UNIVERZITET U BEOGRADU

ELEKTROTEHNIKI FAKULTET

PRINCIPI UPRAVLJANJA
RADIOAKTIVNIM OTPADOM

DOKTORSKE AKADEMSKE STUDIJE

SEMESTRALNI RAD

Studenti: Indeks:
Nevena Bajeti, MSc EE 08/5043
Ivan Kneevi, MSc EE 08/5042

Profesor: Dr Predrag Osmokrovi

0
Beograd, oktobar 2009.

1
 PRINCIPI UPRAVLJANJA RADIOAKTIVNIM
OTPADOM

Sadraj

1 NASTANAK RADIOAKTIVNOG OTPADA 8

2 PRAVNO REGULISANJE ODLAGANJA OTPADA 12
2.1 IZUZIMANJE I OSLOBAANJE OD REGULATORNE
KONTROLE...............................................................................................14
3 KLASIFIKACIJA I KATEGORIZACIJA RADIOAKTIVNOG
OTPADA 18
3.1 KLASIFIKACIJA RADIOAKTIVNOG OTPADA.......................18
3.2 KRITERIJUM KVALITATIVNE KLASIFIKACIJE.....................20
3.3 KRITERIJUM KVANTITATIVNE KLASIFIKACIJE..................20
3.4 KATEGORIZACIJA RADIOAKTIVNOG OTPADA...................24
4 PRINCIPI UPRAVLJANJA RADIOAKTIVNIM OTPADOM 29
5 OSNOVNI KORACI TOKOM UPRAVLJANJA
RADIOAKTIVNIM OTPADOM 35
5.1 PREDOBRADA.............................................................................36
5.2 OBRADA.......................................................................................38
5.2.1 Reprocesiranje........................................................................27
5.2.2 Transmutacija i particija.........................................................30
5.3 KONDICIONIRANJE....................................................................32
5.4 SKLADITENJE...........................................................................35
5.4.1 Produeno skladitenje...........................................................33
5.5 ODLAGANJE................................................................................36
6 ODLAGANJE RADIOAKTIVNOG OTPADA 38
6.1 NAINI ODLAGANJA raDIOAKTIVNOG OTPADA U TLU....38
6.1.1 Plitko odlaganje......................................................................38

2
 6.1.2 Pripovrinska odlagalita........................................................46
6.1.3 Duboka odlagalita (odlagalita u dubokim geolokim
formacijama)...........................................................................................50
6.1.4 Hidroispuna pukotina i cementiranje na lokaciji....................53
6.2 ODLAGANJE U MORA...............................................................55
6.2.1 Odlaganje u okeane................................................................55
6.2.2 Subdukcijske zone (zone podvlaenja tektonskih ploa).......58
6.3 ODLAGANJE U NASLAGAMA LEDA......................................58
6.4 ODLAGANJE U SVEMIRU.........................................................60
6.5 ODLAGANJE NISKO I SREDNJEAKTIVNOG OTPADA.........62
7 PRIMERI SKLADITA I ODLAGALITA U SVETU 66
7.1 FINSKA..........................................................................................66
7.1.1 OLKILUOTO.........................................................................66
7.1.2 LOVISA.................................................................................69
7.2 VEDSKA......................................................................................71
7.3 NORVEKA...................................................................................58
7.4 VAJCARSKA...............................................................................61
7.5 FRANCUSKA................................................................................63
7.5.1 CENTRE DE LA MANCHE:.................................................63
7.5.2 CENTRE DE LA AUBE........................................................67
7.6 BELGOPREOCESS, BELGIJA.....................................................69
7.7 BUGARSKA..................................................................................73
7.7.1 ODLAGALITE NISKO I SREDNJEAKTIVNOG
OTPADA, NOVI HAN...........................................................................73
7.7.2 NUKLEARNA ELEKTRANA KOZLODUJ.........................67

3
SPISAK SKRAENICA

SKRAENICA OBJANJENJE

RAO Radioaktivni otpad

Meunarodna komisija za zatitu od zraenja
ICRP
(International Commision on Radiation Protection)
Meunarodna agencija za atomsku energiju
IAEA
(International Atomic Energy Agency)
BSS Basic Safety Standard
Niskoaktivni otpad
LLW
(Low Level Waste)

Srednjeaktivni otpad
ILW
(Intermediate Level Waste)

Visokoaktivni otpad
HLW
(High Level Waste)

Izuzet otpad
EW
(Exempt Waste)

Nisko i srednjeaktivni otpad

LILW
(Low and Intermediate Level Waste)

Kratkoivei nisko i srednjeaktivni otpad

LILW-SL
(Low and Intermediate Level Waste - Short Lived)

Dugoivei nisko i srednjeaktivni otpad

LILW-LL
(Low and Intermediate Level Waste - Long Lived)

RADWASS Radioactive Waste Safety Standards Programme

PVA Polivinil alkohol

NSRAO Nisko i srednjeaktivni otpad
Reaktor Bolshoy Moshchnosti Kanalniy
RBMK
(High Power Channel-type Reactor)

4
 PRINCIPI UPRAVLJANJA RADIOAKTIVNIM
OTPADOM

1. UVOD

Upotreba radioaktivnih materijala poela je prvih godina dvadesetog veka u

medicini, kada je otkrivena radioterapija. Slabo poznavanje efekta zraenja u
to doba, ukljuujui i raireno verovanje u njegovo lekovito dejstvo, u
narednim godinama je dovelo do nekontrolisanog i neopravdanog korienja
radionuklida, ak i u proizvodima za iroku potronju. Na sreu radilo se o
malim koliinama prirodnih radioaktivnih materijala, uglavnom o radijumu
koji je sporim i skupim postupcima izdvajan iz uranove rude. Niko tada nije
ni pomiljao kako e znaajan problem u daljem razvoju primene
radioaktivnih i drugih nuklearnih procesa uskoro postati radioaktivni otpad
koji u tim primenama nastaje.
Sredinom XX veka, nakon otkria fisije, poele su se koristiti znatne koliine
radioaktivnog materijala, uglavnom urana najpre u izradi nuklearnog
oruja, a potom i u nuklearnim elektranama u procesima u kojima nastaju
radionuklidi ija aktivnost mnogo puta premauje aktivnost upotrebljenog
urana. Problem radioaktivnog otpada, koji se pritom akumulira, postao je
predmet zanimanja ire javnosti relativno nedavno, kad su u mnogim
zemljama programi razvoja nuklearne energetike ve bili u punom zamahu.
U drugoj polovini XX veka razvile su se i mnoge druge primene
radionuklida koji se proizvode u nuklearnim reaktorima i ciklotronima u
medicini, industriji i drugim delatnostima. One stvaraju znatnu koliinu
radioaktivnog otpada, mada se prilikom izbora radionuklida, izradom i
korienjem izvora zraenja naroito nastoji, koliko je to mogue, da
radioaktivnost tog otpada bude to manja i to kraeg veka.
Neosporno je da je radioaktivni otpad opasan i nepoeljan proizvod
nuklearne tehnologije, kao i da se ne mogu ukloniti u potpunosti svi rizici
koji od njega potiu. Meutim, i druge ljudske delatnosti sadre rizike, od
kojih su mnogi znatno vei nego rizik od radioaktivnog otpada. Racionalno
drutveno prihvatanje takvih delatnosti temelji se na mnogostruko veoj
koristi koje one donose. U ovom trenutku javno mnjenje esto ima neku

5
vrstu fobije prema jonizujuem zraenju, i strah od radioaktivnog otpada
znatno premauje nuni nivo racionalnog opreza.
irom sveta se ulau veliki napori i sredstva za pronalaenje najboljih
reenja za zbrinjavanje nagomilanog RAO. Razvijeni su standardni postupci
obrade, skladitenja i trajnog odlaganja RAO, koji sa velikom sigurnou
mogu garantovati da nee biti loeg dejstva po ljude i okolinu, to se ne
moe tvrditi i za skladitenje drugih vrsta opasnog otpada.

6
2. NASTANAK RADIOAKTIVNOG OTPADA

Radioaktivni materijali koji se koriste u razliitim primenama postaju nakon

nekog vremena delimino ili potpuno neupotrebljivi, ali esto i dalje zadre
veliki deo radioaktivnosti koju su imali ili stekli za vreme upotrebe (npr.
istroeno nuklearno gorivo). Ako se ne mogu ili se ne isplati preraivati ih za
ponovnu ili dalju upotrebu, ili ako nakon prerade preostanu neupotrebljivi
radioaktivni produkti, dobija se radioaktivni otpad. Njegova e se
radioaktivnost vremenom smanjivati, pa moe postati neznatna za nekoliko
dana ili meseci, ali u zavisnosti od aktivnih atoma koje sadri otpad moe
ostati opasno radioaktivan i hiljadama godina.
Osim toga, u procesu korienja radioaktivnih materijala ukljuujui i
njihovo dobijanje, obradu, uvanje, prevoz i eventualnu preradu mnogi
obini materijali (npr. ambalaa ili procesne tenosti) i predmeti (posude,
oprema ili odea) koji sa njima dolaze u dodir ili su u njihovoj blizini mogu
postati kontaminirani. Uzrok tome najee je prenos radioaktivnih atoma
(radionuklida) na okolne stvari, koji se ne moe uvek spreiti ili barem
dovoljno ograniiti, a u nekim procesima (npr. u reaktoru) radioaktivnost u
okolnim materijalima moe biti i indukovana zraenjem (uglavnom
neutronima).
To nije najvaniji i najopasniji deo radioaktivnog otpada. Ono to je zapravo
i opravdano privuklo panju najire javnosti jeste relativno mala koliina
vrlo opasnog i visokoaktivnog otpada koji nastaje u reaktorima nuklearnih
elektrana. To je najpre iskorieno nuklearno gorivo, odnosno visokoaktivni
otpad koji preostaje nakon njegove eventualne prerade. Iako on ini nekoliko
posto volumena ukupnog radioaktivnog otpada u svetu, visokoaktivni otpad
sadri vie od 90% njegove radioaktivnosti.
Vea nuklearna elektrana (od 1000 MW) obino troi oko 100 tona
nuklearnog goriva (obogaenog uranom) svake tri godine. To gorivo se
dobija razliitim fizikim i hemijskim postupcima proiavanja i obrade
uranovih izotopa iz uranove rude, pa pre upotrebe jo uvek predstavlja
prirodni materijal u pogledu radioaktivnosti, mada desetak hiljada puta
aktivniji (oko 1012 Bq) od npr. jednake mase obinog kamena.
Meutim, u reaktorskim nuklearnim procesima stvara se u gorivu velika
koliina vetakih radionuklida (od kojih je veina mnogo aktivnija od
urana), tako da mu je radioaktivnost u normalnom pogonu reaktora (odnosno
u trenutku vaenja iz reaktora) oko milijardu puta vea nego pre ulaska u

7
reaktor (oko 1021 Bq za posmatranih 100 tona). Upravo ti vetaki
proizvedeni radionuklidi u iskorienom nuklearnom gorivu najvei su deo
radioaktivnog otpada koji nastaje u svim civilnim delatnostima u svetu.
Njihova radioaktivnost mnogostruko je vea nego svih ostalih prirodnih i
vetakih radioaktivnih materijala koji se u tim delatnostima uopte koriste.
Ukupna vetaka radioaktivnost, sadrana u reaktorima svih nuklearnih
elektrana na Zemlji krajem dvadesetog veka, iznosi oko 10 23 Bq. To je oko
10 puta vie od prirodne radioaktivnosti svih okeana odnosno oko 100 puta
manje od prosene radioaktivnosti cele Zemljine kore. Poreenja radi , u vie
od 1500 eksperimentalnih eksplozija nuklearnog oruja izmeu 1945. i 1985.
godine, vetaki radionuklidi isputeni u okolinu imali su ukupnu
radioaktivnost oko 20 puta veu od navedenog iznosa sadranog u
nuklearnim elektranama.
Na sreu, od trenutka vaenja nuklearnog goriva iz reaktora (ili prestanka
rada reaktora), radioaktivnost mu se umanji nekoliko puta ve prvog dana,
zatim vie od 100 puta u prvoj godini, i jo 20 puta u sledeih sto godina.
Zato sa globalnog ekolokog stanovita ukupna radioaktivnost svih dananjih
nuklearnih elektrana ipak nije znatna: samo samo nekoliko godina kasnije,
posle zatvaranja bila bi tek mali procenat prirodne radioaktivnosti okeana, a
u odnosu na radioaktivnost kontinentalnih ploa bila bi zanemarljiva. I nakon
eksplozije nuklearne bombe aktivnost radionuklida izbaenih u okolinu
naglo se smanjuje, ak i bre nego kod iskorienog reaktorskog goriva, tako
da nuklearni eksperimenti nisu prouzrokovali globalnu akumulaciju
radioaktivnosti iako je spomenuti nominalni broj svih poetnih aktivnosti
iznosio oko 20% ukupne radioaktivnosti Zemljine kore.
Postavlja se pitanje zato se uopte radioaktivni otpad iz miroljubivih
nuklearnih delatnosti smatra kao tako veliki problem? Razloga, svakako, ima
vie.
Miroljubive delatnosti, za razliku od takmienja u nuklearnom naoruanju
(koja je, uostalom, u meuvremenu prestala), moraju voditi rauna o zatiti
ovekovog zdravlja i okoline, gde je i najira javnost o njima znatno bolje
obavetena i moe na njih vie uticati. Uz to, nuklearne elektrane se ne
nalaze na dalekim pacifikim ostrvima, duboko u pustinjama ili pod zemljom
u nenaseljenim krajevima (gde su nekad obavljani vojni eksperimenti), nego
relativno blizu gusto naseljenih urbanih podruja kojima treba elektrina
energija. Visokoaktivni materijal koji tu nastaje neposredno bi ugrozio ivote
velikog broja ljudi u blioj okolini, kada ne bi bio na odgovarajui nain
izolivan za vreme upotrebe, odnosno sve dok ne bude izvreno konano
odlaganje.

8
Upravo su vojni nuklearni eksperimenti (i neki postupci odlaganja otpada)
pokazali da se radionuklidi uopte ne mogu tako raspriti u okolinu, a da se
potpuno iskljui njihova verovatnoa kasnijeg koncentrisanja na nekim
mestima, posebno u nekim ivim organizmima. To je jedan od odluujuih
razloga za odbacivanje naizgled najprivlanijeg reenja da se iskorieno
gorivo jednostavno potopi u okeane gde bi se, kada se oiste posude u
kojima je dovezeno, jednostavno razredilo u velikoj vodenoj masi. Poto je
ukupna masa do sada korienog nuklearnog goriva potpuno zamenarljiva u
poreenju sa koliinom morske vode prosena radioaktivnost se ne bi
uveala vie od nekoliko posto (ako najpre odlei u skladitima oko pedeset
godina nakon vaenja iz reaktora, odnosno ako barem tako dugo ne procuri
iz posuda u koje je spakovano).
Nije problem samo u tome to bi se radionuklidi raspreni u vodi mogli
akumulirati na pojedinim mestima, odnosno u nekim organizmima. ak i bez
toga odlaganje radioaktivnog otpada u more nije dugorono reenje koje bi
omogiilo nastavak korienja nuklearne energije i drugih primena
radioaktivnih materijala. Poetno brzo smanjivanje radioaktivnosti
istroenog nuklearnog goriva kasnije se sve vie usporava, pa bi se takvim
odlaganjem nakon nekog vremena prosena radioaktivnost okeana poela
znatno poveavati. To poveanje ne bi bilo tako veliko da bi ljudi postali
neposredno ugroeni radioaktivnim zraenjem vodene mase, ali je potpuno
nepredvidivo kakve bi posledice moglo imati u moru kao ivotnoj zajednici.
Meutim, poslednjih decenija smo nauili da i relativno male globalne
promene, koje ovek svojim delima unosi u ekosistem, mogu izazvati znatne
neeljene uticaje na iva bia, pa i na ljudsko zdravlje.
Stoga je preovladalo miljenje da radioaktivni otpad treba to bolje izolovati
od okoline tako dugo dok ne prestane biti opasan. More je za tu svrhu
poptuno nepodesna sredina, ne samo stoga to pogodi raznoenju materijala,
nego i zbog hemijske agresivnosti prema posudama u kojima se otpad nalazi.
U meuvremenu je ipak u more bilo potopljeno oko 10 17 Bq radioaktivnog
otpada.
Budui da nije mogue a ne bi bilo ni etiki prihvatljivo planirati nadzor
nad dananjim otpadom i u dalekoj budunosti (za reaktorsko gorivo bi
trebalo potrajati hiljadama godina), a tehniki jo nije ostvarljivo njegovo
sigurno odvoenje sa Zemlje, preostaje jedino reenje da se otpad odlae na
takva mesta gde prirodni procesi nee inicirati postupni prodor radionuklida
u biosferu. U tom pogledu zadovoljavajue dugorone odlike imaju neki
stabilni geoloki slojevi u vrstom tlu na graevinski lako dostupnim
dubinama udaljeni od podzemnih vodotokova.

9
Za sada se iskorieno nuklearno gorivo (ili visokoaktivni otpad koji je
preostao nakon njegove prerade) privremeno uva u posebnim skladitima
kako bi se iskoristilo poetno razdoblje brzog opadanja njegove
radioaktivnosti i tako pojednostavilo dalje rukovanje sa njim. Nakon toga,
njegov dugoroni smetaj odlaganje planira se stotinama metara ispod
zemlje, u granitnim stenama, naslagama soli ili drugim stabilnim slojevima,
gde e bez nadzora ostati trajno izolovan od okoline hiljadama godina,
zahvaljujui predhodnoj obradi, pakovanju i razliitim preprekama
izgraenim da spree njegovo prodiranje u okolinu, a najvie zahvaljujui
prirodnim svojstvima nepropustljivosti odabrane lokacije odlagalita.
I na radioaktivni otpad mnogostruko manje aktivnosti od iskorienog
nuklearmnog goriva se po pravilu primenjuje slian postupak obrada i
izolacija od okoline u primerenom odlagalitu u vrstom tlu osim ako se ne
radi o tako malim koliinama ili koncentracijama radionuklida da se otpadne
stvari mogu isputati u okolinu ili tretirati kao obian otpad.
Samo mali deo radioaktivnog otpada (onaj ija aktivnost vrlo sporo opada)
treba smestiti u duboka odlagalita kao i visokoaktivni otpad. Velika veina
ukupnog radioaktivnog otpada moe se odlagati u objekte blizu povrine ili u
nivou tla, jer ga treba izolivati samo nekoliko stotina godina (ili manje) dok
ne postane bezopasan. Za takvo relativno kratko vremensko razdoblje moe
se raunati na nepropustljivost i trajnost izgraenih prepreka (posuda,
zidova, itd.), a mogue je planirati i nadziranje odlagalita ali se ipak bira
odgovarajua lokacija kako bi se umanjila verovatnoa da radionuklidi dopru
do ljudi i u sluaju neoekivanih nepovoljnih dogaaja.

10
3. PRAVNO REGULISANJE ODLAGANJA
OTPADA

Postojeim tehnologijama za kratkoronu (nekoliko stotina godina) izolaciju

radioaktivnog otpada se ne moe nai ozbiljnijih nedostataka. Meutim, za
odlaganje otpada kome je potrebno znatno vei period izolacije nije mogue
garantovati podjednaku pouzdanost, jer se tokom vremena poveava
verovatnoa neoekivanih dogaaja i u geolokim slojevima koji su do sada
bili stabilni stotinama miliona godina.
Ipak, da bi se iz toga izveo zakljuak o ozbiljnijoj opasnosti od prodiranja
veih koliina RAO u okolinu, trebalo bi pretpostaviti da e se jo stotinama
godina proizvoditi i nakupljati velike koliine visokoaktivnog otpada, koji e
se obraivati i odlagati na brojnim lokacijama na isti nain i uz pomo iste
tehnologije koju danas imamo to je nerealna vizija potpune stagnacije
tehnolokog razvoja. Naprotiv, moe se pretpostaviti da e tehnoloki
napredak ve u prvih sto godina omoguiti drastino smanjenje proizvodnje
visokoaktivnog otpada a sva odlagalita koja bi do tada bila potrebna (ak i
u sluaju znatno intenzivnijeg korienja nuklearne energije) jo ne bi
uzrokovala poveanje rizika za okolinu i ljudsko zdravlje.
Postavlja se pitanje kako se uopte procenjuje rizik i ta se smatra
prihvatljivim rizikom prilikom upravljanja radioaktivnim otpadom. Na
temelju savremenih saznanja i razvijenih postupaka matematikog
modelovanja, za svako odlagalite se izrauju procene dugoronog
ponaanja, sigurnosti i uticaja na okolinu. Rizik se pritom numeriki izraava
kao proizvod verovatnoe da doe do nepoeljnog dogaaja (izlaganja ljudi)
i veliine nastale tete (broja smrtnih sluajeva). U obzir se uzimaju i malo
verovatni dogaaji, npr. da e se na lokaciji odlagalita nakon nekoliko
stotina godina obavljati graevinski radovi, jer se zaboravilo da je tamo
otpad.
Na slian nain se procenjuje i rizik od svih drugih operacija sa otpadom,
ukljuujui i njegovo kontrolisano otputanje u okolinu, odnosno eventualnu
odluku da ga ne treba smatrati opasno radioaktivnim.
Prihvatljivim se smatra samo takvo dodatno poveanje rizika za optu
populaciju (zbog radioaktivnog otpada) koje e biti mnogostruko manje od
ve postojeih rizika kojima je ona izloena u svojoj prirodnoj okolini. Kada
se opasnost od radioaktivnog otpada izraava eventualnim izlaganjem koje bi

11
on mogao uzrokovati, prihvatljivim se smatraju samo doze koje su
mnogostruko manje od svakodnevnog izlaganja proseanog oveka
prirodnim izvorima.
Tani iznosi dopuetnog izlaganja i rizika od radioaktivnog otpada propisuje
svaka drava u svojoj zakonskoj regulativi na kojoj se temelji nacionalni
sistem brige o radioaktivnom otpadu.
Nacionalno zakonodavstvo zahteva da nivo rizika povezanog sa
radioaktivnim otpadom bude vrlo mali, esto znatno nii od onog koji se
propisuje za veinu drugih delatnosti to je delimino ustupak preteranom
nepoverenju javnosti prema nuklearnim tehnologijama. Danas se numerike
vrednosti u veini zemalja odreuju na temelju usaglaenih preporuka
meunarodnih organizacija kao to su Meunarodna komisija za zatitu od
zraenja ICRP (International Commision on Radiation Protection) i
Meunarodna agencija za atomsku energiju IAEA (International Atomic
Energy Agency).

12
3.1 IZUZIMANJE I OSLOBAANJE OD REGULATORNE
KONTROLE

Budui da su i prirodni materijali u ovekovoj okolini radioaktivni, ne moe

se u potpunosti eliminisati rizik od radioaktivnosti ali se moe ograniiti
dodatni doprinos radioaktivnog otpada tom riziku. Idealni cilj da se taj
dodatni rizik smanji na nulu je zapravo neostvariv, pa jedino to realno
preostaje jeste regulatorno odabrati neku prihvatljivu granicu koju on ne sme
prei. Obino se smatra da je godinji rizik od smrti izmeu 10-6 i 10-7
beznaajan sa individualne take gledita (ovek se tolikom riziku izlae npr.
prilikom svake vonje automobilom od nekoliko desetina kilometara), pa se i
meunarodne preporuke temelje na ograniavanju proraunatog rizika ispod
tog nivoa.
I prilikom regulatornog odluivanja o tome koje otpadne (i druge) materijale
uopte treba smatrati radioaktivnima, polazi se od istog kriterijuma. BSS
(Basic Safety Standard) najpre precizira da se preporuke o regulatornoj
kontroli odnose na delatnosi i materijale povezane sa dobijanjem nuklearne
energije i korienjem zraenja, pa na taj nain unapred iskljuuje iz
razmatranja ne samo izlaganje prirodnim izvorima, na koje se ne moe
uticati, nego i praktino na sve materijale koji se koriste izvan nuklearnih
aplikacija.
Tek potom se, meu materijalima koji u naelu podleu regulatornoj
kontroli, prepoznaju oni ija je radioaktivnost tako mala da se u tom pogledu
mogu smatrati bezopasnim. Formalni termin je izuzimanje od regulatorne
kontrole.
Izuzimanje je opti regulatorni mehanizam razlikovanja radioloki opasnog
od bezopasnog, pa se odnosi i na delatnosti i na izvore zraenja, ukljuujui
radioaktivne materijale i otpad. Sprovodi se na temelju dva izvedena
radioloka kriterijuma: prvi je ogranienje individualne doze na oko 1 mSv, a
drugi je ogranienje kolektivne doze na oko 1 ovek Sv. Oni osiguravaju da
se pojedinanim inom izuzimanja rizik za optu populaciju nee poveati za
vie od pomenutih 10-6 do 10-7. Treba ipak napomenuti da je taj rizik
hipotetiki, jer se izvodi iz nedokazane pretpostavke da bi i vrlo male doze
zraenja mogle biti opasne. U stvarnosti, doze kod kojih se jo statistiki
opaaju bilo kakve posledice zraenja, hiljadama puta su vee od predloene
godinje granice od 1 mSv.
Za automatsko ili bezuslovno izuzimanje pojedinih radioaktivnih materijala
od regulatorne kontrole, navedene su u BSS vrednosti ukupne ili specifine

13
aktivnosti pojedinih radionuklida, tzv. nivoi izuzimanja, koji su proraunati
na temelju spomenutih radiolokih kriterijuma. Posledica koncepta
izuzimanja je pojavljivanje kategorije izuzetog otpada. Iako se on uvrtava u
novu klasifikaciju RAO jasno je da ga ne smatramo radioaktivnim. Taj se
postupak ne naziva izuzimanjem nego oslobaanjem od regulatorne
kontrole.
Formalna razlika izmeu izuzimanja i oslobaanja je u tome da se
oslobaanje sprovodi za materijale koji su bili pod regulatornom kontrolom
(a ne od poetka izuzeti od nje) sve dok nisu nastupili uslovi za njihovo
oslobaanje.

14
 Tabela 1 Vrednosti nivoa izuzimanja specifine aktivnosti i totalne
aktivnosti na odreene radionuklide.

Nivo izuzimanja
Nivo izuzimanja
Radionuklid specifina aktivnost
ukupna aktivnost [Bq]
[Bq/g]
Co-60 10 105
I-131 100 106
Tc-99m 100 107
Cs-137 10 104
Ra-226 10 104
U-238 (prirodni) 1 103
Am-241 1 104

Tabela 2 Radioaktivnost nekih objekata i materijala

1 radioizotopni izvor za teleterapiju 100 000 milijardi Bq

1 kg 50-godinjeg vitrifikovanovog 10 000 milijardi Bq
visokoaktivnog otpada
1 kg urana 10 000 000 Bq
1 kg tipinog niskoaktivnog otpada 1 000 000 Bq
1 kuni radioaktivni detektor dima 30 000 Bq
1 m3 morske vode 12 000 Bq
1 proseni ovek 3 000 Bq
100 vazduha u prosenoj kui (radon) 3 000 Bq
m3
1 kg kafe 1 000 Bq
1 kg prosenog granita 1 000 Bq

Tabela 3 Raspon nivoa izuzimanja (prema BSS)

15
Ukupna aktivnost pojedinog radionuklida
od 1 000 Bq (npr. uran)
u manjoj koliini materijala (zapremina do
do 1 000 milijardi Bq (za Kr83m)
priblino 1 m3)
Specifina aktivnost pojedinog od 1 000 Bq/kg (uran)
radionuklida do milijardu Bq/kg (tricijum)

16
4 KLASIFIKACIJA I KATEGORIZACIJA
RADIOAKTIVNOG OTPADA

4 .1 KLASIFIKACIJA RADIOAKTIVNOG OTPADA

Sistem klasifikacije RAO moe biti zasnovan na nekoliko principa, kao to

su aspekti sigurnosti, inenjerski zahtevi i regulatorna pitanja. Akcenat e biti
na pitanjima vezanim za sigurnost poto je ona od najvee vanosti u
najveem broju sluajeva. Klasifikacija RAO moe biti od koristi u bilo
kojoj fazi procesiranja otpada, od neobraenog otpada, njegovog
kondicioniranja, privremenog skladitenja, transporta i odlaganja.
Klasifikacija RAO moe biti od koristi na optem nivou, prilikom
osmiljavanja strategije upravljanja RAO, planiranja i dizajniranja objekata
za upravljanje RAO, odreivanja konkretne tehnike kondicioniranja i
odlaganja; na operativnom nivou prilikom definisanja operacionih aktivnosti,
organizovanja poslova vezanih za otpad, ukazivanja na potencijalne rizike
vezane za razliite tipove RAO, olakanom uvanju podataka; za
komunikaciju, na taj nain to definie univerzalno razumljive rei ili
skraenice koje poboljavaju komunikaciju izmeu eksperata iz razliitih
drava, i izmeu eksperata, generatora RAO i rukovodilaca poslova sa RAO,
regulatornog tela i javnosti. Da bi se ispunili navedeni zahtevi, idealan sistem
klasifikacije treba da ispuni sledee: da se klasifikacijom obuhvati ceo opseg
tipova RAO, diferenciraju sve faze upravljanja RAO, napravi korelacija
izmeu odreene klase RAO i potencijalnog rizika, da se ve prihvaena
terminologija menja to je manje mogue, da bude jednostavna, lako
razumljiva i univerzalno primenljiva. Meutim, jasno je da ne postoji idealan
sistem klasifikacije. Na primer, sistem ne moe istovremeno biti univerzalno
primenljiv a da i dalje reflektuje najfinije detalje svake faze upravljanja
RAO. Neophodno je ostvariti kompromis.
U zavisnosti od svrhe sistema klasifikacije RAO, postoje razliiti pristupi za
njeno dobijanje. Jedan od osnovnih metoda klasifikacije je kvalitativan opis
svake klase ponaosob. U ovom sluaju, osnovne osobine radioaktivnog
otpada su koriene kao kriterijum za klasifikaciju. Drugi metod je
kvantitativni pristup, gde su brojne vrednosti date u samoj definiciji veine
klasa RAO.

17
Date metode klasifikacije su dobijene na osnovu sigurnosnog aspekta za
odlaganje RAO, ali mogu biti razvijene i za druge faze upravljanja RAO.
Razumno je poeti klasifikaciju sa aspekta odlaganja u cilju odravanja
doslednosti meu razliitim fazama upravljanja RAO.
Neophodno je da postoji jasna razlika izmeu sistema klasifikacije RAO i
regulatornih normi. Cilj klasifikacije je pojednostavljenje komunikacije i
planiranja, dok je cilj regulatornih normi da se obezbedi sigurnost. Stoga,
uloeni napor u razvoj preciznih granica mora biti primenjen u okviru
regulatornog rada i licenciranja ili autorizovanja aktivnosti vezanih za
specifine vrste RAO. Regulatorno telo date zemlje uspostavlja te granine
vrednosti.

18
4.1 KRITERIJUM KVALITATIVNE KLASIFIKACIJE

Jedan od moguih naina klasifikacije RAO je ona klasifikacija na osnovu

porekla otpada: otpad nastao u nuklearnom gorivnom ciklusu, u industriji, u
medicini, u naunoistraivakim laboratorijama. Iako je ovaj sistem pogodan
za voenje dokumentacije, zapisa i registara, on ne ispunjava dovoljan broj
zahteva navedenih pri opisu idealne klasifikacije. ak i u okviru istog tipa
RAO prema poreklu, osobine vezane za sigurnost se mogu znatno
razlikovati, to zahteva i razliite vrste tretmana.
Drugi vid klasifikacije je podela RAO na osnovu agregatnog stanja: na
vrsti, teni ili gasoviti. Dalje, vrsti otpad moe biti podeljen prema
mogunosti presovanja, odnosno sagorevanja na stiljivi/nestiljivi,
sagorivi/nesagorivi, respektivno. Ovakav vid klasifikacije je karakteristian u
odreenim objektima i postrojenjima ponaosob jer prati lokalne tehnike
potrebe i mogunosti. Moe ukljuiti pitanja sigurnosti kao to je potreba za
zatitom od zraenja za tipove RAO sa materijalom visoke radioaktivnosti.
Dalje, klasifikacija moe biti izvrena prema hemijsko-biolokim
karakteristikama: organski, neorganski, toksini, zapaljivi, eksplozivni,
isparivi otpad.

KRITERIJUM KVANTITATIVNE KLASIFIKACIJE

Klasifikacija RAO u mnogim sluajevima je vezana za aspekt sigurnosti

upravljanja. U ovom kontekstu klasifikacija obezbeuje vezu izmeu
karakteristika otpada i sigurnosnih parametara koje je postavilo regulatorno
telo ili operater objekta za upravljanje RAO. Poto su sigurnosni parametri
formulisani u optem sluaju u brojnim vrednostima, kvantitativni pristup
klasifikacije je neophodan.
Prvi korak jeste definisanje svrhe sistema klasifikacije, s obzirom na to da
sistem klasifikacije moe odrediti samo specifian aspekt upravljanja RAO.
To znai da je nophodno obuhvatiti:
tip RAO
aktivnost
odgovarajui stepen primene (planiranje, operacija, post-operacija) i

19
 ispunjenje sigurnosnih normi.
Sledei korak zahteva definisanje sledeih parametara:
izlaganje radnika
izlaganje stanovnitva
kontaminacija okoline
sigurnost od kritinosti
operacija u normalnim uslovima, incidenti i akcidenti
generisana toplota od RAO
aspekti inenjerskog procesa.
Komnikacija je takoe jedan od aspekata koji moraju biti valjano ispunjeni.
Za neke od ovih parametara mogu postojati regulatorna ili tehnika
ogranienja koje treba uzeti u obzir:
sam radioaktivni otpad, karakterizovan nakon godinjeg uveavanja,
spektar radionuklida i njihove koncentracije
ogranienja i zahtevi koji su postavljeni od strane rukovodeih
organa
predefinisani scenariji u sigurnosnim izvetajima
operacione granice
specifini uslovi na sajtu (za odlaganje RAO, geoloke,
hidrogeoloke i klimatske karakteristike mogu ograniiti izbor sajta
za odlaganje ili tipa RAO koji moe biti odloen na datom sajtu)
socijalni i politiki aspekti
zakonske definicije i zahtevi.
Ovi faktori mogu ograniiti stepen slobode izbora i razvoja sistema
klasifikacije i stoga se sistem mora evaluirati pre.
Kada je radni okvir sistema klasifikacije postavljen, parametri klasifikacije
mogu biti izabrani u treem koraku. Poevi od samog RAO, postoji odreen
broj osobina koje mogu biti uzete u razmatranje. Bitne karakteristike otpada
koriene kao kriterijum za klasifikaciju jesu:
poreklo
kritinost

20
 radioloke osobine
o vreme poluraspada
o generisanje toplote
o intenzitet prodornog zraenja
o aktivnost i koncentracija radionuklida
o povrinska kontaminacija
o dozni faktori relevantnih radionuklida
druge fizike osobine
o agregatno stanje (vrsto, teno, gasovito)
o dimenzije i masa
o kompaktnost
o disperzija
o isparljivost
o rastvorljivost
hemijske osobine
o potencijalni hemijski rizik
o otpornost na koroziju
o sadraj organskih materija
o reaktivnost
o generisanje gasa
o apsorpcija radionuklida
bioloke osobine
o potencijalni bioloki rizik
Mogui ishodi prkase, opcije dizajna i specifinosti sajta moraju biti
evaluirani u etvrtom koraku radi procene njihove pogodnosti kao parametra
klasifikacije. Faktori koji se uzimaju u razmatranje a tiu se odlaganja RAO
jesu:
privremeno skladite za raspad radionuklida
selekcija tehnike za kondicioniranje radioaktivnog otpada

21
 inenjerski poslovi u vezi sa rukovanjem RAO u odlagalitu
administrativne mere tokom rukovanja otpadom
inenjerske barijere za zadravanje radioaktivnosti tokom rukovanja
otpadom i nakon njegovog postavljanja (ventilacioni sistemi, zakloni,
prekrivai)
trajanje kontrole od strane nadlenih organa kao faktor u dizajnu
odlagalita blizu povrine zemlje
poboljanje nekih osobina na sajtu odlagalita
smetanje RAO u odlagalite.
Nakon boravka otpada u privremenom skladitu odreeno vreme, otpad
moe biti klasifikovan kao otpad nie kategorije, a to vreme se moe
iskoristiti za bolji razvoj i implementaciju strategije odlaganja.
Poto se set parametara za klasifikaciju odabere, brojni intervali ili
kvalitativne karakteristike, kao alternativa, se definiu kao granice razliitih
klasa. Parametri za klasifikaciju, intervali brojnih vrednosti i rezultujua
ogranienja se dobijaju iz regulatornih i zakonodavnih zahteva, npr. izvetaj
o sigurnosti, i to su obino vrednosti aktivnosti pojedinanih radionuklida ili
neke druge osobine RAO.

22
KATEGORIZACIJA RADIOAKTIVNOG OTPADA

Kategorizacija radioaktivnog otpada izvrena je prema njegovoj aktivnosti,

vremenu poluraspada i toplotnoj snazi. Sistem kategorizacije je predloen od
strane Meunarodne agencije za atomsku energiju IAEA po kome se
radioaktivni otpad deli na sledee kategorjie:
Niskoaktivni otpad (Low Level Waste LLW)
Srednjeaktivni otpad (Intermediate Level Waste ILW)
Visokoaktivni otpad (High Level Waste HLW)
Niskoaktivni otpad LLW:
Otpad koji zbog niskog sadraja radionuklida ne zahteva fiziku
zatitu (ilding) tokom normalnog rukovanja otpadom ili njegovog
transporta.
Nastaje u bolnicama, nuklearnim elektranama i industriji i ine ga
delovi opreme, filteri, odea.
Obino se njegovo skladitenje vri zatvaranjem u kontejnere i
zakopavanjem u plitkim odlagalitima.
Srednjeaktivni otpad ILW:
Otpad koji zbog sadraja radionuklida zahteva fiziku zatitu
(ilding), ali malo ili uopte ne zahteva mere zatite vezane za
disipaciju toplote tokom rukovanja otpadom ili njegovog transporta.
Sastoji se uglavnom od hemijskih komponenti i delova nuklearnih
reaktora.
Deponovanje se vri zakopavanjem u velikim dubinama u geoloki
stabilnim formacijama i solidifikacijom. Solidifikacija se moe vriti
bitumenom ili betonom.
Visokoaktivni otpad HLW:
Visoko radioaktivne tenosti, koje sadre najveim delom fisione
produkte, kao i neke aktinide, koje se odvajaju tokom hemijskog
reprocesinga ozraenog goriva.
Bilo koji drugi otpad sa nivoima radioaktivnosti dovoljno velikim da
generiu znaajnu koliinu toplote tokom procesa radioaktivnog
raspada.

23
 Islueno reaktorsko gorivo, ukoliko je proglaeno za otpad. Ova vrsta
otpada ini samo 3% zapremine ukupnog svetskog RAO, ali daje
95% ukupne radioaktivnosti.
Deponovanje se vri najee nakon reprocesiranja i vitrifikacije,
odnosno zatapanja u borosilikatna (pireh) stakla. Nakon vitrifikacije
vri se zatvaranje u kontejnere od nerajueg elika i konano
deponovanje na velikim dubinama u zemlji.
Novom kategorizacijom iz 1994. godine uvedena je kategorija izuzetog
otpada, a kategorija niskoaktivnog i srednjeaktivnog otpada spojene su u
jednu unutar koje se razlikuje dugoivei i kratkoivei otpad. Kod
visokoaktivnog otpada nije bilo znaajnih promena.

24
IZUZETI OTPAD (Exempt Waste EW) je otpad izuzetno niske aktivnosti,
pa moe biti izuzet iz regulatorne kontrole. Materijal jeste radioaktivan, ali
njegova aktivnost je veoma niska pa poseban sistem zatite nije potreban U
RADWASS program (Radioactive Waste Safety Standards Programme)
predloene su numerike vrednosti (clearance nivoi) za specifinu aktivnost
otpada koje zavise od vrste radionuklida i nalaze se u podruju od 0.1Bq/g
do 10.000Bq/g. Predloena numerika vrednost za jainu doze iznosi
10Sv/godinje za stanovnitvo.
Nacionalni propisi mogu ustanoviti i vee granice specifine aktivnosti za
izuzeti otpad, ali se preporuuje da se takva praksa ogranii na specijalne
sluajeve koji e se pojedinano razmatrati. Pored toga predvia se i
mogunost uslovnog izuzimanja kod kog granice aktivnosti zavise od
postavljenih uslova. Ali kod bezuslovnog izuzimanja bi meunarodni
konsenzus o granicama radioaktivnosti imao veliku praktinu vanost, ne
samo zato to bi se tako izuzeti otpad mogao bez ogranienja transportovati
izmeu drava, nego i zato to bi doprinosio optem poverenju javnosti u
standarde skladitenja otpada.

NISKO I SREDNJEAKTIVNI OTPAD (Low and Intermediate Level

Waste LILW) ne razdvaja se kao pre na niskoaktivni i srednjeaktivni otpad
na osnovu kriterijuma o dodatnoj zatiti prilikom rukovanja i transporta (kao
numerika granica je bila prihvaena kontaktna jaina doze od 2 mSv/h). Sa
aspekta sigurnosti odlaganja otpada kao najvanijeg merila za kategorizaciju,
ta razlika se vie ne ini vanom. Stoga nova sjedinjena kategorija obuhvata
iroki raspon radioaktivnosti, od granice izuzimanja do visokoaktivnog
otpada. Najvei uticaj na mogunosti odlaganja nisko i srednjeaktivnog
otpada ima sadraj dugoiveih radionuklida, naroito ako su to alfa emiteri,
pa zato razlikujemo dve podkategorije.
Kratkoivei otpad (Low and Intermediate Level Waste - Short Lived
LILW-SL) sadri male koncentracije dugoiveih radionuklida (kojima je
poluivot dui od 30 godina). Sadri visoke koncentracije kratkoiveih
radionuklida sa T1/2<30 godina. Toplotna snaga je manja od 2kW/m3.
Koncentracija dugoiveih alfa emitera je manja od 400Bq/m3.
Institucionalni nadzor nad odlagalitem znatno e umanjiti opasnost od
takvog otpada, ak i ako je u poetku sadrao visoke koncentracije
kratkoiveih radionuklida. Ipak, zbog moguih velikih razlika u aktivnosti,
ne moe se u optem sluaju predvideti najbolji nain odlaganja, mada je
jasno da nema potrebe za dubokim geolokim odlagalitem. Na sigurnost
odlaganja znatno utie nain pakovanja otpada i sastav izgraenih prepreka u

25
odlagalitu. Pogodno odlagalite za ovu vrstu otpada je povrinsko
odlagalite.
Dugoivei otpad (Low and Intermediate Level Waste - Long Lived LILW-
LL) sadri tako veliku koliinu dugoiveih radionuklida (sa T1/2>30
godina) da je potrebna izolacija od biosfere u dugom vremenskom razdoblju,
za ta se po pravilu predvia duboko geoloko odlaganje. Toplotna snaga je
manja od 2kW/m3. Koncentracija dugoiveih alfa emitera je vea od
400Bq/m3. Na temelju analiza moguih scenarija za odlagalite u blizini
povrine odabrana je specifina aktivnost od 4.000Bq/g dugoiveih alfa
emitera za pojedini paket otpada kao granica iznad koje otpad treba smatrati
dugoiveim, pa se ne sme odlagati blizu povrine. Neke drave u takvim
odlagalitima ne ele imati veinu otpada blizu te granice, to se osigurava
dodatnim zahtevom da prosena specifina aktivnost ukupnog otpada ne
prelazi 400Bq/g.
Iako se navedeno ogranienje koncentracije dugoiveih radionuklida odnosi
samo na alfa emitere, potrebno je kontrolisati i druge dugoivee
radionuklide (npr. I-129 ili Tc-99). U zavisnosti od okolnosti u nacionalnoj
regulativi se i za njih mogu propisati odgovarajua ogranienja.

VISOKOAKTIVNI OTPAD (High Level Waste HLW) uglavnom zadrava

znaenje iz dosadanje klasifikacije. On sadri visoke koncentracije i
kratkoiveih i dugoiveih radionuklida i razvija znatnu koliinu toplote
radioaktivnim raspadom. Uprkos smanjivanju radioaktivnosti tokom
vremena, takve e se osobine zadrati stotinama godina. Nakon poetnog
brzog pada aktivnosti u prvih desetak godina nakon vaenja iz reaktora,
radioaktivnost istroenog nuklearnog goriva jo uvek ostaje u rasponu od
5x1016 Bq/m3 do 5x1017 Bq/m3, emu odgovara toplotna snaga od 2 kW/m3
do 20 kW/m3.
Vrednost od 2 kW/m3 odabrana je za priblino razgranienje visokoaktivnog
otpada od ostalog otpada. Tano odreivanje te granice nije naroito vano
za odlaganje otpada, jer postoji opta saglasnost da je potreban visok stepen
izolacije od okoline (u dubokom odlagalitu) i za otpad znatno manje
aktivnosti.

Tabela 4 Kategorizacija radioaktivnog otpada.

Naziv kategorije Karakteristike Odlaganje

26
 Aktivnosti ne prelaze
nivoe oslobaanja (koji
Izuzeti otpad se temelje na Bez radiolokih
EW ogranienju godinje ogranienja
doze ispod 0.01mSv za
stanovnitvo )

Nisko i srednjeaktivni Aktivnosti iznad nivoa

otpad LILW oslobaanja i toplotna
snaga ispod (priblino)
2kW/m3

Ograniena
koncentracija
dugoiveih
radionuklida
Kratkoivei otpad Odlaganje blizu
(ogranienje za
povrine ili u duboko
LILW-SL dugoivee alfa emitere
geoloko odlagalite
iznosi 4000Bq/g za
pojedinane pakete i
400Bq/g za proseni
iznos u svim paketima)

Koncentracije
Dugoivei otpad dugoiveih
Duboko geoloko
radionuklida prelaze
LILW-LL odlagalite
navedena ogranienja za
kratkoivei otpad

Toplotna snaga iznad

(priblino) 2kW/m3 i
Visokoaktivni otpad koncentracije
Duboko geoloko
dugoiveih
HLW odlagalite
radionuklida iznad
ogranienja za
kratkoivei otpad

27
PRINCIPI UPRAVLJANJA RADIOAKTIVNIM
OTPADOM

Razvijeni su osnovni principi upravljanja radioaktivnim otpadom, iako

postoji velika razlika u njegovom poreklu i karakteristikama. Ovi principi su
generalno primenljivi, a njihova implementacija varira u zavisnosti od tipa
otpada i njegovog mesta nastanka.
Pri upravljanju radioaktivnim otpadom, potrebno je posebnu panju posvetiti
zatiti zdravlja ljudi, zatiti ivotne sredine, zatiti buduih generacija od
potencijalnog izlaganja jonizujuem zraenju, ekonomskim posledicama i
moguim potrebama nadgledanja i odravanja.
Radioaktivni otpad moe takoe sadrati hemijski i bioloki opasne
supstance i stoga je vrlo vano da opasnosti koje mogu nastati usled ovakvih
supstanci budu adekvatno razmotrene i uzete u obzir pri upravljanju
radioaktivnim otpadom.
Blagovremeno oformljen nacionalni program za upravljanje radioaktivnim
otpadom sa odgovarajuom infrastrukturom obezbeuje osnovu za
upravljanje ovom vrstom otpada.
Pri uspostavljanju odgovarajuih nivoa zatite, prihvataju se preporuke ICRP
i IAEA, zajedno sa osnovnim principima zatite od zraenja: opravdanost
primene, optimizacija i ograniavanje doze.
Ljudske aktivnosti, i posledice ovih aktivnosti, mogu biti razdvojene dugim
vremenskim periodom, to je sluaj sa odlaganjem radioaktivnog otpada. Pri
planiranju odlaganja radioaktivnog otpada mora se uzeti u obzir injenica da
sadanja korist moe izazvati potencijalno izlaganje, tj. tetu populaciji
nekoliko generacija kasnije. Takoe, treba uzeti u obzir da veliki vremenski
periodi dovode do poveanja nesigurnosti u rezultatima procena sigurnosti,
kao i u raspadu, tj. aktivnosti radionuklida.
U daljem tekstu navedeni su osnovni principi na kojima se zasniva
upravljanje radioaktivnim otpadom.

Princip 1: ZATITA ZDRAVLJA LJUDI

28
Upravljanje radioaktivnim otpadom mora da obezbedi odgovarajui nivo
zatite zdravlja ljudi.

Veliki broj rizika vezanih za radioaktivni otpad treba da budu kontrolisani.

Priroda radioaktivnog otpada je takva da moe doi do potencijalnog
neeljenog izlaganja ljudi jonizujuem zraenju. Iz tog razloga neophodno je
posvetiti posebnu panju da se svi mogui naini na koje populacija, deo
polulacije ili pojedinac mogu biti izloeni zraenju, svedu na minimum. Da
bi se spreila ovakva izlaganja, moraju biti postavljene odgovarajue granice
i moraju biti primenjeni osnovni koncepti zatite od zraenja.
Aktivnosti pri upravljanju radioaktivnim otpadom povezane su ili sa
praksom (na primer nuklearnim reaktorom), ili sa intervencijom koja sledi
nakon nekog akcidenta. U sluaju prakse, upravljanje radioaktivnim otpadom
treba uzeti u obzir pri proceni opravdanosti cele prakse, i stoga ne treba
posebno posmatrati opravdanost upravljanja radioaktivnim otpadom;
optimizaciju i granice doze je i dalje potrebno posebno posmatrati. U sluaju
intervencije, zahtevane su optimizacija i opravdanost, ali se ne zahteva
koncept ograniavanja doze.

Princip 2: ZATITA IVOTNE SREDINE

Upravljanje radioaktivnim otpadom mora da obezbedi odgovarajui nivo

zatite ivotne sredine.

Preferirani pristup upravljanja radioaktivnim otpadom je koncentrisanje i

zatvaranje radionuklida, pre nego razreivanje i rasipanje u okolinu.
Meutim, kao deo upravljanja radioaktivnim otpadom, radioaktivne
supstance se mogu otpustiti u okolinu, ukoliko su njihove aktivnosti unutar
autorazivoanih granica. Odgovarajue sigurnosne i kontrolne mere moraju
biti definisane.
Pri oslobaanju radionuklida u okolinu (u vodu, vazduh ili zemlju), iva
bia, pored oveka mogu biti izloena zraenju, i uticaj takvog izlaganja
takoe treba uzeti u obzir iako su ljudska bia meu najosetljivijim na
jonizujue zraenje.
Odlaganje radioaktivnog otpada moe imati negativne posledice na
eventualnu buduu upotrebu ili korienje prirodnih resursa, kao to su na
primer zemlja, ume, nadzemne vode, podzemne vode ili sirovi materijali.

29
Stoga upravljanje radioaktivnim otpadom treba biti tako obavljeno da to
vie umanji ove posledice.
Upravljanje radioaktivnim otpadom moe rezultovati neradiolokim uticajem
na okolinu, kao to su hemijska zagaenost ili menjanje prirodnog okruenja.
Ovi uticaji treba da budu uzeti u obzir.

Princip 3: ZATITA IZVAN NACIONALNIH GRANICA

Radioaktivnim otpadom se mora upravljati na nain koji uzima u obzir

potencijalne efekte na ljudsko zdravlje i ivotnu sredinu izvan nacionalnih
granica.

Ovaj princip je dobijen iz etike brige za ljudsko zdravlje i okolinu u drugim

zemljama. Zasnovan je na pretpostavci da drava ima obavezu da se ponaa
odgovorno i da ne namee dodatne rizike po ljusko zdravlje ili okolinu
okolnih zemalja.
U sluaju normalnih otputanja, potencijalnih otputanja ili migracije
radionuklida preko nacionalnih granica, zemlja porekla moe napraviti
nagodbu koja se odnosi na razmenu odreene vrste informacija ili dogovor
sa okolinim zemljama koje su pod uticajem tog otputanja.
U sluaju uvoza ili izvoza otpada moe doi do problema ako drave
uesnice nemaju usaglaene sigurnosne propise. Stoga je preporuljivo da se
usvoje meunarodni preporueni standardi.

30
Princip 4: ZATITA BUDUIH GENERACIJA

Radioaktivnim otpadom se mora upravljati na nain koji omoguava da

predvieni uticaj na zdravlje buduih generacija nije vei od nivoa koji su
danas prihvatljivi.

Ovaj princip je dobijen iz etike brige o zdravlju buduih generacija.

Poto nije mogue apsolutno izolovati odlagalite tokom dugog vremeskog
perioda, namera je da se dostigne neka razumska sigurnost da nee doi do
neprihvatljivog uticaja na ljudsko zdravlje u budunosti. Ovo se najee
postie korienjem sistema vie barijerijera u kojima su koriene i prirodne
i inenjerske barijere.
Treba uzeti u obzir sva budua ispitivanja i eksploatacije vanih prirodnih
izvora, to potencijalno moe uticati na izolaciju odlagalita.

Princip 5: OPTEREENJE BUDUIH GENERACIJA

Radioaktivnim otpadom se mora upravljati na nain koji ne ostavlja

nepotrebno optereenje za budue generacije.

Ovaj princip predstavlja moralnu obavezu sadanje generacije, koja dobija

korist od primene radioaktivnog materijala, da preduzme odgovornost za
stvoreni radioaktivni otpad. Pre poetka svake prakse koja koristi
radioaktivni materijal, neophodno je obezbediti tehnologiju i dovoljna
finanasijska sredstva za odlaganje otpada koji e nastati usled te prakse.
Takoe, informacije o poreklu, vrsti radionuklida i lokaciji na kojoj su
skladitena moraju biti na odgovarajui nain zabeleena i sauvana za
budue generacije. Ograniena zaduenja, meutim, mogu biti preneta na
budue generacije, kao to je kontinualna kontrola odlagalita, ako je to
potrebno.

Princip 6: NACIONALNA ZAKONSKA REGULATIVA

31
Radioaktivnim otpadom se mora upravljati u skladu sa vaeom
nacionalnom regulativom, ukljuujui sistem odgovornosti i nezavisnu
regulatornu kontrolu.

Drave u kojima se proizvode ili koriste radionuklidi treba da razviju

nacionalni zakonski okvir koji ukljuuje zakone, regulative i uputstva za
upravljanje radioaktivnim otpadom, uzimajui u obzir ukupne nacionalne
strategije upravljanja radioaktivnim otpadom. Odgovornosti svake strane ili
organizacije treba da budu jasno utvrene za sve aktivnosti upravljanja
radioaktivnim otpadom u toj zemlji.
Kako upravljanje radioaktivnim otpadom moe uticati na generacije ljudi u
dalekoj budunosti, treba obezbediti kontinualnu odgovornost i nain
finansiranja.

Princip 7: KONTROLA STVARANJA RADIOAKTIVNOG

OTPADA

Generisanje, odnosno stvaranje radioaktivnog otpada mora biti biti to je

praktino mogue manje.

Proizvodnja radioaktivnog otpada treba da se dri na to niem moguem

nivou, uzimajui u obzir i aktivnost i zapreminu. U obzir se mora uzeti
mogunost reciklae ili ponovnog korienja materijala (aktivnost isluenog
materijala iz jedne primene moe zadovoljiti potrebnu aktivnost za neku
drugu primenu).

Princip 8: MEUSOBNA ZAVISNOST STAVRANJA I

UPRAVLJANJA RADIOAKTIVNIM OTPADOM

Meusobna zavisnost svih koraka u stvaranju i upravljanju radioaktivnim

otpadom mora biti uzeta u obzir na adekvatan nain.

32
Osnovni koraci u upravljanju radioaktivnim otpadom zavisno od tipa otpada
su: predobrada, obrada, kondicioniranje, odlaganje i skladitenje. Postoje
meusobne zavisnosti izmeu ovih koraka. Odluke vezane za upravljanje
radioaktivnim otpadom doneene u jednom koraku, mogu zatvoriti
mogunosti za naredni korak. Dalje, postoje veze izmeu koraka pri
upravljanju radioaktivnim otpadom i radnji koje proizvode bilo radioaktivni
materijal bilo materijale koji mogu biti ponovo korieni ili reciklirani.
Poeljno je da oni koji su odgovorni za posebne korake pri upravljanju
radioaktivnim otpadom prepoznaju ove povezanosti i veze, tako da su
ukupna sigurnost i efikasnost upravljanja radioaktivnim otpadom balansirani.
Ovo ukljuuje uzimanje u obzir identifikaciju otpadnih tokova,
karakterizaciju otpada i transport radioaktivnog otpada. Treba izbei
konfliktne zahteve koji mogu ugroziti sigurnost.

Princip 9: SIGURNOST POSTROJENJA

Mora biti obezbeena sigurnost postrojenja sa radioaktivnim otpadom

tokom celog njegovog radioaktivnog veka.

Tokom biranja lokacije, projektovanja, konstrukcije, putanja u pogon,

funkcionisanja i dekomisije objekta ili zatvaranja odlagalita, treba posebnu
panju posvetiti sigurnosnim pitanjima kako bi se spreili mogui akcidenti i
smanjile posledice akcidenta.
Projektovanje, konstrukcija, putanje u pogon, funkcionisanje i aktivnosti
tokom dekomisije objekata ili zatvaranja skladita treba da obezbede i
odravaju, gde je to mogue, adekvatan nivo zatite kako bi se ograniio
radioloki uticaj. Odgovarajui nivo osiguranja kvaliteta, obuke i
kvalifikacija osoblja treba da se odrava tokom itavog ivotnog veka
objekta. Odgovarajue procene treba da budu uraene da bi se ocenila
sigurnost objekta i njen uticaj na okolinu.

33
OSNOVNI KORACI TOKOM UPRAVLJANJA
RADIOAKTIVNIM OTPADOM

Radioaktivni otpad se tretira u cilju reciklae (njegovog ponovnog

korienja) ili se tretira da bi dobio pogodnu formu za odlaganje. Poto
karakteristike otpada variraju u irokom opsegu, tehnike tretiranja
radioaktivnog otpada su brojne.
Efikasno upravljanje radioaktivnim otpadom podrazumeva osnovne korake
(slika 6.1) pri odlaganju otpada, poev od stvaranja otpada do njegovog
odlaganja. Ovde se u obzir mora uzeti meusobna zavisnost svih koraka za
vreme planiranja, konstrukcije, radnog veka i dekomisije postrojenja. Otpad
treba da bude karakterizovan tako da su odreene njegove fizike, hemijske i
radioloke osobine. Takoe, u obzir treba uzeti i mogu transport otpada
izmeu pojedinih koraka.

34
 Slika 6.1 - Osnovni koraci u sistemu upravljanja RAO. Karakterizacija,
skladitenje i transport otpada moe se izvriti izmeu ili u pojedinim
koracima; primenljivost ovih koraka varira u zavisnosti od tipa RAO.

PREDOBRADA
Predobrada otpada je poetni korak koji se sastoji od skupljanja i
razvrstavanja otpada, dekontaminacije i hemijskog prilagoavanja, a moe
ukljuivati i vreme privremenog skladitenja. Jako je vana jer je po pravilu
upravo tada najbolja prilika za eventualno izdavajanje materijala za
recikliranje, kao i otpada koji nije potrebno smatrati radioaktivnim. Osim
toga, poeljno je razvrstati radioaktivni otpad u skladu sa kasnijim moguim
odlaganjima (npr. za povrinsko ili dubinsko odlagalite). Tehnike koje se
koriste u predobradi su:
Minimizacija otpada
o odlaganje i raspad (delay and decay) skladitenje
kratkoiveih radionuklida sve dok njihova aktivnost ne
opadne ispod nivoa izuzimanja kada se isputaju u ivotnu
sredinu kao otpad koji nije radioaktivan.
o razblaivanje i disperzija (delute and disperse)
razblaivanje otpada koji je u tenom ili gasovitom stanju sve
dok njegova aktivnost ne padne ispod nivoa izuzimanja kada
se isputa u ivotnu sredinu kao otpad koji nije radioaktivan.
o revizija aplikacije u smislu redukovanja korienja
radioaktivnog materijala na svim mestima gde je to mogue;
radioaktivni i neradioaktivni materijal ne treba meati da bi
zapremina RAO bila to manja.
Sakupljanje i sortiranje
o Za svaku vrstu otpada treba pripremiti odgovarajue
kontejnere da bi se obezbedila adekvatna segregacija.
Kontejneri za RAO moraju biti oznaeni da bi se jasno
razlikovali od kontejnera za neradioaktivni otpad.

35
 Slika 6.2 Pakovanje RAO u odgovarajue obeleene kontejnere.

Segregacija, koja se vri na osnovu sledeih karakteristika:

o Poreklo otpada
o Vrsta otpada (teni, vrsti, sagorivi, presibilni, organski)
o Tip zraenja, energija zraenja, vreme poluraspada
radionuklida; segregacija na osnovu poluraspada radionuklida
omoguava da se kratkoivei radionuklidi skladite odreeni
vremenski period dok aktivnost ne opadne na dovoljno nizak
nivo. Posle 10 vremena poluraspada aktivnost opadne na oko
0.1% od poetne vrednosti. Npr. u sluaju radionuklida Tc-
99m, koji se koristi u nuklearnoj medicini, vreme poluraspada
je 6 h, to znai da je ovakav otpad jednostavno uskladititi u
trajanju od 10 vremena poluraspada, tj. 60 h ili 2.5 dana.
o RAO koji sadri radionuklide koji se teko mere (alfa i beta
emiteri) zahtevaju poseban monitoring. Alfa-emiteri su visoko
radiotoksini. Moraju biti izdvojeni na mestu nastanka i
kontrolisani pre pridruivanja ostalom RAO.
Dekontaminacija provera spoljnih povrina kontejnera koji sadri
RAO. Izvriti dekontaminaciju pre svakog pomeranja kontejnera i
nakon transporta na odredite (smear/wipe test).
Hemijsko prilagoavanje bezbednije upravljanje primenom
hemijskih metoda. Primer dodavanje pufera kiselinama pre daljeg
tretmana.

36
 Pakovanje za transport u privremeno skladite ili u postrojenje za
tretman. Otpad se pakuje na osnovu kljunih parametara znaajnih za
tretman, privremeno skladitenje i odlaganje:
o Zapremina / koliina otpada
o Aktivnost
o Prisutni radionuklidi
o Hemijske osobine
o Fiziko-mehanike osobine
o Bioloke osobine
o Poreklo

OBRADA
Obrada radioaktivnog otpada sastoji se od operacija kojima je svrha
poveanje sigurnosti ili ekonominosti odlaganja otpada menjanjem njegovih
osobina. Osnovni koncepti obrade su smanjivanje obima otpada, uklanjanje
radionuklida i promena sastava otpada. Tipine operacije kojima se to
postie ukljuuju: spaljivanje gorivog otpada ili presovanje suvog otpada
(smanjivanje zapremine), isparavanje ili proputanje tenog otpada kroz
filtere i jonske izmenjivae (uklanjanje radionuklida), izdvajanje hemijskih
sastojaka. Za dekontaminicaju postojeeg otpada esto treba kombinovati
nekoliko spomenutih postupaka, a u procesima moe nastati i sekundarni
otpad (filteri, mulj itd).
Osnovni koncepti tretmana vrstog RAO su:
Smanjenje zapremine (kompakcija). Vrlo je uobiajena praksa da
se zapremina otpada smanjuje kako bi se olakalo manipulisanje i
konano odlaganje. Najee korieni metodi su seenje i
mehaniko presovanje. Otpad koji je pogodan za presovanje sadri
papir, tkanine, staklo, plastiku, drvo, metalnu burad. Mainama za
presovanje, otpad se prvo sabija u metalnu burad (in-drum
compactor), a zatim kada je bure puno, ono se zgnjei super-
compactorom, pa se ovako zgnjeena burad ponovo slau u bure.

37
Slika 6.3 - In-drum kompaktor. Slik 6.4 - Superkompaktor

Slika 6.5 Ispresovana burad.

38
 Slika 6.7 - Izgled paka,
nakon kompresije.

Slika 6.8 - Privremeno skladite za

Slika 6.6 - 20 000 kN
superkompaktor za nisko i radioaktivni otpad.
srednjeaktivni otpad.

Spaljivanje (incineracija). Smanjenje zapremine moe se izvriti

spaljivanjem otpada u ureajima koji su specijalizovani za ovu
namenu. Oprema potrebna za spaljivanje otpada je izuzetno skupa, pa
ova tehnika nije iroko dostupna postrojenjima za tretman
radioaktivnog otpada. Treba napomenuti da se smanjenjem zapremine
RAO proporcionalno poveava njegova specifina aktivnost.

Slika 6.9 - Spaljivanje PVA materijala.

39
Osnovni koncepti tretmana tenog ili gasovitog RAO:
U veini sluajeva otpad se ne tretira na mestu svog nastanka. Iz tog razloga
neophodno je obezbediti adekvatno skladitenje i pakovanje otpada kako bi
bio spreman za transport do postrojenja za tretman. Tankovi u kojima se uva
teni otpad su uvek smeteni u sekundarni tank (bure u bure) da bi se
spreilo curenje radioaktivne materije. Ovi tankovi moraju biti oznaeni
znakom radioaktivnosti i moraju se povremeno kontrolisati na mogue
curenje i kontaminaciju sredine u kojoj se skladite. Takoe, ako je otpad
srednje ili visoke radioaktivnosti mora biti obezbeen odgovarajuim
ildingom. Tretman otpada koji je u tenom ili gasovitom stanju svodi se na
transformaciju u vrsto stanje, pa se dalje tretira kao neka od klasa vrstog
otpada. Metode transformacije su:
Evaporacija
Jonska izmena
Hemijska precipitacija hemijskim metodama (taloenjem) se
izdvajaju rastvorene vrste supstance iz velike zapremine tenog
RAO. Primer je teni otpad iz proizvodnje radioizotopa.
Alternativni tretman ove vrste otpada jeste skladitenje na mestu nastanka
otpada, sve dok se aktivnost ne spusti ispod propisanog za isputanje u
okolinu.

1 Reprocesiranje
Reprocesiranjem se naziva recikliranje iskorienog goriva kako bi se iz
njega izdvojili plutonijum, uran, neeljeni fisioni produkti i aktinidi.
Reprocesiranje je vano jer se njime dobijeni plutonijum i uran mogu
ponovo iskoristiti i kao gorivo, ali i za druge primene (iako se uran u
mnogim sluajevima smatra otpadnim produktom poto to je u reaktoru
osiromaen od fisibilnog urana-235). Fisioni produkti i preostali aktinidi
samo su mali deo iskorienog goriva. Oni se odvajaju od plutonijuma i
urana da bi se stabilizirali vitrifikacijom. Vitrifikovani otpad je
visokoaktivan, oslobaa toplotu i sadri dugoivee radionuklide.
Reprocesiranje je, isto tako, pogodno za neke tipove iskorienog goriva iz
istraivakih reaktora. Ono se moe reprocesirati kako bi se otpad pretvorio
u stabilniji oblik, iako reprocesiranje u tom sluaju moe, ali i ne mora,
ukljuivati izdvajanje fisionog materijala. Iako se menjaju karakteristike
iskorienog goriva, reprocesiranje ne otklanjanja potrebu za geolokim
odlagalitem. tavie, ni veliina ni troak izgradnje odlagalita nisu
reprocesiranjem iskorienog goriva bitno smanjeni. Glavni razlog tome je

40
toplota koju oslobaa visokoaktivni otpad. Koliina otpada, koji stvara
toplotu i koji elimo odloiti, ograniena je po jedinici zapremine odlagalita
sa nekoliko faktora: najveim prihvatljivim zagrevanjem objekata sa
otpadom, sistemom zalivanja u odlagalitu (npr. ispunom koja sadri glinu)
jer taj sistem moe voditi ili akumulirati toplotu, i na kraju, ali podjednako
vano, geolokom formacijom u koju je odlagalite ugraeno. Koliina
toplote koju oslobaa iskorieno gorivo nije za svaki izvaeni snop gorivnih
elemenata podjednaka. Ona zavisi od vremena koje je gorivo provelo u
reaktoru (to je opet u vezi s koliinom elektrine struje koja je gorivom
proizvedena) i od vremena koje je prolo otkako je gorivo izvaeno iz
reaktora. Oslobaanje toplote se tokom vremena (i raspadom radioaktivnih
radionuklida) smanjuje. Reprocesiranje, u kojem se izdvajaju uran i
plutonijum (koji sami po sebi malo ili nita ne doprinose osloboenoj toploti)
zavrava sa ostatkom kojem se ne smanjuje mo stvaranja toplote. Ukupni
troak uspostavljanja geolokog odlagalita optereen je znatnim stalnim
trokovima (odreivanje karakteristika lokacije, izgradnja postrojenja sa
titovima za rukovanje otpadom, istraivanja i razvoj, postupak procene
ponaanja i sigurnosti itd.). Svi ti trokovi ne zavise toliko od koliine otpada
koliko od drugih faktora kao to su geoloka formacija u koju se odlae
otpad, i oblik objekata za otpad, ukljuujui u sluaju vitrifikovanog otpada
nastalog reprocesiranjem, projektovanje i cenu dodatnog paketa koji se mora
koristiti u prevozu. (npr. u vajcarskoj i Japanu dodatni paket je obvezan, a
zapremina mu moe biti i 10 puta vea od zapremine samog vitrifikovanog
otpada.) Zato je cena odlaganja po jedinici proizvedene struje bez
ukljuene cene reprocesiranja uporediva i za direktno odlaganje
iskorienog goriva i za odlaganja dugoiveeg otpada koji nastaje nakon
reprocesiranja. Operacija reprocesiranja, isto tako, stvara nove koliine nisko
i srednjeaktivnog otpada koji sadri dugoivee radionuklide. Taj relativno
glomazni otpad ne stvara vee koliine toplote, ali ipak mnoge zemlje
planiraju odlaganje takvog otpada u duboka geoloka odlagalita kako bi ga
odvojili od biosfere. Glavna prednost recikliranja je smanjenje iskopa i
prerade uranove rude i stoga smanjivanje velikih koliina otpada u rudnicima
i pri obogaivanju. Kad bi samo to bio faktor na kojem treba temeljiti odluku
o tome da li se isplati reprocesiranje ili ne, celokupno gorivo bi se
reprocesiralo. Konana se odluka donosi pod uticajem razliitih vanih
faktora celokupnog gorivnog ciklusa: na nju utiu cene razliitih operacija u
ciklusu proizvodnje i uvanja goriva, dostupnost iskoristivih rezervi rude,
elja za to veom proizvodnjom energije po izvaenoj koliini urana,
kapacitet meuskladitenja za iskorieno gorivo i energetska vrednost
izdvojenog urana i plutonijuma koji su temelj za proizvodnju novoga goriva.

41
 Slika 6.10 Postrojenje za reprocesiranje RAO u Sellafieldu u Velikoj
Britaniji

Odnos produkata reprocesiranja

Najmanje 96% je uran koji se

moe koristiti u novom gorivu Do 1% je
plutonijum
Do 3% je visokoaktivni
otpad koji se mora
skladititi i kasnije
odloiti

42
2 Transmutacija i particija

Da bi se trajno reili nekih dugoiveih radionuklida moemo ih trajno

pretvoriti ili u stabilne nuklide ili u nuklide s kraim poluivotom. To se
moe uiniti bombardovanjem radionuklida subatomskim esticama u
nuklearnim reaktorima ili u akceleratorima estica projektovanim upravo za
tu namenu. Nuklearni proces, u kojeme se jedan nuklid pretvara u drugi
naziva se transmutacija, a u kome se jezgro razbija na dva ili vie delova
naziva se particija. Tretman iskorienog nuklearnog goriva transmutacijom
zahteva nekoliko koraka: u prvom se iz goriva reprocesiranjem odvaja uran i
plutonijum, a u drugom se mora uiniti separacija ostatka tako da se razdvoji
razliite radionuklide zavisno od toga kojim e se nuklearnim metodama
kasnije tretirati. Jednostavnog i univerzalnog reenja nema.
Prve studije primene transmutacije u SAD-u dovele su do zakljuka kako je
teoretski mogue posle reprocesiranja izvriti separaciju i transmutaciju dela
opasnih fisionih produkata i aktivacionih produkata sa dugakim
poluivotom. Studija je utvrdila kako za sada nema ni sigurnosnih niti
ekonomskih motiva da se transmutacija koristi kao strategija u upravljanju
otpadom. IAEA je dola do slinih zakljuaka na temelju evropskih studija,
ali je stavila vei naglasak na nesklad izmeu velikog opsega potrebnih
tehnikih napora i troka za postupak transmutacije, i male i nesigurne koristi
od smanjene dugorone radioloke opasnosti. Tokom poslednjih desetak
godina komercijalno reprocesiranje je postalo stvarnost u Velikoj Britaniji i u
Francuskoj pa se iskorieno gorivo reciklira kako bi se izdvojio plutonijum
za korienje u komercijalnim reaktorima. Taj razvoj, uz napredak u gradnji
reaktora i robotici, kao i promene u regulatornom okruenju i javnom
mnjenju, u poslednje vreme su obnovili zanimanje za particiju i
transmutaciju, natoito u Francuskoj, Japanu i Rusiji. Nauni i tehnoloki
aspekti particije i transmutacije istrauju se posebnim programima u mnogim
zemljama (Belgiji, Kanadi, Kini, Nemakoj, Italiji, Indiji, Junoj Koreji,
Norvekoj, Holandiji, vedskoj, vajcarskoj i SAD-u). Ameriki istraivai
su, isto tako, procenili da bi trebalo 100 godina neprestanog rada
transmutacijskog gorivnog ciklusa da bi se koliina aktivacionih produkata u
postojeem iskoritenom gorivu iz amerikih lakovodnih reaktora smanjila
za 90%. Aktivacioni produkti, koji bi se mogli ukloniti ili bi im se mogla
smanjiti koliina sadanjim znanjem i mogunostima particije i
transmutacije, ne doprinose znatno sveukupnom smanjenju rizika od
iskorienog goriva. Za sada particija i transmutacija jo uvek ne umanjuju

43
potrebu za geolokim odlaganjem pri kojem je ukupni rizik od
radioaktivnosti svakako mali. Sadanja perspektiva je jo uvek takva da je
geoloko odlaganje iskorienog nuklearnog goriva i ostalih materijala
kontaminiranih dugoiveim radionuklidima potrebno, bez obzira
reprocesira li se iskorieno gorivo ili ne i bez obzira mogu li se, ak i u
bliskoj budunosti, razviti danas jo nepostojee praktine tehnike za
separaciju ostataka.

44
KONDICIONIRANJE

Kondicioniranje radioaktivnog otpada ine operacije kojima se otpad prevodi

u oblik prikladniji za rukovanje, prevoz, skladitenje i odlaganje. To su
operacije imobiliziranja i pakovanja. Uobiajni postupci imobilizacije
tekueg otpada su zalivanje u betonsku matricu (solidifikacija) za otpad
manje radioaktivnosti, odnosno staklenu matricu (vitrifikacija) za
visokoaktivni otpad. Solidifikacija otpada vri se cementiranjem,
bitumenizacijom ili polimerizacijom. Cement ima univerzalnu primenu zbog
jednostavnosti postupka cementiranja i niske cene. Bitumenizacijom otpad
dobija bolju hemijsku postojanost, ali za ovaj proces neophodno je
obezbediti specijalne mere predostronosti zbog mogue eksplozije.
Polimerizacijom otpad dobija bolju hemijsku i radioloku stabilnost, ali isto
kao i kod bitumenizacije ovde je, u toku kondicioniranja neophodno vriti
evaporaciju, suenje i miksiranje. Imobilizirani i drugi vrsti otpadi obino se
pakuju u posude razliitih vrsta, od standardnih 200 l elinih buradi, do
posebno napravljenih posuda sa debelim zidovima, zavisno od vrste i
koncentracije radionuklida, uz eventualno dopunjavanje materijalima
odgovarajuih svojstva.

45
Slika 6.11 Postrojenje za vitrifikaciju, Karlsruhe, Nemaka.

Slika 6.12.- Proces solidifikacije po fazama, do odlaganja.

Slika 6.12a vrsta matrica (cement, asfalt, smola);

mala brzina isputanja radionuklida.

46
 Slika 6.12b - Kontejner, punjenje kontejnera i burii sa otpadom
(beton/punjenje malter/elik); mala brzina rastvaranja, sorpcija radionuklida,
hemijski bafer.

Slika 6.12c - Poloaj peine, oblaganje ivica i ispuna (beton, specijalni

malter); ogranien pristup vode, odloen poetak isputanja, mala brzina
rastvaranja, hemijski bafer, sorpcija radionuklida, dozvoljeno isputanje
gasova.

Slika 6.12d Geoloke barijere odlagalita: mali protok vode,

zadovoljavajua hidrohemija, mehanika stabilnost; Geoloke barijere
biosfere: zadravanje radionuklida (sorpcija, difuzija matriksa), smanjenje
koncentracije radionuklida (razreivanje, radioaktivni raspad), fizika
protekcija inenjerskim barijerama;

47
SKLADITENJE

Skladitenja predstavlja privremeno uvanje radioaktivnog otpada (pri emu

je osigurana zatita okoline), kako bi se na primer olakala obrada,
kondicioniranje i odlaganje otpada kada mu se umanji aktivnost. Specijalno,
kratkoivei otpad se moe skladititi dok mu aktivnost ne opadne toliko da
se sme kontrolisano isputati u okolinu ili odlagati kao obian otpad.
Skladite se koristi za smetanje otpada tokom razliitih faza obrade RAO.
Kontejneri sa otpadom moraju biti obeleeni znakom za radioaktivnost. U
skladitu mora postojati sistem spreavanja neovlaenog pristupa. Samo
skladite mora biti udaljeno od radnog prostora. Zatitne barijere obezbeuju
da doze van skladita budu na nivou koje propie regulatorno telo. Barijere
moraju biti proraunate tako da se uzme u obzir doprinos rasejanog zraenja
i distribucija izvora. Jaina doze izvan skladita moe biti do 10 Sv/h za
profesionalno izloena lica, odnosno 0.5 Sv/h za stanovnitvo. Skladite
mora biti uredno organizovano u pogledu koliine smetenog RAO.

Slika 6.13 - Primer skladita Vissingen u Holandiji

48
 Slika 6.14 Primer skladita Vissingen u Holandiji

Slika 6.15 Primer skladita Slika 6.16 Skladite vrstog

Brinje u Sloveniji RAO

3 Produeno skladitenje

I zemlje bez energetskog nuklearnog programa mogu imati mali, ali opasni
dugoivei otpad koji je nastao pri korienju radioaktivnog materijala u

49
medicini, industriji ili pri nuklearnim primenama u istraivanjima. Kako se
takav otpad ne moe meati i odloiti sa nisko i srednjeaktivnim otpadom,
koji zavrava na odlagalitima obino plitkog ili pripovrinskog tipa, sav
dugoivei otpad se mora skladititi sve dok se ne ostvari jedna ili vie
mogunosti za trajno odlaganje. Isto tako, danas se na razliitim mestima
skladiti i iskorieno nuklearno gorivo, ili u vodom ispunjenim bazenima,
ili u suvim betonskim ili metalnim strukturama. Iako toplota i intenzitet
zraenja koje oslobaaju brzo opadaju s vremenom dok su u skladitu, deo
radioaktivnog materijala u iskorienom gorivu potencijalno je opasan za
ljude vrlo dugo, ak nekoliko hiljada godina. tavie, sistemi povrinskog
skladitenja (obino uz reaktore) projektovani su za drugu svrhu (izmena
goriva, vanredne situacije u kojima hitno treba izvaditi gorivo iz jezgra
reaktora i izvriti privremeno skladitenje kako bi se najvei deo nastalih
radionuklida raspao) i njihovo predvieno trajanje se meri decenijama, retko
stotinama godina. Oni zahtevaju stalni nadzor, odravanje i povremenu
zamenu delova. Prihvaeno je miljenje kako je skladitenje otpada samo
meumera budui da sav dugoivei otpad, iskorieno gorivo ili
viskoaktivni ostatak nastao reprocesiranjem, mora zavriti u odgovarajuem,
dubokom ili geolokom odlagalitu.
U mnogim zemljama se i dalje nastavlja javna rasprava koja zagovara ideju o
produenom skladitenju, jer ono ostavlja otvorene mogunosti upravljanja
radioaktivnim otpadom za budue generacije. Zato je produeno skladitenje
realnost i raireni oblik upravljanja RAO. Iako skladitenje ima prednosti,
pitanja konanog odlaganja se prenose na naredne generacije, pa je
skladitenje kao privremeno reenje uzrok nekih etikih problema.

50
Slika 6.17 Bazen za produeno skladitenje iskorienog nuklearnog goriva
(vedska)

51
 Slika 6.18 Produeno skladitenje iskorienog nuklearnog goriva u
betonskim objektima (Kanada)

ODLAGANJE

Odlaganje je definitivno smetanje otpada u odlagalite, bez namere da se iz

njega ikad vadi i bez nunog oslanjanja na dugorono nadgledanje i
odravanje odlagalita. Uz prethodnu obradu i kondicioniranje, sastav
prirodnih i izgraenih viestrukih barijera oko otpada u odlagalitu prua
garanciju da e se bilo kakvo isputanje radionuklida u okolinu odvijati
prihvatljivom sporou. Ima baraijera koje osiguravaju potpunu izolaciju
otpada u nekom vremenskom razdoblju, poput metalnih posuda, kao i takvih
koje usporavaju prodor radionuklida u okolinu, poput materijala kojim se
popunjava odlagalite ili stena u kojoj je izgraeno. Odlagalita se mogu
nalaziti na povrini ili na razliitim dubinama ispod zemlje, a posebnu grupu
ine duboka odlagalita u geoloki stabilnim i nepropusnim slojevima,
namenjena visokoaktivnom odpadu.

52
Za neka odlagalita moe se planirati ogranieno vreme institucionalne
kontrole, ime se poveava sigurnost odlaganja kratkoiveeg otpada.
Iako se za najvei deo radioaktivnog otpada planira izolovanje u odlagalitu
ili barem odleavanje u skladitu, neki otpadni radioaktivni gasovi i tenosti
mogu se odmah kontrolisano isputati u prirodu (unutar dopuenih granica
radioaktivnosti), to se takoe smatra postupkom odlaganja.

Slika 6.19 Kanisteri za odlaganje isluenog goriva.

vedska i Finska su razvile kalupe za livenje kanistera sa debelim
slojem bakra
Ovakvi kanisteri su dosta otporni na koroziju i spreavaju
oslobaanje radionuklida najmanje 10 000 godina

53
ODLAGANJE RADIOAKTIVNOG OTPADA

NAINI ODLAGANJA RADIOAKTIVNOG OTPADA U

TLU

U razvoju strategija za odlaganje otpada u tlu, vreme poluivota radionuklida

je glavni parametar u odluivanju o nainu odlaganja. Od otpada koji sadri
preteno kratkoivee radionuklide posle dovoljno dugo vremena, koje moe
biti i nekoliko stotina godina, opasnost pada na nivo gde vie nema rizika po
ljudsko zdravlje ili okolinu. Zato se svi naini odlaganja za kratkoivei
otpad oslanjaju na institucionalni nadzor odlagalita i/ili na izgraene
sisteme prepreka koji ogranieno traju (dakle nekoliko stotina godina) i za to
vreme izoluju otpad od okoline. Tokom tog vremena veina radionuklida u
otpadu se raspadne. Time se umanjuje ili uklanja rizik zbog degradacije
sistema barijera (kvarovi na posudama ili preprekama) koje zadravaju
radionuklide. Meutim, neke vrste radioaktivnog otpada, a naroito
iskorieno nuklearno gorivo i otpad koji nastaje recikliranjem iskorienog
goriva, sadre niz radionuklida sa vrlo dugim poluivotima pa su stoga
opasni i hiljadama godina. Iz dananje perspektive se ne moe oekivati ni
od institucionalne kontrole odlagalita, niti od izgraenog sistema prepreka
da mogu beskonano zadravati i izolovati takav dugoivei otpad.

4 Plitko odlaganje

Kod plitkog odlaganja (shallow facilities) otpad se smeta na povrinu ili

vrlo blizu povrine. Plitka odlagalita se koriste u mnogim zemljama vie od
30 godina, najee za niskoaktivni otpad. Kako je najednostavnije bilo
koristiti obine zemljane rovove, prva odlagalita su bila zasnovana na tom
principu. Oigledno je zato su najvei uspesi s tim pristupom postignuti na
lokacijama koje su bile na suvim podrujima. U suvim uslovima malo je ili
zanemarljivo proticanje podzemnih voda kroz ukopani otpad, pa ne postoji
prenos radionuklida vodom u okolinu. Plitka odlagalita se igrauju iznad
vodene ploe. Ponekad lokalni uslovi zahtevaju izgradnju odlagalita u zoni

54
saturacije. U oba sluaja odlagalite mora biti konstruisano na nain koji
spreava tok podzemnih voda preko radioaktivnog otpada.
Uspean primer plitkog odlaganja je odlagalite Beatty u Nevadi, koje je sada
zatvoreno. Slian se nain odlaganja planira izgradnjom postrojenja u Ward
Vallyu, u pustinji Mohave, gde je nivo podzemnih voda ak 200 m ispod
povrine tla. U vlanijoj klimi takav pristup je manje uspean. U nekim
specijalnim okolnostima (plavljenje rovova zbog neodgovarajueg izbora
lokacije, ili neodgovarajua drenaa) radionuklidi se mogu iriti na dole, to
zavisi od vrste stena bono izvan rovova. Tako radionuklidi iz otpada mogu
dospeti u vodotokove i u podzemnu vodu. Sigurnost se, pri plitkom
odlaganju moe poboljati izgradnjom dodatnih prepreka. U mnogim
zemljama se koriste obloeni ili betonom ojaani rovovi za odlaganje
kratkoiveeg otpada.

55
Slika 7.1 - Prikaz poprenog preseka sa razliitim nivoima podzemnih voda.

Na primer, u postrojenju za obradu i odlaganje na lokaciji Rokkasho u

severnom Japanu, kratkoivei otpad u metalnim kontejnerima slae se u
ojaane betonske rovove koji se potom popunjavaju graevinskom smeom i
zatvaraju betonom. Na kraju se rov prekriva meavinom betonita i peska, a

56
zatim zemljom. U Driggu u Velikoj Britaniji koriste se odlagalita obloena
betonom sa ugraenim drenanim kanalima neto ispod povrine tla. U
odlagalitu Centre de la Manche u Francuskoj, niskoaktivni otpad smeten je
u betonske module poloene na betonske ploe postavljene neto ispod i
iznad povrine tla, u formaciji koja lii na nasip.

57
U Francuskoj (Centre delAube) i u paniji (El Cabril) otvorena su
odlagalita nisko i srednjeaktivnog otpada. Oba su projektovana tako da se
nakon 300 godina lokacija moe koristiti bez ikakvih ogranienja.
Zajednika im je karakteristika izgradnja posebnog dna na strukturi za
odlaganje koje prikuplja svu infiltriranu vodu i odvodi je u posebni deo u
kome se nadzire prisutnost radionuklida. Postrojenje u Centre delAube
izoluje otpad u strukturi izgraenoj iznad najvieg nivoa podzemne vode. U
El Cabrilu se paketi sa otpadom smetaju u betonske module koji se slau
jedan do drugog u posebne strukture za odlaganje. Iako se u svako
odlagalite otpad smeta bez namere da se ikada vadi, modularni pristup
doputa ak i to da se promeni miljenje. U El Cabrilu olakan je pristup
otpadu tako da se moe izvaditi. U Kanadi je projektovano prototipno
pripovrinsko postrojenje, poznato pod nazivom Intrusion Resistant
Underground Structure (IRUS). Jedinice za odlaganje sastoje se od
podzemnog objekta sa ojaanim betonskim plafonom i zidovima, ali sa
propusnim podom koji e se nalaziti nad peanim slojem iznad najvieg
nivoa podzemne vode. Kroz pod jedinice za odlaganje mogua je neometana
drenaa. Struktura sa viestrukim izgraenim preprekama projektovana je
tako da traje najmanje 500 godina. U svim tipovima plitkog odlaganja rovovi
ili izgraene strukture pokrivaju se slojem prirodnog i/ili vetakog
materijala koji bi trebalo da sprei ili smanji infiltraciju vode ili efekat
erozije vetra ili vode. Sve prepreke su projektovane tako da umanje
mogunost prodiranja biljaka i ivotinja u odlagalite. Mogunost ljudskog
upada (nekontrolisanog pristupa), naroito posle zavretka institucionalnog
nadzora nad odlagalitem, ostaje kljuni problem dugorone sigurnosti i
bezbednosti za sva plitka postrojenja za odlaganje.

58
Slika 7.2 - Plitko odlagalite Centre delAube u Francuskoj.

59
 Slika 7.3 ema plitkog odlagalita Drigg u Velikoj Britaniji.

Slika 7.4 Pri plitkom odlaganju sistem izgraenih barijera pomae u

izolaciji otpada od okoline. U odlagalitu El Cabril u paniji otpad je
smeten u eline kontejnere, koji se slau u betonske objekte. Objekti se
slau u betonske kanale sa drenaom, meuprostor se ispunjava, a nakon
zatvaranja odlagalite se prekriva zemljom i vegetacijom. Ovakav nain
pakovanja osigurava integritet otpada najmanje hiljadu godina, kada se
raspadne 99% radionuklida.

60
5 Pripovrinska odlagalita

Pripovrinska odlagalita (near surface facilities) ispod su povrine tla, ali ne

na velikoj dubini. Odlagalite ukljuuje zonu nedirnute stene ili sedimenta
iznad postrojenja koji fiziki deli odloeni otpad od povrine. Osim to se
time koriste prednosti pogodnih hidrogeolokih i geohemijskih svojstava
prirodnih prepreka, takav pristup znatno smanjuje rizik od nenamernog
upada ljudi. Sve izgraene prepreke u pripovrinskim odlagalitima su na
mnogo naina sline onima koje se grade oko objekata za plitka odlaganja.
Pripovrinska odlagalita, na dubinama veim od 50 m, ve su prihvaena i
rade u nekoliko zemalja. U vedskoj je izgraeno 1989. godine jedno takvo
odlagalite u gnajsu na dubini od 60 m ispod Baltikog mora. Ono je
predvieno za odlaganje nisko i srednjeaktivnog otpada. U Finskoj, na ostrvu
Olkiluoto, izgraene su dve nuklearne elektrane poduzea TVO koje upravlja
i tamo izgraenim odlagalitem za nisko i srednjeaktivni otpad koje je
puteno u rad 1992. godine. Otpad je razvrstan prema aktivnosti i smeten u
betonom obloene silose izdubljene u granitu, na dubini od 70 do 100 m
ispod povrine. Druga finska nuklearka u mestu Loviisa gradi slino
postrojenje za otpad koji nastaje njenim radom, na dubini od 110 m. Sva
nordijska postrojenja projektovana su i izvedena tako da doputaju irenje
kako bi se mogao prihvatiti otpad koji e nastati dekomisijom nuklearnih
elektrana.
U nizu drugih zemalja (Belgija, Kanada, Nemaka i Velika Britanija)
razmatra se odlaganje kratkoiveeg otpada (nisko i srednjeaktivnog) u
pripovrinska odlagalita na 50 i vie metara dubine.

61
Slika 7.5 ema pripovrinskog odlagalita Olkiluoto u Finskoj.

62
 Slika 7.6 Koncept pripovrinskog odlaganja: otpad u elinim
kontejnerima se slae u module i stabilizuje betonskom ispunom. Moduli se
slau u tunel koji se ispunjava i zatvara.

63
Slika 7.7 Nain pripovrinskog odlaganja: tuneli se nalaze plitko u tlu, ali
tako da se izmeu biosfere i otpada nalazi stabilan i vodonepropustan
geoloki sloj.

64
6 Duboka odlagalita (odlagalita u dubokim geolokim
formacijama)

Otpad se moe odloiti u postrojenje izgraeno duboko u podobnim

geolokim formacijama, bez namere da se ikada vadi, bez oslanjanja na
dugoroni nadzor ili odravanje. Dugorona sigurnost geolokog odlaganja
temelji se na sistemu viestrukih barijera: stabilan oblik otpada, dugovena
ambalaa u kojoj je otpad smeten, trajnost ostalih izgraenih struktura ili
prirodnih prepreka karakteristinih za izabranu lokaciju odlagalita. Sve
prepreke zajedno, dovoljne su za zadravanje i izolaciju otpada tokom vie
hiljada godina. ak i ako efikasnost sistema postojeih ili izgraenih barijera
da zadri prostiranje radioaktivnosti od paketa sa otpadom prema okolini
vremenom pone da se smanjuje, gubitak funkcionalnosti odlagalita je
postepen. Usporeno irenje delom je rezultat raspada radionuklida, a delom
dolazi do razreivanja i disperzije po dubini. Sva tri faktora umanjuju
konani utcaj otpada na biosferu. Sistem vie barijera, ganarntuje barem do
neke mere, kompenzaciju nedostataka na bilo kojoj od barijera u nizu.
Dubina na kojoj e se graditi odlagalita za duboko geoloko odlaganje
zavisi od specifinih karakteristika lokacije, karakteristika projektovanog
sistema za odlaganje, prirode otpada i regulatornih zahteva za dugoronu
sigurnost. Generalno se smatra da e budua geoloka odlagalita biti
graena na dubinama od 250 do 1 500 metara. Poeljna geoloka svojstva
lokacije dubokog geolokog odlagalita ukljuuju: mehaniki stabilne
formacije, takvu geohemiju podzemnih voda koja ne ugroava stabilnost
paketa s otpadom i oko njih izgraenih prepreka, vrlo mali protok podzemnih
voda i vrlo dugo vreme prenosa podzemnim vodama iz dubina na kojima je
otpad odloen prema povrini, ako radionuklidi ikada dou do vode.
Geosfera, osim to usporava migraciju radionuklida sorpcijom, matrinom
difuzijom i razreivanjem, dodatno znai i poboljanu dugoronu sigurnost
budui da zatiuje sistem od povrinskih procesa (glacijacija ili plavljenje)
smanjujui ujedno rizik od nenamerenog upada ljudi. Geoloko odlaganje se
danas smatra najpodobnijim oblikom brige o dugoiveem radioaktivnom
otpadu.
Nacionalni programi onih zemalja, koje planiraju izgradnju dubokog
odlagalita, usredsreeni su na izbor pogodne lokacije odlagalita,
istraivanja i razvoj naina na koji se demonstrira dugorona sigurnost
odlagalita i na studije kojima se razmatraju druga ekoloka i ekonomska
pitanja izgradnje. Sigurnost dubokog geolokog odlagalita procenjuje se

65
procenom dugoronog ponaanja. U nekoliko zemalja je sprovedena takva
formalna procena sigurnosti i procena uticaja dubokog geolokog odlagalita
na okolinu (u vedskoj, Finskoj i vajcarskoj) ili je upravo u toku (u
Kanadi). Geoloko odlaganje ne mora i verovatno nee biti ogranieno samo
na viskoradioaktivni otpad iz prerade iskorienog nuklearnog goriva.
Naime, sigurnost za plitka i pripovrinska odlagalita oslanja se na
institucionalni nadzor i/ili izgraene barijere koje imaju ogranieno trajanje
(nekoliko stotina godina). Tokom tog vremena garantuje se da e sistem za
odlaganje zadrati radionuklide, a veina njih e se raspasti. Nakon tog
garantovanog vremena odlagalite se vie ne nadzire. Stoga ni koliine
dugoiveih radionuklida u nisko i srednjeradioaktivnom otpadu, koji se
moe smestiti u plitka i pripovrinska odlagalita (na primer alfa emiteri, C-
14, I-129) nisu velike. Zapravo, one su tako male da gotovo nisu razliite od
onih za koje se doputa da budu isputene u okolinu bez ogranienja.
Gledano sa ekonomskog aspekta, poveanje cene postrojenja, koje se gradi
za iskorieno gorivo, radi proirenja kako bi moglo prihvatiti ostale tipove
dugoiveeg otpada, relativno je malo. Stoga jedan broj zemalja (Belgija,
Francuska, vedska i vajcarska) namerava da odloi u geoloka odlagalita,
osim iskorienog goriva i sav ostali dugoivei otpad, a plitka ili
pripovrinska odlagalita da koristi samo za kratkoivei otpad. U Nemakoj
e se sve vrste radioaktivnog otpada, ukljuujui i kratkoivei otpad,
odlagati duboko u geoloke formacije. Odlagalite u Morslebenu, u
naputenim rudnicima soli, radi od 1981. godine i u njega se odlae
kratkoivei, nisko i srednjeaktivni otpad, kao i iskorieni izvori zraenja.
Posle ujedinjenja Nemake odlaganje je stalo kako bi se ponovno ispitala
sigurnost. Posle sloene procedure, korienje Morslebena je opet je
zapoelo. Isto tako, u Nemakoj se oekuje licenciranje za odlaganje
kratkoiveeg otpada koji ne stvara toplotu u odlagalite Konrad izgraeno u
naputenom rudniku gvoa.
Postoji meunarodni konsenzus za dugoivee otpade o tome da je za njih
preferirana metoda duboko geoloko odlaganje koje koristi sistem izgraenih
i prirodnih barijera kako bi se osigurala dugorona sigurnost. Iako mnoga
tehnika pitanja u odnosu na geoloko odlaganje ostaju otvorena, postoji
generalno miljenje da su ta pitanja reiva.

66
 Slika 7.8 Sastav sigurnosnih prepreka koji je planiran za vedsko
odlagalite iskorienog goriva. Odlagalite e biti na dubini od 500 m.
Uloga sistema viestrukih barijera je da sprei ili da barem znatno umanji
prodor radionuklida u stenu u kojoj se postrojenje za odlaganje nalazi.Stena
uva izgraene prepreke od spoljanjih uticaja, ali isto tako zadrava
radionuklide i usporava njihov prodor u biosferu.
1 - bakarni kontejneri sa iskorienim gorivom
2 - buotine za odlaganje ispunjene betonitom
3 - pristupni tunel ispunjen peskom i betonitom
4 stena

67
 Slika 7.9 Odlagalita u vedskoj. Tamo se sav radioaktivni otpad iz
nulearnih elektrana i drugih primena radionuklida smeta u tlo u posebna
odlagalita. Nisko i srednjeaktivni otpadi se odlau 50 metara ispod povrine
zemlje u pripovrinsko odlagalite (1). Islueno gorivo iz nuklearnih
elektrana sada se dalje skladiti u posebnim postrojenjima (2). Prema
planovima taj otpad e biti odloen u postrojenje koje e se graditi poetkom
XXI veka na dubini od 500 metara ispod povrine (3).

7 Hidroispuna pukotina i cementiranje na lokaciji

U Kini se ispituju dve alternativne metode odlaganja tekueg radioaktivnog

otpada u tlo. U prvoj se tekui otpad mea sa cementom i pumpama ubacuje
u pukotine duboko u odgovarajue geoloke formacije. Postupak se naziva
hidroispuna pukotina. Slina je i druga tehnika u kojoj se otpad mea sa

68
cementom na samoj lokaciji, a zatim direktno ubrizgava u podzemne
betonom ojaane objekte.

69
 Slika 7.10 Hidroispuna pukotina i cementiranje na lokaciji.

ODLAGANJE U MORA

8 Odlaganje u okeane

Neke zemlje su odreeno vreme koristile okeane za odlaganje ogranienih

koliina radioaktivnog otpada (uglavnom severni Atlantski okean). Meutim
za taj pristup vie nema meunarodne saglasnosti i podrke. Briga zbog
moguih efekata na zdravlje i okolinu rezultovala je 1983. godine
meunarodnim dogovorom - Londonska konvencija koja je uspostavila
dobrovoljni moratorijum na svako odlaganje visokoaktivnog i nekih vrsta
srednjeaktivnog otpada u mora. Taj sporazum je postepeno zamenjen
apsolutnom meunarodnom zabranom svakog odlaganja i isputanja
radioaktivnog otpada u mora, iako se istraivanja moguih rizika nastavljaju.
Osim direktnog odlaganja otpada u okean, odlaganje ispod okeanskog dna je

70
oblik geolokog odlaganja. Ovakav tip odlaganja je zamiljen kao smetanje
otpada od deset do nekoliko stotina metara duboko u sedimente ili stene koje
se nalaze na dnu okeana, na dubini od nekoliko hiljada metara. Veina
razmotrenih predloga za ovaj nain odlaganja pretpostavljala je odlaganje na
podrujima daleko od kontinentalnih rubova i ivica tektonskih ploa, na
podrujima gde su oekivani geoloki uslovi stabilni i predvidivi, i gde se
uglavnom ne nalaze vana bioloka ili mineralna bogatstva. Problem tog
naina odlaganja je ukopavanje otpada u dno na tako velikoj dubini.
Istraene su dve mogunosti: smetanje otpada u dno sa slobodno padajuim
penetratorima i smetanje u buotine.
U prvoj se penetrator oblika rakete sa titanijumskim ili elinim paketima,
ispunjenim otpadom, izbacuje s broda. Posle slobodnog pada kroz nekoliko
hiljada metara vode, penetrator se ukopava oko 70 metara duboko u
sediment. U sprovedenim praktinim ispitivanjima (sa oko 100 penetratora)
pokazalo se kako je metoda racionalna i tehniki prihvatljiva. Ustanovljeno
je, isto tako, da su se otvori na dnu, nastali udarcem, zatvarali iza penetratora
tako da se nije mogla ustanoviti razlika izmeu mesta udara i okoline. U
opciji kod koje se koriste buotine, paketi bi se sputali s broda u prethodno
probijene buotine duboke nekoliko stotina metara. Za tu je mogunost
tehnologija buenja ispitana, i demonstrirana, ali jo nije ispitano zatvaranje
ispunjenih buotina. Tokom poslednjih dvadeset godina mnoge su se zemlje
udruile u istraivanju odlaganja iskorienog goriva na dno mora (Belgija,
Kanada, Francuska, Nemaka, Italija, Japan, Holandija, vajcarska, Velika
Britanija i SAD) i meusobno razmenjivale saznanja. Cilj istraivanja bio je
prikupiti naune i tehnike podatke kako bi se nacionalnim i meunarodnim
telima omoguila procena i eventualna odluka o primenjivosti i dugoronoj
sigurnosti odlaganja na dno mora. Sprovedena su i geotehnika ispitivanja u
15 podruja na severnom Atlantskom i severnom Tihom okeanu. Na temelju
studija je zakljueno da su obe mogunosti prihvatljive, ali su potrebna dalja
ispitivanja kako bi se potvrdili rezultati i dokazalo da su sedimenti na
morskom dnu dugorona i efikasna prepreka eventualnom prelazu
radionuklida u buotinama iz paketa sa otpadom u okolinu: dno i morsku
vodu. Za nekoliko hipotetskih lokacija su u prouavanim podrujima
procenjene mogue radioloke posledice nakon smetanja reprocesiranog
otpada penetratorima. Iako sav taj rad na ispitivanju sigurnosti odlaganja u
morsko dno pokazuje kako je koncept ostvariv i pouzdan, njegova primena
e zavisiti od meunarodnog dogovora, podjednako kao i od razvoja
meunarodnih propisa. Ni dogovora ni propisa jo nema. Stoga, iako je
odlaganje na morskom dnu tehniki ostvarivo ono jo nije prihvaeno.

71
Slika 7.11 Odlagalita radioaktivnog otpada u morima irom sveta.

72
9 Subdukcijske zone (zone podvlaenja tektonskih ploa)

Razmatrano je odlaganje radioaktivnog otpada u duboke okeanske rovove

pridruene subdukcijskim zonama, planetarnim podrujima du
kontinentalnih rubova gde se okeanska kora (jedna tektonska ploa) podvlai
pod kontinentalnu koru (druga tektonska ploa). Glavna karakteristika tog
naina odlaganja otpada je da on tokom vremena tone sve dublje, kako
okeanska ploa tone pod kontinentalnu. Nedoumice sline onima koje prate
odlaganje otpada u okeansko dno, prate i ovaj nain odlaganja.
Prvo, kritiari prigovaraju kako nisu svi sedimenti na ploi koja tone
noeni tokom vremena u dubinu zemlje; u nekim sluajevima delovi se
odvajaju i deformiu, naroito na mestima ili u blizini direktnog kontakta dve
ploe. Drugo, subdukcijske zone su najnestabilnija podruja povrine
planete. To su sve mesta snanih potresa i vulkanske aktivnosti. A da bi
problem iz perspektive ocene sigurnosti bio jo sloeniji, uz ove oblasti su
obalna podruja gde se nalaze najznaajnije bioloke zalihe Zemlje.

ODLAGANJE U NASLAGAMA LEDA

Do sada su razmatrana tri glavna naina za odlaganja radioaktivnog otpada u

vrlo debelim naslagama leda na Antarktiku i Grenlandu: topljenje, usidreno
odlaganje i povrinsko skladitenje. U prvom konceptu se paketi sa otpadom,
koji oslobaa toplotu smetaju u plitke buotine u ledu i zatim se doputa da
se otapanjem leda paketi sami probiju do dna ledene naslage za ta bi im,
prema sadanjim proraunima, trebalo desetak godina. Pri usidrenom
odlaganju, paketi bi se kablovima vezali na povrinska sidra koja bi
ograniila prodiranje u dubinu leda na otprilike 200 do 500 m. Taj je koncept
razvijen kako bi se osigurala mogunost pristupa i ponovnog vaenja otpada
u razdoblju od nekoliko stotina godina pre nego to bi povrinski proces
stalnog nakupljanja leda prekrio sidra. U povrinskom skladitenju paketi bi
se smetali u postrojenje na stubovima izgraeno nad ledenom povrinom.
Poto bi stubovi tokom vremena tonuli, postrojenje bi se moralo podizati da
bi ostalo iznad leda nekoliko stotina godina. Tek bi se tada dopustilo da celo
postrojenje lagano propadne u ledenu naslagu. Do sada su sva tri naina
odlaganja u ledene naslage malo istraivana, najvie zbog toga to je

73
odlaganje otpada na Antarktiku izriito zabranjeno meunarodnim zakonom.
Alternativne lokacije na debelim naslagama leda na Grenlandu su pod
danskom jurisdikcijom i zbog toga su iskljuene iz razmatranja u
nacionalnim programima drugih zemalja. Drugi problemi sa odlaganjem u
ledene naslage su visoki trokovi prevoza i rukovanja, i nesigurnost u odnosu
na klimu tih regija u velikom vremenskom razdoblju merenom desetinama
hiljada godina. Stoga, iako je odlaganje u ledene ploe tehnoloki izvodljivo,
ono se danas ne prihvata. U vezi sa odlaganjem u slabo nastanjene polarne
zone, u Rusiji se nastavlja procenjivanje permafrosta kao mogueg
geolokog medijuma za odlagalite za dugoivei otpad koji nastaje
reprocesiranjem, ali i za iskorieno nuklearno gorivo, uglavnom iz grafitom
moderiranih RBMK reaktora.

74
ODLAGANJE U SVEMIRU

Odlaganje nuklearnog goriva tako da se lansira u svemir privlano je jer se

problem iz nama najblie okoline zauvek uklanja. U tu svrhu su razmatrani
razliiti koncepti, ukljuujui korienje tehnologije prevoza spejs atlom
kako bi se otpad podigao prvo u orbitu oko Zemlje i potom poslao i smestio
u stalnu orbitu izmeu Zemlje i Venere. Razmotreno je korienje raketa
nosaa da bi se otpad digao van gravitacionog uticaja Zemlje i usmerio
direktno ka Suncu. Glavni problem tom nainu su ogromni trokovi, ali i
visoka verovatnoa neuspeha pri lansiranju sa radiolokom katastrofom kao
posledicom. Radioloki rizik odlaganja radioaktivnog otpada u svemir je jo
uvek znatno vei nego to je pri geolokom odlaganju. ak ako bi se
odlaganje u svemiru ograniilo samo na najopasniji deo otpada, na onaj koji
nastaje reprocesiranjem iskorienog goriva, ekonomija lansiranja tereta po
sadanjim cenama pokazuje da bi se na taj nain mogao eventualno koristiti
samo za najproblematinije radionuklide. To bi, naravno, zahtevalo dodatnu
obradu otpada kako bi se iz njega izdvojili upravo ti elementi. Potreba za
odlaganjem ostalog otpada time se ne bi smanjila. Svemirska opcija je
gotovo potpuno naputena iz svakog razmatranja zbog dva loa iskustva:
nesrea spejs atla Challenger 1986. godine, i veliki troak potrage i ienja
nakon pada satelita sa ugraenim nuklearnim energetskim blokom u severnoj
Kanadi 1978. godine. Pritom postoje pravni i etiki problemi vezani za
odlaganje radioaktivnog otpada u svemiru. Korienje svemira kao
zajednikog dobra oveanstva za odlaganje otpada zahteva barem optu
meunarodnu saglasnost, ako ve ne i formalno odobrenje uoblieno u vidu
meunarodnog ugovora. Zemlje bez svemirskog programa trebale bi dobiti
saglasnost i dozvole da se njihov otpad lansira sa postrojenja za lansiranje
druge drave, ali i dozvole da se taj otpad preveze preko tuih teritorija.

75
76
ODLAGANJE NISKO I SREDNJEAKTIVNOG OTPADA

Do danas je u svetu izgraeno ili se gradi vie od stotinu odlagalita nisko i

srednjeaktivnog otpada (NSRAO). To su postrojenja razliitih tipova i
veliina.
Okvirno se moe rei da su projektovana prema otpadu koji se u njuma
odlae, ali pri tome treba imati na umu izvesne razlike u regulatornim
zahtevima u pojedinim dravama, i to je ee, jo vee razlike u stavovima
lokalnih zajednica i ire javnosti.
Projekat postrojenja prilagoava se lokaciji na kojoj e se odlagalite graditi
koja se pre toga briljivo odabira. Osim uslova da odabrana lokacija bude to
manje propusna za vodu, ona mora zadovoljavati i niz drugih uslova. Na
primer, mesto na kojem e se odlagalite graditi ne sme biti izloeno
poplavama, velikim ispiranjima od padavina ili podzemnih voda, znaajnim
erozivnim ili tektonsko-seizmikim procesima, a razumljivo je da odlagalite
treba biti to je dalje od naselja. Pojedine drave su za svoj NSRAO imale na
raspologanju vrlo povoljne lokacije, a druge su svoje ograniene mogunosti
povoljnog prirodnog izbora kompenzovale opsenijim graevinskim
radovima.
Kao rezultat svih tih raznovrsnih okolnosti i potreba, postrojenja za
odlaganje radioaktivnog otpada irom sveta, pa i unutar iste drave, znaajno
se razlikuju po projektima gradnje i postupcima odlaganja otpada.
U poslednje vreme je sve vie uobiajno da se odlagalita za NSRAO
nazivaju pripovrinska, da bi se naglasila razlika u odnosu na duboka
geoloka nalazita koja e biti namenjena visokoatkivnom i duguiveem
otpadu. Ipak, najee se podrazumeva da se pripovrinskim nazivaju
odlagalita do dubine od nekoliko desetina metara. No, neke zemlje za
odlaganje NSRAO iskoriavaju postojee prikladne formacije koje mogu
biti i u znatno veim dubinama (npr. naputene rudnike), a neke kopaju
tunele i po stotinak metara ispod tla (pa ak i ispod morskog dna). Iako ima
autora koji i ta odlagalita svrstavaju u pripovrinska, ona se najee
nazivaju podzemna odlagalita. Zato je, kao odluujua razlika po kojoj se
od njih razlikuju duboka odlagalita, uveden atribut geoloka, koji naglaava
da se radio o kompaktnom i vrlo stabilnom geolokom sloju (a takvi se
slojevi nalaze na dubinama veim od nekoliko stotina metara).
Uvaavajui injenicu da ima razlika u nazivima tipova, pa i razvrstavanju
odlagalita, moe se smatrati da preovladava temeljna podela odlagalita

77
NSRAO na pripovrinska i podzemna, s tim da se jo dodatno razlikuju i
podvrste pojedinog tipa:
Pripovrinska odlagalita
o Jednostavna pripovrinska odlagalita
o Pripovrinska postrojenja za odlaganje sa izgraenim
barijerama
Podzemna odlagalita
o Naputeni rudnici
o Namenski iskopane jame
Treba dodati da ima primera odlaganja NSRAO i u odlagalitima koja se po
svojim svojstvima mogu smatrati dubokim geolokim postrojenjima.
Odlaganje otpada u jednostavnim pripovrinskim odlagalitima je najjeftiniji
i najstariji nain odlaganja radioaktivnog otpada. U prvim odlagalitima se
neobraeni vrsti otpad polagao u obine zemljane rovove i prekrivao
iskopanom zemljom.
Od toga vremena koncept jednostavnog povrinskog odlaganja unapreen je
na vie naina. Poboljan je kvalitet pakovanja otpada (ukljuujui, prema
potrebi, obradu i kondicioniranje), prostor izmeu odloenih paketa
popunjava se prikladnim materijalom, a pokriva odlagalita paljivo se
izrauje od vie slojeva (naizmenino se slau porozni slojevi, poput ljunka,
i oni koji slabo proputaju vodu, poput gline). Takoe, ako lokacija nije u
vrlo sunom podruju, ispod rovova se mora ostaviti deblji sloj slabo
propusnog tla, koji ih deli od najvieg predvidivog nivoa podzemnih voda i
ima dobra sorpcijska svojstva za najznaajnije radionuklide u otpadu.
Za ovakav nain odlaganja se koristi i oigledan naziv plitko odlaganje u
zemlji. Ponekad se, meutim, taj termin upotrebljava i u irem znaenju.
Najee je to oigledno znaenje koje obuhvata postrojenja iznad kojih
nema sloja netaknutog prirodnog tla, no ima primera da se koristi i kao
sinonim za celu klasu pripovrinskih odlagalita.
Jednostavna povrinska odlagalita prikladna su samo za niskoaktivni otpad.
Najvie ih koriste zemlje koje imaju velike koliine radioaktivnog otpada.
Drave sa manjim koliinama NSRAO (npr. nekoliko hiljada, a i do nekoliko
desetina hiljada kubnih metara) nemaju prave motivacije da razdvajaju
niskoaktivni otpad u posebno odlagalite.
Pripovrinska postrojenja za odlaganje sa izgraenim barijerama omoguuju
da se i srednjeaktivni otpad (sa ogranienom koncentracijom dugoiveih

78
radionuklida) na siguran nain trajno odlae bez skupog dubokog
ukopavanja. Tipine jedinice za odlaganje su armirane betonske graevine
dodatno izolovane npr. bitumenom ili drugim vodonepropusnim
materijalima. Iako se u povrinska odlagalita ubrajaju i postrojenja ukopana
na manjim dubinama (do nekoliko desetina metara), preovladavaju objekti
koji su neznato ili samo delom ispod tla, pa i na samoj povrini. Takve
graevine se nakon zatvaranja prekrivaju vieslojnim zemljanim pokrivaem
kao i novija jednostavna odlagalita, pa po prvilu poprimaju izgled brda
obraslog vegetacijom.
Budui da NSRAO (bez dugovene komponente) nee ostati opasno
radioaktivan due od nekoliko vekova, izolaciji radionuklida od okoline
veliki doprinos mogu dati izgraene barijere u odlagalitu. Ako se i ne moe
raunati da e puni integritet zadrati celo to vreme, zacelo e funkcionisati u
prvih sto do dvesta godina dok je radioaktivnost otpada najvea. Osim
zemljanog pokrivaa i betonskih zidova, sastav izgraenih barijera esto se
dopunjava uzidavanjem obraenih i kondicioniranih paketa otpada u
betonske blokove (monolite), a oko jedinica za odlaganje (pa i ispod njih)
izgrauje se mrea kanala za odvoenje padavina i eventualno kontrolisanje
zagaenja.
Pripovrinska odlagalita se najee grade iznad povrine podzemne vode,
pri emu je poeljno ostvariti to veu udaljenost izmeu otpada i podzemnih
tokova vode, to moe biti znaajan razlog protiv ukopavanja postrojenja.
Ako je, meutim, raspoloiva samo lokacija na kojoj se podzemne vode
nalaze ili diu vrlo blizu povrine tla, mogue je otpad odlagati i ispod toka
podzemnih voda. No, to zahteva veu upotrebu izolacijskih materijala u
izgraenim barijerama, kao i takva hidroloka svojstva tla da se podzemna
voda vrlo sporo kree. Ovaj poslednji zahtev po pravilu je sve bolje ispunjen
na veim dubinama, gde se grade podzemna odlagalita.
Podzemna odlagalita za NSRAO (ee se kae i podzemna postrojenja u
steni) definitivno se razlikuju od pripovrinskih po tome to se ne treba
brinuti da bi biljke, ivotinje i ljudi mogli sluajno prodreti do otpada kroz
tih nekoliko vekova dok mu je jo radioaktivnost poveana. Uz to, mada je
otpad u dodiru sa podzemnom vodom, ona se na tim dubinama tako sporo
kree da e se eventualno otopljeni radionuklidi uglavnom raspasti pre nego
to bi mogli migrirati do povrine.
I u podzemnim odlagalitima obino se koristi beton i izolacijski materijal
(za oblaganje upljina u koje se otpad odlae, za pregrade, za ispunu i
zatvranje prilaza nakon punjenja), ali je vei relativni znaaj prirodnih
barijera koje ine okolne stene i tlo. Ako je geoloko okruenje posebno
povoljno, i dubina dovoljno velika, u podzemna odlagalita odlaze i

79
dugoivei NSRAO, tako da se u tom pogledu ne sprovodi strogo
razgranienje sa dubokim geolokim odlagalitima.
Podzemno odlaganje u naputenim rudnicima ne mora biti skuplje od
pripovrinskog, jer su mnogi graevinski radovi ve gotovi. U obzir,
meutim, dolaze samo rudnici u odgovarajuim geolokim slojevima, a
potrebno je voditi rauna i o tome da su izvorni postupci kopanja sluili
potpuno drugoj svrsi i nisu morali uvati prirodni integritet stene.
Kvalitetnije se moe izvesti podzemno odlaganje u namenski iskopanoj
upljini, ali je to znatno skuplje. I prirodne upljine u steni se ponekad
navode kao mogue lokacije za odlaganje otpada, ali je to malo verovatan
izbor: u okolnoj steni e po pravilu biti i drugih pukotina, u takvim
upljinama esto postoje ili se mogu pojaviti vodeni tokovi, a mogu biti i
zatieni prirodni objekti.

80
PRIMERI SKLADITA I ODLAGALITA U SVETU

FINSKA

10 OLKILUOTO

U Finskoj, u Olkiluotu, podzemno odlagalite za nisko i srenje aktivni otpad

je u funkciji od 1992. Nisko i srednje aktivni otpad su odvojeni i poloeni u
betonske silose u kristalnoj steni na dubini 70 do 100 m ispod povrine
zemlje. Odlagalite je projektovano da prihvati do 40.000 buria od 200 l.
Nakon zavretka operativne faze, tunel i transportni kanal e biti zatvoreni.
Nakon zatvaranja nee biti potrebna kontrola odlagalita.

81
Slika 8.1 Odlagalite radioaktivnog otpada Olkiluoto u Finskoj.

Slika 8.2 Silosi za odlaganje nisko i srednjeaktivnog otpada.

Slika 8.3 Sistem tunela i ventilacije.

82
11 LOVISA

Odlagalite Lovisa se nalazi u blizini nuklearne elektrane Lovisa u Finskoj.

Projektovano je na slian nain kao odlagalite Olkiluoto. Odlagalite je
otvoreno u 1998, sa planom rada do 2055. godine Odlagalite predstavlja
sistem tunela u koje se smetaju 200 l burad. Nalazi se na dubini od 100 m sa
ukupnim volumenom 2.500 m3.

Slika 8.4 Izgled odlagalita iznutra.

83
 Slika 8.5 Popreni presek terena za odlaganje.

VEDSKA

U vedskoj, konano odlagalite za operativni otpad (SFR) je konstruisan u

kristalnoj metamorfnoj steni, na dubini od 60 m ispod Baltikog mora, u
blizini Forsmarka. Ovaj objekat je u funkciji od 1988. Sav kratkoivei nisko
i srednjeaktivni otpad korien u nuklernoj elektrani se odlae u SFR-u,
zajedno sa radioaktivnim otpadom iz medicine, industrije i istraivanja. U
SFR-u postoje etri podzemne prostorije sa sobama za razliite vrste otpada.
Dva paralelna tunela vode od povrine ka odlagalitu. Jedan tunel se koristi
za transportovanje kontejnera ka odlagalitu. Drugi se koristi za transport
osoblja i takoe se moe koristiti pri daljem proirenju SFR-a. Srednjeaktivni
otpad, veinom ovreni filteri nastali ienjem reaktorske vode, se odlau
u betonskim silosima, 25m prenika i 50m dubine. Ovaj otpad sadri najvei
deo radioaktivnosti SFR-a. Prostor izmeu stene i silosa je popunjen
betonskom glinom, koja ga titi od vodenih tokova. Otpad je poloen u
vertikalnim osovinama u silosu koji su naknadno popunjeni betonom. Otpad
sa niim nivoom radioaktivnosti, koji stoga zahteva manje zatite, se odlae
u podzemnim prostorijama dugakim 160 m. Trenutni kapacitet odlagalita
je 60.000 m3, od kojih je oko 25.000 m3 trenutno popunjeno sa otpadom.
Preostalih 30.000 m3 e biti konstruisano u drugoj fazi.

84
 Slika 8.6. - Izgled odlagalita SFR.

Slika 8.7 - Izgled vedskog odlagalita (SFR).

85
Slika 8.8 - Podzemne prostorije u SFR-u.

Slika 8.9 - Silos u odlagalitu SFR.

86
NORVEKA

U Norvekoj, postrojenje Himdalen za odlaganje nisko i srednje aktivnog

otpada su u funkciji od 1999. Ono predstavlja kombinovano postrojenje za
skladitenje i odlaganje radioaktivnog otpada.
Postrojenje je izgraeno u kristalnoj steni. Sastoji se od 4 prostorije za pakete
otpada (slika 8.18) i jednog blago nagnutog prilazni tunela, dugog 150m, za
vozila i osoblje. Sve prostorije, kao i prilazni tunel imaju kontrolisani vodeni
drenani sistem. Kontrolna soba i soba za posetioce nalazi se u tunelu.
Prostorije su tako iskopane, da postoji oko 50m stene iznad njih koje
predstavljaju prirodnu geoloku zatitu od provalnika, pada aviona i drugih
neeljenih dogaaja. Sigurnost u duim vremenskim intervalima se, takoe
postie i primenjujui inenjerske barijere.

Slika 8.10 Unutranjost odlagalita Himdalen u Norvekoj.

87
U svakoj prostoriji, izgraena su dva vrsta sakrofaga sa betonskim
podovima i zidovima. Kada se jedan sloj u odeljku sakrofaga popuni sa
paketima otpada, on se popuni betonom. Kada se popuni ceo odeljak
sarkofaga, planira se da se konstrue krov. Krov sakrofaga e biti tako
oblikovan da titi od podzemnih voda. Tri prostorije se koriste za odlaganje
otpada, sa buriima i kontejnerima poslaganim u 4 sloja.
Jedna od prostorija se koristi za skladitenje posebnih vrsta paketa sa
otpadom. Kapacitet postrojenja iznosi 2000 m3 (oko 10.000 buria od 200 l),
dok dozvoljena aktivnost isnosi 520 TBq.

Slika 8.11 Izgled odlagalita Himdalen u Norvekoj.

88
 Slika 8.12 Unutranjost odlagalita Himdalen u Norvekoj.

VAJCARSKA

U vajcarskoj se sav radioaktivni otpad uva u privremenim skladitima. Za

skladitenje radioaktivnog otpada, dok on ne bude transportovan do
geolokih odlagalita, koriste se odvojeni objekti u sklopu nuklearnih
elektrana kao i dva centralna skladita (ZWILAG i objekat kojim upravlja
federalna vlada). ZWILAG privremeno odlagalite su osnovali operatori
nuklearnih elektrana i u stanju je da prihvati sve vraste otpada.

89
 Slika 8.13 - Privremeno skladite ZWILAG.

Visoko aktivni otpad se dri u uvanim prostorijama unutar nuklearnih

elektrana ili u ZWILAG-u. Gorivni elementi se takoe uvaju u prostorijama
nuklearnih elektrana. Nisko i srednjeaktivni otpad iz nuklearnih elektrana se,
takoe, uva u ZWILAG-u. Kapacitet ZWILAG-a i razliita postrojenja pri
samim nuklearnim elektranama su dovoljna za otpad od postojeih
nuklearnih elektrana. Nisko i srednjeaktivni otpad iz medicine, industrije i
istraivanja se uva u postrojenjima kojima upravlja federalna vlada.

90
 Slika 8.14 - Podvodne prostorije za skladitenje u nukleanoj elektrani
Gsgen.

FRANCUSKA

12 CENTRE DE LA MANCHE:

Centar de la Manche je bio u funkciji od 1969. do 1994. godine. Koristio se

za odlaganje niskog i srednjeaktivnog otpada. Kapacitet mu iznosi 527.000
m3. Tokom 25 godina funkcionisanja, dizajn prostorija za otpad i zahteva za
prijem otpada se postepeno poboljavao i stoga je odlueno da se
implementira bitumenska membrana kako se ne bi poremetio poredak
pakovanja paketa sa otpadom. Preko bitumena postavljen je sloj trave.
Godine 2003. poeo je 300 godinji period monitoringa. Na narednim
slikama su prikazane faze formiranja ovog odlagalita.
Slika 8.15 Formiranje odlagalita Centre de la Manche

91
 Slika 8.15a Slaganje buria sa RAO.

Slika 8.15b Izgled odlagalita kada je postignuta eljena formacija

sloenog otpada.

92
 Slika 8.15c Nain slaganja buria.

Slika 8.15d Implementiranje bitumenske membrane.

93
Slika 8.15e Prekrivanje odlagalita slojem trave.

94
 Slika 8.15f Konani izgled odlagalita.

13 CENTRE DE LA AUBE

Francusko odlagalite Centre de la Aube je kompletno postrojenje za prijem,

obradu i odlaganje RAO. Ima kapacitet od milion kubnih metara NSRAO
bez dugoiveih komponenti, i predvieno je da primi 700 000 TBq gama i
beta emitera, a samo 740 TBq alfa emitera. Centar de la Aube nalazi se 50
km od Troyesa. Odlagalite je otvoreno 1992 kako bi zamenio odlagalite
Cenatar de la Manche za povrinsko odlagalite nisko i srednje aktivnog
radioaktivnog otpada. Odlaganje otpada se vri ispod mobilnog krova.
Predvia se da e postrojenje funcionisati 50 godina.

95
Slika 8.16 Odlagalite Centre da la Aube u Francuskoj.

96
BELGOPREOCESS, BELGIJA

Slika 8.17 Zgrada 151 za niskoaktivni otpad.

97
Slika 8.18 Zgrada 127 za srednjeaktivni otpad.

Slika 8.19 Popreni presek terena.

98
Slika 8.20 - Podzemna laboratorija za istraivanje, Eurodice, Mol.

Slika 8.21 - Podzemno postrojenje za istraivanja Hades, Mol.

99
BUGARSKA
14 ODLAGALITE NISKO I SREDNJEAKTIVNOG
OTPADA, NOVI HAN

Slika 8.22 Izgled pripovrinskog odlagalita u Novom Hanu u Bugarskoj.

100
Odlagalite je u radu od 1964. U pitanju je pripovrinsko odlagalite sa
kapacitetom od 237m3 na dubini od 3-4m. Nalazi se na planinu Lozen, na
visini od 920m, dok je povrina odlagalita 42 500 m2 (podeljena je u dve
oblasti):
Oblast ogranienog pristupa 1 km
Oblast radioloke kontrole 5 km
Oblasti odlagalita

Odlagalite za nisko i srednje aktivni vrasti otpad-237 m3

Odlagalite za nisko i srednje aktivni bioloki otpad - 80 m3

Odlagalite za isluene izvore - 1 m3

4 rezervoara za teni otpad 48 m3

Ininjerski rovovi 200 m3

15 NUKLEARNA ELEKTRANA KOZLODUJ

U okviru nuklearnog postrojenja Kozloduj postoji specijalni odeljak za

radioaktivni otpad, sa sledeim karakteristikama:
Izgraen sredinom 90-tih

Obrauje RAO samo od nuklearne elektrane Kozloduj

Procesiranje vrstog RAO

Procesiranje tenog RAO

Kompakovanje RAO u 200 l buriima za budue superkompakovanje
u 1000t superkompaktoru

Burii se skladite u ojaanim betonskim kontejnerima

Inventar: Cs134, Cs137, Co60 i Mn54
Na sledeoj grupi slika je prikazano postrojenje za kondicioniranje vrstog i
tenog radioaktivnog otpada:

101
Slika 8.23 - Postrojenje za kondicioniranje vrstog i tenog radioaktivnog
otpada pri nuklearnoj elektrani Kozloduj u Bugarskoj.

102
Na sledeoj grupi slika je prikazano postrojenje za skladitenje radioaktivnog
otpada:

103
Slika 8.24 - Postrojenje za skladitenje radioaktivnog otpada pri nuklearnoj
elektrani Kozloduj u Bugarskoj.

104
Literatura

[1] The Principles of Radioactive Waste Management: A Publication within

the RADWASS Programme. IAEA 111-F.
[2] Classification of Radioactive Waste: A Safety Guide: A Publication
within the RADWASS Programme. IAEA 111-G-1.1.
[3] Safety Principles and Technical Criteria for the Underground Disposal of
High Level Radioactive Wastes. IAEA 99.
[4] Safety Assessment for Near Surface Disposal of Radioactive Waste.
IAEA WS-G-1.1.
[5] Near Surface Disposal of Radioactive Waste. IAEA WS-R-1.
[6] www.apo.hr

105