ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ВАСПИТАЧЕ

“МИХАИЛО ПАЛОВ” ВРШАЦ

СЕМИНАРСКИ РАД

ОСОБИНЕ ДАРОВИТЕ ДЕЦЕ

МЕНТОР: СТУДЕНТ:
ДР ГОРАН ВИЛОТИЈЕВИЋ АДРИЈАНА ЋОРДА

ВРШАЦ, ЈУН 2107.

САДРЖАЈ:

1. УВОД.....................................................................................................................................3

2. ДАРОВИТА ДЕЦА...............................................................................................................4

3. ОСОБИНЕ ДАРОВИТЕ ДЕЦЕ............................................................................................7

4. ЗАКЉУЧАК........................................................................................................................10

5. КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА..........................................................................................11

2
 ОСОБИНЕ ДАРОВИТЕ ДЕЦЕ

1. УВОД

Различита схватања и дефиниције даровитости повезују се са називима који

понекад означавају велике разлике у самом овом појму. Тако у свету постоји мноштво
различитих дефиниција даровитости. Даровито дете својим понашањем указује на то да
има услове да се развије у лице које ствара. Знаци даровитости су многобројни, и често
се јављају у раном узрасту, а већином су показатељи високих интелектуалних
способности као лакоћа учења, памћења, смисла за хумор, уочавања узрока и
повезаности појава или специфичних способности попут музичких, ликовних,
психомоторних или социјалних.
Начин на који васпитач може да уочи даровитост неког детета је тај да га
упореди с вршњацима и процени њихову успешност у активностима којима се баве,
гледајући то у односу на дете које је успешније у многоме и код ког жели да
идентификује таленат. Кроз поређење с вршњацима је најлакше уочити и издвојити
даровито дете. Даровито дијете, за разлику од својих вршњака, многе ствари ради пре,
брже, успешније и што је најважније, на другачији начин па у томе има боља и већа
достигнућа.
Васпитач може одредити потенцијално даровито дете и тако да се усмери на оне
његове особине које се лако уочавају кроз његово понашање. Даровитост је склоп
особина које омогућавају појединцу да постиже изразито изнад просечан успех у једној
или више активности којима се бави. Даровита деца су она код којих се због њихових
изузетних способности могу очекивати висока постигнућа, она која захтевају образовне
програме другачије од оних које школе нуде како би реализовали своје потенцијале.

3
 2. ДАРОВИТА ДЕЦА

Даровитост није једноставно дефинисати, јер не постои један (исправан) одговор

шта је даровитост, већ многобројни и различити одговори који узимају у разматрање
многе услове и критеријуме (време њеног јављања, карактеристике понашања или
предвиђање будућег понашања, врсту понашања и слично). Сматра се да постоји чак
160 дефиниција даровитости, што довољно говори о сложености овог феномена. Од
дефиниције, односно разумевања даровитости зависе сви остали кораци који ће се
предузети, као што су: препознавање, идентификација, васпитно - образовни рад и
слично. Неки аутори сматрају да је даровитост било који облик изнадпросечног
функционисања, док други истичу да се под тим подразумевају: високе (опште и
специфичне) способности (посебно интелигенција), креативност и специфичне особине
личности (посебно мотивација). Један од могућих дефинисања даровитости описује три
обележја даровите деце:
1. превремена развијеност (брже напредовање од просечне деце),
2. инсистирање да свирају по свом (виши квалитет постигнућа,
другачији путеви учења, самосталност и самопоуздање) и
3. жар за савладавањем (висока мотивисаност, опсесиван интерес).
Могло би се рећи да је даровито дете рођено са неуобичајеном способношћу да
савлада одређено подручје (или подручја) (Негру, Сухецки, 2015: 97).
Даровита деца веома рано показују знаке даровитости и уколико су родитељи
довољно информисани и активно се баве децом, онда ће бити спремни да што раније
препознају ове знаке, пружају адекватније подстицаје и обрате се за помоћ,савет и
подршку стручњацима. Постоји много митова о изузетно посебним особама, а та се
посебност повезивала са натприродним силама или са лудошћу. Велики песник Гете је
говорио о песницима као о једноставној божанској деци. Реч божанско врло често се
надевала уметницима, а Аристотел је истицао да не постоји генијалност без лудости.
Блез Паскал је наглашавао да се генијалност граничи са лудошћу, а лудост је толико
раширена међу генијалним људима да човек здравог разума постаје управо ненормалан
међу генијалцима. Дакле, различити су ставови о даровитој и креативној деци, тако да
ти појмови још увек постоје у стереотипима као што су: бити обдарен значи бити
чудан, социјално неадекватан,лоше адаптиран. Такве ставове неретко не можемо
избећи ни у школама.

4
 Озбиљан проблем у вези са даровитима јесте како их препознати, како радити са
њима у породици, односно, какав родитељ ради са (даровитом) децом. Логично је да
даровит родитељ може препознати и подстицати даровито дете, као и
обратно,ненадарен родитељ не може препознати даровито дете. Осим тога,
шаблонизовани родитељ не успева да креира индивидуализирано - даровити образовно-
дидактички приступ који би задовољио и потенцирао развој откривених и латентних
потенцијала даровитог детета.
Оправдано је запитати се зашто многа даровита деца не успевају да развију своје
потенцијале. Одговоре је могуће потражити у чињеници да не постоји довољна брига
не само у породици, него и у школи коју можемо сматрати извором недовољне бриге о
деци, гушења слободе, сигурности и права на посебност. Емоционална неосетљивост и
изостанак толеранције, ауторитарна пракса, те низ казни, видљивих или
невидљивих,које се у породици и школи примењују, важни су разлози зашто се бројна
деца осећају лоше, показују страх од родитеља и учитеља. С правом можемо рећи да су
многе породице или школе опасне управо с обзиром на последице које настају услед
емоционалне неосетљивости за различите проблеме и потребе (даровите) деце (Негру,
Сухецки,2015: 98).
Даровита деца се могу наћи у породицама свих образовних нивоа, а највећи број
ове деце долази из породица средњег економског и образовног статуса.
Важност родитеља је, пре свега, у њиховој перцепцији изузетности детета,а она
покреће све активности породице. Родитељи усмеравају дете у интензивном, брзом и
квалитетном стицању вештина у којима ће се најбоље испољити дететове способности.
Истраживања потврђују важност ране социјализације, важност породице и првих
васпитача у постепеном развоју интринзичне мотивације,одлучност да се постигне циљ
и одлучност да се ради најбоље што се може. За развој даровитости важнији је активан
ангажман родитеља у васпитању деце,него њихов степен образовања или економски
статус. Међу образованијим родитељима може се, чешће, наћи активан интерес и
свесно олакшавање развоја деце. Такође, родитељи који су и сами даровити биће
осетљивији на знаке даровитости своје деце и биће спремнији да и пруже подршку.
Два су темељна фактора у васпитању емоционално здравог детета: дете мора
знати да је вољено и да зна „правила игре“. Родитељи треба да нађу времена за своје
дете, покажу му љубав на различите начине, охрабрују га, али и постављају правила,
која ће бити јасна, применљива, којих ће се придржавати доследно,која ће бити
праведна. Дете мора осетити љубав, поштовање и вођење, имати слободу, али треба му

5
и ритам дана, предвидивост устаљене навике,сазнање да је свет уређено место у коме
владају одређена правила. Све то улива сигурност. Родитељи не би требало да забораве
да су управо они узор својој деци, да не излажу дете као симбол социјалног статуса, да
избегавају претерану испланираност у животу детета, да подстичу дете да претпостави
одговорност за своје понашање, да су искрени, да постављају ограничења, да
наглашавају позитивно, да никад не престају комуницирати. Комуникација
подразумева и размену осећаја и могућност избора, а одбити треба само непожељно
понашање, а не дете.
Најзначајније од свега јесте осигурати квалитетне ране емоционалне везе, јер су
сретне и сигурне бебе много упорније у покушајима кад задаци постају све сложенији.
Добра емоционална веза с неком блиском особом (пе свега са мајком) утиче на
целокупни развој детета, како на интелектуални, тако и на социјални, емоционални,
телесни. Неминовно је, дакле, да родитељи имају значајну улогу у развоју даровитог
детета. Дете велики део времена проводи у својој породици и родитељи би могли
(знатно више) учинити за његов целокупни развој. Одговарајуће школе (семинари,
радионице и сл.) за родитеље могле би им значајно помоћи у тој улози, а посебно у
васпитању даровитог детета (Негру,Сухецки,2015:100).

6
 3. ОСОБИНЕ ДАРОВИТЕ ДЕЦЕ

Постоји већи број карактеристика, обележја и показатеља који су утврђени код

даровите деце. Познавање ових претпоставки може да буде од велике помоћи
васпитачима приликом рада са овом категоријом деце. Мишљења о особеностима и
карактеристикама креативних личности су доста хомогена. Испитивања су показала да
су појединци у много праваца слични између себе и да се као група прилично разликују
од појединавца који су идентификовани као као особе са високим способностима
(Ђорђевић. 2005: 100).
Нека од тих својстава и квалитета присутних код ове деце не морају да
представљају искључива својства даровитих и талентованих појединаца. Међу
најважнија спадају концентрација, повезивање узрока и последица , апстрактно
мишљење, генерализовање на основу низа чињеница, организовање и повезивање
искуства, усвајање и сагледавање елеменатанеког проблема,довитљивост и
имагинација, тенденција да мисле логично, тежња за класификацијом и развојем идеја,
критички став и настојање да постављају питања и траже одговоре, интересовања за
различита питања, ствари и проблеме, упорност и ентузијазам, способност уживљавања
или емпатија, жеља да расправљају о питањима и проблемима која не привлаче и не
интересују друге учеснике.
Даровита деца пре свега имају потреба за изазовима због чега им треба
омогућити да раде назависно, самостално или у паровиа и групи. Потрбан им је
програм који ће изазвати и подстаћи њихове способности и интересовања , као и
њихове тежње, али исто тако и квалификовани и компетентни васпитачи који ће их
подстицати, подржавати и усмеравати.
Даровитој деци треба омогућити да дискутују јер дискусије и расправе њима
омогућавају да науче да процењујум да имају другачије позиције и схватања и да
ситуације посматрају са много различитих становишта.
Детету које је талентовано треба омогућити да истражује, проналази, решава
финални поредак као циљ под претпоставком да му је позната полазна основа.
Даровита деца имају бројне потребе које су уједно и специфичне:
1. потреба да буду схваћени и прихваћени
2. потреба да буду процењивани због властитих интересовња , а не само због
својих постигнућа

7
 3. потреба за различитим изазовима
4. потреба за подршком, помоћи и разумевањем
5. потреба за различитим могућностима исказивања
6. потреба за охрабривањем да проширују своје могућности, да дискутују и
расправљају
7. потреба да проверавају своје идеје, процењују туђа и другачија схватања
8. потреба да ситуације и проблеме разматрају са различитих становишта, да
проналазе различите алтернативе и разматрају могуће последице,
9. потреба да организују време и планирају своје активности
10. потреба да науче истраживачке поступке и технике за проналажење и
бележење информација и комплетирање задатака (Ђорђевић, 1997: 28).
Имајући у виду ове посебности даровите деце, циљеви, задаци и садржаји
васпитно образовног рада морају да се предвиде тако да обезбеде неопходну
социјализацију, индивидуалзацију и диференцијацију ове категорије деце, као и
примену васпитно образовних стратегија и стилова учења прилагођених
њиховиминтересовањима, могућностима и потребама. Поједини аспекти васпитно
образовног процеса треба да воде неопходној диференцијацији у погледу темпа и
дубине.
Торанс је, проучавајући даровитост, утврдио да деца у већини школа, око
четвртог разреда показују тенденцију опадања креативности и креативног
функционисања, па је дао неке смернице које би помогле да се то избегне. Његове
сугестије изгледају овако: открити, мотивисати и развијати кретаивну свест, развијати
разумевање о природи и вредности кретаивног мишљења и кретаивних постигнућа,
обезбедити провокативне податке у форми драматизованих прилога из области
природних наука, историје, географије и језичких вештина, стимулисати и усмеравати
креативно понашање и створити свест о вредности сопствених идеја. Да би остварио
постављене циљеве, Торанс је осмислио низ материјала, задатака и вежбања,
групишући их према интересовањима ове деце на следеће четири области: научна
открића и иновације, историјске догађаје, географска открића и језичке спретности.
Полазећи од оваквих схватања даровитости, васпитачи требају да се руководе
ослобађањем бројних потенцијала деце са којом раде, а који се исказују у свакој
позитивној реакцији за коју је дете спремно, као и у динамичној размени утицаја
између детета и средине у којој живи. Да би био спеђан у остваривању овако
конципираних циљева, васпитач мора да заузме оптимистичан став и да прихвати и

8
схвати постојање различиитих способности код деце. Никада се не сме гледати на
личност детета као на нешто статично, нити као циљ који се мора увек постићи, већ као
на нешто динамично и нешто што тежи да оствари само себе.
Да би се схватила даровита деца, основно је сазнање да, без обзира што имају
исте основне потребе као и друга деца, она су, ипак, различита; имају веома развијену
способност опажања и схватања света који их окружује. Када бисмо тврдили да сви
људи посматрају свет кроз један телескоп, неки кроз пепељасте или дисторзионе, други
кроз провидне телескопе, а трећи кроз телескопе који увећавају, тада бисмо могли рећи
да надарени појединци виде свет кроз микроскопски телескоп, а они даровити кроз
електронски микроскоп. Даровити виде обичне ствари на различите начине и врло
често они виде и оно што други не могу да виде. И поред тога што постоје предности
захваљујући овим опажањима, постоје такође и неповољности.
Повећан општи сензибилитет даровите деце може значити понекад и терет за
њих, разлог због којега даровита деца имају додатних проблема у преживљавању,
управо зато што су изузетна.
Проблеми ове деце су интелектуалне, социјалне или емоционалне природе,
идентични са проблемима деце истог узраста, али код даровитих се манифестују
интензивније, упорније, драматичније.
Повећани сензибилитет у односу на свет око њих и интензивније бављење
моралом и правдом су један од узрочника осећања неадаптираности, повећања
унутрашњих конфликата, мањка разумевања од стране других у погледу способности и
вештина даровите деце. Ова деца доказују зрелост у схватању проблема са којима се
друштво сусреће, али нису довољно сазрела у емоционалном погледу да би се ухватила
у коштац са овим проблемима.
Када је реч о социјално - емоционалним потребама даровите деце, јавља се и
потреба за проналажењем сродних разума, као и она за проналажењем једног места у
свету. Даровита деца могу имати проблема у склапању пријатељства са децом истог
узраста, зато што социјалне релације са овима при крају захтевају константну
мониторизацију мисли, речи и понашања, од стране даровитих.
Када је реч о мотивацији даровите деце, познато је да имају снажну мотивацију
за успехом, фиксирање високих циљева и идеала, разна интересовања, али да су
мотивисанији за интелектуалне активности; комплексност ситуација и проблема
провоцира их и мотивише, уместо да их застрашује; показују истрајан интелектуални

9
куриозитет, постављају многобројна питања и имају једну добру мотивациону
аутоконтролу.

4. ЗАКЉУЧАК

Даровитост је феномен у чијој основи стоје надпросечне, изузетне способности и

особине. Неки појединци постижу висока постигнућа не смао у једној већ у више
подручја људске делатности. То су проналазачи, научници, спортски рекордери,
ствараоци, истраживачи. Међу њима има и деце и одраслих. Даровитост се исказује
преко нових креатвних производа или преко ефикасности у неком послу. Даровито дете
(појам) није довољно одређен јер је могуће да у детињству постоји само потенцијал за
даровитост коме су да би се развио потребни оптимални услови. Даровита деца су још
у раном детињству активнија и заинтересованија за околину од остале деце, а изузетна
способност опажања је један од првих показатеља даровитости. Даровита деца такође
врло рано проговарају, имају добро памћење, воле да истражују свет око себе да
маниплишу предметима из своје средине. Брже од других логички резонују, брзо
схватају, примењују оно што су чули и имају врло развијену машту. Касније у школи
уче са лакоћом, имају добро памћење, богат речник, брзо уочавају нове односе, уживају
у решавању интелектуалних проблема и често постављају питања. Активни су и
радознали, дају неуобичајне идеје и необична решења проблема, имају много знања из
различитих области, имају широк круг интересовања и хобија, врло добри су у
планирању и организовању, умеју да сарађују са другима. За разлику од својих
вршњака чешће се друже са старијима од себе. Међу вршњацима су популарни и често
постају вође у игри и раду. Наравно, по организацји ових особина даровита деца се
међусобом разликују.

10
 5. КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА

1. Гојков Рајић, А., Гојков, Г., Стурза Милић, Н., Стојановић А. (2002):
Рана идентификација даровитости. Виша школа за образовање васпитача,
Вршац.
2. Ђорђевић, Б. (2005): Даровити и одрасли, у Зборник 11, Виша школа за
образовање васпитача, Вршац.
3. Ђорђевић, Ј. (1997): Познавање природе даровитости-претпоставка за
њено подстицање и развој, у Зборник 3, Виша школа за образовање
васпитача, Вршац.

11