Postoje različita shvatanja i definicije darovitosti: darovit je onaj koji ima naročtih sposobnosti za nešto, ko je

talentovan, darovitost je specifična prirodna opremljenost, ili urođena sposobnost za neka postignuća. Termini
poput visoka sposobnost, darovitost i talenat se u svakodnevnom govoru koriste kao sinonimi, međutim
njihova primena u nauci nije takva. Darovitost je prepoznavana kao dar koji treba negovati, ali i koji izaziva
strah, pa je često poistovećivana sa ludilom, zaposednutošću, jer se suviše rano zna suviše toga. Na prelazu
19 na 20 vek, pioniri u razvoju psihologije darovitosti – ser Fransis Golton i Luis Terman, obojica daroviti
kao deca, i rodonačelnici psihologije darovitosti. Golton je 1884. u Kensingtonskom muzeju u Londonu
otvorio Antropometrijsku laboratoriju za ispitivanje i merenje psihofizičkog manifestovanja sposobnosti,
kako bi se stanovnici Londona upoznali sa sopstvenim sposobnostima i manjkavostima u razvoju koje bi mogli
da isprave. Međutim, početak naučnog proučavanja darovitosti i postignuća bila je njegova knjiga Nasledna
genijalnost iz 1869, u kojoj definiše svoj zakon o odstupanju od proseka i podelu sposobnosti sa 14 podeoka
(7 ispod proseka i 7 iznad proseka) u skladu sa verovatnoćom da bi njihovi savremenici isto tako dobro
obavljali njihov posao. Najeminentniji ljudi tadašnjeg vremena ( sudije, naučnici, umetnici) su izabrani za prvi
uzorak pri ispitivanju genijalnosti - najboljih 250 u milion ljudi. Procena izuzetnosti uzorka je izvršena na
osnovu suda savremenika i biografskih informacija, kao i na osnovu potomstva. Metod koji je Golton primenio
je proučavanje biografija i porodičnih stabala. Došao je do podataka da se u nekim porodicama genijalnost
javlja češće nego što to predviđa njegov zakon odstupanja od proseka, i zaključio je da je genijalnost
prvenstveno produkt naslednih činilaca. On je definisao darovitost kao ekstremno odstupanje od proseka u
postizanju eminentnosti, gde eminentnost shvata kao prirodnu, urođenu, naslednu, biološku sposobnost, bez
uticaja sredine, koja podrazumeva kvalitete ličnosti i njenog intelekta koji omogućavaju čoveku da čini dela
kako bi stekao reputaciju. On formuliše trokomponentnu definiciju darovitosti: kapacitet, radni žar i moć da
se radi, negirajući uticaj sredine. Ba ovu trokomponentnu definiciju, oslanja se Josef Renzuli, u svojoj
koncepciji tri prstena: natprosečna sposobnost (kapacitet), posvećenost zadatku (radni žar) i kreativnost (moć
da se radi). Golton ruši stare mitove o darovitosti (darovitost je ludilo), ali uvodi novi mit (neraskidiva veza
između prirodne sposobnosti i postignuća).

Levis Terman, (sa 15 godina upisao koledž). psiholog sa Univerziteta Stenford, Kalifornija, je 1921. sproveo
prvo sistematsko longitudinalno trodecenijsko istraživanje darovite dece sa visokim umnim količnikom –
RAZVOJNA STUDIJA GENIJALNOSTI. Vise od 1500 darovite dece (1528), rođene 1903-17 (prosečna
starost detce 12 godina) učestvovalo je u tom projektu. On je hteo da dokaže da su deca sa visokim umnim
količnikom nadmoćna i u akademskom i u psihološkom i socijalnom razvoju, i da visoki IQ u detinjstvu može
biti pokazatelj nekakvog ekspertskog učinka u kasnijem životu. Hteo je da opovrgne mit da su deca sa visokim
IQ-om socijano neprilagođena. Interesovalo ga je koje su to mentalne i fizičke osobine karakteristične za
darovitu decu, i kakva će odrasla osoba postati tipično darovito dete? Cilj je bio da otkrije izvore intelektualnog
talenta, kako bi se započelo obrazovanje ove dece sa boljim šansama za uspeh. Uzeo je reprezentativan uzorak
od 1 posto najbolje školske dece u Kaliforniji, uz pomoć nastavnika koji su predložili istaknutu decu. Primenio
je Stanford-Binet test, sopstvenu verziju Binetovog testa. Ali i ovaj test inteligencije, vrlo ograničeno ispituje
logičke, verbalne, matematičke sposobnosti. IQ dece je varirao od 135-196, a prosečan je bio oko 150. Ova
deca su poznata kao Termiti. To su deca koja su vrlo rano pokazivala prevremeni razvoj, progovarala su i
čitala pre uobičajenog doba. Terman je izjednačio darovitost sa sa visokom inteligencijom, jer je verovao da
samo nasledni faktori utiču na razvoj inteligencije. Sredinu nije smatrao za relevantan faktor. Međutim,
vremena su se promenila, pa pitanje nije više bilo sredina ili nasleđe, već sredina i nasleđe zajedno, pa je
Terman postao fleksibilniji u shvatanjima, priznavši da se mentalni razvoj ne može odvijati nezavisno od
sredine. Nije u potpunosti napustio gledište da je darovitost biološki uslovljena, jer po njemu sredina utiče
samo na postignuće, a ne na sposobnost. Kako mnogi od njegovih ispitanika kasnije nisu postigli značajna
postignuća i dostignuća, on je zaključio da rana intelignecija, tj, darovitost i kasnije postignuće nisu uzročno-
poslednično povezana. Terman je osnivač formalnog naučnog proučavanja darovitosti, i imao veliki uticaj na
istraživanja darovitosti. Od 80 ih godina 20 veka, došlo se do dokaza protiv povezivanja i izjednačavanja
intelekta i darovitosti. Važna godina je 1986, tad je održan Simpozijum o inteligenciji i objavljen je prvi
zbornik Koncepcije darovitosti. Istraživanja u kojima su deca geniji bili na nivou odraslih u područjima kao
što su šah, matematika muzika, ali ne i u ostalim zadacima van njihovog područja darovitosti. Pojavili su se
novi testovi, sveobihvatniji od IQ testova, jer bolje predviđaju postignuća u odraslom dobu. Moderne
koncepcije darovitosti su: Renzulijeva koncepcija tri prstena, Ganjeov diferencirani model darovitosti i
talenta, Pentagonalna implicitna teorija darovitosti Sternberga i Zanove, Feldhuzenova kompozitna
koncepcija darovitosti, Tanenbaumov psihosocijalni pristup darovitosti, Čiksentmihaljijevo shvatanje talenta.
Jozef Renzuli, direktor Nacionalnog centra za istraživanje darovitih i talentovanih pri univerzitetu
Konektikat, izjednačava važnost nadprosečne inteligencije, predanosti zadatku i kreativnosti – koncepcija tri
prstena. On smatra da je neophodno pronaći načine na osnovu kojih se daroviti mogu identifikovati i
obrazovati. On darovitost objašnjava kao stanje koje se može razviti ako postoji interakcija između ličnosti,
sredine i neke oblasti čovekove aktivnosti. Darovitost ne posmatra kao urođenu crtu ličnosti, već
kaoradoznalost za razvoj darovitog ponašanja. On razlikuje dve vrste darovitosti, između kojih postoji
interakcija. Prva – školska (testovna) darovitost: sposobnosti koje se zahtevaju u tradicionalnoj školskm planu
i programu i na testu inteligencije. Druga – kreativno-produktivna darovitost, koju čine tri komponente
osobina (koncepcija tri prstena): natprosečna sposobnost (opšta i specifična sposobnost, vezana za neki
domen), posvećenost zadatku (energija i motivacija za rešavanje nekog problema, istrajnost, upornost) i
kreativnost (originalnost, radoznalost, flexibilnost). Svaka od komponenti je nužna za pojavu darovitosti, koja
se grafički nalazi samo u preseku sva tri prstena, koja su u stalnoj interakciji sa sredinom, pa ih prikazuje na
pepito pozadini, tako da darovitost ne lebdi u vazduhu. Zbog uticaja sredine on proširuje svoj model sa 6 ko-
kognitivnih faktora, koji utiču na pojedinca da potencijal za darovitost primene u praksi: optimizam, hrabrost,
zaljubljenost u problem, osetljivost za čovekove potrebe, fizička/mentalna energija i vizija. Menks je proširio
njegov model sa tri sredinska faktora: škola, vršnjaci i porodica.Renzuli zaključuje da talentovana i darovita
deca mogu da razviju ili već poseduju ovakav trokomponentni sklop osobina i da ga praktično primene, i da
darovito mišljenje i ponašanje nastaje kao posledica interakcije ove tri osnovne komponente ljudskih osobina.
Ganjeova teorija o darovitim postignućima – Ganje u fokus interesovanja postavlja darovito postignuće, za
razliku od Sternberga, za koga je darovitost u saznajnim procesima i Renzulija, koji proučava darovita
ponašanja. Ganje izjednačava darovitost sa sposobnošću i talenat sa postignućem. Za talenat je neophodna
darovitost, ali darovitost ne uključuje obavezno i talenat. Za njega ja darovitost poput nebrušenog dijamanta,
ona je sirov, nekultivisani potencijal, za moguću, ne i obaveznu pojavu talenta. Darovitost je natprosečna
kompetentnost u oblasti/oblastima sposobnosti, a talenat je natprosečnost u oblasti/oblastima ljudskih
aktivnosti, iz čega proizilazi da se domeni sposobnosti i aktivnosti, međusobno razlikuju. Međutim, ovakvo
shvatanje je unekoliko izmenio. On jasno diferencira darovitost i talenat. Darovitost izjednačava sa
sposobnošću, potencijalom, darom i veštinom. Darovitost je urođena, prirodna, genetska sposobnost koja se
opaža u svakom problemu koji dete rešava u toku školovanja. Ona obuhvata posedovanje i korišćenje
neuvežbanih prirodnih sposobnosti (potencijala) u najmanje jednoj oblasti sposobnosti, kada se dete u
poređenju sa vršnjacima nađe u 15% najboljih, a taj potencijal se može transformisati u talenat. Talenat je
superiorno vladanje razvijenim sposobnostima (veštinama) i znanje u makar jednom polju ljudske aktivnosti
(15% najboljih rezultata u poređenju sa vršnjacima aktivnih u istom polju). U okviru tih 15% najboljih, on
razlikuje: niži nivo postignuća (umereno talentovani 2-3%)), srednji (visokotalentovani 1-2 osobe na 1000) i
najviši nivo postignuća (ekstremno talentovani 20-30 osoba na milion ljudi). Talenat je sistemski, dugotrajno
razvijana darovitost, tj. veština. Ganjeov model objašnjava procese pomoću kojih se iz darovitosti (potencijala,
veštine) ostvaruje manifestacija talenta, uz aktivno učešće katalitzatora. On definiše domene darovitosti
(potencijala, sposobnosti):kreativne, senzomotrone, socioafektivne, intelektualne, i ostale. Definiše i polja
sistemski razvijenih veština (manifestacije talenta): biznis, tehnologija, društveni angažman, hobi, umetnost,
akademsko polje. Katalizatori su: sredina i ličnost, pojedinac sa inter, i intrapersonalnim procesima i
osobinama, koji u međusobnoj interakciji utiču na razvojne procese ličnosti, sa elementom slučajnosti, koji je
nepredvidiv. Razvojni procesi povezuju potencijale i talente i čine ih učenje, uvežbavanje i korišćenje. Na njih
deluju dve grupe faktora – katalizatori (ličnost i sredina). Ličnost – izdavaja motivaciju kojom započinje razvoj
talenta, i koja omogućava pretvaranje potencijala u talenat. Izdvaja još i temperament (nasleđena
predispozicija) i osobine (stečeni stavovi i karakteristike ličnosti). Sredina kao katalizator razvoja talenta –
uticaj na makro (geografska, demografska) i mikroplanu (porodica). Ganje razlikuje profile talentovanih
učenika, tj. prototipove darovitih učenika. Opisi ovih učenika su potvrđeni u školskoj realnosti, i prva verzija
imala je 40 prototipova u okviru 8 grupa, i to 4 grupe stavova: intelektualni (enciklopedista), kreativni
(originalan), socioafektivni (diplomata), fizički (gimnastičar); i 4 grupe talenata: akademski (naučnik),
tehnički (mehaničar), umetnički (glumac, pevač), interpersonalni (animator, vođa). Ta lista je skraćena na 12
najčešćih tipova darovitih učenika, sa po dva predstavnika intelektualnih, socioafektivnih, fizičkih stavova, i
akademskih, umetničkih i interpersonalnih talenata.

Koji je značaj domena? Različiti domeni = različite darovitosti? Neujednačeni profili sposobnosti - globalno
darovite osobe postoje, one su izuzetak koji potvrđuje pravilo o domenima darovitosti, jer istraživanja
pokazuju da daroviti imaju češće nazupčen opseg sposobnosti jer se darovitost sportu ili umetnosti ne može
objasniti visokom opštom inteligencijom. Daroviti savanati (IQ 40-70), pokazuju da visoka opšta inteligencija
nije nužna za darovitost, jer oni u jednom domenu (sviranje, crtanje) ispoljavaju natprosečnost. Intelektualna
darovitost ne znači nužno izuzetnost u svim akademskim domenima. Darovitost, kao izuzetna sposobnost,
jeste domenospecifièan fenomen. Na pitanje kako darovita deca i njihovi nastavnici vide odnose meðu
sposobnostima, dolazi se do odgovora oni razlikuju analitièke, motorne, verbalne ikreativno-umetnièke
darovitosti. Danas je uvreženo razlikovanje termina daroviti za one koji su izuzetni u akademskim domenima,
i talentovani za visokih umetničkih ili fizičkih sposobnosti. Razlike izmeðu darovitosti i talenta: Ganje pravi
distinkciju izmeðu „prirodne“ (dar) i „sistematski razvijene“ sposobnosti (talenat); Feldman vezuje pojam
talenta za potencijal, a darovitost za postignuće; Robinsonova smatra da talenat treba da se odnosi na
domenospecifične, a darovitost na opštije sposobnosti; Feldhuzen definiše talenat kao domenospecifièna
sposobnost koji predstavlja jednu od komponenata darovitosti. Vinerova kaže da bez obzira na to u kom se
domenu manifestuju, izuzetne sposobnosti definisane su istim osnovnim karakteristikama, i nastaju na osnovu
istog mehanizma. Darovitost i talenat su dva termina za jedan pojam i isti fenomen; finije razlikovanje unutar
ovih kategorija može se postići bližim određenjem vrste izuzetne sposobnosti ili domena a ne različitim
varijantama osnovnog pojma.