Dragan Orlovic

• K e n ta u r » N a u č n a f a n ta s tik a
Biblioteka • Kentaur • Naučna fantastika

ñlt
 Slika na koricama
Nadežda Petrović
Crveni božuri

iilustrator
Vladim ir Vesović
Urednik
Zoran Živković

Recenzent
Sveta Lukić

Oprema knjige
Dobri Io M. Ni kobi ć

Tehnički urednik
Seka Kresović-Buneta

Korektor
Dragica V elisavljević

Izdavač
Izdavački zavod »Jugoslavija«
Beograd, 1982.

Štampa i povez
ŠIRO »Srbija«, Beograd, Mije Kovačevića 5

Tiraž tri hiljade primeraka

 Dragan Orlović

Dnevnik
o Minotauru

JUGOSLAVIJA
Beograd
Gordani, Orketu, Milanu
--------------------

P re d g o vo r
 Poduhvat Dragana Orlovića

1. »Svirepi i sanjari«
Većinom pravo iz univerzitetskih seminara, ali tako-
đe iz kancelarija, preduzeća, sa sela — književnici
nam danas dolaze sa svih strana. Na najrazličiitije na­
čine se književni posao obavlja: pored profesionala­
ca, postoje mnogi koji to rade poluprofesionalno ili
amaterski. I u toj prozaičnoj smeši, koja je sasvim
prepokrila romantičarsku sliku o stvaraocima — as­
tralnim bićima, odnosno uzvišenim misionarima,
slučaj Dragana Orlovića je ipak redak, čak iznenađu­
juće redak.
Rođen 1938, ovaj dugogodišnji novinar, urednik
TV Beograd i zatim lista P olitika ekspres, objavio je
svoju prvu knjigu sasvim nedavno, 1979. godine. Svi­
repi i sanjari, na oko sto sedamdeset strana, imaju tri
jasno odvojena dela, gotovo podjednakog obima. Prvi
deo, »Putovanja«, čini četrnaest napisa, putopisna
zapažanja i razmišljanja kojima su srećno obuhvaće­
ne zemlje triju kontinenata: Evrope, Azije i Afrike,
sa svim mogućim ukrštajima društvenih poredaka,
rasa, vera, civilizacija i kultura. U drugom delu,
»Ljudi«, dati su razgovori sa sedmoro istaknutih sa-
vremenih naših stvaralaca. I, najzad, treći deo
»Knjige«, sadrži dvadeset četiri književnokritička
prikaza koji govore o proznim delima današnjih ju -
goslovenskih književnika.
Ovi tekstovi su, strogim izborom, skinuti sa guste,
dvodecenijske trake tekstova objavljenih u listu gde
Orlović radi. Za jedan od njih, prikaz romana Dobri-
la Nenadića D orotej, autor je dobio uglednu nagradu
»Milan Bogdanović« za najbolju novinsku književnu
 10

kritiku 1977. godine. To je bilans značajne etape u

avanturi svakodnevnog argatovanja u visokotiražnim
novinama, čiji najluksuzniji deo — u ludnici organi-
* zovanja, planiranja, redigovanja tuđih tekstova i os­
talih uredničkih briga — predstavlja samo pisanje.
Otržući se od nervoze, zamora i rutine žurnalizma,
Dragan Orlović je izvojevao pobedu o kojoj svedoči
knjiga Svirepi i sanjari. Štaviše, ona je jedinstvena i
homogena, stilom i stavom autorovim, a iznad svega
njegovom obuzetošću kulturom. Ne sektor angažo-
vanja, ne uža novinarska specijalnost, kultura je za
Orlovića veliki svetski proces kojim se kroz istoriju i
sadašnjost neprekidno traže i pronalaze putevi du­
bljeg osmišljavanja eovekovog — dakle, i svog
sopstvenog — života.

Na svim stranama sveta i u najrazličitijim pojavama

Orlović uvek ističe ono što je u kulturi stvaralačko, a
što za njega dolazi najjače do izražaja u umetnosti.
Umetničko stvaralaštvo vidi u okvirima društvene
nacionalne sredine u kojoj se ono razvija. No, u sva­
koj posebnosti, čak u najsitnijem detalju ume da uoči
deo veće celine, oblik univerzalnijeg pitanja. Ta se
odlika oseća u prikazima knjiga, takođe u reportaža­
ma — čija je informativna uloga danas — u poplavi
aktuelnih filmskih i televizijskih slika u koloru —
znatno manja nego u periodu pre drugog svetskog
rata pa i posle njega.
Kao i u razgovorima sa umetnicima, Orlović se u
svojim napisima o knjigama postavlja kao pažljiv i
strpljiv sabesednik i čitalac. On hoće da zaista uhvati
— u svoj konkretnosti, u svoj punoći — jezgro i
čoveka i dela, n e ' namećući svoje sopstvene ideje,
svoja najintimnija opredeljenja. Pošteno se trudi da
svako ispoljavanje stvaralačkog plamena registruje,
onakvo kakvo ono jeste, po antičkom savetu: »Radi u
skladu sa prirodom (opet, dakle, prirodom i čoveka i
dela,) slušajući je«. Kao novinski kritičar, on obave­
zno informiše, zatim podvlači najvažnije akcente, na
kraju i preporučuje ili ne preporučuje knjigu. Ali, u
 11

tom okviru, bez mistifikovanja, sa razvijenim, mada

nenapadnim kritičkim aparatom, uz veliki broj kul-
turnoistorijskih asocijacija koje se bogate i »na licu
mesta«, to jest u dodiru sa materijom, Orlovićeva
kritika donosi jasan, jezgrovit komentar sa određe­
nim vređnosnim sudom.
Zbirkom tekstova Svirepi i sanjari, a u njoj naroči­
to prikazima knjiga, autor se predstavio kao zreo
čovek, izgrađenog ukusa, sa mudrom tolerancijom i
uvažavanjem svakog autentičnog duhovnog poduhva­
ta, bez obzira na žanr i ostale tipološke odlike. I
mnogo više od toga, diskretno nam je predočio celu
jednu ličnu poetiku koju je godinama brusio u dodiru
sa drugim stvaraocima i njihovim ostvarenjima. Ona
je upućivala, u najmanju ruku, na smelije sintetičke
zamahe, na kompleksniju intelektualnu prozu.
To je, razume se, lakše reći no učiniti. Potkraj
prve polovine životnog puta, podvukavši račun, Dra­
gan Orlović se njime nije zadovoljio. Aktivirao je
opasnu snagu, za koju Boris Pasternak kaže da dolazi
od dugog uzdržavanja, i koja — baš zato — može da
iščili u međuvremenu. Okrenuo je nov list, ostvaru­
jući najveću retkost novom knjigom, romanom En-
dimionov san, koji je objavio 1981, u svojoj četrdeset
trećoj godini.

2. »Endimionov san«
Svojim proznim prvencem Dragan Orlović se, odmah
i uspešno svrstao među nosioce nekih modernih ten­
dencija u prozi, koje kod nas tek počinju da se osećaju.
Endimionov san je nastao kombinovanj'em takozva­
nog romana u pismima i romana unutrašnjeg mo­
nologa, odnosno subjektivnog iskustva. Tako smo do­
bili jedan od prvih naših esejističkih ili intelektual­
nih romana, u žanru gde se oko životnih činjenica
ispliće komentar, rasprava koja seže sve do osnovnih
pitanja o životu i smrti, o smislu ljudskog »kretanja
pod zvezdama«. Intimni, često imaginarni razgovor
čovekov sa drugima i sa samim sobom zauzeo je u
12

ovom žanru mesto povlašćenog i čak svemoćnog

glavnog junaka klasičnog romana.
Prvu opasnost koja preti esejističkoj prozi — da će
izgubiti spontanost u šumi racionalne diskurzije —■
Dragan Orlović je mimoišao. Održao je ravnotežu
između rasprave o snovima, u pismima koja Predrag
Strmac, junak i komentator romana, prima od svog
nekadašnjeg najboljeg druga Nenada, i ostalog tek­
sta, u kome se jav ljaju žive scene: sećanje na zajed­
ničku ranu mladost u provinciji, susreti s ljudima to­
kom Predragove potrage za Nenađom, i tako dalje.
Endimionov san je sažeta, svedena, oštro srezana
priča iz današnjice, drama traganja za identitetom,
za autentičnom sopstvenom ličnošću koja bi se uko-
renila i utemeljila na trajnijim pretpostavkama,
normama i vrednostima, uprkos sivilu i banalnosti
svakodnevnice, zainat svim relativnostima. Predrag
Strmac, čovek već nagrižen običnostima života, koji
se davi u nekakvom naučnom institutu, u tobožnjoj
punoj zrelosti, počinje da dobija od Nenada čudna
pisma, sa žigom Beograda, ali bez adrese. U tim pi­
smima se razvija Nenadova radikalna opsesija o snu,
čiiji je lajtmotiv rečenica — koju treba odgonetnuti,
dokazati ili oboriti — da smo svi mi nečiji džinovski
san. Preko neba istorije, luk vodi ka Endimionu:
»ENDIMION, u antičkoj mitologiji ljubimac Sele-
ne, boginje Meseca. Zevs mu je dao večnu mladost,
ali ga ujedno, na planini Latmos u K ariji, uspavao u
večni san. Selena je silazila svake noći k njemu da ga
ljubi. Endim ionov san je večni san.«
Antička dilema — da li je čovek deo nečijeg ili
nekog, opšteg sna ili uspeva da se otrgne za samo­
stalniji život — data je u modernoj verziji. Uobličena
i razgranata na savremen način, uz pomoć naučne i
esejističke literature o snovima, ona u Orlovićevom
romanu postaje glavni pokretač Predraga Strmca.
Prešla je od Nenada na njega, i on ju je usvojio, šta-
više, ponaša se na mahove kao da ju je on i izmislio,
kao da pisma piše on — sam sebi i o sebi, u potrazi
sa sobom i smislom sopstvenog življenja.
 13

Poenta je diskretno pripremana, više prikrivana

tokom romana — da bi prosto eksplodirala u napo­
meni na kraju knjige:

»Izdavačeva napomena. Rukopis pod naslovom En-

dim ion nađen je u zaostavštini Predraga Strmca, pa­
cijenta Klinike za mentalno obolele u Beogradu, ra­
nije sa stanom u Kumodraškoj novoj 5a. Izdavač je
rukopis dobio od dr Vjenceslava Nanuta, primarijusa
Klinike, dve godine posle smrti Predraga Strmca na
»F«-odeljenju. Ni napori Uprave klinike, ni Izdavača,
nisu urodili plodom: nije ustanovljeno postojanje
Nenada Strmca, koji se pominje u rukopisu, niti je
pronađen bilo ko od rodbine i prijatelja pacijenta
Predraga Strmca.
Autor potpisan na knjizi imao je zadatak da stilski
uobliči rukopis i izmisli mu novi naslov.
U G ornjem M ilanovcu, m aja 1980.

Predrag i Nenad su, znači, ili braća ili dva lica istog
čoveka. Potraga Predragova za izgubljenim Nena-
dom, kao za samim sobom, ne dovodi do rezultata. U
burnom finalu, kida se — posle Nenadovog — i
Predragov svet, Predragov zajedno s Nenadovim,
prelazeći u ludilo, u shizofreniju. (Izvanredan vizuel-
ni ekvivalent daje dizajner Rade Rančić dvema fo­
tografijama na koricama Endim ionovog sna: drvetu
pune krune sa zadnje korice na prednjoj nedostaje
pola krune, po vertikali; na ogoljenoj polovini štrče
samo grane). Ali, potraga strasna, pomna, nerav,-
nodušna ^ ni nas ne ostavlja ravnodušnima.
Škrtog jezika, lišenog metafora, prelazeći u racio-
nalno-naučnu raspravu i međusobni dijalog najrazliči-
tijih ideja o snovima, vraćajući se ka stvarnosnoj
prozi, sve do lirskih pasaža, Orlović deluje ubedljivo,
zrelo i kompleksno — iako Endimionov san ima for­
mat povesti, od svega sto trideset strana džepnog
formata. Bez šireg odjeka među čitalačkom publi­
kom, ali visoko ocenjena u kritici i književnim krugo­
vima, ova knjiga je dospela prošle godine u najuži
14
izbor za nagradu »Miloš Crnjanski« koja se prvi put
dodeljivala, u veoma jakoj konkurenciji mlađih i sta­
rijih stvaralaca koji debituju u nekom književnom
žanru, obuhvatajući još i dela objavljena ranijih ne­
koliko godina.

3. »Dnevnik o Minotauru«
U srazmerno kraitkom roku, Dragan Oriovic je završio
novo prozno delo, opet roman, takođe nevelikog
obima, a i u nekim drugim elementima veran duhu
poetike uobličene u zbirci esejističko-publicističkih
tekstova Svirepi i sanjari, konkretizovane prvi put u
romanu Endimionov san. No, nasuprot toj doslednosti
vrednoj pažnje i pohvale stoji jedno skeptično, nepi­
sano pravilo prema kome druga knjiga odlučuje o
piscu, pogotovu proznom. Je r danas čovek inteligen­
tan, obrazovan, osetljiv i pismen može da sastavi
knjigu, čak i roman — da ne govorimo o kritičaru,
koji ima i svoje poetičke ideje. Ona sledeća knjiga je
prelomina; pravilo dalje kaže da ta prelomna druga
knjiga mora da bude ili bolja ili barem drukčija od
prve da bi potvrdila pravog stvaraoca. Inače, ostaje u
važnosti upozorenje rimske poslovice: Timeo homi-
nem unius libri (Bojim se čoveka jedne knjige).
U Dnevniku o Minotauru autor je ispunio oba us-
lova koje postavlja jedan od principa običajnog
književnog prava. Novi roman je od prvog bolji i
drugačiji, bez obzira na sve značajne veze i sličnosti
među njima. Pre svega, ima veći zamah. Veći je i
preduzet zadatak, mada to samo sebi ne bi bilo do­
voljno, bez izvesnih promena, tačnije, korekcija u
piščevom postupku, shodno građi i koncepciji. U po-
ređenju sa Endimionovim snom, Dnevnik o Minotau­
ru je slobodnije ispisan, u dvojakom smislu. Prvo,
dokumentarno-istorijski, faktografski njegov aspekt
je sliveniji sa literarnom fikcijom. I drugo, povezuju­
ći polje individualne psihologije i patologije, na kome
se u svom prvencu uglavnom usredsredio, sa širim
poljem socijalne antropologije (ili makar socijalne
 15

psihologije i patologije), pokazuje Orlović upravo

spisateljski napredak, u ćelom rasponu od ideja do
proznog jezika.
Kako to izgleda na delu?
Takozvana ovozemaljska stvarnost, sadašnja i pro­
šla, u Dnevniku o M inotauru zasićena je konkretno-
šću na način stvarnosne, štaviše dokumentarne proze,
gustim prepletom ljudskih sećanja i istorijskih činje­
nica. Pri tom, stvarnost nije data kao banalna sva­
kodnevnica u sitnom realizmu, a još manje kao neu­
tralni katalog stvari i pojava u anti-romanu i prozi
»novog talasa«. Naslućuje se neki, uslovno rečeni,
gradski život u današnjem Beogradu, jedan pre unu­
trašnji no spoljni štimung, koji ima i svoje lice i
svoje naličje. Konačno, i centralni deo romana, na
brodu za K rit i na samom ostrvu, razvija se za vreme
letovanja glavnoga junaka sa ženom i dva sina. Me­
đutim, u oba slučaja reč je o zadnjem planu glavne
scene Orlovićevog romana, o senkama koje imaju
funkciju i vrednost u kontrastu sa jarko osvetljenim
prvim planom.
U stvari, središte D nevnika zauzima svedenija, uža
stvarnost, naznačena tako samim početkom romana,
opsesivnim sećanjem j— iz ranog detinjstva glavnog
junaka — na smrt nedužne baba-Cane u bombardo-
vanju. Ta reska intonacija odmah je praćena novim,
srodnim udarima: obaveštenja o klanjima u Herce­
govini (i drugde) 1941. godine; priča dede junakovog,
Radašina, iz Ibarskog Kolašina, o stradanjima njiho­
vih predaka; obližnja Crnorečka pećina u kojoj kao
da je stene grizla neka nem an.. I već se nalazimo
usred ambisa: neman, odnosno deda-Radašinov Zlo-
đej, junakov Zlotvor — to je krivac za silne nasilne i
čudovišne smrti, za kamare mrtvih. Traganje, ranije
razvejano i slučajno, postaje sudbinski važna i orga-
nizovana istraga i potera, naročito od momenta otkad
se dozna da je u pitanju Minotaur, mitsko biće, pola
čovek r— pola bik.
Opsednutost Minotaurom kao živim čudovištem —
koje Tezej nije ubio, nema dokaza, nije ga ni smeo
16
ubiti, i koje se mora pronaći kao dokaz da ne može
čovek čoveka da uništava — data je u romanu sme-
njivanjem britkih solilokvija, dijaloga i jarkih, halu-
cinatnih slika. Ali, veliku snagu dobij a i od samog
glavnog junaka u romanu, čiju je funkciju pisac
majstorski uspostavio. Glavni junak je, ne samo u
funkciji naratora-hroničara, daleko aktivniji nego
Predrag Strmac u Endim ionovom snu. U prvom licu,
ovde je on dobio značaj ravan značaju glavnih lično­
sti u klasičnim romanima. Poimence, to je Nenad
Strmac, poznat iz Endimionovog sna, Predragov drug
— ili brat — ili drugo »ja«? Naglo je pronađen,
vaskrsnut; pominjanje psihijatra, dr Vjenceslava
Nanuta, ukazuje takođe na vezu sa prethodnim Orlo-
vićevim proznim ostvarenjem. Ali se pisac na to ne
obazire, nikakve mostove ne uspostavlja. Predraga
čak i ne pominje. Ostaje da visi nota u vazduhu —
jedan uzgredan ali uspešan efek a t. . .
Međutim, bitan je ipak piščev tretman Nenada
Strmca u kontekstu D nevnika o Minotauru. Daje ga
malo iščašenog, pomera mu optiku od normale do­
nekle u stranu. Jedan lajtmotiv su pilule protiv alko­
holizma koje se neprekidno provlače kroz roman,
mada diskretno. Diskretno su date i aluzije u dnev­
niku na dublju poremećenost Nenadovog uma, sve do
shizofreničnih simptoma — ali su nesporne. U toj
kombinaciji, izvesne scene na Kritu liče na halucina­
cije alkoholičara ili na ponašanje u delirij umu. Neke
stvari su prikazane kao izraz shizoidnih ideja odnosa
i ideja veličine, zaključno sa precenjivanjem otkrića
o krivici Minotaurovoj za sve zločine i nasilne smrti
na ovom svetu. Shizoidan je i odnos prema ženi kao
prema objektu i sredstvu muškarčevog spasa. . .
A opet, sve to kod Orlovića deluje primarno, poput
najautentičnije jave. I služi njegovom krajnjem cilju.
Karakterističan je piščev potez — ukazivanje, u ne­
koliko mahova, na Nenadovo prelaženje preko grani­
ca vremena. Jedna činjenica iz psihijatrije — o ta­
kozvanom pucanju filma — povezana je sa Nenado-
vim ubeđenjem — koje se može braniti, razume se —
 17

0 veštačkim i privremenim podelama vremena na

neke sitne segmente kao što su godine, decenije, pa i
vekovi. Orlović je baš u ovakvim delikatnim pasaži­
ma veoma uverljiv.
Moglo bi se i ovako reći; suženo polje Nenadove
¡svesti ekvivalentno je suženoj objektivnoj realnosti
romana, to jest ona se poklapa sa opsesijom Nenada
Strmca. Kad su se izmešali subjektivno i objektivno,
Orlovićeva kompleksna jednačina realnosti omogući­
la je slobodno otiskivanje u fantastiku, sve do krun­
ske parabole o Minotauru, sa poentom o modernom,
nuklearnom nasledniku odnosno emanaciji Minotaura
u naše vreme, na raketnom poligonu na Kritu. Na­
jveći domet fantastike, dakle, opet nas vraća ze­
maljskoj stvarnosti i njenoj javi. I — onda razvija
Orlović još širu poentu — o realnosti minulog rata,
rata uopšte, koja je fantastičnija od svake fantastike.
Njegova humanistička poruka odgovara, između osta­
log, duhu Krležinog zaključka u eseju »Književnost
danas«, objavljenog 1945. godine u prvom broju no-
vopokrenutog časopisa R epublika, na početku posle-
ratnog puta jugoslovenske književnosti, kada joj je
sugerisao kritički pravac — kojim ona, međutim, nije
pošla. . .
Orlović ne bi bio ono što jeste da se bacio na
fantastiku kao na slobodno izmišljanje. Strmac, koli­
ko god pomeren i iščašen, pametan je čovek, obra­
zovan, radoznao, opsednut jednim pitanjem na način
stručnjaka i naučnika, kao što je to bio kad je u
Endim ionovom snu raspravljao o snovima. Ovde Or­
lović ide dalje u pravljenju svojevrsne racionalne
fantastike, više uz pomoć istorije i arheologije nego
tehnike i tehnologije (što je u skladu sa slikom
sužene Nenadove primarne stvarnosti).
Izvanredno je, najzad, prikazan u romanu i Artur
Džon Evans, istorijska ličnost, antropolog, arheolog
1 pomalo pustolov, koji je za duga života svog
(1851— 1941) bio i kod nas u vreme Hercegovačkog
ustanka, da bi zatim u Grčkoj otkrio drevnu minoj-
sku kulturu na Kritu. Nenadov odnos s njim, i kao
18
luđački solilokvij i kao intelektualni razgovor, bio
imaginaran ili stvaran, vođen 1875. ili 1980, svejedno,
oplođuje roman tako da se povezuju svi konci. Tačni-
je, od Kosova i Hercegovine do Krita uspostavljaju
se Minotaurovi hodnici, poput arhetipskih korenova
balkanskih i šire, čak opšteljudskih.
Dnevnik o M inotauru je uzbudljivo štivo, samo­
svojno delo sasvim specifične racionalno-intelektual-
ne fantastike, i osvojiće upravo čitaoca modernog
obrazovanja i senzibiliteta, koji su danas brojni, ra­
doznali i u svakom pogledu spremni za duhovnu
avanturu ponuđenu novim Orlovićevim romanom.
Sveta Lukić
Trčao sam bosonog, kroz šumu između dve reke, jed ­
ne velike, druge male. U stisnutim ručicama dva dr­
vena čamčića. Šuškavo šiblje je ostavljalo tanane
ogrebotine po mojoj koži. Puštao sam jedan čamčić u
malu reku, odlazio je sitno poskakujući i nisam znao
kuda. Onda sam, rekoh, trčao na drugu obalu, i puštao
drugi čamac u vodu. Odlazio je i on, n ije poskakivao,
samo bi kliznuo i izgubio se, ne znam kuda.
Kuda su odlazili m oji čamčići? To me je mučilo"!
kad bih se vraćao kući, u prvi sumrak prepun grak­
tanja ptica i teških, tajanstvenih senki kroz koje šam
proletao stisnutih zuba i pesnica.
Utrčao sam u glavnu ulicu naše selendre. Nigde
žive duše. Tišina je bila takva da mi se činilo —
ogluveo sam. Onda je puklo, jako.
Video sam samo jednu rupetinu. Umesto Baba Ca-
nine kuće, rupetina. Samo rupa u zem lji i Zvuk pra­
šine koja se sleže.
Baba Canu su volela sva deca. U malenom dvorištu
imala je veliki orah. Za svakog je bio oraščić, U
njenoj smežuranoj ruci.
Avion je bacio bombu na Baba Canu i njen orah.
Orah je ostao, ali samo polovina — presečen odozgo
nadole. Kao nožem. I još gomilica oraha. I na njoj:
ruka, šaka, smežurana. Baba £anina. Ona ista koja
mi je orahe ljuštila.
Zašto je avion bacio bombu na Baba Canu i njen
veliki orah u malenom dvorištu?
Ni u jednom delu mog hodanja kroz život nisam
umeo da odgovorim na to pitanje;
Da li sam patio zbog presečene ruke, smežurane,
one iste koja mi je orahe ljuštila?
22

Znam samo da su od tada prostranstva za moje

šipčenje tek bila preda mnom, a u dečjim igrama
uvek sam bio prvi za zavlačenje u mračne podrume,
u tavansku paučinu, posebno u napušteni magacin,
na ivici grada, u kome je uvek nešto kreštalo. Iz
tmine su vrebale neke saldžame. Drugari nisu ni slu­
tili koliko treperim dok idem ispred njih, a okolo
kvrcne, zakrešti. . . Plašio sam se, a išao dalje.
čeznuo sam da vidim, makar jednom, pa šta bude,
da bude.
Nekog, ko je presekao orah.
Objašnjavam li ja to sebe? Gluposti! Zašto bih! Sve
je tako normalno, govorili su oko mene.
Za njih je, verovatno, bilo normalno i to što sam
upao u Crnorečku pećinu. Poprilično sam pešačio od
Strmca, gde me otac doveo — da vidim gde se rodio. . .
Slučajno? Vrag bi ga znao. Šta rekoh? Vrag?
Svašta! Seoski starci, ispisnici deda Radašinovi, upo­
zoravali su me da ni za živu glavu ne ulazim u
Crnorečku pećinu. U njoj stanuju besi i zmajevi. Besi
— đavoli. A ja upao baš u nju!
»Upao«. J a to da bi bilo kao normalno, eto, desilo
se, šita da radiš . . . Moglo je i nekom drugom. Moglo?
Nije! Da jeste, neko bi već pronašao onu sandalicu,
dečiju, kao novu.
Ni pedesetak koraka nije mi bilo potrebno da je
nagazim. Išao sam, priznajem — oprezno, između vi­
sokih skeleta stena. Bio je to kao neki sumračni kla­
nac. Ne, nikako, nisam bio sujeveran, nisam verovao
da tu stanuju besi i zmajevi. Ali nekog sam tražio,
morao sam.
Sagao sam se da dohvatim to što sam nagazio.
Upalio sam šibicu. Bila je sandalica, dečija, kao nova.
Na ivici gomile kostiju. Kosti su bile sitne, dečije.
U Ibarskom Kolašinu, u Strmcu, decu ne sahranju­
ju u pećinama. Naročito ne u Crnorečkoj pećini.
Ko je dečicu bacio u mrak Crnorečke pećine, u
Kolašinu, Ibarskom? I otkud samo jedna sandalica?
Neko je hteo svojoj deci da ponese odeću i obuću
đece koju je poubijao, pa mu sandalica, jedna, ispala?
24
Koga to da pitam? Nikog, niko ne zna. Zna samo ona
neman. Znaju besi i zmajevi koji ne postoje. J a ni­
sam sujeveran.
Celu sam kutiju šibica potrošio.
Skeleti stena, oko mene, u sumračnom klancu, bili
su od safirnog granita.
Užasnuo sam se kad sam video, kad sam shvatio da
su izgriženi. Izgrižene stene od safirnog granita!
Tragovi griženja bili su sasvim jasni. Sumnje nije
moglo biti.
U redu, znao sam za izreku »kud će vještica do
u svoj rod«. Znači, sad će, samo što nije. Neće! Veštice
su priče za malu decu.
Ali neka neman jeste granit grizla. I šta ako je ja
sada sretnem? Da sednemo pa da pregovaramo? Ili
da je nekako opkolim i vežem. Obećaće mi da me
neće dirati ako je oslobodim. . .
To sam se ja tako, priznajem, hrabrio, dok sam se
izvlačio iz sumračnog klanca, između visokih skeleta
stena, od safirnog granita, iz Crnorečke pećine. San-
dalicu ostavih gde je i bila, o kostima, dečijim, nikom
nisam pričao, ne bi mi verovali.
Tražili bi mi još sandalica. A bila je samo jedna,
kao nova.
Sta ću, po izlasku iz pećine nastavio sam da ho­
dam, ali da grabim, da ne zastanem. . . Imao sam cilj,
iako nisam znao kako izgleda.
I to što sam dva fakulteta završio, bilo je kao
uzgred, uglavnom da bih se uklopio: sve je normalno,
šta ćeš, takav je život, bože moj, srediće se već neka­
ko, vreme sve le č i. . . Vreme? Šta je to? Nema mnogo
ni tog vremena, koje ne znam, tačno, šta je.
»U toku lipnja uslijedili su novi veći pokolji U Her­
cegovini. U okolini Ljubinja, ustaše su 2. lipnja otpo­
čeli masovni pokolj u kojem je stradalo oko 140 se­
ljaka Srba. Tri dana kasnije ustaše su poklali oko 180
seljaka iz sela Korita kod Gacka. Zatim 23. lipnja
ponovo blizu Ljubinja, ubijeno je oko 160 ljudi, a u
tri sela blizu Gacka oko 80 muškaraca, žena i djece.
Dva dana kasnije uslijedio je pokolj oko 260 ljudi u
nekoliko sela stolačkog kotara. Istodobno je kod
Opuzena, blizu Metkovića, strijeljano oko 280 Srba,
uhapšenih na području kotara Stolac. U blizini Lju-
buškog pobijeno je 30. lipnja oko 90 Srba, dovedenih
iz Čapljine«.
Ovo Fikretino pismo zateklo nas je u PamUkaltfU,
na povratku iz Kapadokije. Nastavio sam da čitam
pismo:
»U selu Suvaji kod Gračaca ubijeno je 1. srpnja
oko 300 muškaraca, žena i djece. U selu Grabovcu
kod Petrinje ustaše su 24. i 25. srpnja pobili preko
1200 ljudi. U razdoblju od 20. do 27. srpnja ubijeno
je u Prijedoru i okolici nekoliko stotina ljudi-.-U Pri-
mišlju je noći 27/28. uhapšeno oko 80 ljudi, koji su
pobijeni u Slunju. Sutradan, 28. srpnja, ustaše su
ubili oko 180 Srba u blizini Vojnića. Istoga dana je
izvršen pokolj nad grupom od oko 50 muškaraca i
žena iz sela Polače kod Knina. Slijedio je 29; srpnja
veliki pokolj nekoliko stotina Srba u crkvi “u Glini.
Prema nekim podacima, krajem srpnja u Glini je
bilo ubijeno oko 2000 Srba. Istodobno je došlo do
masovnog pokolja od oko 500 Srba iz Gračaca i okoli­
ce. Najveći pokolji na području Bosne zbili su se
krajem srpnja u zapadnim područjima. Pretpostavlja
26
se da je tih dana u kotarima Bihać, Bos. Krupa i Cazin
ubijeno oko 20.000 Srba, na području kotara Sanski
Most oko 6.000, u kotarima Prijedor i Bos. Novi ta-
kođe oko 6000. Do velikog pokolja došlo je u srpskim
selima kod Duvna, gdje su ustaše pobili oko 250 lju ­
di. Od 29. srpnja nastaju masovni pokolji u liva­
njskom kotoru, kojima je u narednih mesec dana
obuhvaćeno preko 1000 Srba«.
Oprosti, dodato je u pismu, što ovako suvo nabra­
jam i ni o čemu drugom te ne obaveštavam. O čemu
drugom, reci, o čemu drugom. Nijedna šljiva nije
rodila. Narod priča o neka dva mlada Engleza, sa
rancima na leđima, koji grabe peške Bosnom i Her­
cegovinom . . .
Pismo mi je doneo poštar Učasdrukčiji, u Nema-
čkoj ga zovu Baldanders. Sećam ga se još sa naslovne
stranice Grimelshauzenovog romana. Glava satira,
ispupčen stomak, riblji rep, ptičja krila, noge kao u
koze, u jednoj ruci mač, u drugoj knjiga, ili torba sa
pismima.
Sa velikom pažnjom svi prisustvuju tri puta dnev­
no mom obredu: uzimanju raznobojnih pilula. Ujutru
dve crne, u podne dve žute, uveče dve bele. Tako dva
dana, onda obrnuto: prvo bele, pa žute, na kraju
crne. U trećoj rundi prvo žute, pa bele, uveče crne.
Tako je odredio dr Vjenceslav Nanut.
Bele mi smetaju. Ne mogu da pišem. Krijem ih u
uglovima usta. Ponekad uspem da ih, krišom, isp-
ljunem.
Zapisujem u Dnevnik:
U zoru 13. juna 1943. (na datumu, za mene bez
značaja, insistirao je Vlada, kada mi je ovo pričao)
Jovana Kovačević je za manje od dva sata, u parti­
zanskim jurišima na nemačke utvrđene položaje
ispod popaljenog sela Krekova, izgubila četiri člana
svoje uže porodice: muža Blagoj a, sina Janka, sina
Savu i unuka Dragana (kurira, imao je samo četrna­
est godina). Dragan je bio dva puta ranjavan na Su-
tješci. Junački je rane podneo. Onda je saznao da mu
je stric poginuo. Tu je mališan suzu pustio. Posle je
 27

nemački bacač razneo glavu. Petnaestak godina ka­

snije (Vlada opet pominje datume) još nisu bile po­
kupljene sve kosti mrtvih boraca na Sutješci. Mnoge
od njih još su ležale po šumi, nekih sto pedest metara
ispod mesta gde je bio ograđen grob Save Kovačevića
i na kome je bilo mnogo venaca.
»Rukom sam grebala kroz rastresitu šumsku ze­
mlju«, pričala je V jera Kovačević, »i pitala Muju šta
da radimo. Odjednom mi je ruka naišla na jednu
veliku kost. Izvadila sam j e . . . To je bila butna kost,
neobično velika. To je morao biti krupan, snažan
partizan. .. Prastrujalo mi je kroz glavu: pa to je
Savina butna kost, na tom položaju prilikom proboja
nije bilo tako visokog čovjeka kao što je Sava bio.
Nastavila sam da brže kopam zemlju, sada objema
rukama. Naišla sam na parče čizme i na n joj zakrpu
— a Sava je baš uoči proboja zakrpio svoju čizmu.
Onda naletih na šaržer Savinog pištolja. . . Pa onda
izvađih lobanju . . . A Savin grob stoji gore, iznad nas,
na nekih sto pedeset metara . . . Zgrabih svoga brata
Muju za ruku i rekoh mu da su to Savine kosti,iOn
me prekide: ’Ti si danas ovdje poludela u ovoj šumi,
među ovim kostima, muči, zar ne vidiš đe je Savin
grob.“ Ali, kad mu pokazah parče čizme, pa zakrpu,
pa onda šaržer, onda izvadismo i parče štofa, tačno s
mundira kakav je Sava uoči pogibije imao, Mujo za-
stade. . . Prvo smo iskopali dublji grob i sahranili
kosti, a parče čizme, šaržer i komad štofa ponijeli
smo sa sobom. Grob smo dobro označili«.
Ti si danas ovdje poludela u ovoj šumi, među
ovim kostima, rekao je brat sestri.
Hoću li i ja danas poludeti ovde, pod ovim vrućim
vetrom? Ja , Nenad Strmac, od oca Sekule i majke
Stane, Sekulinog oca Radašina i majčinog oca Vese-
lina.
Moje veliko putovanje je odobrio dr Vjenceslav Na-
nut, uz uslov da me prati porodica, dok može, i da
uzimam svakodnevno crne, žute i bele pilule. Ideju
da pronađem »to čudovište« on je nazvao sjajnom.
Lukav je ili mudar, ili oboje. Pamtim njegove po-
slednje reči pred rastanak: »Ako pronađeš to čudo­
vište, bićeš neopozivo lud u očima ljudi, ako ga ne
pronađeš, sve će se zaboraviti i imaćeš šansu«.
Osećao sam da valja mnogo razmišljati o doktoro­
vim recima, ali nisam imao vremena. Otišli smo u
Anadoliju, u Kajmakli, grad za deset hiljada duhova.
Pred odlazak deda Radašin je rekao da će sedine
svoje čupati. Sedeli smo kraj potoka u Dubočaku.
Radašin mi je govorio, ja slušao, ali kao da nisam.
Morao sam da hodam, da idem, da tražim, od zrna do
zrna peska, da svako okrenem, obrnem, premetnem
ga, da odrastem, ostarim, i nađem. Zato ću i ispričati
0 tom mom putu u K aj makli, u rupe za koje mišljah
da su staništa Vrhovnog zlotvora.
Putujem Anadolijom. Na jugoistok od Ankare, tri­
sta pedeset kilometara. Prema Nigde. Nigde — tako
piše na mapi. To je ime grada. Hoću li stići u Nigde,
ili će me spržiti sunce Kapadokije i zarobiti tama
Kajmaklija?
Pljušti sunce, plavi vetar vreo. S leva promiče žuto
1 crveno — žitna polja i u dnu crvenkasta brda čiju
nevinu golet ni drvka da poremeti. Zdesna, na samo
nekoliko metara od puta, Slano jezero: žalo blešti
belinom od soli, voda sivkasta kao ifcizmaglica nad
njom. Mrtvo. Možda se u njemu On kupao.
Slova od kreča na asfaltu i okolnim brdašcima:
MHP, agitovanje za Turkešovu partiju nacionalista.
U modi je parola: Ni komunizam ni imperijalizam,
već nezavisna, islamska Turska. A mrtvih, svaki dan,
u Turskoj koliko hoćeš: atentati, u mraku ali i u po
bela dana, na ulicama, na livadama. Vodi li to mene
taj miris krvi, mene, iz krajeva gde je Turčin bio
sablja i kolac? Koješta, kažem sebi, nije svaki Tur­
čin. Ali ipak širim nozdrve, a očima tražim bar koju
crvenu kap, hoću da ubedim sebe da sam mu na
tragu, u Kajm akliju je, hrabrim se, u onaj rupi
ogromnoj, ma visokoj visoravni, kojom prolaziše 'i
Asirci, i Hititi, Frigiti, Persijanci, Selefosi, Vizantinci,
pa nagrnuše Seldžuci, oni koji će moj narod na kolac
nabijati, i on se sada ovde skrio ali ne miruje.
Stižem u vilinsku dolinu Geremea. Stada kamenih
30
tornjeva. Behu li to živa bića, nije li ih On okame-
nio? Nije li On, Vrhovni zlotvor, grčke hrišćane u
krtice oterao? Da izbuše rupe, kuće i crkve u kame­
nu, da ćute i mole se?
Idi i traži.
Prolazim. U Ortahisaru videh dvostruko minare,
belo, ispod ogromne crvotočne (od ljudskih nastambi)
stene u vidu ogromne glave slona, dva crveno krilata
anđela odvedoše me u zelenomrko oslikanu crkvu na
putu Avdžilar-Avanos, premetah u rukama suvenire
u Zelveu, zavlačih se u hramove Sinanosa, a u Soga-
nliju nemadoh nerava da vidim svih šezdeset crkava,
jer ja nisam zbog crkava ovde došao, pa put pod
noge, opet prema Nigde, jer pre mesta Nigde je
Kajmakli, kažu, grad za deset hiljada duhova, ali ja
znam da duhova nema i da tamo u toj rupi golemoj
može biti On, oh, da li je, da li je.
Seoce, izbe, milijarda muva, jara, betonski okvir za
mrak, za ulaz u Kajmakli.
Stojim i drhtim, na 45 stepeni iznad nule. Smem li
da mu krenem u susret. Kucnu li čas? Idi, moraš.
Neću pilulu, ni crnu, ni žutu, ni belu. Hoću da
budem čist kad stanem pred njega.
Baterijska lampa mi je jedina pomoć, dok silazim
kamenim mračnim hodnicima. Jedva se može ovuda
nogu pred nogu, pogureno, a ja, ili mi se tako samo
čini, trčim. Devet je spratova, pod zemljom, koje
moram da prođem. A nisu samo hodnici. Sve je
izdubljeno u kamenu, spavaće sobe, kuhinje, trpezari­
je, stolovi, klupe, ostave. Zurim i povređujem mrak
mlazom lampe, i sve manje drhtim, iako je ovde
hladno, i sve sam nesrećniji jer Njemu ne vidim ni
traga ni glasa, zavirio sam i u svaki od četrdeset pet
vertikalnih tunela, iz njih struji svež vazduh, i sve
mi je jasnije da je Blagica bila u pravu kad mi je
pred polazak govorila da su ovaj grad pod zemljom,
u kamenu, izdubili ljudi, da se sakriju, deset hiljada
ljudi je moglo u Kajmakli da stane.
U jaru se vratih potpuno iznemogao, među neke
uznemirene ljude, svi mi pritrčaše, tapšahu me, zagle­
dahu, rekoše da su se smrtno uplašili za mene, dole
se ne sme sam, može da se zaluta, a ja sam bio besan
od razočaranja i čupao bih kosu da me nije bilo
sramota cd tih dobrih ljudi.
Kosu bih čupao, kao Radašin što je hteo, u Dubo-
čaku dok smo sedeli, pored potoka, pred moj put u
Kajmakli. Ovako je govorio Radašin:
Ne znam kuda ćeš i što ćeš, sine.
Da mi je samo da se koji od vas vrne, da se malo,
malo zapatimo, mnogo smo se razišli kojekude. Mene
ako pitaš, jeste da je u Strmcu svakojake neimaštine
bilo, ali lepšeg od ovoga Dubočaka nema,
gloga mi.
Ovo ti je hrast a ono bukva, toliko i sam vidiš. Ima
i jove, cera, graba, leske, javora, klena, jasena, breze,
jele, bora, a bogme i smrče i gloga.
Imamo ti mi i vukova, lisica, srna, divljih svinja,
veverica, a nađe se i po koji medved.
Od blaga ko ima koze, ko ovce, ko goveda, a bez
konja ne možemo.
Pčele gajimo, meda radi. Mlijeko naše si pio, a
vidim da mnogo voliš kiseljeno.
Kod nas još važi da sam kao neki starješina. Ješćeš
fliju ispod sača zamašćenu kajmakom svaki dan dok
si ovde, kad voliš. Meda, ne pitaj, nego zahvataj.
Koliko igda možeš ako ti ga srce ište.
Ne znam što ćeš i kuda ćeš, ovde su ti svi stari bili,
i otac ti Sekula. Snaju Stanu mi je dovodio i da mi je
još jednom da je vidim, mnogo je dobra i duševna.
Ako baš neimaš kuda, a ti idi. Otiđi odande đe si.
32
Gledaj pa se vrni. Tog tvog Zlodjela možeš i ovde da
sačekaš, neki su i dolazili.
Sad, piši to što hoćeš, mi ti miješamo jekavicu i
ekavicu, a ti kako umiješ. Mislim da nam je ostanulo
iz Hercegovine, koliko je moglo. A ne znam ti đe
smo prije bili. U Strmcu smo odavno, meni je pričao
praded da je njegovom pradedu pričao praded.
Neki kažu da su naši stari došli iz sela Lokve, to ti
je kod Banjske, a u Lokve da su došli, možda, iz
Hercegovine. Kad su se namnožili jedni su ostali u
Lokvi, Lovcu i Suvom Dolu, drugi su otišli u selo
Rudare, to ti je kod Zvečana. Neki kažu da su naši
stari došli iz Vučitrna. To ti razaberi, ako ti je u
snazi, i pomiri.
O našim starim znam ovoliko. Moj praded je Rado-
sav, ded Vučeta, a otac Mile. Moja su braća Dimitri-
je, Milisav, Vule i Veselin. Decu sam izrodio Sekulu,
Vukosava, Jordu, Darku i Bolu.
Ima nas još dosta, od braće i sestara, nekoliko
koljena. Otidoše skoro svi, ima vas, čujem, u Beogra­
du, Aranđelovcu, Čačku, Kragujevcu, kojekude vas
svude ima samo vas je u Strmcu malo. Od koga
pobegoste ne znam, koca mi glogovog.
Mi se jesmo iskrvavili, ne kažem, i potocima nam
je krv tekla. Vode imamo dosta. Kroz Strmac ti je
Orlovića potok, a ima i drugih voda, ima Vlašljiva
voda, Bačište, Korito Popovak, Vodice i Povinica.
K lali su nas i Turci i Arbanasi i Nemci i četnici i
balisti. I mi njih koliko smo mogli. Ovo sa Arbanasi­
ma mi je žao, i oni su ovde istu muku mučili, kad su
došli i krčili pored nas šumu, za sebe i stoku. S
nekima sam bio kao brat, neki su se navalice pretva­
rali, pa nožem. J a ti ne znam baš zašto, a Zlodjela
tvog lično video nisam. J a ti u vražbine ne verujem
ali za neke bih rekao da je u n jih nešto ušlo. Jedno
naše čeljade, bila je kao jabuka, otme, jednom, su­
sjed Ramiz, za ženu. Kažem, vraćaj. Neću, kaže on,
taka mi bog.
Šta ćemo, okupimo se mi najstariji, vidim krv će
da padne. Ne dam, prvo vlast, kažem, imamo mi
34
narodnu vlast, za nju smo se borili. Pratio sam Vuka,
sina, očevog ti brata, dole u grad. Da prijavi. Vraća
se Vuko, crn kao zemlja. Daj pušku, veli. Sta kažeš,
pobogu, jesi li našao vlast. Daj pušku, dižite se i vi
ostali. Ne vredi. Ko psa su me oterali. Kaže jedan u
Odboru, dole, beži nazad u planinu i da te više video
nisam. Nemoj da nam kvariš bratstvo i jedinstvo. Je
l ’tako, pitam ja. Tako, siknu on na mene.
Ja sam starješina, kažem im, i ne dam. Ako treba
svi ćemo da izginemo, ali malo glave u potok prvo da
razladite. Stane mlađari ja meni kazivati svašta. Vi­
dim otvoriće se rat. Ne dam, još, koliko igda mogu.
Dosta mi je krvi ovuda, o kugi da i ne govorim.
Zatrećemo se, mi ili oni, ne valja ni jedno ni drugo.
Onda nam pomaže ona naša nesrećnica. Ugrabi prili­
ku i posla nam aber. Veli, pušku u ruke ne uzimajte,
mene u grob računajte. Ako vidim da me ne slušate,
ubiću se, pa se posle krvite, samo da ja ne gledam.
Tako nam osta bratstvo i jedinstvo. Ti sad idi i
proptaj, imaš braću, čujem, od Ramiza i one naše
nesrećnice. Pomešala se krv. Ko će ti ga znati, možda
na dobro iziđe. Ti si učen, ja ne. Ovi mlađi i od tebe,
oni su još učeniji. Vidim i porodu imena učena izde-
vaju. Čujem da imam prapraunuke Suzanu i Violetu.
Mi ti nismo toliko domišljati bili. Nazivali smo se
Vučeta, Vetka, Taj a, Perka, Dobrinka, Gorka, M ilija-
na, Budimir, Vukomir, Jablan, Cmiljko, Radoljub.
Toliko smo znali i umeli.
Nemoj sine, kuda ćeš i što ćeš.
Držim i ja, sine, ko i ti, da čoveku valja mnogo
kroz život da prošipči. Dok ne postaneš drem.
Ali za zlom ići ne valja, upamti.
J a da izbiram mogao nisam. Kroz Albaniju kad
smo se povlačili, nisam ja tvog Zlodjela jurcao, već on
mene. Da sam se odupro, jesam. Ne kažem, kad smo
izbili na more, u Medovu, činilo mi se da sam zaizil.
Ali nije, nisam poblesavio. Mrtvi su padali po meni, i
ja gazio po lešinama. Nije bilo zaire, pa je i stoka
izgibala. Kad smo jurišali na Nemca i Bugarina, tada
ti je bilo — da se mre. Kad smo groblja po Albaniji
 35

ostavljali za sobom, k’o opanak prtinu, tada smo ti

kastile živi ostali, koji jesmo. J a ti o tim strahotama
pričati neću, samo da ti kažem zašto smo ih odagnali.
Jedno, zato što čovek bez zavičaja nije čovek. Drugo,
Srbi ti se kasno osvešćuju, ali nikad ne zaborave da
se osveste. Treće, jedan prst ćemo dati, pa i dva, ali
šaku jok. Sakati smo ponekad, ali se pravimo da
nismo. Na kraju, šta će mom Dubočaku, recimo, Bu­
garin? Deder, reci, ako boga znaš, šta će na Perkov-
cu, po kome si se ti jurio sa Garovom, a još više, što
bi niz Orlovića potok balegu svoju puštao, zatrla mu
se dabogda, kad mi iz njega vodu pijemo, a i sam si
se pastrmki nalovio, pa ih je Jorda jedan ceo dan
strugala? Deder, reci!
Znaš onu livadu poljskog cveća, kad sam te vodio u
K rljigate? Onu što jo j sada svaki dan odlaziš, kažeš
da ljepšeg cveća video nisi. E, tu! Zapamti: ne znam
za ostale, ali nismo ti mi svi Kolašinci, oko Ibra, kao
to cveće. Ili ćeš me bolje razumeti ovako: neki su
pristajali, neki nisu. Na zlo, na zlo! Ovih drugih nas
je više. Da nije tako, ne bi nas ni bilo. Koliko ćemo
još biti, sad ti je jasno.
Ako tvoj unuk bude kao što si ti moj, biće nas. Ti
ne pristaješ. Dobro, idi, proptaj, hodaj, ali tog tvog
zlodjela tamo naći nećeš, gloga mi.
Što ćeš, i kuda ćeš?
Ovde ga traži, dobro, da, tražiš ga. No čuješ li me:
ovde ga nađi. Ne gledaj u gudure, već u čoveka.
Otiđi odande đe si, pa se vrati.
Ne znam, drem sam, ali su ovo neka druga vreme­
na. Dubočak, Strmac, Perkovac i Mokra gora, to ti je
moja vaseljena. Držim da svi im aju svoj Dubočak.
Ako misliš da taj tvoj zlodjel ima prestonicu, a kod
ostalih samo gostuje, onda vidi da mu nije ovde,
trkni i do okoline. Što ćeš i kuda ćeš dalje. Što
pođe niz vodu, ne vrnu se uz vodu.
Ako moraš idi, ako mene pitaš, nemoj.
Ovo ti je pratila Milijana, u torbi ti je pogača ispod
Nača, luk, zaostrog sira. Vratio se, dabogda, dok to
pojedeš.
Kajmakli je bio jedna od mojih zabluda, to je jasno.
Kao i druge neke rupe, katakombe i piramide u koje
se zavlačih.
To sad znam, tu, podno Čekeleza,
Prošli smo Denizli, ravnica, pa serpentine. Motel
na 360 metara nadmorske visine, u pozadini planina
Cekelez. Vetar prži: na recepciji omanjeg motela
precizan podatak — 45 stepeni iznad nule. Vrt mote­
la je oaza zelenila u bespuću goleti. Svaka soba ima
terasu i stazu do bazena. U sobi neizdržljiva jara.
Temperatura vode u bazenu 35 stepeni. Oko nas i
dole, sve do doline, plamti beli mermer stotina tera­
sastih bazenčića, voda se preliva izlazeći iz planine, iz
četiri prirodna izvora. Belinu bazenčićima daje nata-
loženi karbonat kalcij uma, iz vode, i otud ime Pamu-
kale, tvrđava od pamuka. Podiže ga kralj Pergame
(nalazila se južno od Troje) Eumenes. Dadoše gradu
ime Hierapolis, prema Hieri, lepoj ženi Telefosa,
kralja Mizije, ali ga strašan zemljotres zbrisa, potpu­
no. Posle dođoše Rimljani, podigoše amfiteatar i ter-
me, pa Seldžuci. . .
Noć traje i van sobe nabijene vrelinom i zagušiji-
vošću, tražim kutak u mraku zaštićen od vetra če-
keleskog, vilovitog, i osveženje u petlovskim satima, u
onom divnom osećanju koje stvara vetar, makar i
vreo, na mokrom telu.
Ovo zadržavanje u Pamukaleu beležim u Dnevnik
samo zbog toga, kao što rekoh, jer tamo dokučih da
se badava zavlačih u rupe, da bludim prostor za
Zlotvorom, bez plana i nasluta cilja. Da li je trebalo
da poslušam Radašina?
Ne, i ne!
 A pred svaki polazak na put osećao sam na sebi
prituljene poglede za koje sam znao šta znače.
Ne znam ko čaršiji razglasi za moje pilule.
Nisu bili glasni, ali sam ih čuo: udaren, faličan, ze-
znut, zovnut, omanut, ošamarem po mozgu, pišnut di-
leja, ludakos, ludaija, bezjak, ludnjak, šibadžija, prdač,
dupepevac, šuška, bleka, dudos, kreca, dildika. . .
Ove epitete donosio mi je smrad belog luka iz n ji­
hovih usta.
Ne svih, naravno. Samo onih koji su priistali na sve.
Naročito su uživali, činilo mi se, kad ih gaziš. I u
kafani im je bilo lepo. Pevali su, stalno, jednu pe-
smu: »Sede Srbi u kafani, što pijani, što poklani«.
Mnogo su se brinuli za »svoj narod«, tu, u kafani.
Branili su ga izaglasa, kukali što je kroz istoriju klan,
i zaklinjali se.
Sutradan, dvojica su nastavljala da se klanjaju, a
dvojica odlazila na svoje poslove i radne zadatke.
Ali, o tome, o njima, neću mnogo. Moj pogled je
dopirao daleko i trebalo je samo da hodam, da idem,
tražim.
Je r neće prestati. On je kao dragstor, kako bi rekli
oni što mi prišivahu da sam »zovnut«. I jesam, zov­
nut sam. On me zove i izaziva.
Tako, na primer, nedavno sam na stolu našao smo-
tuljak originalnih dokumenata, bez koverte, i sasvim
pouzdano sam utvrdio da mi ga ni poštar ni bilo ko
od ukućana nije dostavio. Kako je reč o masakru,
oktobarskom pokolju u Kragujevcu, čiji je podstre-
kač On, jasno je ko mi je dokumenta stavio na sto.
On zna za mene. To je izazov. Evo, prepisujem delo-
ve tih dokumenata u Dnevnik:
38
»Ja sam Ruža Vukićević, rođena sam u Svetliću
selu. Imala sam jedinca sina. Gde je moj sin streljan
to je majdan, to je takva strašna rupa, gde je valjda
kopan pesak, šta znam, vidi se da su neki grebali,
hteli valjda jadni da pobegnu, ali to već nije nijedan
uspeo. To je bila velika grupa, možda je bilo dve-
sta-trista. U tom majdanu sam našla moga sina Zi-
vadina i Batu Subotića, jednog pored drugog, ležali
su potrbuške. Samo smo ih poznavale po odelu, pa
smo ih okretale majke i piskale i ljubile i plakale.
Krvave ubice pogodile su moga sina baš ispod čela a
Batu za vrat«.
»Cveto zbogom čuvaj decu«.
»Srca moja i duše. Miro poljubi decu umesto mene.
Slušajte mamu deco i čuvajte se. Zbogom zanavek.
Ljubi sve vaš tata Laza«. (Lazar Pantelić, zamenik
direktora kragujevačke gimnazije).
»Zovem se Olivera Simić, rođena u Kragujevcu.
Već sutradam smo ja i majka otišle da pronađemo
humku gde su zakopani otac i brat. Prošle smo mila-
novačkim drumom i kroz Sumarice izbili na Erdo-
glijski potok. Usput smo nailazile na sveže humke,
razbacane delove odeće i razne predmete. Primetila
sam jedan šešir, učinilo mi se da je očev. Podigla
sam, i na moj užas, u njemu je bila lobanja sa mo­
zgom. Na grobu đaka livada je bila sva krvava. Svu­
da su bile razbacane đačke sveske, kape rečnici, o-
gledalca, češljići. Onaj mali potok bio je pun krvi
koja se cedila iz plitko zakopanih leševa«.
»Zinjo moja je adresa Zivka Pavlović Pišije da
sam poginuo. Pozdravi sve i poljubi sve moje. Majci
piši sve, u ime sveg što vam je najmilije tražim
osvetu«.
»Deco osvetite oca«.
Dovijao sam se na razne načine ne bih li sagledao
preciznije lik Vrhovnog zlodjela. Raspitivao sam se,
između putovanja — hodanja kroz predele za koje
sam se nadao da će mi kakav-takav trag pokazati. Ali
u tom raspitivanju morao sam da budem veoma
oprezan. Posebno u mojoj čaršiji ništa nisam razglasio,
ali kao da su me pojedini nekako osetili. Pišnut!
Sa strancima je bilo lakše. Daleko su i nije postojala
opasnost da me svojim eventualnim zlonamernim
ogovaranjima ometaju. Beležim u Dnevnik jedno moje
veliko očekivanje od svedočenja Amerikanca Vilije-
ma Lorensa, čoveka koji je video neman. Citiraću ga
od reči do reči:
»Posmatrali smo ga zaprepašćeno kako se penje
kao meteor koji je izbio ne iz nebeskog prostranstva,
nego iz zemlje, ključajući od života koji neprestano
postaje sve jači i koji se, probijajući se kroz bele
oblake, baca u napad na nebo. To nije više bio dim,
ni prašina, pa čak ni vatreni oblak, već neka živa
stvar, neka nova životinjska vrsta, rođena pred na­
ma, koju smo posmatrali s nevericom. Izgledalo je da
ovaj teotem živi, da je sazdan od bezbrojnih grote­
sknih maski, koje se krevelje, koje upućuju svakoja­
ke grimase zemlji. On se stalno uvijao i grčio, kao
žrtva nekog natprirodnog besa, sličan biću koje, iz­
van sebe od straha, pokušava očajnički da razbije
veze koje ga čine zatočenikom«.
Ovo svedočenje je objavljeno u »Njujork tajmsu«,
pa mi nije bilo teško da pronađem gospodina V ilije-
ma Lorensa. Na žalost, naš razgovor je vrlo brzo
prekinut, mojom željom. Evo zašto. Prvo sam Lore­
nsa pitao gde je to bilo. Odgovorio je: u Japanu.
40
Odgovor na drugo pitanje (sa koje razdaljine je sve
gledao) razočaralo me, definitivno — bio je u avionu,
hiljadama metara iznad zemlje . . .
Meni je bio potreban hodač po zemlji, sve ostalo je
nepouzdano kao ukazivanje na trag prema leglu ču­
dovišta. Pojedinačna svedočenja, budući da su veoma
raznovrsna po lokaciji, mogu da budu samo podatak
o nekima iz niza erupcija, nemanovih divljanja. Ne
bi mi pomoglo ni da sam Lorensa pitao kada je ugle­
dao tu »živu stvar«. Da razjasnim: reč »kada«, »ta­
da«, te i te godine, i slično, ne postoji za mene kada
je reč o delatnosti Vrhovnog zlotvora. Da postoji
vreme — valjda bi i on umro, ili bi ljudi, kad već
računaju da znaju za sebe nekoliko hiljada godina —
znali i za Njega i nekako mu došli glave. Postoji
samo prostor njegovih zločina. U redu, ja sam uložio
veliki napor da prihvatim ljudsku konvenciju o ra­
čunanju vremena, i to samo zato da ne bi imali još
više razloga da me krste sa »pičnut« i »zeznut«. Imao
sam o tome i dosta natezanja sa dr Vjenceslavom
Nanutom, ali o tome kasnije — da se vratim sada
svedočenju Vilijema Lorensa.
Neke koristi, i to značajne, ipak je bilo. Ta neman
je, kaže Lorens, živa stvar, ključa od života. Pa na­
ravno, to tvrdim i ja — ključa od zločinačkog života,
toliko da se bojim da mi pamet ne stane. Drugo,
krevelji se, upućuje svakojake grimase. Nekoliko tih
maski videli su Lazar Pantelić i njegovi đaci. Treće:
»žrtva nekog natprirodnog besa«. Četvrto i najvažni­
je: »veze koje ga čine zatočenikom«. Ako je Vilijem
Lorens ipak dobro procenio, Vrhovni zlodjel hara
gde stigne, ali je ipak na neki način zatočenik, vero-
vatno se negde krije, u nekoj rupetini jeste, ali na
prestolu, na prestolu. Gde, gde, gde? Avaj, gospodine
Lorens, zašto niste aterirali!
Ne smem da budem nepravedan prema ljudima. Ali
mnogo ih je koji ne ateriraju. Bolje da objasnim:
posmatraju sa visine. Ili sa prevelike udaljenosti. Kao
da ih se ne tiče. Zaboravljaju. Pristaju, na sve. Tu
je Radašin u pravu. Kad im zaigra mečka ispred
kuće, istrpe. Posle se opet »prave Englezi«.
Ima li koga da mi pomogne? Čuje li ko moj očajni
vapaj?
U redu, ako baš hoćete: ima li još zovnutih bezja­
ka? Braćo šuške i dudosi, oglasite se!
Sta sam to zapisao u Dnevnik? »Prave se Englezi«?
Koji, zašto Englezi? Šta mi ono napisa Fikreta: dva
mlada Engleza, sa rancima na leđima, grabe peške
kroz Bosnu i Hercegovinu? Tako, baš tako! Kroz
Hercegovinu, našu, gde je krv lila, gde Vrhovni zlo­
tvor ordinira, tuda, baš tuda.
Zeznute ludaije! Moji hodači, traže, idu. Hoće iz­
bliza. Hodaju, šipče, grabe.
Za njima? Hoću li, je li to krajnje očajanje, zar baš
ne znam što ću i kuda ću?
Ide bleka za dildikom! Neka vam. To vi samo tako
mislite. I seirite. Seirili ste i dok je dvesta hiljada
Vijetnamaca umiralo po palubama brodovlja na mo­
ru, u bekstvu od Njega, od nemani, a niko nije hteo
da ih primi.
Kreca će da ide da hoda da šipči da grabi, gloga mi.
Pravite se Englezi.
Šta ono reče deđa Radašin?
Reče da je svakojaka čuma i kuga harala Ibarskim
Kolašinom. Reče i da su ljudi ubijali ljude, i da su
groblja u Ibarskom Kolašinu česta i gusta.
Razlikuje li se po tome zavičaj moga dede od osta­
lih zavičaja moga naroda i naroda čiju sam sudbinu
upoznao? Ne znam, možda u suštini i ne, ali da
prednjači, to mi je izvesno. Kolašinci, su, vidim,
mnogo gostoprimljiv svet, ni broja se ne zna koliko
su puta »ugostili« Vrhovnog zlodjela. A što baš oni?
Odakle su Kolašinci, Ibarski, ko su, što dođoše u te
krajeve, bogu za leđima?
Ibarski Kolašin je, svi se slažu, najneistraženiji
kraj južnih Slovena. Mnogo sam pešačio, kroz zemlju
i kroz knjige, mudre i stare ljude »proptao«, i nikako
istinu da dokučim. I nauka nam zaostala, mnogo.
Bukvalno zaostala, propustila, zapustila, prepustila
tami i zaboravu. Kolašincima da zamerim ne mogu.
Malo koji je znao da čita i piše. Preča posla su imali.
Sve što o sebi znaju je od oca i očevog oca, a ovaj je od
svog oca i njegovog oca. . . Prema deda Radašinu, to
seže unazad jedno desetak očeva. Malo, ni do Ko­
sovske bitke, a o mraku pre nje da i ne govorim.
Ibarski Kolašinci su Srbi. U redu. Jaka stvar. Zna
se da su na Kosovu u srednjem veku. U redu i to. A
pazite ovo: u naučnim delima sam našao da su svi
Kolašinci doseljenici. Ovo ne razumem. Neki su, ka­
žu, došli pre Čarnojevića, a neki posle! Da, ali kada
pre Čarnojevića. I svi Sloveni su doseljenici na Bal­
kan . . . Neka »istraživanja« kažu: neki Kolašinci su
došli u Ibarski Kolašin iz Crne Gore ili preko Crne
Gore. Ovo je veoma delimično i nepouzdano. Em je ­
 43
dan deo, em i to mu klimavo. Deda Radašin, reče,
pouzdano zna da su njegovi preci došli u Vučitrn, pa
iz njega u Strmac, iz Hercegovine. A odakle su, pi­
tam te, deda Radašine, iako znam da mi ne umeš
odgovoriti, odakle su došli u Hercegovinu. Nisu va­
ljda na tom kršu odvajkada, još od vremena kad su
sišli sa grane! Sve je veoma čudno. Jedan veliki ju ­
nak, čije prezime nose svi stanovnici Gornjeg i Do­
njeg Strmca, ušao je i u narodnu pesmu o Kosovki
devojci. Za njega se zna da je u boj na Kosovo pošao
sa Rudnika, znači iz srca današnje Srbije, i poveo
protiv Zlotvora sto »glava«. Kakve veze ima Rudnik
i Ibarski Kolašin? Ovo nikako da dokučim. Da li su
se te »glave« iselile sa Rudnika na Kosovo, ili obrat­
no? Navodno naučna istraživanja kažu da su kola-
šinski iseljenici »rano« doprli u Sumadiju — pre Ko-
čine krajine. Kratko, isuviše kratko pamćenje. I šta
mi vredi što mi je poznato još kraće: iseljavanje za
vreme Prvog srpskog ustanka, a i ona »seoba pod
Mahmutom Bakalijem«. Taj vic mi je odvratan, nije
trebalo ni da ga navedem u Dnevniku.
Uzroci iseljavanja? Citiram, o Kolašinu Ibarskom,
Akademiju nauka: »Uzroci iseljavanja su: veliki pri­
rodni priraštaj stanovništva, lična nesigurnost u
pograničnim krajevima i traženje boljih uslova za
život«.
Ni ovo nije dovoljno istraženo i objašnjeno. Lična
nesigurnost! Od koga? U redu, robovanje pod Turci­
ma, itd, ona vrapčija pesma. Kako objasniti da nije bio
samo nož između Turčina i Srbina, i Srbina i Albana­
ca. Zar ne ispriča Radašin da je među Arnautima
imao i braću rođenu! Zar naša nauka baš ne može da
se pozabavi bavljenjem Vrhovnog Zlodjela u ovim
krajevima? Zašto naučnici ne pešače za njegovim
tragom? Moram li ja to sam?
Da obrnem malo, da opipam s druge strane. Kako
drugačije — nego da pitam. Pitam: kakvi su Kolašin-
ci, Ibarski?
Navodim Akademiju nauka:
»Kolašinci su nosioci svih dinarskih etičkih oso­
44

bina. To su krupni i zdravi planinci, otvorenog duha i

slobodnih pokreta. I kod njih postoji vrlo velika lju ­
bav za gusle, narodnu pesmu i pripovetku. Oni te
narodne umotvorine izražavaju vrlo lepim jezikom,
koji ima osobine i hercegovačkih i zetskih govora
(ovo o hercegovačkom govoru ću podvući). Ali Kola-
šince je mučan život i težak položaj učinio gipkijim,
dovijali su se na razne načine da se očuvaju i odbra­
ne. Imaju u sebi nečeg đavolasto-šeretskog. Srpsko
stanovništvo iz susedne Metohije smatra da su Kola-
šinci tvrdoglavi i uporni«.
Ima mišljenja o Kolašincima da su nosioci čojstva i
vitešitva, nečega sličnog crnogorskom i arnautskom,
zatim, ribarićki stari Srbi-muslimani tvrdili su da su
svi Kolašinci u doba turske vladavine bili »azgin«
(silni), a neki od njih, opet, da su »kao kleka koja i
zimi i leti ima isti izgled — niti se u dobru pomami-
mo, niti se u zlu ponizimo«.
Kakvi su da su, propadoše li Ibarski Kolašinci?
Citiram Akademiju nauka:
»Uloga Kolašinaca u odbrani srpske etničke teorije
za poslednjih sto godina turske vladavine bila je vrlo
velika, oni su bili bedem prema arnautskom nadira­
nju iz Metohije i niz Ibar. U poslednjem narodnoo-
slobodilačkom ratu su veoma stradali u dva maha,
fašističke čete, predvođene nekim arbanaškim bandi­
tima, iz Metohije, popalili su njihova sela. Tada je
poubijano dosta nevinog sveta, poglavito žena i sta­
raca. Uprkos tome, oni se brzo podižu, a u tome ih
pomaže njihova preduzimljivost i trezven duh«.
Nevin svet, žene i starci, u jedan mah, u dva maha,
u tri maha, u koliko mahova, u bezbroj mahova! Nisu
ih valjda Mali zbog sklonosti ka guslama i lepog
hercegovačkog govora. Nisu valjda, sačuvaj bože i
sakloni. Zapamtih taj hercegovački govor. Zar se to
ne slaže sa deda Radašinovom pričom o njegovim
precima koji (ko to zna?) dođoše iz Hercegovine! Spo­
jila se nauka sa narodnim pamćenjem. A i kako bi
drugačije, kad smo nepismeni bili. Šta mogu kad ne­
mam ono stablo, lozu, genealogiju, napismeno ove-
46
reno zlatnim štambiljem samog čuvara pečata njenog
kraljevskog veličanstva, mada je i mogla to da mi
učini kraljica Jelena, zar nisu Brnjaci u Kolašinu bili
kulturni centar još pod kraljem Milutinom. To joj ne
mogu oprostiti, a da i ne govorim koliko mi to ludo
izgleda, to — »kulturni centar«, u gudurama iznad
moga Dubočaka. . . Ali, hajd’ sad, šta mi je činiti
nego da proptam dalje. To dalje dokle dopešačih je,
recimo, dolazak nekog Radašinovog pradede u Str­
mac, u Ibarski Kolašin. Da li je taj pradeda znao da
dolazi baš u — Kolašin? Nije valjda tražio dve karte
za odrasle i pet dečijih, »do Kolašina«! Hoću reći:
otkud ime — Kolašin? Možda će mi to neki trag,
mom hodanju, dati.
Kako se ta oblast zvala ranije, nemamo za sada
sigurnih podataka, tako mi je rekao i Milisav, doktor
nauka, kada sam ga zamolio da mi pomogne. On je
od nekih starinaca u narodu čuo da je stari naziv
Kolašina Ribnik, ali ni za ovo tvrđenje ne postoje
pisani podaci. U Žičkoj povelji kralja Stefana Prvo-
venčanog pominje se samo Vitahovo, a u Svetoste-
fanskoj hrisovulji Jeliće. Oba ova naselja postoje i
danas u severozapadnom delu ove oblasti, kaže Mili­
sav, koja je tada, kao što se vidi, nosila naziv Jelčca.
Verovatno, kaže on, da je župa koja se javlja pod
ovim imenom zahvatila još veći deo današnjeg Kola­
šina. A šta zahvata današnji Kolašin? Granice bi mu
bile klisure Crne reke, Ribarićka Klisura, razvode
između Raške i pritoke Ibra, dolina Jagnjeničke reke
i vrhovi planine Mokre. Eto to je to malo jada na
otprilike 340 kvadratnih kilometara. Još manje: u
vazdušnoj liniji dužina mu je 32 a širina 16 kilometa­
ra. Tolicko, a toliko neodgovora!
Ali mi, Kolašinci, smo tvrdoglavi, uporni. Moja pe-
šačenja uzduž i popreko kroz onih 32 sa 16 kilometa­
ra u vazdušnoj liniji, urodila su bar jednim plodom.
Zastrašujućim, učinilo mi se da se moja krv u svim
žilama i žiličicama pretvorilo u najsitnije kristale ko­
ji su se komešali i zveckali na svaki moj pokret dok
mi je u glavu ulazilo neverovatno saznanje. Ono po­
 47

tiče od francuskog naučnika čije je ime — Ami Bue.

Tvrdi cenjeni Ami Bue: ime Kolašin dolazi od grčke
reči »kolasi« (kolasis)! Ova reč, grozim se uzalud,
znači: pakao, kazna!
Kolasi! Ko je to kaznio Kolašince, ko ih je u pakao
gurao? I gde se to dogodilo? Moralo je biti pre Kola-
šina, Kolašin, kazna, dođe im kao rezervat. . .
Na pitanje ko — odgovor je samo jedan. On! Koca
mi glogovog. Na pitanje — gde, odgovor je možda u
pamćenju pradedovog pradede, pradede deda Rada-
šinovog. Jeste, ne znam odakle se našao u Hercego­
vini (lep hercegovački govor Kolašinaca!), ali šta mu
se tamo dogodilo? Gde je vrši jao Vrhovni zlotvor u
Hercegovini? Po celoj, ali na Neretvi naročito, mnogo
mu se tamo svidelo. Nije li to moj trag: Hercegovina
— Neretva-Kolašin? Kolasi! A grčki, otkud grčki je­
zik, kakve veze ima sa Njime, Vrhovnim, i Kolaši-
nom?
Ali ne brzaj, ne trči, hodaj, polako, glavno je da ne
staneš. Idi, znači, za onim hodačem kroz Bosnu i
Hercegovinu, idi na Neretvu. Grčki ostavi za kasnije.
Idi sad.
O Englezu koji se muva po Bosni saznajem nešto više
tek u Slavonskom Brodu. Tu zamalo što nije bio
uhapšen. On i njegov brat. Ali imaju pasoše i sve
prolazi dobro. Prešli su i Bosanski Brod.
Lutam kroz prljave i uzane ulice, kraj drvenih
kuća i starih, vremenom istrošenih minareta.
Da li su prošli ovuda? Koga da pitam, a da sumnju
ne izazovem? Decu. Bacam pred dečkiće šaku sitnine.
Među njima je bio i jedan petogodišnji mališan. Pla­
vih očiju i sa kratko podsečenom kosom. Sa još neko­
liko drugova, ispričano mi je, on se prepriječio tako
blizu da je ozbiljnoj i poštovanoj gospodi pozadi spri­
ječio pogled na dva misteriozna Zapadnjaka. I zbog
toga se jedan Turčin, slučajno sa šibom u ruci, pri­
makao bliže i ošinuo ove male leptiriće. Dalje sazna­
jem da su dva luda Engleza sa rancima na leđima
prenoćili u konaku, u maloj prljavoj sobi. Sutradan
su napustili Brod, oraspoloživši zaptiju sa malo du-
vana, i uputili se dolinom Save.
Sledeći trag nailazim tek u Doboju. Domaćin im je
bio neki Crnogorac. Kaže da od dvojice Engleza
glavnu reč vodi onaj nežniji izgledom, a svega su mu
24 godine. Zapamtio ih je i po tome što su imali
mapu Hercegovine, u kojoj je počeo ustanak protiv
Turaka. Onaj nežniji, gospodin Evans, Artur Evans
(sad mu bar ime znam), pitao je Crnogorca hoće li se
susedi, bosanski hrišćani, pobuniti. »Ne«, odgovorio
je on, »ja imam malo nade u njih«. Pokazujući na
planine ka jugoistoku, produžio je: »Ali tamo, oko
donje Tuzle i pored srbijanske granice, ljepša je rasa.
Priključiće se oni svojoj braći protiv turske svinje!
Pored toga, mi još mislimo da ćete i vi, Englezi,
50
ovoga puta prepustiti Turke njihovoj zlehudoj
sudbini«.
»Postoje još i druge evropske nacije«, rekao je
Evans, »kojih se Južni Sloveni moraju više plašiti
nego engleskog naroda«.
»Jest«, odgovorio je Crnogorac, »mi poznajemo
ruske ambicije. Ali mi nećemo Ruse za gospodara,
kao što nećemo ni Turke, ni Austrijance«.
Tako je rečeno Arturu Evansu, mladom Englezu sa
punim rancem na leđima, u Dobo ju, u hanu kod mu-
dira, u sobi zastrtoj rumelijskim ćilimima. Pili su
gusto crveno slavonsko vino. Zatim su, reče mi Crno­
gorac, otperjali, laka koraka, ka Tešnju.
Iz Tešnja, Evans i brat mu pešače do Travnika, pa
preko Sarajeva, u Metkoviću su mi pobegli ispred
nosa. Od nekog ribara saznam da ih je prebacio čam­
cem do Stona. Tada mi je bilo jasno: naći ću gospodi­
na Artura Evansa u Dubrovniku. I našao sam ga.
Mladi gospodin Artur primio me je odeven u bele
platnene pantalone, belu košulju i takođe beo sako,
ali od nešto debljeg materijala. Crna kosa, visoko
čelo, jake obrve, orlovski nos iznad brkova koji su se
tek pomaljali, donja usna dobroćudno mesnata. Dva
sam čudna detalja odmah uočio. Prvi: njegove šake,
prsti, snažni i žilavi, bili su u potpunoj suprotnosti sa
mršavim telom i u celini ipak nežnim izgledom, za­
hvaljujući najviše blagom i otvorenom pogledu. Dru­
gi: čelo! Vrlo visoko, blešteće, oblika (to mi se odmah
urezalo u pamćenje) sečiva helebarde. Da, sečivo he-
lebarde, okrenuto, naravno, vodoravno. Sve vreme
razgovora više sam gledao u Arturovo lice nego u oči
mu (avaj, mislio sam, šta će ovaj čovek misliti o
m en i...) . Nešto me je mučilo, nešto je nedostajalo.
Sta — nikako nisam mogao da dokučim. Evo razgo­
vora koji smo vodili:
»Gospodine Evans, vi tvrdite da ste 27. avgusta
1875. godine bili u Sarajevu i iz njega se peške zapu­
tili u Hercegovinu?«
»Tačno. Naši ljubazni domaćini u konzulatu snab-
deli su nas gomilama lepo pečenog hleba, bolonjskim
 51
kobasicama i sicilijanskim vinom i, pošto smo se
pozdravili sa našim prijateljim a u Sarajevu, ponovo
smo peške nastavili put. Naša je namera bila da se,
po mogućnosti, probijemo do Hercegovine preko di­
vljih planinskih grebena na zapadu. Pokušali smo da
prođemo klisurom Željeznice, kao najboljim pravcem
napada na planinske utvrde, i to preko podnožja ni­
skih brda. Jedan čas hoda od Sarajeva — i nestao je i
poslednji trag kakve-takve civilizacije«.
»Sreli ste srpski živalj?«
»Da, kada smo napustili usamljeno selo Jablanicu.
Naišli smo, slučajno, na jednu stazu koja je krivudala
u našem pravcu i tako smo, držeći se nje, brzo izbili'
u hrišćanski zaselak u kome su dvorišta svih triju
kolibica bila ograđena običnim koljem. Ovde smo
našli nekoliko seljaka u dugim belim ogrtačima, a
žene odevene i očešljane na srpski način. Prijateljski
su nas primili i pohitali da ugase našu žeđ kiselim
mlekom. Jedna devojka, u cvetu mladosti, bila je
izvanredno lepa. I njena kosa i njene oči, zasenčene
spuštenim i širokim obrvama, bile su tamne, a u vrlo
finim crtama lica i bledomaslinastoj puti blago se
isticao kontrast njenih kao ugalj crnih uvojaka i sjaj
setnog oka, odajući ne baš izrazito južnoslovenski,
već gotovo pre italijanski čar«.
»Otkuda, gospodine Evans, tako brzo naučiste šta
je južnoslovenski čar?«
»Ja ne bih obratio pažnju na nju da se izvanredna
lepota ne vidi tako retko kod ovog zaostalog južno-
slovenskog naroda, moglo bi se reći među varvarskim
članovima naše zajedničke indoevropske porodice«.
»Oprostiću vam, gospodine Evans, za m išljenje o
našem varvarstvu«.
»Šta, gospodine, vi uopšte meni ima da praštate?«
»Imam, stalo mi je do vas. Iz tri razloga: došli ste u
naše krajeve usred zuluma turskog, dakle hrabri ste,
i obavestili Evropu o tome; zatim, dokazali ste da ste
veliki tragač; i treće, vi ste ovde inficirani, videli ste
čoveka nabijenog na ražanj. Ovde, u ovim prostori­
ma, to je specijalitet kuće, i vi ćete, slutim, učiniti
52

veliku uslugu mojoj misiji. Zato vas molim da se ne

ljutite i da nastavimo razgovor«.
»Ne znam o kakvoj infekciji govorite, ali mi bar
objasnite kakva je vaša misija i koji je cilj našeg
razgovora«.
»Gospodine Evans, hvala vam što ćete i dalje ra­
zgovarati. Ali, dozvolite da pitanja postavljam ja. Ovo
glasi: kada ste ugledali Neretvu?«
»Nadomak Konjica. Preko reke, Neretve, dugim i
lepim kamenim mostom, najlepšim od svih ovde vi­
đenih, sem onih u zidinama glavnog grada, povezano
je nekoliko kuća na bosanskoj obali sa Konjicem na
suprotnoj strani. Most je jedan od najstarijih spome­
nika u pokrajini i govori se da je delo Hvalimira,
kralja Srba, ali su ga kasnije Turci, nesumnjivo, ob­
novili. Građevina je živi svedok starodrevne veze i-
zmeđu Bosne i Srbije, a u širem značenju sa tom
vezom počinje prva istorija Hercegovine pod srpskim
kneževima. Ali, gospodine, dozvolite da zastanem:
zašto insistirate na Neretvi? Postoji neki poseban
razlog?«
»Prvo, s vašim pristankom, da vas malčice ispra­
vim. Nije dokazano postojanje Hvalimira, prema
Porfirogenitu kneza Travunije, a most je građevina
turska. Nije važno. Što se tiče Neretve, otkriću vam,
ako niste znali, da je ovde vršljao Vrhovni zlotvor,
hiljadu puta, i to na takav način da je njegova identi­
fikacija nesumnjiva. U drugom svetskom ratu ovde
je bila velika bitka za ranjenike. Narodni vojnici, i
sami u očajnom položaju, nisu hteli da ostave ranje­
ne i bolesne«.
»O tome nikada ništa čuo nisam . . .
»Ne prekidajte me, molim vas! Među borcima se
nalazio i neki Rusim, iz jednog zabitog sela Ibarskog
Kolašina. Sa dva teška ranjenika i dvoje tifusara
zatekao se na nekoj kosi, goloj, ali je Rusim uspeo
svo četvoro da gotovo dovalja, jer je i sam bio iscr­
pljen, do jednog udubijen ja u zemlji prošaranoj ži­
lama kamenja. Nadao se da će tako uspeti da dočeka
drugove, pomoć. Ali u tom moru pakla Rusim i če-
54
tvora nesrećnika bili su izgubljeno ostrvce. Jedina
žena među njima, obolela od tifusa, bila je bolničarka
Jorda Popović, i njeno ime, pored Rušimovog, jedino
je sačuvano za istoriju iz ovog slučaja. Rusim se malo
odmorio, snagu prikupio. Rešio je da rizikuje, napusti
udubljenje i pođe po pomoć. Onda je počeo pakao.
Primetili su ih fašisti, snajperisti, i meci su zafiju-
kadi. . .
»Sve su ih poubijali?«
»O, ne, ne sve, i ne odmah. Zato vam i pričam. Da
bi ste shvatili šta se odigravalo, moram da vam opi-
šem ranjenike. Zapravo, dovoljno je da vam kažem
gde su bili ranjeni. Prvi, stariji, u obe ruke, i zavoji
su sezali sve do ispod ramena. Drugom je leva noga
bila pogođena u predelu kolena, bolje reći presečena,
dohvatio ga rafal mitraljeza. Zavoj je bio pola crven,
pola b eo . . . E, vidite, gospodine Evans, Rusim je u
jednom trenutku ustanovio da snajperisti gađaju ra­
njenike upravo u ranjene delove tela. Bauljao je od
jednog do drugog i rupe od metaka nalazio samo u
zavojima. U očajanju, legao je preko ranjenika, svo­
jim telom je pokrio nogu koje nema i dve zavijene
ruke, sada još krvavije. Tada je začuo urlike dvoje
tifusara. Pogledao je: Jorda je kao sumanuta mlatila
nogama iz kojih je lila krv. Bolesnik do nje — isto.
Meci snajperista neumitno su pronalazili put, ali sa­
mo do udova bespomoćnih ljudi. Rusim se onda bacio
preko Jorde i njeno bacakanje je prestalo. Da, da,
sada već nagađate. . . putanje zrna su se premestile
ka belini prošaranoj crvenilom na rukama i nozi Ru-
simovih saboraca! Bacao se Rusim, tako, s jedne na
drugu stranu, kao kakav poludeli golman, između
stativa, koje su za njega značile smrt, a za drugove
koje je štitio — život. Onda se i Rusim umirio, pa je
počeo da ustaje, dugo je ustajao, uspravio se, ogro­
man je bio, dva metra. Gledao je ćutke u šiprag
iznad sebe. Sagao se, samo jednom, koliko da dohvati
mašinku. Zatim se čuo urlik i rafal. Rusim je kosio,
cev mašinke je kružila po šumi i bljuvala ono što je
ostalo u njenoj utrobi. Jedan šaržer samo, poslednji.
 55
Zatim je zavitlao, u čkalj, koliko je snage imao, istr­
čao na rub udubljen ja, i zaurlao u goru. Evo me, Zlo­
tvore. Mene, mene, mene! Nije se razdrljio, go se do
pasa skinuo. Mene, vikao je, mene! Okretao se, i na
svakoj četvrtini tog kruga zastao bi, poklonio, i vik­
nuo: mene, Zlotvore. Meci su ponovo zatreštali, ali —
ni jedan u Rusima. Zavoji na ranjenicima su postajali
sve crveniji, a Jordine noge su se trzale, ali sada
sve manje, sve mirnije, a učestalije, kao drhtavica,
bilo je to poslednje kolo koje je odigrala devojka
Jorda Popović, nisam joj saznao ni odakle je, a ne
znam zašto, uobrazio sam da je iz Šumadije. Sumadi-
ja je, gospodine Evans, jedan naš pitom, zatalasan
kraj, i od saznanja Jorde nikada više nisam mogao na
vašarima šumadijskim da gledam kako đuska na ze­
lenim livadama naše čuveno kolo Moravac, sve u
šesnaest, kako mi kažemo, sitno, vezeno, Uvek mi je
pred očima drhtavica belih nogu Jordinih, ni čarape
nije imala, samo malene opanke, kao dečje sandalice.
Svi su izginuli, sem Rusima. Nijedan ga metak ni
okrznuo nije. Upoznao sam ga, posle mnogo pešače-
nja, u mom Dubočaku, i viđao, potom, na toj stazi,
pored potoka, često. Ogroman, hodao je uzdignute
glave, ruku opuštenih i blago odmaknutih od trupa,
govoreći jasno, ali vrlo, tiho: evo me, Zlotvore, n a .. .
Dve stvari, gospodine Evans, možete da zaključite iz
ovog istinitog slučaja. Prva: običan čovek, makar on
bio i neprijateljski vojnik, ne može da mrcvari dru­
gog čoveka, gađajući ga isključivo u ranu, u krvavi
zavoj, isključivo u nj. Druga: Rusim nije vikao ni
ubico, ni fašiisto, ni krvoloče, već Zlotvore! On ga
je osetio, gospodine Evans! Zlodjela, Vrhovnog! Za­
pamtite ovo, gospodine Evans, molim vas.
Ali, da nastavimo, recite, kakav je narod u ovim
krajevima?«
»Muslimani su učtivi i dostojanstveni. Međutim,
kod hrišćana, čak i kod onih iz najvišeg društvenog
sloja, nedostatak učtivosti i onaj porok niskog pro­
stačkog duha — nezahvalnost — jednostavno zapa­
li j uju«.
56
»Tako, dakle. Zlotvorovi izaslanici su učtivi, a hri-
šćani nezahvalni p rostaci...«
»Veliku grešku činite i ne slušate me dobro. Nisam
govorio o tim vašim izaslanicima, o zulumćarima ko­
jih se grozim, već o običnom muslimanskom življu. A
svakako, bio bih odgovoran kada bih propustio da
dam makar i jednostavan osvrt na ponekad tako na­
metljivo, prisno ophođenje ovog naroda. Dužan sam
da ukažem da je to samo neprijatna pojava jedne od
najvrednijih osobina koje je očuvao bosanski narod u
danima robovanja. To je jedan vid demokratskog na­
čina mišljenja, koji je zajednički svim Srbima«.
»Izvinite za moju omašku. Ali, gospodine Evans, vi
ste u vašoj knjizi P eške kroz Bosnu i H ercegovinu
tokom ustanka 1875. govorili o nižim rasam a...«
»Tačno. Verujem da postoje niže rase i želeo bih
da ih vidim istrebljene. Ovo su, ipak, lične odvrat­
nosti. Međutim, lako je uvideti koliko može biti va­
žan takav duh demokratije kod naroda čiji je ponos
stolećima unižavan ugnjetavanjem i koji je u mno­
gim slučajevima sklon sačmo da drhti pred despot­
skim štapom. Ne mora čovek biti očaran slobodom,
vezan jednakošću i bratstvom, pa da shvati, kad izbor
leži između nje i tiranije, da je sloboda, čak i u
takvom društvu, beskrajno preča. Čovek bi morao
biti diplomata, pa da ne oseti da u slovenskim pro­
vincijama konačan izbor leži između despotizma i
gotovo socijalističke demokratije«.
»O, gospodine Evans, vi ste najgori političar među
naučnicima koje znam, a znam ih mnoge. Moj prija­
telj Milorad bi rekao, da skratimo, da ste u celosti na
nivou srpskog romantizma kada govorite o nacional­
nom pitanju, ali vi ste, kasnije, bili za to da Bosnu
anektira Austrija. To vam prosečan srpski rodoljub
ne može oprostiti. J a mogu. Vi ste uza sve, veliki
čovek, zadužili ste na izvestan način ove krajeve, kao
dopisnik M ančester gardijana, dakle zapalili ste
Evropu za istočno pitanje, bili ste rame uz rame sa
hercegovačkim ustanicima i ne interesuje me što ste
Englez od glave do pete, što niste mogli ni makac
58
izvan britanskih zvaničnih pozicija, koje se boje
panslavizma, pa vas i tu razumem što ovoj buni daje­
te smisao samo agrarni. Ali sam primetio kod vas
veliku želju da odgovarate za ovaj svet u kome živite
i čvrsto verujem da mi možete pomoći. Išli ste, znači,
dolinom Neretve?«
»Ostaću nem, dragi gospodine, na vaše ocene moje
ličnosti. Neka vam ih, neka vam ih! A Neretva, da —
pola časa smo se spuštali od Jablanice niz dolinu
reke, planine su nas pritisnule i našu pažnju je pri­
vukao predeo veoma čudnog karaktera«.
»Molim vas, najponiznije, opišite bliže taj čudni
karakter, osećam drhtavicu kao da sam se nagao nad
bunar u kome ću ugledati nešto od čega će mi srce
zaurlati. ..«
»Oh, smirite se, nemate razloga. . . Pogled sa ovog
mesta poznat je kao najveličanstveniji u čitavoj Bo­
sni. Put je isklesan u litici, a krečnjačka stena, puna
magnezij uma i dolomita, dizala se sa obe strane kli­
sure visoke do tri hiljade stopa iznad Neretve, koja
se, pobesnela i zapenušana, pomamno žurila dole
kroz uzani planinski prolaz. U ovo doba dana sve je
izgledalo sveže i ubavo, obasjano kosim zracima sun­
ca na izlasku, koje je ogrnulo visoke skelete ogrom­
nih, kamenitih i vajarskih dela prirode, slaveći večno
njene herojske oblike. Visoko gore nizali su se i isti­
cali pozlaćeni vrhovi nasuprot bledoplavoj vedrini
južnoga neba. Ali, ni nametljiva zlatna strela, pa ni
ona iz Tebovog tobolca, ne bi mogla razbiti sumrak
samoga klanca. Sve je ovde prigušeno nadmoćnom
ljubičastom bojom, koja je protkana jakim i bezbroj­
nim purpurnim naslagama, sve do golih planinskih
bedema okupanih u ovoj treperavoj svetlosti, iskle­
sanih iz granita safirne boje, tako da sve pruža naj-
savršenije kontraste tečnom smaragdu reke što teče
ispod nas«.
»O stenama, brže, brže, molim vas ...«
»Stene su stalno iskakale i obrazovale tvrđave i
kule, nagoveštavaj ući ponekad neverovatnu pozadinu
tvrđave Albrehta Direra, ali. češće i više su ličile po
 59

arhitekturi na rimske tvrđave, četvrtasti i kružni

tornjevi, od vodoravno položenih uzanih lamenih
pločica, pokazuju iznenađujuću sličnost sa razvalje-
nim zidinama i nagnutim međama starog ciglarstva i
izazivaju vizije vremenom načetih i izgriženih zidina
Anderida«.
»Videćemo, gospodine Evans, videćemo ko je stene
izgrizao, manite se Anderida. Dalje, dalje .. .«
»Uskoro smo nastavili putovanje daljim tokom Ne­
retve. Ovde je, verovatno, bio izvor najtajanstvenijih
mitova i legendi. Neposredno iza Fort Opusa brda su
se na levoj strani toliko privukla reci da su se surovi
skeleti — možda još suroviji od pređašnjih -a®- na-
kostrešili iznad njenih dubina. Često se na ovom
mestu čuje zagonetna tutnjava i rika koja kao da
izlazi iz dubokih planinskih jama.«
»Divni, dragi gospodine Evans, jeste li me doveli
na trag, da li sam u pravu, da li je On grizao te
stene, recite, otkud rika otkud tutnjava, jeste li Ga
vid eli...«
»Dr Lanca, nekada lekar u ovim krajevima, imao
je naučno objašnjenje za riku koju smo i mi čuli
primetio je da do ove pojave dolaze pri izlasku i
zalasku sunca, ali je ipak tvrdio da veo m isterije sve
prekriva. Sve je tako nepouzdano i sumnjivo. Plašim
se da dajem publicitet zlokobnim recima, ali, ipak, ne
mogu da se uzdržim a da ne izrazim sumnju da ova
prokleta rika, možda, potiče od nekog užasnog Mi-
notaura zatvorenog u njegovom lavirintskom skro-
vištu.«
Sada, dok ovo zapisujem u Dnevnik, sa strogošću
prema recima koju zahteva moja misija, mogu ipak
da dam značaj onom dugom trenutku ćutanja pošto
je gospodin Artur Evans izgovorio ime Minotaurovo,
zatvorenog u njegovom lavirintskom skrovištu. Oba-
mrlost moja bila je potpuna i još osećam na sebi
uplašen pogled Evansov. Ali ispod te obamrlosti u
meni su živeli sreća i strah. Čudno, kako dva potpuno
suprotna osećanja, a kakva njihova čvrsta ispreple­
tenost!
Tu, znači, među nama, pod našim delom ogromne
kape nebeske.
Tu, među visokim skeletima surih stena pozlaćenih
suncem.
Tamo, u rupama sumračnog klanca, grizao je On
safirni granit. I rikao.
A identifikovao ga je hrabri mladić, Englez, sa
rancem na leđima, koji je došao iz svile Londona i
nije se bojao da zanoći u gudurama i puštaj ama her­
cegovačkim, on koji je odnegovan u aristokratskim
odajama Haroua, Oksforda i Getingena, on koji se
zaputio među nas, koji je došao ovde. . .
Ali tu zastajem sleđećim pitanjem: pa zašto je,
aman, mladi oksforđski naučnik došao ovde gde su
mnogi potoci umesto vode puni krvlju, gde nema
puta, a ako ga i ima, onda ukraj, na parkinzima
smrti, nabijaju čoveka na kolac, zašto nije ostao da
proučava šare na čipkama princeze Ane ili medalje
kraljice Viktorije, šta je tražio u klisuri punoj mag­
nezij uma i dolomita?
Pustolov? Arheolog i antropolog koji hoće peške,
na način klasičara, da doživi zemlju i ljude?
 61

Onda mi u lobanju hrupi — šta ako je slutio riku i

tutnjavu. I mene, i mene.
Reče li — sumračni klanac? Reče li — granit sa-
firne boje?
U kanjonu Neretve, kao u Crnogorskoj pećini
Ibarskog Kolašina!
A sandalica, ona druga? Zaboravih, u uzbuđenju,
to da upitam mladog Engleza. Ali grabiću dalje, ići
ću, ići ću, ići ću, srešću ga, bilo gde, pitaću. . .
Tu noć sam proveo na toplom kamenu tvrđave Lovri-
jenac, prvo ležeći nepokretan, zračen suncem preko
dana natopljenim u kamenim pločama, zatim sam
počeo da špartam od zuba do zuba, od proreza do
proreza, i sam sam sebi ličio na neku zverku u ka­
vezu, ograđenu stenama, u zatvoru bez plafona,
tavanica je bilo nebo zastrto crnim oblacima, bonaca
je bila potpuna, i mir se razlivao kao neko tmasto
testo, samo mi se činilo da osećam koračiće račića,
dole, u vodom isplakanim rupicama, gde se u blagim
poljupcima sreću stena i more.
Pilula mojih, nijedne nisam imao, možda bih mo­
rao da odem, i popijem barem žutu, možda bi se kakav
red u glavi uspostavio, ali sam ostajao, hodao tamo i
ovamo, upinjući se da razrešim ono što moram, ono
što moram, govorio sam sebi, je r ću inače ostati tu,
spržiće me sunce kad izađe, udaviće me magline da­
ljina, u koje sam upirao pogled i ne znajući dugo, šta
želim da ugledam.
Napinjem oči kroz proreze, ali ne vidim dalje od
sebe u mladosti, na vrhu stepeništa, izlizanih, podno
Jezuita, kraj kuće Nikoline, očevog ratnog druga, ili
u čamcu, sa njim, na povratku s Lokruma, s povra­
ćanjem od lju ljan ja na blagim talasima — ni to blago
mreškanje vode nisam podnosio, iako su rođeni u
znaku ribe, kao ja, pod zaštitništvom Neptunovim.
Nazirem veliki masivni sto u tinelu, u kući na Po­
ljani Ruđera Boškovića, sir iz olja, blitvu i vino,
mljetsko, beskrajnog letnjeg podneva oblivenog ja ­
rom i beskrajnih priča o njemu, Nikoli, i njegovom
najboljem drugu, iz rata, Sekuli, mom ocu, o drugo­
vanju i ludovanju, o vojničkom rastanku, kada se
 63

obojici srce steglo, pa mi se na to, u sećanju, nadove-

zuje priča očeva o šestoaprilskom ratu koji ga je
zatekao na vežbi u Boki Kotorskoj, o silasku u grad
da primi naređenje, o besu kada mu neki major sa-
opšti da je sve propalo i da valja hvatati maglu, o
povratku u kasarnu, tada već pustu, sem dva-tri na-
jv ern ija vojnika svi su zbrisali, i otac stoji na žeže-
ćem suncu, ni pod maslinu ne ume da se sakrije, i
plače, kao dete, kao dete, kaže, je r mu nema vojske,
pušku lju bi i treska je u ledinu, plače čovek, vojnik,
zlotvor mu na kućnom pragu, a njemu kažu beži, i
obrisao je suze, krenuo je, sam, ne, nije sam, Sukrija
iz nekog sela kod Vučitrna, kosovski Albanac, neće da
ga pusti samog, napašće te negde u gudurama, ubiće
te, o Sekula taka mi bog, ja ima nož i ja tebe čuva, i
tako idu uzbrdo i nizbrdo, Sukrija uvek korak-dva
napred, da pokaže i dokaže besu, da neće s leđa, i
onda se negde u Nikšiću izljubiše i rastadoše, pa ode
otac k nama u Sarajevo, tamo ga strpaše u voz za
zarobljeništvo, u filijalu Vrhovnog zatvora, Dahau, da
ga vode, ali otac iskoči iz voza, malo što su krenuli i
ote se izaslanicima Zlotvorovim . . .
Kome da se obratim odavde, s ovog kamena, da
preskočim ovu bonacu i probijem vidik za koji ne
znam da li je more ili je nebo. Pada mi na pamet,
možda zbog Minotaura koji je pola čovek (telo) pola
bik (glava): dosećam se grifona (gore orao, dole lav)
— ali je moj kec iz rukava hipogrif, koji postade kad
grifon oplodi kobilu, možda bi trebalo da mu zvi-
znem, ali da li će me čuti, daleko je, na Ripejskoj
planini, u ledenom moru.
Ali daleko je moj dragi hipogrif, neće čuti moj
zvižduk kao što ne čuje ni riku u mojim ušima, ali je
razabirem da to ne riče Minotaur, već krave dok
ustaše kolju 538 dece u Drakuliću, Motikama i Šar-
govcu, pričao mi Dragoje kako mu je pričao Mile
Todorović, kome je poklana cela porodica: »Došao
sam kući a ona pusta. Samo u štali krave riču. Kada
sam izašao čuo sam neko čudno krčanje. Prišao sam
bliže i vidio gomilu poubijanih. Stojan Drdić, rasje­
64

čen i iskrvavljen, sjedio je i ječao. Od jednog malog

lješa učinilo mi se da je moja najmlađa kći. Onda
sam se onesvestio.« A Dara Banović: »U sam zalazak
sunca došle su ustaše. Kada su nas istjerali, moja
mala Radoslavka je prošaputala: Draga majo, oni će
nas poubijati! Tako je i bilo. Na gomilu poklanih
počeli su slagati i nas. Od trećeg udarca nožem ja
sam pala, ali svijest nisam izgubila. Najstrašnije mi
je bilo kad sam gledala kako ubijaju moju djecu.
Radoslavku, koja je imala četiri godine, udarali su
nožem u vrat i bacili pored mene. Dvogodišnji Boško,
srce mamino, iako izboden, još je plakao. Dotukli su
ga na meni. Tada, kad su primjetili da sam još živa,
boli su me noževima i ja ne znam koliko je to dugo
trajalo. Na sebi imam 29 ožiljaka.«
Boško, srce moje, Radoslavka drago majino, ljubim
vas, mrtve, i ne brinite za mene, nije mi lice od suza
slano, već je od mora, neću da plačem, no ću da ga
nađem, naći ću ga, Zlotvora, jer nisu to ljudi, obični,
nije to čovek, Radoslavko, kako može čovek devojči-
cu nožem u vrat, kako može čovek, Boško, tebe, srce
moje, kamom u grudi, ne može, Boško, drago majino,
sada ja dobrano znam da je On, On je Minotaur, da
nas je pohodio, i još će, ali ću ga ja naći, inače ništa
ne razumem, naći ću ga doktore Vjenceslave, makar
se tvoja pretnja ostvarila. Koca mi glogovog.
Na putu za Krit stigli smo u Sunion. Od autobusa
pešačimo kilometar do kuće Nikosa, domaćina koji
nas je prihvatio. Ispred kuće su smokve. Tamanim ih
najviše ja. Nikos se redovno smeška i odbija da ih
naplati. . .
Zašto Krit, zašto Sunion?
Dan kada su mi javili da je na Kritu pronađen i
otkopan Knosos, to jest Minosova palata, Lavirint,
bio je i ostaje dan koji slavim. U prvi mah nisam
poverovao, ali me je u istinitost vesti ubeđio, što
pričom što fotografijama, prijatelj Zenon.
Konačno je bilo jasno gde ću da tražim leglo Vr­
hovnog Zlodjela!
Moram da priznam da sam tada bio prilično digao
nos. I bukvalno sam njime parao vazduh, hodajući
punih grudi i svečanim pokretima, ne primećujući
gotovo nikog i ništa oko sebe.
Možda su mi upravo tada promakli novi zločini
Minotaurovi, ali ni o njima nisam mnogo vodio raču­
na, znao sam da su mu dani izbrojani.
A onda je došao vrhunac: saznanje da je Minosov
dvor otkopao Artur Evans!
Bio sam gotovo obeznanjen kada su mi stigli odgo­
vori na svih deset telegrama koje sam razaslao širom
sveta, prijateljima, u kojima je potvrđeno da je to
onaj isti Englez koji je neustrašivo hodao Bosnom i
Hercegovinom, koji je bio na strani Srba protiv Tu­
raka, onaj isti koji je slušao riku Minotaurovu u
kanjonu Neretve, onaj isti s kojim sam razgovarao u
Dubrovniku, onaj isti za koga sam slutio da sluti —
mene!
Nešto je isprepletalo naše sudbine i uputilo ih neo­
66
pozivo ka kandžama Zlotvorovim, da ih sasečemo,
sameljemo, zatremo.
Neverovatni Englez me je pretekao, ali ako je —
to je moja sreća. Da nije njegovog otkrića, ko zna
koliko bih još lutao svetom, zavlačio se u rupe dozi­
vajući monstruma na megdan. Možda bih i na K rit
išao i bazao po brdu Kefali, ne znajući da je u njego­
voj utrobi Lavirint, a u tom kamenom prepletaju
brlog Vrhovnog zlodjela. Evans ga je, neka mu je
slava, nanjušio. Neka mi oprosti na ovom izrazu,
omaklo mi se, ali znam da hoće, zamoliću ga kad se
vidimo, u sreći je čovek neoprezan i često neote­
san.
Pilule koje pijem ponekad, i ovde, u Sunionu, kri-
šom pljunem. Nikos me vidi i vrti glavom. Moram,
Nidžo, govorim mu tiho, moram, vidiš ovu svesku i
ovo pero, pokazujem mu moj Dnevnik. Nikos ne ra­
zume srpski, ali klima glavom i donosi novu korpicu
smokava.
Onda svi odlazimo na topli kamen kraj Posejdono-
vog hrama, na ivici rta.
Prvo su plakali Vuko i Jablan. Sa litice, nad mo­
rem, u more. Je r sam im ispričao tragediju Egeja,
koji se ubio kad je, zabludom, mislio da mu je sin
Tezej poginuo u borbi protiv Minotaura.
Jablan se vraća, ispranih očiju, sa litice, iznad mo­
ra. Tata, rekao je, mnogo sam plakao. Koliko mnogo?
Plavo more ispod litice je pobledelo, sada je bistro i
sve sam video na dnu. Brate, rekao mu je Vuko,
pomogao si samo Egeju, da more pobeli. I on je mno­
go plakao, sa litice, mnogo. Sedi, sine, kažem mu,
drhtiš, sedi, kamen je topao.
Sunce prigušeno plamti na našim licima. Zalazi.
Stubovi hrama su dokaz da smo tu.
Gori crveni haljetak na preplanuloj i toploj Blagi-
činoj koži.
Došao sam da ovde, na licu mesta, u Sunionu,
potvrdim, i sam sebi, misao isprva stidljivu, a na
kraju, pred put, gromoglasnu: Tezej nije ubio Mino­
taura.
 67
Nije! Da jeste, ne bi taj skot od čudovišta mogao
da vršija na sve strane i posle svoje smrti! Možda
dejstvuje baš dok ovo pišem, ko zna gde, na kom
meridijanu neljudskosti.
To je osnovna činjenica. Naravno, jasno mi je da je
teško protiv masovne zablude.
Onima koji su nekritički prihvatili prvu laž da je
Tezej ubio Minotaura, ne zameram mnogo. Štaviše,
razumem ih potpuno. Ljudi su srećni kad čuju da je
zlo uništeno i kad tu vest i sami mogu da prenesu
drugome. Ova nepobitna psihološka istina takođe
čvrsto potkrepljuje moj nalaz.
Dalje: mnogi su detalji o Tezejevom dolasku na
Krit opisani, ali sam trenutak kada ubija Minotau­
ra — nigde ili vrlo retko. Ima i ovakvih izveštaja:
»Tezej, vešto ubivši Minosovog bika, ili pobedivši
Minosovog glavnog vojskovođu u rvanju, oslobađa
Atinjane njihovog dotadašnjeg danka!« Dakle, možda
je ubio čudovište, a možda se samo rvao sa nekim
oficirom.
Mnogi prihvata ju, možda i ne znajući za navedenu
dilemu i raskorak, da je Tezej ubio Minotaura, čak i
Plutarh. Ali mora se biti slep (ili znati malo), pa da
se ne obrati pažnja na ove redove:
»Te noći Tezej učini onako kako mu je Arijadna
rekla, ali da li je Minotaura ubio mačem koji mu je
dala Arijadna, ili golim rukama, ili dobro poznatom
batinom, ne zna se tačno i o tome se mnogo raspra­
vljalo. Friz u Amikli prikazuje kako Tezej pobeđono-
sno vodi Minotaura Atinom, ali tu priču nisu svi
prihvatili«.
Nije potrebno mnogo razmišljanja nad ovim redo­
vima da bi se utvrdila golema nepouzdanost, nesi­
gurnost, čak otvorenost za sve mogućnosti. Eto, neki
su pričali da je Tezej vodao Minotaura ulicama Ati-
ne, kao cigani mečku. Ko zna, možda je uz talambase
čudovište i igralo, a zahvalni građani mu bacali pile­
će, umesto ljudskih, kosti. . .
Za uviđanje raznoraznih suprotnih izveštaja valja
porediti Homera, Sholijasta, Eustatija, Apolodora,
68
Ovidija, Pausanija. . . Onaj kome su ti izvori nedo­
stupni, neka prelista enciklopedije, ima ih na svakom
koraku, ili rečnike. Evo šta piše u jednoj: »Junak je
ovu neman savladao snagom svojih mišića i prineo
na žrtvu Posejdonu, a zatim je, namotavajući konac,
lako našao put do izlaza«. U drugoj: »Cim ga je
neman ugledala, bacila se na njega da ga probode
golemim rogovima. Tezej je spretno odskočio u stra­
nu i nasrnuo na njega mačem. Razvila se divovska
borba. Minotaur je rikao i udarao kopitama da se
potresala zemlja. Tezej je svojom spretnošću i oštro-
umnošću nadvladao njegovu sirovu snagu. Na kraju
je iskoristio trenutak kada je bika mogao uhvatiti za
rogove i svom snagom zabio mu mač u grudi«.
Znači, opet: čas Tezej ubija golim rukama, čas ma­
čem . . . Ovaj drugi opis, jedan od retkih koji detalji-
še sam čin ubistva, naivan je koliko i slika na vazi
koju sam video u Vatikanu, u »Museo gregoriano
Etrusco«. Minotaur je smerno klekao pred Tezej a,
na desno koleno, i pognuo glavu, pri čemu je rep
dražesno polusavijen. Tezej ga levom rukom drži za
rog, a desnom zariva mač u čelo. . . Samo, na ovoj
slici Minotaur ima vrlo fina ljudska stopala, a u opisu
iz enciklopedije neman je »udarala kopitama da se
potresala zemlja!« Ko zna, možda ću negde naći da je
Minotaur imao na nogama baletske cipelice dok ga je
Tezej vodio kroz Atinu .. .
Možda će kogod, protiveći se mojoj tezi, potrgnuti
dela čuvenih pisaca, umetnika, koji su se bavili pri­
čom o Minotauru. Donekle s pravom: mogućno je,
katkad, da umetnik svojom imaginacijom sagleda, ili
nasluti barem, i ono što nauka još nije u stanju.
Prihvatam predlog i znam i na koga će se odnositi, to
su Zid sa Tezejom i Borhes sa A sterionovom kućom .
Pokušaću da ukratko i nepristrasno izložim oba vi­
đenja.
U Teze ju Zid je ulogu pripovedača, u prvom licu,
poklonio samom heroju. Preskočiću u priči sve do
glave treće, koju Tezej počinje recima: »To je vrlo
zamršena priča«. Tačno i značajno. Prema Tezej u, on
70
je sa drugovima pristao u luci Amnisos, na Kritu. To
je, uzgred budi rečeno, u predelu današnjeg Iraklio-
na. Opisuje ostrvljane: svi su bili goli do pojasa, sem
Minosa koji je nosio odoru od tamnocrvenog platna,
od ramena do stopala, a kasnije, na prijemu, muškar­
ci su bili utegnuti u oklope. 2ene su nosile suknje sa
volanima, inače vrlo obnaženih poprsja, a nakita je
bilo napretek, naročito ogrlica i narukvica. Mušakrci
su svi bili glatko izbrijani, jedino su brade imali
Minos, njegov brat Radamant i Dedal.
Ugrabivši trenutak, Pasifaja izdvaja Tezeja na
stranu i moli ga: »Znam šta vas je dovelo ovamo i
želela bih vas sprečiti da ne počinite grešku. Vaša
namera je da ubijete. Došli ste da se borite s mojim
sinom. Ne znam šta su vam mogli ispričati o njemu i
ne želim da znam. Ah! Nemojte se oglušiti na vapaj
mog srca! Bio čudovište ili ne onaj koga nazivaju
Minotaurom, a kojeg su vam sigurno opisivali kao
čudovište, on je ipak moj sin«.
Tezej je bio vrlo zbunjen, ali se odupro, naročito
posle sastanka sa Arijadnom, koja mu se odmah dala
i koja je svoju majku nazvala potpuno ludom.
I tako, Tezej je krenuo u lavirint s namerom da
ubije čudovište. Otvorivši nasumce jedna vrata, našao
se, najzad, tamo kuda je hrlio. »Ispred mene, na
livadi punoj rascvetalih ljutića, tulipana i karanfila,
u opuštenom položaju ležao je Minotaur. Srećom,
spavao je, nešto me zaustavljalo i zadržalo moju ru­
ku: čudovište je bilo lepo. U njemu su kao i kod
kentaura skladno bili združeni čovek i životinja. . .
čovek se nikada ne bori jače nego kad mu pomaže
mržnja, a ja ga nikada nisam mogao mrzeti. Ne se-
ćam se tačno onoga što se tada dogodilo, šta sam
učinio. . . Tako sam se sa žaljenjem, kad sam svršio s
Minotaurom, vratio u dvoranu među drugove«.
Znači, ni kod Zida nema preciznosti. Čak, Tezej
priznaje da se ne seća tačno šta se dogodilo, a sve što
se odnosi na samo ubistvo glasi »kad sam svršio s
Minotaurom«! Možda ga je samo malo pojahao, pa
otišao kući pevajući i hvaleći se za ono što nije uči­
 71

nio, ali na čemu će izgraditi ogromnu slavu. Meni je to

jasno.
A sada A sterionova kuća. Zna se ko je Asterion ■ —
kritski kralj koji se oženio Zevsovom ljubavnicom
Evropom i usvojio njenu i Zevsovu decu, Minosa, Sar-
pedona i Radamanta. I Borhesova priča je u prvom
licu, sve do pred kraj, kada reč daje Tezeju. Moglo bi
se uzeti da to priča sam Minotaur, to je naravno
uslovnost potrebna umetniku. »Kao ovan u napadu,
ja trčim po kamenim hodnicima dok se ne srušim od
umora. Skrivam se u senci neke cisterne ili iza okuke
hodnika kada se igram žmurke. Igram se i na tavani­
ma, s kojih se bacam dok ne postanem sav krvav.«
Borhesov Minotaur očekuje Teze ja kao spasioca,
od proklestva koje je na njemu. Poslednje rečenice u
priči glase: »Jutarnje sunce odjeknulo je u bronza-
nom maču. Nije ostao nijedan trag krvi. »Veruješ li,
Arijadna«, reče Tezej »da se Minotaur gotovo i nije
branio?«
I evo, čak i kada bismo jednu maštariju pristali da
razmatramo kao činjenicu, ni ova, Borhesova, ne do­
kazuje da je Minotaur ubijen. Neću da bude ciničan,
ali mi pada na pamet da su se Tezej i neman sprija­
teljili i skovali pakleni plan. U stvari, nisu se morali
dogovarati, ali ideja o paklenom planu je već nešto o
čemu se mora zamišljati.
Vratimo se činjenicama. Navodno, Tezej se pobe-
donosno vraća sa Krita. Prema raširenoj tvrdnji, Te­
zej je trebalo, kad se približi kopnu, da umesto crnog
istakne belo jedro. To bi bio znak njegovom ocu,
kralju Egeju, da je Tezej pobedio. I šta se dešava.
Navodno su, u radosti zbog pobede, na lađi zaboravili
da promene jedro, i Egej se, smatrajući da je Tezej
mrtav, ubija, baca u more možda baš sa ovog kamena
ovde, sa rta u Sunionu, na kome i ja sada stojim dok
sunce kao nikad viđeni ogromni disk zapada i prosipa
lepotu. Lepotu koja je možda i onda, kad se lađa s
crnim jedrima približavala, služila kao gnusan para­
van za još gnusniju prevaru. Pitam: nije li Tezej
svesno ostavio rašireno crno jedro? Očev strmoglav
72

značio je otvoren put Tezeju ka kraljevskoj tituli. U

ljudskom društvu mnogo je sličnih primera i ja ih
ovde neću navoditi.
J a ne odričem Tezeju da je video neman, da se
suočio sa žižom zla, sa Vrhovnim zlodjelom. Ali ga je
upravo ta žiža oprljila, i Tezej je bio zaražen. Nisam
naivan i znam da nisam toliki junak kao Tezej, koji
je ipak junak, bez obzira na to što n ije ubio Minotau-
ra — bar je imao snage da mu pođe u susret. Sve što
želim jeste da monstruma nađem i ukažem svetu gde
je i šta je. A svet onda neka odluči.
Blagica me jedva odgovorila od namere da oproštajni
ručak (od Suniona i dragog Nikosa) priredim među
stubovima hrama.
Sve sam bio sjajno zamislio. Ne bismo skrnavili
ovo sveto mesto nikakvim mesištima i čorbuljacima,
služio bi se samo koziji sir, vino, smokve i narandže.
Vino u krčagu, voće u košaricama od pruća. Nikakvi
stolovi i stolice. Samo jedan crveni vuneni čilim, Ni-
kosova velika dragocenost sa zida gostinske sobe. Već
sam bio sredio da mi ga pozajmi za svečanost u čast
kralja Egeja, tako sam mu to objasnio. Sunce bi prvo
zurilo u nas, žmirkajući u naše bele košulje i panta-
lone (deca su na ovo odmah pristala, ali Blagica nije
htela ni da čuje za beli čaršav koji bi omotala oko
sebe poput tunike). S ir bi poslužio lično Nikos, onda
bi smo se obređivali vinom iz krčaga. Smatrao sam
da će egejsko sunce uvideti svu svečanost tog trenu­
tka i da će se nenametljivo udaljavati, tiho, na vrho­
vima svojih zlatastih zrakova, tiho, tiho, tamo polako,
tamo daleko, preko K rfa, tamo je selo moje, tamo je
Dubočak, pa će pomilovati sedine moga Radašina,
ako je još živ, ako nije sinuće još jednom preko
groba, je r niko ko je mrtav, a nešto ti znači, nije
neopozivo nestao, a Radašin će uvek biti tamo, mrtav
ili živ, taj nikome zahtev za iseljavanje uputiti neće,
a onda ćemo, dok nas oštre senke stubova budu pre­
krivale . . .
»Onda ćemo«, uskočila je Blagica, »onda ćemo za­
paliti sveće, hor mladih Grkinja će zapevati staru
kosovsku narodnu pesmu ’Jadna ja, jadna ja ’, i svi
ćemo deset puta izlaziti na bis pred zavesu. . . Kič,
dragi moj, kič, to me vrlo iznenađuje od tebe!«
74
Veoma sam cenio Blagičinu sposobnost da naše
sporove ne rešava svađom već elegantnim skreta­
njem varnica na estetski plan. Cenio jesam, ali dao se
nisam. Koliko sam mogao. . . Jer, kad sam se, pri-
tešnjen, pozvao na činjenicu da sam glava porodice,
Blagica me iznenadila zahvatom za koji mi je odmah
bilo jasno da znači: tučem te sopstvenim oružjem.
Rekla je da bi bilo već vreme da se uživim u ulogu
starih Krićana, kad na K rit hrlim. Kako, pitao
sam.
»Lepo, bar bi ti trebalo da znaš da su Krićani
verovali u vrhovno božanstvo — ženu, kojoj je bio
podređen mlad muškarac. Prema tome, zamisli da si
ti taj mlad muškarac i poslušaj m e .. .«
»Čekaj, čekaj, zlato moje, lep ti je taj nestašni
osmeh, samo zaboravljaš da postoji i druga varijanta.
Ne jedan, bilo je mnogo bogova i boginja, sa naroči­
tim zadacima«.
»Onda da redamo! Prema trećima, poglavar K rit-
skog Panteona bila je Velika Majka, možeš je poisto-
vetiti sa Izidom, Cibelom, Astartom. . . Suga, na tebe
je red!«
»Da, i sad ću te dotući! Simbol dvosekle sekire
jasno govori da je postojao jedan bog, kao onaj hu-
rijski Tebuš, pa je od tog boga posle nastao Zeus
Labrandeus. Od njegovog labrisa postalo je ime lavi-
rint. Hoćeš li još da redaš, izvoli!«
»A dokazi? Jesi li čuo za bilo koji hram na Kritu?
Nisi, jer ih nije ni bilo. Ali zato na jednom pečatu iz
Knososa, sam si mi pokazivao crtež-reprodukciju, že­
na, Gospodarica životinja, stoji na planinskom vrhu,
a oko nje lavovi. . . Laviću moj, hajde na spavanje,
dugačak nas put čeka, debelo je more do Krita!«
»Draga, kad je već tako. . . ali spusti ruku, molim
te, još ćeš izigravati kritsku boginju sa zmijom u
ruci, iznad glave, a dobro znaš ...«
»Znam, samo se ne uzbuđuj, molim te, jesi li popio
žute pilule? Znam, hoćeš da me podsetiš da je zmija
atribut podzemnih bogova i da sam ja onda boginja
podzemnog sveta, kad već moram da se igram pozo-
 75

rišta da bi ti otišao u krevet. Ali ne zaboravi da je u

antičkom folkloru zmija — čuvar kuća, ljudi su je
dočekivali dobrodošlicom, mlekom i hlebom..
Pokušao sam još jedan očajnički trik: najslađim
glasom sam je nazvao boginjom, Gospodaricom živo­
tinja, saveznicom ljudi, a zna se, hteo sam da budem
i veseo, zna se kako boginje treba dočekati — rado­
sno, u gozbi i ig r i. . . Nije trebalo to da učinim. Njen
tihi glas (»da ne čuju deca«) seknuo ine je pravo
među oči: tebi je do igre, rekla je, tebi, tebi koji juriš
za Minotaurom, za onom volinom!
 Zbog onog »volina« nismo progovorili sve do polaska
lađe. Žute pilule nisam hteo da popijem, zainat! Mi­
notaur nije volina.
To je nedopustivo potcenjivanje!
Zbog toga smo mnoge cehove platili.
Ako je volina, onda je i bizgov, mamlaz, đon, dan-
dara, konjoslav, panj, tikvos, kremenko, mulac, hi-
podromac, opnaš, glupantrop, šmokljos.
Sve smo to, i mnogo više, izmislili da potcenimo,
pokažemo našu nadmoć, a to nije nadmoć, to je
podsmešljivo odmahivanje rukom (šošon, točilo, pr-
dač!), to je vrdanje, to je izbegavanje suočenja, to je
pristajanje, ipak pristajanje, najpre malo pa onda sve
veće. . .
Dok smo čekali u luci, pritešnjeni gomilom mladih
koji su spavali, bezbrižno, na travnjacima (ni slutili
nisu kome na noge idu), Blagica me poljubila i izvini-
la se. Odobrovoljila me je tek kada mi je tutnula u
ruke urgent pismo. Bilo je od Lionarda, stiglo je u
poslednji čas, i Nikos ga je zadihan predao, zajedno
sa korpom smokava. Htedoh mog dragog Nikosa još
jednom da zagrlim, ali nas je reka putnika već od­
nosila, dimnjak zariga, prolomi se uk, za polazak, i
mi se više nikad ne videsmo. Efharisto, kirie, sas
agapo, stin igia sas!
U pismu su bili podaci o piktografskim znacima,
koji su se zaokružili u hijeroglifsko pismo B. Posle
kurzivnog oblika, lineranog pisma A, javlja se line­
arno pismo B. Tri pisma tri faze: jedna trećina fo­
netskih znakova lineara B potiče od hijeroglifa, ali to
ne znači još da je jezik bio isti. Mislim se da je jezik
lineara B bio rani oblik grčkog. Ako je iz linearnog
 77
pisma B postalo grčko pismo, a od grčkog ćirilica, i to
sve dovedem do Vuka — onda neku vezu im am . . .
Da li je to, sa linearom B, tačno?
Sećam se Bedžiha, koji je dešifrovao linearno pi­
smo B. Mnogo mi je objašnjavao kako treba tumačiti
linearno B, pozivao se na jezike drevnog Istoka, ali i
meni, laiku, bila je sumnjiva tolika komplikacija. Re-
šenje je moralo da bude jednostavnije. Prelistavam
zabeleške i vidim da sam pisao prijatelju Ventrisu u
London. On je arhitekta, lingvistikom se bavio kao
amater. Pitao sam ga kako tumači činjenicu da su
tablice sa linearnim pismom B, kritske, nađene i na
grčkom kopnu. Ventris mi je hitno odgovorio, i ja mu
verujem:
Linearno pismo B prisvojio je grčki jezik.
Kako, polemisao sam sa Ventrisom, kad znamo da
su Grci usvojili feničansku azbuku.
Prijatelj iz Londona me je, onda, vrlo izgrdio.
Skrenuo mi je pažnju na to da ne vodim računa o
vremenu (i on!) i da su Grci »pokrali« Feničane neko­
liko vekova kasnije. Kao dokaz, Ventris mi je poslao
nekoliko tekstova, dešifrovanih prepisa linearnog
pisma B sa tablica. Služio se, u toj raboti, klasičnim
grčkim jezikom! Sva tri teksta koja mi je Ventris
poslao bili su nekakvi spiskovi, računi, ali za njega su
dokaz da su Ahajci bili Grci i da su oni osvojili
Krit!
Divan čovek Majki. Morao sam i ja njega da grdim.
On, koji je toliko zadužio nauku, i mene, leti bom­
barderom na Nemačku, fašiste, i to prema kartama
koje sam pravi. Ludi pametni čovek. Ništa Nenajde
(tako me je zvao) ne brini, pisao mi je, tako brže
završim posao, pa imam više vremena za učenje, u
hangaru, između dva le ta . . .
U sarađnji sa Cedvikom Ventris je najzad objavio
knjigu »Dokazi o grčkom jeziku u mikenskim arhi­
vama«, pokazavši da se mikenski tekstovi podudaraju
sa kritskim i da je sve to najstariji oblik starogrčkog
jezika. Da je to tako i da mu veruje potvrdio mi je i
moj bratislavski prijatelj Vojteh. Revolucionarno:
78

znači, i pre invazije Doraca, neki Pragrci su živeli —

na Kritu!
Onda sam dugo zurio preko ograde mog »Farosa«,
moćnog trajekta (na navaljivanje lučke kapetanije
odbio sam prevozničke usluge ihtiokentaura, pola
ljudi, pola delfina, kojima je mesto među bogovima
mora), ljuljao mi se talasavi ultramarin Egeja i kapi
koje su letele sečene pramcem bile su suze, suze za
Majklom. Časak ranije jedan feniks dobacio mi je
vest: Majki Ventris je prebrzo vozio svoj auto i kod
Hetfilda je grunuo u kamion. Ventris je mrtav. Čud­
no, za feniksa Herođot kaže da dolazi kad mu umre
otac. Kakva je veza između Ventrisa i feniksa?
Stariji sin, Vuko, odvlači me od ograde lađe.
Ali, šta je sa linearnim A, (mrmljam sam sebi), zar
ne shvataš da bi Ventris i to rešio? Niko ne može da
pročita kritsko linearno pismo A, čuješ li me, čuješ li
me, i mi još ne znamo tačno ko su Krićani. Ko su
Krićani, Čuješ li me?
Dok ostali mladići još jure loptu, Ventris je objavio
»Uvod u minojsko pismo«! A samo nešto pre toga
slušao je predavanje ser Artura Evansa o kritskim
natpisima. Završio je arhitekturu, ali on, koji je tre­
balo da gradi ljudima staništa u budućnosti — rovao
je u tminama prošlosti, on je razgrtao ista ona zrnca
peska, moja, i ja sam ga zato voleo: znali smo, oboji­
ca, da se bez tem elja ništa sagraditi ne može, a Ven­
tris je zapeo da zida na najnepouzdanijem terenu,
kome ravna nije ni najmočvarnija močvara, na
ganglijama ljudskog mozga i na česticama ljudskog
duha. Majki, Majki, koliko si samo trenutaka očaja­
nja doživeo tražeći za svaki znak (slovo) odgovarajući
broj i zvučnu vrednost! Hiljadu puta, pa ponovo. . .
Pobedio si onog trenutka kada si brojeve 72-50-12
označio sa O-NO-SO. Bio je to Knosos, Majki, Kno-
sos! Da znaš, samo, koliko si i meni pomogao, na
mom putu, u mojoj misiji. Tvoj uzvik »Tablice iz
Knososa napisane su na grčkom« bio je velika nauč­
na pobeda, ali za mene manje važna. J a sam imao još
jednu potvrdu o Minotauru, zato sam ti zahvalan.
 Moja kabina je duboko u utrobi »Farosa«, ispod po­
vršine mora. Brujanje motora mi ne dozvoljava da
zaspim. Ali vazduh je prohladan, ubacuju ga kroz
neku rešetku, i može da se čita, u krevetu, uz čkilja­
vu lampicu.
P rijatelj Vojteh iz Bratislave dostavio mi je pred
putovanje rukopis svojih istraživanja. Pre nego što ih
izložim u ovom Dnevniku, napominjem da godine i
datumi meni nisu sasvim jasni. Prema tome, sva da­
tiranja idu na dušu onih koji ih izmišljaju. Kad ne
popijem bele pilule, uhvati me misao, pa steže li
steže: zašto mi prebacuju, optužuju me štaviše, da
brkam vreme, da ga ne priznajem.
Svašta. Priznavati vreme!
Dr Nanuta to nije mnogo brinulo. Mada je sa mnom
pokušavao neke opite. Doneo je peščanik, stavio ga
pred mene i rekao da pratim propadanje zrna peska
iz gornjeg dela u donji, do kraja, sve dok na dno ne
padne i poslednnje zrnce. Učinio sam mu to. Onda
me je upitao da li sam svestan da je vreme proticalo.
Neka se izjasni, rekao sam, šta hoće time da postigne.
Pa evo, rekao je Vjenceslav Nanut, uzmi da je pre
nekoliko miliona godina postojao džinovski peščanik
iz kojeg je pesak-vreme počeo da otiče. Na posudi,
objasnio (!) mi je, ljudi su zamislili crte i reze, dana i
godine, i tako računaju vreme.
To on kao meni!
Ispalio sam mu u brk sledeće:
Ko je odredio dan kada će početi da ističe pesak iz
tog njegovog usranog peščanika? Ko je odredio koli­
činu? Da li je staklena posuda imala na suženom delu
regulator brzine isticanja peska-vremena? Ko je na­
80

pravio taj regulator? Da li je bio kompjuterizovan i

jesu li fabrikanti bili jednoćelijski organizmi? U re­
du, možda je u početku radio na ćumur, a sa dola­
skom čovekolikog majmuna prešlo se na elektro­
niku . . .
Ali, Nenade, zavapio je dr Nanut, pa ne mislim
bukvalno, zaboga!
U redu, doktore, ne mislim ni ja, ali mi onda obja­
snite: nebukvalno gledano, šta predstavlja taj pesak
koji je istekao iz gornjeg dela staklenika u donji?
To je, Nenade, vreme, istorija, životi, događaji, ra­
đanja i smrti.
Tako. A recite sad: da li je pesak koji je istekao,
pao na dno, isti onaj pesak, odozgo, pre početka isti­
canja.
Nenade, zajecao je doktor, ti opet bukvalno.
Bilo mi je žao dr Vjenceslava Nanuta. Zato nisam
bio nemilosrdan. Objasnio sam mu. Ne insistiram na
istosti peska, već samo na činjenici da je promenio
mesto. Bio je gore, sada je dole. To je njegovo vreme,
a moja pustinja.
Onda mi je dr Vjenceslav Nanut dugo gledao i
ćutao. U redu, rekao je, za danas, ali, molim te, od
sutra nastavi da uzimaš pilule, sve tri vrste.
I tako, čitam dok se »Faros« blago ljulja. Krićani
su već gradili svoje luke kada su Grci tek počeli da
se naseljavaju na kontinentu. Sad Vojteh navodi one
vremenske brojke. Kaže da je K rit naseljen na pre-
lomu između 6 i 5 milenijuma pre nove ere. Čuješ ti
njega, i on kao i ostali: nova era, stara era. Nije
važno. . . I onda?
Prvo da me ubedi: te brojke su utvrđene na osno­
vu ostataka iz pećina starih Krićana koje su naučnici
proučili uz pomoć radioaktivnog ugljenika. Jedino se
(ah, JEDINO, a to mi je najvažnije) ne zna odakle su
Krićani, otkud su došli na ovo ostrvo.
Posle 2000 godina, piše mi, bila je sagrađena prva
palata u Knososu, zatim u Festosu, Maliji, Agiji Tri­
jadi. Oko 1800. godine pre nove ere na Kritu su se
već vozila kola sa četiri točka, što dokazuje model iz
82
Palaikastra, a bili su položeni temelji prvih evrop­
skih saobraćajnica koje su iz Knososa vodile u Festos
i u luku Amnis. Krićani su tada trgovali sa Sirijom i
Egiptom. Kritske veze su pronađene u onovremenim
slojevima Biblosa, a egipatske vaze onoga vremena u
Knososu. U vreme kada su Ahejci na Peloponezu
gradili utvrđenja od grubo tesanog kamena, kritske
palate su već bile ukrašene krasnim zidnim slikama,
a imale su i kupaonice!
Znači, i Vojteh prihvata formulaciju: preovladava
mišljenje. Em preovladava, em mišljenje! Ima li ko
više da zna? Branko, iz Beograda? Možda, ali -J-
odmah, sad!
Odlazim kapetanu »Farosa«. Moram, kažem mu, da
pošaljem radiogram u Beograd. Stvar je hitna. Ne
može kaže kapetan. Mora. Keč je o sudbini sveta. Vi
znate ko sam ja i zbog čega putujem na Krit. Ja sam
u specijalnoj misiji i molim vas da me ne ometate u
njenom izvršenju. Ako vam je stalo do Krita, do
Grčke, do Evrope, do sveta.
Zar je dotle došlo, reče kapetan. Dotle, dragi go­
spodine. Predajte ovaj telegram na ovu adresu u Be­
ogradu, Srbija, Jugoslavija. Stići će hitan odgovor.
Možete da ga vidite, ali svejedno, nećete ga razumeti,
biće na srpskom.
Ne smeta mi što Blagica sklopljenih ruku i rašire­
nih očiju klima molećivo glavom. U stvari, to je lepo.
Njene su oči zelene, kao jantar koji sam joj kupio u
Poljskoj, iznedren iz nekih gudura, a kada sam se
vraćao iz potrage za onim čudovištem, misleći (u re­
du, omanuo sam) da je u napuštenom rudniku soli
Velička, duboko pod zemljom (bože, kad se samo se-
tim koliko sam psovao dole, u rupama, zatekavši dva
klipana kako igraju tenis, pod električnim osvetije-
njem, na dubini sto m etara). . .
Biće kako kažete —* kapetan salutira: prošetajte,
pričekajte na palubi, vetrovito je, ali prijatno.
Jednom, u Capelli dei priori, u Peruđi, koja se uz
brdo popela, a kad silaziš niz nju uvek ti se čini da te
u dnu čeka obala mora, dugo sam stajao pred slikom
»Prenos tela Herkulanusovog« Benedeta Bonfiljija.
Dve trećine, gornje, kuće Peruđe Renesanse, žućka­
ste, krovovi crveni, tornjevi rumeni. Ne znam sasvim
tačno — zašto, ali me u tim trenucima snažno proži­
malo sećanje na Peđine slike Dubrovnika. Zbog mo­
ra? Nebo iznad Bonfiljijeve Peruđe je tamnoplavo,
kao m ore. . . Tako sam i zapisao, vraćajući se ko zna
koji put iz Toskane pinija i čempresa, iz gradova od
kojih je »lepša samo njihova propast«, iz Umbrije
čudesnih osvetljenja i potpune tišine. Peruđa nije na
moru. A moj Beograd, za koji me sada vezuje samo
vazdušasta nit telegrafa? I moj Beograd nije na moru?
Kao nekad u nebo Bonfiljijeve Peruđe, sada, na
palubi »Farosa«, prskan vetrom nošenim kapima ko­
je nikada do tog trenutka nisu drugo lice dodirivale,
zurim u ultramarin mora, ali iz njegovih tajanstve­
nih dubina ne štrče belasavo zidine Atlantide koju
bajagi vulkan pokopa za sva vremena, već nazirem,
mogu se zakleti, zidine Dubrovnika, one što tonu u
plavetnilo na Peđinim slikama. Čini mi se da su me­
đu tim zidinama kamenovi Kalemegdana, oni ispod
Pobednika što se sljubljuju u ivicu oštru poput
pramca brzog »Farosa«, nemilosrdnog prema talasi-
ma kritskog mora. Slikar-pesnik u zapisu tvrdi da je
Beograd, moj, na moru. Samo se more povuklo u
dubinu i daljinu. Ali su ostali vetrovi koje je ono
stvorilo i njegovo peskovito i muljevito dno.
J a mu verujem. »U Evropi, u njenom srcu, na oba­
lama Panonskog mora, podiže se jedan veliki grad . . .
84

Ali ja sam uveren da će vaša putovanja po moru,

vaši izleti po Sredozemlju, obuhvatiti jednog dana i
naše luke. Tada ćete osetiti srodnost ovog podneblja s
podnebljem vašeg zavičaja. I pomislite opet kako je
svet mali i jedinstven«.
Da, dovoljno mali, za njega, Zlotvora.
A na muljevitom dnu, kad se more povuklo, ostali
su netaknuti njegovi plavi horizonti i nekoliko nje­
govih belih ostrva. I kosti njegovih riba i čudovišta u
njegovom belom, još vlažnom pesku.
Jeste, pesnice, kosti riba, ali i ljudske kosti koje je
On oglodao. U Beogradu, mom, često je gozbe prire­
đivao. A čudovište koje pominješ, to su njegovi tra­
govi.
Vraćam se u utrobu broda. Zove me kapetan.
S jajn i Branko. Ni časa nije časio.
K ’o mačak spreman na predenje gnezdim se u fo­
telji brodskog salona. U jednoj ruci mi je rolna tele­
grama iz Beograda, u drugoj konzerva »Helas fiks
gold« piva (častim se, ona spava, ne mora da zna, ne
bi jo j bilo pravo).
Branko mi telegrafisao:
Mi još ne znamo ni neposrednog pretka starih K ri-
ćana i Mikenaca, niti su nam poznati njihovi prvi i
najbliži potomci i nasleđnici. Kritska i mikenska
umetnost je izrasla i procvetala iz semena čije nam je
stablo nepoznato i koje svoje korene nije pustilo da
duboko urastu u grčko tlo: izgleda kao da je sam
hiperborejski Apolon u svojoj labudovoj zaprezi do-
leto na pusto i kamenito Minosovo ostrvo i na tlo
Agamemnovog grada i odredio da na Idi, na Kritu,
i na Zari iznad Mikene, a ne na snažnim vrhovima
Parnasa, bude prvo sedište i kolevka grčkih muza.
Onda sam prestao sa »Helas fiks goldom«, konze­
rva se otkotrljala iz moje odjednom omlitavele, pa
zatim ukočene ruke. Zaigrala mi je pred nosom reče­
nica: kritski neolit je po mnogim odlikama svoga
materijala srodan sa balkansko-pođunavskim neoli-
tom!
Detaljnije: to pokazuju, pre svega, vaze, njihovi
 85
oblici, fakture, vrste i motivi ornamenata, kao i she-
matizovana praistorijska plastika.
Onda hladna obloga:
Evolucija ovog neolita ne ide ka kritsko-mikenskoj
kulturi, tako da među njima nema genetske veze!
Slična pojava se susreće i na balkansko-podunav-
skom području: iako neolitska keramika i plastika
najpoznatijih i eponimnih grupa — Starčeva i Vinče
— pokazuju srodnost sa neolitom Grčke, Tesali je,
Makedonije, Trakije — ni u severnim niti u srednjim
balkanskim oblastima nema čvrstog kontinuiteta iz­
među neolitskih i bronzanodopskih kultura. A mi,
Sloveni, mi smo se umetnuli, došli »između dva kon­
tinuiteta ...«
E moj deda Radašine, ej Dubočaku, ej Kolašine
Ibarski, Mokra goro, odoh daleko kroz moju pustinju
da bih spajao zrna peska u stakleniku, i zrna u meni
— i kad, evo vidiš, »nema kontinuiteta...« Ali, stan,
počekaj, šta to Branko dodaje u post skriptumu?
PS. Bronzano doba. Možda nije preterano i neo­
snovano ako se kaže da figura »Kličevačkog idola«, u
kome je oličena Magna Mater predstavlja jednu od
varijanata, prototip, ili reminiscenciju, mikenske i
kritske plastike. Možda se u ovom elementu i u
ovakvim umetničkim manifestacijama nalazi i po neki
beočug lanca kojim je u svojoj dalekoj prošlosti i
genezi egejska kultura vezana za svoje stare bal­
kanske izvore, za stvaralačku snagu njegovog duha i
svežinu njegovog života. Pod novim podnebljem
kritskog i mikenskog neba ta životvorna snaga našla
je nova nadahnuća, novu životnu radost iz koje se, u
dodiru sa starim i bogatim civilizacijama Orijenta,
rodila i nova umetnost K rita .. .
Pod novim podnebljem kritskim. Ono me obliva
dok »Faros« pobedonosno plovi ka Iraklionu. Blagica
je uz mene i zeleni jantar u njenim očima postaje
plav, kao kritsko more, ili se meni to samo čini.
Nisam nameravao da u Dnevnik zabeležim i moj su­
kob sa kapetanom »Farosa«, da iz tog incidenta nije
proisteklo jedno značajno poznanstvo.
Ukratko, sve je počelo onog trenutka kada sam
zahtevao od kapetana da malo skrene s kursa ne
bismo li pronašli Dao Van Čua. Moram priznati da je
kapetan, kao lepo vaspitana osoba, koja mi je već
izlazila u susret, imao nerava na pretek kada me je
zamolio da mu objasnim ko je Dao Van Ču: ne mora­
ju svi ljudi da znaju ko je Dao Van Ču, bez obzira na
moj stav da nije reč o neznanju već o zatvaranju
očiju i okretanju glave. . .
Opisao sam kapetanu Dao Van Čua. To je vijet-
namsko siroče, petnaestogodišnjak, rebra i ključna
kost mu štrče iz tela kao da će svakog časa probiti
smežuranu kožu. Telo mu je puno ožiljaka. Pobegao
je, zbog divljanja Velikog zlotvora, iz svoje domovi­
ne, i sada se, zajedno sa grupom ribara, nalazi u ma­
lom čamcu na otvorenom moru, već devetu nedelju.
Na testu inteligencije, siguran sam, moj kapetan bi
imao najvišu ocenu. Ali šta vredi kad ja od toga
nemam ništa. To jest, kapetan je odgovorio: u redu,
učiniću kako kažete. Jedino, dodao je, morate pret­
hodno da položite kauciju od najmanje deset hiljada
dolara. Mašio sam se, mehanički, za džep, i, naravno,
trgao ruke kao oparen. Tolike pare nisam imao. Za
mene velike, za spas ljudskog života — nikakve. To
sam i rekao kapetanu, zahtevajući pri tom da objasni
čemu dolari. Za gorivo, dragi gospodine, za gorivo,
vrlo ljubazno se odazvao kapetan, shvatite, rekao je,
da neko to mora da plati, a što se tiče skretanja sa
kursa, taj prekršaj ću preuzeti na sebe.
 87

Suočen sa pametnim i veštim protivnikom izgubio

sam kontrolu, a to nije bilo dobro. Pravo suočenje i
sukob tek su bili preda mnom. . . Izgleda da se u
mom povišenom tonu omakla i poneka krupna reč:
kapetan se okrenuo i otišao, a ja sam na ramenu
osetio blag dodir. Okrenuo sam se u ugledao sićušnu
staricu u belom sariju preko koga je bio prebačen
vrlo jednostavan ogrtač od jevtine tkanine. Sve sam
to u magnovenju primetio, kao i staričinu zabrađenu
glavu, i veoma izborano lice, i oči krupne, jasnog i
blagog pogleda. Dobri čoveče, rekla je, ne vičite, ne
vredi, dobri čoveče. . .
To je bilo poznanstvo zbog koga sam zabeležio i
incident sa kapetanom. Starica mi se obratila na či­
stom srpskom jeziku, u toj noći na vetrovitoj palubi
»Farosa«, koji me nosio u susret Minotauru! Otkud
zna srpski, pitao sam, ali se ona prvo predstavila.
Gondža Bojadži, rodom iz Skoplja, poreklom Alban­
ka, iz Prizrena, poznatija kao Majka Tereza.
Majka Tereza! Žena koja više od pola veka leči i
brine se o sirotinji i gubavcima, u In d iji. . . Njeno
delo je 60 kuća za siromašne u Indiji i 36 van Indije,
81 škola, 350 pokretnih dispanzera, 30 domova za
napuštenu decu, prihvatilišta za pedeset hiljada le-
proznih, 32 kuće za umiruće beznadežnike!
Otkud majko, pitao sam, otkud vi na ovoj lađi.
Možda ste čuli za moj pohod, možda mi u pomoć
hrlite?
M ajka Tereza mi je objasnila da ide na K rit radi
posete nekadašnjem leprozarijumu. Bilo je, ranije,
gube na Kritu, sada je iskorenjena, ali ona ipak želi
da upozna nekadašnje metode zbrinjavanja nesrećni-
ka i njihovo lečenje.
Nisam hteo tu divnu staricu da obavestim o mo­
gućnosti da na Kritu još postoji guba, zbog nepo­
srednog prisustva Vrhovnog zlotvora. Zaključio sam
da mi valja prvo da — slušam.
Pa sam tako saznao da je Gondža Bojadži rođena u
porodici malog prodavca, čiji su preci živeli u Prizre-
nu. Gimnaziju je na srpskom učila u Skoplju, ali već
 u osamnaestoj godini napušta dom da bi se zakaluđe-
rila. Odlazi u katoličku školu u Dablin, odakle je
šalju u Indiju.
»I danas se sećam«, priča Majka Tereza, »mog pr­
vog dolaska u Kalkutu, i tog mališana krupnih očiju
od koga su svi bežali. Prišla sam mu i spustila novčić
u njegov dlan pretvoren u ranu«.
Morao sam po svaku cenu da nastavim razgovor.
Sve što sam mogao da istisnem iz sebe, a da pauza ne
bude preduga, jeste pitanje o domovima za sirotinju
koja umire. M ajka Tereza se nekud zagledala i po-
menula samo neku davnu godinu kada je na ulici
našla ženu koju su proždirali pacovi i m ravi. . .
»Vi obezbeđujete sirotinji pirinač«, bubnuo sam.
»Lako je ljudima dati pirinač«, polako je izgovorila
Majka Tereza, »treba im dati i ljubav«.
.»Deci, naročito«, podstakao sam je.
»O, da, oči i duša deteta očekuju mnogo. Zar i deca
koja umiru od gladi nisu deca čovečanstva? Zar su
ona kriva za sopstvenu nesreću?«
»Nisu, majko, nisu! Ona su žrtve, Njegove, Sve-
zlotvorove. Znate,istari Grci su Minotauru žrtvovali
po sedam mladića devoja k a ...«
»Oprostite, dobri čoveče«, blago mi se nasmešila
starica, »oprostite, ja bih se povukla, bar malo oči da
sklopim, sutra ću mnogo h od ati...«
»Majko, samo mi još jedno recite: plašite li se gube
i boleština s kojima ste svaki dan u dodiru?«
»Ne, dobri čoveče, neće grom u koprive!«
»Majko Terezo, znači li šta vaše pravo ime, ono
koje su uzvikivale vaše drugarice, devojčice, dok ste
vesele, davno, trčkarale obalom Vardara«.
»Gondža, dobri čoveče, znači Pupoljak. I čujte, idi-
te i vi prilegnite, nadajte se, možda će našeg Dao
Van Čua neka druga lađa pronaći i spasti. Laku noć,
bolje: dobro jutro, dobri čoveče«.
Otišla je starica, a moje je srce tutnjalo, napinjalo
se, kao da želi kroz žile u mozak, da ga nahrani.
U tom mozgu se, kao ćelije raka, širilo saznanje o
strahovitom porastu Minotaurovog apetita. Počeo je
90

sa sedam mladića i sedam devojaka, sad mu ni milio-

ni izgladnelih i gubavih i bolesnih beznadežnika nisu
dovoljni. Ko danas hrani Minotaura? Pitao sam to i
Majku Terezu, i sada mi odzvanja u tom mom ja ­
dnom mozgu odgovor: da li znate koliko svet svakog
minuta izdvaja za bombe, koliko miliona dolara?
Sta je htela da kaže Majka Tereza? Zašto joj nisam
objasnio? Možda bi mi se, gloga mi, pridružila.
Sedam mladića, sedam devojaka!
Osećao sam da moje poludelo srce udara u neka­
kav zid, kao truplo u rukama oslobodilaca koje udara
u kapiju Svezlotvorovog zamka. Kapija je bila ma­
sivna i potmuli udarci su se kao salve smenjivali,
sve dok je nismo probili.
Nađosmo se, odjednom, na nepreglednom polju o-
basutom rumenim božurima.
Samnom je bio đečak po imenu Dao. Umesto dla­
nova imao je rane oblepljene rojem muva.
Bili smo vrlo oprezni u našem prikradanju kroz
ravnicu. Dečaku sam dao jedan pupoljak, a ja sam se
propisno nakitio listovima koprive.
Posle mnogo pešačenja izbismo na obalu reke. Re-
kom je tekla krv. Po tome shvatih da smo na polju
Kosovu i da je gluvo doba noći uoči Vidovdana. Sa­
mo tada i samo na Kosovu polju sve reke poteku za
časak crvenilom, krvlju mnogih ratnika izginulih
među božurima .. .
U reci se kupao jedan snažan čiča. Kad nas ugleda,
izađe na obalu, strese se i reče da je on glavom Vid,
da ga zovu Sveti Vid, i ne bez ponosa dodade da je
svojevremeno izbio jedno oko đavolu, a zatim ga sa-
terao u kovački meh da svojim duvanjem u žar služi
ljudima. Ponudi i nas da se okupamo, a kada mi
izjavismo da nemamo vremena i da nas očekuje du­
gačak put, on sleže ramenima, zatrča se, izvi u divan
luk, načini trostruki salto i bućnu tako snažno da
nekoliko crvenih kapi dopade i na naša lica.
Mi nastavismo pešačenje, ali smo ubrzo morali da
zastanemo jer je dečaku ispalo nekoliko rebara kroz
kožu, pa sam morao da ih dovedem u red.
 Dao me upita kuda idemo i dokle ćemo grbačiti po
božurima. Objasnih mu da je naš cilj jedan veliki
glog na čijem se vrhu nalazi čitav naš svet. Sta ćemo
tamo, proštenja Dao, noć je, hladovina nam nije po­
trebna. Ma ne, rekoh, kakva hladovina, hoću samo da
se dokopamo bar po jednog glogovog trna, ako već ne
uspemo da iskamčimo po kolac. Glogov kolac je
mnogo dobra stvar, a posebno će meni koristiti.
I zaista, uskoro nazresmo glogovo drvo, samo što u
njegovom podnožju nije bio crni pas, kako se veruje,
koji grize glog, ne bi li srušio i unuštio svet. Oko
gloga se vrzmala neka spodoba i jasno je bilo da
moram sasvim da jo j priđem i prepoznam je. Dečaku
dadoh još jedan pupoljak, naredih mu da legne i ne
pisne kojim slučajem, a ja nabacih na sebe još neko­
liko listova koprive, skočih pred spodobu i viknuh
jedno »dobro veče«. Nikako nisam mogao da raspo-
znam koja je to spodoba posredi, sem što primetih da
ima rogove na glavi. Zdravo, mali, izusti spodoba. Ko
ste vi, rekoh. Spodoba se zacereka i vragolasto mi
dobaci: »Čik pogodi ko sam«. Izvinite, nastavih, jeste
li vi Srbin ili Eteokrićanin. Spodoba se na to izvali i
poče da riče od smeha. Zatim ustade, udalji se, zatrča
i grunu rogovima u onaj glog.
Sve oko mene poče da se lju lja i pripade mi stra­
šna muka.
Hej, mali, reče spodoba, dođi kod čike da ti nešto
čika kaže.
U to Dao skoči, stade pred mene i poče da maše
pupoljcima koje je držao svojim ranama oblepljenim
muvama. Muve se uzbuniše i stadoše da saleću spo­
dobu koja poče da se obada, što ja iskoristih, pritrčah
glogu i otkidoh jedan trn.
Svanjivalo je i spodoba, pošto je oterala muve s
rogova, razrogačeno stade da bulji u trn koji sam
čvrsto držao i preteći ga upirao ka rogovima. ..
Sunce odjednom provali svom snagom u moje oči,
a mučnina iz stomaka ponovo me obli.
 Knosos, Lavirint, Minotaur.
Evans, ser Artur.
Srubljeno brdo Kefala, Minosova palata, samo je
pet kilometara od Irakliona.
Peku me dva ogromna oka, sa visoke stenčuge
udaljene dva-tri kilometra. Stalno gledaju u mene, ta
dva siva koluta. Sta je to? Privida mi se? Ne, sigu­
ran sam. Ali sada nemam vremena da se pozabavim
time. Polazim.
Prvo uzbrdo.
Ocenjujem, zadihan, da ima više od 30 stepeni. Ali
se ne znojim. Vazduh je suv. I neki vetrić . . . On me
umiva, kao što će, kao što je još Minosa, »I tu još
videh Minosa, slavnog Zevsovog sina, što zlatno žezlo
ima i mrtvima izriče pravdu, Sedeći, dok oni do kra­
lja tu pravdu traže. I sede i stoje u domu Adovu
širokih vrata«, ovi mi stihovi proleću kroz glavu dok
letim preko glavnog trga iraklionskog, pored ogrom­
nog natpisa »Astorija«, to mora da je hotel, onda sam
zapao u uličicu prepunu ljudi i tezgi, mirisi me dave,
neke trave, voće, kozji sirevi, jedan pozamašni čovek
s brojanicama u rukama i nekakvim fesom na glavi
najzad mahnu rukom na levu stranu, raširivši samo
malo oči pošto mu triput dreknuh — Knosos, Knosos,
Knosos, tada sam počeo da trčim i najzad izbio na
drum, znam samo da je okolo bila neka žućkasta
travica, a u daljini zeleno, zeleno. . .
Trčao sam više od pola sata, ocenjujući da je to
dovoljno da se pređe pet kilometara, do Knososa.
Desno, u daljini, zelenotamnila se Ida, a ispod mojih
poludelih damara na čelu dopirao je Vergilije ,»Ostr-
vo Zevsovo K rit na širokoj pučini leži, Tamo je pla­
 93
nina Ida, kolevka našega roda«. Onda sam pao, i
ustao, i ostao, mislio sam da više nikada neću moći da
dišem, pitao sam se: nisam li jedini čovek na svetu
k oji ne diše, a n ije disao n i On, kilom etrim a dugačka
glava ležala je na potiljku, tako mirno, tako mirno,
moćno, neopozivo, sva zelena, u izm aglici, čela viso­
kog, tako visokog, ali usta, ah, ta glava je ječala,
širom ra z ja p ljen ih usta, uzdah se kidao iz dubine,
strašan je m orao b iti ropac njegov, pa se zeleno p re­
tvo ri u crno i nasta m ir.
Probudio sam se u sobi, po nameštaju očigledno ho­
telskoj, sa pogledom na terasu i zelenilo na njoj.
Blagice, rekao sam, ja to nisam sanjao.
I nisi. Promašio si drum. Jedva smo te pronašli,
taksijem. Umesto za Knosos, što sam pretpostavljala,
krenuo si putem ka jugu, ka Festosu. Izbio si pred
planinu Juktu, njeni obrisi, vrhunci, zaista liče na
položenu glavu ljudsku. Svakog blesavog turistu vo­
de tamo i kažu: to je Zevs, tu je umro.
Zevs, Blagice, nikada nije umro.
Nije, prema grčkoj mitologiji. Prema kritskoj me­
đutim, jeste.
Otkuda to ti znaš?
Znam, jesmo li zajedno, zauvek?
Jesmo, sada naročito.
Oporavljao sam se danima. Hotel, na obali mora,
zvao se »Kandia bič«. Kandia je ime Irakliona iz
vremena Mletaka. Kandia bic, govorila je slatko vr­
ška j Ući Grkinjica na recepciji. Kandia bic. To me je
uvek razvedravalo, i inače, grudi su mi se nadimale
dok smo gacali po kilometrima dugačkom peščanom
žalu, na obali bez drvke. Uveče smo na našoj terasi
jeli kozji sir i pili »Kastelo Minos«, gusto crno vino
čija me trpkost uljuljkivala dok je sunce tonulo na
rubu kritskog mora, ko zna gde, ocenjivao sam da je
to negde kod Sardinije, i dok je ultramarin Egeja
gasnuo u tami poludelih vriskova žegavaca, iskrio je
samo zeleni jantar u Blagičinim očima.
Pa osvanu i taj dan kada izjavih da je došlo vreme
da se sretnem sa ser Arturom Evansom. Znao sam da
je pored palate u Knososu odavno podigao kuću. Bla-
gica je bila očajna. Pominjala je neke datume, godi­
 95

nu Evansovog rođenja, 1851. Zar ne shvataš, rekla je,

pa mi smo u 1980. Nisam hteo da se prepirem, pome-
nuh samo zrnca peska, ali to. je još više uvećalo
njenu utučenost. Evans je otkopao Minosovu palatu,
zar ti to nije dovoljno, hajdemo, razgledaćemo je, i
uverićeš se, uverićeš se, bićeš miran kad vidiš da
nema, da nema . . .
Kad vidim da nema Minotaura? Da ne postoji?
Biću miran?
Zar ga nema? Zar ću biti miran?
Zar tu, u Prestonicu radosti?
Stojim u Prestonoj dvorani u Knososu, saleću me
sa zidova vitki ljiljani, nude mi blaženstvo, mir, bla­
gost, da blažen podignem glavu, nekuda, u vis, kao
grifoni među njima, na fresci. Još me samo dreka
žegavaca opominje i hrabri. Ne znam jesu li to neki
drugi, ovdašnji, ili oni »moji«, iz grmova podno te­
rase u »Kanđija biču«, tek, samo oni mi viču: to je
prevara, to je prevara, ne predaj se, ne podlegni to
su fasade, to su liciderske kulise, namolovane, i taj
slatki princ među ljiljanim a u koga buljiš, i onaj
mladić koji bere ljubičaste šafrane, i ti delfini, čija je
plavet od belog trbuha opervažena žutom trakom, ti
radosnici, čapkuni, koji kažu da je život igra, nepre­
stana (nek boj bije, igra neprestana, nek ad proždre,
pokosi satana), a ti znaš da je život ad, zato neka te
ne zalude ni tri prelepe gospođe u plavom, njihove
kike koje vrludaju kao delfini, neka te ne zavedu
njihovi ko
 97

gao, dovukao si Dedala, Lavirint ste sagradili, Mino-

taura sa k rili. . .
Klimaš tužno glavom, Minose, uzdišeš.
Praviš se lud, kralju!
Posejdon ti je poslao bika, da ga žrtvuješ. Zašto to
nisi i učinio, skote! Zašto si bika ostavio u životu? I
jesi li bio u dosluhu sa Dedalom, velikim inženje­
rom? Đubre, izrodio si sa Pasifajom četiri sina i četiri
kćeri, a jurcao si okolo i Britomartidu i Skilu i Peri-
beju. Ženi si ostavio bika i Dedala da sačini napravu
sličnu kravi, onda ste Pasifaju ugurali u napravu i
bik se zajurio i štrcnuo seme zla. Za to vreme ti si
ganjao i mladiće, mlađane lepotančiće, pederu neopo-
jani, ali ti se P asifaja strašno osvetila, činima: lju ­
bavnice su počele da te izbegavaju, je r si u njih
bljuvao, omotane belom ljigavom tečnošću zmije,
škorpije i stonoge.
Tako je bilo. Mene nećeš prevariti. Govnaru belo-
svetski.
Tog predvečerja uspeo sam još da u Dnevnik zabele-
žim odlomak iz izveštaja jednog savezničkog novina­
ra, koji je posle oslobođenja među prvima posetio
Aušvic. Taj odlomak glasi:
Soba puna konzervi od plina. Plin je dovožen u
kamionima na kojima je bio veliki crveni krst. Tro­
vanje (gušenje) je trajalo 15 do 20 minuta. Kapacitet
plinskih komora je u početku bio 300 dnevno, a zatim
su pravljene velike peći. Da ne bi postojali svedoci,
likvidatori su likvidirani, po naređenju pretposta­
vljenih. U jednoj sobi je gomila od 2500 pari dečjih
cipelica. Kanap zategnut na visini od 120 santimeta-
ra. Deca prolaze ispod njega podižući se na prste.
Onoga koji ne zakači kanap glavom — guše plinom
(jer ne može da radi).
Čudno je, ali ja sam u Lavirintu našao jednu dečju
sandalicu. Ispod jednog kamena pored ploča Kra­
ljevskog puta koji povezuje Teatar sa Malom pala-
tom. Na krovu male palate video sam izgreban crveni
krst.
Za ovo nikome nisam rekao.
0 takvoj, dečjoj, sandalici, pričao mi, jednom, i
ortak Boško:
Ni reka se još nije izbristrila, ni zemlja se još nije
poravnala. Zadugo ni trave nisu mogle da se oporave,
u Jasenovcu. Ni rane na topolama i hrašću da zara-
stu: u njima su bili gvozdeni klinovi i čengele o koje
su čeljad vešana, na kojima su skončavali živi. Samo
rešetke, satrule, i jedna sandalica, đečija, tonu u ra­
spad i mulj, sve dublje. Jedino nezaborav traje.
Nezaborav, dragi ortače, nezaborav.
Sto se mene tiče, sasvim sigurno: nezaborav na to
Zlotvorovo najveće stratište, vežbalište za njegove
rogove i njegov bezuman bes, na 210 kvadratnih ki­
lometara Jasenovca i Stare Gradiške, koji kriju kosti
stotina hiljada ljudi.
1 jednu, dečiju, sandalicu.
Već sedamnaest puta sam obišao Minosovu palatu,
uzduž i popreko. Baš je bio vešt stari majstor Dedal.
Ali nisam ni ja mutav. To što u ovim polurazrušenim
hodnicima i dvoranama ni na trag Minotaurov ne
naiđoh, najsitniji — ništa ne znači. Danas sam hodao
bos. Smatram: ako zaječi tiho, najtiše, moja koža će
osetiti bruj. Prethodne noći sam satima držao stopala
u slanoj vodi, ribao ih i mazao pomadom. Da ne bih
tabane nepotrebno opterećivao, unajmio sam magare
i na njemu dojahao do Knososa.
Prvo sam svratio u vilu Arijadnu, Evansovu kuću,
stotinu metara od ulaza u Palatu.
Tek je podne prošlo i odjednom se iz požutelog,
jarom sprženog pejsaža sravnjene Kefale, zagnjurih u
osvežavajuću tamu Arijadninog vrta, prepunog pal­
mi i cveća. Ovde se žegavci ne čuju i to me je izne­
nadilo. Pred niskom izduženom zgradom vodoskok,
ne radi. Sve zamandaljeno. Nigde nikog. Obilazim
triput i najzad mi pažnju privuče šum vode, mlaza,
prskan ja. Pratim ga i duboko u vrtu nalazim krup­
nog čoveka, golih ruku, ali u nekakvom kožuhu, iako
je temperatura preko 30 stepeni, ne možemo da se
sporazumemo. Ne zna nijedan jezik ,sem grčkog.
Shvatam da je to čuvar i razabiram da gospodin
Evans nije tu. Ništa, doći ću drugi put, gospodin
Evans je možda na putu, sačekaću, Vila Arijadna je
moja poslednja stanica. Bar tako mislim, sada.
Pa i onih stotinak metara, dvesta, do Palate, opet
prelazim na magaretu. Cipele izuvam tek pred Salom
dvojne sekire. I hodam lagano, lagano, moja koža na
tabanima je načuljena kao i bubne opne.
Znam da je palata u Knososu najsloženiji objekt
 101

kritske arhitekture. Osam stotina raznih prostorija

na površini većoj od jednog hektara! Još su antički
pisci ovu građevinu, sličnu onoj koju Herodot pomi-
nje (u Egiptu), nazvali Lavirintom.
Znam da se prvi crtež u Egiptu koji prikazuje
lavirint nalazi na fragmentu pečata od steatita iz
Memfisa. Evans je takođe znao za taj crtež i jednom
je zapisao: »Na njemu se vide dve prilike s lica, u
stojećem stavu, koje su okrenute u pravcu autentič­
nog lavirinta. Dopunjujući okrnjeni deo pečata, pri-
mećujemo da je na njemu bilo pet lažnih okuka, koje
je trebalo izbeći kako bi se došlo do središta«.
Koža na tabanima mi još ništa ne javlja. Ni na
ravnom ni na »okukama« .. .
Koža, ljudska, šta sve ona može?
Seku je, probadaju, uništavaju. Ali i koža ima svo­
ju dušu i ja sam gledao, često i dugo, kako koža gubi
dušu. Duša kože je krv. Bio sam dečkić. U susedstvu
je stanovao neki čovek, ne pamtim mu ni imena, ni
šta je radio. S njegovom ćerkicom, rumenom petogo­
dišnjom Sunčicom često sam se igrao. Jednom sam
priljubio nos uz njegov prozor, da je zovem na piljke.
Unutra je čovek tukao ženu. Kaišem. Sunčica je sta­
jala nasred sobe, ali kao da nije bila tu, nije im
smetala, vitlali su se i sve što pamtim bila je potpuna
tišina, čovek je ćuteći udarao ženu, i ona je ćutala,
gotovo da se nije ni branila, i Sunčica je ćutala, a još
više pamtim njene obraze koji su postepeno bleđeli,
rumenilo je čilelo, koža je postajala sve belja i meni
se činilo da će na kraju blesnuti i ugasiti se. Uskoro
smo se odselili, šta je bilo sa Sunčicom? Sunčicu i
njenu majku ubio je otac, nožem, nekoliko dana po
našem odlasku. Kažu da je posle toga legao, nije ni
ruke oprao, i ujutru kada se istreznio i video, sve,
zajurio se i udarao glavom u zid. Lud, i danas dolazi
na mesto gde mu je bila kućica « kućica je srušena i
pod asfaltom na kome je parking, ludi Vojče (da,
Vojče, sada se setih) traži dušu kože ćerkičine, kažu
da satima nožićem buši nekakve rupice a ljudi se
navikli, ne teraju ga, kao i da ga ne vide.
102

Tako je, mnogo ljudi se mnogo naviklo. Na tu bo­

lest ja sam imun. On to zna, pa se pritajio. Čuje moje
tabane, koji upijaju svako zrnce, svaku neravninu,
ali znam da ni On ne može dugo tako, pustiće glasak,
kurvin sin, zazidao se tu negde, jer me osetio, obe-
ležnog.
Lutam Minosovim domom, i u ložnicu mu zalazim,
kurvarovu, i nije mi jasno.
U redu, kurvar, ali i on i njegov narod živeli su
gotovo idilično, život su shvatili kao radost, pa ipak
— baš tu se zakotio On!
Koliko znam o Minosovim Krićanima? Preslišavam
se, ponovo.
Odakle su došli? Mnoge sam ortake pitao — teško
je odgonetnuti. Herodot: Na Kritu su u najranija
vremena stanovali varvari. Aristotel: K rit je ostrvo
od prirode stvoreno da njime vladaju Heleni. Tuki-
did: Na Kritu ima Karaca, naroda iz južne Anatolije.
Kreomer: Talasi grčkih ratnika su nadirali preko
Balkana da pokore Grčku. Čedvik: Grčki jezik je
nastao u Grčkoj mešavinom indigenog stanovništva
sa osvajačima koji su govorili drugim jezikom. Grčki
jezik pripada velikoj porodici indoevropskih jezika.
Gavela: Kad se traga za poreklom tih Krićana,
jedna činjenica izgleda jasna i neosporna — Krićani
ovog vremena, II milenija, nose obeležje Indoevro-
pljana i po duhu i po sadržaju svoje kulture, umet-
nosti i religije. Istina, u njihovoj religiji postoje bo­
žanstva polivalentnih funkcija, koja i u grčkom pante­
onu zauzimaju najistaknutija i najviša mesta na le-
stvici božanskog ranga. To su Zevs, Apolon i Leto.
Prema Bedžihu Hroznom, koji je otkrio ključ za či­
tanje i dešifrovanje klinastog pisma, ovi bogovi su
azijskog, možda i neindoevropskog porekla. Apolon je
anadolsko-vavilonskog porekla. Njegovo orijentalsko
ime, Apulunas, izvedeno je od reči Abullu vrata
koja se smatraju simbolom kuće, domaćeg ognjišta i
porodične zajednice. U grčkoj mitološkoj leksici Apo­
lon je zadržao funkciju zaštitnika doma i porodice
kao Apolon Thyraios — Apolon koji bdi nad vratima.
104

Zamarovski: Ono što nazivamo civilizacijom nasta­

lo je najpre na južnim ostrvima. Najznačajniju ulogu
pritom imao je Krit. Kako se čini, taj svet u najstari­
ja vremena n ije stvorio samo geografsku, već i etni­
čku celinu. Sasvim pouzdano to, međutim, ne znamo.
Prema mišljenjima koja su danas u većini, stanov­
ništvo Grčke n ije bilo ni indoevropsko, ni semitsko.
Za svaki slučaj nazivamo ga egejskim. Starosedeoci
su se održali i posle dolaska novih talasa doseljenika,
i čini se da su to plemena identična Homerovim Ete-
okrićanima, »prvobitnim Krićanima«, koji su svoju
samobitnost zadržali s neuobičajenom tvrdokornošću
sve do Helena.
Ne znamo, ne znamo, ne znamo, naslućujemo.
Mudri Dedal bi znao. Onaj što je sve mogao. Koji
me vrti po ovom lavirintu, utočištu Zlotvorovom.
Dedal ga je ovde po naredbi sakrio. Mislio je da će
mu doakati. Čemu je umetnik, bilo koji, konačno
doakao?
Onaj Dedal zbog koga je Vuko, na početku svog
životnog hodanja, silne suze naronio.
Pričao sam, dakle, sinu, tu priču. Otprilike: na da­
lekom ostrvu Kritu kralj Minos je živeo mirno i lepo
sve dok mu žena nije rodila čudovište, pa je kralj,
očajan, zamolio graditelja Dedala da sagradi takvu
veliku i zamršenu kuću u koju će zatvoriti čudovište,
pa je Dedal to i činio, ali ga je nezahvalni kralj
zatočio, zajedno sa mlađanim sinom Ikarom, pa je
Dedal napravio sebi i sinu krila i zalepili su ih vo­
skom, i kad su poleteli otac je rekao sinu da ne leti
previsoko jer će sunce istopiti vosak, ali mlađani Ikar
nije poslušao, vinuo se visoko, visoko, nebu nad obla­
ke, suncu pod zrake, sunce je istopilo vosak, krila su
se odlepila, a Ikar se sunovratio u more i utopio.
Na kraju priče Vuko bi silno plakao, detinjim pe­
snicama brisao oči, ali je tražio da mu opet sve pri­
čam, ispočetka. I opet bi plakao, srce me bolelo. Onda
sam rešio da promenim kraj priče. Mlađani Ikar nije
poslušao oca, vinuo se visoko, visoko, nebu nad obla­
ke, suncu pod zrake, sunce je istopilo vosak, krila su
 105

se odlepila, Ikar je pao u more, ali je bio dobar plivač

i dočepao se obale, i posle je dugo živeo.
Na ovakav kraj sin bi prestajao da plače, ali bi me
dugo, ćuteći, vrlo sumnjičavo gledao. Jednom, u lju -
tini, čak sam nastavio: dočepao se obale u Pire ju,
osušio odelo, skoknuo do aerodroma, kupio kartu i
redovnom linijom Atina-Pariz Ikar je udobno stigao
na Gar de Lion i odmah otišao na utakmicu na kojoj
su naši pobedili sa pet golova razlike.
Naravno, ta moja »duhovitost« koštala me patnje i
kajanja. Ali, sve se n ije završilo na tome.
Vuko je počeo sve više da hoda kroz život i ovde ću
zabeležiti epizodu o trenutku kada je stasao da mi
vrati onih pet golova razlike, »za naše«.
U redu, rekao je, sad i ja znam ono što i ostali,
pročitao sam: Dedal je sagradio Minosu Lavirint (po
savetu proročišta) i tako je kralj mislio da je sakrio
bruku, Minotaura. Mogao je samo Dedal da ga oda,
pa mu Minos ponudi da ostane kod njega do kraja
života. Dedal odbije i tako dopadne zarobljeništva.
Onda je sagradio krila sebi i sinu Ikaru i poleteli su,
ali mladi drčni sin n ije slušao oca, vinuo se visoko,
vosak se otopio, Ikar pao i ubio se. A šta znaš još,
pita mene sin, i strelja očima?
Znam, još.
Znaš li kojim putem su poleteli Dedal i Ikar iz
Knososa?
Znam: na sever prema ostrvu Paru, a onda na
severoistok; kad je Ikar pao, Dedal je krenuo na
106
vodom do kupatila. Tako Minosu ništa nije vredela
mornarica, strah i trepet Egeja: umro je u najtežim
mukama, prilikom kupanja.
U redu, u redu, tatice, kaže sin, znači tvoj De-
dal je uibica.
Prvo, odgovaram, nije Dedal moj, a drugo, ne bi se
moglo reći da je ubica: on je samo sagradio ono što
mu je rečeno, misliš li da je on pustio vrelu vodu iz
kotla. . .
Tako znači: isti izgovor kao i Hitlerovi pomagači
na suđenju u Nirnbergu — mi smo samo izvršavali
naređenja. To kod mene ne pali, opaljuje me sin,
Dedal je ubio.
Jeste, kažem, ubio je, ali je ubio tiranina, shvataš
li, za Atinjane (Dedal je Atinjanin) Minos je bio
tiranin kome su slali, njegovom čudovištu, stalno, po
sedam mladića i sedam devojaka, kao danak u krvi.
Znam za tu »foru«, kao iz topa sin, meni. Ali Dedal
je ipak ubica, pravi, zločinac. Taj tvoj čuveni grčki
umetnik, vajar, slikar, arhitekta, ubio je, pre Krita,
iz sujete, ubo je Tala, koji ga je u veštinama prevazi-
lazio, a još se ni brijao nije. Tal je, ako ne znaš,
pronašao šestar, testeru, grnčarski točak.. . Tvoj
slavni umetnik to nije mogao da podnese, iskoristio
je priliku i gurnuo ga sa Akropolja, ubio.
Ne žuri, sine, znam i to, ali zaboravio si da su isti
ti Atinjani, koji su Dedala prvo osudili na smrt, a onda
prognali, »mog« umetnika herojem učinili, posle smr­
ti Minosove. Niko nije smeo da dira u Dedala, čak je
i veliki Fidija ukoren kada je na štitu Atene Parte-
nos prikazao sebe u liku Dedala.
Slavili su ubicu!
Ubicu, je li? Ubicu kriminalca, zločinca, koji je
ubio iz sujete, ljubomore, je li? A sada ja tebe malo
da propitam. Znaš li da je Tal bio sin Dedalove sestre
Polikaste!
Znaš li da se pričalo o Talu i Polikasti!
Znaš li da su vodili grešnu ljubav! Zato ga je
Dedal ubio. Budi studiozniji, obavesti se o svemu to­
me kod Fulgentija, Diodora, Higina, Pausanija. . .
108
I kod Frojda, tatice, i kod Frojda, mora da ste
zajedno hvatali ubicu pa ga legli na kauč i psihoana-
lizirali, možda ste mu i premeravali onu stvar, našli
ste ubici olakšavajuću okolnost, štaviše, on je posle
158 seansi postao vrlo zaslužen građanin, ma šta za­
služan — heroj, povećajmo proizvodnju heroja-ubica
za sto odsto!
Tu je sin očiju punih suza zastao, okrenuo se i
trčeći nestao. Trčeći . . .
To je bila moja prva ozbiljna prepirka sa njim.
Užasnut njegovim udaljavanjem u trku, mnogo sam
razmišljao o drugoj strani medalje zvane Dedal.
Tražio sam oslonac u misli da je Dedal umetnik
koji je hteo da promeni svet: ubio je grešnika i ubio
je tiranina. Ali nije bilo doslednosti: u jednom ubi-
stvu bila je reč o ličnom motivu, u drugom o opštem.
I zatim: ko je donosio presudu — ovoga kokni, ovoga
nemoj?
Sta umetnik treba da radi: da se bori umetničkim
delom ili da uzme oružje u ruke?
Dedal je učinio i jedno i drugo: vruća voda na
Minosa, strmoglav Talu, a kao umetnik — sagradio je
prelep i tajanstven lavirint da sakrije, zatoči, Vrhov­
nog zlotvora. Otkud Dedalu na pamet da padne Lavi­
rint?
Diodor kaže: »Kralj Mendes je dao da mu se izgra­
di grobnica koju je nazvao lavirintom, kome su se
divili ne toliko zbog grandioznosti dela, koliko stoga
što se nije mogao oponašati. Priča se kako je Dedal,
pošto je stigao u Egipat i zadivljen umećem njegovih
graditelja, sagradio za kritskog kralja Minosa sličan
lavirint. . . ali kritski lavirint je sasvim nestao, bilo
zato što je neki vladar naredio da se poruši, bilo zato
što ga je vreme pretvorilo u ruševine«. Iz ovoga
znam pouzdano samo jedno: da je Dedal sagradio
Minosu lavirint, a ko ga je porušio i zašto, i u kom
podrumu je ono đubre, to slutim i otkriću. I ovo: kao
autor lavirinta Dedal je znao i unapred sve njegove
puteve i šta se nalazi na kraju. Sakrivši i zazidav­
ši Minotaura hteo je da sakrije svoj zločin, ubistvo
 109
Tala. Prema tome, Dedal je znao isto što i ja —
Vrhovni zlotvor, Svezlotvor je Minotaur.
Ova misao se učvrstila u meni dok sam pešačio od
Knososa do IraMiona, kasno uveče. Hodanje se, eto,
ponovo pokazalo suštinski plodnim.
Nju nije mogao da spreči ni teret koji sam osećao
na svakoj čistini do koje je moglo, do mene, da dopre
probadanje ona dva ogromna oka sa stene iznad
»Kandia biča«. Od Irakliona do mog hotela ima petna­
estak kilometara, od hotela do ovog uhode još tri-če-
tiri, pa ipak, i na ovoj sabranoj udaljenosti stizali su
me pipci, pa sam morao da se sklonim u jednu kafa-
nicu u luci.
Častio sam se čašom mirisnog, gustog, baš crvenog
vina. Lučka vreva mi ne smeta. Nazdravljam gazdi i
pitam ga da li služe Minotaurove uši na kupusu, pa
se, srećan, dugo smejem. Ovu radost raznose po meni
gutljaji »Kastelo Minosa« — gle, kakva slučajnost,
naziv vina koje volim, i zato i dalje gustiram. Uz
ovakvo vino mora da sjajno ide jezik a la Minotaur,
a posebna poslastica (bože, koliko li to samo košta!)
je još vruć mozak iz Minotaurove glave namazan na
seljački hleb iz sela Kancarosa. . .
Pa se s podsmehom suprotstavljam recima nekog
pesnika koji je govorio: »I tek sada vas hvata užas:
neko je pre vas ubio Minotaura, i vi ćete sada zau-
vek lutati praznim lavirintom bez razloga i smisla«.
Pesniku se dopalo da neko luta bez razloga pustim
lavirintom. Nema činjenice, i zato je njegovo pevanje
pogrešno. Poverovao je, i on, da je Tezej ubio Minota­
ura. Verovanje čovečanstva da je Minotaur ubijen,
koštalo je naš rod miliona mrtvih.
Da On nije živ, ni ja ne bih bio ovde.
Za tu jednostavnu istinu pesniku koji peva o pra­
znom lavirintu prosto — ne zna!
Ima ih koji pretpostavljaju da je lavirint zatvor
koji bi trebalo da spreči mrtve da pronađu put živo­
ta. Ova misao nije dovoljno produbljena. Ako je Mi­
notaur čuvar mrtvih, onda: bitno je da se ukine rad­
no mesto čuvara-ubice.
110

»Radno mesto čuvara«! Ovo mi se dopalo i častim

se još jednom čašom, pa u mislima, uz pakleni
osmeh, nameštam rogove na glavu jednom Zdravku,
vadim maramicu, belu, potapam je u vino i mašem
mu crvenilom pred siktećim očima.
T aj je bio direktor ustanove u kojoj je radio moj
najbolji drugar i u koju je ovaj hteo da se vrati po
izlasku iz vojske, mlad, oran, pun poleta. Čio, u laga­
nim mokasinama umesto cokula, sveže obrijan, uputio
se tog jesenjeg ju tra moj drugar kod druga
Zdravka. Oveći kabinet u polutami, debele crnokožne
fotelje, drug Zdravko se jedva udostojio da digne
glavu na pozdrav smernog ulazećeg. Dobar dan, do­
bar dan. J a sam taj i taj, rekoše mi da je red da vas
posetim, bio sam u Armiji, moje radno mesto je slo­
bodno, i nadam se da nema prepreka. .. E, kaže drug
Zdravko, vi ne možete više da radite ovde. Moj dru­
gar blene, ne shvata. Sta, molim, zašto, moje karak­
teristike su pozitivne. Jesu, odrešito će drug Zdravko,
s te strane je u redu, ali ja sam ovde dobio zadatak
da ne primam rođake već zaposlenih. Aaa, poradova
se moj drugar, to vi mislite na onu moju sestru od
tetke koja radi kao kuvarica u radničkom restoranu!
Tačno, to vam je sestra od tetke. Ali, druže direktore,
ona je u drugom OOUR-u, a i profesije su nam pot­
puno različite. . . To nema veze, kaže tiho, ali vrlo
razgovetno drug Zdravko, vi ste rodbina, a ja sam tu
čuvar načela i njihov sprovodilac u život.
Ćutanje. Drug Zdravko nastavlja da čita novine, a
moj drugar takođe gleda u te novine, ali ih ne vidi.
zatim kaže: oprostite, ali ja vaš stav apsolutno ne
razumem. Ali ja sam generalni direktor, kaže drug
Zdravko, član mnogih foruma, i ja ga razumem. Zbo­
gom.
Moj drugar izlazi, ne zna ni sam kako potrefijuje
vrata, na ulici je, seda na ivicu bankine, u očima mu
suze.
Borio se, žalio Upravnom odboru. Na sednici, ima­
jući u vidu da je bio odličan radnik, mlad čovek
besprekornog ponašanja, a posebno da je bez stana,
 111
da mu je žena u sedmom mesecu trudnoće, da nema­
ju nikakvih prihoda. Članovi Upravnog odbora iz­
glasali su povratak mog najboljeg drugara na staro
radno mesto. Drug Zdravko je stavio veto, sve po
Pravilniku.
Nama, svojim najbližim prijateljima, ništa nije odao,
sem da radi i da je u redu. Nismo znali da nema od
čega da živi. Zena mu pobaci u osmom mesecu (mu­
ško!), nju jedva lekari spasoše.
Čuvar-ubica se zalete iznenada na moju »krvavu«
maramicu ali ja jednim sjajnim pokretom, fintom za
pamćenje, izbegoh oštri vrh njegovog desnog roga, i
on u nezaustavljivom divljem trku protutnja kroz
vrata, u noć. Uzviknuh sam sebi »bravo« a gazda
oduševljen ponovi isto i još tri puta. Poručio sam i
njemu čašu vina, seo ga pored sebe, da raspravimo.
Direktor i moj najbolji drugar nisu se poznavali do
opisanog susreta. Moj drugar je bio dobar radnik,
rođaka mu je radila na sasvim drugačijem poslu i
nikakve veze nisu imali. Prema tome, kakvog je ra­
zloga, pravnog ili ličnog, imao drug generalni direk­
tor da mog drugara ne primi na posao? Nikakvog.
Njegov postupak se ne može objasniti? Ne može! Ne,
ne može!
E može, zabijam ja moj pobedonosni glas u kafe-
džijino piljenje. Može! Drug Zdravko je opseđnut, on
je minotauroman.
Na poslednju reč, kafedžija sa olakšanjem maše
rukama. Minotaur, kaže, ohi, ohi, Knosos, zatim usta­
je i ubrzo se vraća sa bocom vina, i ono nekoliko
gostiju koji se zatekoše u ovim kasnim satima pozva
za naš sto. Svaki od njih je poručio još po bocu. Onda
je moj gazda izvadio svoju maramicu prelio je vi­
nom, skočio do kasetofona, pustio nekakav buzuki,
odgurnuo stolove na sredini kafane i vrlo elegantno
zauzeo stav u vidu slova »s« mašući maramicom u
mom pravcu. To kako sam ja jurnuo ||Sverovatno je
kasnije cela iraklonska čaršija pričala i divila mi se.
Za sekund, i moji rogovi se zabiše kafedžiji u mali
stomak, povukoh ih naviše, pa ievo, desno, ukratko
112

nacrtah mu po crevima lab ris. . . Pred jutro, dok

aplauz prisutnih i dalje jecaše, zatražih policiju, jer
sam znao da se samo u hermetički zatvorenoj »mari-
ci« mogu prebaciti do hotela, a da me ne opaze ona
dva oka, na steni, iznad »Kandija biča«. Sa Blagicom
se bez reči posvađah i sledećih dana odbijao sam da
uzmem bilo koju pilulu. To sam činio svesno. Morao
sam da budem potpuno spreman za odsudne doga­
đaje koji su predstojali.
U m oje pripreme za suočenje uključio sam i pobo­
ljšan je fizičke kondicije. Zlu ne trebalo, a valjaće.
Svako jutro u cik zore izlazim na peščanu plažu,
golu, opruženu kilometrima, i po peščanom rubu pe-
šačim. Ne žurim, neću u trkače. Važan mi je ovaj
vazduh, svež i slan, i cva tišina. A i m oja zbirka
kamenčića se uvećava. Ne znam koji pre da uzmem,
iz njegove nevinosti. Imam li uopšte pravo na to,
pitam se, ali ne mogu da odolim bojama kojim ine
mame i koje nisam u stanju da opišem. Hiljade pre-
liva, ali ni jedan prejak. Jasn i su, a njihova blagost
koja je prostrujala do fresaka u Knososu evo obliva i
mene i to su trenuci sreće kada zaboravljam i punim
grudima ovog lekovitog vazduha recitujem po ko zna
koji put Vergilija. Ostrvo Zevsovo K rit na širokoj pu­
čini leži, tamo je planina Ida, kolevka našeg ro d a . . .
Onda se trgnem, u meni se sjuri tutanj miliona
Minotaura, po ovom žalu lepote, pa mi je, sleđenom,
potreban čitav kilometar hodanja da se smirim.
Da, da, ta misao me ne pohodi prvi put: ako je K rit
kolevka našeg roda, onda je i kolevka Vrhovnog
zlotvora, s glavom bika, a telom čoveka. Gle: Dante
je, u »Paklu«, Minotaura drukčije zamišljao — glava
čoveka, a telo bika! Pikaso suprotno od Dantea. Na
crtežu »Minotaur ranjen sunčevim zracima«, čudovi­
šte grli ženu. U stojećem je stavu, leva noga (ljud­
skog oblika) presavijena u kolenu, iz pognutog debe­
log volovskog vrata izbija strašna snaga, vidi se i
leva ruka koja snažno steže ženu, ali n ije na tom telu
sve ljudsko: Pikasov Minotaur ima rep! Repić, bolje
reći, ali je tako zavrnut, oštrih poteza, da i on odaje
silu, agresiju.
114

Muči me Dante.
Da li je genijalni umetnik bio neobavešten, ili je
znao više od svih?
Razmatram mogućni i najjednostavniji Danteov
argument: zašto bi se usredsređenost zla nalazila u
bikovskoj glavi, zar nije logičnije da životinjsko telo
daje sokove zla koji se stiču u glavu poput ljudske.
Čovek jedini ume da misli. Da li je, onda, deda Rada-
šin u pravu? Radašin, u zabiti vrletnog Strmca, nije
mogao da zna za Dantea! Ni za Minotaura, ni za
Pikasa, ni za Evansa. . . Ali je došao na isto, kao i
Dante!
Očajan sam zbog mogućnosti koja se ukazuje. Ali
kad bolje razmislim: pa to je još jedan razlog više da
istrajem! Kad se suočim sa Minotaurom — znaću
kako izgleda, konačno, i ko je u pravu.
Zasad, dok se nas dvojica ne vidimo, ni na freska­
ma u Minosovoj palati nema potvrde o Minotauro-
vom izgledu. Ima bikova, divnih, elegantnih, izduže­
nih u trku, i ritona u obliku bikovske glave, sa zlat­
nim rogovima. Česte su bile igre sa bikovima, u dvo­
rištu Palate: bik se zajuri, a mladi atleta ga vesto
preskače. . . Na fresci u vili Hagija Trijada (na putu
Knosos-Festos) bik je svezan, sapet na stolu, dok
sveštenica, uz zvuke nekakve svirale, stavlja darove
na žrtvenik ispod dvojne sekire, labrisa. Taj bik je
nekako jadan, tužan, izraz njegove položene glave
nije u skladu sa vedrinom, dostojanstvenom sveča­
nošću kojom odiše cela scena.
Sada mi postepeno biva jasno otkud Minotaur na
ovom ostrvu u početku određenom da bude oaza ra­
dosti i uživanja. Iz najlepših nadanja i obreda u slavu
radosti i bogova koji tu radost čuvaju — izrodilo se
čudovište. To naučnici zovu jedinstvom suprotnosti.
E pa, kad je već tako, onoj drugoj suprotnosti ću ja
stati zavrat!
A ni Pablo nije bio naivan.
Znao sam da se serija Pikasovih crteža »Minotau-
romahija« nalazi kod Marine, Marine Pikaso. Pisao
sam joj, moleći da mi pošalje reprodukcije. Na to je
116
došao poziv da prisustvujem, da vidim izložbu Pika-
sovih dela iz kolekcije Marine Ruiz Pikaso. I to u
Veneciji, u galeriji Palate Grasi.
Ovde, u Dnevniku, beležim samo najpotrebnije po­
datke i moja razmišljanja o nekoliko »Minotauroma-
hija« koje sam video u Veneciji. Inače, priča o Mino-
tauru zarila se dublje u Pikasovo stvaralaštvo tek u
njegovom zrelom dobu, i to tek pošto je u Pompeji
video mozaik u »Časa labirinto«: bio je zapanjen le-
potom obrade scene u kojoj Tezej ubija (!) Minotau-
ra. Pa je ilustrovao Ovidijeve »Metamorfoze«. Pose­
bno je bio opsednut temom Arijadna-Lavirint, a če­
sto se ukrštaju Minotaur i korida. Služi se pri tom i
klasičnim postupkom, i sirealizmom, sve do kubistič-
ke geometrizacije. Toliko o tome.
Želim posebno da skrenem pažnju na nekoliko gra­
fika. U »Silovanju« se kroz veličanstven spoj dva
pola vidi sva dramatika borbe između čudovišta i
žrtve, nasilja i nežnosti, pozitivnog i negativnog,
mržnje i ljubavi. Nikada neću zaboraviti njenu desnu
ruku koja istovremeno i odguruje glavu bika, ali je i
m ilu je ... »Slepi Minotaur« je izuzetno potresan.
Devojčica u crvenom haljetku u jednoj ruci drži bu­
ket cveća, drugom vodi slepo čudovište, ljudskog tela,
a uzdignute, nesrazmerno velike bikovske glave. U
drugom planu je lađa koja pristaje sa dve čovečje
spodobe, ona namrštenija, rekao bih, jeste Tezej. Iza
slepe glave je mrak — svetlost je napred, prema
devojčici koja milostivo pomaže čudovištu da čini
pokrete. Na crtežu »Minotaur osvaja devojku« u pr­
vom planu je devojka odevena u providne cvetne
valove, a u drugom sam Minotaur, u veseloj pozi,
ispružen potrbuške, sa nogama povijenim u koleni-
ma, u vis . . .
Sta bitno proizlazi iz ovih kratkih opisa?
Izvlačim neke zaključke koji mogu biti protivrečni:
Pikaso kao da nešto više naklonosti pokazuje prema
biku-čuđovištu nego prema Tezej u, ali možda zato
što smatra da je Minotaurova snaga zla i surovosti
šlepa, nesvesna, zatim — potcrtava njegovo okrutno
 117

nasilje, ali iz priče spušta čudovište na zemlju i daje

mu ljudske osobine! I konačno, u »Minotauromahiji«
je začetak, njen je plod »Gernika«. Svi znaju za gla­
vu bika na levoj strani čuvene slike. Za neke je ta
glava znamenje tradicije španskog naroda, za mene
je to portret Minotaura. Pikaso je jedan od retkih
umetnika koji se otvoreno suočio sa nemani, jedno­
stavno je identifikovao.
Sunce je već osvojilo i ja dahćem zavaljen u le-
žaljci na senovitoj terasi naše sobe. Hor žegavaca se
već dobrano zahuktao i ovo resko zvrčanje za mene
je umilna i umirujuća pesma, koja mi uliva sigurnost
i hrabri da istrajem.
Sačekao sam zalazak sunca da me njegovi zraci ne bi
pržili dok lagano koračam prema improvizovanoj
prodavnici voća, udaljenoj otprilike kilometar od
»Kandia biča«. Kupovina bresaka je samo izgovor:
prijatno mi je da posedim sa starcem Mikisom, vla­
snikom čatrlje. Navikao je već na mene, i kao svaki
dobar trgovac uvek me počasti pivom.
Neverovatan čovek.
Borio se protiv Nemaca u drugom svetskom ratu,
ovde u brdima, zatim bio među Markosovim partiza­
nima, pa nekakav aktivista u Moskvi i onda je odve­
den u kandže Minotaurove. O tome ne želi da govori,
samo kaže da je proveo godine u staljinskom logoru
u Norilsku, da mu je druga iskasapio, rastrgnuo i
gotovo pojeo pas-čuvar, da nije hteo da glođe zaleđe­
ne kosti koje su nalazili u tundri i o koje su se grabili
logoraši, jer je znao da su ljudske, a da uopšte ne zna
kako je preživeo.
Pod suncem K rita led Sibira.
Za vrhovnog Zlodjela granica nema.
Neću da pozleđujem rane Mikisu i ne navaljujem,
ali zato starac rado priča o nemačkom desantu na
Krit.
Nemci su poduhvat osvajanja Krita nazvali »Ope­
racija Merkur«. Utvrđeni na ostrvu, Englezi su sa
njega lako mogli da bombarduju Balkan, naftonosna
polja u Rumuniji i delove Sredozemlja. Kako su pri
tom imali snažnu englesku mornaricu pred sobom,
Nemci su odlučili da K rit napadnu avionima. Prvo su
tukli bombama predele oko Irakliona, priča Mikis,
Kanije i Meleme. Zatim su počele da iskaču elitne
padobranske jedinice. K rit je branilo 40 hiljada en­
 119

gleskih i grčkih vojnika, ali kad je pao aerodrom u

Kaniji, Zlodjeli su imali ostrvo u rukama. Već petog
dana napada na Kritu je bilo 18 hiljada nemačkih
vojnika. Odbrana je uništila gotovo 300 aviona i ubi­
la blizu pet hiljada padobranaca, ali to nije bilo do­
voljno.
Padali smo i mi i oni, kaže Mikis, ali nije vredelo,
sila boga ne moli. I mi tako kažemo, Mikiise, i mi, ali
svejedno, ginuli smo i na Gazimestanu, i na Mišaru, i
na Bregalnici, i na Ceru, i na Sutješci. Mi smo isti
Mikise, nije više važan ni neolit, ni Indoevropljani, ni
Eteokrićani, ni Dorci, mi smo, Mikise isti. Taj se
zlotvor ispizmio na nas, ali će na nama rogove polo­
miti.
Operacija Merkur je uspela. J a sam se, priča Mi­
kis, sa drugovima povukao u brda. Iz Kancarosa sam,
to je moje rodno selo, prvo otišao na Juktu, sa parti­
zanima, onda smo prešli na Idu, njene pećine su nam
bile skrovište. Napravio sam veliku grešku, ostavio
sam u selu ženu i decu, imao sam kćer i tri sina,
jedno drugom do ušiju. U jednom naletu fašista, svi
su izginuli, sem mog malog Nikolasa. On je bio nit
koja me održala. Sada je u Atini, lekar, ima veliku
kuću blizu Sintagme, nisam bio, ali mi je poslao sliku
kuće, da vi vidite kakva je to kuća, dragi gospodine.
Jednom, kad sakupim dosta para, sešću na avion, jer
mene vole unuci, oni mi i pišu. . .
Kažem Mikisu da nije bila greška. Je r mi mislimo
da granica zla, neka, ipak postoji. A On, Vrhovni —
sm ejulji se našoj naivnosti.
Može li, Mikise, pitam, može li čudovište da se
smeje?
Može, gospodine. J a sam to video. Jednom smo, baš
u blizini Kancarosa, uhvatili nemačkog oficira. Ja
sam ga uhvatio, i rekao sam drugovima: on je moj,
ne dam ga nikome. Do pećine smo pešačili osam sati.
Nisam mu dozvolio da sedne, ali vode sam mu dao
popio je celu čuturu. Pokazao sam mu sliku moje
porodice, sve sam precrtao sem glavice mog Nikolasa.
Shvatio je. Izvadio je i on sliku. Žena, plava, drusna,
120
vedra, sa uzdignutom rukom u znak hitlerovskog
pozdrava, slika je očigledno bila sa neke parade. On­
da sam istom onom olovkom načinio dve unakrsne
crte preko njenog lica. Skot me je tada udario nogom
u stomak. Dok sam se previ jao smejao se izglasa.
Zaklao si ga, Mikise, znam, zaklao si ga istog tre­
nutka . . .
Nisam gospodine, nisam ga zaklao, uzdržao sam se.
Samo sam ga dobro vezao. Sliku mojih najm ilijih
stavio sam tako da može dobro da je vidi, mogao je,
u stvari, samo nju da vidi. Sveću sam pred slikom
zapalio, mnogo sam sveca potrošio. A vodu sam mu
svaki dan davao. Samo vodu. Prvih deset dana je
ćutao. Zatim je počeo da se smeje, kad god me ugle­
da. Tako se, zarastao u bradu i ispucalih usana, kli-
berio, jedno dve nedelje. Onda je pao u komu. Ne
znam koliko je još živeo. Zazidao sam ulaz u pećinu,
i njega, i sliku, i sveću, još je gorela kad smo odlazili.
A ne, ne muči me njegov smeh, ako na to mislite, to
je za vas, mladunče, ja sam imao gde da oguglam. U
vaše zdravlje, gospodine, dođite opet.
Gotovo trčeći, vratio sam se u hotel. Zurio sam u
redovni trenutak blaženstva, u pletenu stolicu, pored
Blagice, na terasi, kraj samog mora, da gledam kako
plamteća narandža, ogromna, putuje kroz pramenove
tame na obzorju, iznad pučine, kako će polako da
nestane, i ni jedan trenutak tog gubljenja moje ženi­
ce ne propuštaju, a u mom Dubočaku je već noć, srne
su se napile žubora na potoku i požurile u svoja
tajnovita mesta, šušti lišće od meškoljenja njihovih
kadifa na vratu, čujem travke kako se razmiču da
propuste sjajna tvrda leđa jelenka, narandža je sada
dopola u Egeju, i tamo, u srcu Srbije, jedna starica,
moja majka, sedi smerno, u mraku, još sijalicu ne
pali, gleda nekud, u prazno, kuca tiho njeno srce, za
sinom, koji ode za Zlotvorom, još samo kriška na-
randže me pozdravlja, poslednji put, do sutra, s Ke-
fale se više i ne vidi, smirio se i dvor Minosov, otišao
je belosvetski narod koji je do maločas kuljao tamo-
-amo, kao bezglave muve, ne znajući i ne hajući da
je On tu, možda već iza prvog ugla, iza zida, u rupi,
ispod kamena, Radoslavka, drago majino, samo su ih
okretale majke i piskale i ljubile i plakale, i čujem
tiho jecanje Zevsovo, struji iz usta razjapljene gudu­
re na Jukti, i još samo dva tri zraka pa će narandža
da se udavi u Egeju, ukočio sam se iako sam licem
prema zracima okrenut, ali me oni streljaju u poti­
ljak, zabijaju se u dva oka na steni visoko i daleko,
zabijaju se i vraćaju nemilosrdno, kao hladne nesa-
lomive niti od čelika koje se izlivaju iz tajanstvenih
ženica pravo u moj mozak, ali neka, tako i treba da
bude, neka gađa mene, ostavi mi Strmac na miru, i
potok kroz Dubočak, neka padne tama, bar načas nek
122
pokrije tragove monstruma u vlažnom pesku na žalu
gde se spajaju dve reke, ispod Pobednika, a belasanje
kostiju neka ostane, sada dok umire dreka mojih
žegavaca, neka to sablasno bledo palacanje zameni
ohrabrenje koje nestaje sa umornim čegrtaljkama
mojih hrabrilaca, jer ćemo se uskoro naći, noćas, to
slutim, ser Artur i ja, pomoći će mi, pokazaće mi put,
Arijadnino klupko konca je kod njega.
Mirno sam legao, požalio se da sam umoran i odmah
ugasio sijalicu. Strpljivo sačekah da sve ophrva san.
Izađoh preko terase |Hne dozvolih ni noćni portir da
me vidi. Do Knososa pešačih krupnim i žustrim kora­
cima.
Ulazna kapija u veliko dvorište pred Minosovim
dvorom beše otključana. Čudno? Ne! Mene čekaju
ovde.
U dvorištu je kameni stub i na njemu bista Evan-
sova. Tu ću ga čekati.
Mlad mesec na nebu nije kriška. Jedan crn pramen
prekrio ga dopola — sada je to sjajeći rog, Minotau-
rov.
Hoću li ga prepoznati, kad se pojavi?
Mnogo smo hodali, i on i ja, od našeg susreta u
Dubrovniku!
I šta, i kako da ga pitam?
Da počnem od njegovog oca, Džona, možda baš od
njega? Govorilo se za mladog Evansa : »Evo sina ve­
likog Džona Evansa«! Džon je radio u nekoj fabrici
papira, oženio se ćerkom vlasnika firme, obogatio se i
s&m. Strast mu behu numizmatika, geologija i antro­
pologija. Glas mu pronesoše otkrića u paleontologiji.
Borio se protiv arheoloških falsifikata i vandalskih
restauracija, putovao, mnogo.. . Jedan hodač više!
Tri puta se Džon ženio.. . Hodači su vitalni, uporni,
otporni ljudi, Artur je imao četrdeset dve godine
kada mu se rodila sestra .. .
Ili će razgovor poteći spontano, da ne budem pre­
više direktan. Ne smem Velikog hodača da prepad-
nem, moram da budem lukav, Minotaura za kraj da
ostavim, možda će i sam da se izrekne.
124

Dobro veče, mladi gospodine.

Čudno, nisam se ni trgao. Samo kao da sam se
stopio sa strašnom tišinom Knososa i polumrakom
koji je ranjavao sjajn i rog-svetiljku na nebu.
Ser Artur Evans i Nenad Strmac sedeli su jedan
naspram drugog!
Ali nije bilo više bele košulje, belih pantalona,
belog sakoa. . . Samo taman ogrtač ispod lica prepu­
nog bora, sa orlovskim nosom iznad sedih brkova. U
pravilnom, zapetom luku, kosa je, sada bela, uokvi-
ravala čelo, oh, ono čelo, blešteće, koje mi je u Du­
brovniku ličilo na sečivo helebarđe .. . Mučenja, on­
dašnjeg, ono što nisam mogao da dokučim — otkud,
šta znači takvo čelo, iz mene je iščilelo. Sada sam
znao! Jeste li vi znali, jeste li me očekivali, upitao
sam,
»Jesam. Od prvog dana, od onog našeg susreta u
Dubrovniku. Niste mi bili jasni onda, ali kasnije se
pokazalo da ste vi jedan od najneverovatnijih ljudi
koje sam sreo, ikada«.
»Zašto, gospodine Evans?«
»Ne znam da li ste bili svesni toga, ali za sve
vreme našeg razgovora, u vašem čudesnom gradu, vi
ste gotovo zabijali pogled u moje čelo, iako je očito
da se upinjete ne biste li pratili moj pogled. Kao da
ste želeli da prodrete u moj mozak, u nekakav zbir
stvari koje ću tek učiniti. .. Sada shvatam da je vaš
pogled probijao moje čelo, kao zraci, rendgena ...«
Učiteljeve oči kao da su nekud odbludele i ja se
plašim da će naš razgovor uvreti, zauvek. Zato mu
otkrivam tajnu, koju sam odgonetnuo tek ovde.
Otkrivam je sebi i njemu: njegovo čelo koje mi je
ličilo na sečivo helebarđe bilo je polovina labrisa,
dvostruke sekire! »Nisam li ja«, kažem gospodinu
Evansu, »druga polovina labrisa! Nismo li spojeni,
Učitelju, ko zna kakvom tajanstvenom držaljom, od
glogovog drveta možda istesanom, da zajedno, je ­
dnim zamahom, Zlotvora zauvek uništimo?« Kod reči
»držalja« Evans se baš od srca nasmejao.
»Eh, dragi čoveče, vi zaista imate duha, i uporni
 125

ste, izgleda koliko i j a . . . Ne, nisam bez razloga o

vama razmišljao dok sam ležao u dubrovačkom za­
tvoru!«
»Gospodine Evans, hoćete da kažete da ste u Du­
brovniku bili uhapšeni i zatvoreni? Da li je mogućno,
gospodine Evans?«
»Mogli ste tako nešto da pretpostavite, još onda.
Ali, bili ste, ne ljutite se, pomalo nadobudni, pa i
površni. Kako ste ono rekli: najgori političar među
naučnicima! Čak i to da mi neke stavove prosečan
srpski rodoljub ne može da oprosti.. .«
»Prekinuću vas, gospodine Evans, sa zahtevom da
mi oprostite. Vi ćete to učiniti. Tada sam vas možda
neopravdano optužio, ali me morate razumeti: još
sam bio mali, zeleni, jadni hodač, a biva da sam otad
mnogo napredovao, u životu prepešačio. Nastavite,
molim vas!«
»U čudesnom gradu koji me sludeo svojom lepo-
tom, u vašem Dubrovniku, u kome sam hteo dugo da
živim, činilo mi se do kraja života — uhapsili su me.
Moj dom je, dragi mladi čoveče, bio stecište vaših
ljudi koji su se borili za slobodu. Kad se tome doda
moje novinarstvo, nije ni čudno što su me austrou­
garske vlasti uhapsile. Držali su me sedam nedelja u
robijašnici i onda me proterali.«
»Ne čini li vam se, gospodine Evans, da je vaše
proterivanje iz Dubrovnika bila srećna okolnost. Me­
ni se sad čini da je to bio sudbonosan promašaj Veli-;,
kog zlotvora, potcenio vas je, izgubio iz vida, možda
baš onda u kanjonu Neretve, kada je dozvolio da
čujete njegovu riku. Da ste ostali ušuškani u lepoti i
večnosti dubrovačkih zidina, verovatno nikada dovde
ne bi ste stigli, i nas dvojica se ne bismo sreli, i On bi
nastavio da orgija. Toliko sam siguran u to, da čak i,
ne morate da potvrdite moju pretpostavku!«
»Sada gotovo i da bih!«
»Znači li to da ste na K rit pošli smišljeno, u potra­
gu za Vrhovnim zlodjelom?«
»Znate, mladi čoveče, u ono vreme ne bih se složio
sa vama. Na kraju mog, kako vi kažete, velikog Reša-
126

čenja, možda, onda — ne. Nisam tražio dvorac kralja

Minosa! Jednostavno, video sam parče jedne stare
vaze, neke rezbarije, tajanstvene znakove na kame­
nju, i pošao sam u potragu za ključem postojanja
slikovnog pisma na grčkoj zemlji. Razmišljao sam o
Kritu i poverovao da se preistorijski sistem pisanja
može naći negde na tom ostrvu. To je sve«.
»Varate se, nadasve uvaženi gospodine Evans, te­
ško se varate. Dozvolite mi da vas podsetim na jedan
izuzetno težak trenutak u vašem intimnom životu.
Usrdno vas molim da mi oprostite što ću za trenutak
oživeti uspomenu na vašu predivnu ženu, ćerku ce-
njenog istoričara Frimena. Znam koliko ste je be-
zmerno voleli i sa koliko ste radosti svijali gnezdo.
Kupili ste trideset hektara zemlje, pored Oksforda,
dom ste na jezeru sagradili, vašu ljubljenu kraljicu
života ste u njemu viđeli. Ali ta velika viktorijanska
kuća sa baštom izgubila je za vas svaki smisao u
trenutku kada je umrla vaša supruga, te 1894. godi­
ne, prema vašem i trenutno važećem računanju vre­
mena među ovim površnim svetom. Ne čini li vam se
da vas je Vrhovni zlotvor naslutio i počeo da luči
smrt, na zelena polja kraj Ašmolean muzeja, koji ste
tako sjajno unapredili, i na blage padine pokraj jeze­
ra, određene za odmor vaše drage i neprebolne lju ­
bavi. Nije li to bila Njegova opomena?«
»Čudno! Tada mi to što govorite nikada ne bi palo
na pamet, ali kad bolje razmislim: kao da je neko
hteo da me slomi. U vreme kada mi je umrla supruga
imao sam četrdeset tri godine. Doba za svakog čove-
ka da kopni ako mu se ugasi lična sreća. Ali, vidite, u
meni se baš tada probudila neka snaga. I želja. Ako
je zaista postojala opomena, onda je moj odlazak na
.K rit bio odbrana, štaviše — suprotstavljanje. Upravo
1894. kupio sam četvrtinu imanja na brdu Kefali,
možda baš ovaj deo na kome smo sad a ...«
»I Sliman je hteo da kupi to imanje. Da li je tačna
priča o njegovom odustajanju zbog toga što mu je
vlasnik zaračunao nekoliko stotina stabala maslina
više nego što ih je bilo na Kefali?«
128

»Pa, bilo je nečeg u tome, ali meni se čini da moj

prijatelj Hajnrih nije bio čvrsto ubeđen da će ovde
nešto naći, u svakom slučaju daleko manje nego kad
je bio opsednut Trojom«.
»Zašto kopanje niste počeli već 1895, prema vašem
računjanju vremena, kada ste ponovo došli u Irakli-
on?«
»Vidim mladi čoveče da vas navođenje godina
zbunjuje i nije mi opet jasno otkud to. Ali drukčije
vam ne mogu objasniti mnoge događaje. Dakle, ne
zaboravite da su sve do pred kraj prošlog veka K ri-
tom gospodarili Turci, isti oni Turci koje sam gledao
kako kolju vaše zemljake u Hercegovini. Ubijali su i
ovde, na pobunjenom Kritu. Svojim očima sam video
posledice masakra. Pokušao sam da pomognem pišući
0 tome za M ančester gardijan, isti onaj list za koji
sam pisao o vašem hercegovačkom ustanku više od
dve decenije ranije. Ne, ne, mladi čoveče, nisam zlo­
pamtilo, i neću više pominjati prosečnog srpskog ro­
doljuba ...«
»To je On harao, gospodine Evans, On! Vi ste ho­
dač koji ste mu došli na noge, da mu se suprotstavi­
te ...«
»Došle su, dragi mladiću, grčke trupe i Britanci,
koji su, konačno, zauzeli Iraklion. Turci su morali da
napuste K rit 1899. godine, ako vam taj datum nešto
znači...«
»Privremeno samo, privremeno!«
»Privremeno ili ne, K rit je postao autonoman, što
je bio sve do unije sa Grčkom 1913. godine. Princ
Đorđe Grčki, neka mu je slava i hvala, koji je postao
visoki komesar na Kritu u ime velikih sila, pokazao
je blagonaklonost prema stranim arheolozima, i ja
sam najzad 1900. godine uspeo da kupim ceo Knosos.
1 formalno sam uputio molbu za iskopavanje«.
»Znam, gospodine Evans, da potičete iz bogate po­
rodice ali ipak, nije li ceo poduhvat zahtevao ogrom­
na finansijska sredstva?«
»U pravu ste. Zajedno sa Dejvidom Hogartom, di­
rektorom Engleske arheološke škole u Atini, organi-
 129

zovao sam fond za istraživanje na Kritu. Ali dobili

smo vrlo malo novca, zbog rata u Južnoj Africi. Ipak,
23. marta, sećam se tačno, počeli smo iskopavanje.
Pomogao mi je Dankan Mekenzi, arheolog koji je
iskustvo stekao kopanjem na ostrvu Melosu. Reći ću
vam jednu pojedinost iz tih dana koji nema veze sa
arheologijom: bio sam presrećan gledajući hrišćane i
muslimane kako rame uz rame rade. To je bio melem
za moje srce, ranjavano tako surovo doživljajem ubi­
jan ja ljudi i kod vas i na Kritu«.
»Sećate li se trenutka kada ste bili sigurni da ste
mu na tragu?«
»Oprostite, a kome, to, na tragu?«
»Jasno kome, njemu, Minotauru.«
»Ah! Pa, znao sam da ne kopam uzalud, zasigurno,
nedelju dana posle prvog pijuka. Našao sam deo gli­
nene ploče, ispisan znacima. Zatim celu gomilu ta­
kvih ploča. Do kraja sezone iskopali smo više od
hiljadu ispisanih pločica. Na nekima je bilo pikto-
grafsko pismo, na nekim takozvano linearno A i B.«
»Da li vas je neko ometao u radu?«
»Ne neko već — nešto: malarija i nedostatak
novca. Morao sam da se obratim ocu za pomoć. Fond
nije imao dovoljno sredstava. Pisao sam starom da je
Palata u Knososu moja zamisao i moj rad i da je to
otkriće kakvo čovek ne može očekivati ni za jedan ni
za, možda, više ljudskih vekova. Saopštio sam mu da
ću nešto od Knososa zadržati u porodici. Nemojte
pogrešno da me shvatite, nisam mislio na materijalnu
korist. U stvari, bio sam odlučan da kontrolišem ono
što lično preduzimam. To kako ja radim, pisao sam
ocu, možda nije najbolje, ali ja mogu samo tako.«
»Dobro ste uradili, gospodine Evans; Znate, kod
nas kažu: sto babica, kilavo dete. Kako ste vi lično
podnosili rađanje vašeg čeda? Pitam to iako znam
koliko ste žilavi — ne zaboravite da ste radili u
Njegovoj blizini, pa pretpostavljam da je bar neka­
kvo zračenje njegovog čudovišnog bića moglo i te
kako da načne vaše zd rav lje...«
»Izvinite, mladi čoveče, ali ne mislim da je pristoj­
130

no govoriti o sebi, intimnim problemima i kukati nad

fizičkim tegobama. Ipak, mogu vam reći toliko da
sam zbog m alarije morao da napustim tursku kuću,
nedaleko odavde, u kojoj smo živeli Hogart i ja. K re­
čili smo je stalno, dezinfikovali, ali ništa nije vredelo.
Potok je bio preblizu . . . Zato sam uzeo kuću u Irakli-
onu. Sa Mekenzijem i arhitektom Teodorom Fajfom
svaki dan sam jahao, na mazgi, do Knososa i nazad.
Prolazili smo, tako, svakog dana kroz bedu, glad,
pored leproznih bolesnika«.
»Zar vam, gospodine Evans, ovi podaci koje mi
pružate, ne govore o ispaštanju okolnog naroda zbog
Njegove blizine? Nisu svi bili otporni na njegov
smrad kao v i. . . Vaš oklop je bila vaša vizija jednog
izgubljenog doba i vi ste je preobrazili u stvarnost.
Lavirint kao dokaz neopozivo se pom aljao...«
»Tačno. Knosos je bio i prostran i dubok Stepeni­
šta su, na primer, imala više nivoa. Iskopavanje če­
tvrtog nivoa zahtevalo je rudarsko znanje. Imao sam
sreću dva radnika znala su rudarski posao. . . Za
sastavljanje delova fresaka, pak, morao sam da pozo­
vem u pomoć švajcarskog umetnika Ziljerona, a stu­
denti Engleske arheološke škole iz Atine rešavali su
strukturalne probleme. Prve sezone imao sam nešto
više od pedeset radnika, a njihov broj u trećoj sezoni
popeo se na dvesta pedeset. Od toga bilo je četrdeset
drvodelja i zidara. Jasno vam je zašto: često sam
morao da dižem nastrešnice zbog štete koju bi rovo­
vima moglo da nanese rđavo vreme.«
Krićani, oko vas, ličili su na svoje pretke?«
»To je teško reći, vrlo teško. Pa ip ak . . . Znate,
imao sam jedan doživljaj u tom smislu. Nemac Der-
pfeld, bivši Šlimanov asistent, dolazio je s vremena
na vreme u Knosos i dovodio, svojom jahtom, goste.
Jedne godine, prilikom takve posete, sve su nas ovde
na platou zabavljali kritski radnici i njihove žene.
Jedna od igara koju su nam prikazali možda je stara
koliko i palata koju su otkopavali! Ličila mi je na
igru koju je, prema Plutarhu, u te čudne zavijutke
lavirinta uveo T e z e j...«
 131
»Posle Tezeja vi ste prvi čovek sa imenom i prezi­
menom koji je šetao među istim tim zidinama. Ne
prisiljavam vas da odmah kažete jeste li ugledali
Minotaura, dovoljno bi mi bilo, zasad, samo jedan
podatak o njegovom prisustvu, bilo koje vrste!«
»Priznajem da sam, ulazeći u duboko ozidane rupe,
pomišljao da su one bile zatvori i ne jednom mi se
učinilo da će istog trenutka početi da odzvanja rika
Minotaurova, baš kao u priči u Knososu«.
Do kraja šeste sezone .iskopavanja nakupilo se ve­
oma mnogo pronađenog materijala, ali je bilo jasno
da će biti još mnogo, mnogo posl&. Jahanje na mazgi
mu je dojadilo, kaže odluku da gradi kuću doneo- je,
veli 1906. godine. Biće, odlučio je, na padini koja
gleda u Knosos. . . Doveo je arhitektu Kristijana Do­
la da nadgleda radove. Kuću su završili za godinu
dana i nazvali je, po kćeri kralja Minosa.
»Gospodine Evans, složićete se sa mnom, siguran
sam«, kažem mu »da je to krštenje vaše kuće takođe
jedan od znakova vaše rešenosti, vaše vrlo tačne
usmerenosti na dokazivanje moje teze, da ste mu
doakali...«
»Oprostite, šta znači reč doakati?«
»Stati nekom zavrat! Vi ste to učinili jednom no­
gom i to ćete mi oprostiti. Ja ću drugom. Ali pre toga,
smatram, Zlotvor je još jednom pokušao da vas ome-
te, na način koji je samo njemu znan: vaš veliki otac,
vaša potpora, umro je dok ste kopali Knosos!«
»Jeste, bio je to zaista veliki čovek. Razboleo se
1908, tada mu je bilo osamdeset pet godina, i umro za
dve nedelje. Do svog sudnjeg časa navaljivao je: u
mom radu u Knososu ne sme doći do zastoja. Preko
maćehe izrazio sam bezmernu zahvalnost ocu na zah-
tevu za nastavljanjem kopanja: bilo je ovde mnogo
odgovornosti na mojim plećima i ja sam se ponosio
najviše u najtežem trenutku...«
»Neka je slava i hvala vašem ocu, dragi gospodine
Evans, on je jedan od besmrtnih naših ortaka, i nje­
gova potpora vama poduprla je i moj životni put i
smer, samim tim što je bila tako čvrst oslonac«.
132
Zaćutasmo.
Učini mi se, pri pomenu oca, da čuh uzdah iz grudi
Arturovih.
Učini mi se, pri pomenu oca, da ću čuti jauk iz
grudi, m ojih
Radašin je mrtav. Otac moga oca,
Obavestio me Radašinov sin, moj otac, pismom pp-
žutelim kao što je koža Radašinova, sada, u grobu.
Radašin nije umro, ubili su ga. Usmrtio ga je jedan
sedamnaestogodišnji dečak, tek mu usnice zagaravile.
Puškom.
Sećaš se, pisao mi je Sekula, livada Perkovca? One
livade poljskog cveća, govorio si da lepšeg video nisi?
Pamtiš li latice, bele, i cvetiće, žute, vesele, u koje si
glavu zagnjurivao? Valjao si se po njima, ali da ih
bereš hteo n isi. . .
Dve su kapi, crvene, pale na laticu, belu, i cvetić,
žut. Samo dve, iz grudi Radašinovih. Mlađa ga je
ubio jednim metkom. Ni Pajazit ni Redžep, nisu oni
što su ga često ganjali od Srbice, preko Crepulje, do
nadomak Krljigata. Nisu, Radašin je bio veštiji. Nisu
oni, sine, to još nekako, teško, ali bih shvatio. Već
Mlađa. To sam video, vraćao sam s drugog kraja
livade, s Culetom, onog rundavog nestaška Nujka,
Ovnujka, ni Radašin nije hteo da ga, za slavu, zako-
lje, toliko je bio lep. Ugledao sam Mlađu kako prilazi
ocu, skida pušku s ramena i onda se u moje razja­
pljene oči sjurio zvuk pucnja. Otac nije odmah pao.
Stajao je, činilo mi se celu večnost, na dva metra od
dečaka, pa je malo podigao ruke, u laktovima ih
savio. To su, sine, njegove ruke pitale. Pao je, onda,
ničice. Poleteh, okrenuh ga na leđa. Tamo, gde je do
maločas Radašinovo srce činilo poslednje trzajeve,
videh dve kapi, crvene, na laticama, belim, i cvetiću,
žutom.
Možeš li da se setiš Mlađe? Ne znam, i pre tvog
dolaska, i posle, u našoj kući uvek beše ljudi, prola­
znika, namernika, koje je otac svraćao da izbegnu
mrak u planini, i još više je bilo dece, sirotinjske, od
suseda, uvek se kod vrednog rmbađžije Radašina na-
134
šio hleba i sira i meda, za svako dete, nisu nam iz
dvorišta izbijali. Mlađu smo naročito voleli. Sav je bio
nekako prozračan, od gladi, znali smo, i mio, od do­
bre duše, govorili smo. Hleb nikada nije tražio, ali ga
je jeo, kad god smo mu davali. Brzo i ne skidajući
pogled sa Radašina. Eto, taj dečak, kad mu se iznad
usnica zagaravio, ubi mi oca.
Zašto, sine, pitam te sada ja, i pitaju te ruke
Radašinove?
Pitali smo koga god smo znali. Kažu: nagovorili su
dečaka, rođaci, neki, iz zavisti. Koje zavisti? Kome su
zavideli? Robu Radašinu, koji je celog veka zemlju
kopao, i drvo, iz planine, teglio? Sto je pčele i meda
imao? Zar zato, sine, objasni, ti si učen, ti mora da
¿naš. . .
Vuka, brata mi, kad je čuo, morali smo da vežemo.
Satima se trzao, otimao, konopi su mu se u meso
zasecali. Neka pena, siva, oko mu usta izbila. Tražio
je nož i pitao gde je Mlađa. . .
A Mlađu su sine, i to da ti napišem žandari
uhvatili i poveli u Crepulju, u stanicu. To znaš: od
Perkovca do Crepulje ima više od dva sata hoda.
Tukli su ga neprestano, od Perkovca do Crepulje.
Pesnicama i motkom. Kažu, samo odostrag, po bu­
brezima, da se ne primeti.
Tukli su dečaka, samo što mu se iznad usnica zaga­
ravio. Po bubrezima. Mlađa glasa od sebe nije đavao,
a pogleda, sa žandara, kažu, nije skidao. To ih je
još više dražilo. Nisu prestajali, sve do Crepulje.
Mlađa je umro u zatvoru, posle nekoliko dana.
Smem li da ti kažem, sine, da sam plakao, i da ne
znam tačno za kim, za ocem ili za Mlađom. Otišao
sam u Dubočak, da čoveka, matorog, ne vide kako
slini.
Misliš da na Perkovac više ne idem? O, idem,
idem, gnjuram i ja, kao ti nekad, glavu, među latice i
cvetiće. Tako ležim i čekam, nepomičan i ućutan, kao
da će cvetići, koji me škakolje po ušima, da progovo­
re, a znam, tako dobro znam, da odgovora nema i ne
može biti. Više nemam koga ni da pitam. Sem ako ti,
 135

štogod, ne dokonaš. Reci, Radašin nije umro zbog

Mlađe, zar ne! Dečak ga je usmrtio samo. Ali zašto je
ubijen moj otac, reci sine, ti moraš znati, ti zbog toga
svetom grabiš, ti to ubice dedove tražiš, ja to zasi­
gurno sada vidim, blagoslov te moj prati, sine, otpiši
mi, odgovori mi, da se i ja smirim.
Sa spečenog Evansovog lica, iz polumraka, dok ću­
tim, zrači iz kratkovidih očiju večni pogled velikog
čoveka, preko orlovskog nosa, nekud iznad moje gla­
ve, i slutim da te oči počivaju na jednoj jedinoj
svetiljci nad Vilom Ari jadnom, i taj malecki ubod u
tami je najveća zvezda, atom nade, možda poslednji,
tačkica u koju bi morao da upre pogled ceo svet.
Između tog sveta i tog zrnceta spasenja stojim — ja.
Na Kritu, kolevci našeg roda, pod mračnim vrhovima
Ide, u Knososu, u času istine, sa Evansom predam-
nom, grobom Radašinovim daleko u Dubočaku, i Mi-
notaurom, dole negde, pritajenim, ali spremnim,
znam, za skok.
Ispod cveća, ispod cveća — prekida dugo ćutanje
Učitelj. Sjajan njuh je imao moj nadzornik za biljku
fen n el. Dugačak jo j je koren i raste na mestima gde
je nekad, možda hiljadama godina ranije, kopano.
Moj nadzornik je otkrivao cvetove, a mi smo ispod
njihovih korenova rili. Nalazili grobove. Jedan je bio
jedinstvene konstrukcije: usečen u obliku labrisa,
dvostruke sekire . . .
»Gospodine Evans, vi ste otkrivali stare tragove
Njegovih orgija, a On je kopao nove grobnice, koje
će, ako ne uspem ove noći, jednoga dana, u dalekoj
budućnosti, otkopavati neki novi Artur E v an s...«
»Mislite na prvi svetski rat? Bilo je strašno, be­
zumno. Sto se Knososa tiče, došlo je do zastoja, ra­
zume s e .. . Privremeno smo se razišli, Hogart je
postao savetnik Lorensa od Arabije, Majres je ko-
mandovao jednim brodićem, na Mediteranu. Divan je
bio taj Majres, ponosan i hrabar. Jednom je, pričali
su mi, presreo neki veliki brod i oštro zahtevao da se
legitimiše. Sa palube grdosije su mu odgovorili:’ Ma­
li, zna li mama da si izašao iz kuće?’ Sta o sebi da
136

vam kažem? Možda da sam se u Londonu borio pro­

tiv rekviriranja Britanskog muzeja, da sam se zalagao
za izgradnju, pruge između zapadne i jugoistočne
Evrope. Do vas! I kad smo već tu, da vam kažem, ako
niste znali: čim se rat završio požurio sam na mirov­
nu konferenciju da podržim stvar južnih Slovena. I
nemojte mi više pominjati onog vašeg ’prosečnog ro­
doljuba’, vaših mi je deoba dosta, dosta, dosta!«
Pa i meni ih je dosta, kažem mu i podsećam ga da
mi je za moju raniju drskost već oprostio. Onda mu
otkrivam da sam za njegovu knjigu života, P alače o j
Minos, saznao vrlo kasno, jer su je od mene krili. Da,
baš — krili, potvrđujem Učitelju sopstvene reči dok
se on čudi. Ko, pobogu, pita. Ko — to možemo samo
zajedno da slutimo, zašto — to znam. Za moj pohod
se raščulo, nekome sam bio opasan! K rili su pogled
od mene i govorili: to nemamo, ne držimo. . . Razu-
mem ih, bili su ucenjeni, znam šta su im govorili: vi,
ono, imate sitnu decu, zar n e .. . Konačno, u Sunion,
pred polazak na Krit, stigao mi je iz Londona pun
sanduk knjiga — nedostajala je samo P alače o f Mi­
nos! Ovde, u Iraklionu, tražio sam je danima, i naj­
zad, baš preko puta onog venecijanskog vodoskoka,
dospeo sam u jedan podrumčić prepun prašnjavih
knjiga. Jedna baka je, šćućurena u uglu, nešto plela,
starac, vlasnik očigledno, sitan, mršav, bez desne ru­
ke, dočekao me kao da sam spasovdan. Prodao mi je,
utrapio, gomilu nepotrebnih knjiga, i popust mi je
dao, a za P alače o f Minos rekao da je ima, sigurno,
ali ne može sada da je pronađe, preturaće celu noć,
da dođem sutra rano izjutra. Sutra, rano izjutra, na
mestu uboge knjižare, onamo, baš preko puta veneci­
janskog vodoskoka, tinjalo je zgarište. Usred gomile
sveta sedela je, na nekoliko polunagorelih knjiga, ona
baka, nije plakala, mrmljala je i gledala u nebo.
Starca, knjižara, ne vidoh. Kažu da prethodne večeri
nije otišao kući, ostao je nešto da pretura. ..
Ćutimo, obojica, Učitelj i učenik, a onda čujem
sopstveni glas: »Pretpostavljam da vam je jasno ko
je i zašto zapalio ubogu knjižaru i starca koji je hteo
138
da mi pomogne. Prema tome: postoji li u toj vašoj
knjizi odgovor na moje glavno pitanje?«
»Koje glavno pitanje, mladi čoveče?«
»U redu, kasnije ćemo o tome. Posle objavljivanja
prvog toma vaše knjige života, vratili ste se u Vilu
Arijadnu. Bašta je bila puna ruža, u hladu odraslih
palm i...«
Ruža, ali i h on eysckle i pom egran ate. .. Ali tro­
škovi Knososa bivali su sve veći. Moram sam da
prodam neke antikviteta iz očeve kolekcije. Bilo mi
je teško i pisao sam sestri da je tužno rastati se od
nekih starih stvari, ali one su već bile istražene i
znao sam da bi otac bio zadovoljan kad bi znao da će
one poslužiti za ostvarivanje novih dela. Pogledajte:
samo fragmenti jedne freske zahtevali su četiri
stručnjaka i kopanje punih mesec dana! Delove sam
slao u Atinu, mladom Ziljeronu, sinu istog onog 2 i-
ljerona koji mi je na istom poslu pomagao u početku
rada u Knososu...«
»Dragi gospodine Evans, poznato mi je da vas sta­
rost nije mogla da spreči u stalnoj aktivnosti i napo­
rima. Ali znam i to da jedne noći umalo niste
nastradali...«
»Nedostajalo je zaista vrlo malo. Možda sam prete-
rao: išli smo u ekspediciju na jug Krita i živeo sam u
šatoru, prenebregavajući da sam baš dobrano krat-
kovid. Jedne noći vrlo jaka bura počela je da nosi ka
moru i mene i šator. Ništa nisam video, samo sam se
kotrljao i sve što sam mogao da činim bilo je da se
hvatam bukvalno za slamku, poneki veći kamen, ne­
ravninu obale. . . Ne znam tačno da opišem kako sam
se spasao«.
»Trenutak! Nešto -mi nije jasno u vašoj pričici.
Kako to da čovek vašeg iskustva, koji je propešačio
surovi Balkan i ledenu Laponiju sa rancem na leđi­
ma, čovek koji je znao gotovo sve što zna i jedan
arhitekta, zidar, drvodelja, kamper bez premca, spar­
tanski otporan na sve nedaće u prirodi, kako je,
pitam, mogućno da takav čovek pogrešno razapne
šator i . ..?«
 139
»Ali vetar je bio ja k . . . «
»Ma nemojte, nećete valjda da kažete da je to prvi
jači vetar koji ste đoživeli!«
»Sta hoćete time da kažete?«
»Sve je jednostavno: uzrok vašeg po život opa­
snog doživljaja bila je namera, ili sabotaža, ako hoće­
te, najbolje bi bilo reći — atentat! Gloga mi!«
»Ma molim vas! Pa koji bi to čovek imao bilo koji
razlog da napadne jednog starca, u mrkloj noći, na
obali južnog K rita . ..«
»Gospodine Evans, upravo to! Nijedan čovek nije
imao razlog za tako nešto. Ostaje nam samo jedno
biće u toj potrazi za atentatorom, dozvolite da opet
upotrebim taj izraz. To je .. .
»Znam, sad već znam, to je — Minotaur. Da ne
preterujete, dragi mladi čoveče!«
»U redu, znači da još nije došao trenutak da vas
suočim sa neumoljivim činjenicama. Pre njih, evo
jedne sporedne, kažem sporedne, jer ćete je vi tako
oceniti. Reč je o P en d lb eriju ...«
»Oh, ta j dragi čovek! Pendlberi je pred kraj mog
boravka na K ritu zamenio Makenzija. I Džon i n je­
gova žena Hilda bili su arheolozi. Oduševljeni svojim
poslom . . . Mnogo su pešačili Kritom. Dragi ljudi,
veseli, neposredni, bili su vrlo omiljeni u Vili A ri-
jadni. Znao sam da je sa njim a u tom smislu počela
drugačija atmosfera u Knososu, sasvim različita od
moje za koju znam da su je, čapkuni, nazvali kalu­
đerskom . . . U Londonu, 1932. godine, saznao sam da
su Džon i Hilda dobili sina. Porodilište u Knososu
bilo je na vidiku . . . čestitao sam im pun sreće. Imao
sam još jedan razlog osim •ličnog: na iskopinama
nečega što je odavno mrtvo rađao se novi život«.
»A znate li, gospodine Evanse, kako je završio naš
dragi Džon Pendlberi?«
»Ne znam . . «
»A da li ste poznavali izvesnog Mikisa, rodom iz
sela Kancarosa, nije daleko?«
»Pa, ako je to taj, radio je kod mene na gradilištu
neki Mikis, više dečak nego mladić ...«
140
»Džon Pendlberi se sa Mikisom i grupom partizana
otisnuo u gudure Ide, pred naletom Nemaca u dru­
gom svetskom r a tu ...«
»O tome ništa ne znam!«
»Nemački padobranci su uhvatili Džona Pendlberi-
ja i streljali ga.«
»Ali ja o tome, čoveče, zaista ništa ne znam!«
»Recite: postoji li bilo koji razlog da nemački vojnik
strelja jednog arheologa koji uglavnom rije zemlju i
ništa više?«
»Ne postoji, uistinu«.
»Nije postojao ni čovek kome je smetao jedan sta­
rac u šatoru, sam u mrkloj noći na jugu istog'' tog
Krita?«
»Nije, ali vetar ...«
»Vetar! Niste vetru smetali, gospodine Evans, ni
vi, ni vaš zamenik Džon Pendlberi. I ja sam, dok se
nisam opametio, pokušavao da pronađem makar zrn­
ce logike u orgijanju zločina. Kad god bih se našao
pred zidom, predebelim i previsokim, a to mi se re­
dovno dešavalo, bio sam na granici ludila. Ali, pođi­
mo dalje, Veliki učitelju, jer vi to jeste, uprkos va­
šem trenutnom protivljenju. Doživeli ste zemljotres,
koliko znam, ovde, možda baš tu gde smo mi sada?
Vi to zovete zemljotresom?«
»O da! Bilo je to 1926. Zemlja se tresla i siktala,
zatim se začula tutnjava kao da je oživeo sam Mino-
ta u r...«
»Stop! Molim vas, ponovite to što ste rekli, ali bez
ikakvog komentara, kumim vas bogom!«
»Zemlja se tresla i siktala, zatim se začula tutnjava
kao da je oživeo sam M in ...«
Usta na potamnelom licu Evansovom ostaše jedva
otvorena, taman toliko koliko je potrebno za posled-
nja tri slova koja je izgovorio: »Min. /.« Sve se uko­
čilo, i crte njegovog večnog lica, i ja, moji udovi, moj
dah, i onaj oblačić, činilo mi se, stao je, presečen,
prestao da pomračuje rog-svetiljku, i ta bocka gore,
iznad naših glava, bila je jedini svedok, i možda ona
dva oka sa stene iznad »Kandija-biča«, koja sam
 141
odjednom počeo intenzivno da osećam, samo njih, sa­
mo njih, i to je bilo dobro, jer ako su te oči bile
nekakvi Zlotvorovi pipci, onda je postigao suprotno
od onoga što, je želeo: njihov ljigavi dodir u ovom već
gotovo potpunom mraku postao je za mene konačni
znak da sam Evansa priterao uza zid i da ću uskoro
saznati, otkriti ono za čim sam žudeo prilikom svakog
koraka koji sam iskoračio na dugačkom, do maločas
činilo mi se beskrajnom putu. Moj glas bio je tih, ali
se nemilosrdno i duboko upijao u svaku poru Evanso-
vog lica:
»Plašim se da dajem publicitet zlokobnim recima,
ali, ipak, ne mogu da se uzdržim, a da ne izrazim
sumnju da ova prokleta rika, možda, potiče od uža­
snog Minotaura, zatvorenog u njegovom lavirintskom
skrovištu’. Sećate li se ovih reči, dragi gospodine
Evans?«
»Sećam, mladi čoveče, sećam ih se, rekao sam vam
ih onom prilikom, posle mog putovanja kanjonom
N eretv e...«
»Tačno. Od tada do zemljotresa na Kritu 1926.
godine, o kome ste maločas pričali, prošlo je punih
pedeset godina, prema vašem sistemu računanja.
Uprkos tome, vi mi kažete: mladi čoveče. Ali nije to
važno,, nisam ja važan. Već ovo: od tog prepoznava­
nja Minotaura do njegove rike kada je ugledao Teze-
ja — koliko je prošlo? Više od tri hiljade godina! I
šta onda znači vaš sistem računanja vremena! Kakve
veze ima? ako je Minotaur proždirao atinske mladiće
i devojke, i decu u stogodišnjem ratu, i žene silovao
na obalama Neretve, i dečake klao u Sumaricama, i
devojčice gušio u Jasenovcu, i Džona Pendlberija
teško ranjenog dotukao u gudurama Ide — šta onda
znače datumi koje redate, te brojke? Nisu li to samo
oznake kilometraže na putevima kojima je Vrhovni
zlodjel opasivao i opasivao i opasuje kuglu zema­
ljsku? Samo što je nekim putevima češće smrt sejao,
činilo mi se, i zato sam i tražio (o moja uzaludnosti!)
vezu između Dubočaka, Neretve i Kancarosa...
Odajte mi, najzad, vi to morate: u kom se podru­
142
mu ovde, pod našim nogama, baškari On. Ako vi ne
znate — niko mi ne može pomoći.«
»Ja vam to ne mogu reći, ooveče.«
»Ne možete ili nećete? On je živ. Tezej je slagao.
To sam nepobitno dokazao. Lažete li me i vi? Ali,
Učitelju, vi niste čovek koristoljublja! Ćutite? Boji­
te se?«
»Za sebe — ne.«
»Nisam to ni mislio. Bojite se za mene! Znači li to
samo jedno: otkrili ste ga i zazidali, da niko ne vidi,
ko zna koje mračne kritske noći. Naivno bi bilo, ako
ste time mislili da ga sprečite u njegovom zanatu
smrti. Isuviše ste mudri za tako nešto, Učitelju. A što
ako ste ga sakrili od ljudi? Da ga se ljudi ne dočepa­
ju? Da li bi ga ljudi ubili, mislili ste, ili ga, ah, šta ja
to govorim, možda bi im poslužio. . . Govorite, mora­
te, nateraću vas!«
Nastao je potpuni mrak i ja sam čuo samo sebe,
sopstveni urlik i krkljanje. Prestalo je i to kad sam
postao svestan svog bezumnog ponašanja.
Upalio sam zrno šibice i digao ga iznad glave. Iz
sveopšteg mira i nepokretnosti dolete jedan dašak i
plamičak zgasnu. Ipak, u onom magnovenju videh
ruku Učiteljevu koja, s uprtim prstom, pokaza u jed­
nu pukotinu crnju od mraka, ovog, koji je nalegao na
mene, na odrubljenoj glavi brda Kefale, na ostrvu
Kritu, u Egeju, u kolevci našeg roda, tamo podno Ide,
na domaku Jukte, gde umire, večno, Zevs.
 Ovde se završava sistematsko vođenje »Dnevnika o
Minotauru« ali ne i čudna sudbina njegovog autora
Nenada Strmca.
N jujork herald tribjun od 13. septembra doneo je,
u okviru svog izveštaja sa manevara snaga NATO
pakta u Egejskom moru, kratku informaciju o tome
da je na Kritu, u raketnoj bazi Suda, uhapšen oba-
veštajac imenom Nenad Strmac.
Tragalac za Minotaurom, »Vrhovnim zlotvorom«,
špijun?
Tvrdnja uglednog lista o tome, ma koliko poznava­
ocima prijateljim a Nenadovim bila neverovatna, ipak
je sadržala nepobitnu činjenicu: Nenad Strmac je
uhapšen u nuklearnoj vojnoj bazi u zalivu Suda, na
Kritu.
Redovi koji slede pokušaj su rekonstrukcije tog
događaja.
Tačno je da je Nenad Strmac došao sa porodicom
na Krit, sa turističkim pasošem, da je odseo u hotelu
»Kandia bič« četrdeset kilometara istočno od Irakli-
ona, na samoj obali mora. Ponašao se uglavnom kao i
svi turisti, s tim što je veoma često posećivao Knosos
i satima se zadržavao među iskopinama Minosove
palate.
Ovi, moglo bi se reći obični podaci proističu iz
istrage koju je vodila policija iz Irakliona zajedno sa
pukovnikom Viktorom Galbrajtom, komandirom
odeljenja CIAK iz baze u Sudi. Njih, kao i druge
informacije, dobila je supruga Nenada Strmca koja
je iraklionskoj policiji prijavila nestanak muža 29.
avgusta. Da jo j je suprug pronađen saznala je tek tri
dana po njegovom hapšenju. Istraga i saslušavanje
144
Nenada Strmca u pritvoru u bazi Suda trajala je
desetak dana i posle toga je prebačen u zatvor u
Iraklionu. Ljubaznošću zatvorskih vlasti i sudije Jor-
gosa Venizelosa susret sa uhapšenim omogućen joj je
poslednjeg dana septembra.
Napominjemo da je cela rekonstrukcija krajnje ne­
običnih mesec dana u životu Nenada Strmca bila mo­
gućna jedino zahvaljujući njegovoj supruzi, onome
što je ona uspela da sazna i ceduljama nađenim u
ruksaku optuženog prilikom hapšenja. Ove cedulje su
uredno vraćene supruzi, posle fotokopiranja i pom­
nog proučavanja. Zašto su vraćene, a ne sačuvane
kao originalni dokazni materijal — može se, možda,
naslutiti iz njihovog sadržaja o kome će kasnije biti
reči.
Elem, od Nenadovog nestanka iz hotela »Kandia
bič« do njegovog hapšenja u bazi Suda prošlo je
dve nedelje. Nije bilo mogućno utvrditi gde je sve to
vreme proveo optuženi ni kako je dospeo do zaliva
Suda, udaljenog od Irakliona dva i po sata autobu­
som. Najveća neverovatnost leži u činjenici da je
Strmac uhapšen na velikoj zaravni baze, pored ram­
pe za lansiranje, na kojoj je bila postavljena raketa
pod uglom od 45 stepeni!
Ovu informaciju dao je Strmčevoj supruzi sudija
Jorgos Venizelos, zaklevši joj se pritom, u jednom s
njegove strane vrlo srdačnom razgovoru, da mu pu­
kovnik Galbrajt nije rekao kako je bilo mogućno da
optuženi mimo najmodernijeg elektronskog i svakog
drugog obezbeđenja, prodre u bazu. On čak sam
sumnja, rekao je, u to da i samo odeljenje CIAK zna
kako se to dogodilo. U istrazi u bazi, Strmac ni na
jedno pitanje u tom smislu nije hteo da odgovori. Za
vreme tog saslušanja koje je trajalo svaki dan po
dvadeset časova sa malim prekidima, optuženi, činje­
nica je, nije stalno ćutao. Ono što je dospelo do sudi­
je Venizelosa ostavićemo za kasnije, da bi smo se
prvo pozabavili sadržajem cedulja nađenim kod Ne­
nada Strmca.
To je, u stvari, polovina malog, izgužvanog notesa,
 145

razmera osam sa petnaest santimetara. Na njegovim

stranicama ispisani su uglavnom citati iz novina,
flomasterom, mada ima i kratkih zapisa druge vrste.
Citiraćemo ih redom kako teku stranice notesa:
»Maks Born u pismu Ajnštajnu: Većina nemačkih
naučnika radila je na zajedničkim stvarima sa naci-s
stima, čak je i Hajzenberg radio svom snagom za te
zločince«.
»Hajzenberg je bio svestan, piše njegov biograf
Armin Herman, da je užasna već i sama pomisao da
-se Hitleru atomska bomba da u ruke.
Ma nemojte. Hajzenberg je u septembru 1941. pu­
tovao u Kopenhagen da pita Bora: da li fizičar ima
moralno pravo da za vreme rata radi na problemima
atoma.
J e l ’? Što mene nisi pitao, što si išao kod Bora? Ja
bih ti rekao sve o tvom hitlerotauru, genijalče«.
»Hajzenberg se seća redovnih vožnji između Hehin-'
gena i Hajgeroha biciklom, seća se seoskih voćnjaka,
guste šume u kojoj su naučnici o praznicima tražili
gljive.
Eno ti sad! Gljive u šumi. Pa da, pečurke, pečurku
su sanjali, ogromni hitlerotaurov smrtonosni izblju-
vak koji će uništiti svet. A krajem februara stigle su,
te 1945, poslednje isporuke urana i teške vode iz
Berlina. Ogled je mogao da počne. Minotaur je zado­
voljan«.
»Američki pukovnik Paš pojavio se u Urfeldu 3.
m aja 1945. sa mašinskom puškom u ruci. Hajzenberg
je odbio ponudu da pređe u Ameriku i tamo nastavi
svoj posao. Potreban sam Nemačkoj, rekao je. Ali
atomsku bombu Hajzenberg nije uspeo da napravi.
Kobajagi, to nije ni hteo, jer je bio svestan, itd«.
»Jesam li nepravedan? M. nije uspeo sa Vernerom,
ali zato jeste sa profesorom Robertom Openhaj-
merom i njegovom bratijom. U pustinji Nevade 16.
jula oni su izvršili eksploziju prve atomske bombe.
M. je bio zadovoljan probom, a presrećan likovao je
6. avgusta 1945. g. kada je u Hirošimi stradalo
260.000 ljudi, žena i dece«.
146
Zatim u notesu slede isečci iz novina, a ne može se
utvrditi kojih. Jedan, očigledno odlomak dopisa iz
Atine, glasi: »Prvi deo grčko-američkih pregovora o
odbrambenom sporazumu koji će istovremeno regu-
lisati i pitanje budućeg statusa američkih vojnih baza
na grčkom tlu, protekao je u toploj i prijateljskoj
atmosferi, pri čemu su izloženi generalni pogledi obe-
ju strana«.
Drugi isečak :»List K atim erini piše da su Ameri­
kanci odbili da daju na uvid Grcima detaljne doku­
mente. Amerikanci su veoma zainteresovani za svoje
četiri baze na grčkom tlu, dve kod Atine i dve na
Kritu«.
»Indija je upozorila Sovjetski Savez da je instali­
ranje raketa sa nuklearnim bojevim glavama na te­
ritoriji Avganistana pretnja miru ne samo u Aziji već
i u ćelom svetu. Zvanični vladin predstavnik je izjavio
da će Indija tim povodom zatražiti hitan sastanak
Saveta bezbednosti«.
»Više hiljada stanovnika Irakliona, na ostrvu K ri­
tu, okupljenih na protestnom mitingu, zatražilo je
ukidanje svih američkih i NATO vojnih baza u Grč­
koj. Demonstranti, na čijem se čelu nalazio grado­
načelnik Irakliona Mihael Karelis, nosili su transpa­
rente gde je pisalo UKINIMO BAZE SMRTI.«
Treća grupa beležaka i isečaka u notesu, prema
našoj podeli, predstavljaju rečenice kojima je teško
utvrditi smisao. Kad god su zapisane na sledećem
listu, upotrebićemo, prilikom citiranja, novi red:
»Najzad. Tu si, kameleonu«.
»Bio sam u pravu. Bio sam u pravu«.
»U šta si se to uvukao, đubre kukavičko?«
»Radašine, oprosti«.
»Kolevka našeg roda. Tu, dabome, tu. Minose,
Psifajo kurvo, Tezeju lažove. Arture, volim te«.
»Dokazao sam. Jesam li? Dr Nanut«.
Ostaje nam još da prenesemo ono što je optuženi
govorio prilikom saslušanja u bazi Suda, prema kazi­
vanju sudije Venizelosa i onome koliko je njemu
preneo pukovnik Viktor Galbrajt.
148
Nenad Strmac je vrlo opširno govorio jedino u
početku i to isključivo o svojoj misiji traganja za
Minotaurom, sipao je podatke o ovom mitu kao iz
rukava, pričao je veoma zanimljivo i slikovito, tako
da je pukovnik Galbrajt, prema sopstvenoj izjavi,
često zaboravljao da je pred njim opasan špijun, pa
je i sam pokušavao da pokaže svoje inače oskudno
znanje o Ajgeju i Dajdalu, a pritom se optuženi ce­
rekao do suza, verovatno zbog engleskog izgovora
grčkih imena. Na sva ostala direktna pitanja o nje­
govoj špijunskoj delatnosti, optuženi je ili ćutao ili
potpuno nesuvislo, prema pukovnikovoj oceni, reci-
tovao stihove Ovidija i Dantea.
Sad se postavlja pitanje zašto je odeljenje CIAK
rešilo da pusti iz svojih ruku Nenada Strmca, da ga
prepusti redovnom sudu u Iraklionu. Prema kaziva­
nju sudije Venizelosa Nenadovoj supruzi, on je došao
do ovog zaključka:
Otežavajuća okolnost za optuženog bile su dve či­
njenice. Prodro je u strogo čuvanu raketnu bazu i,
drugo, ustanovljeno je da se raspitivao kod jednog
građanina za, kako je on to nazivao, dva ogromna
siva oka na steni iznad hotela »Kandia bič«, kao da
nije znao da je reč o radarskim postrojenjima og­
romne snage i dometa. Zaključeno je, izgleda, da
optuženi nije mogao mnogo ili baš gotovo ništa da
sazna o bazi. Sama rapma kod koje je nađen nosila je
na sebi maketu rakete. Zatim, ako je svakom jasno
da su »ona dva oka« radari, onda je glupo što se o
njima optuženi uopšte raspitivao. Tu je istražiteljima
već počela sumnja u zdravu pamet uhapšenog.
Sadržina cedulja, pak, možda je najviše doprinela
slobodno se može reći spasu Nenada Strmca. Pukov­
nik je shvatio da su ti zapisi i beleške sasvim obični,
da govore o dobro znanim stvarima, a kompjuter je
pokazao da ne predstavljaju nikakvu šifru. One istr-
zane rečenice i ponašanje uhapšenog tokom istrage
uverile su pukovnika da pred sobom ima, blago reče­
no, ćaknutog čoveka. Viktor Galbrajt ističe i to da je
uhapšeni sa neverovatnom upornošću zahtevao od
 149

njega da on, komandir CIAK-a, prizna (»Zamislite,

da ja priznam«, čak se nasmešio pukovnik) postoja­
n je dugačkog podzemnog hodnika od Minosove palate
do baze!
Na suđenju u Iraklionu, održanom 25. novembra
bez prisustva javnosti (sem što je supruzi Nenadovoj
bio dozvoljen pristup), Nenad je delovao vrlo smire­
no, ali je uporno ćutao. Samo je povremeno ustajao
sa klupe, vadio veliku belu maramicu iz levog džepa
pantalona, okretao se prozoru i sa izazivački isture-
. nom donjom bradom zauzimao položaj koji je ličio na
stav toreadora u areni. Držeći maramicu između
čvrsto stisnutih prstiju obe ruke, činio je odsečne
pokrete levo-desno. Sudijine opomene nisu delovale,
tako da ga jt inače vrlo strpljivi Jorgos Venizelos
isključio sa pretresa. Onda je pukovnik Viktor
G albrajt izjavio da je ovlašćen da izjavi kako on
nema nikakvih zahteva u pogledu nadležnosti nad
uhapšenim i da ovaj slučaj, što se n jih tiče, smatra
okončanim. Posle pročitanog izveštaja tima stručnja­
ka koji je proučavao duševno stanje i uračunljivost
Nenada Stranca, uhapšeni je pozvan da sasluša sud­
sku odluku.
Odluka je glasila da će Nenad Strm ac biti izručen
jugoslovenskim vlastima na dalji postupak.
Zahvalivši vrlo učtivo sudu, Nenad Strm ac je za­
molio predsedavajućeg da u njegovo, Strmčevo, ime
pošalje dr Vjenceslavu Nanutu u Beograd telegram
sledeće sadržine:
»Dragi Vjenceslave. Čvrsto sam ubeđen da sam bio
u pravu. Ali, prema odluci ovdašnjeg časnog suda, mi
ćemo svakako morati ponovo da se sretnemo u vašoj
ustanovi. Znači, sudeći prema m išljenju s kojim ste
me ispratili na put, ja ponovo stičem priliku da se
vratim među normalan svet. Serem vam se na prili­
ku, dragi doktore. Vaš, na žalost vaš, Nenad S tr­
mac«.
Sud je glatko odbio ovaj zahtev.
I
_
 Novo kolo •Kentaura •
Četiri knjige domaćih sf majstora

Dragan O rlović: DNEVNIK O MINOTAURU

Parabola o zlu iskazana ubedlj ivim naučnofantastičnim
jezikom. Opsednut porivom da dokuči konačni izvor zla,
koje se povremeno ispoljava u svima nama, glavni junak
se otiskuje na fantazmagorično putovanje i pred njim se
ruše sve graoice prostora i vremena, a ostaje samo mitski
ekvivalent stvarnosti u kome ga, u velikom finalu, čeka
sudbonosni susret sa Miinotauram.
D am ir M ikuličić: O
Prva zbirka priča jednog od najpoznatijih domaćih SF
prdpovedača, Damira Mitouličića, čija su ostvarenja preve­
dena na veći broj jezika i koji nesumnjivo spada u sam
vrh savremenih evropskih pisaca naučne fantastike. Iska­
zane profinjenim narativnim jezikom, Mikuličićeve para­
bole vode nas do k rajn jih granica prostora i vremena, ali i
sve vreme vraćaju na Zemlju, saglasno velikoj humanoj
misli osobenoj za moderan naučnofantastični žanr.
B ra n k o B elan : UTOV DNEVNIK
Novi roman doajena jugoslovenske naučne fantastike,
Branka Belana, vodi čitaoca u antiutopijski svet daleke
budućnosti, u kome je najveća čovekova vrednost obezli-
čenje, a najveći cilj dosezanje prividne sreće vegetativnog
postojanja. No, tu je zagonetni UT, a sa njim i Pobuna
koj a niče iz Mera . . .
L ju bom ir P relić: MOĆ ATAVIZAMA
Superiorna vanzemaljska civilizacija nastoji da uspostavi
osoben' kontakt sa čovekom. Ovaj pokušaj, međutim,
ishoduje nepredvidljivim rezultatima, je r osnovna poruka
vanzemaljaca dobija neočekivani pandan. »Inferiorna« vrsta
pokazuje se kadrom da vrši neobičan uticaj na »nebeske
glasnike«.
 Parabola o zlu
iskazana ubedljivim
naučnofantastičnira jezikom.
Opsednut porivom da dokuči konačni
izvor zla koje se povremeno ispoljava u svima
nama, glavni junak se otiskuje na fantazmagorično
putovanje i pred njim se ruše sve granice
prostora i vremena, a ostaje samo
mitski ekvivalent stvarnosti u
kome ga, u velikom finalu,
čeka sudbonosni susret
sa Minotaurom.