Рад са талентованим ученицима у настави српског језика и

књижевности1

Препознавање талентованих ученика у настави појављује се као један од највећих

изазова наставничке праксе. Недовољна дефинисаност појма талентован у научној
литератури довела је до неколико теорија о даровитости. Истраживачи су се сложили да
постоји скуп особина које би требало да поседује највећи број даровитих: интелектуална
способност, креативност, појам о себи и извесне особине, висока мотивисаност и
посвећеност одређеној области људске делатности. Следећи корак у проучавању
талентованих довео је до проблема јер се приликом истраживања показало да они који су
окарактерисани као даровити на основу тога што брже савладавају различите стратегије
учења и решавају проблеме из одређене области, поседују и већу количину знања из те
области од својих вршњака. У вези са тим поставља се следеће питање у одређивању
даровитости неког детета: да ли оно поседује веће знање из дате области зато што његов
таленат омогућава да знања брже усвоји, или је веће познавање области у односу на
вршњаке условило да се његово понашање окарактерише као даровито. Када се у разговор
о даровитости укључи и категорија креативности, која са способностима испитаника и
цртама личности чини кључне факторе за даровито понашање, лако се може уочити да се
говори о појмовима чији је обим немогуће одредити. Терминолошка недефинисаност
проузроковала је тешкоће и у одређивању критеријума на основу којих би наставници
могли издвојити даровите ученике.
У литератури се истиче да се, када је образовни контекст у питању, мора
приметити да је употреба термина „даровитост” заиста више везана за академске
експресије даровитости, а када су популарно назване – „вештине” у питању, користи се
претежно појам „таленат”.2 Дистинкцију између појмова таленат и даровитост направио
је Франсоа Гање3 у свом диференцираном моделу даровитости и талентованости (DMGT)4.
Он даровитост посматра као поседовање и коришћење неувежбаних и спонтано
изражених природних способности у најмање једној области људске активности, у оквиру
које се особа сврстава у 15 % најбољих. Таленат за њега подразумева да постоји
супериорно владање систематски развијеним способностима и знањима у бар једном пољу
људских активности, у степену да је испитаник у 15% најбољих у односу на вршњаке који
су активни у истом пољу. Јасно је да је за прелазак даровитости у таленат, према овом
тумачењу, потребно обезбедити одговарајуће развојне процесе које Гање сврстава у три
категорије: учење, увежбавање и коришћење. Овде се отвара простор за важну улогу
школе, односно учења у оквиру институција. Школа се јавља као институција која треба
да обезбеди даровитом детету средину која може да стимулише његов когнитивни развој,
пружи довољно знања из области која је интересантна ученику, али и да обезбеди
повољно социјално окружење. Гање је препознао две врсте катализатора који могу
утицати да даровити појединац не развије свој таленат. Прва обухвата особине личности.

1
Ово поглавље представља адаптирани семинарски рад мастер студенткиње Тамаре Љујић, из предмета
Методика наставе књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
2
Наташа Струза Милић, ,,Да ли је дистинкција између талента и даровитости неопходна? (Гањеово
схватање претварања даровитости у таленат у оквиру моторичког домена)”, Педагошка стварност LIV, 3–4
(2008), Нови Сад 2008., стр. 221.
3
Више видети у Slavica B. Maksić: Darovito dete u školi, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd, 1998.
4
DMGT- Differentiated Model of Giftedness and Talent.
Даровито дете не мора поседовати мотивацију која би га покренула ка процесу развоја
талента. Друга група катализатора представља окружење, које Гање дели на две целине:
макроокружење (географске, демографске и социјалне карактеристике) и микроокружење
(породица која утиче својим социоекономским статусом, величином, личношћу родитеља,
васпитним стиловима; појединци из околине детета, нпр. наставници и ментори). Заједно
са породицом, школа представља најважнији фактор у идентификовању даровитих
ученика, с тим да је на њој одговорност да обезбеди одговарајуће услове у оквиру
школских програма помоћу којих ученик развија свој таленат, а уколико није у
могућности да то учини, да га упути на институције које би му помогле.
Идентификација даровитих ученика јавља се као кључни проблем наставе.
Пресудни за уочавање потенцијално даровитог ученика су суд наставника и родитеља,
мада, у овом процесу могу учествовати и другови ученика, као и он сам. Проблем са
судом родитеља је у томе што они нису обучени да препознају даровито понашање. Осим
тога, због емотивног односа, родитељи могу преценити способности детета, мада
истраживања показују да се ово ретко дешава. Када се говори о наставницима, приметно
је да су наставници који су теоријски потковани у овој области и усмеравани ка овом
проблему, показали успешније резултате у идентификацији даровитих.
Најчешћи поступак у идентификовању даровитих ученика је помоћу групних
тестирања интелигенције и знања. Након што се утврде ученици који су постигли
натпросечне резултате, они се подвргавају испитивању, процењивању и мерењу оних
карактеристика које указују на даровити потенцијал или га доказују. Ова тестирања
спроводе стручњаци из дате области. После добијених резултата општих способности и
знања врше се тестови креативности, критичког мишљења и посебних способности.
Изузетак представљају испитивања уметничких способности и талената јер се не испитује
продукција, већ уметничка и естетска перцепција и суђење.
Након добијених резултата потребно је утврдити критеријум даровитости. Ово се
може урадити на три начина: дефинисањем појединачних критеријума (од добијених
резултата тражи се 10% најбољих), прављењем матрице података (добије се скор за све
ученике па се 1–5% издвоји као најбољи) и употребом студије случаја. Последњи начин
сматра се у литератури5 најбољим јер подразумева прикупљање и проучавање података о
постигнућу и понашању посматраних ученика у дужем временском периоду. Процењивач
има податке из школе, ученикових ваншколских активности, увид у раније резултате и
понашање, обезбеђен му је лични контакт са испитаником и интервјуисање. Овакав
приступ повећава могућност да се правилно идентификује даровит ученик. Најчешћи
поступак у оваквим испитивањима је да се 1–20% најуспешнијих испитаника из одељења,
разреда, школе, града, генерације... сматра даровитима, с тим да се на млађим узрастима
већи број ученика убраја у даровите, а на старијим мањи.
У Енглеској се даровитим називају школски напредни (academically advanced), а у
Француској раније сазрели (les enfants precoces). Енглеско одређење истиче већа знања и
способности за учење код ученика, док француско у први план ставља брзину којом
даровити постиже више развојне степене и краће време задржавања на појединим
степенима. Оба одређења треба уважити, као што би требало узети у обзир да даровитих
има и међу неуспешнима, проблематичнима и хендикепиранима. Ове категорије
даровитих често чине деца која нису интегрисана и показују тенденције ка неадаптивном
понашању и реаговању. Ако целокупан развој посматрамо као спој когнитивног,
5
Извор: Slavica B. Maksić: Darovito dete u školi, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd, 1998.
социјалног, емотивног и физичког развоја, напредно когнитивно развијање лако може
нарушити ову равнотежу и утицати на однос који ће даровита особа имати према другима,
али и на склад у оквиру саме личности. Средина чешће више пажње обраћа на когнитивни
развој, при чему су социјалне и емоционалне потребе занемарене, што је велика грешка.
Даровитим особама треба пружити подршку и на овим пољима, посебно ако се укључе у
процес акцелерације или сеграције у току школовања. Школа се не јавља само као
институција образовања, већ и као окружење у коме даровит ученик развија своје
социјалне вештине, што утиче и на његов емотивни развој.
Славица Максић у својој књизи Даровито дете у школи издваја васпитне и
образовне потребе даровитих ученика које би требало уважити у њиховом образовању.
Иако разликује неколико начина на које се даровитост испољава код деце (интелектуално
даровита, талентована за посебне школске предмете, креативна, социјално способна,
уметнички талентована), постоји скуп потреба који је заједнички за све њих:
 учење: стицање знања и информација из различитих области, богаћење речника,
прилике за течан, изражајан и језгровит говор, ситуације за вежбање
интелектуалних способности, читање, рад на тешким и сложеним задацима,
развијање критичког мишљења;
 стваралаштво: велики број идеја и решења за постављене проблеме, много питања
о различитим ставовима; давање неуобичајних, оригиналних и домишљатих
одговора и прилагођавање, побољшање и мењање начела, објеката и система;
предузимање ризика у решавању проблема; неконформистичко понашање
(истицање индивидуалности и различитости), показивање смисла за хумор,
критичко проверавање изјава и поступака ауторитета;
 мотивација: прилика да се предаје преферираном раду, да се не раде рутински,
неинвентивни послови, да се ради темпом који талентованом детету одговара, без
веће помоћи одраслих, да се бави питањима одраслих, да се испољи одлучност и
истрајност у уверењима;
 социјалне карактеристике: талентовани ученик сарађује са децом свог узраста и
одраслима, не мора да прихвати мишљење и понашање већине; преузима дужности
и одговорности које из њих проистичу; планира и организује; прилагођава се новим
приликама и друштвеним ситуацијама; живи у демократским и равноправних
друштвеним односима; испољава самосвест и самопоуздање; уживљава се у
проблеме других.
Као што се може закључити на основу свега претходно наведеног, положај
даровитог ученика у наставном процесу је специфичан, те је због његових когнитивних
способности и креативности неопходно да добија задатке и обавезе које неће имати
његови вршњаци. У исто време, важно је да посебан третман оваквих ученика не
проузрокује одбацивање од стране вршњака. Пошто се у први план истакне целокупни
развој једне особе, може се говорити о облицима рада који се могу употребити у раду са
истакнутим појединцем и начинима на који сваки од облика рада може утицати на
поменути развој.
У настави се разликују три основна начина рада са даровитом децом: сегрегација
(издвајање), акцелерација (убрзање) и обогаћивање.
Груписање или сегрегација обухвата на нивоу основних школа образовање посебних
одељења, програме у којима ће учествовати ученици узети из редовне наставе, груписање
по активностима, док на нивоу средњих школа она подразумева образовање
специјализованих школа, посебне (почасне) часове, кластер планирање језгра курса 6,
семинаре које воде специјалисти.
Акцелерација на нивоу основних школа обухвата ранији полазак у први разред,
прескакање разреда, делимично прескакање разреда, комбинована одељења,
телескопирање7, а у средњошколском образовању подразумева укљученост на више нивоа,
похађање курса на факултету, ранији упис на факултет, похађање напредних програма,
програм са полагањем испита на нивоу колеџа, убрзане часове ван школског дана.
Обогаћивање је облик рада који у основној школи подразумева извођење
самосталних студија, даје могућност за брзо прелажење и проверавање градива унапред,
омогућава примену мисаоних процеса вишег нивоа, уводи госте предаваче, менторе и
материјал који је предвиђен за виши ниво. У средњим школама омогућава се коришћење
извора који се користе на факултетима, припреме за позив у оквиру одређених заједница,
програме размене.
Набројани облици рада су они који се практикују у свету приликом рада са
даровитим ученицима. У Србији су ове могућности нешто скромније, мада се сва три
облика рада примењују. Груписање обухвата постојање специјализованих школа, чија
традиција у Србији потиче још из 1974. године. Процес акцелерације омогућава
ученицима да од петог до осмог разреда убрзано раде две године, а у средњој школи да је
раније упишу, да је заврше за две или три године и да се након тога раније упишу на
факултет. Требало би напоменути да се акцелерацији мора веома пажљиво приступити јер
прескакање разреда може проузроковати да се ученик нађе у друштву које му је ближе по
интелектуалном развоју, али не по емоционалној зрелости. Олакшавајућа околност је да
уколико један ученик похађа два програма, односно две школе, он има финансијске
олакшице.
Принцип обогаћивања кроз додатни васпитно-образовни рад је и најчешћи у Србији.
Он полази од редовних планова и програма и према интересовању ученика се проширује,
продубљује и допуњава. Препоручено је да се један ученик ангажује из једног предмета,
али уколико ученик има жељу, и веће наставника одобри, ученик може похађати и
додатни рад из два предмета. За оне ученике који се укључе у овакав облик рада он мора
бити обавезан. Постоје и разне врсте слободних активности који се могу убројати у овај
облик рада, то је ваннаставни, факултативни облик рада, као што су секције, у чијем
учествовању је кључна заинтересованост ученика, не толико њихова даровитост.
Један од система мотивације и награђивања талентованих ученика јесте и систем
награда и такмичења. Разликују се две врсте награда, опште и посебне. Опште се дају на
крају основног (Вукова диплома) и средњег (диплома Вук Караџић) образовања. Да би их
заслужио ученик мора имати одличан успех из свих предмета 8 и поседовати награду за
успех из појединог предмета (једно од прва 3 места на општинском или градском
такмичењу или велико залагање из одређеног предмета). Такмичења се одржавају у
основним и средњим школама, с тим да се број предмета у којим се ученици могу
такмичити повећава кроз разреде. Још једна награда која се среће у школама у Србији је
ђак генерације, тј. ученик који је у својој генерацији показао највећа достигнућа у области
науке.

6
Ученици више одељења који су заинтересовани за тему у истом обиму.
7
Убрзано излагање деловима курикулума.
8
Ученик не мора у неким случајевима имати све одличне оцене, предмети који се изузимају су музичка
култура, ликовно васпитање и физичка култура.
 Талентовани ученици у Србији упућени су и на регионалне центре за развој
талената. У овакве центре долазе најчешће на препоруку родитеља и у њима се врше у
тексту већ објашњена тестирања. Предност оваквих центара је што на једном месту
окупљају ученике сличних интересовања, пружају им средства за рад која су им потребна.
Пошто у центрима учествују и разни стручњаци, ученици имају прилику да за ментора
имају стручњака, да са њим дискутују о својим идејама и ставовима, као и да им оваква
особа помогне у савладавању техника истраживачког рада. Центри обезбеђују и посебна
такмичења у којима учествују даровити ученици и усмеравају их на наредна такмичења.
Слободне активности су ваннаставни рад ученика који се обавља у стручним
групама, секцијама или дружинама.9 Критеријум за улазак у овакве дружине јесте жеља и
спремност ученика да учествују у различитим активностима. Наставници српског језика и
књижевности, због обима предмета који предају, имају задатак да организује шест
секција: литерарну, рецитаторску, драмску, новинарску, лингвистичку и библиотечку.
Наравно, за организовање сваке од њих требало би задужити по једног наставника, који ће
заједно са ученицима одлучивати о задацима овакве дружине. Да би се резултати које
ученици постигну представили широј публици, потребно је сарађивати са друштвеним
организацијама и установама, као и са одређеним листовима. На овај начин ће ученици
имати јасан циљ и мотивацију за рад у оквиру групе.
Даровите ученике би требало укључити у рад ових секција јер се на тај начин
омогућава стицање више знања из области која их интересује, као и примена стечених
знања. Осим тога, рад у малим групама повољан је за ову категорију ученика јер
наставник може боље да усмери даровитог у његовим интересовањима. Сарадњом са
вршњацима, али и са старијим и млађим ученицима, даровити увежбавају социјалне
вештине. Они ће имати прилику да се нађу у положају вође пројекта, али и да науче да
следе идеје групе, да расправљају о својим ставовима и аргументовано их бране пред
другима. Јавни наступи у оквиру разних приредби, извођење представа, објављивање
радова у ученичким часописима, репортажа у локалним новинама и у зидним новинама,
пружиће даровитима могућност да афирмишу свој рад у заједници.
Пошто секције нису хомогене групе, очекивано је да ће због својих когнитивних
способности даровити ученици лакше савладавати задатке и испуњавати их успешније.
Један од начина да се њихова мотивација одржи јесте да добију комплексније задатке или
да се упуте на стручну литературу која их може привући.
Рад у новинарској секцији изазов је како за наставника који је води, тако и за
ученике. Школске новине, најчешћи начин на који ученици представљају свој рад
јавности, обично покривају више области интересовања. У њима учествују ученици
различитих секција те је потребно да се у рад укључи више наставника. Када се говори о
даровитим ученицима, ученици који су надарени за писање могу преко литерарне секције
бити укључени тако што ће у школском часопису објављивати своје радове. Ученици
радом у овој секцији стичу могућност да се на најбољи начин упознају са хијерархијском
структуром рада. Уколико се рад организује тако да се ученици поделе у неколико група
које ће чинити мини-редакције, и за сваку од њих се одреди уредник, а онда и главни
уредник који ће надгледати целокупни рад, ученици ће развијати социјалне способности:
наћи ће се у улози следбеника и вође, научиће да раде са људима који имају различите
вредности, да сносе одговорност, како за свој рад, тако и за рад групе коју представљају.

9
Милија Николић: Методика наставе српског језика и књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 2009,
стр. 135.
Уколико даровити ученик није укључен у неки облик рада који би у редовној настави
уважио његову даровитост, секција се јавља као место на коме може да искаже своју
креативност и познавање одређене области.
Рецитаторска секција обухвата ученике који су заинтересовани за књижевност и
тумачење уметничког текста, али да би се постигли одговарајући резултати подразумева
се да ученик има слуха, не би ли могао да уочи разлике у акцентима и ритмичност говора.
Такође, ученик мора имати развијену емпатију да би могао на правилан начин да доживи
уметничко дело. Рад у оваквој секцији подразумева и учешће у рециталима, што пружа
прилику да ученик увежбава јавне наступе.
Библиотечка секција јесте тип удружења у коме ученик може стећи искуства која су
битна у сваком истрживачком раду. Он ће се упознати са начином на који се претражује
грађа једне библиотеке, категоријама извора који се могу нађи у њеном оквиру, а уколико
је предвиђено планом рада секције, може се посетити и нека од библиотека у граду и
сазнати на који начин се претражује грађа различитих архива. На овај начин млади
истраживачи ће стећи искуства која ће им помоћи у даљем раду, у било којој области за
коју се определе. Интересовање ученика за подручје књижевности и језика може се
усмерити на тај начин што ће ученици правити одређене плакате који ће се истаћи у
учионицама и кабинетима. Такође, ученици могу учествовати у изложби књига, нпр.
уколико постоји ученик који је заинтересован историју језика, он може издвојити књиге
које су доступне у школској или градској библиотеци из дате области, написати
објашњења о њиховом значају и презентовати ову мини-изложбу својим друговима.
Драмска секција окупља ученике који су заинтересовани за свет позоришта. Циљ ове
секције јесте едукација о историји позоришта, одлазак на позоришне представе и
коментарисање истих, али и оно најважније – припрема самосталних позоришних
представа. Ученици који показују интересовање и таленат за глуму имају прилику да
развијају своје вештине. Они ће се увежбавати у етапама припреме једне позоришне
представе, анализираће ликове које играју, увежбавати акцентуацију, реченичну
интонацију, стварати представу о сценском простору, односима ликова на сцени,
елементима сценографије, увежбавати ритам и темпо. Очекивано је да ће талентовани
ученици показати нешто брже савладавање изазова. Њима треба пружити прилику да се
теоријски ближе упознају са глумачким позивом. Ученицима средњих школа може се
представити и нека од теорија глуме, као што је нпр. Систем Станиславски Константина
Станиславског. Ученике који су посебно талентовани и заинтересовни да више времена
посвете оваквом проблему треба усмерити да анализирају глуму професионалних глумаца,
уколико је то могуће, пожељно је одвести ученике на две различите драматизације истог
позоришног комада, а уколико није, може се обезбедити снимак неке старије представе
који ће се упоредити са представом која је на репертоару. На тај начин ће ученици најбоље
схватити разлику у редитељским, сценским и музичким решењима и начинима на које та
решења утичу на укупни утисак уметничке представе. Мотивацију за рад у овој области
може понудити и сусрет ученика са професионалним глумцима, режисерима,
сценографистима. Они најталентованији могу се упутити, уколико постоје могућности за
то, у аматерске глумачке дружине у граду. Јавно извођење представе и признање публике
показују се као најбоља награда. Требало би организовати више извођења уколико је то
могуће, одлазак на фестивале и такмичења. Даровите ученике требало би подстицати да
што чешће посећују позоришне представе, јер ће се тако формирати њихова естетска
мерила и будити критичко мишљење, како према тексту, тако и према представама којима
присуствују. Овде је важно и учешће породице која ће излазити у сусрет учениковим
интересовањима.
Литерарна секција има два основна правца у којима се усмерава рад ученика. Један
је да ученици стварају самосталне радове, а други је да се кроз лексичке, семантичке и
стилске вежбе развије осећање за језик. Даровити ученици, они који имају креативних
способности за књижевно стварање, у старијим разредима основне школе раде морају
примити подршку за свој рад, мотивацију да пишу. Ово је период када их треба упознати
са занатом, односно проширити она знања која стичу током часова из области теорије
жанрова, версификације, стилистике. У средњој школи ученик изграђује свој књижевни
укус, проналази узоре у писању, тражи стил којим ће исказати своје мисли. Ово јасно
показује да је неопходно да ученици који пишу и пуно читају. Секција не сме бити
усмерена само на ученичке радове, већ се мора истаћи и значај читања књижевних дела и
њихово тумачење. Читајући дела писаца који су писали на српском језику, ученици
развијају језички сензибилитет, заузимају ставове о проблемима који се у делу јављају,
али пре свега развијају свој књижевни укус. Појединац се не може научити уметности, али
се излагање великом броју уметничких дела, подстицањем критичког мишљења,
пружањем помоћи у стицању знања из различитих уметности, разговорима о актуелним
друштвеним проблемима и скретањем пажње на ситуације када је социјално
конформирање прихватљиво, јавља као фактор који помажу даровитима у стварању.
Велику улогу у мотивацији ових ученика имају и књижевне вечери на којима се надарени
ђаци могу упознати са афирмисаним писцима и чути њихова искуства. Учешће на
конкурсима, прилика да чују више мишљења о свом раду веома су драгоцена искуства за
потенцијалне писце. Пошто се налазе на почетку свог стваралаштва, они ће примити
много критика на рачун свог рада, те се код ових ученика мора јачати вера у сопствено
стваралаштво и спремност да критика не утиче на њихово самопоштовање.
Лингвистичка секција се бави проучавањем савременог књижевног и говорног
језика, а као слободна активност тражи развијање способности за истраживања у области
језика, развијања интересовања према језику, проучавање језика, повезивање стечених
знања са друштвеном средином итд.10 Ученике, пре свега, треба упутити у методологију
истраживачког рада у области српског језика, на коришћење литературе и писање
одговарајућих радова. Осим тога, ученици могу учествовати у раду новинарске секције
обављајући лекторски и коректорски рад. Секција може обухватити и проучавање језика
савремених и класичних писаца, говорног језика у школи, проучавати дијалекатски говор,
бавити се топонимијом и ономастиком. Пошто нека истраживања могу обухватити рад на
терену, неопходно је ученике обучити у овој области.
Даровити ученици, као што је већ речено, због својих когнитивних способности и
знања која поседују лакше савладају школски програм од својих вршњака. Ови ученици
могу лако изгубити мотивацију да учествују на часовима. Кључни облици рада у оваквим
случајевима су дифернцирана настава и процес индивидуализације. Наставник није у
могућности да у току рада самостално ради само са даровитим учеником, али се за
наставну јединицу предвиђа рад на напредном нивоу који ће бити изазован талентованим
ученицима. Да би се овакав задатак решио потребно је да ученици искажу своју
креативност и таленат. Уз наставниково вођење ученици могу индивидуално да напредују.

10
Зона Мркаљ: Планирање у настави српског језика и књижевности: у старијим разредима основне школе,
Klett, Београд, 2010, стр. 148.
 Индивидуализација у настави подразумева да наставник познаје ученике којима
предаје, тако да може усвојити онај облик рада који ће њима бити најближи. Овакав облик
рада подразумева да се ученик посматра као појединац, што је и најпогоднија ситуација
код даровитих. Милија Николић11 разликује пет облика наставног рада у којима се
испољава процес индивидуализације: специјално ангажовање појединца (индивидуални
рад), групни рад и рад по паровима, индивидуализован колективни рад, допунска, додатна
и програмска настава и слободне ученичке активности. О слободним активностима је већ
било речи те се на њој нећемо задржавати, као и на допунској настави јер није предвиђена
за талентоване ученике.
Специјално ангажовање подразумева да у припремном поступку за спремање
наставне јединице талентовани ученик добије посебно задужење: да изражајно прочита
или казује текст, саопшти податке о писцу, изврши локализовање одломка, прочита текст
књижевне критике о обрађеном делу, говоре о неком литерарном проблему, искористи
неко своје искуство, знање и умеће. На овај начин даровити ученици добијају признање за
рад који уложе, не излази се из оквира њихових интересовања, нити се оптерећују
обимним и некреативним задацима. Ученик се јавља као помоћник у настави, што
представља мотивацију за даљи рад.
Групни рад је облик рада који је веома изазован за наставника. Потребно је
организовати групе које ће бити уједначене по успеху, свакој групи доделити задатак који
може да уради и који ће бити у складу са њиховим интересовањима. Изазов је и на прави
начин одредити чланове групе, пошто групни рад захтева развијене социјалне вештине.
Мора се одредити вођа групе, особа која ће координирати рад осталих чланова. Пожељно
је да то буде ученик који има довољно знања да може пратити рад осталих чланова.
Управо даровит ученик се најчешће нађе у овој позицији, што осталим ученицима
представља осигурање да ће он урадити њихов део задатка уколико они то не учине. На
тај начин даровити често трпи већи притисак и има обимнији задатак од онога који би
требало. Наставник зато мора пратити рад у групама, посебно у старијим разредима
основне школе, јер ученици уз градиво уче и социјална правила колективног рада. Само
уколико се искористи прави потенцијал сваког ученика, ако се даровитом ученику
дозволи да обавља оне послове у којима ће исказати своју креативност и ако се тежина
захтева адекватно расподели на све чланове, групни рад се може сматрати успешним.
Индивидуализован колективни рад подразумева фронтални рад са ученицима, али
његова специфичност се огледа у односу према одељењу који заузима наставник. Он се не
обраћа групи, већ скупу појединаца. Свако мишљење које се изнесе може и мора бити
предмет критике и дискусије; ствара се атмосфера у којој ученик може слободно да
преиспитује ставове са којима се не слаже, али и да аргументовано брани своје гледиште у
расправи са осталим ученицима.
Додатни рад12 је предвиђен као облик рада са ученицима који се сматрају
даровитим за наставу српског језика и књижевности. Области које ови часови могу
обухватити су књижевност, језик, култура изражавања, филмска и сценска уметност.
Даровити ученици сеиздвајају још у нижим разредима основне школе, а затим се
наставља рад са њима током целог школовања. Време предвиђено за овакве активности је
један час недељно током целе године. Уколико се деси да рад траје само у одређеном

11
Милија Николић: Методика наставе српског језика и књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 2009.
12
Као извор коришћен текст у Зона Мркаљ: Планирање у настави српског језика и књижевности: у
старијим разредима основне школе, Klett, Београд, 2010, стр. 99–100.
временском периоду у току године, даровите треба даље пратити током рада на часу,
поспешити њихов развој тежим задацима, усмерити их на рад у секцијама. Циљ оваквог
рада јесте да се продубе знања, умења и вештине у области за коју су ученици
заинтересовани. Од ученика се очекује самосталнији рад, наставник је ту да усмери
ученикова интересовања, пружи му литературу која је релевантна за одређену област. Ова
знања ученик може излагати пред групом, разредом или целом школом. За ученике који се
посебно истакну у оваквом облику рада предвиђена је посебна награда за залагања у
предметној области, чак и када он не учествује на такмичењима. Додатни рад може бити
индивидуализован или групни. У првом случају одређује се за поједине ученике, у другом
предвиђен је за групе ђака из једног или више разреда, који имају слична интересовања.
Додатни рад је област рада у којој је потребно одржати континуитет. Ученик почиње са
оваквим радом у петом разреду основне школе. Уколико би само предметни наставник
био задужен да прати рад оваквог ученика, услед промене наставника дошло би до
дисконтинуитета у учениковом раду. Важно је да наставничко веће за предмет српски
језик и књижевност има увид у рад даровитих ученика и да се на њиховом образовању
ради уз савете психолошко-педагошке службе. Само добро планираним радом може се
избећи да ученик ради задатке који му нису довољно изазовни ни занимљиви. Пошто се
наставник у додатном раду појављује у улози ментора, особе која усмерава рад младог
истраживача, важно је да постоји слободна комуникација између њега и ученика. Посебно
је важно пажњу обратити на прелаз између основне и средње школе јер је ово период када
се ученик сусреће са другачијим начином рада током редовне наставе, а даровити добија и
новог ментора који ће пратити његов рад. Мора се уважити да ће постојати одређени
период који је потребан де се ученик привикне на нову средину и радне обавезе. Ово је
један од показатеља да рад са талентованим ученицима у додатној настави захтева да се
наставник има разумевања за ученикове обавезе и потребе, да се на ову врсту рада ученик
одлучује зато што му је интересантна и изазовна, а не зато што је наметнута од стране
наставника или родитеља.
Рад са ученицима на часовима, посебно на часовима књижевности, често излази из
оквира теоријских знања о науци о књижевности. Ученици старијих разреда основне
школе не познају науке као што су психологија, филозофија, социологија, нити се од њих
то може очекивати, али они се њима користе приликом анализе књижевних дела, пре свега
јунака у њима. Често се у тумачењу дела мора уважити и историјски период у коме је дело
настало, наравно, не на начин на који се то чини у средњој школи. Ученика који је
талентован за ову област треба подстаћи да учествује на часу, локализује текст унутар
временског периода у коме се дешава радња. На часу ће наставник имати прилике да ради
са ученицима који су заинтересовани и даровити да боље уоче међуљудске односе,
анализирају их, или их може заинтересовати неко социјално питање које намеће дело.
Наставник је тај који треба да подржи знатижељу талентованих, трудећи се да не уплиће
ове ученике у стручну терминологију психологије и социологије. Када се говори о
средњој школи, рад у области књижевности који је предвиђен тако да се дела групишу
кроз епохе, намеће сам по себи познавање основних историјских чињеница. Наравно, од
ученика се очекује да су током основне школе стекли основна знања из ове науке.
Предност рада на средњошколском нивоу је у томе што се са ученицима може
расправљати о идејама које су се појавиле у одређеном временском периоду; могу се
посматрати промене у друштву али и породици, начин на који је друштво утицало на
појединца. Када ученици савладају основе психологије, од њих се може очекивати и да
схвате зашто су у тумачењу неких дела предност давали одређеној теорији, нпр.
психоанализи. Оваквим сугестијама не ставља се акценат на позитивистичко проучавање,
већ се уочава да многи ученици који су талентовани за друге друштвене науке могу
посматрати књижевна дела у складу са својим интересовањима. На наставнику је да уочи
њихове таленте и прикладно организује рад, укључи њихове реферате у тумачење дела, а
да у исто време не допусти да тумачење дела добије једнострану димензију. Таленат ових
ученика и њихова воља да учествују у раду током тумачења за наставника су прилика да
се дело вишеструко осветли.
Програми акцелерације јављају се кроз разреде, али се чини да се не излази
довољно у сусрет ученицима који би могли да учествују у акцелерацији из једног
предмета. Целокупна акцелерација захтева да ученик достигне виши когнитивни степен
пре својих вршњака и да утроши велику количину времена на савладавање целокупног
школског градива. Осим тога, као што је већ речено, за емоционални и социјални развој не
препоручује се одвајање ученика од вршњака. Акцелерација у оквиру једног предмета се
јавља као начин да ученик задовољи своја интересовања, мада када се говори о предмету
српски језик и књижевност, очекује се убрзани развој из области друштвених наука.
Погрешно је ако време које ученик добије као резултат акцелерације не буде испуњено
одговарајућим садржајима. Зато је добро планирање кључно у раду са ученицима.
Уколико се ученик изложи акцелерацији у старијим разредима основне школе и за две
године пређе програм који је предвиђен за четири, остале две године он се може укључити
у програм који се прелази у оквиру средњошколске наставе, док би се касније ученик
могао укључити у наставу на факултету, уколико за то постоји могућност, или под
менторским надзором започети самостално образовање. Велика грешка у раду са
даровитим ученицима јесте уколико се они не излажу задацима који су тежи, већ само
онима који су обимнији. Много је боље за самог ученика да добија проблемске задатке, а
уколико постоји вишак времена, да се он посвети ширењу знања из опште културе.
Погрешно је ученика усмеравати само на књижевне и текстове из области науке о
књижевности. Особа која се интересује за ову област мора поседовати широко знање да би
се добили најбољи резултати. Са таквим ставом треба приступити даровитом ученику.
Ученик који добије свестрано образовање, побуђен књижевним делима у којим препознаје
појаве савременог друштва, имаће свој став о друштву у коме живи, етичким правилима
која у њему доминирају, о религији, социјалним категоријама. Наставник који сарађује са
њим у додатном раду мора бити спреман да одговори на многа ученичка питања, али
истовремено да на ученика не пројектује своје ставове и мишљења. Васпитна улога
наставника књижевности увек је била значајна, али се мора узети у обзир да она губи
своју функцију уколико се ученику намећу мишљења која он мора прихватати. Добар
наставник ће ученику помоћи да се избори са питањима која га збуњују тиме што ће га
усмеравати даље у размишљању, све док не дође до формирања сопствених ставова.
Поново долази до изражаја потреба да у образовању даровитог ученика учествују сви
наставници, као и психолошко-педагошка служба. Овакав рад посебно долази до изражаја
када су даровити ученици хендикепирани или лоше прилагођени. У првом случају школа
мора помоћи одговарајућим наставним средствима, а уколико ученик има потешкоћа у
развоју личности, проблем да се социјално прилагоди, треба га упутити на психолошку
службу.
Идентификовати талентованог ученика, обезбедити му одговарајуће услове за рад,
пружити му пуну подршку, као у научном, тако и у социјалном смислу, задаци су који
представљају један од приоритета данашње наставе. Школа је посматрана као корак који
је Гање предвидео између дара и талента. Настава која се бави радом са талентованим
ученицима може деловати као пропаганда елитизма, што свакако не би требало
закључити.
Литература

Мркаљ 2011: З. Мркаљ, Наставна теорија и пракса 1, српски језик и књижевност у

старијим разредима основне школе, Београд: Klett.
Мркаљ 2011: З. Мркаљ, Наставна теорија и пракса 2: српски језик и књижевност у
старијим разредима основне школе, Београд: Klett.
Мркаљ 2010: З. Мркаљ, Наставна теорија и пракса 3, Српски језик и књижевност у
старијим разредима основне школе, Београд: Klett.
Мркаљ 2010: З. Мркаљ, Планирање у настави српског језика и књижевности: у старијим
разредима основне школе, Београд: Klett.
Николић 2009: М. Николић, Методика наставе српског језика и књижевности, Београд:
Завод за уџбенике.
Милић 2008: Н. Струза Милић, ,,Да ли је дистинкција између талента и даровитости
неопходна?(Гањеово схватање претварања даровитости у таленат у оквиру моторичког
домена)”, Нови Сад: Педагошка стварност LIV, 3–4 (2008).
Maksić 2006: S. B. Maksić Podsticanje kreativnosti u školi, Beograd: Institut za pedagoška
istraživanja.
Maksić 1998: S. B. Maksić, Darovito dete u školi, Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.