Professional Documents
Culture Documents
Bastina 42 PDF
Bastina 42 PDF
glasnik
sveska 42
pri[tina – leposaviy
2017
Припрему и штампу ове свеске суфинансирало је Министарство просветe,
наукe и технолошког развоја Републике Србије
САДРЖАЈ
ЈЕЗИК
КЊИЖЕВНОСТ
ИСТОРИЈА
ИСТОРИЈА КУЛТУРЕ
ПОЛИТИКОЛОГИЈА
СОЦИОЛОГИЈА
ЕТНОМУЗИКОЛОГИЈА
ПРИКАЗИ
LANGUAGE
LITERATURE
HISTORY
HISTORY OF CULTURE
POLITICAL SCIENCES
SOCIOLOGY
ETHNOMUSICOLOGY
REVIEWS
ЛИНЕАРНА ОРГАНИЗАЦИЈА
РЕЧЕНИЦЕ У ПРИПОВЕТКАМА
ГРИГОРИЈА БОЖОВИЋА**
* истраживач-приправник, jovanab89@yahoo.com
** Рад је написан у оквиру пројекта Материјална и духовна култура Косова и Мето-
хије (бр. 178028), који је одобрило и финансира Министарство просвете, науке и тех-
нолошког развоја Републике Србије.
14 Јована Д. Бојовић Манић
1 Срето Танасић и др., Синтакса савременог српског језика: проста реченица. Инсти-
тут за српски језик САНУ: Београдска књига, Београд; Матица српска, Нови Сад,
2005, 303.
2 Јелена Јовановић, Лингвистички и стилистички аспекти проучавања реченице. Јасен,
Београд, 2013, 241.
3 Љубомир Поповић, Ред речи у реченици. Друштво за српски језик и књижевност, Бео-
град, 2004.
4 Јелена Јовановић, нав. дело.
5 Библиографски податак о издању обе приповетке видети на крају рада.
Линеарна организација реченице у приповеткама Григорија Божовића 15
Јелена Јовановић као други тип ових конструкција издваја одричне ре-
ченице, и напомиње да „негативна форма личи на конструкцију у себи затво-
рену и издвојену од субјекатске групе“13. У језичком корпусу овога рада про-
налазимо само један овакав пример. Као и у претходним, и у овој реченици
се ради о заменици као лексичком атрибуту.
8. Као што смо већ напоменули у уводу, реченица јесте и мисаона и ин-
тонациона целина. Управо из тог разлога водили смо се прагматичким, гра-
матичким, стилским критеријумима при анализи језичке грађе. Када се узме
у обзир и комуникативна вредност реченице, пажња је морала бити усмере-
на и на реченичну интонацију. Тај дискурсни значај реченичне структуре
обухвата све наведено.
Посматрани корпус поделили смо у три целине, које се односе на рече-
ничне структуре са постпољем, међупољем и претпољем. Поред додатних
елемената који заједно са основним формирају реченични низ, и предста-
вљају контекст – унутрашњи или вањски, уопштено речено, у структурама
са постпољем налазе се синтаксичке јединице које се претежно односе на
предикатско језгро реченице. У структурама са претпољем, у иницијалном
положају налазе се јединице везане за субјекат, док се у реченицама са међу-
пољем налазе конструкције везане и за један и за други конститутивни ре-
ченични члан, мада у ексцерпираној грађи има више оних примера у којима
се интрапонована конструкција односи на предикат. Други статистички по-
датак који је интересантан за наше проучавање језика Григорија Божовића
јесте тај да је издвојено убедљиво највише примера са међупољем у реченич-
ној структури.
Поглед на линеарну организацију реченице не би био потпун да није у
анализу укључена и њена комуникацијска вредност. Да би се одређени ин-
формативни садржај актуализовао, потребно је одређене граматичкле зако-
нитости комбиновати са реченичном интонацијом. У науци је већ познато
да предикат представља функционални стожер и највишу тачку тонске ли-
није исказа. Из приложеног се да видети да ту највишу тачку можемо додат-
ним елементима померати, растерећивати, све у зависности од тога шта се
жели саопштити и на који начин. Распоред реченичних чланова нам на тај
начин дозвољава да формирамо различите реченичне перспективе. Свака ва-
ријанта са одређеном дистрибуцијом реченичних чланова има свој смисао.
Уколико пак варијанта није толико специфична или распоред одређених
синтаксичких јединица не одговара неком природном положају, а ипак је
прихватљива, можемо закључити да таква линеарна организација реченице
доприноси наглашености и експресивности одређеног језичког израза. На
корпусу, који нам пружају приповетке „Уклесани закони“ и „Роб незаробље-
ни“ Григорија Божовића, покушали смо да са аспекта линеарне организа-
ције реченица укажемо на структуру, разноврсност и богатство језичког
израза писца огромне уметничке снаге.
22 Јована Д. Бојовић Манић
Извори
Литература
Summary
The corpus studied is divided into three parts, referring to the sentence struc-
tures with the post-unit, inter-unit and pre-unit elements. In addition to these ele-
ments, which together with the basic ones form sentence sequence thus represent-
ing a context – internal or external, in the structures with the post-unit elements,
there are syntax items that predominately refer to the predicate core of the sentence.
In the pre-unit elements structures, when they are in the initial position, there are
items related to the subject, while in the inter-unit elements of sentences, there are
constructions related to both constitutive sentence parts, although in the separate
structure, examples in which the construction in the inter-unit elements sentence
structure refers to the predicate are more numerous.
The insight into the linear organization of the sentence would not be complete
if its communication value were not included in the analysis. From all above men-
tioned, it is evident that a predicate, as a functional pivot and the highest point of
the tone line of the statement, can be moved and freed from some added elements,
depending on what and in which way we want to demonstrate it. Therefore, the
way in which sentence parts are arranged, allows the formation of different sentence
perspectives.
Key words: sentence, sentence structure, linear organization, Grigorije Božoviċ.
Рад је предат 4. априла 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком одго-
ворног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
К
Њ
И
Ж
Е
В
Н
О
С
Т
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
УДК 821.163.41.09:398
Снежана Ј. МИЛОЈЕВИЋ*
Филозофски факултет, Ниш
Увод
Тема којом се бавимо не тиче се самог жанра плача, већ описа плача
у српској житијној књижевности, а у контексту приватног живота људи у
средњем веку. У оквиру овог истраживања, преиспитали смо одређени кор-
пус житија, имајући за узор Бојовићеву Антологију плача, прецизније њен
други део који садржи најупечатљивије описе плача као догађаја забележе-
них у средњовековној књижевности од Светог Саве до Патријарха Пајсија.1
* milojevic.snezana@yahoo.com
1 „Ова антологија, у првом делу, доноси одабране примере плача као жанра (који нај-
чешће у изворном облику има функцију поджанра у ширем прозном тексту, углавном
житију или похвалном слову), а у другом делу се налазе најлепши најупечатљивији
28 Снежана Ј. Милојевић
описи плача као догађаја забележених у житијима и другим текстовима српске књи-
жевности од Светога Саве до Патријаха Пајсија“ (Драгиша Бојовић, Антологија пла-
ча, Просвета, Београд, 2011, 11–12).
2 Види: Снежана Милојевић, „Описи плача у српској житијној књижевности“, Го-
дишњак, Друштво чланова Матице српске у Републици Српској, Бања Лука, 4–5/
2015, 295–310.
3 Димитрије Богдановић, „Плач“, у: Речник књижевних термина (уредник Драгиша
Живковић), Нолит, Београд, 2001, 605.
4 Јелка Ређеп, „Тужбалице“, у: Лексикон српског средњег века (уредници Сима Ћирковић,
Раде Михаљчић), Knowledge, Београд, 1999, 750.
5 Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Вук Ка-
раџић, Београд, 1974, 233.
6 „Надгробно ридање спада у прелазне жанрове старе српске књижевности. Предста-
вља врсту књижевне тужбалице, којом се оплакују неке личности или неки трагичан
догађај [...] Плач може да се јави у оквиру житија, као у Житију Деспота Стефана
Лазаревића од Константина Филозофа, где, на самом крају овог списа, писац пози-
ва Београд да, због деспотове смрти, оплакује своју потамнелост“ (Светлана Томин,
„Надгробно ридање“, у: Лексикон српског средњег века (уредници Сима Ћирковић, Раде
Михаљчић), Knowledge, Београд, 1999, 426–427).
Описи плача у српској житијној књижевности (Сузе владарке и сузе мајке) 29
7 „Посматране из овог угла, такође су представљане као слабији пол, склонији ду-
ховном паду, оличен у блудници у сваком смислу те речи. У једном српском збор-
нику из Хиландара, из средине 15. века, записано је ‚нема главе као што је глава
змије, и нема зла као што је зло жене‘“ (Александра Фостиков, „Жена – између вр-
лине и греха“, Приватни живот у српским земљама средњег века, Clio, Београд,
2004, 326).
8 Теодосије, Житија, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, 1988, 231.
9 Григорије Цамблак, „Житије Стефана Дечанског“, Књижевни рад у Србији, Просвета,
Српска књижевна задруга, Београд, 1989, 51.
30 Снежана Ј. Милојевић
и жене, већ је реч о светој тајни брака14, како Свето писмо наводи кроз раз-
говор Исуса Христа са Фарисејима.15
Будући да наратив старе српске књижевности извире из Библије и на
њу је канонски ослоњен, указаћемо и на позицију жене у Светом писму, са
посебним освртом на примерима из јеванђеља који приказују однос самог
Исуса Христа према њима:
Жене су током целог живота Исусовог имале веома значјну улогу.
Не говорећи овде о односима Исуса према Његовој Мајци Марији, Он се
благонаклоно односи према свим представницама женског пола. Он удос-
тојава Самарјанку код Јаковљевог бунара […] удовици, мајци младића
из Наина, Он васкрсава сина. Невести у Кани Галилејској Он указује
част тиме што долази на брачну гозбу. Грешници која се каје Он доз-
вољава да му сузама опере ноге и дарује јој опроштај грехова. Са Маријом
и Мартом је близак пријатељ и често им долази у госте... 16
Јеванђеља не описују само саосећање Сина Божијег према слабостима и
несрећама жена – јер је Исус Христос дошао на овај свет да би искупио чо-
вечији род од њихове греховности – већ говори и о наклоности жена према
њему. Самарџић сматра да праву улогу и место жена у Христовој мисији тре-
ба пратити преко ученичког сатуса који подједанко имају и жене и мушкар-
ци.17 Ученичким статусом су обједињени они који га током живота следе,
што за полазиште има веру у Исуса Христа као Сина Божијег:
У склопу Христове мисије жене су исто као и мушкарци субјекат
Христове проповеди, поруке и исцелитељске делатности. Христова де-
латност међу женама је нераздељиви део Његове делатности и у склопу
стварања нове „породице“ коју чине и мушкарци и жене подједнако.18
23 Исто, 333.
24 Григорије Цамблак, „Житије Стефана Дечанског“, Књижевни рад у Србији, Просвета,
Српска књижевна задруга, Београд, 1989, 121.
25 Антологија старе српске књижевности (XI – XVIII век), Нолит, Београд, 1960, 170.
26 О томе детаљније говори Светлана Томин у својој књизи Мужаствене жене српског
средњег века, Академска књига, Нови Сад, 2011, 13–14. Иако се у издању у коме реч
мужаствена замењена речју храбра налази податак да је реч о преводу Лазара Мир-
ковића, Томин указује да је заправо реч о редакцији превода Лазара Мирковића који
је према Јагићевом издању извршила Гордана Јовановвић (Константин Филозоф,
Повест о словима, Житије деспота Стефана Лазаревића, Просвета, Српска књижев-
на задруга, Београд, 1989, 86). У прилог томе наводи и следеће издање са преводом
Лазара Мирковића: Старе спрске биографије XV и XVII века: Цамблак, Константин,
Пајсије, Српска књижевна задруга, Београд, 1936, 62, где на истом месту проналазимо
реч мужанствена.
34 Снежана Ј. Милојевић
29 Андоније Рафаил, „Слово о светом кнезу Лазару“, у: Стара српска књижевност, хрес-
томатија, (приредио и превео Томислав Јовановић), Филолошки факултет, Београд/
Нова светлост, Крагујевац, 2000, 114.
30 Исто, 116.
31 Исто.
32 Ђорђе Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Вук Ка-
раџић, Београд, 1974, 249.
36 Снежана Ј. Милојевић
33 Пајсије Јањевац, „Житије цара Уроша“, Старе српске биографије, Просвета, Београд,
1968, 258.
34 Исто.
35 „Смрт је у средњем веку предосећана, њена суштинска црта је најављеност она је у бити
предосећана и најављена, дакле, јавна“ (Смиља Марјановић Душанић, „Смрт и све-
тост“, Приватни живот у српским земљама средњег века, Clio, Београд, 2004, 588–589).
36 Слично, опис смрти Стефана Немање, Светог Симеона, у житијној верзији Светог Саве
прати и следећи догађај: „А они плакаху и ридаху гледајући како се растају од владаоца и
пастира и тако плакаху и ридаху, какав је глас у Рами слушан, кад је Рахила заплакала за чеди-
ма својим, не могући се утешити“ (Сава Немањић, „Житије Светог Симеона“, Старе српске
биографије, Просвета, Београд, 1968, 27). Oпис смрти деспота Стефана Лазаревића, Кон-
стантина Филозофа, такође садржи реакцију народа на владареву смрт: „Падали су (људи)
лицем ка земљи [...] тако да нису ридали за њиме само као за господином, него као за оцем
са љубављу поштованим [...] Које све жалосне гласове нису слушали они који су тамо били“
(Константин Филозоф, „Житије деспота Стефана Лазаревића“, Житије деспота Стефана
Лазаревића. Повест о словима, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, 1989, 124).
37 Данило Други, „Житије краљице Јелене“, Животи краљева и архиепископа српских.
Службе, Просвета, Српска књижевна задруга, Београд, 1988, 99.
Описи плача у српској житијној књижевности (Сузе владарке и сузе мајке) 37
Покајање и плач
Житијем краљице Јелене доминира покајнички тон, који, у духу есха-
толошке антропологије, претпоставља осим скрушености и чињења добрих
дела, молитву и спознање грешности. Као важна компонента истинске мо-
литве, усрдне молитве умом и срцем, сматра се дар суза. Сузе су јединствено
средство очишћења крштеног човека.44 Сузна молитва није уобичајено стање
током молитве, већ се томе тежи кроз стрпљиву и дуготрајну посвећеност, она
је знак Божије наклоности која се јавља током ове танане комуникације са Све-
вишњим, посебност, те зато, када је реч о оваквој форми повишеног емотивног
молитвеног стања, реч је о дару добијеном од Бога – дару сузне молитве.
Описи сузних молитви, истичу још једну форму плача, коме се као сино-
ним не могу приписати ни риданије, ни кричаније, ни вапај, реч је о експли-
кацији посебног духовног стања које се може назвати молитвеним испирањем
душе, или како то Драгиша Бојовић каже: У српској средњовековној књижев-
ности плач није увек јаук, већ се, подобан молитви, често разлеже самом душом,
не потресајући никога изван њеног пространства и клети срца45. Са оваквом
тежњом ка Свевишњем сусрећемо се у поменутом житију Данила Другог. О
важности достизања такве форме блискости са Богом указује и житијни пода-
так да се краљица Јелена усрдним мољењем обраћала Свевишњем не би ли је
благословио даром суза: Дај ми извор суза да омијем моје душевне нечистоте.46
Одлуке краљице Јелене мотивисане су размишљањем о судњем дану
и препознатљивим страхом житијних јунака – да ли им је остало довољно
времена за окренутост духовном подвигу. Кроз чежњу за прочишћењем од
греховног, присутно је хиперболисање препознате греховности у себи: Оп-
лакуј себе душо због толиких зала која си учинила, јер где су сузе, ту је и Божја
милост47. Тежња да се спремно дочека крај света, други долазак Исуса Хри-
ста, очитује се при сваком молитвеном чину48: Убојавши се дана смртнога
разлучења поче се молити Господу, горко плачући49.
Као материјални артефакт, који такође потврђује настојање главне ју-
накиње житија – да увећа своје подвижништво и оснажи намеру да остатак
живота проведе у духовном сазревању, бринући о светилнику своје душе
– истакнута је њена активност на изградњи манастира Свете Богородице.
Краљица се Богородици обраћала молитвом и топлим сузама, не би ли јој
ова најсветија посредница између човека и Сина Божијег била потпора у
време када се буде судило и живима.
Закључак
Истражујући сценографију јавно-приватног живота и тренутка уми-
рања владајућих личности као типског хагиографског повода за описе пла-
ча, запазили смо да, иако опис животног тока разликује световне подвиге
јунака различитих полова, форме духовног подвига су сродне, а опис смрти
истоветан. Зато не можемо говорити о клишеу – да у српским хагиогра-
фијама мушкарци умиру као хероји, а жене неприметно и тихо. У оба слу-
чаја подударност је и у следећем: удаљавајући се од овоземаљских радости
и невоља, циљ им је приближавање Богу, иницирање усиновљења од стране
Свевишњег – тежња ка једној новој метафизичкој породици такође засно-
ваној на љубави.
Када је реч о жанровским топосима, примери које смо навели указују
да су они остали непромењени и када је централна личност хагиографије
жена. Пример који смо истакли је Житије краљице Јелене Данила Другог,
где је подједнако снажно, као у осталим средњовековним биографијама, ис-
такнута богобојажљивост, тежња ка духовном савршенству, као и постојање
особеног дара сузне молитве. У наративном току житија разлика се очитује
само у овоземаљских формама есхатолошке тежње – у добрим делима: она
може да гради манастир, али не може да ратује, зато може да сиромашне
девојке подучава лепом васпитању и ручном раду.
50 Исто, 88.
40 Снежана Ј. Милојевић
Иако се слабости даје женско име, како то Томин каже: слабост је имала
женско име, а храброст мушко51, у вези са поменутим текстовима, не можемо
говорити о родној перспективи, тј. перспективи предодређености која се
стиче рођењем, што потврђује поменути цитат из Цамблаковог житија: Раз-
умом се суди што је је крепко и мужаствено, а не обликом природе52.
Сличност духовне природе је иницијација и поређења житијних карак-
тера средњовековне Србије са библијским личостима, без обзира на пол.53
Томе у прилог говори и у раду поменути цитат инкорпориран у опис плача
поводом смрти кнеза Лазара, када се синови кнеза Лазара, двојица изванредно
часних дечака, упоређују са женским библијским ликовима Маријом и Мар-
том, сједињени искреним и дубоким болом због смрти блиског сродника.
Хришћанство признаје као једино, нормално, обавезно само рођење од
Духа и повезаност по Духу54. Сходно томе можемо закључити да житијна
књижевност, која приповеда о боголикости својих јунака, не инсистира на
човековој сродности (предодређености) по телу, већ по духу. Житијни ка-
рактери су изједначени у свом свoјеврсном путу богоспознања, и у начину
како су у својим хагиографијама представљени – истовремено и као чланови
владарске породице, и као део велике породице једног народа у чијем болу
и срећи саучествују, али и васељенске породице коју чине људи повезани
вером у Сина Божијег Исуса Христа.
Литература
51 Светлана Томин, Мужаствене жене српског средњег века, Академска књига, Нови Сад,
2011, 24.
52 Григорије Цамблак, „Житије Стефана Дечанског“, Књижевни рад у Србији, Просвета,
Српска књижевна задруга, Београд, 1989, 121
53 „И дођоше мати његова и браћа његова, и стојећи напољу послаше к њему да га зову. И
сеђаше народ око њега. И рекоше му: Ево, ово су мати твоја и браћа твоја напољу тра-
же те. И одговори им говорећи: Ко је мати моја или браћа моја? И погледавши около
на оне који седе око њега рече: Ево мати моја и брача моја! Јер ко изврши вољу Божју
онај је брат мој и сестра моја и мати моја“ (Мк 3, 31– 35).
54 Николај Берђајев, „Стваралаштво и пол. Мушко и женско, род и личност“, Смисао
стваралаштва, Бримо, Београд, 2001, 159.
Описи плача у српској житијној књижевности (Сузе владарке и сузе мајке) 41
Snežana J. MILOJEVIĆ
Summary
Studying the texts from a corpus of old Serbian biographies, we left out exam-
ples of the genre of weeping, and emphasized the descriptions of weeping as events.
In this paper, we focus on the examples of female weeping in hagiographies as well
as the examples when the heroines and the events related to them resulted in weep-
ing of the other participants in the hagiographic events. The topic of the study is
placed in the context of private lives of people in the Middle Ages. The descriptions
of weeping and the author’s interpretation are linked with the institution of the fam-
ily; they follow two types of expressing emotions through weeping: weeping for a
dear person who died and weeping as an expression of being close to God, as a form
of ischaistic praying mode. Focusing on the first hagiography dedicated to a woman,
“The Life of Queen Helen”, we come to the conclusion that medieval hagiography
did not insist on gender differences but on the closeness of the male and female ele-
ments, based on spiritual similarity and eschatological endeavours.
Key words: weeping, hagiography, female, the Middle Ages, tearful prayer.
Рад је достављен 11. фебруара 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком
одговорног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
Драгиша П. Бојовић*
Универзитет у Нишу, Филозофски факултет
Департман за српску и компаративну књижевност
који отвара тематски број посвећен великом песнику.9 У броју од 19. сеп-
тембра објављен је још један текст Матије Бана Последње виђење са Влади-
ком Радом, а у следећем броју, 20. септембра, такође на насловној страни,
Андрићев текст Његош у Италији.10 Након тога, Политика је у наредна два
броја објавила извештаје са свечаности на Цетињу.
Ако се пажљиво прочитају Божовићеви и Андрићеви текстови, сти-
че се утисак да мало тога, осим повода, имају заједничког. Такође, сти-
чемо утисак да је редакција Политике посебну пажњу придала Божо-
вићевом тексту објавивши га као уводник свог тематског броја У славу
Његошеву. Поред тога што полетно најављује догађај, Божовић надахнуто,
као ретко ко пре њега, карактерише великог Његоша. О његовој лично-
сти каже:
„Владика Раде није само наш највећи песник. Није само добар
државни поглавар. Није само највећи за Косовом Јеремија. Није само
бунтовник нације, покопане на пољу између Звечана и Качаника. Није
само патријарх и светитељ, хајдук и ускок, мудри дипломат и заступник
голе сиротиње. Владика Раде је онај дух што се само једном у векове
рађа. Он је у најлепши мрамор уклесани скуп свих наших народних од-
лика, свих прегнућа, свега огња, свих надања и наше Голготе, наших
Косова и Васкрснућа. Наша прошлост претворила се у чудну умет-
ницу. Пришла је у једном тешком часу литици од мраморја и златним
чекићем исклесала једно наше најдивније обличје. Дала Пророка. Мој-
сија дивнијега од свих: и од онога у Риму и од онога у Русији, за нас
већега и од онога што би на Синају с Богом лицем у лице. Једном је
Српка родила таквога сокола...“11
и научној јавности већ двадесет и седам година (Григорије Божовић, Чудесни ку-
тови, 1990, 256–258).
9 Божовић је присуствовао великом догађају, што се може и из текста закључити: „Пра-
во је да пођемо на планину. На вршне катуне. Уздижемо тамо својега великога Чоба-
нина. На Ловћен под небо.“
10 Занимљиво је да је и у броју од 19. септембра на насловној страни објављен још један
текст Григорија Божовића, који, наизглед, нема додира са свечаностима на Цетињу.
У тексту Камо ћемо, Божовић на изразито оштар начин бави се апсурдом заточења
Радојице Никчевића и незаслужене слободе Јована Пламенца, вође побуне против
уједињења Србије и Црне Горе, на Божић 1919. године. Божовић Пламенца назива
„црногорским Сатаном Искуситељем“, иронично закључујући да можда из Београда,
захваљујући радикалској влади, креира програм прославе на Цетињу, док Никчевић за
далеко мање грехове лежи у цетињској тамници. На крају, резигнирано закључује: „По
богу, дајте да не мислимо више на Косовски Храм, нити на Пантеон, сазидајмо други
на Голеч-Планини, према Газиместану за све велике издајнике наше и... хајдмо сви у
издајнике!...“
11 Григорије Божовић, „Владика Раде“, Политика, 18. септембар 1935, 1.
Григорије Божовић и Иво Андрић: Мистика међусобног читања и прећуткивања 47
12 У интервјуу датом Бранимиру Ћосићу Божовић каже: „Не волим литературу невезану
за народ и крај, и иако су толико пута други литерарни мотиви узбуњивали моју душу.
Зато ценим Његоша и његов Горски Вијенац и верујем да само таквим путем и чувајући
та начела наша књижевност може ући у светску са великом и новом речју“ (Григорије
Божовић, Чудесни кутови, 250). О Горском вијенцу Божовић често говори и на страни-
цама своје путописне и приповедачке прозе.
13 Григорије Божовић, „Владика Раде“, 1.
14 Исто, 1.
15 О Његошевом светитељству говори Владика Николај на свечаности преноса моштију
истакавши да се оно не може поредити са Савиним: „Ако се владика Петар II не може
48 Драгиша П. Бојовић
23 Иво Андрић, „Његош као трагични јунак косовске мисли“, у: Уметник и његово доба,
Просвета, Београд, 1997. Сви други Андрићеви текстови, а већину је написао после
Другог светског рата, по вредности заостају за есејем Његош као трагичан јунак ко-
совске мисли. У једном од тих радова, из 1947. године, Андрић чак користи Његошеве
стихове у пропагандне сврхе како би истакао значај братства и јединства и послератне
обнове (Иво Андрић, Уметник и његово дело, Просвета, 1997, 58).
24 Предраг Палавестра, Историја Српског ПЕН-а, Српски ПЕН центар, Београд,
2006, 13.
25 Радован Поповић, Андрићева пријатељства (биографија нобеловца), Дечје новине,
Просвета, Београд, Горњи Милановац, 1992, 129.
26 Григорије Божовић, „Милан Ракић – национални радник“, у: Г. Божовић, Чудесни ку-
тови, Јединство, Приштина, 1990, 239–243.
Григорије Божовић и Иво Андрић: Мистика међусобног читања и прећуткивања 51
31 Политика у бројевима од 21. и 22. фебруара опширно извештава јавност о овом до-
гађају у текстовима: Чланови групе сарајевских књижевника стигли су јуче у Београд и
Београд је срдачно поздравио сарајевске књижевнике.
32 Миленко Јевтовић, Личност и књижевно дело Григорија Божовића, Стари Колашин,
Нови свет, Институт за српску културу, Зубин Поток, Приштина, 1996, 117.
33 Радован Поповић, наведено дело, 149.
34 Гојко Тешић, „Прилози за биографију Григорија Божовића“, у: Г. Божовић, Чудесни
кутови, Јединство, Приштина, 1990, 294.
Григорије Божовић и Иво Андрић: Мистика међусобног читања и прећуткивања 53
Извори
Андрић 1925: Иво Андрић, „Његош у Италији“, Политика, 20. септембар 1925, 1–2.
Андрић 1997: Иво Андрић, „Његош као трагични јунак косовске мисли“, у: Умет-
ник и његово дело, Просвета, Београд.
Андрић 1997: Иво Андрић, „Вечна присутност Његошева“, у: И. Андрић, Уметник
и његово дело, Просвета, Београд, 55–58.
Божовић 1925: Григорије Божовић, „Владика Раде“, Политика, 18. септембар
1925, 1.
Божовић 1925: Григорије Божовић, „Камо ћемо?“, 19. септембар 1925, 1.
Божовић 1990: Григорије Божовић, Чудесни кутови, Јединство, Приштина.
Божовић 2016: Григорије Божовић, Приповетке, приредио Јордан Ристић, Завод
за уџбенике, Београд.
Божовић 2016: Григорије Божовић, Путописи, приредио Јордан Ристић, Завод за
уџбенике, Београд.
Божовић 2016: Григорије Божовић, На хаџилуку. Путописи и приче о храмовима
и духовницима, приредио и предговор написао Драгиша Бојовић, Службени
гласник.
Политика, 19. мај 1940, 15.
Политика, 21. фебруар, 1941, 9.
Политика, 22. фебруар 1941, 9.
Доментијан 1988: Доментијан, Живот светога Саве и Живот светога Симеона, при-
редила Радмила Маринковић, Просвета, СКЗ, Београд.
Теодосије, Службе, канони и Похвала, приредила Биљана Јовановић Стипчевић,
Просвета, СКЗ, Београд, 1988.
Литература
Dragiša P. BOJOVIĆ
Summary
The aim of this paper is to open an issue on concretization of relationship be-
tween Ivo Andrić and Grigorije Božović. It has mainly been written on the similari-
ties of their narrative poetics so far, without concrete proofs of immediate influence
of one writer on the other one. It is shown that such influence is observed in the field
of essays by Andrić`s quoting of Grigorije Božović`s thought on Njegoš. This paper,
at the same time, opens an issue on mystique of their mutual silence with an empha-
sis on the distance, which in our opinion, existed between Božović and Andrić.
Key words: Grigorije Božović, Ivo Andrić, mutual reading.
Рад је предат 5. aприла 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком одго-
ворног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
УДК 82.0
Јасмина M. Ахметагић*
Институт за српску културу – Приштина / Лепосавић
ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНИ ПРИСТУП
КЊИЖЕВНОСТИ: КЊИЖЕВНОСТ
И ПСИХОЛОГИЈА**
1 Rene Velek, Ostin Voren, Teorija književnosti, Beograd, Nolit, 1974, 119.
2 Rollo May, The Discovery of Being, New York, W. W. Norton & Company ltd., 1994, 82.
Интердисциплинарни приступ књижевности: књижевност и психологија 59
3 Rollo May, Love and Will, New York, Dell Publishing Co., Inc., 1969, 25.
4 Музил је, уосталом, из те области стекао и формално образовање: довршио је студије
филозофије и психологије 1908. у Берлину.
60 Јасмина М. Ахметагић
7 Edward Morgan Forster, Aspects of the Novel, New York, RosettaBooks, 1956, 60.
8 Види: Linda Hutcheon, Narcissistic Narrative, New York and London: Methuen, 1984.
9 Бела Хамваш, Теорија романа, Београд, Студентски културни центар, 1996, 19.
62 Јасмина М. Ахметагић
10 Овде мислимо на „случај Шребер“, тј. Фројдову анализу пацијента којег није познавао,
на основу његовог текста Сећање на моју нервну болест.
64 Јасмина М. Ахметагић
11 Види: Jeffrey Berman, Narcissism and the Novel, New York, London, New York University
Press 1990.
12 Види: Linda Hutcheon, Narcissistic Narrative, New York and London, Methuen, 1984.
13 Peter Brooks, Reading for the Plot, Harvard University Press, 1992, 40.
Интердисциплинарни приступ књижевности: књижевност и психологија 65
„поседује“ тај крај и према њему уобличава своје казивање, онда се значење
налази у њему, као лику; наравно, значење у смислу релационе, а не објек-
тивне истине. У истој се улози налази и приповедач у Записима из подземља,
на чијим психолошким својствима почива и структура романа и његови
пресудни семантички слојеви, као и, да узмемо пример из српске књижев-
ности, у Изласку Радомира Константиновића, који је интересантан управо
због односа приповедача и приче коју нам посредује. Из приповедачевих
психолошких својстава (оптерећена савест, комплекс инфериорности),
произилази семантика романа, те се показује да је критика начинила про-
пуст не узимајући у обзир психолошке чињенице, јер је само зато могла
тврдити да је Излазак антимесијанска књига, док је реч о тзв. јеванђељу по
Јуди, у коме се тематизује његова истина, а не истина Месије о коме при-
поведа.14 Цитатност је у том роману значајно средство приповедачеве пси-
холошке карактеризације. Психолошка знања су, дакле, за реконструкцију
догађаја пресудна, а не маргинална.
Полазећи од става Карен Хорнај да је некозистентност карактера инди-
катор присуства унутрашњег конфликта, Бернард Парис проучава припове-
дача Записа из подземља Достојевског, али и главне Шекспирове карактере,
карактере у романима Џејн Остин, као и низа других романа, међу којима
су Вашар таштине, Црвено и црно, Воденица на Флоси, Лорд Џим, истичући:
карактери нису само функције у тексту, или кодиране поруке аутора, већ
имагинарна људска бића, чије мисли, осећања и акције имају смисла у оквирима
мотивације15. Овај се критичар отворено супротставља догми модерне тео-
рије по којој књижевни карактери не припадају реалном свету у коме људи
имају своје унутрашње мотивације, већ фикционалном, у коме је све део
веће структуре чија је логика одређена чисто артистичким разлозима. Добар
основ за увиђање граница психолошког тумачења остварен је већ разлико-
вањем естетичке, илустративне и миметичке карактеризације16: естетички
карактери, тачније естетички типови, могу да буду схваћени примарно као
техничке функције, с обзиром на њихове формалне и драматичке ефекте.
Они позајмљују људски облик као неопходни минимум наративне опреме,
али нити репрезентују стварне карактере, нити илуструју концепте17; њи-
хово значење је више ствар заплета, мада могу имати велику емоционалну
14 Јaсмина Ахметагић, „Како је Христ издао Јуду: Јер кад човек говори, он говори против
некога“, Зенит, бр. 2/2006, 53–59.
15 Bernard J. Paris, Imagined Human Beings: A Psychological Approach to Character
and Conflict in Literature and Psychoanalysis, New York: New York University Press,
1997, 6.
16 Robert Scholes, Robert Kellogg, The Nature of Narrative, New York: Oxford University
Press, 1966, 104.
17 Исто, 99.
66 Јасмина М. Ахметагић
18 Исто, 103.
19 Исто, 88.
20 Исто, 202.
21 Исто, 232.
22 Bernard J. Paris, Imagined Human Beings: A Psychological Approach to Character and
Conflict in Literature and Psychoanalysis, New York, New York University Press, 1997, 8.
23 Исто, 11.
Интердисциплинарни приступ књижевности: књижевност и психологија 67
Тако, неконзистентну реторику Вашара таштине овај тумач узима као до-
каз ауторових унутрашњих конфликата и управо тиме психолошку компо-
ненту развија на уштрб књижевно-естетичких питања. Неконзистентност,
којој оправдање не можемо наћи у делу, за нас је важан елеменат његовог
вредновања, а не основа за упознавање ауторових унутрашњих конфликата.
Међутим, као што неуспех терапеутског процеса може бити одређен
чињеницом да терапеут усмерава пацијента према свом систему вредности,
тако и систем вредности може ограничити тумача књижевности у увиђању
најдубљих значења дела. Илустроваћемо ово интерпретацијом Антигоне
коју је дао поменути тумач. Уочавајући у Креонтовом чину компулзивност
особе од крви и меса, уверљиво је аргументујући детаљима из саме драме,
Б. Парис, по нашем мишљењу, омашује када је реч о карактеру саме Анти-
гоне, усредсређујући се на оне психолошке услове који су предодредили
њену побуну. Наиме, сваки појединац за себе одређује значења, па тако и то
да ли је чување светиње, по сваку цену, фанатично или не. Тумачити другог
чији је одговор на ово питање другачији него наш, не сме да значи импли-
цитно суђење другом, него разумевање тога чина с обзиром на систем вред-
ности управо тог другог о коме се размишља. Антигонино инсистирање на
саможртвовању, њена одређеност проклетством порекла, може да објасни
– као што то овај тумач и чини – услове који су, удружени, утицали на одлу-
ку Софоклове јунакиње. Тумачити Антигонином жудњом за славом њено
одбијање да јој се Исмена придружи у саможртвовању, значи разводњавање
величине дела његовим потапањем у психолошку реторту нашег времена
(изгубљена је и сама идеја о узвишеном). Међутим, овим примером у исти
мах желимо да укажемо на то да примедбе које се могу упутити појединим
тумачењима не смеју да значе генерални приговор интерпретацији књижев-
ности уз помоћ психолошког сазнања и методологији на којој почива.
Улогом снова у књижевним делима бавио се још Ото Ранк, али је тек тзв.
тродимензионалним приступом24 који повезује индивидуално, колективно и
фамилијарно несвесно (тј. Фројдов, Јунгов и Сондијев допринос) створена
основа за њихово тумачење, које зависи не само од текста сна, већ и од ње-
гове природе и функције у сваком поједином делу. Тако нпр. у делима Иве
Андрића, сан је рационална творевина (што смо показали на примеру приче
„Мустафа Маџар“25), али су у Понорници Скендера Куленовића26 снови, та-
чније јунаков однос према њима, послужили писцу за изнијансиран приказ
24 Види: Ivan Nastović, Psihologija snova i njihovo tumačenje: trodimenzionalni pristup snovima,
Novi Sad: Prometej, 2006.
25 Види: Јасмина Ахметагић, „Пројективна идентификација Мустафе Маџара“, Свеске
Задужбине Иве Андрића, бр. 28/2011, 275–291.
26 Види: Јасмина Ахметагић, „Архетипски мотиви Скендера Куленовића“, Споменица
Скендера Куленовића, Београд: САНУ, 2011, 261–272.
68 Јасмина М. Ахметагић
27 Види: Јасмина Ахметагић, „Златно руно у светлу дубинске психологије“, Глас САНУ,
CDXIX, бр. 28/2012, 13–28.
28 Kаrl Gustav Jung, O psihologiji nesvesnog, Novi Sad: Matica srpska, 1977, 190.
29 Leopold Sondi, O familijarnom nesvesnom, Novi Sad: Prometej, 2011, 98.
30 Управо се стога – никако зато што би недостајало узорних интерпретација других аутора
– и помињу поједини примери из властите праксе, јер је она поље провере описане методо-
логије, али и онај простор који нам је омогућио да промислимо ограничења овог приступа.
Интердисциплинарни приступ књижевности: књижевност и психологија 69
Литература
Јаsmina M. АHMETAGIĆ
AN INTERDISCIPLINARY APPROACH
TO LITERATURE: LITERATURE AND
PSYCHOLOGY/ PSYCHIATRY
Summary
Тhe need for theoretical elaboration of the interdisciplinary approach to lit-
erature – in this case using knowledge of psychology and psychiatry to understand
literary works – grows not only because of parallel development of literature and
literary theory, but also because the flexibility of that material is not followed by
appropriate flexibility of literary critics who show particular resistance to the con-
nections between exactly these “branches”. As the old forms in literature are reno-
vated, the old methods in the literary interpretations are also reshaped so that they
only remind us of something we have already seen and questioned. However, they
show absolutely different aims and results: while the psychological approach moved
along the edge of literary works, the interdisciplinary approach inspects their key
categories and layers. Permanent war in the psychotherapy, as well as the war in
literary criticism, caused their own branching and expended their relationships. As
the consequence of this, the area of their mutual connections became almost im-
mense. Today, there is an abundance of material that has little in common with
the original research studies focused on the term of creative genius, examination of
the problem of the psychological plausibility and writing psycho biographies. The
connection between knowledge of literary theory and knowledge of psychology/
psychiatry aims to illuminate the literary works and belongs to the so-called im-
manent approach to literature. Thus, the main thesis of my article is illustrated and
supported by examples. At the forefront of the papers is the description of meth-
odology, emphasis on the most important and, in my opinion, the most inspiring
approaches, as well as the intention to define their limits and project the results.
Key words: interdisciplinarity, psychoanalysis, existential psychology, narrative,
character, mimetical character, dreams, archetype, narcissism.
Рад је предат 28. фебруара 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком
одговорног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
* истраживач-сарадник, mjmihajlovic@gmail.com
** Рад је написан у оквиру пројекта Материјална и духовна култура Косова и Метохије
(ев. бр. 178028), који је одобрило и финансира Министарство просвете, науке и
технолошког развоја Републике Србије.
74 Марија С. Јефтимијевић Михајловић
1 Сава Пенчић, „Одабрани круг“, Књижевност, год. 46, књ. 92, св. 9–10 (септембар–ок-
тобар 1991), 1200.
Значај приче и причања 75
2 Саша Хаџи Танчић, „Паралелна карактеризација ликова“, Књижевност, год. 46, књ. 92,
бр. 9/10 (1991), 1196.
3 С. Пенчић, нав. дело, 1200.
4 Чедомир Мирковић, „Страст и злочин“, Под окриљем нечастивог (шездесет шест са-
времених српских романсијера), друго издање, Дерета Београд, 1992, 307.
5 Исто, 309.
6 Даница Андрејевић, „Равнотежа физике и метафизике“, Летопис Матице српске, Год.
167, књ. 447, св. 1 (јануар 1991), 141–145.
76 Марија С. Јефтимијевић Михајловић
7 М. Недић, „Два гласа исте приче“, Књижевност, год. 46, књ. 92, бр. 9/10 (септембар–окто-
бар 1991), 1195.
8 Н. Ковач, „Моралне димензије фолклорне прозе“, Књижевност, год. 46, књ. 92, бр.
9–10, 1187.
Значај приче и причања 77
9 Исто, 1188.
10 Aristotel, O pesničkoj umetnosti, prevod s originala, predgovor i objašnjenja Miloš N. Đurić,
Dereta, Beograd, 2002, 68.
11 Миливој Солар, Идеја и прича, друго, проширено издање, „Знање“, Загреб, 1980, 90.
12 „Tragedija antička“, Miron Flašar, Rečnik književnih termina, Beograd, Nolit, 1992,
870–876.
78 Марија С. Јефтимијевић Михајловић
23 Исто, 7.
24 Исто, 210.
25 Исто, 208.
26 М. Недић, „Два гласа исте приче“, 1193.
Значај приче и причања 81
Литература
Summary
Novels by Petar Sarić have not been given equal attention by the literary public
which is predominantly due to their unequal artistic quality. Unlike his novel The
Master is Coming Tomorrow or Sara, the novel Petruša and Miluša (1990), despite
the fact that it cannot be considered as Sarić`s best creation, is distinguished by a
specific structure and the author`s choice to, through two voices, two stories of his
heroines, tell us the third one – the meta story, which has an auto-referential utter-
ance as it is forced to be a special layer of the novel.
Conceptualized doubly – as a story with two ends, for it is told from the two
angles – Sarić`s story also has double outcome: on one side, an ancient past, events
and destinies of heroes are created by their own story which `grows` as the story
progresses, while, on the other side, the very story forces itself to be the subject of
story-telling. Hence Sarić`s story is by nature like Scheherazade story giving us an
illusion of prolonging the end, as there is no its closure. The magic of story-telling is
hidden in its continuity and prolonging of the end. Importance of such stories lies
in the fact that a `grain of truth`, is hidden inside them, that is, it presents , just as
Andrić claimed, `real history of manhood` (Who am I? Where do I come from?),
and even its `sense` (Where am I to go to?).
Key words: Petar Sarić, Petruša and Miluša, story, story-telling, history, legend,
tragedy.
Рад је предат 6. марта 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком одго-
ворног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
И
С
Т
О
Р
И
Ј
А
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
УДК 323(497.1)"1918/1941"
94(497.1)"1918/1941"
061.251(497.11)"1918/1941"
Бранко И. Надовеза*
Институт за новију историју Србије
Радикали и масонерија
у Краљевини Југославији
Прводецембарски акт 1918. године у Београду био је, ипак, велики ус-
пех западноевропске масонерије, и хрватских, и словеначких националних
радника, који су стрепили за судбину свог народа после распада Аустро-
угарске монархије. После уједињења, масонерија, у спрези са бившим чла-
новима самосталне радикалне странке и осталих странака, покушала је да
збаци са власти радикале и Н. Пашића. Српска влада није била под утицајем
масонерије, „мада су поједини радикали били чланови слободно- зидарских
ложа, сам Пашић није био, нити је он на масонерију гледао друкчије до на
силу са којом треба рачунати, чије се везе могу искористити, коју треба
придобити, али којој не треба дати да завлада његовом странком и њеном
политиком.“1
Пашић је, после изласка Русије из рата 1917. године, био принуђен да
тражи подршку од француске масонерије, од париског Великог оријента.
Британска и Француска су хтеле разбити Аустроугарску и новонастале др-
жаве везати за свој политику. Тако је Југославија и дело масонерије, али и
дело објективних процеса.
8 Иво Петриновић, Политички живот и назори Анте Трумбића, Загреб, 1998, 51.
9 „Ко је изазвао светски рат“, Осијек 1928, 3.
10 Хрват – Загреб, 18. јул 1914.
Радикали и масонерија у Краљевини Југославији 91
пише да је у Француској краљ „морао бити убијен где било: жив се није мо-
гао ишчупати из Француске“. Кад се открију све мистерије око атентата,
„тада ће Срби видети колико је у Марсељском атентату било учешће масон-
ског Београда који је: убио Александра, растурио Југославију и довео срп-
ство до данашњег положаја.“14
Мора се рећи да је у Београду 1938. године изашла брошура под нази-
вом „Ко је Милан Банић? – личност и рад једног народног посланика, нови-
нара и публицисте“, у којој се оштро напада наводна превртљивост у раду
М. Банића. У брошури, непознатог аутора или више њих, пише: „У неизвес-
ности да ли ће се др Стојадиновић одржати на власти, Милан Банић заузи-
ма резервисан став... У нади да ће влада г. др Стојадиновића пасти, Милан
Банић је оштро нападао г. др Стојадиновића и његову политику... Пошто
се је уверио да ће се влада др Стојадиновића трајно одржати, Милан Банић
је обасипао хвалама.“15 У поменутој брошури, М. Банић се чак оптужује за
хрватски сепаратизам, федералистичка гледишта и слично.
Треба додати да је 1930. године изашла књига, на готово хиљаду стра-
ница, Виктора Новака, професора универзитета „Антологија југословенске
мисли и народног јединства“, књига је за оно време била урађена на врло
високом нивоу. Виктора Новака су сматрали истакнутим масоном. Многи
су сматрали да у књизи многи чланци од Доситеја Обрадовића, па надаље
представљају дело масонерије. Приметно је да у књизи има минималан
број чланака истакнутих радикала, ретки су чланци и изјаве Н. Пашића. У
целости је пренета изјава Српске народне радикалне странке од 27. јануара
1918. године где се даје подршка уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца, са
потписом Ђорђа Кресојевића, уместо болесног Јаше Томића. Масонство
В. Новака је у супротности са његовим залагањем за задржавање глагољице
уместо латинског језика у литургији католичке цркве, поводом расправа о
конкордатском питању.
Дворске странке у којима су били радикали после диктатуре, многи су
оптуживали да су масонске. Југословенска национална странка са радикалом
Николом Узуновићем на челу, према њима, јесте странка „у којој је масоне-
рија не само доминирала него јој је и била јединим амалгамом“. Но, то се
није причало и за Југословенску народну странку – „Борбаше“, коју је водио
радикал Светислав Хођера.
Долазак Милана Стојадиновића на власт 1935. године и његов одлазак
са власти фебруара 1939. године јесте посебно поглавље у нашој историји.
Успешан привредник и политичар, после 1937. године, брзо је дошао у су-
коб са енглеском и француском масонеријом. Он је био реалан политичар,
24 Лазар Прокић, Записи из туђине, 1963–1990, књ. II, Београд, 1995, 121.
25 Данило Грегорић, Масони, Време, 22. јул 1940, 3.
26 Историја грађанских странака у Југославији, II део, 66.
Радикали и масонерија у Краљевини Југославији 99
36 Бранко Петрановић, Никола Жутић, 27. март 1941, Београд, 1990, 560.
37 Видети: З. Ненезић, Масони у Југославији, 567–570.
38 Видети: Обнова, 11. октобар 1941.
39 Начела и форме, дужности и односи, задаци и методе слободног зидарства уопште, а
југословенског напосе, Загреб, 1923, 48.
102 Бранко И. Надовеза
Литература
Branko I. NADOVEZA
Summary
Мasonry had a great role in creation of Yugoslavia in1918 and its functioning
until 1941. All the factors of unision in 1918 were close to the masonry, a Yugo-
slav Committee in London, in particular, and so was Ante Trumbić. The main aim
of masonry in that period was raising of Yugoslav spirit in relation to the national
feeling of being Serbian and Croation. Masons had a special role in creating the
Constitution issued by decree in 1931, creating royal parties and struggling against
any form of separatism. Many outstanding politicians of that period were masons.
Milan Stojadinović was not one of them, but he used them for his purposes. Masons
played an important role in the event of March 27, 1941, they had always been for
traditional allies such as French and the British and against nazism and fascism.Yu-
goslav Jews were especially involved in the masonry or were under their influence.
Key words: Кingdom of Yugoslavia, SСS, masonry, Јews, Аnte Trumbić, Milan
Stojadinović, the 6 January dictatorship, March 27, 1941.
Рад је предат 23. маја 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком одго-
ворног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
УДК 327(497.11:560)"189"
94(=163.41)(497.115)"189"
341.7:929 Маринковић Л.
Весна С. ЗАРКОВИЋ*
Институт за српску културу – Приштина / Лепосавић
9 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. II, без броја, конзул В. Карић – С. Грујићу,
министру иностраних дела, Приштина 22. јун 1890.
10 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. IV, Пов. бр. 2058, Смиљана Маринковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Београд 26. јун 1890.
Улога Стојана Новаковића у расветљавању убиства конзула Луке Маринковића 109
11 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. II, Пов. Бр. 92, конзул В. Карић – мини-
стру иностраних дела, Приштина 24. јун 1890.
12 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. II, П. № 150, посланик С. Новаковић – С.
Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 23. јун 1890.
13 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. II, П. Бр. 173, посланик С. Новаковић – С.
Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 24. јун 1890.
110 Весна С. Зарковић
14 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фасц. VI, дос. II, Пов. № 870, Циркулар министрарства
иностраних дела, [Београд] 27. јун 1890.
15 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фасц. VI, дос. II, П. Бр. 158, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, Цариград 28. јун 1890.
16 В. Зарковић, „Руске дипломате на удару атентатора у Косовском и Битољском вилаје-
ту почетком XX века“, Баштина, св. 32, Приштина – Лепосавић, 2012, 129–145.
Улога Стојана Новаковића у расветљавању убиства конзула Луке Маринковића 111
17 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фасц. VI, дос. III, П№ 168, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 3. јули 1890.
18 Исто.
19 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фасц. VI, дос. II, П. Бр. 173, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, Цариград 8. јули 1890.
20 А. Растовић, „Британско-српски односи 1837–1914. године“, Теме, год. XXXVI, бр. 4,
Ниш 2012, 1913–1929.
21 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фасц. VI, дос. III, Пов. Бр. 20, посланик Алек. З. Јови-
чић – С. Грујићу, министру иностраних дела, Лондон 10/12. јули 1890.
112 Весна С. Зарковић
22 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фасц. VI, дос. II, ПБр. 173, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, Цариград 8. јули 1890.
23 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фасц. VI, дос. II, Пов. № 102, заступник конзула Т.
Станковић – С. Грујићу, Приштина 8. јули 1890.
24 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. III, Пов. № 62, посланик Ђ. С. Симић – С.
Грујићу, министру иностраних дела, Беч 8. јули 1890.
25 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. III, Пов. број 21, посланик Алек. З. Јови-
чић – С. Грујићу, министру иностраних дела, Лондон 12/24. јули 1890.
Улога Стојана Новаковића у расветљавању убиства конзула Луке Маринковића 113
26 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. III, П. Бр. 180, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 13. јули 1890.
27 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. III, Пов. № 108, заступник конзула Т. П.
Станковић – С. Грујићу, министру иностраних дела, Приштина 15. јули 1890.
28 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. III, П. Бр. 189, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 20. јули 1890.
29 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. III, П. Бр. 192, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 25. јули 1890.
114 Весна С. Зарковић
30 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. III, Пов. Бр. 205, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 5. август 1890.
31 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. IV, № 704, конзул В. Карић – С. Грујићу,
министру иностраних дела, Скопље 20. август 1890.
Улога Стојана Новаковића у расветљавању убиства конзула Луке Маринковића 115
32 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. III, П. Бр. 223, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 17. август 1890.
33 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. III, Пов. № 169, конзул В. Карић – С.
Грујићу, министру иностраних дела, Скопље 23. август 1890; М. Војводић, Стојан Но-
ваковић и Владимир Карић, Београд 2003, 438–440.
34 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. III, Пов. № 173, конзул В. Карић – С.
Грујићу, министру иностраних дела, Скопље 25. август 1890.
35 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. IV, П. Бр. 243, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 11. септембар 1890.
116 Весна С. Зарковић
подршка била само условна. По њему, Немци никада нису предузимали ни-
какву иницијативу када се радило о Србији. Такве послове су препуштали
Аустроугарској, чије су кораке даље следили. По Новаковићу, решење овог
случаја и српске захтеве које су Порта и султан могли да реше, добрим делом
је зависло од Аустроугарске и њеног посланика у Цариграду, Каличеа.36
Српска дипломатија је увидела значај аустроугарске подршке, па се,
не жалећи напор, више активирала да је заинтересује. Захваљујући добро
организованој дипломатији успела је у томе. Гроф Калники је издао налог
аустроугарском посланству у Цариграду да подржи Србију. Након аус-
троугарске, уследила је немачка, а затим и енглеска подршка. Како је још
од почетка постојало разумевање с руске и француске стране, италијански
посланик барон Блан придружио се својим колегама. Убрзо затим, тачније
2. новембра 1890. године, Касациони суд је након одржаног претреса по-
тврдио одлуку суда у Скопљу. Пошто је обезбедио помоћ од представника
великих сила у Цариграду, Стојан Новаковић је захтевао да се исплати нак-
нада од 100.000 франака, која је за министра финансија Агип-пашу била пре-
висока.37 Управо је висина надокнаде, неприхватљива за турску страну, била
разлог за коначно окончање српских захтева. Велики везир је у разговору
са аустроугарским послаником Каличеом у почетку поменуо суму од 1.000
лира (23.000) франака, а касније 2.000 лира.
Како су и представници осталих држава активно узели учешћа да се
постигне договор, то је након аустроугарског, немачки посланик Радовиц
упутио свог драгомана Тесту који није сазнао ништа ново. Аустроугар-
ски драгоман, барон Кал располагао је сазнањем да би Турска одобрила
суму од 5.000 дуката. Велики везир је напомињао да би потпуно испуњење
српских захтева било немогуће за Порту и за министра финансија. Тек на-
кон интензивнијег интересовања, аустроугарски посланик Каличе је био
мишљења да се не би могло добити више од 2.500 лира, што је износило око
57.000 франака.38
Саид-паша је преко аустроугарског првог драгомана Кала саопштио ин-
формацију да велики везир није у могућности да понуди суму већу од 50.000
динара. Ову понуду требало је да посланик Каличе пренесе Стојану Нова-
ковићу и његов одговор проследи на Порти. Међутим, Новаковић без одо-
брења своје владе у Београду није могао самостално да донесе одлуку да ли
да прихвати мању суму од захтеване. За аустроугарског посланика Каличеа
36 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. IV, П. Бр. 245, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 19. септембар 1890.
37 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. IV, П. Бр. 259, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 24. октобар 1890.
38 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. IV, П. Бр. 265, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 10. новембар 1890.
Улога Стојана Новаковића у расветљавању убиства конзула Луке Маринковића 117
39 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. IV, П. Бр. 268, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 20. новембар 1890.
40 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. IV, П. Бр. 271, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 30. новембар 1890.
41 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. IV, П. Бр. 280, посланик С. Новаковић
– С. Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 15. децембар 1890.
42 АС, МИД ПО, 1890, ролна 115, фас. VI, дос. IV, Бр. 808, посланик С. Новаковић – С.
Грујићу, министру иностраних дела, Цариград 28. децембар 1890.
43 М. Војводић, Стојан Новаковић и Владимир Карић, Београд 2003, 512.
44 Исто, 530.
118 Весна С. Зарковић
Необјављени извори
Архив Србије
Министарство иностраних дела – Политичко одељење
Објављени извори
Литература
45 Ј. Поповић, Живот Срба на Косову и Метихији 1812–1912. године под Турцима, Грача-
ница 2007, 252; Б. Перуничић, Писма српских конзула из Приштине 1890–1900, Бео-
град 1985, 81.
Улога Стојана Новаковића у расветљавању убиства конзула Луке Маринковића 119
Vesna S. ZARKOVIĆ
Summary
After liberation wars 1876-1878 and the Berlin Congress, numerous Serbian
inhabitants were still under the Turkish occupation. With an aim to ensure them
a better legal position, Serbia strengthened its diplomatic activities with obvious
results. Between the two countries a temporary Consular Convention which ena-
bled Serbia to open a consulate in Turkey was signed. A consulate in Priština, with
great efforts, was opened in 1890, and Luka Marinkoviċ was appointed as the first
consul. The opening of the consulate for the Serbs meant a real presence of Serbia
in Kosovo, while the Arbanasi considered a Serbian flag on the building as a hint of
the Ottoman Empire demise. Success of Serbia in this diplomatic aspect aroused
fury and dissatisfaction of the Arbanasi and the local authorities, which culminated
in the murder of the consul Luka Marinkoviċ. They, with the aim of depriving Serbs
of any protection, planned an action successfully persuading a Gypsy to realize it for
them. The government of Serbia and its representatives both in Turkey and other
European capitals faced a difficult task to shed light on the murder and bring back
dignity to Serbia as its reputation was thus tarnished. The greatest credit for this
goes to Stojan Novakoviċ, the envoy of Serbia in Constantinople. Novakoviċ`s ef-
forts to make representatives of other countries in Constantinople to take interest
in this task, which was of great importance to Serbia, were fruitful. Solving the case
of consul Marinkoviċ`s murder took time, Turkish authorities did not have will or
real wish to solve it. On the contrary, sultan and Porta never meant to solve it by
diplomatic way, so they left it to the court, which often worked at the Serbs` ex-
pense, anyway. Only after intervention of the representatives of the Great powers in
Constantinople, the sultan agreed to pay the wife of the murdered consul a financial
compensation, thus closing the case.
Key words: consul Luka Marinkoviċ, Stojan Novakoviċ, murder.
Рад је предат 7. маја 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком одговор-
ног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
УДК 336.71(497.11)"1913/1941"(093.2)
Иван М. БЕЦИЋ*
Институт за српску културу – Приштина / Лепосавић
него код својих истоверника. Ово се може објаснити тиме што су мусли-
мани сматрали жену нижим бићем и према њој нису били предусретљиви,
док су српски привредници жену сматрали слабијом, те су према њој били
љубазни и предусретљиви.
Привредно благостање за Србе трајало је до ратова 1876–1878. године,
после којих се појачао терор Арнаута. Последице зулума осетили су и мусли-
мани рентијери, јер нису могли добити свој део од чифчија, а навикнути на
леп живот морали су наћи нови извор прихода. Трговина је пружала најви-
ше изгледа за добру зараду, а како су при пословним путовањима од власти
били слободнији и заштићенији, почели су отварати бакалске, а касније и
друге радње. Повлашћенији муслиман постао је озбиљан конкурент незаш-
тићеном трговцу Србину, па је економско стање Срба слабило све више, те
се становништво задуживало код зеленаша, код којих је лихва (камата) из-
носила и по 100%–200%.1
Да би се српски градски живаљ заштитио од економског пропадања,
у облику црквених фондова основане су финансијске установе за помоћ
угроженим, али и за развијање послова. Прва таква установа био је Фонд
„Цркве Светог Ђорђа“, основан у Призрену 1901. године, да би потом били
основани: Фонд „Свете Богоматере чудотворне иконе пећске“ 1907. годи-
не, Фонд „Цркве Светог Николе“ у Приштини 1907. године, Фонд „Цркве
Светог Спаса“ у Скопљу 1908. године и Фонд „Цркве Светог цара Уроша у
Феризовићу“ 1909. године.2
На другом принципу, у Гњилану је 1902. године установљено „Прво
гњиланско акционарско“ да би спасило трговце и занатлије од зеленаша.
Друштво је напредовало и јачало, тако да је камата снижена на 1,5% ме-
сечно, док је раније износила 5%–10%. Пошто за кратко време пословања
Друштво није могло конкурисати свим зеленашима, Гњиланци су 16. марта
1903. године основали друго „Гњиланско српско акционерско Помагач, за
међусобно потпомагање и штедњу“.3
8 Isto, 311.
9 Цариградски гласник, 8, 2. март 1895, 7.
10 Адресар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд, 1928, 756.
11 „Novi Pazar“, Enciklopedija Jugoslavije, 6, 311.
12 АЈ, 65-1344-2328, Правила Новопазарске банке.
13 АЈ, 65-1344-2328, Дозвола за рад Новопазарске банке од 2. марта 1933.
14 АЈ, 65-1344-2328, Извештај Управног одбора поднет на ванредном збору акционара
Новопазарске банке одржаном 2. августа 1920.
Новопазарска банка између два светска рата 125
15 АЈ, фонд Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 69-67-110, Допис
Министарству вера од 16. новембра 1920.
16 АЈ, 65-1344-2328, Извештај Управног одбора поднет на ванредном збору акционара
Новопазарске банке одржаном 2. августа 1920.
17 АЈ, 65-1344-2328, Исто.
18 М. Р. Гавриловић, Развитак банкарства и привреде у Јужној Србији, 22.
19 АЈ, 65-1344-2328, Извештај Управног одбора поднет на ванредном збору акционара
Новопазарске банке одржаном 2. августа 1920.
126 Иван М. Бецић
20 АЈ, 65-1344-2328, Рачун изравнања Новопазарске банке на дан 31. децембра 1922.
21 АЈ, 65-1344-2328, Извештај Управног одбора поднет на ванредном збору акционара
Новопазарске банке одржаном 2. августа 1920.
22 АЈ, 65-1344-2328, Списак депонованих акција за ванредни збор акционара Новопа-
зарске банке одржаном 2. августа 1920.
Новопазарска банка између два светска рата 127
26 Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Almanah (1924–1925), svezak II, Zagreb, 1925, 199.
27 АЈ, 65-1344-2328, Извештај Управног и Надзорног одбора Новопазарске банке на
збору акционара одржаном 14. јуна 1923.
28 АЈ, 65-1344-2328, Рачун изравнања Новопазарске банке на дан 31. децембра 1924.
Новопазарска банка између два светска рата 129
32 „Наше банке“, Велики трговински календар за 1928. годину, Београд 1928, 67.
33 АЈ, 65-1344-2328, Извештај Управног одбора Новопазарске банке на збору акционара
одржаном 27. фебруара 1927.
34 Живојин Праштало, „Питање смањења каматне стопе“, Банкарство, 4, Београд, 1927,
153.
35 Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Almanah (1921–1922), svezak I, Zagreb, 1922,
III–123.
Новопазарска банка између два светска рата 131
Необјављени извори
Објављени извори
Штампа и периодика
Литература
Ivan M. BECIĆ
Summary
With liberation of Old Serbia from the Ottoman occupation and joining with
Kingdom of Serbia, economy life of liberated areas went into different directions.
One of the economic characteristics of Serbia was a great number of local crediting
institutes with small capital, which, in places where they worked, enabled bussiness-
men to come to a certain sum of much needed loans. The Bank of Novi Pazar was
founded in 1913, beginning with work in the first half of 1914, but soon had to stop
it, due to outbreak of the First World War.
During the war, the bank of Novi Pazar suffered a number of human and ma-
terial losses, which together with new economic circumstances after the war, pre-
vented its sooner operating. Successful management of the Bank began in 1922 and
it was operating up to the banking crisis in the Kingdom of Yugoslavia in 1931. Al-
though the Bank of Novi Pazar on two occasions increased its capital, its amount up
to the 500.000 dinars rated this bank in the group of banks with the smallest capital
in the country. However, owing to the needs of businessmen from a passive region,
as well as high interests, the Bank of Novi Pazar brought its shareholders a satisfac-
tory income all the time.
Although the Bank of Novi Pazar was founded by Serbs from the Raška re-
gion, the Jews from Novi Pazar became in time its greatest shareholders. During the
whole period of its operating, the Bank exclusively dealt with banking transactions,
out of which granting loans to clients’ loans on bills was dominant. After the out-
break of banking crisis in the Kingdom of Yugoslavia, the Bank of Novi Pazar, like
most of the other banks, could not operate successfully.
Key words: the Bank of Novi Pazar, the First World War, the Second World
War, banking crisis.
Рад је предат 14. aприла 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком
одговорног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
УДК 355.48(497.1)"1941"
94:355.311.5(497.1)"1941"
Далибор З. Велојић*
Институт за српску културу – Приштина / Лепосавић
ЗЕТСКА ДИВИЗИЈА
У АПРИЛСКОМ РАТУ 1941.**
дејствује на албанском фронту. Састав ове армије био би: Зетска дивизија у
реону Подгорице, Комски одред око Плава и Гусиња, Косовска дивизија на
простору Ђаковице и Призрена и Вардарска на простору Струге и Дебра. У
другој линији налазила би се Херцеговачка дивизија, као армијска резерва,
са штабом у реону Даниловграда.13
Будући да је једино III армија имала офанзивну улогу, њено напредо-
вање извршено би било из три правца: Косова, Македоније и Црне Горе.
При одређивању војишта овој армији, пошло се од важности територија са
којих би се извршио упад. Претпоставка је била да ће најосетљивији правац
бити са територије Косова и Метохије, с обзиром на његов значај за обе
стране. Читав правац из Црне Горе дефинисан је још двадесетих година у
једној студији генералштаба под именом Зетско-скадарско војиште. Ово
војиште простирало се од вододелнице Лима до Ибра и Белог Дрима, са
југословенске стране, док би са албанске за границу био узет Црни Дрим.
Иако другоразредно, ово војиште је од значаја, јер овлађујући њиме југо-
словенска страна може створити погодну основицу за даље операције, али
може помоћи дејствима из правца Косова и Метохије. Са албанске стране
ово војиште би имало локалног значаја, будући да се продором на терито-
рију Црне Горе не угрожавају виталне комуникације.14
Југословенска војска је почетак Априлског рата дочекала са инструкција-
ма према последњем ратном плану „Р-41“. Задатак јединица III армије, како
је наведено, био је концентрични продор на албанску територију, у циљу
уништења италијанске војске. Идеја је била брзо овладати граничним пре-
лазима, ударити у леђа Италијанима, растројити им позадину и довести до
потпуног слома италијанског фронта у садејству са грчком војском.15 Намера
Врховне команде била је да се пређе у акцију одмах по завршетку мобилиза-
ције, односно прикупљања трупа на полазним положајима. Датум одређен за
почетак операција био је 7. април, пошто трупе III армије нису могле раније
бити спремне за акцију.16 Конкретни задаци дивизијама били су:
– на сектору Зетске дивизије, продор преко Скадра за Љеш,
– на сектору Комског одреда, продор преко Комова на Дрим и хватање
везе са Зетском дивизијом,
– на сектору Косовске дивизије, продор преко Кукуша на Дрим и даље
на југ17,
18 ВА, П 17, К 66, Ф 5, 387–5. Изјава Жарка Верића, начелника оперативног одељења у
штабу III групе армија.
19 Војна енциклопедија, 1, Београд, 1970, 188.
20 В. Терзић, н. д., 238.
21 Исто, 239.
22 Исто; Војна енциклопедија, 1, 188.
23 С. Поповић, н. ч., 88–89.
Зетска дивизија у Априлском рату 1941. 145
27 Исто.
28 ВА, П 17, К 8, Ф 1, 33. Изјава капетана Јована Вукомановића.
29 Исто, 50. Изјава поручника Миљка Врачарића.
30 Исто, 43. Изјава капетана Ивана Доминка.
31 Исто, Ф 2, 6. Изјава поручника Уроша Ђурића.
Зетска дивизија у Априлском рату 1941. 147
Необјављени извори
Војни архив
Фонд Војске Краљевине Југославије – пописник 17
Објављени извори
Студије и монографије
Енциклопедије
Чланци и расправе
54 Занимљива је једна епизода приликом уласка Италијана у Боку Которску. Према изја-
ви југословенског официра, Италијанима није било сасвим јасно због чега су се је-
динице Зетске дивизије повукле: Шта је то било са вашом војском? Ми смо имали све
спремно за евакуацију Албаније и већ смо се укрцали на пароброде, кад одједном, примис-
мо наређење да идемо да окупирамо Југославију, у шта нисмо веровали, па смо још једном
тражили депешом објашњење. ВА, П 17, К 9, Ф 2, 74. Изјава Павла Симића.
152 Далибор З. Велојић
Dalibor Z. VELOJIĆ
Summary
Studying the role of Zeta division in the April war is significant, first of all, be-
cause that unit was a rare one to have a task of an offensive towards Albania in order
to make retreat of the whole army towards Greece easier. Although military weaker
and often without artillery and aviation support, infantry regiments of Zeta division
succeeded in suppressing Italian forces and repelling their counter attacks. How-
ever, success in Northern Albania did not change the fate of the whole army which
capitulated after 11 days of fighting. After their initial success and the breakthrough
towards Skadar, the units of this division were withdrawn due to the fast German
advancing at the other fronts.
Key words: Zeta division, April war, Yugoslav Kingdom Army, Albania, Italy.
Рад је предат 20. фебруара 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком
одговорног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
Јован Ј. Алексић*
* докторанд, aleksicjovan@rocketmail.com
1 Више о дешавањима током Априлског рата на простору Косовске Митровице и око-
лине, види у: Јован Алексић, „Косовскомитровачки срез у Априлском рату“, Баштина,
св. 38, Приштина/Лепосавић, 2015, 143–157.
154 Јован Ј. Алексић
2 Џафер Дева (Xhafer Deva) рођен је фебруара 1904. године у Косовској Митровици.
Био је син имућног локалног трговца Ибрахима Деве, веома богат индустријалац,
јако образован (завршио Roberts College у Истанбулу и Експортну академију у Бечу)
утицајан у арбанашким масама, ожењен Немицом, преко које је постао члан Абвера
(Abwehr), немачке војне обавештајне службе. Иако је током трајања Априлског рата
тајно држао у рукама све конце побуна, саботажа и напада на југословенске војнике у
Косовској Митровици и околини, приликом његовог избора за председника општи-
не Косовска Митровица истакнуто је да је он „добар Југословен и патриота“, Đorđe
Ličina, Milorad Vavić, Jovan Pavlovski, Andrija Artuković, Vjekoslav Luburić, Xhafer Deva,
Vančo Mihailov, Zagreb, Centar za informacije i publicitet, 198, 186–191; У даљем тексту:
M. Vavić, Xhafer Deva...,.
3 Исто, 200.
4 Исто, 193.
Опште друштвене прилике у Косовској Митровици... 155
5 Исто, 193.
6 Živko Avramovski, „Okupacioni sistem“, u: Kosovska Mitrovica i okolina, Kosovska
Mitrovica - Odbor za izdavanje monografija, Kosovska Mitrovica, 1979, 267, 268; У даљем
тексту: Ž. Avramovski, Okupacioni sistem...,.
156 Јован Ј. Алексић
од 27. марта 1941. године7, али у њима није била прецизирана демаркаци-
она линија између немачке и италијанске окупационе зоне на Косову и
Метохији, па су се тим поводом у Бечу 21. и 22. априла, састали италијан-
ски и немачки министар спољних послова, гроф Ђан Галеацо Ћано (Gian
Galeazzo Ciano) и Јоаким фон Рибентроп (Joachim von Ribbentrop). Тада
је гроф Ћано затражио да Хитлер једним гестом преда „Великој Албанији“,
тј. Италији, Косовску Митровицу са околином, али је овај предлог одбијен.
Постигнуто је компромисно решење, према коме је повучена демаркациона
линија од Рашке области до Охрида, која је позната као тзв. „Бечка линија“.8
Овим разграничењем, рудник угља Обилић одсечен је од Трепче, па се Ита-
лија обавезала да Трепчи испоручује 6.000 t угља месечно, а заузврат, Треп-
ча би Италији испоручивала 1.000 тона олова месечно.9
Тиме пак нису биле задовољене амбиције арбанашких првака, па су од
немачке војне команде поново тражили припајање „Великој Албанији“ или,
у најмању руку, максимално широку аутономију. Ово им, међутим, Немци
нису испунили. Упркос жељама и тежњама Арбанаса, Немци су одлучили да
овај крај буде у саставу окупиране Србије. Следствено томе, 6. августа 1941.
године Савет комесара за Србију објавио је „Уредбу о уређењу и управи у
области Косово“, којом је предвиђено да Косовски округ чине срезови Ко-
совска Митровица, Вучитрн, Подујево и Нови Пазар. Касније је прикључен
и срез Рашка. Одређено је да поменути Косовски округ буде део Дринске
бановине, у оквиру кога ће арбанашки политички представници имати сво-
га повереника у рангу помоћника бана, уз судску, школску и финансијску
аутономију. На тај начин је формирана окупациона управа на овом просто-
ру, којом је Косовска Митровица ипак остала у саставу окупиране Србије.
Каснијом одлуком „Владе народног спаса“ генерала Милана Недића, бано-
вине су укинуте, а уведена нова територијална подела Србије по окрузима.
На основу поменуте одлуке, донете 26. децембра 1941. године, Косовска
7 Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije, II, Narodna knjiga – Partizanska knjiga,
Beograd, 1983, 549; У даљем тексту: V. Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije…, .
8 Ђорђе Борозан, Велика Албанија: поријекло, идеје, пракса, Војноисторијски инсти-
тут Војске Југославије, Београд, 1995, 307; У даљем тексту: Ђ. Борозан, Велика Ал-
банија...,; После тога, успостављена је и демаркациона линија између италијанске и
бугарске окупационе зоне. Линија разграничења у Вардарској Македонији је ишла
правцем Тетово–Гостивар–Кичево–Струга, с тим да су Италијани све западно од
ове линије препустили свом протекторату, „Великој Албанији“, а све источно Царе-
вини Бугарској. Бугари су заузели и југоисточне делове Србије, Врањски и Пирот-
ски округ, подручје североисточно од Зајечара између Тимока и предратне државне
границе, као и делове Урошевачког и Гњиланског среза. – Оslobodilački rat naroda
Jugoslavije 1941–1945. Drugo prepravljeno i dopunjeno izdanje, knj. 1, Vojnoistorijski
institut, Beograd, 1963, 33, 34.
9 Ž. Avramovski, Okupacioni sistem...,255–258.
Опште друштвене прилике у Косовској Митровици... 157
13 „Српско сељаштво жели да у миру ради своја имања, како би осигурало опстанак себи,
својој породици и српском народу. Оно жели, да у својој земљи буде слободно, и да
има такву своју управу, која ће бити високо морална и поштена и у којој неће бити
неправди и шпекулативног искоришћавања ближњих. Оваква управа се може најбоље
постићи на начелу старе српске задружности. Због тога је председник Српске владе
Милан Недић и прокламовао идеју српске сељачке задружне државе. Српски земљо-
радници су ову идеју одушевљено и стопроцентно прихватили. На постављено питање
задругама и општинама у земљи скоро сви су одговорили да су за реорганизацију зад-
ругарства, па према томе за организацију државе на задружној основи. Ово је потпуно
појмљиво, јер се сељаци с правом надају, да у једној држави чија је основа задругар-
ство, не може бити неправди, пљачки, превара, шпекулације, итд, које су их давиле до
сада.“ – Цитирано према: С. Ђ. Керкез, Друштво Србије..., 181, нап. 19.
14 То се, пре свега, огледало у слабом образовању сељака и ниској продуктивности њи-
ховог рада. Поред примитивног начина обраде земље, томе је „кумовало“ и традици-
онално поштовање бројних различитих религијских обичаја везаних за пољопривреду
(„не ради се на црвено слово“). Инжињер Милосав Васиљевић је, за потребе Српског
цивилног/културног плана, израдио детаљно истраживање и анализу којом је утврдио
да српски сељак ефективно годишње ради тек нешто више од сто дана, истичући да би
тај износ требало да буде и до три пута већи. – Архив Југославије (АЈ), Фонд Државне
комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (110), фасцикла 551,
архивска јединица 375 (АЈ, 110-551-375), Реферат инжињера Милосава Васиљевића
под називом „Организација рада“.
Опште друштвене прилике у Косовској Митровици... 159
26 На дан почетка рада гимназије било је 14 наставника који су радили у школи: Апос-
тол Н. Недић (В. Д. директор и проф. математике), Јелена Н. Дамјановић (проф. ис-
торије и географије), Цветко И. Драговић (проф. српског језика и књижевности),
Јелена Н. Николић (проф. српског језика и књижевности), Милка С. Берберијан
(наставник нацртне геометрије и математике), Љубица А. Стањевић (проф. зооло-
гије, ботанике и физике), Зорка П. Аксентијевић (проф. географије), Филип Пано-
вић (учитељ вештина – певање и сликање), Љубица Ђурђевић (суплент филологије и
књижевности), Софија Р. Марковић (суплент физике, хемије и математике), Вучић
С. Рабреновић (суплент физике и математике), Силвира В. Томазини (суплент не-
мачког језика), Милева Богдановић (проф. историје), Михаило М. Шаљић (проф.
француског језика). – Исто, 59.
27 То је било у складу са намерама владе генерала Недића које су подразумевале коре-
ниту реформу српског образовног система. Реформа просвете подразумевала је, пре
свега, промену у образовним садржајима и основним педагошким циљевима: вред-
ности које је требало промовисати ђацима и омладини биле су засноване на српској
традицији, задругарству и богобојажљивости, осећању за припадност породици и на-
ционалној заједници, на поштовању рада и друштвеног стваралаштва. Један од идејних
твораца овог програма, Велибор Јонић, у својим наступима је истицао да је то процес
који има за циљ „васпитање у националног духу“. – Велибор Јонић, „Српска школа у
новом националном духу“, Српски народ, 28. август 1942. године.
28 Поједини незапослени младићи су, посредством владе генерала Милана Недића, слати
за Немачку на рад и додатно усавршавање. Ова активност имала је двоструки ефекат:
окупатору се показивала добра воља за привредном сарадњом, док се истовремено
користила прилика да се путем упознавања са технолошки напреднијим и успешнијим
процесом производње створи база за примену ових мера и на тлу окупиране Србије.
Високи званичници Недићеве владе називали су их „амбасадорима Србије“. Њихов пр-
венствени задатак био је промоција Србије и српског народа у Трећем рајху и стицање
знања о новим технологијама која су се, пре свега, односила на сектор пољопривреде.
– Младен Бабић, „Наши млади сељаци у Немачкој: „Знање је сила – знање је моћ“,
Наша борба, бр. 52, 30. август 1942. године.
166 Јован Ј. Алексић
37 Исто.
38 Исто.
39 Исто.
170 Јован Ј. Алексић
40 Сматра се да је у Србију у току рата пребегло око 400.000 људи. Само са Косова и
Метохије је дошло 100.000, из бугарске окупационе зоне 25.000, италијанске 40.000 и
немачке 30.000. Из бугарске окупационе зоне са Македонијом досељено је око 50.000
људи. – Милорад Екмечић, Дуго кретање између орања и клања: Историја Срба у новом
веку 1492–1992, Завод за уџбенике, Београд, 2007, 450; Ваља нагласити да не постоје
поуздани подаци који говоре о томе колико је тачно Словенаца избегло у Србију. Они
варирају од неколико хиљада до неколико десетина хиљада.
41 ВА, Недићева архива (НДА), к. 40, рег. бр. 19/9-1.
42 Интересантно је напоменути да су врло лош статус у централној Србији имале избе-
глице са подручја Косовскомитровачког округа. Њима је, примера ради, ускраћива-
на храна од стране избегличких одбора, јер нису сматрани избеглицима, већ неком
врстом „интерно расељених лица“, пошто се овај крај налазио у саставу окупиране
Србије. Није познато колико је тачно било избеглица са подручја Косовске Мит-
ровице, али је сигурно да се радило о хиљадама људи, с обзиром да је на састанку
између представника Недићеве владе и арбанашких локалних власти констатовано
да је у јесен 1941. године у овом рејону спаљено 856 српских кућа. – S. D. Milošević,
Izbeglice..., 51, 53.
43 После рата, са својом породицом вратио се назад у Призрен. Међутим, тамо је од
стране нових власти проглашен за сарадника окупатора и народног непријатеља.
Осуђен је на 14 година робије. На робији је био до 1953. године, када је помилован и
пуштен на слободу. – Прим аут.
Опште друштвене прилике у Косовској Митровици... 171
у другим местима, ван града и његове околине. Једно од таквих места било
је Прилужје, где је радове изводила немачка грађевинска организација ТОТ
(Organisation Todt, OT). Како је демаркациона линија између немачке и
италијанске окупационе зоне на Косову и Метохији била на неколико кило-
метара од Прилужја према Обилићу, у селу Племетини, Немци су одлучили
да овде изграде велики железнички чвор. Требало је изградити дванаест ко-
лосека, окретницу за локомотиве, ложионицу, водовод, неколико станичних
помоћних зграда за магацине, као и станове за раднике. Потреба за физич-
ким радницима била је велика, тако да су многи избегли на овом пројекту
нашли своје ухлебљење. Када је посао завршен, многи су се запослили на
железничкој станици као радници или административни службеници.
Велику помоћ око набавке хране за избеглице пружио је трговац Ми-
лан Савић из Бабиног Моста. Он је житом и другим животним намирни-
цама снабдевао избеглице и сиромашне становнике Косовске Митровице
и Вучитрна по веома ниском ценама, а дешавало се и да најсиромашнијима
бесплатно дели најосновније животне намирнице. То је доста помогло мно-
гим људима да прехране своје породице и преживе рат.
Капитулација Италије довела је до бројних промена како на светским
фронтовима, тако и на просторима Балкана, где је она држала значајне тери-
торије под својом окупацијом. Њен пад је имао велики утицај на даљи развој
ситуације на Балкану, а посебно у њеном протекторату Великој Албанији.
Новонастала ситуација се, природно, у многоме рефлектовала и на прилике
у Косовској Митровици и околини, која је због свог специфичног положаја
била важна стратешка тачка за све зараћене стране.
У инструкцијама добијеним 9. септембра 1943. године од Министарства
иностраних послова Трећег рајха, Херману Нојбахеру (Herman Neubacher)
наглашено је да при спровођењу плана политичке и војне реокупације Ал-
баније посебно води рачуна о Хитлеровој жељи успостављања „независне“
Албаније „на сопствену иницијативу“.44 Са оваквом директивом Нојбахер је
заједно са мајором Шајгером (Franz Carl von Scheiger), искусним стручња-
ком за војна питања и добрим познаваоцем војних прилика у Албанији, и
Џафером Девом, познатим чланом Abwehr-a, стигао у Тирану 10. септем-
бра 1943. године, само два дана након капитулације Италије. Непосредно по
доласку, Нојбахер се 10. септембра састао са са Ренцом Далмацом (Renzo
Dalmazzo), командантом преосталих италијанских снага у Албанији и до-
говорио њихово укључивање у састав немачких окупационих снага. Исто-
времено је давао снажну потпору широко пропагираној идеји о „етничкој
Албанији“, представљајући Немце као ослободиоце који се неће мешати у
унутрашње ствари Арбанаса. То је наишло на плодно тле код арбанашких
првака, који су још неколико месеци пре тога наслутили пад Италије, овакав
развој ситуације и то веома спремно дочекали.
Још 20. јула 1943. године, у стану Џафера Деве у Косовској Митро-
вици, арбанашки прваци са Косова и Метохије су разговарали о акцијама
којe би спровели ако Италија буде капитулирала, и одлучили да, уколико
до тога дође, формирају један репрезентативни арбанашки народни одбор,
чији би задатак био преузимање власти и одбрана граница Велике Алба-
није. Зато не треба чудити ажурност и сналажљивост Џафера Деве, који
се, одмах после доласка са Херманом Нојбахером у Албанију, договорио са
Ибрахим-бегом Бићакуом (Ibrahim beg Biqaku) из Елбасана, да они незави-
сно један од другог раде на стварању Националног комитета Арбанаса који
би прогласио независност и неповредивост граница Велике Албаније. 45 И
поред неких погађања и несугласица између Девине и Бићакуове групе,
арбанашки Национални комитет је ипак формиран под покровитељством
Хермана Нојбахера. Сутрадан је формиран и Извршни одбор, у ствари
провизорна арбанашка влада од пет чланова, од којих је један био и Џафер
Дева, коме је том приликом поверен ресор унуташњих послова. Нацио-
нални комитет је одмах затим, 14. септембра 1943. године, издао Прокла-
мацију о независности у којој се између осталог, наводи: „Сви Арбанаси у
оквиру својих етничких граница проживљавају ове дане пуни наде за своју
националну будућност… Верујући фанатично у своју будућност и права
нашег народа, проглашавамо независност арбанашке државе.“46 Касније је
арбанашка депутација, коју су предводили Дева и Бићаку, посетили Нојба-
хера у немачком конзулату, изражавајући жељу да ће Трећи рајх прихвати-
ти прокламацију о арбанашкој независности, што је немачка влада већ 24.
септембра 1943. године и учинила, поручујући арбанашком Националном
комитету да прихвата стање по основу захтева садржаних у поменутој про-
кламацији.47 По немачком признању Велике Албаније, арбанашки Извршни
одбор са овлашћењем Скупштине, изабрао je владу Велике Албаније 5. но-
вембра 1943. године, на челу са Реџепом Митровицом (Rexhep Mitrovica),
једним од вођа арбанашке емиграције, који је пореклом био из Косовске
Митровице. Најважније положаје у новоформираној влади држали су Џа-
фер Дева, који је добио портфељ унутрашњих послова, Аго Агај, некада-
шњи градоначелник Косовске Митровице, који је постао министар привре-
де, Вехби Фрашери, некадашњи заступник Арбанашке народносне групе
у Београду, који је водио спољне послове (иако је формално министар
спољних послова невољно био премијер Реџеп Митровица, због одбијања
Мехмеда Конице да прихвати положај министра спољних послова), и његов
Ферхат Абити (Ferat Abiti), Хаљит Ника (Halit Nika) и Јахја Марђуни (Jahja
Margjuni) из Вучитрна и Хоџа Висока, Мула Хусеин, Јахја Фуша (Jahja
Fusha) и Хајрула Ајвази (Hajrula Ajvazi) из Подујева.52 Нови Пазар није
имао свог представника у овом комитету. Сви ови чланови Окружног коми-
тета Лиге су у својим срезовима и општинама основали нове подружнице.
Убрзо је формирана и војна команда Лиге која је руководила њеним ору-
жаним снагама. Друга призренска лига је располагала са око 15.000 наору-
жаних чланова. Њихови циљеви су били: одбрана граница Велике Албаније,
присаједињење Косовскомитровачког округа Албанији и етничко чишћење
српског народа са ових простора. Да би их остварила, Лига је појачала про-
пагандну активност преко својих новина „Lidhja e Prizrenit“, које су излазиле
у Призрену, али су примерци ових новина разношени у свим крајевима Ко-
сова, Метохије, Дренице, Косовског Поморавља, делова Црне Горе и Маке-
доније у којима су живели Арбанаси.
Лига је основала и тзв. „Омладински комитет за одбрану Косова“, чије
је седиште било у Приштини. У почетку је он слабо радио, да би се касније
њихова активност знатно повећала. За председника је одређен Адем Сели-
ми (Adem Sellimi), док су за чланове најужег руководства изабрани Шах-
сивар Али (Shahsivar Alli), који је био одговоран за финансијска питања,
Абдуљ Хенце (Abdul Hence), председник општине у Косову Пољу, задужен
за војна питања, Љуан Гаши (Luan Gashi), професор и васпитач у приштин-
ској гимназијско-учитељској школи и Шемседин Вандреши (Shemsedin
Vandreshi), који су били задужени за пропаганду и агитацију, док је Сали
Ваља (Sali Vala) одређен да се брине о транспорту. Формирани су и локал-
ни одбори Комитета у Косовској Митровици, Вучитрну, Подујеву, Уро-
шевцу и Гњилану. Арбанашки „Омладински комитет за одбрану Косова“
формирао је четири батаљона у Приштини, који су названи „Лаб“ („Llap“),
Косово“ („Kosova“), „Зија Приштина“ („Zija bej Prishtina“) и „Назми Га-
фури“ („Nazmi Gafurri“). Имали су по три пешадијске и једну митраљеску
чету. По формацији је требало да имају по 320 војника, али је у почетку тај
број био мањи.
Одмах након формирања Друге призренске лиге и њених војних једи-
ница, у Косовску Митровицу је дошао Џафер Дева и договорио се са Баја-
зитом Бољетинијем да овај оснује неку врсту специјалне јединице Друге
призренске лиге, чији би задатак био борба против партизана и припадни-
ка ЈВуО. Бајазит Бољетини је прихватио тај задатак и већ у новембру 1943.
године у Косовској Митровици основао тзв. „Косовски пук“ (Regjiment
Kosova), јачине од око 1.000 људи под оружјем.53 Ову војну јединицу су чи-
нили најокорелији заступници великоалбанског пројекта, чврсто решени да
Необјављени извори
Објављени извори
Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. марта 1931. год, књ. II, Са-
рајево, 1932.
Штампа
Српски народ
Наша борба
Литература
Jovan J. ALEKSIĆ
Summary
Kosovska Mitrovica, during the Second World War, was in an extremely com-
plex and specific situation. Her status was conditioned by German interests in the
ore deposits of its wider area, national and confessional heterogeneity of popula-
tion, bad Serbian-Arbanasi relations, as well as certain disagreements between Ger-
man and Italian occupational forces around the borders of their occupational zones.
Although by the German-Italian Agreement this area remained nominally part of
the occupied Serbia, Serbian authorities could not influence the factual situation in
this area for a long time. The authority in this area until 1942 was held exclusively
by members of the Arbanasi community, who sought to force the Serbian people to
emigrate with constant pressures and violent acts. However, that didn’t happen, due
to the engagement of the Government of National Salvation of the general Milan
Nediċ. The impression was that the general picture of the social situation in this
area was similar to the one in the rest of occupied Serbia, with certain specifics,
dictated by the situation on the ground. Traditional underdevelopment of south-
ern parts of Serbia, as opposed to the northern parts, gave an additional tone. The
capitulation of Italy, forming the Second League of Prizren and forming the notori-
ous “Kosovo regiment” had drastically complicated the situation. The complexity
of the development of social conditions in this area has caused the very status of
Kosovska Mitrovica, which is the formed part of the occupied Serbia, and is practi-
cally in the hands of German occupying forces and Arbanasi local authorities. That
fact has determined its overall position during the entire duration of the Second
World War; not just of the local, social, economical and educational opportunities,
but also everything else.
Key words: Kosovska Mitrovica, the Second World War, occupation.
Рад је примљен 13. март 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком од-
говорног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
Славиша И. БИШЕВАЦ *
Филозофски факултет , Универзитет у Нишу
*
Мада није била једини ни први потрес који је узнемирио друштвени по-
редак у Европи крајем XVIII века, Француска револуција је била најупеча-
тљивији и најзначајнији. Избила је у једној од највећих и најмногољуднијих
земаља која је за многе представљала само средиште културе и цивилизације.
По својим начелима и пракси, отишла је много даље од америчке револуције,
како у политичком, тако и у друштвеном погледу. Француска револуција је
ширила свој утицај и била агресивна, нападајући стари поредак и ван грани-
ца Француске у војном и идеолошком смислу. Симбол је борбе за слободу
и једнакост свуда у свету. Инспирисана радикалним и либералним идејама,
збацила је монархију и успоставила републику након периода обележеног
* докторанд, bisevacs@hotmail.com
182 Славиша И. Бишевац
1 Француску револуцију не можемо посматрати као догађај који се десио у једном дану,
тачније 14. јула 1789. године, када је пала Бастиља. Тај датум се само може прихватити
као почетак једне од најдужих револуција, коју су обележили многи догађаји, али и
различити људи. У зависности од тога одређује се и њен крај. Евгени Димитров на-
води да је за крупну буржоазију револуција била завршена доношењем монархијског
устава септембра 1791. године, за револуционарну буржоазију и шире радне масе на-
рода крај је био 9. термидора године II (27. јула 1794), док је за ситну буржоазију и
поједине делове других слојева буржоазије она окончана 18. бримера године VII (9.
новембар 1799). Међутим, неоспорно је да су се њени одрази манифестовали до рес-
таурације монархијског режима 1814/15. године (Evgeni Dimitrov, „Ustav i politički
režimi Francuske građanske revolucije“, u: Francuska revolucija – ljudska prava i politička
demokracija nakon dvjesto godina, Jazu/Globus, Zagreb 1991, 114–115).
2 Један од познатих револуционара британског порекла, Томас Пејн, записао је о фран-
цуском уставу следеће: „Устав није само реч већ и чињеница. Он нема имагинарну, већ
стварну егзистенцију; и где год нема појавни облик, тамо га и нема. Устав је нешто што
претходи влади, и влада је само творевина устава. Устав једне земље није дело њене вла-
де, већ народа који је образује“ (T. Pejn, Prava čovjeka i drugi spisi, Politička misao, Zagreb
1987, 97). Доношењем устава Француска је постала конституционална монархија, али
су се тек тада у Француској јавиле тежње за републиканским уређењем. Главни идео-
лошки апостол градитеља француске револуције тада је постао Жан-Жак Русо. Заго-
ворници републике, изгледа, тада нису размишљали да републиканизам није јединстве-
на и кохерентна идеологија, и да може створити исти „пакао“ као и сама монархија. То
се показало већ следеће године када су јакобинци донели одлуку да заснују француску
републику следећи готово искључиво властиту теорију „револуционарне владавине“ (A.
Molnar, Regeneracija, romantika, republika : fantastični uspon romantičarskog republikanizma
u 18. veku, Visio Mundi Academic Media Group, Novi Sad 2014, 24–25).
Француска буржоаска револуција у делима Хегела и Берка 183
ког је доспео дух. Оно садржи помирење у његовој најчистијој суштини, јер
прилази спољашњем свету са захтевом да покаже исти ум који има субјект.
Дух сазнаје да свет мора да буде „оваплоћење ума“, јер га је Бог створио по
принципима ума. Тада се јавља „експериментална наука“ као наука о све-
ту која посматра појаве, открива законе и силу која узрокује те појаве. Са
развојем науке откривају се природни закони, па су тако људи могли да се
супротставе теолошком учењу, огромном празноверју и свим представама о
непознатим и моћним силама.8
Супротстављеност оностраном, веровању у чуда, као и божанском по-
реклу власти, до пуног изражаја долази у време просветитељства у Фран-
цуској. Декарт је први издвојио интелектуалну свест, Волтер се отворено
успротивио религијском фанатизму набрајајући „злочине“ које је учинила
званична Црква9, Монтескје је писао да су закони природе трајни и дело
наjвишег разума10, а Русо да је тадашња култура негација природе и да људи
треба да се врате природи – слободи и једнакости.11 Њихове мисли допуња-
вали су и други мислиоци француског просветитељства: Меље12, Морели13
и Мабли14. Главни, заједнички став у учењима ових мислилаца јесте однос
према приватној својини као извору неједнакости и већине других зала у
друштву.15
Овде, свакако, морамо поменути и деловање твораца тзв. француског
материјализма, од којих посебно треба истаћи Дидроа, Далaмбера и Хол-
баха.16 Њихова филозофија је била изразито антирелигиозна, рационална и
8 Ibid., 497–498.
9 Више у: Fransoa M. A. Volter, Filozofska pisma (prevod Milan Tasić), Grafos, Beograd
1990.
10 „Постоји један првобитан ум, а закони су односи који се налазе између њега и разли-
читих бића, као и међусобни односи тих различитих бића“, писао је Монтескје (Šarl
Monteskje, Duh zakona, prevod Aljoša Mimica, Filip Višnjić, Beograd 1989, 5).
11 Полазна основа његове теорије налази се у претпоставци да је човечанство некада жи-
вело у „природном стању“ у којем су људи били слободни и једнаки (Ч. Попов, Грађан-
ска Европа књ. I, Завод за уџбенике, Београд 2010, 43).
12 Његово најпознатије дело јесу посмртно откривени рукописи под заједничким насло-
вом Опорука у којима критикује друштвени систем у епохи апсолутизма. Посебно исти-
че неједнакост која није дата од природе већ је резултат имовинске разлике (Ibid., 46).
13 Базилијада и Кодекс природе и прави дух њених закона су истакнута дела овог мислиоца
у којима истиче друштво без приватне својине и изопачености, а власт у држави врше
најбољи грађани који спроводе вољу народа (Ibid., 47).
14 У својим делима, Мабли тражи моралност политике. По његовом мишљењу, морално
је оно разумно што доприноси општем добру и људској срећи, а уништавање деспоти-
зма у револуцији и грађанском рату први је корак да се дође до моралности и општег
добра (Ibid.).
15 Ibid.
16 Р. Радоњић, Политичке доктрине, Цетиње 2010, 280–285.
186 Славиша И. Бишевац
22 Ibid.
23 Ibid., 509.
24 Ова тиранија је највише била изражена за време Робеспјера и јакобинске диктатуре
(1793–1794).
25 У време револуције, Француском је владао Луј XVI, владар из династије Бурбон. На
власт је дошао 1774. године наследивши деду Луја XV. Завршио је живот на гиљотини
јанура 1793. године, пар месеци након што је збачен са власти, а Француска проглашена
републиком. Више у: Grupa autora, Ilustrovana istorija sveta knj. III, Narodna knjiga,
Beograd 1983, 281–293.
26 G. V. F. Hegel, Filozofija istorije, 509.
188 Славиша И. Бишевац
27 Ibid.
28 Ibid.
29 Ibid.
30 Ibid.
31 Edmund Burke, Razmišljanja o Francuskoj revoluciji, prevod Nikica Petrak, Politička
kultura, Zagreb 1993, 13.
Француска буржоаска револуција у делима Хегела и Берка 189
Док Хегел слави револуцији и говори о рађању једне нове епохе енту-
зијазма, Берк је доживљава као хаос и дивљаштво праћено злочинима. Она
је за њега „трагикомичан призор /... / смена презира и гађења, смеха и суза,
страва и ужас“32.
Берк је, очигледно, био присталица монархије и континуитета наслеђи-
вања.33 Односно, ослањао се на искуство претходних генерација величајући
традиционално. Позивајући се на дугу историју британског парламената-
ризма, он критикује републику. О републиканизму је записао следеће: „Дух
новотарије је, уопште, резултат себичне нарави и скучених видика. Људи који
се никада не осврћу на своје претке неће се радовати ни својим потомцима.“34
Побуну коју су становници Париза извели против монарха, он назива
неприродним чином. Критикује вође револуције називајући их перфидним,
за њихове идеје и дела каже да су мрачни, а власт коју су успоставили сматра
тиранском.35 Он чак и самог краља излаже критици, што је поверовао људи-
ма који су га саветовали да може безгранично да верује у свој народ и што је
дозволио да народ одлучује, односно да им допусти да се побуне сматрајући
га слабим.36
Реформе до којих је довела револуција Берк иронично описује приказ-
ујући их као „расуло добрих обичаја, дрско безбожништво мисли и дела, које
се шири на свим подручјима живота, као да им тиме даје неке привилегије
или отвара неко закључано благо, сву ону поквареност која је обично била
болест богатих и моћних. То је једно од нових начела у Француској.“37
Уређење у Француској после пада Бастиље, Берк сматра хаотичним:
„Закони су оборени, судови срушени, индустрија без живота, трговина
на издисају, порези неплаћени, а народ, упркос томе, осиромашен, црква
опљачкана /... /“38
Очигледно незадовољан развојем ситуације у суседству, с обзиром на
то да је револуцију сматрао уништењем и разарањем црквене и грађанске
32 Ibid.
33 Берк доследно брани став о наследном праву и даје му предност над апстрактним, тј.
спекулативним правом, зато и замера Французима што нису следили тај пример, као
некада Енглези у време Чарлса I (E. Burke, Razmišljanja o Francuskoj revoluciji, 33).
34 Ibid., 33.
35 Ibid., 37.
36 Посебно се слабост краља испољила 6. октобра 1789. године, када је под притиском
масе коју су предводиле жене, из Версаја морао са породицом да пређе у двор Тиље-
рије. Неки историчари су мишљења да је још тада „монархија била мртва и положена у
мртвачки ковчег“. Више о овом догађају у: Stefan Zweig, Marija Atoaneta – Slika jednog
osrednjeg karaktera, prevod s nemačkog Nika Milićević, Narodna Prosveta, Sarajevo 1995,
229–237.
37 E. Burke, Razmišljanja o Francuskoj revoluciji, 37.
38 Ibid., 38.
190 Славиша И. Бишевац
власти, овај мислилац се пита, да ли је уопште био потребан сав тај метеж?
Да ли је била потребна сва та крв? Његов одговор је, наравно, негативан, јер
се Берк залагао за рестаурацију.39
Французима се овај Енглез обраћа говорећи да су могли да следе пример
његове државе по питању слободе, jер je Француска, по његовом мишљењу,
уколико се мало осврне на своју прошлост, имала добре темеље за изградњу
једне сличне слободе. Да се нису одважили да сруше сав свој постојећи по-
редак, да су мало погледали у суседну земљу, да су пратили узор Енглеске
гледајући и позивајући се на обичајно право, целом свету би Французи дали
нови пример мудрости. Тиме би учинили да ствар слободе буде ствар дос-
тојна поштовања и пред њом би понизили сваки деспотизам и тиранију.
Да се нису усудили да тако револуционарним мерама сруше стари режим,
да су решили да свој нови поредак обезбеде реформама, пред француским
народом био би лак и раван пут среће, писао је Берк. Овако, Французи су
одабрали револуцију, која је за Берка злочин, а њом се не долази до среће и
благостања, већ до беде.40
Берк је, тумачећи просветитељска дела и њихове ствараоце, сматрао да
се револуција „окомила“ на цркву и религију41, а посебно осуђује поступке
према краљу и краљици42, јер је њих сматрао оличењем свега доброг што је
нација кроз историју стекла.43
Револуција је довела до промена у Француској, али представници
Трећег сталежа, као носиоци тих промена, за Берка не представљају ком-
петентне људе за обављање државних послова. 44 Он каже да доктор јесте
али не сме ни да ниском нивоу образовања и уским погледима даје предност над пра-
вом на владање. Он овде још истиче способност и имовину као два принципа супротна
један другом, а представљају неопходне елементе које представништво државе мора
да има да би било достојно своје функције. Револуционари у Француској нису имали
ништа од онога што Берк истиче, па ни природно право које он увек ставља на прво
место, и зато каже да је у старту начињена грешка када је ова држава подељена по ре-
публиканском систему, јер је тако краљу остао минимум власти који није довољан да
на окупу одржи све њене републике (Ibid.).
45 Ibid.
192 Славиша И. Бишевац
Закључак
Георг Фридрих Вилхелм Хегел и Едмунд Берк, два истакнута фило-
зофа утицајна у својим државама, оставили су веома интересантне и ин-
спиративне записе о Француској револуцији, догађају, који је, неоспорно,
имао велики одјек у свету. Хегел је био присталица нових идеја, промена
у друштву и интелектуалног уздизања појединца у односу на цркву. На-
супрот њему, Берк је био конзервативног убеђења, заговорник традицио-
налног, величао је природно право владара и свештених лица. У складу са
својим убеђењима, они су и тумачили револуцију којa је почела у Францу-
ској 1789. године.
Хегел пише о револуцији као зори човечанства, догађају који је водио
у нову епоху слободе и једнакости, Берк је у револуцији видео злочиначку
делатност, тиранију, пут ка беди уместо ка срећи. Хегел је сматрао да је до
револуције дошло због великог утицаја цркве на свакодневни живот чиме
су биле ускраћене многе слободе ума, односно појединца, а како монарх
није пристајао на реформе, револуција је била сасвим реалан след догађаја.
Берково мишљење је и у овом сегменту супротно, па каже да је збацивање
монарха неприродан чин, нападајући притом револуционаре, јер је он сма-
трао да је Француска имала добре темеље за рестаурацију монархије. Хегел
истиче велики утицај просветитеља и истиче да је револуција била филозоф-
ска, на другој страни, Берк напада просветитеље и њихов концепт права као
једно од основних изворишта револуционарне опасности, па би овакво ту-
мачење, што представља и суштину његовог писања, била једна мала контра-
револуција на Француску буржоаску револуцију.
У очима Хегела, као и других немачких идеалиста, Француска револу-
ција није само укинула феудални апсолутизам и заменила га економским и
политичким системом грађанске класе која је била носилац револуционар-
них промена, него је завршила оно што је у XVI веку започела немачка ре-
формација, ослободила је појединца као господара властитог живота, који
се ослања на самога себе чиме је прогласила коначну власт ума над збиљом.
Британски филозоф, међутим, промене у Француској доживљава као бес-
круполозни напад на слободу која је с почетком револуције нестала.
Француска буржоаска револуција у делима Хегела и Берка 193
Литература
Slaviša I. BIŠEVAC
Summary
Georg Wilhelm Friedrich Hegel and Edmund Burke, two prominent phi-
losophers, influential in their countries, left very interesting and inspiring records
about the French Revolution, an event which, indisputably had great resonance in
the world. Hegel was a supporter of new ideas, changes in society and intellectual
elevation of the individual in relation to the church. In contrast, Burke was of con-
servative beliefs, tradition supporter, praised the natural right of rulers and priests.
In accordance to their convictions they interpreted the revolution that began in
France in 1789.
Hegel speaks about revolution as the dawn of humanity and the event that
led to a new era of freedom and equality, Burke saw in the revolution criminal
activity, the tyranny, the road to misery instead of happiness. Hegel believed that
the revolution was due to the great influence of the church on daily life which
denied many freedoms of the mind, i.e. individuals, but as the monarch did not
accept the reforms, the revolution was a very real sequence of events. Burke’s
opinion is in this segment also the contrary, so he says that the overthrow of the
monarch is an unnatural act, attacking in the same time the revolutionaries be-
cause he considered that France had a good foundation for the restoration of the
monarchy. Hegel emphasizes the major impact of educators and that revolution
was philosophic, on the other side Burke attacks educators and their concept of
rights as one of the basic source of revolutionary danger, so this interpretation,
which is the essence of his writing, was a small counter-revolution on the French
bourgeois revolution.
In the eyes of Hegel and other German idealists, the French Revolution not
only abolished feudal absolutism and replaced it with economic and political system
of the middle class which was the bearer of revolutionary changes, but ended those
which were started in the sixteenth century by the German Reformation, it liberated
individual as master of his own life, who relies on himself, so it declared final power
of mind over reality. British philosopher, however, considers the changes in France
as an unscrupulous attack on freedom, which disappeared at the beginning of the
revolution.
The only thing these two thinkers agree with is the fact that during the revolu-
tion there was tyranny, and that the long-term situation was unsustainable, so it
Француска буржоаска револуција у делима Хегела и Берка 195
needed new political principles that in practice were carried out by the military
leader, Napoleon Bonaparte. He spread the liberalism of the revolution to the
whole Europe.
Key words: the French Revolution, philosophers, Hegel, Burke, new century,
the bourgeoisie, philosophy of history.
Рад је предат 14. aприла 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком
одговорног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
И
С
Т
О
Р
И
Ј
А
К
У
Л
Т
У
Р
Е
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
Петар Ђ. РАЈЧЕВИЋ*
читељски факултет у Призрену – Лепосавићу,
У
Универзитет у Приштини
ДИДАКТИЧНОСТ И ВАСПИТНО-
-ТРАНСФЕРИЧНА ВРЕДНОСТ САДРЖАЈА
ЗАКОНОПРАВИЛА СВЕТОГ САВЕ
Увод
„Као што вера тражи да се изложи интелектуалној сумњи,
тако је и интелекту потребно оплемењивање вером“1
2 Исто, 163.
3 Исидор Граорац, Детињство, духовност, нихилизам, Нови Сад, Завод за културу
војводине, Orpheus, 2013, 245.
4 Исидор Граорац, Детињство, духовност, нихилизам. Нови Сад, Завод за културу
Војводине, Orpheus, 2013, 334.
5 Ђорђе Лекић, Педагошки правци и покрети у историји васпитања и образовања. Бео-
град, Newslines, Приштина, Универзитет у Приштини, 2000, 37.
Дидактичност и васпитно-трансферична вредност садржаја Законоправила... 201
6 Исто, 37.
7 Исто, 39.
202 Петар Ђ. Рајчевић
8 Brane Mikanović i Bisera Jevtić, Pedagogija: osnovna znanja o vaspitanju. Banja Luka,
Grafomark, 2015, 34.
Дидактичност и васпитно-трансферична вредност садржаја Законоправила... 203
9 Milan Bakovljev, Rečnik didaktike. Beograd, Učiteljski fakultet, Naučna knjiga, 1999, 112.
10 Јасна Парлић Божовић, Историја и развој педагошких идеја у Србији. Косовска Митро-
вица, Филозофски факултет, 2015, 63.
11 Недељко Трнавац, Лексикон историје педагогије српског народа. Завод за уџбенике, Бе-
оград, 2012, 505.
12 Исто, 505.
13 Петар Пијановић – уредник , Лексикон образовних термина. Београд, Учитељски фа-
култет, 2014, 666.
14 Исто, 666.
204 Петар Ђ. Рајчевић
16 Исто, 34–35.
17 Исто, 35.
18 Исто, 41.
206 Петар Ђ. Рајчевић
19 Исто, 140.
20 Исто, 142.
21 Исто, 170.
22 Исто, 155.
23 Исто, 164.
Дидактичност и васпитно-трансферична вредност садржаја Законоправила... 207
не крштава и дете „јер оно док још није изашло на светлост, нити засеб-
но постојање има нити било какво хтење“.24 Стога се његово крштење по
рођењу не може сматрати другим крштењем.
Жена верна и благочестива у законитом браку не заслужује осуду нити
мишљење и говорење „да та не може ући у царство небеско“.25 Ко би, ипак,
то чинио, одређује се у Законоправилу „проклет да буде“.
Иста мера одређена је и за оне који уче презирати Дом Божији, то јест
Цркву. Осим презира, мисли се и на немарност према њој, што подразумева
избегавање окупљања у њој ради појања у време молитве.
Такође, „Ако ко оставља своју децу и не храни их до зрелог узраста, и не
васпитава их у благоверју колико је потребно, него се под изговором подви-
завања не брине о њима – проклет да буде.“26 Ако то важи за подвизавање,
онда за све остале разлоге вреди и више. Наведени разлози за родитеље од-
носе се и на децу. Ни њима се не допушта запостављање и остављање роди-
теља под изговором побожности сматрајући је часнијом од својих родитеља.
Занимљива су и друга правила: „Са јеретицима се не орођавај.“27 Без до-
пуштења ђакон није имао право да седне. Од хришћана позваних на свадбу
није се очекивало да пљескају или плешу. „Свештеник и сва свештена лица
треба, чак и пре него што почну са забавом, отуда да одлазе.“28
Ни већа част од постојеће не сме да се одбије. „Ко већу част одбија, из-
губиће и ону коју има.“29 Свештено лице нема право да не прихвати виши
положај који му епископ одреди, јер је тако просудио на основу претходног
рада и знајући да ће то бити корисно за цркву која, да би функционисала
како треба, мора да има довољан број потребног кадра. Због непослуш-
ности, губи се и претходни положај, односно част.
Свештена лица погрешно би поступила уколико би својој деци дала са-
мосталност у одлукама, пре него устале нарав и навике. Деца су чувана у стра-
ху Божијем мотрећи и доследно тражећи да извршавају Његове заповести.
Само ако би се нашла у дугом путу по страној земљи немајући нигде
пристојног места да обитавају и да нађу за свој живот што је потребно да
једу и пију, свештеним лицима дозвољавало се да уђу у крчму. Другачије,
никако.
Правило да су најмање три епископа потребна за рукоположење епис-
копа, асоцира нас и на данашње поступке проглашења кандидата за самос-
тално вршење нових занимања и звања где постоје, такође, најчешће три
24 Исто, 210.
25 Исто, 216.
26 Исто, 218.
27 Исто, 248.
28 Исто, 265.
29 Исто, 346.
208 Петар Ђ. Рајчевић
члана комисије. „Да не поштујеш себе више од онога који је испред тебе,
него да следиш. А ко презире старије од себе, сам ће бити презрен ... Епис-
коп, пак, раније рукоположен, беше веће части од рукоположеног после
њега – и у седишту, и у канонским питањима, и у одговорима. А тако и они
после њих; следили су према години свога рукоположења...“30 Гордељивом
епископу, који би се самохвалисао, следило је презрење од свег сабора.
Уздржање, чињење добра, има праву вредност ако се извршава својом
вољом, а не принудно. „Тога ради нико се принудно не приводи ка уздр-
жању и ка хришћанству, већ по свом избору, и слободном вољом и хтењем“31.
Указује се на штетност греха. Апостол наглашава да је због једног човека
грех ушао у сав свет, и због греха – смрт. Толеранција према греху не може
да постоји. Греха има у свим људима па је зато потребно свима да се испра-
вљају, поправљају, усавршавају. Малолетни поготову. Јер „ко је малолетан –
клизава је ума“.32 Сведок о нечијој кривици могао је да буде само појединац
који има двадесет година или старији.
Правилом 1. Шестог васељенског сабора у Константинграду, у Трул-
ској палати наређује се да апостолска вера мора да остане неизмењена, це-
ловита.
Свештено лице које је због варварске најезде било приморано да се пре-
сели, кад најезда престане треба опет да се врати у цркву у којој је служило
до пресељења.
„Црквени старешина сваке недеље знатно више да учи народ божастве-
ним догмама и да казује не по свом, већ како су божаствени оци поимали.“33
Епископи су дужни да свакодневно уче свештенство црквено и свој народ
благоверју и божаственим догмама. Више од других дана то треба да чине
недељом.
Сваком хришћанину је дозвољено да бежећи од многометежне буре
овога живота, било какав грех да је починио, постриже се и буде примљен
у манастир. Ово се образлаже изреком да Бог прима све оне који се искре-
но кају.
Реч поучавати, поучавање (дидактичност) односила се на објашњавање
верских знања. Од мирјанина се није очекивало да поучавају –
„јер нису сви пророци, а још мање – сви апостоли. Тумачење. Свак
је, према томе, дужан да зна свој чин и да себе не твори пастиром а
овца је, и да не сматра да је глава а нога је, већ да се повинује преда-
том од Господа чину, и уши своје да отвори да би слушао оне који су
примили благодат учитељске речи, јер нису сви пророци, нити су сви
30 Исто, 376.
31 Исто, 390.
32 Исто, 407.
33 Исто, 430.
Дидактичност и васпитно-трансферична вредност садржаја Законоправила... 209
34 Исто, 457.
35 Исто, 359.
36 Исто, 495.
37 Исто, 562.
210 Петар Ђ. Рајчевић
38 Исто, 572.
39 Исто, 520.
40 Исто, 624.
41 Исто, 626.
42 Исто, 653.
Дидактичност и васпитно-трансферична вредност садржаја Законоправила... 211
43 Исто, 666.
44 Исто, 680.
45 Исто, 684.
46 Исто, 706.
212 Петар Ђ. Рајчевић
Закључак
Неизбрисив траг о почетку српске просвете (школе и цркве) у средњем
веку представљају оригинални радови које је написао и оставио поколењи-
ма Свети Сава. Због језичке реформе, а потом и вишедеценијске идеолош-
ке преоријентације његова дела су била удаљена од јавности. Срећа је што
се стање поправља у том смислу, па се у новије време појављују и књиге на
савременом српском језику, доступном свима. Једно од таквих капиталних
остварења је Законоправило. Овај наслов представља оригиналан израз ње-
говог аутора. То је важно нагласити ради тога што је неко време употребља-
ван термин Крмчија. Смисао је исти. Ради се о правилима заснованим на
тада важећим законима најразвијенијих земаља која су и српском народу
била потребна да обезбеде ред, како у цркви, тако и у држави.
Литература
Petar Đ. RAJČEVIĆ
Summary
In the past centuries a lot has been written about Saint Sava. Interesting stories
about different periods of his life are remembered and passed on. Artists celebrate
him, while masons build churches with his name. A lot has been said about his ori-
gins, childhood, going to the monastery, his life as a monk, journeys, architectural
endeavors, devotion towards his family as well as his attitude to the sick and the
poor, his immense importance for our people and the books he wrote. Fortunately,
his works can be found and read in modern Serbian language. One of these works
is the Nomocanon of Saint Sava. This paper has been dedicated to this significant
work. The emphasis is on the contents that have education in common.
Key words: didacticism, education, to pass on, Saint Sava, Nomocanon, saint,
educator.
Рад је предат 10. марта 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком одго-
ворног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
УДК 351.853:316.7(497.115)
338.48-6:7/8(497.115)
Миодраг Р. ИВАНОВИЋ*
Факултет драмских уметности, Београд
Увод
Истраживања UNESCO-a и стална борба за заштиту природе и култур-
не баштине, од 1992. године произвела је и постојање још једне UNESCO-
ове листе – Листе културних пејзажа. Она тренутно садржи већи број кул-
турних пејзажа у свету, а ни један у Србији. Осим тога што сложеним и
сталним начином сједињују културно и природно, културни пејзажи се ви-
шеструко разликују од добара са Листе светске башине. По дефиницији су
већа пространства од строго споменичких целина, па су поједини културни
пејзажи одабрани због своје јединствене и спектакуларне природе, а много
њих представља траг оригиналног људског обележја, које је видљиво у чита-
вим областима.
Испитујући и анализирајући однос културног туризма и културне баш-
тине, наметнула се и потреба за истраживањем и упознавањем ове, релатив-
но нове, категорије која није била довољно позната широј заједници. Спе-
цифичност самог имена – културни пејзаж – захтева детаљно дефинисање
ове посебне категорије, уопште кроз процес настанка, као и критеријума на
основу којих се разликује од других категорија наслеђа. То је неопходно да
би се културни пејзаж прихватио у нашем културном речнику и омогућио
нам да издвојимо неке просторе који потенцијално представљају културни
пејзаж. На основу прелиминарних истраживања ове теме, може се закључи-
ти да их на овом простору има. Поставља се питање: колико се таквих прос-
тора, на основу својих карактеристика, може уврстити на Листу културних
пејзажа који су под заштитом UNESCO-а?
Иако је антиципиран Конвенцијом о заштити светске културне и при-
родне баштине из 1972. године, од 1992. године, када је прихваћен од стране
Комитета за светску баштину као категорија наслеђа која се може уписати
на Листу светске баштине, концепција културног пејзажа представља битну
компоненту културног и природног наслеђа и схвата се као ресурс који зна-
чајно може да утиче на културне, друштвене и економске активности зајед-
нице. Истовремено не престаје да буде тема свих дебата на међународним и
националним нивоима које се озбиљно баве очувањем културног и природ-
ног наслеђа.
У првом делу рада даје се шири теоријски оквир концептa са његовом
историјом, филозофијом, еволуцијом и потенцијалима у контексту очувања
културног и природног наслеђа. У другом, који има акценат управо на по-
тенцијалима културног пејзажа, као могућег приступа у очувању наслеђа на
примеру студије случаја споменичког комплекса Газиместан, на Косову и
Метохији – инсистира се на културној, географској и типолошкој сличности
изабраног примера, који илуструје неслућене могућности приступа у опера-
тивним и одговорним задацима очувања наслеђа.
Споменички комплекс Газиместан као потенцијални заштићени културни пејзаж... 217
2 Fowler P, „World Heritage Cultural Landscapes, 1992–2002: a Review and Prospect“, in:
Cultural Landscapes: the Challenges of Conservation, World Heritage 2002, Shared Legacy,
Common Responsibility, Associated Workshop, 11–12 November 2002, Ferrara – Italy,
World Heritage Papers 7, UNESCO World Heritage Centre 2003, 17.
3 The Convention concerning the Protection of the World Cultural and Natural Heritage,
UNESCO 1972.
4 Члан 1, став 2: „Групна здања: групе изолованих или повезаних грађевина, које по
својој архитектури, јединству и уклопљености у пејзаж представљају изузетну универ-
залну вредност историјске, уметничке или научне тачке гледишта“; став 3: „Знаменита
места: дела људских руку или комбинована дела људских руку и природе као и зоне,
укључујући ту и археолошка налазишта која су од изузетног универзалног значаја с
историјске, естетске и етнолошке или антрополошке тачке гледишта.“
5 UNESCO: Operational Guidelines for the Implementation of the World Heritage Convention,
World Heritage Committee, Sixteen session, Santa Fe, USA, 7/14 December 1992.
6 UNESCO: Revision of the Operational Guidelines for the Implementation of the World
Heritage Convention: Report of the Expert Group on Cultural landscape, La Petite Pierre
(France, 24–26 October 1992).
Споменички комплекс Газиместан као потенцијални заштићени културни пејзаж... 219
18 Recommendation concerning the safeguarding of Beauty and Character of Landscapes and Sites,
11 December 1962.
19 Rossler M, „Linking Nature and Culture: World Heritage Cultural Landscape“, in: Cultural
Landscapes: the Challenges of Conservation, World heritage 2002, Shared Legacy, Common
Responsibility, Associated Workshops, Ferrara – Italy,11–13 November 2002, World
Heritage Paper 7, 10–15.
224 Миодраг Р. Ивановић
23 Aitchinson J., Cultural landscapes in Europa Geographical Perspective International Centre for
Protected landscapes, 1993.
226 Миодраг Р. Ивановић
24 UNESCO: Operational Guidelines for the Implementation of the World Heritage Convention,
World Heritage Committee, February 1994, Član 39.
Споменички комплекс Газиместан као потенцијални заштићени културни пејзаж... 227
додајући значај локалитету. Ови и још неки типови могу бити виђени као асо-
цијативни пејзажи, који су држани у високо духовном или симболичком по-
штовању од стране локалних или националних заједница. Док је могуће наме-
нити одређени пејзаж сваком од четири типа категорије, јасно је да неки могу
бити вишеструко приказани, а унутар једне области, може се основати нео-
лико типова, формирајући мозаик пејзажа. Заштита природе у Европи често
не интегрише заштиту и развој културних пејзажа. Ипак, заштита културних
пејзажа у Европи не треба да буде на маргини, већ заштита светског наслеђа
треба да има главну улогу у заштити великог броја културних пејзажа у Евро-
пи. Одређени број ових пејзажа може се уписати на Листу, међутим, остали
европски културни пејзажи, националне и регионалне вредности треба да се
заштите и другим мерама, укључујући додатну национлну законску заштиту.
Све три категорије културних пејзажа, поштујући параграф 39. Operational
Guidelines-а, заступљене су у европском региону. Културни пејзажи у Европи
су међу најбогатијим, са највише разликости и комлексне наслеђене имовине.
Њихова дефиниција, класификација и менаџмент су веома комплексни. Иден-
тификација, процена и оцена европских културних пејзажа је потреба за сис-
тематичним приступом регионалних и тематских идентификација европских
културних пејзажа, користећи Тентативне листе које су предложене.
29 Томка, Д., Култура кроз простор, време, Универзитет у Новом Саду, ПМФ, Институт
за географију, туризам и хотелијерство, Нови Сад, 1998, 245.
30 Исто, 246.
232 Миодраг Р. Ивановић
неки од тих пејзажа номинују за светску Листу културне баштине, при чему
је циљ да се укаже да би номинација наших културних пејзажа утицала и на
афирмацију целе наше земље, као и на развој културног туризма.
Предмет рада представља унапређење културних пејзажа и односи се
на активности које доприносе оживљавању пејзажа, његовом укључивању у
живот локалне заједнице и региона, а све доприноси развоју културног ту-
ризма на простору Косова и Метохије. Културна баштина је јединствено и
незамењиво богатство чија је суштинска вредност већа од његовог значаја за
туризам, а културни туризам само један од видова коришћења овог наслеђа.
Због тога је његова заштита апсолутни приоритет са циљем да се оно у свом
аутентичном облику остави будућим генерацијама. Потпуно разумевање
вредности својствених наслеђу води ка уважавању разноликости, толеран-
цији и способности превазилажења разлика. Концепт заједничког култур-
ног наслеђа, који је сада установљен, треба да доведе до тога да појединци
и заједнице признају заједничку одговорност за његову заштиту, без обзира
на место где се оно налази или тренутни политички контекст. Имајући све
ово у виду, опредељење је да предмет истраживања и анализе буду простори
који би могли да се дефинишу као културни пејзажи. Анализа геопросто-
ра Косова и Метохије са аспекта издвајања простора са карактеристикама
да буду проглашени за културне пејзаже, захтева крајње озбиљан приступ и
самосвесност код предлагања. Квалитет простора мора да представља „из-
ванредну културну и природну вредност“ да би се номиновало за Листу кул-
турних пејзажа. Изградити поуздана мерила оцене и заштите пејзажа нашег
окружења није лак задатак, посебно што свака култура тежи да их сагледа из
свог угла. Сваки пејзаж је јединствен, али то својство не доприноси толико
његовој драгоцености колико његова репрезентативност.
Културни пејзажи нису искључива својина националних држава, већ
заједничко и легитимно добро целог човечанства и треба да су предмет ди-
вљења не само становника земље где се налазе, већ свих посетиоца, и управо
овде се превазилазе политичке границе.
Имајући у виду друштвене прилике у нашој земљи, можда је ово прави
тренутак да се светској заједници понуде предлози за Листу светске ба-
штине, а посебно са предлозима културних пејзажа, с обзиром на то да је
током претходног периода Србија била у жижи интересовања у области
унапређења и заштите културног наслеђа. Постављање Тентативне листе
културних пејзажа треба да буде приоритет са потенцијалним култур-
ним пејзажима, посебно за простор Газиместана и Велике Хоче, за које
се треба залагати. Издвајање ових локалитета и истицање њихових једин-
ствених вредности није довољно. Tо треба да представља почетак бројних
дугорочних и плански осмишљених активности на њиховом унапређењу и
даљем коришћењу.
Споменички комплекс Газиместан као потенцијални заштићени културни пејзаж... 233
Литература
Ахметовић Томка 1996: Ahmetović T. D., Turistička promocija kulturnih dobara. Novi
Sad.
Ахметовић Томка 1998: Ahmetović T. D., Uređen spomenički prostor, osnov za zaštitu i
bolji turističku prezentaciju, Beograd.
Ахметовић Томка 2000: Ahmetovič T. D., Prostorne kulturne – istorijske celine – šansa
za kulturni turizam, Novi Sad.
Ахметовић Томка: Ahmetović Tomka Dragica, Animacija u turizmu: Program
edukacije, Turističke potrebe i navike, Fakultet za sport i turizam, Novi Sad
Ахметовић Томка 1998: Ahmetović T. D., Kultura kroz prostor, vreme, Univerzitet u
Novom Sadu, PMF, Institut za geografiju, turizam i hotelijerstvo, Novi Sad.
Бован 1980: Bovan V., Narodna književnost Srba na Kosovu i Metohiji, Jedinstvo, Priština.
Вилис 1992: Willis G Ken & Garrod D Guy, Assessing the value of future landscape –
Landscape and Urban Planing 23, 17–23.
Драгичевић Шешић, Стојковић 2000: Dragićević Šešić M., Stojković B., Kultura,
menadžment, animacija, marketing, Clio, Beograd.
Драгичевић Шешић 2002: Dragičević Šešić M., ,,Turističke potrebe kao kulturne
potrebe”, Kultura br. 103/104, Zavod za proučavanje kulturnog, Beograd.
Ђукић Дојчиновић 2005: Đukić Dojčinović V., Kulturni turizam: menadzment i
razvojne strategije, Clio.
European Landscape Convention, Council of Europe, Florence 2000.
Еткинсон 1993: Aitchinson J., Cultural landscapes in Europa Geographical Perspective
International Centre for Protected landscapes.
Коен 1973: Cohen, E., „Nomads from Affluence: Notes on the Phenomenon of Drifter-
Tourism“, International Journal of Comparative Sociology 14, 89–102.
Културно наслеђе, Избор најзначајнијих докумената Савета Европе у области кул-
турног наслеђа, Mnemosyne, Београд, 2004.
Лазић 2006: Lazić L., Organizacioni faktori, Univerzitet u Novom sadu, PMF,
Departman za geografiju, turizam i hotelijerstvo, Novi Sad.
Лисицин 2002: Lisitzin K., Stovel H, „Training Challenges in the Management of
Heritage Territories and Landscapes“, in: Cultural Landscapes: the Challenges of
Conservation, World heritage, Shared Legacy, Common Responsibility, Associated
Workshops, Ferrara – Italy, 11–13 November 2002, World Heritage Paper 7, 33–36.
Мартиновић 2003: Martinović P., Turistički promet Crne Gore i strateški pravci njegovog
značaja razvoja, Magistarski rad, Ljubljana.
Медаковић 1989: Medaković D., Boj na Kosovu u likovnim umetnostima, Srpska
književna zadruga.
Мичел 2000: Mitchell N., Buggey S, „Protected Landscapes and Cultural Landscapes:
Taking Advantage of Diverse Approaches“, Landscape Stewardship: New
Directions in Conservation of nature and Culture, The George Wright
Forum 17 (1), 35–46.
Миленковић 2004: Milenković S., Menadžment proizvoda turističke destinacije,
Univerzitet u Nišu, Ekonomski fakultete, časopis Ekonomske teme 1-2.
Реисинер 1994: Reisinger Y., Tourist-Host Contact as a Part of Cultural Tourism, 24.
World Leisure and Recreation, 36 (Summer).
Рослер 2002: Rössler M., „Linking Nature and Culture: World Heritage Cultural
Landscape“, in: Cultural Landscapes: the Challenges of Conservation, World
heritage, Shared Legacy, Common Responsibility, Associated Workshops, Ferrara
– Italy,11–13 November 2002, World Heritage Paper 7, 10–15.
Рудаковић 2004: Rudaković O., Univerzitet u Novom Sadu, PMF, Departman
za geografiju, turizam i hotelijerstvo, Turistička valorizacija prostora Srbije u
funkciji izdvajanja kulturnih pejzaža kao nove kategorije svetske baštine, doktorska
disertacija, Novi Sad.
Споменички комплекс Газиместан као потенцијални заштићени културни пејзаж... 239
Стебинс 1996: Stebbins R. A., Cultural Tourism as Serious Leisure: Annals of Tourism
Research, Vol 23 (4).
Семприни 1999: Semprini A., Multikulturizam, Clio, Beograd.
Стојковић 1992: Stojković B, Evropski kulturni identitet I umetničko stvaralaštvo,
Fakultet političkih nauka, Beograd.
Стивенсон 2002: Stephenson J, Heritage Landscapes: A Landscape Approach to the
Identification, Conservation and Interpretation of Historic and Cultural resources,
Draft Methodology for a Heritage Landscape Study, ICCROM.
Стојковић 1995: Stojković B., Kulturna politika evropske integracije, Institut za evropske
studije, Beograd.
Стешић–Стојковић 2003: Štešić M., Stojković B., Kultura, menadžment, animacija,
marketing, Clio, Beograd.
Унеско 1998: UNESCO Glasnik, Zavod za međunarodnu naučnu, prosvetnu, kulturnu
tehničku saradnju republike Srbije, Beograd.
Унеско 1992: UNESCO: Operational Guidelines for the Implementation of the World
Heritage Convention, World Heritage Committee, Sixteen session, Santa Fe, USA,
7/14 December 1992.
Унеско 1992а: UNESCO: Revision of the Operational Guidelines for the Implementation
of the World Heritage Convention: Report of the Expert Group on Cultural landscape,
La Petite Pierre (France, 24–26 October 1992).
Унеско 1994: UNESCO: Operational Guidelines for the Implementation of the World
Heritage Convention, World Heritage Committee, February 1994.
Ферони, Гвидо 2001–2002: Ferroni A. M., Guido M. R., Carta del Rischio e paesaggio
culturale, Istituto Centrale per il Restauro, Roma.
Фовлер 2003: Fowler P., „World Heritage Cultural Landscapes, 1992–2002: a Review
and Prospect“, in: Cultural Landscapes: the Challenges of Conservation, World
Heritage 2002, Shared Legacy, Common Responsibility, Associated Workshop,
11–12 November 2002, Ferrara – Italy, World Heritage Papers 7, UNESCO
World Heritage Centre 2003, 17.
Хауард 1996: Howard H., Redefining Cultural Tourism, Annals of Tourism Research
Vol 23 (3), 707–709.
Хаџић 2005: Hadžić O., Kulturni turizam, Univerzitet u Novom Sadu, Departman za
geografiju, Novi Sad.
Шекарић 2008: Шекарић Б., Концепт културног пејзажа у контексту очувања кул-
турног и природног наслеђа, Европски центар за мир и развој, (ECPD), Бео-
град, 248–256.
Штетић 2003: Štetić S., Geografija turizma, Cicero, Beograd.
Штешић–Тодоровић 1995: Štešić S, Todorović A., Turističke potrebe i turistička
ponašanja, CICERO, Beograd.
240 Миодраг Р. Ивановић
Miodrag R. IVANOVIĆ
Summary
The fact that Kosovo and Metohija is rich with archeological remains of nu-
merous and different cultures flourishing and developing within, also numerous
medieval monasteries, natural and cultural potentials , history and tradition, point
to the possibility that this region could become attractive in future for the tourism
and cultural tourism needs.
This hypothesis is proved in practice by tourist super powers in Europe and
the world, Italy, France, Russia, the USA, Canada, which today levy immense in-
come from cultural tourism, whose constitutive part comprises Cultural landscapes
as well. Two such subject areas in Kosovo and Metohija - Gazimestan and Hoča
are chosen for the study; by a detailed analysis a conclusion will be drawn whether
these areas have potentials to be nominated for the World cultural list as Cultural
landscapes in Kosovo and Metohija.
The research is multidisciplinary; this paper presents an innitial study of cul-
tural landscapes in this region and examines possibility of its culture and tourist
presentation. A well organized, conceived and timely placement of cultural land-
scapes opens a new segment in the cultural tourism offer. This research will prove
the importance of promoting cultural landscape and its revival through cultural her-
itage, as well as its incorporating into modern tourist offer.
Key words: Gazimestan, Velika Hoča, Kosovo and Metohija, cultural heritage,
cultural tourism, cultural landscape, Tentative List.
Рад је предат 14. aприла 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком
одговорног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
П
О
Л
И
Т
И
К
О
Л
О
Г
И
Ј
А
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
Срђан Ж. СЛОВИЋ*
Институт за српску културу – Приштина / Лепосавић
Тукидидов реализам
у међународним односима**
Уводна излагања
У историји међународних односа, сила и моћ, које чине основу реа-
листичке политике, сматране су чиниоцима од прворазредне важности у
односима држава. У староиндијској филозофији рат је сматран „вечитим по-
ретком ствари на овом свету“.1 Тукидид је, разматрајући односе међу држа-
вама, дошао до закључка да се они више заснивају на сили, а мање на правди
и моралу.2
Услед недостатка једног поретка који би био одржаван активностима
наддржавне власти (светска влада), долази се до закључка да су односи међу
државама остављени вољи сваке државе понаособ (чувена анархичност
међународног система). Надаље, код старогрчких филозофа налазимо идеје
које важе и дан данас. Код Аристотела налазимо идеје о расним и географ-
ским теоријама о друштву. Старогрчки филозофи указују и на однос између
политичког поретка и спољне политике где тиранија и недемократски сис-
теми чешће воде рату од демократских.
Реалистичка теорија присуство силе схвата као неминовност и при-
даје јој улогу покретачке снаге у друштвеном развоју. Узроци агреси-
вног понашања могу бити у самој људској природи или у самој полити-
ци, која је, као таква, политика силе. На то нас наводи и само историјско
искуство.
Родоначелником политичког реализма сматра се Макијавели, по коме
је „оружје изнад закона, те, стога, оно што омогућује опстанак државе је пре
квалитет оружја него квалитет устава“.3 Теорија међународних односа по-
чиње да се развија Хопсовом теоријом природног стања где долази до рата
„свих против свакога“. Ова теорија ће касније утицати и на модерне реа-
листичке мислиоце: Арон, Моргентау, Нибур, Кар. Међународни односи се
налазе у природном стању, јер је државама дозвољено све у заштити њихо-
вих интереса. Хегел оправдава рат, даје му обележје славе и силу уздиже до
општег духа појединца и друштвене заједнице.
Са развојем позитивизма у социологији (Конт), сила се у међунаро-
дним односима тумачи у оквиру одредница друштвене средине. Прагма-
тизам у америчкој теорији и пракси после Другог светског рата утиче на
то да сила буде схватана као чинилац од прворазредне важности у односи-
ма међу државама – постаје и циљ и средство држава у њиховим спољним
односима.
1 Срђан Словић, Схватање силе и моћи у теорији међународних односа Рејмона Арона,
магистарска теза, ФПН, Београд 2002, 9.
2 Исто, 9.
3 Исто, 10.
Тукидидов реализам у међународним односима 245
6 Thomas Hobbes, Leviathan (1651), Richard Tuck, ed. Cambridge, Cambridge University
Press, 1991, 88–89.
7 Peter J. Arensdorf, „Thucydides’ Realist Critique of Realism“, Polity, Vol. 30, No 2, Winter
1997, Palgrave Macmillan Journals, 231–265 (236).
Тукидидов реализам у међународним односима 247
8 Исто, 238.
9 Ljubivoje Aćimović, Nauka o međunarodnim odnosima – teorije i istraživčki pravci, Naučna
knjiga, Beograd, 1987, 63.
10 Srđan Slović, „Teorijski pristupi Rejmona Arona i Hansa Morgentaua“, Međunarodna
bezbednost – inovacioni pristupi, Inovacioni centar fakulteta bezbednosti, Akademska
kjnjiga, Beograd, 2014, 87–112.
11 Arnold Wolfers, Discord and Collaboration: Essays on International Politics, John Hopkins’
Press, 1962, 250.
12 Исто, 250.
13 Атина се бојала увећања моћи Персије, која би јој сметала у остваривању њених ин-
тереса. Увећање моћи Атине изазвало је страх код Спарте (биполарна равнотежа) и
принудило је да уђе у рат.
248 Срђан Ж. Словић
објављивања његових дела, историја грчких ратова била је посматрана као ла-
баво повезан скуп догађаја. Пелопонески рат је у својој основи имао четири
врсте сукоба у периоду од 431. до 404. године пре нове ере. То су следећи су-
коби: Архидамов и Декелијски рат, Никијски мир и Сицилијанска експедиција.
Од ова четири сукоба Тукидид је својом анализом створио један нови догађај.
Пошто нам је узрок рата познат, са аспекта науке о међународним одно-
сима Тукидид га у своје време тумачи трећим имиџом Кенета Волца.14 Прави
узрок рата је чуван од очију јавности, али је нагло јачање моћи Атине упали-
ло аларм код Спартанаца. Анархични систем тадашњих међудржавних односа
само је подстицао рат услед одсуства врховног арбитра, који би ограничио моћ
једне на штету друге државе супротног табора. Одређену улогу одиграли су и
Коринћани, јер су поседовали другу флоту по величини (одмах после Атиња-
на), тражили су помоћ Атине, што је угрожавало односе према Спарти. Овде
се види да биполаризам не претпоставља директно сучељавање двеју најјачих
чланица, већ прво на сцену ступају мање силе. Судар двеју најмоћнијих члани-
ца супротстављених табора остављају се за крај. Тако је и било. Атинска мор-
нарица је интервенисала у спору између Коринћана и Коркижана, што је био
повод за избијање рата. Дакле, Тукидид је далекосежно открио да је војна моћ
од суштинске важности у безбедносном надметању и никако не може бити
надомештена поверењем које се изводи из уговора о пријатељству. Неприхва-
тање овакве чињенице јесте повод за избијање рата, што је резултат биполарне
равнотеже снага где сваки хегемон покушава да истисне оног другог.15
Са аспекта међународних односа, можемо рећи да су их сачињавали од-
носи између грчких градова који су били државе (Hellas) и између њих и су-
седних негрчких царстава у виду Македоније и Персије. Ниједна од грчких
држава и негрчких суседа нису били једнаки. Својом моћи издвајале су се
Атина, Персија и Спарта. Тукидид је увидео неједнакост међу државама, али
је она била природна и неизбежна. Оваквој реалности у погледу неједнаке
моћи морају да се прилагоде све државе. Уколико то учине, државе могу чак
и да напредују, а уколико то не учине, постоји опасност од уништења.
У вођењу спољне политике, маневри су лидерима најјачих супротста-
вљених страна ограничени. Свака кључна одлука има своје последице. Пре
него што се донесе коначна одлука, доносилац треба да је пажљиво размо-
три у односу на последице. У свету где има неједнакости, каква је међуна-
родна политика, етичка питања добијају другоразредну улогу, али се никако
не могу у потпуности одбацити. Тукидидов реализам ће се посебно увидети
14 Тукидид је делао неколико миленијума пре Кенета Волца, али ова његова далекосеж-
ност јесте чињеница да је истинска претеча реалистичке политике у политичким нау-
кама и међународним односима.
15 Детаљније видети у: Benjamin Frankel, Roots of Realism, Taylor and Frances, 1996,
212–223.
Тукидидов реализам у међународним односима 249
у дијалогу између лидера Атине и Мелоса до чијег је сукоба дошло 416. го-
дине пре нове ере. Мелос је био мања сила од Атине и његови лидери су се
одмах позвали на принцип правде, што је значило да се достојанство и част
независне државе морају поштовати. Мелошани су дали Атињанима повод
за рат, јер се нису прилагодили природној реалности неједнаке моћи међу
овим двема државама. Државе немају праве могућности избора, осим дело-
вања саобразно принципима политике моћи где су примарне вредности без-
бедност и опстанак, док је рат само коначан избор.
предају и постану део Атинског царства, ситуација ће бити мирна и без по-
следица. Мелошани су се држали свог права на неутралност и да нико нема
право да нападне уколико за то нема повода (ово су већ претече принципа
суверене једнакости држава, неутралности и права на одбрамбени рат). Њи-
хова вишевековна сувереност давала им је за право да је и чувају. Дакле, из
приложеног се види да су Мелошани били за право народа, а Атињани за
право јачег. Атињани су хтели да им се Мелошани потчине, што је за Атину
као велику силу тога доба то било од суштинског значаја.
Потчињавањем Мелоса својој власти, Атина је желела да прошири своје
царство и унапреди положај. Уколико би Мелос остао и даље неутралан, то
би значило да моћ Атине није на нивоу велике силе.18 Свесни своје слабије
позиције, Мелошани су се надали да ће њихово исправно поступање задоби-
ти наклоност Бога и помоћ од свог савезника Спарте. Изасланици су напус-
тили састанак дајући Мелошанима прилику да размотре предлог Атињана и
заузму најбољи курс који треба следити.19
Мелошани су били одлучни да истрају у поштовању своје неутралности,
што би значило напуштање њихове територије од стране Атињана, што није
значило ништа друго него припрему за рат. Атињани су победили, побили
већину мушког становништва, а жене и децу претворили у робље. Од тада
Мелос постаје атинска колонија.
Закључна разматрања
Тукидид није био само изумитељ историје, већ се сматра и изумитељем
политичког реализма у међународним односима, чија је основна каракте-
ристика предност силе над правом. У проучавању Пелопонеског рата из-
међу грчких градова који су били и државе, Тукидид је дошао до закључка
да је одређена хијерархија међу грчким градовима (државама) утврђивала
образац понашања. Сама промена у хијерархији међу слабијим државама
није утицала на промену поретка у оној мери у којој је на то утицала про-
мена у односима међу великим силама. Пелопонески рат био је резултат
промене проузроковане растућом моћи Атине, чиме је засенила највећег
супарника – Спарту.
18 О Мелошком дијалогу видети у: Thucydides, the Peloponesian War, J.M. Dent, New York,
G.P. Dutton, Ch. V, 84–119, 1910.
19 Овакво поступање Атине се потврдило и у савременој међународној политици где
смо имали пуно примера дипломатије свршеног чина (fait accompli). Преговори у Рам-
бујеу, који су започети 6. фебруара 1999. године и завршени безуспешно 23. фебруара,
а настављени 15. марта у Паризу и завршени 18. марта 1999. године без договора из-
међу делегације Савезне Републике Југославије и косовских Албанаца – били су типи-
чан пример такве политике.
252 Срђан Ж. Словић
Литература
Aćimović 1987: Lj. Aćimović, Nauka o međunarodnim odnosima – teorije i istraživački
pravci, Savremena administracija, Beograd.
Arensdorf 1997: P. J. Arensdorf, „Thucydides’ Realist Critique of Realism“, Polity, Vol.
30, No 2, Winter, Palgrave Macmillan Journals, 231–265 (236).
Aron R1962: R. Aron, Paix et guerre entre les nations, Calman Lévy, Paris.
Frankel 1996: B. Fankel, Roots of Realism, Taylor and Frances.
Hobbes 1991: T. Hobbes, Leviathan (1651), Richard Tuck, ed. Cambridge, Cambridge
University Press.
Janev 2012: I. Janev, Međunarodno pravo i međunarodni odnosi, Institut za političke
studije, Beograd.
Тукидидов реализам у међународним односима 253
Srđan Ž. SLOVIĆ
THUCYDIDES’ REALISM IN
INTERNATIONAL RELATIONS
Summary
Thucydides is considered to be the founder of political realism. Even in those
times he determined the basic premises of realism – security and survival. He made
an impact on subsequent development of realism embodied in the works of Machi-
avelli, Hobbes, Morgenthau, Car, Niebuhr, Aaron, Waltz etc. They will call the sys-
tem of international relations as anarchical one since there is no supreme arbitrator
which will force states to adequate behaviour.
His views of realism were given in the volume `The Peloponnesian War` where
he had determined the anarchy of the relationships among states. Such system did
not rely on justice and morale, but force and power were the predominant facts.
He also introduces the category of just wars by claiming that Sparta led a just war
against the increased power of Athens, and observed morale principles. Neverthe-
less, Thucydides faces contradictory, since Sparta itself as the largest land force of
that time had to use force in order to beat Athens. He went ahead since he consid-
ered force and power as a necessary condition to achieve other objectives, which
was later on adopted by Raymond Aaron.
Following the example of the war between Athens and Sparta, he successfully
analysed bipolar system of balance of power in which the conflict between the lead-
ing members of the two opposite blocks was possible in the end, while beforehand
there should have been conflicts among weaker members of both blocks. Thucy-
dides explained the manifestation of force and power using example of the Melian
dialogue between the envoys of Athens and Melos. It was about the pure politics of
force of Athens regardless of the fact that Melos had its independence.
Key words: Athens,Sparta,Тhe Peloponnesian War, realism, morale, anarchy,
great powers, bipolar balance of power.
Рад је предат 7. aприла 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком одго-
ворног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
УДК 341.311(497.1)"1999"
327.5(497.1)"1999"
355.4(497.1)"1999"
Недељко Д. Станковић*
Европски универзитет Каллос, Тузла
Марина Д. Мијатовић**
Air Serbia, Београд
7 United Nations Conference, Vol. 12, str. 595 (Doc. 881/III/3/46), June 10, 1945), извес-
тилац Paul-Boncour. Против боливијског предлога гласали су, поред осталих, СССР и
Белорусија. Doc. 502/IV/3/22, May 23, 1945, str. 350.
8 Према Макс Веберу, „моћ представља изгледе да се у оквиру једног друштвеног одно-
са спроведе сопствена воља упркос отпору, без обзира на то на чему се заснивају ти
изгледи.” Михаило Ђурић моћ схвата као „...сваки степен вероватноће да се наметне
своја воља у једном друштвеном односу упркос отпору, без обзира на чему почива ова
вероватноћа. Власт означава вероватноћу да ће одређена лица послушати једну запо-
вест одређеног садржаја.“ Али, за све је њих заједничко то да подразумевају намерни
утицај на мишљење или понашање других. Гајо Петровић прави разлику између, како
каже, „три облика моћи: моћ као пука моћ или снага, моћ као надмоћ и моћ као ствара-
лаштво.“ Моћ као пука снага још увјек је нешто пред – људско, нешто још не – људско.
Моћ као надмоћ, као доминација, облик је неаутентичног, отуђеног људског бивство-
вања. Моћ као стваралаштво и даривање облик је истински људског бивствовања. Моћ
као надмоћ и моћ као стварање и обогаћивање људскости налазе се у непомирљивој
супротности. Али оба ова облика моћи претпостављају моћ као снагу. Стваралаштво
не може бити немоћно!“ Моћ је по својој суштини друштвена категорија јер се увек
успоставља и мери у односу према другом појединцу или друштву, или друштвеног
субјекта према природи.“ Моћ је релативна и променљива категорија а не апсолутна и
стална, што би иначе била да је природног или надприродног карактера.”
Агресија на Савезну Републику Југославију током 1999. године... 259
у време подношења тужби у пролеће 1999. године није била члан УН, Конвен-
ције о геноциду, нити Статута Међународног суда правде, што је Суд навео
као разлоге за ненадлежност, онда би се ти разлози морали уважити и у споро-
вима које суседне земље воде против нас. Међутим, очигледно се Међународ-
ни суд правде у Хагу руководио дуплим стандардима, који су били мотивисани
политичким разлозима, а под утицајем злоупотребе моћи од стране земаља
које су учествовале у бомбардовању и агресији на Савезну Републику Југо-
славију, јер су се у поступку по тужби Хрватске против Савезне Републике
Југославије огласили надлежним. Да се ради о двојним (дуплим) стандардима
види се из следећег саопштења овог Суда: „Међународни суд правде у Хагу
огласио се ненадлежним за тужбу коју је СР Југославија поднела против осам
земаља НАТО због геноцида и нелегалне употребе силе током бомбардовања
1999. године.“ Том одлуком, поступак по тужби СРЈ аутоматски је скинут са
списка предмета који се воде пред судом. У пресуди, коју је у хашкој Пала-
ти мира саопштио председник суда Ши Јиујонг из Кине, 15 судија једногла-
сно је закључило да СРЈ у тренутку подношења тужбе 24. априла 1999. није
била чланица УН, Конвенције о геноциду, нити статута Међународног суда
правде, што су нужни услови за надлежност суда. „Суд је стога једногласно
закључио да нема надлежности да разматра тужбу СРЈ против осам земаља
НАТО“, рекао је судија Јиујонг, додајући да се суд није бавио тврдњама које
чине суштину оптужби. Правни статус СРЈ у УН који је од 1992. до 2000. го-
дине био „противречан“ и „неодређен“ – зато што земља није била искључена,
али јој није било ни дозвољено да аутоматски наследи статус нестале СФРЈ
као пуноправне чланице, решен је 1. новембра 2000. када је земља примљена
у УН као нова чланица, утврдио је суд. „Суд закључује да у време подношења
тужби, 24. априла 1999, СРЈ није била чланица УН, ни, на основу тога, чланица
Статута Међународног суда правде и да, следствено томе, није имала приступ
суду“, рекао је судија Јиујонг. СРЈ није испунила ни правне услове за ванредан
приступ Међународном суду правде држава које нису чланице УН и судског
статута, наводи се у одлуци. Београд је тужио Међународном суду правде
државе НАТО тврдећи да су оне починиле геноцид и нелегално употребиле
оружану силу током бомбардовања СРЈ 1999. Тужба је поднета против САД,
Шпаније, Велике Британије, Француске, Белгије, Немачке, Холандије, Пор-
тугала, Италије и Канаде. Из процедуралних разлога, највиши суд Уједињених
нација раније се прогласио ненадлежним за тужбе СРЈ против САД и Шпа-
није. На расправи одржаној средином априла у Хагу, осам преосталих земаља
НАТО је тражило да се Међународни суд правде огласи ненадлежним и за
тужбе против њих, уз образложење да СРЈ у време када их је поднела није била
чланица УН. Ни „ad hoc“ Трибунал у Хагу, иако је према свом статуту био над-
лежан и за злочине које су за време агресије на СР Југославију 1999. године из-
вршиле НАТО снаге, није покренуо ниједан поступак ни против политичких
Агресија на Савезну Републику Југославију током 1999. године... 261
11 Архив Вишег суда у Београду, Београд, Оптужница Окружног јавног тужиоца Послов-
ни број: Кт. Бр. 420/99, у: Предмет Посл. бр: К. 449/2001 (ранији број: К. 381/2000)
Агресија на Савезну Републику Југославију током 1999. године... 263
12 Архив Вишег суда у Београду, Београд, Пресуда Окружног суда у Београду Пословни
број: К. 381/2000, у: Предмет Посл.бр: К. 449/2001 (ранији број: К. 381/2000)
13 Архив Врховног касационог суда у Београду, Предмет: Решење Врховног суда Србије
П. бр.: Кж.I. 696/01 од 31.7.2001. године.
14 Архив Вишег суда у Београду, Предмет Окружног суда у Београду Посл. бр.: К. 449/2001
15 Исто, Предмет Окружног суда у Београду Посл. бр.: К. 449/2001; Архив Вишег јавног
тужилаштва у Београду, Предмет Окружног јавног тужилаштва Пословни број: Кт.
бр. 420/99
16 Исто, Предмет Окружног суда у Београду Посл. бр.: К. 449/2001
264 Недељко Д. Станковић и Марина Д. Мијатовић
Литература
Архив Вишег суда у Београду, Београд, Пресуда Окружног суда у Београду По-
словни број: К. 381/2000, у: Предмет Посл.бр: К. 449/2001 (ранији број: К.
381/2000)
Архив Врховног касационог суда у Београду, Предмет: Решење Врховног суда Ср-
бије П. бр.: Кж.I. 696/01 од 31.7.2001. године
4.- Архив Вишег суда у Београду, Предмет Окружног суда у Београду Посл. бр.: К.
449/2001.
Бабић 2008: Ј. Бабић, „Страна војна интервенција: између оправдане помоћи и
незаконитог насиља“, у: Хуманитарне војне интервенције, Службени гласник,
Београд.
Вебер 1976: М. Вебер, Привреда и друштво, Том први, Просвета, Београд.
Вучинић 1999: З. Вучинић, Кривична одговорност државе у међународном праву,
Службени лист СРЈ, Београд.
Вучинић 2001: З. Вучинић, Међународно ратно и хуманитарно право, ВИЗ, Београд.
Вуковић 2000: Ж. Вуковић, НАТО бомбардовање Југославије и угрожавање права на
здраву животну средину, Радничка штампа, Београд.
Ђурић, 1964: М. Ђурић, Социлогија Макса Вебера, Матица Хрватска, Загреб.
European Convention on the Non-Applicability of Statutory Limitation to Crimes
against Humanity and War Crimes, CouncilEurope, Strasbourg, 25.I.1974, http://
conventions.coe.int/Treaty/en/Treaties/Html/082.htm, (посетио 10.04.2014.).
Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и војног пра-
вобрнилаштва на органе држава чланица („Сл. лист СЦГ“, бр. 55/04)
Јовановић 1935: С. Јовановић, Из историје политичких доктрина, Књига прва, Из-
давачко и књижарско предузеће Геца Кон А. Д. Београд.
Кривични законик, („Сл. гласник РС“, бр. 85/2005, 88/2005 - испр., 107/2005 -
испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012 и 104/2013)
Кривични закон Савезне Републике Југославије („Службени лист СФРЈ“, бр.44/76-
1329, 36/77-1478, 34/84-895, 37/84-933, 74/87-1743, 57/89-1441, 3/90-63,
38/90-1217, 45/90-1340, 54/90-1773 и „Службени лист СРЈ“, бр. 35/92-651,
37/93-816, 24/94-273, 61/01 од 09.11)
Кривокапић 2013: Б. Кривокапић, „Нешто другачији поглед на међународне кри-
вичне судове“, у: Хашки трибунал између права и политике, ур. Ћирић Јован,
Институт за упоредно право, Београд.
266 Недељко Д. Станковић и Марина Д. Мијатовић
Nedeljko D. STANKOVIĆ
Marina D. MIJATOVIĆ
Summary
In the Charter on Human rights (2003) in Article 21 which contains definition
of the principle nе bis in idem, the possibility of repeating criminal proceedings to
the detriment of the accused (who was acquitted by a final decision or the criminal
procedure against him was suspended by a final decision) is not excluded! Accord-
ingly, the European Convention for the Protection of Human Rights and Funda-
mental Freedoms, Article 4 paragraph 2 Protocol No. 7 with the Convention, does
not prevent reopening of criminal procedure to the detriment of the accused in case
there are proofs of new or newly found facts, or in case that in the previous proceed-
ing crucial breech had occurred which could have effect on its outcome. As Regula-
tion of Article 16 paragraph 2 of the Republic of Serbia Constitution gives priority
to international acts over national legislative laws, thus they can be directly applied.
Key words: UN Charter, Charter on Human Rights, aggression, power, abuse of
power, suspension of the criminal proceedings, FRY.
Рад је предат 1. маја 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком одговор-
ног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
С
О
Ц
И
О
Л
О
Г
И
Ј
А
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
УДК 316.752-057.875(497.11)
Оља M. Арсенијевић*
акултет за пословне студије и право,
Ф
Универзитет „Унион – Никола Тесла“, Београд
Милан Ж. Радосављевић**
акултет за пословне студије и право,
Ф
Универзитет „Унион – Никола Тесла“, Београд
КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА
СОЦИО-КУЛТУРНИХ ОДНОСА ПРЕМА
ИНОВАЦИЈАМА СТУДЕНАТА ИЗ СРБИЈЕ,
ВОЈBОДИНЕ И СА КОСОВА
Увод
Научницима и политичарима у многим земљама јасно је да је од суштин-
ског значаја за економски раст, развој и просперитет друштва прелазак еко-
номије у иновативну фазу развоја. Иновативне привреде способне су да
генеришу масовни проток иновација, али захтевају одговарајуће културно
окружење, науку, образовање, услове за слободу стваралаштва, амбијент за
развој предузетништва, као и интелигенцију и креативност, те способност
да се иновације успешно инкорпорирају у привреду. За Србију и Косово
то значи потребу за озбиљним институционалним реформама и превазила-
жење културних и вредносних баријера.
Иновативна организациона култура је она у којој је стално побољша-
вање организације кроз генерисање и примену идеја у свим деловима орга-
низације норма понашања запослених!1 Овом дефиницијом се простор за
бављење иновативним активностима и скуп иновативних појединаца шири
вишеструко и ултимативно – иновативност није привилегија малог броја
оних који су за то „задужени“ (нпр. запослени у научноистраживачком
(НИ) и истраживачко-развојном (ИР) сектору), а још мање је активност
која даје резултате у унапред задатим роковима, количинама и појавним
облицима. Постојање иновационе културе подразумева мотивисаност свих
запослених да перманентно користе своје креативне потенцијале, за шта је
предуслов адекватно образовање, стална обука и тренинг, као и услови за
генерисање и имплементацију иновација. Иновација, при томе, може бити
нови или побољшан производ, процес, услуга, начин рада.2
У којој мери је иновативност и иновациона култура заживела у нашој
економији и друштву? Које су организационе, финансијске, фискалне, обра-
зовне и друге активности покренуте у циљу подршке и промоције изградње
иновационе културе становништва и успостављања и функционисања наци-
оналног иновационог система (НИС) у Србији? Како се све то огледа на
1 Birdi, K. Clegg, C. Patterson, M. Robinson, A. Stride, C. Wood,T. S., „The impact of hu-
man resource and operational management practices on company productivity: A longitu-
dinal Study“, Personnel Psychology, Wiley Online Library, Vol. 61, Issue 3,2008, 469, http://
www.onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/peps.2008.61.issue-3/issuetoc
2 Кутлача, Ђ., Иновациона култура у Србији – мит или реалност (оквир за једно истра-
живање, Факултет за менаџмент, Нови Сад, 2006, 37.
Компаративна анализа социо-културних односа према иновацијама студената... 271
Социјалне иновације
Када су у питању технолошке иновације, односно иновације производа
и процеса, у методолошким документима ОЕЦД дефинише се седам врста
иновационих активности које могу да се појаве током иновационог процеса3:
• Истраживање и развој;
• Опремање (машинама и алатима) и индустријски инжењеринг;
• Успостављање производње и предпроизводни развој;
• Прибављање неуграђене технологије;
• Прибављање уграђене технологије;
• Дизајн;
• Маркетинг за нове производе.
За социјалне и иновације у организационом, културном и другим нетех-
нолошким аспектима, од значаја су, међутим, и друге активности, од којих
се издвајају следеће:
1. Бенчмаркинг, односно поређење организација међусобно по инова-
тивности, као и поређење метода које се користе у промовисању и
извођењу иновационих активности;
2. Директно укључивање купаца – корисника услуга у процес побољ-
шања сопствених производа, процеса, услуга;
3. Селекција и посебна подршка запослених од којих се очекује значај-
није иновативно понашање у поређењу са другима у организацији;
4. Прихватање ризичности подухвата, у смислу толерисања неуспеш-
них иновативних пројеката, уз учење на грешкама, као и награђивање
за напор, који не мора нужно да се успешно реализује;
5. Награђивање успешних реализатора иновационих пројеката као сис-
темски приступ у организацији, који поред финансијског, има и друге
облике, типа истицања од стране надређених, наглашавањем личних
способности појединаца и креирањем околине у којој су људи мо-
тивисани да слободно размењују идеје и заједнички користе своје
потенцијале;
3 Кутлача, Ђ., Иновациона култура у Србији – мит или реалност (оквир за једно истра-
живање), Факултет за менаџмент, Нови Сад, 2006, 43.
272 Оља М. Арсенијевић и Милан Ж. Радосављевић
4 Marcus, C., Future of Creative Industries – Implications for Research Policy, Europiean
Commission, Brussels, 2005, 3.
5 Ибид. 5.
6 Ибид. 3.
7 Ибид. 7.
274 Оља М. Арсенијевић и Милан Ж. Радосављевић
8 Florida, R., The Rise of the Creative Class, Basic Books, New York, 2004, 47.
9 Ибид. 77.
Компаративна анализа социо-културних односа према иновацијама студената... 275
10 Кутлача, Ђ., Иновациона култура у Србији – мит или реалност (оквир за једно истра-
живање), Факултет за менаџмент, Нови Сад, 2006, 48.
Компаративна анализа социо-културних односа према иновацијама студената... 277
искуства, људи стварају типичне слике или шеме неке ситуације, догађаја
или људи. Као резултат систематизације и генерализације искуства, настају
когнитивне структуре – интерпретативне или менталне шеме. Према Фи-
скеу и Тејлору (Фиске, Таyлор, 1984) „когнитивна структура која предста-
вља организовано знање о одређеној врсти стимуланса“12.
Колико интерпретативне шеме могу бити корисне за интерпретацију
спољних стимуланса, јер штеде време и енергију, толико оне могу бити и
штетне, јер представљају поједностављену слику реалности.
Компоненте интерпретативних шема запослених у организацији може-
мо разврстати у две групе:
– дескриптивне (базичне претпоставке, метафоре и парадигме) и
– прескриптивне (веровања, вредности и норме).
Прескриптивне компонененте су, по правилу, свесне, док су дескрип-
тивне подсвесног карактера. Веровања и вредности могу бити и подсвесног
карактера.
Дескриптивне когнитивне компоненте садрже генерализовано и сис-
тематизовано знање и искуство о каузалним односима између ствари, људи
и појава у реалном свету. То је, у ствари, интуитивна интелигенција, која
се налази у несвесном. Несвесно делимо на заједничко и индивидуално. То
заједничко, тј. колективно несвесно омогућује члановима друштва да одго-
воре на питање „зашто“, односно да разумеју реалност онакву каква јесте
– еволутивна интелигенција.
Вредности су, како каже Блумер: „постојана веровања да је одређени
начин понашања или одређено циљно стање персонално или друштвено по-
жељније од супротног начина понашања или циљног стања“13. Оне су идеал
којем сваки појединац тежи. Наравно, сваки појединац носи са собом свој
систем вредности обликован кроз идентификацију са њему важним осо-
бама. Овај индивидуални систем вредности може бити компатибилан или
инкомпатибилан систему вредности друштва. Да би појединац свој систем
вредности прилагодио друптвеном, мора да се социјализује. Зато је период
социјализације врло битан.
Веровања су трансформисане вредности потиснуте у подсвест. Вред-
ности се трансформишу тако што се временом устале у пракси, а такође се
покажу и успешнима. Веровања представљају ону когнитивну компоненту
културе која говори како свет функционише и које узрочно-последичне везе
постоје између ствари и појава у реалном свету (логичка и интуитивна инте-
лигенција). Стабилност понашања потиче од веровања.
Претходна истраживања
У кроскултурној психологији и сродним дисциплинама постоје истражи-
вања која указују на то да базичне вредности једне културе утичу, не само на
економски развој, здравље популације, продужетак животног века, осећање
блаженства и среће, него и на стваралачку и иновациону диспозицију личности.
Упркос наведеној чињеници, веза између културних вредности и инова-
тивности чланова појединог друштва није довољно истражена.
На основу досадашњих кроскултурних истраживања дошло се до
закључка да на иновативност утичу два елемента културе: хоризонталност
(нехијерархичност) друштва и индивидуализам.15
Иновативност је присутнија у небирократским друштвима, стога што би-
рократија убија креативност. У бирократским друштвима распрострањен је
систем контроле понашања који спутава креативност, машту и иновативност.
Изуми и иновације често за собом повлаче радикалне социјалне промене
које у хијерархијском друштву теже минимизирању окружујући се прерас-
поделом власти. У индивидуалистичким друштвима више се цени слобода,
неопходна за стваралаштво. Иновативце је неопходно награђивати и мате-
ријално и морално, што је карактеристика индивидуалистичких друштава
14 Schein, E., Organization Culture and Leadership, Jossey Boss, New York, 1987.
15 Sovetova, O. S., Socialnaja psihologia inovacii, Spb:Izd-vo SpbgU, Moskva, 2000.
280 Оља М. Арсенијевић и Милан Ж. Радосављевић
16 Ибид.
17 Лебедева, Х. М., „Цености и отношение к иновациам“, Журнал психологии, Факултет
психологии, Москва, 2009. вол. 30, бр. 6, 78.
18 Dollinger, S. J., Burke, A., Gump, N.W., “Creativity Values“, Creativity Research Journal,
Taylor and Francis, 2007. V 19, Issue 2-3, 95,
19 Shane, S., “Why do some societies inent more than others?”, Journal of Business Venturing,
Elsevier, 1992. N. 7, 97.
Компаративна анализа социо-културних односа према иновацијама студената... 281
Емпиријско истраживање
Циљеви и задаци истраживања:
1. И спитати међукултурне и међуполне разлике у вредностима и ставо-
вима у односу према иновацијама;
2. Испитати међусобну везу система вредности и односа према ино-
вацијама у три етнокултурне групе студенатa (Србија, Косово и
Војводина);
3. Спровести кроскултурну проверу универзалности и специфичности
везе вредности култура и односа према иновацијама у различитим
културама.
Истраживачке хипотезе:
Х0 – Претпостављамо да су вредности индивидуа у вези са њиховим
односом према иновацијама, а карактер те везе може бити кулуролошки
условљен.
Узорак истраживања:
У нашем истраживању учествовало је три групе студената – српски,
војвођански, косовски – из култура за које претпостављамо да имају разли-
чите системе вредности, а и различит степен развоја друштва.
Укупно је било 426 испитаника, од тога 193 српска студента, 96
војвођанских и 137 косовских старости од 18 до 28 година.
Поступак истраживања:
Истраживање је урађено он-лине попуњавањем упитника. Испитаници
су замољени да попуне упитник са седмостепеном скалом, оцењујући сва-
ку од 57 наведених вредности, а да се при томе помогну питањем – „Које
вредности су за мене најважније и које утичу на основне принципе мог
живљења?“
Истраживање је спроведено у мају и јуну 2016. године.
Компаративна анализа социо-културних односа према иновацијама студената... 283
Инструмент истраживања:
У инструмент су ушла два упитника: Упитник културних вреднос-
ти Ш. Шварца (СВС57) и упитник Н. М. Лебедеве, „Иновативна својства
личности“22.
Варијабле истраживања:
Независне варијабле
1. 10 индивидуалних вредности: власт, достигнуће, хедонизам, стимула-
ција, независност, универзализам, доброчинство, традиција, конфор-
мизам, сигурност.
2. 4 вредносне опозиције – конзервативизам (посматрана кроз арит-
метичку средину вредности сигурност, конформизам, традиција);
спремност на промене (посматрана кроз аритметичку средину вред-
ности независност и стимулација); самопоуздање (посматрана кроз
аритметичку средину вредности универзализам, доброчинство; акце-
нат на друге (посматрана кроз аритметичку средину вредности хедо-
низам, достигнуће, власт.
Зависне варијабле
Иновативна својства личности:
a) Креативност – посматрана кроз аритметичку средину одговора на 5
питања
b) ризик ради успеха – посматрана кроз аритметичку средину одговора
на 4 питања
c) оријентација на будућност – посматрана кроз аритметичку средину
одговора на 3 питања
d) вера у себе – посматрана кроз аритметичку средину одоговра на 3 питања
e) и ндекс иновативности личности посматрана кроз аритметичку сре-
дину скале креативност, ризик ради успеха, оријентација на будућ-
ност и вера у себе.
Статистичка обрада података урађена је помоћу SPSS11.0
За процену психолошких оцена коришћена је процедура Релиабили-
тy, користећи коефицијент Кронбахове алфе. За проверу различитости ко-
ришћен је Z-kriterijum Колмогорова–Смирнова за независност избора. За
проверу утицаја варијабли коришћена је stepwise i enter анализа, а за контро-
лу пола, година старости и њиховог међусобног утицаја multicollinearity.
Резултати истраживања
Међугрупне разлике вредности и односа
према иновацијама
Статистичку анализа међугрупне разлике вредности студената по креи-
теријуму Коломогорова–Смирнова дајемо у следећој табели:
(Z=1.37), ризик ради успеха (Z=1.53) и сигурност у себе (Z=1.66), као и ин-
декс иновативности личности (Z=1.65).
Оваквим резултатима потврђена је и наша хипотеза Х2 која гласи да
претпостављамо да постоје међукултурне и међуполне разлике у ставовима
према иновацијама (претпостављамо да су ставови војвођанских и српских
сутдената према иновацијама позитивнији него ставови косовских студена-
та), као и да, у укупном узорку, мушкарци имају позитивнији однос према
иновацијама него жене.
Независне варијабле
Зависне Незави- Стиму- Власт R2 F Традици- Универ- Дости- R2 F
варијабле сност лација β онализам зализам гнуће
β β β β β
Креативност .36*** .15** .17 23 -.21*** .11* .06 8.7
Ризик ради успеха 14** .22*** 18*** .11a 18 -.12* .01 11
Оријентација .24*** .07 10 -.23*** .15** .15** .09 12
на будућност
Увереност у себе .22*** .05 8.1 -.13* .16** .03 8.7
Индекс .29*** .12* -.1 .12 18 -.22*** .19*** .20*** .12 18
иновативности
*p<0,05, **p<0,01, ***p<0,001
Компаративна анализа социо-културних односа према иновацијама студената... 289
Литература
Birdi, K., Clegg, C., Patterson, M., Robinson, A., Stride, C., Wood, T. S. 2008: „The
impact of human resource and operational management practices on company
productivity: A longitudinal Study“, Personnel Psychology, Wiley Online Library,
Vol. 61, Issue 3, http://www.onlinelibrary.wiley.com/doi/10.1111/peps.2008.61.
issue-3/issuetoc
Dollinger, S. J. Burke, A. Gump, N.W. 2007: “Creativity Values“, Creativity Research
Journal, Taylor and Francis, V 19, Issue 2–3.
Florida 2004: R. Florida, The Rise of the Creative Class, Basic Books, New York.
Inglehart, R. Baker, W. E. 2000: “Modernization, cultural change and the persistence
of traditional values”, American Sociological Review, American Sociological
Association, Vol. 65, No. 1.
Јанићијевић, 2013: Н. Јанићијевић, Организацона култура – колективни ум преду-
зећа, Економски факултет и Уликсес, Београд.
Кутлача 2006: Ђ. Кутлача, Иновациона култура у Србији – мит или реалност (оквир
за једно истраживање), Факултет за менаџмент, Нови Сад.
292 Оља М. Арсенијевић и Милан Ж. Радосављевић
Olja M. ARSENIJEVIĆ
Milan Z. RADOSAVLJEVIĆ
Summary
Scientists and politicians in many countries clearly see that the transition of
economy into innovative phase of development is essential for economic growth,
development and prosperity of society. Innovative economies are able to gener-
ate mass flow of innovations, but they require appropriate cultural environment,
science, education, conditions for freedom of creativity, environment for entre-
preneurship development, as well as intelligence and creativity, and the ability for
innovations to be successfully incorporated into economy. For Serbia, this means
a necessity for serious institutional reforms and overcoming cultural and value
barriers. Due to everything above-mentioned, in this paper, we deal with the con-
nection between value system and innovativity of students in Serbia, Vojvodina
and Коsovo. Research sample consisted of 426 students. Connection between
value system of respondents and their attitude towards innovations is established.
Research has also shown that there are significant statistical intercultural and in-
tersex differences in relation to value and attitude towards innovations.
The expressed intercultural and intersex differences, according to our opinion,
reflect differences in the line of traditionalism-modernism, where Kosovo students
are closer to the pole of traditionalism, because they evaluate the tradition that leads
to group harmony very much. In case of Serbian and Vojvodina students, viewpoint
is closer to the pole of modernism; individualism and willingness to change are
highly appreciated.
According to Schwartz’s theory, value oppositions are central for I concept of
a man and they motivate him to behave appropriately in terms of self-realizations/
values. Within this paradigm, behaviour in accordance with traditionalism can lead
to social acceptance and approval, and the price of its non-acceptance can be social
rejection and unacknowledgement. Value willingness to change motivates our ten-
dency towards inner freedom, creativity, curiosity, satisfaction, and its non-accept-
ance motivates the withdrawal from self-realization.
294 Оља М. Арсенијевић и Милан Ж. Радосављевић
Рад је предат 26. маја 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком одго-
ворног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
УДК 172.15
323.1
Радомир Д. Ђорђевић*
Филозофски факултет – Косовска Митровица
Ипак, ова реч није увек била добродошла у међусобним државним поли-
тичким разговорма или конфликтима и сукобима који се јављају у друштву.
Често се дешава, да и данас, многе нације (некадашњи удружени народи) не
реагују истоветно на проблеме који се јављају у развоју друштвене заједни-
це.4 Све више, национално се изједначавало са националистичким, те се гу-
био првобитан позитиван појам љубави према домовини, а уместо тога раз-
вијало осећање националног, што је надаље подразумевало стање негавитета
према сваком другом ко није припадник свог народа. У ширем смислу тер-
мин националистички – у себи одражава изразито непримерен и негативан
однос према другој нацији, подстичући мржњу и негативна афективна стања
личности према другоме који није исти као он.5 Упоредо са овим, задржава
се и патриотско осећање и припадност према своме народу, са жељом да се
код супротне стране стави до знања да се хомогеност народа не може уни
штити и да је његово јединство неприкосновено.
Постепено, национализам се у тој мери преобликовао да је, са ступањем
европских народа у међусобне сукобе у току XX века, означавао једну од
најнегативнијих страна одређене нације. Иако је национал(но)/изам у свом
првобитном облику био само замена за патриотизам, у складу са ондашњим
временом, фашистичке државе су изазвале европско крвопролиће и геноцид
над другим народима илити нацијама. Томе је допринела највише и нацио-
налистчка политика фашистичке Немачке, али која је у себи дубоко желела
да се врати на позиције ранијег изражавања заједништва – јединство народа.
У сварности, то се покушало остварити применом силе и на крају ратом пре-
ма свима који се нису слагали са тадашњом политиком фашистичке Немач-
ке. Многи су тада постали непожељни или пак прогањании (Јевреји), у име
јединства и припадности једном – првобитном немачком народу.
У савременом добу, међу нацијама (нарочито у Европи, споља и из-
нутра), још увек није престало да се на „национално“ и у складу са тим, на
4 Тако се сматрало да је бивша тзв. југословенска нација, све до њеног распада изазваног
ратом (споља и из унутра 1991–1995), сматрана једном од најхомогенијих нација у
Европи и шире. Довољно је било да се појаве низ унутрашњих (пре свих политички)
проблема, који су изазвали ланчано потресе у некад јединственој југословенској на-
цији. У нашем случају све се завршило ланчаним ратним сукобима између неколико
главних бивших југословенских нација.
5 „Поставља се, питање, међутим, може ли се та способност испољена према нацио-
налној независности преокренути у отпор свакој тиранији и шире, утолико пре, што
анализе „националног карактера“ указују на велику приврженост идеји правде и јед-
накости, које се косе са ауторитарним самодржављем и владајућим привилегијама.
Владимир И. Јанковић, наглашава и ту идеју када констатује је да је код Срба сачувано
оригинално хришћанство – као вера у једнакост, слободу и хришћански универзализам
братске заједнице.“ Вукашин Павловић – едитор, Потиснуто цивилно друштво, Еко
центар, Београд, 1995, 67.
Патриотизам као вид народног осећања и националног идентитета народа 299
6 Ипак, овако мишљење није у потпуности тачно, нарочито када се ради о српском на-
роду. Види у даљем делу.
Патриотизам као вид народног осећања и националног идентитета народа 301
7 Види шире у: Никола А. Виторф, Основе националног схватања, Слободна књига, Изд.
В. Максимовића, Београд, 1997, 7. Треба истаћи да је национална (патриотска) идеја
буктала само међу словенским народима у пуној мери и уједињавала све слојеве стано-
вништва.
8 „У тадањим социјалистичко интернационалистичким круговима о „зоолошком наци
онализму“ није се говорило другачије него ли са подсмехом и презиром, јер се нацио-
нализам сматрао појавом заосталости и реакције. “ /Исто, 9/
9 Тако се код нас у једном периоду времена (задња деценија XX века), под утицајем тзв.
невладиних организација, скоро у потпуности одстрањује употреба термина патрио-
тизам као нечег што је увелико по њима застарело и није у складу са савременошћу
(нарочито ако је у питању тзв. процес евроинтеграција).
10 „Савремени национализам је динамичан. За живи организам, који се развија на бази
прошлости. ...За њега се нација налази у непрекидном процесу њега је нација ствара
лачког рашћења, а у овом процесу стваралаштва ... мора узети цео народ са целокуп-
ним својим снагама.“ /Исто, 9./
302 Радомир Д. Ђорђевић
15 Исто, 27.
16 У вези са тим, треба истаћи да се српски народ често сусретао са одсутним чиниоцима
свог опстанка. Често је демократско одлучивање више штетило народном јединству
него што му је помагала у оквиру његове саборности. Тако др Зоран Милошевић исти-
че да „демократија (је) систем који напушта саборно, органско стање народа и допри-
носи распаду јединства народа, односно ствара раздор у народу, Берђајев закључује:
„демократија је нездраво стање народа.“ /Према: Др Зоран Милошевић, Транзиција и
српска црква, ИПС, Београд, 2004, 105./
Патриотизам као вид народног осећања и националног идентитета народа 305
17 „Мала Србија увек је била верна својој судбини, верна самој себи. Ова врлина Србије,
најзад је призната и прихваћена од многих, пријатеља и непријатеља. Она је од по-
четка препознала свој крст и драговољно га са вером и народ и љубављу носила кроз
своју историју – увек верна своме крсту, верна сама себи.“ /Свети Николај Охридски
и Жички, О Европи, Петровград, Нови Сад, 2003, 139./
306 Радомир Д. Ђорђевић
Литература
Електронски извори:
https://sr.wikipedia.org/sr/,
Патриотизам као вид народног осећања и националног идентитета народа 307
Radomir D. ĐORĐEVIĆ
Summary
This paper elaborates theoretical and empirical meaning of patriotism as a
form of national identity of Serbian people.
In the first part of the paper, the author deals with the meaning of patriotism
and its understanding as a form of national feeling in the contemporary context of
research. In addition, the author deals with patriotic (national) feelings of Serbian
people and development which is mostly expressed (designated) as `patriotism`
(nationalism) of St. Sava.
The aim of the paper is to get the opinion of the youth in Serbia on patriotism,
based on theoretical reasoning and empirical results, and on national feelings of the
young generation in Serbia, as well.
The socio-historical method and the method of understanding were used in
the paper.
Key words: patriotism, nationalism, national elite, St. Sava
Рад је предат 15. децембра 2016. године, а након мишљења рецензената, одлуком
одговорног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
е
т
н
О
м
у
з
И
К
О
Л
О
Г
И
Ј
А
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
УДК 392.51(497.115)
Верица Р. МИХАЈЛОВИЋ*
Институт за српску културу – Приштина / Лепосавић
* Истраживач-сарадник, verica.mihajlovic@yahoo.com
** Рад је написан у оквиру пројекта Материјална и духовна култура Косова и Метохије
(ев. бр. 178028), који је одобрило и финансира Министарство просвете, науке и тех-
нологошког развоја Републике Србије.
1 Истраживање на терену извршено у периодима јул 2016. године и фебруар 2017. године.
312 Верица Р. Михајловић
7 Благоје Павловић, нав.дело, 217. Риста је заправо отац наведена четири брата, и по
пређашњој пракси (док нису у Србији уведена презимена) „распознавали“ су се по
личним именима и имену оца. Мијајле (Ристин отац) је, у моменту увођења правила о
јединственом презимену за сваку фамилију, био деда по којем су три брата одлучила да
фамилија добије презиме.
8 Постоји међутим документ који потврђује да је један члан фамилије (Недељко, Ми-
лунов син), док је био у заробљеништву, заведен под презименом Ристић, иако је у
матичним књигама заведен као Михајловић.
9 Овај манир је чак у историји био познат као део државне политике, јер су се врло чес-
то бракови склапали између краљевских породица две државе у циљу побољшања њи-
хових односа и склапања неке врсте савезништва.
Свадбени обичаји и песме села Граничане у околини Лепосавића 315
10 Данас је задржан обичај давања златног накита будућој снаји, док су некад у питању
били различити одевни предмети, па чак и материјал за ручни рад (плетиво, вуна...),
јер „није се имало тад“.
11 Када су говорили о овом маниру, мештани су увек наводили да је „то ретко бивало“, јер
ниједна „није смела од оца“.
316 Верица Р. Михајловић
тога што родитељи не подржавају њен избор будућег мужа. Било је и слу-
чајева када је „бегање“ договорено од стране породица због финансијске
ситуације, јер у неким случајевима кад девојка побегне за момка изостаје
свадба. У случајевима када девојка „побегне“, не постоји веридба, већ мир.
Овај обред представља покушај склапања пријатељства, односно ублажа-
вање љутње младиних родитеља због непоштовања њихове одлуке. У мир се
иде у кућу девојке и њене породице. Полази младожењин отац (мајка не),
и са собом води најчешће комшије као преговараче (пожељно је било да те
комшије буду у добрим односима са девојчином породицом). Поновно се
поштује симболика непарног броја („тројица иду у мир“).12 Са собом носе
флашу ракије. При доласку, младожењин отац оцу девојке објашњава раз-
логе њиховог доласка и поставља питање – хоће ли их примити у кућу. Не-
ретко се дешавало да девојчин отац одбије да госте прими у кућу и те две
породице остају у непријатељским односима.13 Уколико их прими у кућу,
следи образлагање њиховог доласка („деца су се узела, ми смо дошли на
мир“) и девојчином оцу се нуди здравица. Уколико прихвати, симболичним
испијањем гутљаја ракије из флаше, девојчин отац потврђује пријатељство
и своје слагање са будућим браком своје ћерке. Изостанак свадбе у случаје-
вима „бегања“ девојке није редовна појава, већ се након мира могла правити
свадба. Чак и у случајевима када се не помире породице, младожењин отац
може направити свадбу.
Осамостаљење младих људи у одлуци за брак доноси и нове обичаје. У
првој половини XX века, момци и девојке почињу самостално да се обећа-
вају без родитеља. Тиме долази до појаве неких симболичних ритуала који
означавају обећање између будућих младенаца. Некада, симбол тог обећања
био је новац. Жене из Граничана говоре о томе да су од момка добијале
паре и, ако узму паре, обећале су се.14 Истим приликама се реализовало и
размењивање белега. Стевана Мијајловић (девојачко Милуновић) из Грани-
чана говори о томе да је свог супруга познавала пре склапања брака, али да
никада између њих није постојао договор да ће се венчати („Нит је он мени
рек’о да ће ме узме, нит ја њему да ћу д’идем за њега“). Сазнање о удаји је
добила тако што су је обавестили да јој је на оближњем брду, тај момак (њен
будући супруг), донео паре и мараму. Свој пристанак је дала отишавши на
место састанка и узевши поменуте предмете. Овај обичај давања пара де-
војци називао се капарисање.15 Почетак ове нове праксе доноси промену
12 У неким случајевима могло је бити и више чланова, али увек у непарном броју.
13 Ипак, доживотно непријатељство не памти нико од мештана, макар и десет година
прошло, увек се на крају породице измире.
14 И у Албанији је забележена традиција да момак девојци даје новчић „као знак верид-
бе“: Ava Laboy Capo, Wedding Traditions from Around the World, AuthorHouse, 2013, 1.
15 Кнез Александар Карађорђевић 1846. године Челоборној Србији издаје наредбу која
Свадбени обичаји и песме села Граничане у околини Лепосавића 317
Припреме за свадбу
Период између веридбе и свадбе одликују припреме како младе и њене
породице, тако и младожење и његове. У селу Граничане овај период се
протезао од месец дана до четири месеца. Раскид веридбе у овом периоду
је изузетно редак. Ни један од мештана села не сећа се таквог случаја, као
уосталом ни одбијања веридбе.
У току припрема девојка спрема дарове за будућег младожењу и чланове
његове породице чиме показује своје умеће и познавање различитих техника
ручног рада. Међутим, остало је запамћено да је те дарове некада спремала
и девојчина мајка. У овом периоду почиње и позивање гостију. Позивање је
увек било лично, уз традиционалне елементе. На позивање се носила здра-
вица (данас се то назива буклија), флаша ракије украшена неким елементи-
ма (марама, марамица, ђердан/врста16, мало црвеног плетива, босиљак) као
симбол позивнице.
Дан свадбе
Дан свадбе укључује и свадбене песме и игре које симболизују радост
због склапања брака младенаца. У младиној кући се почиње са припремама
невесте. Најчешће младе девојке, рођаке или комшинице, помажу јој да се
обуче. У селу Граничане, Стевана Мијајловић (девојачко Милуновић) сећа
је гласила: „Искање и давање новца и злата за девојку укида се као обичај противан
достојанству човечијем.“ Готово век касније у селу Граничане уводе обичај капари-
сања (или можда враћају стару праксу давања пара за младу која је ишчезла).
16 Оба назива се у селу користе за огрлицу.
318 Верица Р. Михајловић
17 Можемо превести као вео, који је у то време представљао бели провидни детаљ, „као
завеса“.
18 Ткана дуга кошуља, попут хаљине.
19 Део накита, огрлица направљена низањем неких елемената на конац. Овај део накита
се називао (као што смо поменули) и врста или ђердан.
20 Бела свечана хаљина на венчањима се може окарактерисати као европски утицај
инкорпориран на модерним венчањима. Ова појава модерног „костима“ за невесту
повезује се са британском Краљицом Викторијом, која је белу свилену хаљину но-
сила приликом свог венчања за Принца Алберта (Vicky Howard, Brides Inc.: American
Weddings and the Business of Tradition, Philadelphia: University of Pennsylvania Press,
2006, 157–159).
Свадбени обичаји и песме села Граничане у околини Лепосавића 319
21 Овај елемент се, према мишљењима мештана могао јавити и на веридби, па тек на дан
свадбе млада сазна за кога се удаје.
22 Локални израз за плакање.
320 Верица Р. Михајловић
Након играња кола и весеља испред младине куће, следи одвођење. Ко-
лона започиње барјактарем који носи заставу. Као трећа у колони иде млада
на коњу којег води девер. Успут су се наравно певале свадбене и друге песме
од којих су се, нажалост, многе изгубиле из сећања мештана.
Народно веровање у неке лоше утицаје манифестује се кроз врло специ-
фичан елемент забележен у селу Граничане. Када младожења има брата или
сестру близанца, тај близанац не сме чути сватове и сватовску песму прили-
ком довођења младе. Према предању, у супротном би се угрозио породичан
живот како младожење, тако и његовог брата, односно сестре близнакиње.
На свадби одржаној 1982. године у Граничану, управо се десио такав случај.
Младожења је имао сестру близнакињу која је читав обред довођења младе
провела у једној од најудаљенијих кућа у селу, држећи руке на ушима. На
овај начин се она заштитила од тога да не остане уседелица, а истовремено
обезбедила брату срећан породичан живот и пуно порода.
По довођењу младе у младожењину кућу са коња је спушта девер и до-
чекује је накоњче – најмлађе мушко дете из младожењине фамилије. Млада
узима накоњче у наручје, окреће га три пута према истоку и након сваког
окрета љуби у образ, симболички осигуравајући себи мушког порода. Млада
потом добија сито у којем је неко жито (овас, јечам, пшеница) и јабука. Пре-
ко главе забацује јабуку да пребаци кров младожењине куће, а за њом баца
и сито које треба да се задржи на крову означавајући њен останак у кући
у коју је дошла. Девер младу уводи у кућу, при чему је битно да она крочи
преко прага десном ногом. Прва просторија у коју је уводе јесте кухиња,
односно соба у којој је огњиште где је дочекује свекрва. Млада седа свекрви
у крило и дарује је. Свекрва је припремила „попару за снашу“, која треба
да буде са кајмаком, масна и богата. Она том попаром храни снашу, „да јој
снаша буде здрава и јака“. У каснијој пракси попара се замењује медом, који
свекрва даје снаши да умочи кажипрст десне руке и олиже „да буде слатка и
блага“. Млада потом узима со којим соли ручак и варјачом промеша јело које
је припремљено. На овај начин снаша симболички преузима кућне послове
и одмењује нову мајку. Док то ради, присутни сватови певају песму Мила
снајо не пресоли ручак23.
Снашу потом одводе у младину зграду24, која је претходно припремљена
за њу и ту проводи своју свадбу, најчешће у друштву девера и заове. У кас-
нијим периодима се ова улога девера-чувара младе променио, вероватно у
сврху присуства девера на свадбеном весељу. На последњој свадби одржа-
ној на којој се овај обичај чувања младе задржао у Граничану 1982. године
23 Ову песму, нажалост, нико од казивача није умео да испева и тачно исприча текст, тако
да је остао само први стих као наслов.
24 Сеоске куће из тог времена су биле састављене из неколико „зграда“, посебних објека-
та које је некада могла сачињавати само једна просторија.
Свадбени обичаји и песме села Граничане у околини Лепосавића 321
(!), младу је „чувала“ свекрва. Овај обичај сакривања младе од гостију може
се протумачити на више начина. Мештани села говоре да је то због зашти-
те младе од злих сила, „урокљивих очију“, „мађија“, „да јој неко случајно не
дирне хаљину“, што потврђује заостатак паганизма у народној традицији
сеоске културе. Са друге стране, постоји и потенцијални историјски узрок,
један од турских „зулума“ над нашим народом познат као право прве брачне
ноћи. Можда је управо из тог разлога српски народ увео праксу сакривања
невесте, и одређивао јој „чувара“.25 Касније свадбе одржане у Граничану
укључују и присуство младе на свадби, али је обавезно било пресвлачење из
венчанице у свакодневну одећу (најчешће свечанији комплет), чиме се из-
бегава могућност да јој преко венчане хаљине неко „наврача нешто“.
Док траје свадбено весеље, које је одржавано у кући младожење, гости
бивају послужени ракијом и храном која се пре тога припремала уз по-
моћ жена из комшилука. Веселе се уз песме, кола и свирку на национал-
ним инструментима. Један од најраспрострањенијих инструмената овога
краја била је свирајка, „мали дрвени дувачки инструмент са шест рупа“26.
На свадбеном весељу су биле могуће и веће инструменталне групе, које су
биле састављене од кланета (кларинета) и гоча (бубња). Уплив хармонике
у народну музику доводи до тога да је овај инструмент бивао све заступље-
нији на свим весељима и до потискивања старих народних инструмената,
који се и у сведочењима мештана помињу само као музика уз коју су игра-
ли стари. Некада су се и гајде јављале као инструмент на коме се изводила
инструментална музика, али се већ од друге половине XX века потпуно
изгубио. Узрок овоме, Радмила Петровић налази у појави хармонике ту-
мачећи да „није чудо што су појавом савршенијих инструмената гајде оди-
грале своју улогу“27.
У касним вечерњим сатима долази до изношења дарова што је тренутак
када се млада изводи пред сватове. Она симболично прима те дарове, поз-
дравља се са свим сватовима и бива изложена њиховом погледу. По примању
дарова, млада се враћа у своју собу и ту са девером и заовом остаје до краја
свадбеног весеља. Један од комичних елемената који одликује први свадбени
дан јесте крађа младе, најчешће приликом њеног извођења пред госте, када
се износе дарови. Девер је тај који је задужен за њено чување и на њему је
откуп младе уколико му је украду.
На исти глас се певају и остале две песме које смо издвојили чије тексто-
ве овде дајемо (односно оно што је остало у сећањима мештана):
Спремање младе: Узимање младе:
Вита Јело, ој висока вита Јело Благо нама огрија нас сунце
Лице бело чим умиваш лице бело огрија нас са четири стране
благо нама млада је са нама.
Спремање младожење:
Ништа лепше ни милије нема
Кад се момак за девојку спрема.
33 Верица Михајловић, „Лепосавић: Вокална традиција као сведок етничког порекла стано-
вништва“, Баштина 37, Институт за српску културу Приштина/Лепосавић, 2014, 224.
Свадбени обичаји и песме села Граничане у околини Лепосавића 325
Литература
Извори
Verica R. MIHAJLOVIĆ
Summary
One of the most important events in an individual`s life is wedding, that is an act
which symbolizes founding of a family. This important custom of a life cycle is marked
by some customs, or their fragments thus helping preservation of national tradition,
national beliefs and legends. This paper deals with a very narrow site, village Graničane
in the surroundings of Leposaviċ in the north of Kosovo and Metohija, an example
that will serve for description of wedding customs and (some) wedding songs. These
elements present fitful attempt to keep these latent witnesses of former life in the vil-
lage, former way of marking the most important events in one`s life, former soul of
the peasants from this area. The wedding as a ritual in the village of Graničane is char-
acterized by a number of different elements in terms of their nature, each consisting
ritual always has its why, its reason of performing, regardless of the fact whether it is an
entertainment or it has a higher aim – protection from evil powers, prosperity of the
newly weds, providing of healthy and wealthy heirs... All events related to the wedding
in Graničane show strong patriarchate which is permeated with all the threads of this
life cycle custom. Starting from the choice of the spouse, in all other described cus-
toms, masculanization is omnipresent while marginalization of women is emphasized
in every sense. Reports of people from the terrain point to some changes and some, due
to society modernization, vanishing customs which exist only in the memories of older
inhabitants of the village, that is why writing down these segments of memories of the
older village inhabitants is of crucial importance in order to preserve cultural tradition
of the people from this village in Kosovo and Metohija. Some particularities observed
in the village of Graničane point to the importance of distinguishing narrow ethnologi-
cal sites and their studying, for any generalization (such as national tradition of Kosovo
and Metohija as a whole) leads to the overlooking and thus to the latent support of dis-
appearance of numerous characteristic elements of national tradition of every village.
Key words: wedding customs, wedding songs, village Graničane, patriarchate,
tradition.
Рад је предат 23. маја 2017. године, а након мишљења рецензената, одлуком одго-
ворног уредника „Баштине“ одобрен за штампу.
П
Р
И
К
А
З
И
БАШТИНА, Приштина – Лепосавић, св. 42, 2017
Бојан СТРУЊАШ
Поштоване колеге,
УПУТСТВО АУТОРИМА
На левој страни у заглављу унети име и презиме, звање аутора, назив
установе, факултета и седиште. Наслов рада куцати на средини великим сло-
вима. Сви текстови на српском језику треба да буду куцани ћирилицом. У
тексту италиком (курзивом) истаћи речи на страном језику. Обим рада не
сме бити већи од 1 до 1,5 ауторског табака, односно 16-25 страна.
После ових података следи Апстракт који треба да садржи од 100 до
250 речи. У апстракту треба да стоји предмет анализе, циљ рада, коришће-
ни методолошки поступци, резултати, закључак или одређене препоруке.
Иза апстракта дати Кључне речи чији број не сме бити већи од 10. На крају
рада написати Резиме (Summary) чија дужина може бити до 1/10 дужи-
не чланка. Аутор треба да у кратким цртама изложи најважније резултате
својих истраживања до којих је дошао у широј форми него у апстракту. Ре-
зиме и кључне речи треба превести на енглески језик, а ако је рад на страном
језику, њих треба превести на српски језик.
Текст треба писати у фонту Times New Roman, величина 12, са увуче-
ним пасусима и проредом 1,0 – ћирилично писмо. Међунаслов куцати у
фонту Times New Roman, величина слова 12. И наслов и међунаслове треба
болдирати.
340
УПУТСТВО РЕЦЕНЗЕНТИМА
Главни задатак рецензента је да допринесе побољшању квалитета часо-
писа. На првом месту треба нагласити да рецензент не сме бити упознат са
идентитетом аутора рада и обратно – аутор не сме знати идентитет рецен-
зента. Приликом добијања рада сваки рецензент има рок од 20 дана да ре-
дакцији достави урађену рецензију. Веома је важно да рецензент буде свес-
тан да је поступак рецензије поверљив, при чему се садржај рецензије не сме
откривати трећој страни. Уколико рецензент у било ком тренутку схвати да
постоји било који вид конфликта интереса у вези рада који треба да рецен-
зира, потребно је да о томе што пре обавести редакцију.
Приликом рецензије рукописа рецензент треба да одговори на следећа
питања: Да ли је аутор показао у чему је оригиналност чланка? Да ли је аутор
довољно оправдао своје тврдње? Да ли је аутор стручно/научно утемељио
своје тезе? Да ли је рад комплетан према Упутству за ауторе? Којој научној
обаласти рад припада? Затим, рецензија треба да садржи примедбе о струч-
ном/научном квалитету рукописа, али и сугестије за побољшање рукописа,
уколико за то постоји потреба.
На самом крају рецензент треба да оцени којој категорији рад припада
(оригиналан научни рад, прегледни рад, кратко или претходно саопштење, на-
учна критика, односно полемика, осврти и прикази) и да изнесе своје мишљење
о томе да ли рукопис треба прихватити у садашњем облику, да ли прихватити
уз сугерисане измене или не прихватити због наведених разлога у рецензији.