ŽITIJA – Srednjovekovni spisi poznati kao stare srpske biografije pripadaju književnom

rodu hagiografija. Hagiografska literatura se dugo vremena,više od milenijuma, razvijala na

širokom prostoru, u zemljama hrišćanskog sveta. Hagiografije ili žitija svetih – opisi života
svetitelja, naslanjaju se na martirologije (Acta, Passiones, Gesta martyrium) – kratke,šture
opise progona hrišćana, odnosno hrišćanskih mučenika. S vremenom se martirologije
književno oblikuju više po uzoru na Sveto pismo nego antičke biografije. Umetnički
oblikovanije žitije postepeno potiskuje ranije, daleko skromnije spise o progonima
hrišćanskih mučenika.

Lako je uočljivo prisustvo biblijskih tekstova u hagiografskoj književnosti. Očita je njihova

tesna veza i srodnost. Po rečima Dimitrija Bogdanovića , „hagiografija počiva na ideji
kontinuiteta Biblije. To je svojevrsna produžena Biblija, nastavak dela apostolskih“.
Hagiografi pozajmljuju biblijske motive,a često i obilato citiraju biblijske tekstove.
Srednjovekovni životopisi su zavisni od Svetog pisma,a Sveto pismo im, u krajnjoj liniji,
obezbeđuje autoritet. Ako se ovo ima u vidu, prirodno je da je ove spise crkva preporučivala
kao zvaničnu kanonsku literaturu, literaturu sa posebnom liturgičkom funkcijom.

Kratka prološka žitija čitana su za vreme bogosluženja u crkvi na dan posvećen proslavi
svetitelja čiji je život opisan, a dugačka, odnosno opširna žitija čitana su u manastirskoj
trpezariji za vreme obeda, ponekad u toku više dana. Monaški,odnosno manastirski tipici
propisuju hagiografiju kao obaveznu literaturu. Kao lektira, kao literatura koja se čita,
hagiografije su pripadale uskom krugu obrazovanih, tim pre što hagiografi prikazuju izrazitu
težnju ka apstrahovanju. Krug je izabraniji što je apstraktnost hagiografije veća. Kada se
govori o dometu žitija, o njihovom praktičnom delovanju u širokom krugu vernika, trebalo bi
imati u vidu apstraktnost hagiografske literature. Iz naše hagiografske literature navodimo
delo Domentijana koji je pisao učeno i pretenciozno. Njegov životopis svetog Save je opširno
žitije, koje je svakako čitano u manastiru.

Hagiografi pišu, a njihova dela se čitaju, sa jasno određenom praktičnom namerom da pouče,
da podstaknu vernike na religiozan život dostojan svetitelja. U Žitiju svetog Save, Teodosije
ističe da ne piše radi pohvale nego što i stari imađahu potrebu da pišu živote izvrsnih ljudi i
da ih poštuju radi koristi koja od njih dolazi ljudima. Stoga likovi svetitelja nisu obične
ovozemaljske ličnosti, ranjivi junaci sa prirodnim ljudskim slabostima. Predodređeni za
izuzetna dela, oni od rane mladosti, od detinjstva pokazuju svojstva odraslih, mudrih, postaju
mladi starci. Kao deca i mladići klone se nerazumnog provođenja vremena u dečijim igrama,
svetovnim pesmama, plesu, a kasnije, svakako, izbegavaju brak, pa čak i društvo žena.

Vrline svetitelja izražene su u odricanju, podvižništvu, bežanju od ovog sveta, od prolaznog,

ovozemaljskog života. Kroz asketizam i podvige, stvarne, istorijske ličnosti stiču natprirodnu
snagu za neobična dela, preko njih je božanska moć izražena u ljudskom obliku. Za života oni
prorokuju, uoči smrti poučavaju i ostavljaju poruke koje obavezuju, posle smrti iskazuje se
njihova čudesna snaga, na njihovom grobu molbe i molitve bivaju uslišene, mošti svetitelja
isceljuju.

Životopisi svetitelja po pravilu su ukalupljeni u razrađenu kompozicionu šemu. Istoričari i

istoričari književnosti utvrdili su niz zajedničkih, opštih mesta kao stalno izražajno sredstvo
hagiografija. Opisuje se život svetitelja, odnosno „biografski“ tok ne samo od rođenja do
smrti, već i čuda – „život“ svetitelja posle smrti. „Biografskom“ opisu prethodi zaglavlje sa
datumom smrti i uvod u kome se obrazlažu motivi pisanja. Spis se obično završava pohvalom
pisanom u stihovima.

S obzirom da su hagiografije „srednjovekovna religiozna interpretacija sveta“ (D.

Bogdanović), one su, moglo bi se reći, prvorazredni izvor u širem smislu, izvor za izučavanje
duhovne klime doba u kome su nastale. Međutim, pošto one pripadaju ne samo istom, veoma
rasprostranjenom književnom žanru, nego se i u biti ne razlikuju , njihova izvorna vrednost u
stvari se sužava. U hagiografijama se javljaju zajednička, opšta mesta (loci communes), a ovi
spisi su preplavljeni biblijskim citatima. Otkrivanjem biblijskih tekstova i opštih mesta,
ostaje po obimu mnogo skromniji tekst sa, može se kazati, individualnom, posebnom
izvornom vrednošću. Već namena i cilj žitija ostavlja malo prostora istorijskom kazivanju. Za
hagiografa važnija je pouka od istorijske činjenice. Piscu žitija nije neophodan bogat, stvarni
životni sadržaj lika kome preko literarnog ostvarenja ustanovljuje kult. Cilj žitija ispunjen je
poukom. Uzorni likovi uspeliji su ukoliko autor nije sputan istorijskom činjenicom, ukoliko ih
oblikujeumetničkom imaginacijom, maštom. Po rečima V. Ključevskog, žitije se odnosi
prema istorijskoj biografiji kao ikonopisna predstava prema portretu.

Iz naših hagiografija izdvajaju se životopisi srpskih vladara i crkvenih starešina. Preovladalo

je mišljenje da su ovi životopisi najoriginalniji deo stare srpske književnosti. Ovi spisi
poznatiji su pod preinačenim nazivom – stare srpske biografije. Zaista, stare srpske životopise
odlikuju izvesne posebnosti. Preko ovih spisa stvarao se kult i onih srpskih vladara koji nisu
proglašeni za svetitelje, stvarao se kult jedne dinastije, bila to ili ne namera pisaca starih
srpskih životopisa. Štaviše, žitija, odnosno svetiteljski kult dobili su i oni vladari koji za
života nisu poštovali crkvene norme.

Stanislav Hafner smatra da je u starim srpskim životopisima vladarska ideoloogija spojena sa

hagiografijom. S druge strane, stari srpski životopisi su istoričniji , sadrže više konkretnih,
stvarnih podataka od ostalih žitija. Međutim, stari srpski životopisi suštinski se ne razlikuju
od hagiografskih spisa. Stoga nije bilo potrebno menjati im naziv u stare srpske biografije.
Iako se životopisi srpskih vladara i crkvenih velikodostojnika u svim pojedinostima ne
podudaraju sa hagiografskim žanrom, ipak su oni daleko više dela sa književnom nego sa
istorijskom sadržinom, pre žitija nego biografije. I oni su preplavljeni opštim mestima i
biblijskim tekstovima. Posle dugogodišnjeg rada Stanoje Stanojević i Dušan Glumac izdvojili
su iz ovih spisa biblijske citate u delu Sv.pismo u našim starim spomenicima. Međutim, ni oni
nisu uspeli da otkriju sve biblijske citate. Utvrđeno je, naime, da su pisci žitija delove
biblijskih tekstova znali napamet i često ih bez prethodne kontrole unosili u svoje spise.

U životopisima se, prirodno, nalaze i biblijski motivi. Ova saznanja još više otežavaju rad na
otkrivanju i izdvajanju istorijskih podataka od ostalog teksta. Zanimljivo je da je Ivan
Pavlović priredio jedno svodno izdanje starih srpskih životopisa, izostavljajući, kako u
predgovoru piše, „dugačke molitve, prazne hvale i sravnjivanje događaja iz srpske istorije sa
biblijskim momentima“. Iako nije izdvojio sve biblijske citate, preostao je po obimu dosta
skroman tekst. Ovo izdanje, prirodno, istraživači ne koriste.
Izdvojeni istorijski podaci iz starih srpskih životopisa prolaze kroz drugi filter istorijske
metodologije. Njihova izvorna vrednost i verodostojnost utvrđuje se kao i kod drugih
narativnih, odnosno autobiografskih izvora. Potrebno je, na primer, da se zna vreme pisanja,
veza autora i eventualno srodstvo sa njegovim junakom – svetiteljem, zatim način
obaveštavanja, prisustvo događajima, pripadnost autora određenoj političkoj struji.
Podsećamo da su žitija Stefana Nemanje pisala dva njegova sina i Domentijan, hilandarski
monah. Dok Sava i Stefan Nemanjić pišu o svom ocu kao savremenici, Domentijan je opisao
život Nemanjin oko pola veka posle smrti osnivača srpske države. Monah Teodosije, opet,
preradio je Domentijanovo žitije svetog Save. Grigorije Camblak pisao je životopis Stefana
Dečanskog (1321 – 1331) u XV veku,a žitije cara Uroša (1355 – 1371) patrijarh Pajsije
sastavio je u XVII veku. Autor životopisa kraljeva Dragutina i Milutina bio je lični Milutinov
prijatelj Danilo.

ZAPISI – češće kraće, nego duže celovite beleške, na belinama rukopisa i štampanih knjiga.
Nalazimo ih još u Miroslavljevom jevanđelju, najstarijem rukopisu srpske redakcije iz druge
polovine XII veka. Iako se javljaju za vladavine Stefana Nemanje, srazmerno mali deo zapisa
odnosi se na srednji vek. Vremenom se njihov broj osetno povećava. Posle gašenja žitija
srpskih vladara, zapisi postaju specifičan izraz ne toliko umetničkog nadahnuća, koliko želje i
potrebe da se nešto saopšti i otrgne od zaborava. Ove beleške postaju veoma raširen način
saopštavanja, naročito posle pada naših srednjovekovnih država. Od oko dvadesetak hiljada
zapisa, nastalih u periodu od XII do XIX veka, najveći deo zabeležen je pod vlašću Turaka.
Zato bi se moglo reći da su stari srpski zapisi pretežno literatura turskog doba.

Potpisi pisara (Ovu knjigu pisao je Gavril ili Grešni monah Marko) i obaveštenje o vremenu
završetka rukopisa (Svrši se sia knjiga 6863), najjednostavniji su zapisi. Ali ovako kratke
zapise retko srećemo u našim rukopisima. Zajedno sa hronološkom oznakom češće se nalazi
ime pisara (Sia božestvena knjiga spisa se rukoju popa Stefana v leto 6984). Spojena, ova dva
podatka čine srž zapisa. To je standardna formula kojoj se ne tako retko dodaju imena
istaknutih onovremenika – vladara, velikaša, crkvenih velikodostojnika, vlasnika ili naručioca
rukopisa. Ima, međutim, zapisa koji „od hronoloških beležaka prelaze u molitvu“
(V.Ćorović). U zapisima gde crkveni sadržaj preovlađuje nalazimo srazmerno manje
podataka. Pri oceni izvorne vrednosti zapisa kao autobiografskih izvora, važeći su kriteriji za
narativne izvore. Ipak, kritički pristup ovim tekstovima nije istovetan, jer su mnogi zapisi
podložni monaškoj frazeologiji, pošto su njihovi autori najčešće crkvena lica. Isto tako, mnogi
zapisi oblikovani su prema utvrđenim obrascima. Pisari kao i autori žitija često se pozivaju na
Sveto pismo. Ali odbir biblijskih tekstova koji se navode u zapisima, srazmeran je njihovom
obimu. To su što kraći biblijski citati ili sažeto prepričani biblijski motivi. Zbog utvrđenih
obrazaca i monaške frazeologije, zapisi su opterećeni opštim mestima i rečeničkim formulama
koje se ponavljaju. Sa gotovim klišeima neretko započinje i završava se zapis. U gotove klišee
pisar je unosio ime, poneki lični ili hronološki podatak. Lične ispovesti i autobiografski iskazi
nespojivi su sa monaškom skromnošću. Pisari monasi po pravilu ne ostavljaju mnogo
podataka o sebi i svojoj okolini, već se predstavljaju sa negativnim epitetima: grešni,
mnogogrešni, poslednji, najmanji, okajani, ubogi, hudi, nerazumni, nepotrebni, nedostojni,
dušom ubogi, duševno hromi.Za prepisivača, bio on svetovno ili duhovno lice, knjiga je sveta,
dar Božiji, a trud pisara. Prema zapisima knjige su svete, bogoduhovne, božanstvene, sveštene
i božanstvene, prebožanstvene, blagovesne, preblažene, dušespasne, dušeposesitelne. Pisari su
nastojali da božanstvene knjige prepisuju bez grešaka, a greške pravdaju istovetnim klišeom –
ne piše sveti duh no ruka grešna i brena.

Vladimir Ćorović je utvrdio da su autori zapisa na slovenskim rukopisima pozajmljivali

znatan broj „ideja, sentencija, poređenja i monaških fraza“. Njihov je izvor po pravilu u
grčkom. Sa grčkog je preveden omiljeni kliše srpskih pisara koji ističu da im je otačastvo
grob, mati že zemlja, a bogatstvo gresi.

Prilikom korišćenja zapisa kao istorijskih izvora, istraživači imaju u vidu opšta mesta,
biblijske citate i molitve, ponavljanje, kopiranje gotovih formula, monaški ton i monašku
frazeologiju. Uprkos klišeima, učestalim ponavljanjima i monaškoj frazeologiji, opširniji
zapisi sadrže dragocene podatke. Oni su uz natpise „jedan od temelja na kojima je počivao
razvoj istoriografije u našem veku“ (S. Ćirković). Bez zapisa teško je zamisliti izučavanje
tradicije rukopisa. Bitne elemente za kritiku rukopisa nalazimo i u najjednostavnijim zapisima
sa godinom završetka rukopisa i potpisom pisara ili vlasnika.

Gotovo jedini izvori o starim srpskim bibliotekama su zapisi sa sumarnim popisima o vrsti i
broju knjiga, a ponešto se naslućuje i o bibliotečkim pravilima i odnosima prema knjizi.
Zapisom od 1359. godine na rukopisu koji je pripadao Karejskoj keliji, upućuje se prokletstvo
onome ko ga iznese ili nekome preda. Prokletstvo se upućuje i onome ko ošteti knjigu.
Vlasnici rukopisa bili su pojedinci (Sia kniga blagočestivoga gospodina despota Stefana) i
ustanove (Sia kniga monastira svetoga Pavla). Pisari nas ponekad obaveštavaju o
skiptorijama, odnosno gde, kada, po čijem nalogu i za koga su prepisivali, zatim o predlošku i
njegovoj vrednosti. Jedan pisar moli za oproštaj jer je prepisivao od zla izvoda, dok su
jeromonah Jakov i grešni Janikije usilno prevodili na srpski – i kako smo v izvode nahodili,
tako smo pisali, ni odlagali ni prilagali. Iz jednog zapisa o grčkim poveljama u hilandarskoj
riznici saznajemo kako se sređivala i čuvala dokumentarna građa.

Zapisi svedoče o onovremenim zbivanjima, ratovima, pustošenjima, opštim nevoljama,

neobičnim i neobjašnjivim pojavama. Autori zapisa ne drže se utvrđenih formula i obrazaca.
U antologiju srpske književnosti ušao je nadahnuto sastavljen tekst inoka Isaije koji opisuje
posledice sloma braće Mrnjavčevića na Marici. Zapisima se ispisuju lična stanja, raspoloženja
i nevolje, pogotovo akoje reč o autorima iz redova mirjana. Bezazlenošću pleni ispovest
dijaka Dobre koji moli za oproštaj za greške koje su se potkrale libo s drugom glagole, a ili
napil se budu. Dirljiva je sadržina zapisa o Rajčinu Sudiću i Kijevcu koji su pet meseci bili
nepravedno zatočeni u pirgu: Oh, oh što mi je tužno u teskobi ovoj i smradu ovom. Tugo
tužice, ta ovu nemam kome ispovedati, samo tebi Kosenice, majko božija, iznesi me iz napasti,
jer nas obediše neverom. Po imenu nepoznati prepisivač kratko je zabeležio na margini
jednog rukopisa: Kolika mi je tužica, prosa nemamo, a za pšenicu ne govorim.

Pisari su datirali zapise godinom od stvaranje sveta, a izuzetno, tek pred kraj srednjeg veka, i
godinom od početka hrišćanske ere. Datiranje je moguće proveriti ukoliko je prošireno
pokretnim opraznikom. Provera indiktom zahteva opreznost jer su pisari, prema
istraživanjima Ljubomira Stojanovića. u 30 % slučajeva grešili. Od indikta je pouzdanije
datiranje godinom od stvaranja sveta, mada su pisari i u ovom slučaju grešili. Pisar iz doba
kralja Milutina iskreno priznaje: I ne uznah koje bi leto. Pošto paleografska analiza
nedatiranih ćiriličkih zapisa pruža malo nade za preciznije datiranje, širi hronološki oslonac
pruža pomen istaknutih savremenika.

Izvorna vrednost zapisa je nesporna. Oni su manje opterećeni tekstom crkvenog sadržaja nego
ostali narativni izvori, žitija, na primer. Pisari se vremenom oslobađaju opštih mesta,
biblijskih citata, utvrđenih obrazaca i monaške frazeologije, tako da u zapisima neretko
nalazimo isključivo istorijske sadržaje. Saznanje da su ih pisali savremenici, uvećava njihovu
izvornu vrednost, ali i zapisi se ponekad prepisuju sa ostalim sadržajem rukopisa. Niz od
nekoliko zapisa čini zametak letopisa i zato ga nazivamo letopisačkom beleškom. Ukoliko su
letopisačke beleške uključene u letopise, one postaju izvor drugog reda. Isto tako, saznanje da
su neki zapisi delimične kopije stranih tekstova, umanjuje njihovu izvornu vrednost, ali i tada
ostaju imena pisara ili vlasnika rukopisa i hronološki podaci. Bez obzira da li je sadržaj
originalan ili delimična kopija, zapisi predstavljaju zaokruženu, celovitu i dovršenu belešku.

POVELJE – Za rekonstrukciju doba razvijenog feudalizma u srpskim zemljama srednjeg

veka, povelje su najpouzdaniji i najznačajniji izvor. Izučavanje povelja predmet je posebne
naučne discipline – diplomatike. Diplomatička analiza povelja osnov je kritike izvora u celini
i zametak istorijske metodologije. Kao „pisana svedočanstva sastavljena u određenom
obliku...o nekom činu pravne prirode“, povelje nastaju iz poslovnih,odnosno pravnih odnosa
najčešće vladara, velikaša i crkvenih velikodostojnika prema ustanovama ili pojedincu,
odnosno prema pravnom ili fizičkom licu. U toku nastajanja povelje razlikuje se pravni čin
(actio) i zapisivanje pravnog čina (conscriptio). Isto tako, razlikuje se izvršilac pravnog čina
(auctor) i korisnik povelje (destinatarius) koji, kao zainteresovana strana, čuva ispravu sa
dokaznom snagom. Mada značajan, ovaj motiv nije bio dovoljan da se povelje zaštite od
gubljenja i propadanja. Sačuvan je srazmerno mali deo povelja, najmanje baštinskih.
Izdvajaju se vladarske darovnice manastirima i ugovori vladara i velikaša sa Dubrovačkom
opštinom.
Pored više savremenih domaćih naziva za diplomatičke isprave (pismo, pisanije, list, knjiga)
grčkog porekla je hrisovulja, zlatopečatno slovo, zatim carska naredba – u srednjevekovnom
povelenije, odakle i najrašireniji naziv povelja. Srpski kancelari nalaze uzor u vizantijskim
ispravama. Sastavljene u strogo određenoj formi, vizantijske hrisovulje imaju tzv.logos
formulu – reči hrisovulos logos, ispisane crvenim mastilom; javljaju se u tri različita padeža
na određenim mestima u povelji. Međutim, u svom klasičnom obliku logos formula nije se
ustalila u našim poveljama. Krupnijim pismenim i crvenim mastilom srpski dijaci ispisuju
više reči kao što su zlatopečatno slovo, krst i titule vladara. Diplomatika je do detalja razradila
kriterijume za utvrđivanje autentičnosti povelja.
Srpske povelje najčešće su datirane godinom od stvaranja sveta i indiktom, a ne tako retko
mesecom i danom. Ukoliko su bez hronološke oznake, povelje nije teško datirati, jer pored
bogatih sadržinskih elemenata, u ovim izvorima po pravilu se pominju poznate ličnosti. Stoga
one predstavljaju veoma pouzdan hronološki oslonac.
Raznovrsna je sadržina povelja, posebno vladarskih darovnica manastirima. Izučavanja
privrede, razvitka društva i državnih ustanova teško je zamisliti bez povelja. Iz manastirskih
darovnica saznajemo o organizaciji crkvenog vlastelinstva, načinu privređivanja,
poljoprivrednim kulturama, obradi zemljišta, ratarskim proizvodima. Darovnice najpoznatijih
zadužbina srpskih vladara sadrže zakonodavne odredbe za redovnike, sveštenstvo, crkvene
starešine i sve kategorije zavisnog stanovništva. Obaveze zavisnog seljaštva ponekad su do
detalja naznačene. Za izučavanje razvitka društva u doba razvijenog feudalizma, najznačajnije
su sledeće povelje: Žičke povelje kralja Stefana Prvovenčanog i sina mu Radoslava, Bistrička
povelja kralja Vladislava, Povelja manastiru sv.Đorđa kod Skoplja kralja Milutina (1299 –
1300), Svetostefanska ili Banjska povelja kralja Milutina (1313 – 1316), Gračanička povelja
kralja Milutina (1320 – 1321), Dečanske povelje kralja Stefana Dečanskog i Stefana Dušana
(1330. i 1343 – 1345), Prizrenska povelja cara Dušana (1348 – 1353).
Bogatstvom obaveštenja o društvu , domaćim i vizantijskim ustanovama (baština, pronija) i
nameta, izdvaja se povelja kralja Milutina manastiru Sv.Đorđa kod Skoplja. Milutinova
Gračanička povelja sadrži Zakon stari Srbljem, u stvari, odredbe koje se odnose na obaveze
zavisnog stanovništva. Skromniji su sadržaji povelja oblasnih gospodara i povelja XV veka.
S obzirom na oskudicu izvorne građe za ovaj period naše prošlosti, povelje su prava riznica za
istorijsku topografiju. U poveljama se beleže imena župa, planina, gradova, utvrđenja, sela...
Bogatstvom toponima sadržaji povelja ponekad podsećaju na katastarski snimak terena.
Pomoću povelja mogu se utvrditi granice oblasnih gospodara i državne granice. Povelje su
najpouzdaniji izvor za teritorijalno – političke promene, mada povelje, ukoliko nisu ugovori,
pružaju malo podataka za političku istoriju.
Ponekad se poveljama popisuje zavisno stanovništvo. Prema tome, one sadrže dragocene
podatke za demografska istraživanja. Povelje se koriste i za izučavanje etničkih odnosa.
Značajne podatke nalazimo i u drugim delovima povelje. Iz uvodnog dela povelje velikog
župana S.Nemanje manastiru Hilandaru saznajemo o državno – pravnim shvatanjima onog
doba – kraljevska kruna je rezervisana za Ugre, a carska za Grke. U povelji se neposredno
govori o osvajanju velikog župana i o njegovom povlačenju sa prestola. Arenge neretko
sadrže autobiografske elemente o izdavaču povelje.
Činjenica da je povelja svedočanstvo o završenoj pravnoj radnji – akt je najčešće samo deo
pravne radnje – olakšava korišćenje povelja kao ist.izvora. Međutim, povelje nisu rečiti
izvori, posebno za političku, odnosno događajnu istoriju. Na osnovu podataka iz povelja teško
bi se mogla rekonstruisati povezana slika zbivanja. Iako fragmentarni, podaci povelja su
siguran oslonac na koji se nadovezuju, ne uvek pouzdani ali mnogo rečitiji podaci narativnih
ili autobiografskih izvora, koji pružaju povezaniju sliku događaja.
Utvrđivanjem autentičnosti, za istraživača koji koristi povelju kao ist.izvor, nisu rešena sva
pitanja. Neke formule skrivaju izvesne zamke koje otkriva diplomatička analiza upravo u vezi
sa utvrđivanjem autentičnosti. Svi podaci u autentičnoj povelji nisu uvek tačni. Npr.u
potpisima i intitulacijama, pored stvarnih poseda, nabrajaju se ponekad i teritorije na koje
vladar pretenduje a koje su u momentu izdavanja povelja van domašaja njegove vlasti. Kada
se kao izvor koristi završna formula, ne sme se gubiti iz vida da svi svedoci ne moraju biti
prisutni prilikom zapisivanja povelje.
Za one odredbe ili delove povelja kojima se vladar odriče prava u korist crkve, postoji
odgovarajući naziv – imunitetne povelje. U njima se potanko nabrajaju nameti, obaveze,
sudske takse, globe i sve rabote, velike i male, koje zavisno stanovništvo više nije dužno da
rabota vladaru nego crkvi. Vladar se neretko u manastirskim darovnicama odriče u korist
crkve čak i budućih, novouvedenih nameta zavisnom stanovništvu. Nema sumnje, ponekad se
u imunitetnim formulama spominju i one obaveze i nameti koji se više nisu ubirali.
Iako se objavljuju više od jednog veka, još uvek ne postoji jedinstveni korpus srpskih povelja.
Istraživači su prinuđeni da i danas koriste pojedinačna izdavanja i manje ili veće zbirke.
Zbirka Franca Miklošića Monumenta Serbica, objavljena 1858. u Beču, i danas je
nezamenjiva. Ona sadrži manastirske povelje, deo zapisa i natpisa i ćiriličke isprave koje su
vladari i velikaši iz unutrašnjosti izdavali Dubrovčanima. Ćirilički dokumenti iz dubrovačkog
arhiva tada su se nalazili u Beču, gde je Miklošić boravio i radio, te bio u mogućnosti da deo
svoje zbirke priredi posle čitanja originala. Manastirske povelje Miklošić je uglavnom
preuzeo iz ranijih izdanja. U Spomeniku SKA 3 (1890) Ljubomir Stojanović je objavio i
tridesetak povelja.
Ljubomir Kovačević je dugo vremena pripremao izdanje srpskih hilandarskih povelja za
Spomenik 44. Štampanje povelja prekinuo je Prvi svetski rat, i zbirka je propala. Ipak, njegov
trud je delimično obelodanjen u Zakonskim spomenicima srpskih država srednjeg veka, pošto
je Kovačević ustupio Stojanu Novakoviću 58 prepisa hilandarskih povelja, od kojih je pre
toga samo 13 objavljeno. Novaković u predgovoru svog izdanja naglašava da su prepisi
Kovačevića „svi s originala“.
Stojan Novaković je prvi i jedini srpski istoričar koji je sistematski počeo izučavanje izvora,
kao što je u ostalom, prema određenom planu pristupi istraživanju naše prošlosti. Još 1885.
planirao je izdanje Zakonskih spomenika, i počeo sakupljanje i ispisivanje zakonskih textova.
Kao vrstan poznavalac izvorne građe, uočio je genetičku vezu između Dušanovog zakonika i
ranijih zakonskih textova, odnosno razvoj zakonodavstva u srpskim državama srednjeg veka.
Međutim, u toku sakupljanja i redigovanja zakonskih textova, Novaković je po drugi put
izdao Dušanov zakonik. Zakonske spomenike izdao je tek 1912. Ova zbirka sadrži textove
gradskih zakona, dokumente o autonomiji župa, plemena i gradova, zakone o stanku, tipike,
povelje vladara, i oblasnih gospodara izdavane Dubrovčanima i Mletačkoj republici, baštinske
povelje o privatnim imanjima, a više od pola zbirke posvećeno je manastirskim poveljama.
Mada su Zakonski spomenici, po broju izdatih povelja do tada najpotpunija zbirka, ona je za
više naučnih disciplina posebno za istorijsko – geografska istraživanja, gotovo neupotrebljiva.
Novaković je, ustvari, izdao zakonske odredbe, odnosno, delove povelja sa zakonskom
snagom, izostavljajući ne samo formule koje se ponavljaju, već i sadržinske delove povelja.
Zbirka Alexandra Solovjeva Odabrani spomenici srpskog prava, zamišljena je kao priručnik
za studente prava. Međutim, Solovjev je prema originalima kontrolisao veliki deo isprava, a
neke je prvi izdao.
Srpski vladari i oblasni gospodari počeli su u novoosvojenim oblastima da izdaju povelje na
grčkom jeziku, prema obrascima viz.kancelarije. Ove povelje objavili su i preveli Alexandar
Solovjev i Vladimir Mošin, pod naslovom Grčke povelje srpskih vladara.
Prvu zbirka srednjovekovnih ćiriličnih dokumenata iz Dubrovačkog arhiva (Srpski
spomenici), kao svoj „trud“ objavio je Pavle Karano-Tvrtković, iako je isprave ispisao srpski
sveštenik Đorđe Nikolajević.
Iste godine kada se pojavila zbirka F.Miklošića Monumenta Serbica (1858), Dubrovčanin
Medo Pucić pod naslovom Spomenici srpski od 1385 do 1423, izdao je koncepte ćiriličkih
pisama iz knjige slovenskog kancelara Ruska Hristoforovića. Četiri godine kasnije Pucić je,
pod istim naslovom, priredio drugu knjigu Ćiriličkih spomenika, uglavnom ispisanih iz serija
Diversa Cancellariae i Diversa Notariae. Isto tako, iz serija vođenih na latinskom jeziku,
Konstantin Jireček je sakupio preostale ćiriličke isprave. Izdao ih je pod tradicionalnim
naslovom Spomenici srpski u Spomeniku SKA 11 (1892).
Stare srpske povelje i pisma, do sada je najpotpunija zbirka ćiriličkih dokumenata
Dubrovačkog arhiva. Priredio ju je Ljubomir Stojanović ali, nažalost, sa nedopustivim
omaškama. Dokumenta nije štampao po vremenu nastanka već po ličnostima i oblastima tako
da je poremećen hronološki redosled u knjizi Ruska Hristoforovića. Više dokumenata ostalo
je ne datirano, neka regesta su pogrešna, beleške nepotpune, skraćenice nerazrešene. Za dva
velika toma sa 1 096 isprava, tek nedavno je štampan Registar zbirke „Stare srpske povelje
ipisma“ Ljubomira Stojanovića, što je olakšalo korišćenje ove nepregledne zbirke.

PROSTAGMA – doslovno znači naredba – vrsta vizantijskih carskih povelja koja se po

sadržaju i spoljnim znacima razlikuje od svečanijih darovnih akata – hrisovulja. Po sadržaju
to su najčešće kraće administrativne naredbe upućene sarskom činovniku ili poverljivom licu.
Obično su pisane na hartiji proširenog formata, nemaju carevog potpisa i pečata, a na kraju
texta nalazi se crvenim mastilom pisan carev menologem, odnosno mesec i indikt izdavanja
dokumenta. Pravo na izdavanje prostagmi u Vizantiji pripadalo je isključivo glavnom caru ali
je odlukom Mihaila VIII Paleologa (nov.1272) njegov najstariji sin i sacar Andronik II dobio
pravo da izdaje prostagme, koje će za razliku od glavnog cara potpisivati punim imenom i sa
titulom vasilevsa. Prve sačuvane prostagme viz.savladara potiču od Mihaila IX (1294 –
1320), najstarijeg sina i sacara Andronika II Paleologa.
Kada su u pitanju srpski srednjovekovni vladari, prostagme pisane grčkim jezikom izdavao je
još kralj S.Dušan, i to posle velikih uspeha u pohodima protiv Vizantije. Iz vremena
septembar – decembar 1345. sačuvane su 3 njegove prostagme koje se donekle razlikuju od
viz.uzora; dve od njih srpski kralj je kratko potpisao Stefan kralj, a jedan ima tzv.menologem.
Iz carske kancelarije S.Dušana (posle krunisanja 16. sprila 1346.) sačuvane su 4 grčki pisane
prostagme, koje po svom forularu potpuno odgovaraju viz.uzorima, a na kraju imaju carev
menologem (1346, 1352/53). U textu Dušanovog zakonika prostagme su uz hrisovulje
navedene kao osnovna vrsta dokumenta carske kancelarije. Pripadnici din.Nemanjića, koji su
posle smrti cara Dušana vladali u Teslaliji (1359 – 1373), takođe su izdavali grčki pisane
prostagme: Simeon (Siniša) Paleolog (maja 1362) i njegov sin car Jovan Uroš (novembra
1372).

HRISOVULJA (zlatopečatno slovo) – vrsta vladarski povelja u srednjovekovnoj Srbiji koja

je nastala neposrednim ugledanjem na hrisovulje, najsvečaniji oblik dokumenata poteklih iz
kancelarije careva Romeja. Svečani karakter ovih povelja, kojima su carevi darivali svoje
podanike, crkve i manastire, ali i strane vladare, uslovio je niz njihovih posebnih obeležja.
Hrisovulje su pisane na pergamentu izduženog formata, a u textu su ostavljana tri prazna koja
je popunjavao sam car crvenim mastilom. Na kraju texta stajao je pun datum sa oznakom
meseca, indikta i godine po viz.računanju vremena, čije su poslednje brojke po pravilu pisane
crvenim mastilom. Hrisovulju potpisuje car crvenim mastilom sa titulama vasilevsa i
avtokratora Romaje, a uz dokument je zlatnim koncem bio vezan carski pečat.
Pitanje hrisovulja poteklih iz kancelarija srpskih srednjovekovnih vladara, kao i njihovih
uobičajenih spoljnih obeležja, mora se posmatrati zavisno od jezika kojim su pisane. Naši
vladari izdavali su srpski pisane hrisovulje i pre proglasa carstva u Srbiji (aprila 1346.), iako
je prema pravilima Vizantije izdavanje povelja overenih zlatnim pečatom pripadalo isključivo
caru. Ta pojava se može objasniti željom srpskih kraljeva da, prevashodno u vizantijskoj
uticajnoj sferi, istaknu svoj ugled i položaj nezavisnog vladara.
Prve srpski pisane hrisovulje, odnosno povelje, overene zlatnim pečatom, sačuvane su iz
kancelarije kralja Milutina (1282 – 1321), što se nastavlja i za vreme S.Dečanskog (1322 –
1331). Iz kancelarije kralja i cara S.Dušana (1331 – 1355) sačuvan je znatan broj povelja koje
se nazivaju hrisovulja, zlatopečatno slovo, pa čak i zlatopečatna hrisovulja, što je očigledno
čist pleonazam. U textu Dušanovog zakonika hrisovulje su uz prostagme navedene kao
osnovna vrsta dokumenata carske kancelarije. Te svečane hrisovulje kralj i car S.Dušan
dodeljivao je Hilandaru i dr.manastirima, ali i Dubrovačkoj republici. Iz vremena vlade cara
Uroša (1355 – 1371) sačuvano je više srpskih pisanih povelja koje se nazivaju zlatopečatno
slovo, što svedoči o izvesnom ujednačavanju naziva najsvečanijih dokumenata srpske carske
kancelarije. Te povelje su darovane manastirima i crkvama, ali i Dubrovačkoj republici. U
decenijama posle cara Uroša (decembra 1371) i nestanku carstva u Srbiji, hrisovulje su retko
zastupljene među poveljama pojedinih oblasnih gospodara. Jedna povelja kralja Vukašina iz
januara 1366. godine nazvana je zlatopečatno slovo, a braća despot Jovan i Konstantin
Dragaši sa majkom Evdokijom izdavali su povelje koje se nazivaju zlatopoečatno slovo ili
hrisovulj. Kneginja Milica je sa sinovima Stefanom i Vukom 1395. godine izdala povelju koja
se zove zlatopečatni hrisovulj a despot S.Lazarević ostavio je neke povelje sa nazivom
hrisovulja. Srpski despot Jovan Branković darovao je 23. jula 1499. godine srpski pisanu
hrisovulju svetogorskom manastiru Esfigmenu. Nažalost, stanje u kome su sačuvane srpski
pisane povelje naših vladara onemogućuju procenu da li njihove hrisovulje – povelje overene
zlatnim pečatom, po svojim karakteristikama odgovaraju viz.uzorima. Može se razabrati da su
im slične po svečanom obliku, nazivu, vladarevom potpisu i eventualno sačuvanom zlatnom
pečatu.
U sudovima o hrisovuljama srpskih srednjovekovnih vladara poseban značaj imaju njihove
povelje pisane grčkim jezikom. Još je kralj S.Dušan izdavao grčki pisane hrisovulje (1344,
1345), koje po nekim odlikama odgovaraju zlatopečatnim poveljama careva Romeja.
Međutim, iz vremena posle proglasa carstva u Srbiji sačuvan je veći broj grči pisanih
hrisovulja cara S.Dušana koje po svojim diplomatskim odlikama sasvim odgovaraju uzorima
iz viz.carske kancelarije. Najvećim delom sačuvane su grčke hrisovulje cara S.Dušana koje su
darovane manastirima na Sv.gori. Grčki pisane hrisovulje izdavao je i Dušanov polubrat
Simeon Paleolog, koji je vladao Tesalijom (1359 – 1370); sačuvana je i grčki pisana
hrisovulja despota Jovana Uglješe, darovana aprila 1371. godine svetogorskom manastiru
Vatopedu., čije izdavanje treba gledati iz ugla želje gospodara tzv.Serske države da istakne
svoju političku samostalnost.
Закон стари Србљем обухватао је једанаест одредаба које је законодавац краља
Стефана Уроша II Милутина (1282—1321) унео у Грачаничку повељу, која је сачувана
у виду натписа израђеног фрескописом у манастирској цркви, као издвојену и посебну
целину. Одредбама Закона које чине најважнији део повеље уређује се положај
зависног становништва (меропаха и сокалника) на властелинству манастира Грачаница.
Сам назив законика сведочи о његовој старини али се о великој старости законика може
судити и на основу садржаја његових одредаба које су прилично архаичне (велики број
неодређених и неумерених обавеза). Закон стари Србљем садржи неколико одредаба
које би више пристајале времену великог жупана Стефана Немање (1166—1196) него
времену владавине краља Милутина.

Закон влахом је у средњовековној Србији представљао скуп одредаба којима се

одређивао положај и обавезе влаха (пастир, сточар) на манастирским властелинствима.
Одредбе које се односе на влахе груписане су у одељке под овим називом у Хрисовуљи
светог Стефана, хрисовуљи Манастира светог арханђела код Призрена и повељи Цркве
светог Николе у Врању.
Сличне одредбе примењиване су у пракси на властелинствима манастира Студеница и
Милешева, па су стога биле укључене у Закон светог Симеона и светога Саве. Пошто
су Студеница и Милешева били изузетно угледни манастири одредбе и прописи
примењивани на њиховим властелинствима служили су као узор другим манастирима,
па су тако и одредбе које су се односиле на влахе биле прихваћене и примењиване и на
другим манатирским властелинствима. То свакако не значи да су власи имали исте
обавезе на свим властелинствима, али је степен оптерећења различитим обавезама био
приближно једнак. Начин испуњавања обавеза влаха зависио је пре свега од потреба
мастира.
Начин извршавања обавеза зависио је од њихове тежине, затим од друштвеног слоја
којем су поједини власи припадали и од имовинског стања појединих домаћинстава.
Највеће обавезе по обиму извршавали су катуни као јединице од 50 влашких
домаћинстава или клетишта. Мање јединице које су чинила 4 или 5 клетишта имале су
мање обавезе, а основну обрачунску јединицу чинило је једно клетиште.
Најважније обавезе одмераване су на два начина: давањем великог десетка или
давањем малог десетка уз обављање разних послова (работа). Власи који су плаћали
велики десетак називани су поклоницима и они су поред десетог дела броја домаћих
животиња које су имали били дужни да сваког пролећа дају манастиру по два јалова
овна (два брава јалова) и покривач од посебне врсте тканине (покров). Давање великог
десетка ослобађало је поклонике осталих обавеза. Власи оптерећени малим десетком
извршавали су своје обавезе у оквиру катуна(скупина од 50 клетишта). Свако
домаћинство давало је годишње по једну овцу са јагњетом и једну јалову. Сваки катун
је давао манастиру једном у две године једног коња или 30 перпера (као на пример, у
случају Манастира светог арханђела код Призрена). Свако клетиште давало је још по
две јагњеће коже.
Сви власи који су давали мали десетак имали су бројне друге радне обавезе. Једна од
ових обавеза било је учествовање у транспортној служби што је подразумевало превоз
одређених количина соли, житарица, вина, сира и других потрепштина за рачун
манастира као и различитих ствари које би игуман носио са собом кад би ишао на пут.
Прерада манастирске вуне била је обавеза сиромашних влаха и ћелатора који нису
били у стању да предају манастиру готове производе (окроје, покрове и понекад
клашње). Власи војници нису били у обавези да прерађују манстирску вуну. Чување,
напасање, стрижење манастирских оваца као и остали послови у вези с тим били су
обавеза ћелатора, док је брига о манастирским пастувима била обавеза војника. О
заштити манастирских стада у немирним временима бринули су се и војници и
ћелатори. Обавезу вршења различитих пољских радова имали су само они власи који су
трајно користили одређену земљишну парцелу.
Закон влахом не обухвата обавезе које су власи војници имали у вези с војном службом
пошто је ова проблематика била регулисана Војничким законом.

Закон светога Симеона и светога Саве је назив за скуп одредаба којима су се

регулисала права становника властелинстава манастира Студенице и Милешеве. Име
закона изведено је из имена ових манастира. Наиме, након преношења моштију светог
Симеона у Студеницу 1208. она је названа лавром светог Симеона док је Милешева
названа лавром светог Саве након преношења Савиних моштију из Бугарске 1237.
године.
Приликом оснивања Студенице Стефан Немања је издао повељу којом је даровао
манастиру имања и у њој су истовремено одређена права и обавезе становништва на
манастирском властелинству. Вероватно је слично било и са Милешевом. Овим
закоником били су обухваћени законици Закон Србљем и Закон Влахом. Фрагментарно
су у њега унете и одредбе из Војничког закона које се односе на војнике потчињене
манастирским властелинствима. Временом одредбе које су одређивале права и обавеза
становника властелинства ова два манастира примењиване су и на другим
манастирским властелинствима.

Војнички закон је у средњовековној Србији представљао скуп законских одредаба које

су одређивале положај и обавезе војника.
Закон потиче још из времена првих Немањића а први пут је забележен 1299/1300.
године у повељи краља Милутина манастиру Светог Ђорђа крај Скопља. У овој повељи
сачувана је једна кратка одредба из овог законика (да им се коњ не товари и товара да
не воде). Овде је одређена једна привилегија војника али нису прописане њихове
обавезе. Једина одредба која је сачувана о обавезама војника гласи да работа цркви у
војнички закон (да врши службе цркви према одредбама војничког закона).
Потпуна садржина војничког закона није позната и такође није познато у ком облику је
чуван. На основу сачуваних одредаба у другим документима може да се прати промена
друштвеног положаја војника у Немањићкој Србији. Наиме, у доба Стефана
Првовенчаног положај војника је сличнији убогим сиромасима него властели, док
повеља краља Милутина показује приближавање њиховог положаја положају властеле.
Војници су званично са властелом изједначени одредбом Бањске повеље (1313—1316).

VLASI – ostaci romanizovanih starosedelaca, koji su se posle doseljenja Slovena održali kao
stočari u manjim ili većim skupinama, u raznim delovima Balkanskog poluostrva. U
poveljama srpskih vladara iz prvih decenija XIII veka vlasima se nazivaju i Dubrovčani kao
potomci romanskog stanovništva. Od druge polovine X veka pa nadalje vlasi se javljaju kao
određen društveni i politički činilac u Tesaliji, severnoj Grčkoj, današnjoj Makedoniji,
Bugarskoj, Pomoravlju, kao i u zapadnim delovima srpskih zemalja.

U početku vlasi nisu bili vezani za određenu teritoriju, već su se sa svojim stadima stalno
kretali u potrazi za boljim ispašama. Međutim, i njih je zahvatila feudalizacija. što je ubrzalo
organizovanje vlaškog stanovništva u okviru posebnih skupina – katuna. Okruženi
slovenskim stanovništvom u upućeni na saradnju sa njim, vlaški katuni u srpskoj državi nisu
uspeli da sačuvaju svoje prvobitno etničko obeležje, već su vremenom slavizirani. Ovaj
proces je u XIII veku ušao u završnu fazu. Već u prvoj polovini XIV veka vlasi su posebna
društvena kategorija, koja se po svom osnovnom zanimanju razlikovala od Srba
zemljoradnika, pa je u skladu sa tim i zabrana prelaženja meropaha u vlahe na posedima nekih
manastira.

Na čelu vlaških katuna, koji su u početku bili pod neposrednom vlašću vladara, pa su tek
njegovim darovnicama došli u posed manastira, a verovatno i vlastele, nalazili su se starešine
– knezovi, čelnici i primićuri poznati iz dubrovačkih dokumenata kao katunari, po kojima se
se obično nazivali i katuni u okolini Dubrovnika. Jedan katun je obično sačinjavalo nekoliko
desetina vlaških domaćinstava – kletišta. Iz manastirskih povelja se vidi da su vlasi kao i
ostalo zavisno stanovništvo snosili izvesne terete za račun feudalnog gospodara, koji su
odgovarali njihovom zanimanju. Oni su raspoređivani na pojedina domaćinstva, na muške
glave, katune kao celine, a zavisili su od imovnog stanja pojedinca. Za korišćenje
manastirskih pašnjaka vlasi su plaćali travninu, koja je po starom pravnom običaju iznosila
dva ovna i dva jagnjeta, i sir i dinar, a po Dušanovom zakoniku od sto grla stoke po jedno. Na
svojim konjima su za potrebe prenosili so iz Primorja i to 40 kuća deset tovara, zatim žito,
vino, sir i drugo, pratili su igumana i manastirske službenike na putu i prenosili im stvari.
Imućniji vlasi su manastiru davali vunene pokrivače i klašnje, a siromašni i ćelatori su čuvali
manastirsku stoku i prerađivali vunu. Na nekim manastirskim vlastelinstvima se poimenično
navode katuni zaduženi za čuvanje određene vrste stoke.

Vlasi kojima je manastir dao zemlju na obradu, tj. sela, učestvovali su u pripremi sena, kao i
ostali manastirski ljudi, a uz to su bili dužni da jedan dan oru i uzorano požanju. To je bio rad
zamanicom, kad su svi sposobni izlazili na rabotu. Kao vlasnici konja i dobri poznavaoci
puteva, vlasi su bili glavni posrednici u trgovini između Primorja i unutrašnjosti Balkana,
prenoseći na svojim konjima robu dubrovačkih, srpskih i bosanskih preduzetnika, ponekad i
svoju.

MEROPAH – reč nepoznatog porekla, a služi kao naziv za pripadnika kategorije zavisnih
zemljoradnika, koji su opterećeni najvećim rabotama u proizvodnji žitarica za feudalne
gospodare. Baveći se zemljoradnjom kao osnovnim zanimanjem, meropsi su po pravilu
stanovnici sela. Pored rabota u proizvodnji žitarica, oni su bili još opterećeni mnogobrojnim
obavezama različitog sadržaja, koje se radi preglednosti mogu razvrstati u tri grupe: obaveze
prema crkvi; obaveze prema vladaru i državi; obaveze prema feudalnim gospodarima ili
gospodarima vlastelinstava.
Obaveze prema crkvi bile su najmanje i svodile su se na bir duhovni. Obaveze prema vladaru
i državi bile su različite. Meropsi su svojim radom omogućavali vlasteli i pronijarima da lično
učestvuju u vojnoj službi i da sa sobom povedu određen broj ratnika. Ta se obaveza kratko
nazivala vojska, ali je način njenog izvršavanja nepoznat. Vojnoj službi je bliska obaveza
gradozidanija, koja je teretila sve merophe. Uz sve to oni su morali godišnje da daju vladaru
soće, a od početka XV veka još i unče – letnje i zimske. Značajne obaveze bile su još i obrok,
pozob, provod i ponos. Neke od njihsu meropski izvršavali pojedinačno, zajedno sa selom, ili
celom župom.

Obaveze prema gospodarima seoskih naselja, odnosno prema gospodarima vlastelinstava su

najbrojnije i njaveće, a mogu se podeliti na rabote i danke. Pošto su gospodari mnogih
vlastelinstava po Srbiji raspolagali velikim površinama obradivog zemljišta, to su i njihove
potrebe za besplatnom radnom snagom bile velike. Meropsi kao zemljoradnici na crkvenim
posedima bili su dužni da za račun svojih gospodara uzoru deonicu zemljišta površine od 7,5
go 9 mati, da je zaseju žitaricama i da obave sve poljoprivredne radove od setve do žetve i
vršidbe. Preko toga morali su još da žanju žito tri dana i utroše približno toliko vremena u
pljevljenju i žitotrebljenju, odnosno u čišćenju žitarica od pleve i urodice. Meropsi su za svoje
gospodare pripremali seno obično tri dana, a bili su obavezni još da u toku godine obrađuju
deonicu vinograda površine od jednog mata. Po potrebi dovozili su gospodarima drva za
ogrev, luč za osvetljenje, a učestvovali su i u lovu i ribolovu. Svojim gospodarima obavezno
su davali desetak od pčela, kao i potrebne količine žitarica i hmelja za pravljenje piva, a
donosili su im nekoliko puta i poklone koji su bili obavezni. Gospodari su od svojih meropaha
mogli da zahtevaju i veće podanke, ali bi im zauzvrat smanjivali rabote, tako da je ukupan
teret obaveza bio približno jednak. Polovinom XIV veka, u doba donošenja Dušanovog
zakonika, nominirane su ukupne rabote meropaha na posedima pronijara i nekim crkvenim
vlastelinstvima, tako da su svedene na ukupno dva radna dana nedeljno, uz jedan dan
pripremanja sena i jedan dan rada u vinogradu. Pronijari su od potčinjenih meropaha dobijali
još i perperu carevu, odnosno soće. Prelaz na utvrđivanje i odmeravanje osnovnih rabota
radnim vremenom, a ne više površinom zemljišta, karakterističan je za drugu polovinu XIV
veka, ali se istovremeno prepliće sa raznim podancima, kao u oblasti braće Dragaš.

Vladar i feudalni gospodari imali su veliku korist od meropaha, što je uticalo na pojavu sve
čvršćeg vezivanja meropaha za zemlju sela u kojima su živeli, kao i za gospodare kojima su
potčinjeni. U tom cilju doneto je više zakonskih propisa, a primenjivana su i razna sredstva
prinude. Meropsi su slobodno raspolagali svojim deonicama zemljišta, uvek pod uslovom da
na njima bude rabotnika, koji će izvršavati sve predviđene obaveze, ali im je bilo zabranjeno
da napuštaju gospodare kojima su potčinjeni i sela u kojima su živeli. Oni nisu smeli ni da se
žene u vlahe, a ako bi se neko priženio, gospodar je mogao da vrati u selo. Meropsi nisu mogli
da promene zanimanje, ni društvenu kategoriju kojoj su pripadali, kao što to nisu mogle da
učine ni ostale kategorije zavisnih ljudi, ukoliko za tako nešto ne postoji posebno odobrenje.
Rad meropaha bio je dragocen i kao izvor prihoda feudalnim gospodarima, pa su ih zbog toga
otimali i primamljivali gospodari drugih vlastelinstava, što je zakon sprečavao i kažnjavao.
Bežanje meropaha sa vlastelinstva na vlastelinstvo zaustavljano je na razne načine, ali nije
iskorenjeno. Gospodari nisu smeli da zahtevaju od svojih meropaha ni veće rabote, niti veće
dažbine od zakonom predviđenih; ukoliko bi to učinili, meropsi bi imali pravo da se sude sa
gospodarem i da zahtevaju nadoknadu štete, što se po svoj prilici retko dešavalo.