Uveren sam što je potvrđeno u mom životu, da su sva

deca pod uslovom da su mentalno zdrava, obdarena

genijalnošću, talentom i kreativnošću. Zato mi ne
testiramo njihov IQ. Bitno je uvideti da sve dok je
detetovo srce otvoreno, ono je genije. Tako da bismo
probudili njegovu genijalnost, potrebno je da otvorimno
njegovo srce, otklonimo komplekse, napetost i strah.
Jednom kada se to ukloni, ugledamo pred sobom genija
koji je već na pravom putu.
Mislim da je čin iskrenog i aktivnog stvaranja i
učestvovanja u svemu. Čovek stvara najveću vrednost.
To je misao. I misao nije isto što i informacija. Radi se o
kvalitetu informacija. Umesto trpanja informacija u
detetovu glavu učimo ga da kombinuje informacije na
takav način da poboljšava kvalitet života. Tako je misao
glavna čovekova tvorevina. To je energija koja stvara
opšte dobro. Mi kreiramo stvarnost našim mislima. I to je
čovekovo glavno zanimanje. I glavni izvor bilo čega što
ima vrednost.
Prošle su godine. Još uvek mislim: “Čovek je svemoguć!”.
Polazeći od te misli vodilje, njenim osmišljavanjem
stvorena je ideja škole usmerene na više oblasti,
kompleksne škole ili škole-čoveka.
Mi ne pripremamo decu za društvene uloge, mi živimo u
trenutku.
1. Deca postaju odgovorna za svoje obrazovanje. Sami
razvijaju školu i školske udžbenike. Zaduženi su za
procese obrazovanja, istraživanje i razvoj. I za svoje
svakodnevne potrebe.Odrasli često posmatraju decu kao
mala primitivna nerazvijena stvorenja koja ne mou
pronaći svoj put. Voleo bih da svi odrasli znaju da je
svako dete rođeno sa znanjem tog puta.
2. Suština je koncept naše ruske porodične škole –
postojanje Čoveka roda tj. večno postojanje čoveka kao
delića velikog Kosmosa, njegovo duhovno postojanje kao
Tvorčevo i stvaralačko kosmičko načelo, koje nema ni
kraja ni početka. Čovek je dete večnosti, i zato je on sam
– ROD – nosioc pamćenja RODA, koji se iznutra sastoji
od bezbroj naraštaja koji čine njegovo postojanje.
Rodočoveku se ne može odrediti dob, pamćenje RODA
koje zadržavamo u sebi, određuje se pojmovima savesti,
Božje iskre i duha – svega onoga što predstavlja uistinu
neprocenjivu riznicu koja će se u nama otkriti
zahvaljujući neizmernoj snazi koju poseduje znanje.
Čovek živi više ili manje osvešteno u drušvu i prirodi – u
kosmičkoj reci življenja – i uči se da stvara i da se
oslobađa svojih rušilačkih navika. Čoveku će za to
biti potrebni vekovi. Svo pozitivno iskustvo koje je
stekao na tom polju, kao i sve informacije o kosmičkim
procesima koji stalno teku neodložno će postati delom
neke „baze podataka“ koju čovek poseduje, onoga što
predstavlja svojevrsnu matričnu informatičku strukturu,
koja se oblikuje tokom hiljada godina u kojima je čovek
živeo i koja mu daju – svesno ili nesvesno – mogućnost
da u svakom trenutku svog života preuzme učestvovanje
u kosmičkim procesima, različitim po važnosti. Tako ne
možemo reći da je čovek biće koje je ograničeno životom
jednog naraštaja ili svega nekoliko godina ili desetina
godina.
3. Princip po kome se u našoj školi školuju deca različitog
uzrasta upravo pomaže utemeljenju rodočoveka u detetu,
otkriva njegov ogroman duhovni potencijal koji je
sakriven u pamćenju roda. Osim toga kolektiv u kome su
deca različitog uzrasta – ustvari porodica preuzima na
sebe zadatak stvaranja samog Sistema vaspitanja I
obrazovanja I deli obaveze između svojih članova zavisno
od kvaliteta I rezultata njihovog rada, od osobina
njihovog karaktera, nikako na osnovu razlike u
godinama.

4. U Kosmosu vlada potpuna obaveštenost svega što je u

njemu, svakog procesa koji se njemu dešava, svake
pojave i stvaralačkog čina. Harmonija će se postići
prihvatanjem i shvatanjem smisla Jednote od strane
svakog elementa – i jedino se na taj način može postići
razvoj – ne samo sistema harmonične celine – nego i
svakog delića sistema koji je jedinstven.
5. Spoznaja naše sličnosti sa svakim i svime što postoji,
drugim rečima spoznaja da smo nalik Bogu, omogućava
nam da dođemo u saglasje sa svim što nas okružuje i
shvatimo mnoštvo životnih ritmova da bismo sa svim oko
nas živeli u saglasju, u istoj „lavi“ krećući se u istom
smeru. Usklađivanje sa svim što postoji je najvažniji
preduslov za čoveka, njegovo stvaralaštvo kojim će
stvarati, za sticanje novih znanja.
6. Školu rodočoveka treba da osnuje rodočovek, što
znači da deca I odrasli treba da postanu učiteljiili oni koji
su zajedno stvarali školu. Odrasli treba da budu učenici,
kao I deca I treba da sarađuju. Celokupan se process
nastave zasniva na uspostavljanju odnosa poverenja
između ljudi. Nastava se odvija sama po sebi – bez
misli o tome da neko nekoga uči I da neko nešto ne
zna. I otvorenosti odnosa – ne samo verbalno nego
I na podsvesnom nivou Dešava se susret – pojava
koja je za nas najvažnija –susret ljudi koji vladaju
sličnim znanjima. Do razmene informacija doći će
upravo zahvaljujući stepenu poverenja jednih
prema drugima. Zahvaljujući takvoj komunikaciji će se
sticati nova znanja, iako će ustvari doći do prisećanja
onoga što je zaboravljeno.
U završnici se osnovnim zadatkom takvog stvaralaštva
javlja predaja stečenog znanja drugima, što bi trebalo da
bude brzo I drugom dostupno. Jer za nas je najvažniji
čovek koji stiče znanje, a ne nauka kao takva..
7. U nastavnom procesu oslanjamo se na jednačinu koja
predstavlja harmoničnu celinu: “vidim-raščlanjujem-
delujem”.
Muzici, likovnom i koreografiji ne samo da pridajemo
veliko značenje, nego je to nešto najvažnije i
svakodnevno prisutno u školi.

Snaga umetnosti upravo je u sintezi

rascepkanih pojava, u tome što daje celovito
obrazovanje i celovito vaspitanje sa razvojem
celovitog pogleda na svet.
No umetnost ne može u potpunosti rešiti ovaj problem
osim ako se deca nisu u potpunosti udubila u situaciju,
stvarajući na svim časovima svojim zajedničkim
zalaganjem, istraživanjem i stvaralaštvom takvu
atmosferu, koja će im pomoći da otkriju istinske životne
vrednosti. Tada će deca imati o čemu da misle i tako će
moći da razumeju umetnost, jer bez iskustva
proživljavanja i doživljavanja onoga što je visoko, ono što
je visoko nikada neće biti shvaćeno, i ostavši takvim
samo na rečima, samo će sebe kompromitovati.
8. Zajedno sa pedagozima Kizljarske dečije muzičke škole
utvrdili smo da uspeh u muzici, neposredno zavisi od
nivoa sveukupnog razvoja čoveka, a ne o nekim
posebnim muzičkim sposobnostima. Potvrđuje se da će
se čovek pokazati sposobnim u jednoj oblasti, ako se
pokaže sposobnim u više oblasti.
Mladi naraštaji često imaju vrhunske rezultate samo zato
što nisu uspeli poverovati da vrhunski rezultati nisu
dostupni. Darovitost predstavlja sistem različitih vrsta
darovitosti. To znači da nam je zadatak razviti sve
sposobnosti kada želimo da razvijemo samo jednu. Da
bismo stvorili stručnjaka, potrebno je razotkriti čoveka u
celosti.
9. Mi u čoveku razvijamo umeće bivstvovanja u tom
celovitom svetu, što će on razvijati od najranijih godina.
Čoveka treba od detinjstva odgajati počevši tamo gde su
mu koreni, počevši od same njegove biti kao čoveka. Bit
čoveka je njegova čovečnost. Njegova bit je u tome da se
na ovaj ili onaj način u čoveku ujedine životvorne sile u
borbi protiv sila haosa i rušilačkih sila. Razvoj onoga što
je u osnovi ljudske biti i određenja čoveka nije samo cilj
vaspitanja, nego je istovremeno i njegovo sredstvo.
Zašto je harmonična ličnost tako privlačna i plodna? Zato
što samo ona može prepoznati harmoniju sveta kao višu
vrednost i čuvati njegovu celovitost, onu harmoniju koja
se stvarala tokom miliona godina evolucije.
10. Cilj nam nije sticanje “znanja-umeća-navika”,
učenje napamet i strogost, nakupljanje podataka nego
vaspitanje čoveka koji će živeti skladno i koji će tako
uticati na društvo, koji će posmatrati i analizirati sva
društvena događanja i njihovu međusobnu povezanost i
gledati na svet kao na jednu celinu. Bit će to čovek –
svejedno je hoće li on postati inženjer, fizičar, hemičar,
građevinac, učitelj ili neko drugi – on će moći da razume
svet, u koji će ući kao celovita ličnost.

Prvi nastavni čas u školi trebao bi biti o smislu

čovekovog postojanja.
Celovitost detetove ličnosti zavisi od celovitosti
spoljašnjeg sveta. To su dva osnovna načela na kojima
se zasniva koncept škole.

Takođe, Ščetinjin navodi i da svaka nauka, različiti zakoni

u nauci koje je proučio čovek, treba da posluže samo
stvaranju čovekovog odnosa s ljudima i svetom oko
sebe. Jedino će tako neka škola moći da
odgovara smislu života učenika i moći da opravda
svoje postojanje.
Najveći uspeh obrazovanja je kada dete ili sebi,
drugima ili odraslima postavi potpuno novo pitanje
i onda na njega odgovori. Kada mu se pojave nove
misli sa saznanjima koja odrasli još nisu otkrili.
Uveče se sastajemo da sagledamo šta smo sve radili tog
dana i da sagledamo razvoj svakoga od nas u toku dana.
Pravimo planove za budućnost i razmatramo šta možemo
poboljšati. Bavimo se skladom u timovima i sukobima
ako ih ima. To je trenutak kada svi članovi tima dele
svoje mišljenje.

“I dakako – treba živeti jednostavnije.Treba jednostavno

živeti. Mnogima je to teško. Treba se osvrnuti: oko nas
se odvija život i ima tako puno posla!” M.P. Ščetinjin