Vladimir Korčagin

Astijski
runolist

Bладимир Kopчагин
ACTИЙCKИЙ ЭДЕЛЬВЕЙС 1982

2
 Prvi deo

ČUDNOVATA
DEVOJČICA
1

Nema sigurno čoveka koji se nije sretao sa zagonetnim pojavama što se opiru svakom
jednostavnom objašnjenju. To se, eto, događa i Maksimu Kolesnikovu. Njemu, izgleda, češće
nego drugima.
Sve je počelo kad ga je otac odvezao u kordon Vormalej. Mali šumski zaselak, prilepljen uz
samo podnožje brežuljka nad Studenom rekom, u početku se Maksimu nije svideo. A i kako
bi!? Do tada su živeli u Otradnom, selu velikom i veselom. Tamo su, ne računajući poprečne
sokake, postojale čak četiri ulice. Klub, škola, čajdžinica, pa fudbalsko igralište na koje se
skoro svakog meseca spuštao helikopter. Ukratko, živeti se moglo, uprkos pričama da veće
zabiti od Otradnog nema na celom svetu: više od trideset kilometara do najbližeg gradića. A
kakva li je tek čamotinja? Pet kuća, i to je sve. Okolina — odmah tajga: baruština, oboreno
drveće, čestar. Jedan jedini put vodi u Otradno, a da, tu je još i stazica prema jezeru u koje se
uliva Studena. Jezero, ništa naročito. A tek Studena — od nje je veći i najobičniji potok. No, u
jezeru se bar možeš okupati Istina, samo ako odoliš mušicama. Maksim je, međutim, već
navikao na mušice. A evo i dece...
U Vormaleju ih ima sedmoro. Sem Maksimke, tu su Feđa i Kostja — blizanci, njegovi
vršnjaci, hromi Dimka. nešto stariji od njih, Marinka Starostina, i — Kaća i Vanjatka. Kaća je
sasvim mala, još ne ide u školu, Vanjatka takođe. Da, Feđa i Kostja ni mrava ne bi zgazili. Ali
su Dimka i Marina zato jako opasni.
Dimkin deda po majci je Tatarin iz Povolžja, a otac, kako se priča. Moldavac. I mada se ni
jedan ni drugi ničim posebnim ne izdvajaju, sam Dimka je — pljunuti Ciganin: crnpurast,
okretan, kosa mu crna kao smola. Marinka mu je slična. Ona je, istina, bela, ima pegav nos,
skoro je bez obrva, ali je spretna kao i Dimka, možda čak i spretnija od njega.
Oboje već dižu nos! Imaju i zašto. Neko bi pomislio: već sa stene skaču u jezero! I
Maksimka bi skočio da ga oni ne ometaju svojim graktanjem. Ali, skočiće! Skočiće još danas.
Ali prvo sam, kad niko ne bude gledao Zadigao je nogavice, i, nastojeći da ne nagazi rosom
posrebrenu travu, pojurio stazicom.
Jutro tek što je svanulo. Sunce se još skrivalo iza drveća, a odozdo sa Studene podizala se
magla. Maksimka je ubrzao korak i izbio na proplanak. I trava i vazduh bili su ovde nešto
topliji, a kraj same staze, s obe strane oborenih trupala — žbunovi maline. Pored same stazice,
naravno, nije ostao više nijedan plod. Ali su zato malo dalje, tamo iza stabala, svi žbunovi bili
crveni. Maksimka je razgrnuo bodljikavo trnje, uspuzao se na stablo koje je sunce već dobro
zagrejalo i noge su mu se odmah ugrejale.
Prezrele plodove skupljao je pregrštima. Pošto je obraze dobro obojio malinama, skočio je
sa stabla i uputio se prema jezeru. Stazica se sada spuštala strminom, ponirući u gusti jelar, ali
je tamo bilo toliko hladno da je Maksimka morao da potrči.
Tu je već i jezero — dugačko, usko, s jedne strane pritešnjeno obronkom, a s druge
zastorom drveća, nekako turobno. Senka staroga kedra koji visi iznad vode upravo na mestu
gđe se Studena uliva u jezero, još uvek pokriva dobru polovinu jezera. Nije osećao ni
najmanje želje da uđe u vodu. Ali, da skoči - е to već mora! I sebi i onima dvoma uobraženih
mora dokazati da nije gori od njih.
Skinuo se i dobro se protegao. Kršan je to momčić, širok u ramenima, ima čvrste dobro
istrenirane mišiće, a ruke i noge su mu, iako prekrivene brojnim brazgotinama i ranicama,
dobro pocrnele, preplanule. Zgodan je čak, iako su mu oči nekako smešne — raznobojne.
Jedno tamno-kestenjasio, drugo nešto svetlije. ali i ono s tamnim pegama. Deca ga često zovu

3
Raznooki. ali Maksimka se na to ne obazire: ne uznemirava ga ni što mu je nos oljušten,
pantalone okrpljene a kosa tršava, neposlušna, štrči na sve strane. Maksimku muči jedino što
nije dovoljno izrastao. Ali, tu se ništa ne može.
Brzo, da bi se ugrejao, potrča uz padinu. »Najvažnije je da ne zastanem, da skočim iz
trka!«, pomisli.
Evo, već je na steni… Jedan! Maksimka je pocupkivao nogama. Dva...
Odjeknu pljusak, kao da dole neko već pliva. Obazre se: tako je, neko se već kupa! I to
ovako rano?. .. Devojčica? Otkud sad ona, onako riđokosa!?
Odstupio je s litice mršteći se. Devojčica ga je očigledno primetila, naglo je skrenula u
stranu, snažno zalupala nogama i vrisnula. Maksim je zastao na steni
— Hej, šta je s tobom?
Devojčica je i dalje lupala nogama.
Naježio se pod naletom veira. osvrnuvši se da vidi gde mu je odeća? Bila je daleko. Spretno
se uspravio na rukama, krajičkom očiju pogledajući na jezero, a zatim se upeo iz sve snage da
svoju gimnastičku numeru demonstrira što upadljivije. No, devojčica je najednom vrisnula i
nestala pod vodom.
Sve ostalo odvijalo se kao u snu: više se ne seća kako je skočio s litice, kako je leteo, udario
o vodu. Ipak, zaronio je! Zaronio, i istog trenutka isplivao — devojku nije video.
Svom snagom zaplivao je prema drugoj obali, zatim je pluća napunio vazduhom i opet
zaronio. Pod vodom je otvorio oči — oko njega bacakala su se jata uplašenih riba. Pred
sobom je ugledao rasplinutu ružičastu mrlju i pojurio prema njoj. Ona! Ruke su joj opuštene,
glava oborena, a zlatasta kosa, duga i nežna, leluja kao na vetru.
Maksimka je grčevito zgrabi za kosu i pojuri na površinu. Uh-uh! Najstrašnije je već
prošlo. A sad prema obali, tamo gde je ona najniža.
Kad je pod nogama osetio dno, uhvatio je devojčicu ispod ruku, okrenuo je licem prema
sebi: oči su joj bile zatvorene, usne poplavele, lice kao kreč belo. Nekako se izvukao na obalu,
položio jadnicu preko kolena. onako kako ga je naučio otac, i počeo da joj pritiska leđa. Na
usta joj je pljusnula voda. Odlično! A sad veštačko disanje. Položio je devojćicu na travu, i,
spustivši se na kolena, uzeo je za ruke. Kako li je to otac radio? Da, pokazivali su to i u školi.
Laktovi uz slabine, potom ruke gore, a zatim sve iz početka...
Devojčici su kapci najednom slabo zadrhtali, kao da je i bez svoje volje otvorila oči.
Maksimka je skočio na noge:
— Šta, uplašila si se? — Namrštio se da bi prikrio svoju radost. — Nemoj više sama plivati
u jezeru. Ovde kod nas je duboko! Sem toga — ovde su i izvori. Nemoj ni pomisliti da je
jezero tek onako. Ispred ove obale postoji kovitlac. Ja sam jedanput... A ti, zašto me gledaš
tako?
Ništa ne govoreći, devojčica je oprezno gledala u Maksima, a zatim se polako oslonila na
laktove i, tiho, nešto prošaplala, ne odvajajući uplašeni pogled od njega.
— Šta ti to mrmljaš? — hteo je da sedne pored nje, ali, odjednom, ruke su mu se nemoćno
opustile, noge kao da su mu bile od vate, pred očima se sve zaljuljalo, zaplivalo...
Prenulo ga je sunce koje mu je udaralo u oči, i kao da ga je zmija u jela. skočio je na noge.
Probudio se! Da. bilo je to neophodno — zaspao je baš na obali. Ali, san — san? Je li skočio
sa stene, je li nekoga spasao...
Iza uha osetio je bol. Dok je spavao, nešto ga je ugrizlo, plik mu je odskočio.
Posmatrao je jezero. Blistalo je na podnevnom suncu tako da ga je bilo nemoguće gledati.
Da se okupa ili ne? Protegnuo je natečene ruke. Ali, šta je to? Prsti na desnoj ruci bili su mu
obavijeni nežnim, riđim vlasima kose.
Otkud sad one?... Odmah se setio svih pojedinosti malopređašnjeg sna Tako dakle... Dakle,
ovo i nije bio san? Devojčica je postojala i na javi? Primakao je ruku očima i skinuo vlasi s
prstiju. Nežni, malo nagorak miris ostao mu je na dlanovima. Nekakav nejasan nemir uvukao
mu se u dušu. Eh, kakva zgoda! Ali, kud se dela devojčica? I otkud se pojavila ovde? U
Vormaleju takva ne postoji. Ni u Otradnom. A sem toga, devojčica je nekako čudna.
Pokušao je da se priseti šta je to kod nje bilo karakteristično. Možda njena kosa, s onim
čudnim mirisom... i oči — krupno, nekako izdužene i potpuno zelene. Nisu to bile oči koje se

4
nazivaju -mačjim-, nego baš zelene, kao lišće na drveću. A njen izgled. Je li bila uplašena?
Da, ali ne suviše, pre bi se reklo — nekako začuđena...
Prošla ga je želja da se kupa. Obukao se i polagano, stalno se obazirući, pošao prema šumi.
U susret su mu trčala deca.
— Šta je, jesi li skočio? — još izdaleka doviknu Marinka.
— Da, jednom — jednostavno odgovori Maksim.
— Skočio! Ma nemoj! — zacereka se Dimka. — On bez nas ne srne ni ući u jezero. A i
kosa mu je suva.
Maksimka je oćutao. Nije ga čak ni pogledao. Baš toga proleća, čim je dobio svedočanstvo
šestog razreda, upisao je u svoj dnevnik: »Sad sam već sedmoškolac i obavezan sam da
dograđujem svoj karakter. Pre svega — ne lagati! I nikome ne dokazivati da je ono što
govoriš istina. Istina je aksiom, dokazi joj nisu potrebni«.
Postepeno, počeo je da zaboravlja ovaj slučaj. A i kad bi ga se setio, sve više je ubeđivno
sam sebe da je to ipak bio san. Da, molim lepo, tako je bilo. Tu, zlatokosu devojčicu niko
drugi nije video ipak, vlasi kose na njegovim prstima — otkud one onoga dana? Pa onaj miris
— dugo se zadržao. Čak ga je i mama osetila one večeri. A dobro je oprao ruke...
Život u toj pustoši, međutim, Maksimki se sve više dopadao. I sam kordon ispao je lepo
mestašce, a vormalejska deca prilično dobri drugovi. Čak se pokazalo da je spretna, gorda i
nestašna Marinka, sa svojim oguljenim nosem i dvema tankim pletenicama na leđima, bolja
od svih devojčica koje je sreo. Ničega se nije plašila. A ako nešto naumi, niko je nije mogao
odvratiti od toga. I nije bilo stvari s kojom Marinka ne bi izašla nakraj. I eto, baš zbog nje,
zbog Marinke Starostine. izrodila se još jedna zagonetna zgoda, koja je zadugo ostala
nerazjašnjena.
Sva deca iz Vormaleja učila su u Otradnom.Išli su ili pešice ili na skijama A kad bi bilo
veliko nevreme, ostala bi da prenoće u školi, u pionirskoj sobi ili u svlačionici sportske sale.
Tako je bilo i ovaj put. Kiša je lila od ranog jutra i deca su odlučila da ostanu u Otradnom.
Maksimka je baš dovlačio strunjače iz gimnastičke sale kad je u svlačionicu uletela Marinka:
— Mama ne zna da ostajem, pa će se uplašiti. Moram trkom kući.
— Biće to pravo uživanje! — progundao je Dimka.
— Da, zaista, uz put vam već zagrevaju kupatila — odobravaju Feda i Kostja.
Marinka planu.
— Uh, kućna gamadi! Još biste se i rastopili. Pođimo nas dvoje, Maksimka!
I Maksim je bio za povratak.
Od Otradnog do Vormaleja ide se donjim putem oko brežuljka — pet kilometara rupčaga i
nasipa. A može se i prečicom preko brežuljka pa niz padinu. Marinka se odlučila da pođu tim
putem,
— Hoće li biti dobro? — prigovori Maksimka. — Već je kasno, a tamo su viđali i vukove.
— Fi-ju-ju! — zviznu Marinka. — Znači, i ti ostaješ?
— Idemo — odmahnu on rukom.
Staza se u početku penjala strmo uz padinu, vijugajući između ogromnih kedrova, zatim se
utopila u gusti jelar i pojurila naniže, niz obronak. Kiša je prestala. I vetar se stišao. Ali s
grana koje su im bile gusto spletene nad glavama neprestano su se slivali pravi potoci. Oboje
su brzo pokisli do gole kože.
— Nije to ništa! — Marinka čilo sleže ramenima.
Jedva dva kilometra, i bićemo u svojim sobama...
Izdaleka, sa zaravni brežuljka, razgovetno je odjeknulo duboko, nisko zavijanje... Oni!
Maksim zaslade. Otpozadi, činilo se sa istog odstojanja, novo zavijanje doprlo je kao
odgovor. Podišli su ga žmarci.
― No, zašto stojiš? Moramo potrčati! Skači! — Marinka ga cimnu za rukav i koliko je
noge nose pojuri naniže, stazicom. Maksim ju je jedva sustizao. Mokre grane šibale su im
lica. Noge su klizile, i s naporom je održavao ravnotežu. Ali, strah ga je terao brzo napred, a
put je blago išao nizbrdicom.
Naposletku, izišli su iz jelara. U mraku, s obe strane staze, opet počeše da promiču ogromna
kedrova stabla. Šuma je postajala sve ređa. Izgledalo je da je najgore već prošlo. Marinka je

5
šuštala, usporila korak. Maksimka je teško disao.
Odjednom, preteće zavijanje vuka doprlo im je u susret, pravo u lice. Dolazilo je ispred
njih, iz mokre mastiljave tame u koju je uranjala staza, a to je moglo da znači da su ih zveri
zaobišle, da su im presekle put. Marinka je naglo stala, i on zamalo nije naleteo na nju.
— Da nemaš šibice? — upita ga Marinka ne okrećući se.
— Okud mi? Nego imam nož.
— Od njega nikakve koristi. Ima ih mnogo. Valjalo bi nam na drvo. Znam jedno koje bi
bilo zgodno. Ali, prošli smo mimo njega. Vratimo se nazad. Ne, stoj! — Instinktivno, privila
se uz njega. — Vidiš li...
Napred je promakla crna senka. Marinka ga je grčevito stegla za ruku:
— Popećemo se na tisu, ovu ovde. Pa šta nam bude. Samo da im ne okrenemo leđa! — U
jedan mah uspentra se na najnižu granu i kao mačka spretno poče da se penje naviše, uz
stablo. Maksimka pojuri za njom, verući se po klizavim granama. Konačno,
Marinka se zaustavi:
— Biće dovoljno. Ovde ni sam đavo nije toliko crn. — Namesti se što je udobnije mogla —
Smesti se na ovu račvu. A vi, prokletnici, daću ja vama! — Pesnicom pripreti dole, mraku iz
kojeg je dopirala preteća graja.
Maksimka se smesli pored nje i pogleda prema Vormeleju: ni jednog jedinog svetla. Znači,
naselje je dosta daleko.
Jedno vreme su razgovarali, zatim im je bivalo sve hladnije pa su ćutali. Koliko li je još do
jutra? Maksimkine ruke već su se kočile, a noge su počeli da hvataju grčevi. A Marinki je bilo
još i gore... Bilo im je jasno, tako neće dugo izdržati... On je uhvati za rame, oseti kako je
trese drhtavica i donese odluku. Protrlja ruke. Izvadi nož iz džepa, pričeka trenutak-dva...
— Slušaj, Marinka., ja ću sad da skočim. Svejedno nam je, jer ni ovako ne možemo
izdržati. A njih, čini mi se, nema više nego dva. Jadnoga ću lako, neće uspeli ni da se snađe. A
onda...
— Da se nisi usudio! Čuješ, da se nisi usudio! — Htede da ga zgrabi za rukav, ali joj ruka
otkaza poslušnost.
— I šta da radimo, da se smrznemo ovde? — Maksimka se naljuti. — Da skončamo ovde
zbog takvih ništarija! E, nećemo!... — Pokušao je da shvati šta se dole događa, tražeći očima
mesto gde bi najbezbednije mogao skočiti.
Odjednom, iza uha oseti bol. Mahinalno, skočanjenom rukom protrlja staru ranicu i u tom
trenu izroni mu iz sećanja zelenooka devojčica, ista ona koju je spasao pre godinu dana, učini
mu se i da je vidi, malčice uplašenu, a pokazalo se da se i onaj očaravajući miris prosuo svud
unaokolo... Da ga to ne hvata san? Preteće zavijanje opomenulo ga je da o snu nema ni
govora. Treba se boriti za život. Strašno jeste, ali mora skočili. Mora! Odlučno je skliznuo s
račve na kojoj je sedeo, napipao nogama sledeću granu i počeo da se spušta.
— Kuda ćeš? Kuda? .. — oglasi se Marinka. Nije čuo šta mu je još dovikivala, jer ga je
snažna, zaslepljujuća svetlost udarila u oči, a dole, pod njegovim nogama, tako je grunulo da
je sav brežuljak zadrhtao. Težak talas vreloga vazduha podigao se prema njemu. Poče da se
širi miris paljevine. I sve se utiša.
Marinka, odozgo, skoro pade na njega:
— Šta je to bilo? Grom?
―Ko bi ga znao? — Maksimka razmače grane iznad glave i podiže oči prema nebu.
Odande, hladnokrvno trepereči, na njih su gledale sjajne zvezde. — Ko bi ga znao... —
zamišljeno ponovi i skoči na zemlju. — I nije li ti svejedno? Nemamo se čega bojati. .. Brzo
kući!
Sutradan, vormalejski lovci doneli su u kordon dva nagorela vučja tela. O neobičnom
događaju mnogo se razgovaralo i u Vormaleju i u Otradnom. Prosuđivalo se i ovako i onako,
ali jedinstven zaključak bio je da je vukove ubio grom. Tako je mislio i Maksimkin otac, A i
ko bi kao on, stari lugar, bivši komandir izviđača, mogao tačno protumačiti ovaj događaj?
Maksimka. opet, nije u to baš mnogo verovao. Otkud grom, u jesen, pri ozvezdanom nebu?
Ne, ovde je nešto drugo bilo umešano. Nešto sasvim drukčije Sledećeg dana zapisao je u svoj
dnevnik: »Teško je razumeti šta je ubilo vukove. Neobjašnjivo je isto kao i prošlogodišnja

6
zgoda na jezeru. No, za mene je važno nešto drugo: da se sve to nije zbilo, da li bih, s nožem,
skočio na vukove? Danas sam čitav dan razmišljao o tome i mogao bih, čini mi se, odlučno da
zaključim: da, skočio bih, makar se pri tome i uplašio, skočio bih baš zato šio sam se već bio
uplašio. Svaki pravi čovek morao bi u takvoj prilici tako postupiti. A ja sam odavno odlučio:
ako sam rođen kao čovek, moram i postali pravi čovek.«

Te godine zima je bila bogata snegom. Već sredinom decembra napadao jo toliko da smo se
na saonicama spuštali s kućnih krovova. Kad je vreme takvo, pravu slobodu omogućavaju
skije. Na njima možeš i u lov, i u školu, i tek onako — padinama oko našeg kordona.
Maksim i Marinka odlučili su da danas prošetaju klancem iza jezera. Idu ćutke. Sad im se
to nekako sve češće događa: čim ostanu nasamo — muk. Želeli bi, doduše, da porazgovaraju
o nečemu interesantnom, ali im ništa takvo ne pada na pamet. Naprosto, prijatno im je da
budu zajedno.
Marinka se danas čak i ne obazire na njega, ide napred ne osvrćući se. Maksimka pokuša da
je zaobiđe, ali ona skrenu prema jaruzi, zastade i nekako ispod oka pogleda prema njemu.
— Da se sjurimo?
On pogleda niz padinu.
— Čekaj, Marinka, tamo dole kao da ispod snega štrče neki panjevi.
Ona zviznu:
— Eh, kukavice zlosrećna! — Nije uspeo ni da odgovori, a ona jurnu iz mesta i nestade u
oblaku snega.
Maksimka je isprati pogledom. Da, tako je: dole je nešto tresnulo. Čuo je Marinkin glas:
— Stoj! Nemoj da se spustiš! O-oh!...
Kao vihor, Maksimka jurnu naniže. Na samom dnu jaruge, u dubokom snegu, batrgala se
Marinka. Jedna njena noga sa krhotinom skije bespomoćno se klatila u vazduhu, a druga je
propala u sneg.
Maksimka priđe što je bliže mogao i kucnu štapom po komadu skije.
— Kao da je nožem presečena. Ne preostaje ti ništa drugo nego da nabadaš na jednoj skiji.
Marinka je ćutala, čvrsto stisnuvši pobelele usne. On se nagnuo nad nju:
— Daj mi de ruku.
Klimnula je glavom.
―Stani…
— Zašto da stanem?! — Uhvatio ju je ispod taktova i iščupao iz smola. Marinka vrisnu.
— Povređena si?
— N-noga...
— Dede, pokaži.
— Šta da ti pokažem. Jako sam povređena.
Skinuo јoj je skije.
— Uhvati me oko vrata.
Blizu vrha Marina ponovo klonu u sneg. On čučnu pored nje.
— Jako te boli? — Umesto odgovora, ona samo klimnu glavom. — Hoćeš li moći da ideš?
— Pokušaću...
Pomogao joj je da ustane. Marinka nije mogla ići.
— Daj, prebaciću te oko vrata. Nekako ćemo stići pre mraka.
— Gle, gle, šta je on naumio!
— Ne odugovlači, Marinka. Sprema se mećava. A mrak tek što nije pao.
Podigao ju je na leđa i počeo da klizi tragom skija. U početku mu nije bilo teško. No, posle
pola sata sneg je počeo sve jače da pada. Trag kojim su došli uskoro je bio zavejan. Počela su
da mu se koče ramena. Prislonio se uz jedno drvo.
— Da se malko odmorimo, Marinka?
Ona skliznu u sneg.
— Idi sam Maksime. Pozovi nekoga. A ja ću ovde...

7
 — Ne lupetaj, gluposti, Marinka! Samo malko da predahnem, pa ćemo dalje.
Krenuli su, a mećava je postajala sve žešća. Maksim je sve češće zastajkivao, sve dok
konačno nije shvatio da su zalutali.
Noć se spustila nekako naglo. I odjednom je, kao obradovana mrakom, punim glasom
počela da zavija mećava. Maksim je znao da nikakav duži odmor ne dolazi u obzir, pa je
uporno koračao dalje. Napraviti bi nekoliko koraka, pa onda pali, podigli se i opet pali,
potonuli u dubok sneg. Na kraju, Maksim sasvim malaksa.
Je li ovo kraj? Pao je licem u sneg i zatvorio oči. I odjednom je razgovetno, baš kao da je
bila osvetljena bleskom munje, ugledao devojćicu sa zelenim očima. Vazduh se ponovo
ispum poznatim mirisom. Zavrtelo mu se u glavi. Što je sad ovo? Stari, već davno
zaboravljeni san? Ne, ne! Samo da ne zaspi! Primorao je sebe da ustane i... protrljao oči —
(evo, tu sasvim blizu, kroz sivu koprenu snega i gusti cestar probio se zrak svetlosti. Ljudska
nastamba! Svom snagom jurnuo je tamo ... Trenutak kasnije našli su se na pragu lovačke
kućice.
Maksimka je napipao alku i povukao je k sebi. Vrata su popustila. Međutim, nisu ga
dočekali toplota i svetlost, već zagušljivi mrak. Čak je odskočio unazad. Potom je opet
promolio glavu kroz vrata.
— Ima li koga?
Nikakvog zvuka.
Zar je ovo priviđenje? Pa, video sam svetiost; Maksim se osvrnu i obazrivo uđe, a onda,
pipajući podno zida. stiže do furunice. Od nje se širila hladnoća, odavno nije ložena. A evo
šibice. Kres! Slaba svetlost obasjala je zidove brvnare, uglove bele od inja, niski krevet pored
stola. Ni žive duše!
Maksimka oseti kako ga obuzima strah, ali se odmah savlada, istrča iz kućice, zgrabi
Marinku, unese je unutra i čvrsto zatvori vrata.
A sad — peć. U kućici je bilo dovoljno drva. I zlatasti zmajevi već oblizuju suvu četinu,
suve grančice. Veselo pucketanje ispuni kućicu. Toplota uskovitla ishladeni vazduh.
Zadirkivao je Marinu:
— Marinka! Probudi se, probudi! Hajde, pospanko!
Ona s naporom otvori oči.
— A-a... Gde sam to?
— U kućici. U lovačkoj kućici! Evo i vatre, vidiš? Uskoro ćemo popiti čaj. A sad, dođi
bliže peći.
Sela je uz vatru i protrljala povređenu nogu.
— Ali, otkud sad ona? Kako si je pronašao, mislim kućicu?
— Kako sam je pronašao? Ne znam šta bih ti rekao .., Prišao je prozoru prekrivenim injem i
pokušao da vidi šta se zbiva na nebu. — Ne znam ...
U kordonu je ovaj događaj mnoge začudio, ali su, naravno, svi nalazili neka došta
jednostavna objašnjenja — slično se događalo i ranije: lovac zaluta
u tajgi, mećava ga odvuče negde u stranu, a kad izgubi i poslednji atom snage, nekakvo
lovačko čulo odvede ka nekom staništu. Maksimovoj priči o osvetljenom prozoru niko nije
poverovao. Pričinilo mu se ... »Možda je i tako — pomislio je Maksim. Ali otkud i ovde ona
zelenooka vodena vila? Odmah ju je prepoznao, samo što je pomislio da je to opet san. A evo
baš danas, dok je pregledao novine, našao je i ovakvu frazu: Valja primetiti da kompleks
snoviđenja nikad ne uključuje u sebe osećaj mirisa ...«

Proleće smo dugo očekivali — sve do sredine aprila nad Vormalejom je zavijala mećava.
Pred kraj meseca naglo je otoplilo. Za nedelju dana sunce je uklonilo sneg. Studena je
nadošla, uzburkala se kao velika reka, noseći sobom grane, žbunove, ponekad i čitava stabla
iščupana zajedno s korenom. Deca su satima sedela na obali, posmatrajući kako se u vodenom
vrtlogu okreću džinovski kedrovi, na čijim su se granama, upamćeni strahom, vrteli bogzna
kako ovde dospeli zec i veverica. Još interosantnije bilo je posmatrati kako reka iza kordona

8
podriva stenje. Voda se razbesnela upravo ispod same litice, kidajući od obale čitave slojeve
zemlje, koji su se, zajedno sa osušenom prošlogodišnjom travom, žbunovima borovnice,
čestarima mladog jelara, s tutnjavom obrušavali u vodu, podižući prave vodoskoke vodene
prašine.
Prošle godine ovaj isti obronak prekopavali su geolozi iz Otradnog. U pesku su tražili
nekakve račiće, tek nešto mlađe od dva miliona godina, i bili su uvereni da bi se ovde mogli
pronaći čak i dijamanti.
Maksimka je u to i verovao i nije. U svakom slučaju, geolozi nisu pronašli dijamante, ali su
zato prekopali celu obalu. I sada, Studena kao da se žuriia da je poravna, odnoseći sve nove i
nove slojeve zemlje.
Kad se voda već povukla, Maksimka odluči da i sam procunja po obronku. Za samo
nekoliko dana reka je obrušila toliko zemlje koliko ljudi ne bi uspeli mesecima. Možda će sad
na svetlo dana konačno izroniti i dijamanti...
Već u prvu nedelju uzeo je lopatu i spustio se niz zasek obronka, sve do sloja s račićima
koji je iznad svega privlačio geologe. Kopao je ceo dan. I ništa vredno nije pronašao. Istina,
našao je mali zupčanik od crvenkastog metala, ali to je bilo potpuno neinteresantno.
Maksimka pomisli da svoju »iskopinu« baci u vodu, ali se istog trena seti upozorenja geologa
da su svi trofeji iz tog zemljišnog sloja stari blizu dva miliona godina. Pa da im posle ovoga
poveruje!? Metalni zupčanik star dva miliona godina. Ili su prosto-naprosto pogrešili kad su
tražili u tom sloju dijamante? Da li da im pokaže svoj pronalazak?
I kad ga je Maksimka ipak odneo u njihovu kancelariju, geolozi počeše da se smeju.
— Ma šta mi reče! Zupčanik si pronašao u slojevima koje smo prošle godine raščišćavali
na Vormalejevskom obronku? Ej, znaš li ti koji je to sloj? To je sloj astijske epohe. Tada o
ljudima nije bilo ni pomena. A zupčanik, nesumnjivo pripada našem vremenu, jasno se vidi
da je od bronze, ili... — Jedan geolog uzeo je plavičasti kamen i zaparao zupčanik. — Oho!
Korund ne prianja.
Zupčanik je krenuo iz ruke u ruku. Geolozi počeše da govore svi uglas.
— Neka od novih legura. Sad postoje i takve.
— De probaj dijamantom. Šta, ni dijamant ne prianja?!
― Haj, kakav materijal! Otkud baš ovde?
— Ispao očigledno iz aviona, otkud bi drugo.
— Tako ti je to, mladiću. Pokupi samo tu svoju »iskopinu«.
Obeshrabren, Maksimka ućuta. Bilo bi, naravno, smešno da se prepire s geolozima. Ali,
zupčanik je ipak iskopao iz dubine sloja! Kako je dospeo tamo ako je ispao iz aviona?
Već sledećeg dana geolozi su ga neočekivano potražili:
— Slušaj, momče, gde je onaj tvoj pronalazak?
— U kući. Na bezbednom mestu. A šta će vam?
— Donesi ga ovamo Odmah! I odmah ga stavi u ovu olovnu kutiju.
— Zašto?
— Zašto, zašto! On sve mora da zna. Hajde, poslušaj. Čudno se ponaša, eto zašto. I korund
i dijamant kojima smo ga sinoć zaparali postali su najednom radioaktivni. — Svi brojčanici
da izlude. Pjotr Andrejevič, naš glavni geolog, čim je za sve ovo saznao, nabrusio nas je da se
sve pušilo On je kod nas, znaš... Da, sad i sami vidimo da ni u kom slučaju nije avion. Hajde,
donesi ga. Shvataš li, potreban je stručnjacima, nauci.
U bašti, ispod jednog žbuna zove, Maksim je imao tajno skrovište, u koje je, uz sve ostalo,
smestio i jučerašnji pronalazak. Kad je sad došao ovde i otvorio svoje skrovište, zupčanik nije
našao. A sve je bilo netaknuto, upravo onako kako je juče ostalo, jedino je nestao zupčanik.
Dobro se seća da ga je ostavio u sam kraj skrovišta, među baterijama akumulatora i flašama s
kiselinom. Pretrražio je još jodnom skrovište, ispreturao sve stvari. Zupčanik je nestao bez
traga.
Vidi đavola! Na jednom mestu nad skrovištem ugledao je svezu humku zemlje, onakvu
kakva se obično vidi nad krtičnjakom. Ali, zupčanik nije odvukla krtica! A nema ni drugih
tragova. Maksimka je bio očajan. Šta sad da radi? Kako izići na oči geolozima?
A oni su sutradan došli u školu. S njima je bio njihov načelnik. Maksimka im je ispričao

9
sve što se dogodilo. Nisu mu poverovali. Posebno ljut bio je načelnik, pravi džin s bradom.
— Ali, kako je dospeo u tvoje ruke? — nije prestajao kolos, svrdleći Maksimku svojim
pogledom.
— To sam već rekao...
— Ko da ti poveruje da si rukotvorinu pronašao u dubini sloja? Bar da si rekao: u pesku?
— Ma kakav pesak! — jogunasto ponovi Maksimka. — Obronak je sada čist kao ogledalo.
Iskopao sam tamo čitavu pećinu, hajdemo da se uverite.
Došli su na mesto Maksimkinog kopanja.
— Tako kažeš, rukotvorinu si izvukao iz ove rupe? — upita ga načelnik grupe.
— Jesam, evo odavde, iz levog ugla. Evo, još se vidi i otisak...
— Neverovatno! Metalna rukotvorina u astijskim slojevima! Ili nas momak obmanjuje, ili
se meni to pričinjava.
— Čemu tolika preosetljivost? — prigovori glavni geolog Krajnov, spokojno pušeći svoju
cigaretu. — Zupčanik je mogao propasti u kakvu duboku pukotinu, a ovamo ga je mogao
dovući neki snažni podzemni vodotok.
Načelnik glasno uzdahnu:
— Sasvim isključeno. Nego, ima li kakvog drugog objašnjenja... Inače, dosta smo se bavili
ovom zagonetkom. Idemo!
— Idi ti, Lukiču, a ja bih još ponešto ovde pogledao.
— A šta to još nisi video?
— Hteo bih nešto da proverim.
— Dobro, kako hoćeš. —Načelnik uskoči u automobil i za minut-dva njegov »jarac«
nestade im ispred očiju.
Krajnov je ugasio cigaretu i, uzevši rudarski čekić, počeo da kopa u Maksimkinom
»rudniku«. Na kraju, seo je na gomilu zemlje i ponovo zapušio.
— Hm, zadao si nam posla!
— A zar sam ja znao...
— Nego, znaš li šta nas je toliko uznemirilo?
— Počinjem pomalo da shvatam.
— Pomalo? Bilo bi dobro da sasvim shvatiš. Čuo si, naravno, da istoriju Zemlje geolozi
dele na periode — kembrij, silur i tako dalje?
— Učili smo o tome.
— Odlično! Dakle, shvatio si da ja i ti živimo u kvarteru, a da je pre toga bio tercijer?
Maksimka klimnu glavom.
— I eto tako, sve što leži iznad ovog obronka, pa i pesak na kojem je podignut naš kordon,
nastalo je u našem kvarterskom vremenu. A one gline što izbijaju dole na obalu jezera, tamo
ispod obronka, po svoj prilici su iz tercijera.
— A sam obronak — je li on iz tercijera ili iz kvartera?
— S obronkom je već mnogo složenije. Čitav priobalni greben, odnosno stene od kojih je
sastavljen, nastao je u astijskoj epohi — u vreme na granici tercijera i kvartera. Geolozi se ni
do dan-danas nisu usaglasili o tome gde ga je bolje postaviti. A bilo je to vrlo interesantno
vreme. Baš tada zemlju je zahvatilo prvo veliko zahlađenje. Bilo je to pre otprilike dva
miliona godina.
— A vi, jeste li tačno utvrdili da je obronak astijski?
— Tek smo dobili rezultate iz centralne laboratorije. No i da smo malo pogrešili... Pa i
najstariji ostaci prvobitnog čoveka — pitekantropusa — dosad su pronalaženi samo u
slojevima starim tek nekih sedam-osam stotina hiljada godina. A od sve imovine
raspolagao je — štapom i kamenom. Eto sam prosudi koliko se može verovati u tvoj
pronalazak?
— Da, očigledno, zupčanik je stvarno upao u neku pukotinu.
— Ko zna... Nisam pronašao nikakve tragove koji bi upućivali na nekakvu pukotinu. Ali, ni
to nije najvažnije. Doduše, ja zupčanik nisam video svojim očima. No, može se verovati
našim tehničarima i instrumentima. . Shvataš li, naše vreme ne zna za takve metale. Ne! To je
ono što je najneverovatnije. Moglo bi se, naravno, dopustiti da je to neka površinska legura.

10
Ali, ja sam juče telefonom razgovarao sa specijalistima — ni oni se, kažu, nikad s nečim
takvim nisu sretali. Jednom rečju, zagonetan slučaj. A je li ti se ranije događalo da vidiš nešto
slično?
— Ranije? Ne…

Maksimka se još odavno spremao na taj put. Prošle godine obišao je sve lovce u kordonu i
u Otradnom, raspitujući se o jezeru koje se nalazi iza Liše grive. Svi su znali za njega. Ali,
retko ko je tamo odlazio. Takva mesta lovci nekako nisu voleli. Čak su nerado o njima
govorili. Po njihovim rečima, tamo je bilo nešto "nečisto". A šta "nečisto" — niko pametan
nije mogao da objasni. Ali već i po tome kako su nerado pristajali na razgovor o njemu, bilo
je sasvim jasno da je s tim jezerom stvarno povezana nekakva tajna.
Stići do jezera ne izgleda baš teško. Odmah iza brežuljka koji se uzdiže iznad Vormaleja
nalazi se Gnjila klisura, iza nje još jedan brežuljak, nešto niži, a od njega do Lise grive, tek
koliko da ispružiš ruku. Tako je za sedam-osam, ili najviše za desetak dana, bilo moguće stići
i tamo i natrag, naročito krajem leta kad se klisura malko prosuši. Svi s kojima, je Maksimka
razgovarao o tome smatrali su da je predeo uglavnom prohodan. Istočnom padinom brežuljka
ide čak dosta uočljiv puteljak, često se naiđe i na žarevine, a od brežuljka do Lise grive može
se i koritom omanjeg potočića. Ukratko, Maksimka se ni najmanje nije plašio da bi se mogao
izgubiti. I krenuo je na put...
Nije se mnogo udaljio od kordona, a vreme se naglo promenilo, oblaci su prekrili nebo i
naletela je prava oluja. Vitko drveće savijalo se do zemlje, a džinovski kedrovi, kao sumanuti,
razmahivali su svojim granama. Međutim, više od svega Maksimka se bojao grmljavine.
Munje su sevale jedna za drugom, a gromovi su se sve vreme zarivali u jedno isto mesto.
Oluja je dugo potrajala. Zatim je kiša prestala. Oblaci su otplovili iza brežuljka. Pomolilo
se sunce. Vetar se najednom stišao. Maksimka, koji se bio sklonio na jednom kedru, spustio
se na raskvašenu zemlju i tužno je pogledao čitave gomile nanosa koje su bile svud naokolo.
Sad ih je bilo mnogo više. Da se vrati? Ali, nije li se zavetovao da će postati pravi čovek!
Uzeo je ruksak i poslednji put pogledao na svoje sklonište. Džinovski kedar učinio mu se
sasvim spokojnim, čak mudrim. Retke otežale kapi kiše otkidale su se s vremena na vreme s
njegovih grana. Samo sad, dok je sunce tako veselo sijalo, svaka ta kap zvonila je kao vesela,
ohrabrujuća muzika. Dakle, opet na put!
Ipak, zašto li gromovi sve vreme udaraju u jedno isto mesto? Da pođe da pogleda? Nije to
nikakav problem, sasvim je blizu puta. Preskočio je nekoliko gomila nanosa i zastao pred
odsečenom dubokom rupčagom. Izgleda da je to negde ovde ...
S obe strane vododerine protezala su se dva neprohodna zida visokih jela. Desno, nešto više
uz padinu, probijali su se zraci sunca. Maksimka se uputi tamo i ubrzo ugleda nekakav veliki
prsten, koji se prostirao s obe strane vododerine. Zemlja je ovde bila crna, tvrda, gotovo
skamenjena. Ne bez osećaja straha, stao je na čvrsto, mestimično ispucalo tlo. Tu i tamo,
ličiio je na naduvane humke staklenih mehurova. Nijednog žbunića, nijedne travke.
Očigledno, ovaj potočić je već desetinama godina bio izložen udarima gromova.
Ali zašto baš ovde, u samu vododerinu? Prišao je bliže. Bila je toliko široka da se nije
mogla preskočiti. A dubina joj je bila iznad čovekova rasta — prava pravcata provalija! U
useku njenih zidova mogli su se videti onaj isti pesak i šljunak iz vormalejevskog obronka.
Dnom je tekla voda, očigledno posle malopredašnje kiše
Kako da se prebaci preko ponora? Maksimka se spusti nešto niže i vide da tu nedaleko,
preko provalije, leži nekoliko oborenih stabala. Požuri tamo. Pravi most! Tri masivna brvna
bila su čvrsto pripijena jedno uz drugo, na krajevima čak učvršćena kocima.
Kome li je bio potreban ovakav most? Prešao je preko dubokog useka i odmah primetio da
se dalje, prema šumi, proteže dosta uočljiv proplanak. I staza! Ona ista koju je tako dugo i
neuspešno pokušavao da pronađe. Imao je sreće! Sad mu je preostalo samo da korača, korača!
Posle dvočasovnog pešačenja put je najednom skrenuo nizbrdicom i spustio se u dolinu još
jednog potočića. Maksimka se već oraspoložio. Sve je bilo kao u lovačkim pričama. Bilo je

11
već predveče kad ga je potočić doveo do podnožja Lise grive. Odmah ju je prepoznao.
Ispostavilo se u stvari, da je griva oniži krečnjački venac, s donje strane obrastao šumom, a
odozgo bez igde ičega, sasvim go, pa je po tome, očigledno, dobio svoje ime.
Pokušao je da proceni koje je doba dana. Sunce je jedva dodirivalo vrhove drveća. Ipak,
sasvim dovoljno vremena da se pre noći popne na sam venac. Ponovo je krenuo napred.
Međutim, padina kojom se peo bila je veoma strma, obrasla ćestarom mladoga kedra, zato je
uspon Maksimki teško padao — sustigao ga je veliki zamor i zažalio je što nije zanoćio u
podnožju. Savladavši i poslednji greben i stupivši na ravnu površ, porazio ga je prizor pred
kojim je prosto ostao nem.
Odmah za grebenom prostirala se udolina koja je imala pravilan oblik ogromnog levka.
Padine su joj bile pokrivene gustom jelovom šumom, a na njenom dnu blistalo se jezerce, ono
isto na koje su lovci, što su ga posećivali imali sumorna sećanja. Pojavilo se neočekivano,
svom svojom površinom, potpuno drukčije nego što ga je Maksimka zamišljao. Pred njim se
prosulo more svetlosti. Ovde, nad Lisom grivom, nebo se naprosto podiglo, horizont se
proširio, a jezerska čaša zablistala je pod zracima zalazećeg sunca. Prizor osvetljene udoline
bio je fantastičan. Sunce tek što je dotaklo obrise udaljenih vrhova, a ogromna čaša jezera
prelila se svim odsjajima žutog i crvenog: s vrha, drveće se postepeno oblivalo metalnim
bronzanim sjajem, nešto niže bilo je bakarno-crvenkasto, a još niže — narandžaslo, dok je
sredina jezera prosto plamtela čistim purpurom. Maksimka je stajao kao opčinjen, nagrađen
ovim prizorom za sve tegobe svoga putovanja.
Ali, evo, boje su najednom zgasnule. U udolinu se počeo taložili sumrak. Bilo je vreme da
se još jednom porazmisli o prenoćištu. Na vencu nije bilo velikog drveća, pa je vetar ovde
slobodno strujao i nagoveštavao prohladnu noć. Krenuo je u izviđanje najpre na jednu a
potom i na drugu stranu i tada je primetio duboku pukotinu. Dva krečnjačka bloka spajali su
se gotovo u jedan, ali je između njih čovek ipak mogao slobodno da prođe. Upravo baš onako
kako je Maksimki bilo i potrebno! Morao je da jednu stranu ogradi granjem, da odozdo
takođe nabaci granje — i sklonište je već gotovo. Tokom noći neće morati da pali vatru. Na
vrhu venca nije bilo komaraca, a što se tiče hladnoće, biće najbolje da se ušuška u Četinu.
Tako je i uradio, i odmah čvrsto zaspao.
Ipak, tokom noći se probudio, ali ni zbog hladnoće niti zbog komaraca. U početku uopšte
nije mogao razabrati gde je i šta se s njim događa. Potom se setio da je to pukotina na Lisoj
grivi. Ali, šta ga je probudilo? Svrab iza uha, koje je, verovatno, opet povredio? Ne, nešto
drugo... Ali šta? Evo, evo šta je! Jasno je čuo neobične zvuke. I istog trenutka lice mu
zapljusnu poznati opojni miris.
Muzika! Ovde na Lisoj grivi?! Promolio je glavu ispod pokrivača i počeo da osluškuje. Da
mu se to ne pričinjava? Ne, nežna prozračna melodija, ne kidajući se, dopirala je od jezera.
Neki nejasan nemir natera Maksimku da iziđe napolje. Mrak je bio neproziran a vazduh
nepokretan. Samo su kao na tušem obojenom nebu podrhtavale zvezde. Ovde, na Lisoj grivi,
izgledalo su mu neobično svetle i bliske. Nikad ranije njihova sveilost nije bila tako bliska
njegovom srcu kao te noći ispunjene muzikom i mirisom nepoznatog cveća. U početku je
zaključio da sve dolazi otud, iz tamnih dubina zvezdanog neba, ali mu je ubrzo bilo sasvim
jasno da muzika dolazi s jezera. Okrenuo se prema, zbog mraka, nevidljivoj udolini i više nije
mogao da od nje odvoji oči.
Dole, u mastiljavoj tami noći, blistao je akvamarinski magličast prsten svetlosti. Onda je
izbledeo i raspao se za trenutak na odvojene svetlosne pege. Ali, istoga časa razbuktao se
novom snagom. Sad već zelenom bojom. Zeleni sjaj neprimetno za njegove oči smenio je
žuti, zatim narandžasti, pa grimizni. A već u sledećem trenutku čitava skala crvenih,
narandžastih i purpurnih boja uhvatila se u poletno kolo i počela da prati nežni zvuk
tajanstvene muzike.
Maksimka je zaboravio gde se nalazi. Sav je utonuo u te zvuke i te boje, u te čudesne
mirise, u treperenje zvezda, u mrak koji ga je okruživao...
Boje su počele da blede sve više i više, kao da su se utapale u dubinu vode, a zajedno s
njima utišavali su se i zvuci. Sve je utonuto u mrak, tišina je zaodenula okolinu. Samo su
pramenovi neobičnog mirisa još neko vreme lebdeli u vazduhu. Zatim su i oni iščezli. Sa

12
severa je doprla hladnoća. Maksimka se vratio u svoju pukotinu Založio je vatru. O snu — ni
govora. Šta sve ovo znači? Otkud muzika? Dakle, nastavlja se stara priča sa Vormalejskog
jezera? Razmišljao je, razmišljao, ali nije mogao naći razumno objašnjenje za sve što se
odigravalo pred njegovim očima... Bacio je na vatru nekoliko debelih grana, i, spustivši se na
svoj ležaj, uronio glavu pod pokrivač.
Kad se probudio, iako je sunce visoko odskočilo, primetio je da se od udoline kovitla
magla, a jedan njen pramen zapleo se u šumarak na vrhu brega. Neveliko povesmo magle
visilo je i nad istočnim delom jezera, ali, slična nekoj džinovskoj kapi, žive njegova površina
bila je čista.
Prezalogajivši suv obrok, poslagao je stvari, prokontrolisao pušku i počeo da osmatra kojim
putem da se najlakše spusti do jezera. Odlučio je da ne ponese ranac, i gurnuo ga je u
pukotinu, ko zna šta se sve tamo dole može dogodili. Nije uzeo ni ogrtač. Jednostavno, strpao
je u džep komad hleba i nekoliko metaka, zabacio sekiru preko ramena i, pošto je kompasom
odredio azimut, počeo da se spušta niz padinu.
Šuma kroz koju je išao bila je čista, ne previše gusta, a padine udoline prilično blage.
Udolina je, ubrzo se to pokazalo, bila mnogo dublja nego što je to on mislio. Išao je dosta
dugo pre nego što se drveće proredilo i dok se pred njim nije ukazala površina jezera. Ali, je li
to ono isto jezero koje je video odozgo? Odande, činilo mu se malim, nekako pritešnjenim
tajgom, a izbliza je ispalo ogromno — suprotna obala se čak nije ni videla, a duž ove pružao
se širok pojas peščane plaže.
Oprezno se spusti do prozirne vode. Jato riba jurnu u stranu. Skinuo je pušku s ramena i
opalio u vazduh. Kao da je udolinom odjeknula tutnjava lavine. Počasni pozdrav! Maksimka
ponovo napuni pušku i još jednom opali. Svaki put tajga je odgovarala gromoglasnim ehom.
A evo i odgonetke noćnog koncerta: udolina je funkcionisala kao džinovski prirodni
zvučnik, stostruko pojačavajući svaki zvuk koji se javi na površini jezera. Ali, zagonetku je
trebalo rešiti do kraja. Gde je izvor svim tim zvucima koje je slušao tokom noći? Ponovo je
preleteo pogledom prostranu nepomičnu površinu jezera. Nije video ništa posebno. Krenuo je
duž obale, nastojeći da u pesku otkrije bilo kakve tragove. Ali, i plaža je bila potpuno
zaglađena, upravo kao da je preko nje prošao valjak.
Dugo je Maksimka lunjao obalom, a onda je odlučio da se vrati gore. Nije prešao ni
slotinak koraka, kad je iza njegovih leđa nešto pljusnulo, zatim zazviždalo, začepilo mu uši
snažnim talasom vazduha, a nekakva ogromna senka promače mu iznad glave. Ne, ne, to više
nisu halucinacije!
Skinuo je pušku s ramena i pojurio nazad. Površinom jezera, negde od njegove sredine,
prema obalama su se valjali visoki talasi. Bučno su udarali o obalu, poravnavajući tragove
Maksimkinih nogu. Podigao je pogled — na nebu se nije videlo ništa osim oblaka koji su se
lagano udaljavali. Jezero se polako smirivalo. Već se i poslednji talas povukao s obale i opet
je zavladala tišina. Pesak je bio čist i blistao je kao i do malopre.
Maksimka najednom oseti mučninu. U nekim novinama pročitao je kako u nekim jezerima
u tajgi i danas žive drevni, prepotopski reptili. A šta ako i ovde obitava kakvo leteće
čudovište? Instinktivno je odskočio iza drveta i, ne obazirući se, gotovo trkom počeo da se
penje naviše, uz padinu.
Ići uzbrdo nije bilo baš isto što i spuštati se. Kad se, umoran i gladan, popeo na vrh Lise
grive, samo što nije palo veče. Došao je do svoje pukotine. Ali, pred kakvim se to prizorom
našao? Grane kojim je bio zatvoren ulaz njegovog skloništa bile su razbacane, četina koju je
bio skupio ispreturana, ogrtač iscepan na komadiće, a ruksak jednostavno nestao! Maksim
nekoliko puta ispretura četinu. Iziđe napolje, osmotri obližnje žbunove, kamenje. Uoči
nekakve tragove... Gotovo poznate, . . Medved! Dakle, ostao je bez svog ranca, A tamo mu je
i hrana i meci. I to u trenutku kad ga je već spopadala muka od gladi, a preostala su mu još tri
čitava dana puta. Šta da radi? Mogao bi, naravno, da pođe tragom medveda. Zver sigurno
neće pojesti metke, mada će ih razbacati. Ali, on ih može skupiti. Nego, naći se licem u lice s
matorim besposličarom, a on je to zacelo smatrao neophodnim, i to kad mu je u pušci
preostao poslednji metak?
Ipak ne. Bolje da ne rizikuje, da ne traći vreme. Pokupi komade ogrtača, priteže kajiš na

13
pantalonama, i, čak i ne pogledavši na jezero, poče da se spušta niz suprotnu padinu grebena.
Tokom čitavog sledećeg dana išao je lovačkom stazom Koračao je brao, ne zastajući da se
odmori. Čak je i šumsku plodove otkidao u hodu. Svejedno, noć ga je uhvatila u najgušćoj
šumi. Gnjila klisura bila je, očigledno dalje nego što je pretpostavljao. Po drugi put legao je
da spava praznu želuca, da još jednu noć provede drhteći od noćne hladnoće.
Sledećeg dana vreme se pokvarilo. Jutro je osvanulo hladno, natmureno. Snažan vetar
dunuo je s okolnih planina, siva povesma oblaka prekrila su tajgu zaplićući se u vrhove
drveća. Maksimka je skočio s nastora na drvetu na kojem je proveo noć i odmah se obema
rukama uhvalio za stablo — zavrtelo mu se u glavi, teško je mogao da se osloni na desnu
noga. Morao je da odlomi jednu granu i da ide opirući se na nju kao na štap.
Trećeg dana ostao je sasvim bez snage. I kad je shvatio da dalje ne može ni koraka,
najednom je čuo neko daleko zujanje. U početku, mislio je da je to šum pljuska koji nailazi s
planine Ali, zvuk ie postajao sve jači, sve bliži. Ogroman zeleni vilin konjic zabrujao mu je
nad gluvom. Helikopter! Brže, brže! Počeo je grčevito da pretura po džepovima. Evo, u
plastičnoj kesici našao je šibice. Tu je suv list hartije i papirna maramica. Brže, brže! Na
nesreću, sirova Cetina nije prihvatila plamen, samo se zadimila! Svom snagom duvao je u
vatru koja nikako da se rasplamsa. Uspravni stub dima, podigao se, međutim, k nebu.
Helikopter ga je uočio i počeo da se spušta. Maksimka se podigao na kolena i zamlatarao
rukama. Elise Helikoptera dotakle su vrhove drveća i pletene lestvice pale su na korak-dva od
njega. On je pojurio k njima hvatajući se za sklisku prečagu. Pao je. Ponovo se uhvatio,
proturio nogu kroz petlju i čvrsto se celim telom priljubio uz konopce koji su vibrirali.
Odozgo, iz kabine, pomolilo se lice pilota, Nešto je dovikivao mašući rukama. Očigledno,
pozivao je Maksimku da se popne gore. No. Maksimka je znao da ne sme pomeriti ruke.
Lestvice su počele da klize naviše, sve dok se Maksimka, kao vreća, nije svalio na pod
kabine. Nad njim se nadnelo veselo, sasvim mlado lice pilota:
— Imao si sreće, momče. Povezli smo mašinu na kontrolu, tako na nedelju-dve, I onda ovaj
radiogram. Morali smo napraviti luk. Za nekih desetak minuta mogli smo jednostavno nestati!
Niko tad ne bi doleteo po tebe. A ti si, reklo bi se, zaista pomalo ćaknut.
— Noga... — odvrati Maksimka. — Uopšte ne mogu da se osionim na nju. I... pojeo bih
nešto.
— Nisi odavno?
— Prošla su tri dana.
— Baš fino! A odakle putuješ tako dugo?
— S Liše grive.
— Oho! Sasvim dovoljno da podstakne apetit. Evo, uzmi. — Pilot pruži Maksimki parče
čokolade. — Ništa drugo nemam kod sebe. Ali, budi bez brige! Za pola sata bićemo u bazi.
— U kakvoj bazi?
— Kako u kakvoj? U vašoj, naravno, u Otradnom. Mislim da je sve poteklo odande! Nema
s tim šale, čovek umalo da pogine. Antonina je diktirala radiogram takvim glasom...
— Kakva Antonina?
— Antonina, vaša radistkinja! Hitno, rekla je, pođite u kvadrant sedamdeset i tri. Nego,
slušaj, imao si uz sebe radio-stanicu, zar ne?
— Nisam
— Kako si joj onda saopštio svoje koordinate?
— Ja... ništa joj nisam saopštio.
— Kako nisi? Pa, kako je saznala? Evo, pogledaj.
— Pokazao mu je radiogram — Pet kilometara od vrha, azirnui osamdeset i šest...
— Ne, ništa im nisam saopštio, — ponovi Maksimka i odjednom ga opeče strašna pomisao.
— Hej, pobogu, pa vama su to telegrafisali o nekom drugom. Hajdemo, brzo nazad!
— Taman posla! Čuješ li ga. Alekseju, — pilot se obrati svom drugu koji je sedeo za
komandama.
— Đavo bi ga znao! — progunda ovaj ne osvrnuvši se. — Poveži se de s Antoninom, neka
nam precizira šta se desilo i kako.
Grigorij pričvrsti svoju kacigu i okrenu dugme za podešavanje radio-stanice.

14
 — Antonina! Recite mi šta se to tamo kod vas u kvadrantu sedamdeset i tri dogodilo, ko je
doživeo nesreću? Kako niko? Stani, stani... pa ti si nam malopre poslala radiogram. .. Dobro,
nisi ti, ali ko je onda od vaših? Niko nije prilazio aparatu? Ali kako... Ništa ne razumem!
Znači, kod vas je sve u redu? Ćuješ li ti ovo, Alekseju?
— Da, s njima ti je uvek tako, tu se ni sam vrag ne bi razabrao. Hajdemo u bazu, videćemo
već tamo.

Već sledećeg leta Maksimka se zaposlio kao radnik u geološkoj sekciji. Radio je na
kopovima, odabirao i ispirao uzorke. Mnogo toga je saznao, mnogo naučio. A što je
najvažnije — upoznao je zanimljive ljude, među kojima mu je najinteresantniji bio Pjotr
Andrejevič Krajnov, s kojim smo se ranije već upoznali.
Glavni geolog sekcije u Otradnom bio je, štono se kaže, čovek u godinama. Za dvadesetak
godina koje je posvetio traganju za sibirskim dijamantima prepešačio je ili na neki drugi način
prešao toliko puteva, da bi, spojeni, mogli nekoliko puta opasati zemaljsku kuglu. On je imao
šta da Ispriča Maksimki. Život geologa bogatiji je različitim zgodama nego kakav
avanturistički roman. No, najlepše je bilo to što je on Maksimki raskrilio jedan svet koji
uopšte nije poznavao — čudesni svet kamena. Maksimka, koji je dotad mislio da u predelu u
kojem je rođen i gde je odrastao nema ničega drugog sem neprohodnih šuma, močvara i
divljih zveri, najednom je shvatio da se pod njegovim nogama, skriva pravo bogatstvo,
zapravo toliko da mu se može posvetiti ceo život. Sad o nečemu drugom nije želeo ni da
mašta. Krajem sezone, odlučio je da napusti školu i da zauvek ostane u sekciji geologa. Ali,
Krajnov ga je jednom zaustavio i, ubedio ga da obavezno mora završiti desetoletku, a potom i
studije na geološkom institutu, ukoliko želi da postane pravi geolog.
Maksimka je tako ostao u školi, ali više prosto nije mogao da dočeka slobodan dan.
Nedeljom, uzeo bi geološki čekić, lopatu, košaru za ispiranje uzoraka, i spustio se na obalu
Studene, u »sopstvenu ekspediciju«, koja mu je omogućavala da stiče iskustvo geologa.
Septembar i prva polovina oktobra prosto su proleteli. Nastupili su hladniji dani, počele
kiše. Bilo je vreme i da se okonča sezona poljskih radova. Danas je odlučio da poslednji put
ove godine kopa na Studenoj. Ali, vreme se pokvarilo još u rano jutro. Počelo je kišom. Zatim
je zasnežilo, a potom je odozgo, niz klanac, dunuo snažan vetar.
Besno je odložio lopatu. Sneg je ubrzo pokrio tek raščisćenu krčevinu i napuderisao košaru
sa uzorcima. Moraće, očigledno, da prekine posao. Dunuo je u prozeble prste, uzeo košaru i
spustio se do reke. Voda je žedno upila snežni pokrivač s njegovih uzoraka i odnela onaj fini
talog s dna. Uvežbanim pokretima Maksimka je počeo da ispira sitni pesak. Sve više i više... I
evo, u košari se već ukazao nešto tamniji obrub krupnijih uzoraka. Odjednom, nešto je
blesnulo! Da nije dijamant?
Gurnuo je ruku u košaru. Kao dvoparac veliki kristal, savršeno čist i providan, našao se na
njegovom dlanu, svetlucajući nežnim plavetnilom. Iz džepa je izvadio komad korunda i
zaparao njime po kristalu. Tvrda oštrica skliznula je s kamena kao olovka sa staklene površine
Dijamant!? Maksimka je čvrsto stegnuo šaku i ostavivši razbacani alat, koliko ga noge nose,
pojurio u Otradno.
Glavni geolog bio je u sobi broj jedan. Sedeo je nad kartom još neregistrovnnog materijala i
posmatrao kočiće načelnika pojedinih odreda. Maksimka je bez kucanja uleteo u njegovu
sobu:
— Pjotre Andrejeviću, našao sam dijamant! Krajnov odloži papire i maši se kutije s
cigaretama.
— Isprao si ga?
— Da, pogledajte' — Maksimka otvori šaku.
— Opa! — Krajnov poskoči sa stolice i, ispustivši nepripaljenu cigareta, pažljivo uze
svetlucavi kristal. Izgledalo je kao da činodejstvuje — čak je i tvrdoću kamena proverio na
neki sebi svojstven način, pažljivo osluškujući zvuk koji je mineral emitovao.
— Šta je, dijamant? Dijamant?. .. — Maksimka je nestrpljivo zavirivao geologu preko

15
ramena. Ali ovaj zadugo ništa ne odgovori. Konačno, podiže glavu:
— Gde si ga pronašao?
— Dole, na Studenoj... Znaci, dijamant je? Molim vas, Pjotre Andrejeviću, je li istina?
— Jeste, jeste... Dijamant je, samo... — geolog se ponovo zagleda u kamen.
— Šta samo?
— Izbrušen je... Prirodni dijamanti nisu brušeni.
— Ali, ja sam ga isprao. Direktno iz zemlje.
— Direktno iz zemlje, kažeš. Na kojoj visini iznad vode?
— Desetak-dvanaest metara.
— Ta-ko... Dakle, opet u astijskim slojevima.
— Da, otprilike tamo gde sam iskopao i zupčanik. Znam, znam, zupčanik... bili ste u pravu
kad ste me ismevali. A sad — dijamant!
— Dijamanti! I to ne običan dijamant nego brilijant — dijamant izbrušen čovekovom
rukom.
— Kako rukom? Pa i sami ste rekli da u to vreme nije bilo ne samo ljudi, nego...
Krajnov se nekako čudno osmehnu.
— Sve govori da je tako, ali... — Uzeo je lupu i ponovo se nagnuo nad kamen, Maksimka
je pratio svaki njegov pokret. Čuo je kako geolog promrmlja:
— Šta? Šta vi to vidite, Pjotre Andrejeviču?
— Svašta! Ili mi se pričinjava, ili je... Evo, pogledaj.
Maksimka uze lupu i namesti je kako mu je pokazao Krajnov:
— Nekakva slika...
— Slika! To je gema1, shvataš li? Gema! I to u astijskim slojevima! Ali, najvažnije je ovo
što je prikazano!
— Maksim još jednom pogleda kroz lupu:
— Liči na cvet...
— Ne to. Niže, niže. Na velikoj grani.
— A ovde je čovek i nešto slično... majmunu. Da, čovek pruža ruku majmunu. A ispod su
nekakve oznake.
— Baš tako. Nekakva slova ili matematički simboli. Rečju, nešto što je mogao uraditi samo
civilizovan čovek.
— Znači, i ovo je dospelo u neku pukotinu?
— Kakvu, do đavola, pukotinu? Dijamant od stotinu karata. Ko bi toliko blago ispustio iz
ruku? Ovde se radi o nečem sasvim drugom. Kamen odmah treba poslati stručnjacima. Ne,
stani! — Geolog zadobova prstima po stolu, — Jednom sam im i sam nešto poslao, pa ni dan-
danas to sebi ne mogu oprostiti.. Šta da radimo s njim?... Najpre ćemo ga, naravno,
fotografisati. Tako. — Namestio je kristal na podlogu od crne hartije i pošao da uzme
Fotoaparat iz fioke. Maksim se izmače malko u stranu.
Odjednom, kamen je blesnuo. Postajao je sve sjajniji i sjajniji... Maksimka povuče geologa
za rukav.
— Pjotre Andrejeviču, on... On, Pjotre Andrejeviču!!! — Nije uspeo ništa više ni da
izgovori niti da učini. Kristal je planuo jarkim plamenom i... iščezao.
Geolog se baci prema stolu, ali se odmah bez snage svali u stolicu.
— Šta vam je, Pjotre Andrejeviču?
— Nije mi ništa. Kamen! Šta bi s tim kamenom?'
— Znači, to nije bio dijamant?
— Bio je dijamant' Čistiji i od vode! Jedino je dijamant mogao da sagori tako bez ostatka.
Ali zašto? Zašto? Potrebno je oko osam stotina stepeni da bi se dijamant zapalio. A ovde...
— Pjotre Andrejeviču, da sutra opet pođemo tamo? Sneg je prestao da pada. Verovatno
tamo ima još takvog kamenja...
— Gluposti! Takvi pronalasci događaju se jednom u životu.

1
gema (lat. gemma) ukrasni kamen u prstenu ili drugom nakitu sa urezanim likom (za razliku od kameje. na kojoj je lik
ispupčen)

16
 — Pronaći ćemo ga opet, Pjotre Andrejeviču, svakako ćemo ga pronaći. Kad bih bio takav
geolog kao što ste vi...
Kraj nov se osmehnu:
— Ovakav geolog... Shvati, mladi prijatelju, to je bila juvelirska rukotvorina a ne objekt
geološkog izučavanja. Prema tome, Vormalejem se sad moraju pozabaviti arheolozi a ne
geolozi. Da opišemo ovaj slučaj i da to objavimo? Ne, meni je toga dosta. Sve ćemo otpisati.
Uostalom, kakve dokaze možemo ponuditi?
— Kakve? A dijamant?
— Dijamant! Gde nam je? Ko će poverovati da smo ga videli? Ni sam sebi ne bih
poverovao da nije ostala ova mrlja. — Pokazao je trag koji je ostao na stolu. — Brilijantna
gema iz astijskih slojeva.. . Mistika! Priviđenje! Bunilo ludaka! Svaki čovek koji ume da misli
nazvao bi nas šarlatanima. I bio bi u pravu.
Maksim ga pogleda ravno u oči:
— I šta sad? Znači, sve da otpišemo? Da nikome ništa ne kažemo''
Krajnov je ustao sa stolice i dugo je, dugo, šetkao po sobi grizući svoje tanke usne. Na
kraju, prišao je Maksimki i pažljivo ga pomilovan po kosi.
— Ne, mladi prijatelju, ništa nećemo otpisati. Ni u kom slučaju. Mislim da ovaj tvoj
dijamant i onaj tvoj raniji pronalazak mogu postati uvod u veoma krupno otkriće. Mislim,
moraš smoći snage da dokrajčiš taj posao. Ali, za to ti je potrebno i znanja. Mnogo znanja.
Završi školu. Maksime, obavezno se zatim upiši na institut, izuči geologiju, paleontologiju,
osnove antropogeneze. Predstoji ti da rešavaš mnoge zagonetke. Ja više nemam ni vremena
niti snage da ih sam rešavam. Ali, ponešto te još mogu poučiti. Pre nekoliko godina...
— Vi ste takode našli dijamant?
— Ne trči. Nisam našao dijamant, ali sam naišao na nekakve fosile. I to ne baš na
najobičnije Ali, ti zasad sve to ne bi mogao razumeti. — Geolog najednom ućuta, kao da je
postao svestan da je rekao nešto suvišno. A Maksim ga je gledao uzavrelim pogledom.
— Fosile — znači kosti? — oprezno upita Krajnova.
— Da, tako zovemo kosti izumrlih životinja.
— Vi ste, dakle, našli kosture naših predaka — majmuna? — ispali Maksim kao iz topa.
— Kako si samo nestrpljiv! — osmehnu se Krajnov. — Tako nešto ne bi mi došlo ni u snu.
A sem toga, o tim fosilima nije jasno gotovo ništa.
— Gotovo ništa?
— Da. Samo, da se odmah dogovorimo, govorićemo o ostacima majmuna, ali ne svih. Bilo
ih je mnogo. Jedni su izumrli a da za sobom nisu ostavili nikakve nove vrste. Drugi su postali
preci današnjih gorila, šimpanza, orangutana. Govorićemo samo o majmunima koji se
smatraju precima čoveka. Zovu ih ramapiteci. I eto, baš ti ramapiteci sve do dana današnjeg
izluđuju antropologe. Reč je o tome da njihovih ostataka nema nigde iznad astijskih slojeva.
Kosti najprimitivnijih ljudi — pitekantropa — sreću se samo u gornjim naslagama džetisa —
a to je otprilike starost od nekih sedamsto hiljada godina. Od astijskog perioda pa do
pitekantropovih slojeva nema, dakle — ni jedne jedine koščice.
— Za milion i po godina?!
— Da, milion i po godina stvarno je predug period bez ikakvih iskopanih materijalnih,
dokaza o po stojanju naših srodnika2.
— Gde li su bili za sve to vreme?
— To upravo i jeste najzagonetnija stranica našeg rodoslova. Biće još preciznije ako
kažemo da te stranice uopšte nema. Kao da ju je neko namerno istrgao iz letopisa planete. A
šta se sve događalo između ramapiteka i pitekantropa, sam bog zna... Jeste teško poverovati,
ali tako je. Zato ti i savetujem da se u budućnosti pozabaviš ovim pitanjem. I to ne negde po
belom svetu, već ovde, u Vormaleju. Upravo ovde astijski slojevi skrivaju nekakvu tajnu.
Možda najveću tajnu s kojom se čovek ikad susreo.

2
Prema poslednjim naučnim podacima, starost majmunolikih ljudi iskazuje se bitno drukčijim ciframa - preko 2,6
miliona godina. Na odgovarajući način pomera se i datiranje nastanka njihovih predaka — na oko 10 mili ona godina
(australopileci). Primedba redaktora.

17
 Dugo nije mogao da zaspi te noći. Razgovor s Pjotrom Andrejevičem ga je uznemirio. Znao
je da geolog zna mnogo više nego što mu je saopštio, i zato ga je slučaj dijamanata posebno
zainteresovao. Nije ga ostavio na miru ni sledećeg dana. Posle časova nije otišao kući nego
pravo geolozima, nadajući se da će mu možda poći za rukom da nastavi onaj razgovor.
Krajnova nije našao u bazi. U kancelariji su sedela dva tehničara i ćutke su pušili. Maksim
se tome nije obradovao:
— A Pjotr Andrejević... Ne znate gde je?
— Odleteo je Pjotr Andrejević.
— Na duže vreme?
— Možda zauvek.
— Kako zauvek? Šta se dogodilo?
Zadugo mu nisu odgovorili.
— Pjotru Andrejeviću rdavo se piše — reče jedan naposletku. — Već odavno je bolestan.
A juče uveče... Zapravo odvezli su ga u grad, verovatno će ga operisati. A kod takve bolesti,
operacija, i sam znaš...
— Kako to najednom? ― Maksimka je priseo na kraj stolice ne znajući šta još da kaže, a
bez snage da ode. Tek sad je shvatio koliko mu je taj čovek postao drag.
Nekoliko trenutaka proteklo je u ćutanju.
— A ti, opet si nešto iskopao? — upita ga tehničar.
— Ne, samo sam hteo da porazgovaram s njim.
— I on je, verovatno to želeo... Ostavio ti je pismo. Evo, uzmi ga.
— Hvala. — Maksim otvori koverat. U njemu je bio još jedan, manji, na kojem je
Krajnovljevom rukom bilo napisano. »Maksime! Može se dogoditi da se nas dvojica više ne
vidimo. Nego, ako ne zaboraviš moj savet, ako te ne napusti interesovanje za posao o kojem
smo razgovarali, onda otvori ovo pismo. Ali, nikako pre nego što završiš studije, i samo u
slučaju da se počneš baviti ovim poslom. Uprotivnom, spali ga. Krajnov.«
Maksim iziđe na ulicu. Padao je gust, mokar sneg. Stavio je pismo u džep, i u mislima se
obratio Kraj novu:
— Ne, Pjotre Andrejeviču, neću zaboraviti vaš savet. Svečano se obavezujem —
odgonetnuću tajnu Studene.

Poslednju godinu pred upis na fakultet Maksim je proveo povazdan sedeći nad knjigama.
Nekako neprimetno naišao je i dan odlaska. Stvari je spremio još uveče. Juče se oprostio od
Marine. Gotovo do zore stojali su pred njenim vratima, zaklinjući se da jedno drugo neće
zaboraviti. Sad mu je preostalo jedino da sačeka helikopter. Bilo je dosta vremena, i on odluči
da još jednom pogleda na jezero, koje mu je već postalo svakodnevna navika.
Tamo, — ni žive duše. Okupao se, a zatim se opružio u travu ispod starog kedra. Prošlo je
šest godina otkako je ovde došao prvi put. Kako se sve izmenilo! Sve osim jezera i njegove
okoline Eno, ona litica iznad vira, pa onaj jelar na suprotnoj obali. Sve se promenilo, ali i
postalo nekako običnije, prijatnije, posebno starina kedar pod kojim je sada ležao i pod kojim
je zaspao onoga jutra kad je spasao tajanstvenu neznanku.
Koliko se puta setio tog svog doživljaja. Koliko je puta pokušao da shvati šta se toga dana
dogodilo na jezeru. Ali, sve je i dalje ostalo zagonetka.
Uostalom, čak i da nije bilo devojke, gotovo sve ostalo što se ovde zbivalo moglo bi da se
različito tumači. Vukovi su mogli stradati od udara groma. Svetlost u kućici bila je
jednostavno priviđenje: dešavaju se takve stvari kad čovek promrzne ili počne da gubi glavu
od straha. Muzika na jezeru dospela je iz nekog tranzistora — u tajgi sad ima dosta turista!
Dabome, miris se može objasniti jednostavnije od svega: cveće u tajgi veoma je mirišljavo.
Protegao se i protrljao oči. Dremnuo bi časak-dva... Ali ko da ga probudi? Ne, to nikako ne
sme, prespavaće odlazak helikoptera. Uštinuo je sam sebe da bi odagnao dosadni dremež.
Međutim, kedrova senka se nekako čudno iskrivila, jezero se pomerilo u stranu, obronak mu
se zanjihao pred očima. S naporom je podigao otežale kapke. Moram da ustanem, moram!

18
Pridigao se i najednom primetio kako iza drveća nešto svetluca.
Ona?..
Više je osetio nego što bi razložno mogao shvatiti da je to ona. Tome se čak nije ni začudio.
Nju je mogao da sretne samo sad i samo ovde. Nije mu bilo čudno ni to što pred njim više nije
slajala devojčica nego odrasla, lepa devojka. Posmatrao ju je. Usko, jako usko lice. Pravilan,
tanak nos. Krupne oči, nekako izdužene, s neprirodno raširenim zenicama, koje su, čini se,
blistale nekako iznutra.
Devojka se osmehnu i kratko upita:
— Odlazite?
— Da... — jedva je iscedio iz sebe, ne začudivši se njenom pitanju. Zatim je, ni sam ne
znajući zašto, izgovorio nešto preciznije: — Danas, za tri-četiri sata.
— Dobro je što odlazite — reče ona i baci na njega brz pogled.
— Zašto? — upita Maksim kad se malko pribrao i opet pogleda neznanku. Sad je njegovu
pažnju privukao cvetić koji je devojka zadenula u svoju kosu. Cvet je, bez sumnje, bio živ, a
imao je neobičnu kombinaciju boja. Podsetio ga je na alpski runolist, samo što su mu latice
imale oblik lire i bile mnogo nežnije, gotovo prozračne. Maksim je bio uveren da je takav cvet
negde već video, ali nije mogao da se seti gde.
— Zato što ste veoma malo videli — odgovori devojka. — Slabo poznajete život i ljude. —
Glas joj je bio tih, kao šum lišća na blagom povetarcu, a, iz očiju se širila blaga svetlost. — Vi
o svetu sudite iz svoje zabiti i zato pravite mnoge greške.
— Pravim greške?
— Da, mnoge! Juče ste, na primer, onoj devojci rekli da ćete celog života samo nju voleti.
A to se tako retko događa. Uz to, vi nju čak ni sad ne volite. I uopšte ne znate šta je to ljubav,
Maksim oseti kako mu misli ponovo postaju smušene. Još pre jedan sat verovao je da
Marinu voli više od svega na svetu. A sad...
— Ne, zaista je volim. Odavno volimo jedno drugo...
Devojka odmahnu glavom:
— Varate se, ni ona vas ne voli.
— Kako?! Znači, obmanjuje me?
―Ne, ona, kao ni vi, ne razume svoja osećanja.
— To je, da znate, previše! — Maksim poće da se ljuti osećajući da ga devojka već stavlja
u svoju stegu.
— Uostalom zašto vi govorite o tome? Dajte, ne budimo...
Pogled mu je pao na cvetić i reči kao da mu najednom zamreše na usnama. Latice runolista,
prelivene čistim smaragdom, na njegove oči postale su narandžaste, zatim žute, da bi konačno
zablistale jarkim purpurom. Lice devojke, njen osmeh, ostali su mirni srdačni, kao i do tog
trenutka.
— Ja vama mnogo dugujem i čini mi se prirod nim da vam pomognem da shvatite ponešto
što je još nedostupno vašim receptorima i vašem misaonom sklopu, I sami ćete se uveriti da
tobožnja osećanja i jedno i drugo obmanjuju. Bilo bi veoma opasno ako, pre no što shvatite,
sjedinite vaše živote.
— Ali, zašto?!
—Zato što je njena unutarnja konstitucija, primarni elementi svesti i podsvesti, što je sve to
suprotstavljeno vama.
Kao da on sam o tome nije razmišljao. Međutim, nije imao nikog ko bi mu bio blizak kao
Marina. Navikao se na nju, na njene mane. S njom mu je bilo lepo. Privlačila ga je. I šta bi još
hteo?
— Zar ja ne poznajem svoju devojku! — probao je da se pobuni. — Otkud vi tako
poznajete Marinu?
— Ja? Ja... — zasmeja se devojka.
— Šta vi? — bio je uporan.
— To sad nema nikakvog značaja — odgovori ona i zabaci glavu kao da nešto osluškuje.
— Ali, savetujete me...
— Nemam prava da vas savetujem. Postupite onako kako vam se čini neophodnim Ali —

19
šta ako uskoro sretnete drugu devojku, lepšu, zanimljiviju od Marine? Ako je zavolite toliko
da bez nje ne budete mogli živeti? — Gledala ga je svojim krupnim oči ma u kojima je
poigravao neki čudni zelenkasti plamen, i Maksim oseti da će u njemu, u tom plamenu,
izgoreti sve niti koje su ga vezivale za Marinu.
— A sad oprostite. I ne zaboravite ovaj susret.
Iz svoje kose izvadila je cvet nekakve nestvarne lepote i pružila ga Maksimu:
— Ovo je moj poklon... Ruke su im se dotakle i Maksim, zahvaćen neočekivanim
uzbuđenjem, nije mogao da izgovori više nijednu reč. Ćutao je umesto da se raspita o svim
zagonetnim događajima tokom poslednjih godina. A devojka je već ustala i ispružila ruke s
dlanovima okrenutim nagore:
— Želim vam sve najbolje. Maksim skoči:
— Čekajte! Hteo bih da kažem... Hteo bih da pitam...
— Nemam više vremena. Maksime, zbogom. —
Već je odlazila prema šumi
―Kako je to moguće! Ko ste vi, odakle! ―pojurio je za njom i ... probudio se.― Uh, do
đavola!Opet sam sanjao isti san! Skočio je sa zemlje i zastao sa ispruženom rukom. U njoj je
bio... cvet. Onaj što mu ga je u snu dala nepoznata devojka.
―Šta je sad ovo?! ― U dva skoka presekao je priobalnu poljanu i uleteo u šumu. Nije bilo
nikoga. Nikakvih tragova.
Vratio se na jezero.Tamo nije ostalo ništa što bi svedočilo o čudnom događaju. Samo je
pospana tišina visila nad dolinom. One iste nepokretne jele odslikavale su se u vodi. A cvet ―
evo ga ovde, blistav, kao lakiran, s nežnim laticama. I njegov miris ― onaj isti nagorak miris
koji ga je pratio sve te godine.
Primakao je cvet očima i čudo se ponovilo ― zelene latice su najedno postale žute, zatim
narandžaste,i, naposletku crvene.San se nastavljao... Opet je pomislio kako je negde već video
taj runolist. Ali gde? Seto se! Dijamantska gema. Da, upravo tamo, na grani izgorelog
dijamanta, video je isti takav cvet. Ali, šta se ovo događa? Je li cvet iz astijskog perioda?
Astijski runolist? Sama devojka ― je li i ona iz astijske epohe? Astijska Nefretete? Od ovoga
bi čovek zaista mogao da poludi. Maksim je zaboravio i na vreme i na putovanje ― i na sve
na svetu. No, istoga trena, odozgo, od kordona, čuli su se užurbani koraci. I Marinin glas:
— Maksime! Maksimkaaa!
Sklonio je cvet u džep i pošao joj u susret. Marina je strčala do jezera.
— Vidi ti njega, uživa! Već odavno je vreme da kreneš, u kući su svi popadali s nogu! A ti..
Šta je to s tobom, da se nisi razboleo?
— Nne ... Zašto?
— Bled si.
— Zaspao sam.
— Baš si našao vreme! Hajdemo brzo. Tamo te svi čekaju.
Tek u helikopteru, kad su i kućice Otradnog ostale iza vrhova drveća, Maksim je stavio
ruku u džep, da bi još jednom pogledao neobični cvet. Nije našao ništa. Pretražio je sve
naokolo — ali, cvet je naprosto nestao. Očigledno, u žurbi ga je negde ispustio. Da je sad u
svom domu, pretražio bi svaki kutak i našao bi ga. Međutim, snažna elisa mašine nosila ga je
sve dalje i dalje i od kuće i od jezera. Prigušena buka motora brisala je sve što je ostajalo iza
nepreglednog mora tajge.

Kad se upisao na fakultet, Maksim je u internatu stanovao sa studentima treće godine

paleontologije Momci su bili veoma zanimljivi. K njima su često navraćali i studenti biologije
i često su vođene rasprave — o putevima razvitka života na Zemlji, o zakonima evolucije, o
najnovijim otkrićima u oblasti molekularne genetike.
Mnogo toga iz njihovih rasprava Maksim nije razumeo, mnogo šta je tek prvi put čuo. Ali,
momci su ga sa zadovoljstvom upućivali u sve tajne svoje profesije. I on se sve više
oduševljavao naukom na koju ga je uputio Krajnov — paleontologijom, naukom o izumrlim

20
životinjama.
Nije stoga ni najmanje čudno što mu je najbolji prijatej na institutu postao sused po krevetu,
vođa palentološkog kružoka Miša Glebov. Miša je odmah uzeo brucoša zelembaća pod zaštitu
svojeg autoriteta, a ubrzo ga je zainteresovao i za sastanke kružoka. Radu kružoka ton su
davali oni isti momci koji su se okupljali u njihovoj sobi. Sad je, međutim, sve konce njihove
rasprave vešto držao i usmeravao docent Stogov, još sasvim mlad naučnik, s ogromnom
erudicijom, i studenti su ga veoma cenili. Stogovljevoj pažnji nije izmakao ni novi član
kružoka, kojeg je vešto uvlačio u diskusije. Već pri kraju semestra Maksim je dobio zadatak
da napiše referat na temu »Filogeneza konja u svetlosti paleontoloških podataka«.
Maksim je temeljno pripremao referat. Prostudirao je svu literaturu koju mu je preporučio
Stogov, prekopao muzejske fondove, i pri tom otkrio zaista zadivljujući svet. Predak konja,
koji je živeo pre više od šezdeset miliona godinu, bio je, izgleda neki eogi pus, životinjica
veličine mačke, s kratkim tropskim nogama i sa spljoštenom njuškom. Konju je ličio ne više
nego što mops liči slonu. Ali, kad je između eogipusa i savremenog konja smestio sve
palenteolozima poznate međuoblike, Maksim je dobio pouzdanu lestvicu, na kojoj se svaki
stepenik razlikovao od prethodnog tek po jedva primetnim detaljima.
Tada mu se javila pomisao da isto takvu lestvicu izradi i za čoveka. U sećanju još su mu
bili sveži razgovori s Krajnovom. No, možda on jednostavno nije znao za sva dostignuća
paleontologije? Ako je genealogija konja tako podrobno izučena, kakav je tek materijal
sakupljen o filogenezi čovcka! Maksim nedeljama nije izbijao iz biblioteke, pročitao je sve
što je tamo našao o našim precima. Potom je svoje misli izmenio sa Mihailom. Ovaj je odmah
počeo da obuzdava njegovu strastvenost;
— O čoveku znamo kudikamo manje nego o konju. Premalo je iskopanih ostataka. Strogo
uzevši, danas to više i nije područje delovanja palentologije ... Nego, znaš šta ćeš ... Ovde, na
odseku bionike, ima jedan momak, Anton Platov. On se veoma dugo bavi tim pitanjima.
Samo... Kako da ti objasnim?
— Šta to?
— Za njega nema ni autoriteta niti opšteprihvaćene predstave. Želi da sve sam proveri,
opipa. Spreman je da sve poznate teorije s nogu postavi na glavu. A tek raspravljati s njim ...
Bolje da vas i ne povezujem! Ali, momak je čvrsto na svojim nogama!
— I šta je s njim, je li izradio filogenezu čoveka?
— Nije to tek izraditi. Nije baš ni tako jednostavno. Ali, što se tiče antropogeneze, ovde
kod nas s njim se niko ne može uporediti. Stogov ga je lično pozvao za asistenta. Samo, oni
su sada kao pas i mačka. A sve zbog astija.
— Zbog astija?!
— Da, da. On je govorio kod nas u kružoku. Izjavio je da je, po njegovom mišljenju —
kako ti se sviđa to »po njegovom mišljenju« — čovek živeo još u astij skom periodu. I to ne
ma gde, nego baš u Sibiru.
— Pa to je izvanredno. Miška! Izvanredno, čuješ li! — Maksim zamalo nije vrisnuo od
radosti.
— Hej, stani malo — izvanredno! Ne može biti izvanrednije! Stogov ga je, razumeš,
prislonio uza zid: gde su dokazi? A on tara svoje: a kakve, kaže, vi imate dokaze da u
astijskom periodu nije bilo ljudi? I što dalje — tim gore. Nastala je takva prepirka da se imalo
šta čuti!
— Slušaj, Mihail, upoznaj me s njim!
— Odmah, ako želiš. On je tu iznad nas, na petom spratu. Hajdemo!
Dva druga pođoše stepeništem.
— Miša, reci mi je li u astiju postojala kakva vegetacija — upita Maksim, ali nije čuo
odgovor svog druga. U susret njima, stepeništem, spuštala se ... ona ... Iz njenih ruku dobio je
zagonetni cvet. Prošla je mimo njih, a kad se Maksim malko povratio, već je iščezla iz
njegova vidokruga.
— Mihail! Znaš li ko je ona?!
— Kako ne bih znao! Larisa Eri, profesorova kćerka... Znaš Eduarda Pavloviča, onog što
predaje matematiku.

21
 — Nije moguće!
— Zašto nije moguće? Ona je na drugoj godini radio tehničkog odseka. Prva lepotica
instituta. Samo... Nikome ne dozvoljava blizu. A i taj Eri je čudak — pravi Faust. Lara je,
međutim, divna, ponekad mi se čini da ni život zbog takve ne bih zažalio... No, dosta o tome!
Idemo do Platova.
Maksimu nije preostalo ništa drugo sem da ga prati.
Apsolvent bionike Anton Platov bio je sušta suprotnost veselom, slavoljubivom Mihailu,
koji nikad nije ispoljavao nikakvu brigu. Pronašli su ga u najskrovitijem kutku apsolventske
sobe, uz ormar s knjigama, gde je, osamljen, sedeo nad hrpom crteža. Kao odgovor na bučan
pozdrav Glebova, tiho je, ne podižući glavu, rekao;
— Zdravo. Reci što imaš?
Maksim ga je posmatrao s interesovanjem: bio je visok, širokih ramena, s velikim snažnim
pesnicama i vrlo izrazitim crtama lica. Imao je nešto čime je odmah osvajao simpatije. Oči,
dosetio se Maksim. Antonove oči bile su sive, gotovo plave, nekako stidljive i dobre.
Glebov povuče Maksima prema stolu:
— Hajde, upoznajte se! Još jedan zaljubljenik u genealogiju čovečanstva. Takođe opčinjen
astijskim periodom.
— Astijskim periodom? — Anton baci brz pogled na Maksima. — Čime vas je privukao taj
period?
— Onako, usput. A stvarno bih voleo da s vama porazgovaram o čovekovim precima,
— Što ste dosad pročitali, što znate o čovekovom poreklu?
— Pročitao sam sve što mi je došlo do ruku. — Maksim pobroja nekoliko knjiga i članaka
iz antropologije.
Anton se osmehnu:
— Sve su to svakako zanimljivi radovi, ali nauka ne tapka u mestu... — Sačekao je da
Glebov iziđe iz sobe, — Po mom mišljenju, sve se zbivalo drukčije. Uzgred, znaš li što su o
našim precima pisali Indusi? U antičkim sanskritsko-tibetanskim rukopisima može se pročitati
da su pre četiri i po mahajuge3* s planina koje leže severno od Džambudvipe, u ravnicu sišla
dvonožna bića. U početku, lutala su šumama i savanama, budući da nisu imala skloništa. A u
toku poslednje mahajuge prešla su na nomadski način života, sravnila račune sa strašnim
čudovištima devama i postala pravi ljudi.
— I ja sam nešto slično pročitao — reče Maksim. — Ali, gotovo svaki narod ima neku
srodnu legendu.
— Legendi zaista ima mnogo — sagiasi se Anton.
— Svejedno, sad se smatra gotovo dokazanim da je Džambudvipa — južni kontinent koji je
objedinjavao savremeni Hindustan i jugoistočnu Aziju, bila pradomovina čoveka, jer su
upravo tamo pronađeni ostaci najstarijeg čoveka — pitekantropa, jer su baš tamo imali
boravište najrazvijeniji čovekoliki majmuni — ramapiteci. Njihovi skeleti mogu se tamo naći
u slojevima svih epoha, počev od miocena pa sve do astija. Za sve to vreme, razume se,
ramapiteci su se postepeno razvijali, sve više se približavajući savremenom čoveku.
Džabudvipa je, moram ti to reći, bila najzanimljiviji kutak na Zemlji. Tamo su se na svakom
koraku smenjivali najrazličitiji pejsaži — planine, doline, visoravni, nizije. Isto se zbivalo i s
klimom: ovde tropske vrućine — tamo većiti led, ovde tropske kiše — tamo bezvodni predeli.
Pravi pakao! I što je najvažnije — stalna nestašica hrane. Jeli su i lišće, i korenje, i crve, i
insekte — sve što su mogli naći. Priroda kao da je sve vreme podbadala ramapiteke, ne
dozvoljavajući im da se duže zadrže na jednom stupnju razvoja.
— I zato su se preobratili u ljude?
— Pričekaj! To nisam rekao. Do ljudi je još daleko. Sigurno si čuo da je krajem astijskog
perioda planetu zahvatilo zahlađenje velikih razmera. Zahvatilo je, naravno, i Džambudvipu.
Uslovi života postali su nepodnošljivi. Ramapiteci su započeli masovnu migraciju iz
Džambudvipe, preko današnjeg Avgartistana, Irana, severnog Iraka i Palestine, u dolinu Nila.
— Šta ti pruža uverenje da se migracija baš tako odvijala?
— Nauci je to jako dobro poznato. Nedavna otkrića ostataka ramapiteka u tim zemljama
3
Vremenski interval u računanju vremena starih Indusa.

22
omogućavaju da se tačno prati maršrute njihovog preseljavanja. Ali, kad su stigli u
Ekvatorijalnu Afriku, u njene vlažne tropske šume s obiljem hrane, u mnogo sigurnijim
ustavima za opstanak, ramapiteci su se, grubo rečeno, »ugojili« i time pred sobom zatvorili
sve puteve daljeg progresa. Tako se, baš ovde, pojavio čuveni homo habilis — umešan čovek,
čije je ostatke pronašao Luis Lika u klisuri Oldovaj, i koji su, kako se ispostavilo, još bili
daleko od čoveka, mada su u lovu na životinje koristili kamen.
— On još nije mogao postati čovek?
— Naravno! Specijalizacija homo habilisa otišla je toliko daleko, da mu je sudbina na
menila potpuno i definitivno izumiranje.
— A otkud onda čovek?
— Homo sapiens? E tu i jeste problem... Šta se dogodilo? Ako se ostaci ramapiteka na
teritoriji
Džambudvipe javljaju samo do kraja astijskog perioda, a posle toga se mogu pronaći samo
na terenima Bliskog Istoka, sve do Afrike, onda je jasno da su svi do poslednjega emigrirali iz
Džambudvipe, pa su zato i dalje ostali majmuni, i na njih, kao na čovekove pretke, treba
staviti tačku.
— Moguće je. A dalje?
— Dalje je takođe sve jasno — budući da su ostaci pitekantropa isto tako pronađeni u
predelima Džambudvipe, a između njih i ramapiteka je provalija duboka milion i po godina 4.
To znači da su ramapiteke, odnekud sa severa, zamenila neka druga bića, koja nisu bila manje
savršena od njih, a to su bili pračovekovi preci.
— Stani malo, a zašto su baš morali doći sa severa?
— Otkud bi drugo? Sa svih ostalih strana bilo je more. Pračovekov predak morao se spustiti
samo s planina Džambudvipe. Seti se, malopre sam ti pričao o drevnim rukopisima?
— Da, ali to je samo legenda.
— Možda i nije legenda. Neke legende, ako ih dobro proanaliziramo, mogu sadržati i
pokoje racionalno zrnce.
— Ali, otkud baš pračovek u planinama?
— Zašto je obavezno da to budu planine. Preko planina su mogli i da pređu.
— Da pređu? Pa otkud su onda došli, možda iz Sibira?
— Zašto da ne? Zašlo odbaciti mogućnost da je čovekova pradomovina bio Sibir? Tu nema
ništa manje logike nego u ostalim prihvaćenim hipotezama.
— A šta ćemo s dokazima?
— Dokaza zasad, na žalost, nema. Ali, treba ih potržaiti. I to baš u Sibiru. U astijskim
slojevima Sibira.
— U astijskim slojevima Sibira?! — Maksimova usta osušise se od uzbuđenja.
— Da. Ne verujes mi?
— Verujem! U tim slojevima... tamo... Ispričaću ti nešto:...
— U redu, dođi sutra uveće da popričamo. A sad, i sam vidiš... Pokazao je sto zatrpan
hartijama i pružio Maksimu ruku.
Kad je otišao od Platova Maksim zadugo nije mogao srediti svoje misli. Sve što mu je
rekao Anton bilo je pomalo neočekivano, ali — što je najvažniie — bacalo je sasvim novo
svetio na njegova otkrića na Studenoj reci. Sva ta otkrića bila su nekako povezana i sa
astijskom Nefretete. Kakvu je ulogu u svemu tome imala ona? I šta je mogao značiti današnji
susret s Larom Eri?
Zabavljen tim pitanjima, Maksim se uvukao u najskrovitiji kutak studentskog grada, tamo
gde su već izrastali novi blokovi Instituta za fiziku, i upravo kad se spremao za povratak, tu
odmah za njegovim leđima odškrinula su se jedna vrata, i mahinalno se okrenuvši, ugledao je
nju, tajanstvenu neznanku! Zastao je. Devojka se osvrtala oko sebe, kao da nekog očekuje. Je
li to ona ili nije? U jednom trenutku ga je pogledala, i — nestalo je i najmanje sumnje:
poznata svetlost blistala je u njenim očima. Ona je! Ali, nekako je neobično izgledala.

4
Poznate su i novije činjenice koje se odnose na uslove i datum nastanka homo habilisa i ostalih predstavnika evolu-
cionog lanca, koje autor nije ni spomenuo — homo erek-tus, a takođe i javunski pitekatrop, kao međufaza između homo
habilisa i homo erektusa. Prim. red.

23
Maksim odluči da joj priđe, kad jato devojaka izlete iza ugla.
— Lara, požuri! Autobus! — Devojke su u grupi potrčale ka autobuskoj stanici, a Lara je
pojurila za njima. Maksim ostade sam i po ko zna koji put postavi sebi isto pitanje: »Je li me
primetila? Je li me prepoznala?«

— Dijamant si našao u astijskim slojevima? — zaprepašćeno mu se obrati Anton. — Ali,

što garantuje da je to bio astij?
— To je utvrdio Pjotr Andrejevič Krajnov.
— I Krajnov je mogao da pogreši.
— Nije. Svi uzorci slani su u Moskvu, u Centralnu laboratoriju.
— Ta-ko... Ali, zašto je brilijant izgoreo? Potpuno je neverovatno da se dijamant zapali sam
od sebe.
— To je rekao i Pjotr Andrejevič.
— A je li još ko, uz tebe i Krajnova, video tu gemu?
— Ne, niko.
— S njim bi se moglo porazgovarati o tome? Maksim nije odmah odgovorio:
— Pjotr Andrejevič je jesenas umro...
— Hm, , . — Anton zadobova prstima po stolu. Zatim poče da šeta iz ugla u ugao sobe.
Ćutnja se sve više zatezala. Maksim suvo upita;
— Ne veruješ mi?
— Vidiš, Maksime, već dve godine bavim se idejom da su, kod nas u Sibiru, u astijsko
vreme postojali ljudi. Ali, tako visok stupanj civilizacije, to je već...
— Dakle, ne veruješ mi?
— A ti, jesi li sačuvao bilo kakve dokaze?
— Sve sam ti već rekao. Upravo onako kako je bilo! A ti... U redu! Ako mi ne veruješ, ne
moraš! — Maksim ustade i pođe prema vratima.
— Stani malo, usijana glavo! Voleo bih da ti poverujem, ali prosudi sam...
— Šta bih to još s tobom prosuđivao! — Maksim natuče kapu.
— A ja ti kažem da staneš! — Anton ga zgrabi za ramena i odvuče ga od vrata, a zatim ga,
gotovo silom, spusti na stolicu. — Sedi! I upamti, najlakše je uvrediti se i tresnuti vratima.
Samo, to ovde ne pali. Nauka nije sentimentalni roman. Ja ti verujem. Ali, obavezan sam da
verujem i činjenicama kojima raspolažeš. A to nije isto. Niko nije imun na graške, pa tako
niste ni ti i tvoj Krainov. I ne treba se žestiti! Ali, ni odricati se činjenica... — Prišao je stolu,
uzeo nekakvu knjigu, nekoliko trenutaka ju je prelistavao i ponovo je bacio na sto. — Ne,
treba biti savršeni idiot pa prenebreći takve činjenice! Prosto je neophodno da se dočepam
istine. Shvataš, neophodno! — Položio je ruku na Maksimovo rame. — Jedino ti možeš da mi
pomogneš u tome. I niko više.
— Ja bih to želeo, ali kako?
— To je već druga priča. Kako? Razmislićemo zajedno. — Anton ode do prozora, a zatim
se brzo vrati do Maksima. — Evo kako. U vreme iskopavanja, tamo na Studenoj, jesi li vodio
beleške, pravio skice?
— Kako da nisam! — obradova se Maksim. — Sve sam detaljno zapisivao u svoj dnevnik.
— To je već nešto! — Anton coknu jezikom. — A dalje? Rezultati iskopavanja geologa iz
Otradnog... Svakako su obrađeni u radnim i naučnim izvestajima? Zamolićemo ih preko
naučnog odseka za te njihove izveštaje. I još nešto. Od toga Krajnova, je li neko ostao —
žena, deca?
— Ne, živeo je sam...
— Šteta. Ali ništa, iskoristićemo ono što imamo. Donećeš mi svoje beleške.
— Dobro. — Maksim ustade, a Anton ga blago potapša po ramenu:
— Do skorog viđenja!
Zastavši. Maksim reče:
— Antone, hteo sam još nešto da te pitam... Znaš li ti slučajno Larisu Eri s fizičkog

24
tehnikuma?
— Znam.
— Znaš? A otkad?
— Godinu-dve, tako nešto. Zašto?
Maksim se zbuni:
— Kako da ti kažem... Jesi li kod nje primetio nešto tako... neobično?
― Neobično? Ne.
— A šta misliš, je li prošle godine mogla biti negde u mom kraju?
— Kod vas u Vormaleju? Teško . Mada...ona obično leti putuje s ocem, tako da...
— Ko su joj roditelji?
— Lara nema majku, A otac... Zagonetna ličnost. Nisu ga uzalud nazvali Doktorom
Faustom, prve godine kad sam počeo ovde da učim, živeo je sam, ni s kim se, kažu, nije
poznavao, nikud nije išao. Onda se odjednom pojavila Lara... Šta se sve tada nije naklapalo!
Savršene besmislice, naravno. Ponekog još i danas zasvrbi jezik. Ali, ne veruj nikome.
Lara je najednom zaposela sve Maksimove misli. Želja da je vidi i da s njom razgovara
postala je neodoljiva. Ponekad bi se sakrio iza ugla i pratio bi je pogledom. Nije se mogao
odlučiti da joj priđe. Onom prilikom Platovu nije pričao o svom susretu sa neznankom u tajgi,
jer mu se učinilo da Platov nije želeo da s njim otvoreno razgovara o Lari. Jedini koji je u sve
ovo mogao uneti malo više jasnoće bio je Mihail. Odlučio je da ga obavezno potraži i da
sazna sve o glasinama koje su se širile u vezi s Larom. Uputio se u sportski klub, gde je
Mihail često provodio vreme.
U sportskom klubu bilo je živo. Maksim je obišao košarkaško igralište, na kome je oveća
grupa navijača uzvicima bodrila ekipu instituta, i pošao na suprotni kraj sale, prema
gimnastičarima, kad najednom začu glas;
— Devojke, pričekajte me. Samo još jednom!
Ona! Njen glas! Na nekih desetak koraka od njega, Lara je vežbala na razboju. Kao
opčinjen, Maksim je pošao prema grupi koja se okupila oko sprave. Lara, izgleda, nije
primećivala ništa oko sebe. Ali, odjednom, pogledi im se susretoše. Ona zastade nekako
namrštena, spremna da saskoči s razboja. Ali, u poslednjem trenutku, naglo se okrenu i
nesmotreno pade na pod,
— Oh! — kratko vrisnu hvatajući se za nogu. Oni najbliži zabrinuto joj priskočiše:
— Prelom?
— Iščašenje?
— A ja ti kažem prelom! Doktora! Brzo doktora!
— Nema ga, otišao je.
— Onda »hitnu«! Pozovite telefonom! Maksim se probi kroz gomilu. Lara je sedela na
podu, bleda, nekako izgubljena, s bolom koji joj je izbijao iz očiju.
»Ne, nije Nefretete«! — proletelo je njegovim mislima. Pogledao je njenu nogu, koja je
malko otekla, pocrvenela. Dabome, uganuće! Mnogo je puta deci u kordonu nameštao takva
uganuča.
— Molim, dozvolite!
Svi se poodmakoše. Ne izgovorivši ni reč, Maksim kleknu, uhvati Laru za gležanj, malko
joj iskrenu stopalo i snažno cimnu.
— Jao, šta radite! — vrisnu Lara povlačeći nogu. Maksim je već bio na nogama:
— Gotovo je, sad možete ustati.
— Kako... gotovo?
— Tako, gotovo.
Neko začuđeno promrmlja. Lara ustade, načini nekoliko koraka.
— Ne boli... — Pogledala je Maksima. — Hvala vam... Otpratite me, molim vas, do
svlačionice... oprostite, ne znam vam ime.
Kazao je svoje ime.
— Vi ste verovatno brucoš? — Lara prekide zategnutu tišinu. — Bioničar, ili...
―Geolog.
— Pa, vidi se... Ali, nećemo o spoljnjem izgledu! Da posedimo trenutak. — Spustila se na

25
klupu, uz švedski zid — Sama ću već do svlačionice, vi ste zaista iscelitelj čudotvorac. Ali. .
htela bih nešto da vas pitam... — Napravila je kraću pauzu. — Recite mi, zašto me stalno
pratite?
Maksim pocrvene. Nekoliko puta je zaista, kad bi primetio Laru negde na ulici, krišom išao
za njom blok-dva, a kad je bila mećava — pratio bi je čak sve do doma.
— Možda sam pogrešila! Nemojte mi odgovoriti ako to ne želite.
— Ne, niste pogrešili. — Maksim se zagleda u njene oči i uzdrhta: u crtama lica Lare i one
neznanke primećivala se velika sličnost.— U tom slučaju, želim da znam zašto me pratite?
— Čini mi se da sam vas negde već video... dve hiljade kilometara odavde, na obali
šumskog jezera... Video sam vas isto ovako jasno kao i sada, a zatim... — Maksim se zbuni.
— Šta je bilo zatim?
— Zatim sam se probudio.
Lara prsnu u smeh:
— Dakle, videli ste me u snu?
— Može biti, samo... — ućutao je.
— Samo šta? — Lara prestade da se smeje znatiželjno gledajući u Maksima.
— Samo, vi ste mi... Uglavnom, ta devojka mi je dala cvet. Neobično lep. I kad sam se
probudio, cvet mi je bio u ruci. Znam, to jeste smešno...
Ali, ona se nije smejala i pažljivo ga je posmatrala.
— Pričajte mi dalje, molim vas.
— To je uglavnom bilo sve. .
— Pomenuli ste cvet... Ona vam ga je poklonila?
— Da, to sam sanjao.
— A posle? Šta je bilo posle? Kad ste se probudili, šta je bilo s cvetom?
— Iščezao je... Očigledno, negde sam ga ispustio. To je bilo pred samo poletanje.
— Vi ga se sećate? Sećate li ga se dobro? Kakav je bio?
— Kako da vam kažem... Najvažnije, sve vreme menjao je boju. I latice...
— Nemoguće!
— Kome god sam pričao, to isto kaže. A ja sam ga video tako jasno, kao evo... sada vas.
Bio mi je u rukama.
U Larinom glasu narastalo je uzbuđenje:
— Kad se to dogodilo? Kad ste me... kad ste tu
devojku videli na jezeru?
— Pred sam polazak na institut. Krajem jula. Dvadeset...
— Dvadeset i šestoga?
— Da. Kako znate? Znači, vi...
Lara odmahnu glavom i odmah preblede:
— Ne, ne znam ništa. Baš ništa! Ali, dvadeset i šestog jula... A i te boje...
— Vi ste ih takode videli? Gde? Kad? ...
— Sve ću vam ispričati. Samo ne sad. Ne osećam se dobro. Oprostite, molim vas.

Kroz gusti cestar džungle, kao strela leteći s drveta na drvo, kreće se jato babuna. Na
trenutak se zaustavljaju, zbijaju se u kompaktnu gomilu i dugo osluškuju šum drveća. Na prvi
pogled, naokolo sve je mirno. Majmuni ponovo kreću svojim putem, obaziru se na sve strane i
pažljivo ispituju sve mirise oko sebe. Njihovom putu kraj se nije mogao naslutiti. Kilometar
za kilometrom skaču oni na visini od koje hvata vrtoglavica, izvode jako komplikovane
skokove. Ali, evo, dole pod njima pojavili su se čestari smokvinog drveta. Signal predvodnika
i — jato se raspršilo.
Sad se na sve strane može čuli slatko mljackanje i prasak odlomljenih grana. Babuni žure
da napune svoje želuce. Brižne majke ne zaboravljaju da napune usta svojim mladuncima,
obešenim o njihova leđa. Oni malko stariji sami savijaju grane pune plodova koje skupljaju
ustima i krešte od zadovoljstva.

26
 Predvodnik je najednom prestao da žvaće i zategnu se kao struna — dole iza stabala u njega
su gledale žmirkave oči čoveka-lovca. Predvodnik se na trenutak prosto skamenio, a onda je
ispustio nizak prodorni krik. Tren-dva, i jato se posakrivalo u rastinju.
Mvamba se osmehnuo. Babuni ga nisu interesovali. On je očekivao drugi ulov. Međutim,
sad je to izgubilo svaki smisao. Hteo je već da pođe dalje, kad njegovu pažnju privuče nešto
sasvim neobično — pored njega projurila je zaostala mlada majmunica, na čijim je leđima,
zakačen za njeno gusto krzno, sedeo — dečak.
Umalo nije ispustio pušku iz ruke. Mesec dana ranije, nestao je sinčić njegova suseda, i on
bi se zakleo da je ovaj majmun sad vukao upravo njega: Mvamba je više puta video dečaka
dok se igrao oko susedove kolibe. Istrčao je na put i pojurio da pozove ljude.
Priča staroga lovca uzbunila je selo. Odrasli muškarci, svi do jednoga pošli su u poteru za
babunima. Ali, majmuni kao da su u zemlju propali.
Proteklo je dvanaest godina. Mvambin sused je umro, a žena mu se utopila u jezeru. Svi u
selu zaboravili su na dečaka koga su ugrabili majmuni. Svi osim Mvambe. Godinu za
godinom, neprestano je pratio babune. I njegova upornost bila je nagrađena. Jednoga dana,
pred veče, prolazeći kroz jedan smokov šumarak, primetio je kako je u gustom lišću promaklo
nago telo. Zastao je kao ukupan. Visoko u granama drveća, među majmunima koji su se
naslađivali plodovima, spretno je s drveta na drvo poskakivao stasiti momčić. Uvaljane vlasi
kose u pramenovima su mu padale na ramena, a mršavo telo pokrivali su ožiljci i ogrebotine.
Čak i odavde, sa zemlje, moglo se videti kako ispod njegove kože podrhtavaju snažne kvrge
mišića. Dan je već klonuo zapadu. Majmuni su počeli da se pripremaju za počinak. Mvamba
je oprezno izišao na put i odjurio u selo.
Nešto ispred ponoći dvadesetak lovaca sa svih strana opkolilo je smokov šumarak. Mesec
je bio na uštapu, njegova svetiost se jedva probijala do stabala drveća. Ali, naviknut na mrak,
Mvamba je spretno i bešumno, kao panter, klizio između stabala, motreći na počivalište
babuna, nozdrve su mu se širile grabeći mirise noći. Na kraju, stao je. Majmuni su bili na
okupu. Čulo se kako mumlaju u snu. Ali, gde je dečak? Mvamba je široko otvorio ženice
Najednom, ugledao ga je, gotovo na zemlji, u gnezdu spletenom od granja. Spavao je sa
zabačenom glavom i široko razmaknutim snažnim rukama.
Tihi zvižduk — i šestorica lovaca pridružili su se Mvambi. On je dao znak — na dečaka su
se bacili svi odjednom, svukli ga na zemlju i pritisnuli ga svojim telima Momak je ujedao,
grebao, odgurkivao se rukama i nogama, ali spretne lovačke ruke brzo su ga i čvrsto vezale,
začepili su mu usta i povukli ga kroz čestar.
Sutradan, svo selo okupilo se da vidi uhvaćeno biće. Mvamba je rasterao radoznalce i
svima objavio, budući da su dečakovi roditelji umrli, da ga usvaja kao sina.
Niko se nije protivio takvoj Mvambinoj odluci. Ali nije bilo tako jednostavno prići na
zemlji zgrčenoj zveri, koja se divlje obaziraia oko sebe. Nikome nije dozvoljavala da joj
priđe, a povremeno je ispuštala neartikulisane glasove. Kad je Mvamba pred nju postavio
košaru s voćem, nije je čak ni pogledala. Lovac je nežno pomilovao dečaka po kosi, a ovaj je
žestoko iskezio zube dok mu je u očima blesnula takva srdžba da je i hrabri Mvamba morao
ustuknuti.
Mvamba, međutim, nije povukao ruku, i dečak ga... nije ujeo.
Tako je počelo pripitomljavanje dečaka-majmuna. Starom lovcu nije manjkalo ni strpljenja
niti pažnje. Nije protekao ni pun mesec, a dečak je prestao da reži na njega, počeo je da uzima
hranu iz njegovih ruku i nije pokušavao da pobegne Iz kolibe.
Vreme je proticalo, i on se postepeno pomirio s životom u selu, navikao se na ljude,
zavoleo Mvambu, kao što pas zavoli svoga gospodara. Počeo je s njim da ide u lov, pomagao
mu da prati trag zveri, skidao plodove s visokog drveća... Ali, nije naučio da govori, nikad
nije zavoleo domaću hranu i, naravno, nikad nije naučio da barata puškom, nije učestvovao u
seoskim poslovima... U njegovoj uspavanoj svesti misao, očigledno, nije mogla da se probudi.
...Ekranom je prolazio titl. »Film je sniman po materijalima... U njemu su učestvovali...
Zasnovan je na verodostojnim činjenicama... Sniman je na severu Mozambika, u Africi...«
Posle projekcije, trojica posmatrača — Maksim, Anton i Mihail — neko vreme sedeli su
ćuteći. Zatim Mihail isključi televizor:

27
 ―Sjajno!
— Nema tu ničeg sjajnog. Tako ti je sa svim tim Moglijima — Anton ustade i poče da hoda
po sobi.
Mene još odavno zanimaju slični fenomeni. Skupio sam dokumentaciju o devet takvih
slučajeva: petoro dece podizali su vukovi, dvoje — pavijani, a jednog dečaka — antilopa.
Ovo je deseti. U svim slučajevima ponavlja se isto — deca koju su podizale zveri nikad nisu
mogla naučiti da govore i misle i obično zapadaju u grdne nevolje. Slučaj koji smo sad videli
po svoj prilici ima najsrećniji završetak. Ali ni ovaj dečak nije postao čovek. U najboljem
slučaju — tek verna domaća životinja.
— Zašto životinja? — suprotstavi mu se Mihail.
— Pa to je čovek, biće s ljudskim mozgom!
— Čovek? Čim se to posebnim čovek razlikuje od životinja? Misliš samo strukturom svoga
mozga?
— Naravno.
— Ma otkud naravno! Glavna čovekova karakteristika je sposobnost mišljenja.
— Zar to jednostavno nije fiziološka funkcija dovoljno razvijenog mozga.
— Upravo o tome je i reč: nije! — odlučno uzvrati Anton. — To što smo malopre videli
pravi je dokaz za ovu tvrdnju. Čovekov mozak ima dve potpuno različite funkcije. Pre svega,
on upravlja životnim aktivnostima ljudskog organizma: koordinira rad njegovih organa,
prerađuje informacije koje stižu u receptore vida, sluha, mirisa, izdaje komande za reakcije
kojima će se na njih odgovoriti kako bi zaštitio svoj organizam, vrši odbir stvari koje su mu
neophodne. Po tome se čovekov mozak ne razlikuje od mozga bilo koje druge životinje na
višem razvojnom stupnju.
Druga funkcija našega mozga jeste njegova sposobnost apstraktnog mišljenja: on stvara
slike sveta koji nas okružuje, generališe logičke konstrukcije, predviđa događaje. Ponavljam,
te dve funkcije apsolutno su različite. I ako smo prvu nasledili od mozga životinja, izvore ove
druge nije nimalo lako utvrditi.
Nešto je ipak jasno — prvu funkciju mozak može ispunjavati bez ikakve prethodne
pripreme, ako ne računamo elementarno životno iskustvo. Druga funkcija, međutim, javlja se
kao rezultat obuke. Shvataš — učenja, ugrađivanja, ulaganja elementarnih osnova mišljenja!.
A to može da učini samo drugi mozak, mozak koji misli. Zato se sposobnost mišljenja prenosi
s generacije na generaciju, kao štafeta, i mogla bi se prekinuti čak i ako se izbaci samo jedna
karika...
— Do čega onda dolazimo? Ako bi sa zemlje odjednom nestali svi odrasli ljudi i ostale
samo bebe, bi li u tom slučaju ljudski razum, ljudska misao sasvim iščezli?
— Da, verovatno, i to na veoma dug period. Samo je ljudsko društvo, svojim kontinuitetom
generacija, pouzdan rizničar razuma. Jedan čovek, pa čak ni manja grupa ljudi, u tome ne bi
uspeli.
— Davno je dokazano da je misao — produkt mozga.
— Otkud ti ideja da misao ne smatram produktom mozga? Hoću samo da kažem da samo
pripremljen mozak može proizvesti takav produkt. A ta priprema moguća je samo uz
prisustvo drugog mozga, i samo u određenom starosnom uzrastu. O tobožnjem mišljenju bez
mozga nema naravno ni govora. Pa ipak, nema nijednog čoveka sa zdravim razumom koji će
između mišljenja i mozga staviti znak jednakosti. Ako je mozak evoluirao, kao i svaki drugi
biološki objekt, evolucija mišljenja, očigledno, odvijala se po sasvim drukčijim zakonima.
Kao prototip mozga može da nam posluži svaka nervna ćelija. Za prototipe mišljenja uopšte
ne znamo.
Mihail planu.
— Prototip mišljenja... Ma, uzmi bilo kog majmuna!
— Majmuni su samo ovladali zamršenim kompleksom uslovnih refleksa — odseče Anton.
— To i jeste prototip mišljenja.
— Ni govora! To su različite stvari. Makar samo i zbog toga što je normalni proces
mišljenja uopšte nemoguć izvan društva, što se za uslovne reflekse baš ne bi moglo reći.
— Kako to: nemoguć izvan društva?

28
 — Zar tebi nije poznato da bi ljudi, izolovani iz društva i lišeni izvora informacija, mogli
čak postepeno i da podivljaju?
— Ama koji ljudi? — Mihail ostade uporan.
— Svi. Za to ima sijaset primera. Ali, u životu se može desiti i obrnuto. Naravno, čuo si za
čuvenog fizičara Nprolua?
— Jesam, čini mi se...
— Rodio se u jednom zapadno afričkom plemenu, koje ni dan-danas nema pismenosti i živi
jedva na nivou kamenog doba.
— Da!
— I evo ti sad to tvoje »da«. Kad mu je bilo dva meseca, usvojio ga je jedan evropski
misionar. Zatim je studirao na Oksfordu, radio kod nas u Dubnu. I kakav je rezultat: Nprolu je
postao znamenit naučnik. Ali, zašto ti to govorim?
Nekoliko minuta proteklo je u ćutanju Mihail je, očigledno, iscrpeo sve svoje primedbe i
onako ljutit, zašparta po sobi. Anton je mirno stajao pored prozora i posmatrao plavičasti
suton, kao i uvek kad o nečemu us redsređeno razmišlja,
— Pa ipak, Antone, — obrati mu se Maksim koji je sve dotad ćutao i pažljivo slušao
prepirku svojih prijatelja, — teško se saglasiti s tobom. Zamisli ovakvu situaciju; nekoliko
kosmonauta, muškaraca i žena, iskrcalo se na daleku, nepoznatu planetu. Brod se pokvario.
Veze sa zemljom su izgubljene. Nada za povratak, takođe. Zar u takvom slučaju moraju baš
da podivljaju?
— Zavisi od toga koliko ih ima i šta su sve poneli sobom. Ako ih je malo, i ako su na put
pošli praznih ruku — dabome, podivljaće.
— Zašto? Što ne bi postali temelj neke nove civilizacije?
— Zato što ih je isuviše malo što im bogatstvo čovekova razuma jednostavno neće biti
potrebno. Njihovi životni potencijali svešće se na održavanje elementarnih bioloških funkcija,
na borbu za opstanak, u pravom, najelementamijem značenju tog pojma. I sam prosudi: šta će
im u takvim uslovima formule više matematike, zakoni astronomije, ako hoćeš čak i
pismenost? Sve će to oni da zaborave, sve će jednostavno da nestane, ako ne baš kod samih
kosmonauta, ono svakako već kod njihovih najbližih potomaka.
— I razum će se tako potpuno izgubiti.
— Pa, ako se sasvim i ne izgubi, potamneće, izbledeti za mnogo vekova, ostaće da tinja kao
ugljen pod slojem pepela, sve dok se ne oformi novo ljudsko društvo. Shvati, pobogu, razum
ne može biti svojina jednog čoveka, pa čak ni nekolicine ljudi. On može biti svojina
čovečanstva. Svaki čovek može da misli.
Ali, jedino homo sapiens može i da sačuva razum.
— Ja o tome imam drukčije mišljenje. Bar — zar sad! — Mihail zgrabi svoj kaput i izjuri iz
sobe. Maksim priđe Antonu,
— Ti, Antone, kao da na sve imaš odgovor. Ako se iskra mišljenja kao štafeta prenosi s
generacije na generaciju, gde joj je onda početak?
— Danas na to pitanje niko ne može odgovoriti. U jedno sam ipak ubeđen: čovekov razum
nije se mogao pojaviti u tom zanemarijivo malom intervalu vremena između poslednjih
iskopina ramapiteka i prvih nalaza ostataka pitekantropa. Milion i po ili dva miliona godina
mogli su bitno izmeniti i majmuna i čoveka. Ali, to je isuviše beznačajan period da bi u njemu
majmun mogao postati čovek. Evolucija se odvija skokovito, s tim se i ja slažem. Ali, to je
nešto više nego skok. Na kraju krajeva, između majmuna i njegovih predaka, ako bi se tako
moglo reći, leži tek neznatan procep, a čoveka od majmuna ipak razdvaja prava provalija.
— Kako to objasniti, Antone? Poslednja posmatranja i eksperimenti u vezi s ponašanjem
životinja pokazuju da ne samo majmuni, nego i drugi sisari, mogu ovladati određenim
elementima psihe, koji se ni u kom slučaju ne mogu uklopiti u pojam refleksa. To si, svakako,
čuo?
— Čuo jesam, ali u to baš na verujem.
— To nije argument.
— Dobro. Dozvoljavam da je sve što pišu o takvim eksperimentima istinito. Ali, zar se ti
»elementi psihe«, sasvim konkretni, povezani samo s određenim aktivnostima životinje, tako

29
da baš i ne svedoče o mišljenju, zar se oni mogu uporediti s apstraktnim čovekovim
razumom?
— Možda. U svakom slučaju, ja tu ne vidim nikakvu provaliju. Dovoljan je splet
funkcionalnih konstelacija, neurona mozga...
— Splet funkcionalnih konstelacija neurona! Krunska teza Stogova: Svemoćne
konstelacije... A ko je i kad posmatrao te skokovite spletove konstelacija? Zašto se oni ne
javljaju ni kod jednog današnjeg majmuna?
— Možda se i javljaju, ko zna. Ali sad kad majmuni zapravo žive u ljudskom okruženju,
takav splet ne bi im doneo ni grama prevage, i morao bi da nestane bez traga kao i svako
beskorisno svojstvo.
— Hm... To je već nešto novo, U svakom slučaju, ne po Stogovu. On bi se jednostavno
pozvao na neku usku specijalizaciju i ukazao na tu i tu stranicu te i te knjige. Ali, otkud to
tebi?
— Niotkud,.. Tako mislim.
— Misliš? — Anton se najednom zasmeja. — Izgleda, umeš mućnuti glavom. U redu, još
ćemo razgovarati o tome. A sad, poslušaj... Lara je juče otputovala.
— Otputovala?! Kuda?
— U Moskvu. Na međunarodni seminar. Tri-četiri nedelje.
— Sad da ode na mesec dana! A časovi?
— Student ne uči samo na predavanjima.
— Pa ipak — ceo mesec! To je dug period,..
— Dug .. dug... — Anton lukavo žmirnu. — Zamolila me je da ti prenesem poruku: ono što
ti je obećala — očigledno nešto veoma važno — ispričaće ti čim se bude vratila. Naravno,
ukoliko se od nje ne budeš skrivao kao što si to činio u poslednje vreme.
— Je li li baš tako rekla?
— Ne, to sam joj pročitao iz očiju. Ja sam ipak nekakav bioničar.
— Da, jasno mi je...
— Tebi jasno... Kako kad nije protumačeno tim tvojim konstelacijama...

10

Sedeo je u čitaonici i pregledao stare novine, kad je iza leđa čuo glas:
— Zdravo, Maksime. Jedva sam vas pronašla.
— Lara... — iznenađen, Maksim nije znao šta da kaže.
— Sedite, sedite! — i ona je sela uz njega. — Tako vas davno nisam videla... Kako ste
proveli sve ovo vreme?
— Kako sam ga proveo? .. — poče, s naporom pribirajući misli, i zaćuta. Bilo je to za njega
neobično, i sasvim novo, da sedi toliko blizu Lare, da prosto oseća toplinu njenog ramena.
Sve se u njemu izmešalo od uzbuđenja. A sem toga, može li se uopšte izraziti rečima kako je
proveo poslednjih nekoliko nedelja?
Na povratku iz Moskve Lara se jako prehladila pa su je smestiii u bolnicu. Koliko je samo
dana i noći proveo u brigama pre nego što je saznao da je opasnost prošla. Konačno, ozdravila
je, otpuštena s klinike i odmah otputovala na oporavak. Mihail ju je pratio, i vratio se kući sav
ozaren, dosađujući Maksimu svojim srećnim brbljarijama. A njemu je jedva uspevalo da
prikrije osećanje uvređenosti i bola: čak nije ni znao da je Lara otišla u bolnicu.
Konačno, doputovala je. I opet je za to saznao od Mihaila. On je već uspeo da se sretne s
Larom, našao ju je oporavljenu, osveženu. A Maksim nikako da se doseti gde bi je i kako
mogao videti. Da o tome razgovara s Glebovim, u najmanju ruku ispalo bi smešno. Anton,
pak, zauzet diplomskim radom, danonoćno nije izbijao iz laboratorije.
I sad najednom neočekivan susret, ovde u laboratoriji. Na kraju je podigao pogled i
definitivno se zbunio kad je susreo njen:
— Kako sam proveo sve ovo vreme? ... Samo sam čekao... samo mislio na vas, Lara...
— Maksime... — više je pročitao po pokretu njenih usana nego što je čuo njen glas.
Sićušan, hladan Larin dlan zaustavio se na njegovoj ruci, a njeno lice primaklo se njegovom.

30
— Maksime, imam toliko mnogo da vam pričam. I želim to... Mogli biste danas da dođete do
mene? U devet uveče. Važi?
I evo, veće je. Maksim se brzo spremio i, u želji da odagna osećaj uobičajene plašljivosti i
izbegne nepotrebna Mihailova zapitkivanja, izišao je iz doma mnogo pre dogovorenog
vremena. Veće je bilo tiho, prijatno toplo, i mada je Lara stanovala daleko od internata,
izabrao je najduži, zaobilazni put, preko Zarečja. Prvi suton ga je stoga zatekao na obali reke,
negde kod Komunalnog mosta.
Voda kao da je već zaspala, ponegde se nazirala staza uz reku, ali još nije bilo ljudi Uz to,
bilo je vlažno, Maksim sede na ivicu jednog, iz mnoštva čamaca raspoređenih duž obale, i
zamisli se. Osećao je, bio čak u to uveren, da će mu Lara večeras konačno otkriti svoju tajnu.
U isto vreme, on je to i očekivao i plašio se. Posle nezaboravnog razgovora u sportskoj hali,
gotovo nije ni sumnjao da je ta njena tajna u vezi s njegovim doživljajima iz Vormaleja.
Samo, u kakvoj vezi? Je li tamo na jezeru zaista bila Lara, ili neka astijska Nefretete, a Lara
joj je samo dvojnik? Sve će to danas biti konačno ruzrešeno.
Pogledao je na sat. Pola devet, Vreme je! Ustao je. stresao prašinu s pantalona i, bacivši
poslednji pogled na crvenkastu reku, pošao je naviše uz padinu, kad je odjednom do njegovih
ušiju dopro tihi zvon i zavrtelo mu se u glavi tako da je osetio mučninu.
Šta bi to moglo da bude? Sve oko njega bilo je kao i ranije: pusta obala, savršena tišina.
Ipak, mučnina ga nije prolazila. Glava ga je još jače zabolela. Kao da mu je nekakva presa
pritiskala stomak i grudi Opet je seo. »Otrovao sam se?... Ovo mi se još nikad nije dogodilo!
Kako sad da odem do nje...
Odjednom začu glas:
— Ne treba nikud da idete. Maksime, To nije potrebno! I, molim vas, ne brinite, svu će
brzo da prođe. Želim da vas vidim ovde... — Larin šapat, tih, umirujući, čuo se uz samo
njegovo uho. Bila je, učinilo mu se, tik pored njega, kao onda u čitaonici.
Osvrnuo se oko sebe — Lara je stojala na korak — dva od njega, igrajući se nekim
prutićem i teško dišući.
— Lara... — Nikad je nije video tako lepu kao sad u pred večernjem sjaju.
— Lara...
Ona odbaci prutić i zakorači k njemu:
— Ja nisam Lara. Zar me ne poznajete?
— Niste Lara? Znači, sve ovo vreme... Vi... — potresen neočekivanom slutnjom nije znao
šta da kaže. U tom istom trenutku vazduh se ispuni mirisom astijskog runolista, koji se ni s
jednim drugim ne može uporediti, i odmah nestade bilo kakve sumnje — pred njim je bila
astijska Nefretete.
Prišla mu je sasvim blizu, dodirnuvši rukom njegovo rame:
— Vi, Maksime, morate konačno saznati da sam ja...
Shvatio je da će se konačno sve razjasniti, pripremio se da čuje nešto gotovo neverovatno.
Ali, istog trenutka, nesnošljiva, zaslepljujuća svetlost udari mu u oči. Uzmače u stranu,
zakloni lice rukama i... probudi se.
— Kako? Zar opet samo san? Neznanka iz Vormaleja, pa onaj zvuk, ona čudnovata
malaksalost, pa... razgovor s Larom u čitaonici? Ali, zašto mu se sve to događa ovde, na
rečnoj obali? Ne, razgovor s Larom nije bio san. Šta dalje?... Gde prestaje java a gde počinje
san? U Maksimovoj glavi sve je bilo izmešano.
Izišao je iz čamca i s naporom ispravio zategnuta leđa. Noć je već bila na izmaku. Na
istoku, nebo je bilo sasvim svetlo. Zvezde su se gasile. Bleda četvrtina meseca nepomično je
visila nad crnom rekom. Dugačka povesma magle ležala su po orošenoj travi. Maksim se
zimogrožljivo naježi i, podignuvši kragnu sakoa, vrati se u internat.
Svi su još spavali. Popio je čašu vode, skinuo se i legao u krevet. San mu nije dolazio na
oči. Ali, šta je značio onaj noćašnji čudesni san? I je li to uopšte bio san? Seti se da ga je miris
runolista pratio sve dok nije krenuo prema institutu.
Maksim ustade iz kreveta i priđe prozoru. Sa susednog ležaja uspravi se Mihailova glava:
— Gde si bio noćas? Imaš pismo na stolu.
Maksim mahinalno dohvati koverat. Pismo je bilo od majke. Na listu istrgnutom iz obične

31
školske sveske je zbijeno samo nekoliko iskrivljenih redova, naškrabanih zatupljenom
mastiljavom olovkom. Obično pisao mu je otac... Nemir mu steže srce.
»... I obaveštavam te da je otac na samrti. Lekar kaže da neće dugo. Najviše — nedelju
dana. Trebalo bi da odmah dodeš i da se oprostiš s njim, sine. A ni ja nemam više snage...«
Redovi su zaigrali pred Maksimovim očima, pismo je putovalo ne manje od nedelju dana.
Leže na krevet i zari lice u jastuk. Ali, odmah i ustade, još jednom pročita pismo i izide na
ulicu.
Već su se mogli videti prvi prolaznici. Pospani ulični čistači mrzovoljno su svojim metlama
strugali kaldrmu. U barici zaostaloj posle polivanja travnjaka bučno su se brčkali vrapci.
Maksim sede na klupu i pokri lice rukama.
Otac... Kako ga je mogao ostaviti bolesnog, starog? Da krene na put? Da, i to odmah!
Lekari se mogu i prevariti?
Brzo je sredio sve oko odsustva. Kupio je kartu. Preostalo mu je dovoljno vremena da se
pre polaska sretne s Larom. Srce mu je snažno udaralo dok se peo stepeništem profesorove
kuće i zazvonio na poznata vrata. Otvorio mu je profesor Eri.
— Oprostite, molim vas, — zbuni se Maksim. — Hteo bih da vidim Laru...
— Lara je bolesna.
— Putujem... daleko...
— Želim vam srećan put.
Profesorove oči bile su skrivene za tamnim staklima naočara. Ali već i po tonu njegova
govora bilo je jasno da je svako dalje insistiranje bespredmetno.
Vratio se u institut da se pozdravi s Antonom. Ovaj je, po običaju, bio kratak:
— Ostaješ li duže?
— Ne znam, možda zauvek.
— Zašto?
— Mama je takođe bolesna. Kako da je ostavim?
— Hm... A kako Lara?
— Zašto Lara?
— Pa ti je voliš, Maksime.
— Tako se može voleti i Sikstinska madona.
— Ne razumem te... Da se nije što dogodilo?
— Ne, nije ...
— Nije? — Anton mu se unese u lice, zgrabi ga za ramena i pritisnu ih toliko da Maksimu
zaklecaše kolena. — Hajde, sve načistac, i to bez okolišenja.
Morao je sve da mu ispriča: o čudnom nastupu bolesti dole na reci i o tome kako ga je
izbacio profesor Eri. O susretu sa tajanstvenom devojkom nije rekao ni reči.
Anton se namršti:
— Vrag bi ga znao! Naravno, od bolesti niko nije zaštićen. A profesor ... On se jednostavno
ne zna ponašati ... Kad polaziš?
— Za dva sata.
— Eto, štono kažu, to bi bilo sve. Ne mogu te ispratiti.
Maksim je već na stanici. Ukrcavanje se polako završava. U daljini, upaljeno je zeleno oko
semafora. Poslednji stisci ruku, poljupci, poruke... Bučno su othuknule otpuštene kočnice. A
on još uvek okleva, još uvek stoji na peronu, kao da nešto očekuje. I, zaista...
Lara? Ne, to ne može biti, otkud ona ovde ! Stao je na papuču i pogledao iznad glava. Ona
je!
— Lara! — Maksirn skoči na peron i, razmičući gomilu, pojuri joj u susret.
Ona ga još ne vidi, polako ide peronom i pogleda čas na stanični sat čas na prozore vagona.
— Lara-a-a!
— Maksime! — potrčala mu je u susret i uhvati ga za ruku. — Vi... odlazite?
— Ispalo je tako... Moram da vam se izvinim, Lara. Sinoć ...
— Maksime, sve znam. Sve. Ispričao mi je Anton. Ali, vratićete se? Nadam se, brzo?
— Ne znam ...
— Kod kuće... nešto nije u redu?

32
 — Da. A uz to... Uz to se, u poslednje vreme, sve nekako izmešalo. Šteta, nismo uspeli ni o
čemu da porazgovaramo...
— Sve što ti ja, Maksime, mogu reći jeste to da smo oboje — i vi i ja —postali žrtve neke
opake tajne. Bojim se za vas, i to jako ...
— Zašto? Šta vi to znate?
Voz krenu. Larine oći napuniše se suzama:
— Kasnije, Maksime, kad se vratite! Uđite, brzo!
Još ćemo o svemu razgovarati. Samo da se vi vratite!
Putovanje je proteklo nekako nemirno. Brže, brže! Bože, šta li se tamo dešava? ...

11

Konačno — kordon. Poznati doksat, odavno izvitoperena, voštanim platnom opšivena

vrata, drhtave majčine ruke.
— Mama?... — požudno je gutao vazduh i više ni reči nije izgovorio. Sve je ionako bilo
jasno: po tome kako su nemogućno majčine ruke pale na njegova ramena, po tome kako mu
se privila na grudi i počela da se trese u bezglasnom ridanju, po tome kakva je hladna
praznina duvala iz širom otvorenih kućnih vrata.

Drugi deo

TAJANSTVENE SILE
1

— Dovoljno! — Predsednik državne komisije klimnu glavom Maksimu i okrete se

ispitivačima. — Uveren sam: takav odgovor činio bi čast i redovnom studentu. Nije li tako?
— Svakako! — u ime svih odgovori profesor Stogov. — Čestitam. Kolesnikove. Vaš
diplomski rad mogao bi da preraste i u disertaciju Želim vam mnogo uspeha!
Maksim iziđe u hodnik. Eto, završio je institut. Ne baš onako kao što je o tome razmišljao
pre osam godina, ali ipak — skinuo je breme s leđa. Prišla mu je sekretarica instituta:
— Kolesnikove, svratite u dekanat. Traži vas docent Platov.
— Platov? Anton? On je znači ovde?
— Da, došao je iz naše istočno sibirske filijale. Jako je insistirao da vas pronađem.
Maksim uđe u dekanat. U susret mu je pošao visok čovek u svetlom ogrtaču. Maksim
neodlučno zaslade. Odjednom ga je prepoznao:
— Antone! Kako si se samo promenio?
— Maksime, prijatelju! — Platov ga čvrsto steže u zagrljaj.
— Čestitam! Priča se o tvom radu. Junačino!
— Da, uspeo sam nekako da diplomiram. A kako si ti?
— E, to je duga priča. Ali, da ne smetamo ljudima. Hajdemo do mene, u hotel.
— Zašto u hotel? Idemo kod mene. Ili u neki restoran. Danas ne bi bilo greh malo
proslaviti...
— Ne, ne, idemo kod mene.
U hotelskoj sobi, Anton zbaci ogrtač i ponudi Maksima da sedne:
— Hajde, sedni.
Uzeo je flašu konjaka i prijatelji nazdraviše za uspešnu odbranu diplomskog rada.

33
 — Pričaj mi, Antone! Gde si, šta si, kako živiš?
— Živim nekako, Maksime. Prošle godine dobio sam katedru. Opremio sam laboratoriju.
Okupio ljude. Počeli smo da radimo ...
— A šta je s astijem?
— Njega ne zaboravljam. Ja sam ti, vidiš, pravovernik. Pa ipak, stvari nisu baš najbolje.
Kao i dosad, ― nema konkretnih činjenica, nema asistenata koji bi se zagrejali za taj posao.
Šta misliš — zašto sam došao ovamo? Da tražim mlade specijaliste. Tačnije da ― nađem
tebe. Dođi kod mene, da mi budeš asistent!
— Ali, otkud si znao da sam završio institut?
— U Novosibirsku, sreo sam tvog mentora. On mi je to rekao. Nego, ideš li sa mnom?
— Polako, Antone. Čemu tolika žurba? Treba razmisliti. Bolje, pričaj mi o sebi, kako si,
imaš li porodicu?
— Velika je to porodica ... — nasmeja se Anton.
— Dve kćerke, tašta, supruga ... Da, ti je znaš. Sećaš li se Svetke Snjegireve s agronomije?
Bila je s Larom na godini... No, šta je s tobom?
Maksim se do bola ugrize za usnu.
— Hm... — namršti se Anton. — Sve u svemu — vi ste čudaci...
— Ko to?
— I ti i ona. A ovo će ti se sigurno dopasti. Vučem je specijalno zbog tebe. — Pretražio je
džepove sakoa i izvukao malu amatersku sličicu.
Maksim je pažljivo položi na dlan. Lara... Ista kao i pre sedam godina. Samo, jako mršava,
a u očima joj bol ili strah.
— Kad sam je proletos sreo, ovako je izgledala.
— Gde si je sreo?
— U Lenjingradu. Sad živi tamo i radi na nekom naučnoistraživačkom institutu.
— Je li udata?
— Jeste. Samo, ne ide im izgleda baš najbolje,.. A sad, pričaj ti.
— Nemam šta da pričam... Najpre sam sahranio oca, a odmah zatim i majku. Oženio sam se
Marinom. Zaposlio se, učio... To je sve...
— Zaposlio se, učio! Kao da ispunjavaš kakav upitnik? Zašto nisi pisao nikome? Zašto se
skrivaš od prijatelja?
— Naprosto, tako je ispalo... Oca nisam ni zatekao živoga. A ubrzo je i majka pala na
postelju. Morao sam se zaposliti Nije mi bilo do pisama. Uz to, ni ti više nisi bio ovde. Mihail
takođe. A Lara... Nisam mogao da joj pišem. Mama nije ustajala iz kreveta. Marina ju je
negovala, koliko je to bilo moguće. I sam, valjda, shvataš...
— Shvatam, shvatam... Ipak, šta je s mojim predlogom?
Maksim je dugo ćutao:
— Voleo bih da radim s tobom...
— U čemu je onda problem?
— Bojim se, nećemo biti istomišljenici.
— Zašto?
— Vidiš, kroz sve ove godine imao sam dovoljno vremena da razmislim, da pročitam sve
što je napisano o astiju, da razgovaram s biolozima, medicinarima, antropolozima. Ali čini mi
se da je od svega toga interesantniji materijal poslednjih iskopina Ričarda Like u istočnoj
Africi.
— Misliš na »lobanju 14705?
— Da. Njena starost, prema kalijum-argonskoj analizi, ceni se na tri miliona godina.
Mnogo je, dakle, starija u odnosu na tvoje pretpostavke o preseljavanju ramaplteka u Afriku.
— Sem toga, obim mozga iskopanog čoveka nije bio manji od osam stotina kubnih
centimetara, a uopšte nije imao arkade iznad očiju.
— Moguće je.
— A sve to omogućava nam da ga postavimo i ispred pitekantropa, sinantropa,

5
U inventaru kolekcije Nacionalnog muzeja Kenije u Naj-robiju, ovo je šifra čovekove lobanje koju je iskopao Ričard
Lika 1972. godine, istočno od jezera Rudolf u istočnoj Africi.

34
neandertalca, praktično ispred svih humanida koje smo izučavajući evoluciju, čovekovih
predaka dosad razmatrali!
— Nemam ja ništa protiv.
— Dobro, a šta ćemo onda s Džambudvipom i praljudima koji su je naselili sa severa?
— A šta ćemo s tvojim pronalascima na Studenoj? — odgovori Anton pitanjem na pitanje.
— To je već nešto drugo. Zagonetka koju ću ja da reša vam.
— Daj da je rešavamo zajedno. I videćemo ko je u pravu. Ja nisam od onih koji svoje
mišljenje nameću kolegama.
— Pa, ako je tako — naravno, prihvatam. I evo mog prvog uloga... — Maksim izvadi iz
džepa pohabani i požuteli koverat. — Danas ovo, konačno, mogu da pročitam, pa čak i tebi da
pokažem.
Anton pogleda koverat:
»... ne pre nego što završiš fakultet, i samo u slučaju da se prihvatiš tog posla...« Kakvog
posla? Kakvo je to pismo, od koga?
Maksim odgovori, ali ne odmah:
— Ovo pismo ostavio mi je jedan jako dobar čovek, čuo si već za njega, — moj prvi učitelj
geologije, pred čijim je očima izgoreo dijamant o kojem sam ti pričao. Ostavio mi ga je kao
svoje zaveštanje. A o kakvom se poslu radi... Upravo o ovom koji mi ti nudiš.
— Čitaj, brzo!
Maksim pažljivo otvori koverat. Na komadu hartije istrgnutom iz džepnog noteščića,
grafitnom olovkom bilo je napisano:

»Dragi dečaće! Kad budeš čitao ovo pismo, znam da više neću biti među živima, pa ti
najpre priznajem da sam te voleo kao sina. To me je i sprečilo da na tvoja leđa natovarim
zagonetku koja me je godinama mučila. Na ovo se ni sad ne bih odlučio da nije bilo tvojih
pronalazaka na Studenoj. A reč je zapravo o tome da sam i ja, pet godina pre nego što sam
sreo tebe, kopajući u astijskim slojevima u gornjem delu Gremjačeg potoka, desetak
kilometara severozapadno od Vormaleja, pronašao zub koji se nije razlikovao od čovekovog.
Uzbuđen pronalaskom, prekopao sam čitav taj sloj i pronašao još jedan zub. Oba su ležalo,
»in situ«. Zube sam odmah poslao specijalistima. A posle tri meseca stiglo mi je pismo kojim
su me optuživali za šarlatanstvo, naučnu nepouzdanost i druge grehe. Pouzdanim
naučnicima, uostalom, nije smetalo da me, na lični zahtev, ljubazno obaveste da su zubi »na
žalost izgubljeni«. Eto zašto sam s bolom reagovao na tvoje pronalaske u Vormaleju i
savetovao ti da o njima nikome ne govoriš do pravog trenutka. Bio si još isuviše mlad i
neiskusan. A ja ti ništa nisam mogao pomoći. Sad si već odrastao, ja verujem i da si rudarski
inženjer, da ćeš doći do otkrića ogromne vrednosti. Ali! Nemoj se pozivati na ono što je
izgubljeno. Samo — nove činjenice, što više novih činjenica. Želim ti mnogo uspeha. rođeni
moj.
Krajnov.«

Maksim polagano presavi papir i ponovo ga vrati u koverat. Anton ga uhvati za ruku:
— Obećao si da ćeš mi ga pokazati!
— Da, da, evo pročitaj. — Stavio je pismo pred Antona.
On ga je pročitao bez predah:
— N-da ... Senzacija! Novost u kakvoj nisam mogao ni da sanjam. Zubi čoveka u slojevima
sibirskog astija! Hajdemo, Maksime!
— Kuda?
— Najpre do mene, a zatim u Vormalej. Nama dvojici nema više drugoga puta. Smatraj se
već mojim asistentom. Treba iskoristiti i ostatak ovoga leta.
— Ali, još ti nisam sve rekao, Antone. Što misliš, zašto su ti zubi nestali? Zašto je išcezao
zupčanik, izgoreo dijamant?
— A zar je malo to što si rekao ... Sad to ionako ne možemo odgonetnuti.
— O tome i jeste reć, ja ipak ponešto znam...
— Znaš li zašto je izgoreo brilijant?

35
 — Ne, ne mogu reći zašto je izgoreo dijamant. Ali, postoji neka sigurna veza između toga i
jednog... čoveka. Reč je o tome da je na jednoj grani dijamanta bio urezan cvetić. I taj cvet,
tačnije baš takav cvet, jedanput sam imao u rukama.
— Ništa te ne razumem.
— Ni sam mnogo toga ne mogu da shvatim. Sve je davno počelo. Pre otprilike petnaestak
godina. Jednog ovakvog letnjeg dana, ili još preciznije, u jedno rano jutro... — i Maksim
ispriča sve o događajima koji su se tada zbili
— Ta-ko... — Anton nepoverljivo odmahnu glavom. — I misliš, ništa se od toga ne bi
dogodilo da nije bilo te devojke?
— Uveren sam u to. Mada tome nema nikakvog objašnjenja.
— Ali, kad bismo se oslanjali na takve »dokaze«, mogli bismo dokazati šta god zaželimo.
— Zato se i trudim da ništa ne dokazujem. Pa ni to što sam tada, na jezeru, osetio miris
astijskog runolista, takođe nije nikakav »dokaz«. U krajnjoj liniji, čak ni za tebe.
— Ne, ne, to već nešto predstavlja. Ali nju, onu devojku... više je nisi sreo?
— Ne, nisam! Ima već sedam godina. Kao da nije ni postojala. A znam i zašto. Zato što
sam se oženio Marinom, ili zato što sam otišao od Lare...
— Od Lare?! Otkud sad ona?
— Zar ti nisam rekao? Reč je o tome da su zelenooka Nefretete i Lara međusobno jako
slične.
— Vidi, vidi?
— Da, Antone! Zato se sve u mojim odnosima s Larom tako glupo odvijalo. Kad sam je
prvi put ugledao, pomislio sam da sam sreo vormalejsku neznanku.
— Ali zašto, do davola!Zar je na svetu malo ljudi koji su međusobno slični?
— To je tačno. Ali i Lara je pod velom nekakve tajne. Sama je želela da mi priča o tome...
— Znam ja kakva je to »tajna«. Besmislice, ništa drugo.
— Pa, ipak?
— Znaš li ti da Lara nije uvek bila tako lepa. Onoga leta, pred tvoj dolazak na institut...
Ona se iznenadno razbolela. Sasvim iznenadno. I nekako čudnovato. Ceo dan bila je u gotovo
besvesnom stanju. Lekari nisu mogli ništa da kažu. A onda je najednom sve prošlo, od bolesti
nije ostalo ni traga. Ali je zato posle nekoliko dana... Posle nekoliko dana, Maksime, počela
se menjati boja njene kose i očiju. I uopšte, postala je nekako drukčija, druga. Čak joj se i glas
postepeno izmenio. Pomislio sam, preteruje s kozmetikom, počeo da s njom zbijam šale, a
ona — u plač. Eto, razumeš li. ..
— Neverovatno!
— Tako misle i ostali. A meni se čini da tu nema ništa neverovatno. Mnoge bolesti
jednostavno ne poznajemo. Naravno, za njenu psihu to je bilo veliko iskušenje. A ljudi
sklonih ogovaranju ima na sve strane. Uz to, sama mi je to rekla, bili smo prijatelji, pa je
imala poverenja u mene, dogodilo joj se nešto što liči na podvajanje svesti.
— Podvajanje svesti?
— Kao da se u nju uselio neko drugi, razumeš, neko ko joj stalno došaptava: učini ovo,
učini ono... neko ko ju je čak i u snu poučavao. A i sami snovi postali su joj neobični: čas
sanja neki nepoznat predeo, čas čuje muziku kakvu nikad ranije nije čula.
— A cvetovi! Da li je govorila o nekakvim cvetovima?
— Cvetovi? Da, zaista. Sanjala je i cvetove. Ali, za bolesnika to je sasvim normalno,
naročito kad mu je poremećena psiha. Kao što i sam vidiš, tu nema ništa naročito.
Jednostavno: retka bolest…
— Da... Možda tu zaista i ne bi bilo ništa naročito, da nije obolela dvadeset i šestog jula,
istoga dana kad sam ja na jezeru ugledao Nefretete...
—Zar su retke takve podudarnosti?
— I da cvetovi koje je ona videla u snu nisu bili upravo cvetovi astjskog runolista.
— To ne može biti!
— Može, Antone, razgovarali smo o njima.
— E, to je već...
— U svakom slučaju, to već nije besmislica. Potpuno sam ubeđen da su Lara i vormalejska

36
neznanka... Između njih naprosto postoji nekakva veza. Ali kakva?
— Težak zadatak. U celom slučaju Lari je u deo pala najnezahvalni ja uloga — uloga žrtve,
A tajna. .. Tajna je i dalje ostala. Kome su i zašto bili potrebni svi ti marifetluci? Zašto je
izbor pao baš na Laru? I kakve to veze ima s tvojim iskopinama na Studenoj, s astijskim
čovekom? Ukratko, postavio si mi zadatak! Šteta što o ovome nismo razgovarali pre sedam
godina. No, svejedno, Maksime, doći ćeš kod mene. Radićemo zajedno. Sam, ne bi uspeo da
rešiš zagonetku. A ona se mora rešiti. Po svaku cenu. Tako — dajem ti tri dana da se spremiš,
da obaviš formalnosti i slično. Za tri dana putujemo. Privremeno, smestićeš se kod mene.
— Hej, stani malo!
— Ma kakvo »stani«. Najesen, isposlovaćemo ti nekako stan. Da, sasvim sam zaboravio da
pitam: koga imaš od porodice?
— Ženu i sina.
— Odlično. Ženi ćemo naći posao. Imamo dečji vrtić... A u Vormaleju, je li isto kao i ranije
— sem helikoptera nema nikakvog drugog prevoza?
— Ne, Pretprošle godine izgrađena je železnička pruga. Sad imamo i šumsko gazdinstvo.
— O, pa to je divno. Znaš, ja ne podnosim avion.

— Kopaj ovde! — pokazao je Anton isključivši radiometar i vrhom čizme ocrtao krug u
uglu jame.
Maksim je snažno zario lopatu u zemlju.
— Ne tako, lakše? Zemlju moraš skidati u tankim slojevima. Bacaj je ovde, na ovu
zaravan.
Maksim pažljivu skide busenje i podiže prvi sloj zemlje, Anton poče da je prosijava kroz
metalno sito...
U Otradno su doputovali sinoć, iznajmili stan i smestili se. A jutros, uz ogranak sunca, ne
gubeći vreme na raspakivanje stvari, zgrabivši samo najneophodnije, uputili su se na
Malejevsko zgarište, o kojem se govorilo kao o mestu »opasnom« i zagonetnom, na koje niko
nije ni pokušao da se nastani. Raščišćavanje zgarišta bilo je prva tačka u planu koji su
nameravali da sprovedu još tokom ove godine. Zatim je planirano da se, uz pomoć brigade,
iskopa nekoliko rovova na obroncima Studene, i da se, ukoliko to vreme dozvoli, poseti
Gremjači potok. A za sledeću godinu planirana je ekspedicija na Lisu grivu.
Za tih nekoliko godina kordon Vormalej se naprosto nije mogao prepoznati Kuće su se
uspuzale uzbrdo i rastrčale se naniže, sve do samog jezera. Gusti jelar koji je okruživao
Malejevsko zgarište već je dosezao čovekovu visinu. Jedva su pronašli i samo zgarište, pošto
je, sem mladim jelkama, bilo obraslo i gustim žbunjem maline. Morali su dobro zapeti
sekirama pre nego što je Antonu pošlo za rukom da skoči u jamu i uključi radiometar. Ali su
zato prvi rezultati merenja prevazišli sva očekivanja. U severoistočnom uglu jame aparat je
otkrio takvu anomaliju, da je skazaljka, kao poludela, počela da igra po skali. Sad im je
preostalo jedino da kopaju.
Prošao je sat, pa drugi... Uz Antona je izraslo čitavo brdo prosejane zemlje. Na situ su se,
međutim, zadržale samo krhotine stakla, zarđali ekseri, parčići cigle i drugi otpaci. Jama je
već bila toliko duboka da je Maksim morao da klekne na kolena, kopajući više rukama nego
lopatom. Anton ponovo uključi radiometar i spusti sondu u iskopanu rupu. Skazaljka odskoči
u stranu. — Jama se mora proširiti, kopaćemo dublje. Dodaj mi lopatu!
Uskoro, jama se pretvorila u pravi pravcati rudnik i lopata je konačno uronila, u čvrsto
peščano tlo. Jedino se u centru jame ocrtavala nevelika pega umašćene zemlje, Anton pažljivo
očisti dno:
— Sad je sve jasno. Nalazimo se na podu nekadašnjeg podruma. A ovo je ukopano
skrovište. — Oprezno, zario je lopatu u smeće. Naišla je na nešto tvrdo. — Evo, tu nešto ima!
Dodaj mi nož. Maksime!
Pošli su dublje, za još četvrt lopate.
— Stop! Vidiš li nešto? — Anton metlicom očistizemlju. Iz jame se pomoli obruč obavijen

37
kožom.
Maksim usmeri lopatu prema njemu.
— Kuda! Jesi li poludeo? Kopaj od kraja, santimetar po santi metar, ne više.
Uskoro iz zemlje izroni veliki glineni ćup. Anton ga otkopa pa sa svih strana i njegovo dno
omota konopcem. Za nekoliko trenutaka ćup je već ležao na zemlji. Anton je oprezno skinuo
žicu kojim je bio obavijen i poklopac izrađen od kože. Ispod njega ukazaše se natrule carske
novčanice.
— Dosta mi je već svega! — razočarano procedi Maksim.
— To se i moglo očekivati. — Anton raširi ogrtač.
— Daj da ih istresemo!
Prevrnuli su ćup i čitava hrpa raznobojnih novčanica prosu se po ogrtaču.
— A šta je ovo? — Maksim ispod novčanica izvuče malu crvenkastu pločicu. Anton iz
njegove ruke uze umetnički izbrušen četvorolisni predmet, koji je podsećao na minijaturni
brodski propeler. U njegovom centru nalazila se rupa s navojem. Krajeve latica obrubljivao je
fini vez zagonetnog ornamenta.
— Istu ovakvu boju imao je i onaj moj zupčanik.
— Maksim zapara pločicu dijamantom. Na njoj neostade nikakvog traga.
Anton prinese predmet radiometru.
— Oho! U redu, kasnije ćemo se njime pozabaviti, a sad daj ga ovamo. Položio je
pronađeni predmet u olovni kontejner i čvrsto navio poklopac.
Maksim spakova instrumente u ranac.
— Stavi ih ovamo u kontejner, ima dovoljno mesta.
—Ne, ne. Neću da ga ispuštam iz ruku.― Anton prebaci radiometar preko ramena i iskoči
iz jame. Maksim iziđe za njim.
— Idemo pravo. To je, istina, kroz šumu. Ali ćemo zato odmah izići na jezero.
Anton pogleda na sat.
— Hajdemo. Jedva čekam da sve pogledam na miru.
Prijatelji iziđoše na obalu. Jezero im je ležalo pod nogama.
— Evo, upravo ovde, započela su, Antone, ta čudna zbivanja. Onamo, pored one stene sa
iskrivljenom tisom, izvukao sam je iz vode. A ispod onog kedra s polomljenim vrhom
razgovarao sam s njom na dan odlaska.
Anton, kao da je nekako bio odsutan.
— Šta je s tobom?! — Maksim potrča prema svom prijatelju koji je najednom prebledeo.
Ali ovaj najednom omekša, posaže se, i nekako nespretno mahnuvši rukom, skoči u vodu.
Ne razmišljajući, Maksim polete za njim. Trenutak-dva i obojica izroniše na površinu.
Maksim svom snagom zapliva prema Antonu.
— Drži se! Stižem odmah.
Anton grozničavo stade da skida radiometar s ramena. Maksim mu pomože da svuče
remen.
— Hajdemo prema kedru, tamo je plićak.
— Zašto prema kedru? Ostavi radiometar! Zaroni!
— Šta se dogodilo?
Tek tada Maksim se seti da je kontejner bio u Antonovim rukama, a u njemu se nalazila
dragocena iskopina
— Ispustio si ga? Na ovolikoj dubini? Eh, Antone ...
Već je nestao ispod vode ... Zatim je izronio, opsovao i otpljunuo.
— No, šta je s tobom?!
— Ovo je besmisleno, Antone. Sve je otišlo do đavola. Ti ovo jezero ne poznaješ. Sećam
se, bio sam dečak, kad su vormalejski mužici ovde spuštali četiri užeta nadovezana jedno na
drugo, ali dno nisu dohvatili. Moramo se oprostiti od kontejnera.
Izišli su na obalu i upalili vatru.
— Sedi, Antone, osuši se! Ko bi imao hrabrosti da se spusti na toliku dubinu! Sem toga,
tamo su i hladni izvori. I konačno, to se moglo i... očekivati, već sam ti pričao ...
— Koješta! Tako bi mogao da ubediš sebe u što god hoćeš. Jednostavno, zavrtelo mi se u

38
glavi zbog velike visine. Eto vidiš zašto ja ne podnosim avion. — Seo je uz vatru i zatvorio
oči pred naletom dima. — Ukratko, zapamti dobro mesto na kome sam upao u vodu — i
pravac Otradno! Predstavićemo se mesnim vlastima, možda će moći da nas posavetuju.
I zaista, predsednik seoskog sovjeta, saslušavši Antona preporučio nam je da se obratimo
nedavno demobilisanom mornaru koji je imao potpuno ispravan akvalung. Maksim je oklevao
da li da iskoriste taj savet.
Sunce tek što se pomolilo na vrhovima visokih jela, a oni su već splavom prilazili mestu
gde je potonuo kontejner i ukotvili se ispod litice. Dan je nagoveštavao ugodno vreme: nebo
je širilo plavetnilo na sve strane, a trava u okolnim dolinama kao da je posedela od rose.
Maksim je nestrpljivo pogledao na Kostju, bivšeg ronioca. Ovaj je bez žurbe ispušio cigaretu,
opipao vodu i počeo da se oblači: obukao je debeli flanelski kostim, zakačio balone na leđima,
pričvrstio masku, i, pošto je seo nakraj splava, počeo da navlači glomazna peraja. Maksim i
Anton pomagali su mu u tome. Kostja proveri dovod vazduha i podiže ruku:
— Može?
— Stoj! — Maksim ga još jedno osmorti sa svih strana i veza mu za pojas kraj sintetičkog
užeta.
— Šta će mi to?
— Moglo bi nešto da se dogodi, zar ne? Povučeš Jednom-dvaput, i odmah ćemo te izvući
napolje.
— U redu! — Kostja navuče masku na oči, stavi pisak u usta i skliznu u vodu. Konopac
brzo jurnu za njim. Makstm leže na stomak nastojeći da prati njegovo kretanje kroz sve deblji
sloj vode. Ali, odozdo, podizali su se samo grozdovi srebrnastih mehurova. Konopac se
naposletku umiri. Prođe pola sata S vremena na vreme, konopac bi počeo ponovo da se
pomera. Međutim, dogovorenih signala nije bilo. Odjednom konopac se opusti, a zatim poče
da se diže k površini. Anton užurbano poče da ga izvlači na splav. Konačno, izroni i Kostja.
Izroni — przanih ruku. Brzo dopliva do splava i zbaci masku:
— Kakav je bio taj kontejner? Petnaest sa petnaest?
— Tako nekako. Jesi li ga video?
— Njega, ne? Ali, u mulju, baš tamo ispod stene, nalazi se udubljenje koje je ostavio
predmet tih dimenzija.
— A šta je s kontejnerom?
— Izgleda kao da ga je neko uvukao...
— Kako uvukao! Kuda?
— Udubljenje je na dnu, na oko pet metara od stene. A u samoj steni - rupa, kroz koju bih
mogao da prođem. Ali, iz nje bije voda: prosto ti ne da da priđeš steni. Međutim, od
udubljenja do te rupe ostalo je nešto, kao neki tragovi...
— To nije moguće? — ozviknu Anton.
— Teško mi je, naravno, da sve opišem. Struja pomalo sve zanosi i poravnava. Ali, na dnu
sem tih tragova nema ničega. Pregledao sam sve unaokolo. Valjalo bi još zaviriti i u rupu, ali
tamo je mračno... A tragovi su kao ljudske stope, nekako izduženi...
— Tako, dakle... — Maksim se za trenutak zamisli, a zatim odlučno poseže za drugim
akvalungom. — Zaronićemo zajedno, Kostja. Treba to dobro pregledati.
— Jesi li poludeo? Ti još nisi ronio s akvalungom.
— Nije važno! Pokazaćeš mi — šta i kako, uže je dovoljno za dvoje. U slučaju potrebe, on
će nas obojicu izvući.
Kostja je nepoverljivo pogledao u Antona. On saglašavajući se, klimnu glavom:
— Rizično je. Maksime.

— No, hoćemo li još od početka da razmišljamo o riziku... Kostja, daj pomozi mi!
— Moraćemo onda da ponesemo i fenjere. Izgleda, to je ulaz u neku pećinu. Probaćemo da
zaplivamo.
— Naravno.
— Posle jednog sata, odeven po svim propisima, Maksim je s Kostjom ušao u vodu. Kostja
je ulazio sve dublje, a Maksim je žurio za njim. Voda je postajala sve hladnija, svetlosti je

39
bilo sve manje. Sjaj vode gubio je crvenožute tonove, koji su se povlačili pred plavim i
zelenim. I, evo, hladni akvamarinski sumrak opkolio je ronioce. Ali, sasvim neočekivano,
odjednom postade svetlije. Kostja je prestao da klizi naniže i dao je znak rukom. Maksim
uspori kretanje. Dole se ukazalo dno. Na Maksimovo iznenađenje, na njemu se lako mogao
razaznati svaki kamenčić, svaka izbočina.
Kostja ga je već pozivao sebi, nestrpljivo pokazujući prstom prema dnu. Maksim dopliva
do njega. Eno, udubljenje! U redu, Kostja je u pravu. Zaista, reklo bi se da je kontejner stajao
upravo na tom mestu. Maksim se spusti na samo dno. Da, bez sumnje, ovo je otisak
kontejnera. A odmah dalje, tragovi... Lanac sasvim pravilnih otisaka koji se ne mogu smatrati
ničim drugo do tragovima.
Tu je i stena. Njena tamna gromada iznikla je neočekivano, kao da je izronila iz dna.
Maksim umalo ne udari glavom o kamen za kojim je zjapila crna, otvorena rupa. Kostja je već
bio ovde. Klimanjem, pokazao je na ulaz u pećinu i upalio fenjer. Slabašna, vodom prigušena
svetlost prodirala je svega metar-metar i po, ali nije nailazila ni na kakvu prepreku. Otvor je
išao sve dublje, nije se, izgleda, ni sužavao, u njega se moglo ući čak i s balonima na leđima.
Čitava jata ribica sjurila su se na svetlost fenjera i strelovito odjurila u dubinu špilje.
Maksim upali lampu i oprezno se uvuče u otvor. Kostja ga je pratio. Kretali su se polako,
pažljivo osvetljavajući sve oko sebe. Čas su se spuštali dole, čas opet podizali do samog
plafona pećine. Lampe su davale i suviše malo svetlosti, a sem toga sve vreme morali su da se
bore sa usputnim strujama. Svejedno, postepeno im je bivalo sve jasnije da se pećina pretvara
u dugački uski tunel, s neravnim golim zidovima, ali nije bilo nikakvog nagoveštaja da su
ovde prethodno bili neki drugi ronioci.
Maksim odluči da se okrene nazad, osetivši da je dužina užeta na izmaku, kad odjednom
svetlost njegove lampe izdvoji iz mraka okruglu, narandžastu mrlju. Šta je ovo? Da mu se nije
pričinilo? Ponovo pođe napred. Ali, snažan udar odbaci ga nazad, telo kao da se nađe pod
nekom presom, glava kao da ostade bez oslonca, a pisak ispade iz usta. Nastojao je da zadrži
disanje, ali nije uspeo da zatvori usta, i mlaz vode prodre mu u grlo, razdirući grudi,
istiskujući mu i oči iz duplji...
Došao je k sebi na obali, u senci starog, dobro nam poznatoga kedra. Pokuša da ustane, ali
oseti slabost i opet zatvori oči. Glas mu se nije pokoravao. Svaki udisaj pričinjavao mu je
napor.
— Lezi, lezi! — nagnuo se nad njim Anton. — Ništa strašno. Sve je dobro prošlo, ali
moraćeš još malo da ležiš. Sve ovdašnje tajne treba ostaviti na miru. U krajnjoj liniji, bar do
naredne godine. Ali, nećemo gubiti vreme, Maksime. Pozabavićemo se iskopinama se
Studene i Gremjaćeg potoka. To je jednako važno, Ne, nemoj ustajati! Ja odoh u šumsko
gazdinstvo po automobil Kostja će ostati s tobom.
Kostja sede uz njega i popravi mu zaklon iznad glave.
— Pa, Maksime, može se reći da si imao sreće. Mogao si i da ostaneš na dnu. Uže se
prekinulo. Mene je udar odbacio u stranu. Nisam znao gde da te tražim? I onda, kao da me je
neko pozvao. Nikako da mi uđe u glavu kakav je to glas bio i zašto sam pošao za njim. Tek
vidim — ležiš na dnu.I to bez piska. Tek tada sam zaposlio svoja peraja! Eto, dobro je
ispalo... Inače...
Maksim mu zahvalno klimnu glavom i zatvori oči. Glas... Je li to bio njen glas?

Tek što je sunce odagnalo sneg i prosušilo puteljke po tajgi, Maksim i Anton ponovo
stigoše u Otradno.
Njihova prva ekspedicija završila se bez ikakvih rezultata. Za nešto vise od dva meseca
prekopani su i ispitani radiometrom svi površinski slojevi astija na obema obalama Studene,
zatrpano je desetak kopova, prosijano na tone peska s Gremjačeg potoka. Sve bez rezultata —
od astijskog čoveka ni traga.
Dva prijatelja nisu ni pomišljali na predaju. Tokom cele zime pripremali su se za novu
ekspediciju, a čim se sneg otopio opet su se našli u tajgi. Nameravali su da te godine najviše

40
pažnje posvete Lisoj grivi. Jedna neočekivana okolnost naterala ih je da izmene plan.
Toga jutra Maksim je radio u malom kopu na ivici kordona, odmah pored bolnice. Zemlja
je bila sveža, očigledno tek nedavno iskopana. Slab mraz već je stegao sitni pesak, pa je
Maksim morao dobro da se osloni na držalju, ali ona najednom prasnu i polomi se pri samom
dnu.
Čekić mu nije bio pri ruci. Da bi izvadio odlomljeni deo iz zemljišnog sloja morao se
poslužiti komadićem konkrecije, koja je štrčala iz astijskih slojeva peska i gline. No, nije
ostalo samo na tome. Već pri prvom udarcu, konkrecija se razbi u paramparčad.
Maksim ljutito zavitla krhotinu daleko u stranu.
— Šta, interesuju vas ti obluci?
Maksim začuđeno podiže oči. Pored ulaza u bolnicu, nalakćena na ogradu, stajala je
nepoznata žena — mlada, ne baš visoka, u kratkoj bundi od veveričjeg krzna, gologlava.
Njene tamnokestenjaste oči, gotovo crne, s ljubopitstvom su posmatrale Maksima. Primetno
zbunjenoj, malčice su joj pocrveneli obrazi.
— Maksim baci sad već neupotrebljivu lopatu i nespretno se uspravi:
— Kako da vam kažem...
— Ja to više onako... iz radoznalosti. Prošle godine i ja sam naišla na isti takav kamen, a
unutar njega bio je metal.
— Šta kažete? Gde je taj kamen sada?
— Sačuvala sam ga. Odmah ću vam ga doneti! Vratila se s komadom stene. Maksim
nestrpljivo
poče da ga ispituje. S jednog kraja bio je polomljen i na njemu se sasvim jasno ukazivao
metalni predmet.
— Hvala vam! Sećate li se gde ste pronašli ovaj kamen?
— Naravno. Čak sam, za svaki slučaj, pobila i kočić.
— Obeležili ste mesto kočićem! Slušajte, da vi... vi... — Maksim steže njene sitne tople
prste. — Spreman sam da vas za ovakav dar i poljubim, časna reč!
Anton je završavao s ucrtavanjem maršrute, kad u njegovu sobu ulete Maksim i stavi pred
njim konkreciju:
— Pogledaj!
— Šta je to?
Maksim ispriča priču o čudenom pronalasku.
— Maksime, ti si pravi srećković! Gde si to našao?
— Samo što sam stigao odande. Pomislio sam: konkrecija potiče iz nadastijskih slojeva.
Ali, ispostavilo se da je ona sa samog vrha astijskog peska.
— »In situ«?
— Bez ikakve sumnje. U pesku je čak ostao i otisak. Uzeo sam sve mere. Dvadeset
santimetara ispod vrha sloja.
— Ta-ko... Dakle, tik iznad tvojih ranijih iskopina Interesantno! A šta je unutra?...
Maksim dohvati čekić.
— Ne, stani! Najpre ćemo se pozabaviti konkrecijom kao takvom. — Anton je fotografisao
komad stene iz nekoliko rakursa i uzeo sve mere. — A sad ćemo zaviriti unutra. — Uzeo je
čekić i počeo odbijati koru laporca, Maksim je prvi shvatio da je posredi nekakav predmet:
— Sekira... Sečivo!
— Da, nešto nalik na sekiru. Grubo, naravno. Ali i nešto, čime se, bez sumnje, bavila
ljudska ruka.
— Šta se to zbiva? — razočarano procedi Maksim. — U najdubljim slojevima —
dijamantske geme, komadi visokokvalitetnih legura, a sad evo i — parče metala!
— Da, istini za volju, predmet nije baš juvelirski izbrušen, ali... — Anton uze lupu i dugo je
njome posmatrao površinu sečiva. — Što misliš, od čega je izrađena ova alatka?
— Nema tu šta da se razmišlja, od gvožđa, naravno. — Uzeli su naprosto komad meteorita
i tup-tup!...
— Od gvožđa, kažeš? No, to će pokazati analiza. Ja govorim o nečemu drugom. Ne izgleda
li ti čudno da su na tom »komadu meteorita«, evo vidiš ovde, ostali tragovi navoja i čak nešto

41
što je slično žigu? Pogledaj...
Maksim je lupom detaljno pregledao mesto koje mu je pokazao Anton.
— Neverovatno! Te srpolike znake negde sam već video.
— Gde?
— Gde? Ne sećam se, Antone. Negde sam ih video, možda ću se setiti kasnije. Nego, šta ti
misliš o svemu?
— Mislim: to je primitivno sečivo iskovano od veoma tankog materijala, sličnog onima
koje si i ti nalazio. Dodaj mi uzgred radiometar.
Maksim uključi aparat. Anton mu prinese sečivo.
— Vidiš li ovo?
— Da-a, radioaktivnost je vrlo velika! Zašto?
— Ne znam, bratac, zaista ne znam. I neću da izvodim nikakve zaključke. Sekiru ćemo još
danas poslati na analizu. A mi... Mi ćemo usitnjavati slične konkrecije i ovde i na Gremjaćem
potoku, sve dok ih ne zaveje sneg.
— A šta ćemo s Lisom grivom?
— Ona nam neće pobeći. — Anton pokupi sa stola već pripremljene karte maršruta i ugura
ih u ormar. — Tamo još niko ništa nije našao. A ovde... Samo kad pomislim koliko smo
sličnih konkrecija prošle godine bacili. Sad više ni jednu nećemo propustiti!
Međutim, naredne nedelje nisu im donele ništa novo. Sve konkrecije koje su ispitali bile su
prazne, naravno i one iz astijskog peska. Ali su zato rezultati koji su dobijeni analizama u
institutu prevazišli sva njihova očekivanja. Hemijska laboratorija izdala je saopstenje da je
sečivo izrađeno od veoma složene legure, koja se sastoji od nikla, titana i niobijuma, sa
znatnim primesama neptunijuma. A centralna laboratorija došla je do rezultata od kojih se
prosto može dobiti vrtoglavica: sekira je izrađena pre dva i po miliona godina.
— Dva i po miliona! — Maksim se zbuni od iznenađenja. — Ništa ne razumem. Nijedno
istraživanje astijskih slojeva nije im davalo više od dva miliona godina. Čak ni u najnižim
horizontima. A sad...Mora biti da je greška!
— Predvideo sam i mogućnost greške. Zato sam kopije istovremeno poslao u Moskvu i u
Lenjingrad. I evo rezultata. — Anton izvadi iz stola još dva telegrama.
Maksim ih prelete pogledom:
— Opet isto! Kako to objasniti?
— Ne znam, ali to nimalo ne osporava činjenice. Uz to, poslao sam na analizu i lapor u koji
je konkrecija bila uvijena. Evo, možeš da uživaš!
— Milion i šesto pedeset hiljada godina? Je li moguće? Ne, to se apsolutno ne može
povezati jedno s drugim. Ispada da je sekira izrađena skoro milion godina pre nego što je
dospela u ovaj pesak. Zar nije tako?
— Sekira, bez sumnje, ne može biti toliko stara. A metal od kojega je izrađena . . možda je
metal izliven milion godina ranije.
— Ko ga je izlio?
— Zašto ko? Zašto ne — gde?
— Šta sad znači gde? Kakav je sastav metala?
— Nikal, titan, niobijum, neptunijum... a neptunijum — pa to je već transuranijum!
Devedeset i treći element periodičnog sistema, metal čija je atomska težina dvesta trideset i
sedam, s prirodnom radioaktivnošću čiji je period polu raspada oko dva miliona godina. Na
Zemlji se dosad mogao sresti, ako se sećaš, samo u uranovom smolincu i monacitima, gde je
nastajao kao rezultat reakcije s jezgrima urana i davao koncentraciju formacije jedan-dva
triliona u odnosu na koncentraciju urana.
— Ali, to znači...
— To znači da metal od kojeg je izrađena sekira nema ama baš nikakve veze sa Zemljom.
Tragovi navoja na njemu imaju nekakav razlog, pa čak i natpis na nepoznatom jeziku. Moglo
bi biti da je to neki deo kosmičkog broda?
— Kosmičkog broda?
— Da, Maksime. Samo time mogao bi se objasniti neverovatan sastav metala od kojeg je
izrađena sekira i njegova starost. Uveren sam da bi istu starost pokazao i tvoj zupčanik, pa

42
onda propeler, i...
— Dijamant?
— Za dijamant ne znam. Dijamant bi mogao da bude i zemaljski. Ali, nema nikakve
sumnje da je bio u rukama došljaka. Sećaš li se, pričao si mi, na jednoj njegovoj grani...
— Bili su ugravirani čovek i majmun!
— Majmun, da. A što se tiče čoveka
— Maksime, to nije bio čovek. To je bio neko s broda, ako mi dozvoliš malko mašte...
— Pričekaj, Antone, setio sam se!
— Šta si se setio?
— Setio sam se gde sam video oznake, iste kao i na sekiri. Pa da, to je bilo na onoj gemi,
upravo ispod crteža.
— Stvarno? To se već slaže! Sada sve, izgleda, staje na svoje mesto. Kako se toga sam nisi
setio? Sve ovdašnje iskopine iz astijskih slojeva, sve do poslednje, povezuje ista stvar —
dolazak gostiju iz kosmosa.
— I zube o kojima je pisao Krajnov, zar i njih?
— Naravno, i njih.
— Ali, šta čemo s idejom o astijskom čoveku? Hoćemo li je odbaciti?
— Da odbacimo hipotezu o ljudima iz astijskog perioda!? I to posle svega što smo saznali?
Kako ne shvataš? Ona tek sad dobija realne obrise. Još nisam hteo sve da kažem, ali sad ipak
poslušaj... Uzgred, jesi li čitao Frejzera?

— Kojeg Frejzera?
— Engleza Džejmsa Frejzera, poznatog specijalistu za istoriju religije, autora »Zlatne
grane«. U toj knjizi postoji mnoštvo zanimljivih podataka. Njihovom analizom može se doći
do vrlo interesantnog zaključka: u religijama gotovo svih naroda, bogovi uvek dolaze s neba.
Zašto s neba? Zašto ne s planina, iz peštera, iz dalekih prekomorskih zemalja, nego baš s
neba?
Ali, to nije sve. Bogovi ne samo što sami dolaze s neba. nego su i ljude stvorili negde tamo,
na nebu. I tek kasnije, privremeno — zapamti, privremeno! — preselili su ih na Zemlju, da bi
ih kasnije, ako ne sve, ono bar one koji toga budu najdostojniji, vratili ponovo sebi, na nebo.
A kako se sve to oslikava — nebo, raj, boravište svetih? Kao nešto prozračno, neopipljivo?
Ni govora! To je nešto sasvim zemaljsko, s bogatom vegetacijom, sa životinjskim svetom,
bistrim mlazevima vode, muzikom. Seti se samo svih tih »rajskih krošanja«, »rajskih ptica«,
»rajskih jabuka«.
A tek bogovi? Najčešće, oni su nosioci višeg razuma, najviših znanja, najviše pravde i
poretka. Oni su bili na Zemlji i ponovo će se na nju vratiti. I ljudi koji veruju čekaju da se
vrate. Čekaju njihov povratak, njihovu presudu prestupnicima, nagrade za svoja dobra dela. A
opet, najvišom nagradom smatra se povratak na nebo, u taj divni svet u kojem je čovek
sazdan, gde mu je ostala domovina — domovina svih ljudi. Čitavog čovečanstva! Govorim o
ishodištima religije. O vremenima kad su se još taložile predstave o bogovima. Kako inače
objasniti naše stremljenje da osvojimo kosmos?
Po mom mišljenju, sve to ima samo jedno objašnjenje. Sve te predstave u potpunosti
odražavaju realne događaje, duboko zapretane u pamćenje čovečanstva. Razumna bića, koja
su došla iz kosmosa, sticajem okolnosti nisu mogla da napuste Zemlju. Ostala su ovde. Ali,
pošto su ostali bez broda, a to znači bez ikakve veze sa svojim Sistemom, pošto su dakle
ostali bez izvora energije, sintetizatora, mehanizama i ostalog, ukratko, pošto su ostali licem u
lice s neprijateljskim silama planete, morali su podivljati. Ne oni, nego njihova deca. Čak ni
deca, nego unuci, praunuci... To, naravno, ne znači da su postali majmuni. Ne! Njihov razum
se nije potpuno ugasio. Povukao se u elementarno poimanje, neophodno čisto biološkom
bitisanju: praćenje divljači, utoljavanje gladi, zaštita od hladnoće, pobeda nad neprijateljem. A
to je uslovilo i promene spoljašnjeg izgleda, Transformisala se lobanja, kosti lica. Držanje je
postalo drukčije, povećala se dlakavost...
— Sve u svemu, pravi pravcali pitekantrop, ali s drukčijim rodoslovom? — primeti
Maksim.

43
 — Pa i ako nije pitekantrop, u svakom slučaju nije ni savremeni čovek. Uzgred, i Engels u
»Dijalektici prirode« upravo piše o divljacima »kojima se mora predvideti povratak u položaj
sličan onome u kome se nalaze zveri s istovremenom fizičkom degeneracijom«.
— Engels, dozvoli, samo spominje divljake, da bi naglasio kako čak i oni »stoje daleko
iznad prelaznih bića«, — primeti Maksim,
— Tu je važno samo jedno: Engels dozvoljava da se čovek može vratiti u »položaj sličan
onome u kome se nalaze zveri«. I ja tako pretpostavljam da se nešto slično dogodilo i ovde, u
okolini Vormaleja. Da, da! Može biti da je pra-pra-praunuk došljaka, od komada nekog
njihovog oruđa, iskovao još pogodnije oruđe — sekiru.
Zatim je nastupilo ledeno doba. Sve živo pokrenulo se prema jugu. Na jug su pošli i
potomci nekadašnjih došljaka. Bio je to težak i dugotrajan prelazak. Samo mali broj uspeo je
da stigne do planina, i kad su ih prešli, našli su se u ravnicama Džambudvipe. To su zapravo i
bili ljudi o kojima se govori u sanskritskim rukopisima. Nije ih bilo mnogo. Ali, imali su
razum. Iako u značajnoj meri ugašen, ipak razum! I to im je pružilo mogućnost ne samo da
prežive, nego i da započnu nov uspon letvicama progresa.
A sad — najvažnije. Njihov mozak, očigledno, nije sačuvao samo elementarnu sposobnost
razmišljanja. Negde u pritajenim kutovima njihove svesti ostale su slike nečega davno
preživljenog, onoga što im je bilo najdragocenije, što se, jače od svega, urezalo i učvrstilo u
kori ili ispod kore velikog mozga. Ali, je li to moglo biti što drugo do tuga za pradomovinom,
dalekom, izgubljenom u dubinama kosmosa, beskrajno lepom pradomovinom koja je u svim
oblastima ljudske aktivnosti i međuljudskih odnosa bila dostigla istinsko savršenstvo? E zar te
uspomene nisu postavile osnove primarnih religioznih predstava? Vidiš kakvu bismo hipotezu
mogli postaviti oslanjajući se na naše pronalaske? Slažeš li se sa mnom? Maksim odmahnu
glavom:
— Ne, ne slažem se. Ispalo bi da smo ti i ja... Da čitavo čovečanstvo nema nikakve veze sa
Zemljom.
— A zašto ne bi bilo tako?
— Zato što smo mi, ljudi, deo Zemljine biosfere. Zato što smo s njom povezani, čak na
unutarćelijskom, genskom nivou. A šta ćeš u tom slučaju s majmunima, najbližim čovekovim
rođacima?
— Šta bih s njima? Kao što su bili majmuni, takvi su i ostali. Reč je o zemaljskim
majmunima. A majmunolika bića, koja su naši stvarni rođaci, jednako i dan-danas mogu
skakati po drveću, negde na nekoj planeti Galaksije.
— Tako dakle! Znači da je i tamo negde čovekov razvoj ipak prošao kroz stadijum
čovekolikih majmuna?
— Svakako! Nema sumnje, Darvinova teorija može se primeniti na sve biosfere koje su
identične sa Zemljinom.
— U redu, a zašto su se onda, molim lepo, ti majmuni razvili u čoveka, a ovi naši ovde i
dalje su ostali majmuni?
— Vreme! Našim majmunima nedostajalo je vremena. Naseljavanje razumnih bića učinilo
je potpuno nemogućim dalji razvoj toga procesa. Ukratko, ja sam još odavno pretpostavljao
da je ljudski razum odnekud donet na Zemlju, a sad, posle ovih naših pronalazaka, u to sam se
definitivno ubedio. Izvore mišljenja treba dakle tražiti izvan predela Sunčevog sistema Ili,
možda, nije tako?
— Ne znam... Postavio si toliko ozbiljno pitanje da treba dobro razmisliti pre nego što se
dođe do bilo kakvog zaključka. Zasad sve činjenice bez izuzetka, a one se sve više i više
nagomilavaju, govore upravo o tome da smo mi najbliži srodnici naših, zemaljskih majmuna.
U poslednje vreme to čak potvrđuje i molekularna biologija. Anton se namršti:
— U redu, još ćemo razgovarati o ovome. A sada — posao i samo posao. Jasno, jedno
sečivo ne može nam biti dovoljno. Treba još tražiti. Imam na umu izvore tvojih
haluciniranja,..
— Šta to?...
— Vidiš, ja pretpostavljam da su sva tvoja priviđenja, svi ti tvoji susreti s vodenom vilom i
ostale tajanstvene zgode samo posledica posebnog zračenja nekih isto tako vanzemaljskih

44
objekata, nekih izvora informacija doseljenika, i ako bismo njih našli...
— Kako? Hoćeš li reći da je Nefretete... — Maksimu zastade dah. — Ne! Ne, Antone! To ne
može biti! Ona je živ čovek, ja to znam. I ja ću je pronaći, ma koliko me to koštalo.
— Pronađi je, a vreme će već pokazati ko je od nas dvojice u pravu.

Prizor je bio blistaviji i zanosniji od svih koje je Maksim ikad video. Zaslepljujuće beo
bolid, s grmljavinom probijajući guste slojeve atmosfere i ostavljajući za sobom trag plamena
i dima, iščupao se iza tamnog horizonta i, pošto je opisao gigantski luk, na trenutak kao da je
zastao nad Maksimovom glavom. U deliću sekunde sve unaokolo je zamrlo, kao što se to
ponekad dogada u bioskopu kad se zaustavi projektor. Zatim je nepodnošljivo jaka svetlost
udarila u oči, prodoran zvižduk zaglušio je uši i talas vrelog vazduha pritisnuo ga je uz ogradu
perona.
Kad su fijuk i tutnjava utihnuli, Maksim se osvrnuo oko sebe, ali ništa nije video: svud
naokolo bila je neprozirna tama. Otužni miris paljevine kao da je neko vreme ostao da visi u
zagušljivom vazduhu.
— Antone! — viknuo je u mrak.
— Ovde sam, — negde iz blizine odazva se Anton, — ali ne mogu da nađem lampu.
Sledećeg trenutka upalilo se rezervno svetio. Na zaprepaščenje i Maksima i svih ostalih koji
su se nalazili na stanici, i stanična zgrada, i železnička kompozicija tek postavljena na peron,
ostali su gotovo neoštećeni. Samo su ponegde zjapila prazna okna, bez stakala. Ali se zato na
mestu gde je bila garderoba, kojoj su pre pola sata predali oklopljeni sef sa dragocenim
sečivom, otvorila ogromna jama. Ivice su se joj dimile. Na dnu kratera nije ostalo ni parčeta
opeke. Garderoba, sa svim što je u njoj bilo ostavljeno, kao da je naprosto isparila ili utonula
duboko u zemlju.
Opet će moći da pokažu samo traku na kojoj su bili snimljeni konkrecija i sečivo?...
Maksim je unapred bio spreman za nova iznenađenja. I zaista, ispostavilo se da je film stvarno
osvetljen.
U Antona se u tom trenutku nije smelo ni pogledati. Proklinjao je i sebe, i Maksima, i sve
»vormalejske čarolije«, ali je ipak uspeo da se savlada:
— Neću odstupiti! Ne-ću! Još vi na ovakvoga niste naišli. Još vi ne poznajete Antona
Platova!
Svejedno, kad su sledećeg proleća ponovo dosli u Otradno i počeli da preciziraju plan
predstojećih radova, Anton odjednom reče:
— Ako se i ove godine vratimo praznih ruku. moraćemo se oprostiti od Vormaleja.
— Kako oprostiti? Sasvim? Posle svega što smo ovde pronašli?
— Posle svega što smo ovde izgubili. Ali, nije reč o tome. Na institutu nisam želeo da te
oneraspoložim, ali sad ti moram reći. Neposredno pred polazak pozvao me je naš direktor,
profesor Pobedilov, i bez uvijanja mi saopštio da je vreme da položimo račun i saopštimo
rezultate naših ekspedicija. I ako ove jeseni ne damo pravovaljan materijal, i sam znaš...
― Da-a,i sam znam situaciju! Bolje nego ove tajanstvene sile. No, moći ćemo mirno da
radimo sve dok nastupi jesen, bar ja tako mislim?
— Do jeseni — možda, a dalje — jako teško.
— Onda da radimo ono najvažnije.
― Šta to imaš na umu?
— Jezero na Lisoj grivi Ono je sva naša nada. I još nešto — na putu prema Grivi postoji
jako zanimlijivo mestašce, na kome već godinama gromovi udaraju praktično u jednu tačku.
— U jednu tačku?! Gromovi! Što si, bre, ćutao do sada?
... Geolozi su zaključili da je verovatno u pitanju ležište magnetita.
— Hm. Magnetit? Na nekom drugom mestu to bi moglo biti i rudno nalazište. A ovde...
Uostalom, razmisli o svim detaljima — i pravac Lisa griva!
Za dva dana, u sam cik zore, dva druga uputila su se preko tajge. Mirno su prošli kroz
Gnjilu klisuru i bez ikakvih problema prenoćili ispod Dugog brega. Sutradan, lako su pronašli

45
šumsku stazicu, i još te iste večeri trebalo je da stignu do vododerine. Maksim je očekivao da
će svakog trena ugledati poznati mostić, ali šuma se najednom naglo otvori i obojica
zastadoše kao omađijani prizorom koji im se neočekivano ukazao.
Padina brežuljka bila je potpuno gola, a sam brežuljak, nabubrio kvrgavim nanosima sveže
zemlje. Odron. Gigantski odron. Površinski sloj padine, napriliku trećina od njenog vrha, bio
je odsečen kao nožem, i sva ta milionima tona teška masa odronjenog zemljišta obrušila se
dole i zahvatila i deo brežuljka i prastaru tajgu.
Dvojica prijatelja pažljivo su se popeli gore, uz kosinu koja se osipala pod nogama, i
osvrnuli se oko sebe. Sumorna slika sivosmeđe zemlje, na kojoj su mestimično štrčala
iščupana stabla i korenje drveća, protezala se stotinama metara napred i naniže, da bi se u
daljini stopila s crnom močvarnom ravnicom. Stazica je netragom nestala — odron je nastao
nedavno, možda pre samo nekoliko dana.
Prijatelji su se ćutke pogledali. Maksim zbaci ruksak s leda i opruzi se po zemlji.
— Ko bi to mogao pretpostaviti...
Nemirno premećuci šibice, Anton pripali cigaretu:
— Da, čist posao, nema šta. Mat u dva poteza!
— Jezero je ipak — najvažnije, Antone. Ima još nade...
— Ma kakvo jezero! Misliš, tamo je nešto preživelo? Ne-e, po svoj prilici, sasvim smo
bespomoćni. Ma kako bilo teško, poraz se mora priznati. — Bacio je nedopušenu cigaretu i
seo na zemlju. — Nego, ko nas to ometa, ko? Pogledaj samo — kakav je to potres morao biti
kad je pokrenuo toliku masu tla. Ne, ne, nas dvojica smo samo dva obična diletanta-samouka,
A uz to smo, izgleda, pustili iz boce takvoga džina... — Anton uzdahnu i pogleda na svoj sat.
— No, vreme je da uspostavimo vezu s Otradnim.
Maksim priđe radio-stanici i navuče slušalice. Baza mu odmah odgovori.
— Slušamo vas. Kako napredujete? — čuo se veseo glas praktikanta Gere.
— Sve je u redu, — umorno odgovori Maksim. — Kako je kod vas?
— Sasvim dobro, Maksime Vladimiroviču! Jedino, stigao vam je telegram iz instituta.
— Pročitaj ga.
— Evo, ovako... »Otradno. Glavna pošta. Platovu, Kolesnikovu…«
— Hajde, što ćutiš?
— Pa, evo ovako... ovako... — Gere poče otvoreno da odugovlači, a onda bezvoljno
pročita: — Evo... «Profesor Platov neodložno mora doći u institut. Docent Kolesnikov neka
obustavi ekspediciju, raspusti ekipu, i brzovozno otpremi opremu i uređaje, a potom neka i
sam dođe u institut. Rok — nedelja dana. Potpis — Pobedilov«
— Šta, molim?! Ponovi! — Maksim skide slušalice i navuče ih Antonu na uši. Ovaj,
skamenjena lica, sasluša telegram:
— Ta-ko, dakle... Da dođemo! Gera, znaš šta...
Pošalji institutu telegram da smo negde na terenu i da ćemo se u bazu vratiti za dva-tri
dana. Još ćeš im. .. ne, ne, to je zasad sve. Sutra — veza kao i obično. Pozdrav svima! —
Mirno je skinuo slušalicu, protrljao cigaretu i kresnuo šibicu. Maksim planu:
— Šta ovo znači, Antone?
— Ne znam. U svakom slučaju — ništa dobro.
— Hoćeš li im telefonirati?
— Hoću, naravno. Ipak, bojim se da to ništa neće promeniti. Telegram deluje kao
naređenje.
Posle dva dana obavljen je telefonski razgovor sa institutom. Slušalicu je podigao profesor
Pobedilov:
— Da, da, Antone Dmitnjeviču! Pozdravljam vas! Drago mi je veoma drago! Šta, još ste
tamo, u tajgi? Imam za vas novosti. Da! Ostavite sve i vratite se kući. Hitno! Čeka vas
službeni put, jeste, jeste... sasvim druge prirode. U Kanadu.
— U Kanadu?!
— Da, u Kanadu, — u Montreal, po naređenju ministra. Da tako kažem, u sklopu naučne
razmene. Na dve godine, ne manje. Šta je s vama, što ćutite?
— Razmišljam. Ali, čemu tolika žurba? Odmor i ovde mogu da provedem?

46
 — Antone Dmitrijeviču, šta je s vama! Na put polazite prvoga jula. Treba obaviti sve
formalnosti i ostalo, zar ne shvatate. Putujete s porodicom.
— Shvatam, shvatam, ali šta s laboratorijom?
— Laboratoriju će preuzeti Kolesnikov. Imate li šta protiv?
— Ne, naravno.
— Odlično. Očekujemo te! — Pobedilov spusti slušalicu.
— Sve si čuo? — Anton se obrati Maksimu koji je sedeo pored njega. Ovaj ćutke klimnu
glavom
— Moramo ići, Maksime, — uzdahnu Platov. — Obojica. Ali, ne opraštamo se zauvek s
Vormalejem, je li...
―Sve mi je jasno, Antone.
— Hoćeš li da odeš do jezera?
— Trebalo bi, i sam znaš.
Anton ugasi cigaretu:
— U redu, ostavljam ti dve nedelje. Ali ne više. Posao ne dozvoljava.
— Hvala ti i na tome. Kad polaziš?
— Danas, što da otežem. Tamo zaista ima i previše posla. A ovde... Dan više ili dan
manje...
— Da, svakako, — saglasi se Maksim.
Izišli su iz pošte i presekli tihu seosku ulicu. Dugo su išli ćutke, približavao se rastanak.
Anton je samo jedno imao na umu:
— Ne idi sam na Lisu grivu.
— Naprotiv, idem sam, Antone. I sam znaš, drukčije ne bi imalo smisla.
— Ali, pazi. Ja ti to ne mogu zabraniti, kao što te ne mogu lišiti tvoje mašte. Želim samo da
te opomenem. Da sam na tvom mestu, verovatno bih i ja isto tako postupio.
— Hvala ti, Antone...
— Nema na čemu... — snažno potapša Maksima po ramenu, a ovaj prinese svoje
Antonovom neobrijanom licu.

Bilo je to čudo kakvo Maksim nije mogao ni zamisliti. Stigao je u Lenjingrad na redovni
naučni seminar, kao opčinjen išao je ulicama i trgovima toga izuzetnoga grada koji je umivao
blagi prolećni vetar, i najednom ju je ugledao.
Lara je išla Isakijevskom alejom, zamišljena, gledajući ravno pod svoje noge, i, naravno,
nije ga primetila. A on, stojeći pored spomenika Petru Velikom, ukočio se od iznenađenja i
nije imao snage ni da je pozove, niti da pođe za njom. I tek pošto je prošla pored monumenta i
skrenula ka Dvorskom mostu, kad se, dakle, utopila u masu prolaznika, on, kao da se
najednom osvestio, pojuri za njom da je ne bi izgubio iz vida.
Lara je već bila poodmakla. Išla je kao i do malopre, pognute glave, ni na šta ne obraćajući
pažnju.
― Lara!
Okrenula se.
Njene oči su se širom otvorile, usne su joj zadrhtale, a ruke je kao u strahu podigla prema
grudima. Posmatrala ga jo nekoliko trenutaka kao da se priseća nečega davno zaboravljenog,
a zatim joj se oteo slab uzvik. On uhvati njene hladne nežne prste i ćutke ih prinese svojim
usnama.
— Larusja, draga... — prošapta.
Ona se tužno osmehnu:
— Znala sam da ćeš me pronaći. Samo, morala sam dugo da čekam.
Dan je proleteo u jednom trenu. Sad kad se već spuštala noć i kad su se morali rastali.
Maksim najednom shvati da i čuda imaju svoj kraj, da se ni najdivnija bajka ne može
produžiti u beskonačnost.
Ona dlanom pomilova njegove obraze:

47
 — Vreme je da se pozdravimo. Maksime!
— Zar već?
— Da. Reci mi gde si odseo?
— U Peterhofu, u internatu univerziteta. To je električnim vozom s Baltičke stanice...
Ona se nasmeja:
— Znam, znam jako dobro. Trebalo je još odavno da te otpratim. Kako ćeš sada do
internata...
— Koješta! Možeš mislili, do Peterhofa.
— Ma kakav Peterhof. — Odlučno ga je uzela pod ruku. — Danas si moj gost, idemo kod
mene. To je ovde blizu.
— Kod tebe?! Ali, kako...
Namrštilu se i lako uzdahnula:
— Ja živim sama. Maksime. Doduše, s kćerkom. Ali, ona je sad s ocem, na daći. S udajom
nisam imala sreće I nemam više muža. On za mene ne postoji. Čak ni kao čovek. Ali, dosta o
tome! U stanu u kome sad živim on nikad nije bio. To je stan mojega oca. Eto, to je sve...
Hajdemo! A o sebi mi ništa ne govori, sve znam. Prošle godine, na proputovanju za Montreal,
kod mene su svratili Anton i Sveta.
— Kako?! I on mi ništa nije pisao!
— Ne ljuti se na njega. Maksime. Dali su mi reč da nikom neće ni govoriti niti pisati o
meni. Želela sam da me... sam pronađeš
— Larusja... — on nežno dotače usnama njene promrzle trepavice.
Trg je već opusteo. magličasta krila bele noći raširila su se nad usnulini gradom.
Opojni miris jorgovana plivao je od Marsova polja, prateći ih tihom Inženjerijskom ulicom
pored mračnog Mihajlovskog zamka, prema Fontanki nad kojom su još plivali beilčasti, tek
porumeneli oblaci... Lara ga uvede u očev kabinet.
— Ovde će li biti udobno. Maksime.
Privukao ju je k sebi i poljubio je — prvi put i toga dana i uopšte otkako ju je upoznao. Ona
je meko iskliznula iz njegovih ruku:
— Laku noć.
— Ne, Lara, ne! Neću da te pustim.
— Maksime, dragi... Laku noć! — lagano ga odgurnuvši, zalupila je vrala za sobom.
Sutradan, ujutru, rastali su se kod ulaza u njen institut, uz dogovor da se nađu odmah posle
radnog vremena. Ali, nije prošlo ni dva sala a njemu su telefonirali iz internata i zamolili ga
da hitno dođe u Peterhof. Maksim je prepoznao glas dežurnog portira.
— Nešto se dogodilo? — upita on, iznenađen ovim zahtevom.
— Stigao vam je telegram. Kod vas. izgleda, ima problema...
Maksim zgrabi tašnu i pojuri prema autobuskoj stanici.
Portir ga dočeka na ulazu. Telegram se sastojao iz svega nekoliko reći: Marina ga je
napustila. Mada je i sam na to odavno bio spreman bilo je to toliko neočekivano da je Maksim
doživeo pravi šok. Šta će biti s njihovim sinom?... Zar nije bilo pametnije da sačeka njegov
povratak umesto što ja poslala telegram?
Nije više mogao ostali u Lenjingradu Morao je da se vrati kući...
Sa aerodroma telefonirao je Lari, pravdajući se službenim obavezama. Razgovor je bio
kratak i neveseo.

Laboratorijski sat otkucao je podne. Saradnici su isključili aparate, ugasili grejače,

zaustavili motore, i, u bučnoj gomili, pošli na ručak. Maksim sačeka da se za njima zatvore
vrata, pa postavi na reso čajnik i izvadi iz ormara paketić sa sendvičima.
Otkako je otišla Marina, a otišla je i odvela sina kad je on bio odsutan, bez pisma i bez
ikakve poruke, ljutito, razbacivši sve njegove stvari i rukopise, odnevši sa sobom sve,
naprosto do poslednjeg rublja. Maksim se gotovo sasvim preselio u laboratoriju. Ovde je
provodio i dane i noći. U radu je provodio duge jesenje večeri, jer je imao mnogo posla.

48
Jedino mu je taj posao i pomagao da preživi gubitak porodice i sina.
Tako je bilo i sada. Nasuo je čaj i počeo mahinalno da jede ne skidajući pogled s ekrana
oscilografa. Vrata tiho škripnuše. U sobu uđe sekretarica i postavi svežanj pisama na sto:
— Biste li sišli do mene, Maksime Vladimiroviću. Tek što sam skuvala kafu...
— Hvala... — Maksim je brzo prelistavao poštu odvajajući pisma koja su bila adresovana
na njega lično Dva su bila iz Lenjingrada, a jedno je bilo iz Montreala. od Antona, poslano u
Pelerhof i otuda ponovo upućeno kao »neisporučeno«. Ona dva su u stvari bila njegova pisma
Lari, s pečatom »Adresat otputovao«.
Adresat otputovao... Zašto nije pročitala njegova pisma? Šta se to s njom događa?
Odloživši izgužvane, na prevojima iskrzane koverte, počeo je da čita Antonovo pismo.
» Dragi prijatelju...« Iz početka su išle pojedinosti iz Antonovog novog života, a zatim i
ponešto interesantnije: »Ovde, u Kanadi, počeo sam s nečim od čega je trebalo krenuti još u
studentskim godinama — s detaljnim izučavanjem uporedne anatomije i fiziologije čoveka i
majmuna. Ali ne po knjigama i atlasima, nego neposredno, u prirodi. To upoređivanje,
dovedeno do unutarćelijskog, submolekularnog nivoa, još jednom me je ubedilo da smo dve
grane istog genetskog stabla.
Zatim sam pažljivo izanalizirao materijale u vezi s poslednjim pronalascima Ričarda Like u
istočnoj Africi, pročitao sve radove naših sovjetskih antropologa i shvatio da su moji pokušaji
da čovekove pretke tražim izvan zemaljske sfere — čista besmislica.
Napisao sam, nadam se, prilično dobar članak, koji če uskoro biti objavljen. Ali, ti si moj
glavni sudija, pa bih zato želeo da čujem tvoje mišljenje o jednoj mojoj ideji. To je misao koja
me zasad ne napušta. Zar postoji još neko ko ne zna da je smrt — obična i neminovna
biološka pojava. Zašto je onda ljudski razum nikad, ni u kakvim okolnostima, ne može
prihvatiti bez straha? Zašto se čovek ne može pomiriti s odlaskom iz života? Zašto razum na
smrt reaguje tako kao da je sam formiran u praktično besmrtnom organizmu, ili, u krajnjem
slučaju, dugovečnom? Nijedna teorija o čovekovom poreklu ne pruža odgovor na ta pitanja..
Razmisli o tome na miru.
Još nešto — dužan sam da ti se izvinim. Ja sam znao Larinu adresu. Ali, dao sam joj reč da
ti je neću saopštiti. Na svu priliku, bilo je to besmisleno. Ona živi...«
Anton mu je saopštio adresu, onu koja je i Maksimu bila poznata, preko koje je bio utisnut
nemilosrdni pečat »Adresat otputovao«.
Adresat otputovao! Kuda? Na duže vreme? Možda zauvek? Besmisleno je nagađati...
Maksim odjednom oseti da je usamljen, da nikome nije potreban, da je izguran iz života.
Silovit nalet vetra probio se kroz prozor i doneo na njegov sto suvi, smežurani listić.
Visoko na nebu čulo se kliktanje ždralova. Sitne kapi kiše padale su na okvir prozora. Telefon
je neprijatno zazvonio, a promukli razdraženi glas strogo je zahtevao:
— Laboratorija bionike! Šta je s procentima? Procenti, kažem! Ili vam nije potreban
novac?
Maksim spusti slušalicu i obuhvati glavu rukama...
A kad se kasno uveče vraćao kući, iz mraka mu je u susret izišao visok mlad čovek:
— Dobro veće. Maksime Vladimiroviču. Ne sećate me se? Ja sam Nikolaj, sin Stjepana
Silkina iz Vormaleja.
— Kolja?... Zdravo, ulazi!
— Izvinite, nemam vremena, čekaju me. Moram samo da vam predam pismo, šalje ga moj
otac, kaže da ima da vam saopšli važne novosti.
— Hvala ti. Kolja. — Maksim se pope u svoj stan i ne skidajući kapu i mantil otvori debeli
koverat ručne izrade.
Pismo je bilo dugo. Čika Stjepan je podrobno pričao o svojim lovačkim problemima, o
svim znancima iz Vormaleja, a na samom kraju je dodao: »... I želim još da ti kažem nešto
jako važno. Počeo sam da lovim na Lisoj grivi: u našim šumama ostalo je jako malo divljači.
Došao sam tamo, spustio se do jezera i založio vatru. Sedim ja tako, kuvam čaj, kad odjednom
— neko plače u šumi. Je li to priviđenje! Ustao sam i pogledao — mili moj bogo! —
nedaleko od mene stoji devojka, prava lepotica, zgodna licem i stasom, samo — u tankom
haljetku. I to usred tajge! Stoji, izgleda, prislonjena uz mlado jelovo stablo, a iz očiju joj teku

49
suze. Ja, šta ću, pravo k njoj. »Što ti, — pitam je, — devojko, plačeš? Zalutala si, šta li?« Ona
se najpre uplaši, ustuknu, a potom kao da primeti moju dobronamernost, sama mi priđe i reče:
»Striće, znaš li ti možda Maksima Kolesnikova?« — »Kako ga, — kažem — ne bih znao, bili
smo susedi.« — »A kako bih mogla da mu pišem, znaš li?« — pita ona. — »Ne, — kažem ja
— ne znam njegovu adresu, ali uskoro će u grad moj sin, on će mu preneti poruku.«
Obradovala se, prestala da plače, pomilovala me matorog jarca, po bradi i srdačno mi rekla:
»Striče, napiši mu da si me video ovde, da si razgovarao sa mnom i da mi je teško,
nepodnošljivo, a nikoga da mi pomogne.« — »A ko si ti? — pitam ja. — Ko mu šalje
pozdrave?« — »On će, — reče — znati ko sam opiši mu samo sve kako je bilo, i ostaj mi
zdravo, dedice!« Pogledala me je tako da mi je prosto osvetlila dušu, i, ako hoćeš — veruj, a
ako nećeš ― nemoj, najednom mi se zamutilo pred očima, spopao me je takav dremež da
sam se prosto srušio na zemlju, kao da sam u jamu propao.
Ujutru sam se probudio — nigde nikoga. Pomislio sam: mora da sam ovo sanjao Ali,
vidim, trava ispod jele je ugažena, a od jele prema jezeru — vide se tragovi. Mora biti —
njeni tragovi. Ali, kakva je to zagonetka: tragovi dolaze iz vode i opet se vraćaju u vodu, baš
kao da je i ona najpre izišla a potom se ponovo vratila u vodu. Eto, to mi se dogodilo! Možda
ćeš se i nasmejati starcu. A sve zbog toga što me je zamolila da ti pišem, i ja ti evo pišem o
svim pojedinostima i već sutra šaljem ti pismo po Nikolaju...«
Maksim je čitao i iščitavao pismo starog lovca. Nije morao da sumnja: Stepan je sreo
astijsku Nefretete, potrebna joj je njegova, Maksimova, pomoć. A kad je već tako...
Istoga trenutka napisao je molbu za odsustvo i zapečatio je u koverat da bi je usput spustio
u poštansko sanduče. Uzeo je dokumenta i novac, strpao u torbu najnužnije stvari i, strčavši
niz stepenice, požurio da uhvati taksi koji će ga odvesti na aerodrom.

Noć se spustila nekako isuviše brzo. Valjalo bi zanoćiti pre uspona uz odron. Ali, nekakav
strah terao je Maksima napred. Pola dana izgubio je u Gnjiloj klisuri. Put je bio teži nego što
je očekivao. Jesenje kiše pretvorile su golu ilovaču u gusto testo i Maksim je s naporom
izvlačio noge iz kao guma elastičnog blata.
Sasvim se smračilo. Uzani srp meseca skrio se među oblacima. Iz neba je lila kiša. Maksim
oseti da je konačno ostao bez snage. Teški umor okovao mu je noge, pritisnuo leđa, olovnom
težinom navalio se na njegova ramena.
Zastao je. Ali, mora se napred Mora!Pokušao je da se ponovo pokrene, međutim, već posle
minut-dva okliznuo se i pao u žitko testo. Ustao je, napravio još nekoliko koraka i ponovo
pao. S naporom se podigao i odjednom shvatio da ne zna na koju će stranu. Mrak je postao
neproziran. Kiša je sve snažnije pljuštala. Hladni vetar prodirao mu je do kostiju. U očajanju,
osvrnuo se oko sebe. Gde je vrh brežuljka? Gde klisura? Gde je Lisa griva? Zar mu nije
svejedno! Ni koraka dalje! Glavu mu je pritisnuo tup bol. Snažna drhtavica protresla mu je
telo, mučnina mu se podigla čak u grlo. Imao je samo jednu želju — da legne i da nikad ne
ustane. Da legne, smesta! Ali upravo tada nešto mu je bolno opeklo slepoočnicu, razlegao se
tihi zvon, i on je uzdrhtao. Šta je to? Zvoni mu u ušima? Ali, zvon se ponovio. Razgovetno.
Čisto. I on se seti da je taj mukli zvuk već negde čuo. Po svoj prilici, kao i sad noću. I u isto
ovako kritičnom trenutku. Ali gde, kada? Bol u glavi remetio mu je misli. Slabost je ovladala
celim njegovim telom. Napipa nogom malo tvrdi oslonac i sede stegnuvši glavu među
rukama. Ničega se nije mogao setiti...
Nalet vetra zapljusnuo mu je lice, osvežio ga, i namah se podigla zavesa sećanja. Vetar je
donosio miris astijskog runolista i Maksim je već znao kad je i gde čuo te spasonosne zvuke
nekoliko trenutaka pre pojave helikoptera, pre one eksplozije na stazi, onda davno pod starom
tisom, neposredno pred pojavu tajanstvene svetlosti u prozoru lovačke kućice...
U stvari, u svim tim prilikama ona je spašavala njega, a sad je njoj samoj potrebna pomoć.
Maksim skoči na noge. Mora da joj se nešto dogodilo, teško joj je, možda i teže nego njemu
Skupivši poslednju snagu, ponovo se pokrenu napred.
Miris astijskog runolista bio je sve jači i jači, a zvuci koji su lebdeli u tami, kao da su

50
izražavali plač, molbu za pomoć. Brže, brže! Ona ga očekuje. Maksim nije sumnjao da će je
brzo ugledati, slabu, bespomoćnu, kao na dan njihovog prvog susreta. Znao je, osećao, da
neće žalili svoj život samo da je spase.
Ali, kakav je samo napor zahtevao svaki njegov korak! Noge su mu klecale. Neprestano je
gubio ravnotežu i padao. No, opet bi ustajao, i, izvlačeći noge iz lepljive gline, išao napred,
napred..
Oštar bol zaparao mu je najednom levu stranu, a zatim i rame. Stropoštao se u hladno blato.
Gotovo! Po svoj prilici, više neće ni ustati...
Vetar se neočekivano utiša i kiša prestade. Maksim pri sili sam sebe da otvori oči. I odmah
je morao da ih zatvori, jer mu je bleštavi plavičasti sjaj zapljusnuo lice. Sva okolina zablistala
je zaslepljujućim plamenom. Šta je sad ovo?.. Svetlost se ponovo ugasi i svud naokolo
zavlada mrak.
Podmetnuo je lice strujanju vetra da bi udahnuo životvorni miris runolista i ogledao je nešto
što ga je nagnalo da uzdrhti. Ogromna plava kugla, kao pramen osvetljene magle, lagano se
spuštala iz mračnih dubina. Evo, gotovo je dotakla zemlju i polako počela da mu se
približava. Sve bliže, bliže... Tajanstveni objekat, išaran pravim mozaikom krugova, rombova
i trouglova, zaustavio se tik uz njega.
Maksim se nehotično saže. Obavljena plavičastim plamenom, kugla priđe tik uz njega i
obesi mu se nad glavom. Kovrdže nekakvog hladnog plamena kuljale su unaokolo, gotovo
dodirujući njegovo lice. Trenutak samo, i ta gromada će se srušiti na njega, udaviće ga kao da
je mrav.
Ali, ne! Ma ko bio unutra, neka i ne pomisli da će Maksim pred njim pasti na kolena. Neće!
Makar se ugasio i poslednji zračak megove vere u život, on se ipak ne oseća pobeđenim!
Makar nikome ne bio potreban, ostala mu je Mašta. Ostala mu je ljubav. I nema te sile koja če
ga sprečil i da za nju da život. Skupivši svu snagu, Maksim se uspravi i stegnutih pesnica
zakorači prema plamtećoj gromadi...

Treći deo

»AO TEO LARA«

(LETAČ ZA ZNANJEM)
1

Nežni akord, ponavljajući se, dozivao ga je sve jače, sve upornije. Svest mu se polako
vraćala. Maksim s naporom otvori oči. U početku nije video ništa osim zelenkaste magle, a
čuo je samo tihi šum, sličan šumu talasa. Zatim se magla raziđe i on vide da leži u velikoj sobi
s providnim isprekidanim zidovima, a providan je bio i plafon Nisu se videla ni vrata, ni
prozori, nije bilo nikakvih otvora niti ventilacionih rešetaka. Vazduh je ipak na neki način
prodirao u sobu: disao je lako, kao u proleće, kad bi se u rano jutro našao u šumi.
Gde je? Kako je dospeo ovde? Maksim pokuša da se seti šta se zbilo Ali, sećauje se sporo
potčinjavalo njegovoj volji... Noć, kiša, studen, naporno putovanje, neizdrživ umor. A posle...
Šta je bilo posle?
I odjednom, seti se svega: tihih otegnutih zvukova u noćnoj nevidelici, mirisa astijskog
runolista, plave kugle slične pramenu osvetijene magle, koja se polako i bešumno spuštala.

51
Ponovo je zamislio onaj stravični trenutak kad se užarena gromada nadnela nad njega i
plamenom mu zapljusnula lica, Seti se i kako je naterao sebe da se pridigne da bi svoju smrt,
ako je to bila ona, dočekao muški, dostojanstveno... Plamen se zatim ugasio, postalo je sasvim
mračno, ali, čim su mu se oči privikle na mrak, Maksim je kroz kišnu zavesu ugledao
mutnoprozirni zid, iscrtan mozaikom krugova, rombova, trouglova. Tajanstveni toroid stajao
je nepokretno, ali je krug koji je bio najbliži Maksimu najednom zasvetleo, a zatim se
preobratio u kružni otvor visine čovekova rasta. Tihi, poznati glas izgovori:
— Uđite, Maksime!
Osetio je da ne može napraviti ni jedan korak — konačno je ostao sasvim bez snage.
Međutim. isti glas nestrpljivo ponovi:
―Uđite!
Smogao je snage da se popne na donju platformu osvetljenog tunela i odmah se srušio na
pod. Obavijao ga je nekakav treperavi polumrak. Poklopac vrata bešumno se zatvori, i
Maksim upade u crnu nemu prazninu.
I, evo, sad se budi u toj čudnoj prostoriji. Uspravivši se, Maksim se osvrnu oko sebe, a
zatim ustade sa svojega ležaja.
Soba je imala oblik visoke šestostrane prizme i ni najmanje nije ličila na slambenu
prostoriju. Svaki od njenih šest zidova podsećao je na kompaktnu tablu ispoliranog nefrita.
Koliko se moglo videti, isto takav bio je i plafon. Patos je bio prekriven čvrstom belom
plastikom, koja je ličila na livenu gumu. Ovakav enterijer mogao bi čak biti i elegantan, kad
se u glavi ne bi javljala misao o savršenom zatvoru. Ali, istovremeno, i o malo čudnom
kazamatu! Neobičan je bio i vazduh, kao da je naprosto zasićen mirisima poljskog cveća,
neobično i osvelljenje, prozirni plafon i zidovi, neobična i njegova postelja — ni čaršava, ni
jastuka, ni pokrivača, samo kompaktan komad ove iste bele plastike.
Maksim priđe zidu iza kojeg je sasvim razgovetno dopirao nekakav ritmički žagor, i,
prislonivši uho pokuša da razazna zvukove. Nije dospeo ni da dotakne zid, najednom odjeknu
tihi prasak, i zid... isčeze.
Jarka Sunčeva svetlost natera ga da zažmuri, a kad je otvorio oči, Maksim samo što ne
vrisnu od zaprepašćenja.
Morska pučina prostirala se u daljini, na sve strane. Na nekoliko koraka od Maksima, uz
samo podnožje kamenog stepeništa koje se blago spuštalo naniže, penili su se talasi. Nad
njima su lebdeli galebovi, a svež vlažni vetar duvao mu je u lice, donoseći sobom svežinu i
miris mora.
Maksim je radoznalo osmatrao. Brzo se uveri da je dospeo na — neko omanje ostrvo, dugo
jedva oko tri kilometra. Uzdizalo se dosta visoko nad morem, strme padine s terasama bile su
pokrivene gustom šumom, toliko bujnom da je izgledalo kao da je ostrvce prekriveno
uskipelom zelenom penom, nad kojom su, slična svećama, visila uska bela zdanja, a na suncu
su blistale srebrnaste kupole i svetlucali fino rađeni tremovi i masivni lukovi stepeništa.
Zgrada iz koje je Maksim tek izišao takođe je bila uska i visoka, smeštena u podnožju
padine, na oko dvesta metara nad morem. Bila je ozidana od kamena, belog sa plavičastim
iskricama, onog istog od kojeg je bio izgrađen i plato ispred nje, kao i stepenice koje se
spuštaju dole, prema vodi. Mala, cigareti slična gondola, koja je ležala na dve metalne šine što
su se uzdizale ka površi ostrva, privukla je Maksimovu pažnju. Video je da se iste takve
paučinaste niti metalnih šina uzdižu i pored svih ostalih zgrada i tremova i da se upliću u finu
mrežu koja prekriva celo ostrvo.
Maksim dotad ništa slično nije video. Da to nije kakvo novo prevozno sredstvo? Po onome
što se na prvi pogled moglo videti, — u gondolu su se mogla smestiti jedva tri-četiri čoveka.
Ali, kako bi ih izdržale tako slabašne šine? I čemu toliko mnoštvo puteva na tako malom
ostrvcetu?
Izišao je na plato opasan nskom balustradom. Gde li je to dospeo? Negde daleko na jug,
ako bi se zaključivalo po vegetaciji. .. ali i po svemu ostalom — po suncu, moru. . Samo,
otkud je ono tako plavozeleno, otkud čak i ovdašnje sunce, i ovdašnje nebo, i ovdašnje lišće,
imaju taj plavičasti preliv. Da ovo ipak nije san?
Da, da, i drveće koje ga je okruživalo bilo mu je nepoznato. Jedino onaj žbun, eno onde,

52
uspeo je da prepozna. Da, jorgovan! A sve ostalo... Maksim se najednom neugodno secnu.
Zašto je sve oko njega tako pusto? Kakvo je ovo mrtvo carstvo?
Odluči da krene naviše, ali nije mu pošlo za rukom ni da se dočepa stazice. kad slabašni
šum dopre iza njegovih leđa, a fini aromat runolista priguši miris mora. Poznato osecanje
nade i očajanja kao struja protrese Maksima: »Nefretete?« Okrenu se i odmah ugleda —
tajanstvenu neznanku. Sećanje mu ožive ono davno jutro nad tihim jezerom, u tajgi. Zakorači
prema njoj i odlučno progovori;
— Znam, odmah ćete nestali... kao i uvek, a ja ću se probuditi, i.. Ipak, molim vas, kažite
mi ko ste, otkud dolazite? I šta sve ovo treba da znači?
Devojka odgovori:
— Zovem se Miona. Živim ovde. Moj ste gost. Možda mi ne verujete, ali istina je...
— Gde se nalazi ovo ostrvo, u kojem moru? — nestrpljivo upila Maksim.
— Ponešto će vam odmah biti jasno. Dođite ovamo. — Prišla je gondoli i podigla providni
poklopac. ― Sedite.
— A vi? — Maksim užurbano sede u aparat.
— I ja ću s vama. — Devojka sede iza njega, utrnu fenjer, a zatim poče pritiskivati dugmad
na komandnoj tabli i dotače pedalu. Gondola jurnu uvis. Za nekoliko trenutaka šuma, more i
bele kuće-sveće ostadoše iza njih i trenutak kasnije ukaza se površ ostrva i veliko jezero. Oni
su već klizili naniže, prema zemlji, a zatim su ušli na otvorena vrata niske zasvođene zgrade,
prošli kroz uski poluosvetljeni tunel i našli se u prostranoj visokoj dvorani.
Kad je zaustavila gondolu, Miona je gestom pozvala Maksima da iziđe i da pođe za njom.
Jedan od zidova sale se otvorio i oni su ušli u malu, ovalnu sobu, svu zastrvenu crnom
draperijom od nekog baršunastog materijala. Svetlost je dopirala samo iz jedne male svetiljke
na plafonu, tako da su se teško mogle razaznati dve fotelje i onizak pult.
— Sedite, Maksime.
Devojka povuče nekoliko poluga na pultu i svetlo se odmah ugasi, a jedan zid preobrati se
u veliki ekran. Maksim nije odmah shvatio o čemu se radi. Ekran je u početku bio crn, ali ga
odmah zatim prekri zlatasti prah zvezda i neka nepoznata sila poče uvlačiti Maksima u tu
zjapeću provaliju. On se mahinalno povuče nazad i odmah oseti kako se hladni dlan spusti na
njegovu ruku:
— To je samo iluzija. Maksime! Iluzija na ekranu.
Pogledajte, molim vas, dalje!
Ekran kao da bukvalno ožive. Zvezdana prašina pokrenu se s mesta. Trenutak-dva, i
odnekud isplovi ogromni belo-plavi disk, zatim poče da raste, sve dok nije ispunio čilav
ekran.
Žuto-zelene obrise koji su se pojavili na površini diska bilo je lako prepoznati.
— Zemlja? — tiho upita Maksim.
— Da, Zemlja, — spremno odvrati Ivliona.
— Tako... Tako, dakle... — zamuckujući progovori Maksim.
— Da, Maksime, ali mi nismo na Zemlji. Mi smo daleko od nje, jako daleko, na
međuzvezdanom brodu, u mojoj kuci. A ova prostorija je — centar za daljinske veze broda.
— Ugasila je ekran, i svetlost je obasjala prostoriju.
— Na vašem međuzvezdanom brodu?! A ostrvo, šuma, kuće? Otkud oni?
— Sve je to brod, njegovo žvotno okruženje.
— A plavi toroid? Dakle, sve ovo je u njegovoj unutrašnjosti... — Maksim nije znao kako
da reaguje na nastalu situaciju.
— Ne, ne. To je bio samo mali transportni čamac, koji zovemo brodićem. On saobraća
između broda i Zemlje.
— Mali čamac?! Takva gromada! Sav u plamenu. ..
— Tako samo izgleda, a ipak nije veliki. A »goreo« je zato što je bio omotan snažnim
zaštitnim poljem. Na žalost, bez njega se ne bi mogao spustiti na Zemlju. A naš zvezdani brod
— on je svojevrsna planeta, sa svojom atmosferom, svojom klimom, sasvim neophodnim da
bi se moglo boraviti na njemu. Maksim nije verovao svojim ušima.
— Pa ipak: je li to planeta ili brod?

53
 — Brod. U otvorenom kosmosu zaštićen je višeslojnim sigurnosnim omotačem i
energetskim poljem,
— Ali, ja sam video Sunce...
— Noću postoje i zvezde, i dva meseca. Ali, to je samo imitacija, kopija sunca i meseca
moga zavičaja...
— A gde je on?
Devojka nije uspela da odgovori. Odnekud je dospeo razgovetni muzički akord — Signal
neposredne veze! Maksime, neko me traži. Moramo se nakratko rastali. Moramo, iako ja to
sad ne želim. Hajdemo u gondolu, odvešću vas do vašeg stana. Videćemo se uveče. Tačnije,
vi ćete mene videli na ekranu neposredne veze. Želim vam sve najbolje. Prošetajte se,
pogledajte sve što vas interesuje. Nastojte samo da se vratite pre no što padne mrak. Možete
ići kud vam je drago, na brodu nema nijedne divlje zveri, nijedne otrovne biljke, nijednog. ..
čoveka, sem mene i moje majke.
— Kako? Na ovolikom brodu samo dva putnika? Ona ćuteći potvrdi.
— A sve te zgrade, dvorci? Za koga je sve to?
— Nenastanjeni su, Maksime, još odavno. Ubrzo ćete sve saznati. A dotle... Dotle sve te
zgrade možete pažljivo razgledati. Sve osim kružnog zdanja na obali gornjeg jezera Tamo sad
živi moja mama. Ona ne zna da ste vi na brodu... — Miona poče da zamuckuje — Tako je
moralo biti.
Maksim oseti kako mu neprijatna studen skliznu niz leđa.

Sunce mu je stajalo gotovo iznad same glave kad je stupio na snežnobeli plato ispred svoje
vile, i kad je, ne ulazeći u svoj neobični dom, strčao slepenicama prema moru. Naslonio se
leđima na tople pločice i počeo da posmatra čudesno nezemaljsko nebo, trudeći da odgonetne
šta se to s njim događa. Prolazio je sat za satom, a Maksim je još uvek stajao u istom
položaju.
Za to vreme, sunce je klonulo horizontu. Plato je zasenila dugačka senka. Maksim se
najednom prenu, pope se do svoje kuće, ali odluči da ne ulazi unutra, pa se uputi uz padinu,
naviše prema površi.
Uspon je ispao nekako duži nego što je pretpostavljao. Uska stazica, nasuta crvenkastim
šljunkom, u blagim serpentinama vijugala je oko drveća, otkrivajući pred Maksimovim očima
sve nove, zadivljujuće predele tog čudesnog sveta.
Staza je, na kraju, napravila poslednji zavoj i Maksim je izišao na jezero, koje je,
ispostavilo se, zahvatalo gotovo čitavu površ ostrva. Daleko iza jezera, na omanjem brežuljku
s leve strane, lepo se moglo videti ovalno zdanje. »Kuća moje majke« seti se Mioninih reči.
Ali, zašto Miona skriva njegovo prisustvo. Maksim ponovo oseti kako mu ovde biva sve
neugodnije. Sunce se usto spuštalo sve niže i niže Nekako najednom, upade u more i nastupi
noć. Prva zvezda zablista na nebu. Blaga svetlost obasjala je ovalnu zgradu iza jezera.
Gotovo trkom, uputio se naniže. Ali, gde li je onaj zavoj, gde put prema obali? Staza je sad
bilo više, jednoličnih, svaka uredno zasuta slojem crvenkastog šljunka. Morao je ići nasumce.
Iskustvo stanovnika tajge nije mu bilo mnogo od koristi. Našao se ispred neke kuće, ali ne
svoje! Bila je visoka isio kao i njegova, jednako sazidana od belog kamena, ali ipak druga. I
što je najvažnije, na platou ispred kuće nije bilo žbunova jorgovana. Naravno, zalutao je.
Šta sad da radi? Maksim pokuša da se orijenliše. I ova kuća, očigledno, podignuta je nad
morem, ali šum talasa ovde je jedva dopirao, a miris mora gotovo se nije ni osećao. Znači, još
je dosta visoko. Zato se odavde moglo lepo videti kako se iza horizonta razliva svetlonarandža
sto rumenilo.
Požar? Ne, to je samo mesec, jako mali, možda tek četvrtina zemaljskog mesečevog diska,
ali emituje veoma jaku, ne bi se reklo mesečevu svetlost — narandžasto-crvenu. Crvena traka
poletela je površinom mora. Njen crvenkasti odsjaj pao je na bele pločice na kojima je stajao
Maksim, na zidove kuća. Noć je postala nekako zlosutno lepa, hladna, tuđa. Put koji vodi k
jezeru Maksim sad ne bi uspeo da pronađe i zato se vratio nazad.

54
 Šuma koja je sa svih strana okruživala put kao da se najednom promenila. Maksim se u taj
trenutak uveri da je dospeo u zaista fantastičan svet. Svaki list na grani, svaki cvetić, svaka
travčica dobili su crvenkasti oreol, narandžasta povesma magle smotavala su se po uglovima.
Ipak. nije bilo vremena za oduševljavanje. Kad se popeo do jezera, oko trista metara išao je
priobalnom stazom i, našavši se na šumskom putu jurnuo je naniže, niz padinu. Evo, ovo je
onaj veliki zavoj?! Hoće li ga odvesti kući ili će ponovo skrenuti s puta?
Dogodilo se ovo drugo. Staza je Maksima odvela do niske kupolaste zgrade, izgrađene
skoro u nivou mora. Uska prstenasta staza okruživala ju je sa svih strana. Iznutra se čuo
dubok promakao zvuk.
Ali, sta je sad ovo? Šuma se ponovo promenila. Magličasto crvenkasto polusvetlo, na koje
se Maksim već bio navikao, smenilo je žutozeleno... Zar je već jutro?
Probio se kroz orošeno žbunje i izbio na morsku obalu. Ukazao mu se nov prizor: iza
horizonta ogrejao je drugi mesec, veći od prvog, i prosuo mutnu plavozelenu svetlost. Dve su
svetlosne trake sad već podrhtavale na morskoj pučini: narandžasta i nežno-tirkizna. Maksim
ponovo zaboravi na činjenicu da je zalutao. Drugi mesec kretao se brže nego prvi, kao da želi
da prestigne svog crvenkastog suparnika, a šumski obod preobražavao se pred Maksimovim
očima: crvenkasto svetio gubilo se u dubinu šume, priterano naletom akvamarinskih talasa...
Maksim siđe do same vode, pokuša da je zahvati rukama, ali najednom nekakva crna senka
promače pored njegovih, nogu i nekakvo zloslutno cerekanje zapljusnu mu lice. Odskočio je
do najbližeg drveta ne podvajajući oči od vode: iz nje su ga posmatrale ogromne plave oči
morske nemani.
Ne osvrćući se, Maksim pojuri prema kupolastoj zgradi, pronađe put, i jurnu naviše uz
padinu. Sad više nije znao ni zašto ni kuda ide. Samo što dalje od ovog mesta, od ovih
pretećih očiji. Setio se, istina, Mioninih reči da ovde nema nijedne opasne životinje... Ali,
kakve su to oči i čije je to promuklo cerekanje?... Evo napokon i jezera. Činilo mu se
besmislenim da krene bilo kud dalje. Prilegao je na nešto slično kamenoj klupi i odmah
zaspao. Probudio ga je neki šum. Otvorio je oči: pored njega stajala je Miona.
— Maksime! Jeste li povređeni?
— Nisam. Zar mi se to moglo dogoditi?
— Da, i to baš noćas na nekoj od okolnih staza. Noću se otvaraju poklopci šahtova za
osmatranje i remont. A ja sam isključila element veze sa Kiberom, koji bi vas upozorio na
opasnost,
— To je ovo što imam iza uha? Izgleda, tek sad mi postaje jasno...
— Da. Isključila sam ga da moja mama ne bi saznala da ste ovde I tako... — zbunjeno se
osmehnu. — Na sreću, sve se dobro završilo. Idemo!
— Zašto me skrivate od nje?! — Maksim oseti kako ga ponovo podilazi ljutnja.
— Teško je to objasniti u dve reci, ali — ipak, sve ćete saznati. Uskoro... za dan-dva.
— A šta će se dogoditi za dva dana?
Nije požurila s odgovorom:
— ... Bez pitanja!
Zašli su duboko u šumu i Maksim ubrzo ugleda poznatu gondolu. Odložio je lampu —
Dozvolite, ali ovaj put ću ja? — Pomogao je Mioni da se smesti u kabinu, ugasio lampu i,
pošto je podesio odgovarajuće komande, pritisnuo je pedalu.
Gondola je poletela uvis.
— Ne mora baš tako brzo — reče Miona.
On otpusti pedalu. Gondola se gotovo zaustavi. Izgledalo je kao da lebdi u zvezdanim
visinama.
— A neće vas tražiti? diplomatski upita Maksim, ne bi li još nešto saznao o Mioninoj
majci. Ona se osmehnu: — Možda i hoće. Ali, neće me naći — isključila sam svoj element
veze.
Maksim primače lampu. Suprotni vetar udario im je u lice i poigrao se Mioninim
kovrdžama. Ona ih je pridržavala rukom:
— Ništa ti još nisam ispričala o sebi, o nama. Htela sam da se najpre malo priviknete...
— Ovde je sve tako neobično... I znate šta, ne volim baš da se igram žmurke.

55
 — Sve sto znam o sebi i o međuzvezdanom brodu, saznala sam od mame. Rekla mi je: ovo
je savršena kopija jednoga kutka druge planete naše zvezde Agno. Ali, ja tu planetu nisam
videla. Moja domovina je ovde.
— Rodili ste se na brodu?
— Da. A taj veliki svet poznajem samo po seansama u iluzionarijumu i po maminim
pričama. On je predivan. Ali, na planeti je i suviše malo kopna. Sastoji se iz samih ostrva.
Zato ljudi moraju živeti i na vodi, i na velikom satelitu koji se zove — Rigo. Eno na onom,
zeleno-plavom, — pokazala je na jedan od brojnih meseca. — On je sad najveći u svatovima
Sistema. Iako je na njemu sva atmosfera, računajući i vodu, veštačka. A mali satelit — Cero
— ostao je nenaseljen, jer je na njemu i suviše visoka radioaktivnost površinskih slojeva. Nije
bez razloga tako zlokobno crven...
Gondola je zastala kod već poznatog jorgovanovog grma. Miona je lagano iskočila na
stazu.
— A ovo je vaš zemljak — reče ona pokazavši na žbun. Sama sam ga iščupala kao sasvim
slabašnu grančicu. Kasnije ću vam pokazati i ostale slične doseljenike sa Zemlje. Da znate,
odlično se osećaju u novoj domovini.
Miona ga isprati do kuće i pruži mu ruku:
— Moram da idem. Nećemo se videti dva cela dana.
— Tako dugo!
— Otkriću vam tajnu. Za dva dana postajem punoletna. Da bih se za to pripremila, treba još
mnogo da uradim. Jer, na dan punoletstva, mladi austronaut prikopčava se na Glavni
kibernetski mehanizam, a to zahteva posebne pripreme, mnogo snage i nerava... Moram se
skoncentrisati.
— Na Glavni kibernetski mehanizam? Dakle, na . elektronski mozak? Miona, kažite mi
koju reč o tome, ne ostavite me bez ikakvih obavešlenja.
— To je, pre svega, rizničar naših znanja. Mi nemamo ni knjiga, ni filmskih traka, ni
magnetnih zapisa. Sve informacije skupljaju se, sistematizuju i pohranjuju u kiberima. Glavni
kiber je najveće skladište informacija. Kad se priključi na njega, čovek postaje vlasnik svih
znanja Sistema. Ali, to još nije sve. Glavni kiber upravlja i svim mehanizmima broda,
analizira sastav biosfere, vode, vazduha, upravlja radom univerzalnih automata, kontroliše
režim spoljašnjeg zaštitnog polja. On pomaže komandantu broda pri izradi maršrute kretanja u
kosmosu i vodi brod po toj maršruti. Naposletku, brine se o bezbednosti astronauta, kako na
brodu tako i u vreme njihovog boravka na nekoj stranoj planeti. Svakome bez imalo oklevanja
stavlja na raspolaganje sve što se traži od njega, naravno u saglasnosti s kodeksom prava
građanina Sistema, ili — obrnuto — blokira svaku aktivnost astronauta koja je izvan okvira
toga kodeksa.
— Ali, ko je ustanovio ta prava i taj kodeks, ako ne sam Kiber? Dakle, — potčinili ste se
mašini?
— Svi astronauti potčinjavaju se Kiberu, a sam Kiber — komandantu broda. Jedino
komandantu, jer je u uslovima kosmičkog leta to neizbežno i neophodno. Komandant
odlučuje o svemu.
— Komandant, sad mi je več jasno, to je vaša majka?
— Da, Kiber ovoga broda samo se njoj potčinjava.
— A ona, rekao bih, nije baš raspoložena prema zemljanima?
— Kako davam kažem... Komandant uvek mora biti na oprezu... Strana planeta bremenita
je mnogim opasnostima...
— Ali vi, ako se ne varam, dobro poznajete Zemlju. Zašto ne utičete na majku?
— ... Još ćemo popričati o tome. U svakom slučaju, ja volim Zemlju. Volim ljude.
Zemljanka sam bar onoliko koliko i dete svoga Sistema. I to je baš ono s čim se mama ne
može pomiriti.
— A tako, dakle... Shvatam . .
— Da. Nemojte me pratiti. A prekosutra. . Prekosutra ujutru dođite na moju svečanost, tu
ću vas upoznati s mamom. Srećno! — Miona, kao da na prosto propade u mrak, ostavi
zbunjenog Maksima.

56
 Tokom dva sledeća dana bio je toliko zabrinut da se nije udaljavao od kuće. Bilo mu je
jasno da je na ovaj brod dospeo bez znanja, a možda i protiv volje stare inoplanećanke. Ona
ga ne voli, zato što ne voli Zemlju i njene stanovnike. Njenoj kćerki, jamačno, mogu se
pripisati drukčija osećanja. Maksim sad više nije sumnjao da je nekad, tamo na Zemlji, majčin
despotizam naterao Mionu da zatraži pomoć. Ona je zabranila Mioni čak i da pomisli na
njega, Maksima. Nije li i sam, njenom voljom, zapadao u pogibeljne situacije?
Šta će se desiti prekosutra? Očigledno, majka više neće moći, kao do sada, da
bespogovorno komanduje kćerki. Ne znači li to da će Miona postati potpuno slobodna?
Teško. Kiber je potčinjen staroj. Ona će, kao i ranije, ostati komandant broda. I učiniće sve što
je u njenoj moći da prisili Maksima da napusti brod.
Šta mu je sve to potrebno? Zašto bi se neko poigravao njegovom sudbinom? Da nije bilo
Mione, da nije bilo onog susreta koji je preokrenuo čitav njegov život, on bi... Maksim nije
znao šta bi on u tom slučaju.

Dva dana protekoše u mučnom iščekivanju. Praznični dan počeo je neočekivano ranim
jutarnjim pozivom na ekran neposredne veze. Maksim pritisnu odgovarajuću tipku. Jedan zid
njegove sobo pretvori se u ekran, i on ugleda uzbuđenu Mionu.
— Maksime! Čestitajte mi. Danas je najveći praznik u mom životu. Postala sam
punopravni građanin Sistema Agno! — S ekrana su se prema Maksimu ispružile njene ruke,
kao da je htela da i na njega prenese bar delić svoje radosti.
— Veoma mi je drago, Miona!
— Hvala vam. Potrebna mi je vaša podrška Sećate li se gde je mamina kuća? Odnosno,
komandantov Dvorac, kako je mi nazivamo. Morate doći ovamo, upoznaću vas s njom.
— Jeste li joj rekli za mene?
— Jesam.
— A ona?...
— Održala mi je dobru lekciju kako se u sličnoj situaciji mora ponašati pravi građanin
Sistema: ni izgledom ni gestom nije se odala, nije pokazala ni zadovoljstvo niti
nezadovoljstvo, jednostavno nije odvajala pogled od ulaznog sistema Kibera, koji je pratila.
Rekla je jedino: »Za zemljanina mogu odvojiti veoma malo vremena.« Tako, Maksime, treba
da dođeš, taj susret se svejedno ne može izbeći… Ona govori mnoge zemaljske jezike,
razumeće vas... A i meni je već vreme! Idem u Dvorac. Do skorog viđenja. — Ponovo je
ispružila ruke prema njemu. Ekran se ugasio.
Gondola se podigla uvis i za nekoliko sekundi spustila se na široki plato pred Dvorcem.
Maksim je bojažljivo stupio na njegove bele pločice, posute zlatastim šljokicama. Ovalna
zgrada nije imala ni vrata ni prozora, fasada joj je bila ukrašena gigantskim bareljefom —
muška figurara stiskala je u šaci masivnu zeleno-belu loptu, oko koje se okretalo nekoliko
sićušnih tirkiznih loptica. »Simbolična predstava Sistema Agno«, — doseti se Maksim.
Svečana tišina i odsustvo ljudi kao da su okovali sve unaokolo. Maksim se polako uputi
kroz kolonadu stubova koji vode prema Dvorcu, i taman kad je prošao mimo poslednjeg,
jedan zid se otvorio i pred njim se ukazala ogromna kružna sala, čiji je centralni deo bio
blistavo osvetljen. Svetlost je dopirala odozgo, očigledno kroz okrugli prozor na krovu
zgrade, ali se, slična širokom stubu, nije raspršivala, pa su zidovu sale prosto tonuli u
neprozirni mrak.
Pošto nije sreo nikoga, Maksim odluči da se ne skriva i sasvim priđe osvetljenom delu sale.
Snažni akordi odjeknuli su svrha, kao da se odmah raskrililo gigantsko okno, prava lavina
svetlosti sručila se odozgo na celu salu i osvetlila njene bele zidove, poduprte masivnim
pilonima od prozirnog zlatno-ružičastog kamena.
Maksim je iznenađeno zadrhtao: pred njim su stajale dve prelepe mlade žene sa istovetno
ispruženim rukama, s dlanovima okrenutim naviše i s malčice podignutim glavama. (Odkud
su se samo pojavile?!! Jedna je bila Miona. A druga...
Tokom dva poslednja naporna dana Maksim često pokušavao da zamisli drugu

57
inoplanećanku. Njegova uobrazilja ocrtavala je ju čas mladolikom ali grubom, pritisnutom
tegobama njenih ženskih dužnosti, čas gordom, muškobaiijaslom osobom, više nemoćnom
nego držećom staricom. A pred njim su, u stvari, stajale dve potpuno istovetne žene. I da već
nije bio navikao na Mionu, Maksim je sad verovatno ne bi razlikovao od njene majke. Kakva
sličnost! Iste crte lica, isti rast i držanje. Ista boja kose i očiju. A više od svega sličnim su ih
činili — ženstvenost i ljupkost.
Ali, bile su različito odevene: Miona je bila u njemu već poznatoj beloj haljini, a njena
majka u plavoj, pritegnutoj u struku pojasom na kome su svetlucali zlatasti i crni kamenčići.
Ti isti skupoceni kamenčići, kao brilijant poprskani svellucavim kristalima, očigledno su
ukrašavali i dijademu koju je imala na glavi.
Maksim im zakorači u susret, naklonivši se. Nije poznavao lokalni način pozdravljanja.
Muzika stade. Mionina majka priđe Maksimu i dodirnu rukama njegova ramena:
— Zemljanine! Želim da vas pozdravim u ime civilizacijski starije braće iz dalekog Sistema
Agno.
Srećni smo što vam možemo ponudili svoje gostoprimstvo na palubi galaktičkog broda
»Ao Teo Lara«, kao deliću našeg Sistema. Moći ćete da se koristite svim bogatstvima naše
civilizacije i da se upoznate sa svim znanjima koja je Sistem osvojio, sem naravno s onima
koja bi mogla naneti štetu još nesavršenoj zemaljskoj civilizaciji, ako biste došli u iskušenje
da ih zloupotrebite. Učinićemo sve da vaš boravak ovde bude za vas interesantan. Možete
ostati kod nas koliko budete hteli, ali biće dovoljno samo da izrazite želju pa da vas vratimo u
vašu domovinu... Ja vam, na žalost, lično ne mogu posvetiti mnogo vremena. Moja kćerka
Miona upoznaće vas s brodom, naučiće vas da se služite našim izvorima informacija. Vaš
boravak ovde neće biti limitiran nikakvim ograničenjima, sem onih koja nam svima nalaže
Glavni kibernetski mehanizam broda. Ali. kad budete zaželeli da nas napustite, zamoliću vas
da ispunite tri uslova: I nećete odneti na Zemlju nijedan predmet vanzemljskog porekla; nikad
nikome ne smete pričati o našem međuzvezdanom brodu; i ne možete zahtevati da se ponovo
vratite ovamo — to je jednostavno nemoguće. Vaše ime meni je poznato A moje ime je
Etana. Uvek ćemo vamsa zadovoljstvom, biti na usluzi, — završi ona s osmehom i vrati se
Mioni.
Maksim je sad shvatio koliko majka i kćerka ipak ne liče jedna drugoj. Miona je bila nežna,
tek procvetao pupoljak, dok je Etanina lepota zapravo lepota blistavog hladnog kristala. U
njenom osmehu, besprekorno uglađenom i čak blagonaklonom, Maksim oseti hladnoću
kosmičkih dubina, zagonetnih, obestrašćenih.
Hladna »ljubaznost« domaćice broda povrati Maksimu samouverenost:
— Hvala van na lepim rečima i gostoprimstvu .. Ja, razume se, nemam prava da govorim u
ime čitavog čovečanstva — reče gledajući ravno u oči hladnoj inoplanećanki. — Ali, molim
vas, poverujte mi da su i našoj »još nesavršenoj«, civilizaciji svojstvene neke vrline koje
mogu izazvati i vaše interesovanje.
— Zemlja je planeta osećanja, ali ne i planeta razuma, a nivo jedne civilizacije ne meri se
spektrom osećanja njenih pripadnika već snagom njihova razuma, — hladno primeti Etana.
— Neće biti da je baš tako.. . — odgovori Maksim. — Naš razum, znam, nije savršen, ali je
ipak razum, i to razum koji se usavršava. Sem toga, u procesu spoznaje sveta ne učestvuju
samo intelekt...
— Vi tako pretpostavljate? — blago se osmehnu Etana.
— Da, i možda ću vas u to ubediti.
— Vi? Nas? — hladna mećava uskovitla se u pogledu inoplanećanke. Opet se osmehnu,
sad nekako blaže, i okrenuvši leđa Maksimu, reče!
— A sad, po našem drevnom običaju, pođite do drveta mudrosti, da budete očevidac rituala
koji se kod nas tradicionalno obavlja kad mladi čovek postaje punopravni građanin Sistema.
Izišli su suprotnim krilom Dvorca, u vrt, i zastali kod omanjeg drveta sa krupnim
crvenkasto-smeđim plodovima. Miona uzbra jedan od njih.
— Plod drveta mudrosti, — reče Etana — može ubrati samo neko ko je punoletan.
Miona je plamtela od uzbuđenja. Podelila je plod na tri dela i jedan dala svojoj majci a
drugi Maksimu.

58
 Maksim zagrize plod. Ukus je bio opor, nagorak, kao u jabuke-divljake, ali samo što je
progutao zalogaj — mozak poče da mu radi s nekom posebnom energijom, a misli mu
postadoše krislalno jasne.
Etanine oči kao da najednom smekšaše; Maksimu se učini da je u njima sevnulo nešto kao
tuga. Prišla je Mioni i položila dlanove na njenu glavu:
— Jutros si me poslednji put nazvala mamom, a ja tebe kćerkom. Sada, ja sam za tebe
jednostavno Etana. Sad si slobodna da postupaš kako sama hoćeš. Neka ti je sa srećom,
Miona!
— Hvala, Etana.
Dve žene na trenutak zagrliše jedna drugu, a onda Etana naglo odskoči od Mione:
— Do viđenja. Moram vas ostaviti. Brodu je neophodan nadzor.
Ispružila je ruku s dlanovima okrenutim nagore i nestala između bašlenskih stabala.
I Miona podiže prema Maksimu svoje krupne, suzama napunjene oči i zbunjeno se
osmehnu:
— Maksime! Ne plaši se njene hladnoće. Tamo, u: svetovima Sistema, ona je uobičajena. I
sama naprosto pretrnem kad na iluzionarijumu posmatram njihov život... Ali, danas je
poseban dan! Svi moramo da budemo srećni! Kao što je rekla mama... Etana. Slobodna sam u
svim svojim postupcima. No, meni se činilo da oni nikad nisu bih stešnjeni, posebno dok sam
bila tamo kod vas, na Zemlji. Pa ipak: slobodna sam u postupcima! E, kad je već tako, evo
mog prvog slobodnog postupka — priznaću ti. Maksime, ja te ... volim.
— I ja sam, Miona, celog svog života, sve od one noći na Lisoj grivi, voleo samo tebe..,
— Znala sam to, Maksime. Uvek sam to znala. Znala, čak i ne shvatajući šta to znači. Znala
sam, znala. I sve ove godine očekivala sam ovaj trenutak! Podigla je glavu i pogledala na
Maksima drugim, srećnim pogledom, a zatim je svoje usne utisnula u njegove...

— Eto vidiš koliko je naša zvezda udaljena od vašeg Sunca — reče Miona isključivši ekran
na kojem je do malopre posmatrala dosta neobični kutak Galaksije.
— Kako si se prvi put našla na Zemlji? I zašto ti i tvoja majka živite same? — nije
popuštala Maksimova radoznalost,
— Da, vreme je da ti ispričam... Tačnije, da ti pokažem. Sad ćeš i to videti. — Miona ga je
odvela u deo prostorije gde je u pod bila ugrađena omanja platforma od plavog gofriranog
metala.
— Stanimo ovde.
Platforma, drhteći, poče da propada i lako ih spusti u veliku kružnu salu.
Ta sala se, očigledno, nalazila negde duboko u nedrima broda i predstavljala je ogromnu
šuplju kuglu, s crnim, idealno uglačenim sferičnim zidovima i visokim zasvođenim stropom.
Samo je neveliki svetionik, negde iz visine, mutno osvetljavao praznu mračnu prostoriju.
Uostalom, jedva su stigli da polovine sale, a svetlo postade jače i iz, poda kao da izrastoše
dve duboke, meke fotelje.
— Sedi, — reče Miona i sama sede u jednu fotelju. — Namesti ruke na naslonjače i opusti
glavu. Miona napravi jedva primetan pokret, i Maksim oseti kako mu ruke i noge stegoše
elastični okovi, a na glavu mu se spusti fini metalni obruč.
— To je sve, — reče Miona. čije su noge i ruke takođe stegnute prstenovima od srebrnaste
plastike. Nalazimo se u našem glavnom iluzionarijumu. U principu, to je nešto slično
bioskopu. Ovde. kao i tamo, veštački spoljni agens deluje na organe čovekovih čula, na vid i
sluh. Ali, tome se ovde može pridodati i, recimo, osećanje mirisa. Kad već sedimo u bioskopu
i posmatramo rascvalu divlju trešnju, zašto ne bismo osetili i njen miris?
— Vremenom će do toga i kod nas doći, mi smo već dovoljno razumna civilizacija, —
progovori Maksim.
— Dakle, tako, naš iluzionarijum istovremeno deluje na sva čovekova čula, uključujući i
čulo dodira i mirisa, sve. Ima i još jedno svojstvo. U bioskopu se radnja odvija po unapred
pripremljenom scenariju, i junaci govore ono što im naredi autor. U iluzionarijumu, pak,

59
junak radnje prosto živi crpeći potrebne informacije iz skladišta Glavnog kibera. Ako zaželi,
može s njim o svem u da popriča, da se posvađa, čak da učestvuje u njegovom životu, da pođe
nekud s njim, da se upozna s drugim ljudima. Može se, dakle, umešati u radnju isto onako kao
što bi se mogao umešati u život stvarno poslojećih ljudi. Sa svim posledicama koje iz toga
proističu, — osmehnu se ona. — Ako, na primer, naumiš da skočiš na glavu s neke litice,
ništa ti se neće dogoditi ali će psiha proći kroz čitav kompleks odgovarajućih emocija.
Uostalom, zasad se nemoj ni u šta uključivati. Samo posmatraj i slušaj. Govor će se
sinhronizovano prevoditi na ruski jezik. Ja ću biti uz tebe. Samo, nemoj govoriti glasno. Jesi li
spreman?
— Uključujem generatore. Sad ćemo se naći u centru iz kojeg se upravlja brodom. Nemoj
se uplašiti.
Svetlo se ugasilo. Sala je s početka uronila u tamu, ali je trenutak kasnije opet osvetljena.
Maksim shvati da se već nalaze na nekom drugom mestu, u omanjoj ovalnoj prostoriji, koja
je umesto zidova imala neke čvrste montažne elemente na kojima je žmirkalo i rasprskivalo se
na sve strane na hiljade raznobojnih iskrica U prednjem delu prostorije, ispred velikog
osvetljenog ekrana, u fotelji je sedeo visok sed muškarac, s finim crtama veoma umornog lica.
Iza njegovih leđa bešumno su se kretala dva narandžasta robota, koji su podsećali na
zemaljske »bubamare«, samo mnogo krupnijih dimenzija. Muškarčeve ruke ležale su na
dirkama komandne table. Dugačke poluge robota manipulisale su nad komandnim uređajima.
Miona najednom ustade i Maksim se uplaši da će ih muškarac ili neki od robota primetiti.
Napravila je nekoliko koraka napred i povukla Maksima za ruku.
— Sešćemo ovde, iza ovih stubova, — šapnu ona i pređe u najudaljeniji kutak prostorije.
— To što sad posmatraš, dogodilo se pre trideset zemaljskih godina. Noć je. U fotelji
komandanta broda, pred ekranom, sedi — moj otac.
— Otac?
— Da.
Komandant podiže glavu od pulta i Maksim se ponovo uplaši da će ih primetiti. Međutim,
on samo pritisnu jednu omanju polugu. Ekran se odmah zamrači, a u njegovom centru, sred
zlatonosnog polja zvezda, pojavi se bleštavi plavo-beli disk, s tamnim ponorima mora, žuto-
zelenim mrljama kontinenata, neobičnim gomilama oblaka.
Komandant se umorno zavali u fotelju i pokri oči rukama. Na brodu je vladala potpuna
tišina, samo što je neki uređaj otkucavao ravnomerne intervale vremena. Na ekranu se polako
okretao disk planete.
Muškarac dotače rukom jednu dirku:
— Etana!
Maksim uzdrhta na pomen toga imena: Uzdrhtao je još jednom, kad se iznad pulta upalio
mali ekran i na njemu se pojavilo poznato lice.
— Dolazim, dragi. Samo da uspavam Mionu.
— Ne treba, dovedi je sa sobom.
Etana uđe, gotovo neizmenjena u odnosu na sinoć, samo što je ovaj put bila mršava i
umorna. Na rukama je držala dojenče. Komandant joj se obrati:
— Sedi, Etana, i gledaj. Ovo je ona — cilj našeg dalekog puta. — Pokazao joj je plavičasti
disk planete. — Prokontrolisao sam sve koordinate, proverio sve konstante. To je treća
planeta zvezde Galio, na koju su se pre dva miliona godina iskrcali naši suplemenici. Stigli
smo! — Glas mu zadrhta — Skupom cenom platili smo ovo otkriće. Đavolova planeta! Ta
čudovišna gravitaciona anomalija koja ih je skrenula s puta, bila je kobna. Ali nije samo o njoj
reć. Valjalo bi da Sistem bude obavešten da je glavna pogreška ekspedicije bila što je brod bio
popunjen isuviše starim astronautima. Druga greška — hteo bih takode da Sistem sazna i za
nju — bila je u tome što žene na međuzvezdanom brodu, kao uostalom i sve žene u Sistemu
nisu htele da rađaju decu bez veštačkog oplođavanja. Evo, i mi smo ostali sami. Pravo je čudo
da se tvoja majka pokazala kao razuman izuzetak. Da nije bilo njene pameti i dobrote, za
nekoliko časova ovo izvanredno delo razuma postalo bi mrtav asteroid, i Sistem nikad ne bi
saznao rezultate ekspedicije.
— Za nekoliko časova?... O čemu govoriš? Ti se jednostavno moraš odmoriti.

60
 — Ne, Etana, znam šta govorim inače, ne bih te tako kasno pozivao s kćerkicom. Moje srce
je na izmaku. To je istina. I aparati to potvrđuju... Slušaj pažljivo šta ću ti reći. Kiberu sam
već dao naređenje da te postavi u rang komandanta broda. Registraciju komandanta treba
izvršiti Još dok nije istekao ovaj dan..
―Ali...
— Ne prekidaj me, Etana. vreme postaje dragoceno. Dakle, ne zaboravi na registraciju,
A sada najvažnije: brod je doveden u optimalnu orbitu oko planete, a ako to bude neophodno,
Kiber će uneti nužne ispravke. Zaštitno polje je na maksimalnom nivou, nemaš se čega plašiti.
Svi uređaji dovedeni su u poziciju minimalnih energetskih potreba. Ja sam već ispitao fizičko-
hemijske parametre atmosfere. Oni se praktično nisu nimalo promenili. Ima nešto manje
ugljenične kiseline, i nešto više slobodnog kiseonika — a to je sasvim prirodno. Nisam mogao
zaključiti ima li ovde razumnog života. Za to bi bilo neophodno da se sateliti-retranslatori
spuste na nešto niže orbite. Time ćeš sama morati da se pozabaviš. I poslednji savet... ne,
naređenje — ako se ispostavi da na planeti nema razumnih bića, spusti brod. Prvo što ćeš
učiniti — potrudi se da odgonetneš sudbinu prethodne ekspedicije. Potom ćeš, zajedno s
Kiberom, izračunati povratnu maršrutu do Sistema. Ako pak otkriješ razumna bića, nezavisno
od nivoa civilizacije i njenog porekla — ni u kom slučaju ne napuštaj orbitu! Samo posmatraj.
Nikakvi kontakti s civilizacijom ne dolaze u obzir. Na planetu se možeš spustiti brodićem
samo u izuzetnim slučajevima i sa svim merama predostrožnosti, A za sve ostalo, oslanjam se
na tvoju pamet. Najvažnije je da je sačuvaš! Biće ti neophodna da se s njom vratiš. Daj mi
kćerkicu.,.
— Spava... — Majka pažljivo predade devojčicu ocu. Ovaj je poljubi i onda je brižljivo
vrati majci, a zatim se zavali u fotelju.
— Gotovo je... Zbogom .. — I on sklopi oči. Etana mu posadi dete na koleno i bez snage
pade podno nogu mrtvoga muža.
Na hiljade plamičaka i dalje je strujilo i titralo po bezbrojnim montažnim elementima i
mehanizmima. Ravnodušni metronom očitavao je ravnomerno intervale vremena. Na ekran se
polako vraćao disk čudne planete...
Maksim oprezno zaustavi disanje. Knedla mu je zastala u grlu... Sve što je dosad
posmatrao, najednom je iščezlo. Na trenutak, ponovo zavlada tama — i ponovo se upali
zagasiti fenjerčić i osvetli praznu salu iluzionarijuma.
Maksim se začudi kad shvati da Miona i on sede u istim foteljama, sa istim onim
navlakama — iako su se stvarno kretali po brodu. Mionino lice bilo je bledo, niz obraze su joj
se kotrljale suze.
— Eto, tako sam dospela na zemlju, — reče ona u po glasa, kao da se obraća samoj sebi, —
i ostala sama s Etanom. Obe smo se, kao što vidiš, rodile ovde, na brodu, i Sistem poznajemo
samo posredstvom filmova, sličnih ovome. Treba li i govoriti kako je Etani bilo teško prvih
meseci i godina, kad je i mene trebalo odgajati Na Zemlju su poslani sateliti-retranslatori, a na
površinu planete spušteni automati. Posmatranja su vršena i u moru, i na kopnu, u šumama i u
gradovima. Čitav taj gigantski potok informacija munjevito je obrađivao Kiber, koji je Etani
prenosio samo najvažnije, uopštene izveštaje o zemlji. Ubrzo je saznala da na planeti postoji
dosta visoka civilizacija bića koja su slična nama. Prirodno je bilo pretpostaviti da su to
potomci naših astronauta, koji su ostali ovde, kako si već čuo, pre dva miliona godina. Etana
se tome i nadala. Ali, šta ju je očekivalo!
Svetlo se ponovo ugasi i za trenutak oni se nađoše u Centru za daljinske veze. U fotelji
ispred ekrana sedela je Etana. Miona i Maksim smestiše se sa strane, iza njenih leđa Etana
pomeri polugu na pultu. Ekran se osvetli. Udaljeni predeli zemlje, tako daleke i istovremeno
tako bliske, otkriše se pred njihovim očima.
Planine, doline, reke, brižljivo obrađena polja... Ugodne stambene zgrade, s travnjacima i
veštačkim basenima... I ljudi — lepi, lepo odeveni, s bezbrižnim osmehom na licima. Ali...
Šta je ono tamo, u daljini, uz ivicu puta? Velika gomila blatnjavih, iscrpljenih odrpanaca
polako se vuče pod vrelim suncem. Evo, zaustavljaju se, skreću s puta, rasipaju se po plantaži
i počinju da skupljaju maljave grudvice pamuka. Znoj na licima oronulih staraca, znoj na
golim oštro izbočenim lopaticama devojaka, izgledalo je — skoro devojčica. A nešto podalje,

61
stoji i puši cigaru mlad podgojen muškarac. Nadzornik!...
Etana je brodski sistem za osmatranje već premestila na drugi objekat. Planine. U dolini,
iza bodijikave žice, prizmene zgrade. Iz automobila izlazi mlad čovek, kome dugo
proveravaju dokumenta. Naposletku ulazi u jednu zgradu, oblači beli mantil, navlači na nos
polumasku i ulazi u lift. Lift ga odnosi duboko pod zemlju. Dugi hodnici, beli keramički
zidovi, cevi, kablovi, čvrsto zabravljena vrata nad kojima trepću crvene lampice.
Mladi čovek navlači polumasku na lice i otvara jedna vrata. Iza njih je velika prostorija,
pretrpana instrumentima, ormarima s fiokama, termostatima.
U laboratoriji su još dvojica, s istim takvim mantilima i polumaskama. Mladi čovek
pozdravlja se s njima, otvara knjigu zapažanja i primiče mikroskop.
Vrata se odjednom otvoriše i ude četvrti. Takođe ima mantil i polumasku. Mantil je
nemarno navučen preko vojničke uniforme. Sva trojica ustadoše. Četvrti nestrpljivo odmahnu
rukom:
— Dobro jutro, gospodo. Šta ima novo?
— Dobre vesti, šefe Kultura vibriona kolere izdržala je poslednje probe. Tehnika
proizvodnje dokraja je savladana. Možemo početi serijsku proizvodnju.
— Opet kolera! — Vojnik ne skriva nezadovoljstvo. — Kakva korist? U okviru jednog
eksperimenta, moji agenti odneli su vaš hvaljeni embrion u tri grada izvesne države. I šta
mislite? Za dva meseca, sva tri žarišta bolesti su lokalizovana i praktično likvidirana. Eto vam
vaše kulture embriona! Glupo rasipanje novca. Nama to nije potrebno! Potrebni su nam
izazivači bolesti koje čovečanstvo ne poznaje, protiv kojih nema zaštitnih sredstava, s kojima
medicina ne može izići nakraj.
— Ali, šefe...
— Znam šta ćete reći. Ali to samo potvrđuje vašu ograničenu sposobnost razmišljanja
gospodine profesore. Treba istraživati. Istraživati na sve strane! Tražiti ne samo u sadašnjosti,
nego i u prošlosti!
— U prošlosti?
— Upravo tako! Je li vam poznato da su drevni kradljivci grobova, pljačkaši egipatskih
piramida, često umirali od strašne, potpuno nepoznate bolesti? Tačno pre godinu dana,
takvom bolešću zarazio se francuski arheolog koji je vršio iskopavanja u Egiptu, Medicina je
bila nemoćna da ga spase. Ispostavilo se da je uzročnik bolesti.., virus-glistoplazmodis...
— Glistopiazmozis, — oprezno ga ispravi profesor.
— Tačno! Stoprocentno smrtni ishod! Eto, to nam je potrebno.
— Svakako ću se pozabaviti tim problemom.
Etana mračno procedi:
— I to mi je civilizacija!
Maksim je bio potresen — to što su otkrili automati inoplanećana, na Zemlji je malo kome
bilo poznato. Šta se sve još skriva u tim mračnim podzemnim prostorima?...
Na ekranu se pojavi džungla. Malo seoce, svega nekoliko kolibica. Crnoputi polugoli ljudi,
muškarci i žene, obavljaju jednostavne poslove: krpe odeću, pletu korpe, peku nešto na žaru.
Pored njih se igraju deca, šutiraju na livadi prazan osušeni orah. Oronuli starčić posmatra ih
suznih očiju, osmeh mu povremeno ozari zborano lice... Tutnjava i zvižduk razlegoše se
nebom bez ijednog oblačka. Crne senke aviona proleteše preko osunčane poljane. Grmljavina
uzdrma tišinu devičanske šume I sve utanu u povesma dima i vatre...
Kad se dim razišao, više nije bilo ni šume ni kolibica. Samo mrtva stabla oborenog drveća,
gomile zadimljene zemlje, i pepeo. Tela muškaraca, žena, dece... Jedino je oronuli starac, koji
je nekim čudom izbegao smrt, kao izgubljen gledao na sav taj haos, a na licu mu je osmeh
zamenila grimasa užasa...
Odnekud iz dubine Centra za daljinske veze iziđe trogodišnja devojčica u kratkoj beloj
haljinici, s bujnom kosom rasutom po ramenima. Pritrčala je svojoj majci i privila se uz njene
noge.
— Miona! Jesi li ovo videla? — Etana ju je podigla na ruke i privila je na grudi. — Zar
takvi grade rakete i kosmičke brodove, pokušavaju da proniknu u tajne gravitacije, spremaju
se da polete k drugim svetovima, traže kontakte s drugim civilizacijama?

62
 — Etana brzim pokretom ugasi ekran i, držeći devojčicu na rukama, iziđe iz Centra za
daljinske veze...
Miona upali svetio;
— Vreme nam je, Maksime... Idemo na svež vazduh.
Gondola žičane uspinjače prenela ih je do duboke uvale na zapadnom delu ostrva. Maksim
još nije bio ovde. Uvala je bila ograđena strmim visokim padinama, sasvim obraslim visokim
drvećem koje je bilo slično krimskim borovima. A u njenom uzdignutijem delu, nadnoseći se
nad morem kao da je prosto obešen nad vodom, kao nekakav balkon, nalazio se trem od već
poznatog ružičasto-belog kamena.
Miona uđe u trem i sede na nisku zelenu klupu.
Maksim stade uz nju. Shvatao je da joj mora ispričati važne stvari, pre svega da svi
stanovnici Zemlje nisu onakvi kakve ih je videla u iluzionarijumu. Ona progovori prva:
— Bilo je, naravno, i drukčijih slika, svetlijih, idiličnih čak, ali...
— Ali na Zemlji zaista postoji mnogo država sa najrazličitijim sonjalno-političkim
uređenjima! Zar to već niste uočili? — upita Maksim;
— Uočili smo i razumeli. Zemaljske države nalaze se na različitim stupnjevima društvenog
i ekonomskog razvoja. Etana je, sasvim prirodno, najviše pažnje usredsredila na najrazvijeniju
zemlju. Ali, kako da je odabere? Kiber joj je ukazao da kao osnovni kriierijum treba uzeti
opšti energetski potencijal zemlje. Utoliko pre što se on jednostavno može ustanoviti našim
izviđačkim instrumentima.
Takva zemlja ubrzo je i pronađena. Nalazi se na južnom delu jednog polukontinenta i
postala je predmet našeg dugotrajnog i pažljivog izučavanja. Izučavali smo i samu zemlju, i
njene veze i uzajamne odnose s drugim zemljama. Ali, što smo je više izučavali, Etanu je
obuzimao sve veći očaj. Uočila je jedan interesantan detalj. Ta ogromna, bogata, moćna
zemlja, izgleda, živi u neprestanom strahu, koji prožima sve pore njenog života. I što je veći
položaj koji građani te zemlje zauzimaju, što je veće bogatstvo kojim raspolažu, sve veći je i
strah koji uslovljava njihovo ponašanje. To je strah od sloma njihovog pogleda na svet,
njihovog društvenog uređenja, strah od budućnosti. U toj »visokorazvijenoj« zemlji caruje
strah od drugih ljudi, onih koji žive po drukčijim, ne tako krutim nadzorima A onda smo
postepeno otkrivali i vašu zemlju, vašu ideologiju, vaš način života, a sve to predstavlja
potpuno nov, progresivan tip civilizacije. Približno u isto vreme, naši sateliti — retranslatori i
specijalne sonde utvrdili su da se upravo na teritoriji vaše zemlje nalaze tehnički ostaci prve
ekspedicije Sistema. Na sreću, oni su otkriveni u gotovo nenaseljenom predelu i bili su
zatrpani debelim slojevima tla.
Ostalo nam je da rešimo problem iskrcavanja na površinu planete. Ali, priroda Sibira bila
nam je i u tome od pomoći — i Miona ispriča kako su njihove izviđačke sonde u pustari tajge,
nedaleko od mesta gde je aterirao prvi brod, otkrile duboku prirodnu kotlinu s velikim
jezerom, koje bi moglo poslužiti kao pristanište za njihove brodiće. Posebnu dragocenost
predstavljalo je to što je jezero podzemnim tunelom bilo povezano s jednim drugim
jezercetom, a to je omogućavalo da se brodić u njega potopi bez uočljivih promena nivoa
vode, dok su visoki obronci kotline potpuno skrivali brodić od slučajnog namernika, u
trenutku njegova uzleta ili spuštanja na vodu.
Sad se Etana često iskrcavala u ovaj rejon Sibira, čak je i Mionu vodila sa sobom. Kad je
postala nešto starija, Miona je i sama počela da preduzima letove do Liše grive. I mada joj je
bilo strogo zabranjeno da se udaljava od brodića jedanput je roneći prošla kroz tunel, dospela
u vormalejsko jezero i zamalo se nije udavila od straha kad je čula ljudski glas.
Tako se mlada inoplanećanka upoznala sa »dečakom sa Zemlje«, a Etana koja ju je
nadzirala iz Centra za daljinske veze. bila je zapanjena dečakovim samopožrtvovanjoin i
naredila je automatima da Maksimu ugrade elektronski element, pa je zahvaljujući njemu
Kiber nadgledao svaki njegov korak i dolazio mu u pomoć u trenucima velike opasnosti,
maskirajući svoje intervencije stihijskim pojavama u prirodi.
— Dešavalo se, istina, da se i sama umešam u njegove akcije — dodade Miona.
Ispričala je kako je sve više raslo njeno interesovanje za »dečaka sa Zemlje«, kako je patila
za vreme njegovog puta na Lisu grivu, kako mu je tamo izvela zvezdanu simfoniju, podigavši

63
brodić do same površine jezera, i, kako je, ne dočekavši intervenciju Kibera, sama uspela da
se uključi u zemaljsku radiovezu i pozvala u pomoć helikopter geologa.
Maksim je zapanjeno slušao njenu priču o Larinoj bolesti, kad je Elana »mulčice popravila«
njenu spoljašnjosl, o »susretima« koji su, na Mioninu molbu, odigrani u iluzionarijumu i na
istovetan način inscenirani pred Maksimom, posredstvom njegovog elementa, pred njegov
polazak na institut i, kasnije.
— Dakle, ti nisi bila ni na reci, niti na jezeru?! — uzviknu potreseni Maksim. — A otkud
onda cvet?
— Da, ti si mene sretao samo u snu, onako smešnu, dok odvratno i usiljeno govorim ruski
— zbunjeno se nasmeja Miona. — A cvet... Njega su ti stavljali u ruke naši automati. Oni su
ga i uzimali nazad.
Da! Maksimova ženidba Marinom izazvala je kod Etane veliki gnev. Zaključila je da nije
lepo postupio prema Lan. Nije htela da s njima ima više bilo kakve veze i isključila ga je s
Kibera. Eto, zato je prestao da se »viđa« sa svojom Nefretete, zato više nije osetio tajanstveni
miris. Miona zadugo ništa o njemu nije znala. Molila je majku da pronađe njenog spasioca, da
sazna gde je i šta je s njim. Ali uzalud. Etana je čak zabranila Mionine boravke na Zemlji,
blokirala joj je Centar za daljinske veze.
— I tada sam se, Maksime, — nastavi Miona —
odlučila na nečuven prestup. Snabdevši se graviodetektorom poručila sam blokadu sistema
brane i brodićem pobegla na jezero. Otud sam se najpre povezala sa Etanom i rekla joj da ću
svakako uništiti i brodić i sebe, ako ona ili Kiber budu pokušali da me vrate na brod. Etana je
bila primorana na ustupak, ali sam joj morala dati reč da neću napuštati Lisu grivu. Tada sam
počela optičkim instrumentima da pretražujem okolinu Vormaleja i za nekoliko dana uspela
sam da te nađem. Ali, znala sam da je Etana isključila tvoj element veze. Bilo je to užasno. U
mislima, zauvek sam se opraštala od tebe. A ipak, odlučila sam da te po svaku cenu vidim
poslednji put. Sećam se, kao opčinjena, pošla sam u Centar za daljinske veze, i automati su te
odmah pronašli. Čak sam se zbunila od iznenađenja. Tek kasnije saznala sam da je Etana
ponovo tvoj elemenat priključila Kiberu. Čekala sam, čekala, čekala... Osećala sam da me
voliš kao i ranije, da ti je veoma teško. Ljudi su te naterali da patiš, a mi smo protiv njih bili
bespomoćni. Usto, postala sam dovoljno odrasla da shvatim kako nemam nikakvog prava da
se uplićem u tvoj život. A on ti je postojao sve zamršeniji, sve teži. Čak i Lara, . . Ali o njoj
kasnije, kasnije! No, ja te ne bih prepustila očajanju i propasti!. Pa makar da se posle bilo šta
dogodi. Već sam te volela pravom zemaljskom ljubavlju. I kad sam se te jeseni srela s čika
Stepanom, bez razmišljanja sam ga zamolila da ti piše. Znala sam da ćeš me potražiti... —
Miona na trenutak zaćuta i privi glavu na njegove grudi. — Sad sve znaš!
Maksim se plašio da izusti makar i reč. Iz nekakvog unutarnjeg straha, pitao je nešto sasvim
drugo:
— A vaši automati? Kako ih ljudi ne primete? Kako se ne plašite da će neki od njih pre ili
posle ipak biti otkriven?
— Svi automati omotani su zaštiniim poljem i zato su gotovo nevidljivi. U krajnjoj nuždi,
proradio bi mehanizam samouništenja.
Maksim najednom shvati zašto su Antona i njega sve vreme tokom njihovih istraživanja
pratile nedaće. Miona, verovatno, nije tome kriva, uostalom ona ništa nije ni znala. Niko joj ni
reč nije rekao ni o dijamantu ni o zupčaniku. A Etana? Zašto je njoj sve to bilo potrebno?
Zašto je tako dosledno uništavala sve rezultate njihovih istraživanja? Istinu o tome mogla bi
da kaže jedino Etana Ali, hoće li hteti?

— A ovo je naš glavni informacioni centar — Mlona pokaza na ogromni srebrnkasti ekran.
— Donedavno, ovde sam sate i sate provodila sama, posebno poslednji mesec dana pred
punoletstvo. Etana je strogo nadzirala moje obrazovanje. A sad pogledaj. — Dodirnula je
tipku indikatora »biologija« i pokazala na osvetljeni ekran — Kad izabereš indikator naučne
oblasti koja te interesuje, okreneš ga na suprotnu stranu i pomeriš po skali sve do naučne

64
oblasti koja te interesuje, recimo: zoologije, biologije, botanike, i tako dalje. Posle toga
naznačiš konkretan problem, na primer »evolucioni proces« i preostaje ti jedino da dalje
pažnju pokloniš Kiberu.
Demonstrirali su neke seanse u kojima je Kiber otkrio Maksimu nekoliko naučnih tajni.
Nekoliko sledećih dana, on nije napuštao informacioni centar. Za izvesno vreme zaboravio je
na svoje domaćine, na to gde se nalazi, na to da mu otadžbina, za kojom je već počeo da
tuguje, izgledala nedostižnom.
Iako nije bio ni fizičar ni biolog, tajne ustrojstva sveta interesovale su Maksima kao i
svakog drugog naučnika, Kiber mu je otkrio tajne građe atoma, sasvim ga je približio
najinteresantnijoj, najintrigantnijoj, na Zemlji još uvek neodgonetnutoj — pojavi gravitacije.
Ali, Maksim je iznenada otkrio da u spisku koji je išao po skali podešavanja ekrana tog dela
fizike jednostavno nema. Između »građe atoma« i sledeće »hidrodinamike« ostao je prazan
povelik interval skale podešavanja. Ovde se, očigledno, nalazio odeljak »gravitacija«, a
možda i neke druge, ništa manje interesantne oblasti fizike.
Dakle, evo ograničenja o kojima je govorila Etana. Ali, zašto se prsten, ne pomera po skali
dokraja? Maksim ga pomeri malo u stranu i primeti omanji metalni zglob, nešto slično
graničniku, Koji je sprečavao kretanje prstena. Dakle, tu smo! Ranije tog graničnika sigurno
nije bilo, napravljen je zbog njega, Zemljanina, ali ne po Mioninom nego po Etaninom
naređenju. Postavljen je tek privremeno. Preturivši svoje džepove, Maksim pronađe olovku i
lako kucnu njom po zglobu, koji se odmah odlomi. Zatim uključi ekran i užurbano poče
pomerati prsten po skali. Ekranom opet počeše da promiču poznati titlovi; »elektronski
omotač«, »atomsko jezgro«... Kiber je jedva uspevao da pobroji sve oblasti fizike. Konačno,
prsten je prošao mesto na kojem je bio pričvračen graničnik, i na ekranu zablistaše reći:
»energija mezonskog polja«. Za Maksima ovo je već bilo sasvim novo. Pomerio je prsten
malo dalje, i, plašeći se da poveruje svojim otima, pročitao: »teorija gravitacije«. Gotovo je
zaronio u ekran, i, uzdrhtavši od uzbuđenja, promrmljao:
— U čemu je suština gravitacije?
— Gravitacija... — poče mirno Kiber. I učuta. Ekran se u isti mah ugasi. Oštri
zapovednički signal neposredne veze odmah prekide tišinu.
Maksim dotače dirku na zidu. Pred njim je stajala... Etana.
Odmakla se od velikog pulta s mnoštvom ekrana, prekidača, brojčanika, i, ne žureći, kao da
se ne odvaja od tekućih poslova, prišla je ekranu. Dostojanstvena glava inoplanečanke,
polagano, kao da pripada kakvoj boginji, okrenula se prema Maksimu. Ruke su joj se podigle
u znak tradicionalnog pozdrava:
— Dobro jutro, dragi Zemljanine.
— Dobar dan...Etana... — izgubljeno odgovori Maksim.
— Oprostite, odvajam vas od posla, — nastavi ona, uz onaj poznati hladni osmeh. — Ali,
opomenula sam vas, s nekim sferama naših znanja ne možete se upoznati, posebno ne s onima
koje bi mogle naneti štetu vašoj nesavršenoj civilizaciji.
— To je bio ultimatum. — Maksim je osećao krivicu, ali je u isto vreme znao da se ona
tiče samo njega samog, i da ničim nije narušio život broda i njegovih vlasnika.
— U svakom slučaju, — jednako hladno odgovori Etana, — svoju odluku ne mogu
izmeniti. Automati će popraviti oštećenje na graničniku. To je tek nekoliko minuta, a posle
toga možete nastaviti svoj posao.
Maksim iznenadno odluči:
— Već mi je dosadio ovaj posao. Utoliko pre što mi skrivale ono najvažnije ... Molim vas,
omogućite mi da razgovaram s vama. Elana se namršti.
— Znam da ste gotovo uvek zauzeti, — reče Maksim. — Pa ipak, taj razgovor mi je
neophodan.
Ona sede u svoju radnu fotelju.
— Dobro, slušam vas.
— Ne. oprostite, nisam navikao da razgovaram s utvarom, ma koliko ona bila lepa. —
Maksim zažali što je to izgovorio, ali Etanu su, lepo je to mogao videti, te reći naprosto
zbunile.

65
 — Ne znam... U redu. Pozivam vas kod mene, sutra u jedanaest... Dovešće vas moj
automat.
Ekran se odmah ugasi. Maksim iziđe iz informacionog centra, pope se gore do jezera i pođe
duž obale. Treba srediti misli, porazmisliti o predstojećem razgovoru s gordom, izvan svake
sumnje pametnom ženom Zašto, u stvari, ide kod nje? Je li uopšte moguće i pretpostaviti na
koji će način ona voditi ovaj razgovor? Ali, njemu je on neophodan. Ne želi da bude
zarobljenik. Ili će ga saslušati i početi da se prema njemu odnosi kao prema sebi ravnom, ili
će, dakle, ukinuti sva ograničenja, ili... Poslaće sve do đavola i vrati će se na Zemlju!
Maksim tad ugleda Mionu. Dolazila mu je u susret. I njegove misli počeše da uzimaju drugi
pravac. Da se vrati na Zemlju? Da se rastane s njom? Da je zauvek izgubi? Ne, to bi
prevazišlo njegove moći. A ako Etana bude uporna? Šta da radi u tom slučaju? Šta? Još danas,
već ovog časa, o svemu treba porazgovarati s Mionom. Uzeo ju je za ruku i pogledao joj u
oči.
— Miona, odavno nameravam da te nešto pitam. Reci, bi li pristala da se preseliš na
Zemlju?... Ne, ako bi se, na primer, nešto zbilo, ovde, na brodu. Bi li mogla da živiš na
Zemlji?
Mionino lice se najednom uozbilji.
— Nisam razmišljala o tome. U svakom slučaju. .. — Nije uspela da dovrši frazu, kad
ostrvo najednom utonu u mrak i snažan signal razleže se kroz vazduh.
— Šta se to zbiva? Zašto je nestalo sunca? — Maksim privuče Mionu k sebi.
— Uzbuna, Maksime! Razgovaraćemo kasnije... Moram brzo na mesto havarije. Ti potrči
prema onoj kući s kupolom, k desnoj kuli, uđi unutra i ugledaćeš crveno dugme. Pritisni ga,
otvoriće ti se soba s foteljom koja služi za otklanjanje kvarova. Sedi u nju. Sve ostalo učiniće
automati. Brže! — Miona dotače usnama njegovo lice i potrča prema gondoli, koja je unutra
bila osvetljena.
Sunce najednom sinu i opet se ugasi. Tako se dogodilo jednom, drugi put... Novi signal
odjeknu nad ostrvom.
— Maksime! Maksi-i-ime! — vikala je izdaleka
Miona. — Brže! To je havarija! Brže, u sklonište!
Svom snagom Maksim potrča prema zasvođenoj zgradi koju mu je pokazala Miona. Stigao
je, okrenuo se, i ostao sleđen: gondola kojom je trebalo da odleti Miona ostala je nepomična.
»Šta se to događa? Zašto ne poleće? — Vratio se na put i počeo da maše Mioni.
Gondola je i dalje stajala.Ne razmišljajući, Maksim pojuri nazad, ali nije uspeo da stigne na
vreme. Tle je uzdrhtalo, a on se sapleo, srušio se na zemlju i izgubio svest.

Maksim je došao svesti u kući, u krevetu, i odmah se setio svega što se dogodilo.
Savlađujući bol, posegao je za ekranom veze, ali se u tom trenutku zid spavaće sobe otvorio, i
u sobu je ušla ... Etana. Lice joj je bilo kao i uvek, nedokučivo. Opet sa onim istim hladnim
smeškom, podigla je ruke u znak pozdrava i prišla krevetu:
— Dobar dan, Maksime. — Glas joj je bio bezosećajan.
— Etana?! Šta je s Mionom?
— S Mionom! Radi svoj svakodnevni posao. Uskoro će vas posetiti. A šta je bilo s vama?
— Sela je uz Maksimovo uzglavlje.
On se nehotično namršti. Otkud zna šta je bilo. Ona je ovde domaćin, trebalo bi da zna šta
se dogodilo. Očigledno, Etana je razumela njegove misli:
— Nemojte odgovoriti, ako ne želite. Dabome, nije trebalo da vas danas uznemiravam. Ali,
sami ste tražili da se sretnemo.
―Ah,da!― seti se Maksim. ― Da, da… Sve je ispalo tako besmisleno. Toliko sam želeo
da razgovaram s vama Ali, umesto toga...
— Zsto sam i došla, sama. Zaista, vreme je da popričamo. Nisam dosad žurila, čekala sam
da se malo priviknete na naš život. Ali, dalje odlaganje, izgleda, nema nikakvog smisla...
Dakle, zašto civilizacija Agno ne želi da s nekim deli svoja znanja? Želeli ste da o tome

66
razgovaramo?
— Da, ali najpre...
— Najpre — želeli biste da izmenite moje predstave o ljudima, o vašoj civilizaciji?
— Da… — zbuni se Maksim, iznenađen njenom pronicljivošću.
— Najpre ćemo porazgovara! I o onome što se dogodilo juče. Znali ste za opasnost? Miona
vas je opomenula?
— Da.
— I šta ste uradili?
— Hteo sam da učinim sve što mi je ona naložila, ali, primetio sam da je gondola kojom je
trebalo da ode ostala na mestu. Zaključio sam da ...
— Šta?
— Da je Miona u opasnosti.
— I potrčali ste da joj pomognete?
— A šta bih drugo?
— Ali, znali ste da se i sami izlažete opasnosti?
— Znao sam, ali opasnost je pretila i Mioni.
— Mioni ništa nije pretilo. Ni vama se ništa ne bi dogodilo da Miona nije zaboravila da
uključi vaš element veze. Sad je uključen, ali nije reč o tome. Recite, veoma mi je važno da
znam šta ste pomislili pre nego što ste potrčali prema gondoli?
— Već sam vam rekao — pomislio sam da je Miona u opasnosti.
— Nije reč o Mioni! Šta ste pomislili o sebi?
— Ja... nisam ni uspeo da pomislim na sebe.
— Eto! Tako sam i pomislila. Čudnovat, fenomenalan element čovekove inferiornosti —
žrtvovati sebe za druge! Otkud to? Hoće li ga se ljudi sa Zemlje ikad osloboditi? Ili vam je
neophodan, u istoj meri koliko i pohlepa i okrutnost?
— Vi te osobine izjednačavate?
— Naravno, jer su nerazborite i usporavaju razvoj civilizacije. Agno ih je još odavno
nadvladao, lična sigurnost tamo je zagarantovana.
— U redu, ali ipak nije jasno zašto se nivo civilizacije osigurava interesom kao jedinom
logikom?
— Samo civilizacija koja ne dozvoljava da se u njenu strukturu umeša bilo kakva slučajnost
(a mi smo to postiglij, sposobna je za ubrzan progres, za povećanje svojih proizvodnih,
energetskih i intelektualnih potencijala, za beskrajno širenje po vasioni, određujući pravila
ponašanja svojim filijalama. Civilizacija koja nije sposobna da isključi slučajnost ide
pogrešnim putem, pre ili kasnije zapliće se u protivrečnosti i srlja k samouništenju.
— Ne znam. . Šta to znači — civilizacija koja ide »pogrešnim putem?«
— Znači mnogo toga: i neprestani rast naoružanja za masovno uništavanje, i zlonamerne
eksperimente za promenu čovekovog genetskog koda, i stvaranje veštačkih, polurazumnih,
namerno izopačenih organizama, i oduševljavanje izradom kibernetskih uređaja koji se ne
mogu pouzdano kontrolisati, i proće, i proče... Vi jako dobro znate o čemu govorim...
— O onome što mi nazivamo antihumanizmom.
— Naravno.
— Dakle, postoje humane i nehumane civilizacije?
— Razume se.
— U tom slučaju, i savršenosi civilizacije meri se humanizmom.
— Pojam razuma sadrži u sebi i pojam humanizma — primeti Etana.
— Trebalo bi da sadrži! — oštro odgovori Maksim.
— Šta biste tim hteli da kažete?
— Da, u stvarnosti uvek ne biva tako. Zar razum naučnika, a to znači razum uopšte, ne
stvara termo-nuklearna ili druga, još strašnija oružja, zar razum ne rađa slepe, nemilosrdne
mašine, sposobne da unište sve živo? Ili, možda, smatrate da postoje dva razuma — humani i
nehumani?
— Ni u kom slučaju. Možda se samo govoriti o dva stadijuma u razvoju razuma; nižem i
višem. U prvom stadijumu moguća je pojava antihumanizma, kako se, ne retko, dešava kod

67
vas, a u drugom — to je apsolutno isključeno.
— I tako, civilizacije nižeg razuma stoje kao na nekom raskršću: ili da se podigne na viši
stupanj ili da pribegnesamouništenju?
— Sasvim ste u pravu.
— Čime je predodređen njihov dalji put?
— U svakom slučaju, nije intervencijom neke
druge civilizacije. Eto, to je i moj odgovor na pitanje koje vas toliko vremena muči...
Zamislite šta bi se dogodilo kad bih, na primer, stavila na raspolaganje Zemljanima podatke o
gravitaciji, energiji mezonskog polja, tehnici preobražavanja genetskog koda i o mnogim
drugim oblastima, u vreme kad nema dana a da se na Zemlji ne proliva krv. Ako bi ti podaci
došli u ruke manijacima sklonim ratu i teroru, oni bi vrlo brzo svoje bezumlje preneli u
kosmička prostranstva, ne zadovoljivši se zlima koja su naneli svome svetu.
— Ali, pored manijaka, kod nas postoje i drugi ljudi, čitave države koje su sposobne da to
bezumlje obuzdaju. Upravo razum tih ljudi i njihova osećanja, plemenita osećanja među
kojima i spremnost na samopožrtvovanje, kojoj se vi toliko protivite, ne jednom su i spasli
ljude od vlasti fanatika.
Maksim oseti oštar bol, koji je bio posledica jučerašnjeg nerazumnog pokušaja da spase
Mionu, i zastenja.
Etana se pridiže:
— Našem razgovoru vratićemo se za dva dana. Vi se za to vreme oporavljajte. Mislim da
će vam to brzo uspeti — na raspolaganju su vam sva dostignuća naše medicinske nauke Do
viđenja!
Izašla je brzo, a da se pri tom nije ni okrenula niti učinila ijedan suvišni pokret..
Posle njenog izlaska, kad se intervencijom robota njegov bol stišao, Maksim je utonuo u
razmišljanje. Predstavnici visokorazvijene civilizacije mogu odrediti pravila ponašanja svojim
novim filijalama, rekla je Etana Ali, kako se dolazi do toga? U kom obliku? Šta ako se nešto
slično u svoje vreme dogodilo i na Zemlji? Šta ako je Anton ipak u pravu?
Ta misao uplašila je Maksima.

Etanin robot pojavio se kod Maksima za dva dana. Narandžasti automat, žmirkajući
lampicama, prošao je kroz otvor u zidu. Antene-pipci »bubamare« podigle su se uvis, a
okruglo oko objektiva zaustavilo se na Maksimu.
— Komandant poziva Zemljanina — izgovori robot čistim ruskim jezikom — Ako ste
slobodni, možete poći sa mnom.
— Spreman sam, spreman... — odgovori Maksim, poverljivo klimnuvši robotu.
On se okrenu i pođe prema izlazu. Maksim se uputi za njim. Tako su stigli do Dvorca,
popeli se nevelikim stepeništem, i prošavši pored nekoliko soba zastali pred visokim zidom na
kome se nalazio nekakav zagonetni bareljef. Robot istog trenutka krenu nazad. I samo što je
njegova lampica nestala iza zavoja, zid se otvori i otkri Maksimu veliku ovalnu salu. Pomislio
je da će sad ugledati već poznati enterijer — pult i sve ostalo, ali našao se u prostoriji veoma
sličnoj zemaljskoj, u čijoj se sredini nalazio sto sa buketom cveća i voćem, a duž zida bila je
postavljena prelepa klupa od poliranog ružinog drveta. Ni ovde, kao uostalom ni bilo gde
drugo na brodu, nije bilo prozora, ali se neposredno iznad klupe, svom dužinom zida, isto kao
i kod Mione, pokriven belom svilenom draperijom, protezao pravilan red lampi, koje su
blistale kao ogledala i proizvodile gotovo dnevno svetio.
I taj otmeni enterijer i Etanina spoljašnjost naprosto su zadivili Maksima. Bila je obučena u
belu, otvorenu haljinu a kosa, skupljena u čvrstu punđu, bila joj je pričvršćena velikom
akvamarinskom ukosnicom. Etana se srdačno osmehnula. Ustala je sa divana i pošia mu u
susret, s tradicionalno ispruženim rukama. On joj se izveštačeno i nespretno pokloni.
— Dobar dan, Maksime. Sednite, molim vas. — Ona se spusti na divan i pokaza mu
gestom da sedne pored nje. — Dakle, kakvo je to vaše mišljenje o putevima civilizacije? Šta
biste vi stavili ispred razuma, koji je za nas glavni pokretač života.

68
 — Ne osporavam, Etana, da je glavni pokretač progresa — razum. Ali, da bi razum
upravljao ljudskim postupcima, da bi rađao ideje produktivne za čovekovo dobro, bilo bi
neophodno da bude prožet dubokim osećanjima. Rad — to je ono što potpomaže opstanak
života na Zemlji, i, u krajnjoj liniji, njegov progresivan hod. Takvim podvizima, uzletima
beskonačnog poštenja, ispunjena je čitava istorija čovečanstva na Zemlji. Bez njih, sam razum
ne bi mogao opstati, ubrzo bi postao slep i razbio bi sopstvenu glavu o zid. Zar svevideći i
sveznajući Sistem Agno ne može da shvati značaj toga faktora?
Civilizacija Agno dostigla je tako visok stepen razvoja, da sama sebi ništa ne može
zameriti. Ali, i ona je, valjda, imala svoj početak. I tamo je postojao stadijum »divljaštva« kao
i kod nas na Zemlji. Šta bi je izvelo iz takvog stanja ako ne razum? Zar nije tako? Vi
jednostavno o tome ne znate ništa., zato što ste izgubili svaku vezu s vašom dalekom
prošlošću. A mi znamo, jer taj stadijum sad preživljavamo. Međutim, zemlje u kojima vlast
imaju radni ljudi mogu se dostojno suprotstaviti svim bezumljima o kojima ste vi govorili.
Nama je potrebno još toliko mnogo i ljubavi, i mržnje, i samo požrtvovanja, da bismo se
obračunali s zaostacima proklete prošlosti i zemaljsku civilizaciju izveli na put pravoga
progresa. Zar niste saglasni sa mnom, Etana?
Slušala je, ne prekidajući ga. Na kraju, osmehnula se svojim zagonetnim osmehorm
— Bilo mi je zanimljivo da vas slušam. Moji automati ne mogu sve fiksirati i mnogo toga
nisu primetili. Između ostalog, i u našoj istoriji postojao je period Ingrezio. Ispričaću vam
nešto o njemu... Nas dvoje ćemo nastaviti ovaj razgovor. Što se, pak, tiče našeg malog
konflikta, — Etana se osmehnu — učinićemo ovako: ukloniću sva ograničenja sa informacija
o opštim pitanjima gravitacije, bez kojih je stvarno nemoguće napredovati čak ni u teoriji
ustrojstva materije. Ali, sve što je u vezi s korišćenjem gravitacionih talasa i energije
gravitacionog polja...
— Razumeo sam vas, Etana. Hvala.
— Ne žurite s odlaskom. Volela bih da vam pokažem današnju civilizaciju. Ja sam danas
vrlo umorna za razgovor, nisam spavala gotovo čitavu noć. Jedan od naših brodova pretrpeo
je havariju na Marsu. Direktan sudar sa meteoritom. Jedva smo uspeli da ga pokrenemo s
planete. Sad boravite na drugoj planeti Agno.

— Opet posredstvom iluzionarijuma?

— Da. Ali, upoznaćete i neka njegova nova svojstva.

Nalazili su se u Maksimu već poznatoj crnoj sali. Etana mu je pomogla da zaključa stege na
rukama.
— Nastojte da vas ništa ne iznenadi. Svi govornisignali sinhrono će se prevoditi na vaš
jezik, sve merne jedinice, za dužinu, vreme i ostalo, preračunavaće se takođe u zemaljske
mere. Sem toga, stanovnici Sistema Agno imaju samo jedno prevozno sredstvo — gravitet.
Njime ćemo i putovati.
Svetlo se ugasilo. Kad je nastao mrak, Maksim je otkrio da se više ne nalazi u
iluzionarijumu, nego, zajedno s Etanom, visoko nad morem, u prozračnoj gondoli
pričvršćenoj na mali toroidalni disk.
— Okean Eo, — reće Etana pokazujući dole. — Pokriva gotovo celu teritoriju planete.
Verovatno vam je Miona rekla da imamo veoma malo kopna. Ljudi zato uglavnom žive na
ostrvima i veštačkim platformama. Vidite li one velike zelene krugove?
— Vidim.
— To su stambene zone, okružene parkovima. Kao na brodu. Svi industrijski objekti,
rudnici, energetska postrojenja nalaze se na dnu okeana. Tamo prolaze i glavne transportne
magistrale. A sad pogledajte — uključiću optički i akustički sistem graviteta,
Istoga trena, i to s veoma bliskog odstojanja, postali su vidljivi predmeti, ljudi, njihova
lica.. U gondolu su se probili glasovi, šum drveća, ritmični udari talasa i sasvim specifičan, ni
sa čim uporedivi miris nekog drugoga sveta.

69
 Maksim nije uspeo baš mnogo da vidi, jer se aparat ponovo vinuo uvis. Upamtio je samo da
su mu se, bez obzira na šarenilo u odevanju, stanovnici planete učinili gotovo svi isti, kao što
je istovetan bio i izraz njihovih nepokretnih lica.
— Letimo na kosmodrom, — reče Etana. — Planeta se priprema za doček galaktičkog
broda. Vidite li signal na nebu?
— A vaša prestonica? Nećemo je videti?
— Mi nemamo prestonicu.
— Negde se ipak nalaze organi koji upravljaju državom?
— Ne, u Sistemu njih jednostavno nema.
— Ipak, kako je organizovano vaše društvo?
— Mogla bih da vam to kažem, ali biće bolje da to čujete od nekog stanovnika Sistema.
Pobrinuću se o tome. A evo i glavnog kosmodroma planete! — Etana pokaza na srebrnasti
plato ravne površine, koji je ležao gotovo u istom nivou s vodom.
Za nekoliko minuta pokretna traka podvodnog tunela prenela ih je do stajališta graviteta na
platformi kosmičke stanice. Na Maksimovo iznenađenje, ovde je bilo gotovo pusto. Desetak
ljudi bez žurbe je prolazilo pored male ograde, koja je odvajala široku traku gofriranog metala
od ogromnog unutrašnjeg navoja.
To je bilo sve?! I to u očekivanju događaja kakav je bio dolazak galaktičkog broda!
Maksim nije mogao poverovati svojim očima. Ali, Etana je to očigledno smatrala normalnim
stanjem stvari. Prišla je stočiću s ekranom i pritisnula dirku:
— Komandant galaktičkog broda Ao Teo Lara. Potrebna mi je veza s nekim od članova
Višeg direktor ijuma.
— Jedan od njih tek je stigao na glavni kosmodrom. Sad ćete ga videti.
Kroz nekoliko sekundi s ekrana su ih posmatrale pametne, pronicljive oči ne više mladog
muškarca;
— Čime mogu biti od koristi?
Etana ispruži ruku u znak pozdrava:
— Moj prijatelj želi da se upozna s društvenim uređenjem Sistema Agno. Porazgovarajte s
njim.
— Razgovaraću s njim tek za dvanaest minuta, tamo na kosmodromu Eo. Sačekajte me,
nemojte otići.
Ekran se ugasi. Očigledno, proteklo je dvanaest minuta, jer je Etana uskliknula:
— Evo ga!
Ispruživši ruke u znak pozrava, prema njima je išao visok crnokosi atleta, čije su lice
malopre videli na ekranu.
— Dobar dan, prijatelji! Drago mi je što ću se upoznati s ljupkom sugrađankom i s vama,
dragi prijatelju. Zovem se Goro.
Maksim i Etana mu se predstaviše.
— Gde ćemo razgovarati, prijatelji? — nastavi
Goro s očiglednim interesovanjem pogledajući na Maksima. — I neće li vama, Etana, sve
to biti dosadno?
— Ja ću vas, ako mi dozvolite, ostaviti — odgovori ona shvativši Goroovu aluziju. Sama ću
vas kasnije pronaći
— Odlično. U tom slučaju, Maksime, podići ćemose u vazduh. Tamo nam niko neće
smetati, — I, pošto je pozdravio Etanu, ponovo je poveo Maksima na poletište graviteta.
... Leteli su visoko nad okeanom.
— Odakle da počnemo, prijatelju? — upita Goro zavalivši se u fotelju.
— Želeo sam da mi pričate o društvenom uređenju Sistema Agno...
— Već odgovaram. Izvršnu vlast ima Glavni kibernetski mehanizam Sistema. To je
izvanredno složena struktura, na čije je stvaranje potrošeno više od milion godina. Ona se s
pravom može smatrati najvećim dostignućem civilizacije Agno. U Glavnom kiberu
skoncentrisana su sva naša znanja, sva dostignuća naše nauke i kulture, i — što je najvažnije
— sve to u trenutku može postati dostupno svakom građaninu Sistema, To je, ako hoćete,
kolektivni mozak našeg društva.

70
 Glavni kiber planira i neposredno rukovodi celokupnom industrijom, energetikom,
transportom, proizvodnjom, i preradom sirovina. Konačno, taj isti Kiber, već na prvi zahtev
ma kojeg građanina, stavlja mu na raspolaganje sva materijalna dobra i tehničke resurse,
naravno u okvirima ustanovljenim za određenu epohu, i odmah priskače u pomoć svakome ko
dospe u kakvu nevolju, koristeći sva sredstva kojima raspolaže. Eto, mi tako shvatamo
izvršnu vlast.
A sad o zakonodavnoj vlasti. Ona se, naprotiv, ni u kom slučaju ne može preneti na
mašinu... O, pogledajte, čamac sa zvezdanog broda! — Goro se pridiže i namesti aparat tako
da bi se što bolje mogla videti platforma kosmodroma. Maksim priđe providnom zidu
gondole. Prema središnjem delu srebrnastog platoa lagano se, kao da lebdi na nevidljivim
nitima, spuštao ogromni plavi toroid, isti onakav kakav je video u poslednjim trenucima svog
boravka na Zemlji. Ali, tada je video samo njegov deo koji se nejasno ocrtavao u noćnoj tami.
Sada je pak taj gigantski đevrek, išaran mozaikom krugova, rombova, sfernih trouglova, bio
pred njim kao na dlanu. Šteta samo što su Goro i on odleteli daleko od kosmodroma. Biće
teško da vide doček broda. Međutim, Goro kao da je pročitao njegove misli:
— Uključićemo optički i akustički sistem.
I ponovo se dogodi čudo. Kao da ih je aparat premestio upravo na samu platformu
kosmodroma. Odjednom, lica svih koji su se okupili za doček postadoše vidljiva Čuo se
njihov govor, bat đonova po platformi i sve glasnija buka grdosije koja je aterirala.
Maksimove oči su radoznalo skakale s gomile ljudi na toroid i obrnuto.
Međutim, brod dodirnu površinu vode i stade. Došlo je da ga dočeka oko tri-četiri stotine
ljudi, koji su stajali uz unutrašnji obod ograde. Brodska vrata se otvoriše. Ukazaše se srećna
lica astronauta. Maksim oseti da je čak i njega, odajući ga, zasvrbelo grlo. Približavao se
svečani trenutak. Još samo sekund-dva, i činilo se, kosmodrom će proključati od bure
ushićenja...
Ali, ništa se nije dogodilo. Okupljeni ljudi polako, kao da to nisu ni želeli, ispružiše ruke
ispred sebe. Neki su isijavali nešto nalik na osmeh, a drugi su opet ravnodušnim pogledom
samo kliznuli po vratima broda. Lica prisutnih bila su kao od kamena. Nijedan uzvik nije
narušio tišinu, koja se Maksimu učinila teškom.
Brodska vrata se zatvoriše. Brod polako otplovi na pučinu. A odozgo se već spuštao drugi
brod. Pa za njim treći... I sve se ponavljalo na istovetan način.
Maksim prekorno pogleda Goroa. Ovaj, u znak razumevanja, klimnu glavom:
— Da... I sam sam se prilično odvikao od hladnoće svojih sunarodnika. Tek sam se
nedavno vratio s velike galaktičke maršrute. Ipak, možda tako i mora biti? Ne treba se
prepuštati osećanjima...
— Ali, zašto?
— Da im ne bi omogućio da te nadvladaju, da ne bi podlegao kakvim nepromišljenostima.
— Zar su osećanja uvek opasna?
— Ponekad, jesu. — Goro se odjednom namršti, kao da se priseti načega neprijatnog, i
naglo promeni temu:
— Društveno uređenje? Zakonodavnu vlast kod, nas ima Viši direktorijum Sistema, čiji se
članovi ne biraju niti postavljaju. Direktorijum nije ograničen ni brojem zakonodavaca niti
rokom važnosti njihovih punomoćja. Član direktorijuma može postati svako ko želi i ko
smatra sebe sposobnim da upravlja Sistemom. Jedino mora položiti odgovarajući ispit pred
Glavnim kibernetskim mehanizmom. Jedan od takvih zakonodavaca sam i ja. Nema nas
mnogo. Živimo u raznim krajevima Sistema, blizu veštačkih satelita i galaktičkih brodova. Pri
tome, svaki komandant galaktičkog i međugalaktičkog broda automatski postaje i član
Direktorijuma. To proističe iz same suštine galaktičkih ekspedicija. Naši brodovi lete samo s
jednim ciljem — za znanjem. Retko se okupljamo zajedno. Ne zasedamo, ne diskutujerno, ne
glasamo. Samo s vremena na vreme razmenjujemo mišljenja o najvažnijim i
najinteresantnijim pitanjima, koristeći se uobičajenim kanalima veze. Nemamo apsolutno
nikakve privilegije u odnosu na ostale građane Sistema, sem jedne — Kiber nas redovno
informiše o svim zbivanjima u Sistemu i izvan njegovih granica. Uostalom, istu takvu
informaciju, po sopstvenoj želji, može dobiti i svaki drugi građanin Sistema.

71
 A kako izvršavamo svoje zakonodavne funkcije? O svakom pitanju, bilo da ga postavi
Kiber ili da ga podnese neko od članova Direktorijuma ili bilo koji građanin Sistema,
Elektronski sekretarijat Direktorijuma — samostalna ćelija koja se ne potčinjava Kiberu, —
traži mišljenje članova Direktorijuma. Ta svoja mišljenja šaljemo Sekretarijatu, a on ih
analizira. U slučaju da se osamdeset procenata svih predloga članova Direktorijuma podudara,
oni postaju zakon i Sekretarijat ih uvodi u obavezni program Glavnog kibernetskog
mehanizma. U protivnom, Sekretarijat nas obaveštava da nismo došli do jedinstvenog
mišljenja i da smo obavezni da još jednom razmislimo o postavljenom problemu. U tom
slučaju svaki član Direktorijuma može da se upozna s predlozima ostalih članova...
Razgovarali su dugo, sve dok ih nije prekinula Etana:
— Vreme je da pođemo, Maksime.
Maksim, izvinjavajući se, ustade:
— Dozvolite, još samo jedno pitanje. Zašto ste odlučili da postanete član Direktorijuma?
— Ima mnogo razloga. Još od detinjstva, boraveći često u kosmosu, interesovao sam se za
društveno uređenje različitih civilizacija. A sem toga... Vreme je da se ponešto promeni i u
Sistemu...
— Šta, po vašem mišljenju, u njemu nije savršeno?
Goro se najednom osmehnu:
—Upravo to što je ovde sve i suviše savršeno. A to, izgleda, nije baš najpovoljnije za
istinski razvoj ljudskoga društva.
Etana ih je čekala u graviletu. Pored nje, u gondoli je sedela još jedna mlada žena,
crmpurasta, tamnokosa, s izuzetno lepim očima boje ćilibara.
— Upoznajte se, prijatelji, — reče Etana. — Rieka će, svojim poslom, poleteti s nama. Do
viđenja, Goro.
Gravilet je ponovo plovio nad beskrajnim okeanom,
— Rieka, — reče Etana obraćajući se mladoj saputnici, — Maksim je stanovnik druge
planete i drugog sistema, i žarko bi želeo da upozna Ingrezio. Ti si istoričar, dobro poznaješ tu
epohu.
— Epohu Ingrezio? — To je veoma stara epoha. O njoj više znamo po legendama nego po
izvorima koji se zasnivaju na dokumentima. Tada nije postojao ne samo Kiber, ili Sistem,
nego čak ni informatorijum planete. Sistem se sastojao iz mnogih neprijateljskih država, a
ljudi su bili pravi divljaci, — čak su i ubijali jedan drugoga. I upravo tada, ako je verovati
predanju, ovde, na Drugoj planeti, odgajen je predivan cvet — ingrezio, ili na drevnom jeziku,
»nada u sreću«. Dogodilo se čudo neviđeno. Miris cveta učinio je da ljudi postanu bolji,
pitomiji, naterao ih je da zaborave neprijateljstva i mržnju, omogućilo im da se sliju u jednu
prijateljsku porodicu, kakvu ni sad, kao Sistem, ne poznajemo.
— Da ako je verovati predanju... A kako je bilo u stvari? Šta vi mislite o tome?
— Ja, naravno, mislim da je to sve samo bajka. Lepa bajka! Ali, kao i svaka bajka, i ova
sadrži veliku mudrost. Jasno, bilo je to u vreme borbi između dobra i zla. I dobro je
pobedilo...
— Na koji način? — Maksim je izgarao od nestrpljenja.
— O tome se samo može nagađati. Iz tog vremena ostalo je malo dokumenata, i oni su
protivrečni jedan drugome. U pravu su, pre svega, oni istraživači koji misle da je presudnu
ulogu odigralo otkriće gravitacione energije. Grupa naučnika koja je došla do tog otkrića,
vodeći računa o mogućim tragičnim posledicama koje bi moglo izazvati korišćenje
gravitacionog oružja, podnela je nešto poput ultimatuma agresivno nastrojenoj državi,
naredivši da se unište svi oblici naoružanja i da se sedne za pregovarački sto.
Zamislite što bi se desilo kad bi rezultati njihovog rada pali u ruke vlastoljubivih nitkova,
kakvih je u to vreme bilo dosta u svetovima Sistema. Nastupila bi prava pomama despotizma,
a možda i smrt civilizacije. Miroljubive snage spasle su planetu pametnom primenom
blistavog otkrića. Eto, tu je izvorište bajke o ingreziju. A narod je kasnije sve to zaodenuo
poetskim ruhom.
— Ali takav cvet stvarno postoji, — primeti Etana. — Astijski runolist, — šapnu Maksimu.
— Da, tako je, — nastavi Rieka. — I mi već raspolažemo dokumetnima prema kojima je,

72
specijalnom odlukom Višeg direktorij uma, ingrezio bio zabranjen u celom Sistemu. Izuzetak
su bili samo međuzvezdani brodovi. Eto zašto sam i sama toliko želela ovaj susret. Videti živ
ingrezio, to je san moga života! Ali, otkud on tamo! Kiber se pobrinuo da cvet slučajno ne
dođe čak ni na izviđačke brodiće.
— Zašto je cvet zabranjen? — upita Maksim.
— Zato što je zaista činio ljude emotivnim, manje proračunatim. Narod nije bez razloga baš
takav cvet ugradio u bajku Ni ja se sve do dan-danas s tom zabranom ne mogu saglasiti. Naša
osećanja su otupela. Ja bih sve vrtove zasadila tim divnim cvetovima...
— Zašto? — Etana sleže ramenima.
— Da ljudima povratim pravu ljudsku sreću. Uverena sam da su Maksimovi sunarodnici
mnogo srećniji od nas. Život im je bogatiji, osećanja dublja, ljubav lepša. Je li tako,
Maksime?
— Teško mi je da sudim o tome...
— Ispričajte nam onda nešto o vašoj ljubavi
— O ljubavi Zemljana?
— Da, ali o najlepšoj koju ste vi doživeli.
— Ja sam celog života voleo i još uvek volim jednu osobu, — odgovori Maksim i odmah
posumnja u iskrenost svog odgovora.
Pošto je iskrcao Rieku, gravilet se ponovo podiže u vazduh. Malo zeleno ostrvce na kome
je živela devojka istoričar brzo je nestalo iza oblačnog zastora, i sad su se iz tirkiznih talasa
uzdizali raskošni dvorci i grandiozni sportski objekti, verovatno projektovani za sveplanetarne
praznike. Po onome što se moglo videti, bio je to jedan od najlepših kutaka ove planete.
Bleda i zamišljena, ne odvajajući pogled od linije horizonta, Etana je sedela ne obraćajući
pažnju na čuda arhitekture i građevinarstva koja su promicala ispod njih. Na kraju, upita
Maksima:
— Šta biste rekli o našoj saputnici?
— O Rieki? — Veoma draga devojka, — odmah odgovori Maksim. — Drago mi je što si
me upoznala s njom. Čini mi se da nije slična drugima, ima više svoga, šta li? A upravo na
takvim ljudima je budućnost Sistema Agno, zar ne?
— Tako mislite! Teško. Ali, neću vas razuveravati. Usto, i vi ste se njoj svideli. I to jako.
— Opet je ućutala.
— Recite mi, Etana, — zamoli je Maksim u želji da prekine neprijatnu tišinu, — kako se u
Sistemu proizvode prehrambene namirnice? Na ostrvima i veštaćkim platformama raste samo
ukrasno bilje. — Naravno. Ne bismo mogli sebi dozvoliti da se te sićušne parcele kopna
koriste samo kao polja i pašnjaci! Belančevine životinjskog porekla opezbeđuje nam okean. A
voće i povrće... Oni takođe rastu na morskom dnu. U okeanu ima mnogo sprudova na dubini
ne većoj od desetak metara, na njima su izgrađene naše fabrike fotosinteze. Ako želite da ih
pogledate. ..
― Želim, naravno!
— Onda ćemo nakratko napustiti nebo. To je ovde, pod nama.
Gravilet se brzo spusti, skliznu po grebenima talasa i naglo uroni ispod površine vode.
Unutrašnjost gondole ispuni gust zelenkasti sumrak. Ali, odmah se ukaza i dno, pokriveno
mrkim muljem. Elana pritisnu pedalu, i gravilet uspori hod. Približavao se velikoj providnoj
kupoli, pod kojom su se naslućivale zelene krune drveća prekrivene zlatastim plodovima.
Ljudi uopšte nije bilo. Ali, Maksim zato primeti robote, iste one na koje se već bio navikao
na Etaninom brodu. Oni su spretno usitnjavali zemlju, čistili korov, trebili suve grančice s
drveća. Ovde se više ništa nije moglo videti. Gravilet je obleteo oko kupole i počeo da se diže.
Maksim u to ugleda čudan prizor: ispod susednih kupola moglo se videti nešto nalik na
okamenjeni vatromet.
— O, valjalo bi ovo pogledati, — ožive Etana. — To je podvodna staklena basta! Retkost
čak i za Drugu planetu. Čudno da smo naišli na nju. Da pogledamo? — upita ona i usmeri
aparat ka višebojnoj kupoli.
Gravilet se približi zdanju i zaustavi se kod elipsoidalne komore, koja je poslušno raširila
svoja vrata.

73
 Nevidljivi kompresori u deliću sekunde ispumpali su vodu. Etana podiže poklopac
gravileta i iskoči napolje. Maksim učini isto. Bili su okruženi morem cvetova — crvenih,
belih, plavih, ljubičastih, crnih; običnih i onih s mnogo latica, onih reklo bi se lakiranih, pa
zagasito-baršunastih, koji su upijali svetlost. Pravo cvetno carstvo. Podno zida, moglo se stići
do tog cvetnog carstva. Uostalom, ovde u dubini rasadnika, ponegde su se mogli uočiti ostaci
staza, istina već zaraslih, ali se njima ipak nekako moglo proći. Maksim se uputi jednom,
stalno se iznova ushićujući lepotama ovdašnje flore. Etana ga zaustvi:
— Pričekajte, Maksime. Ušli smo u napuštenu cvetnu baštu. Moramo se vratiti.
— Zato je i tako lepa, niko je ne neguje…
— Moguće. Ovde se teško može proći...
Oštri prasak ne dozvoli joj da dovrši. Od komore je dopirala snažna lomljava.
— Maksime. To je.. — Etanin glas utopi se u sve snažniju tutnjavu; zadnji deo zida se
stropošta i pobesnela voda pokulja k njima ispod kupole.
Maksim nije uspeo ni da se uplaši, a Etana se baci prema zidu i svom težinom obesi se o
veliku crvenu polugu. U istom trenu prozirni zid pregradi put podivljaloj vodi. I odmah se
ugasi svetio. Samo su retke baštenske svetiljke, koje su imale ulogu signalnih plamenćića,
slabašno svetlucale sa stropa.
Etana se iznemoglo spusti na travu.
— Loše nam se piše. Maksime. Nije, naravno, trebalo da ulazimo ovde Sada smo, vodom,
odeljeni od celog sveta.
— Zar kupola nema još neku komoru?
— Ima, ali na suprotnoj strani. Samo, naš gravilet nije tamo. A iznad nas je najmanje pet
metara vode. Konačno, čak i da se dokopaš površine uzavrelog okeana, šta bi mogao učiniti?
— A hoće li nas potražiti Glavni kiber?
— Neće. Ja nisam ovde rođena, a nisam povezana s Glavnim kibernetskim mehanizmom
Sistema. Kiber jednostavno ne zna ni za mene niti za vas. Zato i nije pred nama blokirao ulaz
u ovaj trošni objekat. — Pritisnula je rukama slepoočnice. — Naravno, nešto ću već smisliti.
Moram... O kako sam umorna. Maksime, moraću malo da se odmorim, mogu li?
— Naravno, šta me pitate! Sa zadovoljstvom ću sam malo procunjati. — Mahnuo je Etani,
prišao providnom zidu i naslonio se licem na njega.
More je živelo svoj zagonetni život; neke dugačke zmijolike spodobe izvijale su se uz samu
osnovu kupole, velike baštenske kugle preznojavale su se u slojevima vode, brzo poput munje
sevala su vatrena torpeda osvetljenih riba. Maksim kao da nije shvatao svu tragiku položaja u
kome se nalazi. Navikao je već na činjenicu da ovdašnji život baš i ne može bez ozbiljnijih
nezgoda. Kad se vratio do Etane, ona je čvrsto spavala.
Maksim se setno osmehnu. Sad je pred njima bila sasvim slaba, bespomoćna žena. »Ti ništa
više nećeš smisliti, dete supercivilizacije! — pomisli on. — Ti si jaka samo pod paskom
elektronskih straža. A ovde sam ja zadužen da nešto smislim.« Seo je pored usnule Etane i
počeo da izučava situaciju... Iz kupole bi se moglo izići korz drugu komoru. To ne bi
predstavljalo napor. A onda sledi pet metara debeo vodeni sloj. Ni to nije velik problem.
Najteže će biti stići do ustave pred kojom je ostao gravilet. Ali, ni to valjda nije nemoguće.
Najgore je ako su mehanizmi ustave ispali iz pogona, ako se voda ne može ispumpavati. Tada
sva njegova dovitljivost može ostati bez rezultata. Ali, to je ipak jedina mogućnost da se
spasu. Nije čak isključeno da ona ne zna plivati. Mora se reskirati... Još jednom pogledavši na
usnulu ženu. Maksim pode da potraži komoru.
Druga komora, na sreću, bila je dosta blizu, i, kako je Maksim i očekivao, kroz njen otvor
moglo se dosta lako izići u okean. Izronio je na površinu, udahnuo svež vazduh, osvrnuo se
oko sebe i ponovo zaronio. Opasana prstenom baštenskih lampi, komora je, iako dosta slabo,
ipak bila vidljiva. U deliću sekunde Maksim je stigao do prve ustave probio se najpre u
kupolu, a zatim i u gravilet Zatim je graviletom stigao do druge komore. I za manje od pola
sata, ponovo se našao u toplom, zagušljivim mirisima natopljenom polumraku staklene bašte.
Ali, zašto se sad ovde tako teško diše? Brzo je shvatio: ćim se ugasilo svetio, cveće je prestalo
da oslobađa kiseonik i bašta se već ispunila smrtonosnim ugljen dioksidom. A šta je s
Etanom. Potrča, i kad je, teško dišući, stigao do mesta gde je spavala, vide da leži u istom

74
položaju u kojem ju je i ostavio.
— Etana! Probudite se, Etana!
Ona teško otvori oči i s naporom podiže glavu:
— To ste vi, Maksime? .. Oh, kako mi se vrti u glavi. Ovo je ugljendioksid! Pa da, ugašeno
je svetio. I vi, sigurno, osećate što i ja? Trebalo bi nešto smisliti... — Pokuša da ustane, ali
opet klonu u travu.
— Ne treba ništa smišljati. Sve sam već uradio.
— Šta si uradio?
— Doveo sam gravilet do druge komore.
— Kako?
— Kasnije ću vam isprićati. A sad, bežimo! Brže iz ove zamke.
— Da... — Etana prisili sebe da ustane, načini korak-dva, zaljulja se i klonu na njegovu
ruku.
— Etana, vama je loše? Etana... — uze je u naručje i ponese prema komori. Pošto se
pažljivo smesti na sedište, podiže gravilet na površinu, a zatim i nad okean, na koji se već
spuštala noć. Etana je bila nepokretna, u dubokoj nesvestici. Maksim je nastojao da joj povrati
svest, i kad je konačno otvorila oči, osvrnula se oko sebe:
— Maksime, gde se nalazimo?
— Ne znam. U vazduhu, nad okeanom. Živi smo.
— Odmah će sve proći, meni je već bolje. — Zavalila se u fotelju i rukama pokrila lice.
Kad ga je opet otkrila — pred Maksimom je već bila ona pređašnja Etana, hladna,
nepristupačna.
— Brzo ću se orijentisati. — Pogledala je u nebo i načinila nekoliko pokreta rukom
Gravilet se lako okrenuo i velikom brzinom jurnuo kroz hladnu i tuđu noć.
Najednom, sve iščeze. Trenutak potpunog mraka. Jaka vrtoglavica. Nad njihovim glavama
upali se svetio i obasja veliku ovalnu salu i dve fotelje. U jednoj je sedela Etana, a u drugoj on
— Maksim.
— Iluzionarijum! — ote mu se.
— A šta ste vi mislili? — hladnokrvno odvrati Etana.
— Ja jednostavno ništa nisam mislio. Sve je delovalo tako prirodno...
Pogleda Etanu, koja je sedela bleda, izmršavela. Oseti da ni on više nema snage. S dosta
napora, ustade svako iz svoje fotelje. Lift ih podiže u ovalni salon. Etana se iznemoglo sruči
na divan. Maksim sede pored nje. U glavi mu se vrtelo. Bolelo ga je celo telo.
— Šta na sve ovo kažete, Maksime? — upita Etana.
— Sve dosad nisam mogao poverovati...
— U moć naše tehnike?
— Ne. Kako ste vi izgledali, Etana. Potpuno drukčije...
Ona malko pocrvene, ustade i suvo dobaci Maksimu:
— To je bio iluzionarijum! Upamtite — iluzionarijum!
I iziđe na ulicu. Maksim polako pođe za njom, skoro je izgubivši iz vida.
— Upamtiću — iluzionarijum... — osmehnu se i, našavši svoju stazicu, pode naniže, niz
padinu.

Poziv je bio više nego čudan. Maksim je još spavao kad je zazvonio signal neposredne veze
i kad se na ekranu pojavila Etana:
— Izvinite, Maksime. Moram da vas vidim. I to
odmah! Čekam vas u gostinskoj sobi.
Gotovo trkom uleteo je u komandantov Dvorac. Etana ga je očekivala, i već prvim pitanjem
uspela je da ga iznenadi:
— Želite li da malo prošetate po otvorenom kosmosu?
— Nešto se dogodilo?
— Da. Pre nekoliko minuta naš brod sudario se s asteroidom. Istina, zaštitno polje uništilo

75
je asteroid, ali je zato eksplozija oštetila antenu daljinskih komunikacija. Automati ne mogu
obaviti remont, jer imaju veoma snažna polja sila, na koja su antene jako osetljive. Ostaje nam
jedino da neko iziđe u kosmos i da ručno popravi antenu, Kiber smatra, biće dovoljno da se
antena okrene oko svoje ose. Ali, ja za to jednostavno nemam snage. Zato vas molim da
pođete sa mnom.
— Naravno! Idemo. Ako mi uspe, uradiću sve što je potrebno.
U komori ustave čekala su ih dva automata sa skafanderima i polugama—hvataljkama.
Jedan priđe Etani, a drugi Maksimu. Etana podiže ruku:
— Učinite isto što i ja, Maksime.
Maksim podiže ruke i odmah polete prema plafonu. Ispod pazuha uhvatile su ga mekane,
elastične hvalaljke, koje su iznikle iz robotovih leđa. Posle toga, automat ga je prosto ugurao
u skafander, kao što se stavlja ruka u rukavicu, a na glavu mu je spustio providni šlem.
Čuo je Etanin glas:
— Pripremite se za izlazak. Automati crpu vodu iz komore i platforma će nas podići u
kosmos.
Roboti nestadoše iza zida. Etana priđe Maksimu i zakači mu za skafander tanak konopčić.
Svetlo se ugasi. Kroz veliki otvor nad glavom ukazaše se zvezde. Platforma poče polako da se
diže.
Maksim se trudio da prikrije podrhtavanje kolena koje ga je odavalo. Učinilo mu se da mu
je hladno disanje kosmosa ukočilo ramena i da mu obavija čitavo telo. Ohrabrivao ga je samo
Etanin glas.
Platforma uspori kretanje. Konačno zadrhta i zaustavi se, Maksim pogleda oko sebe. Sa
svih strana okružavale su ga zvezde. Činilo se da ne postoji sila koja bi ga naterala da učini
makar i jedan korak prema otvorenoj čeljust i provalije.
Čuo je spokojan Etanin glas:
— Sad ću upaliti lampu, a vi pođite za mnom idite polako ne odvajajući noge od platforme.
Zaista, odmah se upalilo svetio. Tik uz njega! Uplaši se da je Etana otišla daleko napred.
No, ipak je ugleda — skafander inoplanećanke zaklanjao je deo ozvezdane sfere, a nežni
zrak lampe prosecao je mrkli mrak.
Zrak zatreperi i on pođe napred. Maksim pažljivo pomeri nogu. Đon u taj mah skliznu po
glatkoj, čvrstoj površini. Oseti se sigurnijim, pa pomeri i drugu nogu — načinio je nov korak.
— Ne žurite. Maksime, polako! To je sasvim blizu, — hrabrila ga je Etana, pokazujući mu
snopom svetlosti pravac.
Maksim pođe odlučnije. Najvažnije mu je bilo to što je pod nogama osećao čvrstu podlogu.
Svetlost je, međutim, izdvojila iz mraka fino oblikovan metalni predmet, sličan širokom
prstenu.
— Evo i antene! — reče Etana i osvetli je. — Sad već možeš da priđeš bliže. Samo, kao i
dosad, ne odvajaj noge od podloge i ne čini nagle pokrete.
Ćutke su išli još nekoliko minuta. Na kraju je snop svetlosti naišao na rešetkastu pregradu.
Etana stade. Maksim se uhvati za gornji obod prstenaste antene. Dopirala mu je do pojasa, a
njeni zidovi bili su široki i masivni.
— Pričekajte, Maksime. Podesiću prenosni ekran.
Nastade kraća pauza, a zatim se opet ću njen glas:
— Počinjemo, Maksime. Pokušajte polako, ali sasvim polako, da okrenete čašicu desno od
mene.
Maksim uhvati obod antene, nastojeći da ga okrene u pravcu koji mu je pokazala Etana.
Ali, pokazalo se da to nije bilo nimalo jednostavno. Antena kao da je naprosto srasla s
korpusom broda. Napregnuo je svoje mišiće i još snažnije pritisnuo. Opet bez rezultata. Tada
se, odupirući se nogama o oplatu, navali na obod čitavim telom, povuče ga svom snagom, i...
polete u ponor. Metalne rukavice skafandera skliznule su s glatkog poruba antene, a trzaj je
bio toliko snažan da je kao kamen izbačen iz praćke poleteo u otvoreni kosmos.
Zvezde su promicale oko njega sa svih strana, a crna gromada broda izmicala je u stranu
zastrašujućom brzinom. Maksim poče da maše rukama i nogama trudeći se da uspori svoj let,
i odjednom ču Etanin glas i

76
 — Mirno, Maksime! Skupite uz telo ruke i noge.
Sad ću vas izvući.
On oseti lak trzaj i shvati da pada nazad, k brodu. A kroz njegov šlem opet se probi umorni
Etanin glas:
— Ne vredi, Maksime. Tako sam i mislila, ne može se bez alata. Idemo nazad.
Maksim ispolji poznatu upornost:
— Kako idemo? Ništa nismo uradili Ne! Probaću još jednom.
— A ako se opet sunovratite?
— Vi ćete me opet izvući.
— Bojim se meteorita. Zaštitno polje nam je isključeno. A naši skafanderi...
— Znam. Probaćemo još jednom. Uključite ekran!
Etana se opet nadnese nad ekran. A Maksim se uhvati za obod antene i navali se na njega
svom težinom:
— Izgleda da se pomera...
— Stop! Stop, Maksime. Odlično... Proveriću fiksator. Gotovo! Odlično!Vraćamo se!
Za pola sata, žičara ih je vratila nazad, u Dvorac, oboje su bili izmoreni, ali Etana i pored
toga još zadrža Maksima. Odvede ga u svoj apartman i poče neočekivanu ispovest:
— Sedite, Maksime. Pružili ste dragocenu uslugu našem brodu, i s pravom biste mogli
očekivati moju zahvalnost, ali, tako nešto kod nas ne postoji. Jedino što mogu — otkriću vam
sve što sam skrivala od vas.Ne bih želela da među nama ostane nešto nedorečeno, neko
nepoverenje, neiskrenost. Vi ste divan čovek, i moramo postati prijatelji. Ja to iskreno želim.
— Posmatrala je Maksima, koji je pažljivo slušao. Ćutao je. — Dakle, čujte!..
Etana započe dugu priču o tome kako su, pre dva miliona godina, astronauti Sistema Agno
otkrili Zemlju — planetu čija se biosfera gotovo nije razlikovala od biosfere njihovog rodnog
sveta. Otkrili su novu planetu i ostali na njoj, zahvaljujući havariji.
Energije je bilo dovoljno tek za kratkotrajni impulsni signal, pa je Sistem tako saznao za
sudbinu nestalog međuzvezdanog broda. Njegova posada ostala je na planeti, na kojoj je bilo
moguće začeti novu civilizaciju. I da bi se dokraja razjasnila sudbina astronauta, na zemlju je
upućen galaktički brod Ao Teo Lara.
Let Ao Teo Lare bio je takođe tragičan. Svejedno,
Etana je pronašla ostatke prvog broda, proučila Zemlju i ustanovila da Zemljani nemaju
nikakve veze sa astronautima s Agnoa, koje su uništili zemaljski mikroorganizmi. Jedino što
su mogli uraditi, bilo je da ubrzaju proces osvešćivanja zemaljskih majmuna, da u njih ugrade
dovoljno razvijen mozak i tako stvore osnovu za razmišljanje.
— Jesu li to zaista učinili? — Maksim shvati da se toga trenutka približio rešenju
zagonetke koja ga je mučila celog života.
— Ne znam da li su to učinili ili nisu. Ja to ne bih uradila. Ali, postojala je takva
mogućnost. Rasuđivanje vašeg prijatelja Platova o izvorištima nekih religioznih predstava
nije lišeno zdrave pameti. Evo primera: »svemoćni i svevideći« zemaljski bog, bez čijeg
znanja nijednom čoveku ni »dlaka s glave ne može faliti«, jako podseća na Glavni kibernetski
mehani zam Sistema. Ali sad nije reč o tome. Kad sam ispunila prvi zadatak, bila sam dužna
da rešim i drugi: da Ao Teo Laru vratim na Agno i da podnesem izveštaj o rezultatima
ekspedicije. A to nije nimalo jednostavan zadatak. Kosmičke rute skrivaju toliko iznenađenja
da niko ne može reći koliko vremena treba za naš povratak — godine ili stoleća. Zato sam,
pre svega, morala da se pobrinem o elementarnom produženju naše vrste, drukčije rečeno o
čoveku koji bi dao život Mioninom sinu... Eto vidite, komandant broda ima i takve obaveze.
Neka vas to ne zbunjuje? Nemojte se čuditi ni ostalom što ćete čuti... Genetski kod ljudi,
izgleda, nije tako savršen kao kod žitelja Sistema. Etana se dugo kolebala pre nego što se u
svom izboru zaustavila kod Maksima. On je bio Mionin vršnjak, ali, kako se Zemljani
razvijaju brže nego stanovnici Sistema, Etana odluči da mu, na izvesno vreme, »podmetne«
Mioninu »kopiju«, pa je tako promenila Larinu spoljašnjost. Larina sudbina je pri tom nije
nimalo uzbuđivala. Jednom rečju, sve je išlo po planu koji je pripremila. I odjednom! sve se
srušilo. Maksim je otišao od Lare i oženio se Marinom. Besna. Etana je odlučila da ga iskopča
s Kibera. Ali, pojavile su se nove okolnosti, koje su opet poremetile planove inoplanećanke.

77
Maksim se uporno približavao tajni Ao Teo Lare. To Etani nije odgovaralo. Jer kad bi saznali
strukturu predmeta koje je Maksim pronašao, zemaljski naučnici dobili bi ključ pomoću koga
bi u orbiti pronašli Ao Teo Laru, i mogli bi programirati rakete—tragače, kao što je Etana
programirala automate za traganje za prvim brodom sa Agnoa. Kiberu je dato naređenje da još
pažljivije prati svaki Maksimov korak, da proveri svaki predmet koji on nade i da zapleni sve
što ima makar i najmanje veze sa ekspedicijom Agno. Etani je to zadugo uspevalo, a da
Maksima pri tom ne izloži velikim opasnostima. Automati su lako uništili zupčanik, sekiru, a
gravitacioni potres brežuljaka Daljni dokusurio je ostatke prvoga broda.
— Dobro, a dalje...
— Zatim ste vi zauvek napustili Vormalej i moje neraspoloženje prema vama kao da je
najednom nestalo. Ne zato što sam se osećala krivom, jer — ja sam, pre svega komandant
galaktičkog broda Nego, najverovatnije, zato što sam shvatila da ste vi — stanovnici Zemlje
— slobodni u svojim postupcima, a vaša naučnička upornost vredna je svake pohvale; niste
krivi za svoje životne greške koje su posledica vaše bolećivosti, ili su nastale pod teretom
konvencija kojih je kod ljudi na Zemlji toliko mnogo. Bilo kako bilo, naredila sam Kiberu da
vaš element veze opet vrati u pređašnji režim, i ponovo sam počela da vas pratim.
Neću da krijem, već tada, tih poslednjih godina vašeg života na Zemlji, zažalila sam zbog
svoje odluke da vas rastavim od Mione. Ali, samo u toku one jedne noći na Vormalejevskom
odronu shvatila sam svu dubinu vaših osećanja prema njoj, i tek ovde, na brodu, uspela sam
da shvatim istinu i da vas zavolim. I ne samo vas, već i čitavo čovečanstvo. Zemaljska
civilizacija pokazala mi se tada u sasvim drukčijem svetlu. Trideset godina izučavala sam
Zemlju, a tek u poslednjih nekoliko meseci saznala: legenda o ingreziju nije samo legenda. To
je i nama signal — da se vratimo ljudskosti. Rieka je u pravu. Građani Agnoa treba da
pronađu pravu ljudsku sreću. Ali, cvet ovde nije ni od kakve koristi. Ne, jedino vaša
civilizacija, vaše shvatanje pravog humanizma, mogu odigrati ulogu novog Ingrezija u
civilizaciji Agno. Zato je toliko važno da se Ao Teo Lara po svaku cenu vrati u Sistem.
Galaktički i međugalaktički brodovi sa Agnoa lete kosmosom samo s jednim ciljem — za
znanjem. A znanja do kojih je došao brod Ao Teo Lara posebno su dragocena. Sistem mora
saznati za civilizaciju Zemlje i za sve mane koje uslovljava prekomerno oduševljavanje
kultom razuma. Novi »astijski runolist« — to je ono vredno što će Ao Teo Lara doneti
civilizaciji Agno. Da, a što se tiče cvetova sličnih ingreziju... Rieka je naivna! Pa ja sam sred
tog cveća provela ceo svoj život, Maksime. Ali tek kontakt s vama, ovde na brodu, omogućio
mi je da se osetim živim čovekom. A sad do viđenja, čeka me posao! — Ispružila je ruku
prema njemu, i Maksim oseti kako na njegovim dlanovima zadrhtaše nežni prstići inopla-
nećanke.

10

Ta misao javila mu se odjednom, bez ikakve asocijativne veze sa ostalima, i opekla ga kao
vatra. Maksim je u trenutku shvatio da će čitav njegov posao u informacionom centru, sva
znanja koja je ovde skupio, ostati potpuna besmislica ako ih ne bude preneo ljudima. Da, svim
ljudima na Zemlji, svom narodu, svojoj domovini, jer njeno blagostanje može biti zaloga da
će zemaljska civilizacija krenuli putem punog procvata. I on se mora vratiti na Zemlju, mora
joj predati saznanja do kojih je došao.
Ali, šta s Mionom? Šta s njihovom ljubavlju, njihovom srećom?
Pokušao je da se poveže s njom, ali mu nije uspelo. Pomislio je da je zauzeta nekim važnim
poslom na brodu, i odluči da je ne uznemirava. Proteklo je nekoliko dana, i neko unutarnje
osećanje opomenulo ga je da se s Mionom nešto događa. Odjurio je Etani, ali ona je izbegla
pravi odgovor: rekla mu je samo da je neće videti nekoliko meseci. Bila je vrlo srdačna prema
njemu, čak i vrlo ljubazna.
— Narediću Kiberu da vas poveže sa mnom magde se budem nalazila. Možete me pozvati
u svako doba dana i noći.
Maksim nije obraćao pažnju na njene reći. Slomljen novošću koju mu je saopštila, pojurio
je napolje. Brzo, k Mioni!

78
 Mionina kućica bila je na svom mestu, jednako okružena cvećem i zelenilom, koje je
treperilo na morskom povelarcu. Maksim je skoro provalio u nju. Nije naišao ni na kakvu
prepreku, a sve sobe bile su prazne. Od Mione, njenih stvari, mirisa njenog omiljenog
runolista ni traga ni glasa.
Maksim se bez snage spusti na pod. Bilo mu je jasno da je odavno otišla odavde. Etana ju je
sakrila. Ali, zašto?... Gde ju je sakrila? Mora biti da je negde blizu. Maksim poče da je traži.
Obišao je čitavo ostrvo, ali sve je bilo uzalud. Mione jednostavno nije bilo. Kasno uveče,
potpuno slomljen i očajan, jedva vukući umorne noge, vratio se kući. Odmah je zazvonio
signal neposredne veze. Maksim jurnu prema ekranu. Pred njim je stajala Etana.
— Dobro veće, Maksime. Kako se osećate? Je li vam šta potrebno?
— Ništa! — on isključi ekran.
Ne skidajući se. Maksim leže u postelju i odmah utonu u dremež. To nije bio ni san, niti
bdenje. Povremeno bi zaspao, i odmah bi ga obuzela nejasna snoviđenja. Ali, odmah bi se i
probudio.
To je dugo potrajalo. Na kraju, Maksim pokuša da ustane, da bi ponovo krenuo u potragu,
kad oseti slab šum, i nežni, jedva osetljivi miris runolista prosu se po sobi.
On skoči sa svog ležaja:
— Miona?!
— Tiše, tiše, mili! Došla sam... Ali, valjda naslućuješ, prekršila sam naredbu Kibera...
Došla sam k tebi, nisam mogla da ne dođem... No, po zakonima Sistema, to je najveći prekršaj.
— O čemu govoriš?
— Da, tako je, samo nakratko mogu osati s tobom. A imam mnogo šta da ti kažem. Pre
svega, nemoj se ljutiti na Etanu: ona sa ovim nema ništa, a ja se zaista ne mogu viđati s
tobom... A sad najvažnije — naš brod će uskoro napustiti Sunčev sistem, čak pre nego što
bismo se mogli još jednom videti. Zato...
— Miona!
— Šta ćeš učiniti, mili... Da, nećemo se više videti. Ali, čuj me: pružio si mi najveću sreću,
kakvu samo žena može osetiti... Imaćemo dete. Ja ću ga vaspitavati, i čuvaću uspomenu na
nasu sreću, i ljubav prema tebi za ceo život.
— Miona, kako je to lepo od tebe, ali čemu sva ta priča? Ja ne želim da se rastanem s tobom.
— Ne. Ne, Maksime, to je nemoguće. Ima li veće radosti nego celog života biti s tobom?
Ali... Zakoni Sistema to ne dozvoljavaju. Sem toga, ni ti ne bi mogao da živiš bez Zemlje. Ja
znam koliko me voliš. Ali, znam i da imaš drugu ljubav, kudikamo jaču, — ljubav prema
ljudima. Strašno mi je da se rastanem s tobom. Ali, bilo bi mi hiljadu puta strašnije da te
gledam kako tuguješ za Zemljom, kako se kaješ što si otišao sa mnom. A bilo bi tako, dragi. I
baš zato što te volim, ne mogu ni zamislili da napustiš Zemlju. Oprosti mi, i zaboravi na mene
Šta još da ti kažem?... Ne žuri se da napustiš brod. Uspećeš još mnogo toga da naučiš, a ta
nova znanja dobro će ti doći na Zemlji. I ja je volim, mislim — Zemlju. Uvek sam je i volela.
Osobito od trenutka kad mi je podarila tebe...
I poslednje — hlela bih da znaš da sam bila nepravedna prema Etani. Ona se jako
promeniia. Uzrok tome si — ti. Pruži joj barem mrvicu topline, Maksime. Ona joj je jako
potrebna. Etana sad voli i skriva svoju ljubav, voli prvi i možda poslednji put u životu. Ona
nije volela moga oca. nije ga čak mogla ni voleti, već sam ti o tome govorila. A sada... Naše
vreme je isteklo, zbogom. Maksime! Ja znam, nikad me nećeš zaboraviti. Zbogom... —
Mionin glas se naglo utiša. Jedva je čuo poslednje reči.
— Miona! — viknu Maksim, ispruži prema njoj ruke i... probudi se.
Ali, to nije bio san. Otkud se pojavila? Zbog čega joj je ovo bilo potrebno? Uronio je lice u
jastuk ...

11

Maksimov dalji boravak na brodu pretvorio se u niz bezličnih dana. Mahinalno je ustajao iz
kreveta, mahinalno ponešto radio, ravnodušno sedao u gondolu i odlazio u informacioni
centar. Ostrvo ga je sve manje interesovalo, a njegove lepote izazivale su u njemu samo tugu.

79
 Jedino u informacionom centru, u društvu s kiberom — informatorom, vraćao se u život, i
zato je nastojao da tamo presedi od jutra do večeri. Sad ga niko nije čekao, niko se nije brinuo
o njemu. Kasno uveče vraćao se u svoj stan, i tamo ponešto radio. Zapisivao je u dnevnik sve
što bi tokom dana saznao, sve dok mu mozak ne bi otupeo, a oči ostale slepljene od umora.
Zaspao bi dubokim snom koji je pre ličio na nesvesticu.
Tako je protekao mesec, ili možda više. Maksim je izgubio račun o danima i časovima.
Jednom je iz, informacionog centra izišao mnogo pre zalaska sunca, iako je mislio da je već
veće. No, nije hteo da se vrati, bolela ga je glava, a more je u lom trenutku privlačno
svetlucalo u daljini. Odlučio je da se odmori...
Serpentina staze izvela ga je na otvoreno polje s jezerom oko kojeg se uzdizalo visoko
drveće, čvrsto obavijeno rascvetalim lijanama. Od zagušljivog, teškog mirisa, zavrtelo mu se
u glavi. Seo je na klupu i zatvorio oči.
Dobro veče, Maksime — začu Etanin glas i ustade sa svoga mesta.
— Ne, ne ustajte, sešću uz, vas. — Ona se spusti na klupu i jedva čujno uzdahnu. — Znam
da patite. Znam i da mene za to okrivljujete. I teško mi je zbog toga, verujte mi, kao i vama,
Uvereni ste da sam vam uzvratila grubom nezahvalnošću Verovatno i ne želite da razgovarate
sa mnom. Ipak, molim vas da me saslušate. Znam ja šta znaci nekoga voleti i ne biti uz njega.
Da, to sad i ja razumem... Razumem, jednako, i da vam neki zakoni Sistema izgledaju
besmisleno, čak okrutno. Vi za to imate osnova. Ali, nije reč samo o zakonima. Nisam htela
da govorim o tome. Ipak, izgleda, trebalo je sve da vam kažem. Iako, spolja gledano, imamo
dosta zajedničkog, treba shvatiti, Maksime, da se jedni od drugih jako razlikujemo Bilo bi
naivno da nešto drugo očekujemo. Vi, možda, mislite, da je to što iako dugo nije mogla
postati vaša žena, bio samo Mionin kapric? nije, prijatelju! Morali smo mnogo šta učiniti da
njenu fiziologiju izmenimo tako da postane majka vašeg deteta. Nešto slično događa se i sad.
Teško mi je da vam sve to objasnim. Ali, u takvom položaju, svaki njen, ma i najmanji
kontakt s vama mogao bi izazvali smrt i njenog i vašeg deteta. Ona se sad nalazi u stanju
potpune anabioze. Na žalost, to je usud svih naših žena. U svetovima Sistema muškarci i žene
javljaju se samo kao davaoci polnih ćelija, a dalji razvoj dečjeg organizma odvija se u
inkubatorima. U kosmosu, međutim, moramo prihvatiti rizik, bez obzira na tragičnost
situacije kakva je zadesila vas i Mionu. Žao mi je i nje i vas, ali...
Maksim se okrenu, spreman da ustane i ode.
— Vi mi još uvek ne verujete? - Etanin glas zadrhta, a zenice joj se smraćiše.
Maksim omekša:
— Oprostite mi, Etana. Ali, ja mnogo toga ne mogu da prihvatim. Ovde se osećam kao
stranac. Lišili ste me Mione, i sve mi je postalo besmisleno.
— Umorili ste se. Maksime. Može li vam naše ostrvo obezbediti odmor? Ne, jasno mi je: vi
želite da se vratite na Zemlju? Da, ili ne?... No, ona nije tako daleko. Pođite u iluzionarijum.
Tamo za vas imam iznenađenje.
— Hvala vam, Etana. Meni je zaista vreme.. da se malo razmrdam. Kad biste mogli da mi
pokažete to iznenađenje?
— Sada. Čekala sam da me pozovete u bilo koje vreme. Oprostite, Maksime! — Ispružila
je prema njemu ruke i pocrvenela do korena kose kad je on, po običaju, usnama dodirnuo
njene prste.
Maksim je preko volje pošao u iluzionarijum. Svetio se ugasilo. Zatim je ponovo blesnuio.
Našao se u omanjoj sobi, u kojoj su se, pri svetlosti upaljene noćne lampe, mogli videti: sto,
krevet, obična gruba stolica na kojoj je ležala otvorena knjiga i papirni podmetač za lekove. U
postelji je spavala, mršava žena, s tankom vrežom bora oko očiju, sa isturenim ključnim
kostima ispod čipkane košulje i grozničavim rumenilom na obrazima. Spavala je, malo
otvorenih ustiju, s dlanom podmetnutim ispod obraza. Maksim ju je odmah prepoznao — Lara!
Tiho, sasvim tiho, plašeći se da ne probudi bolesnicu, Maksim je prišao krevetu. Ali, Lara
se već probudila, otvorila je oči, i pošla k njemu, obradovana i zbunjena.
— Maksime, znala sam da ćeš doći, znala sam da ćeš me naći ma koliko se skrivala od
tebe. Oduvek sam to znala, plašila se toga i čekala. Svaki dan, svaki trenutak... Jer ti si jedini
čovek na Zemlji koji mi je istinski blizak, drag. Ali, nije reč samo o tome. Sve vreme od onog

80
trenutka kad smo se poslednji put videli u Lenjingradu, osećam se krivom. Ne znam baš tačno
u čemu je ta krivica. I je li tako velika kako se meni čini? Ali, ona me pritiska. Osećam veliku
potrebu da ti se ispovedim! Slušaj! Sedi ovde, i slušaj. — Pomerila se i ustupila mu krajičak
kreveta, zatim se uspravila, pritegla pokrivač ispod brade i uzdahnula: — Kad si me ono
pronašao na obali Neve, bio je to najsretniji trenutak o mom životu. Ali, pronašao si me i
suviše, i suviše kasno! Ne, nije u pitanju moj brak. Muža sam mnogo ranije izbrisala iz života.
Ali, dosadilo mi je da živim sama. Ne znam hoćeš li me razumeti. Jako sam umorna... I kad
sam srela jednog drugog čoveka, sprijateljili smo se... No, ja ga ne volim. To mu nije ni
potrebno. Bio je mnogo stariji od mene. Jednostavno, pomogao mi je da živim. I dogodilo se
da sam, kad si me pronašao, čekala njegovo dete.
A kasnije... Dala sam sebi reč da se više nećemo viđati. I sve sam presekla. Presekla
zauvek. Otišla sam tome čoveku. Jesam li bila srećna ovih poslednjih godina? Smešno je i
postaviti takvo pitanje. No, bez podrške muškarca, uopšte ne bi mogla da živim. A sad evo i
ova bolest. Šta će biti sa mnom?... Želela bih samo da shvatiš zašto sam se krila od tebe. Znala
sam da ćeš me tražiti, da te ostavljam u teškom trenutku. A ipak sam otišla drugome... —
Pokrila je oči rukom, isprekidano dišući da bi zaustavila jecanje. Govorila je toliko tiho da ju
je Maksim jedva čuo. —Često sam mislila na tebe Da, vrlo često. Poljubio si me jedan jedini
put, i to je bio najdragoceniji poljubac u celom mom životu. Ali, i da si me ponovo našao,
rekla bih: ne! Ne. Maksime, kasno je. Život se kreće po svojim složenim i nedokučivim
zakonima, i oni se ne mogu kršiti. Teško da se sve može popravili, pa čak i kad si ubeđen da
je to moguće. Ne traži me više, nemoj nastojati da se viđamo, iako ja to iznad svega želim.
Shvati me! Vidiš, opet sam sama, potpuno sama, i kao i uvek, plačem. Gledam te i plačem. I
plakaću, dugo. Zar je moguće da se zauvek opraštamo? Gde si, Maksime?
— Lara! Čime mogu da ti pomognem? Čekaj me... — Uzeo je u ruke njene uzdrhtale prste.
Slika je, međutim, nestala.
Hladna svetlost obasjala je ogromnu salu, mekano su se otvorile stege na njegovim rukama
i nogama, a dugom ručkom pričvrščeni bleštavi obruč lako mu je skliznuo s glave. Maksimu
se učini da će poludeti Sve ga je vuklo nazad, na Zemlju, a u isto vreme osećao je i kako bi
mu bilo strašno kad bi se vratio. Zašto mu je Etana priredila ovu seansu? Da bi ga još jednom
naterala na patnju? Ili, da shvati kako povratka Lari više nema? Da ni njoj, kao uostalom ni
Mioni, ničim ne može pomoći?
Sledećeg dana Elana pozva Maksimu u lokalni muzej. Opet nije mogao da je odbije.
— Ovo je vrlo interesantan muzej, u njemu su skupljeni „cvetovi sa svih svetova za koje
Sistem zna ... Ovde ćete videti i naš ingrezio. Evo ga, pogledajte!
Žbun astijskog runolista rastao je u samom središtu bašte.
— U poslednje vreme često dolazim ovde. A taj miris... on me uvek vraća na misao da sam
u svom životu prošla mimo nečega jako važnog.
— Šta vam je, Etana! Mladi ste, mnogo toga je još pred vama. — Odgovorio joj je skoro
ravnodušno, standardnim frazama.
— Može biti... Ali, ispred mene su samo kosmos, i... Kiber. — U njenom glasu osetio je
gorčinu i verovatno prvi put shvatio da i Etana može da pati zbog samoće. — Zašto me,
Maksime, izbegavate? Zašto čak i sad osećam da je između nas zid?
— Vi znate zašto... Zato što volim Mionu. Samo zato...
Ona je dugo ćutala. kao da je zaboravila na Maksimovo prisustvo. Zatim je progovorila,
tiho, jedva pronalazeći reči:
— Razumem... Zapravo, trebalo bi da razumem... Ali, ja nisam Zemljanka. Ja ne shvatam
zašto se sada, kad već i onako ne možete biti s Mionom, zašto se ne možete češće... viđati sa
mnom?.. Kad biste rekli da vam se ne sviđam, bilo bi to prirodno... A ovako... Ne, ništa ne
shvatam, baš ništa...

12

Zajednički izleti su učestali. Oni su spasli Maksima od čamotinje i usamljenosti.

Dan je klonuo zapadu kad ih je, posle pregleda graviogeneratora letiltce, lift iz šahta popeo gore.

81
 Poseta energetskom srcu broda prosto je uzdrmala Maksima: jednostavno je poražen. Bio je
ushićen slikom energetske moći skrivene u nedrima broda. Teško je bilo poverovati da su te
kiklopske mašine napravili ljudi kakav je i on sam, što je bilo moguće zamisliti kao, recimo,
mrava u ulozi graditelja supertankera.
Poste ove ekskurzije usledile su druge, ne manje fascinantne. Maksim shvati da ga Etana
upućuje u svetu tajnu broda i Sistema.
Etanina pažnja prema njemu, nenametljiva ali odlučna, sad ga ni časa nije ostavljala. Jedne
predivne večeri, u sobu se dokotrlja robot-sluga. Talas snežnog, do bola poznatog mirisa ude
zajedno s njim. Maksim nehotično vrisnu:
— Miona!
Ali, nje nije bilo. Robot je držao rukovet astijskog runolista, Metalnim glasom, rekao je;
— Komandant broda želi Zemljaninu laku noć i moli ga da primi ovo cveće.
— Hvala, stari moj. Zahvali se komandantu! Ne — stani! — Maksim istrča napolje, nalomi
nekoliko grančica jorgovana i dade ih robotu:
— Uzmi ovo i predaj komandantu. Reci joj da bi Zemljanin želeo da sutra s njom
razgovara.
Sutradan ujutru Maksim se osećao čio i odlučan kao nikad ranije, iako nije tačno znao šta je
Etana odlučila. Ali, bio je uveren da je taj dan — odlučujući.
Narandžasti robot pojavio se na njegovom pragu:
— Komandant moli Zemljanina da dođe kod nje.
Ako Zemljanin nije mnogo zauzet.
Maksim odlučno odgovori:
— Spreman sam.
— Tad pođite za mnom! — otkuca robot.
Maksim se začudi, jer ga je ovaj put automat poveo u manje poznati deo Dvorca i zaustavio
se u prostranoj sali, čiji su zidovi bili zastrti draperijom od modro-zelene tkanine Maksim se
seti da je jednom već bio ovde. Ovo je Etanin stan.
— Komandant očekuje Zemljanina tamo, — robot pokaza na jedan od zidova.
Maksim priđe zidu i pažljivo dotače draperiju. Zid se otvori. Ugleda Etanu, bledu, s
tragovima patnje na licu.
— Etana, šta je s vama?
Ona mu se blago osmehnu:
— Ništa, ništa... Trebalo bi, izgleda, da porazgovaramo? Evo, slušajte me. Za nekoliko
meseci, brod Ao Teo Lara uzeće kurs prema Sistemu. I ja bih vam predložila... Htela bih da
vas zamolim da ne napuštate brod, da poletite s nama. Jako je važno. Ja sam vam donekle već
rekla, ingrezio... Cveće nam neće pomoći. A Sistem se mora promeniti. Ja sam to već shvatila.
I vi sami morate postati blago civilizacije Agno. Bez vašeg znanja, bez vas... Pošteno da
priznam, bojim se da bez vas odem tamo.
— Ne, Etana!
— ... Učinićemo vas punopravnim građaninom Sistema, priključiti vas Kiberu... Postupno,
predaću vam komandu brodom.
— Šta to govorite, Etana? I zašto mislite da bih ja...
— Ništa ja ne mislim. Ja znam. Kiber je, na moj zahtev, odavno sve procenio i shvatio.
Vaši lični kvaliteti dovoljni su da preuzmete komandovanje brodom. A naša znanja. .. I sama
sam se uverila da sve brzo savlađujete, Prihvatite, Maksime. Ne obećavam vam lako
putovanje, ali vi ste neustrašivi.
— Ne, Etana!
— Ćutite, ćutite. Promislite sve iz početka.
— Promislio sam. Etana, sve sam promislio. Drago mi je što me je Kiber povoljno ocenio.
Ali, mnogo je toga što me razlikuje od vas. I kao komandant, vi u punoj meri zadovoljavate.
Znam, biće mi teško da napustim brod, Mionu, vas. ali to je neminovno. Sve sam promislio.
Potreban sam tamo, na Zemlji.
Etana ga nije gledala, glas joj je postao jedva čujan:
— Imate pravo da raspolažete sobom onako kako smatrate da je potrebno. Svoju reć ja neću

82
pogaziti. Kad prvi put izrazite želju, poslaću vas na Zemlju i učiniću sve što je u mojoj moći
da vaša pojava tamo ne izazove ničije čuđenje Razume se, dozvoliću vam da ponesete sve
svoje beleške. Mada za njima nema neke velike potrebe, jer sam vam pripremila specijalnu
disketu, s obiljem informacija, koje u informatorijumu ne biste usvojili ni za dvadesetak
godina. A ona je utoliko pogodnija što se njom jedino vi možete koristiti; informacije emituje
samo posredstvom vašeg elementa veze. I svaki kvar, kao i vaša eventualna smrt, povlači
trenutno samouništenje diskete. Dakle, poklanjam vam je s uverenjem da vaš plemeniti
karakter neće dozvoliti zloupotrebu ovog unikatnog uređaja.
— Hvala vam, Etana.
Ona postade još bleđa.
— A sad ono najteže... Maksime... Ja te volim. Volim te... Ti to verovatno znaš, osećaš.
Nemoguće je da se to ne oseti. Zavolela sam te još davno, prilikom one seanse u
iluzionarijumu. A zatim... Zatim se dogodilo najsmešnije: spoznala sam mogućnost da možeš
voleti a pri tome ne biti voljen. Ne, ništa ti ne prebacujem. To što sam dobila od tebe —
vrednije je i od života. Ali strašno je što će uskoro svemu biti kraj...

13

Signal veze nije izenadio Maksima. Očekivao ga je.

— Dobar dan. Maksime.
— Dobar dan. Etana,
Dugo i uporno posmalrala ga je svojim krupnim očima, kao da se upinjala da zauvek
upamti njegov lik, a zatim je rekla:
— Jesi li sve uspeo? Upoznao si teoriju mezonskog polja i teoriju neutronske stabilizacije
radioaktivnih izotopa?
— Da, i jednu i drugu razumeo sam u celosti. Hvala, Etana. Zahvaljujući vama. Zemlja će
se, možda, definitivno oslobodili košmara atomskog rata.
— Je li ti žao što si zbog mene izgubio ovde nekoliko beskorisnih meseci?
— Ne, ni za tim ne žalim.
— Odluka o napuštanju broda ostaje na snazi?
— Da.. . Etana, molim vas nemojte ništa više govoriti.
Lice joj se ozari osmehom kakav on nikad kod nje nije video.
— Dobro, Maksime... Noćas u ponoć — polazak. Poslednji brodić polazi na Zemlju za
jedan sat.
— Spreman sam.
— Hoćeš li doći kod mene, da se oprostimo?
— Ne. Oprostimo se sada.
— Razumem. Jedna kap okean ne može napuniti... Do viđenja. Maksime.
— Oprostite, Etana.
Ekran se ugasi. Maksim s olakšanjem oseti da se sve što je u vezi s brodom pomera negde u
stranu. Odjednom mu bi jasno da njegov boravak ovde mora ostati u njegovom životu samo
etapa pred nečim mnogo značajnijim što ga očekuje u budućnosti. Njegove misli us meriše se
tamo gde je, čvrsto je bio uveren, bio jedini srećni kutak u Vasioni — prema Zemlji i prema
Domovini.

83
 Olga Larionova

SONATA
ZVEZDA.
ANDANTE
Kad je do starta preostalo ne više od četrdesetak sekundi, Bovt oseti da mu otpozadi prilazi
čunić.
— Može li se do tebe? — upita ga Iani.
— Može, samo brzo.
Bojao se da mu može samo smetati. No, ona je stigla, poklopac na podnim vratima
škripnuo je i skliznuo u stranu, iskočila je na pod, potrčala k Bovtu i nepogrešivo ga pronašla
u mraku. Pomakao se i napravio joj mesta pored iluminatora.
— Ovo je bilo kudikamo jednostavnije... — pokazala je na infraekran priljubljen uz okrugli
prozorčić.
Bovt nije odgovorio. Hteo je sve da vidi onako kako će izgledati u stvarnosti, Iani je tiho
slegla ramenima i primakla se iluminatoru, ali, verovatno, ništa nije mogla videti, zato što je
»Vitautas« već ugasio signalne lampe. Bovt takođe ništa nije video, ali je znao da treba
gledati u crni petougaonik, uokviren izbledelim zvezdicama, iz kojega za koji trenutak
vidljivim delom prostora mora buknuti ljubičasti blesak startne eksplozije.
Bovt je zabacio ruke iza leđa i desnim dlanom osetio žablju hladnoću ručnog časovnika.
Učinilo mu se da brod malo-malo pa počne da diše, grozničavo podrhtavajući svim svojim
korpusom. Sada. Evo sada...
I odjednom, shvatio je da je vreme starta već prošlo. »Vitautas» nije startovao. Bovt zatvori
oči i bučno izdahnu vazduh. Ni radosti ni olakšanja! Bilo je to nalik pauzi između dva nastupa
bola, kad nije bilo najvažnije predahnuti, već to što za nekoliko sekundi sve počinje iz
početka. Ponovo oseti grozničavi puls časovnika...
— Poleće pomoću planetarnih motora, — reče Iani.
— Molim? Da, da...
On je to, u stvari, sasvim ispustio iz vida, nije ni pomislio na planetarne motore, na njih je
prosto zaboravio, on — drugi pilot »Vitautasa«...
Bivši drugi pilot.
— Ti ne vidiš,— progovori Iani, kao da je to bilo potrebnije njoj nego njemu. — Pogledaj,
pogledaj!
Slaba eksplozija jorgovanove boje već je dogorevala. Prosto je neverovatno kako je njegov
»Vitautas« na svojim planetarnim motorima daleko otišao. Bledunjava eksplozijica i gotovo.
To je bio start.
Četiri čamca prošla su ispred iluminatora, blago se njišući, i Bovt više nije mogao pronaći
komadić crnoga prostranstva sa pet strana oivičen skromnim svetlima bledunjavih zvezdica.
— Eto, sve si video upravo onako kao što je bilo u neposrednoj stvarnosti, — zadovoljno je
konstatovala Iani. — Upaliću svetio, mogu li?
— Đavola sam video, — polako progovori Bovt. — Pojavila se samo svetla tačka a sad ni
nje više nema,
Iani nasloni čelo na iluminator.
— Ti još nešto vidiš? — upita Bovt.
— Da, — odazva se lani. — Tamo napolju... No, biće bolje da upalim svetlo.
— Nije potrebno, — zamoli je on. — Posedećemo ovako.
— Dobro, posedećemo.
Napipali su krevet, i Iani se popela na njega. »Da je žena sa Zemlje«, razmišljao je Bovt,
»svakako bi zaključila da sam zbog nje ostao. To me nikako ne bi moglo mimoići. Prosto je
sreća što su svi oni ovde tako trezveni i razboriti.«
— No, šta radiš tamo? — upita Iani iz mraka.

84
 Bovt sede na ivicu kreveta.
— Po mom mišljenju, ja se jednostavno plašim — priznao je on.
— Ne, — suprotstavila se Iani, — nije to.
Bovt učini napor da što vernije predstavi to što se sad s njim zbiva.
―Kolebljivost... Nedoumica o tome đa li sam pravilno postupio što sam ostao na Elounu.
— Verovatno je tako, — saglasi se Iani. — Pa uz sve to i odlazak »Vitautasa«.
— Nije to, — iskreno priznade, — ja ću to svakako osetiti tek nešto kasnije. To da se oni
vraćaju, a ja sam — ovde. A zasad, sve mi je to gore, u glavi, a do utrobe još nije sišlo.
— Onda ću još malo ostati kod tebe.
— Oh, nije potrebno. Misliš li da bi mi bilo lakše da ćaskam s tobom nego da ostanem sam
sa svojim mislima?
— Pa, razume se.
Bovt se osmehnu. Kad bi ovde ostao zbog nje — to bi bilo nešto sasvim drugo. Bilo bi mu
lakše s njom nego samome. Ali on nije ostao zbog nje.
Ustade i upali svetio.
— Nemoguće je, — reče. — Pa ti na Trećem pojasu imaš još sijaset poslova, zar ne? Obavi
tamo svoje poslove i spusti se na Eloun, Nije potrebno da previše brineš o meni.
— Spustićemo se zajedno.
— Ti toliko čezneš da se vratiš na Eloun! A ja moram da osmotrim svih šesnaest Pojasa,
nema druge mogućnosti.
— Onda ćemo ih zajedno pogledati. Ti, uz to, dosta slabo upravljaš svojim čunićem.
— Još se nisam navikao na njega, — sleže ramenima Bovt.
Iani se zasmeja.
— On nije navikao na tebe. No uskoro će se navići, postaće sasvim poslušan, i tek tada ćeš
odlučiti da je vreme za spuštanje na Eloun.
— Ti samo na to misliš? — upita Bovt.
— Da, — uzdahnu Iani, u trenutku gubeći razložnost. — Da... da... Svaki dan, i svaku noć,
i kad sam na Pojasu, i kad sam u Vasioni, i kad sam sama, i kad sam s tobom.
— I baš uvek o tome, kako se vraćaš...
— Da, Da. Da.
— Pa, okani se svega i odmah odleti;
— Ali zašto tako, — pogladila je svoju kosu. — Imam još masu neokončanih poslova na
Trećem pojasu. Eloun neće od mene nikud pobeći, a na Pojas se neću vratiti više nikad u
životu.
On se zlovoljno namršti:
— Da, zaboravio sam. Samo jednom poleteti u Kosmos — to je jedna od vaših predrasuda.
Kao da je nemoguće vratiti se na Eloun, mirno proživeti pet ili desetak godina, a onda se
ponovo uputiti zvezdama. Već sam ti pričao o tome, mi uvek tako radimo. Stvarno, — zašto
ne?
— Smešni ste vi, ljudi sa Zemlje! Zar je moguće živeti, pa zatim umreti, malo odahnuti u
nepostojanju, zatim uskrsnuti i ponovo živeti? Sve je čoveku dano samo jednom — mladost,
starost, ljubav. I Kosmos. Kad postanemo punoletni, svako od nas slobodan je da napusti
Eloun i da ostane u Kosmosu, sve dok ima snage da se ne vrati. Zatim se vraćamo. Vrlo
jednostavno.
— Vraćate se — i to je sve?
— Kako to: sve? Na redu je — naš Eloun. Stene, plavičaste kao nebo, i nebo, blisko kao
planine. Ali, mi se prizemljavamo dalje od planina, na veliku ravnicu, a okolo nema ničega,
samo cveće, sve do samog horizonta, cveće koje se pruža u beskonačnost, kao svetlost oko
sunca. I miris, koji te vuče da se spustiš na zemlju, da uroniš licem u travu i da ama baš ništa
ne vidiš...
— Već si govorila o tome. Juče.
— Da, kad smo se opraštali od »Vitautasa«. Svi vaši su me tada slušali, i razumeli su, i
nikome nije palo na pamet da bi se s Elouna i drugi put moglo poleteti. Zacelo, samo si ti
takav. Ostali su slični nama.

85
 — Svi smo mi slični vama. Ali Zemlju napuštamo svaki put kad je to potrebno.
— Ti si uzalud ostao s nama.
— Ja hoću da vidim vaš Eloun. Video sam sve planete koje sam želeo da vidim , jedino mi
nije pošlo za rukom da vidim Eloun. Ja želim, ja moram, bez toga mi je prosto besmislen
život na ovom svetu!
— Jeste, ti umeš da želiš... Ali, spustiti se na Eloun može samo onaj ko nikad više neće
poželeti da ga napusti.
— I to si već rekla.
— Zaludno si ostao, Bovte.
— I to si rekla.
— Proklećeš dan i čas...
— Iani, naš razgovor postaje previše patetičan.
— Bolje da odem?
―Da, biće bolje, Iani.
Ustala je i ćutke pošla prema crnoj konturi poklopca na vratima. Ovde, na Elounu i u
njegovoj okolini nije bilo uobičajeno da se ljudi pozdravljaju ili opraštaju.
Bovt je pričekao dok nije prestao da mu se ljulja pod ispod nogu, — što je bilo znak da se
tanin Čunić odvojio i otišao. Ali, odmah je usporio i zastao negde nedaleko, na rastojanju
neposredne vidljivosti, — Iani je bila uporna da ga ne ostavi samog.
— Tako, sutra na Trećem pojasu, — čuo je njen prigušeni glas.
Da, naravno, pritajila se negde u blizini.
— Dogovorili smo se, — što je mogao mirnije odgovori on,
Bovt se prošeta po brodskoj kabini. Četiri koraka napred, četiri nazad. Tesno. Slegao je
ramenima. Konačno, oslobodio se obaveze da čuva taj prijateljski, srdačni ton. Prisetio se
razgovora sa Iani, njene uporne želje da od njega čuje upravo ono što ona hoće, i baš onako
kako ona to želi; prava je sreća što mu je odmah pošlo za rukom da razgovor s ličnih tema
prevede na Eloun, a već o Elounu nikako nije mogao da govori ravnodušno. Razbesneo se i
samo se time i spasao, inače bi ga uzela za ručicu i ne bi ga puštala sve do Trećeg pojasa.
Njega su vrlo uporno držali za ruku, a ispao je junak kad to nije dozvolio. Prosto je sreća što
mu je uspelo da bez i najmanje grubosti stavi tačku na »i«, inače se ne bi otresao tog
starateljstva kroz sve Pojaseve asteroida, pa čak ni na Elounu.
Sutra će s njom poleteti na Treći pojas, ali neće ga ni u kom slučaju voditi za ručicu.
A možda neće ni poleteti.
Svaki put kada bi se setio tog prokletog Elouna, kao da bi mu se nešto preokrenuto u utrobi.
Ponekad se Bovt plašio da neće izdržati, da će poslati do đavola sve te asteroidne stanice oko
planeta i da će pojuriti naniže, u susret kao igračkica maloj sedefastoj loptici, zabranjenoj za
strane brodove. A planeta je stvarno bila prekrasna. Slična Veneri, sva u naboranoj mantiji
oblaka, izgledala je još zavodljivija i privlačnija, i zato što je bila jedina u sazveždu svog
Sunca.
Šesnaest pojasa asteroida — i samo jedna planeta.
Može biti da se baš zbog toga Elouti tako brižljivo odnose prema njoj, i čuvaju je od
nezvanih posetilaca s njihovim usavršenim kosmičkim brodovima; može biti da se iz toga
saznanja o sopstvenoj jedinstvenosti i rodila ta sa stanovišta Zemljana apsurdna tradicija —
poleteti u Kosmos samo jedanput, da bi se na svoj Eloun jednom zauvek i vratio! Za ceo
život. I za svu onu beskonačnost posle života.
Eloun...
Pod ispod njegovih nogu je zadrhtao, tako da je Bovt zamlatarao rukama i seo. Svaki put
kad je ovako razmišljao o Elounu, Čunić je poslušno ubrzavao kretanje, kao da je i on,
zajedno sa svojim gospodarem, jedva čekao da se što pre spusti na površinu planete. Retko
osetljiva i nedokučiva tvorevina — kuća-ljuštura Elouta koji izlaze u Kosmos! Čak je malo
reći — kućica; to je i prevozno sredstvo, i dadilja, i pas čuvar. Samo pomisliš — i on će
jurnuti u susret toj đavolskoj, sa sedam pečata zapečaćenoj i sedam zaveta zavetovanoj,
Zemljanima nedostupnoj planeti.
Bovt se podiže s poda i priđe iluminatoru. Eloun se nemo ljuljuškao u svetlucavoj praznini

86
Kosmosa, sličan srebrnoj jabuci okruženoj rojem zvezdanih pčela. Iziđi samo iz Čunića,
ispruži ruku — i on će ti leći na dlan. Čak ni skafander nije potrebno oblačiti. Je li, Čuniću,
druže, hoćeš li me propustiti bez skafandera?
Iza leđa mu nešto škljocnu, Bovt se okrenu i vide iznad izlaznog otvora svetleći natpis.
Našao je ceduljicu koju mu je ostavila Iani, i preveo.»Izlaz je blokiran«.
Bovt se neveselo osmehnu. Pametna si mi ti glavica, kućice-školjkice! Imaš izvanredno
razvijen smisao za humor. Napatiću se ja s tobom. .. A sad se okreni. Sutra ujutro nas dvojica
moramo biti na Trećem pojasu. Pre nego što jednom zauvek grunemo na planetu, treba obići
sve asteroidne stanice, osmotriti izbacivanje teretnih kontejnera sa Elouna i njihovo
transportovanje do svih pojaseva, proveriti sistem veza i kontrole — da, zar je malo svega
toga što treba saznati, pogledati i čak dodirnuti svojim rukama pre nego zauvek odem iz
Kosmosa. Sve je to obećao kapetanu, momcima. Elouti će mu pomoći da uspostavi vezu sa
Zemljom, oni su to obećali. Momci će očekivati...
Bovt zastade osluškujući. Rekao si: momci. Možda si već shvatio, već ti je došlo do utrobe
da se oni vraćaju na Zemlju, a ti si — ovde?
Bovt na trenutak zastade. Ne, rekao je sebi, to do mene još nije doprlo. Međutim, svestan
sam toga da se nalazim ovde, svestan zato što bi mi, da sam se vratio sa ostalima, a da ne
svratim na Eloun, život jednostavno bio besmislen. Niko mi ne bi prebacio — svi bi i dalje
jurili i prolazili mimo mene. Štono se kaže, to je sad od životne važnosti. Da, ja to sebi nikad
ne bih oprostio, tako da je sad za mene ipak najvažnije to što sam — ovde.
Ali jednom će najvažnije biti to što je Zemlja — tamo.
Biće nevolje.
A Čunić je stalno nastavljao svoju žurbu u susret jabuci iz bajke, prekrivenoj pepeljastim
paperjem oblaka, a i ona sama neosetno je plivala njima u susret, — izgledalo je kao da je
jabuku preuzeo neki džinovski kosmički zmaj. Biće potrebno da od Iani sazna šta je to... Ne,
to neće moći da shvati.
Čamac je poslušno jurio napred — da bi se što više približio svetlosti.
— Da, da, — reče Bovt, — isuviše si se osamostalio. Naređeno ti je da skreneš ka Trećem
pojasu. Mora se.
Čamac je počeo bezvoljno da se okreće.
— Hajde kaži sve, — jadikovala je Iani, — hajde, ipak kaži! Sam sebi izmišljaš probleme.
Možda si se predomislio i ne želiš da se spustiš na Eloun? Tako i reci.
— Ja to ne želim ništa manje nego ti.
— No, tako, ništa manje nego ja, ti to prosto ne možeš već i zbog toga što je Eloun — moj,
shvataš li?
— Ja to želim više nego ti upravo zbog toga što on još uvek nije moj, a dosad je sve što sam
želeo ranije ili kasnije postajalo moje. Ja čak i ne znam šta je to — Eloun, pripada li meni...
— Posednik! Nas dvoje jednostavno različito shvatamo reć »želeti«. Nismo uspeli da se na
pravi način dogovorimo o značenju nekih reči. Ali, u tome će se sastojati čitav tvoj elounski
život, a sad — poletimo što pre!
Pripremio bih se malo ovde, ali nekako mi je nezgodno...
— On bi se još i doterivao! Diktafonske okvire—u jedan džep, mikrofilmove — u drugi,
namesti se na ležaj i razmišljaj o bilo čemu nepoznatom, samo ne o Čuniću i o Elounu.
— To jest, ne razmišljaj o belom majmunu...
— Šta-a-a-a? Opet ta tvoja priviđenja! A ja te svaki put shvatim doslovno. Zbog čega vi
Zemljani volite da u najnezgodnije vreme vodite prazne razgovore? I zar je tako teško ispuniti
najprostiju stvar: leći i uopšte ne misliti ni o čemu, možda uzeti neki narkotik, a ja ću sama
pripremiti oba Čunića za spuštanje, baš tako, spojene.
— Uzećeš ih za ručice? — upita Bovt. — Ja sam i ovako i onako sam. Dovoljno je što si
me povlačila po svih šesnaest pojaseva. Ali, ja želim da na Eloun grunem svojeručno.
Govorila si mi da Čunić nikad neće dozvoliti da mu pogine gospodar.
— Jeste, on to stvarno neće dozvoliti, ali će ti zato pomoći da procunjaš po svim bližim i
daljim orbitama, glumeći opraštanje s Kosmosom. Zar ne vidim kako on sve vreme okreće
nos na onu stranu odakle je startovao »Vitautas«? Iz tebe to ističe nesvesno, ali on oseća.

87
 — Ti si glupača, — ljutito reče Bovt. — Šta me se tiče nešto što je van moje svesti? Idem
na Eloun, na onaj isti Eloun na koji ne puštaju strance i s kojeg nema izlaza kao ni iz kritskog
Lavirinta. Naši su uspeli da odlete, a ja evo ne mogu. Kad bih odustao, za mene ne bi bilo
života. Takav sam, razumeš li? Ma kakav Eloun bio, meni bez njega nema života. Eto, zbog
toga i idem tamo.
— Da, ti ideš na Eloun, ali tvoji momci lete na Zemlju.
— Ja to znam, — umorno reče Bovt. — Ima već pola godine otkad to znam. Ali sve to još
uvek nije dospelo do mene.
Iani ga pažljivo pogleda:
— Možda je to istina. Ali tada...
Sile nebeske, kako ga je samo zamarala!
— Poslušaj, — prekide je Bovt, — zar ti nisi žurila na Eloun? Zaključimo ovu debatu i
počnimo da se spuštamo.
— Ja ću prizemljiti oba Ćunića. Moraćemo da prodemo kroz zaštitni tunel — oko planete
kruži masa svakojakog kosmičkog đubreta koje dolazi s pojaseva. Istinu govoreći, nijedan vaš
brod se zbog toga i ne može spustiti na Eloun, jer ga neće propustiti zaštitni oblak, a tunel je
isuviše uzak, odgovara samo našim mališama. ..
Pod je malko zadrhtao — »mališa« je, izgleda, počeo da prede od zadovoljstva,
Bovt je ćutke otišao u ugao i sručio se na ležaj, licem okrenutim naniže. Odlično. Još
jednom za ručicu. Do tog znamenitog cvetnog polja, o kojem je slušao triput na dan sedam
puta nedeljno. A tamo — u vražju mater.
Čunić je počeo da se spušta.
Bovt je podigao glavu, položivši podbradak na stisnute pesnice i počeo da gleda u čeoni
iluminator. Crna praznina Prostranstva postojala je žućkasto-mrka, povukle su se svetle
iskričave trake. Svetleći oblaci. Promicali su jarki zalisci, koji su pulsirali nekim otrovno
plavim svetlom. Iz poslednjega su iskuljali kompaktni ugrušci bledožutog gasa ili pare, koji
su se raspadali pred očima. Aha, tu smo, i oblaci su veštačkog porekla! Čunić je načas usporio
brzinu, a zatim se naglo obrušio naniže. Bovt je osetio neobičnu slast u ustima i nehotično je
zatvorio oči. Ni pod opterećenjem, ni u bestežinskom stanju, nije osećao takvu mučninu.
Prosto ga je bilo sramota koliko mu je loše. I kako mu je tamno. I kakav je bio taj osećaj neke
besmislene nemoći.
A onda se sve najednom završi. Čunić pređe na gotovo horizontalan let i jurnu kroz guste
mrke oblake, zarivajući se u njih nosom kao da ide snegom zavejanim putem. Uključio
se pramčani reflektor, i time je sličnost sa noćnim putem još više pojačana. Crnkasto-zelene
senke sa strane zanosile su se unazad, a dve uzane svetleće pruge prostirale su se napred, kao
prethodno postavljena trasa. Silovita je i neshvatljiva bila ta jurnjava, postojala je u njoj
beskrajnost iščekivanja sreće koja se javlja samo kad joj juriš u susret.
I odjednom, usred tog čarobnog leta, počneš razumevati da je jedina prava sreća — upravo
sam ovaj put, i tada se počneš moliti da se tvoj put nikad ne završi, a on se poslušno
produžava i produžava, i eto, poslušali su te i željenu beskonačnost preobratili u realnost...
Ali, kad poveruješ u tu realnost — stigneš na sam kraj puta.
Oblaci su postali svetliji, Čunić se oštro nagnuo, i Bovt je video da oni kruže nad
bledozelenom, mimo očekivanja gotovo zemaljskom ravninom. Baršunasto-crne trake — nije
to bio put, nije to bila nikakva ograda — promicale su u daljinu i gubile se u magli. A nešto
dalje nalazila se ledina, i na njoj — ili plastovi sena ili polegali džinovski volovi. Nije ih bilo
mnogo, tri-četiri, ne više.
Oba čunića, i ne odvojivši se jedan od drugoga, spustili su se na sam kraj ledine. Bovt je
nastavio da gleda u široki ekran iluminatora, bez razmišljanja očekujući da se sad neko pojavi
i umesto njega odluči šta da radi. I odjednom shvati da debelog čeonog stakla više nema. Ali
zato ima vetra, studenog, koji se probio kroz maglu, ima mirisa, svežeg, i poznatog, kao da je
zemaljski — mirisalo je na vlažnu jesenju plažu i sitnu ribu. Bovt se osloni rukama o hladni
metalni okvir i iskoči napolje.
Mala zelena ledina uopšte nije bila ledina već pista za ateriranje, presvučena sunđerastim
betonom neprirodne boje pistacije. Dva istovetna čunića stajali su podalje, slični krilatim

88
mravojedima. Bovtova procena da su to nespretna, sanjiva bića — ih ipak mašine? — a tek u
toku leta postaju okretna i lagana, bila je ipak slaba.
Na samom kraju ledine, bez dima, gorele su tri ljubičaste vatre, i vetar je nad sletište
nanosio pramenove pepela. Na sve strane prostirala se ravnica, i Bovt shvati da je to, to nešto
zeleno-mrko — odjednom upravo ono hvaljeno cvetno polje, a kraj mu se nije mogao videti,
zato što se, ma kud se osvrnuo, ono gubilo u magli.
Bovt je čuo kako je za njim i Iani skočila na beton, i, čak ga i ne pozvavši, potrčala negde
pored njega. Još malo, rekao je on kao za sebe, još sasvim malo do najbližeg grada. A tamo ću
sve poslati što dalje i počeću... Počeću ono što bude neophodno, eto šta ću početi, Samo, niko
me više neće voditi za ruku.
Neočekivano, čuo je da Iani plaće i okrenuo se prema njoj. Ona je ridala kao devojčica i
brisala je lice dlanovima. Zatim se sagla, iščupala busen trave zajedno s korenjem i potrčala
nazad, prema Bovtu.
— Evo ti, — progovori ona jecajući, — evo ti, budalo...
Bovt uze ono što mu je bilo pruženo. Cvetno polje... Ponovo se, možda, nisu sporazumeli o
terminima, ali to nisu bili cvetovi. Svaki stručak završavao se običnom malom gljivicom —
rusulom, medenjačom, sirnjajom. A poneki put prosto i ludarom. Bovt zgužva svežanj u
rukama i premesti se s noge na nogu.
— Kako stojite ovde s transportom? — upita, — Ili ćemo istim Ćunićem?
Ona ga pogleda začuđeno i žalostivo:
— S Čunićem je svršeno, — reče ona. — On ne služi dvojicu gospodara. Kod Čunića se,
kao i kod nas, sve događa samo jednom u životu. Sad ćemo ga spaliti.
Bovt nije shvatao. Polako je prišao Čuniću i pogladio mu hladni bleštavi bok. Učinilo mu
se da je malčice priseo na svoje amortizere, kao pas kojeg je gazda pomilovao. Bovt trže ruku.
— Ma šta je tebi? — u njemu je još uvek bilo nade da je nije pravilno razumeo. — Poludela
si, pa on je živ...
Iani ga ponovo začuđeno pogleda:
— Više nije. — Iz džepa na grudima dohvatila je crnu kuglicu, ne veću od kestena. — Kod
nas je takav običaj, Bovte.
Iz kuglice se pojavi oštar plemeni jezičak.
— Odmakni se, — naredi mu ona.
Bovt se ne pomaće s mesta.
Prinela je vatru jednom Čuniću, a zatim i drugome, i Bovt je video kako su ljubičasti jezičci
pojurili blistavom površinom. Zakoračio je napred i ono što je Iani nazivala cvetovima
položio na okvir iluminatora.
Iani ga odgurnu.
Dugo vremena izgledalo je da ne gore sami Čunići, nego nešto bezbojno, razliveno po
njihovoj površini. Ali, oni se odjednom slegoše, plamen buknu naviše i prosu se mnoštvo
krupnih bledih iskrica. Ne dočekavši kraj, vetar potera po sletištu mećavu pepela.
Iani ga cimnu za rukav. Jednom, pa još jednom. Bovt je stajao. Ona optrča oko njega i
stade pred njim. Imala je srećno lice, mokro i umazano zemljom.
— No, što stojiš, kao da si se skamenio? — upita ona. — Ovo je Eloun! Svataš li, onaj
Eloun bez koga tebi nema života!
Bovt je posmatrao svoje ruke. Jedna je bila u zemlji — od čega? — i mirisala je na ribu.
Onda se setio: rukovet travčica. S korenjem.
— Idemo, — reče Iani i uze ga za ruku.
On poslušno pođe, kao da joj je pripadao isto onako kao i Čunić. No, ona ga dovede samo
do ivice broda, koji je oivičavao pepelom posuto sletište, i zastade.
— Put je tamo, — reče i mahnu rukom negde napred, gde je u magli bešumno plivala
sablast bele piramide. — I tamo je put, i tamo. Ma kud da pođeš po ovom cveću, izaći ćeš na
put. Ali, najbolje je da ideš pravo.
Pustila je njegovu ruku. Bovt se osvrnuo — još dve vatre podizale su se k nisko obešenim
oblicima, a dve figurice, zagrljene, išle su preko polja. Išli su i saginjali se u hodu, kao da su
nešto brali.

89
 Pogledao je Iani i odjednom mu je sve bilo jasno: čeka da pođe sam. Pomogla mu je,
dovukla ga ovamo, i svega joj je dosta, stoji, srećna i nestrpljiva, jer je učinila sve što je bilo
moguće učiniti ne za Bovta — već za svoj Eloun, i evo sad čeka da Bovt krene prvi.
Odmah se dosetio — ovde nema praštanja. Sišao je sa sletišta na polje i odgegao se tamo
gde je, u podnožju snežne piramide, morao prolaziti put. Cipele su mu klizile po mokroj,
nagnjiloj travi, šuplje stabljike grgotale su nekom mrkom tekućinom. Bovt uđe u maglu.
Povremeno, čas s leve a čas s desne strane, čuli su se zvonki glasovi. No, Bovt je išao pravo,
sve vreme pravo, potresen tom sitnicom u koju se preobratilo ono što mu je bilo najdraže u
životu — veština da strastveno želi, da želi uprkos svemu, svim zemaljskim i vanzemaljskim
preprekama i zabranama, — išao je tamnim dolinama svog dugoiščekivanog Elouna, bez
kojega, ko zna zašto, nije mogao živeti na ovom svetu....
SCAN: Dan555
OCR, ispravka: Elite
Prelom:

90