АВАНТУРЕ ЕРАСTА ФАНДОРИНА

АЗАЗЕЛ
ТУРСКИ ГАМБИТ
ЛЕВИЈАТАН
АХИЛЕЈЕВА СМРТ
ПОСЕБНИ ЗАДАЦИ
- Жандар пик
- Декоратер
ДРЖАВНИ САВЕТНИК
КРУНИСАЊЕ
ЉУБАВНИЦИ СМРТИ
ДИЈАМАНТСКЕ КОЧИЈЕ
 БОРИС АКУЊИН

ТУРСКИ гамбит
роман
С руског превела
Злата Коцић

Наслов оригинала
Борис Акунин Турецкии гамбит
 Глава прва

у којој напредна жена доспева у

безизлазан положај

ена је слабашна и непоуздана твар, рекао је

Жена
Блажени Августин. У праву је мрачњак и женомрзац,
хиљаду пута је у праву. Барем кад је у питању једна
особа - особа по имену Варвара Суворова.
Све је отпочело као весела авантура, а ево на
шта је изишло. Тако глупачи и треба. Мама је вазда
упозоравала да ће Варја пре или касније
награбусити; е па, сад је и награбусила. А отац,
веома мудар човек анђеоског стрпљења, у једној од
многих расправа поделио
лио је кћеркин животни пут на
три периода: ђаволак у сукњи; божја казна; сулуда
нихилисткиња1. До данашњег дана Варја се дичила
таквом дефиницијом и говорила да нема намере да
се зауставља у напредовању, али сада јој је
самоувереност приредила неслану шалу.
И шта ли јој је само требало да пристане на
заустављање у крчми, или како се већ зове овде код
њих тај одвратни ћумез. Кочијаш, подли лопов
Митко, почео је да цвили: „Да запојимо коњите, да
запојимо коњите.“ И ево како су их напојили.
Господе, и шта сад да се ради...
Варја је седела у углу мрачне упљуване
прчварнице, за столом од неотесаних дасака, смртно
препаднута. Овакав безнадежан ужас доживела је
само једном, са шест година, када је разбила бакину
омиљену шољу и сакрила се под отоман у очекивању
неизбежне казне.
Кад би барем могла да се помоли, али напредне
жене се не моле. Ситуација се чинила потпуно
безизлазном.

Дакле, овако. Деоница пута Петербург-Букурешт

била је савладана брзо и чак сасвим удобно, брзи воз
(два класирана вагона и десет платформи са
топовима) Варју је до престонице румунске
кнежевине довезао за три дана. Због кестењастих
очију и подсечене косе госпођице која је пушила
цигарете и из принципа није дозвољавала да јој љубе
руку, официри и војни чиновници, који су се
запутили на ратиште, само што се нису међусобно
поубијали. На свакој станици Варји су доносили
букете и котарице с јагодама. Цвеће је избацивала
кроз прозор - отрцано је то с цвећем - а јагоде је
убрзо морала да одбија јер се осула црвеним

* Видети Појмовник на крају књиге (прим. уредништва).

оспицама. Путовање је испало весело и пријатно,
мада су, како у погледу памети тако и у идејном
погледу, сви каваљери били апсолутни парамецијуми.
Један корнет је, истина, читао Ламартина, чак је и за
Шопенхауера чуо - тај се и удварао деликатније од
других - али му је Варја другарски објаснила да
путује код вереника и после тога корнет се понашао
беспрекорно. А изгледао је чак прилично добро,
налик на Љермонтова. Али добро, није сад он битан,
тај корнет.
Друга етапа путовања такође је протекла сасвим
глатко. Од Букурешта до Турну-Мегуреле возила се
дилижансом. Шта ће, натруцкала се, и прашине се
нагутала, али је зато сад била већ надомак циља -
главни штаб Дунавске армије сместио се, како се
причало, с ону страну реке, у Царевицама.
Предстојало јој је још да оствари последњи,
најодговорнији део Плана, разрађеног још у
Петербургу (Варја га је у себи баш тако звала, План, с
великим словом П). Синоћ, под заштитом мрака, она
се чамцем пребацила преко Дунава, нешто мало
узводно од Зимнице, где је пре две недеље јуначка
14. дивизија генерала Драгомирова савладала
непобедиву водену препреку. Одатле је почињала
турска територија, зона ратних дејстава, и лако се
могло упасти у клопку. Путевима су каскале козачке
коњичке патроле, и само нека си и најмање
несмотрен - пиши пропало: док трепнеш, већ су те
окренули натраг, према Букурешту. Али је Варја,
сналажљива девојка, ово предвидела и предузела
мере.
У бугарском селу на јужној обали Дунава таман
се лепо задесила гостионица. А онда, лепше од
лепшег: домаћин је разумео руски и обећао да ће за
само пет рубаља дати поузданог водача, пратиоца.
Варја је купила панталоне широке као шалваре,
кошуљу, чизме, прслук и глупаву сукнену капу,
преобукла се и одједном се од европске госпођице
преобразила у вижљастог бугарског младића. Такав
неће бити сумњив никаквој патроли. Намерно је
изабрала заобилазни пут, да избегне колоне у маршу
и да у Царевице доспе с југа, а не са севера. Тамо је,
у главном армијском штабу, био Пећа Јабуков, Вар-
јин... заправо, није сасвим јасно ко. Младожења?
Друг? Муж? Да кажемо овако: бивши муж и будући
младожења. И, природно, друг.
Кренули су још по мраку каруцама које су се
дрмусале и шкрипале. Кочијаш, ћутљиви Митко са
сурим брковима, који је неуморно жвакао дуван и
једнако пљувао на пут у дугим сивкастосмеђим мла-
зевима (Варја би се сваки пут стресла), у почетку је
певушио нешто егзотично-балканско, затим је ућутао
и дубоко се замислио - сад је већ јасно и о чему.
Могао је и да је убије, уздрхтавши помисли
Варја. Или нешто још и горе од тога. И све би прошло
незапажено - кога би овде било брига. Посумњали би
на оне, како их оно зову, башибозуке.
Али и без убиства испало је грозно. Издајник
Митко довезао је путницу у крчму која понајвише
личи на разбојничку јазбину, посадио је за сто,
наручио сира и бокал вина, па заждио према
вратима, показујући знацима - ко бива, одмах се
враћам. Варја скочи за њим не желећи да остане у
том прљавом, мрачном и смрдљивом вертепу, али
Митко рече да мора да се осами због... како се каже,
због физиолошке потребе. Пошто Варја није
разумела, појаснио је гестом и она се, збуњена,
вратила за сто.
Физиолошка потреба отегла се више него што би
се могло и замислити. Варја штрпну од оног
пресланог, неукусног сира, гуцну киселог вина а
затим, не могавши да издржи интересовање које су
за њену персону почели да показују језиви посетиоци
гостионице, изиђе.
 Изиђе и скамени се.
Од каруца није било ни трага. А у њима је -
кофер са стварима. У коферу је путна апотека. У
апотеци су, између шарпије и завоја, пасош и сав
новац.
Варја хтеде да истрчи на пут, али тад из крчме
излете газда у црвеној кошуљи, с тамноцрвеним
носем, с брадавицама на образу, срдито вичући,
гестикулирајући: прво плати, па онда иди. Варја се
вратила јер се уплашила крчмара, а да плати није
имала чиме. Мирно је села у угао и покушала да се
према овоме што се десило постави као према
авантури. Није ишло.
У крчми није било ниједне жене. Прљави, грлати
сељаци понашали су се сасвим другачије од руских,
који су кротки и, док не постану трештени,
споразумевају се у пола гласа; ови овде су викали,
испијали кригле црног вина и једнако се зацењивали
од смеха (зверског, како се Варји чинило). За
најудаљенијим дугачким столом су се коцкали и
после сваког бацања коцкица надавали дреку. У
једном тренутку запљушташе и жестоке псовке, а
једног, малог, мртвог пијаног, неко тресну глиненом
криглом по глави. И овај остаде под столом а да га
нико није чак ни погледао.
Крчмар показа главом на Варју и с мераком
одвали нешто, на шта сви за суседним столовима
почеше да се осврћу, злобно се церекајући. Варја се
скупи и натуче капу на очи. У крчми нико други није
имао капу. Али није могла да је скине, због косе. Није
дугачка - како и приличи савременој жени, Варја се
шишала кратко - али ипак, одмах би одала
припадност слабијем полу. Одвратан израз, који су
измислили мушкарци - „слабији пол“. Али, авај,
одговарајући.
Сада су на Варју бечили очи са свих страна, а
били су то продорни, похотни погледи. Једино су
коцкари имали преча посла, као и онај што је седео
окренут леђима и некако као покуњен, носа забијеног
у криглу с вином. Видели су му се само кратка црна
коса и проседи залисци.
Варја се веома уплашила. Немој да почнеш да
цмиздриш, рекла је себи. Ти си одрасла, јака жена,
ниси свилена госпођица. Треба им рећи да си
Рускиња, да идеш код вереника војника. Ми смо
ослободиоци Бугарске, овде смо свима драги.
Бугарски није тешко говорити, само треба свему да
додајеш „та“. Руска војската. Невестата. Невестата
на руски солдат. Нешто у том стилу.
Она се окрену према прозору _ шта ако се Митко
ипак одједном створи? Шта ако је стварно водио
К оње да их напоји и ето га, вратио се? Али ни Митка
ни каруца на прашњавој улици није било, мада је
било нешто друго, а на то Варја раније није обратила
пажњу. Изнад кућа је штрчао невелики ољуштени
минарет. Ох! Та није ваљда село муслиманско? Јер,
Бугари Су Хришћани, православни, то сви знају. И
ево, ови пију вино, а Муслиманима то Куран
забрањује. Али ако је село хришћанско, онда шта ће
ту минарет? А ако је пак муслиманско, онда за кога
су они, за наше или за Турке? Тешко да су за наше.
Испада да „армијата“ неће овде бити од вајде.
Па шта да се ради, Господе?
Кад је имала четрнаест година, на часу
веронауке Варењки Суворовој синула је мисао,
неоспорна већ и због очигледности - како се само
нико раније ни]е досетио. То што је Бог створио прво
Адама а потом Еву, никако не доказује да Су
мушкарцИ главни, већ да су жене савршеније.
Мушкарац је пробни примерак човека, скица, док је
жена - коначно утврђена варијанта ИСП рављена и
допуњена. Па, јасније не може бити! Ипак, сав
занимлјиви, прави живот припада, не зна се зашто,
мушкарцима, а жене само рађају и везу, рађају и
везу. Откуд таква неправда? Отуд што су мушкарци
јачи. Значи, треба да будеш јака.
И Варењка је одлучила да окрене лист. Ено, у
Сједињеним Америчким Државама већ постоји жена-
лекар Мери Џејкоби, и прва жена-свештеник
Антоанета Блеквел, а у Русији - општа заосталост,
учмалост. Али нека, само дајте времена.
По завршетку гимназије Варја је, по узору на
Сједињене Државе, извојевала победу у рату за
независност (татица, адвокат Суворов, показао се
као мекушац) и уписала се на акушерски течај, на тај
се начин преобративпш из „божје казне“ у „сулуду
нихилисткињу“.
Течај није завршила. Теоријски део Варењка је
савладала без потешкоћа, иако јој се много тога у
процесу оформљивања људског бића учинило
чудноватим и невероватним, али кад је требало да
присуствује правом порођају дошло је до конфузије.
Не могавши да издржи продорне крике породиље ни
ужасан изглед спљоснуте бебине главице која се
помаљала из расеченог, окрвављеног тела, Варја је, за
бруку, треснула у несвест, и после тога јој је
преостало само једно - да оде на курс за
телеграфисткиње. Да постане једна од првих руских
телеграфисткиња у почетку јој је ласкало - о њој су
чак писали у Петербуршким новостима (број од 28.
новембра 1875. године, чланак „Одавно је требало“),
али ипак, показало се да је тај посао неиздрживо
досадан и без икаквих изгледа за будућност.
Стога је Варја - а и родитељима је лакнуло -
отпутовала на породично имање поред Тамбова, али
не да беспосличи већ да подучава сеоску децу. Тамо
је она, у новој школи која је мирисала на борову
струготину, и упознала петербуршког студента Пећу
Јабуковог. Пећа је предавао аритметику, географију
и основе природних наука, а Варја све остале
предмете. Прилично брзо сељаци су доконали да ни
плате ни какве друге вајде од школе неће бити, те су
децу вратили кућама (нема да се дангуби, има да се
ради), али су дотле Варја и Пећа већ имали нацрт
будућег живота - слободног, савременог, заснованог
на узајамном поштовању и разумној расподели
обавеза.
Понижавајућој зависности од родитељске
милостиње дошао је крај. Изнајмили су стан на
Виборшкој страни - с мишевима, али зато са три
собе, да би живели као Вера Павловна и Лопухов:
свако има свој простор, а трећа соба је заједничка, за
разговоре и примање гостију. Станодавцима су се
представили као муж и жена, али су живели строго
као друг и другарица: увече су читали, пили чај и
разговарали у заједничкој, госгинској соби, затим би
пожелели једно другом лаку ноћ и повукли се свако у
своју собу. Тако су проживели скоро годину дана, и
лепо су проживели, уистину баш сложно, без
баналности и каљања. Пећа је одлазио на
универзитет и давао часове, а Варја је научила сте-
нографију и зарађивала до сто рубаља месечно.
Водила је протоколе на суду, записивала мемоаре
неког сенилног генерала, освајача Варшаве, а потом
је, на препоруку пријатеља, доспела до Великог
Писца (да не наводимо име, јер се заврпшло ружно),
да му стенографише роман. Према Великом Писцу
Варја се односила са страхопоштовањем и одлучно је
одбила да узме зараду, јер је и без тога ово сматрала
срећом, али је господар мисли погрешно схватио
њено одбијање. Он је био ужасно стар, у шестој
деценији, обремењен великом породицом и уза све
врло ружан. Али је зато говорио красноречиво и тако
сугестивно да му се тешко могло успротивити:
невиност је заиста смешна предрасуда, буржоаски
морал је одвратан, а у човековој природи нема ничег
срамотног. Варја је све то слушала, потом се дуго,
сатима саветовала с Петрушом шта да се ради.
Петруша се слагао да су невиност и лицемерство -
окови наметнути жени, али јој ни у ком случају није
саветовао да ступа у физиолошке односе с Великим
Писцем. Падао је у ватру, доказивао да тај иније баш
тако велики, иако није без заслуга, да га многи
напредни људи сматрају конзервативним. Заврпшло
се, како је већ речено, ружно. Једном је Велики
Писац, прекинувши диктирање изузетно снажне
сцене (Варја је записивала са сузама у очима),
дахћући и сав засопљен, невешто обухватио рамена
светлокосе стенографисткиње и повукао је према
дивану. Она је извесно време подносила његово
булажњиво шапутање и додире дрхтавих прстију који
су се сасвим заплели у копчама и дугмадима, затим
је јасно схватила - чак није ни схватила већ осетила:
све то није у реду и не треба никако да се догоди.
Одгурнула је Великог Писца и излетела напоље, да се
више никад не врати.
Овај случај лоше је утицао на Пећу. Био је март,
пролеће је почело рано, с Неве је мирисало на
отворено пространство и открављивање леда, и Пећа
је поставио ултиматум: овако се више не може нас-
тавити, они су рођени једно за друго, њихов однос је
проверен временом. Обоје су живи људи и нема
разлога да заваравају законе природе. Он ће, разуме
се, прихватити телесну љубав и без венца, али је боље
да се узму на прави начин, јер ће их то избавити
многих компликација. И некако је тако вешто
окренуо ситуацију да се надаље разматрало само
једно - у каквом браку да живе, грађанском или
црквеном. Разматрање је трајало до априла, а у
априлу је почео дуго очекивани рат за ослобођење
словенске браће и Пећа Јабуков се, као исправан
човек, пријавио у добровољце. Пред полазак, Варја
му је обећала две ствари: да ће му ускоро дати
коначан одговор и да ће се њих двоје неизоставно
борити заједно - она ће већ нешто да смисли.
 И смислила је. Не одмах, али је смислила. Да се
активира као сестра у привременој војној болници
или покретном лазарету ниjе успела - незавршени
акушерски течај Варји нису признали. Жене
телеграфисте у активну војску нису примали. Варја
само што не беше пала у потпуно очајање кад из
Румуније стиже писмо: Пећа се жалио да га, због
равних стопала, нису узели у пешадију већ су га
задржали у штабу главнокомандујућег, великог кнеза
Николаја Николајевича, јер је добровољац Јабуков -
математичар, а у армији вапију за шифрантима.
Па, неће бити тешко добити неку службу у
главном штабу или, у најгорем случају, једноставно
се загубити у позадинској гунгули, сконтала је Варја
и истог часа сачинила План, толико добар у првим
двема етапама да је то било просто чудо, али се у
трећој завршио катастрофом.

Међутим, ближио се расплет. Газда с црвеним

носем прогунђао је нешто претеће и, бришући руке
сивим пешкиром, гегајући се пошао према Варји, у
својој црвеној кошуљи веома налик на џелата који
прилази стратишту. Њој уста беху сува, осети лаку
мучнину. Да ли да се направи глувонема? То јест
глувонем.
Онај погружени, који је седео окренут леђима,
полако устаде, приђе Варјином столу и ћутке седе
наспрам ње. Она угледа бледо и, упркос проседим
залисцима, веома младо, готово дечачко лице с
хладним плавим очима, танким брчићима, стиснутим
уснама. Било је чудно то лице, нимало налик на
остале сељаке, иако је незнанац био одевен исто као
и они – једино му је блуза била новија и кошуља
чистија.
Плавооки се чак ни не осврну на газду који беше
пришао, само нехајно одмахну руком, и страшни
џелат се истог момента неприметно повуче за шанк.
Али Варју ово није смирило. Напротив, осећала је да
ће управо сада отпочети оно најстрашније.
Она набра чело спремајући се да чује страни
говор. Најбоље је да не говори, само да клима и
одмахује главом. Али, да не заборави - код Бугара је
све обрнуто: када климаш, то значи „не“, а када
одмахнеш главом, то значи „да“.
Али плавооки није почео ништа да испитује.
Дубоко је уздахнуо и, помало замуцкујући, изговорио
на чистом руском:
- Ех, м-мадмазел, боље да сте вереника чекали
код куће. Није вам ово роман Мејна Рида. Гадно је
могло да се з-заврши.
 Глава друга

У којој се појављује много занимљнвнх

љнвнх
мушкараца

Доо Варје није одмах допро смисао овога што је

чула. По инерцији је прво климнула а затим
одмахнула главом, и тек после тога је зинула и остала
тако, скамењена.
- Немојте се чудити - монотоним гласом прозбори
чудни сељанин. - То да сте д-девојка,
девојка, види се одмах -
ево, извирио вам је прамен испод капе. То је под
један. (Варја као лопов покупи издајничку локну.) То
да сте Рускиња, такође је очигледно: прћаст нос,
јабучице извајане као код Руса, руса коса и, н- н
најважније - непреплануло лице. То је под два. Што
се тиче вереника, опет је једноставно: п-пробијате
пробијате се
крадом - дакле, из приватних разлога. А какве
приватне разлоге везане за армију на фронту може
имати девојка ваших година? Само о романтичне. То је
под три. С-сада четврто: онај бркајлија што вас је
довео овамо а онда испарио - ваш је водич? И новац
је, наравно, био сакривен међу стварима? Г-глупо.
Све што је важно треба држати к-код себе. Како се
зовете?
- Суворова Варја. Варвара Андрејевна -
уплашено прошапта Варја. - Ко сте ви? Одакле сте?
- Ераст Петрович Фандорин. Српски добровољац.
Враћам се из турског з-заробљеништва.
Хвала богу, јер Варја већ беше помислила да
халуцинира. Српски добровољац! Из турског
заробљеништва! Она с поштовањем баци поглед на
седе залиске и, не уздржавши се, упита, показујући
још и прстом:
- То су вас тамо мучили, зар не? Читала сам о
ужасима турског заробљеништва. И муцање је
вероватно отуда.
Ераст Петрович Фандорин се намршти и
одговори преко воље:
- Нико ме није мучио. Од јутра до вечери су ме п-
појили кафом и говорили искључиво на француском.
Био сам третиран као гост видинског к-кајмакама.
- Кога? - није схватила Варја.
- Видин - то је град на румунској граници. А
кајмакам је - губернатор. А што се пак тиче
замуцкивања, то је последица давне контузије.
- Побегли сте, је л’ да? - упита она са завишћу. -
Пробијате се на фронт да бисте мало војевали?
- Не. Навојевао сам се већ и превише.
Изгледа да се на Варјином лицу оцртала крајња
недоумица. У сваком случају, добровољац је нашао за
сходно да придода и ово:
- Рат је, Варвара Андрејевна - ужасна грозота. У
њему нема ни исправних ни кривих. А добрих и
лоших има на обе стране. Само што добри обично
страдају п-први.
- Па зашто сте се онда запутили као добровољац
у Србију? - плану она. - Ко вас је терао?
- Из егоистичких побуда. Био сам болестан, било
ми је потребно лечење.
Варја се зачуди:
- Зар се у рату лечи?
- Да. Гледање на туђу б-бол омогућује да лакше
подносите своју. Доспео сам на фронт две недеље пре
пораза Черњајевљеве армије. А после сам се још до
миле воље налутао по планинчинама, напуцао се.
Хвала богу, ч-чини ми се да никог нисам погодио.
Или хоће да буде интересантан, или је
једноставно циник, помало љутито помисли Варја и
јетко примети:
- Па могли сте да седите код свога макама до
краја рата. Зашто сте побегли?
- Нисам побегао. Јусуф-паша ме је пустио.
- А како се обресте у Бугарској?
- Имам посла - кратко одговори Фандорин. - И
куда сте се з-за- право запутили?
- У Царевице, у врховни штаб. А ви?
- У Белу. Како сам чуо, тамо је главни штаб
његовог в-величанства. - Добровољац заћута,
незадовољно набра танке обрве, уздахну. - Али могу и
до главнокомандујућег.
- Стварно? - обрадова се Варја. - Ох, да пођемо
заједно, а? Ја просто не знам шта бих радила да вас
нисам срела.
- С-ситница. Тражили бисте од газде да вас
одвезе до положаја најближе руске јединице, и готова
ствар.
- Тражила? Од газде крчме? - бојажљиво запита
Варја.
- Ово није крчма већ механа.
- Добро, механа. Али село је муслиманско?
- Муслиманско.
- Па они би ме предали Турцима!
- Не бих хтео да вас увредим, Варвара
Андрејевна, али Турке ви уопште не занимате, док би
ваш вереник газду гарантовано н-наградио.
- Ја бих радије с вама - замоли Варја. - Кад вас
молим.
- Ја имам само једно кљусе, и оно напола
цркнуто. Такво - није за двоје. А од п-пара - три
куруша. Биће колико да платим вино и сир, не
више... Потребан је још један коњ, или макар
магарац. А то је нај- мање стотка.
Варјин нови познаник заћута па се, нешто
процењујући, окрену према коцкарима. Поново је
дубоко уздахнуо.
- Останите ту. Брзо ћу ја.
Полако је пришао играчима, око пет минута
стајао поред стола посматрајући. Затим рече нешто
(Варја није чула) на шта сви одједном прекинуше са
бацањем коцкица и окренуше се према њему.
Фандорин показа према Варји, а она се од погледа
уперених у њу узврпољи на клупи. Затим се проломи
општи смех - очигледно скаредан и увредљив за
Варју, али Фандорину ни на памет није падало да
брани част даме. Уместо тога он стиште руку
некаквом бркатом дебељку и седе на клупу. Остали
му направише место а око стола се зачас окупи
групица радозналаца.
Дакле, добровољац се, изгледа, укључио у игру.
Али с којим парама? Са три куруша? Е онда има дуго
да игра да би добио коња. Варја се узнемири - допрло
јој је до свести да се поверила човеку кога уопште не
познаје. Чудно изгледа, говори чудно, чудно
поступа... С друге стране, има ли она избора?
Група дангуба гракну - то дебељко беше бацио
коцкице. Затим се звекет просу још једном, и зидови
се затресоше од сложног лелека.
- Д-дванадесет - мирно прогласи Фандорин и
устаде. - Где је магарето?
Дебељко такође скочи, дограби добровољца за
рукав и забрза нешто, очајнички исколачених очију.
Он је једнако понављао:
- Оште ветнаж, оште ветнаж!
Фандорин га саслуша и одлучно климну главом,
али губитника његова попустљивост због нечега није
задовољила. Он поче још јаче да виче и да размахује
рукама. Фандорин поново климну главом, и тек онда
се Варја сети бугарског парадокса: кад климнеш
потврдно главом, то значи: „не“.
Тада онај кога срећа није послужила, науми да
пређе са речи на дела - широко замахну, дангубе
узмакоше у страну, а Ераст Петрович се, међутим, и
не помаче, само десницу, бајаги случајно, зарони у
џеп. Покрет је био готово неприметан, али је на
дебељка деловао малтене магично. Он се у тренутку
покуњи, зајеца и промрмља нешто жалостиво. Овај
пут Фандорин одмахну главом, а газди, који се намах
беше створио ту, баци неколико новчића и пође
према излазу. У Варју није чак ни погледао, али ни
она није чекала да буде позвана - скочила је с места
и у трену се нашла поред свога спасиоца.
- Друго С-с краја - усредсређено је шкиљио Ераст
Петрович, заставши на трему.
Варја пропрати његов поглед и запази, покрај
кочића за везивање, читав низ коња, магараца и
мула, који су спокојно хрускали сено.
- Ено тамо вашег б-буцефала - показа
добровољац на магарца мркова. - Жгољав је, али зато
није високо ако се падне.
- Шта је било, добили сте га на коцки? - досети се
Варја.
Фандорин ћутке климну главом одвезујући
пепељасту кобилу која беше кост и кожа.
Он поможе сапутници да се смести на дрвено
седло, прилично лако поскочи на своју сивку, и они
изјахаше на сеоски пут, јарко осветљен подневним
сунцем.
 - Јесу ли Царевице далеко? - упита Варја
дрмусајући се у такту са ситним корачајима свог
длакоухог превозног средства.
- Ако се не з-загубимо, до вечери ћемо стићи -
одговори коњаник с висине.
Сасвим се потурчио у заробљеништву, љутито
помисли Варја. Могао би даму да посади на коња.
Типично мушка нарцисоидност. Паун! Патак! Само
да се пошепури пред сивом паткицом. Ионако већ
богзна на шта личим, а сад још и то, да глумим
Санча Пансу поред Витеза Тужног Лика.
- А шта имате у џепу? - сетила се она. - Пиштољ,
је л’ да?
Фандорин се зачуди:
- У ком џепу? Ах, у џ-џепу. Нажалост, ништа.
- Али, шта да се он није препао?
- С оним ко се не препадне, не бих се ни коцкао.
- Али како сте то успели да добијете магарца из
једног бацања? - показа радозналост Варја. - Није
ваљда да је тај човек пристао да стави магарца
наспрам улога од три куруша?
- Не, наравно.
- Па у шта сте ви играли?
- У вас - не збуњујући се одговори Фандорин. -
Девојка за магарца - то је повољан улог. Понизно
молим за опроштај, Варвара Андрејевна, али није
било другог излаза.
- Опроштај? - Варја се тако заљуља у седлу да
замало не испаде. - А да сте изгубили?!
- Ја, Варвара Андрејевна, имам једну чудну
особину. Не п-подносим коцкарске игре, али кад сам
приморан да играм, обавезно добијам. Les caprices de
la f-fortune2. И слободу од видинског паше добио сам
на нарду.

2
Ћуди фортуне (франц.).
 Варја није знала шта да одговори на ову
лакоумну изјаву па је одлучила да се смртно увреди.
Зато су надаље јахали ћутке.
Варварско седло, оруђе за мучење, причињавало
је Варји разноразне неудобности, али је она трпела, с
времена на време мењајући центар равнотеже.
- Да ли жуља? - упита Фандорин. - Хоћете да п-
подметнете моју блузу?
Варја не одговори јер јој се учинило да предлог
није сасвим пристојан, а и из принципа.
Пут је дуго кривудао међу ониским шумовитим
брдима, затим се спустио у равницу. Све време
путници не сретоше никога и то је деловало
узнемиравајуће. Варја је неколико пута искоса
бацила поглед на Фандорина, али овај је био миран
као клада и више није ни покушавао да поведе
разговор.
Е па, лепо ће она да изгледа кад се појави у
Царевицама у оваквој одећи. Пећи је то вероватно
свеједно, што се њега тиче можеш и у џак да се
обучеш - неће ни приметити, али тамо је штаб, све
отмено друштво. Појавиш се овако као страшило...
Варја стрже капу, провуче руком кроз косу и потпуно
се онерасположи. Коса јој и онако није баш нека -
оне пригушене мишје нијансе коју зову русом, а од
маскирања се још и слепила, виси у чуперцима.
Последњи пут ју је опрала накјуче, у Букурешту. Не,
боље је с капом. Али одело бугарског сељанина није
лоше - практично је и на свој начин ефектно.
Чакшире помало подсећају на чувене „блумере“, које
су некада носиле енглеске сифражеткиње борећи се
против оних понижавајућих дугачких гаћа које вире
испод подсукњи. Ако би обавила струк широким
црвеним појасом, као у Отмици из харема (прошле
јесени су је она и Пећа гледали у Маријинки) - било
би чак живописно.
Размишљање Варваре Андрејевне би прекинуто
изненада и на најгрубљи начин. Добровољац се сагну,
зграби магаре за узде, глупа животиња се нагло
укопа и Варја само што не прелете преко главе с
огромним ушима.
- Јесте ли полудели?
- Сад, ма шта да се деси, ћутите - полугласно и
веома озбиљно рече Фандорин, гледајући некуд
напред.
Варја подиже поглед и спази да им у сусрет, у
облаку прашине, као раштркана гомила долази одред
коњаника - најмање двадесетак људи. Могле су се
видети крзнене шубаре, сјајне звездице јарко су
одблескивале на реденицима, коњској опреми,
оружју. Један коњаник јахао је напред и Варја
разазнаде зелено платно обавијено око шубаре.
- Ко су ови, башибозуци? - упита Варја наглас, и
глас јој задрхта. - Шта ћемо сад? Пропали смо? Хоће
да нас убију?
- Ако будете ћутали, не би требало - некако не
баш уверено одговори Фандорин. - Ваша
неочекивана говорљивост није дошла у прави час.
Он сасвим престаде да муца, и Варја од тога
начисто претрну. Ераст Петрович поново ухвати
магарца за узду, скрајну га до ивице пута и,
натукавши Варји капу до самих очију, прошапта:
- Гледајте преда се и - ни речи.
Али она није издржала - бацила је, испод ока,
поглед на чувене главосече о којима већ другу годину
пишу све новине.
Онај што је јахао на челу (вероватно бег) имао је
риђу браду, био је у поцепаном и прљавом
полукафтану, али са сребрним оружјем. Прошао је
поред њих чак и не погледавши те сироте сељаке. Али
се његова банда није много цифрала. Неколико
коњаника заустави се поред Варје и Фандорина, уз
некаква грлена договарања. Физиономије ба-
шибозука биле су такве да је Варвара Андрејевна
пожелела да зажмури - није ни слутила да људи могу
овако изгледати. Одједном, међу тим кошмарним
њушкама она спази најобичније могуће људско лице.
Било је бледо, с једним оком затвореним од отока и
крвног подлива, али је зато друго око, црно и пуно
смртне језе, гледало право у њу.
Међу разбојницима је, седећи натрашке у седлу,
био руски официр у прашњавом подераном мундиру.
Руке су му биле везане на леђима, око врата му је
због нечег висила празна канија, а у углу усана
спекла се крв. Варја угризе усну да не би крикнула и,
не издржавши безнадежност која је избијала из
погледа заробљеника, обори очи. Али крик, тачније
хистеричан јецај, ипак се отео из њеног грла,
осушеног од страха - уз једног бандита, на изгибу
седла, била је привезана људска глава са светлом
косом и с дугим брковима. Фандорин јако стисну
Варјин лакат и кратко рече нешто на турском - она
разумеде речи „Јусуф-паша“ и „кајмакам“, али то на
разбојнике није произвело неки утисак. Један, с
оштром брадом и огромним кривим носем, задиже
Фандориновој кобили горњу усну, обнаживши
дугачке труле зубе. С презиром отпљуну и каза непгго
на пгга остали прснуше у смех. Затим ошину рагу
бичем по сапима, она уплашено одскочи у страну и
одмах се баци у неравномеран кас. Варја
потпетицама подбоде магарца у истурене бокове и
нададе за кобилом, плашећи се да поверује да је
опасност прошла. Све се наоколо лелујало, копшарна
глава са паћенички склопљеним очима и спечена крв
у углу усана Варји нису давали мира. Главосеци - то
су они који одсецају главе, упорно јој се мотала по
глави реченица која је губила смисао.
- Молим, без падања у несвест - тихо каза
Фандорин. - Они могу да се врате.
И призвао их је. Минут касније, с леђа се
разлеже све ближи топот копита.
 Ераст Петрович се окрете и шапну:
- Не окрећите се, н-напред!
А Варја се ипак окрену, само боље да то није
учинила. Од башибозука јесу успели да одмакну око
двеста корака, али је један од њих - баш онај што
носи одрезану главу - сад кренуо за њима, жустро
подбадајући коња на чијим је сапима ландарао
страшни трофеј.
Варја очајнички погледа у свог сапутника. Овај,
изгледало је, беше изгубио пређашњу хладнокрвност -
забацивши главу нервозно је гутао воду из велике
бакарне чутуре.
Проклето магаре меланхолично је пребирало
ногама, никако не хотећи да убрза корак. Већ
следећег тренутка муњевити коњаник изравнао се с
ненаоружаним путницима и пропео свог захуктаног
дората. Извивши се у седлу, башибозук стрже с
Варјине главе капу и похлепно се закикота кад се
расу ослобођена руса коса.
- Охо-хо! - узвикну он блеснувши белим зубима.
Смркнуто усредсређен, Ераст Петрович брзим
покретом леве руке стрже с разбојникове главе
космату шубару и, замахнувши, удари га тешком
чутуром по обријаном потиљку. Зачу се одурно-сочан
звук, у чутури закломча вода и башибозук се сасуља
у прашину.
- До ђавола магарац! Дајте руку! У седло. Гоните
га што брже можете. Не окрећите се - оштро и
одсечно нареди Фандорин, опет без муцања.
Он поможе занемелој Варји да се попне на
дората, истрже пушку из футроле и они појурише
галопом.
Разбојнички коњ одмах изби напред и Варја
увуче главу у рамена плашећи се да се неће одржати
у седлу. У ушима јој је звиждало, лева нога је у зао
час излетела из сувише ниског стремена, страга су
грмели пуцњи, нешто тешко болно ју је ударало по
десном бедру.
Варја летимично погледа наниже, угледа
ландараву главу с крвавим мрљама и, пригушујући
крик, испусти узде, што никако није смела учинити.
Следећег тренутка она излете из седла и,
описавши у ваздуху лук, тресну у нешто зелено, меко,
крцкаво - у грм покрај пута.
Ово је био прави тренутак за падање у несвест,
али то се због нечег сада није десило. Варја је седела
у трави држећи се за изгребани образ, око ње су се
њихале поломљене гранчице.
А ево шта се у то време одвијало на путу.
Фандорин је треснуо кундаком несрећно кљусе, које
се трудило колико је могло, истурајући напред
коштуњаве ноге. Грму где је, ошамућена падом,
седела Варја, био се већ сасвим приближио, а страга,
с удаљености од неких стотинак корака, одјекивали
су пуцњи, јурила је потера - најмање десеторица из
банде. Одједном сива кобила излете из такта алире,
жалосно одмахну главом, посрну у страну, још више
у страну, и гипко се свали, притиснувши коњанику
ногу. Варја подврисну. Фандорин се некако извуче
испод кобиле која је настојала да се дигне, и усправи
се колико је дуг. Окрете се према Варји, намести
пушку и нанишани у бапшбозуке.
Није журио да пуца, нишанио је пажљиво и
његова поза је деловала тако сугестивно да нико од
разбојника није пожелео да први налети на метак -
одред се с пута расуо по ливади, у полукругу
опкољавајући бегунце. Пуцњи утихнуше а Варја се
досети: желе да их ухвате живе.
Фандорин је узмицао путем, нишанећи пушком
час у једног коњаника час у другог. Растојање се
полако скраћивало. Кад се добровољац беше готово
поравнао са грмом, Варја повика:
- Ама што не пуцате!
Не осврћући се, Ераст Петрович процеди:
 - Пушка овог герилца није напуњена.
Варја погледа налево (тамо су били башибозуци),
надесно (тамо су такође светлуцали коњаници с
папахама), осврну се натраг - и кроз ретко шипражје
угледа нешто вредно пажње.
Ливадом су се у галопу примицали коњаници:
напред је, на снажном враном пастуву, истурених
лактова, попут џокеја, јурио, тачније летео кроз
ваздух неко с америчким шеширом широког обода;
сустизао га је равним касом бели мундир са златним
раменима; затим је пристизало сложно јато -
десетина кубанских козака у касу, и најзад, добро
заостајући иза свих, поскакивао је у седлу некакав
невероватни господин с полуцилиндром и у
реденготу.
Варја је гледала у необичну кавалкаду као
омађијана, а козаци су у међувремену почели да
звижде и арлаучу. Башибозуци су такође залармали и
збили се у гомилицу - њима су у помоћ хитали остали,
предвођени риђобрадим бегом. На Варју и
Фандорина ови ужасни људи су заборавили, сада им
није било до њих.
Ближио се окршај. Варја је окретала главу час
овамо час онамо, заборављајући на опасност - призор
је био страшан и леп.
Али се бој завршио једва и започевши. Коњаник
с америчким шеширом (он је сада био сасвим близу
Варје, видела је преплануло лице, брадицу а-lа Louis-
Napoleon и заврнуте жуте бркове), затегао је поводац,
укочио се на месту, и у руци као да му се ниоткуда
створио пиштољ с дугачком цеви. Пиштољ - прас!
прас! - испљуну два срдита облачића а бег с
подераним бешметом зањиха се у седлу као пијан, па
поче да се нагиње у страну. Један од башибозука га
прихвати, пребаци преко гриве свога коња и цела
банда, не упуштајући се у бој, поче да одступа.
Покрај Варје и Фандорина, уморно ослоњеног о
бескорисну пушку, у низу пројурише и волшебни
стрелац, и коњаник у снежнобелом мундиру (на
рамену блесну златна генералска еполета) и козаци
који беху исукали бодеже.
- Тамо је заробљени официр! - довикну за њима
добровољац.
У међувремену, без журбе, стиже до њих и
последњи из чудесне кавалкаде, господин у цивилу, и
заустави се - потера га, по свему судећи, није
привлачила.
Округле светле очи изнад смакнутих наочара са
саосећањем се упиљише у спасене.
- Четници? - запита цивил с јаком примесом
енглеског изговора.
- Ноу, сер - одговори Фандорин и додаде још
нешто на том истом језику, али Варја не разумеде јер
је у гимназији учила француски и немачки.
Она нестрпљиво цимну добровољца за рукав и
овај објасни правдајући се:
- К-кажем да нисмо четници, већ Руси, и
пробијамо се до својих.
- Ко су то четници?
- Бугарски устаници.
- О-о, ју ар џена? - на меснатом, добродушном
лицу Енглеза показа се чуђење. - Уел, каква
мескерејд! Ја нисам знао да Руси користе џене фор
еспинаж. Ју ар хероина, медам. Како се зовете? То ће
бити вери интрестинг фор мај тчитаоце.
Он извуче бележницу из официрске торбе и
Варја тек сада запази на његовом рукаву тробојни
повез са бројем 48 и с натписом „Дописник“.
- Ја сам Варвара Андрејевна Суворова и ни у
каквом „еспианажу“ не учествујем. У штабу ми је
вереник - поносно каза она. - А ово је мој сапутник,
српски добровољац Ераст Петрович Фандорин.
Новинар збуњено скиде полуцилиндар и пређе на
француски:
 - Опростите, молим вас, мадмазел. Шејмас
Маклафлин, дописник лондонских новина Дејли
пост.
- Онај исти Енглез који је писао о турским
зверствима у Бугарској? - упита Варја скидајући
капу и како-тако доводећи косу у ред.
- Ирац - брзо је исправи Маклафлин. - То никако
није исто.
- А ко су они? - Варја показа главом на ону
страну где се ковитлао облак прашине и где су
грмели пуцњи. - Ко је онај са шеширом?
- Тај јединствени каубој је лично Д’Евре,
најблиставије перо, љубимац француских читалаца и
главни адут листа Реви паризјен.
- Реви паризјен?
- Да, то су париске дневне новине. Тираж је сто
педесет хиљада, што је за Француску невероватно
много - с омаловажавањем разјасни дописник. - А мој
Дејли пост свакодневно се прода у двеста четрдесет
хиљада примерака, ето тако.
Варја заврте главом да би се коса боље
наместила и поче да скида прашину с лица.
- Ах, господине, стигли сте у прави час, боље није
могло бити. Послало вас је само провиђење.
- Довукао нас је овамо Мишел - слеже раменима
Британац, тачније, Ирац. - Он сад није у трупи,
распоређен је у штаб и умире од беспосличења.
Јутрос су се башибозуци мало нашалили у руској
позадини, и Мишел се лично бацио у потеру. А ја и
Д’Евре смо уз њега као псетанца - куда он, ту и ми.
Као прво, стари смо пријатељи, још од Туркестана, а
као друго, где је Мишел, ту ће се обавезно наћи добра
тема за чланак... А, ево, враћају се и наравно, како
Руси кажу, празних руку.
- Зашто „наравно“? - упита Варја.
Новинар се надмено осмехну и оћута; уместо
њега одговори Фандорин, који се до тог тренутка
готово није мешао у разговор:
- Па видели сте, мадмазел, да су коњи б-
башибозука одморни, а гонилаца - преморени.
- Absolutely so3- климну Маклафлин.
Варја искоса баци оштар поглед на обојицу: гле
како су се заверили, само да направе жену глупачом.
Али Фандорину већ истог трена би опроштено јер је
извукао из џепа зачуђујуће чисту марамицу и
приљубио је уз Варјин образ. Ох, па она је заборавила
на огреботину!
Новинар је погрешио рекавши да се потера
враћа празних руку - Варја с радошћу угледа да су
заробљеног официра ипак преотели: два козака су за
руке и за ноге вукли малаксало тело у црном мунди-
ру. Или је, не дај боже, убијен?
Напред је овај пут јахао кицош кога је Британац
назвао Мишелом. То је био млади генерал веселих
плавих очију и с упечатљивом брадом - негованом,
меканом и рашчешљаном на две стране, попут крила.
- Умакоше, хуље! - издалека довикну он и
прилепи им још неки епитет чији смисао Варја није
сасвим разумела.
- There’s lady here4 - припрети прстом
Маклафлин, скинувши полуцилиндар и бришући
ружичасту ћелу.
Генерал застаде, баци поглед на Варју, али се
истог часа сневесели, што је било и разумљиво:
неопрана коса, огреботина, ружна одећа.
- Бригадни генерал свите његовог императорског
величанства Собољев-Други - представи се Мишел и
упитно погледа у Фандорина.
Али срдита због генералове равнодушности
према њој, Варја дрско упита:
- Други? А ко је пак први?

3 Потпуно тачно (енгл.).

4 Овде је дама (енгл.)
 Собољев се зачуди:
- Како ко? Мој стари, дивизијски генерал
Дмитриј Иванович Собољев, командант Кавкаске
козачке дивизије. Није ваљда да нисте чули за њега?
- Не. Ни за њега ни за вас - одбруси Варја и
слага, јер је за Собољева-Другог, јунака Туркестана,
освајача Хиве и Махрама, знала читава Русија.
О генералу се причало свашта. Једни су га
величали као нечувено храброг борца, беспрекорног
и неустрашивог витеза, називали га будућим
Суворовим и чак Бонапартом, док су га други
опањкавали као частољубивог позера. Новине су
писале о томе како се Собољев сам одбранио од
читаве хорде Текијаца, задобио седам рана али се
није повукао; како је с малим одредом пресекао
мртву пустињу и разбио десетоструко јачу војску
страпшог Абдурахман-бега, а понеко од Варјиних
познаника препричавао је гласине сасвим друге
врсте - о стрељању талаца и још нешто слично: о
пљачки татарске државне благајне.
Гледајући у ведре очи генерала-лепотана, Варја
је схватила: оно о седам рана и Абдурахман-бегу је
чиста истина, а оно о таоцима и др- жавној благајни
је бесмислица и клевета завидљиваца.
Ово тим пре што је и Собољев опет почео да се
загледа у Варју и овај пут, изгледа, нашао нешто
занимљиво.
- Али који су ветрови вас донели овамо,
госпођице, где се лије крв? И још у том оделу! Баш ме
занима.
Варја се представи и укратко исприча о својим
догодовштинама, непогрешивим инстинктом
осећајући да је Собољев неће издати и неће је под
пратњом послати у Букурешт.
- Ја завидим вашем веренику, Варвара
Андрејевна - каза генерал милујући Варју погледом. -
Ви сте девојка несвакидашња. Па допустите да вам
представим своје другове.
С господином Маклафлином сте се, мислим,
упознали, а ово је мој ордонанс Серјожа Берешчагин,
брат управо оног Берешчагина, сликара. (Варји се
збуњено поклони вижљасти младић пријатне
спољашњости, у козачкој черкески.) Он, између
осталог, и сам одлично црта. На Дунаву, приликом
извиђања, тако је приказао турске позиције, дивота
једна. А где је Д’Евре? Еј, Евре, дођите овамо да вас
представим занимљивој дами.
Варја је радознало гледала у Француза, који је
дојахао последњи. Француз (на рукаву је имао превез
„Дописник бр. 32“) беше чудо од лепоте, на свој
начин, а ништа мање од Собољева: узак извијен нос,
засукани светли брци и рићкаста шпанска брадица,
паметне сиве очи. Очи су, међутим, гледале љутито.
- Ови ниткови су - брука турске армије! -
разјарено узвикну новинар на француском. - Добри
су само да кољу мирне становнике, а чим почне
окршај - беж у грмље. На Керим-пашином месту, ја
бих све њих разоружао и повешао!
- Смирите се, храбри шевалије,5 овде имамо даму
- подсмешљиво га прекиде Маклафлин. - Имате среће
- представили сте јој се као јунак романтичар, и
немојте сад да падате у ватру. Пазите како вас само
гледа!
Варја поцрвене и прострели Ирца љутитим
погледом, али Маклафлин се само добродушно
засмеја. Зато је Д’Евре поступио како доликује
правом Французу - сишао с коња и поклонио се.
- Шарл д’Евре, вама на услузи, мадмазел.
- Варвара Суворова - љубазно рече она. - Драго
ми је да вас упознам. И хвала вам, господо. Појавили
сте се у право време. А дозволите да сазнамо ваше
име - упита Д’Евре, радознало погледавши у

5 Витеже (франц.).
Фандорина.
- Ераст Фандорин - одговори добровољац, не
гледајући, међутим, у Француза већ у Собољева. -
Борио сам се у Србији, а сада идем у г-главни штаб с
важном информацијом.
Генерал одмери Фандорина од главе до пете. С
поштовањем се заинтересова:
- Биће да сте окусили невољу? Чиме сте се
бавили пре Србије?
Ераст Петрович рече, поколебано:
- Био сам у министарству иностраних послова.
Титуларни саветник.
То је било неочекивано. Дипломата? Истину
говорећи, нови утисци беху унеколико ослабили
поприличан (шта има да се скрива) утисак који је не
много говорљиви сапутник произвео на Варју, али
сада се она поново заинтересова за њега. Дипломата
који одлази добровољно у рат - сложићете се, то се не
дешава често. Не, коначно, сва тројица су била
изванредна, свак на свој начин: и Фандорин, и Собо-
љев, и Д’Евре.
- Каква је то информација? - намршти се
Собољев.
Фандорин запе, очигледно не желећи да говори.
- Па, немојте се играти тајни мадридског двора -
подвикну на њега генерал. - На крају крајева, није
уљудно према вашим спасиоцима.
Добровољац ипак утиша глас а дописници
начуљише уши.
- Пробијам се из Видина, господине генерале.
Осман-паша је пре три дана кренуо с корпусом у
правцу П-плевне.
- Који Осман? Каква Плевна?
- Осман Нури-паша - најбољи војсковођа турске
армије, који је победио Србе. Он има свега четрдесет
пет година а већ је м-мушир, то јест фелдмаршал. И
његови војници нису као ови који су били на Дунаву.
А Плевна је градић на око т-тридесет врста западно
одавде. Треба предухитрити пашу и заузети тај
стратешки важан п-пункт. Он штити пут за Софију.
Собољев лупи дланом по колену - његов коњ се
нервозно пребаци с ноге на ногу.
- Ех, да имам макар један пук! Али ја вам,
Фандорине, нисам у трупи. Треба да идете у штаб,
главнокомандујућем. Ја морам да довршим
претраживање терена, а вама ћу обезбедити пратњу
до Царевица. Вечерас изволите у госте, Варвара
Андрејевна. У шатору код господе новинара веома је
весело.
- Са задовољством - рече Варја и бојажљиво
погледа у страну, тамо где је на траву био спуштен
заробљени официр. Два козака беху чучнула уз њега
нешто радећи.
- Онај официр је убијен, је л’ да? - шапатом упита
Варја.
- Извукао се - одговори генерал. - Имао је ђавољу
срећу, живеће сто година. Кад смо башибозуцима
стали на реп, они њему метак у главу, па бежи
безобзирце. А метак је, као што се зна, глуп. Прошао
по тангенти, само парче коже одрао. Шта је тамо,
браћо, превисте ли капетана? - довикну он козацима.
Ови помогоше официру да устане. Он се заљуља
али остаде на ногама, а козаке, који хтедоше да га
придрже за лактове, одлучно одгурну. Начинио је
неколико несигурних корачаја на клецавим ногама
које су сваког трена могле отказати и, заузевши став
„мирно“, рече хрипавим гласом:
- Ге... генералштабни капетан Јеремеј
Перепјолкин, ваше превасходство. Ишао сам из
Зимнице према месту службе, у штаб Западног
одреда. Упућен сам у оперативни одсек, бригадном
генералу Криденеру. Успут ме је напао одред
непријатељске нерегуларне коњице и заробио ме.
Крив сам... Никако нисам очекивао у нашој
позадини... Чак ни пиштољ код себе нисам имао,
само сабљу.
Сада је Варја боље осмотрила мученика. Био је
невеликог раста, жилав; коса кестењаста,
разбарушена, уста узана, готово без усана, строге
кестењасте очи. Тачније, једно око, јер се друго и
даље није видело, али зато у капетановом погледу
више није било ни смртне језе ни очајања.
- Живи сте, хвала богу - доброћудно рече
Собољев. - А без пиштоља официр не сме, чак ни
штапски. То је исто као кад би жена изишла из куће
без шепшра - помислили би да је уличарка. - Он се
насмеја, али кад је уловио Варјин љутити поглед,
пресече му се дах.
- Пардон, мадмазел.
Генералу приђе одважни козачки подофицир и
упре прстом некуд у страну.
- Ваше превасходство, изгледа - Семјонов!
Варја се окрете и спопаде је мука: поред жбуна
се, незнано откуд, појавио бандитски дорат, на којем
је још малопре онако неуспешно галопирала. Дорат је
потпуно мирно чупкао траву а о боку му се и даље
љушкао висуљак који је изазивао мучнину.
Собољев скочи на земљу, примаче се коњу
сумњичаво шкиљећи, окрену кошмарну куглу на
једну па на другу страну.
- Зар је ово Семјонов? - с неверицом ће он. -
Вараш се, Нечитајло. Семјонов има сасвим другачије
лице.
- Ама, Михале Дмитријевичу - плану подофицир.
- Ево и уво му је искрзано, и ево, погледајте. - Он
раздвоји на мртвој глави модре усне. - Ни предњег
зуба, ево, нема. Он је, Семјонов!
- Могуће - замишљено климну главом генерал. -
Како је само унакажен. То је, Варвара Андрејевна,
козак из другог ескадрона, кога су јутрос ухватили
Дауд-бегови Месхетинци - објасни он окрећући се
Варји.
Али Варја ништа није чула - земља и небо се
заколуташе заменивши места, и Д’Евре и Фандорин
једва стигоше да прихвате обамрлу госпођицу.
 Глава трећа

готово
отово у целости посвећена источнјачкој
подмуклости

Како дакле да вам се обраћам, „мадам“ или

„мадмазел“? - непријатно кривећи усне питао је
жандармеријски потпуковник, црн као буба. - Ни ви
ни ја нисмо на балу већ у армијском штабу, и не
делим вам комплименте већ вршим саслушање, тако
да изволите не врдати.
Био је то потпуковник Иван Харитонович
Казанзаки, а за Варјину ситуацију никако није хтео
да има разумевања и ствар је очито ишла ка томе да
буде принудно враћена у Русију.
Јуче су у Царевице стигли тек пред ноћ.
Фандорин се истог часа упутио у штаб, а Варја је,
иако је падала с ногу од умора, почела да предузима
оно што је неопходно. Милосрдне сестре из
санитарног одреда баронесе Врејске дале су јој одећу,
угрејале воду, и Варја се најпре довела у ред а тек
потом се бацила на болнички кревет. Сусрет са
Пећом одложен је за сутра јер током важног
разговора који им је предстојао треба да буде у пуној
приправности.
Ипак, Варји нису дали да се наспава. Изјутра су
дошла два жандарма са шлемовима, с карабинима и
„девојку по презимену Суворова“ спровели директно
у специјалну јединицу Западног одреда, а да се није
честито ни очешљала.
И ево, она већ сатима покушава да обријаном
мучитељу густих обрва, у плавом мундиру, објасни
која врста односа њу повезује са шифрантом Пећом
Јабуковим.
- Та позовите, побогу, Петра Афанасјевича, и он
ће вам све потврдити - понављала је Варја, а
потпуковник је сваки пут на то одговарао:
- Све у своје време.
Жандарма су нарочито интересовале подроб-
ности њеног сусрета са „лицем које се представља као
титуларни саветник Фандорин“. Казанзаки је записао
и о видинском Јусуф-паши, и о кафи и француском
језику, и о ослобођењу добијеном на нарду. Највише
је потпуковник живнуо сазнавши да је добровољац
разговарао с башибозуцима на турском, и
неизоставно је хтео да зна како је заправо говорио -
запињући или не. Само на то бесмислено разја-
шњавање запињања отишло је, чини се, најмање пола
сата.
А кад је Варја већ била на ивици суве хистерије -
без суза - врата трошне зграде од набоја, у којој је
била смештена специјална јединица, изненада се
отворише и уђе, пре би се рекло утрча веома надмен
генерал строгих избуљених очију и бујних бркова
продужених преко образа.
- Генерал-ађутант Мизинов - оштро изјави он с
прага, строго погледавши у потпуковника. -
Казанзаки?
Затечен, жандарм се исправи и поче да миче
уснама, а Варја исколачи очи у главног сатрапа и
џелата слободе, каквим је напредна омладина
сматрала начелника Трећег одељења и заповедника
жандармеријског корпуса Лаврентија Аркадјевича
Мизинова.
- Да, ваше високопревасходство - пискутаво поче
Варјин мучитељ. - Потпуковник жандармеријског
корпуса Казанзаки. Раније сам служио у кипш-
њевској управи, сада сам постављен за руководиоца
специјалне јединице при штабу Западног одреда.
Саслушавам приведену.
- Ко је то? - подиже обрве генерал и с
неодобравањем погледа у Варју.
- Варвара Суворова. Тврди да је дошла
приватним послом, да би се срела с вереником,
шифрантом оперативног одељења Јабуковим.
- Суворова? - заинтересова се Мизинов. - Нисмо
ли рођаци? Мој прадеда по мајчиној линији је
Александар Васиљевич Суворов- Римникски.
- Надам се да нисмо рођаци - одсече Варја.
Сатрап се осмехну с разумевањем, и на
приведену више није обраћао пажњу.
- Казанзаки, немојте ме замајавати којекаквим
бесмислицама. Где је Фандорин? У рапорту је речено
да је код вас.
- Да, ваше високопревасходство, налази се под
стражом - одсечно одрапортира потпуковник и,
спустивши тон, додаде. - Имам основа да
претпоставим да је управо он наш дуго очекивани
гост Анвар-ефендија. Све се у длаку поклапа, ваше
превасходство. О Осман-паши и Плевни - очита
дезинформација. И како је само вешто завио...
- Тикване! - гракну Мизинов, и то тако страшно
да потпуковник увуче главу међу рамена. - Одмах да
си га довео овамо! Сместа!
Казанзаки главачке излете напоље, а Варја
остаде као прикована за наслон столице, мада
узбуђени генерал беше и заборавио на њу. Он је
бучно пухтао и нервозно добовао прстима по столу
све док се пуковник није вратио с Фандорином.
Добровољац је изгледао измождено, испод очију
му се беху појавили тамни колутови - очигледно му
претходне ноћи нису дали да спава.
- Д-добар дан, Лаврентије Аркадјевичу - уморно
рече он, а Варји се лако наклони.
- Боже, Фандорине, ама јесте ли то ви? - уздахну
сатрап. - Једноставно, да вас човек не препозна. Као
да сте десет година старији! Седите, драги мој, јако
ми је драго што вас видим.
Он смести Ераста Петровича па седе и сам, при
чему се Варја нађе иза генералових леђа, а Казанзаки
као да се беше укочио код прага, издуживши се у
ставу „мирно“.
- У каквом сте сада стању? - упита Мизинов. -
Хтео бих да вам се најискреније...
- Није потребно, ваше високопревасходство - с
дужном пажњом али одлучно прекиде га Фандорин. –
Сад је с-са мном све у реду. Боље ми реците да ли
вам је овај г-господин (он нехајно показа главом на
потпуковника) пренео за Плевну. Јер је сваки
тренутак драгоцен.
- Да-да. Овде ми је наредба главнокомандујућег,
али сам најпре хтео да се уверим да сте то стварно
ви. Ево, слушајте. - Он извуче из џепа листић
папира, намести на око монокл и прочита. -
Начелнику Западног одреда, генерал-потпуковнику
барону Криденеру. Наређујем да заузмете Плевну и
утврдите се тамо с најмање једном дивизијом.
Николај.
Фандорин климну главом.
- Потпуковниче, сместа да се шифрује и пошаље
телеграфом Криденеру - нареди Мизинов.
Казанзаки с уважавањем узе лист папира и,
звецкајући мамузама, похита да изврши наређење.
- Онда, изгледа да можете у службу? - упита
генерал.
Ераст Петрович се намршти:
- Лаврентије Аркадјевичу, па ја сам, ч-чини ми
се, обавио задатак, известио о турском бочном
маневру. А да ратујем с јадном Турском, која би се и
без наших јуначких напора успешно распала, тога ме
поштедите.
- Нећу вас поштедети, милостиви господине,
нећу попггедети! - љутну се генерал. - Ако је за вас
патриотизам - празна реч, онда ћу дозволити себи да
вас подсетим да ви, господине титуларни саветниче,
нисте у оставци већ само на неороченом одсуству и,
мада се водите у дипломатској служби, и даље
служите код мене, у Трећем одељењу!
Варја тихо уздахну. Фандорин, кога је сматрала
исправним човеком - полицијски агент? А овамо
изиграва Печорина! Занимљиво бледило, сетан
поглед, племенита седа коса. Па после овога хајде,
веруј људима.
- Ваше високоп-превасходство, - тихо рече Ераст
Петрович, очигледно и не слутећи да је неповратно
пао у Варјиним очима - ја не служим вама већ
Русији. А у рату који је за Русију бескористан и чак
погубан, не желим да учествујем.
- О рату не одлучујемо ни ви ни ја. Одлучује
господар император - одсече Мизинов.
Неко време у ваздуху је висила нелагодност. Кад
је заповедник жандармерије поново проговорио,
његов глас је имао сасвим другачији призвук.
- Ерасте Петровичу, драги мој - присно поче он. -
Та стотине хиљада Руса ризикују живот, земља је
притиснута ратним бременом... Имам лош
предосећај. Некако већ сувише лако иде. Бојим се,
неће на добро изићи...
Пошто одговора није било, генерал уморно
протрља очи и признаде:
- Тешко ми је, Фандорине, јако тешко. Наоколо
општи метеж, бурдељ. Недостају радници, нарочито
они способни. Па зар бих ја вама натурио нешто
рутинско. Имам задатак нимало лак, таман за вас.
Ту Ераст Петрович упитно наже главу и генерал
поверљиво каза:
- Сећате ли се Анвар-ефендије? Секретара
султана Абдул-Хамида. Но... онај што се овлаш
провукао у „случају Азазел“?
Ераст Петрович једва приметно уздрхта, али
оћута.
- Хм, - изусти Мизинов - овај идиот Казанзаки
мислио је да сте ви - он, богами. Имамо податке да
овај занимљиви Турчин лично предводи тајну
операцију против наше војске. Господин је лудо
одважан, с авантуристичком жицом. Сасвим је
могућно да се и лично на нашем положају створи,
свашта се може од њега очекивати. Шта кажете, је ли
занимљиво?
- Р-разумем, Лаврентије Аркадјевичу -
погледавши искоса на Варју рече Фандорин.
- Е па, одлично - обрадова се Мизинов и довикну.
- Новгородцев! Фасциклу!
Тихим кораком уђе постарији мајор с
ађутантским акселбандерима, пружи генералу црвену
кожну фасциклу и одмах се удаљи. Док су врата била
отворена, Варја угледа ознојено лице потпуковника
Казанзакија и упути му презриво-подсмешљиву
гримасу - тако ти и треба, садисто, мало се кисели
пред вратима.
- Дакле, ево, то је оно што имамо о Анвару -
зашушта листовима генерал. - Да ли бисте записали?
- Запамтићу - одговори Ераст Петрович.
- О најранијем периоду подаци су крајње
оскудни. Рођен пре отприлике тридесет пет година.
Према неким чињеницама, у босанском
муслиманском градићу Хевраису. Родитељи - нису
познати. Васпитаван негде у Европи, у једној од
чувених образовних установа леди Естер, које се ви,
разуме се, сећате из „случаја Азазел“.
По други пут је Варја зачула тај чудни назив, и
по други пут је Фандорин реаговао чудно - тако је
истурио браду као да му је оковратник одједном
постао тесан.
- На површину је Анвар-ефендија испливао пре
десет година, када су у Европи први пут почели да
говоре о великом турском реформатору Мидхат-
паши. Наш Анвар, тада још није био никакав
ефенди, служио је код њега као секретар. Ево чујте
какав је Мидхатов службени картон. - Мизинов
извуче посебан лист и накашља се. - У то време он је
био паша Дунавског вилајета. Под његовим покрови-
тељством Анвар је у тим крајевима увео превоз
дилижансом, изградио пругу, а такође учврстио
мрежу „ислахана“ - добротворних образовних
установа за децу сирочиће, како муслиманске тако
ихришћанске вероисповести.
- З-заиста? - заинтересова се Фандорин.
- Да. Иницијатива за похвалу, зар не? И уопште,
Мидхат-паша и Анвар су онде начинили таква дела
да је запретила озбиљна могућност изласка Бугарске
из зоне руског утицаја. Али наш посланик у Кон-
стантинопољу, Николај Павлович Гнатјев, искористио
је сав свој утицај на султана Абдул-Азиза и успео да
претерано ревносни паша буде опозван. Касније је
Мидхат постао председник Државног савета и увео
закон о општенародном образовању - диван закон,
какав ми у Русији, уосталом, ни данас немамо.
Погодите, ко је разрађивао закон? Тако је, Анвар-
ефенди. Све би то било веома дирљиво да се наш
опонент, осим у просвету, још тада није био увелико
уплео у дворске интриге, а непријатеља је његов
покровитељ имао, прибогу, и превише. Мидхату су
подметали убице, сипали отров у кафу, једном су му
чак за љубавницу потурили жену заражену лепром, а
Анвару је спадало у дужност и то да великог човека
штити од свих тих несташлука. Тада се испоставило
да је руска партија на двору надјачала, и 1869.
године пашу су отерали да управља у највећој
забити, у дивљој и убогој Месопотамији. Кад је
Мидхат покушао да и ту уведе реформе, у Багдаду је
избио устанак. Знате пгга је он урадио? Сазвао је
градске старешине и духовна лица и одржао пред
њима кратак говор следеће садржине. Читам
дословце, јер сам искрено задивљеи и енергијом и
стилом: „Уважене муле и старешине, ако се кроз два
сата нереди не прекину, наредићу да вас све обесе, а
славни град Багдад запалићу са четири стране, и
нека после велики падишах, да га сачува Алах, и
мене обеси због тог злочина.“ Природно, за два сата у
граду је завладао мир. - Мизинов опет испусти једно
„хм“, заврте главом. - Сад је већ могао да отпочне с
реформама. За мање од три године Мидхатове
управе, његов верни помоћник Анвар-ефенди успео
је да спроведе телеграф, да уведе у Багдаду трамваје
на коњску вучу, да по Еуфрату пусти пароброде, да
покрене прве ирачке новине и да накупи ученике за
трговачку школу. Шта кажете?! Да и не спомињем
такве ситнице као што је оснивање акционарске
„Османо-османске бродске компаније“, чије лађе
плове кроз Суецки канал све до Лондона. Затим је
Анвар, посредством веома лукаве сплетке, успео да
свргне великог везира Махмуда Недима, који је у тој
мери зависио од руског велепосланика да су га Турци
прозвали „Недимов“. Мидхат је стао на чело
султанске владе, али се задржао на високом положају
свега два и по месеца - наш Гнатјев га је опет
надиграо. Главни и, са гледишта осталих паша
апсолутно неопростив Мидхатов порок је -
непоткупљивост. Он је започео борбу против
подмићивања и пред европским дипломатама
изговорио реченицу која га је и уништила: „Време је
да се Европи покаже да нису сви Турци - јадне
проститутке.“ Због ових „проститутки“ био је склоњен
из Стамбола, постављен за пашу у Солуну. Овај грчки
градић убрзо је процветао, а султански двор је опет
утонуо у сан, насладе и расипање државних пара.
- Видим да сте н-напросто заљубљени у тог
човека - прекиде генерала Ераст Петрович.
- У Мидхата? Апсолутно - слеже раменима
Мизинов. - И био бих срећан да га видим на челу
руске владе. Али он није Рус него Турчин. Уз то
Турчин окренут Енглеској. Наша усмерења су
супротна и зато је Мидхат наш непријатељ.
Најопаснији непријатељ. Европа нас не воли и боји
нас се, али зато Мидхата диже у небо, поготово
откако је Турцима даровао устав. А сада се, Ерасте
Петровичу, наоружајте стрпљењем. Прочитаћу вам
опширно писмо које ми је још прошле године послао
Николај Павлович Гнатјев. Оно ће вам пружити јасну
представу о противнику с којим ћемо имати посла.
Заповедник жандармерије истрже из фасцикле
листове ситно исписане уједначеним ћатинским
рукописом и поче да чита.
- Драги Лаврентије, догађаји у нашем Стамболу,
којег чува Алах, одвијају се толико брзо да их чак ни
ја не сустижем, а ипак сам, твој покорни слуга, без
лажне скромности, својом руком опипавао пулс
Европског Болесника више година. Тај пулс је, не без
мога удела, постепено замирао и обећавао да се
убрзо и сасвим угаси, али од маја месеца... Реч је о
прошлој, 1876. години - нађе за сходно да уметне
Мизинов -... али од маја месеца почело је такво
грозничаво стање да Босфор сваког часа може да
изиђе из обала, зидови Цариграда да се сруше, и ти
нећеш имати на шта да окачиш свој штит.
А цео проблем је у томе што се у мају у
престоницу великог и неупоредивог султана Абдул-
Азиса, Сенке Свевишњег и Чувара Вере, из
изгнанства тријумфално вратио Мидхат-паша и
довео са собом „сиву еминенцију", оштроумног Анвар-
ефендију.
Овом приликом, опамећени Анвар ишао је на
сигурно - деловао и на европски и на источњачки
начин. Кренуо је од европског: његови агенти почели
су учестало да навраћају у бродоградилишта, у ору-
жарницу, у ковницу - те су радници, којима дуго-дуго
није исплаћивана плата, изишли на улице. Затим је
уследио чисто источњачки трик. Мидхат-паша је 25.
маја правовернима објавио да му се у сну јавио
Пророк (па де, иди провери!) и поручио свом рабу да
спасе Турску која пропада.
А у међувремену, мој добри пријатељ Абдул-Азиз
је, као обично, седео у свом харему, уживајући у
друштву вољене жене, чаробне Михри- ханум, која је,
пред порођајем, била веома ћудљива и захтевала да
господар све време буде поред ње. Ова златокоса
плавоока Черкескињица се, осим по неземаљској
лепоти, прославила још и по томе што је
испразнила султанску ризницу до самога дна. Само
током последње године оставила је у француским
радњама на Перу преко десет милиона рубаља, и
сасвим је разумљиво што међу житељима
Цариграда, како би се изразили Енглези, који воле
understatment, 6 никако није била омиљена.

6 Крајње умекшан израз (енгл.).

 Веруј ми, Лаврентије, није ми било у моћи ишта
да изменим. Преклињао сам, претио, сплеткарио као
евнух у харему, али Абдул-Азиз је остајао глув и нем.
Око дворца Долма-бахче (врло наказна зграда у
европско-источњачком стилу) 29. маја урлала је
гомила од више хиљада људи, а падишах није чак ни
покушао да умири своје поданике - закључао се у
женској половини резиденције, у коју ја немам
приступа, и слушао како Михри-ханум на клавиру
изводи мађарске валцере.
За то време Анвар није избијао од министра
војног, наводећи тог опрезног и смотреног господина
на промену политичке оријентације. Према
извештају мога агента, који је код паше радио као
кувар (отуд и специфична арома извештаја),
судбоносни преговори текли су овако. Анвар је стигао
код министра тачно у подне, и наређено је да се
сервира кафа са сомуном. Четврт сата касније из
министровог кабинета зачуо се љутити урлик
његовог превасходства, и ађутанти су спровели
Анвара у војни затвор. Следећих пола сата паша је,
усходан у соби, сам; појео је две порције алве, коју
веома воли. Затим је зажелео да лично испита
издајника и отишао до затвора. У пола три било је
наређено да се сервирају воће и посластице. У
петнаест до четири - коњак и шампањац. После
четири, попивши кафу, паша и његов гост отишли
су код Мидхата. Како се причало, за учешће у завери
министру је од енглеских покровитеља било обећано
место великог везира и милион фунти стерлинга.
До вечери, два главна завереника су се у свему
усагласила и исте ноћи извршен је државни удар.
Флота је блокирала дворац са мора, начелник
престоничког гарнизона заменио је стражу својим
људима и султана су, заједно с мајком и
бременитом Михри-ханум, превезли чамцем у дворац
Ферије.
 После четири дана султан је покушао да скрати
браду маникирским маказицама, али тако невешто
да је пресекао себи вене на обема рукама, и одмах
издахнуо. Лекари европских амбасада, позвани да
изврше обдукцију, једногласно су потврдили да је
извршено самоубиство јер апсолутно никакви
трагови борбе на телу нису нађени. Речју, све је било
изведено једноставно и отмено, као у доброј шахов-
ској партији - такав је стил Анвар-ефендије.
Али то је било тек отварање, за њим је
уследила средишњица.
Војни министар обавио је своје и сада се
претворио у озбиљну сметњу: за реформе и за устав
није имао ни најмањих склоности, већ се највише
интересовао за то када ће добити милион који му је
обећао Анвар. А иначе, министар војни понашао се
као да је он - главно лице у влади, и неуморно
понављао да је Абдул-Азиза свргнуо управо он а
никако не Мидхат.
У исто то Анвар-ефендија уверавао је једног
храброг официра, који је раније служио код покојног
султана као ађутант. Звао се тај официр Хасан-беј,
лепотици Михри-ханум био је брат, и код дворских
лепотица уживао невероватну популарност јер је
био веома леп, одважан и изврсно певао италијанске
арије. Сви су Хасан-беја звали једноставно Черкез.
Неколико дана после оног Абдул-Азизовог онако
невештог штуцовања браде, неутешна Михри-ханум
побацила је мртво дете и умрла у тешким мукама.
Управо у то време Анвар и Черкез постали су присни
пријатељи. Једном Хасан-беј беше свратио у
Мидхат-пашину резиденцију, да посети пријатеља.
Анвар није био ту, али се код паше управо беху
скупили министри на саветовање. На Черкеза су у
кући већ били привикли и примали га као домаћег.
Он је испио кафу с ађутантима, попушио, проћаскао
о свему и свачему. Затим је лено прошврљао по
ходнику и изненада бануо у салу где се одвијало засе-
дање. Мидхата и остале великодостојнике Хасан-беј
није дирнуо, али је министру војном укуцао у груди
два метка из револвера, а затим дотукао старца
камом. Прибранији министри побегли су главом без
обзира, сем двојице, који су намислили да се покажу
херојима. Било је то потпуно узалудно: бесни Черкез
једнога је убио на месту а другог тешко ранио. Тад се
у салу вратио храбри Мидхат-паша праћен дво-
јицом ађутаната. Хасан-беј их је обојицу погодио, а
Мидхата опет није дирнуо. Најзад су убицу
савладали, али тек пошто је успео да докрајчи
полицијског официра и рани седам војника. Наш се
Анвар у то време побожно молио у џамији, за шта
има много сведока.
Ноћ је Хасан-беј провео иза браве, гласно
певајући арије из Лучије од Ламермура, чиме је,
кажу, Анвар-ефендију довео до потпуног усхићења.
Анвар је чак покушао да за храброг злочинца
издејствује помиловање, али су разљућени министри
били неумољиви, и сутрадан ујутру убицу су обесили
о дрво. Даме из харема, које су тако ватрено љубиле
свога Черкеза, дошле су да присуствују његовом
погубљењу, горко су плакале и кроз ваздух му слале
пољупце.
И отад нико више Мидхату није сметао - осим
судбине, која му је нанела ударац с потпуно
неочекиване стране. Великог политичара издала је
његова марионета, нови султан Мурат. Већ изјутра
31 маја, одмах после преврата, Мидхат-паша је
посетио синовца свргнутог султана, принца Мурата,
чиме је овога неизрециво уплашио. Овде ћу начинити
малу дигресију да бих објаснио колико је жалосна
фигура наследника у Османској империји.
Реч је о томе да пророк Мухамед, иако је имао
петнаест жена, није имао ниједног сина, и никаква
упутства по питању наследства престола није
оставио. Зато је током векова свака од бројних
султанија маштала да уздигне на престо свога сина,
док је синове својих супарница на сваки начин
настојала да затре. При двору је постојало посебно
гробље за невино убијене принчеве, тако да смо ми,
Руси, с нашим Борисом и Глебом и царевићем
Димитријем, према турским мерилима напросто
смешни.
У Османској империји трон не наслеђује син од
оца већ млађи брат од старијег. Када се резерве
браће исцрпу, права стиче следећа генерација, али
опет од најстаријег брата према најмлађем. Сваки
султан се смртно боји свога млађег брата или
старијег синовца, и шансе наследника да доживи до
устоличења сасвим су незнатне. Принца наследника
чувају у потпуној изолацији, никога њему не
пуштају и чак настоје, гадови, да му одаберу
наложнице које нису способне да рађају. По давној
традицији, будућег падишаха служе робови којима је
одсечен језик и пробушена бубна опна. Можеш да
претпоставиш какво је, с таквим васпитавањем,
душевно здравље њихових височанстава. На пример,
Сулејман II је тридесет девет година провео у
заточењу, преписујући и украшавајући Куран. А
када је најзад постао султан - убрзо је одбегао,
одрекао се престола. Одлично га разумем - бојити
сличице неупоредиво је пријатније.
Али да се вратимо Мурату. То је био леп,
нимало глуп и чак веома начитан младић, мада
склон претераном теревенчењу и обузет, потпуно
оправдано, манијом гоњења. Он је дизгине управљања
с радошћу поверио мудром Мидхату, тако да се код
наших лисаца све одвијало по плану. Али изненадни
успон и чудновата смрт стрица толико су потресли
сиротог Мурата да је почео да бунца и испољава
агресију. Европски психијатри, који су тајно
посетили падишаха, дошли су до закључка да се не
може излечити и да ће се надаље његово стање само
погоршавати.
Погледај сад само невероватну далековидост
Анвар-ефендијину. Већ првог дана Муратовог
устоличења, када је све још изгледало блиставо, our
mutual friend7 одједном је затражио да постане
секретар принца Абдул-Хамида, султановог брата и
престолонаследника. Кад сам то сазнао, постало ми
је јасно да Мидхат-паша није сигуран у Мурата.
Анвар је добро осмотрио новог наследника, очиглед-
но закључио да може бити примљен, и Мидхат је
Абдул-Хамиду поставио услов: обећај да ћеш у земљу
увести устав и бићеш падишах. Принц се, дабож,
сложио.
Шта је даље било, познато ти је. На престо је
31. августа уместо умоболног Мурата I постављен
Абдул-Хамид II, Мидхат је постао велики везир а
Анвар је остао уз новог султана као закулисни мани-
пулант и нечујни шеф тајне полиције - то јест (ха-
ха) твој, Лаврентије, колега.
Карактеристично је да у Турској нико не зна за
Анвар-ефендију. Он се не истиче, не излази у
јавност. Ја сам га, на пример, видео само једном, кад
сам се представљао новом падишаху. Анвар је седео
бочно од трона, у сенци, с огромном црном брадом
(мислим да је била лажна) и с тамним наочарима,
што иначе представља нечувено кршење дворске
етикеције. За време пријема Абдул-Хамид се
неколико пута освртао према њему, као да је
тражио подршку или савет.
Ето с ким ћеш одсад имати посла. Ако ме осећај
не вара, Мидхат и Анвар ће се и надаље играти са
султаном како им се прохте, и кроз годину-две... Е,
даље није занимљиво - прекиде Мизинов читање које
се беше одужило, и пребриса марамицом ознојено

7 Наш заједнички пријатељ (енгл.)

чело. - Тим пре што је осећај ипак преварио
препаметног Николаја Павловича. Мидхат-паша није
се задржао на власти, послат је у изгнанство.
Ераст Петрович, који је веома пажљиво слушао и
све време се није ни покренуо (за разлику од Варје
која се непрекидно врпољила на тврдој столици),
кратко запита:
- Отварање је јасно, средишњица такође. Али где
је завршница?
Генерал климну главом с одобравањем:
- У томе и јесте ствар. Завршница је испала
толико замршена да је чак и тако искусног Гнатјева
изненадила. Ове године, седмог фебруара, Мидхат-
пашу су позвали код султана, ставили под стражу и
укрцали на пароброд који је премијера запалог у
немилост одвезао на путовање по Европи. А наш
Анвар, који је издао свога добротвора, постао је
„сива еминенција“ сад више не великог везира већ
самог султана. Он је учинио све што се могло да
односи између Порте и Русије буду прекинути. И ето,
пре извесног времена, када је Турска већ висила о
кончићу, Анвар-ефендија је, према подацима које
имамо у агентури, изишао на ратно поприште да би
неким тајним операцијама, о чијој садржини можемо
само да нагађамо, променио ток збивања.
Тада Фандорин проговори некако чудно:
- Никакве обавезе. То је под један. Потпуна
слобода д-деловања. То је под два. Полагање рачуна
само вама. То је под три.
Варја није разумела шта значе ове речи, али
заповедник жандармерије се веома обрадова и брзо
узврати:
- Е па одлично! Препознајем старог Фандорина.
Иначе сте ми, драги мој, постали некако беживотни.
Али немојте ми замерити, не говорим службено већ
као старији, као отац... Не смемо себе живе у гроб
сахрањивати. Гробове оставите за мртве. У вашим
годинама, зар се може тако! Јер, као пгго се пева у
арији, toute la vie devant soi.8
- Лаврентије Аркадјевичу! - бледи образи
добровољца-дипломате-обавештајца за секунду се
облише црвенилом, у гласу као да звецну гвожђе. -
Ја, к-како ми се ч-чини, нисам тражио п-приватне
изливе...
Варја ову примедбу процени као недопустиво
грубу и увуче главу у рамена: сад ће се Мизинов,
увређен у најбољим осећањима, тако расрдити, та-
ако ће се развикати!
Али сатрап само уздахну и прилично хладно
каза:
- Ваши услови се прихватају. Нека буде слобода
деловања. Ја сам управо то и имао у виду.
Једноставно: гледајте, слушајте и, ако приметите
нешто вредно пажње... Али, нећу ја вас да учим.
- Ап-ћиха! - кихну Варја и, уплашено, опет увуче
главу у рамена.
Али се генерал уплапшо још више. Уздрхтавши,
он се окрену и ошамућено упре поглед у нехотичну
сведокињу поверљивог разговора.
- Госпођице, како то да сте ви овде? Зар нисте
изишли с потпуковником? Ама како сте се само
усудили!
- Требало је боље да гледате - с поносом одговори
Варја. - Ја вам нисам комарац нити мушица да бисте
ме игнорисали. Између осталог, ја сам ухапшена и
нико ме није пустио.
Њој се учини да су Фандорину мало задрхтале
усне. Ма не, учинило јој се, тај субјект не уме да се
осмехује.
- Па добро, нека. - У Мизиновљевом гласу осетила
се тиха претња. - Ви сте, госпођо нерођако, сазнали
толико тога што апсолутно не треба да знате. Из

8 Цео живот је пред вама (франц.).

разлога државне безбедности ја вас смештам у
привремени административни апс. Уз пратњу,
бићете испоручени у кишињевски гарнизонски
карантин и тамо ће вас држати под стражом до
завршетка кампање. Ко вам је крив.
Варја пребледе.
- Али нисам се чак ни видела с вереником...
- Видећете се после рата - одсече Маљута
Скуратов и окрену се ка вратима да би позвао своје
опричнике, али ту се у разговор умеша Ераст
Петрович.
- Лаврентије Аркадјевичу, ја мислим да ће бити
сасвим д-довољно да госпођа Суворова да часну реч.
- Ја дајем часну реч! - већ истог трена узвикну
Варја, охрабрена неочекиваним заузимањем.
- Извините, драги мој, али не сме се ризиковати -
пресече генерал, чак и не погледавши у њу. - Још и
тај вереник. А може ли се и веровати девојци. Сами
знате - дуга коса, кратка памет.
- Немам ја никакву косу! А то о памети је тако -
ниско! - Варји издајнички задрхта глас. - Шта се
мене тичу ваши Анвари и Мидхати!
- На моју одговорност, ваше п-превасходство. Ја
гарантујем за Варвару Андрејевну.
Мизинов је, незадовољно се мрштећи, ћутао, а
Варја помисли како међу полицијским агентима,
очигледно, има и оних који нису баш начисто
пропали. Ипак је српски добровољац.
- Глупо - прогунђа генерал. Онда се окрете Варји
и нељубазно упита. - Умете ли нешто да радите? Је ли
вам рукопис леп?
- Та ја сам завршила курс стенографије! Радила
сам као телеграфисткиња! И као бабица! - због нечег
слага Варја на крају.
- Као стенографкиња и телеграфисткиња? -
зачуди се Мизинов. - Онда тим пре. Ерасте
Петровичу, оставићу овде ову госпођицу под једним
јединим условом: она ће вршити дужност вашег
секретара. Јер свакако ће вам затребати неки курир
или веза која не изазива сувишна подозрења. Али не
заборавите - ви сте гарантовали за њу.
_ Е па не! - у исти глас повикаше и Варја и
Фандорин. А довршили су такође двогласјем, али већ
различито.
Ераст Петрович је рекао:
- Мени није потребан секретар.
А Варја:
- Нећу да служим код обавештајаца!
- Како хоћете - слеже раменима генерал,
устајући. - Новгородцеве, стражу!
- Ја прихватам! - викну Варја.
Фандорин оћута.
 Глава четврта
у којој непријатељ задаје први ударац

Изишавши, застали су. Требало је да се како-

како
тако објасне. Фандорин, накашљавши се, рече:
- Врло ми је жао, Варвара Андрејевна, што се т-
т
тако десило. Разуме се, ви сте потпуно слободни и
немам намере да вас приморавам ни на какву
сарадњу.
- Хвала вам - суво узврати она. - Веома
племенито. А иначе, признајем, помислила сам да сте
ви све ово удесили. Па ви сте мене одлично
прочитали и вероватно сте претпостављали на шта ће
ово да изиђе. И шта, баш вам треба секретарица?
У очима Ераста Петровича поново промаче
искрица, која би се код нормалног човека могла
сматрати знаком веселости.
- Оштроумни сте. Али неправедни. Истина је да
сам овако поступио имајући примисао, али
искључиво у вашем интересу. Лаврентије Аркадјевич
би вас неизоставно удаљио из походне армије. А
господин Казанзаки би вам још и жандарма
придодао. А овако остајете овде на потпуно з-
законитој основи.
Овоме Варја није имала шта да приговори, али
да се захваљује бедном шпијуну - није хтела.
- Видим, ви сте доиста вешти у својој нечасној
професији - отровно рече она. - Чак и главног
људождера сте надмудрили.
- Људождер - је ли то Лаврентије Аркадјевич? -
зачуди се Фандорин. - Ја не бих рекао да личи. А з-
затим, шта је нечасно у томе што се бране државни
интереси?
Ма, шта има с таквим и да се разговара?
Варја се демонстративно окрену, пређе погледом
по логору: кућице белих зидова, поравнати редови
шатора, новцијати телеграфски стубови. Улицом је
трчао војник, на њој препознатљив начин разма-
хујући дугим незграпним рукама.
- Варја, Варењка! - издалека повика војник,
стрже са главе капу с дугачким штитом и замаха. -
Ипак си допутовала!
- Пећа! - цикну она и, одмах заборавивши на
Фандорина, полете у сусрет ономе ради кога је
превалила пут од хиљаду и по врста.
Загрлили су се и пољубили потпуно природно, без
нелагодности, као никад раније. Била је права радост
видети Пећино лице, не лепо али драго, како сија од
среће. Он је ослабио, преплануо, погнут је више него
пре... Црни мундир са црвеним еполетама висио је на
њему као џак, али осмех је био исти - широк, пун
обожавања.
- Значи, одговор је „да“? - упита он.
- Да - једноставно рече Варја, иако се спремала
да не пристане одмах већ после дугог и озбиљног
разговора, пошто истакне неке принципијелне
услове.
Пећа подврисну, нимало лепо, и поново хтеде да
је загрли, али се Варја већ беше прибрала.
- Ипак морамо све подробно да утаначимо. Пре
свега...
- Утаначићемо, свакако ћемо утаначити. Само не
сада - вечерас. Наћи ћемо се код новинара у шатору,
у реду? Они ту имају нешто налик на клуб. Јер, ти
познајеш Француза? Па, оног Д’Евреа? Сјајан је. Он
ми је и рекао да си стигла. Ја сам сад ужасно заузет,
излетео сам на минут. Ако примете да ме нема - оде
глава. Вечерас, вечерас! - И појури назад, дижући
прашину тешким чизмама и осврћући се сваке
секунде.
Али, није им се дало да се виде те вечери. Курир
јој је из штаба донео цедуљу: Целе ноћи дежурство.
Сутра. Волим те. П.
Шта да се ради, ако је дежурство, онда је
дежурство. И Варја се упослила око распремања.
Прихватиле су је милосрдне сестре - дивне и пуне
разумевања, али постарије, од око тридесет пет
година, и помало досадне. Оне су скупиле све што је
неопходно да замени пртљаг који је завршио код
предузимљивог Митка - одећу, обућу, бочицу мири-
са (а испоставило се да је то чудесни париски
парфем), чарапе, веш, чешаљ, укоснице, миришљави
сапун, пудер, крему за заштиту од сунца, помаду,
млеко против ветра, есенцију од камилице за прање
косе и остале потребне ствари. Хаљине су, наравно,
биле ужасне, изузимајући једну једину - плаву са
белим чипканим оковратником. Варја је скинула
демодиране манжете и хаљина је сад изгледала
прилично љупко.
Али ујутру јој постаде досадно. Сестре су отишле
у лазарет - из околине Ловче довезли су два
рањеника. Варја је попила кафу, сама, отишла да
пошаље родитељима телеграм: као прво, да не
полуде, а као друго да би послали новаца (искључиво
у зајам - нека се не надају да ће се вратити у њихов
кавез). Прошетала је логором, разгледала чудни воз
без шина: с друге обале стигла је поворка товарних
кола на механичку вучу. Гвоздени локомобили с
огромним точковима, који су отпухивали пару, вукли
су за собом тешке топове и фургоне с муницијом.
Призор је остављао утисак: прави тријумф прогреса.
Затим је, од дуга времена, свратила да обиђе
Фандорина, коме је био додељен посебан шатор у
штабном сектору. Ераст Петрович се такође
досађивао: лешкарио на пољском кревету с турском
књигом у рукама, вадио из ње неке речи.
- Браните државне интересе, господине
полицајче? - запита Варја, нашавши да ће бити
најумесније да с агентом разговара подсмешљиво-
немарним тоном.
Фандорин устаде и пребаци преко рамена
војничку блузу без еполета (такође се, очигледно,
негде униформисао). Испод раскопчаног оковратника
на кошуљи Варја запази сребрни ланчић. Крстић?
Не, изгледа да је медаљон. Интересантно би било да
завири - шта је унутра. Дакле, господин доушник
склон је романтици?
Титуларни саветник закопча оковратник,
одговори озбиљно:
- Ако живиш у једној држави, треба или да је
чуваш или да је напустиш - у противном, све се
своди на паразитизам и лакејска сплеткарења.
- Постоји и трећа могућност - парирала је Варја,
увређена због „лакејских сплеткарења“. - Неправедну
државу могућно је срушити и у замену изградити
нову.
- Нажалост, Варвара Андрејевна, држава није з-
зграда већ пре би се рекло - дрво. Дрво се не зида,
оно израста само, потчињавајући се законима
природе, а то је дуг процес. Ту није потребан зидар,
већ б-баштован.
Заборавивши на пристојан тон, Варја у жару
повика:
- Ми живимо у веома тешком, сложеном времену!
Честити људи стењу под бременом затуцаности и
тираније а ви размишљате као старац, говорите о
некаквом баштованлуку!
Ераст Петрович слеже раменима:
- Драга Варвара Андрејевна, мене већ замарају
јадиковке о „нашем т-тешком времену“. У време цара
Николаја, када је време било теже од данашњег,
ваши „честити људи“ ходали су по ж-жици и без
престанка хвалили свој срећни живот. Ако је постало
могућно жалити се на затуцаност и тиранију, то
значи да је време к-кренуло набоље.
- Ама, ви сте једноставно... Ви сте једноставно -
слуга престола! - процеди Варја најгору увреду које
се сетила, а пошто Фандорин на то није чак ни
задрхтао, објаснила је језиком који му је ближи. -
Верни поданик, роб без памети и савести!
Лупила је - и уплашила се сопствене грубости, а
Ераст Петрович се ипак није нимало наљутио већ,
уздахнувши, рекао:
- Ви не знате како да се п-понашате са мном. То
је под један. Не желите да будете захвални, и то вас
љути. То је под два. Заборавите, ђаво нек носи
захвалност и одлично ћемо се с-слагати. То је под
три.
Због оволике попустљивости Варја се још више
разбеснела, тим пре што је агент, хладна крв, био
потпуно у праву.
- Ја сам још ономад приметила да сте ви као
учитељ играња: један-два-три, један-два-три. Од кога
сте се научили том глупом маниру?
- Било је учитеља - неодређено одговори
Фандорин и непристојно се задуби у своју турску
књигу.
Шатор у коме су се окупљали новинари
акредитовани код главног штаба видео се издалека.
Крај улаза су, на дугачкој врпци, висиле заставице
разних земаља, барјачићи часописа и новина и, не
зна се зашто, једне црвене нараменице с белим
звездицама.
- Очигледно су јуче прослављали успех код Ловче
- претпостави Пећа. - Неко је толико славио да су му
отпале нараменице.
Он разгрну платнени застор и Варја провири
унутра.
У клубу је било неуредно, али на свој начин
пријатно: дрвени столови, платнене столице, шанк са
низом боца. Мирисало је на дувански дим, восак
свећа и колоњску воду за мушкарце. На засебном
дугачком столу лежале су хрпе руских и иностраних
новина. Новине су биле необичне - од налепљених
телеграфских трака. Варја се загледала у лондонски
Дејли пост и зачудила се - данашње јутарње издање.
Очигледно, шаљу из редакције телеграфом. Ала је то
моћно!
С посебним задовољством Варја је приметила да
су ту само две жене, при чему обе носе цвикер и нису
баш у цвету младости. Али је зато било мноштво
мушкараца, а међу њима су уочени и познаници.
Пре свега Фандорин, и опет с књигом. Прилично
глупо - може да чита и у свом шатору.
А у супротном углу у току је била партија шаха,
симултанка. С једне стране стола ходао је тамо-амо,
димећи цигаретом, надмено-добродушни Маклафлин,
с друге стране седели су, усредсређени, Собољев,
Д’Евре и још двојица.
- А, наш мали Бугарин! - узвикну генерал Мишел,
с олакшањем уставши од шаховске табле. - Па, тешко
вас је препознати! Добро, Шејмасе, рачунаћемо да је
реми.
 Д’Евре је пристигле поздравио осмехом (то је
било пријатно), задржао поглед на Варји, али је
наставио игру. А онда се испред Собољева одједном
створи црнпурасти официр у невиђено блиставом
мундиру и, дотакавши брк намазан преко сваке
мере, узвикну на француском:
- Генерале, преклињем вас, представите ме вашој
чаробној познаници! Гасите свеће, господо! Оне више
нису потребне - изишло је сунце!
Обе постарије даме погледаше у Варју с крајњим
неодобравањем, па и она сама се унеколико
запањила од оваквог насртаја.
- Ово је пуковник Лукан, лични изасланик нашег
драгоценог савезника, његовог височанства румун-
ског кнеза Карла - подсмехну се Собољев. -
Упозоравам вас, Варвара Андрејевна, пуковник је за
женска срца смртоноснији од анчара.
Из његовог тона постало је јасно да Румуна не
треба тетошити и Варја усиљено одговори, намерно
се ослонивши о Пећину руку:
- Драго ми је. Мој вереник, добровољац Петар
Јабуков.
Лукан галантно, са два прста (светлуцнуо је
прстен с нимало безазленим брилијантом) узе Варјине
прсте и хтеде да спусти на њих пољубац, али наиђе
на неминовни отпор:
- У Петербургу, савременим женама се не љуби
рука.
Публика је била занимљива и Варји се у
новинарском клубу свидело. Једино јој је било криво
што Д’Евре не престаје да игра свој глупи шах. Мада
је, очито, игра била при крају - сви Маклафлинови
противници већ беху капитулирали, а и Французу је
очито предстојао пораз. Ипак, то га, како се чинило,
није жалостило: он је час по час бацао поглед на
Варју, безбрижно се осмехивао и мелодично
звиждукао неку модерну шансону.
 Собољев је стао напоредо, погледао на таблу,
расејано прихватио рефрен:
- Фолишон-фолишонет... Предајте се, Д’Евре, па
ово је чисти Ватерло.
- Гарда умире, али се не предаје. - Француз
повуче своју уску оштру брадицу и начини потез
после којег се Ирац намрштио и засопио.
Варја беше изишла напоље, да мало ужива у
заласку сунца и да се освежи, а кад се поново
вратила у шатор, шах је већ био склоњен и разговор
је текао ни мање ни више него о односима између
човека и Бога.
- Ту не може бити никаквог узајамног поштовања
- ватрено је говорио Маклафлин, очигледно
одговарајући на Д’Евреову реплику. - Односи човека
са Свевишњим уређени су на несумњивом призна-
вању неједнакости. Та, деци не пада на памет да
претендују на једнакост са родитељима! Дете беспо-
говорно признаје надмоћ родитеља, своју зависност
од њега, осећа према њему страхопоштовање и стога
је послушно - за своје добро.
- Дозволићу себи да се послужим вашом
метафором - осмехнуо се Француз, повукавши из
турског чибука. - Све то јесте исправно кад су у
питању мала деца. Али чим дете поодрасте, оно
неминовно доводи у питање ауторитет родитеља,
иако је овај свеједно још неупоредиво мудрији и
моћнији. То је природно, здраво, без тога човек би
заувек остао малишан. Такав исти период сада
преживљава и поодрасло човечанство. Касније, када
човечанство узрасте још ваше између њега и Бога
неизоставно ће бити успостављени нови односи
засновани на једнакости и узајамном поштовању. А
онда ће дете толико да одрасте да му родитељ неће
ни бити потребан.
- Браво, Д’Евре, ви говорите исто онако течно
као што и пишете - узвикну Пећа. - Али је цела ствар
у томе што никаквог Бога и нема, постоји само
материја и још елементарни принципи честитости. А
ви од своје концепције направите фељтон за Реви
паризјен - одлична тема.
- Да би се написао добар фељтон, тема није
потребна - изјави Француз. - Потребно је само да
умете добро да пишете.
- Е па сад сте већ претерали - побуни се
Маклафлин. - Без теме чак ни такав литерарни
еквилибрист као што сте ви ништа разборито неће
моћи да састави.
- Именујте било који предмет, па макар и неки
најтривијалнији, и ја ћу о њему написати чланак који
ће моје новине радо објавити - пружи руку Д’Евре. -
Да се кладимо? Моје шпанско седло за ваш „цајсов“
двоглед.
Сви необично живнуше.
- Улажем двеста рубаља на Д’Евреа! - објави
Собољев.
- О било којој теми? - полако понови Ирац. - Баш
о било којој?
- Апсолутно. Ако треба, и о оној муви која је сад
на брку пуковника Лукана.
Румун брзо отресе бркове и рече:
- Улажем триста на месје Маклафлина. Али који
предмет да се узме?
- Па ето, могу и ваше старе чизме. - Маклафлин
показа прстом на Французове прашњаве чизме од
шевра. - Покушајте да о њима пишете тако да
париска публика чита и одушевљава се.
Собољев подиже дланове:
- Док није пала опклада, ја одустајем. Јер, старе
чизме - то је већ превише.
На крају, на Ирца беше уложено хиљаду а није се
нашао нико ко би Желео да уложи на Француза.
Варји постаде жао сиротог Д’Евреа, али ни она ни
Пећа нису имали пара. Пришавши Фандорину, који
је једнако листао странице с турским шкработинама,
она љутито шапну:
- Ма пгга је вама! Уложите на њега. Шта вас
кошта! Вероватно сте добили од свог сатрапа
некакве сребрњаке. Ја ћу вам касније вратити.
Ераст Петрович се намршти и рече с досадом у
гласу:
- Сто рубаља на месје Д’Евреа. - И поново се
задуби у читање.
- Дакле, десет према један - резимирао је Лукан. -
Господо, добитак није велики, али је сигуран.
У том тренутку у шатор нагло уђе Варјин
познаник - капетан Перепјолкин. Није се могао
препознати: мундир као из кутије, чизме блистају,
преко ока упадљив црни повез (очито, модрица још
није прошла), глава превезана белим завојем.
- Ваше превасходство, господо, долазим управо
од барона Криденера! - достојанствено изјави
капетан. - Имам важно саопштење за штампу.
Можете записати - Перепјолкин, генералштабни
капетан, оперативно одељење. Пе-ре-пјол-кин.
Никопољ је заузет на јуриш! Заробили смо двојицу
паша и шест хиљада војника! Наши губици су -
сасвим незнатни. Победа, господо!
- До ђавола! Опет без мене! - простења Собољев и
излете напоље без поздрава.
Капетан испрати генерала помало одсутним
погледом, али весника већ са свих страна окружише
новинари. Перепјолкин је с видљивим задовољством
одговарао на њихова питања, шепурећи се због
знања француског, енглеског и немачког.
Варју је зачудило понашање Ераста Петровича.
Он је бацио књигу на сто, одлучно се пробио кроз
гомилу новинара и тихо упитао:
- Д-дозволите, капетане, да нисте погрешили?
Јер, Кринедер је добио наредбу да заузме Плевну.
Никопољ је у п-потпуно супротном смеру.
 Било је у његовом гласу нечега што је капетана
натерало да се тргне и престане да обраћа пажњу на
новинаре.
- Не, никако не, милостиви господине. Лично сам
примио телеграм из врховног штаба, присуствовао
дешифровању, и сам сам га однео господину барону.
Одлично се сећам текста: Начелнику Западног одреда
генерал-потпуковнику барону Криденеру. Наређујем
да заузмете Никопољ и утврдите се тамо с најмање
једном дивизијом. Николај.
Фандорин пребледе.
- Никопољ? - још тише упита он. - А шта је с
Плевном?
Капетан слеже раменима:
- Немам појма.
Пред улазом се зачу бат корака и звекет оружја.
Застор се нагло разгрну и у шатор провири
потпуковник Казанзаки, дабогда га очи не виделе.
Иза потпуковниковљевих леђа блистали су стра-
жарски бајонети. Жандарм на тренутак заустави
поглед на Фандорину, погледа кроз Варју, а Пећи се
радосно осмехну.
- Аха, ево птичице! Тако сам и мислио.
Добровољче Јабукове, ухапшени сте. Покупите га -
нареди он окренувши се према стражи.
У клуб жустро ступише двојица у плавим
мундирима и зграбише под руке Пећу, паралисаног
од ужаса.
- Али ви сте луди! - повика Варја. - Одмах да сте
га оставили на миру!
Казанзаки је није удостојио одговора.Он пуцну
прстима и ухапшеног брзо изведоше напоље, а
потпуковник застаде погледајући наоколо с неодре-
ђеним осмехом.
- Ерасте Петровичу, па шта је ово! - паничним
гласом прозва Варја Фандорина. - Па реците му ви!
- Основ? - туробно упита Фандорин, гледајући
жандарма у оковратник.
- У шифрованој поруци коју је саставио Јабуков
замењена је једна реч. Уместо Плевне - Никопољ, то
је све. А у међувремену, пре три сата, прве Осман-
пашине трупе заузеле су празну Плевну и наднеле се
над наше крило. Тако вам је то, господине
посматрачу.
- Тгажили сте чудо, господине Маклафлине, ево
вам чуда које може да спасе Тугску - допре до Варје
глас Д’Евреа, који је руски говорио прилично чисто
али са дражесним котрљањем.
- Није чудо, месје новинару, већ најобичнија
издаја - подсмехну се потпуковник, али је при том
гледао у Фандорина. - Једноставно не могу да
замислим, господине добровољче, како ћете
објаснити његовом високопревасходству.
- Много б-брбљате, потпуковниче. - Поглед
Ераста Петровича спустио се још ниже, до горњег
дугмета жандармовог мундира. - Частољубље не
треба да шкоди послу.
- Шта-а? - На Казанзакијевом тамнопутом лицу
ситно затитра тик. - Моралу ме поучавате? Ви, мене?
Гле-те, молим вас! Па о вама сам ја, господине
вундеркинде, успео понешто да сазнам. По природи
посла. Ваша физиогномија не испада баш много
морална. Сувише сте сналажљиви за своје године.
Изгледа да сте се уносно изволели оженити, а? И то с
дуплом добити - и дебели мираз добили и слободу
сачували. Фино изведено! Чести...
Он не доврши: Ераст Петрович га веома вешто,
као мачка шапом, лупи дланом преко дебелих усана.
Варја јекну, неко од официра ухвати Фандорина за
руку, али је одмах пусти, зато што се у њој није
осећао никакав агресивни порив.
- На двобој - невесело изговори Ераст Петрович,
и сад је већ гледао потпуковнику право у очи. -
Одмах, управо сада, док се није умешала команда.
 Казанзаки је био црвен. Очи, црне као шљиве,
закрвавише се. После паузе, прогутавши пљувачку,
он изговори:
- По наредби његовог императорског
величанства, двобоји су у рату најстроже забрањени.
И ви, Фандорине, то одлично знате.
Потпуковник изиђе, за њим се силовито заљуља
платнени застор. Варја упита:
- Ерасте Петровичу, па шта сад да радимо?
 Глава пета

у којој се описује како је уређен харем

 Већ трећи дан Варја ради с Фандорином.
Требало је издејствовати Пећи ослобођење, а, по
речима Ераста Петровича, то се могло урадити на
један једини начин: да се пронађе прави кривац за
оно што се догодило. И Варја је сама намолила титу-
ларног саветника да је узме за помоћницу.
Лоши су били Пећини изгледи. Варји нису
допуштали да се види с њим, али је она од
Фандорина знала: сви непосредни докази кривице су
против шифранта. Пошто је од потпуковника
Казанзакија добио наредбу главнокомандујућег,
Јабуков се истог часа латио шифровања, а потом је,
према упутству, лично однео депешу на телеграф-
ски пункт. Варја је слутила да је расејани Пећа
сасвим могао да побрка градове, тим пре што су за
Никопољску тврђаву знали сви а за градић Плевну
дотле мало ко да је и чуо. Казанзаки није веровао у
расејаност, па и сам Пећа заинатио се и тврдио да се
одлично сећа како је кодирао управо Плевну, тако
смешан назив. Најгоре од свега је било то што је, по
речима Ераста Петровича, који је присуствовао
једном саслушању, Јабуков очигледно нешто
скривао, и чинио је то крајње невешто. Пећа уопште
не уме да лаже - то је Варја одлично знала. Тек, све је
ишло према преком суду.
За правим кривцем Фандорин је трагао некако
чудно. Јутром би, обучен у некакав глупави
штрафтасти трико, дуго радио енглеску гимнастику.
Потом би по цео дан лежао на пољском лежају, ретко
навраћао у оперативни сектор штаба, а увече је
обавезно седео у клубу новинара. Пушио је цигаре,
читао књигу, пио вино не опијајући се, у разговоре
ступао нерадо. Никакве задатке није давао. Пре него
што би јој пожелео „лаку ноћ“, рекао би само: „С-
сутра увече видећемо се у клубу.“
Варја је била бесна схватајући своју
беспомоћност. Дању је ходала по логору, добро
отворених очију - можда налети на нешто сумњиво.
Сумњивог није било па би, уморивши се, одлазила у
шатор Ераста Петровича, не би ли овога раздрмала и
подстакла на деловање. У брлогу титуларног
саветника владао је уистину ужасавајући неред:
посвуда су биле разбацане књиге, војне мапе,
оплетене флаше од бугарског вина, одећа, топовска
ђулад, очевидно коришћена као тегови за гимнас-
тику. Једном је Варја, не приметивши, села на тањир
с хладним пилавом, који се због нечег нашао на
столици, страшно се наљутила и после никако није
могла да уклони масну мрљу са своје једине пристојне
хаљине.
Седмог јула увече пуковник Лукан је у прес-клубу
(тако су у енглеском стилу прозвали новинарски
шатор) организовао вечеринку поводом свог рођен-
дана. За ту прилику су из Букурешта испоручена три
сандука шампањца - слављеник је тврдио да је
платио тридесет франака по боци. Новац је био
потрошен узалуд - на виновника свечаности врло
брзо се заборавило зато што је прави јунак дана
постао Д’Евре.
Ујутру, опремивши се „цајсовим“ двогледом
добијеним на опклади од посрамљеног Маклафлина (а
Фандорин је пак за своју несрећну стотину добио
читаву хиљадарку - и то је Варјина заслуга), Француз
је извео дрску експедицију: сам је отпутовао до
Плевне, захваљујући новинарској траци пробио се у
прве противничке редове и чак успео да добије
интервју од турског пуковника.
- Месје Перепјолкин ми је љубазно објаснио који
је најбољи начин да се домогнем града а да избегнем
метак - причао је Д’Евре, окружен одушевљеним
слушаоцима. - И доиста, то се показало као сасвим
једноставно - Турци нису стигли чак ни патроле како
треба да поставе. На првог аскера наишао сам тек на
периферији. „Што си се избечио? - вичем. - Води ме
пгго пре до главног заповедника.“ На Истоку је,
господо, најважније да се понашаш као падишах.
Ако вичеш и грдиш, мора бити да на то имаш право.
Доводе ме пуковнику. Име му је Али- -беј - црвен
фес, црна брадетина, на прсима значка Сен-Сира.
Одлично, помислим, дивна Француска ће ме
избавити. Тако и тако, кажем. Париска штампа.
Вољом судбине забачен у руски логор, а тамо смрт-
на досада, никакве егзотике - само пијанство. Неће
ли ме одбити поштовани Али-беј ако га замолим за
интервју, за париске читаоце? Није одбио. Седимо,
пијуцкамо прохладни шербет. Мој Али-беј пита: „Да
ли још постоји онај чудесни кафе на углу Булевара
Распај и Ри-де- Севр?“ Ја, поштено говорећи, појма
немам да ли још постоји или не, јер одавно нисам био
у Паризу, ипак кажем: „Још како, и у процвату је још
већем него пре.“ Попричали смо о булеварима, о
канкану, о кокотама. Пуковник се сасвим распи-
лавио, брада се распрострла - а брадетина није мала,
прави маршал Де Ре - и уздише: „Не, ево, чим се
заврши овај проклети рат - одмах у Париз, у Париз!“
„Хоће ли се скоро завршити, ефендијо?“ „Скоро -
каже Али-беј. - Врло, врло скоро. Ето да истерају
Руси мене и моја несрећна три табора из Плевне, и
моћи ће да се стави тачка. Пут ће бити отворен све
до саме Софије“. „Ах-ах-ах - тугујем ја. - Ви сте
храбар човек, Али-беју. Са три батаљона против целе
руске армије! Ја ћу неизоставно написати о томе за
моје новине. Али где је славни Осман Нури-паша са
својим корпусом?“ Пуковник скиде фес и одмахну
руком: „Обећао је да ће сутра стићи. Али неће успети
- лоши су путеви. Не може пре вечери прекосутра.“
Укратко, лепо смо поседели. И о Цариграду смо
попричали, и о Александрији. Једва сам се ишчупао -
пуковник већ беше наредио да кољу овна. По савету
monsieur Perepyolkin упознао сам са својим интер-
вјуом штаб великог кнеза. Ту су мој разговор с
уваженим Али-бејом примили као занимљив -
скромно заврши новинар. - Претпостављам да већ
сутра турског пуковника очекује мало изненађење.
- О, Евре, лудо одважна главо! - нагрну на
Француза Собољев, раширивши руке за генералски
загрљај. - Прави Гал! Дајте да вас пољубим!
Д’Евреово лице скрило се иза бујне браде, а
Маклафлин, који је играо шах с Перепјолкиним
(капетан је већ скинуо црни повез и бацао поглед на
таблу са оба усредсређено жмиркава ока), суво
примети:
- Није требало да вас капетан користи као уходу.
Нисам сигуран, драги Шарле, да је ваш испад
потпуно беспрекоран са гледишта новинарске етике.
Дописник неутралне земље нема права да у кон-
фликту држи било чију страну и тим пре да се
прихвата улоге шпијуна, пошто...
Али сви, укључујући и Варју, тако сложно
гракнуше на Келта гњаватора да овај беше принуђен
да ућути.
- Охо, ала је овде весело! - зачу се изненада
звонак, самоуверен глас.
Окренувши се, Варја крај улаза угледа наочитог
хусарског официра, црнокосог, са јуначким брцима,
обесним, малчице избуљеним очима и сасвим новим
Крстом св. Ђорђа на копорану. Придошлицу општа
пажња нимало није збунила - напротив, хусар ју је
примио као нешто што се подразумева.
- Коњички капетан Гродњенског хусарског пука,
гроф Зуров - рапортира официр и салутира
Собољеву. - Не сећате се, ваше превасходство?
Заједно смо ишли на Коканд, а ја сам служио у штабу
код Константина Петровича.
- Како да се не сећам - климну главом генерал. -
Вама су, чини ми се, судили због играња карата у
току марша и за двобој с неким интендантом.
 - Бог је милостив, прошло је - површно одговори
хусар. - Речено ми је да овде свраћа мој стари
пријатељ Еразм Фандорин. Надам се да ме нису
слагали?
Варја брзо погледа у Ераста Петровича који је
седео у удаљеном углу. Овај устаде, мученички
уздахну и потиштено рече:
- Иполите? К-којим добром?
- Ево га, ту је, нек ме ђаво носи ако није он! -
нагрну хусар на Фандорина и поче да га дрмуса за
рамена, али тако усрдно да је глава Ераста
Петровича почела да се клати напред-назад. - А
причало се да су те у Србији Турци набили на колац!
Ох, поружнео си, брајко, да те не препознам. Залиске
фарбаш да би импресионирао?
Интересантан се, свакако, круг познаника
оцртао око титуларног саветника: видински паша,
заповедник жандармерије, а сад још и овај вашарски
лепотан с кавгаџијским навикама. Варја се као
случајно примаче, како не би пропустила ниједну
реч.
- Разбацала нас је судбина, разбацала. - Зуров
престаде да дрмуса саговорника и уместо тога поче
да га удара по плећима. - О својим доживљајима
испричаћу ти посебно, tête-á-tête,9 јер није за дамске
уши. - Он враголасто искоса погледа у Варју. - А
финале је познат: остао сам без пребијеног гроша,
сам-самцијат и са срцем разбијеним у комадиће
(опет поглед у правцу Варје).
- К-ко би рекао - прокоментариса Фандорин
одмичући се.
- Муцаш? Контузија? Ситница, проћи ће. Мене је
код Коканда талас експлозије тако залепио за угао
џамије - месец дана сам клоцао зубима, нећеш
веровати, чашом нисам могао уста да потрефим. А

9 У четири ока (франц.)

после ништа, прошло ме.
- А от-ткуд ти овде?
- То је, брате Еразме, дуга прича.
Хусар пређе погледом по сталним посетиоцима
клуба, који су га посматрали с очигледним
занимањем, па рече:
- Не устежите се, господо, приђите. Ја овде
Еразму причам своју шехерезаду.
- Одисеју - у пола гласа исправи га Ераст
Петрович, неприметно се повлачећи за леђа
пуковника Лукана.
- Одисеја - то је кад си у Грчкој, а ја сам имао
управо шехерезаду.
- Зуров начини слатку паузу и поче да
приповеда. - Дакле, господо, стицајем неких
околности, које су познате само мени и Фандорину,
обрео сам се у Напуљу, без пребијене паре. Позајмио
сам од руског конзула петсто рубаља - више, шкртац,
није дао - и кренуо морем према Одеси. Али успут ме
ђаво натера да заподенем хазардну игру с капетаном
и кормиларом. Опељешили су ме, лупежи, до
последње парице. Ја се, природно, побуним, у
извесној мери оштетим бродску опрему и у
Цариграду будем избачен... то јест, хоћу да кажем,
искрцан на обалу - без пара, без ствари, чак и без
капе. А зима је, господо. Мада и турска, али је ипак
хладно. Шта да се ради, пођем у нашу амбасаду.
Пробијем се преко свих препона до самог
амбасадора, Николаја Павловича Гнатјева. Душеван
човек. Новаца вам, каже, не могу позајмити јер сам у
принципу противник било каквих позајмица, али ако
желите, грофе, могу да вас узмем за свог ађутанта -
потребни су ми храбри официри. У том случају
добићете за смештај и све остало. И ето, постао сам
ађутант.
- Баш код Гнатјева? - заврте главом Собољев. -
Очигледно је лукава лисица запазила у вама нешто
посебно.
Зуров скромно рашири руке и настави:
- Већ првог дана на новој служби изазвао сам
међународни конфликт и размену дипломатских
нота. Николај Павлович ме је са захтевом послао
извесном русомрзитељу и лажном богомољцу Хасану
Хајрули - то је главни турски поп, попут римског
папе.
- Шејх-ул-ислам - прецизира Маклафлин, који је
записивао у блокноту. - Више је сличан на ваш
државни тужилац Синод...
- Управо - климну потврдно Зуров - то и кажем.
Тај Хајрула и ја се од прве нисмо допали један
другоме. Ја њему све пристојно, како треба, преко
преводиоца: „Ваше преосвештенство, хитна попшљка
од генерал-ађутанта Гнатјева.“ А он, псето, очима све
сними и одговара на француском - намерно, да
тумач не би ублажио: „Сада је време молитве. Чекај.“
Спустио се на колена окренут према Меки и почео да
мрмља: „О, велики и свемогући Алаху, укажи милост
Твоме верном робу, дај му да за живота види како
горе у паклу подли каури, недостојни да газе Твоју
свету земљу.“ Лепо дакле. Откад се то Алаху моли на
француском? У реду, мислим, и ја ћу сад новину у
православни канон да уведем. Хајрула се окреће
према мени, њушка задовољна - како не би, каурина
је ставио на његово место. „Дај писмо твога генерала“
- каже. „Pardonnez moi, éminence,'10 - одговарам -
код нас, Руса, сад је баш време молитве. Стрпите се
за тренутак.“ Паднем на колена и помолим се на
језику Корнеја и Рокамбола: „Господе Свеблаги,
обрадуј грешног раба Твојега бојарина односно
господина Иполита, дај му да мало ужива гледајући
како се прже у тигању муслиманска пашчад.“

10 Опростите, молим вас, преосвештенство (франц.)

Укратко, закомпликовао сам ионако сложене руско-
турске односе. Хајрула није узео пошиљку, гласно је
почео да грди на своме језику и истерао и мене и
тумача напоље. Јасно, Николај Павлович ме је реда
ради укорио, а овамо је, мислим, био задовољан.
Очигледно је знао кога, коме и зашто шаље.
- Храбро, као Туркестанци - одобрио је Собољев.
- Али није сасвим дипломатски - додаде капетан
Перепјолкин, не гледајући с одобравањем на превише
слободног хусара. Па и нисам дуго остао у
дипломатији - уздахну Зуров и замишљено додаде. -
Очигледно, није то мој пут.
Ераст Петрович изусти само „хм“, али прилично
гласно.
- Идем ја једном преко Галатског моста,
приказујем руски мундир и поглеђујем на лепојке.
Оне јесте да су под фереџама, али тканину, ђаволице,
изабирају тако прозрачну да изгледају још
саблажњивије. Одједном видим - иде у кочији нешто
божанствено, огромне баршунасте очи изнад кратког
вела само севају. Поред ње - дебео евнух Абисинац,
прави крмак, иза њих још једна лака кочија са
слушкињама. Застанем, наклоним се – достојан-
ствено, како и доликује дипломати, а она скине
рукавицу и белом ручицом ми (Зуров напући усне)
шаље пољубац кроз ваздух.
- Скинула гукавицу? - с изгледом експерта
запита Д’Евре. - Та то није шала, господо. Пророк је
сматрао лепе ручице најсаблажњивијим делом
женскога тела и строго-најстгоже забранио племе-
нитим муслиманкама да иду без гукавица, да не би
саблажњавале мушка срца. Тако да скидање
рукавице - set un grand signe,‘11 као кад би Ев-
гопљанка скинула... Уосталом, уздгжаћу се од
паралела - сплете се он, искоса гледнувши у Варју.

11 То је велики грех (франц.)

 - Ето видите - прихвати хусар. - Да ли сам могао
после тога да увредим даму непажњом? Ухватим
рукуничара за узду, зауставим га, хоћу да се
представим. А евнух ме тад, чизма намазана, та-ако
распали корбачем по образу. Шта ми је преостало?
Извучем сабљу, прободем незналицу начисто,
избришем оштрицу о његов свилени кафтан и тужан
пођем кући. Није ми било до лепојке. Осећао сам,
неће на добро изићи. И као да сам у пасуљ гледао -
испало је шугаво.
- А шта је било? - заинтересова се Лукан. -
Испоставило се да је пашина жена?
- Још горе - уздахну Зуров. - Самог басурманског
величанства, Абдул-Хамида II. И евнух је, природно,
такође султанов. Николај Павлович је ублажавао
колико је могао. Самом падишаху је рекао: „Ако би
мој ађутант прогутао од роба ударац корбачем, ја бих
му лично скинуо еполете што је обрукао звање руског
официра.“ Али зар они схватају шта то значи
официрски мундир? Протерали су ме, за двадесет и
четири часа. На поштанско-путнички пароброд - па у
Одесу. Добро је што је рат почео. Николај Павлович
ми је на растанку рекао: „Захвали се Богу, Зурове,
што није била најстарија жена, већ само ,мала
госпоја’,,кучум-кадине’
- Није „к-кучум“ већ „кучук“ - исправи га
Фандорин и одједном поцрвене, што се Варји
учинило чудним.
Зуров звизну:
- Охо! А ти, откуд ти то знаш?
Ераст Петрович је ћутао, при том веома
незадовољног изгледа.
- Господин Фандорин је био у гостима код
турског паше - улагивачки каза Варја.
- И тамо те је чувао читав харем? - живну гроф. -
'Ајде, испричај, немој да си скот.
- Не цео х-харем већ само кучук-ханум -
промрмља титуларни саветник, очито не желећи да
се упушта у подробности. - Веома љупка, саосећајна
д-девојка. И потпуно савремена. Зна француски и
енглески, воли Бајрона. Интересује се за медицину.
Откривала се нова, неочекивана агентова
страна, која се Варји због нечег уопште није допала.
- Савремена жена неће пристати да живи у
харему као петнаеста жена - одсече она. - То је
понижавајуће и уопште – варвареки.
- Опгостите, мадмазел, али то није баш праведна
примедба - поново закотрља на руском Д’Евре, али
одмах затим пређе на француски. - Знате, ја сам
током ових година лутања по Истоку прилично добро
проучио муслиманску свакодневицу.
- Да-да, Шарле, причајте нам - рече Маклафлин. -
Сећам се ваше серије чланака о харемском животу.
Била је изванредна. - И Ирац процвета од сопствене
великодушности.
- Сваку друштвену институцију, па и полигамију,
треба посматрати у историјском контексту -
професорским тоном започе Д’Евре, али Зуров
начини такву гримасу да се Француз уразуми и поче
да говори нормално. - Заиста је у условима Истока
харем за жену једино могући начин да преживи.
Просудите сами: муслимани су од самог почетка били
народ ратника и пророка. Мушкарци су живели за
рат, гинули, и жене су масовно остајале удовице или
пак уопште нису могле да нађу себи мужа. Ко би
хранио њих и њихову децу? Мухамед је имао
петнаест жена, али никако не због свог прекомерног
сладострашћа већ из човечности. Преузимао је на
себе бригу о удовицама погинулих сабораца и, према
западњачком поимању, те жене чак нису ни могле да
се називају његовим женама. Јер шта је то харем,
господо? Ви замишљате жуборење фонтане, полуголе
наложнице које лено грицкају рахат-локум, звон
ђердана, омамљујући мирис парфема, и све то у велу
развратне презасићене димне завесе.
- А у средини је властелин тога кокошињца, у
огртачу, с наргилама и блаженим осмехом црвених
усана - сањалачки додаде хусар.
- Морам да вас разочарам, месје коњички
капетане. Харем - то су, осим жена, још и свакојаке
сиромашне рођаке, гомила деце, међу којима су и
туђа, многе служавке, старе робиње на измаку свог
века, и сам бог зна ко још. Сву ту хорду дужан је да
храни и издржава хранилац, мушкарац. Што је
богатији и моћнији, то је већи број чељади на
издржавању, а тим је и тежи терет одговорности
сручен на његова плећа. Систем харема није само
хуман већ и једино могућан у условима Истока -
иначе би многе жене једноставно поумирале од
глади.
- Ви описујете дословно некакав фаланстер, а
турски муж код вас испада налик неком Шарлу
Фуријеу - не издржа Варја. - Зар није боље да се
жени омогући да сама зарађује за живот него да је
држе у положају робиње?
- Источно друштво је успорено и није склоно
променама, мадмазел Барбара - с уважавањем
одговори Француз, тако љупко изговоривши њено
име да је било немогуће љутити се на њега. - Ту има
врло мало радних места, за свако се мора борити, и
жена не може да издржи ту конкуренцију с
мушкарцима. Уз то, жена уопште није робиња. Ако
јој муж не одговара, она увек може да врати своју
слободу. За то је довољно да свога „газду“ доведе у
тако неподношљиву ситуацију да он, у љутини,
узвикне пред сведоцима: „Више ми ниси жена!“
Сложићете се да довести мужа до таквог стања
уопште није тешко. После тога она може да покупи
своје ствари и да оде. Развод је на Истоку једно-
ставан, није као на Западу. Уз то, испада да је муж
усамљен а жене чине читав колектив. Треба ли се
чудити што истинска власт припада харему а никако
не његовом поседнику? Главне личности у Осман-
ској империји нису султан и велики везир већ мајка
и вољена падишахова жена. И још, разуме се,
кизлар-агази - главни евнух у харему.
- А колико жена је, заправо, султану дозвољено? -
упита Перепјолкин и као кривац искоса погледа у
Собољева. - Ја само онако, питам да бих знао.
- Као и сваком правоверном, четири. Ипак, осим
пуноправних жена падишах има још и икбале -
нешто попут фавориткиња - и сасвим младе хедикле,
„девојке пријатне за око“, кандидаткиње за улогу
икбала.
- Е па, тако је боље - задовољно одобри Лукан
климањем главе и засука брк, кад га Варја опгину
презривим погледом.
Собољев (ни он није ништа бољи од других)
сладострасно упита:
- Али осим жена и наложница постоје још и
робиње?
- Све султанове жене су робиње, али само до оног
тренутка док се не роди дете. Тада мајка одмах
добија титулу принцезе и почиње да се користи свим
одговарајућим привилегијама. На пример, свемоћна
султанија Бесма, мајка покојног Абдул-Азиза,
својевремено је била обична радница у купатилу, али
је тако успешно сапунала Мехмеда II да ју је он
најпре узео као наложницу а затим је изабрао за
вољену жену. Жене у Турској уистину имају
неограничене могућности за каријеру.
- Ипак, мора бити да је ђаволски заморно кад ти
о врату виси такав товар - замишљено рече неко од
новинара. - Мора да ти једном преврши.
- И неки султани су долазили до таквог закључка
- насмеја се Д’Евре. - Ибрахиму I су, на пример,
ужасно досадиле све његове жене. Ивану Грозном или
Хенрику XIII у таквој ситуацији било је лакше - стару
жену на стратиште или у манастир, па можеш да уз-
меш нову. Али шта да се ради ако имаш читав
харем?
- Да, стварно - заинтересоваше се слушаоци.
- Турци се, господо, не повлаче пред тешкоћама.
Падишах је наредио да све жене буду свезане у вреће
и утопљене у Босфору. Сутрадан ујутру његово
величанство био је неожењен и могао је да окупи
нови харем.
Мушкарци се закикоташе а Варја узвикну:
- Срам нека вас буде, господо, па ово је већ
прави ужас!
- Али ево, има безмало сто година, мадмазел
Варја, како су обичаји на султанском двору ублажени
- тепшо ју је Д’Евре. - И све то захваљујући једној
изузетној жени - узгред, мојој земљакињи.
- Испричајте о томе - замоли Варја.
- Овако је то било. Средоземним морем пловио је
француски брод, а међу путницима била је једна
седамнаестогодишња девојка необичне лепоте. Звала
се Еме Дибик де Ривери, и рођена је на чаробном
острву Мартиник, које је свету подарило више
легендарних лепотица, међу којима су биле и мадам
Де Ментенон и Жозефина Боарне. С овом другом,
коју су тада још звали једноставно Жозефина де
Ташери, наша млада Еме добро се познавала, чак су
биле пријатељице. Историја прећуткује због чега је
предивној креолки било нужно да се отисне на
пловидбу по морима која су врвела од пирата.
Познато је само да су крај обала Сардиније лађу
заробили гусари и Францускиња је доспела у Алжир,
на трг робова, где ју је купио лично алжирски деј -
исти онај који, по тврдњи monsieur Popritscine, под
носом има гуку. Деј је био стар и женска лепота га
више није занимала, али су га зато веома
интересовали добри односи са Сјајном Портом, и
сирота Еме је запловила у Стамбол, као живи поклон
султану Абдул-Хамиду I, прадеду данашњег Абдул-
Хамида II. Падишах се према заробљеници односио
брижљиво, као према непроцењивом благу: ни на
шта је није присиљавао, чак је није натерао ни да
пређе у мухамеданство. Мудри владар испољио је
стрпљење и зато му је Еме узвратила љубављу. У
Турској је она знана под именом Наше- дил-султан.
Она је родила принца Мехмеда, који је касније
постао монарх и ушао у историју као велики
реформатор. Од мајке је научио француски језик,
пробудила је у њему љубав према француској
књижевности и француском слободоумљу. Од тада је
Турска окренула лице Западу.
- Ви, Д’Евре, просто умете да причате бајке -
заједљиво каза Маклафлин. - Мора бити да сте, као и
обично, мало додали и малчице улепшали.
Француз се враголасто насмеши и оћута, а
Зуров, који већ неко време беше почео да испољава
знаке очитог нестрпљења, одједном с одушевљењем
узвикну:
- А узгред, господо, што не бисмо метнули коју
пару? Шта смо развезали па развезали причу. Право
да кажем, некако није човечно.
Варја зачу како Фандорин једва чујно простења.
- Еразме, тебе не зовем - журно рече гроф. - Тебе
ђаво чува.
- Ваше превасходство, - љутну се Перепјолкин -
надам се да нећете допустити да се у вашем
присуству одвија хазардна игра?
Али га се Собољев отараси као досадне муве:
- Маните се, капетане. Немојте да досађујете.
Вама је добро, ви у свом оперативном одсеку имате
какав-такав посао, а ја сам сав зарђао од дангубе.
Сам ја, грофе, не играм - јако ми је неукротива нарав
- али нисам против да погледам.
Варји не промаче да Перепјолкин у лепотана-
генерала гледа очима пребијеног кучета.
 - Па, ако ћемо у ситно - несигурно отеже Лукан. -
Тек да учврстимо ратно другарство.
- Наравно, за другарство, и искључиво у ситно -
климну потврдно Зуров, избацујући из хусарске
торбе на сто запечаћене шпилове карата. - За улог -
по стотинку. Ко ће још, господо?
Улог се за трен ока створио на столу, и ускоро у
шатору одјекну оно чаробно:
- Дама је кренула.
- А ми ћемо је краљем, господо!
- L’as de carreau.12
- Ха-ха, купљено!
Варја приђе Ерасту Петровичу и упита га:
- А што вас он то зове Еразм?
- Тако се усталило - изврда одговор закопчани
Фандорин.
- Ехе-хе - гласно уздахну Собољев. - Криденер се,
сва је прилика, примиче Плевни, а ја овде седим као
квочка на јајима.
Перепјолкин се укипио поред свог идола,
претварајући се да је такође заинтересован за игру.
Љутити Маклафлин, стојећи као сироче са
шаховском таблом испод мишке, промрља нешто на
енглеском па сам то преведе на руски:
- Био је прес-клаб, а претворио се у некакав
коцкарски брлог.
- Еј, момак, имаш ли шустовскога? Донеси-дер! -
повика хусар окренувши се конобару. - Кад је весеље,
нек је весеље.
И доиста, вече је обећавало весеље.

Али следећег дана прес-клуб ниси могао

препознати: Руси су седели туробни и утучени,
новинари су пак били напети, разговарали су
полугласно и с времена на време, час један час

12 Ас, каро (франц.)

други, сазнавши нове детаље, трчали на телеграфски
пункт - догодила се велика сензација.
Још у време ручка логором су прострујале
некакве лоше гласине, а нешто после пет сати, кад су
се Варја и Фандорин враћали са стрелишта
(титуларни саветник учио је помоћницу да рукује
револвером марке ,,колт“), наиђоше на намрштеног и
узбуђеног Собољева.
- Лепо богами - рече он, нервозно трљајући руке.
- Јесте ли чули?
- Плевна? - предосећајући пропаст упита
Фандорин.
- Потпуни пораз. Генерал Шилдер-Шулднер је
енергично кренуо, без извидниде, хтео је да
предухитри Осман-пашу. Наших је било седам
хиљада, Турака много више. Колоне су напале фрон-
тално и улетеле у унакрсну ватру. Убијен је Розенбом,
командант Архангелског пука, смртно је рањен
Клајнхауз, командант Костромског пука, генерал-
мајора Кноринга донели су на носилима. Трећина
наших је покошена. Прави покољ. Ето вам три
табора. И Турци су се некако променили, нису више
они од пре. Тукли су се као ђаволи.
- А Д’Евре? - брзо упита Ераст Петрович.
- Па шта ће. Сав зелен, мрмља, правда се.
Казанзаки га је одвео на саслушање... Е па сад ће да
почне. Можда ће најзад и мене да пошаљу у трупу.
Перепјолкин је наговештавао да има шансе. - И
генерал гипким кораком крену према штабу.
До вечери Варја је била у болници, помагала да
се стерилишу хируршки инструменти. Довезли су
толико рањеника да су морали да разапну још два
помоћна шатора. Сестре су падале с ногу. Мирисало
је на крв и патњу, рањеници су запомагали или се
молили.
Тек пред ноћ успела је да се извуче до
новинарског шатора где се, као што је већ речено,
т~

атмосфера потпуно разликовала од јучерашње.

Живот је кипео само за карташким столом, где је
већ други дан непрекидно текла игра. Бледи Зуров,
димећи цигаром, брзо је бацао карте. Он није ништа
јео, али није престајао да пије, и при том се уопште
није опијао. Крај његовог лакта израсло је брдо
новчаница, златних новчића и дужничких потписа.
Преко пута је, мрсећи косу, седео слуђени пуковник
Лукан. Поред њега је спавао неки официр, светлорусу
главу оборио је на прекрштене руке. А наоколо је,
налик на подгојеног лептира, лепршао конобар
ловећи у лету жеље хусара кога је служила срећа.
Фандорин није био у клубу, ни Д’Евре,
Маклафлин је играо шах а Собољев је, окружен
официрима, врачао над војном мапом, у Варју није
ни погледао.
Већ зажаливши што је дошла, она рече:
- Грофе, зар вас није срамота? Толики људи
изгинули!
- Али ми смо још живи, мадмазел - одсутно
узврати Зуров, куцкајући по шпилу. - Што да
сахрањујемо себе пре времена? Ох, блефираш, Лука.
Подижем на две.
Лукан скину са прста брилијантски прстен:
- Откривам. - И дрхтавом руком полако-полако
крену према Зуровљевим картама, које су лежале на
столу немарно поклопљене.
У том тренутку Варја спази да се у шатор
нечујно увукао потпуковник Казанзаки, ужасно
налик на црног гаврана који је нањушио слатки
мирис леша. Она се сети чиме се завршило
жандармово претходно појављивање, и стресе се.
- Господине Кезанзаки, где је Д’Евре? - окрену се
ка придошлом Маклафлин.
Потпуковник је значајно ћутао, чекајући да се у
клубу утишају. Одговори кратко:
- Код мене. Пише изјаву. - Накашљавши се,
злослутно додаде. - А после ћемо одлучивати.
Паузу која је уследила прекину басом Зуров, који
се није много устезао:
- То је тај чувени жандарм Козинаки? Мој
наклон, господине протуво. - И, севајући безобраз-
ним очима, с ишчекивањем погледа у потпуковника
кога обли црвенило.
- И ја сам се о вама наслушао, господине
кавгаџијо - полако изговори Казанзаки, такође
нетремице гледајући у хусара. - Позната личност.
Изволите угристи се за језик, иначе ћу позвати
стражара и послаћу вас у војни затвор због
коцкарских игара у логору. А новац ћу да запленим.
- Одмах се види озбиљан човек - подсмехну се
гроф. - Све сам разумео и нем сам као риба.
Лукан најзад откри Зуровљеве карте, отегнуто
застења и ухвати се за главу. Гроф је скептично
разгледао прстен стечен у игри.
- Ама не, мајоре, каква издаја, до ђавола! - зачу
Варја глас изнервираног Собољева. - У праву је
Перепјолкин, штапско кефало: једноставно, Осман се
пробио форсираним маршем, а наши хвалисавци,
расположени за лаку победу, нису очекивали од
Турака такву спретност. Сад више нема шале.
Појавио се пред нама опасан противник и предстоји
нам озбиљан рат.
 Глава шеста

у којој Плевна и Варја

арја одолевају опсади

С једне стране, ствари су стајале гадно, чак би

се могло рећи горе него икада. Сироти Пећа је и даље
чамио иза седам брава - после крвопролића код
Плевне пакосном Казанзакију није било до
шифранта, али претња преким судом и даље је била
на снази. А и војничка срећа показала се
превртљивом - од златне рибице е претворила се у
бодљикавог гргеча и отпливала на пучину, одравши
дланове до крви.
С друге стране, Варји никада раније (било ју је
срамота да ово себи призна) није јој било толико...
занимљиво. Управо тако: занимљиво, то је права реч.
А узрок је, ако ћемо поштено, био непристојно
једноставан. Први пут у животу Варји се удварало у
исто време толико обожавалаца, и то каквих
обожавалаца! Нису им ни принети недавни
сапутници из воза или метиљави петербуршки
студенти. Тривијална женска природа, колико год да
је потискујеш, избијала је из таштог срца као коров.
Није лепо.
Ево и 18. јула изјутра, дана важног и знаме-
нитог, о чему ћемо касније, Варја се пробудила с
осмехом. Још се честито није ни расанила - само што
је кроз склопљене капке осетила сунчеве зраке, само
што се слатко протегла - а већ је постала радосна,
празнично весела. А тек касније, када се после тела
пробудио и разум, сетила се Пеће и рата. Варја је
напором воље натерала себе да се намршти и да
мисли о тужном, али у непослушну главу увлачило се
сасвим друго, као код Агафје Тихоновне: кад би се
Пећиној оданости додала слава Собољева, и
необузданост Зурова, и таленти Шарлови, и
Фандоринов жмиркави поглед... Мада не, Ераст
Петрович овде није спадао, он се у обожаваоце, чак
ни уз велико натезање, није могао убројати.
Некако је нејасно испадало ово с титуларним
саветником. Варја се и даље формално водила као
његова помоћница. У своје тајне Фандорин је није
упућивао, а некакве тајне послове јесте имао, и то,
како је изгледало, нимало безначајне. Он је или на
дуго нестајао или, напротив, није избијао из шатора у
који су једнако навраћали некакви бугарски сељаци у
овчијим шубарама које су заударале. Сигурно су из
Плевне, досећала се Варја, али понос јој није
допуштао да пита о било чему. Чудна ми чуда -
житељи Плевне нису се баш тако ретко појављивали у
руском логору. Чак је и Маклафлин имао сопственог
обавештајца, који је новинару доносио јединствене
информације о животу турског гарнизона. Истина,
Ирац ова знања није преносио руској команди,
држећи се „новинарске етике“, али су зато читаоци
Дејли њуза знали све о дневном распореду Осман-
пашином, и о утврђеним рововима који су, не из
дана у дан већ из часа у час, ницали око опкољеног
града.
Али и у Западном одреду руске армије овај пут
су се темељито припремали за борбу. Јуриш је био
планиран за данас и сви су говорили да ће сада
„неспоразум код Плевне“ бити изглађен. Јуче је Ераст
Петрович Варји прутићем исцртао на земљи све
турске положаје и објаснио да, према савршено
веродостојним подацима које има, Осман-паша
располаже са 20 000 војника и 58 далекометних то-
пова, да је бригадни генерал Криденер примакао
граду 32 000 војника и 176 топова, а још треба да
стигну и Румуни. Разрађена је брза
диспозиција, у строгој тајности, са скривеним
заобилазним маневром и лажним нападом. Фандорин
је тако добро објашњавао да је Варја одмах
поверовала у победу руског оружја и чак није баш
најпажљивије слушала - више је гледала у титуларног
саветника и нагађала шта ли му дође она плавуша из
медаљона. Казанзаки је нешто чудно говорио о
женидби. Да му није жена? Превише је млада за
жену, готово девојчица.
А овако се збило. Пре три дана Варја је после
доручка провирила у шатор Ераста Петровича и
видела га како лежи на кревету одевен, у прљавим
чизмама, и спава чврстим сном. Читавог претходног
дана био је одсутан и очигледно се вратио тек пред
зору. Она најпре хтеде да се тихо удаљи, али
одједном запази да из раскопчаног оковратника на
груди уснулог пада сребрни медаљон. Искушење је
било сувише велико. Варја се на прстима примаче
кревету, не одвајајући поглед од Фандориновог лица.
Овај је дисао уједначено, благо растворених усана, и
личио је титуларни саветник сада на дечака који је
из несташлука напудерисао слепоочнице.
Варја пажљиво-пажљиво, са два прста, придиже
медаљон, отвори поклопчић и спази малени портрет.
Некаква луткица, медхен-гретхен: златне локнице,
окице, усташца, обрашчићи. Ништа нарочито. Варја
искоса баци прекорни поглед на уснулог и у исти мах
је обли црвенило - испод дугих трепавица гледале су
је озбиљне очи, светлоплаве и с изузетно црним
зеницама.
Било је глупо правдати се и Варја једноставно
побеже, што такође није испало баш паметно, али је
барем прошло без непријатне сцене. Колико год да је
чудно, али Фандорин се касније понашао као да ове
епизоде уопште није ни било.
Хладан, непријатан човек: у мање важне
разговоре ретко се упушта, а ако се укључи, онда
обавезно каже нешто од чега Варја прокључа.
Довољно је сетити се оне препирке о парламенту и
народној власти, која је избила у време пикника
(повеће друштво запутило се у планину, повукли су
са собом и Фандорина, иако се отимао како би могао
да се завуче у свој брлог).
Д’Евре је почео да говори о уставу који је прошле
године у Турску увео бивши велики везир Мидхат-
паша. Било је занимљиво. Гле ти, молим те - дивља,
азијатска земља, а има парламент, а не као Русија.
Потом су заподенули расправу о томе који је
парламентарни систем најбољи. Маклафлин је био за
британски, Д’Евре, иако Француз, за амерички,
Собољев је нагињао некаквом посебном, исконско- -
руском, племићко-сељачком.
Кад је Варја затражила бирачка права за жене,
изазвала је општи смех. Војничина Собољев почео је
да се подсмева:
- Ох, Варвара Андрејевна, вама женама само кад
би се дала могућност да сифражирате, ви бисте у
парламент наизабирале све саме лепотане, душице-
шушице. Да је нека од вас у прилици да бира изме-
ђу Фјодора Михаиловича Достојевског и нашег
коњичког капетана Зурова - за кога би гласала, а?
Ето, то је.
- Господо, зар у парламент бирају под принудом?
- узбуни се хусар, и сви се још више засмејаше.
Узалуд је Варја образлагала став о једнаким
правима и америчкој територији Вајоминг, где жене
имају право гласа а ништа се страшно у Вајомингу
због тога није десило. Њене речи нико није узимао оз-
биљно.
- А што ли пак ви ћутите? - прозва Варја
Фандорина, и овај се обрука, изрече нешто такво да
је боље било да је ћутао:
- Ја сам, Варвара Андрејевна, и иначе против д-
демократије. - (Рече и поцрвене.) - Ниједан човек, од
памтивека, није једнак другоме, и шта ту може више
да се учини. Демократски принцип угњетава права
оних који су паметнији, т-талентованији, марљивији,
доводи их у зависан положај од тупаве воље глупих,
ненадарених и лењих, з-зато што су такви у друштву
увек у већини. Нека се наши и ваши земљаци најпре
одвикну од свињарија и нека заслуже право да буду
названи г-грађанима, а после ће већ моћи да се
размишља и о парламенту.
Од такве нечувене изјаве Варја се начисто
помела, али јој у помоћ прискочи Д’Евре:
- А опет, ако је у земљи већ уведено гласачко
право - благо рече он (разговор је, наравно, вођен на
француском) - није праведно да се вређа читава
половина човечанства, при том још и - лепша.
Сетивши се ових дивних речи, Варја се
осмехнула, окренула се на страну и почела да
размишља о Д’Евреу.
Хвала богу, Казанзаки је тог човека најзад
оставио на миру. Баш је могао генерал Криденер на
основу некаквог интервјуа да донесе стратешку
одлуку! Сироти Д’Евре се жив појео, досађивао
сваком живом на кога наиђе објашњењима и
оправдањима. Такав, окривљен и несрећан, он се
Варји још више допадао. Ако јој је раније изгледао
помало самозаљубљен, сувише навикао да изазива
опште усхићење, те је она намерно одржавала
дистанцу, сада је потреба за тим отпала и Варја се
према Французу опходила једноставно и пријазно.
Јер он није био напоран човек, био је весео, а не као
Ераст Петрович, и ужасно много је знао - и о Турској,
и о Древном истоку, и о француској историји. А куд
га све није бацала жеђ пустоловине! И како је љупко
препричавао своје récits drôles13 - оштроумно, живо,
без имало украшавања. Варја је обожавала кад
Д’Евре у одговор на неко њено питање начини
карактеристичну паузу, интригирајуће се осмехне и с
тајанственим изразом лица каже: „Оh, c’est toute
histoire, mademoiselle.“14 И, за разлику од закопчаног
Фандорина, истог часа преприча ту догодовштину.
Најчешће су то биле смешне приче, понекад
страшне.
Једну је Варја нарочито добро запамтила.
„Ето ви, мадмазел Варја, грдите Азијате због тога
што ниподаштавају људски живот, и исправно
чините (говорило се о зверствима башибозука). Али
то су дивљаци, варвари, у свом развоју врло мало
одмакли од неких тамо тигрова или крокодила. А ја
ћу вам описати сцену коју сам посматрао у
најцивилизованијој земљи, Енглеској. О, то је дуга
прича... Британци толико цене људски живот да за
најгори грех сматрају самоубиство - и за покушај
дизања руке на себе кажњавају смртном казном. На
Истоку се тако нечега још нису досетили. Пре
неколико година, кад сам био у Лондону, у тамошњем
затвору требало је да буде обешен један затвореник.
Он је починио страшан злочин - на неки начин се

13 Анегдоте (франц.)
14 О, то је дуга прича, госпођице (франц.)
докопао бријача, покушао да пресече себи врат, па
чак у томе делимично и успео, али га је на време
спасао затворски доктор. Мене је потресла логика
судије, и одлучио сам да егзекуцију неизоставно
треба да видим сопственим очима. Искористио сам
своје везе, успео да добијем пропусницу за
посматрање смртне казне, и био разочаран.
Осуђеник је повредио гласне жице и био у стању
да произведе само пискутаво шиштање, тако да није
могло бити опроштајних речи. Прилично дуго су се
препирали с доктором, који је изјавио да тог човека
није могућно вешати - рез ће се проширити и
обешени ће моћи да дише директно на душник.
Јавни тужилац и управник затвора посаветовали су
се и дали џелату наредбу за извршење чина. Али се
показало да је доктор у праву: под притиском омче
рана се одмах отворила и, љуљајући се на конопцу,
осуђеник је, уз страшне звуке, почео да усисава
ваздух. Висио је пет, десет, петнаест минута и није
умирао - само је лице постајало све модрије.
Одлучили су да позову судију чија је ово била
пресуда. Пошто је казна извршавана у освит, дуго су
га будили. Дошао је кроз један сат и донео
соломонско решење: да осуђеног скину с омче и да га
поново обесе, али сада да се омча не затегне изнад
него испод реза. Тако су и учинили. Овај пут је све
прошло успешно. Ето вам плодова цивилизације.“
Варја је те ноћи уснила обешеног са насмејаним
грлом. „Смрти уопште нема - рекло је грло гласом
Д’Евреа и из њега је пролиптала крв. - Постоји само
повратак на старт.“
Али ово о повратку на старт - то је већ од
Собољева.
- Ах, Варвара Андрејевна, сав мој живот - то су
трке с препонама - говорио јој је млади генерал,
горко климајући кратко подшишаном главом. - Али
судија ме, без конца и краја, зауставља на неком рас-
тојању, и враћа на старт. Просудите сами. Почињао
сам као гардист царске коњичке гарде, истакао се у
рату с Пољацима, али доспео у глупаву ситуацију с
пањенком - и хајде назад, на старт. Завршио сам
генералштабну академију, добио намештење у
Туркестану - а тамо, идиотски двобој са смртним
исходом, и опет изволи на старт. Оженио се
кнегињицом, мислио сам бићу срећан - али какви...
Опет сам сам, као бродоломник. Поново измолим
допуштење за одлазак у пустињу, нисам жалио ни
себе ни друге, чудом останем жив - и ево, опет сам
на нули. Таворим као готован и ишчекујем нови
старт. Само - да ли ћу га дочекати?
Собољева јој, за разлику од Д’Евреа, није било
жао. Као прво, кад је о старту реч, Мишел је
умањивао своје заслуге, кокетирао - ипак је са
тридесет три године генерал у царској свити, два
„георгија" и златни мач. А као друго, некако је већ и
сувише очигледно ишао на сажаљење. Несумњиво су
му, док је био јункер, старији другови објаснили да се
љубавна победа постиже на два начина: или муње-
витим нападом, или копањем ровова према женском
срцу лакомом на саосећање.
Ровове је Собољев копао прилично невешто, али
су његова удварања ласкала Варји - ипак је то прави
јунак, па макар и с том глупавом метлом на лицу. На
деликатне савете да промени облик браде, генерал је
почињао да се цењка: тобоже, спреман је да под-
несе ту жртву али само у замену за пружање
одређених гаранција. Варја, међутим, није имала
намере да пружа гаранције.
Пре пет дана Собољев је дошао срећан - најзад је
добио сопствени одред, два козачка пука, и
учествоваће у нападу на Плевну, покриваће јужно
крило корпуса. Варја му је пожелела успешан старт.
За начелника штаба Мишел је узео Перепјолкина,
коментаришући досадног капетана на следећи
начин:
- Долазио је, мољакао, уносио ми се у лице, и ето,
узео сам га. И шта мислите, Варвара Андрејевна?
Јеремеј Јонович јесте да је гњаватор, али је отресит.
Овако или онако, из генералштаба је. У опера-
тивном одељењу га знају, снабдевају га корисним
подацима. А, уз то, после видим да ми је лично одан -
није заборавио избављење од башибозука. А ја,
грешан, код потчињених изузетно ценим оданост.
Сада је Собољев имао довољно брига, али јој је
трећи дан потом његов ордонанс Серјожа
Берешчагин испоручио, од његовог превасходства,
раскошан букет гримизних ружа. Руже су се држале
као бородински јунаци и нису показивале знаке да ће
опасти. Цео шатор био је испуњен густим мирисом. У
пукотину после повлачења генерала устремио се
Зуров, убеђени поборник муњевитог напада. Варја
букну кад се сети како је одважно коњички капетан
обавио прелиминарно истраживање терена.
- Какав белви, мадмазел. Природа! - рекао је он
једном, изишавши из задимљеног прес-клуба за
Варјом, која беше пожелела да мало ужива у заласку
сунца. И, не смањујући темпо, променио тему.
- Сјајан је човек Еразм, зар није тако? У души је
чист као роса. Чедно, наивно чељаде. И одличан је
друг, мада је, наравно, и мрачњак.
Ту хусар начини паузу и с ишчекивањем се
загледа у госпођицу лепим, мангупским очима. Варја
је чекала да види шта ће уследити.
- Лепо изгледа, па још и гарав. Да обуче хусарски
мундир - био би прави делија - одлучно је терао своје
Зуров. - Јесте да он сада иде као покисла кокошка, а
да сте видели пређашњег Еразма! Пламен! Арабијски
ураган!
Варја је гледала у брбљивца с неповерењем: да
замисли титуларног саветника као „арабијски
ураган“ било је апсолутно немогуће.
 - Па откуд таква промена? - упита она у нади да
ће бар нешто ишчепркати о загонетној прошлости
Ераста Петровича.
Али Зуров само слеже раменима.
- А ђаво ће га знати. Нисмо се видели годину
дана. Ништа друго до фатална љубав. Јер ви нас,
мушкарце, сматрате балванима без срца, а у нама је
душа запаљива, лако рањива. - Он жалосно обори
поглед. - Са сломљеним срцем може се и са двадесет
година постати старац.
Варја фркну:
- Ух, са двадесет. Некако вам не стоји да се
подмлађујете.
- Ја не говорим о себи, него о Фандорину -
објасни хусар. - Јер он има само двадесет једну
годину.
- Ко, Ераст Петрович? - зину Варја. - Ма немојте,
па ево чак и мени је безмало двадесет две.
- Ето, ја баш то и кажем - живну Зуров. - За вас
би био неко солиднији, да је близу тридесетој.
Али она није слушала, запрепашћена оним што је
сазнала. Фандорин да има само двадесет једну?
Двадесет једну!? Невероватно! Зато га је Казанзаки
назвао „вундеркиндом“. То јест, лице титуларног
саветника јесте дечачко, али држање, али поглед, али
седе слепоочнице! Какво вас је то, Ерасте Петровичу,
иње обелило?
Хусар је њену одсутност протумачио на свој
начин; прибравши се, он изјави:
- Ево куда ја циљам. Ако ме је угурсуз Еразм
предухитрио, ја се одмах повлачим. Шта год да
говоре они који нису добронамерни, мадмазел, Зуров
је - човек од принципа. Никад неће посегнути за
нечим што припада пријатељу.
- То ви о мени? - допрло је до Варје. - Ако сам ја
„оно што припада“ Фандорину, ви нећете посегнути
за мном, а ако нисам „оно“ - посегнућете? Јесам ли
вас добро разумела?
Зуров дипломатски затитра обрвама, нимало се,
уосталом, не збуњујући.
- Ја припадам и увек ћу припадати једино самој
себи; уз то, имам вереника - строго одврати мангупу
Варја.
- Чуо сам за то. Али господин затвореник не
спада у моје пријатеље - развесељен, одговори
коњички капетан, и истраживање терена беше
завршено.
Уследио је директан напад.
- Хоћете да се опкладимо, мадмазел? Ако
погодим ко ће први да изиђе из шатора, поклонићете
ми пољубац. Ако не погодим - обријаћу главу, као
башибозук. Одлучите се! Доиста, ризик је за вас ми-
нималан - тамо у шатору има готово двадесеторо
људи.
Варји се усне и нехотице развукоше у осмех.
- И ко ће да изиђе?
Зуров начини изглед као да се замислио и
безнадежно одмахну главом:
- Ех, збогом моје коврџе... Пуковник Сабљин. Не.
Маклафлин. Не... Конобар Семјон, ето ко ће!
Он се гласно накашља, и једну секунду потом из
клуба, бришући руке о полу свиленог прслука, излете
конобар, тобоже послом, погледа у ведро небо,
промрмља: „Ох, да не буде кише“ - и повуче се
натраг, чак и не погледавши у Зурова.
- Ово је чудо, знак одозго! - узвикну гроф и,
дотакавши бркове, наже се ка Варји која се
кикотала.
Она је мислила да ће је пољубити у образ, као
што је то увек чинио Пећа, али је Зуров циљао у уста,
и пољубац је испао дуг, необичан, до вртоглавице.
Најзад, осећајући да се сваког тренутка може
угушити, Варја одгурну официра и ухвати се за срце.
- Ох, кад вам залепим сад шамарчину запрети
она слабим гласом. - Упозоравали су ме добри људи
да играте прљаво.
- За шамар ћу изазвати на двобој. И несумњиво
ћу бити поражен - колачећи очи отпева гроф.
Било је потпуно немогуће љутити се на њега...

У шатор провири округло лице Лушке,

усплахирене и приглупе девојке, која је код сестара
вршила дужност собарице, куварице, а кад је већи
број рањених - и болничарке.
- Госпођице, чекају вас неки војник - испали
Лушка. - Црн, с брковима и са букетом. Шта ћу да му
кажем?
Ја о вуку, а вук на врата, не вук, ђаво, помисли
Варја и опет се осмехну. Зуровљеве методе опсаде
прилично су је забављале.
- Нека сачека. Сад ћу да изиђем - рече она
збацујући покривач.
Али покрај болничких шатора, где је све било
спремно за пријем нових рањеника, уопште није
шеткао хусар већ пуковник Лукан, сав у мирису
парфема - још један кандидат.
Варја дубоко уздахну, али било је касно за
повлачење.
- Ravissante comme l’Aurore!15 - пуковник беше
кренуо да јој пољуби руку, али се заустави сетивши
се онога о савременим женама.
Варја одмахну главом, одбијајући букет, баци
поглед на мундир савезника, на коме су светлуцали
златни ширити, и суво упита:
- Што сте се ви од јутра тако упарадили?
- Идем у Букурешт, на војно саветовање код
његовог височанства - важно саопшти пуковник. -
Свратио сам да се опростимо и уједно да вас
почастим доручком.

15 Очаравајућа као праскозорје (франц.)

 Он удари дланом о длан и иза угла се појавише
парадне лаке кочије. На кочијашком седишту седео је
посилни, у изношеној униформи али с белим
рукавицама.
- Изволите - поклони се Лукан, и Варја се, и
нехотице заинтригирана, удобно смести на седишту с
опругама.
- Куда ћемо ми то? - запита она. - У официрску
кантину?
Румун се само тајанствено насмеши, као да се
спремао да сапутницу одвезе, у најмању руку, у
царство иза седам гора.
Пуковник се и иначе однедавно понаша
загонетно. Као и пре, по читаву ноћ проводи за
картама, али ако је у првим данима злосрећног
познанства са Зуровим изгледао несрећан и изнурен,
сада се потпуно опоравио и, мада је и даље губио
приличне суме, нимало не беше клонуо духом.
- Како је јуче прошла игра? - упита Варја
загледајући се у тамне колутове испод Луканових
очију.
- Фортуна се најзад окренула према мени - сину
он. - Коцкарској срећи вашега Зурова дошао је крај.
Да ли знате за закон великих бројева? Ако из дана у
дан улажеш крупне суме, онда ћеш пре или касније
неизоставно повратити изгубљено.
Колико се Варја сећала, Пећа јој је ту теорију
излагао помало другачије, али неће ваљда да се
препире.
- На грофовој страни је слеп успех, а код мене је
- математички прорачун и огроман капитал. Ево,
баците поглед. - Он испружи мали прст. - Вратио сам
свој породични прстен. Индијски дијамант, је-
данаест карата. Мој предак га је донео са крсташког
похода.
- Зар су Румуни учествовали у крсташким
походима? - брзоплето се зачуди Варја, и сад је
морала да одслуша читаву лекцију о пуковниковом
родослову који је, испоставило се, водио до римског
легата Лукана Мауриција Тула.
У међувремену, кочије су изишле из логора и
зауставиле се у сеновитој шумици. На столу под
старим храстом белео се уштиркани столњак, а на
њему је било толико свакојаких ђаконија да је Варја
одједном осетила глад. Било је ту и француских
сирева и воћа и димљеног лососа и ружичасте шунке
и пурпурних ракова, а у сребрној кофици удобно се
башкарила боца вина.
Ипак су се Лукану морале признати одређене
вредности.
Кад су наздравили првом чашом, у даљини
пригушено затутња, и Варји се стеже срце. Како је
могла до те мере да се заборави! То је отпочео јуриш.
Тамо сада падају покошени, јаучу рањеници, а она...
С осећањем кривице одложивши чинију с раним
грожђем боје смарагда, Варја рече:
- Боже, само да тамо све протекне по плану.
Пуковник обори наискап, па одмах нали још.
Жваћући, он примети:
- План је, наравно, добар. Као лични изасланик
његовог височанства упознат сам, чак сам у извесној
мери и учествовао у састављању плана. Нарочито је
оштроуман заобилазни маневар, уз прикривање
низом брежуљака. Колоне Шаховског и Вељаминова
избијају на Плевну с истока. Мали одред Собољева с
југа скреће на себе пажњу Осман-паше. На папиру
изгледа лепо. - Лукан искапи чашу. - Али рат,
госпођице Варвара, то није папир. И ама баш ништа
код вапшх земљака неће испасти тако.
- Али зашто? - уздахну Варја.
Подсмехнувши се, пуковник се куцну по
слепоочници.
- Ја сам стратег, мадмазел, и видим даље од
ваших из генералштаба. Овде је (он показа главом
према својој официрској торби) копија мога
извештаја, који сам још јуче послао кнезу Карлу.
Предсказујем Русима потпуни фијаско и убеђен сам
да ће његово височанство достојно да оцени моју
прозорљивост. Ваше војсковође су сувише брзе и
самоуверене, прецењују своје војнике и потцењују
Турке. А и нас, румунске савезнике. Ништа зато,
после данашње лекције цар ће нас и сам замолити за
помоћ, ево видећете.
Пуковник одломи повелик комад рокфора, а
Варја се потпуно онерасположи.
Црна Луканова предсказања показала су се као
тачна.
Те вечери Варја и Фандорин стајали су крај пута
за Плевну, а поред њих су, у бескрајном низу,
пролазиле таљиге с рањеницима. Срачунавање
губитака још није било завршено, али су у болници
рекли да је из строја избачено најмање седам хиљада.
Говорило се да се истакао Собољев, који је привукао
на себе турски контранапад - да није било његових
козака, пораз би био сто пута тежи. Још су се
запрепашћивали због турске артиљерије која је
показала сатанску прецизност и покосила колоне већ
на прилазу, пре него што су батаљони и успели да
развију јуриш.
Варја је све то препричавала Ерасту Петровичу,
а овај је ћутао - да ли је и сам већ све знао или је био
дубоко потресен, не зна се.
Поворка се зауставила - са једних таљига беше
отпао точак. Варја, која је настојала да што мање
гледа у осакаћене, пажљивије се загледа у таљиге које
су остале без точка и врисну - лице рањеног офи-
цира, које се нејасно белело у светлом летњем
сумраку, учинило јој се познатим. Пришла је -
доиста: то је био пуковник Сабљин, један од сталних
посетилаца клуба. Он је лежао без свести, покривен
окрвављеним шињелом. Његово тело чинило се
необично кратким.
- Познајете га? - упита лекарски помоћник који је
пратио пуковника. - Граната му однела ноге у
бестрага. Није имао среће.
Варја се повуче натраг, до Фандорина, поче да
јеца стресајући се.
Плакала је дуго, затим су сузе престале, затим јој
је постало хладно, а рањенике су и даље возили и
возили.
- Ето, Лукана у клубу сматрају будалом, а он
испаде паметнији од Криденера - рече Варја, зато
што више није могла да ћути.
Фандорин је погледа упитно, а она објасни:
- Он ми је још јутрос рекао да од напада неће
испасти ништа. То- боже, диспозиција је добра, а
војсковође су лоше. И војници такође нису нешто...
- Тако је рекао? - запита Ераст Петрович. - А,
тако дакле. То мења...
И не доврши, набравши обрве.
- Шта мења?
Ћутање.
- Шта мења? А?
Варја се већ наљутила.
- Глупа навика! Кажете „а“ и не кажете „б“! Па
шта је то, на крају крајева?
Ужасно је пожелела да зграби титуларног
саветника за рамена и да га добро продрма.
Надмени, неваспитани балавац! И изиграва ин-
дијанског поглавицу Чингачхука.
- То је, Варвара Андрејевна, издаја - неочекивано
се огласи Ераст Петрович.
- Издаја? Каква издаја?
- Е па то ћемо још разјаснити. Дакле, - Фандорин
обриса чело - пуковник Лукан, човек не баш велике
памети, један једини предсказује руској армији
пораз. То је под један. Са диспозицијом је био
упознат и чак, као изасланик кнеза Карла, добио
копију. То је под два. Успех операције зависио је од
тајног маневра иза брежуљака. То је под три. Наше
колоне сасекла је турска артиљерија до у квадрат,
изван директне видљивости. То је под четири.
Закључак?
- Турци су унапред знали када и куда да пуцају -
прошапта Варја.
- А Лукан је унапред знао да ће напад бити
неуспешан. Узгред, и под пет: последњих дана код
тога човека су се одједном појавиле велике паре.
- Он је богат. Некаква породична блага, имања.
Причао је, али га нисам много слушала.
- Варвара Андрејевна, не тако давно пуковник је
покушавао да позајми од мене триста рубаља, а
затим је, за само неколико дана, ако је веровати
Зурову, спискао око петнаест хиљада. Наравно,
Иполит је могао и да придода...
- Још како је могао - сложи се Варја. - Али Лукан
је заиста много изгубио. Сам ми је јутрос о томе
говорио, пред полазак у Букурешт.
- Је ли отишао?
Ераст Петрович се окрену и замишљено, с
времена на време, одмахиваше главом. Варја приђе
са стране да би му видела лице, али ништа значајно
није запазила: Фандорин је, жмирећи, посматрао
Марс.
- Ево шта, д-драга Варвара Андрејевна - полако
поче он, и Варји постаде топло на души - пре свега
зато што је „драга“, а затим што је поново почео да
муца. - Мораћу ипак да вас замолим за помоћ, иако
сам обећао...
- Ма, ја ћу све, што год треба! - пребрзо повика
она, и додаде. - Ради Пећинога спасења.
- Е па, одлично. - Фандорин јој се испитивачки
загледа у очи. - Али з-задатак је веома тежак и није
баш пријатан. Хтео бих да и ви одете у Букурешт, да
пронађете тамо Лукана и да п-покушате да сазнате
пггогод о њему. На пример, покушајте да сазнате да
ли је стварно толико богат. Играјте на његову
таштину, хвалисавост, п-приглупост. Јер он вам је
већ једном избрбљао оно што не треба. Он ће се
обавезно пред вама шепурити. - Ераст Петрович
запе. - Ви сте млада, п-привлачна особа...
Ту се он закашља и збуни, зато што је Варја
звизнула од изненађења. Ипак је дочекала компли-
мент од статуе командора. Наравно, комплимент је
прилично слабашан - „млада привлачна особа“, али
ипак, ипак...
Међутим, Фандорин је истог часа све покварио.
- Разуме се, нема смисла да путујете сами, п-па и
чудно ће бити. Знам да се Д’Евре спрема у Букурешт.
Он, наравно, неће одбити да вас поведе са собом.
Не, ово апсолутно није човек него санта леда,
помисли Варја. Де покушај таквог да раскравиш!
Није ваљда да не види да Француз обиграва око ње
као мачак око вруће каше. Ма не, види све, али,
једноставно, њему је до тога, пгго би рекла Лушка,
колико до лањског снега.
Ераст Петрович је, изгледа, њено кисело лице
протумачио на свој начин.
- О новцу немојте бринути. Јер с-следује вам
плата, дневнице и остало. Даћу вам. Нешто ћете тамо
купити, забавићете се.
- Па да, са Шарлом ми неће бити досадно - каза
она осветнички.
 Глава седма

у којој Варја губи звање поштене жене

Погрешила је Варја, много је погрешила.

Путовање у Букурешгг испало је јако досадно.
На одмор у престоницу румунске кнежевине се,
осим Француза, намерило још неколико новинара.
Свима је било јасно да се наредних дана, па можда и
недеља, ништа занимљиво на ратном попришту неће
дешавати - неће се скоро опоравити Руси од
крвопролића око Плевне, е, и ево, новинарска братија
запутила се према позадинским саблазнима.
Дуго су се спремали и пошли тек трећег дана.
Варју, као даму, сместили су у бричку код
Маклафлина, док су остали јахали, те је Варја морала
поиздаље да гледа у Француза - он је јахао Јатагана,
несрећног због спорог путовања, а разговор да води
са Ирцем. Овај је с Варјом подробно прокомен-
тарисао климатске услове на Балкану, у Лондону и
Средњој Азији, испричао о механизму с федерима на
својим кочијама и детаљно описао неколико
најоштроумнијих шаховских проблема. Све то поква-
рило је Варји расположење и за време предаха она је
на живахне сапутнике, међу њима и на Д’Евреа,
руменог од кретања, гледала с мржњом.
Другог дана путовања - већ беху прошли
Александрију - постало је лакше јер је у групу
коњаника пристигао Зуров. Он се истакао у боју, због
храбрости Собољев га је узео за ађутанта, чак је,
изгледа, генерал хтео да га предложи и за „ану“, али
је хусар у замену, цењкајући се, измолио
једнонедељни одмор да би, како сам каже, размрдао
кости.
Коњички капетан је Варју најпре забављао
јахачким мајсторијама - брао у покрету плаве
звончиће, жонглирао златницима и подизао се на
ноге у седлу. Затим је покушао да замени место с
Маклафлином, а кад је наишао на флегматичан али
одлучан отпор, преместио је на своју риђу кобилу
послушног кочијаша а сам заузео кочијашево
седиште и, сваког тренутка окрећући главу,
засмејавао Варју измишљотинама о свом јунаштву и
о сплеткама љубоморног Жеромке Перепјолкина, с
којим је новопечени ађутант био на крв и нож. Утом
су и стигли.

Показало се да Лукана није тешко пронаћи, како

је Ераст Петрович и предвидео. Следећи упутства,
Варја се сместила у најскупљем хотелу, „Ројалу“,
питала портира за пуковника и испоставило се да је
son excellance16 овде добро познат - и јуче и прекјуче
банчио је у ресторану. Вероватно ће бити ту и
вечерас.
До вечери је још било далеко и Варја се запутила
да прошета по отменој Кала-Могошоајевој, која је
после борављења у шатору изгледала као Невски
проспект: луксузне кочије, штрафтасте тенде изнад
дућанских излога, заслепљујуће јужне лепотице,
упадљиви гарави момци у плавим, белим и чак
ружичастим суртуцима. И мундири мундири,
мундири. Руски и француски говор очито су
надвладавали румунски. Варја је у правом кафеу
попила две шоље какаоа, појела четири колача и
безмало се сва истопила од милине, али је поред про-
давнице шешира нехотице бацила поглед у излог с
огледалом и запрепастила се. Зато мушкарци које
сусреће гледају кроз њу и поред ње!
Прљавуша у изанђалој плавој хаљини и
избледелом сламнатом шеширу брукала је име руске
жене. А тротоарима су корзирале праве Месалине,
одевене по најновијој париској моди!

У ресторан је Варја грдно закаснила. Договорила

се с Маклафлином за седам, а стигла после осам.
Кореспондент Дејли поста, као прави џентлмен,
пристао је на састанак без противљења (неће ваљда
сама да иде у ресторан, још ће је сматрати дрољом),
па ни због закашњења је није прекорео ниједном
речи, али је изгледао врло несрећан. Али нека буде
чист рачун - дуга љубав. Све време пута мучио ју је
својим метеоролошким знањима, сад барем нека буде

16 Његова екселенција (франц.)

од корисги.
Лукана засад још није било у сали, па је Варја, из
човекољубља, замолила за још једно објашњење - како
се игра староперсијска одбрана. Ирац пак, уопште не
примећујући промену на Варји (а било је утрошено
шест сати и готово целокупна сума дневнице -
шестсто осамдесет пет франака) суво примети да му
таква одбрана није позната. Морала је да се
заинтересује да ли је на овој географској ширини
увек тако вруће крајем јула. Испоставило се да јесте,
али да то није ништа у поређењу с влажном врелином
Бангалора.
Кад су се у пола једанаест позлаћена врата
пшром отворила и у салу ушао припити потомак
римског легата, Варја му се обрадовала као свом
најрођенијем, придигла се и уистину срдачно почела
да маше руком.
Додуше, појавила се непредвиђена потешкоћа у
виду дебељуце с кестењастом косом, која је била
окачена о пуковникову руку. Потешкоћа је с
нескривеном љутњом бацила поглед на Варју, и Варја
се збунила - некако јој није падало на памет да Лукан
може бити и ожењен.
Али је пуковник решио проблем с правом
војничком одлучношћу - лако је шљепнуо своју
пратиљу дланом пониже богатог скута и кестењаста
се, прошиштавши нешто отровно, збуњено удаљила.
Очигледно му није жена, помисли Варја и збуни се
још више.
- Наш пољски цветак раширио је латице и
указала се прекрасна ружа! - повика Лукан, летећи
према Варји преко целе сале. - Каква хаљина! Какав
шешир! Боже, да нисам на Шанзелизеу!
Уображењак и простак, наравно, али је ипак
пријатно чути. Варја му чак допусти да јој пољуби
руку, одрекавши се принципа зарад успеха посла.
Ирцу пуковник климну главом с немарном
благонаклоношћу (није супарник) и, не чекајући
позив, седе за сто. Варји се учинило да је и Ирцу
драго што је дошао Румун. Није се ваљда уморио од
разговора о клими? Ма не, тешко да је тако.
Конобари су већ односили кафу и кекс, које је
наручио штедљиви новинар, и доносили вино,
посластице, воће, сиреве.
- Запамтићете Букурешт! - обећавао је Лукан. - У
овом граду све припада мени!
- У ком смислу? - запита Ирац. - Да ли у граду
поседујете много некретнина?
Румун га не удостоји одговора.
- Честитајте ми, мадмазел. Мој рапорт је оцењен
према заслузи, у најскорије време могу да очекујем
унапређење!
- Какав рапорт? - поново се заинтересова
Маклафлин. - Какво унапређење?
- Унапређење очекује читаву Румунију - одговори
пуковник сав важан. - Сада је потпуно јасно да је
руски император преценио снагу своје армије.
Познато ми је из поузданих извора - он театрално
утиша глас и наже се, голицајући Варјин образ
завијеним брком - да ће генерал Криденер бити
разрешен командовања Западним одредом и војску
која опседа Плевну предводиће наш кнез Карл.
Маклафлин извуче из џепа бележницу и поче да
записује.
- Да л’ бисте изволели провозати се по ноћном
Букурешту, мадмазел Варвара? - шапну Варји на уво
Лукан, искористивши паузу. - Такве ствари ћу вам
показати, какве ви у вашој досадној северној
престоници нисте видели. Кунем се, имаћете чега да
се сећате.
- Да ли је то одлука руског императора или је
само жеља кнеза Карла? - запита новинар цепидлака.
- Довољна је жеља његовог височанства - одсече
пуковник. - Без Румуније и њене славне армије од
педесет хиљада... војника, Руси су беспомоћни. О,
господине дописниче, моју земљу очекује велика
будућност. Ускоро, ускоро ће кнез Карл постати
краљ. А ваш покорни слуга - додаде он обраћајући се
Варји - постаће веома важна персона. Могућно чак и
сенатор. Проницљивост коју сам показао оцењена је
по заслузи. Дакле, шта кажете на романтичну
шетњу? Инсистирам.
- Размислићу - неодређено обећа она,
смишљајући како да наведе разговор на жељени
смер.
У том часу у ресторан уђоше Зуров и Д’Евре - са
гледишта задатка у врло неподесном тренутку, али је
Варји било драго: у њиховом присуству Луканова
енергија ће бити укроћена.
Пропративши њен поглед, пуковник незадовољно
промрмља:
- Ипак се овај „Ројал“ претворио у право
свратиште. Требало је прећи у сепаре.
- Добро вече, господо - весело поздрави Варја
познанике. - Букурешт је мали град, зар не?
Пуковник нам се управо хвалисао својом
прозорљивошћу. Он је предсказао да ће се напад на
Плевну завршити поразом.
- Заиста? - упита Д’Евре, пажљиво погледавши у
Лукана.
- Дивно изгледате, Варвара Андрејевна - рече
Зуров. - Шта то пијете? Мартел? Момче, дај чаше!
Румун испи коњак и обојицу одмери мрачним
погледом.
- Коме је предсказао? Када? - зашкиљи
Маклафлин.
- У рапорту своме цару - објасни Варја. - И сада
је пуковникова проницљивост оцењена према
заслузи.
- Гостите се, господо, пијте - пшроким гестом
позва Лукан и нагло устаде. - Све иде на мој рачун. А
госпођа Суворова и ја ћемо се провозати. Обећала је.
Д’Евре зачуђено подиже обрве а Зуров у
неверици викну:
- Шта то чујем, Варвара Андрејевна? Ви одлазите
с Луком?
Варју само што није ухватила паника. Отићи са
Луканом – значи заувек изгубити своју репутацију, а
још се и не зна на шта може изићи. Одбити - значи
одустати од добијеног задатка.
- Одмах се враћам, господо - рече она
потиштеним гласом па се хитро запути према излазу.
Требало је да прибере мисли.
У фоајеу, покрај високог огледала са бронзаним
увијуцима она застаде, положи длан на врело чело.
Како да поступи? Да се попне у своју собу, да се
закључа и да не одговара на куцање. Опрости, Пећа,
а ви, господине титуларни саветниче, немојте
тражити казну, Варја Суворова није погодна за
шпијунирање.
Врата упозоравајуће шкрипнуше и у огледалу се,
тачно њој иза леђа, појави црвено, љутито
пуковниково лице.
- Извините, мадмазел, али с Михајем Луканом не
може се тако поступати. У извесном смислу сте ми
давали авансе, а сад сте намислили да ме јавно
обрукате? Не може то код мене! Овде ви нисте у
прес-клубу, овде сам ја код куће!
Од галантности будућег сенатора није остало ни
трага. Из црно- -жутих очију севале су муње.
- Хајдемо, мадмазел, кочије чекају. - На Варјино
раме спусти се поцрнела, маљава рука с неочекивано
снажним прстима, као да су од гвожђа.
- Ви сте полудели, пуковниче! Ја вам нисам
куртизана! - повика Варја, осврћући се наоколо.
У фоајеу је било поприлично света, углавном
господе у летњим сакоима и румунских официра.
Они су с радозналошћу посматрали пикантну сцену,
али да заштити даму (а да ли је и дама?) нико изгледа
није намеравао.
Лукан рече нешто на румунском, и гледаоци се
закикоташе с разумевањем.
- Јеси ли се наљоскала, Марусја? - запита неко на
руском, и заори се грохот.
Пуковник одлучно обухвати Варју око струка и
поведе је према излазу, али тако вешто да није било
никакве могућности да му се супротстави.
- Ви сте безобразник! - повика Варја и хтеде да
ошамари Лукана, али он успе да је ухвати за
подлактицу. Од лица које јој се сасвим приближило
осећали су се помешани алкохол и колоњска вода.
Сад ћу се исповраћати, помисли Варја.
Али следеће секунде пуковникове руке саме
попустише. Најпре је нешто звонко пљеснуло, затим
сочно праснуло и Варјин напасник одлете према
зиду. Један образ био му је црвен од шамара, други
бео од тешког ударца песницом. На два корака, раме
уз раме, стајали су Д’Евре и Зуров. Новинар је
отресао прсте десне руке, хусар је левом трљао
песницу.
- Између савезника је протрчала црна мачка -
закључи Иполит. - И ово је само почетак. Нећеш се,
Лука, извући само ударцем по њушци. За овакво
понашање са дамом добија се метак.
Д’Евре није говорио ништа - он ћутке стеже белу
рукавицу и баци је пуковнику у лице.
Протресавши главу, Лукан се усправи, протрља
слепоочницу. Погледа у једнога па у другога. Варју је
највише запрепастило то што су на њено постојање
сва тројица, изгледа, потпуно заборавила.
- Изазван сам на двобој? - Румун је промукло, као
на силу, цедио француске речи. - Обојица одједном?
Или ипак један по један?
- Бирајте онога ко вам се више допада - процеди
Д’Евре. - А ако будете успешни код првог, имаћете
посла с другим.
- Е-е не може - побуни се гроф. - Неће моћи тако.
Ја сам први рекао оно за кожу, са мном нека се
опроба у гађању.
- У гађању? - непријатно се засмеја Лукан. - А не,
господине преваранте, ја бирам оружје. Одлично ми
је познато да сте ви и месје пискарало пасионирани
стрелци. Али ово је Румунија, и тући ћемо се на наш
начин, влашки.
Он нешто довикну, обративши се гледаоцима, и
неколико румунских официра спремно извукоше из
канија сабље, пружајући их балчацима напред.
- Бирам месје новинара - пуцну прстима
пуковник и намесги руку на рукохват своје сабље. Он
се трезнио и из часа у час постајао све веселији. -
Узмите било које од тих сечива и изволите у
двориште. Прво ћу пробуразити вас, а после ћу да
одрежем уши господину кавгаџији.
У гомили се зачу жагор одобравања, неко чак
повика „Браво!“
Д’Евре слеже раменима и узе ону сабљу која му је
била ближа.
Између зијала пробијао се Маклафлин:
- Станите! Шарле, немојте бити луди! Па то је
дивљаштво! Он ће вас убити! Сабљама се борити - то
је балкански спорт, ви не владате њиме!
- Учио сам мачевање еспадронима, а то је готово
исто - спремно одговори Француз, премеравајући у
руци сечиво.
- Господо, немојте! - најзад је дошла до гласа
Варја. - Све је то због мене. Пуковник је мало попио,
али није хтео да ме увреди, знам то. Па престаните;
на крају крајева, то је бесмислено! У какву ситу-
ацију мене доводите? - њен глас жалосно задрхта, али
молба јој свеједно није била услишена.
Чак и не погледавши у даму због чије части је,
заправо, дошло до целе те ситуације, чопор
мушкараца, у живом разговору, кренуо је ходником
према унутарњем дворишту. С Варјом је остао само
Маклафлин.
- Глупо - љутито рече он. - Какви еспадрони!? Па
ја сам видео како Румуни баратају сабљом. Овде ни у
трећу позицију нико не стаје, нити изговара „гард“.
Секу на комаде, као крвавицу. Ах, какво перо
губимо, и на какав идиотски начин! Све је то
француска уображеност. Ћуран Лукан такође неће
добро проћи. Затвориће га и прележаће у затвору све
до амнестије у случају победе. Ево код нас у
Британији...
- Боже, Боже, шта да радимо - изгубљено је
мрмљала Варја, не слушајући. — Ја сам, једино ја, за
све крива.
- Кокетирање је, госпођице, велики грех -
неочекивано лако сложи се Ирац. - Још од времена
Тројанског рата...
Из дворишта се зачу сложни јаук мноштва
мушких гласова.
- Шта се тамо збива? Није ваљда готово? - Варја
се ухвати за срце.
- Како брзо! Отидите, Шејмасе, видите. Молим
вас!
Маклафлин заћута, ослушкујући. Његово
добродушно лице било је слеђено од бриге. Да излази
у двориште новинар очигледно није желео.
- Ама шта чекате - пожуривала га је Варја. -
Можда му је потребна медицинска помоћ. Ах, какви
сте то ви!
Она појури ходником, али јој је у сусрет долазио
Зуров, звецкајући мамузама.
- Каква жалост, Варвара Андрејевна! - још
издалека довикну он.
- Какав ненадокнадиви губитак!
Она се, као осуђена на пропаст, наслони
раменом на зид, брада јој је дрхтала.
 - Како смо могли ми, Руси, да изгубимо традицију
двобоја сабљама! - и даље се вајкао Иполит. - Лепо за
гледање, ефектно! Не само пиф-паф и готово! Ово је
балет, поема, бахчисарајска фонтана!
- Доста с глупостима, Зурове! - зајеца Варја. -
Кажите јасно, шта се десило?
- О, то је требало видети. - Коњички капетан
узбуђено погледа у њу па у Маклафлина. - Све се
одиграло у десет секунди. Дакле, овако. Мало,
сеновито двориште. Поплочано камењем, осветљено
фењерима. Ми, гледаоци, горе смо, на галерији, доле
су само њих двојица, Евре и Лука. Савезник прави
акробатске вежбе - размахује сабљом, црта у ваздуху
осмице, набацио је храстов лист и пресекао га на
пола. Публика одушевљена, аплаудира. Француз
једноставно стоји, чека када ће наш паун престати
да се шепури. Затим Лука скоком напред начини
бодежом прави виолински кључ у ваздуху, а Евре, не
мичући се с места, само се изви телом уназад, уклони
се од ударца и муњевито, ја нисам ни видео како,
сукну сабљом - право Румуну под грло, самим
бридом. Овај закркља, свали се ничице, ноге му се
цимнуше, и готово, у оставку без пензије. Крај
двобоја.
- Јесте ли проверавали? Мртав? - брзо упита
Ирац.
- Мртав да мртвији бити не може - увераваше га
хусар. - Истекло је крви као Ладошко језеро. Варвара
Андрејевна, па вама није добро! Бели сте као креч!
Де, ослоните се на мене. - И са задовољством
обухвати Варју око струка, што је у овом случају било
на месту.
- Д’Евре?
Зуров као случајно помери руку навише и
безбрижно изјави:
- А шта ће? Отишао је у команду да се пријави.
Зна се, неће га помазити по глави. Није одрао
питомца, него пуковника. Назад у Француску, у
затвор, то у најбољем случају. Ево, откопчаћу вам ду-
гме, лакше ћете дисати.
Варја ништа није видела ни чула. Осрамоћена,
мислила је. Заувек изгубила звање пристојне жене.
Нема више играња ватром, шпијунирања.
Лакомислена глупача, а мушкарци су звери. Због ње
је убијен човек. И Д’Евреа више неће видети. А
најстрашније - прекинута је нит која је водила до
непријатељске паучине.
Шта ће рећи Ераст Петрович?
 Глава осма

у нојој ће Варја видети анђела

ђела смрти

Ево шта је рекао Ераст Петрович:

- Дуго сте п-путовали,
путовали, Варвара Андрејевна.
Пропустили сте много тога занимљивог. Чим сам
добио ваш т-телеграм,
телеграм, наредио сам да се детаљно
претресу шатор и личне ствари убијеног. Ништа
посебно занимљиво није нађено. А прекјуче су из
Букурешта допремљени папири које је Лукан имао
уза се. И шта мислите?
Варја бојажљиво подиже очи, први пут
погледавши титуларном саветнику у лице. У
Фандориновом погледу није било сажаљења нити, још
горе, презрења - само усредсређеност и, можда,
занетост. Олакшање истог трена замени стид:
одуговлачила је плашећи се повратка у логор,
цмиздрила због свог драгоценог угледа, а на посао
чак није ни помислила, егоисткиња.
- Ама говорите! - пожури она Фандорина који је
заинтересовано пратио сузу што је полако клизила
низ Варјин образ.
- Молим вас да ми оп-простите што сам вас
увукао у овакву ситуацију - поче Ераст Петрович с
осећањем кривице. - Све сам очекивао, али ово...
- Шта сте нашли у Лукановим папирима - љутито
прекиде Варја, осећајући да ће, ако разговор не
скрене на пословни колосек, неизбежно заридати.
Саговорник се или досетио такве могућности или
је једноставно сматрао да је тема исцрпљена - тек,
није хтео да се упушта у разматрање букурешке
епизоде.
- Јако занимљиве белешке у нотесу. ’Ајте, баците
поглед.
Он извуче из џепа китњасту књижицу у
позлаћеном повезу и отвори обележену страницу.
Варја прелете погледом колону цифара и слова:

19 = 3 -1500
20 = 3 - 3400 - и
21 = Ј+ 5000 З - 800
22 = 3 - 2900
23 = Ј + 5000 З - 700
24 = 3 -1100
25 = Ј + 5000 З -1000
26 = 3 - 300
27 = Ј+ 5000 З - 2200
28 = 3 - 1900
29 = Ј + 15000 З + и

Прочитала је још једном, спорије, па још једном.

Силно је пожелела да покаже колико је бистра.
- Је ли ово шифра? Не, нумерисање иде по реду...
Списак? Бројеви пукова? Бројно стање војника?
Можда губици и надокнаде? - забрза Варја набирући
чело. - Значи, Лукан је ипак био шпијун? Али шта
значе слова 3, Ј, и! А можда су то формуле, или
једначине?
- Ви ласкате покојнику, Варвара Андрејевна. Све
је много једноставније. Ако и јесу једначине, онда су
врло просте. Додуше, с једном непознатом.
- Само с једном? - запањи се Варја.
- Погледајте пажљивије. У првој рубрици су,
разуме се, датуми. Лукан после њих ставља удвојену
цртицу. Од 19. до 29. јула по западном календару.
Чиме се бавио пуковник тих дана?
- Откуд ја знам? Нисам га пратила. - Варја
поразмисли. - Па, био је, наравно, у штабу, ишао на
положај.
- Нисам ниједном видео да је Лукан ишао на п-
положај. Углавном сам га виђао с-само на једном
месту.
- У клубу?
- Управо тамо. И шта је тамо радио?
- Па ништа. Љуштио је карте.
- Б-браво, Варвара Андрејевна.
Она још једном баци поглед на папирић.
- Па он је то записивао карташке рачуне! После 3
минус, после Ј увек плус. Значи словом 3 он је
обележавао губитке, а словом Ј добитке? И то је све?
- Варја разочарано слеже раменима. - Али где је ту
шпијунажа?
- Ма није било никакве шпијунаже. Шпијунажа је
висока уметност, овде је пак реч о елементарном п-
поткупљивању и издаји. Уочи прве Плевне, 19. јула, у
клубу се појавио кавгаџија Зуров, и Лукан се упустио
у игру.
- Испада да је 3 - Зуров? - викну Варја. - Чекајте-
чекајте... - Она поче да шапуће, гледајући у цифре. -
Четрдесет девет... седам памтим... Сто четири... - И
сабра. - Укупно је извукао Зурову 15 800. Изгледа да
се слаже, јер и Иполит је говорио о петнаест хиљада.
Али шта значи ово и?
- П-претпостављам, чувени прстен, на румунском
инел. Лукан га је прокоцкао 20. јула, а 29. га добио
натраг.
- Али ко је тај Ј? - протрља Варја чело. - Међу
играчима није било никога на Ј. Од тога човека
Лукан је добио... м-м.. Охо! Тридесет пет хиљада!
Нешто се не сећам да је пуковник имао тако крупне
добитке. Он би се обавезно похвалио.
- Ту није имао чиме да се хвали. То није добитак,
већ хонорар за издају. П-први пут загонетни Ј дао је
новац 21. јула, када је Лукан изгубио од Зурова до
последње парице. Даље је покојник добијао од свог
незнаног покровитеља по пет х-хиљада, 23, 25. и 27,
то јест сваки други дан. То му је и омогућило да игра
с Иполитом. А 29. јула Лукан је добио одједном
петнаест хиљада. Поставља се питање зашто толико
п-пуно и зашто управо 29?
- Тад је продао диспозицију друге Плевне! -
јаукну Варја. - Одлучујући напад био је 30. јула,
следећег дана!
- Још једном браво. Ето вам тајне Луканове п-
проницљивости, и поражавајуће п-прецизности
турских артиљераца, који су осули паљбу на наше
колоне још на прилазу, при запоседању положаја.
- Али ко ли је тај Ј? Зар ви не сумњате ни на
кога?
- Како да не - неразговетно промрмља Фандорин.
- С-сумњам... Али засад ми се не уклапа.
- Значи, једноставно треба наћи управо тога Ј, и
тад ће Пећа бити пуштен, Плевна заузета и рат ће
бити завршен?
Ераст Петрович промисли, набра глатко чело и
веома озбиљно одговори:
- Ваш логички низ није сасвим коректан, али је у
принципу тачан.

Варја није имала храбрости да се те вечери

појави у прес-клубу. Вероватно је сви сматрају
кривом и за Луканову смрт (јер они не знају за
издају) и за протеривање општег љубимца Д’Евреа.
Француз се није из Букурешта вратио у логор. По
речима Ераста Петровича, учесника двобоја
задржали су у притвору и наредили му да у року од
двадесет четири часа напусти територију румунске
кнежевине.
У нади да ће срести Зурова, или барем
Маклафлина, и од њих дознати колико је сурово јавно
мњење према преступници, сирота Варја кружила је
око шатора који се шаренео од разнобојних заста-
вица, држећи се растојања од стотинак метара. Није
могла да макне апсолутно никуд, а никако није
желела да се врати у свој шатор. Милосрдне сестре,
добра али ограничена бића, поново ће разглабати
који је доктор душа од човека а који злоћа, и да ли је
једноруки поручник Штрумф из шеснаестог шатора
одистински запросио Настју Прањишњикову.
Шаторско крило се зањиха, Варја угледа ниску
фигуру у плавом жандармском мундиру и брзо се
окрену, начинивши се као да посматра додијали јој
призор сеоцета Богот, које је прихватило штаб
главнокомандујућег. Где је ту, да се човек запита,
праведност? Подли интригант и кербер улази у клуб
без проблема, а она, у суштини невина жртва сплета
околности, тапка по прашњавом путу као какав пас
луталица! Варја збуњено одмахну главом и чврсто
одлучи да збрише из ових стопа, али се иза ње зачу
улагивачки глас мрског Грка:
- Госпођа Суворова! Какав пријатан сусрет.
Варја се окрену и начини гримасу, убеђена да ће
после неуобичајене потпуковникове љубазности
уследити неки змијски ујед.
 Казанзаки ју је гледао развукавпш дебеле усне у
осмех, а осмех му је био неразумљив, безмало упитан.
- Сви у клубу само о вама говоре. Нестрпљиво вас
очекују. Не дешава се свакога дана, знате, да се због
дивне даме укрсте мачеви, па још са смртним
исходом.
Намрштена, Варја је напрегнуто ишчекивала
смицалицу, али се жандарм смејуљио још слађе.
- Гроф Зуров је ономад у најживљим бојама
осликао читаву ту ескападу, а данас још и тај
чланак...
- Какав чланак? - истински се препаде Варја.
- Е па, наш Д’Евре, који је пао у немилост,
расписао се на целој страни Париске ревије о двобоју.
Романтично. Вас назива искључиво „la belle m-lle
S”17
- И шта је онда, - Варји глас малчице задрхта -
мене нико не окривљује?
Казанзаки придиже густе обрве:
- Једино можда Маклафлин и Јеремеј Јонович.
Али овај први је познато зановетало, а други ретко
навраћа, једино ако је са Собољевим. Узгред,
Перепјолкину је за последњу битку додељен „георги-
је“. За какве заслуге? Ето шта значи - наћи се на
правом месту у право време.
Потпуковник са завишћу цокну и опрезно пређе
на оно главно:
- Сви нагађају куд ли је нестала наша јунакиња,
а јунакиња је, испоставља се, заузета важним
државним пословима. Дакле, господична, шта мисли
та бистра глава, господин Фандорин? Какве су му
хипотезе поводом тајанствених Луканових записа?
Немојте се чудити, Варвара Андрејевна, ја сам
обавештен. Хоћеш-нећеш, руководим специјалном
службом.

17 Лепа госпођица С (франц.)

 А, тако дакле, помисли Варја гледајући у
потпуковника испод обрва. То сам и мислила. Гле
како је оран, све би на готово.
- Ераст Петрович је нешто објашњавао, али
нисам баш разумела - саопшти она, наивно
трепћући. - Некакав „3“, некакав „Ј“. Боље сами
питајте господина титуларног саветника. У сваком
случају, Петар Афанасјевич Јабуков ни за шта није
крив, сад је то јасно.
- За издају, може бити, и није крив, али за
преступничку неопрезност вероватно јесте. - У гласу
жандарма звецну познати челик.
- Нека га засад, нека полежи ваш вереник,
ништа му неће бити. - Ипак, Казанзаки одмах
промени тон, очевидно се сетивши да данас наступа
у другој врсти улоге. - Све ће се средити. Та нисам ја,
Варвара Андрејевна, болесно амбициозан - увек сам
спреман да признам своју грешку. Ево, довољно је да
узмемо ненадмашног месје Д’Евреа. Да, признајем:
испитивао сам га, сумњао сам - било је основа. Због
његовог чувеног интервјуа с турским пуковником
наша команда је направила грешку, људи су
изгинули. Моја хипотеза је била да је пуковник Али-
беј - митска личност, коју је Француз измислио можда
због репортерске таштине, можда из других, мање
невиних намера. Сада видим да сам био неправедан.
- Он поверљиво утиша глас. - Стигли су обавештајни
подаци из Плевне. Осман-паша заиста има, да ли
помоћника да ли саветника, неког Али-беја. Тај
готово да не излази у јавност. Наш човек га је видео
само издалека, разазнао само бујну црну браду и
тамне наочари. Евре је, узгред, такође спомињао
браду.
- Брада, наочари? - Варја такође утиша глас. - Да
није управо тај, како оно беше, Анвар-ефендија?
- Пс-с-ст. - Казанзаки се нервозно осврну, поче
да говори још тише. - Убеђен сам да је он. Веома
вешт господин. Вешто је нашег дописника завртео
око прста. Свега три табора, каже, главне снаге неће
скоро пристићи. Разрада је једноставна, али
елегантна. А ми смо, тиквани, ето загризли мамац.
- Па ипак, ако Д’Евре није крив за неуспех првог
напада, а Лукан, кога је он убио, јесте издајник,
испада да је новинар неправедно протеран? - запита
Варја.
- Тако испада. Јадник просто није имао среће -
одмахну руком потпуковник и примаче јој се. -
Видите, Варвара Андрејевна, како сам отворен с
вама. Између осталог, поверио сам вам тајну
информацију. А ви мени нећете да кажете обичну
ситницу. Преписао сам за себе онај листић из
бележнице, трећи је дан како се убијам, али бадава.
Прво сам мислио да је шифра. Не изгледа.
Списак или премештање трупа? Губици и надопуне?
Та реците ми, шта је Фандорин ту открио?
- Рећи ћу само једно. Све је далеко једноставније
- надмено процеди Варја па се, поправивши шешир,
лаким кораком запути у прес-клуб.

За трећи и завршни јуриш на тврђаву Плевне

припремали су се читавог врелог августа. Иако су
припреме биле обавијене најстрожом тајношћу, у
логору се отворено говорило да ће се битка одигра-
ти највероватније ни пре ни после већ управо
тридесетог, на сам царев имендан. Од јутра до
вечери по околним долинама и брдима пешадија и
коњица изводиле су заједничке маневре, путевима су
даноноћно вукли пољске и опсадне топове. Жалосно
је било гледати измучене војничиће у блузама
натопљеним знојем, с качкетима посивелим од
прапшне, обавијеним марамама, да се заштите од
сунца, али опште расположење било је осветнички-
радосно: готово је, ко бива, крај је нашем стрпљењу;
Руси споро упрежу али возе брзо, причврљићемо
досадну плевнанску муву свом снагом медвеђе
деснице.
И у клубу и у официрској кантини, где се
хранила Варја, сви су се одједном претворили у
стратеге - цртали схеме, низали имена турских паша,
погађали одакле ће бити задат главни ударац.
Неколико пута навраћао је Собољев, али се држао
загонетно и важно, није више играо шах, у Варју је
погледавао с поносом, и на злу судбину се више није
жалио. Познаник из штаба дошапнуо јој је да се
генерал- мајору у предстојећем нападу додељује иако
не кључна али веома важна улога, он сад руководи
читавим двема бригадама и једним пуком. Оценили
су, најзад, Михаила Дмитријевича по заслузи.
Наоколо су сви живнули, и Варја се из све снаге
трудила да се придружи општем полету, али некако
јој није ишло. Право говорећи, њој су постали смртно
досадни разговори о резервама, дислокацијама и
комуникацијама. Код Пеће је и даље нису пуштали,
Фандорин је био мрачнији од ноћи и на питања
одговарао неразумљивим мумлањем, Зуров се
појављивао само као пратилац свога покровитеља, на
Варју искоса бацао погледе, као заробљени вук,
упућивао жалосне гримасе конобару Семјону, али
није играо карата нити тражио вина - у одреду
Собољева владала је гвоздена дисциплина. Хусар се
шапатом пожалио да је „Жеромка“ приграбио
целокупно газдовање и ником не да да мрдне. А
Михаил Дмитријевич га штити да не добије батине.
Да хоће што пре почети тај јуриш!
Током последњих дана једини пријатан догађај
био је повратак Д’Евреа, који је, испоставило се, буру
преседео у Кишињеву, а онда, сазнавши за своју
потпуну рехабилитацију, пожурио на ратиште. Али
као да онога Француза коме се Варја веома
обрадовала, беху заменили неким другим. Он је више
није забављао занимљивим причама, о букурешком
инциденту избегавао је да говори, већ је једнако
јурио по логору надокнађујући месец дана одсуства,
и штанцовао чланке за своју Реви. Укратко, Варја се
осећала приближно онако као у ресторану хотела
„Ројал“ када мушкарци, нањушивши мирис крви, као
да се беху откинули с ланца и потпуно заборавили на
њено постојање. Још једна потврда да је мушкарац
по самој својој природи близак животињском свету,
да је зверско начело изражено у њему очигледније
него код жене и стога је прави облик homo sapiensa
управо жена - развијеније, суптилније и сложеније
биће. Штета што није имала с ким да подели своја
размишљања. Милосрдне сестре су се на такве речи
само кикотале у длан, а Фандорин је расејано кли-
мао главом, мислећи на нешто друго.
Речју, тешки дани и досада.

А у освит 30. августа Варју је пробудило

чудовишно грување. Почела је прва канонада.
Претходне вечери Ераст Петрович јој је објаснио да
нису у току само уобичајене артиљеријске припреме
него ће Турци бити изложени и психолошком дејству
- то је новост у ратној вештини. С првим зраком
сунца, када је правовернима време за молитву Алаху,
триста руских и румунских топова отвориће
ураганску ватру по турским утврђењима, а тачно у
девет канонада ће бити прекинута. Осман-паша ће,
очекујући напад, послати на предње позиције
одморну војску, али гле сад: савезници се неће маћи
с места и над Плевном и околином ће завладати
тишина. Тачно у једанаест часова на затечене Турке
обрушиће се нова јака паљба, која има да траје до
један сат. После тога - опет затишје. Противник
односи рањене и убијене, на брзину крпи уништено,
довлачи нове топове у замену за разнете, а новог
јуриша нема па нема. Код Турака, који се не одликују
јаким нервима и, као што је познато, способни су за
тренутни налет али одступају пред сваким дужим
отпором - природно, почиње смутња, а можда и
паника. На првој линији обавезно се окупља читаво
руководство балија, осматрају кроз двогледе, ништа
им није јасно. А онда, у четрнаест и тридесет,
противника прекрива трећи талас канонаде, а онда
се, пола сата потом, на Турке измучене ишчекивањем
устремљују јуришне колоне.
Варја се најежила замисливши себе на месту
несрећних бранилаца Плевне. Јер то је ужасно -
чекати расплет сат, и два, и три, а све узалуд. Она
сигурно не би издржала. Лукаво је замишљено, не
може се то оспорити генијалцима у штабу.
Бу-бум! Бу-бум! - грували су тешки опсадни
топови. Бу-бум-бум! - нешто мало ређе понављали су
пољски топови. Ово ће потрајати, помисли Варја.
Требало би доручковати.
Новинари, који нису били обавештени о лукаво
смишљеном плану артиљеријских дејстава, изишли су
на положај још по мраку. Где ће бити пункт за
дописнике требало је уговорити са командом
унапред, и после дугих дискусија, већином гласова,
одлучили су да траже допуштење за узвишицу која се
налази између Гривице, центра позиције, и
Ловчинског пута, иза кога се налази лево крило. У
почетку је већина новинара хтела да се смести ближе
десном крилу, зато што се главни удар очито
очекивао управо с те стране, али Маклафлин и
Д’Евре су колеге убедили у супротно. Њихов главни
аргумент био је овај: нека се испостави да лево крило
испадне чак и другостепено, али ту је Собољев, а то
ће рећи да неће проћи без сензација.
Пошто је доручковала са пребледелим сестрама
које су се стресале од пуцњаве, Варја је пошла да
потражи Ераста Петровича. Титуларни саветник није
био ни у штабу, ни у специјалном одељењу. За сваки
случај Варја је привирила у његов шатор и утврдила
да Фандорин сасвим спокојно седи у столици на
расклапање, с књигом у руци и, љуљушкајући ципелу
од маракена с повијеним врхом, пије кафу.
- Када ћете на положај? - упита Варја седајући
на кревет, јер није имала где другде да седне.
Ераст Петрович слеже раменима. Лице му је
блистало од свежег руменила. Логорски живот је
очигледно пријао бившем добровољцу.
- Па није ваљда да ћете преседети овде читав
дан? Д’Евре је рекао да је данашња битка - највећи
јуриш на фортификовано упориште у читавој
светској историји. Грандиознији од освајања
Малаховог кургана.
- Ваш Д’Евре воли да с-слаже - одговори
титуларни саветник. - Ватерло и Бородино били су
већих размера, да и не говоримо о лајпцишкој Бици
народа.
- Ви сте, напросто, чудовипгге! Решава се
судбина Русије, гину хиљаде људи, а он седи, чита
књигу! Па то је, на крају крајева, неморално!
- А гледати са безбедног растојања како људи
једни д-друге убијају - то је морално? - У гласу Ераста
Петровича, о чуда, осетио се призвук људског
осећања - нервозе. - Најлепше се з-захваљујем, ја сам
тај спектакл већ гледао, чак сам у њему и учествовао.
Није ми се д-допало. Ја ћу радије - у друштву Т-
Тацита - демонстративно се загњури у књигу.
Варја поскочи, тресну ногом и пође према
излазу, али јој Фандорин с леђа добаци:
- А ви бар будите тамо опрезнији, у реду? Н-ни
корак даље од новинарског пункта. Ко зна шта све
може бити.
Она застаде и зачуђено се осврте ка Ерасту
Петровичу:
- Ви то показујете забринутост?
- Ако ћемо п-право, Варвара Андрејевна, пгга и
да тражите тамо? Најпре ће дуго гађати топовима,
затим ће појурити напред и п-подићи ће се облаци
дима, ништа нећете видети, само ћете чути како
једни вичу „ура“ а други урлају од бола. Јако
занимљиво. Наш, мој и ваш посао није тамо већ овде,
у п-позадини.
- Позадински пацов - сетила се Варја израза који
је одговарао случају, и оставила мизантропа с
његовим Тацитом.
Испоставило се да је било лако наћи вис на коме
су се били сместили дописници и војни посматрачи
неутралних земаља - још с пута, потпуно закрченог
таљигама с резервама муниције, Варја је у даљини
угледала велико бело платно. Оно се љуљушкало на
ветру, под њим се црнела повелика скупина људи -
можда стотинак особа, ако не и више. Дежурни
спроводник на путу, промукао од викања, капетан с
црвеном траком око рукава, који је распоређивао
куда треба најпре да се одвозе гранате, на тренутак
се осмехнуо љупкој госпођици у чипканом шеширу и
махнуо руком:
- Онамо, онамо, мадмазел. И пазите, никуд не
скрећите. Непријатељска артиљерија не бије по белој
застави, а на другим местима мало-мало па налети
нека граната. Куда, куд си навро, тикване?! Па рекао
сам, од четири фунте - на шесту!
Варја цимну амове мирног риђана, позајмљеног
из болничарске коњушнице, и запути се према
застави, радознало се осврћући наоколо.
Цела долина пред низом ониских брда, иза којих
су почињали прилази Плевни, била је ишарана
чудним острвцима. То је, развијена у чете, лежала на
трави пешадија, очекујући наредбу за јуриш. Војни-
ци су се договарали у пола гласа, а тек повремено,
час с ове час с оне стране, допро би неприродно
громки кикот. Официри, окупљени у групице од
неколико људи, пушили су цигарете. У Варју, која је
јахала као амазонка, гледали су зачуђено и с
подозрењем, као у биће из другога, нестварног света.
Посматрајући ту долину, ускомешану и зујаву, Варја
осети мучнину. Јасно је видела како изнад прашњаве
траве кружи анђео смрти загледајући и обележа-
вајући лица својим невидљивим печатом.
Она ободе коња потпетицом, да би што пре
прошла кроз ову језиву чекаоницу.
На осматрачком пункту, пак, сви су били
живахни и пуни радосног предосећања. Ту је владала
атмосфера пикника, а понеки су се и доиста
сместили поред белих столњака простртих по земљи,
и мезетили с апетитом.
- А ја већ помислио да нећете доћи! - поздрави
придошлу Д’Евре, узбуђен као и остали. Варја је
приметила да је обуо своје чувене риђе изношене
чизме.
- Ми овде, као идиоти, дреждимо од самог
свитања, а руски официри почели су да се појављују
тек у подне. Господин Казанзаки изволео је стићи
пре четврт сата, од њега смо и сазнали да ће напад
почети тек у три - весело забрза новинар. - Видим, и
ви сте унапред знали диспозицију. Није у реду,
мадмазел Барбара, могли сте да ме упозорите, као
пријатеља. Јер, устао сам у четири, а за мене је то
горе од смрти.
Француз поможе госпођици да сјаше с коња и,
сместивши је у столицу на расклапање, поче да
објашњава:
- Ено онамо су, на висовима преко пута,
учвршћене позиције Турака. Видите где се као
фонтане уздижу експлозије. То је сам центар њихове
позиције. Руско-румунска армија пружила се
паралелном линијом на око петнаест километара,
одавде можемо да видимо само део тог огромног
пространства. Обратите пажњу на округло брдо. А
не, не ово, већ оно где је бели шатор. То је командни
пункт, привремени главни штаб. Тамо је и командант
Западног одреда кнез Карл Румунски, и главно-
командујући, велики кнез Николај, и сам император
Александар. О, ракете, кренуле су ракете! Живописан
призор, зар не?
Изнад пустог поља, које дели непријатељске
стране, у оштрим луковима оцртале су се димне
траке - као да је неко изрезао небеску сферу на
комаде, попут лубенице или погаче. Варја подиже
главу и високо горе угледа три обојене лопте - једну
близу, другу мало даље, понад царске осматрачнице,
а трећу већ над самим хоризонтом.
- То су, Варвара Андрејевна, ваздушне лопте -
рече Казанзаки прилазећи. - Према њима се, помоћу
сигналних заставица, врши корекција артиљеријске
ватре.
Гледати овог жандарма било је још непријатније
него обично. Он је узбуђено пуцкетао прстима,
ноздрве су му се нервозно шириле. Нањушио је
мирис људске крвце, вампир. Варја демонстративно
одмаче столицу, али потпуковник као да не беше
приметио њен маневар. Опет је пришао, уперио
прстом у страну, онамо где је иза ониског планинског
хрбата грувало изузетно јако.
- Наш заједнички познаник Собољев је, као увек,
направио смицалицу. Према диспозицији, његова
улога је - да одвлачи пажњу противника преко пута
Кришинског шанца, док главне снаге наносе ударе у
центру. Али наш частољубац није издржао. Упркос
плану, од самог јутра кренуо је у чеони напад. Не
само што се одвојио од главнине снага, па га је
одсекла турска коњица, него је још довео у опасност
читаву операцију! Е па, добиће он своје!
Казанзаки извуче из џепа златан сат, узбуђено
скиде качкет, прекрсти се.
- Три сата! Сад ће да навале!
Варја се окрену и опази како се читава долина
покренула: острвца белих блуза су се зањихала, хитро
се збијајући према првој линији. Мимо узвипшце
трчали су бледи људи, на челу је спретно храмао
старији официр с дугим брковима.
- Не заостај, више бајонете! - танко и продорно
викну он, осврћући се. - Семенцове, пази тамо! Главу
ћу да ти откинем!
Поред су већ наилазиле друге четне колоне, али
је Варја и даље погледом пратила ону прву, са
старијим командиром и непознатим Семенцовим.
Чета се развила у линију и лагано потрчала
према далеком шанцу, над којим су још чешће почеле
да узлећу земљане фонтане.
- Е, сад ће им он показати - рече неко поред ње.
У даљини, на пољу, већ су увелико експлодирале
гранате, видљивост се смањила због дима који је
прекривао земљу, али је Варјина чета засад трчала
неоштећена и по њој, изгледа, нико није пуцао.
- Напред, Семенцове, напред - шаптала је Варја
стежући песнице. Ускоро иза леђа развијених колона
више није било могућно распознати „своје“. Кад се
отворена чистина пред шанцем допола испунила
белим блузама, тачно посред људске масе, као уредно
поређани грмови, дигоше се експлозије: прва, друга,
трећа, четврта. Затим, нешто ближе - још једном:
прва, друга, трећа, четврта. И опет. И опет.
- Густо коси - зачу Варја. - Ето ти артиљеријске
припреме. Није се требало разметати том глупавом
психологијом већ тући без предаха.
- Трче! Почели су да беже! - Казанзаки зграби
Варју за раме и чврсто је стеже.
Она гневно погледа у њега одоздо навише, али јој
постаде јасно да човек није при себи. Некако се
ослободивши, окрете се бојном пољу. Оно је било
скривено иза димне завесе, кроз коју су промицале
беле прилике и пролетале црне грудве земље.
На брду је утихнуло. Из сивоплаве магле
безгласно је јурила гомила, заобилазећи осматрачки
пункт са обе стране. Варја угледа црвене мрље на
блузама и увуче главу у рамена.
Дим се полако разилазио. Открила се долина, сва
у црним круговима јама и белим тачкама блуза.
Загледавши се боље, Варја примети да се тачке
померају, и зачу пригушено цвиљење које као да је
избијало из саме земље - управо су топови били
престали с гађањем.
- Завршено је прво опробавање снага - рече
познати мајор, којег је за надзор над новинарима
послао главни штаб. - Добро се утврдио Осман, биће
с њим доста муке. Сада још артиљеријских
припрема, а после поново „ура-ура“.
Варји је припала мука.
 Глава девета

у којој Фандорин добија строги укор од

надлежних

Беше прошло седам увече кад се она поново

нађе на оном месту где се пут рачвао, само што је
уместо промуклог капетана сада овде снаге
распоређивао исто тако промукао поручник, коме је
било још теже него претходном
ретходном јер је морао да раз-
раз
врстава две колоне које
е су се сретале: на прву линију
фронта и даље су се, у дугом низу, вукле таљиге с
резервама муниције, а са бојног поља одвозили су
рањенике.
После првог напада Варја је постала малодушна,
схвативши да још једном сличан призор не би
поднела. Кренула је у позадину, а успут се мало и
исплакала - срећом, у близини се није задесио нико
од познатих. Али до логора није дошла, јер ју је било
срамота.
Пекмез, размажена госпођица, слаби пол, грдила
је она себе. Па знала си да идеш у рат а не у
Павловск у провод. А уз то, никако није желела да
пружи задовољство титуларном саветнику који је,
како се показало, опет био у праву.
Укратко, окренула је натраг.
Јахала је кораком, срце јој је тужно премирало
од све ближих звукова борбе. У центру се пушчана
паљба беше примирила, грували су само топови, али
са Ловчинског пута, где се борио одсечени одред
Собољева, чули су се учестали плотуни и непрекидни
поклич мноштва гласова, који се једва разабирао с
толике удаљености. Изгледа да генералу Мишелу баш
нису текли мед и млеко.
Варја се трже - из грмља на пут изби Маклафлин,
сав испрскан блатом. Шешир му се смакао у страну,
лице црвено, низ чело се слива зној.
- Па, како је тамо? Како иде? - упита Варја
ухвативши узде Ирчевог коња.
- Изгледа, добро - одговори он бришући образе
марамицом. - Ух, упао сам у некакво шипражје, једва
сам се извукао.
- Добро? Јесу ли шанчеви освојени?
- Не, у центру су се Турци одбранили, али пре
двадесет минута поред нашег осматрачког пункта
пројури галопом гроф Зуров. Он је веома журио у
главни штаб и само довикну: „Победа! Ми смо у
Плевни! Немам кад, господо, хитан извештај!“ Месје
Казанзаки појури за њим. Тај господин је врло
частољубив и сигурно хоће да се нађе уз доносиоца
срећне вести - шта зна, можда ће и њему нешто
капнути. - Маклафлин заврте главом с
неодобравањем. - Е, а господа новинари су се истог
часа распрштали - јер свако има свог човека међу
телеграфистима. Будите сигурни, овог тренутка у
редакције новина већ лете телеграми о томе да је
Плевна заузета.
- А ви?
Новинар достојанствено одговори:
- Ја никад не журим, мадмазел Суворова. Најпре
треба подробно испитати детаље. Уместо кратког
саопштења ја ћу послати читав чланак, и он ће стићи
за исто јутарње издање за које и њихови штури
телеграми.
- Значи, можемо се вратити у логор? - с
олакшањем упита Варја.
- Претпостављам, да. У штабу ћемо сазнати више
него у овој савани. А и смркнуће се убрзо.

У штабу се, међутим, ништа поуздано није знало,

пошто из главног штаба није било никаквих
саопштења о освајању Плевне; чак обрнуто, испадало
је да је напад одбијен на свим главним пунктовима,
да су губици некакви астрономски, не мање од
двадесет хиљада људи. Говорило се да је цар потпуно
клонуо духом, а на питања о успеху Собољева само се
одмахивало руком: како би Собољев са своје две
бригаде могао да заузме Плевну ако 60 батаљона у
центру и на десном крилу нису могли да заузму чак
ни прву линију шанаца?
Све је испадало некако бесмислено. Маклафлин
је ликовао, задовољан због своје разборитости, а
Варја се љутила на Зурова: хвалисавац, лажов, ко зна
шта је исплео, само је све замрсио.
Пала је ноћ, у штаб су се вратили мргодни
генерали. Варја је видела како у кућицу оперативног
одељења улази Николај Николајевич, окружен
ађутантима. Његово коњасто лице, оивичено густим
зулуфима, трзало се од тикова.
Сви су шапутали о огромним губицима -
испоставило се да је подлегла четвртина армије, али
су наглас говорили о јунаштву које су испољили
војници и официри.
После поноћи Варју је пронашао намрштени
Фандорин.
- Хајдемо, Варвара Андрејевна. Позивају нас
високи п-претпостављени.
- Нас? - зачуди се она.
- Да. Цело специјално одељење у пуном саставу, и
вас и мене такође.
Брзим кораком дошли су до земљане колибе где
се налазио уред потпуковника Казанзакија.
У познатој им соби окупили су се официри,
сарадници специјалног одељења Западног одреда,
само начелника међу њима није било.
Али зато је за столом, страшно намрштен, седео
лично Лаврентије Аркадјевич Мизинов.
- А-а, стигли су господин титуларни саветник и
госпођа секретарица - рече он заједљиво. - Е па,
дивота, сад је остало само да дочекамо и његово
високоблагородије, господина потпуковника, па се
може почети. Где је Казанзаки?! - продра се генерал.
- Ивана Харитоновича вечерас нико није видео -
бојажљиво одговори први официр.
- Изврсно. Јаки су ми то чувари тајни.
Мизинов скочи па, бучно трупкајући, пропшарта
преко собе.
- Ово није армија већ представа лутајућег
циркуса! Кога год потражиш, кажу - нема га.
Ишчезли! Без трага!
- Ваше високопревасходство, ви г-говорите у
загонеткама. О чему је реч? - тихо упита Фандорин.
- Не знам, Ерасте Петровичу, не знам! - повика
Мизинов. - Надао сам се да ћете ви и господин
Казанзаки да ми објасните. - Он заћута и, обуздавши
се, настави, сад већ мало спокојније. - Добро,
господо. Више никога не чекамо. Управо долазим од
цара. Присуствовао сам крајње интересантној сцени:
генерал-мајор у свити његовог императорског
величанства Собољев - Други викао је и на његово
императорско величанство и на његово императорско
височанство, а цар и главнокомандујући су му се
правдали.
- Немогуће! - оте се неком од жандарма.
- Тишина! - писну генерал. - Ћути и слушај!
Испоставља се да се после три по подне одред
Собољева, заузевши чеоним нападом Кришински
редут, пробио на јужну периферију Плевне, зашавши
у позадину главнини снага турске армије, али је ипак
био приморан да се заустави због недостатка
бајонета и артиљеријских оруђа. Собољев је више
пута слао гласоноше са захтевом да одмах буде
послато појачање, али су они падали у шаке
башибозуцима. Најзад је у шест сати ађутант Зуров у
пратњи педесетак козака успео да се пробије до
положаја централне групе. Козаци су се вратили
Собољеву, јер је тамо сваки човек био драгоцен, а
Зуров је сам појурио у главни штаб. Појачање су
ишчекивали из минута у минут, али узалуд. Није ни
чудо, јер Зуров није стигао у штаб и ми нисмо
сазнали за успех левога крила. Увече су Турци
извршили прегруписавање, обрушили се на Собољева
свом снагом и он се пред поноћ, изгубивши већину
људи, повукао на полазни положај. А ето, Плевну смо
држали у шаци! Питање за присутне: куда је могао да
се дене ађутант Зуров - усред бела дана, у самом
средишту нашега положаја? Ко може да одговори?
- Очигледно, потпуковник Казанзаки - рече
Варја, и сви се окренуше према њој.
Она с узбуђењем преприча оно што је чула од
Маклафлина.
После подуже паузе, заповедник жандармерије
обрати се Фандорину:
- Ваши закључци, Ерасте Петровичу?
- Б-битка је изгубљена, касно је да се чупа коса -
то су емоције које сметају истрази - хладно одговори
титуларни саветник. - Ево шта треба да се учини. Да
се издели на квадрате територија између новинар-
ског осматрачког пункта и штаба. То је п-под један.
Већ са првим зраком сунца да се пречешља с-сваки
квадрат. То је под два. У случају да се п-пронађе т-
тело Зурова или Казанзакија, ништа да се не дира
рукама и да се не гази земља наоколо - то је под три.
За сваки случај да се потраже и један и други по
лазаретима, међу тешко рањенима - то је под четири.
Засад се, Лаврентије Аркадјевичу, в-више ништа не
може учинити.
- Какве су претпоставке? Шта да јавим цару?
Издаја?
Ераст Петрович уздахну.
- Пре ће бити д-диверзија. Уосталом, ујутру ћемо
сазнати.
Те ноћи нису спавали. Било је пуно посла:
сарадници специјалног одељења делили су по карти
рејон на квадрате од по пола врсте, одређивали
састав истражних тимова, а Варја је обишла свих
шест болница и лазарета - проверавала официре који
су довезени у бесвесном стању. Толико се тога
нагледала да је пред освит запала у чудну,
безосећајну ошамућеност, али ни Зурова ни
Казанзакија није пронашла. Зато је међу рањеницима
видела пуно познаника, између осталих – Переп-
јолкина. Капетан је такође покушавао да се пробије
тражећи појачање, али је задобио ударац сабљом
преко кључњаче - није му ишло с башибозуцима.
Лежао је на пољском кревету блед, несрећан а упале
црне очи гледале су скоро исто онако тужно као оног
незаборавног дана кад су се први пут срели. Варја је
полетела к њему а он се окренуо и ништа није рекао.
Зашто ли је толико не воли?
Први сунчев зрак затекао је Варју на клупици
пред специјалним одељењем. Фандорин ју је ту
посадио безмало на силу, наредио да се одмара, и
Варја се навалила на зид тешким, обамрлим телом, и
утонула у мутан, мучан полудремеж. Кости су је
жигале, било јој је мука - нерви и бесана ноћ, ништа
чудно.
Истраживачки тимови су се још по мраку
распоредили по квадратима. У седам и четврт дојури
курир са четрнаесте деонице, утрча у кућу и отуда
истога часа, закопчавајући копоран у ходу, изиђе
Фан- дорин.
- Идемо, Варвара Андрејевна, Зуров је нађен -
кратко добаци он.
- Мртав? - упита она плачно.
Ераст Петрович не одговори.
Хусар је лежао ничице, главе окренуте у страну.
Још издалека Варја је приметила сребрну дршку
кавкаског ханџара, намртво заривеног у леву
лопатицу. Сјахавши, угледала је профил: зачуђено
отворено око одбијало је стаклени блесак, на
слепоочници смрсканој метком црнео се обруб
опекотине од барута.
Варја опет зајеца без суза и окрете се да не би
гледала тај призор.
- Ништа нисмо дирали, господине Фандорине,
како је и наређено - извештавао је жандарм који је
предводио тим. - Само једна врста до командног
пука била му је остала. Овде је мала увала, па га нико
није видео. А пуцањ - та била је таква паљба... Слика
је јасна: убоден је ханџаром у леђа, затечен,
изненада. Затим је докрајчен метком у леву
слепоочницу - пуцано је из непосредне близине.
- Е-е - неодређено одговори Ераст Петрович,
нагнувши се над леш.
Официр утиша глас:
- То је ханџар Ивана Харитоновича, одмах сам га
познао. Показивао га је, причао да је то поклон
грузијског кнеза...
На ово Ераст Петрович рече:
- Дивота.
А Варји постаде још горе, она зажмури да би
одагнала мучнину.
- Шта је с траговима копита? - упита Фандорин,
чучнувпш.
- Авај. Сами видите, поред потока је свуда
шљунак, а горе је све изгажено - очигледно су јуче
овуда прошли ескадрони.
Титуларни саветник се усправи, готово минут
постоја поред опруженог тела. Лице му је било
непомично - сиво - у тону с проседим залисцима. А
тек је прешао двадесету, помисли Варја и уздрхта
- Добро, поручниче. П-превезите убијеног у логор.
Хајдемо, Варвара Андрејевна.
Путем она упита:
- Па није ваљда Казанзаки - турски агент?
Невероватно! Наравно, он јесте одвратан, али ипак...
- Не у толикој мери? - сневесељено се подсмехну
Фандорин.
Пред само подне нађен је и потпуковник - пошто
је Ераст Петрович наредио да се још једном,
пажљивије, претресу шумарак и жбуње који се налазе
недалеко од места погибије сиротог Иполита.
Судећи по причама (сама Варја није отишла
тамо), Казанзаки је полуседео-полулежао иза густог
грма, прислоњен леђима уз камен. У десној руци
револвер, на челу рупа.
Саветовање поводом резултата истраге водио је
сам Мизинов.
- Пре свега морам рећи да сам крајње
незадовољан резултатима рада титуларног саветника
Фандорина - почео је генерал гласом који није
обећавао ништа добро. - Ерасте Петровичу, вама је
испред самог носа деловао опасан непријатељ, који је
нанео нашем положају на фронту тешку штету и
угрозио судбину свих нас, а ви чак нисте ни
наслутили ко је. Разуме се, задатак није био лак, али
ни ви, чини се, нисте новајлија. Шта да се очекује од
просечних сарадника специјалне јединице? Они су
скупљени из разних губернијских управа, раније су
се углавном бавили обичним иследничким послом,
али вама, с вашим способностима, не може се
опростити.
Прислањајући длан на слепоочницу која ју је
тиштала, Варја искоса погледа у Фандорина. Чинило
се да је потпуно миран, само су му се јагодице једва
приметно (осим Варје нико, можда, не би ни
приметио) заруменеле - очигледно, речи заповед-
никове такле су га у живац.
- Дакле, господо, шта имамо? Имамо збрку без
преседана у светској историји. Тајним одељењем
Западног одреда, главне везе целе Дунавске армије,
руководио је издајник.
- Да ли се то може сматрати утврђеним, ваше
високопревасходство? - бојажљиво упита најстарији
жандармеријски официр.
- Судите сами, мајоре. Па, то што је Казанзаки
пореклом Грк, а међу Грцима има много турских
агената, то још, разуме се, није доказ. Али сетите се
да у Лукановим записима фигурира загонетни Ј.
Сада се може јасно схватити какав је то Ј -
„жандарм".
- Али реч „жандарм“ пише се са G - gendarme -
није попуштао мајор са седим брковима.
-То је на француском gendarme, а на румунском
се пише jandarm - надмено разјасни високи
претпостављени. - Казанзаки - ето ко је повлачио
конце румунског пуковника. Даље. Ко је појурио да
прати Зурова који је носио поруку од које је зависила
судбина битке, а можда и целог рата? Казанзаки.
Даље. Чијим ханџаром је убијен Зуров? Вашег
начелника. Даље. А шта, заправо, има даље? Не
успевши да истргне бодеж заглављен у лопатичној
кости, убица је схватио да неће успети да скине са
себе подозрење и убио се. Између осталог, у шаржеру
његовог револвера недостају управо два метка.
- Али непријатељски шпијун не би пуцао у себе
већ би покушао да се сакрије - исто онако бојажљиво
убаци мајор.
- А где, дозволите да вас питам? Преко ватрене
линије није могао да пређе, а у нашој позадини за
њим би од данашњег дана расписали потерницу. Код
Бугара се не би сакрио, до Турака не би стигао. Боље
метак него вешала - ту је он добро проценио. Осим
тога, Казанзаки није шпијун већ управо издајник.
Новгородцеве, - окрену се он према ађутанту - где је
писмо?
Овај извади из фасцикле снежнобели листић,
пресавијен начетворо.
- Пронађено у џепу самоубице - објасни Мизинов.
- Читајте наглас, Новгородцеве.
Ађутант се с подозрењем искоси према Варји.
- Читајте, читајте - пожури га генерал. - Ово није
пансион за благородне девице, госпођа Суворова је
члан истражне групе.
Новгородцев се накашља и, попгго га је облило
црвенило, поче да чита.
- Мили Ванче-Хаританче, срдашце мојо... Овде је
таква ортографија, господо - додаде са своје стране
ађутант. - Читам како је написано. Језиве
шкработине. Хм... срдашце мојо. Живот бес тебе бијо
таки што руку на себе да дигнем пак и то боље је
него таки живот. Грлијо-љубијо ти менека а ја
тебека а судбина подмукла гледала- -завидела и нож
иза леџа крила. Бес тебе ја сам прах, блато земља.
Преклињам те врни се одма. А акол неки други
место Бесо у твој шугаво Кишињов најдеш -ја ћуд
ојдем и мајке ми црева напоље. Твој на иљаду година
Враголанче.
- У смислу „твоја“? - упита мајор.
- Не, не „твоја“ већ управо „твој“ - подсмешљиво
искриви уста Мизинов. - У томе и јесте ствар. Пре
него што је доспео у кишињевску жандармеријску
управу, Казанзаки је служио у Тифлису. Одмах смо
послали захтев и одговор је већ стигао. Прочитајте
телеграм, Новгородцеве.
Нови документ Новгородцев је читао очигледно с
већим задовољством него љубавну посланицу.
- Његовом високопревасходству генерал-
ађутанту Л. А. Мизинову - одговор на захтев од дана
31. августа, добијен у 1 сат 52 минута по подне.
Хитно - експрес. Строго поверљиво.
Извештавам да се за време службовања у
Тифлиској жандармеријској управи од јануара 1872.
г. до септембра 1876. потпуковник Иван Казанзаки
показао као ваљан, енергичан радник и званичних
новчаних казни није имао. Напротив, добио је због
навршених година службе Орден св. Станислава III
степена и две захвалнице од Његовог Императорског
Височанства кавкаског намесника. Ипак, према
информацији тајне службе, добијеној у лето 1876,
имао је чудне страсти и тобоже чак био у против-
природној вези с познатим тифлиским педерастом,
кнезом Висарионом Шаликовим, чији је надимак -
Враголан Бесо. Ја не бих придавао значаја оваквим
сплеткама, које нису потврђене доказима, али
имајући у виду то да, упркос зрелим годинама,
потпуковник Казанзаки није ожењен и није виђен у
вези са женама, одлучио сам да организујем тајно
интерно праћење. Успео сам да утврдим да се са
Шаликовим потпуковник Казанзаки уистину познаје,
мада чињеница интимних односа није потврђена.
Ипак сам сматрао за потребно да се заузмем за пре-
мештај потпуковника Казанзакија у другу управу,
без икаквих последица по његов службенички статус.
Начелник тифлиске жандармеријске управе,
пуковник Панчулидзев.
- Ето, тако - горко је резимирао Мизинов. -
Увалио другима сумњивог сарадника, па још и разлог
утајио од управе. А последице треба да исправља
цела армија. Због Казанзакијеве издаје два месеца
чучимо код ове проклете Плевне и још се не зна
колико ћемо још с њом да се бакћемо! Царев имендан
је упропашћен! Данас је говорио о одступању,
замислите!? - Он грозничаво прогута кнедлу. - Три
неуспешна јуриша, господо! Три! Сећате ли се,
Ерасте Петровичу, да је прву наредбу о заузимању
Плевне у шифрантско одељење однео Казанзаки? Не
знам како је само успео да замени „Плевну“ „Нико-
пољем“, али без тог јуде ту очигледно није прошло!
Тргавши се, Варја помисли да се у Пећиној
судбини, изгледа, указала светла тачка. А генерал,
слегавши раменима, настави:
- Пуковника Панчулидзева ја ћу, за пример
другима који прећуткују, разуме се предати суду и
тражићу потпуно ражаловање; ипак, његов телеграм
нам помаже да дедуктивно реконструишемо цео
ланац. Овде је све прилично једноставно. За тајни
порок Ивана Казанзакија вероватно је сазнала
турска тајна служба, од које врви цео Кавказ, и
потпуковник је био заврбован путем уцењивања.
Прича је стара колико и свет. „Ванче-Хаританче“!
Фуј, гадости! Па бар да је због пара!
Варја таман беше зинула да се заузме за
поборнике једнополне љубави који, на крају крајева,
нису криви што их природа није створила онаквима
какви су остали, кад устаде Фандорин.
- Дозволите да погледам писмо - замоли он,
окрену лист у руци, због нечег пређе прстом по
превоју и упита. - А где је к-коверта?
- Ерасте Петровичу, ви ме чудите - рашири руке
генерал. - Какве коверте може бити? Па не шаљу се
овакве пошиљке поштом.
- Ј-једноставно је било у унутрашњем џепу? Да,
да. - И Фандорин седе.
Лаврентије Аркадјевич слеже раменима.
- Боље да се позабавите ево чиме, Ерасте
Петровичу. Није искључено да је осим пуковника
Лукана издајник успео да заврбује још некога. Ваш
задатак је да испитате није ли у штабу, или око
штаба, остало још драконових зуба. Мајоре, - обрати
се он најстаријем официру, овај скочи и усправи се -
вас одређујем да привремено руководите
специјалним одељењем. Задатак је исти. Титуларном
саветнику пружати свесрдну помоћ.
- Разумем!
Неко покуца на врата.
- Дозволите да уђем, ваше високопревасходство?
- провирила је кроз отвор глава са сивим наочарима.
Варја је знала да је то Мизиновљев секретар,
тихи чиновник с презименом које се тешко памти,
којега због нечег не воле и плаше га се.
- Шта је било? - напрегао је пажњу жандар-
меријски заповедник.
- Ванредан догађај у војничком затвору. Дошао је
командант. Каже, обесио му се затвореник.
- Шта вам је, Пшебишевски, јесте ли полудели!
Имам важан састанак а ви улазите с некаквим
којештаријама!
Варја се ухвати за срце, и следеће секунде
секретар изговори управо оне речи којих се бојала:
- Али то се шифрант Јабуков обесио, управо онај.
Оставио је поруку која се директно односи... Па сам
се зато и усудио... Ипак, ако није згодан тренутак,
молим за извињење и излазим - чиновник увређено
шмркну и начини потез као да намерава да нестане
иза врата.
- Овамо писмо! - рикну генерал. - И команданта
овамо!
Варји се све замутило пред очима. Настојала је
да устане али није могла, прикована чудноватом
укоченошћу. Угледала је Фандорина који се нагнуо,
хтела нешто да му каже, али је само безгласно
мицала уснама.
- Сада је јасно како је Казанзаки преправио
наредбу! - повика Мизинов прелетевши очима
поруку. - Слушајте. Поново хиљаде убијених, и све
због мога пропуста. Да, ја сам смртно крив и више
нећу да поричем. Направио сам неопростиву грешку
- оставио сам на столу шифровану поруку о
освајању Плевне, а ја сам се удаљио из личних
разлога. У мом одсуству неко је у депеши заменио
једну реч, а ја сам однео шифровану поруку чак и не
погледавши је ради провере! Ха-ха, прави спасилац
Турске уопште није Осман-паша већ сам то ја,
Петар Јабуков. Немојте се мучити да просуђујете о
мом случају, господо судије, ја сам спм себи пресудио.
Ах, како је све једноставно! Док је дечко трчао својим
послом, Казанзаки је на брзину преправио депешу.
Очас посла!
Генерал је згужвао цедуљу и бацио је на под,
пред ноге команданту затвора који је стајао у ставу
мирно.
- Ер... Ерасте Пет...ровичу, шта је... то? - једва
изговори Варја. - Пећа!
- Капетане, пгга је с Јабуковим? Је ли мртав? -
упита Фандорин окренувши се команданту.
- Какви мртав, ни омчу не умеју да затегну како
треба - гракну овај. - Скинули су Јабукова, враћају
га у живот!
Варја одгурну Фандорина и полете на врата.
Треснула је о довратак, истрчала на трем и
обневидела од блештавог сунца. Морала је да се
заустави. Крај ње се опет створио Фандорин.
- Варвара Андрејевна, смирите се, све је испало
добро. Сад ћемо да одемо тамо заједно, само дођите к
себи, потпуно сте убледели.
Он је опрезно ухвати за лакат, али овај сасвим
деликатни додир због нечег је у Варји изазвао напад
неподношљиве одвратности. Пресамитивши се, она
се обилно исповраћала право на чизме Ераста
Петровича. После тога села је на степеник и
покушала да схвати због чега земља стоји вертикално
а нико не спада са ње.
На Варјино чело спустило се нешто пријатно,
ледено, и она је чак поцикнула од задовољства.
- Лепо богами - зачуо се звонки Фандоринов глас.
- Па то је тифус.
 Глава десета

у којој цару дарују златну сабљу

По хладном, одвратном дану (сиво небо, студена

ситна киша, бљузгаво блато) Варја се специјално
изнајмљеним кочијама враћала на положај. Читав
месец лежала је у епидемијској болници у Трнову, чак
је лако могла и да умре, јер су од тифуса поумирали
многи, али добро је, провукла се. Но потом је још два
месеца умирала од досаде чекајући да јој порасте
коса - та неће ваљда да се враћа ошишана као
Татарин. Проклета коса израстала је споро, па још
није ни полегла већ, пре би се рекло, штрчала
шт као
јеж. Изгледала је језиво, али је њено стрпљење било
на измаку - још недеља беспосличења и Варја би
напросто полудела од зурења у грбаве уличице
градића који јој је дојадио.
Једном се Пећа извукао да је обиђе. Он је и даље
био под истрагом, али више није лежао у затвору већ
је одлазио на посао - армија се повећала и
шифраната није било довољно. Пећа се много
променио: зарастао у ретку брадицу, која му никако
није стајала, веома смршао и свака друга реч му је
била или Бог или служење народу. Највише од свега
Варју је потресло то што ју је при сусрету вереник
пољубио у чело. Што ли тако - као покојницу у
сандуку? Није ваљда толико поружнела?
Трновски пут био је закрчен таљигама, кочија се
једва пробијала; стога је Варја, као познавалац
овдашњег терена, наредила кочијашу да скрене на
сеоски пут који води према југу, заобилазећи логор.
Тако се, иако је даље, стигне брже.
По пустом путу коњић је касао живље, а и киша
беше готово престала. Још сат-два и ево је код куће.
Варја отхукну. И то ми је „код куће“. Влажан шатор
на седам ветрова!
После Ловче почели су да наилазе на усамљене
коњанике - најчешће добављаче сточне хране и
спретне ордонансе, а ускоро Варја угледа и првог
познаника.
Вижљаста прилика с полуцилиндром, у
реденготу, која незграпно седи на снужденој риђој
кобили - немогуће га је не препознати. Маклафлин! У
Варји се јави осећање déjá-vu:18 у време треће Плевне
она се исто овако враћала на борбени положај и исто
овако је путем срела Ирца. Само је онда била
врућина а сад је хладно, а и изгледала је, вероватно,
боље.

18 Већ виђено (франц.).

 Чак је сасвим добро испало што ће је први
видети Маклафлин. Он је директан, простодушан
човек, по његовој реакцији одмах ће бити начисто да
ли се може појавити у друштву с оваквом косом или
је боље да окрене натраг. А опет, и да сазна
новости... Варја храбро стрже шешир, откри свог
срамотног јежића. Ако је провера, нек је провера.
- Мистер Маклафлин! - придигавши се са
седишта звонко повика она, кад је кочија сустигла
дописника. - А ево и мене! Куда сте се запутили?
Ирац се окрену и придиже полуцилиндар.
- О, мадмазел Варја, драго ми је да вас видим у
добром здрављу. Јесу ли вас то из хигијенских
разлога тако ошишали? Просто да вас човек не
препозна.
Варји се нешто откину у стомаку.
- Шта, тако је страшно? - запита она у пола
гласа.
- Не, уопште - похита да је убеди Маклафлин. -
Али сада много више личите на дечака него при оном
нашем првом сусрету.
- Је л’ идемо у истом смеру? - упита она. - Онда
седите до мене, попричаћемо. Коњ вам баш и није...
- Ужасна рага. Моја Беси успела је да запати
трбух од драгонског ждрепца, и надула се као буре. А
штабни коњушар Фролка ме не воли зато што му
никад, из принципа, не дајем бакшиш (оно што ви
кажете на чаи) и утрапљује ми овакве дртине! Где ли
их само нађе! А ја пак журим због крајње важне,
тајне ствари.
Маклафлин значајно заћута, али се видело да се
сав надуо од важности и тајанствености.
Наспрам свагдашње албионске уздржаности то је
било необично - изгледа да је новинар доиста
ископао нешто потпуно нечувено.
- Ама седните начас - улагивачки каза Варја. -
Дајте несрећној животињи да дане душом. Ја овде
имам и пирошке са слатким, и термос-чутурицу. А у
њој кафу с румом...
Маклафлин извуче из џепа сат на сребрном
ланцу.
- Half past seven... Another forty minutes to get
there... All right, an hour. It’ll be half past eight...19 -
промрмља он на свом неразумљивом језику и
уздахну. - Па добро, али накратко. Одвешћу се с
вама до раскрснице, а онда ћу скренути према
Петерници.
Привезавши коња за кочију он седе поред Варје,
једну пирошку прогута уцело, од друге одгризе
половину и са задовољством сркну гутљај вреле кафе
из поклопца.
- Па зашто у Петерницу? - немарно запита Варја.
- Опет се сусрећете са својим обавештајцем из
Плевне, је л’ да?
Маклафлин је погледа испитивачки, намести
наочари замагљене од паре.
- Дајте реч да никоме нећете рећи - барем не до
десет сати - затражи он.
- Часна реч - спремно рече Варја. - Али каква је
то новост?
Поколебан лакоћом којом је дато обећање,
Маклафлин отхукну, али било је касно да се повуче, а
и изгледало је да га је јако сврбело да неком каже.
- Данашњи дан, 10. децембар, а по вашем
календару 28. новембар 1887. године - биће
историјски дан - свечано отпоче он и пређе на
шапат. - Али о овоме у целом руском логору засад зна
само један човек - ваш покорни слуга. О, Меклафлин
не даје на чаи ономе који врши службену дужност,
али за добар рад Маклафлин плаћа добро, можете ми
веровати. Но, доста, о томе више ни речи! - покри он

19 Пола осам... Треба ми четрдесет минута да стигнем тамо. У

реду, један сат. Биће пола девет (енгл.).
дланом уста, предухитривши питање које само што
се не беше отргло с Варјиних усана. - Нећу вам
открити извор информације. Рећи ћу само да је он
више пута проверен и да ме ниједном није
изневерио.
Варја се сети како је неко од новинара са
завишћу говорио да информацијама о животу у
Плевни дописника Дејли поста снабдева не неки
тамо Бугарин већ малтене турски официр. Мада је у
то мало ко веровао. А шта ако је истина?
- Ама говорите, не мучите ме.
- Не заборавите, до десет сати увече никоме ни
словца. Дали сте часну реч.
Варја с нестрпљењем климну главом. Ох, ти
мушкарци и њихови глупави ритуали. Па наравно,
она неће рећи никоме.
Маклафлин се наже до самог њеног уха.
- Вечерас ће се Осман-паша предати.
- Ма шта кажете! - узвикну Варја.
- Тише! Тачно у десет часова вечерас, код
команданта гренадирског корпуса бригадног
генерала Ганецког, чија војска заузима положај на
левој обали Вида, доћи ће преговарачи. Ја ћу бити
једини новинар који ће се ту наћи као сведок овог
великог догађаја. А уједно ћу упозорити генерала - у
пола десет, не раније - да стража не би грешком
пуцала у преговараче. Да ли можете да замислите
какав ће чланак испасти?
- Могу - усхићено климну главом Варја. - И шта,
баш никоме-никоме не сме да се каже?
- Ви ћете ме уништити! - у паници повика
Маклафлин. - Дали сте реч!
- Добро, добро - умири га она. - До десет ћу да
ћутим као риба.
- А ево, пут се раздваја. Стани! - дописник гурну
кочијаша у леђа.
- Ви ћете надесно, мадмазел Варја, а ја налево.
Унапред уживам у ефекту. Седимо генерал и ја,
пијемо чај, ћеретамо о којечему, а ја у пола десет
вадим сат и, онако као успут: „Узгред, Иван
Степанович, кроз пола сата код вас ће доћи неко од
Осман-паше.“ А, како вам се чини?
Маклафлин се с узбуђењем закикота и убаци
ногу у стремен.
Већ минут касније Варја га више није видела -
сакрио га је сиви, све гушћи застор кише.
Логор се за три месеца променио да га не
препознаш. Шатора више није било - у равном низу
постројиле су се дашчане бараке. Свуда поплочани
путеви, телеграфски стубови, уредни путокази. Ипак
је добро кад армијом командује инжењер - помисли
Варја.
У специјалној јединици, која је сада заузимала
читаве три куће, рекли су да је господину Фандорину
додељен посебан котеџ (дежурни је нову реч
изговорио с очигледним задовољством) и показали су
јој како да га нађе.
Испоставило се да је „котеџ“ број 158 - монтажна
кућица од једне одаје, на самом крају штабног
градића. Домаћин је био код куће, врата је отворио
лично, и у Варју је погледао тако да ју је то изнутра
огрејало.
- Здраво да сте, Ерасте Петровичу, ја се, ево,
вратила - рече она, због нечег ужасно узбуђена.
- Драго ми је - кратко рече Фандорин и пропусти
је унутра. Соба је била најједноставнија, али са
шведским зидом и читавим арсеналом гимнастичких
справа. На зиду је висила војна карта.
Варја објасни:
- Ствари сам оставила код милосрдних сестара.
Пећа је заузет на послу, тако да сам право код вас.
- Видим, здрави сте. - Ераст Петрович је одмери
од главе до пете, климну главом. - Н-нова фризура.
Је л’ то сада таква мода?
- Да. Врло практично. А шта има овде код вас?
- Ништа. Седимо, опкољавамо Турке. - У гласу
титуларног саветника осетила се јарост. - Седимо
месец, седимо два, седимо т-три. Официри из досаде
почињу да пију, интенданти краду, државна каса се
празни. Укратко, све је нормално. Рат на руски
начин. Европа је уздахнула с олакшањем, прати к-
како из Русије истичу животни сокови. Ако Осман-
паша опстане још две недеље, изгубили смо рат.
Тон Ераста Петровича био је тако мрзовољан да
се Варја сажали, шапну:
- Неће опстати.
Фандорин се трже, испитивачки јој се загледа у
очи.
- Нешто знате? Шта? Одакле?
И она му, ето, исприча. Ерасту Петровичу се
може, тај неће да појури да препричава свакоме на
кога наиђе.
- Код Ганецког? 3-зашто код Ганецког? -
намршти се титуларни саветник саслушавпш до
краја.
Он приђе карти и поче да мрмља себи у браду:
- Д-далеко је до Ганецког. Само крило. Зашто не
у штаб? Стоп. Стоп.
Изобличеног лица, титуларни саветник откачи с
чивилука шињел и полете на врата.
- Шта? Шта је сад? - продорно повика Варја,
јурнувши за њим.
- Провокација - кроза зубе, у ходу, добаци
Фандорин. - Код Ганецког је одбрана слабија. А иза
њега је софијски пут. То није капитулација. То је
пробој. Ганецког да заварају. Да не би пуцао.
- Јао! - схватила је она. - А то неће бити никакви
преговарачи? Куда ћете? У штаб?
Ераст Петрович се заустави.
- Двадесет до девет. У штабу ће то потрајати. Од
начелника до начелника. Проћи ће време. До
Ганецког се не може стићи. До Собољева! Пола сата
галопом. Собољев неће питати команду. Да, он ће
ризиковати. Удариће први. Заподенуће битку. Ако не
помогне Ганецком, бар ће заћи у крило. Трифоне,
коња!
- Гле ти, има посилног - изгубљено помисли
Варја.

Целе ноћи је у даљини грувало, а пред свитање се

прочуло да је Осман, рањен у бици, капитулирао с
целокупном својом војском: десет паша и четрдесет
две хиљаде војника положило је оружје.
Готово је, завршило се седење код Плевне.
Убијених је било много, корпус Ганецког, затечен
неочекиваним нападом, подлегао је готово у целости.
И свима је на уснама било име Белога Генерала,
неукротивог Ахилеја - Собољева-Другог, који је у
одлучујућем тренутку, на своју одговорност, ударио
кроз Плевну коју су Турци напустили, директно
Осману у незаштићени бок.
После пет дана, 3. децембра, цар, који је
одсуствовао са ратишта, организовао је у Парадими
опроштајну смотру гарде. На церемонију су били
позвани људи од поверења и јунаци који су се
посебно истакли у последњој бици. По Варју је своје
кочије послао лично дивизијски генерал Собољев,
чија се звезда уздигла право у зенит. Испоставило се
да блистави Ахилеј није заборавио стару познаницу.
Никада пре Варја се није налазила у тако пробраном
друштву. Готово се могло ослепети од сјаја еполета и
ордења. Поштено говорећи, она није могла ни да
претпостави да у руској војсци има толико генерала.
У првом реду, очекујући излазак највиших лица,
стајали су старији војни заповедници и међу њима
непристојно млади Мишел у вечитом белом мундиру,
без шињела, не обазирући се на то што је тог дана,
иако сунчаног, био мраз. Сви погледи били су
уперени у спасиоца отаџбине који је, како се Варји
учинило, постао много виши, шири у раменима и
изражајнијег лица него раније. Очито су у праву
Французи када кажу да је најбољи квасац - слава.
У близини су полугласно разговарала два румена
царева ађутанта.
Један, тамнооки, сваки час је искоса поглбдао у
Варју, и то је пријало.
- ...А цар ће њему: „У знак уважавања ваше
смелости, мушире, враћам вам вашу сабљу, коју
можете носити и код нас у Русији, где, надам се,
нећете имати разлога за било какво незадовољство.“
Таква сцена - жао ми је што ниси био ту.
- Али зато сам ја дежурао на саветовању двадесет
деветог - љубоморно узврати сабеседник. -
Сопственим ушима сам чуо како је цар рекао
Милутину: „Дмитрије Александровичу, као
најстаријег од присутних с орденом ,георгија’ молио
бих вас за дозволу да навучем георгијевски темњак.
Чини ми се да сам заслужио...“ „Молио бих“! Шта
кажеш?
- Да, није лепо - сложио се црнооки. - Могли су и
сами да се досете. Какав је то министар, пре ће бити
некакав наредник. Цар је баш показао штедрост!
Тотлебену и Непокојчицком - „георгија“ другог
степена, Ганецком - „георгија“ трећег степена. А овде
- темњак.
- А Собољеву - шта? - брзо упита Варја, иако ту
господу није познавала. Али не мари, ратни су
услови, а и случај је посебан.
- Па сигурно ће нешто посебно да добије наш Ак-
паша - радо одговори црнооки. - Ако је његов
начелник штаба Перепјолкин прескочио једно звање!
А и разумљиво је - па не може капетанчић да обавља
такву дужност. А пред Собољевим се данас такви
хоризонти отварају, у несвест да паднеш. Хоће га
срећа, шта има ту да се прича. Кад га не би кварили
страст према вулгарном и јефтином ефекту...
- Псст! - прошапта други. - Долазе!
На трем неугледне куће, коју с поносом зову
„походни двор“, изишла су четири војника:
император, главнокомандујући, престолонаследник и
румунски кнез. Александар Николајевич био је у
зимском капуту-униформи, на балчаку сабље Варја
запази јарку наранџасту мрљу - не може бити друго
до чувени темњак.
Оркестар грмну свечани Преображенски марш.
Напред одважно искорачи гардијски пуковник,
салутира и одсече звонким басом, који је подрхтавао
од узбуђења:
- Ваше императорско величанство! До-озволите
да вам од официра ваше личне пратње уру-учим
зззлатну сабљу с натписом „За храброст“! У з-знак
сећања на заједничку ратну службу! Купљена од
личних средстава официра!
Један од царевих ађутаната шапну Варји:
- Е, ово је вешто. Алал им вера!
Цар је примио поклон, рукавицом обрисао сузу.
- Захваљујем се, господо, захваљујем. Дирнут
сам. И ја ћу сваком послати по сабљу. Пола године
смо, такорећи, из истог лонца...
Он не доврши, само одмахну руком.
Наоколо су дирнуто зашмрктали, неко чак и
зајеца, а Варја у гомили оних на високом положају,
која је стајала поред самог трема, изненада опази
Фандорина. Како је пак он овамо доспео? Незнатна
фигура - титуларни саветник. Ипак, убрзо крај
Ераста Петровича запази заповедника жандар-
мерије, и све постаде јасно. На крају крајева, прави
јунак заробљавања турске војске је - Фандорин. Да
није било њега, овде овог часа не би било параде. И
он ће вероватно добити награду.
Ераст Петрович, уловивши Варјин поглед,
начини хипохондричну гримасу. Свеоппгге
одушевљење он очито није делио.
После параде, док се она весело бранила од
црнооког царевог ађутанта, који је упорно настојао
да открије заједничке петербуршке познанике,
Фандорин приђе и, лако се поклонивши, рече:
- Молићу, опростите, господине п-пуковниче.
Варвара Андрејевна, нас двоје жели да види
император.
 Глава једанасета

у којој Варја продире у више политичке сфере

За параду пред императором Варја је обукла све

најбоље, пред царем неће морати да црвени због свог
одела (и нема ту попуста због ратних услова) - ето то
је прво пгго јој је пало на памет. Светлолила шешир с
траком од моареа и велом, љубичаста путна хаљина с
везом на корсету и умереним шлепом, дубоке црне
ципеле са седефастим копчама. Скромно, није
гиздаво, али пристојно - хвала букурештанским
радњама.
- Хоће ли нас одликовати? - упита она успут
Ераста Петровича.
Он је такође био упарађен: панталоне с ивицом,
чизме улаштене да блистају као огледало, у
оковратнику испегланог суртука ознака некаквог
ордена. Нема шта, изгледао је титуларни саветник
сасвим добро, само је сувише млад.
- Тешко да ће.
- Зашто? - зачуди се Варја.
- Ма где... - замишљено одговори Фандорин. -
Још нису све г-генерале наградили, а ми смо на
крају.
- Али опет, да нисмо ви и ја... То јест, хоћу да
кажем, да није било вас, Осман-паша би се свакако
пробио! Да ли можете да замислите шта би тада
било?
- М-могу. Али после победе о томе се обично не
мисли. Не, овде мирише на политику, поверујте
искуству.
У „походном двору“ било је укупно шест соба,
зато је функцију просторије за пријем имао трем, где
је цупкало десетак официра који су ишчекивали
позив да ступе пред цара. Сви су били глупаво- -
радосни - мирисало је на ордење и унапређења. Они
су се у Варју загледали с разумљивом радозналошћу.
Она надмено погледа преко глава у ниско зимско
сунце. Нека ломе главу ко је та млада дама испод
вела и зашто је дошла на аудијенцију.
Ишчекивање се одужило, али уопште није било
досадно.
- Ко је то тамо толико одужио, генерале? - важно
запита Варја високог старца с косматим проду-
жецима бркова на образима.
- Собољев - са значајним изразом лица рече
генерал. - Већ је пола сата како је ушао. - Он се
испрси, дотаче на грудима новцијат орден с црно-
наранџастом машном. - Опростите, госпођице, нисам
се представио. Иван Степанович Ганецки, командант
гренадирског корпуса. - И заћута очекујући одговор.
- Варвара Андрејевна Суворова - климну главом
Варја. - Драго ми је пгго сам вас упознала.
 Али тада Фандорин, с неусиљеношћу која му у
таквим ситуацијама није својствена, истрча и
прекиде је:
- Реците, генерале, да ли је п-пре самог напада
био код вас дописник новина Дејли пост,
Маклафлин?
Ганецки незадовољно погледа у цивилног
жутокљунца, али процени да код цара не би звали
било кога, те учтиво одговори:
- Како да не, био је. Због њега се све и десило.
- Шта заправо? - с тупавим изгледом запита
Ераст Петрович.
- Ма како то, зар нисте чули? - Генерал, очито,
није први пут почињао да објашњава. - Маклафлина
познајем још из Петербурга. Озбиљан човек и
пријатељ Русије, мада је поданик краљице Вик-
торије. Када је рекао да ће сваког минута код мене
доћи Осман-паша да се преда, ја пошљем на прву
линију посилне како тамо не би, сачувај боже, осули
паљбу. А ја пак, стара будалетина, пожурим да обу-
чем парадни копоран. - Генерал се смушено осмехну
и Варја закључи да је ужасно симпатичан. - И ето
тако су Турци пробили стражу без иједног пуцња.
Добро је што ме бар моје делије-гренадири нису
изневерили, одржали су се док Михаил Дмитријевич
није ударио Османа с леђа.
- Куд је нестао Маклафлин? - упита титуларни
саветник, фиксирајући Ганецког хладним плавим
очима.
- Нисам га видео - слеже генерал раменима. -
Није ми било до тога. Јер тад је отпочело нешто - не
дао Господ никоме. Башибозуци су доспели до самог
штаба, једва сам живу главу извукао у оном мом
парадном копорану.
Врата се отворише и на трем ступи Собољев, сав
црвен, очи су му сијале некаквим посебним сјајем.
- На чему можемо да вам честитамо, Михаиле
Дмитријевичу? - упита генерал кавкаског изгледа у
черкесци украшеној позлаћеним чаурама.
Сви затајише дах, а Собољев није журио с
одговором, правио је ефектну паузу. Прешавши
погледом преко свих, весело намигну Варји.
Али она не сазнаде шта је император подарио
јунаку Плевне: иза рамена божанства изниче обична
физиономија Лаврентија Аркадјевича Мизинова.
Главни жандарм империје позва прстом Фандорина и
Варју. Срце је закуцало убрзано-убрзано.
Док је пролазила поред Собољева, овај јој тихо
дошапну:
- Варвара Андрејевна, обавезно ћу вас сачекати.
Из трема су одмах доспели у ађутантску собу, где
су за столовима седели дежурни генерал и два
официра. Десно су биле личне цареве одаје, лево -
радни кабинет.
- На питања одговарајте гласно, јасно, подробно -
давао је Мизинов успут упутства. - Детаљно, али не
врдајте у страну.
У једноставном кабинету, опремљеном пут-
ничким намештајем од карелске брезе, била су
двојица: један је седео у фотељи, други је стајао
леђима ка прозору. Варја је, наравно, најпре бацила
поглед на онога који седи, али то није био Александар
већ сувоњави старчић, са златним наочарима,
паметног лишца, с танким уснама и леденим непро-
зирним очима. Државни канцелар Корчаков лично и
персонално - исти онакав какав је на портретима,
можда само мало суптилнији. Личност у извесном
смислу легендарна. Чини се да је био министар
иностраних послова кад се Варја још није била ни
родила. А најважније - учио је лицеј у време кад и
Песник. На њега се и односи оно: „питомац моде,
великог света друг, врли посматрач обичаја“. Ипак,
са осамдесет година „питомац моде“ пре буди сећање
на другу песму, која је сада у гимназијској лектири.
 ...А коме од вас запашће, под старост,
наш дан Лицеја да празнује сам?
Несрећни друг! нараштају новом
досадни гост, и сувишан и стран,
он сетиће се нас, дана блискости,
док очи скрива руком дрхтавом...

Рука канцеларова видно је подрхтавала. Он

извуче из џепа батистану марамицу и усекну се, што
му нимало није засметало да најпродорнијим
погледом осмотри најпре Варју а затим Ераста
Петровича, при чему се на овом другом поглед
легендарне личности задржао прилично дуго.
Али омађијана изгледом царскоселског лицејисте,
Варја је потпуно заборавила на главно лице међу
присутнима. Она се збуњено окрену према прозору,
мало размисли и начини кникс - као у гимназији при
уласку директорке у разред.
Цар је, за разлику од Корчакова, испољио веће
интересовање за њу него за Фандорина. Чувене очи
Романових - нетремичне, хипнотичне и приметно
избуљене - гледале су строго и ауторитативно.
Продиру у саму душу - то се тако каже, помисли
Варја и малчице се љутну. Ропска психологија и
предрасуде. Просто имитира „змајевски поглед“,
којим се тако поносио његов татица, дабогда се у
гробу преврнуо. Те и она демонстративно поче да
разгледа онога од чије је воље живела цела
осамдесетмилионска држава.
Запажање прво: па он је прави старац! Набрекли
капци, залисци и засукани бркови веома оседели,
прсти чворновати, костоболни. А како и не би -
следеће године напуниће шездесет. Готово бакин
вршњак.
Запажање друго: није тако добар како пишу у
новинама. Пре ће бити да је равнодушан, уморан.
Свега на свету се нагледао, ништа га више неће
зачудити, ништа га неће посебно обрадовати.
Запажање треће, најинтересантније: без обзира
на године, и на то што је цар, није равнодушан
према женском полу. Зашто би иначе ваш поглед,
ваше величанство, луњао по грудима и струку?
Очигледно истину говоре о њему и кнегињици
Долгоруковој, која је двапут млађа. И Варја коначно
престаде да се боји Цара-Ослободиоца.
- Ваше величанство, ово је титуларни саветник
Фандорин. Управо онај. С њим је његова помоћница,
госпођица Суворова. - Тако их представи заповедник
жандармерије.
Цар их не поздрави, није чак ни главом климнуо.
Без журбе је довршио смотру Варјине фигуре, затим
окренуо поглед према Ерасту Петровичу и тихо
проговорио, глумачки постављеним гласом:
- Сећам се, Азазел. И Собољев је малочас
спомињао.
Он седе за писаћи сто и климну главом
Мизинову:
- Почни. А ја и Михаил Александрович ћемо
слушати.
Могао би да понуди дами столицу, па нека је
стопут император - с неодобравањем помисли Варја,
коначно се и бесповратно разочаравши у монархију.
- Колико времена имам? - с поштовањем упита
генерал. - Ја знам, господару, колико сте данас
заузети. А и јунаци Плевне чекају.
- Времена имате онолико колико вам буде
требало. Овде није само стратешко питање већ и
дипломатско - забруја император и с нежним
осмехом погледа у Корчакова. - Ево Михаил
Александрович допутовао је специјално из
Букурешта. Тресао у кочији старе кости.
Кнез је по навици развукао уста у осмех лишен и
најмањег трачка веселости, и Варја се сети да је
канцелар прошле године имао неку личну трагедију.
Неко од његових је умро - да ли син, да ли унук.
- Не замерите, Лаврентије Аркадјевичу - тужним
гласом рече канцелар. - Муче ме сумње. Сувише
авантуристички испада, чак и за господина
Дизраелија. А јунаци ће причекати. Очекивање
награде је најпријатније занимање. Молићу лепо,
изволите причајте, а ми ћемо послушати.
Мизинов исправи рамена као младић и, упркос
очекивањима, не обрати се Фандорину већ Варји:
- Госпођице Суворова, испричајте подробно о оба
ваша сусрета с дописником новина Дејли пост
Шејмасом Маклафлином - за време трећег јуриша на
Плевну и уочи пробоја Осман-паше.
Шта ће - Варја исприча.
Испоставило се да и цар и канцелар умеју добро
да слушају. Корчаков ју је прекинуо само два пута.
Прво је упитао:
- А који то гроф Зуров? Да није син Александра
Платоновича?
А други пут:
- Тако дакле, Маклафлин добро познаје Ганецког
ако га ословљава по имену и имену оца?
Цар узбуђено удари дланом о сто кад је Варја
објаснила оно о обавештајцима које су многи
новинари стекли у Плевни:
- Још ми ниси објаснио, Мизинове, како то да је
Осман зарад пробоја стегао у шаку читаву армију, а
твоји доушници нису дојавили на време!
Заповедник жандармерије се узбудио, спреман
да се правда, али Александар одмахну руком:
- Касније. Настави, Суворова.
„Настави“. Гле’те, молим вас. Чак и у првом
разреду обраћали су јој се са „ви“. Варја демонстра-
тивно начини паузу, али ипак доведе причу до краја.
- Мислим да је слика јасна - рече цар,
погледавши у Корчакова. -
Нека Шувалов припреми ноту.
 - А ја нисам сигуран - одговори канцелар. - Да
чујемо закључке веома уваженог Лаврентија
Аркадјевича.
Узалуд се Варја упињала да схвати због чега је
између императора и његовог главног дипломатског
саветника избила несагласност. Разјаснио је
Мизинов.
Он извуче из ауфшлага неколико листова и,
накашљавпш се, поче да говори, веома наличећи на
одликаша-бубалицу:
- Ако дозволите, ја ћу од појединачног према
општем. Дакле. Најпре морам да признам кривицу.
Све време док је армија опседала Плевну, против нас
је радио лукав, опасан непријатељ, којег моја служба
није умела на време да открије. Управо због
смицалица овог марљиво притајеног непријатеља
изгубили смо онолико времена и људи, а 30.
новембра замало нисмо остали без плодова свих
наших вишемесечних напора.
Код ових речи император се прекрсти:
- Сачувао је Господ Русију.
- После трећег јуриша ми смо - а тачније ја, јер су
закључци били моји - направили озбиљну грешку.
Помислили смо да је главни турски агент жандар-
меријски потпуковник Казанзаки, и управо тиме
оставили правом кривцу пуну слободу деловања.
Данас нема сумње да нам је, од самог почетка, пггету
наносио британски поданик Маклафлин. То је
несумњиво агент високог ранга, несвакидашњи
глумац, који се за своју мисију припремао дуго и
темељно.
- Како је тај субјект уошпте доспео у армију? -
незадовољно упита цар. - Зар се код вас виза
дописницима давала без икакве провере?
- Разуме се да је било провере, и то веома
детаљне - раширио је руке жандармеријски
заповедник. - За сваког иностраног новинара
тражили смо у редакцијама списак публикација,
сарађивали с нашим амбасадама. Сваки дописник је
познат човек, од имена, и није примећено да гаји
непријатељство према Русији. А Маклафлин поготово.
Понављам, веома солидан човек. Успео је да развије
пријатељске односе са многим руским генералима и
официрима још у време средњоазијског рата. А
прошлогодишње репортаже о турским зверствима у
Бугарској створиле су Маклафлину репутацију
пријатеља Словена и човека искрено приврженог
Русији. Међутим, све то време он је највероватније
радио по тајној инструкцији своје владе, која се, као
што је познато, према нашој источној политици
односи с нескривеном мржњом.
Неко време Маклафлин се ограничавао на чисту
шпијунску делатност. Он је, несумњиво, преносио у
Плевну податке о нашој армији, и ту се потпуно
користио слободом која је лакомислено била дата
иностраним дописницима. Да, многи од њих имали
су контакте с опкољеним градом, које нисмо
контролисали, и то код наших контраобавештајних
органа није побуђивало никакву сумњу. Унапред смо
начинили одговарајуће закључке. Ту је опет моја
кривица... Док је могао, Маклафлин је деловао
посредством других. Ваше величанство се, наравно,
сећа инцидента с румунским пуковником Луканом, у
чијем нотесу је фигурирао загонетш Ј. Ја сам
преурањено закључио да је ту реч о жандарму
Казанзакију. Авај, погрешио сам. Ј је означавало
„журналист“, то јест управо тај Британац.
Али када је, током трећег јуриша, судбина
Плевне и целог рата висила о концу, Маклафлин је
прешао на директну диверзију. Убеђен сам да није
радио на свој сопствени страх и ризик, већ је пратио
инструкције руководства. Жао ми је што од самог
почетка нисам наредио тајно посматрање британског
дипломатског агента, пуковника Велслија. Ја сам већ
реферисао вашем величанству о антируским
маневрима тога господина, коме су турски интереси
очито ближи од напшх.
Сада да реконструишемо догађаје од 30. августа.
Генерал Собољев је, делујући на сопствену
иницијативу, пробио турску одбрану и избио на
јужну периферију Плевне. То је и разумљиво:
упозорен од свог агента о плану нашег напада, Осман
је све снаге сабрао у центар. Ударац Собољева га је
изненадио. Али ни наша команда није на време
сазнала за успех, а Собољев није имао довољно снага
да настави борбу. Маклафлин и остали новинари, а
међу њима се, приметићу успут, налазио и пуковник
Велсли, случајно су се нашли на кључној тачки нашег
фронта - између центра и левог крила. У шест сати
кроз турске заштитничке јединице пробија се гроф
Зуров, ађутант Собољева. Пролазећи поред новинара,
који су му добро познати, он виче о успеху свога
одреда. Шта се дешава даље? Сви дописници јуре у
позадину како би што пре телеграфом саогаптили о
томе да руска војска побеђује. Сви, само не
Маклафлин. Суворова га среће неких пола сата
касније - самог, како, упрскан блатом, избија, на
коњу, однекуд из шипражја. Нема сумње, новинар је
имао и времена и могућности да стигне гласоношу и
убије га, а уједно и пуковника Казанзакија, који се,
на своју несрећу, прикалемио Зурову. Јер они су
обојица добро познавали Маклафлина и никако нису
од њега могли очекивати издајство. А инсценирати
самоубиство потпуковника већ није било тешко -
одвукао је тело у грмље, испалио два пута у ваздух из
жандармовог револвера, и довољно. Ето, ја сам се на
ту удицу и упецао.
Мизинов скрушено обори очи, па ипак, не
дочекавши од његовог величанства следећи прекор,
настави даље:
- А што се тиче недавног пробоја, ту је
Маклафлин деловао у дослуху са турском командом.
Он је био, може се рећи, Османов адут.
Њихова рачуница била је једноставна и тачна:
Ганецки је заслужан генерал, али, молићу, извините
што сам директан, нема баш високо чело. Њему, као
што знамо, ни на крај памети није било да посумња у
информацију коју му је пренео новинар. Треба
захвалити одлучности генерал-пуковника Собољева...
- Ама то Ерасту Петровичу треба захвалити! - не
издржавши узвикну Варја, смртно увређена због
Фандорина. Стоји ту, ћути, не уме да се заузме за
себе. Па што су га овамо довели, као намештај? -
Фандорин је одјурио до Собољева и убедио га да
крене у јуриш!
Император запањено упери поглед у дрску
прекршитељку етикеци- је, а стари Корчаков
прекорно заврте главом. Чак и Фандорин, и он се,
изгледа, беше збунио - премести се с ноге на ногу.
Укратко, Варја ником није угодила.
- Настави, Мизинове - климну главом император.
- Ако дозволите, ваше величанство - подиже
канцелар смежурани прст. - Ако је Маклафлин
предузео тако одговорну диверзију, зашто је о својој
намери морао да обавештава ову девојку? - Прст се
померио у смеру Варје.
- Па то је очигледно! - Мизинов обриса ознојено
чело. - Рачунало се с тим да ће Суворова истог часа
да раструби по целом логору тако запањујућу новост.
Одмах дочује и штаб. Ликовање, општа збрка.
Топовску паљбу која уследи схватиће као почасну
салву. Чак је могућно да од среће неће поверовати
првом извештају нападнутог Ганецког - почеће
провере. Ситан потез, импровизација вештог
интриганта.
- Може бити - сложи се кнез.
- Али куда се део тај Маклафлин? - упита цар. -
Ето кога треба саслушати, па још и суочити га са
Велслијем. Ох, не би се извукао пуковник!
Корчаков сањалачки уздахну:
- Да-а, такав, како кажу у Замоскворечју,
компрометаж омогућио би нам да у потпуности
неутрализујемо британску дипломатију.
- Ни међу заробљенима ни међу убијенима
Маклафлин, нажалост, није нађен - такође уздахну и
Мизинов, али у другом тоналитету. - Успео је да
умакне. На који начин, то већ не знам. Вешт је, зми-
ја. Нема међу заробљенима ни саветника Осман-
пашиног, знаменитог Али-беја. Оног истог брадатог
који нам је осујетио први јуриш и који, како
претпостављамо, представља алтер-его самога Анвар-
-ефендије. О овом последњем ја сам поднео вашем
величанству писмени извештај.
Цар потврдно климну главом.
- И шта сад кажете, Михаиле Александровичу?
Канцелар зажмири:
- То, да може испасти интересантна комбина-
ција, ваше величанство. Ако је све наведено истина,
онда су овај пут Енглези претерали, прешли сваку
меру. Ако добро одрадимо - још ће испасти и да смо
на добитку.
- Ма хајде, шта сте ви то смислили? - с
радозналошћу запита Александар.
- Ваше величанство, с освајањем Плевне рат је
ушао у завршну фазу. Коначна победа над Турцима -
питање је неколиких недеља. Подвлачим: над
Турцима. Само да не испадне, као педесет треће,
када смо почињали ратом против Турака, а уплели се
у окршај са целом Европом. Наше финансије такво
супротстављање не могу издржати. Сами знате
колико нас је коштала ова кампања.
Цар се намршти као од зубобоље, а Мизинов
сломљено заклима главом.
- Веома су ме узнемириле одлучност и
безобзирност деловања тога Маклафлина - настави
Корчаков. - То је знак да Британија не жели да нас
пусти у залив, и да је спремна на свакакве, чак
екстремне мере. Нећемо заборавити да њихова ратна
ескадра стоји у Босфору. А у исто време у потиљак
нам нишани најдража Аустрија, која је једном већ
зарила нож у леђа вашем оцу. Истину говорећи, док
сте ви ту ратовали с Осман-пашом, ја сам почешће
размишљао о другом рату, дипломатском. Јер ми
проливамо крв, трошимо огромна средства и резерве,
а у исходу можемо остати без ичега. Проклета Плевна
прогутала је драгоцено време и поткопала репутацију
наше армије. Опростите, ваше величанство, старцу,
што на овакав дан злослутим као врана...
- Пустите, Михаиле Александровичу, - уздахну
император - нисмо на паради. Зар ја и сам не видим?
- Пре разјашњења које је дао Лаврентије
Аркадјевич, био сам расположен веома песимис-
тички. Да сте ме питали пре један сат: „Кажи, стари
лишче, са чиме можемо рачунати после викторије?" -
ја бих поштено одговорио:, Аутономија Бугарске и
парче Кавказа - ето максималног добитка, што је
жалосна цена за десетине хиљада убијених и за
протраћене милионе."
- А сада? - тек незнатно се наже напред
Александар.
Канцелар значајно погледа у Варју и Фандорина.
Мизинов схвати смисао погледа и рече:
- Ваше величанство, ја разумем на шта алудира
Михаил Александрович. И ја сам дошао до истог
закључка и нисам случајно довео са собом титуларног
саветника Фандорина. А ево, госпођу Суворову
можда можемо ослободити присуства.
Варја плану. Показује се да се у њу овде нема
поверења. Какво понижење - да буде избачена пред
врата, и то на најинтересантнијем месту!
- М-молићу лепо, извините на дрскости, - први
пут од почетка пријема отвори уста Фандорин - али
то није разумно.
- Шта управо? - намршти император рићкасте
обрве.
- Не сме се сараднику веровати напола, ваше в-
величанство. Повлачи за собом непотребне увреде и
шкоди послу. Варвара Андрејевна зна толико да ће се
о осталом свеједно без потешкоћа досетити.
- У праву си - признаде цар. - Реците, кнеже.
- Треба да искористимо овај случај да бисмо
обрукали Британију пред целим светом. Диверзија,
убиства, споразум с једном од зараћених страна, те
нарушавање неутралности - то је нечувено. Поштено
говорећи, мене запањује неопрезност грофа
Биконсфилда. А кад бисмо успели да ухватимо
Маклафлина, и кад би сведочио? Скандал! Кошмар!
За Енглеску, разуме се. Она би морала да отпрема
своју ескадру, да се правда пред целом Европом, и
још дуго да лиже ране. У сваком случају, у источном
конфликту сентџејмски кабинет био би принуђен да
каже „даље“. А без Лондона наши аустроугарски при-
јатељи одмах би се примирили. Е, тада бисмо могли
да искористимо плодове победе у потпуности и...
- Маштарије - прилично оштро прекиде старца
Александар. - Ми немамо Маклафлина. Питање је
шта да се ради?
- Да се пронађе - сталожено одговори Корчаков.
- Али како?
- Не знам, ваше величанство, ја нисам начелник
Трећег одељења. - И канцелар заћута, добродушно
сложивши руке на упалом стомаку.
- Убеђени смо да су Енглези криви и имамо
посредне доказе, али немамо праве - прихвати
штафету Мизинов. - Значи, треба их наћи... или
изградити. Хм...
- Објасни - пожури га цар. - И немој да мрмљаш,
Мизинове, говори без увијања. Не играмо фоте.
- Разумем, ваше величанство. Маклафлин је сада
или у Константинопољу или, што је највероватније,
хвата пут за Енглеску, попгго је његова мисија
завршена. У Константинопољу имамо читаву мрежу
тајне службе, неће бити превише тешко ухватити
ниткова. У Енглеској је то теже учинити, али с
разборитом организацијом...
- Нећу то да слушам! - повика Александар. -
Какве грозоте ти говориш!
- Сами сте ми рекли да не мрмљам - рашири руке
генерал.
- Донети Маклафлина у џаку, наравно, не би било
лоше, - замишљено каза канцелар - али је исувише
напорно и несигурно. Да се не заглибимо и сами у
скандал. У Константинопољу још и некако, али у
Лондону, то не бих саветовао.
- Добро - плаховито отресе главом Мизинов. - Ако
се Маклафлин нађе у Лондону, нећемо га дирати. Ни
пипнути. Али ћемо подићи у тамошњој штампи
скандал поводом огавног понашања британског
дописника. Енглезима се неће допасти Маклаф-
линове преваре, јер оне никако не иду у оквире
знаменитог fair playa
Корчаков прихвати с одобравањем:
- Е, ето то је на месту. Да би се везале руке
Бисконфилду и Дербију, довољан је и добар скандал у
новинама.
За све то време док је трајало ово разматрање,
Варја се неприметно, по четвртину корака,
примицала Ерасту Петровичу и, ево, најзад се нашла
у непосредној близини титуларног саветника.
- Ко је тај Дерби? - шапатом упита она.
- Министар иностраних послова - готово не
померивши усне прошушта Фандорин.
Мизинов се окрете према шаптачима и страшно
набра обрве.
- Ваш Маклафлин је, очигледно, прошао сито и
решето, без нарочитих је предрасуда и сентимената -
настави канцелар своја расуђивања. - Ако би био
пронађен у Лондону, могао би се још и пре било
каквог скандала обавити с њим поверљив разговор.
Поднети му доказе кривице, припретити публи-
цитетом... Јер ако се догоди скандал, он је уништен
човек. Ја знам британске обичаје - у друштву му
нико неће пружити руку, па макар се окитио
ордењем од главе до пете. А опет - два убиства - то
није шала. Мирише на кривични поступак. Он је
паметан човек. Ако му се још и добра сума понуди, и
поклони имање негде у Поволожју... Може да пружи
неопходне информације, а Шувалов ће их иско-
ристити за притисак на лорда Дербија.
Припретиће раскринкавањем и британски
кабинет ће одмах да постане свилен... Шта кажете,
генерале, хоће ли се упецати Маклафлин на
комбинацију претње и поткупљивања?
- Неће имати куд - са сигурношћу обећа генерал.
- И ја сам разматрао ту варијанту. Зато сам и повео
са собом Ераста Фандорина. Без највишег одобрења
нисам смео да одредим човека за тако осетљиву
ствар. Исувише је тога уложено на карту. Фандорин
је сналажљив, одлучан, оригиналног мисаоног склопа,
а најважније, боравио је у Лондону с тајним,
најсложенијим задатком, и сјајно га је обавио. Зна
језик. Маклафлина лично познаје. Ако треба - отеће
га. Ако не треба да га хвата - постићи ће споразум.
Ако не буде било споразума - помоћи ће Шувалову да
организује добар скандал. Може да сведочи против
Маклафлина и сам, као непосредни очевидац.
Поседује несвакидашњи дар убеђивања.
- А ко је Шувалов? - прошапута Варја.
- Наш амбасадор - расејано одговори титуларни
саветник, који је мислио о нечем свом и, изгледа,
није баш превише пажљиво слушао генерала.
- Дакле, Фандорине, хоћеш ли изићи на крај с
овим? - запита император. - Отпутоваћеш у Лондон?
 - Отпутоваћу, ваше в-величанство - рече Ераст
Петрович. - Зашто да не отпутујем...
Самодржац погледа у њега испитивачки, наслу-
тивши недореченост, али Фандорин више ништа не
додаде.
- Онда, Мизинове, дејствуј у два правца -
закључи Александар. - Тражи и у Константинопољу и
у Лондону. Само немој да губиш време, мало га је
остало.
Кад су изишли у ађутантску собу, Варја упита
генерала:
- А шта ако Маклафлина уопште не пронађу?
- Можете веровати моме осећању, драга моја -
уздахну генерал. - С тим џентлменом ћемо се
неизоставно опет срести.
 Глава дванаеста
у којој догађаји добијају неочекивани обрт

20

Нису се честито ни опростили. На трему

„походног двора“ Варју је дочекао Собољев, опчинио
је магнетизмом славе и успеха, одвезао у свој штаб
да прославе победу. Ерасту Петровичу једва да је
стигла да климне главом, а сутрадан ујутру га у
логору већ није е било. Посилни Трифон је рекао:
„Отпутовали су. Дођите кроз месец дана.“

20Ваша армија је победила, ваше частољубље је задовољено, а

Турска више не постоји! (франц.).
 Али месец је прошао а титуларног саветника још
није било. Очигледно, показало се да није баш тако
једноставно пронаћи Маклафлина у Енглеској.
Није да се Варја досађивала - напротив. Откако
су напустили логор код Плевне, живот је постао
забаван. Свакога дана - премештај, нови градови,
невиђени планински пејзажи и бескрајне свечаности
поводом безмало свакодневних победа. Врховни
штаб преместио се најпре у Казанлик, иза
Балканског гребена, затим још јужније, у Германли. А
ту уопште није било зиме. Дрвеће је било зелено, снег
се видео само на врховима удаљених планина.
Без Фандорина није имала чиме да се бави.
Варја се и даље водила при штабу, добила је редовну
плату и за децембар и за јануар, плус дневнице, плус
наградно за Божић. Накупило се поприлично новца,
а није имала на шта да га троши. Једном је у Софији
пожелела да купи предивну бакарну светиљку (у
длаку налик на Аладинову лампу) - али какви. Евре и
Гридњов се закачише, малтене да се потуку ко ће
Варји поклонити ту ситницу. Морала је да попусти.
Да, о Гридњову. Осамнаестогодишњег застав-
ника Варји је доделио Собољев. Јунак Плевне и
Шејнова био је даноноћно заузет ратним пословима,
али на Варју није заборављао. Када би успео да се
извуче до штаба, обавезно би свратио, слао је
гигантске букете, позивао на празнике (Нову годину
су дочекивали два пута - по западном календару и по
руском). Али ни то истрајном Мишелу није било
довољно. Ставио је Варји на располагање једнога од
својих ордонанаса - да јој пружи помоћ и заштиту на
путу. Заставник се у почетку дурио и на
претпостављеног у сукњи гледао као курјачић, али се
прилично брзо припитомио и изгледа да су га обузела
романтична осећања. Смешно, али ласка. Гридњов
није био леп (стратег Собољев лепог не би доделио),
али је био мио и раздраган као одано штене. Поред
њега се двадесетдвогодишња Варја осећала као
одрасла и искусна жена.
Њен положај био је прилично чудан. У штабу су
је, по свему судећи, сматрали Собољевљевом
љубавницом. Пошто је однос према Белом Генералу
био усхитно-свепраштајући, нико Варју није
осуђивао. Напротив, честица генераловог сјаја као да
се преносила и на њу. Можда би се многи официри
чак и побунили сазнавши да се она усуђује да не
одврати истом мером славном Ахилеју и остаје верна
некаквом јадном шифранту.
Са Пећом, истину говорећи, није ишло најбоље.
Не, он није био љубоморан, није правио сцене. Ипак,
после неуспелог самоубиства Варји је постало тешко с
њим. Као прво, она га готово није виђала - Пећа је
„спирао кривицу“ радом, пошто у шифрантској
јединици кривицу није било могућно опрати крвљу.
Дежурао је по две смене заредом, тамо и спавао на
кревету на расклапање, није одлазио у клуб
новинара, није учествовао у прославама. И Божић и
Бадње вече морала је да прослави без њега. Кад би
видео Варју, лицем би му планула тиха, нежна
радост. А разговарао је с њом као да је икона
Владимирске Богородице: и светла је она, и једина
нада, и без ње би он сасвим пропао.
Било јој га је бескрајно жао. А опет, све је чешће
искрсавало непријатно питање: може ли се удавати
из сажаљења? Испадало је да не може. Али би још
мање замисливо било да каже: „Знаш, Пећка,
предомислила сам се и нећу ти бити жена.“ То је исто
што и дотући рањену птицу. Укратко, како год
окренеш, не ваља.
У прес-клубу, који се селио из места у место, као
и раније окупљало се бројно друштво, али не више
онако бучно као у незаборавно Зуровљево време.
Карте су играли умерено, у ситниш. Шаховске
партије су после нестанка Маклафлина сасвим
престале. Новинари нису спомињали Ирца, барем не
у присуству Руса, али су два преостала британска
новинара била подвргнута демонстративном бојкоту,
те су и престали да долазе у клуб.
Било је, наравно, и пијанки и скандала. Два пута
замало није дошло до крвопролића, и оба пута, као за
пакост, због Варје.
Најпре се, још у Казанлику, један ађутантић у
пролазу, који не беше сасвим схватио Варјин статус,
неуспело нашалио: назвао ју је „војвоткиња од
Малбороа“, очито алудирајући на то да је „војвода од
Малбороа“ - Собољев. Д’Евре је захтевао да се
безобразник извини, овај се, у пијанству, заинтачио,
и кренули су на двобој. Варја тада није била у
шатору, иначе би, наравно, прекинула тај глупави
сукоб.
Али добро, некако је прошло: ађутантић је
промашио, Д’Евре му је, узвратним пуцњем, скинуо с
главе шапку, после чега се овај истрезнио и признао
да није био у праву.
Други пут је на баријеру био изазван сам
Француз, и опет због шале, овога пута, по Варјином
мишљењу, доиста смешне. То је било након што је
свуда почео да је прати млади Гридњов. Д’Евре је
несмотрено наглас приметио да „мадмазел Барбара“
сада подсећа на Ану Јоановну са црнчетом, после
чега је заставник, који се није бојао дописникове
страшне репутације, затражио од њега хитно задово-
љење. Пошто се сцена одиграла у Варјином
присуству, до пуцања није дошло. Она је Гридњову
наредила да ћути, а Д’Евреу - да повуче своје речи.
Новинар се одмах покајао, признао да је поређење
неумесно и да monsieur sous-lieutenant21 више
подсећа на Херкулеса који је зграбио керинејску
кошуту. И тако су се помирили.

21 Господин потпоручник (франц.).

 Варји се понекад чинило да јој Д’Евре упућује
погледе који се могу протумачити само на један
начин; ипак, Француз се споља држао као прави
Бајар. Као и други новинари, и он је на по неколико
дана нестајао на првој линији фронта - сада су се
виђали ређе него код Плевне. Али је једном, кад су
били насамо, потекао известан разговор, који је
Варја касније реконструисала по сећању и од речи до
речи записала у дневник (после одласка Ераста
Петровича, нешто ју је повукло да пише дневник,
вероватно услед доколице).
Седели су у крчми поред пута, на горњем
превоју. Грејали су се поред ватре, пили кувано вино
и новинар се мало откравио од хладноће.
- Ах, мадмазел Барбара, кад ја не бих био ја -
горко се осмехнуо Д’Евре, не знајући да готово
дословно понавља Пјера Безухова, кога Варја
обожава. - Кад бих био у другој ситуацији, с
другачијим карактером, с другачијом судбином... -
Он ју је погледао тако да је Варји срце у грудима
заиграло као да прескаче преко конопца. - Ја бих
свакако покушао да се такмичим са блиставим
Мишелом. И шта кажете - да ли бих против њега
имао макар једну шансу?
- Наравно, да - поштено одговори Варја и трже
се јер је ово имало призвук позива на флерт. - Хоћу
да кажем да бисте ви, Шарле, имали ни мање ни
више шанси од Михаила Дмитријевича. То јест
никакве. Скоро.
А „скоро“ је ипак додала. О мрско, неуништиво
женско!
Пошто се Д’Евре чинио опуштенији него икада,
Варја постави питање које ју је одавно интересовало:
- Шарле, а имате ли породицу?
- Вас, наравно, у ствари интересује да ли имам
жену? - осмехнуо се новинар.
Варја се збуни:
 - Па, не само то. Родитељи, браћа, сестре...
Заправо, зашто да будем лицемерна, прекори
она себе. Сасвим нормално питање. И одлучно
додаде:
- И за жену бих, наравно, такође волела да знам.
Ево, Собољев не крије да је ожењен.
- Авај, мадмазел Барбара. Ни жене, ни невесте.
Нема и никада није било. Други је начин живота.
Површних љубавних веза је, разуме се, било - кажем
вам ово без устручавања јер сте ви савремена жена,
лишена глупог пренемагања. (Варја се поласкано
осмехнула.) А породица... Само отац, кога ватрено
волим и ког сам се јако ужелео. Он је сад у
Француској. Причаћу вам о њему. После рата,
договорено? То је дуга прича.
Испоставља се, дакле, да ипак није равнодушан
али не жели да буде супарник Собољеву. Сигурно због
поноса.
Ипак, ова околност Французу није сметала да с
Мишелом одржава пријатељске односе. Најчешће је
Д’Евре нестајао управо у одреду Белог Генерала; овај
је, на срећу, увек био на првој линији освајачке
армије и новинари су ту имали чиме да се насладе.

У подне 8. јануара Собољев је по Варју послао

трофејне кочије са козачком пратњом - позвао ју је
да изволи у управо заузети Адрианопољ. На меканом
кожном седишту лежао је нарамак ружа из ста-
кленика. Скупљајући ово растиње у букет, Мића
Гридњов је бодљама поцепао новцијате рукавице, и
веома се онерасположио. Варја га је путем тешила,
враголасто му обећавала своје рукавице (заставник је
имао мале, девојачке шаке). Мића је намрштио
светле обрве, увређено шмркнуо и читавих пола сата
се дурио, трепћући дугачким раскошним трепа-
вицама. Трепавице су, ето, можда једино што је код
кржљавка успело, мислила је Варја. Исте онакве као
код Ераста Петровича, само светле. Даље су се мисли
сасвим природно пребациле на Фандорина који је
скитао ко зна где. Само да што пре дође. С њим је...
Спокојније? Занимљивије? Не можеш одмах да
дефинишеш, али дефинитивно је с њим боље.
Стигли су кад се већ смркавало. Град се
примирио, на улицама ни живе душе, само су
коњичке патроле звонко цоктале копитама, тутњала
је артиљерија која се примицала осталима.
Привремени штаб налазио се у станичној згради.
Још издалека Варја је зачула победничку музику -
дувачки окестар свирао је песму „Слави се“. Сви
прозори на новој згради европског типа били су ос-
ветљени. На тргу поред станице гореле су ватре,
вредно су се пушили димњаци покретних кухиња.
Варју је највише зачудило то што је крај платформе
стајао најобичнији путнички воз: уредни вагони,
локомотива мирно пухће - као да уопште и није рат.
У чекаоници су, разуме се, прослављали. Око
разнобојних столова скупљених на брзину, са
обичном храном али са знатном количином боца,
пировали су официри. Кад су Варја и Гридњов ушли,
управо сви беху грмнули „Ура“ подигавши чаше и
окренувши се столу за којим је седео командант.
Генералов знаменити бели копоран био је у оштром
контрасту са црним армијским и сивим козачким
мундирима. Осим самог Собољева, за почасним
столом седели су виши официри (од њих је Варја
познавала само Перепјолкина и Д’Евреа). Сва лица су
била весела, црвена - изгледа да славе већ дуго.
- Варвара Андрејевна! - повика Ахилеј,
поскочивши. - Срећан сам што сте нашли за сходно
да дођете. „Ура“, господо, у част једине даме.
Сви су устали и грмнули тако заглушујуће да се
Варја уплашила. Никада је нису поздрављали на тако
буран начин. Можда није требало да се одазове
позиву? Бароница Врејска, начелница покретног
лазарета, с чијим је персоналом Варја становала,
упозоравала је своје штићенице:
- Mesdames, клоните се што даље од мушкараца
кад их разјари бој или, још горе, победа. У њима се
буди атавистичко дивљаштво и сваки мушкарац, па
био он и васпитаник Пажевског корпуса, привре-
мено се претвара у варварина. Пустите их нека буду
неко време у мушком друштву, нека се охладе, и
после ће поново задобити цивилизовани облик, моћи
ће да се контролишу.
Код суседа за столом Варја ипак није приметила
ништа нарочито дивљачко, само преувеличана
галантност и прејаки гласови. Посадили су је на
најпочасније место - десно од Собољева. С друге
стране нашао се Д’Евре.
Пошто је попила шампањца и мало се смирила,
она запита:
- Мишел, реците ми какав је оно воз? Више и не
памтим када сам последњи пут видела локомотиву на
шинама, а не изврнуту на насипу.
- Па ви ништа не знате! - повика млади пуковник
који је седео на крају стола. - Рат је завршен! Данас
су из Константинопоља дошли преговарачи!
Железничком пругом, као у мирно доба!
- И колико их има, тих преговарача? - зачуди се
Варја. - Читава композиција?
- Не, Варењка, - објасни Собољев - само су два
преговарача. Али су се Турци тако уплашили пада
Адрианопоља да су, не желећи ни минут да изгубе,
једноставно прикачили штабни вагон уз обичан воз.
Без путника, разуме се.
- А где су преговарачи?
- Послао сам их кочијама великом кнезу. Јер
пруга је даље дигнута у ваздух.
- Ах, сто година се нисам возила возом -
сањалачки уздахну она. - Завалиш се на меком
седишту, отвориш књигу, испијаш врео чај... Иза
прозора промичу телеграфски стубови, точкови
клопарају...
- Ја бих вас провозао - рече Собољев - али,
нажалост, маршрута је ограничена. Одавде се може
само у Константинопољ.
- Господо, господо! - повика Д’Евре. - Предивна
идеја! La guerre est en fait fini,22 Турци не пуцају! А на
локомотиви је, зар не, тугска застава! Зар не бисмо
могли да се провозамо до Сан Стефана и обгатно?
Aller et retour,23 а, Мишел? - Он најзад сасвим пређе
на француски, све се више загревајући. - Мадмазел
Барбара ће се провозати у тапацираном вагону, ја ћу
написати богату репортажу, а с нама ће се провозати
неко од штапских официра и осмотриће турску
позадину. Тако ми бога, Мишел, проћи ће као
подмазано! До Сан Стефана и назад! Њима ни на
памет неће пасти! А ако и падне, свеједно неће смети
да пуцају - јер код вас су њихови преговарачи!
Мишел, из Сан Стефана светлости Константинопоља
су - као на длану! Ту се налазе приградске виле
турских везира! Ах, каква шанса!
- Неодговорност и авантуризам - одсече
потпуковник Перепјолкин. - Надам се, Михаиле
Дмитријевичу, да ћете имати довољно раз-
боритости, да се нећете саблазнити.
Сув, непријатан човек је Јеремеј Перепјолкин.
Истину говорећи, током минулих месеци Варја је
стигла да осети право непријатељство према њему,
иако је веровала на реч у, како кажу, непревази-
ђене радне способности начелника Собољевљевог
штаба. А како и да не буде ревностан! Зар је шала -
за мање од пола године од капетана скочио је у

22 Рат је готово завршен (франц.).

23 Тамо и натраг (франц.).

потпуковнике, па је још и „георгија“ убрао, и ањен-
ску сабљу за рану у бици. И све захваљујући Мишелу.
А гледа као вук, као да му је Варја нешто украла.
Уосталом, и разумљиво је - љубоморан је, хтео би да
Ахилеј припада само њему. А интересантно је - како
ли стоје ствари с Јеремејем Јоновичем кад је у
питању казанзакијевски грех? Једном, она је у
разговору са Собољевим чак допустила себи отровну
алузију на ту тему - Мишел се толико кикотао да се
чак закашљао.
Ипак, овом приликом је одвратни Перепјолкин
био потпуно у праву. Шарлова „предивна идеја“
учинила се Варји правом бесмислицом. Међу онима,
пак, који су пировали, луди пројекат добио је пуну
подршку: један козачки пуковник је чак потапшао
Француза по леђима и назвао га „лудо одважном
главом“. Собољев се смешио, али је засад ћутао.
- Дозволите, Михаиле Дмитријевичу, - замоли
одважни коњички генерал (чини се да му је презиме
Струков) - да распоредим по вагонима своје козаке,
да се провозамо уз ветар. Кад погледаш, још и каквог
пашу можемо да заробимо. Па шта, имамо право!
Наредба да се прекину ратна дејства засад још није
стигла.
Собољев баци поглед на Варју и она примети да
му је у очима засветлео некакав посебан сјај.
- Е, не, Струкове. Од вас је доста и Адрианопољ.
- Ахилеј се незасито осмехну и подиже глас. -
Слушајте моје наређење, господо! - У сали одмах
постаде веома тихо. - Премештам свој командни
пункт у Сан Стефано! Трећи ловачки батаљон
укрцати у вагоне. Нека се сабију као сардине, али да
уђу сви до последњег. А ја ћу бити у шгабном вагону.
Затим ће се воз одмах вратити у Адрианопољ, по
појачање, и непрекидно ће се кретати том
маршрутом. Сутра до поднева имаћу комплетиран
пук. Струкове, ваш је задатак да тамо стигнете с
коњицом најкасније сутра увече. А засад ми је
довољан батаљон. Према извештајима извидница,
турске војске испред нас нема - само султанова гарда
у самом Константинопољу, а њен је посао да чува
Абдул-Хамида.
- Не треба се бојати Турака, ваше превасходство
- шкрипавим гласом рече Перепјолкин. - Турци вас,
претпоставимо, неће дирати - исцрпљени су. Али,
главнокомандујући вас неће помиловати по глави.
- А, то се још не зна, Јеремеју Јоновичу - лукаво
зажмирка Собољев. - Сви знају да је Ак-паша сулуд,
на то му се много тога може одбити. У исто време,
извештај о заузимању околине Константинопоља,
који стигне у јеку преговора, његовом императорском
височанству чак може испасти и добродошао. Наглас
ће ме изгрдити, а у себи ће рећи хвала. Па кол’ко је
пута било тако. И изволите не дискутовати после
датог наређења.
- Absolument! - усхићено заврте главом Д’Евре. -
Un tour de génie, Michel!24 Испада да моја идеја није
била најваљанија. Репортажа ће бити боља него што
сам мислио.
Собољев се подиже, церемонијално пружи Варји
руку: Свакако!
- Да ли бисте изволели бацити поглед на
светлости Константинопоља, Варвара Андрејевна?

Композиција је јурила кроз таму, Варја је једва

стизала да прочита називе станица: Бабаески,
Лулебургаз, Чоргаз. Сганице као станице - исте као
оне негде око Тамбова, само нису жуте већ беле.
Светла, витке силуете чемпреса, једном је кроз
металну гвоздену чипку моста блеснула трака реке
обасјана месечином.
Вагон је био удобан, с плишаним седиштима, с

24 Генијални потез, Мишел!(франц.)

великим столом од махагонија. Стражари и бела
Собољевљева кобила Гуљнора сместили су се у одељку
за пратњу. Одатле се час по час чуло рзање - Гуљ-
нора се никако није могла смирити још од
укрцавања, које ју је унервозило. У салону су били
сам генерал, Варја, Д’Евре и неколико официра, међу
којима и Мића Гридњов, који је мирно спавао у углу.
Официри су се окупили око Перепјолкина који је
означавао на карти кретање воза, и пушили;
дописник је нешто записивао у бележници, а Варја и
Собољев су стајали подаље, поред прозора, и водили
озбиљан разговор.
- ...Мислио сам да је то љубав - полушапатом се
исповедао Мишел, тобоже гледајући у таму иза
прозора, али Варја је знала да заправо гледа у њен
одраз на стаклу. - Уосталом, нећу вас лагати. О
љубави нисам мислио. Моја главна страст је -
частољубље, све остало долази после тога. Тако сам
саздан. Али частољубље није грех ако је усмерено ка
високом циљу. Ја верујем у звезду и у судбину,
Варвара Андрејевна. Моја звезда је јарка, а судбина
посебна. То срцем осећам. Још кад сам био јункер...
- Почели сте да говорите о жени - благо га врати
Варја на оно што је интересантно.
- Ах, да. Оженио сам се из частољубља,
признајем. Погрешио сам. Из частољубља се може
истрчавати пред метак, али женити се - никако. Јер,
шта је испало? Вратио сам се био из Туркестана.
Први зраци славе, али свеједно - скоројевић,
парвени, плебејац. Мој деда је кренуо од нижих
чинова. А овамо кнегиња Титова. Из Рјурикове лозе.
Право из гарнизона - па у највише друштво. Како да
се човек не саблазни?
Собољев је говорио испрекидано, с горчином и,
изгледа, искрено. Варја је ценила искреност. И уз то
се, наравно, досећала куда све ово води. Могла би да
га прекине на време, да скрене разговор на друго
шта, али није имала срца. А ко би имао?
- Врло брзо сам схватио да у високом друштву
немам шта да тражим. Није то клима за мој
организам. Тако смо и живели - ја у рату, а она у
престоници. Чим се заврши рат, затражићу развод.
Могу то себи да дозволим, заслужио сам. И нико ме
неће осуђивати - обрни-окрени, некакав сам јунак. -
Собољев се лукаво осмехну. - Дакле, шта кажете,
Варењка?
- О чему? - с невиним изгледом запита она.
Проклета кокетна природа цвета. Јасно је да не води
ничему ова изјава, саме компликације од ње, а опет
је - празник.
- Да се разводим или не?
- То ћете већ сами одлучити. (Ево сада, сада ће
изговорити оне речи.)
Собољев тешко уздахну и - право главом у вир:
- Одавно сте ми запали за око. Паметни сте,
искре-ни, храбри, карактерни. Управо таква сапут-
ница ми је потребна. Уз вас бих постао још јачи. А ни
ви не бисте зажалили, кунем вам се... Укратко, Вар-
вара Андрејевна, сматрајте да вас и званично...
- Ваше превасходство! - повика Перепјолкин,
дабогда у земљу пропао. - Сан Стефано! Да се
искрцавамо?

Операција је текла као по лоју. Разоружали су

ошамућене чуваре станице (смешно је то и рећи -
шесторица сањивих војника), распршили се по
градићу у водовима.
Док је с улице допирала ретка унакрсна
пуцњава, Собољев је чекао на станици. Све је било
готово за пола сата. Губици - један лако рањен, а и
њега су, изгледа, своји окрзнули, грешком.
Генерал је на брзину осмотрио центар градића
осветљен фењерима на гас - нешто даље отпочињао је
тамни лавиринт завојитих уличица и завлачити се
тамо није имало смисла. Као резиденцију и
одбрамбени бедем (за случај непријатности) Собољев
је изабрао масивно здање филијале Османо-Османске
банке. Једна чета се разместила непосредно уза
зидове и унутра, друга је остала на станици, трећа се
распоредила да патролира по околним улицама. Воз
је одмах одјурио натраг - по појачање.
Нису успевали да јаве телеграфом у врховни
штаб да је заузет Сан Стефано - линија је ћутала.
Турци су се, очигледно, потрудили.
- Други батаљон стићи ће најкасније у подне -
рече Собољев. - Засад се не може предвидети ништа
занимљиво. Уживаћемо у светлостима Цариграда и
прекраћивати време угодним разговором.
Привремени штаб организовали су на другом
спрату, у директоровом кабинету. Пре свега, кроз
прозор су се доиста видела удаљена светла турске
престонице, а затим - директно из кабинета челич-
на врата водила су у трезор банке где су на
гвозденим полицама, у правилним низовима, биле
поређане врећице затворене воштаним печатима.
Д’Евре је прочитао арапску лигатуру, рекао да је у
свакој врећици по сто хиљада лира.
- А причају да је Турска банкротирала - чудио се
Мића Гридњов.
- Па овде су милиони!
- Управо стога ћемо се сместити у кабинету -
одлучи Собољев. - Да их сачувамо. Мене су једном
већ окривили за пљачкање државне благајне. Доста
је.
Врата трезора остала су одшкринута, и на
милионе су заборавили. Са станице су пренели у
чекаоницу телеграфски апарат, кабл су превукли
право преко трга. Сваких петнаестак минута Варја је
покушавала да успостави везу макар с
Адрианопољем, али апарат није давао знаке живота.
Појавили су се изасланици месних трговаца и
свештенства, преклињали да не пљачкају куће и не
руше џамије, најбоље ће бити да одреде контрибуцију
- око хиљаду и педесет, више сиромашни грађани не
могу да сакупе. Кад је вођа делегације, дебели Турчин
повијеног носа, у суртуку и са фесом, схватио да је
пред њим лично легендарни Ак-паша, сума
предложене контрибуције је истог трена дуплирана.
Собољев је умирио странце, објаснио да није
опуномоћен да узима контрибуцију. Орловски нос је
искоса погледао незатворена врата трезора, с
поштовањем заколутао очима:
- Разумем, ефендијо. Сто хиљада лира за тако
великог човека је - права ситница.
Вести су се овде разносиле брзо. Нису прошла ни
два сата од одласка санстефанских молилаца, а код
Ак-паше су већ стигли изасланици грчких трговаца
из самог Константинопоља. Ови нису нудили
контрибуцију, већ су донели „храбрим хришћанским
ратницима“ слаткише и вино. Рекли су да у граду
има много православних и молили да се не пуца из
топова, а ако већ мора да се пуца, онда не на Пер,
јер су тамо продавнице и магацини с робом, већ на
Галат, а још боље - на јерменски и јеврејски кварт.
Покушали су да утрапе Собољеву златну сабљу са
драгим камењем, били су стога избачени напоље и,
изгледа, отишли умирени.
- Цариград! - узбуђено рече Собољев гледајући
кроз прозор према великом граду у коме су
светлуцале светиљке. - Вечити недостижни сан
руских царева. Одавде потиче корен наше вере и
цивилизације. Овде је кључ за цело Средоземно море.
Како је близу! Да испружиш руку и узмеш. Нећемо
ваљда поново отићи празних руку.
- Не може бити, ваше превасходство! - узвикну
Гридњов. - Цар неће дозволити!
- Ех, Мићо! Сва је прилика да се позадински
паметњаковићи, корчакови или гнатјеви, већ
цењкају, машу репом пред Енглезима. Неће имати
довољно петље да узму оно што припада Русији по
древном праву, о, неће имати! Дибич се 29. године
зауставио у Адрианопољу, сад смо ево ми стигли до
Сан Стефана. Близу је лакат, ал’ не можеш га
угристи. Ја видим велику, снажну Русију, која
обједињује словенске земље од Архангелска до
Цариграда и од Трста до Владивостока! Само тада ће
Романови испунити своју историјску мисију, и најзад
моћи да са вечитих ратова пређу на уређивање своје
напаћене земље. А ако се повучемо, то значи да ће и
напш синови и унуци проливати своју и туђу крв
пробијајући се према цариградским зидинама. Такав
је већ крсни пут намењен руском народу!
- Замислите шта се сада збива у
Константинопољу! - расејано рече Д’Евре на
француском, такође гледајући кроз прозор. - Ак-
паша у Сан Стефану! У двору паника, евакуација
харема, јуре евнуси, тресу им се дебеле задњице. Да
ми је знати да ли се Абдул-Хамид већ пребацио на
азијску обалу или није? И никоме на памет не пада
да сте ви, Мишел, овамо стигли са свега једним
батаљоном. Кад би то била игра покера, могао би да
испадне одличан блеф, с потпуном гаранцијом да ће
противник бацити карте и повући се.
- Сваког тренутка све горе! - препаде се
Перепјолкин. - Михаиле Александровичу, ваше
превасходство, ама немојте га слушати! Та себе ћете
уништити! Ионако сте се већ увукли право вуку у
чељусти! Нека га ђаво носи, тог Абдул-Хамида!
Собољев и новинар погледаше један другоме у
очи.
- А шта ја, заправо, губим? - Генерал, уз пуцкање
прстију, стеже песницу. - Па, ако се не уплаши
султанова гарда, ако ме дочека паљбом - повући ћу
се, и то је све. Је ли, Шарле, је ли моћна гарда Абдул-
-Хамидова?
 - Гарда је добра, само је Абдул-Хамид никако
неће пустити од себе.
- Значи, неће ме гонити. Ући у град у колони, с
развијеном заставом и уз ударање у бубњеве, ја -
напред, на Гуљнори - све више се загревајући,
усходао се Собољев по кабинету. - Док још није
свануло, да се не би видело како нас је мало. И - ка
дворцу. Без иједног пуцња! Хоће ли ми изнети
кључеве од Константинопоља?
- Свакако ће изнети! - ватрено узвикну Д’Евре. -
И то ће већ бити потпуна капитулација!
- Енглезе ставити пред свршен чин! - секао је
руком ваздух генерал.
- Док се освесте, град је већ руски и Турци су
капитулирали. А ако се нешто изјалови - нек буде
шта буде. Ни да освајам Сан Стефано нисам имао
ничије допуштење!
- То ће бити финале без преседана! И кад само
помислим да бих се Ја ту нашао као непосредни
сведок! - узбуђено каза новинар.
- Не сведок већ учесник! - потапша га по рамену
Собољев.
- Нећу дозволити! - стаде на врата Перепјолкин.
Имао је изглед очајника - тамне очи искочиле, на
челу капље зноја. - Као начелник штаба улажем
протест! Освестите се, ваше превасходство! Па ви сте
генерал свите његовог величанства, нисте неки тамо
башибозук! Преклињем вас!
- Склоните се, Перепјолкине, досадни сте! -
подвикну божанство на рационалисту. - Када је
Осман-паша кренуо из Плевне у пробој, ви сте ме
такође „преклињали“ да не наступам без наредбе. Па
и на колена сте пали! А шта се показало, ко је био у
праву? Ето! Ево видећете, имаћу кључеве од
Цариграда!
- Како је добро! - узвикну Мића. - Је л’ да да је
дивно, Варвара Андрејевна?
 Варја оћута, зато што није знала да ли је дивно
или није. Од луде одважности Собољева њој се
завртело у глави. А уз то се постављало и питање:
Шта ће она? Да маршира уз бубањ с ловачким
батаљоном, држећи се за стремен Гуљноре? Или да
остане сама, усред ноћи, у непријатељском граду?
- Гридњове, теби ћу оставити моју стражу,
чуваћеш банку. У противном, опљачкаће је мештани,
а кривицу ће приписати Собољеву - рече генерал.
- Ваше превасходство! Михаиле Дмитричу! -
завапи заставник. - Ја бих такође хтео у
Константинопољ!
- А ко ће бранити Вагвагу Андгејевну? - с пре-
кором откотрља Д’Евре.
Собољев извуче из џепа златан сат, звонко одиже
поклопчић.
- Пола шест. За око два, два и по сата почеће да
свиће. Еј, Гукмасове!
- Заповедите, ваше превасходство! - улете у
кабинет лепотан - козачки барјактар.
- Окупљај чете! Да се батаљон построји у
маршевску колону. Заставу и бубњаре напред!
Кренућемо лепо! Да се оседла Гуљнора! Хитро! У шест
нула нула крећемо!
Ордонанс стрмоглаво истрча, а Собољев се
слатко протеже и рече:
- Е па, Варвара Андрејевна, или ћу постати јунак
већи од Бонапарте, или ћу изгубити, најзад, своју
луду главу.
- Нећете изгубити - одговори она гледајући у
генерала с искреним усхићењем - толико је сада био
леп, прави Ахилеј.
- Тпу-тпу-тпу - сујеверно отпљуцну Собољев.
- Још није касно да се предомислите! - трже се
Перепјолкин. - Дозволите, Михаиле Дмитријевичу, да
вратим Гукмасова!
Он већ и корак начини према излазу, али у том
тренутку...
... У том тренутку са степеништа се зачу топот
многих чизама, врата се отворише широм и уђоше
двојица: Лаврентије Аркадјевич Мизинов и
Фандорин.
- Ерасте Петровичу! - цикну Варја и замало му се
не обеси о врат, али се на време трже.
Мизинов промрмља:
- Аха, он је ту! Одлично!
- Ваше високопревасходство? - намршти се
Собољев опазивши иза леђа придошлих плаве
жандармске мундире. - Откуд ви овде? Ја сам,
наравно, испољио самовољу, али ипак, да ме хапсите
- то је превише.
- Да вас хапсимо? - зачуди се Мизинов. - Због
чега? Једва сам се пробио до вас на дресини, са
жандармском получетом. Телеграф не ради, пут је
пресечен. Три пута су осипали на нас паљбу, изгубио
сам седморицу. Ево, метак ми је пробио шињел. - Он
показа рупу на рукаву.
Напред искорачи Ераст Петрович. За време
одсуствовања није се нимало изменио, само је био
одевен цивилно, као прави кицош: цилиндар, плашт
с пелерином, уштиркан оковратник.
- Здрави били, Варвара Андрејевна - љубазно
рече титуларни саветник. - К-како вам је порасла
коса. Можда је, овако, ипак боље.
Собољеву се лако поклони:
- Честитам на с-сабљи с брилијантима, ваше
превасходство. То је висока част.
Перепјолкину је једноставно климнуо главом, па
се најзад обрати дописнику:
- Селам алејкум, Анвар-ефендијо.
 Глава тринаеста

у којој Фандорин
андорин држи дуг говор

Фандорин стрже с рамена огртач и у његовој

десној руци слабо блесну брунирани челик лепог
револвера. Исте секунде Мизинов пуцну прстима, у
кабинет уђоше два жандарма и уперише карабине у
новинара.
- Каква је ово лакрдија?! - дрекну Собољев. -
Какав сад „селам алејкум“? Какав сад „ефендија“?
Варја се окрете према Шарлу. Овај је стајао
поред зида руку прекрштених
тених на прсима и гледао у
титуларног саветника с неповерљиво-подсмешљивим
подсмешљивим
осмехом.
 - Ерасте Петровичу! - промуца Варја. - Али ви сте
отишли по Маклафлина!
- Варвара Андрејевна, ја јесам отишао у
Енглеску, али уопште не по Маклафлина. Мени је б-
било јасно да њега тамо нема, нити га може бити.
- Али нисте ни реч рекли кад је његово
величанство... - Варја запе, замало не избрбљавши
државну тајну.
- Моји аргументи не би могли б-бити доказани. А
у Европу се свеједно морало ићи по информације.
- И шта сте то тамо открили?
- Као што се и могло очекивати, нису у питању
роварења енглеског кабинета. То је под један. Јесте,
у Лондону нас не воле. Јесте, спремају се за велики
рат. Али да убијају гласоноше и да праве диверзије -
то је већ превише. Не иде уз британски спортски дух.
Исто то рекао ми је и гроф Шувалов.
Н-навраћао сам у редакцију Дејли поста, уверио
се у потпуну невиност Маклафлинову. То је под два.
П-пријатељи и колеге говоре о Шејмасу као о
непосредном и простодушном човеку који не подр-
жава енглеску политику и, штавише, безмало да је
повезан с ирским националним покретом. Никако не
може да личи на агента лукавог Дизраелија.
У повратку - ионако ми је већ б-било успут -
свратио сам у Париз и у њему се задржао неко време.
Скокнуо сам до редакције Реви паризјена...
Д’Евре се помери и жандарми подигоше запете
карабине. Новинар изражајно заврте главом и сакри
руке натраг, под набор капута.
- Ето, ту је и постало јасно - настави Ераст
Петрович као да се ништа није десило - да славног
Шарла Д’Евреа у рођеној редакцији никад нису
видели. То је под три. Он је своје сјајне чланке, есеје
и фељтоне слао поштом или телеграфом.
- Па шта онда? - успротиви се Собољев. - Шарл
није салонски тип, он је авантуриста.
 - Чак у д-далеко већој мери него што
претпоставља ваше превасходство. Мало сам копао
по годишњим комплетима Реви паризјена и указале
су се веома занимљиве подударности. Прве публи-
кације господина Д’Евреа послате су из Бугарске пре
десет година - управо у то време је у Дунавском
вилајету губернатор био Мидхат-паша, који је за
секретара имао младог чиновника Анвара. Године
1868. Д’Евре упућује из Константинопоља низ
изванредних скица о животу на султанском двору. То
је период првог узлета Мидхат-паше, када је позван у
престоницу да управља Државним саветом. Годину
дана каснИје, реформатора упућују у почасно
изгнанство, у далеко Међуречје, и оштро перо
талентованог новинара, као зачарано, премешта се
из Константинопоља у Багдад. Три године (а управо
толико је Мидхат-паша био губернатор у Ираку)
Д’Евре пише о ископинама асирских градова, о
арапским шеицима и о Суецком каналу.
- Штимовање! - љутито прекиде говорника
Собољев. - Шарл је путовао по читавом Истоку. Писао
је и из других места, а њих не спомињете јер се не
уклапају у вашу хипотезу. На пример, 73. године био
је са мном у Хиви. Заједно смо умирали од жеђи,
заједно се купали у зноју. И никаквог Мидхата тамо
није било, господине иследниче!
- А одакле је дошао у Средњу Азију? - упита
Фандорин генерала.
- Мислим из Ирана.
- Претпостављам да није из Ирана већ из Ирака.
Крајем 1873. године новине штампају његове лирске
етиде о Хелади. Запгго одједном о Хелади? Па зато
што покровитеља нашег Анвар-ефендије у то време
пребацују у Солун. Узгред, Варвара Андрејевна,
сећате ли се чудесне новеле о старим чизмама?
Варја потврдно климну главом гледајући у
Фандорина као зачарана. Овај је очигледно говорио
нешто нечувено, али како сигурно, како лепо,
одлучно! И потпуно је престао да муца.
- Тамо је споменут бродолом који се десио у
Термаикоском заливу у новембру 1873. године.
Између осталог, на обали тога залива налази се град
Солун. Из истог тог чланка схватио сам да се 1867.
године аутор налазио у Софији, а 1871 - у Међуречју,
јер су управо тада арапски номади поклали
британску археолошку експедицију сера Ендрјуа
Вејарда. После „Старих чизама“ почео сам већ
озбиљно да сумњам у месје Д’Евреа, али ме је он,
више пута, збунио својим вештим маневрима... А
сада - Фандорин склони револвер и окрену се према
Мизинову - дајте да срачунамо штету која нам је
нанета делатношћу господина Анвара. Месје Д’Евре
придружио се корпусу Ратних дописника крајем јуна
прошле године. То је био период победничког
наступања наше армије. Дунав је савладан, турска
армија је деморалисана, отворен је пут према
Софији, а оданде и према Константинопољу. Одред
генерала Гурка већ је заузео Шипкински превој, кључ
за Велики балкански гребен. Суштински - за нас већ
добијен рат. Али шта се даље збива? Због судбинске
збрке са шифрованом поруком наша војска заузима
ником потребан Никопољ, а за то време корпус
Осман-паше несметано улази у пусту Плевну,
потпуно нам разбивши офанзиву. Присетимо се
околности те загонетне епизоде. Шифрант Јабуков
чини тежак преступ оставивши на столу тајну
депешу. Зашто је Јабуков то учинио? Зато што га је
узбудила вест о неочекиваном доласку веренице,
госпође Суворове.
Сви погледаше у Варју и она се осети као да
представља некакав материјални доказ.
- А ко је Јабукову јавио за долазак веренице?
Новинар Д’Евре. Кад је шифрант, луд од радости,
одјурио, довољно је било преписати шифровану
поруку, заменивши у њој „Плевну“ „Никопољем“.
Наше војне шифре, благо говорећи, нису претешке. О
предстојећем маневру руске армије Д’Евре је знао јер
сам вам ја, Михаиле Дмитријевичу, у његовом
присуству испричао о Осман-паши. Сећате ли се
нашег првог сусрета?
Собољев смркнуто климну главом.
- Даље, да се присетимо епизоде са митским Али-
бејом, кога је Д’Евре тобоже интервјуисао. Тај
„интервју“ коштао нас је две хиљаде мртвих, и сад је
руска армија укопана код Плевне већ озбиљно и на
дуго. Ризичан трик - Анвар је неизбежно навлачио на
себе подозрење, али није имао излаза. Јер, на крају
крајева, Руси су једноставно могли да оставе
заштитне снаге против Османа, а главне снаге да
покрену даље на југ. Ипак, разбијање првог напада
створило је код наше команде представу о
преувеличаној опасности од Плевне, и армија је
нагрнула на малу бугарску варош свом снагом.
- Чекајте, Ерасте Петровичу, али Али-беј је
стварно постојао! - трже се Варја. - Видели су га у
Плевни наши доушници!
- На то ћемо се вратити мало касније. А сада да
се сетимо околности друге Плевне, за коју смо
кривицу били свалили на издају румунског
пуковника Лукана, који је Турцима одао нашу
диспозицију. Ви сте били у праву, Лаврентије
Аркадијевичу, Ј из Лукановог блокнота - то јесте
„новинар“, „журналист“, само не Маклафлин већ
Д’Евре. Румунског уображењака он је заврбовао без
нарочитих потешкоћа - карташки дугови и
прекомерне амбиције учинили су пуковника лаким
пленом. А у Букурешту се вешто послужио госпођом
Суворовом да би се отарасио агента који више није
био од користи, напротив - почињао је да представља
опасност. Осим тога, претпостављам да је Анвар
осетио потребу да се види с Осман-пашом.
Изгнанство из армије - привремено и с унапред
планираном рехабилитацијом - пружало му је такву
могућност. Француски дописник одсуствовао је читав
месец. И управо у то време наша обавештајна служба
је дојавила да турски командант има тајанственог
саветника Али-беја. Тај исти Али-беј се, са својом
упадљивом брадом, намерно појављивао тамо где је
било доста људи. Мора да сте нам се добро наругали,
господине шпијуне.
Д’Евре не одговори. Гледао је у титуларног
саветника пажљиво и као да је нешто ишчекивао.
- Појављивање Али-беја у Плевни послужило је да
се с новинара Д’Евреа отклони подозрење због оног
злосрећног интервјуа. Уосталом, не сумњам да је
Анвар искористио тај месец да за себе извуче дебелу
корист: вероватно се договорио са Осман-пашом о
заједничком будућем деловању, обезбедио поуздану
везу. Јер, наша контраобавештајна служба није
бранила дописницима да имају у опкољеном граду
сопствене информаторе. Анвар-ефендија могао је, по
жељи, чак и на неколико дана да оде у
Константинопољ, јер Плевна још није била одсечена.
Врло једноставно - доспе до Софије, а ту седне у воз
и сутра је већ у Стамболу.
Трећи јуриш за Осман-пашу је био нарочито
опасан, и то пре свега због неочекиваног напада
Михаила Дмитријевича. Ту је Анвар имао среће, а ми
не. Изневерила је судбинска случајност - на путу за
штаб ваш ађутант Зуров прогалопирао је поред
новинара и довикнуо да сте ви у Плевни. Анвар је,
разуме се, одлично схватио и значај тога саопштења
и због чега је Зуров послат у команду. Било је
потребно добити на времену, дати Осман-паши
могућност да изврши прегруписавање и да Михаила
Дмитријевича и његов невелики одред избаци из
Плевне пре него што дође појачање. И Анвар поново
ризикује, импровизује. Дрско, виртуозно, тален-
товано. И као увек, немилосрдно.
Док су новинари, сазнавши о успешном маневру
јужнога крила, утркујући се полетели према
телеграфским апаратима, Анвар се дао у потеру за
Зуровим и Казанзакијем. На свом знаменитом
Јатагану он их је без муке стигао и, нашавпш се на
месту где није било никога, убио обојицу. Очигледно
је у тренутку напада јахао између Зурова и
Казанзакија, при чему му се коњички капетан нашао
са десне стране, а жандарм са леве. Анвар пуца
хусару у леву слепоочницу - изблиза, а следећег
тренутка испаљује метак у чело потпуковнику, који
се осврнуо на пуцањ. Све то трајало је не више од
секунде. Наоколо се креће војска, али коњица јаше
увалом, не види се, а пуцњи у јеку канонаде тешко да
су могли скренути на себе пажњу. Зуровљев леш
убица није померио с места, али му је зарио у
лопатицу жандармов ханџар. Дакле, најпре је пуцао у
њега а потом га мртвог пробуразио бодежом, а не
обрнуто, како смо пре мислили. Циљ је јасан - да се
баци сумња на Казанзакија. Из истих разлога Анвар
је превукао потпуковниково тело у оближњи шибљак
и инсценирао његово самоубиство.
- А шта је са писмом? - сетила се Варја. - Од
онога, како оно беше, Враголанчета?
- Величанствен потез - признаде Фандорин. -
Очигледно, турска обавештајна служба је још из
тифлиског периода знала за противприродне Казан-
закијеве склоности. Претпостављам да је Анвар-
ефендија мотрио на потпуковника, не искључујући
могућност да касније прибегне уцени. Ипак, догађаји
су се окренули другачије и корисна информација
употребљена је да се завара траг. Анвар је једно-
ставно узео чисти лист папира и на брзину сачинио
карикатуралну хомосексуалну поруку. Ту је претерао,
и мени је још онда писмо било сумњиво. Као прво,
тешко је поверовати да грузијски кнез толико лоше
пише на руском - па гимназију је, ваљда, завршио. А
као друго, вероватно се сећате како сам питао
Лаврентија Аркадјевича за коверат па се испоставило
да је хартија била у покојниковом џепу без икакве
коверте. Онда је несхватљиво како је могла да се
тако добро очува. Јер, требало би да ју је Казанзаки
носио са собом читаву годину!
- Све је то дивно - не издржа Мизинов - и ви ми
своје расуђивање излажете већ други пут у протеклом
дану, али ја опет питам: Зашто сте ћутали? Зашто
раније нисте поделили са нама сумње?
- Кад оповргаваш једну верзију, треба да
истакнеш другу, а она ми се никако није склапала -
одговори Ераст Петрович. - Опонент се служио
сувише разноврсним методама. Стид ме је да
признам, али извесно време највише сам сумњао на
господина Перепјолкина.
- Јеремеја? - запањи се Собољев и само рашири
руке. - Е па, господо, ово је већ параноја.
Перепјолкин пак неколико пута затрепта и
нервозно развуче крути оковратник.
- Да, глупо је - сложи се Фандорин. - Али
господин потпуковник нам се стално мотао испред
ногу. И само његово појављивање изгледало је
прилично сумњиво: заробљавање и чудновато ослоба-
ђање, неуспели пуцањ изблиза. Башибозуци обично
пуцају прецизније. Затим случај са шифровањем -
телеграм с наредбом да се крене на Никопољ
генералу Криденеру предао је управо Перепјолкин. А
ко је подстакао поверљивог новинара Д’Евреа да се
пробије до Турака, у Плевну? А загонетно слово Ј?
Јер Јеремеја Јоновича су, по Зурову, склоном да лако
прилепи надимак, почели да зову „Жером“. То је с
једне стране. А с друге, сложићете се, начин
прикривања Анвар-ефендије био је просто идеалан.
Могао сам колико год хоћете да градим логичке
низове, али требало је само да погледам у Шарла
д’Евреа и сви закључци би се расули у прах. Та погле-
дајте тог човека. - Фандорин показа према новинару.
Сви погледаше у Д’Евреа, а овај се с претераном
скромношћу поклони. - Може ли се поверовати да је
овај шармантни, духовити, прави европски господин
и подмукли, сурови шеф турске тајне службе - иста
особа?
- Никада и нипошто! - изјави Собољев. - Ја ни
сад у то не верујем!
Ераст Петрович задовољно климну главом.
- Сада о случају с Маклафлином и нереали-
зованим пробојем. Ту је све било једноставно, нема
никаквог ризика. Натукнути лаковерном Шејмасу
„сензационалну“ вест није било тешко. Информатор,
којега је тако скривао од нас, и којим се поносио,
вероватно је радио за вас, ефендијо.
Варја задрхта, толико јој беше неугодно од тог
обраћања упућеног Шарлу. Не, овде нешто није у
реду! Какав је он „ефендија"!
- Ви сте вешто рачунали с Маклафлиновом
простодушношћу, али и с његовом таштином. Он је
тако завидео сјајном Шарлу д’Евреу, тако је маштао
да га превазиђе! До тог тренутка то му је успевало
само у шаху, па и то не увек, и одједном - такав
фантастичан срећни случај!
Exclusive information from most reiable sources!25
И то каква information! За такве податке сваки
репортер ће душу продати ђаволу. Да Маклафлин
није успут срео Варвару Андрејевну и да се није
избрбљао... Осман би натерао у бег гренадирски
корпус, пробио би блокаду и примакао се Шипци.
Тада би се на фронту створила пат ситуација.
- Али ако Маклафлин није шпијун, куд је онда
нестао? - упита Варја.
- Сећате ли се шта је Ганецки причао о томе како

25 Ексклузивна информација из веродостојних извора (енгл.).

су башибозуци напали његов штаб и уважени генерал
је једва успео да изнесе живу главу? Мислим да
диверзанти нису тражили Ганецког већ Маклаф-
лина. Њега је неопходно било уклонити, и он је
ишчезао. Без трага. Обманути и оклеветани Ирац
сада највероватније лежи негде на дну реке Вид с
каменом о врату. Или су га, можда, башибозуци, по
својој лепој навици, исекли на комаде.
Варја се стресе сетивши се како је дописник
округлог лица, кад су се последњи пут видели,
таманио пирошке са слатким. Било му је преостало
од живота још само неколико сати...
- Зар вам није било жао сиротог Маклафлина? -
заинтересова се Фандорин, али му Д’Евре (или доиста
Анвар-ефендија?) префињеним гестом предложи да
насгави, и поново сакри руку иза леђа.
Варја се сети да, према психолошкој науци,
скривање руке иза леђа означава затвореност и
одсуство жеље да се говори истина. Да ли је могућно?
Она приђе новинару, испитивачки му се загледа у
лице покушавајући да у познатим цртама открије
непгго туђе, страшно. Лице му је било исто онакво
какво је било увек, можда нешто мало блеђе. Д’Евре
није гледао у Варју.
- Пробој није успео, али сте ви опет изишли суви
из воде. Ја сам веома журио из Париза овамо, на
ратиште. Већ сам сигурно знао да сте ви - ви, и
одлично сам схватао колико сте опасни.
- Могли сте да пошаљете телеграм - прогунђа
Мизинов.
- Какав, ваше превасходство? „Новинар Д’Евре је
- Анвар-ефендија“? Ви бисте рекли да је Фандорин
полудео. Сетите се колико дуго сам морао да вам
излажем доказе - ви никако нисте хтели да се
растанете с верзијом о енглеским роварењима. А
генерал Собољев, као што видите, ни после мојих
опширних објашњења не верује.
 Собољев тврдоглаво заврте главом:
- Саслушаћемо вас до краја, Фандорине, а затим
ћемо реч дати Шарлу. Претрес не може да се састоји
само од говора тужиоца.
- Merci, Michel- кратко се осмехну Д’Евре. -
Comme dit l’autre, а friend in need is a friend indeed !26
Један одговог, молим, од monsieur procureur.27 Пге
свега, у ком тгенутку вам је уопште пало на памет да
сумњате у мене? Au commencement?28 Будите добри,
удовољите мојој гадозналости.
- Како у ком? - зачуди се Ераст Петрович. -
Показали сте велику неопрезност. Не можете се баш у
тој мери кочоперити и потцењивати противника!
Требало ми је само да први пут видим ваш потпис у
Реви паризјену – D’Hevrais - и да се одмах сетим да је
наш главни опонент Анвар-ефендија, према неким
подацима, рођен у босанском граду Хевраису.
D’Hevrais, „Хеврајски“ - то је, сложићете се, сувише
прозиран псеудоним. То је, наравно, могло да се
покаже као случајно подударање, али је овако или
онако изгледало сумњиво. Вероватно у почетку своје
новинарске делатности нисте још ни претпостављали
да маска дописника може да вам затреба за акцију
сасвим другога типа. Сигуран сам да сте за париске
новине почели да пишете из потпуно наивних
побуда: давали сте одушка својим несвакидашњим
литерарним способностима, а уједно сте код
Европејаца почели да будите интересовање за
проблеме Турске империје и, посебно, за фигуру
великог реформатора Мидхат-паше. И нисте лоше
обавили задатак. Име мудрог Мидхата фигурира у
вапшм публикацијама не мање од педесет пута.

26 Хвала вам, Мишел. Што се каже, пријатељи се познају у невољи

(франц. и енгл.).
27 Господина тужиоца (франц.).
28 Први пут (франц.).
Може се рећи да сте управо ви начинили пашу
популарном и цењеном личношћу у читавој Европи, а
посебно у Француској, где се он, узгред да кажем, и
сада налази.
Варја уздрхта сетивши се како је Д’Евре говорио
о жарко вољеном оцу који живи у Француској. Није
ваљда све ово истина? Она с ужасавањем погледа у
дописника. Овај је и даље чувао потпуну хлад-
нокрвност, али се његов осмех Варји учини помало
измученим.
- Кад смо код тога, ја не верујем да сте ви издали
Мидхат-пашу - настави титуларни саветник. - То је
нека суптилна игра. Сада, после пораза Турака, он ће
се вратити, овенчан ловорикама паћеника, и опет ће
стати на чело владе. Са гледишта Европе, просто
идеална фигура. У Паризу га скоро на рукама носе. -
Фандорин додирну руком слепоочницу и Варја
изненада примети колико је блед и уморан.
- Веома сам журио да се вратим, али триста
врста од Софије до Германлија одузеле су ми више
времена него хиљаду и по врста од Париза до Софије.
Путеви у позадини - то је неописиво. Хвала богу,
Лаврентије Аркадјевич и ја стигли смо на време. Чим
је генерал Струков рекао да су његово превасходство
и новинари отишли у Сан Стефано, схватио сам: ево
га, то је самртни потез Анвар-ефендије. Није случајно
ни телеграф покидан. Веома сам се уплашио,
Михаиле Дмитријевичу, да ће овај човек искористити
вашу смелост и частољубље и наговорити вас да
уђете у Константинопољ.
- А што ли сте се тако уплашили, господине
тужиоче? - иронично упита Собољев. - Но, ушли би
руски војници у турску престоницу, па шта онда?
- Како шта?! - ухвати се Мизинов за срце. - Ви
сте полудели! То би био крај свему!
- Чему „свему“? - слеже раменима Ахилеј, али
Варја примети узнемиреност у његовим очима.
 - Нашој армији, нашим освајањима, Русији! -
страшним гласом изговори заповедник жандар-
мерије. - Амбасадор у Енглеској, гроф Шувалов,
послао је шифровану поруку. Он је сопственим очима
видео тајни меморандум Сентџејмског кабинета.
Према тајном споразуму Британске и Аустроугарске
империје, у случају да се у Константинопољу појави
макар један руски војник, оклопна ескадра адмирала
Горнбија истог часа отвара паљбу, а аустроугарска
армија прелази српску и руску границу. Ето тако,
Михаиле Дмитријевичу. У том случају очекивао би
нас пораз далеко страшнији од кримског. Земља је
исцрпљена епопејом Плевне, флоте у Црном мору
нема, државна благајна је празна. То би била потпуна
катастрофа.
Собољев је изгубљено ћутао.
- Али ваше превасходство је имало довољно
мудрости и уздржаности да не иде даље од Сан
Стефана - с поштовањем каза Фандорин. - Значи,
Лаврентије Аркадјевич и ја нисмо морали баш толико
да журимо.
Варја запази како лице Белога Генерала
поцрвене. Собољев се накашља и значајно климну
главом, с интересовањем разгледајући мермерни под.
И морало је да се деси да се управо у том
тренутку прогура на врата барјактар Гукмасов. Он
искоса, непријатељски погледа према плавим
мундирима и гракну:
- Дозволите да се обратим, ваше превасходство!
Варји постаде жао јадног Ахилеја, она окрете
главу у страну, а тупан барјактар исто онако
продорно одрапортира:
- Тачно је шест сати! Према наредби, батаљон је
постројен, Гуљнора оседлана! Чекамо само ваше
превасходство и - напред, ка цариградској капији!
- Остав, тикване - сав црвен, промумла наш
јунак. - До ђавола и капија...
 Гукмасов изгубљено устукну иза врата. Тек што
су се крила затворила за њим, деси се нешто
неочекивано.
- Et maintenant, mesdames et messieurs, la parole
est a la défense!29 - гласно објави Д’Евре.
Он извуче десну руку иза леђа. Испоставило се
да у руци има пиштољ. Пиштољ два пута избљува
гром и муњу.
Варја спази да су, као по договору, обојици
жандарма пробијени мундири на левој страни груди.
Карабини полетеше на под, жандарми се сручише
готово нечујно.
У ушима је одзвањало од пуцњева. Варја није
успела ни да крикне ни да се уплаши - испруживши
леву руку Д’Евре је вешто шчепа за лакат и привуче
је к себи, заклонивши се њоме као штитом.
Драма Ревизор, нема сцена, ошамућено помисли
Варја видевши како у вратима израста и кочи се у
месту крупни жандарм. Ераст Петрович и Мизинов
истурише напред револвере. Генералово лице било је
љуто, титуларног саветника - несрећно. Собољев
беше раширио руке и остао тако слеђен. Мића
Гридњов је зинуо и трептао својим дивним трепа-
вицама. Перепјолкин је подигао руку да поново
закопча оковратник и заборавио да је спусти.
- Шарле, ви сте полудели! - повика Собољев,
иступивши корак напред. - Скривати се иза даме!
- Али месје Фандогин је доказао да сам Тугчин -
подсмешљиво одговори Д’Евре. Варја на потиљку
осети његов врели дах. - А Тугци се не цифrају с
дамама.
- У-у-у! - завијајући пободе Мића главу као теле и
полете напред.
Д’Евреов пиштољ грмну још једном, тачно испод
Варјиног лакта, и млади заставник, охнувши, паде

29 А сад, даме и господо, реч има одбрана! (франц.).

ничице.
Сви поново премреше.
Д’Евре је вукао Варју некуд назад и у страну.
- Ко се помери с места - пуцам - тихо упозори он.
Варји се учини да се иза њих отворио зид - и
изненада се обоје нађоше у другој просторији.
Ах, да, трезор!
Д’Евре залупи челична врата и навуче резу.
Остали су сами.
 Глава четрнаеста

у којој се грди Русија и звучи Дантеов

теов језик

Д’Евре пусти Варју и она, ужаснута, посрну у

страну.
Иза тешких врата допирао је пригушени жамор
гласова.
- Изнесите своје услове, Анваре! - то је био Ераст
Петрович.
- Никаквих услова! (Мизинов). Одмах отварајте
или ћу наредити да се врата разбију динамитом!
- Ви командујте у свом жандармском корпусу!
(Собољев). Ако ће се динамитом - она ће погинути!
- Господо! - повика на француском Д’Евре, који
није био никакав Д’Евре. - То на крају крајева није
уљудно! Не дајете ми да попричам с дамом!
 - Шарле! Или како се већ тамо зовете! - снажним
генералским басом продра се Собољев. - Ако с главе
Варваре Андрејевне зафали макар једна влас, ја ћу
вас обесити на стубу, без икаквог суда и истраге!
- Још једна реч и ја ћу пуцати најпре у њу а
потом у себе! - драматично повиси тон Д’Евре и
изненада намигну Варји, као да је одвалио не сасвим
пристојну али ужасно смешну досетку.
Иза врата настаде тишина.
- Немојте гледати у мене тако као да су ми
одједном израсли рогови и кљове, мадмазел Барбара
- полугласно рече Д’Евре својим уобичајеним тоном и
уморно протрља очи. - Разуме се, нећу вас убити и
нипошто не бих излагао ваш живот опасности.
- Да? - отровно запита она. - Па онда чему цела
ова лакрдија? Зашто сте убили три потпуно недужна
човека? Чему се надате?
Анвар-ефендија (на Д’Евреа је требало
заборавити) извуче сат.
- Шест и пет. Била ми је потребна „цела ова
лакрдија“ да добијем на времену. Узгред, за месје
потпоручника можете бити мирни. Знајући да вам
много значи, само бутину сам му пробушио, ништа
страшно. Још ће се после хвалити да је рањен у боју.
А жандарми, шта ћемо, таква им је служба.
Варја опрезно упита:
- Да добијете на времену? Зашто?
- Видите, мадмазел Барбара, према плану, кроз
један сат и двадесет пет минута, то јест у пола осам,
у Сан Стефано треба да уђе анадолијски стрељачки
пук. То је једна од најбољих јединица у читавој
турској гарди. Претпостављало се да ће се Собољев-
љев одред већ пробити на периферију Стамбола,
налетеће на паљбу енглеске флоте и узмаћи натраг.
Гардисти би их напали док се повлаче у нереду - из
позадине. Леп план, и до последњег момента је све
ишло као по лоју.
 - Какав сад план?
- Па кажем - леп. За почетак, тек мало подбости
Мишела на мисао о саблажњиво остављеном
путничком возу. Ту сте ми ви веома помогли,
захваљујем: „Отвориш књигу, попијеш врелог чаја“ -
то је било величанствено. Даље је било једноставно -
силно частољубље нашег неупоредивог Ахилеја,
његова необузданост и вера у своју звезду доврши-
ли би ствар. О, Собољев не би погинуо. Ја то не бих
допустио. Пре свега, искрено сам му привржен, а
затим, заробљавање великог Ак-паше послужило би
као ефектан почетак друге етапе Балканског рата... -
Анвар уздахну. - Штета што је пропало. Ваш млади
старчић Фандорин заслужио је аплауз. Што би рекли
источњачки мудраци, то је карма.
- Шта-шта би рекли? - зачуди се Варја.
- Ето видите, мадмазел Барбара, ви сте
образована, интелигентна госпођица, а не знате
елементарне ствари - с прекором каза чудновати
сабеседник. - „Карма“ - то је један од темељних
појмова индијске и будистичке филозофије. Нешто
попут хришћанског усуда, али далеко занимљивије.
Невоља Запада је у томе што пренебрегава мудрости
Истока. А Исток је далеко древнији, промишљенији и
сложенији. Моја Турска се налази управо на
раскршћу Запада и Истока, та земља могла би имати
велику будућност.
- Доста лекција - прекиде његова расуђивања
Варја. - Шта намеравате да радите?
- Како шта? - зачуди се Анвар. - Природно, да
чекам пола осам. Првобитни план је пропао, али
анадолијски стрелци ће свеједно стићи. Почеће
битка. Ако победе наши гардисти - а они имају и
бројну предност, и обученост, и фактор изненађења -
ја сам избављен. Ако се пак Собољевљеви одрже...
Али нећемо гатати. Узгред, - он озбиљно погледа
Варји у очи - позната ми је ваша одлучност, али
немојте ни помишљати да своје пријатеље
упозоравате на напад. Ако само зинете да бисте
викнули, ја ћу бити принуђен да вам зачепим уста.
Учинићу то без обзира на поштовање и симпатију
коју према вама гајим.
Код ових речи он развеза машну, начини од ње
чврсто клупко и стави га у џеп.
- Дами да зачепите уста? - подсмехну се Варја. -
Као Француз сте ми се више допадали.
- Уверавам вас, француски шпијун поступио би
на мом месту потпуно исто, кад би од његових потеза
зависило толико тога. Ја сам навикао да не жалим
сопствени живот, много пута сам главу ставио на
коцку због вишег интереса. И то ми даје право да не
жалим ни животе других. То је, мадмазел Барбара,
игра равноправних. Сурова игра, али живот је иначе
суров. Мислите да ми није жао небојше Зурова или
добрице Маклафлина? Још како ми је жао, али има
вредности важнијих од сентимената.
- Па какве су то вредности? - узвикну Варја. -
Објасните ми, господине интриганте, због каквих се
то високих идеја може убити човек који се према
теби односи као према пријатељу?
- Одлична тема за разговор. - Анвар примаче
столицу. - Седите, мадмазел Барбара, треба да
прекратимо време. И не гледајте ме као вука. Ја
нисам чудовиште, ја сам само непријатељ ваше
земље. Не желим да ме сматрате бездушним
монструмом, каквим ме је приказао натприродно
проницљиви месје Фандорин. Ето кога је требало
благовремено учинити безопасним... Да, ја јесам
убица. Али сви ми овде смо убице - и ваш Фандорин,
и покојни Зуров, и Мизинов. А Собољев - тај је супер-
убица, он једноставно плива у крви. У нашим
мушким забавама могућне су само две улоге: убица
или убијени. Немојте имати илузија, мадмазел, сви
ми живимо у џунгли. Покушајте да ме гледате без
предубеђења, заборавите на то да сте ви Рускиња а ја
Турчин. Ја сам - човек који је изабрао веома тежак
пут у животу. Уз то човек који према вама није
равнодушан. Чак сам малчице заљубљен у вас.
Варја се намршти, погођена речју „малчице“.
- Баш вам хвала.
- Па ето, незграпно сам се изразио - рашири руке
Анвар. - Ја не могу себи да дозволим да се заљубим
озбиљно, то би била недопустива и опасна раскош. И
нећемо о томе. Боље да одговорим на ваше питање.
Обманути или убити пријатеља - тешко је искушење,
али некад се дешава да се мора начинити и тај
преступ. Ја сам морао... - Угао усана му се нервозно
трже. - Ипак, ако се потпуно подредиш великом
циљу, онда мораш да жртвујеш личне склоности.
Треба ли далеко тражити примере?! Сигуран сам да
ви, као напредна девојка, ватрено подржавате
револуционарне идеје. Зар није тако? Видим, код вас
у Русији револуционари су већ почели да пуцкарају.
А ускоро ће почети прави тајни рат - верујте
професионалцу. Идеалистички усмерени младићи и
девојке почеће да дижу у ваздух дворце, возове и
кочије. А у њима ће се, осим реакционара-министара
или злочинаца-губернатора, неизбежно наћи и
невини људи - рођаци, помоћници, слуге. Али због
идеје - нека, може се. Сачекајте мало. Ваши
идеалисти ће се и улизивати да би задобили нечије
поверење, и шпијунираће, и обмањиваће, и убијаће
отпаднике - и све због идеје.
- А каква је ваша идеја? - оштро упита Варја.
- Дозволите, рећи ћу вам. - Анвар се ослони
лактом о полицу на којој су лежале врећице с новцем.
- Ја не видим спас у револуцији већ у еволуцији.
Само, еволуцију треба правилно усмеравати, њој
треба помагати. Наш деветнаести век решава
судбину човечанства, у то сам дубоко уверен. Треба
помоћи силама разума и толеранције да превладају; у
противном, Земљу у скорој будућности чекају тешки
и непотребни потреси.
- И где то постоје разум и толеранција? На
поседима вашег Абдул-Хамида?
- Не, наравно. Имам у виду оне земље где се
човек полако учи да поштује себе и друге, да не
побеђује мотком већ убеђивањем, да помаже
слабијима, да толерише оне који другачије мисле. Ах,
какви се обећавајући процеси развијају на западу
Европе и у северноамеричким Сједињеним Држа-
вама! Разуме се, ја сам далеко од тога да идеализујем.
И код њих тамо има много прљавштине, много
злочина, много глупости. Али је општи смер
исправан. Требало би да свет крене управо тим
путем; у противном, човечанство ће утонути у без-
дан хаоса и тираније. Светла тачка на карти планете
засад је још мала, али се она брзо шири. Треба је
само сачувати од навале таме. У току је грандиозна
шаховска партија, и у њој ја играм за беле.
- А Русија, мора бити, за црне?
- Да. Ваша огромна држава данас представља
главну опасност за цивилизацију. Својим простран-
ствима, својим бројним, неписменим становниш-
твом, својом тромом и агресивном државном
машином. Ја одавно мотрим Русију, научио сам
језик, пуно сам путовао, читао историјске радове,
проучавао ваш државни механизам, упознавао се са
вашим вођама. Послушајте само доброг Мишела, који
би да буде - нови Бонапарта! Да ли је мисија рускога
народа - заузимање Цариграда и обједињење
Словена? Због чега? Због тога да би Романови поново
диктирали своју вољу Европи? Кошмарна перспек-
тива! Вама је непријатно да ово слушате, мадмазел
Барбара, али Русија крије у себи страшну опасност за
цивилизацију. У њој харају дивље, рушилачке силе,
које ће се пре или касније пробити напоље, и тада се
свет неће добро провести. То је нестабилна,
незграпна земља, која је упила све најгоре од Запада
и од Истока. Русију је неопходно поставити на место,
скратити јој руке. То ће се окренути вама самима на
корист, а Европа ће добити могућност да се развија у
потребном смеру. Знате, мадмазел Барбара, - овде
Анваров глас неочекивано задрхта - ја веома волим
моју несрећну Турску. То је земља великих
пропуштених могућности. Али ја сам спреман да
свесно жртвујем Османску државу ако ће се тиме од
човечанства уклонити руска опасност. Ако већ
спомињем шах, онда... Знате ли шта је то гамбит?
Не? На италијанском gambetto значи „нога“. Dare
gambetto - „подметнути ногу“. Гамбитом се назива
почетак шаховске партије којим се противнику
жртвује фигура ради постизања стратешког
преимућства. Ја сам разрадио схему те шаховске
партије и у самом њеном почетку подметнуо Русији
саблажњиву фигуру - дебелу, сласну, слабу Турску.
Османска империја ће нестати, али ни цар
Александар неће добити игру. Уосталом, рат се
одвија тако успешно да можда ни за Турску није све
изгубљено. Она има Мидхат-пашу. То је предиван
човек, мадмазел Барбара, ја сам га намерно
привремено извео из игре, али сада ћу га вратити...
Ако, наравно, будем имао ту могућност. Мидхат-
паша ће се вратити у Стамбол неумрљан и узеће
власт у своје руке. Можда ће се тада и Турска
преместити из зоне мрака у зону светлости.
Иза врата допре Мизиновљев глас:
- Господине Анваре, зашто одуговлачите? То је
просто малодушност! Изиђите, обећавам вам статус
ратног заробљеника.
- И вешала због Казанзакија и Зурова - прошапта
Анвар.
Варја набра ваздуха у плућима, али Турчин је
био будан – извади из џепа клупко и изражајно
заврте главом. Затим викну:
 - Морам да размислим, месје генерале!
Одговорићу вам у пола осам!
После тога је на дуго заћутао. Усходао се по
трезору, неколико пута погледао на сат.
- Само да се извучем одавде! - промрмља најзад
тај чудни човек, ударивши песницом по гвозденој
полици. - Без мене, Абдул-Хамид ће прождерати
племенитог Мидхата!
Он погледа у Варју јасним плавим очима, и с
осећањем кривице објасни:
- Опростите, мадмазел Барбара, нервозан сам.
Мој живот у тој партији не значи баш мало. Мој
живот - то је такође фигура, али ја је ценим више од
Османске империје. Рецимо овако: империја - то је
ловац, ја - краљица. Мада се ради победе може
жртвовати и краљица... У сваком случају, партију
нисам изгубио, обезбеђен је реми! - Он се узбуђено
засмеја. - Успео сам да задржим вашу армију код
Плевне много дуже него што сам се надао. Узалуд сте
изгубили и снагу и време. Енглеска је успела да се
спреми за сукоб, Аустрија је престала да се плаши.
Чак и ако не буде друге етапе рата, Русија ће
свеједно остати без добитка. Двадесет година она је
долазила себи после Кримске кампање, још двадесет
година ће лизати ране из овог рата. И то сада, на
крају деветнаестог века, када свака година толико
много значи. За двадесет година Европа ће отићи
далеко напред. А Русији је одсад припремљена улога
другостепене државе. Њу ће разјести чир корупције и
нихилизма, она ће престати да представља опасност
по прогрес.
Ту Варја изгуби стрпљење.
- Ама ко сте ви да судите ко доноси цивили-
зацији добро а ко крах!? Проучавао је државни
механизам, упознавао се с вођама! А са грофом
Толстојем, с Фјодором Михаиловичем Достојевским
јесте ли се упознали? А руску књижевност јесте ли
читали? Шта, нисте имали времена? Два пута два, то
је увек четири, а три пута три је увек девет, је ли?
Две паралелне праве никада се не секу? То се код
вашег Еуклида не секу, а код нашег Лобачевског су
се пресекле!
- Не разумем вашу метафору - слеже раменима
Анвар. - А руску књижевност сам, дабоме, читао.
Добра књижевност, није слабија од енглеске или
француске. Али књижевност је - играчка, у нормалној
земљи она не може имати посебан значај. Па и сам
сам у извесном смислу литерата. Треба се бавити
конкретним пословима, а не стварати срцепарајуће
бајке. Ено, у Швајцарској нема велике литературе, а
живот је тамо неупоредиво достојанственији него у
вашој Русији. Провео сам у Швајцарској готово цело
детињство и дечаштво, и можете ми веровати...
Он не доврши - у даљини се зачу тресак паљбе.
- Почело је! Ударили су пре времена!
Анвар приљуби ухо уз врата, очи му грозничаво
засијаше.
- Проклетство, и као за пакост, у овом ђаволском
трезору нема ниједног прозора!
Варја је узалуд покушавала да обузда срце које је
лудачки тукло.
Гром пуцњева се приближавао. Она зачу како
Собољев издаје неке команде, али није разабирала
речи. Негде узвикнуше „ала!“, тресну плотун.
Окрећући добош револвера, Анвар је мрмљао:
- Могао бих да направим пробој, али остала су
само три метка... Мрзим неактивност!
Он се трже - пуцњи су се чули у самоме здању.
- Ако наши победе, послаћу вас у Адрианопољ -
брзо рече Анвар. - Сада ће се, изгледа, рат завршити.
Друге етапе неће бити. Штета. Не испада како
планираш. Можда ћемо се ви и ја још видети. Сада
ме ви, наравно, мрзите, али проћи ће време и
схватићете да сам у праву...
 - Ја не осећам према вама мржњу - рече Варја. -
Једноставно осећам горчину од тога што се тако
талентован човек као ви бави свакојаким прљав-
штинама. Сећам се како је Мизинов читао историјат
вашег живота...
- Заиста? - расејано је прекиде Анвар,
ослушкујући унакрсно пуцање.
- Да. Толико интрига, толико смрти! Онај Черкез
који је пред самим погубљењем певао арије - био вам
је пријатељ? И њега сте такође жртвовали?
- Не волим да се сећам тога случаја - строго
изговори он. - Знате ли ко сам ја? Ја сам - акушер, ја
помажем новорођенчету да дође на свет, и руке ми
морају бити до лактова у крви и слузи...
Плотун груну сасвим близу.
- Сад ћу да отворим врата, - рече Анвар - да
помогнем својима. Ви остајте овде и, тако вам бога,
не промаљајте се. Ускоро ће се све завршити.
Он повуче резу и одједном се укипи - у банци се
више није пуцало. Чуо се говор, али није се
разабирало чији - руски или турски. Варја затаји дах.
- Њушку ћу ти заврнути! У ћошак си се завуко,
мајку ли ти твоју, мајку ли ти! - продра се подофицир
басом, и од тог слатког познатог гласа Варји заигра
цела утроба.
Одолели су! Одбранили се!
Пуцњи су се котрљали све даље и даље, јасно се
зачуло отегнуто „ура!“.
Анвар је стајао затворених очију. Лице му је било
мирно и тужно.
Кад је пуцњава потпуно престала, он одиже резу
и одшкрину врата.
- Готово је, мадмазел Барбара. Ваше заточење је
окончано. Изиђите.
- А ви? - шапну Варја.
- Краљица је жрвована без нарочите користи.
Жао ми је. Све остало остаје на снази. Идите, и
срећно вам било.
- Не! - изви му се она из руке. - Ја вас нећу
оставити овде. Предајте се, сведочићу на суду у вашу
корист.
- Да ми зашију грло а после ме ипак обесе? -
подсмехну се Анвар.
- Не, хвала лепо. Највише на свету не подносим
две ствари - понижење и капитулацију. Збогом,
морам мало да будем сам.
Он ипак ухвати Варју за рукав и, благо је
потиснувши, изгура је кроз врата. Челично крило се
истог трена залупи.

Варја угледа пред собом бледог Фандорина, а

поред разбијеног прозора стајао је генерал Мизинов и
подвикивао на жандарме који су уклањали срчу.
Напољу је већ свитало.
- Где је Мишел? - уплашено упита Варја. -
Убијен? Рањен?
- Жив и здрав - одговори Ераст Петрович,
пажљиво је проматрајући. - Он је у свом елементу -
гони непријатеља. А сироти Перепјолкин је опет
рањен - јатаганом су му пола уха однели. Очито, опет
ће добити орден. И за заставника Гридњова не
брините, и он је жив.
- Знам - рече она, а Фандорин малчице зажмири.
Приђе Мизинов, пожали се:
- Још једна рупа у шињелу. Е, што нам је дан...
Пустио вас? Одлично! Сада можемо и динамитом.
Он се опрезно примаче вратима трезора, пређе
руком по челику.
- Можда ће две коцке експлозива бити сасвим
довољне. Или је много? Добро би било ухватити
ниткова живог.
Иза врата трезора зачу се безбрижно и веома
мелодично звиждукање.
- Он још и звижди! - збуни се Мизинов. - Гле ти
њега! Е, сад ћеш ти мени дозвиждати. Новгородцеве!
Пошаљите неког у вод инжењераца по динамит!
- Д-динамит неће бити потребан - тихо рече
Ераст Петрович ослушкујући звиждукање.
- Ви опет муцате - примети Варја. - Значи ли то
да је све готово? Лупајући чизмама, уђе Собољев у
раскопчаном белом шињелу с црвеним реверима.
- Повукли се! - саопшти он гласом промуклим
после битке. - Губици су ужасни, али нека, ускоро
треба да стигне воз. Ко то тако сјајно изводи? Па то
је Лучија од Ламермура, обожавам то! - и генерал
поче да припева пријатним и мало напуклим
баритоном.

Del ciel clemente un riso,

La vita а noi sara!

- осећајно отпева он последњу строфу, и тад се

иза врата разлеже пуцањ.
 ЕПИЛОГ

Е па, ето, мир је потписан, и то веома добар. А

ви сте злослутили, господине песимисто - рече Варја,
и опет не оно што је хтела.
Са Пећом се титуларни саветник већ опростио, и
јучерашњи оптуженик а данас слободан човек Петар
Јабуков попео се у вагон - да заузме купе и да смести
ствари. Поводом победничког завршетка рата Пећа
је добио и потпуно помиловање и чак медаљу за
ревносну службу.
Могли су да отпутују још пре две недеље, па и
Пећа је пожуривао, али је Варја једнако
одуговлачила, чекала не зна се шта.
Жалосно је што се са Собољевим лоше растала,
увредио се Собољев.
љев. Али, Бог с њим. Таквог јунака ће
неко брзо утешити.
И ево, дошао је дан када се морала опростити с
Ерастом Петровичем. Од јутра је Варја била
нервозна, приредила јадном Пећи хистеричну сцену
због изгубљеног броша, потом се расплакала.
Фандорин је остао у Сан Стефану - с
потписивањем мира дипломатска трчкарања се ни
издалека нису завршила. На станицу је дошао
директно са неког пријема - у фраку, с цилиндром, с
белом свиленом машном. Поклонио је Варји букет
пармских љубичица, уз повремене уздахе премештао
се с ноге на ногу, али данас није заблистао лепим
речима.
- Мир је с-сувише добар - одговори он. - Европа
га неће признати. Анвар је одлично одиграо свој г-
гамбит, а ја сам изгубио. Мени су дали орден, а
требало би ме на суд.
- Како сте неправедни према себи! Ужасно
неправедни! - ватрено поче Варја, плашећи се да јој
не груну сузе. - Због чега ви себе све време
окривљујете? Да није вас, не знам шта би било са
свима нама...
- Отприлике исто ми је рекао и Лаврентије
Аркадјевич - подсмехну се Фандорин. - И обећао коју
год хоћу н-награду која му је у надлежности.
Варја се обрадова:
- Стварно?! Е па хвала богу! И шта сте пожелели?
- Да ме пошаљу у службу некуд преко сто з-
земаља, што даље од свега овога. - Он неодређено
махну руком.
- Какве глупости! А Мизинов?
- Наљутио се. Али реч је реч. 3-завршиће се
преговори, из Константинопоља поћи ћу у Порт Саид,
а одатле паробродом у Јапан. Одређен сам за другог
секретара посланства у Токију. Даље од тога се не м-
може.
- У Јапан... - сузе ипак бризнуше, и Варја их
бесно отресе рукавицом.
Зазвони звонце, локомотива писну. Кроз
вагонски прозор извири Пећа:
 - Варењка, време је. Ево, полазимо.
Ераст Петрович се збуни, спусти поглед.
- Д-до
до виђења, Варвара Андрејевна. Било ми је
јако драго... - и не доврши.
Варја му одједном силовито стеже руку, затрепта
ситно-ситно, збацујући с трепавица сузе.
- Ерасте... - ненадано провали из ње, али ту се
речи заглавише, не излетеше.
Фандорину задрхта брада, он не рече ништа.
Зашкрипаше точкови, вагон се цимну.
- Варја! Одвешће ме без тебе! - очајнички викну
Пећа. - Пожури!
Она се осврну, причека још секунду и скочи на
степеник који заплови пероном.

- ...и пре свега врелу купку. А онда код

Филипова, па желе од марелица, који ти толико
волиш. И у књижару по новине, а после на факултет.
Можеш замислити колико ће бити питања, колико...
колико.
Варја је стајала поред прозора и климала главом
у такту са срећним Пећиним брбљањем. Хтела би да
се нагледа црне прилике која је остала на перону, али
фигура се понашала чудно, расплињавала се. Или
нешто с њеним очима није било у реду?
 ПОЈМОВНИК

Абдул-Азиз - (1830-1876), турски султан 1861-1876,

свргнут од присталица уставне реформе.
Абдул-Хамид I - (1725-1789), турски султан од 1774.
За његове владавине Турска је изгубила многе
територије, као и превласт на Црном мору.
Абдул-Хамид, принц; Абдул-Хамид II - (1842-1918),
турски султан 1876 - 1909, прозван „крвави
султан“. Успоставио је тоталитарни режим а
земљу довео у економску и политичку зависност
од европских сила; збачен у Младотурској
револуцији 1908.
Агафја Тихоиовиа - лице из комада у два чина
Женидба (1833-1841; изведено 1842) Николаја
Васиљевича Гогоља. Агафја Тихоновна,
трговачка кћи, неодлучна удавача, једва успева
да се опре- дели, а када се то најзад догоди -
изабраник бежи кроз прозор. Гогољева Женидба
је у руској култури постала симбол брака без
љубави.
Акселбандери - украсни гајтани око рамена на
официрској униформи, обележје чинова и
специјалних служби; најчешће део свечане
униформе.
Александар II Николајевич - (1818-1881), руски
император од 1855, старији син Николаја I.
Извршио је низ реформи у области локалне
самоуправе, судства, војске, а најважнија је и
најдалекосежнија - укидање крепосног права, тј.
феудалних односа у Русији (1861). После гушења
пољског Јануарског устанка (1863-1864) узима
тврд конзервативни курс у унутрашњој
 политици, који се огледа у низу репресивних
мера за заштиту државе од револуционарних
елемената. За његове владавине Империја је
доживела знатна територијална проширења: у
њен састав коначно улази Кавказ (1864),
Казахстан (1865), као и велики део Средње Азије
(1865-1881, в. под Туркестан; Коканд;
Махрам; Хива; Черњајев; Скобељев). Ради јачања
руског утицаја на Балкану и подршке
ослободилачким тежњама балканских Словена,
премда после дугог опирања, одлучио се за рат
са Турском 1877-1878, који је резултирао
Санстефанским миром (в.) и Берлинским
конгресом (в. Конгрес). Био је честа мета
атентатора-нихилиста, али је неколико пута
преживео (1866, 1867,1879,1880); убио га је
1881, бомбом, народовољац И. Грињевицки. У
руску и бугарску историју ушао је као
Александар II Ослободилац.
Ана - в. Орден св. Ане.
Ана Јоановна - или Ана Ивановна (1693-1740),
нећака, у трећем колену, Петра I Великог, руска
царица од 1730. Позната по екстравагантном и
раскалашном животу свога двора. Нарочито је
волела балове под маскама и лов, италијанску
оперу и балет. Године 1737. основала је прву
балетску школу у Русији. Током њене владавине
отворене су бројне нове богословије, а 1738.
уведена смртна казна за богохуљење. У спољњој
и унутрашњој политици углавном наставља
линију Петра I. Пред саму смрт, за наследника је
прогласила свога нећака Ивана Антоновича, а за
његовог регента Ернста Јохана Бирона (1690-
1772).
Анчар - Antiaris toxicaria, врста жбунасте и дрвенасте
биљке; њен сок налик на млеко садржи снажан
отров (стрихнин), па се у прошлости користио за
 умакање стрела и сечива.
Аскер - турски војник.
Ауфшлаг - зарукавље мундира, обично другачије боје,
извезено или украшено на неки други начин.
Ахалтекијац - средњоазијски коњ племените пасмине,
од назива Ахал-Текијског краја (у близини
Ашхабада).
Бајар - Пјер Терај де Бајар (Вауагс!, око 1473-1524),
француски витез, познат као „витез без мане и
страха“.
Барјактар - потпоручник у козачкој коњици.
Берешчагин - прототип сликара Берешчагина из
Турског гамбита је познати руски сликар
Василиј Васиљевич Верешчагин (1842- 1904),
познат по баталистичким циклусима из
туркестанских ратова, руско-турског рата 1877-
1878, Отаџбинског рата 1812.
Берлински конгрес - в. Конгрес.
Бешмет - кратак постављен полукафтан без копчи,
распрострањен код Татара и кавкаских народа.
Борис, Глеб и царевић Димитрије - Борис (пре 988 -
1015), син кијевског великог кнеза Владимира,
удеони кнез ростовски, св. мученик. После смрти
Владимирове, престо је Борису преотео
Свјатополк и, према верзији из руских летописа,
послао му убице. - Глеб (око 988 - 1015), млађи
брат Борисов, кнез муромски. На путу га је
сустигла вест о смрти оца и брата. Без обзира на
упозорење о завери, пошао је за Кијев, али је на
Конаку близу Смоленска убијен. Браћа Борис и
Глеб сахрањена су заједно у цркви у Вишгороду,
а њихов култ проширио се спонтано међу
народом; канонизовани су 1071. и постали први
руски светитељи. Мошти су им 1115. пренете у
цркву Св. Бориса и Глеба у Вишгороду, али су,
као и црква, уништене за време најезде Бату-
кана у ХП1 веку. Св. Борис и Глеб сматрали су се
 покровитељима руских кнежева и заштитницима
Русије. - Димитрије Иванович (1582-1591), св.
мученик Димитрије, царевић руски, млађи син
Ивана IV (Грозног); после очеве смрти 1584.
Димитрије је заједно с мајком послат у Углич, где
је убијен 1591; по предању, царевићево убиство
наложио је Борис Годунов, који је још тада
намеравао да преузме престо од последњег
Рјуриковича - Фјодора I Ивановича. Под именом
Димитријевим између 1604. и 1612. јављало се
неколико самозванаца, у настојању да приграбе
московски царски престо.
Бородино - в. Ватерло, Бородино, лајпцишка Битка
народа.
Бричка - лака полупокривена кола.
Буцефал - име омиљеног коња Александра
Македонског.
Ватерло, Бородино, лајпцишка Битка народа -
Ватерло, место у Белгији јужно од Брисела. Код
Ватерлоа су јуна 1815. године, у великој бици,
англо-холандска и пруска војска, под командом
Велингтона и Блихера, победиле Наполеона I,
који је после тога био принуђен да се и по други
пут одрекне престола. - Бородино, село стотинак
километара западно од Москве, где се септембра
1812. одиграла главна битка у Наполеоновој
кампањи на Русију. Руска војска, којом је
командовао Кутузов, успела је тада да сачува
главнину снага; управо с намером да сачува
војску за одлучан обрачун с Французима, Кутузов
је после Бородинске битке наредио повлачење из
Москве. - Лајпцишка Битка народа - битка код
Лајпцига, до које је дошло октобра 1813. између
здружених руских, аустријских, пруских и
шведских снага и Наполеонове армије која се
повукла из Русије. У бици је, на обема странама,
учествовало преко пола милиона војника.
Вера Павловна и Лопухов - јунаци романа
Чернишевског Что делать?
Виборшка страна - историјска четврт Санкт
Петербурга, у северо- источном делу града, на
десној обали Неве.
Високоблагородије - титула у обраћању („ваше
високоблагородије“) вишим чиновницима
грађанске, дворске и војне службе, од VIII до V
класе.
Високопревасходство - титула у обраћању („ваше
високопревасходство“) највишим чиновима (III и
II класа) у грађанској, дворској и војној служби -
ранг канцелара и вишег тајног саветника,
односно генерал-фелдмаршала и армијског
генерала / адмирала флоте.
Генерал-ађутант - једно од највиших почасних
војничких звања у Ру- сији; од почетка XIX в.
висок чин императорске свите - царев ађутант;
давао се за истакнуте војне и државничке
заслуге.
Георгије - в. Орден св. Ђорђа Победоносца.
Георгијевски темњак - од 1807. године у Русији је
уведена посебна награда за изузетне ратне
заслуге, која се давала официрима - тзв. златно
оружје (мач, сабља, палош и сл.) с натписом „За
храброст“. Услов за додељивање златног оружја
био је да је официр пре тога одликован било
Орденом св. Ане (в.) најмање IV степена, било
Орденом св. Ђорђа (в.) IV степена. Тада би
официр стицао право да на хладном оружју
носи темњак у боји ленти Ордена св. Ане
(црвена) или св. Ђорђа (црно-наранџасте пруге),
при чему је то оружје могло бити обично,
походно. Георгијевски темњак је, дакле,
подразумевао официра, каваљера Ордена св.
Ђорђа, који је поврх тога одликован још и
златним оружјем.
Главни тужилац Синода - Синод (пун назив Пресвети
сверуски управни синод) био је 1721. до 1917.
врховна црквена институција у Русији. Синод
је, у склопу својих реформи, основао Петар
Велики, уместо Патријаршије, коју је пре тога
укинуо. То је било вишечлано државно-
административно тело, састављено од
световних државних чиновника и црквених
великодостојника, преко којег се остваривала
духовна власт императора. Од 1723. Синод је
признат од стране патријараха помесних
православних цркава као институција која има
сва патријарашка права. Синод је био
надлежан за: тумачење догми и надзор у
обављању обреда, питања духовне цензуре,
мисионарску делатност, борбу с јереси,
решавање црквено-административних питања,
предлагање кандидата за архијереје, а
потврђивао их је цар, итд. Синод је био и
врховна црквено-судска инстанца. С тим у
вези, 1722. године уведена је дужност главног
тужиоца Синода. Главни тужилац је увек био
световно лице. Дужност му је била да руководи
Канцеларијом Синода и врши надзор над
законитошћу рада Синода, водећи рачуна о
интересима државе. Главни тужилац је с
временом постао једини посредник у кому-
никацији Цркве с императором и секуларним
институцијама, те се у државној хијерархији
изједначио с министром.
Глеб - в. Борис, Глеб и царевић Димитрије.
Деј - титула доживотног владара у Алжиру (1671-
1830).
Дизраели - Бенџамин Дизраели (Disraeli, 1804-1881),
познати британски политичар викторијанске
ере, конзервативац; у два наврата премијер.
Димитрије, царевић - в. Борис, Глеб и царевић
 Димитрије.
Драма Ревизор, нема сцена - алузија на завршну
сцену Гогољевог Ревизора (1835, изведено 1836),
где су сви скамењени на вест да је стигао прави
ревизор.
Еспадрон - школско оружје за учење мачевања,
слично сабљи.
Жандармеријски корпус - 1827. године
жандармеријске снаге обухваћене су у
јединствени апарат, подређен Трећем одељењу
Личне канцеларије Његовог Императорског
Величанства (в.), који је све до 1917. вршио
функцију политичке полиције. Корпус је био
извршни орган Трећег одељења, а после укидања
овог одељења, 1880. године - Департмана
полиције Министарства унутрашњих дела.
Замоскворечје - средишњи део Москве, јужно од
Кремља, на супротној, десној обали реке Москве;
насељавали су га од XVII века занатлије, а од
XVIII - претежно трговци.
Керим-паша - Абдул Керим-паша (1811-1885), турски
војсковођа. У генералски чин произведен за
време тзв. Источног рата 1853- 1856. године.
Познат по реформи турске војске према западно-
европским узорима. Као главнокомандујући у
рату са Србима 1876, извојевао блиставу победу.
Као командант Дунавске армије у рату с Русима,
међутим, испољио је фаталну неодлучност.
Коканд - град у западном делу Ферганске долине
јужно од реке Сирдарје, престоница Кокандског
каната, који се простирао дуж горњег тока
Сирдарје, између западних обронака Тјан Шана
и Алтајског горја. Командант руског
експедиционог корпуса генерал Кауфман (в. под
Константин Петрович) у операцијама против
Кокандског каната усмерио је дејства према
тврђави Махрам (в.) и освојио је августа 1875, да
 би недељу дана касније без отпора покорио и сам
Коканд.
Конгрес „у којем ће узети учешће све велике силе...“ -
Берлински конгрес 1878, сазван ради
преиспитивања услова Санстефанског мира (в.)
који је Русија закључила са Турском после рата
1876-1878, а који је био нарочито повољан за
Русију. На иницијативу британског премијера
Дизраелија (в.) и аустроугарске дипломатије,
којој није одговарало јачање руског утицаја на
Балкану, Русија је приморана на међународну
ревизију мировног уговора с Турском. Владајући
кругови Енглеске посебно су негодовали против
руских добитака у Закавказју и стварања
„Велике Бугарске“ као ослонца Русије на
Балкану. Аустро-Угарска је претендовала на
обећану Босну и Херцеговину и отворено је
наступила против услова Санстефанског мира.
Премијер Аустро-Угарске, гроф Андраши,
апеловао је да се сазове европска конференција,
и истовремено почео мобилизацију у Далмацији
и подунавским областима. Тако се Русија, која је
победила Турску, суочила са англо-аустријском
коалицијом. Да би пребродила овакву ситуацију,
Русија је одлучила да закључи тајни уговор с
Енглеском. То се догодило 30. маја 1878. године
у Лондону. По Уговору, Русија се одрекла плана
стварања „Велике Бугарске“ и неких својих
добитака у Малој Азији, а Енглеска је пристала
на остале услове Санстефанског уговора. Исто-
времено, 4. јуна 1878 године, Енглеска и Турска
потписују конвенцију према којој Енглеска
добија могућност окупације Кипра. Заузврат је
понудила Турској помоћ у борби против Русије.
Тако је Енглеска добила најважнију стратешку
тачку у источном Средоземљу. Енглеска обећава
и подршку Аустро-Угарској у Босни и
 Херцеговини. Ова документа су определила
расподелу снага на Берлинском конгресу
(Всемирная история в 10 томах, М. 1960, Т. 7).
Поред страна-потписница, Русије и Турске, на
конгресу су учествовале: Британија, Аустро-
Угарска, Немачка, Француска, Италија, Иран и
представници балканских држава. Под
притиском дипломатске изолације, Русија је
учинила низ по себе неповољних уступака.
Завршни документ Конгреса, Берлински
трактат, предвиђао је независност и тери-
торијална проширења Србије, Црне Горе и
Румуније, аутономију Бугарске и Источне
Румелије као одвојених територија, терито-
ријална проширења Русије на Батум, Карс и
Ардахан, док је Бајазет враћен Турској,
аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине,
као и међународно гарантовану слободну
пловидбу Дунавом од Ђердапа до Црног мора.
Висина ратне штете коју је требало да Турска
намири Русији сведена је са првобитне 1,4
милијарде на 300 милиона рубаља.
Константин Петрович - у Турском гамбиту алудира
се на историјску личност, генерал-ађутанта
Константина Петровича фон Кауфмана (1818-
1882). Овај руски војсковођа прославио се као
освајач Самарканда 1868, Хиве (в.) 1873. и
Коканда (в.) 1875. године.
Контрибуција - принудно убирање новца или робе на
окупираној територији.
Корнет - потпоручник у армијској, односно поручник
у гардијској коњици.
Корчаков, канцелар... - фиктивна личност у Турском
гамбиту, али са јасним алузијама на Александра
Михаиловича Горчакова (1798-1883), пресветлог
кнеза, канцелара, познатог руског државника и
дипломате, министра иностраних дела (1856-
 1882) - једну од најугледнијих личности европске
дипломатије свога времена. Горчаков је био
Пушкинов савременик и друг из младости;
последњи је из генерације матураната
Царскоселског лицеја.
Крст св. Ђорђа - в. Орден св. Ђорђа Победоносца.
Лајпцишка Битка народа - в. под Ватерло, Бородино,
лајпцишка Битка народа.
Лопухов - в. под Вера Павловна и Лопухов.
Малахов курган - доминантна кота југоисточно од
Севастопоља (данас део града), чувена по
одбрамбеним операцијама за време опсаде
Севастопоља у Кримском (1854-1855) и Другом
светском рату (1942).
Маљута Скуратов - Григориј Лукјанович Скуратов-
Бељски-Маљута († 1572), члан телесне гарде
(,,опричника“) Ивана Грозног и уједно
извршилац бројних злочина по царевом налогу.
Успомена на њега сачувана је у народним
песмама, а његово име, као и појам „опричник“,
постало је синоним за џелата и бескрупулозног
злочинца.
Маријинка - Маријински театар у Санкт Петербургу,
отворен је 1783. године као Камени (Бољшој)
театр. Од 1860. добио је назив Маријински, у
част царице Марије Александровне, супруге цара
Александра II.
Махмуд II - (1785-1839), турски султан од 1808.
Започео је темељите реформе војске и државне
администрације по европским узорима. Укинуо
је 1826. јаничарске јединице и увео регуларну
војску, осавременио законодавство, борио се за
централизацију управљања земљом и увођење
световног образовања. Упркос запаженим
реформама, Турска је за његове владавине
изгубила Грчку, Србију, Бесарабију и Влашку, а
дошло је и фактичког одвајања Египта.
Махрам - стратешки важна тврђава у Кокандском
канату (в. Коканд), коју је 1875. године заузео
генерал Кауфман (в. Констан- тин Павлович).
Месхетинци (Месхети) - становници Месхетије,
области у Јужној Грузији, коју су у XVI веку
освојили Турци, а која је 1829. дели- мично
припојена Руској империји.
Мехмед, принц; Мехмед II - в. Махмуд II.
Мидхат-паша - пуно име: Ахмет Мидхат-паша (1822-
1883. или 1884), турски политичар и државник,
присталица младотурске странке и истакнут
политички реформатор. Био је валија Дунавског,
затим Багдадског вилајета и најпосле велики
везир (1872; 1876-1877). Учествовао је у
детронизацији султана Абдул-Азиза (в.) и Мурата
IV (в.); један је од твораца првог турског устава.
Убијен је у прогонству, по налогу султана Абдул-
-Хамида II (в.).
Мизинов, генерал - лик начелника Трећег одељења
(в.) и шефа жандармерије (в. под
Жандармеријски корпус) у Турском гамбиту у
потпуности је фиктиван, али подсећа на генерал-
ађутанта Николаја Владимировича Мезенцева
(1827-1878), начелника Трећег одељења и шефа
жандармерије, који је страдао у атен- тату
народовољца Сергеја Кравчинског.
Миља, француска - в. Француска миља.
Мурат V - (1840-1904), турски султан (1876). На
престо је дошао после Абдул-Азиза (в.). Због
душевног обољења уклоњен је с власти после
свега неколико месеци, а устоличен султан
Абдул-Хамид II (в.).
Нард - игра популарна међу народима Леванта; у
игри учествују два играча, а игра се на посебној
дасци, по којој се креће 30 камичака подељених
у две боје (по 15), као и коцкица са бројевима од
1 до 6. Слична играма „даме“, „јамба", „мице“.
Николај Николајевич (Старији) - (1831-1891), велики
кнез, трећи син императора Николаја II. У
активној војној служби био је од 1846, а за време
руско-турског рата 1877-1878. као главно-
командујући заповедао је руском војском на
европском делу ратишта. По завршетку рата
унапређен у чин генерал-фелдмаршала.
Орден св. Ане - једно од највиших одликовања Руске
империје. Основао га је 1735. године војвода
Карл Фридрих од Холштајна у спомен на своју
супругу Ану, кћер Петра Великог. Девиза: ,,
Amantibus Justitiam, Pietatem, Fidem" („Ономе
који воли Правду, Побожност, Верност"). Од
1742. пренет је у Русију (са доласком Петра III,
сина Карла Фридриха и Ане, као наслед- ника
руског престола), а 1797. законом је убројан међу
руска државна одликовања. С временом је
мењао лик, поделу на ступњеве и заслуге за које
се додељивао. У другој половини XIX в. био је
орден за заслуге на пољу државне службе, јавног
добра, као и за војничку храброст. Делио се на
четири степена.
Орден св. Ђорђа Победоносца - највише ратно
одликовање Руске империје. Установљен је 1769.
године. Девиза: „За службу и храброст“. Имао је
четири степена (четврти је најнижи), од којих су
прва три додељивана за изузетне ратне подвиге,
а четврти за дугогодишњу ревносну службу (25
година службе у официрском чину или 18
поморских кампања). Од 1855. за рев- носну
службу почео се додељивати Орден св.
Владимира (в.) IV степена, чиме је Орден св.
Ђорђа постао искључиво ратно одликовање.
Заслужити Орден св. Ђорђа у ратним условима
било је изузетно тешко. На пример, у току целе
историје руске армије и флоте, била су само
четворица носилаца Ордена св. Ђорђа са сва
 четири степена: Михаил Иларионович Кутузов- -
Смоленски, Михаил Богданович Барклај-де-Толи,
Иван Фјодорович Паскевич-Еривански и Иван
Иванович Дибич-Забалкански. Носиоци Ордена
св. Ђорђа који би за храброст добили златно
наградно оружје, имали су право да на хладном
оружју носе темњак у бојама орденске ленте (в.
Георгијевски темњак). Наградно оружје св.
Ђорђа није могло да се дарује „без очигледног
подвига". У току руско-турског рата 1877- 1878,
златно оружје с дијамантима добило је тридесет
пет људи, међу којима и генерал Михаил Дими-
тријевич Скобељев. Официрско златно оружје
добило је око 600 људи. Од 1807, искључиво
војницима и подофицирима, за храброст се
додељи- вало тзв. Одликовање Ратног ордена св.
Ђорђа - сребрни крст. Ово одликовање је током
времена такође добило четири степена и до
1917. вршило је функцију медаље за храброст.
Орден св. Станислава - пољски орден, који је 1765.
основао последњи пољски краљ Станислав Август
Поњатовски. Посвећен је краковском бискупу из
XI века - св. мученику Станиславу, патрону
Пољске. Девиза ордена: „Praemiando incitat
(„Награђујући побуђује"). Када се 1815. године
руски цар Александар I крунисао за пољског
краља, васпоставио је и стара државна од-
ликовања, међу којима и Орден св. Станислава,
премда са промењеном суштином. Од 1831.
Орден св. Станислава увршћен је у ред
одликовања Руске империје. Орден има три
степена.
Павловск - град у Санктпетербуршкој губернији,
основан 1777. године; од 1796, када га је Павле
II изабрао за своју летњу резиденцију, добио
градска права.
Пажевски корпус - (пун назив: Пажевски корпус
 Његовог Императорског Величанства) школска
установа за племићке синове, основана 1802.
године. У Пажевском корпусу школовала су се
деца највиших државних чиновника (прве три
класе), а најуспешнији ученици произвођени су
одмах у гардијске официрске или дворске
чинове, а они мање успешни у армијске (коњица,
пешадија). Број ученика у Пажевском корпусу
био је ограничен на 150 годишње.
Папаха - висока шубара у облику обрнутог конуса,
најчешће од нешишане овчије коже или
астрагана, са чојаним данцетом; део мушке
ношње многих кавкаских народа, одакле је
примљена као део униформе најпре козачке
војске.
Песник - Александар Сергејевич Пушкин. Стихови
који се наводе у роману потичу из Пушкинове
песме „Баца шума гримизна своју одору“
(„Роняет лес багряный своя убор...“ 19 октября
1825 года).
Печорин - главни лик Љермонтовљевог романа Јунак
нашег доба.
Превасходство - титула у обраћању („ваше
превасходство") високим чиновницима (III и IV
класе) грађанске, дворске и војне службе - ранг
тајног и вишег државног саветника, односно
дивизијског и бригадног генерала или
вицеадмирала и контраадмирала.
Ревнзор - в. Драма Ревизор, нема сцена.
Реденгот - мушка или женска горња одећа уског
кроја са две мале крагне (од којих је нижа
лежала на раменима) и с копчањем по целој
дужини. Појавио се у Енглеској око 1725. као
одело за јахање. У XIX веку реденгот је постао
свакодневна грађанска одећа. Када се укоренила
реч капут, назив реденгот је нестао, али је крој у
мушким капутима био у моди до краја Првог
 светског рата, а у женским, с времена на време,
током целог XX века, само што сада његова
карактеристика није више дупла крагна, него
уски крој и копчање по целој дужини (Р. М.
Кирсанова, Костюм в русской художественной
культуре XVIII - первой половины XIX веков, М.,
Большая россйпская знциклопедия, 1995).
Редослед додељивања руских одликовања - при
додели одликовања Руске империје, водило се
рачуна о њиховом међусобном редоследу.
Најнижи је Орден св. Станислава III степена,
затим по важности следе: Орден св. Ане III
степена, св. Станислава II степена, св. Ане II
степена, св. Владимира IV степена, св. Вла-
димира III степена, св. Станислава I степена, св.
Ане I степена, св. Владимира II степена, Орден
Белог Орла и Орден св. Александра Невског.
Постојала су посебна правила за награђивање
орденом св. Владимира I степена и св. Андреја
Првозваног. У овај систем није спадао скромни
Орден св. Ане IV степена „ЗА ХРАБРОСТ“, који се
није додељивао као редовна војна награ- да, него
као посебна награда за личне ратне подвиге.
Рјурик - према летописном предању, вођа варјашког
(норманског) одреда, који је, са браћом
Сињеусом и Трувором, позван да влада у
Новгороду. Рјурик је легендарни протопласт
династије Рјуриковича, прве од двеју руских
династија, које су давале руске кнежеве - велике
кнежеве кијевске, владимирске, московске, и
руске цареве (IX-XVI в.). Последњи изданак ове
лозе на руском престолу је син Ивана Грозног -
Фјодор I Иванович (цар 1584-1591).
Рјуриковичима припадају и неки руски арис-
тократски родови, потомци удеоних кнежева.
Санстефански мир - мировни уговор склопљен 1878.
између Русије и Турске у градићу Сан Стефану.
 Одредбе овог споразума предвиђале су:
независност и територијална проширења Црне
Горе, Србије и Румуније; заједнички протекторат
Аустро-Угарске и Русије над аутономијом Босне
и Херцеговине и Новопазарског санџака;
аутономију Великобугарске кнежевине, која би
остала у вазалном односу према Турској а чија би
се територија простирала од Дунава и Црног
мора до Егејског мора и албанских планина,
односно заузимала, осим бугарског етничког
простора, целу Тракију, Македонију, велики део
Косова и Метохије, Ниш, Пирот и Врање - при
чему би се турска војска повукла а руска посела
територију нове државе и спроводила њено
организовање; рушење турских утврђења на
Дунаву; реформе на Криту, у Епиру и Тесалији;
слободну пловидбу трговачких бродова кроз
Босфор и Дарданеле у миру и рату; тери-
торијалне уступке Русији (Батум, Карс, Ардаган,
Бајазет у Азији, као и Измаилски и Акермански
округ у Бесарабији) и ратну одштету у висини
1,4 милијарде рубаља, која се делимично
компензовала територијама. Одредбе овог
уговора оспориле су Аустро-Угарска и Велика
Британија, којима се придружила и Немачка, а
незадовољство су изразиле Србија и Грчка.
Уговор је ревидиран на Берлинском конгресу (в.).
Славјански базар - чувени московски хотел у
Никољској улици, отворен 1872; наредне 1873.
године саграђен је у дворишту ресторан. Хотел и
ресторан окупљали су руску друштвену и умет-
ничку елиту с краја XIX века.
Собољев, генерал - као прототип за лик генерала
Собољева у Турском гамбиту послужио је
Михаил Дмитријевич Скобељев (1843-1882),
генерал-ађутант (в.) и пешадијски армијски гене-
рал, син дивизијског генерала Дмитрија
 Ивановича Скобељева (1821-1880). М. Д.
Скобељев, који је одиста носио надимак „Бели
Генерал" и „Ахилеј“, истакао се за време пољског
устанка 1863-1864, у ратовима у Средњој Азији -
експедицијама на Хиву (1873, в. Хива) и Коканд
(1875-1876, в. Коканд), руско- турском рату
(1877-1878), освајању тврђаве Геок-Тепе и целе
Ахал-Текијске оазе (1881).
Сулејман II - у тексту Турског гамбита не мисли се,
по свој прилици, на турског султана Сулејмана II
Величанственог, већ на - Сулејмана III, који је,
после дугогодишњег заточеништва, постао
султан 1687. и владао до смрти, 1691.
Суртук - струкирана мушка одећа са скутовима до
колена, с крагном и копчањем по целој дужини.
Прво се појавио у Енглеској. За суртук се у
Русији знало још од прве половине XVIII века,
али почели су га носити на преласку из XVIII у
XIX век, истовремено с фраком. Облик рукава,
крагна, као и дужина скутова суртука, мењали
су се у зависности од моде. У двадесетим годи-
нама XIX века појавила су се одређена правила
која су се мењала с времена на време и односила
се на погодност суртука за различите прилике.
Почетком XIX века, када се фрак сматрао за
званичну мундирску одећу, у госте се ишло у
суртуцима. Године 1855. издата је наредба којом
се фрак замењује полу- кафтаном. Уведена је и
обавеза да чиновници свих установа у Русији
имају дворедан суртук са шест копчи. Дугмад
мун- дирског суртука морала је да има знакове
установе и губерније где је служио чиновник. Уз
мундирски суртук требало је имати панталоне од
чоје исте боје, капу и беле антилопске рукавице.
Једини дозвољен орден на суртуку био је Орден
св. Ђорђа Победоносца (в.) свих степена, као и
ознаке академских установа.
 У другој половини XIX века суртук полако уступа
место сакоу (Р. М. Кирсанова, Костюм в русской
художественной культуре XVIII - первой
половины XIX веков, М., Большая российская
знциклопедия, 1995).
Табела рангова (Табель о рангах) - општи државни
шематизам Русије који је био на снази до 1917.
године. Пошто је Русија 1721. године проглашена
империјом, цар Петар Велики сас- тавио је и
прогласио, 1722. године, Табелу рангова, којом је
регулисао хијерархијску пирамиду у новој
државној организацији. Све државне
службенике - грађанске, дворске и војне - систе-
матизовао је у 14 класа односно чиновних и
платних разреда, одредивши им официрска
звања. За време Петра Великог, и касније,
велики број нижих државних службеника није
био разврстан према Табели рангова. Већ сам
„улазак“ у Табелу, макар и у најнижем звању, а
затим кретање по њеној лествици навише,
значио је стицање низа привилегија, почев од
државног стана, огрева, кочије, послуге и других
погодности, па до личног, а онда и наследног
племства. Табела се од Петрова времена више
пута мењала пратећи структурне промене пре
свега у војсци; готово првобитан облик задржала
је хијерархија дворских и грађанских звања.
(Табела са називима чинова објављена је уз
роман Азазел.)
Тајне мадридског двора - алузија на популарни
тривијални роман XIX века Изабела Шпанска
или Тајне мадридског двора.
Текијци - становници Ахал-Текијског краја, покорени
током тзв. Туркестанске кампање (в. под
Туркестан).
Термаикоски залив - Солунски залив, северозападни
део Егејског мора, грчка обала.
Титуларни саветник - чиновник IV класе у грађанској
служби (ранг капетана у војсци).
Треће одељење - пун назив: Треће одељење Личне
канцеларије Његовог Императорског Величан--
ства - орган за заштиту државе, намењен
политичком надзору, истражним и обавештајним
радњама с тим у вези. Настало је 1826, после
разбијања декабристичког покрета (покушај
преврата 1825), и везује се за име императора
Николаја I. Трећем одељењу је као извршни
орган био подређен Жандармеријски корпус (в.),
чији је заповедник уједно стајао на челу целог
Одељења. Укинуто је 1880. године после реформе
државне управе.
Туркестан - широка област Средње Азије, која
обухвата делове данашњег Туркменистана,
Узбекистана, Таџикистана и Киргистана. Ратови
који су довели до припајања ових земаља Руској
империји водили су се интензивно од половине
XIX века. Туркестанска кампања, која се
спомиње у Турском гамбиту, подразумева
експедиције на Хиву (в.) 1873. и Коканд (в.)
1875-1876.
Фаланстер (или фаланстерија) -тзв. „људска
кошница“, велика кућа са много станова; према
идејама социјалисте-утописте Шарла Фуријеа,
основна заједница социјалистичког друштва,
комуна.
Француска миља (Пеие) - традиционална француска
мера за дужину; копнена износи 4.444 ш, а
поморска - 5.556 гп.
Хива, Хивински канат - средњоазијски канат јужно
од Аралског мора, у поречју Амударје, у вазалној
зависности од Русије (на територији данашњег
Узбекистана). Године 1873. генерал Кауфман (в.
Константин Павлович) срушио је овај канат,
заузео његову престоницу (Хива) и припојио га
 Русији.
Цар Ослободилац - в. Александар II.
Черкеска - руски назив за сукнену мушку доламу коју
су, као део традиционалне ношње, користили
многи кавкаски народи; од ових народа примили
су је терски и кубански козаци. Черкеска се не
копча, везује се око струка танким појасом, сеже
до испод колена, а кроји се у струк и има широке
дугачке рукаве. Са леве и десне стране груди
нашивају се, као нарочити џепови, фишеклије за
пушчану муницију.
Черњајев, геиерал - историјска личност: Михаил
Григорјевич Черњајев (1828-1898), познати
руски војсковођа. Истакао се још као млад - у
одбрани Севастопоља за време Кримског рата
(1854-1855). Обављао је многе командне
дужности на Кавказу и у Средњој Азији. Освојио
је Ташкент (1865). Више пута стављан на
располагање и прерано пензионисан. Као
приврженик словенофилске идеје поздравио је
Херцеговачки устанак 1875. и прихватио позив
кнеза Милана Обреновића да стане на чело
српске војске у рату против Турске 1876. Овакво
његово ангажовање довело је у Србију мноштво
руских добровољаца.
Шустовски - квалитетан коњак који је флаширала
трговачка кућа Шустов.

sken : Kalimero

obrada: BABAC
 НА КОРИЦАМА

Насловна страна
П. Г. Богомолов, Књиге, 1737.
Михаил Дмитријевич Скобељев. Фотографија.

Прва клапна
В. В. Верешчагин, Смртно рањени, 1873.
Посвета је написана рукописом Александра
Пушкина, трансформисаним у српску ћирилицу.

Полеђина прве клапне и насловне стране

Мапа Руско-турски рат и балканске земље
седамдесетих година XVII века.

Полеђина друге клапне и задње корице Горе:

Орден св. Ђорђа Победоносца I степена.

В. В. Верешчагин, М. Д. Скобељев под Шипком.

Пре 1890, фрагмент.

Доле: В. В. Верешчагин, После јуриша.

Превијалиште под Плевном, 1878.

Друга клапна

Н. А. Јарошенко, Милосрдна сестра, 1886.

Знак одликовања Ордена св. Ђорђа Победоносца
без степена за војнике.

Задња страна
Наградни мач с Георгијевским темњаком.