Istorija Srba u ranom srednjem veku
UVOD - Vlast je preuzeo veliki župan Tihomir, rođeni brat Stefana Nemanje. Njihov otac bio je
- Jedini izvori za srpsku istoriju srednjeg veka su strani:
*Vizantijski izvori – povest o delima njihovih vladara, oni posmatraju stvari kroz oči
svojih vladara ali samo ako je car prinuđen da deluje.
*Srpski izvori (žitija – život svetaca) – stvaraju likove koji će biti uzori, izostavljaju se
negativne stvari, i iz njih se po pravilu može vrlo malo saznati.
Kombinacijom ovih izvora može se stvoriti kakva – takva slika o Srbiji u srednjem veku.
-Stefan Nemanja, prvi vladar iz dinastije Nemanjića je nastavio politiku svojih prethodnika.
XII vek je obeležen težnjom vladara da se oslobode od Vizantijske vlasti. Međutim, ova
borba bila je osuđena na neuspeh. Nemanja je nastavio sa ovom politikom, i za razliku od
svojih prethodnika, uspeo u tome. Njegov uspeh posledica je sreće.
- Godine 1180. Manojlo I Komnin umire. Bio je poslednji veliki vladar Vizantije. Od tada
ona kreće nizbrdo. Nemanja je to vešto iskoristio i krenuo u osvajanja. Ovo se smatra
prelomnim razdobljem. Iako je bio vešt, uspeh duguje delimično i sreći.
Položaj Srba u prethodnim vekovima
- Još od doseljavanja Slovena, Vizantija se našla u krizi. Srbija je tada shvatana kao
pogranična kneževina nad kojom je vizantijski car imao vlast. Ovde su lokalne aristokrate
bili namesnici (to su bili stratezi u ostatku carstva). Car je bio vrhovni arbitar.
- Srbija je tokom IX i X veka bila između dve zemlje koje su se borile za prevlast na
Balkanu – Vizantije i Bugarske. Od kraja XI veka Srbija se bori za samostalnost, samo što
je težište borbe bilo menjano. U to vreme Dukljom vladaju Stefan Vojislav, Mihailo i
Bodin. Tokom XI veka Duklja je imala vodeću ulogu u borbi protiv Vizantije. Nakon
Bodinove smrti Duklja opada i sve više jača Raška sa dinastijom Vukanovića. Vukan
ukazuje na buduće širenje, iz okoline Ibra, Lima i planinskih krajeva ka ravnicama –
Kosovo, Vardar, Morava...
- Tada, tokom XII veka, počinje i borba za prevlast između Ugarske i Vizantije. Ugarska je
osvojila Slavoniju, Hrvatsku, Dalmaciju, a krajem 30-tih godina XII veka i Bosnu, i ima
težnju da osvoji drugu stranu Save i Dunava. Srbija je računala na Ugarsku pomoć protiv
Vizantije. Sa vizantijske tačke gledišta, Srbi su samo buntovni podanici.
- U Srbiji se vlast delila među članovima porodice, među braćom – patrimonijalno
shvatanje države, država kao privatna svojina. Vizantijski car je to koristio, favorizovao je
neke članove porodice i na taj način podstakao sukob. Zato je Nemanji dao Dubočicu.
- Car Manojlo nije preduzimao veće mere protiv buntovnih susednih vladara.Izmenjao je
četvoricu braće. Veliki župan Desa, vrlo buntovan, pojavio se 60-tih godina XII veka. Desa
je 1163. bio pozvan na odgovornost kod cara i bio je zatočen. Nakon dve godine je pušten.
1165. je opet zatočen. O tome svedoči Nikita Honijat. Car Manojlo je tada pobesneo i dao
vlast drugom ogranku dinastije. Međutim, ne postoje dokazi za povezanost ove dve
dinastije.
1
Želmira Svetlik
Zavida. Sam Nemanja je rođen u Ribnici (dan.Podgorica), u Duklji koja je tada bila
katolička. Tu je kršten po katoličkim obredima, ali je kasnije kršten opet po pravoslvnim
običajima u Novom Pazaru. Imao je i brata Miroslava, koji je bio knez Zahumlja.
- Sporno je, šta je bio njihov otac. Ne zna se njegova uloga u državi, niti njegove veze sa
velikožupanskom porodicom. Postoji ideja da je bio sin velikog župana Vukana. Nije bio u
krvnom srodstvu sa vladarima Duklje i Bosne, jer je kasnije došlo do bračnih veza (npr.
ćerka kneza Miroslava i ban Kulin).
- Zavida je imao četvoricu sinova: Tihomir, Miroslav, Stracimir i Nemanja. Tihomirovo
ime, i to ne celo, se spominje jedino u crkvi Đurđevi stupovi kod Berana, koju je podigao
njegov sin Stefan Prvoslav. Tamo stoji samo –OMIR, pa je kasnije izabrano ime Tihomir.
- Nemanja je 1158/9 dobio na upravu četiri župe: Toplicu, Ibar, Rasinu i Reke. Manojlo I je
1163. bio u Nišu, i oduševljen Nemanjom, dao mu je Dubočicu (kod dan. Leskovca).
Dugovao mu je vazalnu vernost i pravo na upravljanje njome imao je samo on. Miroslav je
vladao Humskom zemljom (između Dubrovnika i Neretve), a Stracimir tokom Zapadne
Morave. On je podigao i crkvu u Čačku.
- Braća su zajedno donosila odluke ali uz saglasnost velikog župana. Nemanja je navukao
gnev ostale braće zbog vođenja samostalne politike, ktitorske delatnosti ali i zbog
poverenja koje mu je vizantijski car ukazao. Podigao je crkvu Sv. Bogorodice i crkvu Sv.
Nikole.
- Braća su nakon toga Nemanju zatočila u pećinu. Oslobodio se navodno uz pomoć
Sv.Đorđa (kasnije podiže Đurđeve stupove u Novom Pazaru). Ustvari oslobodile su ga
pristalice ili vizantijski car. Nakon što je pobegao, zaratio je protiv ostale braće, i oni su
1166. pobegli u Vizantiju. Nemanja je tada postao veliki župan uz carev blagoslov.
- Braća su posle dobila vojnu pomoć od Vizantije i došlo je do bitke kod Pantina 1168. u
blizini Zvečana, na Sitnici. Tada je poginuo Tihomir koji se udavio u reci. Nemanja je
pobedio ali je sada na njega krenuo i sam car. Morao je da mu se prikloni. Car mu je
oprostio i Nemanja je konačno učvrstio na prestolu.
- Kršten je u Petrovoj crkvi u Novom Pazaru.
Dobijanje autokefalnosti 01. 03. 2012.
- Reč Srbija – grčkog porekla. U srednjem veku korišćen je termin „srpske zemlje“.
- 1018 – slom Samuilovog carstva. Podvučena linija između Rima i Carigrada, zapadne i
istočne crkve. Od velike Ohridske arhiepiskopije najzapadnije su bile episkopije Sirmijum,
Ras i Prizren. Linija koju je uspostavio Vasilije II, biće promenjena tek 1219.
- Split, Dubrovnik i Bar su pripadali katoličkoj crkvi. Kraljevstva Srbije, Travunije i
Zahumlja su prvo pripadali Dubrovniku. Kasnije je nadležnost srpskog kneza u Bosni.
- Uzroci Savinog odlaska u Nikeju jesu zaokruživanje samostalnog položaja i suvereniteta,
kanonizacija S.Nemanje koja je bila neophodna za osamostaljenje. To je bilo moguće tek
od 1204. nakon što je Vizantija nestala. Srpski narod bio je mlad hrišćanski narod. Nisu
Istorija Srba u ranom srednjem veku
imali svoje svece (Izuzev Jovana Vladimira Dukljanskog, koji je imao više lokalni
karakter). Simeon je predstavljao prvog sveca u hrišćanskom pantenonu.
- Jedan od uzroka je i osnivanje Hilandara na Svetoj gori, jedno od najuglednijih mesta
zapadnog hrišćanstva. Predstavljao je deo međunarodne monaške zajednica (Romeji, Rusi,
Gruzijci, Bugari) = na tom mestu manastire su imali i drugi narodi. Obnavljanje Hilandara
bio je važan korak za dobijanje nezavisnosti.
- Umesto Vizantije nastao je čitav splet novih država. Dva glavna centra istočnog
hrišćanstva nalaze se u:
*Nikeji – nastavljač vizantijske patrijaršije
*Ohridska arhiepiskopija – nju je osnovao Vasilije II 1018/19, i on je postavljao
arhiepiskope. Čitava teritorija Srbije pripadala je Ohridskoj arhiepiskopiji.
- Sava se i pored toga obratio vaseljenskom patrijarhu u Nikeji. Ohridski arhiepiskop ne bi
bio voljan da odvoji deo svoje teritroije. Bio je voljan da eventualno postavi Savu za
episkopa Raške episkopije, čije je sedište bilo u crkvi sv.Petra i Pavla u Rasu.
- Odlazi u Nikeju. Pre toga posetio je Svetu goru i stigao u Nikeju 1219 (podaci se nalaze u
njegovim žitijima). Verovatno su ovome prethodili dogovori dve strane. Došavši u Nikeju
(car Teodor I Laskaris, patrijarh Manojlo Saranten) prvo se obratio caru, jer patrijarh samo
sproodi njegovu ulogu. Tražio je dozvolu za osnivanje i car je bez mnogo okolišanja
pristao, ali je tražio da jedino Sava bude arhiepiskop (on se u početku kolebao).
Autokefalnost nije bila potpuna. Car je dao uslov da se prilikom službe prvo pominje ime
vaseljenskog patrijarha, pa tek onda srpskog arhiepiskopa. Takođe, Domentijan kaže da je
Sava kada se vraćao nazad, shvatio da će biti jako nezgodno da svaki sledeći arhiepiskop
dolazi po posvećenje u Carigrad. Car je zatim odredio da arhiepiskopa bira sabor srpskih
arhiereja (episkopa) = u tome se sastoji srž autokefalnosti! To je bio najvažniji, prvi korak.
- Po povratku se uputio na Sv.goru i tu izabrao ljude koji će ući u crkvu. Zatim odlazi u
Solun (man.Filokal) i tu je izvršio redakciju Nomokanona – zakonopravilo! Sastavljen je
tako da odgovara mladoj, novoosnovanoj crkvi. Doneo je i Sinodikt pravoslavlja – koje će
se jeresi nabrojati prilikom čina ispovedanja pravoslavlja.
- Centar je bila Žiča, iako tada još uvek ne dovršena (manastir nije bio oslikan). Sava je
zajedno sa vladarem izgradio mrežu episkopija. Neke su cele spadale u granice srpske
države, neke samo u delovima. Za episkope je odredio učenike koje je poveo sa sobom sa
sv.gore. 3stare: *Prizren (sv.Bogorodica Ljeviška u Prizrenu)
*Lipljan (sv. Bogorodica Lipljanska – današnja Gračanica)
*Ras (crkva sv.Petra i Pavla u Rasu)
*Zahumska (Ston, kasnije crkva sv.Petra i Pavla u Bjelom polju)
*Zetska (sv.Mihailo na prevlaci u Boki Kotorskoj)
*Moravička (sv.Ahilej u Arilju)
*Dabarska (sv.Nikola u banji Pribojskoj)
*Žička (ona je i eparhija)
*Budimljanska (Đurđevi stupovi u Beranima)
*Hvostanska (sv.Bogorodica Hvostanska)
*Toplička (man.sv. Nikole kod Kuršumlije)
2
Želmira Svetlik
Žiča je krajem XIII veka razorena, ali će ubrzo biti obnovljena, i ona će i dalje služiti kao
rezidencija poglavara srpske crkve.
Kralj Radoslav 08. 03.
2012.
- Sin Stefana Prvovenčanog. Za vreme njegove vladavine nije se desilo ništa značajnije,
niti je na neki način doprineo državi, ali nije učinio ni ništa negativno. Još za vreme očeve
vladavine postao je njegov savladar. Po majci je bio potomak carske porodice iz braka
Stefana i Jevdokije.
- U manastiru Žiča postoje dve povelje zapisane na zidu (S.Prvovenčanog i Radoslava) gde
se govori da je otac odredio Radoslava da vlada državom. Dobio je status
prestolonaslednika ali ne i savladara.
- Stefan je krajem svog živoa bio jako bolestan. Sava se tu uvek pojavljuje kao čudotvorac.
Vrlo je verovatno da se te bolesti pominju kako bi se istaklo Savino čudotvorstvo a nisu
stvarni pokazatelj problema S.Prvovenčanog.
- 3 odluke kotorskih veća (1221 (2), 1227). 1221 Stefan Nemanjić je još bio živ i bio je
vladar, pa su neki naučnici smatrali da je to pokazatelj da je odredio Radoslava za
savladara.
- Radoslav je od oca dobio Duklju i uzeo dukljansku titulu. Bio je to početak čvršćeg
vezivanja Duklje za Rašku, koje je sprovedeno u vreme Uroša, ali već sada su postavljene
osnove.
- Radoslav je bio oženjen Anom, ćerkom epirskog vladara Teodora I Anđela. Suparništvo
između Nikeje i Epira oko vizantijskog nasleđa. Ova ženidba se vremenski poklapa sa
Savinom misijom u Nikeji. Međutim, Savino posvećenje prethodilo je venčanju. U vreme
kada je brak zaključen, moguće da vesti iz Nikeje još uvek nisu stigle (pošto vesti u
srednjem veku putuju sporo). Mada, Teodorov cilj bio je ići što više na istok. Već 1217 .
zarobio je Petra Kurtenea. Poveo je akcije ka istoku, 1224. osvojio Solun a posle je i
krunisan. Morao je za ovakve akcije da ima sigurne svoje severne granice, pa je možda
zato Srbiji progledao kroz prste.
- Ovom braku postojala je i kanonska prepreka, kao i za dva prethodna braka koja nisu
sklopljena. Dimitrije Homatin nije mogao da opravda ovaj brak, pa ga ne pominje, ali zbog
samog cara brak je sklopljen. Pisao je Savi uvredljiva pisma jer se obratio Nikeji a ne
Ohridskoj arhiepiskopiji. Sava je do tada bio potčinjen Oh.arhiepiskopiji i Homatin govori
da bi ga on postavio za episkopa da za to nije postojala nikakva prepreka.
- Reakcija Dimitrija Homatina ostala je usamljena, nije povukla nikakvu akciju za sobom
što pokazuje koliko je Teodoru bilo bitno da ima mir na svojim sverenim granicama.
- Rezime: Za vreme očeve vladavine postavljeni temelji za Radoslavljevu samostalnu
vladavinu. Određen je za prestolonaslednika, jer je bio najstariji a na sve to bio je i
vizantijski zet. Vežbao se vladajući Dukljom. 1227/8. smena na prestolu, Radoslav
nasleđuje svog oca Stefana Prvovenčanog. Sava ga je krunisao. Malo šta se zna o njegovoj
Istorija Srba u ranom srednjem veku
samostalnoj vladavini. Isticano je da je bio grkofil, za šta međutim i nema puno dokaza.
Elementi kojima se dokazuje njegovo grkofilstvo:
*majčino poreklo, međutim ona nije mogla ostaviti veliki uticaj na njega, jer je vrlo
kratko boravila u Srbiji (9-10 godina).
*ženin uticaj, ali tada je već bio odrastao čovek, tako da to nije bilo moguće u tolikoj
meri.
*majčino poreklo bilo je presudno, time se ponosio. Potčinjenost Teodoru I bilo je
posledica Stefanove vladavine. Spoljno – političku orijentaciju nasledio je od oca. Za
Teodora Srbija je bila sporedna. Nema potrebe sa Teodor vrši uticaj na dešavanja u Srbiji.
- Oko vizantijskog nasledstva i obnavljanja Carigrada, ljuti protivnici, koji su se
sukobljavali bili su:
*Teodor I Anđeo (epirska despotovina) – nasledio je osnivača Mihaila I Anđela, a
Teodora I je nasledio brat Manojlo.
*Jovan II Asen (Bugarska)
*Jovan III Vatac (Nikejsko carstvo) – nasledio je osnivača Teodora Laskarisa.
Odredili su dešavanja na Balkanu. Nesloga protivnika produžila je život latinskom carstvu.
-1230.bitka na Klokotnici. Vojska Teodora I Anđela doživela je poraz. Pobeda kod
Klokotnice podigla je moć i ugled bugarskog cara. Srušena je nadmoć Epira. Međutim
najveću korist je izvukla Nikeja , čiji je car Jovan III Vatac zadržao stav opreznog
isčekivanja. Na kraju Bugarska i Nikeja su se sporazumeli 1235. u Galipolju.
*grčki natpisi na novcu (Radoslavljev novac je prvi poznati), ali to nije odraz njegove
opčinjenosti grčkom kulturom. Slike i predstave preuzete su iz epirske praxe. Solunski
novac je imitiran jer su grčki majstoridovedeni, a do tada se novac nije kovao.
- Radoslav se za crkveno pitanje obraćao Ohridskoj arhiepiskopiji. Međutim, u novije
vreme dokazano da su pojedina pisma falsifikati (da bi se Srbija vezala za Ohrid). Zbog
toga je Savino putovanje na istok predstavljeno kao da se Sava uvredio i zbog toga, u
nastupu gneva otišao na putovanje, što je potpuno pogrešno tumačenje. Sava je napustio
Srbiju 1229. ali ne zbog toga. Sava i Radoslav su bili u dobrim odnosima, Sava je čak i
krunisao Radoslava.
- Radoslavljeva zadužbina – Spoljna priprata.
- Krajem 1233, početkom 1234 dolazi do prevrata. On se tumači gubitkom oslonca
Radoslava na Epir, Teodora I, zbog njegovog poraza na Klokotnici. Međutim, ne može se
tačno utvrditi šta stoji iza toga. Poraz na Klokotnici bio je dosta pre samog prevrata.
- Radoslav i Ana zatim beže u Dubrovnik. Izdao je povelju Dubrovčanima februara 1234.
Zatim odlaze na jug, do Drača, gde je njegova žena uspostavila nedoličnu vezu. Zbog
bojazni za svoj život vratio se u Srbiju i zamonašio (Jovan) i umro je u Studenici. Postoji
mogućnost da se i Ana vratila i da je priča o ljubavnoj vezi sa nekim u Draču netačna ili
preterana.
3
Želmira Svetlik
Kralj Vladislav 15. 03. 2012.
-Došao je na vlast prvih meseci 1234. godine. Teodosije tvrdi da je Sava bio nezadovoljan
smenom na prestolu ali da je pristao da Vladislava kruniše, jer je to bila „božja volja“. Tada
je grčki uticaj zamenjen bugarskim. Uticaj je učvršćen bračnim vezama. Jovan II Asen je
želeo da se osigura sa te strane. Ni Radoslav, ni Vladislav nisu uzimali učešća oko sukoba u
Carigradu – nisu imali interesa, niti su bili nečiji saveznici.
- Nakon bitke na Klokotnici, Epirska država ispada iz trke. Država se tada podelila:
*Epir – Mihailo II
*Solun – Manojlo (brat Teodora I Anđela)
Bugarski car je Teodora I Anđela nakon poraza zarobio, oslepio i na kraju pustio. Nasledio
ga je brat Manojlo, ali je on bio samo bleda senka Teodorove sile. Iako oslepljen dolazi u
Solun, zbacuje Manojla i na presto postavlja sina Jovana, ali je stvarna vlast bila u rukama
Teodora.
-1235. sporazum u Galipolju – ćerka Jovana II Asena, Jelena, udala se za Teodora II
Laskarisa, prestolonaslednika u Nikeji. Uslov da se bugarskoj crkvi prizna status
patrijaršije. Ovaj savez doveo je do zajedničke opsade Carigrada 1236/7. Carigrad je spasla
činjenica sa je Jovan II Asen shvatio da će od osvajanja koristi imati samo Nikeja (Jovan
III Vatac, otac Teodora II). Odlučio da prekine ovaj savez i sklopi novi sa latinskim
carstvom.
-1237. Trnovo je zahvatila epidemija (prestonica Bugarske). Jovan II Asen jako pogođen
zbog smrti žene, naslednika, patrijarha. Povukao se sa opsade Curulona. Prelazi na
defanzivnu politiku i povlači se u sebe. Već tada se nagoveštava Mongolska najezda –
nadolazeća opasnost, vladari svesni. Bugarski vladar tada krenuo da se izmiri sa Ugrima.
1241 – umire Jovan II Asen.
- Nikejski car zapao u nevolje. Preduzeo je pohod na Solun (1242). Tu je uz pomoć slepog
Teodora I Anđela vladao njegov sin Jovan. Nije naišao na jači otpor ali odustaje zbog
mongolske najezde i sklapa mir sa solunskim vladarem. Jovan se tada odrekao carske titule
i zadovoljio se titulom despota.
- Bugari nemaju interesovanja za Srbiju jer su odnosi mirni zbog braka Vladislava i
Beloslave. Sava se pomirio sa ovom smenom na prestolu i krunisao Vladislava. Sava je
navodno i na svoje drugo putovanje otišao ljut zbog smene na prestolu, što naravno nije
tačno. Sava je ustoličio svog naslednika Arsenija i abdicirao. Odlazi na istok na
hodočasničko putovanje. Posetio je sveta mesta, vratio se preko Bugarske i posetio Jovana
II Asena (1235/6) i boravio je u Trnovu. Razboleo se i zamolio da ga puste. Preminuo je
februara 1236. Sahranjen je u Trnovu. Vladislav nije želeo da njegove mošti ostanu u
Bugarskoj i zato je slao poslanstva tražeći mošti što ovaj nije hteo da učini. Nakon toga
odlazi sam u Bugarsku. Car se složio ali ne i ljudi oko cara, tako da je Vladislav bio
primoran da bukvalno „ukrade“ mošti, odnosno iznese ih noću dok niko ne vidi. Vratio se u
Srbiju u žurbi i tajno. Savu je zatim sahranio u svojoj zadužbini Mileševi. Na taj način
podigao joj je ugled.
Istorija Srba u ranom srednjem veku
- Mileševu je podigao u župi Crna stena, u Polimlju, današnje Prijepolje, za vreme
vladavine Stefana Prvovenčanog, dok još nije ni bilo u planu da bude vladar i nasledi
presto. Tada je bio samo običan princ.
Uroš I 22. 03.
2012.
- Postoji više izvora u odnosu na izvore koji se odnose na vladavine njegove braće.
- Od Uroševog dolaska na vlast, u Srbiju dolaze Sasi. Prvi njihov centar – Brkovo, kod
današnjeg Mojkovca. To je doprinelo razvoju trgovine, naročito sa Kotorom, a viškovi ruda
se izvoze.
- Za Srbiju značajan spor Bara i Dubrovnika, oko crkvenog pitanja, koji je počeo još u XI
veku i potrajao je jako dugo, do sredine XIII veka. I jedna i druga strana je falsifikovala
veliki broj povelja, kojima su dokazivali da imaju pravo na viši crkveni rang. Pokušavali su
da svoj crkveni rang projektuju što dalje u prošlost. Dubrovčani su izgotovili čitav niz
papskih bula, koje su im navodno izdavane. Navodno, još od VIII veka polažu pravo na
rang arhiepiskopije. Na osnovu toga polagali su pravo na Srbiju, Travuniju i Zahumlje, kao
i episkopije na južnoj Jadranskoj obali.
- Barska argumentacija bila je vrlo slična Dubrovačkoj, ali ne seže toliko daleko u prošlost.
Starešina barske arhiepiskopije je smatrao da Dubrovnik treba da bude potčinjen Splitu.
- Značajne 2 papske bule:
*iz 1067. – koja je falsifikat
*iz 1089. – koju je izdao antipapa Kliment III Vibert, i ona je autentična.
Bar na osnovu nje ima pravo na sve ono na šta i Dubrovnik polaže pravo u svojim
falsifikovanim poveljama. Dubrovnik je rang arhiepiskopije stekao tek sredinom XII veka,
što bi značilo da Bar ima veća prava. Međutim, Bar je sredinom XII veka izgubio pravo
nadbiskupa.
- Povelja iz 1167. - dubrovačkoj arhiepiskopiji papa potvrdio oblasti u falsifikovanim
poveljama. Ovde se govori da od nekadašnje Srbije, samo Bosna priznaje vlast
dubrovačkoj arhiepiskopiji – to pokazuje da su Srbija i Bosna bile jedna celina ( „Drina
odvaja Bosnu od OSTALE Srbije“ – Kinam).
- Nakon niza sukoba, na saboru 1199, između ostalog, bilo je pretresano i ovo pitanje. Tada
je barski episkop Jovan postao arhiepiskop, nakon nekoliko decenija. To je odgovaralo i
Vukanu. Dubrovčani nisu bili spremni da prihvate ovu odluku, jer su neke teritorije
Dubrovnika, sada spadale u nadležnost Barske arhiepiskopije.
- Iz tog razloga, Dubrovčani 1214. odlaze u Bar. Bili su kamenovani. Naredne 1215. održan
je Lateranski sabor, Dubrovnik se tada požalio i iskritikovao papu Inoćentija .
- 1234. dubrovački arhiepiskop uputio tužbu papi.
- 1242. situacija se okreće u korist Dobrovčana.
- 1247. barska stolica ostaje upražnjena. Tada je dubrovački arhiepiskop smatrao da ima
pravo da imenuje novog poglavara, u rangu episkopa. Delegacija Dubrovnika stiže u Bar.
Tražili su da se sastanu sa barskim arhiđakonom. On se u tom trenutku nalazio na misi, i
odbio je da ih primi, pošto su ovi tražili da se on pozove. Nakon što su ga zvali još
4
Želmira Svetlik
nekoliko puta, on je svaki put pronalazio izgovor, i odbijao da primi dubrovačke poslanike.
Pošto se arhiđakon nije odazvao, Dubrovčani su zatražili da se pismo dubrovačkog
arhiepiskopa svakako pročita. Bar nije želeo da poštuje odluke koje su se nalazile u pismu.
- Barani su zatim sami izabrali svog arhiepiskopa, i podneli svoj izbor na odobavanje papi.
On njihov izbor nije potvrdio, već im je sam postavio starešinu, jednog franjevca koga je
proglasio za arhiepiskopa. Novi arhiepiskop je bio pomirljiv čovek, spreman na
kompromise, i najpre je svratio u Dubrovnik, predlagajući im dogovor. Predlagao je da se
nađu na neutralnom mestu, donesu sve svoje potvrde koje imaju, povelje, i da nakon 4
meseca podnesu slučaj papi na arbitražu.
- Dubrovčani su zatim napali barskog arhiepiskopa, napali njegovu lađu na moru, i bacili
ga u tamnicu na 17 dana. Barani su zatim bacili anatemu na Dubrovnik, što ove nije mnogo
pogodilo.
- 1252. obe strane dolaze kod pape u Peruđu i donose svoje povelje na uvid. Papa tada
odlazi u Dubrovnik da bi ispitao svedoke u vezi njihovog napada na barskog arhiepiskopa.
- Srpski kralj Uroš je bio krajnje neraspoložen prema Dubrovniku, strasno je podržavao
Barane. Tada je došlo i do I srpsko – dubrovačkog rata za vreme kralja Uroša, u julu
1252. Rat je trajao mesec dana i Uroš je tada Dobrovniku opustošio celu okolinu grada.
Nakon toga izdao je povelju Dobrovčanima.
- 1. avgusta umire barski arhiepiskop i novog je opet imenovao papa.
- Dubrovnik je zatim sklopio savez sa Bugarima (Jovan II Asen) 1253. Bugari su nakon
toga prodrli u Srbiju ali nisu naneli nikakvu štetu, niti uzdrmali položaj srpskog kralja.
- Pošto im ovaj savez nije doneo nikakvu korist, Dubrovčani traže savez sa Radoslavom
(ne kralj, već neki tamo član vladajuće porodice, koji je vladao nekom oblašću), međutim
ni na ovoj strani nisu postigli ništa.
- 1254. ratne operacije su obustavljene. Tada su i trgovinski odnosi vraćeni na staro, što je
Srbiji bilo vrlo značajno. Stanje je bilo popravljeno.
- Te godine je papa opet imenovao novog barskog arhiepiskopa. Cela parnica se ugasila jer
su Dubrovčani shvatili da neće moći da postignu ništa. 1247. i Bosna izlazi iz okvira
dubrovačke arhiepiskopije, i stavljena je pod vlast galočkog arhiepiskopa. Dubrovnik je
tada izgubio sve posede nad kojima je imao vlast. Kotor se nalazio pod Barijem.
- 1255 sukob je bio definitivno okončan.
- 1275 kralj Uroš još jednom kreće na Dubrovnik, i opet im pustoši okolinu. Sukob je
trajao kratko, i stanje je bilo vraćeno na staro. Kralj da bi mogao da zauzme Dubrovnik,
neophodna mu je bila flota, a on je nije imao uopšte. Ekonomski interesi su nagnali obe
strane na sporazum.
= Kralj Uroš I je vatreno podržavao Bar u ovom sukobu i bio je spreman čak da napadne
sam Dubrovnik, iako je znao da mu to ne može donesti ništa, Dubrovnik je imao jake,
visoke zidine i mogao je vrlo dugo da bude pod opsadom. Sam kralj nije imao nikakvog
interesa da sagradi flotu. U njegovom interesu bila je jedino trgovina, tako da se odlučio za
dobre odnose sa Dubrovnikom.
Bar se nalazio u srpskoj državi, i imao je najviši crkveni rang – arhiepiskopija. Uroš se
zalaga
Istorija Srba u ranom srednjem veku
o da crkveni položaj srpske države bude što veći i upravo zato je podržavao Bar jer je on
svojim statusom dizao i ugled cele države. U svojim granicama imao bi jednog
arhiepiskopa. Honor regni – crkveni rang države – motiv kraljeve podrške Baru!
Kralj Uroš i Ugarska 29. 03. 2012.
- Odnos između Srbije i Ugarske prešao je put od vazalstva do otvorenog rata. Srbija je bila
deo ugarske krune, vazal ugarskog kralja. Za vreme Uroševe vladavine Ugarska je prešla
od opustošenosti nakon Mongolske najezde, pa do obnove. Vladala je samovolja velikaša.
Bela IV je uspeo da izbegne zarobljavanje nakon najezde i vratio se u zemlju. Ova najezda
smatra se jednom od najvećih katastrofa koje su zadesile Ugarsku. Bela je nakon toga
nastojao da postavi odbranu da se nešto slično nikad više ne bi desilo.
- Ugarska je imala jako malo prirodno branjenih utvrđenja, zbog toga je Bela započeo sa
izgradnjom kamenih utvrđenja. Utvrđenja su pre svega podizana na istoku (Transilvanija) i
na Dunavu. Bela je podsticao velikaše i gradove (a zatim ih je proglašavao za slobodne
kraljevske gradove) da grade utvrđenja na svojim teritorijama. Ipak, pokazalo se da je
njegov strah bio preteran, jer Mongoli više nikad neće postati pretnja Ugarskoj. To
masovno podizanje utvrđenja dovelo je do toga da velikaši vode samostalnu politiku,
branili su se utvrđenjima = pozitivna mera donela je negativne posledice. 40-tih, 50-tih
godina Ugarska je bila jaka zemlja, Bela IV je sprovodio centralnu vlast i nastojao da se
zaštiti tako što je gradio pogranična utvrđenja i nastojao da se opkoli prijateljskim,
savezničkim zemljama.
- Granične banovine, pogranične provincije (krajišta), koje su takođe imale ulogu zaštite:
*severinski Banat (na istoku)
*srebrenička, usorska banovina
*mačvanska (ključna za odnose tokom celog srednjeg veka)
*kučevsko – braničevska banovina
*vidinska banovina (nakon što Stefan, najstariji Belin sin, osvaja Vidin na Dunavu, tada
se u ugarsku krunu unosi i „kralj Bugarske“)
*severinska banovina
- Bela je pokušao da učvrsti vlast sklapanjem brakova:
*svoju ćerku Anu udao je za galicijskog kneza Rastislava Mihailoviča, i dao im je na
upravu Mačvu.
*svoju drugu ćerku Konstanciju udao je za sina Danila Romanoviča, Lava
*sa Otokarem II Pšemislovićem (Češka) je bio u lošim odnosima zbog Štajerske, i
njihov odnos prešao je put od otvorenog rata do sporazuma. Prvobitni plan bio je da mu
Bela da ruku svoje kćeri Margarite, ali je ona odlučila da ode u manastir, tako da mu je za
ženu dao svoju unuku, ćerku Rastislava Mihailoviča i njegove ćerke Ane.
- Tada sa na granicama Ugarske pojavljuju i Kumani, koji su bili u neprijateljskim
odnosima sa Tatarima. Potražili su oslonac u ugarskom kralju koji ih je primio. Tatari su
tražili da im se Kumani izruče, ali pošto je kralj Bela IV to odbio, i Tatari su ga napali.
Tokom mongolske najezde oni su se razbežali, ali nakon što se najezda završila i kralj se
5
Želmira Svetlik
vratio u zemlju, ponudio im je da se vrate nazad u Ugarsku. I od tada bili su mu jako verni i
odani. Svog sina Stefana V, oženio je ćerkom kumanskog vladara Sajana.
- Bela IV nije ostao upamćen kao sposoban vladar na bojnom polju, ali svakako u spoljnoj
politici. Srbija se u to vreme dodirivala sa Ugarskom u dve tačke:
*na severu – Mačva
*na zapadu – Neretva
Humski knez Andrija je bio verni vazal ugarskog kralja, i protivnik kralja Uroša, što se
pokazalo i tokom rata sa Dubrovnikom. Ključno mesto sukobljavanja Ugarske i Srbije bila
je Mačva. Ona je bila vrlo važna za Ugarsku, kako zbog načina na koji je došla pod njihovu
vlast, tako i zbog pravnog položaja koji je imala: Smrt Manojla Komnina izazvala je lanac
građanskih ratova, koji su kulminirali normanskom najezdom. Kralj Bela III istupao je kao
zaštitnik maloletnog cara Aleksija II Komnina. Iskoristio je carevu smrt i krenuo u
osvajanja. Kada je 1185. na vlast došao Isak II Anđeo, odnosi su se popravili, i dva vladara
su se orodila. Bela III mu je dao ruku svoje ćerke Margarite (koja će u Vizantiji nositi ime
Marija) i kao miraz dao mu je prethodno osvojene pogranične gradove: Beograd,
Braničevo, Mačvu = „Margaritin miraz“. Međutim, nije tačno utvrđeno kada su ovi gradovi
vraćeni. Nekoliko godina nakon pada Vizantije, Margarita se vratila u Ugarsku i miraz joj
je bio vraćen, tako da je vladala Sremom (Srem u srednjem veku nije ista oblast kao što je
danas). Nakon njene smrti, ta oblast je svedena samo na Mačvu, kojom su upravljali njeni
sinovi. Tu oblast je zatim Bela IV dao svom zetu Rastislavu Mihailoviču. Ona će i nadalje
biti davana na upravu najbližim srodnicima.
-Pojam „SREM“ bio je širi nego što je danas. Nazivao se još i „sremsko ostrvo“ jer je sa tri
strane bio oivičen vodenim tokovima Drine, Save i Kolubare. Prostirao se i na današnju
zapadnu Srbiju. Naziv Srema potekao je od Sirmijuma, kao najvećeg grada ove oblasti. Tu
se nalatila sremska episkopija, potčinjena Carigradu. Osnovana je u drugoj polovini X
veka. Centar je bio u današnjoj Mačvanskoj Mitrovici. Tu se nalazila crkva posvećena
sv.Irineju. Nakon pada Samuilove države, tu je osnovana tema Sirmijum. Do 1071. čitav
pravi Srem nalazio se u rukama Mađara. Duhovna vlast sremskog episkopa ostaje na
teritoriji današnje Mačve. Ova eparhija se polako gasila. U XIII veku, 1329-1330,
osnovana je nova sremska biskupija. Traženo je da se ona osnuje radi pokrštavanja
šizmatika. Njene granice bile su neodređene i delovala je u današnjoj Mačvi. Imala je pre
svega misionarsku ulogu. Sremski episkop je tražio od pape novo mesto za osnivanje crkve
– katolička katedrala u Mačvanskoj Mitrovici (1247), jer je staro mesto stradalo zbog
mongolske najezde.
Sava nije granica Srema! Ona predstavlja osu Srema, i deli ga:
*Ovostrani
*Onostrani, gledano iz perspektive Ugarske.
Tokom druge polovine XIII veka, naziv Srem se polako gubi, i zamenjuje ga naziv Mačva.
- Uroš je pomogao ugarskom kralju dok je ratovao protiv češkog kralja, tada su njihovi
odnosi još uvek bili dobri. Već 1267/8. Uroš je odlučio da napadne oblast Mačve i da je
pripoji svojoj državi. Ugarski kralj zbog toga šalje vojsku i zarobljava srpskog kralja. Uroš
je svoju slobodu morao da otkupi. Glavni uslov bio je da se odredi redosled nasleđivanja.
Istorija Srba u ranom srednjem veku
Tada je Urošev najstariji sin Dragutin oženjen Katalinom. Suština je da je novi zet stekao
pravo nasleđivanja prestola i dobio titulu „mladog kralja“, i na taj način ugarski kralj se
osigurao, i sprečene su moguće borbe oko prestola. Unapred je određen prestolonaslednik i
savladar, trebalo bi da dobije i deo državne teritorije, i na taj način se zasnuje „država u
državi“ koja bi imala veliki stepen samostalnosti.
- U Srbiji ova ustanova nije imala sve odlike, nije se pretvorila u pravu vladarsku titulu, jer
Dragutin nije dobio državnu teritoriju. Ne zna se tačno kada je brak sklopljen, da li pre ili
posle zarobljavanja. Nakon što se Uroš oslobodio, pogazio je svoje obećanje. Podatke o
njemu nalazimo u Dragutinovom žitiju koje je napisao arhiepiskop Danilo.
- Belu je nasledio njegov sin Stefan V. Uroš je i dalje odbijao da Dragutinovi da deo
državne teritorije iako ga je Dragutin u više navrata molio da ispuni obećanje dato
ugarskom kralju. Uroš je i pored toga nastojao da sve drži u svojim rukama.
- Stefana V je nasledio Urošev šurak, Ladislav IV Kumanac. Dragutin se tada obratio za
pomoć Ugarskoj. Dobio je vojnu pomoć, odrede Ugara i Kumana. Porazio je svog oca u
zemlji zvanoj Gacko, i preuzeo presto.
- Kralj Uroš umire 1277 u Humskoj zemlji. Sahranjen je u Sopoćanima, svojoj zadužbini,
kod Novog Pazara. Uroševa nesmotrena akcija donela je promene u Srbiji – uvedena je
titula mladog kralja, koja ipak nikada nije primenjivana dosledno.
Kralj Uroš i Vizantja 05.04.2012.
-Pravci spoljne politike: ka jugozapadu (primorje, odnosi sa Dubrovnikom)
ka severu (Ugarska, Mačva, zapadna Srbija)
oblasti nekadašnjeg vizantijskog carstva
- Kralj Uroš je bio svedok vrlo važnih događaja koji su se odigrali, i od 60-tih godina
morao je da balansira između Ugarske i Vizantije. Nije imao neposrednih interesa na
vizantijskom tlu, da pomaže neku od strana ili se i sam bori. Želeo je samo da se okoristi
od njihovih međusobnih sukoba i osigura se od njihovog napada. Sukob Nikeje, Epira i
Bugarske odrazio se i na Srbiju.
- Do početka 40-tih godina situacija se iskristalisala, smanjio se broj pretendenata na
vizantijsko nasleđe. Jedini ko je mogao da osvoji Carigrad bila je Nikeja (Jovan III Vatac).
Svoje strpljenje sada je želeo da naplati teritorijalnim proširenjima. Epir je u međuvremenu
bio podeljen na dve države. U Bugarskoj je vladala kriza, unutrašnje borbe, smene
maloletnih vladara. Došlo je i do nove najezde Mongola 1242. godine. Nikejski car nije
ništa izgubio, jer su njegovi posedi bili pošteđeni.
- 1242. sklopljen je mir između Bugarske i Nikeje. Jovan, sin oslepljenog cara Teodora I,
odrekao se carskih znakova i zakleo na vernost Jovanu III Vatacu. Kada je 1244. umro
despot Jovan Anđeo, nikejski car se pripremao da ukloni i njegovog naslednika u Solunu
Dimitrija. Međutim, tada mu je stigla vest da je umro njegov saveznik, bugarski car
Kaliman (1246). Jovan III Vatac je iskoristio priliku i zauzeo bugarske pogranične tvrđave i
gradove u Makedoniji. Na taj način Nikeja je postala i EU gospodar i počela je da se
6
Želmira Svetlik
graniči sa Srbijom. Te godine Jovan III Vatac prinudio je na predaju i Solun, gde je vladao
Dimitrije. Građani nezadovoljni njegovom vladavinom, sami su otvorili Jovanu vrata.
- Epir koji se još pre desetak godina odvojio od Soluna, zadržao je svoju samostalnost pod
upravom despota Mihaila II, vanbračnog sina Mihaila I Anđela. Da bi izbegao dalje zaplete
Jovan III Vatac je verio svoju unuku Mariju sa Mihailovim sinom Nićiforom (1249).
Međutim, po nagovoru Teodora I Anđela, Mihailo II je prekršio sporazum, i zaposeo više
gradova od Nikejskog cara. Rat se završio njegovim porazom a gradove je morao da vrati.
- Jovana III Vataca (1254) nasledio je njegov sin, vrlo sposoban ali dosta bolestan, Teodor
II Laskaris. Vladao je samo 4 godine. Bio je ogorčeni neprijatelj vizantijske
zemljoposedničke aristokratije. Pokušavao je da umanji njihovu moć. Sukob sa njima
doveo je do toga da dinastija Laskarisa nestane sa scene nakon njegove smrti. Nakon smrti
Jovana III Vataca pokušao je da se okoristi bugarski car Mihailo Asen i zaposeo je neke
teritorije, međutim Teodor II Laskaris je uspeo da ih povrati već 1255/6.
- U posmrtnom govoru u čast Jovana III Vataca (1254) govori se da je kralj Uroš sluga
vizantijskom caru i da mora da mu šalje pomoć. Izgleda da je Uroš ubrzo promenio stranu.
U pismu Teodora II svom vaspitaču stoji: „Srbi su naizgled prijateljski, ali ne zna se dal su
naši ili nisu“, i to je vrlo jasan pokazatelj da se Uroš kolebao. Srbi jesu bili saveznici
Nikeje, ali su ih smatrali vrlo nepouzdanima.
- Međutim, Uroš I je ubrzo promenio stranu, i sklopio savez sa epirskim vladarem
Mihailom II koji je bio u sukobu sa Nikejskim carem. Obećao je Urošu teritorijalna
proširenja. Uroš je Mihailu II dao pomoć od 1000 vojnika (1257). Tom prilikom srpska
vojska prodrla je sve do Prilepa. Uroš je godinu, dve kasnije opet izgubio Skoplje.
- 1258. umire Teodor II Laskaris. Jovan IV je tada bio maloletan a pri tom neomiljen među
vizantijskom aristokratijom. Među njima se izdvojio Mihailo Paleolog, koji je preokrenuo
situaciju u svoju korist i nametnuo se maloletnom caru za savladara.
- 1258. Fridricha II nasledio je Mamfred, sicilijanski kralj, sa kojim je Nikeja zapala u
nevolje. Mamfredu je pošlo za rukom da osvoji nekoliko uporišta. 1258. osvojio je Krf,
gradove na epirskoj obali, nikejskom caru je preoteo Drač a epirskom Valonu i Butrinto.
Epirski vladar se pomirio sa ovim gubicima. Orodio se sa normanskim kraljem i osvojene
oblasti je dao kao miraz uz ćerku Jelenu. Dalje je širio savez, i drugu ćerku je dao
ahajskom vojvodi Viljemu Vilarduenu. Ovoj koaliciji je pristupio i Mihailov sin Jovan,
samostalan vladar Tesalije. Ova vojska krenula je u susret Mihailu Paleologu. U leto 1259.
godine, dve vojske su se sudarile u Pelagonijskoj ravnici, kod Bitolja. Epirski vladar se
povukao sa vojskom pre same bitke, kao i njegov sin Jovan. Saveznici su se ipak upustili u
bitku i doživeli težak poraz. Uroš se sada nalazio na strani Mihaila Paleologa, kome je
poslao odred od 600 konjanika. Mihailo se posle svega vratio na vlast a njegovo ime ostalo
je ne okrnjeno. Potvrđena je prevlast nikejskog carstva.
- Sasvim slučajno, Alexije Stratiopul, vojskovođa, ne preterano vešt, uspeo je da vojnike
uvede u grad i Carigrad je osvojen 1261. godine. Mihailo VIII Paleolog zasnovao je
poslednju carsku dinastiju. Promene su se odrazile i na srpski položaj. Mihailo je poricao
pravo srpskoj arhiepiskopiji na postojanje, ali će do toga doći tek kasnije.
Istorija Srba u ranom srednjem veku
- O obnovljenoj Vizantiji tokom prvih godina zna se vrlo malo. Karlo Anžujski, novi vladar
južne Italije, istupio je odmah sa agresivnim namerama protiv Vizantije. Zaključio je savez
sa latinskim carem Balduinom II 1267. u Viterbu. Brak između Karlove ćerke Beatriče i
Balduinovog sina Filipa trebalo je da učvrsti savez. Bivši car prepustio je Karlu jednu
trećinu carstva, s pravom da taj deo izabere u zemljama epirskog despota, Srbiji ili
Albaniji. Iz toga se može zaključiti da su srpskog vladara tada smatrali saveznikom
Paleologa. Saveznike je potražio i na drugoj strani, povezao se sa vladarem Tesalije,
bugarskim carem i tatarskim kanom. Sa Srbijom je trebalo da se poveže dinastičkim
brakom između careve ćerke Ane i Uroševog mlađeg sina Milutina. Stariji sin je bio
oženjen ugarskom princezom, ali su Vizantijci verovali da je on bolestan, pa su smatrali da
će Milutin naslediti presto.
- Ostalo je još samo da se princeza odvede u Srbiju i da se obave svečanosti. Međutim,
iskrsle su nepredviđene teškoće. Princeza je sa velikom pratnjom stigla do Bera, kada je po
nagovoru njene majke, deo poslanstva upućen u Srbiju da ispita uslove života. Susret sa
kraljem završio se naprijatno. Urošu je smetao raskoš života u Vizantiji, rekao je da to nije
u skladu sa njihovim običajima. Pokazao je rukom na jednu mladu žene koja je prela vunu i
rekao da oni tako drže svoje snahe. Vizantijcima se tada učinilo da je ugarska snaha u
prljavoj odeći, i da u Srbiji uopšte nema osnovnih elemenata civilizacije.
- Nepovoljni utisci sa dvora ipak nisu sprečili glavni deo poslanstva da zajedno sa
princezom dođe do Ohrida. Ona je tu ostala a ostali su krenuli na razgovor sa kraljevim
poslanstvom. Kada su saznali da Milutin neće postati naslednik prestola odustali su od toga
da daju Anu Milutinu za ženu.
- Nezadovoljan ovim, Uroš je odmah stupio u kontakt sa Karlom Anžujskim. Karlo je tada
već tražio saveznike na Balkanu. 1272. obrazovao je svoje Albansko kraljevstvo, a
pomoglo je i to što je kraljica Jelena Anžujska bila u srodstvu sa njim.
- Mihailo VIII Paleolog je u međuvremenu zaključio Lionsku uniju (1274) sa papstvom.
Dovodio je u pitanje postojanje i bugarske patrijaršije, i srpske arhiepiskopije, i pokušao je
da to ostvari uz pomoć lionske unije, međutim nije mu pošlo za rukom.
- 1268. Uroš je sklopio ugovor sa Mlečanima.
Kralj Stefan Dragutin 26.04.2012.
- O kralju Dragutinu monogo više znamo nakon što se povukao sa prestola. Na vlast je
došao kada je u zemlji zvanoj Gacko pobedio svog oca, i preuzeo presto pod imenom
Stefan. Njegovo ime Dragutin nigde se ne pominje.
- Pitanje podele državne teritorije: svojoj majci Jeleni Anžujskoj dao je na upravu Zetu,
Trebinje i još neke oblasti u unutrašnjosti zemlje, da bi je pridobio. Ona se u toj oblasti
praktično osamostalila, imala je svoj dvor, ubirala prihode.
- Pitanje odnosa sa Dubrovnikom: Uroš je čak 3 puta ratovao sa Dubrovčanima. Dragutin
je rešio da sredi odnose na toj strani. Sačuvano je nekoliko povelja koje sadrže povlastice
koje su Dubrovčani imali u Srbiji. Svetodmitarski dohodak je bio ustaljen na 2000 perpera
(plaćao se svake godine na sv.Dimitrija).
7
Želmira Svetlik
- Pitanje odnosa sa Vizantijom: tu je nastavio politiku svog oca i bio vizantijski
neprijatelj. Pregovori i orođavanje sa carskom dinastijom su propali, jer su Vizantijci
shvatili da Milutin neće naslediti presto, i odbili su da mu daju Anu za ženu. To je bio jedan
od razloga njihovog neprijateljstva. Razlog je bio i to što je Dragutin imao dobre odnose sa
Karlom Anžujskim. Sa te strane je čak dovoženo žito u Srbiju. Takođe, jedan vizantijski
buntovnik, Kotanica, je našao utočište na srpskoj teritoriji i boravio u pograničnoj oblasti.
Zbog svega navedenog vizantijski car je odlučio da napadne Srbiju. Ne zna se kakav je
ishod ovog napada. Ipak to je 1281/2. dovelo Dragutina u nepovoljan položaj. Njegov pad
sa konja učvrstio ga je u uverenju da treba da se odrekne prestola.
- Sabor u Deževu: arhiepiskop Danilo bio je u potpunosti naklonjen Milutinu, tako da je
njegov prikaz jednostran – to je jedna vrsta srednjovekovne propagande. On objašnjava
ovu smenu kao božju kaznu zbog toga što je Dragutin svrgnuo sa prestola svog oca i digao
ruku na njega. Postoje i druga svedočanstva koja su vrlo protivrečna.
Povod: Zbog nevolje koja je zadesila Dragutina, pad sa konja kod tvrđave Jeleč, odlučio je
da na presto pozove Milutina. Očigledno je u to vreme postojala izvesna mera
nezadovoljstva njegovom vladavinom. Vidljive su bile pozitivne posledice Uroševe
ekonomske politike, što je izazvalo želju za novim teritorijama kod velikaša, što Dragutin
nije mogao da ispuni. Telesna povreda je bila samo dobar izgovor da vlastela može dovesti
svog kandidata koji bi ispunio njihove apetite za teritorijalnim proširenjima. Telesni
nedostaci ipak nisu bili prepreka za vladanje, što pokazuje da je to samo izgovor. To
ilustruje i činjenica da je Dragutin već naredne godine učestvovao u Milutinovom pohodu
koji je bio poprilično težak. Nakon sabora, Dragutin je aktivno vladao još preko 30 godina.
Zaključak: pad sa konja i povreda noge jesu bili povod ali ne i glavni uzrok.
Nezadovoljstvo njegovom vladavinom ubrzalo je stvari.
Odredbe: Prema arhiepiskopu Danilu, to je bilo dobrovoljno odricanje u sreći i veselju.
Dragutin se odrekao svih transpersonalnih simbola kraljevske vlasti. Glavni Dragutinov
uslov bio je da Milutinov naslednik bude Dragutinov potomak. Jedan vizantijski izvor
govori da se Dragutin trajno odrekao prestola pod uslovom da posle Milutina vlast pređe na
Dragutinove potomke. Ovo je bila samo još jedna smena u nizu, kada smena ide bočnom
linijom. Dragutinu nije padalo na pamet da se povuče iz političkog života. Dobio je jedan
deo teritorije na severu i severozapadu zemlje:
-oblast oko Rudnika
-Arilje
-oblast dabarske episkopije
-Uskoplje
Ove teritorije su se naslanjale na teritoriju Ugarske, što je Dragutino obezbedilo sigurna
leđa. Kasnije je Dragutin uvećao svoje teritorije:
-kao vazal ugarskog kralja, 1284. kralj Vladislav IV dao mu je Mačvu, Beograd,
severoistočnu Bosnu, oblasti kojima je do tada vladala Jelisaveta. Ove oblasti činile su
nekadašnji „Margaritin miraz“
Istorija Srba u ranom srednjem veku
-krajem 80-tih oružjem dobija i Braničevo. Napao je bugarske velikaše Drmana i Kudelina.
Pošto se napad pokazao kao neuspešan, braća ih napadaju zajedno i osvajaju Braničevo.
Nad Braničevom se nominalno prostirala ugarska vlast.
- Dragutinova crkvena politika: Bio je oženjen katolikinjom, dopisivao se sa papama, ali
je ipak podržavao pravoslavnu veru. Njegove zadužbine su crkva sv.Ahilija u Arilju i
kapela i Đurđevim stupovima u Nemanjinoj zadužbini (Dragutinovo grobno mesto).
-Potomstvo: Urošic
Vladislav
4 kćeri: -Jelisaveta, udata za Stjepana Kotromanića
-Margarita i Katarina, u manastiru
-Ursa
Zaključak: Dragutin se nije odrekao kraljevske krune. Vladao je nad svojim oblastima kao
samostalan vladar i upravljao svojom državom. Braća su sarađivala sve dok je Dragutin bio
uveren da će se Milutin držati sporazuma. Praktično, bili su savladari. Svako od njih je
samostalno upravljao svojom teritorijom. Ipak, neko mora imati prvenstvo, a u ovom
slučaju to je bio Milutin. Neprijateljstvo među braćom se pojavilo kada se Milutin oženio
Simonidom. To je značilo da će presto naslediti Milutinovi sinovi. Tada je naraslo
nepoverenje među braćom, što će dovesti do sukoba.
Kralj Milutin 03.05.2012.
- Sporazum koji je Milutin zaključio sa Vizantijom, Dragutinu nije odgovarao. Eventualno
potomstvo Milutina i carske princeze ugrozilo bi Dragutinovog naslednika. Simonida je u
vreme sklapanja ovog braka imala samo 5-6 godina, što je značilo da je suviše mlada da
ispunjava svoje bračne obaveze. Kasnije se ispostavilo da je Simonida nerotkinja i da iz
ovog braka neće biti potomstva. Međutim, dok je ovo postalo izvesno, Dragutin je
strahovao. Nije čekao, već je tokom 1301. napao svog brata. Podaci o ovom sukobu su
krajnje oskudni i posredni. Iz Danilovog zbornika saznajemo vrlo malo podataka. Više
izvora potiče iz Dubrovnika, i dubrovačkih trgovaca, koji govore da je te godine već trajao
sukob. Dobar deo Milutinove vlastele ga je napustio i prešao Dragutinu, jer su želeli da
osvajaju na račun Vizantije. 1301. godine Rudnik je prešao u ruke Milutina. Dubrovačka
vlada je pozvala trgovce da se vrate nazad, na sigurno, jer je u Srbiji vladao metež. Sukob
je sa prekidima trajao sve do 1311. Anonimni monah svedoči da je prolazeći kroz Srbiju rat
sigurno trajao 1308.
- Car Andronik je sa vojskom trebalo da pomogne zetu i odvrati napad Dragutina.
Međutim, u Carstvu su se nevolje svakim danom umnožavale. Odnosi između Vizantije i
Srbije su pogoršali 1308-1310. Tada je Milutin osvojio Štip. Kasnije su odnosi bili
popravljeni, ali je sada Milutin pomagao caru a ne car njemu. Videći da ne može računati
na pomoć sa te strane, okrenuo se zapadu. Najpre se obratio papi, ali pošto to nije dalo
nikakvih rezultata, povezao se sa zapadnim vladarima: Filipom Tarentskim (1306) i
Filipom IV Lepim od Valoa, sa kojim je sklopio znatno ozbiljniji ugovor. Upravo ovo
obraćanje ka zapadu pokazuje koliko je sukob među braćom bio ozbiljan.
8
Želmira Svetlik
- Ladislav IV Kumanac nije imao muškog potomstva, i nakon što je ubijen, smatralo se da
su Arpadovići izumrli. Ipak, iznenada se pojavio Andrija III Mlečanin. On je krunisan
1301. godine, ali od samog početka njemu je pravo na krunu osporavano. Kada se pročulo
da neće moći da ima potomstvo, započeli su sukobi. Kupovao je naklonost velikaša, kao i
većina vladara, a među njima je bio i Dragutin.
-Napuljski Anžujci i Nemanjići su bili najbliži srodnici dinastije Arpadovića. Karlo II
Anžujski je bio oženjen ugarskom princezom Marijom, a Dragutin Katalinom. Dragutinov
sin Vladislav se oženio 1293. Konstancom Morozini, unukom Andrijine majke, i čak i s te
strane su se dve dinastije orodile. Vladislav je tada kao posed dobio od Andrije herceštvo
Slavoniju.
- 1301. odnosi su bili promenjeni. 1295. umro je Karlo Martel Anžujski , tako da je presto
prenesen na Karla Roberta. Dragutin je tada istakao pravo Vladislava na ugarski presto, a
njega je podržao i erdeljski vojvoda. 1310. Karlo Robert je u Budimu krunisan krunom
sv.Stefana – borbe oko prestola bile su konačno završene.
- To što je Dragutin ratovao na dva fronta dalo je priliku Milutinu da pređe u ofanzivu.
Unajmio je Turke Seldžuke. Oni su vrlo kratko boravili na dvoru ali su ipak dali Milutinu
odlučujuću prednost. On je pobedio svog brata 1312. godine.
- Ipak, pitanje naslednika zbog čega je i vođen ovaj sukob, i dalje je ostalo otvoreno.
Milutin je pokušavao da izbegne deževski sporazum, dok ga se Dragutin strogo pridržavao.
Milutin sve više ističe pravo svog sina Stefana na presto, čak mu je dao i Zetu na upravu.
- 1313. Milutin je sprečio Dragutina da pošalje vojsku u Ugarsku. Morao je da povuče
napad i da vojsku da Milutinu za sukob sa hrvatskim banovima. To je značilo da je Milutin
imao nadmoć.
- 1314. Dragutin nije došao na sahranu svoje majke što jasno pokazuje da nisu cvetale ruže
u porodici i među braćom, ali su to vešto pokušavali da prikriju.
- Milutin je počeo da povlači poteze koji su ugrožavali Dragutina i njegove sinove.
Milutinova tašta carica Irina je imala u planu da obezbedi veći uticaj svom potomstvu. Ona
je navodno tražila da njeni sinovi dobiju posede u državi, odnosno da se tržavna teritorija
podeli. To je tradicija koja je nekad vladala na zapadu. Ipak, Androniku II nije padalo na
pamet da joj izađe u susret.
- Carica je bila vrlo naklonjena Milutinu, davala mu je novac i blago. Kada je shvatila da
od poroda Simonide nema ništa, odlučila je da svoje sinove nametne kao naslednike
srpskog prestola. Milutin se navodno složio sa ovoj idejom, u šta je vrlo teško poverovati.
1312. svog sina Dimitrija poslala je u Srbiju, međutim on je vrlo brzo zbrisao, jer kako
navodi „ne odgovara mu klima“. Ipak, caricu to nije obeshrabrilo, i poslala je svog drugog
sina Teodora, koji je takođe, još brže nego Dimitrije, pobegao iz Srbije. Ti planovi svakako
su bili nerealni.
- Stefan Dečanski se osetio ugroženim i 1314. digao je bunu protiv svog oca, zbog čega je
završio u zatočeništvu u Vizantiji. On je navodno bio podstican od vlastele koja je u tome
videla dobru priliku za veće povlastice. Najpre je poslat u Skoplje gde je oslepljen, a zatim
je odveden u Carigrad gde je proveo 7 godina. Vratio se 1320. godine.
Istorija Srba u ranom srednjem veku
Srpsko – vizantijski odnosi za vreme Milutinove vladavine 10.05.2012.
- Milutinovi pohodi na Vizantiju sa početka vladavine nisu bili iznenadni. To je bio jedini
mogući pravac širenja granica, koji je vlastela priželjkivala. Oko 1280. godine u Srbiju je
prebegao Kotanica. Na kraju bio je zatočen u Maloazijskom manastiru.
- Antivizantijski protivnici bili su okupljeni oko Karla Anžujskog. Milutin je morao da vodi
ofanzivnu politiku prema Vizantiji, kako zbog vlastele, tako i zbog obaveza prema Karlu
Anžujskom. Međutim, Karlo je ubrzo bio onesposobljen zbog pobune na Siciliji
Sicilijanska večernja. Kada je Milutin krenuo u pohod na Vizantiju, antivizantijska
koalicija se već raspala, ali i pored toga on je nastavio svoj pohod.
- Sa srazmerno malim snagama, već prve godine pohoda priključio je državi veliku
teritoriju, kretajući se dolinom Vardara: Polog, Skoplje, Ovče polje, Zletovo, Pijanec.
Nakon ovog napada car Mihailo VIII Paleolog nije mogao da sedi skrštenih ruku, ali je
ipak na Balkanu imao i većeg neprijatelja. Trn u oku Mihaila VIII Paleologa bio je vladar
Tesalije Jovan I Anđeo, a ne Milutin. Car je sakupio vojsku, sastavljenu najvećim delom od
najamnika, pre svega Tatara (kan Nogaj).
- U decembru 1282. u jeku priprema za ovaj napad, car Mihailo VIII je umro. Oko
naslednika prestola nije bilo dileme, njega je nasledio sin, novi car Andronik II. Njih
dvojica su se jako razlikovali. Andronik II je nakon stupanja na presto osetio na svojoj koži
sve negativne posledice politike svog oca. Raspustio je mornaricu. Vojna snaga nije mogla
da se nosi sa neprijateljima – Srbima na Balkanu i Turcima.
- Brojne najamničke trupe koje je angažovao njegov otac, Andronik je raspustio i posalo ih
u pljačkaške pohode, pre svega u Srbiju. Ipak nisu uspeli da nanesu veliku štetu. Uputili su
se ka severu, zatim ka jugu, na Kosovo, a jedan deo njih je stradao u nabujalom Drimu.
Ova tatarska najezda nije imala značajnije posledice po Srbiju. Kada su počeli da se
povlače 1283. Milutin je krenuo za njima. U pohodu mu se pridružio i brat Dragutin i
obojica su krenuli u napad na vizantijsku teritoriju. U izvorima stoji da su Božić proslavili
u dolin Strume, a zatim nastavili sa pljačkaškim pohodima, koji nisu imali trajne posledice.
Stigli su sve do zaleđa Sv.gore. Već naredne 1284. braća su se vratila.
- Milutin je te iste godine krenuo opet u napad i uputio se prema jugo-zapadu. Osvojio je
Poreč, Kičevo i Debar. Granica prema Vizantiji išla je linijom Proja-Ohrid-Prilep-Štip-
Strumica. Ovi napadi su splasli te iste godine.
- Sve do 1297. godine nema podataka o osvajanjima. Ovaj period je obeležen četovanjem
na srpsko-vizantijskoj granici, čiji je uzrok opet bio Kotanica, koji se vratio starom načinu
života. Sada je bio pozvan od strane Milutina. Vlastela je u njemu videla način da se oslabi
Vizantija i zatim krene u osvajanja. Vizantija celo vreme nije imala efikasan odgovor na
ova četovanja zbog raznih problema koji su je snašli u tom periodu:
- Caru Androniku II obila se o glavu njegova politika prijateljstva sa Đenovom. Mlečani su
napali Đenovljane, a zatim su ugrožavali i vizantijsku trgovinu. Vizantija je ostala njima na
milost i nemilost sve do 1302.
- U Maloj Aziji sve više su se širila turska plemena. Nakon što su ih pogurali Tatari,
počinju da se kreću ka zapadu. Vršili su napade na vizantjske teritorije u Maloj Aziji.
9
Želmira Svetlik
Vizantija je tako trpela nedaće i na moru i u Maloj Aziji. Ipak, bilo i svetlih tačaka – uspeli
su da osvoje Drač, iako ne zadugo, jer im ga je vrlo brzo preoteo Milutin.
- Iz tog razloga oni su rešili da se obračunaju sa Srbijom i 1297. prešli su u napad.
Međutim, nisu uspeli da postignu ništa. Shvatili su da je došlo vreme za pregovore.
Spremnost je bila obostrana. Srpski kralj je bio spreman na pregovore, jer mu je nuđena
ruka carske princeze. Ipak, prvo su obe strane morale da se izbore sa sopstvenim
preprekama. U Srbiji je postojala jaka opozicija ovom sporazumu, a u Vizantiji takođe.
Pregovori su potrajali jako dugo.
- Milutin je bio krajnje zagrejan za ideju da se orodi sa carskom porodicom. Ponuđena mu
je ruka careve sestre Jevdokije. Ipak, ona nije želela da se uda iz razloga što je još uvek bila
u žalosti za svojim preminulim suprugom, ali i zbog toga što je Milutin iza sebe imao već
nekoliko brakova. To je cara stavilo u krajnje nepovoljan položaj, jer je ovo bio glavni
Milutinov uslov.
- Pošto nije bilo drugog načina, car je Milutinu dao svoju ćerku Simonidu, koja tada još
nije napunila ni 6 godina. To je za Milutina bila mnogo veća čast nega da je za suprugu
dobio carevu sestru. Vizantijci su iz tog razloga gledali da to Milutinu što skuplje naplate,
jer su smatrali da je to jako veliki ustupak.
- Pregovarač sa vizantijske strane bio je Teodor Metohit. Bio je poznat po svom bogatstvu,
blizak carev čovek, najzaslužniji za sklapanje braka. Čak 4 puta odlazio je u Srbiju. Kada
je otišao i 5. put ostavio je pismo Nićiforu Grigori. Ovo pismo, danas sačuvano, predstavlja
prvorazredni izvor. Sve vreme pregovora, obe strane su bile jako nepoverljive.
- Potvrda vizantiskog cara kasnila je nekoliko meseci. Nevolja je bila u tome što je zima
1298/99. bila jako oštra i Metohit je uspeo da se probije i dođe u Srbiju, međutim car koji
je krenuo odmah za njim, to nije uspeo. Zato je odgovor kasnio nekoliko nedelja. Nakon
što je odgovor stigao, dogovor je sklopljen.
- Postojale su mnoge prepreke koje su stajale na putu ovom braku. Spletke u Tesaliji, koje
su verovatno bile i produkt toga što je Milutin bio u braku sa ćerkom vladara Tesalije.
Njihovim interesima ovaj brak nije išao u prilog. Veliku prepreku predstavljao je i
vizantijski patrijarh. Simonida je bila Milutinova 4 ili 5. žena što je bilo STROGO
zabranjeno (tokom istorije učinjen je samo jedan presedan u X veku kada se car Lav VI
ženio 4 puta jer nije imao muškog potomka). Bila su dozvoljena samo 3 braka, ali i onaj
treći samo u opravdanim uslovima. Takođe, Simonida je bila jako mlada. Trebalo je da do
svoje 12 godine bude vaspitavana na vizantijskom dvoru.
- Milutinovi brakovi:
1. Srpska plemkinja, koja se zvala verovatno Jelena. Ovaj brak nije sigurno
potvrđen, i upravo zato se ne zna da li se Milutin ženio 4 ili 5 puta. Pretpostavlja
se da je naslikana pored Milutina u kapeli Đurđevi stupovi.
2. Ćerka tesalskog vladara Jovana I Anđela, ne zna joj se ime. Nju je Milutin vrlo
brzo oterao.
Istorija Srba u ranom srednjem veku
3. Jelisaveta, sestra Dragutinove supruge Kataline. Iz tog razloga ovaj brak nije bio
dozvoljen, a pored toga ona je bila i monahinja. Sa njom je imao i potomstvo,
ćerku Caricu (ime), koja je kasnije nuđena sinu Karla od Valoa. Crkva nije
priznavala ovaj brak.
4. 1284. oženio se ćerkom bugarskog cara Geogrija I Tertera, Anom.
5. Simonida- vizantijska princeza. Kada su vođeni pregovori za ovaj brak, on je još
uvek bio u braku sa Anom. Dve stvari na kojima su Vizantijci insistirali bile su da
im se preda Ana Terter i Kotanica, što je Milutin i učinio. Ovom braku se oštro
protivio patrijarh. On je i pored toga sklopljen, jer je Milutin tvrdio da je imao
samo jedan zakoniti brak, pošto su svi ostali bili sklopljeni dok je njegova prva
supruga još uvek bila živa. Ona je umrla tek kada su započeti pregovori sa
Vizantijom. Ovaj brak bio je vrlo nesrećan po Simonidu. Kasnije se ispostavilo da
je nerotkinja, za šta je možda kriv i sam Milutin, jer se govorilo da je pokušao da
konzumira bračne obaveze kada je ona imala samo 8 godina.
Srpsko – vizantijski odnosi za vreme Milutinove vladavine 17.05.2012.
(deo II)
- Pregovore oko sklapanja braka između Milutina i Simonide vodio je Teodor Metohit. On
je čak pet puta odlazio u Srbiju. Vizantijci su pooštrili uslove kada je Metohit peti put
odlazio, zbog toga što mu car Milutinu dao ruku svoje kćeri a ne sestre. Takođe, povećan je
bio broj uglednih talaca, među kojima su se nalazili:
-mladi plemići. sinovi uglednih velikaša
-Kotanica, vizantijski prebeg, koji je neprestano četovao na granici (ovaj uslov svedoči
o tome koliko je nevolja Kotanica stvarao Vizantiji)
-Ana Terter, ćerka Georgija I Tertera, bugarskog vladara. Milutin se dosta opirao ovom
uslovu. Srpsko – bugarski odnosi su bili dobri, čak je i Stefan Dečanski bio oženjen ćerkom
bugarskog cara Smilca, Teodorom.
- Osim ovoga, Viznatijci su postavili i uslov da se kraljica majka zakune i prisustvuje
svečanosti. Međutim, Milutin se ovom uslovu oštro protivio. Ipak, Vizantijci su odobrili da
ukoliko svi ostali uslovi budu ispunjeni, ovaj se može izbeći. Milutin se opirao pre svega
zbog njenog porekla i stavova. Govorio je dazbog duge i jake zime ne može stići na vreme.
Ne postoji podatak o tome gde je ona boravila u tom trenutku, možda u Zeti. Zbog svog
katoličkog porekla ona je bila protivna ovom braku. Nagađa se da je više bila naklonjena
Dragutinam možda i zbog toga što je bio oženjen katolikinjom.
- Da bi dobili prijatelja i saveznika, a i osigurali jednu svoju granicu, i Vizantijci su morali
pristati na ustupke. Car je Milutinu priznao sva njegova dotadašnja osvajanja u Makedoniji.
Teodor Metohit insistira na tome da su se dogovorili oko pograničnih gradova. Može se
zaključiti da je najveći deo gradova ostao u rukama Milutina.
- Nakon što su uslovi bili utanačeni, čekao se carev odgovor koji je kasnio. Na Milutinov
dvor dolazili su poslanici tesalskog vladara, koji su mu čak nudili i ruku njegove bivše
supruge, samo da ne sklopi ovaj brak koji je bio protivan njihovim interesima. Sličnu
10
Želmira Svetlik
ponudu imali su i Bugari, gde je udovica bugarskog cara Smilca nudila sebe za ženu.
Milutin nije pristao na njihove uslove, koji pokazuju koliko su bili očajni.
- Tokom sklapanja braka, postojale su prepreke na obe strane. Takođe, postojalo je veliko
nepoverenje. Taoci su bili razmenjeni na ničijoj zemlji, na reci Vardar. Nakon toga, ohridski
arhiepiskop Makarije je pristupio venčanju.
- Vizantijski izvori ističu da je Milutin bio spreman na sve da se orodi sa carskom
porodicom, iako je u svojim najužim krugovima imao vrlo jaku opoziciju. Pre svega,
carska porodica je i dalje imala autoritet i bila vrlo ugledna, mada je u političkom smislu
Vizantija postala država drugog reda. Osvajanja u Makedoniji su sada bila ozvaničena, car
ih Milutinu više nije osporavao.
- Vizantija je napokon dobila mir bar na jednoj od svojih granica. Pored toga, Milutin je u
više navrata pomagao caru u borbi protiv Turaka. Vizantijski patrijarh Jovan XIII Kozma se
tek godinu dana nakon venčanja pomirio sa ovim brakom, i to na nagovor samog cara, koji
je poslao delegaciju 1300. godine koja je trebalo da Milutina opravda pred patrijarhom, i
iznese mu sve već ranije navedene činjenice.
- Car Andronik je prvi Milutinu pružio pomoć 1301. zbog najave Dragutinovog pohoda
protiv brata. Pohod je na kraju bio odložen. Car se u nekom narednom periodu suočavao sa
mnogim nedaćama zbog čega nije mogao da pomaže Milutinu, čak šta više i sam je tražio
pomoć.
-Rat sa Mletačkom republikom, sve do 1301.
-Turska bujica se razlivala po Maloj Aziji. M.Azija je bila izgubljena, što se odrazilo na
vizantijske odbrambene moći. Car je nastojao da ih istera bar iz krajnjih, zapadnih delova.
Pokušao je da upotrebi Alane, kojima je nudio i Malu Aziju samo da je oslobode od
Turaka, međutim oni su prošli žalosno, a zatim su krenuli u pljačku po Evropi.
-Katalanska kompanija:
Posle Sicilijanske večernje usledio je dvo-decenijski rat između Aragonaca i Anžujaca oko
Sicilije. Katalanska kompanija je podržavala Aragonce. Nakon što su ostali bez posla,
pošto su oni bili profesionalni vojnici, na carev poziv došli su u Vizantiju sa namerom da
ga oslobode Turaka. 1303. dolaze u Malu Aziju. Njihov vođa bio je Rožer de Flor koga je
car darivao najvećim počastima.
-Nakon prvobitnih pobeda, zbog toga što car nije mogao da ih isplati, krenuli su u pljačku
Vizantije i EU. Predstavljali su vrlo veliku pretnju. Car je uspeo da ih skloni u Galipolje.
Carev sin i savladar Mihailo IX je bio vrlo neprijateljski raspoložen prema njima. Rožer de
Flor je došao kod njega u posetu, i tu ga je ubio vođa Mihailove garde koju su činili Alani.
Mihailo nije povodom toga preduzeo ništa. Tada su Katalanci odmetnuli i objavili caru rat.
- Krenuli su u pljačku Vizantije. Opljačkali su Trakiju a 1307. su se utaborili u Kasandru
(3.krak Halkidika) i ugrožavali okolne krajeve, čak i sam Hilandar. Nakon toga su pokušali
da se vrate u Trakiju, ali im je car zatvorio put u Hristopoljskim klancima. Zato odlaze u
Tesaliju tokom 1309. a sa njima i grupa Turaka, tzv „Turkopuli“ (hristijanizovani Turci).
Jedna grupa Turkopula se odvojila, na čelu sa Melipom, i stupili su u službu kralja
Milutina. Onu su mu doneli odlučujuću pobedu u ratu sa Dragutinom 1312.
Istorija Srba u ranom srednjem veku Želmira Svetlik
- Katalanci su se 1310. stavili i službu atinskog vojvode, ubili ga i zavladali tom oblašću.
Tako je stvorena nova latinska država na teritoriji Grčke.
- Milutin zatim odlučuje da se okrene zapadu. Prvo je koketirao sa papama i predlagao im
prelazak na katoličanstvo. Iako do toga nikada nije došlo. to mu je išlo u prilog jer je imao
podršku za sklapanje saveza.
- Karlo od Valoa, brat francuskog kralja Filipa IV Lepog, postao je vođa novog
antivizantijskog pokreta. Oženio se Katarinom Kurtene, unukom Balduina II,
„Carigradskom caricom“ sa ciljem ponovnog osvajanja Carigrada. Za pomoć se najpre
obratio Mlečanima, koji međutim ništa nisu preduzimali. Zatim je sklopio savez sa Filipom
Tarentskim Karlo je zatim dobio i zakletvu vernosti od Katalanske kompanije, koji kasnije
nastavljaju rat prema svojim nahođenjima. Tadašnji papa Kliment V je podržao ovu
koaliciju. Tada je već trajalo Avinjonsko ropstvo papa.
- U ovu koaliciju je ušao i kralj Milutin. On je još ranije 1306. sklopio ugovor sa Filipom
Tarentskim. Već 1308. započeli su pregovori oko ulaska u koaliciju. U martu 1308.
sklopljen je ugovor koji nam je danas ostao sačuvan. U njemu su nabrojane obaveze:
Milutin se obavezao da će za rat dati svoju vojsku kao i da neće napadati Karlove
saveznike niti pokušavati da osvoji njegove teritorije. Karlo je zauzvrat Milutinu prizano
ranija osvajanja u Makedoniji, koje mu je pre toga priznao i sam car.
- Sporazum je ratifikovan u julu 1308. godine. Jedna od tačaka bilo je i to da se Milutinova
ćerka Carica može udati za sina Karla od Valoa. Međutim, do tog braka ipak nije došlo. Od
cele te priče na kraju nije bilo ništa.
- Te godine umrla je Karlova supruga Katarina Kurtene, tako da su splasle i njegove
ambicije. Prava na titulu latinskog cara prešla su na njenu ćerku Katarinu koja je bila
verenica Filipa Tarentskog.

11