Niven Lari Prstenasti Svet PDF

Niven Lari - Prstenasti svet
1. LUIS VU
Usred noći u Bejrutu, u jednoj u nizu javnih prenosnih kabina, Luis Vu vrati se
u stvarnost.
Stopu dugačka kika bila mu je bela i sjajna poput veštačkog snega, dok su
koža i depilirana lobanja izgledale hromatno žute; dužice očiju imao je zlatne, a
odoru kraljevski plavu, sa zlatnim, stereoptičkim, utisnutim zmajevima. U
trenutku kada se pojavio, široko se osmehivao, pokazujući biserne,
besprekorne, savršeno standardne zube. Osmehivao se i njihao. Ali osmeh je
odmah počeo da kopni i u sledećem trenutku je nestao, a ulegnuća na njegovom
licu ličila su na gumenu masku koja se topi. Luisu Vuu videle su se godine.
Nekoliko trenutaka promatrao je bejrutsku bujicu koja je promicala oko njega:
ljude koji su se pojavljivali u kabinama iz nepoznatih mesta; svetinu koja je išla
pešice zato što su pokretni trotoari bili isključeni tokom noći. A onda satovi
počeše da otkucavaju dvadeset treći čas. Luis Vu podiže ramena i iziđe napolje,
pridruživši se masi prolaznika.
U Reštu, gde je proslava njegovog rođendana bila još u punom jeku, upravo
je počeo novi dan. Ovde, u Bejrutu, bilo je sat manje. U jednom prijatnom
otvorenom restoranu Luis ispi nekoliko rakija i pridruži se pevanju pesama na
arapskom i međunarodnom. Pre ponoći krenu za Budimpeštu.
Da li su se već dosetili da je otišao da se zabavlja za svoj račun? Verovatno
su pretpostavili da je neka žena krenula sa njim i da će se vratiti za nekoliko sati.
Ali Luis Vu je pošao sam, krećući se ispred ponoći, sa novim danom koji ga je u
stopu pratio. Dvadeset četiri časa nije bilo dovoljno dugo za dvestoti rođendan
jednog čoveka.
Mogli su da se snađu i bez njega. Luisovi prijatelji znali su da se brinu sami o
sebi. U ovom pogledu njegova merila bila su kruta.
U Budimpešti je bilo vina i atletskih plesova; starosedeoci su ga smatrali za
1
turistu punog para, dok su turisti mislili da je bogati starosedelac. Igrao je, i pio
razna vina, a zatim otišao pre ponoći.
U Minhenu je šetao.
Vazduh je bio topao i čist; razbistrio mu je glavu od budimpeštanskog dima.
Išao je blistavo osvetljenim pokretnim trotoarima, pridružujući svoj korak njihovoj
brzini od deset milja na sat. Tog časa mu sinu da svi gradovi sveta imaju
pokretne trotoare i da se svi kreću brzinom od deset milja na sat.
Ta misao bila je nepodnošljiva. Ne nova; samo nepodnošljiva. Luis Vu se
osvedočio da Bejrut u potpunosti podseća na Minhen, Rešt... San Francisko,
Topeku, London, Amsterdam. U radnjama duž pokretnih trotoara prodavala se
ista roba u svim gradovima sveta. Građani koji su večeras prošli pored njega
ličili su jedni na druge, imali sličnu odeću. Nisu to bili Amerikanci, Nemci ili
Egipćani, već naprosto ravnozemci.
Evo šta su za tri i po veka prenosne kabine učinile od beskrajne zemaljske
raznovrsnosti. Pokrivale su ceo svet mrežom trenutnih putovanja. Razdaljina
između Moskve i Sidneja prevaljivala se za svega jedan trenutak i desetinku
zvezdanog novčića. Gradovi su se tokom vekova neizbežno izmešali, dok imena
mesta nisu postala samo ostaci prošlosti.
San Francisko i San Diego bili su severni i južni krajevi jednog proširenog
priobalnog grada. Ali koliko je ljudi znalo koji je koji kraj? Tanj malo, ovih dana.
Pesimističko razmišljanje, za čovekov dvestoti rođendan. Ali mešanje
gradova bilo je stvarno. Luis je posmatrao kako se to događalo. Sve
iracionalnosti mesta, vremena i običaja pomešane u jednu veliku racionalnost
Grada, koji je zapremao ceo svet, poput jednolične, sive paste. Da li iko danas
govori nemački, engleski, francuski, španski? Svi govore međunarodnim
jezikom. Stil bojenja tela smesta se izmenio širom celog sveta u jednom
čudovišnom naletu.
Da li je vreme za još jedno odsustvo? U nepoznato, sam u brodu jednosedu,
2
sa kožom, očima i kosom u prirodnoj boji, bradom koja nasumice raste svuda po
licu...
"Koješta", reče Luis sam sebi. "Upravo sam se vratio sa odsustva." Pre
dvadeset godina.
Ali približavala se ponoć. Luis Vu pronađe prenosnu kabinu, ubaci svoju
kreditnu karticu u prorez i okrenu brojčanik za Sevilju.
Iskrsnu u suncem obasjanoj sobi.
"Šta, tanja mu?" upita se on, zažmirkavši. Prenosna kabina mora da se
pokvarila. U Sevilji ne bi trebalo da je dan. Luis Vu se okrenu prema brojčaniku,
zatim natrag - i širom razrogači oči.
Nalazio se u potpuno nepoznatoj hotelskoj sobi: okolina je bila dovoljno
prozaična da stanara dvostruko zaprepasti.
Iz sredine sobe posmatralo ga je nešto što nije bilo ni čovek ni humanoid.
Stajalo je na tri noge i gledalo Luisa Vua iz dva pravca, iz dve pljosnate glave
smeštene na kraju savitljivih, vitkih vratova. Koža koja je prekrivala to neobično
telo bila je pretežno bela i meka; ali između vratova zveri protezala se debela,
gruba, smeđa griva, spuštajući se skroz niz kičmu, tako da je pokrivala bedreni
zglob stražnje noge. Dve prednje noge bile su široko razmaknute, tako da su
mala, kandžasta kopita zveri obrazovala gotovo jednakostranični trougao.
Luis taman htede da zaključi kako se pred njim nalazi neka vanzemaljska
životinja, budući da u pljosnatim glavama sigurno nije bilo mesta za mozgove,
kada iznenada primeti grbu koja je izrastala između osnova vratova, gde je griva
postajala debela zaštitna ćuba... i iza zastora od osamnaest decenija izroni mu
sećanje.
Bio je to lutkar, Pirsonov lutkar. Mozak i lobanja nalazili su mu se ispod grbe.
Nije bio životinja, već u najmanju ruku biće inteligentno kao čovek. Imao je po
jedno oko na svakoj glavi, smešteno u dubokoj koštanoj duplji; netremice je
posmatrao Luisa Vua iz dva pravca.
3
Luis pritisnu kvaku. Zaključano.

Bio je zaključan spolja, ne iznutra. Mogao je da okrene brojčanik i nestane.
Ali to mu uopšte nije palo na pamet. Ne sreće se Pirsonov lutkar svakog dana.
Ova vrsta napustila je poznati svemir pre nego što se Luis Vu rodio.
Luis reče: "Mogu li ti pomoći?"
"Možeš", reče tuđinac glasom koji je pobuđivao mladalačke snove. Da je Luis
zamislio ženu kojoj bi odgovarao taj glas, onda bi to bile Kleopatra, Jelena
Trojanska, Merlin Monro i Lorelaj Hantz sjedinjene u jednoj.
"Tanj!" Psovka je bila i te kako na mestu. To je nepravda! Da takav jedan
glas pripada dvoglavom tuđincu nedefinisanog pola!
"Ne plaši se", reče tuđinac. "Znaš da možeš pobeći ako bude potrebe."
"U koledžu sam video slike pripadnika tvoje vrste. Otišli ste pre mnogo
vremena... ili tako smo bar mislili."
"Kada je moja vrsta napustila poznati svemir, ja nisam bio među njima",
uzvrati lutkar. "Ostao sam u poznatom svemiru, jer sam svojoj vrsti bio potrebniji
ovde."
"Gde si se skrivao? I gde se mi na Zemlji nalazimo?"
"To nije tvoja briga. Ti si Luis Vu MMGREVPLH?"
"Otkud znaš? Da nisi baš za mnom tragao?"
"Da. Pronašli smo mogućnost da manipulišemo mrežom prenosnih kabina na
ovom svetu."
Nije iskljućeno, pomisli Luis. Bilo bi potrebno čitavo bogatstvo za
podmićivanje, ali može se izvesti. Ali... "Zašto?"
"Morao bih puno da objašnjavam..."
"Zar me nećeš pustiti odavde?"
Lutkar se zamisli. "Izgleda da nemam druge. Ali najpre da te upozorim da
imam zaštitu. Moje oružje bi te zaustavilo ako bi me napao."
Luisu Vuu ote se zvuk gađenja. "Zašto bih to učinio?"
4
Lutkar ne odgovori.
"Sada se sećam. Vi ste kukavice. Ceo vaš etički sistem zasniva se na
kukavičluku."
"Iako netačan, ovaj sud će nam koristiti."
"Pa, moglo bi biti i gore", priznade Luis. Svaka vrsta kadra da oseća ima
svoje ćudi. Sa lutkarima bi sigurno lakše bilo izići na kraj nego sa rasno
paranoidnim Trinoksima, sa kzinima koji poseduju munjevite ubilačke nagone, ili
sa sedećim Grogima i njihovim... uznemirujućim zamenama za ruke.
Prizor lutkara izvukao je na površinu čitavo mnoštvo prašnjavih uspomena.
Pomešan sa podacima o njima i njihovom trgovačkom carstvu, njihovim
odnosima sa čovečanstvom, njihovom iznenadnom i zaprepašćujućem nestanku
- pomešan sa ovim bio je ukus Luisove prve cigarete. Osećaj dirki pisaće
mašine pod trapavim, neuvežbanim prstima, spiskovi reči međunarodnog jezika
koje treba naučiti napamet, zvuk i ukus engleskog, nesigurnosti i nelagodnosti
rane mladosti. Proučavao je lutkare na kursu istorije u koledžu, a zatim je
zaboravio na njih za sledećih sto osamdeset godina. Neverovatno da čovekov
mozak može toliko dugo da se seća!
"Ostaću ovde unutra", reče on lutkaru, "ako ti tako više odgovara."
"Ne. Moramo se susresti."
Mišići ispod plavkaste kože stadoše da se grče i opružaju, odražavajući
borbu koju je lutkar vodio sa samim sobom. Konačno, vrata na prenosnoj kabini
se otvoriše. Luis Vu stupi u sobu.
Lutkar se povuče za nekoliko koraka.
Luis se spusti u stolicu, više zbog lutkara nego zbog sebe. Izgledaće mu
manje opasan ako bude sedeo. Bila je to samopodešavajuća masažna stolica
standardne izrade izričito namenjena za ljude. Zavalivši se, Luis oseti slabi miris,
koji ga je istovremeno podsetio na policu sa začinima i na hemijsku laboratoriju;
bio je pre prijatan nego neprijatan.
5
Tuđinac je sedeo na savijenoj zadnjoj nozi. "Pitaš se zašto sam te doveo

ovamo. To će zahtevati izvesno objašnjenje. Šta znaš o mojoj vrsti?"
"Dugo je vremena prošlo od školskih dana. Jednom ste imali trgovačko
carstvo, zar ne? Ono što mi običavamo da nazivamo 'poznatim svemirom' bilo je
samo jedan njegov deo. Znamo da su Trinoki kupovali od vas, a njih nismo sreli
već dvadeset godina."
"Da, trgovali smo sa Trinokima. Uglavnom posredstvom robota, koliko se
sećam."
"Imali ste poslovno carstvo staro hiljadama godina, sa prečnikom od mnogo
svetlosnih godina. A tada ste otišli, svi. Sve ste ostavili. Zašto?"
"Zar se to moglo zaboraviti? Pobegli smo od eksplozije galaktičkog jezgra!"
"To mi je poznato." Luis Vu se nejasno prisetio da su lančanu reakciju nove u
središtu galaksije otkrili, u stvari, tuđinci. "Ali zašto ste tad pobegli? Sunca iz
jezgra pretvorila su se u nove pre deset hiljada godina. Svetlost neće stići dovde
za narednih dvadeset hiljada godina."
"Ljudima", reče lutkar, "ne bi trebalo dozvoliti da postupaju po svom
nahođenju. Vi ćete sigurno sami sebi doći glave. Zar ne uviđate opasnost?
Zračenje duž fronta talasa učiniće ovu oblast galaksije nenastanjivom!"
"Dvadeset hiljada godina je dugo vremena."
"Uništenje za dvadeset hiljada godina je ipak uništenje. Moja vrsta je pobegla
u pravcu Magelanovih oblaka. Ali neki od nas su ostali, u slučaju da migracija
lutkara dođe u opasnost. Sada je došla."
"Oh? Kakvu opasnost?"
"Još ne smem da odgovorim na to pitanje. Ali možeš da baciš pogled na
ovo." Lutkar se maši nečega što je stajalo na stolu.
Luis, koji se sve vreme pitao gde su smeštene lutkareve ruke, shvati tog časa
da su lutkaru usta bile ruke. Uvideo je takođe da su to bile i te kako dobre ruke,
kada mu je lutkar oprezno prišao da bi mu dao holo otisak. Labave, gumaste
6
usne razvlačile su mu se inčima od zubiju. Bile su suve kao ljudski prsti i

obrubljene čvorićima nalik na prste. Iza četvrtastih vegetarijanskih zuba za
trenutak je ugledao palacav, račvasti jezik.
On uze holo otisak i zagleda se u njega.
U prvi mah nije uspeo da razabere nikakav smisao, ali nastavio je da gleda,
čekajući da se samo razreši. Video se mali jarko beli disk koji je mogao da
predstavlja sunce spektralnog tipa G0, ili K9 ili K8, sa plitkim usekom zasečenim
duž potpuno crne ivice. Pa ipak, blistavi predmet nije bio sunce. Delimično iza
njega, naspram tamne pozadine svemira, nalazila se traka plavog neba. Plava
traka bila je savršeno ravna, oštrih ivica, čvrsta, veštačka i šira od osvetljenog
diska.
"Izgleda kao zvezda oko koje se nalazi obruč", reče Luis. "Šta je to?"
"Možeš ga zadržati radi proučavanja, ako želiš. Sada ti mogu reći razlog
zbog koga sam te doveo ovamo. Predložio sam da obrazujem istraživačku
grupu od četiri člana, uključujući tu mene i tebe."
"Za kakvo istraživanje?"
"Još mi nije dozvoljeno da ti to kažem."
"Oh, ma hajde. Trebalo bi da sam lud pa da se naslepo upustim u tako
nešto."
"Srećan dvestoti rođendan", reče lutkar.
"Hvala", uzvrati zbunjeni Luis.
"Zašto si napustio rođendansku proslavu?"
"To se tebe ne tiče."
"Ali tiče me se. Odgovori mi, molim te, Luise Vu. Zašto si napustio vlastitu
rođendansku proslavu?"
"Jednostavno sam zaključio da dvadeset i četiri časa nisu dovoljna za
dvestoti rođendan. Zato sam pošao na put da ga produžim. Stalno sam uzmicao
pred linijom ponoći. Kao došljak ti to nećeš shvatiti..."
7
"Mora da si bio ushićen razvojem stvari?"

"Ne, ne baš. Ne..."
Nisam bio ushićen, priseti se Luis. Upravo suprotno. Mada je slavlje bilo
veoma uspešno.
Započeo ga je u jedan minut posle ponoći. Zašto da ne? Imao je prijatelje iz
svih vremenskih zona. Nije postojao razlog da se protraći nijedan jedini trenutak.
Po celoj kući nalazile su se spavaće garniture za brze, duboke, mačje odmore.
Za one koji su mrzeli da bilo šta propuste bilo je droga za buđenje, od kojih su
neke imale zanimljiva propratna dejstva, dok druge nisu.
Bilo je tu gostiju koje Luis nije video stotinu godina, kao i onih koje je sretao
svakog dana. Neki su mu veoma davno bili smrtni neprijatelji. Bilo je tu i žena
koje je potpuno zaboravio tako da se stalno iščuđavao kako mu se ukus
promenio.
Kao što se i moglo predvideti, premnogo vremena utrošeno je na
predstavljanje. Postojao je poduži spisak imena koje je trebalo naučiti napamet.
Mnogi prijatelji postali su mu stranci.
Nekoliko minuta pre ponoći, Luis Vu je ušao u prenosnu kabinu, okrenuo
brojčanik i nestao.
"Do besvesti sam se dosađivao", reče Luis Vu. "'Pričaj nam o svom
poslednjem odsustvu, Luise.' 'Kako možeš da izdržiš sam toliko dugo, Luise?'
'Baš si pametno učinio što si pozvao ambasadora Trinoka, Luise!' 'Dugo se
nismo videli, Luise.' 'Hej, Luise, zašto su potrebna tri Džinksijana da bi se obojio
oblakoder?'"
"Stvarno, zašto?"
"Šta zašto?"
"Zašto su potrebna tri Džinksijana?"
"Oh. Jedan da drži sprej sa bojom, a dvojica da tresu oblakoder gore-dole.
Čuo sam taj vic u obdaništu. Sve same starudije moga života, sve bajati vicevi, i
8
to u jednoj ogromnoj kući. Nisam mogao da izdržim."

"Ti si čovek nemirnog duha, Luise Vu. Tvoja odsustva... ti si uveo taj običaj,
je li tako?"
"Ne sećam se gde je to počelo. Veoma lepo je prihvaćeno. Većina mojih
prijatelja sada to upražnjava."
"Ali ne tako često kao ti. Svakih četrdeset godina ili tu negde ti se umoriš od
ljudskog društva. Tada napustiš svetove ljudi i hitaš prema ivici poznatog
svemira. Ostaješ van poznatog svemira, sasvim sam u brodu jednosedu, dok te
ponovo ne obuzme potreba za društvom. Vratio si se sa svog poslednjeg
odsustva, četvrtog po redu, pre dvadeset godina."
"To je moj problem, zar ne?"
"Da. Moj problem je jedino regrutacija. Ti si pravi izbor za člana moje ekipe
za istraživanje. Prihvataš rizike, ali ih prvo proceniš. Ne plašiš se da budeš sam
sa sobom. Dovoljno si obazriv i pametan da si još živ posle dve stotine godina.
Nisi zanemario medicinske potrebe, tako da imaš telo dvadesetogodišnjaka. Na
kraju, ono najvažnije: izgleda da stvarno uživaš u društvu tuđinaca."
"Sigurno." Luis je poznavao nekoliko ksenofoba i smatrao ih je za glupake.
Život je postajao strašno dosadan kada se razgovaralo samo sa ljudima.
"Ali ti ne bi želeo da ideš naslepo. Luise Vu, zar nije dovoljno to što ću ja,
lutkar, biti s tobom? Čega bi ti mogao da se uplašiš, a da se ja ne uplašim prvi?
Poslovična je mudra predostrožnost moje vrste."
"Tako je", reče Luis. U stvari, bio je upecan. Mešavina ksenofilije, nemira i
znatiželje: gde god ide lutkar, ići će i Luis Vu. Ali želeo je da čuje nešto više.
Imao je odlične uslove za pogađanje. Došljak ne bi dobrovoljno izabrao da
živi u ovakvoj jednoj sobi. Ova sasvim obična hotelska soba, ova nedvosmisleno
normalna soba prema shvatanjima čoveka sa Zemlje, mora da je nameštena
isključivo radi regrutovanja.
"Nećeš mi reći šta nameravaš da istražuješ", reče Luis. "Hoćeš li mi bar
9
kazati gde je to?"

"Nalazi se na udaljenosti od dve stotine svetlosnih godina odavde u pravcu
Manjeg Oblaka."
"Ali biće nam potrebne dve godine da stignemo tamo brzinom hiperpogona."
"Neće. Posedujemo brod koji će putovati znatno brže od konvencionalne
letelice na hiperpogon. Prevaliće jednu svetlosnu godinu za četiri petine minuta."
Luis zinu, ali ništa ne izusti. Minut i četvrt.
"Ne bi trebalo da te to iznenađuje, Luise Vu. Kako bismo drugačije bili u
stanju da pošaljemo agenta u jezgro galaksije da sazna o lančanoj reakciji
nova? Trebalo je da pretpostaviš da jedan takav brod postoji. Ako moja misija
bude uspešna, nameravam da taj brod predam posadi, zajedno sa shematskim
planovima, koji će im omogućiti da sagrade nove.
Taj brod je, znači, tvoj... honorar, plata, kako se to već kod vas zove. Moći
ćeš da se upoznaš sa njegovim letačkim osobenostima kada se budemo
pridružili migraciji lutkara. Tamo ćeš saznati šta je to što treba istražiti."
Pridružiti se migraciji lutkara... "Uvrsti me", reče Luis Vu. Mogućnost da vidi
celu jednu inteligentnu vrstu u pokretu! Ogromne brodove, od kojih svaki prevozi
hiljade miliona lutkara, sa besprekornim ekološkim sistemima...
"Dobro." Lutkar ustade. "Naša posada će brojati četiri člana. Idemo sada da
izaberemo trećeg." On otkaska u prenosnu kabinu.
Luis spusti tajanstveni holo u džep i krete za njim. U kabini pokuša da pročita
cifru na brojčaniku da odgonetne gde se nalaze, ali lutkar ga okrenu i oni se
otisnuše na put.
Luis Vu krenu za lutkarom iz kabine i stupi u zamračenu unutrašnjost jednog

luksuznog restorana. Prepoznao je mesto po crno-zlatnom dekoru i
potkovičastim kabinama koje su zauzimale rasipnički mnogo mesta. Krušenkov
restoran u Njujorku.
10
Skeptično šaputanje pratilo je lutkara. Čovek kelner, hladnokrvan kao robot,

odvede ih do stola. Jedna od stolica za njim bila je uklonjena i zamenjena
četvrtastim jastukom, koji je došljak smestio između bedra i zadnjeg papka kada
je seo.
"Očekivali su te", zaključi Luis Vu.
"Da. Najavio sam se. Krušenko je iskusan u služenju gostiju-tuđinaca."
Luis tog časa primeti i ostale tuđince koji su večerali: četiri kzina za susednim
stolom i jednog kdatlina u središtu prostorije. Njihovo prisustvo nije bilo
neobično, s obzirom na blizinu zgrade Ujedinjenih Nacija. Luis naruči kiselu
tekilu i posluži se čim je stigla. "Ovo je bila dobra zamisao", reče on. "Gotovo da
umrem od gladi."
"Nismo došli da bismo jeli. Došli smo da regrutujemo našeg trećeg člana."
"Oh? U restoranu?"
Lutkar uzvrati povišenim glasom, ali ono što je rekao nije bio odgovor. "Još
nisi upoznao mog kzina, Khulu Rrita? Držim ga kao domaću životinju."
Luisova tekila umalo ne krenu krivim putem. Za stolom iza lutkara nalazila su
se četiri zida od narandžastog krzna, sve sam kzin; dok je lutkar govorio, svi se
okrenuše sa iskeženim zubima nalik na igle. Izgledalo je kao da se smeše, ali
kod kzina pokazivanje zuba na ovaj način ne predstavlja osmeh.
Rritovi pripadaju porodici Patrijarha Kzina. Iskapivši ostatak pića, Luis zaključi
da mu je svejedno. U svakom slučaju, uvreda je bila na smrt teška, a čoveka
mogu pojesti samo jedanput.
Najbliži kzin ustade.
Bogato narandžasto krzno, sa crnim krugovima oko očiju, pokrivalo je nešto
što je moglo da predstavlja vrlo debelu, prugastu mačku, visoku osam stopa.
Telesina je bila mišićava, glatka snažna i čudno raspoređena oko takođe čudnog
kostura. Iz proreza na šakama, nalik na crne kožne rukavice, iskliznuše
zaoštrene i uglačane kandže.
11
Četvrt tone inteligentnog mesoždera nadvi se nad lutkarom i reče: "Reci mi,
zašto misliš da možeš uvrediti Patrijarha Kzina i ostati u životu?"
Lutkar smesta odgovori i to otresito. "Ja sam bio taj koji je, na svetu koji kruži
oko Bete Lire, šutnuo u stomak zadnjim papkom kzina po imenu Kapetan-Šuft,
slomivši mu tri podupirača endoskeletne strukture. Potreban mi je jedan hrabar
kzin."
"Nastavi", reče kzin crnih očiju. Uprkos ograničenjima građe usta, kzin je
odlično govorio međunarodni jezik. U njegovom glasu nije mogao da se primeti
ni najmanji znak ljutnje koju mora da je osećao. Ako je suditi po osećanjima koja
su ispoljavali kzin i lutkar, Luis je lako mogao da zamisli kako prisustvuje nekom
drevnom obredu.
Ali meso koje je posluženo kzinima bilo je krvavo i pušilo se; bilo je zagrejano
do telesne temperature upravo pre nego što je izneseno na sto. Svi kzini su se
osmehivali.
"Ovaj čovek i ja", reče lutkar, "istražićemo mesto o kakvom jedan kzin nikada
nije ni sanjao. Biće nam potreban kzin u posadi. Sme li kzin da krene za
lutkarom?"
"Priča se da su lutkari biljojedi i da radije zaobilaze bitku nego što se u nju
upuštaju."
"Presudićeš sam. Ako preživiš, tvoja nagrada biće planovi za novi dragoceni
tip svemirske letelice, kao i sam model broda. A možda će ti se ovakva pogodba
učiniti odveć opasnom."
Luis shvati tog časa da lutkar hotimice vređa kzine. Niko još nije kzine uplašio
opasnošću, zato je poznato da oni ne prezaju ni pred čim.
Ali kzinova jedina primedba bila je: "Prihvatam."
Ostala tri kzina zafrktaše na njega.
Prvi kzin uzvrati im istom merom.
Govor jednog kzina zvučao je kao okršaj mačaka. Četiri kzina u bučnoj
12
prepirci ispuštala su zvuke nalik na mačji rat. U restoranu se automatski

uključiše zvučni prigušivači i frktanje postade udaljeno, mada nije prestajalo.
Luis naruči još jedno piće. S obzirom na ono što je znao o istoriji kzina, ova
četvorica mora da su se jedva uzdržavala. Lutkar je još bio živ.
Prepirka zamuknu i četiri kzina se ponovo okrenuše prema njima. Onaj sa
crnim krugovima oko očiju reče: "Kako se zoveš?"
"Uzeo sam ljudsko ime Nesus", reče lutkar. "Moje pravo ime je..." Iz
lutkarevih izuzetnih grla za trenutak se razleže orkestarska muzika.
"Pa, dobro, Nesuse. Treba da znaš da nas četvorica predstavljamo
ambasadu na Zemlji. Pošto sam samo učenik i kzin niskog roda, ja nemam
imena. Zovu me prema mojoj profesiji: Govornik-Životinjama."
Luis se uzdrža.
"Problem je u tome što smo ovde potrebni. Važni pregovori... ali to se vas ne
tiče. Odlučili smo da se jedino za mene može naći zamena. Ako se pokaže
vrednim imati tu vašu novu vrstu broda, pridružiću se. U suprotnom, moraću
svoju hrabrost da iskažem na drugi način."
"Zadovoljan sam", reče lutkar i ustade.
Luis ostade da sedi, upitavši: "Kako se na kzinskom kaže tvoja titula?"
"Na Junakovom jeziku..." Kzin zareža, povisivši glas.
"Zašto onda nisi to naveo kao svoju titulu? Da li je to bila namerna uvreda?"
"Da", reče Govornik-Životinjama. "Bio sam rasrđen."
Naviknut na sopstvena merila taktičnosti, Luis je očekivao da kzin slaže.
Tada bi se Luis pretvarao da mu veruje, a kzin bi u budućnosti bio učtiviji... ali
sada je bilo kasno za povlačenje. Luis je oklevao delić sekunde pre nego što je
rekao: "A kakav je običaj?"
"Moramo se boriti goloruki... čim me izazoveš. Ili jedan od nas mora da se
izvine."
Luis ustade. Srljao je u samoubistvo; ali on je tanj dobro znao kakav je običaj.
13
"Izazivam te", reče on. "Zub protiv zuba, kandža protiv nokta, dok ne budemo
mogli da u miru delimo vaseljenu."
Ne podižući glavu, kzin koga su zvali Hrot, progovori: "Moram da se izvinem
u ime svog druga, Govornika-Životinjama."
Luis reče: "A?"
"To je moja dužnost", reče kzin sa žutim prugama. "Da se nađem u
situacijama kada neko mora da se izvine, jer borba je kzinima u krvi. Znamo šta
se događa kada se borimo. Danas nas nema ni osminu koliko nas je bilo kada je
kzin prvi put sreo čoveka. Naši kolonijalni svetovi su vaši kolonijalni svetovi,
naše rase robova su oslobođene i naučene da se služe ljudskom tehnologijom i
da prihvataju ljudsku etiku. Kada se nađemo u prilici da se izvinemo ili da se
borimo, moja dužnost je da se izvinim."
Luis sede. Izgledalo je da će preživeti. On reče: "Ne bih želeo tvoj posao ni
za šta na svetu."
"Verovatno ne, ako bi se borio goloruk protiv kzina. Ali Patrijarh je zaključio
da sam nesposoban za bilo šta drugo. Nisam mnogo inteligentan, slabog sam
zdravlja, koordinacija mi je užasna. Kako drugačije da zadržim svoje ime?"
Luis otpi jedan gutljaj i požele da neko promeni temu razgovora. Ponizan kzin
ga je zbunjivao.
"Hajde da jedemo", reče onaj koga su zvali Govornik-Životinjama. "Sem ako
naša misija nije hitna, Nesuse."
"Ni najmanje. Posada nam još nije sakupljena. Moje kolege će me nazvati
kada pronađu četvrtog člana posade. Svakako, hajde da jedemo."
Govornik-Životinjama dodade još nešto pre nego što se vratio za svoj sto,
"Luise Vu smatram da je tvoj izazov bio preopširan. Kada se izaziva kzin,
dovoljan je samo vrisak. Ti vrištiš i skačeš."
"Vrištiš i skačeš", reče Luis. "Sjajno."
14
2. I NJEGOVA ŠAROLIKA POSADA
Luis Vu je poznavao ljude koji su zatvarali oči kada su putovali prenosnim

kabinama. Prostorni skok izazivao je kod njih vrtoglavicu. Za Luisa je to bila
glupost; ali imao je on i znatno čudnije prijatelje.
Držao je oči otvorene dok je okretao brojčanik. Tuđinci koji su ga posmatrali
nestadoše. Neko povika: "Hej! Vratio se!"
Unaokolo se okupila gomila. Luis gurnu vrata prema ljudima. "Baš ste
budale! Zar niko od vas nije otišao kući?" On raširi ruke da ih obujmi, a zatim ih
potisnu napred poput lavine, primoravši ih da ustuknu. "Oslobodite vrata,
gedžovani! Dolazi mi još gostiju."
"Divno!" povika mu jedan glas u uvo. Nečije ruke uhvatiše mu šaku i tutnuše
mu među prste okruglu posudu za piće. Luis obgrli sedmoro ili osmoro pozvanih
gostiju i osmehom uzvrati na dobrodošlicu.
Luis Vu. Iz daljine je ličio na Orijentalca, sa bledom kožom i opuštenom
belom kosom. Bogata plava odora bila mu je nemarno naborana, tako da bi
čovek očekivao da mu sputava pokrete, ali nije bilo tako.
Viđeno izbliza, sve je to bila obmana. Koža mu nije bila bledo-žuto-smeđa,
već glatko, hromatski žuta, poput nijanse sa korica stripa o Fuu Mančuu. Kika
mu je izgledala predebela; nije osedela od starosti, već je bila čisto bela, sa
izvesnim prelivom plavetnila, slično sjaju zvezde patuljka. Kao i svi ravnozemci,
Luis Vu je obilato koristio kozmetičke boje.
Ravnozemac. Moglo se to reći na prvi pogled. Crte lica nisu mu bile ni
kavkaske ni mongolske ni crnačke, mada je bilo tragova svih triju: jednoobrazna
mešavina za koju su bili potrebni vekovi. Pri sili teže od 9,98 metara u sekundi
na kvadrat, držanje mu je bilo nesvesno prirodno. On uze okruglu posudu za
piće i poče da deli osmehe svojim gostima.
Osmehujući se tako unaokolo, on se najednom nađe tik ispred dva srebrna
15
oka puna odraza.

Neka Tila Braun nekako je uspela da se progura do njega i sada ga je
dodirivala nosom i grudima. Koža joj je bila plava i prošarana srebrnim nitima;
frizura joj je nalikovala plamenovima logorske vatre; oči su joj bile ispupčena
ogledala. Imala je dvadeset godina; Luis je već ranije imao priliku da popriča sa
njom. Vodila je lake razgovore, pune opštih mesta i lakog oduševljavanja; ali bila
je veoma lepa.
"Moram nešto da te pitam", reče ona bez daha. "Kako ti je uspelo da
dovedeš jednog Trinoka?"
"Nemoj mi reći da je još ovde."
"Oh, ne. Ponestajalo mu je vazduha pa je morao da ode kući."
"Providna laž", uzvrati Luis. "Trinok može nedeljama da opstane u vazduhu.
Pa, ako te zanima, baš taj Trinok jednom je bio moj gost i zatvorenik nekoliko
nedelja. Njegov brod i posada nastradali su na ivici poznatog svemira i ja sam
morao da ga prebacim do zapovednika tamošnjeg sektora kako bi mu obezbedili
neophodnu životnu sredinu."
U devojčinim očima očitavalo se ushićeno čuđenje. Činjenica da su se
nalazile na istom nivou sa njegovim, Luisu je u isti mah izgledala i prijatna i
neobična. Krhka lepota Tile Braun činila ju je nižom nego što je, u stvari, bila.
Trenutak potom, ona se zagleda preko Luisovog ramena i oči joj se još više
otvoriše. Okrenuvši se, Luis se isceri.
Iz prenosne kabine iskaska Nesus, lutkar.
Luis je mislio na ovo dok su odlazili od Krušenka. Pokušavao je da ubedi

Nesusa da im kaže nešto o predviđenom odredištu. Ali lutkar se plašio
špijunskih zraka.
"Hajdemo onda kod mene", predložio je Luis.
"Ali tvoji gosti!"
16
"Nema ih u mojoj kancelariji, baš kao ni prisluškivača. Pored toga, pomislite

kakvog će iznenađenja biti na proslavi! Pod pretpostavkom da svi nisu otišli
kući."
Luis je samo mogao da poželi ovakav utisak. Uskoro je u odaji jedini zvuk
predstavljalo tapkanje lutkarevih papaka. Posle njega u stvarnosti se obre
Govornik-Životinjama. Kzin stade da promatra more ljudskih lica, oko kabine.
Zatim se lagano iskezio.
Neko sasu pola čaše vina u skupljen dlan. Veliki gest. Sa grane je ljutito
brbljala jedna orhiduša sa Gamidžija. Ljudi se odmakoše od prenosne kabine.
Čuli su se komentari: "Dobro si. I ja sam ih video." "Pilule za trežnjenje. Čekaj da
pogledam u torbicu." "Paklena zabava, zar ne?" "Dobri stari Luis." "Kako reče da
se zove ta stvar?"
Nisu znali kako da se odnose prema Nesusu. Uglavnom su se pravili da ne
primećuju lutkara; plašili su se da prave komentare na njegov račun kako ne bi
ispali budale. Još su se čudnije ponašali kada je u pitanju bio Govornik-
Životinjama. Prema kzinu, nekada čovekovom najopasnijem neprijatelju, ophodili
su se sa strahopoštovanjem; kao da je bio kakav heroj.
"Prati me ", reče Luis lutkaru. S malo sreće kzin će slediti obojicu. "Izvinite
nas", uzviknu on i prokrči sebi put kroz gomilu. Kao odgovor na razna uzbuđena
i zbunjena pitanja on se samo tajanstveno cerio.
Kada su se našli u sigurnosti njegove kancelarije, Luis zabravi vrata i uključi

protivšpijunažni uređaj. "U redu. Ko želi neko osveženje?"
"Ako možeš da ugreješ malo burbona, mogao bih da ga popijem", reče kzin.
"Ako ne možeš da ga ugreješ, ipak ću moći da ga popijem."
"Nesuse?"
"Prijaće mi bilo kakav voćni sok. Imaš li topli sok od šargarepe?"
"Bah", reče Luis, davši nalog automatskom baru koji je proizvodio mehurove
17
toplog soka od šargarepe.

Dok se Nesus odmarao na presavijenoj zadnjoj nozi, kzin se svom težinom
spusti na naduveno jastuče za klečanje. Pod njegovom težinom trebalo je da se
rasprsne poput nekog majušnog balona. Čovekov drugi najstariji neprijatelj
znatiželjno je gledao i smešno balansirao na jastučetu, premalom za njega.
Ratovi između čoveka i kzina bili su mnogobrojni i užasni. Da su kzini dobili
prvi od tih ratova, ljudski rod bi večno služio kao izvor robova i mesa. Ali kzini su
mnogo pretrpeli u ratovima koji su sledili. Bili su skloni da napadaju pre nego što
bi bili spremni. Nisu znali za strpljenje, milosrđe ili ograničen rat. Svako
vojevanje stajalo ih je dobrog dela stanovništva, a zaplenjeno je u znak
odmazde i nekoliko njihovih svetova.
Dvesta pedeset godina kzini nisu napali svemir nastanjen ljudima. Nisu imali
čime da napadnu. Ali ni ljudi nisu napadali svetove kzina dvesta pedeset godina;
nijedan kzin to nije mogao da razume. Ljudi su ih strašno zbunjivali.
Bili su neotesani i žilavi, a Nesus, priznata kukavica uvredio je četiri potpuno
odrasla kzina u javnom restoranu. "De, ponovo da čujem", reče Luis, "o
poslovičnoj predostrožnosti lutkara: zaboravljam."
"Možda nisam bio baš pošten prema tebi, Luise. Moji sunarodnici me drže za
ludaka."
"Oh, divno." Luis srknu iz okrugle posude koju mu je dodala nepoznata ruka.
Piće je bilo spravljeno od votke, soka od bobica i struganog leđa.
Kzin je bez prestanka mahao repom. "Zašto da putujemo sa priznatim
manijakom? Mora da si luđi od većine kada želiš da putuješ sa jednim kzinom."
"Vi se suviše lako uzbudujete", reče Nesus svojim mekim, ubedljivim,
nepodnošljivo senzualnim glasom. "Ljudi nikada nisu sreli nekog lutkara koga
njegovi sunarodnici nisu smatrali za ludaka. Nijedan tuđinac nije nikada video
lutkara, i nijedan priseban lutkar nikada ne bi poverio svoj život nesigurnom
sistemu za održavanje života u vasionskoj letelici ili nepoznatim i verovatno
18
smrtnim opasnostima jednog tuđinskog sveta."

"Ludi lutkar, odrastao kzin i ja. Najbolje bi bilo da četvrti član posade bude
psihijatar."
"A zašto, molim te?"
"Nisam birao nasumice." Lutkar srknu piće iz okrugle posude jednim ustima
dok je drugima govorio. "Kao prvo, tu sam bio ja. Putovanje koje preduzimamo
treba da koristi mojoj vrsti; stoga moramo uvrstiti jednog svog predstavnika. A on
treba da je dovoljno lud da se suoči sa nepoznatim svetom, ali ipak dovoljno
priseban da se koristi svojim intelektom kako bi preživeo. Ispalo je da ja najviše
odgovaram tom modelu.
Imali smo razloga što smo uvrstili jednog kzina. Govorniče-Životinjama, ono
što ti sada poveravam jeste tajna. Već duže vremena promatramo tvoju vrstu.
Znali smo za vas čak i pre nego što ste napali ljudski rod."
"Dobro je što se niste pokazali", promrmlja kzin.
"Tačno. Iz prve smo zaključili da su kzini nekorisni i opasni. Započet je čitav
lanac istraživanja koja su imala za cilj da uvide da li je moguće vašu vrstu
sasvim zatrti."
"Svezaću ti vratove u mornarski čvor."
"Nećeš ti počiniti nikakvo nasilje."
Kzin ustade.
"On je u pravu", reče Luis. "Sedi, Govorniče. Ne bi ti se isplatilo da ubiješ
jednog lutkara."
Kzin sede. Jastuče je još jednom izdržalo.
"Projekat je odložen", reče Nesus. "Otkrili smo da ratovi između ljudi i kzina u
dovoljnoj meri suzbijaju širenje kzina i na taj način vas čine manje opasnim.
Nastavili smo da posmatramo.
Šest puta za nekoliko vekova napali ste svetove ljudi. Šest puta ste bili
poraženi i u svakom ratu ste izgubili približno trećinu muškog stanovništva.
19
Treba li da komentarišem ispoljen nivo inteligencije? Ne? U svakom slučaju

nikada vam nije pretilo stvarno istrebljenje. Vaše neinteligentne ženke uglavnom
nije pogađao rat, tako da je naredno pokolenje pomagalo da se nadoknadi
izgubljeno. Pa ipak neumitno ste gubili carstvo koje ste podizali hiljadama
godina.
Postalo nam je jasno da se kzini razvijaju neverovatnom brzinom."
"Razvijaju?"
Nesus profrkta jednu reč na Junakovom jeziku. Luis poskoči. Nije ni slutio da
su lutkareva grla kadra za tako nešto.
"Da", reče Govornik-Životinjama, "mislim da je bilo tako kao što si rekao. Ali
ne razumem naravoučenije."
"Razvitak zavisi od toga da li su preživeli najsposobniji. Nakon nekoliko
stotina kzinskih godina najsposobniji predstavnici vaše vrste bili su oni članovi
koji su se ponašali razumno i koji su se uzdržavali da ratuju sa ljudima. Rezultati
su očigledni. Već gotovo dve stotine kzinskih godina vlada mir između ljudi i
kzina."
"Ali ratovati ne bi imalo smisla! Nismo bili u stanju da pobedimo!"
"To nije sprečavalo vaše pretke."
Govornik-Životinjama otpi gutljaj toplog burbona. Njegov goli, ružičasti rep,
nalik na pacovski, nemirno je mlatarao unaokolo.
"Tvoja vrsta bila je desetkovana", reče lutkar. "Svi današnji živi kzini potiču od
onih koji su izbegli smrt u ratovima sa ljudima. Neki među nama misle da
današnji kzini poseduju inteligenciju, sposobnost uživljavanja ili
samoobuzdavanja, što je neophodno za saradnju sa rasama koje su im strane."
"I tako ti rizikuješ život da bi putovao sa jednim kzinom."
"Da", reče Nesus i sav zadrhta. "Imam jak razlog. Nagovešteno mi je da će
mi biti dozvoljeno da se razmnožavam ako uspem da pokažem vrednost svoje
hrabrosti, iskoristivši je za dobrobit moje vrste."
20
"Nisu se baš pretrgli", reče Luis.

"Postoji još jedan razlog zbog čega sam uzeo kzina. Suočićemo se sa
neobičnim životnim sredinama u kojima se kriju nepoznate opasnosti. Ko će me
štiti? Ko bi za to bio pogodniji od jednog kzina?"
"Da štitim lutkara?"
"Da li to zvuči sumanuto?"
"Zvuči", reče Govornik-Životinjama. "Ali nije lišeno izvesne duhovitosti. Šta je
sa ovim, Luisom Vuom?"
"Mnogo nam se više isplatila saradnja sa ljudima. Naravno, na kraju smo
izabrali jednog čoveka. Luis Gridli Vu uživa glas osobe koja uvek ume da se
snađe, na svoj nemaran, nesmotren način."
"Nemaran jeste, a i nesmotren. Izazvao me je na pojedinačnu borbu."
"Da li bi prihvatio da Hrot nije bio prisutan? Da li bi mu naneo povrede?"
"Pa da me osramoćenog pošalju kući, zato što sam izazvao najveći
međuvrsni incident? Ali nije u tome stvar", dodade kzin. "Je li tako?"
"Možda i jeste. Luis je živ. Tebi je sada jasno da ne možeš da vladaš njime
pomoću straha. Smatraš li da ti to odgovara?"
Luis je mudro ćutao. Ako je lutkar želeo da mu ukaže čast zbog hladne
promišljenosti, nije imao ništa protiv.
"Pričao si o svojim pobudama", reče Govornik. "Da čujemo sada nešto o
mojima. Šta ja dobijam ako ti se pridružim na putovanju?"
I oni se dadoše na posao.
Za lutkare je kvantna II hiperpogonska skretnica predstavljala nekorisnu

imovinu koja se ne može ni prodati ni pokloniti. Pomoću nje bi brod prevalio
svetlosnu godinu za minut i četvrt, dok bi konvencijalnoj letelici za prevaljivanje
iste razdaljine bilo potrebno tri dana. Ali u konvencionalnoj letelici bilo je mesta
za teret.
21
"Ugradili smo motor u jedan od brodova četvrte generacije, najveći koji je

napravila firma 'Opštih proizvoda'. Kada su naučnici i inženjeri završili posao,
gotovo cela unutrašnjost otišla je na hiperpogonsku skretnicu. Putovanje će nam
biti pomalo teskobno."
"Eksperimentalno vozilo", reče kzin. "Koliko je podrobno bilo ispitano?"
"Jednom je prevalilo put do jezgra galaksije i nazad."
Ali to mu je bilo i jedini let! Lutkari nisu bili u stanju da ga sami ispitaju, niti su
mogli da pronađu druge vrste koje bi to obavile; jer nalazili su se usred
migracije. Brod praktično ne bi nosio nikakav teret, mada je u prečniku imao više
od milje. Dalje, nije mogao da uspori, a da se ne vrati u normalan svemir.
"Nije nam potreban", reče Nesus. "Ali vama jeste. Nameravamo da ga
predamo posadi, zajedno sa kopijama planova za izradu novih. Sigurno ćete biti
kadri da sami poboljšate projekat."
"To će mi pribaviti ime", reče kzin. "Ime. Moram videti kako radi tvoj brod."
"Za vreme našeg putovanja u nepoznato."
"Patrijarh bi mi dodelio ime za takav brod. Siguran sam da bi. Koje ime da
izaberem? Možda... ", kzin zareža povišenim glasom.
Lutkar odgovori na istom jeziku.
Luis se nervozno pomeri. Nije mogao da prati Junakov jezik. Razmišljao je da
ih ostavi u tom razgovoru, ali mu sinu bolja ideja. On izvuče lutkarev holo iz
džepa, baci ga preko sobe u kzinovo krzneno krilo.
Kzin ga oprezno uze svojim mekim crni prstima. "Izgleda kao zvezda
okružena prstenom", primeti on.
"Šta je to?"
"U vezi je sa našim odredištem", reče lutkar. "Ne mogu vam ništa više reći,
za sada."
"Kakva tajanstvenost. Pa, kada možemo da krenemo?"
"Prema mom proračunu, u pitanju su dani. Moji agenti još tragaju za
22
kvalifikovanim četvrtim članom naše istraživačke ekipe."

"I tako, mi treba ovde da čekamo dok se oni nakanjuju. Luise, hoćemo li da
se pridružimo tvojim gostima?"
Luis ustade, protegnuvši se. "Naravno, hajde da ih zabavimo. Govorniče, pre
nego što iziđemo, imam predlog. Samo nemoj ovo da shvatiš kao povredu svog
dostojanstva. U pitanju je samo jedna ideja..."
Gosti su se podelili u grupe: gledaoci trodimenzionalne TV, igrači bridža i
pokera, ljubavnici u parovima ili većim grupama, pripovedači priča, žrtve dosade.
Napolju, na travnjaku, pod sumagličastim ranim jutarnjim suncem, stajala je
mešovita grupa žrtava dosade i ksenofila; sa njima su, naravno, bili Nesus i
Govornik-Životinjama. Tu su se takođe nalazili Luis Vu, Tila Braun i jedan
pregrejan bar-automat.
Travnjak je održavan prema drevnom britanskom receptu: sejan je i kresan
tokom pet stotina godina. Nakon tih pola milenijuma došlo je do kraha berza koji
nije imao uticaja na Luisa Vua, ali je zato ostavio bez prebijene pare neku
prečasnu baronsku porodicu. Trava je bila zelena i sjajna, očigledno prava: niko
nikada nije pokvario njene gene u želji da je poboljša. U dnu talasastog zelenog
nagiba nalazilo se igralište za tenis na kome su sićušne spodobe veoma žustro
trčale, skakale i mahale povećim, reketima.
"Vežbanje je divno", reče Luis. "U stanju sam da sedim i ceo dan da gledam
druge kako vežbaju."
Tilin smeh ga iznenadi. Dokono je razmišljao o milionima šala koje ona
nikada nije čula, veoma, veoma starih koje niko više ne priča. Od tih miliona šala
koje je Luis znao napamet, devedeset odsto mora da je zastarelo. Prošlost i
sadašnjost predstavljaju lošu mešavinu.
Bar-automat dolebde do Luisa i ostade u nagnutom položaju. Luisova glava
nalazila se u Tilinom krilu; njegova želja da dosegne tastaturu ležećki, nagna
napravu da mu se primakne. On otkuca narudžbinu za dve moke, uhvati okrugle
23
posude dok su ispadale iz proreza i dodade jednu Tili.

"Ličiš na devojku koju sam nekada poznavao", reče on. "Da li si ikada čula za
Paulu Šerenkov?"
"Karikaturistu? Iz Bostona?"
"Aha. Danas živi na Uspesmo."
"Moja pra-pra-prabaka. Posetili smo je jednom."
"Veoma davno mi je ošinula srce. Mogla bi biti njena bliznakinja."
Tilin smeh prijatno je treperio niz Luisovu kičmu. "Obećavam da ti neću
ošinuti srce ako mi kažeš šta to znači."
Luis stade da razmišlja. Izmislio je taj izraz, stvorio ga da bi samome sebi
objasnio šta mu se tada dogodilo. Nije ga često upotrebljavao, ali nikada nije
morao da ga objašnjava. Svi su uvek znali šta je hteo da kaže.
Tiho, mirno jutro. Ako bi sada otišao na počinak, spavao bi dvanaest sati.
Otrovi umora veoma su ga iscrpili. Glava mu je našla udobno mesto za odmor u
Tilinom krilu. Polovinu Luisovih gostiju sačinjavale su žene, a mnoge od njih bile
su mu ranijih godina supruge ili ljubavnice. Za vreme prvog dela proslave, slavio
je svoj rođendan privatno sa tri žene, sa tri koje su mu nekada mnogo značile, a
i on njima.
Tri? Četiri? Ne, tri. Izgledalo je kao da mu niko više ne može ošinuti srce.
Dve stotine godina ostavilo je suviše ožiljaka na njegovoj ličnosti. A sada se
dokono i udobno odmarao u krilu jedne strankinje koja je veoma ličila na Paulu
Šerenkov.
"Zaljubio sam se u nju", reče on. "Poznavali smo se godinama. Čak smo se i
sastajali. Zatim, jedne noći, započesmo razgovor i - bum. Bio sam zaljubljen.
Mislio sam da i ona mene voli.
Hoću da kažem, te noći nismo zajedno spavali. Zaprosio sam je. Odbila me
je. Trudila se da se probije. Rekla je da nema vremena za udaju. Pa ipak smo
planirali da odemo na put do Amazonskog nacionalnog parka, na neku vrstu
24
surogata medenog meseca.

Sledeća nedelja bila je puna uspona i padova. Prvo, uspon. Pribavio sam
karte i rezervacije za hotel. Da li si se ikada tako jako zaljubila u nekoga da ti se
činilo da ga nisi dostojna?"
"Ne."
"Bio sam mlad. Proveo sam dva dana, ubeđujući samoga sebe da sam
dostojan Paule Šerenkov. I uspeo sam. Tada me je nazvala i otkazala
putovanje. Čak se ni ne sećam zbog čega. Imala je neki jak razlog.
Te nedelje sam je izveo nekoliko puta na večeru. Ništa se nije dogodilo.
Pokušavao sam da ne vršim pritisak na nju. Verovatno nije ni pomišljala na to
pod kakvim sam ja pritiskom. Dizao sam se i spuštao poput jo joa. Zatim je
omekšala. Dopadao sam joj se. Lepo nam je bilo zajedno. Trebalo je da budemo
dobri prijatelji.
Nisam bio njen tip", reče Luis. "Mislio sam da se volimo. Možda je i ona to
mislila nekih nedelju dana. Nije bila okrutna. Jednostavno, nije znala šta se
dešava."
"Ali šta je to ošinuti srce?"
Luis podiže pogled prema Tili Braun. Srebrne oči mu uzvratiše praznim
pogledom i Luis shvati da ona nije razumela nijednu jedinu reč.
Luis se družio sa tuđincima. Instinktivno ili vežbom naučio je da oseti kada je
neki pojam bio suviše stran da bi se mogao prihvatiti ili saopštiti. Ovde je došlo
do jednog takvog elementarnog kratkog spoja u saobraćanju.
Kakav je samo čudovišan bezdan delio Luisa Vua i ovu dvadesetogodišnju
devojku! Zar je stvarno tako strašno ostario? Ako je tako, da li je Luis Vu još
ljudsko biće?
Praznooka Tila čekala je na prosvetljenje.
"Tanj!" opsova Luis, i ustade. Blatnjave mrlje lagano su mu klizile niz odoru i
otpadale sa poruba.
25
Lutkar Nesus držao je slovo o etici. Prekinuo se (sasvim doslovno, govoreći

obema ustima, na oduševljavanje svojih obožavalaca) da bi odgovorio na
Luisovo pitanje. Ne, nema vesti od njegovih agenata.
Govornik-Životinjama, slično okružen, prućio se po travi nalik na veliko
narandžasto brdo. Dve žene su ga češkale po krznu iza ušiju. Čudne uši kzina,
koje su mogle da se rašire poput ružičastih kineskih suncobrana ili da se priljube
uz glavu, bile su širom raskriljene; Luis je mogao da vidi crtež istetoviran na
površinama oba uveta.
"Pa", obrati mu se Luis, "nisam li bio sjajan?"
"Bio si", promrmlja kzin ravnodušno.
Luis se nasmeja u sebi, Kzin, strašna zver? Ali ko se može plašiti kzina koga
češkaju iza uveta? To je pomoglo Luisovim gostima da se opuste, kao i kzinu.
Sve što je na višem razvojnom stupnju od poljskog miša voli da bude češkano
iza uha.
"Došlo je do preokreta", pospano promrmlja kzin. "Muškarac se približava
ženki koja me češka i primećuje da bi mu bilo prijatno kada bi i njemu posvetila
istu pažnju. Njih dvoje odlazi. Dolazi druga ženka kao zamena. Kako mora da je
zanimljivo pripadati vrsti dva inteligentna pola."
"Ponekada to veoma zapetljava stvari."
"Stvarno?"
Devojka kod kzinovog levog ramena... koža joj je bila kao svemir crna,
izvezena zvezdama i galaksijama, a kosa hladni beli potok kometinog repa...
podiže pogled sa onoga što je radila. "Tila, preuzmi", reče ona veselo. "Gladna
sam."
Tila predusretljivo kleknu pored velike narandžaste glave. Luis reče: "Tila
Braun - Govornik-Životinjama. Neka vam je..."
"...srećno. Šta to bi? Oh, Nesuse, Šta je?"
Muzika je poticala iz lutkarevih izvanrednih grla. Nesus se grubo progura
26
između Luisa i devojke. "Ti si Tila Jandrova Braun, lični broj IKLUGGTYN?"
Devojka je bila iznenađena, ali ne i uplašena. "Tako se zovem. Ne sećam se
ličnog broja. U čemu je stvar?"
"Već gotovo nedelju dana pročešljavamo Zemlju ne bismo li te našli. A sada
te zatičem na skupu na koji sam slučajno dospeo! Izgrdiću svoje agente."
"Oh, ne", reče blago Luis.
Tila nespretno ustade. "Nisam se krila ni od tebe niti od bilo kog drugog...
vanzemaljca. U čemu je stvar?"
"Stani!" Luis se postavi između Nesusa i devojke. "Nesuse, Tila Braun očito
nije istraživač. Uzmi nekog drugog."
"Ali, Luise..."
"Samo trenutak." Kzin se pridizao. "Luise, dopusti da biljojed sam izabere
članove svoje posade."
"Ali pogledaj je!"
"Pogledaj sebe, Luise. Jedva dva metra visok, mršav čak i za čoveka. Da li si
ti istraživač? Da li je Nesus?"
"Šta se, tanj, događa?" upita Tila.
Nesus užurbano reče: "Liuse, hajde da se povučemo u tvoju kancelariju. Tila
Braun, moramo ti nešto predložiti. Ne moraš prihvatiti, ni saslušati, ali naš
predlog ti se može učiniti zanimljivim."
Prepirka se nastavila u Luisovoj kancelariji. "Ona odgovara mojim uslovima",

navaljivao je Nesus. "Moramo je uzeti u obzir."
"Ne može biti da je ona jedina na Zemlji!"
"Ne, Luise. Nikako. Ali nismo bili u stanju da stupimo u kontakt s bilo kim
drugim."
"A za šta me to uzimate u obzir?"
Lutkar poče da joj objašnjava. Ispade da Tilu Braun ne zanima svemir, da
27
nije čak bila ni na Mesecu i da ne namerava da ide iza granice poznatog

svemira. Drugi kvantni hiperpogon nije izazvao njenu pohlepnost. Kada je
postala uznemirena i zbunjena, Luis ponovo upade.
"Nesuse, koji su to uslovi kojima Tila savršeno odgovara?"
"Moji agenti su tragali za potomcima onih koji su dobili na lutriji Pravo
rađanja."
"Predajem se. Ti si zaista lud."
"Ne, Luise. Moja naređenja potiču od samog Poslednjeg, od onoga koji nas
sve vodi. Njegova razboritost se ne dovodi u pitanje. Mogu li da objasnim?"
Za ljude kontrola rađanja dugo vremena nije predstavljala neki veći problem.
U današnje vreme se pacijentu pod kožu podlaktice ugradivao sićušni kristal.
Kristalu je, bila potrebna godina da se rastopi. U tom razdoblju pacijent ne bi bio
u stanju da začne dete. U ranijim vekovima koristile su se nespretnije metode.
Sredinom dvadeset prvog veka broj stanovnika Zemlje stabilizovao se na
osamnaest milijardi. Odbor za plodnost, pododeljenje Ujedinjenih Nacija, sačinio
je i sproveo u delo zakone o kontroli rađanja. Ti zakoni nisu menjani više od pet
stotina godina: dvoje dece po paru, već prema odluci Odbora za plodnost.
Odbor je određivao ko može postati roditelj i koliko puta. Odbor je imao pravo da
nagradi neki par još jednim detetom, drugom da zabrani da ima decu i sve to na
osnovu poželjnih ili nepoželjnih gena.
"Neverovatno", reče kzin.
"Zašto? Svet je postajao tanj prenatrpan, sa osamnaest milijardi ljudi kojima
na raspolaganju stoji prilično primitivna tehnologija."
"Kada bi Patrijarhat pokušao da nametne kzinima jedan takav zakon, mi
bismo ga istrebili zbog nečuvene drskosti."
Ali ljudi nisu bili kzini. Zakon se dobro držao nekih pet stotina godina. Tada,
pre dvesta godina, počeli su da kruže glasovi o prevarama u Odboru za
28
plodnost. Skandal je na kraju doveo do promene zakona o kontroli rađanja.

Sada svako ljudsko biće ima prava da jednom postane roditelj, bez obzira na
stanje njegovih gena. Osim toga, drugo i treće pravo rađanja mogli su se dobiti
automatski: za visoki koeficijenat inteligencije postignut na testu, za naročite
zasluge, za korisne psihičke moći, kao što su Svevideće oči ili potpuna
usmerenost, ili za gene održanja kao što su telepatija, prirodna dugovečnost ili
odlični zubi.
Prava na rađanje mogla su se kupiti po milion zvezda jedno. Zašto da ne?
Sposobnost pravljenja novca predstavjala je ispitan, dokazan činilac održanja.
Pored toga, time su se smanjivali pokušaji podmićivanja.
Za dobijanje prava na rođenje takođe se moglo boriti u areni, pod uslovom da
još nije iskorišćeno prvo. Pobednik bi dobijao drugo i treće pravo na rođenje;
onaj koji izgubi gubio bi prvo pravo na rođenje i život. Stvari su se tako
izravnavale.
"Video sam te predstave na vašim zabavnim programima", reče Govornik.
"Mislio sam da se bore zbog zabave."
"Jok, sasvim su ozbiljni", reče Luis. Tila se zakikota.
"A lutrija?"
"Ukratko", reče Nesus, "čak i sa začinom za sprečavanje starenja ljudi, na
Zemlji ih više umire nego što se rađa, uzmimo bilo koju proteklu godinu..."
I tako je svake godine Odbor za plodnost sabirao broj umrlih i broj
emigranata, pa oduzimao od njega broj rođenih i broj imigranata, a zatim
dobijenu razliku stavio u bubanj novogodišnje lutrije iz koga su srećnici dobijali
pravo na rađanje.
Svako je mogao da učestvuje. S malo sreće mogli ste da imate desetoro ili
dvadesetoro dece - ako je to značilo biti srećan. Čak ni osuđeni kriminalci nisu
se mogli isključiti iz lutrije za pravo rađanja.
"I sam sam imao četvoro dece", reče Luis Vu. "Jedno sam dobio na lutriji.
29
Sreli biste troje od njih, da ste došli dvanaest sati ranije."

"To zvuči veoma čudno i složeno. Kada broj kzina postane preveliki, mi..."
"Napadnete najbliži ljudski svet."
"Ne, nikako, Luise. Međusobno se borimo. Što nas više ima to su veće
mogućnosti da jedan kzin uvredi drugoga. Naš populacioni problem sam se
rešava. Kod nas nikada nije postojao vaš populacioni red veličine od dva puta
osam na deseti stvorenja na jednoj planeti!"
"Čini mi se da počinjem da shvatam", reče Tila Braun. "Moji roditelji su oboje
dobili na lutriji." Nasmeja se pomalo nervozno. "Inače ja uopšte ne bih ni bila
rođena. Kada bolje razmislim, moj deda..."
"Svi tvoji preci pet pokolenja unazad rođeni su zahvaljujući dobicima na
lutriji."
"Stvarno! To uopšte nisam znala!"
"Zapisi su sigurno tačni", potvrdi Nesus.
"Ostaje jedno pitanje", reče Luis Vu. "Pa šta s tim?"
"Oni koji upravljaju flotom lutkara došli su do zaključka da se Zemljani
razmnožavaju zahvaljujući sreći."
"Tja!"
Tila Braun se veoma znatiželjno nagnu napred u svojoj stolici. Bez sumnje
nikada nije videla ludog lutkara.
"Promisli o lutrijama, Luise. Razmisli o evoluciji. Već sedam stotina godina
tvoji sunarodnici dišu zahvaljujući brojkama: dva prava na rađanje po osobi,
dvoje dece po paru. Tu i tamo neko može da dobije pravo na treće rađanje, ili da
ne dobije ni pravo na prvo na osnovu odgovarajućih merila: dijabetskih gena ili
nečeg sličnog. Ali većina ljudi ima po dvoje dece.
Zatim se zakon promenio. Za protekla dva veka, između deset i trinaest
odsto svakog pokolenja ljudi rođeno je na osnovu prava stečenog na lutriji. Šta
30
određuje ko će preživeti i razmnožavati se? Na Zemlji, sreća."

"A Tila Braun je kćer šest pokolenja kockara-pobednika..."
3. TILA BRAUN
Tila se bespomoćno kikotala.

"Mani se toga", reče Luis Vu. "Ne može se odgajati sreća na isti način kao
što se odgajaju guste obrve!"
"Pa ipak, odgaja se telepatija."
"To nije isto. Telepatija nije psihička moć. Mehanizmi u desnom temenom
režnju dobro su kartografisani. Oni jednostavno ne dejstvuju kod većine ljudi."
"Nekada se verovalo da je telepatija jedan oblik psi osobina. Sada ti tvrdiš da
sreća to nije."
"Sreća je sreća." Situacija bi trebalo da je bila smešna, u onoj meri u kojoj je
Tila mislila da je to slučaj; ali Luis je uvideo ono što je devojci promaklo. Lutkar
je bio ozbiljan. "Zakon prosečnosti se kreće napred-nazad. Verovatnoća krene
krivim putem i ti ispadaš iz igre, poput dinosaurusa. Ali ako se kockica okrene
onako kako ti želiš..."
"Smatra se da su neki ljudi u stanju da upravljaju kockicama."
"Znači upotrebio sam lošu metaforu. Stvar je u..."
"Da", grmnu kzin. Imao je glas kojim je mogao da zatrese zidove kada bi to
poželeo. "Stvar je u tome što ćemo se mi složiti sa Nesusovim izborom. Brod je
tvoj, Nesuse. Gde je, onda, naš četvrti član posade?"
"Ovde u sobi!"
"Samo jedan čas tanj!" Tila ustade. Srebrnasta mreža zasvetluca poput
pravog metala po njenoj plavoj koži; kosa joj je poput plamena lelujala na
promaji koju je pravio uređaj za rashlađivanje vazduha. "Cela ta stvar je
smešna. Nigde ja ne idem. Zašto bih?"
"Izaberi nekog drugog, Nesuse. Mora da postoje milioni prikladnih kandidata.
31
Zašto ti je baš do nje stalo?"

"Nisu u pitanju milioni, Luise. Imamo nekoliko hiljada imena i telefonske
brojeve, odnosno brojeve privatnih prenosnih kabina većine kandidata. Pet
generacija predaka svakog od njih rođeno je zahvaljujući zgodicima na lutriji."
"Pa?"
Nesus poče da korača. "Mnoge je diskvalifikovala očigledno loša sreća. Do
ostalih kao da nije moguće dopreti. Kada zovemo, nisu kod kuće. Kada ih
ponovo pozovemo telefonski kompjuter nas pogrešno spoji. Kada tragamo za
bilo kojim članom porodice Brenet počnu da zvone svi talefoni do jednog u
Južnoj Americi. Ljudi su se žalili. Sve je to vrlo razočaravajuće." Taptaptap,
taptaptap.
Tila reče: "Niste mi čak ni rekli kuda idete."
"Ne smem da otkrijem naše odredište, Tila. Međutim, možeš..."
"Crvenih mu kandži! Čak ni to nećeš da nam kažeš?"
"Možeš da proučiš holo koji je kod Luisa Vua. To je jedina informacija koju u
ovom trenutku smem da vam pružim."
Luis joj dodade holo na kome je bila prikazana nebesko plava traka kako
prolazi preko crne pozadine iza diska bleštave beline. Izvesno vreme ga je
pručavala; samo je Luis primetio da joj je od besa krv jurnula u lice.
Kada je progovorila, cedila je reči jednu po jednu, poput semenki mandarina.
"Ovo je najgluplja stvar za koju sam ikada čula. Očekuješ od Luisa i mene da tek
tako krenemo izvan poznatog svemira u društvu sa jednim kzinom i jednim
lutkarom, a sve što znamo o onome kuda idemo jeste jedna plava traka i jedna
mrlja svetlosti! Pa to je - smešno!"
"Znači li to da odbijaš da nam se pridružiš?"
Devojčine veđe se podigoše.
"Moram dobiti određen odgovor. Moji agenti svakog časa mogu da ustanove
gde se nalazi neki kandidat."
32
"Da," reče Tila Braun. "Da, odbijam."

"Upamti, onda, da prema zakonu ljudi moraš čuvati kao tajnu ono što ti je
ovde rečeno. Plaćen ti je honorar za konsultaciju."
"Kome bih ja to rekla?" nasmeja se Tila dramatično. "Ko bi mi verovao?
Luise, zar ti stvarno ideš na to smešno..."
"Da." Luis je već razmišljao o drugim stvarima, o tome kako da je uz puno
takta izvede iz kancelarije. "Ali ne ovog trenutka. Tamo još traje prijem. Slušaj,
učini mi nešto, hoćeš li? Prebaci muzički centar sa trake četiri na traku pet.
Zatim reci svakome ko bude pitao za mene da ću uskoro izići."
Kada se vrata za njom zatvoriše, Luis reče: "Učini mi uslugu. Učini i sebi.
Prepusti meni da prosudim da li je neko ljudsko biće kvalifikovano za pohod u
nepoznato."
"Ti znaš koje su glavne kvalifikacije", reče Nesus. "Još nemamo dva
kandidata da bismo mogli da biramo."
"Dobili ste na desetine hiljada."
"Nije baš tako. Mnogi su se sami diskvalifikovali; ostale nismo mogli da
pronađemo. Možeš li mi međutim, reći šta nedostaje tom ljudskom biću da bi
odgovaralo tvojim zahtevima."
"Suviše je mlada."
"Nijedan kandidat koji ne pripada pokolenju Tile Braun ne može da prođe."
"Razmnožavanje sreće! Ne, nema veze, neću se prepirati. Poznajem još luđa
ljudska bića. Nekolicina ih je na prijemu... Pa sam si se uverio da nije ksenofil."
"Niti je ksenofob. Ne plaši se nijednog od nas."
"Ne poseduje onu iskru. Ona nije... nije..."
"Nije nemirnog duha", reče Nesus. "Srećna je tamo gde jeste. To je stvarno
prepreka. Ne postoji ništa što želi. Ali kako smo to mogli da saznamo da je
nismo pitali?"
"U redu, sam izaberi svoje kandidate." Luis odlučnim korakom iziđe iz
33
kancelarije.
Iza njega lutkar zapeva: "Luise! Govorniče! Signal! Jedan od mojih agenata
pronašao je drugog kandidata!"
"Čini ti se samo", reče Luis oporo. Na drugom kraju dnevne sobe, Tila Braun
prodorno je gledala u jednog drugog Pirsonovog lutkara.
Luis se lagano budio. Prisetio se da je stavio slušalice za spavanje i podesio

ih na jedan sat. Naprava se sama isključivala po isteku podešenog vremena i
čovek bi se budio zato što mu je uređaj nezgodno stajao na glavi...
Ali ovoga puta slušalice mu nisu bile na glavi... On naglo ustade.
"Ja sam ti ih skinula", reče Tila Braun. "San ti je bio potreban."
"Oh. Koliko je sati?"
"Prošlo je pet."
"Bio sam loš domaćin. Kako napreduje prijem?"
"Broj zvanica smanjio se na dvadesetak. Ne brini, rekIa sam im šta ću uraditi.
Svi su se složili da je to dobra ideja."
"U redu." Luis se skotrlja sa kreveta. "Hvala. Hoćemo li da se pridružimo
najupornijima?"
"Volela bih prethodno da razgovaram s tobom."
On ponovo sede. Bunovnost ga je lagano napuštala. "O čemu?" upita je.
"Stvarno ideš na to ludo putovanje?"
"Stvarno idem."
"Ne vidim zašto."
"Deset puta sam stariji od tebe", reče Luis Vu. "Ne moram da zarađujem za
život. Ne posedujem strpljenje potrebno za poziv naučnika. Nekada sam pisao,
ali to se pokazalo kao težak posao, što uopšte nisam očekivao. Šta mi je
preostalo? Naprosto se igram."
Ona zatrese glavom i plamena svetlost zatreperi na zidovima. "To mi ne
34
zvuči kao igra"

Luis slegnu ramenima. "Dosada je moj najveći neprijatelj. Ubila je većinu
mojih prijatelja, ali mene neće. Kada mi postane dosadno, rizikujem negde
život."
"Zar ne bi trebalo bar da znaš u čemu se sastoji taj rizik?"
"Dobro me plaćaju."
"Novac ti nije potreban."
"Ljudskoj rasi je potrebno ono što poseduju lutkari. Slušaj, Tila, rečeno ti je
sve o brodu koji se kreće drugim kvantom hiperpogona. To je jedina letelica u
poznatom svemiru koja jednu svetlosnu godinu prevali brže od tri dana. U stvari,
prevali je stotine puta brže!"
"Kome je potrebno da leti toliko brzo?"
Luis nije bio raspoložen da drži predavanje o eksploziji Jezgra. "Vratimo se
na prijem."
"Ne, čekaj!"
"U redu."
Šake su joj bile velike, sa dugačkim tankim prstima. One zasjaše na odbijenoj
svetlosti kada ih je nervozno provukla kroz plamenu kosu. "Tanj, samo
zapetljavam stvari. Luise, da li nekoga voliš u ovom trenutku?"
To ga je iznenadilo. "Mislim da ne."
"Da li zaista ličim na Paulu Šerenkov?"
U polutami sobe ličila je na bukteću žirafu sa Dalijevog platna. Kosa joj je
sijala sopstvenom svetlošću, poput strujanja narandžastog i žutog plamena koji
tamni pretvarajući se u dim. Pri toj svetlosti preostali deo Tile bio je senka
dodirnuta treperavom blistavošću njene kose. Ali Luisovo sećanje ispuniše
pojedinosti: dugačke, savršene noge, kupaste grudi, nežna lepota maloga lica.
Prvi put ju je ugledao pre četiri dana, ruku pod ruku sa Tedronom Deonijem,
dugačkim i tankim astronautom koji je doputovao na Zemlju zbog ovog prijema.
35
"Učinilo mi se od tebe da je lično Paula", priznade on sada. "Ona živi na

Uspesmo, a tamo sam sreo i Teda Doenija. Kada sam vas ugledao zajedno,
pomislio sam da su Ted i Paula došli istim brodom.
Razlike se zapažaju tek izbliza. Ti imaš bolje noge, ali Paula gracioznije
hoda. Mislim da je Paulino lice bilo hladnije. Možda je to samo sećanje."
Spolja se začuše odlomci računarske muzike, divlji i čisti, čudesno
nedovršeni bez svetlosnih šara, koje bi sa njima činile celinu. Tila se uznemireno
pomeri, zagledavši se u vatrene senke na zidu.
"Šta ti se mota po glavi? Ne zaboravi", reče Luis, "lutkari mogu da biraju
među hiljadama kandidata. Mogu da pronađu četvrtog člana posade svakog
dana, svakog časa. A tada, krećemo."
"Neka", reče Tila.
"Ostaćeš sa mnom do tada?"
Tila klimnu vatrenom glavom.
Lutkar se pojavi dva dana kasnije.

Luis i Tila bili su napolju na travnjaku, upijajući sunčeve zrake i igrajući
strašno ozbiljnu igru - čarobni šah. Luis joj je dao konja prednosti. Sada je žalio
zbog toga. Tila je zamenjivala inteligenciju intuicijom; nikada nije mogao da
predvidi njen sledeći potez. A igrala je veoma ozbiljno.
Blago je grickala donju usnu, razmatrajući sledeći potez, kada servo skliznu
nagore i oglasi se. Luis podiže pogled prema ekranu monitora i ugleda dva
jednooka pitona kako posmatraju iz nedara servo uređenja. "Pošalji ga ovamo,
napolje", reče on lagodno.
Tila se diže jednim naglim, negracioznim pokretom. "Vas dvoje možda imate
neke tajne."
"Možda. Šta si naumila?"
"Da se malo posvetim čitanju." Ona uperi kažiprst u njega. "Ne diraj tablu!"
36
Na vratima se srela sa lutkarom koji je izlazio. Ona se nehotice zanese dok

su se mimoilazili i Nesus odskoči šest stopa u stranu. "Izvinite", zapevuši on:
"Iznenadili ste me."
Tila podiže obrvu i uđe unutra.
Lutkar se zaustavi ispred Luisa i smota noge poda se. Jednu glavu uperi u
Luisa, dok mu je druga nervozno kružeći pokrivala sve uglove polja. "Može li nas
žena uhoditi?"
Na Luisovom licu pojavi se iznenađeni izraz. "Naravno. I sam znaš da je na
otvorenom nemoguća zaštita od špijunskog zraka. Onda?"
"Bilo ko i bilo šta mogli bi da nas posmatraju. Luise, hajdemo u tvoju
kancelariju."
"Ali zašto?" Luisu je bilo sasvim udobno tamo gde se nalazio. "Hoćeš li,
molim te, prestati da vrtiš glavom? Ponašaš se kao da si na smrt uplašen."
"Uplašen sam, mada znam da moja smrt i nije važna. Koliko meteorita
godišnje padne na Zemlju?"
"Ne bih znao."
"Ovde smo u opasnoj blizini asteroidnog pojasa. Ipak to nije važno, jer nismo
bili u stanju da stupimo u vezu sa četvrtim članom posade."
"Veoma loše", reče Luis. Lutkarevo ponašanje ga je zbunilo. Da je Nesus bio
ljudsko biće... ali nije. "Verujem da niste odustali."
"Ne, ali neuspeli pokušaji su nas ogorčili. Protekla četiri dana tražili smo
izvesnog Normana Hajvuda KJMMCW-TAD, koji bi savršeno odgovarao kao
član posade."
"I?"
"Snažan je, a i zdravlje mu je savršeno. Star je dvadeset četiri zarez tri
zemaljske godine. Šest pokolenja njegovih predaka rođeno je zahvaljujući
dobicima na lutriji. I što je najvažnije, uživa u putovanjima; ispostavilo se da je
nemirnog duha, što nam je i potrebno.
37
Naravno probali smo da stupimo u lični kontakt s njim. Cela tri dana moj
agent ga je pratio kroz čitavu seriju prenosnih kabina, uvek sa skokom
zakašnjenja, dok je Norman Hajvud bio na skijanju u Švajcarskoj, serfingu na
Cejlonu, u kupovini u Njujorku i na kućnim prijemima na Stenovitim Planinama i
Himalajima. Prošle noći ga je sustigao kad je ulazio u putnički svemirski brod za
Džinks. Brod je poleteo pre nego što je moj agent uspeo da savlađa svoj urođeni
strah od vaših improvizovanih brodova."
"I meni su se slične stvari dešavale. Zar niste mogli da mu uputite
hipertalasnu poruku?"
"Luise, ovo putovanje treba da ostane tajna."
"Ah, da", reče Luis, zagledan u pitonsku glavu koja je neprekidno kružila u
potrazi za nevidljivim neprijateljima.
"Uspećemo", reče Nesus. "Ne mogu se hiljade potencijalnih članova posade
zauvek skrivati. Je li tako, Luise? Oni čak ni ne znaju da ih mi tražimo!"
"Naći ćete vi nekoga. Na putu ste."
"Molim se da ne nađemo! Luise, kako da to izvedem? Kako da letim sa tri
tuđinca u eksperimentalnom brodu konstruisanom za jednog pilota? To bi bila
ludost!"
"Nesuse, šta tebe u stvari muči? Celo to putovanje bila je tvoja ideja!"
"Nije. Moja naredenja potiču od onih-koji-vode, udaljenih dve stotine
svetlosnih godina."
"Nešto te plaši. Želim da znam šta je to. Šta si pronašao? Da li uopšte znaš
kakvo je to putovanje? Šta se promenilo od dana kada si bio spreman da
uvrediš četiri kzina u javnom restoranu? Hej, polako, polako!"
Lutkar je zavukao glave i vratove među prednje noge i smotao se u loptu.
"Hajde", reče Luis. "Hajde iziđi." On nežno pređe rukama duž stražnjih strana
lutkarevih vratova - onih njihovih delova koji su se videli. Lutkar zadrhta. Koža
mu je bila meka, poput kože divokoze, prijatna za dodirivanje.
38
"Iziđi odatle. Ovde te ništa neće povrediti. Ja štitim svoje goste."

Prigušeno cvilenje dopre iz predela ispod lutkarevog stomaka. "Bio sam lud.
Lud! Da li sam stvarno uvredio četiri kzina?"
"Iziđi. Ovde si siguran. Tako je bolje." Pljosnata glava izroni iz toplog zaklona.
"Vidiš? Nemaš se čega bojati."
"Četiri kzina? Ne tri?"
"Moja greška. Prevario sam se u brojanju. Bila su tri."
"Oprosti mi, Luise." Lutkar pokaza i drugu glavu sve do oka. "Moja manična
faza se okončala. Sada sam u depresivnom delu ciklusa."
"Možeš li nešto preduzeti s tim u vezi?" Luis pomisli na moguće posledice
ako bi Nesus uleteo u pogrešni deo ciklusa u nekom presudnom trenutku.
"Mogu da čekam da se završi. Mogu da se zaštitim, što je više moguće.
Mogu pokušati da ne dozvolim da to utiče na moje rasuđivanje."
"Jadni Nesuse. Siguran si da nisi saznao ništa novo?"
"Zar ne znam već toliko da se od toga prestravi svaki zdrav um?" Lutkar
ustade pomalo drhtavo. "Zašto sam sreo Tilu Braun? Mislio sam da će otići."
"Zamolio sam je da ostane dok ne pronađemo četvrtog člana posade."
"Zašto?"
Luis se i sam to pitao.
To nije imalo veze sa Paulom Šerenkov. Luis se isuviše promenio od njenog
vremena; osim toga nije bio čovek koji bi jednu ženu ukalupljivao u lik duge.
Ploče za spavanje bile su predviđene za dvoje, ne za jednog. Ali bilo je i
drugih devojaka na prijemu... ne tako lepih kao Tila. Može li mudrog, starog
Luisa Vua još uhvatiti u zamku puka lepota?
Ali nešto više od lepote gledalo je iz tih jednolikih, srebrnih očiju. Nešto
veoma složeno.
"Zbog bludničenja", reče Luis Vu. A onda se priseti da razgovara sa
tuđincem, kome verovatno nisu bile jasne slične zapetljavine. Shvatio je da se
39
lutkar i dalje trese i dodade: "Hajdemo u moju kancelariju. Nalazi se ispod brda.
Nema meteora."
Kada je lutkar otišao, Luis pođe da traži Tilu. Pronašao ju je u biblioteci, ispod
ekrana za čitanje; pucketavi kadrovi promicali su brzinom koja je bila velika čak i
za brzočitača.
"Hej", reče ona, zaustavi kadar i okrenu se. "Kako je naš dvoglavi prijatelj?"
"Bezumno preplašen. A ja sam iscrpljen. Igrao sam se psihijatra sa
Pirsonovim lutkarom."
Tila se razvedri. "Pričaj mi o seksualnom životu lutkara."
"Znam samo da mu nije dozvoljeno da se razmnožava. On stalno razmišlja o
tome. Verovatno bi mogao da se razmnožava da se to ne protivi zakonu. Ovako,
nema mu druge do da odustane od cele stvari. Žao mi je."
"Pa, o čemu ste razgovarali?"
Luis odmahnu rukom. "Tri stotine godina trauma. Toliko je Nesus proveo kod
ljudi. Jedva da se seća planete lutkara. Imam osećaj da je svih tih tri stotine
godina proveo plašeći se." Luis se skljoka u stolicu za masažu. Napor da se
uživi u život tuđinca iscrpeo mu je um, istrošio maštu.
"Šta je s tobom? Šta to čitaš?"
"O eksploziji Jezgra." Tila pokaza rukom prema ekranu za čitanje.
Zvezde su stajale nagomilane u jatima, masama, gomilama. Nije se mogao
videti ni delić tame, koliko ih je bilo. Moglo je to biti neko gusto zvezdano jato, ali
nije; nije moglo biti. Teleskop ne bi bio u stanju da dopre tako daleko, kao ni bilo
koji normalni vasionski brod.
Bilo je to jezgro galaksije, promera pet hiljada svetlosnih godina, zbijena lopta
zvezda na osi galaktičkog vrtložja. Samo jedan čovek stigao je tako daleko, pre
dve stotine godina, u eksperimentalnom brodu koji su sagradili lutkari. Na
ekranu su se videle crvene, plave i zelene zvezde, koje su se pretapale, pri
čemu su crvene bile najveće i najsjajnije. U središtu slike nalazio se pramen
40
bleštave beline u obliku naduvenog zareza. U njemu su stajale linije i senkovite

grudvice; ali senka u belom pramenu bila je sjajnija od svih zvezda izvan njega.
"Zato ti je potreban lutkarev brod", reče Tila Braun. "Zar ne?"
"Tačno."
"Kako je do toga došlo?"
"Zvezde se nalaze suviše blizu jedna druge", reče Luis. "U proseku na
udaljenosti od pola svetlosne godine i to u svakom jezgru bilo koje galaksije. U
blizini središta još su više nagomilane. U galaktičkom središtu, zvezde su tako
blizu jedna druge da se međusobno zagrevaju. Što su toplije, brže sagorevaju.
Brže stare.
Sve zvezde iz jezgra mora da su se pre deset hiljada godina nalazile na
samom pragu da postanu nove.
A onda je jedna od njih to i postala. Oslobodila je veliku količinu toplote i
plimu gama zraka. Nekoliko zvezda oko nje primilo je tu toplotu. Pretpostavljam
da su i gama zraci doprineli povećanju stelarne aktivnosti. U svakom slučaju
buknule su još dve susedne zvezde.
To je sad ukupno bilo tri. Njihova kombinovana toplota dovela je do
eksplozije još nekoliko zvezda. Uskoro se reakcija više nije mogla zaustaviti. Taj
beli pramen predstavlja sve same supernove. Ako želiš možeš pogledati
njegovu mapu, malo dalje na traci."
"Ne hvala", reče ona, što se moglo predvideti. "Pretpostavljam da je to sve do
sada već završeno?"
"Aha! To što gledaš je stara svetlost. Mada još nije stigla u ovaj deo
galaksije. Lančana reakcija mora da se završila pre deset hiljada godina."
"Zašto se svi oni uzbuđuju oko toga?"
"Zračenje. Brze čestice svih vrsta." Stolica za masiranje poče da ga opušta;
on se dublje zavali u bezoblično udubljenje i dopusti da neprekidno talasanje
blago gnječi njegove mišiće. "Posmatraj to na ovaj način. Poznati svemir
41
predstavlja sićušni mehur zvezda udaljen od galaktičke ose trideset i šest hiljada
svetlosnih godina. Nove su počele da eksplodiraju pre više od deset hiljada
godina. To znači da će front talasa koji je nastao kao posledica kombinovanih
eksplozija stići dovde za nekih dvadeset hiljada godina. Je li tako?"
"Svakako."
"A subnuklearno zračenje milion novih putuje odmah iza talasnog fronta."
"Oh."
"Za dvadeset hiljada godina moraćemo da evakuišemo sve svetove za koje
si ikada čula, i verovatno još mnoge druge."
"To je dugo vremensko razdoblje. Ako počnemo, možemo to izvesti sa
brodovima koje posedujemo. Lako."
"Ne razmišljaš. Prelazeći svetlosnu godinu za tri dana jednom našem brodu
bilo bi potrebno šest stotina godina da stigne do Magelanovih Oblaka."
"Mogu se zaustaviti da uzmu hranu i vodu... otprilike svake godine."
Luis se nasmeja. "Probaj da nagovoriš nekoga na to. Shvataš šta mislim?
Kada svetlost Središnje eksplozije počne da sija kroz prašnjave oblake između
nas i galaktičke ose, tek tada će se svi u ljudskom svemiru odjednom užasnuti.
Tada će im preostati još jedan vek da se izvuku.
Lutkari su imali dobru ideju. Poslali su čoveka u Jezgro da bi privukli pažnju
javnosti, zato što su im bila potrebna sredstva za istraživanje. On je poslao
natrag slike poput one. Ali pre nego što se vratio, lutkari su otišli; nije bilo
nijednog lutkara ni na jednom ljudskom svetu. Mi tako nećemo postupiti.
Čekaćemo i čekati, a kada se napokon odlučimo da krenemo, naći ćemo se u
situaciji da moramo prevesti bilione razumnih bića sasvim van galaksije. Biće
nam potrebni najveći i najbrži brodovi koje ćemo biti u stanju da sagradimo - i to
više njih. Ovog časa se moramo domoći pogona lutkara, kako bismo ga smesta
počeli da usavršavamo. Taj..."
"U redu. Idem s tobom."
42
Prekinut usred predavanja, Luis reče: "A?"

"Idem s tobom", reče Tila Braun.
"Sišla si s uma."
"Pa, ti ideš, zar ne?"
Luis stisnu zube da ne bi eksplodirao. Kada je progovorio, bilo je to čak
mirnije nego što je situacija zavređivala. "Da, idem. Ali imam razloga koji tebi
nedostaju, a i bolje uspevam da se održim u životu od tebe, jer sam duže u
njemu."
"Ali ja sam srećković."
Luis zafrkta.
"Moji razlozi koji me nagone da pođem nisu možda toliko jaki kao tvoji, ali
sasvim su dovoljni!" Glas joj je bio visok i piskav od besa.
"Tanj su dobri."
Tila zadobova po ekranu za čitanje. Naduvena zapeta svetlosti nove buktala
joj je pod noktom. "Zar to nije razlog?"
"Dobićemo pogon lutkara bez obzira da li ćeš ti poći ili ne. Čula si Nesusa.
Postoji na hiljade sličnih tebi."
"A ja sam jedna od njih!"
"U redu, ti si jedna od njih", ražesti se Luis.
"Zašto se, tanj, ponašaš tako zaštitnički? Da li sam tražila od tebe da me
štitiš?"
"Izvinjavam se. Ne znam zašto sam pokušao da ti naređujem. Ti si slobodna,
odrasla osoba."
"Hvala. Nameravam da se pridružim tvojoj posadi."
Tila postade ledeno službena.
Najgore od svega bilo je upravo to što je stvarno bila slobodna i odrasla. Ne
samo što je ne bi mogao primorati; pokušaj da joj naređuje predstavljao bi rđavo
ponašanje i (što je još značajnije) ne bi uspeo.
43
Ali mogao bi je ubediti...

"Onda razmisli o ovome", reče Luis Vu. "Nesus je preduzeo sve što je bilo
moguće da sačuva tajnu svog broda. Zašto? Šta on to mora da skriva?"
"To mu je posao, zar ne? Možda ima nešto što bi bilo vredno ukrasti, bez
obzira na to gde idemo."
"Pa šta? Mesto gde mi idemo udaljeno je odavde dve stotine svetlosnih
godina. Jedino mi možemo dospeti tamo."
"Znači, u pitanju je sam brod."
Iako je Tila ispoljavala mnoge neobičnosti, nije bila glupa. Ni Luisu to nije
palo na pamet. "Razmisli samo o našoj posadi", reče on. "Dva ljudska bića,
jedan lutkar i jedan kzin. Niko od nas nije profesionalni istraživač."
"Shvatam šta pokušavaš, Luise, ali ja stvarno idem. Sumnjam da me možeš
zaustaviti."
"Onda bar da znaš u šta se upuštaš. Čemu neobična posada?"
"To je Nesusov problem."
"Rekao bih da je naš. Nesus prima naređenja direktno od - onih-koji-vode - iz
glavnog štaba lutkara. Mislim da je upravo pre nekoliko časova shvatio smisao
tih naredenja. Sada je prestravljen. Ti... sveštenici opstanka igraju četvorostruku
igru, ne vodeći uopšte računa o onome šta ćemo mi istraživati."
Videvši da je zainteresovao Tilu, on nastavi. "Kao prvo, tu je Nesus. Ako je
dovoljno lud da se spusti na nepoznati svet, da li je moguće da je dovoljno
razuman i da preživi doživljeno - oni-koji-vode moraju to da znaju. Kada stignu
do Magelanovih Oblaka, moraće da uspostave novo trgovačko carstvo. Kičma
njihove trgovine jesu ludi lutkari.
Zatim tu je i naš krznati prijatelj. Kao ambasador kod jedne rase tuđinaca, on
bi trebalo da spada među najprefinjenije kzine. Da li je on dovoljno prefinjen da
živi u slozi sa nama ostalima? Ili će nas, možda, ubiti za malo prostora ili zdelu
svežeg mesa.
44
Treće, tu si ti i tvoja pretpostavljena sreća, što predstavlja jednu od

najsumanutijih zamisli za koje sam ikada čuo. Četvrti sam ja, verovatno tipičan
istraživač. Možda sam ja kontrola.
Znaš li šta ja mislim?" Luis je sada stajao iznad devojke, bombardujući je
rečima izgovorenim oratorskom tehnikom, koju je uvežbao dok je gubio na
izborima za UN sredinom svojih sedamdesetih godina. On bi iskreno porekao da
pokušava da zastraši Tilu Braun; ali očajnički je želeo da je ubedi. "Lutkari
uopšte ne haju na koju će nas planetu poslati. A i zašto bi, kada napuštaju
galaksiju? Oni naprosto testiraju naš mali tim u uslovima uništenja. Pre nego što
svi izginemo, lutkari mogu da saznaju mnogo o tome kako smo uticali jedni na
druge."
"Ne mislim da je u pitanju planeta", reče Tila.
Luis prasnu: "Tanj! Kakve to sad veze ima?"
"Razmisli, Luise. Ako već moramo da nastradamo prilikom istraživanja, bar
bismo mogli da znamo šta istražujemo. Mislim da je posredi svemirska letelica."
"Misliš."
"Veoma velika, u obliku prstena, sa kolektorskim poljem za međuzvezdani
vodonik. Mislim da je sagrađena da bi upućivala vodonik prema osi radi fusije.
Na taj način dobija se pogon, a i sunce. Prsten se okreće zahvaljujući
centrifugalnoj sili, a njegova unutrašnja strana optočena je staklom."
"Da", reče Luis, razmišljajući o čudnoj slici na holou koji mu je dao lutkar.
Premalo je razmišljao o odredištu prema kome idu. "Može biti. Velika, primitivna
i ne baš laka za rukovanje. Ali zašto bi to zanimalo one-koji-vode?"
"Mogao bi to biti brod-utočište. S obzirom na tamošnju zbijenost sunaca, rase
iz jezgra bile su u prilici da o lančanom procesu na zvezdama doznaju vrlo rano.
Mogle su da predvide eksploziju hiljadama godina unapred... kada su postojale
svega dve ili tri supernove."
"Supernove. Može biti... ti si mi skrenula pažnju sa predmeta. Rekao sam ti
45
šta mislim kakvu igru igraju lutkari. Ja u svakom slučaju idem, iz zabave. Zbog
čega ti misliš da želiš poći?"
"Zbog eksplozije Jezgra."
"Altruizam je velika stvar, ali nije moguće da te brine nešto što treba da se
dogodi za dvadeset hiljada godina. Pokušaj ponovo."
"Do vraga, ako ti možeš da budeš heroj, mogu i ja! I grešiš što se tiče
Nesusa. On bi se izvukao iz samoubilačke misije. Osim toga, zašto bi lutkari
želeli da saznaju nešto o nama, ili o kzinima? Zbog čega bi nas testirali? Oni
napuštaju Galaksiju. Nikada više neće imati posla sa nama."
Ne, Tila nije bila glupa. Ali... "Grešiš. Lutkari imaju jake razloge što žele da
saznaju sve o nama."
Tilin pogled ga je izazivao da to i obrazloži.
"Ne znamo mnogo o migraciji lutkara. Jedino nam je poznato da je svaki živi
lutkar, koji je fizički sposoban i pri zdravoj pameti, sada u pokretu. Znamo i da se
kreću brzinom nešto nižom od brzine svetlosti. Lutkari se boje hipersvemira.
Putujući brzinom nešto nižom od svetlosne flota lutkara bi stigla do Malog
Magelanovog Oblaka za nekih osamdeset pet hiljada godina. A šta očekuju da
će naći kada stignu tamo?"
On se isceri i dovrši misao. "Nas, naravno. Ljude i kzine, u svakom slučaju. A
verovatno i kdatlinoe, pierine i delfine. Oni znaju da ćemo mi čekati do
poslednjeg trenutka, a zatim pojuriti tamo, kao i da ćemo koristiti brzine veće od
svetlosne. Kad lutkari stignu do Oblaka, moraće da sarađuju sa nama... ili sa
onim šta nas je satrlo; a poznajući nas, u stanju su da predvide prirodu satirača.
Oh, imaju oni dobre razloge da nas proučavaju."
"U redu."
"Još želiš da ideš?"
Tila klimnu glavom.
"Zašto?"
46
"To ću zadržati za sebe." Tila je bila potpuno pribrana. I šta je Luis mogao?
Da je imala manje od devetnaest godina, pozvao bi jednog od njenih roditelja.
Ali sa dvadeset pretpostavljalo se da je odrasla. Negde se morala napraviti
granica.
A kao odrasla raspolagala je slobodom izbora; imala je pravo da očekuje od
Luisa Vua lepo ponašanje; određene oblasti njenog ličnog života bile su
nepovredive. Luis je mogao samo da je ubeđuje; a u tome nije uspeo.
Pa ipak, Tila nije morala da učini ono što je zatim učinila. Ona iznenada uze
njegove ruke i, smešeći se, molećivim glasom reče: "Povedi me, Luise. Ja sam
sreća, stvarno jesam. Ako Nesus ne napravi dobar izbor, može se dogoditi da
završiš sam u krevetu. A to ti se ne bi dopalo, znam sigurno."
Imala ga je u šaci. Nije bio u prilici da joj spreči pristup na Nesusov brod.
Budući da se ona uvek lično mogla obratiti lutkaru.
"U redu", reče on. "Pozvaćemo ga."
A i stvarno mu se ne bi dopalo da spava sam.
4. GOVORNIK-ŽIVOTINJAMA
"Želim da se pridružim ekspediciji", reče Tila u videofon.

Lutkar urliknu dugim, jednoličnim E tonom.
"Molim?"
"Izvini", reče lutkar. "Javi se u Autobek Fild, u Australiji, sutra u osam ujutro.
Ponesi lične stvari čija težina ne sme biti veća od pedeset zemaljskih funti. To
važi i za tebe, Luise. Ahh..." Lutkar podiže glave i urliknu.
Luis zabrinuto upita: "Da li si bolestan?"
"Ne. Predviđam vlastitu smrt. Luise, žao mi je što nisi imao manje uspeha u
ubeđivanju. Srećno. Srešćemo se u Autobek Fildu."
Ekran se zamrači.
"Vidiš?" reče Tila, likujući. "Vidiš šta dobijaš zato što si uspeo u ubeđivanju?"
47
"Ja i moj srebrni jezik. Pa, bio sam što sam mogao rečitiji. Nemoj mene
okrivljavati ako umreš strašnom smrću."
Te noći, slobodno tonući u tamu, Luis ju je čuo kako kaže: "Volim te. Idem s
tobom zato što te volim."
"I ja tebe volim", reče on polusneno. A onda mu nešto sinu i on dodade: "To
je ono što si krila?"
"Mmmmmm."
"Pratićeš me dve stotine svetlosnih godina zato što ne možeš bez mene!"
"Aha."
"Poluosvetljenje spavaće sobe", reče Luis. Bleda, plava svetlost ispuni sobu.
Lebdeli su na stopu udaljenosti između ploča za spavanje. Pripremajući se za
svemir, skinuli su boje za kožu i odrekli se frizura ravnozemskog stila. Kosa u
Luisovoj kiki bila je sada ravna i crna, lobanja siva i čekinjasta. Koža u žuto-
smeđim tonovima i smeđe, nimalo zakošene oči dosta su mu izmenile lik.
Promene na Tili bile su isto tako uočljive. Kosa joj je sada izgledala tamna i
talasasta, vezana pozadi. Koža joj je bila nordijski bleda. Na ovalnom licu isticale
su se velike, smeđe oči i mala, ozbiljna usta; nos joj se gotovo nije primećivao. U
polju za spavanje lebdela je poput ulja na vodi, krajnje opuštena.
"Ali ti nikada nisi otišla ni do Meseca."
Ona klimnu.
"A ni ja nisam najveći ljubavnik na svetu. Sama si mi to rekla."
Ona ponovo klimnu. Tila Braun se nije ustezala. Za dva dana i dve noći
nijednom nije slagala, niti pokušala da prikrije istinu, čak ni toliko da bi izvrdala
odgovor. Luis bi to primetio. Ispričala mu je o svoje dve prve ljubavi: jedan je
izgubio interesovanje za nju posle pola godine, a drugi joj je bio rođak kome je
bilo ponuđeno da emigrira na planinu Pogledajga. Luis joj je malo pričao o
vlastitom iskustvu i izgledalo je da ona prihvata njegovu uzdržanost. Ali, za
razliku od njega, ona se nije uzdržavala, već je postavljala najnezgodnija pitanja.
48
"Zašta si baš mene izabrala?" upita on.

"Ne znam", priznade ona. "Možda je u pitanju nadarenost? Ti si junak, znaš."
Bio je jedini živi čovek koji je uspostavio prvi kontakt sa jednom tuđinskom
vrstom. Hoće li ikada prestati da ispašta zbog epizode sa Trinocima?
Pokušao je još jednom. "Slušaj, poznajem najvećeg ljubavnika na svetu.
Prijatelj mi je. To mu je hobi. Piše knjige o tome. Doktor je fiziologije i
psihologije. Za proteklih sto trideset godina bio je..."
Tila pokri rukama uši. "Nemoj", reče ona. "Nemoj."
"Jednostavno ne želim da pogineš tamo negde. Suviše si mlada."
Na licu joj se pojavio izraz zbunjenosti, zbunjenosti koja je značila da je
upotrebio tačne reči međunarodnog jezika u besmislenoj rečenici. Ošinuti srce?
Poginuti negde? Luis uzdahnu u sebi. "Stapanje čvorišta spavaće sobe", reče on
i nešto se zbi sa spavaćim poljem. Dva područja stabilne ravnoteže, anomalije
koje su sprečavale da Luis i Tila ispadnu iz polja, međusobno se primakoše i
stopiše u jedno. Luis i Tila počeše da klize 'nizbrdo' dok se ne sudariše i
prionuše jedno uz drugo.
"Zaista mi se spava, Luise. Ali nema veze..."
"Trebalo bi da iskoristiš ovu priliku pre nego što zakoračiš u zemlju snova. U
svemirskom brodu biće prilično skučeno."
"Hoćeš da kažeš da tamo nećemo moći da vodimo ljubav? Tanj, Luise, ne
smeta mi ako oni gledaju. Pa to su tuđinci."
"Meni smeta."
Ona mu opet uputi onaj zbunjeni pogled. "Šta da nisu tuđinci. Da li bi ti tada
smetalo?"
"Da, sem ako bismo ih dobro poznavali. Da li sam zbog toga staromodan?"
"Malo."
"Sećaš se prijatelja koga sam pomenuo? Najvećeg ljubavnika na svetu? Pa,
imao je prijateljicu", reče Luis, "i ona me je naučila nekim stvarima kojima ju je
49
on prethodno naučio. Za to će biti potrebna gravitacija", dodade on. "Isključenje

polja u spavaćoj sobi." Sila teže se ponovo uspostavi.
"Pokušavaš da promeniš temu", reče Tila.
"Da. Predajem se."
"U redu, ali zapamti jednu stvar. Samo jednu stvar. Tvoj prijatelj lutkar mogao
je da se opredeli za četiri vrste, a ne tri. Mogao si vrlo lako da grliš neku Trinoku
umesto mene."
"Stravična misao. Dobro, stvar ćemo izvesti u tri etape, počevši od
opkoračenja..."
"Šta je to opkoračenje?"
"Pokazaću ti..."
Ujutro je Luisu bilo veoma milo što će putovati zajedno. Kada su mu se
sumnje vratile, bilo je suviše kasno. U stvari, već je odavno bilo prekasno.
Spoljni su bili trgovci informacijama. Kupovali su ih po visokim cenama i

prodavali ih po visokim cenama, ali ono što bi jednom kupili mnogo puta bi
prodali, budući da su trgovali širom cele galaktičke spirale. U bankama ljudi imali
su praktično neograničene kredite.
Verovatno potiču sa nekog hladnog, lakog meseca kakvog gasovitog džina;
sa nekog sveta veoma sličnog Nereidi, Neptunovom većem mesecu. Sada žive
u prostorima između zvezda, u brodovima velikim poput gradova, čija se
složenost veoma razlikovala, od fotonskih jedara do mašina koje su, prema
merilima ljudske nauke, bile teorijski nezamislive. Ako bi se u nekom
planetarnom sistemu našle potencijalne mušterije i ako bi taj sistem sadržao
pogodan svet za njih, Spoljni bi iznajmili prostor za trgovački centar, za odmor i
rekreaciju, kao i za skladište namirnica. Pre pet stotina godina učinili su to sa
Nereidom.
"Ovo mora da im je najveća trgovačka zona", reče Luis Vu.
50
"Tamo dole." On pokaza jednom rukom, dok je drugu držao na kontrolama

transportnog broda.
Nereida je bila ledena, krševita ravnica, obasjana blistavom svetlošću
zvezda. Sunce je ličilo na debelu belu tačku koja je odašiljala isto onoliko
svetlosti kao i pun Mesec; ta svetlost obasjavala je lavirint niskih zidova.
Postojala su neka poluloptasta zdanja, kao i jedna skupina malih brodova na
potisni pogon, koji su saobraćali između tla i orbite; odeljci za putnike stajali su
otvoreni; ali više od polovine ravnice bilo je pokriveno tim niskim zidovima.
Nadonoseći se u svojoj ogromnosti iza Luisa, Govornik-Životinjama reče:
"Mislim da znam koja je svrha lavirinta. Odbrana?"
"Teren za sunčanje", reče Luis. "Život Spoljnih počiva na termoelektricitetu.
Legnu tako da im se glave nalaze na suncu, a repovi u hladu i temperaturna
razlika između ta dva mesta stvara struju. Zidovi su tu da bi dobili što više
senke."
Nesus se primirio za vreme desetočasovnog leta. Muvao se oko sistema za
održavanje života na transportnom brodu, proveravajući ovo i ono, zavlačeći po
jednu glavu i oko u uglove, komentarišući i odgovarajući na pitanja preko
ramena. Njegov skafander, vrećasti balon sa postavljenim delom iznad grbe u
kojoj mu se nalazio mozak, izgledao je lako i udobno; paketi za regenerisanje
vazduha i hrane bili su neverovatno mali.
Priredio im je jednu neobičnost pred sam polazak. Kabinu je iznenada
ispunila muzika, složena i divna, bogata molskim tonovima, nalik na tužni zov
seksualno poludelog računara. Nesus je zviždao. Sa svojih dvoje usta, bogatih
živcima i mišićima, što je sasvim primereno budući da su ona istovremeno bila i
ruke, lutkar je predstavljao pokretni orkestar.
Zahtevao je da Luis upravlja letelicom, a njegovo poverenje u Luisovu
pilotsku sposobnost bilo je toliko da se nije vezao. Luis je pretpostavljao da
naročite, tajne naprave štite putnike broda koji su sagradili lutkari.
51
Govornik se ukrcao sa putničkim koferom teškim dvadeset funti čiju je

unutrašnjost gotovo u potpunosti zauzela sklopljena mikrotalasna peć za
grejanje mesa. Bilo je tu i sirovo bedro neke životinje, pre kzintskog nego
zemaljskog porekla. Luis je zbog nečega očekivao da kzinov skafander liči na
veliki srednjovekovni oklop. Ali nije. Bio je to providan, višestruk balon, sa
strašno teškim rancem u obliku okruglog akvarijuma, opremljenim mnoštvom
ezoteričnih kontrolnih uređaja kojima se upravljalo jezikom. Mada nije bio
opremljen nekim na prvi pogled vidljivim oružjem, ranac je ličio na ratnu opremu
i Nesus je zahtevao da ga uskladišti.
Kzin je najveći deo putovanja proveo dremajući.
A sada su svi stajali zagledani preko Luisovog ramena.
"Spustiću nas pored broda Spoljnih", reče Luis.
"Ne. Spusti nas istočnije. Izabrali smo izolovanu oblast za parkiranje Dalekog
Leta."
"Zašto? Zar vas Spoljni uhode?"
"Ne. Daleki Let koristi fusioni pogon umesto potisnika. Toplota koja se stvara
pri poletanju i sletanju predstavljala bi smetnju Spoljnima."
"Zašto je dobio naziv Daleki let?"
"Tako ga je nazvao Beovulf Šefer, jedino razumno biće koje je ikada letelo
tim brodom. On je takođe snimio jedine postojeće holografe eksplozije Jezgra.
Nije li Daleki let kockarski izraz?" Neprevodiva igra reči: izraz Long Shot pre
svega znači Daleki let ali se u kockarskoj terminologiji koristi i za označavavanje
klađenja na autsajdera; prim. prev.
"Možda nije očekivao da će se vratiti. Bolje da vam priznam: nikada nisam
upravljao brodom na fusioni pogon. Moja letelica radi na bezreakcione potisnike,
baš kao i ova."
"Moraćeš da naučiš."
"Čekajte", reče Govornik-Životinjama. "Ja imam iskustva sa svemirskim
52
brodom na fusioni pogon. Ja ću upravljati Dalekim letom."

"Nemoguće. Pilotova zaštitna kabina napravljena je prema obliku ljudskog
tela. Kontrolne table slušaju ljudske komande."
Kzin ljutito progunđa iz dubine grla.
"Eno ga, Luise. Pred nama."
Daleki let bio je providan balon koji je u prečniku imao više od hiljadu stopa.
Kružeći letelicom oko tog hipopotama, Luis je zapazio da je svaki njegov kubni
inč zapremala zeleno-bronzana mašinerija motora hipersvemirske skretnice.
Trup broda načinili su Opšti Proizvodi; tip je lako mogao da prepozna svako ko
se iole razumeo u svemirske letelice: zapremina je bila toliko velika da se obično
koristila jedino za prevoz celokupnih montažnih kolonija. Ali ovo nije izgledalo
kao svemirska letelica. Znatno je pre ličilo na neki primitivan orbitalni satelit, koji
je sagradila rasa čiji su ograničeni izvori i ograničena tehnologija zahtevali da se
i najmanji delić prostora iskoristi.
"Gde ćemo mi sedeti?" zapita Luis. "Na vrhu?"
"Kabina je dole. Spusti se ispod krivine trupa."
Luis spusti brod do tamnih leđa, a zatim ga pažljivo skliznu napred, ispod
ispupčenog trbuha Dalekog Leta.
U prostoru sa sistemom za održavanje života svetiljke su bile upaljene i
prosijavale su kroz trup Dalekog leta. Luis ugleda dve nevelike prostorije, od
kojih je donja bila taman toliko velika da se u nju smesti zaštitni krevet,
pokazivač mase i pult sa instrumentima u obliku potkovice; ni gornja prostorija
nije bila ništa veća. On oseti da se kzin iza njega pomerio.
"Zanimljivo", reče kzin. "Pretpostavljam da će se Luis za vreme leta nalaziti u
donjem odeljenju, a nas troje u gornjem."
"Da. Smeštanje tri zaštitna ležaja u tako mali prostor zadalo nam je prilično
teškoća. Svaki je opremljen stazisnim poljem radi maksimalne sigurnosti. Pošto
ćemo ležati u stazisima, nedostatak prostora za kretanje neće predstavljati
53
veliku nevolju."
Kzin zafrkta i Luis oseti da se udaljio od njegovog ramena. On spusti brod
nekoliko poslednjih inča, a zatim isključi niz prekidača.
"Moram nešto da raščistim", reče on. "Tila i ja delimo platu koju Govornik-
Životinjama dobija sam."
"Želiš li dodatni honorar? Razmotriću tvoj predlog."
"Želim nešto što vam više nije potrebno", reče Luis lutkaru. "Nešto što je vaša
vrsta ostavila za sobom." Izabrao je dobar trenutak za pogađanje. Nije očekivao
uspeh, ali vredelo je pokušati. "Želim da saznam položaj planete lutkara."
Nesusove glave iskočiše iz ramena, zatim se vratiše natrag i zagledaše jedna
u drugu. Nesus je nekoliko trenutaka netremice zurio preda se, kao opčinjen, pre
nego što upita: "Zašto?"
"Jednom davno, mesto gde se nalazi svet lutkara predstavljalo je jednu od
najvrednijih tajni u poznatom svemiru. Tvoja vrsta bila je spremna da da čitavo
bogatstvo kako bi sačuvala tu tajnu", reče Luis. "To je ono što ju je učinilo
vrednom. Lovci na bogatstvo pretražili su svaku G i K vidljivu zvezdu, tražeći
svet lutkara. Čak i sada, Tila i ja možemo da prodamo tu informaciju bilo kojoj
novinskoj mreži za dobre pare."
"A šta ako je taj svet izvan poznatog svemira?"
"Ah-h-h", reče Luis. "Moj učitelj istorije razmišljao je o toj mogućnosti. Čak i
tada bi informacija vredela para."
"Pre nego što krenemo prema našem krajnjem odredištu", reče oprezno
lutkar, "saznaćeš koordinate sveta lutkara. Mislim da će te informacija više
iznenaditi, nego što će ti biti od koristi." Ponovo, za tren, lutkar se upilji u
sopstvene oči.
Zatim promeni položaj. "Skrećem vam pažnju na četiri kupaste projekcije..."
"Da." Luis je već primetio šuplje kupe koje su štrčale napolje i nadole oko
dvostruke kabine. "Jesu li to fusioni motori?"
54
"Da. Videćete da je brod veoma sličan letelici na bezreakcione potisnike, sem

što nema unutrašnje sile teže. Naši projektanti nisu imali mnogo prostora na
raspolaganju. Što se tiče rada kvantnog II hiperpogona, moram na nešto da vas
upozorim..."
"Držim u ruci vari mač", prekide ga odjednom Govornik-Životinjama. "Da se
niko nije pomerio."
Prošao je trenutak pre nego što su ostali shvatili njegove reči. Luis se okrenu,
polako, bez naglih pokreta.
Kzin je stajao leđima okrenut prema zakrivljenom zidu. U jednoj kandžastoj
pesnici držao je nešto nalik na prekomerno veliku dršku za preskakanje
konopca. Deset stopa od drške, vešto održavana u visini kzinovih očiju, nalazila
se mala, sjajna, crvena lopta. Žica koja je spajala lopticu sa drškom bila je
isuviše tanka da bi se videla, ali Luis nije sumnjao da postoji. Štitilo ju je i
ispravljalo Slejverovo stazisno polje: žica je bila u stanju da seče većinu metala,
uključujući tu i - ako bi Luis izabrao da se sakrije iza njega - naslon njegovog
zaštitnog ležaja. A kzin je izabrao takav položaj odakle je mogao da dosegne
sve što se nalazilo u kabini.
Kod kzinovih nogu Luis opazi neprepoznatljiv but tuđinskog mesa. Bio je
rasporen, i, naravno, šupalj.
"Više bi mi se dopalo neko milosrdnije oružje", reče Govornik-Životinjama.
"Ošamućivač bio bi idealan. No nisam mogao na vreme da ga nabavim. Luise,
skidaj ruke sa kontrolnih uređaja i spusti ih na naslon stolice."
Luis posluša. Razmišljao je da se poigra silom teže u kabini; ali kzin bi ga
prepolovio pre nego što bi stigao bilo šta da uradi.
"Ako svi ostanete mirni, reći ću vam šta će se dogoditi."
"Reci nam bolje zašto", predloži Luis. Procenjivao je izglede. Crveni balon
predstavljao je kzinu pokazatelj gde se završava nevidljiva oštrica tanke žice.
Ako bi uspeo da ščepa taj kraj oštrice, i pri tom ne izgubi prste...
55
Ne. Balon je bio suviše mali.

"Moj motiv bi trebalo da je jasan", reče Govornik. Crni krugovi oko njegovih
očiju poprimili su izgled lopovske maske nalik na one iz crtanih filmova. Kzin nije
bio ni napet ni opušten. A stajao je na mestu gde ga je bilo gotovo nemoguće
napasti.
"Nameravam da svom svetu dostavim Daleki Let. Koristeći Daleki let kao
model, sagradićemo još takvih brodova. Oni će nam pružiti veću ubilačku moć u
sledećem ratu između ljudi i kzina - pod uslovom da i čovek ne dođe do planova
za Daleki let. Jeste li zadovoljni?"
Luis sarkastično primeti: "Ti se sigurno nisi uplašio našeg puta."
"Ne." Uvreda ga uopšte nije pogodila. Kako bi kzin mogao da shvati
sarkazam? "Svi ćete se sada skinuti, da bih bio siguran da niste naoružani.
Kada s tim završite, naložiću lutkaru da obuče svoj skafander. Nas dvojica ćemo
se ukrcati na Daleki let. Luis i Tila će ostati, ali poneću vašu odeću, prtljag i
skafandere. Onesposobiću letelicu za vožnju. Pitajući se zašto se ne vraćate na
Zemlju, Spoljni će vam sigurno doći upomoć znatno pre nego što otkaže sistem
za održavanje života. Da li razumete?"
Luis Vu je bio opušten i spreman da iskoristi svaki kzinov pogrešan korak...
On pogleda Tilu Braun krajičkom oka i vide nešto strašno. Tila se pripremala da
skoči na kzina. Govornik bi je prepolovio.
Luis Vu morao je brzo da dela.
"Bez ludosti, Luise. Ustani polako i okreni se ka zidu. Ti ćeš biti prvi koga
ćuuuu..."
Reč odjeknu kao u nekom napevu.
Luis se uzdrža od skoka, zahvaćen nečim što nije razumeo.
Govornik-Životinjama zabaci veliku narandžastu glavu i zamjauka: bio je to
gotovo nadzvučni vrisak. Zatim raširi ruke, kao da želi da obuhvati celu
vaseljenu. Žičana oštrica var mača prođe kroz rezervoar s vodom bez ikakvog
56
usporavanja; voda poče da curi sa sve četiri strane rezervoara. Govornik ništa
nije primetio. Oči mu nisu videle, uši nisu čule.
"Uzmi mu oružje", reče Nesus.
Luis se pokrenu. Prišao mu je oprezno, spreman da se munjevito sagne ako
var mač krene samrtnim putem. Kzin je nežno mahao njime, kao da maše
palicom. Luis mu uze dršku iz ruke koja nije pružala otpor. Potom dodirnu
odgovarajuće dugme i crveni balon poče da se uvlači sve dok ne dodirnu dršku.
"Zadrži oružje", reče Nesus, obuhvativši čeljustima Govornikovu ruku i
povevši ga do zaštitne stolice. Kzin se nije opirao. Više nije ispuštao nikakve
zvuke; buljio je u beskraj, a na njegovom velikom, krznatom licu očitavao se
samo neizmerni spokoj.
"Šta se dogodilo? Šta si učinio?"
Govornik-Životinjama stajao je potpuno mlitavo, buljio u prazno i preo.
"Posmatraj", reče Nesus. On se oprezno udalji od kzinove zaštitne stolice.
Pljosnate glave držao je visoko i ukrućeno, pre upravljeno nego uprto, ne
skidajući ni trenutak oči sa kzina.
Kzinove oči najednom uđoše u žižu. On pređe pogledom preko Luisa, Tile i
Nesusa. Govornik-Životinjama tužno zareža, sede uspravno i oglasi se na
međunarodnom.
"To je bilo veoma, veoma lepo. Želim..."
On zastade, zatim opet progovori : "Bilo šta da si učinio", reče on lutkaru,
"nemoj to da ponoviš."
"Procenio sam da si mudar", reče Nesuz. "Moj sud je bio tačan. Jedino bi se
mudar uplašio taspa."
Tila reče: "Ah."
Luis reče: "Tasp?"
Lutkar se obrati Govorniku-Životinjama: "Neka ti bude jasno da ću upotrebiti
tasp svaki put kada me na to primoraš. Pribeći ću njemu ako me uznemiriš; ako
57
budeš nasilan ili ako me često budeš prepadao, uskoro ćeš zavisiti od taspa.
Budući da je tasp hirurški ugrađen u mene, morao bi da me ubiješ da ga se
domogneš. Ali i onda bi te tasp potpuno sputavao."
"Vrlo lukavo", reče Govornik. "Blistavo neortodoksna taktika. Više ti neću
praviti neprilike."
"Tanj! Hoće li mi neko reći šta je to tasp?"
Luisovo neznanje izgleda da je sve iznenadilo. Odgovorila mu je Tila: "Deluje
na centre zadovoljstva u mozgu."
"Sa udaljenosti?" Luis nije znao da je to čak i teorijski moguće.
"Naravno. Deluje na tebe kao što struja deluje na telegrafsku glavu; ali ti ne
moraš da zavučeš žicu u mozak. Obično je tasp sasvim mali, tako da se može
usmeriti jednom rukom"
"Da li si ikada bila pod dejstvom taspa? To me se ne tiče, naravno."
Tila se podrugljivo isceri zbog njegove finoće. "Da, poznajem taj osećaj. To ti
je trenutak... pa, ne može se opisati. Ali tasp se ne primenjuje na samog sebe.
Primenjuje se na nekog ko ga ne očekuje. U tome je štos. Policajci uvek hapse
taspere po parkovima"
"Vaši taspovi", reče Nesus, "indukuju nepunu sekundu struje. Moj indukuje
približno deset sekundi"
Dejstvo koje je iskusio Govornik-Životinjama mora da je bilo strašno. Ali Luis
je uviđao i druge implikacije. "Hej, pa to je divno. To je krasno! Ko bi drugi sem
lutkara šetao unaokolo sa oružjem koje pričinjava zadovoljstvo neprijatelju?"
"Ko bi se sem ponosnog mudraca uplašio suvišnog zadovoljstva? Lutkar je
sasvim u pravu", reče Govornik-Životinjama. "Neću ponovo rizikovati da me
pogodi tasp. Suviše potresa izazvanih lutkarevim taspom napravili bi od mene
njegovog poslušnog roba. Zar ja, kzin, da budem potčinjen jednom biljojedu!"
"Hajde da se ukrcamo na Daleki let", reče Nesus svečano. "Dovoljno smo
vremena straćili na sitnice."
58
Luis se prvi ukrcao na Daleki let.

Nije ga iznenadilo što je gotovo izgubio ravnotežu na kamenoj površini
Nereide. Luis je znao kako se treba kretati pri niskoj gravitaciji. Ali njegov mali
mozak glupavo je očekivao da se sila teže izmeni kada uđe u vazdušnu komoru
Dalekog leta. Pripremivši se za promenu, on se zatetura i umalo ne pade kada
do promene ne dođe.
"Ali postoji veštačka sila teže", promrmlja kada stupi u kabinu... "Oh."
Kabina je bila primitivna. Posvuda su se nalazili čvrsti, pravi uglovi, o koje je
lako mogao da ugruva kolena i laktove. Sve je izgledalo nekako nezgrapnije
nego što je bilo potrebno. Očitavači su bili loše uglavljeni...
Ali kabina ne samo što je bila primitivna, nego i mala. Kada je Daleki Let bio
sagrađen već je postojala veštačka sila teže; međutim, čak ni u brodu širokom
čitavu milju, nije bilo mesta za postrojenja koja su je stvarala. Jedva da je bilo
mesta i za pilota.
Sve što je postojalo bila je tabla sa instrumentima i indikatorom mase, uzana
kuhinja, zaštitni ležaj i prostor iza ležaja gde je čovek mogao da se uvuče samo
pognute glave zbog niske tavanice.
Luis se skupio u tom prostoru i tri stope isukao kzinov vari mač.
Potom se ukrcao Govornik-Životinjama, krećući se lagano i oprezno. Prošao
je pored Luisa, ne zaustavljajući se, i popeo u gornju odaju.
Gornja prostorija ranije je bila sala za rekreaciju jedinog pilota broda. Sprave
za vežbanje i ekran za čitanje sada su bili uklonjeni, a na njihovo mesto
postavljena su tri nova zaštitna ležaja. Govornik se pope u jedan od njih.
Luis krete za njim uz lestvice, pridržavajući se jednom rukom. Neupadljivo
motreći vari mač, on zatvori poklopac na kzinovom zaštitnom ležaju i okrenu
prekidač.
Zaštitni ležaj postade jajasta uglačana površina. Unutra vreme neće proticati
59
dok Luis ne isključi stazisko polje. Ako bi se dogodilo da brod udari u

antimaterijski asteroid, trup Opštih Proizvoda pretvorio bi se u jonizovanu paru;
ali kzinov zaštitni ležaj ne bi izgubio svoju uglačanu polituru.
Luis se opusti. Sve je ličilo na neki obredni ples; ali njegova svrha bila je
krajnje stvarna. Kzin je imao valjan razlog da ukrade brod. Tasp to nije izmenio.
Govorniku se ne sme pružiti nova prilika.
Luis se vrati u pilotsku kabinu. Upotrebivši kanal za kontakt sa
primopredajnicima u skafandrima, on reče: "Penjite se."
Stotinak časova kasnije, Luis Vu je već bio izvan sunčevog sistema.
5. ROZETA
Postoje singularnosti u matematici hipersvemira. Jedna takva singularnost

okružuje svaku dovoljno veliku masu u Ajnštajnovom svemiru. Izvan tih
singularnosti, brodovi su u stanju da putuju brže od svetlosti. Unutar njih, nestaju
ako to pokušaju.
Udaljen oko osam svetlosnih časova od Sunca, Daleki let nalazio se izvan
njegove lokalne singularnosti.
Luis Vu nalazio se u stanju slobodnog pada.
Osećao je pritisak u gonadama, neprijatnost u dijafragmi, a stomak mu je
davao do znanja da hoće da povraća. Ali ti osećaji će proći. Javio mu se
paradoksalan poriv da poleti...
Mnogo puta je leteo u slobodnom padu, u ogromnom providnom balonu
orbitalnog rotela, koji je kružio oko Zemljinog Meseca. Ovde bi smrskao neki
vitalni telesni deo ako bi samo pljesnuo rukama.
Odlučio se za ubrzanje od dve gravitacije. Već pet dana je radio, jeo i spavao
u pilotskom zaštitnom ležaju. No uprkos izvesnim pogodnostima ležaja, bio je
prljav i zapušten; iako je prospavao pedeset časova; osećao se iscrpljeno.
Luisu se javio utisak da mu je budućnost nagoveštena. Glavno znamenje
60
ekspedicije za njega će biti neudobnost.

Nebo dubokog svemira nije se mnogo razlikovalo od linearnog neba. U
Sunčevom sistemu planete malo doprinose onome što se može videti golim
okom. Jedna posebno blistava zvezda sijala je na južnom delu Galaksije; bilo je
to Sunce.
Luis prionu na letački volan. Daleki let stade da se okreće, od čega zvezde
počeše da mu promiču pod nogama.
Dvadeset sedam, tri stotine dvanaest, okruglo hiljadu... Nesus mu je dao te
koordinate trenutak pre nego što je Luis zatvorio njegov zaštitni ležaj. One su
predstavljale lokaciju migracije lutkara. I Luis sada shvati da to nije bilo u pravcu
nijednog od Magelanovih Oblaka. Lutkar ga je slagao.
Ali od tačke ga je delilo nekih dve stotine svetlosnih godina. I to duž ose
Galaksije. Možda su lutkari odlučili da napuste Galaksiju najkraćim putem, a
zatim da putuju iznad galaktičke ravni u pravcu Manjeg Oblaka. Tako bi izbegli
međuzvezdani materijal: sunce, oblake prašine, koncentracije vodonika...
To, doduše, nije bilo osobito važno. Luisove ruke, poput ruku nekog pijaniste
koji se sprema da započne koncert, zalebdeše nad komandnom tablom.
A onda se spustiše na nju.
Daleki let nestade.
Luis nije gledao u providni pod. Prestao je već da se pita zašto nije bilo
zastora na svim tim prozorima. Pred prizorom Slepe Mrlje zdravi ljudi bi namah
sišli s uma: ali bilo je i takvih koji su to mogli da podnesu. Pilot Dalekog leta
mora biti tog kova. Umesto u pod, gledao je u pokazatelj mase: providnu kuglu
iznad ploče sa instrumentima sa izvesnim brojem plavih linija koje su zračile iz
njenog središta. Bio je prevelik uprkos ograničenom prostoru kabine. Luis se
zavali i stade da posmatra linije.
One su se primetno menjale. Luis je mogao da usredsredi pogled na jednu
liniju i da posmatra kako polako prelazi preko ispupčene kugle. To je bilo
61
neobično i rastrojavajuće. Pri normalnim hiperpogonskim brzinama linije bi

satima ostajale nepomične.
Luis je leteo, ne skidajući levu ruku sa dugmeta za paniku.
Automatska kuhinja sa njegove desne strane poslužila ga je najpre kafom
čudnog ukusa a zatim užinom koja se sastojala iz posebnih porcija sira, hleba i
nekakvog lišća. Uređaj je bio star nekoliko stotina godina, tako da se više nije
mogao preprogramirati. Zrakaste linije u indikatoru mase postaše veće i stadoše
da hitaju nagore poput male kazaljke na časovniku, da bi na rubu nestajale u
ništavilu. Maglovita plava linija na dnu lopte postajala je sve duža i duža... Luis
pritisnu dugme za paniku.
Nepoznati crveni div zasija mu ispod stopala.
"Suviše brzo", zareža Luis. "Suviše brzo, tanj!" U normalnim brodovima
indikator mase treba proveriti tek na svakih šest časova. Na Dalekom letu jedva
da je smeo da trepne okom!
Luis spusti pogled na svetao, maglovitocrveni disk i njegovo zvezdano
zaleđe.
"Tanj! Već sam izvan poznatog svemira!"
On okrenu brod da bi video zvezde. Ispod njega promicalo je nepoznato
nebo. "One su moje, samo moje!" likovao je Luis trljajući ruke. Odavno je naučio
da sam sebi bude najbolji zabavljač na samotnim vožnjama.
Crvena zvezda se ponovo pojavi na vidiku i Luis skrenu za još dvadeset
stepeni. Dopustio je da se brod suviše približi zvezdi i sada je morao da je obiđe.
Putovanje je trajalo već sat i po.
U trećem satu putovanja ponovo je istupio.
Nepoznate zvezde mu nisu smetale. Svetla gradova potrla su svetlost zvezda
iznad većeg dela Zemlje, a Luis Vu je bio rođeni ravnozemac. Sve do svoje
dvadeset šeste godine nije video nijednu zvezdu. Proverio je da li se nalazi u
običnom svemiru, a zatim prekrio ploču sa instrumentima i najzad se opružio.
62
"Uh. Oči su mi kao kuvani luk."

Oslobodivši se zaštitnih pojaseva, počeo je da lebdi, savijajući pri tom levu
ruku. Tokom tri sata leta držao je tu ruku na prekidaču hiperpogona. Od ramena
do vrhova prstiju osećao je grčenje.
Ispod tavanice nalazile su se prečage za izometrijske vežbe. Luis prionu na
njih. Mišići prestadoše da mu se grče, ali je još bio umoran.
Mmmmm. Da probudim Tilu? Bilo bi lepo sada sa njom razgovarati. Divna
ideja. Sledeći put kada budem išao na neku samotnu vožnju povešću i jednu
ženu u stazisu. Uzmi ono najbolje što ti pružaju oba sveta. Ali izgledao je i
osećao se poput nečega što je sprano iz potopljenog groblja. Nepodesan za
učtivo društvo. Oh, dobro.
Nije trebalo da joj dozvoli da se ukrca na Daleki let.
Za njeno vlastito dobro! Bilo mu je veoma milo što je ostala još ona dva dana.
Ličilo je na priču o Luisu Vuu i Paoli Šerenkov, prerađenu da bi se dodao srećan
završetak. Možda je tako bolje.
Pa ipak postojalo je nešto lakomisleno u Tili. Nisu bile u pitanju samo njene
godine. Luis je imao prijatelje svih uzrasta; neki od najmlađih predstavljali su
ujedno i najozbiljnije. Naravno, oni su najviše patili. Kao da je nanošenje
povreda predstavljalo deo procesa učenja. Što je verovatno i bilo tačno.
Ne, Tila nije bila u stanju da se uživi, nije bila sposobna da oseti tuđi bol...
Pa ipak, mogla je da iskusi tuđe zadovoljstvo, da odgovori na zadovoljstvo i
da stvori zadovoljstvo. Bila je divna ljubavnica: bolno lepa, gotovo novajlija u toj
veštini, osećajna poput mačke, zapanjujuće nesputana...
Nijedna od tih osobina nije joj išla u prilog kao istraživaču.
Tilin život bio je srećan i dosadan. Dvaput se zaljubila i dvaput je ona bila ta
koja se umorila od ljubavnika. Nikada se nije našla u nekoj jako teškoj situaciji,
nikada je niko nije stvarno povredio. Kada dođe vreme za to, kada se Tila nađe
u istinskoj opasnosti, verovatno će se upaničiti.
63
"Ali poveo sam je kao ljubavnicu", reče Luis u sebi. "Prokleti Nesus!" Da se
Tila ikada našla u nevolji, Nesus bi je odbacio kao zlosrećnu!
Pogrešili su što su je poveli. Predstavljaće obavezu. Traćiće suviše vremena
štiteći je u trenucima kada bi trebalo sebe da štiti.
Sa kakvim se nevoljama mogu suočiti? Lutkari su bili dobri poslovni ljudi.
Nisu preplaćivali. Daleki let predstavljao je honorar basnoslovne vrednosti. Luis
je često sumnjao da će ga zaraditi.
"Krupan zalogaj", reče Luis sam sebi. Zatim se vrati do svog zaštitnog ležaja i
usni oko jedan sat sa slušalicama za spavanje. Probudivši se, on dovede brod
na kurs i vrati se u Slepu Mrlju.
Pet i po časova od Sunca on ponovo izroni.
Posmatrano sa Sunca koordinate koje mu je lutkar dao opisivale su malu,
pravougaonu oblast neba, koja se nalazila na velikoj udaljenosti. Na licu mesta,
pomenute koordinate određivale su kocku osnovice pola svetlosne godine.
Negde u toj zapremini verovatno se nalazila flota brodova. U istom prostoru,
sem ako ga instrumenti nisu varali, nalazio se Luis Vu u Dalekom letu.
Negde daleko iza njega stajao je zvezdani mehur promera sedamdeset
svetlosnih godina. Poznati svemir bio je mali i veoma udaljen.
Nije imalo smisla tragati za flotom. Luis ne bi znao šta da traži. On ode da
probudi Nesusa. Pričvršćen zubima za prečku za vežbanje, Nesus je virio preko
Luisovog ramena. "Potrebne su mi određene zvezde za orijentaciju. Centriraj tog
zelenobelog džina i priikaži ga na teleskopskom ekranu..."
U pilotskoj kabini bilo je tesno. Luis se povi preko ploče sa instrumentima,
štiteći dugmad od lutkarevih nepažljivih papaka.
"Spektroanaliza... da. Sada plavozelenu dvostruku pod uglom od šezdeset
stepeni..."
"Imam ja svoje azimute. Pređi na 348,72."
"Šta ja, zapravo, tražim, Nesuse? Snop fuzionih plamenova? Ne, vi ne
64
koristite potiskivače."
"Moraš upotrebiti teleskop. Kada ugledaš stvar, prepoznaćeš je."
Na teleskopskom ekranu treperile su nepoznate zvezde. Luis poče da
uveličava i... "Pet tačaka koje obrazuju temena pravilnog pentagona. To je, zar
ne?"
"Da, to nam je odredište."
"Dobro. Čekaj da proverim udaljenost. Tanj! Nešto nije u redu, Nesuse.
Suviše su daleko."
Nije bilo odgovora.
"To ne bi mogli biti brodovi, čak i da se merač udaljenosti pokvario. Flota
lutkara mora da se kreće brzinom nešto manjom od brzine svetlosti. Videli bismo
kretanje."
Pet tamnih zvezda u pravilnom petaugaoniku. Nalazile su se na udaljenosti
od jedne petine svetlosne godine i bile su gotovo nevidljive golom oku. Sudeći
prema trenutnom teleskopskom uvećanju, trebalo bi da predstavljaju planete. Na
ekranu, plava boja jedne od njih bila je nešto bleda, tako da je ta tačka izgledala
tamnija.
Kemplererova rozeta. Krajnje neobična.
Uzmite tri ili više jednakih masa. Postavite ih na uglove jednakostraničnog
poligona i dajte im istu angularnu brzinu oko zajedničkog središta mase.
U tom slučaju, ustrojstvo ima postojanu ravnotežu. Orbite masa mogu biti
kružne ili eliptične. Neka druga masa može da zauzme središte mase ustrojstva
ili ono može ostati prazno. Svejedno. Ustrojstvo ostaje postojano poput para
Trojanovih tačaka.
Teškoća je u tome što postoji nekoliko lakih načina na koje Trojanove tačke
mogu da zarobe datu masu. (Setite se samo Trojanovih asteroida na orbiti oko
Jupitera.) Ali ne postoji lak način da pet masa slučajno zapadne u Kemplererovu
rozetu.
65
"To je ludo", promrmlja Luis. "Jedinstveno. Niko još nije pronašao neku
Kemplererovu rozetu..." On je pusti da iščezne.
Šta je ovde, među zvezdama, moglo da osvetljava te objekte?
"Oh, ne, nećeš", reče Luis Vu. "Nikada me nećeš uveriti u to. Za kakvog me ti
idiota smatraš?"
"U šta to nećeš da poveruješ?"
"Znaš ti, tanj, dobro u šta neću da poverujem!"
"Kako hoćeš. To je naše odredište, Luise. Ako nas dovedeš u blizinu, biće
poslan brod koji će izvršiti ujednačavanje brzina."
Bio je to cilinder sa trupom broj 3, zaobljenih ivica i zaravljenog dna, obojen
drečeće ružičasto i bez prozora. Nisu postojali otvori motora. Mašine mora da su
bile bezreakcione: potiskivači kakve su ljudi koristili ili nešto još savršenije.
Prema Nesusovim nalozima, Luis prepusti drugom brodu da izvede manevar.
Dalekom letu, koji je raspolagao jedino fusionim pogonom, bili bi potrebni
meseci da uskladi brzinu sa 'flotom' lutkara. Brod lutkara je to izvršio za manje
od jednog sata, treperavo se pojavljujući duž boka Dalekog leta; a onda, njegova
pristupna cev poče da se poput staklene zmije primiče vazdušnoj komori
Dalekog leta.
Iskrcavanje neće ići bez problema. Nije bilo dovoljno prostora da cela posada
odjednom iziđe iz stazisa. Osim toga, ovo bi bila Govornikova poslednja prilika
da zaposedne brod.
"Misliš li da će se povinovati tvom taspu, Nesuse?"
"Ne. Mislim da će rizikovati još jedan udar da bi ukrao brod. Znaš šta će biti
najbolje da uradimo..."
Oni isključiše komandnu tablu fusionih motora Dalekog leta. Nije bilo ničeg
što kzin ne bi mogao da sredi, uz malo vremena i s obzirom na mehaničku
intuiciju koju poseduje svako biće kadro da pravi oruđa. Ali vremena neće biti...
Luis je posmatrao kako se lutkar kreće kroz cev. Nesus je nosio Govornikov
66
skafander. Oči su mu bile čvrsto zatvorene; šteta, pogled je bio zadivljujući.

"Slobodni pad", reče Tila kada je otvorio njen zaštitni ležaj. "Ne osećam se
baš dobro. Bolje me vodi, Luise. Šta se dogodilo? Jesmo li stigli?"
Luis joj ispriča nekoliko pojedinosti dok ju je vodio u vazdušnu komoru.
Slušala je, ali Luis je pretpostavljao da više vodi računa o svom stomaku.
Izgledalo je da joj je jako loše. "Na drugom brodu biće sile teže", reče joj on.
Ona razabra sićušnu rozetu na mestu koje joj je Luis pokazao. Sada se
mogao videti golim okom; pentagon sazdan od pet belih zvezda. Ona se okrenu
sa zapanjenim upitnim pogledom u očima. Kretanje joj je uskovitlalo polukružne
kanale; Luis vide kako joj se izraz za trenutak promenio pre no što je ušla u
vazdušnu komoru.
Kemplererove rozete bile su jedno, a bolest slobodnog pada nešto drugo.
Luis ju je gledao kako se udaljuje spram nepoznatih zvezda.
Kada se poklopac zaštitnog ležaja otvorio, Luis reče: "Samo bez naglih
pokreta. Naoružan sam."
Izraz na kzinovom narandžastom licu nije se izmenio. "Da li smo stigli?"
"Aha. Isključio sam fuzioni pogon. Nećeš imati vremena da ga uključiš. Na
nišanu smo dva velika rubinska lasera."
"Pretpostavimo da pobegnem hiperpogonom? Ne, moja greška. Mora da se
nalazimo unutar singularnosti."
"Čeka te iznenađenje. Nalazimo se unutar pet singularnosti."
"Pet? Stvarno? Ali lagao si o laserima, Luise. Stidi se!"
U svakom slučaju kzin je dosta mirno izišao iz svog ležaja. Luis ga je sledio
sa vari mačom na gotovs. Kzin zastade u vazdušnoj komori, zapanjen
iznenadnim prizorom zvezdanog pentaugaonika koji se širio.
Teško da mu se ikada ukazao neki lepši pogled.
Na samom rubu hiperpogona, Daleki let se zaustavio na pola svetlosnog
časa ispred 'flote' lutkara: nešto manje nego što iznosi prosečna udaljenost
67
između Zemlje i Jupitera. Ali 'flota' se kretala neverovatnom brzinom, zaostajući

sasvim malo za sopstvenom svetlošću, tako da je svetlost koja je stizala do
Dalekog leta dolazila sa mnogo veće udaljenosti. Kada se Daleki let zaustavio,
rozeta je bila suviše mala da bi se mogla videti. Kada je Tila napustila kabinu
već je ušla u zonu vidljivosti. Sada je bila upečatljivo velika i rasla je ogromnom
brzinom. Pet bledoplavih tačaka u petaugaoniku prostiralo se preko neba, raslo
je, širilo se...
Još delić sekunde i oko Dalekog leta obrelo se pet svetova. Zatim su nestali -
ne iščileli već nestali, kako im se svetlost brzo udaljavala prema crvenom kraju
spektra, da bi na kraju utonula u nevidljivost. A u ruci Govornika-Životinjama
nalazio se vari mač!
"Do vraga!" prasnu Luis. "Zar nisi nimalo znatiželjan?"
Kzin se za trenutak zamisli: "Znatiželjan sam, ali ponos mi je mnogo veći."
On uvuče žičanu oštricu i vrati vari mač Luisu. "Pretnja predstavlja izazov.
Hoćemo li?"
Brod lutkara bio je, zapravo, robot. S one strane vazdušne komore ceo
sistem za održavanje života bio je smešten u veliku prostoriju. Tu su se nalazila
četiri zaštitna ležaja, različitog oblika kao što su bili različiti i njihovi budući
korisnici, poređani jedan naspram drugog oko konzole za osvežavanje.
Nije bilo prozora.
Luis je sa olakšanjem zaključio da postoji sila teže. Ali to nije bila prava
zemaljska gravitacija; ni vazduh nije bio kao na Zemlji. Pritisak je izgledao malo
previsok. Postojali su i mirisi, koji nisu bili neprijatni, ali su bili čudni. Luis je
osetio miris ozona, ugljenih hidrata, lutkara - na desetine lutkara - kao i druge
mirise za koje se nadao da ih nikada neće prepoznati.
Nigde nisu postojali uglovi. Zakrivljeni zid uranjao je u pod i tavanicu; ležajevi
i konzola za osveženje izgledali su napola istopljeni. U svetu lutkara nije
postojalo ništa što je bilo čvrsto ili oštro, ništa što je moglo da izazove krvarenje
68
ili da napravi modricu.

Nesus se tromo sruči u svoj ležaj. Izgledao je nekako smešno lagodno.
"Neće ništa da kaže", nasmeja se Tila.
"Naravno da neću", reče lutkar. "Trebalo je da počnem tek kada vi stignete.
Bez sumnje ste mozgali o..."
"Letećim svetovima", prekinu ga kzin.
"I Kemplererovim rozetama", reče Luis. Jedva čujan šum stavljao mu je do
znanja da se brod kreće. On i Govornik smestiše svoj prtljag i pridružiše se Tili i
Nesusu na Iežajevima. Tila dodade Luisu crveno voćno piće u tubi na istiskanje.
"Koliko još vremena imamo?" upita on lutkara.
"Sat pre nego što se spustimo. Tada ćete biti obavešteni o krajnjem odredištu
našeg puta."
"Imamo dovoljno vremena. Hajde, sad, da čujemo. Zašto leteći svetovi?
Nekako ne izgleda baš bezbedno razbacivati unaokolo naseljene svetove uz
takvu vedru štedrost."
"Ali jeste, bezbedno je, Luise." Lutkar je bio potpuno otvoren. "Mnogo je
bezbednije nego što je to slučaj sa ovim brodom, na primer; a on je vrlo siguran
u poređenju sa većinom drugih letelica koje su ljudi projektovali. Imamo prakse
što se tiče pokretnih svetova."
"Prakse! Kako je do toga došlo?"
"Da bih to objasnio moram da govorim o toploti... i o kontroli populacije. Neće
vam biti neugodno, niti ćete se uvrediti?"
Oni odmahnuše glavama. Luis se uzdrža da se ne nasmeje; Tila se
nasmejala.
"Ono što treba da znate, jeste da je kontrola populacije za nas vrlo teška.
Postoje svega dva načina da izbegnemo očinstvo. Jedan podrazumeva ozbiljnu
operaciju. Drugi predstavlja potpunu apstinenciju od seksualnih skupova."
Tila je bila zaprepašćena. "Užasno!"
69
"To je hendikep. Nemojte me pogrešno razumeti. Operacioni zahtev ne

predstavlja zamenu za apstinenciju; on je nameće. Danas ti operacioni zahtevi
mogu biti i opozvani; u prošlosti je to bilo nemoguće. Malo će pripadnika moje
vrste dobrovoljno pristati da se podvrgnu takvoj operaciji."
Luis zazvižda. "Trebalo je da pomislim na to. Znači vaša kontrola populacije
zavisi od snage volje?"
"Da. Apstinencija izaziva neprijatne propratne efekte, kako kod nas, tako i
kod većine drugih vrsta. Tradicionalan ishod ovog postupka jeste prevelika
populacija. Pre pola miliona godina bilo nas je, izraženo ljudskim brojkama, pola
biliona. Prema kzintskom računanju to je..."
"Dobro stojim sa matematikom", reče kzin. "Ali čini mi se da ti problemi
nemaju veze sa neobičnim osobinama vaše flote." Nije se žalio, samo je
komentarisao. Govornik je uzeo iz konzole za osveženje kondir sa dve ručke
kzintske izrade, zapremine pola galona.
"Ali imaju veze, Govorniče. Pola biliona civilizovanih bića proizvodilo je
zamašnu količinu toplote kao nusproizvod svoje civilizacije."
"Zar već tako dugo imate civilizaciju?"
"Naravno. Koja varvarska kultura bi bila u stanju da izdržava tako veliku
populaciju? Prošlo je mnogo vremena od kako smo ispostili zemlju za
obrađivanje i bili primorani da teraformiramo dva sveta iz našeg sistema za
potrebe poljoprivrede. U tom cilju morali smo da ih približimo našem suncu.
Razumete?"
"To je bilo vaše prvo iskustvo u pomeranju svetova. Koristili ste brodove-
robote, naravno."
"Naravno... Posle toga, hrana više nije predstavljala problem, kao ni životni
prostor. Već tada smo gradili mnogo u visinu, a i prija nam kada smo zajedno."
"Nagon krda, kladim se. Da li zbog toga ovaj brod miriše na stado lutkara?"
"Da, Luise. Na nas umirujuće deluje miris koji nagoveštava prisustvo
70
pripadnika vlastite vrste. Naš jedini problem, u vremenu o kome govorim, bila je
toplota."
"Toplota?"
"Toplota se stvara kao nusproizvod civilizacije."
"Ne shvatam", reče Govornik-Životinjama.
Luis, koji je kao ravnozemac odlično razumeo u čemu je stvar, uzdrža se od
komentara. (Zemlja je bila daleko nastanjenija od Kzina.)
"Evo jednog primera. Ti bi želeo izvor svetlosti u noći, zar ne, Govorniče?
Bez izvora svetlosti moraš da spavaš, bilo da imaš neka pametnija posla ili ne."
"Jasno."
"Pretpostavimo da je tvoj izvor svetlosti savršen, to jest da zrači jedino u
spektru vidljivom za kzine. Ipak, svu svetlost koja ne pobegne kroz prozor, upiće
zidovi i nameštaj. Ona će se pretvoriti u nekontrolisanu toplotu.
Još jedan primer. Zemlja stvara premalo prirodno sveže vode za njenih
osamnaest milijardi stanovnika. Slana voda se mora fusiono destilisati. To stvara
toplotu. Ali naš svet, koji je mnogo više naseljen, izumro bi u jednom danu bez
destilacionih postrojenja.
Treći primer. Pri menjanju brzina u transportu uvek se stvara toplota.
Svemirski brod natovaren žitom sa poljoprivrednih svetova stvara i širi toplotu pri
prolasku kroz gušće slojeve atmosfere. Još se više toplote proizvodi pri
uzletanju."
"Ali sistemi za rashladivanje..."
"Većina sistema za rashladivanje samo ispumpava toplotu unaokolo,
stvarajući dodatnu toplotu svojim radom."
"U-u-uh. Počinjem da shvatam. Što je lutkara više, to je više i toplote."
"Shvatate li, onda, da je naš svet postajao nenaseljiv usled toplote koju je
stvarala civilizacija."
Smog, pomisli Luis Vu. Mašine sa unutrašnjim sagorevanjem. Fisione bombe
71
i fisione rakete u atmosjeri. Industrijski otpaci u jezerima i okeanima. Već je

dovoljno i to što smo se napola zaglibili u vlastite otpatke. Da nije Odbora za
plodnost, da li bi Zemlja sada izumirala usled vlastite nustoplote?
"Neverovatno", reče Govornik-Životinjama. "Zašto niste otišli?"
"Ko bi poverio svoj život mnogobrojnim opasnostima koje vrebaju u svemiru?
Samo neko kao ja. Uostalom, zar bi trebalo da nastanjujemo svetove našim
ludacima?"
"Šaljite tovare smrznutih oplođenih jajašaca. Neka brodovima upravljaju
posade sastavljene od ludaka."
"Ne osećam se prijatno kada se razgovara o seksu. Naša biologija nije
pogodna za takve metode, ali bez sumnje bismo mogli da razvijemo nešto
slično... No, čemu? Naša populacija biće ista i naš svet će i dalje odumirati zbog
sopstvene nus-toplote!"
Tila uzgred reče: "Volela bih kada bismo mogli da bacimo pogled napolje."
Lutkar je bio zapanjen. "Da li si sigurna? Zar te nije strah od padanja?"
"Na brodu lutkara?"
"Da-a. U svakom slučaju, posmatranje ne može da uveća opasnost. U redu."
Nesus otpevuši nešto na svom jeziku i broda nestade.
Mogli su da vide sami sebe kao i jedni druge; pred očima su im takođe stajala
četiri ležaja kako počivaju u praznom prostoru, sa konzolom za osveženje u
sredini. Sve ostalo bilo je crnilo. Ali iza Tiline crne kose belim sjajem bleskalo je
pet svetova.
Bili su iste veličine: angularni promer bio im je možda dvostruko veći od
punog Meseca viđenog sa Zemlje. Obrazovali su pentagram. Četiri sveta
opasavale su tanane niti sjajne svetlosti: orbitalna sunca koja šalju veštačku
žutobelu sunčevu svetlost. Bili su međusobno slični po sjajnosti: maglovite plave
kugle čiji se obrisi kontinenata nisu videli sa ove udaljenosti. Ali peta...
Peti svet nije posedovao orbitalnu svetlost. Sjajio je sopstvenom svetlošću, a
72
u prugama su se nazirali obrisi kontinenata i boje sunčeve svetlosti. Između

pruga stajalo je crnilo koje je odgovaralo tmastosti okolnog svemira; a i ta tama
bila je ispunjena zvezdama. Crnilo svemira kao da je zakoračilo na kontinente
sunčeve svetlosti.
"Nikada nisam videla ništa tako lepo", reče Tila, plačnim glasom. Luis, koji je
video mnoge neobične stvari, bio je saglasan.
"Neverovatno", reče Govornik-Životinjama. "Jedva mogu da poverujem u ono
što vidim. Svoje svetove nosite sa sobom."
"Lutkari nemaju poverenja u svemirske brodove", reče odsutno Luis. Prože
ga jeza pri pomisli da je mogao sve ovo da propusti; da je lutkar mogao da
izabere nekog drugog umesto njega. Mogao je da umre i da ne vidi rozetu
lutkara...
"Ali kako?"
"Objasnio sam", reče Nesus, "da je naša civilizacija počela da izumire usled
vlastite nus-toplote. Potpuna konverzija energije oslobodila nas je svih suvišnih
proizvoda civilizacije, izuzev toga. Nismo imali drugog izbora sem da naš svet
pokrenemo sa prvobitnog mesta."
"Zar to nije bilo opasno?"
"Veoma. Bilo je mnogo ludosti te godine. Čuvena je po tome u našoj istoriji.
Ali od Spoljnih smo nabavili bezreakcioni i bezinercioni pogon. Možete zamisliti
kolika mu je bila cena. Još uvek ga otplaćujemo u ratama. Pokrenuli smo dva
poljoprivredna sveta, a vršili smo eksperimente i sa drugim, beskorisnim
svetovima našeg sistema, koristeći pogon Spoljnih.
U svakom slučaju, uspeli smo. Pokrenuli smo matični svet.
U sledećem milenijumu naš broj dostigao je čitav bilion. Nestašica prirodne
sunčeve svetlosti primorala nas je da osvetljavamo ulice čak i danju, stvarajući
tako još više toplote. Sunce nam je postajalo sve nastranije.
Ukratko, shvatili smo da sunce predstavlja pre obavezu nego preimućstvo.
73
Pomerili smo naš svet za desetinu svetlosne godine, zadržavši matičnu zvezdu
jedino kao sidro. Bili su nam potrebni poljoprivredni svetovi, a i bilo bi opasno
pustiti da naš svet nasumice luta kroz svemir. Inače, sunce nam uopšte ne bi
bilo potrebno."
"Tako, dakle", reče Luis Vu. "Zato niko nikada nije pronašao svet lutkara."
"Donekle je tako."
"Ispitali smo svako žuto patuljasto sunce u poznatom svemiru, kao i veliki
broj izvan njega."
"Čekaj malo, Nesuse. Neko je morao da pronađe poljoprivredne planete u
rozeti Kemplerer."
"Ispitivali su pogrešna sunca, Luise."
"Šta? Zar ne potičete sa žutog patuljka?"
"Nastali smo pod žutom patuljastom zvezdom nalik na Prosion. Verovatno
znate da će Prosion za pola miliona godina preći u stadijum crvenog džina."
"Sto mu gromova! Da li se i vaše sunce rasprslo u crvenog džina?"
"Da. Ubrzo nakon što smo pomerili naš svet, naše sunce počelo je da se širi.
Vaši očevi su u to vreme još upotrebljavali gornju butnu kost antilope za
razbijanje lobanja. Kada ste počeli da se pitate gde se nalazio naš svet,
istraživali ste pogrešne orbite oko pogrešnih sunaca.
Prebacili smo pogodne svetove iz susednih sistema, povećavši tako broj
poljoprivrednih planeta na četiri i rasporedivši ih sve u ustrojstvo Kemplererove
rozete. Bilo je potrebno pokretati ih sve istovremeno kada je sunce počelo da se
širi i opskrbiti ih izvorima ultraljubičastog zračenja da bi se nadoknadilo pretežno
odlivanje sa crvenog kraja spektra. I tako kada je kucnuo čas da napustimo
Galaskiju, pre dve stotine godina, bili smo pripravni. Već smo imali veliko
iskustvo u pomeranju svetova."
Rozeta svetova se neko vreme širila. Sada je svet lutkara sijao pod njihovim
nogama, uspinjući se i lagano ih obuhvatajući u svoje okrilje. Rasute zvezde u
74
crnim morima stale su da se šire, pretvarajući se u mala ostrva. Kontinenti su

goreli poput sunčeve vatre.
Jednom davno, Luis Vu je stajao na vrletnoj ivici planine Pogledajga.
Dugopadna reka na tom svetu završava se najvišim vodopadom u poznatom
svemiru. Klizio je pogledom niz njega, ponirući kroz bezdanu izmaglicu.
Bezoblična belina ponora ščepala je njegov um, i Luis Vu, napola hipnotisan,
zakleo se da večno živi. Kako bi drugačije mogao da vidi sve ono što je valjalo
videti?
Sada, dok se svet lutkara uzdizao oko njega, još se više učvrstio u toj odluci.
"Prestrašen sam", reče Govornik-Životinjama. Ružičasti, nagi rep nervozno
mu je poskakivao, mada se na krznatom licu i u erkavom glasu nisu očitavala
nikakva osećanja. "Vaš kukavičluk zasluživao je naš prezir, Nesuse, ali taj prezir
nas je zaslepio. U stvari, vi ste opasni. Da ste nas se stvarno plašili, vi biste
satrli naš rod. Vaša moć je strašna. Mi ne bismo mogli da vas zaustavimo."
"Nemoguće je da se jedan kzin plaši biljojeda."
Nesus ovo nije kazao podrugljivo; ali Govornik besno odvrati: "Koje se
razumno biće ne bi plašilo takve moći?"
"Uznemiruješ me. Strah je brat mržnje. Od kzina bi se moglo očekivati da
napadne ono čega se boji."
Razgovor je postajao napet. Daleki let bio je milionima milja iza njih, a od
poznatog svemira delilo ih je mnogo stotina svetlosnih godina, tako da su
praktično bili u vlasti lutkara. Ako lutkari zaključe da ih treba preplašiti...
Promeni temu, brzo! Luis zausti da nešto kaže...
"Hej", reče Tila. "Govorili ste o Kemplererovoj rozeti. Šta je to, zapravo?"
Oba tuđinca počeše da odgovaraju u isti glas, a Luis se upita zašto je mislio
da je Tila plitke pameti.
6. BOŽIĆNA TRAKA
75
"Šala je na moj račun", reče Luis Vu. "Sada znam gde ću naći svet lutkara.
Vrlo lepo, Nesuse. Održao si svoje obećanje."
"Rekoh ti da će te obaveštenje više iznenaditi, nego što će ti biti od koristi."
"Dobra šala", reče kzin. "Iznenađuje me tvoj smisao za humor, Nesuse."
Ispod njih pomaljalo se sićušno jezero jeguljastog oblika, okruženo crnim
morem. Jezero se uzdizalo poput vatrenog daždevnjaka i Luisu se učini da
može da razabere visoke, vitke zgrade. Teško da bi se tuđincima ukazalo
poverenje na kopnu.
"Mi ne zbijamo šale", reče Nesus. "Moja vrsta ne poseduje smisao za
humor."
"Čudno. A ja sam mislio da humor predstavlja jedan od vidova inteligencije."
"Ne. Humor je povezan sa isključenjem mehanizma odbrane."
"Pa ipak..."
"Govorniče, nijedno razumno biće nikada ne isključuje mehanizme odbrane."
Dok se brod spuštao, svetla se rastočiše na sunčane ploče duž nivoa ulica,
prozore na zgradama, rasvetu na mestima nalik na parkove. U poslednjem trenu
Luis opazi zgrade tanušne poput oštrice rapira, koje su se miljama uzdizale put
neba. Zatim se grad u trenu uzdiže iznad njih, zaklopi ih i oni se obreše na tlu.
Obreše se u parku punom raznobojnih, tuđinskih biljaka.
Niko se ne pomeri.
Po bezopasnosti izgleda lutkari su bili drugi po redu među razumnim bićima u
poznatom svemiru. Delovali su suviše stidljivo, suviše sitno, odveć neobično da
bi asocirali na opasnost. Bili su gotovo smešni.
Ali sve je to bio samo privid. Nesusova vrsta bila je moćnija nego što su ljudi i
sanjali. Ludi lutkar sedeo je sasvim mirno, pokrećući jedino vratove da bi stalno
držao na oku podređene koje je izabrao. Nije bilo ničeg smešnog u vezi s njim.
Njegova vrsta pokretala je svetove i to pet u isto vreme.
S obzirom na tu činjenicu, Tilin iznenadni kikot bio je krajnje zbunjujući.
76
"Upravo sam razmišljala", objasni ona. "Jedinu zaštitu od rađanja premnogo

sitnih lutkara predstavljalo bi potpuno odricanje od seksa. Je li tako, Nesuse?"
"Da."
Ona se ponovo zakikota. "Onda me ne čudi što lutkari ne poseduju smisao
za humor."
Kroz park, koji je bio suviše pravilnog oblika, suviše simetričan, suviše pitom,
pratili su plavu svetlost koja je lebdela na maloj visini.
Vazduh je bio težak, ispunjen začinsko-hemijskim mirisom lutkara. Miris se
osećao posvuda. U jednoj prostoriji sa sistemom za održavanje života na
transportnom brodu delovao je nekako jako i veštački. Nije ga nestalo ni kada se
vazdušna komora otvorila. Bilion lutkara namirisalo je ovaj svet i on će se za sva
vremena osećati na lutkare.
Nesus kao da je igrao; svojim malim, kandžastim kopitama jedva da je
dodirivao elastičnu površinu trotoara. Kzin je klizio, poput mačke, dok mu se
nagi, ružičasti rep ritmički klatio napred-nazad. Zvuk lutkarevog hoda podsećao
je na jednu vrstu plesa u tročetvrtinskom taktu. Kzin nije stvarao ni najmanji šum
pri kretanju.
Tila je hodala gotovo isto tako tiho. Njen hod uvek je izgledao nespretan; ali,
zapravo, nije bio takav. Nikada se nije saplela, nikada nije ništa oborila. Na kraju
je stupao Luis, koji je delovao najmanje graciozno.
Ali zašto bi Luis Vu bio graciozan? Prekrojen majmun koga evolucija nikada
nije potpuno prilagodila hodanju po ravnom. Hiljadama godina njegovi preci
hodali su četvoronoške tamo gde su morali, a koristili drveće tamo gde su mogli.
To su okončali milioni godina suše u pleiocenu. Iza šuma su ostali visoki, suvi
i na smrt izgladneli preci Luisa Vua. U očajanju, jeli su meso. Postalo im je lakše
kada su otkrili tajnu antilopine butne kosti, čija je s obe strane čvornovata
zglobna ivica, ostavila traga na mnogim fosilnim lobanjama.
Stojeći na nogama sa drevnim prstima, Luis Vu i Tila Braun sada su koračali
77
sa tuđincima.
Tuđincima? Svi su oni ovde bili tuđinci, čak i ludi izgnani Nesus, sa svojom
smeđom i razbarušenom grivom i nemirnim, Ijubopitljivim glavama. I Govornik se
osećao neprijatno. Očima okruženim crnim krznenim naočarima pretraživao je
nepoznatu vegetaciju u potrazi za otrovnim bodljama ili poput britve oštrim
zubima. Verovatno je u pitanju bio nagon. Lutkari svakako ne bi dozvolili da se u
njihovim parkovima nađu opasne zveri.
Ispred njih se pojavila kupola koja je sijala poput ogromnog poluzakopanog
bisera. Tu se lebdeća svetlost razdvoji.
"Moram da vas napustim", reče Nesus, a Luis primeti da je lutkara nešto
uplašilo.
"Idem pred one-koji-vode." Kazao je to tiho i užurbano. "Govorniče, brzo mi
reci. Ako se ne bih vratio da li bi zahtevao da me izruče kako bi mogao da me
pogubiš zbog uvrede koju sam izrekao u Krušenkovom restoranu?"
"Postoji li opasnost da se ne vratiš?"
"Postoji. Onima-koji-vode može se ne svideti ono što moram da im kažem.
Ponovo te pitam, hoćeš li me tražiti?"
"Ovde, na tuđinskom svetu, okružen bićima koja poseduju moć što uliva
strahopoštovanje i koja tako malo veruju u kzinove miroljubive namere?" Kzin
empatično mahnu repom. "Neću, ali neću ni nastaviti ekspediciju."
"To mi je dovoljno." Nesus otkaska za svetlosnim vodičem, vidljivo
podrhtavajući.
"Čega li se plaši?" upita Tila tužnim glasom. "Izvršio je sve što su mu naredili.
Zašto bi se ljutili na njega?"
"Mislim da nešto smišlja", reče Luis. "Nešto nepošteno. Ali šta?"
Plava svetlost se pokrenu. Pratili su je pogledom do polulopte svih duginih
boja...
78
Kupole više nije bilo. Iz trougla koji su obrazovali ležajevi, dva ljudska bića i
jedan kzin posmatrali su pripitomljenu džunglu, punu divnih, nepoznatih biljki,
koja se nalazila napolju i kroz koju se približavao jedan nepoznati lutkar. Ili je
kupola bila nevidljiva iznutra ili je prizor parka predstavljao projekciju.
Vazduh se osećao na mnogo lutkara.
Nepoznati lutkar se probijao kroz poslednje rese visećih skerletnih vitica.
(Luis se priseti da je Nesus u prvo vreme za njega bio 'ono'; tek kasnije prestao
je da bude stvar, a postao biće. Nasuprot tome, Govornika, koji je takođe bio
tuđinac, od početka je smatrao bićem.) Lutkar se zaustavio sasvim blizu mesta
gde je trebalo da stoji biserna kupola. Griva mu je bila srebrna tamo gde je
Nesusova bila smeđa, kao i uredno očešljana u složene uvojke; ali govorio je
treperavim kontraaltom kao i Nesus.
"Moram da se izvinim što nisam bio tu da vas pozdravim. Možete me
oslovljavati sa Hirone."
Znači, posredi je projekcija. Luis i Tila promrmljaše nekoliko učtivih
prigodnosti. Govornik-Životinjama se iskezi.
"Onaj koga zovete Nesus upoznat je sa svime što će vam sada biti
saopšteno. Bio je potreban na drugom mestu. Međutim, pomenuo je na koji ste
način reagovali kada ste saznali za naše inženjersko umeće."
Luis se trgnu. Lutkar nastavi: "Ovo je možda srećna okolnost. Tako ćete bolje
shvatiti ono što ćete saznati o našim sopstvenim reakcijama na jedan ambiciozni
inženjerski poduhvat."
Pola kupole postade crno.
Nezgodno je bilo to što je u pitanju bila ona strana koja se nalazila naspram
projektovanog lutkara. Luis pronađe komande za okretanje ležaja, ali uvide da bi
mu bile potrebne dve pokretne glave sa očima koje različito vide da bi u isto
vreme posmatrao obe polovine kupole. Na zatamnjenoj strani bio je prikazan
sektor zvezdanog neba, koji je predstavljao zaleđe malog bleštavog diska.
79
Diska sa prstenom. Prizor je bio samo uvećani holo koji je Luis Vu imao u
džepu.
Izvor svetlosti bila je mala i sjajna belina, veoma slična Suncu viđenom iz
okoline Jupitera. Prsten je bio ogroman u prečniku: prostirao se preko polovine
zamračene strane kupole; ali bio je uzan - ne deblji od izvora svetlosti u svojoj
osi. Bliža strana bila je tamna i, tamo gde je presecala snop svetlosti, oštrih
ivica. Udaljenija strana ličila je na bledoplavu traku postavljenu preko svemira.
Iako se Luis navikao na razna čudesa, još nije bio toliko blaziran da se
upušta u idiotska nagađanja. Umesto toga, on reče: "Liči na zvezdu okruženu
prstenom. Šta je to?"
Hironov odgovor nije izazvao iznenađenje.
"To i jeste zvezda okružena prstenom", reče lutkar.
"Prsten je od čvrstog materijala: artefakt."
Tila Braun pljesnu i prsnu u smeh. Posle nekoliko trenutaka ona priguši
cerekanje i pođe joj za rukom da izgleda veoma svečano; ali oči su joj sijale.
Luis ju je savršeno razumeo. I njega je obuzela ista radost. Sunce sa prstenom
bilo je njegova i njena privatna igračka: nova stvar u svetovnom svemiru.
(Uzmite na primer božićnu traku, bledoplavu i inč široku, onu kojom se obično
vezuju pokloni. Stavite upaljenu sveću na goli pod. Uzmite pedeset stopa vrpce i
načinite njome krug oko sveće, a zatim tako držite traku da se na njenoj
unutrašnjoj strani ocrtava svetlost sveće.)
Ali kzin je mahao repom napred-nazad, napred-nazad.
(Uostalom, ovde se u središtu ne nalazi sveća, već sunce!)
"Kao što znate", reče Hiron, "poslednjih dve stotine četiri zemaljske godine
išli smo na sever duž galaktičke ose. Mereno kzinskim godinama, to bi bilo..."
"Dve stotine sedamnaest."
"Da. Za to vreme smo, prirodno, osmatrali svemir ispred sebe, kako bismo
uočili opasnosti i iznenađenja. Znali smo da zvezdu ECl752 okružuje
80
neuobičajeno uska i gusta vrpca tamne materije. Smatralo se da je prsten

sazdan od gareži ili stene. Ipak, bio je iznenađujuće pravilnog oblika.
Pre nekih dvadeset dana naša flota svetova našla se u položaju u kome je
prsten zaklanjao zvezdu. Primetili smo da su mu ivice oštre. Potonja istraživanja
otkrila su da se prsten ne sastoji ni iz gasa, ni iz prašine; takođe nije sačinjen ni
od asteroidne stene, već predstavlja čvrstu vrpcu velike jačine. Naravno, bili smo
prestravljeni."
Govornik-Životinjama upita: "Kako ste uspeli da ustanovite koliko je
naprezanje na istezanje?"
"Pomoću spektroanalize i frekvencionih pomaka došli smo do relativne
razlike u brzinama. Prsten se, očigledno, okreće oko svoje matrice brzinom od
sedam stotina sedamdeset milja u sekundi, što je sasvim dovoljna kompenzacija
za gravitaciono privlačenje zvezde, a time se i obezbeđuje i dodatno
centripetalno ubrzanje od 9,94 metara u sekundi. Imajte u vidu naprezanje na
istezanje neophodno da se spreči dezintegracija strukture pri postojećem
privlačenju."
"Gravitacija", reče Luis.
"Izgleda."
"Sila teže nešto malo slabija od Zemljine. Na unutrašnjoj površini neko živi.
Huuu", reče Luis Vu. Počelo je da mu sviće i od toga su mu se dlačice
nakostrešile duž kičme. Čuo je fijuk, fijuk kzinovog repa kojim je sekao vazduh.
Nije to bilo prvi put da ljudi sreću nadređene sebi. Do sada su uglavnom imali
sreće...
Luis naglo ustade i krenu ka zidu kupole. Nije vredelo. Prsten i zvezda
izgubiše mu se pred očima pre nego što je dodirnuo glatku površinu. Ali video je
nešto što ranije nije zapazio.
Prsten je bio izdeljen na kvadrate. Duž njegove plave pozadine nalazile su se
pravilne pravougaone senke.
81
"Može li se slika poboljšati?"

"Možemo je uvećati", odgovori kontraalt. Zvezda G2 suknu napred, a zatim
blistavo skliznu udesno, tako da je Luis gledao nadole, prema osetljivoj
unutrašnjoj površini Prstena. Pošto je bila mutna, Luis je jedino mogao da
pretpostavi da svetlije, belje oblasti predstavljaju oblake, a one tamnije plave
kopno, dok bi zone otvorenije plaveti mogle biti mora.
Ali područja u senci mogla su se sasvim dobro videti. Prsten je izgleda bio
izdeljen u pravougaonike: dugačke pruge nežno plavog smenjivale su se sa
kraćim prugama zagasitog, mornarskog plavetnila. Tačke i povlake.
"Nešto stvara ove senke", reče on. "Nešto na orbiti?"
"Da, upravo tako. Dvadeset pravougaonika kruži unutar Kemplererove rozete
mnogo bliže matičnoj zvezdi. Nije nam poznata njihova svrha."
"I nije mogla da vam bude poznata. Prošlo je suviše dugo vremena od kada
ste imali sunce. Ti pravougaonici mora da se tamo nalaze kako bi razdvajali dan
od noći. Inače bi na Prstenu uvek bilo podne."
"Sada razumete zašto smo vas zvali upomoć. Vaša tuđinska pronicljivost
sigurno će nam biti od koristi."
"Uh! Koliko je velik prsten? Da li ste ga dobro proučili? Da li ste poslali
sonde?"
"Proučili smo Prsten što smo bolje mogli ne smanjujući brzinu i ne privlačeći
na neki drugi način pažnju na sebe. Naravno da nismo poslali sonde. S obzirom
na to da bi se njima moralo daljinski upravljati hipertalasima, sondama bismo
samo ostavljali trag za sobom."
"Ne može se slediti hipertalasni signal. To je teorijski nemoguće."
"Možda su oni koji su sagradili Prsten razvili i drugačije teorije."
"Mmmm."
"Ali proučili smo Prsten pomoću drugih instrumenata." Dok je Hiron govorio,
prizor na zidu kupole se izmenio u crnobelosivo ustrojstvo. Obrisi su se pomicali
82
i treperili. "Snimili smo fotografije i holografije na svim elektromagnetskim

frekvencijama. Ako vas zanima..."
"Na njima se ne vide detalji."
"Ne. Svetlost se suviše povija pod uticajem gravitacionih polja, solarnog vetra
i postojeće prašine i gasova. Naši teleskopi ne mogu da uhvate više
pojedinosti."
"Znači da niste baš mnogo saznali."
"Rekao bih da smo mnogo toga saznali. Evo jedne zbunjujuće činjenice.
Kako izgleda, Prsten zaustavlja oko četrdeset odsto neutrina."
Jedino je Tila izgledala zbunjena; Govornik iznenađeno uzviknu, a Luis
prigušeno zviznu.
To je sve eliminisalo.
Normalna materija, pa čak ni materija pod strašnim pritiskom u središtu
zvezde, ne bi zaustavila gotovo nijedan neutrino. Svaki neutrino ima pedeset
odsto izgleda da prođe kroz olovo debelo nekoliko svetlosnih godina.
Predmet u Slejverovom stazisnom polju reflektuje sve neutrine. Isto kao i trup
koji pravi Opšti Proizvod.
Ali nijedan od poznatih predmeta ne zadržava četrdeset odsto neutrina, a
ostale propušta.
"Znači, nešto novo", reče Luis. "Hirone, koliko je veliki ovaj Prsten? Koliko je
masivan?"
"Prsten ima masu od dva puta deset na trinaest grama, poluprečnik mu
iznosi nula zarez dvadeset pet puta deset na osmi milja, a širina nešto manje od
deset na šesti milja."
Luis nije voleo da računa u apstraktnim stepenima decimalnog sistema.
Pokušao je da brojeve prevede u slike.
Bio je u pravu kada je pomislio na božićnu vrpcu širine jednog inča, svezanu
u omču i držanu uspravno. Poluprečnik Prstena iznosio je više od dvadeset
83
miliona milja - dužina mu je, dakle, oko šest stotina miliona milja - ali mu širina
ne dostiže ni milion milja. Težio je nešto malo više od Jupitera...
"Nekako mi ne izgleda dovoljno težak", reče on. "Telo te veličine trebalo bi da
teži kao oveće sunce."
Kzin se složi. "Dobija se suludi utisak da milijarde bića pokušavaju da žive na
konstrukciji koja nije deblja od knjige-filma."
"Intuicija vas vara", reče lutkar sa srebrnim kovrdžama. "Uzmite u obzir
dimenzije. Ako je Prsten traka od metala koji se upotrebljava za trupove, na
primer, onda bi njena debljina iznosila približno pedeset stopa."
Pedeset stopa? U to se teško moglo poverovati.
Tilin pogled bio je uprt u tavanicu, a usne su joj se nečujno, ali brzo pomicale.
"U pravu je", reče ona. "Proračun je tačan. Ali čemu to služi? Zašto bi neko
izgradio jednu takvu stvar?"
"Prostor."
"Prostor?"
"Prostor za život", objasni Luis. "U tome je stvar. Šest stotina biliona
kvadratnih milja površine tri miliona puta je više nego što ima na Zemlji. To vam
je kao da imate tri miliona vodoravnih svetova čije se ivice dodiruju. Tri miliona
svetova koje deli udaljenost dostupna svakom vazdušnom automobilu. To bi
rešilo sve probleme prenaseljenosti."
"Sa kakvim li su oni to problemom bili suočeni! Ne ulazi se u jedan ovakav
projekat iz zabave."
"Samo trenutak", reče kzin. "Hirone, da li ste istražili obližnje zvezde u potrazi
za drugim, sličnim Prstenovima?"
"Da, mi..."
"I niste ništa pronašli. Kao što sam i mislio. Da je vrsta koja je sagradila
Prsten znala za putovanja brža od svetlosti, ona bi nastanila druge zvezde. Ne
bi im bio potreban Prsten. Zbog toga postoji samo jedan Prsten."
84
"Da."
"Sad mi je lakše. Bar smo u nečemu superiorniji od tvoraca Prstena." Kzin
iznenada ustade. "Da li ćemo istraživati nastanjenu oblast Prstena?"
"Fizičko spuštanje može se pokazati preambicioznim."
"Glupost. Moramo pregledati vozilo koje ste pripremili za nas. Da li je dobro
terenski opremljeno? Kada možemo da krenemo?"
Hiron zazvižda u znak iznenađenja i neslaganja. "Mora da ste ludi. Razmislite
o snazi onih koji su sagradili ovaj Prsten! Prema njima moja vlastita civilizacija
liči na divljaštvo!"
"Ili na kukavičluk."
"U redu. Možete da pregledate letelicu kada se vrati onaj koga zovete Nesus.
Ali do tada ima vremena, pa ću vam izneti još podataka o Prstenu."
"Iskušavate moje strpljenje", reče Govornik. Ali ipak sede.
Lažljivče, pomisli Luis. Dobro si to odglumio i ja se ponosim tobom. I sam je
osećao mučninu u stomaku kada se vratio do svog ležaja. Nebeski plava traka
protezala se preko zvezda; a čovek se ponovo sreo sa nadređenim bićima.
Kzini su bili prvi.

Kada je čovek prvi put upotrebio fusioni pogon da bi premostio ponore među
zvezdama, kzini su već koristili gravitacioni polarizator za pokretanje svojih
međuzvezdanih ratnih brodova. To je doprinelo da njihove letelice budu brže i
pokretljivije od ljudskih. Čovekov otpor kzinskoj floti bio bi to samo po nazivu da
nije bilo kzinskog nauka: reakcioni pogon predstavlja oružje čija je razornost
upravo srazmerna njegovoj efikasnosti kao pogona.
Prvi upad u ljudski svemir predstavljao je stravičan šok za kzine. Ljudsko
društvo vekovima je živelo miroljubivo, tako da su praktično zaboravili šta je to
rat. Ali međuzvezdani brodovi ljudi koristili su fusione fotonske pogone, lansirane
uzajamnim dejstvom fotonskih jedara i laserskih topova postavljenih na
85
asteroide.
I tako, dok su kzinski telepati javljali kako na svetovima ljudi uopšte nema
oružja... divovski laserski topovi obarali su kzinske brodove, a manji pokretni
topovi trzali su se pod svetlosnim pritiskom vlastitih snopova...
Usporen neočekivanim otporom ljudi i barijerom brzine svetlosti, rat se
protegao na decenije, umesto da potraje samo nekoliko godina. Ali kzini bi na
kraju svakako pobedili.
Pobedili bi da jedan brod Spoljnih nije naišao na ljudsku koloniju na svetu
Uspesmo. Oni su na kredit prodali upravniku tajnu svoje hiperpogonske
skretnice. Na Uspesmo nisu znali za rat sa kzinima, ali čim su izgradili nekoliko
brodova bržih od svetlosti saznali su za njega.
Protiv hiperpogona kzini nisu mogli ništa.
Kasnije su došli lutkari i osnovali trgovačka sedišta u ljudskom svemiru...
Čovek je bio veoma srećan. Tri puta se susreo sa rasama koje su bile na
višem tehnološkom nivou od njegovog. Kzini bi ga uništili da nije bilo
hiperpogona Spoljnih. Što se tiče Spoljnih, oni su takođe bili nadređeni, ali nisu
želeli ništa što bi čovek mogao da im da, sem baze za snabdevanje i
informacija, a to su bili u stanju da kupe. U svakom slučaju, Spoljni, ta krhka bića
sa metabolizmom tipa helijum II, bili su suviše osetljivi na toplotu i gravitaciju da
bi bili dobri ratnici. A lutkari, nezamislivo moćni, bili su prevelike kukavice.
Ko je sagradio Prstenasti svet? I... da li su ti graditelji bili ratnici?
Mesecima kasnije, Luis je shvatio da je Govornikova laž predstavljala
njegovu ličnu prekretnicu. Mogao je tada da se povuče izgovarajući se na Tilu,
naravno. Prstenasti svet ulivao je strah čak i kao apstrakcija izražena u
brojkama. Razmišljati o približavanju u svemirskom brodu, o spuštanja na
njega...
Ali Luis je video kzina prestravljenog lutkarskim letećim svetovima.
Govornikova laž predstavljala je veličanstvenu hrabrost. Može li Luis sada
86
ispasti kukavica?
On sede i okrenu se prema svetlećoj projekciji; prešavši pogledom preko Tile,
on je za trenutak prekore u sebi zbog lakomislenosti. Na licu joj se očitavalo
čuđenje i divljenje. I ona je žudela da krene isto onoliko koliko se to kzin
pretvarao. Da li je bila suviše glupa da bi osećala strah?
Na unutrašnjoj strani Prstena postojala je atmosfera. Spektroanaliza je
pokazala da je gustina vazduha bila ista kao na Zemlji i da je bio približno istog
sastava: sasvim pouzdano su ga mogli disati čovek, kzin i lutkar. Moglo se samo
nagađati šta ga je sprečavalo da se rasprši u svemir. Morali bi da odu i
pogledaju.
U sistemu sunca GZ nije bilo baš ničega sem samog Prstena. Nisu postojale
planete, asteroidi, ni komete.
"Sve su uklonili", reče Luis. "Nisu želeli da bilo šta zagreva Prsten."
"Naravno", reče Iutkar sa srebrnim kovrdžama. "Ako bi nešto udarilo Prsten,
naletelo bi na njega pri minimalnoj brzini od 770 milja u sekundi, što predstavlja i
brzinu rotacije samog Prstena. Bez obzira na to kolika je jačina materijala od
koga je izgrađen Prsten, uvek bi postojala opasnost od predmeta koji bi
eventualno promašio spoljašnju površinu i, prošavši pored sunca, jurnuo da se
sudari sa nezaštićenom, naseljenom površinom."
Samo sunce bilo je žuti patuljak nešto hladniji od Sola i neznatno manji od
njega. "Na Prstenu će nam biti potrebna toplotna odela", reče kzin. Ovaj ga sad
pretera, pomisli Luis.
"Neće", reče Hiron. "Temperatura na unutrašnjoj površini sasvim je
podnošljiva za sve nas."
"Otkud to znate?"
"Frekvencija infracrvenog zračenja koje emituje spoljašnja površ..."
"Baš sam ispao budala."
"Ni najmanje. Mi proučavamo Prsten otkada smo ga pronašli, dok je vama
87
stajao na raspolaganju svega nekoliko osmina minuta. Infracrveno zračenje

ukazuje na prosečnu temperaturu od dve stotine dvadeset apsolutnih stepeni,
što se naravno odnosi kako na unutrašnju tako i na spoljašnju površinu Prstena.
Za vas je to nekih deset stepeni iznad optimalne temperature, Govorniče
Životinjama. Za Luisa i Tilu to je optimalna temperatura."
"Nemojte dopustiti da vas naše poklanjanje pažnje pojedinostima zavede ili
uplaši", dodade Hiron. "Nećemo vam dopustiti da se spustite dok sami inženjeri
Prstena to ne budu zahtevali. Mi samo želimo da budete spremni, za svaki
slučaj."
"Ne znate ništa podrobnije o konfiguraciji površine?"
"Na žalost, ne. Uveličavajuća snaga naših teleskopa nedovoljna je za tako
nešto."
"Možemo da nagađamo", reče Tila. "Na primer, tridesetočasovni ciklus
smenjivanja dana i noći. Svet sa koga potiču neimari Prstena mora da se
okretao tom brzinom. Mislite li da vode poreklo iz ovog sistema?"
"Pretpostavljamo da je tako, pošto očigledno nisu znali za hiperpogon", reče
Hiron. "Ali verovatno su bili u stanju da svoj svet pomere u drugi sistem, koristeći
se istom tehnikom kao i mi."
"A i trebalo je", zatutnja kzin. "Bolje i to nego da su unišlili vlastiti sistem radi
izgradnje Prstena. Smatram da ćemo negde u blizini pronaći njihov drugi sistem,
lišen svetova baš kao i ovaj. Mora da su koristili tehniku teraformiranja u cilju
naseljavanja svih svetova vlastitog sistema, pre nego što su pribegli ovom
očajničkom koraku."
Tila reče: "Očajničkom?"
"A tada, kada su završili sa izgradnjom Prstena oko sunca, bili su prinuđeni
da pokrenu sve svoje svetove u ovaj sistem kako bi prebacili celokupno
stanovništvo."
"Možda i nisu morali", reče Luis. "Možda su upotrebili velike STL brodove za
88
preseljenje na Prsten ako je bio dovoljno blizu njihovog drugog sistema:"

"Zašto očajničko?" Zagledaše se u nju.
"Meni se čini da su sagradili Prsten zato... zato..." Tila zape. "Zato što su to
želeli."
"Iz obesti? Zbog dekoracije? Sto mu gromova Tila, razmisli o sredstvima
kojima su morali da raspolažu. Ne zaboravi, sigurno ih je vraški tištio problem
prenaseljenosti. U vreme kada im je Prsten bio potreban kao Životni prostor,
verovatno nisu imali dovoljno sredstava da ga sagrade. Pa ipak su ga izgradili,
jer im je bio potreban."
"Mmmm", reče Tila, zbunjena izgleda.
"Vraća se Nesus", reče Hiron. A onda, ne rekavši više ništa, lutkar se okrenu
i otkaska u park.
7. ODSKOČNI DISK
"To je bilo neučtivo", reče Tila.

"Hiron ne želi da se sretne sa Nesusom. Zar vam nisam rekao? Oni Nesusa
smatraju ludim."
"Svi su oni ludi."
"Pa, izgleda da oni tako ne misle, ali to ne znači da ti nisi u pravu. Još želiš
da ideš?"
Tila mu je odgovorila istim onim pogledom nerazumevanja kao i onda kada je
pokušao da joj objasni šta znači ošinuti srce. "Još uvek želiš da ideš", Luis tužno
potvrdi.
"Naravno. Ko ne bi? Čega li se lutkari plaše?"
"To nije tajna", reče Govornik-Životinjama. "Lutkari su kukavice. Ali nikako ne
shvatam zašto uporno žele da saznaju nešto više od onoga što već znaju. Luise,
oni su već prošli pored sunca sa Prstenom, putujući gotovo brzinom svetlosti.
Uveren sam da tvorci Prstena ne mogu da putuju brže od svetlosti. Znači da
89
nisu mogli da ugroze lutkare, niti će to ikada moći. No, nisam u stanju da
razaberem kakva je naša uloga u svemu ovome."
"To je bar jasno."
"Moram li ovo da shvatim kao uvredu?"
"Ne, naravno da ne. Stvar je u tome što smo mi suočeni sa problemom
prenaseljenosti. Kako bi ti to razumeo, kada to nije slučaj sa tvojom rasom?"
"Upravo tako. Molim te, objasni."
Luis je pogledom preleteo preko pripitomljene džungle ne bi li opazio Nesusa.
"Nesus bi to verovatno mogao bolje da rastumači. Šteta. No, dobro. Zamisli
bilion lutkara na ovom svetu. Možeš li?"
"Mogu ih pojedinačno namirisati. I sama pomisao na to tera me da se
češem."
"A sada ih zamisli na Prstenastom svetu. Kako ti to izgleda?"
"Uuuh. Bolje, mnogo bolje, s obzirom na to da ima osam na sedmi više
prostora. Ali i dalje ne razumem. Smatraš li da se lutkari spremaju na osvajanje?
Ali kako bi se posle prebacili na Prsten? Oni nemaju poverenja u svemirske
brodove."
"Ne znam. Isto tako, oni ne ratuju. Ali nije to posredi. Problem je u tome da li
je Prstenasti svet stvarno bezbedan za život?"
"Uuuh."
"Shvataš? Možda razmišljaju o tome da sagrade vlastite Prstenaste svetove.
Možda očekuju da nađu neki prazan, tamo u Magelanovim Oblacima. Ta nada u
svakom slučaju nije neosnovana. Ali to i nije važno. Oni moraju da znaju da li je
bezbedan pre nego što bilo šta preduzmu."
"Evo Nesusa", Tila ustade i priđe nevidljivom zidu.
"Izgleda kao da je pijan. Da li lutkari piju?"
Nesus nije kaskao. Približavao se na vrhovima prstiju, obilazeći krajnje
oprezno jedno hromatski žuto pero visoko četiri stope; pokretao je jednu po
90
jednu nogu, dok su mu se pljosnate glave klatile tamo-amo. Gotovo da je stigao

do kupole za podučavanje kada mu se nešto slično, velikom crnom leptiru,
spusti na leđa. Nesus kriknu poput žene i đipnu napred kao da želi da preskoči
neku visoku ogradu. Doskočivši, poče da se kotrlja. Kada se zustavio, ostao je
sklupčan u loptu, pogrbljenih leđa, prekrštenih nogu, a glava i vratova uvučenih
među prednje noge.
Luis pojuri. "Depresivni ciklus", povika preko ramena. Sreća i sećanje
pomogoše mu da pronađe ulaz u nevidljivu kupolu i on jurnu napolje u park.
Cveće je mirisalo isto kao i lutkari. (Ako sav život na svetu lutkara ima istu
hemijsku osnovu, kako je Nesus mogao da koristi hranljive sastojke iz toplog
soka šargarepe?) Luis krenu duž negovane, prašnjave, narandžaste živice, koja
je krivudala pod pravim uglom, i ubrzo naiđe na lutkara.
On kleče pored njega. "Ja sam, Luis", reče on. "Ne preti ti nikakva opasnost."
On nežno zavuče prste u zamršenu dlaku na lutkarevoj lobanji i blago ga
počeška. Lutkar se trže pri dodiru, a zatim se smiri.
Doživeo je šok. Još je bilo rano da se lutkar suoči sa svetom. Luis upita: "Da
li je stvorenje bilo opasno? To koje je sletalo na tebe?"
"Ono? Ne." Kontraalt je bio prigušen, ali savršeno jasan i bez modulacija. "To
je samo... njuškač cveća."
"Kako je bilo sa onim-koji-vode?"
Nesus se trgnu: "Dobio sam."
"Odlično. A šta si dobio?"
"Pravo da se razmnožavam i parnjake za to."
"Jesi li se od toga toliko uplašio?" Verovatno je to bilo posredi, pomisli Luis.
Nesus bi se mogao uporediti sa mužjakom pauka vrste crna udovica koga satire
ljubav. Sa druge strane, ličio je na nervoznu devicu... oba pola ili bilo kog pola...
Lutkar reće: "Mogao sam da ne uspem, Luise. Zbunio sam ih. Obmanuo sam
ih."
91
"Nastavi." Luis oseti da su im se Tila i Govornik-Životinjama pridružili. I dalje

je nežno češkao Nesusa po grivi. Nesus ostade nepomičan.
Prigušeni, jasni kontraalt reče: "Oni-koji-vode su mi ponudili zakonsko pravo
da produžim vrstu, ako preživim putovanje na koje moramo poći. Ali to nije bilo
sve. Da bih postao roditelj potrebni su mi parnjaci. Ko će se dobrovoljno upustiti
u tako nešto sa manijakom-lutalicom?
Morao sam da ih obmanem. Pronađite mi parnjaka, rekoh im, ili ne idem na
put. Ako se ja povučem, povući će se i kzin, rekoh. Razbesneli su se."
"Mogu misliti. Mora da si bio u maničnom stanju."
"Doveo sam se u takvo stanje. Zapretio sam da ću im uništiti sve planove i
predali su se. Neki bezlični dobrovoljac, rekoh mora da se spari sa mnom ako se
vratim sa Prstena."
"Divno. Dobar potez. Da li si dobio dobrovoljce?"
"Jedan od naših polova je... vlasništvo. Neinteligentan; glup. Bio mi je
potreban samo jedan dobrovoljac. Oni-koji-vode..."
Tila upade: "Zašto ne kažeš jednostavno vođe?"
"Pokušao sam da prevedem na vaš jezik", reče lutkar. "Tačniji prevod tog
izraza bio bi, oni-koji-vode-otpozadi. Imamo izabranog predsednika ili onog-koji-
govori-u-ime-svih ili... tačan prevod njegove titule bio bi Poslednji.
Poslednji me je prihvatio za parnjaka. Rekao je da neće od nikoga zahtevati
da na takav način žrtvuje svoje samopoštovanje."
Luis zviznu. "To je nešto. Hajde, uvij se, zaslužio si. Bolje da si sada uplašen,
sada kada je sve gotovo."
Nesus se zagleda, opuštajući se na neki način.
"Muči me zamenica", reče Luis. "Da li bi tebe trebalo da oslovljavam sa ona,
ili možda Poslednjeg?"
"To nije lepo od tebe, Luise. Ne razgovara se o polovima sa došljacima."
Između Nesusovih nogu pojavi se jedna od glava i uputi mu prekoran pogled. "Ti
92
i Tila ne biste vodili ljubav u mom prisustvu, zar ne?"

"Veoma čudno! Baš smo o tome jednom razgovarali i Tila je kazala..."
"Uvređen sam", izusti lutkar.
"Zašto?" upita Tila. Lutkareva otkrivena glava zaroni, tražeći sklonište. "Ma
hajde, iziđi odatle. Neću te povrediti."
"Stvarno?"
"Stvarno. Časna reč. Mislim da si dražestan."
Lutkar se potpuno razmota. "Da li sam dobro čuo da me smatraš
dražesnim?"
"Aha." Ona pogleda u narandžasti zid Govornika-Životinjama i dodade: "Tebe
takođe."
"Ne bih hteo da te uvredim", primeti kzin. "Ali nemoj nikada više to da mi
kažeš. Nikada."
Tila ostade zbunjena.
Prašnjava narandžasta živica, visoka deset stopa i potpuno pravolinijska, bila

je opremljena kobaltno plavim pipcima koji su opušteno visili. Sudeći po njima,
živica je nekada bila mesojed. Sada je predstavljala granicu parka; Nesus je
svoju grupu vodio prema njoj.
Luis je pretpostavljao da negde u živici postoji prolaz. Našao se u čudu kada
je Nesus krenuo pravo kroz nju. Živica se rastvorila da propusti lutkara i zatvorila
se iza njega. Oni krenuše za njim.
Na mestu gde su ušli nebo je bilo potpuno plavo; ali kada se živica sklopila
za njima, ono je postalo crnobelo. Naspram crnog neba neprekidne noći belasali
su se pokretni oblaci, obasjani odozdo svetlošću grada koji se miljama prostirao
unaokolo. Grada koji se najednom obreo pred njima.
Na prvi pogled razlikovao se od zemaljskih gradova samo po razmerama.
Zgrade su bile šire, sastavljene od više blokova, sličnije jedna drugoj; bile su i
93
više, strašno visoke, tako da se celo nebo sastojalo iz osvetljenih prozora i

osvetljenih terasa sa pravim, poput vlasi kose tankim pukotinama tame koje su
označavale zenit. Nameštaj lutkara ovde je bio lišen pravih uglova; na zgradama
su, naime, pravi uglovi bili preveliki da ozlede nemarno koleno.
Ali zašto se grad na sličan način nije uzdizao i iznad parka? Na zemlji je bilo
malo zgrada čija je visina prelazila jednu milju. Ovde nijedna nije bila niža. Luis
pomisli na polja za zakrivljivanje svetlosti oko granica parka. Nikada nije došao u
priliku da se raspita o pojedinostima. Bilo je to najmanje čudo sveta lutkara.
"Naše vozilo je na drugom kraju ostrva", reče Nesus. "Možemo tamo stići za
minut ili manje, ako upotrebimo odskočne diskove. Pokazaću vam."
"Je li ti dobro sada?"
"Da, Tila. Kao što Luis reče, najgore je prošlo." Lutkar se pomalo šepurio
predvodeći ih. "Poslednji je moja ljubav. Treba samo da se vratim sa
Prstenastog sveta."
Staza je bila meka. Na prvi pogled činilo se da je od betona koji se preliva u
svim duginim bojama, ali kada bi se kročilo na nju, stekao bi se utisak da je od
vlažne, sunđeraste zemlje. Uskoro, pošto su prošli pored jednog veoma
dugačkog bloka, stigoše do raskrsnice. "Moramo poći ovuda", reče Nesus,
pokazujući im put glavom. "Nemojte kročiti na prvi disk. Sledite me."
Na sredini raskrsnice nalazio se veliki, plavi pravougaonik. Okruživala su ga
četiri plava diska, na početku svakog puta. "Ako želite možete da stupite na
pravougaonik", reče Nesus, "ali ne i na pogrešne diskove. Pratite me." On
zaobiđe najbliži disk, pređe raskrsnicu, otkaska na disk sa suprotne strane i
nestade.
Za trenutak niko se nije pomakao. A onda Tila zavika poput vile zloslutnice i
potrča ka disku. Čas potom, nestade je.
Govornik-Životinjama zareža i skoči. Ni tigar ne bi tako tačno procenio
razdaljinu. Luis ostade sam.
94
"Tako mi demona Magle", reče on začuđeno. "Imaju otvorene prenosne

kabine."
I on krenu napred.
Obreo se na sredini sledeće raskrsnice, između Nesusa i Govornika. "Tvoja
je ženska odjurila napred", reče Nesus. "Nadam se da će nas sačekati."
Lutkar istupi iz pravougaonika u pravcu u kome je bio okrenut. U tri koraka
stiže do diska i istog časa ga nestade.
"Kakav projekat", reče Luis diveći se. Bio je sam, pošto je kzin već otišao za
Nesusom. "Samo korakneš i to je sve. U tri koraka pređeš jedan blok. Poput
magije. A blokove možeš podizati koliko ti duša želi!" On koraknu napred.
Nosio je čizme od sedam milja. Trčao je lagano na prstima, a prizor se
menjao posle svaka tri koraka. Kružni znakovi na uglovima zgrada mora da su
predstavljali kodove adresa, koji su pešaka obaveštavali kada je stigao na
odredište. Zatim treba samo da zaobide diskove i već je u središtu bloka.
Duž ulice protezali su se izlozi koje je Luis želeo da pogleda. Ili su oni
predstavljali nešto sasvim drugo? Ali ostali su bili blokovima ispred njega. Luis je
mogao da ih vidi kako trepere na kraju kanjona zgrada. On ubrza kretanje.
Na kraju jednog nogostupa tuđinci se obreše ispred njega, preprečivši mu
put.
"Plašio sam se da ne propustiš skretanje", reče Nesus i pođe levo.
"Čekaj..." Ali i kzin je već nestao. Gde je, do đavola, bila Tila?
Mora da je otišla napred. Luis skrenu levo i pođe. Čizme od sedam milja.
Grad je promicao poput sna. Luis je trčao, a u glavi su mu se motale prikaze
ušećerenih, razigranih šljiva. Besplatne staze kroz gradove, diskovi obojeni
različitim bojama, međusobno udaljeni deset blokova. Diskovi za veće razdaljine
- od sto milja, od kojih je svaki označavao središte grada, prijemne skverove
promera celog bloka. Staze kojima se prelaze okeani: jedan korak i na ostrvu si!
Ostrva kao gazno kamenje!
95
Otvorene prenosne kabine. Lutkari su bili zastrašujuće napredni. Disk je imao

svega jardu u prečniku i nije bilo potrebno s obe noge stupiti na njega da bi
proradio. Jedan korak i već silazite na sledećem prijemnom skveru. Bilo je to
tanj bolje od pokretnih trotoara.
Dok je trčao, Luisu se u umu rodi predstava utvarnog lutkara, visokog na
stotine milja, kako pažljivo bira put duž lanca ostrva; koračao je oprezno da ne bi
promašio ostrvo i pokvasio članke. Zatim je utvarni lutkar postao još veći, a
odskočni kamenovi pretvoriše se u svetove... lutkari su bili zastrašujuće
napredni...
Obreo se na obali mirnog, crnog mora, gde nije bilo odskočnih diskova. S
one strane ivice sveta, uzdizale su se u uspravnoj liniji, naspram zvezda, četiri
debela puna meseca. Na pola puta do obzorja nalazilo se jedno manje ostrvo,
veličanstveno obasjano jakom svetlošću. Tuđinci su ga čekali.
"Gde je Tila?"
"Ne znam", reče Nesus.
"Demona mu Magle! Nesuse, kako ćemo je naći?"
"Ona mora nas da nađe. Nema potrebe da se brineš, Luise. Kada..."
"Izgubljena je na stranom svetu! Svašta može da joj se dogodi!"
"Ne na ovom svetu, Luise. Nema tog sveta koji je sigurniji od našeg. Kada
Tila stigne do kraja ovog ostrva, otkriće da odskočni diskovi za druga dva ostrva
neće proraditi kada kroči na njih. Slediće diskove oko obale dok ne pronađe
jedan koji radi."
"Misliš li ti da razgovaramo o izgubljenom kompjuteru? Tila je
dvadesetogodišnja devojka?"
Tila iskrsnu pored njega. "Hej. Malo sam se izgubila. Zbog čega ste
uzbuđeni?"
Govornik-Životinjama podrugljivo mu se isceri, pokazavši poput bodeža oštre
zube. Izbegavajući Tilin zbunjeno-upitni pogled, Luis oseti kako mu gore obrazi.
96
Ali Nesus samo reče: "Sledite me."

Krenuli su za lutkarom linijom odskočnih diskova duž obale. Uskoro naidoše
na jedan prljavi, smeđi petaugaonik i kročiše na njega...
Narednog trena obreše se na goloj steni, veličanstveno osvetljenoj sunčevim
cevima. Stenovito ostrvo veličine privatne svemirske luke. U središtu se uzdizala
visoka zgrada i svemirski brod.
"Pogledajte naše vozilo", reče Nesus.
Na licu Tile i Govornika pojavi se izraz razočarenja; kzinove uši nestadoše u
zaliscima, dok se Tila čeznutljivo osvrnu prema ostrvu koje su upravo napustili,
prema zidu svetlosti koji su stvarale miljama visoke zgrade oslonjene jedna o
drugu, naspram međuzvezdane noći. Ali Luis je samo gledao preda se,
osećajući kako mu se prijatno opuštaju umorni mišići. Bilo mu je dosta čuda.
Odskočni diskovi, ogromni grad, četiri pritočna sveta, boje tikve, koji vise iznad
obzorja... sve je to izgledalo zastrašujuće. Ali brod nije bio takav. Sastojao se od
trupa broj dva Opštih Proizvoda, koji je bio ugrađen u trouglasto krilo,
opremljeno jedinicama potisnika i fusionim motorima. Sva mu je ta gvoždurija
bila poznata i nije morao da postavlja pitanja.
Kzin, međutim, pokaza da nije u pravu. "Čudno izgleda sa stanovišta jednog
inženjera lutkara. Ne bi li se osećao sigurnijim, Nesuse, da se ceo brod nalazi
unutar trupa?"
"Ne bih. Projekat ovog broda predstavlja pravu novinu. Dođite, pokazaću
vam." Nesus otkaska prema brodu.
Kzin je postavio dobro pitanje.
Opšti Proizvodi, trgovačka kompanija koju su posedovali lutkari, prodavali su
raznu robu po poznatom svemiru; ali glavno bogatstvo zgrnuli su prodajom
trupova. Postojala su četiri tipa, od globusa veličine košarkaške lopte, do
globusa koji je imao preko hiljadu stopa u prečniku: trup broj četiri kao kod
Dalekog leta; trup broj tri, sa, cilindrom zaobljenim na kraju i sa zaravnjenim
97
donjim delom, predstavljao je dobar putnički brod za mnogočlanu posadu.

Jednim takvim brodom oni su se pre nekoliko časova spustili na svet lutkara.
Trup broj dva bio je tanki cilindar, uzan i zašiljen poput igle na oba kraja. Obično
je u njemu bilo mesta samo za jednog pilota.
Trupovi Opštih Proizvoda su providni za vidljivu svetlost, ali nisu propuštali
nijedan vid elektromagnetske energije, niti materiju u bilo kom obliku. Ugled
kompanije jamčio je za to, a ta garancija važila je na stotine godina i za milione
brodova. Trup Opštih Proizvoda predstavljao je najsavršeniji izraz bezbednosti.
Vozilo pred njima zasnivalo se na trupu broj dva Opštih Proizvoda.
Ali... koliko je Luis mogao da vidi, u njemu su bili smešteni jedino sistem za
održavanje života i hiperpogonska skretnica. Sve ostalo - dve jedinice potisnika
okrenute nadole, dva mala fusiona motora smeštena na prednjem delu, veći
fusioni motori na stražnjoj ivici krila, kao i dve ogromne čaure na vrhovima krila -
u kojima mora da se nalazila oprema za osmatranje i komunikaciju, pošto Luis
nigde drugde nije uspeo da primeti ništa slično - sve to bilo je smešteno na
velikom delta krilu!
Pola broda nalazilo se na krilu, izloženo opasnostima koje bi mogle da
zabrinu jednog lutkara. Zašto nisu upotrebili trup broj tri i smestili sve unutra?
Lutkar ih odvede ispod delta krila, do zašiljene krme trupnog odeljenja. "Cilj
nam je bio da napravimo što manji broj pukotina u trupu", reče Nesus.
"Shvatate?"
Kroz trup providan poput stakla Luis ugleda cevovod debeo kao njegova
butina koji se protezao do krilnog odeljenja. Stvari se Luisu tog časa učiniše
pomalo zapetljane, ali onda ugleda kako se cevovod na jednom mestu vraća
natrag u trup. Narednog trenutka on uoči motor koji je sve pokretao i metalna
vrata koja su hermetički zaptivala otvor.
"Običnom brodu", reče lutkar, "potrebni su mnogi otvori na trupu: za senzore
koji ne koriste vidljivu svetlost, za reakcione motore, ukoliko se ovi koriste, za
98
aparaturu za dovod goriva. Ovde postoje samo dva otvora, za cevovod i

vazdušnu komoru. Kroz jedan prolaze putnici, a kroz drugi informacije. Oba se
mogu hermetički zatvoriti.
Naši inženjeri obložili su unutrašnjost trupa jednim providnim provodnikom.
Kada je vazdušna komora zatvorena i aparatura žičanog cevovoda hermetički
zaptivena, unutrašnjost predstavlja nesalomivu provodivu površinu."
"Stazisno polje", pogodi Luis.
"Tačno. Ako zapreti opasnost, celokupan sistem za održavanje života prelazi
u stazis Slejverovog tipa za svega nekoliko sekundi. U stazisu ne protiče vreme,
tako da putnicima ništa ne može da se dogodi. Nismo toliko ludi da se
pouzdamo samo u trup. Laseri na vidljivu svetlost mogu da probiju trup Opštih
Proizvoda, poubijaju putnike i razoružaju brod. Antimaterija je u stanju da
potpuno dezintengriše trup Opštih Proizvoda."
"Nisam to znao."
"To nije na sav glas objavljeno."
Luis se pomeri unazad ispod delta krila do mesta gde je Govornik-
Životinjama ispitivao motore. "Čemu toliko motora?"
Kzin zafrkta: "Jedno ljudsko biće sigurno ne može da zaboravi Nauk Kzina."
"Oh." Razume se, svaki lutkar koji je proučavao kzinsku ili ljudsku istoriju
znao bi za Nauk Kzina. Reakcioni pogon je oružje, čija je moć upravo srazmerna
njegovoj efikasnosti. Ovde su potisnici bili namenjeni za miroljubivu upotrebu, a
fusioni pogoni za oružje.
"Sada mi je jasno kako ste naučili da rukujete brodom na fusioni pogon."
"Naravno, Luise, prošao sam kroz ratnu obuku."
"Ako slučajno dođe do još jednog rata između ljudi i Kzina."
"Moram li pokazati svoju ratničku veštinu, Luise?"
"Moraćeš", upade lutkar. "Naši inženjeri predvideli su da ovim brodom
upravlja kzin. Da li bi želeo da pregledaš komande, Govorniče?"
99
"Samo letimično. Takođe će mi biti potrebni podaci o performansi,

dokumentacija o probnom letu i tako dalje. Da li je hiperpogonska skretnica
pogonskog mehanizma standardnog tipa?"
"Da. Nisu vršeni probni letovi."
Tipično, pomisli Luis dok su išli prema vazdušnoj komori. Jednostavno su
sagradili tu stvar za nas i ostavili je da nas čeka. Morali su. Nijedan lutkar nije
bio voljan da je isproba. Gde se dela Tila?
Već se spremao da je pozove, kada se ona ponovo pojavi na pentagramskoj
ploči. Opet se igrala odskočnim diskovima, ne obraćajući uopšte pažnju na brod.
Ukrcala se za njima, i dalje bacajući poglede pune čežnje na grad lutkara sa one
strane crne vode.
Luis ju je čekao kod unutrašnjih vrata vazdušne komore. Bio je spreman da
joj prebaci zbog nehajnosti. Čovek bi pomislio da će postati opreznija nakon što
se jednom izgubila!
Vrata se otvoriše. Tila je sijala. "Oh, Luise, toliko mi je drago što sam pošla!
Grad je - tako zabavan!" Ona ga uze za ruke i stisnu ih, s neopisivim žarom.
Osmeh joj je bio poput svetlosti sunca.
Nije mogao da je ukori. "Bilo je zabavno", reče on i strasno je poljubi. Zatim
krenu prema kontrolnoj odaji, ruke obavijene oko Tilinog vitkog struka, palcem
sledeći oblinu devojačkih bedara.
Sada je bio sasvim uveren: Tilu Braun nikada nije ništa povredilo; nikada nije
naučila da bude oprezna; nije shvatala šta je to strah. Prvu bol doživeće kao
užasno iznenađenje. To bi je moglo potpuno uništiti.
Samo preko Luisa Vua mrtvog moglo bi se to dogoditi.
Bogovi ne štite budale. Budale su te koje štite sposobnije budale.
Trup broj dva Opštih Proizvoda širok je dvadeset, a dugačak tri stotine stopa,
zašiljen i spreda i pozadi.
100
Veći deo broda bio je smešten van trupa, na tankom i prevelikom krilu.
Sistem za održavanje života bio je dovoljno prostran da se u njega smeste tri
dnevno-spavaće sobe, dugačak i uzan salon, kontrolna kabina i niz ormanića,
kao i kuhinja, automat za lečenje, uređaj za recikliranje, baterije, i tako dalje.
Kontrolna tabla bila je opremljena na kzinski način, a i oznake na njoj bile su na
kzinskom. Luis je osećao da bi u nevolji umeo da upravlja brodom, ali samo
veoma jaka nevolja mogla bi da ga natera da to pokuša.
U ormanićima se nalazilo zlosutno obilje opreme za istraživanje. Nije bilo
ničega u šta bi Luis mogao da upre prstom i kaže: "To je oružje." Ali bilo je stvari
koje su se mogle upotrebiti kao oružje. Tu su se našla i četiri letcikla, četiri leteća
ruksaka (podizni opasač plus katalistički nabojno-mlazni motor) uređaji za
ispitivanje hrane, bočice sa raznim dodacima za ishranu, sanduče sa
medicinskom opremom, vazdušni senzori i filtri. Neko je bio siguran, čak tanj
ubeđen, da će se ovaj brod negde spustiti.
Uostalom, zašto da ne? Vrsta napredna poput one što naseljava Prstenasti
svet, ali i prikovana za njega zbog toga što ne poseduje hiperpogonski brod,
mogla bi da ih pozove da se spuste. Možda je to bilo ono što su lutkari i
očekivali.
Na brodu nije bilo ničeg na šta Nesus ne bi mogao da pokaže i da kaže: "To
nije oružje. To smo ukrcali zbog toga i toga."
Na brodu su se nalazile tri različite vrste; četiri, ako muškarca i ženu ljudi
posmatrate kao različite vrste, što bi kzin i lutkar svakako učinili. (Pretpostavimo
da su Nesus i Poslednji bili istog pola. Uostalom, zašto dva mužjaka i jedna
nerazumna ženka ne bi napravili dete?) Na osnovu toga, pretpostavljeni žitelji
Prstenastog sveta mogli bi na prvi pogled uočiti da su različite vrste razumnog
života kadre da se međusobno prijateljski ophode.
Pa ipak, previše tih predmeta - laseri bleštave svetlosti, dvobojski
ošamućivači - mogli bi se upotrebiti kao oružje.
101
Skinuli su bezreakcione potisnike da ne bi oštetili ostrvo. Pola sata kasnije

oslobodili su se slabe sile teže rozete lutkara. Luisu sinu tog časa da sem
Nesusa, koga su poveli sa sobom, odnosno osim projektovanog lika Hirona, nisu
videli nijednog lutkara na njihovom matičnom svetu.
Nakon što su ušli u hiperpogon, Luis je proveo sat i po pregledavajući svaku

stvar koja se nalazila u ormanićima. Bolje je biti siguran nego iznenađen, reče
on u sebi. Ali oružje i ostala oprema izazivali su samo gorčinu u njemu,
predstavljali su loš predznak.
Bilo je mnogo različitog oružja, ali sva su se ona mogla upotrebiti i za nešto
drugo. Laseri bleštave svetlosti. Motori na fusionu reakciju. Za vreme ceremonije
krštenja prvog dana putovanja na hiperpogon, Luis predloži da se brod nazove
Lažljivo kopile. Iz nekih svojih razloga Tila i Govornik se složiše. Nesus se nije
protivio, opet iz nekog svog razloga.
Putovali su na hiperpogon nekih nedelju dana, prešavši pri tom nešto više od
dve svetlosne godine. Kada su se ponovo vratili u Ajnštajnov svemir, obreli su
se u sistemu Prstenom okružene zvezde Gospod2. Luisa još nije napuštala
slutnja.
Neko je bio siguran, čak tanj ubeden, da će se oni spustiti na Prstenasti svet.
8. PRSTENASTI SVET
Svetovi lutkara kretali su se gotovo brzinom svetlosti duž severnog dela

Galaksije. Govornik je u hipersvemiru obišao do južnog dela Galaksije, gde se
nalazilo G2 sunce; izveo je manevar tako da se, u času kada je izišao iz slepe
mrlje, našao u situaciji da velikom brzinom juri pravo prema Prstenastom svetu.
G2 zvezda predstavljala je bleštavu belu tačku. Kada se vraćao sa drugih
zvezda, Luis je imao prilike da vidi Sunce sa ruba sistema i sada mu je odmah
upalo u oči da je taj prizor veoma nalikovao ovome. Ali oko zvezde nazirao se
102
jedva vidljivi oreol. Luisu će zauvek ostati urezan u sećanje prvi pogled na
Prstenasti svet. Sa ivice sistema, Prstenasti svet mogao se videti golim okom.
Govornik uključi velike fusione motore na najjače, a zatim iskosi pljosnate
potisne diskove izvan ravni krila, usmeravajući im ose duž krme broda, i priključi
njihov pogon pogonu raketa. Lažov se vrati u sistem, blistav kao dva sunca i
uspori do blizu dve stotine gravitacija.
Tila to nije znala, jer joj Luis nije rekao. Nije želeo da se ona brine. Ako bi
samo na trenutak bila poremećena gravitacija u kabini - svi bi bili spljeskani
poput zgaženih buba.
Ali gravitacija u kabini funkcionisala je besprekorno savršeno. U sistemu za
održavanje života osećala se jedva primetna privlačna snaga sveta lutkara, kao i
postojano, prigušeno podrhtavanje fusionih motora. Silina pogona probijala se
kroz jedini postojeći otvor, žičani cevovod ne deblji od čovekove butine; a kada
bi jednom prodrla, osećala se posvuda.
Čak i pri hiperpogonu, Govornik je više voleo da leti u providnom brodu.
Dopadalo mu se da ima dobru preglednost, i izgleda da Slepa Mrlja nije imala
uticaja na njega. Brod je još bio providan, sem privatnih kabina, i valjalo se
navići na prizor koji je na taj način nastajao.
Salon i kontrolna kabina, zid, pod i tavanica, koji su se oblo pretapali jedno u
drugo, nisu bili toliko providni koliko nevidljivi. U prividnoj praznini nalazili su se
čvrsti blokovi: Govornik u komandnom ležištu, zelena klupa u obliku potkovice i
narandžasti brojčanici koji su je okruživali, neonski sjajni okviri vrata, grozdovi
ležajeva oko stola u salonu, blok nepoznatih kabina u stražnjem delu; i, naravno,
pljosnati trougao krila. S druge strane i oko ove formacije nalazile su se zvezde.
Činilo se da je svemir veoma blizu... i da je nekako nepokretan; jer, Prstenom
okružena zvezda nalazila se tačno iza njih, sakrivena iza kabina, i oni nisu mogli
da je posmatraju kako raste.
Vazduh je mirisao na ozon i lutkare.
103
Nesus, koji bi trebalo da se sav zgurio od užasa izazvanog grmljavinom dve

stotine gravitacija, izgledalo je da se sasvim udobno oseća, sedeći zajedno sa
ostalima oko stola u salonu.
"Nemaju hipertalase", reče on. "Matematika sistema to jemči. Hipertalas
predstavlja generaciju matematike hiperpogona, a nemoguće je da oni poseduju
hiperpogon."
"Ali možda su slučajno otkrili hipertalas."
"Ne, Tila. Možemo ispitati opsege na kojima se javlja hipertalas, pošto nema
ničeg drugog što bismo mogli da isprobavamo dok usporavamo, ali..."
"Još, tanj, da čekamo!" Tila iznenada ustade i napola trčeći napusti salon.
Luis odgovori na lutkarev upitni pogled ljutitim sleganjem ramena.
Tila je bila nakrivo nasađena. Nedelju dana provedenih u hiperpogonu
strašno joj je dojadilo, a činjenica da ih je čekalo još dan i po usporavanja i
prisilne neaktivnosti koja ide uz to izazivala je u njoj želju da se vere po
zidovima. Ali šta je očekivala od Luisa? Šta je on tu mogao, da izmeni zakone
fizike?
"Moramo čekati", složi se Govornik, javivši se iz kontrolne kabine. Verovatno
mu je promakla emocionalna obojenost Tilinih poslednjih reči. "Na hipertalasnim
opsezima nema nikakvih signala. Jemčim da inženjeri sa Prstenastog sveta ne
pokušavaju da stupe sa nama u vezu posredstvom nijednog poznatog oblika
hipertalasa."
Problem komunikacije zaokupio je sve. Sve dok ne uspostave vezu sa
inženjerima Prstenastog sveta, njihovo prisustvo u ovom naseljenom sistemu
predstavljaće banditizam. A do sada nije bilo nikakvog znaka da je njihovo
prisustvo otkriveno.
"Moji prijemnici su otvoreni", reče Govornik. "Ako pokušaju da stupe u vezu u
okviru elektromagnetskih frekvencija, znaćemo to."
"Nećemo, ako pokušaju na uobičajen način", odvrati Luis.
104
"Tačno. Mnoge vrste koristile su liniju hladnog vodonika u traganju za drugim

umovima koji kruže oko drugih zvezda."
"Poput kdatlina. Mudro su vas otkrili."
"A mi smo ih mudro porobili."
Zvuci zvezda prave buku u međuzvezdanom radiju. Ali područje od dvadeset
jednog centimetra obično je tiho; čistim ga drže beskrajne kubne svetlosne
godine hladnog međuzvezdanog vodonika. Linija je to koju bi svaka vrsta
odabrala za stupanje u vezu sa tuđinskom rasom. Na žalost, poput nove vreli
ispusni vodonik Lažova isključivao je iz upotrebe to područje.
"Nemoj zaboraviti", reče Nesus, "da se naša planirana orbita slobodnog pada
ne sme seći sa samim Prstenem."
"Ponovio si to bezbroj puta, Neususe. Pamćenje mi je odlično."
"Ne smemo izazvati strah kod stanovnika Prstena. Verujem da nećeš
zaboraviti."
"Ti si lutkar. Ti ni u šta ne veruješ", reče Govornik.
"Smirite se", reče Luis umorno. Prepirka bi ga samo iznervirala, a to mu sada
nije bilo potrebno. On ode u svoju kabinu da spava.
Prodoše časovi. Lažov se primicao prstenovanoj zvezdi, usporavajući, dok su
pred njim išla dva koplja: svetlost nove i toplota nove.
Govornik nije otkrio nikakav trag koherentne svetlosti u blizini broda. Ili
stanovnici Prstenastog sveta još nisu primetili Lažova ili nisu imali
komunikacione lasere.
Tokom nedelje provedene u hipersvemiru, Govornik je časove dokolice
provodio sa ljudima. Luisu i Tili postepeno se sve više dopadala kzinova kabina:
zbog neznatno veće gravitacije i holoprizora narandžasto-žute džungle i drevne,
tuđinske tvrdave, zbog oštrih i promenljivih mirisa jednog tuđinskog sveta.
Njihova kabina bila je nemaštovito uređena, sa prizorima gradova i morskim
farmama, napola prekrivenim genetski skrojenim morskim korovom. Kzinu se
105
više dopadala njihova kabina nego njima samima.

Čak su pokušali i da obeduju zajedno u kzinovoj kabini. Ali kzin je jeo poput
izgladnelog vuka i žalio se da ljudska hrana smrdi na spaljeno đubre; tu se ništa
nije dalo učiniti.
Sada su Tila i Govornik razgovarali tihim glasom na jednom kraju salonskog
stola. Luis je osluškivao tišinu i udaljenu grmljavinu fusionih pogona.
Bio je navikao da mu život zavisi od gravitacionog sistema u kabini. Njegova
jahta dostigla bi trideset gravitacija. Ali ona je koristila potisnike, a potisnici se
nisu čuli.
"Nesuse", reče on uz zujanje razbuktaIih sunaca.
"Da, Luise?"
"Šta vi znate o Slepoj Mrlji, a mi ne znamo?"
"Ne razumem pitanje."
"Užasavate se od hipersvemira, ali ne i od ovog vraćanja kroz prostor na
stubu vatre. Tvoja vrsta sagradila je Daleki let; mora da nešto znate o
hipersvemiru što mi ne znamo."
"Možda je tako. Možda mi nešto znamo."
"Šta? Sem ako to nije jedna od vaših dragocenih tajni."
Govornik i Tila prestaše da pričaju. Govornikove uši, koje su, presavijene,
mogle da mu nestanu u ulegnućima krzna, bile su raširene poput delimično
providnih ružičastih suncobrana.
"Svesni smo toga da u nama nema nijednog besmrtnog dela", reče Nesus.
"Neću govorti u ime tvoje rase. Nemam na to pravo. Moja vrsta nema nijedan
deo. To su dokazali naši naučnici. Bojimo se smrti, jer znamo da je smrt večna."
"I?"
"Brodovi nestaju u Slepoj Mrlji. Nijedan lutkar ne bi se suviše približio
singularnosti u hiperpogonu; no, letelice su iščezavale i u danima kada su se u
njima nalazili naši piloti. Imam poverenja u inženjere koji su sagradili Lažova, pa
106
dakle i u silu teže u kabini. Neće nas izneveriti. Ali čak se i inženjeri plaše Slepe
Mrlje."
Te noći na brodu Luis je loše spavao i sanjao spektakularne snove, a
narednog dana Tila i on nikako nisu mogli da se slože. Nije bila uplašena, Luis je
sumnjao da će je ikada videti uplašenu. Samo se strašno dosađivala.
Te večeri, u razmaku od pola časa, Prstenom okružena zvezda pomolila se
iza krmenog bloka dnevno-spavaćih kabina. Bila je mala i bela, za nijansu
slabija od Sunca, a stajala je u lučnom plavetnilu plitke linije oblika olovke.
Stajali su iza Govornika i preko njegovog ramena zurili u videoekran koji je on

uključio. Pronašao je lučno plavičastu liniju unutrašnje površine Prstenastog
sveta, dodirnuo dugme za uvećavanje...
I jedno pitanje dobi odgovor gotovo istog trenutka. "Nešto je na ivici", reče
Luis.
"Drži video upravljen na obod", naredi Nesus.
Obod prstena uvećavao se pred njihovim očima. Bio je to zid koji se uzdizao
prema unutra, prema zvezdi. Mogli su da vide njegovu celu, spoljnu stranu,
izloženu svemiru, kako se ocrtava spram suncem obasjanog plavog predela.
Ivični zid bio je nizak samo u poređenju sa samim Prstenom.
"Ako Prsten ima u promeru milion milja", proceni Luis, "pogranični zid mora
da je visok najmanje hiljadu milja. Sad bar nešto znamo. To je ono što zadržava
vazduh."
"Da li bi to bilo dovoljno?"
"Trebalo bi da bude. Brzina okretanja Prstena obezbeđivala je silu teže od
bar jedne gravitacije. Tokom hiljadu godina sasvim malo vazduha može da iscuri
preko ivica, ali i to se može lako nadoknaditi. Za izgradnju Prstena morali su
imati na raspolaganju jevtinu transmutaciju nekoliko zvezdanih desetina po
kilotonu - a da i ne spominjem mnoštvo drugih nepremostivih teškoća."
107
"Pitam se kako to sve izgleda iznutra?"

Na te reči Govornik odmah dodirnu kontrolnu dirku, nakon čega se prizor
promeni. Uvećanje nije bilo dovoljno da bi se razaznale pojedinosti.
Videoekranom promicalo je svetlo plavetnilo i još svetlija belina, kao i
zamagljena, prava ivica mornaričko plave senke...
U vidnom polju pojavi se novi sektor ivice. Ovde je pogranični zid bio nagnut
napolje.
Nesus je stajao u okviru vrata, dok su mu glave lebdele iznad Govornikovih
ramena. On naredi: "Uvećaj ovo što više možeš."
Prizor stade da se širi.
"Planine", reče Tila. "Kako je lepo." Pogranični zid bio je nepravilnog oblika,
izvajan poput oglodane stene, i imao je boju Mesečeve površine. "Planine
visoke hiljadama milja."
"Ne mogu više da uvećam prizor. Moramo se približiti."
"Hajde prvo pa pokušamo da stupimo u vezu sa njima", reče lutkar. "Da li
smo u stanju mirovanja?"
Govornik obavi konsultaciju sa brodskim mozgom. "Približavamo se matičnoj
zvezdi brzinom od oko trideset milja u sekundi. Da li je to dovoljno sporo?"
"Da. Počni da emituješ."
Nikakva laserska svetlost nije stigla do Lažova.
Mnogo teže bilo je ispitivanje elektromagnetskog zračenja. Trebalo je
proveriti radio, infracrvene, ultraljubičaste, rendgenske zrake - ceo spektar, od
toplote ravne sobnoj temperaturi koju odašilje tamna strana Prstenastog sveta,
do svetlosnih kvanta, dovoljno nabijenih energijom da se rascepe u materijsko-
antimaterijske parove. Područje dvadeset jednog centimetra bilo je prazno; isto
tako su bili prazni njegovi množioci i delioci, koji su mogli biti upotrebljeni samo
zato što je područje apsorbovanja vodonika bilo tako jasno. Izvan te zone
prijemnici Govornika-Životinjama bili su slepi.
108
Na krilu Lažova otvorile su se velike čaure opreme za komunikaciju. Lažov je

odašiljao poruke na frekvenciji apsorpcije vodonika, kao i na još nekim drugim,
obasjavajući naizmenične delove unutrašnje strane Prstena laserskom svetlošću
na deset različitih frekvencija i šaljući Morzeove znake na međunarodnom,
posredstvom ispusnih eksplozija fusionih motora.
"Naš automatski pilot uspeo bi da prevede svaku moguću poruku", reče
Nesus. "Moramo pretpostaviti da su za to kadri i njihovi kompjuteri stacionirani
na tlu."
Govornik zlobno uzvrati: "Mogu li tvoji leukotomizovani kompjuteri da prevode
potpunu tišinu?"
"Usredsredi emisije na obod. Ako poseduju vazdušne luke, one mora da se
nalaze na ivici. Spustiti svemirski brod bilo gde drugde bilo bi veoma opasno."
Govornik-Životinjama odreža nešto uvredljivo na Junakovom jeziku. To je
efikasno okončalo razgovor; ali Nesus ostade tamo gde se već satima nalazio,
sa glavama koje su oprezno lebdele iznad kzinovih ramena.
S one stane trupa čekao je Prstenasti svet, kružna traka plaveti koja je stajala
preko neba.
"Želeo si nešto da mi kažeš o Dajsonovim sferama", reče Tila.
"A ti si mi odgovorila da idem da trebim vaši." Luis je pronašao opis
Dajsonovih sfera u biblioteci na brodu. Uzbuđen tom zamisli prekinio je Tilu u
ređanju pasijansa da bi joj saopštio novost i - pogrešio je.
"Ispričaj mi sada", ostade uporna Tila.
"Idi sad ti i trebi vaši iz kose."
Ona ne uzvrati ništa.
"Pobedila si", reče Luis konačno. Protekli sat je proveo buljeći zamišljeno u
Prsten tamo napolju. Bilo mu je dosadno isto koliko i njoj.
"Pokušao sam da ti kažem da je Prstenasti svet kompromis, inženjerski
kompromis između Dajsonove sfere i normalne planete.
109
Dajson je bio jedan od drevnih filozofa prirode, iz doba pre Pojasa, pa čak i
pre atomskog oružja. Ukazao je na to da je civilizacija ograničena energijom
koja joj stoji na raspolaganju. Jedini način na koji bi ljudska rasa mogla da
iskoristi svu energiju do koje može da dođe, tvrdio je on, bilo bi da podigne
sfernu loptu oko Sunca i da tako prihvata svaki zrak svetlosti matične zvezde.
Ako za trenutak prestaneš da se kikoćeš shvatićeš u čemu se sastoji ideja.
Do Zemlje dospeva samo oko pola milijarditog dela Sunčevog zračenja. Ako
bismo mogli da iskoristimo svu tu energiju...
Pa, u prvo vreme to nije zvučalo ludo. Tada još nisu postojali teorijski izgledi
da se putuje brže od svetlosti. Ako se sećaš, mi nismo bili ti koji su otkrili
hiperpogon. Ne bismo ga nikada ni slučajno otkrili, jer nismo razmišljali da
vršimo opite van singularnosti.
Zamisli da brod Spoljnih nije nabasao na usisnu sondu Ujedinjenih nacija?
Zamisli da Zakon Plodnosti nije prihvaćen? Koliko bismo se dugo održali na
fusionoj energiji sa bilion ljudskih bića koja stoje jedna drugima na glavama i
usisnim brodovima kao najbržim prevoznim sredstvima? Za sto godina iscrpili
bismo sav postojeći vodonik iz Zemljinih okeana.
Ali Dajsonova sfera ne predstavlja samo sakupljača solarne energije.
Recimo da sagradiš sferu koja u prečniku ima jednu astronomsku jedinicu. U
svakom slučaju, na to bi otišao ceo Sunčev sistem; sve planete morale bi da se
iskoriste kao gradivni materijal. Tako bi dobila opnu od, recimo, hromatskog
čelika debljine nekoliko jardi. Zatim bi svuda po opni postavila gravitacione
generatore. Tako bi dobila površinu milijardu puta veću od Zemljine. Bilion ljudi
moglo bi njome da luta celog života i da se ne sretne."
Tila konačno dođe do reči: "Gravitacioni generatori bi služili da se sve drži na
tlu?"
"Da, sa unutrašnje strane. Unutrašnjost bismo obložili zemljom..."
"Šta ako jedan od gravitacionih generatora iz nekog razloga otkaže?"
110
"Ako, ako, ako. Pa... milijarda ljudi sunovratila bi se prema Suncu. Sav bi se
vazduh uskovitlao za njima. Stvorio bi se tornado dovoljan da proguta Zemlju.
Nikakva ekipa za popravke ne bi mogla da se probije na lice mesta kroz takvu
oluju..."
"Ne dopada mi se to", reče Tila odlučno.
"Ne prenagljuj. Postoje načini da se napravi potpuno siguran gravitacioni
generator."
"Nisam na to mislila. Ne bi se videle zvezde."
Luis nije o tome razmišljao. "Nema veze. Kada su u pitanju Dajsonove sfere,
najvažnije je imati u vidu činjenicu da svaka razumna, industrijski razvijena rasa
pre ili kasnije oseti potrebu za njima. Što su starije tehnološke civilizacije koriste
sve više snage. Prsten predstavlja kompromis između normalne planete i
Dajsonove sfere. Prstenom dobijaš samo delić raspoloživog prostora i
zaustavljaš samo delić raspoložive Sunčeve svetlosti; ali mogu se videti zvezde,
i ne treba se brinuti oko gravitacionih generatora."
Govornik-Životinjama zareža nešto veoma složeno iz kontrolne odaje; zvuk je
bio toliko jak da je i sam vazduh u kabini zadrhtao. Tila se zakikota.
"Ako su lutkari razmišljali na isti način kao i Dajson", nastavi Luis, "Ne bi me
začudilo da su zaključili kako su Magelanovi Oblaci potpuno ispunjeni
Prstenastim svetovima."
"I zato smo mi pozvani."
"Ne dopada mi se da se kladim kada su u pitanju misli lutkara. Ali ako bih
morao, u to bih se kladio."
"Nije ni čudo, sve vreme si proveo u biblioteci."
"Da pobesniš!" povika kzin. "Uvreda! Oni nas namerno prenebregavaju!
Otvoreno nam okreću leđa da bi nas izazvali!"
"Malo verovatno", reče Nesus. "Ako ne postoji način da uhvatimo radio-
emisije, to onda znači da se oni uopšte ne koriste radiom. Čak i da rutinski
111
koriste radio-lasere otkrili bismo neke signale."

"Ne upotrebljavaju lasere, ne upotrebljavaju radio, ne upotrebljavaju
hipertalas. Kako komuniciraju? Telepatski? Preko pisanih poruka? Velikih
ogledala?"
"Papagaji", predloži Luis. Ustao je da bi im se pridružio na vratima kontrolne
odaje. "Ogromni papagaji, specijalno odgajeni zbog neprirodno velikih pluća.
Previše su veliki da bi mogli da lete. Jednostavno sede na vrhovima brda i
dovikuju se."
Govornik se okrete da bi Luisa pogledao u oči. "Već četiri sata pokušavam da
stupim u vezu sa Prstenastim svetom i sve to vreme njegovi žitelji me
prenebregavaju. Njihov prezir je nedvosmislen. Nisu me udostojili ni jedne jedine
reči. Mišići mi se tresu od nevežbanja, krzno mi se zamrsilo, oči me više ne
slušaju, kabina mi je premalena, mikrotalasni grejač mi zagreva meso do iste
temperature, ali ona je pogrešna, a ja ne mogu da je promenim. Da nema tvoje
pomoći i tvojih predloga, Luise, bio bih očajan."
"Da li je moguće da im je civilizacija propala?" upita Nesus, "samo, s obzirom
na sve, bilo bi to glupo."
"Možda su mrtvi", uzvrati pakosno Govornik. "I to bi bilo glupo. Takođe je
glupo što nisu stupili u vezu sa nama. Hajde da se spustimo i vidimo u čemu je
stvar."
Nesus panično zazvižda. "Da se spustimo na svet koji je možda pobio svoje
prvobitne žitelje? Jesi li ti lud?"
"Kako ćemo drugačije saznati?"
"Naravno!" upade Tila. "Nismo prevalili sav taj put da bismo kružili okolo!"
"Zabranjujem. Govorniče, nastavi sa pokušajima da stupiš u vezu sa
Prstenastim svetom."
"Prekinuo sam s tim."
"Počni ponovo."
112
"Neću."
Iskoračivši napred, Luis Vu se dobrovoljno prijavio za diplomatu. "Smiri se,
krznati momče. Nesuse, on je u pravu. Žitelji Prstena nemaju šta da nam kažu...
U protivnom, već bismo do sada nešto primili od njih."
"Ali šta drugo možemo sem da i dalje pokušavamo?"
"Da gledamo svoja posla. Dajmo žiteljima Prstena vremena da odluče kako
će da se ponašaju prema nama."
Lutkar se nerado složi s tim.
Nastavili su da plove prema Prstenastom svetu. Govornik je usmerio Lažova

da prođe sa spoljašnje strane ivice Prstena: taj ustupak je učinjen Nesusu.
Lutkar se plašio da bi pretpostavljeni stanovnici Prstenastog sveta shvatili to kao
pretnju, ako bi se kurs broda ukrštao sa samim Prstenom. Takođe je tvrdio da
snažni fusioni pogon Lažova podseća na oružje; zbog toga je Lažov nastavio da
se kreće samo pomoću potisnika.
Slobodnim okom nisu se mogle proceniti razmere. Satima je Prsten menjao
položaj. Bilo je to suviše polako. Pri sili teže u kabini, koja je nadoknađivala
potisak od nula do trideset gravitacija, unutrašnje uho nije moglo da oseti
kretanje. Vreme je prolazilo kao u vakuumu i Luis je, po prvi put od kada je
napustio Zemlju, dobio želju da grize nokte.
Konačno, Prsten se našao ivicom okrenut prema Lažovu. Govornik uključi
potisnike, dovodeći brod na kružnu putanju oko sunca: a zatim se spustiše
prema obodu.
Sada se osećalo kretanje.
Obod Prstenastog sveta prerastao je iz nejasne crte, koja zaklanja nekoliko
zvezda, u crni zid. Zid visok hiljadu milja, lišen bilo kakvih pojedinosti, premda bi
se one, da ih je i bilo, stopile u nerazlučivu mrlju zbog brzine. Pet stotina milja
odatle, zaklanjajući sektor neba od devedeset stepeni, zid je promicao
113
đavolskom brzinom od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi. Ivice su mu

se stapale u dve sabirne tačke beskonačnosti na dva kraja Vaseljene; a iz svake
tačke u beskraju pružala se pravo naviše po jedna uska linija bebinje plave boje.
Posmatranjem tih nestvarnih tačaka sticao se utisak o stupanju u jednu
Vaseljenu, Vaseljenu odista pravih linija, pravih uglova i ostalih geometrijskih
apstrakcija. Luis je kao pod hipnozom zurio u jednu od sabirnih tačaka. Koja je
to tačka bila, izvir ili uvir? Da li se crni zid pomaljao ili nestajao u tom stecištu?
A onda, iz te tačke u beskraju, nešto krenu ka njima...
Bila je to ispupčena ivica, koja je rasla poput još jedne apstrakcije duž
osnove oboda zida. Najpre se pojavila ona, a zatim, postavljen na nju, red
uspravljenih prstenova. Pokuljaše pravo prema Lažovu, pravo prema Luisovom
nosu. Luis zatvori oči i podiže ruke da bi zaštitio glavu, začuvši istovremeno
kako neko cvili od straha.
Smrt je trebalo da nastupi istog trena. Pošto se to nije dogodilo, on otvori oči.
Prstenovi su promicali u nepreglednom nizu i on shvati da ga od njih ne deli više
od pedeset jardi.
Nesus se sklupčao u loptu. Tila je, dlanova priljubljenih uz providan trup,
strastveno buljila napolje. Govornik je bez straha i prisebno sedeo za kontrolnom
tablom. Možda je on bolje od Luisa umeo da proceni razdaljinu.
Ili se samo pretvarao. Ko zna, možda je on bio taj koji je zajecao.
Nesus se odmota i pogleda napolje, prema prstenovima koji su sada bili
manji i konvergentni. "Govorniče, moraš podesiti brzinu broda sa brzinom
Prstenastog sveta. Drži nas u mestu potiskom od jedne gravitacije. Moramo ovo
ispitati."
Centrifugalna sila predstavljala je opsenu, manifestaciju zakona inercije.
Stvarna je samo centrifugalna sila, sila koja stoji pod uglovima u odnosu na
vektor brzine mase. Masa se opire, nastojeći da nastavi kretanje po uobičajenoj
pravoj liniji.
114
Zbog njene brzine i zakona inercije, Prstenasti svet ispoljava težnju da se

rasprsne. No, njegova kruta struktura ne dozvoljava da do toga dođe. Prstenasti
svet primenjuje vlastitu centrifugalnu silu na sebe. Lažov je, postigavši brzinu od
sedam stotina sedamdeset milja u sekundi, morao da se prilagodi toj
centripetalnoj sili.
Govorniku je uspeo manevar. Lažov je lebdeo naspram oboda zida,
balansirao na potisku od devet stotina devedeset dve gravitacije, dok je posada
očekivala da ugleda svemirsku luku.
Kosmodrom se najzad pojavio u obliku jedne uske, ispupčene ivice, toliko
tanke da se činila poput linije bez dimenzija, sve dok Govornik nije u nju usmerio
brod. A onda se ispostavilo da je više nego dovoljno široka: dve ogromne
svemirske letelice koje su stajale na njoj izgledale su prilično patuljasto. Brodovi
su imali oblik zatupastih cilindara i pripadali su istom tipu, koji je, doduše, bio
nepoznat, ali je očigledno počivao na principu fusionog usisnika. Brodovi su bili
projektovani da se sami snabdevaju gorivom, sakupljajući međuzvezdani
vodonik crpkama na elektromagnetski pogon. Sa jednog od njih skinuti su neki
delovi, tako da mu je unutrašnjost zjapila otvorena, a struktura stajala izložena
nepoznatim očima.
Oko gornjeg ruba celog broda nalazili su se prozori, na osnovu kojih su iste
nepoznate oči mogle proceniti veličinu letelica. Pri raspršenoj svetlosti zvezda,
svetlucanje prozora ličilo je na kristalne bombone posute po kolaču. Bilo ih je na
hiljade. Brod je stvarno dostizao ogromne razmere.
I nije bio osvetljen. Cela svemirska luka nalazila se u mraku. Možda bićima
koja su je upotrebljavala nije bila potrebna svetlost u 'vidljivim' frekvencijama, ali
Luisu Vuu se pre činilo da je svemirska luka napuštena.
"Ne shvatam prstenove", reče Tila.
"To je elektromagnetski top", odgovori odsutno Luis. "Služi za uzletanje."
"Ne", reče Nesus.
115
"A?"
"Top je tu za spuštanje brodova. Mogu čak da pretpostavim na kom principu
radi. Letelica mora da ude na orbitu duž zidnog oboda. Zatim ne bi pokušala da
uskladi brzinu sa brzinom Prstena, već bi se postavila na dvadeset pet milja od
osnove zidnog oboda. Kako se Prsten okreće, koturovi elektromagnetskog topa
usisavaju brod i daju mu ubrzanje dok ne dostigne brzinu okretanja samog
Prstena. Odista se divim inženjerima Prstena. Brod ne mora suviše da se približi
Prstenu i tako ugrozi vlastitu bezbednost."
"Prsten se takođe može koristiti za poletanje."
"Ne. Pogledaj onu napravu s leve strane..."
"Neka budem tanj", reče Luis Vu.
'Naprava' je bila usisna cev u koju je mogao da stane jedan usisni brod.
Slagalo se. Brzina usisne crpke bila je sedam stotina sedamdeset milja u
sekundi. Lansirna naprava Prstena predstavljala je naprosto zdanje kojim se
brod izbacuje u svemir. Pilot bi odmah prešao na ubrzanje fusionog pogona.
"Lansiralište izgleda napušteno", reče Govornik. "Ima li energije?"
"Moji instrumenti je ne beleže. Nema nikakvih neprirodno toplih tačaka,
nikakvih elektromagnetskih aktivnosti velikih razmera. Doduše, senzori koji
pokreću linearni akcelerator možda koriste manje energije nego što smo mi u
stanju da zabeležimo."
"Šta predlažeš?"
"Lansiralište je možda još u ispravnom stanju. To možemo ispitati ako
nastavimo da se krećemo prema otvoru linearnog akceleratora i ako uđemo u
njega."
Nesus se smota u loptu.
"Ne vredi", reče Luis. "Možda postoji odgovarajući signal kojim se ta stvar
pokreće, a mi ga ne znamo. Možda reaguje samo na metalni trup. Ako
pokušamo da prođemo kroz top brzinom kojom se kreće Prstenasti svet,
116
verovatno ćemo udariti u jednu od spirala i raspasti se u paramparčad."

"Upravljao sam brodovima u sličnim uslovima za vreme lažnih vojnih
manevara."
"Pre koliko vremena?"
"Možda je stvarno prošlo mnogo. Nema veze. Šta ti predlažeš?"
"Idemo na donju površinu", reče Luis. Lutkar se smesta odmota.
Lebdeli su ispod dna Prstenastog sveta, uskladivši brzine potiskom od devet

zarez devedeset četiri metra u sekundi. "Reflektori", reče iznenada Nesus.
Reflektori se pojaviše na udaljenosti od pet stotina milja; ali ako je njihova
svetlost obasjavala pozadinu Prstena, nije se od nje odbijala. Svrha im je
očigledno bila da pomognu pri spuštanju.
"Da li još uvek u svoje inženjere, Nesuse?"
"Trebalo je da predvide ovu mogućnost."
"Ali ja jesam. Mogu da osvetlim Prstenasti svet, ako mi dozvolite da
upotrebim fusioni pogon", reče kzin.
"Učini to."
Govornik uključi sve četiri jedinice: dva motora okrenuta napred, kao i one
veće, smeštene pozadi, otvorivši pri tom otvor rasprskivača na prednjem paru,
namenjenom za iznenadno kočenje ili kao oružje. Vodonik poče suviše brzo da
protiče kroz cev, kuljajući napolje napola sagoren. Temperatura fusione cevi
počela je da opada sve dok izlazni mlaz, koji je inače topliji od jezgra nove, nije
postao hladan poput površine zvezde žutog patuljka. Svetlost uperena napred u
obliku dva istovetna koplja padala je na crnu, donju stranu Prstenastog sveta.
Prvo: donja površina nije bila ravna. Spuštala se i uzdizala; postojali su useci
i ispupčenja.
"Mislila sam da će biti glatka", reče Tila.
"Izvajana je", reče Luis. "Hajde da se kladimo. Gde god primetio ispupčenje,
117
na tom mestu se, na suncem obasjanoj strani, nalazi more. Gde ugledamo
udubljenje, tamo se nalazi planina."
Ali oblici su ostali sićušni, gotovo neprimetni, sve dok Govornik nije prišao
brodom bliže. Lažljivo kopile pređe granicu Prstenastog sveta, pet stotina milja
ispod njegovog trbuha. Izvajani useci i ispupčenja promicali su mimo njih,
nepravilnog lika i na neki način prijatni...
Mnogo vekova spoljni moduli preletali su na sličan način preko površine
Zemljinog Meseca. Prizor pod njima veoma je nalikovao ovome ovde:
bezvazdušne jame i vrhovi, crnila i beline oštrih ivica, pojavljivali su se na tamnoj
strani Meseca pod snopovima jakih reflektora kojima su bili opremljeni svi
moduli. Pa ipak, postojala je razlika. Sa bilo koje visine iznad Meseca uvek se
moglo ugledati lunarno obzorje, oštro, zupčasto i blago zakrivljeno, naspram
crnog svemira.
Na obzorju Prstenastog sveta nisu se primećivali zupci, niti obline. Bila je to
prava, geometrijska linija, nezamislivo udaljena; jedva se primećivala jer je
predstavljala tamu naspram tame. Kako li je Govornik mogao to da podnese,
upita se Luis. Satima je vozio Lažova preko i ispod ovog... artefakta.
Luis slegnu ramenima. Postepeno je dobijao predstavu o veličini, razmerama
Prstenastog sveta. Saznanje je bilo neprijatno, kao i svaki drugi proces učenja.
On odvoji pogled od tog užasnog obzorja i vrati ga na osvetljenu oblast ispod
i iznad njih.
Nesus reče: "Sva mora izgleda da su istog reda veličine."
"Videla sam nekoliko jezera", usprotivi mu se Tila. "I pogledajte, eno reke.
Mora da je to reka. Ali nisam videla nijedan veliki okean."
Postojalo je mnogo mora, Luis ih je video ako je uopšte bio u pravu, odnosno
ako su ta ravna udubljenja uopšte predstavljala mora. Iako sva nisu bila iste
veličine, bila su ravnomerno raspoređena, tako da nijedna oblast nije bila bez
vode. I... "Ravna su. Sva mora imaju zaravnjena dna."
118
"Da", reče Nesus.

"To je dokaz. Sva mora su plitka. Žitelji Prstenastog sveta nisu stanovnici
mora. Koriste jedino površinu okeana. Kao i mi."
"Ali sva mora imaju vijugav oblik", reče Tila. "A ivice su im svuda iskrzane.
Znate li šta to znači?"
"Zalivi. Svima dostupni zalivi."
"Mada vaši žitelji Prstenastog sveta nastanjuju kopno, oni se ne plaše ni
čamca", reče Nesus. "Inače im ne bi bili potrebni zalivi. Luise, ti Ljudi će po
izgledu ličiti na ljudska bića. Kzini mrze vodu, a moja vrsta oseća urođen strah
od davljenja."
Mnogo se može naučiti o jednom svetu, pomisli Luis, posmatrajući ga
odozdo. Jednoga dana napisaće monografiju na tu temu...
Tila reče: "Mora da je lepo izrezbariti svoj svet po meri."
"Zar ti se ne svida tvoj svet, partneru?"
"Znaš ti na šta ja mislim."
"Moć?" Luis je voleo iznenađenja; moć ga nije uzbuđivala. Nije bio kreativac;
nije stvarao; više je voleo da pronalazi stvari.
A onda ugleda nešto pred njima. Jednu veću grbinu... istureno peraje
površine mnogo hiljada kvadratnih milja, crno pri svetlosti prigušenog pogona.
Ako su ostala ispupčenja predstavljala mora, ovo je bio okean, kralj svih
okeana. Promicao je pored njih u beskraj; a trbuh mu nije bio ravan. Ličio je na
topografsku kartu Pacifika: doline i grebeni, plićaci i dubine, kao i vrhovi dovoljno
visoki da bi mogli predstavljati ostrva.
"Želeli su da očuvaju život u moru", reče Tila. "Bio im je potreban jedan
duboki okean. Peraje je tu zbog održavanja, hladnoće u dubinama. Radijator."
Okean nije bio osobito dubok, ali je zato bio dovoljno prostran da proguta
Zemlju.
"Dosta s tim", reče iznenada kzin. "Sada moramo izvideti unutrašnju
119
površinu."
"Prvo treba da obavimo merenja, Da li je krug odista pravilnog oblika? I
najmanje odstupanje dovelo bi do oticanja vazduha u svemir."
"Znamo da tamo ima vazduha, Nesuse. Raspored vode na unutrašnjoj
površini pružiće nam podatke o eventualnom odstupanju od savršenog kružnog
oblika."
Nesus odustade od dalje prepirke. "U redu. Čim dospemo do naspramnog
oboda."
Videle su se i rupe od meteora. Nije ih bilo mnogo, ali postojale su. Luis sa
zadovoljstvom pomisli kako su stanovnici Prstenastog sveta bili nemarni u
čišćenju svog solarnog sistema. Ali ne, ovi meteori mora da su dospeli spolja, iz
međuzvezdanog prostora. Fusiona svetlost obasjala je jedan kupasti krater i
Luis ugleda neki odsev na dnu. Bilo je to nešto sjajno, nešto što je odbijalo
svetlost.
Mora da je to bio odsjaj sa poda Prstena. Ta podloga sastojala se od guste
supstance, koja je bila u stanju da zaustavi četrdeset odsto neutrina; takođe je
bilo verovatno da je bila veoma čvrsta. Iznad i sa unutrašnje strane poda
Prstena nalazilo se tle, mora i gradovi, a povrh njih vazduh. Ispod i sa spoljne
strane od poda Prstena nalazila se neka sunđerasta materija, po svoj prilici
slična plastičnoj peni, koja je trebalo da ublaži sudar sa meteorima. Većina
meteorita bi isparila u debeloj, penastoj tvari; ali nekoliko bi uspelo da je probije i
da ostavi kupaste rupe sa svetlucavim dancima...
Daleko duž Prstenastog sveta, gotovo s one strane njegove beskrajno blage
obline, Luis uoči jednu jamicu. Mora da je, u stvari, velika, pomisli on. Veoma
velika kada se vidi pri svetlosti zvezda na ovolikoj udaljenosti.
Ali nije obratio podrobniju pažnju na tu meteoridnu rupu. Oči i um još mu se
nisu privikli na razmere Prstenastog sveta.
120
9. SENKOVITI KVADRATI
Svetlucajući, Gospod2 sunce izroni iza ravnog, crnog oboda Prstena.

Neprijatno je bleštalo sve dok Govornik nije uključio polarizator; tada je Luis
mogao da pogleda u disk i on odmah zapazi kako jedna ivica senke preseca
njegov lik. Senkoviti kvadrat.
"Moramo biti pažljivi", upozori ih Nesus. "Ako uskladimo brzinu sa brzinom
Prstena i nastavimo da lebdimo iznad unutrašnje površine, sigurno će nas
napasti."
Govornik mu uzvrati nerazgovetnom tutnjavom. Kzin mora da je bio umoran
nakon toliko časova za potkovičastom kontrolnom tablom. "Kakvim će nas
oružjem napasti? Uverili smo se da inženjeri Prstenastog sveta nemaju čak ni
operativnu radiostanicu."
"Ne možemo odgonetnuti prirodu njihovih komunikacija. Možda je posredi
telepatija, rezonantne vibracije u podu Prstena ili električni impulsi u metalnim
žicama. Slično tome, ne znamo ništa o njihovom naoružanju. Lebdeći iznad
površine, predstavljali bismo ozbiljnu pretnju. Oni bi upotrebili ono oružje koje
imaju."
Luis klimnu u glas saglasnosti. Opreznost mu nije bila urođena, a Prstenasti
svet stalno ga je kopkao; ali lutkar je bio u pravu.
Lebdeći iznad površine, Lažov bi mogao da predstavlja potencijalni meteor. I
to veliki. Krećući se gotovo orbitalnom brzinom, takva jedna masa postajala je
paklena opasnost; i najmanji dodir sa atmosferom, sunovratio bi brod prema tlu
stopom od stotinu milja u sekundi. Ukoliko bi, pak, išao brzinom većom od
orbitalne, održavajući se na zakrivljenoj putanji fusionih pogona, brod bi
predstavljao manju, ali zato izvesnu opasnost; jer ako bi pogoni otkazali,
centrifugalna sila hitnula bi brod nadole i napolje, na naseljene krajeve. Žitelji
Prstenastog sveta sigurno nisu olako shvatali meteore. I to zato što bi jedna
121
jedina rupa u podu Prstena ispustila sav postojeći vazduh, uputivši ga prema
zvezdama.
Govornik se okrenu od kontrolne table. Odmah se našao oči u oči sa
lutkarevim pljosnatim glavama. "Šta naređuješ, onda?"
"Prvo, moraš usporiti brod do orbitalne brzine."
"Zatim?"
"Ubrzaj prema suncu. Možemo da ispitamo naseljenu površinu Prstena, do
izvesnog stepena, i dok se ona smanjuje pod nogama. Naš glavni cilj biće
senkoviti kvadrati."
"Takva predostrožnost je nepotrebna i ponižavajuća. Ni najmanje nas ne
zanimaju senkoviti kvadrati."
Tanj! pomisli Luis. Zar ovako gladan i umoran da izigrava pomiritelja
tuđinaca? Prošlo je mnogo vremena od kada je iko od njih jeo ili spavao. Ako je
Luis umoran, kzin mora da je potpuno iscrpljen i spreman na svađu.
Lutkar je objašnjavao: "Veoma nas zanimaju senkoviti kvadrati. Oblast u kojoj
se nalaze prima više sunčeve svetlosti nego sam Prstenasti svet. Oni bi
predstavljali idealne termoelektrične generatore koji bi žitelje Prstenastog Sveta
snabdevali obiljem energije."
Kzin zareža nešto pakosno na Junakovom jeziku. Njegov odgovor na
međunarodnom izgledao je smešno blag spram toga. "Nerazuman si. Nas
sasvim sigurno ne zanimaju izvori energije Prstenastog Sveta. Zar nije bolje da
se spustimo, pronađemo nekog domoroca i upitamo ga za izvore energije."
"Odbijam da razmatram mogućnost spuštanja."
"Da li ti to ispituješ moje pilotske sposobnosti?"
"A da li ti ispituješ moje odluke kao vođe?"
"Pa kada si već načeo problem..."
"Ja još nosim tasp, Govorniče. Moja reč upravlja Dalekim Letom i drugim
kvantom hiperpogona i ja sam još Poslednji na ovom brodu. Imaj na umu..."
122
"Dosta", reče Luis.

Oni ga pogledaše.
"Prerano ste počeli da se raspravljate", reče Luis. "Zašto da ne uperimo
teleskope na senkovite kvadrate? Tako ćete obojica dobiti još činjenica da se
njima gađate. Biće zanimljivije."
Nesus se pogleda, oči u oči. Kzin uvuče kandže.
"Jednostavnije rečeno", kaza Luis, "svi smo crknuti. Umorni. Gladni. Ko bi se
borio praznog stomaka? Idem da odremam jedan sat pod uređajem za
spavanje. Savetujem vam da i vi to učinite."
Tila je bila zaprepašćena. "Ne želiš da posmatraš? Videćemo unutrašnju
stranu!"
"Samo ti posmatraj. Ispričaćeš mi ono što će se dogoditi", uzvrati on i ode.
Probudio se ošamućen i izgladneo. Glad ga je izvukla iz ploča za spavanje i

zadržala ga u kabini dok nije naručio ručni obrok. Držeći jelo u jednoj ruci, on
ušeta u salon.
"Šta se događa?"
Tila odgovori prlično hladno preko vrha ekrana za čitanje: "Sve si propustio.
Brodove za roblje, Demone Magle, svemirske zmajeve, kanibale, zvezdano
semenje. Svi su nahrupili odjednom. Govornik je morao goloruk da ih odbije.
Silno bi ti se dopalo."
"Nesuse?"
Lutkar se oglasi iz kontrolne odaje. "Govornik i ja smo se složili da nastavimo
prema senkovitim kvadratima. On spava. Uskoro ćemo se naći u slobodnom
svemiru."
"Ima li nešto novo?"
"Da, dosta toga. Da ti pokažem."
Lutkar stade da barata oko komandi videoekrana. Mora da je negde proučio
123
kzinske simbole.
Prizor na videoekranu podsećao je na izgled Zemlje viđen sa velike visine.
Planine, jezera, doline, reke, velike ogoljene mrlje koje su mogle da budu
pustinje.
"Pustinja?"
"Izgleda da je tako, Luise. Govornik je izmerio temperaturu i utvrdio razmeru
vlažnosti. Prikupljeni dokazi potkrepljuju pretpostavku da se Prstenasti svet
preobratio, bar delimično, u divljinu. Zašto bi inače postojale pustinje?"
"Pronašli smo još jedan duboki, slani okean na suprotnoj strani Prstena, isto
onoliko velik kao i ovaj ovde. Spektralna analiza je utvrdila postojanje soli.
Očigledno su inženjeri smatrali za potrebno da te ogromne količine vode
postave u ravnotežu."
Luis zagrize ručni obrok.
"Tvoj predlog je bio dobar", primeti Nesus. "Mogao bi biti najveštiji diplomata
među nama, uprkos obuci kroz koju smo prošli i ja i Govornik. Nakon što smo
okrenuli teleskop prema senkovitim kvadratima, Govornik se složio da ih pobliže
osmotrimo."
"Oh? Zašto?"
"Pronašli smo nešto neobično. Senkoviti kvadrati imaju znatno veću brzinu
nego što je orbitalna." Luis prestade da žvaće.
"To nije moguće", dodade lutkar. "Senkoviti kvadrati lako mogu da održavaju
stabilne eliptične orbite. Ne moraju da imaju istu udaljenost od glavne planete."
Luis proguta krupan zalogaj da bi mogao da progovori.
"To je ludo. Menjala bi se dužina dana!"
Tila reče: "Mislili smo da je to zbog odvajanja leta od zime, tako da su noći
prvo kraće, a zatim duže. Ali ni to nema baš mnogo smisla."
"Ne, nema. Senkoviti kvadrati obiđu jednom oko sunca za manje od mesec
dana. Kome je potrebna tronedeljna godina?"
124
"Vidiš u čemu je problem", reče Nesus. "Odstupanje je bilo suviše malo da ga

primetimo iz našeg sistema. Šta ga izaziva? Da li se u blizini glavne planete
gravitacija nenormalno uvećava, nalažući nenormalnu orbitalnu brzinu? U
svakom slučaju, senkoviti predmeti zaslužuju da ih pobliže ispitamo."
Sledeći časovi protekli su u znaku oštre, crne ivice senkovitog kvadrata koja
je prelazila preko sunca.
Uskoro je kzin izišao iz svoje prostorije, izmenjao nekoliko učtivih rečenica sa
dvoje ljudi u salonu i zamenio Nesusa u kontrolnoj odaji.
Ne dugo potom, on se vrati. Nije bilo nikakvog zvuka koji bi nagovestio neku
nevolju; ali Luis odjednom vidi kako lutkar ustupa pred kzinovim ubilačkim
pogledom. Govornik je bio spreman da ubije.
"U redu", reče Luis rezignirano. "U čemu je problem?"
"Ovaj listojed", poče kzin, sav zapenušao od besa. "Naš šizofreni vođa iz
pozadine nas je držao na orbiti sa najmanjim utroškom goriva od kada sam
otišao da se odmorim.
Pri ovoj stopi trebaće nam četiri meseca da stignemo do pojasa senkovitih
kvadrata." I Govornik poče da psuje na Junakovom jeziku.
"Sam si nas uveo na tu orbitu", uzvrati blago lutkar.
Kzinov glas postade jači: "Namera mi je bila da lagano napuštam Prstenasti
svet, tako da dobijemo više vremena za razgledanje unutrašnje površine. Nakon
toga smo mogli da ubrzamo direktno prema senkovitim kvadratima i da stignemo
tamo za nekoliko sati, a ne za nekoliko meseci!"
"Nema potrebe da vičeš, Govorniče. Da smo ubrzali prema senkovitim,
kvadratima, naša putanja bi se sekla sa Prstenastim svetom. Želim to da
izbegnem."
"Može da se uputi prema suncu", reče Tila.
Svi se okrenuše da je pogledaju.
125
"Ako se žitelji Prstenastog sveta plaše da ćemo ih udariti", poče Tila strpljivo
da objašnjava, "onda verovatno i određuju naš kurs. A ako nas taj određeni kurs
vodi na sunce, onda ne predstavljamo opasnost. Jasno?"
"Tako već može", reče Govornik.
Lutkar slegnu ramenima. "Ti si pilot. Radi šta hoćeš, ali ne zaboravi..."
"Ne nameravam da proletim kroz sunce. U dogledno vreme izmeniću kurs
prema senkovitim kvadratima." Lupkajući nogama, kzin se vrati u kontrolnu
odaju. Jednom kzinu nije baš lako da lupka nogama.
Uskoro se brod postavi uporedo sa Prstenom. Ovladao je osećaj kao da se
ništa ne događa; kzin je, držeći se naređenja, koristio samo potiskivače.
Govornik isključi brodsku orbitalnu brzinu, tako da je brod počeo da pada prema
suncu, a zatim skrenu pramac broda i poče da povećava brzinu.
Prstenasti svet sada je ličio na široku plavu vrpcu prošaranu talasićima i
grumenovima zaslepljujuće belih oblaka. Polako se gubio iz vida. Govornik je
užurbano poslovao.
Luis poruči dve lukovice moke i jednu pruži Tili.
Mogao je da shvati kzinov bes. Prstenasti svet ga je plašio. Bio je ubeden da
će morati da se spusti... i u očajničkoj želji da sve to što pre prebrodi izgubio je
nerve.
Uskoro se Govornik vratio u salon. "Stići ćemo do orbite senkovitih kvadrata
za četrnaest časova. Nesuse, nas ratnike Patrijarhata od malena uče strpljenju,
ali vi listojedi posedujete strpljenje jednog leša."
"Krećemo se", reče Luis i napola se pridignu. Pramac broda najednom poče
da skreće sa putanje prema suncu.
Nesus zavika i skoči preko celog salona. Nalazio se u vazduhu kada Lažov
blesnu poput unutrašnjosti blica. Brod se prope...
Diskontinuitet.
126
...Brod se prope uprkos sili teže u kabini. Luis posegnu za naslonom stolice i
dohvati ga; Tila sa neverovatnom tačnošću upade u vlastiti zaštitni ležaj; lutkar
je već bio smotan u loptu kada je udario u zid. Sve je bilo obasjano snažnim
ljubičastim sjajem. Tama je potrajala svega jedan trenutak, da bi je zatim
zamenila blistava svetlost boje jedne UV cevi.
Dopirala je spolja, sa svih strana oko trupa.
Govornik je završio sa usmeravanjem Lažova i prepustio upravljanje
automatskom pilotu. A zatim, pomisli Luis, automatski pilot mora da je rešio da
izmeni Govornikov kurs, smatrajući da sunce predstavlja veoma veliki, pa stoga i
opasni meteorit i preuzeo je korake da ga izbegne.
Sila teže u kabini se ponovo vrati u ravnotežu. Luis ustade sa poda. Nije bio
povređen. Baš kao ni Tila. Stajala je prislonjena uza zid, zagledana prema
zadnjem delu broda kroz ljubičastu svetlost.
"Pola moje table sa instrumentima je uništeno", objavi Govornik.
"Isto tako i pola tvojih uređaja", reče Tila. "Otcepilo se krilo."
"Molim?"
"Krilo se otcepilo."
Bilo je tačno. Otišlo je sve što je bilo pričvršćeno za krilo: potisnici, fusiona
postrojenja čaure sa opremom za komuniciranje, oprema za spuštanje. Trup je
bio očišćen. Nijedan deo Lažova koji je štitio trup Opštih Proizvoda nije sačuvan.
"Pucali su na nas", reče Govornik. "Još pucaju na nas, verovatno laserima sa
rendgenskim zracima. Ovaj brod je sad u ratnom stanju. Prema tome, ja
preuzimam komandu."
Nesus se nije usprotivio. I dalje je bio smotan u loptu. Luis kleče pored njega
i opipa ga rukama.
"Tako mi svemira, ja nisam doktor za tuđince. Ne vidim da je povređen."
"Samo je preplašen. Pokušava da se sakrije u sopstvenu utrobu. Ti i Tila ćete
127
ga svezati i ostaviti."
Luis se nije iznenadio kada je bespogovorno pristupio izvršenju naređenja.
Bio je dobrano uzdrman. Pre samo jedan trenutak ovo je bio svemirski brod.
Sada je to bilo nešto veće od staklene igle i padalo je prema suncu.
Oni podigoše lutkara u njegov zaštitni ležaj i svezaše ga zaštitnom tkaninom.
"Nismo se suočili baš sa nekom miroljubivom kulturom", reče kzin. "Laseri sa
rendgenskim zracima nesumnjivo predstavljaju ratno oružje. Da nije našeg
neprobojnog trupa, bili bismo mrtvi."
Luis reče: "Mora da se uključilo i Slejverovo stazisno polje. Ne znamo koliko
smo bili u stazisu."
"Nekoliko sekundi", reće Tila. "Ta ljubičasta svetlost mora da predstavlja
fluorescentni sjaj metalne magle sa krila."
"Izazvana je laserom. Tačno. Mislim da jenjava," I odista, sjaj je već slabio.
Nažalost, naše komande za automatsko upravljanje bile su strogo
odbrambenog tipa. "Tako ti je to kad se petljaš sa lutkarima koji nemaju pojma o
napadačkom oružju", reče Govornik. "Čak su se i fusioni motori nalazili na krilu.
A neprijatelj još puca na nas! Ali videće oni šta znači napasti jednog kzina."
"Da nećeš da ih potamaniš?"
Govornik nije uočio sarkazam. "Nego šta ću."
"Čime?" prasnu Luis. "Znaš li šta su nam ostavili? Hiper-pogon i sistem za
održavanje života, eto to nam je ostalo! Nemamo ni dva manevarska mlaznjaka.
Grdno se varaš ako misliš da u ovome možemo da se borimo!"
"To neprijatelj smatra! Malo oni znaju..."
"Kakav neprijatelj?"
"...onaj koji izaziva jednog kzina..."
"Automati, glupane! Neprijatelj bi počeo da puca onog trenutka kad smo mu
se našli na nišanu!"
"I ja sam razmišljao o njihovoj neobičnoj strategiji."
128
"Automati! Laseri sa rendgenskim zracima za obaranje meteorita.

Programirani su da obore sve što može da udari u Prsten. U trenutku kada je
naša zamišljena orbita slobodnog pada presecala Prsten, pau! Laseri."
"To... je moguće." Kzin poče da zatvara ploče nad pokvarenim delovima
kontrolne table. "Ali nadam se da nisi u pravu."
"Naravno. Bilo bi ti lakše da imaš koga da kriviš, zar ne?"
"Bilo bi lakše da naš kurs nije presecao Prsten." Kzin je prekrio pola table.
Nastavio je da isključuje delove dok je govorio. "Krećemo sa velikom brzinom.
Izvešće nas iz sistema, izvan lokalnog diskontinuiteta tamo gde ćemo moći da
upotrebimo hiperpogon za povatak do flote lutkara. Ali prvo moramo da
izbegnemo Prsten."
Luis nije razmišljao toliko unapred. "Mora da ti se žurilo, zar ne?" reče on
gorko.
"Bar ćemo izbeći sunce. Automatici neće početi da pucaju dok se budemo
nalazili na kursu oko sunca."
"Laseri su i dakje uključeni", javi Tila. "Mogu da vidim zvezde, ali sjaj još
postoji. To znači da se i dalje krećemo prema površini Prstena, je li tako?"
"Tako je, ako su laseri automatski."
"Ako udarimo u Prsten da li ćemo poginuti?"
"Pitaj Nesusa. Njegova ruka je sagradila Lažova. Probaj da ga odmotaš."
Kzin zareža, izražavajući time odvratnost. Već je bio prekrio gotovo celu
kontrolnu tablu. Svega je nekoliko bednih svetiljki svetlucalo, potvrđujući da
jedan deo Lažova još funkcioniše.
Tila Braun se nagnu nad lutkarem, koji je i dalje bio sklupčan u loptu iza
krhkog tkanja zaštitne tkanine. Suprotno Luisovim predviđanjima, ona nije
pokazala ni najmanji znak panike od početka laserskog napada. Sada je rukama
prevlačila duž podnožja lutkarevih vratova, nežno ga češkajući, kao što je
jednom ranije videla da to Luis čini.
129
"Ti si luckasta kukavica", prekorevala je uplašenog lutkara. "Hajde, pokaži

glave. Hajde, pogledaj me. Propustio si ono najuzbudljivije!"
Dvanaest časova kasnije, Nesus je još bio potpuno obamro.
"Kada pokušam da ga nagovorim da se odmota, on se samo još čvršće
umota!" Tila je gotovo plakala. Povukli su se u njenu sobu da bi večerali, ali Tila
nije mogla da jede. "U nečemu grešim, Luise. Znam to."
"Stalno mu govoriš o uzbuđenju. Nesusu nije do toga", primeti Luis. "Ostavi
ga na miru. Ovako ne šteti ni sebi ni nama. Kada nam bude potreban, odmotaće
se, ako ni zbog čega drugog ono da sam sebe zaštiti. U međuvremenu, pusti ga
da se krije u vlastitoj utrobi."
Tila je nezgrapno koračala, napola se spotičući; još se nije navikla na razliku
između sile teže u brodu i sile teže na Zemlji. Zausti da nešto kaže, predomisli
se, opet se predomisli i izvali: "Bojiš li se?"
"Aha."
"To sam i mislila", klimnu ona i nastavi da korača. Nedugo potom, ponovo
upita: "Zašto Govornik nije uplašen?"
Kzin je, naime, bio neprekidno aktivan od samog početka napada:
kategorizirao je oružje, vršio primitivne trigonometrijske proračune da bi odredio
novi kurs, s vremena na vreme izdavao sažeta, razumna naređenja koja su
zahtevala bespogovorno izvršavanje.
"Mislim da je Govornik užasnut. Sećaš se kako se ponašao kada je ugledao
svetove lutkara? On je užasnut, ali neće da to Nesus primeti."
Ona zatrese glavom. "Ja to ne razumem. Ne razumem! Zašto su svi sem
mene zaplašeni?"
Ljubav i sažaljenje razdirali su Luisa bolom koji je bio toliko star, gotovo
zaboravljen, da mu se činio novim. Ja sam ovde nov, i svi znaju sem mene!
"Nesus je delimično bio u pravu", pokuša on da objasni. "Ti nikada nisi bila
povređena, je li tako? Stalno te prati sreća, tako da ne možeš biti povređena. Mi
130
se plašimo povreda, ali ti to ne razumeš, jer ti se nikada nešto slično nije

dogodilo."
"To je ludo. Nikada nisam slomila kost ili nešto slično ali to nije psihološka
moć!"
"Ne. Sreća nije psihološka moć. Sreća je statistika i ti si matematička
slučajnost. Od četrdeset tri milijarde ljudskih bića koliko ih ima u poznatom
svemiru bilo bi pravo čudo da Nesus nije pronašao nekog poput tebe. Zar ne
uvidaš šta je učinio?
Izabrao je grupu ljudi, čije je zajedničko svojstvo da su potomci pobednika na
lutriji za Pravo rođenja. Kazao je da ih je na hiljade, ali smem da se kladim da bi
on, ako među tim hiljadama ne bi pronašao ono šta traži, počeo da pretražuje
još veću grupu ljudi, čiji su preci jednom ili više puta bili dobitnici na Lutriji. Tako
bi dobio na desetine miliona kandidata..."
"Za čim je to tragao?"
"Za tobom. Uzeo je nekoliko hiljada ljudi i počeo da eliminiše nesrećne.
Jedan čovek je slomio prst kad mu je bilo trinaest godina. Ova devojka ima lične
probleme. Ona je bubuljičava. Ovaj se čovek često tuče i dobija batine. Onaj je
bolji u tuči, ali je izgubio parnicu. Ovaj momak je bio probni pilot modela raketa
dok nije izgoreo nokat na palcu.
Ova devojka neprekidno gubi na ruletu... Shvataš? Ti si devojka koja je uvek
dobijala. Tvoj tost nikada ne pada na namazanu stranu."
Tila je zamišljeno gledala. "Stvar je u verovatnoći, znači. Ali, Luise, ja ne
dobijam uvek na ruletu."
"Ali nikada nisi izgubila toliko da te to ugrozi."
"Ne... nisam."
"To je ono za čim je Nesus tragao."
"Hoćeš da kažeš da sam ja svojevrstan izrod."
"Ne, tanj! Pa govorim ti da nisi. Nesus je nastavio da eliminiše nesrećne
131
kandidate, dok nije nabasao na tebe. On misli da je pronašao neko osnovno

načelo. U stvari, pronašao je samo suprotni kraj jedne normalne krive.
Teorija verovatnoće tvrdi da ti postojiš. Ona takođe tvrdi da sledeći put kada
baciš uvis novčić imaš isto toliko izgleda kao i ja da izgubiš: pola-pola, jer Gospa
Sreća ne pamti."
Tila se sruči u stolicu. "U lepu sreću sam se izmetnula. Jadni Nesus.
Izneverila sam ga."
"Dobro će mu poslužiti."
Uglovi usana za trenutak joj se zgrčiše. "Možemo to sada proveriti."
"Šta?"
"Naruči jedan tost i počni da ga bacaš uvis."
Senkoviti kvadrat izgledao je crnji od crnog - onog skupog, potpunog crnila

koje se koristi na univerzitetima u eksperimentima sa crnim telom. Jedan njegov
rub zasecao je oštar ugao u plavoj, izlomljenoj liniji Prstenastog sveta. Sa tim
usekom kao znakom, mozak i oko mogli su da predstave sebi ostatak: usku,
duguljastu, svemirsku tminu, neuobičajeno lišenu zvezda. Kvadrat je takođe
odsecao dobar deo neba; a i rastao je.
Luis je nosio loptaste zaštitne naočari od materijala koji je stvarao crne mrlje
pod prevelikim uticajem okomite svetlosti. Polarizacija u trupu više nije bila
dovoljna. Nosio ih je i Govornik koji se nalazio u kontrolnoj odaji, proveravajući
sve što je ostalo da se proverava. Pronašao je dva odvojena stakla, oba na
kratkim kaiševima, i uspeo da ih navuče Nesusu.
Sunce udaljeno dvanaest miliona milja izgledalo je u Luisovim očima sa
naočarima kao zamućeni obod plamena oko širokog, čvrstog diska. Sve se činilo
odveć toplim da bi se moglo dodirnuti. Postrojenje za proizvodnju vazduha za
disanje podsećalo je na vetar koji zavija.
Tila otvori vrata svoje kabine i brzo ih zatvori. Uskoro se ponovo pojavi sa
132
zaštitnim naočarima. Pridružila se Luisu za salonskim stolom.

Senkoviti kvadrat predstavljao je varljivo nepostojanje. Činilo se kao da je
neko mokrom krpom prešao preko table, izbrisavši otkos zvezda iscrtanih
kredom. Hujanje uređaja za proizvodnju vazduha onemogućivalo je razgovor.
Kako se može toplota izbaciti napolje kada tamo sunce stoji poput užarene
peći? Luis zaključi da je to nemoguće. Toplota se sigurno zadržava na brodu.
Negde u zatvorenom kolu vazduha za disanje postoji tačka sa temperaturom,
ravnom zvezdanoj, koja, osim toga, svakog trenutka postaje sve toplija.
Još jedna briga u nizu.
Crna duguljasta figura nastavi da raste.
Već je dostigla veličinu koja je stvarala utisak da se ustrojstvo veoma sporo
približava. Senkoviti kvadrat bio je širok kao i sunce, promera gotovo milion milja
i mnogo duži: čitava dva i po milona milja. Gotovo najednom postao je ogroman.
Ivica mu je klizila preko sunca i na tom sektoru vladala je tama.
Senkoviti kvadrat prekrivao je pola Vaseljene. Ivice su bile neodređene, crne
naspram crnog, zastrašujuće i pri samom pogledu.
Deo broda iza bloka kabina svetleo je belim sjajem. Uređaj za proizvodnju
vazduha zračio je višak toplote dok mu se pružala prilika za to. Luis slegnu
ramenima i vrati se da promatra senkoviti kvadrat.
Hujanje naprave za stvaranje vazduha prestade. Ostao je samo mrtvi odjek u
ušima.
"Dakle", reče Tila sumornim glasom.
Govornik iziđe iz kontrolne odaje. "Šteta što teleskopski ekran nije više ni sa
čim povezan. Ima toliko pitanja na koja bi mogao da odgovori."
"Kao na primer?" gotovo uzviknuvši upita Luis.
"Zašto se senkoviti kvadrati kreću brzinom većom od orbitalne? Jesu li oni
odista generatori energije za inženjere Prstena? Šta ih drži prednjim delom
okrenute prema suncu? Mogli bismo dobiti odgovore na sva pitanja koja je
133
listojed postavio da nam radi teleskopski ekran."

"Hoćemo li udariti u sunce?"
"Naravno da nećemo. Rekao sam ti to, Luise. Za. pola sata nalazićemo se
iza senkovitog kvadrata. Zatim, kroz jedan sat, proći ćemo između narednog
senkovitog kvadrata i sunca. Ako kabina postane pretopla, uvek možemo da
aktiviramo stazisno polje."
Odzvanjanje u ušima zamuknu. Senkoviti kvadrat postao je bezlično i
bezgranično polje tame. Ljudsko oko nije bilo kadro da izvuče nikakve podatke iz
potpune tmine.
A onda se pojavi sunce. Kabinu ponovo ispuni hujanje uređaja za vazduh.
Luis stade da pretražuje pogledom nebo iznad njihovih glava, sve dok ne
ugleda drugi senkoviti kvadrat. Posmatrao je kako se približava, kad ih ponovo
ošinu munja.
Bar je ličilo na munju. Pojavilo se kao munja, bez upozorenja. Najednom
blesnu strašna svetlost, bela sa primesama ljubičastog. Brod se iznenada
prope...
Diskontinuitet.
...prope se i nestade svetla. Luis provuče kažiprste pod zaštitne naočari i

protrlja zaslepljene oči.
"Šta to bi?" uzviknu Tila.
Luisu se vid postepeno bistrio. Primetio je da je Nesus otkrio glavu sa
zaštitnim naočarima; Govornik je bio zaposlen oko jednog od ormanića; Tila je
netremice buljila u njega. Ne, u nešto iza njega. On se okrenu.
Sunce se videlo kao široki, crni disk, manji nego što je bio ranije, oivičen
žutobelim plamenom. Prilično se smanjio tokom trenutka koji su proveli u
stazisu. U stvari taj 'trenutak' mora da je potrajao časovima. Hujanje uređaja za
134
vazduh pretvorilo se u razdražljivo zavijanje.

Još se nešto zapalilo tamo napolju.
Bila je to nit crnila svezana u petlju, vrlo uska i oivičena ljubičastobelim. Činilo
se kao da joj nema svršetka. Jedan kraj nestajao je u crnoj mrlji koja je skrivala
sunce. Drugi se postepeno smanjivao pred Lažovom, dok nije postao premalen
da bi se mogao videti.
Nit se grčila poput nekog ranjenog zemnog crva.
"Izgleda da smo udarili u nešto", reče mirno Nesus. Činilo se kao da uopšte
nije doživeo prolazak kroz stazis.
"Govorniče, moraš izići da izvidiš. Molim te obuci skafander."
"U ratnom smo stanju", odvrati kzin. "Ja zapovedam."
"Odlično. Šta ćeš sada učiniti?"
Kzin je bio dovoljno razuman da ne odgovori. Već je gotovo završio sa
oblačenjem slojevitog balona i teškog ruksaka koji su mu služili kao skafander.
Očigledno je nameravao da iziđe i pogleda.
Krenuo je na jednom letciklu: bilo je to vozilo u obliku đuleta, sa potisnicima i

sedištem na rasklapanje.
Posmatrali su ga kako manevriše duž niti tame koja se grčila. Znatno se bila
ohladila; rese bleštavila oko tamnog središta pretvorile su se od ljubičasto-belih,
preko belo belih, do narandžasto-belih. Gledali su kako se Govornikova tamna
masa odvaja od letcikla i kreće oko ugrejane, izuvijane žice.
Mogli su da čuju kako diše. Jednog trenutka do ušiju im dopre iznenadno
režanje. Ali on ne progovori ništa u zvučnik na odelu. Ostao je napolju čitavih
pola sata, a za to vreme ugrejana jedinica postepeno je sve više tamnela, da bi
na kraju postala gotovo nevidljiva. Konačno, on se vrati u Lažova. Kada je kročio
u salon, zaokupio je njihovu potpunu i poštovanja vrednu pažnju.
135
"Nije bila deblja od konca", reče kzin. "Kao što vidite, držim samo pola
hvatača."
On podiže uništenu alatku da bi bolje osmotrili. Hvatač je bio presečen duž
ravne površine, a ravan preseka bila je uglačana poput ogledala.
"Kada sam prišao dovoljno blizu i video koliko je nit tanka, zamahnuo sam
hvatačem po njoj. Nit je glatko prošla kroz čelik. Osetio sam samo slab trzaj."
Luis reče: "Vari mač mogao bi da učini nešto slično."
"Ali vari mač je metalna žica u Slejverovom stazisnom polju. On ne može da
se savije. Ova... nit se neprestano kretala, kao što ste mogli da vidite."
"Znači nešto novo." Nešto što seče poput varimača. Lagano, tanko, snažno,
izvan ljudskog umeća. Nešto što ostaje čvrsto pri temperaturama na kojima bi se
prirodna supstanca pretvorila u plazmu. "Nešto odista novo. Ali otkud da se
nađe na našem putu?"
"Razmisli. Prolazili smo između senkovitih kvadrata kada smo udarili u nešto
nepoznato. Zatim smo pronašli naizgled beskrajnu nit čija se temperatura mogla
uporediti sa temperaturom u unutrašnjosti neke tople zvezde. Očito je da smo
udarili u nju. Zadržala je toplotu iz sudara. Pretpostavljam da je bila razapeta
između senkovitih kvadrata."
"Verovatno. Ali zašto?"
"Možemo samo da nagadamo", reče Govornik-Životinjama. "Inženjeri sa
Prstenastog sveta koristili su senkovite kvadrate da bi obezbedili noćna
razdoblja. Svrha, pravougaonika bila je, dakle, da zaklone sunčevu svetlost. Oni
to ne bi mogli da ostvare ako bi plovili ivicom okrenuti prema Suncu.
Inženjeri sa Prstenastog sveta iskoristili su nepoznatu nit da povežu
pravougaonike u lanac. Zavrteli su lanac većom brzinom nego što je orbitalna da
bi zategli nit. Kada su se niti zategle, pravougaonici su se postavili uporedo s
Prstenom."
To je stvaralo čudnu sliku. Dvadeset senkovitih kvadrata u majskom plesu
136
oko motke, ivica spojenih nitima od pet miliona milja... "Potrebna nam je nit",
reče Luis. "Šta bismo sve mogli uraditi sa njom."
"Nisam nikako mogao da je donesem na brod. Nemoguće je odseći parče."
Lutkar mu upade u reč: "Možda smo promenili kurs usled sudara. Možemo li
na neki način proveriti da li ćemo promašiti Prstenasti svet?"
Niko nije mogao da se seti nijednog.
"Možemo da promašimo Prsten, ali prilikom sudara nam se možda previše
smanjio momenat. Možemo zauvek da uđemo na eliptičnu orbitu", jadikovao je
lutkar. "Tila, tvoja sreća nas je izneverila."
Ona slegnu ramenima. "Nikad vam nisam ni rekla da sam srećković."
"Poslednji me je pogrešno obavestio o tome. Da je on sada ovde, rekao bih
mu nekoliko grubih reči, tom mom arogantnom vereniku."
Večera se te noći pretvorila u obred. Posada Lažova poslednji je put jela u
salonu. Tila Braun izgledala je bolno lepa s druge strane stola, u lakom,
lepršavom crnom ogrtaču, sa šarama boje mandarine, koji sigurno nije težio ni
jednu uncu.
Iza njenih leđa lagano je rastao Prstenasti svet. Tila se povremeno okretala
da ga pogleda. Svi su to činili. Ali ako je Luis mogao samo da nagađa osećanja
tuđinaca, u Tili je jedino video žudnju. Ona ju je osećala, isto kao i on: neće
promašiti Prstenasti svet.
Te noći su tako divlje vodili ljubav da ju je to prvo iznenadilo, a zatim
oduševilo. "Znači tako strah utiče na tebe! Moraću to da zapamtim."
Nije mogao da joj uzvrati osmehom. "Neprestano mislim da nam je ovo
možda poslednji put." Bilo s kim, dodade on, u sebi.
"Oh, Luise. Mi se nalazimo u brodskom trupu Opštih Proizvoda!"
"Pretpostavi da stazisno polje prestane da radi? Trup bi možda izdržao
sudar, ali mi bismo bili pretvoreni u pihtije."
"Za ime svemira, prestani da brineš!" Ona mu pređe noktima preko leđa,
137
krenuvši sa obe strane. On je sasvim privuče, tako da mu nije mogla videti lice...
Kada je čvrsto zaspala, lebdeći poput divnog sna između ploča za spavanje,
Luis se odvoji od nje. Iscrpljen, zasićen, opušteno je ležao u toploj cevi kade sa
lukovicom hladnog burbona koja je balansirala na obodu.
Bilo je prijatno probati još jednom.
Bebinje plavo sa belim prugama, mornarsko plavo bez ikakvih repova -
Prstenasti svet se razastro preko neba. U početku je jedino pokrivač oblaka
ispoljavao pojedinosti: oluje, uporedne duge, runo - sve umanjeno. Uvećavanje.
Zatim obrisi mora... približno pola Prstenastog sveta bilo je pod vodom...
Nesus se nalazio u svom ležaju, privezan, iz predostrožnosti umotan oko
sebe samog. Govornik, Tila i Luis Vu bili su takođe privezani, ali su zato
posmatrali.
"Bolje gledaj ovo", posavetova Luis lutkara. "Topografija nam kasnije može
biti od koristi."
Nesus posluša: jedna pljosnata pitonska glava pojavi se da posmatra predeo
koji se pomaljao.
Okeani, vijugavi, svetlucavi kraci reka, niz planina.
Dole se nisu primećivali znaci života. Morali bi se spustiti na manje od hiljadu
milja da bi primetili znamenja civilizacije. Prstenasti svet promicao je mimo njih,
odnoseći sa sobom pojedinosti pre nego što su ih i razabrali. No, to im i nije bilo
važno, pošto bi u svakom slučaju pali na nepoznatu, ranije neviđenu oblast.
Procena relativne brzine broda: dve stotine milja u sekundi. Njome su se
sasvim lako mogli izvući iz sistema, da se nije umešao Prstenasti svet.
Zemlja najednom izniknu ispod i sa strane, brzinom od sedam stotina
sedamdeset milja u sekundi. Iskosa, jedno more u obliku salamandra, stvori se
pred njima, poče da raste, promače ispod i nestade. Istog trena, predeo blesnu
ljubičastim sjajem.
138
Diskontinuitet.
10. POD PRSTENA
Trenutak svetlosti, ljubičasto-bele, bleštave poput bleska blica. Stotinu milja

atmosfere, u trenu sažete u kupu plazme vrelu poput zvezde, zapljusnu Lažova
preko kljuna. Luis zažmirka.
Luis zažmirka i već narednog časa bili su dole.
Najpre je začuo Tilu kako se razočarano žali: "Tanj. Sve smo promašili!"
Zatim usledi lutkarev odgovor: "Uvek je opasno prisustvovati događajima
titanskih razmera, obično je bolno, a često pogubno. Budi zahvalna Slejverovom
stazisnom polju, ako već ne svojoj nepouzdanoj sreći."
Luis je sve čuo, ali nije obratio pažnju. Strašno mu se vrtelo u glavi. Očima je
pokušavao da nađe vodoravan...
Nagli prelaz iz groznog padanja na čvrsto tle bio bi sam po sebi dovoljno
vrtoglav i bez položaja Lažova, koji ga je samo pogoršavao. Nedostajalo mu je
trideset i pet stepeni da se nađe potpuno izokrenut naopako. Uz silu teže u
kabini, koja je još uvek odlično funkcionisala, spoljni predeo stajao je nagnut
poput naherenog šešira.
Nebo je izgledalo kao u podne u nekoj umerenoj zoni na Zemlji. Predeo je bio
neobičan: sjajno ravan i providan, sa udaljenim crvenkasto-smeđim grebenima.
Trebalo bi izići napolje da bi se dobro videlo.
Luis se oslobodi zaštitne tkanine i ustade.
Nije mogao da se pouzda u vlastiti osećaj za ravnotežu, jer mu se oči i
unutrašnje uho nisu slagali u pogledu toga šta je dole. Nije žurio. Polako. Bez
žurbe. Uzbuna je prošla.
Okrenu se i vide Tilu u vazdušnoj komori. Nije imala skafander na sebi.
Unutrašnja vrata upravo su se zatvarala.
139
On povika: "Tila, luckasti leukoto, iziđi odatle!"

Prekasno. Verovatno nije mogla ni da ga čuje kroz hermetički zatvorena
vrata. Luis skoči prema vratima.
Pribor za uzimanje uzoraka vazduha na krilu Lažova bio je zbrisan zajedno
sa ostalim spoljnim senzorima. Morao bi da iziđe u skafandru i da pomoću
senzora na prednjem delu kombinezona ispita da li je vazduh na Prstenastom
svetu pogodan za disanje.
Sem ako se Tila ne sruši i umre pre nego što on uspe da iziđe. Tada ne bi
morao da proverava.
Spoljna vrata su se otvarala.
Sila teže u vazdušnoj komori automatski se isključi. Tila Braun ispade kroz
vrata naglavce, posegavši izbezumljeno za dovratak, što je bilo dovoljno da joj
se promeni ugao pada. Dočekala se na zadnjicu umesto na glavu.
Luis navuče skafander, povuče zatvarač na grudima, stavi kacigu i prikopča
je. Tamo napolju i iznad zemlje, Tila se pridiže, otresajući odeću na mestu gde je
pala. Nije prestala da diše - svemiru budi hvala.
Luis ude u komoru. Nije imalo smisla proveravati vazduh u skafandru. Ostaće
u njemu samo onoliko vremena koliko je potrebno instrumentima da provere da
li može da udiše spoljašnji vazduh.
Na vreme se setio da je brod nagnut tako da se uhvatio za dovratak u
trenutku kada se vrata vazdušne komore zavrteše; on ostade da visi jedan
trenutak, a zatim pusti da padne.
Noge mu se izmakoše u času kada dodirnuše tle. On tresnu na gluteus
maximi.
Ravan, sivkast, providan materijal ispod broda bio je veoma klizav. Luis samo
jednom pokuša da ustane, a zatim odustade od toga. Sedeći, poče da ispituje
brojčanike na prednjem delu odela.
Kroz kacigu začu Govornikov čičkav glas. "Luise."
140
"Da."
"Može li se vazduh udisati?"
"Aha. Dosta je redak. Recimo, kao na milju iznad morske površine, prema
zemaljskim merilima."
"Da iziđemo?"
"Naravno, ali privežite nečim vrata. Inače se više nećemo vratiti unutra.
Pazite kada se nađete napolju. Površina je gotovo bez trenja."
Klizava površina nije zadavala Tili nikakve muke. Trapavo je stajala,
prekrštenih ruku, čekajući Luisa da prestane da se glupira i skine kacigu.
On to i učini. "Imam nešto da ti kažem", reče on i stade da je grdi.
Govorio je o nepouzdanosti spektralne analize kada je u pitanju ispitivanje
atmosfere udaljene dve svetlosne godine.
Pričao je o prefinjenim otrovima, jedinjenjima metala i nepoznatim prašinama,
organskim otpacima i katalizatorima, koji mogu da zatruju inače povoljnu
atmosferu i koje je jedino moguće otkriti ispitivanjem uzoraka vazduha.
Objašnjavao joj je o krivičnoj nepažnji i kažnjivoj gluposti; govorio je o glupom
izigravanju pokusnog kunića. Izrekao je sve to pre nego što su tuđinci stigli da
iziđu iz vazdušne komore.
Govornik je sišao ruku preko ruke, prizemio se na stopala i sklonio se
nekoliko koraka u stranu, mačje oprezno, balansirajući poput igrača. Nesus je
sišao držeći se čvrsto za konopac sa rezervnim kompletom zubiju. Dotakao je tle
a tronožnom položaju.
Ako je neko od njih dvojice i primetio da je Tila uzbuđena, nisu to pokazivali.
Stajali su ispod nakrivljenog trupa Lažova i osvrtali se oko sebe.
Nalazili su se u ogromnoj, plitkoj jaruzi. Dno joj je bilo providno i sivo,

savršeno ravno i glatko, poput ogromne površine staklenog stola. Ivice, udaljene
od broda oko stotinu jardi u svim pravcima, bile su blago iskošene i sastojale su
141
se od crne lave. Činilo se da se lava mreška i teče pred Luisovim očima. Mora
da je još bila topla, zaključi on, od sudara do koga je došlo pri spuštanju Lažova.
Niski zidovi lave protezali su se iza broda, pružajući se u nedogled, savršeno
uspravni, sve dok nisu iščezli u tački prividnog preseka dveju pravih.
Luis pokuša da ustane. Od njih četvoro, jedino je on imao problema sa
ravnotežom. Konačno stade na noge, a zatim se uspravi, oprezno balansirajući,
nesposoban da se pomeri.
Govornik-Životinjama izvadi baterijski laser i opali u jednu tačku blizu svojih
stopala. Svi stadoše da posmatraju tačku zelene svetlosti... u tišini. Nije se
začulo pucketanje kao kada se čvrsti materijal pretvara u paru. Na mestu koje je
pogodio zrak nisu se pojavili ni para ni dim. Kada Govornik skloni prste sa
okidača, svetlosti istog trena nestade: tačka više nije svetlela, niti je ostao bilo
kakav trag.
Govornik izreče procenu: "Nalazimo se u brazdi koju smo uzorali pri
spuštanju. Materijal od koga je sazdan temelj Prstena mora da je konačno
zaustavio naš pad. Nesuse, šta nam možeš reći o tome?"
"Ovo je nešto novo", odgovori lutkar. "Izgleda da ne zadržava toplotu. Pa
ipak nije posredi materijal od koga je sazdan trup Opštih Proizvoda, niti
Slejverovo stazisno polje."
"Moraćemo se zaštiti pri penjanju na zidove", reče Luis. Nije ga naročito
zanimalo od čega se sastoje temelji Prstena. Bar u ovom trenutku. "Bolje da
ostanete ovde, svi vi, dok se ja ne popnem."
Uostalom, on je jedini imao na sebi skafander otporan na toplotu.
"Poći ću i ja", reče Tila. Krećući se bez napora, ona ga uhvati ispod ruke. On
se svom težinom osloni o nju, spotičući se, ali zadržavajući se na nogama, dok
su išli prema kosini crne lave.
Po lavi se moglo lako hodati, mada je bila strma. "Hvala", reče on i krenu
gore. Trenutak kasnije, shvati da ga Tila sledi. Ništa nije rekao. Što pre devojka
142
nauči da prvo pogleda, a zatim skoči, duže će živeti.

Uspeli su se nekih dvanaestak stopa uz kosinu, kada Tila uzviknu i poče da
igra. Poskočivši visoko, ona se okrenu i polete niz kosinu. Kada je stigla do poda
Prstena, poče da se kliže poput klizačice na ledu. Klizajući se tako, jedreći, ona
se okrenu, podboči, pogleda naviše, zbunjena, povređena i besna.
Moglo je biti i gore, reče Luis u sebi. Mogla je da se oklizne, padne i izgori
gole ruke - i on bi opet bio u pravu. Nastavio je da se penje, potiskujući ružnu
grižu savesti.
Naslaga lave bila je blizu čatrdeset stopa visoka. Na vrhu se pretočila u čisti
beli pesak.
Spustili su se u pustinju. Prelazeći pogledom unaokolo, Luis nije uspeo da
uoči ni traga od zelenila ili vegetacije, plavetnila ili vode. Imali su puno sreće.
Lažov je lako mogao da uzore brazdu kroz grad.
Ili kroz nekoliko gradova! Lažov je baš zaorao dobru brazdu...
Protezala se mnogo milja preko belog peska. Na izvesnoj udaljenosti, s onog
kraja te udubine, počinjala je još jedna brazda. Brod je više puta odskočio.
Udubine nastale od spuštanja letelice pružale su se u nedogled, pretvarajući se
sa daljinom u liniju, trag... Luis krenu pogledom za tim tragom i ubrzo uhvati
sebe kako gleda u beskraj.
Na Prstenastom svetu nije bilo obzorja. Nije postojala zakrivljena linija koja je
zemlju odvajala od neba. Pre je izgledalo da se zemlja i nebo spajaju na mestu
gde pojedinosti veličine kontinenta predstavljaju samo tačke i gde se sve boje
postepeno mešaju u plavu boju neba. Ta volšebna tačka prikovala mu je pogled.
Kada konačno zažmirka, oseti kako ga ispunjava olakšanje.
Poput izmaglice praznine na planini Pogledajga, koju je video pre više
decenija i udaljene mnogo svetlosnih vekova odavde... poput neizobličenih
dubina svemira, kakve vidi rudar na Pojasu u brodu jednosedu... obzorje
Prstenastog sveta bilo je u stanju da zarobi oko čovekovo i um pre nego što on i
143
postane svestan opasnosti.

Luis se okrenu licem prema jaruzi i povika. "Svet je ravan!"
Oni podigoše pogled prema njemu.
"Baš smo dobru brazdu napravili spuštajući se. Ne vidim ništa živo u okolini;
što se toga tiče imali smo sreću. Gde smo udarili, tu se zemlja rasprsla; mogu da
vidim male kratere, od sekundarnih meteorita, tamo nazad, odakle smo došli."
On se okrenu. "U drugom pravcu..." On najednom zastade.
"Luise?"
"To je najveća, tanj, planina koju sam u životu video."
"Luise!"
Govorio je suviše tiho. "Planina!" povika on. "Čekajte da je vidite! Inženjeri
Prstenastog sveta mora da su želeli da svetu podare jednu ogromnu planinu,
preveliku da bi se mogla iskoristiti za bilo šta. Da bi se na njoj uzgajala kafa ili
drveće: prevelika je čak i za skijanje. Veličanstvena je!"
I odista je bila veličanstvena. Samotna planina, grubo kupastog oblika, koja
nije pripadala nikakvom lancu. Ličila je na vulkan, lažan vulkan, jer ispod
Prstenastog sveta nije bilo magme koja bi ih stvorila. Njeno podnožje gubilo se u
izmaglici. Više padine jasno su joj se pomaljale kroz nešto što je moralo biti
razređen vazduh, dok joj se vrh svetlucao pod snegom: prljavim snegom - nije
bio dovoljno blistav da bi bio čist. Možda je posredi bio večiti led.
Obrisi vrha bili su kristalno jasni. Da li se, možda, probijao kroz atmosferu?
Prava planina te veličine srušila bi se pod sopstvenom težinom; ali ova planina
mora da je predstavljala samo oklop od temeljnog materijala Prstena.
"Počinju da mi se sviđaju inženjeri Prstenastog sveta", promrmlja Luis Vu. Na
svetu sagrađenom prema određenoj meri, nije bilo logičnog razloga za
postojanje jedne ovakve planine. Ipak svaki svet bi trebalo da ima bar jednu
neosvojivu planinu.
Čekali su ga ispod prevoja trupa. Pitanja im se stopiše u jedno: "Da li si video
144
ikakav trag civilizacije?"

"Nisam." Naterali su ga da opiše sve što je video. Utvrdili su pravce. Smer
okretanja bio je unazad, duž meteoritske brazde koju je iskopao Lažov prilikom
spuštanja. Suprotno od smera okretanja bilo je sa druge strane, prema planini.
Luka se nalazila levo od čoveka koji je gledao u smeru okretanja.
"Da li si mogao da vidiš neki od obodnih zidova prema luci ili nadesno?"
"Ne. Ali ne shvatam zašto. Trebalo bi da su tamo."
"Na žalost", reče Nesus.
"Nemoguće. Tamo gore pogled može da dopre hiljadama milja u daljinu."
"Nije nemoguće, već na žalost."
Opet: "Zar ništa nisi mogao da vidiš s one strane pustinje?"
"Nisam. Tamo daleko, prema luci, razabrao sam trag plavetnila. Možda je to
bio okean. Možda mi se samo učinilo zbog udaljenosti."
"Nema zgrada?"
"Nema ničega."
"Da li si video neki znak civilizacije?"
"Da jesam, rekao bih vam. Po svemu što znam, svih deset biliona preselilo
se na neku pravu Dajsonovu sferu prošlog meseca."
"Luise, moramo pronaći civilizaciju."
"Znam."
Bilo je odveć očigledno. Moraju napustiti Prstenasti svet; a sami nisu bili u
stanju da pokrenu Lažova. Pravi varvari im ne bi bili od velike pomoći, bez
obzira na to koliko ih je i da li su prijateljski raspoloženi.
"Ima u svemu ovome i jedna svetla tačka", reče Luis Vu.
"Ne moramo da popravljamo brod. Kada bismo uspeli da Lažova podignemo
sa Prstena, sama rotacija Prstena bi ga odbacila, kao i nas, van domašaja sile
teže zvezde. Onda bismo mogli da upotrebimo hiperpogon."
"Ali prvo moramo da pronađemo pomoć."
145
"Ili da je iznudimo", reče Govornik.

"Ali zašto svi samo stojite i razgovarate?" prasnu Tila.
Čekala je bez reči u sredini, pustivši ostale da se dogovore.
"Moramo se izvući odavde, je li tako? Zašto ne bismo uzeli iz broda letcikle?
Hajde, pokret! Posle možemo da pričamo."
"Ja nisam rad da napustim brod", izjavi lutkar.
"Nisi rad! Zar očekuješ pomoć? Da li je iko ma i najmanje zainteresovan za
nas? Da li je iko odgovorio na naše radiopozive? Luis kaže da se nalazimo
usred pustinje. Koliko dugo još treba da sedimo ovde?"
Još joj nije išlo u glavu da Nesus najpre mora prikupiti hrabrost. Isto tako,
pomisli Luis, nimalo nije bila strpljiva.
"Naravno da ćemo otići", reče lutkar. "Samo sam izjavio da nisam baš
oduševljen time. Ali moramo odlučiti kuda ćemo. Inače nećemo znati šta da
ponesemo, a šta da ostavimo."
"Krenućemo prema najbližem zidnom obodu."
"Ona je u pravu", reče Luis. "Ako igde postoji civilizacija onda je to na zidnom
obodu. Ali ne znamo gde se on nalazi. Trebalo je da ga ugledam odozgo."
"Nije", reče lutkar.
"Ti nisi bio tamo, tanja mu! Mogao si da gledaš u nedogled tamo gore! Na
hiljade i hiljade milja! Samo trenutak."
"Prstenasti svet je širok gotovo milion UN milja."
"Upravo sam to shvatio", reče Luis Vu. "Razmere. Stalno me zbunjuju.
Jednostavno nisam u stanju da predočim nešto te veličine!"
"Uspeće ti", obodri ga lutkar.
"Sumnjam. Možda moj mozak nije dovoljno velik da obuhvati sve to.
Neprestano se prisećam kako je uzan izgledao Prsten iz dubokog svemira.
Poput niti plave trake. Plave trake", ponovi Luis i zadrhta.
Ako je svaki zidni obod bio hiljadu milja visok, koliko bi onda bilo potrebno da
146
se približi da bi ga uopšte ugledao?

I to pod pretpostavkom da ga uopšte može razabrati kroz hiljadu milja gotovo
zemaljskog vazduha u pogledu prisustva prašine i vodene pare. Ako takav
vazduh odgovara potpunom vakuumu na četrdeset milja...
Onda najbliži obod mora da je udaljen bar dvadeset pet hiljada milja.
Ako biste na Zemlji preleteli tu razdaljinu, vratili biste se tamo odakle ste i
krenuli. Ali najbliži zidni obod mogao je biti znatno dalje.
"Ne možemo vući Lažova za letciklima", primeti Govornik.
"Da smo bili napadnuti, morali bismo da napustimo brod. Bolje da ga
ostavimo ovde, u blizini dobro uočljivog orijentira."
"Ko je uopšte pomenuo da se brod vuče?"
"Dobar ratnik misli na sve. U svakom slučaju, skončaćemo vukući ga, ako ne
nađemo pomoć na obodu."
"Pronaći ćemo pomoć", reče Nesus.
"On je verovatno u pravu", reče Luis. "Svemirske luke nalaze se na obodu.
Ako se ceo Prsten vratio u kameno doba, a zatim civilizacija počela ponovo da
napreduje, prvo bi bili uvedeni u upotrebu usisni brodovi. Nema druge."
"Mnogo si dao mašti na volju", reče Govornik.
"Možda."
"Ali slažem se s tobom. Mogu još da dodam, da ako je Prsten i izgubio sve
svoje velike tajne, još možemo da pronađemo postrojenja u svemirskoj luci.
Postrojenja koja rade, postrojenja koja se mogu popraviti."
Ali koji je obod bio bliži?
"Tila je u pravu", reče iznenada Luis. "Dajmo se na posao. Uveče ćemo biti u
stanju dalje da dopremo pogledom."
Uslediše časovi teškog rada. Izneli su mašine, razvrstali ih napolju, spustivši
teže delove pomoću žice iz vazdušne komore broda. Iznenadne promene sile
teže pričinjavale su im probleme, ali delovi opreme nisu bili osobito lomljivi.
147
Ponekad, tokom tih časova, Luis je uspevao da ostane sa Tilom u brodu dok
su tuđinci bili napolju. "Izgledala si kao da ti je neko otrovao najdražu orhideju.
Hoćeš li da malo porazgovaramo?"
Ona odmahnu glavom, izbegavajući njegov pogled. Primetio je da su joj usne
spremne za durenje. Pripadala je onim retkim, srećnim ženama koje nisu bile
ružne kad plaču.
"Onda ću ti ja nešto reći. Kada si izišla bez skafandra, dobro sam te izgrdio.
Petanaest minuta kasnije pokušala si da se uspneš uz kosinu smrznute lave
imajući na sebi samo brodske papuče."
"Želeo si da opečem stopala!"
"Tako je. Ne gledaj me tako iznenađeno. Potrebna si nam. Ne želimo da
pogineš. Želim da te naučim da budeš obazriva. To nikada ranije nisi pokušala,
pa ćeš morati sada. Duže ćeš se sećati ranjavih stopala nego mojih nauka."
"Potrebna sam vam! Baš smešno. Poznato ti je zašto me je Nesus doveo
ovamo. Ja sam talisman koji je omanuo."
"Odlično što si to uvidela. Kao talisman si otpuštena. Hajde, nasmeši se.
Potrebna si nam. Potrebna si nam da bih ja bio srećan i da ne bih pokušao da
napustim Nesusa. Potrebna si nam za obavljanje svih teških poslova dok se mi
izležavamo na suncu. Potrebni su nam tvoji pametni predlozi."
Ona se s mukom nasmeši. Osmeha ubrzo nestade da bi ga zamenile suze.
Prislonila je lice na njegovo rame i počela da jeca, grcajući povremeno i
zarivajući mu nokte u leđa.
To nije bio baš prvi put da jedna žena plače na prsima Luisa Vua; ali Tila je
verovatno imala najviše razloga za to. Luis ju je držao, trljajući je prstima po
leđima, u poluautomatskom pokušaju da je masira, i čekajući da prestane.
Ona poče da govori glave i dalje priljubljene na njegov skafander. "Kako sam
mogla znati da će me stena opeći!"
"Seti se Finejglovih zakona. Izopačenost Vaseljene teži maksimumu.
148
Vaseljena je neprijateljski nastrojena."

"Ali to boli!"
"Stena se okrenula protiv tebe. Napala te. Slušaj", zavapi on. "Moraš naučiti
da razmišljaš poput nekog paranoika. Misli kao Nesus."
"Ne mogu. Ja ne znam na koji način on misli. Uopšte ga ne razumem." Ona
podiže lice umrljano suzama. "Ne razumem ni tebe."
"Aha." On čvrsto prevuče palčevima duž ivica njenih ramena, zatim niz
kičmu. "Slušaj", reče potom. "Pretpostavi da sam rekao da je Vaseljena moj
neprijatelj. Da li bi mislila da sam lud?"
Ona energično i ljutito klimnu glavom.
"Vaseljena je protiv mene", reče Luis Vu. "Vaseljena me mrzi. Vaseljena
nema milosti prema jednom dvestogodišnjaku.
Šta je to što oblikuje vrste? Evolucija, je li tako? Evolucija je Govorniku
podarila sumornu viziju i ravnotežu. Evolucija je Nesusu usadila refleks straha
od opasnosti. Evolucija je predvidela da muškarac postane impotentan u
pedesetoj ili šezdesetoj. Tada ona prestaje.
Evolucija prekida sa svakim organizmom koji je suviše star da se
razmnožava. Shvataš li?"
"Naravno. Ti si suviše star da bi se razmnožavao", gorko mu se naruga.
"Tačno. Pre nekoliko vekova izvesni inženjeri biologije razdelili su gene
oštriša i proizveli podmladujući začin. Kao neposredan ishod toga, ja sam,
uprkos dve stotine godina, još bodar i čio. Ali to nije zato što me Vaseljena voli.
Vaseljena me mrzi", reče Luis Vu. "Mnogo puta je pokušavala da me ubije.
Voleo bih da ti mogu pokazati ožiljke. I nastaviće da pokušava."
"Zato što si suviše star za razmnožavanje."
"Baš si histerična, ženo! Ti si jedna od onih koje ne umeju da se brinu same
o sebi! Nalazimo se u nepoznatoj sredini; ne znamo lokalna pravila i ne znamo s
čime se možemo sresti. Ako još jednom pokušaš da hodaš po vreloj lavi, može
149
te zadesiti i nešto gore od oprljenih stopala. Budi oprezna, razumeš li?"

"Ne", reče Tila. "Ne."
Kasnije, pošto se umila, odneli su i četvrti letcikl u vazdušnu komoru. Tuđinci
su ih pola sata ostavili same. Da li su odlučili da se ne mešaju u rešavanje čisto
ljudskih problema? Možda. Možda.
Između visokih zidova crne lave prostirala se beskrajna pruga materijala od
koga je bio izgrađen temelj Prstena, ravna poput uglačane površine stola. U
prvom planu nalazila se ogromna katodna cev položena u stranu. Ispod
zakrivljenog boka poluprovidnog cilindra mogla se videti gomila postrojenja i
četiri neobične figure koje su izgledale pomalo izgubljeno.
"Šta je sa vodom?" upita Luis. "Nisam video nijedno jezero. Moramo li da
teglimo našu vodu?"
"Ne." Nesus otvori prednji odeljak na svom letciklu da bi im pokazao
rezervoar za vodu i hladilac-sabirnik koji kondezuje vodu iz vazduha.
Letcikli su predstavljali prava čuda mini tehnologije. Sa izuzetkom sedišta,
koja su se razlikovala već prema vozaču, svi su bili slično izrađeni: dve kugle
promera četiri stope, spojene konzolom na kojoj je bilo postavljeno sedlo. Pola
zadnjeg dela bilo je predviđeno za prtljag i tamo se nalazio ham za privezivanje
dodatne opreme. Četiri ravne pedale, koje su se sada nalazile položene o tle,
držeći uspravno vozilo, za vreme leta priljubljivale bi se uz dve sfere.
Lutkarev letcikl imao je naslonjaču sa pokretnim sedištem, postolje za stomak
sa tri žleba za njegove tri noge. Nesus bi nepokretan ležao na stomaku, ustima
upravljajući vozilom.
'Cikli namenjeni Luisu i Tili imali su tapacirane, elastične stolice sa naslonima
za glavu i električne komande za promenu položaja. Kao i kod Nesusovog i
Govornikovog letcikla, i ova sedišta počivala su na konzoli iznad kugli,
razdvajajući se u podmetače za noge. Govornikovo sedlo bilo je mnogo veće i
šire i nije imalo naslon za glavu. Sa obe njegove strane nalazili su se tulci za
150
alat. Ili, možda, za oružje?

"Moramo poneti sve što bi se eventualno moglo upotrebiti kao oružje", reče
Govornik, dok je nervozno krstario između razbacanih uređaja.
"Nismo poneli nikakvo oružje", odvrati Nesus. "Pošto smo želeli da se
predstavimo kao potpuno miroljubivi, uopšte nismo poneli oružje."
"A šta je onda ovo?" Govornik je sakupio raštrkanu zbirku lakih artefakata.
"Sve je to alat", reče Nesus i poče da objašnjava. "Ovo su reflektorski laseri
sa promenjivim zracima. Noću se pomoću njih može videti na veliku daljinu, jer
se snop može neograničeno sužavati okretanjem ovog prstena. Treba stvarno
voditi računa pri rukovanju da se ne progore rupe u obližnjim predmetima ili
osobama, jer snop može da bude savršeno paralelan i veoma jak.
Ovim pištoljima za dvoboj treba da rešavamo međusobne prepirke. Ispaljuju
plotun od deset sekundi. Treba voditi računa da se ne dodirne ovo sigurnosno
dugme, jer..."
"Jer se onda ispaljuje jednočasovni plotun. To je džinksijanski model, je li
tako?"
"Jeste, Luise. A ovaj predmet je modifikovana alatka za kopanje. Možda ste
čuli o alatki za kopanje pronađenoj u Slejverovoj stazisnoj kutiji..."
Misli na Slejverov dezintegrator, zaključi Luis. Dezintegrator je zaista bio
alatka za kopanje. Gde padne njegov uski snop, naboj elektrona privremeno
nestaje. Čvrst materijal iznenada se topi i postaje jako pozitivan, ispoljavajući
težnju da se raspadne u maglu monoatomske prašine.
"Beskorisno je kao oružje", zabrunda kzin. "Ispitivali smo ga. Previše je spor
da bi se koristio protiv neprijatelja."
"Tačno. Bezopasna igračka. A ova stvar..." Predmet koji je lutkar držao u
ustima ličio je na dvocevnu sačmaricu, sem što je kundak imao karakteristično
lutkarski izgled, poput žive zatečene u trenutku kada menja oblik.
"Ova stvar potpuno je ista kao i Slejverov dezintegrator, odnosno alatka za
151
kopanje, sem što jedan snop potiskuje pozitivan naboj na proton. Treba voditi
računa da se ne koriste oba snopa u isto vreme, jer su uporedni i razdvojeni."
"Razumem", reče kzin. "Ako bi snopovi pogodili dve tačke na maloj
udaljenosti, potekla bi struja."
"Tačno."
"Veruješ li da će nam ove improvizacije biti od koristi? Možemo samo da
nagađamo na šta ćemo naići."
"Nije baš tako", reče Luis Vu. "Ovo ipak nije planeta. Ako je i postojala
životinja koju stanovnici Prstenastog sveta nisu voleli, verovatno su je ostavili
kod kuće. Nećemo sresti nikakve tigrove. Niti komarce."
"A šta ako su stanovnici Prstenastog sveta voleli tigrove?" upita Tila.
Bila je to razložna pretpostavka, uprkos, tome što je šaljivo zvučala. Šta su
oni znali o psihologiji stanovnika Prstenastog sveta. Samo toliko da su došli sa
planete na kojoj je bilo vode i koju je obasjavala svetlost zvezde približnog tipa
K9. Na osnovu toga može se zaključiti da liče na ljude, lutkare, kzine, groge,
delfine, kitove ubice ili ulješarke, ali verovatno ništa od svega toga nije bilo
tačno.
"Više ćemo se uplašiti od stanovnika Prstenastog sveta, nego od njihovih
ljubimaca", predvide Govornik. "Moramo poneti svo raspoloživo oružje.
Predlažem da mene naimenujete za zapovednika ove ekspedicije dok ne
budemo u stanju da napustimo Prsten."
"Ja imam tasp."
"Nisam to zaboravio, Nesuse. Možeš ga shvatiti kao moć koja ti daje pravo
da postaviš apsolutni veto. Ali preporučujem ti da se olako ne koristiš njime.
Razmislite dobro, svi!" Kzin je stajao nadnet nad njima; pet stotina funti zuba,
kandži i narandžastog krzna. "Trebalo bi da smo svi razumni. Promislite o našoj
situaciji! Bili smo napadnuti. Brod nam je napola uništen. Moramo da prevalimo
neznanu udaljenost preko nepoznate oblasti. Nekada su moći žitelja
152
Prstenastog sveta bile ogromne. Da li su još tolike, ili se oni danas ne služe
ničim složenijim od koplja napravljenog od zašiljene koske?
No, isto tako mogu da poseduju transmutacione snopove za potpuno
preinačenje, bilo šta što bi bilo potrebno da se sagradi ovaj..." kzin se osvrnu
oko sebe, prešavši pogledom po staklastom podu i zidovima od crne lave;
učinilo se kao da je zadrhtao pri tom " ... ovaj neverovatni artefakt."
"Posedujem tasp", ponovi Nesus. "Ekspedicija je moja."
"Da li si zadovoljan uspehom koji je postigla? Ne želim da te vređam, niti da
te izazivam. Moraš me postaviti za zapovednika. Od nas četvoro, jedino sam ja
prošao kroz ratnu obuku."
"Sačekajmo", predloži Tila. "Možda nećemo susresti ništa s čime bismo
morali da se borimo."
"Slažem se", reče Luis. Nije mu se dopadalo da ga kzin vodi.
"U redu. Ali moramo poneti oružje."
I oni počeše da tovare letcikle.
Pored oružja bilo je tu i druge opreme. Pribor za logorovanje, naprave za

testiranje i recikliranje hrane, bočice sa dodacima jelima, laki vazdušni filtri...
Postojali su i komunikacioni diskovi, napravljeni da se nose oko ljudskog ili
kzinskog zgloba, odnosno oko vrata lutkara. Bili su glomazni i ne baš naročito
pogodni za nošenje.
"Šta će nam?" upita Luis. Lutkar im je, naime, već pokazao sistem interkoma
ugrađen u letcikle.
"Prvobitna namena im je bila da održavaju vezu sa automatskim pilotom na
Lažovu, tako da bismo mogli da pozovemo brod čim se ukaže potreba."
"A šta će nam sada?"
"Kao prevodioci, Luise. Ako naletimo na razumna bića, što nije neverovatno,
automatski pilot će nam biti potreban kao prevodilac."
153
"Oh."
Konačno su završili. Ispod trupa Lažova ostalo je još opreme, ali im ona nije
bila potrebna: uređaji za slobodni pad u dubokom svemiru, skafandri, neki
razervni delovi za postrojenja koja su isparila u sudaru sa odbrambenim
sistemom Prstenastog sveta. Sa sobom su poneli vazdušne filtere, pre zbog
toga što nisu bili veći od maramice, nego što će im biti potrebni.
Luis je bio mrtav umoran. On se pope na svoj letcikl i pogleda oko sebe,
pitajući se da li je šta zaboravio. Ugleda Tilu kako bulji pravo gore, primetivši
kroz izmaglicu iscrpljenosti da je užasnuta.
"Nije pošteno", reče ona. "Još je podne!"
"Ne paniči..."
"Luise! Radili smo dobrih šest sati, znam da jesmo! Kako je moguće da je još
podne?"
"Ne brini zbog toga. Seti se, ovde sunce ne zalazi."
"Ne zalazi?" Histerija ju je napustila isto onako naglo kao što ju je i obuzela.
"Oh. Naravno da ne zalazi."
"Moraćemo se navići na to. Pogledaj ponovo; nije li ono ivica senkovitog
kvadrata naspram sunca?"
Nešto je sigurno odlomilo jedan komadić užarenog diska. Sunce se pred
njihovim očima smanjivalo.
"Najbolje da odmah poletimo", reče Govornik. "Kada se spusti tama, trebalo
bi da smo već visoko."
11. NEBESKI LUK
Četiri letcikla podigoše se u dijamantskom jatu kroz dan na izmaku. Ogoljeno

dno Prstena ostade pod njima.
Nesus im pokaza kako da upravljaju ropskim kolima. Sada su svi ostali letcikli
bili programirani da čine isto što i Luisov. Luis je upravljao za sve njih. Sedeći u
154
naslonjači sličnoj ležaju za masiranje samo bez prigodne opreme, on je vozio

svoj 'cikl pomoću pedala i komandne palice.
Iznad komandne table lebdele su, poput kakvih prikaza, četiri poluprovidne
minijaturne glave. Bila je tu jedna divna, crnokosa sirena, divlji kvazitigar opakih
očiju, i dva smešna, jednooka pitona. Veza preko interkoma odlično je radila;
ishod je bio sličan delirijum tremensu.
Kada su se letcikli uzdigli iznad obronka crne lave, Luis osmotri izraze lica
ostalo troje.
Tila je prva reagovala. Kada je podigla pogled sa srednjeg odstojanja, suočila
se sa beskrajem tamo gde je uvek ranije nailazila na granicu. Oči joj postaše
velike i okrugle, a lice joj zasija poput sunčeve svetlosti kroz olujne oblake.
"Oh, Luise!"
"Kako neobično velika planina!" reče Govornik.
Nesus nije ništa rekao. Glave su mu se nervozno trzale i kružile.
Tama se brzo spustila. Iznenada, preko džinovske planine pređe crna senka.
Za nekoliko sekundi je nestade. Sunce je sada bilo samo zlatna kriška koju je
odsekla tmina. A onda, na nebu koje je tamnelo, stade nešto da se pomalja.
Ogroman luk.
Obrisi su mu svakog trena postajali sve jasniji. Kako su zemlja i nebo bivali
tamniji, istinska dika nebeskog svoda Prstenastog sveta izranjala je naspram
noći.
Prstenasti svet se zalučio trakama bebinje plavog prožetim pramenovima
belih oblaka, kao i nešto užim prugama gotovo crne boje. Osnova luka bila je
veoma široka, a sa visinom se sve više sužavao. Blizu zenita videla se još samo
izlomljena linija blistavo plavo-belog. U samom zenitu luk je presecao inače
nevidljiv prsten senkovitih kvadrata. Letcikli su se brzo uzdizali, ne proizvodeći
nikakav zvuk. Sonični nabor predstavljao je najbolji izolator. Do Luisa spolja
uopšte nije dopirala pesma vetra. Tim je više bio iznenađen kada je u njegovu
155
izolovanu čauru prostora nahrupilo vrištanje orkestarske muzike.

Zvučalo je kao da su eksplodirale parne orgulje.
Zvuk je bio bolno bučan. Luis rukama zapuši uši. Ošamućen, u prvi mah nije
shvatio šta se događa. Zatim uključi komande interkoma, na šta se pojavi
Nesusov lik, sličan duhu u zoru. Vrištanje (crkveni hor koga živog spaljuju?)
znatno se stišalo. Još je mogao posredno da ga čuje (pokvareni stereo uređaj)
preko Govornikovog i Tilinog interkoma.
"Zašto je to učinio?" uzviknu zaprepašćeno Tila.
"Užasnut je. Trebaće mu vremena da se navikne na ovo."
"Na šta?"
"Preuzimam komandu", zatutnja Govornik-Životinjama. "Biljojed nije
sposoban da donosi odluke. Proglašavam ovu misiju vojnog karaktera i
preuzimam komandu."
Luis u času razmotri jedinu alternativnu mogućnost: da zahteva mesto vođe
za sebe. Ali ko bi se još prepirao sa jednim kzinom? U svakom slučaju, kzin će
verovatno biti bolji vođa.
Letcikli su se do tada već popeli na visinu od pola milje. Nebo i zemlja bili su
uglavnom crni; ali na crnoj zemlji nazirale su se još crnje senke, oblikujući, ako
ne i bojeći mapu; a nebo je bilo poprskano zvezdama i njime je gospodario luk
koji je satirao svako samopouzdanje.
Luis iznenađeno zateče sebe kako razmišlja o Danteovoj Božanstvenoj
komediji. Danteova Vaseljena predstavljala je složen artefakt, sa dušama ljudi i
anđela prikazanim kao potpuno mehanizovanim delovima ogromnog ustrojstva.
Prstenasti svet bio je bez sumnje artefakt, napravljena stvar. To se ni za
trenutak nije moglo izgubiti iz vida, jer se s one strane ivice beskraja visoko
uzdizala traka, ogromna, plava i izdeljena na kocke.
Nikakvo čudo što Nesus nije mogao da se suoči s tim. Bio je suviše uplašen -
i preveliki realista. Možda je video lepotu; možda ne. Nesumnjivo mu je bilo
156
jasno da su nasukani na veštačkom zdanju veće površine od svih svetova

bivšeg carstva lutkara.
"Mislim da vidim obodne zidove", reče Govornik.
Luis skrenu pogled sa lučnog nebeskog svoda i upravi ga prema 'luci' i
'nadesno'. Srce mu se steže.
Sleva (kretali su se leđima okrenuti prema udubini koju je napravio Lažov pri
spuštanju, tako da se luka nalazila sa leve strane), ivica obodnog zida bila je
jedva vidljiva linija, plavocrna na plavocrnom. Luis nije mogao da proceni
njegovu visinu. Podnožje mu se nije čak ni naziralo. Pomaljala se jedino gornja
ivica; kada on poče netremice da je posmatra ona se izgubi. Linija se nalazila
otprilike tamo gde je moglo biti obzorje; zbog toga je veoma lako mogla
predstavljati kako osnovu tako i vrh nečega.
Desno se nazirao u dlaku istovetan zidni obod. Ista visina, isti oblik, ista
težnja date linije da iščili pod upornim pogledom.
Lažov se očigledno srušio vrlo blizu srednje linije Prstena. Izgledalo je da su
zidni obodi podjednako udaljeni... što je značilo da su na razdaljini od gotovo
pola miliona milja...
Luis pročisti grlo. "Govorniče, šta misliš?"
"Meni se čini da je zid luke neznatno viši."
"U redu." Luis krenu nalevo. Ostali 'cikli su ga sledili, još uvek preko ropskih
kola.
Luis uključi interkom da bi pogledao Nesusa: lutkar je obgrlio sedlo sa sve tri
noge; glave su mu bile sakrivene između tela i sedla. Leteo je naslepo.
Tila reče: "Govorniče, da li si siguran?"
"Naravno", odgovori kzin. "Zidni obod prema luci uočljivo je viši."
Luis se nasmeši u sebi. Nikada nije prošao kroz ratnu obuku, ali znao je
ponešto o ratu. Zatekao se na bojištu za vreme revolucije na Čudoliji i borio se
kao gerilac tri meseca pre nego što je uspeo da se dočepa broda.
157
Priseti se da je jedna od odlika dobrog oficira sposobnost da brzo odlučuje.

Ako se dogodi da se odluke pokažu ispravne, tim bolje...
Leteli su prema luci iznad crnog tla. Prsten je sijao mnogo jače od Meseca,
ali Mesečeva svetlost ne osvetljava baš mnogo predeo posmatran iz vazduha.
Jaruga od meteora, poderotina koju je napravio Lažov preko površine
Prstenastog sveta videla se kao srebrnasta nit iza njih. Konačno, ona se pretoči
u tamu.
Letcikli su postojano ubrzavali u tišini. Krećući se ispod brzine zvuka, jedan
prodoran akustički talas probi sonični nabor. Dostigao je maksimum pri soničnoj
brzini, zatim ga naglo nestade. Sonični nabor je stekao novi oblik i opet je
zavladala tišina.
Ubrzo potom 'cikli dostignuše optimalnu brzinu i Luis se opusti na sedištu.
Procenio je da će u tom sedištu provesti više od mesec dana, tako da će se i te
kako navići na njega.
Uskoro (budući da je jedini upravljao, te stoga ne bi trebalo da zaspi) on poče
da ispituje 'cikl.
Instalacije su bile jednostavne, udobne i lake za rukovanje. Ali
nedostojanstvene.
On pokuša da gurne ruku u sonični nabor. Nabor je predstavljao polje sile,
mrežu vektora sile čija je uloga bila da vazdušne struje usmerava oko prostora
koji zauzima letcikl. Nije trebalo da se ponaša kao stakleni zid. Luisova ruka ga
je osetila kao da se susrela sa jakim vetrom, vetrom koji je sa svih strana duvao
pravo na njega. Nalazio se u zaštićenom mehuru vetra koji se kretao.
Sonični nabor mu se činio idiotskom zaštitom.
Ispitao je to tako što je izvukao jednu papirnatu maramicu iz proreza i ispustio
je. Maramica je zalepršala ispod 'cikla, i ostala u vazduhu, mahnito vibrirajući.
Luis je bio sklon da veruje da bi ga, ako ispadne iz sedišta, što ne bi bilo lako,
158
prihvatio sonični nabor, kao i da bi bio u stanju da se potom popne natrag.

Uklapalo se. Lutkari...
Hidraulična cev ga je snabdevala destilisanom vodom. Prorez za hranu
servirao mu je pljosnate, crvenkastosmeđe cigle. Šest puta je naručio ciglu,
zagrizao je i bacio u usisni levak. Svaka cigla imala je drugačiji ukus i sve su bile
veoma ukusne.
Bar mu hrana neće dosaditi. Bar ne uskoro, u svakom slučaju.
Ali ako ne budu pronašli biljke i vodu da ih ubace u usisni levak, prorez za
hranu će verovatno prestati da isporučuje cigle.
On naruči sedmu ciglu i pojede je. Nije bio pribran da bi razmišljao o tome
koliko su udaljeni od pomoći. Zemlja je bila dve stotine svetlosnih godina daleko,
flota lutkara, na razdaljini od dve svetlosne godine, udaljavala se gotovo brzinom
svetlosti; čak se i napola isparen Lažov nije više video od kada su poleteli. Sada
je i meteorska izdubina nastala s vidika. Kako će lako biti potpuno izgubiti brod?
Tanj gotovo nemoguće, zaključi Luis. Suprotno od smera okretanja nalazila
se najveća planina koju je čovek ikada video. Na Prstenastom svetu sigurno nije
moglo biti mnogo takvih supervulkana. Da bi se pronašao Lažov, trebalo bi poći
prema planini, a zatim zaokrenuti u smeru okretanja prema ravnoj udubini
dugačkoj nekoliko hiljada milja.
...Ali iznad njihovih glava bleštao je luk Prstenastog sveta: površina mu je bila
tri miliona puta veća od Zemljine. Postojalo je više nego dovoljno prostora da se
čovek potpuno izgubi na Prstenastom svetu.
Nesus poče da čkilji. Prvo se ispod lutkarevog torza pojavi jedna, pa onda i
druga glava. Lutkar jezikom uključi prekidače, a zatim progovori.
"Luise, možemo li da popričamo nasamo?"
Providne prikaze Govornika i Tile su dremuckale. Luis ih isključi iz sistema
interkoma. "Izvoli."
"Šta se događalo?"
159
"Zar nisi čuo?"

"Uši su mi u rukama. Sluh mi je bio blokiran."
"Kako se sada osećaš?"
"Možda ću se vratiti u stanje katatonije. Osećam se dosta izgubljeno, Luise."
"I ja. Pa, prešli smo dve hiljade stotine milja u protekla tri časa. Brže bismo
išli pomoću prenosnih kabina, ili čak pomoću odskočnih diskova."
"Naši inženjeri nisu bili u stanju da obezbede odskočne diskove." Lutkareve
glave se pogledaše, oko u oko. Samo za trenutak zadržaše taj položaj, ali Luis
je već video taj gest.
U magnovenju mu prođe kroz glavu da se to lutkar smeje. Da li bi ludi lutkar
mogao da razvije smisao za humor?
Nastavio je da govori: "Idemo prema luci. Govornik je došao do zaključka da
je zidni obod prema luci bliži. Mislim da smo mogli da bacamo novčić i tako
napravimo bolji izbor. Ali Govornik je gazda. Preuzeo je vođstvo kada si ti zapao
u stanje katatonije."
"Na nesreću, Govornikov letcikl je van domašaja mog taspa. Moram..."
"Sačekaj trenutak. Zašto ga ne bi pustio da komanduje?"
"Ali, ali, ali..."
"Razmisli o tome", zauze se Luis. "Uvek mu možeš staviti veto pomoću
taspa. Ako ga ne naimenuješ, on će u svakom slučaju preuzeti vodstvo svaki put
kada se ti budeš povlačio u sebe. Potreban nam je neprikosnoveni voda."
"Pretpostavljam da nam to ne može škoditi", odsvira lutkar. "Ja kao vođa ne
bih mogao bitno da poboljšam naše izglede."
"U tome i jeste stvar. Pozovi Govornika i reci mu da je on Poslednji."
Luis se uključi u Govornikov interkom da bi čuo razgovor. Ako je očekivao
vatromet, bio je razočaran. Kzin i lutkar izmenjaše nekoliko piskavih, pljuckavih
rečenica na Junakovom jeziku. Zatim se kzin isključi iz sistema.
"Moram da se izvinim", reče Nesus. "Moja glupost nam je navukla propast na
160
vrat."
"Ne brini o tome", tešio ga je Luis. "Upravo si u depresivnom delu ciklusa."
"Ja sam razumno biće i u stanju sam da se suočim sa činjenicama. Strašno
sam pogrešio u pogledu Tile Braun."
"Istina, ali to nije tvoja greška."
"Bila je to stvarno moja greška, Luise Vu. Trebalo je da shvatim zašto sam
imao toliko problema oko pronalaženja drugih kandidata sem Tile Braun."
"A?"
"Bili su suviše srećni."
Luis nemelodično zviznu kroz zube. Lutkar je postavio novu teoriju.
"Razumeš?" upita Nesus. "Bili su odveć srećni, tako da ih nisam mogao uvući
u jedan ovako opasan projekat kao što je naš. Dobitnici na Lutriji za Pravo
rođenja zaista su razvili psihološku, naslednu sreću. Meni je, međutim, ta sreća
bila nedostupna. Kada sam pokušao da stupim u vezu sa porodicama dobitnika,
pronašao sam samo Tilu Braun."
"Slušaj..."
"Nisam mogao da dođem u dodir sa ostalima, jer su suviše srećni. Uspeo
sam da stupim u vezu samo sa Tilom Braun i da je uvučem u ovu baksuznu
ekspediciju, jer ona nije nasledila taj gen. Luise, izvinjavam se."
"Oh, idi da spavaš."
"Moram i Tili da se izvinim."
"Ne. To je moja greška. Mogao sam da je sprečim."
"Da li si?"
"Ne znam. Stvarno ne znam. Idi da spavaš."
"Ne mogu."
"Onda ti upravljaj. Ja ću spavati."
Tako je i bilo. Ali pre nego što se Luis isključio, iznenađeno je zaključio da
letcikli lete kao po loju. Lutkar je bio odličan pilot.
161
Luis se probudio sa prvim svetlom.

Nije bio naviknut da spava pod silom teže. Nikada u životu nije proveo noć u
sedećem položaju. Kada je zevnuo i pokušao da se protegne, mišići stadoše da
mu pucketaju i da se grče od naprezanja. Stenjući, on protrlja slepljene oči i
osvrnu se oko sebe.
Senke su bile smešne; svetlost je bila smešna. Luis podiže pogled i spazi beli
odsečak podnevnog sunca. Glupo, reče on u sebi dok je čekao da mu oči
prestanu da suze. Refleksi su mu bili brži od mozga.
S njegove leve strane vladala je tama, koja je postajala sve dublja sa
udaljenošću. Nepostojeće obzorje predstavljalo je crnilo rođeno u noći i haosu,
ispod mornarsko plavog neba na kome su slabašno svetlucali obrisi luka
Prstenastog sveta.
S desne strane, u smeru okretanja, bio je potpun dan.
Zora je bila drugačija na Prstenastom svetu.
Približavao se kraj pustinje. Njena talasasta granica, jasna i oštra, zavijala je
nadesno i nalevo. Iza 'cikla bila je pustinja, žutobela, svetla i neplodna. Velika
planina još je zaklanjala pozamašan komad neba. Ispred njih pomaljale su se
umanjene reke i jezera, razdvojene zelenosmeđim mrljama.
'Cikli su zadržali svoje položaje, bili su dosta udaljeni jedan od drugog i
obrazovali su dijamantsko ustrojstvo. Sa ove udaljenosti ličili su na srebrne
insekte, međusobno veoma slične. Luis se nalazio na čelu. Sećanje mu je reklo
da se Govornik nalazio u smeru okretanja; Nesus suprotno od smera okretanja,
a Tila je predstavljala zaštitnicu.
U smeru okretanja, gde se nalazila planina, izgledalo je kao da visi nit
prašine, nalik na trag koji za sobom ostavlja džip krećući se kroz pustinju, ali
mnogo veći. Mora da je bio veći, mada se sa ove udaljenosti videla samo nit...
"Da li si budan, Luise?"
162
"'Bro jutro, Nesuse. Jesi li ti upravljao sve vreme?"

"Pre nekoliko sati prepustio sam upravljanje Govorniku. Primetićeš da smo
već prešli sedam hiljada milja."
"Aha." Bio je to samo sićušan deo razdaljine koju će još morati da prevale.
Luis je izgubio osećaj razdaljine, jer se celog života koristio mrežom prenosnih
kabina.
"Pogledaj iza nas", reče on. "Vidiš onaj trag prašine? Imaš li neku ideju šta bi
to moglo biti?"
"Naravno. Mora da je to isparena stena nastala pri našem meteorskom
spuštanju, koja se kondezovala u atmosferi. Nije imala vremena da se staloži
usled prevelike zapremine."
"Oh. Ja sam mislio na oluje prašine... Tanj, vidi koliko smo odmakli!" Trag
prašine mora da je bio dugačak najmanje nekoliko hiljada milja, ako je bio isto
onoliko udaljen kao i brod.
Nebo i zemlja predstavljali su dve pljosnate ploče, beskrajno široke i
priljubljene jedna uz drugu; a ljudi su bili mikrobi koji puze između ploča...
"Povisio se vazdušni pritisak."
Luis odvoji pogled od nestajuće tačke. "Šta si rekao?"
"Pogledaj na svoj manometar. Mora da smo se nalazili bar dve hiljade milja
iznad sadašnjeg nivoa kada smo se spustili."
Luis naruči sledovanje cigle za doručak. "Da li je važno koliki je vazdušni
pritisak?"
"Moramo zapaziti sve pojedinosti u nepoznatoj sredini. Nikada se ne zna koji
detalj može postati važan. Na primer, planina koju smo izabrali kao orijentir
postaje sve krupnija iza nas. Mora da je čak veća nego što smo mislili. Zatim,
šta je s tom srebrnosjajnom tačkom ispred nas?"
"Gde?"
"Gotovo na zamišljenoj liniji obzorja, Luise. Pravo napred."
163
Traganje je ispalo kao da je pokušao da otkrije neki sitan detalj, posmatrajući

postrance mapu. Ali Luis ju je ipak pronašao: svetao odsjaj ogledala, nešto malo
veći od tačke.
"Odsjaj sunca. Šta bi to moglo biti? Stakleni grad?"
"Nemoguće."
Luis se nasmeja. "Suviše si učtiv. Mada je veliki kao stakleni grad. Ili je to
jedno jutro ogledala. Možda je posredi veliki teleskop, reflektorskog tipa."
"Onda je verovatno napušten."
"Kako to?"
"Znamo da se ova civilizacija vratila divljaštvu. Zašto bi inače dozvolili da se
prazne oblasti prometnu u pustinju?"
Luis je jednom poverovao u to. Sada... "Možda suviše uprošćavaš. Prstenasti
svet je veći nego što smo mislili. Čini mi se da na njemu ima mesta i za divljinu i
za civilizaciju i za bilo šta što dolazi između."
"Civilizacija naginje širenju, Luise."
"Aha."
U svakom slučaju saznaće sve o svetloj tački. Nalazila se tačno na njihovom
putu.
Nije bilo slavine za kafu.
Luis je upravo gutao poslednju ciglu iz sledovanja za doručak kada je

primetio dva zelena svetla na signalnoj tabli. U prvi mah su ga zbunila, a zatim
se seti da je prošle noći isključio Tilu i Govornika iz interkoma. On ih ponovo
uključi.
"Dobro jutro", reče Govornik. "Jesi li video svitanje, Luise? Izazvano je
veštački."
"Video sam. 'Bro jutro, Tila."
164
Tila nije odgovorila. '

Luis pažljivije pogleda. Tila je bila opčinjena, zanesena poput nekoga ko je
dostigao Nirvanu.
"Nesuse, da li si primenio tasp na moju žensku?"
"Ne, Luise. Zašto bih?"
"Koliko je dugo ovakva?"
"Kakva?" upita Govornik. "Nisam uspostavljao skoro s njom vezu, ako na to
misliš."
"Mislim na njen izgled, tanj!"
Tilin lik je lebdeo na njegovoj signalnoj tabli, zagledan u beskraj kroz Luisovu
glavu. Bila je tiha i potpuno srećna.
"Izgleda opuštena", reče kzin, "i kao da joj je udobno. Jedna od čistijih nijansi
ljudskog izraza..."
"Ostavi se toga. Spusti nas, hoćeš li? Zapala je u trans visoravni."
"Ne razumem."
"Samo nas spusti."
Luis je izdržao mučno razdoblje slobodnog pada od oko jedne milje pre nego
što Govornik ponovo uključi potisak.
Posmatrao je Tilin lik da bi primetio neku reakciju, ali ništa nije uočio. Bila je
vedra i mirna. Uglovi usana veoma su joj se lagano uzdigli.
Luis je bio ljut kada su se spustili. Znao je nešto malo o hipnozi: mrvice i
ogrisci informacija kakve čovek sakupi nakon preko dve stotine godina gledanja
trodimenzionalaca. Kad bi samo mogao da se seti...
Zeleno i smeđe razložiše se na polje, šumu i srebrnastu nit potoka. Pod njima
se nalazila bujna, divlja zemlja, zemlja kakvu bi ravnozemci očekivali da nađu na
nekom kolonizovanom svetu, i tim je šteta bila veća.
"Probaj da nas spustiš u dolinu", reče Luis Govorniku.
"Želeo bih da joj onemogućim da vidi obzorje."
165
"U redu. Predlažem da se ti i Nesus otkačite od automatskog pilota i da me

sami pratite pri spuštanju. Ja ću spasiti Tilu."
Dijamant letcikla se rasturi i pregrupisa se. Govornik krenu prema luci i u
smeru okretanja, prema potoku na koji mu je Luis ranije ukazao. Ostali su ga
sledili.
Kada se nađoše nad potokom, još su se spuštali. Govornik krete u smeru
okretanja da bi nastavio istim kursom. Ali sada je praktično puzio kroz vazduh,
upravo iznad vrhova drveća. Tragao je za nekom čistinom na obali.
"Biljke su veoma slične zemaljskim", reče Luis. Tuđinci zarogoboriše u znak
slaganja.
Grupa zaokrenu okukom potoka.
Domorci su se nalazili u sredini proširenog dela potoka. Bacali su mrežu za
ribolov. Kada je niz 'cikla došao u njihov vidokrug, domorci podigoše pogled.
Jedan dug trenutak čak se ni ne pokrenuše, sem što ispustiše mrežu; buljili su
uvis, otvorenih usta.
Luis, Govornik i Nesus svi su reagovali na isti način.
Uzleteše pravo uvis. Domoroci se prometnuše u tačke; potok u krivudavu
srebrnu nit. Bujna, divlja šuma zamagli se u zelenosmeđu oblast.
"Prebacite se na automatskog pilota", uzviknu Govornik, nedvosmislenim
tonom naređenja. "Spustiću nas negde drugde."
Mora da je naučio taj zapovednički ton isključivo za slučajeve kada ima posla
sa ljudskim bićima. Dužnosti ambasadora, pomisli Luis, bile su stvarno
raznovrsne.
Tila očito ništa nije primetila.
Luis reče: "Dakle?"
"Bili su to ljudi", reče Nesus.
"Ljudi, je l' da? Pomislio sam da možda imam priviđenja. Kako bi ljudi mogli
166
da stignu dovde?"
Ali niko ne pokuša da odgovori.
12. BOŽJA PESNICA
Spustili su se na jednu čistinu u divljini, okruženu niskim brdima. Brda koja su

skrivala lažno obzorje i sjaj luka koga je potamnela dnevna svetlost mogla su
predstavljati prizor sa bilo kog ljudskog sveta. Trava nije baš predstavljala pravu
travu, ali bila je zelena i tkala je tepih upravo preko onih mesta koja je trebalo da
budu prekrivena travom. Bilo je tu još zemlje, stena i grmova sa zelenim lišćem i
mnoštvom uobičajenih čvornovatih kvrga.
Vegetacija je, kako je Luis već primetio, bila jezivo nalik zemaljskoj. Grmlje se
nalazilo upravo tamo gde bi neko i očekivao da ga nađe, goleti tamo gde bi
inače trebalo da budu. Prema instrumentima u skuterima, biljke su se poklapale
sa zemaljskim sve do molekularnog nivoa. Ako je Luisa i Govornika povezivao
neki daleki virusni predak, onda je i drveće ovog sveta moglo za obojicu tvrditi
da su mu braća.
Bila je tu i jedna biljka od koje bi se mogla napraviti lepa živa ograda. Ličila je
na drvo; ali najpre se pela pod uglom od četrdeset pet stepeni, pravila lisnatu
krunu, zatim se spuštala takođe pod istim uglom, pa uranjala korenjem u tle, da
bi se potom ponovo dizala pod četrdeset pet stepeni... Luis je video nešto slično
na Gamidžiju; ali ovaj red trouglova bio je sjajno zelen i korasto smeđ, a to su
bile boje života na Zemlji. Luis je nazva laktasti koren.
Nesus stade da se vrzma po maloj šumskoj čistini, sakupljajući biljke i insekte
za istraživanje u mini laboratoriji svog skutera. Imao je na sebi skafander,
poluprovidni balon sa tri čizme i dva rukavičasta usna dela. Ništa na
Prstenastom svetu nije moglo da ga napadne, pre nego što probije tu barijeru:
nikakva grabljivica, ni insekt, niti zrno polena, ni spora gljive, ni molekul virusa.
Tila Braun je sedela opkoračke na letciklu, dok su joj pre velike nego
167
prefinjene ruke nehajno počivale na kontrolama. Uglovi usta bili su joj podignuti
blago naviše. Održavala je ravnotežu uprkos ubrzanju letcikla; izgledala je
opuštena, pa ipak oprezna, ističući linije i obline svoga tela kao da pozira za akt.
Njene zelene oči gledale su kroz Luisa Vua i kroz barijeru od niskih brda, da bi
videle beskraj na apstraktnom obzorju Prstenastog sveta.
"Ne razumemo", reče Govornik. "U čemu je u stvari problem? Ona ne spava,
pa ipak na neki čudan način uopšte ne reaguje."
"Duboka hipnoza", reče Luis Vu. "Sama će je se osloboditi."
"Znači ne nalazi se ni u kakvoj opasnosti?"
"Sada ne. Plašio sam se da ne padne sa 'cikla, ili ne učini nešto ludo sa
komandama. Ovde na zemlji sasvim je sigurna."
"Ali zašto uopšte ne obraća pažnju na nas?"
Luis pokuša da mu objasni.
U asteroidnom pojasu ljudi provode pola svoga života vozeći brodove

jednosede između stena. Oni određuju svoj položaj prema zvezdama. Rudari na
Pojasu običavaju da satima posmatraju zvezde: svetle, brze luke brodova
jednoseda na fusioni pogon, spore svetlosti asteroida u pokretu i utrvđene tačke
- zvezde i galaksije.
Čovek može da izgubi dušu među belim zvezdama. Mnogo kasnije će shvatiti
da mu je telo delalo za njega, upravljalo brodom dok mu je um putovao
kraljevstvima kojih ne može da se seti. To zovu daleki pogled. Opasan je.
Čovekova duša se ne vraća uvek.
Na velikoj, ravnoj visoravni planine Pogledajga, čovek može stajati na ivici
praznine i gledati dole u beskraj. Planina je visoka svega četrdeset milja; ali
pogled ljudskog oka, klizeći niz obronak planine, ponire u beskraj kroz čvrstu
izmaglicu koja skriva podnožje planine.
Prazna izmaglica je bela, bezoblična i jednoobrazna. Nepromenjena se pruža
168
od užljebljenog boka planine do obzorja sveta. Praznina je u stanju da zgrabi

ljudski um i da ga drži, tako da on stoji smrznut i zanesen na ivici večnosti sve
dok neko ne dođe i otrgne ga. To zovu Trans visoravni.
Isti je slučaj i sa obzorjem Prstenastog sveta...
"Ali sve je to samohipnoza", reče Luis. On se zagleda u devojčine oči, koje su
nemirno bludile u daljinu. "Verovatno bih mogao da je oslobodim, ali zašto da
rizikujem? Neka spava."
"Ne razumem hipnozu", reče Govornik-Životinjama. "Znam za nju, ali je ne
razumem."
Luis klimnu. "To me ne iznenađuje. Kzini ne bi bili dobri medijumi. Kao ni
lutkari, uostalom." Dodao je to zato što je u međuvremenu Nesus odložio
sakupljene primerke nepoznatog života i tiho im se pridružio.
"Možemo da proučavamo ono što ne razumemo", reče lutkar. "Znamo da u
čoveku postoji nešto što ne želi da donosi odluke. Jedan deo njega želi da mu
neko drugi kaže šta da radi. Dobar medij je osoba koja veruje u druge sa
velikom sposobnošću koncentracije. Sam čin predavanja hipnotizeru predstavlja
početak hipnoze."
"Ali šta je to hipnoza?"
"Izazvano stanje monomanije?"
"Ali zašto bi se neko podvrgnuo monomaniji?"
Nesus očito nije znao odgovor.
Luis reče: "Jer veruje hipnotizeru."
Govornik zatrese velikom glavom i okrete se.
"Takvo poverenje u drugoga predstavlja ludost. Priznajem da ne razumem
hipnozu", reče Nesus. "A ti, Luise?"
"Ne baš sasvim."
"Laknulo mi je", reče lutkar i za trenutak sam sebe pogleda u oči: dva pitona
ispitivala su jedan drugog. "Ne bih mogao da imam poverenja u nekoga ko je u
169
stanju da razume besmislice."

"Šta si pronašao proučavajući biljke na Prstenastom svetu?"
"Veoma su nalik živom svetu na Zemlji, kao što sam ti već rekao. Međutim,
neki od oblika izgleda da su savršeniji nego što bi se to moglo očekivati."
"Misliš na višem stepenu evolucije?"
"Možda. S druge strane jedan specijalizovan oblik ima više prostora za rast,
čak i u ograničenoj sredini, ovde na Prstenastom svetu. Važno je da su biljke i
insekti slični i da bi nas zbog toga mogli napasti."
"I obrnuto?"
"Oh, da. Nekoliko oblika može da mi posluži kao hrana, neki drugi će opet
prijati vašim stomacima. Moraćete svaki oblik posebno da ispitate, prvo zbog
otrova, a zatim zbog ukusa. Ali svaka biljka koju nađemo može se bez opasnosti
iskoristiti u kuhinji na 'ciklima."
"Znači, nećemo umreti od gladi."
"Ova jedina prednost teško da može da bude nadoknada za silne opasnosti.
Da su se samo naši inženjeri setili da ukrcaju na Lažova i mamac zvezdanog
semena! Ceo ovaj naporan put bio bi nepotreban."
"Mamac zvezdanog semena?"
"Jednostavno sredstvo, pronađeno pre mnogo hiljada godina. Ono izaziva
emitovanje elektromagnetskih signala sa lokalnog sunca koji privlače zvezdano
seme. Da imamo jedno takvo sredstvo mogli bismo da domamimo zvezdano
seme na ovu zvezdu i saopštimo svoj problem bilo kom brodu Spoljnih koji ga je
iznutra pratio."
"Ali zvezdano semenje putuje znatno manjom brzinom od svetlosne.
Potrajalo bi godinama!"
"Ali razmisli, Luise! Bez obzira na to koliko god dugo čekali, ipak ne bismo
morali da napustimo sigurnost broda!"
"I to je za tebe život?" zafrkta Luis. On baci pogled na Govornika, zaustavi ga
170
na Govorniku i prikova ga za Govornika.

Govornik-Životinjama, sklupčan nedaleko odatle, uzvraćao mu je pogled i
kliberio se kao Alisa u Zemlji čuda. Jedan dug trenutka su se posmatrali, a zatim
kzin ustade naizgled ležerno, skoči i nestade u nepoznatom grmlju.
Luis se osvrnu. Znao je da se nešto važno dogodilo. Ali šta? I zašto? On
odagna od sebe tu misao.
Sedeći opkoračke na sedlu 'cikla, Tila se pripremala da ubrza... kao da još
leti. Luis se priseti tog časa kako ga je terapeut nekoliko puta hipnotisao. Imao je
utisak da je sve samo gluma. Ututkan u ružičasto odsustvo odgovornosti, znao
je da je posredi igra koju igra sa hipnotizerom. Slobodno je mogao da je prekine
u bilo kom trenutku. Ali zbog nečeg, niko to nikada nije učinio.
Tilin pogled se iznenada razbistri. Ona zatrese glavom, okrenu se i ugleda ih.
"Luise! Kako smo se spustili?"
"Normalno."
"Pomozi mi da siđem." Ona ispruži ruke kao dete koje se našlo na zidu. Luis
joj obavi ruke oko struka i podiže je sa 'cikla. Od njenog dodira podiđoše ga
žmarci niz kičmu i nadolazeća toplota u preponama i solarnom pleksusu. On
stavi ruke tamo gde su bile.
"Poslednje čega se sećam, jeste da smo se nalazili milju u vaduhu", reče
Tila.
"Od sada pa nadalje, skreći pogled dalje od obzorja."
"Šta sam učinila? Zaspala na točku?" Ona se nasmeja i zabaci glavu, tako da
joj se kosa razlete poput velikog, mekog, crnog oblaka. "I vi ste se svi upaničili!
Žao mi je, Luise. Gde je Govornik?"
"Juri zeca", reče Luis. "Hej, zašto se i mi ne bismo malo razmrdali, sada nam
se ukazala prilika?"
"Šta misliš o jednoj šetnji kroz šumu?"
"Dobra ideja." On srete njen pogled i shvati da su jedno drugom čitali misli.
171
Posegnu u prostor za prtljag na svom 'ciklu i izvadi ćebe. "Spremna."

"Zadivljujete me ", reče Nesus. "Nijedna razumna vrsta nema snošaj tako
često kao vi. Idite, onda. Budite oprezni kada sedate. Imajte na umu da vas
okružuju nepoznati oblici života."
"Da li si znala", reče Luis, "da je reč nag jednom imala isto značenje kao i
nezaštićen?"
Rekao je to jer mu se činilo da je sa odećom skidao i svoju sigurnost. Na
Prstenastom svetu postojala je biosfera koja je funkcionisala, zrela, bez sumnje,
sa bubama, bakterijama i zubatim stvarčicama sazdanim da se hrane
protoplazmatskim mesom.
"Ne", reče Tila. Stajala je naga na ćebetu, raširenih ruku prema podnevnom
suncu. "Prija mi. Znaš li da te nikada nisam videla nagog pri dnevnoj svetlosti?"
"Ni ja tebe. Mogu još da dodam da izgledaš tanj dobro ovako. Dođi, da ti
nešto pokažem." On napola podiže ruku prema ćosavim grudima. "Tanj..."
"Ništa ne vidim."
"Nestao je. U tome je nevolja sa podmlađujućim začinom. Nema uspomena.
Ožiljci nestaju i nakon kratkog vremena..." On prevuče preko grudi, ali ničeg nije
bilo pod vrhom prsta.
"Jedan gamdžijski hvatač zderao mi je prugu mesa od ramena do pupka,
četiri inča široku i pola inča duboku. Da je krenuo još jednom, sigurno bi me
prepolovio. Ali odlučio je da prvo proguta ono što mi je već otkinuo. Mora da je
moje meso bilo pogubno otrovno za njega, jer se sklupčao u urlajuću loptu i
crkao.
A sada tu nema ničega. Nikakvog belega."
"Jadni Luis. Ali ni ja nemam nikakvih belega."
"Ali ti si statistička anomalija, a što je još važnije svega ti je dvadeset godina."
"Oh."
172
"Mmmm. Kako si glatka."

"Još neka izgubljena uspomena?"
"Jednom sam pogrešio rukujući zrakom za kopanje..." On povede njenu ruku.
Luis se najednom okrenu na leđa, a Tila se pope na njega, opkoračivši mu
bokove. Gledali su se jedan dugi, sjajni, nepodnošljivi trenutak pre nego što su
počeli da se pomiču.
Viđena kroz sjaj nadolazećeg orgazma, žena kao da blista anđeoskom
slavom...
...Neko stvorenje veliko poput zeca izjuri iz drveća, pretrča preko Luisovih
grudi i nestade u žbunju. Trenutak kasnije pojavi se Govornik-Životinjama.
"Izvinite", odvali kzin i iščeznu prateći miris.
Kada su se ponovo skupili kod 'cikla, krzno oko Govornikovih ustiju bilo je
umrljano crvenom bojom. "Prvi put u u životu", izjavi on sa mirnim
zadovoljstvom, "lovio sam hranu, ne koristeći drugo oružje sem zubiju i kandži."
Ipak je poslušao Nesusov savet i progutao jednu pilulu širokog spektra protiv
alergije.
"Došlo je vreme da popričamo o domorocima", reče Nesus.
Tila se iznenadi. "Domoroci?"
Luis joj objasni.
"Ali zašto smo pobegli? Kako su mogli da nas povrede? Zar su zaista ličili na
ljude?"
Luis odgovori na poslednje pitanje, jer ga je ono mučilo. "Ne znam kako bi
mogli biti ljudi. Šta bi ljudska bića radila ovako daleko od ljudskog svemira?"
"U to uopšte nema sumnje", upade Govornik. "Veruj svojim čulima, Luise.
Možda ćemo ustanoviti da se njihova vrsta razlikuje od tvoje ili Tiline. Ali oni su
ljudska bića."
"Kako si toliko uveren u to?"
173
"Osećam ih, Luise. Miris je dospeo do mene kada smo isključili sonične
nabore. Tamo, daleko, nalazi se raštrkano mnoštvo ljudskih bića. Imaj poverenja
u moj nos, Luise."
Luis prihvati to objašnjenje. Nos kzina poticao je od mesoždera-lovaca. On
reče: "Paralelna evolucija?"
"Glupost", reče Nesus.
"Tačno. Ljudski oblik bio je prikladan biću kadrom da pravi pretke, ali to je bio
slučaj i sa drugim oblicima. Umovi su nastanili sve moguće vrste tela."
"Gubimo vreme", reče Govornik-Životinjama. "Problem se ne sastoji u tome
kako su ljudi dospeli ovamo. Problem je u prvom kontaktu. Za nas će svaki
kontakt biti prvi kontakt."
Bio je u pravu, shvati Luis. 'Cikli su se kretali brže od bilo koje naprave za
slanje informacija koju bi domoroci mogli imati. Sem ako nisu posedovali
semafore...
Govornik nastavi. "Potrebno je da saznamo nešto o ponašanju ljudi na
stepenu divljaštva. Luise? Tila?"
"Znam nešto malo antropologije", reče Luis.
"Onda ćeš ti govoriti u naše ime kada stupimo s njima u kontakt. Nadajmo se
da će se naš automatski pilot pokazati kao dobar prevodilac. Stupićemo u
kontakt sa prvim ljudima na koje naiđemo."
Jedva da su uzleteli, kada je šuma ustupila mesto isparcelisanim obrađenim
poljima. Nekoliko sekundi kasnije, Tila pokaza na grad.
Podsećao je na neke od gradova na Zemlji iz prošlih vekova. Bilo je mnogo
zgrada visokih po nekoliko spratova, koje su se oslanjale jedna na drugu u
nepreglednoj gomili. Nekoliko viših, vitkih tornjeva izdizalo se iznad mase ostalih
zdanja; bili su povezani vijugavim platformama za površinska vozila: to sigurno
nije bila odlika zemaljskih gradova. Zemaljska naselja iz odgovarajućeg
razdoblja radije su se služila helikopterima.
174
"Možda se naša potraga ovde završava", s puno nađe reče Govornik.

"Kladim se da je prazan", reče Luis.
Samo je nagađao, ali bio je u pravu. To im je postalo jasno dok su ga
nadletali.
U svojim najboljim danima grad mora da je bio veoma lep. Posedovao je
jednu odliku na kojoj bi mu pozavideli svi gradovi u poznatom svemiru. Mnoge
zgrade uopšte nisu počivale na tlu, već su lebdele u vazduhu, a sa tlom i ostalim
zgradama bile su povezane preko platformi i kula za liftove. Oslobođeni sile
teže, oslobođeni uspravnih ili vodoravnih ograničenja, ti lebdeći zamkovi iz
snova bili su sagrađeni u svim mogućim obIicima i raznolikim veličinama.
Sada su četiri letcikla nadletala olupinu. Svaka lebdeća zgrada zdrobila je
niže zgrade kada je pala, tako da je sve bilo pokriveno ciglama, staklom i
betonom, iskidanim željezom, izuvijanim platformama i kulama za liftove koje su
još stremile u vazduh.
To je Luisa nagnalo da ponovo razmisli o domorocima. Ljudski inženjeri nisu
gradili vazdušne zamkove; oni su prekomerno mislili na sigurnost.
"Mora da su sve odjednom pale", reče Nesus. "Ne primećujem nikakav znak
da su pokušane popravke. Bez sumnje je došlo do kvara na energetskim
uređajima. Govorniče, da li bi kzini gradili ovakve gluposti?"
"Mi baš ne volimo visine. Ljudi možda, ako im nije preterano stalo do života."
"Podmlađujući začin", uzviknu Luis. "To je pravi odgovor. Nisu imali
podmlađujući začin."
"Da, to je moglo da utiče na njihovu svest o samosigurnosti. Manje bi štitili
svoje živote", primeti lutkar. "Izgleda zloslutno, zar ne? Ako malo vode računa o
vlastitim životima, još će manje voditi, o našima."
"Slutiš nevolju."
"Uskoro ćemo znati. Govorniče, vidiš li onu zgradu na kraju, onu visoku, boje
šlaga, sa razbijenim prozorima..."
175
Prošli su pored nje malopre, dok je lutkar govorio. Luis, na koga je bio red da
upravlja 'ciklima, napravi krug da bi još jednom pogledao.
"Bio sam u pravu. Vidiš li, Govorniče? Dim."
Zgrada je bila nalik na neki umetnički izvajan stub, visoka dvadesetak

spratova. Prozori su ličili na nizove crnih ovala. Većina prozora u prizemlju bila
je pokrivena. Kroz nekolicinu, koji su bili otvoreni, u vetar se izvijao sivi dim.
Kula je stajala do članka zaronjena među jednospratne i dvospratne kuće.
Niz tih kuća bio je smrvljen kotrljajućim cilindrom koji je mogao pasti s neba. Ali
kotrljajući brodolomnik se raspao u pravi krš pre nego što je stigao do jedine
preostale kule.
Stražnja strana zgrade predstavljala je ujedno i ivicu grada. S one strane
nalazili su se samo pravougaonici obrađenih površina. Prilike ljudskog obličja
trčale su u nju sa polja čak i kada su se letcikli spustili.
Zgrade koje su iz visine izgledale čitave mora da su imale porušene gornje
spratove. Ništa nije bilo nedirnuto. Kvar u energetskom sistemu i uništenja koja
je on prouzrokovao, mora da su se odigrali pre mnogo generacija. Zatim je
nastupilo razdoblje vandalizma, kiše i raznoraznih korozija; ove poslednje
prouzrokovali su mali oblici života, oksidacija metala i još nešto. Nešto što je
sačuvalo humke sela iz praistorijskog razdoblja Zemlje za kasnija arheološka
iskopavanja.
Stanovnici grada nisu obnovili svoje stanište nakon nestanka energije. Niti
otišli odatle. Nastavili su da žive na ruševinama.
A otpaci su se gomilali svuda unaokolo.
Đubre. Prazne kutije. Prašina koju je nanosio vetar. Nepojedeni ostaci hrane,
kosti i predmeti koji su ličili na lišće šargarepe i kukuruzne klipove. Slomljena
oruđa. Sve se to gomilalo, budući da su ljudi bili suviše lenji ili suviše zaposleni
da ga otpreme. Gomilalo se tako da su pojedini delovi omekšali i stopili se a
176
gomila je polegla pod sopstvenom težinom, nastavivši da se taloži pod teškim

koracima, iz godine u godinu, iz pokolenja u pokolenje.
Prvobitni ulaz u kulu bio je već zatrpan. Nivo tla se toliko podigao. Kada su se
letcikli spustili na čvrsto utabanu prljavštinu, deset stopa iznad nekadašnje
oblasti za parkiranje velikih vozila, koja su se kretala po zemlji, petoro
humanoidnih domorodaca iziđoše krupnim koracima, svečano i dostojanstveno,
kroz prozor na drugom spratu.
Bio je to dvostruki balkonski prozor, dovoljno velik da kroz njega prođe jedna
ovakva procesija. Prozorski prag i gornja greda bili su ukrašeni sa trideset ili
četrdeset lobanja koje su ličile na ljudske. Luis nije mogao da shvati po kakvom
su ustrojstvu raspoređene.
Petorka se uputi prema 'ciklima. Kada su se približili, časak su oklevali ne
znajući ko je glavni. I oni su ličili na ljude, ali ne mnogo. Očito nisu pripadali
nijednoj poznatoj ljudskoj rasi.
Svi su bili niži od Luisa Vua za oko šest inča, a možda i više. Koža koja im se
videla bila je veoma svetla, gotovo avetinjski bela, za razliku od Tiline gotovo
nordijski ružičaste ili Luisove tamnožute i smeđe. Imali su kratke trupove i
dugačke noge. Hodali su, držeći ruke prekrštene na isti način; prsti su im bili
neobično dugački i šiljati, tako da bi svaki od ove petorice bio rođeni hirurg u
danima kada su se ljudi još bavili hirurgijom.
Kosa im je bila još neobičnija od prstiju. Kod svih dostojanstvenika bila je
pepeljasto plava. Kose i brade bile su im očešljane, ali nepodšišane; brade su im
potpuno prekrivale lica, sem očiju.
Nije ni potrebno reći da su svi bili slični.
"Tako su kosmati!" prošaputa Tila.
"Ostanite na svojim vozilima", naredi Govornik tihim glasom. "Čekajte dok ne
stignu do nas. Tada siđite. Pretpostavljam da svi imamo diskove za
komunikaciju?"
177
Luis je svoj nosio s unutrašnje strane levog zgloba. Diskovi su bili povezani
sa automatskim pilotom na Lažovu. Trebalo bi da rade na ovoj udaljenosti, a
automatski pilot Lažova morao bi da je u stanju da prevede svaki novi jezik.
Ali te tanj stvari mogle su da se provere samo na delu. A tamo su se nalazile
sve te lobanje...
Ostali domoroci počeše da naviru na bivše parkiralište. Većina se zaustavila
kada je videla da se sprema sukob, tako da je gomila obrazovala široki
nepravilan krug podalje od oblasti akcije. Normalna gomila bi gunđala
nagadajući, kladila se i prepirala. Ova je, međutim, bila neprirodno tiha.
Možda je prisustvo gomile nateralo dostojanstvenike da se opredele.
Izabraše da se približe Luisu Vuu.
Njih petorica... uopšte nisu ličili jedan na drugoga. Bili su različitih visina. Svi
su izgledali mršavi, ali jedan je bio pravi kostur, dok se za drugoga gotovo moglo
reći da ima mišiće. Četvorica su nosila bezoblične, gotovo bezbojne, smeđe
odore, a peti je bio odeven u odoru sličnog kroja napravljenu od sličnog ćebeta?
ali sa izbledelom ružičastom šarom.
Onaj koji je progovorio bio je najmršaviji. Plava, istetovirana ptica krasila mu
je gornju stranu šake.
Luis odgovori.
Tetovirani održa kratki govor. To je bilo dobro. Automatskom pilotu biće
potrebni podaci da bi mogao da počne sa prevođenjem.
Luis uzvrati.
Tetovirani čovek ponovo progovori. Njegova četiri sadruga zadržaše svoj
nemi, dostojanstveni stav. Ma koliko izgledalo neverovatno, ali i publika je
ćutala.
A onda diskovi počeše da ih zasipaju rečima i rečenicama...
Kasnije je shvatio da je tišina trebalo da ga upozori. Prevario ga je njihov
stav. Gomila je obrazovala široki krug, a četiri kosmata čoveka u odorama bili su
178
postrojeni u redu; čovek istetovirane ruke je govorio.

"Planinu nazivamo Božjom pesnicom." On pokaza nadesno. "Zašto? Zašto
da ne, ako vam je po volji, inženjeru?"
Mora da je mislio na veliku planinu, onu koju su ostavili za sobom u blizini
broda. Ali sada je bila potpuno skrivena izmaglicom i udaljenošću.
Luis je slušao i učio. Automatski pilot pokazao se kao sjajan prevodilac.
Postepeno se upotpunjavala slika ratarskog sela na ruševinama nekadašnjeg
moćnog grada...
"Istina, Zignamuklikklik nije više veliki kao što je nekada bio. Pa ipak, naša
prebivališta su mnogo bolja nego neka koja bismo sami mogli da napravimo.
Čak i tamo gde je krov otvoren prema nebu, niži spratovi ostaju suvi za vreme
kratkotrajnih kišnih oluja. Zgrade se lako zagrevaju. U vreme rata, lako se brane
i lako odolevaju vatri.
Tako je to, inženjeru, i mada ujutro idemo da radimo u poljima, noću se
vraćamo u naša prebivališta duž ivice Zignamuklikklika. Zašto bismo se
naprezali da podižemo nove domove kada stari bolje služe svrsi?"
Dva tuđinca zastrašujućeg izgleda i dva gotovo ljudska bića, golobrada i
neprirodno visoka; svo četvoro jaše beskrile metalne ptice, među sobom govore
nerazumljivim jezikom, a shvataju služeći se metalnim diskovima... nikakvo čudo
ako su ih domoroci smatrali za graditelje Prstenastog sveta. Luis nije ništa
preduzeo da ispravi taj utisak.
Bili bi mu potrebni dani da im objasni odakle su; a ekipa se ovde nalazila da
uči, a ne da podučava.
"Ova kula, inženjeru, je naše sedište vlade. Upravljamo sa više od hiljadu
ljudi ovde. Da li smo mogli da podignemo bolje mesto od ove kule? Zapušili smo
sve gornje spratove tako da odeljenja koja koristimo ostaju zagrejana. Jednom
smo odbranili kulu, bacajući krš sa gornjih spratova. Sećam se da je naš najveći
problem bio strah od visokih mesta...
179
Ipak žudimo da se vrate dani čudesa, kada je u našem gradu bilo mnogo
hiljada ljudi i kada su zgrade lebdele u vazduhu. Nadamo se da ćete vi odlučiti
da obnovite te dane. Priča se da je u tim danima čudesa i sam ovaj svet bio
sazdan u sadašnjem obliku. Možda ćete se udostojiti da nam kažete da li je to
istina?"
"Da, to je prava istina", reče Luis.
"A hoće li se ti dani vratiti?"
Luis odgovori nešto za šta se nadao da ga ne obavezuje. Osetio je ili naslutio
da su ostali razočarani.
Nije bilo lako odgonetnuti izraz lica kosmatog čoveka. Gestovi su neka vrsta
koda; a gestovi onog koji je govorio nisu pripadali nijednoj zemaljskoj kulturi.
Veoma ukovrdžana platinska kosa sakrivala mu je celo lice, sem očiju, koje su
bile smeđe i blage. Ali oči nisu baš izražajne, bez obzira na rasprostranjeno
mišljenje.
Glas mu je bio gotovo melodičan, kao recital poezije. Automatski pilot je
prevodio Luisove reči u sličnu melodiju, dok se njemu obraćao tonom običnog
ljudskog govora.
Luis je mogao da čuje i druge diskove za prevođenje: jednog kako nežno
zvižduće na lutkarskom, a drugog kako tiho reži na Junakovom jeziku.
Luis postavi neka pitanja...
"Ne, inženjeru, mi nismo ljudi žedni krvi. Retko ratujemo. Lobanje? Nađu se
pod nogama svakom ko ulazi u Zignamuklikklik. Priča se da su one tu od pada
grada. Služe nam za ukrašavanje, a imaju i simbolično značenje." Onaj koji je
govorio diže svečano ruku, leđima okrenut Luisu, pokazujući istetoviranu pticu.
I svi složno povikaše: "...!"
Reč nije bila prevedena.
Bilo je to prvi put da je neko sem predvodnika uopšte progovorio.
Luis je znao da mu je nešto promaklo. Na nesreću nije bilo vremena da se
180
pobrine o tome.
"Pokaži nam neko čudo", reče predvodnik. "Ne sumnjamo u vašu moć. Ali
možda vas put više neće naneti ovuda. Ostalo bi nam sećanje koje bismo mogli
da prenesemo svojoj deci."
Luis razmisli. Već su leteli poput ptica; taj ih trik neće dvaput zadiviti. A da
proba sa manom iz kuhinjskih proreza? Ali čak i ljudi sa Zemlje imaju različite
ukuse kada je u pitanju određena hrana. Neki jedu skakavce sa medom, drugi
pečene puževe; što je za jednog čoveka sir, za drugoga je ukvareno mleko.
Bolje da ne pokušava s tim. A kako bi bilo da im pokaže reflektorski laser?
Dok je Luis prebirao po odeljku za teret na svom 'ciklu, prednja ivica
senkovitog kvadrata dodirnu obod sunca. Tama će još više pojačati utisak
izazvan demonstracijom.
Podesivši otvor da bude širok, a male snage, on usmeri svetlost prvo na
onog koji je govorio, zatim na četvoricu njegovih pratilaca i na kraju na lice u
gomili. Ako je i ostavio utisak na njih, umešno su to prikrivali. Sakrivajući
razočarenje, Luis usmeri alatku uvis.
Figurica koja mu je bila cilj štrčala je sa krova kule. Bila je nalik
modernizovanom nadrealističkom čudovištu. Luisov palac se pokrenu i
čudovište zasija žutobelim sjajem. On povuče kažiprst i zrak se suzi u olovku
zelene svetlosti. Čudovište buknu sjajem belog usijanja i rastoči se.
Luis je očekivao aplauz.
"Borite se svetlošću", reče čovek sa istetoviranom rukom. "Ali to je
zabranjeno."
"...!" zavika gomila i isto tako iznenada umuče.
"Nismo to znali", reče Luis. "Izvinjavamo se."
"Niste znali? Kako ste mogli da ne znate? Niste li podigli luk u znak Saveza
sa Čovekom?"
"Kakav je to luk?"
181
Lice kosmatog čoveka bilo je skriveno, ali njegovo zaprepašćenje se jasno

očitavalo. "Luk nad svetom, o Graditelju!"
Luis tada shvati i poče da se smeje.
Kosmati čovek ga nevešto lupi po nosu. Udarac je bio slab, jer je dlakavko
bio malen i ruke mu behu krhke. Ali bolelo je.
Luis nije bio naviknut na bol. Većina ljudi njegovog veka nikada nije iskusila
ništa bolnije od podbijenog nožnog palca. Anestetici su se obilato upotrebljavali,
a medicinska pomoć je bila više nego dostupna. Bol koji bi osetio skijač kada bi
slomio nogu obično je trajao svega nekoliko sekundi, ne minuta, a sećanje na to
često je potiskivano kao neka nepodnošljiva trauma. Poznavanje borilačkih
disciplina, karatea, džudoa, džiudžice i boksa, proglašeno je ilegalnim još mnogo
pre nego što se Luis Vu rodio. Luis Vu je bio loš ratnik. Mogao je da se suoči sa
smrću, ali ne i sa bolom.
Udarac ga je zaboleo. Luis zavika i ispusti reflektorski laser. Publika krenu
napred. Dve stotine razbesnelih kosmatih ljudi pretvori se u hiljadu demona;
situacija nije ni izdaleka bila smešna kao minut ranije.
Poput trske tanušan predvodnik obmotao je obe ruke oko Luisa Vua, stežući
ga histeričnom snagom. Luis, koji je postao isto tako histeričan, oslobodi se
jednim izbezumljenim pokretom. Već je bio na 'ciklu, ruke položene na poluzi za
podizanje, kada u njemu prevlada razum.
Ostali 'cikli su bili pod njegovom upravom. Ako on uzleti i oni će uzleteti, sa ili
bez svojih putnika.
Luis se osvrnu oko sebe.
Tila Braun se već nalazila u vazduhu. Ona je iz visine posmatrala borbu,
brižno nabranih veđa. Nije ni pomišljala da pomogne.
Govornik je mahnito mahao oko sebe. Već je oborio pet ili šest neprijatelja.
Kad ga je Luis pogledao, Govornik zavitla svoj reflektorski laser i smrska lobanju
182
jednom čoveku.
Kosmati ljudi su se tiskali oko njega, neodlučno kružeći.
Dugoprste ruke pokušaše da skinu Luisa sa sedišta. Imali su u tome donekle
uspeha, mada je Luis ščepao sedlo rukama i kolenima. Konačno seti se da
uključi sonični nabor.
Odbačeni domorci nadigoše graju.
Neko je još bio na Luisovim leđima. Luis ga povuče, pusti ga da padne,
isključi sonični nabor, a zatim ga ponovo uključi da bi ga izbacio. Potom osmotri
bivše parkiralište u potrazi za Nesusom.
Nesus je pokušavao da stigne do svog 'cikla. Domoroci su se izgleda plašili
njegovog tuđinskog izgleda. Samo mu je jedan preprečio put naoružan
metalnom šipkom sa neke stare mašine.
Upravo kad ih je Luis ugledao, čovek zamahnu šipkom po lutkarevoj glavi.
Nesus trgnu glavu unazad i okrenu se na prednjim nogama izloživši leđa
opasnosti, ali u suprotnom smeru od onog u kome se nalazio letcikl.
Čoveka je ubio lutkarev nagon za bekstvom pre nego što su Govornik i Luis
stigli da Nesusu priteknu upomoć.
Luis otvori usta da zaviče, a lutkar završi kretnju.
Luis zatvori usta.
Lutkar se okrenu prema svom 'ciklu. Niko nije pokušavao da ga zaustavi.
Njegovo zadnje kopito ostavljalo je krvave otiske po čvrsto utabanoj prljavštini.
Krug Govornikovih poklonika još je bio van njegovog domašaja. Kzin pljunu
prema njihovim stopalima to nije bio kzinski već ljudski gest - okrenu se i pope
na 'cikl. Reflektorski laser bio mu je umrljan krvlju sve do lakta leve ruke.
Domorodac koji je pokušao da zaustavi Nesusa ležao je tamo gde je i pao.
Krv je naveliko tekla oko njega.
Ostalo troje već je bilo u vazduhu. Luis uzlete za njima.
Izdaleka je video šta Govornik smera i povika: "Prestani! To nije potrebno."
183
Govornik je izvadio modifikovano oruđe za kopanje. On reče: "Zar mora da

bude potrebno?"
Ali ipak zastade. "Ne čini to", zavapi Luis. "To bi bilo ubistvo. Kako nas sada
mogu povrediti? Gadajući nas kamenjem?"
"Mogu protiv nas da upotrebe tvoj reflektorski laser."
"Uopšte ne mogu da ga upotrebe. Postoji tabu."
"To tvrdi predvodnik. Veruješ mu?"
"Aha."
Govornik odloži oružje. (Luis odahnu; očekivao je od kzina da sravni grad sa
zemljom.) "Kako je mogao da nastane jedan takav tabu? Rat energetskim
oružjem?"
"Ili bandit naoružan poslednjim laserskim topom na Prstenastom svetu. Šteta
što nemamo koga da pitamo."
"Nos ti krvari."
Stigavši sada da ponovo misli o tome, Luis oseti da ga nos bolno peče. On
prepusti Govorniku da ga vodi i stade da sam sebi ukazuje medicinsku pomoć.
Ispod njih, ustalasana, zbunjena gomila spremna na linč hrlila je prema
predgradu Zignamuklikklika.
13. MAMAC ZVEZDANOG SEMENA
"Trebalo je da kleče", požali se Luis. "To me je zbunilo. A u prevodu se stalno

ponavljalo 'graditelj' tamo gde je trebalo da stoji 'bog'."
"Bog?"
"Oni su inženjere Prstenastog sveta poistovetili sa bogovima. Trebalo je da
uočim tišinu. Tanja mu niko sem sveštenika nije proizveo nikakav zvuk! Svi su
se ponašali kao da su slušali staru litaniju. Sem što sam ja stalno davao
pogrešne odgovore."
"Religija. Baš uzbudljivo! Ali nije trebalo da se nasmeješ", reče ozbiljno Tilin
184
lik na interkomu. "Niko se ne smeje u crkvi, čak ni turisti."

Leteli su ispod sve bleđeg odlomka podnevnog sunca. Prstenasti svet se
pomaljao iznad sebe u obliku sjajnih plavih odsečaka, koji su iz časa u čas
postajali sve oštriji i svetliji.
"U tom trenutku mi je bilo smešno", reče Luis. "Još mi je smešno. Zaboravili
su da žive na prstenu. Misle da je to luk."
Zvučni nalet probi sonični nabor. Na trenutak je ličilo na uragan, a zatim
naglo prestade. Prešli su brzinu zvuka. Zignamuklikklik je iščezavao iz njih.
Gradu se nikada neće pružiti prilika da se osveti demonima. Verovatno ih nikada
više neće videti.
"I izgleda kao luk", reče Tila.
"Tačno. Nije trebalo da se smejem. Mada smo imali sreće. No. Možemo da
zaboravimo na greške", reče Luis. "Sve što treba da učinimo u bilo kojoj situaciji
jeste da se vinemo u vazduh. Ovde niko ne može da nas dohvati."
"Neke greške ipak ne smemo zaboraviti", reče Govornik-Životinjama.
"Smešno je da ti tako govoriš." Luis se nesvesno počeša po nosu, koji mu je
utrnuo poput komada drveta. Biće izlečen pre nego što prestane dejstvo
anestetika.
On odluči. "Nesuse?"
"Tamo dole sam nešto shvatio. Tvrdio si da si lud zato što ispoljavaš
hrabrost. Je li tako?"
"Kako si uviđavan, Luise. Tvoj fin način izražavanja..."
"Budi ozbiljan. Ti i svi ostali lutkari došli ste do pogrešne pretpostavke. Lutkar
se instinktivno okreće da pobegne od opasnosti. Je li tako?"
"Jeste, Luise."
"E, vidiš, nije. Lutkar instinktivno odbija opasnost. On time oslobađa zadnju
nogu za akciju. To kopito je ubojito oružje, Nesuse."
Lutkar se okrenuo na prednjim kopitama i ritnuo se stražnjom nogom, sve u
185
jednom pokretu. Glave su mu bile okrenute pozadi i široko razmaknute, seti se

Luis, da bi se cilj našao u trouglu. Nesus je čoveku preciznim udarcem izbio srce
kroz smrskanu kičmu.
"Nisam mogao da trčim", reče on. "Tako bih se udaljio od vozila, a to bi bilo
opasno."
"Ali ti se nisi zaustavio da bi o tome razmislio", reče Luis. "Učinio si to
instinktivno. Automatski si okrenuo leđa neprijatelju. Okrenuo i udario. Razumni
lutkar se upušta u borbu, a ne beži. Ti nisi lud."
"Grešiš, Luise. Većina lutkara beži od opasnosti."
"Ali..."
"Većina je uvek razumna, Luise."
Životinja iz krda! Luis odustade. On podiže pogled da bi posmatrao kako
nestaje i poslednji delić sunca.
Neke greške ipak ne smemo zaboraviti...
Ali Govornik mora da je mislio na nešto drugo kada je to rekao. Na šta?
U zenit je nahrupio prsten crnih pravougaonika. Onaj koji je zaklanjao sunce
bio je uokviren bisernim sjajem korone. Plavi Prstenasti svet obrazovao je
parabolični luk povrh sveta, koji je stajao naspram neba poprskanog zvezdama.
Ličilo je na tvorevinu koju je neko dete, premalo da bi znalo šta radi, sazdalo
od delova kompleta 'Napravi sam'.
Kada su napustili Zignamuklikklik, Nesus je bio za upravljačem. Kasnije je
flotu predao Govorniku. Leteli su cele noći. A onda, povrh njihovih glava svetliji
sjaj duž jedne ivice glavnog pravougaonika najavi skoro svitanje.
Za vreme proteklih časova Luis je pronašao način da dokuči prave razmere
Prstenastog sveta.
Posredi je bila Markatorova projekcija planete Zemlje - jednostavna,
pravougaona školska mapa koja visi na zidu - ali na kojoj je polutar označen u
razmeri jedan prema jedan. Takva karta bi lako mogla da se napravi u obliku
186
reljefa, tako da bi neko ko bi stajao blizu polutara imao utisak da stoji na stvarnoj
Zemlji. Ali trebalo bi iscrtati četrdeset takvih karata, čije bi se ivice dodirivale, da
bi se obujmila širina Prstenastog sveta.
Takva jedna mapa bila bi po površini veća od Zemlje. Ukoliko bi se ona
prenela na topografiju Prstenastog sveta a zatim za trenutak odvratio pogled,
bilo bi je veoma teško ponovo pronaći.
Mogli bi se izvesti neki još lepši trikovi nego što je taj, ako bi se posedovalo
oruđe kojim je oblikovan Prstenasti svet. Podudarni slani okeani, po jedan na
svakoj strani Prstena, od kojih je svaki veći od bilo kog sveta u ljudskom
svemiru. Kontinenti su, uostalom predstavljali samo velika ostrva. Cela Zemlja bi
se mogla preneti na jedan takav okean i još bi preostalo mesta.
"Nije trebalo da se nasmejem", reče Luis u sebi. Dugo mi je bilo potrebno da
dokučim razmere ovoga... artefakta. Zašto li sam očekivao civilizovanije
domoroce?
Nesus je to već ranije shvatio. Prošle noći kada su prvi put ugledali luk,
Nesus je zavikao i pokušao da se sakrije.
"Oh, šta tanj..." No, sada kada su greške mogli da ostavljaju za sobom
brzinom od hiljadu dve stotine milja na čas, to više nije bilo važno.
Uskoro je Govornik pozvao Luisa i predao mu upravu nad flotom. Luis je

upravljao dok je Govornik spavao.
Zora je stigla brzinom od sedam hiljada milja u sekundi.
Linija koja razdvaja dan od noći naziva se graničnik. Graničnik na Zemlji

može se videti sa Meseca; vidljiv je i sa orbite; ali ne može se videti sa Zemljine
površine.
Sve prave linije koje su delile svetlo od tame na luku Prstenastog sveta bile
su graničnici.
187
Od pravca okretanja linija graničnika kretala se prema floti letcikla. Protezala

se od zemlje do neba, od beskraja luke do beskraja sa naspramne, desne
strane. Približavala se kao izvesna sudbina, pokretni zid suviše veliki da bi se
mogao zaobići.
A onda je stigla. Blistava korona iznad njihovih glava, koja se rasprsla kada je
senkoviti kvadrat pri svom povlačenju otkrio ivicu solarnog diska. Luis je
zamišljeno posmatrao noć sa svoje leve strane, dan sa desne i senku graničnika
kako se gubi u daljini beskrajne ravnice. Luis Vu, turista, prisustvovao je čudnom
rađanju dana.
Daleko na desnoj strani, izvan mesta gde se zemlja pretvarala u izmaglicu,
oštri obrisi jednog planinskog vrha stadoše da se otelovljuju pri dnevnoj svetlosti.
"Božja pesnica", reče Luis Vu, uživajući u prijatnom kotrljanju tog zvuka u
ustima. Kakav naziv za planinu! Ali naročito, kakav naziv za najveću planinu na
svetu!
Kao običan čovek, Luis Vu je osećao kako ga prožima bol. Ako uskoro ne
opruži telo, zglobovi će mu se zamrznuti u sedećem položaju i on se više nikada
neće pomeriti. Pored toga, cigle koje je uzimao kao obroke sve više su po ukusu
podsećale na - prave cigle. A povrh svega nos mu je još bio delimično utrnut. A
slavine za kafu i dalje ni od kuda. Ali kao turista, Luis Vu se kraljevski zabavljao.
Uzmimo na primer lutkarev refleks bežanja. Niko nikada nije posumnjao da bi
to mogao biti i borbeni refleks. Niko sem Luisa Vua.
Tu je, dalje, mamac zvezdanog semena - odveć poetična stvarčica da bi se
mogla prenebregnuti. Jednostavno sredstvo, pronađeno pre mnogo hiljada
godina, rekao je Nesus. A nijednom lutkaru nikada nije palo na pamet da ga
pomene, sve do juče.
Ali lutkari su bili krajnje nepoetični.
Da li su lutkari znali zašto brodovi Spoljnih prate zvezdano seme? Da li su se
naslađivali znanjem? Ili su saznali tu tajnu, a potom je zauvek odbacili kao
188
nevažnu za stvari od životne važnosti.

Nesus nije bio priključen u sistem interkoma. Verovatno je spavao. Luis mu je
uputio stalni signal, tako da će lutkar ugledati svetlost na tabli i pozvati ga kada
se probudi.
Da li je znao?
Zvezdano seme: bića bez razuma koja se roje u jezgru galaksije.
Metabolizam im je bio solarni feniks, a hranili su se razređenim vodonikom iz
međuzvezdanog prostora. Kretali su se pomoću fotonskog jedra, ogromnog i
veoma reflektivnog, kojim se upravljalo kao padobranom. Migracija zvezdanog
semena radi polaganja jaja obično se odvijala od galaktičke ose do ivica
međugalaktičkog prostora, da bi potom usledio povratak bez jaja. Mladunče koje
se izleže iz zvezdanog semena mora samo pronaći put kući, jašući na
fotonskom vetru, prema toplom središtu bogatom vodonikom.
Gde je odlazilo zvezdano semenje, tamo su odlazili i Spoljni.
Zašto su Spoljni pratili zvezdano semenje? Čudno pitanje, mada poetično.
Možda i nije bilo tako čudno. U prošlosti, negde oko sredine prvog ljudsko-
kzinskog rata, zvezdano seme je išlo u cik, umesto u cak. Prateći ga, brod
Spoljnih prošao je pored Proksiona. Zadržao se tu dovoljno dugo da bi na
Uspesmo prodao hiperpogonsku skretnicu.
Ali isto je tako mogao da odluta u kzinski umesto u ljudski svemir.
Da nisu lutkari u to vreme proučavali kzine?
"Tanj! Eto do čega dolazi kada pustim mašti na volju. Potrebna mi je
disciplina."
Ali zar nisu? Naravno da jesu. Nesus im je tako rekao. Lutkari su proučavali
kzine, jer ih je zanimalo da li ih je moguće bezbedno zatrti. A onda je ljudsko-
kzinski rat rešio njihov problem. Brod Spoljnih je zalutao u ljudski svemir da bi na
Uspesmo prodao hiperpogonsku skretnicu, dok se armada kzina primicala sa
suprotne strane. Kada su ljudski brodovi dobili hiperpogonsku skretnicu, kzini
189
više nisu predstavljali nikakvu opasnost ni za Zemljane ni za lutkare.
"Ne bi se usudili", reče Luis za sebe. Bio je zaprepašćen.

"Da je Govornik ikada..." Ali ta pretpostavka bila je još gora.
"Eksperimentisanje sa selektivnim uzgajanjem", reče Luis. "Nema nikakve
pravde u selektivnom uzgajanju. Ali oni su nas iskoristili. Nas su iskoristili!"
"Da", reče Govornik-Životinjama.
U trenutku Luis pomisli da mu se pričinilo. Zatim ugleda Govornikov
poluprovidni, umanjeni lik na vrhu signalne table. Ostavio je otvoren interkom.
"Tanj mu muka! Prisluškivao si!"
"Nisam namerno, Luise. Zaboravio sam da isključim svoj interkom."
"Oh." Prekasno, Luis se seti kako mu se Govornik iskezio mada je izgledalo
da je suviše udaljen da bi čuo Nesusovo objašnjenje o mamcu zvezdanog
semena. Seti se da kzin poseduje uši lovca-mesojeda. Seti se da refleksni
smešak kod kzina služi da bi se zubi oslobodili za borbu.
"Pomenuo si selektivno uzgajanje", reče Govornik.
"Samo sam..." promrmlja Luis.
"Lutkari su sukobili naše vrste da bi ograničili širenje kzina. Posedovali su
mamac zvezdanog semena. Iskoristili su ga da bi brod Spoljnih doveli u vaš
svemir i tako osigurali pobedu ljudi. Nazvao si to eksperimentom selektivnog
uzgajanja."
"Slušaj, to je vrlo riskantan lanac pretpostavki. Kad bi se ti samo smirio..."
"Ali obojica smo sledili taj lanac."
"Hm."
"Nisam znao da li da odmah započnem raspravu sa Nesusom ili da sačekam
da prethodno izvršimo glavni zadatak, to jest da napustimo Prstenasti svet.
Sada kada ti je poznata situacija, nemam izbora."
"Ali..." zausti Luis, ali odmah zatvori usta. Sirena bi ga ionako ućutkala.
190
Govornik je pustio signal za uzbunu.

Sirena je zvučala kao mehanički vrisak nekog manijaka, subsoničan,
supersoničan i neskladno bolan zvuk. Nesus uspe da nadjača signal, vičući:
"Da? Da?"
Govornik gromovito odgovori. "U ratu ste bili uz neprijatelja! Vaš čin je ravan
objavi rata protiv Patrijaršije!"
Tila se uključila na vreme da čuje poslednje reči. Luis uhvati njen pogled i
zavrte glavom. Ne mešaj se.
Lutkareve glave se podigoše kao dve zmije da bi pokazale koliko su
zaprepaštene. Glas mu je kao i uvek bio jednoličan. "O čemu govoriš?"
"O prvom ratu sa ljudima. O mamcu zvezdanog semena. O hiperpogonskoj
skretnici Spoljnih."
Trouglasta glava nestade sa vidika. Luis vide kako jedan srebrnasti letcikl
napušta formaciju i bi mu jasno da je to Nesus.
Nije bio jako zabrinut. Druga dva letcikla izgledala su poput srebrnih mušica;
toliko su bili udaljeni i razdvojeni. Da je borba započeta na zemlji, neko bi mogao
biti ozbiljno povreden. A šta se moglo dogoditi ovde gore? Lutkarev letcikl mora
da je bio brži od Govornikovog. Nesus se sigurno, pobrinuo za to. Morao je biti
siguran da bi, u slučaju potrebe, mogao umaći kzinu.
Ali lutkar nije bežao. On je kružio oko Govornikovog 'cikla.
"Ne želim da te ubijem", reče Govornik-Životinjama.
"Ako nameravaš da napadneš iz vazduha, nemoj da zaboraviš da je domet
tvog taspa možda manji od dometa Slejverovog zraka za kopanje. SNARL!"
Bojni poklič kzina ledio je krv u žilama. Luisovi mišići se ukočiše kao da ima
tetanus. Samo je nejasno bio svestan činjenice da se srebrna tačka odvojila od
Govornikovog 'cikla.
Ali opazio je Tilin pogled i otvorena usta kojima je iskazivala svoje divljenje.
"Nemam nameru da te ubijem", reče mirnije Govornik-Životinjama. "Ali želim
191
neke odgovore, Nesuse. Znamo da je tvoja vrsta u stanju da upravlja zvezdanim

semenjem."
"Da", reče Nesus. Njegov 'cikl se gubio prema luci neverovatnom brzinom.
Divlji mir tuđinaca bio je samo varka. Luisu Vuu se samo pričinilo, jer nije mogao
da odgonetava izraze na njihovim licima a i zato što tuđinci nisu mogli da se
izražavaju na međunarodnom kao ljudi.
Nesus je bežao da spase život, ali kzin nije napustio svoje mesto u formaciji.
On reče: "Hoću odgovore, Nesuse."
"Tačno si pogodio", reče lutkar. "Naša traganja za sigurnim načinima
istrebljenja opasnih mesojeda kzina pokazala su da tvoja vrsta poseduje visoki
potencijal i da nam prema tome možete biti od koristi. Preduzeli smo korake da
od vas napravimo vrstu koja će moći da održava miroljubive odnose sa tuđim
rasama. Naši metodi su bili posredni i veoma pouzdani."
"Veoma. Nesuse, nisam srećan."
"Nisam ni ja", reče Luis Vu. Nije mu promakla čijenica da oba tuđinca i dalje
razgovaraju na međunarodnom. Mogli su da se izoluju od ljudi, pribegavši
Junakovom jeziku. No, kako izgleda, više su voleli da uključe i ljude - što je bilo
sasvim ispravno, jer rasprava se ticala i Luisa Vua.
"Iskoristili ste nas", reče on. "Iskoristili ste i nas isto tako temeljito kao i
kzine."
"Ali na našu štetu", primeti Govornik.
"Prilično ljudi bilo je ubijeno u ljudsko-kzinskim ratovima."
"Luise, skini mu se s grbače!" Tila Braun se uključi u bitku. "Tanj, da nije bilo
lutkara, svi bismo bili robovi kzina! Sprečili su kzine da unište našu civilizaciju!"
Govornik se nasmeši i reče: "I mi smo imali civilizaciju."
Lutkarev lik bio je nem, nalik na nekog duha, na jednookog pitona koji je
lebdeo spreman za napad. Druga usta su verovatno upravljala 'ciklom, koji je do
sada već dobro odmakao.
192
"Lutkari su nas iskoristili", reče Luis Vu. "Iskoristili su nas kao oruđe, oruđe za
obrađivanje kzina."
"Ali uspelo je!" ponovo se umeša Tila.
Zvuk koji se tada začuo ličio je na hrkanje, tiho i preteće režanje. No, do sada
su svi već dobro upoznali Govornikov način osmehivanja.
"Uspelo je!" planu Tila. "Vi ste sada miroljubiva vrsta, Govorniče. U stanju ste
da se složite..."
"Umukni, čoveče!"
"Sa sebi ravnima", završi ona velikodušno. "Niste napali druge vrste ima
već..."
Kzin pokaza modifikovanu Slejverovu alatku za kopanje i nastavi da je drži
pred interkomom da bi Tila mogla da je vidi. Ona iznenada umuknu.
"Mogli smo to biti mi", reče Luis.
Privukao im je pažnju. "Mogli smo to biti i mi," ponovi on. "Da su lutkari
poželeli da uzgajaju ljude zbog neke naše osobine...", on zastade.
"Oh", reče Tila. "Naravno."
Lutkar nije reagovao.
Tila se pomeri pod Luisovim pogledom. "Šta je bilo, Luise? Luise?"
"Izvini. Nešto mi je palo na pamet... Nesuse, ispričaj nam. Ispričaj nam o
Zakonima Plodnosti."
"Luise, jesi li poludeo?"
"Uuuurrr", reče Govornik-Životinjama. "I sam bih na to došao da je bilo
vremena. Nesuse?"
"Da", reče Nesus.
Lutkarev 'cikl predstavljao je samo srebrnu tačku, koja se sve više udaljavala
prema luci. Gotovo da se gubio naspram veće, maglovitije svetle tačke koja se
nalazila ispred njega i čija je udaljenost nadmašala sve razdaljine na Zemlji. Ali
lutkarev lik na interkomu bio je još nepromenjen; neverovatno je glupo izgledala
193
ta pljosnata trouglasta lobanja i klimave, prihvatne usne. Nikako nije odavao

utisak opasne osobe.
"Umešali ste prste i u zemaljske Zakone Plodnosti."
"Da."
"Zašto?"
"Volimo ljude. Verujemo ljudima. Uspešno smo saradivali s ljudima. Nama
ide u prilog da ohrabrimo ljude, jer će oni sigurno pre nas stići do Malog
Oblaka."
"Divno. Volite nas. Pa?"
"Tragali smo za načinom da vas genetički poboljšamo. Ali šta je trebalo da
poboljšamo? Inteligenciju, ne. To vam nije jaka strana. Kao ni osećaj za
samoočuvanje, ni dugovečnost, ni nadarenost za borbu."
"Tako ste odlučili da nas učinite srećnim", reče Luis. I poče da se smeje.
Tila tada shvati. Oči joj se razrogačiše i užasnuše. Pokuša da nešto kaže, ali
začu se samo skičanje.
"Naravno", reče Nesus. "Molim te prestani da se smeješ. Luise. Naša odluka
je imala smisla. Vaša vrsta je bila neverovatno srećna. Vaša istorija predstavlja
niz za dlaku izbegnutih katastrofa kao što su atomski rat među vrstama,
zagađenje planete industrijskim otpacima, ekološki poremećaji, sudari sa
opasno velikim asteroidima, nestabilnosti vašeg blago promenjivog sunca, pa
čak i eksplozija Jezgra, koju ste otkrili pukim slučajem. Luise, zašto se još
smeješ?"
Luis se i dalje smejao, posmatrajući Tilu. Tila je porumenela od srdžbe.
Lutala je pogledom kao da traži mesto da se sakrije. Nije prijatno saznati da si
deo genetskog eksperimenta.
"I na taj način smo izmenili zemaljske Zakone Plodnosti. Bilo je začuđujuće
lako. Naše povlačenje iz poznatog svemira izazvalo je krah na berzi.
Ekonomske manipulacije uništile su nekoliko članova Odbora za Plodnost. Neke
194
od njih smo podmitili, ostale ucenili zatvorom za dužnike, a zatim smo

obelodanili korupciju u Odboru za Plodnost što je dovelo do promena. Bio je to
strašno skup poduhvat, ali sasvim pouzdan i delimično uspešan. Mogli smo da
uvedemo Lutriju za Pravo rođenja. Želeli smo da stvorimo rod neobično srećnih
ljudi."
"Čudovište!" zavika Tila. "Čudovište!"
Govornik odloži Slejverovu alatku za kopanje i reče: "Tila, nisi se bunila kada
si čula da su lutkari manipulisali nasleđem moje vrste. Želeli su da stvore
pokornog kzina. Zbog toga su nas razmnožavali kao što biolog razmnožava
sdite ubijajući defektne, zadržavajući ostale. Bilo ti je drago što je taj zločin išao
u prilog tvojoj vrsti. Sada se žališ. Zašto?"
Tila, koja je plakala od besa, isključi se iz interkoma.
"Pokorni kzin", ponovi Govornik. "Želeli ste da stvorite pokornog kzina,
Nesuse. Ako smatraš da ste stvorili pokornog kzina, dođi i uveri se."
Lutkar nije odgovorio. Negde daleko ispred flote, srebrnasta tačka njegovog
'cikla postala je suviše mala da bi se mogla razabrati.
"Ne želiš da se ponovo pridružiš floti? Ali kako da te zaštitim od ove
nepoznate zemlje ako se ne vratiš pod okrilje flote? No, ne krivim te. Dobro je
što si oprezan", reče kzin. Izvukao je kao igla oštre i blago zakrivljene kandže.
"Vaš pokušaj da stvorite srećnog čoveka takođe je bio promašaj."
"Ne", reče Nesus kroz interkom. "Stvorili smo srećne ljude. Ali nisam bio u
stanju da ih pronađem za ovu zlosrećnu ekspediciju. Bili su isuviše srećni."
"Igrali ste se bogova našim vrstama. Ne pokušavaj da nam se ponovo
pridružiš."
"Ostaću u vezi preko interkoma."
Govornikova slika iščeznu.
"Luise, Govornik me je isključio", reče Nesus. "Ako i budem želeo nešto da
mu poručim, moraću preko tebe."
195
"Dobro", reče Luis i isključi ga. Gotovo u istom trenutku upali se svetiljka na
mestu gde se nalazila utvarna lutkareva glava. Lutkar je želeo da razgovara.
Tanj s njim.
Kasnije toga dana prešli su jedno more veličine Sredozemnog. Luis se malo
spustio da bi bolje osmotrio predeo, a onda primeti da ga ostali 'cikli prate. Znači
da je još predvodio flotu, uprkos činjenici da niko nije razgovarao s njim.
Cela obala predstavljala je jedan grad, koji je bio u ruševinama. Sem što je
imao dokove ni po čemu se nije razlikovao od Zignamuklikklika. Luis se nije
spustio. Ovde ništa nisu mogli saznati.
Nakon toga zemljište je postepeno i postojano počelo da se uzdiže sve dok
se u ušima nije oglasio prasak, a senzori za pritisak sasvim opali. Zelene
površine zameni smeđe šipražje, zatim visoka pustinjska tundra, pa milje i milje
golih stena, a zatim...
Duž pet stotina milja stražnjeg grebena planinskog vrha, vetrovi su sastrugali
žbunje, zemlju i stenu. Nije ostalo ništa osim otkrivene kičme temeljnog
materijala Prstena, poluprovidnog sivkastog i groznog.
Nemarno održavanje! Nijedan inženjer Prstenastog sveta ne bi to dozvolio.
Znači da je civilizacija Prstenastog sveta odavno počela da odumire. Proces
mora da je ovde započet, ogoljivanjem obronaka pročelja i to na mestima na
koja niko nije zalazio...
Daleko ispred flote, u pravcu u kome je Nesus otišao, na panorami se
primećivala veoma sjajna mrlja. Prema slobodnoj proceni, nalazila se na
udaljenosti od trideset do pedeset hiljada milja. Ogromna sjajna mrlja velika
poput Australije.
Daljnji delovi ogoljenog poda Prstena? Prazne, svetle oblasti prstenaste
osnove pomaljale su se kroz nekada plodno tle, tle koje odumire, suši se i
nestaje kada prestanu da teku reke. Propast Zignamuklikklika i krah sveopšteg
196
energetskog sistema mora da su predstavljali poslednji stadijum tog sloma.

Koliko to već traje? Deset hiljada godina?
Duže?
"Tanj! Želeo bih da s nekim porazgovaram o tome. Možda je važno." Luis je
mrko posmatrao predeo.
Vreme je proticalo drugačije kada se sunce uvek nalazilo čoveku pravo iznad
glave. Jutro i popodne bili su potpuno istovetni. Orijentacija je ispadala
nepouzdana. Stvarnost se činila manje stvarnom. Bilo je to, pomisli Luis, kao
trenutak vremena proveden na putu između prenosnih kabina.
Baš tako. Nalazili su se između prenosnih kabina - one na Lažovu i one na
zidnom obodu. Samo su sanjali da lete iznad ravne sive zemlje u trouglu između
letcikla.
Leteli su prema luci kroz zamrznuto vreme.
Koliko je dugo prošlo od kada niko ni sa kim nije razgovarao? Protekli su sati
od kada je Luis signalizirao Tili da želi da razgovara s njom. Malo kasnije
signalizirao je i Govorniku. Svetiljke iznad njihovih signalnih tabli ostale su
zanemarene, isto kao što je Luis zanemarivao svetiljku na svojoj tabli.
"Dosta s tim", reče iznenada Luis i otvori interkom.
Upao je u neverovatan izliv orkestarske muzike pre nego što ga je lutkar
primetio. Tada... "Moramo se pobrinuti da se ekspedicija ponovo ujedini bez
prolivanja krvi", reče Nesus. "Imaš li kakav predlog, Luise?"
"Da. Nije učtivo početi razgovor iz sredine."
"Izvinjavam se, Luise. Hvala ti što si odgovorio na moj poziv. Kako si?"
"Usamljen i besan, a za sve to si ti kriv. Niko ne želi da priča sa mnom."
"Mogu li ti pomoći?"
"Možda. Da li si imao neke veze sa promenom Zakona Oplodnje?"
"Predvodio sam projekat."
Luis frknu. "To je loš odgovor. Možeš postati prva žrtva retroaktivne kontrole
197
rađanja! Tila nikada neće progovoriti sa mnom."

"Nije trebalo da joj se smeješ."
"Znam. Znaš šta me najviše plaši u celoj stvari? Nije to tvoja nepravična
sebičnost", reče Luis. "Činjenica je da možeš da donosiš tako velike odluke, a
onda, iz čista mira, uradiš nešto tako glupo kao, kao..."
"Može li Tila Braun da nas čuje?"
"Ne, naravno da ne može. Tanj s tobom, Nesuse! Znaš li šta si joj učinio?"
"Ako si znao da će joj ego biti toliko povređen, zašto si započeo razgovor o
tome?"
Luis zastenja. Rešio je problem koji ga je zaokupljao i smesta je obznanio
rešenje. Nikad ga ne bi dokučio, nikada mu ne bi palo na pamet da je rešenje
bilo bolje skriveno. Naprosto, nije razmišljao u tom pravcu.
Lutkar upita: "Da li si razmišljao o načinu da ponovo ujediniš ekspediciju?"
"Da", reče Luis i isključi se.
Neka se lutkar malo znoji zbog toga.
Zemljište se spustilo i ponovo postalo zeleno.

Prešli su još jedno more i veliku trouglastu deltu neke reke. Ali rečno korito je
bilo suvo, kao i delta. Promene struje vetrova mora da su presušile izvor.
Kada se Luis nisko spustio, postade mu jasno da su svi slučajni, vijugavi
kanali koji su obrazovali deltu bili trajno izdubljeni u zemljištu. Umetnici
Prstenastog sveta nisu želeli da dozvole reci sama da iskopa kanale. I bili su u
pravu; tle na Prstenastom svetu nije bilo dovoljno duboko. Bio je neophodan
veštački zahvat.
Ali prazni kanali bili su ružni. Luis napući usne u znak neslaganja i nastavi let.
14. MEĐUIGRA SA SUNČEVIM SUNCOKRETIMA
198
Ne odveć daleko ispred njih nalazile su se planine.

Luis je upravljao cele noći i dobar deo jutra. Ni sam nije bio siguran koliko
dugo. Nepokretno podnevno sunce predstavljalo je psihološku zamku; ono je ili
sažimalo ili razvlačilo vreme, a Luis nije bio siguran šta je od toga dvoga tačnije.
Emocionalno, Luis se nalazio na odsustvu. Gotovo da je zaboravio na ostale
letcikle. Leteti sam iznad beskrajnog, stalno novog zemljišta nije se razlikovalo
od putovanja u brodu jednosedu s one strane poznatih zvezda. Luis Vu je bio
sam sa Vaseljenom, a Vaseljena je za Luisa Vua predstavljala igračku.
Najvažnije pitanje u Vaseljeni postalo je: da li je Luis Vu i dalje zadovoljan
sobom?
Doživeo je stoga pravi šok kada mu se krznato, narandžasto lice oblikovalo
iznad signalne table.
"Mora da si umoran", reče kzin. "Želiš li da ja upravljam?"
"Više bih voleo da se spustimo. Počinje da me hvata grč."
"Spustimo se onda. Ti upravljaš."
"Ne želim nikome da se namećem." Kada je to izgovorio, Luis shvati da tako
odista i misli. Veoma lako ga je opet obuzelo raspoloženje sa odsustva.
"Misliš li da će te Tila izbegavati? Možda si u pravu, nije čak ni mene zvala,
mada sam i ja posramljen."
"Suviše to primaš k srcu. Ne, čekaj, nemoj da se isključiš."
"Želim da budem sam, Luise. Listojed me je strašno postideo."
"Ali to je bilo tako davno! Ne, nemoj da se isključiš; sažali se na starog
usamljenog čoveka. Da li si osmatrao predeo?"
"Jesam."
"Da li si opazio ogoljene oblasti?"
"Da. Erozija se mestimično probila kroz stenovito tle do neuništivog poda
Prstena. Mora da je nekada davno nešto bitno promenilo ustrojstvo vetrova. Do
ovakve erozije ne može da dođe preko noći, čak ni na Prstenastom svetu."
199
"Tačno."
"Luise, kako je mogla da propadne jedna civilizacija takve veličine i moći?"
"Ne znam. Hajde da razmotrimo stvar: nema načina da mi to pogodimo. Čak
ni lutkari nisu dostigli tehnološki nivo žitelja Prstenastog sveta. Kako da
odgonetnemo šta ih je vratilo na nivo sekire?"
"Moramo nešto više saznati o domorocima", reče Govornik-Životinjama. "Oni
koje smo do sada sreli nisu u stanju da pokrenu oštećenog Lažova. Moramo
pronaći takve koji to mogu."
Luis je očekivao takav početak. "Imam neke ideje s tim u vezi... čini mi se da
sam smislio uspešan način da stupamo u vezu sa domorocima koliko god
želeli."
"Pričaj."
"Želeo bih da se spustimo pre nego što porazgovaramo o tome."
"Spustimo se onda."
Planine su obrazovale visoki, stenoviti venac koji je stajao na putu flote

letcikla. Vrhovi i klanci blistali su bisernim sjajem koji je Luis lako prepoznavao.
Vetrovi koji su tutnjali preko i između vrhova strgli su stenu, otkrivši kostur
materijala od koga je bio napravljen pod Prstena.
Luis stade da spušta flotu prema blago zaobljenim brežuljcima i podnožju.
Odredište mu je bilo izvor srebrnastog potoka koji se slivao sa planine i nestajao
u naizgled beskrajnoj šumi koja je, poput zelenog krzna prekrivala brežuljke u
podnožju.
Javi se Tila. "Šta to radiš?" upita ona.
"Spuštam se. Umoran sam od upravljanja. Ali nemoj da prekineš. Želeo bih
da se izvinim."
Ona se isključi.
"Ovome sam se i mogao nadati", reče Luis za sebe, ne baš ubeđen u to. Ali
200
ona će sada biti raspoloženija da me sasluša kada zna da će uslediti izvinjenje.
"Ideju mi je dao naš razgovor o izigravanju boga", reče Luis. Na nesreću,

pričao je samo sa Govornikom. Tila je sišla sa svog 'cikla, dobacila mu jedan
prekorni pogled i oholim korakom se udaljila prema šumi.
Govornik klimnu kosmatom, narandžastom glavom.
Uši su mu se grčevito trzale poput malih kineskih lepeza u nečjim nervoznim
prstima.
"Prilično smo sigurni na ovom svetu", reče mu Luis, "sve dok smo u vazduhu.
Jedino je važno da stignemo gde smo se uputili. Verovatno bismo mogli bez
spuštanja da prevalimo razdaljinu do zidnog oboda, ukoliko bi to bilo potrebno; ili
možemo da se spuštamo tamo gde se probijaju temelji Prstena. Nijedan
grabljivac ne bi mogao na tim mestima da preživi.
Ali nećemo puno saznati, ako se ne budemo spuštali. Želimo da uzletimo sa
ove ogromne igračke, a za to će nam biti potrebna pomoć domorodaca. Sve mi
se čini da će neko ipak morati da vuče Lažova četiri stotine hiljada milja."
"Pređi na stvar, Luise. Treba da vežbam."
"Kada stignemo na zidni obod, biće nam potrebno da znamo mnogo više o
stanovnicima Prstenastog sveta nego sada."
"Nesumnjivo."
"Zašto da se ne igramo boga?"
Govornik je oklevao. "Misliš li to bukvalno?"
"Sigurno. Kvalifikovani smo za inženjere Prstenastog sveta. Ne posedujemo
moći koje su oni imali, ali ono što znamo mora da domorocima izgleda stvarno
božanski. Ti bi mogao biti bog..."
"Hvala."
"...Tila i ja akoliti, dok bi Nesus bio dobar kao zarobIjeni demon."
Govornik pokaza kandže i reče: "Ali Nesus nije sa nama i neće biti."
201
"U tome i jeste stvar. U..."

"Ne počinjimo razgovor o tome, Luise."
"Šteta. Potreban nam je za ovaj posao."
"Zaboravi ga."
Luis još nije bio načisto sa kandžama. Da li su bile podložne svesnoj kontroli?
U svakom slučaju, i dalje su se videle. Da su razgovarali preko interkoma,
Govornik bi se do sada već sigurno isključio.
Zato je Luis i navaljivao da se spuste.
"Posmatraj to kao čistu intelektualnu lepotu. Bio bi strašan bog. Sa ljudskog
stanovišta izgledaš upečatljivo kao sam pakao... mada pretpostavljam da ćeš
morati da mi veruješ na reč."
"Zašto nam je potreban Nesus?"
"Zbog taspa, zbog nagrade i kazne. Kao bog, ti rastrgneš nevernika na
komade i zalogaje, a zatim pojedeš zalogaje. To je kazna. Za nagradu koristiš
se lutkarevim taspom."
"Zar ne može bez taspa?"
"Ali to je odličan način da se nagrade oni koji su verni!
Udar čistog zadovoljstva, pravo u mozak. Bez uzgrednih efekata. Bez
mamurluka. Tasp treba da je bolji od seksa!"
"Ne volim etiku. Mada su domoroci samo ljudi, ne bih voleo da ih naviknem
na tasp. Bilo bi milosrdnije ubiti ih", reče Govornik. "U svakom slučaju lutkarev
tasp deluje protiv kzina, a ne protiv ljudi."
"Mislim da grešiš."
"Luise, znamo da je tasp predviđen za upotrebu protiv strukture mozga kzina.
Osetio sam to. Ali u jednome si ti u pravu: bilo je to religiozno iskustvo, davolje
iskustvo."
"Ali ne znamo da li tasp deluje i na ljudska bića. Ja mislim da deluje.
Poznajem Nesusa. Ili njegov tasp deluje i na vas i na nas ili on nosi dva taspa.
202
Ja ne bih bio ovde da on ne poseduje način kojim može da upravlja ljudima."

"Mnogo se upuštaš u nagadanja."
"Hajde da ga pozovemo i upitamo?"
"Ne."
"Šta ima loše u tome da ga pitamo?"
"Nema svrhe."
"Da, zaboravio sam. Nisi znatiželjan", reče Luis. Majmunska znatiželja nije
bila baš izražena kod većine razumnih bića.
"Igrao si na moju znatiželju? Shvatam. Pokušao si da me nateraš na akciju,
Luise, lutkar može sam da nađe put do zidnog oboda. Do tada, on putuje sam."
Pre nego što je Luis stigao da odgovori, kzin se okrenu i odlunja u čestar
lakat-korenja. Okončao je razgovor isto tako efektno kao da se isključio iz
interkoma.
Svet se srušio oko Tile Braun. Jecala je tužno i slomljeno, žaleći sama sebe.
Pronašla je veoma pogodno mesto za svoju žalopojku.
Tamno zelenilo ju je privuklo. Iznad glave joj se prostiralo bujno rastinje,
suviše neprobojno da bi dozvolilo neposredan prolaz sunčevoj svetlosti. Ali blizu
tla gustiš je bio ređi, tako da je omogućavao lako kretanje. Bio je to mračni raj za
ljubitelje prirode.
Ravni, uspravni zidovi stene, koje je neprekidno vlažio vodopad, okruživali su
duboki, prozračni zdenac. Tila je bila u zdencu. Huk vode koja se obrušavala
gotovo da je prigušivao njene jecaje, ali zidovi stene pojačavali su zvuk poput
kabine za tuš. Činilo se kao da Priroda plače zajedno s njom.
Nije primetila Luisa Vua.
Nasukana na nepoznatom svetu, čak ni Tila Braun nije se udaljavala bez
kutije za prvu pomoć. Bila je to mala, pljosnata kutija, pričvršćena za opasač, sa
ugrađenim automatskim nalazačem. Luis je sledio njegov signal koji ga je doveo
do Tiline odeće nabacane na gomilu na prirodnoj granitnoj površini ivice zdenca.
203
Tamnozeleno osvetljenje, tutanj vodopada i odjek jecaja. Tila se nalazila

gotovo ispod vode koja se obrušavala. Mora da je sedela na nečemu, jer su joj
ruke i ramena virili iznad vode zdenca. Lice joj je skrivala kosa prebačena sa
povijene glave.
Nije imalo smisla čekati da dođe do njega. Luis skinu odeću i nabaca je
pored Tiline. Namršti se zbog studenog vazduha, slegnu ramenima i zaroni.
Odmah shvati u čemu je pogrešio.
Na odsustvima Luis nije često nailazio na svetove slične Zemlji. Oni na koje
se spuštao bili su uglavnom na istom stupnju razvoja kao i Zemlja. Luis nije bio
glup. Da mu je palo na pamet da proveri temperaturu vode...
Ali nije.
Voda u koju je zaronio slivala se sa snegom prekrivenih planina. Luis pokuša
da vikne od hladnoće, ali glava mu se već našla pod vodom. Bio je dovoljno
priseban da ne diše.
Voda se rastvorila pred njim. On zapljuska i zadahta od studeni i nedostataka
vazduha.
A zatim poče da uživa.
Znao je da pliva; mada je bio navikao na toplije vode od ove! Ostao je da
pluta, ravnomerno mašući rukama i osećajući na koži struje virova koje je pravio
vodopad.
Tila ga je ugledala. Sedela je ispod vodopada, čekajući. On zapliva prema
njoj.
Morao bi da joj viče na uho, ako bi želeo nešto da joj kaže. Izvinjenja i izlivi
ljubavi bili bi neprimerni na tom mestu. Ali mogao je da je dodirne.
Nije ustuknula. Savila je glavu i kosa ju je ponovo prekrila. Reakcija joj je
imala gotovo telepatsku snagu.
Luis oseti poštovanje prema njoj.
Plivao je okolo, ispravljajući mišiće koji su bili zgrčeni nakon osamnaest
204
časova provedenih na sedištu letcikla. Voda je bila divna. Ali ukočenost od

hladnoće povremeno se pretvarala u bol, što Luisa podseti da bi mogao navući
upalu pluća.
On dodirnu Tilinu ruku i pokaza u pravcu obale. Ovog puta ona klimnu
glavom i krenu za njim.
Ležali su pored zdenca, drhteći, umotani u sopstvene ruke, dok su oko njih
bila otvorena i prostrta odela sa termoregulacijom nalik na ćebad. Njihova
promrzla tela postepeno su upijala toplotu.
"Žao mi je što sam se smejao" reče Luis.
Ona klimnu, prihvatajući izvinjenje, ali ne praštajući.
"Bilo je smešno, znaš. Lutkari, vaseljenske kukavice, drznuli su se da
uzgajaju ljude i kzine, poput kakve stoke! Mora da su bili svesni rizika." Znao je
da mnogo govori, ali morao je da objasni, da se opravda. "I pogledaj šta su
uradili! Uzgajanje razumnih kzina, nije bilo loša ideja. Znam nešto malo o
ljudsko-kzinskim ratovima; poznato mi je da su kzini bili veoma surovi.
Govornikovi preci bi sravnili Zignamuklikklik sa podom Prstena. Govornik se,
međutim, obuzdao.
Ali uzgajati ljude zbog sreće..."
"Misliš li da su pogrešili što su me stvorili ovakvom kakva jesam."
"Tanj, misliš li da želim da te uvredim? Pokušavam da kažem da je to
smešna ideja. Tim je smešnija što su to učinili lutkari. Zato sam se smejao."
"Očekuješ li od mene da se kikoćem?"
"To bi bilo suviše."
"U redu."
Nije ga mrzela zato što se smejao. Tražila je utehu, ne osvetu. A utehu je
nalazila u toploti radnih odela i toplini dva tela priljubljena jedno uz drugo.
Luis stade da miluje Tilu po leđima. To ju je nagnalo da se opusti.
"Želeo bih da ponovo objedinim ekspediciju", reče on posle izvesnog
205
vremena. Ona se ukoči. "Ne dopada ti se ta ideja?"

"Ne."
"Nesus?"
"Mrzim ga. Mrzim ga! Uzgajao je moje pretke kao... kao životinje!" Ona se
malko opusti. "Ali Govornik bi ga zavrljačio dalje od neba, kada bi pokušao da se
vrati. Prema tome, svejedno."
"Pretpostavimo da mogu nagovoriti Govornika da dozvoli Nesusu da nam se
ponovo pridruži?"
"Kako bi ti to uspelo?"
"Pretpostavimo da mogu?"
"Ali zašto?"
"Nesus poseduje Daleki let. Jedino Dalekim letom ljudski rod može da stigne
do Magelanovih Oblaka, a da ne putuje vekovima. Gubimo Daleki let, ako
Prstenasti svet napustimo bez Nesusa."
"Kako je to, kako je to glupo, Luise!"
"Slušaj. Tvrdila si da bismo svi mi bili kzinski robovi da lutkari nisu učinili ono
što jesu sa kzinima. To je istina. Ali da se lutkari nisu umešali u Zakone
Oplodnje, ti čak ne bi ni bila rođena!"
Ukrutila se uz njega. Lice joj je otkrivalo misli, a ono je bilo kao i oči: čvrsto
zatvoreno.
Nastavio je sa pokušajima. "Ono što su lutkari učinili, učinili su veoma davno.
Zar ne možeš da oprostiš i zaboraviš?"
"Ne!" Otkotrljala se od njega, napustivši toplinu radnih odela, i skliznula pravo
u ledenu vodu. Luis je za trenutak oklevao, a zatim krenu za njom. Hladan,
mokar šok... našao se na površini... Tila se vratila na svoje mesto ispod
vodopada.
Smešila se, pozivajući ga. Kako je moguće da tako naglo menja
raspoloženja?
206
On otpliva do nje.
"Poznaješ čaroban način da čoveku staviš do znanja da zaveže!" On se
nasmeja. Verovatno ga nije čula. Nije mogao ni sam sebe da čuje, usled vode
koja je hučala oko njih. Ali Tila mu odgovori smeškom, isto tako bezglasno, i
pruži mu ruke.
"Bili su to ionako glupi argumenti!" povika on.
Voda je bila hladna, hladna. Tila je predstavljala jedinu toplinu. Oni kleknuše,
zagrlivši jedno drugo, na hrapavu, plitku podvodnu stenu.
Ljubav je bila ukusna mešavina toplote i hladnoće. Uživali su vodeći ljubav.
To nije rešavalo probleme; ali od problema se može uteći.
Vraćali su se prema 'ciklima, pomalo drhteći u svojim zagrejanim čaurama.
Luis je ćutao. Shvatio je nešto u vezi sa Tilom Braun.
Nikada nije naučila kako da reaguje. Nije umela da kaže ne i da ustraje u
tome. Nije mogla da pruži protivdokaze proračunate snage, duhovite ili direktne,
ili pak otrovno pakosne, kao što su to ostale žene umele. Tili Braun društvo
nikada nije nanosilo povrede, bar ne dovoljno često da bi naučila te stvari.
Luis je mogao da je plaši do sudnjeg dana, a ona ne bi znala kako da ga
spreči u tome. Ali mogla je da ga mrzi zbog toga. I zato je ćutao, zato i još zbog
nečega.
Nije želeo da je povredi.
Hodali su u tišini, držeći se za ruke i preplićući prste u ljubavnoj igri.
"U redu", reče ona odjednom. "Ako ti uspe da nagovoriš Govornika, možeš
Nesusa dovesti natrag."
"Hvala", reče Luis. Videlo se da je iznenađen.
"To je samo zbog Dalekog leta", reče ona. "Uostalom, nisi u stanju to da
izvedeš."
Imali su vremena za obrok i za propisane vežbe: sklekove i čučnjeve kao i za
slobodne vežbe: penjanje na drveće.
207
Uskoro se i Govornik vratio do 'ciklova. Usta mu nisu bila krvava. Okrenuo je

brojčanik u svom 'ciklu, ali ne za alergijsku pilulu, već za vlažnu ciglu tople
džigerice. Moćni lovac se vraća, pomisli Luis, čvrsto stegnutih usta.
Nebo je bilo oblačno kada su se spustili. Još je bilo oblačno, podjednako
olovno sivo, kada su uzleteli. Luis nastavi sa ubeđivanjem preko interkoma.
"Ali to je bilo veoma davno!"
"Na čast ne utiče vreme, Luise, mada bi ti to, naravno, trebalo da znaš. Dalje,
posledice tog čina veoma se jasno osećaju. Zašto li je Nesus izabrao kzina da
putuje sa njim?"
"Rekao nam je zašto."
"Zašto je izabrao Tilu Braun? Poslednji mora da je naložio Nesusu da ispita
da li su ljudi kadri da nasleđuju psihičku sreću. Takođe je trebalo da sazna da li
su kzini postali pokorni. Mene je izabrao, jer kao ambasador kod naročito ohole
vrste, verovatno bi trebalo da se odlikujem pokornošću za kojom njegov narod
traga."
"I ja sam na to pomišljao." Luis je ovu ideju još dalje razvio. Da nije Nesusu
bilo naloženo da pomene mamce zvezdanog semena da bi procenio
Govornikove reakcije?
"Nije važno. Tvrdim da nisam pokoran."
"Hoćeš li prestati da upotrebljavaš tu reč?"
"Luise, zašto se zalažeš za lutkara? Zašto želiš njegovo društvo?"
Dobra pitanja, pomisli Luis. Lutkar je nesumnjivo zaslužio da se malo
preznoji. Ali ako je ono, na šta je Luis sumnjao, bilo tačno, Nesus nije bio ni u
kakvoj opasnosti.
Da li je stvar bila samo u tome što je Luis voleo tuđince?
Ili je, možda, postojao neki opštiji razlog? Lutkar je bio drugačiji. Razlika je
bila važna. Čoveku starom poput Luisa Vua dosadio bi život bez raznovrsnosti.
Za Luisa je društvo tuđinaca predstavljalo životnu potrebu.
208
'Cikli se vinuše, prateći nagib planine.

"Zavisi kako se gleđa na stvari", reče Luis Vu. "Nalazimo se u nepoznatoj
sredini, čudnijoj od bilo kog sveta ljudi ili kzina. Ne smemo se nipošto lišiti
nijedne mudre glave, ako želimo da ustanovimo šta se ovde događa."
Tila mu uputi nečujan pljesak. Pametno izvedeno. Luis joj namignu. Bilo je to
karakteristično ljudsko opštenje; Govornik verovatno nije bio u stanju da shvati
njegovo značenje.
Kzin reče: "Nije mi potreban lutkar da bi mi objasnio svet. Dovoljne su mi
vlastite oči, nos, uši."
"O tome bi se još dalo raspravljati. Ali zato je sigurno da ti je potreban Daleki
let. Svima nam je potrebna tehnika kojom je taj brod opremljen."
"Zbog zarade. Bezvredan motiv."
"Tanj, to nije pošteno! Daleki let je životno potreban ljudskom rodu, baš kao i
kzinima."
"Cepidlačiš. Mada nećeš samo ti ušićariti, još prodaješ čast za zaradu."
"Moja čast nije u opasnosti", zaškrguta Luis.
"Mislim da jeste", reče Govornik. I isključi se.
"Baš je zgodna naprava taj prekidač", primeti zajedljivo Tila. "Znala sam da
će to uraditi."
"Znao sam i ja. Sto mu svemira! Baš ga je teško ubediti."
S one strane planina pružalo se beskrajno prostranstvo vunastih oblaka, koji

su postajali sve sivlji prema beskonačnom obzorju. Letcikli kao da su lebdeli
iznad belog oblaka, ispod svetloplavog neba na čijem se zaleđu luk ocrtavao na
samom pragu vidljivosti.
Planine ostaše za njima. Luis oseti trunku žaljenja za šumskim zdencem sa
vodopadom. Nikada ga više neće videti.
Za 'ciklima se kretao talas, kotrljajući talasni front nastao na mestima gde su
209
tri sonična praska dodirnula pokrov oblaka. Samo je jedna pojedinost, daleko
napred, narušavala beskonačnost obzorja. Luis zaključi da to mora biti ili planina
ili oluja, vrlo udaljena i vrlo velika. Izgledala je kao glava čiode posmatrana na
udaljenosti ruke.
Govornik prekinu tišinu. "Procep u pokrovu oblaka, Luise. Napred i u smeru
okretanja."
"Vidim ga."
"Vidiš li kako se svetlost probija kroz njega? Predeo odbija mnogo svetlosti."
Istina, ivice otvora u oblaku sjajno su blistale. Hmmmm.
..."Da ne letimo možda iznad materijala od koga je napravljena osnova
Prstenastog sveta? To bi bila do sada najveća golet na koju smo naišli."
"Želim da pobliže osmotrim."
"Dobro", reče Luis.
Posmatrao je mrljicu koja je predstavljala Govornikov letcikl kako se udaljava,
pomamno krivudajući, u pravcu okretanja. Pri brzini od dva maha Govornik bi
samo letimično video tlo...
Suočio se sa problemom. Šta da gleda? Srebrnastu mrlju koja je
predstavljala Govornikov letcikl ili malo, narandžasto, mačje lice iznad signalne
table? Jedno je bilo stvarno, drugo je bilo izražajnije. Oba su budila informacije,
ali različitih vrsta.
U načelu, nijedan odgovor nije potpuno zadovoljavao. U praksi, Luis je
naravno posmatrao oba.
Video je da se Govornik nalazi iznad procepa...
U interkomu odjeknu Govornikov urlik. Srebrna mrlja iznenada postade
blistavija, a Govornikovo lice pretvori se u blesak bele svetlosti. Oči su mu bile
čvrsto zatvorene. Usta otvorena, vikao je.
Lik potamne. Govornik je prošao procep. Jednom rukom je skrivao lice.
Krzno mu se dimilo poput crnog uglja.
210
Ispod divergentne, srebrnaste mrlje Govornikovog letcikla koja se razilazila

na pokrovu oblaka ukazala se sjajna tačka... kao da je odozdo Govornika pratio
neki neobičan reflektor.
"Govorniče!" pozva Tila. "Vidiš li?"
Govornik ču poziv i otkri lice. Tanka traka narandžastog krzna oko očiju nije
bila spaljena. Na ostalim mestima krzno je bilo pepeljasto. Govornik otvori oči,
zatim ih brzo i čvrsto sklopi, pa ih ponovo otvori. "Slep sam", reče on.
"Da, ali možeš li da vidiš?"
Obuzet brigom za Govornika, Luis jedva da je i primetio neobičnost tog
pitanja. Ali nešto u njemu pribeleži ton njenog glasa: uznemirenost, a povrh
toga, sugestiju da je Govornik pogrešno odgovorio i da mu treba pružiti drugu
priliku.
Ali nije bilo vremena. Luis pozva: "Govorniče! Priključi svoj 'cikl na moj.
Moramo naći zaklon."
Govornik je petljao po tabli. "Izvršeno Luise, kakav zaklon?" Bol mu je utanjio
i iskrivio glas.
"Nazad u planine."
"Ne. Izgubili bismo suviše vremena. Luise, znam šta me je napalo. Ako ne
grešim, sigurni smo sve dok nas štiti pokrov oblaka."
"Oh?" :
"Moraćeš da istražiš."
"Potrebna ti je medicinska pomoć."
"Potrebna mi je, ali prvo moraš pronaći mesto za spuštanje. Moraš se spustiti
tamo gde su oblaci najgušći..."
Ispod oblaka nije bilo tamno. Probijala se izvesna količina svetlosti, tako da
se dovoljan deo odbijao prema Luisu Vuu. Sjajilo se.
Tlo je bilo ustalasano. To nije bio materijal kao na podu Prstena, već zemlja i
211
rastinje.
Luis se spusti niže, žmirkajući zbog sjaja.
...Jedna jedina vrsta rastinja, ravnomerno raspoređena preko tla sve do
beskonačnog obzorja. Svaka biljka imala je samo po jedan cvet i svaki stade da
prati Luisa Vua dok se približavao. Izvanredna publika, tiha i pažljiva.
On se spusti i siđe pored jedne biljke.
Biljka na čvornovatoj zelenoj stabljici bila je stopu visoka. Njen jedini cvet bio
je poput ovećeg ljudskog lica. Naličje eveta izgledalo je vrpčasto, kao da je bilo
prekriveno venama ili žilama; a unutrašnja površina predstavljala je glatko
udubljeno ogledalo. Iz njegovog središta strčala je kratka stabljika koja se
završavala tamnozelenim mehurom.
Posmatrali su ga svi cvetovi koje je mogao da vidi. Kupao se u pogledima.
Luis je znao da pokušavaju da ga ubiju i stoga je bacao pomalo uznemirene
poglede uvis; ali pokrov oblaka još je bio tu.
"Bio si u pravu", reče on u interkom. "To su Slejverovi suncokreti. Da nije bilo
pokrova oblaka, bili bismo mrtvi onog trenutka kada smo se uzdigli iznad
planina."
"Postoji li neko sklonište od suncokreta? Neka pećina na primer?"
"Mislim da ne postoji. Zemljište je suviše ravno. Suncokreti nisu u stanju da
precizno usmeravaju svetlost, ali posvuda ima dosta sjaja."
Umeša se Tila: "Pobogu, šta je s vama dvojicom? Luise, moramo se spustiti!
Govornik trpi užasne bolove!"
"Istina, boli me, Luise."
"Onda glasam za rizik. Spustite se vas dvoje. Ostaje nam samo nada da se
oblaci neće razići."
"Dobro!" Tilin lik na interkomu stupi u akciju.
Luis je proveo minut-dva istražujući među biljkama. Njegove pretpostavke su
se obistinile. U carstvu suncokreta nije bilo preživelih uljeza. Nikakva manja
212
biljka nije rasla među stabljikama. Ništa nije letelo. Ništa nije rovalo ispod zemlje
slične pepelu. Na samim biljkama nije bilo medljike, gljivičastih izraštaja, obolelih
mrlja. Ako bi bolest napala neki suncokret ostali bi ga uništili.
Cveće-ogledalo predstavaljalo je strašno oružje. Njegova prvobitna namena
bila je da usmerava sunčevu svetlost na zeleni fotosintetični čvor u središtu. Ali
isto tako su se mogli usmeravati na biljojede ili insekte i na taj način ih uništavati.
Suncokreti su spalili sve neprijatelje. Sve što živi neprijatelj je fotosintetičnoj
biljci; a sve što je bilo živo postalo je đubrivo za suncokrete.
"Ali kako su dospeli ovamo?" upita se Luis. Suncokreti, naime, nisu mogli da
opstanu u zajednici sa manje egzotičnim biljnim životom. Bili su suviše moćni,
što je isključivalo mogućnost da potiču sa matične planete žitelja Prstenastog
sveta.
Inženjeri mora da su izviđali obližnje zvezde u potrazi za korisnim ili ukrasnim
biljkama. Možda su čak dospeli do Srebrnih Očiju, u ljudskom svemiru. I
verovatno su došli do zaključka da su suncokreti lepo ukrasno bilje.
"Ali morali su da ih ograde. Svaki idiot bi bio toliko pametan. Trebalo im je, na
primer, dati teren okružen visokim, širokim prstenom od golog poda Prstena. To
bi ih zadržalo unutra."
"Ali nije. Seme je nekako dospelo na drugu stranu. Ne mogu da procenim
koliko su se do sada proširili", reče Luis za sebe, slegnuvši ramenima. Mora da
je to bila 'svetla mrlja' koju su on i Nesus primetili u daljini. Dokle je pogled
dosezao, nikakvo živo stvorenje nije prkosilo suncokretima.
Ako bi im se pružilo dovoljno vremena, suncokreti bi zavladali Prstenastim
svetom.
Ali za to je odista bilo potrebno mnogo vremena. Prstenasti svet je bio
prostran. Dovoljno prostran za bilo šta.
15. ZAMAK SNOVA
213
Zadubljen u misli, Luis je samo napola bio svestan dva letcikla koja su se
spustila pored njegovog. Trgnuo se iz sanjarenja kada Govornik zalaja: "Luise!
Uzmi sa mog 'cikla Slejverov dezintegrator i iskopaj njime skrovište. Tila, dođi da
mi vidiš rane."
"Skrovište?"
"Da. Moramo se zakopati kao što to životinje čine i sačekati da padne noć."
"Aha." Luis se razdrma. Govornik nije trebalo da misli na to, ovako ranjen.
Očito nisu smeli da rizikuju procep u oblacima. Suncokretima je bila potrebna
njihova smrt jedino zbog svetlosti. Ali noću...
Luis izbegnu da pogleda u Govornika dok je pretraživao njegov 'cikl. Dovoljan
je bio jedan pogled. Kzin je bio crn od opekotina po gotovo celom telu. Tečnost
je curela kroz zejtinasti pepeo koji je nekada predstavljao krzno. Svetlo crveno
meso probijalo se u širokim pukotinama. Miris spaljene kože bio je jak i užasan.
Luis pronađe dezintegrator: dvocevna sačmara sa naizgled tečnom drškom.
Oružje koje se nalazilo pored dezintegratora natera ga da se kiselo isceri. Da je
Govornik predložio da spale suncokrete reflektorskim laserima, Luis bi se, onako
ošamućen, sigurno složio.
On uze oružje i brzo se povuče, obuzet gađenjem i stideći se svoje slabosti.
Osećao je bol Govornikovih opekotina. Tila koja nije poznavala bol, mogla je
Govorniku da bude od veće pomoći nego on.
Luis uperi pušku pod uglom od trideset stepeni prema tlu. Imao je na sebi
šlem za disanje sa svog skafandra. Kako nije žurio, pritisnuo je samo jedan od
dva okidača.
Jama se brzo oblikovala, no Luis nije mogao tačno da ustanovi stanje, jer se
svuda oko njega već nakon prvog snopa podigla prašina. Iz pravca gde je pao
zrak zapljusnuo ga je manji orkan. Luis je morao svom snagom da se povije u
pravcu vetra.
U kupastom snopu zraka elektron postaje neutralna čestica. Zemlja i stena,
214
iskidani u atome međusobnim odbijanjem jezgra, dospeše do njega u vidu

magle monoatomske prašine. Luisu beše drago što ima šlem za disanje.
Uskoro, on isključi dezintegrator. Jama je izgledala dovoljno velika da primi
njih troje i letcikle.
Tako brzo, pomisli on. Upitao se koliko bi vremena bilo potrebno kada bi se
uključila oba zraka. Ali onda bi se stvorio strujni tok, pomisli on, pozajmivši
Govornikov eufemizam. U tom trenutku mu nije bilo do takvih uzbuđenja.
Tila i Govornik su sišli. Govornik je sada bio ćelav gotovo po celom telu.
Velika narandžasta zakrpa još mu je prekrivala deo tela na kome je sedeo, dok
mu je široka narandžasta traka stajala preko očiju. Na ostalim mestima gola
koža bila mu je ispreplitana crveno-ljubičastim krvnim sudovima, sa vidljivim
skupinama dubokih raseklina. Tila ga je prskala nekim sprejom koji je ostavljao
bele penaste tragove na njegovom telu.
Smrad spaljene kose i mesa sprečavao je Luisa da se suviše približi. "Gotovo
je", reče on.
Kzin podiže pogled. "Ponovo sam progledao, Luise."
"Odlično!" To ga je ozbiljno brinulo.
"Kod lutkara se nalaze vojne medicinske zalihe, koje su mnogo bolje od
kzinskih civilnih lekova. Nije trebalo da mu se dozvoli pristup vojnim zalihama."
Kzin je bio besan. Možda je sumnjao na podmićivanje; i možda je bio u pravu.
"Idem da pozovem Nesusa", reče Luis, obišavši ranjenika i bolničarku. Bela
pena je sada prekrivala kzina od glave do pete. Nije se osećao nikakav miris.
"Znam gde se nalaziš", reče on lutkaru.

"Čarobno. Gde sam, Luise?"
"Iza nas. Kružiš iza nas od kada si nam nestao s vidika. Tila i Govornik to ne
znaju. Oni ne umeju da razmišljaju kao lutkari."
215
"Očekuju li oni od jednog lutkara da probija led za njih?"

"Možda je najbolje da i dalje tako misle. Kakvi su izgledi da mi dozvole
povratak?"
"Za sada nikakvi. Možda kasnije. Dozvoli da ti kažem zašto sam te zvao..." I
on ispriča lutkaru o polju suncokreta. Upravo je iscrpno objašnjavao stepen
Govornikovih povreda, kada Nesusovo pljosnato lice nestade iz vidokruga
kamere interkoma.
Luis sačeka nekoliko trenutaka da se lutkar ponovo pojavi. Pošto ovaj to nije
učinio, on prekide vezu. Bio je uveren da Nesus neće dugo ostati u stanju
katatoničke povučenosti. Lutkar se odveć razborito brinuo za svoj život.
Ostalo je još deset časova dnevne svetlosti. Grupa je čekala da oni isteknu,
sedeći u rovu iskopanom pomoću dezintegratora.
Govornik ih je prespavao. Uveli su ga u rov, a zatim upotrebili sprej iz kzinove
medicinske kutije da bi ga uspavali. Beli premaz se na njemu smrznuo dobivši
čvrstinu jednog penastog, gumenog jastuka. "Jedini jedar kzin na svetu", reče
Tila.
Luis pokuša da zaspi. Neko vreme je dremao. Jednom se napola probudio
dok je još uveliko bio dan; prekrivala ga je oštra, crna, senka odsečka. On se
promeškolji i nastavi da spava...
Kasnije se probudio obliven hladnim znojem. Senka! Da se pridigao da
pogleda bio bi reš pečen!
Ali oblaci su sada bili ponovo crni i ponovo su sprečavali osvetu suncokreta.
Konačno je jedan deo obzorja oblila tama. Čim se nebo smračilo, Luis stade
da budi ostale.
Leteli su ispod oblaka. Bilo im je vrlo važno da vide suncokrete. Ako se
približi vreme svitanja, a flota se još bude nalazila iznad suncokreta, moraće da
se sakriju i tokom sledećeg dana.
S vremena na vreme Luis je spuštao svoj 'cikl da bi pobliže pogledao.
216
Leteli su oko jedan čas... a tada suncokreti počeše da se proređuju. Konačno

se nađoše iznad oblasti gde su suncokreti bili sasvim retki; tu su, među
pocrnelim panjevima nedavno spaljene šume stajale neke poluizrasle biljke.
Trava se očito još nadmetala sa suncokretima u ovoj oblasti.
Zatim više nije bilo suncokreta.
Luis je najzad mogao da zaspi.
Spavao je kao drogiran. Još je bila noć kada se probudio. Osvrnuo se oko
sebe i ugledao neko svetlucanje ispred njih u pravcu okretanja.
Onako ošamućen, pomislio je u prvi mah da je to neki svitac koji se uhvatio u
sonični nabor ili nešto isto tako ludo. Ali svetlucanje je i dalje bilo tamo i nakon
što je protrljao oči.
On pritisnu pozivno dugme za Govornika.
Svetlost se sve više približavala. Naspram tame predela Prstenastog sveta
ličila je na svetlu tačku odbijene sunčeve svetlosti.
Ne, to nije mogao biti suncokret. Ne noću.
Možda je posredi kuća, pomisli Luis; ali odakle domorocu osvetljenje za nju?
Osim toga, kuća bi munjevito promakla pod njima. Pri ekonomskoj brzini letcikla
severnoamerički kontinent mogao se preleteti za dva i po časa.
Svetlost je polako promicala s njihove desne strane, a Govornik još nije
odgovorio.
Luis se odvoji od formacije. Cerio se u tami. Flota iza njega, sada pod
Govornikovim vodstvom (na Govornikovo navaljivanje), sastojala se samo od
dva 'cikla. Luis prestade da misli na Govornika. Poleteo je prema svetlosti.
Udarni talasi i sonični nabor jedva vidljivo su se ocrtavali pri svetlosti luka
zaklonjenoj oblacima, toj mreži pravih linija koje su se sticale u jednoj tački.
Govornikov letcikl i njegovi avetinjski, sivi obrisi kao da su bili uhvaćeni u
euklidovsku paučinu.
217
Luis se već opasno približio kada samo nakratko uključi reflektor. U tami
primeti da je utvara odjednom postala oprezna. Pažljivo upravljajući 'ciklom, Luis
se postavi između kzina i svetle tačke.
On ponovo zatreperi reflektorom.
Govornik se javi preko interkoma. "Da, Luise, sad vidim. Pored nas promiče
nešto osvetljeno."
"Hajde, onda, da pogledamo."
"U redu." Govornik krenu prema svetlosti.
Kružili su u tami, poput znatiželjnih gregoraca koji njuškaju pivsku bocu dok
tone. Bio je to desetospratni zamak koji je lebdeo na visini od hiljadu stopa; bio
je skroz osvetljen poput komandne table na nekom starinskom raketnom brodu.
Iza jednog džinovskog panoramskog prozora, koji je prekrivao i zid i tavanicu,
pružala se šupljina veličine neke operske kuće. Unutar nje, lavirint stolova za
ručavanje uokviravao je uzdignuti kružni podijum. Iznad stolova uzdizalo se još
pedeset stopa praznog prostora u kome nije bilo ničeg sem jedne skulpture
slobodnog oblika od zategnute žice.
Ogromnost slobodnog prostora stalno je iznova delovala kao prijatno
iznenađenje na Prstenastom svetu. Na Zemlji je predstavljalo težak prestup
leteti u vozilu bez automatskog pilota. Kola koja bi pala sigurno bi nekoga ubila,
bez obzira na to gde se sunovratila. Ovde u divljini koja se prostirala hiljadama
milja, zgrade su visile iznad gradova, a glavne gostinske sobe bile su visoke
pedeset stopa.
Ispod zamka nalazio se grad. Nije bio osvetljen. Govornik ga brzo nadlete
poput ustremljenog jastreba i hitro ga osmotri pri plavoj svetlosti luka. Zatim se
ponovo pope da javi kako grad veoma podseća na Zignamuklikklik.
"Možemo ga ispitati kada svane", reče on. "Mislim da je ovo uporište važnije.
Verovatno je netaknuto još od pada civilizacije."
218
"Mora da ima vlastiti izvor struje", pretpostavi Luis. "Pitam se zašto? Nijedna
zgrada u Zignamuklikkliku ga nije imala."
Tila je kliznula svojim 'ciklom pravo pod zamak. Oči na interkomu razrogačiše
joj se u čudu i ona povika: "Luise, Govorniče! Morate ovo videti!"
Ne razmišljajući ni časa, oni se obreše pored nje. Tek što se postavio uz bok
njenog letcikla, Luis se odjednom sledi, postavši svestan da mu nad glavom visi
neka masa. Cela donja površina bila je u prozorima i sastojala se od samih
uglova. Zamak se ni na koji način nije mogao spustiti. Ko ga je i kako sagradio
bez dna? Samo beton i metal, asimetrično projektovani! Šta li ih, tanj, drži u
vazduhu? Luisu se prevrnu u stomaku, ali on stisnu zube i nastavi da vozi pored
Tile, ispod lebdeće mase nalik na putnički zvezdani brod srednje veličine.
Tila je pronašla čudo, jednu neobičnost: bazen za plivanje, u obliku kade,
bleštavo osvetljen. Njegovo stakleno dno i stakleni zidovi otvarali su se prema
spoljašnjoj tami, ali jedan od zidova graničio se sa barom, odnosno dnevnom
sobom, ili... teško je bilo reći, gledajući kroz dva debela poluprovidna stakla.
Bazen je bio prazan. Na dnu se nalazio samo jedan veliki skelet koji je
podsećao na kostur vezograpca.
"Držali su velike ljubimce", primeti Luis.
"Nije li to džinksijanski vezograbac? Moj ujak je bio lovac", reče Tila. "Imao je
prostoriju za trofeje sagrađenu unutar skeleta vezograpca."
"Vezograbaca ima na mnogim svetovima. Bile su to životinje kojima su se
hranili Plejveri. Ne bi me iznenadilo da ih nađem posvuda u Galaksiji. Pitanje je,
šta je stanovnike Prstenastog sveta navelo da ih dovedu ovamo?"
"Kao ukras", bubnu Tila.
"Šališ se?" Vezograbac je izgledao kao da je nastao ukrštanjem Mobi Dika i
traktora guseničara.
Pa ipak, pomisli Luis, zašto da ne? Sasvim je moguće da su inženjeri izvršili
pohode na deset ili stotinu zvezdanih sistema da bi naselili svoj veštački svet.
219
Stoji pretpostavka da su, posedovali fusione pogone sa usisnim crpkama.

Pošto nije bilo druge, svako živo biće na Prstenastom svetu bilo je odnekud
doneto: suncokreti, vezograpci. Šta još?
Zaboraviti na to. Treba ići pravo prema obodnom zidu; ne treba istraživati.
Već su toliko odmakli da su šest puta mogli obići Zemlju. Sto mu svemira, šta li
ih još čeka!
Neobičan život. (Do sada bezopasan).
Suncokreti. (Govornik plamti u sjaju svetlosti, vičući u interkom.)
Lebdeći gradovi. (Koji su nesrećno pali.)
Vezograpci. (Pametni i opasni. I ovde bi verovatno bili isti. Vezograpci nisu
mutirali.)
A smrt? Smrt je uvek bila ista, svuda.
Ponovo obiđoše zamak, tražeći otvor. Bilo je prozora svih oblika,
pravougaonih i osmougaonih, mehurastih i poput debelih ploča u podu; ali svi su
bili zatvoreni. Pronađoše dok za leteća vozila, sa ogromnim vratima sagrađenim
u obliku pokretnog mosta, koja su služila kao plato za spuštanje; ali, slično
pokretnim mostovima, vrata su bila podignuta i zatvorena. Pronađoše i spiralno
stepenište dugačko nekoliko stotina stopa, koje je visilo slično metalnom
madracu sa najnižeg šiljka zamka. Kraj mu se završavao u vazduhu. Neka sila
ih je otkinula, ostavivši za sobom razvaljene grede i pokidane spojnice. Na vrhu
su se nalazila zaključana vrata.
"Do vraga s ovim! Razbiću prozor", reče Tila.
"Stani!" Naredi Luis. Verovao je da bi ona to učinila. "Govorniče, upotrebi
dezintegrator. Uvedi nas unutra."
Pri svetlosti koja se izlivala kroz ogroman spoljašnji prozor, Govornik skinu s
ramena Slejverovo oruđe za kopanje.
Luis je poznavao dezintegrator. Predmeti koje obasja njegov snop
promenljive širine iznenada stiču pozitivan naboj, dovoljno snažan da ih razori.
220
Lutkari su dodali drugi, paralelni snop da bi prigušili naboj protona. Luis ga nije
upotrebio za kopanje u polju suncokreta i znao je da se i ovaj posao može
izvesti bez te naprave.
Mogao je da pogodi da će ga Govornik u svakom slučaju upotrebiti.
Dve tačke razdvojene nekoliko inča na ogromnom osmougaonom prozoru
dobiše suprotni naboj, sa potencijalnom razlikom između.
Blesak je bio zaslepljujući. Luis prekri oči pune suza i bola. Istog časa oglasi
se udar groma koji ga zagluši uprkos soničnom naboru. U mukloj tišini koja je
usledila, Luis oseti kako mu kiša čvrstih zrnaca pada na vrat, ramena i šake. Oči
je držao zatvorene.
"Morao si da ga isprobaš", reče on.
"Odlično radi. Poslužiće nam."
"Srećan rođendan. Ne okrećite to prema Tati, jer će Tata biti vrlo ljut."
"Ne budi neozbiljan, Luise."
Vid mu se povratio. Luis pronađe na milione staklenih komadića svuda po
sebi i 'ciklu. Leteće staklo! Sonični nabor mora da je zaustavio deliće, a zatim ih
pustio da se nagomilaju na svakoj vodoravnoj površini.
Tila je već lebdela u šupljini velikoj poput balske dvorane. Oni krenuše za
njom.
Luis se polako budio, osećajući se divno. Ležao je oslonjen na ruku, na

mekanoj površini. Ruka mu je utrnula.
On se okrenu i otvori oči.
Nalazio se u krevetu, očiju uprtih u visoku tavanicu. Nešto ga je žuljalo u
predelu rebara; pokazalo se da su to Tilina stopala.
Tačno. Sinoć su pronašli krevet, krevet velik kao neki minijaturni teren za golf
u ogromnoj spavaćoj sobi smeštenoj u nečemu što je predstavljalo podrum
jednog krajnje neuobičajenog zamka.
221
Pre toga, već su pronašli mnoštvo čudesa.

Zamak je stvarno bio zamak, a ne samo raskošan hotel. Dovoljno
iznenađenje priredila im je već i sama dvorana za bankete, sa panoramskim
prozorom, visoka pedeset stopa. Tamo su se nalazili stolovi koji su okruživali
središnji sto u obliku prstena na uzdignutom podijumu. Prsten je uokvirivao
istaknute obrise stolice sa visokim naslonom, veličine prestola. Tila je, dok ju je
ispitivala, pronašla način da stolicu podigne na pola puta do tavanice kao i da
pokrene zvučnicu koja je pojačavala glas osobe u stolici do gromovite naredbe.
Stolica bi se okrenula; a zajedno sa njom okretala se i skulptura koja se nalazila
iznad nje.
Skulptura je bila od zategnute žice, veoma lagana, pretežno neispunjena.
Ličila je na neku apstrakciju dok Tila nije počela da je okreće. A onda postade
jasno da je posredi portret.
Izvajana glava nekog potpuno ćelavog čoveka.
Da li je to bio pripadnik zajednice čiji su članovi brijali lica i lobanje? Ili je
pripadao nekoj drugoj rasi iz dalekih predela iza krivine Prstena? Možda nikada
neće saznati. Ali lice je nesumnjivo bilo ljudsko: lepo, trouglasto lice čoveka
naviknutog da naređuje.
Luis baci pogled na tavanicu i seti se tog lica. Naredbe su urezale bore u
njega, a umetniku je pošlo za rukom da ih unese u žičani okvir.
Zamak je bio sedište vlade. Sve je na to ukazivalo: presto, sala za bankete,
jedinstveni prozori, sam lebdeći zamak sa nezavisnim izvorom energije. Ali za
Luisa Vua nepobitan dokaz predstavljalo je to lice.
Posle su lutali po zamku. Svuda su nailazili na prelepo projektovana
stepeništa. Ali bila su nepokretna. Nije bilo pokretnih stepenica, liftova, pokretnih
trotoara, ni otpadnih okana. Možda su se stepenice nekada kretale.
Znači, prijem se održavao u donjim prostorijama, jer je bilo lakše sići nego
popeti se. Na dnu zamka pronašli su spavaću sobu.
222
Beskrajni dani koje su prespavali sedeći u letciklima i, vođenje ljubavi kad

god bi se flota spustila, učinili su taj krevet neodoljivim za Tilu i Luisa Vua.
Ostavili su Govornika da sam nastavi istraživanje.
Do sada nisu saznali šta je sve pronašao.
Luis se pridignu na lakat. Utrnula ruka mu se polako vraćala u život. Pazio je
da naglo ne pomeri. To se nikada ne događa na pločama za spavanje, pomisli
on, ali, tanj, to je na kraju krajeva ipak krevet...
Jedan stakleni zid spavaće sobe gledao je na prazan bazen. Uokviren
staklenim zidovima i staklenim podom, beli skelet vezograpca uzvrati mu pogled
praznim očima smeštenim u kašikastoj lobanji.
Suprotni zid, isto tako poluprovidan, gledao je na grad udaljen hiljadu stopa.
Luis se tri puta preokrenu i pade preko ivice kreveta. Pod je bio mekan,
pokriven krznenim tepihom čiji su tkanje i boja uznemirujuće podsećali na bradu
domorodaca.
Luis ode do prozora i pogleda napolje.
(Nešto mu je smetalo pri gledanju, poput neznatnog svetlucanja na
trodimenzionalnom ekranu. On to još nije svesno ni primetio. Pa ipak, bilo je
dosadno.) Ispod belog i vedrog neba, grad se prelivao u svim nijansama sive
boje. Većina zgrada bila je visoka, ali samo šačica natkriljavala je ostale; tih
nekoliko viših jedva je premašalo visinu dna lebdećeg zamka. Bilo je još
lebdećih zgrada. Luis je mogao da vidi ožiljke, široke pukotine u panorami grada
gde se smrskalo na hiljade tona mašinerije.
Ali jedini je ovaj zamak iz snova imao svoj vlastiti, samostalni pribor za
energiju. I spavaću sobu dovoljno veliku da podmiri potrebe bilo koje orgije
pristojne veličine. Sa ogromnim prozorskim zidom, sa koga je sultan mogao
zamišljeno da promatra svoj veliki posed i svoje podanike slične mravima.
"Ovo mesto kao da je stvoreno za obest", reče Luis Vu. Nešto mu privuče
pogled. Nešto što je lepršalo sa spoljašnje strane prozora.
223
Nit. Jedan njen deo visio je sa ispusta; ali komadi su i dalje padali sa neba.
Prokleta nit. Mogao je da vidi dva struka kako se vuku sa ispusta prema gradu.
Padali su sve vreme dok je gledao kroz prozor, ometajući mu vid.
Ne znajući njeno poreklo, Luis je prihvati onakva kakva je bila. Nešto lepo.
Ležao je nag na leđima preko gustog tepiha koji se protezao od zida do zida i
posmatrao nit kako promiče pored prozora. Osećao se sigurnim i odmornim,
možda po prvi put od kada je snop rendgenskog lasera pogodio Lažova.
Nit se neprekidno spuštala; petlja za petljom crne pređe vijugala je sa
sivobelog neba. Bila je toliko tanka da je na mahove postajala nevidljiva. Kako je
mogao saznati njenu dužinu? Kako se mogu izbrojati snežne pahuljice u
mećavi?
Luis je odjednom prepoznade.
"Dobro došla natrag", reče on. Ali glas mu je bio ispunjen zebnjom.
Žica senkovitog kvadrata pratila ih je dovde.
Luis se pope uz pet stepeništa u potrazi za doručkom. Razume se, nije

očekivao da kuhinja radi. Tražio je salu za bankete; ali umesto nje našao je
kuhinju.
Ona je potvrdila ranije pretpostavke. Jednom vlastodršcu bile su potrebne
sluge; a ovde je bilo slugu. Kuhinja je bila nepregledna. Mora da je bilo mnoštvo
šefova, koji su takođe imali sluge da odnose gotove proizvode u salu za
bankete, donose prljavo posuđe, čiste, izvršavaju porudžbine...
Bilo je ograđenih prostora u kojima se čuvalo sveže voće i povrće, a koje je
sada prekrivala prašina, koštice voća, sasušene kožice i buđ. Tu se nalaziIa i
ledara u kojoj su visili trupovi ubijenih životinja. Bila je prazna i topla. No,
postojao je i jedan zamrzivač koji je još radio. Nešto hrane na policama
zamrzivača možda je još bilo jestivo: ali Luis nije smeo da rizikuje.
Nije bilo konzervi.
224
Slavine za vodu bile su suve.

Sem zamrzivača, nije bilo mašine složenije od šarke na vratima. Nisu
postojali termometri ili satovi na pećima. Nije bilo ničeg nalik na tostere. Preko
peći su visile niti, sa čvorčićima prljavštine na njima. Sirovi začini? Nema ni
flašica za začine?
Luis se još jednom osvrnu oko sebe pre nego što iziđe. Da to nije učinio,
možda bi mu promakla istina.
Ova prostorija prvobitno nije bila kuhinja.
Šta onda? Ostava? Trodimenzionalna prostorija? Verovatno je to postala
kasnije. Jedan zid bio je sasvim prazan, jednoobrazno obojen, očigledno
nedavno; a na podu su se nazirali tragovi uklonjenih stolica i ležajeva.
Pa lepo. Soba je služila za zabavu. Onda se možda srušio zid i niko nije znao
kako da ga popravi. Kasnije je automatska kuhinja doživela istu sudbinu.
Tako je velika trodimenzionalna soba pretvorena u priručnu kuhinju. Takve
kuhinje mora da su već bile uobičajene, ako niko nije znao kako da popravi one
automatske.
Sirove namirnice bile su donošene letećim kamionima.
A kada su se leteći kamioni, jedan za drugim, pokvarili...?
Luis iziđe.
Konačno je pronašao salu za bankete i jedini pouzdan izvor hrane u zamku.
Tamo je za doručak pojeo jednu ciglu iz kuhinjskog proreza u svom 'ciklu.
Upravo je završavao obed kada uđe Govornik.
Kzin mora da je umirao od gladi. On ode pravo do svog 'cikla, naruči tri
vlažne, svetlocrvene cigle i smaza ih u devet zalogaja. Tek tada se okrenu i
pogleda Luisa.
Više nije bio avetinjski beo. Tokom noći pena je zacelila rane i skinula se.
Koža mu je bila uglačana, ružičasta i zdrava, ako je ružičasto bilo boja zdrave
kzinske kože, sa nekoliko ispupčenih sivih ožiljaka i jako izraženom mrežom
225
ljubičastih kapilara.
"Pođi za mnom", naredi kzin. "Pronašao sam kartografsku sobu."
16. KARTOGRAFSKA SOBA
Kartografska soba se nalazila na samom vrhu zamka, što joj je davalo još
veći značaj. Luis se zaduvao. Morao je dobrano da se napregne. Kzin nije trčao,
ali hodao je brže od čoveka.
Luis stiže na odmorište kad je Govornik promicao kroz dvostruka vrata pred
njim.
Kroz prorez Luis ugleda vodoravnu traku crnila, osam inča široku i tri stope
dignutu iznad tla. On pogleda preko nje tražeći sličnu traku bebinje plavog,
išpartanu ponoćnim plavim pravougaonicima; i ugleda je.
Premija.
Luis zastade na dovratku, razgledajući pojedinosti. Minijaturni Prstenasti svet
bio je velik gotovo kao cela prostorija, koja je bila kružnog oblika i imala možda
čak sto dvadeset stopa u prečniku. U središtu kružne mape nalazio se
pravougaoni ekran, postavljen na postolje i okrenut od vrata, ali predviđen za
okretanje.
Visoko na zidovima nalazilo se deset pokretnih globusa. Bili su različitih
veličina i okretali su se različitim brzinama; ali svi su bili obojeni karakterističnom
raskošno plavom bojom sa uskovitlanom belom skramom, tako da su ličili na
svetove slične Zemlji. Ispod svakog globusa nalazila se mapa konusnog
preseka.
"Proveo sam noć ovde, radeći", reče Govornik. Stajao je iza ekrana. "Imam
mnogo toga da ti pokažem. Dođi ovamo."
Luis se saže da prođe ispod Prstena, ali ga zaustavi jedna pomisao. Čovek
sokoljeg lika koji je vladao salom za bankete, nikada ne bi tako postupio, čak ni
pri ulasku u ovo svetilište nad svetilištima. Luis krenu pravo na Prsten, prođe
226
kroz njega i uveri se da je posredi samo holo projekcija.

Zaustavi se pored kzina.
Kontrolne table okruživale su ekran. Dugmad je izgledala velika i masivna,
napravljena od srebra; svako je bilo izrezbareno u obliku glave neke životinje.
Table su se ocrtavale u vrtložjima i krivinama. Nakinđureno, pomisli Luis.
Dekadentno?
Ekran je bio osvetljen, ali nije uveličavao. Gledati u njega bilo je isto kao i
gledati na Prstenasti svet iz blizine senkovitih kvadrata. Luis oseti da ga prože
dja vu.
"Regulisao sam ga ranije", reče kzin. "Ako se dobro sećam..." On dodirnu
jedno dugme i vidik stade da se širi takvom brzinom da se Luis maši za
regulator. "Želim da ti pokažem zidni obod. Rrr, malo..." On dodirnu drugo
dugme divljeg lika i vidno polje kliznu dalje. Gledali su preko ivice Prstenastog
sveta.
Negde su se nalazili teleskopi koji su im omogućavali ovaj pogled. Gde?
Postavljeni na senkovitim kvadratima?
Gledali su odozgo na hiljadama milja visoke planine. Vidik se i dalje širio
kada Govornik pronađe još preciznije komande. Luisa zadivi kako se planine,
postavši tako stvarne zbog svoje veličine, odjednom nađoše presečene senkom
svemira oštrom poput noža.
A onda ugleda ono što se protezalo preko vrhova planina.
Iako je to bila samo linija srebrnastih tačaka, znao je šta bi to moglo biti.
"Linearni ubrzivač."
"Da", reče Govornik. "Bez prenosnih kabina, to je jedini praktičan način na
koji se mogu prevaljivati udaljenosti na Prstenastom svetu. Mora da im je to bio
glavni transportni sistem."
"Ali nalazi se na visini od preko hiljadu milja. Liftovi?"
"Pronašao sam kanale za liftove svuda duž zidnog oboda. Tamo, na primer."
227
Sada je srebrna nit već predstavljaIa liniju sićušnih petlji, široko razmaknutih
koje su od pogleda odozdo skrivali planinski vrhovi. Tanka cev, koja se jedva
mogla razabrati, protezala se od petlje, pa niz obronak planine, do sloja oblaka
na dnu atmosfere Prstenastog sveta.
Govornik reče: "Elektromagnetske petlje veoma su guste oko kanala za
liftove. Inače su razdvojene milionima milja. Pretpostavljam da su one potrebne
samo za pokretanje, zaustavljanje i upravljanje. Kola su se mogla ubrzati do
slobodnog pada, a zatim nastaviti kretanje po inerciji oko oboda pri relativnoj
brzini od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi da bi se zaustavila blizu
cevi za lift pomoću druge skupine petlji."
"Čoveku bi bilo potrebno do deset dana da dospe na željeno odredište. Ne
računajući ubrzanje."
"Sitnica. Potrebno ti je šezdeset dana da stigneš do Srebrnih Zraka, ljudskog
sveta koji je najudaljeniji od Zemlje. A četiri puta toliko da pređeš s jednog na
drugi kraj poznatog svemira."
"Tačno. A životni prostor na Prstenastom svetu bio je veći od prostora koji je
obuhvaćen poznatim svemirom. Ovu stvar su sagradili zbog prostora." Luis
upita: "Da li si primetio neki znak kretanja? Da li se neko još koristi linearnim
akceleratorom?"
"Pitanje je besmisleno. Dopusti da ti pokažem." Vidik se promeni, skliznu u
stranu, lagano se uvećavajući. Bila je noć. Tamni oblaci promicali su nad tamom
tla, a tada...
"Gradska svetlost!" Luis proguta knedlu. Došlo je tako iznenada. "Znači nije
sve mrtvo. Možemo dobiti pomoć."
"Ne mislim tako. Ovo ćemo verovatno teško pronaći... ah."
"Do vraga!"
Zamak, očito njihov vlastiti zamak, lebdeo je spokojno iznad polja svetlosti.
Prozori, neon, matice lebdećih čestica svetlosti koje mora da su predstavljale
228
vozila... zgrade čudnih oblika u vazduhu... divno.

"Trake. Tanj! Gledamo stare trake. A pomislio sam da je to direktan prenos."
Za jedan sjajan trenutak izgledalo je da je njihovoj potrazi došao kraj. Osvetljeni,
uzavreli gradovi, naznačeni za njih na karti... ali te slike mora da su vekovima
stare, civilizacijama stare.
"I ja sam u to verovao mnogo časova prošle noći. Nisam uspeo da
odgonetnem istinu sve dok mi se potpuno nisu izjalovili napori da pronađem
hiljadama milja velik meteorski krater koji je napravio Lažov pri spuštanju."
Ostavši bez reči Luis potapša kzina po nagom ljubičastom ramenu. Nastojao
je da dosegne što je više mogao.
Kzin ne obrati pažnju na taj izraz prisnosti. "Pošto sam odredio gde se nalazi
zamak, stvari su se brzo razvijale. Posmatraj." On brzo prebaci vidno polje
prema luci. Tamna zemlja se zamagli i izgubiše se sve pojedinosti. Zatim se
nadoše iznad tamnog okeana.
Izgledalo je kao da se kamera povlači...
"Vidiš? Zaton jednog od glavnih slanih okeana nalazi nam se na putu prema
obodnom zidu. Sam okean je nekoliko puta veći od bilo kog mora na Kzinu ili
Zemlji. Zaton je veliki kao naš najveći okean."
"Još jedno odugovlačenje! Zar ga ne možemo preskočiti?"
"Možda i možemo. Ali suočili bismo se sa još većim odugovlačenjem." Kzin
posegnu za dugmetom.
"Stani. Želim da pobliže pogledam te grupe ostrva."
"Zašto, Luise? Da bismo mogli da se zaustavimo zbog zaliha?"
"Ne... Vidiš li kako teže da obrazuju skupine izdeljene širokim prugama
duboke vode? Uzmimo na primer tu grupu tamo." Luis prstom zaokruži prikaz na
ekranu. "A sada pogledaj kartu."
"Ne razumem."
"Ta skupina u onome što si nazvao zaton i ona mapa iza tebe. Kontinenti na
229
kupastoj projekciji pomalo su izobličeni... Vidiš li sada? Deset svetova, deset

skupina ostrva. Nisu u razmeri jedan prema jedan; ali kladio bih se da je ovo
ostrvo veliko kao Australija, a prvobitni kontinent na globusu ne izgleda veći od
Evroazije."
"Kakva grozna šala. Luise, da li je ovo tipično ljudski smisao za humor?"
"Ne, ne, ne. Osećanje! Sem..."
"Da?"
"Nisam se toga setio. Prvo pokolenje... morali su da odbace svoje svetove,
ali želeli su da zadrže bar nešto od onoga što su gubili. Tri pokolenja kasnije to
bi izgledalo smešno. Uvek je tako."
Kada se kzin uverio da je Luis završio, on snebivljivo upita: "Da li vi ljudi
mislite da razumete kzine?"
Luis se nasmeja i odmahnu glavom.
"Dobro", reče kzin i promeni temu. "Noćas sam neko vreme proveo ispitujući
najbližu svemirsku luku."
Stajali su u središtu minijaturnog Prstenastog sveta, gledajući kroz
pravougaoni prozor u prošlost.
Prošlost koju su videli predstavljala je veličanstveno dostignuće. Govornik je
upravio ekran na svemirsku luku, prema širokoj isturenoj grbini na spoljašnjoj
strani obodnog zida. Posmatrali su kako se preteći cilindar zatupljenog vrha, sa
hiljadu osvetljenih prozora, spušta u elektromagnetska pristupna polja. Polja su
sijala u pastelnim nijansama, verovatno zato da bi operatori mogli njima vizuelno
da upravljaju.
"Traka ima petlje", reče Govornik. "Posmatrao sam neko vreme noćas.
Putnici kao da ulaze direktno u obodni zid, kao da se koristi neki osmotski
proces."
"Aha." Luis je bio veoma potišten. Grbina svemirske luke nalazila se daleko u
smeru okretanja... na takvoj udaljenosti da je dosad pređeni komad puta bio
230
zanemarljivo mali.
"Gledao sam poletanje broda. Ne koriste linearne akceleratore. Njih
upotrebljavaju jedino za spuštanje, da bi prilagodili brzinu broda brzini svemirske
luke. Pri poletanju jednostavno izbacuju brod u vaseljenu.
Baš kao što je listojed pretpostavio, Luise. Sećaš se rasporeda kapija?
Prstenasti svet lako postiže brzinu okretanja potrebnu za rad polja usisne crpke.
Luise, slušaš li?"
Luis se trže. "Izvini. Sada jedino mogu da mislim na činjenicu da nam se put
produžava za daljih sedam stotina milja."
"Mogao bi se iskoristiti glavni transportni sistem, mali linearni akcelerator na
vrhu zidnog oboda."
"Ne verujem. Verovatno je uništen. Civilizacija teži da se širi ako postoji
transportni sistem koji bi joj to omogućio. Čak i ako bismo mogli da ga stavimo u
pogon, ne krećemo se u pravcu kanala za lift."
"To je tačno", reče kzin. "Pokušao sam da pronađem neki kanal."
Na pravougaonom ekranu, brod je stajao na tlu. Lebdeći kamioni prineše
spojnu cev do glavne komore letelice. Putnici se izliše u cev.
"Da promenimo odredište?"
"Ne možemo. Svemirska luka još je najizglednija."
"Misliš?"
"Nego šta, tanja mu! Ovoliki koliki je, Prstenasti svet je u stvari kolonija. A na
kolonijama civilizacija se uvek koncentriše oko svemirske luke."
"A to je zato što tu dolaze letelice sa rodnog sveta, noseći vesti o
tehnološkim novinama. Ali mi se držimo pretpostavke da su žitelji Prstenastog
sveta zauvek napustili svoje rodno stanište."
"Ali brodovi još mogu dolaziti", reče uporno Luis.
"Sa napuštenih svetova! Iz dalekih vekova! Usisne letelice podložne su
relativnosti, vremenskoj diletaciji."
231
"Nadaš se da ćeš naići na starog astronauta koji pokušava da domoroce

poduči starim, zaboravljenim veštinama. Možda si u pravu", reče Govornik. "Ali
mene je iznurilo ovo ustrojstvo, a svemirska luka je veoma daleko. Šta bih još
mogao da ti pokažem na karti ekrana."
Odjednom Luis upita: "Koliko smo prešli od kada smo napustili Lažova?"
"Rekoh ti da nisam mogao da pronađem krater koji je nastao prilikom udara.
Mogu samo da nagadam kao i ti. Ali znam koliko još imamo da prevalimo. Od
zamka do zidnog oboda ima otprilike dve stotine hiljada milja."
"Dugačak put... Ali mora da si pronašao planinu."
"Nisam."
"Onu veliku. Božju pesnicu. Gotovo smo udarili u njen obronak."
"Nisam."
"To mi se ne dopada. Da nismo možda skrenuli sa kursa, Govorniče?
Trebalo je da pronađeš Božju pesnicu jednostavno tako što bi se vraćao
nadesno od zamka."
"Ali nisam", reče neopozivo Govornik. "Želiš li još nešto da vidiš? Na primer,
postoje prazne oblasti. Možda je na tim mestima traka izlizana, ali pala mi je na
pamet mogućnost da su neka mesta na Prstenastom svetu skrivana zato što su
predstavljala tajnu."
"Ali morali bismo da odemo tamo da bismo to doznali."
Govornik se iznenada okrete prema dvostrukim vratima, a uši mu se raširiše
poput lepeze. Odjednom se spusti na sve četiri i skoči.
Luis trepnu. Zbog čega li je to uradio? A zatim začu...
Bez obzira na dugotrajnu upotrebu, postrojenja u zamku radila su gotovo
nečujno. Sada je, međutim, kroz dvostruka vrata dopiralo tiho brujanje.
Govornik se više nije video. Luis izvuče svoj reflektorski laser i oprezno krete
za njim.
Pronašao je kzina na vrhu stepeništa. Odložio je oružje a zatim su zajedno
232
nastavili da posmatraju Tilu kako se vozi prema njima.

"Idu samo nagore", reče im Tila. "Ne nadole. One između šestog i sedmog
sprata uopšte ne rade."
Luis postavi očigledno pitanje: "Kako si ih pokrenula?"
"Treba samo uhvatiti rukom ogradu i gurnuti je napred. Neće da rade ako se
ne držiš. Radi sigurnosti. Slučajno sam to pronašla."
"Ma nemoj! Prevalio sam deset spratova jutros. Koliko si ti prepešačila pre
nego što si pronašla?"
"Nijedan. Krenula sam po doručak, saplela se o prvi stepenik i ščepala rukom
ogradu."
"Tačno. Slaže se."
Tila je izgledala povredeno. "Nisam ja kriva što si ti..."
"Izvini. Da li si doručkovala?"
"Ne. Gledala sam ljude kako se kreću ispod nas. Da li ste znali da se tačno
ispod zdanja nalazi javni trg?"
Govornikove uši se širom rastvoriše. "Stvarno? I nije napušten?"
"Ne. Pristižu odasvud, celog jutra. Do sada mora da ih ima na stotine." Ona
se nasmeši poput svitanja. "I pevaju."
Duž hodnika zamka nalazila su se proširenja. U svakoj niši bili su prostrti

ćilimi, postavljeni ležajevi i stolovi, očito zbog toga da bi svaka grupa šetača
mogla da obeduje tamo gde joj se dopada, ma gde se nalazila. U jednom
takvom kutku za ručavanje, blizu 'nivoa podruma' zamka, nalazio se dugačak
prozor koji se savijao pod pravim uglom tako da je zahvatao pola zida i pola
poda.
Luis se malo zaduvao sišavši sa desetog sprata. Zadivio ga je sto za
ručavanje. Površina mu je bila izvajana; no, ivice su bile tako uobličene i
rasporedene da su navodile na pomisao da je reč o tanjirima za supu, salatu ili
233
maslac, odnosno o plitkim zdelama ili podmetačima za krčage. Upotrebljivan

decenijama ili stolećima, čvrsti beli materijal stekao je patinastu prevlaku.
"Nisu koristili tanjire", poče Luis naglas da misli. "Sipali su hranu u ulegnuća,
a posle jela oprali sto."
Izgledalo je nehigijenski, ali... "Nisu doneli ovamo muve, komarce ili vukove.
Zašto bi onda doneli bakterije?"
"Crevne bakterije", odgovori on sam sebi. "Za varenje. A ako jedna bakterija
mutira, postaje opasna..." U međuvremenu, izgubili su svaku imunost. Da li je na
taj način izumrla civilizacija Prstenastog sveta? Svakoj civilizaciji potreban je
minimalan broj članova da bi se održala.
Tila i Govornik nisu obraćali pažnju na njega. Klečali su na savijutku prozora,
gledajući dole. Luis pođe da im se pridruži. "Još su tamo", reče Tila. I odista su
bili. Luis proceni da ga promatra bar hiljadu ljudi. Sada nisu pevali.
"Ne mogu znati da smo ovde", reče on.
Govornik uzvrati: "Možda obožavaju zdanje."
"Čak i da je tako, ne mogu to raditi svakog dana. Suviše smo daleko od ivice
grada. Ne bi mogli da stignu na polja."
"Možda smo se zadesili ovde na neki naročiti dan, sveti dan."
Tila ređe: "Možda se nešto dogodilo noćas. Nešto izuzetno, kao što je naš
dolazak, ako nas je neko ipak primetio. Ili kao ono." Ona upre prst.
"Razmišljao sam o tome", reče Govornik. "Koliko već pada?"
"Sigurno od kada sam se probudio, a verovatno i duže. Liči na kišu ili na
neku novu vrstu snega. Milja za miljom žice sa senkovitih kvadrata... Šta mislite
zašto pada ovde?"
Luisu, pade na um šest miliona milja razdaljine između vlakna pokidanog u
sudaru sa Lažovom... koje je padalo zajedno sa Lažovom prema Prstenastom
svetu, odnosno približno istim kursom. Gotovo da i nije bilo čudno što su naišli
na deo tog ogromnog vlakna.
234
Raspoloženje ga nije dugo držalo. "Slučajnost", reče on.

"U svakom slučaju, visi posvuda i verovatno pada još od sinoć. Domoroci
mora da od ranije obožavaju dvorac zato što leti."
"Razmislite", reče lagano kzin. "Ako inženjeri Prstenastog sveta treba danas
da se pojave, spuštajući se iz ovog lebdećeg zamka, to će biti primljeno kao
nešto primereno, a ne iznenađujuće. Luise, da probamo Božji Gambit?"
Luis se okrenu da odgovori... ali nije uspeo. Mogao je samo da pokuša da
napravi bezizrazno lice. Možda bi mu to i pošlo za rukom, ali Govornik stade da
objašnjava Tili:
"Luis pretpostavlja da bismo možda više postigli kod domorodaca ako bismo
se predstavili kao inženjeri Prstenastog sveta. Ti i Luis biste izigravali akolite, a
Nesus zarobljenog demona; ali možemo se nadati uspehu i bez njega. Ja bi
trebalo da budem više božanstvo nego inženjer, neka vrsta boga rata..."
Tila stade da se smeje, a ni Luis više ne izdrža.
Osam stopa visok i neljudski širok u ramenima i bedrima, kzin je bio suviše
veliki i suviše zubat da bi ulivao nešto drugo sem straha, čak i ovako oprljen.
Mačkolik rep uvek mu je predstavljao najmanje upečatljiv deo. Sada mu je sva
koža bila iste te boje: bebinje roze, prošarana bledoljubičastim kapilarima. Bez
krzna koje bi mu prekrivalo glavu, uši su mu ličile na neotvorene ružičaste
suncobrane. Narandžasto krzno prekrivalo mu je oči poput domino maske, a na
produžetku leđa kao da mu je izrastao vlastiti jastuk za sedenje.
Sve je postalo još smešnije zbog opasnosti koja se krila u ismejavanju jednog
kzina. Presamićen, sa rukama prekrštenim na trbuhu, smejući se bezglasno, jer
nije mogao da udahne, Luis krenu unazad prema nečemu za što se nadao da je
stolica.
Neljudski velika ruka ščepa ga za rame i podiže visoko. I dalje zgrčen od
smeha, Luis se nađe oči u oči sa kzinom i začu: "Moraš mi objasniti ovo tvoje
ponašanje, Luise."
235
Luis uloži ogroman napor da progovori: "Neka vrsta boga rata", reče on i
ponovo se zaceni. Tila je štucala od smeha.
Kzin ga spusti na stolicu i sačeka da ga prođe napad.
"Jednostavno, nisi dovoljno upečatljiv da bi izigravao boga", reče Luis
nekoliko minuta kasnije. "Sve dok ti ponovo ne izraste krzno."
"Ali ako golim rukama rastrgnem nekoliko ljudi, možda će me onda
poštovati."
"Poštovaće te iz daljine, krijući se. To nam ne bi koristilo. Ne, moraćemo da
sačekamo krzno. Čak i tada, biće nam potreban Nesusov tasp."
"Ne računaj na lutkara."
"Ali..."
"Kažem da ne računaš na lutkara. Kako ćemo da stupimo u vezu sa
domorocima?"
"Ti ćeš morati da ostaneš ovde. Pogledaj šta još možeš da naučiš u
kartografskoj sobi. Tila i ja", reče Luis, a onda se iznenada seti. "Tila, ti nisi
videla kartografsku sobu."
"Kakva je?"
"Ostani ovde i neka ti je Govornik pokaže. Sam ću sići. Vas dvoje me možete
pratiti pomoću komunikacionog diska i priteći mi upomoć ako zagusti.
Govorniče, daj mi svoj reflektorski laser." Kzin zagunđa, ali ipak pruži reflektorski
laser. Još je imao modifikovani Slejverov dezintegrator.
Na visini od hiljadu stopa, Luis začu kako se sveta tišina pretvara u

zaprepašćeno mrmljanje; znao je da su ga ugledali u vidu svetle mrlje koja se
odvojila od prozora zamka. On nastavi ka njima.
Mrmljanje nije samo od sebe utihnulo. Bilo je ugušeno. Mogao je da uoči
razliku.
Zatim poče pevanje.
236
"Razvučeno je", kazala je Tila. "Nema ritma i zvuči jednolično." Luis je

odlutao u mislima, tako da ga je pevanje iznenadilo. Bilo je mnogo bolje nego
što je očekivao.
Pretpostavljao je da pevaju u dvanaestonskoj lestvici. Osmotonska lestvica
koja se koristila na većini ljudskih svetova bila je, zapravo, slična
dvanaestonskoj, uz neke manje razlike. Nikakvo čudo što je Tili zvučala
jednolično.
Da, bilo je jednolično. Bila je to crkvena muzika, lagana i svečana, ponavljala
se i bila je neskladna. Ali ipak je zvučala veličanstveno.
Trg je bio ogroman. Hiljadu ljudi predstavljalo je ogromno mnoštvo nakon
samotnih nedelja; ali trg je mogao da primi deset puta toliko. Zvučnici bi im
pomogli da skladno pevaju, ali nije bilo zvučnika. Jedan izdvojen čovek mahao
je rukama sa postolja na sredini trga. Ali masa nije gledala u njega. Svi pogledi
bili su upravljeni uvis, prema Luisu Vuu.
Zbog svega toga muzika je bila divna.
Tila nije mogla da oseti tu lepotu. Muzika koju je ona poznavala poticala je sa
snimaka i trodimenzionalnih setova sa neizbežnim sistemom mikrofona. Ta vrsta
muzike mogla se pojačavati, ispraviti, glasovi su se mogli umnožiti ili pojačati,
loše deonice izbaciti. Tila Braun nikada nije čula muziku uživo.
Luis Vu jeste. On uspori 'cikl da bi nervnim završecima pružio vremena da se
naviknu na njen ritam. Setio se velikih javnih pojanja na stenama iznad
Krahograda, gomila koje su se mogle pohvaliti dvaput većim brojem ljudi i
pesmama koje su zbog toga i još zbog nečega drugačije zvučale; jer i Luis Vu je
pevao. A sada, pošto je pružio vremena muzici da zatitra u njemu, uši počeše da
mu se privikavaju na pomalo oštre i jednolične tonove, na mešanje glasova,
ponavljanje, na laganu veličanstvenost himne.
On uhvati sebe kako se sprema da zapeva. To nije dobra ideja, pomisli i
nastavi da spušta 'cikl prema trgu.
237
Na postolju u sedištu trga nekada se nalazila statua. Luis prepoznade stopala

nalik na ljudska, svako četiri stope dugačko, koja su označavala mesto gde se
uzdizao kip. Sada je na postolju bio smešten trouglasti oltar, a okrenut leđima
njemu stajao je čovek koji je mahao rukama dok su ljudi pevali.
Odsev ružičastog povrh sive odore... Luis zaključi da čovek ima na glavi
šlem, možda od ružičaste svile.
Odlučio je da se spusti na samo postolje. Upravo je dodirnuo tle, kada se
dirigent okrete licem prema njemu. Od iznenađenja, umalo nije uništio 'cikl.
Luis je, u stvari, video ružičastu lobanju. Jedinstvenu u ovoj gomili glava nalik
na zlatne cvetove, sa licima obraslim plavom dlakom i očima koje su kroz nju
provirivale, lice ovog čoveka bilo je glatko kao i lice Luisa Vua.
Jednim otresitim gestom, dlanova okrenutih nadole, čovek zadrža poslednju
otpojanu notu... ostavi je da potraje više sekundi... a zatim je preseče. Trenutak
kasnije, sa ivica trga nahrupiše njeni poslednji treptaji. Sveštenik se suočio s
Luisom Vuom u iznenadnoj tišini.
Nije izgledao niži od Luisa Vua, što znači da je bio visok za domoroca. Koža
na licu i lobanji bila mu je veoma bleda, gotovo poluprozirna, kao kod albina sa
Uspesmo. Mora da se obrijao pre mnogo časova žiletom koji nije bio dovoljno
oštar, pošto su sivkaste čekinje počele da se pojavljuju posvuda sem oko očiju.
Obratio mu se prekornim tonom, ili je bar tako izgledalo. Disk za prevođenje
smesta reče: "Najzad ste došli."
"Nismo znali da nas očekujete", reče Luis iskreno. Nije bio dovoljno
samopouzdan da pokuša sa Božjim Gambitom koji bi počivao na njemu. Za
vreme dugog života naučio je da se dosledna gomila laži može đavolski upetljati.
"Puštaš kosu na glavi", reče sveštenik. "To onda znači da nisi baš čistokrvan,
Inženjeru."
Znači u tome je stvar! Rasa Inženjera mora da je bila potpuno ćelava; ovaj
sveštenik ih verovatno oponaša izbrijavajući nežnu kožu tupim žiletom. Ili... su
238
Inženjeri upotrebljavali kremu za depilaciju, odnosno nešto podjednako

delotvorno samo zato što je to bilo moderno? Sveštenik je veoma ličio na žičani
portret iz sale za bankete.
"Moja krv te se ne tiče", reče Luis, rešivši na taj način problem. "Na putu smo
prema obodu sveta. Šta nam možeš reći o našem putu?"
Sveštenik je bio vidno zbunjen. "Ti od mene tražiš obaveštenja? Ti,
Inženjeru?"
"Ja nisam Inženjer." Luis je bio spreman da aktivira sonični nabor.
Ali sveštenik je izgledao još zbunjeniji. "Zašto si onda polućelav? Kako letiš?
Da li si ukrao tajne sa Nebesa? Šta tražiš ovde? Da li si došao da ukradeš moje
vernike?"
Izgleda da je poslednje pitanje bilo važno. "Na putu smo prema obodu. Sve
što tražimo jesu obaveštenja."
"Vaši odgovori su sigurno u Nebesima."
"Ne budi neozbiljan sa mnom", reče Luis ujednačenim glasom.
"Ali došao si pravo sa Nebesa! Video sam te!"
"Oh, zamak! Prošli smo kroz zamak, ali nismo mnogo saznali. Na primer, da
li su Inženjeri stvarno bili ćelavi?"
"Ponekad mi se činilo da su se samo brijali kao i ja. Pa ipak, tvoja brada kao
da je prirodno ćosava."
"Depiliram je." Luis se osvrnu oko sebe, po moru časnih, zlatnih, cvetnih lica.
"U šta oni veruju? Izgleda da ne dele tvoje sumnje?"
"Vide nas kako razgovaramo na ravnoj nozi, na jeziku Inženjera. Voleo bih da
tako i nastavimo, ako ti to odgovara." Sada je sveštenikovo ponašanje više ličilo
na ponašanje zaverenika nego neprijatelja.
"Da li bi ti od toga porastao ugled među njima? Pretpostavljam da bi", reče
Luis. Sveštenik se stvarno plašio da ne izgubi svoje vernike kao što bi to bio
slučaj i sa bilo kojim drugim sveštenikom, kada bi njegov bog oživeo i pokušao
239
da preuzme vlast. "Mogu li nas oni razumeti?"

"Možda jednu od deset reči."
Luis u tom trenu zažali što ima tako dobrog prevodioca. Nije mogao da odredi
da li je sveštenik govorio jezikom Zignamuklikklika. Kada bi to znao, kada bi
znao koliko su se dva jezika udaljila jedan od drugog od prekida komunikacija,
bio bi u stanju da odredi vreme kraha civilizacije.
"Zašto je ovaj zamak nazvan Nebesima?" upita on. "Znaš li?"
"Legende pominju Zrilira", reče sveštenik, "kao i način na koji je on vladao
svim zemljama ispod Nebesa. Na ovom postolju nalazila se Zrilirova statua, u
prirodnoj veličini. Zemlja je snabdevala zamak poslasticama koje mogu da ti
nabrojim, ako želiš da čuješ, jer smo njihova imena naučili napamet; ali one
danas ne rastu. Da li...?"
"Ne hvala. Šta se dogodilo?"
U čovekovom glasu pojavi se napevan prizvuk. Mora da je ovu priču čuo
mnogo puta, kao i da ju je mnogo puta ispričao...
"Nebesa su bila podignuta kada su Inženjeri sagradili Svet i Luk. Onaj koji je
upravljao njima, vladao je s kraja na kraj zemlje. Tako je Zrilir vladao, tokom
mnogo ljudskih života, gađajući s Nebesa sunčevim plamenom kada je bio
nezadovoljan. A onda se javila sumnja da Zrilir više ne može da baca sunčev
plamen.
Ljudi ga više nisu slušali. Nisu mu slali hranu. Oborili su statuu. Kada su
Zrilirovi anđeli počeli da bacaju kamenice sa visina, ljudi su se sklanjali i smejali.
A onda jednoga dana, ljudi su pokušali da zauzmu Nebesa podigavši
stepenište ka njemu. Ali Zrilir je srušio stepenište. Zatim su njegovi andeli
napustili Nebesa u letećim kolima.
Kasnije smo zažalili što smo izgubili Zrilira. Nebo je uvek bilo oblačno; usevi
su bili zakržljali. Molili smo se da se Zrilir vrati..."
"Šta misliš, koliko je sve to tačno?"
240
"Poricao bih sve do jutros, kada si ti doleteo sa Nebesa. Zadaješ mi silne

brige, o Inženjeru. Možda Zrilir stvarno namerava da se vrati, pa šalje svoje
kopile kao prethodnicu da očisti put od lažnih sveštenika."
"Mogu da obrijem glavu. Da li bi to pomoglo?"
"Ne. Nema veze; postavljaj pitanja."
"Šta mi možeš reći o padu civilizacije Prstenastog sveta?"
Pitanje je, izgleda, još više zabrinulo sveštenika. "Da li će civilizacija pasti?"
Luis uzdahnu i... po prvi put... okrenu se da pogleda oltar.
Oltar je zauzimao središte postolja na kome su stajali. Bio je napravljen od
tamnog drveta. Ravna, pravougaona površina bila mu je izrezbarena u obliku
reljefne karte, sa brdima, rekama, jednim jezerom i dve ivice koje su se podizale
uvis. Drugi par ivica, znatno kraćih, predstavljao je osnovu zlatnog paraboličnog
luka.
Zlatna oplata luka bila je izbledela. Ali sa prevoja na njegovom vrhu na jednoj
niti visila je mala, zlatna lopta; a to zlato bilo je veoma izglačano.
"Da li je civilizacija u opasnosti? Toliko toga se dogodilo. Sunčeva žica, tvoj
vlastiti dolazak... da li je to sunčeva žica? Da li će sunce pasti na nas?"
"Nema ni govora. Misliš na žicu koja je padala celo jutro?"
"Da. Za vreme religijske obuke učili su nas da sunce visi sa Luka na vrlo jakoj
niti. Ta nit je jaka. Znamo to", reče sveštenik. "Jedna devojčica pokušala je da je
podigne i razmrsi, a ona joj je isekla prste."
Luis klimnu. "Ništa neće pasti", reče on. A u sebi dodade: čak ni senkoviti
kvadrati. Čak i kada bi sve žice bile presečene, kvadrati ne bi udarili o Prstenasti
svet. Inženjeri su im dali orbitalni aphelion unutar Prstena.
Bez mnogo nađe, on upita: "Šta znaš o transportnom sistemu na obodu?"
Istog časa postade mu jasno da nešto nije u redu. Naslutio je nešto, neki dokaz
propasti; ali kakav?
Sveštenik reče : "Da li bi to ponovio?"
241
Luis ponovi.
Sveštenik odgovori: "Tvoja sprava koja govori rekla je nešto drugo prvi put.
Nešto o zabranjenom... nečem."
"Smešno", reče Luis. A onda i sam začu. Prevodilac je govorio drugačijim
tonom, sa prekidima.
"'Koristite zabranjenu talasnu dužinu, kršeći...' Ne sećam se ostataka", reče
sveštenik. "Bolje da završimo ovaj razgovor. Probudio si nešto iz davnina, nešto
zlo..." Sveštenik prestade da sluša, jer Luisov prevodilac opet poče da govori
njegovim jezikom. 'kršeći naredbu broj dvanaest i ometajući održavanje.' "Mogu
li se vaše snage povući..."
Kraj sveštenikovog pitanja ostao je nepreveden.
Disk iznenada postade crveno usijan u Luisovoj ruci. On ga nagonski odbaci
što je dalje mogao. U trenutku kada je udario o pločnik već je dostigao nivo
belog usijanja... ali nije nikoga povredio, koliko je on mogao da vidi. Narednog
časa Luis oseti reakciju na bol i ostade napola zaslepljen suzama.
Još je mogao da vidi jedino sveštenika kako mu se klanja vrlo svečano i
kraljevski.
On uzvrati klanjanjem, ne promenivši izraz lica. Budući da nije silazio sa
'cikla, on pritisnu komande i krete put Nebesa.
Kada više nisu mogli da mu vide lice on zaurla od bola i upotrebi reč koju je
jednom čuo na Čudesnoj zemlji od čoveka koji je ispustio komad Steuben
kristala star hiljadu godina.
17. OLUJNO OKO
Napustivši Nebesa, 'cikli su se uputili prema luci, krećući se ispod čeličnog

pokrova koji je u ovim područjima predstavljao stalno nebo. On im je spasao
živote iznad polja suncokreta. Sada je, međutim, delovao prilično
obeshrabrujuće.
242
Luis pritisnu tri dugmeta na signalnoj tabli da bi se zadržao na trenutnoj visini.

Morao je da pazi šta radi, jer mu je desna ruka bila gotovo neosetljiva od lekova,
sprejkože i belih plikova na jagodici svakog prsta. Pogledao je ruku i pomislio
kako je moglo ispasti još mnogo gore...
Govornik se pojavi iznad signalne table. "Liuse, zar se nećemo popeti iznad
oblaka?"
"Mogli bismo nešto da propustimo. Odande ne možemo da vidimo tlo."
"Imamo mape."
"Da li će nam one ukazati na naredno polje suncokreta?"
"U pravu si", reče Govornik i istog časa se isključi.
Dok su čekali u Nebeskoj kartografskoj sobi da Luis porazgovara sa
obrijanim sveštenikom, Govornik i Tila dobro su iskoristili vreme. Precrtali su
mape puta koji ih je još čekao do zidnog oboda, a uneli su i gradove koji su se
na uveličavajućem ekranu pojavljivali kao svetle žute mrlje.
Tada je usledio prigovor što su upotrebili zauzetu frekvenciju. Ko ju je
zauzeo, zbog čega, pre koliko vremena? Zašto je do prigovora tek sada došlo?
Luis je izložio pretpostavku o napuštenoj mašini, sličnoj protivmeteorskom
čuvaru koji je oborio Lažova. Ovaj je možda radio samo na mahove, u grčevima.
I Govornikov disk za prevođenje se usijao i zalepio mu se za dlan. Proći će
dani pre nego što će moći ponovo da se koristi tom šakom, čak i uz upotrebu
čudesnih kzinskih 'vojnih' lekova. Mišići će morati da se regenerišu.
Mape će doneti promenu. Obnovljena civilizacija gotovo izvesno bi se najpre
pojavila u velikim metropolama. Flota je mogla da preleti preko tih gradova
tragajući za svetlošću ili dimom.
Nesusovo pozivno dugme svetlelo je na tabli, možda već časovima. Luis se
javi.
On ugleda lutkarevu rasutu, smeđu grivu i rukavičasto meka leđa kako se
dižu i spuštaju u ritmu disanja. Za trenutak je pomislio da je lutkar ponovo u
243
stanju katatoničke povučenosti. No, Nesus tada podiže trouglastu glavu i

zapeva: "Dobro došao, Luise! Šta ima novo?"
"Pronašli smo lebdeću zgradu", reče Luis. "Sa kartografskom sobom." On
ispriča lutkaru o zamku zvanom Nebesa, kartografskoj sobi, ekranu, mapama i
globusima, svešteniku, njegovim pričama i njegovom modelu Vaseljene. Neko
vreme je samo odgovarao, kada mu i samom pade na um jedno pitanje.
"Hej. Da li tvoj disk za prevodenje radi?"
"Ne, Luise. Pre izvesnog vremena instrument je postao beo od usijanja pred
mojim očima, dobrano me uplašivši. Da sam se usudio, podlegao bih katatoniji;
ali suviše sam malo znao."
"I ostali diskovi su propali. Tilin je izgoreo kutiju u kojoj se nalazio i ostavio
ogrebotinu na njenom 'ciklu. I Govorniku i meni su izgorele ruke. Znaš šta?
Moraćemo da naučimo jezik Prstenastog Sveta."
"Da."
"Voleo bih da se starac setio nečeg u vezi sa padom starog društva Prstena.
Pala mi je na um pomisao..." I on iznese lutkaru svoju teoriju o mutirajućoj
crevnoj bakteriji.
"Moguće", reče Nesus. "Da su jednom izgubili i tajnu transmutacije, nikada se
ne bi povratili."
"Oh? Zašto?"
"Pogledaj oko sebe, Luise. Šta vidiš?"
Luis posluša. On ugleda sevanje munja u oluji koja je i rasla pred njima; vide
brda, doline, udaljeni grad, dvostruke planinske vrhove prekrivene prljavim,
poluprovidnim temeljnim materijalom Prstena...
"Spusti se bilo gde na Prstenastom Svetu i kopaj. Šta ćeš naći?"
"Prljavštinu", reče Luis. "Pa?"
"A posle?"
"Još prljavštine. Stenovito tle. Podni materijal Prstena", reče Luis. I čim
244
izgovori te reči predeo kao da poče da se menja. Olujni oblaci, planine, grad koji
će naići krećući se u smeru okretanja i grad koji je iščezavao iza njih, rub nečeg
sjajnog tamo daleko na beskonačnom obzorju koji bi mogao označavati more ili
invaziju suncokreta... sada se predeo prikazao u pravoj svetlosti, kao opna.
Razlika između jedne prave planete i ovoga bila je slična razlici između ljudskog
lica i prazne gumene maske.
"Ako staneš da kopaš na bilo kom svetu", govorio je lutkar, "na kraju ćeš ipak
naići na neku vrstu metalne rude. Ovde ćeš nakon četrdeset stopa zemlje naići
na osnovu Prstena. Taj se materijal ne može probiti. Kada bi mogao, rudar bi
naleteo na vakuum što bi bila okrutna nagrada za njegov trud.
Svaka civilizacija sposobna da sagradi Prsten mora posedovati i znanje o
vršenju jevtine transmutacije. Ukoliko bi izgubila tehnologiju transmutacije - bez
obzira kako - šta bi se dogodilo? Sigurno je da ne bi raspolagali zalihama
sirovine metala. I tako, ne bi više bilo rude. Sav metal na Prstenu nalazio bi se u
mašinama i alatkama ili bi bio zarđan. Ne bi im pomogla čak ni ovladanost
tehnikom međuplanetarnog letenja, jer oko ove zvezde nema ničega gde bi se
mogao otvoriti rudnik. Civilizacija bi propala i više se nikada ne bi uzdigla."
Luis blago upita: "Kada si došao na tu pomisao?"
"Pre izvesnog vremena. Nije mi se činilo važno za naš opstanak."
"Znači, jednostavno si prećutao!" reče Luis. Časove je proveo mozgajući o
tom problemu! A sada sve izgleda tako očigledno. Kakva zamka, kakva strašna
zamka za razumna bića.
Luis je gledao preda se (jedva da je primetio da je Nesusov lik nestao). Oluja
se približila, bila je široka. Sonični nabori bez sumnje mogu da izdrže, ali ipak...
Bolje da prelete iznad nje. Luis povuče ručicu i letcikli krenuše prema sivom
pokrovu sveta, prema oblacima koji su ih natkriljavali od kada su stigli do kule
zvane Nebesa.
Luisove misli zaludno su bludele...
245
Za učenje novog jezika biće im potrebno vremena. Da to pokušaju svaki put

kada se spuste, bilo bi nemoguće. Problem je postajao sve važniji. Koliko su
domoroci Prstena već varvari? Koliko je prošlo od kada su svi govorili istim
jezikom? Koliko se lokalni jezici razlikuju od prvobitnog?
Svet se zamuti oko njih, a zatim postade potpuno siv. Nalazili su se u
oblacima. Pramenovi magle promicali su oko mehura Luisovog soničnog
nabora. A onda 'cikl izbi na svetlost.
Sa beskonačnog obzorja Prstenastog sveta, u Luisa Vua zurilo je preko
ravnog beskraja oblaka jedno ogromno plavo oko.
Ako je glava Boga bila veličine Zemljinog Meseca, ovo oko bi joj baš
odgovaralo.
Luisu je bio potreban čitav trenutak da shvati ono što vidi. Narednog trenutka,
mozak mu glatko odbi da poveruje u to. Zatim, cela slika pokuša da izbledi poput
rđavo osvetljenog holoa.
Kroz zujanje u ušima on ču ili oseti da neko vrišti.
Da li sam mrtav? Upita se.
Da li to Nesus vrišiti? Ali on se isključio.
Bila je to Tila. Tila, koja se nikada u životu nije uplašila. Tila je rukama
prekrila lice, krijući se od toga ogromnog plavog pogleda.
Oko je ležalo pravo ispred njih, pravo prema luci. Izgledalo je kao da ih
privlači ka sebi.
Da li sam mrtav? Da li je Tvorac došao da me izvede pred sud? Koji Tvorac?
Bilo je krajnje vreme da Luis Vu odluči u kog Tvorca veruje, ako je uopšte u
nekoga verovao?
Oko je bilo plavo i belo, sa belim obrvama i tamnom zenicom. Belo od
oblaka, plavo zbog daljine. Kao da je bilo deo samog neba.
"Luise!" zavika Tila. "Učini nešto!"
To se ne događa, reče Luis u sebi. Grlo mu je bilo poput stuba čvrstog leda.
246
Um mu se kovitlao po lobanji kao da je u klopci. Vaseljena je velika, ali neke

stvari su stvarno nemoguće.
"Luise!"
Luis povrati glas. "Govorniče. Hej, Govorniče. Šta vidiš?"
Kzin ne odgovori odmah. Kada je najzad progovorio, glas mu je bio čudno
jednoličan. "Vidim ispred nas jedno veliko ljudsko oko."
"Ljudsko?"
"Jeste. Da li ga i ti vidiš?"
Reč koju Luis nikada ne bi upotrebio bila je ovde ključna. Ljudsko. Ljudsko
oko. Da je oko predstavljalo natprirodnu manifestaciju, kzin bi video ili kzinsko
oko, ili ništa.
"Znači da je prirodno", reče Luis za sebe. "Mora biti."
Tila je gledala u njega puna nade.
Ali kako ih je privlačilo?
"Oh", reče Luis Vu i naglo pomeri palicu za upravljanje udesno. 'Cikli
skrenuše prema smeru okretanja.
"To nije naš put", reče smesta Govornik. "Luise, vrati nas. Ili prepusti meni
upravljanje flotom."
"Ne misliš valjda da prođemo kroz tu stvar?"
"Preveliko je da bismo ga zaobilazili."
"Govorniče, nije veće od Platonovog kratera. Možemo ga zaobići za sat.
Zašto da rizikujemo?"
"Ako se bojiš, odvoji se od formacije, Luise. Zaobiđi oko i srešćemo se na
drugoj strani. I ti možeš to da uradiš, Tila. Ja ću roći kroz njega."
"Zašto?" Čak je i samom Luisu vlastiti glas zazvučao zadirkivački. "Misliš li
da... slučajna formacija oblaka predstavlja izazov tvojoj muškosti?"
"Šta? Nije na probi moja sposobnost rađanja, Luise, već moja hrabrost."
"Zašto?"
247
'Cikli su promicali nebom ekonomskom brzinom od hiljadu dve stotine milja

na čas.
"Zašto je tvoja hrabrost na probi? Duguješ mi odgovor. Rizikuješ naše
živote."
"Ne. Vi možete zaobići oko."
"A kako ćemo te posle naći?"
Kzin razmisli. "Evo u čemu je stvar. Da li ste čuli za jeres Kdapt-
propovednika?"
"Ne."
"U mračnim danima koji su usledili nakon Četvrtog primirja sa ljudima, ludi
Kdapt-propovednik postao je zagovornik nove religije. Pogubio ga je sam
Patrijarh u dvoboju, jer je nosio isto ime kao i on, ali njegova jeretička religija živi
u tajnosti još i danas. Kdapt-propovednik je verovao da je Tvorac sazidao
čoveka prema vlastitom liku."
"Čoveka? Ali... Kdapt-propovednik bio je kzin?"
"Jeste. Vi ste stalno pobeđivali, Luise. Tokom tri veka i u četiri rata odnosili
ste pobede. Kdaptove pristalice navlačile su maske od ljudske kože za vreme
molitvi. Nadali su se da će time zbuniti Tvorca taman toliko da dobiju rat."
"I kada si video to oko kako preko obzorja bulji u nas..."
"Da."
"Uh, bre."
"Tvrdim ti, Luise, da je moja teorija verovatnija od tvoje. Slučajna formacija
oblaka! Ma hajde, Luise!"
Luisov mozak poče da radi. "Slučajni udar. Možda su inženjeri Prstena
postavili formaciju oka da bi se zabavili, ili kao putokaz za nešto."
"Za šta?"
"Ko zna? Za nešto veliko. Zabavni park, glavnu crkvu, štab udruženja
optometrista. Imajući u vidu tehniku koju su posedovali i prostor kojim su
248
raspolagali, moglo bi biti bilo šta!"

"Zatvor za voajere", reče Tila, iznenada shvativši o čemu se govori.
"Univerzitet za privatne detektive! Shema testa za ogromni trodimenzionalni
televizor! Uplašila sam se isto kao i ti, Govorniče." Tila ponovo progovori
normalnim glasom. "Mislila sam da je to... ne znam šta sam pomislila. Ali uz
tebe sam. Zajedno ćemo proći kroz njega."
"Dobro, Tila."
"Ako trepne oboje smo mrtvi."
"Većina je uvek razumna'", navede Luis. "Pozvaću Nesusa."
"Tako je, svemira mu! On već mora da je prošao kroz ili oko njega!"
Luis se nasmeja jače nego što bi to inače učinio. Bio je veoma zaplašen. "Ne
misliš valjda da nam Nesus krči put?"
"Uh?"
"On je lutkar. Kružio je iza nas, a zatim je verovatno prispojio svoj 'cikl
Govornikovom. Tako ga Govornik ne može uhvatiti, a na svaku opasnost sa
kojom bi trebalo da se sretne prvo mi nalećemo."
Govornik reče: "Poseduješ izvanrednu sposobnost da kukavički misliš,
Luise."
"Pusti sad to. Nalazimo se na stranom svetu. Potrebno je da na stvari
gledamo stranim očima."
"U redu, zovi ga kad su vam već duše tako srodne. Nameravam da se
suočim sa okom i saznam šta se nalazi iza njega ili u njemu."
Luis pozva Nesusa.
Slika na interkomu prikazivala je samo lutkareva leđa. Griva mu se podizala,

lagano prateći disanje.
"Nesuse", pozva ga Luis. Zatim, glasnije: "Nesuse!"
Lutkar se trže. Trouglasta glava se upitno podiže.
249
"Bojao sam se da ću morati da upotrebim sirenu."

"Je li u pitanju neka opasnost?" Pojaviše se obe glave, oprezno
podrhtavajući.
Luis shvati da ne može da uzvrati pogled ogromnom plavom oku ispred sebe.
Oči su mu stalno bežale u stranu.
On reče: "Kako se uzme. Moji ludi saputnici nameravaju da se skrše. Mislim
da ne možemo to da dopustimo."
"Objasni, molim te."
"Pogledaj ispred sebe i reci mi da li vidiš formaciju oblaka u obliku ljudskog
oka."
"Vidim", reče lutkar.
"Imaš li neku ideju šta je uzrok tome?"
"Očito je u pitanju neka vrsta oluje. Sigurno si već primetio da na
Prstenastom svetu ne može biti spiralnih formacija uragana."
"Oh?" Luis nije čak ni razmišljao o tome.
"Spiralnu formu uragana stvara Koriolisova sila, odnosno razlika u brzinama
dve vazdušne mase na različitim geografskim širinama. Planeta je sferoid koji se
okreće. Ako se dve mase vazduha kreću jedna prema drugoj sa težnjom da
ispune delimični vakuum, jedna sa severa, a druga sa juga, njihove residualne
brzine proneće ih jednu pored druge. Na taj način nastaje vazdušni vrtlog."
"Znam šta izaziva uragan."
"Onda mora da ti je jasno da na Prstenastom svetu, sve dodirne mase
vazduha imaju praktično istu brzinu. Ne može doći do stvaranja vrtloga."
Luis pogleda ispred sebe u pravcu oluje u obliku oka.
"Ali kakva vrsta oluje bi se dobila? Nikakva mislim. Ne bi došlo ni do kakvog
strujanja vazduha."
"Nije tačno, Luise. Topli vazduh bi se podigao, a hladni spustio. Ali ti efekti
nisu u stanju da stvore oluju kakva se nalazi pred nama."
250
"Sasvim tačno."
"Šta je Govornik zapretio da će učiniti?"
"Naumio je da proleti kroz središte te đavolje stvari, sa Tilom kao vernim
pratiocem."
Lutkar odzvižda jednu notu, čistu i divnu poput svetlosti rubinskog lasera.
"Izgleda mi opasno. Sonični nabori zaštitili bi ih od razornog dejstva bilo koje
obične oluje. Ali ovo ne liči na običnu oluju..."
"Mislio sam da je možda veštačka."
"Da... Stanovnici Prstenastog sveta sigurno bi postavili pojas cirkulacionog
sistema. Ali taj sistem bi prestao da radi pošto se pokvario energetski kompleks
Prstena. Ne shvatam... ah. Jasno mi je, Luise."
"Šta to?"
"Moramo odrediti mesto vazdušnog slivnika, oblast gde vazduh nestaje u
blizini središta oluje. Ostalo će biti lako.
Razmisli malo. Vazdušni slivnik stvara delimični vakuum. Vazdušne mase
duvaju kako u smeru okretanja, tako i u suprotnom smeru..."
"Takođe od luke i sdesna."
"Te možemo zanemariti", reče lutkar pucketavim glasom.
"Ali vazduh koji se tu stiče iz smera okretanja postaće delimično lakši od
okolnog vazduha. Podići će se. Nasuprot tome, vazduh iz suprotnog smera
postaće delimično teži..."
Luis još nije stekao sasvim jasnu sliku. "Zašto?"
"Dolazi iz smera suprotno od okretanja, Luise. Njegova rotaciona brzina
delimično je uvećana u odnosu na Prsten. Centrifugalna sila dovodi do njegovog
blagog spuštanja.
Ta struja obrazuje donju ivicu oka, dok vazduh koji dolazi iz smera okretanja
oblikuje gornju ivicu. Stvara se kovitlac, naravno, ali njegove ose su vodoravne,
dok bi na planeti one bile uspravne."
251
"Ali to je sasvim sporedan efekat!"

"Ali i jedini, Luise. Ne postoji ništa što bi ga ometalo ili zaustavilo. Možda se
već milenijumima stvara ono što sada vidiš."
"Možda. Možda." Oko je sada izgledalo manje zastrašujuće. Kao što je lutkar
rekao, mora da je bila u pitanju neka vrsta oluje. Sve olujne boje bile su tu, od
crnih oblaka i onih viših, suncem obasjanih, pa sve do tamnog dela 'oka' oluje,
koje je predstavljalo zenicu oka.
"Problem je, naravno, u vazdušnom slivniku. Zašto vazduh nestaje blizu
središta oluje?"
"Možda tamo unutra još radi neka pumpa."
"Sumnjam u to, Luise. Da je tako, vazdušni poremećaji na tako maloj
udaljenosti bili bi planirani."
"Pa?"
"Da li si primetio mesta na kojima se osnovni materijal Prstena promolio kroz
zemljište i stene? Takve erozije sigurno nisu planski nastale. Da li si primetio da
su se takva mesta sve češće pojavljivala kako smo se približavali ovome?
Olujno oko mora da je poremetilo meteorološko ustrojstvo u krugu prečnika
između deset i dvadeset hiljada milja, što predstavlja područje veće od tvog ili
mog sveta."
Ovog puta Luis zazvižda. "Tanja mu! Ali onda... oh, sada shvatam. Mora da
postoji rupa od meteora u središtu olujnog oka."
"Tako je. Shvataš li važnost toga. Pod Prstena se može probiti."
"Ali nijednom od naprava kojima smo mi opskrbljeni."
"Tačno. Ipak, moramo saznati da li tamo stvarno postoji neka rupa."
Luisova sujeverna panika već je ličila na izbledeli san. Lutkareva analitička
smirenost delovala je zarazno i umirujuće. Luis Vu bez straha pogleda u oko i
reče: "Moraćemo da uđemo i pogledamo. Misliš li da nije opasno proleteti kroz
dužicu?"
252
"Trebalo bi da se tamo nalazi samo bistar, miran vazduh u delimičnom

vakuumu."
"U redu. Preneću im dobre vesti. Svi ćemo proleteti kroz olujno oko."
Nebo je postajalo sve tamnije što su se više približavali dužici. Da li se to

spuštao mrak? Nemoguće je bilo odrediti. Sve gušći i sve crnji oblaci stvarali su
priličnu tamu.
Oko je bilo bar stotinu milja dugačko s kraja na kraj i približno četrdeset milja
široko. Obrisi kao da su mu postajali sve plavlji kako su se približavali. Postali su
vidljivi zasebni slojevi i duge. Počeo je da se pomalja pravi izgled oka: tunel
vihornog strujanja vetra, prilično jednoličan, čiji je poprečni presek predstavljao
sliku ljudskog oka.
Nije izgubio izgled oka čak ni onda kada su stupili u dužicu.
Kao da su upali u božje oko. Vizuelni efekat bio je užasavajući, stravičan,
gotovo komično prekomeran. Luisa obuze želja da se smeje ili da vrišti. Ili da se
vrati. Bio je dovoljan samo jedan osmatrač da izvidi postoji li rupa u podu
Prstenastog sveta. Luis je mogao da ide okolo.
Nadoše se unutra.
Leteli su niz tamni hodnik koga su osvetljavale munje. Munje su sevale
gotovo stalno, iznad, iza i sa svih strana. Na podjednakoj udaljenosti od njih
vazduh je bio potpuno bistar. S one strane dužice, neprozirni oblaci kovitlali su
se oko njih, krećući se brže od uragana.
"Listojed je bio u pravu", zatutnja Govornik. "To je samo oluja."
"Smešno. On se jedini od nas četvoro nije upaničio kada je ugledao to oko.
Pretpostavljam da lutkari nisu sujeverni", zavika Luis Vu.
Tila pozva: "Vidim nešto ispred nas!"
Bio je to ponor na dnu tunela. Napet, Luis se iskezi i lagano položi ruke na
komande. Iznad ponora možda postoji vraško strujanje vazduha naniže.
253
Sada je bio manje zabrinut i manje napet, nego kada su ušli u oko. Šta bi se
moglo dogoditi, ako se čak i lutkar osećao sigurnim?
Oblaci i munje uskovitlaše se oko njih kada se približiše ponoru.
Oni ukočiše i ostaše da lebde iznad ponora dok su se motori letcikla borili sa
strujanjem koje je vuklo naniže. Oluja im je vrištala u ušima bez obzira na
prigušivač soničnog nabora.
Kao da su gledali u levak. Vazduh je očito nestajao tamo dole; ali da li je bio
ispunpavan velikom brzinom ili izbacivan prema zvezdama kroz crno dno
Prstenastog sveta? U stvari, nisu mogli mnogo da vide...
Luis nije primetio kada je Tila spustila svoj 'cikl. Nalazila se suviše daleko,
presijavanje svetlosti bilo je suviše čudno, a i gledao je nadole. Opazio je
sićušnu mrlju kako iščezava u levku, ali nije obratio na to pažnju.
A tada, utanjen urlanjem oluje, on začu Tilin vrisak.
Jasno je video njen lik na interkomu. Gledala je nadole i bila je prestravljena.
"Šta se desilo?" viknu on.
Jedva je čuo njen odgovor: "...ščepalo me!"
On pogleda naniže.
Nije bilo ničeg između uskovitlanih koničnih ivica levka.
Bio je obasjan čudnom i mirnom svetlošću, ne samo munjama, već i
katodnim zracima koje su stvorile strujne razlike u gotovo potpunom vakuumu. A
onda je ugledao mrlju... nešto daleko dole, nešto što je stvarno mogao biti letcikl,
ako je iko bio toliko glup da spusti letcikl u vrtlog samo da bi izbliza pogledao
rupu koja je ponirala u svemir.
Luis oseti da mu je loše. Ništa se nije moglo učiniti, stvarno ništa. On odvoji
pogled od bezdana.
Samo za toliko da bi ugledao Tiline oči iznad signalne table. Gledala je u
nešto užasno ispod sebe...
Iz nosa joj je curila krv.
254
A onda vide kako užas na njenom licu ustupa mesto samrtnom bledilu i miru.
Bila je na ivici nesvesti. Anoksija? Sonični nabor bi zadržao vazduh nasuprot
vakuumu, ali prvo se morao podesiti za to.
Polusvesno, ona podiže pogled prema Luisu Vuu. Učini nešto, molila je. Učini
nešto. Glava joj klonu na signalnu tablu.
Luis zari zube u donju usnu. Osetio je ukus krvi. On pogleda u levak
uskovitlanog neonski osvetljenog oblaka, koji je ponirao poput vrtloga nad
otvorom za otok vode iz kade, i tamo uoči sićušnu mrlju koja mora da je bila Tilin
'cikl...
...i vide kako se baca pravo napred, u zakošeni, uzvitlani zid levka.
Nekoliko sekundi kasnije on ugleda trag pare kako se pojavljuje ispred njega,
daleko ispod oka vodoravnog uragana. Bio je to pramen oštro zašiljenog belila.
Uopšte mu nije palo na pamet da to možda nije bio Tilin 'cikl.
"Šta se dogodilo?" pozva Govornik.
Luis zatrese glavom, odbijajući da odgovori. Oseti da se ukočio. U glavi mu je
bio kratak spoj; misli su mu beznadežno išle u krug.
Tilin lik na interkomu prikazivao je uglavnom kosu preko spuštenog lica. Bila
je u nesvesti, u nekontrolisanom letciklu, krećući se daleko brže od dvostruke
sonične brzine.
Neko bi stvarno morao da preduzme nešto oko toga...
"Ali trebalo je da pogine, Luise. Da li je možda Nesus aktivirao neku
komandu o kojoj mi ništa ne znamo?"
"Ne. Više bih voleo da verujem u to nego... ne."
"Mislim da se upravo to moralo dogoditi", reče Govornik.
"Video si šta se dogodilo! Onesvestila se, glavom udarila u kontrolnu tablu i
njen 'cikl je izleteo iz tog slivnika kao iz pakla! Udarila je čelom u prave
komande!"
"Glupost."
255
"Aha." Luis požele da zaspi, da prestane da misli...

"Pomisli kakva je verovatnoća da se to dogodi, Luise!" A onda kzinu sinu;
usta mu ostadoše otvorena dok je prebirao po mislima, ispunjen nevericom.
Konačno izusti: "Ne. Nemoguće."
"Aha."
"Ne bi bila izabrana da nam se pridruži. Da je njena sreća bila čak i delimično
pouzdana. Nesus je nikada ne bi pronašao. Ostala bi na Zemlji."
Munje su sevale, osvetljavajući dugačak tunel ustalasanog olujnog oblaka.
Prava, uska crta stremila je ravno napred: trag pare od Tilinog letcikla. Ali sam
'cikl nije se mogao videti.
"Luise, nikada se ne bismo srušili na Prstenasti svet!"
"Još uvek razmišljam o tome."
"Možda bi bilo bolje da razmišljaš kako da joj spasiš život."
Luis klimnu glavom. Ne shvatajući sasvim kritičnost situacije, on pritisnu
pozivno dugme za Nesusa... nešto što Govornik nije mogao da učini.
Lutkar se istog časa javi, kao da je očekivao signal. Luis sa iznenađenjem
primeti da je Govornik ostao na liniji. On na brzinu ispriča šta se dogodilo.
"Izgleda da smo obojica imali pogrešno mišljenje o Tili", reče Nesus.
"Aha."
"Kreće se koristeći rezervnu energiju. Čelom nije mogla da aktivira
odgovarajuće komande. Prvo je morala da podesi program. Teško je zamisliti da
je to mogla slučajno da uradi."
"Gde je to?" Kada mu lutkar pokaza, Luis reče: "Možda je zaglavila prst u
njemu iz znatiželje."
"Stvarno?"
Govornik prekide Luisov odgovor: "Ali šta mi tu možemo da učinimo?"
"Kada se probudi, recite joj da me pozove", reče Nesus kratko. "Mogu joj
pokazati kako da se vrati na normalan potisak, a zatim kako da nas pronađe."
256
"U međuvremenu ne možemo ništa da učinimo?"

"Ne. Postoji mogućnost da izgore elementi u pogonskom sistemu. Međutim,
njeno vozilo će savladati sve prepreke; neće se razbiti. Udaljava se od nas
brzinom od približno četiri maha. Najveća opasnost po nju sada je anoksija, koja
može dovesti do oštećenja mozga. Ali mislim da je bezbedna od toga."
"Zašto? Anoksija je opasna."
"Suviše je srećna", reče Nesus.
18. RIZICI TILE BRAUN
Bila je duboka noć kada su napustili dužicu olujnog oka. Nije bilo zvezda već
samo bledoplave svetlosti luka koja je dopirala kroz povremeni procep u pokrovu
oblaka.
"Promenio sam mišljenje", reče Govornik. "Nesuse, možeš ponovo da nam
se pridružiš ako želiš."
"Hoću", reče lutkar.
"Potrebna nam je pronicljivost tvoje vrste. Pokazao si se veoma pametnim.
Ali moraš shvatiti da ja neću zaboraviti zločin koji je tvoja vrsta počinila mojoj."
"Ne bih želeo da čačkam po tvom sećanju, Govorniče."
Luis Vu jedva da je primetio ovu pobedu praktičnosti nad čašću, razuma nad
ksenofobijom. Prelazio je pogledom oblast gde se zona oblaka sretala sa
beskrajnim obzorjem, u nadi da će ugledati trag pare koji je za sobom ostavljala
Tila. Ali on je potpuno nestao.
Tila je još bila u nesvesti. Ali onda, njen lik na interkomu nemirno se
promeškolji i Luis povika: "Tila!" Ali ona ne odgovori.
"Imali smo pogrešno mišljenje o njoj", reče Nesus. "Ali ne mogu da shvatim
zašto. Zašto smo morali da se srušimo kada je njena sreća tako moćna?"
"Upravo to sam i ja govorio Luisu!"
"S druge strane", reče lutkar, "ako njena sreća nije snažna, kako je onda
257
mogla da aktivira rezervni pogon? Verujem da sam od početka bio u pravu. Tila
Braun poseduje psihičku sreću."
"Ali kako je u tom slučaju mogla da bude izabrana? Zašto se Lažov srušio?
Odgovori mi!"
"Prestanite", reče Luis.
Ali oni ne obratiše pažnju na njega. Nesus reče: "Njena sreća je sasvim
nepouzdana."
"Da ju je sreća samo jednom izneverila, bila bi mrtva."
"Da je bila mrtva ili povređena, ja je ne bih izabrao. Moramo dozvoliti
slučajnosti", reče Nesus. "Ne smeš zaboraviti, Govorniče, da zakoni
verovatnoće dopuštaju slučajnosti."
"Ali ne dopuštaju magiju. Ne mogu da poverujem u uzgajanje sreće."
"Moraćeš", reče Luis.
Ovog puta su ga čuli. On nastavi: "Trebalo je da shvatim već mnogo ranije.
Ne zato što je stalno izbegavala nesreće. Već zbog sitnih stvari, vezanih za
njenu ličnost. Ona je srećna, Govorniče. Pozudaj se u to."
"Luse, kako možeš da podržavaš tu glupost?"
"Nikada nije bila povređena. Nikada."
"Otkud znaš?"
"Znam. Poznata su joj sva zadovoljstva, a nijedan bol. Sećaš se kada su te
suncokreti zaslepili? Pitala te da li vidiš.
'Slep sam', rekao si. A ona je kazala: 'Da, ali možeš li da vidiš?' Nije ti
verovala.
Zatim, oh, odmah nakon pada. Pokušala je bosonoga da se uspne uz kosinu
koja je tek počela da se hladi."
"Nije baš mnogo bistra, Luise."
"I te kako je bistra, tanja mu! Samo što nikada nije bila povređena. Kada je
oprljila stopala, jurnula je pravo niz strminu na površinu koja je dvanaest puta
258
klizavija od leda... i uopšte nije pala!

Ali nisu ti potrebne sitnice", reče Luis. "Treba samo da je posmatraš dok
hoda. Trapavo. Svakog sekunda ti se čini da će se preturiti. Ali to se ne događa.
Ona ne obara stvari laktovima, ne prosipa ih, niti ispušta. Nikada joj se tako
nešto nije dogodilo. Nikada, međutim, nije učila da to ne čini, zar ne shvataš?
Zato nije graciozna."
"Jedan pripadnik druge vrste ne može to da uoči", reče ne baš ubeđeni
Govornik. "Moram ti verovati na reč, Luise. Pa ipak... kako da poverujem u
psihičku sreću?"
"Ja verujem. Moram."
"Ako joj je sreća pouzdana", reče Nesus, "ona nikada ne bi pokušala da hoda
po gotovo istopljenoj steni. Pa ipak, sreća Tile Braun štiti nas tu i tamo.
Ospokojavajuće, zar ne? Svo troje bili biste mrtvi da vas nisu zaštitili oblaci kada
ste prelazili preko polja suncokreta."
"Aha", reče Luis; ali na um mu pade da su se oblaci razdvojili taman toliko da
sprže kožu Govornika-Životinjama. Seti se i stepenica u Nebesima koje su Tilu
Braun popele na deveti sprat, dok je Luis Vu morao da pešači.
Osetio je zavoje na rukama i spomenuo se Govornikove ruke ugljenisane do
kosti, dok je Tilin disk za prevodenje sagoreo u svojoj kutiji. "Izgleda da je
vlastita sreća štiti bolje od nas", reče on.
"A što da ne? Izgledaš uznemiren, Luise."
"Možda i jesam..." Njeni prijatelji odavno su prestali da joj poveravaju svoje
nevolje. Tila nije razumela nevolje. Opisivati bol Tili Braun ličilo bi na pokušaj
opisivanja boje slepom čoveku.
Ošinuti srce? Tila nikada nije naišla na prepreku u ljubavi. Čovek koga bi
poželela dolazio bi k njoj, i ostajao sve dok ga se ne bi gotovo zasitila, a zatim bi
dobrovoljno odlazio.
Delimična ili ne, Tilina čudna moć uslovila je da se ona... možda pomalo
259
razlikuje od ostalih ljudi. Bila je žena, bez sumnje, ali posedovala je drugačije
moći i sposobnosti, kao i nedostatke... i baš tu ženu Luis je voleo. Bilo je to tako
neobično.
"I ona je mene volela", promrmlja Luis. "Čudno. Nisam njen tip. A ako me nije
volela onda..."
"Šta? Luise, da li se to meni obraćaš?"
"Ne, Nesuse, govorim sam sa sobom..." Da li je to bio pravi razlog što se
pridružila Luisu Vuu i njegovoj šarolikoj posadi? Time bi se zagonetka samo još
više zapetljala.
Sreća je dovela do toga da se Tila zaljubi u pogrešnog čoveka, što ju je, pak,
navelo da se pridruži jednoj neugodnoj i poraznoj ekspediciji, tako da je nekoliko
puta za dlaku izmakla nasilnoj smrti. To nije imalo smisla.
Tilin lik na interkomu podiže pogled. Prazan pogled i bezizražajno lice...
zbunjeno... poče iznenada da se ispunjava silnim užasom. Njene oči, širom
otvorene i bele; gledale su nadole. Tilino divno, ovalno lice bilo je nagrđeno
ludilom.
"Polako", reče Luis. "Samo polako. Opusti se. Sada je sve u redu."
"Ali..." uzvrati Tila falsetnim piskom.
"Izmakla si. Ostalo je daleko za nama. Osvrni se. Tanja mu, pogledaj iza
sebe!"
Ona se okrete. Jedan dugi trenutak Luis je video samo mekanu tamnu kosu.
Kada se ponovo okrenula, bolje je vladala sobom.
"Nesuse", reće Luis, "kaži joj."
Lutkar reče: "Krećeš se brzinom od četiri maha već više od pola časa. Da bi
vratila letcikl na normalnu brzinu, uvuci kažiprst u zeleno oivičen prorez..."
Iako i dalje uplašena, Tila je bila u stanju da izvršava uputstva.
"Sada nam se moraš pridružiti. Moj signal pokazuje da ideš zakrivljenom
putanjom. Krećeš se prema luci u smeru okretanja udaljujući se od nas. Kako
260
nemaš indikator, moraću da te navodim po osećaju. Za sada, okreni se u smeru

suprotnom od okretanja."
"Na koju je to stranu?"
"Skreni ulevo dok se ispred tebe ne nađe jedna ođ osnova luka."
"Ne vidim luk. Moraću da se uzdignem iznad oblaka." Sada je već izgledala
gotovo sasvim pribrana.
Tanj, ali bila je prestrašena! Luis nije mogao da se seti da je ikoga video
toliko uplašenog. Tilu sigurno nikada nije video tako uplašenu. Da li je uopšte
video Tilu uplašenu?
Luis pogleda preko ramena. Tle ispod oblaka bilo je tamno; ali olujno oko,
tamo daleko iza njih, prelivalo se plavim sjajem pri svetlosti luka. Posmatralo ih
je kako odlaze, potpuno usredsređeno i bez ikakvog znaka žaljenja.
Luis je bio duboko zamišljen kada jedan glas izgovori njegovo ime: "Da", reče
on.
"Ti si lud."
"Lud?" on razmisli o tome. Sinu mu, nakratko, da je ona prema normalnim
merilima počinila neverovatnu glupost, kada se 'ciklom sunovratila dole. I tako,
on stade da traga za ljutnjom kao što bi tragao za minulom zuboboljom. Ali ne
nađe ništa.
Normalna merila nisu odgovarala Tili Braun.
Zub je bio mrtav.
"Mislim da nisam. Šta si, inače, videla tamo dole?"
"Mogla sam da poginem", reče Tila sve ljuća. "Ne odmahuj mi glavom, Luise
Vu! Mogla sam da poginem! Zar ti nije stalo?"
"A tebi?"
Ona se trgnu unazad kao da ju je ošamario. Luis zatim... vide njenu ruku
kako se pokreće i narednog trena je nestade.
261
Vratila se skoro odmah. "Videla sam rupu", besno povika. "I izmaglicu na
dnu. Pa?"
"Koliko je bila velika?"
"Otkud znam?" Ponovo je nestade.
Tačno. Kako je mogla da odredi razmere pri toj treperavoj, neonskoj
svetlosti?
Rizikuje vlastiti život, pomisli Luis, a zatim mene krivi što se nisam naljutio.
Da li time želi da privuče pažnju? Koliko se već time služi?
Svako drugi s tom navikom umro bi mlad!
"Ali ne i ona", reče Luis Vu. "Ne..."
Da li se ja bojim Tile Braun?
"Ili sam najzad dolijao?" Događalo se to i drugima u njegovom dobu. Čovek u
godinama Luisa Vua mora da neprestano viđa kako se događaju neverovatne
stvari. Za takvog čoveka linija između uobrazilje i stvarnosti ponekad bledi.
Mogao je postati ultrakonzervativac, odbijajući nemoguće čak i kada ono
postane činjenica... poput Kragena Perela, koji nije želeo da poveruje u pogon
na potisnike, jer on krši drugi zakon kretanja. Ili je mogao da poveruje u bilo
šta... poput Zera Halea, koji je neprestano kupovao lažne relikvije sa Slejvera.
Oba puta vode u propast i ludilo.
"Ne!" Činjenica da je Tila Braun izbegla sigurnu smrt, opalivši glavom o
signalnu tablu, predstavlja više nego slučajnost.
Ali zašto se onda Lažov srušio?
Srebrna mrlja probi se između Luisa i jedne manje srebrne mrlje koja se
nalazila u smeru okretanja. "Dobro došao", reče Luis.
"Hvala", odvrati Nesus. Mora da je upotrebio rezervni pogon kad je tako brzo
stigao. Nije proteklo ni deset minuta od kako ga je Govornik pozvao da se vrati.
Dve trouglaste glave, male i poluprovidne, promatrale su Luisa sa signalne
table. "Sada se osećam sigurnim. Kada nam se Tila za pola sata pridruži,
262
osećaću se još sigurnijim."

"Zašto?"
"Sreća Tile Braun nas štiti, Luise."
"Ne delim tvoje mišljenje", reče Luis Vu.
Govornik ih je bez reči gledao preko interkoma. Samo je Tila bila isključena.
"Brine me tvoja oholost", reče Luis Vu. "Uzgajanje srećnih ljudi bilo je
đavolski oholo. Čuo si za đavola?"
"Čitao sam o đavolu u knjigama."
"Snob. Ali tvoja glupost gora je od tvoje oholosti. Olako si pretpostavio da je
ono što je dobro za Tilu Braun dobro i za tebe. Zašto bi to bilo tako?"
Nesus zapucketa, a zatim reče: "Naravno da se to podrazumeva. Ako se
oboje nalazimo u istom trupu broda, onda havarija predstavlja nesreću za
oboje."
"Naravno. Ali pretpostavimo da prolaziš pored mesta na koje bi Tila želela da
svrati i da ne želiš da se spustiš. Kvar na pogonu upravo u tom trenutku
predstavljao bi sreću za Tilu, ali ne i za tebe."
"Kakva besmislica, Luise! Zašto bi Tila Braun želela da ide na Prstenasti
svet? Nije ni znala da postoji dok joj nisam sam to rekao!"
"Ali ona je srećković. Ako je bilo potrebno da dođe ovamo, a da to ne zna, to
bi se i dogodilo. U tom slučaju njena sreća ne bi bila nestalna, zar ne, Nesuse?
Trajala bi sve vreme. Imala je sreću što si je pronašao. Sreću što nisi pronašao
nekog drugog ko bi odgovarao misiji. Sećaš se svih onih pogrešnih telefonskih
spojeva?"
"Ali..."
"Imala je sreću što smo se srušili. Sećaš se koliko ste se ti i Govornik
prepirali ko je zapovednik ekspedicije? Pa, sada znate."
"Ali zašto?"
"Ne znam." On prođe noktima kroz kosu, krajnje razočaran. Prava, crna kosa
263
izrasla mu je do normalne dužine, ne računajući rep.

"Da li te brine to pitanje, Luise? Mene brine. Šta bi to moglo da postoji na
Prstenastom svetu što privlači Tilu Braun? Ovo mesto je nesigurno. Čudne oluje,
loše programirana postrojenja, polja suncokreta i nepredvidljivi domoroci, sve to
ugrožava naše živote."
"Aha", reče Luis. "Tačno. Bar donekle. Zar ne shvataš da za Tilu Braun ne
postoji opasnost? Svaka procena o Prstenastom svetu koju smo napravili
morala bi da uzme to u obzir."
Lutkar nekoliko puta za redom brzo otvori pa zatvori usta.
"To otežava stvari, zar ne?" uzvrati pobedonosno Luis. Za njega je rešavanje
problema predstavljalo posebno zadovoljstvo. "Ali to je samo pola odgovora.
Ako pretpostavite..."
Lutkar stade da vrišti.
Luis ostade bez reči. Nije očekivao da će lutkar to tako loše primiti. Lutkar je
sada cvileo u dva tona, a zatim bez vidljive žurbe, sakri glave ispod sebe. Luis je
mogao da vidi samo rasutu grivu koja je prekrivala stanište za mozak.
I Tila se pojavi na interkomu.
"Razgovarali ste o meni", reče ona hladno. (Luis shvati tog časa da ona nije u
stanju da dugo bude kivna na nekoga. Da li je to stvaralo sposobnost da se
ljutnja pretvori u činilac opstanka?) "Probala sam da pratim ono što ste govorili,
ali nisam mogla. Šta se dogodilo s Nesusom?"
"Moja brbljivost. Uplašio sam ga. Kako ćemo te pronaći?"
"Zar ne znate gde sam?"
"Kod Nesusa je jedini lokator. Verovatno se iz istog razloga pobrinuo i da ne
znamo kako da upravljamo rezervnim pogonom."
"Razmišljala sam o tome", reče Tila.
"Želeo je da bude siguran da će moći da utekne od jednog pobesnelog kzina.
No, manimo se sad toga. Koliko si razumela?"
264
"Ne mnogo. Stalno ste jedan drugog pitali zašto sam želela da dođem
ovamo. Luise, nisam želela. Pošla sam s tobom jer te volim."
Luis klimnu. Naravno, ako je Tili bilo potrebno da dođe na Prstenasti svet,
morala je da ima motiv da bi pošla sa Luisom Vuom. To baš nije bilo laskavo.
Volela ga je zbog vlastite sreće. A nekada je mislio da ga voli zbog njega
samoga.
"Prelazim preko grada", reče iznenada Tila. "Vidim neka svetla. Ne mnogo.
Mora da postoji neki veliki, dugovečni izvor energije. Govornik bi verovatno
mogao da ga pronađe na mapi."
"Da li se isplati pogledati?"
"Rekoh ti, tamo ima svetla. Možda..." Zvuka nestade bez upozorenja; nije se
čulo ni škljocanje prekidača.
Luis ostade da zuri u prazan prostor iznad signalne table. Zatim pozva:
"Nesuse."
Nije bilo odgovora.
Luis uključi sirenu.
Nesus se pojavi poput porodice zmija u zapaljenom zoološkom vrtu. Pod
drugim okolnostima to bi bilo smešno: dva izbezumljena, zamršena vrata
uzdizala su se poput dva znaka pitanja iznad signalne table; konačno, Nesus
kevćući prozbori: "Luise! Šta je?"
Govornik je istog časa odgovorio na poziv. Očito je bio pripravan i čekao na
uputstva i objašnjenje.
"Nešto se dogodilo Tili."
"Dobro", reče Nesus. I glave se povukoše.
Luis za trenutak ljutito isključi sirenu, a zatim je opet pusti. Nesus je reagovao
kao i prvi put. Ovog puta Luis prvi progovori.
"Ako ne saznamo šta se Tili dogodilo, ubiću te", reče on.
"Posedujem tasp", reče Nesus. "Programirali smo ga tako da deluje i na
265
kzine i na ljude. Video si njegove posledice na Govorniku."

"Misliš li da bi me to sprečilo da te ubijem?"
"Da, Luise. Mislim."
"U šta", pažljivo upita Luis, "smeš da se kladiš?"
Lutkar razmisli. "Spasiti Tilu teško da može biti opasnije od prihvatanja te
igre. Smeo sam s uma da je ona tvoja ženka." On pogleda nadole. "Ne vidim je
više na lokatoru. Ne mogu da odredim gde je."
"Da li to znači da joj je 'cikl uništen?"
"Da, potpuno. Pošiljalac se nalazio blizu jedne jedinice potisnika njenog
letcikla. Možda je naletela na neku uključenu mašinu sličnu onoj koja je spalila
diskove za komunikaciju."
"Hm. Ali trebalo bi da znaš gde se nalazila kada je razgovor prekinut."
"Deset stepeni u smeru okretanja od luke. Ne znam udaljenost, ali to
možemo odrediti uzimajući u obzir prosečnu brzinu njenog letcikla."
Skrenuli su deset stepeni prema luci u smeru okretanja, što je na
Govornikovoj precrtanoj mapi predstavljalo kosu liniju. Tokom dva sata leta nisu
se pojavila nikakva svetla; Luis poče da se pita nisu li se izgubili.
Tri hiljade pet stotina milja od kotrljajućeg uragana olujnog oka, linija na
Govornikovoj karti završavala se u morskoj luci. Tila nije mogla dalje da odleti.
Morska luka im je poslednja prilika...
Najednom, s one strane prevoja varljivog, blagog obronka brda, blesnu
svetlost.
"Koči", prošaputa divlje Luis ne znajući uopšte zašto šapuće. Ali Govornik ih
je već zaustavio u vazduhu.
Lebdeli su, proučavali svetla i teren.
Teren: grad. Posvuda grad. Tamo dole, prošarane senkama pri plavoj
svetlosti luka, nalazile su se zgrade nalik na košnice sa okruglim prozorima,
razdeljene urezanim trotoarima, suviše uskim da bi se mogli nazvati ulicama.
266
Ispred: i dalje isto, a zatim sve više zgrada, da bi na kraju preostali samo
oblakoderi i lebdeća zdanja.
"Drugačija gradnja", prošaputa Luis. "Arhitektura nije... slična onoj iz
Zignamklikklika. Različiti stilovi..."
"Oblakoderi", reče Govornik. "Zašto bi gradili u visinu kada su imali tako
mnogo prostora?"
"Da bi dokazali da mogu. Ne, to je glupo", reče Luis.
"Ne bi imalo smisla, s obzirom na to da su bili u stanju da sagrade sam
Prstenasti svet."
"Možda su visoke zgrade kasnijeg datuma, iz razdoblja opadanja civilizacije."
Svetla: bili su to bleštavo beli nizovi prozora na dvanaestak izdvojenih kula
osvetljenih od vrha do temelja. Nalazile su se u skupini koju je Luis već nazvao
civilni centar, budući da je tu bilo smešteno svih šest lebdećih zgrada.
I još nešto: malo predgrađe koje je stajalo u pravcu okretanja od civilnog
centra, svetlelo je bledim, narandžastobelim sjajem.
Na drugom spratu jedne od kuća-košnica trojka se poreda u trouglu oko

Govornikove karte.
Govornik je navaljivao da sa sobom unesu i letcikle. "Bezbednost." Prostoriju
im je osvetljavalo prednje svetlo sa Govornikovog 'cikla, odbijeno i ublaženo
zakrivljenim zidom. Sto, sa čudno izrezbarenim oblicima tanjira i udubljenim
podmetačima za čaše, sruši se i pretvori u prašinu kada se Luis očeša o njega.
Prašina na podu bila je inč debela. Boja sa zakrivljenog zida izmrvila se i prekrila
daščani pod u vidu fine nebesko plave prašine.
Luis oseti kako ga pritiska drevnost grada.
"U razdoblju kada su snimljene trake iz kartografske sobe, ovo je bio jedan
od najvećih gradova na Prstenastom svetu", reče Govornik. Njegova zakrivljena
kandža pokazivala je po karti. "Prvobitni grad bio je urbanizovan, polukružnog
267
oblika sa ravnom ivicom duž mora. Kula nazvana Nebesa mora da je bila
podignuta mnogo kasnije, kada se grad već uveliko proširio daleko duž obale."
"Šteta što nisi precrtao mapu grada", reče Luis. Jer na Govornikovoj karti se
mogao videti samo osenčeni polukrug.
Govornik podiže kartu i smota je: "Ovakve napuštene metropole sigurno kriju
mnoge tajne. Moramo biti pažljivi. Ako civilizacija uopšte može nastati na ovom
tlu na ovoj strukturi onda to mora biti na mestima koja ukazuju na nestalu
tehnologiju."
"Šta je sa nestalim metalima?" primeti Nesus. "Propala civilizacija ne bi
mogla ponovo da se uzdigne na Prstenastom svetu. Nema metala koji se mogu
vaditi, niti fosilnih goriva. Jedina oruđa bila bi drvo i kost."
"Videli smo svetlost."
"Raspored je izgledao nasumičan kao da je posredi mnoštvo nezavisnih
izvora energije koji se jedan za drugim gase. Ali možda si u pravu", reče Nesus.
"Ako je ovde ponovo započeta proizvodnja oruda, moramo stupiti u vezu sa
onima koji ga izrađuju. Ali pod našim uslovima."
"Mogli su već da odrede gde se nalazimo na osnovu interkomskih prenosa."
"Ne, Govorniče. Naši interkomski prenosi predstavljaju zatvoreni snop."
Napola slušajući, Luis je razmišljao: Možda je povredena. Možda negde leži,
nesposobna da se pokrene, čekajući da joj priteknemo upomoć.
Ali nije mogao da uveri sebe u to. Izgledalo je da se Tila sukobila sa nekom
od starih mašina sa Prstenastog sveta: možda sa nekim finim automatskim
oružjem, ako su žitelji Prstenastog sveta uopšte posedovali takve stvari. Nije
isključeno da je ono bombardovalo samo njen interkom i odašiljač lokalizatora,
ostavivši nedirnute sisteme za kretanje. Ali to je izgledalo neverovatno.
Ali zašto onda nije osećao hitnju? Luis Vu, hladan poput kompjutera dok mu
je žena suočena sa nepoznatom opasnošću.
Njegova žena... da, ali bila je i nešto više od toga, nekako drugačija.
268
Kako je bilo glupo od Nesusa što je mislio da će ljudi uzgojeni zbog sreće
misliti na isti način kao i ljudi na koje je bio navikao! Da li bi srećan lutkar mislio
poput, recimo, razumnog lutkara Hirona?
Možda je strah bio ukorenjen u genima lutkara.
Ali svako ljudsko biće mora naučiti šta je to strah.
Nesus reče: "Moramo pretpostaviti da je došlo do trenutnog kraha Tiline
sporadične sreće. Ako je to u pitanju, Tila nije povredena."
"Šta?" uznemiri se Luis. Lutkar kao da mu je sledio misli.
"Ako je njen letcikl uništen, onda je i ona verovatno mrtva. Ali ukoliko nije
ostala na mestu mrtva, onda mora da se spasla čim joj je sreća povratila snagu."
"To je smešno. Ne može se očekivati od psihičke sreće da na taj način sledi
pravila!"
"Moja logika je besprekorna, Luise. Želim da istaknem da Tili nije potrebno
da bude smesta spašena. Ako je živa, može sačekati. A mi možemo sačekati
jutro da izvidimo okolinu."
"I šta onda? Kako ćemo je pronaći?"
"Ako je sreća nije napustila u sigurnim je rukama. Tragaćemo za tim rukama.
Ako ruke ne postoje, to ćemo saznati sutra, a možemo se nadati i da će nam
dati neki znak. Postoji mnogo načina na koje može to da uradi."
Upade Govornik: "Za sve te načine potrebna je svetlost."
"A da li je ima?"
"Ima je. Razmišljao sam o tome. Moguće je da joj prednja svetla još rade.
Ako je tako, ostaviće ih uključena. Kažeš da je pametna, Luise."
"Jeste."
"I ne vodi računa o sigurnosti. Neće voditi računa ni o tome šta ju je otkrilo,
sve dok je mi ne pronađemo. Ako joj prednja svetla ne rade, može iskoristiti
reflektorski laser da bi se javila svemu što se kreće ili da zapali signalnu vatru."
"Tvrdiš da je ne možemo naći po danu. U pravu si", priznade Luis.
269
Nesus reče: "Prvo moramo istražiti grad po danu. Ako naiđemo na žitelje,
fino i lepo. Inače ćemo morati da potražimo Tilu sutra uveče."
"Ti bi je ostavio da negde leži trideset časova? Ti hIadnokrvni... Tanj, ta mrlja
svetlosti koju smo videli možda je ona! Možda nisu ulična svetla, već zgrade u
plamenu!"
Govornik ustade. "Tačno. Moramo istražiti."
"Ja sam Poslednji u ovoj floti. Tvrdim da Tila nije vredna rizika koji u sebi nosi
noćni let iznad nepoznatog grada."
Govornik-Životinjama pope se na svoj letcikl. "Nalazimo se u oblasti koja je
možda neprijateljski raspoložena. Zbog toga ja izdajem naređenja. Ići ćemo da
potražimo Tilu Braun, jednog od članova naše grupe."
Kzin se podiže i prođe na letciklu kroz veliki ovalni prozor. S one strane
prozora nalazili su se ostaci trema, a zatim su usledila predgrađa bezimenog
grada. Ostali letcikli nalazili su se u prizemlju. Luis se žurno, ali pažljivo spusti
niz stepenice, jer se jedan njihov deo bio srušio, a postrojenje pokretnog
stepeništa već odavno se pretvorilo u rđu.
Nesus ga je gledao sa ivice otvora stepeništa. "Ostajem ovde, Luise.
Razmisliću o ovoj pobuni."
Luis ne odgovori. Njegov letcikl uzlete, skliznu kroz ovalna vrata i pod kosim
uglom odleti u noć.
Noć je bila hladna. Svetlost luka obojila je grad mornarsko plavim senkama.
Luis ugleda sjaj Govornikovog 'cikla i krete za njim prema svetlećoj oblasti
predgrađa, u smeru, okretanja, udaljujući se od predivno osvetljenog civilnog
centra.
Sve je to bio grad, na stotine kvadratnih milja grada. Nisu postojali čak ni
parkovi. Zašto su gradili tako zbijeno, kada im je stajao na raspolaganju sav
prostor Prstenastog sveta? Čak i na Zemlji čovek ceni prostor za kretanje.
"Letećemo nisko", reče Govornik preko interkoma. "Ako su svetla u
270
predgradu samo ulične svetiljke, vraćamo se Nesusu. Ne smemo da rizikujemo

da i nas obore kao Tilu."
"U redu", reče Luis, ali ipak pomisli: gledaj ga samo kako se brine za
sigurnost suočen sa sasvim hipotetičkim neprijateljem. Jedan kzin, razumno
nesmotren, izgledao je obazriv poput lutkara u poredenju sa Tilom Braun.
Gde li je ona sada? Da li je dobro, da li je povređena ili mrtva?
Počeli su da tragaju za civilizovanim žiteljima Prstenastog sveta još pre nego
što se Lažov razbio. Da li su ih konačno našli? Verovatno je ta mogućnost
sputavala Nesusa da potpuno digne ruke od Tile. Luisova pretnja bila je
beznačajna i Nesus je to dobro znao.
Da su pronašli neprijateljski raspoložene stanovnike Prstenastog sveta, pa, to
se moglo i očekivati...
Njegov 'cikl zanese se ulevo. Luis ispravi kurs. "Luise." Izgledalo je da se
Govornik-Životinjama hrve sa nečim. "Čini mi se da postoje smetnje..." A zatim,
užurbano, sa uvežbanim glasom naredbodavaca, on dodade: "Luise, okreni
nazad. Odmah."
Kzinov zapovednički glas zaori se u Luisovom malom mozgu. On smesta
okrenu.
Ali letcikl mu nastavi pravo.
Luis se svom težinom osloni na komandnu palicu. Bez uspeha. Cikl nastavi
da se kreće prema svetlima civilnog centra.
"Nešto nas je ščepalo!" povika Luis i istog časa obuze ga užas. Ličili su na
lutke! Ogroman, taman i razuman, Gospodar Lutaka vukao ih je za ruke i noge i
pomicao prema nevidijivom scenariju. A Luis Vu je znao ime Gospodara Lutaka.
Sreća Tile Braun.
19. U ZAMCI
271
Govornik je bio praktičniji; on pusti sirenu za opasnost.

Višefrekventni vrisak orio se i orio. Luis se pitao da li će lutkar uopšte da
odgovori. Dečak koji je vikao vuk... Ali Nesus se ubrzo oglasi, odveć piskutavim
vriskom: "Da? Da?" Naravno, morao je prvo da siđe niz stepenice.
"Napadnuti smo", reče mu Govornik. "Neka sila daljinski upravlja našim
vozilima. Šta predlažeš?"
Nije se moglo odrediti šta Nesus misli. Njegove usne, dvostruko brojnije,
labave i upadljivo čvornovate da bi mogle da služe kao prsti, neprestano su se
pomicale, ali bez ikakvog smisla. Da li će lutkar moći da im pomogne? Ili će ga
uhvatiti panika?
"Okrenite interkome da vidim kuda idete. Da li je neko povređen?"
"Ne, ali smo nemoćni", reče Luis. "Ne možemo da iskočimo. Suviše smo
visoko i prebrzo se krećemo. Okrenuti smo u pravcu civilnog centra."
"U pravcu čega?"
"Skupine osvetljenih zgrada. Sećaš se?"
"Da." Lutkar se zadubi u misli. "Uljezni signal mora da je jači od signala vaših
instrumenata. Govorniče, želim podatke sa tvoje signalne table."
Govornik ih očita, dok su se on i Luis sve više približavali svetlima gradskog
centra. U jednom trenutku umeša se Luis: "Prolazimo iznad onog sektora
predgrađa sa osvetljenim ulicama."
"Da li su to odista ulične svetiljke?"
"I da i ne. Sva ovalna vrata na kućama blistaju narandžastim sjajem. Čudno.
Mislim da je to pravo ulično osvetljenje samo što mu je snaga vremenom
izbledela i ohladila se."
"Slažem se", reče Govornik-Životinjama.
"Mrzim da zanovetam, ali približavamo se. Mislim da se krećemo u pravcu
one velike zgrade u sredini."
"Vidim je. Dvostruka kupa osvetljena samo na gornjoj polovini."
272
"To je ta."
"Luise, hajde da pokušamo da ometamo signal uljeza. Prebaci komande tvog
'cikla na moje."
Luis prebaci na spoljne komande.
Cikl se prope snažno naviše, kao da ga je neko ogromno stopalo šutnulo
otpozadi. Trenutak kasnije struje potpuno nestade.
Zaštitni baloni eksplodiraše i ispred i iza njega i obujmiše ga poput sklopljenih
ruku. Luis nije mogao da pokrene ni ruke, ni glavu.
Padao je.
"Padam", raportira on. Rukama koje su baloni prikovali za signalnu tablu, još
je držao prebacivač na spoljne komande. Luis sačeka još jedan trenutak,
nadajući se da će ga spoljne komande preuzeti. Ali kuće u obliku košnica već su
se suviše približile. Luis se vrati na lokalni komandni sistem.
Ništa se nije dogodilo. I dalje je padao.
Mirno, što je u stvari predstavljalo puko razmetanje, Luis reče: "Govorniče, ne
isprobavaj prebacivanje na spoljne komande. Ne radi." Pošto su mogli da mu
vide lice, on poče da čeka sa nepomičnim izrazom i otvorenim očima. Čekao je
da se razmrska o Prstenasti svet.
Nešto ga iznenada uspori, delujući snažno odozdo na letelicu. 'Cikl se
prevrnu, postavivši Luisa Vua naglavce pri snazi privlačenja od pet gravitacija.
On se onesvesti.
Kada je došao k sebi, još je visio naglavce; pridržavao ga je potisak zaštitnog
balona. U glavi mu je bubnjalo. On ugleda maglovitu prikazu Gospodara Lutaka
kako psuje i pokušava da razmrsi konce, dok se lutka Luis Vu praćaka iznad
pozornice glave okrenute nadole.
Lebdeća zgrada izgledala je niska, široka i kitnjasta. Donja polovina bila joj je
u obliku preokrenute kupe. Kada su joj se letcikli približili, otvori se jedan prorez i
273
proguta ih.
Prolazili su kroz tamnu unutrašnjost kada se Govornikov letcikl, koji se
približavao Luisovom, bešumno prevrnuo. Oko Govornika eksplodiraše baloni
pre nego što je i mogao da padne. Luis ga mrko i mrzovoljno pogleda. Osećao
se odveć bedno da bi bio zahvalan za društvo.
Nesus je govorio: "Novi položaj u kome ste se našli ukazuje da vas podupiru
polja koja su po svojoj prirodi elektromagnetska. Takva polja, međutim, podupiru
metal, ali ne i protoplazmu, iz čega proizlazi..."
Luis se promeškolji u svom zatvoru; ali ne previše žustro. Ako bi se izmigoljio
iz balona neumitno bi pao. Iza njega se zatvoriše prorezana vrata, brže nego što
je Luisovo oko bilo u stanju da se navikne na tamu. Nije video ni delić
unutrašnjosti. Preostalo mu je samo da nagađa koliko je udaljen od poda.
Čuo je Nesusa kako kaže: "Možeš li da je dohvatiš?"
Zatim Govornika: "Da, ako uspem da se provučem između... Bio si u pravu.
Obloga je vrela."
"Znači da ti je motor izgoreo. Letcikli su vam nepokretni, mrtvi."
"Srećom, sedište je zaštićeno od toplote."
"Ne bi trebalo da nas iznenadi što su se žitelji Prstenastog sveta pokazali
vešti u kroćenju elektromagnetskih sila. Nisu poznavali toliko drugih izuma:
hiperpogon, potiskivače, indukovanu silu teže..."
Luis se upinjao da ugleda nešto, bilo šta. Mogao je da okrene glavu, lagano,
stružući obrazom po površini balona; ali nigde nije bilo svetla.
Pomićući ruke uprkos pritisku, pipao je po signalnoj tabli sve dok mu se ne
učini da je pronašao prekidač za farove. Nije zapravo znao zašto je očekivao da
oni rade. Ipak pojavio se tanki beli snop koji se nejasno odbio od udaljenog,
zakrivljenog zida.
Oko njega visilo je desetak vozila, sva na istom nivou.
Bilo je tu paketa, ne većih od trkačkih mlaznih ruksaka, ali i velikih letećih
274
kola. Nalazio se i jedan leteći kamion sa poluprovidnim trupom.

U tom lavirintu leteće starudije visio je i Govornik-Životinjama naglavce u
svom letciklu. Kzinova ćelava glava i kosmata narandžasta maska štrčale su iz
zaštitnog balona; grozničavo je isturio kandžastu šaku u nastojanju da dosegne
bok 'cikla.
"Dobro", reče Nesus. "Svetlo. Upravo sam hteo to da vam predložim. Da li
obojica razumete šta to znači? Svi električni i elektromagnetski sistemi u vašim
vozilima, koji su bili uključeni kada ste napadnuti, sada su pregoreli.
Govornikovo vozilo, a verovatno i tvoje Luise, ponovo je napadnuto kada ste
ušli u zgradu."
"Koja očigledno predstavlja zatvor", ne izdrža Luis. Glava mu je bila kao neki
vodeni balon do vrha napunjen tako da je s mukom govorio. Ali, iako je visio
naglavačke, nije mogao da dozvoli da ostali obave sav posao koji se, doduše,
sastojao samo u nagađanju o nepoznatoj tehnologiji.
"A ako je zatvor", nastavi on, "zašto ovde unutra gde se nalazimo ne postoji i
treći top za bombardovanje? Za slučaj da posedujemo oružje koje još radi. Što i
jeste slučaj."
"Sigurno postoji", reče Nesus. "Ali tvoje prednje svetlo je dokaz da taj treći
top ne radi. Topovi su svakako automatski; inače bi vas neko čuvao. Govornik
sasvim slobodno može da upotrebi Slejverovu alatku za kopanje."
"To su dobre vesti", reče Luis. "Ali bacio sam pogled unaokolo..."
On i Govornik su naglavačke lebdeli u vazdušnom Sargaskom Moru. U
jednom od tri staromodna mlazna ruksaka još se neko nalazio. Skelet je bio
mali, ali pripadao je ljudskom biću. Na belim kostima nije ostalo ni traga od kože.
Odeća mora da mu je bila kvalitetna, jer se pojedini komadići još nisu raspali.
Bile su to svetlo obojene krpe i dronjci žutog ogrtača koji je visio sve od letačeve
vilice.
Ostali ruksaci zjapili su prazni. Ali kosti mora da su bile tu negde... Luis stade
275
da gura glavu unazad, unazad...

Podrum policijske zgrade predstavljao je široku, mračnu, kupastu jamu. Oko
zida su bili poređani koncentrični prstenovi ćelija. Vrata iznad ćelija bila su
zamke. Od vrha do dna vodile su zrakaste stepenice. U jami i oko nje videle su
se kosti koje je Luis tražio; sjajile su se prigušeno prema njemu odozdo.
Nije mu izgledalo čudno što onaj čovek u raspadnutom letećem ruksaku nije
smogao hrabrosti da iziđe iz letelice.
Ostali, međutim, koji su takođe bili zarobljeni ovde u kolima i rancima, više su
voleli da se bace u smrt nego da umru od žeđi.
Luis reče: "Ne vidim na čemu bi Govornik mogao da upotrebi Slejverov
dezintegrator."
"Veoma sam ozbiljno mislio na to."
"Nema svrhe probijati rupu u zidu. Isto tako ni u tavanici, koju ionako ne
može da dohvati. Ako pogodi generator polja koje nas drži u mestu, pašćemo sa
visine od devedeset stopa. A ako to ne učini, ostaćemo ovde dok ne umremo od
gladi ili ne dignemo ruke od svega i ne odvežemo kaiševe. U tom slučaju
ponovo nam ne gine pad sa devedeset stopa."
"Da."
"Je li to sve što imaš da nam kažeš?"
"Potrebno mi je više podataka. Da li bi mi jedan od vas, molim lepo, opisao
šta vidi oko sebe? Ja vidim samo deo zakrivljenog zida."
Naizmenično su opisivali kupasti blok ćelija, odnosno ono što su mogli da
vide od njega pri prigušenoj svetlosti snopa jednog fara. Situacija se malo
poboljšala kada je Govornik uključio i svoj far.
Ali kada je Luis završio sa opisivanjem onoga što je video i dalje se nalazio u
stupici, viseći naglavce, bez hrane i vode, iznad smrtonosnog ponora.
Negde duboko u sebi ispustio je praskavi vrisak, još dobro zapreten i dobro
kontrolisan; ali krik se svakog trenutka peo sve više. Uskoro će izbiti na
276
površinu... Najednom se upita da li bi ih Nesus napustio.

Nije trebalo na to da misli. Bilo je to pitanje na koje se mogao dati samo
očigledan odgovor. Sve je išlo u prilog tome da će ih lutkar napustiti, a ništa da
to neće učiniti.
"Lebdeća vozila i starost skeleta dokazuju da niko ne vodi računa o
postrojenjima bloka ćelija", primeti Govornik. "Polja koja su nas zarobila mora da
su sakupila nekoliko letelica odmah nakon što je grad ostao napušten, i od tada
više nije bilo vozila na Prstenastom svetu. Postrojenja još rade, jer veoma dugo
nije imalo šta da troši njihovu snagu."
"Može biti", reče Nesus. "Ali nešto prati naš razgovor."
Luis načulji uši. Zatim primeti kako su se i Govornikove lepezasto raširile.
"Samo uz pomoć savršene tehnike može se prisluškivati zatvoreni snop.
Takođe se postavlja pitanje da li prisluškivač poseduje prevodioca."
"Šta znaš o njemu?"
"Samo pravac. Izvor smetnji potiče iz mesta gde se trenutno nalazite. Možda
je prisluškivač smešten iznad vas."
Luis refleksno pokuša da podigne pogled. Nije to bila molitva. Visio je
naglavce, a od tavanice su ga delila dva zaštitna balona i letcikl.
"Pronašli smo civilizaciju Prstenastog sveta", reče on glasno.
"Možda, mada mislim da bi jedino civilizovano biće bilo u stanju da popravi
treći top za bombardovanje, kako si ga ti nazvao. Ali glavna stvar... pusti me da
razmislim." I lutkar se prepusti pevušenju muzike Betovena, melodiji Bitlsa, ili
nečeg što je u svakom slučaju zvučalo klasično. Luisu se činilo da čuje
Nesusove misli...
Kada je ovaj kazao pusti me da razmislim, stvarno je to i imao na umu.
Zviždukanje je trajalo i trajalo. Luis je bio žedan i gladan, a u glavi mu je
bubnjalo. Nekoliko puta za redom činilo mu se da ga napušta nada; a onda se
lutkar ponovo javi. "Više bih voleo da upotrebim Slejverov dezintegrator, ali to
277
neće moći, Luise, ti ćeš morati da obaviš stvar; ti si potomak sisara i spretnije se
penješ od Govornika. Zaštitićeš..."
"Da se penjem?"
"Kada završim možeš postavljati pitanja, Luise. Zaštiti reflektorski laser bilo
gde da ga staviš. Upotrebi snop da probušiš balon ispred sebe. Iskoristi ga za
penjanje preko letcikla dok se ne nađeš na vrhu. Tada..."
"Sišao si s uma."
"Dozvoli da završim, Luise. Cilj svega toga jeste da se uništi top za
bombardovanje, kako si ga nazvao. Verovatno postoje dva topa za
bombardovanje. Jedan se nalazi iznad vrata kroz koja ste ušli, ili ispod njih.
Drugi može biti na bilo kom mestu. Možda će ti jedini pokazatelj biti njegova
sličnost sa prvim topom za bombardovanje."
"Naravno, a možda i neće. Ma to nije ni važno. Kako misliš da zgrabim tvar
eksplodirajućeg balona dovoljno brzo da ne... Ne. Ne mogu."
"Luise. Kako da doprem do vas kada me čeka oružje koje će mi sagoreti
postrojenja?"
"Ne znam."
"Ne očekuješ valjda da se Govornik popne?"
"Zar mačke ne umeju da se penju?"
Govornik reče: "Moji preci bili su mačke iz nizina, Luise. Ranjena ruka mi
sporo zaceljuje. Ne mogu da se penjem. U svakom slučaju predlog listojeda je
sulud. Sigurno ti je jasno da samo traži izgovor da nas napusti."
Luisu je bilo jasno. Verovatno je to iz njega govorio strah.
"Još vas neću napustiti", reče Nesus. "Čekaću. Možda ćete smisliti bolji plan.
Možda će se prisluškivač pojaviti. Čekaću."
Viseći naglavce, stešnjen i nepokretan između dva oblikovana balona, Luis

Vu je teško mogao da odredi protok vremena. Ništa se nije izmenilo. Ništa se
278
nije pokrenulo.
U daljini je mogao da čuje Nesusa kako zviždi; ali kao da se ništa drugo nije
događalo. Na kraju Luis stade da broji otkucaje vlastitog srca. Sedamdeset dva
u minutu, izbroja on.
Tačno deset minuta kasnije ču sebe kako kaže: "Sedamdeset dva. Jedan.
Šta ja to radim?"
"Da li si to meni nešto rekao, Luise?"
"Tanj! Govorniče, ne mogu da podnesem ovo. Radije bih ovog časa umro
nego da prvo poludim." On stade da gura rukama nadole.
"Ja komandujem, Luise u ratnim uslovima. Naređujem ti da ostaneš miran i
čekaš."
"Izvini." Luis gurnu rukama nadole, predahnu, zatim ih spusti još niže, odmori
se. Tu je: opasač. Ruka mu se previše spustila. On povuče lakat unazad, odmori
se, trgnu ga unazad...
"Ono što lutkar predlaže pravo je samoubistvo, Luise."
"Možda." Dohvatio ga je: reflektorski laser. Nakon još dva trzaja izvukao je
oružje iz opasača i uperio ga preda se; izgoreće signalnu tablu, ali ne i sebe.
On opali.
Balon stade lagano da mlitavi. Dok je to trajalo, onaj iza njegovih leđa
potiskivao ga je prema signalnoj tabli. Pod smanjenim pritiskom nije mu bilo
teško da vrati reflektorski laser za opasač i da obema šakama ščepa
namreškani materijal koji je stao da pada nadole.
I on je sve više klizio sa svog sedišta. Brže, brže... on posegnu očajničkom
snagom i tek kada se u padu okrenuo, uspeo je najzad da čvrsto stegne
materijal. Ostao je da visi ispod letcikla, nad provalijom visokom devedeset
stopa i...
"Govorniče!"
"Tu sam, Luise. Izvukao sam oružje. Hoćeš li da ti probušim drugi balon?"
279
"Da!" Nalazio mu se tačno na putu, potpuno ga zaklanjajući.

Balon se nije ispumpao. Sa jedne njegove strane dve sekunde dizala se
prašina, da bi potom nestala u velikom vazdušnom oblaku. Govornik je gađao
samo jednim zrakom dezintegratora.
"Sam vrag zna kako uspevaš da pucaš iz toga", zabrekta Luis. Zatim poče da
se penje.
Lako je bilo peti se dok se materijal držao. Bez obzira na to što mu se krv
mnogo časova slivala u mozak, Luisu pođe za rukom da ga ne ispusti. Ali
materijal se završavao blizu nožnog ventila za dovod goriva; pod njegovom
težinom 'cikl se napola prevrnuo, tako da je on i dalje visio ispod. Sasvim se
pribio uz 'cikl, poduprevši se kolenima, i počeo da se ljulja.
Govornik-Životinjama je ispuštao čudne zvuke.
'Cikl se ljuljao napred-nazad i svaki zamah ga je nosio sve dalje. Luisu
konačno postade jasno da se pretežan deo metala nalazi u trbušnom delu 'cikla.
U protivnom, 'cikl bi se prevrnuo, a Luis bi se našao ispod njega bilo gde da se
zaustavi. U tom slučaju Nesus ne bi istupio sa svojim predlogom.
'Cikl se i dalje prevrtao. Luisu pripade muka i on uloži veliki napor da ne
počne da povraća. Ako mu se disajni putevi sada zapuše, sve je gotovo.
'Cikl se prevrnu unatrag i ostade da stoji naglavce. Luis se baci preko donje
strane, posegnu prema suprotnom kraju izduvanog balona i ščepa ga.
'Cikl nastavi sa prevrtanjem. Luis se priljubi za donji deo mašine. Čekao je,
čvrsto se držeći.
Troma grdosija se zaustavi, ostade tako za trenutak, a zatim stade da se
okreće unazad. Stomak mu se preokrenu i Luis izbaci... šta... jučerašnji
zakasneli ručak? Izbaci ga u rafalu, u velikim, mučnim mlazevima, preko metala
i preko rukava; ali ne promeni položaj ni za jedan inč.
Letcikl nastavi da se ljulja kao uzburkana pučina. Ali Luis se usidrio. A onda
se odvaži da podigne pogled.
280
Jedna žena ga je promatrala.

Izgledalo je da je potpuno ćelava. Njeno lice podseti Luisa na žičanu
skulpturu u sali za bankete Nebeske kule. Crte lica i njihov izraz. Bila je mirna
poput neke boginje ili mrtvaca. A on požele da porumeni, da se sakrije ili da
nestane.
Umesto toga reče: "Govorniče, posmatraju nas. Prenesi to Nesusu."
"Samo trenutak, Luise. Vrti mi se u glavi. Pogrešio sam što sam te gledao
kako se penješ."
"U redu. Ona je... mislio sam da je ćelava, ali nije. Deo njene lobanje, od
ušiju do podnožja temena, oivičen je kosom. Ima dugu kosu, preko ramena."
Nije rekao da joj je kosa gusta i tamna, i da se prelila preko ramena kada se
blago nagnula da posmatra Luisa Vua; takođe nije kazao da joj je lobanja fino i
nežno oblikovana, niti, da su ga njene oči probadale poput dve maslinke za
Martini. "Mislim da je inženjer; ili bar pripada istoj rasi ili sledi iste običaje. Da li si
shvatio?"
"Jesam. Kako uspevaš tako da se penješ? Izgledalo je kao da prkosiš sili
teže. Šta si ti, Luise?"
Držeći se čvrsto za pokvareni letcikl, Luis se nasmeja. Na to je utrošio
poslednje atome snage. "Ti si kdaptist", reče on. "Priznaj."
"Odgajan sam u tom duhu, ali učenje nije ostavilo mnogo traga."
"Naravno da nije. Da li si razgovarao sa Nesusom?"
"Da. Upotrebio sam sirenu."
"Prenesi mu ovo. Ona se nalazi na oko dvadeset stopa od mene. Gleda me
kao zmija. Izgleda da nije baš naročito zainteresovana za mene; niti za bilo šta
drugo, kako mi se čini. Trepće, ali ne odvraća pogled.
Sedi na nekakvoj tezgi, koja je nekada sa tri strane bila obložena staklom ili
nečim drugim, ali toga više nema. Ostalo je samo nekoliko stepenika i podijum.
Sedi nogu prebačenih preko ivice. Mora da su na taj način promatrali
281
zatvorenike.
Obučena je u... pa, ne bih umeo da kažem koji je to stil. U svojevrstan
kombinezon do kolena i lakata koji se naduvava..." Ali to ne zanima došljake.
"Tkanina je očito veštačka; ili je nova ili samočisteća i trajna. Ona..." Luis
zastade jer je devojka nešto rekla.
Čekao je. Ona ponovi. Bila je to jedna kratka rečenica.
Ona zatim graciozno ustade i pope se stepenicama.
"Otišla je", reče Luis. "Verovatno je više ne zanimamo."
"Možda se vratila svojim uređajima za prisluškivanje."
"Verovatno." Ako je u zgradi postojao neko ko prisluškuje, prema Okamovoj
oštrici to je bila ona.
"Nesus te moli da podesiš reflektorski laser na malu snagu i široki snop tako
da ga možeš upotrebiti kao lampu kada se žena sledeći put pojavi. Ja ne treba
da pokazujem Slejver oružje. Žena bi verovatno mogla obojicu da nas ubije
pukim okretanjem nekog prekidača. Ne sme nas videti sa oružjem."
"Kako onda da se oslobodimo topova za bombardovanje?"
Trenutak pre toga Govornik je već dobio odgovor. "Nikako. Nesus kaže da će
pokušati nešto drugo. Dolazi ovamo."
Luis spusti glavu na metal. Olakšanje koje je osetio bilo je tako veliko da se
čak nije upitao zašto, dok Govornik ne reče: "Tako će nas sve uhvatiti u istu
zamku. Luise, kako da ga odvratim od toga?"
"Reci mu. Ne, bolje nemoj. Da ne smatra da je sigurno, držao bi se po strani."
"Kako može biti sigurno?"
"Ne znam. Pusti me da se odmorim." Lutkar jamačno zna šta radi. Mogao je
da se pouzda u Nesusov kukavičluk.
Luis prede obrazom peko glatkog, hladnog metala.
Uskoro ga savlada san.
Nikada se nije osećao u toj meri izgubljeno. Kad god bi mu se 'cikl pomakao
282
ili promenio položaj, on bi se budio širom otvorenih očiju, stežući metal među
kolenima i tkaninu u rukama. San mu je ličio na neprekidni košmar.
Kada mu svetlost obasja kapke, on se smesta probudi.
Kroz vodoravni prorez koji im je poslužio umesto vrata prodirala je dnevna
svetlost. U toj svetlosti video se Nesusov letcikl okrenut naopačke, kao i sam
lutkar, koga je pridržavao materijal sedišta, a ne zaštitni baloni.
Prorez se zatvori za njim.
"Dobro došao", reče Govornik prilično nerazgovetno.
"Možeš li me postaviti na noge?"
"Još ne. Da li se devojka ponovo pojavljivala?"
"Nije."
"Pojaviće se. Ljudi su znatiželjni, Govorniče. Sigurno nikada ranije nije videla
pripadnike naših vrsta."
"Pa šta onda? Želim da se uspravim", zaječa Govornik.
Lutkar stade da petlja nešto po svojoj signalnoj tabli i desi se čudo: letcikl mu
se uspravi.
Luis izgovori samo jednu reč: "Kako?"
"Sve sam isključio kada sam osetio da uljeski signal upravlja mojim
komandama. Da me polje podizanja nije dohvatilo lako bih uključio motore pre
nego što bih udario u pločnik. Sada bi", reče živahno lutkar, "naš sledeći korak
trebalo da ide sasvim glatko. Kada se devojka pojavi, ponašaj se prijateljski.
Luise, možeš pokušati da je zavedeš ako smatraš da bi ti to moglo uspeti.
Govorniče, Luis će biti naš gospodar, a mi njegove sluge. Žena je možda
ksenofob, a to će je ubediti da ljudsko biće upravlja tuđincima."
Luis se odista nasmejao. Košmarni polusan ga je ipak odmorio. "Sumnjam da
će biti toliko prijateljski raspoložena da dozvoli da je zavedem. Nisi je video.
Hladna je poput crnih pećina na Plutonu, bar kada sam ja u pitanju, i stvarno ne
mogu da je krivim zbog toga." Videla ga je kako je povratio ručak po rukavu...
283
što nije bilo nimalo romantično.

Lutkar reče: "Biće srećna svaki put kada nas pogleda. Prestaće da bude
srećna kada pokuša da nas napusti. Ako nekoga od nas približi k sebi, njena
radost će se povećati..."
"Tanja mu, tako je!" povika Luis.
"Shvataš? Dobro. I još nešto, učio sam jezik Prstenastog sveta. Verujem da
je moj izgovor tačan, kao i gramatika. Kada bih samo znao značenje još nekih
reči..."
Govornik je već odavno prestao da se žali. Preokrenut iznad smrtonosne

provalije, pun opekotina i sa jednom rukom odranom do kosti, u početku je
besneo na Luisa i Nesusa što ne mogu da mu pomognu. Ali sada je već
časovima bio miran.
U polumračnoj tišini, Luis ponovo utonu u laki san. A onda u snu začu zvona i
probudi se.
Zvonila je zvončićima dok se spuštala niz stepenice.
Zvončići su se nalazili na mokasinama. Imala je na sebi drugi ogrtač, odoru
kupastog oblika zatvorenu do grla, sa dvanaestak velikih, ispupčenih, našivenih
džepova. Duga, crna kosa padala joj je preko jednog ramena. Spokojno
dostojanstvo na njenom licu nije se promenilo.
Sela je, prebacivši noge preko ivice podijuma, kao i onda kada je posmatrala
Luisa Vua. Nije promenila položaj, baš kao ni Luis. Nekoliko minuta su se
netremice posmatrali. Ona zatim zavuče ruku u jedan od velikih džepova i izvadi
nešto veličine pesnice, narandžaste boje. Hitnu to prema Luisu, ciljajući tako da
predmet proleti nekoliko inča van dohvata njegove ruke.
U trenutku kada je predmet promicao pored njega Luis prepoznade šta je
posredi. Bio je to čvornovat, sočan plod kakav je pre dva dana pronašao u
jednom grmu. Nekoliko ih je ubacio u usisni levak u svojoj kuhinji, ali ih nije
284
isprobao.
Voćka se rasprsnu i oboji u crveno krov jedne ćelije. Luis najednom oseti da
su mu usta suva i obuze ga silna žeđ.
Ona mu baci i drugi. Ovog puta pao je bliže. Da je pokušao mogao ga je
uhvatiti, ali time bi prevrnuo 'cikl. A ona je to znala.
Treći put ga je pogodila u rame. On čvršće steže balon i crne misli stadoše
da mu se vrzmaju po glavi.
Tada se pojavi Nesusov letcikl.
I ona se nasmeši.
Lutkar je lebdeo iza napuštenog broda veličine nekog kamiona. Ponovo
okrenut naopačke, on je zaobilaznim putem plovio ka platformi za razgledanje
kao da ga u tom pravcu nosi neka zalutala indukovana struja. Dok je prolazio
pored Luisa, on ga zapita: "Možeš li je zavesti?"
Luis zareža. Shvativši tada da mu se lutkar uopšte ne ruga, reče: "Mislim da
me smatra za životinju. Zaboravi na celu kombinaciju."
"Onda moramo promeniti taktiku."
Luis protrlja čelo o hladan metal. Retko se osećao tako bedno. "Ti
zapovedaš", reče on. "Mene neće prihvatiti kao sebi ravna, ali tebe možda hoće.
Neće u tebi videti konkurenciju, pošto si suviše čudan."
Lutkar se udalji od njega. Odmah zatim izgovorio je nešto što je Luisu ličilo
na jezik obrijanog sveštenika dirigenta hora. Bio je to sveti jezik inženjera.
Devojka ne odgovori. Ali... nije se, doduše, osmehivala, ali uglovi usana kao
da su joj se blago izvili naviše i kao da su joj oči postale življe.
Nesus mora da se koristio taspom. Vrlo slabim taspom. On ponovo progovori
i ona ovog puta odgovori. Glas joj je bio hladan i muzikalan, a ako se Luisu Vuu
učinio zapovedničkim, to je bilo stoga što je bio pripravljen da ga čuje kao
takvog.
Lutkarev glas postade isti kao devojčin.
285
Ono što je zatim usledilo ličilo je na čas učenja nekog jezika.

Luisu Vuu, koji je neudobno balansirao iznad smrtonosnog ponora, uskoro
postade dosadno. Tu i tamo uspevao je da uhvati koju reč. U jednom trenutku
ona baci Nesusu jedan narandžasti plod veličine pesnice, za koji se
sporazumeše da se zove tramb. Nesus ga zadrža.
Ona odjednom ustade i udalji se.
Luis reče: "Dakle?"
"Mora da joj je postalo dosadno", reče Nesus. "Otišla je bez upozorenja."
"Umirem od žedi. Mogu li dobiti taj tramb?"
"Tramb je reč koja označava boju kore, Luise." On dotera svoj 'cikl do
Luisovog i dodade mu voćku.
Luis je bio toliko očajan da se odvažio da oslobodi jednu ruku. To je značilo
da će morati da progrize debelu koru i da je oljušti zubima. Posle izvesnog
vremena on dospe do sredine i zari zube u nju. Bila je to najbolja stvar koju je
probao tokom dve stotine godina.
Kada je gotovo završio sa jelom, on upita: "Da li će se vratiti?"
"Nadajmo se. Upotrebio sam tasp slabe snage tako da će delovati na nju
ispod nivoa svesti. Nedostajaće joj. Mamac će postajati sve jači svaki put kada
me bude ugledala. Luise, a da je ipak primoramo da se zaljubi u tebe?"
"Zaboravi to. Misli da sam domorodac, divljak. Sada se postavlja pitanje: šta
je ona?"
"Ne mogu reći. Nije pokušala da to sakrije, ali nije ni rekla. Ne znam dovoljno
jezik. Još ne."
20. MESO
Nesus se spustio da bi ispitao mrak ispod njih. Odsečen od interkoma, Luis

pokuša da prati pogledom ono što je lutkar radio. Uskoro odustade od toga.
Znatno kasnije on začu korake. Ovog puta nisu se čuli zvončići.
286
On skupi ruke oko usta i viknu: "Nesuse!"

Zvuk se odbi o zidove i njegovo grozno odzvanjanje dostiže vrhunac pri vrhu
kupe. Lutkar skoči na noge, jurnu ka 'ciklu i uzlete. Bolje rečeno, pobeže. Bez
sumnje je ostavio upaljen motor da bi zadržao 'cikl pri tlu i tako ga odbranio od
dejstva polja-zamke. Sada je jednostavno isključio motor.
Ponovo se obreo među lebdećim metalom upravo u trenutku kada se koraci
zaustaviše negde iznad njih.
"Šta to ona, tanj, radi?" prošaputa Luis.
"Strpljenja. Ne možeš očekivati da postane uslovljena taspom posle samo
jednog izlaganja njegovom dejstvu i to još slabom."
"Probaj već jednom da utuviš u te tvoje debele, prazne glave. Ne mogu
beskonačno održavati ravnotežu!"
"Moraš. Kako da ti pomognem?"
"Vode", reče Luis čiji se jezik naduo kao dva jarda namotanog flanela.
"Žedan si? Ali kako da ti dodam vodu? Ako okreneš glavu možeš izgubiti
ravnotežu."
"Znam. Zaboravi", reče Luis, slegnuvši ramenima. Čudno da se Luis Vu,
svemirac, toliko plašio visina. "Kako je Govornik?"
"Bojim se za njega, Luise. Već je veoma dugo u nesvesti."
"Tanj, tanj..."
Koraci.
Mora da strašno voli da menja odeću, pomisli Luis. Sada je na sebi imala
narandžastozelenu odeždu punu nabora koji su se preklapali. Kao ni prethodni
ogrtači, ni ovaj nije pokazivao obrise njenog tela.
Ona kleknu na ivicu osmatračke platforme, hladno ih motreći. Luis se čvršće
uhvati za svoj metalni splav i stade da čeka razvoj događaja.
Ubrzo mu je postalo jasno da se otkravljuje. Oči su joj postale snene, a uglovi
malih usana su se izvili.
287
Nesus progovori.
Činilo se da razmišlja. Reče nešto što je moglo predstavljati odgovor.
Zatim ih napusti.
"Onda?"
"Videćemo."
"Već mi je dosta ćekanja."
Odjednom se lutkarev letcikl nađe iznad Luisa. Iznad i ispred njega. A zatim
udari o ivicu osmatračkog podijuma poput čamca na vesla koji se ukotvljuje.
Nesus pažljivo stupi na obalu.
Devojka priđe da ga pozdravi. Ono što je držala u levoj ruci mora da je bilo
oružje. Ali drugom rukom dodirnu lutkarevu glavu, zastade za trenutak, zatim
prođe prstima niz njegovu drugu kičmu.
Nesus ispusti uzvik oduševljenja.
Ona se okrenu i pođe uz stepenice. Nije se nijednom osvrnula. Izgleda da je
pretpostavljala da će je Nesus pratiti poput psa; on je to i učinio.
Dobro, pomisli Luis. Budi pokoran. Ubedi je da ti veruje.
Ali čim su čudni zvuci njihovih koraka utihnuli, blok ćelija ponovo se pretvori u
ogromnu grobnicu.
Govornik se nalazio udaljen trideset stopa preko metalnog Sargaskog mora.
Četiri crna prsta sa mekim jagodicama i delić narandžastog lica nazirali su se
među zelenim zaštitnim balonima. Luis nije mogao da mu se približi. Kzin je do
sada mogao i umreti.
Među belim kostima ispod njega nalazilo se bar desetak lobanja. Kosti,
prošlost, zarđao metal i tišina. Luis Vu steže svoj 'cikl i nastavi da čeka da ga
izda snaga.
Nekoliko minuta kasnije, dok je omamljen dremuckao, nešto se promeni.
288
Ravnoteža mu se pomerila...
A Luisov život zavisio je od ravnoteže. Trenutna dezorijentacija strašno ga
upaniči. Divlje je gledao oko sebe, pomerajući samo oči.
Svuda unaokolo nalazila su se nepokretna metalna vozila. Ali nešto se ipak
micalo.
Jedna udaljena kola se zatresoše, zaškripaše slično zvuku metala koji se
kida i podigoše se.
A?
Ne. Spustila su se na gornji prsten ćelija. Celo Sargasko more jednoobrazno
je tonulo kroz prostor.
Jedan za drugim, bučno, kola i leteći ranci pristali su i tamo se zadržavali.
Luisov 'cikl nezgrapno udari o beton, okrenu se za pola kruga u vazduhu
uzburkanom elektromagnetskim silama i preturi se. Luis se opusti i odmah se
prevrnu.
Smesta pokuša da ustane. AIi nije mogao da uspostavi ravnotežu; nije bio u
stanju da stoji uspravno. Ruke su mu bile povijene u obliku kandži, iskrivljene od
bola, beskorisne. Ležao je postrance i dahtao, misleći da je sve već kasno.
Govornika mora da je prignječio vlastiti letcikl.
Vozilo koje se lako moglo prepoznati bilo je okrenuto na bok dva reda iznad.
Govornik se nalazio tamo... i to ne ispod 'cikla. Mora da je bio pod njim pre nego
što se 'cikl preturio na bok; no, baloni su ga, verovatno, do izvesne mere zaštitili.
Luis stiže do njega četvoronoške.
Kzin je bio živ i disao je, ali nalazio se u nesvesti. Težina letcikla nije mu
slomila vrat, verovatno zato što ga nije ni imao. Luis ščepa reflektorski laser iz
opasača i iskoristi njegov zeleni, iglasti snop da oslobodi Govornika iz balona.
Šta sad?
Luis se spomenu da umire od žedi.
Izgleda da je prestalo da mu se vrti u glavi. On se uspravi na klimave noge i
289
dade se u potragu za jedinim izvorom vode koji je radio i za koji je znao.

Blokovi ćelija predstavaljali su niz koncentričnih kružnih oboda, od kojih je
svaki bio krov prstena jednog bloka.
Luis pronađe jedan 'cikl prekriven ostacima materijala zaštitnog balona.
Nalazio se tu još jedan, red niže, na drugoj strani središnje jame, opremljen
ljudskim sedlom, Treći...
Nesusov 'cikl se spusti red ispod Govornikovog.
Luis krenu dole. Kolena su mu klecala dok je silazio niz stepenice. Umorni
mišići nisu mu dozvoljavali mekano koračanje.
Kada ugleda signalnu tablu on zatrese glavom. Nikom ne bi palo na pamet
da ukrade Nesusov letciki! Kontrole su bile neverovatno zamršene. Ali ipak mu
uspe da prepozna cev za vodu.
Voda je bila topla i bezukusna poput destilisane, a ipak predivna.
Kada je utolio žeđ, Luis uze ciglu iz kuhinjskog proreza.
Imala je vrlo čudan ukus. Luis odluči da je ostavi za kasnije. Možda sadrži
sastojke otrovne po ljudski organizam. Nesus će mu to reći.
On ponese Govorniku vode u svojoj cipeli, prvoj posudi koje se setio. Izlio ju
je u kzinova usta; ovaj ju je ispio u snu, nasmešivši se. Luis se vrati po još jednu
porciju, ali snaga ga napusti pre nego što je stigao do lutkarevog letcikla.
Sklupčao se na ravnoj plastićnoj konstrukciji i sklopio oči.
Spasen. Bio je spasen.
Prema stanju u kome se nalazio, trebalo je da odmah zaspi. Ali nešto ga je
kopkalo. Izmučeni mišići, grčevi u rukama i butinama, strah od padanja koji ga i
dalje nije napuštao... i još nešto...
On sede. "Nema pravde", promrmljao je.
Govornik?
Kzin je spavao sklupčan sa ušima čvrsto priljubljenim uz glavu i Slejverovim
oružjem pričvršćenim uz stomak tako da se nazirala samo dvostruka cev. Disao
290
je ravnomerno, mada vrlo ubrzano. Da li je to bilo dobro?

Nesus bi znao. U međuvremenu, neka ga, neka spava.
"Nema pravde", Luis zadihano ponovi.
Bio je sam i usamljen, što više nije predstavljalo preimućstvo kao za vreme
ranijih odsustava. Bio je odgovoran za ostale. Njegov vlastiti život i zdravlje
zavisili su od toga u kojoj meri će Nesus uspeti da prevari šašavu, napola ćelavu
ženu, koja ih je držala u zatvoru. Nije ni čudo što nije uspevao da zaspi.
Pa ipak...
Spazi ga i prikova pogled za njega. Njegov vlastiti letcikl.
Letcikl sa delovima raspuknutih zaštitnih balona koji se vuku i najzad letcikl
sa ljudskim sedlom bez zaštitnih balona. Četiri letcikla.
Izbezumljeno tražeći vodu prevideo ga je kada je prvi put tuda prošao.
Znači... Tilin letcikl. Mora da se nalazio iza nekog od većih vozila. Nema
zaštitnih balona.
Mora da je ispala kada se 'cikl prevrnuo.
Ili je zbrisana kada je otkazao sonični nabor pri brzini od dva maha.
Šta ono Nesus reče? Njena sreća je vrlo nepouzdana. A Govornik: ako je
sreća samo jednom izneveri, poginuće.
Bila je mrtva. Mora da jeste.
Pošla sam s tobom, zato što te volim.
"Nisi imala sreće", reče Luis Vu. "Nisi imala sreće kada si me srela."
On se sklupća na betonu i usnu.
Mnogo kasnije probudi ga drmusanje i on se nađe oči u oči sa Govornikom-
Životinjama. Grozna, narandžasta, krznena maska još više mu je isticala oči u
kojima se očitavao čeznutljiv pogled... Govornik upita: "Možeš li da jedeš
listojedovu hranu?"
"Čini se da od nas troje, jedino ja nemam zaliha hrane" reče kzin.
Taj čeznutljiv pogled... Luisa podiđoše žmarci duž vrata. Mirnim glasom, on
291
reče: "Dobro znaš da imaš hranu pred sobom. Pitanje je samo da li ćeš je
iskoristiti?"
"Naravno da neću, Luise. Ako čast zahteva da umrem od gladi na dohvat
mesa, ja ću umreti."
"Dobro." Luis se okrenu na drugu stranu i napravi se da spava.
Kada se probudio, nekoliko časova kasnije, znao je da je zaista spavao.
Njegov mali mozak, shvati on, mora potpuno verovati Govornikovoj reči. Ako
kzin kaže da bi umro od gladi, on bi to zaista i učinio.
Bešika mu je bila puna, u nozdrvama je osećao smrad, a mišići su ga
neprijatno boleli. Jama mu je poslužila da reši jedan problem, a lutkareva zaliha
vode u letciklu da opere prljav rukav. Luis zatim othrama niz stepenice do svog
letcikla po kutiju za prvu pomoć.
To nije bila obična kutija sa lekovima; mešala je doze prema naređenju i
sama postavljala dijagnoze. Složena mašina, koje, međutim, više nije bilo, jer su
je spalili topovi za bombardovanje.
Smrkavalo se.
Tog časa on ugleda na ćelijama ulaze koji su stajali odozgo, kao i mala,
poluprovidna okna oko njih. Luis leže na stomak i zagleda se u jednu ćeliju.
Krevet, toalet čudnog oblika, i... dnevna svetlost koja je dopirala kroz ogromni
prozor.
"Govorniče!" pozva ga Luis.
Upotrebili su dezintegrator da uđu unutra. Prozor je bio ogroman i
pravougaon, što je predstavljalo čudan luksuz za jednu zatvorsku ćeliju. Staklo
se raspršilo tako da je ostalo svega nekoliko oštrih kristalnih krhotina oko ivica.
Da li je namena tih prozora bila da se rugaju zatvoreniku, da mu stalno
pokazuju slobodu?
Ovaj prozor gledao je prema luci. Napolju je bio polusumrak; senka
graničnika približavala se iz smera okretanja poput neke crne zavese. Ispred se
292
nalazilo pristanište: kocke koje su sigurno bile skladišta, truli dokovi, dizalice
elegantno jednostavne konstrukcije i jedan ogroman površinski brod u suvom
doku. Svi ti skeleti bili su prekriveni crvenom rđom.
Levo i desno pružalo se mnogo milja vijugave obale. Pojas plaže, pa dokovi,
pojas plaže... Shema mora da je bila ugrađena u samu obalu, pojas plitkih plaža
nalik na Vaikiki, zatim strma obala i duboka voda pogodna za pristanište, pa
opet plitka plaža.
S one strane, okean. Činilo se da se pruža u nedogled, pošto se stapao sa
beskonačnim obzorjem. Pokušajte da pogledate preko Atlantika...
Sumrak se navlačio poput neke zavese, sdesna ulevo. Preostala svetla
civilnog centra oživeše, dok su grad, dokovi i okean uranjali u tamu. Suprotno od
smera okretanja zlatasta svetlost dana još je sijala.
Govornik se opruži na ćelijski ovalni krevet.
Luis se nasmeši. Izgledao je tako miroljubiv, kzin-ratnik. Snom je lečio rane?
Opekotine mora da su mu oslabile telo. Ili je pokušavao da snom odagna sve
veću glad?
Luis ga ostavi.
U već gustoj tami zatvora on pronađe Nesusov 'cikl.
Bio je toliko gladan da je progutao hranljivu ciglu namenjenu lutkarevom
želucu, ne obrativši pažnju na čudan ukus. Sumrak je počeo da mu smeta i on
uključi prednja svetla na lutkarevom letciklu, a zatim pronađe i ostale letcikle, na
kojima takođe upali farove. Kada je završio mesto je bilo poprilično osvetljeno, a
senke izgledaše veoma složene i čudne.
Šta je Nesusa tako dugo zadržalo?
Nije bilo mnogo prilike za zabavu u drevnom lebdećem zatvoru. Određeno
vreme tu se moglo provesti spavajući i Luis je ispunio svoju normu. Takođe
izvesno vreme on je proveo mozgajući o tome šta lutkar toliko radi tamo gore,
pre nego što ga obuze slutnja da ga je možda izdao.
293
Uostalom, Nesus nije bio puki tuđinac. Bio je to Pirsonov lutkar, sa više nego
bogatim iskustvom u manipulisanju ljudima za vlastite ciljeve. Ako mu je pošlo
za rukom da postigne sporazum sa (pretpostavljenim) inženjerom Prstenastog
sveta, mogao bi da napusti Luisa i Govornika upravo sada, bez oklevanja.
Lutkara ništa ne sprečava da to učini.
A postoje i dva dobra razloga zašto bi trebalo da to učini.
Govornik-Životinjama će gotovo sigurno pokušati da iskoristi poslednju priliku
da Luisu Vuu oduzme Daleki let i na taj način sačuva drugi kvantum
hiperpogona samo za kzine. Lutkar bi u neminovnom okršaju koji bi oko toga
usledio mogao biti ranjen. Sigurnije je sada napustiti Govornika... i Luisa Vua, jer
on verovatno ne bi podneo takvu izdaju.
Sem toga, znali su suviše. Sada kad je Tila mrtva, jedino su Govornik i Luis
znali za eksperimente lutkara u vezi sa usmerenom evolucijom. Mamac
zvezdanog semena, zakoni uzgajanja... ako je Nesusu bilo naređeno da otkrije
takve informacije da bi procenio reakcije članova svoje posade, verovatno mu je
takođe naređeno da ih u jednom trenutku tokom puta napusti.
To nisu bile čak ni nove ideje. Luis je bio pripravan na nešto slično još od
kada je Nesus priznao da je brod Spoljnih stigao do Proksiona zahvaljujući
mamcu zvezdanog semena. Njegova paranoja već se na izvestan način
pokazala opravdanom. Ali on tu, tanj, ništa nije mogao da učini.
Da bi ostao pribran, Luis reši da uđe u drugu ćeliju. Počeo je da obrađuje
brave reflektorskim laserom podešenim na veliku snagu i uzak snop i pri
četvrtom pokušaju ulaz popusti.
Zapahnu ga strašan smrad. Luis zadrža dah i promoli glavu i reflektorski
laser samo onoliko koliko mu je bilo potrebno da ustanovi šta je posredi. Neko je
unutra umro kada je nestalo ventilacije. Telo je ležalo povijeno uz ogroman
prozor sa teškim bacačem u ruci. Bacač je bio slomljen, a prozor netaknut.
Susedna ćelija bila je prazna. Luis odluči da se smesti u nju.
294
Prešao je preko jame da bi zauzeo ćeliju sa pogledom nadesno. Tačno

ispred sebe mogao je da vidi kotrljajući uragan. Veličina mu je bila vredna
poštovanja, kada se ima u vidu da su ga ostavili dve hiljade pet stotina milja za
sobom. Veliko, zamišljeno plavo oko.
U pravcu okretanja uzdizala se visoka, uska lebdeća zgrada, velika poput
nekog putničkog zvezdanog broda. Nekoliko trenutaka Luis Vu pusti mašti na
volju, zamislivši da je to pravi zvezdani brod, koji se ovde našao nečijom
greškom; sve što treba da urade da bi napustili Prstenasti svet jeste...
Ali bila je to slaba zabava.
Luis se trudio da upamti raspored grada. Moglo bi im koristiti. Ovo je bilo prvo
mesto koje su pronašli sa bar nekakvim znakom još postojeće civilizacije.
Otprilike sat kasnije prestao je da bi se malo odmorio. Sedeo je na prljavom,
ovalnom, uskom krevetu, buljeći u oko, a... s one strane oka, poprilično po
strani, nalazio se jedan tanušan, živ sivosmeđi trougao.
"Hm", reče blago Luis. Trougao je bio taman toliko veliki da se mogao
nazreti. Sa dva ugla počivao je na sivobelom haosu beskrajnog obzorja. Što je
značilo da je tamo još bio dan... mada je gledao sasvim udesno...
Luis ode po dogled.
Kroz dogled je svaka pojedinost postajala jasna i oštra poput kratera na
Mesecu. Nepravilni trougao, crvenkasto-smeđ pri dnu, svetao poput prljavog
snega blizu vrha... Božja pesnica. Bila je mnogo veća nego što su mislili. Da bi
se odavde mogla videti, veći deo planine mora da je štrčao iznad atmosfere.
Flota 'cikla prevalila je oko sto pedeset hiljada milja od mesta pada. Božja
pesnica mora da je najmanje hiljadu milja visoka.
Luis zviznu. I ponovo podiže dogled.
Sedeći u sve gušćoj tami, polako postade svestan buke koja je dopirala
odozgo.
295
On pomoli glavu iz ćelije.

Govornik-Životinjama zabrunda: "Dobro došao, Luise!"
Mahao mu je sirovim, crvenim, polupojedenim trupom nečega što je bilo
približno kozje veličine. Zatim odgrize komad veliki kao Šatobrijan šnicla, pa još
jedan i još jedan. Zubi su mu služili za kidanje, ne za žvakanje.
On odvali jedan but, okrvavljen pri vrhu, na kome su se još nalazili kopito i
koža. "Ostavili smo i za tebe, Luise! Satima je već mrtva, ali ne mari. Moramo
požuriti. Listojed više voli da nas ne gleda dok jedemo. Ispituje vidik iz moje
ćelije."
"Ćekaj samo dok bude video iz moje", reče Luis. "Pogrešili smo što se tiče
Božje pesnice, Govorniče. Bar je hiljadu milja visoka. Vrh nije pokriven snegom,
već..."
"Luise! Jedi!"
Luis oseti kako mu teče voda niz usta. "Mora postojati neki način da se to
zgotovi..."
I ubrzo ga je pronašao. Nagovorio je Govornika da oguli kožu, a zatim je
uglavio kopito životinje u polomljeni stepenik, odmakao se malo unazad i počeo
da peče meso reflektorskim laserom podešenim na veliku jačinu i široki snop.
"Meso nije sveže", reče sumnjičavo Govornik, "ali rešenje nije u spaljivanju."
"Kako je Nesus? Da li je zatvorenik ili drži sve u svojim rukama?"
"Delimično, čini mi se. Pogledaj gore."
Devojka svemirac nazirala se poput sitne lutkaste prilike na osmatračkoj
platformi, sa koje su joj visile noge; lice i lobanja blesnuli bi joj kada bi pogledala
nadole.
"Vidiš? Ne ispušta ga iz vida."
Luis zaključi da je meso zgotovljeno. Dok je jeo, bio je svestan da ga
Govornik nestrpljivo motri, da posmatra kako polako žvaće svaki mali zalogaj. A
Luisu se činilo da guta hranu poput neke proždrljive zveri. Stvarno je bio gladan.
296
Zbog lutkara su bacili kosti kroz razbijeni prozor i one padoše na grad. Zatim
su se vratili zaobišavši lutkarev letcikl.
"Delimično je uslovljena", reče Nesus. Teško je disao... ili mu je smetao miris
presnog i pečenog životinjskog mesa. "Dosta sam saznao od nje."
"Da li si ustanovio zašto mas je uhvatila u mišolovku?"
"Da, i više od toga. Imali smo sreće. Ona je svemirac, član posade usisnog
broda."
"Premija!" reče Luis Vu.
21. DEVOJKA S ONE STRANE IVICE
Ime joj je bilo Halrloprilalar Hotrufan. Letela je na usisnom brodu... Pionir,

izgovori Nesus posle male pauze... čitavih dve stotine godina.
Pionir se kretao u ciklusima od po dvadeset četiri godine, posećujući pri tom
četiri sunca i njihove sisteme: pet svetova sa kiseoničkom atmosferom i
Prstenasti svet. 'Godina' je označavala tradicionalni parametar, koji nije imao
nikakve veze sa Prstenastim svetom. Mogla je da odgovara solarnoj orbiti nekog
od napuštenih svetova.
Pre nego što je bio sagrađen Prstenasti svet dva od Pionirovih pet svetova
bili su gusto naseljeni ljudima. Sada su bili napušteni kao i ostali, prekriveni
retkom vegetacijom i ruševinama trošnih gradova.
Halrloprilalar je bila na osam tura. Znala je da na posećivanim svetovima
rastu biljke i žive životinje koje se nisu prilagodile Prstenastom svetu, jer na
njemu nije postojao ciklus smenjivanja zime i leta. Neke od biljaka bile su začini,
a meso nekih životinja bilo je jestivo. Inače... Halrloprilalar niti je išta znala, niti ju
je zanimalo.
Njen posao nije imao nikakve veze sa brodskim tovarom.
"Takođe je nije zanimao pogon, kao ni sistem za održavanje života. Nisam
297
uspeo da saznam šta je, u stvari, radila", reče Nesus. "Posada Pionira brojala je
trideset šest članova. Neki su bez sumnje bili suvišni. Njena dužnost sigurno nije
bila složena, niti od životne važnosti za opstanak broda ili posade. Nije mnogo
pametna, Luise."
"Da li si se setio da je pitaš o razmeri muškaraca i žena na brodu? Koliko je
bilo žena među tih trideset šestoro?"
"To mi je rekla. Tri."
"Slobodno prestani da razmišljaš o tome čime se bavila."
Dve stotine godina putovanja, sigurnosti, pustolovina. A tada, na kraju
Halrloprilalarinog osmog ciklusa, Prstenasti svet nije odgovorio na poziv Pionira.
Elektromagnetski top nije radio.
Dokle god su teleskopi mogli dopreti, nije se primećivala nikakva aktivnost ni
u jednoj svemirskoj luci.
Pet svetova koje je Pionir obilazio na svojim putovanjima nije bilo opremljeno
elektromagnetskim topom za kočenje.
Zbog toga je Pionir nosio sa sobom gorivo, kondezovano tokom puta iz
međuzvezdanog vodonika. Brod se mogao spustiti... ali gde?
Ne na Prstenasti svet. Protivmeteorska odbrana bi ih raznela.
Nisu dobili dozvolu da se spuste na ispust svemirske luke. Tamo nešto nije
bilo u redu.
Da se vrate na neki od napuštenih rodnih svetova? Na taj način bi, u stvari,
osnovali novi kolonijski svet, sa trideset tri muškarca i tri žene.
"Slepo su se pridržavali pravila i bili su nevični da donesu takvu odluku.
Uhvatila ih je panika", reče Nesus. "Pobunili su se. Pilot Pionira je uspeo da se
zaključa u kontrolnu sobu taman toliko da spusti Pionir na ispust svemirske luke.
Ubili su ga zbog toga što je brod i njihove živote izložio opasnosti, kaže
Halrloprilalar. Samo pitam se da li je možda pravi razlog bio taj što je izneverio
tradiciju, spustivši se pomoću rakete i bez formalne dozvole."
298
Luis oseti da ga neko promatra i podiže pogled.

Devojka svemirac još je motrila na njih. Nesus joj je uzvraćao pogled jednom
glavom, onom levom.
Znači u toj se nalazio tasp. Zbog toga je, dakle, Nesus uporno gledao uvis.
Ona nije dopuštala Nesusu da se zakloni od njenog pogleda, on se nije
usuđivao da je pusti sa divne udice taspa.
"Pošto su ubili pilota, napustili su brod", reče Nesus. "Tek tada su videli koliko
im je zla pilot, u stvari, naneo. Ciltang brone bio je nepokretan, slomljen. Našli su
se nasukani na pogrešnoj strani zida visokog hiljadu milja.
Ne znam odgovarajuću reč za ciltang brone na međunarodnom ili Junakovom
jeziku. Mogu vam samo reći koje radnje obavlja. A to što čini od životne je
važnosti za sve nas."
"Nastavi", reče Luis Vu.
Inženjeri Prstenastog sveta ugradili su bezbednosni mehanizam. Mnoge
stvari navode na pomisao da su predvideli krah civilizacije i da su sve planove
tome podredili, kao da su ciklusi kulture i varvarstva čovekova prirodna sudbina.
Složena struktura kao što je Prstenasti svet ne bi propala zato što se o njoj
prestalo da vodi računa. Potomci inženjera mogli su zaboraviti kako da
održavaju vazdušne komore i elektromagnetske topove, kako se pokreću svetovi
i prave leteća kola; moglo je nestati civilizacije, ali ne i Prstenastog sveta.
Protivmeteorska odbrana, na primer, bila je u toj meri nepogrešiva da
Halrloprilalar...
"Zovi je Pril", predloži Luis.
...da Pril i njenoj posadi uopšte nije palo na pamet da možda ne radi.
Ali šta je sa svemirskim lukom? Koliko bi bezbedna bila ako bi neki ludak
ostavio otvorena oboja vrata vazdušne komore?
Uopšte nije bilo vazdušnih komora! Umesto njih postojao je ciltang brone.
Ova mašina projektovala je polje koje je strukturu poda Prstenastog sveta, pa,
299
dakle, i zidnog oboda činilo propustljivim za materiju. Postojao je, doduše,

izvestan otpor. Dok je ciltang brone bio uključen...
"Osmotski generator", predloži Luis.
"Možda. Pretpostavljam da je brone neka vrsta modifikatora, verovatno
skarednog."
...vazduh bi proticao, ali lagano, dok je, dakle, osmotski generator bio
uključen. Ljudi su mogli da prođu u skafandrima, imajući pri tom utisak kao da se
kreću uz neki postojani vetar. Mašine i velike terete mogli su vući traktorima.
"Šta je sa vazduhom za disanje pod pritiskom?" upita Govornik.
Pravili su ga napolju, pomoću transmutora!
Da, na Prstenastom svetu postojala je jeftina transmutacija. Bila je jeftina
samo kada se operisalo velikim količinama, a postojala su i neka druga
ograničenja. Sama mašina bila je džinovskih razmera. Mogla je da pretvara
jedan elemenat u drugi, ali ne u više drugih. Dva transformatora svemirske luke
pretvarali bi olovo u azot i kiseonik; olovo se lako uskladištavalo i moglo se bez
teškoća prenositi kroz zidni obod.
Osmotski generatori predstavljali su bezbednosni mehanizam. Ukoliko otkaže
vazdušna komora, može se izgubiti velika količina vazduha za disanje. Ali ako
ciltang brone prestane sa radom, najgore što bi se moglo dogoditi jeste da se
vazdušna komora zatvori prema svemiru... i tako zapreči povratak astronauta.
"Računajući tu i nas", primeti Govornik.

Luis reče: "Ne prenagljuj. Čini mi se da je upravo osmotski generator ono što
nam je potrebno da stignemo kući. Uopšte ne moramo da pokrećemo Lažova.
Dovoljno je da usmerimo ciltang brone..." Izgovorio je to kao da počinje da kija...
"prema podu Prstenastog sveta ispod Lažova. Lažov bi propao kroz pod
Prstenastog sveta kao kroz živi pesak. Skroz kroz suprotnu stranu."
"Dok nas ne zarobi penasto plastični amortizer meteora", uzvrati kzin, a zatim
300
dodade: "Ispravka. Tu nam može poslužiti Slejverovo oružje."

"Upravo tako. Na žalost", reče Nesus, "na raspolaganju nam ne stoji nikakav
ciltang brone."
"Ali ona je ovde. Nekako je ušla!"
"Da..."
Magnetohidrodinamičari doslovce su morali da se prekvalifikuju pre nego što
su bili kadri da ponovo sagrade ciltang brone. Za to im je bilo potrebno nekoliko
godina. Mašina se pokvarila za vreme rada: delimično se izobličila, a delimično
istopila. Morali su da naprave nove delove, da ih prekalibriraju, da upotrebe
elemente za koje su znali da će otkazati, ali možda će izdržati dovoljno dugo...
U to vreme dogodio se i jedan nesretni slučaj. Osmotski zrak, modifikovan
pogrešnim kalibriranjem, prodro je kroz Pionira. Dva člana posade poginula su
do pojasa zaronjeni u metalni pod, a sedamnaestorica drugih pretrpela su trajna
oštećenja mozga, kao još neke povrede do kojih je došlo kada su izvesne
propustljive membrane postale suviše propustljive.
Ali šesnaest ostalih su se probili. Idiote su poveli sa sobom. Takođe su poneli
ciltang brone, u slučaju da se novi Prstenasti svet pokaže negostoljubivim.
Svuda su nailazili samo na divljinu, ništa sem divljine.
Mnogo godina kasnije, neki od njih pokušali su da se vrate.
Ciltang brone je, međutim, zakazao i četvorica su ostala zarobljena u zidnom
obodu. Nakon toga, bilo im je jasno da nigde na Prstenastom svetu neće naći
potrebne delove.
"Ne razumem kako je varvarizam tako brzo mogao da ovlada", reče Luis.
"Rekao si da je Pionir leteo u ciklusu od dvadeset četiri godine?"
"Dvadeset četiri godine prema brodskom vremenu, Luise."
"Oh. To je onda nešto drugo."
"Da. Za putovanje brodom pri potisku od jedne gravitacije Prstenastog sveta,
zvezde postaju međusobno udaljene od tri do šest godina. Stvarne udaljenosti
301
su, međutim, velike. Pril spominje napuštenu oblast dve stotine svetlosnih
godina bližu srednjoj galaktičkoj ravni gde su tri sunca grupisana na deset
svetlosnih godina jedno od drugog."
"Dve stotine svetlosnih godina... misliš li da je to u blizini ljudskog svemira?"
"Možda i u ljudskom svemiru. Planete sa kiseoničkom atmosferom u načelu
ne teže da se grupišu na maloj razdaljini kao što to čine u blizini Sola.
Halrloprilalar pominje i dugoročne tehnike teraformiranja Prstenastog sveta. Te
tehnike odista dugo traju. Nestrpljivi ljudi su ih napustili na pola puta."
"To bi mnogo toga objasnilo. Sem.. . ne, nema veze."
"Primati, Luise? Postoji dovoljno dokaza da se tvoja vrsta razvila na Zemlji.
Ali Zemlja je mogla biti i pogodna baza projekta teraformacije za potrebe
svetova u susednim sistemima. Inženjeri su mogli na nju doneti omiljene
životinje i sluge."
"Kao, na primer, majmune i neandertalce...?" Luis odmahnu energično
rukom. "To je samo nagađanje. Uopšte nam nije neophodno da saznamo."
"Prihvata se." Lutkar je žvakao ciglu od povrća dok je govorio. "Pionir je
prevalio preko tri stotine svetlosnih godina. Za to vreme mogle su se dogoditi
velike promene, mada su one bile retke. Prilino društvo bilo je postojano."
"Zašto je toliko uverena da je ceo Prstenasti svet preplavio varvarizam?
Koliko su istražili?"
"Veoma malo, ali dovoljno. Pril je u pravu. Nemoguće je naći rezervne delove
za ciltang brone. Do sada se već ceo Prstenasti svet vratio u divljaštvo."
"Kako?"
"Pril je pokušala da mi objasni šta se ovde dogodilo, prenevši mi ono što je
njoj saopštio jedan od članova posade. On je to krajnje uprostio, naravno. Može
se dogoditi da je proces započeo godinama pre nego što je Pionir krenuo na
svoju poslednju turu."
Postojalo je deset naseljenih svetova. Kada je Prstenasti svet bio završen,
302
svi oni su napušteni, pošto više nisu mogli biti ni od kakve koristi po čoveka.
Evo kako bi izgledao jedan takav svet:
Tle prekriveno gradovima na različitim stepenima razvoja.
Možda su straćare bile prevaziđene, ali ponegde su verovatno sačuvane iz
istorijskih razloga. Posvuda nuzproizvodi života: upotrebljena ambalaža,
polomljene mašine, oštećene knjige, filmske trake ili svitci, sve što se nije moglo
isplativo upotrebiti ili ponovo preraditi, kao i mnoge stvari s kojima se to moglo
učiniti. Mora su korišćena kao stovarišta dubreta tokom sto hiljada godina.
Negde u to vreme, izručivali su neupotrebljive, radioaktivne otpatke procesa
fisije.
Kako bi čudno bilo da se morski život uspeo prilagoditi tim novim uslovima?
Koliko bi čudno bilo da se razvije novi život sposoban da živi na đubretu?
"To se jednom dogodilo na Zemlji", reče Luis Vu. "Kvasac koji je bio u stanju
da jede poletilen. Jeo je plastične kese na policama u samouslugama. Sada je
mrtav. Morali smo da se odreknemo poletilena."
Uzmite u obzir deset takvih svetova.
Razvile su se bakterije koje su jele jedinjenja cinka, plastiku biljke, žičane
instalacije, sveže đubre i đubre staro hiljadama godina. Ali to nije bilo od
značaja, izuzev po usisne brodove.
Usisni brodovi rutinski su obilazili stare svetove, tragajući za zaboravljenim
oblicima života ili za onim koji se nisu privikli na Prstenasti svet. Donosili su sa
putovanja mnoge stvari: suvenire, umetničke predmete koji su bili zaboravljeni ili
čije je prebacivanje bilo odloženo za neki naredni put. Mnogi muzeji čekali su
svoj red da budu preneseni; svaka misija dostavljala je po jedan komad
neprocenjive vrednosti.
Jedan od usisnih brodova doneo je buđ sposobnu da razori strukturu
supervodonika na sobnoj temperaturi, koji se veoma koristio u najfinijim
postrojenjima.
303
Buđ je delovala sporo. Bila je mlada, primitivna i u početku lako uništiva.

Njene varijacije donošene su na Prstenasti svet u nekoliko navrata, sve dok se
jedna od njih konačno nije primila.
Kako joj je dejstvo bilo sporo, uništila je usisni brod tek mnogo vremena
nakon spuštanja. Isto tako, ciltang brone u svemirskoj luci bio je razoren tek
kada su je posada i radnici iz luke uneli unutra. Nije dospela u prijemnike
energetskih snopova sve dok je vozila koja su putovala kroz elektromagnetski
top na zidnom obodu nisu raznela svuda po Prstenastom svetu.
"Prijemnici energetskih snopova?"
"Energija se proizvodi na senkovitim kvadratima pomoću termoelektriciteta,
zatim se usmerava prema Prstenastom svetu. Verovatno je i snop obuhvaćen
bezbednosnim mehanizmom. Nismo ga otkrili dolazeći ovamo. Mora da se
prekinuo kada su se prijemnici pokvarili."
"Sigurno se može napraviti drugačiji superprovodnik", reče Govornik. "Znamo
za dve osnovne molekulske strukture i za njihove mnogobrojne varijacije u
zavisnosti od različitih temperaturnih dometa."
"Postoje bar četiri osnovne strukture", ispravi ga Nesus.
"Potpuno si u pravu, Prstenasti svet je trebalo da preživi pad gradova. Jedno
mlađe, snažnije društvo bi to uspelo. Ali uzmi u obzir teškoće sa kojima su se
suočili.
Većina njihovih predvodnika bila je mrtva, nastradala pri padu zgrada, kada
je nestalo energije.
A bez energije nisu mogli mnogo da eksperimentišu kako bi pronašli druge
superprovodnike. Uskladištena energija bila je uglavnom konfiskovana za
privatnu upotrebu politički moćnih ljudi, ili se koristila za održavanje ostrvaca
civilizacije, u nadi da neko drugi preduzima nešto u vezi sa opasnošću. Fusioni
pogon usisnih brodova bio je neupotrebljiv, jer je ciltang brone koristio
superprovodnike. Ljudi koji su bili u stanju nešto da postignu nisu mogli da se
304
okupe; kompjuter koji je upravljao elektromagnetskim topom prestao je da radi, a

sam top nije posedovao energiju."
Luis reče: "Kraljevstvo je palo jer nije imalo ekser."
"Znam priču. Ali ne može se baš doslovno primeniti", reče Nesus. "Nešto se
ipak moglo preduzeti. Postojala je energija da se kondezuje tečni helijum. S
obzirom na to da su energetski snopovi bili prekinuti, opravka prijemnika
energije ne bi imala svrhe; ali ciltang brone se mogao adaptirati na metalni
superprovodnik koga bi hladio tečni helijum. Ciltang brone bi omogućio pristup u
svemirske luke. Brodovi bi u tom slučaju mogli odleteti do senkovitih kvadrata i
tamo ponovo otvoriti energetske snopove, što bi omogućilo da se ostali
superprovodnici, hlađeni tečnim helijumom, prilagode za prijemnike energetskog
snopa.
Ali za sve to bila je potrebna uskladištena energija. Energija se koristila za
uličnu rasvetu, održavanje preostalih lebdećih zgrada, ili za pripremanje obroka i
smrzavanje namirnica! I tako je Prstenasti svet propao."
"Kao i mi", reče Luis Vu.
"Da. Imali smo sreće što smo naišli na Halrloprilalar. Uštedela nam je
beskoristan put. Više nema potrebe da nastavimo prema obodnom zidu."
Luisu odjednom zabubnja u glavi. Ne gine mu glavobolja.
"Imali smo sreće?" reče Govornik-Životinjama. "Ma hajde! Ako je ovo sreća,
zašto nisam veseo? Ostali smo bez odredišta, naše jedine mršave nade u beg.
Vozila su nam uništena. Jedan član nam je izgubljen u ovom gradu-lavirintu."
"Mrtav", reče Luis. Kada su ga zbunjeno pogledali, on pokaza u mrak. Tilin
letcikl prilično se dobro video, jer ga je osvetljavao jedan od četiri para prednjih
farova.
On reče: "Ubuduće ćemo sami morati da kujemo svoju sreću."
"Da. Verovatno nisi zaboravio, Luise, da je Tilina sreća povremena. Moralo je
tako biti. Inače se ne bi ukrcala na Lažova niti bismo se srušili." Lutkar napravi
305
pauzu, a zatim dodade: "Moje saučešće, Luise."

"Nedostajaće nam", zatutnja Govornik.
Luis klimnu glavom. Možda je trebalo da oseća nešto više. Ali događaj koji se
odigrao u olujnom oku na neki način je izmenio njegova osećanja koja je gajio
prema Tili. U tom trenutku izgledala mu je manje ljudski od Govornika ili Nesusa.
Predstavljala je mit. Tuđinci su bili stvarni.
"Moramo pronaći novo odredište", reče Govornik-Životinjama. "Moramo na
neki način vratiti Lažova u svemir. Priznajem da nemam nikakvih ideja."
"Imam ja", reče Luis.
Govornik je izgledao iznenađen. "Već?"
"Želim još malo da razmislim o tome. Nisam siguran čak ni da li je razumno,
a kamoli izvodljivo. U svakom slučaju biće nam potrebno vozilo. Razmislimo
malo o tome."
"Kako ti se čine sanke? Možemo iskoristiti preostali letcikl da ih vuče. Velike
sanke, možda zid neke zgrade."
"Možda i nešto bolje. Verujem da mogu ubediti Halrloprilalar da me provede
kroz postrojenja koja drže u vazduhu ovu zgradu. Nije isključeno da će biti
moguće samu zgradu iskoristiti kao vozilo."
"Pokušaj to", reče Luis.
"A ti?"
"Daj mi malo vremena."
Jezgro zgrade bilo je ispunjeno postrojenjima. Neka od njih služila su za

održavanje na visini; druga su predstavljala klimatizatore, kondezatore vode,
odnosno vodovodni sistem; u jednom izdvojenom odeljku nalazili su se
elektromagnetski generatori-hvatači. Nesus je radio. Luis i Pril su stajali pored
njega, naizgled ne obraćajući pažnju jedno na drugo.
Govornik se još nalazio u zatvoru. Pril je odbila da mu dozvoli da se popne.
306
"Boji te se", kazao mu je Nesus. "Mogli smo, bez sumnje, da požurimo stvar.
Mogli smo da te smestimo na jedan letcikl. Ako bih ja odbio da se ukrcam sve
dok se ti ne nađeš na platformi, morala bi da te podigne."
"Mogla bi da me podigne na pola puta do tavanice, a zatim da me pusti da
padnem. Ne."
Ali uzela je Luisa.
Dok se pretvarao da je ne primećuje, on ju je proučavao. Usta su joj bila
uska, gotovo ih nije imala. Nos joj je izgledao mali, prav i uzak. Nije imala obrva.
Nikakvo čudo što je bila bezizražajna. Lice joj se činilo tek nešto življe od
onoga na lutki proizvođača perika.
Nakon dva sata posla, Nesus izvuče glave iz pristupne table. "Ne mogu da
proizvedem pokretačku energiju. Polja za podizanje će nas samo dići. Ali
oslobodio sam ispravljački mehanizam koji služi za održavanje zgrade iznad
jedne tačke. Zgrada je sada prepuštena na milost i nemilost vetrovima."
Luis se iskezi. "Ili vučenju. Priveži zgradu za letcikl i vuci je za sobom."
"Nema potrebe. Letcikl koristi bezreakcioni potisnik. Možemo ga ostaviti u
zgradi."
"To si od početka imao na umu, a? Ali taj potisnik poseduje strahovitu snagu.
Ako se 'cikl oslobodi, ovde unutra..."
"Daaa..." Lutkar se okrenu prema Pril i obrati joj se lagano i otegnuto na
jeziku Prstenastog sveta. Nedugo potom, reče Luisu. "Postoji zaliha plastične
elektrooplate. Možemo letcikl optočiti plastikom, ostavljajući otkrivene samo
komande."
"Nije li to pomalo drastično?"
"Luise, ako se letcikl oslobodi, mogu biti povreden."
"Pa. .. možda. Možeš li spustiti zgradu kada želiš?"
"Da, postoje komande za podešavanje visine."
"Onda nam nije potrebno izvidačko vozilo. U redu, izvešćemo to."
307
Luis se odmarao, ali nije spavao. Ležao je na ledima na velikom krevetu. Oči
su mu bile otvorene; buljio je kroz mehurasti prozor u tavanicu.
Sjaj solarne korone video se preko ivice senkovitog kvadrata. Zora nije bila
daleko; ali luk je još bio plav i svetao na crnom nebu.
"Mora da sam sišao s uma", reče Luis Vu.
A zatim: "Šta nam drugo preostaje?"
Spavaća soba verovatno je pripadala guvernerovim odajama. Sada je to bila
komandna prostorija. On i Nesus ukrcali su letcikl u veliki plakar, sipali plastiku
preko i oko njega... uz Prilinu pomoć... i pustili struju kroz plastiku. Plakar je bio
upravo po meri.
Krevet je odisao vremešnošću. Škripao je kada bi se pomerio.
"Božja pesnica", reče Luis Vu u tami. "Video sam je. Hiljadu je milja visoka.
Ne bi imalo smisla graditi tako visoku planinu, ne kada..." on dopusti misli da
iščezne.
Iznenada se uspravi u krevetu i povika: "Žica senkovitog, kvadrata!"
Jedna senka ude u spavaću sobu.
Luis se sledi. Ulaz je bio u tami. Ipak, po mekanim kretnjama i po rasporedu
tananih senkovitih oblina uspeo je da prepozna nagu ženu koja mu je dolazila u
susret.
Priviđenja? Duh Tile Braun? Stigla je do njega pre nego što je odgonetnuo ko
je? Krajnje samouvereno ona sede pored njega na postelju. Zatim ispruži ruku i
dodirnu mu lice, pa prstima krenu niz Luisov obraz.
Bila je gotovo ćelava, iako joj je kosa bila tamna i duga i prekrivala joj celo
telo, tako da je poigravala dok je hodala; počinjala je da raste tek jedan prst
iznad podnožja lobanje. Crte lica nisu joj se mogle razaznati u tami. Ali telo joj je
bilo divno. Po prvi put ga je video. Bila je vitka, vretenastih mišića kao u
profesionalne igračice. Grudi su joj izgledale visoke i teške.
308
Kada bi joj samo lice odgovaralo stasu...

"Odlazi", reče Luis, ali ne grubo. On je uhvati za zglavak i prekide igru nežnih
prstiju po svom licu. Njeni pokreti podsetili su ga na masažu lica kod berberina;
izazvali su beskrajno opuštanje. On ustade, nežno je podiže i uhvati za ramena.
Ako je jednostavno okrene i potapše po zadnjici...?
Ona mu prede prstima duž vrata. Sada je koristiIa obe ruke. Dodirnula mu je
grudi, zatim ih je spustila tamo, pa tamo i Luisa Vua odjednom zaslepi požuda.
Obgrli joj ramena kao kleštima.
Ona spusti ruke. Čekala je ne pokušavši da mu pomogne da se izvuče iz
džempera koji je skidao. Ali čim se ukazalo još gole kože, ponovo je stala da
vršlja po njemu i to ne uvek po mestima gde su se živci grupisali. Svaki dodir
delovao je na njega kao da mu dotiče centar za zadovoljstvo u mozgu.
Bio je u vatri. Ako ga sada odgurne, upotrebiće silu; mora je imati...
...ali neki njegov hladan deo bio je svestan toga da ga može isto tako brzo i
ohladiti kao što ga je uspalila. Osećao se poput mladog satira, pa ipak nekako
neodređeno, znao je da je i lutka.
U ovom trenutku to mu uopšte nije bilo važno.
Ali Prilino lice i dalje je bilo bezizražajno.
Dovela ga je do granica orgazma, zatim ga je držala na njoj, držala... tako da

kada je taj trenutak najzad došao, osetio se kao pogođen munjom. Ali munje su
se smenjivale i smenjivale, u plamenom pražnjenju ekstaze.
Kada se sve okončalo, jedva da je bio svestan njenog odlaska. Verovatno je
znala da ga je potpuno iskoristila. Zaspao je pre nego što je stigla do vrata.
Probudio se sa mišlju: Zašto je to učinila?
Suviše sam, tanj, antipatičan, odgovori on sam sebi. Usamljena je. Mora da
je ovde veoma dugo. Savladala je jednu veštinu, a nije imala prilike da je
upražnjava...
309
Veština. Mora da je bolje poznavala anatomiju od većine profesora. Doktorat

iz prostitucije? Najstariji zanat na svetu bio je mnogo složeniji nego što bi se to
na prvi pogled reklo. Luis Vu je mogao da prepozna stručnjaka u svakoj oblasti.
Ova žena je to bila.
Treba samo dodirnuti prave nerve, i to po određenom redosledu i subjekat će
igrati kako mu se svira. Pravo znanje lako može čoveka pretvoriti u lutku...
...Lutku Tiline sreće...
Gotovo da je u tom trenutku sve shvatio. Već se dovoljno primakao rešenju,
tako da kada se ono najzad pojavilo, on nije bio iznenađen.
Nesus i Halrloprilalar vratili su se iz hladnjače. Vukli su za sobom

neočerupani trup neke ptice, neletača, veće od čoveka. Nesus je upotrebio neku
tkaninu, kako ustima ne bi morao da dodirne mrtvo meso na članku.
Luis zauze lutkarevo mesto. On i Pril stadoše zajedno da vuku, a on ubrzo
shvati da mora da upotrebi obe ruke, kao i ona. Na njen pozdrav odgovorio je
samo klimanjem, a zatim upita lutkara: "Koliko joj je godina?"
Nesusa pitanje nije iznenadilo. "Ne znam."
"Sinoć je došla u moju sobu." Ne - ne vredi; to ništa ne znači jednom tuđincu.
"Poznato ti je da mi radimo onu stvar kojom produžujemo vrstu i iz razonode?"
"Poznato mi je."
"E pa, radili smo to. Dobra je. Toliko je dobra da mora imati hiljadugodišnje
iskustvo", reče Luis Vu.
"Nije nemoguće. Prilina civilizacija posedovala je jednu smesu koja je u
pogledu održanja života bila bolja i od podmlađujućeg začina. Danas ta smesa
vredi onoliko koliko vlasnik zatraži. Jedna doza donosi nekih pedeset godina
mladosti."
"Da li slučajno znaš koliko je doza ona uzela?"
"Ne, Luise. Ali znam da je peške došla dovde."
310
Stigoše do stepeništa koje je vodilo naniže, prema kupastom bloku ćelija. Za

sobom su vukli pticu, čije je truplo poskakivalo.
"Odakle je ovamo došla peške?"
"Sa obodnog zida."
"Dve stotine hiljada milja?"
"Gotovo toliko."
"Ispričaj mi sve. Šta im se dogodilo pošto su stigli na pravu stranu obodnog
zida?"
"Pitaću je. Ne znam sve." I lutkar stade da ispituje Pril.
Malo-pomalo oblikovala se priča:
Prva grupa divljaka na koju su naišli videla je u njima bogove; kao i svi sa
kojima su se potom sretali, uz jedan opšti izuzetak.
Božanski status glatko im je rešio jedan problem. Članove posade, čije je
mozgove oštetilo dejstvo polupopravljenog ciltang brona, ostavili su na staranje
u različitim selima. Kao mesni bogovi imaće dobru negu; a kao idioti bili su
donekle bezopasni kao bogovi.
Ostatak Pionirove posade se podelio. Njih devetoro, uključujući i Pril, krenuli
su suprotno od smera okretanja. U tom smeru nalazio se i Prilin grad. Obe grupe
nameravale su da putuju duž obodnog zida, tražeći civilizaciju. Obe strane su se
zaklele da će poslati pomoć ako na nju naiđu. Svi su ih prihvatili kao bogove,
sem drugih bogova. Pad gradova ostavio je za sobom malo preživelih. Neki od
njih bili su ludi. Svi su uzimali smesu za produženje života, ako su mogli da je
nabave. Svi su tragali za ostacima civilizacije. Niko nije mislio o tome da sam
podigne novu civilizaciju.
Kako je posada Pionira napredovala suprotno od smera okretanja, pridružili
su im se i ostali preživeli. Polako su postajali uvaženi panteon.
U svakom gradu nailazili su na porušene kule. Te kuIe počele su da lebde
311
nakon što je završen Prstenasti svet, ali hiljadama godina pre nego što je
usavršena droga mladosti. Droga mladosti izazvala je podozrenje potonjih
pokolenja, jer većina onih koji su mogli da je pribave jednostavno se klonila
lebdećih zdanja, sve dok ne bi bili izabrani za funkcionere. Tada bi instalirali
sigurnosna sredstva ili energetske generatore.
Nekoliko lebdećih zdanja još se nalazilo u vazduhu. Ali većina se srušila na
središta gradova, i to sve u istom trenu, kada je poslednji prijemnik energije
buknuo i utihnuo.
Jednom je putujući panteon naišao na delimično obnovljenu civilizaciju u
jednom gradu, naseljenom samo u predgrađima. Ovde im Božji Gambit ne bi
upalio. Zamenili su čitavo bogatstvo droge mladosti za jedan ispravan autobus
na samopogon.
Proteklo je mnogo vremena pre nego što se to ponovo dogodilo. Tada su već
bili odmakli. Ponestalo im je poleta, a i autobus se pokvario. U napola
smrvljenom gradu, među preživelima pada gradova, većina članova panteona
jednostavno je odustala od daljeg traganja.
Ali Pril je imala kartu. Njen rodni grad nalazio se ne odveć daleko. Ubedila je
jednog muškarca da joj se pridruži i oni su nastavili peške.
Izdavali su se za božanstva. Uskoro su se umorili jedno od drugog, i Pril je

sama nastavila put. Gde nije mogla da prođe kao božanstvo, menjala bi male
količine droge mladosti, ako bi morala. Inače...
"Postojao je još jedan način na koji je mogla da ovlada ljudima. Pokušala je
da mi objasni, ali ne shvatam."
"Mislim da znam šta je posredi", reče Luis. "S tim je takođe mogla da se
izvuče. Poseduje svojevrstan ekvivalenat taspu..."
Mora da je bila gotovo luda kada je stigla do rodnog grada. Nastanila se u
prizemnoj policijskoj stanici. Provela je stotine časova učeći da rukuje
312
postrojenjima. Jedna od prvih stvari koju je postigla bilo je da je podigne u

vazduh; jer kula sa vlastitim pogonom bila je spuštena nakon pada gradova iz
predostrožnosti. Nedugo potom, sve više je počela da je opseda pomisao da
pusti kulu da padne i tako se ubije.
"Postojao je sistem za hvatanje vozača koji bi prekršili saobraćajne propise",
završi Nesus. "Uključila ga je. Nadala se da će uhvatiti nekoga kao što je ona,
nekoga ko je preživeo pad gradova. Pošla je od pretpostavke da bi onaj ko leti
kolima, morao biti civilizovan."
"Ali zašto ga je onda bacala u ono more zardalog metala?"
"Za svaki slučaj, Luise. Bio je to znak da joj se vraća zdrav razum."
Luis se namršteno zagleda u blok ćelija pod njim. Spustili su trup ptice na
uništena metalna kola i Govornik se odmah baci na njega. "Olakšaćemo
zgradu", reče Luis.
"Težinu možemo gotovo prepoloviti."
"Kako?"
"Odsekavši podrum. Ali moraćemo da izvučemo Govornika odatle. Možeš li
da ubediš Pril?"
"Mogu da pokušam."
22. TRAGAČ
Halrloprilalar se užasavala Govornika, a Nesus se još nije usuđivao da je

oslobodi uticaja taspa. Nesus je tvrdio da je zrači taspom svaki put kada ugleda
Govornika, tako da će joj možda postati drago da ga vida. U međuvremenu, Pril i
Nesus su izbegavali kzinovo društvo.
Stajali su sklonjeni negde, dok su Luis i Govornik ležali potrbuške na podu
osmatračkog podijuma, zagledani u tamu bloka ćelija.
"Samo napred", reče Luis.
Kzin ispali oba snopa.
313
U bloku ćelija stade strašno da odzvanja. Visoko na zidu, upravo ispod

tavanice, pojavila se blistava tačka boje munje. A onda je stala lagano da se
kreće u smeru kazaljke na satu, ostavljajući za sobom sjajan crveni trag.
"Seci komade", naredi Luis. "Ako se ta masa odjednom oslobodi,
razletećemo se kao buve na ošišanom psu."
Govornik predusretljivo promeni ugao sečenja.
Zgrada se, ipak, iznenada nagnu kada otpade prva gromada kablova i
plastične konstrukcije. Luis obgrli pod. Kroz pukotinu spazi sunčevu svetlost,
grad i ljude.
Nije mogao da vidi pravo ispod sebe sve dok pola tuceta gromada nije bilo
odsečeno.
Konačno ugleda drveni oltar i model od srebrnastog metala u obliku
pljosnatog pravougaonika nad kojim se dizao parabolični luk. Ukazao se na
trenutak, pre nego što je masa strukture bloka ćelija udarila pored njega, a
polomljeni komadi poleteli na sve strane. Od oltara ostadoše strugotine i
izdrobljeni sitniš. Ljudi su već odavno pobegli odatle.
"Ljudi!" požali se on Nesusu. "U srcu praznog grada, miljama udaljenom od
polja! To je put od jednog celog dana. Šta li su tu radili?"
"Ukazuju počast boginji Halrloprilalar. Oni su Prilin izvor hrane."
"Ah. Ponude."
"Naravno. Kakve to veze ima, Luise?"
"Mogli su biti pogođeni."
"Neki možda i jesu."
"Učinilo mi se da sam video i Tilu tamo dole. Samo na trenutak."
"Gluposti, Luise. Hoćemo li da isprobamo pokretačku energiju?"
Lutkarev letcikl bio je zatrpan u želatinastu humku poluprovidne plastike.
Nesus je stajao uz otkrivenu komandnu tablu. Kroz prozor na zatvorenom
balkonu pružao se veličanstven pogled na grad i dokove, ravnozide luke civilnog
314
centra, nadiruću džunglu koja je nekada verovatno bila park. Sve to se protezalo
ispod njih na nekih hiljadu stopa.
Luis zauze stav: na mestu voljno. Kao ohrabrenje svojoj posadi, junački
zapovednik stajao je raskoračen na mostu. Oštećeni raketni motori mogu
eksplodirati pri samom uključenju pogona; ali moraju izvršiti probu. Kzinski ratni
brodovi moraju biti zaustavljeni pre nego što stignu do Zemlje!
"Nikada neće proraditi", reče Luis Vu.
"Zašto da ne, Luise? Opterećenje ne bi smelo da pređe..."
"Leteći zamak, sto mu svemira! Upravo sam shvatio koliko je cela stvar
sumanuta. Mora da smo svi sišli s uma! Dom koji brekće u gornjem delu
nebodera..." Zgrada se u tom trenutku podiže i Luis se zatetura. Nesus je
uključio potisnik.
Grad je promicao pored balkonskog prozora, sve brže i brže. Ubrzanje se
zatim smanji. Nije prešlo jednu stopu u sekundi na kvadrat. Najveća brzina
izgleda da je bila oko stotinu milja na čas; zamak se pokazao kao postojana
letelica.
"Dobro smo eentrirali letcikl", reče Nesus. "Kao što ćeš primetiti, pod je ravan
i struktura ne ispoljava težnju ka rotiranju."
"Ipak je ludo."
"Ništa što radi nije ludo. A sada kuda ćemo?"
Luis je ćutao.
"Kuda ćemo, Luise? Govornik i ja nemamo planova. U kom pravcu, Luise?"
"Nadesno."
"Vrlo dobro. Idemo desno."
"Tačno. Moramo proći pored olujnog oka. Zatim ćemo skrenuti za četrdeset
pet stepeni, ili približno za toliko, suprotno od smera okretanja."
"Želiš li to u pravcu grada-kule zvanog Nebesa?"
"Da. Možeš li ga pronaći?"
315
"To ne bi trebalo da predstavlja problem, Luise. Dovde smo leteli tri sata.
Natrag do kule biće nam potrebno trideset časova. A tada?"
"Zavisi."
Slika je bila veoma živa. Čisto saznavanje i uobrazilja, pa ipak... veoma živo.
Luis Vu je snove na javi sanjao u boji.
Toliko živo. Ali da li je to bilo stvarno?
Neverovatno kako je brzo izgubio poverenje u leteću kulu. Pa ipak, kula je
letela. Luis Vu joj za to nije bio potreban.
"Listojedu je izgleda milo što si ti na čelu", reče Govornik.

Nekoliko stopa odatle letcikl je nežno preo. Pored balkonskog prozora
promicao je predeo. Olujno oko stajalo je po strani sa svojim sivim
obeshrabrujućim pogledom.
"Listojed je sišao s uma", reče Luis. "Nadam se da si ti razumniji."
"Ni najmanje. Ako imaš cilj, voljan sam da te sledim. Ali ako može da dođe
do borbe trebalo bi da nešto boIje budem upućen u stvari."
"Hm."
"U svakom slučaju trebalo bi da znam nešto o tome, kako bih ustanovio da li
će doći do borbe."
"Dobro rečeno."
Govornik je čekao.
"Idemo po žicu senkovitog kvadrata", reče Luis. "Sećaš se žice na koju smo
naleteli pošto nas je pogodila protivmeteorska odbrana? Kasnije je stala da pada
na grad sa lebdećom kulom, omča za omčom, u beskraj. Trebalo bi da je ima
bar na desetine hiljada milja, više nego što nam je potrebno za ono što sam
naumio."
"A šta si naumio, Luise?"
"Da dođem do žice senkovitog kvadrata. Postoje izgledi da nam je domoroci
316
jednostavno predaju, ako ih Pril ljubazno zamoli i ako Nesus upotrebi tasp."
"A potom?"
"Potom ćemo otkriti koliko sam lud."
Kula je plovila poput nekog nebeskog parobroda. Zvezdani brodovi nikada

nisu bili toliko prostrani. Što se tiče vazdušnih brodova, u poznatom svemiru nije
bilo ničeg s čime bi se mogla uporediti. Šest paluba za šetnju! Pravi luksuz!
Postojali su i nedostaci. Zaliha hrane na letboderu sastojala se od smrznutog
mesa, kvarljivog voća i kuhinje na Nesusovom letciklu. Nesus je tvrdio da hrana
lutkara oskudeva u hranljivim sastojcima potrebnim ljudima. Tako su se Luisov
doručak i ručak sastojali od mesa ispečenog reflektorskim laserom i čvornovatog
crvenog voća.
Nije bilo vode.
Ni kafe.
Ubedili su Pril da pronađe boce nekog alkoholnog pića. Zakasnelu
ceremoniju krštenja održali su u odaji sa mostom; Govornik se učtivo povukao u
udaljeni ugao, a Pril je oprezno lebdela pored vrata. Niko nije hteo da prihvati
Luisov predlog da letelicu nazovu Neverovatni, tako da je došlo do četiri
naizmenična krštenja na četiri različita jezika.
Piće je bilo... pa, kiselo. Govornik nije mogao da ga popije, a Nesus ga nije
čak ni probao. Ali Pril je popila jednu flašu, zatvorila ostale i pažljivo ih sklonila.
Krštenje se pretvorilo u čas učenja jezika. Luis je naučio nekoliko osnovnih
reči govora inženjera sa Prstenastog sveta. Ustanovio je da je Govornik učio
mnogo brže od njega. Nikakvo čudo. Govornik i Nesus bili su obučeni da operišu
ljudskim jezicima, načinima mišljenja, govornim i slušnim ograničenjima. Ovo je
za njih bio samo jedan u nizu srodnih jezika.
Napravili su pauzu za večeru. Nesus je opet jeo sam, koristeći se kuhinjom
na svom letciklu, dok su Luis i Pril obedovali pečeno meso, a Govornik sirovo na
317
nekom drugom mestu.

Posle toga nastavili su sa časom učenja jezika. Luis je sve to počeo da mrzi.
Ostali su mu toliko odmakli da se osećao kao kreten.
"Ali Luise, moramo naučiti jezik. Putujemo sporo i moramo tragati za hranom.
Često ćemo biti prinuđeni da se suočavamo sa domorocima."
"Znam. Ali nikada nisam voleo jezike."
Spustila se tama. Čak i na ovolikoj udaljenosti od olujnog oka, pokrov oblaka
bio je tako ravnomeran da je tama noći podsećala na unutrašnjost zmajevih
usta. Luis zatraži prekid časa. Bio je umoran, iznerviran i veoma nesiguran u
sebe. Ostali ga pustiše da se odmori.
Za nekih deset časova proći će pored olujnog oka.
Lebdeo je na ivici nemirnog sna kada se Pril vrati. On oseti kako ga njene
ruke pohotno dodiruju i u znak odgovora ispruži joj svoje.
Ona se izmaknu. Govorila je svojim jezikom, ali koristeći jednostavne reči
koje su Luisu bile poznate, tako da ju je mogao razumeti.
"Ti si vođa?"
Krmeljivih očiju, Luis razmisli: "Da", reče on, jer je prava situacija bila isuviše
složena.
"Nateraj dvoglavog da mi da njegovu mašinu."
"Šta?" Luis je tražio reči: "Njegovu šta?"
"Mašinu koja me usrećuje. Želim je. Oduzmi je."
Luis se nasmeja, pomislivši da ju je shvatio.
"Želiš me? Oduzmi je", reče ljutito Pril.
Lutkar je imao nešto što je ona želela. Nije posedovala ništa čime bi mogla
da deluje na njega, jer nije bio čovek.
Luis Vu je bio jedini raspoloživi čovek. Moć koju je posedovala nateraće ga
da se povinuje njenim željama. Potčinjavanje joj je uvek ranije polazilo za rukom;
318
zar nije bila boginja?

Možda ju je obmanula Luisova kosa. Možda je pretpostavljala da pripada
nižoj bradatoj klasi, a zbog ćosavosti lica da je možda napola inženjer, ali nikako
nešto više od toga. U svakom slučaju, smatrala je da je rođen nakon pada
gradova i da nije uzimao drogu mladosti. Mora da je u prvom cvetu mladosti.
"Sasvim si u pravu", reče Luis na vlastitom jeziku. Priline pesnice se stegoše
od besa, jer je bilo očito da joj se ruga. "Jedan tridesetogodišnjak bi u tvojim
rukama bio prava igračka. Ali ja sam dobrano stariji." I on se ponovo nasmeja.
"Mašina. Gde je čuva?" U tami se nagnula prema njemu, poput divne
ubedljive senke. Lobanja joj se nežno presijavala, a crna kosa rasipala preko
ramena. Luisu zastade dah u grlu.
On s mukom procedi: "Zalepljena mu je za kost pod kožom, u jednoj od
glava."
Pril ispusti zvuk sličan režanju. Mora da je razumela, sprava je bila ugrađena
hirurškim putem. Ona se okrete i ode.
Luis na čas pomisli da je prati. Želeo ju je više nego što je bio voljan da
prizna. Ali ona bi sigurno ovladala njime samo ako bi joj to dozvolio, a njene
pobude se nisu baš podudarale sa pobudama Luisa Vua.
Zvižduk vetra se postepeno pojačavao. Luisa ophrva lak san... koji se zatim
pretvori u erotsko snoviđenje.
On otvori oči.
Pril je klečala licem okrenuta prema njemu, opkoračivši ga poput nekog
ženskog demona. Prstima mu je lagano prelazila preko kože na grudima i
stomaku. Bedra su joj se ritmički pomerala i Luis odgovori istom kretnjom.
Svirala je na njemu kao na nekom muzičkom instrumentu.
"Kada završim, bićeš u mojoj vlasti", otpevuši ona. Zadovoljstvo joj se
očitavalo u glasu, ali to nije bilo zadovoljstvo žene koju usrećuje muškarac. Bilo
je to uzbuđenje čiji je uzrok posedovanje vlasti.
319
Njen dodir bio je radost gusta kao sirup. Poznavala je veoma drevnu tajnu:
da se svaka žena rađa sa taspom i da je njegova moć neograničena ako nauči
da je koristi. Ona bi je koristila, uskraćivala, koristila i uskraćivala, sve dok Luis
ne bi počeo da moli za pravo da je služi...
A onda se nešto promeni, nešto što nije moglo da joj se pročita na licu; ali on
je začu kako pevuši od zadovoljstva i oseti promenu u njenim kretnjama.
Pomerila se i oni se spojiše, a zatim - udar! Udar koji ih je tog časa prožeo
izgledao je potpuno subjektivan.
Cele te noći ostala je da leži pored njega. S vremena na vreme su se budili i
vodili ljubav, a zatim bi ponovo zaspali. Ako se Pril razočarala u tim trenucima,
nije to pokazala, ili Luis nije primetio. Jedino je znao da više ne svira na njemu
kao na nekom instrumentu. Svirali su u duetu.
Nešto se dogodilo sa Pril. Podozrevao je šta bi to moglo biti.
Jutro je osvanulo sivo i olujno. Vetar je zavijao oko drevnog zdanja. Kiša je
šibala po prozoru terase mosta i prodirala kroz polupane prozore pri vrhu.
Neverovatni se nalazio veoma blizu olujnog oka.
Luis se obuče i napusti most.
U hodniku ugleda Nesusa. "Ti!" povika on.
Lutkar se uzmuva. "Molim. Luise?"
"Šta si sinoć učinio sa Pril?"
"Duguješ mi zahvalnost zbog toga, Luise. Pokušala je da ovlada tobom, da te
navikne na pokornost. Čuo sam."
"Podvrgao si je taspu!"
"Dao sam joj tri sekunde sa pola jačine dok si ti bio zabavljen
razmnožavalačkim radom. Sada je ona ta koja je naviknuta."
"Ti čudovište! Ti sebično čudovište!"
"Ne prilazi, Luise."
320
"Pril je žena ljudskog roda slobodne volje!"

"A šta je sa tvojom slobodnom voljom?"
"Nije bila ni u kakvoj opasnosti! Ona ne može da ovlada mnome!"
"Da li te još nešto muči, Luise? Niste vi prvi par ljudi koje sam posmatrao
kako se bave razmnožavalačkim radom. Osećali smo da moramo saznati sve o
vašim vrstama. Ne približuj se, Luise."
"Nisi imao pravo!" Luis svakako nije želeo da nanese zlo lutkaru. U besu je,
doduše, stisnuo pesnice, ali nije nameravao da ih upotrebi. I tako besan on stupi
korak napred...
Istog časa obuze ga ekstaza.
U trenutku najčistije radosti koju je ikada iskusio, Luis shvati da Nesus
primenjuje tasp na njemu. Ne razmišljajući uopšte o posledicama Luis ga šutnu.
Uložio je svu snagu koju je mogao da se otrgne od uživanja izazvanog
taspom. Nije bila velika, ali on se sav uneo u udarac. Pogodio je lutkara u
grkljan, ispod leve vilice.
Posledice su bile grozne. Nesus izusti: "Gulp!" i zatetura se unazad, a dejstvo
taspa prestade.
Breme svekolike ljudske tuge sruči se na pleća Luisa Vua. Luis okrenu
lutkaru leđa i stade da se udaljuje. Želeo je da plače; ali iznad svega nije želeo
da mu lutkar vidi lice.
Lutao je nasumice, svestan jedino svog unutrašnjeg crnila. Pukim slučajem

dospeo je do stepeništa.
Veoma dobro je znao šta čini sa Pril. Dok je održavao ravnotežu iznad
ponora dubokog dvadeset stopa, željno je iščekivao da Nesus primeni tasp nad
Pril. Video je žičane glave; znao je šta se s njima desilo.
Uslovljena! Poput neke eksperimentalne životinjice! A znala je! Prošle noći je
poslednji put junački pokušala da se oslobodi snage taspa.
321
Sada je Luis osećao protiv čega se borila.

"Nije trebalo to da uradim", reče Luis Vu. "Odustajem."
Čak i u najcrnjem očajanju, to je bilo smešno. Ne može se odustati od takvog
izbora.
Sasvim slučajno je krenuo niz stepenice umesto uz njih. Ili se njegov mali
mozak setio udara! Što mu je veliki mozak jedva i primetio.
Vetar je urlao oko njega, nanoseći kišu iz svih pravaca, kada je stigao do
platforme. To mu je donekle odvuklo pažnju od razmišljanja o samome sebi.
Napuštala ga je bol zbog izgubljenog taspa.
Jednom se Luis Vu zakleo da će večno živeti.
Sada, mnogo vremena nakon toga, znao je da takvu odluku prate i obaveze.
"Moram je izlečiti", reče on. "Kako? Nema fizičkih simptoma povlačenja... ali
to joj neće pomoći ako odluči da se baci kroz razbijen prozor. Kako sebe da
izlečim?" Jedan mali deo njega još je žalio za taspom i nikada neće prestati.
Naviknutost nije bila ništa drugo do sećanje ispod praga draži. Ako je negde
iskrca sa njenom zalihom droge mladosti i sećanje će izbledeti...
"Tanj. Potrebna nam je." Zna suviše o odaji sa postrojenjima na
Neverovatnom. Ne mogu je izgubiti.
Jedino razumno bilo je da natera Nesusa da prestane sa taspom. Morao bi
da pazi na nju neko vreme. U početku će biti strašno potištena...
Luisov um iznenada postade svestan onoga što su mu oči već izvesno vreme
posmatrale.
Vozilo se nalazilo dvadeset stopa ispod osmatračke platforme. Kestenjasta
strela jasnih linija sa uskim prorezima umesto prozora lebdela je bez pogona na
vetru koji je urlao, uhvaćena u elektromagnetsku zamku koju se niko nije setio
da isključi.
On se još jednom zagleda da bi se uverio da iza vetrobrana vidi lice. Zatim
potrča uz stepenice dozivajući Pril.
322
Nije znao reči. Ali dohvati je za lakat i povuče niz stepenice da joj pokaže.
Ona klimnu i vrati se gore gde su se nalazili uređaji policijske zamke.
Kestenjasta strela krenu pravo naviše, naspram ivice platforme. Iz kola
ispuza prvi putnik, pomažući se obema rukama, jer je vetar urlao kao lud.
Bila je to Tila Braun. Luis nije bio baš mnogo iznenađen.
Sledeći putnik bio je tako drečavo obučen da on prsnu u smeh. Tilu to
iznenadi i uvredi.
Prolazili su pored olujnog oka. Vetar je zavijao stepenicama koje su vodile na

platformu za osmatranje. Zviždao je hodnicima prvog sprata i urlao kroz
razbijene prozore pri vrhu. Kroz hodnike se slivala kiša.
Tila, njen pratilac i posada Neverovatnog smestiše se u Luisovoj spavaćoj
sobi na mostu. Tilin mišićav saputnik razgovarao je ozbiljno sa Pril u jednom
uglu; Pril je jednim okom oprezno motrila na Govornika-Životinjama, dok je
drugim posmatrala balkonski prozor. Ostali se okupiše oko Tile i ona im ispriča
svoju priču.
Policijski uređaji su razneli veći deo postrojenja u Tilinom letciklu. Lokator,
interkom, sonični nabor i kuhinja - sve je to odjednom izgorelo.
Tila je još bila živa, jer je sonični nabor imao ugrađeno svojstvo stojećeg
talasa. Osetila je iznenadni vetar i istog časa pogodila je retropolje, pre nego što
je vetar od dva maha uspeo da joj otkine glavu. Za nekoliko sekundi spustila se
ispod gornje granice gradske brzine. Polje zamke upravo se spremalo da joj
razori pogon; ali nije stiglo. Vetar je postao podnošljiv u času kada je nadjačao
stabilizujuće dejstvo soničnog nabora.
Ali Tila nije bila stabilna. Za dlaku je izbegla smrt u olujnom oku. Ovaj drugi
napad usledio je suviše brzo.
Spustila je letcikl, tražeći mesto u tami gde bi mogla da pristane.
Naišla je na popločanu aleju okruženu radnjama. Bila je osvetljena: ovalna
323
vrata sijala su narandžastim sjajem. 'Cikl se tvrdo spustio, ali to joj više nije bilo
važno. Nalazila se na tlu.
Upravo je silazila, kada je vozilo ponovo stalo da se podiže. Prevrnula se.
Pridigla se na ruke i kolena, odmahujući glavom. Kada je podigla pogled, letcikl
se već jedva nazirao.
Tila je briznula u plač.
"Mora da si prekršila zakon o parkiranju", reče Luis.
"Nije me bilo briga zašto se to dogodilo. Osećala sam..."
Nedostajale su joj reči, ali ona svejedno pokuša: "Želela sam nekom da
kažem da sam se izgubila. Ali nije bilo nikog. Tako sam sela na jednu kamenu
klupu i zaplakala.
Plakala sam satima. Plašila sam se da se udaljim, jer sam znala da ćete
krenuti za mnom. Zatim... došao je on."
Tila pokaza glavom na svog pratioca. "Bio je iznenađen što me je tamo
našao. Pitao me je nešto... nisam mogla da razumem. Ali pokušao je da me
uteši. Bilo mi je drago što je tu, čak iako ništa nije mogao da učini."
Luis klimnu. Tila bi svakom poverovala. Ona bi nesumnjivo zatražila pomoć ili
utehu od prvog stranca koji bi naišao. I pri tom joj se apsolutno ništa ne bi
dogodilo.
Pratilac joj je izgledao neobično.
Bio je junak. Odmah se videlo. Nije morao da se bori sa zmajevima da bi to
dokazao. Dovoljno je bilo osmotriti njegove mišiće, visinu, crni metalni mač.
Imao je izražajne crte, neobično slične žičanom licu u zamku zvanom Nebesa.
Veoma je učtivo razgovarao sa Pril, verovatno ni ne primećujući da je ona
suprotnog pola. Možda zato što je bila tuđa žena?
Izgledao je sveže obrijan. Ne, to je bilo neverovatno. Činilo se verovatnijim da
je bio poluinženjer. Kosa mu je bila duga i pepeljasto plava, ne baš čista, a
odlikovao se gustim, plemićkim obrvama. Oko struka je imao opasanu
324
svojevrsnu žensku suknju, načinjenu od kože neke životinje.

"Nahranio me je", reče Tila. "Brinuo se o meni. Četiri čoveka pokušala su
juče da nas zaskoče, a on ih je pobedio samo mačem! Osim toga, za svega
nekoliko dana prilično je naučio međunarodni."
"Stvarno?"
"Ima mnogo iskustva sa jezicima."
"Ma nije moguće."
"Šta?"
"Ništa. Nastavi."
"Star je, Luise. Primio je veliku dozu nečega sličnog podmlađujućem začinu
pre mnogo vremena. Kaže da ga je dobio od rđavog vrača. Toliko je star da se
njegovi deda i baba sećaju pada gradova."
"Znaš li šta radi?" Ona se đavolasto nasmeši. "Traga. Veoma davno, zakleo
se da će pešice stići do podnožja luka. Upravo to i radi. Već stotinama godina ga
traži."
"Podnožje luka?"
Tila klimnu. Smešila se veoma ljupko; bilo je očigledno da joj se šala dopada,
ali u njenim očima postojalo je još nešto.
Luis je ranije viđao ljubav u Tilinim očima, ali nikada i nežnost.
"Ponosiš se njime zbog toga! Ti mali idiote, zar ne znaš da ne postoji nikakav
Luk?"
"Znam, Luise."
"Zašto mu onda ne kažeš?"
"Ako mu ti kažeš, zamrzeću te. Premnogo vremena proćerdao je u traganju.
A to što čini nikom ne šteti. Poznaje nekoliko jednostavnih veština i raznosi ih po
Prstenastom svetu na svom putu u smeru okretanja."
"Kolikim obimom informacija raspolaže? Ne bih rekao da je baš inteligentan."
"I nije." Rekla je to tako kao da joj i nije važno. "Ali ako ja budem putovala sa
325
njim, mogla bih mnoge ljude da naučim velikom broju stvari."

"Znao sam da ćeš to reći", uzvrati Luis. Ali ipak ga je zabolelo.
Da li je znala da boli? Da jeste, ne bi ga gledala.
"Nalazili smo se u aleji, juče ili prekjuče, kada mi je najzad sinulo da ste pratili
moj letcikl, a ne mene. Ispričao mi je o Hal... Hal... o boginji i lebdećoj kuli koja
hvata kola. I tako smo otišli tamo.
Stajali smo u blizini oltara, čekajući da primetimo vaše letcikle. Ali zgrada je
onda počela da se raspada. Nakon toga, Tragač..."
"Tragač?"
"Tako on zove samoga sebe. Kada ga neko upita zašto, on objasni da putuje
ka podnožju luka i ispriča o svojim pustolovinama na putu... shvataš?"
"Aha."
"Počeo je da isprobava motore svih starih kola. Ispričao mi je da su vozači
obično isključivali motore kada bi ih uhvatilo polje saobraćajne policije, da im ne
bi izgoreli."
Luis, Govornik i Nesus se zgledaše. Polovina tih lebdećih kola možda je još
bila u ispravnom stanju!
"Pronašli smo ispravna kola", reče Tila. "Krenuli smo za vama, ali mora da
smo vas promašili u mraku. Srećom, saobraćajna policija nas je uhvatila zbog
prekoračenja brzine."
"Srećom. Učinilo mi se da sam sinoć čuo sonični prasak, ali nisam siguran",
reče Luis.
Tragač je u međuvremenu prestao da govori. Udobno se odmarao oslonjen o
zid guvernerove spavaće sobe, posmatrajući Govornika-Životinjama s ustima
napola razvučenim u osmeh. Govornik izdrža njegov pogled. Luis je stekao
utisak da su se obojica pitala ko bi bio bolji u odmeravanju snaga.
Pril pogleda kroz prozor balkona i na licu joj se pojavi užas. Kada se urlik
vetra pretvorio u vrisak, ona zadrhta.
326
Možda je već videla formacije slične olujnom oku. Male rupe od asteroida,
koje su brzo bivale zapušene i koje su se pojavljivale uvek na nekom drugom
mestu; snimali su ih za video-vesti, ili kako se to već zvalo na Prstenastom
svetu. Ta pojava uvek je izazivala strah. Vazduh za disanje koji otiče u
međuzvezdani prostor. Snažni uragan sa slivnikom na dnu, podjednako
neumitnim kao i slivnik u kadi, ukoliko vas uhvati njegov vrtlog.
Vetar u jednom trenutku snažnije zaurla. Tila se namršti u znak zabrinutosti.
"Nadam se da je zgrada dovoljno čvrsta", reče ona.
Luis se zapanji. Koliko se promenila! Doduše, olujno oko ju je ozbiljno
ugrozilo, kada se prošli put...
"Potrebna mi je tvoja pomoć", reče ona. "Znaš, želim Tragača."
"Aha."
"Želi i on mene, ali na neobičan način shvata čast. Pokušala sam da mu
kažem za tebe kada je trebalo da ga privolim da se popne na lebdeću zgradu.
Bilo mu je vrlo neprijatno prestao je da spava sa mnom. Misli da me ti
poseduješ, Luise."
"Ropstvo?"
"Ropstvo za žene, čini mi se. Reći ćeš mu da me ne poseduješ, je l' da?"
Luis oseti bol u grlu. "Mogao bih da izbegnem objašnjavanje ako mu te
jednostavno prodam. Je li to ono što želiš?"
"Jeste. Hoću da putujem po Prstenastom svetu s njim. Volim ga, Luise."
"Naravno da ga voliš. Stvoreni ste jedno za drugo", reče Luis Vu. "Sudbina je
htela da se sretnete. Stotine milijardi parova koji su gajili ista takva osećanja
jedno za drugo..."
Sumnjičavo ga je posmatrala. "Nisi... sarkastičan, zar ne, Luise?"
"Pre mesec dana nisi razlikovala sarkazam od staklenog tranzistora. Ne,
začudo nisam sarkastičan. Stotinu milijardi parova nije važno, jer nije bilo deo
nepravednog lutkarskog eksperimenta uzgajanja."
327
Svi pogledi se upreše u njega. Čak se i Tragač zabuljio, pokušavajući da

razabere šta je posredi.
Ali Luis je video samo Tilu Braun.
"Srušili smo se na Prstenasti svet", reče on blago, "zato što je Prstenasti svet
idealno prebivalište za tebe. Trebalo je da naučiš stvari koje, očigledno, nisi
mogla naučiti na Zemlji, ili bilo gde u poznatom svemiru. Možda su postojali i
drugi povodi... bolji podmlađujući začin, na primer, ili više životnog prostora... ali
glavni razlog što si ovde je učenje."
"Čega?"
"Bola, razume se. Straha. Gubitka. Sasvim si drugačija žena od kada si došla
ovamo. Ranije si bila neka vrsta... apstrakcije. Da li si ikada nabila palac?"
"Zar se i to može? Čini mi se da nisam."
Ona se zagleda u njega. Prisetila se.
"Lažov se srušio da bi te doveo ovamo. Prevalili smo nekoliko stotina hiljada
milja da bismo te doveli Tragaču. Tvoj letcikl doveo te je upravo iznad njega i
baš u tom trenutku uleteo je u polje saobraćajne policije, jer Tragač je čovek
koga si rođena da voliš."
Tila se nasmeja na ovo, ali joj Luis ne uzvrati osmehom, nego reče: "Tvoja
sreća iziskivala je određeno vreme da ga upoznaš. Zbog toga smo Govornik-
Životinjama i ja visili naglavce..."
"Luise!"
"...iznad devedeset stopa praznog prostora dobrih dvadeset časova. Ali ima
nešto još gore."
Kzin zatutnja. "Zavisi od tačke gledanja."
Luis nije obratio pažnju na njega. "Tila, ti si se zaljubila u mene jer si tako
imala razloga da se pridružiš ekspediciji na Prstenasti svet. Više me ne voliš, jer
ti to više nije potrebno. Ti si ovde. I ja sam te voleo iz istog razloga, jer me je
sreća Tile Braun iskoristila kao lutku...
328
Ali prava lutka si ti. Ti ćeš ostatak života provesti kao lutka sopstvene sreće.
Sam svemir zna da li poseduješ slobodnu volju. Imaćeš dovoljno nevolja
koristeći je."
Tila je bila veoma bleda; sedela je ispravljenih i ukrućenih ramena. Nije
plakala jedino zato što se očigledno savlađivala. Ranije nije mogla da se
savlada.
Što se tiče Tragača, on je kleknuo, posmatrajući njih dvoje i prevlačeći
palcem duž oštrice crnog, gvozdenog mača. Verovatno je bio svestan toga da je
Tila nesrećna. Mora da je mislio da ona pripada Luisu Vuu.
A Luis se okrete prema lutkaru. Nije se iznenadio što je video Nesusa
smotanog u loptu, glava zavučenih u stomak, isključenog iz cele Vaseljene.
Luis uhvati lutkara za članak stražnje noge. Otkri da veoma lako može
prevrnuti lutkara na leđa. Nesus nije bio mnogo teži od Luisa Vua.
To mu se nije dopalo. Članak je podrhtavao u Luisovoj ruci.
"Ti si sve ovo zamesio", reče Luis Vu, "svojom čudovišnom sebičnošću. Ta
sebičnost me brine gotovo isto onoliko koliko i stravične greške koje si počinio.
Nikako ne mogu da shvatim kako možeš biti tako moćan, tako odlučan i tako
glup. Da li ti je najzad postalo jasno da je sve što nam se ovde dogodilo
predstavljalo samo uzgrednu posledicu Tiline sreće?"
Lopta koja je bila Nesus sklupča se još čvršće. Tragač je zadivljeno
posmatrao.
"Posle svega možeš se vratiti na svetove lutkara i reći svojoj sabraći da je
petljanje oko uzgajanja riskantan posao. Kaži im da dovoljan broj Tila Braun
može dovesti do silne zbrke u zakonima verovatnoće. Čak i fundamentalna
fizika predstavlja samo verovatnoću na nivou atoma. Saopšti im da je Vaseljena
odveć složena igračka da bi se njome igralo jedno razumno oprezno biće.
Kaži im to pošto se vratiš kući", reče Luis Vu. "Ali prethodno se odmotaj - i to
smesta. Potrebna mi je žica senkovitog kvadrata i moraš mi je nabaviti. Gotovo
329
smo prošli pored olujnog oka. Izlazi odatle, Nesuse..."

Lutkar se odmota i ustade. "Postideo si me, Luise", poče on.
"Usuđuješ se to ovde da kažeš?"
Lutkar zaćuta, a onda se okrete prema balkonskom prozoru i zagleda u oluju.
23. BOŽJI GAMBIT
Domoroci koji su štovali Nebesa mogli su sada na nebu da vide dve kule.
Kao i prošli put, trg sa oltarom vrveo je od lica nalik na zlatne maslačke.
"Stigli smo opet na neki sveti dan", reče Luis. Pokušao je da pronađe obrijanog
predvodnika hora, ali to mu ne pođe za rukom.
Nesus je zamišljeno posmatrao kulu zvanu Nebesa. Odaja sa mostom na
Neverovatnom bila je u istom nivou sa kartografskom sobom zamka. "Ranije mi
se nije ukazala prilika da istražim ovo mesto. Sada ne mogu da doprem do
njega", promrmlja lutkar.
Govornik predloži: "Možemo provaliti pomoću oruđa za dezintegraciju i
spustiti te užetom ili merdevinama."
"Opet moram da propustim ovu priliku."
"Činio si ovde i mnoge opasnije stvari nego što bi to bilo."
"Ali kada sam se ovde prvi put izložio opasnosti, tragao sam za znanjem.
Sada znam sve o Prstenastom svetu što je mom svetu potrebno. Ako ponovo
budem rizikovao ovde život, to će biti stoga da se vratim kući s tim znanjem.
Luise, eno tvoje žice senkovitog kvadrata."
Luis uzdržano klimnu.
Nad delom grada koji se nalazio u smeru okretanja dizao se oblak crnog
dima. Sudeći prema načinu na koji je prianjao uz panoramu, mora da je bio i
gust i težak. Jedan obelisk sa prozorima u blizini centra štrčao je iz mase.
Ostatak je bio zapreten.
Mora da je to bila žica senkovitog kvadrata. Koliko je samo ima!
330
"Ali kako ćemo to preneti?"

Luis je mogao samo da odvrati: "Nemam pojma. Hajde da se spustimo i
izbliza pogledamo."
Stadoše da spuštaju razrušenu policijsku zgradu u smeru okretanja od mesta
gde se nalazio oltar.
Nesus nije isključio motore za podizanje. Jedva da je dotakao tlo. Ono što je
nekada služilo kao osmatračka platforma iznad zatvorskih ćelija sada je postalo
pristajuća rampa Neverovatnog. Da se skroz spustila, zgrada bi se raspala pod
vlastitom masom.
"Moraćemo pronaći neki način da rukujemo žicom", reče Luis. "Dobro bi nam
došla rukavica od iste niti. Ili je možemo namotati na kalem napravljen od
temeljnog materijala Prstena."
"Nemamo ni jedno ni drugo. Moramo porazgovarati sa domorocima", reče
Govornik. "Možda znaju stare legende, poznaju stara oruđa i stare relikvije.
Osim toga, imali su na raspolaganju tri dana da nauče da barataju žicom."
"Onda moram poći s vama." Lutkareva nevoljnost bila je očigledna, pošto se
iznenada stresao. "Govorniče, ti još ne poznaješ dovoljno jezik. Moramo ostaviti
Halrloprilalar da podigne zgradu ako za to bude potrebe. Sem ako... Luise,
možemo li ubediti Tilinog domoroca-ljubavnika da pregovara u naše ime?"
Luisa nešto žacnu na dodeljivanje takvih atributa Tragaču. On reče: "Čak ga
ni Tila ne naziva genijem. Ne bih mu poverio da se pogađa u naše ime."
"Ne bih ni ja. Luise, da li nam je stvarno potrebna žica senkovitog kvadrata?"
"Ne znam. Ako sve to nisu snovi pod uticajem droge, onda nam je potrebna.
Inače..."
"Nema veze, Luise. Poći ću."
"Ne moraš da poveruješ u moj sud..."
"Poći ću." Lutkar se ponovo stresao. Najčudnija stvar u vezi sa Nesusovim
glasom bilo je to što je mogao da bude veoma jasan i veoma određen, a da
331
nikada ne iskaže ni trunku osećanja. "Znam da nam je potrebna žica. Koje li

slučajnosti što je pala tačno na naš put? A sve slučajnosti nas vraćaju Tili Braun.
Da nam žica nije potrebna ona ne bi bila ovde."
Luis odahnu. Ne zato što je to tvrđenje bilo suvišno; ono to, naime, nije bilo.
Ali išlo je u prilog Luisovim klimavim zaključcima. I tako je on tu utehu zadržao
za sebe, ne odbrusivši lutkaru da priča gluposti.
Spustiše se niz pristajuću rampu i izidoše ispod senke Neverovatnog. Luis je
nosio reflektorski laser. Govornik-Životinjama imao je Slejverovo oružje. U hodu,
mišići su mu se pomerali poput tečnosti u zatvorenom sudu snažno se ističući
kroz pola inča debelo, novo, narandžasto krzno.
Nesus je krenuo očigledno nenaoružan. Više je voleo tasp i stražnji položaj.
Tragač je išao sa strane, držeći crni, gvozdeni mač u pripravnosti. Velika,
veoma otvrdla stopala bila su mu gola, kao i celo telo, sa izuzetkom žute kože
koju je nosio obmotanu oko bedara. Mišići su mu poigravali kao i kzinovi.
Tila je išla nenaoružana.
Njih dvoje trebalo je da sačekaju na Neverovatnom dok se ne završi sa
pregovaranjem tog jutra. Nesusova greška. Luis je iskoristio lutkara kao svog
zastupnika kada je mačevaocu-Tragaču ponudio da kupi Tilu Braun.
Tragač je svečano klimnuo i ponudio jednu kapsulu droge mladosti sa
Prstenastog sveta, koja je vredela oko pedeset godina života.
"Prihvatam", rekao je Luis. Bila je to privlačna ponuda, mada Luis nije
nameravao da tu robu prinese ustima. Drogu sigurno nikada nije probao niko ko
je, kao Luis Vu, uzimao podmlađujući začin već dobrih sto sedamdeset godina.
Nesus je kasnije objasnio na međunarodnom: "Nisam želeo da ga uvredim,
Luise, ili da ga navedem na pomisao da Tilu jeftino prodaješ. Povisio sam mu
cenu. On sada poseduje Tilu, a ti kapsulu za analizu kada i ako se vratimo na
Zemlju. Uz to, Tragač će nam poslužiti kao telesna straža protiv svakog
mogućeg neprijatelja, dok ne dođemo do žice senkovitog kvadrata."
332
"Braniće nas svojim kuhinjskim nožem dugačkim četiri stope?"

"Samo sam hteo da mu polaskam, Luise."
Tila je razume se želela da pođe s njim. Bio je njen čovek i upuštao se u
opasnost. Luisu najednom sinu mogućnost da je Nesus sve isplanirao. Tila je
bila lutkareva lična, pažljivo odgojena amajlija...
Nebo će zauvek ostati prekriveno oblacima na ovako maloj udaljenosti od
olujnog oka. Pri sivobeloj podnevnoj svetlosti kretali su se prema uspravnom,
crnom oblaku visokom na desetine spratova.
"Ne dodirujte je", reče Luis, setivši se reči sveštenika za vreme njihove prošle
posete gradu. Jedna devojčica je izgubila nekoliko prstiju pokušavši da podigne
žicu senkovitog kvadrata.
Ličilo je na crni dim čak i kada su mu prišli sasvim blizu. Kroz ustrojstvo su se
mogli videti uništeni grad, košnice-bungalovi sa prozorima u predgrađu, kao i
nekoliko ravnih staklenih kula koje bi u ljudskom svemiru služile kao robne kuće.
Sve je to bilo u oblaku kao da je negde unutra besneo požar.
Crna nit se mogla videti tek kada bi joj se oko primaklo na inč udaljenosti; ali
oko bi tada zasuzilo i nit bi nestala. Bila je gotovo nevidljivo tanka. Oduvek je
ličila na Sinklerovo monovlakno, a ono je bilo veoma opasno.
"Probaj Slejverovom puškom", reče Luis. "Pokušaj da je presečeš,
Govorniče."
U oblaku se pojavi niz iskričavih svetala.
To je verovatno ličilo na bogohuljenje. Boriš se svetlošću? Ali domoroci mora
da su nameravali mnogo ranije da unište strance. Kada su se božićne svetiljke
pojavile u oblaku crne niti, sa svih strana zaorilo se ludačko vrištanje. Ljudi
odeveni u delimično obojenu ćebad navreše iz okolnih zgrada, i mlatarajući...
mačevima i batinama?
Jadni leukoti, pomisli Luis. On podesi svoj reflektorski laser na veliku snagu i
uzak snop.
333
Svetlosni mačevi i lasersko oružje bili su u upotrebi na svim svetovima. Luis

je prošao obuku pre jednog stoleća, a rat za koji se tada pripremao konačno je
započeo. Pravila su bila tako jednostavna da se nisu mogla zaboraviti.
Što je zamah sporiji to je rez dublji.
Luis je zamahivao snopom širokim brzim potezima. Ljudi su odstupali
spotičući se i rukama zaklanjajući stomake, ali njihova lica obrasla u zlatno krzno
nisu izražavala nikakva osećanja. Protiv mnogobrojnog neprijatelja, zamahuj
brzo. Zaseci samo pola inča duboko, ali poseci mnogo njih. Zaustavi ih.
Luis oseti sažaljenje. Ti fanatici raspolagali su samo mačevima i batinama.
Nisu imali nikakve izglede...
Ali jedan od njih udari mačem Govornika po ruci u kojoj je držao oružje,
dovoljno jako da je odseče. Govornik ispusti Slejverov bacač. Drugi čovek ga
ščepa i baci. Istog časa pade mrtav, jer ga je Govornik mlatnuo zdravom rukom i
kandžom mu iščupao kičmu. Treći čovek zgrabi oružje, okrete se i otrča. Nije ni
pokušao da ga upotrebi. Jednostavno je otrčao sa njim. Luis nije mogao da ga
pogodi laserom, pošto su mnogi pokušavali da ga ubiju.
Uvek zamahuj preko trupa.
Luis još nikoga nije ubio. Sada, dok se činilo da je neprijatelj stao da okleva,
Luis iskoristi trenutak da ubije dvojicu koja su mu se najviše približila. Ne dozvoli
neprijatelju da ti se približi.
Kako li je sa ostalima?
Govornik-Životinjama ubijao je obema rukama: zdravu ruku sa kandžom
koristio je za čupanje, a povređenu kao tešku batinu. Nekako je uspevao da
izbegne vrh mača u nastojanjima da se dočepa čoveka koji je držao oružje. Bio
je opkoljen, ali domoroci se nisu usudivaIi da mu se primaknu. Predstavljao je za
njih nepoznatu narandžastu smrt, osam stopa visoku, sa iskeženim zubima.
Tragač je stajao između dva stuba, držeći crni, gvozdeni mač. Ispred njega
ležala su tri čoveka, a ostali su se povukli; sa mača je curila krv. Tragač je bio
334
opasan, vešt mačevalac. Domoroci su dobro poznavali mačeve. Tila je stajala

iza njega, za sada sigurna u središtu borbe; izgledala je zabrinuta, poput neke
pozitivne junakinje.
Nesus je trčao prema Neverovatnom; jednu glavu držao je nisko i isturenu
napred, a jednu visoko. S onom koja je bila nisko mogao je da zaviri iza uglova,
a s onom visoko da gleda u daljinu.
Luis nije bio povređen; pogađao je neprijatelje čim bi se pokazali i pomagao
ostalima kada je mogao. Reflektorski laser se s lakoćom kretao u njegovoj ruci
poput palice zelene smrtonosne svetlosti.
Nikada ne ciljaj u ogledalo. Odražujući oklop može izazvati gadan šok kod
onoga ko drži laser. Ovde su očito zaboravili taj trik.
Ćovek obučen u zeleno ćebe nasrnu na Luisa Vua, vrišteći, lamatajući teškim
čekićem i uopšte se trudeći da izgleda opasan. Zlatasti maslačak sa očima...
Luis ga poseče zelenom laserskom svetlošću, ali čovek nastavi du se približava.
Luis, užasnut, ustuknu i usmeri snop. Čovek je upravo zamahivao prema
Luisovoj glavi, kada se njegova odora iznenada na jednom mestu ugljenisa,
potamne, a zatim zasija zelenim plamenom. On pade zanoseći se, pogođen
tačno u srce.
Odeća iste boje kao i svetlosni mač može biti podjednako opasna kao i
odražujući oklop. Hvala svemiru da ih ovde nema više. Luis suknu zelenu
svetlost u stražnji deo čovekovog vrata...
Jedan domorodac preseče Nesusu put kojim je brisao. Mora da je bio hrabar
kada je napao neobično čudovište. Luis nije mogao tačno da nacilja, ali čovek je
i onako pao mrtav, jer se Nesus okrenuo, šutnuo ga, završio sa okretanjem i
nastavio da trči. A onda...
Luis je bio očevidac cele stvari. Lutkar je uleteo na raskrsnicu, držeći jednu
glavu visoko, a drugu nisko. Glava koja je bila podignuta odjednom se odvoji,
zakotrlja i stade da poskakuje. Nesus se zaustavi, okrenu, zatim ukipi.
335
Vrat mu se završavao ravnim presekom kroz koji je isticala krv crvena kao i
Luisova.
Nesus jeknu, visokim, tužnim glasom.
Domoroci su ga uhvatili u zamku od žice senkovitog kvadrata.
Tokom dve stotine godina koliko je živeo, Luis se već navikao na gubitak
prijatelja. Nastavio je da se bori; svetlosni mač gotovo mu je refleksno sledio
pokret. Jadni Nesus. Ali ja mogu biti sledeći...
Domoroci su se povukli. Mora da su smatrali da su im gubici stravični.
Tila je buljila u lutkara na samrti, širom otvorenih očiju i zglavka priljubljenih
uz zube. Govornik i Tragač su se povlačili prema Neverovatnom.
Samo trenutak. Pa on ima rezervnu glavu!
Luis potrča prema lutkaru. Dok je prolazio pored Govornika, kzin mu ote
reflektorski laser. Luis se pognu da bi izbegao zamku od žice, ostade povijen i
ramenom okrete Nesusa prema sebi. Činilo se da će lutkar početi panično da
beži.
Luis prikova lutkara za tlo i posegnu za opasač.
Nije imao opasač.
Ali morao je da ima opasač!
Tila mu dodade svoju maramu!
Luis je zgrabi i prekri njome lutkarev prekinut vrat. Nesus je užasnuto buljio u
presek i u krv koja je liptala iz jedine karotidne arterije. Tada podiže pogled
prema Luisovom licu, oko mu se sklopi i on se onesvesti.
Luis čvrsto sveza čvor. Tilina marama stegnu i zatvori jedinu arteriju, dve
glavne vene, grkljan, jednjak, sve.
Pričvrstili ste mu stezač oko vrata, doktore? Ali krv je prestala da teče.
Luis se saže i podiže lutkara poput vatrogasca, okrenu se i utrča u senku
razorene policijske zgrade. Tragač je trčao pred njim, pokrivajući ga, opisujući
male krugove oštricom crnog mača kao da traži neprijatelja. Naoružani domoroci
336
su ih posmatrali, ali nisu ih izazivali.

Tila je išla za Luisom. Govornik-Životinjama je stigao poslednji pogađajući
zelenim linijama reflektorskog lasera mesta na kojima su se mogli sakriti ljudi.
Kzin se zaustavio na rampi, sačekao da se Tila bezbedno popne, zatim... Luis
primeti kako on odlazi.
Ali zašto je to učinio?
Nije bilo vremena da ustanovi. Luis se pope uz stepenice. Lutkar mu postade
neverovatno težak pre nego što je stigao do mosta. On spusti Nesusa pored
zapretenog letcikla, posegnu za kutijom za prvu pomoć i pričvrsti deo za
postavljanje dijagnoza na lutkarev vrat ispod stezača. Lutkareva kutija za prvu
pomoć još je bila pričvršćena za 'cikl jednom cevčicom i Luis je ispravno
pretpostavio da je složenija od njegove.
Uskoro komande u kuhinji same od sebe počeše da menjaju položaj.
Nekoliko sekundi kasnije, jedna traka izvijuga iz signalne table i dodirnu lutkarev
vrat, pretraži kožu, pronađe traženo mesto i zaroni.
Luis slegnu ramenima. Ali... intravenozno hranjenje.
Nesus mora da je još bio živ.
Neverovatni se popeo visoko, mada on nije osetio kada su poleteli. Govornik

je sedeo na najnižem stepeniku iznad platforme za spuštanje, posmatrajući
Nebesku kulu ispod sebe. Nešto je veoma pažljivo ljuljao u obema rukama.
On upita: "Da li je lutkar mrtav?"
"Ne. Izgubio je mnogo krvi." Luis se spusti pored kzina. Bio je potpuno
iscrpljen i strašno potišten. "Da li lutkari doživljavaju šok?"
"Otkud bih ja to znao? Sam šok je čudan mehanizam. Bili su nam potrebni
vekovi proučavanja da saznamo zašto vi ljudi tako lako umirete kada ste izloženi
mučenju!" Kzin je očigledno nešto drugo imao na umu. Ali on upita: "Da li je to
bila sreća Tile Braun?"
337
"Mislim da jeste", reče Luis.

"Zašto? Kako lutkareva povreda može pomoći Tili?"
"Trebalo bi da je vidiš mojim očima", reče Luis. "Kada sam je prvi put sreo,
bila je veoma jednostavna. Kao, na primer..."
Reč koju je upotrebio kresnu mu varnicu u sećanju i on reče: "Postoji priča o
jednoj devojci. Glavni junak je bio sredovečan i veoma ciničan i krenuo je da je
traži da bi proverio mit o njoj. Kad ju je pronašao, još nije bio ubeđen da je mit
istinit. Sve dok mu nije okrenula leđa. On tada vide da je otpozadi bila prazna:
bila je to maska devojke, savitljiva maska cele njene prednje strane, a ne samo
lica. Ona nije mogla biti povređena, Govorniče. A to je ono što je taj čovek želeo.
Žene u njegovom životu stalno su bivale povređene, a on je neprestano mislio
da je sam žrtva i na kraju više nije mogao da izdrži."
"Ništa od toga nisam razumeo, Luise."
"Tila je bila poput maske te devojke kada je došla ovamo. Nikada nije bila
povređena. Njena ličnost nije bila ljudska."
"Šta ima loše u tome?"
"To što je poprimila ljudski oblik pre nego što je Nesus od nje napravio nešto
drugo. Tanj i on! Vidiš li šta je učinio? Stvorio je boga prema svom liku, svom
idealizovanom liku, i ispala je Tila Braun.
Ona je upravo ono što bi svaki lutkar poželeo da bude. Ne može biti ranjena.
Čak ne može osetiti ni nelagodnost, ako to nije za njeno vlastito dobro.
Zato je došla ovamo. Prstenasti svet je srećno mesto za nju, jer joj pruža niz
iskustava koja će od nje stvoriti pravo ljudsko biće. Sumnjam da je zahvaljujući
Lutriji za pravo rođenja nastalo mnogo takvih kao što je ona. I oni bi bili iste
sreće. Ukrcali bi se na Lažova. Ali Tila je bila srećnija od svih njih.
Ipak... mora da je na Zemlji ostalo mnoštvo Tila Braun! Budućnost će postati
pomalo čudna kada oni otkriju svoje moći. Mi ostali moraćemo da naučimo da im
se brzo sklanjamo s puta."
338
Govornik upita: "Šta je sa glavom listojeda?"

"Ona ne može da saučestvuje ni u čijoj boli", reče Luis. "Možda joj je bilo
potrebno da vidi kako joj je neki dobar prijatelj ranjen. Tilina sreća ne bi vodila
računa o tome koliko bi to stajalo Nesusa.
Znaš li odakle mi stezač? Tila je videla šta mi je potrebno i odmah pronašla
nešto što je moglo da posluži. To je verovatno prvi put u njenom životu da je
ispravno postupila u trenutku opasnosti."
"Zašto bi joj to bilo potrebno? Njena sreća morala bi da je štiti od opasnosti."
"Nikada nije shvatila da može da se snađe u opasnosti. Nikada joj nije bilo
potrebno toliko samopouzdanja. Osim toga, ono nikada ranije nije bilo istinito."
"Stvarno, ne razumem."
"Poimanje vlastitih ograničenja predstavlja deo procesa sazrevanja. Tila nije
mogla da sazri, nije mogla da postane odrasla, dok se ne suoči sa nekom
vrstom fizičke opasnosti."
"Mora da je to veoma ljudski", reče Govornik.
Luis protumači ovaj komentar kao priznanje potpune pometenosti. Nije
pokušao da odgovori.
Kzin dodade: "Pitao sam se da li smo dobro postupili što smo parkirali
Neverovatnog iznad kule koju domoroci nazivaju Nebesa. Možda su to shvatili
kao bogohuljenje. Ali ovakva razmatranja sasvim su bespredmetna dok sreća
Tile Braun upravlja događajima."
Luis još nije uspeo da vidi šta to kzin drži tako zaštitnički. "Da li si se vratio po
glavu? Ako jesi, samo si gubio vreme. Nipošto je ne možemo u dovoljnoj meri i
brzo ohladiti."
"Ne, Luise." Govornik pokaza nešto veličine pesnice i u obliku dečje čigre.
"Ne dodiruj je. Možeš ostati bez prstiju."
"Prstiju? Oh." Uži kraj tog predmeta u obliku suze završavao je šiljkom; a vrh
šiljka nastavljao se u crnu nit koja je povezivala senkovite kvadrate.
339
"Znao sam da domoroci umeju da rukuju ovom niti", reče Govornik. "Kako bi
inače postavili zamku u koju se Nesus uhvatio? Vratio sam se da vidim kako im
je to uspelo?
Pronašli su jedan kraj. Pretpostavljam da je na drugom kraju gola žica, koja
se prekinula po sredini kada smo na nju naleteli Lažovom; ovaj kraj se, međutim,
izvukao iz utičnice na jednom od senkovitih kvadrata. Bili smo srećni da nađemo
bar njega."
"Tačno tako. Možemo je vući za nama. Žica ne bi trebalo da se zakači za
nešto kroz šta ne možemo da prođemo."
"U kom pravcu sad idemo, Luise?"
"Nazad ka Lažovu."
"Naravno, Luise. Moramo Nesusu obezbediti prvorazrednu medicinsku
pomoć na Lažovu. A tada?"
"Videćemo."
On ostavi Govornika da čuva ručku u obliku suze i ode gore po ostatke

elektroplastike za oblaganje. Upotrebili su dve pune šake materije da bi pričvrstili
dršku za zid... i tek tada su ustanovili da su ostali bez struje. Mogli su je
proizvesti Slejverovim oruđem, ali ono je bilo izgubljeno.
Našli su se u grdnoj neprilici, sve dok Luis nije otkrio da baterija iz njegovog
upaljača može da stvori dovoljnu količinu struje.
Tako je žičani kraj suze ostao otkriven i okrenut prema luci.
"Sećam se da je odaja sa mostom bila okrenuta nadesno", reče Govornik.
"Ako nije, moramo je okrenuti. Žica se mora vući iza nas."
"Moglo bi da uspe", reče Luis. Uopšte nije bio siguran... ali jedno je bilo
izvesno - žicu nisu mogli poneti. Moraće da je naprosto vuku za sobom.
Verovatno se neće zakačiti za nešto što ne bi mogla da preseče.
340
Tilu i Tragača pronašli su u strojarnici zajedno sa Pril koja je upravljala

motorima za podizanje.
"Putevi nam se razilaze", reče otvoreno Tila. "Ova žena kaže da nas može
sasvim približiti lebdećem zamku. Mogli bismo da prođemo kroz prozor pravo u
salu za bankete."
"A zatim? Bićete nasukani, ako ne ovladate motorima za podizanje."
"Tragač kaže da nešto malo poznaje magiju. Sigurna sam da će uspeti."
Luis nije pokušao da je odvrati. Nije se usudivao da se suprotstavi Tili Braun,
isto kao što se ne bi odvažio da golim rukama zaustavi napad vezograbaca. On
reče: "Ako ne budete znali čemu koja komanda služi, samo ih vucite i gurajte
nasumice."
"Neću zaboraviti", nasmeši se ona. Zatim dodade trezvenije: "Dobro pazite
na Nesusa."
Kada su se dvadeset minuta kasnije Tragač i Tila iskrcali iz Neverovatnog,
rastanak je protekao bez reči. Luis je želeo da kaže mnogo toga, ali nije rekao
ništa. Šta je mogao da joj kaže o njenoj vlastitoj moći? Moraće da uči kroz
pokušaje i greške dok je puka sreća bude držala u životu.
Tokom nekoliko narednih časova lutkarevo telo se ohladilo i gotovo zamrlo.
Svetiljke na kutiji za prvu pomoć nisu se gasile, ali ustrojstvo im je bilo
neshvatljivo. Lutkar se verovatno nalazio u izvesnom stanju obustavljenog
oživljavanja.
Dok je Neverovatni hitao napred, žica senkovitog kvadrata postojano se
vukla za njim; čas je bila zategnuta, čas olabavljena. Zamršena nit višestruko je
presecala srušena drevna zdanja zgrada. Ali držač je čvrsto prianjao za ležište
od elektroplastike za oblaganje.
Grad lebdećeg zamka još dugo nije zašao za obzorje. Tek posle nekoliko
dana postao je najpre sićušan, zatim neodređen, pa nevidljiv.
Pril je sedela pored Nesusa, nesposobna da mu pomogne, a nevoljna da ga
341
napusti. Videlo se da pati.

"Moramo učiniti nešto za nju", reče Luis. "Postala je zarobljenik taspa, ali
kako ovoga više nema, ne preostaje joj ništa drugo nego da se naglo i potpuno
odvikne njegovog dejstva. Ako se ne ubije, verovatno će ubiti Nesusa ili mene!"
"Sigurno ne očekuješ od mene savet, Luise?"
"Ne, ne očekujem."
Da bi se pomoglo ljudskom biću koje pati treba biti dobar slušalac. Luis
pokuša; ali niti je on dovoljno poznavao jezik, niti je Pril želela da razgovara.
Škrgutao je zubima dok je bio sam; ali kada bi se našao u društvu sa Pril,
nastavljao bi da se trudi.
Uvek mu je bila pred očima. Duša bi mu se možda izlečila da je mogao da je
se kloni, ali ona nije napuštala most.
Postepeno je učio jezik i postepeno je Pril počela da se otkravljuje i da
govori. On pokuša da joj ispriča o Tili, Nesusu i izigravanju boga...
"I ja sam mislila da sam bog", reče ona. "Stvarno. Zašto sam to mislila?
Nisam sagradila Prsten. Prsten je mnogo stariji od mene."
Pril je takođe učila. Govorila je vlastitim zastarelim jezikom, sa krajnje
uprošćenim rečnikom: koristila je samo dva vremena, nije bilo nikakvih prideva i
preterano je naglašavala reči pri izgovoru.
"Tako su ti kazali", reče Luis.
"Ali znala sam."
"Svako želi da bude bog." Želi moć bez odgovornosti; ali Luis nije znao te
reči.
"Zatim je on došao. Dvoglavi. Imao je mašinu?"
"Imao je mašinu-tasp."
"Tasp", reče ona oprezno. "Trebalo je da pogodim. Tasp ga je učinio bogom.
Izgubio je tasp, više nije bog. Da li je dvoglavi mrtav?"
Teško je bilo reći. "On bi smatrao glupim da je mrtav", reče Luis.
342
"Glupo je što je dozvolio da mu odleti glava", reče Pril. Šala. Pokušala je da

se našali.
Pril poče da se interesuje i za druge stvari: za seks, časove učenja jezika i
predele Prstenastog sveta. Preleteli su preko tla prošaranog suncokretima. Pril
ih ranije nikada nije videla. Izbegavajući mahnite pokušaje biljaka da ih obore
zracima, uspeli su da iskopaju stopu visoki cvet i da ga presade na krov zgrade.
Zatim su oštro skrenuli u smeru okretanja kako bi izbegli gušća polja suncokreta.
Kada im je ponestalo hrane, Pril je prestala da se zanima za lutkara. Luis je
na osnovu toga zaključio da je izlečena.
Govornik i Pril pokušaše sa božjim gambitom u narednom selu. Luis je sa
zebnjom čekao iznad njih, nadajući se da će Govornik umeti da se snađe. Žarko
je želeo da obrije glavu i da im se pridruži. Ali ne bi mogao mnogo da im
pomogne. I pored mnogo dana učenja, još je slabo napredovao u znanju jezika.
Vratili su se sa ponudama. Hranom.
Kako su se dani pretvorili u nedelje, taj postupak neprestano se ponavljao.
Išlo im je dobro. Govorniku je izraslo duže krzno, tako da je ponovo ličio na
narandžastog krznatog pantera, 'svojevrsnog boga rata'. Uši je, prema Luisovom
savetu, držao čvrsto priljubljene uz glavu.
Izigravanje boga čudno je uticalo na Govornika. Jedne noći on započe da
govori o tome.
"Ne smeta mi da izigravam boga", reče on. "Smeta mi što ga loše igram."
"Kako to misliš?"
"Postavljaju nam pitanja, Luise. Žene postavljaju pitanja Pril i ona na njih
odgovara; uglavnom ne mogu da razaberem ni problem, ni rešenje. Muškarci bi
takođe trebalo da Pril postavljaju pitanja, jer Pril je ljudsko biće, a ja nisam.
Ali oni pitaju mene. Mene! Zašto im je potrebno da od mene, jednog tuđinca,
traže pomoć u rešavanju svojih problema?"
"Ti si muškarac. Bog je neka vrsta simbola", reče Luis, "čak i kada je stvaran.
343
Ti si simbol muškosti."
"Smešno. Ja čak nemam ni spoljašnje genitalije, za razliku od tebe,
pretpostavljam."
"Ti si krupan, upečatljiv i opasno izgledaš. To te automatski čini simbolom
muškosti. Ne verujem da možeš izgubiti to svojstvo sem ako potpuno ne izgubiš
božansku prirodu."
"Potreban nam je mikrofon, tako da ti možeš odgovarati na čudna i neprijatna
pitanja umesto mene."
Pril ih je iznenadila. Neverovatni je bio policijska stanica. U jednom od
skladišta Pril je pronašla policijski komplet višestrukih interkoma sa baterijama
koje su se punile iz zalihe energije u samoj zgradi. Kada su završili, dva od šest
kompleta ponovo su radila.
"Bistrija si nego što sam mislio", reče Luis Pril te noći. Napravio je kraću
pauzu; nije još dobro poznavao jezik da bi se taktički izražavao. "Bistrija nego
što bi se to očekivalo od jedne brodske kurve."
Pril se nasmeja. "Ti budalasto derište! Sam si mi rekao da se vaši brodovi
kreću mnogo brže od naših."
"Tako je", reče Luis. "Kreću se brže od svetIosti."
"Mislim da preuveličavaš", nasmeja se ona. "Prema našoj teoriji to je
nemoguće."
"Možda se koristimo različitim teorijama."
Ovo ju je zbunilo. Iako joj je lice i dalje bilo bezizražajno, Luis je naučio da
čita nehotične kretnje njenih mišića. Ali ona reče: "Dosada može postati opasna
ako su brodu potrebne godine da stigne sa jednog sveta na drugi. Mora postojati
mnogo vidova razonode i oni ne smeju nalikovati jedan drugome. Da bi se
postalo brodska kurva potrebno je znanje medicine uma i tela, spremnost da se
voli mnogo muškaraca, kao i retka sposobnost za vođenje razgovora. Moramo
znati ponešto o tome kako radi brod, da ne bismo izazvale nesrećne slučajeve.
344
Moramo biti zdrave. Prema zakonu esnafa, takođe smo obavezne da naučimo
da sviramo neki muzički instrument."
Luis otvori usta. Pril se melodično nasmeja i poče da ga dodiruje na prava
mesta...
Sistem interkoma odlično je radio, uprkos tome što su slušalice bile

predviđene za ljudske, a ne kzinske uši. Delujući kao savetnik boga rata, Luis se
vežbao da brzo razmišlja. Kada bi grešio tešio se mišlju da se Neverovatni ipak
kretao brže od širenja vesti na Prstenastom svetu. Svaki kontakt bio je prvi
kontakt.
Protekli su meseci.
Tle se lagodno uzdizalo i postajalo sve neplodnije. Božja pesnica već je bila
vidljiva pri dnevnoj svetlosti i svakog dana postajala je sve veća. U Luisovo
razmišljanje useli se svakodnevica. Bilo mu je potrebno prilično vremena da
shvati šta se događa.
Jednom usred bela dana, Luis ode do Pril. "Postoji nešto što bi trebalo da
znaš", reče on. "Znaš li šta je to indukovana struja?" On objasni na šta je mislio.
Zatim: "Električna struja male jačine može se pustiti u mozak da bi se
neposredno izazvalo zadovoljstvo bola." Objasnio joj je podrobnije.
I na kraju: "Na tom principu radi tasp."
Bilo mu je potrebno oko dvadeset minuta. Pril reče: "Znala sam da je imao
mašinu. Zašto je sada opisuješ?"
"Napuštamo civilizaciju. Nećemo više nailaziti na mnogo sela, ni na izvore
hrane, sve dok ne stignemo do našeg svemirskog broda. Želio sam da znaš sve
o taspu pre nego što išta odlučiš."
"Šta da odlučim?"
"Da li da te iskrcamo u narednom selu ili možda želiš da letiš s nama do
Lažova, a zatim da preuzmeš Neverovatnog? Tamo ti takođe možemo dati
345
hranu."
"Na Lažovu ima mesta za mene", reče ona samouvereno.
"Naravno, ali..."
"Dosta mi je divljaka. Želim da odem u civilizaciju."
"Možda ćeš imati neprilika dok se ne navikneš na naše običaje. Kod nas, na
primer, ljudi nose kosu kao ja." Luisu je izrasla dugačka i gusta kosa. Odsekao
je rep. "Biće ti potrebna perika."
Pril napravi grimasu. "Mogu da se priviknem." Iznenada se nasmeja.
"Želiš li da kući letiš sam, bez mene? Veliki narandžasti ne može da ti zameni
ženu."
"To je argument koji uvek pali."
"Mogu pomoći tvom svetu, Luise. Tvoj narod zna malo o seksu."
Tu izjavu Luis obazrivo preču.
24. BOŽJA PESNICA
Tle postade suvo, a vazduh razređen. Božja pesnica kao da im je izmicala.

Voće su pojeli, a zalihe mesa su splasnule. Kretali su se uz neplodni obronak
koji se završavao samom Božjom pesnicom, pustinjom za koju je Luis jednom
rekao da je veća od Zemlje.
Vetar je zviždao oko ivica i uglova Neverovatnog. Već su stigli gotovo do
pročelja velike planine. Oštrih ivica, luk je sijao plavim sjajem, a zvezde su
predstavljale jasne, žive tačke.
Govornik podiže pogled kroz veliki balkonski prozor. "Luise, možeš li odavde
da odrediš gde se nalazi galaktičko jezgro?"
"Zašto? Znamo gde se nalazimo."
"Učini to ipak."
Luis je već ranije, tokom meseci provedenih pod ovim nebom, uspeo da
prepozna neke zvezde, da odredi neka izvitoperena sazvežda. "Mislim da je
346
tamo. Iza luka."

"Upravo tako. Galaktičko jezgro leži u ravni Prstenastog sveta."
"To sam i rekao."
"Seti se da će osnovni materijal od koga je izgrađen Prsten zaustaviti
neutrone, Luise. Verovatno će zaustaviti i druge subatomske čestice." Kzin je
imao nešto na umu.
"...Tačno. Prstenasti svet je imun na eksploziju jezgra. Kada si do toga
došao?"
"Upravo sada. Pre izvesnog vremena sam odredio gde se nalazi Jezgro."
"Neće baš proći sasvim glatko. Postojaće snažno zračenje oko obodnog
zida."
"Ali Tilu Braun će vlastita sreća skloniti daleko od obodnih zidova kada naide
talasni front."
"Dvadeset hiljada godina..." Luis se zapanji. "Tako mi svemira! Kako iko
može da razmišlja u takvim razmerama?"
"Bolest i smrt uvek predstavljaju nesreću, Luise. Prema našim
pretpostavkama, Tila će večno živeti."
"Ali... tačno. Ona ne razmišlja tako dalekosežno. To čini njena sreća koja
lebdi nad nama poput onoga ko upravlja lutkama..."
Nesus je već dva meseca bitisao kao leš na sobnoj temperaturi. Nije se
raspadao. Svetla na kutiji za prvu pomoć nastavljala su da gore i čak su se
povremeno menjala. Bio je to jedini znak života koji je on davao od sebe.
Luis je piljio u lutkara nekoliko minuta, kada mu se dve misli iznenada
povezaše. "Lutkar", reče on tiho.
"Luise?"
"Upravo sam razmišljao o tome nisu li lutkari dobili to ime zato što su
izigravali bogove prilikom opštenja sa vrstama koje su ih okruživale. Ponašali su
se prema ljudima i kzinima kao prema marionetama; to se ne može poreći."
347
"Ali Tilina sreća je Nesusa pretvorila u marionetu."

"Svi smo mi izigravali bogove, ali u različitoj meri."
Luis pokaza glavom prema Pril, koja je hvatala možda svaku treću reč. "Pril,
ti i ja. Kako ti se činilo, Govorniče? Da li si ti bio dobar ili loš?"
"To ne mogu znati. Vrsta nije bila moja, mada sam dosta proučavao ljude.
Uspeo sam da prekinem rat, sećaš se. Svakoj strani sam pokazao da mora
izgubiti. To je bilo pre tri nedelje."
"Aha. Moja ideja."
"Naravno."
"Sada ćeš ponovo morati da izigravaš boga. Pred kzinima", reče Luis.
"Ne razumem."
"Nesus i ostali igrali su igru planiranog uzgajanja sa ljudima i kzinima.
Namerno su doveli do toga da prirodnoj selekciji više odgovara miroljubiv kzin.
Je li tako?"
"Jeste."
"Šta bi se dogodilo da Patrijarhat sazna za ovo?"
"Izbio bi rat", reče kzin. "Dobro naoružana flota napala bi svetove lutkara
nakon dve godine leta. Možda bi nam se i čovečanstvo pridružilo. Lutkari su i
vas isto tako gadno uvredili."
"Naravno da jesu. A zatim?"
"Zatim bi listojedi istrebili moju vrstu do poslednjeg mačeta. Luise, ne
nameravam nikome ništa da kažem o mamcu zvezdanog semena i lutkarskim
planovima za uzgajanje. Mogu li i tebe ubediti da ćutiš?"
"Svakako."
"Da li si na to mislio kada si rekao da ću morati da izigravam boga pred
mojom vrstom?"
"Na to i još na nešto", reče Luis. "Na Daleki let. Da li još želiš da ga
ukradeš?"
348
"Možda", reče kzin.

"Ne možeš to učiniti", reče Luis. "Ali pretpostavimo da možeš. Šta onda?"
"Patrijarhat će imati drugi kvantum hiperpogona."
"I?"
Pril je izgleda bila svesna da se nešto veoma važno odigrava. Posmatrala ih
je spremna da spreči borbu.
"Uskoro bismo imali ratne brodove sposobne da pređu svetlosnu godinu za
svega minut i petnaest sekundi. Ovladali bismo poznatim svemirom i porobili sve
vrste do kojih bismo stigli."
"A zatim?"
"Tada sve prestaje. To su naše ambicije, Luise."
"Ne. Nastavili biste sa osvajanjem. Sa tako dobrim pogonom razmileli biste
se mnogo dalje, u svim pravcima; širenje bi vam slabilo snagu, ali ipak biste
osvajali svaki svet na koji naiđete. Porobili biste više nego što biste bili u stanju
da zadržite... a negde u celom tom proširenom opsegu naišli biste na nekoga ko
je stvarno opasan. Na flotu lutkara. Na neki Prstenasti svet, ali na vrhuncu moći.
Slejverovu rasu u početnom širenju. Vezograpce sa rukama, groge sa
stopalima, kdatline sa puškama."
"Strašila."
"Video si Prstenasti svet. Video si svetove lutkara. Mora da ima još takvih
stvari u prostoru do koga se može dopreti pomoću lutkarskog hiperpogona."
Kzin je ćutao.
"Ne žuri", reče Luis. "Razmisli. Ionako ne možeš uzeti Daleki let. Sve ćeš nas
poubijati ako pokušaš."
Sledećeg dana Neverovatni je prešao preko dugačke, prave brazde od
meteorita. Skrenuše u smeru suprotnom od okretanja, pravo prema Božjoj
pesnici.
349
Planina Božje pesnice postajala je sve krupnija, iako se nije približavala.

Veća od bilo kog asteroida, približno kupastog oblika, ličila je na planinu sa
snežnim vrhom uvećanu do košmarnih razmera. Košmar se nastavljao, jer se
Božja pesnica neprestano povećavala.
"Ne razumem", reče Pril. Bila je zbunjena i uznemirena. "Nisam znala za ovo.
Zašto li je sagrađeno? Na obodu postoje planine te visine i isto tako ukrašene,
ali su veoma korisne, jer zadržavaju vazduh."
"To sam i ja pomislio", reče Luis Vu. I ne reče ništa više.
Tog dana ugledali su malu staklenu bocu na kraju meteorskog jarka koji su
sledili.
Lažov je bio tamo gde su ga i ostavili: okrenut na leđa na potpuno glatkoj
površini. Luis je postupio pametno kada je odložio slavlje. Još nisu stigli kući.
Na kraju Pril je morala da postavi Neverovatnog tako da Luis može preći na
Lažova sa pristupne rampe. On pronađe komande koje su istovremeno otvarale
oboje vrata vazdušne komore. Sve vreme dok su prenosili Nesusovo telo oko
njih je isticao vazduh. Bez Nesusa nisu umeli da smanje pritisak u kabini, a
Nesus je, po svemu sudeći, bio mrtav.
Ipak su ga smestili u automatsku bolnicu. Bio je to masivan kovčeg lutkarskih
oblika, koji je potpuno odgovarao Nesusu. Lutkarski hirurzi i mehaničari mora da
su ga opremili za svaku moguću situaciju. Ali da li su uzeli u obzir i mogućnost
odsecanja nekog dela tela?
Jesu. Unutra su se nalazile dve glave bez vratova i dve sa vratovima, kao i
dovoljno organa i delova tela da se napravi nekoliko novih lutkara. Delovi su,
verovatno, poticali od samog Nesusa; lica na glavama izgledala su poznata.
Za njima se ukrca i Pril... i odmah pade na glavu. Teško da je Luis ikada
video nekog tako iznenađenog. Nikada se nije setio da joj ispriča o induktivnoj
gravitaciji. Na licu joj se nije ništa očitavalo kada se pridigla, ali njeno držanje...
U sablasnoj tišini povratka kući, Luis Vu iznenada zaurla kao vila proročnica.
350
"Kafaaaa!" povika on. "Topla voda!" Zatim jurnu u sobu za boravak koju je
delio sa Tilom Braun. Trenutak kasnije promoli glavu i povika: "Pril!"
Pril pode za njim.
Kafa joj se nije dopala. Smatrala je Luisa za ludaka što guta tu gorku tečnost
i rekla mu je to. Tuš se pokazao kao davno izgubljeni luksuz, koji joj je strašno
nedostajao, kada joj je Luis jednom objasnio kako se njime rukuje.
Potpuno se izgubila nad pločama za spavanje.
Govornik je proslavljao povratak kući na svoj način. Luis nije znao sve o
kzinovoj sobi za boravak, ali sada je bio siguran da je u svom elementu.
"Meso!" uzviknu on ushićeno. "Vrlo mi je smetalo što sam toliko dugo jeo
mrtvo meso."
"To što sada jedeš veštački je stvoreno."
"Da, ali ima ukus kao sveže zaklane životinje."
Prvu noć Pril je prespavala na ležaju u salonu. Dopadalo joj se polje za
spavanje, ali nije mogla da spava u njemu. A Luis Vu je spavao u uslovima
slobodnog pada prvi put posle tri meseca.
Odspavao je deset časova i probudio se svež kao tigar. Pod nogama mu je
gorelo pola sunčevog diska.
Vrativši se na Neverovatnog, upotrebio je reflektorski laser da oslobodi

optočeni kraj senkovitog kvadrata. Kada je završio, na njemu je još bilo malo
pričvršćene elektroplastike za oblaganje.
Nije ni pokušao da je prenese na Lažova. Crna nit bila je odveć opasna, a
pod Prstenastog sveta previše klizav.
Luis se četvoronoške kretao po glatkoj površini, vukući dršku žice za sobom.
Govornik ga je bez reči promatrao iz vazdušne komore. Luis uđe u vazdušnu
komoru preko Prilinih merdevina, prođe pored kzina i uputi se prema krmi.
351
Govornik nastavi da ga promatra.

Najudaljeniju tačku na krmi u olupini Lažova predstavljao je kanal veličine
čovečje butine. Bio je povezan kablovima sa postrojenjima na krilu Lažova, dok
je letelica još imala krila. Sada je bio zaptiven metalnim vratancima. Luis ih
otvori i baci kroz njih obloženi kraj žice.
Zatim krenu napred. Povremeno je proveravao položaj žice, koristeći je za
sečenje kriški džinsijanske kobasice, koju je uzeo iz kuhinje Lažova. Zatim bi
svako mesto označio svetložutom bojom. Pošto je završio, staza kojom se
protezala gotovo nevidljiva nit bila je obeležena linijom žutih mrlja kroz celog
Lažova.
Kada se žica bude zategla, sigurno će preseći neke unutrašnje pregrade
broda. Žuta boja omogućavala je Luisu da označi liniju kojom ide, kao i da se
uveri da žica neće oštetiti nijedan deo sistema za održavanje života. Ali boja je
imala još jednu namenu. Upozoravaće ih da se klone žice, da ne bi ostali bez
prstiju ili prošli još gore.
Luis iziđe iz vazdušne komore i sačeka da Govornik krene za njim. Zatim
zatvori spoljašnja vrata.
U tom trenutku Govornik reče: "Zar smo zbog toga došli?"
"Odmah ću ti reći", odvrati Luis. On krenu prema krmi duž trupa Opštih
Proizvoda. Obema rukama uhvati izolovani deo i lagano ga povuče. Žica se
držala.
On uloži svu snagu i povuče je ponovo. Žica se ne pomeri. Vrata vazdušne
komore čvrsto su je držala.
"Ne možemo izvršiti nikakav pouzdaniji test. Nisam bio uveren da će vrata
vazdušne komore izdržati. Nisam bio siguran da žica neće nagristi trup Opštih
Proizvoda. Još nisam sasvim siguran. Ali da, zbog toga smo došli."
"Šta ćemo sledeće preduzeti?"
"Otvorićemo vrata vazdušne komore." On to i učini. "Pustićemo nit da
352
slobodno visi iz Lažova dok ne prenesemo dršku nazad na Neverovatnog i

zacementiramo je na njeno mesto." Uradiše i to.
Nit koja je povezivala senkovite kvadrate nevidljivo se pružala nadesno.
Hiljadama milja vukla se iza Neverovatnog, jer je nisu mogli nikako ukrcati u
leteću zgradu. Možda se protezala nazad sve do zamršenog klupka u gradu
ispod Nebesa; taj providni stub dima mogao je da sadrži milione milja niti.
Sada je prolazila kroz dvostruku vazdušnu komoru na Lažovu, kružila kroz
njegov trup, izlazila iz bivšeg kanala za kablove i vraćala se do grudvice
elektroplastike za izolaciju na donjoj strani leteće zgrade.
"Do sada je sve u redu", reče Luis. "Sada će mi Pril biti potrebna. Ne, tanj!
Zaboravih. Pril nema skafander."
"Skafander?"
"Popećemo Neverovatnog uz Božju pesnicu. Zgrada nije hermetički
zatvorena. Moraćemo je ostaviti ovde."
"Uz Božju pesnicu?" ponovi Govornik. "Luise, jedan letcikl nije dovoljno
snažan da izvuče Lažova uz obronak. A ti nameravaš da opteretiš motor još i
dodatnom masom lebdeće zgrade."
"Ne, ne, ne. Neću vući Lažova. Sve što želim to je da za nama vučem žicu
senkovitog kvadrata. Ona će slobodno da klizi kroz Lažova, sve dok Pril ne
kažem da zatvori vrata vazdušne komore."
Govornik razmisli o tome. "To bi trebalo da uspe, Luise. Ako lutkarev letcikl
nije dovoljno jak, možemo odseći komade zgrade da bismo bili lakši Ali zašto?
Šta očekuješ da ćeš naći na vrhu?"
"Mogao bih ti odgovoriti jednom rečju; ali ti bi mi se u lice nasmejao.
Govorniče, ako grešim, kunem ti se da nikada nećeš saznati", reče Luis Vu.
A pri tom pomisli: Moram reći Pril šta da radi. Takođe, moram začepiti
plastikom kanal za kablove na Lažovu. To neće ometati prolazak žice, ali bi
trebalo da gotovo hermetički zatvori Lažova.
353
Neverovatni nije bio svemirski brod. Energija kojom se podizao u vazduhu

bila je elektromagnetska i ona je i dejstvovala na samu osnovu Prstena. A pod
Prstenastog sveta koso se uzdizao prema Božjoj pesnici, koja je bila šuplja.
Neverovatni je prirodno težio da se nagne, da sklizne natrag, nasuprot vučenju
lutkarevog letcikla. I Govornik je ubrzo pronašao rešenje za taj problem.
Navukli su skafandre praktično pre nego što je putovanje i počelo. Luis je
sisao neku kašu iz jedne cevčice u svemirskom odelu, s puno čežnje misleći na
šniclu ispečenu reflektorskim laserom. Govornik je sisao veštačku krv, zadubljen
u vlastite misli.
Kuhinja im sasvim sigurno nije bila potrebna. Odbacili su taj deo zgrade i tako
poboljšali njenu stabilnost.
Odsekli su klimatizacionu i policijsku opremu. Generatore koji su im uništili
letcikle odstranili su tek kada su zasigurno utvrdili da nisu povezani sa motorom
za podizanje. Otišli su i izvesni zidovi. Neki su im, doduše, još bili potrebni kao
zaklon; javio se, naime, problem toplote, pošto su bili izloženi direktnom dejstvu
sunca.
Dan za danom sve su bili bliži krateru na vrhu Božje pesnice, krateru koji bi
progutao većinu asteroida. Nije ličio ni na jedan meteorski krater koji je Luis
ranije video. Krhotine nalik na obsidijantne šiljke oblikovale su zupčasti prsten.
Šiljci su bili veliki kao same planine. Između dva takva šiljka postojao je prolaz...
u koji su mogli da uđu...
"Kladim se", reče Govornik, "da želiš da udeš u sam krater."
"Tačno."
"Onda je dobro što si uočio prolaz. Obronak iznad njega suviše je strm za
naše vozilo. Trebalo bi da uskoro stignemo do prolaza."
Govornik je upravljao Neverovatnim podešavajući potisak letcikla. To je
morao da radi od kada su odstranili mehanizme za održavanje ravnoteže u
poslednjem pokušaju da smanje težinu zgrade. Luis se navikao na kzinov
354
bizaran izgled: pet poluprovidnih koncentričnih balona skafandra, šlem u obliku

okruglog akvarijuma sa lavirintom komandi za jezik, koje su napola skrivale
kzinovo lice, ogroman ruksak.
"Zovem Pril", reče Luis u interkom, "zovem Halrloprilalar. Čuješ li, Pril?"
"Čujem."
"Ostani tu. Proći ćemo za dvadesetak minuta."
"Dobro. Dugo vam je trebalo."
Luk kao da je bleštao nad njima. Hiljadu milja iznad Prstenastog sveta, mogli
su da ga vide kako uranja u zidne obode i ravni predeo. Luisu tog časa pade na
um prvi čovek u svemiru, pre hiljadu godina, koji je, gledajući odozgo Zemlju,
video da je stvarno okrugla.
"Nismo mogli znati", reče Luis Vu, ne baš glasno, ali Govornik ipak diže oči
sa svog posla.
Luis ne primeti čudan pogled koji mu je kzin uputio. "Uštedelo bi nam mnogo
truda. Mogli smo se vratiti pošto smo pronašli žicu senkovitog kvadrata. Tanj,
mogli smo Lažova da izvučemo uz Božju pesnicu letciklima! Ali Tila tada ne bi
srela Tragača."
"Ponovo sreća Tile Braun?"
"Naravno." Luis se strese. "Da li sam to govorio sam sa sobom?"
"Slušao sam."
"Trebalo je da znamo", reče Luis. Prolaz između oštrih vrhova bio je vrlo
blizu. Osećao je potrebu da požuri sa objašnjenjem. "Inženjeri ne bi nikada ovde
sagradili jednu tako visoku planini. Imali su na raspolaganju preko milijardu milja
planina, visokih po hiljadu milja, ako se uzmu u obzir oba obodna zida."
"Ali Božja pesnica postoji, Luise."
"Ne, ne, ne. To je samo opna. Pogledaj dole; šta vidiš?"
"Materijal osnove Prstenastog sveta."
"Kada smo je prvi put ugledali, mislili smo da je to prljavi led. Prljavi led u
355
potpunom vakuumu! Ali zaboravimo na to. Sećaš li se noći kada si istraživao

ogromnu kartu Prstenastog sveta? Nisi mogao da pronađeš Božju pesnicu.
Zašto?"
Kzin ne odgovori.
"Nije je bilo, eto zašto. Nije postojala kada je karta napravljena. Pril, čuješ li?"
"Čujem. Zašto bih vas napustila?"
"Dobro. Zatvori vrata vazdušnih kabina. Ponavljam, zatvori vrata vazdušnih
kabina, odmah. Nemoj da se posečeš na nit."
"Moj narod je izmislio ovu nit, Luise." Prilin glas je bio izobličen usled
atmosferskih smetnji. Prekinula je na trenutak, a zatim dodade : "Oboja vrata su
zatvorena."
Neverovatni je prolazio između uspravnih krhotina planine. Luis je postajao
sve napregnutiji; ali podsvesno je očekivao da se između vrhova pojavi neki
kanjon ili prolaz.
"Luise, šta zapravo očekuješ da ćeš pronaći u krateru Božje pesnice?"
"Zvezde", reče Luis Vu.
Kzin je takođe bio napregnut. "Ne zbijaj šalu sa mnom! Ćasti ti..."
...Prođoše. Nije bilo nikakvog prolaza. Videše samo slomljenu ljusku jajeta
sazdanog od materijala Prstenastog sveta, istanjenu silnim potresom na svega
nekoliko stopa debljine; a s one strane nalazio se krater Božje pesnice.
Stadoše da padaju. Krater je bio pun zvezda.
Luis Vu imao je bujnu maštu. Njegovom duhovnom oku stvari su izgledale

potpuno jasne.
U uobrazilji je video sistem Prstenstog sveta: sterilan, uredan, bez usisnih
brodova, sa samo jednom zvezdom Gospod2 tipa i lancem krasuljka od
senkovitih kvadrata.
Zatim je video jedno strano telo kako prolazi blizu, suviše blizu. Posmatrao je
356
njegov hiperboličan pad iz međuzvezdanog prostora i ugledao kako mu se na

putu isprečila - donja strana Prstenastog sveta.
U njegovoj viziji strano telo bilo je približno veliko kao Zemljin Mesec.
U prvim sekundama mora da je predstavljalo jonizovanu plazmu. Meteorit se
može ohladiti otapanjem, proključavanjem vlastitog omotača. Ali ovde se
ispareni gas nije mogao širiti; prokrčio je sebi put, deformišući spoljni deo poda
Prstenastog sveta. Predeo se ispupčio sa unutrašnje strane, a njegova brižljivo
isplanirana ekologija i ustrojstvo kišnih razdoblja potpuno su se raspali na
području većem od površine cele Zemlje. Svekolika pustinja... i sama Božja
pesnica podigli su se za celih hiljadu milja u visinu pre nego što se neverovatno
čvrst pod Prstena najzad rascepio da bi propustio vatrenu loptu.
Božja pesnica? Tanj, da! Posmatrajući je iz zatvorske ćelije na Prstenastom
svetu, Luis ju je jasno video svojim unutrašnjim okom. Mora da se odlično mogla
razabrati sa oba zidna oboda: lopta paklene vatre veličine Zemljinog Meseca
probila je pod Prstenastog sveta kao što pesnica nekog čoveka probija
kartonsku kutiju.
Domoroci su mogli biti zahvalni što se pod Prstena u toj meri izobličio. Rupa
je bila dovoljno velika da kroz nju iziđe sav vazduh Prstenastog sveta; ali i bila je
hiljadu milja previsoko da bi se to dogodilo...
Krater je bio pun zvezda. Nije postojala gravitacija; nije bilo ničeg o šta bi se
motori za podizanje mogli odgurnuti. Luis zaista nije mogao toliko unapred da
misli.
"Uhvati se za nešto", dreknu on, "i čvrsto se drži! Ako ispadneš kroz
balkonski prozor, nema ti spasa."
"Naravno da nema", reče Govornik. Obavio se oko gole metalne grede. Luis
se uhvatio za drugu.
"Zar nisam bio u pravu? Zvezde!"
357
"Jesi, Luise, ali otkud si znao?"

A onda se javi gravitacija: postojano, snažno privlačenje koje je dejstvovalo
na Neverovatnog. Skelet zgrade okrete se na stranu, tako da se balkonski
prozor našao iznad njih.
"Drži se", reče žustro Luis. Koprcao se da bi se uspravio na gredi. "Ovako je
bolje! Nadam se da se Pril privezala; čeka je truckav put uz Božju pesnicu, na
kraju žice senkovitog kvadrata dugačke deset hiljada milja. Uz strminu, pa preko
vrha, a zatim..."
Oni podigoše pogled prema donjoj strani Prstenastog sveta. Beskraj
izrezbarene površine. U sredini, ogromna rupa od meteora, sjajna pri dnu. Dok
se Neverovatni ljuljao poput viska ispod Prstenastog sveta, sunce iznenada
blesnu na dnu kratera.
"...Napolje i dole. Tada ćemo biti vezani za Lažova, a on će hitati prema
svemiru brzinom od sedam stotina sedamdeset milja u sekundi. Biće dovoljno
vremena da nas žica međusobno privuče; ako to ne uspe, preostaje nam potisni
motor u Nesusovom Letciklu.
Kako sam znao? Govorio sam ti o tome. Nisam li pomenuo predeo?"
"Ne."
"To je bio nepobitan dokaz. Sivi vrhovi od materijala osnove koji se pomaljaju
kroz stenu i pad civilizacije stare samo hiljadu pet stotina godina! Do pada je
došlo zato što su te dve rupe od asteroida poremetile ustrojstvo vetrova.
Shvataš li da smo se uglavnom kretali između te dve rupe?"
"To je veoma posredan način rasuđivanja, Luise."
"Ali uklapa se."
"Da. Znači doživeću da vidim još jedan zalazak sunca", reče nežno Govornik.
Luisa kao da prože struja: "Zar i ti?"
"Da, povremeno gledam zalaske sunca. Hajde da porazgovaramo o Dalekom
letu."
358
"...Šta reče?"
"Kada bih mogao da ti ukradem Daleki let, moji sunarodnici vladali bi
poznatim svemirom, sve dok se ne bismo namerili na neku jaču vrstu. Zaboravili
bismo sve što smo tako bolno naučili o saradnji sa nepoznatim vrstama."
"Tačno", reče Luis u tamu. Vučenje ukradene žice senkovitog kvadrata sada
je bilo veoma postojano. Lažov mora da je već prešao dobar komad puta uz
obronak Božje pesnice nagnut pod uglom od deset stepeni.
"Verovatno ni ne bismo daleko stigli dok sreća mnogih Tila Braun štiti Zemlju.
Pa ipak, čast mi nalaže da pokušam", reče Govornik-Životinjama. "Kako mogu
da odvratim svoju vrstu od časne staze rata? Bogovi kzina bi me kaznili?"
"Upozorio sam te na probleme vezane sa izigravanjem bogova. To nipošto
nije bezazleno."
"Srećom, teškoće nisu nepremostive. Rekao si da bih uništio Daleki let, ako
bih pokušao da ga ukradem. Rizik je suviše veliki. Biće nam potreban lutkarski
hiperpogon da izbegnemo talasni front eksplozije Jezgra."
"Sasvim tačno", reče Luis. Kzin upita: "Ali pretpostavimo da sam lagao?"
"Ne bih smeo da se nadam da ću nadmuriti jedno biće tvoje inteligencije."
Plamen sunca ponovo blesnu u krateru Božje pesnice.
"Pomisli samo na to kako smo kratak put prešli", reče Luis. "Stotinu pedeset
hiljada milja za pet dana i istu tu razdaljinu nazad za dva meseca. Sedmina
prečice preko Prstenastog sveta. A Tila i Tragač misle da idu skroz u krug."
"Budale."
"Mi uopšte nismo videli obodni zid. Oni hoće. Pitam se šta li smo još
propustili? Ako su usisni brodovi Prstenastog sveta doprli čak do Zemlje, možda
su se domogli primerka plavih kitova i ulješarki, pre nego što smo ih istrebili.
Nismo izbili ni na okean.
Tu su i ljudi koje će sresti. Nema kraja mogućnostima razvitka jedne kulture.
A prostor... Prstenasti svet tako je velik..."
359
"Ne možemo se vratiti, Luise."

"Razume se."
"Bar dok ne uspemo da predamo naše tajne vlastitim svetovima. I dok ne
dobijemo jedan čitav brod."
360

Niven Lari Prstenasti Svet PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Niven Lari Prstenasti Svet PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Niven Lari - Prstenasti svet

Luis pritisnu kvaku. Zaključano.

Tuđinac je sedeo na savijenoj zadnjoj nozi. "Pitaš se zašto sam te doveo

usne razvlačile su mu se inčima od zubiju. Bile su suve kao ljudski prsti i

"Mora da si bio ushićen razvojem stvari?"

to u jednoj ogromnoj kući. Nisam mogao da izdržim."

kazati gde je to?"

Luis Vu krenu za lutkarom iz kabine i stupi u zamračenu unutrašnjost jednog

Skeptično šaputanje pratilo je lutkara. Čovek kelner, hladnokrvan kao robot,

prepirci ispuštala su zvuke nalik na mačji rat. U restoranu se automatski

2. I NJEGOVA ŠAROLIKA POSADA

Luis Vu je poznavao ljude koji su zatvarali oči kada su putovali prenosnim

oka puna odraza.

Luis je mislio na ovo dok su odlazili od Krušenka. Pokušavao je da ubedi

"Nema ih u mojoj kancelariji, baš kao ni prisluškivača. Pored toga, pomislite

Kada su se našli u sigurnosti njegove kancelarije, Luis zabravi vrata i uključi

toplog soka od šargarepe.

smrtnim opasnostima jednog tuđinskog sveta."

Treba li da komentarišem ispoljen nivo inteligencije? Ne? U svakom slučaju

"Nisu se baš pretrgli", reče Luis.

Za lutkare je kvantna II hiperpogonska skretnica predstavljala nekorisnu

"Ugradili smo motor u jedan od brodova četvrte generacije, najveći koji je

kvalifikovanim četvrtim članom naše istraživačke ekipe."

posude dok su ispadale iz proreza i dodade jednu Tili.

surogata medenog meseca.

Lutkar Nesus držao je slovo o etici. Prekinuo se (sasvim doslovno, govoreći

Prepirka se nastavila u Luisovoj kancelariji. "Ona odgovara mojim uslovima",

nije čak bila ni na Mesecu i da ne namerava da ide iza granice poznatog

plodnost. Skandal je na kraju doveo do promene zakona o kontroli rađanja.

Sreli biste troje od njih, da ste došli dvanaest sati ranije."

određuje ko će preživeti i razmnožavati se? Na Zemlji, sreća."

Tila se bespomoćno kikotala.

Zašto ti je baš do nje stalo?"

"Da," reče Tila Braun. "Da, odbijam."

Luis se lagano budio. Prisetio se da je stavio slušalice za spavanje i podesio

zvuči kao igra"

"Učinilo mi se od tebe da je lično Paula", priznade on sada. "Ona živi na

Lutkar se pojavi dva dana kasnije.

Na vratima se srela sa lutkarom koji je izlazio. Ona se nehotice zanese dok

"Iziđi odatle. Ovde te ništa neće povrediti. Ja štitim svoje goste."

bleštave beline u obliku naduvenog zareza. U njemu su stajale linije i senkovite

Prekinut usred predavanja, Luis reče: "A?"

Ali mogao bi je ubediti...

Treće, tu si ti i tvoja pretpostavljena sreća, što predstavlja jednu od

"Želim da se pridružim ekspediciji", reče Tila u videofon.

"Zašta si baš mene izabrala?" upita on.

on prethodno naučio. Za to će biti potrebna gravitacija", dodade on. "Isključenje

Spoljni su bili trgovci informacijama. Kupovali su ih po visokim cenama i

"Tamo dole." On pokaza jednom rukom, dok je drugu držao na kontrolama

Govornik se ukrcao sa putničkim koferom teškim dvadeset funti čiju je

brodom na fusioni pogon. Ja ću upravljati Dalekim letom."

"Da. Videćete da je brod veoma sličan letelici na bezreakcione potisnike, sem

Ne. Balon je bio suviše mali.

Luis se prvi ukrcao na Daleki let.

dok Luis ne isključi stazisko polje. Ako bi se dogodilo da brod udari u

Postoje singularnosti u matematici hipersvemira. Jedna takva singularnost

ekspedicije za njega će biti neudobnost.

neobično i rastrojavajuće. Pri normalnim hiperpogonskim brzinama linije bi

"Uh. Oči su mi kao kuvani luk."

skafander. Oči su mu bile čvrsto zatvorene; šteta, pogled je bio zadivljujući.

između Zemlje i Jupitera. Ali 'flota' se kretala neverovatnom brzinom, zaostajući

ili da napravi modricu.

"To je hendikep. Nemojte me pogrešno razumeti. Operacioni zahtev ne