Fenomen položaja bicikliste

Građanska dužnost. Pojam koji je već dugi niz godina zaboravljen u Srbiji.
Zaboravljeno je to da svako od nas treba da se bori za ovu zemlju i interese
svih ljudi u njoj. Zaboravili smo na solidarnost, toleranciju, i pre svega
ustajanje pred nepravdom. Moje skromno poznavanje istorije mi govori da Srbi
nikada nisu žmurili nad nepravdom. Nikada se nisu sklanjali u stranu i
dozvoljavali da neko drugi odlučuje o njihovoj sudbini. Danas to nije slučaj.
Apatičnost. Strah. Ćutanje. „Samo da je meni dobro, ne tiče me se život
drugih.“ Ta strašna rečenica koju sve više ljudi izgovara, a još veći broj misli.
Zastrašujuće je to koliko smo uplašeni. Ne, neću se pomiriti sa tim kada mi
kažu stariji da se sada ne bunimo, jer smo poneseni prošlim iskustvom. Svi
znamo na šta se misli. Ne, nije problem prošlo iskustvo i nije to umor. To je
jednostavno strah. Kada se desio taj prelomni trenutak kada smo od
neustrašivih postali plašljivci i ljudi koji ćute i sklanjaju se, trpe nepravdu i
dozvoljavaju svesno da im zemlja propada i nestaje. Ne znam kada će ljudi
shvatiti, ali mi našu domovinu više nemamo. Izgubili smo je. I to baš onog
trenutka kada smo sebe stavili ispred svog komšije, prijatelja, profesora,
prolaznika. Izgubili smo je kada smo rekli „Samo da je meni dobro, ne tiče me
se život drugih.“ Solidarnost. Nema je.

Prodali smo se. Za parče hleba postajemo deo mašinerije jednog čoveka.
Država- to sam ja. Ne. Država- to smo svi mi. Vreme je da baš to i shvatimo.
Mi smo ti koji odlučujemo o svom životu. Mi smo ti koji odlučujemo o slobodi.
Mi smo ti koji odlučujemo da samovolja jednog čoveka ne sme biti ispred
zakona i države. Mi smo ti koji odlučujemo da se poštuju prave vrednosti. Mi
smo ti koji mogu da naprave promenu.

Građanska dužnost! Moja je građanska dužnost da ustanem pred nepravdom.

Moja je građanska dužnost da se ne plašim. I moja je građanska dužnost da
ne dozvolim da moja domovina nestane.

Pojam autoritarnosti podrazumeva vrstu udvojenog ponašanja, gde susrećemo

podaništvo na jednoj, a nasilništvo na drugoj strani. Dakle, osoba autoritarnog
karaktera je slepo odana i poslušna prema onima koji su iznad (koje smatra
autoritetima), a istovremeno okrutna i puna prezira prema onima koji su ispod
nje u društvenoj hijerarhiji. Plastičan i simbolički primer ove vrste ponašanja
dao je Teodor Adorno, opisujući takozvani „fenomen položaja bicikliste“
– on se saginje od struka nagore (autoritarna ličnost je ponizna prema jakima
i moćnima), a gazi od struka nadole (autoritarna ličnost ponižava slabe i
nemoćne). Stoga, socijalnopsihološki promatrano, dominantno prisustvo
autoritarne psihostrukture igra značajnu ulogu u izgradnji patoloških
društvenih odnosa.
Socijalni psiholog Erih From prvi uvodi pojam autoritarnosti u teorijsku
primenu, kada je 30-tih godina XX veka tražio (psihološku/antropološku)
„ljudsku osnovu“ fašizma u Nemačkoj. No i pored toga što se otkriva
proučavanjem uzroka fašizma, ovaj tip karaktera se može vezati za bilo koji
vid nedemokratske ideologije, koja nastupa po principu „Autoritet odozgo,
poverenje odozdo!“ U tom pogledu autoritarnost kao karakterni sklop vezuje
se za svaki totalitarni ili autoritarni sistem, koji pojedinca apsolutno podređuje
kolektivu – partiji, državi, naciji, crkvi, kasarni, korporaciji... U određenom
društvenom i vremenskom okviru takav obrazac ponašanja, prenet na polje
političkih dešavanja, daje za posledicu pojavu nipodaštavanja značaja
pojedinca, a veliča ulogu vođe i njegove „pozvanosti“ da kao „vrhovni
autoritet“, u formi jake državne vlasti, određuje interese građana. Pojedinac
tu postaje atomizirana jedinka, čestica amorfne mase, čime gubi svojstva
vlastitosti i samobitnosti.

Bitnu ulogu u pripremanju pojedinca za prihvatanje ovog oblika

ponašanja igra porodica u kojoj se primenjuje autoritarno vaspitanje.
Ono podrazumeva takav odgoj dece u kojem se insistira na slepoj poslušnosti
deteta u odnosu na zapovesti strogog autoriteta (roditelja, vaspitača, učitelja,
nastavnika) i suprotan je demokratskom vaspitanju. U autoritarnoj porodici,
koja je strogo hijerarhijski organizovana (stariji zapovedaju – mlađi slušaju),
vlada antidemokratska atmosfera i duh netolerancije, a odnosi između roditelja
i dece su potpuno neravnopravni – roditelji imaju sva prava, a deca
nikakva. To za posledicu ima da kao odrasle osobe ovako odgojena
deca (po modelu „ropskih duša“) postaju ljudi pogodni za
manipulaciju od strane autoriteta, kojem su izuzetno podložni. Sa
druge strane, oni svoju potisnutu agresiju i nesvesnu mržnju,
proisteklu iz nametnutog podaničkog položaja, lako okreću prema
nezaštićenim i marginalnim grupama: nacionalnim, verskim, rasnim,
seksualnim manjinama, političkoj opoziciji, duševno obolelim
osobama, nekonvencionalnim i slobodoumnim pojedincima, koji
odskaču od proste uprosečenosti.

Ključno je sada pitanje – da li je samo porodica odgovorna za nastanak

autoritarne ličnosti? Da li se isključivo u ovoj bazičnoj društvenoj jedinici
produkuje ovakav karakterni sklop? Odgovor je – NE! Porodica je samo neka
vrsta zastupništva celine društvenih odnosa, koje ona reprodukuje u svom
umanjenom formatu, te je i njena odgovornost delimična, jer nastupa samo
kao instrument, agentura društvenog poretka. Dakle, ona uglavnom oponaša
postojeće društvene odnose. Ne sme se zanemariti ni to da im ona može biti i
potpuno neprilagođena, u zavisnosti od svesnosti o celini socijalnih tendencija,
kao i od potencijalnog moralnog nastrojstva njenih članova.

Antidemokratičnost u porodici, oličenu u podvrgavanju autoritetu i nametanju

slepe poslušnosti, u obzir uzima frojdomarksista Vilhelm Rajh, kada u svom
delu „Masovna psihologija fašizma“ obrazlaže ulogu oca porodice u
oblikovanju podaničkog karaktera deteta. Sagledavajući kapitalistički način
proizvodnje kao autoritarnu strukturu (usled hijerarhijske uređenosti na
relaciji kapitalista – najamni radnik), Rajh će naznačiti da „isti položaj koji u
proizvodnom procesu ima pretpostavljeni spram oca, otac sam zauzima u
porodici. I svoj položaj podanika spram vlasti on nanovo stvara u svojoj deci.“
Tim načinom, u dimenziji političkog života, „autoritarna država ima u svakoj
porodici oca kao svojeg predstavnika, čime porodica postaje njenim
najvrednijim instrumentom moći.“ Sada je uočljivo kako se prenose postojeći,
kapitalistički, proizvodni odnosi (široki socijalni nivo) na polje porodičnog
vaspitanja (najuži socijalni nivo), čime se reprodukuju i regrutuju lojalni
građani autoritarne države, kakva je, u Rajhovom slučaju, ona fašističkog
ustrojstva, koja zahteva gvozdenu disciplinu. Socijalne, ideološke i psihološke
devijacije nastale u dominantnom načinu reprodukcije tako su izrodile
izopačene istorijske pojave u kojima je pojam čoveka opovrgnut u svojoj
suštini kroz formiranje „ropske duše“ još u porodici.

Na koji način prepoznati autoritarnu ličnost?

Videli smo da autoritarnu ličnost odlikuje antidemokratičnost, kao i podanički

odnos spram onih koji su joj nadređeni, a osionost, drskost i mržnja prema
slabima i nemoćnima. Na to u kojim se varijablama ospoljava taj
antidemokratski i autoritarni karakter ukazao je Teodor Adorno u delu
„Autoritarna ličnost“, gradeći nizom psihometrijskih istraživanja i ispitivanja
svoju poznatu F skalu (F – fašizam kao najekstremniji izraz antidemokratske
ideologije). Zaključio je da su osobe u kojima su snažno izražene autoritarne
crte ličnosti zanatno podložnije prihvatanju ideološkog obrasca kakav je
fašizam. Adorno je definisao devet varijabli u kojima je prepoznat dotični
obrazac ponašanja i antidemokratsko nastrojstvo, što je potvrdio i propratnim
tvrdnjama ispitanika, koje pristaju uz ove varijable.

a. Konvencionalizam. Kruto pristajanje uz konvencionalne vrednosti srednje

klase (tvrdnja: „Pokornost i poštovanje autoriteta jeste najvažnija vrlina koju
dete treba da usvoji“);

b. Autoritarno potčinjavanje. Pokoran, nekritički stav prema idealizovanom

autoritetu vlastite grupe (tvrdnja: „Ono što je ovoj zemlji najviše potrebno,
više od zakona i političkih programa, jeste nekoliko hrabrih i odanih vođa u
koje narod može da ima poverenja“);

c. Autoritarna agresija. Sklonost da se traga za ljudima koji narušavaju

konvencionalne vrednosti, kako bi bili osuđeni, odbačeni i kažnjeni (tvrdnja:
„Uvreda naše časti uvek treba da bude kažnjena“);

d. Anti-intracepcija. Suprotstavljanje subjektivnom, imaginativnom i

milosrdnom; emotivna otupelost (tvrdnja: „Kad osoba ima problema ili briga,
za nju je najbolje da o tome ne misli, već da se pozabavi vedrijim stvarima“);
e. Praznoverje i stereotipija. Verovanje u mističke determinante nečije
sudbine; sklonost ka mišljenju u okviru krutih kategorija (tvrdnja: „Svako
mora da veruje u neke natprirodne sile i njihovoj moći treba u potpunosti da
se pokorava“);

f. Moć i „čvrstoća“. Zaokupljenost dimenzijom dominacije-pokornosti,

snage-slabosti, vođe-sledbenika; identifikovanje sa moćnim osobama;
preterano isticanje snage i čvrstoće (tvrdnja: „Ljudi mogu biti podeljeni u dve
različite klase: slabi i jaki“);

g. Destruktivnost i cinizam. Uopšteno neprijateljstvo; ponižavanje ljudskog

(tvrdnja: „Kakva god da je ljudska priroda, uvek će biti ratova i sukoba“);

h. Projektivnost. Predubeđenje da se u svetu događaju razuzdane i opasne

stvari; projekcija nesvesnih emocionalnih poriva prema spoljašnjosti (tvrdnja:
„Većina ljudi ne shvata kako dobrim delom našim životom upravljaju zavere
koje su potajno osmislili političari“);

i. Seks. Preterano zanimanje za seksualne nastranosti (tvrdnja:

„Homoseksualci nisu ništa drugo do izopačenici i zaslužuju da budu strogo
kažnjeni“).

Svojom F skalom Adorno je pokušao da utvrdi „odavatelje“ tendencija koje

leže relativno duboko u samoj ličnosti i koje tvore dispoziciju da se spontano
(u odgovarajućoj prilici) izraze fašističke ideje ili da se potpadne pod njihov
uticaj. Takva ličnost bi zapravo bila validni reprezent političke orijentacije
antidemokratskog tipa. To je značilo da je zauzimanje izvesnih (političkih)
stavova zavisilo od osobina ličnosti koje neko poseduje. Istraživanje je trebalo
da pokaže da je na određenim osobinama ličnosti zasnovana spremnost za
prihvatanje antidemokratskih stavova. Od prijemčivosti pojedinca za
antidemokratske tendencije zavisi i mogućnost realizacije antidemokratskih
ideja, stavova, shvatanja i širenja takve propagande.

Gde smo tu mi?

Poredeći trendove ponašanja autoritarne ličnosti i varijable iz Adornove F skale

sa rezultatima istraživanja sprovedenog u maju 2012. godine, među školskom
omladinom uzrasta od 12 do 18 godina u deset gradova Srbije, dobijamo
izuzetno zabrinjavajuće podatke.

Naime, gledano po ukupnom procentu dece i mladih koji izražavaju

netrpeljivost, netolerantnost, isključivost, pa time i antidemokratičnost prema
nekoj populaciji, na prvom mestu rang liste su osobe drugačije seksualne
orijentacije, prema kojima negativan stav ima 36 odsto ispitanika. Na drugom
su ateisti (23,0%), na trećem pripadnici drugih nacionalnosti (21,8%), a slede
HIV pozitivne osobe (19,0%) i odlični učenici (18,9%). Negativno su ocenjivani
i muškarci koji nisu navijači - 15,3 odsto dece i mladih prema njima ima
negativan stav, oni koji misle drugačije od većine (15,2%), polaznici programa
nevladinih organizacija (14,5%), osobe sa invaliditetom (14,0%), sugrađani
drugačije veroispovesti (11,8%), pripadnici drugih rasa (11,2%), pa čak i žene
(10,5%). Organizatori istraživanja bili su Centar za prava deteta, Koalicija za
monitoring prava deteta i organizacija Save the children. Ukupan uzorak
obuhvaćen istraživanjem bio je 1358 dece.

Istraživanje sličnog tipa sprovedeno je i u Hrvatskoj početkom ove godine od

strane Instituta za društvena istraživanja i Friedrich Ebert fondacije. Uzorak je
brojao 1500 ispitanika uzrasta od 14 do 27 godina. Naročito visok stepen
netrpeljivosti i netolerancije ispitanici su pokazali prema Srbima (samo 7%
mladih bi ih želelo za bračnog partnera, a 15% bi ih prihvatilo u svom
komšiluku), prema Romima (70% mladih im ne bi dozvolilo da žive u
Hrvatskoj), homoseksualcima (40% ih ne bi želelo u susedstvu), a izrazita
netolerancija je pokazana i prema Albancima i ostalim Balkancima.

Sagledavajući rezultate istraživanja u Srbiji i Hrvatskoj jasno je da se

autoritarni i antidemokratski obrazac snažno ispoljava u obe države, što ih čini
jako sličnim u tendencijama sa najgorim mogućim ishodima. Odgajanje
autoritarnog naraštaja u socijalnom okruženju gde odavno vlada opterećenost
predrasudama, stereotipijama, ksenofobijom i nacionalističkim nabojem, sa
sobom ne može doneti ništa dobro. Naročito ako se u vidu ima da se radi o
osiromašenim državama, za čije stanje političke elite uvek krivca pronalaze u
onom drugom – svetskim moćnicima ili unutrašnjim neprijateljima, protiv kojih
treba nastupiti jednistvom, čvrstinom i „čistinom“ nacionalnog bića u koje se
ima utopiti svaki pojedinac. U tom pogledu potencijal autoritarne političke
kulture dobio je, na nesreću, i svoj podmladak.