији за та-
кву критику”, показују да су коришћени изрази „употребљени са намером да се
приватни тужилац омаловажи и изложи исмевању, због чега тај и такав његов по-
ступак, иако је учињен приликом обављања новинарске професије, заиста предста-
вља кривично дело [увреде].”
Осудивши аутора за кривично дело увреде, суд је изрекао казну од 10 000 југосло-
венских динара, уз плаћање трошкова.
2.3 Окружни суд у Зрењанину је 20. новембра 2002., одбацио ауторову жалбу на
пресуду. Суд је сматрао да је чланак, узет у целини, имао увредљив карактер, при-
давши посебан значај употреби израза „страћио”, „покаже својој партији средњи
прст” и „тепао”. Као део своје жалбе, аутор се такође позвао на претходне исказе г.
Шегрта у политичким говорима који се могу сматрати говором мржње, у којима је
он демократску опозицију називао, између осталог, „издајници”, „фашисти” и „про-
дужена рука НАТО”. Суд је сматрао да, док ранији говори г. Шегрта могу бити „под-
ложни критици и анализи”, они „не могу бити коришћени за омаловажавање и вре-
ђање [њега], пошто људско достојанство и част не могу бити никоме одузети”. На-
против, аутор је могао захтевати судску заштиту уколико се осећао увређеним овим
говорима.
2.4 По мишљењу аутора, другостепеном пресудом је обичан кривични поступак
окончан. 30. децембра 2002., аутор је републичком тужиоцу упутио захтев да код
73
Члан 92 Кривичног закона Републике Србије за извршиоца кривичног дела проглашава сваког ко “објави
или шири било какав неистинит материјал о неком лицу, којим се може нашкодити части и угледу тог ли-
ца”, док члан 93, став 2 Закона, то исто чини у односу на “било кога ко некога увреди”.
531
Врховног суда уложи ванредни правни лек „захтев за заштиту законитости”, али је
тужилац 24. фебруара 2003. тај захтев одбацио. Тиме су, сматра се, сви домаћи
правни лекови искоришћени.
Захтев
3.1 Аутор тврди да кривична пресуда против њега, изречена за објављен политички
чланак, крши његова права из члана 19. који се односи на слободу изражавања.
Аутор упућује на Генерални Коментар бр. 10 Комитета у вези са истим правним
питањима, као и на пресуде Европског Суда за Људска Права (Handyside против Ује-
дињеног Краљевства,74 Lingens против Аустрије,75 Oberschlik против Аустрије,76
Schwabe против Аустрије), Интер-Америчку Комисију за Људска Права у Извештају
о аргентинским ‘destacato’ законима и на Врховни Суд Сједињених Држава (New
York Times Co v. Sullivan77 и United States v. Dennis78). Аутор на овим ауторитативним
случајевима темељи свој став да члан 19 Пакта покрива широку област изражавања,
посебно у политичкој дискусији, те да ограничења такве слободе изражавања мора-
ју бити прецизно одмерена, како би се спречило ограничавање легитимне слободе
изражавања.
3.2 Поред тога, аутор сматра да је сугестија другостепеног суда да је требало да тра-
жи судску заштиту од ранијих исказа г. Шегрта из времена Милошевића, кад је г.
Шегрт заузимао висок положај, у потпуности нереалистична (видети тачку 2.3).
Због свега тога, аутор сматра да његова осуда и са њом у вези пресуда, као и посто-
јање кривичног дела клевете и увреде у законодавству Државе потписнице, предста-
вљају кршење његових права из члана 19 Пакта.
3.3 Следствено томе, аутор захтева да се утврди кршење члана 19 и Држави потпи-
сници препоручи декриминализација „клевете” и „увреде”, да укине пресуду за
кривично дело изречену против њега и брише кривичну осуду, да га обештети за
противправну осуду, да му надокнади износ казне и трошкова на чије је плаћање
осуђен и трошкове које је имао пред домаћим судовима и Комитетом.
Поднесци Државе потписнице у вези са допуштеношћу и основаношћу ауторо-

вих навода
4. Вербалном нотом од 23. маја 2005., Држава потписница се осврнула на допуште-
ност и основаност поднеска, наводећи да је осуда за увреду по члану 93, став 2 Кри-
вичног закона Републике Србије, као и њена потврда од другостепеног суда, резул-
тат правно ваљаних процена. Она, даље, истиче да је, размотривши случај, Канце-
74
A 24 (1976) у параграфу 49.
75
A 103 (1986) у параграфу 42.
76
Repoрts 1997-IV у параграфу 34.
77
376 US 254 (1964).
78
341 US 494 (1951), мишљење Douglas J.
532
ларија јавног тужиоца Републике Србије уврдила да нема основа за подизање захте-
VI
ва за заштиту законитости, имајући у виду ове осуде.
5. Писмом од 25. јула 2005., аутор је потврдио своје раније наводе, уз образложење
да су наводи Државе потписнице имплицитно потврдили да су домаћи правни леко-
ви исцрпени.
Питања и поступци пред Комитетом

Разматрање допуштености
6.1 Пре него што приступи разматрању било којег навода садржаног у једном под-
неску, Комитет за људска права мора, у складу са правилом 93 свог пословника, од-
лучити да ли је поднесак допуштен према Опционом протоколу Пакта.
6.2 Комитет је утврдио да се исти случај не разматра у другом међународном по-
ступку у смислу члана 5, став 2(а) Опционог протокола.
6.3 У вези специфичних навода који проистичу из ауторове осуде и на њој заснова-
не пресуде, Комитет не сматра да поднесак Државе потписнице од 23. маја 2005.
представља примедбу на став да су домаћи правни лекови исцрпљени, или на било
који други аспект допуштености поднеска, осим образложења допуштености наво-
да. По мишљењу Комитета, међутим, специфични наводи од стране аутора довољ-
ни су како чињенично, тако и са аспекта права, да би били основани и сматрани
прихватљивим. Због тога, Комитет сматра поднесак допуштеним, пошто наводи у
њему покрећу питања која регулише члан 19 Пакта.
Разматрање меритума
7.1 Комитет за људска права је размотрио поднесак у светлу свих информација које
су му учесници у спору ставили на располагање, како прописује члан 5, став 1 Оп-
ционалног протокола.
7.2 Питање пред Комитетом је: да ли се осуда аутора за кривично дело увреде због
чланка који је објавио јануара 2002. може сматрати кршењем права на слободу из-
ражавања, укључујући и право да шири информације, гарантовано у члану 19, став
2 Пакта. Комитет подсећа да члан 19, став 3 дозвољава ограничења слободе изража-
вања, уколико су она предвиђена законом и неопходна за поштовање права и угледа
других. У предметном случају, Комитет констатује да Држава потписница није дала
довољно аргумената да су кривични прогон и осуда за кривично дело увреде биле
неопходне мере за заштиту права и угледа г. Шегрта. У светлу чињеничних елеме-
ната које је суд утврдио у вези са чланком о г. Шегрту, у то време проминентној јав-
ној и политичкој личности, Комитету је тешко да изражавање мишљења од стране
аутора на начин на који је он то учино, оцени као неоправдано нарушавање права и
угледа г. Шегрта, а поготову као основ за примену кривичне санкције. Комитет, да-
ље, констатује да у условима јавних расправа у демократском душтву, а поготову у
медијима, које се односе на личности из политичког живота, Пакт посебну вредност
533
придаје неометаном изражавању.79 Из тога следи став да осуда аутора, и на њој за-
снована пресуда на предметном случају, представљају кршење члана 19, став 2
Пакта.
8. Поступајући по члану 5, став 2 Опционог протокола Међународног пакта о гра-
ђанским и политичким правима, Комитет за људска права је мишљења да чињени-
це које су му предочене указују на кршење члана 19, став 2 Пакта, на штету аутора.
9. У складу са чланом 2, став 3(а) Пакта, Држава потписница је у обавези да аутору
обезбеди делотворан правни лек, укључујући укидање осуде, реституцију казне на
чије је плаћање аутор обавезан, као и накнаду судских трошкова које је он платио и
одговарајућу накнаду за кршење његових права утврђених Пактом.
10. Имајући на уму да је, потписујући Опциони протокол, Држава потписница при-
знала надлежност Комитета да утврди да ли је дошло до кршења Пакта и да, у скла-
ду са чланом 2 Пакта, Држава потписница има обавезу да свим појединцима на сво-
јој територији који су под њеном јурисдикцијом обезбеди права призната Пактом,
Комитет очекује да у року од 90 дана од Државе потписнице прими информације о
мерама предузетим ради спровођења ове одлуке. Држава потписница се такође оба-
везује да ове ставове Комитета објави.
-----
5 Институционални начини решавања спорова – Светска трговинска организа-

ција – Правила о решавању спорова (GATT/СТО)
СТО – Споразум о правилима и поступцима који уређују решавање спорова

(„Споразум о решавању спорова” или „DSU”)
Члан 1
Поље примене
1. Правила и поступци овог Споразума примењују се на спорове који се износе на
основу одредаба о консултацијама и решавању спорова споразума који су дати у
Прилогу 1 овог Споразума (у овом Споразуму: „обухваћени уговори”). Правила и
поступци из овог Споразума такође се примењују на консултације и решавање
спорова између чланова у вези са правима и обавезама на основу одредаба Уго-
вора о оснивању Светске трговинске организације (у овом Споразуму: „СТО Уго-
79
Видети, између осталог, Adуauom et al. против државе Того, предмети бр. 422-424/1990, ставови усвојени 12.
јула 1996, у тачки 7.4: “Слобода информисања и изражавања представљају камен темељац сваког слободног
и демократског друштва. Од суштинског значаја је за таква друштва да се њиховим грађанима мора дозво-
лити да се информишу о алтернативама постојећем политичком систему или владајућим партијама, као и
да могу критиковати или отворено и јавно вредновати своје државе без страха од ометања или казне.”
534
вор”) као и на основу самих одредаба овог Споразума или заједно са одредбама
VI
овог Споразума и било којег од обухваћених уговора.
Члан 3
Опште одредбе
1. Чланице потврђују везаност начелима за поступање у споровима која су до сада
примењивана на основу чланова XXII и XXIII GATTa из 1947. године као и пра-
вилима и поступцима који су овде разрађени и измењени.
2. Систем решавања спорова СТО представља кључни елеменат у обезбеђивању си-
гурности и предвидивости мултилатералног система трговине. Чланице примају
к знању да тај систем служи очувању права и обавеза чланица по основу обухва-
ћених уговора као и појашњењу постојећих одредаба тих уговора у складу са
обичајним правилима тумачења у међународном јавном праву. Препоруке и од-
луке DSBa [Dispute Settlement Board – панел за решавање спорова] не умањују
нити повећавају права и обавезе дате у обухваћеним уговорима.
3. Брзо решавање ситуација, у којима чланица сматра да било која погодност која
директно или индиректно потиче из обухваћених уговора а погоршана је мерама
предузетим од стране друге чланице, кључно за ефективно функционисање СТО
и за одржавање одговарајуће равнотеже између права и обавеза чланица.
4. Препоруке или одлуке које донесе DSB имају за циљ постизање задовољавајућег
решења спора у складу са правима и обавезама на основу овог Споразума и на
основу обухваћених уговора.
-------
7. Пре подношења спора на решавање, чланице доносе одлуку да ли ће таква радња
уродити плодом у овим поступцима. Циљ механизма за решавање спора је да
обезбеди позитивно решење спора. Разумљиво се даје предност решењу које је
прихватљиво за обе стране у спору и које је у складу са обухваћеним уговорима.
У случају да се не дође до решења прихватљивог за обе стране, први циљ механи-
зма за решавање спорова је да обезбеди обустављање предметних мера уколико
се нађе да оне нису у складу са одредбама било ког од обухваћених уговора. Од-
редбе о накнади штете треба применити само уколико је непосредно обуставља-
ње датих мера непрактично или као привремену меру до обустављања мере која
није у складу са обухваћеним уговорима. Крајња мера дата у Споразуму, која
стоји на располагања чланицама које се позову на поступке решавања спорова, је
могућност суспензије давања повластица или других обавеза на основу обухваће-
них споразума на дискриминаторној основи vis-à-vis друге чланице, под условом
да су такве мере одобрене од стране DSB-а.
535
Члан 4
Консултације
1. Чланице потврђују своју одлучност да ојачају и побољшају ефективност консул-
тативних процедура које стоје на располагању чланицама.
2. Свака чланица се обавезује да благонаклоно размотри и пружи одговарајућу мо-
гућност за консултације у вези са ставовима изнетим од стране друге чланице у
вези са мерама које утичу на извршење било којег од обухваћених уговора а које
су предузете на територији прве чланице.
3. Уколико је захтев за консултације поднет на основу обухваћеног уговора, а друга-
чије није договорено, чланица којој је упућен захтев треба да одговори у року од
10 дана од пријема истог и треба да се упусти у консултације у доброј вери у ро-
ку од 30 дана након пријема захтева а са циљем постизања обострано задовоља-
вајућег решења. Уколико чланица не одговори у року од 10 дана од пријема зах-
тева, или се не упусти у консултације у року од 30 дана од пријема захтева или
другом року који су стране сагласно уговориле, чланица која је затражила саве-
товање може директно захтевати формирање панела.
4. О свим захтевима за консултације држава која их је поднела обавештава DSB и
релевантне одборе или комитете. Сви захтеви за консултације достављају се у пи-
саном облику и морају садржати образложење у којем су означене спорне мере и
правни основ за приговор.
5. Током консултација, у складу са одредбама обухваћених уговора, пре него што се
прибегне даљим мерама на основу Споразума, чланице треба да покушају да по-
стигну задовољавајуће поравнање.
6. Консултације су поверљиве и не утичу на права других чланица у било којим бу-
дућим поступцима.
7. Уколико спор не успе да се реши консултацијама у року од 60 дана од пријема
захтева за консултације, страна која је тражила консултације има право да тражи
успостављање панела. Страна која је тражила консултације може тражити фор-
мирање панела у датом року од 60 дана уколико стране које учествују у поступку
консултација сматрају да саветовање није успело да реши спор.
8. У хитним случајевима, укључујући и оне који се односе на кварљиву робу, члани-
це се упуштају у консултације у року од 10 дана од пријема захтева. Уколико
консултацијама нису успеле да реше спор у року од 20 дана од пријема захтева,
страна која је захтевала саветовање може тражити успостављање панела.
9. У хитним случајевима, укључујући и оне који се односе на кварљиву робу, стране
у спору, панели и жалбено веће учиниће сваки напор да убрзају поступак што је
више могуће.
10.Током консултација чланови треба да посвете посебну пажњу посебним пробле-
мима и интересима чланицама које су земље у развоју.
536
11. У случају када чланица која није чланица која учествује у консултацијама, сма-
VI
тра да има знатан трговински интерес у саветовањима који се воде на основу ста-
ва 1 члана XXII GATTa из 1994. године, става 1 члана XXII GATS, или на основу
одговарајућих одредаба других обухваћених уговора, има право да обавести,
чланице које учествују у саветовању и DSB, у року од 10 дана од дана објављива-
ња захтева за саветовање на основу овог члана, о жели да буде укључена у кон-
султације. Таква чланица укључиће се у консултације под условом да се чланица
којој је упућен захтев за консултације сложи да је интерес основан. У таквом слу-
чају о томе се обавештава DSB. Уколико захтев за укључење у консултације не
буде прихваћен, чланица која га је поднела има право да затражи консултације
на основу става 1 члана XXII или става 1 члана XXIII GATTa из 1994. године,
става 1 члана XXII или става 1 члана XXIII GATSa или на основу одговарајућих
одредби у другим обухваћеним уговорима.
Члан 5
Добре услуге, мирење и посредовање
1. Добре услуге, мирење и посредовање су поступци који се покрећу уколико се
стране тако договоре.
2. Поступци који укључују добре услуге, мирење и посредовање а поготово ставови
које стране у спору заузму током ових поступака, поверљиви су и немају утицаја
на права било које од страна у случају даљих поступака на основу ових процеду-
ра.
3. Добре услуге, мирење или посредовање може затражити било која страна у спору
у било које доба. Могу почети у било које време и окончати се у било које време.
Када се окончају поступци добрих услуга, мирења и посредовања, страна која је
поднела приговор може поднети захтев за формирање панела.
4. У случају да се добрим услугама, мирењу или посредовању приступи у року од 60
дана од пријема захтева за консултације, страна која је поднела захтев мора са-
чекати истек рока од 60 дана од пријема захтева за консултације пре него што за-
тражи да се формира панел. Страна која је поднела захтев за консултације може
затражити успостављање панела пре истека рока од 60 дана уколико стране у
спору заједнички сматрају да поступак добрих услуга, мирења или посредовања
не доведе до решавања спора.
5. Уколико се стране у спору сагласе, поступак добрих услуга, мирења или посредо-
вања може се наставити док траје поступак пред панелом.
6. Шеф директората може, поступајући по службеној дужности, понудити добре
услуге, мирење или посредовање са циљем да помогне чланицама да реше спор.
537
Члан 6
Формирање панела
1. Уколико страна која је поднела захтев то затражи, панел се формира најкасније
на седници DSB након седнице на којој је по први пут изнет захтев као тачка
дневног реда DSBa, осим уколико на тој седници DSB сагласно одлучи да не фор-
мира панел.
2. Захтев за формирање панела подноси се у писаној форми. У њему мора бити
означено да ли су одржане консултације, мере које су предмет спора и укратко
образложен правни основ приговора који је довољан да би се проблем јасно из-
нео. У случају да подносилац захтева затражи формирање панела по нестандард-
ним правилима, писани захтев треба да садржи предлог правила о формирању
панела.
Члан 11
Задатак панела
Задатак панела је да помогне DSB-u у обављању његових дужности по основу Спо-
разума и обухваћених уговора. Сходно томе, панел треба да дâ објективну процену
предмета који је пред њега изнет, укључујући и објективну процену чињеница слу-
чаја и примењивости, односно усклађености са, обухваћеним уговорима, као и да
дође до других закључака који су од помоћи DSB-u у доношењу препоруке или од-
луке која је предвиђена обухваћеним уговорима. Панели треба редовно да се кон-
султују са странама у спору и да им пружају адекватну могућност да дођу до обо-
страно прихватљивог решења.
Члан 17
Апелациони поступак
Стално апелационо веће
1. Стално апелационо веће оснива DSB. Апелационо веће решава по тужбама у слу-
чајевима пред панелима. Састављено је од седам чланова од којих три члана по-
ступају у свим изнетим случајевима. Лица која су чланови Апелационог већа ме-
њају се ротацијом. Ротација је одређена у правилима поступања пред апелацио-
ним већем.
---
3. Чланови Апелационог већа су лица признатог ауторитета, са стручним знањем из
области права, међународне трговине и општег предмета обухваћених уговора.
Чланови су независни од држава. Апелационо веће по саставу одговара чланству
СТО. Сва лица која су Апелационом већу морају бити доступни у кратком року и
морају стално бити упознати са активностима у вези са решавањем спорова и
другим активностима СТО. Неће учествовати у споровима који би довели до ди-
ректног или индиректног сукоба интереса.
538
---
Одељак 3 – Институционални начини решавања спорова VI
6. Жалба мора бити утемељена на правним питањима која су покривена у извештају
и правном тумачењу панела.
---
14. Извештај Апелационог већа усваја DSB у безусловно прихватају стране у спору
осим уколико DSB једногласно одлучи да не усвоји извештај Апелационог већа у
року од 30 дана од достављања чланицама. Поступак усвајања извештаја није од
утицаја на права чланица да изразе своје мишљење о извештају Апелационог ве-
ћа.
Члан 19
Препоруке панела и Апелационог већа
1. Када панел или Апелационо веће дођу до закључка да нека мера није у складу са
обухваћеним уговором, они дају препоруку да заинтересована чланица усклади
дату меру са одређеним уговором. Поред препорука, панел или Апелационо веће
могу предложити начине на које заинтересована чланица може применити пре-
поруке.
2. У складу са ставом 2 члана 3, панел или Апелационо веће не могу у својим за-
кључцима и препорукама повећати или смањити права и обавезе одређене у обу-
хваћеним уговорима.
Члан 21
Надзор над извршењем препорука и одлука
6. DSB надзире извршење усвојених препорука или одлука. Свака чланица може на
DSB поставити питање извршења препорука или одлука након што су оне усвоје-
не. Осим уколико DSB није другачије одлучио, питање извршења препорука или
одлука ставља се на дневни ред DSB састанка по протеку периода од шест месеци
након одређивања разумног временског периода у складу са ставом 3, и остаје на
дневном реду DSB док не буде решено. Најкасније 10 дана пре сваког таквог са-
станка DSB, заинтересована чланица доставља DSB-у писани статусни извештај о
напретку у извршењу препорука или одлука.
ПРИЛОГ 1: УГОВОРИ ОБУХВАЋЕНИ СПОРАЗУМОМ

(А) Уговор о оснивању Светске трговинске организације
(Б) Мултилатерални трговински уговори
Анекс 1А: Мултилатерални уговори о промету робе
Анекс 1Б: Општи уговор о промету услуга
Анекс 1Ц: Уговор о правима интелектуалне својине која се односе на трговину
539
Анекс 2: Споразум о правилима и поступцима који уређују решавање спорова

(Ц) Други вишестрани уговори о трговини
Анекс 4:
Уговор о трговини у цивилном ваздухопловству
Уговор о државним набавкама
Међународни уговор о млечним производима
Међународни уговор о говеђем месу
Примењивост овог Споразума на Вишестране уговоре о трговини условљено је
усвајањем одлуке страна сваког од уговора у којој су прописана правила за приме-
ну Споразума на појединачне уговоре, укључујући сва посебна или додатна правила
и поступке из Прилогу 2, о чему се обавештава DSB.
1. Шта је заједничко свим примерима о институционалном начину решавања спо-
рова?
2. За разлику од одлука УН тела о заштити људских права, одлуке Савета безбедно-
сти донете на основу главе VII Повеље УН о одлуке DSB у оквиру СТО јесу обаве-
зујуће, али су основи, као и разлози, њихове обавезности различити. У чему је
разлика?
3. Која врста спорова активира примену институционалних начина решавања спо-
рова унутар УН?
4. Који облици решавања спорова стоје на располагању унутар система УН и пред
Саветом безбедности УН?
5. Која врста спорова активира надлежност Комитета УН за људска права?
6. Које врсте одлука може усвојити Комитет УН за људска права поводом упућене
индивидуалне представке?
7. Које врсте спорова се решавају у оквиру СТО?
8. Који облици решавања спорова стоје на располагању унутар система СТО?
Ваш је задатак да саставите стручно мишљење о могућности имплементације и из-
вршења одлуке Комитета УН за људска права у предмету Бодрожић (пример бр. 4)
у унутрашњи правни систем Републике Србије. Приликом израде мишљења, по-
требно је да се руководите текстом Међународног пакта, Опционог протокола, Од-
луке у предмету Бодрожић и унутрашњим правом Републике Србије. Обрадите све
540
наведене правне изворе и покушајте да одаберете најбољи могући начин за импле-

VI
ментацију ове одлуке.
1. Предности и недостаци решавања спорова пред Саветом безбедности УН
2. Правна питања и начин одлучивања у предмету Бодрожић
3. Систем решавања спорова у СТО: нови приступ решавању спорова у међународ-
ном праву
1. Разлика између појмова „ситуација” и „спор” у пракси Савета безбедности УН
2. Ефикасност одлука и утицај Комитета УН за заштиту људских права
3. Приказ одлуке СТО у предмету „Банана”
De Rossanet, B., (1996), Peacekeeping and Peacemaking in Yugoslavia, The Hague: Martinus Nij-
hoff Publishers, стр. 23-64; Dixon, M., McCorquodale, R. (2003), Cases & Materials on Interna-
tional Law, 4. издање, Oxford: Oxford University Press, стр. 575-576 (UN Procedures); Дими-
тријевић, В. и др. (2003), Заштита индивидуалних права пред уговорним телима УН, Бео-
град: Београдски центар за људска права; Димитријевић, В. и др. (2005), Основи међународ-
ног јавног права, Београд: Београдски центар за људска права, стр. 260-261 (одељак 8.5.); Ме-
ђународни пакт о грађанским и политичким правима (Сл. лист СФРЈ – Међународни уго-
вори бр. 7/71); OSCE, Permanent Council, Decision no. 401 on the Establishment of the OSCE
Mission to the FR Yugoslavia (10 January 2001) – „Mandate of the Mission”; Петровић, В.,
(2001), Међународни поступци за заштиту људских права, Београд: Београдски центар за
људска права; Повеља Уједињених нација, (Међународни уговори ФНРЈ бр. 5/1945); Први
факултативни протокол уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима (Сл.
лист СЦГ – Међународни уговори бр. 04/01); Предмет Бодрожић против Србије и Црне Го-
ре пред Комитетом за људска права (CCPR – CCPR/C/85/D/1180/2003, 3. новембар 2005);
Светска трговинска организација, Understanding on Rules and Procedures Governing the Settle-
ment of Disputes, Чланови 1-27, додатак I; Stability Pact for South-EasternEurope-
http://www.stabilitypact.org/about/default.asp i http://www.stabilitypact.org/about/constitu-
ent.html; CSCE, „Principles for Dispute Settlement and Provisions for a CSCE Procedure
for Peaceful Settlement of Disputes”, Valletta, Report of Experts, January-February 1991 -
http://www.osce.org/docs/english/1973-1990/psd/vall91e.htm; CSCE, Meeting of the Council
in Berlin 1991, Summary of the Conclusions (Mechanisms for Consultation and Co-operation
with Regard to Emergency Situations (Annex 2); Peaceful Settlement of Disputes (Annex 4);
Statement on the Situation in Yugoslavia).
541
Одељак 4 – Судски начини решавања спорова
Увод
Судски начини мирног решавања спорова означава активности међународних судо-
ва када решавају спорове применом међународног права. Постоје две основне вр-
сте тела за судско решавање спорова: судови и арбитраже, које могу бити сталне и
ad hoc. Судски начини решавања спорова се окончавају обавезујућом одлуком (пре-
судом или арбитражном одлуком) по завршетку судског или арбитражног поступка
у којем одлучују судије или арбитри. Једна од основних обележја које разликује ар-
битраже од судоба јесте слобода избора арбитара и права које ће се у спору приме-
нити. Арбитражно веће се конституише пошто спор настане, док се судови налазе у
сталном заседању независно од постојања спора и времена његовог настанка.
Општим правилима и примерима из судске праксе ћемо у овом одељку илустрова-
ти међународни правосудни систем. Посебна пажња посвећена је задацима и ве-
жбама. Будући да је реч о последњем делу наставног градива, претпоставља се да су
студенти дорасли сложенијим стварним и хипотетичким правним проблемима.
Извори
Глава XIV
МЕЂУНАРОДНИ СУД ПРАВДЕ
Члан 92
Међународни суд је главни судски орган Уједињених нација. Он поступа у складу с
приложеним Статутом, који је заснован на Статуту Сталног суда међународне прав-
де и чини саставни део ове Повеље.
Члан 93
1. Сви чланови Уједињених нација су ipso facto стране Статута Међународног суда.
2. Држава која није члан Уједињених нација моше да постане страна Статута Међу-
народног суда под условима које у сваком појединачном случају одређује Генерал-
на скупштина на препоруку Савета безбедности.
Члан 94
1. Сваки члан Уједињених нација обавезује се да ће се придржавати одлуке Међуна-
родног суда у сваком спору у коме је странка.
542
2. Ако једна странка у спору не испуни обавезе које на њој леже према пресуди коју
VI
Суд донесе, друга странка се може обратити Савету безбедности, који може, ако
сматра потребним, дати препоруке или одлучити о мерама које треба предузети да
би се пресуда извршила.
Члан 95
Ништа у овој Повељи не спречава чланове Уједињених нација да решавање својих
спорова поверавају другим судовима на основу споразума који већ постоје или који
могу бити убудуће закључени.
Члан 96
1. Генерална скупштина или Савет безбедности могу тражити од Међународног су-
да да да саветодавно мишљење о сваком правном питању.
2. Други органи Уједињених нација и специјализоване установе које Генерална
скупштина може у свако доба на то да овласти, такође могу тражити од Суда саве-
тодавно мишљење о правним питањима која би настала у оквиру њихове делатно-
сти.
2 Статут Међународног суда правде
Члан 1
Међународни суд установљен Повељом Уједињених нација као главни судски орган
Уједињених нација биће образован и радиће сходно одредбама овог Статута.
ГЛАВА I
ОРГАНИЗАЦИЈА СУДА
Члан 2
Суд сачињава скуп независних судија, изабраних без обзира на њихово држављан-
ство између лица високих моралних особина, која испуњавају услове који се за оба-
вљање највиших судских функција траже у њиховим земљама, или су познати прав-
ни стручњаци у међународном праву.
Члан 3
1. Суд се састоји од петнаест чланова, између којих двојица не могу бити државља-
ни исте државе.
ГЛАВА II
НАДЛЕЖНОСТ СУДА
Члан 34
1. Само државе могу бити странке у споровима пред Судом.
2. Зависно од свог Правилника и у складу с њим, Суд може захтевати од јавних ме-
ђународних организација обавештења у вези са споровима који су пред њим, и
543
VI Одељак 4 – Судски начини решавања спорова
примаће таква обавештења која му буду достављале такве организације по вла-

ститој иницијативи.
3. Кад год се у спору пред Судом постави питање тумачења уставног акта неке јавне
међународне организације, или неке међународне конвенције закључене на
основу њега, Секретар ће о томе обавестити ту јавну међународну организацију и
доставиће јој у препису целокупан писмени поступак.
Члан 35
1. Суд је доступан државама странама овог Статута.
2. Услове под којима је Суд доступан осталим државама одређује Савет безбедно-
сти, зависно од посебних одредаба садржаних у важећим уговорима, али ти усло-
ви ни у ком случају не смеју стављати странке у спору у неравноправан положај
пред Судом.
3. Кад је држава која није члан Уједињених нација странка у неком спору, Суд ће
утврдити износ који је та странка дужна да положи на име трошкова Суда. Ова
одредба се неће примењивати ако та држава учествује у сношењу трошкова Суда.
Члан 36
1. Суд је надлежан за све спорове које странке изнесу пре њега, а, исто тако, и за све
случајеве посебно предвиђене у Повељи Уједињених нација или у важећим уго-
ворима и конвенцијама.
2. Државе стране овог Статута могу у свако доба изјавити да признају обавезну над-
лежност Суда ipso facto и без посебног споразума, према свакој другој држави ко-
ја прими исту обавезу, у свим правним споровима који се односе на:
а) тумачење неког уговора;
б) свако питање међународног права;
ц) постојање било које чињенице која би, ако се утврди, представљала кршење
неке међународне обавезе;
д) природу или обим оштецења због кршења неке међународне обавезе.
3. Напред наведене изјаве могу бити дате безусловно или под условом реципроци-
тета од већег броја или само одређених држава, или за одређено време.
4. Такве изјаве се депонују код Генералног секретара Уједињених нација који њихо-
ве копије доставља странама Статута и Секретару Суда.
5. Изјаве дате по члану 36 Статута Сталног суда међународне правде, а које су још
на снази, сматраће се, међу странама овог Статута, као прихватање обавезне над-
лежности Међународног суда до истека њиховог рока трајања и сагласно њихо-
вим одредбама.
6. У слуцају спора о томе да ли је Суд надлежан, питање се решава одлуком Суда.
544
Члан 37
VI
Кад год се неким важећим уговором или конвенцијом предвиђа изношење неког
питања пред суд који је требало да образује Друштво народа, или пред стални Суд
међународне правде, питање ће се, ако су посреди стране овог Статута, изнети пред
Међународни суд.
Члан 38
а) међународне конвенције, било опште или посебне, којима установљавају пра-
б) међународни обичај, као доказ опште праксе прихваћене као право;
ц) општа правна начела призната од цивилизованих народа;
д) под условом одредаба члана 59, судске одлуке и доктрину најпозванијих
2. Ова одредба не прејудицира право Суда да један спор решава ex aequo et bono, ако
странке у спору на то пристану.
Члан 40
1. Спорови се износе пред Суд према случају, било саопштавањем компромиса или
писменом тужбом упућеном Секретару. У оба случаја морају бити назначени
предмет спора и странке у спору.
2. Секретар одмах саопштава тужбу свима заинтересованим.
3. Он исто тако, преко Генералног секретара, обавештава чланове Уједињених на-
ција, као и све друге државе које су овлашћене да се појаве пред Судом.
Члан 41
1. Суд је овлашцен да укаже, ако сматра да околности то захтевају, на све привре-
мене мере које треба предузети ради обезбеђења права једне или друге странке у
спору.
2. У очекивању конацне одлуке, обавештење о предложеним мерама одмах се до-
ставља странкама у спору и Савету безбедности.
Члан 42
1. Странке у спору представљају заступници.
2. Њима пред Судом могу помагати саветници или адвокати.
3. Заступници, саветници и адвокати странака у спору пред Судом уживају приви-
легије и имунитете потребне за независно обављање својих дужности.
545
Члан 43
1. Поступак се састоји из два дела: писменог и усменог.
2. Писмени поступак се састоји из достављања Суду и странкама у спору поднеса-
ка, противподнесака и, ако је потребно, одговора; а, исто тако, и из свих дока-
зних списа и исправа.
3. Ове доставе врше се преко Секретара, по реду и о роковима које одреди Суд.
4. Оверен препис сваке исправе коју поднесе једна странка у спору биће достављен
другој странци у спору.
5. Усмени поступак састоји се у саслушању пред Судом сведока, вештака, заступни-
ка, саветника и адвоката.
Члан 53
1. Кад год се једна од странака у спору не појави пред Судом, или пропусти да бра-
ни свој слуцај, друга странка у спору може тражити од Суда да одлучи у корист
њеног захтева.
2. Пре но што поступи на овај начин, Суд мора проверити не само да је надлежан у
смислу чланова 36 и 37 него и да је захтев стварно и правно основан.
Члан 55
1. Све одлуке доносе се већином присутних судија.
2. У случају једнаке поделе гласова, Председник или судија који га замењује има
одлучујуци глас.
Члан 56
1. Пресудом се утврђују разлози на којима је заснована пресуда.
2. Она садржи имена судија који су учествовали у доношењу одлуке.
Члан 59
Одлука Суда има обавезујућу снагу само међу странама у спору и само у том случа-
ју.
Члан 60
Пресуда је коначна и без права жалбе. У случају спора о значењу или домашају пре-
суде, Суд даје тумачење на захтев било које стране у спору.
Члан 61
1. Захтев за обнову поступка може бити поднет само кад се заснива на открићу не-
ке чињенице од одлучујућег значаја, која пре изрицања пресуде није била позна-
та ни Суду ни странци у спору која захтева обнову, под условом да такво непо-
знавање није последица немарности.
546
2. Поступак за обнову отвара се одлуком Суда којом се изричито утврђује постоја-

VI
ње нове чињенице, уз признање да она по своме карактеру чини спор подложним
обнови и изјављује да се по том основу захтев уважи.
3. Суд може захтевати претходно извршење пресуде пре него што одобри обнову
поступка.
4. Захтев за обнову мора се поднети најдоцније у року од шест месеци од открића
нове чињенице.
5. Ниједан захтев за обнову поступка не може се поднети по истеку десет година од
дана пресуде.
Члан 62
1. Ако нека држава сматра да у неком спору има правни интерес који може бити
угрожен пресудом, она може поднети Суду захтев да јој се одобри да се умеша у
спор.
2. О овом захтеву одлучује Суд.
Члан 63
1. Кад год је у питању тумачење неке конвенције чије су стране уговорнице и друге
државе које нису заинтересоване у спору, Секретар ће све такве државе без одла-
гања обавестити.
2. Свака друга држава тако обавештена има право да се умеша у поступак; али ако
се овим правом послужи, тумачење садржано у пресуди исто је тако и за њу оба-
везно.
3 Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (Сл. гла-
сник СЦГ – Међународни уговори бр. 9/03)
Организација Суда и поступак
Део II
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
Члан 19
Успостављање Суда
Да би се обезбедило поштовање обавеза из Конвенције и протокола уз њу које су
прихватиле Високе стране уговорнице, установљава се Европски суд за људска пра-
ва, у даљем тексту „Суд”. Суд ће радити као стални орган.
Члан 20
Број судија
Суд се састоји од оноликог броја судија колико је Високих страна уговорница.
547
Члан 21
Услови за избор
1. Судије морају имати високи морални углед и поседовати квалификације потреб-
не за обављање високих судских функција, односно бити признати правни струч-
њаци.
2. Судије служе у личном својству.
3. Током свог мандата судије се не могу бавити пословима који су неспојиви с њи-
ховом независношћу, непристрасношћу или захтевима сталне службе; сва пита-
ња у вези с применом овог става решава Суд.
Члан 22
Избор судија
1. За сваку страну уговорницу судију бира Парламентарна скупштина већином гла-
сова, са листе од три кандидата које дотична Висока страна уговорница предло-
жи.
2. Исти поступак се примењује за попуну Суда у случају приступања нових Високих
страна уговорница, као и приликом попуњавања упражњених места.
Члан 23
Трајање мандата
1. Судије се бирају на период од шест година. Они се могу поново бирати. Међу-
тим, мандат једне половине судија изабраних на првим изборима истиче после
три године.
Члан 26
Општа седница Суда
На општој седници Суд
а. бира председника и једног или два потпредседника Суда на период од три го-
дине; они се могу поново бирати;
б. установљава већа за одређени временски период;
ц. бира председнике већа Суда; они се могу поново бирати;
д. усваја пословник Суда; и
е. бира секретара Суда и једног или више његових заменика.
Члан 27
Одбори, већа и Велико веће
1. Суд разматра предмете у одборима од три судије, већу од седам судија и у Вели-
ком већу од седамнаест судија. Већа суда успостављају одборе за одређени вре-
менски период.
548
2. По службеној дужности у састав већа и Великог већа улази судија изабран са ли-
VI
сте заинтересоване државе или, ако таквог нема или није у могућности да уче-
ствује у раду, друго лице по њеном избору које ће обављати судску функцију.
3. У састав Великог већа такође улазе председник и потпредседници Суда, председ-
ници већа и друге судије изабране у складу с пословником Суда. Када се предмет
изнесе пред Велико веће на основу члана 43, судије чланови већа које је донело
пресуду не могу учествовати у раду Великог већа, с изузетком председника већа
и судије који је изабран са листе заинтересоване државе.
Члан 28
Изјаве одбора о неприхватљивости
Одбор може једногласном одлуком да прогласи неприхваљивом или да скине с ли-
сте предмета појединачну представку поднету на основу члана 34, ако се таква од-
лука може донети без даљег испитивања. Ова одлука је коначна.
Члан 29
Одлуке већа о прихватљивости и суштини ствари
1. Ако није донета одлука из члана 28, веће одлучује о прихватљивости и суштини
појединачних представки поднетих на основу члана 34.
2. Веће одлучује и о прихватљивости и суштини међудржавних представки подне-
тих на основу члана 33.
3. Одлука о прихватљивости се доноси посебно осим када Суд, у изузетним случаје-
вима, друкчије одлучи.
Члан 30
Уступање надлежности Великом већу
Ако се поводом предмета који веће разматра покрене неко озбиљно питање од зна-
чаја за тумачење Конвенције или протокола уз њу, или ако решење питања пред ве-
ћем може да доведе до резултата који није у сагласности с неком претходно доне-
том пресудом Суда, веће може, све док не донесе пресуду, да уступи надлежност
Великом већу, изузев када се томе противи једна од странака у спору.
Члан 31
Овлашћења Великог већа
Велико веће:
а. одлучује о представкама поднетим на основу члана 33. и члана 34, када му не-
ко од већа уступи надлежност на основу члана 30. или када му је предмет упу-
ћен на основу члана 43; и
б. разматра захтеве за саветодавна мишљења поднете на основу члана 47.
549
Члан 32
Надлежност Суда
1. Надлежност Суда се протеже на све предмете који се тичу тумачења и примене
ове Конвенције и протокола уз њу, а који су му упућени на основу чланова 33, 34
и 47.
2. У споровима око надлежности одлучује Суд.
Члан 33
Међудржавни спорови
Свака Висока страна уговорница може указати Суду на сваку повреду одредби Кон-
венције или протокола уз њу за коју сматра да се може приписати некој другој Ви-
сокој страни уговорници.
Члан 34
Појединачне представке
Суд може да прима представке од сваке особе, невладине организације или групе
лица који тврде да су жртве повреде права установљених Конвенцијом или прото-
колима уз њу, учињене од стране неке Високе стране уговорнице. Високе стране
уговорнице обавезују се да ни на који начин не ометају стварно вршење овог права.
Члан 35
Услови прихватљивости
1. Суд може узети предмет у поступак тек када се исцрпу сви унутрашњи правни
лекови, у складу са општепризнатим начелима међународног права, и у року од
шест месеци од дана када је поводом њега донета правоснажна одлука.
2. Суд не поступа по појединачној представци поднетој на основу члана 34. која је
а. анонимна, или
б. у суштини истоветна с представком коју је Суд већ разматрао, или која је већ
поднета некој другој међународној инстанци ради испитивања, односно реша-
вања а не садржи нове релевантне чињенице.
3. Суд проглашава неприхватљивом сваку појединачну представку поднету на осно-
ву члана 34. за коју сматра да је неспојива с одредбама Конвенције или протоко-
ла уз њу, очигледно неоснована, или представља злоупотребу права на представ-
ку.
4. Суд одбацује сваку представку коју сматра неприхватљивом у смислу овог члана.
Он то може учинити у свакој фази поступка.
550
Члан 36
VI
Интервенција трећих лица
1. Висока страна уговорница чији је подносилац представке држављанин може под-
нети писани поднесак и узети учешће у расправи у предметима пред већем или
Великим већем.
2. Председник Суда може у интересу исправног поступања позвати Високу страну
уговорницу која није страна у поступку или сваку заинтересовано лице које није
подносилац представке да поднесу писани поднесак или узму учешће у распра-
ви.
Члан 37
Брисање представки
1. Суд у свакој фази поступка може одлучити да избрише представку са листе пред-
мета ако се на основу околности може закључити:
а. да подносилац представке не намерава да даље учествује у поступку; или
б. да је ствар разрешена; или
ц. да из сваког другог разлога који Суд утврди није више оправдано наставити са
испитивањем представке.
Међутим, Суд наставља с испитивањем представке ако је то потребно ради пошто-
вања људских права установљених Конвенцијом и протоколима уз њу.
2. Суд може одлучити да представку врати на своју листу предмета ако сматра да
околности то налажу.
Члан 38
Испитивање предмета и поступак пријатељског поравнања
1. Ако Суд прогласи представку прихватљивом, он
а. наставља испитивање предмета заједно с представницима странака и, ако је то
потребно, предузима истрагу, за чије ће му ефикасно спровођење државе у
питању пружити све потребне олакшице.
б. ставља се на располагање странама у спору како би се постигло пријатељско
поравнање засновано на поштовању људских права установљених Конвенци-
јом и протоколима уз њу.
2. Поступак који се води на основу става 1.б поверљиве је природе.
Члан 39
Постизање пријатељског поравнања
Ако се постигне пријатељско поравнање, Суд брише предмет са своје листе одлуком
која садржи кратак опис чињеница и постигнутог решења.
551
Члан 40
Јавна расправа и увид у списе
1. Расправе су јавне, сем када Суд у посебним околностима одлучи друкчије.
2. Списи депоновани код Секретара доступни су јавности, сем када председник Су-
да одлучи друкчије.
Члан 41
Правично задовољење
Када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Ви-
соке стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако
је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци.
Члан 42
Пресуде већа
Пресуде већа постају правоснажне у складу с одредбама члана 44, став 2.
Члан 43
Обраћање Великом већу
1. У року од три месеца од дана доношења пресуде већа свака странка може, у по-
себним случајевима, да захтева да се предмет изнесе пред Велико веће.
2. Колегијум од пет судија Великог већа прихватиће захтев ако се предмет тиче не-
ког значајног питања везаног за тумачење Конвенције или озбиљног питања од
опште важности.
3. Ако колегијум прихвати захтев, Велико веће одлучује о предмету пресудом.
Члан 44
Правоснажне пресуде
1. Пресуда Великог већа је правоснажна.
2. Пресуда већа постаје правоснажна
а. када странке изјаве да неће захтевати да се предмет изнесе пред Велико веће;
или
б. три месеца после доношења пресуде, ако се не затражи да се предмет изнесе
пред Велико веће; или
ц. када колегијум одбије захтев за обраћање Великом већу на основу члана 43.
3. Правоснажна пресуда се објављује.
552
Члан 45
VI
Образложења пресуда и одлука
1. Образложење се даје за пресуде и за одлуке којима се представка проглашава
прихватљивом или неприхватљивом.
2. Ако пресуда у целости или једном свом делу не представља једногласно мишље-
ње судија, сваки судија има право да изнесе издвојено мишљење.
Члан 46
Обавезност и извршење пресуда
1. Високе стране уговорнице преузимају обавезу да се повинују правоснажној пре-
суди Суда у сваком предмету у коме су странке.
2. Правоснажна пресуда Суда се доставља Комитету министара који надгледа њено
извршење.
Члан 47
Саветодавна мишљења
1. На захтев Комитета министара Суд може да даје саветодавна мишљења о прав-
ним питањима која се тичу тумачења Конвенције и протокола уз њу.
2. Таква мишљења се не могу бавити питањима која се односе на садржај или обу-
хват права и слобода установљених Делом И Конвенције и протоколима уз њу,
као ни било којим другим питањем које би Суд или Комитет министара могли да
разматрају у вези с поступцима који се могу покренути у складу са Конвенцијом.
3. За одлуке Комитета министара да захтева саветодавно мишљење Суда потребна
је већина гласова представника који имају право да у Комитету заседају.
Члан 48
Надлежност Суда да даје саветодавна мишљења
Суд одлучује да ли захтев за давање саветодавног мишљења који поднесе Комитет
министара спада у његову надлежност одређену чланом 47.
Члан 49
Образложење саветодавних мишљења
1. Саветодавна мишљења Суда се образлажу.
2. Ако саветодавно мишљење у целости или једном свом делу не представља једно-
гласно мишљење судија, сваки судија има право да изнесе издвојено мишљење.
3. Саветодавна мишљења Суда достављају се Комитету министара.
Члан 50
Трошкови Суда
Трошкове Суда сноси Савет Европе.
553
Члан 51
Привилегије и имунитети судија
Током вршења своје функције судије уживају привилегије и имунитете предвиђене
чланом 40. Статута Савета Европе и споразумима донетим на основу њега.
4 Матијашевић против Србије (представка бр. 23037/04), Европски суд за људ-

ска права, Пресуда од 19. септембра 2006. године (пример поступка пред Европ-
ским судом и правила о искоришћености локалних правних лекова)
У предмету Матијашевић против Србије,
Европски суд за људска права (Друго одељење), заседа у Већу, које чине:
г. J.-P. Costa, Председник, г. A.B. Baka, г. I. Cabral Barreto, гђа A. Mularoni, гђа E.
Fura-Sandström, г. D. Jočienė, г. Д. Поповић и гђа S. Dollé, Секретар,
Након већања на затвореној седници 29. августа 2006. године,
Изриче следећу пресуду, која је усвојена истог датума:
ПРОЦЕДУРА
1. Предмет проистиче из представке (бр. 23037/04) против Државне Заједнице Ср-
бија и Црна Гора, чији је сукцесор Србија (види параграфе 22.-25.), коју је Европ-
ском суду за људска права у складу са чланом 34 Конвенције за заштиту људских
права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) 20. маја 2004. године под-
нео г. Милија Матијашевић („подносилац”), који је у то време био држављанин Др-
жавне Заједнице Србија и Црна Гора.
2. Подносиоца представке заступали су г. В. Бељански, г. С. Бељански и гђа. Г.
Француски, сви адвокати с праксом у Новом Саду. На почетку, владу Државне За-
једнице Србија и Црна Гора, а потом владу Србије (у даљем тексту:влада) заступао
је државни заступник С. Царић.
3. Суд је одлучио да упути представку Влади. У складу са одредбама члана 29 став 3
Конвенције, одлучено је да ће се о суштини предмета и о прихватљивости предмета
одлучивати истовремено.
ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ
I. ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА
4. Подносилац представке је рођен 1976. године и тренутно се налази на издржава-
њу казне затвора.
5. Поносилац представке је ухапшен 7. маја 2003. године, и задржан је у притвору
на основу одлуке истражног судије Окружног суда у Новом Саду, због сумње да је
извршио кривична дела преваре и убиства.
554
6. Окружно јавно тужилаштво у Новом Саду је 4. новембра 2003. године подигло

VI
оптужницу против подносиоца представке, којом се он терети за превару и под-
стрекавање на убиство.
7. Трочлано ванрасправно судско веће Окружног суда у Новом Саду је 2. априла
2004. године продужило притвор подносиоцу представке за још два месеца. У обра-
зложењу своје одлуке веће се позвало на раније осуде подносиоца представке, као и
на његово тренутно асоцијално понашање. Уз то, веће је изричито навело да је под-
носилац представке „починио кривична дела која су предмет ове оптужбе” и у за-
кључку нагласило да би, уколико би био пуштен из притвора, наставио да врши
кривична дела.
8. Подносилац представке се 16. априла 2004. године жалио Врховном суду Србије,
и тражио да му притвор буде укинут или, алтернативно, да одлука о продужавању
притвора буде укинута и да случај буде враћен Окружном суду у Новом Саду ради
поновног одлучивања. Он је тврдио да је, inter alia, оспораваном одлуком прејуди-
циран исход кривичног поступка који је био још увек у току, чиме је грубо повређе-
но његово основно право на поштовање претпоставке невиности, које је „гарантова-
но Закоником о кривичном поступку, Уставом Републике Србије, као и чланом 6.
став 2 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода”.
9. Врховни суд Србије је 22. априла 2004. године одбио жалбу, фокусирајући се ис-
кључиво на раније осуде подносица, представке и наводну опасност да ће вршити
нова кривична дела ако буде пуштен из притвора. Врховни Суд Србије није се изја-
снио о тврдњама подносиоца да је повређена претпоставка његове невиности.
10. Окружни суд у Новом Саду је, 27. маја 2004. године осудио подносиоца пред-
ставке за подстрекивање на убиство и изрекао му казну затвора од осам година.
11. Врховни суд Србије је 23. септембра 2004. године потврдио пресуду Окружног
суда у Новом Саду.
….
III. ИЗВЕШТАЈИ САВЕТА ЕВРОПЕ

17. У извештају Савета Евопе за Државну заједницу Србија и Црна Гора од 30. апри-
ла 2004. године, каже се да Суд Србије и Црне Горе још увек није основан и да по-
четак рада таквог суда није сматран приоритетом за Државну Заједницу Србија и
Црна Гора од приступања Конвенцији (Serbia and Montenegro: Compliance with
obligations and commitments and implementation of the post-accession co-operation
programme, document presented by the Secretary General of the Council of Europe,
fourth report, February – April 2004, § 27).
18. У наредном извештају од 13. јануара 2005. године, Савет Европе каже се да је
Суд Србије и Црне Горе напокон почео са радом јануара 2005. године. Финансира-
555
ње тог суда, ипак, није било у потпуности обезбеђено. Коначно, 200 индивидуалних
жалби због повреде људских права су регистровани као предмети, али није донета
ниједна одлука (Serbia and Montenegro: Compliance with obligations and commit-
ments and implementation of the post-accession co-operation programme, document
presented by the Secretary General, eight report, March 2005 – June 2005, §§ 14).
….
ПРАВО
I. КРШЕЊЕ ЧЛАНА 6. СТАВА 2 КОНВЕНЦИЈЕ
26. По члану 6. став 2 Конвенције, у својој представци поднетој 20. маја 2004. годи-
не, подносилац се жалио да га је, приликом продуживања притвора, 2. априла 2004.
године, Окружни Суд у Новом Саду прогласио кривим пре него што је његова кри-
вица била доказана у складу са законом и, надаље, да 22. априла 2004. године Вр-
ховни суд Србије није исправио ову „грешку” у поступку по жалби. Члан 6. став 2
гласи:
„Свако ко је оптужен за кривично дело сматраће се невиним док се не докаже њего-
ва кривица на основу закона.”
А. Допуштеност (искоришћеност домаћих правних лекова)
1. Аргументи странака
27. Влада је тврдила да подносилац није искористио све доступне и делотворне до-
маће правне лекове. Посебно, да није поднео грађанску тужбу по члановима 199. и
200. Закона о облигационим односима, као ни „жалбу грађана” Суду Србије и Црне
Горе (види параграфе 15 и 16 изнад). Даље, члан 19. Повеље о људским и мањин-
ским правима и грађанским слободама државне заједнице Србија и Црна Гора (ви-
ди параграф 12 изнад) гарантује претпоставку невиности, због чега је овај предмет
јасно у ratione materae надлежности суда. Коначно, Влада је тврдила да је у току био
процес измена Закона о Суду Србије и Црне Горе, и да би у догледно време његова
надлежност могла бити измењена тако да би жалбе грађана могле бити разматране
од стране пленарне седнице суда уместо од стране судских већа, као и да би судске
одлуке о тим жалбама формално биле „решења”, а не „пресуде”.
28. Подносилац представке тврди да је жалба грађана, у којој се наводи повређено
људско право, а на коју се позива Влада, правни лек које није био доступан у њего-
вом случају, нити је био делотворан. Подносилац представке подсећа да је доставио
поднесак Суду 20. маја 2004. године, а да је Влада признала да Суд Србије и Црне
Горе није почео са радом пре 7. јула 2004. године. Надаље, иако је овај суд тек тре-
бало да донесе прву пресуду по жалби грађана, Влада је већ почела дискусију о про-
менама релевантних закона, чиме је несумљиво признала неделотворност суда до
тог дана. Коначно, подносилац представке тврдио је да, с обзиром на релевантно
домаће право, било нејасно да ли је било могуће поднети жалбу грађана када су ис-
556
коришћени сви домаћи правни лекови или само када такав правни лек уопште не
VI
постоји. У сваком случају, не постоји судска пракса која би пружила смернице.
2. Релевантни принципи
29. Суд подсећа да правило о искоришћености домаћих правних лекова из члана
35. став 1 Конвенције обавезује оне који желе да покрену спор против државе пред
међународним правосудним телом да прво искористе правне лекове доступне у на-
ционалном правном поретку, чиме се држава ослобађа обавезе да одговара за своје
поступке пред међународним телом, пре него што је имала могућност да ствар ис-
прави кроз сопствени правни поредак. Како би се поштовало ово правило, подноси-
лац представке би требало да користи уобичајену процедуру коришћења правних
лекова доступних и довољних за добијање накнаде за наводне повреде (види Асенов
и други против Бугарске, бр. 24760/94, § 85, ECHR 1999-VIII).
30. Надаље, постојање таквог правног лека мора бити у довољној мери извесно, не
само у теорији, него и у пракси, у супротном недостаје му нужни услов доступности
и делотворности (види, mutatis mutandis, the Van Droogenbroeck v. Belgium, пресуда
од 24. јуна 1982.године, Серија А бр. 50, п. 30., § 54).
31. Коначно, уколико постоји више доступних правних лекова, на подносиоцу пред-
ставке је да изабере који ће правни лек користити да би испунио захтеве из члана
35. став 1 Ковенције (види Airey v. Ireland, пресуда од 7. октобра 1979.године, Сери-
ја А бр. 32, п. 12, § 23).
3. Примена горе поменутих принципа на овај случај
32. Суд наглашава да Влада није била у могућности да наведе ниједну пресуду до-
маћих судова којом је, у случају сличном овом, усвојен тужбени захтев, заснован на
члановима 199. и 200. Закона о облигационим односима. Ипак, чак и ако бисмо
претпоставили да би овај правни лек пружио накнаду подносиоцу представке, Суд
је сматрао да, пошто је исцрпео све правне лекове у вези са притвором који му је
одређен, није се могло очекивати од подносиоца представке да се упусти на још је-
дан пут „потенцијалне накнаде”.
33. Поменуту грађанску тужбу, у конкретним околностима овог случаја, стога, није
било неопходно искористити у складу са члан 35. став 1 Конвенције.
34. Што се тиче „жалбе грађана” Суду Србије и Црне Горе, истиче се да је 15. јула
2005. године држава потписница повукла своју резерву садржану у инструменту ра-
тификације Конвенције. Тиме је, по мишљењу Суда, Влада несумњиво прихватила
да се, пре тог дана, поменути суд није могао сматрати делотворним, па чак ни до-
ступним (види параграфе 19.-20. горе).
35. Надаље, 13. јануара 2006. године, Суд Србије и Црне Горе је сам признао да тек
треба да одлучује о појединачним „жалбама грађана” због повреда људских права.
557
Осим тога, очигледно је суд чекао усвајање измена Закона о Суду Србије и Црне Го-
ре, а било је неизвесно када ће до тога доћи (види параграф 21 горе).
36. Коначно, 3. јуна 2006. године Црна Гора је прогласила независност од Државне
Заједнице Србије и Црне Горе, када су Заједница, као и сва њена тела укључујући и
Суд Србије и Црне Горе, престали да постоје (види параграфе 22-25 горе).
37. Суд зато сматра да подносилац није био у обавези да искористи правни лек који
није био доступан у дато време и које је остало неделотворно до самог распада Др-
жавне заједнице Србије и Црне Горе.
4. Закључак
38. Суд закључује да представка не може бити проглашена недопуштеном због не-
искоришчавања домаћих правних лекова у складу са чланом 35. став 1 Конвенције.
У складу са тим приговор тужене државе мора бити одбачен.
39. Суд такође сматра да представка покреће правна питања која су у довољној ме-
ри озбиљна да њихово решавање захтева испитивање меритума, а није утврђено по-
стојање ни једног другог основа за проглашавање представке недопуштеном. Из на-
ведених разлога Суд проглашава представку допуштеном.
….
ИЗ ТИХ РАЗЛОГА СУД ЈЕДНОГЛАСНО
1. Проглашава захтев по члану 6. став 2. Конвенције допуштеним, а остале захтеве
из представке недопуштеним;
2. Сматра да је прекршен члан 6 став 2 Конвенције;
3. Сматра да само утврђивање повреде права представља довољну правичну накна-
ду за сваку нематеријалну штету коју је подносилац претпео.
5 Врсте међународних судова

„Различитост међународних судских институција је изузетно велика, што се види
по неколико основа. Судови се разликују по броју држава чланица и отворености
приступа овим институцијама, од судова отвореног типа и универзалног карактера
(Међународни суд правде) до оних код којих је чланство изузетно сужено (Европ-
ски суд правде). Поједини судови процесну способност признају само државама,
док неки прихватају и захтеве изнете од стране других субјеката (појединаца, прав-
них лица, међународних организација). Разлике које следе односе се на надле-
жност, буџет, број решених случајева, активност у раду, дужину постојања, и сл. Из
ових разлога класификација међународних судова може представљати бесконачно
дуг и можда непотребан подухват, али с обзиром да ова анализа захтева утврђивање
функција које ови судови могу вршити, као и да такве функције могу бити зајед-
558
ничке за поједине категорије судова, ми ћемо усвојити поједине критеријуме њихо-

VI
вог међусобног разликовања.
Према сталности – Разликовање ad hoc и сталних међународних судова прилично
је релативно и теоријски спорно. Наиме, судови су стални ако имају стално седи-
ште и налазе се у сталном заседању, независно од момента настанка спора или по-
кретања поступка. Ad hoc судови најчешће се формирају по настанку конкретног
спора и њихово трајање је ограничено његовим решењем, тако да они по много че-
му подсећају на арбитражу. Међутим, постоје судови који се не уклапају у ову кла-
сификацију, али сматрамо да разлози и циљеви њиховог оснивања и карактер над-
лежности могу послужити као могуће објашњење. Реч је о следећим ad hoc судови-
ма: Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, Међународни кривич-
ни трибунал за Руанду, Међународни кривични трибунал за Сиера Леоне, Међуна-
родни кривични судови у Нирнбергу и Токију. Иако они имају сва обележја стално-
сти, њихова надлежност је вишеструко ограничена, а њихово оснивање последица
конкретних оружаних сукоба на одређеној територији у одређеном временском пе-
риоду. Они су стални, јер се пред њих износе сви спорови који припадају њиховој
надлежности, а за њих се није знало нити су се могли предвидети у моменту осни-
вања.80 Ипак, број тих случајева већ је и хипотетички ограничен и много мањи у од-
носу на остале, тзв. сталне судове.
Према територијалној надлежности – Према овом критеријум разликујемо универ-
залне и регионалне судове. Универзални судови су: Међународни суд правде, Међу-
народни суд за право мора, Стални међународни кривични суд. Регионални судови
су: Европски суд правде (укључујући и Суд прве инстанце Европских заједница),
Европски суд за заштиту људских права, Интер-Амерички суд за заштиту људских
права, сви ad hoc међународни кривични трибунали. Посебан случај представља
Iran-US Claims Tribunal који нема територијално већ персонално ограничење, јер се
пред њим као стране у спору могу јавити само САД и Иран, као и њихови државља-
ни, дакле субјекти који су везани за територије ових држава.
Према стварној надлежности – Једини међународни суд који има општу стварну
надлежност јесте Међународни суд правде. Његова генерална стварна надлежност
односи се на сва питања међународног права (чл. 36, став 2 Статута). Иако стране у
спору могу, приликом давања сагласности на надлежност Међународног суда прав-
де, стварну надлежност ограничити путем резерви ratione materiae, основни акт Су-
да таква ограничења не познаје. Сви остали судови познају ограничења стварне над-
лежности већ у основном акту. Међународни суд за право мора решава спорове са-
мо у једној међународноправној области – право мора, на основу Конвенције УН о
праву мора из 1982. године и других правила која нису у супротности са овом Кон-
венцијом. Кривични трибунали примењују један део ратног и хуманитарног права,
80
Што је карактеристика сталних међународних судова која их разликује од арбитража. Они се оснивају за
све будуће спорове који суду нису познати у моменту оснивања.
559
прецизно и рестриктивно одређеног њиховим Статутима. Европски суд правде ре-

шава спорове у области примене и тумачења комунитарног права и заштите порет-
ка ЕУ, те познаје две основне врсте надлежности: директна надлежност и надле-
жност за одлучивање о претходним питањима (индиректна надлежност). Директна
надлежност је ограничена на тужбе против држава чланица због неиспуњавања оба-
веза из оснивачких уговора, тужбе за поништај комунитарних мера, тужбе због не-
чињења или пропуштања органа Заједнице да предузму одређене радње или донесу
какав акт, тужбе у споровима поводом аката Заједнице којима су наметнуте санк-
ције и тужбе за накнаду штете из вануговорне одговорности Заједнице, дисциплин-
ски поступци према члановима Комисије, и друга питања која ratione materiae при-
падају комунитарном правном поретку. Европски суд за људска права има стварну
надлежност одређену Европском конвенцијом за заштиту људских права и основ-
них слобода из 1950. године заједно са накнадно донетим Протоколима. Слично ва-
жи за Интер-Амерички суд за заштиту људских права који одлучује у области људ-
ских права одређених Интер-Америчком конвенцијом за заштиту људских права и
Америчком декларацијом о заштити људских права.
Према признатој процесној способности и страначкој легитимацији – Појам проце-
сне способности у међународном праву у блиској је вези са међународноправним
субјективитетом. Другим речима, државе као основни субјекти међународног права
уживају и право на истицање захтева за заштиту својих права. Ипак, питање проце-
сне способности, односно питање ко се може јавити као страна у спору, јесте регу-
лисано самим правилима судова. Сви међународни судови, са изузетком међуна-
родних кривичних судова, признају процесну способност државама, дозвољавајући
им да се појављују као тужилац и/или тужени. Међународни суд правде признаје
ово као основно и једино правило. У случајевима када се дозвољава физичким ли-
цима да се појављују као страна у спору, као што то предвиђају правила Европског
суда правде, Европског суда за заштиту људских права и Интер-Америчког суда за
заштиту људских права, то се чини путем активне страначке легитимације, што зна-
чи да се пред овим судовима појединци могу јавити искључиво као тужиоци. С дру-
ге стране, међународни кривични судови статус туженог искључиво везују за поје-
динца, док државама онемогућавају активно учешће у поступку,81 што је у складу
са задатком ових судова да одлучују о индивидуалној кривичној одговорности. Ме-
ђународни суд за право мора допушта, иако прилично рестриктивно, постојање ак-
тивне страначке легитимације и за физичка и правна лица, као и за међународне
организације. Посебан случај представља Европски суд правде, делом и због посеб-
не правне природе која се често одређује као наднационална. Остављајући за сада
81
У случају Сталног међународног кривичног суда, држава, поред тужиоца и Савета безбедности УН, може
иницирати поступак поводом конкретне ствари. Међутим, тиме се исцрпљује њена улога у кривичном по-
ступку, пошто у самом поступку учествују тужилац и окривљени. – Чл. 14 (Referral of a Situation by a State
Party), Rome Statute of the International Criminal Court, UN. Doc. A/CONF.183/9, усвојен у Риму 17. јула
1998. године, ступио на снагу 6. јула 2002. У том погледу такође су значајни чл. 13 (Exercise of Jurisdiction) и
став 3, чл. 53 (Initiation of an Investigation).
560
по страни таква његова посебна обележја, задржаћемо се само на питањима актив-

VI
не и пасивне страначке легитимације. Наиме, пасивну страначку легитимацију
пред Европским судом правде могу имати државе чланице и органи Европских за-
једница, док активну страначку легитимацију, у зависности од врсте и предмета
спора, могу уживати правна и физичка лица, државе чланице, органи Европских за-
једница (најчешће Комисија у поступку по тужби против државе чланице), и судови
држава чланица када покрећу поступак по чл. 234. Уговора о оснивању Европских
заједница.82 Критеријум процесне способности и питање страначке легитимације
није без значаја. Путем ових института утврђује се коју врсту интереса конкретан
суд штити и коме поверава заштиту таквих интереса. С тим у вези налази се и сле-
дећи критеријум који такође даје одговор на питање које врсте интереса и на који
начин могу бити заштићене пред конкретним судом.
Начин покретања и вођења поступка83 – Према овом критеријуму разликујемо пар-
ничне, кривичне и мешовите међународне судове. Судови који су по основним обе-
лежјима парнични, примењују превасходно начело диспозиције странака и рас-
правно начело. Другим речима, само непосредно заинтересоване стране могу по-
кренути поступак за заштиту сопствених интереса и оне могу слободно располагати
својим захтевом, док је суду допуштено да се креће у границама захтева. Ово пра-
вило важи за Међународни суд правде, Стални арбитражни суд у Хагу и Међуна-
родни суд за право мора, те се ови судови и арбитража јављају као форуми за за-
штиту субјеката у случајевима непосредне повреде међународно признатих субјек-
тивних права и интереса.84 На сличан начин поступа и Европски суд за људска пра-
ва када решава поводом тужбе појединца. У таквим случајевима Суд поступа у
оквирима захтева, с тим да захтев могу поставити само појединци који тврде да су
они жртве кршења Европске конвенције за заштиту људских права. Овако поступа и
Европски суд правде у случајевима када тужбу подноси физичко или правно лице,
или држава чланица. Наведени судови у овим поступцима не врше заштиту општег
интереса када је он другачији од непосредно повређеног субјективног интереса. За-
82
Уговор о оснивању Европске заједнице (пречишћен текст) – Doc. 97/C 340/03 Међувладине конференције
из Амстердама, Official Journal of the EC, No. C 340, 10.11. 1997, стр. 173.
83
„Међународни механизми за решавање спорова значајно се разликују по томе какву улогу додељују страна-
ма у спору и широј заједници која потенцијално може бити заинтересована за спор. Штавише, како би се и
могло очекивати, веће признање интереса заједнице постоји код оних механизама које је заједница и фор-
мирала, за разлику од оних које формирају стране.” – B. E. Carter et al, Comparative Analysis of International
th
Dispute Resolution Institutions, Proceedings of the 85 Annual Meeting of the American Society of Internatio-
nal Law, American Society of International Law Proceedings, April 17-20, 1991, 85 American Society of Inter-
national Law Proceedings 64, 1991, str. 66.
84
Иако постоје компромисорне клаузуле у међународним уговорима који нормирају когентне норме erga
omnes карактера, чија формулација допушта тумачење да свака држава, без обзира да ли је непосредно
оштећена, може покренути поступак пред Међународним судом правде (као што се то може извести из чл.
IX Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године), последњу реч има Међуна-
родни суд правде. У случају South West Africa Суд је одвојио locus standi (претпостављени правни интерес) од
legitimatio ad causam (доказани правни интерес који постоји само ако је држава непосредно погођена крше-
њем). – South West Africa Cases (preliminary questions), ICJ Reports 1962.
561
штита општег интереса, као могућност, постоји код оних судова који покретање по-
ступка не условљавају страначком легитимацијом и који познају институт actio po-
pularis, или код којих се поступак покреће искључиво по службеној дужности. Први
случај постоји када поступак пред Европским судом за људска права покреће држа-
ва путем actio popularis или када поступак пред Европским судом правде покреће
Комисија против државе чланице на основу дискреционе оцене да је дошло до по-
вреде приликом тумачења или примене извора права Европске уније, односно да
држава није испунила неку своју обавезу. Заштита општег интереса омогућена је и
правилима Интер-Америчког суда за људска права који дозвољава појединцима по-
кретање поступка путем actio popularis. За разлику од наведених примера, ad hoc
међународни кривични судови признају само званичном тужиоцу право да покрене
поступак ex officio. Стални међународни кривични суд, како смо то већ напоменули,
допушта државама чланицама и Савету безбедности УН инцијативу за покретање
поступка, али само покретање и вођење поступка припада тужиоцу, односно већу
који оптужницу потврђује. Постојање истражног начела, заједно са расправним на-
челом, признавање института actio popularis и покретања поступка по службеној ду-
жности, као и постављање мање рестриктивних правила у погледу активне странач-
ке легитимације, ствара веће могућност за заштиту општег интереса у оквиру објек-
тивног правног поретка.
Разликовање међународних судова јавноправног и приватноправног карактера – Реч
је о критеријуму који све више губи на значају, с обзиром да многи теоретичари
сматрају да подела на јавно и приватно право припада прошлости. Овај критеријум
је неопходан само да би предмет ове анализе ограничио на међународне судове јав-
ноправног карактера и њима евентуално прикључио судове који су мешовитог ка-
рактера. Навешћемо аргументе који подржавају овакву класификацију, као и оне
који јој се супротстављају. Правници који припадају континенталној правној тради-
цији више подржавају овакво разликовање, не само зато што ова подела у основи и
припада овом систему права већ, можда, и зато што су навикнути на један система-
тичнији приступ праву у целини.85 Проблем лежи у критеријумима за разликовање
јавноправних и приватноправних судова, али се чини да постоји консензус у погле-
ду правног основа судова јавноправног карактера који увек мора бити међудржавни
уговор или неки други међународни акт, попут одлуке међународне организације.
Такође, судије ових судова уживају привилегије и имунитете. Можда најважнији
критеријум разликовања јесте статус одлука ових судова. Наиме, национални судо-
ви не могу вршити материјалноправну контролу нити ревизију одлука међународ-
них судова јавног карактера, нити могу такве одлуке прогласити ништавим, за раз-
лику од овлашћења домаћих судова, која су призната међународним конвенцијама,
да врше контролу одлука међународних арбитража приватноправног карактера пу-
тем провере испуњености услова за признање. Ако неки од услова није испуњен,
85
D.Caron, The Nature of the Iran-United States Claims Tribunal and the Evolving Structure of International Dispute
Resouуtion, 84 American Journal of International Law 104, 1990, стр. 106.
562
може се одбити признање стране арбитражне одлуке. Као помоћни критеријум у

VI
расветљавању ових разлика може бити и порекло суда, као и његова овлашћења да
поступа у заштити општег интереса или интереса заједнице у чијем оквиру је на-
стао.86
Аргументе против овог критеријума илуструје следећи став: „Поједини теоретича-
ри праве строгу разлику између међународних јавних судова, за које се претпоста-
вља да делују само на међудржавном нивоу, и међународних трговачких арбитража
које се установљавају за решавања спорова између недржавних ентитета и које де-
лују транснационално. Ова подела је могла бити важна у прошлости, али је време-
ном постала неадекватна, јер не расветљава значајна питања. Многа питања која су
у суштини привредна могу бити изнета и пред међународне судове, као што је Ме-
ђународни суд правде. Исто тако, међудржавна питања, која се често појављу пред
Међународним судом правде, могу се јавити и пред међународним трговачким ар-
битражама. Установа попут Iran-United States Claims Трибунал решава и јавноправ-
на и привредноправна питања.”87 Очигледно је да се карактер странака и предмета
спора не може узети као поуздани критеријуми за разликовање међународних су-
дова јавног и приватноправног карактера, ако је ово разликовање уопште више и
могуће.88 Из ових разлога смо, за потребе овог рада, ипак међународне јавноправне
судове одредили као оне код којих се нужно јавља држава или међународна органи-
зација као једна од страна у поступку.” С. Ђајић, Међународни и национални су-
дови: од сукоба до сарадње, Правни факултет Универзитета у Новом Саду, 2004,
стр. 45-50.
6 Надлежност
6a Факултативна клаузула Краљевине Југославије (Стални суд међународне
правде PCIJ, 6th Annual Report, Ser. E, no. 6, стр. 485)
У име Краљевине Југославије и уз резерву ратификације изјављујем да признајем
као обавезну ipso facto и без посебног споразума према свакој другој чланици Дру-
штва народа, или држави коју признаје Краљевина Југославија, и која прихвата
исту обавезу, то јест уз услов узајамности, надлежност Сталног суда међународне
86
„Веће признање интереса заједнице постоји код оних механизама које је заједница и формирала, за разлику
од оних које формирају стране. Зашто је то тако? Сматрам да је разликовање институција јавног и приват-
ног порекла значајно. (.....) Судове јавноправног порекла формира заједница. Арбитража, пак, без обзира
да ли је реч о ad hoc међудржавној арбитражи или Међународној трговачкој арбитражи (ICC) – јесте меха-
низам који произилази из воља конкретних држава. (.....) Другим речима, заједница приликом формирања
механизма ствара правила за тај механизам која инхтерентно штите оно што заједница сматра својим ин-
тересом,” – B. E. Carter et al., op. cit., стр. 66.
87
W. M. Reisman, SYSTEMS OF CONTROL IN INTERNATIONAL ADJUDICATION AND ARBITRATION (Bрeak-
down and Repair), Duke University Press, Durham and London, 1992, стр. 11.
88
За критику строге поделе права на јавно и приватно, односно на међународно и унутрашње, в. – R.J.Neu-
wirth, International Law and the Public/Private Law Distinction, 55 Zeitschrift für öffentliches Recht 2000, стр.
393-410.
563
правде према члану 36. његовог Статута, у трајању од пет година од дана депонова-
ња ратификационог инструмента, за све спорове који настану после ратификације
ове изјаве, осим спорова о питањима која по међународном праву спадају у искљу-
чиву надлежност Краљевине Југославије и осим случајева када су се странке спора-
зумеле или се буду споразумеле да прибегну неком другом мирном средству за ре-
шавање спорова.
16. маја 1930. године
Др В. Маринковић
6b Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида

Члан IX
Спорови између страна уговорница у погледу тумачења, примене или извршења
Конвенције подразумевајући ту и спорове у погледу једне државе у питању геноци-
да или једног од других дела наведених у члану III, биће изнети пред Међународни
суд правде на захтев једне од страна у сукобу.
6c Легалност употребе силе (Југославија против Белгије), Међународни суд

правде, Пресуда о претходним приговорима од 15. децембра 2004. године,
I.C.J. Reports 2004, пара. 46
„Суд може бити надлежан само у односу на оне државе које према њему имају при-
ступ на основу члана 35 Статута. И само оне државе које имају приступ Суду могу
на њега пренети надлежност.”
6d Војне и паравојне активности (Никарагва против Сједињених Америчких

Држава) Међународни суд правде, Пресуда у меритуму од 27.06.1986. године,
I.C.J. Reports 1986, стр. 14, пара. 32
32. Надлежност суда, као што је много пута поновљено, заснива се на пристанку др-
жава израженом на различите начине, укључујући и изјаве дате на основу става 2
члана 36 Статута. Изјава Сједињених Држава дата на основу тог члана одређује вр-
сте спорова у односу на које су Сједињене Државе пристале на надлежности суда.
Стога, уколико та изјава, због резерве коју садржи, искључује одређене спорове, ко-
ји настану на основу вишестраних уговора, са листе спорова за које прихвата надле-
жност суда, суд ту чињеницу мора узети у обзир. Коначну одлуку у овој ствари, а
која се није могла донети у фази расправљања о надлежности, суд, сада када одлу-
чује у меритуму, може и мора донети.
564
6e Легалност употребе силе (Југославија против Белгије), Међународни суд

VI
правде, Наредба о привременим мерама од 2. јуна 1999. године, I.C.J. Reports
1999, пара. 20
20. С обзиром да суд на основу Статута не може аутоматски засновати надлежност у
споровима између држава чланица Статута или између других држава којима је
омогућен приступ суду; с обзиром на чињеницу да је суд у више прилика констато-
вао да „је једно од основних начела статута да суд не може решавати спорове изме-
ђу држава без пристанка тих држава на његову надлежност” (Случај Источни Ти-
мор, Пресуда, I.C.J. Reports 1995, стр. 101, став 26); и с обзиром да суд стога може
засновати надлежности само између држава учесница спора које не само што имају
приступ суду већ су и прихватиле његову надлежност уопште или за појединачни
спор;
6f Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и

Херцеговина против Југославије), Међународни суд правде, Пресуда о прет-
ходним приговорима од 11. јула 1996. године, I.C.J. Reports 1996, пара. 37.
37. Као што је суд већ закључио (види став 4), заступник Босне и Херцеговине је да-
на 31. марта 1993. године поднео суду текст писма од 8. јуна 1992 које су г. Момир
Булатовић, председник Републике Црне Горе и г. Слободан Милошевић, председ-
ник Републике Србије упутили председнику Арбитражне комисије Међународне
конференције за мир у Југославији. Према преводу на енглески језик који је доста-
вила Босна и Херцеговина, они inter alia, изражавају следеће ставове:
„СР Југославија је мишљења да сви правни спорови који се не могу споразумно ре-
шити између СР Југославије и бивших југословенских република, треба изнети пред
Међународни суд правде као главни судски орган Уједињених Нација.
Сходно томе, и имајући у виду чињеницу да су сва питања из вашег писма правне
природе, СР Југославија предлаже да у случају да се споразум не постигне између
учесница на Конференцији, ова питања реши Међународни суд правде у складу са
својим статутом.”
Суд закључује, с обзиром на околности у којима је писмо настало и изјаве које су из
њега проистекле, да се оно не може схватити као израз непосредне намере два
председника која је обавезујућа за Југославију, о безусловном једностраном изно-
шењу пред суд широког круга спорова. Суд стога потврђује претходни закључак из
ранијих наредби од 8. априла (I.C.J. Reports 1993, стр. 16-18, ставови 27-32) и од 13.
септембра 1993 (I.C.J. Reports 1993, стр. 340-341, став 32); поред тога, ниједан су-
штински другачији аргумент није изнет пред суд од тада. Из тога произилази да суд
у овом писму не види посебан основ надлежности за овај случај.
565
6g Легалност употребе силе (Југославија против Белгије), Међународни суд

правде, Наредба о привременим мерама од 2. јуна 1999. године, пара. 29
29. С обзиром да Југославија, као други аргумент, наводи као основ надлежности
суда одредбу става 5 члана 38. Правила суда, која гласи:
„5. У случају када држава тужилац тврди да је основ надлежности суда у пристанку
тужене државе, који ова још није дала или на њега није указала, тужба се доставља
тој другој држави. Међутим, тужба се не ставља на Списак случајева, нити се преду-
зимају било какве радње у поступку, осим уколико, и не пре тога, држава против
које је поднета тужба не пристане на надлежност суда за конкретан слуцај;
30. Француска тврди да став 5 члана 38. Правила суда не производи дејство из раз-
лога што Француска не прихвата надлежност суда у овом случају;
31. С обзиром да је јасно да у недостатку пристанка Француске, датог у складу са
ставом 5 члана 38. Правила, суд не може засновати надлежност у случају који је
пред њим, чак ни prima facie.
6h Англо-иранска нафтна компанија (Уједињено Краљевство против Ирана),

Међународни суд правде, Пресуда о претходним приговорима од 22. јула 1952.
године, I.C.J. Reports 1952, стр. 103
„..надлежност Суда да расправља и одлучи у меритуму спора зависи од воље стра-
на.”
6i Ambatielos (Грчка против Уједињеног Краљевства), Међународни суд прав-
де, Пресуда о претходним приговорима од 1. јула 1952. године, I.C.J. Reports
1952, стр. 38
„...у одсуству јасног споразума страна у погледу овог питања, Суд нема надлежност
да улази у ... меритум садашњег случаја.”
7 Допуштеност тужбе
7a Interhandel (Швајцарска против Сједињених Америчких Држава), Међуна-
родни суд правде, Пресуда о претходним приговорима од 21. марта 1959. годи-
не, I.C.J. Reports 1959, стр. 27
„Правило да локални правни лекови морају бити искоришћени пре него што се по-
крене међународни поступак јасно је утврђено правило међународног обичајног
права; ово правило се примењује у случајевима када држава узима у заштиту своје
држављане за чија права се тврди да нису поштована у другој држави и да је тако
дошло до повреде међународног права. Пре него што се у таквим ситуацијама иза-
ђе пред међународни суд, неопходно је да држава у којој је дошло до повреде права
има могућност да такву повреду отклони сопственим средствима у оквиру сопстве-
566
ног правног система. A fortiori правило се мора поштовати у случају када су у току
VI
домаћи поступци (.....) и када су те радње усмерене ка постизању истог циља”
7b Фосфатна земља у Науруу (Науру против Аустралије), Међународни суд
правде, Пресуда о претходним приговорима од 26. јуна 1992, I.C.J. Reports
1992, стр. 253-255
„Чак и у случају када не постоји одредба међународног уговора која се може при-
менити, кашњење [у покретању поступка] од стране државе тужиоца доводи до од-
бацивања тужбе. Међутим, (.....) међународно право не одређује било какав рок у
том смислу. Стога је на суду да у зависности од чињеница случаја утврди да ли је
тужба неприхватљива услед протека времена. (.....) Тужба Науруа није одбачена
услед протека рока. Ипак, на суду је да, када то буде потребно, обезбеди да кашње-
ње Науруа у изношењу случаја пред суд ни на који начин не стави Аустралију у не-
повољнији положај у погледу утврђивања чињеница и садржаја меродавног права.”
8 Пресуда
Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и
Херцеговина против Србије), Међународни суд правде, Пресуда у меритуму од
26. фебруара 2007, I.C.J. Reports 2007, стр. 43-46, пара. 114-120
Начело res judicata
114. Суд сада узима у разматрање начело res judicata и његову примену на пресуду
из 1996. године у овом случају. Тужилац сматра да пресуда из 1996. године, у којој
је суд одлучио да је надлежан на основу Конвенције о геноциду, „стекла својство res
judicata и не може се оспорити” и да „свака пресуда којом би суд преиначио пресу-
ду из 1996. године... не би била у сагласности ни са начелом res judicata ни са одред-
бама чланова 59., 60. и 61. Статута”. Тужилац констатује да, као и у пресуди у мери-
туму, „одлуке суда о надлежности су res judicata”. Тужилац надаље констатује да у
складу са чланом 60. Статута пресуда суда из 1996. године је „коначна и без права
жалбе” и једино може подлећи тумачењу и ревизији; суд је одбио захтев СРЈ за ре-
визију пресудом од 3. фебруара 2003. године. Тужена тврди да једном утврђена
надлежност се може оспорити новим приговорима; и надаље сматра да то није у су-
протности са начелом res judicata или са формулацијом одредбе члана 79. Правила
суда. Она наглашава „право и дужност суда да поступа проприо моту” приликом ис-
питивања надлежности, као што је поменуто у случају Жалба која се односи на над-
лежност Савета ICAO (India v. Pakistan) (види став 118 ниже), и тврди да суд не мо-
же „ускратити” право тиме што неће поставити питање надлежности у фази прет-
ходних приговора.
115. Нема спора између страна по питању постојања начела res judicata, иако га оне
тумаче на различите начине у погледу пресуда у којима је одлучено о надлежности.
567
Основно својство овог начела проистиче из одредаба Статута суда и Повеље Уједи-
њених нација. Основно обележје и циљ овог начела одражавају се у пракси суда.
Ово начело означава не само да су одлуке суда обавезујуће за стране у спору, већ и
да су коначне у смислу да их стране не могу преиспитивати у погледу чињеница ко-
је су утврђене, осим у ванредним поступцима који су посебно осмишљени у ту свр-
ху. Члан 59. Статута, без обзира на негативно одређење, у својој суштини садржи
позитивну констатацију да су стране у спору везане одлуком суда у односу на кон-
кретан случај. Чланом 60. Статута је одређено да су пресуде коначне и без права
жалбе; члан 61. временски и материјално битно ограничава могућност страна у
спору да траже ревизију пресуде. Суд је нагласио ова ограничења 2003. године када
је одлучио да не прихвати захтев за ревизију који је упутила Србија и Црна Гора за
пресуду ин 1996. године у случају Захтев за ревизију (I.C.J. Reports 2003, стр. 12,
став 17).
116. Начело res judicata служи двема сврхама, како на међународном тако и на на-
ционалном нивоу. Прва, стабилност правних односа, односно изгледан крај поступ-
ку. Улога суда, на основу члана 38. Статута, је да „решава”, односно да приведе кра-
ју „спорове који су му поднети”. Друга, у интересу је сваке стране да се о питањима
о којима је донета одлука у корист те стране више не може расправљати. Чланом
60. Статута утврђена је ова коначност пресуда. Ускраћивање права странке у спору
на пресуду коју је већ добила, опште гледано, представља повреду начела судског
решавања спорова.
117. Тужени је међутим предложио да се може направити разилика између приме-
не начела res judicata на пресуду у меритуму неког случаја и пресуду којом суд од-
лучује о својој надлежности као одговор на претходне приговоре; тачније, тужени
тврди да „одлуке о претходним приговорима немају, нити могу имати, исте после-
дице као одлуке у меритуму”. Суд, међутим, констатује да је одлука о питању над-
лежности, у складу са ставом 6 члана 36. Статута, донета у облику пресуде, као и да
члан 60. Статута предвиђа да је „пресуда коначна и без права жалбе”, при чему не
прави разлику између пресуда донетих о питању надлежности и допуштености ту-
жбе и пресуде о меритуму. У пресуди од 25. марта 1999. године на захтев за тума-
чење пресуде од 11. јуна 1998. године у случају Копнена и морска граница између
Камеруна и Нигерије, суд је изричито прихватио да пресуда из 1998. године, која је
донета поводом неколико претходних приговора на надлежност и допуштеност ту-
жбе, представља res judicata, тако да суд не може разматрати захтев који није у
складу са том пресудом (Пресуда, I.C.J. Reports 1999 (I), стр. 39, став 16). Слично
томе, у пресуди од 3. фебруара 2003. године у случају Захтев за ревизију, суд, када
је почео са утврђивањем постојања претпоставки за отварање поступка по ревизији
на основу члана 61. Статута, несумњиво је прихватио да се захтев може поднети и
за ревизију пресуде донете о претходним приговорима; ова констатација, надаље
може бити само последица признања да је таква пресуда „коначна и без права жал-
бе”. Надаље, тврдња коју је изнела тужена страна значила би да начело res judicata
568
не представља препреку за даља безгранична оспоравања, док би пресуда којом је

VI
усвојен претходни приговор и поступак приведен крају, по природи ствари била ко-
начна у том конкретном случају.
118. Суд подсећа да, као што је констатовао у случају Жалба која се односи на надле-
жност Савета ICAO (India v. Pakistan) „увек мора утврдити да је надлежан и мора то
питање, уколико је то неопходно, решавати proprio motu” (Пресуда, I.C.J. Reports
1972, стр. 52, став 13). Таква одлука у контексту у коме је донета (у случају у коме
није постављено питање поновног испитивања ранијих одлука суда) не подржава
тврдње тужене. Не подржава став да одлуке о надлежности остају отворене за преи-
спитивање у недоглед, као ни да суд може, proprio motu или на други начин, поново
отворити питања о којима је већ одлучено са снагом res judicata. Тужена је тврдила
да постоји начело по коме „међународни суд може разматрати по први пут, или по-
ново разматрати питање надлежности у било ком стадијуму поступка”. Тужена упу-
ћује у вези са тим и на малопређашњу изреку из случаја Жалба која се односи на
надлежност Савеза ICAO (India v. Pakistan), као и на случај Крфски канал (Уједињено
Краљевство против Албаније). Тачно је да је суд, након што је у првој фази поступка
одбио претходни приговор Албаније и одлучио да настави са поступком у меритуму
(Претходни приговор, пресуда, I.C.J. Reports 1947-1948, стр. 15), у фази меритума
разматрао и донео одлуку о питању основаности своје надлежности, поготово у од-
носу на надлежност да одреди накнаду штете (I.C.J. Reports 1949, стр. 23-26; 171).
Међутим, у тој фази суд није уопште поново разматрао своју ранију пресуду из раз-
лога што су стране у спору на основу те раније пресуде закључиле посебан спора-
зум којим су, inter alia, изнеле пред суд питање накнаде штете. Касније оспоравање
надлежности се тицало само обима надлежности које су стране одредиле у том ка-
снијем споразуму.
119. Тужена се такође позива на одређене међународне конвенције и правила дру-
гих међународних судова. Тачно је да Европски суд за људска права може одбацити
представку за коју сматра да је неприхватљива у било којој фази поступка; Међуна-
родни кривични суд може у посебним околностима дозволити изношење одређеног
случаја или преиспитивање надлежности суда након отварања поступка. Међутим,
ова овлашћења у правилима којима се уређују други судови, одражавају њихове по-
себне поступке допуштености случаја, који нису идентични са поступком суда у по-
гледу надлежности. Ове тврдње, стога, не подржавају становиште да постоји опште
начело које би се применило на суд, чији Статут не садржи такве одредбе већ про-
писује чланом 60. начело res judicata, без изузетка. Тужена је, такође, навела праксу
Европског суда за људска права као и арбитражну одлуку немачко-пољског трибу-
нала (случај von Tiedemann); међутим, по мишљењу суда, ова два примера, с обзи-
ром да су заснована на сопственим особеним чињеницама, као и с обзиром на врсту
надлежности, не указују на постојање начела довољне општости и тежине које би
оборило јасну одредбу Статута суда и начело res judicata.
569
120. Ово, међутим не значи да, уколико страна у спору верује да су се појавили чи-
њенице након одлуке суда које указују да су закључци суда можда засновани на по-
грешним или недовољним чињеницама, одлука треба да остане коначна чак иако је
очигледно супротна са стварним стањем. Статут предвиђа само један поступак у та-
квом случају: поступак заснован на одредбама члану 61, који нуди могућност за ре-
визију пресуде са ограничењима из истог члана. У интересу стабилности правних
односа, та ограничења морају бити праведно примењена. Као што је напред конста-
товано (став 110) захтев СРЈ за ревизију пресуде из 1996. године у овом случају је
одбачен због неиспуњености услова из члана 61. Ограничен само могућношћу ре-
визије, начело који се примењује је res judicata pro veritate habetur, односно да се на-
води пресуде, за одређени случај и између страна у спору, узимају као тачни и не
могу се преиспитивати на основу захтева који тврде да касније настали догађаји до-
воде у сумнују такве наводе.
1. Који су услови допуштености индивидуалне представке (тужбе) пред Европским
судом за људска права у складу са чл. 34. и 35. Европске конвенције за заштиту
људских права?
2. Који су изузеци, према општем међународном праву, од обавезе искоришћавања
локалних правних лекова?
3. Немачка је тужила Русију пред Међународним судом правде за накнаду штете
због имовине одузете њеним држављанима током Октобарске револуције. Русија
је приговорила да Немачка није искористила локалне правне лекове. Какав би
био ваш савет Немачкој?
4. Који су начини заснивања надлежности Међународног суда правде?
а)
б)
ц)
д)
5. Босна и Херцеговина тужила је СР Југославију по неколико основа. Један од
основа надлежности на које се позвала је чл. IX Конвенције о спечавању и ка-
жњавању злочина геноцида. Који начин заснивања надлежности је у питању? (од-
редба Статута Међународног суда правде и термин који се користи за одређење
овог начина заснивања надлежности)
6. Државе А је поднела захтев за покретањем поступка пред Међународним судом
против државе Б тврдећи да је тужена прекршила правила међународног права
када је одузела дозволу држављанину државе А за обављање делатности на својој
територији. При том се позвала на билатерални уговор о страним инвестицијама
570
који предвиђа национални третман страних инвеститора, као и на обичајна прав-

VI
на правила.
Држава А се позвала на следеће акте као на основ надлежности:
a. Повељу УН, чл. 92.
б. Статут Међународног суда, чл. 36, став 2, јер је држава А поднела једнострану
декларацију којом прихвата надлежност Суда
ц. Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948, чл. 9
д. Билатерални споразум о страним инвестицијама који, иако не садржи ком-
промисорну клаузулу, садржи меродавно право за решење спора
е. Чињеницу да је држава Б поднела одговор на захтев за покретањем поступка
пре оспоравања надлежности и тиме се упустила у спор
Да ли је Међународни суд надлежан и по ком правном основу? Образложите
ваш избор.
7. У чему је разлика између допуштености тужбе и надлежности Међународног су-
да, имајући у виду да и допуштеност и надлежност представљају услов за вођење
поступка у меритуму пред овим судским телом?
8. Сагласност страна као услов надлежности Међународног суда основно је правило
које потврђује пракса наведена у примерима. Да ли сагласност страна може от-
клонити објективне препреке вршењу надлежности које су предвиђене Статутом
Међународног суда правде?
9. Решите следећи случај:
У мају 2004. године Скупштина Републике Србије је донела закон о повраћају
имовине која је одузета након Другог светског рата током поступка национализа-
ције и која је у процесу реформи додељена у власништво индивидуалним пољо-
привредним произвођачима. Закон утврђује обавезу власника (и њихових на-
следника), који су на овај начин стекли пољопривредно земљиште, да обавесте
извршне органе општине на чијој се територији налази земљиште и да им то зе-
мљиште уступе. Држава нема обавезу да за овако уступљено земљиште обезбеди
новчану накнаду. Обавеза уступања, односно враћања земљишта, постоји ако се
власник не бави пољопривредном производњом. Сврха овог закона јесте повра-
ћај имовине претходним власницима (реституција). Власници (и наследници)
чија је имовина одузета након Другог светског рата имају право да поново ступе
у посед тог земљишта, без обзира да ли се баве пољопривредном производњом
или не.
Јован Јовановић је наследио 10 хектара пољопривредног земљишта, али се не ба-
ви пољопривредом, већ ради као хемичар у Новом Саду. Пошто сада више није у
могућности да прода земљиште, јер је законом ограничен промет ове категорије
пољопривредног земљишта, он се обратио надлежној општини са образложењем
571
да намерава да почне да се бави пољопривредном производњом. Додатно обра-

зложење је да је земља увек била коришћена у складу са наменом, јер је земљи-
ште било издавано у аренду. Скупштина општине доноси решење о одузимању
земљишта. Јован Јовановић се жали и другостепеном управном поступку његова
жалба је одбијена као неоснована. Када је желео да покрене управни спор, суд се
огласио ненадлежним (15. септембар 2004.)
Јован Јовановић долази код Вас и тражи правни савет. Жели да покрене поступак
пред Европским судом за заштиту људских права. Шта ћете му саветовати?
Појам међународног суда
Минимум основних заједничких карактеристика судског решавања спорова у међу-
народном праву би се могло свести на следећа обележја: стална институција која је
састављена од независних судија која решава спорове између два или више ентите-
та (од којих најмање један мора бити држава или међународна организација, тј. ен-
титет са пуним међународноправним субјективитетом) примењујући међународно
право у унапред утврђеном поступку и који доноси обавезујуће одлуке. Ово незави-
сно тело, да би се сматрало међународним судским телом, треба да, како то наводи
Браунли (Brownlie), по свом саставу, надлежности, основу својих овлашћења и иму-
нитетима од надлежности држава, представља пре међународно него национално
тело.89
Основна обележја и специфичности међународних судова су:
1. Међународни карактер
Међународни карактер је логична последица поделе средстава за решавање споро-
ва на националне и међународне. Међународни карактер средства решавања споро-
ва се огледа у његовој организацији и надлежности. Када домаћи суд примењује ме-
ђународно право, он ипак и даље остаје део националног правног система с обзи-
ром да и даље задржава положај зависности у односу на национални правни систем
и унутрашњу државну организацију. Он не решава спор између међународних су-
бјеката на међународном плану и његова надлежност се не заснива на сагласности
воља субјеката у спору. Према томе, међународни карактер средстава мирног ре-
шавања спорова у међународном праву се огледа у субјектима који решавају спор
(који истовремено могу уживати јурисдикциони и извршни имунитет у односу на
националне судове других држава), праву који се примењује (међународно право),
специфичности организације и поступка, као и факултативности у погледу избора
средства и обима надлежности у погледу решавања спорова.
89
Ian Bрownlie, PRINCIPLES OF PUBLIC INTERNATIONAL LAW, 3. издање, Clarendon Press, Oxford, 1979,
стр. 710.
572
2. Факултативна надлежност
VI
Једна од главних карактеристика мирног решавања спорова у међународном праву
се огледа у слободи страна у спору да изаберу начин решавања спорова. Државама
се начин решавања спорова не може наметнути и сагласност је увек потребна, из-
ричита или прећутна. Факулативност, односно слобода избора начина решавања
спорова и нужност пристанка је очигледна код политичких (дипломатских) начина
решавања спорова, пошто до њих, по правилу, долази када спор већ настане – ex
post. Код судских и институционалних, пристанак се може дати како пре, тако и по-
сле настанка спора. Свако судско и институционално тело за решавање спорова сво-
ју надлежност црпи из сагласности држава дате било ex post било ex ante. Сагласност
за судске и институционалне механизме решавања спорова се најчешће установља-
ва уговором, мада су могући и други начини (компромис, компромисорна или ар-
битражна клаузула, факултативна клаузула, прећутна сагласност изведена из чиње-
нице да се тужена страна упустила у меритум спора).
3. Коначност одлуке и ограничена могућност контроле
Једна од основних карактеристика свих облика мирног решавања спорова јесте ко-
начност одлуке и правна немогућност даљег преиспитивања првостепене одлуке.
Ово питање није толико важно у случајевима политичких и институционалних на-
чина решавања спорова када коначно решење нема облик судске, тј. обавезујуће од-
луке (с тим да се посебна пажња треба дати институционалном облику решавања
спорова при Савету безбедности када поступа на основу главе VII – тада се доноси
одлука која није судска, али је појединачна и има обавезујући карактер за све држа-
ве чланице, па и за оне у спору). Другим речима, једно од основних правила јесте
једностепеност у одлучивању. Поједини судски органи познају, истини за вољу,
ограничен број правних лекова којима се може оспоравати судска одлука, али је
институт правних лекова, у поређењу са националним системима, прилично руди-
ментаран.
4. Децентрализованост система – конкурентна надлежност између више међуна-
родних форума
Једна од основних карактеристика међународног права јесте децентрализованост. У
међународном правном поретку не постоје централни законодавни, извршни и суд-
ски органи. Децентрализованост система мирног решавања спорова, а пре свега
судских начина, нужно доводи до појаве више форума који могу равноправно ре-
шавати исте спорове. Реч је, дакле, о конкурентној надлежности и проблему лити-
спенденције, који су више изражени у међународном праву него у националним
правним системима. У већини случајева ово питање остаје отворено, као и питање
да ли постоји право или обавеза једног суда да поштује поступак и одлуку другог
међународног суда. Некадашњи председник Међународног суда правде се 20. окто-
бра 2000. године обратио Генералној скупштини УН излажући овај проблем. Про-
лиферација међународних судова може имати позитивне стране, али њихова међу-
573
собна неусклађеност може довести и до неефикасности судског решавања међуна-

родних спорова.)
Судије, странке и поступак
За разлику од арбитражног већа које се формира за конкретан спор након његовог
настанка, међународни судови се образују ради решавања неодређеног броја споро-
ва. Сталност је њихова основна карактеристика, те се судови налазе у сталном засе-
дању и судије су обавезне да буду стално на располагању судовима. Сви међународ-
ни судови имају своје стално седиште. Састав међународних судова остаје непроме-
њен у дужем периоду. Оснивају се као органи какве међународне организације или
као посебна институција чврсто повезана са неком међународном организацијом.
Тако је Међународни суд правде један од главних органа УН, као што је и Суд
Европских заједница орган ЕЗ. Стални суд међународне правде није био орган Дру-
штва народа али је био чврсто ослоњен на ту организацију. Уговорним правилима о
оснивању судова уређена су питања у вези састава суда и избора судија, услова које
судије треба да задовољавају, полагање заклетве, мандат судија, те правног положа-
ја судија. Њима су регулисана и друга питања као што су избор председника, пот-
председника, секретара и службеника суда, институт ад хоц или промењљивих су-
дија, кворум, правилник и пословник суда, седиште и трошкови суда као и положај
заступника, саветника и адвоката.
Оно што је специфично за судско решавање спорова, јесте да се они налазе у стал-
ном заседању и да је број судија одређен већ основним уговором. Тако Међународ-
ни суд правде се састоји од 15 судија, Међународни суд за право мора од 21, Европ-
ски суд за људска права од оноликог броја колико има држава чланица Савета Евро-
пе. За све ове судије важи правило да судије не могу бити држављани исте државе.
Такође, пред свим наведеним судовима државе у спору имају право да именују јед-
ног судију за конкретан спор уколико се у сталном саставу већ не налази судија ко-
ји има њихово државаљанство или којег су оне именовале.Судија држављанин стра-
не у спору задржава право да суди у том спору. Тада друга страна у спору може да
изабере једно лице које ће се придружити суду, само у том случају, у својству суди-
је. Ако у судском већу нема ниједног судије који је држављанин стране у спору, сва-
ка страна може изабрати по једног судију. Овако изабране судије учествују потпуно
равноправно у доношењу одлука са сталним судијама. Институт ad hoc судија по-
стоји да би се обезбедила равноправност странака у поступку (институт ad hoc суди-
ја не постоји код свих међународних судова).
Приликом избора судија међународних судова води се рачуна о томе да у суду пре-
ко судија буду равномерно заступљени најважнији облици цивилизације и главни
правни системи. Услови које кандидат за судију треба да испуњава односе се на мо-
рална својства и стручност. Траже се високе моралне особине, одговарајући углед,
несумњива независност и сл. У вези стручне квалификованости, нужно је да канди-
дат испуњава стручне услове за вршење највиших судијских звања у земљи чији је
574
држављанин или да је познати правни стручњак за међународно право. Правило је

VI
да пре ступања на дужност сваки члан суда даје свечану изјаву на јавној седници да
ће овлашћења вршити непристрансо и савесно. Ову заклетву дају и судије које се
именују ad hoc. Пошто је изабран за члана суда, судија не може да буде опозван са
своје дужности, осим ако је по једногласном мишљењу осталих чланова суда пре-
стао да испуњава потребне услове. Поред овог наведеног начина, судија губи своју
функцију истеком мандата на који је биран или уколико поднесе оставку. Чланови
суда током вршења функција уживају дипломатске привилегије и имунитете. Суди-
ја прима плату, односно накнаду за свој рад. Члан суда не може вршити никакву
политичку или административну функцију нити се може посветити неком другом
занимању професионалне природе (иако може обављати функцију судије или арби-
тра у другим споровима пред другим судовима и арбитражама). Функција судије
неспојива је са функцијом заступника, саветника или адвоката. Тако судија не сме
да поступа ни у једном спору као заступник, саветник или адвокат. Уколико је ра-
није суделовао у поменутим својствима једне од страна у спору или као члан дома-
ћег или међународног суда или анкетне комисије или било ком другом својству, су-
дија не сме да учествује у решавању тог спора пред судом чији је члан. Уколико су-
дија сматра да због било ког разлога не треба да учествује у решавању спора, обаве-
стиће о томе председника. И обрнуто, председник пази по службеној дужности да
ли постоји неки од основа изузећа. У случају спора, ствар се решава одлуком суда.
Судови суде пленарно или по већима, што зависи од врсте спорова, воље држава
или степена поступка (што се разликује од суда до суда). За свако одлучивање про-
писан је кворум у правилима поступка. Тако, на пример, код Међународног суда
правде и Међународног суда за право мора кворум чини 11 судија.
Судови, по правилу, бирају председника и потпредседника суда на одређени вре-
менски период. Њихова задужења су више организационе и административне при-
роде, него судијске (са изузетком редоследа гласања). Судови такође имају и по-
моћни апарат у виду секретаријата преко којег се обавља кореспонденција са судо-
вима и који обављају административне и правно-техничке послове. У раду поједи-
них судова учествовују и правобраниоци – Суду Европских заједница помаже шест
правобранилаца чија је дужност да износе на седнице Суда образложене поднеске о
предметима који су у поступку решавања ради помагања Суду. Могуће је укључива-
ње и помоћних известилаца. У рад могу бити укључени вештаци и експерти. Тако,
на пример, чланом 289. Конвенције УН о праву мора предвиђено је да у сваком
спору, који укључује научну или техничку материју, суд или арбитражни суд може,
на захтев странке или самоиницијативно, да изабере најмање двојицу техничких
или научних стручњака ради учешћа у заседању суда или арбитражног суда, али без
права гласа.
Стране у спору могу да представљају заступници, пуномоћници, агенти. Ако је др-
жава страна у спору, поред наведених лица државу може заступати посебан пред-
575
ставник, али најчешће дипломатски представник акредитован у држави седишта су-

да.
Судови су овлашћени да усвоје процесна правила (правнилници, пословници) који-
ма конкретизују правила садржана у стататутима. За разлику од основних уговор-
них правила којима се судови оснивају и конституишу, правила поступка доноси
сам суд на основу инхерентне надлежности.
Трошкове рада суда сноси међународна организација чији је суд орган или на коју
се ослања.
Сваки међународни суд има различита правила поступка, али ипак постоје извесне
заједничке карактеристике. У највећем броју случајева поступак покрећу непосред-
но заинтересоване стране (увек код Међународног суда правде, Међународног суда
за право мора, Европског суда за људска права, често код Суда ЕЗ, али никад код
Трибунала за бившу Југославију, Руанду и Сијера Леоне). Поступак често има писа-
ну и усмену фазу, споредни и мериторни поступак. Поступци су најчешће једносте-
пени уз ограничену могућност поновног преиспитивања одлуке, било пред истим
судом било пред вишом инстанцом (често виша инстанца није ни предвиђена).
Заснивање и природа надлежности Међународног суда правде
Статут Суда је установио неколико система давања сагласности на надлежност, које
је јуриспруденција у више наврата тумачила утврђујући њихово дејство, домет и са-
држину. Може се говорити о четири начина обавезивања на надлежност Суда:
1) компромис – представља сагласност држава да већ настали спор поднесу Суду на
решавање. Службени назив предмета указује на компромис као основ надлежно-
сти: имена парничара раздвајају се косом цртом, нпр. United Kingdom/France
(Channel Islands), Hungary/Czechoslovakia итд. Реч је о пристанку на надлежност
Суда за конкретан случај, или сагласности ad hoc. Компромис у овом случају суп-
ституише тужбени захтев у погледу иницирања поступка и обезбеђује Суду над-
лежност, те спорова по овом питању најчешће нема.
2) компромисорна клаузула – одредба уговора, њен анекс или посебан споразум, ко-
ја предвиђа начин решавања спорова који проистекну из тумачења или примене
уговора. На тај начин се може установити и надлежност Међународног суда
правде, како је и предвиђено чл. 36. ст. 1 Статута. Приликом установљавања ова-
квог основа, уговорнице обезбеђују надлежност Суда за будуће спорове. Стога,
ово и представља сагласност ante hoc. По настанку спора који одговара квалифи-
кацији одређеној у уговору, компромисорна клаузула се активира и конституише
надлежност Суда за конкретан спор.
3) факултативна клаузула – Систем факултативне или опционе клаузуле, који се
још назива и систем једностраних декларација, представља најсложенији начин
давања пристанка на надлежност Суда. Он, као и систем компромисорне клаузу-
576
ле, установљава надлежност Суда на основу сагласности ante hoc. У случају ком-
VI
промисорне клаузуле, уговорнице нису упознате са могућим конкретним случа-
јевима и правна ситуација се више не може посматрати са појединачног, већ, мо-
же се рећи, посебног нивоа. Уговорнице унапред знају за коју врсту спорова би
Суд могао бити надлежан и који круг држава би могао имати статус њиховог про-
тивника у поступку, интервенијента или супарничара. У систему факултативне
клаузуле се спор мора посматрати са општег становишта. Делимична заштита од
непожељних спорова постоји у општем и инхерентном услову реципроцитета, и
могућности ограничења надлежности путем резерви. Резерве могу бити тројаке:
1. резерве ratione personae – државе које прихвате надлежност на основу факул-
тативне клаузуле по правилу искључују надлежност Суда за спорове са одре-
ђеним државама путем општих формулација, које могу бити позитивне или
негативне.
2. резерве ratione materiae – државе искључују надлежност Суда за одређене ка-
тегорије спорова. Постоје различити начини одређивања изузетих спорова.
Резерва која је често присутна се односи на искључење спорова који спадају у
искључиву надлежност државе.
3. резерве ratione temporis – путем ове резерве се искључују спорови који су на-
стали пре или после одређеног датума. Постоје два начина искључивања спо-
рова на овај начин. По једном је релевантан моменат настанка спора (Велика
Британија), док је по другом критичан моменат за одређивање надлежности
ratione temporis настанак чињеница и ситуација које су довеле до спора (Фран-
цуска). Ова врста ограничења постоји кад се одређује рок важења декларације
којом се прихвата надлежност Суда у оквиру система факултативне клаузуле,
уз могућност аутоматског продужавања. Нпр. престаје у одређеном року, или
одмах по депоновању одговарајућег обавешења Генералном секретару, и сл.
4) forum prorogatum – представља прећутно дату сагласност на надлежност Суда,
али post hoc. Пошто се државе третирају као субјекти који познају међународно пра-
во, одређена понашања се могу квалификовати као конклудентне радње којима се
даје сагласност на надлежност Суда за конкретан спор. Упуштањем у расправу о
мериторним питањима, без претходног оспоравања надлежности и допуштености
тужбе (формалних претходних питања), држава може прећутно пристати на надле-
жност Суда.
Надлежност Суда, иако представља недељиву категорију, може се посматрати струк-
турално. На тај начин разликујемо персоналну, стварну и временску надлежност Су-
да.
1. Ratione personae – Само се државе могу јавити као странке у парничном поступку
пред Судом. Општа персонална надлежност Суда условљена је чланством у Пове-
љи УН, Статуту Суда или подношењем декларације у складу са условима поста-
вљеним у Резолуцији Савета безбедности 9/1946. Општа персонална надлежност
577
одређује парничну способност и назива се још и „право приступа Суду” (access to

the Court). Посебна персонална надлежност за конкретан случај се одређује по-
што се одреди надлежност Суда за конкретан случај. Посебна персонална надле-
жност одређује страначку легитимацију.
2. Ratione materiae –Суд решава само међународноправне спорове примењујући ме-
ђународно право. Чл. 36(2) Статута одређује појам правног спора. Пред Судом се
правни спор јавља као антипод политичком спору и повлачење разлике између
ове две врсте спорова било је предмет расправа у неколико случајева. Суд при-
мењује општа правна правила на конкретне случајеве руководећи се чл. 38. Ста-
тута Међународног суда правде, који одређује изворе права које Суд примењује.
На овај начин је регулисана општа стварна надлежност Суда. Посебна се испиту-
је у сваком конкретном случају, с обзиром да државе могу искључити примену
одређених извора (ово поготово важи за резерве ratione materiae уз факултативну
клаузулу), као што се и у сваком појединачном случају испитује постојање реле-
вантних извора које обавезују обе стране у спору.
3. Ratione temporis – Временска надлежност представља изведену надлежност јер се
посматра у односу на персоналну или, што је чешће, у односу на стварну надле-
жност. У складу са консесуалистичким принципом, државе надлежност Суда мо-
гу временски ограничити. Суд надлежност ratione temporis тумачи екстензивно,
полазећи од претпоставке да је надлежан за све врсте спорова који су пред њега
изнети, уколико не постоји супротна специјална норма која утврђује временски
оквир.
Суд може ући у меритум тек пошто установи надлежност и допуштеност тужбе. Док
надлежност представља овлашћење Суда да мериторно реши спор, те се из тих раз-
лога односи на услове које треба да испуни Суд, услови допуштености тужбе се од-
носе на обележја поднеска и формалне услове које треба да испуни и докаже ту-
жбени захтев. Формални услови допуштености тужбе су: постојање спора, justiciabi-
lity (постојање правног питања, тачније спора међународноправног карактера),
правни интерес (разликујући locus standi као процесноправни интерес и материјал-
ноправни интерес), литиспенденција, res judicata, држављанство (у случајевима ди-
пломатске заштите), искоришћеност локалних правних лекова (такође у случају ди-
пломатске заштите), искоришћеност претходних обавезних дипломатских поступа-
ка за мирно решавања спорова, искоришћеност других уговорених судских начина
решавања спорова, непоштовање предвиђеног рока.
Постоје две основне врсте одлука које доноси Међународни суд правде: пресуде и
наредбе. Врста одлуке је условљена пре свега врстом поступка, при чему се мисли
на деобу поступка на основни (мериторни) и споредни (инцидентни). Споредни по-
ступци су поступци у вези са привременим мерама заштите, претходним пригово-
рима, противзахтевима, мешањем у поступак, специјалним обраћањем Суду и пре-
кидом поступка. Споредним поступцима су случни и поступак по захтеву за тума-
578
чење пресуде и поступак по захтеву за ревизију пресуде. Регулатива Суда не посве-

VI
ћује много пажње споредним поступцима, те су се ова правила највише развила у
судској пракси.
Основни или мериторни поступак, како му само име говори, решава основно пита-
ње спора – предмет тужбеног захтева или компромиса. Током поступка у меритуму
се одлучује о постојању кршења међународног права и одговорности држава страна
у спору. Мериторни поступак се увек окончава пресудом. Но, ретки су случајеви у
којима постоји само мериторни поступак. Најчешће се пре мериторног поступка
или паралелно са њим одвијају споредни поступци. Споредним поступцима реша-
вају се питања у вези са меритумом, од чијег решавања зависи могућност или на-
чин вођења мериторног поступка.
Решите следећи случај:
Пратиш Прабанкхар је живео годинама у Великој Британији и као публициста је ве-
ћи део свог живота посветио борби против неправедне дискриминације у Индији ко-
ја је оличена у кастинској друштвеној организацији. Иако је Индија формално нор-
мирала равноправност свих грађана, традиција је прилично јака и онемогућава
остварење потпуне равноправности. Господин Прабанкхар сматра да је индијска
влада одговорна, јер не предузима довољне мере за исправљање ових историјских
неправди тврдећи у својим радовима и наступима да је она чак и лицемерна јер су
сви чланови владајућег естаблишмента припадници највише повлашћене касте.
Прабанкхар је у више наврата одлазио у Индију организујући протесте, који су се
често окончавали инцидентима. Током његовог одсуства, Индија је покренула кри-
вични поступак против њега теретећи га за више кривичних дела, од којих су само
нека била политичка, за која може бити изречена смртна казна. Индија је поднела
захтев за екстрадицију на основу билатералног уговора о екстрадицији између Вели-
ке Британије и Индије. Пратиш Прабанкхар је одбио да се преда и приликом хапше-
ња је дошло до оружаног инцидента када је погинуо један полицајац.
Велика Британија је одлучила да га изручи након окончања кривичног поступка и
издржавања затворске казне. Током боравка у затвору био је подвргнут испитивању
које је у неколико наврата трајало дуже од 12 часова, пошто су приликом претреса
његовог стана пронашли мање наоружање. Полиција је сумњала да је Пратиш наме-
равао да изврши напад на државне институције Велике Британије, јер се у последње
време број напада на британске полицијске станице од стране индијских дисидената
повећао. Суд је утврдио да је Пратиш одговоран за убиство полицајца и припрему
оружаних напада.
Пратиш Прабанкхар је поднео захтев за азил и захтев против екстрадиције због мо-
гућности изрицања смртне казне у Индији, и због извесности да ће бити подвргнут
579
мучењу у индијским затворима у циљу изнуђивања признања. Његов захтев је такође

обухватао тужбу против Велике Британије, јер она својим поступањем и изручива-
њем угрожава међународно гарантована политичка права и слободе слободе мишље-
ња и изражавања. Истовремено, покренуо је поступак сматрајући себе жртвом дис-
криминације по основу држављанства и боје коже, јер је ово, како је он тврдио, био
главни доказ за сумњу да припрема кривично дело. Такође је тврдио да су повређена
његова права на одбрану, јер конзулу није било омогућено да присуствује истрази,
нити да му пружи правне савете. Сви ови захтеви су били одбијени правноснажном
одлуком надлежних органа.
Пратиш Прабанкхар се сада налази на издржавању казне затвора у Великој Британи-
ји после чега га чека изручење Индији. У међувремену је чуо да сте Ви познати адво-
кат који се успешно бави заштитом људских права пред међународним институција-
ма, и позвао Вас је да преузмете његов случај. Шта бисте му Ви саветовали, и пред
којим све међународним телима бисте покренули поступак, против кога, као и по
којим основима? Ако постоје нека међународна тела пред којима не бисте покрену-
ли поступак, потребно је да Вашем клијенту образложите зашто би такав поступак
био неуспешан.
Групна вежба (писмена и усмена) – симулација суђења пред међународним судовима
Упутство за рад: Студенти ће се поделити у мање групе ради припреме писаних
поднесака и усмене расправе на основу чињеница задатог случаја. Припрема под-
разумева самостални и групни рад, истраживање и анализу релевантних извора и
њихову примену на чињенице у циљу израде тужбених захтева. Тужбене захтеве
треба поделити према одговарајућим правним аргументима који треба да буду за-
сновани на меродавним правилима међународног права. Студенти ће на часу пре-
дати поднеске обима до 8 страна након чега ће уследити усмена расправа.
Случај:
Након неколико година оружаног сукоба на територији сада бивше савезне државе
Кукулеленије, настале су две нове државе: Кукуленд и Уједињени Лелеци. Две ново-
створене државе примљене су заједно у чланство Уједињених нација 1. октобра
2006. године. Пре пријема у најважнију светску организацију Кукуленд и Уједиње-
ни Лелеци закључили су низ међународних уговора у циљу нормализације међусоб-
них односа и као гест који је свету требало да покаже да је пред регионом светла бу-
дућност мира и просперитета. Дана 15. септембра 2006. године закључени су следе-
ћи билатерални уговори: Уговор о пријатељству, пловидби и трговини, Уговор о уза-
јамном унапређењу и заштити страних инвестиција, Уговор о унапређењу култур-
них и просветних односа, Уговор о сукцесији у погледу државних дугова и имовине.
Неколико дана раније обе државе размениле су дипломатске представнике и тако
успоставиле дипломатске односе.
580
Међутим, свега неколико месеци након свечаног чина, постало је очигледно да су

VI
перспективе две земље потпуно различите. Док су страни инвеститори просто похр-
лили у Уједињене Лелеке захваљујући либерализацији трговине, изједначавању
страних и домаћих инвеститора и низом пореских олакшица у области инвестиција,
Кукуленд је бележио прилично слаб привредни раст. Аналитичари су указивали да
протекционистичка економска политика, ускраћивање националног третмана стра-
ним инвеститорима, лоша привредна структура (тешка индустрија), одлагање при-
ватизације и гломазни државни апарат представљају главне узроке кризе у Куку-
ленду. Иако Кукуленд, према новијим истраживањима, поседује богате изворе гаса
и нафте, није имао довољно средстава да финансира истраживање и искоришћава-
ње ових природних богатстава. Са друге стране, давање концесија би Кукуленду
омогућило релативно брз излазак из кризе. У Кукуленду су поједини домаћи струч-
њаци указивали на неповољне одредбе Уговора о сукцесији према којима је Куку-
ленду припао већи део државних дугова, непропорционалан уделу у потраживањи-
ма и имовини Кукуленије у иностранству. Поједине политичке партије су почеле
све гласније да изражавају своје незадовољство због, наводно, неповољних уговора
које је Кукуленд закључио, између осталог и са Уједињеним Лелецима. Наиме, на-
ционални третман страних инвеститора гарантован је само инвеститорима из Ује-
дињених Лелека и ниједној другој држави. Многи из Кукуленда сматрали су да је
овај миротворни уступак био сасвим непотребан. Иако је национални третман ре-
ципрочног карактера, разлике у економској снази нису омогућиле инвеститорима
из Кукуленда да остваре ову предност на компетитивном тржишту Уједињених Ле-
лека.
Током септембра 2007. године г. Изи Мани, држављанин Неуританије, основао је
компанију „Сансет” у Уједињеним Лелецима. Компанија је била регистрована за
грађевинарство и туризам. Већ октобра 2007. године Сансет закључује уговор са
Министарством за туризам Кукуленда о искључивом праву коришћења подручја
сунчаних језера, где је требало изградити ланац од десет хотела, педесет вила и три
аутокампа. Искључиво право изградње и коришћења било је резервисано за Сансет,
док је власништво над земљиштем остало у државној својини. Уговором, који је за-
кључен на период од 20 година, предвиђено је да након истека рока Кукуленд по-
стане власник изграђених објеката. Сансет је већ током новембра почео са при-
премним радовима за изградњу туристичког комплекса.
У време када је Кукуленд покушавао да либерализује своју привреду и тиме приву-
че страни капитал, где је г. Изи Мани међу првима препознао туристички потенци-
јал ове земље, поред политичких несугласица и нестабилности изазваних разлика-
ма у виђењу привредног напретка, дошло је до мањих оружаних инцидената у под-
ручју сунчаних језера. Пушкарање са сеоске свадбе убрзо се претворило у сукоб два
села, етнички различита: Куку и Леле. Оружани инцидент био је брзо окончан и за-
ташкан, и медијима није било дозвољено да о њему извештавају. Међутим, испоста-
вило се да ће се оружани инцидент поновити и развити у оружани сукоб већ на про-
581
леће 2008. године у јеку завршних грађевинских радова на подручју сунчаних језе-
ра.
Забринута за стање мањине Леле, Уједињени Лелеци упутили су оштар протест вла-
ди Кукуленда подсећајући је на њене међународне обавезе, обавезу поштовања
људских права, несрећну ратну прошлост и ратну штету коју јој је том приликом
нанео Кукуленд. Кукуленд је одговорио да је реч о немирима који немају међуна-
родну димензију и да мир и безбедност неће бити угрожени.
Пролеће 2008. године сунчаним језерима донело је модеран хотелски комплекс и
старомодни грађански рат. Заједнице Куку и Леле на овом подручју су се нашле у
оружаном сукобу. Видевши да су изгледи за летњу сезону 2008. практично пропали,
вешти бизнисмен Изи Мани досетио се да на овом подручју подигне и неколико
нафтних бушотина како би донекле избегао финансијску пропаст. Влада Кукуленда
је оштро протествовала, али није предузела мере ради спречавања екстракције
нафте. Заједница Куку са сунчаних језера оптужила је Уједињене Лелеке да преко
својих инвеститора наставља да пљачка богати Кукуленд и под том паролом покре-
нула је офанзиву на заједницу Леле. У септембру 2008. године подручје сунчаних
језера било је у пламену: ватра нафтних бушотина и запаљена села Леле. Прогла-
сивши ванредно стање на овом подручју, влада Кукуленда је уредбом поништила
уговор о концесији и уз помоћ војске заузела хотелски комплекс и нафтна построје-
ња.
У октобру 2008. године Уједињени Лелеци обраћају се Савету безбедности Уједиње-
них нација са захтевом да се против Кукуленда предузму принудне мере на основу
главе VII Повеље Уједињених нација. Савет безбедности, поступајући на основу гла-
ве VII, изразио је забринутост и констатовао да је реч о угрожавању међународног
мира и безбедности, али није изрекао ниједну од предложених мера. Уједињени Ле-
леци сматрали су да им је то довољно да предузму оружану акцију ради одбране
права заједнице Леле и интереса предузећа Сансет. Након два месеца борбе, Уједи-
њени Лелеци успоставили су пуну контролу над подручјем сунчаних језера. Током
двомесечног сукоба и након окупације ове зоне многи припадници заједнице Куку
били су убијени, мучени и лишавани слободе да би ово подручје након неколико
месеци било коначно потпуно очишћено од припадника заједнице Куку. Тек након
што се целокупна заједница Леле вратила на ово подручје, и пошто је дозволила УН
мировној мисији да обезбеђује ову зону, војска Уједињених Лелека вратила се на
своју територију.
Дипломатски преговори иницирани након повлачења војске Уједињених Лелека ни-
су уродили плодом, те су се обе државе сагласиле да спор поднесу на решавање Ме-
ђународном суду правде путем заједничког споразума (компромиса). У овом спора-
зуму тужбени и противтужбени захтеви били су формулисани на следећи начин:
Кукуленд захтева од Суда да одлучи да су:
582
1. Уједињени Лелеци прекршили своје међународне обавезе према Кукуленду због

VI
недозвољене употребе силе, повреде територијалног интегритета и суверенитета
Кукуленда, недозвољеног мешања у унутрашње послове Кукуленда и да су због
кршења когентних норми међународног права према Кукуленду дужни да надок-
наде материјалну и нематеријалну штету. Захтев се односи како на последњи
оружани сукоб тако и на период претходног грађанског рата.
2. Уједињени Лелеци прекршили обавезе које произилазе из међународних уговора
о заштити људских права и правила међународног хуманитарног права дозвоља-
вајући и учествујући у противправним активностима лишавања живота и слобо-
де, као и мучења припадника етничке заједнице Куку за време војне окупације.
3. Кукуленд није одговоран за штету коју су претрпели њени држављани, припад-
ници етничке заједнице Леле, те да је овај захтев Уједињених Лелека недопу-
штен.
4. Кукуленд није одговоран за кршење билатералних уговора и општих правила ме-
ђународног права због раскида уговора о концесији са г. Изи Мани и да мера од-
узимања хотелског комплекса не представља недозвољену експропријацију, те да
је и овај захтев Уједињених Лелека недопуштен, и, алтернативно, неоснован.
Уједињени Лелеци од Суда захтева да одлучи да:
1. Уједињени Лелеци нису прекршили своје међународне обавезе према Кукуленду
због недозвољене употребе силе, повреде територијалног интегритета и сувере-
нитета Кукуленда и недозвољеног мешања у унутрашње послове Кукуленда и да
се наведени акти не могу квалификовати као кршења когентних норми међуна-
родног права. Сходно томе, Уједињени Лелеци нису дужни да исплате надокнаду
штете. Поред тога, Уједињени Лелеци истичу приговор ненадлежности Суда за
испитивање захтева који се односи на грађански рат који је претходио настанку
ове две државе.
2. Уједињени Лелеци нису прекршили обавезе које произилазе из међународних
уговора о заштити људских права и правила међународног хуманитарног права
који су се могли десити за време присуства војске Уједињених Лелека на подруч-
ју сунчаних језера.
3. Кукуленд је одговоран за кршење људских права припадника етничке заједнице
Леле, која су erga omnes карактера и да је из овог разлога захтев Уједињених Ле-
лека допуштен.
4. Кукуленд је одговоран за кршење билатералних уговора и општих правила међу-
народног права због раскида уговора о концесији са г. Изи Мани, те да мера оду-
зимања хотелског комплекса представља недозвољену експропријацију. Захтев
Уједињених Лелека је допуштен и основан.
Два месеца након подношења захтева, г. Изи Мани покренуо је поступак пред
Европским судом за заштиту људских права истичући у свом тужбеном захтеву да
583
је Кукуленд повредио чл. 3, 6, 8, 13. и 14. Европске конвенције и чл. 1. Протокола I

уз Европску конвенцију.
Обе државе су чланице УН од 1. октобра 2006. године. Путем ноте о сукцесији ушле
су у следеће уговоре државе претходнице: Бечку конвенцију о уговорном праву из
1969. године, уговоре УН о заштити људских права (Међународни пакт о грађан-
ским и политичким правима, Међународни пакт о економским, социјалним и кул-
турним правима, Конвенцију против тортуре, нехуманог поступања и кажњавања,
Конвенцију о елиминација свих облика расне дискриминације, Конвенцију о ели-
минацији свих облика дискриминације жена, Конвенцију о правима детета, Кон-
венцију о правима радника миграната), Женевске конвенције о заштити жртава ра-
та из 1949. године и два Протокола из 1977. Након пријема у УН обе државе су при-
мљене у чланство Савета Европе и постале чланице Европске конвенције за зашти-
ту људских права и основних слобода и Оквирне конвенције за заштиту национал-
них мањина. Поред билатералних уговора које су ове две државе закључиле, међу
њима не постоје друге међународне уговорне обавезе.
Анекс I: Уговор о пријатељству, пловидби и трговини (2006):
Члан 1.
Државе уговорнице споразумеле су се да ће све спорове решавати мирним путем
без употребе силе и у складу са обавезама које имају на основу општег међународ-
ног права и Повеље УН.
Члан 2.
Обе државе ће поступати у доброј вери тако да омогуће држављанима друге државе
да уживају судску и сваку другу заштиту на својој територији и том погледу биће
изједначени са домаћим држављанима.
Анекс II: Уговор о унапређењу и узајамној заштити страних инвестиција (2006)
Члан 1.
За потребе овог уговора наведени термини имаће следеће значење:
„Страна инвестиција” означава свако имовинско улагање инвеститора из једне др-
жаве уговорнице на територији друге државе уговорнице, у складу са њеним уну-
трашњим правом. Имовинско улагање означава:
а) покретну и непокретну имовину, као и друга стварна права као што су хипоте-
ка, залога, право коришћења;
б) акције, уделе у капиталу и друге облике учешћа у привредним друштвима
ц) новчана потраживања из уговора који су настали у вези са инвестицијом;
д) права интелектуалне својине настала из инвестиционог посла;
584
е) концесије настале на основу уговора или државног акта, укључујући и право

VI
на истраживање и експлоатацију природних богатстава.
„Страни нвеститор” означава:
а) Свако физичко лице које је држављанин друге стране уговорнице.
б) Свако правно лице које је основано према праву друге државе уговорнице и
које на њеној територији има седиште.
Члан 2.
1. Државе уговорнице су се споразумеле да страни инвеститори могу оснивати, од-
носно улагати у предузећа за обављање свих врста делатности ради стицања до-
бити.
2. Државе уговорнице споразумеле су се да ће инвеститорима друге државе уговор-
нице гарантовати правичан третман у погледу њихових инвестиција, те да ничим
неће ометати њихово уживање и коришћење.
3. Државе уговорнице сагласне су да инвеститорима друге државе гарантују нацио-
нални третман, односно да су у погледу права и обавеза изједначени са домаћим
правним и физичким лицима.
Члан 3.
1. Обе државе су сагласне да није дозвољена никаква експропријација, национали-
зација, конфискација нити реквизиција средстава која имају статус инвестиције
према овом уговору. У случају одузимања или ограничавања инвестиција, држа-
ва уговорница дужна је да исплати одговарајућу накнаду.
2. Уколико инвеститор претрпи штету која настане као последица рата, ванредног
стања, немира или побуна, неће имати право на накнаду штете која је резултат
ратних и сличних дејстава.
Члан 4.
1. У случају да дође до промене унутрашњих прописа држава уговорница које су
мање погодне за страног инвеститора, наставиће да се примењује повољније пра-
во које је важило у време регистрације стране инвестиције, односно права стра-
ног улагача стечена уписом у судски регистар не могу бити сужена накнадном
изменом закона и других прописа (стабилизациона клаузула).
Анекс III: Уговор о концесији закључен између Министарства за туризам Кукуленда
и г. Изи Мани
Члан 1.
Овим Уговором се компанији „Сунсет”, са седиштем у Уједињеним Лелецима, га-
рантује ексклузивно право коришћења подручја сунчаних језера у року од 20 годи-
на од закључења овог уговора.
585
Члан 2.
1. „Сунсет” је дужан да својом делатношћу не угрожава живот и здравље становни-
ка подручја сунчаних језера и да води рачуна о заштити животне средине и еко-
система овог подручја.
2. Кукуленд се обавезује да се ни на који начин неће мешати у привредне делатно-
сти Сансета.
Члан 3.
Сансет није дужан да исплати новчану накнаду за право коришћења подручја сун-
чаних језера за време трајања овог уговора. Након истека уговора власништво над
целокупном инвестицијом Сансета прелази на владу Кукуленда.
1. Факултативна надлежност међународних судова
2. Механизми решавања сукоба надлежности међународних судова – хијерархија,
специјалност и природа надлежности
3. Разлози и мотиви из којих се државе обраћају међународним судовима
1. Преглед случајева пред Сталним судом међународне правде (PCIЈ) у којима је Ју-
гославија била страна у спору
2. Компаративни приказ Европског суда правде и Међународног суда правде:
надлежност, одлуке и избор судија
3. Приказ пресуда у предметима MOX Plant пред Европским судом правде и Међу-
народним судом за право мора
586
Одељак 4 – Судски начини решавања спорова VI
Димитријевић, В. и др. (2005), Основи међународног јавног права, Београд: Београдски цен-
тар за људска права, стр. 244-260 (одељци 8.3. и 8.4.); Аврамов, С., Крећа, М. (2001), Међу-
народно јавно право, 17. издање, Београд: Савремена администрација, стр. 564-600 (Одељак
V.1.2); Brownlie, I., (2003), Principles of Public International Law, Oxford: Oxford University
Press, стр. 671-694; Dixon, M., McCorquodale, R., (2003), Cases & Materials on International
Law, 4. издање, Oxford: Oxford University Press, стр. 595-604; Harris, D. J., (1998), Cases and
Materials on International Law, 5. издање, Лондон: Sweet & Maxwell, стр. 988-1047; Rosenne,
S., (1997) The Law and Practice of the International Court, The Hague: M. Nijhoff; Rosenne, S.,
(1995) The World Court: What it is and how it works, Dordrecht: M. Nijhoff; Етински, Р., „Спо-
редни поступци пред Међународним судом правде”, Зборник Правног факултета у Новом
Саду, бр. 1-3/1996, стр. 35-53; Ђајић, С., (2004) Међународни и национални судови: од сукоба
до сарадње, Нови Сад: Правни факултет у Новом Саду, стр. 45-50; Повеља Уједињених наци-
ја, (Међународни уговори ФНРЈ бр. 5/1945); Статут Међународног суда правде (Међуна-
родни уговори ФНРЈ бр. 5/1945); Европска конвенција за заштиту људских права и основ-
них слобода (Сл. гласник СЦГ – Међународни уговори бр. 9/03); Конвенција о спречавању и
кажњавању злочина геноцида, чл. IX (Сл. весник Президијума народне скупштине ФНРЈ, бр.
2/50); Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Босна и Херцего-
вина против Србије и Црне Горе), Наредба о привременим мерама од 8. априла 1993. годи-
не, ставови 14-26, 36, 9, 52; Допуштеност употребе силе (Југославија против Белгије), На-
редба о привременим мерама од 2. јуна 1999. године, I.C.J. Reports 1999, ставови 1-2, 6-7, 22-
41, 45, 48, 50-51; Допуштеност употребе силе (Југославија против Белгије) Пресуда од 15.
децембра 2004. године, став 46; Примена Конвенције о спречавању и кажњавању злочина
геноцида (Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе), Наредба о противзахтевима од
17. децембра 1997. године, ставови 26-43; Примена Конвенције о спречавању и кажњавању
злочина геноцида (Босна и Херцеговина против Србије и Црне Горе) Претходни приговори,
Пресуда од 11. јула 1996. године, I.C.J. Report 1996, ставови 14-15, 27-47; Матијашевић про-
тив Србије (представка бр. 23037/04), Европски суд за људска права, Пресуда од 19. септем-
бра 2006. године; Факултативна клаузула Краљевине Југославије (Стални суд међународ-
не правде, P.C.I.J., 6th Annual Report, Ser. E, no. 6, стр. 485; Vојне и паравојне активности у
Никарагви (Никарагва против САД) Пресуда Међународног суда правде од 27.06.1986. годи-
не, I.C.J. Reports 1986, стр. 14; Случај Anglo-Iranian Oil Company (Уједињено Краљевство
против Ирана), Претходни приговори, I.C.J. Reports 1952, стр. 103; Ambatielos (Грчка против
Уједињеног Краљевства), Претходни приговори, I.C.J. Reports 1952, стр. 38; Interhandel
(Швајцарска против САД), Пресуда од 21. марта 1959. године, I.C.J. Reports 1959, стр. 27;
Certain Phosphate lands in Nauru (Науру против Аустралије), Претходни приговори, Пресу-
да од 26. јуна 1992, I.C.J. Reports 1992, стр. 253-255; Примена Конвенција о спречавању и ка-
жњавању злочина геноцида (Босна и Херцеговина против Србије) Пресуда у меритуму од 26.
фебруара 2007, I.C.J. Reports 2007, стр. 43-46, ставови 114-120; The Losinger & Co. Case
(Швајцарска против Југославије), Стални суд међународне правде, Наредба поводом прет-
ходних приговора од 27. јуна 1936. године, P.C.I.J., Series A/B, Fasc. 67, стр. 15-25; The Pajzs,
Csáky, Esterházy Case (Мађарска против Југославије), Стални суд међународне правде, На-
редба поводом претходних приговора од 23. маја 1936. године, P.C.I.J., Series A/B, Fasc. 66,
стр. 5-10; The Pajzs, Csáky, Esterházy Case (Мађарска против Југославије), Стални суд међу-
народне правде, Пресуда у меритуму од 16. децембра 1936. године P.C.I.J, Series A/B, Fasc 68,
стр. 30-66; Случај поводом плаћања кредита Србије у Француској (Француска против Кра-
љевине Срба, Хрвата и Словенаца), Стални суд међународне правде, Пресуда од 12. јула
1929. године, P.C.I.J. Series A, бр. 20/21, стр. 5-49..
587
Из рецензија
„Сабрана грађа састоји се од зналачки изабраних литерарних извора, кључних

међународних уговора као и случајева из националне и међународне судске праксе.
Уложен је значајан напор да се материја изложи на примерен педагошки начин те
сваки одељак прате одговарајућа питања и задаци који треба да помогну студенту у
савлађивању материје из тог одељка.
Аутор практикума, доц. др Сања Ђајић је уложила не само велики труд у налажењу
и селекцији појединих извора већ и у превођење појединих, нарочито,
доктринарних извора, што је од нарочите важности јер омогућава студентима да се
упознају са различитим мишљењима писаца. Поред тога, сваки одељак прати
информација о додатној литератури што омогућава даље продубљено студирање
појединих питања.
Потпуно уверен да ће овај практикум значајно помоћи студентима у разумевању и
овладавању знањима из међународног јавног права, препоручујем овај практикум
за објављивање.“
Проф. др Родољуб Етински
„Практикум за међународно право је интересантан, на махове чак и узбудљив,

сложен, богат, храбар и високо интелектуалан текст. У потпуности је прилагођен
новом приступу у правном образовању који се примењује на познатим светским
факултетима. Може се користити као подлога за дискусију на часу, као основа за
писање стручних и научних радова, који су саставни део образовања доброг
правника, али и као занимљиво штиво за читаоце различитих струка који се
интересују за међународне односе и међународну политику. Из тих разлога га
искрено препоручујем издавачу за објављивање и надам се да ће ускоро да се нађе у
широкој употреби на корист наших студената, правника, али и целокупне
читалачке публике.“
Проф. др Маја Станивуковић
589
590
САДРЖАЈ
Предговор III
Acknowledgments / Saglasnost autora i izdavača V
Увод XI
Легенда XII
I Поглавље 1
ПОЈАМ И ПРАВНА ПРИРОДА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА 1
Одељак 1 – Теорије о међународном праву 1
Увод 1
Извори 2
Питања и задаци 7
Кратак преглед литературе 9
Теме за разговор 9
Теме за семинарске радове 10
Припрема за наставу 10
Литература 11
Одељак 2 – Међународно право и међународна заједница 12
Увод 12
Извори 12
Одељак 3 – Функције међународног права 20
Увод 20
Извори 20
591
САДРЖАЈ
Одељак 4 – Основна обележја међународног права 25

Увод 25
Извори 25
II Поглавље 35
ИЗВОРИ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА 35
Одељак 1 – Појам и општа обележја извора међународног права 35
Увод 35
Извори 35
Вежба у групи 43
Одељак 2 – Међународни уговори 45
Увод 45
Извори 45
Писмена вежба 103
Теме за семинарске радове и есеје 112
Одељак 3 – Међународно обичајно право 115
Увод 115
Извори 115
592
САДРЖАЈ

Одељак 4 – Општа правна начела призната од цивилизованих народа, судска
пракса и доктрина 135
Увод 135
Извори 135
Одељак 5 – Одлуке међународних организација и једнострани акти држава 154
Увод 154
Извори 154
III Поглавље 169

ОДНОС МЕЂУНАРОДНОГ И УНУТРАШЊЕГ ПРАВА 169
Одељак 1 – Теорије о односу међународног и унутрашњег права 169
Увод 169
Извори 169
Групна вежба 185
Одељак 2 – Међународно право о односу међународног и унутрашњег права 188
Увод 188
Извори 188
593
САДРЖАЈ
Одељак 3 – Примена међународног права у унутрашњим правним системима

држава 204
Увод 204
Извори 204
Одељак 4 – Примена међународног права на примеру страних држава 216
Увод 216
Извори 216
Уместо кратког прегледа литературе 229
Индивидуална презентација 230
Одељак 5 – Примена међународног права у правном систему Србије 232
Увод 232
Извори 232
Вежба у групи – усмена презентација 250
IV Поглавље 253
МЕЂУНАРОДНОПРАВНИ СУБЈЕКТИВИТЕТ 253
Одељак 1 – Појам, елементи и врсте међународноправног субјективитета 253
Увод 253
Извори 253
Индивидуални задаци и вежба у групи 257
594
САДРЖАЈ
Одељак 2 – Државе као субјекти међународног права: појам и услови

државности 262
Увод 262
Извори 262
Одељак 3 – Сукцесија држава 270
Увод 270
Извори 270
Одељак 4 – Међународне организације 317
Увод 317
Извори 317
Одељак 5 – Имунитети и привилегије 326
Увод 326
Извори 326
Одељак 5.1. Имунитети страних држава и међународних организација 329
595
САДРЖАЈ
Одељак 5.2. Дипломатске привилегије и имунитети 339

Увод 339
Извори 339
Одељак 6 – Појединац као субјекат међународног права 360
Увод 360
Извори 361
V поглавље 373
ОДГОВОРНОСТ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ 373
Одељак 1 – Одговорност државе 373
Увод 373
Извори 373
Одељак 2 – Одговорност међународних организација 429
Увод 429
Извори 429
596
САДРЖАЈ
Одељак 3 – Индивидуална одговорност у међународном праву 449

Увод 449
Извори 450
VI Поглавље 505
РЕШАВАЊЕ СПОРОВА У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ 505
Одељак 1 – Начело мирног решавања спорова 505
Увод 505
Извори 505
Преглед литературе 513
Одељак 2 – Дипломатски начини решавања спорова 516
Увод 516
Извори 516
Вежба у групи – преговарање 523
Теме за разговор и дискусију 523
Одељак 3 – Институционални начини решавања спорова 525
Увод 525
Извори 525
597
САДРЖАЈ
Одељак 4 – Судски начини решавања спорова 542

Увод 542
Извори 542
Групна вежба (писмена и усмена) – симулација суђења пред
међународним судовима 580
Из рецензија 589
САДРЖАЈ 591
598

Praktikum

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Praktikum

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Др Сања Ђајић

Објављивање ове публикације одобрио је Савет Центра за издавачку делатност

Више је разлога за настанак Практикума за Међународно јавно право. Реформа

Ovom prilikom se autor praktikuma zahvaljuje izdavačima i autorima na saradnji i

Кратак преглед литературе

Теме за семинарске радове

2 „У свету у којем постоје различите идеологије и политичке вредности, формална

3 „Мој је став да је међународно право једноставно неупотребљиво као средство

4 „Критичка правна школа у међународном праву је доказала недоследност ети-

У савременом свету чини се да међународно право није у могућности да пружи

5 „20.20. Међународна заједница мора поставити своје сопствене теоријске основе.

6 „Феминистичка теорија може оспоравањем постојеће природе и начина функци-

претпоставке класичног међународног права, ново време тражи нове концепте и

8 „У међународном праву се много говори о либерализму. Реч је о термину који

4. Упоредите време настанка нових теорија (или ренесансу и модификацију ста-

2 „Међународно право не припада више искључиво народима Европе на основу

представљеност у међународним телима, као што су Комисија УН за међународно

Сви други аспекти државног поступања су индиректни, маргинални, виртуелни и

7 Бечка конвенција о уговорном праву из 1969. године

7. Филип Елот у 4. примеру говори о разликама између међународне и државне за-

лика културна различитост и огромна друштвена неједнакост, врло је важно какво

тешко и успоставити међународно право које испуњава свој основни задатак, а то је

4 Повеља Уједињених нација

мо да међународни правници и академици имају професионалне разлоге да га

6 „Повиновање наредбама је доказ постојања организоване заједнице, било у држа-

Прво, међународно право претпоставља да извршна власт има сва овлашћења у

целину. Данас, огромни деструктивни потенцијали и заштићеност појединих обје-

1. Све чланице, да би обезбедиле права на основу чланства, у доброј вери испуњава-

L Нацрт чланова о одговорности државе за међународно противправне акте (Offi-

често остају незапажени. Остале критике се најчешће не односе на правна обележја

1 Чл. 38. Статута Међународног суда (Међународни уговори ФНРЈ 5/1945)

б) међународни обичај, као доказ опште праксе прихваћене као право;

3 „Норме међународног јавног права сазнају се из њихових извора. Као и другим

дати дефинитивни одговор на питање који су извори међународног права. Број

5 „Теорија формалних извора међународног права: решење основа обавезнос-

страни акти држава),9 и у правцу промене значаја и хијерархије постојећих фор-

6 Бечка конвенција о уговорном праву (1969)

7 Повеља Уједињених нација (1945)

9 Уговор о оснивању Европских заједница (2002) пречишћен текст

из Мастрихта који искључују надлежност Суда за питања спољне и безбедносне

3. Истраживачки рад: Преглед међународних правних аката који упућују на коген-

БЕЧКА КОНВЕНЦИЈА О УГОВОРНОМ ПРАВУ

потврђујући да спорови у вези са уговором треба да буду као и остали међународни

б) уговор располаже само одређеним резервама, међу којима се не налази резер-

б) мења те одредбе у истој мери за ту другу чланицу у њеним односима са држа-

да настане за државу закључењем или применом уговора чије су одредбе неса-

поменуту у уговору којој подлежу у складу са међународним правом независно од

4. Претходне тачке не нарушавају ниједну одредбу уговора која се примењује у слу-

4. У случајевима када је пристанак неке државе да буде везана вишестраним угово-

б) не дира на други начин у правне односе између чланица установљене угово-

ц) ако су достављени депозитару, сматра се да је примила држава којој је

Свако упражњено место треба да буде попуњено на начин одређен за прво

2 Чл. 38. Статута Међународног суда (Међународни уговори ФНРЈ 5/1945)

3 Оквирни споразум између СР Југославије и Комисије Европских заједница

– да Савезна Република Југославија испуњава услове да прими помоћ у складу с

мисија и Савезна влада обавештаваће се међусобно о мерама које се финансирају,

У случају тешкоћа око спровођења наведених мера, стране су сагласне да одмах

4 Споразум о сукцесији између СР Југославије, Словеније, Хрватске, Босне и

Имајући у виду да је Савет безбедности у својој Резолуцији 1022 (1995) потврдио

(3) Први формални састанак Сталног мешовитог комитета ће се одржати, на ини-

њиховим условима привремено примењивати након датума потписивања овог Спо-

5 Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски

ЗАКОН О ПОТВРЂИВАЊУ ОПШТЕГ ОКВИРНОГ СПОРАЗУМА