GEORG TRAKL

U STARI SPOMENAR

Neprestano se vraćaš, melanholijo,

o, blagosti usamljeničke duše.
Okončava se žarenje zlatnog dana.

Bolu se skrušeno strpljivi priklanja

brujeći blagoglasjem i mekim ludilom.
Gle! Smrkava se već.

Opet se vraća noć i jauče smrtno stvorenje,

a i još jedno pati s njim.

Drhteći ispod jesenjih zvezda

svake se godine dublje priklanja glava.

DE PROFUNDIS

Ima strnjište na koje crna kiša pada.

Ima smeđe drvo što usamljeno stoji.
Ima piskav vetar što kruži oko praznih koliba.
Kako je tužno ovo veče.

Iza majura
blaga sirota oskudno klasje pabirči.
Okrugle, zlatne oči u sutonu joj se pitaju,
a krilo joj iščekuje nebesnoga ženika.

Dok se vraćahu,
pastiri nađoše slatko telo
istrulelo u trnovom žbunu.

Ja sam senka dalekim mračnim selima.

Božjeg ćutanja
napih se iz bunara-luga.

Čela mi se dotiče hladni metal.

Pauci traže moje srce.
Ima svetlost što trne u mojim ustima.

Noću se na pustari zatekoh

zasut smećem i prahom zvezda.
U žbunju leske
opet zazvučaše kristalni anđeli.
NOĆ

Tebe opevam, divlja razrovanosti,

u noćnoj buri
nagromadana planino;
vi sive kule iz kojih kuljaju
paklene čuvide,
ognjeno zverje,
hrapava paprat, smrče,
kristalno cveće.
Beskrajna muka
što si se domogao Boga,
blagi duše
koji uzdišeš sred slapa vode,
među uskolebanim borjem.

Zlatno plaminjaju uokrug

vatre naroda.
Niz crnkaste litice
stropoštava se opijen smrću
ražaren vihor,
plavi talas
glečera,
i silno tutnji
zvono u dolini:
ognjevi, kletve
i tamne
igre sladostrašća,
juriša na nebo
okamenjena glava.

Prevod B. Živojinović

Georg Trakl, rođen na jučerašnji dan