Univerzitet u Beogradu

Filozofski fakultet

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA

ISTORIJA SRBA U RANOM SREDNJEM VEKU

Borbe za presto u Raškoj

u prvoj polovini sedme decenije XII veka

Mentor: Student:
Miloš Ivanović, prof. Želmira Svetlik, IS 11/11

Beograd, decembar 2011. godine

Borbe za presto u Raškoj u prvoj polovini sedme decenije XII veka Želmira Svetlik, IS 11/11

U Raškoj su se tokom XII veka desile vrlo velike promene. U prvoj polovini XII
veka, Raška je bila samo mala oblast, potčinjena Vizantiji. Već u drugoj polovini raški
župani započinju borbe za samostalnost, ali su u isto vreme bili i vazali vizantijskih careva.
Međutim, kad god im se za to ukazala mogućnost, pokretali su borbe za oslobođenje.
Njihov zadatak nije bio ni malo lak, jer je upravo u to vreme, od kraja XI veka pa sve do
1180. godine, Vizantija bila u usponu i u potpunosti kontrolisala celo Balkansko
poluostrvo. Tek nakon smrti Manojla I Komnina, vizantijska moć počinje naglo da slabi.
Tada su stvoreni uslovi za samostalnost srpske države koju je kasnije i ostvario Stefan
Nemanja. Međutim, i svi ostali raški vladari tokom XII veka, dali su tome izvestan
doprinos.
Dvogodišnji sukob između Srbije i Vizantije u period između 1149. i 1150. godine
završio se pobedom Manojla I Komnina nad Srbima. Odlučujuća bitka odigrala se na reci
Tari, u blizini današnjeg Valjeva. Vazalni odnosi su obnovljeni, a župan Uroš II se
obavezao da šalje pomoćne odrede vojske vizantijskom caru. Nakon pobede nad Srbima,
Manojlo I je krenuo u pohod protiv Ugarske, optužujući ih za pomoć koju su pružili
Srbima u prethodnom ratu. Ugarski kralj Geza II je u to vreme ratovao u Rusiji, pomažući
knezu Izjaslavu Mstislaviču. Stoga se Manojlu I suprotstavio ban Beloš, brat raškog
župana Uroša II. Manojlo je sa vojskom prešao reku Savu sredinom leta 1151. godine.
Kretao se prema Dunavu carigradskim drumom preko Sofije, Niša do Braničeva, zatim
prema Beogradu i upao je u Srem prešavši preko reke Save. Vojska je opljačkala Srem,
osvojila Zemun, a zatim se povukla. Nakon što je car čuo da ugarski ban Beloš priprema
napad na Braničevo, i sam je krenuo u tom pravcu. U tom pohodu naterao je neprijatelja da
napusti Srem. Ubrzo zatim sklopljen je mir. Dogovoreno je da se uspostavi stanje koje je
vladalo pre rata. Manojlo se povukao iz Srema, a granica između dve zemlje uspostavljena
je na Savi i Dunavu.
Kraj šeste i prvu polovinu sedme decenije XII veka u Raškoj je obeležila smena na
prestolu nekoliko vladara: Uroša II, Primislava, Beloša i Dese. Izvori koji nam donose
podatke o ovoj temi su Jovan Kinam, Nikita Honijat i Letopis Popa Dukljanina.
Sredinom XII veka ugarsko – vizantijski odnosi sukobljavali su se na više strana,
pogotovo na balkanskom poluostrvu. Bliski srodnički odnosi između srpske i ugarske
dinastije, bili su osnova političkom savezništvu. Ban Beloš je u tome imao veoma važnu
posredničku ulogu. Polovinom šeste decenije XII veka, dolazi do sukoba u samoj Raškoj.
Župan Uroš II je zbačen sa vlasti 1155. godine. Izvori nam ne navode tačnu godinu kraja

2
Borbe za presto u Raškoj u prvoj polovini sedme decenije XII veka Želmira Svetlik, IS 11/11

njegove vladavine, tako da se pouzdano ne zna do kada je vladao, ali se u izvorime ne

pominje nakon 1155. godine.
Car Manojlo I Komnin je 1160. godine preduzeo pohod protiv ikonijskog sultana
Kilidž Arslana. Od svojih vazala je tražio da mu pošalju pomoćne odrede. To se odnosilo i
na raškog velikog župana, koji je trebalo da se priključi borbama na istoku. Uroš II je
nakon poraza na Tari primio obavezu da u tom slučaju šalje caru odred od 500 vojnika. Ne
zna se tačno ko je u to vreme vladao na velikožupanskom prestolu. Ako to nije bio Uroš II,
onda je njegov naslednik prihvatio njegove vazalne obaveze.
Šezdesetih godina XII veka, pominje se Primislav, kao raški veliki župan. Jedini
pisac koji o njemu daje izvesne podatke, je Kinam. Međutim, nije rešeno pitanje kada je
on došao na vlast u Raškoj. Zna se jedino da je to moglo biti u period između 1155. i 1162.
godine. Drugi izvori navode ovog vladara pod nekim drugim imenima. U srpskim
rodoslovima se pominje ime Prvoslav, koje se vezuje za Nemanjinog brata. Ono što se
pouzdano zna, jeste da je vladao Srbijom u vreme Manojlovog dolaska u Filipopolj 1162.
godine. Razlog njegovog dolaska bilo je to što je Primislav već drugi put podigao pobunu
protiv cara i pokušao da se odmetne od njega. Prvi put car mu je oprostio i nije ga lišio
prestola. Međutim, sada je došao sa ciljem da Primislava svrgne sa vlasti. Neki naučnici su
na osnovu Kinamovog izlaganja došli do zaključka da su Uroš II i Primislav ustvari ista
ličnost. Međutim, teško je samo na osnovu redosleda izlaganja zaključiti da se radi o istoj
osobi. Primislav je nakon svrgavanja dobio jednu izdvojenu oblast na upravljanje.
Car je na presto 1162. godine doveo Beloša. Župan Beloš je bio srpski vladar i
hrvatski ban, ugarski palatin i praktično je vladao dvema zemljama. Bio je sin raškog
velikog župana Uroša I. Otišao je u Ugarsku nakon što su za to stvoreni uslovi sklapanjem
braka između Jelene, njegove sestre, i prestolonaslednika ugarskog prestola Bele II. U
vreme vladavine Geze II, koji se rodio iz ovog braka, Beloš je bio najuticajnija ličnost u
Ugarskoj. Zamenjivao je vladara u svim bitnim poslovima. Na velikožupanskom prestolu u
Raškoj je proveo veoma kratko vreme, iako ne postoje tačni podaci o tome do kada je
vladao. Povukao se u Ugarsku gde je i proveo ostatak života na svojim posedima u Sremu.
Raškom je nakon odlaska Beloša upravljao veliki župan Desa, najmlađi sin Uroša I.
Desa je i pre toga učestvovao u borbama za presto u Raškoj. Godine 1155. Uroš II je
zbačen sa vlasti, a presto je dobio upravo Desa. Pošto su se pribojavali intervencije cara, na
vlast je vraćen Uroš II. Pre stupanja na presto, upravljao je Dendrom, koja se nalazila u
blizini Niša. Podatke o njemu nalazimo i u Letopisu Popa Dukljanina. Na osnovu njega
saznajemo da se Desa upleo u sukobe u Duklji. Priključio se protivnicima kralja Radoslava

3
Borbe za presto u Raškoj u prvoj polovini sedme decenije XII veka Želmira Svetlik, IS 11/11

i od njega preoteo Zetu, Trebinje a verovatno i Zahumlje. Car Manojlo I ga je doveo na

presto pod uslovom da napusti oblast Dendru. Veliki župan Desa je kao i svi njegovi
prethodnici odbijao poslušnost caru, kad god mu se za to ukazala prilika, i na taj način
pokušavao da se osamostali. Pogazio je ugovor koji mu je Vizantija nametnula. U cilju
osamostaljenja, župan Desa je tražio saveznike protiv Vizantije. Pokušavao je da se
bračnim vezama poveže sa Nemcima u svrhu zajedničke borbe. Car Manojlo se 1163.
godine, na putu prema Beogradu, jedno vreme zadržao u Nišu. Tom prilikom je pozvao
župana Desu da mu se pridruži u ratu protiv Peonaca, što je Desa odlagao iz dana u dan.
Zbog toga je car postavio logor na mestu gde se račvaju putevi za Srbiju i Peoniju.
Shvativši da se carska vojska nalazi na pragu Srbije, Desa je sa vojskom krenuo u njihov
logor. Car ga je i pored toga primio sa velikim počastima. Boraveći u logoru, sreo se sa
poslanicima peonskog naroda, koji su išli k caru. Tom prilikom, Desa je ugarskog kralja
nazvao svojim gospodarem, što svedoči o tome koliko su važne bile srpsko – ugarske veze.
Vizantija se oštro protivila takvoj politici. Car je protiv njega izrekao niz optužbi, nakon
čega je Desi određen pritvor. Mesto oko njegovog šatora nazvano je “Desin jarak”, gde je
držan pod stražom izvesno vreme. Kasnije ga je car poslao u Carigrad, gde je bio zatvoren
u dvorcu. Ove podatke nam donosi Kinam. Međutim, Honijat o ovome govori sasvim
drugačije. On navodi da je Manojlo pustio Desu da se vrati u svoju zemlju, nakon što je
ovaj obećao da će promeniti svoje ponašanje, i stavlja ovaj podatak u 1165. godinu.
Srbija se tada nalazila pod velikim pritiskom Vizantije. Nakon što je Ugarska
ponovo zauzela Sirmijum, i otpočela opsadu Zemuna 1165. godine, car je krenuo na njih sa
vojskom. U vojsci je pored Romeja, bilo i odreda raškog župana, koji je bio dužan da caru
pruža vojnu pomoć. Između aprila i jula te godine, Vizantija je osvojila i Dalmaciju pod
zapovedništvom vojskovođe Jovana Duke. Prešavši preko Srbije, pod vizantijskom vlašću
su se našli pedeset sedam gradova. Nakon što se car vratio u svoju prestonicu, i proslavio
trijumf, Srbi su zajedno sa Ugrima podigli pobunu. Nakon što su dobili vest o carevom
dolasku, odustali su od nameravanog poduhvata. Nakon ovih događaja dolazi do
unutrašnjih promena u srpskoj državi. Tada se kao raški vladar pojavljuje Stefan Nemanja.
Prvu polovinu sedme decenije XII veka obeležila su četvorica raških velikih
župana. Često nemamo dovoljan broj izvora da bismo mogli utvrditi sve pojedinosti
vezane za njihovu vladavinu. Pouzdano znamo da su svi oni imali zajednički cilj, a to je
oslobođenje od vizantijske vlasti. Kad god im se za to ukazala mogućnost, pokretali su
borbe za samostalnost srpske države. Iako im nije pošlo za rukom da je ostvare, ipak su na
izvestan način dali svoj doprinos.

4
Borbe za presto u Raškoj u prvoj polovini sedme decenije XII veka Želmira Svetlik, IS 11/11

LITERATURA:

1. Историја српског народа I, СКЗ, Београд 1981, 200-208.

2. Калић, Ј., Рашки велики жупан Урош II, ЗРВИ (1970) 21-37.

3. Калић, Ј., Жупан Белош, ЗРВИ (1997) 63-79.

IZVORI:
1. Византијски извори за историју народа Југославије IV, прир. Г.Острогорски,
Ф. Баришић, САНУ, Београд 1971, 39-44, 55-66, 75-78, 87-89, 138-139.

2. Ljetopis Popa Dukljanina, prir.Vladimir Mošin, Matica Hrvatska, Zagreb 1950,

104-105.