ВИСАН

ЗЕМУН-БЕОГРАД

ЗАКОНОДАВСТВО

Проф. др Драган Батавељић

Дипл. економиста Марко Војводић
 Аутори:
Проф. др Драган Батавељић
Дипл. економиста Марко Војводић

Наслов:
ЗАКОНОДАВСТВО

Издавач:
Висока здравствено-санитарна школа
струковних студија "ВИСАН"

Рецензенти:
Проф. др Александар Фира,
редовни члан САНУ
Проф. др Невенка Бачанин,
редовни професор Правног факултета у Крагујевцу

Куцање текста:
Милош Стојановић

Графичка Обрада:
Бранимир Миликић

Штампа:
БС Принт, Нови Београд

Тираж:
300 примерака

ISBN:

Наставно-научно веће Високе здравствено-санитарне школе струковних

студија "ВИСАН" на седници одржаној 01.10.2009. године, одобрило је штампање
уџбеника из предмета Законодавство, аутора проф. др Драгана Батавељића и дипл.
економисте Марка Војводића.
 РЕЦЕНЗИЈА
Здравство као веома значајан сегмент друштвеног живота, представља
предмет посебне бриге сваког друштва. Због тога, у нашој држави, као и у свим
другим државама, постоји читав низ правних прописа који се баве здравственом
заштитом грађана. Ту, пре свега, мислимо на највиши општи правни акт, тј. Устав,
који се налази на врху хијерархијске лествице ових аката, који овој проблематици
посвећује посебну пажњу. Овде треба имати у виду да је уставно-правна ситуација
у нашој земљи специфична, па се о томе мора водити рачуна. То се посебно односи
на период када је ову, изузетно значајну материју, својим одредбама регулисао
Устав Републике Србије из 1990. године, донет још у време постојања СФРЈ.
Наиме, тадашња СР Србија је, од доношења Устава СФРЈ из 1974. године, била
лишена многих државних функција, а није имала ни основне прерогативе државне
власти на целој својој територији.
Најновијим, сада важећим Уставом Републике Србије, донетим 08.
новембра 2006. године, држава Србија много потпуније регулише здравствену
заштиту својих грађана. Тако је одредбама овог Устава, гарантовано сваком
грађанину право на заштиту његовог психичког и физичког здравља, док се
здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова
уређује новим законима, донетим у складу са наведеним Уставом. Развој
здравствене и физичке културе помаже Република Србија, при чему деца,
труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до
седме године и стари, остварују здравствену заштиту из јавних прихода, у складу
са законом.
Ова књига представља веома актуелну научну студију, јер се тематика
базира на анализи савременог законодавства и представља прави подстицај за даља
истраживања, јер се у њој, на компетентан начин, износи сложена материја
законодавства у области здравствене заштите и еколошког законодавства, што је
изузетно значајно за очување и заштиту становништва сваке државе. Аутори
манифестују, готово све, значајне аспекте предмета истраживања, анализирајући,
како чиниоце савремене међународне констелације и неопходност хармонизације
наших прописа, тако и генезу доношења најзначајнијих општих правних аката у
нас.
Због свега наведеног, као и због изузетне актуелности обрађене теме, са
великим задовољством предлажем објављивање овог научног дела, чији су аутори
проф. др Драган Батавељић и дипл. економиста Марко Војводић, које ће
послужити као уџбеник за студенте Високе здравствено-санитарне школе
струковних студија "ВИСАН" у Београду.

Проф. др Александар Фира

Редовни члан САНУ
 РЕЦЕНЗИЈА

Ово дело под називом "ЗАКОНОДАВСТВО", чији су аутори проф. др

Драган Батавељић и дипл. економиста Марко Војводић, представља једно значајно
освежење у овој области, јер делује, не само едукативно и информативно, него и
критички и саветодавно. Наиме, аутори уочавају и указују на одређене недостатке
постојећег законодавства, предлажући и одређена могућа решења. Зато ће ова
књига бити од несумњиве користи свима који данас траже објашњења бројних
појмова из области здравственог и еколошког законодавства, а посебно студентима
Високе здравствено-санитарне школе струковних студија "ВИСАН". Аутори су се
овим делом представили као врсни познаваоци домаћег законодавства у овој
области, јер су на прегледан, сажет и јасан начин, изнели оно што је данас
најбитније за ову материју и лако схватљиво за студенте. Због методолошког
поступка и ширине у приступу, ово дело ће бити незаобилазно штиво за студенте
основних студија и специјализације, на "ВИСАН"-у, јер су аутори успели да, врло
прецизно и јасно, с дубоким познавањем ове материје, изложе основне проблеме и
решења, заснована на важећим законским прописима и позитивном законодавству.
Посебну вредност овом уџбенику, даје чињеница да је у његовој изради коришћена
обимна литература. Као такво, ово дело представља значајан прилог нашој, не
нарочито богатој, законодавно-правној теорији и пракси у области здравствене
заштите и еколошког законодавства. Књига која је пред нама, резултат је
вишегодишњег бављења аутора наведеном проблематиком. Све се то мора имати у
виду када се покушава оцењивати овај, пажње вредан, напор и дугогодишњи
уложени труд у прикупљању богате литературе, ради свеукупног сагледавања ове
изузетно значајне и недовољно истражене проблематике.
У књизи су сви делови јасно и кохерентно повезани, приказани на
прегледан и приступачан начин, посебно за онај део популације, који се бави овом
тематиком као професијом. Поред тога, рад је настао на солидној теоријској,
нормативној и емпиријској основи, писан у маниру теоријске и практичне
литературе. Све у свему, овим изузетним научним делом, започет је један велики
подухват, чије ћемо коначне резултате тек сагледати. Почетак, по мом дубоком
убеђењу, свакако охрабрује и обећава,па предлажем објављивање научног дела, као
уџбеника за студенте Високе здравствено-санитарне школе струковних студија
"ВИСАН" у Београду.

Проф. др Невенка Бачанин

Редовни професор
Правног факултета
Универзитета у Крагујевцу
 Реч аутора
Циљ предмета "ЗАКОНОДАВСТВО" је стицање знања о контроли
прописаних мера са Законом и подзаконским актима, основним принципима,
нормативима, стандардима и номенклатурама услуга у здравству и екологији,
значају организованог спровођења здравствене заштите у очувању и унапређењу
здравља становништва..
Задаци који треба да се остваре у предмету "ЗАКОНОДАВСТВО" односе се
на овладавање вештинама, оспособљавање студената за примену Закона и
подзаконских аката у области здравства и здравствене заштите, регулисање основа
и принципа здравствене заштите, организацију и функционисање здравствене
службе, реализацију политике непосредне бриге за интересе и потребе људи у
области очувања и унапређења здравља.
Програмски садржај чине, пре свега, међународно хуманитарно право, тј.
четири Женевске конвенције и њихови допунски протоколи, као и међународна
здравствена сарадња, у оквиру које посебно место заузимају међународни прописи,
Међународни црвени крст, Светска здравствена организација и друге
специјализоване организације УН.
Веома значајно место у материји потребној за савлађивање градива
заузимају управни поступак, поступак пред Европским судом за људска права,
законодавни поступак, законодавна иницијатива (право предлагања закона),
поступак са предлогом закона и поступак са амандманима.
Сам назив предмета налаже да се највећи део ове књиге посвети
здравственом законодавству, уопште, а посебно у Републици Србији. У оквиру
тога обрађују се појам и начела здравственог законодавства у Европској унији
(симболи ЕУ, најважније институције ЕУ, нови јавно-здравствени програми ЕУ,
придруживање Европској унији и др.), здравствено законодавство у Републици
Србији (развој, данашње стање, системски закони, здравствена политика и заштита,
кадрови у здравственој заштити, достигнућа јавног здравља у XX веку и др.),
здравствено осигурање у Србији и у свету (појам и принципи, развој,
карактеристике) итд.
Веома значајан део уџбеника је посвећен прописима о човековој околини,
који указују на најважније еколошке проблеме, на потребу заштите ваздуха од
загађења, на заштиту од јонизујућих зрачења, буке и опасних материја, а све у
складу са Европском повељом о средини и здрављу и еколошким законодавством
код нас. Саставни део здравственог законодавства чине и прописи о апотекама,
лековима и дрогама, а њихово обрађивање врши се преко здравственог
информационог система.
С обзиром да је предмет "ЗАКОНОДАВСТВО" новијег датума и да је
литература из ове материје веома оскудна, то је аутор у изради овог уџбеника,
неопходног студентима за савлађивање предвиђеног програма и полагање испита
користио расположиву литературу, која је дата на крају књиге.
 1. Женевске конвенције

1.1. Опште о Женевским конвенцијама

Женевске конвенције су низ од четири међународна споразума потписаних
у Женеви (1864, 1906, 1929. и 1949. год.), чиме су успостављени хуманитарни
принципи по којима су земље потписнице обавезне да се понашају према
непријатељским војницима и цивилима за време ратних сукоба. Конвенција из
1949. године, садржи нове одредбе за цивиле који падну у непријатељске руке, а
герилским борцима дата је шира заштита кроз два амандмана из 1977. године.
Кршење Женевских конвенција постојало је и постоји међу странама у свим
сукобима. Из тих разлога формиран је Међународни суд правде као и ад хоц
основани судови по одлукама УН.
Највећи допринос побољшању положаја рањеника, болесника и
бродоломника свакако је учињен усвајањем Женевске конвенције из 1949. године.
Првом Женевском конвенцијом значајно је проширена заштита рањеника и
болесника у оружаним сукобима на копну док је Другом женевском конвенцијом
побољшана протекција рањеника, болесника и бродоломника који се нађу на мору.
Међутим, ове конвенције су ограничиле заштиту превасходно на рањенике,
болеснике и бродоломнике у оружаним снагама1, а њихов главни недостатак био је
у томе што наведени појмови нису били прецизно дефинисани, услед чега је био
споран и домашај релевантних одредби. Ови недостаци отклоњени су Допунским
протоколом И који у члану 8. детаљно дефинише ове термине и проширује круг
лица на које се заштита односи.
Као што се види, Протоколом су изједначена војна и цивилна лица. Ипак,
треба имати у виду да рањеници, болесници и бродоломници који припадају
оружаним снагама, за разлику од цивила истог статуса, након што падну у руке
непријатељу добијају статус ратних заробљеника, тако да се могу користити
кумулативном заштитом.
Што се саме заштите тиче, предвиђено је да ова лица у свакој прилици буду
поштована и заштићена. Са њима се у свакој прилици мора поступати хумано и
мора им бити пружена, у што краћем року и без икакве дискриминације, лекарска
помоћ и нега коју захтева њихово стање. Изричито су забрањена угрожавања

1 Под изразом рањени и болесни подразумевају се лица, војна или цивилна, којима је због повреде,
болести или других физичких или менталних поремећаја или тешкоћа потребна лекарска помоћ или
нега и која се уздржавају од сваког акта непријатељства. Под овим изразима подразумевају се
такође жене на порођају, новорођанчад и друга лица којима је неопходна лекарска помоћ или нега,
као што су нејаки и труднице и који се уздржавају од сваког акта непријатељстава. Под изразом
бродоломници подразумевају се лица, војна или цивилна, која се налазе у опасности на мору или у
другим водама као последица несреће која је задесила њих или брод или ваздухоплов на којем се
налазе и која се уздржавају од сваког акта непријатељства. Ова лица, под условом да се и даље
уздржавају од сваког акта непријатељства сматрају се бродоломницима и за време спасавања све
док не стекну неки други статус на основу Конвенције или овог протокола (члан 8. Допунског
протокола Женевске конвенције).
њихових живота и личности, а нарочито убивства, мучење или вршење биолошких
експеримената.
Позитивне обавезе укључују дужност проналажења и прикупљања
непријатељевих рањеника, болесника и бродоломника и пружање неге овим
лицима. У те сврхе војна власт може позвати на милосрђе становништво ради
добровољног прикупљања и неговања ових лица, као и заповеднике неутралних
трговачких бродова, ради преузимања и неговања рањеника, болесника и
бродоломника као и ради прикупљања мртвих. Такође, предвиђена је обавеза
страна у сукобу да у што краћем року идентификују и попишу рањенике,
болеснике и бродоломнике и мртве који су пали под њихову власт, и да преко
својих националних бироа, ове податке доставе Централном бироу Међународног
комитета Црвеног крста у Женеви.
Четири Женевске конвенције о заштити жртава рата усвојене су 12. августа
1949. године. Тиме је отворена етапа у развоју међународног хуманитарног права.

1.2. Прва женевска конвенција

Прва (I) је Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника и
болесника у оружаним снагама у рату.
Високе стране уговорнице обавезане су на поштовање ове Конвенције, која
прописује: човечно поступање, без икакве дискриминације засноване на раси, боји
коже, вери или убеђењу, полу, рођењу или имовном стању и слично, према свим
лицима која не учествују непосредно у непријатељствима, забрану у свако доба и
на сваком месту наношења повреда, сакаћења, свирепости и мучења, узимања
талаца, повреде личног достојанства (нарочито увредљиви и понижавајући
поступци), изрицања и извршавања казни без претходног суђења од надлежног
суда.
Поред тога, рањеници и болесници који падну у заробљеништво уживају
сва права међународног права о ратним заробљеницима. Нико никад не сме бити
узнемираван или кажњаван зато што је пружао негу рањеницима или болесницима.
Сталне установе и покретне санитетске јединице санитетске службе не могу
ни у којој прилици бити предмет напада, него ће их стране у сукобу у свако доба
поштовати и штитити. Ако падну у руке противничкој страни, оне могу да наставе
свој рад све док Сила која их је заробила сама не обезбеди негу потребну
рањеницима и болесницима који се налазе у тим установама и јединицама.
Забрањено је вршити репресалија против рањеника, болесника, особља, зграда или
материјала које штити конвенција.
Зграде, материјал и стоваришта сталних санитетских установа оружаних
снага остају и надаље подвргнути ратном праву, али не могу бити употребљени у
неку другу сврху докле год су потребни рањеницима и болесницима. Међутим,
команданти војске у рату могу се њима користити у случају неодложне војне
потребе, под условом да су претходно предузели потребне мере за удобност
болесника и рањеника који се ту негују.
Транспорти рањеника и болесника или санитетског материјала морају се
поштовати и штитити на исти начин као и покретне санитетске јединице. Када ти
транспорти или возила падну у руке противнику, на њих се примењују ратни
закони, под условом да страна у сукобу која их узапти у сваком случају узме на
себе бригу о рањеницима и болесницима који се у њима налазе.
Забрањене су мере репресалија против рањеника, болесника, особља, зграда
или материјала које штити Конвенција. Отуда је за повреду ове Конвенције,
предвиђено кажњавање.

1.3. Друга женевска конвенција

Друга (II) је Женевска конвенција за побољшање положаја рањеника,
болесника и бродоломника оружаних снага на мору.
Према лицима која не учествују непосредно у непријатељствима,
подразумевајући ту и припаднике оружаних снага који су положили оружје и лица
онеспособљена за борбу услед болести, ране, лишења слободе или било којег
другог узрока, поступаће се, у свакој прилици, човечно, без икакве неповољне
дискриминације засноване на раси, боји коже, вери или убеђењу, полу, рођењу или
имовном стању, или било коме другом сличном мерилу.
У том циљу овом Конвенцијум забрањени су и забрањују се, у свако доба и
на сваком месту, према горе наведеним лицима следећи поступци:
1. повреде које се наносе животу и телесном интегритету, нарочито све
врсте убиства, осакаћења, свирепости и мучења;
2. узимање талаца;
3. повреде личног достојанства, нарочито увредљиви и понижавајући
постпци;
4. изрицање и извршавање казни без претходног суђења од стране редовно
установљеног суда и пропраћеног свим судским гарантијама које
цивилизовани народи признају за неопходне.

Рањеници и болесници морају бити прихваћени и неговани. Свака

непристрасна хуманитарна организација, као што је Међународни комитет
Црвеног крста, може да понуди своје услуге странама у сукобу. Стране у сукобу ће
се трудити, с друге стране, да ставе на снагу путем посебних споразума један део
или све остале одредбе ове Конвенције.
Конвенција се примењује само на укрцане снаге, а прописано је поштовање
и заштита свих припадника оружаних снага, рањеника, болесника и бродоломника,
као и заштита, поступање и нега, забрана мучења и медицинских опита.
Поред тога, овом Конвенцијом предвиђено је поштовање и заштита мањих
пловила и обалских постројења за спасавање, заштита бродских болница ратних
бродова је максимална.
Сваки болнички брод има право испловљања из заузете луке. Посебно је
предвиђена забрана заробљавања особља болничких бродова (верско лекарско и
болничко особље), поштовање њихових права и пружање заштите.
Језици текста Друге конвенције су француски, енглески.
Као и код Прве, предвиђено је кажњавање за повреду ове Конвенције.
 1.4. Трећа женевска конвенција
Трећа (III) је Женевска конвенција о поступању са ратним
заробљеницима.
Ова Конвенција забрањује наношење повреде животу и телесном
интегритету свих врста убистава, осакаћења, свирепости, мучења, узимања талаца,
повреде личног достојанства и прописује обавезност прихватања и неговања
рањеника и болесника.
Није могуће одрицање од права, ни делимично, ни у целини, која им
обезбеђују ова Конвенција и специјални споразуми. Непријатељске силе су
одговорне за поступање са заробљеницима.
Овом Конвенцијом је предвиђено:
 Човечно поступање и забрана репресалија.
 Поштовање личности.
 Издржавање и лекарска нега.
 Једнако поступање.
 Ограничење слободе кретања.
 Безбедност заробљеника.
 Услови смештаја, исхрана, одевање, кантине, хигијенска и лекарска нега.
 Здравствени и контролни преглед ратних заробљеника најмање једном
месечно.
 Дозвољени радови.
 Услови рада.
 Опасан и понижавајући рад.
 Дужина радног дана.
 Накнада за рад.
 Несреће при раду и болест.
 Лекарски преглед.
 Упознавање становништва са одредбама конвенције.

Ратни заробљеници су у власти непријатељске Силе, али не у власти

појединих лица или војних јединица који су их заробили. Независно од личних
одговорности које могу постојати, Сила која их држи одговорна је за поступање
које се на њих примењује.
Ратни заробљеници имају у свакој прилици право на поштовање њихове
личности и њихове части. Према женама се мора поступати са свим обзирима који
се дугују њиховом полу и оне у сваком случају морају уживати исто тако повољно
поступање које се признаје мушкарцима. Ратни заробљеници задржавају своју
пуну грађанску способност онакву каква је постојала у тренутку њиховог
заробљавања. Сила која их држи може ограничити вршење те способности било на
својој било изван своје територије само у оној мери у којој то заробљеништво
захтева.
Сила у чијој су власти ратни заробљеници дужна је да обезбеди њихово
бесплатно издржавање и да им пружи бесплатну лекарску негу коју захтева њихово
здравствено стање.
 1.5. Четврта женевска конвенција
Четврта (IV) је Женевска конвенција о заштити грађанских лица за
време рата.
Ова Конвенција прописује њено обавезно поштовање и примену.
Такође, ова Четврта конвенција предвиђа:
 Немогућност одрицања права.
 Забрану сваке дискриминације.
 Посебну заштиту рањених, немоћних и угрожених лица.
 Споразум о евакуацији из опкољене или опседнуте зоне.
 Поштовање и заштита грађанских болница, као и њиховог особља.
 Слободан пролаз лекова, санитетског материјала, хране и одеће.
 Породичну преписка.
 Забрану принуде за добијање обавештења.
 Забрану узимања талаца.

Ова конвенција штити лица која се, у коме било тренутку и на који било
начин, нађу, у случају сукоба или окупације, у власти једне Стране у сукобу или
једне окупационе Силе чији нису држављани.
Конвенција не штити држављане државе која није везана Конвенцијом.
Држављани неутралне државе који се налазе на територији једне зараћене државе и
држављани државе која саучествује у рату неће се сматрати као заштићена лица
докле год држава чији су они држављани има редовно дипломатско
представништво код државе у чијој се власти они налазе.
Сва лица која су заштићена са одредбама прве три конвенције неће се
сматрати као лица заштићена у смислу ове Конвенције. Ако на територији једне
Стране у сукобу, ова има озбиљних разлога да сматра да одређено лице заштићено
овом Конвенцијом даје повода оправданој сумњи да се одаје некој делатности,
штетној по безбедност државе или је утврђено да се оно заиста тој делатности
одаје, то лице се неће моћи позивати на права и повластице које пружа ова
Конвенција, ако би та права и повластице, када би се примењивали у његову
корист, могли нанети штету безбедности те државе.
Поред Женевских конвенција које су донете 12. августа 1949. године,
донета су и два допунска протокола о заштити жртава међународних
оружаних сукоба (Протокол I и Протокол II). Ови протоколи додатно
објашњавају и допуњују поједине одредбе Женевских конвенција.

1.6. Универзална декларација о људским правима

С обзиром да су током Другог светског рата почињена велика зверства,
после рата појавило се опште мишљење у светској заједници да Повеља
Уједињених нација не разјашњава довољно права која треба да заштити. Због тога
је Универзална декларација, која у потпуности разјашњава права појединаца, била
крајње неопходна. Главни стваралац ове Декларације, на позив Секретаријата
Уједињених нација, био је Канађанин Џон Петерс Хамфри, уз асистенцију Еленор
Рузвелт из САД-а, Ренеа Касина из Француске, Чарлса Малика из Либана и П. Ц.
Чанга из Кине, између осталих. Универзална декларација о људским правима је
декларација усвојена од стране Генералне скупштине Уједињених нација 10.
децембра 1948. године у Паризу2.
Људска права су сврстана у укупно тридесет чланова и она представљају, у
ствари, главне принципе ове Декларације. Овај значајан документ је заснован на
традицији цивилног права. Пошто је створена као објава циљева којих би требало
да се придржавају владе, није правно обавезујућа и стога нема потписница. У
најзначајније принципе ове Декларације можемо сврстати:
1. Право на живот, слободу и сигурност личности.
2. Право на образовање.
3. Право на запослење, плаћене празнике, заштита од незапослености и
социјална сигурност.
4. Право на пуно учешће у културном животу.
5. Слобода од тортуре или свирепог, нехуманог третирања или казне.
6. Слобода мишљења, уверења и вероисповести.
7. Слобода изражавања и мишљења.

Посебно је значајно навести чињеницу да је Декларација преведена

преведена на 335 језика и дијалекта, чиме се сврстава у "најпревођеније документе"
у свету. Универзална декларација не представља део међународног права, али
представља значајно оруђе у примени дипломатских и моралних притисака на
владе које крше неке или све одредбе декларације. Међународна конференција
Уједињених нација о људским правима из 1968. године одлучила је да Декларација
"представља обавезу за све чланице међународне заједнице". Декларација је
послужила као основа за оригинална два правно обавезујућа споразума
Уједињених нација о људским правима, Међународни споразум о цивилним и
политичким правима, и Међународни споразум о економским, друштвеним и
културним правима.

1.7. Европска конвенција за заштиту људских права

Европска конвенција за заштиту људских права (енгл. European
Convention on Human Rights) је правни акт Савета Европе, који је донет у Риму
04. новембра 1950. године. Оригинална верзија, састављена на енглеском и
француском језику и објављена под називом Конвенција за заштиту људских
права и основних слобода, ступила је на снагу 3. септембра 1953. године3.
Потписивање ове Конвенције означило је прихватање обавезе поштовања права и
слобода, као и признавање надлежности Европског суда за људска права. Текст је

2 Еленор Рузвелт је рекла како би Декарација могла бити "Magna сarta за читаво човечанство“, тј.
Велика повеља.
3
Прве потписнице Конвенције биле су: Белгија, Велика Британија, Данска, Ирска, Исланд, Италија,
Луксембург, Немачка, Норвешка, Турска, Француска и Холандија, док је у периоду од 1950. до
2004. године, Конвенцију је потписало 46 земаља.
званично преведен и објављен на 30 језика, а ратификација је извршена у свим
државама Савета Европе.
Сам чин доношења Конвенције представља правно уобличавање идеје
земаља Европе о успостављању јединствене заштите људских права и
индивидуалних политичких слобода. Ова права и слободе, заједно са владавином
права, чине темељ истинске демократије4. Накнадно су донети и Протоколи 1-14,
којима је унапређена је првобитна заштита права и слобода из 1950. године.
Посебан значај има Протокол 11, који је 1998. године увео Европски суд за људска
права5 и могућност учешћа појединца у међународном правном поступку.
Када је реч о структури Конвенције, треба рећи да се она састоји из
преамбуле, основног текста и 13 протокола, тј. правних правила којима се врше
измене и допуне основног текста Конвенције. У основна права и слободе, које се
гарантују Европском конвенцијом за заштиту људских права спадају: 1) право на
живот, 2) забрана мучења, нечовечног и понижавајућег поступања, 3) забрана
ропства и принудног рада. 4) право на слободу и сигурност, 5) право на правично
суђење, 6) кажњавање само на основу закона, 7) право на поштовање приватног и
породичног живота, 8) слобода мисли, савести и вероисповести, 9) слобода
изражавања, 10) слобода окупљања и удруживања, 11) право на склапање брака,
12) право на делотворни правни лек, 13) забрана дискриминације.

2. Међународна здравствена сарадња

2.1. Међународни прописи
У најопштијим цртама међународно право се може дефинисати као скуп
правних докумената која регулишу односе међу државама, као и односе у
међународној заједници. Систем међународног права још није у потпуности
изграђен. Од међународног права до сада је највише развијено:
 саобраћајно;
 санитарно и
 ветеринарско право.

Да би се здравствена заштита успешно спроводила, а нарочито са аспекта

унапређења здравља и спречавања и сузбијања болести, неопходна је међународна
сарадња.

4
Овом кодификацијом отпочела је правна стандардизација на европском тлу, која се одвија у складу
са Универзалном декларацијом о људским правима.
5 Седиште овог Суда се налази у Стразбуру (Француска).
 Епидемијске болести које су у прошлости заузимале једно од најзначајнијих
места у патологији становништва, навеле су већи број држава да успоставе
сарадњу на сузбијању заразних болести, јер оне не знају за границе. Прво
здравствено тело у оквиру међународне сарадње било је Међународни здравствени
савет, основан 1838. године у Цариграду, са задатком да се усклади погранична
заштита од куге и колере.
Прва међународна здравствена конференција одржана је 1851. године у
Паризу са циљем да се настави са сарадњом на сузбијању заразних болести.
Међународна здравствена сарадња и развој међународног санитарног права
посебни напредак бележе тек почетком XX века.

Тако је:
 прво донета Међународна санитарна конвенција (Париз, 1903. г.), затим;
 Панамеричка санитарна конвенција (Вашингтон, 1905. г.);
 Међународна санитарна конвенција (Париз, 1912,1926. г. допуњавана и
мењана 1938. и 1944. године); и
 Међународна санитарна конвенција за ваздушну пловидбу (Хаг, 1933.
године), измењена 1944. године.

Све ове конвенције престале су да се примењују и замењене су доношењем

Међународног здравственог правилника, 1951. године. Овај Правилник спада у ред
најзначајнијих међународних здравствених уговора, који је донет од стране СЗО у
оквиру Организације уједињених нација (ОУН), као специјализоване агенције
Уједињених нација. Код нас је Међународни здравствени правилник ратификован
Уредбом СИВ-а Рп. Бр. 214. од 20. октобра 1954. године.

Списак међународних прописа

 Међународни здравствени правилник, ратификован Уредбом бр. 214 од
20.10.1954. године.
 Конвенције о спречавању и сузбијању појединих заразних болести
закључене са: Бугарском (1956), Бугарском и Грчком (1956), Румунијом
(1957), Мађарском (1958) и Албанијом (1960).
 Међународне конвенције из области хуманитарног права (Женевске
конвенције), чији смо и ми потписници.

Међународне конвенције
 Споразум о усвајању једнообразних прописа који се односе на
хомологију моторних возила у погледу емисије загађујућих гасова из
мотора (1975. г.);
 Правилник о хомологизацији возила у погледу буке (1972. г.);
 Конвенција за заштиту културних добара у случају оружаних сукоба
(1976. г.);
 Конвенција о заштити светске културне и природне баштине (1974. г.);
 Међународна конвенција за заштиту птица (1973. г.); и
 Међународна конвенција за спречавање загађења мора уљем (1973. г.).
  Закон о ратификацији Конвенције о психомоторним средствима (Сл.
лист СФРЈ 40/73 Међународни уговори).
 Закон о ратификацији Бечке конвенције о грађанској одговорности за
нуклеарне штете (Сл. лист СФРЈ 5/77 Међународни уговори).

2.2. Међународна здравствена безбедност

У циљу обезбеђивања међународне здравствене безбедности, потребно је
обезбедити међународну сарадњу, која подразумева активности на спречавању,
дијагнози и лечењу болести, које траже акцију више од једне земље. Са циљем да
се активности земаља у области међународне сарадње интензивирају и
координирају, 07. априла 1948. године у Њујорку, званично је основана Светска
здравствена организација (СЗО), а од 1950. године датум њеног оснивања
обележава се као Светски дан здравља (СДЗ). Тема Светског дана здравља је
здравствени проблем који се издвоји својом важношћу и СЗО све активности у
наредној години усмерава на решавање тог проблема.
Сваке године, СЗО изабере кључни глобални здравствени проблем и
организује међународне, регионалне и локалне манифестације (догађаје) на тај дан
и током целе године како би истакла значај изабране области. У 2009. години,
Светски дан здравља је обележен под слоганом "Спасите животе. Учините
болнице безбедним у ванредним ситуацијама". Светски дан здравља 2009.
године фокусирао се на безбедност здравствених капацитета (објеката) и
спремност (приправност) здравствених радника који лече животно угрожене у
ванредним ситуацијама.
Светски дан здравља је једна од најбољих прилика да се повећа свест о
глобалним здравственим приоритетима. Године 2009, СЗО и међународни
партнери су нагласили значај инвестирања у здравствену инфраструктуру, која се
може супротставити опасностима и пружити услугу неодложним потребама људи.
Постоји потреба успостављања бољег разумевања везе између здравља и
безбедности. Стварање међународне здравствене безбедности за све је могуће
обезбеђивањем водеће улоге и утицаја Светске здравствене организације у
стварању безбеднијег света промовисањем постојећих механизама као што су
Међународни здравствени прописи (International Health Regulations) и Глобална
мрежа за надзор над епидемијама (Global Outbreak Alert and Response).
Јединствена порука Светског дана здравља гласи: "ПРЕТЊЕ ЗДРАВЉУ НЕ
ЗНАЈУ ЗА ГРАНИЦЕ. Наиме, у глобализованом свету, појава епидемија је претња
колективној светској безбедности. Претње здрављу и безбедности су све веће и
шире се брже него икад. Зато је улагање у здравље, стварање безбедније
будућности, па све државе морају инвестирати у здравље и градити способност за
превенцију нових и постојећих претњи, јачајући јавно-здравствене системе.
Здравље води ка безбедности, док несигурност води ка лошем здрављу.
Отуда, заштита здравља људи и безбедности свих угрожених захтева политичко
ангажовање на највишем нивоу, као и блиску сарадњу између влада, међународних
организација, цивилног друштва и приватног сектора. Претње здравственој
безбедности су многобројне и различите: оне обухватају изненадни удар на
здравље и привреду од неочекиваних болести, као што су САРС и птичији грип,
хуманитарне катастрофе, биотероризам и други ризици по здравље. Тактика
очувања здравља од дејства ових претњи укључује колективни ангажман, који ће
унапредити приправност и повећати способност за ефикасан одговор када се оне
појаве.
Безбедност свих држава зависи од њихове способности да реагују брзо
против претњи нарушавања здравља. Међународна сарадња између развијених и
земаља у развоју и усмеравање ка размени информација и јачање јавно-
здравственог система и надзора, кључни су за заустављање епидемија заразних
болести. Претње остају, а ми морамо да наставимо да улажемо и градимо.
Десет достигнућа јавног здравља у двадесетом веку развијених земаља
света су:
- Вакцинације.
- Безбеднија радна средина.
- Безбеднија и здравија храна
- Безбедност на путевима
- Контрола инфективних болести
- Опадање смртности од КВО
- Планирање породице
- Препознавање пушења као фактора ризика
- Здравије мајке и њихова деца
- Флуоризација пијаће воде – здравији зуби

2.3. Актери међународне здравствене политике

Најзначајнији актери у међународној здравственој политици су агенције УН

повезане са здрављем, у које спадају:
1. Светска здравствена организација (WHO)
2. Светска банка
3. UNICEF (United Nations International Childrens Emergensy Fund), бави се
заштитом здравља деце и чиниоцима који угрожавају њихово здравље.
Седиште му је у Њујорку.
4. Фонд за становништво УН (UNFP)
5. Развојни програм УН (UNDP)
6. UNESCO (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organisation),
утиче на подизање научног, општеобразовног и културног нивоа
становништва. У центру пажње је здравствено васпитање и школовање
здравствених радника. Седиште му је у Паризу.
7. Организација за храну и пољопривреду (FAO) – бави се проблемима
унапређења исхране, пољопривреде и болестима које се преносе храном.
Седиште јој је у Риму.
8. Светски програм за храну
9. Високи комесаријат УН за избеглице (UNHCR)
10. Међународна организација за рад (ILO - International Labour
Organisation), бави се заштитом здравља радника и предлаже FAO (Food
and Agricultural Organisation of United Nations), организацији која се бави
 мерама за остваривање њихове здравствене и социјалне сигурности.
Седиште јој је у Женеви.
11. Еколошки програм УН
12. Фонд УН за контролу злоупотребе дрога
13. Светска трговинска организација (WTO)
14. Међународна унија лекарских друштава, са седиштем у Паризу

Други важни актери су:

• Организације Европске уније (OECD, DG Sanco,...)
• Билатералне организације
– DIFID - Department for International Development UK
– SIDA - Swedish International Development Agency
– USAID - United States Agency for International Development
– CIDA - Canadian International Development Agency
• Међународне невладине организације
– Oxfam, Safe the Children,....
– Rockefeller, Ford,Kellog, и друге фондације.

2.4. Светска здравствена организација

Државе победнице су, после Првог светског рата, основале Друштво Лигу
народа. Недуго после тога, 1921. године, основана је Здравствена организација
Лиге народа (Health Organization of the League of Nations) која је функционисала
све до 1946. године, кад је њене функције преузела Светска здравствена
организација.У току Другог светског рата, крајем 1943. године, у Вашингтону је
основана агенција савезника за помоћ цивилном становништву и за његову
економску рехабилитацију UNRA (United Nations Relief and Rehabilitation on
Administration).
На првом међународном скупу после Другог светског рата, у пролеће 1945.
године у Сан Француску, покренуто је питање стварања сталне међународне
организације за здравствену сарадњу. Организација уједињених нација сазвала је
Прву светску здравствену конференцију која је одржана 19. јуна 1946. године у
Њујорку. Са циљем да се активности земаља у области међународне сарадње
интензивирају и координирају, 07. априла 1948. године у Њујорку, званично је
основана Светска здравствена организација (СЗО) чији се дан оснивања данас
обележава као Светски дан здравља. Од 55 земаља чланица Прве светске
здравствене скупштине, 53 је присуствовало скупу и прихватило Статут Светске
здравствене организације, чиме је СЗО постала стална агенција Уједињених нација.
Први задатак СЗО, био је преузимање одговорности за Међународну
класификацију болести (потиче из 1850. године - листа узрока смрти), док су као
први приоритети постављени: здравље мајке и детета, маларија, туберкулоза,
венеричне болести, исхрана и хигијена животне средине.
Основна мисија Светске здравствене организације која је дефинисана
Статутом, је "остваривање највишег могућег степена здравља за све народе". СЗО
промовише здравствено-техничку сарадњу међу државама, спроводи програме за
контролу и спречавање болести и тежи да унапреди квалитет људског живота.
Здравље се дефинише као "стање потпуног физичког, менталног и социјалног
добростања, а не само као одсуство болести или немоћи".
СЗО има четири основне функције:
 Да широм света делује саветодавно у домену здравља
 Да поставља глобалне стандарде за здравље
 Да сарађује са владама држава у јачању националних здравствених
програма
 Да развије и пренесе одговарајућу здравствену технологију,
информације и стандарде.

Светска здравствена организација има своје чланство и Статут и окупља 193

земље чланице и 2 придружена члана. Највише руководеће тело је Светска
здравствена скупштина, која се, по правилу, састаје једном годишње. Између две
Скупштине, радом СЗО руководи Извршни одбор. Стручну службу чини
секретаријат, на чијем је челу генерални директор.
Основни принципи рада Светске здравствене организације су: 1)
Правичност (свима подједнаке могућности); 2) Солидарност; 3) Право на здравље;
4) Активно учешће у здравственом систему и 5) Партнерство. Седиште СЗО је у
Женеви. Иначе, СЗО је децентрализована и у свом саставу има шест региона:
 Регионална канцеларија за Африку (AFRO) - Бразавил, Конго;
 Регионална канцеларија за Југоисточну Азију (SEARO) - Њу Делхи,
Индија;
 Регионална канцеларија за Америку/Панамерички санитарни биро
(AMRO) – Вашингтон, САД;
 Регионална канцеларија за Западни Пацифик (WPRO) – Манила,
Филипини;
 Регионална канцеларија за Источни Медитеран (EMRO) – Каиро,
Арапска Република Египат;
 Регионална канцеларија за Европу (EURO) – Копенхаген, Данска.
 Европски регион СЗО чине 53 земље, више од 880 милиона становника и
пружа се од Атлантика до Пацифика
Регионализација је посебна особина организационе структуре Светске
здравствене организације. Географске области служе као оквир за шест
регионалних организација, како је то и дефинисано Статутом СЗО. Регионалне
организације омогућавају примену примеренијег одговора на изазове, с којима се
суочавају земље, у околностима које су начелно сличне. Свака поменута
организација има регионални комитет који доноси одлуке за тај регион, као и
секретаријат или регионалну канцеларију чији је задатак да донете одлуке
спроводи на регионалном нивоу. Руководећа тела у регионима су регионални
комитети. Сваки регион има свој регионални биро са регионалним директором.
Управни органи Светске здравствене организације су:
Светска здравствена скупштина (WHA) - састаје се у мају сваке године
у Женеви; делегати из свих држава чланица СЗО учествују у раду. Скупштина, на
сваких 5 година, бира Генералног директора СЗО. Одлучује о политици СЗО и
њеном буџету.
Извршни одбор (Executive Board) - извршни орган Светске здравствене
скупштине. Чине га 34 представника које бирају њихове појединачне државе
чланице.
Регионални комитети (Regional Committee) - сваки од шест региона СЗО,
има сопствени регионални управни орган (Регионални комитет). Састаје се једном
годишње, обично у септембру, да би се размотриле одлуке Светске здравствене
скупштине и расправила питања која су регионални приоритет.
Регионални комитет за Европу разматра и усваја буџет и потом предлаже
Светској здравственој скупштини да га усвоји. Такође, може да усваја одлуке у
вези са питањима и приоритетима који су специфични за европски регион.
Од 17. до 20. септембра 2007. године, у Београду је одржано 57. заседање
Регионалног комитета СЗО за Европу. Преко 300 представника из 53 земље
које припадају Европском региону СЗО, министри за здравље и други високи
званичници који су укључени у обликовање здравствене политике, састали су се да
сагледају здравствена питања у Региону.
Најзначајнији датуми и достигнућа СЗО су:
 1952. - прва вакцина против дечије парализе (полиомијелитиса);
 1967. - прва трансплантација срца;
 1974. - Резолуција о доступности вакцина за сву децу света (Програм
имунизације);
 1977. - прва есенцијална листа лекова;
 1979. - искорењене велике богиње;
 1983. - Пастеров институт у Паризу идентификује вирус ХИВ;
 1988. - Глобална иницијатива за искорењивање дечје парализе;
 2003. - Оквирна конвенција о контроли дувана;
 2004. - Глобална стратегија о исхрани, физичкој активности и здрављу;
 2005. - Ревизија Међународног санитарног правилника (International
Health Regulations)

2.5. Оквирна конвенција о контроли дувана

Светске здравствене организације (FCTC)
Ова Конвенција је први међународни уговор из области јавног здравља који
је покренула Светска здравствена организација. Оквирна конвенција о контроли
дувана је једногласно прихваћена 21. маја 2003. године на Скупштини СЗО. Ово је
инструмент који је намењен смањивању разболевања и умирања узрокованих
епидемијом пушења.
Први корак је потписивање Конвенције што је до сада учинило 168 земаља.
Србија и Црна Гора је то учинила 28. јуна 2004. године. Потписивањем
Конвенције, земља исказује решеност да проблем контроле дувана уврсти у своје
приоритете и да заштити своје грађане од болести и смрти проузрокованих
дуваном. Следећи корак је ратификација - усвајање у парламенту, односно
скупштини пакета мера које предлаже Конвенција. До сада је то учинило 120
земаља, а државна заједнице Србија и Црна Гора је била 115. по реду, док је само
12 земаља ратификовало ову Конвенцију.
Циљ Конвенције и њених протокола је да се садашње и будуће генерације
заштите од погубних здравствених, социјалних, еколошких и економских
последица потрошње дувана и излагања дуванском диму, тако што ће се
предложити скуп мера и активности које ће се примењивати на националном,
регионалном и међународном нивоу, како би се трајно и значајно смањила
доминација дувана и излагање дуванском диму.

Мере и активности у оквирној конвенцији контроле дувана

Конвенција подразумева примену мера за смањење тражње и понуде за
дуванским производима као су:
 повећање цена и пореза,
 забрана промоције, рекламирања и спонзорисања,
  регулисање садржаја дуванских производа,
 истицање упозорења о садржају дуванских производа и штетним
последицама пушења на паковањима,
 заштита од изложености дуванском диму,
 едукација, комуникација и јавна свест,
 јачање служби за одвикавање од пушења,
 забрана продаје дувана малолетницима,
 сузбијање незаконите трговине дуванским производима и подршка
узгајивачима дувана за бављење алтернативним економски исплативим
активностима.

Светска здравствена организација у својим брошурама, билтенима и

обраћањима јавности, наглашава да дуван и сиромаштво представљају један
зачарани круг, јер дуван повећава сиромаштво појединаца и породица. Наиме,
неспорно је да долази до губитка зараде услед болести и смрти изазваних
неконтролисаном употребом дувана, до високих медицинских трошкова,
здравствених ризика и слично. Дуван повећава и сиромаштво држава, јер увећава
трошкове за здравствену заштити, а повећава губитке због смањене
продуктивности становништва. Дуван знатно оштећује и животну средину. У
свему томе највише добијају дуванске индустрије у виду високих профита.
Због свега тога, неопходна је контрола дувана, због чега је донета Оквирна
конвенција СЗО. Раније је мало пажње усмеравано на везу између коришћења
дувана, с једне стране и повећања болести, сиромаштва и смртности, с друге
стране. Данас људи, све више увиђају да је дуван више него здравствени проблем,
па зато контрола дувана није само луксуз богатих земаља, него и потреба свих
земаља. Отуда су се земље потписнице Оквирне конвенције, обавезале да заштите
здравље својих грађана, па ова Конвенција, као прва у области јавног здравља,
донета по договору са СЗО, представља кључну тачку дефинисања дувана "као
глобалног убице" и представља нову еру у контроли дувана на националном и
интернационалном нивоу. Она препознаје потребу помоћи узгајивачима дувана и
радницима дуванске индустрије, чији ће животни стандарди озбиљно бити
угрожени овим програмом контроле дувана и успешним стратегијама смањења
захтева за овим пороком.
У Србији се у оквиру кампање контроле дувана обележавају два дана, и то:
- 31. мај - Светски дан борбе против пушења
- 31. јануар - Национални дан превенције против пушења

2.6. Међународни покрет Црвеног крста

и Црвеног полумесеца
За време Аустријско-сардинијског рата 24. јуна 1859. године, недалеко од
Солферина, маленог места на северу Италије, сукобиле су се аустријске војне
јединице са савезничком француско-италијанском војском. Водила се последња
битка за независност после које су Аустријанци протерани са севера Италије.
Француски цар Наполеон III притекао је Италији у помоћ. Крвава битка која је
трајала 15 сати оставила је са собом 40.000 рањених који су умирали на бојном
пољу. Санитетске службе не знајући да је битка започела биле су далеко од овог
призора. Свега неколико лекара, који су се ту затекли, трудили су се да са
незнатним средствима пруже помоћ рањеницима, али за већину њих спаса није
било.
Млади трговац из Женеве који се затекао у близини бојног поља, био је
сведок страховитог призора. Звао се Анри Динан, имао је 31 годину и био вођен
изненадним нагоном да пружи помоћ свима у невољи. Али видевши невероватан
број рањеника, који су се налазили око њега, врло брзо је установио да је он сам
немоћан и да неће моћи много да учини за њих. Тада, спонтано покушава да
регрутује волонтере међу цивилним становништвом Солферина, који су се у
почетку показали врло невољним. Анри Динан им је, тада, повикао "Tuttti fratelli!"-
"Сви смо браћа!" И својим громким позивом је успео да сломи отпор и да отвори
срца тих мушкараца и жена. Постепено, добра воља и ентузијазам тријумфују.
Рањеници су одведени далеко од бојног поља, у цркве и приватне куће, где им је
становништво свим срцем пружило помоћ.
Црвени крст је међународна, хуманитарна организација са седиштем у
Женеви. Основао ју је Анри Динан 1863. године, са задатком да у ратним условима
помаже војном санитету. Касније му је делокруг рада проширен да у миру
организује и спроводи низ акција у области заштите здравља и помоћи људима
који су у стању социјалне потребе. Већ 1864. године 24 земље су потписале Прву
женевску конвенцију, која је представљала међународни уговор о неутралности
рањеника и болесника за време рата. На нивоу сваке државе постоји само једно
Национално друштво (које се дијели на градске и општинске организације итд.), а
Национална друштва се уједињују у Интернационалну Федерацију ЦК/ЦП.

На слици су дати симболи Међународног црвеног крста у свету, Израелу и

муслиманским земљама (сви ови симболи су црвене боје на белој позадини).
Саставни делови Међународног покрета Црвеног крста и Црвеног
полумесеца су:
 Међународни комитет Црвеног крста (МКЦК) - Основан је фебруара
1863. године као Комитет петорице са задатком да спроведе у живот
идеје Анри Динана, а формално је признат Женевским конвенцијама и
Међународним конференцијама Црвеног крста. Комитет данас има до 25
чланова и њих представљају само швајцарски држављани и има значајне
међународне функције. Оне проистичу из објективних потреба за
неутралним посредником нарочито у време рата и које су садржане у
обичајном праву, Женевским конвенцијама и њиховим Допунским
протоколима. Овај Комитет може преузимати сваку хуманитарну
 иницијативу, која улази у оквир његове улоге и, притом, одржава блиске
контакте са националним друштвима Црвеног крста и Црвеног
полумесеца, Лигом (Међународном федерацијом Друштва Црвеног
крста и Црвеног полумесеца) и владиним организацијама (као и свим
националним и међународним установама) чију помоћ сматра корисном.
 Национална друштва Црвеног крста и Црвеног полумесеца - То су
независне националне организације које се стварају у свим земљама да
би организовале и покренуле становништво на хуманитарну активност,
како у миру, тако и у рату. Национално друштво које тражи
међународно признање мора бити образовано само у независној држави
у којој је на снази Женевска конвенција о заштити војних рањеника и
болесника у рату. Национално друштво мора бити признато од стране
државе као добровољно друштво за помоћ, помоћни орган властима на
хуманитарном пољу. Битно је да оно буде аутономно, независно од
државних органа, како би могло да делује у складу са својим
принципима. Друштво треба да покрије целу територију државе и да има
централни орган преко кога се одржавају везе са другим саставним
деловима Покрета.
 Међународна федерација Друштва Црвеног крста и Црвеног
полумесеца - Основана је 1919. године, под називом Лига друштава
Црвеног крста, а од 1991. године носи име Међународна федерација.
Задаци ове Федерације се могу поделити у две групе: 1) задаци који се
постављају у ванредним стањима (најчешће, елементарне катастрофе -
земљотреси, поплаве, суша, епидемије и слично), приликом појаве
великог броја избеглица и расељених лица, као и у технолошким
катастрофама (нпр. чернобилска 1986. године); 2) дугорочни послови на
подизању здравственог стања и социјалног благостања и васпитавања у
духу хуманости (то нису ванредна стања, али такође захтевају
систематску хуманитарну активност).

Највише тело, тј. највиши орган одлучивања Међународног покрета

Црвеног крста и Црвеног полумесеца је Међународна конференција Црвеног крста
и Црвеног полумесеца. Чланови ове Конференције су: делегати националних
друштава, Међународног комитета, Међународне федерације Друштва Црвеног
крста и Црвеног полумесеца, као и држава учесница у Женевским конвенцијама.
Ова Конференција доноси своје одлуке, препоруке и декларације у оквиру
резолуција, али може доносити и правила. Састаје се сваке четврте године.
Седам основних принципа чине суштину Међународног црвеног крста.
Усвојени су на Двадесетој међународној конференцији у Женеви 1965. године:
 Хуманост - Међународни покрет Црвеног крста и Црвеног полумесеца,
рођен је у жељи да без дискриминације укаже помоћ рањеницима на
бојном пољу, у свом међународном и националном виду настоји да
спречи и ублажи људске патње у свим приликама.
 Непристрасност - Он не прави никакву разлику према народностима,
раси, верским убеђењима, класи или политичком мишљењу.
  Неутралност - Покрет се не опредељује у непријатељствима и не
ангажује се у било које време у расправама политичке, расне, верске и
идеолошке природе..
 Независност - Национална друштва, морају увек да сачувају своју
аутономију, да би у свако доба могли да делују у складу са принципима
Покрета.
 Добровољност - То је добровољни покрет за помоћ, који не покреће
жељу за стицање користи.
 Јединство - У једној земљи може постојати само једно друштво Црвеног
крста или Црвеног полумесеца.
 Универзалност - Сва друштва имају једнаки статус и деле једнака права
и дужности.

На територији бивше Југославије, прво Друштво Црвеног крста основано је

на Цетињу 1875. године, а залагањем др Владана Ђорђевића у Београду је 1876.
године основано Друштво Црвеног крста Србије.
Црвени крст Србије је хуманитарна, независна, непрофитна и добровољна
организација основана за територију Републике Србије и има за циљ да олакшава
људску патњу, са задатком да пружа помоћ угроженим лицима у случају ратних
сукоба, природних, еколошких или других несрећа. У саставу Црвеног крста
Србије јесу покрајинске, градске и општинске организације Црвеног крста
основане на територији Републике Србије.
Црвени крст Србије спроводи програме и активности који произлазе из
циљева и задатака Међународног покрета, а нарочито:
1) развија солидарност међу људима и организује различите облике
међусобне помоћи грађана;
2) заступа, шири и спроводи идеје, Основне принципе и друге хуманитарне
вредности Међународног покрета;
3) доноси план и спроводи програм припреме за деловање у несрећама у
сарадњи и уз координацију са надлежним државним органима;
4) спроводи програме помоћи деци, хендикепираним, старим и немоћним
лицима у сарадњи са донаторима и надлежним државним органима и органима
територијалне аутономије и локалне самоуправе;
5) организује и спроводи акције заштите и унапређења стања животне
околине и шири знања становништва о мерама за очување здраве природне
средине у циљу заштите и унапређивања стања животне околине и спречавања
настанка нежељених последица;
6) заступа идеје добровољног рада у корист угрожених лица, региструје и
спроводи обуку волонтера за рад у Црвеном крсту Србије;
7) организује и учествује, у сарадњи са здравственим установама, у
активностима промоције здравља, у спровођењу активности за унапређење
здравља појединих групација становништва и превенцију болести од већег
социјално-медицинског значаја.
 2.7. Међународна класификација болести,
повреда и узрока смрти
Класификација болести може се дефинисати као систем категорија у који се
сврставају обољења према утврђеним критеријумима. Циљ класификације је да
омогући систематско праћење, поређење, тумачење и анализирање прикупљених
података за различите временске периоде, за различита подручја у земљи, као и
међународна поређења. Историја класификације је доста дуга и почиње још у
XVIII веку, али то су били појединачни покушаји израде класификације (Farr, d,
Espine).
МКБ (Међународна класификација болести и сродних здравствених
проблема; енгл. ICD, International Classification of Diseases and Related Health
Problems), је класификација која је код нас и у свету нашла широку примену.
Постоји потреба за квалитетним показатељима с подручја морталитетне и
морбидитетне статистике. Управо употреба четверознаковне шифре МКБ-10 је
боља и прецизнија од дијагнозе на латинском или неком другом језику.
Француска влада је 1900. године сазвала Прву међународну конференцију
која је одржана у Паризу са задатком да изврши међународну класификацију
узорака смрти (Бертијонова класификација). Конференцији је присуствовало 26
земаља. Конференција је извршила ревизију и закључила да је потребно да се
сваких 10 година врши оваква ревизија. Француска влада је организовала наредне
састанке 1909, 1920, 1929. и 1938. године.
Шеста (VI) ревизија Међународних листа за болести и узроке смрти,
сазвана је од стране француске владе априла 1948. године у Паризу. Дакле, све до
ВИ ревизије (1948) постојала је само Међународна класификација узрока смрти, а
тек од тада и класификација болести и повреда. Ова класификација је код нас у
примени од 01.01.1950. године.
Седма (VII) ревизија извршена је 1955. године (Париз), а осма у Женеви
1965. године, где је одржана и конференција за девету ревизију 1979. године.
Последња, X ревизија усвојена је на 43. Скупштини СЗО 1990. године. Код нас се
примењује тек од 01.01.1997. године.
Десета (X) ревизија Међународне класификације болести усвојена је на 43.
скупштини Светске здравствене организације 1990. године, са обавезом примене
од 01.01.1993. године. У склопу X-ревизије напуштено је класификовање
медицинских процедура и редуковање класификације искључиво на болести.
Поред тога извршена је промена структуре шифара, преласком са искључиво
нумеричких на алфанумеричке ознаке, чиме се значајно проширује могућност
кодирања различитих болести, и извршено стандардизовање шифарског система,
тако да сви дијагностички ентитети поседују шифре са три и четири знака..
Структура шифре по X-ревизији је: Све болести су сврстане у 21 групу (раније 17
група).
Шифра МКБ-10 је алфанумеричка ознака која се састоји од четири поља, од
којих је прво поље словно, преостала три поља су бројчана, а задње поље је од
осталих одвојено тачком. Трознаковне категорије МКБ-10 шифрују све основне
групе дијагноза болести, стања и поступака, а четворознаковне категорије шифрују
задњи ниво подела болести, стања и поступака. Бројчани део шифре одговара
саставу серијског шифровања, са унапред заданим распоном бројева, што
омогућује будућа проширења и промене без комплетне измјене шифрарника. Прва
три знака показују грубу ознаку дијагнозе:

А00-Б99: Одређене инфективне и паразитске болести

Ц00-Д48: Нове болести
Д50-Д89: Болести крви и хематичних органа, као и одређене сметње са учешћем
имунолошког система
Е00-Е90: Ендокрине болести, болести метаболизма и исхране
Ф00-Ф99: Психичке и сметње у понашању
Г00-Г99: Болести нервног система
Х00-Х59: Болести ока и очног апарата
Х60-Х95: Болести уха и мастоидног наставка слепоочнице
И00-И99: Болести кардиоваскуларног система
Ј00-Ј99: Болести органа за дисање
К00-К93: Болести пробавног тракта
Л00-Л99: Болести коже и хиподерма
М00-М99: Болести мишићно-скелетног система и везивног ткива
Н00-Н99: Болести урогениталног система
О00-О99: Трудноћа и порођај
П00-П96: Одређена стања, која порекло воде из перинаталног периода
Q00-Q99: Урођене мане, деформитети и аномалије хромозома
Р00-Р99: Симптоми и абнормални клинички и лабораторијски налази, који немају
другу класификациону групу
С00-Т98: Повреде, тровања и одређене последице спољашњих фактора
В01-Y98: Спољашњи узроци морбидитета и морталитета
З00-З99: Фактори, који утичу на здравствено стање и воде до потребе за обраћањем
здравственој установи
 3. Европска унија
Европска унија (ЕУ) је међувладина и наднационална унија (заједница), тј.
породица демократских европских земаља посвећених заједничких заједничком
раду на миру и просперитету. То није држава која намерава да замени постојеће
земље, али је више од било које међународне организације. Унија своје корене
води од Европско економске заједнице основане Римским уговором 1957. од
стране шест европских држава (СР Немачка, Француска, Италија, Холандија,
Белгија и Луксембург). Ова заједница је оформљена под садашњим именом
Уговором о Европској унији (више познатим под именом Мастрихтски уговор)
1992. године. Лисабонским споразумом потписаним децембра 2007. предвиђена је
измена садашњих споразума како би се кориговале политичке и правне структуре
Европске уније. Процес ратификације Лисабонског споразума је предвиђен је до
краја 2008, али је ратификација угрожена негативним исходом на референдуму у
Ирској јуна 2008. Међутим, на поновљеном референдуму, одржаном 02. октобра
2009. године, пошто је Европска унија направила извесне уступке Ирској у вези
војне неутралности, абортуса, пореских стопа и броја комесара у Европској
комисији, грађани Ирске са 67,13% изјаснили су се за ратификацију споразума. На
референдум је овог пута изашло 58% грађана.
Пољски председник Лех Качински је 10. октобра 2009. године потписао
Лисабонски уговор у присуству званичника Европске комисије и Европског
парламента и, притом, нагласио како је овај договор о реформи европских
институција велики успех и за Пољску, која је успела да издејствује 13 од 14
кључних питања, у којима су јој остале чланице изашле у сусрет. Пољска је тако
постала 26. чланица уније која је ратификовала споразум. Чешка је сада једина
чланица Европске уније која није ратификовала уговор. Чешки председник Вацлав
Клаус затражио је да се на текст Лисабонског уговора дода клаузула у вези са
Повељом о основним правима којом би се његова земља изузела из могућих
захтева за повраћајем имовине протераним Немцима после Другог светског рата.
Земље чланице ЕУ (укупно 27) су успоставиле заједничке институције у које
делегирају нешто од своје суверености тако да се одлуке од заједничког интереса
доносе на европском нивоу. Ово делегирање суверености се назива "ЕВРОПСКА
ИНТЕГРАЦИЈА".Европска унија ствара јединствено тржиште путем система
закона који се примењује у свим државама чланица, што гарантује слободан проток
људи, роба, услуга и капитала.

3.1. Симболи Европске уније

Европска застава
На плавој позадини налази се 12 жутих звезда које чине круг и симболизују
јединство, солидарност и хармонију међу људима у Европи. Број звездица на
застави нема никакве везе са бројем земаља чланица Европске уније, већ је број 12
је традиционални сyмбол савршенства, потпуности и јединства.
Европска химна
Мелодија, која је 1985. године прихваћена као званична химна Европске
уније, је завршни део ИX симфоније Лудвига ван Бетовена (компонована 1823.
године на текст песме Фридриха Шилера из 1785. године, која изражава његову
идеалистичку визију човечанства, у коме су сви људи браћа – визију коју је делио и
Бетовен), познат као "Ода радости". Овај део Бетовенове симфоније нема речи,
када се користи као Европска химна. Намена "Оде радости" није да замени
националне химне земаља чланица, већ да слави вредности које сви они деле, као и
њихово јединство у разноврсности.
Дан Европе
09. мај се слави као Дан Европе и рођендан Европске уније јер су 09. маја
1950. године идеје које на којима се заснива Европска унија тад представљене
јавности од стране француског министра спољних послова Роберта Шумана. Тада
је учињен први корак ка стварању онога што сада познајемо као Европску унију.
То је био, на неки начин, и позив Француској, Немачкој и другим европским
земљама да удруже своје индустрије угља и челика, чиме је направљен и први
корак ка стварању "Европске федерације". Дан Европе је прилика за активности и
свечаности које приближавају Европу њеним грађанима, али и да људе унутар
уније приближи једне другима.
Мото (гесло) Европске Уније - Уједињени у разноврсности (лат. Ин
вариетате цонцордиа)
Мото значи да су Европљани, помоћу Европске уније, уједињени у
заједничком раду на миру и просперитету и да су мноштво различитих култура,
традиција и језика у Европи позитивна предност за цео континент.
Монета Уније
ЕВРО
Основне (фундаменталне) вредности Европске уније
1. Европска унија, као гарант мира;
2. Јединство и једнакост ради обезбеђивања мира, демократије, правде и
поштовања закона, економског просперитета и опште безбедности;
3. Принцип солидарности;
4. Поштовање националних идентитета.

3.2. Најважније институције Европске уније

Европски парламент (ЕП) је једина непосредно бирана, парламентарна
инститиција Европске уније. Заједно са Саветом Европске уније, он чини дводомну
законодавну грану институција Уније и описиван је као једно од најмоћнијих
законодавних тела на свету. Европски парламент нема право законодавне
иницијативе, и иако је он "прва институција“ Европске уније (која се прва наводи у
Уговорима и има церемонијално првенство над свим моћима на европском нивоу),
Савет има веће моћи у областима законодавства у којима се не примењује
процедура коодлучивања (са једнаким правима измена и одбацивања). Парламент
чини 785 чланова Европског парламента, који представљају друго по величини
демократско бирачко тело на свету (након Индије) и, са 342 милиона грађана са
бирачким правом, највеће наднационално бирачко тело у историји. Седиште
Европског парламента је у Стразбуру, где се и одржавају редовне месечне
пленарне, гласачке, четвородневне седнице, како је прописано протоколом у
Амстердамском уговору.
 Савет је главно тело за доношење одлука у ЕУ. Оличење је земаља чланица,
чије представнике окупља регуларно на министарском нивоу. На основу дневног
реда, Савет се састаје у различитом саставу: инострани послови, финансије,
образовање, телекомуникације итд. Савет Европске уније не треба мешати са
Европским саветом, засебним телом Европске уније, нити са Саветом Европе,
засебном паневропском инстутицијом са седиштем у Стразбуру, независном од
ЕУ. Парламент и Савет чине највише законодавно тело унутар Уније.
Европски савет (енгл. The European Council) је састанак председника
држава или председника влада држава чланица Европске уније, министара
спољних послова, као и председника Европске комисије. Министри спољних
послова и председник Европске комисије имају само саветодавну функцију.
Одлуке Европског савета су везујуће за институције Европске уније. Савет има моћ
да одређује политички смер Европске уније. Ако Уговор из Лисабона ступи на
снагу, Европски савет ће бити правно признат као једно од тела у институционаној
структури Европске уније.
Европска комисија је извршни орган Европске уније, својеврсна Влада
Европске уније. Уз Европски парламент и Савет Европске уније представља један
од три главне институције које управљају Унијом. Председник и чланови Комисије
се бирају од стране земаља чланица пошто су претходно одобрени од стране
Европског парламента. Комисија је извршни орган институционалног система
Уније: 1) Има право да даје нацрте закона и потом их представи Парламенту и
Савету; 2) Као Унијино извршно тело, одговорно је за имплементирање Европског
законодавства (директиве, регулације, одлуке), буџет и програме усвојене од
стране Парламента и Савета; 3) Понаша се као чувар Поступака и, заједно са
Судом правде, уверава се да се закон Заједнице правилно примењује; 4)
Представља Унију на међународној сцени и преговара око међународних договора,
углавном на пољу размене и сарадње.
Суд правде Европске уније или Европски суд правде води рачуна да су
закони Заједнице сагласно интерпретирани и ефективно примењени. Има судску
надлежност у споровима између земаља чланица, институција ЕУ, послова и
појединаца. Суд првог степена је придружен од 1989. године. Суд се састоји од 27
судија, а седиште суда је у Луксембургу.
Европски финансијски суд проверава да ли су порези Европске уније
прикупљени и сви њени трошкови утрошени по закону и да је финансијски
менаџмент ЕУ уреду.

Постоји неколико финансијских тела:

Европска централна банка (који заједно са националним (народним)
банкама чини Европски систем централних банака)
Европска инвестициона банка (укључујући Европски инвестициони
фонд)

Постоји још много тела задужена за спровођење објективне политике и

правде. То су тзв. Агенције Европске уније.
Поред тога, постоје и саветодавна тела, међу којима су: Одбор регија
 Реформски уговор, потписан 13. децембра 2007. у Лисабону (отуда и назив
"Лисабонски уговор") представља замену за неуспели Европски устав, што указује
на неопходност његовог доношења, али и ратификовања од стране свих 27 држава
чланица Европске уније. С обзиром да овај Реформски уговор није ратификован
само од стране Ирске (референдум је предвиђен за октобар 2009.), бројне промене
и новине које су предвиђене у најзначајнијим европским институцијама, могу бити
извршене тек по ступање на снагу овог Уговора.

3.3. Заштита здравља у Европској унији

Генерални директорат
Европске комисије за здравље и заштиту потрошача

Функције овог директората су да брине о:

1. Јавном здрављу;
2. Безбедности хране и других производа;
3. Правима потрошача.

Нови здравствени програм за Европску унију

 Као најзначајније данашње теме здравствене политике у Европи могу се
навести улога грађана, државних структура и професионалаца у процесу
формулисања политике, као и разумевање међународне здравствене политике и
стварање европског концепта здравствене политике.
Здравље је, данас, глобални проблем и, отуда, здравствени проблеми не
познају националне границе. То је, пре свега, због тога што постоје глобалне
еколошке претње, прекомерна употреба ресурса, промет штетних производа,
тржиште дрога и људи, ширење нових технологија и слично. Због тога је потребна
мобилност свих људи и сарадња свих држава света. Државе сарађују кроз:
1. Развој преговарања, консензуса и заступања;
2. Међусобно учење и трансфер знања;
3. Производњу и размену међународних јавних добара.
У најважније јавно-здравствене проблеме данашњице спадају:

• Квалитет ваздуха
• Алкохолизам и злоупотреба дрога
• Заразне болести
• Околина и здравље
• Планирање породице
• Кадрови за здравље
• Исхрана и безбедност хране
• Промоција здравља
• Рурално здравље
• Обезбеђивање исправне воде и
санитације
• Ментално здравље
•Лекови
• Здравље радника
• Социјална околина
• Пушење и здравље
• Здравље жена
• Хуманитарна помоћ

Нови здравствени програм за ЕУ публикован је 23. октобра 2007. године (под

насловом "ЗАЈЕДНО ЗА ЗДРАВЉЕ") и предвиђено је да траје од јануара 2008. до
децембра 2013. и да има три основна циља:
1. Унапређење здравствене безбедности грађана;
2. Промоција здравља, укључујући смањивање неједнакости у здрављу;
3. Генерисање и ширење здравствених информација и знања.

Значајно је навести да овај Програм има три приоритетне области, а то су:

1. Унапређење информације и знања за развој јавног здравља;
2. Јачање способности за брз и координиран одговор на опасности по здравље
људи;
3. Промовисање здравље и вршење превенције обољења усмеравајући се на
одреднице здравља путем одговарајућих политика и активности.
 3.4. Проширење Европске Уније
Проширење Европске Уније (ЕУ) је израз који се користи за процес примања
нових држава чланица у пуноправно чланство велике европске породице. Европска
Унија је, од свог настанка 1952. године, до данас, доживела шест таласа проширења.
Прво проширење је извршено 1973. године, када су у европску породицу примљено
три државе (Данска, Ирска и Велика Британија), док је другим проширењем
извршеним 1981. године, у Европску унију примљена само Грчка, чиме је број чланица
повећан на 10. До следећег проширења се чекало 5 година, када су 1986. године,
чланице Уније постале Шпанија и Португалија, док је четврто проширење уследило
тек 1995. године, пријемом Аустрије, Шведске и Финске.
Од свих ових проширења, пето, које је извршено маја 2004. године, је највеће.
Наиме, овај талас је обухватио земље Централне и Источне Европе, као и балтичке
земље. Поред њих, пуноправне чланице Европске Уније, постали су и Кипар и Малта.
Значи, брзо ширење Европске Уније прави дубоке промене европске политичке мапе.
С правом се очекује да ће ове корените промене чинити оквир будуће стабилности и
безбедности, али и да ће, исто тако, поспешивати владавину права, поштовање
људских права и социо-економски просперитет у Европи.
На почетку новог миленијума, Европска Унија је преговарала са дванаест
држава из Средње и Јужне Европе о њиховом пријему у Унију. Потенцијални
кандидати за приступање су биле: Пољска, Румунија, Чешка, Мађарска, Бугарска,
Словачка, Литванија, Летонија, Словенија, Естонија (МОЕ), као и Кипар и Малта.
Осим тога, и Турска, од завршетка 1999. године, важила је као званични кандидат за
приступање, са којом, додуше, још нису вођени преговори, због недовољног испуњења
критеријума за пријем. Истовремено, проширење представља велику шансу за Унију,
да се постигне нови квалитет у међународним односима.
Од наведених 12 чланица, у Европску Унију нису примљене Бугарска и
Румунија, које су на пријем чекале још три године, тако да су ове две државе
транзиције ипак постале чланице Европске уније, 2007. године. Наведено пето
проширење Уније је догађај од изузетног значаја за европску безбедност. Наиме, на
Самиту Европског савета у Копенхагену 13.12.2002. године, усвојена је оцена да је
десет земаља испунило услове за пријем. Њима је за период 2004-2006. одобрена
додатна финансијска помоћ у износу од око 41 милијарде евра, која ће, углавном, бити
утрошена за побољшање инфраструктуре, изградњу институција и за модернизацију
пољопривреде.
Остварено проширење Европске Уније, као и предстојеће проширење, које се
очекује у блиској будућности, за европску сигурност ће бити догађај од великог
значаја. Ипак, границе Европске Уније, су стварне линије раздвајања у области
трговине (као и царине), онемогућавања слободног кретања људи и услуга, робе и
капитала. Европска Унија је, данас, са 27 земаља чланица, најзначајнија светска
економско-политичка интеграција.

Критеријуми за улазак у Европску унију

 Кандидати за чланство у ЕУ морају да испуне три групе критеријума из
Копенхагена, на основу којих се оцењује њихова политичка, економска и
административна зрелост. Тек су многобројни захтеви за прикључење некадашњих
комунистичких земаља навели ЕУ да 1993. у Копенхагену нешто подробније
дефинише критеријуме за пријем.
На Самиту Европског Савета, одржаном јуна 1993. године, у Копенхагену,
усвојен је документ који садржи, као што смо напред навели, три групе критеријума
који су потребни за улазак у Европску Унију. На основу ових критеријума оцењује се
зрелост земље која жели да постане чланица Европске Уније. То значи, да свака
европска држава, која поштује начела демократије и слободе, људских права и
владавине права, може да затражи пријем у пуноправно чланство Уније. У ове
критеријуме, који су познати под називом "Критеријуми из Копенхагена" спадају:
Политички критеријум - Потребна је стабилност институција државе
кандидата које осигуравају правну државу, демократију и поштовање људских права и
мањина. То, најпре, значи да се ради о демократском политичком режиму, чија је
стабилност осигурана ефикасним функционисањем државних институција и у коме је
организација власти извршена на основу принципа поделе власти.
Економски критеријум - Овај критеријум захтева постојање тржишне
привреде која може да функционише и која може да се одупре притиску конкуренције
на унутрашњем тржишту, тј. на тржишту Европске Уније. За стварање унутрашњег
тржишта неопходно је осигурати "четири слободе" (кретања робе, услуга, капитала и
људи).
Административни критеријум - Овај критеријум се односи се на способност
земље чланице да преузме целокупно примарно и секундарно законодавство Уније -
acquis communautaire и да осигура његово једнообразно тумачење, примену и
ефикасно санкционисање у случају неспровођења. Овај, основни критеријум, се
састоји у усвајању и примени прописа Европске Уније, односно правних тековина
Заједнице. Несумњиво, главни терет спровођења овог задатка пада на државну управу
и судство. Држава мора да изради стратегију модернизације државне управе, чиме ће
повећати њену транспарентност, ефикасност и контролу над њеним деловањем.
 4. Управни поступак, управни спор и
поступак пред Европским судом
за људска права
4.1. Референце управног поступка
1. НАЗИВ ПОСТУПКА: управни поступак.
2. ПРАВНИ ИЗВОР: Закон о општем управном поступку - "Службени лист
СРЈ", бр. 55/1996. године. Влада Републике Србије је 16.10.2009. године поднела
Предлог закона о изменама и допунама Закона о општем управном поступку.
3. ШТА МУ ЈЕ ПРЕДМЕТ: решавање о правима, обавезама или правним
интересима физичких лица, правних лица или других странака.
4. КО ГА МОЖЕ ПОКРЕНУТИ: надлежни орган по службеној дужности или по
захтеву странке.
5. ИНИЦИЈАЛНИ АКТ КОЈИМ СЕ ПОКРЕЋЕ: захтев странке или било која
радња коју изврши орган ради вођења поступка
6. ПРИЛОЗИ УЗ ИНИЦИЈАЛНИ АКТ: странка кад иницира поступак прилаже
и релевантне доказе у прилог својих тврдњи.
7. У КОЛИКО ПРИМЕРАКА СЕ ДОСТАВЉА: свим учесницима + један
примерак за надлежни орган.
8. СТРАНКЕ У ПОСТУПКУ: странка је лице по чијем је захтеву покренут
поступак или против кога се води поступак. то може бити свако физичко и правно
лице, државни орган, организација, па чак и насеље и, група лица који немају својство
правног лица ако могу бити носиоци права и обавеза или правних интереса.
9. ДРУГИ УЧЕСНИЦИ У ПОСТУПКУ: заинтересовано лице, јавни тужилац,
јавни правобранилац и други државни органи.
10. СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ: државни органи одређени законом, од општине
до републике.
11. МЕСНА НАДЛЕЖНОСТ: по више критеријума: по месту налажења
непокретности, према седишту државног органа, предузећа или другог правног лица,
према месту обављања делатности, према пребивалишту странке и др.
12. ФУНКЦИОНАЛНА НАДЛЕЖНОСТ: службено лице испред надлежног
органа предузима радње у поступку.
13. ВРСТЕ УПРАВНОГ ПОСТУПКА: А. ОПШТИ УПРАВНИ ПОСТУ-ПАК, Б.
ПОСЕБНИ УПРАВНИ ПОСТУПЦИ у појединим управним областима који
предвиђају, због специфичне природе тих управних ствари, неопходна одступања од
општих правила (војска, државна безбедност др.).
14. ФАЗЕ У ПРВОСТЕПЕНОМ ПОСТУПКУ: а) покретање поступка
(могућност скраћеног поступка, посебан испитни поступак, претходно питање), б)
усмена расправа, по иницијативи службеног лица или по предлогу странке, ц)
доказивање (путем исправа, сведока, изјаве странке, вештака, тумача и путем увиђаја),
д) доношење решења.
15. ОДЛУКА КОЈОМ СЕ ОКОНЧАВА: решење (потпуно, делимично, допунско
и привремено). закључком се одлучује о питањима која се тичу текућег поступка.
 16. РЕДОВНИ ПРАВНИ ЛЕКОВИ: жалба, у року од 15 дана.
17. ВАНРЕДНИ ПРАВНИ ЛЕКОВИ: 1) предлог за понављање поступка, 2)
захтев за заштиту законитости, 3) поништавање и укидање решења по основу
службеног надзора, 4) укидање или мењање правно-снажног решења уз пристанак или
по захтеву странке, 5) ванредно укидање, 6) оглашавање решења ништавим, 7) мењање
или поништавање решења у вези са управним спором.
18. КАД НАСТУПА ПРАВНОСНАЖНОСТ ОДЛУКЕ: кад се одлука више не
може побијати жалбом, тј.истеком рока за жалбу, или одрицањем од жалбе, или
доношењем одлуке у последњем степену.
19. КАД НАСТУПА ИЗВРШНОСТ ОДЛУКЕ: Првостепено решење постаје
извршно: 1 .истеком рока за жалбу, ако жалба није изјављена, 2.достављањем странци,
ако жалба није допуштена, 3. достављањем странци, ако жалба не одлаже извршење, 4.
достављањем странци решења којим се жалба одбацује или одбија. Другостепено
решење постаје извршно кад се достави странци. По ЗИП-у одлука у управном
поступку постаје извршна ако је постала коначна и ако је протекао рок за добровољно
испуњење обавезе - чл.18/2 ЗИП-а.
20. КО И КАКО СПРОВОДИ ИЗВРШЕЊЕ: Извршење ради остваривања
неновчаних обавеза спроводи по правилу, управни орган који је донео првостепену
одлуку (административно извршење). Извршење ради намирења новчаних обавеза
спроводи месно надлежни општински суд применом одредаба Закона о извршном
поступку (судско извршење).
21. НАПОМЕНЕ: • орган који води поступак по ЗУП-у јесте орган управе и
други државни орган, као и предузеће (јавно и др) и друга организација (нпр.АМС)
којима је законом поверено вршење јавних овлашћења, • у управном поступку
појављују се три врсте заступника странке. 1. законски заступник, 2. привремени
заступник, 3. заједнички представник, односно заједнички пуномоћник и 4. пуно-
моћник, • постоји институт повраћаја у пређашње стање, • поступак се прекида док не
буде од стране надлежног суда или другог органа решено претходно питање које се
односи на постојање кривичног дела, на постојање брака, на утврђивање очинства, или
кад је то законом одређено.
4.2. Ток управног поступка

ЗАХТЕВ ЗА ПОКРЕТАЊЕ УПРАВНОГ ПОСТУПКА

надлежни управни орган прима и испитује захтев

СКРАЋЕНИ УПРАВНИ ПОСТУПАК, ИЛИ

ПОСЕБАН ИСПИТНИ ПОСТУПАК

УСМЕНА РАСПРАВА
доказивање

РЕШЕЊЕ ИЛИ ЗАКЉУЧАК

ЖАЛБА

ДРУГОСТЕПЕНО РЕШЕЊЕ

ВАНРЕДНА ПРАВНА СРЕДСТВА

 4.3. Референце управног спора
1. НАЗИВ ПОСТУПКА: управни спор.
2. ПРАВНИ ИЗВОР: Закон о управним споровима - "Службени гласник РС", бр.
109/05 од 16.11.2005. године.
3. ШТА МУ ЈЕ ПРЕДМЕТ: одлучивање о законитости аката којима државни
органи и предузећа или друге организације које врше јавна овлашћења решавају о
правима или обавезама физичких и правних лица. СПОРЕДНИ ЗАХТЕВИ: повраћај
одузетих ствари и накнада штете.
4. КО ГА МОЖЕ ПОКРЕНУТИ: физичко лице или правно лице које сматра да
му је неким актом повређено неко његово право.
5. ИНИЦИЈАЛНИ АКТ КОЈИМ СЕ ПОКРЕЋЕ: тужба.
6. ПРИЛОЗИ УЗ ИНИЦИЈАЛНИ АКТ: уз тужбу се подноси оригинал или
препис управног акта против кога се тужба подноси.
7. У КОЛИКО ПРИМЕРАКА СЕ ДОСТАВЉА: свим учесницима + један
примерак за суд.
8. СТРАНКЕ У ПОСТУПКУ: тужилац (странка из управног поступка јавни
тужилац, јавни правобранилац, као и синдикална организација име свога члана),
тужени (доносилац управног акта тј. државни орган или недржавни субјект који врши
јавна овлашћења а чији се акт оспорава).
9. ДРУГИ УЧЕСНИЦИ У ПОСТУПКУ: заинтересована лица коме би поништај
управног акта био на штету, он има интерес да се акт не поништи и зато је у истом
положају као тужени.
10. СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ: окружни судови, а о тужбама против коначних
управних аката републичких органа - Врховни суд Србије. Надлежност у управним
споровима преузима Управни суд када 1.јануара 2007.године започне са радом.
11. МЕСНА НАДЛЕЖНОСТ: према седишту туженог.
12. ФУНКЦИОНАЛНА НАДЛЕЖНОСТ: веће за управне спорове састављено
од тројице судија (не учествују судије поротници).
13. ВРСТЕ УПРАВНОГ СПОРА: А. СПОР ОГРАНИЧЕНЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ -
надлежност суда ограничава се на утврђивање да је оспорени управни акт незаконит и
поништавање истог, Б. СПОР ПУНЕ ЈУРИСДИКЦИЈЕ - суд не само што поништава
спорни управни ал већ и својом пресудом у потпуности замењује тај акт и мериторно
решава управну ствар.
14. ФАЗЕ У ПРВОСТЕПЕНОМ ПОСТУПКУ: а) тужба, б) претходни поступак -
формално преиспитивање тужбе и достава исте на одговор, ц) усмена расправа и
утврђивање чињеница, д) доношење одлуке: пресуде или решења.
15. ОДЛУКА КОЈОМ СЕ ОКОНЧАВА: пресуда, којом се одлучује о основном
предмету спора и решење, којим се тужба одбацује или поступак обуставља.
16. РЕДОВНИ ПРАВНИ ЛЕКОВИ: управни спор је, по правилу, једностепен и
изузетно је могућа жалба на решење првостепеног суда, и то само онда кад је
посебним законом допуштена.
17. ВАНРЕДНИ ПРАВНИ ЛЕКОВИ: 1) захтев за ванредно преиспитивање
судске одлуке, 2) захтев за понављање поступка, 3) захтев за заштиту законитости.
 18. КАД НАСТУПА ПРАВНОСНАЖНОСТ ОДЛУКЕ: кад се одлука више не
може побијати жалбом, тј.истеком рока за жалбу, или одрицањем од жалбе, или
доношењем одлуке у последњем степену.
19. КАД НАСТУПА ИЗВРШНОСТ ОДЛУКЕ: кад правноснажну одлуку
дужник не изврши у року за добровољно испуњење - након протека тог рока
(парициони рок)?
20. КО И КАКО СПРОВОДИ ИЗВРШЕЊЕ: извршење спроводи месно
надлежни општински суд применом одредаба Закона о извршном поступку.
21. НАПОМЕНЕ: • у управним спровима усмена расправа није правило, већ
зависи од нахођења суда, • по правилу поступак је једностепен, • изостанак странака са
усмене расправе не омета суд да расправи спор и без присуства странака.
4.4. Ток управног спора
ТУЖБА

суд испитује уредност тужбе

ДОСТАВЉАЊЕ ТУЖБЕ НА ОДГОВОР ТУЖЕНОМ

И ЗАИНТЕРЕСОВАНИМ ЛИЦИМА, АКО ИХ ИМА

НЕЈАВНА СЕДНИЦА СУДА ИЛИ

УСМЕНА РАСПРАВА

судија-известилац излаже суштину спора

тужилац образлаже тужбу
одговор заступника туженог
реч заинтересованог лица

ПРЕСУДА ИЛИ РЕШЕЊЕ

ПОСТУПАК ПО ПРАВНИМ ЛЕКОВИМА

 4.5. Поступак пред Европским судом за људска права
Европски суд за људска права у Стразбуру је међународна правосудна
институција установљена Европском конвенцијом о Људским правима и основним
слободама, коју је 1950.године усвојио Савет Европе. Овај суд ради од 1959. године, а
чини га 45 судија (суд има онолико судија колико је земаља чланица Савета Европе).
Организација, надлежност и овлашћења Европског суда уређени су Европском
конвенцијом о људским правима и основним слободама (чл. 19 - 51), а поступак пред
Судом уређен је Пословником који је ступио на снагу 1. новембра 1998. године. Суд је
подељен на четири одељења, а суди у одборима од по три судије, већима од по седам
судија или као велико веће, које се састоји од 17 судија.
Суду у Стразбуру апелацијом могу да се обрате појединци, групе или невладине
организације којима су прекршена нека од основних права и који своје право не могу
да остваре пред домаћим правосудним и управним органима. Право на подношење
апелације не односи се само на домаће држављане, већ оно припада свакоме (странцу,
лицу без држављанства) ко је под јурисдикцијом државе-чланице и ко укаже да му је
право ускраћено. Подносилац апелације може да буде овлашћени адвокат, а такође и
невладина организација може се појавити као пуномоћник жртве и заступати је пред
Судом.
Право појављивања пред Судом имају и синдикати, верске заједнице, приватне
асоцијације или професионална удружења, у име својих чланова, под условом да имају
овлашћење да заступају своје чланство. Суд не прихвата анонимне апелације, али
жалилац - оштећени може приликом подношења апелације тражити да се његов
идентитет не открива. Како се тиме одступа од правила да је у поступку пред Судом
обезбеђен јавни приступ информацијама, Суд ће дозволити анонимност само у
изузетним и ваљано образложеним случајевима.
Подносилац апелације треба да докаже да има легитимни интерес да се појави
као странка јер није допуштена тужба у општем интересу, односно странка не може да
буде појединац који се јавља у име свих потенцијално угрожених (actio popularis). У
пракси Суда је дозвољено да, ако жртва из неког оправданог разлога не може да се
обрати Суду, то учини члан његове породице.
Пред Европским судом тужена може бити само држава, јер нису прихватљиве
апелације поднете против појединаца или невладиних организација. Пре обраћања
Европском суду, странка мора да исцрпи сва правна средства и процедуре који јој
стоје на располагању у домаћем законодавству. Међутим, чак иако нису искоришћени
сви домаћи правни лекови, Суд може прихватити апелацију ако апелант докаже да су
правни лекови њему недоступни или да би употреба правних лекова била неефикасна
или да би трајала неоправдано дуго.
Апелација мора бити благовремена, тј. мора бити поднета у року од шест
месеци од дана доношења коначне одлуке од стране надлежног органа државе у којој
је повреда права извршена. Рок почиње да тече од момента када апелант искористи све
домаће ефективне и делотворне правне лијекове.
Од Суда се може тражити само да установи да ли је у конкретном случају
прекршено неко право подносиоца апелације и да одлучи на који начин ће оштећени
добити задовољење или одговарајућу накнаду због штете која му је на тај начин
учињена. Европски суд, по правилу, не заказује усмена рочишта, али судско веће има
овлашћење да одлучи да ли ће заказати рочиште или ће се водити само писмена
расправа. Кад се упусти у поступак, Европски суд може одлуком утврдити да је дошло
до повреде права или да такве повреде нема.. Ако Суд утврди да је дошло до повреде
права, он ће, на захтев странке, досудити правичну накнаду штете коју је странка
претрпела.
Пресуде Европског суда за људска права су недвосмислене и не остављају
обавезаној држави чланици готово никакав слободан простор за изигравање одлука
или за њихово неизвршење. Ово и стога што извршење пресуда овог Суда контролише
Комитет министара Савета Европе. У случају да држава не испуни обавезе које су јој
наложене судском пресудом, Комитет министара може донети одлуку о суспензији
чланства државе или чак о њеном искључењу из чланства Савета Европе.

5. Законодавни поступак
5.1. Појам законодавног поступка
Једна од најзначајнијих функција државе је доношење закона. Закон је један од
најзначајнијих инструмената за реализацију циљева државне политике. То је
концентрисани израз опште воље грађана.
Доношење закона се поверава законодавном телу, парламенту, као изразу
народног суверенитета (парламент, тј. посланике бирају грађани слободно израженом
вољом). Законодавно тело доноси законе и самостално уређује, својим прописима,
правила поступка доношења закона.
Законодавни поступак обухвата радње, прописане уставом и пословником
законодавног тела. Поступак доношења закона је сложен и ступњевит (у више фаза, у
дужем или краћем временском периоду). Закон се не доноси брзо, јер се доноси за
будућност, са унапред неограниченим временским дејством (по правилу).

5.2. Типови законодавног поступка

Редовни законодавни поступак је основни и најзначајнији поступак по којем
се доносе закони (највећи број закона у сваком правном систему). Може се одвијати у
једној, две или више фаза, и то:
 иницијатива за доношење закона (нпр. грађани, правна лица и слично).
 расправа о иницијативи за доношење закона (по правилу се одвија у
одговарајућим радним телима - комисијама или одборима). Резултат:
прихватање или одбацивање законодавне иницијативе.
 припремање предлога закона - овлашћени предлагач закона припрема текст
предлога закона и потребно образложење.
 подношење предлога за доношење закона (увек у писменој форми и само од
стране овлашћених предлагача) - овим отпочиње законодавни поступак.
  подношење предлога закона - овлашћени предлагачи у прописаној форми.
 разматрање предлога закона у радним телима законодавног органа и у влади
- овај предлог се разматра у радним телима (матичном и законодавном
одбору). Завршава се подношењем извештаја који се упућује на пленарно
заседање законодавног тела.
 разматрање предлога закона на пленарном заседању законодавног тела
(најпре у начелу, а потом у појединостима).
 гласање о предлогу закона (јавно, тајно, а изузетно и прозивком). Гласа се
након расправе, најпре о предлогу закона уопште, затим о сваком члану
предлога закона понаособ и најзад, након завршетка расправе о предлогу
закона у појединостима, гласа се о предлогу закона у целини.
 проглашење закона - шеф државе проглашава закон, указом о проглашењу
закона.
 објављивање закона - након проглашења закона, закон се објављује у
службеном гласилу законодавног тела (доступност јавности и упознавање
грађана са његовом садржином).
 ступање на снагу закона - закон ступа на снагу, по правилу, протеком
одређеног времена, који тече од дана објављивања закона (основно
правило). Изузетно, закон може ступити на снагу раније или касније (даном
доношења, даном објављивања или утврђивањем дужег рока).

Скраћени законодавни постоји у неким уставним системима

Разлика од редовног законодавног поступка је у томе што су краћи рокови који
су прописани за поједине фазе поступка и што су изостављене поједине фазе
прописане за редовни поступак. Најчешће се примењује уколико су у питању мање
значајне измене или допуне закона.
Хитни законодавни поступак започиње подношењем предлога закона.
Разлика од скраћеног поступка је у томе што предлог за доношење закона може бити
поднет и на самој седници, а не само до почетка седнице. О закону се расправља одмах
(хитно) у законодавном телу, на пленарном заседању.
Хитни поступак се користи само изузетно. Разлог за хитност предлагач мора да
посебно образложи.

Према томе, као што се види, постоје различити типови законодавног поступка,
с обзиром на садржину закона. Критеријум за разликовање је садржај питања која се
уређују законом. Тако, разликујемо:
а) редован законодавни поступак
б) поступак сложенији од редовног законодавног поступка (за доношење
уставних закона, органских закона, основних закона, финансијских закона, закона о
буџету, закона о прихватању међународних уговора и сл.)
в) скраћени законодавни поступак
г) хитни законодавни поступак
 5.3. Врсте закона

Уставни закони су општи правни акти, који се доносе у форми закона. Они
уређују уставну материју, а у садржинском погледу чине устав. Разликују се од
обичних закона по садржини и поступку по којем се доносе. Уставни закони су акти
чија је правна снага мања од устава, али је већа од обичних закона.

Типови уставних закона су:

1. акт спровођења устава (доноси се истовремено са уставом)
2. акт ревизије устава (доноси се након доношења устава и мења или допуњава
устав)
3. акт допуне устава (доноси се након устава, уређују се избори или остварују
одређене слободе и права грађана)

Органски закони су општи правни акти којима се уређује уставна материја.

Назив органски закон је настао тако, што је то закон којим се уређују нека питања
организације власти (на пример, закон о влади, закон о министарствима, закон о
судовима, закон о уставном судији и слично).
Поступак доношења органских закона је сложенији од законодавног поступка,
али мање сложен од поступка ревизије устава.

Основни закони су општи правни акти, чије је значење веома широко (на
пример, у Немачкој Grundgesetz је устав као основни и највиши правни акт). Затим, то
је одређена група савезних закона, као и поједини закони чији садржај обухвата неку
ширу област.

Финансијски закони и закон о буџету

 финансијски закони (доносе се по посебном поступку, а негде је предвиђена
и посебна већина потребна за њихово доношење)
 буџет (специфичан финансијски закон. Та специфичност се испољава у
односу на остале законе у самој садржини овог акта). Предлагач је само
влада.

Ратификација међународних уговора

Поступци доношења републичких закона:

а) Редовни законодавни поступак (највећи број републичких закона). Одвија се
у току једне фазе, започиње подношењем предлога закона од стране овлашћених
предлагача.
Разматрање предлога: радна тела Народне скупштине и у Влади (ако она није
предлагач закона) → пленарно заседање Народне скупштине, најпре у начелу, а затим
у појединостима → гласање о закону → проглашавање закона указом Председника
Републике.
б) хитни поступак (само изузетно)
в) буџет и завршни рачун (овлашћени предлагач је само Влада)
 г) план развоја и просторни план (предлог садржи образложење и потребну
документацију)

5.4. Законодавна иницијатива

Право законодавне иницијативе, није исто што и право предлагања закона. То
су два, по садржају и дејству сасвим различита права (круг субјеката, садржај,
поступак, правно дејство, последице, форма и др). Ипак, понекад се терминолошки
идентификују.
Карактеристике законодавне иницијативе
 субјекти (сваки појединац, грађанин, сва правна лица и други субјекти -
значи шире него код права предлагања закона - само прецизно утврђени
круг субјеката)
 садржај (подношење петиција, предлога, молби и сл. органима власти,
доношење, измена или допуна неког закона - значи шире него код права
предлагања закона - само се односи на законе)
 поступак (разматра се у претходном поступку у одговарајућем радном телу
законодавног органа, а код предлога за доношење закона, по правилу, се не
примењује поступак претходног одлучивања)
 дејство (подношењем иницијативе за доношење закона, законодавни
поступак не почиње, док подношењем предлога за доношење закона почиње
да тече законодавни поступак)
Законодавна иницијатива не мора бити састављена у одговарајућој форми.

5.5. Право предлагања закона

Овим правом се покреће поступак доношења закона. То је посебно право којим
се могу користити, у уставу, прецизно наведени субјекти. Субјекти су прецизно
утврђени, по правилу, самим уставом. То су:
- Влада, у парламентарним режимима, тј. одговарајући органи извршне
власти у скупштинским системима. Она има посебну позицију (располаже
општим правом предлагања закона и увек је овлашћени предлагач закона).
Влада је једини овлашћени предлагач неких закона, нпр. закона о буџету и
других финансијских закона. Она даје своје мишљење о предлозима закона
других овлашћених предлагача. Владини предлози закона се обавезно
стављају на дневни ред и разматрају у законодавном телу, а других
предлагача не увек.
- Шеф државе, који може располагати формалним правом подношења
предлога закона.
- Посланици који су у највећем броју уставних система овлашћени предлагачи
закона (као појединци, али и као група посланика).
- Грађани (у неким уставним системима могу непосредно предлагати законе).
Разлике постоје у броју грађана који имају право да поднесу предлог закона.
Предлог закона не може поднети појединац већ само група грађана (уставом
 се прецизно утврђује најмањи број грађана). Само грађани који уживају
бирачко право могу подносити предлоге закона (пунолетство и
држављанство дотичне државе).
- Радна тела парламента (могу, такође, имати право да подносе предлоге
закона, на пример, у Мађарској).
- Федералне јединице, које су у сложеним државама, понекад, и то, у основи,
на два различита начина:
- а) Путем својих посланика у федералном дому савезног парламента
- б) Непосредно, преко својих законодавних тела.
- Остали субјекти су парламентарни повереници за право грађана
(Мађарска), Народна банка или гувернер Народне банке (СРЈ, Мађарска),
врховни тужиоци (Мађарска), врховни органи финансијског надзора и
контроле, органи у територијалним и локалним заједницама.

Предлог закона мора бити сачињен у одређеној форми.

5.6. Поступак са предлогом закона

Овлашћени предлагач подноси предлог закона председнику законодавног тела,
односно председницима појединих домова. Подношењем предлога закона отпочиње
законодавни поступак. Прво, председник законодавног тела одмах или у најкраћем
року предлог закона доставља посланицима, радним телима и влади у циљу
упознавања са текстом.
Стављањем предлога закона на дневни ред пленарног заседања законодавног
тела, завршава се тзв. претходна фаза законодавног поступка (највећим делом се
одвија у радним телима).

5.7. Право предлагања републичких закона

Овлашћени предлагачи републичких закона су:
- Влада (она може поднети предлог закона у било којој области из надлежности
Републике);
- Посланици Народне скупштине (појединачно или групно);
- Најмање 30.000 бирача и
- Скупштина Аутономне покрајине.
- Заштитник грађана и Народна банка Републике Србије су, такође, овлашћени
предлагачи, али са ограниченом могућношћу, што значи да они имају право
предлагања закона само из своје надлежности.

На захтев већине свих народних посланика (сада Народна скупштина Републике

Србије има 250 посланика) или најмање 100.000 бирача, Народна скупштина расписује
референдум о питању из своје надлежности, у складу са Уставом и Законом.
Код уставотворног поступка, предлог за промену Устава може поднети најмање
150.000 бирача, најмање 1/3 од укупног броја народних посланика, председник
Републике и Влада. О промени Устава одлучује Народна скупштина, а предлог за
промену Устава, усваја се двотрећинском већином.
Законодавни поступак је нешто упрошћенији него што је био по ранијим
уставима, а решења су позната и доста широко примењивана у парламентарној пракси.
Предлог закона се најпре разматра у одборима, затим се води претрес у начелу, па се,
ако предлог у начелу буде прихваћен, расправа води и у појединостима. Одлучује се
посебно, и у појединостима, о свакој одредби и о предлогу у целини, на крају расправе.
Поступак за усвајање осталих скупштинских аката сличан је законодавном поступку, с
тим што предлог буџета може поднети само Влада, што је такође општеприхваћено
правило у парламентарној демократији.6
Законодавни поступак у Републици Србији је једнофазан. У Народној
скупштини истовремено се води расправа и о предлогу за доношење закона и о самом
закону, као и о амандманима поднетим на закон. Устав Србије ближе не уређује
законодавни поступак већ то препушта Пословнику Народне скупштине. Он обавезно
садржи: уставни основ, разлоге за доношење закона, објашњење основних института и
појединачних решења, процену финансијских средстава потребних за реализацију
закона. Ако се предлогом предвиђа повратно дејство неких законских одредби тада у
предлогу мора бити образложен општи интерес због кога се предлаже повратно дејство
за неке законске одредбе. Ако се предлог односи на измене или допуне закона у њему
се наводи преглед одредби закона чија се измена или допуна предлаже.
Предлог за доношење закона се подноси председнику Народне скупштине који
га одмах доставља посланицима, надлежним одборима и Влади уколико предлог не
потиче од Владе. На предлог закона овлашћени предлагачи закона могу поднети
амандмане. Амандмани се подносе у писаном облику и обавезно садрже решење и
образложење решења које се предлаже амандманом. Када предлагач закона прихвати
амандман, он постаје саставни део предлога закона и о њему се не расправља на
пленарном заседању Народне скупштине.
Предлог се разматра на седницама радних тела и на седници Владе, уколико она
није предлагач. На седницама радних тела разматрају се предлози упућени скупштини
(предлог закона, амандмани на предлог закона) и утврђује мишљење одбора о њиховој
прихватљивости (неприхватљивости). Мишљења радних тела се достављају Народној
скупштини која их, заједно са предлогом закона и амандманима поднетим на предлог
закона, разматра на пленарном заседању.
Народна скупштина одлучује о предлогу закона на пленарном заседању. Најпре
се о предлогу закона води начелна дебата. Када посланици прихвате предлог закона у
начелу отпочиње дебата у појединостима у којој се расправља само о оним решењима
из предлога на које су поднети амандмани. Посланици гласањем одлучују о
прихватању амандмана. По окончању дебате у појединостима гласа се о закону у
целини. Пословником Народне скупштине ближе се уређује унутрашња организација
скупштине, начин рада и поступак доношења закона и других одлука из надлежности
Скупштине, права и дужности народних посланика и др.

5.8. Поступак са амандманима

6 Само Влада је предвиђена као овлашћени предлагач и за доношење плана развоја и просторног плана.
 Поступак подношења амандмана нема, такође, никакве нарочите
специфичности, а амандмани се могу подносити најкасније један дан пре претреса. У
току претреса амандмане може подносити само Влада или један од скупштинских
одбора. Постоји и хитан поступак, који се битно не разликује од редовног, сем што се
не захтевају извештаји одбора, амандмани могу бити подношени до краја претреса и
сл.
Амандмане могу поднети, по правилу, само они субјекти којима припада право
предлагања закона. Овлашћени предлагачи упућују амандмане председнику Народне
скупштине. Рок почиње да тече од дана достављања предлога закона, а истиче најмање
72 сата пре седнице на којој почиње разматрање предлога закона.
Форма у којој се подносе амандмани прописана је пословником Народне
скупштине (обавезан писани облик). Амандмани се разматрају заједно са предлогом
закона у надлежним матичним одборима и у Законодавно-правном одбору (евентуално
и у влади, уколико она није подносилац амандмана).
Начелни претрес предлога закона се може водити само о једном предлогу
закона. Након завршетка начелног претреса, гласа се о закону у начелу. Претрес и
одлучивање о предлогу закона у појединостима се обавља по члановима предлога
закона. Након завршетка расправе гласа се о амандманима који се поднети на
одговарајући члан закона.
 6. Здравствено законодавство
и здравствена политика у Србији
6.1. Дефиниција здравственог законодавства
и здравствене политике
Здравствено законодавство представља резултат вишедеценијског напора
појединих држава и међународне заједнице у целини, да обезбеде услове за
побољшање здравља појединца и виши ниво јавног здравља. Ови напори су, у највећој
мери предузимани у другој половини XX, а посебно се предузимају на почетку XXI
века, када се човек и бољи квалитет живота стављају у први план свих друштвених и
политичких тежњи. Брига о здрављу (као и о заштити животне средине, без које нема
здравља) постала је примарна опште-друштвена тенденција и стварност.
Појам "здравствено законодавство" се користи у широком смислу да означи
различита законска правила чији је објекат здравље човека и здравствена заштита са
мерама и активностима. Здравствено законодавство регулише основе и принципе
здравствене заштите, организацију и функционисање здравствене службе, регулише
функционисање здравственог система.
Органи Републике Србије су показали велико интересовање за изградњу
здравственог законодавства, које треба да представља систем норми, који ће развијати
одговорност органа, појединаца и друштва у целини, у стварању услова за бољи и
здравији живот на овим просторима. Најзначајније политичке институције Србије су
то учиниле уважавајући савремене тенденције и захтеве у овој области, традицију која
је на овим просторима стварана у областима здравља, као и реалне потребе и
могућности у овој области.
Овај уџбеник је намењен, пре свега, студентима Високе здравствено-санитарне
школе струковних студија "ВИСАН" у Београду, али он има, такође, намеру да упозна
нашу стручну и ширу јавност са стањем здравственог законодавства у Републици
Србији и то: у области здравствене заштите, здравствене заштите од заразних болести,
здравственог осигурања, производње и промета лекова, отрова и опојних дрога,
заштите од јонизујућих и од нејонизујућих зрачења, промета животних намирница и
предмета опште употребе, забране продаје и употребе алкохолних пица, забране
пушења, продаје и рекламирања дуванских производа, организације здравствене
коморе, инспекцијског надзора у области здравства и организације републичких
органа у овој области.
Здравствено законодавство Републике Србије је добило позитивну оцену што,
наравно, не умањује потребу улагања великих напора у правцу даљег усклађивања
законодавства са савременим европским стандардима и захтевима. Овим
законодавством су обезбеђене битне нормативне претпоставке за успешну реформу и
функционисање наведених делатности, које су од виталног значаја за сваког
појединца, групе људи, као и за читаву друштвену заједницу. Због тога, а нарочито у
циљу сагледавања укупног стања здравственог законодавства, које се примјењује у
Републици Србији, поред републичких закона, потребно је имати у виду и
међународне прописе у овој области, који имају приоритет у односу на домаће
законодавство, законе и друге прописе Републике Србије.
Здравствено законодавство у Републици Србији обухвата законе и подзаконска
акта којима се правним нормама регулишу права и обавезе корисника у систему
здравствене заштите, даваоци здравствених услуга, врсте и начин оснивања
здравствених установа, управљање системом здравствене заштите и његово
финансирање.
Здравствена политика означава став друштва, државе према здрављу и
здравственој заштити народа. наука о руковођењу системом здравствене заштите. све
политичке одлуке о здрављу.
Светска здравствена организација (СЗО) истиче захтев да свака земља чланица
у својој здравственој политици формулише националну стратегију. Савезна скупштина
у СФРЈ (1984.) је усвојила Резолуцију под називом "Основе здравствене политике"
(национална здравствена политика СФРЈ). СРЈ и државна заједница СЦГ никада нису
донеле своју националну здравствену политику.
Здравствена политика је релативно ново подручје интересовања.
Разликујемо три фазе формулисања здравствене политике:
1. Постављање циљева и установљење приоритета
2. Усвајање политике и
3. Имплементација политике

Циљеви и приоритети здравствене политике су:

- Доступност здравствене заштите и равноправност корисника
- Материјална сигурност грађана (заштита пацијената од прекомерног
плаћања за здравствену заштиту)
- Слобода избора за кориснике
- Генерални циљеви здравствене политике – ослањање на обавезујуће
документе међународне здравствене политике.

6.2. Развој здравственог законодавства у Србији

6.2.1. Здравствено законодавство Србије у средњем веку

Српска средњовековна медицина развијала се под утицајем византијске и

западно-европске медицине. Дакле, она представља синтеза византијске, западњачке и
наше народне, емпиријске медицине, а прво српско здравствено законодавство
представља преписивање и превођење књига из биологије, физиологије, хигијене и
терапије. Овај период развоја српске медицине није много обрађиван у нашој науци, о
чему нам сведочи мали број објављених истраживања којима данас располажемо, а
разлог је да се медицинско знање Срба у средњем веку сводило углавном на гатања и
враџбине. Словени су по досељењу на Балкан знали за припремање биљних отрова за
стреле, а по налазима некрополе из XI века код Бајине Баште, знали су и за хируршке
интервенције.
Први писани подаци о постојању медицине код Срба налазе се још у XII веку у
манастири Хиландар (Хиландарски кодекс) и Студеница. Осим ових извора, веома су
значајни списи античких писаца и лекара: Хипократа, Галена, Аристотела, Емпедокла
и других, као и списи Салернске (Италија) и Монпељеске (Француска) медицинске
школе XII века.
Најстарија медицина, која је у средњем веку била највише коришћена, је верска
медицина. Канонска верска медицина званичне цркве заснована је на учењу
хришћанске цркве по коме је њен творац Исус Христос лечио болесне и васкрсавао
мртве. Ову моћ је пренео и на своје ученике говорећи им: "Болесне исцељујте, губаве
чистите, мртве дижите, ђавола изгоните, забадава сте добили и забадава дајите". За
разлику од мађијске медицине, у којој се директно од врача очекивало излечење, у
канонској медицини излечење се очекивало од оног коме се свештеник обрати
молитвом да пошаље излечење. Бројне податке о излечењу болесника које је обавио
Исус Христос налазимо у Јеванђељу (о излечењу губаваца, глувонемих, паралитичара
итд.), а у фреско сликарству Дечана, Раванице, Манасије, Каленића, Студенице,
Мораче и другим манастирима наилазимо на приказе излечења болесних од светих
лекара, од којих су најпознатији "безсребрници" Кузман и Дамјан, који су болесне
лечили бесплатно.
Највећи допринос развоју средњевековне медицине у Србији, дао је Свети Сава,
превођењем византијског законодавства, под називом "Номоканон", тј. "Крмчија
Светог Саве". Ово дело садржи прописе о социјалној заштити и представља најстарије
и најкомплетније дело правне књижевности код нас (и код јужних Словена уопште).
Ово дело представља својеврстан кодекс, чију основу представљају канонски, црквено-
грађански и грађански прописи Византије. Најстарији препис Крмчије је Иловачки
препис. Оригинал овог дела Светог Саве, нажалост, није сачуван. Веома значајан
моменат у средњовековној историји српског народа представља стицање
аутокефалности Српске православне цркве, 1219. године7.
Апокрифна медицина, у суштини, представља синтезу античких и оријенталних
култова, хришћанства, као и филозофских праваца старог века, а за лечење је
користила молитве, магијске формуле, гатања, враџбине и амулете. Обољења, по
апокрифној медицини, настају деловањем злих демона који су бројни, свака болест
имала је свог демона - изазивача. Веровало се у постојање вила и речних духова,
вукодлака, вампира и вештица. Сви они изазивају болести, море и епидемије.
Међутим, највеће несреће у животу (глад, кугу, сушу, богиње и земљотресе), по
тадашњем веровању, изазивале су вештице. Све болести, апокрифна медицина, лечи
молитвама фантастичне садржине у којима се за помоћ обраћа Христу, лекарима
светитељима Кузману и Дамјану, или српским светитељима Сави, Симеону, цару
Урошу или кнезу Лазару.
Прве српске болнице осниване су по манастирима, у Хиландару и Студеници и,
како су служиле искључиво за лечење, могу се сврстати у ред најстаријих болница у
Европи. Врхунац свог успона српска медицина доживљава у XIV-XV веку. Најстарију
српску болницу, основао је свети Сава 1199. године у Хиландару, првенствено за
лечење оболелих калуђера. Прва болница на територији српске државе била је
основана у Студеници, коју је такође основао свети Сава у периоду између 1208. и

7 Највећу улогу у настајању наше медицине одиграли су калуђери који су преводили византијске списе,
а посебно место у XII веку заузима свети Сава, оснивач првих српских болница, писац наших
најстаријих медицинских списа и борац против надрилекарства. У преношењу знања тадашње европске
медицине велику улогу умали су и лекари италијанског порекла који су живели и радили у Србији,
посебно у Котору.
1216. године. Болнице затим, оснивају Стефан III Урош Немањић у Дечанима између
1327. и 1335. године, цар Душан у манастиру св. Арханђела код Призрена 1342.
године, кнез Лазар у Раваници подиже болницу 1381. године, цар Душан у Котору
1350. године, а деспот Стефан Лазаревић у Београду око 1390. године.
Као први школовани лекар у Србији, помиње се Италијан Филип из Ферме
("Philippus de Firmo, medicus plagarum, habitator Cathari"), који је радио као градски
лекар у Котору 1326. године, у доба владавине Стефана Уроша III Немањића, а први
лекар српског порекла помиње се у Призрену 1354. године. Најстарији српски лекари
до XV века највероватније су били емпирици тј. они који су лекарску вештину изучили
као занат. Већина лекара који су радили и живели у Србији, за које знамо да су
завршили медицину, били су Италијани. Медицинске школе на универзитетима у
Болоњи и Падови, чији су ђаци радили као лекари у нашим крајевима, спадале су у ред
најчувенијих медицинских школа у свету.
Фармакопеја - снабдевање лековима углавном се обављало преко лекара и
апотека. Лекови су већином били биљног порекла и као састојци појављују се тикве,
бадем, лук, урме, смокве, бибер, разно семе, корење и коре, уље, смола, маховина,
ружина водица. У многим рецептима помињу се као састојци старо вино, мед и сирће.
Тако су, на пример, кашаљ лечили смоквама потопљеним у вино, белим луком
прженим са медом или су болесника трљали овчијим лојем. Осим биљних састојака
користили су и минерале: сумпор и со. Значајно место заузимају и састојци
животињског порекла: магарећа копита, мозак од јелена и лисице, јаја, овчије и
магареће млеко, гушћије и јеленско сало, јеленски рог, козји лој или плућа, кожа јежа,
ракови, пужеви, свињски и ластин измет. Често су као начин лечења користили
пуштање крви. Најстарија апотека код нас основана је у Котору 1326. године, а лекови
су набављани из Венеције. Апотекари су до XВ века сви били италијанског порекла,
највише их је било из Болоње, Венеције и Апулије. Међу њима помиње се само један
српског порекла.
Терапијски зборници били су најпопуларнији списи средњовековне медицине и
чувани су као највећа драгоценост која се предавала потомцима у наслеђе. Народни
лекари преписивали су њихове дотрајале странице и том приликом понекад мењали
садржину старих рецепата и убацивали нове. Пошто су то били једини приручници по
којима се наш народ могао лечити, онај који их је поседовао уживао је велики углед.
Душанов законик, донет 1349, а допуњен 1354. године, као значајан акт
предисторије светске уставности, садржи строге прописе о лечењу, посебно о
надрилекарству и представља најважнији правни акт српске средњевековне државе. У
њему су садржани прописи о здравственој заштити, хигијенски прописи и прописи о
сузбијању надрилекарства. Такође, овај Законик забрањује магију и магијске формуле
античког порекла.
Хигијенске установе у Србији се први пут помињу 1355. године. Српски
рударски закон донет је у Котору 1425. године, а 1434. године, такође у Котору,
изабран је Одбор угледних грађана да се брине о сузбијању епидемија.
До освајања српских земаља од Турака српска медицина се развијала упоредо
са европском медицином. Власт Турака прекинула је развој свих грана нашег
културног стваралаштва па и медицину. Српска медицина ће све до појаве првог
лекара Србина, Јована Апостоловића 1759. године, са докторском дипломом
универзитета у Берлину, остати на темељима француских и италијанских школа.
 6.2.2. Здравствено законодавство Србије у XIX и XX веку

Развојни период, почев од прве половине XIX века, па до данас, назива се

модерно доба. Почетком модерне културе, многи историчари сматрају Француску
буржоаску револуцију 1789. године, рушење феудалног поретка и успон грађанске
класе. То је период највећег напретка природних наука, пре свега, физике, хемије и
биологије, а посебно, медицине. Овакав развој медицинске науке, захтевао је развој
законодавства, односно законодавног регулисања све бројнијих питања медицине и
здравствене заштите.
Први српски Устав (Сретењски) из 1835. године, регулисао је прописе о војном
санитету, док је први организовани систем здравствене заштите из 1839. године,
прописан законским актом "Наставленије за окружне лекаре и физикусе".
У прописе о уређивању организације и рада здравствених служби тог периода,
спадају:
 Правила за калемљење против великих богиња (1839.)
 Пропис о постављању општинских бабица (1848.)
Намеснички устав из 1869. године (као и Видовдански устав из 1921. године)
представљао је основу законодавства у области здравствене заштите. После тога, др
Владан Ђорђевић је формулисао нацрте два важна системска закона, и то: 1) Закона о
народном санитетском фонду (1879.) и 2) Закона о чувању народног здравља (1881.).
После Првог светског рата ново здравствено законодавство је подржавало
развој домова (народног) здравља и здравствених станица, које су спроводиле мере
примарне здравствене заштите. Видовданским уставом из 1921. године, дате су основе
будућег социјалног осигурања на територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
док су законом обезбеђени радници за случај болести, несреће, незапослености,
неспособности, старости и смрти.
После Другог светског рата здравствено законодавство се мењало паралелно са
уставним променама, постижући потпун обухват становништва здравственом
заштитом и ширећи обима права из здравствене заштите, као и оријентишући се ка
промоцији здравља и превенцији болести. Из устава који су донети после Другог
светског рата, навешћемо неколико одредби које се баве овом проблематиком:
 Устав ФНРЈ (1946.) – "држава се стара за подизање здравља народа,
организацијом и контролом здравствене службе, болница, апотека,
лечилишта и опоравилишта".
 Устав СФРЈ (1963.) – први пут прокламовано да "свако има право на
заштиту здравља као своје основно право".
 Устав СФРЈ (1974.) – држава је гарантовала грађанима још шира права на
заштиту здравља и здраву животну средину.
 Устав СРЈ (1992.) – "Човек има право на здраву животну средину" и "Свако
има право на заштиту здравља". Деца, труднице и стара лица имају права на
здравствену заштиту из јавних прихода.
 Уставна повеља државне заједнице СЦГ није имала одредбе о здравственој
заштити, већ је то било препуштено републичким уставима.

6.2.3. Права на здравље зајамчена уставима

 Пре свега, овде желимо да, најпре, сагледамо списак свих досадашњих устава
Југославије и Србије:
- Сретењски устав – први устав Кнежевине Србије, донет на православни
празник Сретење, 15. фебруара 1835. године у тадашњој престоници Србије,
Крагујевцу, за време владавине Милоша Обреновића.
- Други устав Кнежевине Србије – тзв. Турски устав (подарен Србији у
облику султановог хатишерифа), донет 1838. године. Још се зове и Октроисани
устав, јер га није донело народно представништво, тј. парламент.
- Намеснички устав из 1869. године, донет после убиства Кнеза Михаила
(1868.), за време малолетства Милана Обреновића и владавине трочланог
намесништва.
- Радикалски устав, донет 1888. године (радикали су имали већину у
уставотворној, тј. Великој скупштини)
- Октроисани устав из 1901. године, за време владавине краља Александра
Обреновића.
- Устав из 1903. године - то је, уствари, враћен на снагу
- Устав из 1888. године, под називом новог Устава из 1903.
- Видовдански устав Краљевине СХС из 1921. године.
- Устав из 1931. године, познат под називом Септембарски (пошто је донет 03.
септембра, на дан краљевог рођендана) или под називом Октроисани (јер га
није донело народно представништво, тј. парламент, него га је октроисао,
подарио народу монарх, као апсолутни суверен).
- Устав ФНРЈ од 31.јануара 1946. године (копија совјетског модела уставности
из Устава СССР-а од 1936. године).
- Устав СФРЈ из 1963. године (променио назив Југославије)
- Устав СФРЈ од 21. фебруара 1974. године (познат као "Гробар друге
Југославије").
- Устав Републике Србије од 28. септембра 1990. године.
- Устав СРЈ од 27. априла 1992. године (Устав треће Југославије).
- Уставна повеља државне заједнице СЦГ из 2003. године.
- Устав Републике Србије од 08. новембра 2006. године (проглашен на
православни празник Митровдан)
Из Устава Савезне Републике Југославије, 27. април 1992. године:
Члан 58. - Обавезним осигурањем запослени обезбеђују себи здравствену и
социјалну заштиту.
Члан 59. - Инвалидима се јамчи посебна заштита.
Члан 60. - Сваки има право на заштиту здравља
Члан 61. - Породица и мајка и дете уживају посебну заштиту.

Из Устава Републике Србије, 28. септембар 1990. године:

Чланови 26 – 31. - Поштовање људске личности, право човека да слободно
одлучује о рађању деце, посебна заштита мајке и детета, посебна заштита породице,
право на заштиту здравља појединца и право на здраву животну средину.
 Члан 40. - Обавезним осигурањем запослени обезбеђују себи здравствену и
социјалну заштиту.
Члан 68. - Средства из буџета Републике за остварење уставом зајамчених права
грађана.
Из Устава Републике Србије, 08. новембар 2006. године (Митровдан):
Члан 63. Слобода одлучивања о рађању – Свако има право да слободно одлучи
о рађању деце. Република Србија подстиче родитеље да се одлуче на рађање деце и
помаже им у томе.
Члан 66. Посебна заштита породице, мајке, самохраног родитеља и детета
Члан 68. Здравствена заштита – Свако има право на заштиту свог физичког и
психичког здравља. РС помаже развоју здравствене и физичке културе.
Члан 69. Социјална заштита
Члан 70. Пензијско осигурање

6.2.4. Важећи правни акти из области здравственог

законодавства у Републици Србији

Закони
 Закон о здравственом осигурању (“Службени гласник РС” бр. 107/05 и
109/05-исправка);
 Закон о здравственој заштити ("Сл. гласник РС", број 107/2005);
 Закон о лековима и медицинским средствима ("Сл. гласник РС", број 84/04);
 Закон о заштити становништва од заразних болести ("Сл. гласник РС", број
125/04);
 Закон о коморама здравствених радника ("Сл. гласник РС", број 107/05);
 Закон о мировању и отпису дуга по основу доприноса за обавезно
здравствено осигурање("Сл. гласник РС", број 102/08);

Уредбе
 Уредба о плану мреже здравствених установа;
 Уредба о критеријумима за формирање цена лекова;
 Уредба о јединственим методолошким принципима за вођење матичне
евиденције.

Правилници
 Правилник о начину и поступку остваривања права из обавезног
здравственог осигурања;
 Правилник о утврђивању цена здравствених услуга за превенцију, прегледе
и лечење болести уста и зуба;
 Правилник о повећању цена здравствених услуга;
 Правилник о исправи о здравственом осигурању и посебној исправи за
коришћење здравствене заштите;
 Правилник о Листи лекова који се прописују и издају на терет средстава
обавезног здравственог осигурања;
  Правилник о медицинско техничким помагалима која се обезбеђују из
средстава обавезног здравственог осигурања;
 Правилник о организацији и раду лекарских комисија;
 Правилник о условима и начину унутрашње организације здравствене
установе;
 Правилник о показатељима квалитета здравствене заштите;
 Правилник о имунизацији и начину заштите лековима и други.

Одлуке
Одлука о јединственим бројевима лекара и лекара стоматолога који имају
овлашћење за прописивање лекова на рецепт на терет средстава здравственог
осигурања.

6.2.5. Ризичне и рањиве популационе групе

Групације становништва изложене повећаном ризику обољевања:
- Деца до навршених 15 година живота, школска деца и студенти до краја
редовног школовања.
- Жене у вези са планирањем породице, трудноћом, порођајем и материнством.
- Лица старија од 65 година живота
- Хендикепиране и инвалидна лица, незапослена лица, материјално
необезбеђена лица.
Здравствена заштита као општи интерес у области здравствене заштите
обухвата:
- Праћење услова живота и рада.
- Спречавање, сузбијање и гашење епидемија заразних болести.
- Развој информационог система и прикупљање, обрада и анализа података.
- Праћење здравственог стања становништва и болести од већег социјално-
медицинског значаја.
- Заједничко медицинског снабдевања лековима, медицинским средствима,
опремом.
- Надзор над стручним радом.
- Омасовљење добровољног давалаштва крви.
- Прегледи код јонизујућег и нејонизујућег зрачења.
- Оцена способности регрута за војну службу.
- Здравствена заштита лица са непознатим пребивалиштем.
- Подстицање активности хуманитарних организација.
- Изградња и опремање здравствених установа које је основала Република.
- Друге мере које нареди Влада.
 7. Здравствено осигурање
као саставни део социјалног осигурања
7.1. Појам и принципи социјалног осигурања
Социјална политика је широка и разнолика област јавне политике, чији је
основни циљ да обезбеди економски одржив, а истовремено социјално прихватљив
ниво заштите од разних видова друштвених и индивидуалних штетних ефеката на све
чланове друштва и да, на тај начин, промовише једнакост, социјалну кохезију и
укључивање. Под "недискриминативним карактером" подразумева се да свака успешна
социјална политика има, по природи ствари, одређени карактер позитивне
дискриминације, као и да је фокусирана на онај део становништва, који је заиста
погођен и који се налази у стању неке социјалне потребе.
Социјална заштита подразумева систем економских, политичких,
просветних, правних и свих других социјално-институционализованих мера и
активности чији је циљ превенција узрока могућих индивидуалних социјалних
случајева и групних социјалних проблема, као и обезбеђење услова за одговарајуће
институционализоване интервенције у случајевима јављања тешкоћа, које
онемогућавају успешно лично и социјално функционисање. Социјална заштита
укључује и организован систем разноврсних услуга почев од приватних, јавних,
државних и других социјалних или социјално-хуманитарних служби и институција,
као и невладиних организација, црквених удружења, као специфичних локалних
облика међусобне подршке и помоћи грађанима.
Социјално осигурање је облик социјалне политике и социјалне заштите којим
се запосленима и члановима њихових породица гарантује материјално обезбеђење и
здравствена заштита. Поред државног, може постојати и приватно социјално
осигурање. Постоји обавезно осигурање, код кога постоји законска обавеза
послодаваца и запослених да уплаћују доприносе у одговарајуће фондове (ПИО,
Здравствени фонд итд.) и добровољно социјално осигурање, код кога је уплаћивање
доприноса засновано на добровољној бази.
Здравствено осигурање је неодвојиви део социјалног осигурања. Наиме,
социјално осигурање чине:
- здравствено осигурање,
- пензијско и инвалидско осигурање,
- друштвена брига о деци, тј. помоћ за подизање деце – дечји додатак и
- осигурање за случај незапослености.

7.2. Развој социјалног осигурања у свету

Још су у античком периоду, тј. у Грчкој и Риму, уочени неки облици и елементи
социјалног збрињавања (нпр. у Риму су погребна друштва обезбеђивала пристојну
сахрану својим члановима, у старој Грчкој су организована друштва која су, путем
улога својих чланова, водила бригу о болесним, немоћним и удовицама).
 У средњем веку одређене видове социјалне помоћи пружале су општине,
локалне установе, професионална удружења, а првенствено црква и њене институције.
Првобитни облици здравственог осигурања јављају се у Европи у оквиру једне веће
идеје осигурања, са циљем да се умањи финансијски ризик и неосигураност људи у
непредвиђеним ситуацијама, што води губитку дохотка, ефикасности или живота. У
средњем веку, групе људи су удруживале заједничке ресурсе и установљавали су
фондове за заједничка осигурања, која су их покривала у случају старости, болести или
неспособности. У ову сврху, у многим европским градовима су установљени фондови
којима грађани повремено финансијски доприносе.
Већ у XIII веку се јављају болесничка осигурања за рударе. Први познати
облици обавезног здравственог осигурања јавили су се у Немачкој у XVI веку. У
неколико немачких држава рудари су имали право на здравствену заштиту и новчану
накнаду за време болести.
Током XVIII и почетком XIX века, организације које су уређивале здравствено
осигурање су називане "болничким касама" или "заједницама узајамног профита". На
крају XIX. века, у Европи је функционисао велики број малих фондова. Следећи корак
у еволуцији идеје осигурања је био први закон о обавезном здравственом
осигурању. Према том закону, сви радници који су имали дневницу нижу од
утврђеног минимума били су заштићени уплатама доприноса у болничку касу.
Немачки канцелар Бизмарк, 1883. године био је аутор идеје обавезног социјалног
здравственог осигурања. Овим предлогом, Канцелар је намеравао да подигне свој
политички утицај у круговима радника.
У XVIII веку, обавезним осигурањем су били обухваћени чиновници. Крајем
XVIII века су се формирала друштва за узајамну помоћ, болеснички фондови. У
Великој повељи социјалне политике цара Виљема I од 17.11.1881. године, дате су
основе модерног социјалног осигурања у Бизмарковој Немачкој8.
У Немачкој су донети:
- 1883. године – Закон о осигурању у случају болести
- 1884. године – Закон о осигурању у случају несреће
- 1889. године – Закон о осигурању за случај инвалидности и старости.

Првим законом о обавезном здравственом осигурању, у Немачкој је

установљено 22.000 болничких каса. На почетку, закон се примењивао само у
Немачкој. Касније, за примером Немачке кренуле су и Аустрија (1886. године) и
Мађарска. 1911. године сличан закон о социјалном осигурању је ступио на снагу у
Великој Британији и скандинавским земљама, а 1928. године и у Француској. Током
овог периода, све развијене земље Европе имале су медицинско осигурање углавном за
унајмљене раднике. До Првог светског рата, није било земље у којој је цело
становништво било покривено обавезним медицинским осигурањем.
Социјално осигурање за случај незапослености уведено је, по први пут у
свету, у Великој Британији. Увођење дечјег додатка у систем социјалног осигурања,
извршиле су прве у свету Белгија и Француска (Белгија – 1930, Француска – 1932.
године). Оне су прописале обавезу послодаваца да сносе део терета за издржавање

8 Закон о осигурању радника за случај болести, донет је, дакле, у Бизмарковој Немачкој 1883. године. То
је, био први закон те врсте у свету и то увођење националног здравственог осигурања имало је снажан
утицај и на друге земље (Аустрија – 1887, Норвешка – 1894, Енглеска -1911, Русија – 1912, итд).
деце својих радника и тако је настала институција дечјег додатка, као вида
здравственог осигурања. Немачки здравствени систем је 1937. године модификован,
тако да су успостављена два система: један за раднике и други, за земљораднике. Нови
Зеланд је први проширио социјално осигурање на целокупно становништво и
обезбедио његово финансирање путем пореза.

7.3. Карактеристике социјалног осигурања

Социјално здравствено осигурање је уговор између клијента, као дела
популације, и осигурања, као дела система, према коме осигурање рефундира одређену
суму осигуранику или, најчешће, у потпуности или делимично сноси трошкове
даваоца здравствених услуга. Две карактеристике разликују социјално од приватног
осигурања:
1) Прво, социјално осигурање је обавезно. Свако у одређеној групи мора да буде
осигуран и да плати одређену суму новца за допринос. Здравствени
доприноси уплаћују се према могућностима, а здравствена заштита користи се
према потребама. Обично се доприноси за здравствено осигурање рачунају
као проценат од бруто личног дохотка, без узимања здравственог ризика у
обзир.
2) Друго, социјално осигурање и бенефиције прописани су законом и
подзаконским актима. Због тога, заправо, говоримо о социјалном уговору
између покривене популације и система.

Социјално осигурање није смишљено да обезбеди универзалну покривеност

становништва. Већина осигуравајућих пакета обезбеђује покриће радника у
формалном сектору. Када нека земља жели да обезбеди универзално покриће, влада
мора да користи средства општег дохотка како би дотирала доприносе за незапослене,
сиромашне.
За социјално осигурање можемо рећи да има три главна обележја:
1. Социјално осигурање није право свих људи, већ покрива само оне
који на њега имају право и који испуњавају бар минимум захтева у смислу доприноса.
2. Људи схватају да плаћају премије за доприносе у замену за право на
бенефиције. Другим речима, бенефиције нису нешто што обезбеђује држава.
3. Плаћени доприноси су обележени за програме и одвојени од општег
пореза.
Од социјалног осигурања очекује се да одржи своју солвентност, и на тај начин
обезбеди већу транспарентност и одговорност према корисницима. Могућност
имплементације је једна од најпривлачнијих карактеристика у програмима
здравственог осигурања. Теоретски, људи су вољнији да плаћају доприносе за
здравствено осигурање уколико знају да ће исти бити употребљени за услуге
здравствене заштите, а не у неке друге сврхе. У суштини, често се на фондове
здравственог осигурања гледа као на још једну у низу владиних функција.

7.4. Модели социјалног осигурања

 У Европи су најпознатији:
1. Бизмарков модел социјалног здравственог осигурања и
2. Бевериџев модел националне здравствене заштите.

За Бизмарков модел карактеристично да се темељи на принципу

непрофитности и солидарности међу свим осигураним лицима и њиховом
организовању у посебним организацијама (агенције, фондови, заводи, болничким
касама), које им обезбеђују остваривање права на здравствену заштиту и нека друга
права. Са тим организацијама – носиоцима осигурања управљају представници
осигураника и обвезника за плаћање доприноса и у том погледу имају извесну
аутономију. Са средствима доприноса склапају уговоре са даваоцима услуга и тако
омогућавају осигураним лицима коришћење здравствених услуга, које су им
обезбеђене у осигурању.
У Бевериџевом моделу доступност здравствених услуга и њихово финансијско
покриће обезбеђује држава. Држава оснива односно обезбеђује здравствене капацитете
(болнице, лекаре), финансира њихов рад и управља целим системом. И тај се систем
темељи на солидарности, али у управљање системом нису укључени осигураници и
послодавци.
У источноевропским земљама има још остатака социјалистичког
(Семашковог) модела, и то у начину размишљања великог броја становништва, која
произлазе из његове идеологије. Тако, у многим околинама, још увек, мисле и траже да
држава обезбеди квалитетну и свима доступну здравствену заштиту без икаквих
доплата или учешћа приватних средстава. Иначе, овај је систем још присутан у Азији
(Кина, Северна Кореја, Вијетнам, Монголија).
"Чистих" система у Европи, скоро да и нема. Сви полако преузимају одређена
решења из других земаља и на тај начин преузимају неке карактеристике других
модела. Поготово се уз јавне системе све више афирмишу приватни системи, који
допуњују здравствену заштиту са приватним капацитетима, осигурањима и другим
финансијским средствима. Појављују се и развијају мешани јавно-приватни системи
здравствене заштите у којима функционишу разграничено, али у циљу боље
здравствене заштите становништва, њихови интереси и средства.
Који системи постоје у појединим земљама данас?
 Бизмарков модел постоји у: Немачкој, Аустрији, Француској, Луксембургу,
Белгији, Словенији, Чешкој, Јапану, итд.;
 Бевериџев модел има: Енглеска, Ирска, скандинавске земље, Канада,
Аустралија, Нови Зеланд;
 Семашков модел у Европи више не постоји – остали су само неки његови
елементи, а постоји у Кини, Северној Кореји, Монголији, Вијетнаму, на
Куби, итд.
 Тржишни модел познат је у САД, а у мањем обиму, и у другим државама.

Велики број источноевропских држава има мешане системе са тенденцијом

преласка на Бизмарков модел, али су присутне карактеристике Бевериџовог модела и
Семашковог начина размишљања. Чистих система нема, сви имају одређене елементе
из других модела. Поред мешања појединих елемената скоро у свим земљама наћи
ћемо доплате или добровољна осигурања:
  допунска – за доплате (партиципација)
 додатна - за услуге, које нису право из јавног система
 паралелна – за услуге које су укључене у јавни систем, али појединци желе
да их користе без чекања или уз друге погодности која нуде могућност
осигурања особама које нису укључене у обавезно здравствено осигурање.

7.5. Појам и принципи здравственог осигурања

Здравствено осигурање је систем за покривање трошкова здравствене заштите
унапред, преко доприноса (Бизмарков систем) или пореза (Бевериџов систем), који се
уплаћују у заједнички фонд или завод здравственог осигурања за све или неке
здравствене услуге одређене законом, подзаконским актима или полисом осигурања
(код приватног осигурања). Здравствено осигурање може се односити на ограничен
или свеобухватни распон здравствених услуга и може служити као потпуно или
делимично покривање трошкова одређене услуге, лека или медицинског средства.
Повластице се могу састојати у праву на одређене здравствене услуге или на
рефундацију осигуранику за одређене трошкове.
Државно здравствено осигурање уређује и води држава. Приватно осигурање
је, такође, уређено законом и вођено од стране осигуравајућег друштва или неке друге
приватне агенције, која за то има дозволу.
Здравствено осигурање може бити обавезно и добровољно. Обавезно
здравствено осигурање покрива основни пакет здравствених услуга прописаних
законом. Добровољно осигурање је оно осигурање које закључују она лица која нису
обавезно осигурана по закону,било за основни или додатни пакет услуга(додатно
осигурање).
Најважнији принцип здравственог осигурања је принцип солидарности, тј. ово
осигурање је засновано на начелима узајамности и солидарности. Оно обезбеђује
материјалну и здравствену сигурност за случај наступања здравствених, а тиме и
економских ризика. Сваки осигураник и осигурано лице добијају исправу у виду
здравствене књижице, картице, смарт картице и сл.
Здравствено осигурање је колективно осигурање здравствених и економских
ризика. Доприносом за здравствено осигурање, осигураник плаћа своју сигурност да се
спречи настанак болести, а у случају настанка болести, да ће се сносити трошкови
лечења и надокнадити, или бар ублажити, економски губици настали због болести.
Узајамност означава осигуравање један другог и да се сва средства од
доприноса за здравствено осигурање сливају у једну целину, одакле се троше за
финансирање здравствене заштите. Узајамност омогућава да се заједничким напорима
решавају ризици оболевања, уплаћивањем оних који су здрави и способни за рад за
финансирање лечења и издржавања оних који су болесни и неспособни за рад. То је,
практично, социјализација ризика.
Солидарност означава учествовање у обезбеђивању средстава свих, а не само
оних који имају бољи стандард или су свеснији или изложенији ризику. Солидарност
је, пре свега, хуманистички принцип и означава постојање осећања за туђе потребе и
спремност да се подмиривању неких потреба заједнички допринесе. То је облик
међусобног помагања људи, осећање за заједничке интересе и заједничка одговорност
за све. У солидарност је уграђен принцип "сви за једног, један за све".
 Здравствено осигурање ублажава последице неравномерне расподеле дохотка и
својине и отклања сиромаштво које може настати због болести, старости,
инвалидности или неспособности. Здравствено осигурање се обезбеђује обавезним
уплатама доприноса, који се плаћа према пропорционалној стопи на зараде запослених
и на доходак – добит послодавца. Значи, ово осигурање се обезбеђује сразмерно
материјалним могућностима запослених – ко има више, више и плаћа за здравствено
осигурање, а права из здравственог осигурања остварују само лица ког којих наступи
ризик осигурања. Све ово показује да узајамност и солидарност имају филозофско,
економско, социјално, етичко и друга значења.
Обавезност је трећи принцип на коме почива здравствено осигурање и овај
принцип је у тесној вези са узајамношћу и солидарношћу. Без обавезности,
здравствено осигурање би изгубило државно-правне карактеристике и постало би део
приватног, грађанског друштва. Значи, здравствено осигурање је, у суштини,
финансијска установа (главни инструмент у остваривању здравственог осигурања је
новац). Зато, пословање Републичког завода за здравствено осигурање, треба да се
заснива на економским принципима ефикасности, рационалности, економичности и
пласмана слободних средстава ради њиховог увећања.

7.6. Карактеристике здравственог осигурања

Основне карактеристике у развоју здравственог осигурања су:
- првобитно су се обезбеђивале само финансијске потпоре у случају болести,
- здравствена заштита постаје све скупља и њени трошкови сразмерно брже
расту од раста националног дохотка,
- одвија се процес приватизације у здравственој заштити (ту предњачи САД).
У Европи примарна здравствена заштита је, углавном, приватизована.
- здравствена заштита представља јавну функцију, без обзира у ком је облику
власништва. За болесног човека, лек и здравље немају цену и зато је за цену
лекова и здравствених услуга, неопходна контрола државе.
 8. Развој социјалног осигурања у Србији
Када је реч о развоју социјалног осигурања у нашој земљи, треба рећи да
разликујемо три значајна периода, и то:
1. Период пре Првог светског рата;
2. Период између два светска рата;
3. Период после Другог светског рата.

8.1. Период пре Првог светског рата

Први зачеци социјалног осигурања у Србији настали су у XIX веку. Тако је, на
пример, веома значајна 1833. година, када је Кнез Милош Обреновић потписао решење
првом српском пензионеру. Само две године касније (1835.), донето је прво решење о
породичној пензији, а први корисник је Карађорђева удовица Јелена Петровић, чије је
место боравка било у Крагујевац. Неки елементи социјалног и здравственог осигурања
били су садржани у радничком законодавству и другим прописима, као што је, на
пример, оснивање школског и шпитаљског (болничког) фонда у Србији 1839. године,
да би се из њега издржавале школе и болнице.
Убрзо после тога, већ 1841. године, Михаило Обреновић је донео Уредбу о
пензијама чиновника9, док је 1847. године донео Уредбу о занатима. Први Пензијски
закон, написан је 1850. године (аутор је Никола Дабар), а први Рударски закон, 1866.
године. Годину дана пре тога, Законом о устројству и подизању болница (1865.),
установљен је болнички фонд у свим окрузима. Крајем децембра 1879. године донет је
Закон о народном санитетском фонду, којим су сви окружни фондови спојени у
један општи народни санитетски фонд10.
Правилник болесничког и потпорног Фонда донет је 1895. година, а само три
године касније (1898.), формиран је и Први занатски добровољни фонд. Године 1911,
у Краљевини Србији донет је Закон о радњама којим су уређени радни односи у
предузећима и основан фонд за радничко осигурање.

8.2. Период између два светска рата

После Првог светског рата, убрзо после уједињења и стварања Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца (Краљевина СХС), 1921. године донета је Уредба о осигурању
радника за случај болести и несреће на послу, а 1922. године Закон о осигурању
радника у коме се даље разрађују видови пензијско-инвалидске заштите осигураника и
чланова њихових породица. Закон о осигурању радника био је један од најнапреднијих
у Европи, али је обухватао само запослене раднике који су чинили мали део
становника (само 4,2 на 1.000 становника). Овим законом успостављено је обавезно

9 Још две такве уредбе о пензијама чиновника, донете су касније (1861, 1871.)
10 Први савремени закон у области народног здравља донела је Енглеска 1848. године, а 1875. године
донет је нови Закон о здравственој заштити (Public Health Act), чији су основни принципи остали на
снази све до 1936. године. Први Закон о здравственој заштити у Данској донет је 1858, у Норвешкој
1860, Шведској 1874, а Финској 1899. године.
осигурање за случај болести, несреће на послу, незапослености, изнемоглости,
старости и смрти храниоца породице.
Законом о осигурању радника из 1922. године, осигураним лицима је
обезбеђивана лекарска помоћ, лекови, санитетски материјал, лечење и вађење зуба и
болничко лечење, а под одређеним условима и лечење у санаторијумима, бањско и
климатско лечење. Овај Закон је прописивао четири врсте социјалног осигурања:
1. здравствено (болесничко) осигурање
2. инвалидско осигурање за случај несреће на послу;
3. пензијско осигурање за случај старости и смрти храниоца породице;
4. осигурање за случај незапослености, које је у Закону само најављено, а
требало је да се уреди касније, али то није учињено, те није ни уведено.

Године 1937, донет је нови Законом о осигурању радника, који је установио

примену пензијске заштите, послови за спровођење осигурања сконцентрисани у
јединственој установи, а Средишњи уред за осигурање радника (СУЗОР), био је
носилац осигурања за целу Краљевину. И поред свега овога, мали број становника је
био социјално осигуран. Тако је и 1939. године осигурањем било обухваћено само око
7,5% становника Краљевине Југославије.

8.3. Период после Другог светског рата

8.3.1. Фаза државног социјалног осигурања

После Другог светског рата, почев од 1945. године до данас, социјално

осигурање је прошло кроз више фаза развоја и неопходних трансформација. Године
1945, донет је Закон о спровођењу социјалног осигурања у Демократској
Федеративној Југославији, којим је, уместо разних носилаца обавезног социјалног
осигурања, успостављен јединствени носилац за случај болести, изнемоглости,
старости и смрти за сва лица у радном односу. Тај јединствени носилац социјалног
осигурања за целу земљу био је Средишњи завод за социјално осигурање са седиштем
у Загребу.
Нови Закон о социјалном осигурању донет је 1946. године, којим је спроведена
централизација и унификација социјалног осигурања. Овим Законом права из
здравственог осигурања знатно су проширена. Права на здравствену заштиту
обухватала су:
 амбулантно-поликлиничко лечење,
 болничко, санаторијумско и климатско лечење,
 лекове, итд.

Систем социјалног осигурања био је заснован на следећим начелима:

1. Социјално осигурање је државно - ово осигурање спроводи држава преко
свог Државног завода за социјално осигурање са седиштем у Београду.
2. Начело јединствености и свеобухватности - све особе које су запослене као
радници, службеници и намештеници, обавезно су осигурани.
3. Начело једнаких права осигураника - овај принцип је задржан све до данас.
 4. Начело потпуности, тј. принцип да социјалним осигурањем морају бити
обухваћени сви ризици.

8.3.2. Период етатизације

Оно што је карактеристично за овај период послератног развоја, јесте да је, врло
брзо после краја Другог светског рата, у нашој земљи дошло до етатизације11 на свим
нивоима и у свим областима. Тако је Законом о социјалном осигурању радника и
службеника и њихових породица из 1950. године, уведено државно социјално
осигурање, које се финансирало из буџета.
Основне карактеристике овог периода развоја социјалног осигурања биле су:
 установљено је државно социјално осигурање;
 непосредни носилац социјалног осигурања постала је држава;
 средства за социјално осигурање обезбеђују се у буџету;
 круг осигураних лица се проширује;
 уводе се нови ризици осигурања и нова права и проширује се обим
појединих права;
 отклоњене су неједнакости у правима и заштити осигураника и
 престали су са радом судови социјалног осигурања, а спорови из овог
осигурања стављени су у надлежност редовних судова.

8.3.3. Увођење друштвеног управљања и самофинансирања

Убрзо после овог периода, настао је период деетатизације, децентрализације и

самоуправљања у социјалном осигурању, који је започео доношењем Уредбе Владе
ФНРЈ, 1952. године, о оснивању завода за социјално осигурање и о привременом
управљању средствима социјалног осигурања. Финансирање се поново вршило путем
доприноса за социјално осигурање. После ове Уредбе, 1953. године је донета Уредба о
финансирању социјалног осигурања, а 1955. године Уредба о организацији социјалног
осигурања. Ове уредбе су омогућиле прелазак социјалног осигурања из надлежности
државе на заводе за социјално осигурање.
Законом о социјалном осигурању радника и службеника и њихових породица из
1950. године било је регулисано заједно здравствено, пензијско, инвалидско осигурање
и додатак на децу. Убрзо су донети и посебни закони, и то:
 Закон о здравственом осигурању радника и службеника (1954.);
 Закон о пензијском осигурању (1957.);
 Закон о инвалидском осигурању (1958.).

Читав овај период, све до 1960. године, карактерише се постепеним увођењем

самоуправљања у систем социјалног осигурања и децентрализацијом управљања
фондовима социјалног осигурања. У овом периоду дошло је и до проширивања круга
осигураника и до значајног унапређења система социјалног осигурања, увођењем
нових облика заштите у систем социјалног осигурања (1955. године).

11 Етатизација = подржављење, централизација власти у рукама државе.

 8.3.4. Самоуправљање
Промене у друштвено-политичком систему диктирале су и промене у систему
здравственог осигурања. Развојем и материјалним јачањем земље социјално осигурање
постаје све потпуније, њиме се обухватају нове категорије становништва, уводе се
нова права, а постојећа проширују. Тако је 1959. године донет Закон о здравственом
осигурању земљорадника, а ново усклађивање са општим развојем друштва уследило је
већ 1962. године, када је донет Закон о организацији и финансирању социјалног
осигурања.
Доношењем Устава СФРЈ 1963. године значајно се мења и социјално
осигурање, па је било неопходно ускладити и прописе из социјалног осигурања. Нови
прописи у социјалном осигурању уследили су 1965. године, када је донет Основни
закон о здравственом осигурању. Социјално осигурање се коренито мења после 1968.
године у правцу све ширег самоуправљања и децентрализације.
Промене у социјалном осигурању нису се одвијале само у цепању система
социјалног осигурања на три његове гране (здравствено, пензијско и инвалидско), већ
и трансформацијом његове организације и спровођења. До тада је систем социјалног
осигурања био регулисан савезним законима и био је јединствен за целу земљу.
Децентрализацијом законодавне функције, успостављеном уставним амандманима
1971. године, Федерација је могла да уређује само основна права ради осигурања
социјалне сигурности и солидарности грађана, а доношење прописа у области
здравственог, пензијског и инвалидског осигурања и највећи део здравствене
делатности, пренето је на републике.
Законом о здравственом осигурању и обавезним видовима здравствене заштите
прописано је формирање три врсте заједница здравственог осигурања:
- заједница здравственог осигурања радника,
- заједница здравственог осигурања земљорадника и
- заједница здравственог осигурања самосталних професија.

8.3.5. Самоуправно интересно организовање

Фаза самоуправног интересног организовања, практично, почиње доношењем
устаних амандмана из 1971. године, а од 1972. и 1973. године, свака република и
покрајина је почела да изграђује сопствено законодавство у области здравственог и
пензијско-инвалидског осигурања. На нивоу федерације уређивала су се само основна
правила тих осигурања, ради осигурања социјалне сигурности и солидарности радника
у целој земљи.
Уставним амандманима из 1971. године у наш уставни систем уводе се
самоуправне интересне заједнице (СИЗ), у којима су се задовољавале одређене потребе
корисника на начелима узајамности и солидарности. Уставом из 1974. године СИЗ се
институционализује као посебан облик самоуправног организовања радника и других
радних људи.
Сматрало се да ће самоуправљање бити најпотпунији облик демократије, али се
то није остварило, јер СИЗ-ови нису испунили очекивања. Самоуправно интересно
организовање је изазвало неорганизованост, неефикасност, блокаду одлучивања због
упорног настојања да се о сваком питању постигне консензус самоуправним
споразумевањем и друштвеним договарањем. С друге стране, принципи самоправног
интересног организовања су неспојиви са принципима социјалног осигурања, јер су се
СИЗ-ови заснивали на споразумевању, колективитету корисника и давалаца услуга,
договорној економији, планирању потреба и слично, а социјално осигурање на
обавезности.
Због тога, као квазисамоуправне творевине СИЗ-ови се почињу напуштати од
1990. године, када се они према Закону о здравственој заштити из 1990. године,
замењују фондовима са једноставном организацијом, мањом стручном службом и
ефикасним одлучивањем. Устав Србије из 1990. године дао је основе будућег
здравственог осигурања заснованог на промењеним својинским односима. Уставом су
дата и начела за организовање и финансирање здравственог осигурања.
Закон о здравственом осигурању из 1992. године предвиђа две врсте
здравственог осигурања: обавезно и добровољно. Према члану 62. закона Републички
завод за здравствено осигурање може увести добровољно осигурање.
Добровољно здравствено осигурање нуди покривање различитих ризика и под
различитим условима, а та разноликост је једино могућа при постојању више носилаца
добровољног осигурања, који ће утврдити различите услове осигурања
Разлике између обавезног и добровољног здравственог осигурања су значајне.
У добровољном здравственом осигурању премије се утврђују сразмерно ризику
осигурања (здравственом стању и годинама живота осигураника) па се осигураници
разврставају у осигураничке групе разреде. Веће премије плаћају осигураници на
повећаном ризику. Премије добровољног осигурања су знатно веће него допринос за
обавезно здравствено осигурање. Добровољно осигурање плаћа здравственим
установама (државним и приватним) двоструко више за лечење својих осигураника
него обавезно осигурање.
Обавезно здравствено осигурање се заснива на начелима узајамности и
солидарности, чиме се здравствена заштита обезбеђује и за сиромашније осигуранике
који, без осигурања, то себи не би могли обезбедити. Зато је интерес државе да се
одређени обим здравствене заштите обезбеди кроз обавезно осигурање. Добровољно
осигурање је само допуна обавезног осигурања и обезбеђивање додатних права и већег
стандарда здравствене заштите од прописаног обавезним осигурањем.
Међутим, нови систем здравственог осигурања прописан законом из 1992.
године, није у потпуности заживео у пракси. Настала је дубока друштвена и економска
криза узрокована распадом СФРЈ, услед сецесије појединих њених република,
распадом тржишта, ратом и санкцијама међународних организација.

9. Здравствено осигурање у Србији данас

Као што смо напред навели, здравствено осигурање у Србији, данас се заснива
на неколико важећих закона:
 Закон о здравственом осигурању ("Службени гласник РС", број 107/05 и
109/05-исправка);
 Закон о здравственој заштити ("Сл. гласник РС", број 107/2005);
  Закон о безбедности и здрављу на раду ("Сл. гласник РС", број 101/05)
 Закон о лековима и медицинским средствима ("Сл. гласник РС", број 84/04);
 Закон о заштити становништва од заразних болести ("Сл. гласник РС", број
125/04);
 Закон о коморама здравствених радника ("Сл. гласник РС", број 107/05).

9.1. Закон о здравственом осигурању

Законом о здравственом осигурању уређују се права из обавезног здравственог
осигурања запослених и других грађана, обухваћених обавезним здравственим
осигурањем, организација и финансирање обавезног здравственог осигурања,
добровољно здравствено осигурање и друга питања од значаја за систем здравственог
осигурања. У Републици Србији здравствено осигурање може бити:
1. Обавезно здравствено осигурање и
2. Добровољно здравствено осигурање.

9.1.1. Обавезно здравствено осигурање

Обавезно здравствено осигурање је здравствено осигурање којим се

запосленима и другим грађанима обухваћеним обавезним здравственим осигурањем
обезбеђују право на здравствену заштиту и право на новчане накнаде за случајеве
утврђене овим законом. Обавезно здравствено осигурање организује се на начелу
солидарности и узајамности, као и другим начелима:
- Начело солидарности и узајамности остварује се успостављањем
међугенерацијске солидарности и узајамности, солидарности и узајамности
између полова, између болесних и здравих, као и између лица различитог
материјалног статуса, у обезбеђивању и коришћењу права из обавезног
здравственог осигурања. Ово начело се остварује успостављањем таквог
система обавезног здравственог осигурања у којем трошкове обавезног
здравственог осигурања сносе осигураници и други уплатиоци доприноса,
сразмерно својим материјалним могућностима, и то уплатом доприноса на
остварене приходе, с тим да права из обавезног здравственог осигурања
користе она лица код којих је наступила болест или други осигурани случај.
- Начело обавезности остварује се организовањем и спровођењем
свеобухватног обавезног здравственог осигурања за запослене и друге
грађане у Републици (осигураници) у складу са овим законом, којим
осигураници за себе и чланове својих породица (осигурана лица) обезбеђују
право на здравствену заштиту и право на новчане накнаде, у складу са овим
законом и прописима донетим за спровођење овог закона. Ово начело се
обезбеђује обавезом плаћања доприноса за обавезно здравствено осигурање
од стране запослених и послодаваца, као и других обвезника уплате
доприноса у складу са законом, што представља услов за остваривање права
из обавезног здравственог осигурања.
- Начело јавности остварује се правом осигураних лица на све врсте
информација у вези са правима из обавезног здравственог осигурања и
 јавношћу рада органа и служби Републичког завода за потребе осигураних
лица, органа и организација заинтересованих за рад Републичког завода.
- Начело заштите права осигураних лица и заштите јавног интереса
остварује се предузимањем мера и активности које омогућавају да интерес
осигураног лица, заснован на праведној доступности и представља основу
система обавезног здравственог осигурања.
- Начело сталног унапређивања квалитета остварује се праћењем
савремених достигнућа у области обавезног здравственог осигурања и
спровођењем мера и активности којима се у складу са развојем система
здравственог осигурања повећавају могућности повољнијег остваривања
права из обавезног здравственог осигурања за свако осигурано лице.
- Начело економичности остварује се сталним настојањем да се права из
обавезног здравственог осигурања остварују уз што мање финансијских и
других средстава.

Обавезно здравствено осигурање обезбеђује се и спроводи у Републичком

заводу за здравствено осигурање и у организационим јединицама Републичког завода
(филијале). Средства за остваривање права из овог осигурања обезбеђују се уплатом
доприноса за обавезно здравствено осигурање (допринос), као и из других извора.
Обавезно здравствено осигурање обухвата:
- осигурање за случај болести и повреде ван рада;
- осигурање за случај повреде на раду или професионалне болести.

Осигураници су физичка лица која су обавезно осигурана у складу са овим

законом, а права из овог осигурања су:
1) право на здравствену заштиту;
2) право на накнаду зараде за време привремене спречености за рад
осигураника;
3) право на накнаду трошкова превоза у вези са коришћењем здравствене
заштите.

Средства за финансирање права из обавезног здравственог осигурања

обезбеђују се уплатом доприноса за обавезно здравствено осигурање и из других
извора. Обезбеђивање и спровођење обавезног здравственог осигурања обавља
Републички завод за здравствено осигурање са седиштем у Београду, који обавља и
послове добровољног здравственог осигурања.
Приход Републичког завода чине средства:
1) доприноса за обавезно здравствено осигурање;
2) премије за добровољно здравствено осигурање које организује и спроводи
Републички завод;
3) од имовине којом располаже Републички завод;
4) домаћих и иностраних кредита и зајмова;
5) друга средства, у складу са законом.

9.1.2. Добровољно здравствено осигурање

 У оквиру Републичког завода за здравствено осигурање Србије у току су
припреме за обављање послова добровољног здравственог осигурања сходно
одредбама Закона о здравственом осигурању и Уредбе о добровољном здравственом
осигурању. Послове добровољног здравственог осигурања обавља Републички завод за
здравствено осигурање Србије са циљем да грађанима омогући да под најповољнијим
условима обезбеде права која нису обухваћена обавезним здравственим осигурањем.
Закључивањем уговора о добровољном здравственом осигурању, осигураници
могу остварити другачију врсту, односно већи садржај, обим и стандард права од права
која се гарантују обавезним осигурањем. Права из добровољног здравственог
осигурања обухватају и права које се, иначе, остварују у оквиру обавезног
здравственог осигурања, на другачији начин и по другачијем поступку (нпр. права из
обавезног осигурања за која је потребан упут, у добровољном осигурању могу се
остваривати без упута.)
Појмови добровољног здравственог осигурања
 Осигуравач - Републички завод за здравствено осигурање;
 Осигураник – физичко лице које је закључило уговор добровољном
здравственом осигурању или за кога је, на основу његове сагласности,
закључен уговор о добровољном здравственом осигурању са осигуравачем и
који користи права утврђена уговором о добровољном здравственом
осигурању;
 Осигурана лица – осигураник (носилац осигурања) и чланови његове
породице;
 Уговарач добровољног здравственог осигурања - правно или физичко лице,
као и други субјект који у име осигураника закључи уговор о добровољном
здравственом осигурању са осигуравачем и који се обавезао на уплату
премије осигурања из својих средства или на терет средстава осигураника;
 Понудилац - лице које осигуравачу упути понуду за закључење уговора о
добровољном здравственом осигурању;
 Понуда - писмени предлог понудиоца за закључење уговора о добровољном
здравственом осигурању учињен осигуравачу;
 Полиса осигурања - исправа о закљученом уговору о добровољном
здравственом осигурању са осигуравачем;
 Премија осигурања – новчани износ који плаћа уговарач осигурања
осигуравачу;
 Колективно осигурање – добровољно здравствено осигурање које са
осигуравачем закључује послодавац за своје запослене и чланове њихових
породица, удружење за своје чланове или друго правно лице које има
интерес да се осигура одређена група лица;
 Новчане накнаде – накнаде које осигуравач обезбеђује осигуранику у
случају губитка зараде, односно плате или других примања због привремене
спречености за рад, накнаде трошкова превоза у вези са коришћењем
здравствене заштите, као и друге врсте новчаних давања у вези са
остваривањем права из добровољног здравственог осигурања;
 Сума осигурања - новчани износ који представља максималну обавезу
осигуравача према закљученом уговору о осигурању;
 Осигурани ризик - догађај на који се закључује уговор о осигурању;
  Осигурани случај- будући, неизвестан и од воље уговарача/ осигураника
независан догађај, чијим наступањем настаје обавеза осигуравача;

Добровољно здравствено осигурање могу организовати и спроводити и

инвестициони фондови за добровољно здравствено осигурање, у складу са посебним
законом. Влада, на предлог министра, уређује врсте добровољног здравственог
осигурања, услове, начин и поступак организовања и спровођења добровољног
здравственог осигурања.

9.2. Закон о здравственој заштити

Законом о здравственој заштити се уређује:
1. систем здравствене заштите,
2. организација здравствене службе,
3. друштвена брига за здравље становништва,
4. општи интерес у здравственој заштити,
5. права и обавезе пацијената,
6. здравствена заштита странаца,
7. надзор над спровођењем овог закона,
8. као и друга питања од значаја за организацију и спровођење здравствене
заштите.

Здравствена заштита, у смислу овог закона, јесте организована и

свеобухватна делатност друштва са основним циљем да се оствари највиши могући
ниво очувања здравља грађана и породице. Ова заштита обухвата спровођење мера за
очување и унапређење здравља грађана, спречавање, сузбијање и рано откривање
болести, повреда и других поремећаја здравља и благовремено и ефикасно лечење и
рехабилитацију.
Грађанин Републике Србије, као и друго лице које има пребивалиште или
боравиште у Републици, има право на здравствену заштиту, у складу са законом, и
дужност да чува и унапређује своје и здравље других грађана, као и услове животне и
радне средине.
Здравствена делатност је делатност којом се обезбеђује здравствена заштита
грађана, а која обухвата спровођење мера и активности здравствене заштите које се, у
складу са здравственом доктрином и уз употребу здравствених технологија, користе за
очување и унапређење здравља људи, а коју обавља здравствена служба.
Здравствену службу у Републици чине здравствене установе и други облици
здравствене службе (у даљем тексту: приватна пракса), који се оснивају ради
спровођења и обезбеђивања здравствене заштите, као и здравствени радници, односно
здравствени сарадници, који обављају здравствену делатност, у складу са овим
законом.
 9.2.1. Начела здравствене заштите

 Начело приступачности - остварује се обезбеђивањем одговарајуће

здравствене заштите грађанима Републике, која је физички, географски и
економски доступна, односно културно прихватљива.
 Начело правичности - остварује се забраном дискриминације приликом
пружања здравствене заштите по основу расе, пола, старости, националне
припадности и сл.
 Начело свеобухватности - остварује се укључивањем свих грађана
Републике у систем здравствене заштите.
 Начело континуираности - остварује се укупном организацијом система
здравствене заштите која мора бити функционално повезана и усклађена по
нивоима.
 Начело сталног унапређења квалитета - остварује се мерама и
активностима којима се у складу са савременим достигнућима медицинске
науке и праксе повећавају могућности повољног исхода и смањивања
ризика.
 Начело ефикасности - остварује се постизањем најбољих могућих
резултата у односу на расположива финансијска средства, односно
постизањем највишег нивоа здравствене заштите уз најнижи утрошак
средстава.

9.2.2. Права пацијента у здравственој заштити

Сваки грађанин има право да здравствену заштиту остварује уз поштовање

највишег могућег стандарда људских права и вредности, односно има право на
физички и психички интегритет и на безбедност његове личности, као и на уважавање
његових моралних, културних, религијских и филозофских убеђења. Свако дете до
навршених 18 година живота има право на највиши могући стандард здравља и
здравствене заштите.
Најзначајнија права пацијената су:
 Право на доступност здравствене заштите - Сваки пацијент има право
на доступну здравствену заштиту у складу са здравственим стањем, а у
границама материјалних могућности система здравствене заштите.
 Право на информације - Сваки пацијент има право на све врсте
информација.
 Право на обавештење - Пацијент има право да од надлежног здравственог
радника благовремено добије обавештење које му је потребно како би донео
одлуку да пристане или не пристане на предложену медицинску меру.
 Право на слободан избор - Сваки пацијент има право на слободан избор
здравственог радника.
 Право на приватност и поверљивост информација - Сваки пацијент има
право на поверљивост свих личних информација које је саопштио
надлежном здравственом раднику.
  Право на самоодлучивање и пристанак - Пацијент има право да слободно
одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља, осим у случајевима
када то директно угрожава живот и здравље других лица.
 Право на увид у медицинску документацију - Пацијент има право увида у
своју медицинску документацију.
 Право на тајност података - Подаци из медицинске документације
спадају у личне податке о пацијенту и представљају службену тајну.
 Право пацијента над којим се врши медицински оглед - Медицински
оглед може се предузимати само над пунолетним, пословно способним
пацијентом и само уз његов пристанак.
 Право на приговор - Пацијент коме је ускраћено право на здравствену
заштиту, може поднети приговор здравственом раднику који је за то
надлежан.
 Право на накнаду штете - Пацијент који због стручне грешке здравственог
радника претрпи штету на свом телу, има право на накнаду штете.

9.2.3. Дужности пацијената

За време лечења и остваривања здравствене заштите у здравственим установама

пацијенти су дужни да се придржавају општих аката здравствене установе о условима
боравка и понашања у њој. Пацијент је дужан да при остваривању здравствене заштите
у здравственој установи и приватној пракси:
1) активно учествује при заштити, очувању и унапређењу свог здравља;
2) у потпуности информише надлежног здравственог радника о истинитим
подацима о свом здравственом стању;
3) придржава се упутстава и предузима мере прописане терапије од стране
надлежног здравственог радника.

9.3. Закон о безбедности и здрављу на раду

Систем заштите на раду је основно право радника чије се основе прокламују
уставним начелима. Још је првим уставом после II светског рата, 1946. године
прокламована обавеза и одговорност државе и њених органа за остварење заштите на
раду. Основним законом о заштити на раду из 1965. године биле су прописане
посебне мере заштите у појединим привредним гранама и областима. После доношења
Уставних амандмана, почев од 1977. године, због измена у законодавној надлежности
федерације, ову материју уређује Република Србија својим законодавством, што је и
учињено доношењем Закона о заштити на раду из 1978. године. Овим Законом, као и
каснијим његовим изменама дате су мере заштите на раду на знатно широј основи.
У свакој савременој држави устав је акт највише правне снаге, јер се налази на
врху хијерархије општих правних аката. Стога устав, поред других начела, садржи и
принципе који се односе, управо, на рад и радне односе, тј. на заштиту здравља и
сигурности на раду. Поред тога, уставом се утврђују основна права, слободе и
дужности грађана на раду и по основу рада. Коначно, уставом се прописује и који ће
орган бити надлежан за доношење одређене врсте правног акта у области радног
права, уз истовремено прописивање оквирних принципа за остваривање и заштиту
права из радног односа.
Устав омогућава државним и недржавним органима и организацијама да преко
закона и аутономних аката разраде детаљније положај субјеката радног односа.
Примера ради, уставом се прописују следећи принципи:
1. право на рад,
2. забрана принудног рада,
3. право на синдикално организовање,
4. право на ограничено радно време,
5. право на заштиту на раду,
6. право на штрајк и др.

Посебно интересантне су одредбе члана 68, којима је предвиђено да свако има

право на заштиту свог физичког и психичког здравља. Такође, овим чланом се утврђује
да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова
уређују законом. Устав Србије у свом члану 36. предвиђа да свако лице има право на
једнаку заштиту својих права пред судовима и другим државним органима, као и право
на жалбу или друго правно средство, против одлуке којом се одлучује о његовом
праву, обавези или законом заснованом интересу.
На основу уставних решења и принципа, доносе се закони којима се уређују
одређена питања из области радних односа. Полазећи од значаја, обима и домета
законске регулативе, с разлогом се може рећи да, управо закони представљају један од
најзначајнијих извора права из радног односа. Наиме, они конкретно регулишу радно-
правни положај субјеката радног односа и представљају правни основ за подзаконске и
аутономне акте.
Када говоримо о закону као извор радног права и правном основу регулисања
заштите здравља и сигурности на раду, треба истаћи да је Закон о раду, који је донет у
Србији марта 2005. године (Службени гласник РС, број 24/2005), матични закон у
области радних односа. То је због тога, што се овим Законом уређује систем радних
односа у Србији, што је то општи пропис, за разлику од посебних закона којима се
регулишу специфичности радних односа појединих категорија запослених. Међутим,
најзначајније одредбе које регулишу здравље и безбедност радника, налазе се у
најновијем Закону о безбедности и здрављу на раду из 2005. године.
Овим Законом се уређује спровођење и унапређивање безбедности и здравља на
раду лица која учествују у радним процесима, као и лица која се затекну у радној
околини, ради спречавања повреда на раду, професионалних обољења и обољења у
вези са радом.
Право на безбедност и здравље на раду имају:
1) запослени;
2) ученици и студенти када се налазе на практичној настави;
3) лица на професионалној рехабилитацији;
4) лица на добровољним и јавним радовима;
5) лица која се затекну у радној околини ради обављања одређених послова,
ако је о њиховом присуству упознат послодавац и друга лица.

Обавезе послодавца, сходно одредбама овог Закона, су следеће:

  Да обезбеди запосленом рад на радном месту и у радној околини у којима су
спроведене мере безбедности и здравља на раду;
 Да обезбеди да радни процес буде прилагођен телесним и психичким
могућностима запосленог;
 Да, приликом организовања рада и радног процеса, обезбеди превентивне
мере ради заштите живота и здравља запослених, којима се обезбеђује
највећа могућа безбедност и заштита здравља на раду;
 Да општим актом, односно колективним уговором, утврди права, обавезе и
одговорности у области безбедности и здравља на раду, као и да актом у
писменој форми одреди лице за безбедност и здравље на раду;
 Да оспособљава запослене за безбедан и здрав рад, као и коришћење
средстава и опреме за личну заштиту на раду;
 Да заустави сваку врсту рада који представља непосредну опасност за живот
или здравље запослених;

Запослени има право и обавезу да се пре почетка рада упозна са мерама

безбедности и здравља на раду, да се оспособљава за њихово спровођење, као и да:
 послодавцу даје предлоге, примедбе и обавештења о питањима безбедности
и здравља на раду;
 контролише своје здравље према ризицима радног места, у складу са
прописима о здравственој заштити;
 примењује прописане мере за безбедан и здрав рад;
 наменски користи средства за рад и опасне материје;
 користи прописана средстава и опрему за личну заштиту на раду и да са
њима пажљиво рукује.

Запослени има право да одбије да ради:

 ако му прети непосредна опасност по живот и здравље због тога што нису
спроведене прописане мере за безбедност и здравље на радном месту на које
је одређен, све док се те мере не обезбеде;
 ако му послодавац није обезбедио прописани лекарски преглед или ако се на
лекарском прегледу утврди да не испуњава прописане здравствене услове;
 ако у току оспособљавања за безбедан и здрав рад није упознат са свим
врстама ризика и мерама за њихово отклањање;
 дуже од пуног радног времена, односно ноћу ако би, према оцени службе
медицине рада, такав рад могао да погорша његово здравствено стање;
 на средству за рад на којем нису примењене прописане мере за безбедност и
здравље на раду.

Послове безбедности и здравља на раду организује послодавац и ове послове

може да обавља лице које има положен стручни испит. Изузетно, наведене послове
може да обавља и сам послодавац у делатностима трговине, угоститељства и туризма,
занатских и личних услуга, финансијско-техничких и пословних услуга, образовања,
науке и информација, здравствене и социјалне заштите и у стамбено-комуналним
делатностима, ако има до десет запослених и тада није дужан да има положен стручни
испит.
За обављање послова безбедности и здравља на раду послодавац може да
одреди једног или више од својих запослених или да ангажује правно лице, односно
предузетника који имају лиценцу (лице за безбедност и здравље на раду). Ово лице је
непосредно одговорно послодавцу код кога обавља те послове и не може да трпи
штетне последице ако свој посао обавља. Такође, за обављање послова заштите
здравља запослених на раду послодавац ангажује службу медицине рада.
Запослени код послодавца имају право да изаберу једног или више
представника за безбедност и здравље на раду (представник запослених). Најмање
три представника запослених образују Одбор за безбедност и здравље на раду.
За обављање послова за безбедност и здравље на раду и послова одговорног
лица полаже се одговарајући стручни испит пред одговарајућом Комисијом, коју
образује министар надлежан за рад. Овај министар издаје и одузима лиценцу, а против
његовог решења није дозвољена жалба, али се може покренути управни спор.
У саставу министарства надлежног за рад образује се Управа за безбедност и
здравље на раду, која обавља послове државне управе са циљем унапређивања и
развоја безбедности и здравља на раду, односно смањења повреда на раду,
професионалних обољења и обољења у вези са радом.
Инспекцијски надзор над применом овог закона, прописа донетих на основу
овог закона, техничких и других мера које се односе на безбедност и здравље на раду,
као и над применом мера о безбедности и здравља на раду прописаним општим актом
послодавца, колективним уговором или уговором о раду, врши министарство
надлежно за рад преко инспектора рада, који својим решењем налаже предузимање
мера и радњи чијом применом и извршавањем се, обезбеђује заштита безбедности и
здравља на раду запослених. Против овог решења може се изјавити жалба министру
надлежном за рад, у року од осам дана од дана достављања решења, али ова жалба не
одлаже извршење решења којим је наређена забрана рада. Решење министра
надлежног за рад, донето поводом жалбе, коначно је у управном поступку и против
њега се може покренути управни спор.

9.4. Закон о лековима и медицинским средствима

9.4.1. Историјски осврт на прописе
о апотекама, лековима и дрогама
Све до XIV века апотеке су биле ретке у Европи. Таква је ситуација била и у
Србији. Лекар је, у исто време продавао и лекове, а поред лекара, лекове су продавали
и трговци, доносећи их из Дубровника и Котора. Према писаним документима у самом
Котору апотека је постојала 1326. године. Била је устројена по угледу на италијанске и
водио ју је апотекар. Апотекари су, такође, били Италијани, а лекове су набављали у
Млецима. Први апотекар је био Alberghetus из Венеције. То је први познати апотекар
на тлу средњовековне Србије.
Једини апотекар српског порекла, 1359. године, био је Raticho Ozrenich (Ратко
Озренић), док су сви остали били Италијани. Стање апотекарства у средњовековној
Србији сазнајемо из фармаколошког списа Хиландарског медицинског кодекса и
Которског архива.
У Европи, па и код нас, лекови су се продавали у разним трговинским радњама.
Тако је било и у Аустрији, па према томе и у Војводини. Прва апотека у Војводини
отворена је 1740. године у Петроварадинском шанцу. У Земуну апотека се помиње
1759. године. Већ 1780. године у Војводини је било 10 апотека: Земун, Петроварадин,
Нови Сад, Сомбор, Суботица, Вршац, Зрењанин, Панчево, Рума и Бечеј.
У Кнежевини Србији прва апотека је отворена у Београду 1830. године, а друга
у Крагујевцу 1836. године, а крајем XIX века у Србији је било 72 апотеке. Године 1865,
донет је први Закон за апотеке и апотекаре од стране Кнеза Михаила, који је 1866.
године донео и "Кратак састав фармакопеје за Србију", а 1904. године су донета
"Правила по којима ће се отварати и држати дрогеријске радње". Године 1908. издата
је Pharmacopea Serbica, edicio secunda.
У Краљевини Југославији нова Југословенска фармакопеја уведена је 1934.
године. Треће издање Југословенске фармакопеје изашло је 1972. године, а Formulae
magistrales et reagentia 1979. године. Одмах после Другог светског рата апотеке су
имале статус предузећа, а тек од 1949. године статус здравствених установа.
Отварањем Фармацеутског факултета у Београду, омогућено је студирање
фармације и код нас и обезбеђивање тог неопходног кадра. Фармацеутски факултет,
као Одсек Медицинског факултета у Београду, отворен је још 1939. године, а 1945.
године постао је самосталан факултет.

9.4.2. Лекови – појам, производња, издавање и промет

Лек је производ који садржи супстанцу или комбинацију супстанци

произведених и намењених за лечење или спречавање болести код људи или
животиња, постављање дијагнозе, побољшање или промене физиолошких функција,
као и за постизање других медицински оправданих циљева, а ове супстанце могу бити:
1) хуманог порекла (крв, деривати крви и производи од крви);
2) животињског порекла (животиње, делови органа, ћелије, секрети, отрови,
екстракти, крв и производи од крви);
3) биљног порекла (биљке, делови биљака, секрети, екстракти);
4) микробиолошког порекла (микроорганизми и генетски модификовани
организми);
5) хемијског порекла (елементи, хемијске супстанце које се у природи налазе у
датом облику, хемијски производи добијени хемијским процесима).

Крв и компоненте крви намењене за трансфузију, не сматрају се леком у смислу

овог закона. Агенција за лекове Републике Србије објављује списак производа који се
у смислу овог члана могу сматрати лековима на основу стручних и научних сазнања,
па тако разликујемо неколико врста лекова:
 Готов лек, у смислу овог закона, јесте лек који се ставља у промет у
одређеној јачини, облику и паковању, и под заштићеним именом или
интернационалним незаштићеним именом.
 Магистрални лек је лек израђен у апотеци на основу рецепта (формуле) за
одређеног пацијента - корисника.
  Галенски лек је лек израђен у галенској лабораторији апотеке у складу са
важећим фармакопејама или важећим магистралним формулама и намењен
је за издавање или продају пацијентима-корисницима те апотеке.
 Ветеринарски лек је лек намењен за употребу само код животиња.
 Традиционални лек је лек који може бити заснован на научним принципима
и израз је традиције (традиционални биљни лекови и слично).
 Хомеопатски лек јесте лек израђен од производа, супстанци или једињења,
који чине хомеопатске сировине у складу са хомеопатским поступком
израде, по методама европске фармакопеје или фармакопеја важећим у некој
од земаља Европске уније.
 Премикс је фармацеутски облик ветеринарског лека намењен за мешање са
храном или водом за животиње.

Производња лекова обухвата поступак или поједине делове поступка

фармацеутско-технолошког обликовања готовог лека, производњу супстанци,
технолошку обраду, паковање, контролу квалитета, складиштење и дистрибуцију
лекова, а њу може обављати само правно лице које има дозволу за производњу лека
издату од надлежног министарства.
Произвођач готовог лека је онај произвођач који је пустио у промет одређену
серију лека и одговоран је за производњу и пуштање у промет тог лека. Правно лице
које производи лекове поступа у складу са смерницама Добре произвођачке праксе и
Добре праксе у дистрибуцији.
Лекови се могу издавати, односно продавати под условима:
1) да су произведени од стране произвођача који има дозволу за производњу
или да су израђени у апотеци у складу са законом;
2) да су произведени у складу са смерницама Добре произвођачке праксе;
3) да имају дозволу за стављање у промет издату под условима прописаним
овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона;
4) да су обележени у промету по одредбама овог закона и прописима донетим
за спровођење овог закона.

Забрањена је производња и промет лекова:

1) за које није издата дозвола за стављање у промет;
2) које је произвело правно лице које нема дозволу за производњу, односно
израду лекова у апотеци;
3) који нису обележени по одредбама овог закона;
4) који немају одговарајућу документацију о квалитету;
5) којима је истекао рок употребе означен на паковању или је утврђена
неисправност у погледу њиховог прописаног квалитета.

Забрањено је издавање и продаја лекова ван апотеке.

Промет лекова на велико представља увоз, извоз, набавку, складиштење и
дистрибуцију лекова и овај промет могу обављати само правна лица која имају дозволу
издату од надлежног министарства. Промет лекова на мало, као део здравствене
заштите, обавља се у апотеци. Промет лекова на мало за употребу у ветеринарској
медицини обавља се и у ветеринарској апотеци.
 Произвођач лекова не сме вршити промет лекова или бесплатно давати лекове
из свог програма другим правним или физичким лицима, осим онима који имају
дозволу за производњу, дозволу за промет на велико, апотекама, као и другим
здравственим и ветеринарским установама.
Сваки лек у промету мора бити обележен на српском језику у складу са
дозволом за стављање лека у промет и са сажетком карактеристика лека.
Фармаковигиланца идентификовање, праћење и реаговање на нове налазе у
погледу ризика у вези са употребом лекова или њихове интеракције са другим
производима или супстанцама. Као релативно нова научна дисциплина она је постала
потреба и обавеза сваке земље и предуслов за спровођење рационалне
(ефикасне,безбедне и доступне) фармакотерапије.
Агенција за лекове Републике Србије организује и прати начин прикупљања и
процену нежељених реакција лекова и њихових интеракција, као и обраду и процену
добијених података. Послове прикупљања, обраде, селекције и пружање података о
нежељеним реакцијама лекова обавља Национални центар за праћење нежељених
реакција лекова и медицинских средстава.

9.4.3.Производња и промет опојних дрога

Под опојним дрогама сматрају се супстанце природног или синтетског порекла

чијом се употребом могу створити стања зависности која могу да изазову оштећења
здравља или да на други начин угрозе људски интегритет у физичком, психичком или
социјалном смислу. Опојним дрогама сматрају се и психотропне супстанце и њих
утврђују надлежни савезни органи својим решењем и објављују га у службеном листу.
Промет опојних дрога подразумева увоз, извоз, транзит, продају и други начин
промета опојне дроге, а промет опојних дрога могу вршити правна лица регистрована
за производњу и промет опојних дрога, а лекове који садрже опојне дроге, правна лица
која су регистрована за производњу и промет лекова на велико. Правна лица која се
баве научним радом могу, у научне сврхе, увозити опојне дроге.
Производња и промет опојних дрога могу се вршити само за медицинске,
ветеринарске, наставне, лабораторијске и научне сврхе и могу се вршити на основу
одобрења, односно дозволе надлежног савезног органа. Опојне дроге могу се
производити, увозити и извозити у количинама које, према процени годишњах
потреба, утврђује надлежни републички орган.
Производњу и промет опојних дрога могу вршити правна лица која испуњавају
прописане услове:
 да имају запослене дипломиране фармацеуте под чијим надзором се
производе, смештају, чувају и издају опојне дроге и
 да имају одговарајуће просторије, уређаје и опрему за производњу, смештај,
чување и издавање опојних дрога.

Правна лица која производе, прерађују, увозе, извозе и врше промет или
користе опојне дроге или лекове који садрже опојне дроге, дужни су да воде
прописану евиденцију. Надзор над свим овим врши републички инспектор.
 9.4.4. Медицинска средства – појам, производња и промет

Медицинским средством сматрају се:

1) сваки инструмент, апарат, уређај и производ који се примењује на људима и
животињама, било да се користе самостално или у комбинацији;
2) дијагностичко медицинско средство "in vitro" које обухвата реагенс,
производ реагенаса, инструмент, апаратуру, опрему или систем који се
користи самостално или у комбинацији;
3) помоћно средство које у комбинацији са медицинским средством омогућава
функционисање у складу са његовом наменом;
4) медицинско средство произведено по наруџбини за одређеног корисника;
5) медицинско средство намењено клиничком испитивању.

Забрањено је издавање или продаја медицинских средстава:

1) за која није издата дозвола за стављање у промет;
2) која је произвело правно или физичко лице које нема дозволу за
производњу;
3) која нису обележена по одредбама овог закона;
4) која немају одговарајућу документацију о квалитету;
5) којима је истекао рок употребе означен на паковању или је утврђена
неисправност у погледу њиховог прописаног квалитета.

Производња медицинских средстава обухвата поступак или поједине делове

поступка дизајнирања, производње, паковања и означавања, контролу квалитета,
складиштење и дистрибуцију и њу могу обављати само правна или физичка лица која
имају дозволу за производњу издату од надлежног министарства.
Промет медицинских средстава обухвата промет на велико и мало, увоз, извоз,
набавку, складиштење и дистрибуцију, а могу га обављати правна и физичка лица која
имају дозволу за промет издату од надлежног министарства.
Забрањена је продаја медицинских средстава ван апотека или специјализованих
продавница. Медицинска средства могу бити у промету на основу дозволе за стављање
у промет издате од Агенције.
Дозвола за стављање у промет не издаје се за медицинска средства:
1) која имају одобрење за клиничко испитивање;
2) која су намењена за наставак терапије;
3) која су намењена даљој преради;
4) која су намењена за научна истраживања и развој.

9.4. Закон о заштити становништва од заразних болести

9.5.1. Историјски осврт на прописе о заштити

становништва од заразних болести
Први писани документ о борби против заразних болести у Србији налазимо у
Статуту града Котора. Наиме, 1434. године изабран је одбор угледних грађана
(Proveditore della sanita) да се брине о сузбијању епидемија. Поред овога у которском
Статуту постоји више одредби о комуналној хигијени изградња кућа, чистоћа улица и
друго, као и контрола животних намирница: месо, рибе и друго.
Борба против заразних болести нарочито је била интензивна у Кнежевини
Србији. Тако је после доношења "Турског устава" из 1838. године и формирања
попечитељстава (министарстава). При Попечитељству унутрашњих дела формирано је
Одељење карантинско са санитетом чији је задатак, био подизање, организовање и
надзор карантина против куге ,као и спречавање и искорењивање других опасних
болести ("трулеж рана, људске богиње и друге кобне заразе").
Да би се ови задаци остварили у Србији су донети одређени прописи:
 Правила за калемљење против великих богиња (1839.),
 Санитетско-полицијска уредба за карантине и пограничне станице,
 Уредбени додатак Правилнику о калемљењу против великих богиња (1842.),

Током XIX века у Србији су биле епидемије колере 1831, 1836, 1848, 1855. и
1873. године. Поред колере и велике богиње су биле веома учестале и задавале велике
проблеме. Тадашњи начелник Санитетског одељења за карантинске болести
Министарства унутрашњих дела др Карло Пацек је израдио Правила за калемљење
великих богиња и јула 1839. године увео обавезно калемљење.
Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља донет је 1881.
године, а после усвајања овог Закона, донета су подзаконска акта којима је ближе
регулисана борба против заразних болести. Заштита од заразних болести је законски
регулисана 1948. године доношењем Општег закона о спречавању и сузбијању
заразних болести. Овај Закон је био на снази све до 1964. године, када је донет
Основни закон о спречавању и сузбијању заразних болести, којим су обухваћене 42
заразне болести. Нови савезни Закон о заштити становништва од заразних болести
које угрожавају целу земљу донет је почетком 1974. године. Овим Законом је
прописана заштита од 24 заразне болести.
Закон о заштити становништва од заразних болести које угрожавају целу
земљу, донет 1996. године, прописивао је 67 врста заразних болести. Заштита од
заразних болести вршила се предузимањем одговарајућих мера према одговарајућим
програмима и прописаним стручно-методолошким упутствима. Ова заштита се
састојала од програмирања, планирања, организовања, спровођења и контроле мера за
спречавање, сузбијање, елиминацију и искорењивање ових болести, као и
обезбеђивања материјалних и других средстава за заштиту од заразних болести.

9.5.2. Важеће законске одредбе о заштити

становништва од заразних болести
Заштита становништва од заразних болести је организована и свеукупна
делатност друштва са циљем спречавања појаве и сузбијања заразних болести, као и
одстрањивања и искорењивања одређених заразних болести. Законом о заштити
становништва од заразних болести се уређује заштита становништва од заразних
болести, одређују се заразне болести које угрожавају здравље становништва и чије је
спречавање и сузбијање од општег интереса за Србију, мере за заштиту становништва
од тих болести, начин њиховог спровођења и обезбеђивање средстава за њихово
спровођење, вршење надзора над извршавањем овог закона, као и друга питања од
значаја за заштиту становништва од заразних болести.
Заразне болести су: колера, трбушни тифус и паратифус, салмонелозе,
бактеријске цревне инфекције, стафилококно тровање храном, туберкулоза, куга,
антракс, дифтерија, шарлах, велики кашаљ, сифилис, гонореја, хепатитис, овчије
богиње-варичеле, велике богиње, мале богиње – морбили, ХИВ болест, шуга, заушке,
трихинелоза, бактеријски менингитиси, грип, запаљење плућа и друге.
Епидемиолошки надзор је стално, систематско прикупљање, анализирање и
тумачење података о заразним болестима, као и упућивање повратних информација
онима који учествују у прикупљању података или њиховом коришћењу, а у циљу
спречавања појаве и сузбијања заразних болести. Заштита становништва од
заразних болести спроводи се обављањем епидемиолошког надзора и применом
прописаних мера, њиховим програмирањем, планирањем, организовањем, контролом
спровођења тих мера и обезбеђивањем материјалних и других средстава за њихово
спровођење. Ова заштита се врши спровођењем општих и посебних, ванредних и
других мера за заштиту становништва од заразних болести, у складу са законом.
Опште мере за заштиту становништва од заразних болести су:
1) обезбеђивање здравствено исправних воде за пиће, животних намирница и
предмета опште употребе;
2) обезбеђивање санитарно-техничких и хигијенских услова;
3) уклањање људских и животињских излучевина, лешева, органа и ткива,
отпадних вода и других отпадних материја;
4) спровођење дезинфекције, дезинсекције и дератизације.
Посебне мере за заштиту становништва од заразних болести су:
1) постављање дијагнозе заразне болести;
2) лабораторијско испитивање ради утврђивања узрочника заразних болести;
3) пријављивање;
4) епидемиолошко испитивање;
5) здравствено васпитање;
6) превоз, изолација и лечење лица оболелих од заразних болести;
7) карантин и здравствени надзор;
8) здравствени прегледи одређених категорија запослених, других лица и
клицоноша;
9) имунизација и хемиопрофилакса;
10) дезинфекција, дезинсекција и дератизација по епидемиолошким
индикацијама и друге посебне мере, у складу са законом.

Лица оболела од заразних болести превозе се под условима и на начин којим се

спречава ширење заразних болести. Карантин је мера којом се ограничава слобода
кретања и утврђују обавезни здравствени прегледи здравим лицима која су била или за
која постоји сумња да су била у контакту са лицима оболелим од: куге, великих
богиња и вирусних хеморагичких грозница. Ова мера карантина се спроводи и у
случају појаве друге заразне болести за коју министар, у сарадњи са Републичком
комисијом за заштиту становништва од заразних болести, утврди да представља
опасност по здравље становништва Републике. Дужина трајања наведене мере се
одређује у времену трајања максималне инкубације одређене заразне болести.
 Имунизација се врши вакцинама (вакцинација) и специфичним
имуноглобулинима. Вакцинација је обавезна против:
1) туберкулозе, дифтерије, тетануса, великог кашља, дечије парализе, малих
богиња, рубеоле, заушака, вирусног хепатитиса "Б" и обољења изазваних
хемофилусом инфлуенце типа "Б" - за лица одређеног узраста;
2) хепатитиса "Б", беснила и тетануса - за лица изложена повећаним ризицима
од оболевања од тих болести;
3) грипа, обољења изазваних хемофилусом инфлуенце типа "Б",
стрептококусом пнеумоније и менингококне болести - за одређена лица,
према индикацијама;
4) жуте грознице, колере, дифтерије, менингококне болести и трбушног тифуса
- за лица у међународном саобраћају која путују у земље у којима има тих
болести или у земље које захтевају вакцинацију против тих болести.

Заштита лековима (хемиопрофилакса) се спроводи код лица која су

изложена заражавању од туберкулозе и маларије, а по епидемиолошким индикацијама
и код лица која су изложена другим заразним болестима. Имунизацију вакцинама и
специфичним имуноглобулинима, као и заштиту лековима организују и спроводе
надлежне здравствене установе и здравствени радници према утврђеном плану
имунизације.
Дезинфекцију, дезинсекцију и дератизацију обављају надлежне здравствене
установе.
Обавезна је дезинфекција излучевина, личних и других предмета, као и
стамбених и других објеката, просторија и превозних средстава у којима је боравило
лице оболело од великих богиња и вирусне хеморагичке грознице. Такође, обавезна је
дезинсекција лица, личних предмета, стамбених и других просторија и превозних
средстава у којима је боравило лице оболело или за које се сумња да је оболело од
куге, односно друге заразне болести коју преносе инсекти, за коју надлежна
здравствена установа утврди да представља опасност по здравље становништва.
Коначно, треба рећи да је обавезна и дератизација домаћинстава, насеља и њихове
околине, лука и пристаништа, аеродрома, бродова и других средстава јавног
саобраћаја, складишта и других јавних просторија, у случају појаве или опасности од
појаве куге, као и друге заразне болести чији су преносиоци глодари за коју надлежна
здравствена установа утврди да представља опасност по здравље становништва.
Инспекцијски надзор над применом Закона о заштити становништва од
заразних болести, других прописа и општих аката којима се уређује ова област врши
Министарство, преко санитарних инспектора.

9.6. Закон о коморама здравствених радника

Законом о коморама здравствених радника оснивају се коморе здравствених
радника, као независне, професионалне организације, уређује се чланство у коморама
здравствених радника, послови, организација и рад комора, посредовање у споровима
и судови части, као и друга питања од значаја за рад комора.
Постоје следеће коморе:
1) Лекарска комора Србије;
 2) Стоматолошка комора Србије;
3) Фармацеутска комора Србије;
4) Комора биохемичара Србије;
5) Комора медицинских сестара и здравствених техничара Србије.

Ове коморе имају својство правног лица, седиште им је у Београду, а имају

своје огранке комора. Чланство у комори је обавезно за све здравствене раднике, који
као професију у Републици Србији обављају послове здравствене делатности у
здравственим установама, установама социјалне заштите, заводима за извршење
заводских санкција, у државним органима, на факултетима, односно у школама
здравствене струке и у другим облицима здравствене службе (приватна пракса).
Чланство у комори добровољно је за здравствене раднике, који не обављају као
професију послове здравствене делатности. Комора може имати и почасне чланове,
као и чланове донаторе, у складу са статутом коморе.
Комора обавља следеће послове:
1) доноси кодекс професионалне етике (етички кодекс);
2) врши упис здравствених радника и води именик свих чланова коморе;
3) издаје, обнавља и одузима одобрење за самостални рад (лиценца);
4) организује судове части за утврђивање повреде професионалне дужности и
одговорности чланова коморе, као и за изрицање мера за те повреде;
5) издаје легитимацију члановима коморе који имају лиценцу;
6) издаје идентификациони број члановима коморе који имају лиценцу.
7) заступа и штити професионалне интересе чланова коморе у обављању
професије;
8) стара се о угледу чланова коморе, односно о обављању послова здравствене
делатности у складу са етичким кодексом;
9) даје иницијативу за доношење прописа у области здравствене заштите и
здравственог осигурања;
10) пружа помоћ грађанима у остваривању права на здравствену заштиту у
случају нестручног или неетичког рада чланова коморе;
11) пружа стручну помоћ члановима коморе;
12) и друге послове, у складу са законом и статутом коморе.

Органи коморе су:

1) скупштина;
2) управни одбор;
3) надзорни одбор;
4) директор;
5) етички одбор коморе;
6) комисија за посредовање;
7) суд части првог степена;
8) суд части другог степена;
9) одбори коморе;
10) друга тела утврђена статутом коморе.
 Етичким кодексом утврђују се односи чланова коморе према пацијентима, као
и међусобни односи чланова коморе. Етички кодекс комора објављује у "Службеном
гласнику Републике Србије".
Средства за оснивање коморе обезбеђују се из:
1) буџета Републике Србије;
2) донација, поклона и легата.

10. Здравствена служба

10.1. Историјски осврт на развој Здравствене службе
Под здравственом службом се подразумева скуп здравствених установа које
спроводе мере здравствене заштите усмерене ка очувању и унапређењу здравља,
специфичној превенцији, раном откривању, лечењу и рехабилитацији оболелих и
повређених.
Здравствене установе су установе које обављају здравствену делатност,
подразумевајући под здравственом делатношћу активност здравствене службе на
спровођењу мера здравствене заштите.
Организована здравствена служба почива на доста дугој традицији. Одређене
облике организоване здравствене службе срећемо још у старој Грчкој. У градовима и
општинама у старој Грчкој су били постављени стални лекари (демиурзи) који су
лечили мештане бесплатно у свом стану где су имали и ординацију, у којој су вршили
и операције и задржавали оперисане у својој кући до опоравка. Све трошкове плаћале
су општине, које су средства за те потребе убирале посебним порезима. За насеља где
није било стално постављених лекара, одређени су други лекари (периодеути), који су
путовали од насеља до насеља и обилазили и лечили болеснике у тим насељима. Поред
ових, било је и приватних лекара, који су директно наплаћивали своје услуге, према
погодби са болесником.
Приватне лекарске ординације су практично први облици здравствених
установа. Иначе, болнице су, по први пут у свету, основане у Индији у В веку пре нове
ере. Тек у XV веку, формирањем карантина и лазарета због појаве епидемије куге и
лепре, здравствене установе попримају карактер јавних (државних) установа. Јавне
здравствене установе почињу интензивније да се развијају са индустријском
револуцијом, крајем XVIII и почетком XIX века, када се јављају амбуланте, болнице,
диспанзери и друге, а још више после увођења обавезног здравственог осигурања 1883.
године у Немачкој, а убрзо и у другим земљама.
 10.2. Историја Здравствене службе у Србији

10.2.1. Период пре Првог светског рата

Падом српске средњовековне државе под турску власт замрла је свака култура,
па и медицинска, а народ је поново прибегао народној медицини, односно самоуцима,
емпирицима. Наравно, ни здравственог законодавства, ни здравствене службе није
било. Народна медицина је оставила писане трагове у виду "Лекаруша", које су писали
писмени народни лекари и током времена их мењали и допуњавали. "Лекаруше"
представљају савете и упутства о болестима, лековима и лечењу. Као анонимни списи,
"Лекаруше" су се преносиле са колена на колено и не зна се ни када, ни где, ни ко их је
писао.
Школованих лекара у Србији није било ни у I, ни у II српском устанку, већ су
санитетско збрињавање вршили народни видари. Мада су се у постустаничкој Србији
школовани лекари почели појављивати од 1819. године, организоване здравствене
службе није било, а није је могло ни бити без дозволе турских власти. Тек је
Хатишерифом од 1830. године то дозвољено, као и изградња болница. Овим
Хатишерифом султан Махмуд Други је озаконио политичку самоуправу Србије.
Србији је дато право да оснива школе и болнице.
После доношења Сретењског устава у Крагујевцу 1835. године, донето је
неколико уредби и упутстава са законском снагом. Мада је Сретењски устав брзо
укинут, одредбе о санитету остале су на снази и по њима су се одвијале активности
које су биле усмерене на:
 обезбеђење лекарског кадра;
 изградњу болница и апотека;
 организацију карантина и санитарних кордона;
 уређење бања и бањског лечења и слично.
Следећим уставом, тзв. "Турским уставом", донетим 1838. године, дата је
основа организације здравствене службе у Србији, где спада:
 подизање, организовање и надзор земаљских карантина против куге;
 подизање потребних јавних апотека;
 постављање учених лекара и бабица и
 спречавање злоупотребу лекова од стране лекара.

Прва организација здравствене службе у Кнежевини Србији установљена је

1839. године. За првог начелника Одељења за карантинске послове постављен је др
Карло Пацек, а за санитетске послове др Јован Стејић. Др Карло Пацек је израдио
Правила за калемљење богиња и увео обавезно калемљење јула 1839. године. Значајна
активност санитетске службе била је и спречавање уношења епидемијских заразних
болести (куге, колере, сточних зараза) преко границе. Он је израдио и први Закон о
лекарским платама и хонорарима и увео га у праксу.
Године 1865. донет је Закон о подизању и устројству болница и формиран
болнички фонд. Исте године кнез Михаило је донео Закон за апотеке и апотекаре
(то је први наш закон о апотекама и апотекарима) и Кратак састав фармакопеје за
Србију 1866. године.
 За начелника Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела 1879.
године постављен је др Владан Ђорђевић, до тада војни лекар, који је на том положају
остао до 1884. године. Захваљујући њему грађански санитет је доживео темељну
реформу. Др Владан Ђорђевић је изашао са предлогом своја два закона:
 Закон о народном санитетском фонду (1879.) и
 Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља (1881.).

Ова два закона су названа популарно "Владанови санитетски закони".

Све ово је допринело унапређењу здравствене службе, чије су благодети биле
доступне углавном градском становништву, док је сеоско становништво, са веома
лошим здравственим стањем остало и даље незаштићено.

10.2.2. Период између два светска рата

После Првог светског рата и уједињења јужнословенских народа, 01. децембра
1918. године, створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевина СХС).
Јединствено уређење здравствене службе у новонасталој држави ишло је веома споро,
па се чак 1929. године радило по разним законима који су примењивани у појединим
крајевима пре уједињења.
Одмах после рата реализована су два давнашња циља - стварање Министарства
за здравље (први министар био је др Урош Круљ) и отварање Медицинског факултета
у Београду (1919, а почео је са радом 1920. године). При Министарству народног
здравља, 1919. године, образована је Епидемиолошка комисија са једним од задатака -
да формира установе хигијенске службе у Краљевини СХС, која пре рата није
постојала.
Креатори и носиоци читаве здравствене политике и послова око организовања
здравствених установа, као и израде нових санитетских прописа били су др Милан
Јовановић Батут, у својству председника Епидемиолошке комисије и др Андреја
Штампар, као начелник Хигијенског одељења у Министарству за народно здравље,
утемељивачи социјалне медицине код нас. Њима се 1921. године придружује и др
Гаврило Којић, млади лекар, у својству шефа српске кооперативе савезничких мисија и
секретар "Друштва за Чување народног здравља", оснивач здравственог задругарства.
Здравствени систем у Србији између два светска рата су чинила три
подсистема, односно здравствени систем је био трипартитан. Ти подсистеми су били:
 државни;
 социјалног осигурања и
 приватни.

Државна здравствена служба је почивала на принципу централизације

здравствене администрације и буџетском финансирању здравствених установа. Све
установе су биле вертикално повезане са домовима народног здравља, а ови са
здравственим станицама. Државни здравствени органи су били носиоци и извршиоци
санитарно-хигијенских и инспекцијско-полицијских послова. Вршили су обдукције и
ексхумације, сузбијање венеричних болести и проституције, контролисали исправност
животних намирница у промету и особља које ради у њима и слично.
Здравствене установе социјалног осигурања. Социјално осигурање је основало
своје здравствене установе, и то амбулантно-поликлиничке и болничке. Ове
здравствене установе су се бавиле искључиво лечењем осигураника и чланова
њихових породица.
Приватни сектор су чиниле лекарске и зубне ординације, лабораторије,
апотеке, санаторијуми и болнице. Носиоци куративне здравствене заштите били су
приватни лекари и апотекари. Највећи број становништва своје здравствене потребе је
задовољавао у приватној здравственој делатности.
Трипартитни систем здравствене службе допуњавао је покрет сеоских
Здравствених задруга, које је, почев од 1921. године, организовао др Гаврило Којић, уз
помоћ америчких ратних санитетских мисија. Задружни сектор је био специфични
облик здравственог осигурања у Краљевини СХС. Ове задруге, почев од 1921. године,
оснивају земљорадници на добровољној основи. Прва здравствена задруга основана је
21. новембра 1921. године у Бајиној Башти, да би крајем 1939. године било 145 задруга
са око 70.000 чланова задругара и преко 300 хиљада корисника задругарских чланова
породица. Одлуком Министарства здравља 1948. године, здравствене задруге су
престале са радом.

10.2.3. Период после Другог светског рата

После Другог светског рата створени су услови за децентрализацију управљања
здравственом службом.
Здравствена заштита је у периоду после Другог светског рата, прошла кроз
следеће развојне фазе:
 фаза трипартитне организације здравствене заштите (1945-1947);
 фаза етатизације и централистичке организације здравствене заштите (1948-
1952);
 фаза увођења друштвеног управљања и самофинансирања у здравственој
заштити (1953-1960);
 фаза увођења самоуправљања и дохотка у здравственој заштити (1961-1972);
 фаза преласка на самоуправно интересно организовање у здравственој
заштити (1973-1990); и
 фаза напуштања самоуправног интересног организовања (период после
1990. године).

Непосредно после Другог светског рата у Југославији је био трипартитни

систем здравствене заштите, сличан предратном. Постојала су три, релативно
аутономна, подсистема здравствене делатности:
 државна (јавна) здравствена служба под непосредном управом државе;
 здравствена служба социјалног осигурања; и
 приватна делатност.
 Етапа етатизације здравствене службе је почела 1948. године са двема
променама у систему здравствене заштите, и то:
 здравствена служба социјалног осигурања припојена је државној
здравственој служби;
 донета је Уредба о обрачунавању и наплати трошкова у државним
здравственим установама, која се односила на неосигуране особе.

Етатизација здравствене заштите била је регулисана Општим упутством о

организацији службе за заштиту и подизање народног здравља, Општим законом о
спречавању и сузбијању заразних болести и Основним законом о санитарној
инспекцији.
После периода етатизације, долази период увођења друштвеног
самоуправљања и самофинансирање. Први наговештаји самоуправљања налазе се већ
у Основном закону о управљању државним предузећима и вишим привредним
удружењима од радних колектива из 1950. године. Фаза друштвеног управљања и
самофинансирања практично је почела доношењем Одлуке о финансирању и
пословању здравствених установа и Уредбе о управљању здравственим установама
1953. године. Ову етапу (1953-1960) карактеришу процеси децентрализације,
ограничене деетатизације и развоја друштвеног управљања и самоуправљања у
здравственој заштити, као и самофинансирање у здравственој делатности.
У овом периоду најзначајнију улогу у здравственој заштити добија општина.
Она оснива и укида све врсте здравствених установа, а срез има улогу само
координатора рада општина. Надлежности Републике и Федерације биле су
ограничене само на законодавно-нормативно регулисање. Федерација је утврђивала
само општа начела на којима се заснивао јединствени систем здравствене заштите у
целој земљи.
Промене у друштвено-политичком систему диктирале су и промене у
здравственој заштити. Наиме, самоуправљање и финансирање на принципу дохотка
у здравственој заштити почело је доношењем републичког Закона о здравственој
заштити и организацији здравствене службе 1961. године. Прелаз на самоуправљање и
финансиране на принципу дохотка био је омогућен (припремљен) низом других
законских прописа донетим у току 1959. и 1960. године, као сто су:
 Закон о буџетима и финансирању самосталних установа, 1959. године; и
 Општи закон о организацији здравствене службе, 1960. године.

Самоуправљање је значило да радни људи, на сваком ступњу и у свим деловима

радног процеса одлучују о питањима рада, уређењу међусобних односа, расподели
дохотка и другим питањима свог економског положаја и побољшања рада своје
установе. Општим законом о организацији здравствене службе прописани су
јединствени принципи организације здравствене службе за целу земљу, друштвено
управљање и самоуправљање у здравственој заштити.
Законом о организацији здравствене службе и здравствене заштите извршене
су и суштинске промене у финансирању здравствених установа. Здравствене установе
су прешле на самостално финансирање и расподеле дохотка и тако добиле економску
самосталност. Овакав систем се почео примењивати од 1961. године. Накнада за
пружање услуга била је основни извор стицања средстава.
 Овим Законом је, први пут, прописано право слободног избора лекара и
здравствене установе. Здравствене установе су биле обавезне да стално унапређују свој
стручни рад. Закон је предвидео и могућност удруживања здравствених установа у
заједнице, те постојање асоцијација лекара и других здравствених радника.
Децентрализација, финансијска самосталност, развој самоуправљања и
пословање здравствених установа на принципу дохотка појачано је законима из 1960,
1961. и 1962. године. Уставом из 1963. године и Законом о установама из 1965. године
здравствене установе су дефинитивно изједначене са привредним организацијама у
погледу пословања. Мере привредне реформе (1965-1968) узроковале су бројна
административна ограничења у здравственој заштити, па су имала неповољан утицај и
привремено зауставиле позитивне процесе.
Напред је већ речено да је самофинансирање у здравственој заштити у већој
мери остварено тек од 1960. године, кад је појачана финансијска самосталност
здравствених установа. Самостално финансирање је уведено у све врсте здравствених
установа и оно је било приближно финансијском пословању привредних организација.
Ово увођење категорије дохотка и његове расподеле изменило је друштвено-
економски положај здравствених установа.
Цела етапа финансирања на принципу дохотка може се разграничити на три
периода:
1. период преласка на принцип дохотка у здравственој заштити (1961-1965);
2. период озбиљних административних рестрикција у здравственој заштити
(1965-1968) - криза финансирања на принципу дохотка и
3. период реформисања система на доходовном принципу (1969-1972).

Године 1965. донет је Општи закон о здравственој заштити и здравственој

служби. Устав Југославије из 1963. године и Закон о установама из 1965. године,
изједначили су здравствене установе са привредним радним организацијама у погледу
финансијског пословања. Међутим, систем пословања на принципу дохотка доведен је
у озбиљну кризу привредном реформом, која је ступила на снагу средином 1965.
године. У периоду кризе финансирања на принципу дохотка (1965 - 1968) интенције
привредне реформе усмерене су ка јачању самоуправљања и принципа дохотка. То је у
здравственој заштити имало обрнути учинак.
У периоду између 1967. и 1971. године уводе се и афирмишу нови друштвени
механизми регулације помоћу којих се остварују нова системска решења регулисања
друштвених односа у здравственој заштити друштвени договор и самоуправни
споразум. Друштвени договор и самоуправни споразум, као инструменти регулације,
први пут се јављају 1968. године, на основу Закона о утврђивању и расподели дохотка
у радним организацијама. Овај Закон је означавао прекретницу у остваривању начела
договарања о уређивању односа у здравственој заштити. Нови Општи закон о
здравственој заштити донет је 1969. године, којим је прописано да се организација и
рад здравствених установа и здравствених радника морају заснивати на начелу
јединства здравствене заштите, у складу са потребама и достигнућима науке, а према
програмима здравствене заштите који се за ту сврху доносе. Овим Законом је
предвиђено да здравствене установе непосредно спроводе здравствену заштиту и да
средства за свој рад стичу на принципу дохотка.
После ове фазе наступа период самоуправног интересног организовања и
интегрисања у удружени рад. Наиме, доношењем Уставних амандмана 1971. године,
почев од 1972. и 1973. године, у складу са тим амандманима, свака република и
покрајина је почела изграђивати сопствено законодавство. Трансформација
здравствене заштите у Србији добила је подстицај доношењем Закона о здравственој
заштити 1973. године и Закона о здравственом осигурању 1974. године, Уставом из
1974, ЗУР-ом 1976. и Законом о здравственој заштити из 1979. године је установљен
нови систем економско-финансијских односа у здравственој заштити који су засновани
на слободној размени рада. Ова фаза је трајала све до 1990. године.
Постсизовска фаза почиње 1990. године, када је донет нови Закон о
здравственој заштити, којим су укинуте самоуправне интересне заједнице, док у самој
организацији здравствене службе нису настале битније промене, осим усаглашавања са
новим прописима. Тек су Законом о здравственој заштити из 1992. године настале
значајне промене. Наиме, овим законом су прописане врсте, организација и делатност
здравствених установа, права грађана на здравствену заштиту и друга питања система
здравствене заштите.
Ради остваривања наведених права на здравствену заштиту законом је
предвиђено да Влада Републике Србије доноси План мреже здравствених установа.
Рад здравствених установа, других облика обављања здравствене делатности и
других правних лица која обављају здравствену делатност био је подложан надзору,
који се врши као:
 надзор над законитошћу рада и
 надзор над стручним радом.

10.3. Здравствена служба данас

према Закону о здравственој заштити
Здравствену службу, према важећим законским прописима чине:
1) здравствене установе и приватна пракса;
2) здравствени радници и здравствени сарадници који здравствену делатност
обављају у здравственим установама и у приватној пракси.

10.3.1. Здравствене установе и приватна пракса

Здравствену установу може основати Република, аутономна покрајина, локална
самоуправа, правно или физичко лице, под условима прописаним овим законом. Ове установе
се могу оснивати средствима у државној или приватној својини, као:
1) дом здравља;
2) апотека;
3) болница (општа и специјална);
4) завод;
5) завод за јавно здравље;
6) клиника;
7) институт;
8) клиничко-болнички центар;
9) клинички центар.

Приватну праксу може основати:

 1) незапослени здравствени радник са положеним стручним испитом;
2) здравствени радник корисник старосне пензије, уз сагласност коморе
здравствених радника.

Приватна пракса може се основати као:

1) ординација лекара, односно стоматолога (општа и специјалистичка);
2) поликлиника;
3) лабораторија (за медицинску, односно клиничку биохемију,
микробиологију, патохистологију);
4) апотека;
5) амбуланта (за здравствену негу и за рехабилитацију);
6) лабораторија за зубну технику.

Приватна пракса не може обављати здравствену делатност из области хитне

медицинске помоћи, снабдевања крвљу и крвним дериватима, узимања, чувања и
пресађивања органа и делова људског тела, производње серума и вакцина,
патоанатомско - обдукцијску делатност, као и здравствену делатност из области јавног
здравља. Приватна пракса може обављати одређене послове здравствене делатности
ако Министарство решењем утврди да су испуњени услови прописани законом за
обављање одређених послова здравствене делатности.

10.3.2. Делатност и организација здравствених установа

Здравствена делатност обавља се на примарном, секундарном и терцијарном
нивоу.
Здравствена делатност на примарном нивоу обухвата:
1) заштиту и унапређење здравља, спречавање и рано откривање болести,
лечење, рехабилитацију болесних и повређених;
2) здравствено васпитање и саветовање за очување и унапређење здравља;
3) спречавање, рано откривање и контролу малигних болести;
4) спречавање, откривање и лечење болести уста и зуба;
5) хитну медицинску помоћ и санитетски превоз;
6) заштиту менталног здравља и
7) друге послове утврђене законом.

Примарна здравствена заштита се обавља у следећим здравственим

установама:
1. Дом здравља (обезбеђује најмању превентивну здравствену заштиту за све
категорије становника, хитну медицинску помоћ, општу медицину,
здравствену заштиту жена и деце, патронажну служба, као и лабораторијску
и другу дијагностику).
2. Апотека (врши промоцију здравља, промет на мало лекова и одређених
врста медицинских средстава, праћење савремених стручних и научних
достигнућа у области фармакотерапије, давање пацијентима савета за
правилну употребу лекова и одређених врста медицинских средстава и
слично).
 3. Завод (спроводи здравствену заштиту појединих групација становништва,
односно здравствену делатност из поједине области здравствене заштите).

Здравствену делатност на секундарном нивоу обавља болница, која може

бити општа и специјална. Болница обавља здравствену делатност по правилу као
наставак дијагностике, лечења и рехабилитације у дому здравља, односно када су због
сложености и тежине обољења потребни посебни услови у погледу кадрова, опреме,
смештаја и лекова. Општа болница пружа здравствену заштиту лицима свих узраста
оболелих од разних врста болести, док специјална болница пружа здравствену заштиту
лицима одређених добних група, односно оболелима од одређених болести.
Здравствену делатност на терцијарном нивоу обављају следеће здравствене
установе:
 Клиника (обавља високоспецијализовану специјалистичко-консултативну и
стационарну здравствену делатност из одређене гране медицине, односно
стоматологије).
 Институт (обавља високоспецијализовану специјалистичко-консултативну
и стационарну здравствену делатност или само високоспецијализовану
специјалистичко-консултативну здравствену делатност из једне или више
грана медицине или стоматологије).
 Клиничко-болнички центар (обавља високоспецијализовану
специјалистичко - консултативну и стационарну здравствену делатност из
једне или више грана медицине. Може се основати само у седишту
универзитета који у свом саставу има факултет здравствене струке).
 Клинички центар (обједињује делатност три или више клиника, тако да чини
функционалну целину).

Здравствену делатност на више нивоа обављају следеће здравствене

установе:
 Завод за јавно здравље (оснива га Република, а на територији аутономне
покрајине - аутономна покрајина. Овај Завод обавља социјално -
медицинску, хигијенско - еколошку, епидемиолошку и микробиолошку
здравствену делатност. Он врши бактериолошке, серолошке, вирусолошке,
хемијске и токсиколошке прегледе и испитивања у вези са производњом и
прометом животних намирница, воде, ваздуха, предмета опште употребе,
као и у вези са дијагностиком заразних и незаразних болести, а такође
координира, усклађује и стручно повезује рад здравствених установа).
 Завод за трансфузију крви (обавља послове прикупљања крви и крвне
плазме за прераду, тестирање крви, обезбеђивање потреба за крвним
дериватима и лековима произведеним од крви, дистрибуцију крвних
деривата и слично).
 Завод за медицину рада (прати и проучава услове рада, унапређује
организацију и рад здравствених установа у области заштите здравља на
раду и координира њихов рад, уводи и испитује нове здравствене
технологије, као и примену нових метода превенције, дијагностике, лечења
и рехабилитације у области медицине рада, прати савремена достигнућа у
области организације медицине рада и слично).
  Завод за судску медицину (обавља делатност у области судске медицине,
односно судско-медицинске дијагностике и експертизе, а на основу
обдукција, клиничких прегледа и лабораторијске дијагностике, за потребе
суда, здравствених установа, медицинских факултета и других лица).
 Завод за вирусологију, вакцине и серуме (прати и проучава, испитује,
утврђује и уводи, односно спроводи стручне и научне методе превенције и
дијагностике заразних болести, производи серуме, вакцине и слично)
 Завод за антирабичну заштиту (обавља здравствену делатност из области
превенције и лабораторијске дијагностике беснила и других заразних
болести, односно прати и проучава раширеност беснила и предлаже мере за
његово сузбијање).
 Завод за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију (обавља
ванболничку и стационарну здравствену делатност из области
психофизиолошких и говорних поремећаја, прати и проучава стање
развојних поремећаја, оштећења слуха код деце и омладине и говорних
поремећаја лица свих узраста, као и слепе и слабовиде деце предшколског
узраста).
 Завод за биоциде и медицинску екологију (обавља здравствену делатност из
области превентивне здравствене заштите становништва од заразних
болести).

Органи здравствене установе су: директор, управни одбор и надзорни одбор,

док су стручни органи: стручни савет, стручни колегијум, етички одбор и комисија за
унапређење квалитета рада.

10.3.3. Стручна тела на нивоу Републике

У стручна тела на нивоу Републике Србије спадају:

1. Здравствени савет Србије
2. Етички одбор Србије
3. Републичке стручне комисије

Здравствени савет Србије (има 15 чланова) је стручно и саветодавно тело које

се стара о развоју и квалитету система здравствене заштите, организације здравствене
службе и система здравственог осигурања. Бира га Народна скупштина на предлог
Владе, а мандат његових чланова траје пет година. Рад Здравственог савета је јаван, а
он може образовати посебна радна тела. Средства за рад овог савета се обезбеђују се у
буџету Републике, док стручне и административно-техничке послове за његове
потребе обавља Министарство. Извештај о свом раду Здравствени савет подноси
Народној скупштини најмање једанпут годишње.
Етички одбор Србије (има 9 чланова) је стручно тело које се стара о пружању
и спровођењу здравствене заштите на нивоу Републике, на начелима професионалне
етике. Влада Републике Србије именује и разрешава председника и чланове Етичког
одбора Србије, на предлог министра, а њихов мандат траје пет година. Чланова овог
Одбора се бирају из реда истакнутих стручњака који имају значајне резултате у раду,
као и допринос у области здравствене заштите, професионалне етике здравствених
радника и хуманистичких наука. Средства за рад Етичког одбора Србије обезбеђују се
у буџету Републике.
Републичке стручне комисије образују се за поједину област здравствене
делатности, ради усклађивања стручних предлога и ставова референтних здравствених
установа, стручних удружења и комора, високошколских установа и истакнутих
стручњака у области здравствене заштите. Оне утврђује стручне доктрине о очувању и
унапређењу здравља, спречавању и откривању болести, лечењу и здравственој нези,
рехабилитацији оболелих и повређених особа, као и о унапређењу и развоју
организације здравствене службе. Чланови републичке стручне комисије су истакнути
научни и други здравствени радници који имају значајан допринос у раду и развоју
одређене области медицине, стоматологије, односно фармације. Ову комисију образује
министар.
11. Кадрови у здравственој заштити

11.1. Опште одредбе

Здравствени радници су лица која имају завршен медицински, стоматолошки
или фармацеутски факултет, као и лица са завршеном другом школом здравствене
струке, а која непосредно као професију обављају здравствену делатност у
здравственим установама или приватној пракси.
Здравствени сарадник је лице са средњом, вишом, односно високом стручном
спремом, које обавља одређене послове здравствене заштите у здравственој установи,
односно приватној пракси.
За вршење здравствене делатности здравствени радници, односно здравствени
сарадници морају за одређене послове имати и одговарајућу специјализацију, односно
ужу специјализацију, у складу са одредбама овог закона.
Здравствени радник, у зависности од степена стручне спреме јесте:
1) доктор медицине, доктор стоматологије, дипломирани фармацеут и
дипломирани фармацеут медицински биохемичар - са завршеним
одговарајућим факултетом здравствене струке;
2) други здравствени радник - са завршеном одговарајућом високом, вишом,
односно средњом школом здравствене струке.

Здравствени радник може самостално пружати здравствену заштиту у

здравственој установи, приватној пракси или код другог послодавца који може
обављати одређене послове здравствене делатности, ако је:
1) обавио приправнички стаж и положио стручни испит;
2) уписан у именик коморе;
3) добио, односно обновио одобрење за самостални рад.

Здравствени радници не могу одбити пружање хитне медицинске помоћи

истичући приговор савести. У спровођењу здравствене заштите они могу примењивати
само проверене, научно доказане методе и поступке у превенцији, дијагностици,
лечењу и рехабилитацији. Такође, они, као и здравствени сарадници и други радници,
не могу напустити радно место, иако је њихово радно време истекло, док им се не
обезбеди замена. Такође, сви они имају право и обавезу да стално прате развој
медицинских и других наука и да се стручно усавршавају.

11.2. Приправнички стаж и стручни испит

Институција приправничког стажа после завршеног школовања у медицинским
школама и на факултетима здравствене струке није одувек постојала. У старом и
средњем веку лекари су слободно вршили своју праксу, без посебне провере знања и
издавања дозволе за рад, што је понекад имало озбиљних последица. Прве законске
одредбе о медицинским студијама и обављању лекарске праксе настале су у Салерну.
У циљу заштите народа од незнања лекара, кнез Сицилије и Салерна Роџер је 1140.
године својим указом прописао да службена комисија мора претходно да утврди
стручно знање лекара и изда дозволу за рад. Сличан указ објавио је и цар Фридрих II
1240. године. По завршетку медицине полаже се испит, који је прописан од власти и
издаје се дозвола за рад.
У XVI веку, после студија које су трајале четири године, на крају се полагао
испит и добијала универзитетска диплома која је давала право на лекарску праксу. У
XVII веку студије медицине су продужене на 8 година, уз знатно проширење
програма. После завршетка факултета у Пруској је 1685. године било прописано да
државна лекарска установа "Collegium medicum" даје одобрење за вршење лекарске
праксе.
И код нас, приправнички стаж лекара после дипломирања на медицинским
факултетима, као облик практичног оспособљавања, предвиђало је и здравствено
законодавство Краљевине Југославије. Стаж је трајао годину дана и био је услов за рад
у државним здравственим установама и приватној пракси. Према плану и програму
приправничког стажа лекар је проводио шест месеци у превентивној медицини
(хигијена, сузбијање заразних болести, витална статистика, хигијена мајки, деце и
омладине, социјална медицина и здравствено законодавство) и шест месеци у
болничким јединицама (интерна, хирургија, гинекологија и акушерство).
После Другог светског рата, све до 1948. године, приправнички стаж је био
обавезан само за лекаре, а од 1948. године, за све здравствене раднике средњег, вишег
и високог образовања. Све до 1969. године приправнички стаж здравствених радника
био је јединствено регулисан у целој Југославији (СФРЈ), а после тога ову материју је
регулисала свака република својим законодавством.
Према сада важећим прописима, приправнички стаж и стручни испит
здравствених радника и здравствених сарадника је обавезан (здравствени радници и
здравствени сарадници не могу обављати самостални рад док не обаве приправнички
стаж и положе стручни испит). Наиме, даном започињања обављања приправничког
стажа здравствени радник је дужан да се упише у именик коморе у којем се води
посебна евиденција о члановима коморе који су приправници.
Приправнички стаж је практичан рад под надзором овлашћеног здравственог
радника, односно здравственог сарадника - ментора, којим се здравствени радник и
здравствени сарадник оспособљава за самостални рад. Овај стаж се обавља у
здравственим установама и приватној пракси под непосредним надзором здравственог
радника, односно здравственог сарадника који има најмање пет година радног
искуства након положеног стручног испита.
Приправнички стаж за здравствене раднике и здравствене сараднике са високом
стручном спремом траје 12 месеци, док за докторе медицине чије су основне студије
на медицинском факултету, на основу програма надлежног органа факултета, утврђене
у трајању од шест година - траје шест месеци. Такође, приправнички стаж за
здравствене раднике и здравствене сараднике са вишом, односно средњом стручном
спремом, траје шест месеци, а приправнички стаж за сва наведена лице се обавља по
утврђеном програму. Приправнички стаж може се обављати и у облику волонтерског
рада, као рад ван радног односа.
По истеку приправничког стажа здравствени радници и здравствени сарадници
дужни су да положе стручни испит у року од 12 месеци од дана завршетка програма
приправничког стажа, пред испитним комисијама које образује министар.
 11.3. Специјализације, уже специјализације и
континуирана едукација
У периоду модерне медицине (почев од XIX века па до данас) сматра се да су
психијатрија и офтамологија једне од првих специјализација. Већ око 1800. године у
Европи се јављају прва удружења психијатара и офтамолога, а неколико деценија
касније и у Америци. Нешто касније појављују се специјалисти
оториноларингоологије, гинекологије, интерне медицине и други. Прве публикације из
појединих грана медицине појављују се у драгој половини XIX века. Али, тек
почетком XX века почело је организовано школовање специјалиста.
У Србији је тек Законом о изменама и допунама Закона о уређењу санитетске
струке и чувању народног здравља из 1881. године, од 1900. године уведена
институција специјалисте. Између два светска рата у Србији су преовлађивали лекари
опште праксе. Специјалисти су били у далеко мањем броју и углавном су пружали
болничку здравствену заштиту, а поликлинички рад специјалиста је био везан за
болницу. После Другог светског рата дошло је до наглог развоја броја специјалиста и
пораста броја специјализација, а најизразитије повећање било је у раздобљу од 1960.
до 1970. године.
Данас је важећим прописима предвиђено стручно усавршавање здравствених
радника и здравствених сарадника, под којим се подразумева стицање њихових знања
и вештина, које обухвата:
1) специјализације и уже специјализације;
2) континуирану едукацију.

Здравствени радници и здравствени сарадници имају право и дужност да у току

рада стално прате развој медицинске, стоматолошке, фармацеутске науке, као и других
одговарајућих наука, и да се стручно усавршавају ради одржавања и унапређивања
квалитета свог рада. Стручно усавршавање здравствених радника је услов за
добијање, односно обнављање лиценце, а трошкове овог усавршавања сноси
послодавац. Такође, здравствена установа, односно приватна пракса дужна је да
запосленом здравственом раднику и здравственом сараднику обезбеди плаћено
одсуство за континуирану едукацију ради обнављања одобрења за самостални рад, у
складу са законом.
Здравствени радник и здравствени сарадник са високом школском спремом
може се специјализовати ако има завршен приправнички стаж и положен стручни
испит и две године обављања здравствене делатности по положеном стручном испиту.
Здравствени радник са високом стручном спремом може се после завршене
специјализације усавршавати у ужој специјалности.
Одобравање специјализација и ужих специјализација врше здравствене
установе, односно приватна пракса, у складу са планом стручног усавршавања. Одлуку
о одобравању специјализације и уже специјализације доноси директор здравствене
установе, односно оснивач приватне праксе, а сагласност на ову одлуку даје министар
својим решењем.
Континуирана едукација подразумева:
1) учешће на стручним и научним скуповима;
 2) учешће на семинарима, курсевима и другим програмима континуиране
едукације.

Доктори медицине, доктори стоматологије и дипломирани фармацеути који

имају најмање 12 година рада у здравственој делатности, положен специјалистички
испит, стручне и научне радове, могу поднети захтев, односно бити предложени за
добијање назива примаријус, као стручног признања за дугогодишњи успешни
здравствени, образовни и стручни рад. Назив примаријус додељује министар.
Издавање, обнављање и одузимање одобрења за самостални рад (лиценца)
здравственим радницима, јесте поступак који спроводи надлежна комора ради
утврђивања стручне оспособљености здравствених радника за самостални рад. Такође,
Комора издаје, обнавља или одузима лиценцу здравственом раднику, а о издатој,
обновљеној или одузетој лиценци здравственом раднику решење доноси директор
надлежне коморе.
Комора здравственом раднику може привремено одузети лиценцу, под
условима прописаним законом, а до трајног одузимања лиценце може доћи, ако је
здравствени радник правноснажном судском одлуком осуђен на казну затвора због
тешког кривичног дела против здравља људи.
Лиценца је јавна исправа, а здравствени радник који не добије, односно не
обнови лиценцу, не може обављати самостални рад у здравственој установи, односно
приватној пракси. Обнављање лиценце врши се сваких седам година.
 12. Прописи о надзору у области
здравствене заштите
У овом делу књиге обрадићемо следеће важеће законске прописе, који се
односе на:
 санитарни надзор, који врши санитарна инспекција;
 надзор над стручним радом здравствених радника;
 надзор над радом здравствених установа.

12.1. Санитарни надзор

12.1.1. Историјски осврт на развој санитарног надзора

Санитарни надзор врши санитарна инспекција која је после Другог светског
рата формирана најпре у Србији (1946. године). Санитарна инспекција је била
руководећа организација хигијенске службе после рата и била је саставни део
државног апарата, а хигијенски заводи и санитарно-епидемиолошке станице су биле
њене установе.
Први закон о санитарној инспекцији (Основни закон о санитарној инспекцији)
донет је, тек у пролеће 1948. године, а на основу њега је организована хигијенска
служба у земљи.
Други Закон о санитарној инспекцији донет је 1956. године. По овом Закону
санитарна инспекција је имала задатак да врши надзор над спровођењем прописа и
мера из области унапређења здравља, са ауторитетом органа државне управе и са
знатно ширим овлашћењима него што је до тада имала. Постојање санитарне
инспекције било је обавезно у свим друштвено-политичким заједницама од федерације
до општине.
Променама у друштвеној управи и новим овлашћењима појединих друштвено-
политичких заједница, у складу са Уставом из 1963. године, донет је нови, трећи по
реду, Основни закон о санитарној инспекцији 1965. године, којим је прописана
организација, положај и задаци санитарне инспекције.
Следеће усаглашавање са новим друштвеним кретањима било је седамдесетих
година. Доношењем Уставних амандмана 1971. године, надлежност за регулисање
организације, положаја и задатака санитарне инспекције пренета је на републике и
покрајине. У надлежности федерације остало је само вршење одређених послова
санитарног надзора из непосредне надлежности федерације. Зато су све републике и
покрајине донеле своје законе о санитарној инспекцији, према којима су све
друштвено-политичке заједнице биле дужне да организује санитарни надзор и да
обезбеде финансијска средства и друге услове за вршење тог надзора.
Главни задатак санитарне инспекције је био да врши надзор над извршавањем
закона и других прописа и над спровођењем мера у области заштите и унапређења
здравља санитарни надзор. При вршењу инспекцијског надзора санитарни инспектори
су морали да се придржавају начела Закона о општем управном поступку (ЗУП), и то:
 начело законитости;
  начело материјалне истине;
 начело саслушања странке;
 начело слободне оцене доказа;
 начело двостепености управног поступка и
 начело економичности поступка.

Усаглашавање прописа о санитарној инспекцији са Уставом из 1974. и ЗУР-ом

из 1976. године уследило је доношењем новог Закона о санитарној инспекцији. После
тога се доноси Закон о санитарном надзору, а не о санитарној инспекцији. Данас је на
снази Закон о санитарном надзору.

12.1.2. Важећи Закон о санитарном надзору

Овим законом уређују се послови санитарног надзора, начин и поступак
вршења санитарног надзора, одређују се области и објекти који подлежу санитарном
надзору и санитарни услови које ти објекти морају испуњавати, као и овлашћења,
права и дужности санитарних инспектора у поступку санитарног надзора.
Санитарни надзор је инспекцијски надзор над применом закона, других прописа
и општих аката и над спровођењем прописаних мера, у областима које подлежу
санитарном надзору, укључујући и контролу испуњености прописаних санитарно-
техничких и хигијенских услова које морају да испуне објекти, просторије, постројења,
уређаји, намештај, опрема и прибор, наменска превозна средства и лица која подлежу
санитарном надзору, са циљем заштите здравља становништва.
Санитарни инспектори обављају послове санитарног надзора самостално, на
основу овлашћења утврђених овим законом. Послови санитарног надзора су послови
од општег интереса за Републику. Области које подлежу санитарном надзору, у смислу
овог закона јесу:
1) област заштите становништва од заразних болести;
2) област здравствене исправности животних намирница и предмета опште
употребе у производњи, промету и увозу;
3) област јавног снабдевања становништва водом за пиће.

Послове санитарног инспектора може да обавља:

1. доктор медицине са специјализацијом из епидемиологије или хигијене,
2. доктор медицине,
3. дипломирани инжењер технологије (прехрамбеног одсека),
4. дипломирани инжењер архитектуре,
5. дипломирани грађевински инжењер (одсек за планирање и грађење насеља и
одсек за хидротехнику) и
6. дипломирани просторни планер.

Објекти који подлежу санитарном надзору, у смислу члана 7. став 1. тачка 1)

овог закона јесу објекти у којима се обавља:
1) здравствена делатност;
2) делатност производње и промета животних намирница и предмета опште
употребе;
 3) делатност јавног снабдевања становништва водом за пиће;
4) угоститељска делатност;
5) делатност пружања услуга одржавања хигијене, неге и улепшавања лица и
тела и немедицинских естетских интервенција којима се нарушава
интегритет коже;
6) делатност социјалне заштите;
7) васпитно-образовна делатност;
8) делатност културе, физичке културе, спорта и рекреације;
9) делатност јавног саобраћаја и
10) други објекти одређени законом.

Правна лица, организације и предузетници који обављају делатност у објектима

који подлежу санитарном надзору, дужни су да пре почетка обављања делатности у
тим објектима, обезбеде прописане опште, односно опште и посебне санитарне услове,
као и да обезбеде хигијенске услове који се односе на запослена лица. Такође, они су
дужни да у погледу хигијенског стања објекта, у току коришћења тог објекта,
одржавају хигијену у објекту и његовом непосредном окружењу, одржавају хигијену
просторија, постројења, уређаја, намештаја, опреме, прибора, наменских превозних
средстава, хигијену радне одеће и обуће запослених лица и предузимају друге
хигијенске мере у циљу заштите здравља становништва, у складу са законом.
У области заштите становништва од заразних болести санитарни инспектор
овлашћен је да врши надзор над спровођењем прописаних мера ради спречавања
појаве, сузбијања, елиминације и искорењивања заразних болести, као и да предузима
друге мере и радње одређене посебним законом којим се уређује та област.

12.1.3. Здравствени надзор над животним намирницама

и предметима опште употребе

С обзиром да здравствени надзор над животним намирницама и

предметима опште употребе спада у област санитарног надзора, на овом месту ћемо
рећи и о историјском развоју овог надзора. Наиме, прве писмене документе о
здравственој контроли животних намирница у Србији налазимо у XIV веку. Статут
града Котора садржи више одредби о комуналној хигијени, као што су:
 изградња кућа,
 чишћење улица и других површина и
 контрола животних намирница: месо, риба и друге.

Хигијенске установе у Србији први пут се помињу 1395. године, када је Велико
веће Котора изабрало Одбор од три угледна грађанина да се стара о градској цистерни
и кланици. Значај животних намирница за људско здравље знало се и у време Кнеза
Милоша, па је 1839. године донета Одлука о оснивању лабораторије за испитивање
шкодљивих и сумњивих јела. Ова година и ова Одлука представљају зачетак
хигијенске службе у Србији.
Између два светска рата, среске амбуланте, као делови државног сектора
здравствене службе, вршиле су здравствени надзор и вакцинације. Државни
здравствени органи су били носиоци и извршиоци санитарно-хигијенских у
инспекцијско-полицијских послова. После II светског рата, овај надзор је обављала
санитарна инспекција, а према прописима о здравственој исправности животних
намирница и предмета опште употребе. Здравствени надзор над животним
намирницама и предметима опште употребе сада је прописан Законом о санитарном
надзору.
Данас, основна мера за спречавање појаве разних болести, пре свега заразних,
јесте обезбеђивање здравствено исправних животних намирница и предмета опште
употребе. Под животним намирницама, подразумева се све што се употребљава за
храну или пиће у прерађеном или непрерађеном стању, као и вода која служи за јавно
снабдевање становништва за пиће или за производњу намирница намењених за
продају.
Намирнице су одлична храна за микроорганизме и у њој се они могу веома брзо
размножавати. Загађеним животним намирницама могу се преносити:
а) узрочници заразних болести, тзв. цревних зараза, као што су: тифус,
паратифус, дизентерија, колера и заразна жутица.
б) узрочници тровања храном (алиментарне токсикоинфекције и алиментарне
интоксикације, као и тровање условно патогеним бактеријама)
 Алиментарне токсикоинфекције су тровања храном која изазивају бактерије
из групе "salmonella" и "shigella", али и бактерија из неких других група.
Тровање настаје због инфекције живим микроорганизмима који доспевају у
крв или га изазивају ендотоксини који настају распадањем бактерија. Скоро
све намирнице животињског порекла и део намирница биљног порекла могу
бити загађене патогеним микроорганизмима и могу изазвати алиментарну
токсикоинфекцију. Млеко и млечни производи, месо, јаја и њихови
производи су намирнице путем којих се најчешће изазивају тровања ове
врсте.
 Алиментарне интоксикације су тровања храном која настају под деловањем
егзотоксина. Најчешће се јављају тровања која изазива токсин бактерије
"clostridium botulinum". Болест је позната као ботулизам. Због велике
смртности болест је најопаснија од свих других болести насталих тровањем
храном.
 Тровање храном загађеном условно патогеним бактеријама. Најчешће се
ради о бактеријама које сачињавају нормалну људску или животињску
флору, али ако дођу у храну оне се брзо размножавају и након конзумације
делују својим ендотоксинима и продуктима разградње. То су најчешће
следеће бактерије: enterococcus, e. coli, b. proteus, staphylococcus,
streptococcus, b. subtilus и др. Највећи број тровања ове врсте иде преко меса
и производа од меса.
в) узрочници цревних паразитарних болести (trihinela spiralis и све врсте
пантљичара).

Здравствени надзор над производњом и прометом животних намирница, као и

контролу над применом Закона из ове области врше Органи управе надлежни за
послове санитарне инспекције, а над животним намирницама животињског порекла и
надлежни органи ветеринарске инспекције.
 У поступку вршења санитарног надзора органи санитарне инспекције морају се
придржавати правила поступка, која су садржана у посебном савезном закону који се
зове Закон о општем управном поступку (ЗУП). Примена правила ЗУП-а у поступку
органа санитарне инспекције има велики значај за правилну примену општих
законских норми на конкретне случајеве.
Најважнији закони који регулишу област здравствене исправности животних
намирница су:
1. Закон о здравственој исправности животних намирница и предмета опште
употребе (Сл. гласник РС, бр. 101/2005);
2. Закон о здравственом надзору над животним намирницама и преметима
опште употребе (Службени гласник РС, бр. 48/94, 67/96 и 101/2005);
3. Закон о санитарном надзору (Сл. гласник РС, бр. 125/04)
4. Закон о заштити становништва од заразних болести (Сл. гласник РС, бр.
125/04)
Поред закона наведена област регулисана је и бројним правилницима.

Под здравственом исправношћу, подразумева се хигијенска исправност

намирница и исправност њиховог састава у погледу енергетских, градивних и
заштитних материја која има утицаја на биолошку вредност намирница.
Хигијенски неисправним сматрају се намирнице:
1. ако садрже патогене микроорганизме или патогене паразите;
2. ако садрже пестициде, метале, металоиде и друге отровне супстанције;
3. ако потичу од угинулих животиња или од животиња оболелих од болести
које штетно утичу на здравље људи;
4. ако су механички загађене примесама које могу бити штетне за здравље
људи или изазивају гађење;
5. ако садрже адитиве који нису дозвољени за производњу намирница;
6. ако су им састав или органолептичка својства (укус, мирис, изглед) услед
физичких, хемијских, микробиолошких или других процеса измењени па
нису употребљиви за исхрану;
7. ако садрже радионуклиде изнад одређене границе или су озрачени изнад
границе одређене прописима;
8. ако због свог састава или других својстава могу штетно утицати на здравље
људи;
9. намирнице којима је истекао рок употребе означен на декларацији, или им
недостаје декларација;
10. намирнице које нису у оригиналном паковању, односно које се продају у
расутом стању (ринфузи), ако на амбалажи из које се продају, немају податке
из декларације.

Санитарни инспектори утврђују да ли је животна намирница неисправна на

различите начине:
1. органолептичким прегледом (утврђује се укус, мирис, изглед, као и
механичка загађеност примесама које могу бити штетне за здравље људи или
изазивају гађење),
2. узимањем узорака намирница за лабораторијско испитивање (утврђује
 присуство патогених микроорганизама или патогених паразита. Прописано је
узимање најмање 15 узорака намирница и предмета опште употребе из
производње и промета на 1000 становника годишње ради систематског
лабораторијиског испитивања. Узорци за вршење анализа намирница узимају
се тако да у што већој мери представљају просечан састав целокупне
количине намирница од којих се узимају) и
3. провером декларације и рока употребе (декларација је на српском језику,
јасно уочљива, читка, непроменљива и не може бити прекривена другим
речима или ознакама).

Здравствени надзор над животним намирницама предвиђа и неопходне услове

који морају да буду испуњени за производњу и промет животних намирница и
предмета опште употребе у погледу:
1. Просторија у којима се животне намирнице производе или стављају у
промет.
2. Постројења, намештај, прибор и уређаји, који се користе при производњи
или промету животних намирница.
3. Превоза и преноса намирница.
4. Лица која на радним местима у производњи или промету намирница долазе у
непосредни додир са намирницама.

12.2. Надзор над стручним радом

Код нас је надзор над стручним радом први пут разрађен Законом о надзору над
стручним радом здравствених установа од 1957. и 1961. године у Закону о
здравственој служби и Општем закону о организацији здравствене службе и
здравствене заштите из 1960. године.
Према важећим законским прописима, тј. према актуелном Закону о
здравственој заштити, под провером квалитета стручног рада, подразумева се
поступак провере квалитета стручног рада здравствених установа, приватне праксе,
здравствених радника и здравствених сарадника.
Провера квалитета стручног рада врши се као:
1) унутрашња провера квалитета стручног рада;
2) спољна провера квалитета стручног рада.

Унутрашња провера квалитета стручног рада спроводи се у свакој

здравственој установи и приватној пракси, као и над радом здравствених радника и
здравствених сарадника и она се спроводи на основу годишњег програма провере
квалитета стручног рада који утврђује комисија за унапређење квалитета стручног
рада здравствене установе. Здравствени радници и здравствени сарадници за квалитет
стручног рада одговарају стручном руководиоцу организационе јединице, односно
службе, а он одговара директору здравствене установе, односно оснивачу приватне
праксе.
Спољна провера квалитета стручног рада може бити редовна и ванредна.
Редовну спољну проверу квалитета стручног рада организује и спроводи
Министарство, на основу годишњег плана провере квалитета стручног рада који
доноси министар. Ванредну спољну проверу квалитета стручног рада спроводи
Министарство на захтев грађанина, привредног друштва, установе, организације
здравственог осигурања и државног органа. Обе ове контроле врше стручни
надзорници са листе надзорника коју утврђује министар, а они су дужни да савесно и
стручно, у складу са савременим научним достигнућима и кодексом професионалне
етике.
Надзорници сачињавају извештај о провери квалитета стручног рада у који се
уносе уочени недостаци и пропусти у стручном раду, као и стручно мишљење о
могућим последицама по здравље грађана. У току вршења редовне и ванредне спољне
провере квалитета стручног рада надзорници су дужни да дају стручне савете и
предлоге за отклањање пропуста у раду здравствене установе, приватне праксе,
здравственог радника, односно здравственог сарадника. Они, овим извештајем
предлажу министру мере које је неопходно предузети ради отклањања уочених
недостатака у стручном раду здравствених установа, приватне праксе, здравственог
радника, односно здравственог сарадника.
По разматрању извештаја и предложених мера надзорника, као и поднетог
приговора, министар доноси решење, којим може:
1) привремено забранити, у потпуности или делимично, обављање одређених
послова здравственој установи, односно приватној пракси;
2) привремено забранити, у потпуности или делимично, рад организационом
делу здравствене установе, односно приватне праксе;
3) привремено забранити рад здравствене установе, односно приватне праксе;
4) предложити надлежној комори да здравственом раднику, под условима
прописаним овим законом, одузме лиценцу.

12.3. Надзор над радом здравствених установа

Поред санитарног надзора и надзора над стручним радом, бившим савезним и
републичким законима о здравственој заштити из 1960. и 1961. године, био је
предвиђен и надзор над законитошћу рада здравствених установа, финансијски надзор,
као и друштвени надзор.
Надзор над радом здравствених установа у Закону о здравственој заштити из
1992. године се вршио као: 1) надзор над стручним радом, 2) надзор над законитошћу
рада и 3) надзор над финансијским пословањем (који се може подвести и под надзор
над законитошћу рада).

О надзору над стручним радом је, већ, било речи. Надзор над законитошћу
рада, тј. над применом закона, других прописа и општих аката, као и над спровођењем
прописаних мера у области здравствене заштите, вршило је Министарство за здравље
преко своје здравствене инспекције. Иначе, за законитост рада и пословање
здравствене установе одговоран је директор здравствене установе. Када је реч о
финансијском надзору, тј. надзору над коришћењем друштвених средстава, њега су
раније вршиле Службе друштвеног књиговодства (СДК), а по Закону из 1992. године,
то је вршила финансијска полиција Министарства за финансије.
Према важећем Закону о здравственој заштити из 2005. године, надзор над
радом здравствених установа и приватне праксе, врши се као надзор над законитошћу
рада здравствених установа и приватне праксе и као инспекцијски надзор. Република
обезбеђује вршење послова здравствене инспекције, док надзор врши Министарство
преко здравствених инспектора и инспектора надлежних за област лекова и
медицинских средстава (фармацеутски инспектори).
Здравствени инспектор је самосталан у раду и лично је одговоран за свој рад.
Он је дужан да поступа савесно и непристрасно у вршењу послова надзора, односно да
чува као службену тајну податке до којих дође у току вршења надзора, а посебно
податке који се односе на медицинску документацију пацијената. Послове
здравственог инспектора може вршити лице које има завршен медицински,
стоматолошки, фармацеутски или правни факултет, положен стручни испит у складу
са овим законом и стручни испит за рад у органима државне управе и најмање три
године радног стажа у струци.
Здравствене установе и приватна пракса дужни су да здравственом
инспектору омогуће неометано обављање послова надзора, односно да му омогуће
неометан преглед простора, опреме, аката и других потребних података за обављање
надзора. Здравствени инспектор у вршењу послова надзора над здравственом
установом и приватном праксом, ради спречавања могућег прикривања доказа, има
право да привремено одузме предмете и изворну документацију здравствене установе
и приватне праксе, уз обавезу издавања потврде о привременом одузимању предмета,
односно документације.
У вршењу надзора здравствени инспектор је овлашћен да:
1) прегледа опште и појединачне акте здравствене установе и приватне праксе,
односно изврши увид у здравствену и другу документацију која је битна за
доношење одлуке у спровођењу надзора;
2) саслуша и узме изјаве одговорног лица, односно здравственог радника и
здравственог сарадника, као и других заинтересованих лица;
3) прегледа простор и опрему;
4) изврши увид у документацију здравствене установе и приватне праксе, на
основу које се остварује здравствена заштита грађана;
5) обавља друге послове надзора.

О извршеном инспекцијском прегледу у поступку надзора, здравствени

инспектор је дужан да сачини записник који садржи налаз чињеничног стања
утврђеног у здравственој установи, односно приватној пракси, а овај записник он
доставља здравственој установи, односно приватној пракси, над којом је извршен
надзор. На основу њега здравствени инспектор доноси решење којим налаже мере,
радње, као и рокове за извршење наложених мера здравственој установи, односно
приватној пракси. Против овог решења може се изјавити жалба министру, а решење
министра је коначно и против њега се може покренути управни спор.
У надзору над обављањем фармацеутске здравствене делатности заједнички
учествују здравствени инспектор и фармацеутски инспектор. Фармацеутски
инспектор има овлашћење да самостално изврши инспекцијски надзор, као и надзор
над прометом лекова на мало.
13. Прописи о човековој околини
13.1. Животна околина
и принципи еколошке политике
У урбаним срединама, најважнији еколошки проблем је аеро-загађење,
нарочито оно које проузрокују моторна возила, прљава технологија, хемијско-
биолошко загађење, опасан отпад и слично. Једном пуштено у свет, нуклеарно,
хемијско и биолошко оружје и енергија, до дана данашњег, представљају велику бригу
и опасност за човека. Савремена ратна дејства, уз употребу свих врста наоружања
(ратне технике), саме по себи, нарушавају животну средину. На просторима неких
бивших југословенских земаља, дошло је до хемијског и радиолошког рата, са
покушајем изазивања еколошке катастрофе.
За сваког човека на овом свету, питање заштите животне средине, а посебно
квалитета ваздуха и његове заштите, јесте и биће ПРИОРИТЕТНО, и то, како на
политичком, тако и на друштвеном плану. Због тога, свака земља мора да ТАЧНО и
БЛАГОВРЕМЕНО информише своје грађане о томе, какву воду пију, какву храну једу,
како се решавају проблеми са отпадом и, пре свега, КАКАВ ВАЗДУХ УДИШУ.
Здравље, као и болест је резултанта интеракције човека и околине. Интересовање за
утицај околине на здравље је почело да расте од Конференције о човеку и његовој
околини, одржане у Стокхолму 1972. године.
Убрзани технолошки и демографски развој суочава човечанство, а тиме и
Републику Србију, са великим загађењем ваздуха, те се намеће потреба за смањењем,
односно елиминацијом емисије загађујућих материја у животну средину. У земљама
чланицама Европске уније, као и у земљама у нашем непосредном окружењу, врше се
рутинска мерења емисије штетних гасова из стационарних извора емисије, што се чини
и у другим развијеним земљама света. То значи да се, глобално гледано, све више
ставља акценат на праћење и ограничење, односно елиминацију емисије свих
елемената који угрожавају здравље човека и његову еколошку безбедност, а у том
процесу, кључну улогу играју средства комуницирања, тј. информисање грађана.
Земље, чланице Европске уније, брину о природним ресурсима, као што су: шуме,
минералне воде, руде, текуће воде, језера, ваздух... као о заоставштини за будућност!!!
Без обзира што наша земља није чланица Европске уније (а очекујемо да у догледној
будућности то и постане), ова обавеза се односи и на њу саму.Србија мора да поштује
законе који се, већ, деценијама примењују у свету, као и да примењује адекватне и
ефикасне мере и казне према свима онима који су немарни у свом послу и који,
притом, загађују животну средину, а посебно ваздух који сви удишемо.
Под животном околином подразумевамо околину која обухвата ваздух, воду,
земљиште, шуме, људску и сточну храну и друга природна добра, као и радом
створене вредности од општег људског интереса. Уставом Републике Србије је
зајемчено право грађана на здраву животну средину и прописана обавеза друштвене
заједнице да обезбеђује услове за остваривање овог права. Здрава животна средина,
према ставовима Светске здравствене организације (WHO), обухвата пет основних
услова:
 1. чист ваздух,
2. исправност и довољна количина пијаће воде,
3. исправна и добро балансирана исхрана,
4. безбедна и мирна насеља и
5. стабилни еко-системи у којима људи могу водити висококвалитетан живот.

Заштита и унапређење човекове животне околине уређена је бројним општим и

посебним прописима. Посебним прописима се остварују мере и обавезе од значаја за
заштиту и унапређење појединих делова човекове околине. Међу ове прописе спадају
прописи о:
 водама;
 заштити од јонизујућих зрачења;
 заштити ваздуха од загађења;
 заштити биља и корисних животиња;
 заштити од буке;
 заштити радне средине и
 заштити природе, појединих културних, историјских и других вредности.

Све земље чланице Светске здравствене организације (СЗО) треба да обезбеде

легислативне, административне и економске механизме који омогућавају здрав начин
живота физичку, социјалну, културну и економску средину. Политика мора дати
подршку здрављу, јер је присутна појава да одређене гране индустрије уживају
подршку, чак и ако производе артикле штетне по здравље. Такви артикли се слободно
рекламирају. Произвођачи су спонзори културних, научних и спортских
манифестација и такмичења, а производи који штете здрављу извозе се и пропагирају у
земљама у развоју. Зато је неопходно да сваки појединац има утицај на процес
доношења одлука и у приватном и у јавном сектору, јер ће само тако бити у
могућности да бира здрав начин живота. Кључ здравља за све лежи у Декларацији о
примарној здравственој заштити из Алма Ате - активна партиципација грађана.
Утицај јавности на креирање здравствене и уопште политике, а не да јаке интересне
групе (дуванска индустрија и сл.) снажно и пресудно утичу на здравствену политику.
Многи истраживачи су, крајем XX века, покушавали да својим научним
истраживањима укажу на потребу и неопходност очувања здраве животне средине, на
опасности које нам прете од неконтролисаног бацања загађених отпадака, од
неправилног односа према природи и биљном и животињском свету који нас окружује,
од неправилног коришћења бројних енергетских ресурса и слично. И наши бројни
аутори су, такође, својим научним радовима, монографијама, уџбеницима
припремљеним за студенте одговарајућих факултета, научним скуповима и слично,
указивали на узроке нарушавања животне средине, на еколошке катастрофе са мањим
и већим последицама крајем XX века и на то шта треба учинити у будућности. Зато је
неопходно да сви они, као и њихови наследници, који буду наставили њихов научни
рад, не зауставе на пола пута, већ да са још већим жаром крену на указивање уочених
проблема. Они морају, у том свом походу, приближити све наведене проблеме и
обичном читаоцу, грађанину, студенту, ученику и деци, како би сви они научили како
да очувају планету Земљу на којој живе, да на њој опстану и да схвате да немају
резервну планету.
 Значајно место у XXI веку се мора дати свим аспектима екологије и заштите
животне средине, у циљу постизања еколошке безбедности. Управо због тога,
најзначајнији задатак садашњих и будућих генерација, јесте очување животне средине,
производња здраве хране, обезбеђивање питке воде и чистог ваздуха. Не сме се
дозволити да се индустријализација окрене против својих стваралаца, већ се
индустријска револуција мора максимално искористити ради одржања и стварања
безбедних услова живота. Зато овде треба нагласити да крај XX и почетак XXI века
пролази у знаку три међусобно повезана процеса. То су: глобализација, снажан развој
науке и технологије и глобална угроженост еколошког система. Деградација човекове
средине и квалитета његовог живота, постала је све видљивији део глобалне кризе.
Глобално загревање планете, које се назива "ефекат гасова стаклене баште", доводи до
топљења поларног леда и указује на могућност појаве новог колапса екосистема.
Данашње концентрације гасова "стаклене баште", знатно су веће од критичних и,
отуда је, како свакодневно упозоравају највећи научници света, тај нови колапс
екосистема, изгледа, неизбежан. Зато је потребно концентрацију угљендиоксида (CO2)
у атмосфери, спустити на дозвољени ниво и смањити емисију штетних гасова са
градских депонија и ђубришта, ако мислимо да дочекамо XXII век. Да ово није нимало
безначајно и да упозорења бројних стручњака нису без основа, указује чињеница, да су
ранији климатски колапси (а било их је три у задњих 400.000 година), наступили при
знатно мањој концентрацији гасова, тзв. "стаклене баште" уз одговарајуће нижу
температуру, него што је то случај данас. Зато је реалност јасно видљива, што доказују
америчке и јапанске анализе стања атмосфере.
Због тога је неопходно укључивање свих субјеката, научних области, грана и
дисциплина у увођење система квалитета и организационе промене у обезбеђивању
знатно вишег нивоа еколошке безбедности. Отуда, императив модерног друштва,
постаје смањење интервенције над природом, а веће коришћење информација, медија и
нових информатичких технологија, као и веће коришћење укупног знања.
Инструменти и мере правне политике, на овом путу, морају да имају одлучујућу и
незаменљиву улогу, а у том процесу значајан допринос и неопходну помоћ, морају да
пруже инструменти и мере економске и еколошке политике. Данас, скоро све нације
света плаћају веома високу цену неправилне и јефтине исхране и одлагања опасног
отпада, које је резултирало загађењем животне средине, а које, данас, захтева веома
скупо и компликовано чишћење.

13.2. Најважнији еколошки проблеми

У најважније еколошке проблеме спадају:
Хемикалије - Комерцијално се производи око 600 хиљада хемикалија, а још 200
до 1000 годишње се уводи у процес индустријске производње. Међутим, Међународна
агенција за истраживања рака испитивала је око 600 хемикалија и открила да 30 може
изазвати настанак рака код људи. А где су могућности акутне интоксикације,
оштећења коже, неуролошки поремећаји, промене понашања, имунолошки
поремећаји, мутагени и други ефекти?
Јонизујућа зрачења - Неоспорно је да изазивају рак. Неке земље ограничавају
број радиолошких прегледа, јер медицинска зрачења су највећи извор зрачења.
 Бука - Ниво буке расте у урбаним и индустријским подручјима. Израчунато је
да је око 10-20% европске популације изложено константно буци која прелази
прихватљиве нивое. Процењује се да ће се до краја XX века бука повећати за 30%, ако
се ништа не предузме.
Биолошки агенси - Повећан је број тровања храном - нове методе производње,
чувања и припреме, повећана запосленост жена и др. погодују овоме, као и инсекти и
глодари.
Загађење воде - Процењује се да је у Европи преко милијарда људи без
одговарајућег водоснабдевања, а 250 милиона без санитације средине. Око 35 милиона
не располаже исправном водом за пиће.
Аерозагађење - Оно је узрок озбиљних обољења и смртних случајева. Ту
спадају: климатске промене, смањење концентрације озона (рак коже), повећање СО2 и
температуре ваздуха.У последњих 10 година друмски саобраћај се повећао најмање за
30%.
Исправност хране - Неопходно је увођење ефикасних законских,
административних и техничких мера праћења и контроле контаминације хране у свим
фазама њене припреме, дистрибуције, складиштења, продаје и употребе, као и примена
мера контроле употребе штетних адитива храни. Такође, потребно је појачати
пријављивање тровања храном, јер се рачуна да се у неким земљама пријављује само
5%.
Отпадне материје - У земљама Европске уније, као и у целом свету, ствара се
веома велика количина отпадака (две милијарде тона годишње, од којих је око 30
милиона тона опасно). Производња опасних хемикалија за последњих 10 година
повећала се за 30%. За око 90% случајева одлагања опасних материја властима није
познат њихов садржај, па чак ни локација.
Насеља и становање - Рачуна се да око 34 % становништва располаже са мање
од 8m2 стамбеног простора по особи. Даље, 42% станова се неадекватно греје, 27% је
без основних санитарија, док је годишњи пораст становништва у Европи 0,5-0,7%.
Радна средина - Радници би требали бити ефикасно заштићени од здравствених
ризика везаних за посао који обављају. Рад који доноси задовољство и који се обавља у
пријатној и безбедној атмосфери, представља извор здравља и благостања. Многи
радници су изложени деловању токсичних хемикалија, штетних прашина и влакана,
буци, те могућности фаталних и других несрећних случајева. С обзиром да је повећано
запошљавање жена (оне већ чине 30-40% радне снаге у Европи), повећани су и ефекти
хемијских материја на репродукционе функције.

13.3. Међународно-правни прописи о

заштити животне средине

С обзиром да је задњих неколико деценија дошло до наглог загађивања животне

средине, тим поводом је одржан велики број конференција, симпозијума, семинара и
других скупова, углавном под окриљем Уједињених нација, али и регионалних
организација (Европске уније, Савета Европе, ОЕБС-а и других на тлу европског
континента), међународна заједница је донела велики број докумената у циљу заштите
животне средине. Сви ови документи представљају полазну основу за конституисање
једном међународно-правног оквира за уређивање животне средине и успостављање
одрживог развоја глобалног друштва, као и његовог просперитета. Стога ћемо навести
неколико најзначајнијих конвенција, које уређују питања везана за заштиту и
унапређивање животне средине, као и питања која се односе на спречавање
загађивања. Наравно, приликом доношења ових конвенција, полазило се, пре свега, од
принципа утврђених Декларацијом Уједињених нација о животној средини да државе,
у складу са Повељом Уједињених нација, имају истовремено, и право, и одговорност:
право да експлоатишу своја властита богатства у складу са политиком заштите
животне средине, а одговорност да не наносе штету животној средини других земаља
или подручја, ван њихове националне јурисдикције.

13.3.1. Конвенција о међународном промету угрожених

врста дивље флоре и фауне

Спречавање и откривање илегалне трговине угроженим врстама дивље фауне и

флоре, представља једно од кључних питања у чијем решавању учествује велики број
актера, како на међународном плану, унутар међународних организација, тако и на
националном плану, унутар система контроле прекограничног промета угрожених
врста дивље фауне и флоре. На међународном плану, интензивна и тесна сарадња
постоји између Секретаријата Конвенције о контроли међународног промета
угрожених врста дивље фауне и флоре (CITES Конвенција), ИНТЕРПОЛА, Светске
царинске организације, држава чланица Конвенције и бројних невладиних
организација. CITES Конвенција је усвојена у Вашингтону 30. априла 1973, ступила на
снагу 1. јула 1975. године.
Ова Конвенција је веома важан међународно-правни акт који представља
значајан корак у правцу међународно-правног регулисања и спречавања илегалног
међународног промета угроженим врстама дивље фауне и флоре, као једном од
најзначајнијих питања, како у домену заштите животне средине, тако и у ширем
контексту. Улога јавности има посебну димензију, са становишта стављања на увид
јавности информација које се односе на Конвенцију. Наша земља је приступила CITES
Конвенцији доношењем Закона о потврђивању Конвенције о међународном промету
угроженим врстама дивље фауне и флоре. Конвенција је ступила на снагу за нашу
земљу 28. маја 2002. године. Конвенција утврђује обавезу држава чланица да у својим
законодавствима илегални промет санкционишу као кривично дело.
У току 2001, 2002. и делу 2003. године међународни промет угроженим врстама
дивље фауне и флоре, укључујући и птице био је у надлежности савезне државе, како у
погледу издавања дозвола за промет, тако и обезбеђивања контроле илегалног
промета. У време илегалног извоза птица на савезном нивоу није постојала
инспекцијска контрола на граници, царинска контрола Усвајањем Уставне Повеље
државне заједнице Србија и Црна Гора (у првој половини 2003. године) Република
Србија је преузела надлежност контроле међународног промета угроженим врстама
дивље фауне и флоре.
У постунку контроле међународног промета укључено је више надлежних
органа:
  За заштиту угрожених врста, издавање дозвола за увоз, извоз и реекспорт
угрожених врста, инспекцијску контролу - Министарство за заштиту
природних богатстава и животне средине
 За проверу законитог поступања према појединим угроженим врстама -
Завод за заштиту природе Србије
 За царинску контролу роба - Управа царина
 Откривање илегалне трговине и њихових починиоца, посебно сарадњу са
ИНТЕРПОЛОМ - Министарстсво унутрашњих послова

13.3.2. Конвенција о прекограничном загађивању ваздуха

на великим удаљеностима

Ова Конвенција је донета у Женеви 13. новембра 1979. године, а ступила на

снагу марта 1983. године, док је код нас објављена у Службеном листу СФРЈ, број
11/86. Њеним одредбама, стране уговорнице су се обавезале да ће, што је могуће пре,
разменом информација, консултација, истраживања и праћења, разрадити политику и
стратегију која ће послужити као средство за борбу против испуштања загађујућих
материја у ваздух, вршити размену информација и, колико год је то могуће, сузбијати
дејство испуштених загађујућих материја.

13.3.3. Бечка конвенција о заштити озонског омотача

Ова Конвенција је донета у Бечу, 22. марта 1985. године, а код нас објављена у
Службеном листу СФРЈ, број 1/90. Стране уговорнице су, схватајући опасност и
штетност промена озонског омотача на људско здравље и животну средину, утврдиле
општу обавезу, која се састоји од предузимања одговарајућих мера, ради заштите
људског здравља и животне средине. Те мере се састоје у сарадњи путем осматрања,
истраживања и размене информација, усвајању одговарајућих законских и
административних мера, сарадњи приликом израде процедура и стандарда за
спровођење ове Конвенције, сарадњи са надлежним међународним телима ради
ефикасног спровођења ове Конвенције и друго.
Када су постали свесни чињенице о штетности ових активности на озонски
омотач, научници су кроз Уједињене нације покренули иницијативу како би спречили
даља оштећења. Први корак у дефинисању ових активности била је, значи, Бечка
конвенција о заштити озонског омотача, којој је 1985. године приступила 21 држава
Европе, обвезујући се да ће штитити људско здравље и околину од штетних утицаја
који могу настати услед оштећења озонског омотача.
После Бечке конвенције, научници су дуготрајним истраживањима утврдили
које, људским активностима произведене, супстанце оштећују озонски омотач и
колики им је фактор оштећења озонског омотача (ОДП фактор). Даљом међународном
сарадњом научника, владиних институција и невладиних удружења, 1987. године у
Монтреалу је рођен Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озонски
омотач. Тада су Протокол потписале 22 земље света, а овај Протокол је ступио на
снагу 01. јануара 1989. године.

13.3.4. Базелска конвенција о контроли прекограничног

 кретања опасних отпада и њиховом одлагању

Базелска конвенција је настала на конференцији у Базелу, Швајцарска, 1989.

године, где је сачињен документ Програма за животну средину Уједињених нација
(УНЕП) под називом Базелска конвенција за контролу прекограничних кретања
опасних отпада и њихово уклањање
Сваке се године произведу милиони тона отпада. Значајан део овог отпада је
опасан по људе и/или животну средину. Да би се опасност свела на најмању могућу
меру, неопходно је да се овим отпадом, уз одговарајуће безбедносне услове, рукује на
начин који је у складу са захтевима животне средине.
Ова конвенција подразумева и одговорност и благовремену исплату накнада за
штете које проистекну услед прекограничног кретања таквог опасног отпада,
укључујући и инциденте који се јављају као последица незаконитог промета.
Протокол о одговорности бави се питањем ко је финансијски одговоран у случају
инцидента. У том смислу, разматра се свака фаза у прекограничном кретању, од тачке
утовара отпада на превозно средство до његовог извоза, међународног транзита, увоза
и коначног одлагања
Конвенција је одговор међународне заједнице на проблеме изазаване глобалним
настајањем отпада који је опасан за људе и животну средину јер је штетан, тоскичан,
експлозиван, кородирајући, запаљив, еко-токсичан или инфективан. Конвенција је
настала због неконтролисаног транспорта опасног отпада из индустријских земаља у
земље у развоју. Посвећена је успостављању система контроле за прекогранични
промет опасног отпада базиран на претходном писменом обавештавању.
Основни циљеви Базелске конвенције су:
 Смањење прекограничног транспорта опасног отпада на минимум;
 Еколошко упављање са неизбежним прекограничним транспортом опасног
отпада;
 Депоновање опасног отпада на месту настајања;
 Смањење настајања опасног отпада.

13.3.5. Оквирна конвенција

Уједињених нација о промени климе

Ова Конвенција донета је 09. маја 1992. године у Њујорку, а код нас је
објављена у Службеном листу СРЈ, број 2/97. Приликом њеног доношења, стране
уговорнице су пошле од чињенице да промена климе на Земљи и њени неповољни
утицаји представљају заједничку бригу човечанства. Отуда су потписнице Конвенције
изразиле своју забринутост, због тога што промена климе може довести до значајног
повећања концентрације гасова и природног ефекта, тзв. стаклене баште у атмосфери,
што ће, у просеку, довести до додатног загревања земљине површине и атмосфере и
што може, веома неповољно, да утиче на природне екосистеме и цело човечанство.
Зато је закључено да је неопходна најшира могућа сарадња свих земаља света и
њихово учешће у ефикасном и одговарајућем међународном реаговању.
Основни циљ ове Конвенције јесте да се заштити климатски систем за садашње
и будуће генерације, па су, стога, потписнице ове Конвенције преузеле и обавезе
достављања одређених података, редовно објављивање програма, сарађивање на
изради, примени и ширењу метода и процеса, којима се смањују или спречавају
емисије гасова стаклене баште, као и друге обавезе.
Уз Оквирну конвенцију Уједињених нација о промени климе, сачињен је
Протокол у Кјоту, 11. децембра 1997. године, којим је утврђена обавеза уговорних
страна да спроводе и даље разрађују политике и мере у складу са својим националним
околностима.

13.3.6. Протокол из Кјота

Протокол из Кјота уз Оквирну конвенцију Уједињених нација о промени климе

(енгл. The Kyoto Protocol to the United Nations Framework Convention on Climate
Change) је додатак међународном споразуму о климатским променама, потписан са
циљем смањивања емисије угљен-диоксида и других гасова који изазивају ефекат
стаклене баште. До сада га је потписало 170 држава и владиних организација (стање:
децембар 2006). Протокол је ступио на снагу 16. фебруара 2005. године, када га је
ратификовала Русија. Државе које су га ратификовале чине 61% загађивача.
Протокол је отворен за потписивање у јапанском граду Кјоту у организацији
Конвенције Уједињених нација за климатске промене (UNFCCC), 11. децембара 1997.
године. За његово ступање на снагу било је потребно да га ратификује најмање 55
држава и да државе које су ратификовале протокол чине најмање 55% загађивача. То
се догодило 16. фебруара 2005. године када је Русија ратификовала Протокол. Србија
је прихватила Кјото протокол 24. септембра 2007. године.
Протоколом се смањује испуштање шест гасова који изазивају ефекат стаклене
баште: угљен-диоксида, метана, азот-диоксида, флуороугљоводоника,
перфлуороугљоводоника и хексафлуорида. У последњих неколико деценија повећале
су се концентрације ових гасова у атмосфери због коришћења фосилних горива у
индустрији, саобраћају итд, што је допринело глобалном загревању и климатским
променама. Сједињене Америчке Државе и неке мање државе одбиле су да ратификују
Протокол из Кјота. Grinpis сматра да је протокол поставио превише скромне циљеве
којима се неће постићи већи помаци. Од 3. до 15. децембра 2007. године на острву
Бали у Индонезији је одржана конференција Уједињених нација о климатским
променама на којој је расправљано о будућности Кјото протокола.
 13.3.7. Конвенција о биолошкој разноврсности

Друга, али по свом значају у погледу заштите животне средине, историјска

конференција Уједињених нација, јесте "Самит о Земљи", Конференција УН о
животној средини и развоју (UNICED), одржана у Рио де Жанеиру од 3-14. јуна 1992.
године. Ова конференција усваја значајну декларацију којом је институционализован
концепт одрживог/трајног/ усклађеног развоја. Усвајању овог концепта на глобалном
нивоу, допринело је сазнање да је дошло до великих промена стања животне средине,
загађености воде, ваздуха и земљишта, деградације многих екосистема и потрошње
великих количина минералних и биолошких ресурса.
На конференцији у Риу донети су следећи документи:
 Декларација о животној средини и развоју (Рио декларација);
 Агенда 21 (Програм активности за XXI век);
 Конвенција о промени климе;
 Конвенција о биодиверзитету и
 Принципи о управљању, заштити и одрживом развоју свих типова шума.

Актуелност и димензија проблема заштите средине и даљег развоја човечанства

довели су до тога да се десет година након Конференције у Рио де Жанеиру
релевантни стручњаци и политичари света поново окупе на Светском самиту о
одрживом развоју у Јоханесбургу 2002. године (Рио + 10). Интересовање овог скупа
поново је усредсређено на одрживи развој, с тим што је нагласак дат на проблем
повећања сиромаштва људи у одређеним деловима света.
За овај скуп „Биодиверзитет на почетку новог миленијума“ свакако је
најважнија Конвенција о биолошкој разноврсности из Рио де Жанеира. Потписале су је
делегације 153. земље (међу њима и делегација тадашње СР Југославије). Конвенција
је ступила на снагу 29. децембра 1993. године, а до сада је ратификована од стране
преко 180 држава света.
Предмет регулисања и циљ Конвенције јесу очување биолошке разноврсности,
одрживо коришћење његових компоненти и праведна подела користи које проистичу
из коришћења генетичких ресурса, као фундаменталног дела биодиверзитета. Основна
порука коју у себи носи Конвенција је "екосистемски приступ", односно препознавање
чињенице да је наш однос према свим осталим живим организмима на Земљи дубоко
интерактиван и да ће се све што чинимо у односу на природу повратно препознати у
способности природе да задовољи наше будуће потребе. На тај начин човечанство се
препознаје као интегрални део укупне комплексности живота Планете, а не као
специјални случај издвојен из природе и независан у односу на њене законитости.

13.3.8. Монтреалски протокол о супстанцама које

оштећују озонски омотач

Када су постали свесни чињенице о штетности ових супстанци на озонски

омотач, научници су, кроз организацију Уједињених нација, покренули иницијативу
како би спречили даља оштећења. Први корак у дефинисању ових активности била је
Бечка конвенција о заштити озонског омотача, којој је 1985. године приступило 21
држава Европе обавезујући се да ће штитити људско здравље и животну околину од
штетних утицаја који могу настати услед оштећења озонског омотача.
Након Бечке конвенције, научници су дуготрајним истраживањима утврдили
које супстанце произведене људским активностима, оштећују озонски омотач и колики
им је фактор оштећења озонског омотача (ODP фактор). Даљом међународном
сарадњом научника, владиних институција и невладиних удружења, 1987. године у
Монтреалу је рођен Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озонски
омотач. Овај Протокол су, тада, потписале 22 земље света.
До данас је Монтреалски протокол потписало 184 земље чланице, од чега су
122 земље. Развијене земље (земље на које се не односи члан 5. Протокола) годишње
уплаћују финансијска средства у Мултилатерални фонд Монтреалског протокола.
Мултилатерални фонд има за задатак да помогне земљама из члана 5. овог Протокола.
До данас је Извршни одбор одобрио 2.000 пројеката за укидање потрошње и
производње ових супстанци. За наведене пројекте одобрена су средства у укупном
износу од 1,2 милијарде америчких долара. Очекује се знатно смањење потрошње
супстанци које оштећују озонски омотач у земљама из члана 5. спровођењем ових
пројеката. Агенције за спровођење Монтреалског протокола (UNEP, UNIDO, UNDP и
Светска банка) задужене су за успешност спровођења ових пројеката.
Ипак, пројекти укидања потрошње у индустријском сектору нису довољни за
постизање одредаба Монтреалског протокола, Земље из члана 5. морају да донесу низ
законских мера и да спроводе бројне активности, како би спречили даље оштећење
озонског омотача.

13.3.9. Бечка конвенција о грађанској

одговорности за нуклерну штету

Бечка конвенција о грађанској одговорности за нуклерну штету (Vienna

Convention on Civil Liability for Nuclear Damage) из 1963. године (у наставку Бечка
конвенција) настала је под окриљем Међународне агенције за атомску енергију, са
седиштем у Бечу (у наставку Бечка агенција), као резултат настојања да државе у
развоју, својим законодавствима уреде правне механизме одговорности за нуклеарну
штету, као и да тој Конвенцији, у што је могуће већем броју, приступе.
На почетку су овој Конвенцији приступиле државе с различитих континената,
са незнатним нуклеарним потенцијалом. Од тада, а посебно од 1990. године, до данас,
тој су конвенцији приступиле многе државе (старе и новонастале) из средње и источне
Еуропе, тако да се број страна уговорница попео на 28 држава (крајем 1997. године).
Поред споменутог протокола, на истој дипломатској конференцији, усвојена је
и Конвенција о допунској накнади за нуклеарну штету (Convention on Supplementary
Compensation for Nuclear Demage), чија је основна сврха повећање износа
одговорности за нуклеарну штету и расподела расположивих средстава, на "домаће" и
"прекограничне" штете (у начелу 50:50%). Конвенцијом су, поред осталог, детаљно
разрађени механизми прикупљања средстава за накнаду нуклеарне штете.

13.3.10. Европска повеља о средини и здрављу

 Европска повеља о средини и здрављу је донета на првој европској
конференцији о средини и здрављу, одржаној у Франкфурту 7-8. децембра 1989.
године. Према овој Повељи, разликују се следећи елементи:

Права и одговорности
Сваки појединац има право на:
 средину која му омогућава највиши оствариви ниво здравља и благостања;
 информације и савете о стању средине и
 учешће у процесу доношења одлука.

Сваки појединац је дужан да доприноси заштити средине у интересу властитог

и туђег здравља. Сви делови друштва су одговорни за заштиту средине и здравља.
Власти на свим нивоима у свом дневном раду треба да сарађују са осталим секторима
у циљу решавања питања средине и здравља. Влада и власт дужна је да штити средину
и унапређује људско здравље. Свако правно и приватно лице треба да спроводи своје
активности на начин који ће штити људско здравље и сноси одговорност за своје
акције. Медији имају право да добијају адекватне и тачне информације и адекватно их
преносе публици, подстичући их на позитивне ставове према заштити здравља и
средине.

Принципи јавне политике

 Принцип "боље спречити, него лечити" (превенција боља него лечење) има
предност.
 Здравље сваког човека треба да је заштићено.
 Активности у заштити средине и здравља треба да се заснивају на најбољим
научним информацијама.
 Нове политике, технологије и развојне пројекте треба уводити тек после
процене њиховог деловања на средину и здравље.
 Важнији су интереси здравља појединаца и заједница од економским и
трговачких.
 Свако ко деградира средину финансијски одговара - загађивач плаћа и
друго.

Стратешки елементи
Да би се заштитило здравље, треба изабрати стратегију која укључује следеће
елементе:
 дефинисати одговорност свих органа и тела;
 подстицати технологије и продукте са ниским ефектима, као и рециклирање;
 тражити доношење одговарајућих прописа који треба да су примењиви и да
се примењују;
 стандарде треба доносити на основу најбољих расположивих научних
информација;
 треба развити стратегије које ће водити рачуна о ризицима за људско
здравље и средину који произилазе из хемикалија;
 планирати мере за случај несреће;
 неопходно је појачати информационе системе.
 Поред тога, треба подстицати и јачати програме интердисциплинарних
истраживања у екоепидемиологији, као и програме за мултидисциплинарно
школовање и за пружање здравственог васпитања и информација становништву.
Такође, здравствена служба треба да преузме одговорност за епидемиолошки.

Приоритети
Владе, власт и међународне организације треба да обрате нарочиту пажњу на
следећа хитна питања екологије и здравља и преузму обавезе предузимања мера на
подручју:
 глобалних поремећаја средине, као на пример разарање озонског слоја и
климатске промене;
 снабдевања безопасном и адекватном водом за пиће;
 микробиолошке и хемијске безопасне хране;
 квалитета ваздуха;
 опасних отпадака;
 планирања кризних мера за случај катастрофа;
 чистије технологије као превентивне мере;
 унапређивање здравља,
 усвајања здравог начина живота у чистој и хармоничној средини и др.

13.4. Еколошко законодавство код нас

Напред је већ речено да се заштити човекове околине поклања већа пажња тек
после 1972. године. Тако је код нас Уставом из 1974. године држава гарантовала
грађанима право на заштиту здравља и здраву животну средину. То је гарантовано и у
свим касније донетим уставима. У II одељку Устава СРЈ из 1992. године стоји: "Човек
има право на здраву животну средину и благовремено обавештавање о њеном стању.
Свако је дужан да чува и сврсисходно користи животну средину. Држава се стара о
животној средини и у том циљу утврђује услове и начин обављања привредних и
других делатности".
Према Уставу Републике Србије из 2006. године (члан 68.) утврђено је да "свако
има право на заштиту свог психичког и физичког здравља". Поред тога, чланом 74.
Устава Србије предвиђено је да "свако има право на здраву животну средину и на
благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању". Такође, предвиђено је да је
"свако, а посебно Република Србија и аутономна покрајина, одговоран за заштиту
животне средине".
Устав Републике Србије, такође, зајемчује грађанима право на јавно
обавештавање и информисање, док за средства јавног обавештавања која се
финансирају из јавних прихода утврђује обавезу да "благовремено и непристрасно
обавештавају јавност" (члан 51.). Законом о пољопривредном земљишту (члан 15.)
утврђено је да се пољопривредно земљиште користи за пољопривредну производњу и
не може се користити у друге сврхе, осим у случајевима и под условима утврђеним
самим Законом. Поред тога, забрањено је испуштање и одлагање опасних и штетних
материја на пољопривредном земљишту и у каналима за одводњавање и наводњавање.
 Према члану 97. Устава, Република Србија уређује и обезбеђује одрживи развој
(систем заштите и унапређења животне средине, заштиту и унапређивање биљног и
животињског света, производњу, промет и превоз оружја, отровних, запаљивих,
експлозивних, радиоактивних и других опасних материја), развој Републике Србије,
политику и мере за подстицање равномерног развоја појединих делова Републике
Србије, укључујући и развој недовољно развијених подручја, организацију и
коришћење простора, као и научно-технолошки развој.
Очигледно, ниједно од ових уставних права, утврђених и зајемчених највишим
општим правним актима у нашој земљи, грађанима није испоштовано, као ни наведене
законске обавезе! Зато је, у том процесу, веома важно изградити домаће законодавство
и усагласити га са законодавством Европске уније, које се бави проблемом еколошке
безбедности. У наше законодавство, стога, треба да буду унети елементи
међународног права животне средине, као и они елементи, формирани у ранијем
времену, чак и на нивоу некадашње сложене државе Југославије, односно државне
заједнице Србија и Црна Гора, а који морају да се поштују, због својих веома добрих
решења. То, све у циљу прерастања заштите животне средине и постизања вишег
нивоа еколошке безбедности, од теоријског захтева у стварност.
Поред Устава, као основног, најопштијег и највишег закона, постоји и велики
број нижих законских аката, а најважнији су следећи закони:
1. Закон о заштити животне средине (Сл. гласник РС, бр. 135/04 од
21.12.2004. године);
2. Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину (Сл. гласник
РС, бр. 135/04 од 21.12.2004. године);
3. Закон о процени утицаја на животну средину (Сл. гласник РС, бр.
135/04 од 21.12.2004. године);
4. Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне
средине (Сл. гласник РС, бр. 135/04 од 21.12.2004. године);
5. Закон о заштити ваздуха (Сл. гласник РС, бр. 36/09 од 12.05.2009.
године);
6. Закон о заштити од јонизујућег зрачења и о нуклеарној сигурности (Сл.
гласник РС, бр. 36/09 од 12.05.2009. године);
7. Закон о заштити од нејонизујућег зрачења (Сл. гласник РС, бр. 36/09 од
12.05.2009. године);
8. Закон о водама (Сл. гласник РС, бр. 46/91, 53/93 и 54/96);
9. Закон о заштити од буке у животној средини (Сл. гласник РС, бр. 36/09
од 12.05.2009. године);
10. Закон о управљању отпадом (Сл. гласник РС, бр. 36/09 од 12.05.2009.
године).

13.4.1. Закон о заштити животне средине

Овим законом уређује се интегрални систем заштите животне средине којим се

обезбеђује остваривање права човека на живот и развој у здравој животној средини и
уравнотежен однос привредног развоја и животне средине у Републици. Систем
заштите животне средине чине мере, услови и инструменти за:
1) одрживо управљање, очување природне равнотеже, целовитости,
разноврсности и квалитета природних вредности и услова за опстанак свих
живих бића;
2) спречавање, контролу, смањивање и санацију свих облика загађивања
животне средине.

Најважнији изрази који се користе у овом Закону су:

1. животна средина - скуп природних и створених вредности чији комплексни
међусобни односи чине окружење, односно простор и услове за живот;
2. квалитет животне средине - стање животне средине које се исказује
физичким, хемијским, биолошким, естетским и другим индикаторима;
3. природне вредности - природна богатства која чине: ваздух, вода, земљиште,
шуме, геолошки ресурси, биљни и животињски свет;
4. заштићено природно добро - очувани део природе посебних вредности и
одлика (геодиверзитета, биодиверзитета, предела, пејзажа и др), који има
трајни еколошки, научни, културни, образовни, здравствено-рекреативни,
туристички и други значај, због чега као добро од општег интереса ужива
посебну заштиту;
5. јавно природно добро - уређени или неуређени део природног богатства,
односно ваздуха, водних добара, приобаља, подземних добара, шумских
добара, предела или простора, једнако доступан свима;
6. геодиверзитет (геолошка разноврсност) - присуство или распрострањеност
разноврсних елемената и облика геолошке грађе, геолошких структура и
процеса;
7. биодиверзитет (биолошка разноврсност) - разноврсност организама у
оквиру врсте, међу врстама и међу екосистемима и обухвата укупну
разноврсност гена, врста и екосистема на локалном, националном,
регионалном и глобалном нивоу;
8. катастар загађивача - регистар систематизованих информација и података о
загађивачима медијума животне средине са подацима о њиховој локацији,
производним процесима, карактеристикама;
9. активност која утиче на животну средину - сваки захват којим се мењају
и/или могу променити стања и услови у животној средини;
10. постројење - стационарна техничка јединица у којој се изводи једна или више
активности које су утврђене посебним прописом;
11. загађивање животне средине - уношење загађујућих материја или енергије у
животну средину, изазвано људском делатношћу или природним процесима
које има или може имати штетне последице на квалитет животне средине и
здравље људи;
12. капацитет животне средине - способност животне средине да прихвати
одређену количину загађујућих материја по јединици времена и простора тако
да не наступи неповратна штета у животној средини;
13. угрожена животна средина - одређени део простора где загађење или ризик
од загађења превазилази капацитет животне средине;
14. загађивач - правно или физичко лице које својом активношћу или
неактивношћу загађује животну средину;
15. загађујуће материје - материје чије испуштање у животну средину утиче или
може утицати на њен природни састав, особине и интегритет;
16. оптерећење животне средине - појединачни или збирни утицај активности
на животну средину;
17. деградација животне средине - процес нарушавања квалитета животне
средине;
18. емисија - испуштање загађујућих материја или енергије у животну средину;
19. имисија - концентрација загађујућих материја и ниво енергије у животној
средини којом се изражава квалитет животне средине у одређеном времену и
простору;
20. отпад - сваки предмет или супстанца, категорисан према утврђеној
класификацији отпада;
21. опасне материје - хемикалије и друге материје које имају штетне и опасне
карактеристике;
22. најбоље доступне технике - најефективније и најнапредније фазе у развоју
одређених активности које омогућавају смањење емисије и утицај на животну
средину у целини;
23. ризик - одређени ниво вероватноће да нека активност, директно или
индиректно, изазове опасност по животну средину, живот и здравље људи;
24. удес - изненадни и неконтролисани догађај или низ догађаја, који настаје
неконтролисаним ослобађањем, изливањем или расипањем опасних материја;
25. санација, односно ремедијација - процес предузимања мера за заустављање
загађења и даље деградације животне средине;

Систем заштите животне средине, у оквиру својих овлашћења, обезбеђују:

1. Република;
2. аутономна покрајина;
3. општина, односно град;
4. предузећа, друга домаћа и страна правна лица и предузетници који у
обављању привредне и друге делатности користе природне вредности;
5. научне и стручне организације и друге јавне службе;
6. грађанин, групе грађана, њихова удружења, професионалне или друге
организације.

Основна начела заштите животне средине јесу:

1) Начело интегралности - државни органи, органи аутономне покрајине и
органи јединице локалне самоуправе обезбеђују интеграцију заштите и
унапређивања животне средине у све секторске политике спровођењем
међусобно усаглашених планова и програма.
2) Начело превенције и предострожности - свака активност мора бити
планирана и спроведена на начин да: проузрокује најмању могућу промену у
животној средини. Начело предострожности остварује се проценом утицаја на
животну средину и коришћењем најбољих расположивих и доступних
технологија, техника и опреме.
3) Начело очувања природних вредности - природне вредности користе се под
условима и на начин којима се обезбеђује очување вредности геодиверзитета,
биодиверзитета, заштићених природних добара и предела.
 4) Начело одрживог развоја - одрживи развој је усклађени систем техничко-
технолошких, економских и друштвених активности у укупном развоју у
којем се на принципима економичности и разумности користе природне и
створене вредности Републике са циљем да се сачува и унапреди квалитет
животне средине за садашње и будуће генерације.
5) Начело одговорности загађивача и његовог правног следбеника - правно или
физичко лице које својим незаконитим или неисправним активностима
доводи до загађења животне средине одговорно је у складу са законом.
6) Начело "загађивач плаћа" - загађивач плаћа накнаду за загађивање животне
средине када својим активностима проузрокује или може проузроковати
оптерећење животне средине.
7) Начело "корисник плаћа" - свако ко користи природне вредности дужан је
да плати реалну цену за њихово коришћење и рекултивацију простора.
8) Начело супсидијарне одговорности - државни органи, у оквиру својих
финансијских могућности, отклањају последице загађивања животне средине
и смањења штете у случајевима када је загађивач непознат, као и када штета
потиче услед загађивања животне средине из извора ван територије
Републике.
9) Начело примене подстицајних мера - државни органи, односно органи
аутономне покрајине, односно органи јединице локалне самоуправе
предузимају мере очувања и одрживог управљања капацитетом животне
средине.
10) Начело информисања и учешћа јавности - свако има право да буде
обавештен о стању животне средине и да учествује у поступку доношења
одлука чије би спровођење могло да утиче на животну средину.
11) Начело заштите права на здраву животну средину и приступа правосуђу -
грађанин или групе грађана, њихова удружења, право на здраву животну
средину остварују пред надлежним органом, односно судом.

Мониторинг је саставни део јединственог информационог система животне

средине. Влада доноси програм мониторинга за период од две године, а аутономна
покрајина, односно јединица локалне самоуправе, доноси програм мониторинга на
својој територији који мора бити у складу са програмом Владе.
Мониторинг се врши систематским мерењем, испитивањем и оцењивањем
индикатора стања и загађења животне средине, које обухвата праћење природних
фактора, односно промена стања и карактеристика животне средине. Мониторинг
може да обавља и овлашћена организација (њу одређује министар), ако испуњава
услове у погледу кадрова, опреме, простора, акредитације за мерење датог параметра и
JUS-ISO стандарда у области узорковања, мерења, анализа и поузданости података.
Извештаји о стању животне средине објављују се у службеним гласилима
Републике, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, а државни органи и
овлашћене и друге организације дужни су да редовно, благовремено, потпуно и
објективно, обавештавају јавност о стању животне средине.
Ради обезбеђивања финансијских средстава за подстицање заштите и
унапређивања животне средине у Републици оснива се Фонд за заштиту животне
средине, који има својство правног лица, са седиштем у Београду. Рад Фонда је јаван, а
његова средства се користе за финансирање акционих и санационих планова у складу
са Националним програмом.
Надзор над применом одредаба овог Закона и прописа донетих на основу њега,
врши Министарство, ако овим законом није другачије прописано. Инспекцијски
надзор врши Министарство преко инспектора за заштиту животне средине.
На крају ове анализе Закона о заштити животне средине, треба рећи да се овом,
веома значајном проблематиком баве и следећи закони:
1. Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину (уређује
услове, начин и поступак вршења процене утицаја одређених планова и
програма на животну средину, ради обезбеђивања заштите животне средине
и унапређивања одрживог развоја, интегрисањем основних начела заштите
животне средине у поступак припреме и усвајања планова и програма);
2. Закон о процени утицаја на животну средину (уређује поступак процене
утицаја за пројекте, који могу имати значајне утицаје на животну средину,
садржај студије о процени утицаја на животну средину, надзор и друга
питања од значаја за процену утицаја на животну средину);
3. Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне
средине (уређује услове и поступак издавања интегрисане дозволе за
постројења и активности, која могу имати негативне утицаје на здравље
људи, животну средину или материјална добра, надзор и друга питања од
значаја за спречавање и контролу загађивања животне средине).

13.4.2. Заштита ваздуха од загађења

Заштита ваздуха од загађења код нас је први пут правно регулисана Основним
законом о заштити ваздуха од загађења (Сл. лист СФРЈ 30/65). У овом Закону нису
обухваћени сви извори загађења и нису прописане ни све мере заштите ваздуха. Под
надзором су стављени само:
 индустријски и занатски објекти;
 топлане;
 јавне и друге пословне зграде;
 објекти у којима се ради са штетним и радиоактивним материјалом и
 разна саобраћајна средства.

Законом су биле прописане одређене мере за заштиту здравља становништва

као и имовине од штетног дејства аерозагађења. После овог Закона, донет је Закон о
заштити ваздуха од загађења из 1973. године, који је престао да важи ступањем на
снагу Закона о заштити животне средине из 1991. године. Поред републичких
прописа о заштити ваздуха од загађивања поменућемо и Правилник о југословенским
стандардима за квалитет ваздуха из 1994. године и Закон о забрани пушења у
затвореним просторијама из 1995. године.
Данас је на снази Закон о заштити ваздуха, донет 2009. године. Овим законом
уређује се управљање квалитетом ваздуха и одређују мере, начин организовања и
контрола спровођења заштите и побољшања квалитета ваздуха. Одредбе овог закона
не примењују се на загађења проузрокована радиоактивним материјама,
индустријским удесима и елементарним непогодама.
 Заштита ваздуха остварује се:
1) успостављањем, одржавањем и унапређивањем јединственог система
управљања квалитетом ваздуха на територији Републике Србије;
2) очувањем и побољшањем квалитета ваздуха;
3) избегавањем, спречавањем и смањењем загађења која утичу на оштећење
озонског омотача и климатске промене;
4) праћењем, прибављањем и процењивањем одговарајућих података о
квалитету ваздуха;
5) обезбеђивањем доступности података о квалитету ваздуха;
6) извршавањем обавеза у складу са потврђеним међународним уговорима;
7) међународном сарадњом у области заштите и побољшања квалитета ваздуха
и осигурањем доступности тих података јавности.

Заштиту и побољшање квалитета ваздуха обезбеђују, у оквиру својих

овлашћења, Република Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе,
привредна друштва, предузетници, као и друга правна и физичка лица. Привредна
друштва, друга правна лица и предузетници који у обављању делатности утичу или
могу утицати на квалитет ваздуха дужни су да: обезбеде техничке мере за спречавање
или смањивање емисија у ваздух; планирају трошкове заштите ваздуха од загађивања у
оквиру инвестиционих и производних трошкова; прате утицај своје делатности на
квалитет ваздуха; обезбеде друге мере заштите, у складу са овим законом и законима
којима се уређује заштита животне средине.
Праћење квалитета ваздуха и праћење емисија у ваздух обављају надлежни
органи државне управе и правна лица која имају дозволу за обављање ове делатности.
Оцењивање квалитета ваздуха врши се обавезно у погледу концентрација сумпор
диоксида, азот диоксида и оксида азота, суспендованих честица, олова, бензена и
угљенмоноксида, приземног озона, арсена, кадмијума, никла и бензо(а)пирена (у
даљем тексту: загађујућих материја), а може и за друге загађујуће материје, које су као
такве утврђене релевантним међународним прописима.
У циљу ефикасног управљања квалитетом ваздуха успоставља се јединствени
функционални систем праћења и контроле степена загађења ваздуха и одржавања базе
података о квалитету ваздуха (мониторинг квалитета ваздуха). Република Србија,
аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, у оквиру своје надлежности
утврђене законом, обезбеђују мониторинг квалитета ваздуха. Услове за мониторинг
квалитета ваздуха на територији Републике Србије утврђује Влада, на предлог
Министарства. Системом мониторинга квалитета ваздуха успоставља се државна и
локалне мреже мерних станица и/или мерних места за фиксна мерења.
У циљу управљања квалитетом ваздуха Влада, на предлог Министарства,
прописује захтеве квалитета ваздуха.
Према нивоу загађености утврђују се следеће категорије квалитета ваздуха:
1) прва категорија - чист или незнатно загађен ваздух где нису прекорачене
граничне вредности нивоа ни за једну загађујућу материју;
2) друга категорија - умерено загађен ваздух где су прекорачене граничне
вредности нивоа за једну или више загађујућих материја, али нису
прекорачене толерантне вредности ни једне загађујуће материје;
 3) трећа категорија - прекомерно загађен ваздух где су прекорачене
толерантне вредности за једну или више загађујућих материја.

Министарство, надлежни орган аутономне покрајине и надлежни орган

јединице локалне самоуправе, дужан је да обавести јавност путем радија, телевизије,
дневних новина, интернета и/или на други погодан начин у случају прекорачења
концентрације опасне по здравље људи.
Инструменти политике и планирања заштите ваздуха су:
1) Стратегија заштите ваздуха;
2) Планови квалитета ваздуха;
3) Краткорочни акциони планови;
4) Национални програм за постепено смањивање годишњих максималних
националних емисија загађујућих материја;
5) Планови оператера за смањење емисија из стационарних постројења.

Мере за спречавање и смањење загађивања ваздуха и побољшање квалитета

ваздуха обухватају:
1) прописивање граничних вредности емисија загађујућих материја из
стационарних извора загађивања;
2) прописивање граничних вредности емисија загађујућих материја из
покретних извора загађивања;
3) усклађивање са максималним националним емисијама након њиховог
утврђивања за поједине загађујуће материје;
4) прописивање дозвољених количина појединих загађујућих материја у
одређеним производима;
5) смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште;
6) постепено смањивање употребе супстанци које оштећују озонски омотач;
7) остале мере за спречавање и смањење загађења.

Средства за финансирање заштите и унапређења квалитета ваздуха

обезбеђују се у буџету Републике Србије, у буџету аутономне покрајине и буџету
јединице локалне самоуправе, као и из прихода Фонда за заштиту животне средине.
Министарство врши надзор над радом Агенције, надлежног органа аутономне
покрајине, надлежног органа јединице локалне самоуправе, као и овлашћених правних
лица у вршењу поверених послова, док инспекцијски надзор над применом одредаба
овог закона и прописа донетих за његово извршавање врши, такође, Министарство, ако
овим законом није друкчије прописано. Инспекцијски надзор врши инспектор за
заштиту животне средине, на чије решење се може изјавити жалба надлежном
Министру, у року од 15 дана од дана пријема решења, с тим што жалба на ово решење
не одлаже његово извршење.

13.4.3. Заштита од јонизујућих зрачења и нуклеарна сигурност

Јонизујуће зрачења је електромагнетско или честично зрачење, које може да
јонизује материју и да изазове оштећење ћелија животних организама, док се под
нуклеарном сигурношћу подразумева скуп мера, којима се обезбеђују услови за рад
нуклеарног објекта, спречавају нуклеарни удеси или ублажавају њихове последице,
односно смањује радијациони ризик на прописани ниво. Извори јонизујућег зрачења
су: материје, уређаји и објекти који емитују или могу да емитују јонизујуће зрачење,
док је радиоактивни материјал материјал који садржи један или више радионуклида.
Заштита од јонизујућих зрачења је раније, скоро искључиво, била регулисана
савезним прописима, почев од Наредбе о ограничењу радиоактивних изотопа из 1953,
Закона о заштити од јонизујућих зрачења из 1959. и касније, Основног закона о
заштити од јонизујућих зрачења из 1965.
Југославија је 1975. године донела Закон о забрани изградње нуклеарних
објеката, док је следеће, 1976. године, донет Закон о заштити од јонизујућих зрачења,
а затим су донети и пратећи подзаконски прописи. Четвртим по реду Законом о
заштити од јонизујућих зрачења из 1984. и пратећим подзаконским прописима,
измењени су и допуњени претходни прописи у смислу унапређења заштите.
Следећим законима о заштити од јонизујућих зрачења и нуклеарној сигурности
из 1991. и 1996. године и ближим подзаконским прописима за спровођење тих закона,
обавезе и мере заштите су проширене и прописани знатно строжи услови за
коришћење појединих извора јонизујућих зрачења.
Данас се ова материја регулише важећим Законом о заштити од јонизујућих
зрачења и нуклеарној сигурности из 2009. године, којим се прописују мере заштите
живота и здравља људи и заштите животне средине од штетног дејства јонизујућих
зрачења и мере нуклеарне сигурности, при свим поступцима у вези са нуклеарним
активностима и уређују се услови за обављање делатности са изворима јонизујућих
зрачења и нуклеарним материјалима, као и управљање радиоактивним отпадом.
Одредбе овог закона не односе се на јонизујућа зрачења природног порекла из свемира
на нивоу тла, земљине коре и људског организма, ако таква зрачења нису промењена
човековим деловањем, као и на нуклеарне објекте чија је изградња забрањена
посебним законом.
Важећим Законом о заштити од јонизујућих зрачења и нуклеарној сигурности
из 2009. године, забрањено је:
 Обављање делатности са изворима јонизујућих зрачења и нуклеарним
материјалима без претходно прибављеног одобрења које издаје Агенција за
заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност Србије.
 Свако истраживање и делатност у циљу развоја, производње и употребе
нуклеарног оружја, као и коришћење нуклеарног материјала за производњу
нуклеарног оружја и других експлозивних направа.
 Увоз на територију Републике Србије радиоактивног отпада и ислуженог
нуклеарног горива иностраног порекла.
 Уградња радиоактивних громобрана на територији Републике Србије.
 Уградња јонизујућих детектора дима који имају извор јонизујућих зрачења у
гасовитом стању или извор јонизујућих зрачења чији су продукти распада у
гасовитом стању.

Ради обезбеђивања услова за спровођење политике у области радијационе и

нуклеарне сигурности, Влада на предлог Агенције за заштиту од јонизујућих зрачења и
нуклеарну сигурност Србије, доноси Програм радијационе сигурности и
безбедности, Програм нуклеарне сигурности и безбедности и Програм управљања
радиоактивним отпадом, у складу са прописом о стратешкој процени утицаја на
животну средину. Ова Агенција доставља годишњи извештај о реализацији ових
програма Влади и надлежним министарствима.
Заштита од јонизујућих зрачења заснива се на следећим начелима:
1) оправданост примене – радијационе делатности, нуклеарне активности
и активности управљања радиоактивним отпадом утврђују се и цене према
економској, друштвеној и другој користи коју њихово вршење пружа
друштву у односу на радијационе ризике који могу наступити услед
њиховог вршења;
2) оптимизација заштите од јонизујућих зрачења – свака активност
мора бити изведена тако да изложеност јонизујућим зрачењима буде
онолико ниска колико је то објективно могуће постићи;
3) ограничавање индивидуалног излагања – радијациона делатност
мора се планирати тако да излагања појединаца буду увек испод прописаних
граница.

Систематско испитивање радиоактивности у животној средини

(мониторинг радиоактивности) врши се ради утврђивања присуства радионуклида у
животној средини и процене нивоа излагања становништва јонизујућим зрачењима и
то у редовним условима, у случају сумње на акцидент и у току акцидента. Овај
мониторинг се врши у складу са Програмом систематског испитивања
радиоактивности у животној средини који доноси Агенција. Правно лице које врши
мониторинг радиоактивности дужно је да достави Агенцији извештај о мониторингу
радиоактивности у животној средини најкасније до 31. маја текуће године за
претходну годину, а у случају акцидента или на захтев Агенције, одмах.
Мере нуклеарне сигурности и безбедности које се предузимају код свих
активности у вези са нуклеарним објектима, нуклеарним материјалима, радиоактивним
отпадом, као и у случају акцидента, јесу:
1) обезбеђивање услова за лоцирање, пројектовање, изградњу, пробни рад,
пуштање у рад, коришћење, трајан престанак рада нуклеарних објеката;
2) испуњавање критеријума за оцену сигурности нуклеарних објеката;
3) обезбеђивање услова за промет и коришћење нуклеарних материјала;
4) обезбеђивање и спровођење мера заштите од јонизујућих зрачења у
нуклеарном објекту и његовој околини;
5) утврђивање прописаних услова које морају испуњавати лица која раде у
нуклеарном објекту;
6) обезбеђивање услова за сакупљање, евидентирање, обрађивање,
складиштење и одлагање радиоактивног отпада;
7) физичка заштита нуклеарног објекта;
8) спречавање недозвољеног промета нуклеарних материјала;
9) обезбеђивање услова за спровођење Плана деловања у случају акцидента.

Акцидент који угрожава територију Републике Србије проглашава Влада, на

предлог Агенције.
Носилац лиценце за обављање радијационе делатности, односно носилац
лиценце за обављање нуклеарне активности, дужан је да радиоактивни отпад сакупља,
чува, евидентира и складишти на прописан начин и по прописаним условима. Носилац
лиценце дужан је да:
1) обезбеди да објекти и просторије у којима се радиоактивни отпад сакупља,
чува, евидентира и складишти одговарају техничким, сигурносним и другим
прописаним условима;
2) спроведе мере којима се спречава да радиоактивни отпад проузрокује
контаминацију животне средине;
3) обезбеди ускладиштени радиоактивни или нуклеарни материјал.

Агенција ближе прописује начин и услове под којима се радиоактивни отпад

чува, сакупља, евидентира, складишти, обрађује и одлаже.
Делатност промета извора јонизујућих зрачења, радиоактивних и нуклеарних
материјала може да врши правно лице односно предузетник којe испуњава услове
прописане овим Законом и које има лиценцу за обављање делатности промета извора
јонизујућих зрачења, радиоактивних и нуклеарних материјала. Промет једног или
више извора јонизујућих зрачења, радиоактивних и нуклеарних материјала може се
вршити само уз претходно прибављену дозволу Агенције. Агенција ће издати дозволу
за промет једног или више извора јонизујућих зрачења, радиоактивних и нуклеарних
материјала, само ако се промет врши за корисника који има лиценцу за обављање
радијационе делатности, односно нуклеарне активности, у складу са међународним
стандардима и у складу са Законом о ратификацији Бечке конвенције о грађанској
одговорности за нуклеарне штете.
Инспекцијски надзор над спровођењем мера заштите од јонизујућих зрачења
врши министарство надлежно за послове заштите од јонизујућих зрачења, преко
инспектора за заштиту од јонизујућих зрачења, док инспекцијски надзор над
спровођењем мера нуклеарне сигурности врши министарство надлежно за послове
нуклеарне сигурности и управљања радиоактивним отпадом, преко инспектора за
нуклеарну сигурност и управљање радиоактивним отпадом.

13.4.4. Заштита од нејонизујућих зрачења

Нејонизујућа зрачења су електромагнетска зрачења која обухватају:

1. ултраљубичасто или ултравиолетно зрачење,
2. видљиво зрачење,
3. инфрацрвено зрачење,
4. радио-фреквенцијско зрачење,
5. елетромагнетска поља ниских фреквенција,
6. ласерско зрачење и
7. ултразвук или звук чија је фреквенција већа од 20 kHz;

Извор нејонизујућих зрачења јесте уређај, инсталација или објекат који

емитује или може да емитује нејонизујуће зрачење, док је извор нејонизујућих зрачења
од посебног интереса, извор који може бити опасан по здравље људи узимајући у
обзир најбоље доступне научне податке.
Ова материја је уређена Законом о заштити од нејонизујућег зрачења из 2009.
године, а истим Законом се уређују услови и мере заштите здравља људи и заштите
животне средине од штетног дејства нејонизујућих зрачења у коришћењу извора
нејонизујућих зрачења. Заштита од професионалног излагања изворима нејонизујућих
зрачења није предмет овог Закона.
Уређивање заштите од нејонизујућих зрачења заснива се на следећим начелима:
1) начело забране – излагање нејонизујућим зрачењима изнад прописане
границе и свако непотребно излагање нејонизујућим зрачењима није
дозвољено;
2) начело сразмерности – услови и дозвољеност коришћења извора
нејонизујућих зрачења од посебног интереса се одређују и цене према
користи коју њихово коришћење пружа друштву у односу на потенцијалне
ризике наступања штетног дејства услед њиховог коришћења;
3) начело јавности – подаци о нејонизујућим зрачењима доступни су
јавности.

У спровођењу заштите од нејонизујућих зрачења предузимају се следеће мере:

1) прописивање граница излагања нејонизујућим зрачењима;
2) откривање присуства и одређивање нивоа излагања нејонизујућим
зрачењима;
3) одређивање услова за коришћење извора нејонизујућих зрачења од посебног
интереса;
4) обезбеђивање организационих, техничких, финансијских и других услова за
спровођење заштите од нејонизујућих зрачења;
5) вођење евиденције о изворима нејонизујућих зрачења од посебног интереса;
6) означавање извора нејонизујућих зрачења од посебног интереса и зоне
опасног зрачења на прописани начин;
7) спровођење контроле и обезбеђивање квалитета извора нејонизујућих
зрачења од посебног интереса на прописани начин и слично.

Ради откривања присуства, утврђивања опасности, обавештавања и

предузимања мера заштите од нејонизујућих зрачења врши се систематско испитивање
нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини. Влада доноси Програм систематског
испитивања нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини за период од две године,
док Република, односно аутономна покрајина, обезбеђују финансијска средства за
реализацију овог Програма.
Систематско испитивање нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини
може да врши привредно друштво, предузеће и друго правно лице ако испуњава
услове у погледу кадрова, опреме и простора, док надзор над применом одредаба овог
Закона и прописа донетих на основу њега, врши надлежно министарство. Ово
министарство, такође, врши инспекцијски надзор преко инспектора за заштиту
животне средине у оквиру делокруга утврђеног овим законом.
Инспектор за заштиту животне средине доноси решење, на које се може
изјавити жалба надлежном министру у року од 15 дана од дана пријема решења, али
ова жалба не одлаже извршење донетог решења. Решење министра по жалби је
коначно.

13.4.5. Прописи о водама

 Воде као елемент животне средине, њихова заштита и искоришћавање
регулисане су законским прописима потпуније тек 1965. године, тј. од доношења
Основног закона о водама. Овим Законом је био прописан режим коришћења и
заштите вода и он је непосредно примењиван све до доношења републичких прописа о
водама. Републичким законима о водама и подзаконским актима, правно су била
уређена сва питања, која се односе на воде.
Законом о флуорисању воде за пиће из 1971. године (који је спроведен само у
Ужицу, Крушевцу и Панчеву), као и каснијим законима из 1974, 1994. и 1996. године,
била је прописана обавеза организација које се баве јавним снабдевањем водом за пиће
да врше флуорисање воде за пиће.
Данас је ова материја уређена Законом о водама из 1996. године, којим се
уређује заштита вода, заштита од штетног дејства вода, коришћење и управљање
водама, као добрима од општег интереса, услови и начин обављања водопривредне
делатности, организовање и финансирање водопривредне делатности и надзор над
спровођењем одредаба овог Закона. Његове одредбе се односе на све површинске и
подземне воде, укључујући воду за пиће, термалну и минералну воду, као и на
граничне и државном границом пресечене водотоке и међурепубличке воде у
границама Републике Србије, ако посебним законом није другачије прописано.
Воде се могу користити на начин којим се не угрожавају природна својства
воде, не доводи у опасност живот и здравље људи, не угрожава биљни и животињски
свет, природне вредности и непокретна културна добра, а воду природних водотока,
природних језера, природних извора, јавних бунара и јавних чесми могу користити
сви, под једнаким условима за задовољавање животних потреба.
Водопривредном делатношћу се сматра уређење вода и водотока, заштита од
штетног дејства вода, заштита вода од загађивања и обезбеђивање воде за коришћење,
док се водопривредним објектима сматрају:
1) објекти за заштиту од штетног дејства вода са водопривредним уређајима
и опремом: насипи, бране, акумулације, одводни канали, дренажни бунари,
објекти за заштиту од ерозија и бујица и слично;
2) објекти за коришћење вода: акумулације, водозахвати, црпне станице,
резервоари за водоснабдевање, магистрални цевоводи и слично;
3) објекти за заштиту вода: главни колектор за довођење отпадних вода до
уређаја за пречишћавање отпадних вода, уређаји за пречишћавање отпадних
вода и објекти за одвођење пречишћених вода;
4) хидромелиорациони објекти са водопривредним уређајима и опремом: објекти
за наводњавање и објекти за одводњавање.

На територији Републике Србије образована су три водна подручја, и то:

1) Водно подручје Дунава које обухвата делове сливова Дунава, Тисе и Тимока и
сливове Млаве и Пека;
2) Водно подручје Саве које обухвата делове сливова Саве и Дрине и слив
Колубаре;
3) Водно подручје Мораве које обухвата слив Велике Мораве и делове сливова
Јужне Мораве, Западне Мораве, Пчиње, Драговиштице, Лепенца, Белог
Дрима, Ибра, Чајланске и Црног Камена.
 Водни режим одржава се и унапређује уређивањем и одржавањем водотока,
изградњом и одржавањем водопривредних објеката и применом мера за заштиту од
штетног дејства вода, коришћење вода и заштиту вода од загађивања.
Водопривредна основа је дугорочни план за одржавање и развој водног режима
на територији Републике Србије и садржи, нарочито: постојеће стање водног режима и
водопривредних објеката на одређеном подручју, заштиту од штетног дејства вода,
заштиту вода и коришћење вода.
Вода се мора користити рационално и економично, а коришћење вода за
снабдевање становништва водом за пиће, санитарне потребе и напајање стоке има
првенство над коришћењем вода за остале намене.
Заштита вода од загађивања спроводи се ради омогућавања нешкодљивог и
несметаног коришћења вода, заштите здравља људи, животињског и биљног света и
заштите животне средине. Ова заштита се спроводи забраном, ограничавањем и
спречавањем уношења у воде опасних и штетних материја, прописивањем и
предузимањем других мера за очување и побољшање квалитета вода. План за заштиту
вода од загађивања доноси Влада.
За обављање водопривредне делатности оснивано је Јавно водопривредно
предузеће "Србија-воде" са потпуном одговорношћу (ЈВП "Србија-воде" са п.о.), чије
је седиште у Београду. Ово предузеће управља водопривредним објектима, као
добрима у општој употреби, осим објеката које су предузећа и друга правна лица
изградила за сопствене потребе.
Надзор над законитошћу аката јавног водопривредног предузећа којима се
решава о правима и дужностима грађана, предузећа и других правних лица и
инспекцијски надзор у области водопривреде врши министарство надлежно за послове
водопривреде. Инспекцијски надзор обухвата надзор над применом овог Закона,
других прописа и општих аката који се односе на изградњу нових и реконструкцију
постојећих објеката и извођење других радова који могу утицати на промене у водном
режиму, док инспекцијски надзор у области која се односи на воду за пиће, врше
органи санитарне инспекције.

13.4.6. Заштита од буке

Када је реч о заштити од буке, она је раније, углавном, била регулисана
републичким прописима. Тако је заштита становништва од комуналне буке регулисана
је Законом о заштити становништва од буке из 1981. године, којим је био регулисан
систем заштите здравља становништва од штетних дејстава буке у животној околини.
Посебним Правилником из 1992. године прописан је дозвољени ниво буке у животној
средини.
Данас се ова материја уређује Законом о заштити од буке у животној средини из
2009. године. Њиме се уређују: субјекти заштите животне средине од буке; мере и
услови заштите од буке у животној средини; мерење буке у животној средини; приступ
информацијама о буци; надзор и друга питања од значаја за заштиту животне средине
и здравље људи. Одредбе овог Закона не односе се на буку која настаје на радном
месту и у радној околини, буку која настаје у превозном средству, буку која потиче од
војних активности на армијским полигонима и активности на заштити од
елементарних непогода, природних и других удеса, буку од активности у домаћинству
или буку из суседног домаћинства, као и на буку којој су изложени они који је
стварају.
Бука у животној средини је нежељен или штетан звук, а извор буке је сваки
емитер нежељеног или штетног звука (то може да буде сваки уређај, средство за рад,
саобраћајно средство, инсталација постројења, технолошки поступак,
електроакустички уређај, људска активност). Изворима звука сматрају се покретни и
непокретни објекти који под одређеним околностима генеришу звук, а такође и
отворени и затворени простори за спорт, игру, плес, представе, концерте, слушање
музике и сл. као и угоститељски објекти, гараже, паркинг простори и др. Штетни
ефекти су негативни утицаји буке на здравље људи и животну средину, док
узнемиравање представља степен ометања људи буком, који се утврђује испитивањем
на лицу места прописаним методама процене. Индикатор буке јесте физичка
величина којом се описује бука у животној средини, а везана је за штетни ефекат буке,
док процена представља метод који се користи за израчунавање, предвиђање или
мерење индикатора буке или одговарајућих штетних ефекатa буке.
Звучна заштита је скуп мера којим се обезбеђује да звук при преносу из
једног у други простор буде ослабљен, као и мере да се бука уређаја и инсталација у
објекту смањи, док звучна изолација представља својство грађевинске конструкције
да, у што већој мери, спречи преношење звучне енергије из једног простора у други.
Заштита животне средине од буке обезбеђује се утврђивањем услова и
предузимањем мера заштите које су део интегралног система заштите животне
средине, а субјекти ове заштите на територији Србије су:
 Република Србија;
 аутономна покрајина;
 општина, град, односно град Београд;
 привредна друштва, правна лица и предузетници која у обављању привредне
делатности емитују буку;
 научне и стручне организације и друге јавне службе, удружења, грађани,
друга правна и физичка лица.

Ови субјекти су одговорни за сваку активност или непредузимање мера којима

се проузрокује изложеност буци изнад граничних вредности и дужни су да међусобно
сарађују, да обезбеђују координацију и усклађивање у доношењу и спровођењу мера и
одлука.
Агенција за заштиту животне средине обезбеђује израду стратешких карата
буке из надлежности Републике Србије, води и ажурира базу податaка из мониторинга
буке у информационом систему заштите животне средине.
У просторним и урбанистичким плановима обезбеђују се мере и услови заштите
од буке, а нарочито:
 међусобни просторни распоред инфраструктуре, индустријских, стамбених,
рекреационих и других зона и објеката;
 акустичко зонирање и утврђивање посебних режима коришћења тих
подручја.

При пројектовању, грађењу и реконструкцији објеката саобраћајне

инфраструктуре, индустријских објеката, стамбених, стамбено-пословних и пословних
објеката носилац пројекта дужан је да спроведе мере звучне заштите у складу са овим
законом и другим прописима.
У поступку процене утицаја пројеката на животну средину предвиђају се
могући непосредни и посредни штетни ефекти буке на животну средину. У студији о
процени утицаја на животну средину, утврђују се услови и мере којима се штетни
ефекти буке могу спречити, смањити или отклонити.
Вредност индикатора буке у животној средини утврђује се применом метода
мерења, прорачуна или процене. Забрањено је емитовање буке у животној средини
изнад прописаних граничних вредности, које се исказују индикаторима буке. Влада
прописује индикаторе буке, граничне вредности, методе за оцењивање индикатора
буке, узнемиравања и штетних ефеката буке у животној средини и на здравље људи.
Мониторинг буке врши се систематским мерењем, оцењивањем или
прорачуном одређеног индикатора буке. Република Србија, аутономна покрајина,
односно јединица локалне самоуправе у оквиру своје надлежности утврђене законом,
обезбеђују процену, праћење и контролу нивоа буке у животној средини у складу са
овим законом и законом којим се уређује заштита животне средине. Подаци из
мониторинга буке саставни су део јединственог информационог система животне
средине.
Државни органи, органи јединице локалне самоуправе, овлашћене и друге
организације дужне су да обезбеде приступ јавности информацијама и подацима из
стратешких карата буке у животној средини и aкционих планова.
Министарство врши надзор над радом Агенције, аутономне покрајине, јединице
локалне самоуправе, као и овлашћених правних лица, у вршењу поверених послова,
као и инспекцијски надзор над применом одредаба овог закона и прописа донетих за
његово извршавање. Овај надзор Министарство врши преко републичког инспектора
за заштиту животне средине.
Аутономнa покрајина и јединица локалне самоуправе врше инспекцијски
надзор над извршавањем послова поверених овим Законом, преко инспектора за
заштиту животне средине, који о предузетим мерама доноси решење. На ово решење
се може изјавити жалба министру у року од 15 дана од дана пријема решења, али
жалба не задржава извршење решења.

13.4.7. Управљање отпадом

Ова материја је регулисана Закон о управљању отпадом из 2009. године, којим

се уређују: врсте и класификација отпада; планирање управљања отпадом; субјекти
управљања отпадом; одговорности и обавезе у управљању отпадом; организовање
управљања отпадом; управљање посебним токовима отпада; услови и поступак
издавања дозвола; прекогранично кретање отпада; извештавање о отпаду и база
података; финансирање управљања отпадом; надзор, као и другa питања од значаја за
управљање отпадом.
Одредбе овог Закона не примењују се на:
1) радиоактивни отпад;
2) гасове који се емитују у атмосферу;
3) отпадне воде, осим течног отпада;
4) муљ из канализационих система и садржај септичких јама;
 5) отпад животињског порекла из објеката за узгој, држање, клање животиња и
друго.

Управљање отпадом је делатност од општег интереса, која се врши на начин

којим се обезбеђује најмањи ризик по угрожавање живота и здравља људи и животне
средине. Отуда је циљ Закона о управљању отпадом да се обезбеде и осигурају услови
за:
1) управљање отпадом на начин којим се не угрожава здравље људи и животна
средина;
2) превенцију настајања отпада;
3) поновно искоришћење и рециклажу отпада;
4) развој поступака и метода за одлагање отпада;
5) санацију неуређених одлагалишта отпада;
6) праћење стања постојећих и новоформираних одлагалишта отпада;
7) развијање свести о управљању отпадом.

Најважнији термини који се односе на ову значајну материју су:

 Отпад - свака материја или предмет садржан у листи категорија отпада (Q
листа) који власник одбацује, намерава или мора да одбаци, у складу са
законом;
 Индустријски отпад - отпад из било које индустрије или са локације на
којој се налази индустрија, осим јаловине и пратећих минералних сировина
из рудника и каменолома;
 Инертни отпад - отпад који није подложан било којим физичким,
хемијским или биолошким променама; не раствара се, не сагорева или на
други начин физички или хемијски реагује, није биолошки разградив или не
утиче неповољно на друге материје са којима долази у контакт на начин
који може да доведе до загађења животне средине или угрози здравље људи;
 Комерцијални отпад - отпад који настаје у предузећима, установама и
другим институцијама које се у целини или делимично баве трговином,
услугама, канцеларијским пословима, спортом, рекреацијом или забавом,
осим отпада из домаћинства и индустријског отпада;
 Комунални отпад - отпад из домаћинстава (кућни отпад), као и други отпад
који је због своје природе или састава сличан отпаду из домаћинства;
 Опасан отпад - отпад који по свом пореклу, саставу или концентрацији
опасних материја може проузроковати опасност по животну средину и
здравље људи;
 Центар за сакупљање - место одређено одлуком општине, града, односно
града Београда, на које грађани доносе углавном кабасте предмете, као што
су намештај и бела техника, баштенски отпад и материјал погодан за
рециклажу;
 Деконтаминација - обухвата све операције које омогућују поновно
коришћење, рециклажу или безбедно одлагање опреме, објеката, материјала
или течности контаминираних опасним материјама;
  Компостирање - третман биоразградивог отпада под дејством
микроорганизама, у циљу стварања компоста, у присуству кисеоника и под
контролисаним условима;
 Рециклажа - поновна прерада отпадних материјала у производном процесу
за првобитну или другу намену, осим у енергетске сврхе;
 Одлагање отпада - било који поступак или метода уколико не постоје
могућности регенерације, рециклаже, прераде или директног поновног
коришћења;
 Депонија - место за одлагање отпада на површини или испод површине
земље где се отпад одлаже;
 Складиштење отпада - привремено чување отпада на локацији
произвођача или власника отпада;
 Инсинерација (спаљивање) - термички третман отпада, чија је примарна
улога термички третман отпада, а који обухвата и пиролизу, гасификацију и
сагоревање у плазми;
 Ко-инсинерација (су-спаљивање) је термички третман отпада, чија је
примарна улога производња енергије;
 Транспорт отпада - превоз отпада ван постројења који обухвата утовар,
превоз (као и претовар) и истовар отпада;
 Управљање отпадом - спровођење прописаних мера за поступање са
отпадом у оквиру сакупљања, транспорта, складиштења, третмана и
одлагања отпада.

Управљање отпадом заснива се на следећим начелима:

1) Начело избора најоптималније опције за животну средину (овај избор је
систематски процес доношења одлука, који обухвата заштиту и очување животне
средине).
2) Начело близине и регионалног приступа управљању отпадом (отпад се
третира или одлаже што је могуће ближе месту његовог настајања, односно у региону
у којем је произведен ).
3) Начело хијерархије управљања отпадом (хијерархија управљања отпадом
представља редослед приоритета у пракси управљања отпадом).
4) Начело одговорности (произвођачи, увозници, дистрибутери и продавци
производа који утичу на пораст количине отпада одговорни су за отпад који настаје
услед њихових активности. Произвођач сноси највећу одговорност јер утиче на састав
и особине производа и његове амбалаже).
5) Начело "загађивач плаћа" (загађивач мора да сноси пуне трошкове
последица својих активности).

Врсте отпада у смислу Закона о управљању отпадом су:

1) комунални отпад, тј. кућни отпад (инертни, неопасан, опасан);
2) комерцијални отпад;
3) индустријски отпад.

Отпад се разврстава према каталогу отпада, који представља збирну листу

неопасног и опасног отпада, према месту настанка, пореклу и предвиђеном начину
поступања. Власник отпада, односно опeратер, дужан је да класификује отпад на
прописан начин, у складу са овим законом.
Ради планирања управљања отпадом у Републици Србији доносе се следећи
плански документи:
1) Стратегија управљања отпадом (Стратегија);
2) Национални планови за појединачне токове отпада;
3) Регионални план управљања отпадом;
4) Локални план управљања отпадом;
5) План управљања отпадом у постројењу за које се издаје интегрисана
дозвола;
6) Радни план постројења за управљање отпадом.
Стратегија је основни документ којим се оцењује стање управљања отпадом,
одређују дугорочни циљеви управљања отпадом и обезбеђују услови за рационално и
одрживо управљање отпадом и њу доноси Влада за период од 10 година, с тим што се
обавезно ревидира после пет година. Ову Стратегију припрема министарство
надлежно за послове заштите животне средине и извештај о њеном спровођењу оно
подноси Влади најмање једном годишње.
Субјекти надлежни за управљање отпадом јесу:
1. Република Србија;
2. аутономна покрајина;
3. јединица локалне самоуправе;
4. Агенција за заштиту животне средине;
5. стручне организације за испитивање отпада;
6. невладине организације, укључујући и организације потрошача;
7. други органи и организације, у складу са законом.

Агенција за заштиту животне средине води и ажурира базу података о

управљању отпадом у информационом систему заштите животне средине, у складу са
законом којим се уређује заштита животне средине.
Управљање отпадом организује се на начин који не представља опасност по
здравље људи и животну средину. Отпад се складишти на местима која су технички
опремљена за привремено чување отпада, а третман отпада се обавља применом
најбољих доступних техника и технологија.
Физичко-хемијски третман отпада обухвата: неутрализацију,
минерализацију, солидификацију, оксидацију, редукцију, адсорпцију, дестилацију,
јонске измене, реверсне осмозе и друге физичко-хемијске и хемијске процесе којима се
смањују опасне карактеристике отпада. Биолошки третман отпада је процес
разградње биоразградивог органског отпада (папир, картон, баштенски или кухињски
отпад и др.) ради добијања корисних материјала за кондиционирање земљишта
(компост) и/или енергије (метан) и обухвата нарочито: компостирање или анаеробну
дигестију. Термички третман отпада врши се у постројењима која су пројектована,
изграђена и опремљена у складу са Законом о управљању отпадом. Третман опасног
отпада има приоритет у односу на третмане другог отпада и врши се само у
постројењима која имају дозволу за третман опасног отпада у складу са овим законом.
Одлагање отпада на депонију врши се ако не постоји друго одговарајуће
решење, у складу са начелом хијерархије управљања отпадом и одлаже се на депонију
која испуњава техничке, технолошке и друге услове и захтеве. Опасан отпад се пакује
у посебне контејнере који се израђују према карактеристикама опасног отпада
(запаљив, експлозиван, инфективан и др.) и обележава.
Отпад из објеката у којима се обавља здравствена заштита обавезно се
разврстава на месту настанка на опасан (инфективни, патолошки, хемијски, токсични,
фармацеутски отпад и други) и неопасан. Фармацеутски отпад укључује
фармацеутске производе, лекове и хемикалије који су расути, припремљени, а
неупотребљени или им је истекао рок употребе.
Министарство врши надзор над радом Агенције, аутономне покрајине, јединице
локалне самоуправе, као и овлашћених правних лица, у вршењу поверених послова.
Инспекцијски надзор над применом одредаба овог Закона и прописа донетих за његово
извршавање врши министарство преко инспектора за заштиту животне средине, који
доноси решење, на које се може изјавити жалба надлежном министру. Жалба се
изјављује у року од 15 дана од дана пријема решења, али она не одлаже извршење
решења.

13.4.8. Опасне и отровне материје

Заштита од отрова, других опасних и експлозивних материја била је, раније,

регулисана бројним законским и подзаконским прописима. Још Законом за апотеке и
апотекаре из 1865. године, било је прописано да апотекари и њихови заступници
морају вршити хемијске анализе, између осталих, и отровних течности на захтев
власти. Исто тако, Законом о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља
из 1881. године, били су дати прописи "за апотеке и апотекаре и за држање и
продавање лекова и отрова".
После Другог светског рата производња и промет неких хемијских средстава,
чија је отровност била таква, да су могли да угрозе живот и здравље људи који раде у
производњи и промету тих средстава и који их употребљавају у разне сврхе, била је
регулисана, најпре Уредбом о регулисању производње и промета отрова из 1950.
године. Другим прописима регулисано је које се хемикалије и препарати сматрају
отровима. Такође су били прописани ближи услови за производњу, држање и промет
отрова, све до 1965. године, када је донет Закон о производњи и промету отрова. Овим
Законом прописане су хемикалије које се сматрају отровима и разврстане су у листе
према степену отровности. Према овом Закону производњом и прометом отрова не
могу се бавити појединци.
Каснијим законима о отровима из 1973. и 1974. године, било је извршено ново
класификовање (разврставање) отрова према степену опасности, а пооштрени су били
и услови за стављање отрова у промет. Поступање са опасним и експлозивним
материјама, такође, је било регулисано правним прописима. Тако су Законом о превозу
опасних материја из 1974. године, биле прописане најважније одредбе о условима за
превоз и посебне мере за превоз опасних материја експлозивне и запаљиве материје,
гасови и радиоактивне материје. Ове законске одредбе су имале за циљ заштиту
живота и здравља људи, човекове околине, материјалних добара и безбедности
саобраћаја.
 Републичким Законом о експлозивним материјама, запаљивим течностима и
гасовима (Сл. гласник СРС 44/77 и 45/85 и Сл. гласник РС 18/91 и 48/94) прописани су
услови за производњу и промет одређених опасних материја.
Најзад, Законом о производњи и промету отровних материја из 1995. године
били су одређени, потпуније него свим ранијим прописима, услови и могућности за
производњу, а не само за промет отрова.
Ова материја је данас уређена следећим законима:
1. Законом о превозу опасних материја (Сл.лист СФРЈ, бр. 20/84);
2. Законом о експлозивним материјама, запаљивим течностима и гасовима
(Сл. гласник СРС, бр. 44/77, 45/85 и 18/89 и Сл. гласник РС, бр. 53/93, 67/93,
48/94 и 101/2005);
3. Закон о производњи и промету отровних материја (Службени лист СРЈ, бр.
15/95, 28/96, 37/2002).

Према Закону о превозу опасних материја, опасне материје су:

1. експлозивне материје,
2. предмети пуњени експлозивним материјама,
3. средства за паљење, ватрометни предмети и слични предмети,
4. збијени гасови, гасови претворени у течност и гасови растворени под
притиском,
5. запаљиве течности,
6. запаљиве чврсте материје,
7. материје склоне самопаљењу,
8. материје које у додиру са водом развијају запаљиве гасове,
9. материје које проузрокују паљење (оксидацијом),
10. органски пероксиди,
11. отрови,
12. гадне и заразне материје,
13. радиоактивне материје,
14. корозивне (нагризајуће) материје.

Ради заштите живота и здравља људи, човекове средине, материјалних добара,

као и ради безбедности саобраћаја, овим Законом уређују се услови под којима се
врши превоз опасних материја и радње које су у вези с тим превозом (припремање
материје за превоз, утовар и истовар и успутне манипулације).
Експлозивне материје (предмети пуњени експлозивним материјама, средства
за паљење, ватрометни предмети и сл.) су чврсте и течне хемијске материје, које имају
особину да под погодним спољним дејством, експлозивним хемијским разлагањем
ослобађају енергију у виду топлоте или гасова.
Гасови (збијени гасови, гасови претворени у течност и гасови растворени под
притиском) су материје које имају критичну температуру нижу од 50°C или на 50°C
притисак паре виши од 3 бара.
Запаљиве течности су течности или смеше течности, без суспендованих или
растворених чврстих материја или с тим материјама, које на температури од 50°C имају
притисак паре испод 3 бара, а чије се паре пале у погодном односу са ваздухом и уз
присуство пламена или варнице, као и материје које су у течном или житком стању до
температуре од 15°C.
 Организације и појединци који превозе опасне материје и врше радње у вези с тим
превозом, дужни су да предузимају превентивне и заштитне мере којима се обезбеђује
заштита живота и здравља људи, човекове средине или материјалних добара, односно
безбедности саобраћаја, као и да трајно врше контролу спровођења услова и мера
прописаних за превоз опасних материја. Опасним материјама могу да рукују и да их
превозе само пунолетна лица која су стручно оспособљена за руковање и превоз тих
материја.
Амбалажа у којој се превозе опасне материје мора да буде затворена и
непропустљива, тако да је при нормалним условима превоза спречено свако губљење или
просипање садржаја.
Утовар и истовар опасних материја (утовар, утакање, претовар, претакање,
истовар, истакање, чување и друге манипулације у вези са утоваром или истоваром) могу
да се врше само на местима на којима се не угрожавају живот и здравље људи, човекове
средине или материјална добра, односно безбедност саобраћаја.
За превоз експлозивних материја потребно је одобрење, а надзор над спровођењем
мера безбедности прописаних овим Законом врши надлежни орган у републици, односно
надлежни орган у аутономној покрајини.

Одредбе Закона о експлозивним материјама, запаљивим течностима и

гасовима не односе се на производњу експлозивних материја, запаљивих течности и
гасова у објектима војске и на смештај експлозивних материја у експлоатационим
јамама рударских организација.
Експлозивним материјама, у смислу овог Закона, сматрају се:
1. привредни експлозиви,
2. средства за паљење експлозива,
3. пиротехнички производи,
4. привредна муниција,
5. барут.

Надзор над спровођењем Закона у погледу промета и превоза експлозивних

материја и производње, промета и превоза запаљивих течности и гасова као и мере
безбедности у области превоза експлозивних материја, запаљивих течности и гасова
врши надлежни општински орган за унутрашње послове, ако овим Законом није
друкчије одређено.
Надзор над спровођењем Закона у погледу производње експлозивних материја
врши републички орган управе надлежан за унутрашње послове односно на територији
Социјалистичке Аутономне Покрајине Војводине покрајински орган управе надлежан
за унутрашње послове.
Жалба против решења донетог од стране органа овлашћеног за надзор, не
одлаже извршење решења. Орган који је донео решење, може поводом изјављене
жалбе да одлучи да се извршење одложи до доношења решења по жалби, ако оцени да
одлагање извршења не би проузроковало штетне последице по безбедност људи и
имовине.
Производња и промет отровних материја и надзор над производњом и
прометом отровних материја врше се под условима одређеним Законом о производњи и
промету отровних материја. Отровним материјама, сматрају се супстанце
природног или синтетичког порекла и препарати произведени од тих супстанци, који
могу угрозити живот и здравље људи, односно животну средину (у даљем тексту:
отрови).
Производњом, у смислу овог Закона, сматра се израда отрова, смеша отрова и
производа од отрова хемијским, физичким или биолошким процесима и поступцима,
док се прометом отрова, сматра увоз, извоз, складиштење, продаја, коришћење,
издавање и други начин промета отрова. Забрањени су производња, промет и
коришћење отрова за које се утврди да могу угрозити живот и здравље људи, односно
животну средину, као и отрова чији су производња, промет и коришћење забрањени у
земљи порекла.
Према степену токсичности и средњој смртној дози за лабораторијске
животиње, зависно од оралног, дермалног и инхалационог дејства, отрови се
разврставају у групу I, групу II и групу III. Отрови се разврставају у групе и према
хроничном дејству канцерогености, тератогености, мутагености, ембриотоксичности,
алергености, надражљивости за кожу и слузницу, опасности за животну средину
нагризајућем дејству, експлозивности, запаљивости, лакој запаљивости,
самозапаљивости и другим критеријумима за разврставање отрова.
Надзор над спровођењем овог Закона врши надлежан републички инспектор
(поред општих услова, мора имати VII или VI степен стручне спреме у области
фармације или медицине), који о томе доноси решење, против кога се може изјавити
жалба надлежном републичком органу. Жалба на решење не задржава његово
извршење.
14. Здравствени информациони систем
14.1. Историјат развоја информатичке технологије
Зачетке савремене информатике треба тражити још у културама старог века.
Познато је да су древни Вавилонци, Египћани, Кинези и други народи пронашли
начине писања бројева, као и рачунске операције које се могу сматрати претечама
нумеричког рачунарства. Уосталом, рачунаљка (абакус) потиче из 3000-те године пре
нове ере.
Први механички рачунар конструисао је француски математичар и филозоф
Блез Паскал, 1642. године, који је могао да врши сабирање. Немачки филозоф и
математичар Лајбниц, 1672. године конструисао је рачунар који је могао да врши све
рачунске радње. Касније су конструисане савршеније машине, чије су могућности биле
све веће. Тако је Чарлс Бебиџ, професор математике на Кембриџу, изумео рачунар који
је могао да израчунава вредности полинома другог степена.
Пресудни утицај на даљи развој рачунара имали су радови енглеског
математичара Џорџа Була, који је 1854. године објавио публикацију из области
математичке логике под насловом "Закони мишљења", познатију као "Булова алгебра".
Крајем XIX и почетком XX века, Херман Холерит је пронашао рубно-бушене картице,
које су омогућавале пребројавање одређених података, а први пут су коришћене 1890.
године, при попису становништва у САД. Прва електронска рачунска машина
направљена је 1944. године на универзитету у Харварду. Названа је "Аутоматски
секвенцијално контролисани калкулатор". Машина је могла да сумира бројеве у 72
регистра.
Међутим, први електронски рачунар пуштен је у рад у САД 1946. године. Имао
је око 18000 електронских цеви. Назван је "Нумерички електронски интегратор и
калкулатор" ENIAC (Electronic numerical integrator and calculator). То је био први
рачунар који је једну рачунску операцију изводио за мање од једне секунде. Eniac
(Ениак) је прва генерација електронских рачунара.
Друга генерација електронских рачунара користила је транзисторе
(полупроводничка технологија) уместо електронских цеви. Ова генерација се
користила до 1965. године, од када се рачунари праве у технологији интегрисаних кола
и технологији интегрисаних функционалних блокова. Ова технологија (трећа
генерација) омогућила је неслућени развој електронских рачунара.
Данас су свуда у широкој примени персонални рачунари. Њих је, 1981. године
почела да производи америчка фирма International Bussines Machines IBM Personal
Computer.

14.2. Здравствени систем

У данашње време сви смо сведоци великог утицаја рачунарства односно
информатике у свим сегментима живота, што се посебно односи на науку и
технологију. Наравно, незамисливо је да се било која врста истраживања спроведе без
употребе глобалне мреже где се може наћи велика количина података и информација.
Имајући то у виду и медицина као наука није поштеђена утицаја нужног услова –
ИНТЕРНЕТА.
Када је реч о употреби рачунара у медицини, као и у осталим областима, иста
доприноси знатном унапређењу "пословања", превазилажења проблема која се тичу
папирологије, картотека итд. Свима је познато да су картотеке (које код нас и даље
постоје) веома непрактичне, пре свега, због њихове величине, док је невероватна
виспреност и искуство потребно за проналажење правог картона. Поменуто доводи до
неурозе, ионако болесног пацијента, до узрујавања лекара, неправилне дијагнозе и
свега што је веома добро познато људима, који други део свог живота проведу по
чекаоницама наших болница. Према томе, главни циљ увођења рачунара јесте
превазилажење горе поменутих проблема, успостављање тзв. електронских картона за
пацијенте, који ће садржати снимке са свих апарата, лекове које пацијент мора да
користи, која је терапија, да ли је треба променити итд.
Са друге стране, омогућено је неупоредиво брже постављање дијагнозе из
разлога доступности више лекара on-line, затим много бржи пренос слика без
оштећења итд. Светска здравствена организација дефинише здравствени систем као:
комплекс међусобно повезаних елемената који доприносе здрављу у породици,
образовним установама и на радном месту, јавним местима и заједницама, као и у
физичкој и психолошкој средини, у здравственим и другим секторима.
Према томе, здравствени систем спада у тзв. велике системе. Другим речима,
састављен је од више подсистема који су, с једне стране, у међусобној вези, али с друге
стране, у вези са спољним системима, који теже истом циљу, односно, унапређењу
здравља становништва. Модел система здравствене заштите се састоји из неколико
делова, односно подмодела, и то:
 природни услови (социоекономски, природни)
 становништво и његово здравствено стање
 здравствена заштита
 ресурси
 њихова алокација
 кадрови
 управљање и
 спољни систем.

14.3. Примена информатике у здравству

Информације које се генеришу и преносе у оквиру здравствених

информационих система имају посебне намене:
1. У функцији вођења здравствене и медицинске документације - када је
реч о овој теми треба рећи да је број података који се сакупља у
здравственим установама, веома велики. Пружање медицинских услуга је
изузетно специфичан и сложен посао чија је основна карактеристика –
бројност и разноврсност података и информација. Модерни процеси
здравствене заштите се граде на чињеницама да информација мора лако
приступачна у времену и на месту где је потребна. На овако постављене
захтеве, може се одговорити само употребом рачунара.
 2. У медицинској дијагностици – рачунари се у медицинској дијагностици
користе у обради и анализи биофизикалних сигнала (електрокардиографија,
електроенцефалографија, електромиографија, мерење крвног притиска), у
обради и анализи медицинских слика при поступцима компјутеризоване
томографије – ЦТ, као и у обради и анализи клиничко-лабораторијских
мерења.
3. Примена у терапији и рехабилитацији – сам почетак примене рачунара у
медицини везан је за програме планирања зрачења тумора (прорачун доза,
величина поља). Данас се ове методе веома широко користе и практично се
не могу замислити без рачунара. Када је реч о терапији, подразумевамо и
праћење болесника односно његовог здравственог стања у јединицама
интезивне неге.
4. У организацији здравственог рада – најзначајније области примене
информатичких метода су: 1) договарање посета пацијента у амбулантама;
2) пријем болесника у болницу, 3) издавање рецепта; 4) отварање боловања,
5) евиденција здравственог рада итд.
5. У медицинским истраживањима – примена рачунара у медицинским
истраживањима је веома широка и данас је веома тешко (немогуће) бавити
се истраживањем без информатике, односно коришћења сложених
поступака информационог и рачунарског рада. Осим анализе података,
истраживачки рад се све више унапређује компјутеризованим системима за
документацију медицинске литературе.
6. У медицинској едукацији – данас се, умногоме, користе едукациони
материјали, који се дистрибуирају у облику дискета. Веома су погодни
програми типа симулације (пацијента или становништва), где студент учи,
вођен рачунаром, да решава неки медицински или здравствени проблем.

14.4. Опште о здравственом информационом систему

Савремено друштво је информатички оријентисано. За релативно кратко време

информатика је продрла и обухватила све нивое здравствене заштите и све области
медицине. Данас се, са убрзаним развојем компјутерске технике и технологије, не
може замислити неки рад у медицини без коришћења рачунара.
Информациони систем је интегрисани скуп компоненти за сакупљање,
снимање, чување, обраду и преношење информација. Пословна предузећа, друге врсте
организација и појединци у савременом друштву, зависе од информационих система за
управљање својим операцијама и деловањима, одржавање компетeнтности на
тржишту, понуду различитих услуга и унапређивање личних способности и
капацитета. Модерне корпорације, као и установе у здравству, зависе од рачунарских
информационих система да би процесуирале своје финансијске рачуне и пословне
трансакције, управљале људским ресурсима и обезбедиле неопходну евиденцију.
Такође, општинске управе зависе од информационих система за понуду основних
услуга својим грађанима, док појединци користе информационе системе да би
унапређивали своја знања, за куповину, управљање банкарским рачунима и
трансакцијама, као и за различита финансијске операције. Због тога, информације и
сазнање, данас чине витални економски ресурс.
 Здравствена инфоматика је научна дисциплина која се бави теоријом и
праксом информационих процеса у здравственој заштити, затим питањима обраде
података и информација у систему здравствене заштите и свим импликацијама које ти
процеси имају са теоријског, технолошког и апликативног аспекта на медицинску
проблематику.
Када је реч о дефиницији здравственог информационог система (ЗИС), треба
рећи да Светска здравствена организација (СЗО) исти одређује као део општег
информационог система и подразумева механизам за прикупљање, обраду, анализу и
пријем информација потребних за организацију и спровођење здравствене заштите,
али и за истраживања и организацију у здравству. Наравно, ово није једина дефиниција
ЗИС-а, па тако имамо и дефиницију по којој је, Здравствени информациони систем скуп
докумената, стручњака, материјалних средстава и корисника, међусобно повезаних
прикупљањем, обрадом и анализом података у циљу стварања, чувања и стављања на
располагање створених информација корисницима потребних за предузимање мера за
очување и унапређење здравља становништва.
Основни циљ здравствено-информатичке делатности јесте организација,
рационализација и функционисање здравствене службе на оптималан начин, односно
побољшање квалитета медицинског рада, као и обезбеђење тачне, потпуне и
благовремене информације и смањење трошкова здравствене заштите. Треба рећи и да
ЗИС не може сам за себе да постоји, односно да егзистира, већ служи као "оруђе у
свакодневном раду".
Основне кемпоненте једног здравственог информационог система су:
 кадрови (организатори, планери, дизајнери, менаџери, програмери,
корисници)
 база података
 техничка база и
 програмска подршка

Поред свега треба рећи да је један од основних проблема у здравству и

савременој медицини, уопште, управо прикупљање, манипулисање, обрада и
коришћење података који се свакодневно у великим количинама сакупљају у огромној
документацији здравствених установа.

14.5. Здравствени информациони систем код нас

У Србији је први пут 1841. године уведено годишње прикупљање и сређивање
санитетских статистичких података, чиме су постављени зачеци Здравственог
информационог система. И свим каснијим прописима регулисан је ЗИС (Здравствени
информациони систем).
Законом о статистичким истраживањима (Службени гласник РС, бр. 83/92,
53/93, 67/93, 48/94, 101/2005) прописује се прикупљање статистичких података и
информација о стању у појединим областима друштвеног живота, стању и кретању
становништва, економским, социјалним и другим појавама неопходним за праћење и
усмеравање привредног, научног, технолошког, демографског, регионалног,
еколошког, културног, просветног и социјалног развоја, развоја пољопривреде и села,
коришћење простора, обавештавање јавности, размена информација и међународна
поређења о таквим појавама и кретањима. Истим Законом се прописује да државни
органи и овлашћени републички органи и организације у припреми прописа и аката
воде евиденцију и регистре, који могу да служе као извор података за статистичка
истраживања.
Најважнији циљеви Здравствено информационог система су:
 добијање информација за оцену квалитета и успешности рада здравствених
установа и
 добијање основних елемената за процену здравственог стања становништва,
ради планирања мера здравствене заштите.

14.5.1. Евиденције у здравственој заштити

Систем евиденција у здравственој заштити, раније је био регулисан Законом о
евиденцијама на савезном и републичком нивоу, којима је било прописано 12 врста
евиденција и то са веома бројним подацима. У те евиденције су спадале:
1) Евиденција о систематским и периодичним прегледима становништва;
2) Евиденција о стању и мерама заштите и унапређења животне средине;
3) Евиденција о здравственој исправности животних намирница и предмета
опште употребе;
4) Евиденција о порођајима и прекидима трудноће;
5) Евиденција о делатностима у вези са планирањем породице;
6) Евиденција о имунизацији против заразних болести;
7) Евиденција о посетама здравственим установама, утврђеним обољењима,
стањима и повредама;
8) Евиденција о заразним болестима;
9) Евиденција о потрошњи лекова;
10) Евиденција о примањима и издавању опојних дрога;
11) Евиденција о уживаоцима опојних дрога и
12) Евиденција о кадровима у установама у области здравства и војним
здравственим установама.

Евиденције се користе за праћење и проучавање здравственог стања

становништва, за програмирање и планирање здравствене заштите, односно
предузимање потребних мера здравствене заштите, за потребе друштвене заједнице, за
потребе одбране земље, за обавештавање јавности, за извршење међународних обавеза
и за друге службене сврхе. Ради обезбеђивања јединственог ЗИС-а, при вођењу
евиденција примењују се јединствени методолошки принципи и статистички
стандарди (дефиниције, класификације, номенклатуре). У целом свету примењује се
јединствена Међународна класификација болести, повреда и узрока смрти.
Дана 04. августа 2009. године у Београду, одржан је округли сто на тему
"Одговор здравственог система на промене". Том приликом, у присуству великог броја
угледних стручњака, представника бројних здравствених установа, актуелни министар
здравља, проф. др Томица Милосављевић је рекао да Институт "Батут" има снагу
покретача и да је у њему смештен сервер централног информационог система.
Међутим, проблеми проистичу из чињенице да Србија нема Закон о евиденцијама у
здравству. Евиденције су, данас, папирне и дуплирају се, што представља велики
проблем, па се, зато мора доћи до идентичних записа у компјутеру и на папиру.

14.5.2. Медицинска документација

Евиденције у здравственој заштити се воде уписивањем података на
средствима за вођење евиденције - медицинска документација, која може бити тројака:
1. основна медицинска документација;
2. помоћна средства за вођење евиденције и
3. извештаји (индивидуални и периодични).

Основна медицинска документација представља примарно регистровање

података о сваком лицу коме је пружена здравствена заштита и води се у свим
здравственим установама и на свим радним местима где се успоставља контакт са
корисницима здравствених услуга. У основну медицинску документацију спадају:
 здравствени картон;
 протокол болесника;
 протокол умрлих;
 протокол оперисаних;
 протокол за регистровање резултата медицинског рада у лабораторији;
 протокол интервенција;
 протокол кућне неге и лечења;
 историја болести;
 отпусна листа са епикризом;
 листа анестезије;
 картон о потрошњи лека и др.

Помоћна средства за вођење евиденција обезбеђују:

 дневну евиденцију о посетама и раду;
 текућу евиденцију о утврђеним обољењима и стањима;
 дневну евиденцију о кретању болесника у болници стационару и
 регистар картотеке.

Индивидуални извештаји секундарно региструју податке о појединим

догађајима или појавама, а периодични представљају збирни приказ рада здравствених
радника, односно прегледаних болесника, као и о утврђеним обољењима и стањима у
извештајном периоду.
Извештаји се достављају надлежном заводу/институту за заштиту здравља у
прописаним роковима (збирни периодични полугодишње, односно тромесечно, а
индивидуални месечно, односно одмах за заразне болести). Завод/институт за заштиту
здравља, по обради података за своје потребе, доставља извештаје Институту за јавно
здравље Србије "Др Милан Јовановић Батут" (Београд).
ЛИТЕРАТУРА:
1. Батавељић Драган, Војводић Марко: Санитарно-еколошко законодавство и
надзор, Висока здравствено-санитарна школа струковних студија "ВИСАН",
Београд, 2009.
2. Ђорђевић В.: Историја српског војног санитета, Српско лекарско друштво,
Београд, 1875;
3. Женевска конвенција I за побољшање положаја рањеника и болесника у
оружаним снагама у рату, Женева, 12. август 1949. године;
4. Женевска конвенција II за побољшање положаја рањеника, болесника и
бродоломника оружаних снага на мору, Женева, 12. август 1949. године;
5. Женевска конвенција III о поступању са ратним заробљеницима, Женева, 12.
август 1949. године;
6. Женевска конвенција IV о заштити грађанских лица за време рата, Женева, 12.
август 1949. године.
7. Закон о безбедности и здрављу на раду - "Сл. гласник РС", број 101/05;
8. Закон о водама – "Сл. гласник РС", бр. 46/91, 53/93 и 54/96;
9. Закон о заштити ваздуха – "Сл. гласник РС", бр. 36/09 од 12.05.2009. године;
10. Закон о заштити животне средине – "Сл. гласник РС", бр. 135/04 од 21.12.2004.
године;
11. Закон о заштити од буке у животној средини – "Сл. гласник РС", бр. 36/09 од
12.05.2009. године;
12. Закон о заштити од јонизујућег зрачења и о нуклеарној сигурности – "Сл.
гласник РС", бр. 36/09 од 12.05.2009. године;
13. Закон о заштити од нејонизујућег зрачења – "Сл. гласник РС", бр. 36/09 од
12.05.2009. године;
14. Закон о заштити становништва од заразних болести - "Сл. гласник РС", број
125/04;
15. Закон о здравственој заштити - "Сл. гласник РС", број 107/2005;
16. Закон о здравственој исправности животних намирница и предмета опште
употребе - Сл. гласник РС, бр. 101/2005;
17. Закон о здравственом надзору над животним намирницама и преметима опште
употребе – "Сл. гласник РС", бр. 48/94, 67/96 и 101/2005;
18. Закон о здравственом осигурању – "Сл. гласник РС" бр. 107/05 и 109/05-
исправка);
19. Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне средине
–"Сл. гласник РС", бр. 135/04 од 21.12.2004. године;
20. Закон о коморама здравствених радника - "Сл. гласник РС", број 107/05;
21. Закон о лековима и медицинским средствима - "Сл. гласник РС", број 84/04;
22. Закон о локалној самоуправи - "Сл. гласник РС", број 9/2002, 33/2004, 135/05;
23. Закон о мировању и отпису дуга по основу доприноса за обавезно здравствено
осигурање - "Сл. гласник РС", број 102/08;
24. Закон о општем управном поступку - "Сл. лист СРЈ", бр. 55/1996. године. Влада
Републике Србије је 16.10.2009. године поднела Предлог закона о изменама и
допунама Закона о општем управном поступку.
25. Закон о производњи и промету лекова - "Сл. лист СРЈ", број 8/93, 24/94, 28/96 и
 23/2002;
26. Закон о процени утицаја на животну средину – "Сл. гласник РС", бр. 135/04 од
21.12.2004. године);
27. Закон о раду – "Сл. гласник РС", број 24/2005;
28. Закон о санитарном надзору – "Сл. гласник РС", бр. 125/04;
29. Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину – "Сл. гласник РС",
бр. 135/04 од 21.12.2004. године;
30. Закон о управљању отпадом – "Сл. гласник РС", бр. 36/09 од 12.05.2009. године;
31. Закон о управним споровима - "Сл. гласник РС", бр. 109/05 од 16.11.2005. године.
32. Зборник закона и уредаба Књажевства Србије, Књига XXX, Београд, 1877.
33. Зборник резимеа Симпозијума "Заштита здравља у Србији од 1945. до 1995.
године", Медифарм, Београд, 26-27. децембар 1995;
34. Катић Р.: Српска средњевековна медицина, Дечије новине, Горњи Милановац,
1990.
35. Констатиновић Б.: Зборник санитетског законодавства, Научна књижара
"Scientia", Београд, 1934.
36. Констатиновић Б.: Социјална медицина, Београд, 1938.
37. Лазаревић Анђелка: Социјална медицина, Београд, 2005.
38. Повеља Уједињених нација, Сан Франциско, 26. јун 1945. године, ступила на
снагу 24. октобра 1945;
39. Радојчић Н.: Душанов законик 1349-1354, Матица Српска, Нови Сад, 1950.
40. Резолуцији о политици заштите животна средине, "Сл. лист СРЈ", број 3/93;
41. Савовић Миодраг, Прља Драган, Степић Даница: Здравствено законодавство,
Удружење "Правници за демократију", Београд, 2006.
42. Санитетско законодавство, Српско лекарско друштво, I и II, Београд, 1879.
43. Споменица - 100 година Српског лекарског друштва (1872-1972), Српско
лекарско друштво, Београд, 1972.
44. Статут Међународног покрета Црвеног крста и Црвеног полумесеца, Женева,
30. октобар 1986;
45. Тимотић Бранивоје, Анђелски Христо: Здравствено законодавство, Elit-Medica,
Београд, 2004.
46. Тимотић Бранивоје и сарадници: Социјална медицина, Веларта, Београд, 2000.
47. Тимотић Бранивоје, Јањић Момир, Примарна здравствена заштита, Elit-Medica,
Београд, 2004.
48. Тимотић Бранивоје: Увод у медицину, Медицински факултет у Крагујевцу,
Крагујевац, 2001;
49. Уговор о неширењу нуклеарног оружја, Вашингтон, Лондон, Москва, 01. јул 1968.
године, објављен у "Сл. листу СФРЈ", број 10/1970;
50. Удовичић Б.: Основи здравственог и социјалног законодавства, II издање, Виша
медицинска школа, Београд, 1977;
51. Устав Републике Србије из 1990. године, "Сл. гласник РС", број 1/90;
52. Устав Републике Србије из 2006. године, "Сл. гласник РС", број 83/06.
 САДРЖАЈ
Реч аутора 8
1. Женевске конвенције 9
1.1. Опште о Женевским конвенцијама 9
1.2. Прва женевска конвенција 10
1.3. Друга женевска конвенција 11
1.4. Трећа женевска конвенција 12
1.5. Четврта женевска конвенција 13
1.6. Универзална декларација о људским правима 13
1.7. Европска конвенција за заштиту људских права 14
2. Међународна здравствена сарадња 16
2.1. Међународни прописи 16
2.2. Међународна здравствена безбедност 17
2.3. Актери међународне здравствене политике 18
2.4. Светска здравствена организација 19
2.5. Оквирна конвенција о контроли дувана 22
Светске здравствене организације (FCTC) 22
2.6. Међународни покрет Црвеног крста 23
и Црвеног полумесеца 23
2.7. Међународна класификација болести, 27
повреда и узрока смрти 27
3. Европска унија 29
3.1. Симболи Европске уније 29
3.2. Најважније институције Европске уније 30
3.3. Заштита здравља у Европској унији 32
3.4. Проширење Европске Уније 33
4. Управни поступак, управни спор и поступак пред Европским судом
за људска права 35
4.1. Референце управног поступка 35
4.2. Ток управног поступка 37
4.3. Референце управног спора 37
4.4. Ток управног спора 39
4.5. Поступак пред Европским судом за људска права 39
5. Законодавни поступак 41
5.1. Појам законодавног поступка 41
5.2. Типови законодавног поступка 41
5.3. Врсте закона 42
5.4. Законодавна иницијатива 43
5.5. Право предлагања закона 44
5.6. Поступак са предлогом закона 45
5.7. Право предлагања републичких закона 45
5.8. Поступак са амандманима 46
6. Здравствено законодавство и здравствена политика у Србији 48
6.1. Дефиниција здравственог законодавства и здравствене политике 48
 6.2. Развој здравственог законодавства у Србији 49
6.2.1. Здравствено законодавство Србије у средњем веку 49
6.2.2. Здравствено законодавство Србије у XIX и XX веку 52
6.2.3. Права на здравље зајамчена уставима 53
6.2.4. Важећи правни акти из области здравственог законодавства у
Републици Србији 54
6.2.5. Ризичне и рањиве популационе групе 55
7. Здравствено осигурање 56
као саставни део социјалног осигурања 56
7.1. Појам и принципи социјалног осигурања 56
7.2. Развој социјалног осигурања у свету 56
7.3. Карактеристике социјалног осигурања 58
7.4. Модели социјалног осигурања 59
7.5. Појам и принципи здравственог осигурања 60
7.6. Карактеристике здравственог осигурања 61
8. Развој социјалног осигурања у Србији 62
8.1. Период пре Првог светског рата 62
8.2. Период између два светска рата 62
8.3. Период после Другог светског рата 63
8.3.1. Фаза државног социјалног осигурања 63
8.3.2. Период етатизације 64
8.3.3. Увођење друштвеног управљања и самофинансирања 64
8.3.4. Самоуправљање 65
8.3.5. Самоуправно интересно организовање 65
9. Здравствено осигурање у Србији данас 67
9.1. Закон о здравственом осигурању 67
9.1.1. Обавезно здравствено осигурање 67
9.1.2. Добровољно здравствено осигурање 69
9.2. Закон о здравственој заштити 70
9.2.1. Начела здравствене заштите 71
9.2.2. Права пацијента у здравственој заштити 71
9.2.3. Дужности пацијената 72
9.3. Закон о безбедности и здрављу на раду 72
9.4. Закон о лековима и медицинским средствима 76
9.4.1. Историјски осврт на прописе 76
о апотекама, лековима и дрогама 76
9.4.2. Лекови – појам, производња, издавање и промет 76
9.4.3.Производња и промет опојних дрога 78
9.4.4. Медицинска средства – појам, производња и промет 79
9.4. Закон о заштити становништва од заразних болести 80
9.5.1. Историјски осврт на прописе о заштити 80
становништва од заразних болести 80
9.5.2. Важеће законске одредбе о заштити 81
становништва од заразних болести 81
9.6. Закон о коморама здравствених радника 83
10. Здравствена служба 85
 10.1. Историјски осврт на развој Здравствене службе 85
10.2. Историја Здравствене службе у Србији 85
10.2.1. Период пре Првог светског рата 85
10.2.2. Период између два светска рата 87
10.2.3. Период после Другог светског рата 88
10.3. Здравствена служба данас 91
према Закону о здравственој заштити 91
10.3.1. Здравствене установе и приватна пракса 91
10.3.2. Делатност и организација здравствених установа 92
10.3.3. Стручна тела на нивоу Републике 94
11. Кадрови у здравственој заштити 96
11.1. Опште одредбе 96
11.2. Приправнички стаж и стручни испит 96
11.3. Специјализације, уже специјализације и 98
континуирана едукација 98
12. Прописи о надзору у области 100
здравствене заштите 100
12.1. Санитарни надзор 100
12.1.1. Историјски осврт на развој санитарног надзора 100
12.1.2. Важећи Закон о санитарном надзору 101
12.1.3. Здравствени надзор над животним намирницама 102
и предметима опште употребе 102
12.2. Надзор над стручним радом 105
12.3. Надзор над радом здравствених установа 106
13. Прописи о човековој околини 109
13.1. Животна околина 109
и принципи еколошке политике 109
13.2. Најважнији еколошки проблеми 111
13.3. Међународно-правни прописи о 112
заштити животне средине 112
13.3.1. Конвенција о међународном промету угрожених 113
врста дивље флоре и фауне 113
13.3.2. Конвенција о прекограничном загађивању ваздуха 114
на великим удаљеностима 114
13.3.3. Бечка конвенција о заштити озонског омотача 114
13.3.4. Базелска конвенција о контроли прекограничног 115
кретања опасних отпада и њиховом одлагању 115
13.3.5. Оквирна конвенција 115
Уједињених нација о промени климе 115
13.3.6. Протокол из Кјота 116
13.3.7. Конвенција о биолошкој разноврсности 117
13.3.8. Монтреалски протокол о супстанцама које 117
оштећују озонски омотач 117
13.3.9. Бечка конвенција о грађанској 118
одговорности за нуклерну штету 118
13.3.10. Европска повеља о средини и здрављу 119
 13.4. Еколошко законодавство код нас 120
13.4.1. Закон о заштити животне средине 122
13.4.2. Заштита ваздуха од загађења 125
13.4.3. Заштита од јонизујућих зрачења и нуклеарна сигурност 128
13.4.4. Заштита од нејонизујућих зрачења 131
13.4.5. Прописи о водама 132
13.4.6. Заштита од буке 134
13.4.7. Управљање отпадом 136
13.4.8. Опасне и отровне материје 140
14. Здравствени информациони систем 144
14.1. Историјат развоја информатичке технологије 144
14.2. Здравствени систем 144
14.3. Примена информатике у здравству 145
14.4. Опште о здравственом информационом систему 146
14.5. Здравствени информациони систем код нас 147
14.5.1. Евиденције у здравственој заштити 148
14.5.2. Медицинска документација 149
ЛИТЕРАТУРА: 151