„Која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ ( Еф 1,23).

Речи овога стиха „Која је тијело његово,“ односи се на Цркву, чија је глава Господ
Исус Христос. „Хрстова моћ се простире над целом Божијом творевином, видљивом и
невидљивом, али је у том широком подручју њему нарочито потчињен један круг – Црква
– са којом је сједињен у једну животну заједницу. Да би што очигледније показао однос
Христа и Цркве, Апостол га упоређује везом главе и тела. Где је глава онде је и све тело.
Христос је глава верних, а верни су његово тело и његова пуноћа. Ово није само обична
метафора, него Христос и Црква стварно чине једно нераздељиво јединство.“ 1 Верни народ
је тело и пуноћа онога који све испуњава, који је све створио и оживео, који све одржава и
управља. „Поређењем са телом и главом изражен је витални карактер и неопхост везе која
сједињује Христа и Цркву, јер је тело ограско јединство чији су делови животно повезани
тако да се један без другога не могу замислити. Тело показује јединство и разноликост; ту
сваки члан има своје посебно назначење да служи њимњ и да одржава јединство у њему.“ 2
Сама
Глава, ма како савршена била, ако је сама, без удова, представља нешто непотпуно. Зато
црква како организам допуњава Главу, Христа. Христос, глава Цркве добија од тела Цркве
своју пуноћу. „Христос није само у глави, нити само у телу, већ је цео Христос у глави и
телу. Црква има своје постање у Христа и кроз Христа, и као што се Црква не може
замислити без Христа, тако и Христа не можемо да замислимо без заједнице која му
припада. Где је Христос ту је и његова Црква. Глава је потребно тело како оруће којим
остварује своју бољу. Тако се исто важност и достајанство Цркве састоји у томе што она
припада Христу, што се њоме остварује Божија воља, и што се на њој открива богатство и
слава Божије благодати Христос је дао Цркви све што јој је потребно, тако да њој ништа не
недостаје.“3 „Он није изнад Цркве или ван ње, већ је Црква у њему, тако да он испуњава
све удоове.“4 „Црква је тело које
Христом живи и дише, којим Христос управља, које Христос чува, које Христовим
циљевима слижи. Зато је пуноћа која је увек пуна у себи и коју увек испуњава Христос.
Пуноћа је у Христу, творцу и уптавитељу света који испуњава Цркву свим божанским
силама и својствима, тако да је Црква прожета његовим присуством, одушевљена његовим
животворним духом и испуњени његовим благодаћу. Христова заједница са Оцем је
потпуна и њему није ништа потребно од Цркве. Зато се „пуноћа“ не односи на Христову
суштину, јер је он пун и створен, већ на Христова дело које само кроз Цркву потпуно
остварује. Како што се глава може кад постоји тело, тако и Спаситељ, Искупитељ, само кад
постоје они који се спасавају и искупљују. Пуноћа се постепено остварује у животу верних
дејством главе Цркве, Христа. Христос испуњава све верне. Из те пуноће све они примају
и њехов задатак се састоји у томе да постигну меру раста Христова. Развијање Цркве
представља осварење онога идеала који јој је дат у Христу. Општа животна активност
тела, Цркве, коју врши Христос, јесте оваплоћење датог идеала и даровање благодати која
делује у њеним члановима. Христос је од Оца добио једну посебну службу и отуда његова
везаност за Цркву. Јединство Христа и Цркве је слично јединству главе и тела. Црква може
1
др Емилијан Чарнић, Посланице Апостола Павла, Београд, 1967. год. 94.
2
др Емилијан Чарнић, Посланице Апостола Павла, Београд, 1967. год. 94.
3
др Емилијан Чарнић, Посланице Апостола Павла, Београд, 1967. год. 94.
4
др Емилијан Чарнић, Посланица Ефесцима светога Апостола Павла, Београд, 1969. год. 24.
да живи само у јединству вере, како што и тело живи у јединству свих органа, и у
послушности Христу – како тело глави. И како што ми помоћу тела општимо са спољним
светом тако се и Христос повезује свету Црквам. Црква на земљи је видљиви доказ
невидљивог Господа који њоме упревља. Христос је дао Цркви све што јој је потребно,
тако да њој ништа не ностаје. Па ипак не можемо рећи да он већ на овом свету испуњава
све у свему. Не испуљава овде све, већ обитава само у онима који га поштују и који се
уздају у његову милост. А у будућем животу, када престане смрт, када буде дарована
бесмртност и кад не буде више греха, онда ће Христос Бити све у свему.“5
Сву своју
величину силе и благодати славе Своје Бог је показао васкрсењем Христа из мртвих,
вазнесењем Њевовим на небо, и оснивањем Цркве како тела Његовог. Тако је у васкрслом
и вазнесеном Богочовеку остварен предвечни план Трисветог Божанства. „Да се све
сасвати у Христу што је на небу и на земљи. Тако је Црква – пуноћа Онога који све
испуњава у свему. Црква је пирамо свих Божанских савршенстава, као и човечанских, јер
је Христос Богочовек. То је плирома Богочовечанског тела Цркве, која живи животворним
силама оваплођеног Бога Логоса. Та плирома и јесте наслеђе свих (Еф. 1,18), и нада нашег
хришћанског позива (Еф. 1,18). У Цркви нас је Бог заиста благословио сваким
благословом духовним (Еф.1,3) и у њој дао сва средства за наш свети и непорочни живот
пред Богом (Еф. 1,4), у њој нас усињује кроз Сина Свога Јединородног (Еф. 1,5-8); у њој
нам открива вечну тајну боље Своје (Еф.1,9); у њој је сједињенио вере вечношћу (Еф.
1,10); у њој је омогућио охристовљење свих бића и твари (Еф. 1, 13-18). Због тога Црква
сачињава највећу и најсветију тајну Божију у свима световима. Основавши Цркву на Себи
и Собом, Господ Христос је човека Узвисио изнад свих твари и бића. Господ му Црквом
покорио под ноге све и сва. У Цркви и Црквом човек расте у наданђељске висине.
Постајући крстењем члан Цркве, сваки Хришћанин постаје саставни део пуноце Онога
који све испуљава у свему и сам се испуњаје том пуноћом Божијом (ср. Еф. 3,19); и на тај
начин постиже свесавршену пуноћу свога човечанског бића. Јер у Богочовеку Христу
обитава сва пуноћа Божанства телесна (Кол. 2,9). Све свете тајне и свете врлине у Цркви,
којим се преображавамо и обожујемо, бивају од Оца кроз сина у Духу Светом.“6
„Бог нас је почаствовао не само тиме преимућством што је човека Христа
увео горе, него и тиме што је припремео да сав род људски следује њему. Црква је пуноћа
Христа, јер пуноћа главе јер тело, и пуноћа тела је глава. То значи да су ристу како глави
потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били – један рука, други нога,
трећи неки други од осталих делова, онда тело Његово не би било потпуно.“7
„Грчка реч εκκλησία, која значи „црква“, „скуп људи“, потиче од глагола εκκαλεο –
„призивати“. Хришћанска Црква је скуп људи које је призвао Христис, који су поверовали
у Њега и живи Њиме. Али Црква није просто друштво или удружење људи који су
обједињени вером у Христа, није тек пука збирка индивидуа. Окупљени заједно, чланови
Цркве јединствено тело, недељиви организам: „Човечанство, уједињено са својим
божанствим начеом у Христу, јесте Црква – живо тело божанског Логоса оваплоћеног у
богочовечанској личности Исуса Христа“, пише Владимир Соловјев. „Ово тело Христово,
које се најпре јавило како малени заметак ( клица ) у виду малобројне заједнице првих
5
др Емилијан Чарнић, Посланица Ефесцима светога Апостола Павла, Београд, 1969. год. 24.-25.
6
митр. Николај (Мрђа), Тумачење посланица Галатима и Ефесцима Светога Апостола Павла, Србиње, 1999.
год. 82.-83.
7
митр. Николај (Мрђа), Тумачење посланица Галатима и Ефесцима Светога Апостола Павла, Србиње, 1999.
год. 83.
хришћана, мало по мало тасла иразвија се, да би на крају времена обухватало читаво
човечанство и целу природу у једном васељенском богочовечанском организму.“8
Називањем Цркве тела Христивим припада апостолу Павлу: „Јер се и једним духом
сви ми крстимо у једно тело, били Јудејци или Јелини, или робови, или слибодни; и сви
смо једним Духом напојени.... А ви сте тело Христово, а удови понаособ“ ( 1. Кор. 12,13,
27). „Кроз Свете тајне, нарочито кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом у
евхарустијском хљебу и вину , ми се сједиљујемо са Њим и постајемо у Њему једно тело: „
Јер један је хлеб, једносмо тело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо“ ( 1.
Кор. 10.17 ). Црква је евхаристијско тело Христово: Евхаристија нас сједињује са њим и
једне са другима. И што смо ближе Богу, то смо ближе једни другима, што је потпунија
љубав према Христу, то је јача љубав према ближњима. Сједињавајући се са Богом кроз
живот у Светим тајнама, ми се сједињујемо једни са другима, превазилазимо нашу
уобичајниа разједињеност и отуђеност, постајемо чланови недељевог организма,
међусобно повезани савезом љубави.“9
„Међутим, како се Црква пројављује како једна у Евхаристији и да ли се јединство
Цркве нарушава тиме што се Евхаристија служи на више места? Пошто је немогуће
сабрање свих верника света на једном месту, служе се многе Евхаристије. Свака
Евхаристија се пак, служи у заједноци саа целом Црквом и у име целе Цркве. Због тога су
сва евхаристијска сабрања уствати једно Сабрање у Господу Христу, који је потпуно
присутан на свакој Евхаристији и истовремено присутан на свим Евхаристијама. „Телоо
Христово јесте једно... Тело верних је једно... и ово Тело не бива раздељено ни временом
ни простором“. На сваком евхаристијском сабрању под једним Епископом, који је икона
Христова, огледа се пунота Цркве. Дакле, Црква је једна зато што је једна личност њена
Глава и зато што се њина суштина открива у једном догађају који је Евхаристија.“10

Литература
8
Игиуман Иларио (Алфејев), Тајна вере, Увод у православну догмаско богословље, Краљево, 2005. 131.
9
Игиуман Иларио (Алфејев), Тајна вере, Увод у православну догмаско богословље, Краљево, 2005. 131.-132.
10
др Здравко Пено, Катихизис, Основи православне вере, Никшић, 2002. 166.-167
1. др Емилијан Чарнић, Посланице Апостола Павла, Београд, 1967. године

2. др Емилијан Чарнић, Посланица Ефесцима светога Апостола Павла,

Београд, 1969. године

3. митр. Николај (Мрђа), Тумачење посланица Галатима и Ефесцима Светога

Апостола Павла, Србиње, 1999. године

4. Игиуман Иларио (Алфејев), Тајна вере, Увод у православну догмаско

богословље, Краљево, 2005. године

5. др Здравко Пено, Катихизис, Основи православне вере, Никшић, 2002.

године