British Gestalt Journal

1997, Vol. 6, No 1, 40-48

Kultivisana nesigurnost (1)

stav za Geštalt terapeute

Frank-M. Staemmler

Apstrakt: U terapijskom okruženju i odnosu terapeuti su skloni da monopolizuju moć

tumačenja za sopstvene ciljeve, kao što se vidi na primeru korišćenja konvencionalnih metoda i
modela za dijagnostikovanje. Ovo se razlikuje od dijaloškog pristupa Geštalt terapije. Mada je
terapeutova želja za jasnim usmerenjem i sigurnošću u radu legitimna i treba je shvatiti
ozbiljno i po mogućstvu zadovoljiti, sigurnost koju naizgled nudi konvencionalna dijagnoza
varljiva je, budući da je zasnovana na konstrukciji stereotipne, sistematski redukovane pa time i
iskrivljene slike klijenta. Dotičući se različitih pristupa i metoda Geštalt terapije, autor zastupa
terapeutski stav 'kultivisane nesigurnosti'.

Ključne reči: Geštalt terapija, terapijski odnos, dijagnostika, moć, tumačenje, dijaloški stav

Uvod
Stereotipiziranje jedne grupe ljudi od strane druge je čin moći i kontrole. Do stereotipiziranja
dolazi kad neka grupa, zbog svojih sopstvenih ciljeva, pokušava da definiše ljude i, čineći to,
postavlja im granice i ograničenja (Uvod u 'Perje i paperje' izložbu o identitetu američkih
Indijanaca kako je on bio definisan od strane Evropljana od početka evropske kolonizacije
Severne Amerike, održanu u Nacionalnom muzeju u Montrealu, Kanada, aprila 1993).

Ispoljavanje moći terapeuta u odnosu na njihove klijente događa se na različitim

nivoima i može imati mnogo različitih oblika. Bez mogućnosti delovanja na drugu
osobu na ovaj ili onaj način, ne može se zamisliti delotvornost terapije. Ova
mogućnost uvek i nužno podrazumeva rizik da efekti budu štetni za klijente. Ja
smatram da sprečavanje takvih efekata nije samo obaveza terapeuta – koji stalno
moraju da razmišljaju o načinima na koje koriste svoju moć i da sprovode
odgovarajuće metode kontrole, kao što je supervizija - već je i zadatak onih koji
trpe posledice zloupotrebe moći, tj klijenata, jer ono što se čini njima jeste ono
što oni dopuštaju da im se čini.

Iako pišem s tačke gledišta terapeuta i obraćam se prvenstveno terapeutima,

nastojeći da podstaknem svoje kolege da razmišljaju o tome kako ispoljavaju moć
u odnosu na svoje klijente, takođe imam na umu one ljude koji su trenutno na
psihoterapiji, kao i one koji planiraju da to budu u budućnosti. Bilo bi mi drago ako
bi im tekst koji sledi obezbedio neke kriterijume koji bi im pomogli da otkriju da li
su terapeutovi stavovi i postupci u skladu s njihovim interesima.

‘Došla sam samo da telefoniram’

Počeću sažetim prepričavanjem kratke priče koju preporučujem svakome da
pročita, zbog njene mentalne jasnoće i literarne vrednosti. Nobelovac Gabriel
Garsia Markes opisuje šta se dešava mladoj ženi, čiji se automobil pokvario na
seoskom putu usred pljuska, koja pokušava da nađe prevoz do najbližeg telefona.
Posle dugog čekanja pokupi je vozač kombija u kome spava grupa putnika
pokrivenih ćebadima. Pošto je mlada žena mokra i hladno joj je, žena koja sedi
pored vozača i njoj daje ćebe.

Posle nekog vremena kombi se zaustavlja. Zajedno sa ostalim putnicima, ona izlazi
i ulazi u jednu zgradu. Sreće ženu u uniformi i kaže joj da hoće da telefonira.
Naređuju joj da se pridruži ostalim ženama u zajedničkoj spavaonici. Odjednom
shvativši da je u psihijatrijskoj bolnici, ona pokšava da pobegne. Uzalud. Njena
objašnjenja, protesti i pokušaji da napusti zgradu dočekani su primenom sile i
sedativa i bezuspešni su. Sledećeg dana upoznaju je sa upravnikom bolnice. On se
prema njoj ponaša veoma prijateljski i strpljivo. Ona pokušava da ga ubedi da je
došla samo da bi telefonrala i stalno ponavlja da traži dozvolu da pozove svog
supruga i obavesti ga o tome gde se nalazi. Doktor joj se obraća očinskim tonom
rekavši ‚sve u svoje vreme‘ – i zavšava razgovor.

Nekoliko nedelja kasnije ona uspeva da pošalje poruku svom suprugu. Cena je
visoka: da bi to postigla, mora da se povinuje seksualnim nasrtajima noćnog
bolničara. Poseta njenog muža bolnici, od koje ona očekuje da će se završiti
njenim oslobođenjem, počinje razgovorom između njega i direktora. Ovaj drugi
objašnjava prvom mentalno oboljenje njegove supruge. On priča o stanjima
uznemirenosti, žestokim izlivima agresije i fiks-idejama (naročito onoj da
telefonira); insistira se na daljem lečenju i saradljivosti supruga zarad njenog
zdravstvenog poboljšanja.

Pošto mu je sve objašnjeno na ovaj način, muž se sreće sa ženom. On je teši,

ohrabruje je da će se uskoro osećati bolje i obećava da će je redovno posećivati.
Ona je isprva zbunjena ; zatim počinje da besni i vrišti kao manijak. Prilikom druge
muželjeve posete ona odbija da ga sretne. Doktor mu smireno kaže : ‘To je tipična
rakcija. Proći će’.

Potreba za sigurnošću
Na ovom mestu ne želim da komentarišem Markesovu priču, ona govori sama za
sebe. Umesto toga želeo bih da joj suprotstavim neku vrstu ‘antiteze’ : tvrdnju da
svi psihoterapeuti imaju legitimnu potrebu za sigurnošću kad rade sa svojim
klijentima. Ovo je jedna od osnovnih ljudskih potreba uopšte, kao što znamo iz
Maslovljeve hijerarhije potreba (v. Maslov 1954/1970). Ali to je takođe i posebna
potreba, koja nastaje iz uslova svakodnevnog rada nas terapeuta. Kad bismo se po
ceo dan osećali nesigurno, ubrzo bismo 'sagoreli'.

Međutim, mi tu potrebu za sigurnošću nemamo samo zbog sopstvene mentalne

higijene. Ona je takođe važna i zbog kvaliteta našeg rada : u radu s klijentima
nama su neprestano potrebni izvesni kriterijumi i orijentiri. U svakoj seansi sa
svakim klijentom, susrećemo se sa obiljem verbalnog i neverbalnog ‘materijala’.
Bili bismo preplavljeni mnoštvom draži ako ne bismo imali kriterijume da
odlučimo šta da u datom trenutku smatramo važnim a šta irelevantnim. Mada
različite terapeutske škole, kao i različiti terapeuti jedne iste škole, imaju različite
kriterijume, oni svi služe istoj svrsi. Oni treba da nam obezbede izvesnu sigurnost
da ne bismo bili paralisani obiljem informacija, ne znajući u šta da gledamo.

Naši kriterijumi takođe služe i našim klijentima. Ako, na primer, klijentu kažemo:
‘Ovo izgleda važno’ mi svrstavamo (i izdvajamo) i dajemo težinu informacijama
koje dobijamo. Tako klijentu dajemo priliku da se pobuni ili složi s našim viđenjem
i, na taj način, pronađe sopsteveno stanovište.

Želim da dodam još jedan razlog zbog koga je terapeutova potreba za sigurnošću
korisna i za klijente. Ako se s klijentima susrećemo uz priličnu dozu sigurnosti,
bićemo ubedljiviji kao osobe. Iz uporednih istraživanja o ishodima psihoterapije
naučili smo da tzv. ‘moć ubeđivanja’ od strane terapeuta snažno doprinosi
uspehu svake terapije. Terapeut koji ostavlja kongruentan utisak na klijenta, jer je
ubeđen u ono što radi, mnogo će verovatnije imati uspeha u lečenju – bez obzira
koji terapijski metod koristi.

Dijagnoze i izvesnost
Reći da je sigurnost terapeuta u velikoj meri zasnovana na činjenici da oni
klasifikuju informacije koje dobijaju skoro je identično sa sledećom tvrdnjom :
sigurnost terapeuta proizilazi, bar delimično, iz dijagnostičkog procesa. Mi
klasifikujemo pripisujući, pronalazeći sličnosti i razlike, tražeći kontekste i ono što
je relevantno. Formiramo termine i kategorije koji nam omogućuju da
organizujemo i smanjimo količinu informacija koju bi nam bilo nemoguće da
ispitamo bez evaluacije.

Subjektivno osećanje sigurnosti zasniva se na utisku da znamo s čim imamo posla,

šta je šta, i kojoj kategoriji pojava neka stvar pripada. Kad ne bih bio u stanju da
stolicu na kojoj sedim identifikujem kao ‘stolicu’, zato što je različita od one na
kojoj sedim kod kuće, bilo bi veoma nezgodno i naporno prolaziti kroz život.
Srećom, ja sam u stanju da stvari i događaje svrstavam u određene kategorije i to
mi pomaže da se u životu snalazim s relativnom efikasnošću i sigurnošću.

Bilo koja psihološka dijagnoza zasniva se na istom principu – bez obzira na to koji
teorijski pristup sledite. Svaki teorijski sistem nastoji da nam obezbedi kriterijume
za odgovore na pitanje kao što je : ‘Šta je ovde problem ?’ i, sledstveno, ‘Šta se
može učiniti u ovom slučaju?’.

Značaj značenja
Ovaj prces može isprva delovati jednostavno, ali ako bolje pogledate, on izgleda
teži. Jer u psihoterapiji se najčešće ne bavimo samo prostim činjenicama i
spoljašnjim događajima nego značenjima koja naši klijenti pripisuju činjenicama i
događajima. Želeo bih da ovo objasim jednim ‘klasičnim’ primerom. Ako se klijent
seti svoje majke, to za njega može značiti da on još uvek oseća da ga ona
kontroliše, vlada njime i muči ga. S druge strane, to može imati značenje sećanja
na slatku staru damu s kojom on voli da razgovara s vremena na vreme. Nije u
pitanju prosto činjenica da on ima majku, niti činjenica da ga je ona možda
kontrolisala i mučila tokom njegovog detinjstva. U slučaju da opisani događaji za
njega danas ne predstavljaju problem, on ne mora da se bavi njima. Tako, u
terapji su ključne ne same činjenice, nego značenja koja im neko pripisuje.

Već sam pomenuo da je svaka dijagnoza kategorizacija iz koje proizilaze

kriterijumi za postupke koje teba preduzeti. Osim toga, sad treba da uzmemo u
obzir i to da se te kategorizacije odnose na značenja ponašanja i iskustava, a ne na
ta ponašanja i iskustva sama po sebi (ako tako nešto uopšte postoji). Značenje
koje se pripisuje nekom ponašanju ili iskustvu odlučujuće je za dijagnostičku
kategorizaciju. Najgrublja kategorizacija koja mi pada na pamet u ovom kontekstu
je polarnost zdrav/bolestan, a ona se često koristi.

Setimo se žene iz Markesove kratke priče. Ona želi da telefonira. Za nju ova želja
znači zdrav, odgovoran stav prema njenom mužu, koga želi da obavesti o svom
kašnjenju. Za osoblje bolnice ovo znači bolesnu, opsesivnu ideju, i to značenje
određuje dijagnozu i ‘treman’ koji sledi. Ono što je odlučujuće za
dijagnostikovanje psihoze nije želja ove žene, već patološko značenje koje joj je
pripisano.

Moć tumačenja i njena raspodela

Pošto su značenja od suštinskog značaja, pitanje moći u psihoterapiji tiče se toga
ko poseduje moć da dodeljuje značenja. Drugim rečima : ko je u stanju da
nametne sopstveno tumačenje, čak i bez obzira na otpor druge osobe ? Citiraću
čuvenu definiciju moći Maksa Vebera :

‘Moć je bilo koja mogućnost da u nekom društvenom odnosu neko uspe da nametne
sopstvenu volju, ako je neophodno i nasuprot volji drugoga, bez obzira na čemu je ta
mogućnost zasnovana’. (1985, str.28)

Ako ovu definiciju primenimo na psihoterapiju i pripisivanje značenja, možemo

reći sledeće : Neko poseduje moć tumačenja ako ima šansu da u terapijskom
odnosu nametne značenje koje pripisuje nekom ponašanju, čak i uprkos otporu
druge osobe.

Bacimo sad kratki pogled na to kako se moć tumačenja raspodeljuje u

konvencionalnim formama psihološke dijagnoze. Tu nalazimo terapeute koji
prikupljaju informacije od svojih klijenata (ponekad i od rođaka ili prethodnih
terapeuta svojih klijenata), uzimaju anamnezu, opserviraju ponašanja itd. Zatim
filtriraju te informacije kroz kognitivne obracse svoje teorije, sortiraju i procenjuju
podatke, povezuju ih jedne s drugima i konačno formulišu svoje dijagnoze.
Očigledno je: moć tumačenja je raspodeljena vrlo jednostrano ; na nju manje-više
polažu pravo terapeuti.

Setite se citata sa izložbe o kolonizaciji kanadskih Indijanaca koji sam naveo na

početku ovog teksta. Činom moći i upotrebom stereotipa, nečiji identitet se
definiše za određene potrebe. Amundson i saradnici (1993, str.113) podvlače da
‘kako napreduje proces selekcije/dijagnostikovanja/kategorisanja, tako se
postepeno može stvoriti kolonijalni diskurs ...’ u terapijskoj sobi.

Pseudo-izvesnost
Pitanja koja sam postavio ne želim da razmatram samo iz etičke perspektive,
mada ona može biti dovoljno važna. Želim da ih razmotrim i sa naučne tačke
gledišta. Iz te perspektive mi izgleda da onaj ko koristi jednostranu moć
tumačenja stavlja sebe u poziciju izvesnosti koja se, kad se bolje pogleda,
pokazuje kao pseudo-izvesnost. Jer, u okviru tog sistema, nema načina da se
proveri ta izvesnost. Nema autoriteta koji može da preispituje (ili potvrđuje) ta
značenja, koja su uspostavljena od strane te jedne osobe, jer se niko drugi ne
smatra kompetentnim za taj posao. Klijenti, koji bi mogli zastupati drugačije
gledište, u većini slučajeva ne razumeju terminologiju dijagnostičke teorije. Oni
još manje znaju o teorijskim implikacijama koje su deo dijagnostičkog etiketiranja.
A vrlo često oni i nemaju šansu da dođu do teorijskih informacija, jer im nije ni
rečeno koja im je dijagnoza data. Dijagnoza, taj rezultat jednostrane moći
tumačenja, čuva se kao tajna od strane onih koji poseduju moć. (To je odvajkada
bila poznata strategija: svoju moć možeš sačuvati skrivajući je.)

Iz ovoga ja zaključujem sledeće. Ako je moć tumačenja raspodeljena jednostrano,

to može stvoriti osećanje sigurnosti kod terapeuta koje se – s neke više tačke
gledišta – lako može raskrinkati kao iluzija, lažna sigurnost. Markesova priča daje
jasan primer toga. Čitaocu koji zauzima takvu višu tačku gledišta lako je da vidi da
osoblje klinike oseća potpunu sigurnost u pogledu tumačenja ponašanja
‘pacijentkinje’. I ne postoji mesto s kog se njihovo tumačenje može dovesti u
pitanje, jer jedino mesto s kog se to može učiniti jeste mesto same ‘pacijentkinje’,
a njeno gledište se ne uzima ozbiljno. Njoj nije pripala nikakva moć tumačenja. To
omogućava osoblju da sprovede ono što je – za čitaoca – očigledno zasnovano na
pogrešnim pretpostavkama. Subjektivna sigurnost osoblja se ne dovodi u pitanje.
Ovo bi važilo čak i u slučaju pozitivne dijagnoze, koja bi dovela da otpuštanja
‘pacijentkinje’ iz bolnice – naravno, bez negativnih posledica po tu ženu.

Ovde bih želeo da rezimiram ono što sam rekao do sada. Sigurnost terapeuta koja
počiva na jednostranoj raspodeli moći tumačenja ne može se dovesti u pitanje pa
je prema tome ona uvek lažna sigurnost – čak i ako se s neke više tačke gledišta
značenja pripisana klijentovom ponašanju ispostave kao ‘tačna’.
Ova tvrdnja ne važi samo za svet psihijatrijskih bolnica, iz koga je uzet Markesov
primer, ona – sa manje surovim posledicama – važi i u svetu privatne prakse,
uključujući i onu koji primenjuju Geštalt terapeuti, ukoliko prate konvencionalnu
dijagnostičku paradigmu. Neki to čine (videti npr. Delisle 1991, i, u nešto manjoj
meri, Melnick and Nevis, 1992 ili Yontef, 1993). Međutim, iako verujem da ovi
autori nipošto ne bi postupali na način sličan psihijatrima iz Markesove priče, oni
ipak glasaju za tu istu paradigmu. Vrlo često, oni započinju argumentaciju ovako:

‘ ... ne može se ne dijagnostikovati (...) Značenje se konstantno izvodi pošto se najpre iz

neorganizovanog iskustva razaberu obrasci’ (Melnick i Nevis, 1992, pp.57-58)

S ovim se apsolutno slažem (videti Staemler, 1996). Bez formiranja obrazaca

(‘gestalten’) i generisanja značenja niko ne bi mogao daleko stići u ovom
multidimenzionalnom i komplikovanom svetu. Pitanje koje je važno jeste (za
Geštalt terapeute možda značajnije nego za druge), Kako da ovo činimo? Činimo li
to u skladu s osnovnim načelima naše teorije ili više volimo da to radimo na način
koji je u skladu sa zahtevima osiguravajućih društava ili dijagnostičkh priručnika
neke vrlo različte teorijske orijentacije?

Gorepomenuti autori završavaju rekavši da:

‘... dijagnostikovanje sprečava Geštalt terapeuta da postane izolovan od onih sa

drugačijim teorijskim orijentacijama. (...) Dakle, iako korišćenje dijagnostičkih kategorija
nije baš u skladu s našom teorijom, mi ih ipak koristimo u komunikaciji sa drugima’ (op.
cit., str. 60).

Naravno, izolovanost od drugih terapeuta ne bi bila dobra ni za nas ni za naše

klijente, opet se slažem. Ali za mene to ne može biti razlog da se pridružim čoporu
konvencionalnih dijagnostičara. S jedne strane, mi treba da ostanemo odani
našim principima i koristimo Geštaltističke oblike dijagnostikovanja kad radimo s
našim klijentima - o čemu sam i sâm pisao u svojoj knjizi Terapijski odnos i
dijagnoza (Staemmler, 1993). S druge strane, mi treba da smo u stanju da
komuniciramo s terapeutima drugih orijentacija kao što komuniciramo s ljudima iz
drugih zemalja učeći njihov jezik. Da bismo to učinili, ne moramo se odreći
sopstvenog identiteta i jezika. Umesto toga, možemo ostati svesni činjenice da,
zarad komunikacije, odlučujemo da povremeno govorimo na stranom jeziku.
Priklanjanje čoporu ima svoju cenu. Baš sam skoro doživeo nešto što me je
uznemirilo, jer je jedna koleginica geštaltistkinja preuzela moć tumačenja
apsolutno jednostrano. U ovom slučaju to nije bilo pitanje dijagnoze u strogom
smislu reči, nego jedna slična pojava koja zaslužuje da bude ovde pomenuta.

Na geštaltističkoj konferenciji ko-direktor našeg centra, moj prijatelj Verner Brok

(Werner Brock) i ja vodili smo supervizijski seminar koji je učesnicima nudio priliku
da pod našom supervizijom rade s jednim svojim klijentom. Jedna od polaznica je
pitala jednu svoju klijentkinju da li bi bila spremna i zainteresovana da dođe na
seminar i radi s njom pod supervizijskim uslovima. Klijentkinja, koja je i sama bila
na Geštalt obuci, sa zadovoljstvom je pristala, jer je očekivala da tim iskustvom
dobije i kao klijent i kao učenik. (Štaviše, seansa s njom je za nju bila veoma
zadovoljavajuća i u velikoj meri potvrdila njena očekivanja).

Jedna koleginica, koja nije učestvovala u ovom seminaru, saznala je za ovu

proceduru. Uveče nam je prišla i kritikovala nas zbog, kako je rekla, ‘zloupotrebe’
klijenta. Kao i svaki klijent, nastavila je ona, ta žena je bila u zavisnom odnosu sa
svojom terapeutkinjom pa nije bila slobodna da odbije poziv na naš seminar. Mi
smo joj rekli da su naši klijenti naviknuti da pregovaraju, pa čak i da negiraju naše
predloge i ideje s vremena na vreme i da smo, i u ovom slučaju, imali utisak da je
klijentkinja donela svoju odluku u duhu slobode izbora. U najmanju ruku smo joj
veoma jasno stavili do znanja da bismo prihvatili svaku njenu odluku. (Posle ovog
razgovora ponovo smo pitali klijentkinju da li se osećala slobodno da uradi šta je
htela, i ona je ponovo rekla da jeste).

Međutim, koleginica nije prihvatila naš komentar. Tvrdila je da ‘to što klijent kaže
nije ni od kakvog značaja’. Za nju je klijent bio zarobljenik transfera, u principu
neslobodan da sam odlučuje. Prema tome, on se mora zaštititi od zloupotrebe –
‘čak i ako sam to ne želi’!

Rouzenhenovo istraživanje
Sada želim da prikažem studiju koja je, kad je objavljena 1973, izazvala žestoke
reakcije. Danas su njeni rezultati širok prihvaćeni. Ona naglašava da negativne
posledice jednostrane raspodele moći tumačenja nisu samo fikcija, kao u
Markesovoj priči, već da one mogu biti i tvrdokorna realnost našeg društvenog
sistema.
Rouzenhenovo istraživanje na dramatičan način ilustruje neuspehe do kojih može
doći kad se radi u okviru konvencionalne dijagnoze. Tokom perioda od tri godine
on je poslao osam dobrovoljaca koji su se predstavljali kao pacijenti u prijemne
kancelarije različitih psihijatrijskih bolnica. Svaki od ovih lažnih pacijenata je
instruiran da se žali da čuje glasove:

Upitan šta mu glasovi govore, odgovorio je da su oni često nerazgovetni, ali da su, koliko
je on čuo, govorili: ‘prazno’, ‘šuplje’ i ‘tupo’. Povod za izbor ovih simptoma bio je njihova
očigledna sličnost sa simptomima egzistencijalne psihoze. Izbor ovih simptoma je,
takođe, bio određen i nepostojanjem i jednog jedinog izveštaja o egzistencijalnoj psihozi
u literaturi. Osim navodnih simptoma i lažnog imena, profesije i zaposlenja, nikakvih
drugih izmena osobe, njene istorije ili životnih okolnosti nije bilo. Neposredno pošto je
primljen na psihijatrijsko odeljenje, lažni pacijent je prestao da simulira ikakve simptome
abnormalnosti. Uprkos svom javnom ‘prikazivanju’ duševnog zdravlja, lažni pacijenti
nikad nisu otkriveni. Primljeni, s jednim izuzetkom, sa dijagnozom shizofrenije, svi su
otpušteni sa dijagnozom shizofrenije ‘u remisiji’. Jednoobrazni neuspeh da se prepozna
duševno zdravlje ne može se pripisati kvalitetu tih bonica, jer, iako je među njima bilo
znatnih razlika, nekoliko njih se smatraju odličnim. Niti se može tvrditi da jednostavno
nije bilo dovoljno vremena za opservaciju lažnih pacijenata. Dužina njihove
hospitalizacije je iznosila od sedam do 52 dana, sa prosekom od 19 dana. (Rosenhan
1973, str 251f. Kurziv Rouzenhenov).

Rouzenhenov rezultat je bio ovaj: ‘psihijatrijska dijagnoza otkriva malo o

pacijentu, a mnogo o okruženju u kome ga posmatrač sreće’ (ibid.). (Kasnije ću
reći nešto o teoriji polja.)

Kontekst i značenje
Rouzenhenov rezultat pokazuje kako se kontekst u kome se pripisuju značenja
direktno uliva u sadržaj tih značenja. U okruženju psihijatrijskog odeljenja, to ko je
‘lud’ a ko nije stvar je a priori definicije, baš kao što je u zatvoru jasno ko drži
ključeve a ko ne. Razlog zbog koga se pacijent uopšte smatra ‘ludim’ je samo to
što ga srećemo u toj situaciji, u koju je dospeo zbog dijagnoze. Tako se može
dogoditi da lekari i psihoterapeuti s dobrim namerama – uopšte ne želim da im
imputiram loše namere, jer su i oni sami deo tog polja – budu u opasnosti da
posmatraju stvari samo iz ugla koji im sugeriše njihov kontekst.

Kao Geštalt terapeuti koji rade u različitim ustanovama, mi smo u sličnom polju i u
sličnoj opasnosti. Mi moramo biti svesni da smo, čim sretnemo naše kljiente,
skloni da njihovim ponašanjima pripisujemo značenja koja im ne bismo pripisali u
drugačijim okolnostima. Sama činjenica da ja kao ‘terapeut’ u ‘terapijskoj situaciji’
posmatram ‘klijenta’ može učiniti da mi neka od njegovih/njenih ponašanja
izgledaju čudno ili čak patološki. Kad bih ta ista ponašanja posmatrao u
svakodnevnom životu, recimo u kafeu, ona bi mi verovatno izgledala slučajno i
smatrao bih ih kapricima ili ih uopšte ne bih primetio.

Ovi faktori mogu dovesti do jednog apsurdnog eskstrema. Terapeuti koji uzimaju
100 % moći tumačenja za sebe mogu, bez ikakve sumnje, insistirati na svom
tumačenju neke situacije uprkos mnogim činjenicama koje govore suprotno. Oni
su ‘terapeuti’ i to je za njih dovoljan razlog da shvataju svoju sigurnost kao izraz
svoje profesionalne kompetencije. Klijenti s kojima se suočavaju takođe mogu,
bez i najmanje sumnje, insistirati na svom viđenju stvari uprkos mnogim
činjenicama koje govore suprotno. Obe strane se drže svojih uverenja uprkos
dokazima; nijedna strana ne ispituje svoje tumačenje uzimajući u obzir kontekst
i/ili suprotnu tačku gledišta. Obe strane u suštini rade isto. Ali pogodite ko će
verovatnije biti smatran zdravim a ko bolesnim? U ovom ekstemnom slučaju
primena jednog varljivog sistema definiše šta se smatra varljivim sistemom.

Jednostrana moć tumačenja i nužna nesigurnost

Iz onoga što sam prethodno izložio izvlačim sledeće zaključke. Sve dok ja, kao
terapeut, ne delim moć tumačenja sa svojim klijentima, sve dok mislim da mogu
jednostrano pripisivati značenja njihovim ponašanjima, ja zapravo mogu biti samo
nesiguran – ili lažno siguran. Ako bih se pod tim uslovima osećao sigurno, porekao
bih da znam koje greške mogu proisteći iz jednostrane upotrebe moći tumačenja,
i da ja zapravo mogu biti samo lažno siguran. Ili, mogu svoje znanje shvatiti
ozbiljno. Tada ću se setiti da, pod datim uslovima, nemam izbora i moram biti
nesiguran. Ta nesigurnost je adekvatna u sadašnjoj interpersonalnoj realnosti i
prema tome treba da je dobrodošla!

Ali na ovom mestu svog razmišljanja, imam problem sa svojom legitimnom

ljudskom i terapijski značajnom potrebom za sigurnošću koju sam ranije
pomenuo. Kako mogu prigrliti svoju nesigurnost kad istovremeno osećam želju za
sigurnošću?

Kultivisana nesigurnost
Moja ideja kako prevazići ovu dilemu je sledeća. Umesto da tu nesigurnost
ostavimo u njenom naivnom i neproduktivnom stanju u kome može dovesti do
nedostatka orijentacije i oduzeti svaku ubedljivost, ja nastojim da svoju
nesigurnost kultivišem. Ono što ne mogu da izbegnem, a u ovom slučaju i ne želim
da izbegnem, moram da kultivišem.

Kultivisanje sopstvene nesigurnosti za mene znači dve stvari: Prvo, moram ostati
svestan da sam sve vreme nesiguran u pogledu svoje atribucije značenja; imam
posla s jednim pozitivnim, poželjnim i divnim osećanjem koje me povezuje s
interpersonalnom realnošću čiji sam deo. Na jednom drugom nivou, ovo mi može
dati osećanje sigurnosti, jer mi govori da sam u kontaktu s realnošću. Moja
nesigurnost postaje jedan aspekt mog unutrašnjeg sistema podrške. Ona me
upozorava da ne pripisujem značenja jednostrano i podstiče me da svog klijenta
smatram partnerom u terapijskom procesu.

Drugo, kultivisati svoju nesigurnosti znači koristiti je u korist svojih klijenata, tj.
imati pri ruci stavove i procedure koji omogućavaju pronalaženje orijentacije za
sebe i davati podršku procesu promene kod svojih klijenata. Tada mogu ostati
nesiguran ne postavši bespomoćan i ne izgubivši orijentaciju. I mogu stajati uz
svoju nesigurnost zračeći ubedljivošću koja je mojim klijentima potrebna.

S moje tačke gledišta, u Geštalt terapiji postoji dugačka lista stavova i procedura
koji podržavaju terapeutovu nesigurnost i doprinose njenom kultivisanju. U
nastavku teksta želim da pomenem nekoliko primera. Cilj mi je da ilustrujem
fleksibilnost teorijskih i metodoloških osnova Geštalt terapije, što je po mom
mišljenju pogodno da nam pomogne da napustimo lažnu sigurnost
konvencionalnih dijagnoza i drugih oblika kategorizacija i da umesto toga
koristimo našu nesigrunost na terapeutski način. Po meni, kultivisana nesigurnost
bi trebalo da bude osnovni stav Geštalt terapeuta (videti takođe Miller, 1990).

Ja-Ti odnos
U svojoj filozofskoj antropologiji, Martin Buber (1958) ukazuje da su u jednom
pogledu sva ljudska bića jednaka. Ona su jedinstvena. Pod ovim on ne
podrazumeva posebnost u vrednosnom smislu. On samo hoće da kaže da je, u
suštini svog bića, svaka osoba različita od svake druge na ovom svetu. Tako da u
svakoj osobi koju sretnete možete otkriti nešto što nikad pre niste sreli. Ta se
osoba, makar na neki način, razlikuje od svakog drugog koga ste već upoznali.
Prema tome, bilo bi čudno pretpostaviti da biste posle kratkog vremena mogli reći
da ste nekoga stvarno upoznali. Ta nesigurnost koju treba sačuvati treba da bude
kultivisana i transformisana. Treba postati radoznao da bi se otkrilo na koji se
način svaka osoba koju upoznamo razlikuje od svakog drugog koga smo ranije
upoznali.

Ovo je naravno moguće jedino ako smo spremni da tragamo za jednistvenošću te

osobe umesto za još jednom inkarnacijom date dijagnostičke kategorije. Treba se
odreći unapred oblikovanih kategorija da bismo upražnjavali ono što Buber zove
‚inkluzija‘. Otvorenost za novo može prouzrokovati nesigurnost, ali ako je
kultivišete ona se može transformisati u lek protiv profesionalne dosade i rutine i
može vam pomoći da održite živost u radu.

Otvorenost za nove susrete znači odustajanje od pozicije prividno objektivnog

posmatrača koji, iz udaljenosti svoje konvencionalne dijagnostičke perspektive,
klasifikuje i procenjuje drugu osobu. To znači spustiti se na nivo neposrednog
ličnog kontakta na kome je subjektivnost, kako klijentova tako i terapeutova,
suštinska dimenzija. To znači izbegavati sigurnost odnosa subjekt – objekt. Jer bi
svaki pokušaj negiranja subjektivnosti značio negiranje svoje sopstvene
subjektivne ljudskosti i time uskraćivanje klijentu upravo onog ljudskog partnera
koji mu je neophodan za lični rast. Ako se posmatra na ovaj način, subjektivnost
koja ide zajedno sa nesigurnošću može postati dobitak u ljudskosti.

Fenomenologija
Jedan od najvažnijih metoda u mom terapeutskom radu je fenomenološki metod
‚stavljanja u zagradu‘ sopstvenih pretpostavki. On se vezuje za Huserla
(1913/1980) a Hajsner ga ovako opisuje:

... terapeut nastoji da, bar za trenutak, suspenduje sve svoje znanje o ljudima uopšte,
znanje o psihopatologiji i dijagnostičkim kategorijama uopšte, da bi bio što potpunije
otvoren za jedinstvenost druge osobe. (1985, kurziv Hycner-ov).

Na ovaj način, terapeutova perspektiva se menja i proširuje. Naravno, ovo se

može događati samo do izvesne mere. Ali je ipak veoma korisno, kao što možete
videti iz istraživanja o kome izveštava Spineli (1989, str. 56). Ono sugeriše da
nesigurnost u svom kultivisanom obliku može voditi kreativnosti.

Drugi fenomenološki postupak praktično sâm proizilazi iz metoda stavljanja u

zagradu. Ako suspendujete svoje teorijske pretpostavke i tumačenja, morate se
osloniti na ono što možete opaziti i opisati. Naravno, naše opažanje već sadrži
različita tumačenja i uvek je subjektivno, zato što je pod uticajem socijalnog
učenja kao i organizmičkih činilaca (biohemijskih, fizioloških i nekih genetski
determinisanih psiholoških faktora). Mi ipak možemo pokušati da u zagrade
stavimo što je moguće više ovih činilaca i da se ograničimo na opis onoga što
opažamo. Na vizuelnom kanalu možemo imenovati boje i oblike, na akustičkom
kanalu možemo govoriti o ritmovima i modulacijama, itd. Ponekad je slaganje o
onome što je očigledno jedina zajednička osnova od koje mogu poći klijent i
terapeut, ukoliko se njihovi sudovi o svemu drugom veoma razlikuju.

Jedna druga fenomenološka procedura uključuje spremnost da se prvobitno prida

ista težina svakoj informaciji. Prebrzo svrstavanje neke informacije kao važne ili
nevažne može nam blokirati pogled na konstelacije koje nikad pre nismo videli. Sa
ovog stanovišta, kultivisana nesigurnost ustupa mesto novim otkrićima.

Konstruktivizam
Osnovno načelo konstruktivizma je pretpostavka da ljudi kreiraju realnost;
realnost nije ‚tamo napolju‘, a mi samo treba da je otkrijemo. Ovo načelo je
posebno primenljivo na društvene i psihološke realnosti kojima se bavimo u
psihoterapiji. Vi svog klijenta ne vidite onakvog kakav jeste u apsolutnom smislu
reči. Umesto toga, vi ga konstruišete za sebe a vaša konstrukcija ima uticaja na
način na koji on za sebe konstruiše svoju realnost.

Moje konstrukcije su uvek subjektivne i relativne. One nikad ne mogu preneti

sigurnost pogleda na svet koji podrazumeva da se prava realnost može saznati.
Nesigurnost koja proizilazi iz ovoga može, u svom kultivisanom vidu, postati
skromnost, koja mi pomaže da ne postavim sebe iznad drugih ljudi i da svom
pogledu na stvari ne pridajem veću važnost nego pogledu nekog drugog.

Ako priznam svoju odgovornost za svoje konstrukcije, mogu svoju nesigurnost

kultivisati i u svest o slobodi. Jer što sam svesniji toga da sâm konstruišem
sopstvenu realnost, to imam više izbora da je konstruišem na drugačiji način. Ovo
omogućava više fleksibilnosti za mene kao terapeuta i zauzvrat stvara više
mogućnosti za moje klijente da sebe drugačije konstruišu.

Po mom mišljenju, ovo konstruktivističko načelo je najkorisije u pogledu značenja

koja ljudi pripisuju događajima i u pogledu slutnji koje imaju u vezi sa ‘uzrocima’.
Koliko često se ponašamo na određeni način zbog toga što smo imali iskustvo koje
je imalo određenu posledicu. Mi konstruišemo te uzročno-posledične veze zbog
toga što smo skloni da izvlačimo uopštene zaključke iz pojedinačnih događaja da
bismo ponovili uspehe i izbegli neuspehe. I manje diferencirani organizmi to rade.
Padaju mi na pamet, na primer, Skinerovi ‘sujeverni’ golubovi u njihovim
kavezima. U regularnim vremenskim intervalima (recimo, svaka dva minuta)
automat za hranu im je ubacivao zrno u kavez. Ubrzo su golubovi počeli da
ispoljavaju čudno stereotipno ponašanje. Jedan od njih je sve vreme hodao okolo
na isti način, drugi je stalno okretao glavu kao da gleda okolo, treći se neprestano
čistio ...

Možda ću ovim povrediti naš ljudski ponos, ali mislim da ne grešim ako kažem da
mnoge ‘uzročno-posledične’ veze koje ljudi konstruišu tokom života nisu ništa
racionalnije nego ove koje su konstruisali golubovi. Ovaj stav je za mene
ohrabrenje da osporavam ‘uzročno-posledične’ veze koje moji klijenti konstrušu
za sebe (‘Ja sam takva i takva i ponašam se tako i tako zbog ...’). To mi je i neka
podrška da stalno preispitujem sopstvene konstrukcije kako sebe tako i svojih
klijenata (‘On je takav i takav i ponaša se tako i tako zbog ...’). Čineći ovo, s
vremena na vreme postajem nesiguran, ali se nadam da to onome što radim daje
nešto više kultivisanosti nego što je to slučaj s golubovima – pa se moj ponos ipak
malo ‘nahrani’.

Teorija polja
Psihološka teorija polja kako ju je postavio Kurt Levin čini jednu od osnovnih
teorijski podloga Geštalt terapije. Po mom mišljenju ona je još jedan izvor na
osnovu koga možemo kultivisati svoju nesigurnost kao terapeuti. Levin je istakao
da naše ponašanje :

‘...ne zavisi od prisustva ili odsustva jedne ili više činjenica posmatranih odvojeno, nego
od konstelacije (strukture i sila) specifičnog polja kao celine.’ (1952, str.150).

Osoba koja posmatra neko specifično polje je uvek deo tog polja i ne sme se od
njega izolovati – ni u praksi ni u teoriji. Zamislite nečije lice na fotografiji: ono vrlo
često pokazuje stegnutu reakciju na samu situaciju fotografisanja. To ne znači
obavezno da ta osoba obično ima stegnut izraz lica.

Za polje klijenta na terapiji ovo znači da se njegova pojedinačna ponašanja mogu

razumeti samo ako se uzme u obzir uticaj njegovog terapeuta. Naši klijenti se u
našem prisustvu i u terapijskoj situaciji ponašaju drugačije nego pod drugim
okolnstima. Prema tome, i dijagnoza koju postavi terapeut je potpuna jedino ako
podrazumeva sve što je uticalo na njeno postavljanje, tj. činjenicu da je tu neko ko
dijagnostikuje, u kakvom je on odnosu prema onome koga dijagnostikuje, kako
oni vide jedno drugo itd. Moramo razumeti da postoje granice generalizovanja
dijagnoze. Ona se ne može lako preneti u neke drugačije situacije u kojima ta
osoba postoji u drugačijem polju. Svako polje ima svoju ‘singularnost’ (vidi Parlett,
1991, str. 72) i svoju posebnu ‘vremensku perspektivu’ (Frank, 1939) – da
pomenemo samo još dva pojma koji su bitni u ovom kontektsu.

Svaki utisak koji steknem o svom klijentu, stičem u jedinstvenoj tački vremena, u
situaciji koja se ne može ponoviti i na koju ja sâm utičem. Toliko je faktora
uključeno u ovu složenu interakciju da se svaka nesigurnost koju koju osećam u
pogledu obima generalizacije mojih utisaka može shvatiti jedino kao adekvatna
reakcija na mnogostranost, složenost i – na kraju ali ne i najmanje važno -
promenljivost tog polja.

Proces
U Geštalt terapiji smo uvek smatrali važnim da o ljudskim bićima, pa i o stvarima,
mislimo da su u stalnoj promeni, umesto da ih vidimo kao fiksirane, čvrste,
nepokretne i nepromenljive entitete. Mnogi od nas su se, u ovom kontekstu,
pozivali na Heraklita koji je, pre 2500 godina smatrao da ‘sve teče’. Ima još jedan
slavan Heraklitov odlomak ; on počinje rečima koje su vam verovatno svima
poznate :

‘Ne može se dvaput zakoračiti u istu reku...’

Ali nastavlja :

‘... niti se može shvatiti bilo koja smrtna tvar u stabilnom stanju, već se ona rasipa i
ponovo sakuplja ; formira se i rastvara, približava se i udaljava’ (u Kahn, 1979, str. 53).

Heraklit je hteo da podvuče da ljudska bića žive u neprekidnom procesu promene.

Ponekad se ta promena događa brzo, ponekad do nje dolazi vrlo sporo i teško se
može razaznati. Prema tome, ponekad moramo da posmatramo dugi vremenski
raspon da bismo otkrili promenu (videti Yonteff, 1988). Ovo se može uporediti s
filmom. Ako posmatrate samo kratki odsečak, vidite nepokretnu sliku, ali ako
posmatrate nešto duže, ona oživljava i vi vidite pokret. Ljudi koji izgledaju
nepromenljivi izgledaju tako kao rezultat našeg kratkog pogleda na njih, a ne kao
rezultat njihovog načina postojanja. Statička dijagnoza otkriva više o onome ko je
postavlja nego o onome kome se pripisuje.

Zaključak koji želim da izvučem iz toga i iz svega što sam prethodno rekao je
sledeći. Promenljivost ide zajedno s nesigurnošću ; ne znamo šta će se dogoditi u
sledećem trenutku, sledećem danu, sledećoj godini. Kultivisati nesigurnost znači
postati optimističan i očekivati da je promena moguća, čak i ako (još) ne možemo
da je razaznamo. To takođe znači biti spreman da se izbaci kroz prozor ma koji
utisak o našem klijentu, ako je neophodno i odmah pošto smo ga stekli, tako da
smo otvoreni da uvek iznova oblikujemo nove slike.

Beleške

1. Ovaj članak zasnovan je na predavanju održanom na Minhenskim danima

Geštalta, septembra 1993. On je najpre objavljen u nemačkom časopisu
Integrativna terapija (1994, 20,3, str. 272-288) i kasnije preveden od strane
autora, s korekcijama Bruna Just-a. Autor zahvaljuje izdavačima Integrativne
terapije što su dozvolili objavljivanje ovog članka u BGJ.

2. Tek 1996, tri godine pošto sam održao ovo predavanje, naišao sam na ovaj
članak Amundsona i saradnika, koji su izložili ideje vrlo slične mojima.

Literatura