Lingvisticke Aktuelnosti 25 1 PDF

Лингвистичке актуелности
25
Лингвистичке актуелности 25
Израду часописа омогућило је

Министарство просвете, науке и технолошког развоја
Републике Србије
2
Прегледни радови
ISSN 1450–9083
UDK 801
Институт за српски језик САНУ
ЛИНГВИСТИЧКЕ АКТУЕЛНОСТИ
25
Београд, 2014
3
Издаје:
Институт за српски језик САНУ
Кнез-Михаилoвa 36, Београд
За издавача:
Др Срето Танасић
Електронско издање:
www.isj-sanu.rs
www.asusilc.net/aktuelnosti
Имејл:
aktuelnosti@orion.rs
Уредници:
др Стана Ристић, др Биљана Сикимић, др Данко Шипка
Главни уредник:
др Ђорђе Оташевић
Конверзија за интернет:
др Данко Шипка
Штампа:
„Скрипта интернационал“, Београд
4
САДРЖАЈ
ПРЕГЛЕДНИ РАДОВИ
Бојана Герун: Косовско-ресавски говори у светлу језичке интерференције ....9

Ђорђе Оташевић: Приручници за наставу српског језика као страног ..........21
ПРИКАЗИ И ОСВРТИ
Срето Танасић: Из синтаксе српске реченице (Александра Ђорђевић) .........33

Јежи Бартмињски: Језик – слика – свет (Тамара Лутовац) .............................39
Ана Ивковић: Ткачка терминологија села Скадра код Ваљева (Сања
Миладиновић) .............................................................................................47
Зборник радова са међународног научног скупа „Путеви и домети
дијалекатске лексикографије“ (Татјана Г. Трајковић) ..........................51
Martin J. Ball (Ed.): The Routledge Handbook of Sociolinguistics Around the
World (Марија Недељковић-Правдић) .....................................................57
Јасна Влајић Поповић: Речите речи : од земље до неба (Тијана Танасић
Лазић) ..........................................................................................................62
Јужнословенски филолог LXIX (Јелена М. Павловић) ....................................66
Радомир Животић: Небрига о језику и политичко општење (Сања
Миладиновић) .............................................................................................75
Jezični priručnik Coca-Cole HBC Hrvatska – Hrvatski jezik u poslovnoj komuni-
kaciji (Ђорђе Оташевић) ...........................................................................78
Rita C. Richey (Ed.): Еncyclopedia of Тerminology for Еducational Communicati-
ons and Technology (Марија Недељковић-Правдић) ..............................83
Ђорђе Оташевић: Грађа за лексиколошку и металексикографску
библиографију (Ивана Бојовић) ...............................................................89
5
УКРАТКО
Рада Стијовић: Језички саветник (Марина Николић) ......................................95

Kanji Text Resaearch Group, University of Tokyo: 250 Essential Japanese Kanji
Characters (Александар Теноди) ..............................................................97
БИБЛИОГРАФИЈЕ
Ђ. Оташевић: Грађа за библиографију „политичке коректности“ (2) ........101

Марија Недељковић-Правдић: Грађа за библиографију „Језичка политика на
Косову“ .....................................................................................................118
ВЕСТИ
Студијска посета Црној Гори и Републици Српској поводом два Вукова

јубилеја ......................................................................................................127
Предавања Данка Шипке ...............................................................................128
Представљање књиге Дијалекатска лексика у „Страорима“ Ратка
Поповића ..................................................................................................129
6
ПРЕГЛЕДНИ РАДОВИ
7
8
УДК ??
Бојана Герун (Крагујевац)
Косовско-ресавски говори у светлу језичке интерференције
1. Уводне напомене
Језици у контакту, односно суживот народа условљава и зајед-

ничке, како језичке, тако и културне особености. Сегментирање, однос-
но категоризација стварности постаје неопходан предуслов за живот
појединца, али и за коегзистенцију са другим народима. Наиме, лин-
гвистичке сличности или чак и истоветности, како у језику, тако и у
његовим дијалектима, можемо посматрати на фонетском, фонолошком,
морфолошком, синтаксичком, семантичком, а можда најпре на лексич-
ком плану. Када ступе у контакт одређене језичке реалије, оне се ин-
терферишу и тек се временом у међудејству може увидети колико су
поменуте језичке особине ослабиле или чак и нестале, а које су се
одржале и ушле у ширу употребу. Можемо споменути и лингвистичку
антропологију која посматра однос кулутуре и језика и начин на који
се језици употребљавају у различитим контекстима. Реч је о различи-
тим семиотичким системима који долазе у контакт, а под тим системи-
ма подразумевамо, пре свега, језик, културу, уметност, књижевност,
религијске обреде и слично. У језику се најпре огледају упливи, како
из других језика, тако и из суседних дијалеката. Језик тако постаје сво-
јеврсни сеизмограф региструјући све те контактне промене унутар
самога себе.
Дијалекатска лексика увек служи као допуна корпусу и показује
нам распрострањеност неке речи, али и порекло, односно интерферен-
ције са другим језицима и тада говоримо о позајмљеницама. Међује-
зичким прожимањем мења се природа етницитета самих говора. Због
убрзаног процеса урбанизације неопходно је што више вршити терен-
ска истраживања и проучавања руралних области и пратити на који на-
9
чин долази до интерференције унутар самих говора, али и на којим ни-

воима интерферишу и са другим језицима и представити резултате
контаката на свим језичким нивоима. У наставку рада пратићемо ути-
цај страних језика на косовско-ресавске говоре, с обзиром на коришће-
ну литературу.
2. Фонетске црте
– Вокализам и консонантизам
Косовско-ресавски говори се, према речима Асима Пеце, про-
стиру на издуженом простору и управо због тога су изложени различи-
тим утицајима. И поред тога, могуће је одређеним изоглосама обједи-
нити све те говоре (1978: 29).
Слободан Реметић у раду Српски народни говори Косова и Ме-
тохије1 у светлу међујезичке и међудијалекатске интерференције, из-
међу осталог, каже да вишевековни суживот више народа на једном
простору неминовно оставља трагове у свим сегментима човековог жи-
вота2 (2004: 113–114).
Павле Ивић у раду Разлике међу говорима косовско-ресавског
дијалекта напомиње да се данас може отпочети разговор о „унутра-
шњој диференцијацији косовско-ресавског дијалекта“, а да је поменута
диференцијација овога дијалекта „унета споља, из суседних језика, од-
носно дијалеката“ (1997: 41). Аутор напомиње да је на метохијски го-
вор највећи утицај имао албански језик који се огледа, пре свега, у кон-
сонантизму, док је румунски „првенствено ширио особености балкан-
ског језичког савеза“ (42).
Када је реч о речима страног порекла, А. Пецо и Б. Милановић
закључују да се самогласник о испред р и н најчешће рефлектују као
самогласник у: бетун, доктур, профисур, фурмулари. У речима туђег
1
„Косово и Метохија колевка су двају дијалекатских типова (косовско-ресав-
ског и призренскојужноморавског) који ће одатле бити миграцијама разнети далеко
на север и североисток (...) Данашња слика штокавских говора резултат је деловања
двеју развојних тенденција. Главнина је до данашњег стања стигла углавном својим,
аутохтоним развојним путем, док су на периферији лако препознатљиви утицаји су-
седних, пре сега несловенских језика и дијалеката (...) Можда несловенски језици ни-
су нигде оставили тако дубоке трагове као на подручју Метохије (па и Косова)“
(2004: 113).
2
„Од несловенских језика, на српски дијалекатски мозаик Метохије и Косова
највише су, разуме се, утицали турски и албански“ (2004: 114).
10
порекла наилази се на појаву која је, према речима аутора, позната и

многим другим народним говорима, што је и разумљиво с обзиром на
њихове ближе контакте са другим језицима (1968: 253).
Жарко Бошњаковић у Фонетским особинама говора источне
Шумадије, током разматрања вокалског система, напомиње да вокал-
ску функцију може имати р и понекад л (135-138), а да је промена л у о
изостала у појединим микротопонимима (Л̂андол), у неким посуђени-
цама из страних језика (алал, астал), као и у неким домаћим речима
(одоздол, селски) (2008: 197–200). Сугласник ф јавља се углавном у по-
суђеницама (фабрика, асфалт), а африкату џ налазимо обично у стра-
ним лексемама и суфиксима (џемпери, казанџија) (205–206).
У Милановићевој и Пециној студији о Ресавском говору (1968),
у одељку под називом Губљење сугласника с и ж, аутори су забележи-
ли губљење фрикативног денталног сугласника с у речима: дициплина,
дициплинован. Као разлог овој усамљеној појави наводе да се ради о
лексици, односно о речима страног порекла које су могле бити при-
мљене у деформисаном облику3, јер да је у питању фонетски процес,
упрошћавање секвенце сц, имали бисмо и у примерима: лисца, косца,
чему није било потврде у њиховом материјалу о Ресави (280). Овде је,
дакле, реч о лексици, а све друге промене десиле су се са циљем да се
поменуте речи уклопе у српски језички систем.
У одељку На путу миксоглотије, Радић напомиње да „поједи-
не фонетске карактеристике копаоничког говора, као спорадична диф-
тонгизација дугих е и о, фонетске елизије, нестабилност једног броја
консонантских група, а пре свега низ морфолошких и морфосинтаксич-
ких црта из области балканизама (нпр. неутрализација у падежима кре-
тања и локације, хиперупотреба инструменталног предлога с / са / сас,
појава удвајања објекта) – упућују, посредно или непосредно, на везу
са старобалканским романизованим становништвом“ (2010: 227). Исто-
времено каже да су и на „лексичком плану присутни трагови старог,
махом балканско-романског супстратског слоја, препознатљивог и у
другим балканским језицима, посебно у сточарској терминологији
(227).
Видан Николић (2001) у Моравичком и горњостуденичком го-
вору говори о супституцији вокала и констатује да је домет ове појаве у
3
„Речи страног порекла револвер, рендген, као и у многим другим говорима,
уместо са иницијалним сонантом р изговарају се са сонантом л: леволвер, ленгер. Ма-
да се у овим примерима може огледати и појава асимилације на растојању, више је
вероватно да су те речи, као и многе друге стране речи, примљене у таквом, дефор-
мисаном облику“ (288).
11
моравичким и горњостуденичким говорима, а да су неки од тих проце-

са, најчешће прилагођавање страних речи домаћем изговору: „Разлози
који су довели до супституције вокала могу бити, како се сматра, фо-
нетске природе (асимилационо-дисимилациони процеси), морфолошке
природе (вокалске алтернације у деклинационим и конјугационим па-
радигмама...) и адаптација посуђеница према природи домаћег изгово-
ра (...) Већа је подударност у супституцији вокала говора Старог Влаха
са оним говорима који се простиру западно од ове лингвогеографске
плохе. То је вероватно због тога што је уплив страних речи из роман-
ских и германских језика (а и турцизама преко наших муслимана из
Босне) због особеног друштвеноисторијског развоја био посебно изра-
жен преко тих подручја српског језика“ (106).
За сугласник џ аутор напомиње да је забележен у речима стра-
ног порекла (претежно оријенталног – џабалук, џада, бојаџија...) (133–
–134).
Асим Пецо једначење африката ч и џ у овом говору са са ћ и ђ :
човек, буђак, објашњава утицајем албанског или турског4 језика, а за
фразеологију и лексику овога говора каже да је пуна наноса са стране
(31).
Душан Јовић напомиње да су миграције косовско-метохијске
струје дале основну боју трстеничком говору и потиснуле елементе
друкчијих структура, као и представници моравско-вардарске срује
(1968: 22). С тим у вези, каже да отвореност вокала трстеничког говора
може бити условљена пореклом становништва. Не искључује могућ-
ност доношења миграцијама различите боје вокала (40–41). Аутор ће
за појаву гласа ф у трстеничком говору речи да је новијег порекла, а
већа употреба овога гласа у косовско-метохијском говору условљена је
лексичким фондом из турског језика и других (63).
Од иновација које иду на исток, Недељко Богдановић (1997)
наводи аналошко задржавање ц, з, с у акузативу мн. именица м. р.:
момце, бубрезе, орасе, инструментал на -ем: овем селем, онем путем.
Као утицај влашког говора наводи се мекши извор африката ч, џ у ђер-
дапској зони (могућ утицај турског језика), а као утицај турског језика
приписује се изговор ü (тüтüнџија) у Метохији и на Косову, а палата-
лизовање л, н испред вокала предњег реда (плањина) приписано је ал-
банском језику (78–81).
4
„Реч турског порекла хапс у ресавском говору завршава се на а, и према та-
квом облику је именица женског рода: апса, лежао апсу, изишо из апсе“ (Пецо и Ми-
лановић: 331).
12
С. Милорадовић, у раду Дијахрони и синхрони аспект анали-

тичких појава у српским народним говорима, каже да су „границе међу
средњовековним српским говорима брисане или померане под налети-
ма носилаца других говорних типова, расељаваних по нужди – из еко-
номских или из политичких разлога (...) Говори косовско-ресавске зоне
показују се као изузетно речит „извор обавештења“ када су у питању
метанастазичка кретања и порекло становништва. Поједине особине
ових говора, заједничке са иновираним призренско-тимочким, у најве-
ћој су мери резултат насељеничких струја носилаца ПТ дијалекта“
(357–358). Ауторка даље наводи чињеницу једног, како она каже, лан-
чаног процеса, ширења КР дијалекатског типа на говоре смедеревско-
-вршачког дијалекта, а као посебан допринос историји језика, Милора-
довић истиче „изучавање проблема аналитизма у српским народним
говорима“ који је највидљивији на плану дијахроније, по речима аутор-
ке (359).
Тако Софија Милорадовић напомиње да у говору Параћинског
Поморавља исте језичке карактеристике имају и језици у источном делу
балканског језичког савеза: бугарски, румунски, грчки и турски. Маке-
донски, албански, грчки и суседни дијалекти одликују се типичним бал-
канским карактеристикама: стапање алвеоларних и палаталних африка-
та, непостојање фонеме /х/ итд. Она на самом крају напомиње да „по-
дробнији увид у феномен развијања аналитичких појава у прелазном ко-
совско-ресавском говору сведочи о томе да су за почетак процеса ана-
литизације унутардијалекатски процеси били само потребан, али не и
довољан услов. Они су били само матрица која ће конкретним анали-
тичким иновационим решењима бити испуњавана тек у вези с резулта-
тима међујезичких и међудијалекатских контаката“ (316).
У завршним редовима, Милорадовић наводи двојаке узроке
аналитичких измена у српским народним говорима:
„Ширење аналитичких иновационих таласа из високобалка-
низованих српских говора крајњег југоистока и иницијација анали-
тизма под структурним утицајима суседних језика у непосредном
језичком контакту (...) изузимајући призренско-тимочку дијалекат-
ску зону. У том смислу, у погледу развијања аналитизма најин-
структивнији су косовско-ресавски говори и говори из тзв. ареала
конвергенције, коме припада и несловенски балкански сусед (...)
Дакле, унутарјезички процеси најчешће представљају само потре-
бан, но не и довољан услов за почетак аналитичких процеса у срп-
ским народним говорима. Они су матрица која конкретним анали-
тичким иновационим решењима бива испуњавана у корелацији са
резултатима језичких контаката (...) У сваком случају, овакве кон-
тактне зоне, тј. периферијски дијалекатски комплекси у оквиру срп-
13
ског језичког простора представљају прави мали „расадник“ анали-

тизма“ (369–372).
3. Морфолошке и синтаксичке црте
Првослав Радић у раду О неким појавама у деклинацији косов-

ско-ресавских говора (у светлу синкретичко-аналитичких процеса)
указује на још живе деклинационе процесе у косовско-ресавским, па
делом и суседним, севернијим говорима:
„Њихови покретачи су и даље природна тежња за нивела-
цијом морфолошких односа унутар и између појединих па-
радигми, али у томе, чини се, имају одређену улогу и им-
пулси који долазе са стране, свакако из несловенских јези-
ка. Балканистички језички миље, пре свега снажни морфо-
лошки аналитизам, у чијем суседству се ово процеси одви-
јају (...) морао је оставити различите трагове у косовско-ре-
савским говорима. По етно-миграционим одликама, косов-
ско-ресавска област је својим залеђем чврсто ослоњена на
средишње балканске области (пре свега призренско-тимоч-
ку зону), богате различитим етничким и лингвистичким
слојевима. Најзначајнији удео у томе имао је старобалкан-
ски романски елемент који је обновио свој континуитет на
овим просторима и у време турског господарења Балканом
(1997: 235).
А. Пецо и Б. Милановић (1968) за наставак -че кажу да је врло
чест код именица субјективне оцене, са деминутивно-хипокористич-
ним значењем, а њиховом употребом потиснути су други наставци -ић
и -ица. Та особина је нарочито распрострањена у македонском и бугар-
ском језику (359). Првослав Радић (2010), такође, говори о овом про-
дуктивном именичком наставку: „Реч је о општем деминутивном су-
фиксу чије је учвршћивање могло бити подстакнуто турским утицајем,
можда пре свега у вези са појединим творбеним моделима: кашикче,
јаглукчe, чанакче“ (231).
Првослав Радић каже да је поред архаичног домаћег вокабула-
ра, препознатљива и архаичност страних лексичких наноса. На пример,
лексема калам, грчко-романског посредништва, старија је од њене ка-
сније, турцизиране форме калем. И у турском лексичком наносу препо-
знају се овакви архаизми (макасе, чекич – „ови облици једним делом
чувају и морфолошку структуру турског језика, исказану, на пример, у
индеклинабилности низа турских придева, као: асул, саглам, таксират
(...) И друге морфолошке црте упућују на турске утицаје, као једнински
облик папуче, према множинском папучићи“ (135).
14
У области топономастике и антропонимије, према Радићевим

речима, такође има трагова овог језичког порекла, а „суфиксом -ија, ве-
роватно грчко-романског порекла, гради се један број збирних имени-
ца, као: сточија, дечија (...) Суфикс -ија је, међутим, шире присутан
међу копаоничким антропонимима, пре свега код женских имена са
основама различитог порекла – Драгија, Танасија... (...) У вези са пита-
њем морфеме -оња (Зекоња, Шароња), указано је на могуће присуство
романских или шиптарских утицаја. Слично се може констатовати за
деминутивни суфикс -аћ (женскаћ, пуваћ), који поред балканословен-
ских језика познају и румунски и грчки (...) И на плану глаголских из-
веденица издваја се један број творбених морфема, пре свега, суфикси
-иса и -оса (батисат, манисат), грчко-романског порекла (...) Несум-
њиво је турског порекла низ суфикса (нпр. -џија, -лија, -лук / -лак),
укључујући и изворни придевски суфикс -ли (мусурли)“ (227–230).
Од наставака позајмљених из западних језика, према Симиће-
вим (2002) речима, већу продуктивност показује наставак -ант: дови-
јант, заебант, забушант, зафркант, симулант. Познат је и наставак
-ер страног порекла: шустер, кломфер, њуфер, куфер (489–490).
Радић напомиње да се језички балканизми, деловањем суп-
стратских, али и суперстратских утицаја, као и миграцијама с југа, ши-
ре по косовско-ресавским говорима, а преносе се и у суседне области.
Овде ваља споменути морфолошке особине као што су продор општег
падежа, затим балканистичку црту неутралисања дистинкције између
категорије друштва и средства у инструменталу и то уопштавањем
предлога с/са/сас што је опет у вези са поменутим продором општег
падежа, као и појаву инструменталско-локативске неутрализације у не-
ким говорима, имајући у виду то да је флексија из инструментала и ло-
катива прва била на удару балканистичког аналитизма. Наиме, када је
реч о овим инструменталско-локативским колебањима, раније су тзв.
локални падежи локатив, инструментал (и аблатив) били подложни
аналитизму у већини индоевропских језика (...) Поменута морфолошка
колебања у иструменталу и локативу, највероватније су најпре захвати-
ли ниже географске говоре (Бело Поље и околна поткопаоничка села)
која чувају трагове миксоглотије, што можда ове процесе, како каже
аутор, „језичке интерференције везује за периоде појачане урбанизаци-
је“ (236–237).
У перифрастичким предикатима (изводит шалу), према речима
аутора, можда се може трагати за турским језичким утицајима. Стари
балкански лексички слојеви везани су претежно за присуство, односно
посредништво, грчких и романских језичких елемената од којих су пр-
15
ви највероватније највише оставили трага у религиозном животу (по-

скура, трпеза, Велигдан), а други у области сточарства (баљас, бачија,
вилија, икра/ира) (134).
„Најзад, и поједине фолклористичке паралеле указују на могућ-
ност постојања некада ширих језичких међуутицаја у оквирима овда-
шњег становништва (...) Трагови потискивања предлога у корист непо-
средног додавања одредбе за место предикату, што је карактеристика
арумунског и македонског, данас су, такође, сачувани у косовскомето-
хијској фолклористици. Њих препознајемо и у песмама из копаоничког
краја (...) Области стилских средстава припада и широка употреба тзв.
украсног ј, које познају арумунске и шиптарске, али и бугарске, маке-
донске и српске народне песме“ (2010: 236–237).
Недељко Богдановић (1997) ће указати на утицаје албанских
говора у јужним деловима територија које захватају КР и ПТ говори.
Неке од појава објашњавају се и утицајем македонских говора или тур-
ског језика. Аутор као највидљивије истиче иновације балканистичког
типа, и то: општи падеж, аналитичку компарацију (понов, најмршав),
замену инфинитива конструкцијом „да + презент“, удвајање објекта из-
раженог заменицом, појаву експираторног акцента. Иновације које нај-
вероватније иду са истока, а које Богдановић наводи, јесу следеће: не-
познавање облика збирних именица на -ад (ћурићи), затим неразлико-
вање посебних облика именица за количине до четири и од пет.
4. Лексичке црте
Радић у Копаоничком говору (2010) указује на богату и разно-

родну лексичку слојевитост овога краја: „Стари несловенски лексички
слојеви (грцизми и романизми, те различити остаци старобалканског
супстрата) које узајамно преносе и остали балкански народи: баланџа,
бачија, боца, икра/ира, кокало, копилче, мустаћи (...) Копаоничка
област ће, поред народног (српског) облика Ускрс и цквеног (српско-
словенског) Васкрс, познавати и синонимну лексему Велигдан, начи-
њену као калк према грчком моделу (...) Присуство већег броја турци-
зама, као: абер, арчит, барабар, басамак, вакат, ич, кантарион/ката-
рион, сабајле/сабаље... Турски наноси остали су и у области калкира-
ња, о чему говори пре свега низ полукалкова типа: изес ћутек, немат
абер“ (130–134).
Када је реч о лексичком фонду, Симић каже да је „важно позна-
вати међусобни однос појединих типова посуђеница“ (508) и закључује
да су за структуру говора значајне две групе позајмљених речи, и то
16
турцизми чине старији лескички слој, а германизми су касније почели

да продиру у говор (523).
Р. Симић даје исрпан списак турцизама и германизама. Овде ће-
мо навести само неке од њих. Најпре, примери турцизама у Левчу: аба-
џија, ајван, акреп, алалит, аждаја, бакшиш, баш, башка, бунар, вајда,
гајде, галама, грош, заврзлама, зорт, зумбул, јастук, јогурт, јаргован,
јуриш, качамак, качкаваљ, кадар, кавез, кајгана, калаштура, канап,
канта, кандило, капак, карабатак, караконџула, карамфил, кашика...
(511).
Германизми: битанга, бламират, бомбардоват, браон, вага, ви-
зита, виклери, виц, вицкас, вронцле, гелендери, генералштаб, глеђ, го-
ламфер, густират, дромбуље, експедиција, јакна, канабе, карактер,
келераба, кељ, кибицоват, крагна, кригла, куплерај, лавор, лењир, лици-
тација, логор, локна, лорбер, лотре... (511–512).
Сумирајући своје истраживање, аутор каже да се „обе групе по-
зајмљеница додирују најмање у једној тачки: у области војничке тер-
минологије (...) У круговима занатлија, нарочито оних који се баве мо-
дернијим занатима, чује се знатно већи број речи које су позајмљене из
немачког језика (клемна, курбла, куршлус, презле, шофер-шајма, шпар-
гла...); посуђенице из осталих језика немају таквог значаја у говору
Левчана. Наводим неколико према којима ће се видети да су то стерео-
типне речи: балкон, бомбона, кураж, карабит, пелерина, фрижидер,
решо(н), бифеј, купеј, шофер и сл.“ (512–513).
Милета Букумирић, у раду О неким позајмљеницама из албан-
ског језика у говорима северне Метохије, каже да „језици у контакту
остављају траг додира који се рефлектује у многим сегментима, па и у
лексици. Имајући у виду прошлост нашег народа, разумљиво је што
нам се у језику одомаћио велики број варваризама. У билингвалној се-
вернометохијској средини поред бројних турцизама употребљава се и
један број речи које су у наш језик ушле из албанског језика“ (163).
Аутор наводи неколико десетина примера, а овде ћемо дати само неке
од пописаних речи: аруцас, бордош, бардука, горужда, кућеша, ма-
шкул, пингул, цулак итд. У закључку стоји: „Из свега наведеног може се
наслутити богатство дијалекатске лексике српског језика северне Ме-
тохије. Из њеног детаљног испитивања видела би се последица међује-
зичких додира у севернометохијској, вишејезичној средини, а у инвета-
ру одредница нашао би се позамашан број речи незабележених ни у
једном речнику“ (170). А. Пецо и Б. Милановић (1968: 247) управо го-
воре о досељеницима у Ресаву који нису били из истог краја, већ су се
досељавали из Македоније, Мађарске, Албаније... Аутори напомињу да
17
Власи и Бугари, и поред тога што живе на овом говорном подручју, ус-
пели су да очувају свој матерњи језик, баш зато што чине компактне
целине.
5. Закључне напомене
Када је реч о рашчлањености, говори К-Р дијалекта показују ви-

соку уједначеност, а унутрашња диференцијација је углавном настала
под утицајем суседних језика или дијалеката. На целом терену косов-
ско-метохијског говора смењивало се и мешало становништво. Од кра-
ја XVII века српско стариначко становништво помера се према северу
испред Арбанаса и Турака. Новопридошло арбанашко становништво,
које је променило претходни етнојезички састав, знатно је утицало на
стварање садашње физиономије говора овога поддијалекта. У Метохи-
ји и на Косову препознатљив је арбанашки уплив, остварен пре свега у
консонантизму.5 У вучитрнском говору, под албанским утицајем, /å/ >
/â/.
Акцентуација је у основи стара, уз повлачење краткосилазног са
ултиме, с тим да на претходном кратком слогу долази а, а на дугом á. У
вучитрнском говору, под страним утицајем, и глâва, а у позајмљеница-
ма из турског језика срећу се каткад и позајмљени вокали (тüтüнџија,
јастәк).
У фонетици и морфологији уочљиви су наноси турских, албан-
ских и македонских црта. Вокалски систем је петочлани, а као резултат
међујезичког контакта, у неким позајмљеницама на Косову и Метохији
имамо фонеме високог реда – ṻ и ә које су дошле из турског језика,
што не утиче на општу слику вокализма К-Р дијелекта. Африката ӡ је
у неким говорима дошла преко позајмљеница из румунског језика, док
је, на пример, у неким говорима дошла из албанског језика (метохијски
говори). На метохијски говор највећи утицај имао је албански језик ко-
ји се огледа, пре свега, у консонантизму. Самогласник о испред р и н
најчешће се рефлектују као самогласник у: бетун, доктур, профисур,
фурмулари. Сугласник ф јавља се углавном у посуђеницама (фабрика,
асфалт), а африкату џ налазимо обично у страним лексемама и суфик-
сима (џемпери, казанџија). Африкате ч и џ једначе се у неким речима
5
О овоме више код Милете Букумирића, Говори северне Метохије, а речник
Косовско-метохијског дијалекта Глише Елезовића (1932. и 1935.) доноси богату лек-
сичку грађу из вучитрнског говора.
18
са ћ и ђ : човек, буђак, што се обично објашњава утицајем албанског

или турског језика.
Као утицај турског језика приписује се изговор ü (тüтüнџија) у
Метохији и на Косову, а палатализовање л, н испред вокала предњег
реда (плањина) приписује се обично албанском језику. Спорадична
дифтонгизација дугих е и о, фонетске елизије, нестабилност једног
броја консонантских група, а пре свега низ морфолошких и морфосин-
таксичких црта из области балканизама (нпр. неутрализација у падежи-
ма кретања и локације, хиперупотреба инструменталног предлога с / са
/ сас, појава удвајања објекта) – упућују, посредно или непосредно, на
везу са старобалканским романизованим становништвом.
Што се тиче морфолошке црте која одликује друге говоре, јавља
се -ће за сва три лица футура I (ће урадимо), и то под утицајем албан-
ског и румунског језика. У метохијским говорима је присутан велики
број прилога позајмљених из албанског и турског (сербес, башка). Су-
фикс -ија је врло чест и вероватно је грчко-романског порекла, а деми-
нутивни суфикс -аћ (женскаћ, пуваћ), поред балканословенских језика,
познају и румунски и грчки језик. У ресавском говору је наставак -че
врло чест код именица субјективне оцене, са деминутивно-хипокори-
стичним значењем, њиховом употребом потиснути су други наставци
-ић и -ица. Та особина је нарочито распрострањена у македонском и
бугарском језику. И на плану глаголских изведеница, издваја се један
број творбених морфема, пре свега, суфикси -иса и -оса, грчко-роман-
ског порекла, а несумњиво је турског порекла низ суфикса (нпр. -џија,
-лија...).
Када је реч о лексици, у косовско-ресавским говорима су, поред
основне словенске лексике, присутни германизми и турцизми (најброј-
нији), као и албанизми и романизми. Стари балкански лексички слоје-
ви везани су претежно за присуство, односно посредништво грчких и
романских језичких елемената.
ЛИТЕРАТУРА
Богдановић 1997: Недељко Богдановић, Језичке појаве на додиру призренско-

тимочког и косовско-ресавског дијалекта, О српским народним гово-
рима, Нучни скуп: „Дани српскога духовног преображења“, IV, Де-
спотовац, 7–83.
19
Бошњаковић 2008: Жарко Бошњаковић, Фонетске особине говора источне

Шумадије, Српски дијалектолошки зборник, Београд, LV, 1–322.
Букумирић 2000: Милета Букумирић, О неким позајмљеницама из албанског
језика у говорима северне Метохије, Јужнословенски филолог, 56 (1–
–2), 163–170.
Ивић 1997: Павле Ивић, Разлике међу говорима косовско-ресавског дијалек-
та, О српским народним говорима, Нучни скуп: „Дани српскога духов-
ног преображења“, IV, Деспотовац, 41–44.
Ивић 1985: Павле Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика : увод и
штокавско наречје, 2. издање, Матица српска, Нови Сад.
Јовић 1968: Душан Јовић, Трстенички говор, Српски дијалектолошки збор-
ник, књига XVII, Институт за српскохрватски језик, Београд, 1–225.
Милорадовић 2007: Софија Милорадовић, Дијахрони и синхрони аспект ана-
литичких појава у српским народним говорима, Зборник Матице срп-
ске за славистику, 71–72, 357–375.
Милорадовић 2003: Софија Милорадовић, Употреба падежних облика у го-
вору Параћинског Поморавља, Балканистички и етномиграциони
аспект, САНУ, Етнографски институт, Посебна издања, књ. 50, Чиго-
ја штампа, Београд.
Николић 2001: Видан Николић, Моравички и горњостуденички говори, Науч-
но друштво за неговање и проучавање српског језика, серија IV, број
3, Београд.
Пецо и Милановић 1968: Асим Пецо и Бранислав Милановић, Ресавски го-
вор, Српски дијалектолошки зборник, књига XVII, Институт за срп-
скохрватски језик, Београд, 241–367.
Пецо 1985: Асим Пецо, Преглед српскохрватских дијалеката, Научна књига,
Београд.
Радић 1997: Првослав Радић, О неким појавама у деклинацији косовско-ре-
савских говора (у светлу синкретичко-аналитички процеса), Зборник
Матице српске за филологију и лингвистику, XL/2, Матица српска –
одељење за књижевност и језик, Нови Сад, 227–239.
Радић 2010: Првослав Радић, Копаонички говор, САНУ, Етнографски инсти-
тут, Посебна издања, књ. 70, Академска издања, Београд.
Симић 1972: Радоје Симић, Левачки говор, Српски дијалектолошки зборник,
књига XIX, Институт за српскохрватски језик, Београд, 1–619.
Реметић 2004: Слободан Реметић, Српски народни говори Косова и Метохије
у светлу међујезичке и међудијалекатске интерференције, Јужносло-
венски филолог LX, Београд, 113–123.
20
УДК ??
Ђорђе Оташевић (Београд)
ПРИРУЧНИЦИ ЗА НАСТАВУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

КАО СТРАНОГ
У раду се даје кратак преглед уџбеника и приручника за српски као страни је-
зик. До данас је објављено много уџбеника, приручника и речника, али много
тога још увек недостаје. На пример: различите збирке новинских текстова,
збирке књижевних текстова, различите збирке стручних текстова, приручник
говорне етикеције, различити речници (илустровани, школски, акценатски,
колокацијски итд.), збирке „ауторских” загонетака (укрштене речи, осмо-
смерке, испуњаљке, ребуси итд.), збирка анегдота, вицева, афоризама и кари-
катура итд.
Кључне речи: српски језик као страни, уџбеници, приручници, речници
Српски, односно српскохрватски језик, пажњу страних лингви-

ста привлачио је, пре свега, као један од словенских језика, интересан-
тан и користан за изучавање упоредне словенске и индоевропске гра-
матике, касније и опште лингвистике. Пошто никада није био један од
тзв. „светских” језика, његово предавање и учење као страног језика,
све до друге половине двадесетог века, било је скромно по обиму. У
XIX веку уџбеници и приручници најчешће су били некомерцијална
малотиражна издања, обично „резултат личне иницијативе, намењени
самоуцима који често постоје само у ауторовој машти”6.
После Другог светског рата сербокроатистика се шири по европ-
ским и ваневропским универзитетима. Пошто је број студената обично
врло мали, нема могућности за објављивање посебних уџбеника и при-
ручника, прилагођених говорницима одређеног језика. Најчешће се ко-
ристе уџбеници објављени у Југославији мада је последњих четрдесе-
6
Ц. Клајн 2000:191. Детаљан преглед уџбеника и приручника објављених на
италијанском језику до краја Другог светског рата, оријентисан у смеру контрастивне
лингвистике, даје се у два обимна чланка: „Приручници за српскохрватски на итали-
јанском језику од уједињења Италије до Првог светског рата” (Клајн 2000:190–229) и
„Приручници за српскохрватски на италијанском језику од почетка Првог светског
рата до пада фашизма (230–258).
21
так година издато више универзитетских уџбеника и приручника, пр-

венствено граматика и речника. Последњих двадесетак година многе
од иностраних катедара су се угасиле, било због смањеног интересова-
ња студената, било због промењене политике матичних земаља. Након
распада СФРЈ дошло је и до промена у називу језика који се учи на
иностраним универзитетима7. Ситуација је веома различита, од земље
до земље, али је у већини случајева српски језик (под овим називом)
лоше прошао8.
Осамдесетих година прошлог века у Југославији је било више
хиљада страних студената, највише из арапских земаља и Грчке, али је
њихов број с почетком распада СФРЈ и отпочињања ратова постао сим-
боличан.
Српски језик као страни данас се учи у Србији и у иностранству.
1. у иностранству га уче:
1.1. филолози (на универзитетима)
1.2. студенти нефилолошких факултета (на универзитетима)
1.3. потомци наших исељеника (на универзитетима или курсеви-
ма које организују удружења наших исељеника и црква)
1.4. дипломате (у специјалним школама страних језика при ми-
нистарствима иностраних послова, на универзитету, на кур-
севима или приватно)
1.5. људи различитих професија и интересовања – фасцинирани,
на пример, нашим манастирима, лепотом Србије, или због
краткотрајне летње љубави итд. (на курсевима или само-
стално).
2. У Србији га уче:
7
„Ратни сукоби на простуру бивше Југославије и подјела језика на срспски и
хрватски, а затим и на црногорски и бошњачки језик доводи до терминолошког мете-
жа и преобликовања слике о лекторатима на иностраним универзитетима: неки уни-
верзитети задржавају лекторате српскохрватског, други се преорјентишу на хрватски
језик, трећи на српски, а током времена велики број универзитета се одлучује на
'компромисно рјешење' и успоставља нову језичку творевину – босанско-хрватско-
српски (БХС) језик” (ц. Крајишник 2014: 219).
8
„Након проглашења независности, држава Хрватска, схватајући значај при-
суства националног језика у иностранству, стратешшки и организовано успоставља
лекторате хрватског језика на многим дотадашњим лекторатима српскохрватског је-
зика, док српски језик остаје присутан на знатно мањем броју универзитета. Време-
ном, ова диспропорција постаје све већа захваљујући несналажењу надлежних уста-
нова у нашој земљи и њиховом неблаговременом и неадекватном дјеловању“ (ц. Кра-
јишник 2014: 219). В. и Банаух-Бјелановић 2007, Николић 2013 и др.
22
2.1. дипломатско-конзуларно особље (на курсевима или приват-

но)
2.2. трговински представници (на курсевима или приватно)
2.3. новинари (на курсевима или приватно)
2.4. студенти нефилолошких факултета (на курсевима, ретко
приватно)
2.5. брачни партнери дипломатско–конзуларног особља, трго-
винских представника и новинара (на курсевима или приват-
но)
2.6. странци – брачни партнери Срба (на курсевима, приватно
или уз помоћ брачног партнера).
Укупан број људи који данас учи српски језик као страни није
велики, а они, да проблеми с наставом и уџбеницима буду још већи,
међусобно се разликују према матерњем језику, лингвистичком обра-
зовању (могу имати солидно лингвистичко образовање, или скромно
лингвистичко знање, обично везано за граматику матерњег језика или
стечено при учењу неког од „светских” језика, или су без лингвистич-
ких знања), нивоу језичког знања који желе да достигну, количини вре-
мена коју су спремни да уложе у учење и др.
Према нивоу језичког знања које желе да достигну могу се грубо
поделити у четири групе:
1. они који желе да овладају језиком, течно говоре, активно користе
језик, упознају његову структуру итд. (лингвисти, преводиоци)
2. да солидно говоре језик, али је акценат на специфичној употреби
2.1. дипломате – да читају новине, гледају телевизију, слушају
радио, разговарају са Србима о политици, економији и сл.
2.2. новинари – слично као и дипломате (за новинаре мале и си-
ромашне земље, а ми међу њих спадамо, интересантне су
обично у време великих друштвених превирања или за вре-
ме ратова)
2.3. трговински представници – стручни термини и изрази веза-
ни за оно што продају или купују
2.4. студенти нефилолошких факултета – стручна терминологија
3. да стекну скромно „опште” знање (брачни партнери наших исеље-
ника у иностранству, њихова деца, туристи, студенти нефилолози
на иностраним универзитетима)
4. да стекну скромно опште знање уз могућност коришћења у специ-
фичне сврхе (љубитељ манастира, да би се разумела служба у цр-
кви итд.)
23
Да би се задовољиле њихове потребе, неопходно је много разли-

читих уџбеника и приручника. Уџбеници и приручници могу бити за
странце уопште (Јонке и др. 1979а, Јонке и др. 1979б, Вујадиновић и
Вукадиновић 1983, Петровић и Дудић 1989, Ћорић 1989, Крајишник
1998, Јокановић-Михајлов и Ломпар 2001, Вићентијевић и Живанић
2003, Милићевић-Добромиров, Ћук и Радуловић 2006 итд.), или за го-
ворнике одређеног језика (Куљбакин 1920, Дуркович 1936, Игов 1959,
Круковска 1985, Зенчук, Јокановић-Михајлов и Киршова 1986, Бабић
С. 1983, Бабић С. 1989, Бабић С. 1991, Цанић и Ћећез-Иљукић 2006 итд.).
Уџбеници и приручници објављени у Србији спадају у обе групе. У
иностранству, по правилу, рађени су за говорнике одређеног језика.
Највећи број уџбеника заснован је на „граматичко-преводној”
методи мада међу њима постоје знатне разлике. Од шездесетих година
до данас појавило се само неколико уџбеника базираних на различитим
„асимилативним” методама, аудио-визуелној и аудио-визуелној гло-
бално структуралној методи (Јонке и др. 1979а, Јонке и др. 1979б, Ђу-
кић 1995, Оташевић 1995).
Међу приручницима за наставу српског језика као страног дале-
ко су најбројнији речници. За тзв. светске језике, нарочито енглески,
постоји велики број различитих двојезичних и вишејезичних речника.
Већина њих је објављена у Србији и њихови састављачи су најчешће
имали у виду кориснике којима је српски матерњи језик. Са многим
„мањим” језицима ситуација је сасвим другачија. Уколико и постоји
речник, обично је то општи речник мањег обима. Граматички речници
за странце су малобројни (Петровић и Дудић 1989, Оташевић 2001,
Оташевић 2006, Оташевић 2008б, Бабић Б. 2011).
Граматике српског језика као страног релативно су бројне. Обја-
вљиване су много чешће у иностранству, за говорнике одређеног јези-
ка, некада као засебне књиге, некада као додатак на крају уџбеника.
Граматике за странце уопште су ретке, али две постојеће (Мразовић и
Вукадиновић 1990, Клајн 2006) урађене су веома озбиљно. Студентима
србистике, као и нефилолозима са солиднијим лингвистичким образо-
вањем, на располагању стоје бројне контрастивне монографије, студије
и чланци.
Буран развој туризма у деценијама после Другог светског рата
доводио је сваке године у СФРЈ велики број страних туриста што је
подстакло чак и велике европске и светске издаваче да објаве мноштво
конверзацијских приручника. Тако је, на пример, швајцарски Берлиц
(Berlitz) у својој препознатљивој едицији туристичких приручника об-
јавио чак десетак књижица за туристе који путују у Југославију. Слич-
24
ни приручници издају се и код нас. Иако оваква издања туристима, ве-

роватно, могу бити од помоћи, у настави страних језика могућност њи-
ховог коришћења је ограничена.
Осталих приручника готово да и нема. Збирка књижевних тек-
стова (одломака из обимнијих књижевних дела, кратких прича и песа-
ма) коју је приредила С. Бабић (Бабић С. 1983) одавно је распродата, а
у њој, сем тога, нема књижевних дела насталих у последње четири де-
ценије (прво издање је прештампавано без измена). У Србији се тре-
нутно, колико ми је познато, може наћи једино приручник В. Краји-
шник Научимо падеже (Крајишник 1998). Збирка тестова, вежбања и
игара Павла Ћосића (Ћосић 2004) објављена је у Пољској, а касније и у
Србији (Ћосић 2011).
Могућности које компјутери и Интернет пружају у учењу стра-
них језика, за наставу српског језика као страног први су код нас иско-
ристили стручњаци новосадског Азбукума, Центра за српски језик и
културу. Од средине 1999. године они организују дописне програме
учења српског језика. „Danas u Azbukumu postoje dva načina učenja srp-
skog jezika na daljinu. Početnom i nižem nivou znanja srpskog jezika name-
njen je poseban softver program za učenje preko Interneta (internet kurs),
dok je za srednji nivo osmišljen program baziran na slanju lekcija studentu
putem regularne i elektronske pošte, odnosno, klasični dopisni kurs … Inter-
net kurs oba nivoa (početnog i nižeg) sastoji se od 10 lekcija i 4 testa”. Ин-
тересантна је и идеја о међународној e-mail тандемској мрежи за учење
језика.
Мада библиографија уџбеника и приручника за српск(охр-
ватск)и језик као страни (не рачунајући двојезичне и вишејезичне реч-
нике) обухвата више од сто јединица, недостатак и уџбеника и прируч-
ника je велики. Уџбеници су најчешће предвиђени за почетни ниво
учења језика, ређе за средњи. За више нивое готово да их нема. Многе
специфичне потребе потпуно су непокривене. Лектори на иностраним
универзитетима и професори у Србији још увек састављају различите
вежбе, приређују зборнике новинских текстова и сл. Ипак, не може се
рећи да до сада ништа није урађено. Напротив. Има много тога – и до-
брог, и одличног – али и много чега нема.
Овде ће бити наведени само неки од бројних приручника по-
требних за наставу српског језика као страног:
- различите збирке новинских текстова
- збирка књижевних текстова
- различите збирке стручних текстова
- приручник говорне етикеције
25
- различити речници (илустровани, „школски”, акценатски, коло-

кацијски итд.)
- збирке „ауторских” загонетака (укрштене речи, осмосмерке, ис-
пуњаљке итд.)
- збирка анегдота, вицева, афоризама и карикатура
Када би било више новца, сигурно би било и више приручника.
Малим језицима, а српски је такав, државна помоћ је неопходна јер је
број заинтересованих за учење српског језика као страног мали па је
објављивање специфичних приручника, које би користио само један
део заинтересованих, за издаваче неисплатив.
УЏБЕНИЦИ И ПРИРУЧНИЦИ
Алановић и др. 2006: Миливој Алановић, Исидора Бјелаковић, Наташа

Бугарски, Јасмина Дражић, Марина Курешевић, Јелена Војновић. Научимо
српски 2 = Let's learn Serbian 2 : радна свеска. Филозофски факултет – Днев-
ник, Нови Сад.
Бабић Б. 2011: Биљана Бабић, Речник глагола : научимо српски 1 и 2 :
Морфолошко-синтаксички минимални речник глагола српског језика као
страног. Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику, Центар
за српски језик као страни, Нови Сад.
Бабић С. 1983: Slavna Babić, Serbo-Croat Reading Passages with Com-
ments Exercises Vocabulary. Kolarčev narodni univerzitet, Beograd, 19833.
Бабић С. 1989: Slavna Babić, Serbo-Croatian for Foreigners. Book One.
Kolarčev narodni univerzitet, Beograd, 19898.
Бабић С. 1991: Slavna Babić, Serbo-Croation for Foreigners. Book Two.
Kolarčev narodni univerzitet.
Белегишанин-Закић и др. 2000: Dragana Belegišanin-Zakić, Saša Glamo-
čak, Nataša Milićević-Dobromirov, Učimo srpski 2. AZBUKUM, Centar za srpski
jezik i kulturu, Novi Sad.
Бенсон 1991: Morton Benson (uz saradnju Biljane Šljivić-Šimšić), Srpsko-
hrvatsko-engleski rečnik. Prosveta, Beograd.
Бјелаковић и Војновић 2004: Исидора Бјелаковић, Јелена Војновић,
Научимо српски 1 = Let's learn Serbian [1]. Филозофски факултет – Дневник,
Нови Сад.
Вићентијевић и Живанић 2003: Vićentijević Gordana, Živanić Ljubica,
Srpski jezik za strance 2. Institut za strane jezike, Beograd, 20034.
26
Вујадиновић и Вукадиновић 1983: Danica Vujadinović, Zora Vukadino-

vić, Srpskohrvatski jezik 2. Srednji tečaj za strance. Institut za strane jezike, Beo-
grad.
Дуркович 1936: Lubomir Durkowicz, Gramatyka języka serbskochorwac-
kiego. Popularny wyklad słownych zasad poznania przez Polakow języka serbskoc-
horwackiego. Warszawa.
Ђукић 1995: Đukić Mirjana, SRB 102 An Introduction to Serbian I. Mac-
quarie University, Sydney.
Зенчук, Јокановић-Михајлов и Киршова 1986: В. Н. Зенчук, Е. Йока-
нович-Михайлова, М. П. Киршова, М. Маркович, Учебник сербохорватского
языка. Издательство Московского университета, Москва.
Игов 1959: Ангел Игов, Учебник по сърбохърватски език. Наука и из-
куство, София.
Јокановић-Михајлов и Ломпар 2001: Јелица Јокановић, Весна Ломпар,
Говоримо српски. Уџбеник српског језика за странце. МСЦ, Београд.
Јокановић-Михајлов 2010: Јелица Јокановић-Михајлов (ред.), Лектор-
ске вежбе : приручник за српски језик као страни. Међународни славистички
центар, Београд.
Јеникова 1972: Anna Jeníková, Srbocharvátština pro samouky. Státní pe-
dagogické nakladatelství, Praha.
Јонке и др. 1979a: Ljudevit Jonke, Ema Leskovar, Krunoslav Pranjić, Hr-
vatskosrpski. Audio-vizuelna metoda. I dio. Jugoton – Didier, Zagreb – Pariz.
Јонке и др. 1979б: Ljudevit Jonke, Ema Leskovar, Krunoslav Pranjić, Ivo
Škarić: Hrvatskosrpski. Audio-vizuelna metoda. II dio. Jugoton – Didier, Zagreb –
Pariz.
Клајн 2006: Иван Клајн, Граматика српског језика за странце. Завод
за уџбенике, Београд.
Крајишник 1998: Весна Крајишник, Научимо падеже. Приручник за
српски језик као страни. Фото Футура, Београд.
Круковска 1985: Maria Krukowska, Govorite li srpskohrvatski. Zwięzły
kurs języka serbsko-chorwackiego. Wiedza powszechna, Warszawa.
Куљбакин 1920: С. М. Кульбакинъ, Краткая сербская грамматика
для русскихъ. Геца Кон, Београд.
Марјановић 1985: Srpskohrvatsko-arapski rečnik : Specijalizovani tečaj
srpskohrvatskog jezika : tehnika, medicina, društvo, sport. Prevod na arapski Kati-
ca Marjanović, Institut za strane jezike, Beograd.
Марковић 1961: Jelica Marković, Srpskohrvatski jezik. Udžbenik za počet-
nike. Jugoslavija, Beograd.
27
Марковић 2001: Jelica V. Marković, Srpski za strance = Essential Serbian

= Cours de langue serbe = Lehrbuch der Serbischen Sprache 1. Autorsko izdanje,
Beograd, 20014.
Милићевић-Добромиров, Ћук и Радуловић 2006: Наташа Милићевић-
Добромиров, Љиљана Ћук, Наташа Радуловић, Учимо српски 2 = Nataša Mili-
ćević-Dobromirov, Ljiljana Ćuk, Nataša Radulović, Učimo srpski 2. Нови Сад:
Азбукум – Љубитељи књиге, 20062.
Мразовић и Вукадиновић 1990: Pavica Mrazović, Zora Vukadinović,
Gramatika srpskohrvatskog jezika za strance. Izdavačka knjižarnica Zorana Stoja-
novića – Dobra vest, Sremski Karlovci – Novi Sad.
Оташевић 1995: Đorđe Otašević, SRB 102 An Introduction to Serbian II.
Macquarie University, Sydney.
Оташевић 2001: Đorđe Otašević, Serbian for Foreigners. Glossary of Ver-
bal Forms. Beografiti, Beograd.
Оташевић 2006: Đorđe Otašević, Wörterbuch der Verbalformen. Alma,
Beograd.
Оташевић 2008a: Đorđe Otašević: Serbian in Everyday Communication.
Alma, Beograd.
Оташевић 2008б: Ђорђе Оташевић: Словарь глагольных форм. Алма,
Београд.
Партриџ 1991: Monica Partridge: Serbo-Croat Practical Grammar and
Reader. Prosveta, Beograd.
Петровић и Дудић 1989: Владислава Петровић, Коста Дудић, Речник
глагола са допунама. Завод за уџбенике и наставна средства – Завод за изда-
вање уџбеника – СОУР „Свјетлост”, ООУР Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд – Нови Сад – Сарајево.
Петровски и др. 2000: Marina Petrovski, Nataša Milićević-Dobromirov,
Merima Simovljević, Svetozar Poštić, Učimo srpski 1. Azbukum, Centar za srpski
jezik i kulturu, Novi Sad.
Селимовић-Момчиловић и Живанић 2003a: Maša Selimović Momčilo-
vić, Ljubica Živanić, Srpski jezik 1 : početni tečaj za strance. Institut za strane jezi-
ke, Beograd, 20034.
Селимовић-Момчиловић и Живанић 2003б: Maša Selimović Momčilo-
vić, Ljubica Živanić, Srpski za strance [Zvučni snimak] : početni. Institut za strane
jezike, Beograd. /5 компактних дискова/
Селимовић-Момчиловић и Живанић 2003в: Maša Selimović Momčilo-
vić, Ljubica Živanić: Srpski za strance 2 [Zvučni snimak]. Institut za strane jezike,
Beograd. /2 компактна диска/
28
Селимовић-Момчиловић и Живанић 2005: Maša Selimović Momčilović,

Ljubica Živanić, Priručnik za nastavnike : uz udžbenik Srpski jezik : početni tečaj
za strance. Institut za strane jezike, Beograd.
Станојевић 2001: Željko Stanojević, Serbian Language for Foreigners =
Srpski jezik za strance. Beograd, Divit.
Ћорић 1990: Božo Ćorić: Srpskohrvatski za strance. Serbo-Croatian for
Foreigners. Međunarodni slavistički centar na Filološkom fakultetu u Beogradu,
Beograd, 19904.
Ћосић 2004: Pavle Ćosić: Srpski za strance : testovi, vežbanja, igre :
[priručnik za lektore i studente srpskog jezika]. Wydawnictwo Naukowe UAM,
Poznań.
Ћосић 2013: Павле Ћосић, Српски за странце : тестови, вежбања,
игре. Корнет, Београд, 20135.
Цанић и Ћећез-Иљукић 2006: Milka Canić, Dragana Ćećez-Iljukić, Ser-
bien for Foreign Learners = Srpski jezik za strance : za englesko govorno područ-
je. Book 1. Jugovideo, Beograd.
Шмаус 1964: Alois Schmaus: Lehrbuch der serbokroatischen Sprache.
Max Hueber – Prosveta, München – Beograd, 19643.
Шипка 2000: Danko Šipka, SerboCroatian-English Colloquial Dictionary.
An Exercise in Cross Cognitive Linguistics. Dunwoody Press, Springfield, 2000.
ЛИТЕРАТУРА
Банаух-Бјелановић 2007: Бланка Банаух-Бјелановић, Положај срп-

ског као страног језика у земљи и иностранству. Српски као страни језик у
теорији и пракси, стр. 243–246.
Грицкат 1994: Ирена Грицкат, Први уџбеници српског језика за руске
емигранте. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXVII
(Нови Сад), 189–192.
Дончева 1997: Дарина Дончева, Статус србистике на Универзитету у
Пловдиву. Научни састанак слависта у Вукове дане 26/2 (Београд), 499–501.
Елермејер-Животић 1996: Olga Ellermeyer-Životić, Status serbokroatisti-
ke na Univerzitetu u Hamburgu. Научни састанак слависта у Вукове дане, 25/2
(Београд), 475–480.
Иванова 1997: Ценка Иванова, О наставном процесу на српском језику
на страним универзитетима. Научни састанак слависта у Вукове дане 26/2
(Београд), 495–497.
29
Клајн 2000: Иван Клајн, Лингвистичке студије. Партенон, Београд,

2000.
Кордић 2001: Snježana Kordić: Serbokroatistika na univerzitetima njemač-
kog govornog područja. Lingvističke aktuelnosti 6 (http://main.amu.edu.pl/~si-
pkadan/la.htm).
Крајишник 2014: Весна Крајишник: Лекторати српског језика. Зборник
Института за српски језик САНУ II (Београд), 217–226.
Милићевић-Добромиров и Петровски 2001: Nataša Milićević-Dob-
romirov, Marina Petrovski, Učenje srpskog jezika na daljinu (Dopisni kursevi
srpskog jezika za strance). Lingvističke aktuelnosti 6 (http://main.amu.edu.pl-
/~sipkadan/la.htm).
Николић 2013: Марина Николић, Србистика на Петроградском уни-
верзитету данас. Наш језик, нова серија XLIV, 3–4 (Београд), 59–69.
Пападрианос 1997: Ioannis A. Papadrianos, Седам деценија србистике у
Грчкој. Научни састанак слависта у Вукове дане, 26/2 (Београд), 485–493.
Шипка 2000б: Danko Šipka: A Bibliography of Serbo-Croatian Dictio-
naries: Serbian, Croatian and Bosnian Muslim. Dunwoody Press, Springfield.
SUMMARY
REFERENCE BOOKS FOR TEACHING SERBIAN AS A FOREIGN

LANGUAGE
Đorđe Otašević
This paper deals with the learners of serbian as a foreign language. It

gives a short review of existing textbooks and reference books. Up to the re-
cent period, there has been published plenty of textbooks and reference bo-
oks, but many of them are still not available. Such are: various collections of
newspapers texts, literature extracts, the textbooks for special purposes, spe-
ech convention, various dictionaries (illustrated, ”school”, pronuncing, com-
binatory), collections of puzzles (crosswords, find-a-words etc.), anegdotes,
jokes, aphorisms and caricatures, interactive course at CD and so on.
30
ПРИКАЗИ И ОСВРТИ
31
32
Прикази и осврти
Александра Ђорђевић (Врање)
Срето Танасић: ИЗ СИНТАКСЕ СРПСКЕ РЕЧЕНИЦЕ.

„Београдска књига“, Београд, 2012, 221 стр.
Обиман корпус научног рада Срете Танасића, редовног профе-

сора на Филозофском факултету у Нишу и научног саветника у Инсти-
туту за српски језик САНУ, добио је још једно дело вредно пажње јав-
ности, не само научне него и културне у најширем смислу те речи.
Књига Из синтаксе српске реченице се појавила крајем 2012. године
као друга обједињавајућа целина за многобројне и разноврсне радове
професора др Срете Танасића код истог издавача. Претходила јој је
књига Синтаксичке теме из 2009. године. Издавач Београдска књига
је објавио обе у оквиру библиотеке Пут у речи. Довољан је поглед на
имена рецензената обеју књига, па да и не тако упућени у сфере науке
о српском језику схвате да је пред њима значајно дело из ове области.
Као потписници рецензија јављају се Милка Ивић и Предраг Пипер, у
првообјављеној књизи, а о другој свој суд дали су Живојин Станојчић,
Предраг Пипер и Бранко Тошовић. Друга, Из синтаксе српске речени-
це, о којој ће овде бити речи, може се условно сматрати наставком,
осим у општетематском (синтакса) јединству још и по методолошком
приступу који је својствен Срети Танасићу, на шта ће у овом приказу
бити скренута посебна пажња.
О самом аутору свет науке који се бави језичким питањима зна
да је поред већ поменутих ангажмана, један од најпреданијих проуча-
валаца савременог српског језика што је резултирало многобројним на-
учним радовима, рефератима са научних скупова и предавањима на
факултетима, како у земљи, тако и у иностранству. Наиме, радио је у
својству лектора нашег језика на Московском универзитету Ломоно-
сов, а био је и вишегодишњи гостујући професор српског језика на Фи-
лозофском факултету у Бањој Луци, држао предавања по позиву на
Филолошком факултету Универзитета Ломоносов у Москви, члан је
редакција научних часописа Јужнословенски филолог, Наш језик, Сла-
вистика и Задужбина, члан је и најзначајнијих стручних асоцијација у
33
Србији, био је члан десетина комисија за оцену и одбрану магистар-

ских и докторских дисертација на више српских универзитета у Србији
и Републици Српској.
Концепт ове књиге је такав да обједињује разне научне радове
из области синтаксе, овде прерађене у засебна поглавља са прошире-
ном узоркованом грађом и (понекад) коригованим запажањима. Погла-
вља су тематски мање разуђена у односу на прву књигу Синтаксичке
теме. Уочљива су два тематска скупа која окупљају више поглавља.
Први се бави подтиповима безличне реченице и њеним особеностима,
а други скуп одликама зависносложене реченице и одређеним везнич-
ким спојевима. Стога наслов књиге, ма како скромно звучао, има обје-
дињујући карактер ових двеју области.
У фокусу првих шест поглавља је безлична реченица сагледана
на оригиналан начин. Општепознато је да безлична реченица дуго није
добијала статус предмета детаљнијег проучавања и адекватне засту-
пљености, иако је модел српске просте реченице, равноправан са дво-
чланом реченицом. Но, као да то није довољно истицано у науци, у
граматикама и осталим нормативним делима наводе се само типични
примери безличних реченица. А језичка стварност је другачија: безлич-
на реченица је одлика свих словенских језика, свих функционалних
стилова. Стога је Срето Танасић, бавећи се професуром, био често у
прилици да се сусреће са разним појавним видовима такве реченице
који нису довољно описани. Тумачење и класификовање мноштва при-
мера на основу дотад уочених одлика безличних реченица није се мо-
гло дати у већ постојећим оквирима. Испостављало се да ту има, да ци-
тирам скромни исказ аутора, „још понешто да се каже“. И овог пута је
снажно изражен истраживачки дух аутора итекако био на делу држећи
аутора и на правом путу да осветли дотад недовољно објашњена места
из области безличних реченица. Како сам истиче у предговору, циљ му
није било синтетисање свега дотад реченог, него допуна већ постојећег
знања. То је наметнуло и својеврстан приступ свакој од ових појава, а
показавши се мудрим и практичним избором, аутор овај поступак изла-
гања примењује доследно у сваком од ових поглавља. Може се сматра-
ти његовим маниром у описивању, анализи и извођењу закључака о од-
ређеној синтаксичкој појави, који су и други уочавали, а који је у по-
глављима о безличној реченици дошао до изражаја. Састоји се из неко-
лико корака:
Први корак је способност уочавања дотад непримећених свој-
става одређене групе примера безличних реченица другачијих од оног
што је дотад речено о њиховом типу, односно подтипу. Ово је битно
34
својство свакога ко жели да се бави синтаксичком анализом у данашње

време, с обзиром на то да су све велике, полемичке теме проучене, а
синтакса се устројила и јасно дефинисала као део науке о језику.
Следи пажљиво и, евидентно, дуготрајно трагање за сличним
примерима како би се појава што подробније сагледала. При том, екс-
церпирана је грађа из најразличитијих извора и језичких манифестаци-
ја, од разговорног до белетристичког стила.
Ово досад речено би се могло подвести под стандардизовани на-
учни приступ проблему, да ауторова доследност то не подиже на најви-
ши ниво агилности, а из тога проистиче схематизованост излагања, по
коме је овај аутор препознатљив:
1. Приступ in media res одређеној језичкој појави.
2. Широк захват у научну литературу, не само српских аутора,
већ и водећих иностраних имена у славистици са посебним акцентом
на најновија проучавања. То омогућава читаоцу који није подробно за-
газио у синтаксичке воде да се боље снађе, оријентише, па и прошири
своје знање о конкретној проблематици. Такође, тиме аутор даје окви-
ре у којима сагледава већ наговештен проблем.
3. Пошавши од прихваћених ставова, проблематизује ситуацију
супротстављајући им језичку праксу кроз навођење примера: уочени
примери по некој својој особини одступају од основних теоријских
разграничења. Супротстављање неколико група примера како би се да-
та појава што јасније оцртала на синтаксичком платну.
4. Поставка проблема, односно, недоумице у виду питања које
израста из саме грађе.
5. Поступност аналитичког размишљања приказана на пријем-
чив и лако схватљив начин је најбоља одлика ове књиге и ауторовог
стила излагања. Такорећи сократовском методом, без икакве тенденци-
озности, аутору полази за руком да читалац уочи проблем, а проводећи
га кроз релевантну, пробрану литературу, дозвољава читаоцу да сам
дође до закључака. Примери говоре за себе, уочено је неминовно. У
оквиру овог поступка, аутор сагледава појаву из више перспектива, об-
једињујући и укрштајући знање не само о типичним својствима дате
појаве, већ узимајући у обзир знање о другим синтаксичким (и не само
синтаксичким) областима.
6. Праћење таквог комплексног приступа олакшано је јасним и
једноставним излагањем и употребом посрбљене стандардизоване тер-
минологије, са доследним избегавањем страних речи, термина и фраза
кад за тим нема потребе. Тако се може прочитати безлична реченица,
ретко се служи, осим када је то неопходно, интернационализмом им-
35
персонална реченица. Ово је ауторов допринос неговању и борби за

очување српског језика, чија актуелност и важност све више расте, ка-
да се има у виду да је подизање степена језичке културе у складу са во-
ђењем и планирањем језичке политике. Још једна стилска одлика ауто-
ровог излагања је краткоћа реченица и њихова концизност, што пове-
ћава читљивост дела.
7. Визуелна прегледност је остварена навођењем коментара на-
кон сваке групе примера, па је сналажење и враћање на прочитано ти-
ме олакшано. У истој служби је и спроведена нумерација, како приме-
ра, тако и група примера.
8. Све досад речено обезбеђује увид у срж проблема и ишчита-
вање закључка само појачава читаочево разумевање, јер је он сублима-
ција дотад реченог.
9. Дакле, аутор наводи уочену појаву, детаљно јој приступа, уте-
мељено на релевантим дотадашњим резултатима, дубински анализира
сагледавајући је свестрано, уочава нове одлике, изводи закључке – и
све то поуздано, усклађено са одбраном методом анализе, доследан
свом стилу, складно, прецизно, исцрпно и истовремено језгровито.
Све ово гарантује велику читљивост дела које се бави ком-
плексним синтаксичким питањима, а добро је познато да је савршен-
ство у једноставности, лепота у скромности, да се највеће научне исти-
не оваплоћују на обичним примерима језичке стварности.
Споменућемо нека поглавља у књизи која својом иновативно-
шћу запажања завређују додатни осврт. Ауторова је специфичност да
се у анализи не задржава само на главним актантима, иначе диферен-
цијалним за типологију безличних реченица: типу предиката и блоки-
раности субјекатске позиције. Тако нам скреће пажњу на остале актан-
те у реченици: пошто је познато да се у субјекатској позицији не може
наћи агенс, који су онда могући начини његовог индиректног исказива-
ња? О томе говори у другом поглављу Безличне реченице са уопште-
ним агенсом. У првом је направљен осврт на посебан тип безличних
реченица са конструкцијом до + генитив и уочена њихова посебна се-
мантика по којој одударају од сродних безличних реченица. У трећем
поглављу, Безличне реченице с фазним глаголима, указује се на могућ-
ност паралеле безличних реченица са фазним и без фазног глагола у
предикату и запажање да су чешћи фазни глаголи који именују почетак
радње, док има глагола који се у безличним реченицама никако не мо-
гу довести у везу са фазним глаголима који значе наставак или заврше-
так радње. Дат је и осврт на специфичности безличне реченице са гла-
голом имати и употреби фазних глагола у њој. Један случај везе изме-
36
ђу значења глаголске лексеме и типа реченице је наслов четвртог по-

главља, у коме се аутор бави зависношћу броја синтаксичких позиција,
односно условљеношћу јасноће тумачења актаната семантичким по-
тенцијалом глагола и, евентуалном неподобношћу глагола за исказива-
ње пасивне дијатезе јер долази до хомонимичности безличних и пасив-
них личних реченица. Иновација је примена теорије Ј. В. Падучеве на
примере из српског језика. Тиме се уводи појам „актанта иза кулиса“,
његовим манифестацијама у реченици, као пресудног диференцијатора
за типологију реченице, уз семантиком глагола исказану фиктивну
компоненту кретања. Хомонимија није до краја разрешена, али су дате
смернице које олакшаавају разликовање, онолико колико је то могуће.
Сличном компаративном тематиком се бави и пето поглавље Међуод-
нос рефлексивне пасивне и обезличене реченице, које има за циљ да
утврди имају ли реченице из наслова додирних тачака и уочена је честа
појава њиховог узајамног преплитања. Поред већ познате сличности,
елемента се, аутор је приметио да се слично третира агенс, односно, у
обема је присутна појава деагентивизације, примећена је и важност
транзитивности глагола у овим реченицама. Разлика између ова два ти-
па је у исказивању пацијенса. Све ово доприноси потпунијем разумева-
њу ова два типа реченица и њиховом описивању. У шестом поглављу
Из пролематике безличних реченица: реченице са глеголом ИМАТИ
аутор је указао на велику типску разуђеност безличних реченица са
овим глаголом, анализирајући сваки и о сваком износећи новоучено.
Други део књиге чине поглавља која се баве сложеном речени-
цом, од којих су нека само допуне већ реченог у науци, док нека пру-
жају увид у ново сагледавање одређене групе реченица (О координира-
ној вези зависних клауза у сложеној реченици), а друга, пак, указују на
постојање посебног подскупа реченица, новооткривеног и описаног
(Узрочне реченице са везником ако и последње поглавље Зависне кон-
трасне реченице)
Као што се види из реченог, иако су нека од поглавља само спо-
менута, широк спектар занимања Срете Танасића, оштрина његовог
аналитичког ока за језичке појаве у српском језику као и свођење изла-
гања најкомпликованијих синтаксичких питања на једноставан и свима
разумљив начин и овде се показала у пуном сјају. Оно што посебно,
још једном, треба истаћи јесте ауторов специфичан приступ и обрада
теме, којим постиже да наука и не тако упућеном не изгледа као непо-
знаница, чак и буди жељу да се и будући нараштаји баве њоме. О до-
приносу овог дела за синтаксу своје мишљење су дала највећа водећа
37
имена у свету науке о језику. Књига је подједнако пријемчива и сту-

дентима и средњошколцима заинтересованим за ову област.
Сам аутор ове књиге је, пишући приказ за књигу Граматички
огледи Владимира Павловича Гуткова, споменуо да великан науке о
српском језику, Павле Ивић, „није често изговарао јаке речи, ни кад је
критиковао, ни кад је хвалио“. Тај вид одмерености краси и аутора ове
књиге, а та његова одмереност се прелила и у редове књиге Из синтак-
се српске реченице. Нема од тога топлије препоруке за читање.
38
Тамара Лутовац (Крагујевац)
Јежи Бартмињски: ЈЕЗИК – СЛИКА – СВЕТ :

ЕТНОЛИНГВИСТИЧКЕ СТУДИЈЕ. „СловоСлавиа“,
Београд, 2011, 569. стр.
Књига Језик – слика – свет : Етнолингвистичке студије пред-

ставља зборник изабраних радова Јежија Бартмињског. Радове је иза-
брао Дејан Ајдачић, а на српски језик их је превела Марта Бјелетић.
Ова књига полазећи од „толстојевске етнолингвистике”, повезу-
је дијалектолошке, фолклористичке, етнографске и културолошке по-
датке који су битни за тумачење етнолингвистичких чињеница, али у
фокус својих проучавања ставља стандардни језик и општенационалну
културу јер централни проблем етнолингвистике јесте проблем језичке
слике света. Основни критеријум којим се приређивач радова руково-
дио био је да прикупљени радови систематично и јасно покажу значај
етнолингвистичких истраживања за језик у целини, односно структуру
свих његових нивоа, а у складу са тако постављеним циљем, професор
Дејан Ајдачић књизи Језик – слика – свет даје поднаслов „Етнолингви-
стичке студије”.
Радови Јежија Бартмињског у књизи Језик – слика – свет групи-
сани су у четири целине: Језичка слика света (41–195), Стереотипи
(195–313), Етнички и идеолошки стереотипи (313–429) и Упоредна ис-
траживања (429–481) у оквиру којих се издваја више одељака које по-
везује тема исказана кроз саме наслове целина. Уобличеним целинама
претходи објашњење Јежија Бартмињског под насловом „Чиме се бави
когнитивна етнолингвистика” што је уједно и уводни сегмент књиге
који имплицитно има функцију својеврсног подсетника о томе како је
и где настала етнолингвистика као правац у науци о језику, а акценат је
дат и појашњењима везаним за терминолошко решење у вези са нази-
вом овога правца у лингвистици за који се Јежи Бартмињски опреде-
љује, као и за основне дилеме словенске етнолингвистике и нацрте ет-
нолингвистичких истраживања у Лублину. Етнолингвистика као пра-
вац у лингвистици настала је у Америци, али у последњим деценијама
39
двадесетог века, према речима Никите Толстоја, дошло је до њеног по-

новног рађања у земљама средње и источне Европе, а њен развој убрза-
ло је велико интересовање за Сапир–Ворфову хипотезу која је пропаги-
рала доминацију језика над мишљењем и понашањем и проучавање је-
зика као културолошког феномена. Изоловање језика из психолошког,
друштвеног и културног контакта омогућила је увид у језичко насиље
(утицај који језик врши на формирање слике света) које је вршено тиме
што је моћ добила реч и тиме постала престижнија од стварности, од-
носно слика света се преко језика сугерише, а онима који нису критич-
ки размишљали – једноставно намеће. Иако се правац у лингвистици
који се бави проучавањем језика у односу на етничке типове и понаша-
ња именује разним терминима, Јежи Бартмињски се одлучује за терми-
нолошко решење когнитивна етнолингвистика из следећег разлога:
„Схватање назива етнолингвистика са становишта субјекта има потпо-
ру у етнометодологији, усмереној ка проучавању свакодневног, уоби-
чајеног мишљења из унутрашње перспективе, ка субјективној рекон-
струкцији што приближава етнолингвистику когнитивној антропологи-
ји и оправдава употребу термина когнитивна етнолингвистика” (стр.
14). Јежи Бартмињски истакао је и дилеме са којима се, према његовом
мишљењу, суочава словенска етнолингвистика. Прва дилема тиче се
чињенице да етнолингвистика уводи у фокус својих интересовања сте-
реотипне представе и веровања о свету, а невербални знаци учествују у
стварању контекста језичких текстова. Друга дилема се тиче питања
избора између етнолингвистике која проучава народне говоре и етно-
лингвистике која се окреће националним језицима.
Лублински центар афирмише етнолингвистику која се заснива
на језичким чињеницама, али која захвата друштвени и језички кон-
текст као и невербалне знаке који су релевантни за језичку комуника-
цију. Лублински центар полази од регионалних дијалеката и иде према
стандардном, националном и међуетничком, интересује се колико се
култура испољава у језику и усмерена је „ка савремености, која се тре-
тира као једна од етапа у историјском развоју језика” (стр. 20). Појмо-
вима који чине систем когнитивне етнолингвистике (језичка слика све-
та, стереотип као саставни део језичке слике света, когнитивна дефини-
ција као инструмент описивања стереотипа, тачка гледишта и перспек-
тива, профилисање, субјект који концептуализује и профилише, вред-
ности које признаје субјект) посвећена је посебна пажња у целинама
које следе након уводног коментара аутора текстова.
Поглавље Језичка слика света чини седам чланака: ,,Појам је-
зичке слике света и начини његове операционализације”, ,,Вредности
40
као основа језичке слике света”, ,,Когнитивна дефиниција као инстру-

мент описа конотације”, ,,Место хиперонима у лексикографској дефи-
ницији”, ,,Профили и субјективна интерпретација света”, ,,Динамика
категорије тачке гледишта у језику, тексту и дискурсу” и ,,Стереотип
као предмет лингвистике”. У наведеним чланцима истакнута су основ-
на теоријско-методолошкq питања и дефиниције које употпуњују и об-
јашњавају главну тему поглавља.
Чланак ,,Појам језичке слике света и начини његове операциона-
лизације” за предмет има објашњење појма ,,језичка слика света”, који
је потекао од америчких етнолингвистa Сапира и Ворфа, а корени му
се могу пронаћи и у Аристотеловој Реторици. Јежи Бартмињски разма-
тра га и објашњава са становишта његовог тумачења у лублинском
центру. Значај за реконструкцију језичке слике света имају лексика,
спознаја унутаршње форме речи, фразеологизми, граматика, текстови
(у којима се могу наћи особине које су резултат деловања системских
правила или друштвених конвенција или индивидуалне особине које су
маркиране од стране самих аутора), али и анкетна истраживања која
омогућују приступ живој језичкој свести говорника. Јежи Бартмињски
имајући у виду различите теоријске ставове и практичне потврде, је-
зичку слику света дефинише као „субјективну интерпретацију реалног
света која креира другу стварност културног карактера, различиту од
слике света коју описује наука” (стр. 20).
Основни значај текста ,,Вредности као основа језичке слике све-
та” је да покаже да језичка слика света зависи од установљеног система
вредности. Према мишљењу Јежија Бартмињског, систем вредности
чине фактори који управљају конструисањем визије стварности од
стране појединца или заједнице који су носиоци језика, а у профилиса-
њу језика посматраног кроз систем вредности Јежи Бартмињски афир-
мише ставове Јадвиге Пузињине који полазе од тога да је језик инстру-
мент који служи за вредновање јер окупља средства за оцењивање (ре-
чи, текстуална и фонетска средства), да су вредности у самом језику
(фразеологизмима, колокацијама, текстовима, пословицама) уз напоме-
ну да се формирани системи вредности преносе кроз текстове различи-
тих функционалних стилова и да је језик носилац вредности.
У чланку ,,Когнитивна дефиниција као инструмент описа коно-
тације” објашњава се значење термина когнитивна дефиниција који се
примењује у етнолингвистичким речницима. Когнитивни приступ до-
пушта лексикографима еластичну границу између језичког и ванјезич-
ког знања. Док су дефиниције којима се оперише у речницима научног
(заснивају се на елементима научног знања) и таксономског карактера
41
(издвајање денотата из надређене класе у складу са принципима логич-

ке класификације) па се њима дају и genus proximum и differentia speci-
fica, у когнитивној дефиницији није обавезан елеменат категоријализа-
ције (genus proximum), утврђују се детаљнији односи међу елементима
када је конотација речи у питању и тачност особина које се приписују
предмету уз напомену да у когнитивну дефиницију улазе и стереотип-
не особине. Јежи Бартмињски уз образложења овога типа наводи и
практичне примере из речника којима поткрепљује теоријске претпо-
ставке.
Предмет одељка ,,Место хиперонима у лексикографској дефини-
цији” јесте испитивање хиперонимских односа кроз контексте који су
плански издвојени на основу теоријских чињеница које је афирмисала
Ана Вјежбицка и теза до којих је дошао Маћеј Гроховски. Полази се од
новог начина дефинисања лексема које је предложила Ана Вјежбицка,
чија се теорија заснива на чињеници да у свим језицима постоје уни-
верзални скупови основних атома значења, односно семантичких при-
митива који спадају у општељудску језичку способност. Ти базични
атоми довољни су за описивање свих значења лексема јер се схватају
биолошки датим представама уграђеним у структуру људског ума. Ана
Вјежбицка листу тих семантичких примитива стално проширује. Јежи
Бартмињски, међутим, указује да је изразито негативне коментаре и
оштру критику оваквим претпоставкама које је истакла Вјежбицка дао
Маћеј Гроховски који је признао само „онај начин утврђивања семан-
тичке репрезентативности назива конкретних предмета који би се за-
снивао на приписивању појединачним називима одређених скупова хи-
перонима” (стр. 108)
Текст ,,Профили и субјективна интерпретација света” Јежи Барт-
мињски је написао у коауторству са Станиславом Њебжеговском, а
основни задатак овога текста је да се истакне значење термина профи-
лисање у контексту лингвистичке семантике. „Профилисање је субјек-
тивна језичко-појмовна операција која се састоји у особеном обликова-
њу слике предмета кроз његово тумачење према одређеним аспектима,
као што су порекло, особине, изглед, функција, догађаји, доживљаји
итд. у оквирима одређеног типа знања и у складу са захтевима одређе-
не тачке гледишта” (стр. 120). На изабраним примерима аутори су на-
стојали да прецизирају своја схватања појмова које су проучавали.
Одељак ,,Динамика категорије тачке гледишта у језику, тексту и
дискурсу” за предмет има дефинисање категорије тачке гледишта као
субјективног фактора који утиче на облик језичке слике света посма-
тране са аспекта чињеница и података које даје језик – лексички и гра-
42
матички систем, норме и конвенције, употребе тих система. Тачка гле-

дишта (нација, наднационална заједница, група према полу, друштвена
група, поборници одређене идеологије, а захваљујући метонимији као
језичком механизму, тачка гледишта може бити приписана, како исти-
че Јежи Бартмињски, и некој научној дисциплини или институцији)
спаја субјект, радњу и објекат посматрања, а тачка посматрања претва-
ра податке у језичко-културну слику предмета и разликује се од тачке
посматрања која се односи на место и време са којих субјект врши сен-
зорне операције. Јежи Бартмињски истиче да су књижевни текстови
најподеснији за испитивање тачке гледишта и на основу тумачења
књижевних текстова констатује се да односи међу тачкама гледишта
могу бити различити. Трагајући за овим односима, Бартмињски прона-
лази и истиче исти субјект који мења тачку гледишта и креира нову
слику, разне субјекте који посматрају исти предмет откривајући нове
различите аспекте, прожимање тачака гледишта двају субјеката и два
субјекта која имају своје сопствене тачке гледишта и полазећи од њих,
стварају слике које се не подударају. Сви типови односа поткрепљени
су примерима из књижевности.
У раду ,,Стереотип као предмет лингвистике” даје се сажет пре-
глед развоја интердисциплинарног појма ,,стереотип” који се развио у
социологији и друштвеној психологији, а постао је предмет књижевно-
сти, културе и језика. Јежи Бартмињски евоцира оно што је о овом пој-
му говорио Волтер Липман који је под појмом стереотип подразумевао
слике у човековој глави које имају психолошку (спознаја света) и дру-
штвену функцију (схватање друштвене позиције), али истиче и теориј-
ска становишта Адама Шафа, Уте Квастхоф, пољских лингвиста и аме-
ричког научника Патмана. За Адама Шафа стереотип је „вредносни суд
(позитивни или негативни) повезан са убеђењем, суд чији су предмети
неке групе људи; њихови судови су емоционални и независни од лич-
ног искуства, потпуно или делимично супротни чињеницама, отпорни
на промене, повезани са речју-називом” (стр. 177). Ута Квастхоф је
анализу функција стереотипа заснивала на Остиновој и Серловој кон-
цепцији говорних чинова. Квастхофова стереотипе формулише као
„вербалне изразе убеђења намењене друштвеним групама или јединка-
ма које су чланови тих група, убеђења исказаног у логичкој форми су-
да који приписује некој класи особа одређена својства или начине по-
нашања – или их се одриче – са тенденцијом емоционалног вреднова-
ња и на беспоговоран, упрошћен и генерализујући начин” (стр. 179).
Пољски лингвисти стереотипе повезују са формалној (формализација у
схватању стереотипа присутна је у области фразеологије) и семантич-
43
кој равни у језику (семантика се интерпретира помоћу конотације).

Патман стереотипе третира у контексту савремене лингвистичке се-
мантике па су, сходно томе, према његовом мишљењу стереотипи
„конвенционалне (често тенденциозне) представе у свакодневној језич-
кој употреби, која може бити врло нетачна о томе како нека Х изгледа,
како дела, какво је” (стр. 189). Ову дефиницију аутор примењује и на
уобичајени говор (нпр. од некога ко зна шта значи тигар тражи се да
се зна да су стереотипни тигрови пругасти). Узимајући у обзир тумаче-
ња која су о стереотипима изнели напоменути аутори, Јежи Бартмињ-
ски издваја три врсте стереотипа који се разликују у структурама плана
израза и плана садржаја: топици, формуле и идиоми. Јежи Бартмињски
под топиком подразумева устаљене спојеве семантичких јединица ко-
јима још увек не одговара ниједна одређена форма вербализације, а за
њихову интерпретацију неопходно је одредити културну припадност
онога ко на известан начин улази у модални оквир спојева. Формуле су
„устаљени семантички спојеви који имају постојан формални израз
(гледати као сврака у кост, јасно као дан, какав корен, такво стабло и
сл.).” (стр. 193), док су идиоми „чисто формални устаљени спојеви чија
семантика за носиоца језика више није прозирна” (мрка капа, пијан као
мајка, треснути бика – извалити глупост и сл.) (стр. 194). Јежи Барт-
мињски указује и на чињеницу да у току развоја језика топик може би-
ти трансформисан у формулу, а формула у идиоме, уз напомену да нај-
већи део формула описује фразеологија.
Поглавље Стереотипи посвећено је анализи изабраних стерео-
типа у пољском језику па се у складу са тим рад ,,Стереотип као пред-
мет лингвистике” може протумачити као теоријски увод будући да на-
кон њега следи целина у којој се истакнуте теоријске претпоставке и
тумачења практично реализују. Стереотипи које Јежи Бартмињски ту-
мачи су мајка, дом, отаџбина и народ. Основни приступ стереотипима
је идентичан – лексикографске дефиниције које се верификују методом
анкетних истраживања повезују се са језичким и културним осећајима
савремених Пољака, а потврђују се анализама књижевник дела у који-
ма се као конкретни примери реализују. Анализом ових стереотипа Је-
жи Бартмињски реконструише језичко-културне слике у чему велики
допринос дају етимолошки подаци који, како аутор истиче, чувају
исконску везу међу појмовима, као и фразеологизми који као окамење-
не конструкције у којима се чувају информације о традицији, начину
живота, обичајима, обредима егзистирају и у савременом језику. Тума-
чења стереотипа која Бартмињски реализује заснована су, дакле, на ан-
кетним, системским и текстуалним подацима.
44
Трећа целина књиге, Етнички и идеолошки стереотипи, темат-

ски је наставак претходне. Наиме, ова целина посвећена је анализи по-
јединачних стереотипа са идеолошког, психолошког, културолошког
аспекта, као и са аспекта језичког осећања савремених Пољака, али нај-
већа пажња посвећена је тумачењу и анализи стереотипа са етничког
аспекта. Радовима ,,Како се мења стереотип Немца у Пољској”, ,,Пољ-
ски стереотип Руса и његово профилисање у јавном дискурсу”, ,,Се-
мантика и политика”, ,,Нови профили пољског стереотипа Украјинца”
аутор показује како су се мењала кроз историју мишљења Пољака о на-
веденим стереотипима образлажући и историјско-културне условљено-
сти које су до промена и доводиле. Јежи Бартмињски ову целину упот-
пуњује и радом ,,Wschόd : Zachόd (Излазак: залазак Сунца/Исток: За-
пад. О симетрији значења и културној диференцијацији профила)”, ко-
ји за предмет има тумачење трију основних значења одредница исток,
излазак сунца и запад, залазак сунца, а то су значења заснована на ме-
тонимијским импликацијама: временско (време изласка сунца, време
заласка сунца), значење правца (страна света на којој сунце излази,
страна света на којој сунце залази) и просторно (земље које се налазе у
источном делу света, земље које се налазе у западном делу света).
Семантички развој лексема десница и левица Јежи Бартмињски
показује у тексту ,,Prawica: Lewica (десница: левица). Начини профили-
сања појмова”. Значење ових лексема у пољском језику још од XV века
било је „десна страна, десна рука” односно „лева страна, лева рука”.
Временом су обе лексеме добиле универзално вредносно обележје –
добар и лош. Укључивањем ових речи у политички дискурс потиснута
су првобитна значења (која се данас доживљавају као застарела, књи-
шка), а аксиолошком конверзијом речи, обртањем њихових вредносних
обележја, левица је стекла позитивну евалуацију (прогресивни, ради-
кални друштвено-политички правац), а десница негативну (конзерва-
тивна, назадна партија). Међутим, настанак тоталитарних политичких
партија умногоме је искомпликовао поделу на десницу и левицу, како
истиче Јежи Бртмињски, па се може закључити да да је у савременом
пољском језику дошло до поремећаја у значењу ових речи и тешкоћа
при њиховој употреби.
Последњу целину књиге Језик – слика – свет сачињавају два ра-
да којима се употпуњује објашњење централног појма који повезује све
радове у књизи, а који је истакнут и у самом наслову, појма језичке
слике света. Радом ,,Концепција језичке слике света у програму компа-
ративних славистичких истраживања” аутор настоји да покаже значај
анализе језичке слике света у оквиру генетски несродних језика будући
45
да ограниченост на генетски сродне језике подразумева и затварање у

традиционалну упоредно-историјску парадигму. Тиме лингвистика по-
казује своју друштвену, а не само сазнајну вредност јер теорија језичке
слике света је и семантичког и антрополошко-културног карактера. По-
четак проучавања језичке слике света сматра се, према речима Јежија
Бартмињског, етнолингвистичким манифестом будући да су проучава-
ња започета на грађи прикупљеној из народних језика, а појмови који-
ма аутор даје посебно место при анализи језичке слике свет у оквиру
генетски несродних језика су друштвени појмови (дом, породица, на-
ција, друштво, човечанство и сл.), моралне вредности (солидарност,
поштење, храброст, пријатељство, рад, вера, и сл.), сазнајни појмови
(истина, неистина, зло, лаж) и савремени кључни политички појмови
(слобода, демократија, Европа, Америка, свет, Исток, Запад).
Текст ,,Опозиција swόj:obcy (свој: туђ/стран) и проблем језичке
слике света” има за предмет конкретизацију опозиције свој : стран у
контексту друштвених норми и узуса у оквиру проучавања словенских
језичких слика света. Циљ ове конкретизације је да представи „ментал-
не моделе међуљудских односа који реално функционишу у друштве-
ној свести и да ослободи тај члан који се контрастира са оним што је
своје, моје, наше – од негативних конотација непријатељства” (стр.
456).
На основу свега анализираног можемо закључити да је приређи-
вач направио добар избор радова Јежија Бартмињског, класификујући
их према тематици и систематично издвајајући радове у посебне цели-
не како би се постигао логички редослед. Радови нам пружају могућ-
ност да сагледамо детаљна проучавања и значајне доприносе које је Је-
жи Бартмињски дао пољској дијалектологији, когнитивној лингвисти-
ци и словенској етнолингвистици. На основу анализираних текстова
можемо закључити да је Јежи Бартмињски проучавањем веза између
језика и културе, узимајући посебно у обзир народну културу, откри-
вао језичке слике света садржане у колективној свести пољске језичке
заједнице и тиме допринео развоју етнолингвистике као правца у лин-
гвистици који се бави проучавањем језика у односу на типове, са по-
себним освртом на процесе друштвене интеракције.
46
Сања Миладиновић (Београд)
Ана Ивковић: ТКАЧКА ТЕРМИНОЛОГИЈА СЕЛА СКАДРА

КОД ВАЉЕВА. Народна библиотека Осечина, Осечина,
2013, 39 стр.
У уводном делу аутор истиче да је предмет овог рада прикупља-

ње и тумачење значења ткачке терминологије села Скадра, као и то да
ће се бавити и творбеном анализом лексема и назначити основне раз-
лике између ткачке терминологије села Скадра и Драгачева, описане у
књизи Гроздане Комадинић Ткачка лексика Драгачева (Научна књига,
Београд, 1992).
Аутор даље објашњава да је грађа прикупљена снимањем на
диктафон информатора Ружице Мијаиловић Руже (1935), неписмене
домаћице из села Скадра. Грађа је снимана у два наврата у јануару и
фебруару 2010. године. Детаљној изради рада приступљено је у марту
поменуте године, када је текст преслушан, и у изворном облику дат као
контекст уз значење појединих лексема. Где није било спонтаног при-
чања, вођен је разговор на основу припремљеног упитника, који је са-
чињен читањем студије Гроздане Комадинић Ткачка лексика Драгаче-
ва и на основу ауторових сећања из детињства. Многе од предмета о
којима у свом раду говори аутор је имао прилику да током снимања
разговора фотографише, те на крају рада прилаже одабране снимке (5).
Разлози избора ткачке терминологије за тему овог рада су следе-
ћи: ткачка терминологија поменутог села и шире области је недовољно
изучена јер се истраживањем ове области нико није раније бавио; ткач-
ки занат се данас гаси у Скадру, а о њему сведоче баке, које су се бави-
ле ткањем до пре десет до двадесет година, справе за ткање и произво-
ди ткачког заната, који се могу срести у сваком домаћинству.
Садржина рада је следећа. Након уводних напомена наводи се
Географски положај и име Скадра, Ткачка радиност у Скадру, Семан-
тичка анализа, Порекло лексема, Текстилне мере, Творбена анализа и
Речник ткачке терминологије. На крају се наводи Закључак, Текст и
Литература.
47
Објашњавајући географски положај села Скадар и настанак име-

на, аутор каже да је Скадар сточарско и воћарско сеоско насеље разби-
јеног типа, припада Подгорини, која се налази у западној Србији. На-
зив је по предању пренето име града – Скадар, из Албаније, одакле по-
тичу први досељеници. Становништво је српско, досељено из околине
Скадра и Драча у Албанији и Далмацији. Говор Скадра и његове око-
лине припада шумадијско-војвођанском дијалекту (6).
У даљем тексту, под називом Ткачка радиност у Скадру, аутор
се бави историјским развитком ткачког заната у Скадру показујући да
је ткачка радиност настала из егзистенцијалних потреба, почев од наје-
лементарнијих одевних предмета за одећу и покривку, у оно време кад
индустријска производња одевних предмета није ни постојала, па се
даље развијала до најсавршенијих предмета за естетска уживања. Ва-
жно је нагласити да се ткачки занат, почевши од припремања сировина
до финалних производа, обављао са много помагала и уз помоћ других
заната и занатлија. Тако су уз ткаче(ље) потребни дрводеље, везиље,
абаџије, кројачи и др. Основна справа за ткање је разбој, чији се прво-
битни изглед задржао до данашњих дана. Највише промена догодило
се у технологији бојења, јер се раније бојило природним бојама и то су
чиниле жене, а данас се то ради професионално у бојаџијским радња-
ма.
У поглављу које се бави семантичком анализом лексеме су поде-
љене у пет семантичких поља. Подела прати процес од засејавања тек-
стилних сировина до добијања продуката ткачке радиности.
Прво семантичко поље обухвата називе врста текстилних сиро-
вина које се употребљавају. Оне се могу поделити на сировине биљног
и животињског порекла: кудеља, лан (ћетен), памук, вуна (врана). Од
сировина биљног порекла највише се у Скадру користила кудеља. Вуна
је најзаступљенија сировина животињског порекла и за њу се користи
дати назив који је прасловенског порекла.
Друго семантичко поље обухвата радње за добијање текстил-
них влакана. Те радње су кисељење, предње, мајање. Најважније пома-
гало је преслица.
У оквиру овог поља сврставају се и лексеме, које учествују у до-
бијању влакана и именују их, а то су најчешће називи помоћних алат-
ки: ваљарица, корито, ступа, чекрклија, пердика и сл. Даља прерада
влакана обрађује се помоћу алатки сачињених од металних зубаца, а то
су огребач, перајица и гребени. Пређа се мота помоћу мотавила и ви-
тлова. Производи који се добијају након ових радњи су: влас, жица, ка-
48
нура, гужва, отпадак, пасма, повесмо, поздер, потка, поучица, руно, ру-
чице.
Прело је вечерњи скуп на коме се прело, препредало и забавља-
ло уз песму и игру.
Следеће семантичко поље обухвата справе за ткање. Разбој је
основна справа помоћу које се изводи процес ткања.
Затим следи семантичко поље које обухвата радње које претхо-
де и изводе се приликом ткања. Овде спадају, између осталог, лужење
и бојење. Лужење је процес бељења, односно потапања постава поси-
пањем пепела, после чега постав одстоји у стабуљи одређено време.
Бојење је процес мешања природне боје влакна или продуката добије-
них влакана биљног или животињског порекла.
На крају семантичке анализе следи поље које представља про-
дукте ткачке радиности. Они су подељени у три врсте. Прву врсту
чине тканине, затим одевни предмети и производи за покућство. Међу
тканине убрајамо: платно, пртено платно, сукно. Од одевних предмета
ткале су се: бошче, гуњеви, сукње, кошуље, рубине. Ткани производи
за покућство: губери, поњаве, шаренице, сламњаче, чаршави, пешкири,
јастуци итд. Радње које прате завршни део означене су глаголима: исе-
ћи, испришивати, порубити, скројити.
Следеће поглавље бави се пореклом лексема. Анализирајући
прикупљену грађу, аутор закључује да највећи део ткачке лексике при-
пада општесловенском лексичком фонду, на пример: витло, врана, да-
шчица, кудеља, брдо и др. У ткачкој терминологији има и турцизама,
затим се срећу лексеме које су дошле из немачког, грчког, италијан-
ског језика, мада свим лексемама није лако утврдити порекло. Највећи
број речи страног порекла заузимају турцизми (аршин, боја, јорган, че-
крк, чунак, марама итд). Романског порекла су речи типа: кошуља, ка-
нура и др. Среће се германизам фиранга.
Мере су нераздвојни део целокупне ткачке делатности и прате је
од сировина па до финалних производа, те је стога следеће поглавље
насловљено Текстилне мере. Мерна вредност је често субјективно од-
ређивана. Мере за количину су: ручица, сноп, повесмо, кудеља, клупче,
вретено итд. Мера за тежину која се среће је килограм, а поред ње, ра-
није се употребљавала ока и калемови. Мере за дужину су: машовило,
аршин, метар. Основна мера за ширину је обумера, а за дебљину су
познате лексеме: једноструко, двоструко, троструко.
У поглављу које се бави творбеном анализом ткачке терминоло-
гије лексеме су подељене по врстама речи. Из наведене поделе следи
да у ткачкој терминологији доминирају именице, затим следе глаголи и
49
нешто мало придева. У творби именица доминантан модел је извођење

(деривација), а најчешћи суфикси су: -ица, -ањка, -анка, -ача, -ара и др.
У творби глагола основни модели су префиксација и суфиксација и
њима је одређен вид глагола.
Аутор затим наводи Речник ткачке лексике који прате напомене.
У напоменама истиче да су речи дате у изговорном облику. Основне
речи имају описне дефиниције, а секундарне се наслањају на главну
реч, уз навођење говорног контекста. Именице су дате у номинативу
уз ознаку рода. Глаголи су дати у инфинитиву.
Скраћеница в. (види) употребљава се када се реч упућује на дру-
гу, правилнију реч. Порекло речи, ако је утврђено, дато је уз основну
реч, изузев лексема које припадају општесловенском језичком фонду, а
таквих је лексема у ткачкој лексици највише.
измећати, несврш, изводити шару на ћилиму руком.

– Све измећеш шареницу доклен год не изачеш. –
кучина, с, тканица најлошијег дела конопље, од кучине.

– Од кучина они што се извлачи влас. –
прешљанка, ж, узица или каиш, исплетен од вуне, служила је за

везивање пређе за преслицу.
– Прешљанка држи пређу. –
Након Речника следи Закључак, Текст и Литература.

У закључку аутор наглашава да обрадом језичког материјала ве-
заног за ткачке послове села Скадра код Ваљева жели да пружи бар де-
лимичну слику о овом занату, Скадранима, прошлим и данашњим је-
зичким посебностима да би се тако та језичка грађа и њена етимологија
бар донекле сачувала од заборава. Сакупљање и обрада ткачке лексике
у извесној мери ће допринети богаћењу савремене лексике и делимич-
но сачувати лексеме заната који је некад много значио, а данас је у изу-
мирању.
50
Татјана Г. Трајковић (Ниш)
ЗБОРИК РАДОВА СА МЕЂУНАРОДНОГ НАУЧНОГ

СКУПА „ПУТЕВИ И ДОМЕТИ ДИЈАЛЕКАТСКЕ
ЛЕКСИКОГРАФИЈЕ“, 12–13. АПРИЛА 2013. ГОДИНЕ.
Филозофски факултет у Нишу, Ниш, 2014.
У издању Филозофског факултета у Нишу изашао је зборник ра-

дова који носи назив међународног научног скупа одржаног 12–13.
априла 2013. године на Филозофском факултету у Нишу. Скуп је орга-
низовао Департман за српски језик Филозофског факултета у Нишу, а
подржан је од стране Института за српски језик САНУ.
Зборник садржи 37 радова 38 аутора из Србије и иностранства
(из Македоније, Републике Српске, Бугарске, Румуније и Пољске). Сви
радови окупљени су око исте, насловљене теме, али је њихова ужа те-
матика разноврсна. Аутори су се бавили дијалекатском лексикографи-
јом, али су ту тему посматрали из различитих углова. Тако у зборнику
налазимо ономастичке, етимолошке, етнолингвистичке, антрополошке
теме, разматра се лексика градског говора и идиолекта, књижевног де-
ла, часописа и новина, неки радови посвећени су историјској лексико-
графији, дијалекатским речницима других словенских језика и, нарав-
но, проблему израде дијалекатских речника. У том смислу даћемо и
преглед радова из овог зборника.
Проблем израде дијалекатских речника заступљен је у радовима
Слободана Реметића, Недељка Богдановића, Марине Јуришић, Љиља-
не Недељков, Раде Стијовић, Љубисава Ћирића.
Проф. Слободан Реметић је у раду Шта очекујем(о) од дијале-
катског речника? изнео своја схватања о минималним и максималним
захтевима дијалекатских речника. Из призме искусног научног радника
који је сарађивао са ауторима дијалекатских речника, он износи своје
убеђење у извесност рада на будућем Речнику призренско-тимочких го-
вора. Проф. Недељко Богдановић већ насловом рада – Отворена пи-
тања израде дијалекатских речника, одређује фокус своје теме. Аутор
претреса питања која се намећу у процесу израде дијалекатских речни-
51
ка: сврха и значај, веродостојност, планирање и израда, избор дијале-

катске базе, извори градива, азбучник, избор облика и значења речи за
азбучник, лексикографски поступак, техничка презентација, нове тех-
нологије, евалуација, традиција српске и словенске дијалекатске лекси-
кографије, дијалекатска лексикографија као изборни предмет на студи-
јама србистике. Марина Јуришић (Израда јединственог речника при-
зренско-тимочке дијалекатске области) указује на предности израде
јединственог речника призренско-тимочке дијалекатске области.
Ауторка даје и предлог који се тиче формирања принципа израде, а од-
носи се на искуства у раду на Речнику српских говора Војводине. Љуби-
сав Ћирић, у раду Обим диференцијације и мера егземплификације у
дијалекатским речницима, анализира појам диференцијалног у дија-
лекту једног краја у односу на стандардни српски језик као и питање
неопходног броја примера који потврђују елементе диференцијације.
Рада Стијовић (Дијалекатски речници и граматика) говори о грама-
тичким информацијама које треба да садржи дијалекатски речник како
би се лексеме могле што потпуније објаснити. Посебна пажња придаје
се обради рефлексивних и нерефлексивних глаголских форми, искази-
вању глаголске рекције, обради трпних и радних глаголских придева,
обележавању множинских значења градивних и апстрактих именица и
појединих компаратива. У раду Модел за израду регионалног речника
традиционалне културе Љиљане Недељков говори се о структурним и
семантичким особинама дијалекатског речника. Нуде се решења у по-
гледу концепције и избора лексема за речник који би требало да буде
одраз концептуализације света у традиционалној култури неког краја.
Темом лексикографских приступа у дијалекатским речницима
бавиле су се Мирјана Илић и Тања Милосављевић. Мирјана Илић (Раз-
вој лексикографских дефиниција у речницима ЈИ Србије) осврће се на
две групе дијалекатских речника југоисточне Србије (старији и новији)
и на разлике међу њима у погледу лексикографских поступака. У раду
Тање Милосављевић (Поступци лексикографисања варијетета у но-
вијим дијалекатским реницима) разматрани су начини решавања фо-
нетских, морфолошких, семантичких варијанти и синтагматских споје-
ва и израза у три речника са различитих дијалекатских подручја, а обја-
вљених у првој деценији овог века.
Лексика града тема је рада Гордане Драгин – Статус лексике
говора Новог Сада. Она утврђује разлике између лексике Новог Сада и
лексике његовог дијалекатског залеђа, а онда разматра могућност изра-
де дијалекатског речника говора Новог Сада.
52
Лексика идиолекта инспирисала је Жарка Бошњаковића (Лекси-

колошко-лексикографски приступ ’специфичној’ лексици), који је раз-
матрао статус лексике појединца у лексикологији и лексикографији
српског језика и истакао потребу за њеном обрадом и публиковањем.
О специфичној вези речника и његовог аутора писала је проф.
Јордана Марковић. У свом раду Дијалекатски речник као слика свога
аутора анализира речнике кроз призму њихових аутора долазећи до
закључка да аутор једног речника треба бити дијалектолог са обуком
из лексикографије, али и да се такав посао мора радити тимски у свим
етапама.
Прегледе лексикографских радова о српским дијалектима дали
су Милета Букумирић (о КР дијалекту на КиМ) и Бранкица Марковић
(о лексикографији у Војводини). Проф. Милета Букумирић, нажалост,
није дочекао одржавање овог скупа као ни објављивање свог послед-
њег научног рада – Лексикографија косовско-ресавских говора на под-
ручју Косова и Метохије. У раду су дати преглед и анализа радова ко-
ји су се бавили лексиком косовско-ресавских говора на тлу Косова и
Метохије. Бранкица Марковић (Дијалекатска лексикографија у Војво-
дини) прати досадашња истраживања из области дијалекатске лексико-
графије у Војводини и даје хронолошки преглед дијалекатских речника
објављених у периоду од 1891. до 2012. године.
О дијалекатској лексикографији других словенских језика писа-
ли су: Stanisławа Niebrzegowska-Bartmińskа, Гоце Цветановски и Feliks
Czyżewski. Stanisławа Niebrzegowska-Bartmińskа (Словарь народных
стереотипов и символов – проект и реализация) представила је израду
лублинског етнолингвистичког Речника стереотипа и народних сим-
бола (Słownik stereotypów i symboli ludowych), који је замишљен као ре-
конструкција народне слике света и човека. Гоце Цветановски (Околу
работата на Речникот северното македонско наречје (РСМН)) опи-
сао је рад на Речнику северног македонског дијалекта, који би требало
да обухвати лексички фонд од око 10000 речи. Feliks Czyżewski (Słow-
nictwo gwar ukraińskich południowego podlasia (wschodniej polski) a po-
trzby leksykografii gwarowej) изнео је циљ, методе и изворе у раду на
Речнику говора Јужног Подлесја у лубинској средини, који садржи
лексику руског етникума на територији западно од државне границе
Пољске са Украјином.
Мариола Мостовска и Валентина Бонджолова (Диалектни думи
в Българско-полския речник на разговорната лексика) сагледавале су
место дијалекатске лексике у првом тому Бугарко-пољског речника
разговорне лексике.
53
Ономастичке теме обрађивале су: Анелия Василева Петкова, Јо-

ванка Радић и Татјана Трајковић. Анелия Василева Петкова (Диалект-
на лексика и топоними) анализира дијалекатску лексику у двосложним
топонимима области Плевенско. Циљ рада је систематизација ових ре-
чи и разграничавање домаће и туђе лексике. Јованка Радић (О форма-
цијама са суфиксом -ица и антропонимом у основи (дијалектолошки,
ономастички, логичко-граматички и „феминистички“ аспект)) утвр-
ђује вредности, дијалекатске разлике, правилности употребе и разлике
у статусу ономастичких изведеница са суфиксом -ица. У раду Онома-
стичка грађа у дијалекатским речницима југоисточне Србије, Татјана
Трајковић посматра положај ономастичких јединица у постојећим ди-
јалекатским речницима југоисточне Србије и отвара питање дефиниса-
ња односа према њима као према речничким одредницама.
Етимолошком анализом и ареалном лингвистиком бавили су се
Светлана Давкова Ѓеоргиева и Марјан Марковиќ. Светлана Давкова
Ѓеоргиева (Словенски и несловенски лексички елементи и македонски-
от дијалектен ареал (лексичко-семантичка сфера на покуќнински
предмети и посатки) тумачи словенске и несловеске слојеве у маке-
донској дијалекатској лексици и утврђује да њихов ареал зависи од
времена када је лексика позајмљена, као и да је несловенски нанос,
уколико је новији, фреквентнији на језичкој периферији. Марјан Мар-
ковиќ (Етимолошка анализа на називите за „молив“ и „хартија“ во
словенските дијалекти (според материјалот од Општословенскит
лингвистички атлас)) бави се етимолошком анализом и географском
дистрибуцијом лексема молив и хартија на словенској територији.
Етнолигвистика заокупљала је ауторке Милицу Мимовић и Ми-
љану-Радмилу Ускату. Милица Мимовић (Прилог терминологији годи-
шњих обичаја у Брњаку) дала је прилог етнодијалекатском лексикону
обрађивањем назвања за годишње обичаје у Брњаку, селу из области
Ибарског Колашина. Миљана-Радмила Ускату (О карашевском обреду
и терминологији крштења) описала је карашевски обред крштења и
упоређује га са обредом код Срба и Румуна. У раду се износи и терми-
нологија крштења.
Антропогеографска лексика тема је рада Ане Савић Грујић – Не-
гативна номинација човека мотивисана говором, у коме су анализира-
не лексеме којима се означава негативна номинација мушких лица при
чему је извор грађе био још необјављени Антропогеографски речник
призренско-тимочког говора Недељка Богдановића.
О лексици у књижевном делу писали су Голуб Јашовић и Драга-
на Радовановић. Голуб Јашовић анализира и класификује лексички ма-
54
теријал из збирке песама „Страори“ и упоређује га са грађом у Речнику

косовско-метохиског дијалекта Глише Елезовића. Драгана Радовано-
вић (Комплементарност речника и литерарних прича о речима) упо-
ређује рад писаца романа-речника са радом лексиколога и лексикогра-
фа и истиче значај обеју група.
Лексика у часописима и новинама била је тема радова Марине
Јањић и Срете Танасића. Марина Јањић (Прагматички приступ дија-
лекатској лексици у новинама Врањским) бавила се питањем заступље-
ности дијалекатске лексике у недељнику Врањске испитујући однос
према дијалекатској лексици од стране носилаца стандардног језика и
представника дијалекта. Проф. Срето Танасић (Дијалекатска лексика у
Нашем језику) анализира заступљеност лексике из народних говора и
циљ њене употребе у часопису Наш језик.
Историјска лексикографија тема је радова Надежде Јовић и Ка-
тице Трајкове. Надежда Јовић (О концепцији тематског речника Хи-
ландарског медицинског кодекса) разматра идеју о изради тематског
речника Хиландарског медицинског кодекса, што би обогатило посто-
јећу грађу историјских речника и понудило драгоцене податке дијале-
катској лексикологији. Катица Трајкова (Лексиката на Станиславови-
от прилог во Речникот на црквенословенскиот јазик од македонбска
редакција) анализира значење и фреквенцију лексичких јединица из
Станиславовог пролога, који представља један од извора за израду Реч-
ника црквенословенског језика македонске редакције.
Својеврсној компаративистици у циљу успостављања историј-
ских веза приступили су Драгољуб Петровић и Михај Радан. Драго-
љуб Петровић (Дијалекатска реч као темељ историјског памћења)
својим радом предочава географски распоред појединих лексема (мука,
желуд, дуб) у општесловенском, балканском и унутарсрпском контек-
сту уз навођење више ономастичких чињеница са паралелама у румун-
ском, абанском, грчком и бугарском језику. Михај Радан (Дијалекат-
ска лексика и реконструкција некадашњег предмиграционог дијалекат-
ског стања (на примерима лексике карашевских, призренско-тимочких
и косовско-ресавских говора) повезује дијалекатску лексику карашев-
ских, призренско-тимочких и косовско-ресавских говора с циљем да се
укаже на чињеницу да су карашевски и други српски говори са подучја
Баната некада били у саставу предмиграционог источног штокавског
дијалекатског типа.
И прозодија је била тема радова о лексикографији. Њоме су се
бавили Александра Лончар Раичевић и Никола Рамић. Александра
Лончар Раичевић, у раду Силазни акценти ван првог слога (дијалекат –
55
стандард), анализирала је акценатски модел у речима страног порекла

у свакодневној комуникацији у говорима ужичког краја. Никола Рамић
(Полисемија и семантичка диференцирања у дијалектима) указао је на
неке разлоге због чега је идиоматске карактеристике дијалекта које су
из сфере лексикона теже идентификовати него оне које долазе из дру-
гих сфера језичког система.
Творбом одређене групе дијалекатске лексике бавили су се Дија-
на Црњак и Владислав Маринов. Дијана Црњак (Суфиксална творба
зоонима у пастирској лексици лакташког краја) обрадила је суфиксал-
ну творбу зоонима у пастирској лексици лакташког краја и такве изве-
денице упоредила са стањем у стандардном српском језику. Владислав
Маринов (Хибридни глаголи във влашкия диалект в гр. Брегово (Видин-
ско)) анализира адаптацију групе глагола образованих од словенске
(бугарске) основе и румунског суфикса -esc (обическ) у говору Гр. Бре-
гова у видинској области.
Зборник „Путеви и домети дијалекатске лексикографије“ зна-
чајан је прилог успостављању модела за израду једног дијалекатског
речника. Погледи, идеје и сугестије, произашле из искуства реномира-
них стручњака из земље и иностранства, представљају важна упутства
у раду данашњих млађих и будућих дијалектолога лексиколога.
56
Марија Недељковић-Правдић (Београд)
Martin J. Ball (Ed.): THE ROUTLEDGE HANDBOOK OF

SOCIOLINGUISTICS AROUND THE WORLD. New York:
Routledge, 2010, 428 pp.
Социолингвистика обухвата не само мноштво концепата који се

тичу односа језика и друштва, већ и огроман спектар приступа датом
односу. У складу са тим, понекад изгледа као да се мало тога десило у
појединим „угловима“ социолингвистике, док нам се чини да је у не-
ким другим забележен изузетан напредак. Уредник овог Приручника
Мартин Бол (Martin J. Ball, више информација о уреднику може се на-
ћи на: http://linguistlist.org/studentportal/linguists/ball.cfm) написао је и
уредио више од 120 академских публикација, укључујући и Клиничку
социолингвистику (енгл. Clinical Sociolinguistics) и Приручник клиничке
лингвистике (енгл. The Handbook of Clinical Linguistics). Бол истиче да
је у питању први једнотомни зборник актуелних интердисциплинарних
социолингвистичких истраживања широм света, заснованих на при-
мерима из широког распона језичких и друштвених односа, чији је циљ
да послужи као извор свима онима који су „дубље“ заинтересовани за
проблеме језика, националног идентитета и друштвене моћи.
Приручник је подељен на пет делова, који су организовани као
географске целине под називом: Америке1 (стр. 5–65), Азија (стр. 65–
149), Аустралазија (стр. 149–185), Африка и Блиски исток (стр. 185–
257) и Европа (стр. 257–413). Овим је обезбеђена покривеност свих
континената и припадајућих региона. Сваки део је подељен на погла-
вља (укупно имају 33 поглавља) и представља допринос 50 аутора, ка-
ко младих истраживача, тако и већ афирмисаних стручњака која се ба-
1
Термин је релативно нов и односи се на земље западне хемисфере. Термин
треба разликовати од термина Америка који се најчешће користи као синоним за Сје-
дињене Америчке Државе.
57
ве различитим социолингвистичким питањима у различитим деловима

света (имена свих аутора са афилиацијама наведена су на стр. ix–xvii)
Први део под називом Америке подељен је на пет поглавља у
којима се проучавају културне и језичке разноликости земаља западне
хемисфере под називом: „Социолингвистика у Сједињеним Америч-
ким Државама“, „Социолингвистика у Канади“, „Социолингвистика у
Мексику – дефинисање нових приоритета“, „Социолингвистика аутох-
тоних језика у јужној Америци“ и „Социолингвистика Кариба“. У овом
делу Приручника посебан акценат је стављен на аутохтоне народе. У
том смислу нам се посебно занимљивим учинило друго поглавље под
називом „Социолингвистика у Канади“ (стр. 25–34), ауторке Елејн
Голд (Elaine Gold) која даје кратак преглед социолингвистичких истра-
живања у данашњој Канади, за коју каже да је земља са релативно ма-
лим бројем становника у односу на простор који заузима, али да је при-
том изузетно „богата“ језицима. У Канади поред два званична језика,
тзв. канадског енглеског и канадског француског, постоје и многе
аутохтоне породице језика. Ауторка наглашава да је посебна област
интересовања лингвиста у Канади подручје истраживања статуса, кон-
такта и језичких варијетета канадског енглеског и канадског францу-
ског, али и питања језичке ревитализације, вишејезичности, повезано-
сти језика и идентитета. Ауторка истиче да најновији статистички по-
даци говоре да матерњи језик сваког петог канађанина није енглески
или француски, што сведочи и о томе да више пажње треба посветити
и проучавању утицаја језика имиграната.
У другом делу, под називом Азија, налази се осам поглавља који
се баве социолингвистичким истраживањима у Кини, социолингвисти-
ком у јужној Азији, социолингвистиком у Јапану, социолингвистиком
у Бурми, Тајланду, Камбоџи, Лаосу и Вијетнаму, социолингвистиком у
Малезији, Сингапуру, Индонезији, Филипинима, социолингвистичким
профилом Турске, северног Кипра и других турских држава у централ-
ној Азији, социолингвистиком на Кавказу и социолингвистиком у
иранском свету. У овом делу Приручника преовлађује неколико ва-
жних тема, од којих се посебно издвајају политика језичке стандарди-
зације, разлика између језика и дијалеката, мањински језици и утицај
империјалистичких језика у бившим колонијама. У последњем погла-
вљу („Социолингвистика у иранском свету“), аутор Вилијам Биман
(William O. Beeman) говори о неслагањима између језичких стручњака
персијског језика која се односе на статус таџичког и дари (источни
фарси) језика у односу на модерни стандардни персијски језик. Аутор
истиче да му је циљ да истражи друштвене и културне односе између
58
ових варијетета, као и да обезбеди читаоцу скицу развоја ових варије-

тета у последњих неколико година, напомињући да је лингвистички
пејзаж региона одраз сложености друштвеног и историјског пејзажа.
„Тешко је предвидети даљи развој персијског, таџичког и дари језика,
али престројавање политичких граница и савеза у целом региону ће
имати значајан утицај на развој свих ових језика“ закључује Биман
(стр. 147).
Трећи део, под називом Аустралазија, подељен је на четири по-
главља: „Социолингвистика у Аустралији“, „Социолингвистика на Но-
вом Зеланду“, „Социолингвистика на јужном Пацифику“ и „Социолин-
гвистичка скица Нове Гвинеје“. У овом делу Приручника пажња је
усмерена ка истраживањима одређених варијетета енглеског језика у
односу на регионалне стандарде. Марк Донохју (Mark Donohue) у по-
следњем поглављу истиче да је регион Нове Гвинеје посебан због своје
различитости, пре свега због постојања више од хиљаду језика сврста-
них у око педесет језичких породица. Регион је прошао неколико раз-
личитих колонизација и политички је подељен на два дела, где најшире
коришћени језик има око 200.000 говорника, а најмање коришћени је-
зик око 40. Аутор истиче да се овај регион може сматрати правом „со-
циолингвистичком лабораторијом“, која чека да буде искоришћена за
проверу различитих теорија и као извор емпиријских података. „Упр-
кос великом потенцијалу, готово сви аспекти социолингвистичке еко-
логије Нове Гвинеје чекају детаљнија истраживања“, закључује аутор.
Четврти део, под називом Африка и Блиски исток, састоји се од
пет поглавља: „Социолингвистика у јужној Африци: критички преглед
тренутних истраживања“, „Социолингвистичке студије у западној и
централној Африци“, „Социолингвистика у источној Африци“, „Соци-
олингвистика у Израелу: од хебрејске хегемоније до израелског плури-
лингвизма“ и „Арабијска социолингвистика на Блиском истоку и се-
верној Африци“. Главна област истраживања овог дела Приручника је
лингвистичко богаство континента, посебно питање вишејезичности у
односу на званично признате језике. Већина аутора истиче неопход-
ност преиспитивања постојећих схватања основних концепција „језич-
ке заједнице“ и „дијалекта“ на афричком континенту. У поглављу „Со-
циолингвистика у источној Африци“, ауторка Кристина Хигинс (Chri-
stina M. Higgins) истиче да се око 325 различитих језика говори у овој
области и да су све четири афричке језичке породице представљене у
овом региону (Бурунди, Еритреја, Етиопија, Кенија, Руанда, Сомалија,
Танзанија и Уганда). Иако ове нације не деле исту колонијалну истори-
ју, заједничко им је то што су све оне наследиле бар по један језик бив-
59
шег колонизатора. Ауторка наглашава да је пажња истраживача у овој

области у великој мери фокусирана на социологију језика, односно је-
зичку политику и језичко планирање, језик у образовању, вишејезич-
ност и двојезичност, а од недавно све више пажње се посвећује и проу-
чавању односа језика и популарне културе. Упркос томе, ауторка на-
глашава да је веома мало радова објављено, односно да постоји потре-
ба за већим бројем радова који ће се бавити проблемима диглосије, ре-
гистарске употребе, прагматика, родно осетљивог језика. У закључку
се истиче и да су постојећа истраживања већим делом дескриптивна и
да се веома мало ослањају на доступне социолингвистичке теорија или
признате методолошке приступе, како би се унапредило разумевање
односа језика и друштва.
У последњем, петом делу Приручника, под називом Европа, на-
лази се једанаест поглавља која се баве социолингвистиком на немач-
ком говорном подручју, социолингвистиком на холандском говорном
подручју у Европи, социолингвистиком у нордијском региону, социо-
лингвистиком на Британским острвима, социолингвистиком у Францу-
ској, социолингвистиком у Италији, социолингвистиком у Шпанији и
Португалу, социолингвистиком у Мађарској, Чешкој Републици и
Пољској, социолингвистиком на Балкану, социолингвистиком у Руској
Федерацији, Украјини, Белорусији и Молдавији и развојем социолин-
гвистике у балтичким државама. Уредник Приручника истиче да се ве-
лики број поглавља који карактерише пети део може приписати томе
што је европски контекст много детаљније истражен у односу на друге
регионе света. У овом делу аутори нас подсећају да језик није увек ну-
жно повезан са одређеним културним идентитетом, говоре о улози која
је припала енглеском језику у данашњој Европи, лингвистичком и кул-
турном богатству бивших југословенских и совјетских република, ути-
цају политичке репресије на језичку политику. У поглављу под нази-
вом „Социолингвистика на Балкану“ даје се историјски увод о језици-
ма, народима, нацијама и државама које су се појавиле у овом региону.
Роберт Гринберг (Robert D. Greenberg) говори о моделима језичке по-
литике које државе обично користе за управљање потенцијалним језич-
ким конфликтима, употреби ових модела путем Европске повеље о ре-
гионалним и мањинским језицима (енгл. European Charter on Regional
and Minority Languages), као и о ратификацији наведене повеље у бал-
канским државама. Поређењем језичких политика у балканским држа-
вама, аутор долази до закључка да док су неке балканске државе поку-
шале да своју језичку политику ускладе са другим европским држава-
ма, друге балканске државе су примениле језичку политику асимила-
60
ције или доминација. Аутор напомиње да је у неким балканским држа-

вама погоршан положај мањинских група у погледу језичких права.
Можемо закључити да Приручник, не само што пружа приказ
тренутних и недавних истраживачких трендова у међународној социо-
лингвистици, са темама које се разликују од поглавља до поглавља, у
складу са различитим истраживачким интересима у различитим регио-
нима, већ и усмерава истраживаче ка темама које је неопходно подроб-
није испитати. Приручник ће несумљиво да попуни постојећу „празни-
ну“ у социолингвистичкој литератури, посебно у англофоном свету, а
његов значај огледа се и у томе што може послужити као путоказ сви-
ма онима који су заинтересовани за најразличитије лингвистичке теме.
Свакако треба нагласити да у Приручнику нису покривени сви региони,
углавном због малог броја спроведених истраживања, као и да је ана-
лиза дискурса занемарена, односно изостављена из приказа постојећих
социолингвистичких истраживачких трендова у свету. Сматрамо да са
практичног и теоријског аспекта Приручник треба користити у комби-
нацији са другим приручницима који се баве теоријским, емпиријским
и методолошким развојем у области социолингвистике у последњих
педесет година, пре свега са циљем потпунијег усмерења и бољег разу-
мевања неких од проблема који су овде изложени2.
2
По мишљењу ауторке приказа, посебно занимљиви приручници из области
социолингвистике су: Coulmas F. (Eds.). (1996). Handbook of Sociolinguistics. Blac-
kwell, Oxford; Wodak, R., Johnstone, B., & Kerswill, P. E. (Eds.). (2011). The Sage hand-
book of sociolinguistics. Sage Publications; Bayley, R., Cameron, R., & Lucas, C. (Eds.).
(2013). The Oxford handbook of sociolinguistics. Oxford University Press.
61
Тијана Танасић Лазић (Нови Сад)
Јасна Влајић Поповић: РЕЧИТЕ РЕЧИ : ОД ЗЕМЉЕ ДО

НЕБА. Завод за уџбенике, Београд, 2013, 250 стр.
Међу многим насловима који у посљедње вријеме најављују но-

ве књиге издваја се један: он садржи ријеч реч. У питању је необична
књига др Јасне Влајић Поповић, једног од водећих српских етимолога.
Ово дјело могло би се посматрати с различитих становишта – као науч-
но дјело популарно написано, као занимљива лексиколошка литерату-
ра за ђаке, па и студенте и професоре, на крају и за ширу културну јав-
ност. Посебност ове књиге је управо у томе што није писана строго за
једну читалачку групу, али је свакако драгоцјено штиво за млађе чита-
оце јер оваквих књига мало има у нашим књижарама и библиотекама1.
Ауторка на почетку књиге објашњава зашто она носи баш овакав на-
слов и одмах нас уводи у свијет ријечи и њихове међусобне игре. Рије-
чи о којим се говори у књизи представља нам као нараторе приче о њи-
ма самима. Затим слиједи озбиљан дио гдје нас Ј. В. Поповић инфор-
мише о томе шта је етимологија као грана науке о језику и који је њен
значај у лингвистици, након тога слиједи дио о историји и поријеклу
српског језика, потом говори о типовима ријечи, на крају су извори и
грађа.
У књизи је описано поријекло и значење тридесет пет ријечи.
Велики број ријечи који се обрађује прво је представљен кроз неки за-
нимљив увод, или историјски или стиховни, па тек онда аутор Јасна
Влајић Поповић прелази на објашњавање ријечи. Обрада сваке ријечи
дата је тако занимљиво да просто не можемо да станемо с читањем. И
све што више идемо у дубину ове књиге са играма ријечима, све нас
више привлачи и увлачи и нас у те игре. Ријечима се утврђује етимоло-
гија, уз давање неких примјера из сродних језика, потом се даје развој-
ни пут њиховог значења и наводе прве потврде дате ријечи у нашем је-
1
Ова књига је по томе најсличнија неким научно-популарним књигама Ивана
Клајна и Милана Шипке.
62
зику. У неким случајевима наводе се и изведенице, употреба у фраза-

ма, цитатима, наводе се синоними и сл. На сваком листу књиге налази
се или нека илустација или путокази на маргинама који омогућују лак-
ше сналажење приликом читања. И сама ова идеја о путоказима, како
их је назвала Ј. В. Поповић, издваја ову књигу од осталих сличних.
Један од најинтересантнијих дијелова књиге учинио ми се онај
гдје се након села објашњава град. Из града аутор извлачи ријечи Бео-
град, улица и кућа (као саставне дијелове сваког града). Потом се на
ову слагалицу од ријечи надовезују неке ријечи којим се именују дије-
лови куће: зид, врата, прозор и кров. Ова слагалица се употпуњује ри-
јечима двор, дворјани, башта, бунар – чиме се овај мали град употпу-
њује. Од државе, која је – како и сама Ј. В. Поповић каже – врло
озбиљна ствар, на и даље интересантан и шаљив начин прелази се на
ријечи које именују појмове најбитније за њено функционисање: краљ,
цар (данас су мјесто њих предсједници, министри, премијери, канцела-
ри и сл.), па оно што је у данашње вријеме најбитније, или би требало
тако да буде, за функционисање државе: закон, који је један од најбит-
нијих облика уређења државе од њеног настанка, затим новац, без кога
ни држава ни народ у њој не могу функционисати. Као што је од села
Јасна Влајић Поповић дошла до града попуњеног игром ријечима, али
и са потребним знањима и историјом од неколико стољећа, тако је и од
озбиљне ствари која се назива држава направила пирамиду саздану од
најбитнијих ријечи којима објашњава све оно без чега једна држава не
може ни да постане, настане, ни да опстане. Код једне од тих ријечи
морамо се насмијати – кад прочитамо да се они без новца купају у ла-
вору, а они који имају новац – у мору. Иако смо нешто тако у своме
дјетињству пјевали, мора се признати да је ова шала врло озбиљна
ствар. Данас нешто врло разумљиво и познато. Овим она у самом уво-
ду у објашњавање ријечи новац на шаљив начин приказује и стање
многих данашњих држава и народа, а тако на увјерљив начин казује
због чега је новац неопходан за функционисање државе. На дну ове
„државне“ пирамиде налази се порез, који кроз историју настанка сваке
државе постоји, тако обезбјеђује државу да се не купа у лавору, али не-
ријетко и оптерећује њен народ и задаје му велике бриге око његовог
измирења.
Пузлу састављену од текстова о многим често обичним ријечи-
ма, али ипак прије читања ове књиге често непотпуно схваћеним, Јасна
Влајић Поповић употпуњује с посљедњих неколико елемената који су
недостојали да би била комплетна. То је дио о цркви, који уопште не
одудара од претходних, јер црква је дио сваке државе, народа, вјеру
63
има сваки народ, а у извјесном смислу и црква је држава сама за себе.

Пошто црква није само зграда, она се савршено уклапа у све што је
претходно испричано у овој књизи. И овдје се иде истим поступком и
прави слагалица ријечима. На цркву се надовезују попа, монах и калу-
ђер, манастир и пост. Дакле, ту је представљено све оно што је у нај-
ближој вези с црквом, вјером и вјерским обредима. На крају се налазе
текстови о попу, монаху и калуђеру, који су међу првим који су напи-
сани, а сад се нашли у овој књизи2.
У овој занимљивој и необичној књизи обрађено је тридесет пет
ријечи, од које смо неке поменули. Међутим, у Регистру (239–250), ка-
ко се наводи, поред тих ријечи које чине архитектуру књиге појављује
још најмање десет пута толико: „Наиме, основне, насловне речи проту-
мачене су подробно, али уз њих се узгред објашњавају и многе друге
не само које припадају ужим или ширим породицама разматраних речи
..., већ и друге које се с њима могу довести у везу“ (стр 10). То су, како
се, објашњава, најчешће синоними, изведенице и врло ријетко хомони-
ми. Тако се кроз ово ванредно занимљиво штиво упознајемо са много
више ријечи са њиховим значењима. Поред Регистра, треба свакако
поменути и Појмовник (229–233), у коме се објашњавају термини из
књиге. Овим читалац није остао без стручних објашњења, која, опет,
нису оптерећивала саме приче и скретале читаочеву пажњу. Све ово
само говори о томе да је књига зналачки компонована.
На крају, да се вратимо наслову – Речите речи. Он у потпуности
одговара карактеру дјела које се под њим даје. Књига се од почетка до
краја чита с лакоћом. Стил је прилагођен карактеру и намјени дјела, је-
зик је доступан просјечно образованом читаоцу, не само онима с лин-
гвистичким образовањем (као што је истакнуто, стручни термини су
издвојени и објашњени изван самих прича). Не само да је писана ја-
сним језиком, без преоптерећења стручним терминима и изразима, не-
го је свака прича занимљиво испричана са одређеном дозом узбудљиве
провокације која буди радозналост и вуче читаоца да дочита причу. С
друге стране, потекла из пера врхунског стручњака за етимологију,
књига доноси само тачне информације о ријечима којима се бави, без
преплитања тачних са натегнутим или сумњивим, недоказивим, обја-
шњењима. То су оне њене карактеристике који ово дјело препоручује
наставницима који желе да квалитет наставе подижу, да на неконвен-
ционалан начин ученике уводе у тајне језика, нудећи им несвакидашњу
2
Аутор књиге нас обавјештава на почетку да су ови текстови претходно обја-
вљивани у Политикином Забавнику у периоду између 2005. и 2011. године.
64
лектиру. Тако ученицима учење језика неће бити „граматика – дрвена

мотика“, како се једном приликом духовито изразио академик Иван
Клајн, рецензент ове књиге.
65
Јелена М. Павловић (Крагујевац)
ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ФИЛОЛОГ LXIX. Српска академија

наука и уметности и Институт за српски језик САНУ, Бе-
оград, 2013, 700 стр.
Пред нама се налази јубиларни број Јужнословенског филолога,

једног од најзначајнијих српских часописа посвећених науци о језику.
Први број је покренут 1913. године, годину дана пре избијања Првог
светског рата. Са данашње тачке гледишта задивљује чињеница како је
један тако важан часопис могао бити покренут у тако неповољном тре-
нутку у земљи исцрпљеној ратовима. Ентузијазам покретача часописа
Александра Белића и Љубомира Стојановића дао је клицу монументал-
ном пројекту који није значајан само за српску филологију већ и за сла-
вистику у целини. Са задовољством можемо рећи да завештање двоји-
це врсних филолога и данас живи у свом пуном сјају. Доказ за то је по-
следњи број часописа Јужнословенски филолог, који по својој форми и
садржини у потпуности следи стазу коју су зацртали Белић и Стојано-
вић.
Овај број Јужнословенског филолога има укупно 700 страна. У
њему се налазе следећи делови: „Уводна реч“ (9–11), „Студије и рас-
праве“ (13–441), „Прикази и критика“ (443–508), „Хроникa“ (509–524),
„Библиографија“ (525–671), „Регистри“ (673–690) и „Упутство за при-
прему рукописа за штампу“ (691–698).
Уводну реч под насловом „Сто година Јужнословенског филоло-
га“ написао је Предраг Пипер, главни уредник. У њој читалац може
пронаћи све потребне податке о историји часописа, о типу радова који
су у њему објављени, као и о значају часописа за српску и словенску
филологију. Предраг Пипер нас обавештава да је часопис покренут
1913. године заслугом Александра Белића и Љубомира Стојановића.
Часопис није био предметно омеђен, али су у њему углавном објављи-
вани радови који се баве теоријским, упоредно-историјским и дијалек-
толошким питањима. Ипак, часопис је током свог развоја био отворен
и за радове који се баве другачијом проблематиком. У току сто година
66
објављено је 69 књига Јужнословенског филолога, а излажење часопи-

са прекинуто je за време Првог и Другог светског рата. Сам назив часо-
писа указује на то да је он по својој оријентацији првенствено јужно-
словенски, мада је био отворен и за питања словенске филологије у
ширем смислу. Значај часописа је и у томе што су у њему објављени
радови великих имена српске и јужнословенске филологије.
У одељку „Студије и расправе“ објављена су укупно 23 рада.
Поред радова на српском језику, објављени су и радови страних фило-
лога. Прва два рада посвећена су јубилеју часописа. Уводни рад је рад
професора Слободана Реметића „Сто година дијалектологије на стра-
ницама Јужнословенског филолога“ (13–32). Аутор истиче да је од по-
кретања часописа значајно место било посвећено двема дисциплинама
битним за проучавање националног језичког блага – историји језика и
дијалектологији. У часопису су објављивани монографски описи поје-
диних народних говора, чланци и расправе посвећени посебним дија-
лектолошким питањима, обавештења о народним говорима, али и при-
кази и критике радова из области дијалектологије. У часопису су обја-
вљени неки од капиталних радова српске дијалектологије, као што је
чувено Белићево писмо Бодуену де Куртенеу Мисли о прикупљању ди-
јалекатског материјала, које ће касније бити објављено и на руском и
на чешком језику. На страницама Јужнословенског филолога своје ме-
сто је пронашла и до данас најважнија расправа из српске историјске
дијалектологије. Ради се о студији Павла Ивића О неким проблемима
наше историске дијалектологије.
О томе какав је био садржај првог броја часописа обавештава
нас Рајна Драгићевић у раду „О српској славистици на почетку XX ве-
ка из перспективе прве књиге Јужнословенског филолога“ (33–48). На
почетку рада ауторка се осврће на покретање часописа и коментарише
први прилог првог броја часописа под називом „Поводом покретања
`Јужнословенског филолога`“. У том прилогу покретачи истичу да се
широм Европе покрећу славистички часописи и да је потребно да се
славистика у Србији више развија. Означено је да је главни задатак ча-
сописа проучавање српског језика у вези са осталим словенским јези-
цима и испитивање њихових језичких споменика. Као битан задатак
наведена је и реконструкција прасловенског језика. Ауторка истиче да
су нарочите одлике првог броја Јужнословенског филолога панслави-
зам и присуство историјско-компаративне методе. Јужнословенски фи-
лолог је први српски славистички часопис, а ту оријентацију потврђује
и извештај Александра Белића о оснивању Савеза словенских академи-
ја објављен у рубрици Хроника. Оно што је интересантно и мање по-
67
знато јесте да је подстрек за оснивање Савеза потекао од једног од

оснивача часописа, Љубомира Стојановића. С друге стране, први науч-
ни рад објављен у Јужнословенском филологу потврђује да је историј-
ско-компаративна метода доминантна у концепцији часописа. То је рад
Љубомира Стојановића Темнићки натпис X–XI века. Овај рад је инте-
ресантан и по томе што садржи цртице из свакодневног живота с по-
четка 20. века. Веома је занимљива прича о професору Универзитета
који одлази у село Горњи Катун да копа виноград у нади да ће пронаћи
још неки стари натпис. У првом броју часописа изашла су и два рада
другог оснивача, Александра Белића: Промена акцента у прасловен-
ском језику и Прилози: Čakavsko zi–vi. Док је Стојановићева пажња би-
ла усмерена ка проучавању и детаљној анализи старих споменика, Бе-
лић је пре свега заинтересован за упоредну славистику и дијалектоло-
гију. Значајан је и податак да су у првом броју часописа радове објави-
ли познати научници као што су А. А. Шахматов, П. А. Лавров, М. До-
лопко, К. Њич, С. Куљбакин, што потврђује научни ауторитет новоо-
снованог часописа.
Трећи рад је рад руског научника Ј. Д. Апресјана (Ю. Д. Апре-
сян) „Грамматика русского глагола в словаре“ (49–73). Аутор се бави
везом смисла руског глагола са граматичким категоријама као што су
аспект, време, дијатеза и са граматичким значењем неких морфема. Ис-
тиче се потреба да ове везе буду детаљно представљене у речницима
руског језика што до сада није био случај. Сличном проблематиком ба-
ви се и Јармила Паневова (Jarmila Panevová) са Карловог универзитета
у Прагу у раду „Slovníková informace a její použití v gramatice (na přikla-
du českého slovesa)“ (75–90). Она се, на примерима чешких глагола, ба-
ви везом између лексичке информације и граматичких правила, а у фо-
кусу рада је појам валенце глагола. Андреја Желе са Универзитета у
Љубљани у раду „Между грамматикой и словарем на примере словен-
ского глагола“ (91–114) закључује да материјал словенских глагола по-
тврђује зависност глаголског вида од морфолошких, лексичких и син-
таксичких карактеристика глагола. Посебно истиче појаву „видског су-
коба“ која је примећена и у словеначком језику.
Руски аутор И. М. Богуславски (И. М. Богуславский) у раду
„Грамматикализация способов разрешения синтаксических конфлик-
тов: асимметричные конструкции“ (115–135) бави се руским коорди-
натним реченицама са два везника које се називају асиметричним кон-
струкцијама. Аутор запажа да се овакве конструкције налазе на грани-
ци између стандардне синтаксе и неграматичности. У раду се наглаша-
ва и њихова разлика у односу на стандардне, симетричне конструкције.
68
Аутор разликује два типа асиметричних конструкција „опущение без

переноса“ („брисање без трансфера“) и „перенос без опущения“ („тран-
сфер без брисања“), с нагласком да је други тип ових реченица прагма-
тички маркиран.
Л. Л. Иомдин из Москве у раду „Некоторые микросинтаксиче-
ские конструкции в русском языке с участием слова что в качестве со-
ставного элемента“ (137–147) бави се неким руским синтаксичким
идиомима са елементом что. Рад се осврће на синтаксичке и комбина-
торне аспекте ових израза. Наглашена је и тешкоћа издвајања ових из-
раза када се њихови конституенти у тексту појављују независно један
од другог.
Руселина Л. Николова у раду „The Derivation of Deminutives
From Abstract Noun Bases in Bulgarian“ (149–168) бави се формалним и
семантичким одликама творбе деминутива од апстрактних именица у
бугарском језику. Анализирала је творбу деминутива на основу мате-
ријала са форума и блогова на бугарском језику. Закључује да демину-
тиви имају два основна значења: денотативно значење нечега што је
„мало“ и конотативно значење које изражава позитиван став говорника
према ономе о чему говори.
Розана Бенакјо (Rosanna Benacchio) са Универзитета у Падови у
раду „Еще раз о глагольном виде и категории вежливости в императи-
ве: сопоставление славянских языков с новогреческим“ (169–183) бави
се односом вида глагола и категорије љубазности на примерима сло-
венских језика у поређењу са новогрчким. Везом између прагматике и
граматике бави се и Борис Ј. Норман из Минска у раду „О прагматиче-
ской нагрузке грамматических единиц (на материале морфологических
категорий болгарского языка)“ (185–201). Аутор закључује да се мор-
фолошки изрази могу користити за ближе карактерисање односа говор-
ника и саговорника. Утврђено је да на начин обраћања у бугарском је-
зику утиче низ фактора – пол особе, то да ли је адресат познат или не-
познат, формални / интимни начин обраћања, општи модални оквир
ситуације разговора итд.
Јан Ивар Бјернфлатен (Jan Ivar Bjørnflaten) са Универзитета у
Ослу у раду „Reflections on the Transformation of the Old East Slavic Ver-
bal System“ (203–222) бави се утицајем трансформација на развој си-
стема прошлих времена од рускословенског до модерног руског језика.
Рад је нарочито фокусиран на чињеницу да је стари партицип на -л из-
губио своје значење у корист аориста. Истиче се да је могуће запазити
неколико трансформација које су довеле до драстичне промене глагол-
ског система у руском језику.
69
Најда Иванова из Софије у раду „Фрагменти словеначке језичке

слике Србије из последњих деценија 19. века“ истражује улогу језика у
структурисању слике Србије у научнопопуларном делу Bolgarija in Sr-
bija словеначког аутора Антона Безеншека (223–244). У раду је засту-
пљен лингвоимаголошки приступ. Ауторка долази до закључка да на
преношење садржајних и емотивно-аксиолошких информација у делу
учествују српски и словеначки језик.
Живојин Станојчић у раду „Значење, аналогија и алтернатив-
ност синтаксичких структура“ (245–253) на грађи из Његошевог језика
и језика писаца са ширег подручја разматра синтаксичко-семантичке
елементе који омогућавају алтернирање везника где, што, како и да. У
раду се полази од теоријских ставова когнитивне лингвистике и од ме-
тодолошких основа трансформационе граматике.
Слободан Павловић у раду „Теоријске основе Даничићеве паде-
жне синтаксе (прилог историји српске филологије)“ (254–276) бави се
теоријско-методолошким основама Даничићевог приступа падежима у
Србској синтакси из 1858. године. Павловић закључује да је прва срп-
ска синтакса модерна у епистемолошком и филолошком смислу јер
прати развој језичке мисли 19. века. У делу се падежи тумаче са семан-
тичке стране (падежи са примарно просторним значењем), док се
функционални приступ користи код падежа са примарно граматичком
функцијом.
Мирослав Николић у раду „Именице које у српском књижевном
језику проширују основу морфемом -ов- у множини“ (277–318) поку-
шава да утврди које именице у стандардном језику граде множину про-
ширивањем основе морфемом -ов-. Закључује да на овакво формирање
множине утичу многи фактори: род именица (овакву множину могу
имати само именице мушког рода), тип деклинације и облик номинати-
ва једнине (ову множину могу имати само именице I врсте), број слого-
ва (највише је једносложних именица, затим двосложних код којих је
примарна основа једносложна, а затим двосложних са двосложном
примарном основом), функционални стил (у песничким делима упо-
требљавају се краће форме), значење (етноними и мерне јединице да-
нас имају само кратку множину), граматички број (ове именице чешће
се употребљавају у множини него у једнини), мотивисаност (преовла-
ђују синхроно немотивисане именице), прозодија (код двосложних
именица преовлађују оне са краткосилазним акцентом на првом слогу
и са дужином / без дужине на другом), падеж (најчешће генитив добија
проширење), и завичајни говор аутора.
70
Срето Танасић у раду „Временско и узрочно значење везника

пошто у савременом српском језику“ (319–334) истражује да ли посто-
је формалне разлике између временских и узрочних реченица са везни-
ком пошто. Анализирана је грађа из различитих функционалних сти-
лова. Утврђено је да постоје разлике у синтаксичкој структури узроч-
них и временских реченица са овим везником. Ретки су случајеви када
се из синтаксичке структуре реченице не може закључити о којем од
ова два типа реченица се ради.
У раду „Неке модификације временског односа у реченици са
темпоралном клаузом“ (335–345) Ивана Антонић се бавила модифика-
цијама временског односа у реченицама са темпоралном зависном кла-
узом. Уочени су следећи типови модификоване темпоралности: екс-
цептивна, ситуациона, ескцептивно-ситуациона, ситуационо-концесив-
на, ситуационо-условна, а спорадично и супстантивна и консекутивно-
адверсативна.
Радослава Трнавац у раду „Катафорски облици заменица ово,
то, оно у расцепљеним (cleft) реченицама у српском језику“ (347–365)
представља употребу неутралних општепредметних заменица ово, то,
оно у правим и привидним расцепљеним реченицама. Заменице су ана-
лизиране као елементи који имају своје пуно семантичко значење. По-
јава катафорског облика заменице у раду се објашњава теоријом до-
ступности. Анализирани примери показују да се дистрибуција и избор
заменица у конкретном окружењу заснива на принципима когниције.
У раду „Општесловенски лингвистички атлас и учешће српских
дијалектолога – ентузијазам не мањи од знања“ (367–390) Софија Ми-
лорадовић даје преглед петодеценијског рада српских дијалектолога на
Општесловенском лингвистичком атласу, досад највећем и најобу-
хватнијем лингвистичком научном подухвату у словенском свету. Рад
српских дијалектолога на пројекту ОЛА састоји се од неколико посло-
ва: сакупљања и обраде дијалектолошке грађе, израде карата и прате-
ћег материјала, учешћа на домаћим радним састанцима, као и на међу-
народним радним и пленарним заседањима.
Снежана Петровић у раду „О значају проучавања турцизама из
предвуковског периода (на материјалу Старих српских записа и нат-
писа Љубомира Стојановића)“ (391–399) указује на значај проучавања
историјских потврда турцизама за етимологију и историјску лингви-
стику. Истиче се да проучавање турцизама из ранијих извора може
употпунити слику за комплетирање корпуса турцизама у српском јези-
ку, за историјску граматику и дијалектологију турског језика, као и за
проучавање правне и културне историје.
71
Последња три рада посвећена су дијалектолошким проблемима.

Радивоје Младеновић у раду „Линеаризација предикатскофразних ен-
клитика у говорима јужног Косова и јужне Метохије“ (401–415) бави
се линеаризацијом глаголских и заменичких енклитика које су морфо-
лошки и синтаксички везане за предикатску фразу у говорима призрен-
ско-јужноморавског типа јужног дела Косова и Метохије. У раду се за-
кључује да се у испитиваним говорима одступа од основног правила
словенске линеаризације о постфронталном положају енклитике. Дола-
зи до преобликовања наслеђене линеаризације и јачања синтаксичког
принципа који подразумева груписање енклитика око синтагматског
центра. Ова појава објашњава се контактом са суседним несловенским
језицима, али и контактом са македонским језиком.
Једна типично балканистичка појава предмет је рада Раде Стијо-
вић „Ширење аналитизма у говору Ресаве (на примеру статуса инфини-
тива)“ (417–428). Ауторка на основу грађе из рукописа М. Ивковића о
горњоресавском говору из 1911, монографије А. Пеце и Б. Милановића
Ресавски говор из 1986. и грађе коју је сама ауторка прикупила на тере-
ну у току 2012. истражује ширење да-конструкције на рачун инфини-
тива. Долази се до закључка да је на почетку века инфинитив био за-
ступљена категорија у испитаном говору, да би у другој половини два-
десетог века његова фреквенција опала, а најновија грађа показује од-
суство инфинитива у овом говору.
Закључни рад је рад Зорана Симића „Прилог проучавању међу-
језичке интерференције (на примеру говора Банатске Црне Горе)“
(429–441). Аутор се бави проучавањем иновационих процеса који су
настали под утицајем румунског језика у Банатској Црној Гори. Посе-
бан фокус је на проучавању три феномена – прономиналне редуплика-
ције, временске транспозиције и употребе футура првог уместо футура
другог.
У одељку „Прикази и критика“ објављени су прикази следећих
књига: Росица Н. Стефчева „Найда Иванова, Българската преводна ре-
цепция на Петър II Петрович Његош през XIX век. „Извлечение из Гор-
ский венец“ (1881) от Петър Иванов“, Универзитетско издателство
„Св. Климент Охридски“, София, 2011. – 216. стр.“ (443–446), Стефан
Стојановић „The Grammar of Possessivity in South Slavic Languages:
Synchronic and Diachronic Perspectives. Ed. Motoki Nomachi. Sapporo:
Slavic Research Center, Hokkaido University, 2011. – 143. p.“ (447–451),
Славко Станојчић „Ranko Bugarski, Evropa u jeziku, Beograd: Biblioteka
XX vek – Knjižara Krug, 176, 2009. – 246. str.“ (452–458), Елена В. Не-
дич „Теолингвистика. Међународни тематски зборник радова = Тео-
72
лингвистика. Международный тематический сборник стaтей. – Ред.

А.К. Гадомски, К. Кончаревић, Београд: Православни богословски фа-
култет – Институт за теолошка истраживања, 2012. – 496 стр.“ (459–
463), Предраг Пипер „Срето Танасић, Из синтаксе српске реченице. –
Београд: Београдска књига – Институт за српски језик САНУ, 2012. –
224 стр. (Библиотека Пут у речи, 19)“ (464–466), Људмила Поповић
„Временска граница (Светлана Ћирковић, Стереотип времена у дис-
курсу расељених лица са Косова и Метохије, Београд: Балканолошки
институт САНУ, 2012, – 222 стр. (Посебна издања 119)“ (467–472), Ма-
рина Спасојевић „Ка моделовању српске именичке парадигме (Н. В.
Супрунчук. Сербское субстантивное словоизменение. Науч. ред. Б. Ю.
Норман. Минск: Белорусский государственный университет, 2012. –
191 стр.“ (473–480), Марина Николић „Ђорђе Оташевић, Фразеолошки
речник српског језика, Нови Сад: Прометеј, 2012. – 1048 стр.“ (481–
487), Гордана Штрбац „Стана Ристић, О речима у српском језику
(творбени и лексикографско-лексиколошки аспекти). Београд: Инсти-
тут за српски језик САНУ, 2012. –192 стр.“ (488–494), Алина Масова
„Грамматика и стилистика современного русского языка в синхронии
и диахронии : очерки / Отв. редакторы С. В. Вяткина, Д. В. Руднев.
СПб : Филологический факультет СПбГУ, 2012. – 504 с.“ (495–501),
Рајна Драгићевић „О руској и српској породици из угла лингвокулту-
рологије (Марија Стефановић, Језичка слика породице у руском и срп-
ском језику. Нови Сад: Филозофски факултет, 2012. – 156 стр.“ (502–
508). Из наведеног списка види се да су заступљени прикази моного-
графија и зборника из најразличитијих области језичког проучавања,
као и то да су заступљени прикази радова и из ширег словенског света
што је од почетка уређивачка политика Јужнословенског филолога.
У рубрици „Хроника“ објављен је приказ Радмиле Жугић „Три
научна скупа о дијалекту и дијалекатској књижевности у Лесковачком
културном центру и три зборника радова са тих скупова“ (509–524).
У рубрици „Библиографија“ објављена је библиографија Ане
Голубовић „Библиографија часописа Јужнословенски филолог I (1913)
– LXVIII (2012)“. Радови су подељени по следећим тематским области-
ма: општи теоријско-методолошки проблеми и историја лингвистике;
интердисциплинарна проучавања језика; примењена лингвистика; пра-
словенски језик, словенска језичка заједница и посебна питања поједи-
них словенских језика; источнословенски језици; западнословенски је-
зици; јужнословенски језици, изузев српског; старословенски језик и
његове редакције; савремени српски језик (са подобластима: опште, за-
тим фонетика, фонологија, прозодија, па графија и правопис, грамати-
73
ка (морфологија, творба речи, синтакса), лексикологија (лексичка се-

мантика, фразеологија, терминологија, етимологија, ономастика и др.),
паремиологија, нормативистика, стилистика, метрика, методика наста-
ве српског књижевног језика, дијалектологија); историја српског јези-
ка; речници стари и нови српског језика, односно српског и ког страног
језика; несловенски језици; књижевност; балканологија; библиографи-
ја; институције; научни скупови; часописи; удружења; разно. Из овог
прегледа видимо које су све обасти биле заступљене у часопису Ју-
жнословенски филолог. Оно што је посебно вредно у овој библиогра-
фији јесте да она омогућава преглед развоја уређивачке политике часо-
писа.
Као што се види и из овог прегледа садржаја часописа пред нама
се налази изузетно важно дело српске науке о језику, али и словенске
науке шире. О вредности часописа Јужнословенски филолог говори и
то што је, упркос многим тешкоћама, доживео стогодишњицу свога по-
стојања. Настао је у предаху између балканских ратова и Првог свет-
ског рада, а надживео је ратове и превирања на овоме простору. Часо-
пис се данас појављује у свом сјају источника српске, јужнословенске,
па и словенске филологије. Може се запазити да је концепција часопи-
са измењена у односу на почетну визију Белића и Стојановића да се у
часопису првенствено објављују филолошки и упоредно-историјски
радови. У последњем броју Јужнословенског филолога доминирају ра-
дови који се баве првенствено проучавањем савременог језика. Међу-
тим, по чињеници да су у часопису заступљени радови значајних име-
на из словенског света, по чињеници да из свих радова избија ентузија-
зам и жеља да се јужнословенска филологија развије и унапреди што
новим приступима, што другачијим сагледавањем већ постојеће грађе
чини да овај број часописа представља пуноправни наставак визије ко-
ју су имали Александар Белић и Љубомир Стојановић. Због великог
значаја који часопис представља за српску и словенску филологију
уопште, можемо рећи да жељно ишчекујемо наредни број часописа са
искреном надом да ће часопис доживети и наредну стогодишњицу сво-
га постојања.
74
Сања Миладиновић (Београд)
Радомир Животић: НЕБРИГА О ЈЕЗИКУ И ПОЛИТИЧКО

ОПШТЕЊЕ. Јасен, Београд, 2013, 256 стр.
Ова студија посвећена је заштити, очувању и развијању српског

књижевног језика и писма ћирилице. Њоме се критичким језичко-стил-
ским анализама показује и доказује незавидно стање нашег језика и пи-
сма као последице спољних чинилаца (геополитика, глобализам, ду-
ховни империјализам...) и унутрашњих узрока (небрига, помодарство,
идеализација туђег, псеудонаучност, робовање англицизмима...).
Аутор истиче да против спољних утицаја морамо јачати нацио-
налну свест, исказивати одлучност, знање и спремност за очување на-
ционалне самобитности. Против домаћег зла морамо јачати: свест о
вредностима, природи, духу и лепоти нашег књижевног језика: уместо
некритичког преузимања туђег – брига за чистоту сопственог језика;
граматичку правилност против небриге; знањем и љубављу залагати се
за доследну примену нашег националног писма ћирилице.
Избор наслова студије аутор у Уводним напоменама објашњава
на следећи начин: „Неодговоран однос према језику и писму може се
означити синонимима: немар, немарност, немарљивост, немарење, аљ-
кавост, нeхат, непоштовање значаја језика и писма... Аутор се одлучио
за нашу реч НЕБРИГА верујући да је свакоме разумљива. Такође се на-
мучио и са називом политичко општење уместо вишезначног поли-
тичка комуникација. У текстовима се ипак задржало данашње комуни-
кативан, јер у нашем језику од глагола општити не постоји прихва-
тљив облик придева“ (15).
Студију чине изворни чланци претежно објављивани у научним
и стручним часописима и у штампи уопште и то у разним временима
(овде су први пут у форми књиге). Аутор их представља без икаквих
измена, јер би уношење ма и најмањих исправки значило и брисање
времена. Лингвостилистичком анализом и синтезом у њима се на кри-
тички начин аргументовано расправља о стању српског књижевног је-
зика и писма, утврђују огрешења и предлажу побољшања. О неким по-
75
јавама било је неопходно износити и историјске податке, али се аутор

трудио да читаоце, како каже, не замара превише грешницима (13).
Проучавање је с разлогом обухватило писано и говорно изража-
вање. Синтеза о стању језика и писма такође обухвата оба вида изража-
вања.
Садржина студије је следећа. Након Уводних напомена (13–19),
следе четири дела и на крају се наводе: Начела политичког општења
(уместо закључка) (228–234), Индекс имена (235–239), Литература
(ужи избор) (240–243), Библиографија Радомира Животића (244–254)
и Белешка о аутору (255). Први део чини девет поглавља: Језик и наци-
ја (19–22), Геополитика, глобализација и језик (25–32), Настанак и
развитак српског језика (38–54), Правопис српског језика (56–75), Ко-
муникација и здравље (79–90), Одбрана српског језика и писма (90–98),
Устав и језик (100–107), Лоши новинари кваре српски језик (111–141),
Градитељи језика и савремени фолиранти (147–153). Други део носи
наслов Политичко општење (161–184), трећи Култура политичког оп-
штења (190–210), а четврти део се бави Посебним облицима политич-
ког општења (218–225).
Полазећи од чињенице да је језик најважније обележје нације,
аутор се пажљивим језичко-стилским расправама залаже за чистоту је-
зика, граматичку правилност, стилску коректност и функционалност.
Аутор ипак истиче да његово просрпско залагање није грех и не угро-
жава општу идеју о мултикултуралности (13).
Када је у питању некритичко преузимање туђег, важно је нагла-
сити да данас англицизми и латинизми представљају највећу претњу
очувању српског језика и писма ћирилице. Језички империјализам, а
англицизми у томе предњаче, данас незадрживо уништава национални
дух и културу. Да би се правилно схватио незавидан положај српског
језика и писма ћирилице – аутор је у језичко-стилским анализама кри-
тички изразио свој однос према глобализму. Такође је конкретизовано
и погубно стање аутора смутљиваца новог правописа. Забринутост се
исказује и у настојању да се критички осуде сви који кваре српски је-
зик и не примењују своје званично писмо ћирилицу. Аутор закључује
да се превелики утицај енглеског језика никако не може у будућности
одржати. Сматра да ће се са њим догодити исто што и са царствима ко-
ја су се баш на врхунцу своје моћи распадала.
Потпуни пуризам није могућ нити је пожељан. Битно је само да
се стране речи прихватају с осећањем за меру и укус и да се при томе
чувају природа и дух нашег језика. Неке термине, као што су научни и
76
технички из свих језика, морамо прихватити, али не морамо прихвата-

ти и њихову синтаксу.
У делу који се бави одбраном српског језика и писма аутор на-
глашава да је ћирилица званично писмо српског језика по Уставу, али
је у пракси више заступљена латиница, коју смо у време СФРЈ сматра-
ли својим другим писмом. Српски језик и најсавршеније писмо ћири-
лица биће очувани само ако се одупремо страним утицајима и намета-
њима, а језик обогаћујемо и усавршавамо.
Очување и развијање српског књижевног језика и писма ћирили-
це зависи од оних који се њиме јавно служе: новинари, књижевници,
политичари, наставници свих нивоа у образовању, судије и адвокати,
књижевни критичари и лингвисти који, поштујући природу и дух на-
шег језика, треба да помажу научним усмеравањима. У заштити срп-
ског књижевног језика и писма ћирилице треба примењивати и закон-
ске одредбе (као што то чине и Французи), али су битне мере одлуч-
ност и достојанство које исказују Руси, Белоруси, Укарајинци, Маке-
донци, Бугари.
У другом делу студије Политичко општење језичко-стилским и
реторичким анализама аутор се залаже за културу политичког опште-
ња. Недвосмислено је указано, критички и на конкретним примерима,
каква треба да буде политичка комуникација, али и на штетност мани-
пулације политичким говором. Политичари пре свих треба да се зала-
жу за достојанство сопственог језика и писма.
77
Lana Hudeče, Maja Matković, Igor Ćutuk (prir.):

JEZIČNI PRIRUČNIK COCA-COLE HBC HRVATSKA
– HRVATSKI JEZIK U POSLOVNOJ KOMUNIKACIJI.
Coca-Cola HBC Hrvatska d.o.o., Zagreb, 2012 2 , 272 str.
Није чест случај да нека компанија објави језички приручник, а

још је ређе да таква публикација буде награђена. Језички приручник
Кока-коле до сада је добио три награде – 2012. године Приручник и
његови аутори добили су признање часописа Језик и фондације „Др
Иван Шретер“, у априлу 2013. године Приручник је освојио Grand Prix
Хрватске удруге за односе с јавношћу, у категорији великих предузећа,
а у јуну исте године награђен је Европском наградом за друштвено од-
говорно пословање за Хрватску.
Припрема Приручника трајала је од 2008. до 2011. године, када
је објављено његово прво издање. Имена аутора нису наведена на ко-
рицама књиге већ на крају књиге. Књигу су приредиле Лана Худече и
Маја Матковић, уз сарадњу Игора Ћутука. Разлог за израду овог при-
ручника, како се наводи у предговору, јесте подизање нивоа језичке
културе у компанији Кока-кола и изван ње, тј. у међусобној пословној
комуникацији њених радника те комуникацији радника предузећа са
свим његовим купцима и потрошачима, али и подизање нивоа језичке
културе у пословној комуникацији уопште. Приручник је практично је-
зичко помагало, врста језичког саветника, настало на темељу збирке
текстова који су лекторисани током две године. Збирку текстова чине
дописи свих врста, пропагандни и маркетиншки материјали, плакати,
леци, саопштења за медије итд. Пошто је речник настао на основу кон-
кретног материјала, избор речи представљених у речнику одређен је
стварним корпусом текстова.
Приручник се састоји од три основна дела: у првом, теоријског
делу, по језичким нивоима су обухваћени сви важнији проблеми уоче-
ни у корпусу текстова по коме је приручник настао; у другом делу,
речничком – абецедним редом су наведене речи и изрази, и то тако да
78
је с леве стране дата реч с којом је повезан неки од употребних пробле-

ма, а с десне стране предлог решења тог проблема; у трећем делу су
додаци који помажу у решавању свакодневних проблема писане кому-
никације.
Прва глава теоријског дела посвећена је административном
функционалном стилу: Funkcionalni stilovi standardnoga jezika (стр. 10–
11), Poželjne značajke administrativnoga stila (11), Uprosječenost jezika
poslovne komunikacije (11–12), Jezične nepravilnosti u administrativnome
stilu (12–13), Ustrojstva koja treba izbjegavati u administrativnome stilu
(13–18), Čitanje elektroničkih adresa (19–21), Ana Horvat, voditelj službe
za nabavu /Ana Horvat, voditeljica službe za nabavu (22–24), Reklame i je-
zična pravilnost (25–26). У другој глави се говори о утицају енглеског
језика (27–57): Veliko i malo slovo (32–34), Pisanje rednoga broja (34),
Decimalna točka ili zarez (35), Spojnica i crtica (35–36), Pisanje razmaka
(36–37), Pisanje egzotizama (38), Preuzimanje engleskih kratica i pokrata
(38–41), Ustrojstva poput Avonova krema, Panasonicov televizor (42–45),
Glagolske dopune (46), Pasiv (46–47), Ostala česta ustrojstva preuzeta iz
engleskoga (48), Lažni prijatelji (49–52), Uporaba anglizama/internacionali-
zama umjesto bolje domaće riječi (52–55), Uporaba engleskih naziva u hr-
vatskome nazivlju (55–57). У трећој глави су наведена остала честа од-
ступања од језичких правила (58–131): Pravopis (58–89), Tvorba riječi
(90–101), Povezivanje riječi u skupine i rečenice (101–128), Riječi (128–
131).
На страници која претходи речнику (132) великим је словима,
преко целе стране, написано: Riječnik je namijenjen jednostavnomu dava-
nju jasna savjeta. Речи и изрази наведени у речнику условно се могу
сврстати у две групе. У првој групи су најчешће називи који се користе
у пословној комуникацији предузећа која се баве маркетингом. Ти су
називи углавном из подручја маркетинга, економије, менаџмента и ин-
форматике. Међу њима је огроман број енглеских речи. Другу групу
чине речи и изрази с којима је повезан неки од општејезичких пробле-
ма.
Речник је врло једноставан за коришћење.
adaptacija 1. > prilagođivanje: adaptacija na nove radne uvjete > prilago-
đivanje novim radnim uvjetima; 2. dobro: adaptacija stana
address book > adresar
adekvatan > prikladan, primjeren, odgovarajući: adekvatno izloženi proiz-
vodi > primjereno izloženi proizvodi
...
79
čistiona > čistionica ( v. točku 3.3.4.)

čitak; ‘koji je sadržajno jednostavan i razumljiv’: čitak tekst
čitaoc > čitalac (G čitaoca, mn. N čitaoci, G čitalaca) > čitatelj ( v. točku
3.3.2.)
čitav niz > niz; Odmor ima čitav niz pozitivnih učinaka na organizam. >
Odmor ima niz pozitivnih učinaka na organizam. (v. točku 1.5.1.)
čitljiv; ‘koji se lako može čitati zbog oblikovne jednostavnosti slova, zna-
kova itd.’: čitljiv zapis
Иако овај речник није правопис, у њему се налазе и речи које су

повезане с неким правописним проблемом. Мерило за селекцију увр-
штених речи и овде је био корпус. Наведене су речи за које постоје
бројне потврде погрешног писања (обично се ради о писању ије/је или
необележавању неке од гласовних промена). Наведене речи се наводе
без објашњења (нпр. у речнику пише potpredsjednik, bežični, cjenovni,
bescjenje а не успостављају се погрешни ликови с којих се упућује на
тачне).
Речник повремено прекидају опширни коментари о појединим
речима и изразима:
arhiv ‘ustanova ili odjel u kojemu se čuvaju dokumenti’
arhiva ‘skup dokumenata’
Riječi poput arhiv i arhiva zovu se paronimima. To su riječi sličnoga izra-
za, tj. riječi koje slično zvuče, a imaju različito značenje te koje se upravo
zbog svoje izrazne sličnosti nerijetko upotrebljavaju jedna umjesto druge.
Takve su riječi milijunti i milijunski, elektronski i elektronički, informacij-
ski i informatički i mnoge druge. Takve se riječi osobito često upotrebljava-
ju jedna umjesto druge kad su im i značenja bliska, kao što je slučaj s riječi-
ma arhiv i arhiva. Riječ arhiv treba upotrebljavati kad je riječ o ustanovi ili
odjelu u kojemu se čuvaju dokumenti, a riječ arhiva u značenju ‘skup do-
kumenata’. Dakle, u arhivu se čuvaju arhive (140).
egzekucija 1. > izvedba; egzekucija na tržištu > izvedba na tržištu, prodaj-

na izvedba; 2. imati egzekuciju > prodati: Ove smo godine imali egzekuciju
od 25.000 u.c. > Ove smo godine prodali 25 tisuća sanduka. (v. točku 2.12.)
Prema lat. exsequi ‘izvesti, izvršiti’, egzekucija znači ovrha, zapljena dužni-
kove imovine, ali i provođenje smrtne kazne. U hrvatskome tu riječ ne tre-
ba upotrebljavati izvan tih konteksta, nego ju je bolje zamijeniti kojom od
spomenutih hrvatskih riječi ili izraza. Engleska riječ execution i hrvatska ri-
ječ egzekucija lažni su prijatelji u kontekstu: Ove smo godine imali egzeku-
ciju od 25 tisuća sanduka. Ta bi rečenica trebala glasiti: Ove smo godine
prodali 25 tisuća sanduka. Riječi egzekucija ne treba pridavati nova znače-
80
nja sukladna značenjima koja ima engleska riječ execution pa ne treba go-
voriti npr. o egzekuciji na tržištu, nego o izvedbi na tržištu ili prodajnoj iz-
vedbi (163).
energetski 1. ‘koji se odnosi na energiju’ > energijski: energetski napitak >

energijski napitak; 2. ‘koji se odnosi na energetiku’ > energetički: energet-
ski priručnik > energetički priručnik
energy drink > energijski napitak
Pridjev energetski često se, gotovo u pravilu, upotrebljava tamo gdje bi tre-
balo upotrebljavati pridjev energijski, tj. u značenju ‘koji se odnosi na ener-
giju’ ili tamo gdje bi trebalo upotrebljavati pridjev energetički, tj. u znače-
nju ‘koji se odnosi na energetiku’. Pridjev energijski tvoren je prema pravi-
lima hrvatske tvorbe od riječi energija, a pridjev energetički od riječi ener-
getika. Pridjev energetski nije načinjen u skladu s pravilima hrvatske tvorbe
i, iako je riječ o pridjevu koji se veoma često upotrebljava u oba značenja,
ne treba ga upotrebljavati ni u jednome od njih. Pogrešno je stoga govoriti
o energetskome napitku jer je to napitak koji daje energiju, tj. energijski na-
pitak, a pogrešno je govoriti i o energetskome proračunu jer je riječ o pro-
računu napravljenu u skladu s pravilima energetike, dakle o energetičkome
proračunu. Govoriti o energetskome proračunu ili energetskome priručniku
jednako je pogrešno kao govoriti o matematskome priručniku ili matemat-
skomu proračunu, naime od imenica na -ika (matematika, informatika, me-
hanika itd.) pridjev se izvodi nastavkom -čki (matematički, informatički,
mehanički itd.) uz veoma rijetke iznimke (npr. kao pridjev izveden od fizika
češće se upotrebljava pridjev fizikalni nego pridjev fizički) koje su uglav-
nom posljedica nastojanja da se izbjegne dvoznačnost (riječ fizički već zna-
či tjelesni, pa se tako razlikuje fizički rad i fizikalni zakon. Nema međutim
jezičnih razloga da i od riječi fizika pridjev ne bude fizički). (165)
На крају приручника су четири додатка: Životopis i poslovno pi-
smo (256–262), Tablica imena robnih marka (263), Tablica pridjeva izvede-
nih od imena robnih marka (264–268), Četverorazinski ustroj Coca-Cole
HBC Hrvatska (269–272).
На самом крају, на једној страници (273), наведен је списак ко-
рисних језичких монографија, приручника и речника (нпр. Ante Babić:
Englesko-hrvatski ekonomski rječnik, Lana Hudaček, Milica Mihaljević i
Luka Vukojević (ur.): Hrvatski jezički savjetnik, Andela Frančić, Lana Hu-
daček, Milica Mihaljević: Normativnost i višefunkcionalnost u hrvatskome
standardnom jeziku, Nives Opačić, Jasmina Nikić-Ivanišević: Jezikomjer.
Vodič za izbjegavanje najčešćih pogrešaka u hrvatskom standardnom jezi-
ku, Nives Opačić: Reci mi to kratko i jasno – hrvatski za normalne ljude
итд.).
81
Иако је приручник једноставан за коришћење и разумљив и љу-

дима без посебног лингвистичког образовања, а њима је и намењен, не-
сумњиво се ради о корисној и озбиљној лингвистичкој публикацији.
82
Rita C. Richey (Ed.): ENCYCLOPEDIA OF TERMINOLOGY

FOR EDUCATIONAL COMMUNICATIONS
AND TECHNOLOGY. Springer Science Business Media
New York, Springer New York, 2013, (iv − xxxii + 338)
Неопходност и значај објављивања Енциклопедије терминологи-

је образовне комуникације и технологије (у даљем тексту само Енци-
клопедија, енгл. Encyclopedia of Terminology for Educational Communi-
cations and Technology) произилази из саме разноврсности, неодређено-
сти и неусаглашености око тумачења концепта „образовне технологи-
је“, као и из разуђености научног и професионалног подручја деловања
датог концепта. У стручној литератури су забележене бројне интелек-
туалне недоумице и размимоилажења у тумачењу појединих стручних
израза везаних за ово поље, што је даље допринело стварању свеоп-
штег несклада њиховог разумевања, коришћења и примене у образов-
ном процесу. У складу са тим, Енциклопедија је посебно значајна као
допринос напорима да се терминологија образовне комуникације и
технологије не само дефинише, већ и на одговарајући начин објасни.
Објашњења, која су заснована на постојећој научној литератури веза-
ној за подручје образовне технологије, баве се описом обима датог
концепта, алтернативним погледима и тумачењима стручних израза и
веома често будућим трендовима.
Уредница Енциклопедије, гђа Рита Ричи (Rita C. Richey, више
информација о уредници може се наћи на: http://www2.gsu.edu/~wwwi-
tr/features/leaders/richey.html) професор је емеритус на Државном уни-
верзитету Вејн, Детроит, САД (енгл. Wayne State University, Detroit,
USA) и чланица Удружења за образовну комуникацију и технологију
(енгл. The Association for Educational Communications and Technology).
У стручној литератури је, по речима уреднице ове Енциклопедије, одав-
но присутна дебата око „речи“ образовне технологије, речи које су нео-
пходне не само да би се описао широк спектар теоријских оријентација
овог поља, већ и њен вокабулар који је подложан сталним променама.
83
Промене су одређене како појавом нових речи, тако и променом начи-

на на који су дефинисане постојеће. Треба напоменути и да се цео овај
процес одвија упоредо са процесом технолошког напретка и различите
глобалне интерпретације датих појмова.
У складу са датим одређењима, већ на самом почетку, уредница
напомиње да је Енциклопедија посвећена Одбору за дефинисање и тер-
минологију (енгл. The Commission on Definition and Terminology), који
је 1963. године објавио прву монографију која ближе одређује не само
област аудиовизуелне комуникације, већ и њене кључне појмове. Мо-
нографија је настала као резултат Пројекта технолошког развоја наци-
оналне образовне асоцијације (енгл. The Technological Development Pro-
ject of the National Education Association). У том контексту, уредница
истиче да је значајно напоменути да Енциклопедија има у суштини исте
циљеве као и дата монографија: да служи као референца и као начин да
се ближе одреде параметри датог поља интересовања. Оснивањем
Удружења за образовну комуникацију и технологију створили су се по-
требни услови за формално дефинисање дате дисциплине. Временом
су и четири додатно прихваћене „књиге дефиниција“ (1972, 1977, 1994.
и 2008. године) дале несагледив допринос постављеним циљевима. Ове
дефиниције су обезбедиле јасније утврђивање граница дате дисципли-
не. Док је монографија објављена 1963. године укључивала речник тер-
минологије образовне технологије која је постојала у то време, посебно
улоге аудиовизуелне комуникације у образовању, касније објављени
речници стручних израза су обухватили и терминологију других обла-
сти, попут теорија комуникације, визуелних медија, аудио репродукци-
је и сл. Одбор за дефинисање и терминологију Удружења за образовну
комуникацију и технологију се у периоду од 2009–2012. године (списак
седамнаест чланова одбора се налази на стр. xi-xii) посветио искључи-
во објашњењу терминологије коју сматра спорном за саму дисциплину,
да би на тај начин допринели јаснијем дефинисању начина на који сама
дисциплина треба да буде схваћена, померајући поље интересовања из-
ван граница речника стручних израза ка енциклопедијском формату
(детаљније видети на стр. xix-xx).
Енциклопедија, по речима уреднице, представља не само допри-
нос 72 аутора, који су научници и практичари различитог спектра инте-
ресовања, специјализација и стручности у датом пољу, већ је и „произ-
вод“ радног одбора Удружења за образовну комуникацију и технологи-
ју (имена свих аутора са афилијацијама који су дали свој допринос на-
станку ове Енциклопедије су наведена на стр. xiii-xvii). Енциклопедију
сачињава 186 обимних енциклопедијских чланака, који су груписани у
84
шест главних области и деветнаест подкатегорија, уз обезбеђивање

приказа сродних термина. Уредница наглашава да су приликом одаби-
ра чланака који ће бити укључени у Енциклопедију поштовани општи
оквири тематског домена области. Полазна основа је била, по речима
уреднице, стварање обимне листе кључних концепата дате области са
отвореном могућношћу груписања у категорије где год је то могуће.
Потом су аутори посредством терминолошке анкете извршили селек-
цију терминологије која ће се наћи у Енциклопедији. Удружење за
образовну комуникацију и технологију се приликом одабира термино-
логије руководило и стручном литературом у овој области.
Преглед садржаја открива да се у првој области (Foundations)
налазе енциклопедијски чланци који су везани за oсновну област проу-
чавања и праксе (нпр. образовни медији, образовне технологије, ин-
формационе и комуникационе технологије, управљање пројектима, се-
миотика), као и чланци везани за прописе и стандарде датог поља (нпр.
интелектуална својина, етика, професионални стандарди). У другој
области (Instructional Design) налази се пет подкатегорија енциклопе-
дијских чланака који су везани за установљавање процеса и процедура
(нпр. системски приступ), наставног садржаја и контекста (нпр. типови
учења), наставне стратегије – микро и макро (нпр. конструктивистички
приступ, аналогија, повратна информација) и карактеристика ученика
(нпр. мотивација, експертиза). Трећа област (Technology & Media) по-
дељена је на шест подкатегорија чији се чланци баве развојним проце-
сима и техникама (нпр. анимација, графика), е-учењем (нпр. образова-
ње и учење на даљину), симулацијама и играма (нпр. виртуелни свето-
ви), комуникацијом посредством технологије (нпр. блог), технолошки
побољшаним учењем (нпр. мултимедијално учење) и типовима техно-
логија (нпр. Web 2.0). Четврта област (Analysis & Evaluation) нема под-
категорије и усмерена је ка енциклопедијским чланцима који ближе
одређују начине анализе и евалуације образовне технологије и комуни-
кације (нпр. евалуациони модели, процена). Пета област (Management
& Organizational Improvement) подељена је на три подкатегорије које се
баве енциклопедијским чланцима везаним за управљање променама
(нпр. иновације, организациона промена), процесима побољшања пер-
форманси (нпр. управљачки системи) и управљачким системом ресур-
са (нпр. интегрисани системи учења), Последња, шеста област (Rese-
arch & Theory) подељена је на три подкатегорије, где су енциклопедиј-
ски чланци везани за теоријска усмерења (нпр. бихејвиоризам, кон-
структивизам), истраживачка усмерења (нпр. развојно истраживање) и
процесе учења (нпр. когнитивне стратегије).
85
У оквиру сваке наведене области даћемо приказ по једног енци-

клопедијског чланка (уноса). У одредници под насловом „Етика“ из пр-
ве области, аутор Вендел Џонсон (Wendell G. Johnson) наглашава да
Удружење за образовну комуникацију и технологију препознаје значај
етике приликом формулисања најновијих дефиниције појма образовне
технологије. Аутор такође даје кратак осврт на етички кодекс самог
Удружења, наглашавајући његову оријентисаност ка циљевима про-
грама постдипломских студија у области образовне технологије. У од-
редници се наглашава и важност етичких изазова у сфери употребе ин-
тернета, посебно када говоримо о питањима приватности и интелекту-
алне својине. Аутор истиче да најновије законске регулативе настоје да
уравнотеже слободу говора са неетичким коришћењем информација
(детаљније о литератури која је коришћена за писање овог чланка виде-
ти на стр. 111–112).
У другој области, у чланку под насловом „Мотивација“, Кетрин
Леј (Kathryn Ley) мотивацију дефинише на крајње једноставан начин,
као разлог због кога људи размишљају и због кога се понашају на одре-
ђени начин. Аутор даље наводи да се мотивација може схватити и као
„скуп међусобно повезаних веровања и емоција које утичу и усмерава-
ју понашање“ (Martin and Dowson, 2009). Мотивација код ученика је,
по мишљењу аутора, унутрашњи процес који покреће деловање учени-
ка и подстиче упорност да се постигне одређени циљ (Mayer, 2011). У
чланку, аутор даје и кратак преглед начина на који се мотивација схва-
та са становишта истраживача у области образовања, као и фактора
окружења који утичу на мотивацију у образовном процесу. Предусло-
ви за постизање мотивисаности и мотивациони исходи, по мишљењу
аутора могу бити олакшани или ометени од стране наставног процеса и
технологије која се користи (детаљније о литератури која је коришћена
за писање овог чланка видети на стр. 216–217).
У чланку „Блог“, који припада трећој области, дати појам се де-
финише као врста веб сајта који, по мишљењу аутора Ричарда Швира
(Richard A. Schwier), показује две кључне карактеристике: састоји се од
низа текстуалних уноса и лако и често се ажурира. При том, аутор уно-
са наводи, блог може бити у форми личног дневника где ће се бележи-
ти критике оног ко је блог поставио, као и његова искуства, запажања,
промишљања о најразличитијим темама. Дакле, садржај блога може
бити лични, корпоративни, организациони, политички или образовни.
Швир даље говори о речима изведеним од именице блог, предностима
употребе блога и техничким вештинама које „блогери“ треба да посе-
дују. У закључку, аутор говори и о конзументима ове врсте веб сајта
86
(детаљније о литератури која је коришћена за писање овог чланка виде-

ти на стр. 24–25).
Џејмс Мозли (James L. Moseley) приликом приказа одреднице
„Евалуација“ говори о бројним дефиницијама датог појма из перспек-
тиве друштвених наука и различитих сегмената друштва. Мозли наво-
ди да је једна од најранијих и најчешће коришћених дефиниција овог
појма схватање да је евалуација „процес одређивања заслуга, важности
или вредности нечега“ (Scriven, 1991: 139), која је системски, плански
и циљно одређена. Аутор овог чланка потом даје детаљна објашњења
три типа евалуације: формативне, сумативне и конфирмативне (детаљ-
није о литератури која је коришћена за писање овог чланка видети на
стр. 112–114).
У петој области изабрали смо одредницу „Иновација“. Аутор,
Мајкл Моленда (Michael Molenda), напомиње да се овај појам није на-
шао у раним речницима стручних израза образовне технологије. Појам
се најбоље може схватити уколико се дефинише као технолошки про-
извод или пракса чија је релевантност постала очигледнија са научним
проширењем оквира наставног дизајна. По речима аутора, сада је уоби-
чајено да се промовише усвајање тековина технолошких иновација и
теорије иновација, коју треба користити као оквир за проучавање овог
термина (детаљније о литератури која је коришћена за писање овог
чланка видети на стр. 152–153).
У чланку под насловом „Конструктивизам“, који смо изабрали у
оквиру последње области, ауторка Кимберли Лентерс (Kimberly Len-
ters), ослањајући се на достигнућа развојне психологије, термин везује
за појмове интеракције и учења. Аутор се слаже са мишљењем да се
конструктивизам може посматрати као савремена алтернатива бихејви-
ористичким концепцијама учења и наставе (детаљније о литератури
која је коришћена за писање овог чланка видети на стр. 63–65).
У Енциклопедији су чланци организовани по абецедном реду,
што умногоме отежава коришћење енциклопедијских појмова на осно-
ву шест главних области и деветнаест подкатегорија. Друга потешкоћа
која се може јавити приликом коришћења Енциклопедије је широк
спектар сродних појмова, па се тако може десити да читалац не сазна
све о теми која га интересује, јер није „свестан“ других сродних енци-
клопедијских чланака. На крају Енциклопедије, поједини аутори су да-
ли преглед додатне релевантне литературе, за све оне који су дубље за-
интересовани за поједине теме.
87
Сматрамо да Енциклопедија, чијих смо неколико чланака овде

приказали, представља значајан допринос у напорима да се сагледају
сви аспекти, комплексност и постојећи изазови који постоје у области
образовне комуникације и технологије.
88
Ивана Бојовић (Београд)
Ђорђе Оташевић: ГРАЂА ЗА ЛЕКСИКОЛОШКУ

И МЕТАЛЕКСИКОГРАФСКУ БИБЛИОГРАФИЈУ.
„Алма“, Београд, 2014, 217 стр.
Библиографија садржи радове објављене до 2000. године. Преу-

зета је (и другачије представљена) целокупна грађа Данка Шипке, која
обухвата радове публиковане до 1988. године (ова библиографија обја-
вљена је 2007. године под називом Прилози за грађу лексиколошке и
металексикографске библиографије и садржи 760 библиографских је-
диница). Библиографија се састоји из два дела: Азбучне библиографије
(стр. 7–167) и Регистра (стр. 169–215).
Азбучна библиографија садржи 1638 библиографских јединица
(монографија, зборника, чланака и приказа). Библиографске јединице
су сложене према презимену аутора. 1601 јединица написана је ћири-
лицом, без обзира на оригинално писмо, док је 37 јединица дато лати-
ницом (стр. 164–167) – јер је име или презиме аутора садржавало лати-
ничка слова која не постоје у српској латиници па је транслитерација у
српску ћирилицу била немогућа (нпр. Dezsö László).
Регистар садржи:
а) лексиколошке и металексикографске термине, као и термине
других наука
лексикографска дефиниција – 150, 272, 279
речничка грађа – 190
рекцијски речник – 568, 992
Речник Вука Караџића – 83, 233, 306, 330, 369, 493, 527, 553, 559, 569,
646, 843, 889, 911, 1140, 1052, 1108, 1182, 1282, 1283, 1303, 1338,
1482, 1496, 1502, 1555, 1559, 1607, 1630
семантика – 150, 309, 399, 430, 447, 645, 838, 1107, 1161, 1291
семантика глагола – 719, 1365
семантика предлога – 587
семантичка девијација – 953
89
семантичка диференцијација – 911

семантичка интерференција – 953
семантичка категорија – 1057
семантичка мотивација – 583
семантичка мултиваленција – 954
семантичка периферија – 1152
семантичка подређеност лексикона осмогодишњака – 551
семантичка позиција – 271
семантичка померања – 1576
семантичка структура – 672, 730
семантички – 246
семантички модел дефиниције придева – 1243
семантички помак – 173
семантички слој – 15
семантички хибрид – 785
семантичко варирање – 269
семантичко језгро – 1152, 1156
семантичко моделирање – 1241
семантичко позајмљивање – 1085
семантичко поље – 592
стандардизација терминологије – 164, 253, 630, 1304
Поједине су јединице веома детаљне:
граматичке информације у двојезичним речницима – 1624
лексичка проблематика северне Шајкашке – 240
лексичко-синтаксичка структура клетве – 909
модел „особа + психичка или морална особина” – 1223
б) имена и презимена људи који се јављају у називу рада
Гортан-Премк Даринка – 9, 429
Даринка Гортан-Премк – 9, 429
Петар II Петровић Његош – 204, 315, 317, 319, 835, 839, 850, 1202,
1203, 1251, 1332, 1350, 1423, 1430, 1481
Његош Петар II Петровић – 204, 315, 317, 319, 835, 839, 850, 1202,
1203, 1251, 1332, 1350, 1423, 1430, 1481
в) морфеме, речи, синтагме и изразе о којима се у раду говори и
који су наведени у његовом називу
жежено злато – 776
90
коштати као светог Петра кајгана – 29, 328

ружицало – 1275
с(а)- – 301
стрж- – 616, 943
суво злато – 776
Трипут мјери, а једном сијеци. – 1575
хидроним „Јерез“ – 941
хидроним грз- – 940
Чудна попа једи га не били – 835
г) називе књига, најчешће речника, монографија и књижевних
дела
Азбучник српских средњовековних књижевних појмова – 110, 638,
1491
Антропонимија Боке Которске (од првих писаних споменика до краја
XIX вијека) – 981, 1520
Дервиш и смрт – 1029
Лична имена у старословенском језику – 133
Најважнији описни речници су у регистру наведени више пута:
Речник САНУ – 274, 887, 893, 926, 929, 1040, 1049, 1162, 1169, 1183,
1208, 1262, 1345, 1460, 1461
Речник Српске академије наука и уметности – 274, 887, 893, 926, 929,
1040, 1049, 1162, 1169, 1183, 1208, 1262, 1345, 1460, 1461
Речник српскохрватског књижевног и народног језика – 274, 887, 893,
926, 929, 1040, 1049, 1162, 1169, 1183, 1208, 1262, 1345, 1460, 1461.
Огромна већина јединица наведених у Регистру написана је ћи-
рилицом (стр. 169–214). Једна реч је написана грчким алфабетом
(άνδράχνη), а деветнаест речи и израза латиницом (Ad calendas graecas,
grape-fruit, juglaresco, play off, Schauspiel...).
Иако ће Оташевићева библиографија, као и Шипкина, објављена
седам година раније, бити од несумњиве користи лексиколозима и лек-
сикографима, до потпуне лексиколошке и металексикографске библио-
графије остало је још доста посла. Потребно је допунити библиографи-
ју до 1988. године подацима из још једног броја часописа и зборника.
Из библиографије од 1989. до 2000. године изостављене су монографи-
је и радови о фразеологији (што, несумњиво, спада у ову библиографи-
ју, али је аутор, вероватно, желео да то објави као засебну библиогра-
фију). Пошто је од двехиљадите године прошло доста времена, свакако
би требало пописати и радове објављене након тога. Оташевићева би-
91
блиографија садржи радове с простора некадашње Југославије – уколи-

ко су објављени до 1991. године, те радове публиковане у Србији, Цр-
ној Гори и Републици Српској од 1992. до 2000. године. Иако до сада
није објављена потпуна библиографија лексиколошких и металексико-
графских радова публикованих у Хрватској након распада СФРЈ, на
интернету је могуће наћи доста података о радовима објављеним у хр-
ватским часописима, као и пуне верзије многих од тих радова (првен-
ствено на порталу Хрчак) па би за наше лингвисте и ти библиографски
подаци били корисни.
Интересантно је да се Шипкина и Оташевићева библиографија
структурно веома разликују. Д. Шипка је јединице разврстао по обла-
стима (дијалекатска лексикологија, дијалекатска металексикографија,
дијалекатска терминологија, етимологија, етимологија и дијалектоло-
гија, етнолошка лексикологија, фразеологија, фразеологија у лексико-
графији, фразеологија и митологија, фразеологија и семантика, хомо-
нимија и амбигвитет, историјска лексикологија, језик писаца итд.), а у
регистру је навео имена аутора уврштених радова. Ђ. Оташевић је кре-
нуо супротним путем. У првом делу јединице су разврстане према пре-
зимену аутора, а подаци о областима, о лексиколошким и металексико-
графским терминима, те о речима, изразима и морфемама о којима се у
радовима говори – наведени су у регистру. Иако оба ова начина омогу-
ћују кориснику да лако дође до жељене информације, можда не би би-
ло лоше да се у следећој књизи грађе за лексиколошку и металексико-
графску библиографију оба ова начина комбинују. И још нешто и не
најмање значајно – наредна књига библиографске грађе морала би да
обухвати све више наведено, без обзира на обим, јер би објављивање
неколико засебних библиографија отежало налажење жељених подата-
ка.
92
УКРАТКО
93
94
Укратко
Рада Стијовић: ЈЕЗИЧКИ САВЕТНИК. Чигоја штампа,

Београд, 2012, 259 стр.
Стална је потреба српског језика за компетентним ауторима на

пољу језичке културе као и потреба за новом и пре свега актуелном ли-
тературом. Један од таквих аутора управо је Рада Стијовић, дугогоди-
шњи сарадник Института за српски језик САНУ, а њена књига Језички
саветник управо је једна од оних преко потребних развоју и култури
српског језика. Књига представља континуитет истраживања практич-
них проблема који се јављају у српском језику, у његовој говорној и
писаној форми.
На такав начин, језичким појавама Рада Стијовић наставља да
прилази и у својој најновијој књизи под насловом Језички саветник.
Иако је ауторка доказани лингвиста који се остварује у различитим
областима лингвистике, велики је допринос српској (језичкој) култури
то што она своја знања преноси широкој публици којој језик није стру-
ка. Теме обрађене у Језичком саветнику тичу се актуелних језичких
проблема: од правописа, преко фонетских и морфолошких правила,
творбе речи и лексике, до сложенијих питања синтаксе, какво је пита-
ње конгруенција и сл.
У првом поглављу, под насловом Како се пише? (7–32), дате су
напомене у вези са променама у правопису које доноси Правопис срп-
скога језика Матице српске из 2010. године (ПМС 2010) у односу на
издање из 1993. године. Ауторка указује на најбитнија правила која се
односе на употребу великог слова, писања имена празника, спојеног и
одвојеног писања речи, скраћеница. Друго поглавље, Како гласи? (33–
62), доноси преко четрдесет краћих текстова о правилном писању и из-
говору појединих речи. Недоумице су углавном последица гласовних
алтернација и адаптације стране лексике, а у трећем поглављу, Како се
мења? (63–92), дају се нормативне препоруке које се тичу морфоло-
шког нивоа. Четврто поглавље, Како се гради? (93–110), посвећено је
творби речи, а у петом поглављу, Шта значи и како се употребљава?
(111–146), ауторка скреће пажњу на стилски маркирану лексику, као и
новије кварење језика, пре свега у медијима, које се јавља као последи-
ца експанзије страних речи и/или као последица њихове неадекватне
употребе. Веома је добро што се ауторка не бави само нормама, већ и
честим и распрострањеним заблудама раширеним под утицајем лоше
95
литературе. Шесто поглавље, Имате ли неки предлог? (147–155), обје-

дињује проблеме које се тичу одговарајуће употребе предлога и пред-
лошких израза. Предмет поглавља Како се каже? (156–167) јесу калко-
ви, употреба лоших и недовољно прецизних спојева речи (тај неки,
свашта нешто, зато јер), а поглавље Како се слаже? (170–174) бави
се конгруенцијом с бројевима, паукалним и партитивним синтагмама,
збирним бројевима, где су и најтежа правила конгруенције у српском
представљена питко и сажето. Последње поглавље у овој књизи, Који
је то облик? (175–190), углавном се тиче рекције. На крају књиге нала-
зи се Регистар појмова (191–217) и Садржај (219–225).
Иако су неки од језичких проблема обрађених у приручнику Ра-
де Стијовић у ранијој литератури би(ва)ли помињани, изузетно је кори-
сно то што су примери нови и стилски разноврсни, што су аргументи
за одређена правила јасно и занимљиво предочени и посведочени стил-
ски одговарајућим примерима. Рада Стијовић је нормативиста с даром
доброг лингвистичког предвиђања и са визијом о томе какав би српски
језик требало да буде у будућности. О томе говори и њено нелибљење
да се у ширењу и развоју језичке културе користи свим средствима ко-
муникације: непосредно, масовним медијима и интернетом.
Марина Николић (Београд)
96
Укратко
Kanji Text Resaearch Group, University of Tokyo:

250 ESSENTIAL JAPANESE KANJI CHARACTERS.
Tuttle Publishing, Tokyo, 2008, 239 стр.
Јапански идеограми су далеко најтежи елемент јапанског језика.

Студенти јапанског језика и књижевности их чак називају и ноћном
мором. Ово ни у ком случају није претеривање. Идеограми заиста че-
сто долазе у сан током интензивних периода њиховог учења. Толико су
специфични и захтевни да неће тако лако напустити подсвест онога ко
се њима бави. Иако чине само једно од три писма која се у Јапану исто-
времено користе, идеограми су најважнији управо због своје тежине и
комплексности и мора им се посветити највише пажње.
Реномирана издавачка кућа Tuttle је добро позната међу свим ја-
панолозима и онима који се Јапаном и јапанским језиком баве из хоби-
ја и љубави. Њихова издања су од велике помоћи у учењу и савладава-
њу разних аспеката јапанске културе. Уџбеник 250 Essential Japanese
Kanji Characters је намењен онима који су спремни да се ухвате у ко-
штац са овим најтежим делом јапанског језика.
И сам уџбеник почиње питањима „Да ли волите да учите канђи-
је? Или бисте волели да канђији нестану са лица земље – или макар из
јапанског језика?“ Иако је конципиран као шала, овакав почетак запра-
во даје прилично добар увид у величину проблема коју идеограми
представљају за сваког ко учи јапански. Да ли је заиста толико тешко
савладати један идеограм, или канђи? Најпрецизнији одговор би био:
„Зависи од идеограма.“ Они варирају у тежини, почев од оних заиста
једноставних као што су човек (人), дрво (木), или планина (山), па до
оних нешто комплекснијих као што је лек (薬) који се већ морају мало
пажљивије загледати не би ли им се пребројали сви потези. Овај уџбе-
ник је предвиђен за апсолутне почетнике, што значи да ће већина идео-
грама бити из оне лакше или лакше средње категорије. Наравно, то
што је овај уџбеник предвиђен за почетнике не значи да није вредан
пажње и оних који су већ одмакли нешто даље са учењем јапанског је-
зика. Идеограме је веома лако заборавити, те је повремено подсећање и
вежбање чак и оних најосновнијих мудра пракса. Број 250 се можда не-
упућенима може учинити превеликим за почетни ниво, али то заиста
није ништа у односу на хиљаде канђија који се морају научити да би се
97
достигао пристојан ниво писмености. Некоме се, пак, може учинити и

малим и лако достижним, али највећи број идеограма има неколико
различитих читања (кун и он) у зависности од тога како су употребље-
ни у реченици (самостално, у сложеници, итд.). Тако да је тај број за-
право варљиво мали у односу на оно што вас чека. Овај уџбеник се
труди да разјасни све недоумице и разреши мистерије које окружују
канђије. У њему се налазе основне вежбе писања једног идеограма, ње-
гова читања, самосталне употребе, употребе у сложеницама, па и тек-
стови у којима се може видети како се користе у пракси. Најкориснија
помоћ коју добијамо у овом уџбенику су сасвим сигурно етимолошка
објашњења и разне асоцијације који нам приближавају порекло идео-
грама и олакшавају њихово меморисање. Поготово када се узме у об-
зир да је свака помоћ при учењу канђија добродошла.
Када се све узме у обзир, дисциплина у учењу је оно што доно-
си успех када су јапански идеограми у питању. И веома је важно да се
ово писмо не схвати олако. Тако да, када се будете одушевили једно-
ставношћу и логиком канђија као што су један (一), два (二), три (三),
горе (上), доле (下), имајте на уму да ће вас иза угла сигурно сачекати
неки попут године (歳), сребра (銀) и сличних од којих ће вам се проп-
исно презнојити дланови.
Александар Теноди (Београд)
98
Укратко
БИБЛИОГРАФИЈЕ
99
100
Библиографије
ГРАЂА ЗА БИБЛИОГРАФИЈУ „ПОЛИТИЧКЕ

КОРЕКТНОСТИ“ (2)
Евсеева Я.В.: Образ пожилого человека в современном кине-

матографе и рекламе. Культурология. 2006, № 2. стр. 142–153.
Жежко И.В.: Политкорректность в контексте протестных дви-
жений. Тренды и управление. 2013, № 4. стр. 103–115.
Жерновая О.Р.: Изменение этнополитических стереотипов ир-
ландцев в современных международных политических анекдотах и
шутках (на примере Северной Ирландии). Вестник Нижегородского
университета им. Н.И. Лобачевского. 2011, № 4–1. стр. 287–292.
Завадская Елена: Политкорректность как новая международная
коммуникативная норма: анализ дефиниций на материале словарей со-
временного английского языка. Науковi записки, Серія „Філологічні
науки“. 2010, № 3, стр. 44–48.
Заварзина Г.А.: Семантика политического словесного знака в
современном русском языке. Вестник Российского университета
дружбы народов. Серия: Русский и иностранные языки и методика их
преподавания. 2010, № 3. стр. 19–26.
Заварзина Г.А.: Словообразовательные общественно–полити-
ческие неологизмы в русском языке новейшего периода. Вестник
Российского университета дружбы народов. Серия: Русский и
иностранные языки и методика их преподавания. 2009, № 2. стр. 5–10.
Заварзина Г.А.: Эвфемизмы как проявление „политической кор-
ректности“. Русская речь. 2006, № 2. стр. 54–56.
101
Иванов Михаил: Мултикултурализъм и политическа корект-

ност. http://nreporter.info/мултикултурализъм-и-политическа-кор/
Иванова Е.А., Корчевская М.А.: Лингвистический прием эвфе-
мии и его функции в массовых коммуникациях. Сибирский филологи-
ческий журнал. 2011, № 1. стр. 208–213.
Иванова Ели: Две мнения за политическата коректност.
http://www.librev.com/index.php/--/612-2009-06-24-12-58-27
Иванова О.Ф.: Политкорректность в России. Вестник Евразии
2002, № 3, стр. 61–71.
Иванова О.Ф.: Эвфемистическая лексика английского языка как
отражение ценностей англоязычных культур. Диссертация на соиска-
ние ученой степени кандидата филологических наук / Московский
государственный университет им. М.В. Ломоносова. Москва, 2004.
Иванова С.В.: Политический медиа-дискурс в фокусе лингво-
культурологии. Политическая лингвистика. 2008, № 24. стр. 29–33.
Калинина Е.Э.: Особенности функционирования социально-по-
литических эвфемизмов в немецкоязычном газетном тексте. [у]: Языки
и этнокультуры Европы материалы Всероссийской научно–практи-
ческой конференции с международным участием. М–во образования и
науки Российской Федерации, ФГБОУ ВПО «Глазовский государ-
ственный педагогический институт им. В. Г. Короленко» Глазов,
2013, стр. 103–111.
Каменева М.Б.: Эвфемизация речи в газетном дискурсе (на
примере СМИ Кыргызстана). Вестник Кыргызско–Российского славян-
ского университета. 2010, Т. 10. № 3. стр. 26–29.
Касьян А.К., Романова А.Р.: Некоторые аспекты формирования
межкультурной грамотности. Известия Иркутской государственной
экономической академии. 2010, № 2. стр. 164–170.
Касюк А.Я.: Социокультурный аспект и его учет в процессе
обучения иностранным языкам. Инновации в образовании. 2003, № 3.
стр. 43–53.
Кипрская Е. В.: Национально-специфические особенности по-
литкорректной лексики (на примере английского и русского языков).
Актуальные проблемы лингвистики XXI века : сб. ст. по материалам
междунар. науч. конф., г. Киров 6-7 дек. 2006 г., в ознаменование 65-
102
лет. фак. лингвистики ВятГГУ. Киров: Изд-во ВятГГУ, 2006, стр.

101–106. http://www.lingvomaster.ru/files/167.pdf
Клычкова С.С.: Эвфемизмы как языковое средство передачи
политкорректности при переводе. Вестник Московского государ-
ственного открытого университета. Москва. Серия: Общественно–
политические и гуманитарные науки. 2011, № 1. стр. 34–37.
Ковалева Т.А.: Фразеологические эвфемизмы в современном ан-
глийском языке. Диссертация на соискание ученой степени кандидата
филологических наук / Московский государственный областной
университет. Коломна, 2008.
Колаковская А.: Imagine… Интеллектуальные истоки политкор-
ректности. Новая Польша. 2004, № 3 (51). http://www.novpol.ru/-
index.php?id=200
Комарова Л.В.: Культура диалога как средство развития граж-
данского общества. Коммуникология. 2013, Т. 2. № 2. стр. 144–152.
Королёва О. П.: Национально-культурная специфика политкор-
ректности в лингвокультурном пространстве России и США. Вестник
Чувашского университета. 2009, № 4, стр. 246–248.
Костюнина М.В.: Сравнительный анализ риторической аргумен-
тации в предвыборном дискурсе Б. Обамы и Дж. Маккейна. Полити-
ческая лингвистика. 2011, № 2. стр. 125–132.
Красиков В.И.: Терпимость, насилие и толерантность. Вестник
Кемеровского государственного университета культуры и искусств.
2008, № 5. стр. 69–76.
Красильникова Н.А.: Христианские ценности и исследование
американского образа жизни. Политическая лингвистика. 2013, № 4.
стр. 272–273.
Красильникова Н.А.: Язык, культура и коммуникативная
компетенция. Лингвокультурология. 2007, № 1. стр. 144–152.
Кузнецова Н.В.: Перифраза как способ выражения политкор-
ректности в профессиональной сфере французского языка. Ученые
записки Комсомольского-на-Амуре государственного технического
университета. 2011, Т. 2. № 7. стр. 52–56.
Кузнецова Н.В.: Замалчивание и эвфемизация как стратегии
политкорректности предвыборной кампании Ф. Олланда. Вестник
103
Иркутского государственного лингвистического университета. 2013,

№ 2, стр. 202–207.
Кузьмина И.С.: Политически корректная лексика : пространство
функционирования и проблемы перевода. Вестник Алтайской госу-
дарственной педагогической академии. 2012, № 10. стр. 44–51.
Кузьмина О.Д.: Политическая корректность при переводе с
русского языка на английский. Международный научно-исследова-
тельский журнал. 2014, № 2–2 (21). стр. 97–98.
Куницына Е.Ю.: „Политкоррекция“ русского Шекспира : Дань
моде или насущная необходимость?. Вестник Иркутского государ-
ственного лингвистического университета. 2009, № 1. стр. 21–31.
Лазаревич Е.М.: Употребление эвфемизмов с функцией полит-
корректности в публицистических текстах (на материале английского
языка). Вестник Томского государственного университета.
2014, № 378, стр. 25–29.
Лалетина Александра Олеговна: Нормы гендерной полит-
корректности в различных дискурсивных практиках. Вестник Кос-
тромского государственного университета им. Н.А. Некрасова. 2010,
№ 2, стр. 179–183.
Лассан Э.Р.: О политкорректности как попытке обуздания ин-
стинкта агрессии. Политическая лингвистика. 2006, № 17. стр. 137–
147.
Левенкова Е.Р.: Репрезентация концепта „enemy“ в институ-
циональном политическом дискурсе сша. Вестник Вятского государ-
ственного гуманитарного университета. 2010, Т. 2. № 3. стр. 61–65.
Лобанова Лидия Петровна: Новый стиль речи и культура
поколения : Политическая корректность : Монография. М-во образо-
вания Рос. Федерации, Гос. образоват. учреждение высш. проф. обра-
зования Моск. гос. ун-т леса. Москва, 2004.
Лобанова Л. П.: Политическая корректность как конфликт
культурного характера. http://5ka.su/ref/law/1_object28002.html
Лукавченко И.М.: Особенности многословных эвфемизмов в
языке политкорректности. Вестник Московского государственного
лингвистического университета. 2008, № 552. стр. 187–192.
104
Лысакова И.П.: Лингвокультурология и межкультурная комму-

никация : К вопросу о понятийном аппарате дисциплин. Вестник Рос-
сийского университета дружбы народов. Серия: Вопросы образова-
ния. Языки и специальность. 2008, № 4. стр. 50–52.
Люшина Е.В.: Политкорректность как одна из форм объек-
тивации этнической идентичности. Геология, география и глобальная
энергия. 2006, № 6. стр. 198–202.
Майба В.В.: К вопросу о политкорректности в русском языке.
Наука и современность. 2010, № 6–2. стр. 219–224.
Майба В.В.: О структуре языка политкорректности (на примере
английского и русского языков). Политическая лингвистика.
2012, № 2. стр. 102–109.
Майба В.В.: Препятствия для рецепции политкорректности в
русской лингвокультуре. Вестник Пятигорского государственного
лингвистического университета. 2012, № 4. стр. 173–177.
Майба Вита Викторовна: Политическая корректность как
лингвоидеологическое явление и ее рецепция в русской лингвокультуре.
Автореферат диссертации на соискание ученой степени кандидата
филологических наук / Южный федеральный университет. Ростов-на-
Дону, 2013.
Маклакова Е.А.: Описание семантики наименований лиц в ра-
курсе политической корректности (на материале контрастивных иссле-
дований в русском и английском языках). Международный аспи-
рантский вестник. Русский язык за рубежом. 2010, № 3–4. стр. 44–49.
Маклакова Е.А.: Политическая корректность и тональность об-
щения как семантические признаки наименований лиц (на материале
контрастивных исследований в русском и английском языках).
Политическая лингвистика. 2010, № 3. стр. 93–104.
Маклакова Е.А.: Проблемы контрастивного анализа семантики
наименований лиц в свете аспектного подхода к ее описанию (на
материале русского и английского языков). Известия Саратовского
университета. Новая серия. Серия: Филология. Журналистика. 2012,
Т. 12. № 1. стр. 23–30.
Маклакова Е.А.: Семантические особенности наименований лиц
как лексико-фразеологического поля в системе языка (на материале
105
контрастивных исследований русского и английского языков). Язык и

культура. 2010, № 4. стр. 17–29.
Максимова М.В., Яковлев А.С.: Политическая корректность в
языковом и социокультурном контексте. [у]: Языки и этнокультуры
Европы материалы Всероссийской научно–практической конференции
с международным участием. М–во образования и науки Российской
Федерации, ФГБОУ ВПО «Глазовский государственный педагоги-
ческий институт им. В. Г. Короленко» / ред. коллегия: Н. Н Орехова,
Е. Э. Калинина (отв. ред.), М. А. Кропачева, Е. стр. Литвинова, М. В.
Максимова, В. М. Широких. Глазов, 2013, стр. 171–179.
Маматкулов А.Л.: 'Le politiquement correct' (политическая кор-
ректность) как социолингвистическая проблема. Вестник Челябин-
ского государственного университета. 2011, № 10. стр. 82–84.
Марахов П.В.: Критика политкорректности и феминизма в ро-
мане Фр. Проуз „Голубой ангел“. Вестник Московского государ-
ственного областного университета. Серия: Русская филология.
2012, № 4. стр. 62–69.
Маринина Е.В.: О некоторых тенденциях языковой политики
США и Великобритании. Вестник Московского университета. Серия
19: Лингвистика и межкультурная коммуникация. 2012, № 2. стр. 78–
86.
Медведева Е.В.: Новояз и „новокульт“ в глобальном про-
странстве. Вестник Московского университета. Серия 19: Лингви-
стика и межкультурная коммуникация. 2006, № 4. стр. 28–43.
Мелконян Н.И.: Англоязычный этнический юмор в свете полит-
корректности. Иностранные языки: лингвистические и методические
аспекты. 2011, № 13. стр. 153–156.
Мерзлякова Л. В.: Языковой аспект политкорректности. Вест-
ник Оренбурского государственного университета. 2006, № 2, стр.
137–140.
Миньяр–Белоручева А.П., Покровская М.Е.: Политическая кор-
ректность и языковая норма. Вестник Южно-Уральского государ-
ственного университета. Серия: Лингвистика. 2007, № 1 (73). стр. 26–
29.
106
Миронина А.Ю., Сибиряков О.Н.: Прагматический аспект пере-

вода общественно–политических текстов. Вестник Вятского государ-
ственного гуманитарного университета. 2013, № 2–2. стр. 114–117.
Миронина А.Ю.: К вопросу о роли эвфемизмов в политическом
дискурсе. Вестник Ленинградского государственного университета
им. А.С. Пушкина. 2010, Т. 1. № 2. стр. 191–200.
Михайлова М.С.: Языковой такт при именовании лица в англо-
язычном клиентском дискурсе. Вестник Волгоградского государ-
ственного университета. Серия 2: Языкознание. 2012, № 2. стр. 101–
105.
Морозова О.Н.: Соотношение понятий эффективности и резуль-
тативности речевого воздействия политической рекламы в интернете.
Политическая лингвистика. 2012, № 4 (42). стр. 221–225.
Мохначева Е.С.: Политическая корректность и гендерные ис-
следования. [у]: Социальные и экономические аспекты развития тео-
рии и практики Тезисы научной аспирантско–студенческой конферен-
ции экономического и философско–социологического факультетов
Удмуртского государственного университета. Институт экономики
и управления Удмуртского государственного университета. Ижевск:
Изд–во Ин–та экономики и управления УдГУ, 2000. стр. 129.
Муллагалиева Л.: Трансформация языка под влиянием идео-
логии „политической корректности“. Государственная служба.
2013, № 2 (82). стр. 75–77.
Муратов А. Ю.: Political correctness and national mentality. Россия
и Запад: диалог культур, 2000, вып. 8, т. 1, Москва: МГУ им. М.В. Ло-
моносова, стр. 237–242.
Мушинский А.: Политкорректность мера нравственная. Библио-
течный вестник. 2003, № 1, стр. 112.
Недува А.А.: Психология политкорректности. Азия и Африка
сегодня. 2011, № 8. стр. 65–67.
Овчинников А.Ю.: Средства выражения политкорректности и
ксенофобии при характеристике персонажа в современной американ-
ской этнической литературе. Вестник Волжского университета им.
В.Н. Татищева. 2013, Т. 2. № 4[14]. стр. 32–40.
Орденова Н.О.: Феномен политической корректности и его
выражение в языковой деятельности людей (на материале английского
107
языка). Диссертация на соискание ученой степени кандидата фило-

логических наук / Москва, 2003.
Орлов Б.С.: Eвропейская политкорректность перед лицом меж-
дународного терроризма. Актуальные проблемы Европы. 2003, № 1,
стр. 81–89.
Островская Т.А.: Дихотомия aggression vs tolerance в русском и
английском коммуникативном поведении. Вестник Адыгейского госу-
дарственного университета. 2006, № 1. стр. 198–201.
Остроух А. В.: Политическая корректность в США : культуро-
логический аспект проблемы, Автореферат диссертации на соискание
ученой степени кандидата филологических наук, Москва:
Оташевић Ђорђе: О термину „родна равноправност“. Наше
стварање 10 : Зборник радова са шестог Симпозијума са међуна-
родним учешћем „Васпитач у 21. веку“. Алексинац, 2011, стр. 282–
284.
Оташевић Ђорђе: Термин „политичка коректност“. Лингвисти-
чке актуелности. 2012, № 20. стр. 19–32.
Оташевић Ђорђе: Термин „политичка коректност“ у лексико-
графији. Лингвистичке актуелности. 2013, № 23. стр. 9–16.
Оташевић Ђорђе: „Политичка коректност“ и пародија. Лингвис-
тичке актуелности. 2014, № 24. стр. 23–36.
Палажченко М.Ю.: О некоторых способах и особенностях пере-
вода политкорректной лексики. Вестник Московского университета.
Серия 22: Теория перевода. 2010, № 1. стр. 103–113.
Палажченко М.Ю.: Политическая корректность в языковой и
культурной традиции. Автореферат диссертации на соискание ученой
степени кандидата культурологии / Московский государственный уни-
верситет им. М.В. Ломоносова (МГУ). Москва, 2004.
Палажченко М.Ю.: Политическая корректность в языковой и
культурной традиции (на английском и русском материале). дис-
сертация на соискание ученой степени кандидата культурологии /
Москва, 2004.
Палкин А.Ю.: Языковой аспект политкорректности. Вестник
Костромского государственного университета им. Н.А. Некрасова.
2007, Т. 13. № 3. стр. 139–145.
108
Панин В.В.: Политическая корректность как культурно-пове-

денческая и языковая категория. автореферат диссертации на сои-
скание ученой степени кандидата филологических наук / Тюменский
государственный университет. Тюмень, 2004
Панин В.В.: Политическая корректность как культурно–пове-
денческая и языковая категория. диссертация на соискание ученой
степени кандидата филологических наук / Тюмень, 2004
Парастаев Г.Н.: Лексико–семантические особенности американ-
ского политического дискурса (на примере исторических и обще-
ственно-политических реалий). Диссертация на соискание ученой сте-
пени кандидата филологических наук / Московский педагогический го-
сударственный университет. Москва, 2012.
Парастаев Г.Н.: проблема манипуляции в американском поли-
тическом дискурсе (на примере публичных выступлений политических
деятелей США). Вестник Московского государственного гумани-
тарного университета им. М.А. Шолохова. Филологические науки.
2011, № 3. стр. 97–103.
Паршин П.Б., Кеслер Е.В.: Вербальные и визуальные эвфемизмы
в рекламной коммуникации. Реклама: теория и практика. 2012, № 1.
стр. 48–63.
Петров А.: Европейская политкорректность дала трещину. Рос-
сия и мусульманский мир 2005, № 5, стр. 105–107.
Пономарева О.Б.: Политическая корректность в аспекте концеп-
туальной деривации. Когнитивные исследования языка. 2012, № 12.
стр. 112–121.
Попкова Л.М.: Имплицитные смыслы в дискурсивном анализе
конфликтного текста. Казанская наука. 2011, № 2. стр. 171–172.
Предтеченская Н.В.: О межкультурной коммуникации и невер-
бальных средствах общения. Российский научный журнал. 2011, № 22.
стр. 258–262.
Прядилъникова Н.В.: Эвфемизация речи в социокультурном ас-
пекте. Вестник Самарского государственного аэрокосмического уни-
верситета им. академика С.П. Королёва (национального исследова-
тельского университета). 2006, № 3. стр. 143–149.
Прядильникова Н.В.: Эвфемизмы в аспекте языковой толе-
рантности. Электронный вестник центра переподготовки и повы-
109
шения квалификации по филологии и лингвострановедению. 2006, № 2.

стр. 24.
Пшеницын С.Л.: К проблеме перевода „политкорректных“ лек-
сических единиц. Studia Linguistica (г. Санкт–Петербург). 2009, № 8.
стр. 257–269.
Радић Јованка: Пол и категоријална припадност назива за лица у
српском језику. Шездесет година Института за српски језик САНУ,
Београд: Институт за српски језик САНУ, стр. 381–400.
Радић Јованка: Појам род у граматици и логици (у светлу 'фе-
минизације' српског језика). Посебно издање Зборника радова Фило-
зофског факултета Универзитета у Приштини : Поводом 50-годи-
шњице Филозофског факултета Универзитета у Приштини, у част
проф. др Милосаву Вукићевићу. Косовска Митровица: Филозофски фа-
култет Универзитета у Приштини, стр. 387–396.
Радић Јованка: Род у граматици и савремене друштвене појаве.
Jeзички систем и употреба језика, књ. 1. Крагујевац: Филолошко-
уметнички факултет, стр. 95–108.
Резанова А.Н.: Классификация дисфемизмов по лексико-се-
мантическим разрядам. Известия Российского государственного педа-
гогического университета им. А.И. Герцена. 2008, № 63–1. стр. 277–
280.
Резникова Н.А., Пташкин А.С.: Резникова Н.А., Пташкин А.С.:
Функциональные особенности эвфемизмов в политическом дискурсе
(на материале выступлений американских и британских политиков).
Вестник Томского государственного педагогического университета.
2014, № 4 (145). стр. 40–43.
Ровная О.В.: Язык современной французской „женской прессы“
в социокультурных стандартах качественной периодики : Возмож-
ности лингвистических инноваций. Современные гуманитарные
исследования. 2009, № 2. стр. 81–86.
Романова Е.В.: Вежливость / невежливость как составляющие
этики общения (на материале немецкого языка). Преподаватель XXI
век. 2007, № 2. стр. 139–144.
Романова Е.В.: Национальные стереотипы как элемент немецкой
языковой картины мира. [у]: Языки, культуры, этносы. Формирование
языковой картины мира: филологический и методический аспек-
110
ты Сборник научных статей по материалам IX Всероссийской научно

– практической конференции с международным участием по
проблемам межкультурной коммуникации. Под редакцией Н. И.
Арзамасцевой. 2012, стр. 202–207.
Романова Е.В.: Этика общения и политическая корректность
(языковой такт) в немецкой лингвокультуре. [у]: Актуальные про-
блемы германистики и романистики : Сборник статей по матери-
алам Межвузовской научной конференции. Ответственный редактор
Г.И. Краморенко. 2007, стр. 51–56.
Рубина Н.Б.: Эвфемизм» и „политическая корректность“ в сов-
ременном английском языке. Вестник Российского университета
дружбы народов. Серия: Лингвистика. 2011, № 4. стр. 35–41.
Рябова М.Ю.: Коммуникативные функции эвфемии в полити-
ческом дискурсе. Филологические науки. Вопросы теории и практики.
2014, № 5–2 (35). стр. 177–181.
Рябцева И.Г.: Оппозиционный политический дискурс в аме-
риканских сми: коммуникативный и прагматический аспекты. Диссер-
тация на соискание ученой степени кандидата филологических наук /
Южный федеральный университет. Ростов-на-Дону, 2009.
Рядчикова Е.Н., Тхакушинова Ж.Б.: Речевой этикет как пока-
затель сильной языковой личности политика. Вестник Адыгейского
государственного университета. Серия 2: Филология и искусство-
ведение. 2009, № 4. стр. 150–154.
Савватеева Л.В.: Метаязык коммуникации: лингвистическая
политкорректность и социальная толерантность. Вестник Тамбовского
университета. Серия: Гуманитарные науки. 2008, № 10. стр. 27–32.
Саввинова К.В.: Компонентный анализ политически коррект-
ных/некорректных слов и выражений в английском, русском, якутском
языках. [у]: Лингвистические, культурологические и дидактические
аспекты коммуникации в поликультурном пространстве : Сборник I
Региональной лингвистической конференции. Северо-Восточный феде-
ральный университет им. М.К. Аммосова, под редакцией О.А. Мель-
ничук. 2013, стр. 466–472.
Салахова А.Г.Б.: Лингвистический анализ стиля мышления со-
временной языковой личности. Вестник Челябинского государствен-
ного университета. 2011, № 24. стр. 267–268.
111
Санникова Н.А., Маринина Г.И.: Лексические средства

выражения политической корректности в современном английском
языке. Наука и современность. 2014, № 29. стр. 229–234.
Сафонова О.Н.: Прагматико–референциальные параметры ген-
дерно маркированной лексики. Культурная жизнь Юга России.
2009, № 1. стр. 107–109.
Себрюк А.Н.: Отражение дискриминации к афроамериканцам в
американском английском. Актуальные проблемы гуманитарных и
естественных наук. 2010, № 6. стр. 178–180.
Сегеда А.Е.: Появление и становление понятия „политическая
корректность“. Филологические науки. Вопросы теории и практики.
2013, № 7–2 (25). стр. 164–166.
Сегеда А.Е.: Процесс появления политически корректной
лексики в английском языке. Филологические науки. Вопросы теории и
практики. 2013, № 12–1 (30). стр. 182–184.
Седых М.А., Васильченко А.С.: Значимость политической
корректности. Успехи современного естествознания. 2012, № 5. стр.
145.
Семитко А.П.: Французская кухня и политкорректность : Может
ли благотворительность нарушать права человека? Российский юри-
дический журнал. 2007, № 4. стр. 7–19.
Серова И.Г.: Гендер как источник языкового варьирования.
Вестник Тамбовского университета. Серия: Гуманитарные науки.
2003, № 1. стр. 92–103.
Синева Евгения: Политкорректность по-американски. Ино-
странные языки PLUS. http://plus.study.ru/rus/journal/zima_2008/meani-
ng/note2.html
Синельникова Л.Н.: О содержании концепта „толерантность“ в
политическом дискурсе. Политическая лингвистика. 2010, № 2. стр.
56–60.
Синельникова Л.Н.: Политическая лингвистика : координаты
междисциплинарности. Политическая лингвистика. 2009, № 30. стр.
41–47.
112
Синина А.И.: Эвфемистическая перифраза в современной англо-

язычной публицистике. Вестник Волгоградского государственного
университета. Серия 2: Языкознание. 2010, № 1. стр. 151–155.
Сінькевич О.Б.: Політкоректність в контексті глобалізаційних
процесів сучасності. Сборник научных трудов Sworld. 2013, Т. 26. № 1.
стр. 82–89.
Скворцова В.В.: Классификация политически корректной лек-
сики на примере японских газет. Язык и культура. 2013, № 5. стр. 90–
94.
Слуцкий Леонид Иосифович: Политкорректность – тяжелое
заболевание Запада. http://world.lib.ru/s/sluckij_l_i/politkorrektnost.shtml
Смирнова Ю.Л.: Политический эвфемизм как составляющая
языка сми в предвыборных кампаниях демократических стран. Поли-
тическая лингвистика. 2010, № 4. стр. 163–165.
Соловьева Н.П.: Язык усыновления в США и России : Языковая
идеология и политическая корректность. [у]: Язык, культура и
общество в современном мире : Материалы международной научной
конференции. Нижний Новгород, 2012, стр. 56–57.
Соловьёва Н.С.: Социолингвистический портрет американцев и
русских по материалам словарей антипословиц (сопоставительный
анализ). Проблемы истории, филологии, культуры. 2011, № 3. стр.
231–235.
Степанова К.В.: Анализ вербализации политической коррект-
ности в английском, русском, якутском языках. Альманах современной
науки и образования. 2009, № 11–2. стр. 174–176.
Стернин И.А., Маклакова Е.А.: Социально-нормативный ком-
понент в структуре значения слова. Политическая лингвистика.
2013, № 3. стр. 127–132.
Стихин А. Г: Лингвистические аспекты коммуникативной кор-
ректности. Язык и этнический менталитет: Сборник научных трудов,
Петрозаводск: Издательство ПГУ, 1995, стр. 138–142.
Сухих Анна: Почему уходят „women“ и „invalid“ из
английского, или Уроки политкорректности. http://shkolazhizni.ru/
archive/0/n-6918/
113
Таратынова Н.В.: Основные подходы к методам анализа

политического дискурса. Иностранные языки в высшей школе.
2011, № 4. стр. 108–115.
Тарбеева О.В.: Условия и причины изменения ценностных пред-
почтений лингвокультурных концептов (на материале русских и
английских пословиц). Вестник Московского университета. Серия 19:
Лингвистика и межкультурная коммуникация. 2007, № 1. стр. 94–107.
Тахтарова С.С.: Митигативные тактики в политическом дис-
курсе. Lingua mobilis. 2010, Т. 24. № 5. стр. 72–79.
Таценко Н.В., Кравец Л.С.: Лексико-семантические особенности
эвфемизмов в англоязычном политическом дискурсе (на материале
речей Барака Обамы). Lingua mobilis. 2013, № 1 (40). стр. 89–98.
Тер-Минасова С. Г.: Язык и межкультурная коммуникация.
2000, Москва: Слово.
Ћирић Јован: Политичка коректност. Ревија за криминологију и
кривично право. 2009, №3, стр. 221–242.
Толстокорова А.В.: Гендерно-чувствительная реформа языка как
элемент глобальной социальной политики : Опыт международного
женского движения. Журнал исследований социальной политики. 2005,
Т. 3. № 1. стр. 87–110.
Тузова А.Ф.: „Двойные стандарты“ : Технологии проявления и
границы феномена в коммуникативном пространстве. Известия Рос-
сийского государственного педагогического университета им. А.И.
Герцена. 2008, № 67. стр. 285–291.
Тульнова М.А.: Табу в контексте глобализации. Политическая
лингвистика. 2010, № 4. стр. 176–181.
Цурикова Л. В.: Политическая корректность как социокультур-
ный и прагмалингвистический феномен. Эссе о социальной власти
языка, Воронежский межрегиональный институт общественных наук.
2001, стр. 94–102.
Цыбуляк О.Д.: Основные сферы употребения эвфемизмов. Про-
фессиональный проект: идеи, технологии, результаты. 2012, № 4. стр.
132–137.
114
Цыбуляк О.Д.: Тенденция эвфемизации политического дискурса

современного русского языка. Вестник Челябинского государствен-
ного университета. 2013, № 1 (292). стр. 148–152.
Чарычанская И.В.: Политически корректная лексика в языке и
переводе. Вестник Воронежского государственного университета.
Серия: Лингвистика и межкультурная коммуникация. 2009, № 2. стр.
133–136.
Чернявская Т.В.: Англоязычные предрассудки и дискурсивное
пространство их нейтрализации. Вестник Волгоградского государ-
ственного университета. Серия 2: Языкознание. 2008, № 1. стр. 184–
189.
Чибисова Е.Ю.: Гендерная политкорректность как явление в со-
временном английском языке. Система ценностей современного об-
щества. 2010, № 12. стр. 57–62.
Шабанова Э.А.: Трансформации языка в условиях современной
политической ситуации. Вестник Поволжской академии государ-
ственной службы. 2008, № 1 (14). стр. 121–126.
Шапина Л.Н. : Эвфемизмы в социальных сферах деятельности:
политкорректность и „деревянный язык“ (на примере французского
языка). Вестник Адыгейского государственного университета. Серия
2: Филология и искусствоведение. 2008, № 1. стр. 147–150.
Шаповалова Т.А.: По ту сторону толерантности. Вестник
Челябинского государственного университета. 2012, № 13. стр. 144–
146.
Шаповалова Т.А.: Социальный и коммуникативный аспекты по-
нятия „толерантность“. Известия Саратовского университета. Новая
серия. Серия: Филология. Журналистика. 2012, Т. 12. № 1. стр. 64–67.
Шапочкин Д.В.: Политкорректность как составной компонент
плюрилингвизма. [у]: Плюрилингвизм и мультилингвизм: проблемы и
стратегии развития материалы Международного научного семинара.
2012, стр. 111–115.
Шарифуллин Б.Я.: Языковая картина мира The Beatles : мужская
антропонимика в поэтике „Битлз“. [у]: Интерпретация текста: лин-
гвистический, литературоведческий и методический аспекты, 2012,
стр. 178–181.
115
Шеина И.М.: „Политическая корректность“ и ее проявление в

современном американском варианте английского языка как пример
взаимодействия языковых и когнитивных механизмов. Вестник Мос-
ковского государственного областного университета. Серия: Лингви-
стика. 2010, № 2. стр. 74–78.
Шеина И.М.: Явление политической корректности как пример
взаимодействия языковых и когнитивных механизмов. Вестник Мос-
ковского университета. Серия 19: Лингвистика и межкультурная
коммуникация. 2009, № 3. стр. 164–172.
Шейгал Е.И.: Семиотика политического дискурса. Диссертация
на соискание ученой степени доктора филологических наук / Волго-
градский государственный социально–педагогический университет.
Волгоград, 2000.
Шемшуренко О.В.: Эвфемизмы сквозь призму теории полити-
ческой корректности (на материале американских печатных изданий
начала XXI века). Филология и культура. 2013, № 4. стр. 144–151.
Шилихина К.М.: Нетривиальная номинация как способ создания
иронии. Когнитивные исследования языка. 2014, № 16 (16). стр. 421–
430.
Ширяева Т.А., Микаелян М.Е.: Язык как фактор формирования
благоприятной социальной среды для людей с ограниченными возмож-
ностями : Перспективы использования опыта англоязычных стран в
РФ. Вестник Пятигорского государственного лингвистического уни-
верситета. 2013, № 2. стр. 26–29.
Шляхтина Е.В.: Анализ словарных определений политкор-
ректности, данных русскими и англоязычными авторами. Вестник
Костромского государственного университета им. Н.А. Некрасова.
2008, Т. 14. № 4. стр. 226–230.
Шляхтина Е.В.: Политкорректность как языковое явление в
рамках западной правовой системы (на материале английского языка).
Юрислингвистика. 2008, № 9. стр. 25–35.
Шустрова Е.В.: Исследование политической коммуникации в
США: новые перспективы (2009–2011). Политическая лингвистика.
2011, № 1. стр. 74–86.
116
Якубина Т.Я.: Эвфемизмы как средство реализации полити-

ческой корректности (на материале французской прессы). Молодой
ученый. 2010, № 10. стр. 171–173.
Яницкий М.С.: Политическая корректность : Ценностно-смыс-
ловой аспект. Социальные и гуманитарные науки на Дальнем Востоке.
2006, № 1. стр. 45–50.
117
ГРАЂА ЗА БИБЛИОГРАФИЈУ
„ЈЕЗИЧКА ПОЛИТИКА НА КОСОВУ“
УВОД
Одабир радова за библиографију на дату тему није био нимало

лак, првенствено због тога што радова готово да и нема, стога је аутор-
ка ове библиографије у почетној фази селекције радова углавном била
усмерена на истраживање правних докумената које се тичу актуелне
језичке политике на Косову и извештаје различитих организација на
тему кршења права мањина на Косову, укључујући и језичка права.
Други проблем који се наметнуо приликом одабира радова за библи-
ографију јесте њихов теоријски и практични значај у сагледавању по-
стојеће језичке политике и статуса српског, албанског и енглеског је-
зика на Косову. Одабир радова је постао донекле олакшан када се ау-
тор подробније упознао са правним документима која се тичу употребе
језика на територији Косова. Библиографија ће бити подељена на неко-
лико делова и даће кратак преглед радова која су по нашем мишљењу
кључна у разматрању дате проблематике.
1. Правни оквири мањинске језичке политике
У оквиру дела под називом „Правни оквири мањинске језичке

политике“ дат је преглед најважнијих закона која се тичу употребе ма-
њинских језика и механизама санкцинисања кршења језичких права.
118
 Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement. (2007).

Available from: http://www.unosek.org/docref/Comprehensive_proposal-
english.pdf, [Data file]. (Accessed: 15. February, 2014). Свеобухватни
предлог за решење статуса Косова доступан је и на српском језику
преко: http://www.unosek.org/docref/Comprehensive_proposal_-
_Sveobuhvatan_predlog_-_serbian_final.pdf
 Канцеларија Повереника за језике, Доступно преко:
http://www.kryeministri-ks.net/?page=3,206, [Званични подаци]. (Датум
приступа: 26. фебруар. 2014. године).
 Комисија за језике (информације), Доступно преко:
http://www.kryeministri-ks.net/?page=3,9,2845, [Званични подаци].
(Датум приступа: 12. фебруар. 2014. године).
 Овлашћења Канцеларије повереника за језике у погледу
административних санкција бр. 2007/01-МЈС за повреду Закона о
употреби језика су доступне преко: http://poverenik-ks.org/repository/
docs/UA_01-_2007_-_per_sanksione_per_shlejen_e_GJZ.pdf, (Датум
приступа: 27. март 2014. године). Посебно погледати члан 7 и 8.
 Уредба бр. 07/2012 о Канцеларији повереника за језике, Доступно
преко: http://poverenik-
ks.org/repository/docs/Uredba_Regulore_Regulation__07_ 2012.pdf, [Званични
подаци]. (Датум приступа: 12. фебруар. 2014. године), стр.1–85.
 Закон бр. 02/L-37 о употреби језика. (2006). Привремена
администрација Мисије Уједињених нација на Косову (УНМИК),
Доступно преко: http://www.assembly-kosova.org/common/docs/ligjet/2006_02-
L37_sr.pdf, [Званични подаци]. (Датум приступа: 10. јун. 2014. године),
стр.1–11.
 Закон о заштити и унапређењу заједница и њихових

припадника [бр. 03/L-047]. Доступно преко: http://www.
communityrightsdatabase-ks.com/assets/uploads/files/de160-Zakon-o-
zastiti-i-promovisanju-prava-zajednica-injihovih-pripadnika-u-Republici.
pdf, [Званични подаци]. (Датум приступа: 21. јун. 2014. године).
2. Извештаји о непоштовању мањинске језичке политике
У делу „Извештаји о непоштовању мањинске језичке поли-

тике“ дали смо преглед, по нашем мишљењу најважнијих емпиријских
119
извештаја релевантних актера о поштовању језичке политике на

Косову, пре свега у домену једнаких права употребе службених језика
у свим институцијама Косова, почев од централних институција, па све
до приватне сфере. Организација за европску безбедност и сарадњу на
Косову редовно указују на кршење основних језичких права на свим
нивоима.
 Центар за деполитизацију косовског друштва (2011, јун).

Употреба српског језика на саобраћајним путоказима. Медија центар,
Чаглавица. Доступно преко: http://www.medijacentar.info/mc-
debate/izvetaji/421-upotreba-srpskog-jezika-na-saobraajnim-putokazima-
27062011, (Датум приступа: 4. фебруар. 2014. године).
 European Centre for Minority Issues Kosovo (ECMI). (2012,
oktobar). Poboljšanje pružanja obrazovanja za zajednice Roma, Aškalija i
Egipćana: Primeri dobre prakse i preporuke. Priručnik za opštinske
zvaničnike. Kosovo. Доступно преко: http://www.ecmikosovo.org/wp-
content/Publications/Hand_book_and_manuals/2012-10_ECMI_Kosovo_
Manual_on_Improving_the_Delivery_of_Education_for_Roma_Ashkali_an
d_Egyptian_Communities_Good_Practices_and_Recommendations/serb.pd
f, (Датум приступа: 14. мај 2014. године).
December). Minority Communities in the 2011 Kosovo Census Results:
Analysis and Recommendations. Kosovo. Доступно преко:
http://www.ecmikosovo.org/wp-content/Publications/Policy_briefs/2012-
12_ECMI_Kosovo_Policy_Brief__Minority_Communities_in_the_2011_K
osovo_Census_Results_Analysis_and_Recommendations/eng.pdf, (Датум
приступа: 24. мај 2014. године).
January). Praćenje i ocenjivanje jezičkih prava: Uvođenje upotrebe
pokazatelja u rad Skupštine Kosova. Доступно преко: http://www.
ecmikosovo.org/wp-content/uploads/2014/01/Piloting-the-Use-of-Indicators
-in-the-Work-of-the-Assembly-of-Kosovo_Final-Report_January-2014_
SRB.pdf, (Датум приступа: 26. мај 2014. године).
 Фонд за хуманитарно право (ФХП). (2008). Пракса импле-
ментације Закона о употреби језика у процесу образовања на Косову.
Приштина.
120
 Канцеларија за везу Европске комисије на Косову.

Образовање за будућност. Приштина. Доступно преко: http://eeas.
europa.eu/delegations/kosovo/documents/press_corner/education_for_the_f
uture_sr.pdf, (Датум приступа: 28. мај 2014).
 Косовско стратешка акциона мрежа (КСАМ). (2013, фебруар).
Изазови и проблеми у спровођењу Закона о употреби језика на Косову,
Приштина.
 Ministry of Education Science & Technology (МONT), (2010,
June). Independent Commission for the Review of Serbian Teaching
Materials. Comprehensive Report. Pristina, Kosovo.
 Office for Community Affairs (within the OPM). (2009).
Language Policies in Kosovo- Implementation in Relations with Public
Bodies, Pristina.
 Организација за европску безбедност и сарадњу, Мисија на
Косову, Одсек за људска права и владавину права. (2006, децембар).
Употреба језика мањина у општинама на Косову. Доступно преко:
http://www.osce.org/sr/kosovo/23189, (Датум приступа: 5. фебруар. 2014.
године), стр. 1–13.
Косову, Одељење за надгледање. (2008, јун). Спровођење Закона о
употреби језика од стране косовских општина. Доступно преко:
http://www.osce.org/sr/kosovo/32764, (Датум приступа: 5. фебруар. 2014.
године), стр. 3–9.
Косову, Одељење за људска права и заједнице. (2009, децембар).
Извештај о процени права заједница. Доступно преко: http://www.
osce.org/sr/kosovo/40783, (Датум приступа: 14. фебруар. 2014. године),
стр. 26–33.
Косову. (2010, децембар). Извештај о процени права заједница. Дос-
тупно преко: http://www.osce.org/sr/kosovo/74600, (Датум приступа: 25.
фебруар. 2014. године), стр. 10–13.
Косову. (2011, фебруар). Вишејезичко законодавство на Косову и
његови изазови. Доступно преко: http://www.osce.org/sr/kosovo/87706,
(Датум приступа: 7. фебруар. 2014. године), стр. 4–29.
121

Косову. (2012, јул). Извештај о процени права заједница. Доступно
преко: http://www.osce.org/sr/kosovo/92247, (Датум приступа: 17.
фебруар. 2014. године), стр. 23–27.
Косову. (2012, септембар). Мере спровођења закона који утичу на
људска права на Косову. Доступно преко: http://www.osce.org/sr/
kosovo/94362, (Датум приступа: 7. фебруар. 2014. године), стр. 21–24.
 The National Office for the Judiciary. (2012). Kosovo – misija za
utvrđivanje činjeničnog stanja. Mađarska. Доступно преко: http://www.
birosag.hu/sites/default/files/allomanyok/eus_projekt_dokumentumok/misij
a_za_utvrdivanje_cinjenicnog_stanja_0.pdf, (Датум приступа: 15. мај
2014. године).
 UNICEF. (2005). Quality education for all in Kosovo.
Pristina/Zvecan. Доступно преко: http://www.see-educoop.net/education
_in/pdf/UnicefQualityEducationforAllinKosovofinal.pdf, (Датум
приступа: 12. мај. 2014. године).
3. Чланци и саопштења
У делу „Чланци и саопштења” дајемо преглед нама занимљивих

дела правника и лингвиста који су се бавили поштовањем Закона о
употреби језика и његовим правним оквиром. У складу са тим у овом
делу се налази и по нама најзначајније саопштење цивилног друштва
(КСАМ) које се бавило датом проблематиком.
 Bache, I., and Taylor, A. (2003). The politics of policy resistance:

reconstructing higher education in Kosovo. Journal of Public Policy, 23(3),
279-300.
 Baldwin, C. (2006). Minority Rights in Kosovo under International
Rule. London: Minority Rights Group International.
 Bogdanović, N (2003). The Serbian Language in Kosovo and

Metohija and Some Related Tasks of Science. FACTA UNIVERSITATIS –
Linguistics and Literature II-10: 361–365.
122
 Doli, K. Cabiri and Korenica, F. (2010). Equalizing the Use of

Language: A View to Kosovo Law’s Guarantees Upon Minority Languages,
The Open Law Journal, 3, 6–14.
 Demaj, U., and Vandenbroucke, M. (2013). Linguistic Landscapes
and Language Visibility: The Discrepancy between the Official Language
Policy and the Linguistic Reality in the case of Pristina, Kosovo. (MA
thesis). Universiteit Gent.
 Jansen, S. L. (2012). Serbian/Albanian Bilingualism in Kosova:
Reversal or Entrenchment of the Curse of Babel? Independent Study Project
(ISP) Collection. Paper 1319.
 Косовско стратешка акциона мрежа (КСАМ). (2013, фебруар).
Изазови и проблеми у спровођењу Закона о употреби језика на Косову,
Приштина.
 Милорадовић, С. (2002). Научни скуп „Српски језик у

контексту актуелне језичке политике на Косову и Метохији”, Косовска
Митровица, 15-16. новембар 2002. Зборник Матице српске за
филологију и лингвистику, Нови Сад, ХLV/1–2, 336–345. (прилог 341–
345).
 Najvirtova, A., & Burema, L. (2011). Assessing Minority
Language Rights in Kosovo. Доступно преко: http://kv.sapientia.
ro/data/miremir_pres/andrea_najvirtova_lars_burema.pdf, (Датум
приступа: 22. мај. 2014. године).
 Рељић, М. М. (2012). Српски језик у ареалу Косова и
Метохије – од надетничког до 'конфесионалног'. Зборник радова
Филозофског факултета у Приштини, (42-2), 83–96.
 Рељић, М. (2014). Положај, стање и перспективе српскога
језика на Косову и Метохији. Зборник Института за српски језик II :
Српски језик и актуелна питања језичке политике, Београд, 167–182.
 Сикимић, Б. (2010). Лингвистичка реалност Косова: диглосија
и лингвистички империјализам. У: Бошковић, Д. (уред.), Српски језик,
књижевност, уметност II, Империјални оквири књижевности и
културе, Крагујевац: ФИЛУМ, 143–152.
 Станојевић, Б., (уред.). (2010). ЗБОРНИК радова са пројекта
„Истраживања српског језика на Косову и Метохији“, књига 2,
123
Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у

Приштини.
 Sommers, M., and Buckland, P. (2004). Parallel worlds:
rebuilding the education system in Kosovo. Paris: International Institute for
Educational Planning.
ЗАКЉУЧАК
Циљ ове библиографије је потреба аутора да укаже на неоп-

ходност успостављања свеобухватнијих истраживања у друштвено-
хуманистичким наукама у складу са димензијама српско-албанског
сукоба, пре свега ради добијања целовитије и научно објективније сли-
ке постојећег стања лингвистичког пејзажа на Косову која би се бавила
Косовом као лингвистичком „целином“. Кршење права на употребу
матерњег језика, како косовских Срба на југу, тако и косовских Алба-
наца на северу Косова је доследно. Поред овога, важно је истаћи да би
се сви сложили са мишљењем да уколико се настави тренд одсуства
двојезичног образовања, будуће генерације косовских Срба и Албанаца
неће моћи међусобно да комуницирају. Уколико не дође до промене
постојеће образовне језичке политике на Косову, језик комуникације
између Срба и Албанаца биће искључиво енглески језик. Ауторка би
такође у закључку напоменула, да пошто је предмет библиографије
лингвистичка слика Косова, у коментарисану библиографију нису
ушла дела која би се бавила језичком политиком коју Србија спроводи
над албанском националном мањином (Бујановац, Прешево, Медвеђа).
124
ВЕСТИ
125
126
Вести
СТУДИЈСКА ПОСЕТА ЦРНОЈ ГОРИ И РЕПУБЛИЦИ

СРПСКОЈ ПОВОДОМ ДВА ВУКОВА ЈУБИЛЕЈА
Тридесетак сарадника Института за српски језик САНУ борави-

ло је 25–27. септембра 2014. године у Црној Гори и Републици Српској
поводом обележавања јубилеја – 200 година од Писменице српскога је-
зика (1814) и 150 година од смрти Вука Стефановића Караџића (1864).
Сарадници Института су присуствовали централној прослави јубилеја
у Црној Гори која је одржана у Сали црквено-народног дома при вла-
дичанском двору у Никшићу, 25. септембра 2014. године. На прослави
су говорили др Срето Танасић, др Драго Перовић и др Јелица Стојано-
вић. Сарадници Института узели су учешћа и у свечаности која је одр-
жана сутрадан, 26. септембра, у селу Петњици. Потом су сарадници
Института посетили Одсјек за српски језик и јужнословенске књижев-
ности Филозофског факултета у Никшићу. Посетили су и Требиње, ма-
настир Тврдош и цркву Херцеговачку Грачаницу. На крају, чланови
Института су посетили новоотворени Институт „Иво Андрић“ и дого-
ворили се о будућој сарадњи две установе на заједничким пословима.
127
ПРЕДАВАЊА ДАНКА ШИПКЕ
Данко Шипка, професор Државног универзитета Аризоне (Ari-

zona State University), одржао је три предавања у Београду и Новом са-
ду о међујезичким лексичким разликама. Прво предавање је одржано у
четвртак, 30. октобра, у 13.15, у сали 11 на Филолошком факулте-
ту. Након предавања Д. Шипка је одговарао на питања присутних.
Истога дана, у 16 часова, Данко Шипка је одржао предавање у сали
„Борислав Пекић“ у оквиру 59. Међународног београдског сајма књи-
га. Пошто је време било ограничено, није остало времена за питања па
је Д. Шипка позвао присутне да му питања пошаљу електронском по-
штом на адресу danko.sipka@asu.edu. Треће предавање је одржано 31.
октобра у Новом Саду на Факултету за правне и пословне студије др
Лазар Вркатић, у организацији Катедре за енглески језик.
128
Вести
ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ ДИЈАЛЕКАТСКА ЛЕКСИКА У

,,СТРАОРИМА” РАТКА ПОПОВИЋА
Монографија Дијалекатска лексика у ,,Страорима” Ратка По-

повића др Голуба Јашовића представљена је 26. октобра на штанду
Канцеларије за Косово и Метохију на 59. Међународном београдском
сајму књига. О књизи су говорили Новица Соврлић, др Ана Јањушевић
Оливери, др Ђорђе Оташевић и аутор. Косметски писац Ратко Поповић
прочитао је три песме из збирке „Страори“.
129
130

Lingvisticke Aktuelnosti 25 1 PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Lingvisticke Aktuelnosti 25 1 PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Лингвистичке актуелности

Израду часописа омогућило је

Институт за српски језик САНУ

Бојана Герун: Косовско-ресавски говори у светлу језичке интерференције ....9

Срето Танасић: Из синтаксе српске реченице (Александра Ђорђевић) .........33

Рада Стијовић: Језички саветник (Марина Николић) ......................................95

Ђ. Оташевић: Грађа за библиографију „политичке коректности“ (2) ........101

Студијска посета Црној Гори и Републици Српској поводом два Вукова

Бојана Герун (Крагујевац)

Косовско-ресавски говори у светлу језичке интерференције

Језици у контакту, односно суживот народа условљава и зајед-

чин долази до интерференције унутар самих говора, али и на којим ни-

порекла наилази се на појаву која је, према речима аутора, позната и

моравичким и горњостуденичким говорима, а да су неки од тих проце-

С. Милорадовић, у раду Дијахрони и синхрони аспект анали-

ског језичког простора представљају прави мали „расадник“ анали-

3. Морфолошке и синтаксичке црте

Првослав Радић у раду О неким појавама у деклинацији косов-

У области топономастике и антропонимије, према Радићевим

ви највероватније највише оставили трага у религиозном животу (по-

Радић у Копаоничком говору (2010) указује на богату и разно-

турцизми чине старији лескички слој, а германизми су касније почели

Када је реч о рашчлањености, говори К-Р дијалекта показују ви-

са ћ и ђ : човек, буђак, што се обично објашњава утицајем албанског

Богдановић 1997: Недељко Богдановић, Језичке појаве на додиру призренско-

Бошњаковић 2008: Жарко Бошњаковић, Фонетске особине говора источне

Ђорђе Оташевић (Београд)

ПРИРУЧНИЦИ ЗА НАСТАВУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Српски, односно српскохрватски језик, пажњу страних лингви-

так година издато више универзитетских уџбеника и приручника, пр-

2.1. дипломатско-конзуларно особље (на курсевима или приват-

Да би се задовољиле њихове потребе, неопходно је много разли-

ни приручници издају се и код нас. Иако оваква издања туристима, ве-

- различити речници (илустровани, „школски”, акценатски, коло-

Алановић и др. 2006: Миливој Алановић, Исидора Бјелаковић, Наташа

Вујадиновић и Вукадиновић 1983: Danica Vujadinović, Zora Vukadino-

Марковић 2001: Jelica V. Marković, Srpski za strance = Essential Serbian

Селимовић-Момчиловић и Живанић 2005: Maša Selimović Momčilović,

Банаух-Бјелановић 2007: Бланка Банаух-Бјелановић, Положај срп-

Клајн 2000: Иван Клајн, Лингвистичке студије. Партенон, Београд,

REFERENCE BOOKS FOR TEACHING SERBIAN AS A FOREIGN

This paper deals with the learners of serbian as a foreign language. It

Александра Ђорђевић (Врање)

Срето Танасић: ИЗ СИНТАКСЕ СРПСКЕ РЕЧЕНИЦЕ.

Обиман корпус научног рада Срете Танасића, редовног профе-

Србији, био је члан десетина комисија за оцену и одбрану магистар-

својство свакога ко жели да се бави синтаксичком анализом у данашње

персонална реченица. Ово је ауторов допринос неговању и борби за

ђу значења глаголске лексеме и типа реченице је наслов четвртог по-

имена у свету науке о језику. Књига је подједнако пријемчива и сту-

Тамара Лутовац (Крагујевац)

Јежи Бартмињски: ЈЕЗИК – СЛИКА – СВЕТ :

Књига Језик – слика – свет : Етнолингвистичке студије пред-

двадесетог века, према речима Никите Толстоја, дошло је до њеног по-

као основа језичке слике света”, ,,Когнитивна дефиниција као инстру-

(издвајање денотата из надређене класе у складу са принципима логич-

матички систем, норме и конвенције, употребе тих система. Тачка гле-

кој равни у језику (семантика се интерпретира помоћу конотације).

Трећа целина књиге, Етнички и идеолошки стереотипи, темат-

да ограниченост на генетски сродне језике подразумева и затварање у

Сања Миладиновић (Београд)

Ана Ивковић: ТКАЧКА ТЕРМИНОЛОГИЈА СЕЛА СКАДРА

У уводном делу аутор истиче да је предмет овог рада прикупља-