ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ВАСПИТАЧE

„МИХАИЛО ПАЛОВ“ ВРШАЦ

СЕМИНАРСКИ РАД

Приказ књиге АРЗАМАС Иване Димић

Ментор: Кандидат:
др Милош Ђорђевић Андријана Ћорда

Вршац, 2017.
 Приказ књиге АРЗАМАС Иване Димић

Ивана Димић рођена је у Београду 1957.године. Као дипломирани

драматург, написала је бројне кратке приче, драме, драматизације и ТВ сценарије.
Један дужи део свог живота бавила се и превођењем са енглеског и француског
језика, а радила је и као драматург у београдским позориштима. Током свог радног
века Ивана Димић је била и помоћник министра за културу, директор драме
Народног позоришта и директор Атељеа 212. Ивана Димић је члан је Српског
књижевног друштва од 2001, а од 2005. има статус истакнутог уметника.
Књижевним радом Ивана се бави од 1995.године. Објавила је следеће књиге
прича: Црна зелен, Махорка, мастило и муж, Узимање времена, Има ли кога?, и
Попис имовине. Од изведених драма познатије су: Пред огледалом (Атеље 212,
1986), Пепељуга (Мало позориште „Душко Радовић“, 1989), Бели угао (објављена у
часопису Књижевност 1998), Гоље (Позориште на Теразијама, 2001), Змајовини
пангалози (Позориште „Бошко Буха“, 2007). Њене изведене драматизације су:
Мамац – према романима Д. Албахарија (Народно позориште, 1998), Цигани лете у
небо – према приповеци М. Горког (Позориште на Теразијама, 2004), Петар Пан –
према роману М. Барија (Позориште „Бошко Буха“, 2010).
Ивана Димић урадила је мноштво превода драма са енглеског и француског
језика. Награђивана је више пута, а награде које је примила су следеће: Награда
Тиба фестивала за најбољи драмски текст за Змајовине пангалозе (2010), Златни
беочуг за трајни допринос култури (2011), годишња награда за представе Хенри
Шести и Женски оркестар (2012).
Роман „Арзамас“ већ у свом наслову носи одређену симболику везану за
смрт и драму. Арзамас је заправо град у Русији који је Стаљин направио за
научнике за конструкцију атомске бомбе, еквивалент америчком Лос Аламосу.
Роман „Арзамас“ је заправо прича о преплитању драме, љубави и тематике смрти.
Циљ ауторке је да читаоцима овим романом покаже да је најмоћнија сила на свету
љубав, и да је заправо само она довољно снажна да може да се супротстави свему,

2
па и смрти. Са друге стране, она говори о класичном односу између мајке и ћерке у
ком ће се већина читаоца препознати. То није нити савршен, нити идеалан однос.
То је управо онај однос који можемо да сретнемо у домовима већине њених
читаоца, однос који подразумева неразумевање, свађу и бескрајну љубав. Колико
год да кроз роман овај однос делује компликован и замршен, реч је врло
једноставном односу у чијој основи лежи безгранична љубав која је покретач свега.
Кљига је аутобиографског типа, али није класична аутобиографија. Ована Димић
користи своје искуство у девет година проведених у неговању дементне мајке као
извор грађе за роман „Арзамас“. Она указује на промене у односу између мајке и
ћерке када болест данашњице, савремена пошаст, деменција мајке, умеша своје
прсте. Сви изазови, проблеми, страхови са којима се ауторка сусретала у реалном
животу саткани су ово необично књижевно дело. Иако делови романа читаоца
наводе на смех, а реч је о деловима који приказује дијалоге између мајке и ћерке,
реч је само о способности књижевника да иронију прикаже кроз хумор како би
читаоцу било забавније дружење са њеним романом. Свакидашње, једноставно, а
књижевно и стилски и више него квалитетно јесте приказивање једноставних
дијалога између мајке и ћерке, који се односе на хумористичне теме са којима се
сви ми сусрећемо у свакодневном животу а то су набавке, куповине, припреме и
одласци код лекара, узимање терапије и слично. Реч је о дијалозима који су
свакодневница већине нас, а са друге стране, она ове елементе доноси са
чудноватом дозом хумора, без превише детаља, а опет наводећи читаоце да уоче
озбиљност и тежину одређених животних проблема који се непланирано појаве и
захтевају да их прихватимо као нормалне. Насупрот дијалозима који осликавају
релану свакодневницу, Ивана Димић употребљава и прозне елементе у овом
роману, покушавајући њима да уведе читаоца у свој свет превазилажења
својеврсног окружења, проблема с којима се суочава, издижући љубав изнад свега,
па и смрти. Док дијализима приказује свој однос са мајком, она прозним деловима
заправо говори о својој самоћи, на неки начин, о страховима, о борби унутар себе
саме. Она смењује причу и драму као две потпуно различите литерарне форме кроз
цео роман. У њему има и њених монолога. Она каже:

3
 „ Има таквих дана кад се нанижу нежељени догађаји, да се сударе
неповољне околности, кад све крене низбрдо...Препуштам се и почињем да
тонем... И пре него што наступи црнило, нит једне помисли закачиће се за оно
што је преостало од мене: Ако се не пробудим, све ће заувек престати. Оставићу
за собом недоречене послове, људе, ствари, обећања, дугове, рукописе, све. Осим
љубави у срцу. Али, зар је то мало? Има ли смрт, у било ком облику да наиђе,
достојнијег противника?“
Управо из наведеног цитата читаоц готово да може да опипа снагу њене
воље у тешким тренуцима, величину бробе и потребу да љубављу надвлада све
препреке на које наилази, све муке које носи борба са неизлечивом болешћу, све
туге које доноси заборав вољеног бића – мајке. Љубав. Из једног угла, рекао би
неко да је тема књиге смрт. Болест, борба и смрт. Али, када се мало загребе испод
површине, и када се тематика сагледа мало дубље, ово није тужна књига нити је
њена централна тема смрт. Напротив, главни мотив романа је љубав, јака,
непобедива, моћна, исцељујућа, она које може брда и мора да помери, она која
лечи. Љубав ћерке према мајци. И љубав мајке, дементне, болесне, немоћне, према
ћерци. Љубав која се испољава на бројне једноставне, обичне, свађолико
бунтовничке начине. Љубав. Она која се испољава кроз благородни слог једине
речи коју само једној особи у животу можемо да упутимо – речи мама. Љубав у
покрету усана које се додирују када изговарамо има „мама“. Не мајка, не стара, већ
мама. Љубав која надјачава и побеђује све.
Ивана Димић је за роман „Арзамас“ добила НИНОВУ награду за
2016.годину. Ивана Димић је својим топлим књижевним језиком и магичним
начином преплитања прозног, драмског и дијалошког, говорећи о љубави, ову
награду и заслужила.

4
5