САДРЖАЈ

1. Увод……………………………………………..………..3
2. Историја манастира Раваница..........................................4
2.1Манастир Раваница кроз векове.....................................5
3.Распоред живописа..............................................................7
4.Иконографија Раванице ......................................................8
5.Црква манастира Раваница.................................................10
5.2Припрата и остали објекти манастира............................12
6.Манастир Врдник познат као мала Раваница ...................13
7.Закључак................................................................................15
8. Литература…………………………………………………16

2
1. Увод:
Манастир Раваница је манастир у Србији и налази се у подножју Кучајских
планина, поред села Сење код Ћуприје.

Манастир Раваницу са црквом Вазнесења подигао је кнез Лазар између

седамдесетих и осамдесетих година XIV века. Ктиторска повеља сачувана је само у
два каснија преписа, која нису истоветна. По болоњском препису, раваничка повеља
била је издата 1376/7, по врдничком 1381. године. Међутим, на основу житија
испосника светог Ромила који је живео у непосредној близини Раванице и који је,
после смрти 1375. године, и сахрањен у Раваници, закључује се да је раваничко
властелинство већ постојало, али свакако не као завршена манастирска целина.
Такав манастирски комплекс - са црквом, пиргом, моћним утврђењем са седам кула,
трпезаријом, ћелијама, неопходним економским и господарским зградама - морао
се стварати годинама. Као, уосталом, и сви наши угледни манастири.

По својим архитектонским и ликовним обележјима раваничка црква представља

почетак моравске школе. Црква представља оригинално архитектонско решење
настало спајањем светогорске традиције тролисне основе и модела уписаног крста
са пет купола, одомаћеног у време краља Милутина. Тролисна основа је постала
узор у даљем развоју просторне концепције храмова. Црква је зидана
наизменичним редовима камена и опеке, украшена је керамопластичним
декоративним елементима и богатом рељефном пластиком.

Као значајно средиште духовног, културног, књижевног и уметничког живота

Раваница је утицала на настанак више цркава и манастира, међу којима се истичу
оближњи манастир Сисојевац и цркве у Петрушкој области.

До данас су сачуване три куле и део северног бедема, али је за потребе одбране
манастира подигнутог у долини сигурно било неопходно велико и јако утврђење. У
старим изворима се помиње да је манастирска утврда имала 7 пиргова, док је један
путописац 1568. године видео свега 4 очуване куле. У првој половини 19. века,
1829. године, је унутар манастирског комплекса још увек постојала велика
трпезарија из средњег века, али ње данас више нема.

На фрескама, које су остале очуване у олтарском и главном унутрашњем простору

цркве, запажају се извесне новине везане за шеме у избору тема и циклуса (Велики
празници, Христова страдања, Чуда и параболе), које ће постати правило у
осликавању потоњих храмова Моравске Србије. У куполама су фреске Христа,
Богородице, Анђела и пророка, у олтару су представе Христовог страдања и
оваплоћења, док су у наосу циклуси Великих празника, Чуда и јеванђелских
приповести као и свети ратници и монаси. У самој цркви данас се налазе мошти
кнеза Лазара.

3
2. Историја манастира Раваница:
Манастир Раваница је највећа и главна задужбина кнеза Лазара Хребељановића.
Грађена је између 1376. и 1381. године, а о томе је написана и чувена народна песма
"Зидање Раванице".

Слика 1:Манастир Раваница

Подизање владарске задужбине у средњем веку био је државни подухват. Зато је

одлуку о подизању главне Лазареве задужбине, у којој ће бити и његова гробница,
по једном родослову, донео српски Државни сабор 1375. године, када је Јефрем
изабран за патријарха српског. Код избора локације за нов манастир, увек се водило
рачуна да место има здрав ваздух, добру воду и лепу природу која сама побуђује
човека на дивљење Творцу. Погодно место нађено је испод Кучајнских планина,
између брда Врсоља и Главнице, у долини реке Раванице, по којој је и назван.

Одмах је започето зидање главне манастирске цркве, конака, трпезарије и осталих

објеката, а читав комплекс је опасан јаким бедемима са седам кула. Радовима
руководи у народним песмама опевани Раде Неимар. Куле су, можда касније,
добиле имена: Милошева, Југ-Богданова, Браће Југовић и сл. На главној, тзв.
Лазаревој кули, уграђен је натпис од цигала: "Лазар, ктитор овог светог места", а
један други натпис "Господе, заволех лепоту Твога дома" указује да је у њој, можда,
била дворска капела у којој се служило за кнежеву породицу. Још увек је у апсиди
сачуван живопис. Неку годину касније, манастирској цркви је са западне стране
дозидана припрата. Кнез Лазар издаје повељу својој задужбини сачувану само у два

4
преписа из каснијег времена са различитим датовањем - 1375/6 и 1380/1. у којој
објашњава мотиве изградње - подражавање ранијих побожних царева на чији је
престо Божјом вољом постављен и у знак захвалности Богу за многе дарове које је
од Њега примио. По основу ктиторских права прописао је типик по "правилу
светих отаца" за општежитељни манастир, поставивши за игумана Арсенија
"човека добродетељна и разумна".

Издржавање српских манастира и монаха обезбеђивано је од земљишног фонда,

при чему није било важно да се имања налазе у непосредној близини. За
издржавање своје задужбине Лазар дарова "обилне приходе и села, винограде и
воћњаке насади и друге купи". Био је изузетно дарежљив дарујући 146 села, 2
засеока и 3 цркве-метоха, затим приход од новобрдске царине, неколико панађура,
скеларине и бира. Највећи комплекс, од 62 села, налази се у околини Раванице, и
захвата простор око Црнице и Мораве све до Багрдана. Остали поседи су се
налазили широм српске државе: у Браничеву, Пеку, Звижду, Стигу, у сливу Велике и
Јужне Мораве, Мачви, Битви итд. Да би имања била груписана, Лазар је
откупљивао или власницима давао у замену друга имања: "И све што приложих, не
узех ничију баштину нити силом отех, него откупих или замених, како је ко желео",
наглашава Лазар у поменутој повељи.

2.1Манастир Раваница кроз векове:

У бурним временима XIV-XV века Раваница је тешко страдала, паљена и рушена.

Једва осам година после изградње, честити кнез гине на Косову, а Србија постаје
мета сталних турских упада. Пустошена је и паљена већ 1398. о затим и 1427. и
1436. године итд. Но сама црква није скрнављена. Летописац архимандрит Георгије
пише да су Турци после пропасти Србије, разорили Раваницу и однели сво злато и
сребро које су у њој нашли.

У турском попису из 1467. године, манастир се помиње као жив, има братство и
поседује имања и служи као тимар тј. имање са војничким обавезама и приходом од
4.000 акчи. Једну деценију касније, турски катастарски пописи повећали су приходе
на 6.000 акчи. Почетком XVI века (1516) тимар манастира Раванице чини само
једно ненасељено обрадиво поље без радне снаге, са приходом од свега 1.716 акчи.
Остало манастирско имање претворено је у посебан вакуф који је доносио приход
од 11.000 акчи. Манастирско братство чинили су игуман, 7 јеромонаха, 5 јерођакона
и 13 монаха. Манастир се и даље добро држао, јер половином XVI века
смедеревски дефтер наводи да у манастиру живи 32 монаха, иако приход износи
свега 1.095 акчи. Попис из времена султана Мурата III (1574-1595) даје детаљан
опис покретног и непокретног имања.

Манастир је тада изгубио своје војничке обавезе и прикључен је тимару неког

спахије са приходом од 3.000 акчи. У другој половини XVI века манастир су
посетили путници Пигафета и Унгнад, оставивши податак о томе. У XVII веку
манастир се издржавао захваљујући помоћи коју је редовно добијао од влашких

5
војвода и руских царева. Године 1672. поправљене су келије под кулом кнеза
Лазара.
Тешко време за Раваницу, наилази током Бечког рата, од 1687. до Сеобе Срба 1690.
године. Манастир је тада паљен и рушен, неки монаси "томљеније мача пријеше" а
остали се придружују патријарху Арсенију III Чарнојевићу, носећи кнежеве мошти
и најнужнији инвентар. За 40 дана тегобног пешачења стигоше у "српско село"
Сент-Андреју, где близу обале Дунава, подигоше малу цркву од дрвета и у њу
положише мошти Светог кнеза. Јеромонах Михаило пише 1695. године да су у
"великој тескоби и изгнанству од безбожних и богомрских Агарена. Својих домова,
и манастира и сваког добра лишени, а овде никакво добро не нађосмо. И боравимо
овде 4 године, по злу добра чекајући, и не дочекасмо, а од сада - једином је Богу
знано. Јао, роду хришћанском!"

Године 1697. раванички монаси нађоше у Фрушкој Гори запустели манастир

Врдник, "који обновисмо и покрисмо и келије подигосмо ... како могосмо, све од
дрвета, мало шта од зида и земље, а остало плетером и блатом". Манастирску цркву
посветише Вазнесењу Христовом (пре тога светом Јовану Крститељу), у спомен на
стару Раваницу, и у њу сместише кнежеве мошти. Од тада се и манастир Врдник
назива Раваница. Да би се разликовале две Раванице, добише епитете - једна
Моравска, друга Сремска.

Мошти су у овом манастиру почивале све до 1941. године када су пренете у

београдску Саборну цркву.
Склапањем Пожаревачког мира (1718) северна Србија је припала Аустрији, па и
Раваница. Од избеглих монаха остао је у животу само јеромонах Стефан, даскал
(учитељ) који се враћа и бележи: "Нађох манастир Раваницу пусту и сасвим
порушену, припрата црквена до темеља разрушена, у шуму обрасла, да се ни врата
не познаваху", а по самој цркви "порастила велика древеса". У таквим је условима
провео зиму, а од пролећи "дозва мајсторе и поче цркву обнављати преко лета, а у
јесен је покри". Треће и четврте године "подигосмо припрату, и келије колико шта
могосмо обновисмо, помоћу Божјом и милостивих хришћана". Због несебичаног
рад на обнови манастира, урађен је портрет даскала Стефана у припрати, северно
од улаза.

Раванички калуђери одржавају везу са сремском Раваницом и њеним братством, па

када је дошло до друге сеобе Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем,
монаси купе вредности из свог манастира и одлазе својој браћи у Срем. Приликом
визитације манастира 1753. године, посебно су пописане ствари из старе Раванице.
У ратовима крајем XVIII века, Раваница игра видну улогу, највише захваљујући
игуману Викентију, чији синовац Стојко води сопствену хајдучку дружину. У рату
званом "Кочина Крајина", Раваница је седиште Кочиног брата, који одакле
господари Ресавом, руководи борбом, прикупља добровољце, храну и муницију. За
освету, Турци 9. априла 1788. године, јаким снагама освајају и пљачкају Раваницу а
келије пале. Те су године чести бојеви око Раванице.

6
Тако је 26. јуна погинуо Стојко, што је игумана бацило у велику жалост. Овде је
Марјан Јовановић са одредом фрајкора разбио Турке. Из боја у бој, а манастир је
страдао. Тек 1794. године београдски везир Мустафа-паша издаје бурунтију да се
црква поправи и ћелије озидају. Оправка је свакако била мала, јер подаци сведоче да
је манастир обнављан и у време Карађорђево, за време Првог српског устанка, и
касније у време кнеза Милоша. Кнез Александар Карађорђевић обнавља га 1844. г.
о државном трошку и покрива лимом. Страдао је у оба светска рата, а 1943. године,
Немци стрељају игумана Макарија и уништавају сву покретну имовину. Саме
зграде нису претрпеле неку већу штету, па се манастир брзо обнављао.
Најозбиљнији и најобимнији конзерваторско-рестаураторски радови започети су
1956. године, када је скинут плех и поново стављено олово. Такође је скинут малтер
са спољних фасада, из прошлог века, тако да је декорација фасаде дошла до
изражаја.

3.Распоред живописа:
Распоред живописа манастира Раванице несумњиво представља нов,
специфичан систем y полихромној декорацији унутрашњих зидних површина
цркава и манастира y средњевековној Србији.

Слика 2 Распоред живописа

У њему ce најпре видно истиче преовладавање сцена из циклуса Христових

чуда, затим. ратници y северној и јужној певници, као и богатство орнаментике.
Врло сличан систем украшавања примењен je и y сликарству Манасије,
Каленића и Сисојевца. Начин сликања међусобно повезаних медаљона v

7
живопису ове групе манастира могао би ce готово узети као типичан за њих. Ти
медаљони су y виду ланца од мањих и већих кругова, око којих je прстенаст
круг украшен карактеристичном шаром зубаца . Њих нема y сликарству осталих
цркава из друге половине XIV и прве половине XV века на територији Србије
и Македоније.Ако ce упореди распоред живописа y Андреашу на Тресци из 1389.
године, кар и y другим црквама тога доба, уочиће ce да y њему преовлађу
сцене из циклуса Великих празника и Христових страдања.

Интересантно je напоменути да y најнижој зони певница y Андреашу нису

представљене фигуре ратника. већ апостоли. Карактеристично je да и простор
певничких апсида y Павлици није испуњен искључиво ратницима нити пак
сценама из циклуса Христових чуда. Поставља ce и питање: да ли je распоред
фресака y Раваници, Манасији, Каленићу и Сисојевцу карактеристичан само за
ову гpупy манастира или за један стил који je садржао и специфичан избор и
распо-ред религиозних сцена, светитељских фигура, медаљона и орнаментике? ?

Да je раваничка концепција y фреско-декорацији била одраз једног стила који

би био карактеристичан за сликарство православних земаља y последњим
деценијама XIV и првим деценијама XV века, онда би ce она несумњиво
морала одразити и y осталим црквама y Србији и Македонији, тим пре што су обе
земље y средњем веку биле као једна целина, тј. припадале држави Немањића.
Изгледа да су y питању други разлози.Или су сликари једне школе или монаси
Ресаве (у средњовековним записима и Раваница je y Ресави) током времена
формирали своје посебне традиције y фреско-декорацији цркава и манастира.
Ако су то сликари са стране, онда ce поставља питање: одакле су дошли?
Недавни покушај да ce живопис Раванице, Манасије и Сисојевца веже за
солунско осликарство тешко би ce могао прихватити, поготово што ce за
живопис Манасије са сигурношћу претпоставља да je дело сликара који су
фрескама украсили цркву св. Илије y Солуну.

4.Иконографија Раванице:
Живоиис Раванице пружа интересантну грађу за проучавање иконографије
циклуса Христових чуда y старом српском сликарству.Међу сценама из овог
циклуса нарочиту пажњу заслужује сцена Прича о царској свадби. Она ce
налази y средњој зони северне певнице и јако je избледела па ce одоздо тешко
и може сагледати њена садржина. У њој je Исус Христос y десном углу
представљен y светло-плавој елипгичној мандорли, y седећем положају, a око
њега je група анђела, по три, лево и десно од мандорле. Испред њега je, лево,
сто са гостима на царској свадби.

У предњем плану назиру ce четири фигуре како седе окренутим леђима према
гледаоцу. У задњем плану такоће ce уочавају четири седеће фигуре окренуте
лицем према гледаоцу. У левом углу сцене, лево од стола, y предњем плану,види
ce један анђео који гони једну нагу особу, a y задњем плану други анђео који

8
гони необичну фигуру човеколиког тела с птичјом главом (мотив свакако узет
из староегипатске уметности). Ова сцена je јединствена y српском
средњоковном сликарству.

Слика 3. Иконографија Раванице

На јужном зиду, y источном травеју, y средњој зони, одмах до јужне певнице,

насликана je сцена која представља вероватно једно од Христових чуда на
мору. У њој je представљен Исус Христос са неколико фигура y чамцу. Лево je
Христос, a десно cv фигуре међу којима су по свој прилици представњене и
жене y хаљинама са кратким рукавима. Добро ce назиру само четири фигуре y
предњем плану.

По својој необичној иконографској садржини издваја ce сцена Причешћа

апостола. Уобичајена сцена Причешћа апостола представља два Христа, обучена
y химатион и хитон или архијерејску одежду. Оба Христа готово увек стоје иза
часне трапезе. Једаи пружа хлеб левој групи апостола са Петром на челу, a
други вино десној групи са Павлом на челу.

У Раваници Исус Христос насликан je испред часне трапезе (!) y свечаном

архијерејском сакосу, с раширеним рукама које благосиљају. Лево од њега je

9
анђео y белој хаљини, који пружа левој групи апостола хлеб, a десно од њега je
ђакон, који пружа десној групи апостола суд с вином. У позадини je уобичајена
представа анђела с рипидама као и архитектура која ce ретко када слика y
Причешћу апостола. Интересантно je напоменути да je В. Р. Петковић мислио да
су y овој сцени насликана три Исуса Христа.Овакву неуобичајену и једину
композицију y старом српском сликарству могао je насликати само мајстор који
je био сасвим добро обавештен о религиозним текстовима. Зато je по свој
прилици Раванички сликар пре учени монах него мајстор из еснафских редова.

5. Црква манастира Раваница:

Архитектура цркве манастира Раваница раниje није довољно, ни темељно
проучавана. Проучавање je било y великој мери отежано оправкама из раз
них периода њене прошлости које су или измениле поједине архитектонске
елементе, или су они, под слојевима лепа, били недоступни оку испитивача.

Триконхална основа раваничке цркве није нова творевина, у Моравској Србији

прихваћена је под утицајем Свете Горе, нарочито преко њених монаха исихаста и
испосника које је кнез Лазар прихватао и штедро помагао. Творац Раванице добро
је познавао и цркве из времена краља Милутина.

Од њих је преузео и пет купола над наосом, али ове елементе решава на нов начин:
сва кубета добијају наглашена коцкаста постоља, а с њима и нове архитектонске
вредности целине. Задржавајући познато зидање у наизменичним редовима камена
и опеке, па и уоквиравање камених плоча опеком, творац Раванице, више од својих
претходника, настоји на правилном ритму: увек ред камена па три реда опеке.
Бојењем узиданих опека појачава доживљај ритмичког понављања материјала.

За Раваницу је карактеристична и разрада многобројних прозора на свим странама

цркве. Арх. Вуловић је набројао 62 прозорска отвора, застакљена разнобојним
стаклом. Раваница је била изузетно добро осветљена у свако доба дана. Кад таква
светлост обасја и стубове са фрескама са богатим златним орнаментима, постаје
јасно зашто један раванички монах бележи: "Лазар је цркву озарио".

Посебна новост је богато коришћење дводимензионалне декоративне пластике на

Раваници: око прозора, рашчлањених отвора нартекса, у њиховим архиволтама,
тимпанонима, при обради западне фасаде са средишном богатом розетом изнад
трифоре.

Манастирска црква посвећена Вазнесењу Христовом (Спасовдан) зидана је у тзв.

Моравском стилу српске средњовековне архитекстуре са 5 купола. Раваница није
добила бљештаву фасаду од мермера, попут Студенице, Бањске или Дечана. Њени
неимари зидају од камена и цигле. Народни песник примећује да Лазар зида:
"Од студеног креча и камена,
А покрива плочом и каменом,

10
Од камена ником и камена".

Слика 4. Манастирска црква посвећена Вазнесењу

Иако димензијама мала, захваљујући складним пропорцијама и зидовима

изведеним од наизменичних редова тесаног камена и цигле, са складним испустима
и удубљењима на фасади, црква је најбољи репрезент тзв. Моравске стилске групе.
Сви прозори су дводелни и имају облик бифоре.

Украшени су богатом пластичном декорацијом са орнаментикима у форми цветова,

испреплетених стабала, грифона и слично. Једина трифора налази се на западном
зиду цркве, а изнад ње је једина розета.

Визуелни ефекат појачава низ малих декоративних шупљих крстова од печене

глине, поређаних око прозорских аркада и розете. Поља између лукова покривена
су декорацијом у облику шаховских поља начињеном од црвене цигле и сивог
камена. Под је од белог мермера.

Садашњи иконостас потиче из 1833. године. Кнез Лазар је после погибије сахрањен
у цркви Светог Спаса у Приштини, а 1391. године пренет је у своју задужбину и
положен у кивот постављен испод ктиторске композиције у цркви. Године 1989.
године, у оквиру прославе 600-те годишњице Косовског боја, кивот са моштима
светог кнеза Лазара постављен је испред иконостаса.

Првобитни живопис, за разлику од оног у другим средњевековним манастирима,

није сав урађен у фреско техници. Највећим је делом слабо очуван, што је
разумљиво обзиром на бурну историју. Значајна је ктиторска композиција на којој
су приказани кнез Лазар и кнегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком. У
певничким апсидама представљени су свети ратници, а изнад њих сцене из
Христовог живота, међу којима се посебно истиче Улазак у Јерусалим. У тамбуру
централног кубета представљени су свих 16 старозаветних пророка. Стубови у
цркви осликани су медаљонима са ликовима светитеља. Сликана орнаментика на

11
колонетама стубова, у венцу тамбура куполе и другде, живописна је и богата, а чине
је углавном геометријски и биљни преплети. Зограф Раванице ужива у
живописности и контрастима боја (зелено и црвено, црно и жуто, жуто и плаво).

Црква манастира Раваница представља оригинално архитектонско решење настало

спајањем светогорске традиције тролисне основе и модела уписаног крста са пет
купола, одомаћеног у време Краља Милутина у 14. веку.

Тролисна основа манастира Раванице је постала узор у даљем развоју просторне

концепције храмова. Црква манастира Раванице је зидана уобичајеним
византијским стилом – наизменичним редовима камена и опеке, “оживљена” и
украшена великом розетом изнад западног портала, керамопластичним
декоративним елементима у облику полуобличастих бојених шаховских поља испод
куполе и богатом рељефном пластиком на прозорима.

Српски патријарх Данило трећи овако описује кнежзево украшавање Раванице :

“Божанску је цркву прекрасним мраморјем уkрасио, златом и сребром је
божанствене иконе изобразио. И не само иконе, него је и зидове златом просветлио.
Манастир је оградио високим пирговима /кулама/ и чврстим зидовима, и утврдио
оградом, какве до тада није било”.

На фрескама манастира Раванице, које су остале очуване у олтарском и главном

унутрашњем простору цркве, запажају се извесне новине везане за шеме у избору
тема и циклуса /Велики празници, Христова страдања, Чуда и параболе/, које ће
постати правило у осликавању будућих храмова моравске Србије. У куполама су
фреске Христа, Богородице, Анђела и пророка, у олтару су представе Христовог
страдања и оваплоћења, док су у наосу осликани циклуси Великих празника, Чуда
и јеванђелских приповести као и свети ратници и монаси.

У самој цркви манастира Раваница данас се налазе свете мошти Светог Кнеза
Лазара које су веома поштоване и створиле једно од најзначајнијих места
ходочашћа Срба.

5.2Припрата и остали објекти манастира

ПРИПРАТА дозидана са запада потиче из XVIII века, из времена обнове даскала

Стефана. У југоисточном углу је гроб преподобног Ромила Раваничког, подвижника
из групе Синајита који су у Србију дошли у време Лазарево. Фреске у припрати рад
су зографа из Македоније.

ОСТАЛИ ОБЈЕКТИ Од средњевекових објеката није ништа сачувано. Стари конак

подигнут је 1849-1850, на темељима Лазареве трпезарије захваљујући руској
помоћи. Нови конак са трпезаријом, подигнут је 1992-1993, захваљујући помоћи
Ресавске банке, Скупштине Општине Ћуприја и других.

12
Јужно од цркве је гроб Цинцар Јанка Поповића, родом из Охрида, који је у Србију
дошао 1800. године, учествовао у Првом устанку и постао војвода. Путујући 1833.
године из Шапца за Алексиначку бању, умро је у Ћуприји и овде сахрањен.

СЕСТРИНСТВО - Раваница је постојала као мушки општежитељни манастир све

до 1946. године. Тада је претворена у женски манастир, и у њега се уселила
игуманија Ефимија са 25 сестара. Сестринство држи најстрожији манастирски
типик.

6.Манастир Врдник познат као мала Раваница:

Манастир Врдник, познат и као Мала Раваница, један је од најзначајнијих
манастира на Фрушкој гори.

Године 1811, на Видовдан, када је завршена манастирска црква, у њу су пренете

мошти светог кнеза Лазара.

Слика 5. Манастир Врдник познат као мала Раваница

Као и код већине фрушкогорских манастира прошлост манастира Раваница у

Врднику остаје нејасна. Први податак о њему долази из турских докумената где се
у попису из 1566. године наводи његово имање и одређује сума од 3000 акчи за
његов откуп. Монаси из манастира нису успели да сакупе потребну своту па су се,
плашећи се турске освете, разбежали на све стране. На сву срећу појавио се један
мештанин Купиника (Купинова) по имену Пејо који је исплатио Турцима тражени
износ.

13
Тешко је рећи када је манастир стварно подигнут. Сигурно је једино да је основан у
времену између краја XV и почетка XVI века. Будући да се не зна време његове
градње то се још мање зна ко га је саградио.

Црква и конаци су били веома примитивно грађени - од плетера и дрвета које је

облепљено блатом. Но, то је било довољно да манастир буде оспособљен за своју
свету мисију у наредним вековима. Како су монаси из Раванице са собом донели и
све оне драгоцености које су успели да извуку из свога манастира, посебно мошти
кнеза Лазара, то се и манастир у Врднику од тога доба почео звати Мала Раваница.

У то време манастир је био сиромашан па су врднички монаси често путовали у

Русију тражећи материјалну помоћ.Ипак, временом, највише захваљујући томе што
су у њему биле смештене мошти кнеза Лазара, манастир је примао све више
посетилаца, а и новчана помоћ је била све већа.

По попису фрушкогорских манастира из 1753. године види се да је црква од камена

назидана у знаку крста, са сводом од цигле и покривена шиндром од храстовине.
Била је кречом окречена (значи није била живописана), а ни иконостас се не
помиње.

Опис фрушкогорских манастира из 1753. године прави додатну забуну наводећи да

је „Здатељ же јего св. кнез Лазар сербски“, односно наводи да је оснивач овог
манастира кнез Лазар. Но, то је нетачан податак.

Унутрашњост:

Иконостас је изрезбарио карловачки дуборезац Марко Вујатовић (1809-14), а

позлатио га је Петар Чортановић. Најлепше су израђене Царске Двери и
Богородичин трон. Сам иконостас по свом стилу јесте прелаз од барока ка
класицизму.

У цркви је дуго са десне стране олтара, под самим престоним иконама, лежао кивот
од кипариса (израђен 1826. године) у којем су почивале мошти кнеза Лазара.
Мошти су морале да се у више наврата склањају из манастира. Тако су 1716. године
због опасности од Турака боравиле једно време у Футогу. Поново 1848. године
врднички монаси морају да склањају мошти, овај пут у страху од Мађара и то у
Кленак. Но, ту су боравили тек три месеца и онда су поново враћене у Врдник.

Почетком Другог светског рата поново су измештене из Врдника, овог пута у

манастир Бешеново, где су се налазиле током 1941. и 1942. године и одакле су
пренете у Београд. У склопу обележавања 600 година од Косовске битке 1989.
године враћене су у Раваницу у Србију. Ипак, у манастиру постоји један комад
моштију (кључна кост) и изложен је у стакленој посуди уграђеној у кивот.

Манастир данас:

14
Врднички манастир је у сваком погледу изузетно вредан и представља један од
најкапиталнијих на Фрушкој гори. Он је дуго био и међу најбогатијим на Фрушкој
гори - 1905. године поседује 1696 јутара земље, а 1941. године укупно 1420 јутара.
Осим комада моштију кнеза Лазара, манастир поседује још и мошти свете
великомученице Анастасије (III век), светиње са Христовог гроба, део моштију св.
Теодора Тирона (све изложено испред иконостаса). Врднички манастир је у сваком
погледу изузетно вредан и представља један од најкапиталнијих на Фрушкој гори.
Слава манастира Раваница је Видовдан - 28. (15.-по старом календару) јуна. У
дворишту манастира, од пролећа 1912. године налази се биста Милице
Стојадиновић Српкиње, рад вајара Јована Пешића.

7.Закључак:
Раванички манастир један је од најзначајнијих духовних центара у Србији. У њему
се и данас негује култ кнеза Лазара, као и сећање на косовске јунаке. Под утицајем
Раванице настајале су и друге цркве и манастири, међу којима се истичу оближњи
манастир Сисојевац и цркве у Петрушкој области. Недалеко је смештен и манастир
Манасија, задужбина Лазаревог сина Стефана Лазаревића. Иако се политичко
средиште двојице владара није налазило у близини, духовни центар Моравске
Србије био је управо овде. По свом значају, манастир Раваница нема премца ни
узора. Раваница је јединствена и у сваком смислу једна од најлепших сакралних
грађевина у Србији.

Многи уметници - неимари, клесари, сликари, златари, везиље - уносили су у

Раваницу своја умећа, своје таленте, преносећи нам истовремено дух и атмосферу
свога доба, када су знали да живе, стварају и достојанствено умиру они наши преци
за које савременик лаконски каже: "људи су то били добри, људи храбри, људи
прави и у речи и на делу".

15
8. Литература:
1.В. Р. Петковић, Манастир Раваница, Београд
1922.

2.С. Радојчић, Мајстори старог српског сликарства, Београд 1955, стр, 39—40.

3.В. Ђурић, Солунско порекло ресавског

живописа, Зборник радова књ. LXV, Византолошки институт, књ. 6, Београд
1960

4.Wikipedia

16