Песма Евровизије (енгл. Eurovision Song Contest, франц.

Concours Eurovision de la Chanson), први пут

одржана 1956. године, годишњи је фестивал забавне музике такмичарског карактера са великим
бројем земаља обухваћеним телевизијским преносом, у којем учествују извођачи из бројних
земаља

Свака национална телевизија-учесник такмичења бира (националним избором отвореног или

затвореног типа, интерним избором или другачије) песму која се као представник своје земље
изводи уживо у директном телевизијском преносу и затим додељује поене по њима најбољим
песмама, чијим се сабирањем одређује победник такмичења.

Такмичење је одржано сваке године од 1956. године, и један је од телевизијских програма са

најдужом традицијом у свету, као и најгледанији не-спортски програм на свету, чије се процене
гледаности широм света процењују на између 100 и 600 милиона.[2][3][4] Осим у Европи, овај
програм је путем радија и телевизије преношен и широм света,

Такмичење је традиционално познато по шаблонској, лагано оркестрираној, певљивој поп музици

је изведен и велики број песама најразноврснијих жанрова, укључујући и снажне баладе, етно
музику, латино, плесне, хаус, реп/хип-хоп, рок, хеви метал, џез, оперске и
амбијенталне/инструменталне нумере.

Почеци

Уводна шпица прве Песме Евровизије 1956.

Европска унија за радиодифузију осмислила је Песму Евровизије на предлог Марсела Безенсона са

састанка у Монаку 1955,[6] , да се послератна (западна) Европа напокон окрене cilj
разумевању и сарадњи.

У првом такмичењу, одржаном у швајцарском Лугану 24. маја 1956, учествовале су Француска, СР
Немачка, Италија, Холандија, Луксембург, Белгија и домаћин Швајцарска. Свака земља је послала
две песме, тако да је укупно било 14 песама. Ово је био једини избор на ком су земље имале више
од једне песме; од 1957. државама учесницама је дозвољено да шаљу само једну песму.[10]
Наредне године, прикључиле су се и Уједињено Краљевство, Данска и Аустрија, које су са првог
фестивала дисквалификоване због закаснелих пријава. Број земаља учесница од тада расте; на
Песми Евровизије 2008. у Београду је учествовао рекордан број од 43 земље, а 2011. је тај рекорд
изједначен.
Фестивал је у почетку био познат као Eurovision Grand Prix (фра: „Велика награда Евровизије”),
према имену Le Grand-Prix Eurovision de la Chanson Européenne које је коришћено у франкофоним
земљама,[11] док није замењено садашњим Concours („такмичење”). Мрежа Евровизије се
користи и за међународне преносе бројних информативних и спортских програма, као и других
специјализованих програма које организује ЕУР.[12] Песма Евровизије је далеко најпознатија међу
њима, због чега је одавно постала синоним са именом „Евровизија”.

Преглед формата

Домаћини Песме Евровизије 2007.

Формат Песме Евровизије се развијао током времена, али су основне поставке увек биле сличне.
Земље учеснице, односно емитери чланови ЕУР, бирају песме представнице на такмичењу, које се
у аудиторијуму у граду домаћину изводе уживо у телевизијском програму који се путем
евровизијске мреже непосредно преноси истовремено у свим земљама. Место одржавања
такмичења били су, раније, телевизијски студији, позоришне или концертне сале или, у новије
време, велике арене, али увек уз присуство фестивалске публике. Песме Евровизије одржавају се
по правилу на ласцивно опремљеним и осветљеним грандиозним позорницама, које се данас
постављају недељама пред такмичење,[13] и чији се изглед понекад описује изразом „all balls out”
(ср. „све на сунце”). После краће уводне секвенце, програм отвара један или више познатих
водитеља из земље домаћина, обично дама и господин, који гледаоцима желе добродошлицу на
званичним језицима фестивала, енглеском и француском. Традиционално је цео програм вођен
наизменично на оба језика, мада се данас махом користи само енглески.

Затим се прелази на извођење уживо песама учесница. Извођењу сваке песме претходи кратка
„разгледница”: док би се у ранијим издањима сваком разгледницом би се представила земља чија
ће песма бити изведена, у новијој пракси се у „разгледници” представља земља домаћин, као
врста рекламе за туристичку дестинацију. После свих песама, следи подсећање публике кратким
исечцима на сва извођења, након чега се оставља временски интервал за гласање у којем свака
земља одлучује којим ће песмама из других земаља доделити своје поене. Начин додељивања
гласова се мењао временом између гласања стручних жирија и гласања гледалаца; почевши од
2009, поени сваке земље се додељују комбиновањем, у односу ½:½, гласова националних стручних
жирија, и гласова које даје публика телегласањем, односно окретањем посебних бројева телефона
за своју омиљену песму или слањем СМС порука. У паузи од извођења свих песама и
рекапитулације исечака до објављивања резултата гласања изводи се посебан наступ, који
припрема земља домаћин по свом избору. Неретко ће ова част бити понуђена победнику
прошлогодишњег такмичења (који је, дакле, донео победу земљи домаћину), али су у паузи
представљане све замисливе врсте забавног програма, укључујући и наступе група попут Вомблза
(1974), здепастих кудравих животињица — ликова из истоимене Би-Би-Сијеве дечје серије,[14] или
ирске светски познате трупе степ плесача Риверденс (1994), којима је то било прво међународно
представљање.[15]

Након паузе, земље редом у директним укључењима саопштавају своје гласове, чијим сабирањем
се добија победник такмичења, чијим репризним извођењем се завршава пренос. Победник
добија, пре свега, сам престиж победе, којег обично прати и трофеј, док се победничка земља
позива да буде домаћин такмичења наредне године.

Препознатљива уводна мелодија, којом сваке године почињу преноси Песме Евровизије и Бечког
новогодишњег концерта, је риторнел тема Позоришта ремек-дела, из прелидаа оркестрацији Те
деума Марк-Антоана Шарпантјеа (Х.146 у нумерацији Хјуа Вајлија Хичкока).[6]

Финално вече Песме Евровизије се традиционално одржава у пролећно суботње вече, са почетком
у 21 час по средњоевропском летњем времену. Обично се бира субота у мају, мада је било и
година да је такмичење одржавано у четвртак (1956) или већ у марту. Великој вечери претходи
евровизијска седмица проба, конференција за штампу и дружења. Од 2004, због све већег броја
земаља које су желеле да учествују, уведено је и квалификационо вече, познато као полуфинале,
које је одржавано у четвртак пред финале (2004, у среду пред финале). Са преласком на формат
две полуфиналне вечери 2008, оне се одржавају у уторак и четвртак пред финално вече.[тражи се
извор]

„Европски радиодифузни простор” ограничава на западу западна граница Региона 1, на истоку

меридијан 40° источно од Гринича, и на југу паралела на 30° с. г. ш, тако да укључује западни део
СССР, северни део Саудијске Арабије, и онај део земаља које излазе на Средоземно море који
лежи унутар ових граница. Додатно, Ирак, Јордан и онај део Турске који лежи ван горњих граница
укључени су у Европски радиодифузни простор.

(Западна граница „Региона 1” је линија повучена западно од Исланда средином Атлантског

океана.[17])

Активни чланови ЕУР су емитери чији су програми доступни (практично) свој популацији земље у
којој им је седиште, и испуњавају додатне услове, попут значајне самосталне продукције и
(испуњаване) обавезе производње програма за све сегменте друштва, који оцртавају природу
националног емитера (у контрасту са чисто комерцијалним емитером).[тражи се извор]

На овај начин, простор земаља које се могу пријавити за учешће на Песми Евровизије укључује и
ваневропске државе као што су Израел, Мароко, Тунис, Алжир, Египат, Либан, Либија и Јордан,[18]
али од ових земаља до сада су учествовали једино Израел (највећи број година од 1973) и Мароко
(једном, 1980), док је Либан требало да наступи први пут 2005, али се повукао (значајно после
рока) након одбијања да преноси наступ израелског представника.

Protokol

Uslovi ucesca

Ако активан члан жели да учествује, он мора испунити услове из правилника такмичења, који се
сачињава за сваку годину; тренутно (2008), ово укључује да је емитер морао преносити у својој
земљи прошлогодишње издање Песме Евровизије, и платити ЕУР накнаду за учешће до задатог
рока.

Аустралија је позвана 2015. године као специјални гост поводом јубиларног 60. издања Песме
Евровизије иако не припада Европском радиодифузном простор, али више година преноси
такмичење. Наредне године је потврђено да ће Аустралија поново учествовати.[19]

Педесет две земље су учествовале макар једном. Ево ових земаља скупа са годином првог наступа:

Година Земља дебитант

1961. Југославија Југославија,

1992. Србија и Црна Гора Србија и Црна Гора

1993. Босна и Херцеговина Босна и Херцеговина, Словенија Словенија, Хрватска Хрватска

1994. , Мађарска Мађарска, Румунија

1998. Северна Македонија Македонија

2005. Бугарска Бугарска,

Свака земља шаље по једну песму која ће је представљати дате године; једини изузетак било је
прво издање, 1956. године, када су сваку земљу представљале по две песме. Правила Песме
pravila takmicenja pesama

Mesto odrzavanja

Troskovi

Glasanje

Postovanje ugovornih uslova

Евровизије налажу да песма учесница не може бити песма комерцијално издавана или јавно
извођена пре одређеног датума у односу на дату годину (тренутно (2016), ово је 1. септембаp
претходне године), чиме се обезбеђује да се на фестивалу појаве нове песме, не постојеће
успешне песме које је публика слушала већ неколико година. Песме не смеју бити ни обраде нити
користити мотиве других песама.

Начин избора представника на Песми Евровизији ствар је сваке земље посебно: емитер може
представника и/или песму одабрати интерном одлуком, или може бити одржано јавно такмичење
отвореног (песме пристижу на конкурс) или затвореног (песме достављају композитори по позиву)
типа, формата националног фестивала или телевизијске емисије, са једним или више извођача, у
којем гледаоци телегласањем, чланови жирија или комбиновано бирају између песама кандидата.
Најчешће се користи формат јавног такмичења, познатог као национално финале, који охрабрује и
Европска унија за радиодифузију, будући да генерише више публицитета за Песму Евровизије.

АББА изводе песму Waterloo на Мелодифестивалену, шведском националном финалу. Waterloo је

2005. изабрана за најбољу песму у првих 50 година Песме Евровизије

Национална финала неких земаља су велика као, или чак већа, од саме Песме Евровизије, а често
им претходи и неколико квалификационих полуфинала сличног формата. Финалу српске Беовизије
претходи једно полуфинале, у којем се од 20 песама изабраних са конкурса бира половина које ће
се такмичити у финалу. Шведско национално финале, Мелодифестивален, укључује 32 песме, које
се кроз четири полуфинала и посебно вече „друга шанса”, изводе пред препуним халама у разним
шведским градовима, пред финално вече у Стокхолму, и убедљиво је најгледанији телевизијски
програм у Шведској. Предтакмичења може бити и много више: Бугарска је за 2008. у девет
полуфинала приказивала дословно све песме пристигле на конкурс; Украјина је 2005. имала
петнаест,[21] и тако даље. У неким земљама (Исланд, Хрватска, Шведска), песмама одабраним
путем конкурса придружују се и „џокери” са којима композитори учествују по позиву емитера; у
другима, пак (Грчка, Немачка), национално финале састоји се од малог броја песма које по позиву
емитера певају познати извођачи.

Каткада се за једног извођача организује национално финале у којем се од понуђених песама бира
једна; извођача може унапред одабрати емитер (Дин за БиХ 2004, Едсилија Ромбли за Холандију
2007), или га могу засебно изгласати гледаоци (Тоше Проески за Македонију 2004). Неки емитери,
попут Швајцарске или Турске, представника и песму бирају једноставном интерном селекцијом.

Шпанија је 2002. године организовала „шоу стварности” под називом Operación Triunfo
(„Операција тријумф”) у којем су бирани и обучавани до тада непознати певачи, при чему је
публика на крају бирала најуспешнијег за представника на Песми Евровизије. Овакав систем
избора примењиван је три године, а слично је неколико година у ирској верзији Идола, You're a
Star („Ти си звезда”) биран представник ове земље. Учесници изабрани на овај начин нису
забележили запаженије успехе на Евровизији. У Словенији, победник серије Bitka talentov добија
џокер позивницу за учешће у националном финалу ЕМА.

Који год начин био коришћен за избор представника, детаљи песме морају бити финализовани и
предати ЕУР до задатог рока пре такмичења. На пример, када Србија и Црна Гора због унутрашњих
несугласица није на састанку шефова делегација у марту пред Песму Евровизије 2006. могла
предати снимак изабране песме учеснице, ЕУР је морала дисквалификовати СЦГ.

Место одржавања

Глобен арена у Стокхолму, у којој је одржана Песма Евровизије 2000. и 2016.

Највећи део трошка такмичења покривају спонзори такмичења и накнаде за учешће других
земаља учесница. Телегласање је такође значајан извор прихода. Песма Евровизије се сматра
јединственом приликом за промовисање земље домаћина као туристичке дестинације. На
пример, пред одржавање Песме Евровизије 2005, Украјина је током целог лета укинула визе
туристима држављанима Европске уније и Швајцарске.[22]

Припреме за одржавање фестивала почињу неколико недеља након што земља победи, и потврди
ЕУР да намерава и да има могућности да буде домаћин такмичења. Бира се град-домаћин, који је
обично, али не увек, главни град, и концертни објекат, у којем ће се фестивал одржати. Највећи
објекат који је био домаћин Песме Евровизије био је фудбалски стадион Паркен у Копенхагену, на
којем је 38.000 људи у публици пратило Песму Евровизије 2001, када је Данска била домаћин.[10]
Најмање место у којем је такмичење икада одржано било је село Милстрит у округу Корк у Ирској,
где је одржана Песма Евровизије 1993. Милстрит је имао око 1.500 становника,[23] мада је у Грин
Гленс арени било места за значајно већи број (око 8.000) гледалаца.[24]

Приликом избора града домаћина и места одржавања, важну улогу игра близина одговарајућих
капацитета хотела и простора за новинаре. У Кијеву 2005, хотелске собе је било тако тешко наћи да
су организатори такмичења тражили од украјинске владе да блокира резервације које нису биле
део званичних алокација за делегације или туристичких пакета, што је довело до отказивања
хотелских резервација многих људи..[25]

Евровизијска седмица

Графички дизајн широм Беча током Песме Евровизије 2015.

Израз „евровизијска седмица” се односи на недељу током које се одржава Песма Евровизије. Како
је Песма Евровизије живи програм, од учесника се очекује да, поред проба у својој земљи,
неколико пута испробају свој наступ и на евровизијској сцени како би све текло по плану у живом
преносу. Ове пробе се одржавају неколико дана пре вечери које се преносе, због чега делегације,
а стога и новинари и обожаватељи, у град домаћин пристижу велики број дана пре самог
такмичења, и догађаји везани за Песму Евровизије трају далеко дуже од неколико сати
телевизијског преноса. Делегације одседају у званично акредитованим хотелима, одакле извођаче
и њихове пратиоце до и од места одржавања такмичења превозе шатл аутобуси.

Сваки од емитера учесника одређује шефа делегације, чији је задатак да координише кретања
својих делегата и који у граду домаћину наступа као представник своје земље у Европској унији за
радиодифузију.[26] Делегацију чине извођачи, текстописци, композитори, званични представници
за штампу, као и диригент, уколико се те године користи оркестар, и а ко га песма користи (што
није био случај од 1999). Сваки емитер може, уколико жели, послати и коментатора као члана
делагације, који током преноса даје коментар за телевизијски и радио пренос за ту земљу.
Коментатори преносе из кабина посебно намењених за ту сврху, које се налазе уз руб арене, иза
публике.
Пробе и конференције за штампу

Дима Билан са Едвином Мартоном и Јевгенијем Пљушченком на проби Русије 2008. године

По традицији, делегације су пристизале у недељу пред такмичење, како би биле присутне на

почетку проба у понедељак ујутро. Међутим, од увођења полуфинала и раста броја земаља
учесница, од 2004. године прве пробе почињу током недеље пре евровизијске седмице, уз засебне
календаре за пробе земаља које учествују у полуфиналу, чије пробе почињу раније, и земаља
директно пласираних у финале.[27] Тако, почевши од увођења два полуфинала 2008, тзв.
„евровизијска седмица” заправо почиње пуне две седмице пре великог финала.[тражи се извор]

Конференција за штампу Швајцарске 2006.

Након пробе сваке земље, делегација се у сали за прегледање снимака састаје са уметничким
директором програма, где прегледају снимке управо изведених проба, дискутују о угловима
камера, осветљењу и кореографији, са циљем да остваре највећи естетски ефекат на телевизији.
Ово је и прилика за шефа делегације да телевизији-домаћину саопшти евентуалне посебне захтеве
за наступ. Након овог састанка, делегација (према планираном распореду) држи конференцију за
штампу, где акредитовани новинари могу постављати питања, а неретка су и извођења уживо и
„специјални наступи” којима се жели привући пажња.[27] Пробе и конференције за штампу се
одржавају паралелно; тако да док једна земља разговара са новинарима, друга изводи пробу у
аудиторијуму. Домаћин обезбеђује информативну службу, која саставља штампани сажетак
питања и одговора са конференција за штампу и доставља их у новинарске сандучиће.

Дан пре полуфиналних вечери се одржавају две генералне пробе (са пуном кореографијом и
публиком са плаћеним улазницама), које прати завршна генерална проба на преподне дана
полуфинала. Када су познати учесници финалне вечери, одржавају се две генералне пробе у петак
и завршна генерална проба у суботу преподне, пред велико финале у суботу увече. Организатори
задржавају могућност да, у случају да током директног преноса нешто крене озбиљно
непредвиђеним током, замене у одговарајућем трајању пренос снимком са генералне пробе.

Забаве и Евроклуб

У понедељак евровизијске седмице се традиционално одржава градоначелников пријем, који се

обично одржава у свечаној сали градске администрације у центру града. На ову прославу
добродошлице су позване све делегације и обично је прате музика уживо, закуска и пиће као и, у
новије време, ватромет.[28]

Након полуфинала и великог финала организују се журке, било у простору у оквиру комплекса у
којем се одржава такмичење или у другом погодном простору у граду. Сваке вечери евровизијске
седмице се одржава Евроклуб, ноћни клуб на евровизијску тему, у који се позива све
акредитовано особље.

Традиционално, током евровизијске седмице многе делегације су, поред званичних, организовале
и своје журке, често у заједничкој организацији неколико земаља. Међутим, у новије време тренд
иде ка централизацији ових активности и одржавању прослава у Евроклубу.[28]

Гласање

Системи гласања коришћени на Песми Евровизије мењали су се кроз историју такмичења.

Данашњи систем је у употреби од 1975, и представља варијанту Бординог преференцијалног
метода. Земље додељују другим песмама у такмичењу сет поена од 1,2,3,4,5,6,7,8, затим 10, и
напокон 12 поена за по тој земљи најбољу песму.

Дуги низ година, расподелу поена од дате земље је одређивао интерни жири, али је 1997. пет
земаља (Аустрија, Немачка, Уједињено Краљевство, Швајцарска и Шведска) пробно користило
телегласање: по извођењу свих песама, публика се кратким исечцима подсећа на све изведене
песме, и затим у датом временском интервалу гласа за своје фаворите окретањем посебних
бројева телефона за сваку песму. Експеримент је сматран успешним,[29] и земље су од 1998.
охрабриване да користе телегласање кад год је то могуће, тако да је број земаља које су своје
бодове одређивале гласањем публике растао, и од 2004. телегласање по правилима користе све
земље,[30] при чему се, осим са фиксних телефона, данас може гласати и слањем СМС порука. Од
2004–2008. гласови свих земаља учесница одређивани су по правилу искључиво на основу
резултата телегласања, мада је свака земља и даље имала и резервни жири, чији би се поени
користили у случају да дође до техничких проблема у телегласању или да број пристиглих гласова
гледалаца буде мањи од извесног минимума.

Од Песме Евровизије 2008., гласови резервних жирија се користе и као додатак резултатима
телегласања у одређивању песама које се из полуфинала квалификују за финално вече. Било да се
користи жири, фиксно или СМС телегласање, није могуће гласати за земљу из које се гласа,
односно земље не могу додељивати поене сопственим песмама.
Резултати Песама Евровизије за време пуног телегласања су довели до дебате међу емитерима о
утицају „суседског” и гласања дијаспоре. Неке земље (Аустрија, Монако) су се повукле са
такмичења наводећи „неправедан” систем гласања као разлог. ЕУР је, након Песме Евровизије
2008, од емитера у упитнику затражила мишљење о могућим изменама поступка гласања од
дотадашњег 100% телегласања и, у складу са мишљењем већине емитера у овој анкети, одлучила
да се, почевши од Песме Евровизије 2009, гласови жирија и публике се комбинују у односу ½:½
приликом гласања у финалној вечери.

Према новим правилима, свака земља учесница има жири, који се састоји од пет чланова, који сви
морају бити држављани земље у питању и музички професионалци који се баве радиом,
телевизијом, комопоновањем или музичком продукцијом, и који морају бити независни од Песме
Евровизије или било којих учесника. Међу члановима жирија мора бити и жена и мушкараца и
мора бити присутан разуман опсег старости. На основу гласова чланова жирија се саставља списак
бодова жирија на традиционалан евровизијски начин, тако што ће десет по жирију најбољих
песама добити редом 12,10,8,7,6,5,4,3,2 и 1 бод. На основу резултата телегласања гледалаца,
саставља се други списак бодова, и ови бодови се затим сабирају. Десет најбоље пласираних
наступа према збиру бодова представљаће коначне резултате националног гласања из те земље,
према евровизијској схеми од 12,10,8,7,6,5,4,3,2 и 1 бод. Уколико у збиру бодова две песме буду
изједначене, предност има она која је имала вишу позицију у телегласању. Комбиновано гласање
примењује се и у полуфиналним вечерима почевши од Песме Евровизије 2010.[31]

Песма Евровизије је данас највећи догађај са телегласањем на свету — гледаоци су у финалу 2008.
позивима и СМС порукама послали преко 8,8 милиона гласова. Сабирање гласова врши компаније
Дигами у својој централи у Келну, са 15.000 линија преко којих се може обрадити до 100 милиона
позива и СМС порука на сат. Дугме након притискања којег се добијају коначни резултати назива
се у интерном жаргону „Сванте дугме”, према Свантеу Стокселијусу, извршном надзорнику Песме
Евровизије.[32]

Представљање гласова

Сабирање поена је врхунац вечери. Електронска табла за сабирање гласова на Песми Евровизије
2004; Џони Логан саопштава ирске гласове.

Када се заврши шоу у паузи, и сви гласови су срачунати и саопштени контролору такмичења,
водитељи редом позивају сваку од земаља које гласају да уживо саопште резултате свог гласања.
До 1993, директна укључења су извођена преко телефонских линија, при чему је звук пуштан како
публици у сали, тако и у телевизијском преносу. Са сазревањем поузданих сателитских веза, од
1994. се гласови саопштавају директним укључењем пред камерама из сваке земље. Укључења
могу бити из студија националних телевизија, често испред неког познатог места из те земље, или
(посебно у случају укључења земље домаћина) са великог скупа на неком од градских тргова на
којем велики број људи прати јавни пренос такмичења. Презентери гласова ће традиционално
упутити срдачне поздраве и комплименте домаћинима за организацију спектакла, а често и понеку
шаљиву примедбу, прелазећи потом на читање гласова.

Гласови се читају у растућем поретку, са врхунцем на максималних 12 поена. Водитељи понављају

додатне поене на енглеском и француском језику, укључујући и омиљени усклик дуз пуан! (франц.
douze points!, „дванаест поена!”), када водитељи понове максимални скор на француском језику.
Цео поступак сабирања гласова може трајати преко сат времена, али за праве поклонике Песме
Евровизије ово је првокласна забава. Са сталним порастом броја земаља које гласају, објављивање
сваког додељеног поена је почело заузимати све више времена током преноса, и Европска унија за
радиодифузију је 2006. одлучила да уштеди на времену тако што се од тада поени од 1–7
аутоматски појављују на екрану, док презентери појединачно саопштавају само 8, 10 и 12
поена.[33] Из истог разлога, од 2006. поени се понављају само на другом од два званична језика:
ако је презентер гласове саопштио на енглеском, биће поновљени на француском језику.

Од 1957. до 2003, земље су позиване истим редоследом којим су извођене песме. Од 2004,
редослед звања земаља је промењен, због увођења полуфинала и чињенице да гласају и земље
чије се песме нису квалификовале за учешће у финалној вечери. 2004. године, земље су гласале по
абецедном редоследу ИСО кодова;[30] 2005. године, гласале су прво земље полуфиналисти које се
нису квалификовале за финале, редоследом свог наступа у полуфиналу, а за њима су своје гласове
дале земље финалисти, редоследом свог наступа у финалу. Од 2006, одржава се засебно жребање
којим се одређује редослед којим ће земље саопштити своје гласове.[33] Резултати гласања се
саопштавају јавно, у живим укључењима, само у финалној вечери: како би се избегло
фаворизовање, на крају полуфиналне вечери се једино случајним редоследом саопштавају земље
које су се по броју освојених поена пласирале у финале, док се пуни резултати на увид јавности
дају збирно, тек након завршетка финала.

Резултати гласања у првом издању, 1956. године, никада нису јавно објављени, већ је затворени
жири једноставно објавио победничку песму. Од 1957. до 1987. године, поени су приказивани на
стварној, физичкој табли са поенима која се налазила са стране главне бине. Ове је, са напретком
дигиталне графичке технологије, 1988. године заменио електронски приказ, односно „виртуелна
табла”, коју режисер програма може приказивати на телевизијском екрану по потреби; на пример,
табла са тренутним редоследом песама се може ажурирати пред гледаоцима за време
додељивања гласова.[34]

Гласањем председава контролор ЕУР, чија је одговорност да обезбеди да сви поени буду
додељени тачно и исправним редоследом. На овај начин, у тренутку када „драма” са сабирањем
поена почиње, организаторима је већ познат коначан исход такмичења.

Више песама са највећим бројем поена

У првим годинама такмичења, није био предвиђен механизам за случај да више песама освоји
једнак, највећи број поена. Тако се десило да су 1969. године чак четири земље (Уједињено
Краљевство, Француска, Холандија и Шпанија) са највећим бројем поена биле у нерешеној трци за
прво место и, будући да није било предвиђених правила за одређивање победника, све четири
песме су проглашене победницима. Ово је изазвало буру незадовољства међу другим земаљама,
и Аустрија, Норвешка, Португал, Финска и Шведска из протеста нису учествовале наредне године.
Ови догађаји су довели до тога да ЕУР уведе правила за одређивање пласмана у случају више
песама са истим бројем поена.[29]

Према данас важећем правилу, у случају нерешеног резултата за прво место, виши пласман има
земља која је добила ма који број поена од више земаља. У случају да су и ови бројеви једнаки,
виши пласман има земља која је освојила више максималних оцена („12 поена”); уколико је
резултат и даље нерешен, пореди се број оцена од по 10 поена, затим број оцена од по 8 поена, и
тако даље. У фантастично невероватном случају да се сви ови бројеви поклопе, обе земље се
проглашавају победницима. Исти систем користи се и у случају да је више песама изједначено у
борби за последње преостало место (или више последњих преосталих места) које обезбеђује
пролаз из полуфинала у финале, као и, у годинама када се првих десет земаља у финалу
непосредно пласирало у финале наредне године, у случају да је више земаља било изједначено у
борби за последње или више последњих места која су обезбеђивала овакав пролаз.[26] Притом, у
случају потпуно нерешеног резултата у борби за преостала места за пласман из полуфинала у
финале, песма која је раније извођена има предност.

Међутим, нерешени резултати се званично не разрешавају у другим случајевима. На пример,

уколико две песме имају једнак, други по величини број поена, оне једноставно деле друго место
(Ирска и Француска 1990).
До 2008, једини пут од 1969. када су две земље имале једнак број поена у трци за прво место био
је у Риму 1991, када су и Француска и Шведска имале по 146 поена. У ово време, правило о
пребројавању земаља које су песми доделиле ма који број поена није било уведено, већ је
процедура за одређивање пласмана почињала бројањем оцена од по 12 поена. Како су обе земље
су имале четири скора од 12 поена, пребројаване су затим оцене од по 10 поена: Шведска их је
имала пет, напротив две за Француску, и Карола из Шведске је проглашена победницом. (Да је
примењивано садашње правило, победила би Амина из Француске, која је добила поене од 18
земаља, напротив 17, колико их је дало поене шведској представници.)[29]

Нула поена

Како свака земља учесница додељује читав низ бодова, не догађа се често да одређена песма не
добије ни један поен—према садашњим правилима то би значило да песма није ушла међу десет
најбоље оцењених ни у једној јединој земљи. На тај начин, овакав догађај песми доноси посебно
понижавајући статус, у евровизијском жаргону познат под саркастичним називом нил пуан (nul
points), према пракси читања бодова сваке земље на француском паралелно са енглеским језиком.
У првим годинама Песме Евровизије додељивало се мање поена те се нил пуан дешавао значајно
чешће; у новије време у просеку по једна песма сваке друге године не добије ни један поен. У
Великој Британији је са пристојном дозом шока примљен нил пуан двојца Џемини 2003, довољно
да је Би-Би-Си наредне године водио кампању за избор представника за Песму Евровизије под
слоганом Нула поена, никад више („Nul points, never again”). Шампион ове неславне категорије је
Норвешка, са 4 Нула поена наступа.

Нула поена

Правила

Песма Евровизије подлеже бројним правилима, којих се морају придржавати организатори и све
земље учеснице. Посебан опширни правилник се саставља за сваку годину одржавања, који
експлицитно излаже све детаље, укључујући и датуме до којих одређене ствари морају бити
урађене, попут, рецимо, рока за пријаву учешћа или одустајање без финансијских и других пенала,
или рока до којег емитери морају доставити ЕУР коначне снимљене верзије својих песма. Многа
правила се односе на правне и финансијске аспекте попут уговора о спонзорству или права
емитера да емитују и ре-емитују програм кроз конкретне медије унутар одређеног временског
прозора. И најважнија правила која обликују формат такмичења и његово представљање су се
мењала током година, и оцртана су у овом одељку.

Земља домаћин
Швајцарска и Немачка су се саме пријавиле за органзацију прве две Песме Евровизије. 1958.
године је одлучено да ће надаље, земља победник бити домаћин такмичења наредне године;[10]
Холандија, као победник Песме Евровизије 1957. је прихватила одговорност и организовала
такмичење наредне године у Хилверсуму. Од када је ово правило уведено, земља победник је
била домаћин сваке године изузев следећих пет:

1960: такмичење је организовао Би-Би-Си у Лондону, након што је Холандија одбила због
трошкова. Одлучено је да Уједињено Краљевство буде домаћин, јер су заузели друго место
1959.[29]

1963: такмичење је организовао Би-Би-Си у Лондону, након што је Француска одбила због
трошкова. Уједињено Краљевство је било домаћин иако је 1962. њихова песма заузела тек четврто
место, јер су Монако и Луксембург, који су били други и трећи, такође одбили организацију.[29]

1972: такмичење је организовао Би-Би-Си у Единбургу, након што Монако није био у стању да
обезбеди одговарајући простор за одржавање такмичења. Телевизија Монака је онда позвала Би-
Би-Си да преузме организацију због ”претходног искуства”.[29]

1974: такмичење је организовао Би-Би-Си у Брајтону, након што је Луксембург одбио због
трошкова.[14]

1980: такмичење је организовао холандски емитер НОС у Хагу, након што је израелска телевизија
одбила због трошкова, као и због чињенице да се датум изабран за такмичење (19. април) те
године поклапао са Даном сећања у Израелу. Холанђани су понудили да буду домаћини
такмичења након што је неколико других емитера, укључујући и Би-Би-Си, одбило.[29]

Када су 1969. године четири песме проглашене за победнике, о домаћину наредног такмичења је
одлучено жребом. Од 1981, сва издања Песме Евровизије су одржана у земљи која је победила
претходне године.

Организација такмичења представља значајно финансијско оптерећење; на пример, Песма

Евровизије 2004. је коштала 15 милиона евра. Када је организација у прошлости одбијана због
трошкова, емитери су већ били домаћини такмичења у некој од скорих претходних година. Ирска
национална телевизија је деведесетих година била у озбиљним финансијским проблемима због
четири победе у року од пет година. Постоје чак и спекулације да неке земље намерно шаљу
лошије композиције како би биле сигурне да ће их обавеза организације мимоићи. Са друге
стране, Песма Евровизије представља јединствену могућност да се свака земља представи као
туристичка дестинација, а са новијим наглим растом популарности Песме Евровизије, повећане су
и могућности комерцијалног спонзорства.
Од 2015. када је Аустралија добила право на учешће, донешено је правило да у случају победе
Аустралије иста држава номинује неку државу из Европе да она буде домаћин следеће године.

Извођење уживо

Сви вокали морају бити изведени уживо, а пратећи снимци не смеју садржати никакве људске
гласове.[26] Године 1999. песма „Марија Магдалена” са којом је Дорис Драговић представљала
Хрватску праћена је матрицом која је током рефрена садржавала гласове веома налик људским.
Упркос инсистирању хрватске делегације да су у питању дигитално синтетисани звуци који
имитирају људске гласове, ЕУР је одлучила да је Хрватска ипак прекршила правила и казнила ју је
одузимањем 33% поена за рачунање петогодишњег просека према којем је, по тадашњим
правилима паузирања, одређивано учешће земаља на Песми Евровизије.[29]

Један од знакова распознавања ранијих издања Песме Евровизије био је и живи оркестар на
сцени, који је земља домаћин од 1956. до 1998. била обавезна да обезбеди учесницима. Пре 1973,
правила су прописивала да оркестар домаћина мора изводити сву музику; од 1973. надаље,
унапред снимљене инструменталне матрице су дозвољене, али је домаћин свеједно морао да
обезбеди живи оркестар како би учесници имали избор. Ако би пратеће траке биле коришћене,
сви инструменти који се на њој чују морали су бити присутни на сцени; овај услов је укинут
1997.[29]

Правила су измењена 1999. тако што је уклоњен захтев емитеру-домаћину да обезбеди живи
оркестар, већ је оркестар остављен као опција организатору такмичења.[29] Домаћин такмичења
те године, израелска телевизија ИБА, одлучила је да не користи оркестар како би уштедела на
трошковима, тако да је 1999. била прва година у којој су све песме извођене у потпуности преко
наснимљене инструменталне матрице (скупа са живим вокалима). Оркестар се од тада није вратио
на такмичење, тако да је (за сада) последњи пут коришћен у Бирмингему 1998. Захтев
представника Словеније 2009, гудачког квартета Квартисимо, да своју махом инструменталну
нумеру изведу уживо уз појачиваче звука је одбијен пошто је оцењено да није у складу са
правилима.

Песме

Прве године, песме нису биле временски ограничене, али је већ од 1957. године ЕУР препоручила
да песме не буду дуже од 3½ минута. Од 1962. године важи садашње строго ограничење на (ни
секунд дуже од) три минута. Неретко, извођачи за тржишно издање снимају дужу верзију,
изводећи на Евровизији краћу троминутну верзију. Иако већина емитера користи исто ограничење
дужине у избору својих представника, неки кандидатима дозвољавају и нешто дуже песме, које,
уколико буду изабрани, морају додатно скратити до не дуже од три минута; на пример, у
Албанији, песме у националном финалу не смеју бити дуже од 3 минута и 20 секунди.

Правила Песме Евровизије никада нису дозвољавале искључиво инструменталне композиције, и

ова забрана је увек снажно спровођена. Међутим, убедљиви победник Песме Евровизије 1995,
композиција Nocturne норвешког двојца Сикрет гарден, била је превасходно дело амбијенталне
инструменталне музике, са скупа 25 речи на норвешком језику, чиме су задовољене пропозиције
такмичења. На словеначком избору ЕМА 2004, друго место је заузео двојац Rožmarinke са
композицијом Kliše, која је имала једну једину реч.

Песме и њихово извођење „не смеју довести такмичење на лош глас”.[26] Међутим, граница тога
шта чини „лош глас” није сасвим чврста и, поред безброј песама о миру у свету и љубави међу
свим људима, ни актуелне теме никада нису биле стране на Песми Евровизије. Песма Евровизије
1990. је, на пример, видела салву песама инспирисаних падом граница у Европи, са насловима
попут Заједно:1992, Негде у Европи, Нема више зидова, Живети слободно или Бранденбуршка
капија — речима британског коментатора сера Терија Вогана, била је то „више година Жака
Делора него Маргарет Тачер". Песма Разом нас бахато, химна украјинске "наранџасте револуције",
изабрана је за представника те земље на Песми Евровизије 2005. након што је новопостављено
руководство преузело телевизију и одлучило да „Украјина треба свету да покаже своје ново лице";
по захтеву ЕУР, из текста су уклоњене непосредне оде председнику Јушченку, а извођење
прерађене „химне свих бораца за слободу” пратили су вокали који су пред крај покидали ланце и
окове. Првих неколико наступа бивших југословенских република укључивало је и текстове попут
никада не плачи, моје хрватско небо или сва бол свијета, ноћас у Босни. У новије време, омакну се
и други нетрадиционални призори. Силвија Најт са Исланда се 2006. купала под златним тушем и
телефонирала Богу, а Верка Сердјучка (сценска личност забављача Андреја Данилка) из Украјине је
2007. године госпође у пратећим вокалима потапшао по задњици.

Језици

Евровизијска правила охрабрују (но не обавезују) земље да у своје композиције и наступе уврсте и
елементе националне културе и да певају на свом језику. Правило које је раније захтевало да
учесници певају на језику земље коју представљају је мењано неколико пута током година. Од
1956. до 1965. није било правила које је искључивало избор језика на ком се могло певати.
Међутим, године 1966. је уведено правило да песме морају бити на једном званичних језика
земље учеснице.[10]
Ограничење у избору језика је трајало до 1973, када је оно укинуто и извођачи су опет могли да
певају на језику по свом избору.[10] Неколико победника је половином 1970-их искористило
новодобијену слободу, укључујући групу АББА 1974. године.

Године 1977. ЕУР је одлучила да поново уведе ограничење о избору матерњег језика,[10] с тим да
су Немачка и Белгија прве године изузете, пошто су њихови национални избори били већ превише
напредовали да би се мењали.[29]

Песма Молитва је 2007. године постала прва песма победница у целости певана на матерњем
језику од када је враћена могућност певања на језику по избору

Године 1999. правило је промењено тако да се опет омогућила слобода избора.[10] Тако је 2003.
године белгијска група Урбан трад освојила друго место песмом Sanomi на потпуно измишљеном
језику.[35] 2005, представници Украјине певали су (у три минута) на седам језика, 2007. године,
француски представници певали су на franglais језику, тако да су речи њихове песме биле
насумично измешане на француском и енглеском језику, а летонски дует је 2005. део песме извео
и на језику знакова. Песме су певане и на мањинским и готово заборављеним језицима и
дијалектима. Швајцарска песма је 1989. певана на ретороманском језику. Француска је слала
песме на креолском, корзичком и бретонском, Аустрија на посебном алпском, а Литванија на
западнолитванском дијалекту.

Извођачи најчешће певају на енглеском језику у нади да ће њихове песме публика лакше
разумети. Немали број извођача снима засебну верзију на матерњем језику за тржишно издање и
енглеску верзију за евровизијски наступ, или пева део текста на матерњем, а део на енглеском
језику. Емитери имају различите политике по језичком питању; на пример, данска телевизија
допушта кандидатима на националном финалу певање на јзику по избору, али од победника
захтева превод на енглески језик за наступ на Песми Евровизије, док је у Србији и Црној Гори 2004.
и Македонији 2005. публика гласала о томе да ли ће песма представница бити превођена. Песма
Молитва, са којом је Србија победила 2007, је била прва песма победница у целости певана на
матерњем језику од када је 1999. враћена могућност певања на језику по избору (све победничке
песме у међувремену биле су у целости на енглеском језику, изузев Wild dances 2004, која је имала
и делове на украјинском).

Извођачи
Након 1956, када број извођача на сцени није био ограничен, од 1956. до 1970. били су дозвољени
само наступи солиста и дуета, и од 1963. тројаца. Од 1971. године, број извођача на сцени
ограничен је на шест, како је и данас.[26]

Извођачи могу бити било које националности. Небројено много француских извођача наступало је
за Монако и Луксембург; Американка Катрина Лесканич певала је за Уједињено Краљевство, Дејв
Бентон са карипског острва Аруба за Естонију, а међу швајцарским представницима су били и
Канађанка Селин Дион, Естонке „Ванила Нинџа”, те (2006) група „six4one”, која се састојала од шест
извођача из шест различитих земаља. Земље су, међутим, потпуно слободне да ограниче
националност својих представника: извођача, композитора или текстописаца, ако то желе; на
пример, на београдској Беовизији могу учествовати једино извођачи држављани Србије, док
аутори песама могу бити из целог света.[26][36]

Сами извођачи морају имати 16 година на дан одржавања полуфинала.[26] Правило о минимуму
старости је уведено након Песме Евровизије 1989, на којој је израелски представник имао 11, а
француска представница 12 година. За млађе извођаче се од 2003. организује посебно такмичење,
Дечја песма Евровизије.

Преношење програма

Свака телевизија-учесница мора преносити програм у целости: ово укључује све песме,
рекапитулацију исечака песама пред телегласање, комплетан поступак гласања и победничко
извођење. Емитери могу, уколико желе, прескочити шоу у паузи ради емитовања реклама;[26] од
1999, емитери који желе имају више могућности за кратке рекламне блокове од како су у програм
уврштени краћи, неесенцијални развоји. Емитери не морају преносити полуфинала у којима не
учествују њихови представници ако то не желе; као изузетак, почевши од увођења две
полуфиналне вечери 2008, домаћину и земљама „велике четворке” се „додељује” једно
полуфинале које морају преносити и у којем гласају њихови гледаоци, док је пренос (или
одложени снимак) другог полуфинала, као и код осталих земаља, необавезан.[тражи се извор]

У неколико случајева, као посебно осетљиво јављала су се и питања политичког признања. 1978.
године, током извођења израелске песме, јорданска телевизија ЈРТВ је суспендовала пренос и
приказивала слике цвећа. Када је после поодмаклог гласања постало јасно да ће Израел победити,
ЈРТВ је једноставно нагло прекинула пренос, а затим су јордански медији, одбијајући да констатују
чињеницу да је Израел победио, објавили да је победила Белгија (која је освојила друго
место).[29] 2005. године, Либан се пријавио за учешће и одабрао песму представницу. Међутим,
либанска телевизија је касније утврдила да либански закони, који забрањују признање Израела,
чине готово немогућим преношење извођења и израелске песме. ЕУР је обавестила Теле-Либан да
би изузеће израелског наступа представљало кршење правила такмичења, и тако се Либан морао
повући након што је већ потврдио учешће (тј. након рока за повлачење), за шта је од стране ЕУР
кажњен новчаном казном и трогодишњом забраном учешћа.[37]

Редовни учесници 1992. Југославија, обојена црвеном бојом, је била једина социјалистичка земља
која је икада учествовала на Песми Евровизије; 1992. је била последња година учешћа земље под
овим именом (као СРЈ).

Редовни учесници 1994, само две године касније. Велику промену је донело учешће земаља из
средишње и источне Европе, те неких од земаља насталих распадом СФРЈ.

Ширење такмичења

Број земаља учесница Песме Евровизије је временом непрестано растао, од седам учесница 1956.
до преко 20 крајем 1980-их. 1993. године, у такмичењу је учествовало 25 земаља, укључујући и три
од земаља насталих распадом СФРЈ. Како је фестивал живи телевизијски догађај, организатори
ограничавају трајање на разумну дужину прихватљиву просечном гледаоцу. У новије време,
номинално ограничење било је три часа, које је пренос повремено прекорачивао, као 2005, када је
програм трајао готово 3½ часа. Након што је 2006. уведена скраћена процедура саопштавања
гласова, програм је трајао 3 часа и 5 минута.

Квалификације и паузирање

Од 1993. године, након распада СФР Југославије и пријављивања држава некадашњег совјетског
блока, више земаља жели да учествује на Песми Евровизије од броја песама који је могуће
укључити у фестивал дужине коју организатори сматрају разумном, односно прихватљивом
гледалишту. У циљу избора песама које ће учествовати на завршној вечери коришћено је неколико
система квалификација или паузирања. 1993. године, седам нових земаља (Босна и Херцеговина,
Естонија, Мађарска, Румунија, Словачка, Словенија и Хрватска) су се за три места у међународном
финалу бориле у предтакмичењу „Квалификација за Милстрит”, одржаном у Љубљани, кроз које
су се квалификовале некадашње југословенске републике (БиХ, Словенија и Хрватска). Исте
године, уведено је и правило паузирања. Према овом правилу, шест најлошије пласираних земаља
из 1993. је морало да прескочи следећу годину, како би 1994. могле учествовати земље које нису
прошле квалификације 1993, као и, по први пут, и три нове земље, Литванија, Пољска и Русија.[29]
Систем паузирања је примењен 1994. и 1995, али је за Песму Евровизије 1996. испробан другачији
систем квалификација, у којем су учествовале све земље осим домаћина, Норвешке. Неколико
недеља пре такмичења, аудио-траке свих песама су послате националним стручним жиријима који
су, гласајући по евровизијској схеми, изабрали песме које су укључене у програм.[тражи се извор]

Једна од земаља које се нису квалификовале за Песму Евровизије 1996. била је Немачка, земља
која је један од највећих финансијера ЕУР и има једну од најбројнијих публика. Овиме, а ни
чињеницом да је један број земаља одржао комплетне националне изборе, да би затим њихове
најбоље песме биле одбачене без прилике да се представе међународној публици, нико није био
задовољан и овакав систем квалификација је одбачен и уведен измењен систем паузирања, а
нешто касније уведено је и ново правило.

Велика четворка/петорка

Од 2000. надаље, Немачка, Уједињено Краљевство, Француска и Шпанија (тзв. „велика четворка”),
имају правилником гарантовано учешће у финалу Песме Евровизије, без обзира на њихове
пласмане у претходним такмичењима.[29] Ово се правило објашњава високим учешћем земаља
велике четворке у буџету Евровизије, те велике праћености Фестивала међу њиховом публиком
коју не би било пожељно изгубити. Примена овог правила довела је до апсурдног догађаја 2005,
када су управо земље „велике четворке” заузеле сва четири последња места— и свеједно се
директно пласирале у финале наредне године. Једину победу од земаља чланица „велике
четворке” је остварила Немачка на Песми Евровизије 2010. Након што је Италија објавила да се
враћа у такмичење 2011, потврђено је да је створена „велика петорка” и да ће и Италија
учествовати директно у финалу иако се није такмичила више од 10 година.[38]

Паузирање по просеку

Од 1997. до 2001, земље су се квалификовале за свако годишње издање на основу просека броја
поена које су њихове песме освојиле током претходних пет година. На овај начин, могло се десити
да земља буде приморана да паузира наредне године чак иако се последњи представник котирао
веома добро. Правило је измењено и 2002. и 2003. године, у финалу је учествовало 15 земаља
најбоље пласираних претходне године, те земље које су паузирале претходне године. Систем
паузирања коначно је замењен системом полуфинала почевши од Песме Евровизије 2004.

Полуфинала

Почевши од 2004, поред суботњег „великог финала”, на Песму Евровизије је уведена и

квалификациона рунда, „полуфинале”.
Према правилима из 2004, према којима су одржана наредна четири издања (до 2007), Песма
Евровизије одржавала се у две вечери, квалификационој полуфиналној вечери (у трајању од 2
часа) у којој учествује највише 26 земаља, и „великом Финалу” два дана касније (у трајању од 3
часа) у којем се такмиче 24 песме. У финале се директно квалификују представник домаћина,
затим тзв. „велика четворка” (Француска, Немачка, Велика Британија и Шпанија), и још 9 других
најбоље пласираних земаља са прошлогодишњег такмичења; а њима се придружује и 10 најбоље
пласираних песама из полуфинала.[26] Велико финале се одржава у традиционалном термину
суботом у 21 час по средњоевропском времену; полуфинале је 2004. одржано у среду
евровизијске седмице, док је од 2005–07. одржавано четвртком.

Жреб за распоред земаља по полуфиналима на Песми Евровизије 2012.

Формат полуфинала је осмишљен како би се омогућило учешће свим заинтересованим земљама,

али се предвиђен максималан број од 40 земаља показао недовољним већ 2005, када се за
учешће пријавила 41 земља (мада су проблеми избегнути јер су се Чешка Република и касније
Либан повукли), те 2007, када је ограничење пробијено и дозвољено учешће 42 земље.

На састанку Референтне групе ЕУР 28. септембра 2007. је одлучено да се, почевши од Песме
Евровизије 2008. у Београду, одржавају два полуфинала. Овај формат предвиђа до 45 земаља
учесница, од којих се 25 такмичи у финалу. Земља домаћин и земље „велике четворке” учествују
директно у финалу. Остале се распоређују у два полуфинала путем жребања, при чему се
претходно распоређују у шест кутија тако да се, што је могућније, смањи утицај пријатељског
гласања у полуфиналу (односно, да земље са значајном историјом пријатељског гласања буду
вероватније распоређене у различита полуфинала). У финално вече се из сваког полуфинала
пласира по 10 песама: девет финалиста се одређује, као и раније, по резултатима телегласања,
након чега се додаје и најбоље пласирана од преосталих учесница по резултатима гласања
националних жирија.[тражи се извор] Иако се почевши од 2009. гласови у финалу одређују
комбиновањем гласова жирија и публике, начин гласања у полуфиналу (првих девет песама у
телегласању и једна песма по избору жирија) остао је те године непромењен. Након што је
комбиновано гласање у финалу довело до позитивних реакција емитера учесника, гледалаца,
новинара и обожаватеља, Референтна група је на састанку 11. октобра 2009. одлучила да се,
почевши од Песме Евровизије 2010. у Ослу, гласови националних жирија и публика комбинују у
односу 50%:50% и у полуфиналним вечерима.[31]
Дилеме фанова

Праћење и награде

Осим званичног мрежног места eurovision.tv, дешавања везана за Песму Евровизије прати велики
број сајтова обожавалаца активних током читаве године, међу којима је најпознатији независни
портал ESC Today. Песму Евровизије прати и неколико најпознатијих кладионица на Интернету.

Званични клуб обожаватеља, ОГАЕ (Organisation générale des Amateurs de l'Eurovision, „Опште
удружење евровизијских аматера"), је основан 1984. и има подружнице у бројним европским
државама и широм света. Мањи број карата за Песму Евровизије за тзв. „ОГАЕ блок” се сваке
године одваја и дистрибуира по нижим ценама преко националних клубова. Клуб организује и
неколико годишњих интерних такмичења, међу којима и ОГАЕ Друга шанса, у којем подружнице
шаљу по једну песму са националног финала која није изабрана за евровизијског представника.

Пред сваку Песму Евровизије, националне подружнице ОГАЕ гласају за своје фаворите, а ESC Today
организује анкету BigPoll, у којој посетиоци настоје да прогнозирају исход предстојећег такмичења.
У анкети BigPoll је 2009. учествовало 150.000 посетилаца, који су успешно погодили победника, те
четири од првих пет, и девет од првих десет песама, док је у полуфиналној анкети било 114.000
прогноза, које су успешно погодиле 19 од 20 песама које су се пласирале у финале. Почевши од
2002, током евровизијске седмице, додељују се награде „Марсел Безенсон”, у три категорије:
награда окупљених новинара, награда за најбољу композицију по избору композитора песама-
учесница, и награда за најбољи наступ по избору претходних победника. Након завршеног
такмичења, своје награде у бројним категоријама додељују ESC Today и ESC Radio, мрежни радио
који током читаве године емитује евровизијске песме. Међу годишњим евровизијским ритуалима
је и награда „Барбара Декс”, названа по представници Белгије 1993, која се сваке године од 1997.
по избору посетилаца мрежног места Eurovision House додељује после такмичења најгоре
обученом учеснику.[39]

Критике и слика у јавности

Песмом Евровизије традиционално доминирају лагано оркестриране поп песме, једноставних,

певљивих рефрена, познатих као шлагер, због чега се често назива фестивалом лаких нота. Бордин
преференцијални систем гласања по државама и ограничење трајања песама на три минута значе
да се песме настоје допасти гледаоцима свих укуса (описивано као „вечита журка поп музике
средином пута, комбиноване са екстремним политичким гласањем”), истовремено покушавајући
каквим триком привући пажњу на себе међу мноштвом других такмичара. Само 2004. године, на
сцени су виђени српски опанци, кожни корсети, штуле, ролшуе, анђеоска крила, гимнастичар у
поткошуљи, додоле (призивачице кише), те група која се њихала у ритму коитуса и низ сличних,
експлицитних аранжмана. Само међу песмама победницама били су и наслови Diggi-loo, diggi-ley,
Boom-bang-a-bang, Ding-a-dong, La-la-la; од увођења слободе избора језика, многи певају на, како је
писао Си-Би-Си, „евровизијском индијанском енглеском, неоптерећеном стварима попут синтаксе,
логике или разумљивости”.[40]

Лорди, победници Песме Евровизије 2006.

Песма Евровизије је због ових атрибута, „народних ношњи, баналних текстова, већ сварене
музике, изанђалих водитеља са још изанђалијим шалама, све наглашенијим трешењем задњице и
општом претераношћу”[40] називана „годишњом екстраваганцом кича”,[41] „најшундастијим
годишњим телевизијским догађајем”,[42] „такмичењем које је добар укус заборавио” које
„обожавају љубитељи камп забаве свугде”,[41] „спектаклом који је толико лош да је добар”,[40]
или, речима министра културе Француске из 1982. када се ова земља на годину дана повукла са
такмичења, „спомеником бесмислу”.[43]

На евровизијској сцени често наступају извођачи нетрадиционалних сексуалних или родних

опредељења, а такмичење има и велики број поклоника међу геј популацијом, због чега га
понекад називају и „светско фудбалско првенство за гејеве”.[42]

Песма Евровизије се у неким земљама, посебно Уједињеном Краљевству, види мање као
надметање песама него као прилика за смехом испуњено вече. Међу коментарима такмичења
„које волимо да мрзимо”[44] (речима Би-Би-Сија) британског коментатора Терија Вогана били су и
„то је једна иста песма коју Французи певају од како су окачили веш по Мажино линији”, „мора да
носиш ту кошуљу зато што си изгубио опкладу!”, или пак „холандски гласачи су традиционално
луди као кофа жаба”. Данска је званично протестовала након што је Воган током преноса Песме
Евровизије 2001. цело вече називао водитеље „Доктор Смрт и Вила Млечнозуба”.[45]

Анализе резултата гласања указују и на „пријатељско” гласање, у којем велики број поена
размењују суседне и политички блиске земље.[46] Грчка и Кипар из деценије у деценију
размењују максималних 12 поена. Изузетно су јаки и балтички/некадашњи совјтески,
скандинавски и балкански гласачки блокови. Од увођења телегласања, на гласање утиче и
демографски фактор, пошто емигранти масовно гласају за своје етничке матице. Ова појава је
најприметнија код извођача из земаља са великом емиграцијом, на пример Турске и Грчке, или
етнички мешовитих региона попут Балкана, тако да резултати телегласања могу подсећати на
податке из етничког пописа. Примера ради, 2005. године, гласање у финалу отворила је Аустрија
овако: 6 поена—Румунија, 7 поена—Турска, 8 поена—Хрватска, 10 поена—Босна и Херцеговина, 12
поена—Србија и Црна Гора. Поборници Евровизије појаву блоковског гласања објашњавају тиме
да је природно да публика на географски и културно блиским просторима, често на тржишту истих
медија и музичких кућа, има сличан музички укус, те и да лакше препознају извођаче из блиских
земаља.[тражи се извор]

Лутка Дастин Ћуран, представник Ирске 2008.

Аустријска телевизија је приликом повлачења 2007. изјавила како „све док је Песма Евровизије
полигон за политичку параду а не међународни забавни програм, ОРФ не жели да шаље још
талената из Аустрије на такмичење на којем немају шансе”. Тери Воган је 2003. сугерисао да су
британски представници Џемини добили нула поена због учешћа те земље у инвазији на Ирак.[47]
О гласању на Песми Евровизије дискутовало се и у европским скупштинама: тако се 2005. године у
парламенту Молдавије расправљало о томе како су резултати телегласања „сумњиви” јер
Румунија није добила максималних 12 поена, док је после Песме Евровизије 2007. група
британских посланика поднела предлог захтева за променом система гласања на Песми
Евровизије, за који су оценили да је „виц” и „штетан за односе између народа Европе”.[48]

Представник Ирске на Песми Евровизије 2008. био је Дастин Ћуран, лутка са сатиричном песмом
„Irelande Douze Pointe”, која је исмевала начин гласања на геополотичкој основи.

Песма Евровизије остаје један од најгледанијих телевизијских догађаја у целој Европи, са

универзалном привлачношћу, чије се гледалиште не уклапа у једноставне социолошке категорије.
Истраживања гледаности у Француској, на пример, показују да гледаност Песме Евровизије износи
око 32% у свакој старосној групи од 15 до преко 60 година, међу нижим и вишим социо-
економским слојевима, као и међу свим нивоима запослења.[49] Пренос Песме Евровизије 2008.
био је у Србији најгледанији телевизијски програм у историји мерења гледаности.[50]

Победници
Лево: Џони Логан је као представник Ирске постао једини извођач који је победио двапут (1980. и
1987.), а остварио је и победу као композитор (1992).

Друга слева: Салвадор Собрал је као представник Португалије победио 2017. године са рекордних
758 поена и највећим укупним збиром гласова публике и жирија.

Друга здесна: Ан-Мари Давид, као представница Луксембурга је победила 1973. са освојених
рекордних 80,63% од максимално могућих поена.

Десно: Брадерхуд оф Ман су као представници УК победили 1976. са рекордних просечних 9,65 /
12 поена добијених од сваке државе.

Победа на Песми Евровизије пружа победничком извођачу јединствену могућност да на овом

успеху и окружујућем публицитету започне или унапреди своју међународну каријеру; међутим,
неретко се може чути и оцена да Песма Евровизије није произвела велики број стварних
међународних звезда и мега-хитова.

Најпознатији победници Песме Евровизије, чија је каријера директно катапултирана у небо након
евровизијске победе је био шведски четверац АББА, који су победили на Песми Евровизије 1974.
са песмом Waterloo и постали један од најуспешнијих музичких састава свог времена. Канадска
певачица Селин Дион, која је 1988. победила као представница Швајцарске са песмом Ne partez
pas sans moi (са једним поеном разлике), постигла је неколико година касније велику међународну
славу и успех.

Џони Логан је једини учесник који је победио више пута, са учешћем у три победе Ирске са
снажним баладама (1980. певајући What's another year, 1987. као певач и композитор Hold me now,
1992. као композитор песме Why me? за Линду Мартин), добивши тако надимак „Mr. Eurovision”
(„г-дин Евровизија”).

И песме које нису побеђивале на Евровизији су каткад постизале значајне успехе као тржишна
издања. Песму Volare, која је постала светски хит у изведби Џипси кингса, први је певао Доменико
Модуњо на Песми Евровизије 1958. под називом Nel blu dipinto di blu, и освојио треће место. Међу
учесницима Песме Евровизије који нису победили била су и имена као што су Нана Мускури,
Хулио Иглесијас, Оливија Њутн-Џон, сер Клиф Ричард, Ала Пугачова, т. А. Т. у и ДЏ БоБо.

Међу победницима Песме Евровизије, жена је значајно више. У просеку, на сваког мушког
извођача који је победио биле су 3-4 женске победнице.[51]