SAHRANA MRTVACA

April je najsvirepiji mesec, što gaji

Jorgovan iz mrtvog tla, meša
Uspomenu i ţudnju, podstiĉe
Tromo korenje prolećnom kišom.
Zima nas je grejala, pokrivajući
Zemlju nehajnim snegom, hraneći
To malo ţivota suvim gomoljima.
Leto nas iznenadi, doleskom preko Starbergersee
Uz pljusak kiše; zastasmo u kolonadi,
A nastavismo put po suncu, u Hofgarten
Pa smo pili kafu i razgovarali ĉitav sat.
Bin gar keine Russin, stamm' aus Litauen, echt deutch.
A kad smo bili deca, u gostima kod nadvojvode,
Moga roĊaka, poveo me je na sankanje,
A ja se bojala. Marie, rekao je,
Marie, drţi se ĉvrsto. I odosmo nizbrdo.
Planine, u njima se ĉovek oseća salobodno.
Ĉitam duboko u noć, a zimi odem na jug.

Kakvo se to korenje hvata, kakvo granje raste

Iz ovog kamenog darmara? Sine ĉoveĉiji,
Ne moţeš reći, ni pogoditi, jer poznaješ samo
Hrpu razlupanih slika, gde sunce udara,
A mrtvo drvo ne pruţa zaklon, ni cvrĉak olakšanje,
Ni suvi kamen vode šum. Jedino
Ima senke ispod ove crvene stene,
(UĊi u senku ove crvene stene),
I pokazaću ti nešto razliĉito
Od tvoje jutarnje senke što za tobom se vuĉe
Il tvoje veĉernje senke što ustaje ti u susret.
Pokazaću ti strah u pregršti praha.
Frisch weht der Wind
Der Heimat zu.
Mein Irisch Kind,
Wo weilest du? [1]

"Dao si mi zumbule prvi put pre godinu dana,

Zvali su me devojka sa zumbulima."
- No kada smo se vratili, kasno, iz Vrta zumbula,
Ti punih ruku i mokre kose, nisam smogao
Ni reĉi, oĉi me izdale, nisam bio
Ni ţiv ni mrtav, i ništa nisam znao
Zagledan u srce svetlosti, tišinu.
Ӧd' und leer Das Meer. [2]

Madame Sosostris, ĉuvena clairvoyante

Beše strašno nazebla; svejedno
Poznata je kao najmudrija ţena u Evropi,
Sa zlobnim špilom karata. Ovo je, reĉe, [3]
Vaša karta, utopljeni Feniĉanski mornar,
(Ti biseri mu behu oĉi. Gledajte!)
Ovo je Beladona, Gospa od Litica,
Gospa od Situacija.
Ovo je ĉovek sa tri duţice, a ovo Toĉak,
A ovo jednooki trgovac, a ova karta,
Praza, nešto je što on nosi na leĊima,
A ja to ne smem da vidim. Ne nalazim tu
Obešenog ĉoveka. Bojite se smrti od vode.
Vidim gomile ljudi, koraĉaju u krugu.
Hvala. Ako vidite dragu gospoĊu Ekviton
Recite joj sama budem donela horoskop.
Ĉovek mora danas bitit tako oprezan.

Nestvarni grade, [4]

Pod mrkom maglom zimskog svitanja,
Gomila struji Londonskim mostom, toliko ljudi,
Ne bi pomislio da smrt je razorila toliko ljudi. [5]
Uzdasi kratki iratki ĉuli su se, [6]
I svako je uporno gledao preda se.
Strujali su uzbrdo, pa niz King William Street
Dom mesta gde Sveta Marija Vulnot izbija sate
Sa mrtvim zvukom kada konaĉno odbije devet. [7]
Tu spazih poznanika, zaustavih ga, viknuh: "Stetsone!
Ti koji beše sa mnom na brodovima kod Mile!
Da li je leš što si ga lane posadio u bašti
Poĉeo da klija? Hoće li cvetati ove godine?
Ili mu je nagli mraz zasmetao?
O ne pripuštaj blizu Psa, prijatelj je ljudima, [8]
Inaĉe će opet noktima da ga iskopa!
Ti! hypocrite lecteur! – mon semblable, - mon frère!" [9]

[1] Tristan und Isolde

[2] Ibid.
[3] Nije mi poznat taĉan sastav špila karata za Tarok, od kojeg sam oĉigledno odstupio da bih
ga prilagodio svojim namerama. Obešeni ĉovek, koji spada u tradicionalni špil, odgovara mi
na dva naĉina; ja ga u duhu povezujem sa Frejuerovim Obešenim bogom, a povezujem ga i sa
firgurom pod ogrtaĉem u odlomku o putovanju uĉenika u Emaus, u V delu. Feniĉanski
mornar i Trgovac javljaju se kasnije; takoĊe i „gomile ljudi", a Smrt od vode nalazi se u IV
delu. Ĉoveka sa tri duţice (autentiĉnu figuru u špilu za tarok) povezujem, sasvim proizvoljno,
sa samim Kraljem ribarom.
[4] up. Bodler –
"Fourmillante cité, cité pleine de rêves,
Où le spectre en plein jour raccroche le passant."
[5] up. Pakao
„... si lunga tratta
di gente, ch'io non avrei mai creduto
che morte tanta n'avesse disfatta."
[6] up. Pakao
„Quivi, secondo che per ascoltare,
non avea pianto, ma' che di ssopiri,
che l'aura eterna facevan tremare."
[7] Pojava koju sa ĉesto primećivao.
[8] up. Tuţaljku u Vebsterovom White Devil
[9] v. Bodler, predgovor Cveću zla

PARTIJA ŠAHA

Stolica gde je sedela, ko poliran presto, [1]

U mermeru je sjala, gde zrcalo
S rezbarijom rama, ogrozdanom lozom
Iz koje viri zlatan Kupidon
(Iza krila mu drugi krije oĉi)
Udvaja plamen svećnjaka sedmokrakih
I baca odsjaj na sto, gde ga sreće
Blistanje njenog nakita, iz punih
Satenskih kutija raskošno rasutog;
U boĉicama od slonovaĉe i obojenog stakla
Bez ĉepa, vrebali su njeni ĉudni sitetski parfemi,
Masti, teĉnosti, prašci – da uzbude, zbune,
U miris utope svest; vazduhom pokrenuti,
Sveţinom s prozora, oni su se peli,
Gojili izduţen plamen sveće,
Odnosili im dim u laquearia [2]
Remeteći šaru kasetiranog stropa.
Ogromno drvo naplavljeno, zasićeno bakrom,
Plamsalo je zeleno i ţuto u ramu od šarenog kamena,
A u tom tuţnom svetlu plivao isklesan delfin.
Nad antiĉkim kaminom bio je prikazan –
Ko da se neki prozor šumskoj otvara sceni – [3]
Preobraţaj Filomele, koju varvarski kralj [4]
Silova tako grubo; pa ipak tamo slavuj
Ispunio je pustoš nepovredivim glasom
A ona još je plakala, i dalje je sledi svet,
"Dţiv, dţiv" za prljave uši.
I druge usahle patrljke vremena
Kazivali su zidovi; oblike što zure,
Nadvijaju se, nagnuti, ućutkuju, zatvaraju sobu.
Koraci su se vukli po stepeništu.
U svetlu vatrem pod ĉetkom, njena kosa
Rasprostirala se u varnicama,
Ţarila se u reĉi, pa bi se divlje smirila.

"Ţivci su mi loše veĉeras. Da, loše. Ostani tu.

Priĉaj mi. Zašto uvek ćutiš. Priĉaj.
O ĉemu misliš? Šta razmišljaš? Šta?
Nikada ne znam šta razmišljaš. Misli."

Mislim da smo u pacovskom prolazu

Gde su mrtvaci izgubili kosti.

"Kakva je to buka?"
Vetar ispod vrata. [5]
"Kakva je to buka sada? Šta radi vetar?"
Ništa, opet ništa.
"Zar ne znaš ništa? Zar ne vidiš ništa? Zar ne pamtiš ništa?"

Pamtim ti biseri behu mu oĉi.

"Jesi li ţiv, ili nisi? Zar niĉeg nema u tvojoj glavi?"
Ali O O O O taj šekspirovski šlager
Tako elegantan
Tako inteligentan
"Šta sada da radim? Šta da raadim?"
Izjuriću napolje, ovakva kakva sam, šeteti ulicama
Raspuštene kose, evo ovako. Šta ćemo sutra?
Šta ćemo uopšte?"

Topla voda u deset.

A pada li kiša, zatvorena kola u ĉetiri.
I igraćemo partiju šaha, [6]
Pritiskati oĉi bez kapaka i ĉekati kucanje na vratima.
Kada su Livijinog muţa pustili iz vojske, rekla sam –
Sasvim neuvijeno, u lice sam joj rekla,
POŢURITE MOLIM VREME JE
Sad kad se Albert vraća, udesi se malo.
Pitaće šta si uĉinila s parama koje ti je oao
Da urediš zube. Jeste, videla sam.
Povadi sve Lil, i stavi fine nove,
Rekao je, kunem se, ne mogu da te gledam.
A ne mogu ni ja, i pomisli na jadnog Alberta,
Ĉetirir godine u vojsci, pa hoće da se provede,
Pa ako ga ti ne zabaviš, druge će, rekla sam.
O, hoće li, rekla je. Otprilike, rekla sam.
Pa znaću kome da zahvalim, rekla je i pogledala u oĉi.
POŢURITE MOLIM VREME JE
Ako ti se to ne sviĊa, a ti samo produţi, rekla sam.
Druge će moći, kad ne moţeš ti.
Al ako se Albert izgubi, ne reci da ti nisam rekla.
Treba da se stidiš, rekla sam, što izgledaš tako starinski.
(A tek joj je trideset i druga)
Šta mogu, rekla je snuţdena lica.
To je od onih pilula, pila sam ih da pobacim, rekla je.
(Već ih ima petoro, a mali Dţordţ je skoro ubio.)
Apotekar reĉe biće dobro al ja više nisam što sam bila.
Zbilja si budala, rekla sam.
PA kad te Albert ne pušta na miru, šta ćeš, rekla sam,
Zašto se udaješ ako nećeš dece?
POŢURITE MOLIM VREME JE
I tako, te nedelje kad se vratio Albert imali su vruću šunku,
I pozvali me na veĉeru, da uţivamo dok je vruća
POŢURITE MOLIM VREME JE
POŢURITE MOLIM VREME JE
Lkunoć Bil. 'Kunoć Lu. 'Kunoć Mej. Lakunoć.
Ta ta. 'Kunoć, lakunoć.
Laku noć gospe, laku noć, ljupke gospe, laku noć, laku noć
[1] up. Antonije i Kleopatra
[2] Laquearia, v. Eneida
dependant lychni laquearibus sureis incensi, et noctem flammis funalia vincunt.
[3] Šumska scena, v. Milton, Izgubljeni raj
[4] v. Ovidije, Metamorfoze, Filomela
[5] up. Webster.: „Is the wind in that door still?"
[6] up. partija šaha u Middleton, Women beware Women

PROPOVED VATRE

Razderan je šator reke: poslednji prsti lišća

Hvataju se modre obale i tonu. Vetar
Prelazi mrkom zemljom, neĉujan. Nimfe su otišle.
Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju. [1]
Reka ne nosi prazne boce, hartije od sendviĉa,
Svilene maramice, kartonske kutije, pikavce
Ni druge dokaze o dugim letjim noćima. Nimfe su otišle.
A i prijatelji im, dangubni naslednici direktora iz grada;
Otišli, adrese nisu ostavili.
NA vodama Lemanskim sedeo sam i plakao...
Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.
Mila Temzo, tiho teci, neću biti dug ni glasan.
No za leĊima gde mi hladno piri,
Zveket kostiju, kikot od uha do uha seširi.
Jedan pacov je tiho puzao kroz ţbunje,
Vukao obalom svoj kaljavi trbuh,
Dok sam pecao u muntom kanalu
Jednom u zimsko veĉe, iza plinare,
Mozgajući o ropasti kralja moga brata
I smtri kralja oca mog pre njega. [2]
Gola bleda tela na ugnutom vlaţnom tlu
I kosti baĉene u nisko suvo potkrovlje,
Gde godinama samo pod šapom pacova zazveĉe.
No za leĊima mi pokadkad zajeĉe [3]
trube automobila, motora kojim dohodi [4]
U proleće Svini,gĊr Porter pohodi.
Zraci se meseĉine po gĊi Porter steru [5]
Ona i njena kćer u
Soda-vodi noge peru.
Et O ces voix d'enfants chantant dans la coupole! [6]
Cvrk cvrk cvrk
Dţiv dţiv dţiv dţiv dţiv dţiv
Tiriri
Nestvarni grade
Pod mrkom maglom zimskog podneva
G. Eugenides, trgovac iz Smirne,
Neobrijan, a dţep mu pun suvog groţĊa [7]
C. i f. London, dokumenti na uvid,
Pozvao me je na vulgarnom francuskom
Da ruĉam s njim U Kenon strit hotelu
Pa da odemo na vikend u Metropol.

U ljubiĉasti ĉas, kad oĉi se i leĊa

Osovljuju nad stolom, kad ljudski motor ĉeka
Kao što taksi otkucava i ĉeka,
Ja, Tiresija, premda slep, dok izmeĊu dva ţivota damaram, [8]
Starac zbrĉkanh ţenskih grudi, taj trenutak
Vidim ljubiĉast, ĉas veĉernji što se stara
O povratku domu, mornara dovodi s puta, [9]
Daktilografkinju kući; rasprem akuhinju, pali
Peć, i hranu u konzervama iznosi.
NA prozoru se opasno razapeto suši
Njeno rublje, pod poslednjim zracima dana,
Na divanu (noću što ko krevet sluţi)
Ĉarape, grudnjaci, hrpa zgomilana.
Ja, Tiresija, starac zbrĉkanih sisa,
Video sam scenu, nastavak prorekao –
I ja sam oĉekivanog gosta doĉekao.
On stiţe, mladić bubuljiĉava lica,
Ĉinovniĉić, prodavac nepokretnih imanja,
Kome ko skupi šešir pokondirenoj tikvi
Pristaje smeli pogled samopouzdanja.
Da ĉas je sada pgodan, on ceni;
Veĉera prošĉa, a jj kapci teško vise,
Neţnostima malim on se bliţi ţeni
Koja ih ne ţeli, ali i ne brani se.
Odluĉan, zajapuren, on sad nasrtljiv biva,
Njegove drske ruke ne sreće neposlušnost;
Njegova taština ne traţi odaziva,
Njoj dovoljan je njena ravnodušnost.
(A ja, Tiresija, sve sam unapred prepatio,
Na istom tom divanu sve provodio,
Ja koji sam ispod zidova Tebe bio
I meĊu najniţim od mrtvaca hodio.)
Na kraju još je zaštitniĉki ljubi
I pipa put, na stepeništu mrak je...

Ona se okreće, u zrcalo zrui

Jedva i svesna ljubavnika svojeg;
Umom joj mutna misao projuri:
"Baš mi je milo da prošlo i to je".
Kad lepa ţena ponizi se tako, [10]
Pa sama hoda savojom sobom noću,
Nesvesno kosu pogladiće lako
I na gramofon namesti ploĉu.

"Ta muzika me stigla na vodama" [11]

I duţ Stranda, pa uz Qeen Victiroa Street,
O Grade, grade, zaĉujem ponekaad
Kraj neke krĉme dole pored Temze
Prijatni jecaj neke mandoline,
Zveckanje, ţamor što iznutra pline,
gde ribari su dokoni u podne: gde na zidovima
Magnusa Muĉenika od jonske beline [12]
I zlata sjaja nepojamnog ima.

Reka se znoji [13]

Katranom i mazutom
laĊe plove
Plimom okrenutom
Crvena jedra
Široka
Vetrom na jarbolu iskošena.
LaĊama s boka
Brvna vrh talasa
Sve do Griniĉa
Kraj Ostrva pasa.
Weilala leia
Waiiaia leilala

Elizabeta i Lester [14]

Zaveslaji
Krma se ko školjka
Pozlaćena sjaji
Zlatno i crveno
Na obale stiţu
Talasi sa penom
Jugozapadnjakom niz vodu
Zvuci zvonjave odu
Zvona bele kule
Weilala leia
Wallala leilala

"Tramvaji, drvećem prašina polegla.

Hajberi me rodi. Riĉmond i Kju [15]
Upropastiše me. Kraj Riĉmonda sam legla
I noge digla u ĉunu na dnu."
"Kod Murgejta mi noge, a srce moje
Pod nogama mi. A kad svrši se i to,
Plakao je. "Nov poĉetak" obećao je.
Ćutala sam. Šta da uzmem mu za zlo?"

"Na Margejtskom sprudu.

Mogu da spojim
Ništa i ništa.
Slomljeni nokti prljavih ruku.
Sirotinja moja za koju ne predstoji
Ništa."
la la DoĊoh tad u Kartaginu [16]

Gori gori gori gori [17]

O Gospode ti me otkidaš [18]
O Gospode ti me otkidaš
Gori

[1] v. Spenser, Prothalamion

[2] up. Bura
[3] up. Marvell, To His Coy Mistress
[4] up. Day, Parliament of Bees:
„When of the sudden, listening, zou shall jear,
A nise of horns and hunting, which shall bring
Actaeon to Diana in the spring,
Where all shall see her naked skin..."
[5] Nije mi poznato poreklo balade iz koje su uzeti ovi stihovi. Za nju sam doznao iz Sidneja,
Australija.
[6] Verlen, Parsifal
[7] Suvo groţĊe bilo je deklarisano po ceni po kojoj su „prevoz i osiguranje besplatni do
Londona" (carriage and insurance free to London), a tovarni list itd. predavao se kupcu po
naplati garantne menice.
[8] Tiresija, iako samo posmatraĉ i zapravo ne „lice", ipak je njavaţnija liĉnost u pesmi, koja
sjedinjuje sve ostale. Kao što se jednooki trgovac, prodavac suvvog groţĊa, pretapa u
Feniĉanskog mornara, a ovaj potonji nije sasvim razliĉit od Ferdinanda, kneza napuljskog,
tako su sve ţene zapravo jedna ţena, a oba se pola stapaju u Tiresiji. Ono što Tiresija vidi
zapravo je suština pesme. Ceo sledeći odlomak iz Ovidija od velikog je antropološkog
interesa:
„.... Cum Iunone iocos et maior vestra profecto est
Quam, quae contignit maribus", dixisse, „voluptas".
Illa negat; placuit quae sit sententia docti
Quaerere Tiresiae: venus huic erat utraque nota.
Nam duo magnorum viridi coeuntia silva
Corpora seprentum baculi voilaverat ictu
Deque viro factus, mirabile, femina septembar eregat autumnos; octavo rusus eosdem
Vidit et „est vestrae si tanta potentia plagae",
Dixit „ut auctoris sortem in contraria mutet,
Nunc quoque vos feriam!" percussis anguibis isdem
Forma prior rediit genetivaque venit imago.
Arbiter hic igitur sumptus de lite iocosa
Dicta Iovis firmat; gravius Saturnia iusto
Nec pro materia fertur doluisse suique
Iudicis aeterna damnavit lumina nocte,
At pater omnipotens (neque enim licet inrita cuiquam
Facta dei fecisse deo) pro lumine adempto
Scire futura dedit poenamque levavit honore.
[9] Ovo moţda nije taĉno u smislu Sapfinih stihova, ali ja sam imao u vidu „obalskog ribara"
koji se vraća kući u sumrak.
[10] v. Goldsmith, pesma u The Vicar of Wakefield.
[11] Bura
[12] Unutrašnjost crkve Sv. Magnusa Muĉenika za mene je jedan od najlepših Vrenovih
enterijera.
[13] Pesma (triju) Temzinih kćeri poĉinje ovde. Od stiha 292. do 306. one govore jedna za
drugom. Vidi Götterdämmerung, Kćeri Rajne
[14] v. Froude, Elisabeth, pismo De Quadria Filipu španskom:
„Popodne smo proveli u paradnom ĉamcu i posamtrali igre na reci. (Kraljica) beše sama sa
lordom Robertom i sa mnom na krmi, kad oni poĉeše da govore besmislice i upustiše se tako
daleko da je lord Robert najzad, u mom prisustvu, rekao da nema razliga da se oni ne venĉaju,
ako kraljica izvoli".
[15] up. Ĉistilište:
"Ricorditi di me, che son la Pia;
Siena mi fe', disfecemi Maremma."
[16] v. sv. Avgustin, Ispovesti: „I doĊoh tada u Kartaginu, gde mi je ĉitav kazan bezboţnih
ljubavi brujao oko ušiju".
[17] Potpuni tekst Budine Propovedi vatre (koja po vaţnosti odgovara Besedi na gori), iz koje
su uzete ove reĉi, moţe se naći preveden u knjizi pokojnog Henri Clarke Warren-a Buddhism
in Translatiom. G. Warren bio je jedan od velikih pionira izuĉavanja budiznma na zapadu.
[18] Opet iz ispovesti sv. Avgustina. Naporedni smeštaj ova dva predstavnika istoĉnog i
zapadnog asketizma, kao kulminacija ovog dela pesme, nije sluĉajan.

SMRT OD VODE

Fleb, Feniĉanin, dve nedelje mrtav,

Zaboravio je krike galeba, more kad nabuja,
Dobitak i gubitak.

Podmorska jedra struja

Oglodala mu kosti, šapatom. Dok dizao se, padao,
Prolazio je doba zrelosti svoje i mladosti
Ulazeći u vrtlog.

Pagani ili Jevreju, o svi vi

Što krmenite i gledate u vetar,
Setite se Fleba, nekada lepog i stasitog ko i vi.

ONO ŠTO REČE GROM [1]

Posle crvenila baklji na znojnim licima

Posle ledenog muka u vrtovima
Posle agonije meĊu kamenim vidicima
Povici i plaĉ
Tamnica i dvorac i jeka
Prolećnog groma vrh dalekih brda
On što beše ţiv sada je mrtav
Mi što besmo ţivi umiremo sada
Donekle strpljivi.
Ovde nema vode nego svud je kamen
Kamen a nema vode i peskovit put
Put što vijuga gore meĊu brdima
Što su brda kamena bez vode
Da ima vode stali bi i poĉeli piti
Sred kamenja ne moţe se stati i zamišljen biti
Znoj je osušen a stopala su u pesku
Da je samo vode meĊu tim kamenjem
Mrtva usta brda kvarnih zuba ni da pljunu
Ovde ni da stojiš ni leţiš ni sediš
U tim brdima nema ĉak ni tišine više
Nego jalova suva grmljavina bez kiše
U tim brdima nema ĉak više ni samoće
Nego se crvena tmurna lica cere i reţe
S pragova raspucalih kuća od blata
Kad bi bilo vode
A ne kamenje
Kad bi bilo kamenja
Ali i vode
I vode
Izvor
Lokva meĊu kamenjem
Kad bi se samo ĉuo šum vode
A ne cikada
I suva trava zapevana
Nego šum vode preko kamenja
Gde drozd-pustinjak peva u borovima [2]
Kapa kap kapa kap kap kap kap
No nema vode.

Ko je taj treći što stalno ide pored tebe?

Brojim li, tu smo samo ti i ja u društvu [3]
No kad pogledam napred niz beli put
Uvek vidim još nekog u hodu pored tebe
Šulja se zakukuljen, u mrkom ogrtaĉu
Ne znam je li muškarac ili ţena
- No ko je to sa tvoje druge strane?

Kakav je to zvuk u visini [4]

Mrmor materinske tuţaljke
Kakve se to zakukuljene horde roje
Po beskrajnim ravnima, posrću napuklim tlom
Okruţeni samo ravnim obzorom
Kakav se to grad nad brdima
Drobi sastavlja opet rasprskava u ljubiĉastom vazduhu
Kule što se ruše
Jerusalim Atina Aleksandrija
Beć London
Nestvarni
Jedna je ţena zategla dugu crnu kosu
I na tim strunama muziku šapata izvodila
I ljubiĉastom vazduhu ljiljci deĉijih lica što su
Zviţdali uz lepet krila –
Pa puzali glavom nadole niz pocrneli zid
U vazduhu naglavce behu tornjevi, glasovi
Zvona i opomena, otkucani ĉasovi
I glasovi zapevali iz praznih ĉatrnja i usahlih vrela.

U ovoj raspodnutoj jami meĊu brdima

U bledoj meseĉini, trava peva
Na obaljenim grobovima, oko kapele,
Tamo je prazna kapela, jedino vetru dom.
Prozora nema a vrata se njišu.
Suve kosti nikome ne mogu ništa.
Samo je petao stajao na krovnoj gredi
Ku ku riku ku ku riku
U blesku munje.A onda vlaţni udar vetra
Što nosi kišu.
Gang beše opao, i ovešeno lišće
Ĉekalo je kišu, dok su se crni oblaci
Skupljali nad Himavantom, u daljini.
Dţungla se ugnula, zgurila u tišini.
Tad progovori grom
DA
Datta: Šta smo mi dali? [5]
Prijatelju, krv mi srcem potresa
Strašna odvaţnost predaje magnovenja
Koju ni vek razboritosti ne moţe opozvati
Time, i time samo smo postojali
A to se ne nalazi u našim posmrtnicama
Ni u sećanjima koja zastire pauk dobrotvor [6]
Ni pod peĉatima koje mršavi pravozastupnik lomi
U našim praznim sobama
DA
Dayadhvam: ĉuo sam kljuĉ, [7]
Okrenuo se u vratima jednom, i jednom samo,
Mi mislimo na kljuĉ. svako u svojoj tamnici
Misleći na kljuĉ, svako potvrĊuje po tamnicu
Samo u suton eterski glasovi
Oţive za tren slomljenog jednog Koriolana.
DA
Damyata: ĉamac se povinovao
Radosno, ruci viĉnoj jedrima i veslu,
More beše mirno. i tvoje bi se srce povinovalo
Radosno, na poziv, poslušno kucajući
Vlasnim rukama
Sedeo sam na obali
I pecao, s neplodnom ravnicom za leĊima. [8]
Hoću li barem srediti svoje zemlje?
Londonski most se ruši ruši ruši
Poi s'ascose nel foco che gli affina [9]
Qando fiam uti chelidon – O lasto lasto [10]
Le Prince d'Aquitaine ά la tour abolie [11]
Tim sam odlomcima podupro svoje ruševine
Pa šta, dobor će doći. Hieronimo opet mahnita. [12]
Datta. Dayadhvam. Damyata.
Shantih shantih shantih. [13]

[1] U prvom delu V dela postoje tri teme: put u Emaus, prilaz Opassnoj kapeli (vidi knjigu
gĊice Weston) i sadašnje propadanje istoĉne Evrope.
[2] Ovo je Turdus anoalaschkae pallastii, droz-pustinjak koga sam ĉuo u pokrajini Kvebek.
Chapman (Handbook of Birds of Eastern North America) kaţe: „... najviše mu prijaju
usamljeni predeli šuma ili šikara... Njegov pev nije znaĉajan po raznolikosti opsega glasa, ali
po ĉistoti i umilnosti zvuka i izvrsnim modulacijama nema nu ravna". Njegova „pasma
vodenih kapi" s pravom se proslavila.
[3] Sledeće stihove nadahnula je priĉa jedne od ekspedicija na Antarktik (zaboravio sam koje,
ali mislim jedne Šakltonove): priĉalo se da se grupi istraţivaĉa, na krajnjoj granici snaga,
stalno priĉinjavalo da je meĊu njima jedan ĉlan više nego što su stvarno mogli da se prebroje.
[4] up. Herman Hesse, Blick ins Chaos:"Schon ist halb Europa, schon ist zumindest der halbe
Osten Europas auf dem Wege zum Chaos, fährt betrunken im heiligen Wahn am Abgrund
entlag und singt dazu, singt betrunken und hymnisch wie Dmitri Karamasoff sang. Ueber
diese Leider lacht der Bürger beleidigt, der Heilige und Seher hört sie mit Träen".
[5] „Datta, dayadhvam, damyata" (Daj, saosećaj, upravljaj). Basna o znaĉenju Groma nalazi
se u brihaderanyaka-Upanishad. Prevod se nalazi u knjizi Deussen-a Sechzig Upanishads des
Veda.
[6] up. Webster, The White Devil:
„...they'll remarry
Ere the worm pierce your winding-sheet, ere the spider
Make a thin curtain for your epitaphs".
[7] pu. Pakao:
„ed io sentii chiavar l'uscio di sotto
all' oribile torre".
TakoĊe F. H. Bradley, Appearance and Reality:
„Moje soljašnje senzacije meni su isto tako privatne kao i moje misli ili osećanja. U oba
sluĉaja moje iskustvo spada u moj spostveni krug, zatvoren prema spolja; i, sa svim
elementima koji su sliĉni, svaka sfera je neprovidna za druge, koje je okruţuju... Ukratko,
posmatran kao iskustvo koje postoji u duši, ĉitav svet je osoben i privatan za tu dušu."
[8] v. Weston, From Ritual to Romance, poglavlje o Kralju ribaru.
[9] v. Ĉistilište:
„Ara vos prec per aqella valor
que vos guida al som de l'escalina
sovegna vos a temps de ma dolor.-
Poi s'ascose nel focco che gli affina."
[10] v. Perviglium Veneris. up. Filomela u delu II i III.
[11] Ţerar de Nerval, sonet El Desdichado.
[12] v. Kyd, Spanish Tragedy.
[13] Shantih. ponovljeno kao ovde, prdstavlja uobiĉajeni završetak jedne Upanišade. Naš
ekvivalent za ovu reĉ jeste „Mir koji prevazilazi razum".

Ne samo na naslov, nego na osnovu i dobar deo uzgradne simbolike ove pesme navela me je knjiga
gospoĊice Jessie L. Weston o legendi o Gralu: From Ritual to Romance (Kembridţ). Zaista, moj dug
knjizi gospoĊiceWeston toliki je, da sama knjiga razjašnjava poteškoće u pesmi mnogo bolje
nego što to mogu uĉiniti moje napomene; ja je preoruĉujem (nezavisno od velikezanimljivosti
same knjige) svima koji smatraju da je takvo razjašnjenje vrednotruda. Dugujem , u opštijem
smislu, još jednom delu iz antropologije, delu
koje je duboko uticalo na našu generaciju mislim na Zlatnu granu. Naroĉito sam se koristio
poglavljima Adonis, Atis, Oziris. Svako kome su poznata ta dela odmah će u mojoj pesmi preoznati
izvesne aluzije na obrede vegetacije.