HCCP Flas Voda

Sem.
rad Primena HCCP standarda u industriji flasirane vode Tatjana Sečivanović
Uvod
Zbog povećanog interesovanja potrošača za bezbednost hrane u većini zemalja su

uvedeni sistemi kvaliteta kao što su: ISO 9001, Hazard Analysis and Critical Control Point
(HACCP), British Retail Consortium (BRC), IFS I EUROGAP.Jedan od najznačajnijih aspekata
u proizvodnji i distribuciji vode kao nutrienta svakako je njen kvalitet i sigurnost.
HACCP je preventivni i sistematičan sistem za obezbeđenje zdravstvene ispravnosti

hrane koji se bazira na primeni ispravnih, kontrolisanih i nadziranih tehnoloških procesa.U ovom
radu će se govoriti o značaju,ulozi i sprovođenju ovoga sistema i njegovoj neophodnosti u
današnje vreme. HACCP se može primenjivati u svim procesima proizvodnje, pripreme,
posluživanja i distribucije hrane. Zasniva se na preventivnom pristupu, što doprinosi smanjenju
rizika po zdravlje stanovništva.
Sedam HACCP principa uključeni su u međunarodni standard ISO 22000 FSMS 2005.
Ovaj standard predstavlja kompletan sistem za upravljanje bezbednošću i kvalitetom

hrane kojisadrži elemente preduslovnih programa (GMP & SSOP), HACCP i sistema upravljanja
koji zajedno čine organizacioni Ukupni sistem upravljanja kvalitetom.
Održivim razvojem se teži uravnoteženju odnosa u kompleksu: čovek – priroda

društvo.Savremenom čoveku je praktično nemoguće da izbegne uticaj na životnu sredinu ali
se taj uticaj može svesti na najmanju moguću meru (minimalizovati) uz pridržavanje određenih
principa (načela) koji čine politiku održivog razvoja. Rečju, pridržavanje ovih principa
omogućuje razvoj ljudskog društva uz očuvanje životne sredine. U te principe, pre svega,
spadaju:
1. integrisanost,
2. predostrožnost,
3. obnovljivost resursa i
4. preventivno delovanje.
Page 1
Sem.rad Primena HCCP standarda u industriji flasirane vode Tatjana Sečivanović
Predmet i cilj istraživanja
Predmet ovog istraživanja su principi održivog razvoja i primena HACCP standardau

industriji flaširane vode.Cilj ovog rada je da pokaže da za razliku od kontrole gotovih proizvoda
na kraju proizvodnog procesa, HACCP predstavlja preventivni sistem koji osigurava bezbednost
hrane u svakom koraku procesa proizvodnje kao i mogućnosti vraćanja životnoj sredini
deoonoga što uzurpiramo. Definisan u najkraćem, HACCP je sistem koji se može upotrebiti kao
niz postupaka za kontrolu procesa i osetljivih tačaka u lancu proizvodnje hrane, sa krajnjim
ciljem da potrošač konzumira namirnicu, u stanju i na način koji će biti bezbedan po njegovo
zdravlje bez ili sa minimalnim štetnim uticajem na životnu sredinu.
Metodologija istraživanja
U istraživanju će se primeniti sledeće metode:

metod analize sadržaja koji će se temeljiti na pregledu relevantne literature u oblasti
ekologije, proizvodnje hrane i pića, međunarodnih standarda u industriji flaširane vode
kao i relevanatnih činjenica publikovanih putem Interneta i drugih medija;
metod analize i sinteze kao primarni misaoni procesi koji će omogućiti sticanja saznanja o
predmetu istraživanja i njihovog uobličavanja u završnom saznajnom procesu, što znači da će se
metodom analize i sinteze najpre raščlaniti ukupno opšte znanje o proizvodnji flaširane vode za
piće i njegovoj standardizaciji i značaju praćenja kompletnog procesa od proizvodnje preko
distibucije proizvoda do samog portošača.
komparativni metod koji se bazira na upoređivanju pojedinih delova više srodnih celina i
izvođenju zaključaka o prirodi predmeta u međusobnom odnosu, će omogućiti na
osnovupoređenja puta kontrole vode i zaključaka o tome u kojim se radnim i prioizvodnim
okruženjima kako treba ponašati i kojih se pravila treba pridržavati i kako međusobno deluju
pojedini elementi, a sve u cilju održivosti proizvodnje flaširane vode.
Hipoteze istraživanja
Hipoteze:
H1 - Povećanje sigurnosti proizvodnje flaširane vode i bolja kontrola i monitoringcelokupnog
procesa proizvodnje radi kontrolisanja održivosti eksploatacije najvažnijeg za čoveka prrodnog
resursa.
H2 - Povećava se profit na tržistu korišćenjem HACCP standarda u proizvodnji flaširane
vode a smanjujese rizik po životnu sredinu i nekontrolisan uticaj na istu.
H3 - Sigurnost zdravlja potrošača i pouzdanost kvaliteta prehrambenih proizvoda povećava se
zastupljenošću HACCP-a,
H4 - Primena HACCP standarda doprinosi zaštiti korisnika prehrambenih proizvoda i životne
sredine.
Page 2
Održiva eksploatacija resursa
Ukupna svetska ponuda resursa kao što su nafta, ugalj, bakar i drugi iscrpljivi resursi ne
može se uvećavati. Eksploatacija neobnovljivih resursa, smanjuje njihovu količinu za korišćenje
u budućnosti.Rast cena bi trebalo da odražava deficit resursa uz pretpostavku delovanja
perfektnog tržišta. Međutim, empirijski se pod uticajem faktora tehnoloskog razvoja, otkrivanja
novih lezišta i eksploatacije manje rentabilnih nalazišta povećava njihova ponuda što dovodi do
ravnotežnih nivoa cena ponude i tražnje.
Naučno-tehnički progres delimično doprinosi zameni korišćenja pojedinih sirovina, ali ne

i ukidanju njihovog korišćenja. U slučaju neobnovljivih resursa teorijski pretpostavljena
mogućnost potpunog iscrpljivanja dovodi do prestanka važenja resursa kao ekonomske
kategorije. Međutim, sa stanovišta ekologije, kod iscrpljenosti resursa, na primer površinskih
kopova rude boksita ili uglja, dešava se obrnut tok. Napušteni prostori na kojima je završena
eksploatacija postaju par excelence ekološko pitanje i to kako sa stanovišta sanacije napuštenih
ležišta, tako i sa stanovišta rešavanja dugotrajnih negativnih uticaja deponovanog otpada
(stokova jalovišta i deponija pepela) na životnu sredinu. Iz ovoga sledi da će konačnom
eksploatacijom pojedinih neobnovljivih resursa doći do deficita sirovina za industrijsku
proizvodnju, koji će uticali na usporivanje ekonomskog rasta.
Sa aspekta ekonomske analize prirodni resursi, obnovljivi ili neobnovljivi, tretiraju se kao
bilo koji drugi faktor proizvodnje i, saglasno takvom pristupu, njihova cena se definise odnosom
ponude tražnje na tržištu, kao regulatoru cena. Vrednost resursa je de facto u ovom slučaju
ekonomska kategorija i zavisi od marginalne ponude i tražnje datog resursa. Navedeni pristup
pitanje odnosa vrednosti i cena postavlja u ravan dinamičke ekvivalencije i to tako da je cena
iskaz vrednosti, a vrednost ima svoju meru u ceni. U okolnostima apsolutne regulacije trzista,
slobodnog pristupa resursima i odsustva monopola deluje teorijski model perfektnog tržišta kao
regulatora cena. Ukoliko je tržište perfektan regulator, onda smanjenje kvantuma raspoloživih
neobnovljivih resursa pomera granicu rentabilnosti eksploatacije resursa ka siromašnijim
ležištima.
Oskudica ponude i rast troškova eksploatacije, utiču na smanjenje ponude, a prema tome
i na rast cena na strani ponude datog resursa. Na sektoru tražnje visoke cene ponude datog
resursa prouzrokuju racionalizaciju korišćenja resursa po jedinici proizvoda i rast cena finalnih
proizvoda. Tehnološkim inovacijama se smanjuju jedinični troškovi po proizvodu i uvodi
supstitucija resursa.Saglasno napred navedenom, cene prirodnih resursa podvrgnute ekonomskoj
oceni imaju kretanja analogna kretanjima cena bilo kog drugog faktora proizvodnje (rada ili
kapitala). Prema tome, može se izvesti zaključak da resursi nemaju apsolutnu vrednost sa
ekonomskog stanovista. Sa stanovišta ekoloških kriterijuma vrednovanja i neekonomske
korisnosti, ili korisnosti životne sredine, prirodni resursi bez obzira na njihovu obnovljivost ili
neobnovljivost kao uslova života, treba da imaju konstantnu vrednost.
Specifičan je slučaj kod obnovljivih, samoreproduktivnih resursa, na primer šuma

njihove eksploatacije. Ravnotežna cena kao rezultat ravnoteže faktora ponude i tražnje za
resursom može voditi, u idealnim uslovima, do oscilacije ponude i tražnje, odnosno do oscilacije
njegove ravnotežne cene.Pretpostavimo slučaj da se obnovljiva drvna masa eksploatiše iznad
nivoa njenog godišnjeg prirasta. U tom slučaju dolazi do smanjenja ponude koja izaziva
Page 3
povećanje cena pri konstantnoj tražnji. Rast cena resursa vodi ka povećavanju stepena
eksploatacije, jer preduzetnik, vlasnik raspoloživog resursa, teži maksimizirati svoje dobitke na
kratak rok. Perspektivno, usled težnje za maksimiziranjem dobitaka, resurs postaje sve oskudniji,
a cene bi kontinuirano rasle do trenutka supstitucije u proizvodnom korišćenju datog resursa. Uz
pretpostavku da dati resurs perspektivno, usled supstitucije, prestane biti predmet tražnje, dohoci
vlasnika drvne mase će opadati do granice povlačenja iz ekonomske aktivnosti vlasnika resursa.
Održivi razvoj
Održivi razvoj predstavlja integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj,

usklađen sa potrebama zaštite i unapređenja životne sredine, koji omogućava sadašnjim I
budućim generacijama zadovoljavanje njihovih potreba i poboljšanje kvaliteta života.Nov
koncept, nazvan održivi razvoj, teži da pomiri oprečne stavove ekologije i ekonomije. Održivi
razvoj postavlja ekologiju i ekonomiju u odnos od koga direktno zavisi sistem u celini. Ukoliko
se poštuju pravila moguće je progresivno se razvijati, istovremeno ostavljajući budućim
generacijama zdravu i održivu sredinu i mogućnost razvoja. Pojam održivog razvoja dovodi se,
najčešće, u vezu sa zaštitom životne sredine, planiranjem društvenog razvoja, ekološkim,
ekonomskim i političkim pitanjima. Koncept održivog razvoja predstavlja novu razvojnu
paradigmu, novu strategiju i filozofiju društvenog razvoja.Održivi razvoj spaja ujedno brigu za
živi svet na planeti Zemlji i za očuvanje kapaciteta prirodnih sistema (prirodnih resursa) sa
društvenim i ekološkim izazovima koji stoje pred svakim društvom, državom i čovečanstvom
kao celinom.Aktuelnosti pojma održivog razvoja naročito doprinose izazovi koji dolaze sa
ugroženošću životne sredine. Neki od tih izazova su: globalno zagrevanje, smanjivanje ozonskog
omotača, „efekat staklene bašte“, nestanak šuma, pretvaranje plodnog zemljišta u pustinje,
pojava kiselih kiša, izumiranje životinjskih i biljnih vrsta. Koncept održivog razvoja
podrazumeva razumevanje pravog značaja životne sredine, formulisanje dugoročne politike
održivog razvoja i insistiranje na politikama koje smanjuju velike razlike između bogatih I
siromašnih na svim nivoima. Pri tome, ljudi treba da shvate koncept održivog razvoja kao njihov
dugoročni interes, moraju da imaju veću kontrolu razvojnog procesa i veći stepen sigurnosti
ostvarenog nivoa životnog standarda. Globalni ekološki problemi dovešće do promene
postojećih ekonomskih sistema i promene stila života zbog rapidnog uvećanja degradacije
životne sredine izazvane zagađenjima koja potiču od povećanja industrijske proizvodnje I
potrošnje. Treba imati u vidu sve faktore u procesu stvaranja i primene novih oblika odlučivanja
i kontrole pomoću kojih će se izvršiti proces promena u skladu sa pristupom održivog razvoja.
Ove promene su dugoročne, odnose se na proces proizvodnje i potrošnje i često zahtevaju

odricanje od kratkoročnih individualnih profita radi ostvarivanja dugoročne društvene koristi.
Mnoge promene će biti podstaknute novim politikama i povećanjem troškova korišćenja
resursa što će imati uticaja na investiranje i potrošnju. Treba imati u vidu da ove promene imaju
svoju cenu koja će za neke zemlje biti veća, kao što su zemlje u razvoju, a za neke manja, kao što
su razvijene privrede koje su usvojile koncept održivog razvoja u svom zakonodavstvu i politici.
Koncept održivog razvoja podrazumeva razumevanje pravog značaja životne sredine,
formulisanje dugoročne politike održivog razvoja i insistiranje na politikama koje smanjuju
velike razlike između bogatih i siromašnih na svim nivoima. Pri tome, ljudi treba da shvate
koncept održivog razvoja kao njihov dugoročni interes, moraju da imaju veću kontrolu razvojnog
procesa i veći stepen sigurnosti ostvarenog nivoa životnog standarda. Globalni ekološki problem
Page 4
dovešće do promene postojećih ekonomskih sistema i promene stila života zbog rapidnog
uvećanja degradacije životne sredine izazvane zagađenjima koja potiču od povećanja industrijske
proizvodnje i potrošnje. Treba imati u vidu sve faktore u procesu stvaranja i primene novih
oblika odlučivanja i kontrole pomoću kojih će se izvršiti proces promena u skladu sa pristupom
održivog razvoja. Ove promene su dugoročne, odnose se na proces proizvodnje i potrošnje I
često zahtevaju odricanje od kratkoročnih individualnih profita radi ostvarivanja dugoročne
društvene koristi. Mnoge promene će biti podstaknute novim politikama i povećanjem troškova
korišćenja resursa što će imati uticaja na investiranje i potrošnju. Treba imati u vidu da ove
promene imaju svoju cenu koja će za neke zemlje biti veća, kao što su zemlje u razvoju, a za
neke manja, kao što su razvijene privrede koje su usvojile koncept održivog razvoja u svom
zakonodavstvu i politici.
Koncept održivog razvoja zahteva radikalno nov način eksploatacije resursa i privredni
razvoj. Promena u politikama razvoja i zaštite životne sredine bazira se na tehnološkim
inovacijama i široj upotrebi ekonomskih instrumenata. Suština tih promena treba da bude nov
način razmišljanja o ekonomskim promenama i nov odnos društva prema životnoj sredini.
Održivi razvoj predstavlja težnju da se ravnotežom tri strategije: socijalne, ekonomske i

ekološke stvori svet kojiće biti bolji za život budućih generacija. Održivost ili održivi razvoj je
preduslov i krajnji cilj efikasne organizacije ukupne ljudske aktivnosti na našoj planeti. U delima
klasične ekonomske nauke u prošlosti problemi održivosti kao što su ograničenost prirodnih
resursa, demografski rast,opadajući prinosi u proizvodnji, pokušavaju se rešavati.Periodi
populacionog rasta i napretka životnog standarda po mišljenju klasika (Smit,Rikardo,Maltus)
usled delovanja zakona o opadajućim prinosima pretvarali bi se u stagnaciju i siromašenje.Nešto
malo pozitivnije teorije se razvijaju u XIX veku,a u XX veku postavljaju se teorijske osnove za
analizu optimalne upotrebe iscrpljivih resursa.Neoklasična teorija negira značaj problema
iscrpljivih resursa već osnovni faktor razvoja postaje naučnotehnički progres.Posle drugog
svetskog rata na jednoj strani se našao kapitalizam i kejnzijanska ekonomska teorija a sdruge
strane socijalizam kao odgovor na sve izazove ekonomske nestabilnosti. U izveštaju Rimskog
kluba 1972. godine upozorava se na opasnost narušavanja ekološke ravnoteže zbogpreterane i
nekontrolisane eksploatacije mineralnih i energetskih resursa.
Prva konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini održana je 1972. godine u
Stokholmu gde je ukazano na nužnostpraćenja stanja kvaliteta životne sredine i njene
zagađenosti.Osnovan je program Ujedinjenih nacija za životnu sredinutzv.UNEP i usledilo je
osnivanje nacionalnih agencija za životnu sredinu. U drugom izveštaju Rimskog kluba
1974.godine ističe se da problemi treba da se rešavaju na globalnom nivou kroz koncept
uravnoteženog razvoja. U Najrobiju 1982 .godine Konferencija UN je zagovarala koncept
održivog razvoja. Generalna skupština UN 1983.godine donela je rezoluciju o formiranju
Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj,WCED.
U Bergenu (Norveška) 1990.godineEkonomska komisija UN za Evropu deklaracijom je
proklamovala pojam održivog razvoja.Koncept održivog razvoja je praktično institucionalizovan
na Konferenciji UN o životnoj sredini i razvoju(UNCED)
1992 godine u Rio de Žaneiru (Brazil). Usvojeni su Okvirna konvencija UN o klimatskim
promenama i Konvencija o biološkom diverzitetu (Rio Deklaracija). Nastaju mnogobrojne
organizacije, Komitet međunarodnih institucija za razvoj i životnu sredinu (CIDIE), Institut za
svetske resurse (WRI) koje imaju za cilj podsticanje održivog razvoja kao i Svetska banka (WB),
Page 5
Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), itd.Treba istaći i suštinske razloge

za prihvatanje koncepta održivosti kao što su:
moralni razlozi, današnja generacija ima obavezu da svome potomstvu u nasleđe ostavi ništa
manje šanse za razvoj nego što ih ona ima tzv. princip moralne pravde gde svaki čovek ima
najširu osnovnu slobodu neugrožavajući druge,
ekološka etika, neprihvatljiva je svaka ekonomska aktivnost kojom se narušava biodiverzitet
ili bogatstvo prirodnih resursa, mada oni mogu da se svedu na moralne razloge iako se ovde
potencira odnos ljudi prema ostalim živim bićima,biosferi i prirodi u celini.Zaštita prirode I
ekološka etika se ostvaruje kroz ekološku politiku,zaštitu ugroženih biljaka i životinja
tj.maksimalizaciju društvenih koristi i minimalizaciju društvenih šteta.
Razlozi za očuvanje ugroženih biljnih i životinjskih vrsta su da to doprinosi blagostanju i
zadovoljstvu,da one imaju pravo na život čak i ako nemaju ljudi koristi od njih i da poštoljudi ih
nisu stvorili nemaju prava ni da ih ugrožavaju. Tako su nastale i tri etičke teorije:
a) utilitarizam, pristup koji rasuđuje u kategorijama svrsishodnost posledica čovekovih

postupaka i zagovara postupanje koje ćemaksimalizovati ukupne pojedinačne ili društvene
koristi;
b) deontološka etika-temelji na pravima,principima i dužnostima svakog pojedinca da postupa ili
suzdržava od delovanja naneki način;
c) etika prirodnog prava-postoji prirodna prava i prirodni zakoni koji usmeravaju moralno
ponašanje. Još jedan od razloga za prihvatanje održivog razvoja je i ekonomska argumentacija,
činjenica da je održivi razvoj ekonomski efikasniji,tj. da nepoštovanje istog vodi ka neefikasnom
ekonomskom razvoju, rasipanju resursa i energije. Može da se govori o pet različitih koncepata
održivosti.
Prvo, definicije koje se odnose na održivo kao stanje u kome bilo korisnost ili nivo
potrošnje tokom vremena ne opada. Svaka generacija ljudi mora imati podjednako pravo na
ubiranje koristi od prirode i samo obrazac koji to omogućava u toku neograničenog perioda može
se smatrati održivim. Završni izveštajiBrauntlendove komisije kaže da je održiv razvoj onaj koji
zadovoljava sadašnje potrebe,ne ugrožavajući mogućnosti budućihgeneracija da zadovolje svoje
potrebe.
Druga, definicija koja održivim smatra stanje u kojem se resursi koriste tako da buduće
proizvodne mogućnosti čovečanstva ostanu očuvane. Kao kriterijum održivosti ističu se očuvane
proizvodne mogućnosti,tj. ako smanjene zaliheprirodnih resursa budu nadoknađene
povećanomkoličinom i kvalitetom fizičkog i/ili intelektualnog kapitala.Proizvodni potencijal
zavisi od količine dostupnih proizvodnih faktora gde pored ljudskog rada ubrajaju se razni oblici
kapitala:
prirodni (prirodni resursi),
fizički (zgrade, oprema,mašine),
ljudski (zalihe stečenog znanja i iskustva )
intelektualni (naučni,tehnički i kulturni potencijal kojim ljudsko društvo u određenom
vremenu raspolaže).
Page 6
Treća definicija kaže da se održivim smatra ono stanje pri kojem zaliha prirodnog
kapitala ne opada u vremenu.Mogućnost međusobne supstitucije različitih vrsta kapitala znatno
manje tj. da će supstitucije postojati sve manje kako se zalihe prirodnih resursa troše. Na ovom
konceptu insistira UNESCO.
Četvrta definicija kaže da je održivo stanje u kojem se resursi koriste tako da donose
održivi prinos ili prirast.Ovo gledište se sukobljava sa činjenicom da su resursi raznorodni I
prinos koji daju nesamerljiv.
Peta definicijaodrživim smatra stanje u kojem je zadovoljen minimum uslova stabilnosti I
uravnoteženja ekosistema.Stabilnost se odnosi na individualne varijable u sistemu,a
uravnoteženost se odnosi na veličinu parametara ekosistema(ako posle i poremećaja ostanu
nepromenjeni).Uravnoteženje sistema se meri sposobnošću održanja organizacije u toku iliposle
poremećaja što sledi da sistem se smatra neodrživim ako postoji ponašanje koje umanjuje
uravnoteženost sistema.Problem je što se to sagleda tek posle poremećaja.Jedan od zadataka
ekonomike životne sredine jeste da identifikuje one ekonomske aktivnosti koje pogoduju
održivosti kao ione koji je narušavaju.Postoji skup indikatora koji služe za identifikovanje
stepena ugroženosti sistema-promena brojaautohtonih vrsta,promena biomase, mineralnog
sastava. Ali potpuna tačnost ocene održivosti razvoja nije moguća.
Koncept i principi održivog razvoja
Koncept održivog razvoja može se operacionalizovati na različite načine. U teoriji I

praksi se uglavnom prepoznaju četiri pristupa u ostvarivanju koncepta održovog razvoja, to jest:
-
održavanje nepromenjenog obima potrošnje,
- održavanje nepromenjenih zaliha prirodnih resursa,
- utvrđivanje standarda bezbednog minimuma i
- primena operativnih ekoloških principa.
Četvrti pristup polazi od toga da ekološki principi treba da budu vodilja društvu u njegovom
kretanju u pravcu održivog razvoja. Savremenom čoveku je praktično nemoguće da izbegne
uticaj na životnu sredinu ali se taj uticaj može svesti na najmanju moguću meru (minimalizovati)
uz pridržavanje određenih principa (načela) koji čine politiku održivog razvoja. Rečju,
pridržavanje ovih principa omogućuje razvoj ljudskog društva uz očuvanje životne sredine. U te
principe, pre svega, spadaju(Wright, 2005):
- integrisanost,
- predostrožnost,
- obnovljivost resursa i
- preventivno delovanje.
Princip integrisanosti, kao najsveobuhvatniji princip, odnosi se na donošenje političkih
odluka u svim domenima odlučivanja, a sprovodi se na tri nivoa brige o životnoj srdeini, tj. Na
nivou društva, privrede ili proizvoda. Na nivou društva ovaj princip sprovodi se u politici,
prilikom donošenja odluka, uz ograničenja pravnim sredstvima. Na ovom nivou u brigu o
životnoj sredini uključuje se javnost, odnosno celokupnog stanovništva, što se postiže
razvijanjem javne svesti i sticanjem odgovarajućeg znanja o svim aspektima zaštite životne
sredine. Na nivou privrede, on podrazumeva uvođenje zakonskih obaveza pravnim subjektima da
odgovorno upravljaju svih vrsta otpada i integrisano rešavanje problema otpada. Na nivou
proizvoda stvara se, kao preventivna mera, zakonska obaveza proizvođača da unapred definiše
Page 7
uticaj proizvoda na životnu sredinu, i to integralno u čitavom životnom ciklusu proizvoda, tj. od
sirovina i proizvodnje do otpada.
Princip predostrožnosti podrazumeva da svaka aktivnost mora biti sprovedena bez

oslanjanja na odsustvo naučnih dokaza o njenom uticaju na životnu sredinu, kao, na primer,
definisanje proizvoda zasnovanih na genetički modifikovanim organizmima.
Princip obnovljivosti resursa se obično svodi na očuvanje prirodnog fonda nekog resursa
– sirovine ili energije. Ovaj princip podrazumeva povećanje efikasnosti korišćenja resursa,
povećanje ušteda (smanjenje gubitaka) i povećanje reciklabilnosti. Sa aspekta ovog principa, svi
resursi su podeljeni na obnovljive i neobnovljive.
Princip preventivnog delovanja je glavni metod i pristup u integraciji politike životne
sredine u druge politike i odlučivanja i univerzalna tehnika za sprovođenje svih principa
održivog razvoja.
Svi ovi principi, kao i glavni – minimizacija uticaja na sredinu – inkorporirani su ili se
inkorporiraju u regulative Evropske unije. Integrisanost je jedan od najsveobuhvatnijih principa
održivog razvoja i on se, pre svega, odnosi na donošenje političkih odluka u svim segmentima
odlučivanja. Ipak, odlučivanje se može razmatrati na tri nivoa primene, to jest na nivou: društva,
privrede i proizvoda. Na nivou društva ovaj princip se sprovodi u domenu odlučivanja, odnosno
u politici, što je najviše sankcionisano pravnim sredstvima. Dodatnu a značajnu komponentu, u
ovom smislu, predstavlja uključivanje (integrisanje) celokupnog stanovništva u brigu o životnoj
sredini. To se postiže razvijanjem javne svesti o problemima životne sredine i konkretnim
rešenjima tih problema, to jest edukacijom stanovništva u tom domenu – od brige, recimo, o
kućnom otpadu do brige o izduvnim gasovima automobila. Na nivou privrede primena principa
integrisanosti obično podrazumeva uvođenje pravnih obaveza privrednim subjektima da
odgovorno upravljaju otpadom i emisijama (u atmosferu, vodu i zemljište) i stvaranje integrisane
mreže punktova za rešavanje problema otpada. U tom kontekstu je i propisano obeležavanje
proizvoda, naročito u vezi sa sadržajem štetnih supstanci. O otpadu se vodi računa već tokom
proizvodnje (na samom izvoru), a ne samo po isteku korišćenja proizvoda što je dugo bila
uobičajena praksa. Na nivou proizvoda princip integrisanosti je često inkorporiran posredno.
Osnovna logika ovog nivoa brige o sredini je da se, prilikom definisanja proizvoda, unapred
(preventivno) definiše i njegov uticaj na životnu sredinu, i to integralno – od proizvodnje (i
resursa koji se za proizvodnju koriste) do otpada koji se stvara prilikom proizvodnje, transporta i
korišćenja. Praktični oblici ovog principa uključuju i usmeravanje pažnje na proizvod, odnosno
grupisanje proizvoda u domenu rešavanja otpada, ali, isto tako, i jasnu deklaraciju o utrošenoj
energiji za njegovu proizvodnju.
Princip predostrožnosti podstiče političke aktere da donose odluke u oblasti zaštite životne
sredine i u situacijama kada ne postoje nedvosmisleni naučni dokazi o štetnosti ili razmerama
štetnog delovanja neke aktivnosti na ljude ili ekosisteme. To znači da ponekad prednost treba
dati principu predostrožnosti umesto preovlađujućem principu poznatom kao: ,,čekaj i vidi’’
(wait and see, engl.). Legislativa o genetski modifikovanim organizmima (GMO) predstavlja
noviji primer primene principa predostrožnosti. Zapravo, cela GMO legislativa je i stvorena zbog
činjenice da nauci nije poznat uticaj novostvorenih (genetički modifikovanih) vrsta na
biodiverzitet (raznovrsnost) srodnih vrsta, kao ni sa tim povezan opšti uticaj na životnu sredinu.
Princip obnovljivosti resursa se zapravo često svodi na očuvanje (konzervaciju) prirodnog fonda
nekog resursa, bilo da je reč o energiji ili sirovini. Ovaj princip je sadržan u velikom broju
aktivnosti – od povećanja efikasnosti, odnosno iskorišćenja resursa, do povećanja ušteda
Page 8
smanjenjem gubitaka ili, recimo, povećanja reciklabilnosti. Bitno je razlikovati dva osnovna tipa
resursa – iscrpljive i neiscrpljive – a u okviru prvih, obnovljive od neobnovljivih.
Od neobnovljivih resursa, za čovečanstvo su najkorisniji potrošni resursi; u prvom redu,
fosilna goriva.
Princip preventivnog delovanja je zapravo univerzalna tehnika za sprovodjenje svih
principa održivosti, a zapravo je zastupljen u celokupnoj politici Evropske unije u oblasti zaštite
životne sredine. Preventivno delovanje je glavni metod i pristup u integraciji politike životne
sredine u druge politike i odlučivanje. Čitav sistem integrisanog rešavanja problema otpada je
rezultat primene upravo ovog principa. Osim toga, integrisana politika proizvoda (IPP) je jedan
od novijih primera preventivnog delovanja.
Indikatori održivog razvoja

Indikatori održivog razvoja su pozatelji stanja i promena u pojedinim domenima.
Prema Komisiji UN za održivi razvoj, indikatori održivog razvoja (ukupno ih ima 57) grupisani
su u 15 tema i 38 podtema i podeljeni su u četiri osnovne grupe:
- ekološki indikatori (kao što su specifične emisije CO2, SO2),

- socijalni indikatori (kao što su indikator uticaja na zdravlje, indikator prihvatljivosti sa
stanovišta potrošača),
- ekonomski indikatori (kao što su godišnja potrošnja energije po stanovniku, udeo potrošnje
energije iz obnovljivih izvora, nastajanje opasnog otpada)
- institucionalni indikatori (kao što su broj telefonskih linija ili broj internet pretplatnika na 1000
stanovnika, izdaci na istraživanje i razvoj kao procena bruto nacionalnog dohotka).
Agregacijom grupe indikatora definišu se parcijalni indeksi održivosti za svaki domen ili
opšti indeks održivosti, koji su pokazatelji dostignutog nivoa održivosti u pojedinim domenima
ili generalno.1 Oni, takođe, ukazuju na „kritične tačke“ u pojedinim domenima.
Njihov značaj je i u tome što olakšavaju položaj onome koji donosi procenu održivosti,
pošto različiti kriterijumi (ekološki, socijalni ili ekonomski) mogu imati različitu težinu i uticaj
na donošenje odluka.
Indikatori održivog razvoja kvantifikuju, razjašnjavaju i čine prikupljene informacije
upotrebljivim u stvaranju politike koja vodi boljim odlukama i efikasnijim akcijama. Pomažu u
objedinjavanju znanja prirodnih i društvenih nauka potrebnih u odlučivanju i mogu da pomognu
u odmeravanju i podešavanju razvoja u skladu sa ciljevima održivog razvoja. Opšti indikatori
održivog razvoja se prilikom kreiranja politike održivog razvoja za određeno područje mogu
preciznije razvrstati u sledeće četiri grupe indikatora, odnosno to su:
- socio-ekonomski indikatori,
- komunalno-ekonomski indikatori,
- komunalni indikatori i
- socio-ekološki indikatori.
Poslednja kategorija obuhvata sve vrste indikatora koji se odnose na pitanje održivosti u
uslovima preterane potrošnje, smanjenog investiranja ili preteranog pritiska na resurse. Ovi
pokazatelji teže da budu predstavljeni u smislu protokam ali su izgrađeni na pretpostavci da neke
akcije, koje su od značaja za održivost, odgovaraju izmerenim tokovima, odnosno akcijama koje
se prenose budućim generacijama (Izveštaj Stiglitz Komisije, str. 67). Primeri takvih pokazatelja
obuhvataju neto uštede (takođe poznate kao istinsku štednju ili istinske investicije) i razne
Page 9
"otiske". Komisija Stiglitz je naglasila značaj dopune BDP fizičkim indikatorima za praćenje
održivosti životne sredine i istakla značaj ekološkog otiska (EF) i ugljen-dioksida.
Dakle, indikatori održivog razvoja mere postignuće ciljeva održivog razvoja. Zbog toga
se ciljevi održivog razvoja, gde god je to moguće, izražavaju tako da se mogu meriti. Na primer,
cilj »smanjiti emisiju gasova koji pojačavaju efekat staklene bašte« može se izraziti kao
»smanjenje emisije CO2 za određeni procenat do određenog roka«. Oni služe pojednostavljenom
i jasnom prikazivanju prikupljenih informacija o odnosu društva prema sociološkim, ekološkim i
ekonomskim aspektima održivog razvoja. Ono pomažu u odmeravanju i podešavanju razvoja
društva u skladu sa ciljevima održivog razvoja. Održivi razvoj integriše nekoliko domena
(sociološki, ekonomski i ekološki) u jednu celinu, sa akcentom na njihov međusobni uticaj.
Page 10
Standardi koji se odnose na bezbednu proizvodnju vode i hrane

Otpad je neizbežna posledica načina života čoveka. Ciljevi dugoročne politike svakog
preduzeća moraju da budu usklađeni sa ciljevima zaštite životne sredine. Da bi posledice uticaja
otpadnih materija (rizici) po životnu sredinu i ljudsko zdravlje bile potpuno uklonjene ili
maksimalno ublažene mnoge države sveta donele su određene propise koji se odnose na ovu
oblast. U mnogim zemljama širom sveta, zakonodavstvo o bezbednosti pripreme namirnica
zahteva da standard HACCP bude implementiran u svim preduzećima koje se bave hranom, bilo
da su ona profitna ili ne, državna ili privatna. Evropska unija je ustanovila novo zakonodavstvo i
HACCP (Hazard Analysis and Critical Control Points) - Analiza rizika ikritične kontrolne tačke
pravila sigurnosti hrane, gde je propisala opšta pravila i procedure radi povećanja poverenja
potrošača u sigurnost prehrambenih proizvoda namenjenih za ljudsku ishranu. Direktiva traži od
fabrika prehrambene industrije da počnu primenu sistema kontrole zansovanom na HACCP
konceptu tj. analizi rizika i kontrolnim kritičnim tačkama. HACCP, zajedno sa preduslovima
dobrom higijenskom praksom – DHP (eng. Good Higyenice Practise – GHP), dobrom
proizvođačkom praksom – DPP (eng. Good Manufacturing Practice – GMP) i dobrom
laboratorijskom praksom – DLP (eng. Good Laboratory Practice – GLP) formira elemente
bezbednosti hrane koji daju alat i metode za osiguranje sigrune hrane. HACCP sistem često se
naziva sistemom koji prati proces pripreme hrane „od farme do trpeze”. Prema direktivi EU
93/43/EEC o higijeni hrane svi operateri u biznisu hrane u EU moraju da implementiraju
HACCP koji predstavlja sistematičan pristup identifikaciji opasnosti i rizika u postupanju sa
namirnicama, a koji pruža jasne metode utvrđivanja načina kontrole tih rizika. Kao rezultat
HACCP studije izrađuje se HACCP plan u kome su identifikovane kritične kontrolne tačke I
način monitoringa nad njima. Implementacijom HACCP sistema određenom detaljnom analizom
i praćenjem kritičnih tačaka u celom prehrambenom lancu, moguće je pratiti i kritične tačke
uticaja na životnu sredinu, pa samim tim i na ljudsko zdravlje. HACCP sistem se manifestuje
kroz sedam principa:
- Identifikacija i analiza rizika,

- Određivanje kritičnih kontrolnih tačaka,
- Utvrđivanje kritičnih granica za sve kritične kontrolne tačke,
- Uspostavljanje sistema praćenja,
- Definisanje korektivnih mera,
- Uspostavljanje verifikacije,
- Uspostavljanje dokumentacije i vođenje evidencije.
HACCP koncept u okviru navedenih sedam osnovnih principa predstavlja deo celine
savremenog sistema upravljanja kvalitetom. HACCP i ISO 9001 treba posmatrati kao sisteme
koji su komplementarni i međusobno se podržavaju. Porastom interesa za stalnim
poboljšavanjem kvaliteta okoline, preduzeća svih vrsta i veličina svoju pažnju pojačano
usmjeravaju na uticaje koje njihove aktivnosti, proizvodi i usluge imaju na okolinu. Dostizanje
prihvatljivog okolinskog učinka zahtijeva potpunu predanost preduzeća sistemskom pristupu I
stalnom poboljšavanju sistema upravljanja okolinom.
Za preduzeća koja planiraju uspostavljanje sistema upravljanja okolinom (EMS) prema
međunarodnom standardu ISO 14001 kao prvi korak predstavlja procenu postojećeg sistema
upravljanja, te utvrđivanje aktivnosti, procesa i mera koje zadovoljavaju zahteve, kao i one kod
Page 11
kojih treba vršiti promene.

Zahtevi standarda ISO 14001 slede dinamički proces Demingovog PDCA kruga (Plan –
planiraj, Do- uradi, Check – proveri i Act – deluj) koji je grafički prikazan
na slici 2.
Slika 1. Demingov PDCA proces3
Napomena uz sliku: PLAN – identifikacija problema

DO – test potencijalnih rešenja
CHECK – rezultat istraživanja
ACT – primena najboljih rešenja
Organska proizvodnja doživljava sve veću ekspanziju na globalnom nivou. Zemlje EU I

zemlje u okruženju organsku proizvodnju postavljaju na viši nivo i organski proizvodi se nalaze
u centru strategije trajnog razvoja. U svetu se vode intenzivne aktivnosti u oblasti organske
proizvodnje, kako u pogledu donošenja Zakona o organskoj proizvodnji i pratećih dokumenata, u
pojedinim državama predviđene su i direktne finansijske stimulacije za proizvođače. U
Evropskoj Uniji potrebno je da se primene pravila iz EU Regulative (CE) 834/2007, gde je
3https://www.mindtools.com/pages/article/newPPM_89.htm organska poljoprivreda definisana
kao „sistem trajnog upravljanja koji ima za cilj da proizvede namirnice visokog kvaliteta“.
Page 12
Najčešće opasnosti od kontaminacije hrane i vode
Mikrobiološkeopasnosti
U poslednje vreme se o bezbednoj hrani sve više govori, činjenica je da je broj ljudi koji
se svake godine razboli putem kontaminirane hrane mikrobiološkim patogenima visok, pogotovo
u zemljama u razvoju. Među tim uzročnicima su i mikroorganizmi iz roda Salmonella, vrsta
Staphylococcus aureus, enterohemoragična Esherichia coli, parazit Trichinella spiralis i dr. Uz
povećevanje sojeva mikroorganizama koji postaju rezistentni na antibiotike, opasnost od
mikrobiološki kontaminirane hrane je još veća. Navike u ishrani se menjaju, povećava se
procenat hrane koja se konzumira van kuće. Takođe, posebno se, kod gradskog stanovništva,
menjaju obrasci ishrane, sa visokim učešćem sirove hrane, odnosno voća i povrća. Za gradsku
sredinu karakteristična je i ponuda brze hrane. Na velikom broju individualnih farmi, farmeri se
bave proizvodnjom više vrsta poljoprivrednih kultura, u isto vreme i stočarstvom, uz
individualnu proizvodnju mlečnih proizvoda i proizvoda od mesa na tradicionalan način.
Tradicionalan način prodaje namirnica iz individualne proizvodnje obavljaju vlasnici koji

svoje proizvode nude na zelenim pijacama, gde prodaju, obično, nekoliko vrsta namirnica. Zbog
neadekvatnog čuvanja, veoma visoke temperature u letnjim mjesecima, povećeva se
mikrobiološki hazard kod ovakve prodaje hrane. Zabeleženi slučajevi trihineloze uvek su se
manifestovali kao porodične epidemije. U tim slučajevima, do zaraze je dolazilo konzumiranjem
pripremljenog mesa, bez prethodno obavljenog veterinarskog pregleda domaće životinje na liniji
klanja.
Nedovoljne količine ispravne pitke vode koja se koristi u proizvodnji hrane mogu
predstavljati mikrobiološku opasnost, kao i situacija kada hranom rukuju lica bez osnovnih
znanja o higijeni hrane. Pored mikrobiološkog ispitivanja namirnica, uobičajeni postupak je
ispitivanje stepena čistoće radnih površina za pripremu hrane, opreme, ruku zaposlenih i uređaja.
Usled nedovoljnih materijalnih sredstava koji prate zdravstveni nadzor nad namirnicama,
u ovommomentu ne sprovode se ciljani programi monitoringa, a rezultati mikrobioloških analiza
koji sedaju u dokumentu gotovo u cjelosti se odnose na uzorke hrane koje su inspekcijski organi
ilivlasnici prozvodnih objekata dostavili na ispitivanje laboratorijama. Inspektori su, u proteklom
petogodišnjem periodu, prioritet mikrobiološkom ispitivanju namirnica davali grupi
lakokvarljivih namirnica, kao što su sladoledi, mlijeko, mliječni proizvodi, proizvodi od mesa,
salate, kremovi i sl.. Ispitivanja se odnose na namirnice iz zanatske, industrijske proizvodnje,
prometa i iz uvoza. Inspektori uzorke određuju po metodi slučajnog uzorka ili po
epidemiološkim indikacijama.
Hemijskeopasnosti
Fizičko-hemijska kontaminacija hrane ili vode može ugroziti zdravlje ređe posle
jednokratne ekspozicije, a češće nakon višekratne ekspozicije nekom hemijskom agensu u
jednoj, ili više vrsta hrane. Hrana može da bude hemijski zagađena usled toksina prirodnog
porekla (alkaloidi, mikotoksini, radionuklidi) kao i hemijskim kontaminentima veštačkog
porekla (aditivi, pesticidi, teški metali, veterinarski lekovi, drugi antibiotici, polihlorovani
bifenili, dioksin, veštački radionuklidi i dr.).Najčešća fizičko-hemijska neispravnost odnosi se na
Page 13
povećan sadržaj vode ili masti i izmenjenih svojstava mesnih prerađevina, neadekvatan nivo joda
u soli za ljudsku upotrebu.
Neispravni uzorci se često odnose i na grupu bezalkoholnih pića, žitarica i leguminoza,
povrća i proizvoda od povrća, mesa i proizvoda od mesa zbog promenjenih senzorskih svojstava,
neodgovarajućeg sastava, neadekvatnog prisustva ili količine aditiva ili zbog prisustva teških
metalaiznad dozvoljene granice.
Pesticidi, teški metali, nemetali, veterinarski lekovi i druge otrovne supstance
Mogućnosti zagađivanja hrane hemijskim kontaminentima (pesticidima, metalima,

nemetalima i drugim otrovnim supstancijama, polihlorovanim bifenilima, dioksinom i dr.) su
mnogobrojne, počev od zemlje, vode i vazduha, preko prerade i ambalaže do iznošenja na
trpezu.Kontrola rezidua regulisana je najčešće Zakonom o zdravstvenoj ispravnosti životnih
namirnica i predmeta opšte upotrebe i Pravilnika o količinama pesticida, metala i metaloida I
drugih otrovnih supstancija, hemioterapeutika i anabolika i drugih supstanci koje se mogu
nalaziti u životnim namirnicama. U ovom Pravilniku definisano je šta se podrazumeva pod
pesticidima, otrovnim materijama, reziduama pojedinih lekova, hormonima, mikotoksinima i dr.
Pravilnikom o načinu obavljanja veterinarsko-sanitarnog pregleda i kontrole životinja pre
klanja i proizvoda životinjskog porekla, definisani su biološki ostaci, obavezan sistematski
pregled, uzimanje uzoraka, pojam odgajivanja životinja, procena dobijenih rezultata i
preduzimanje mera za žive životinje, sirovine i proizvode životinjskog porekla. Pripremljenost
individualnih proizvođača za rad sa hemijskim sredstvima je često nezadovoljavajuća i bez
nedovoljne stručne kontrole. Oni kao izvor informacija koriste uputstva koja nisu prilagođena
njihovom znanju i mogućnostima.Jednom rečju nedovoljno se poklanja pažnja edukaciji i
prosvećivanju individualnih poljoprivrednih proizvođača.Imajući u vidu navedeno, ponudu
namirnica iz mnogobrojnih domaćinstava koja se bave proizvodnjom hrane nije moguće
obuhvatiti adekvatnom kontrolom koja bi eliminisala hemijske i ostale hazarde (rezidue
pesticida, veterinarskih lekova, teških metala i dr.). Planski ili sistematski monitoring na
prisustvo rezidua veterinarskih lekova, pesticida, teških metala i ostalih otrovnih supstancija kod
ostalih životinja, sirovina, namirnica, kao i u hrani za životinje, koje mogu predstavljati hemijski
hazard, često se ne obavlja u zemljama u razvoju, već se uzorci ispituju sporadično.
Aditivi
Najsavremeniji tehnološki zahtevi za namirnice imaju za cilj produženje trajnosti,

poboljšanje njenog izgleda, boje, konzistencije, ali u isto vreme su i izazov koji zahteva I
podstiče dalja istaraživanja. Zdravstveni aspekti primene aditiva u proizvodnji namirnica
regulisani su različitim propisima.
Osnovni propis je navedeni Zakon o zdravstvenoj ispravnosti, kojim je definisano da se
njegove odredbe odnose i na sirovine za proizvodnju namirnica, kao i na začine i supstancije
koje se dodaju namirnicama radi postizanja određenih svojstava. Zakonom je propisano da se
higijenski neispravnim smatraju namirnice ukoliko sadrže nedozvoljene vrste i količine aditiva
ili ukoliko su aditivi tehnološki nepravilno primenjeni. Više od 5000 aditiva koji se koriste u
tehnološko prerađivačkim procesima proizvodnje predstavljaju hemijski hazard, posebno kada je
kontrola nad tehnološkim postupcima delimična ili nepotpuna. Aditivi i drugi dodaci osim
dugoročnijih posledica po zdravlje mogu da izazovu i alergijske reakcije, što se naročito može
Page 14
manifestovati kod osetljivih grupa – trudnica, male djece, starijih osoba i hroničnih bolesnika. To
je razlog zašto nadležne službe posebnu pažnju posvećuju kontroli priozvoda namenjenih tim
grupama, tzv. dijetetskim proizvodima. Problem moguće škodljivosti aditiva je veoma složen,
naročito ako se ima u vidu i moguće kumulativno ili sinergistično dejstvo pri permanentnoj
upotrebi različitih aditiva.
Radioaktivnost
Zagađivanje hrane radioaktivnim materijama je jedan od savremenih problema
civilizacije.
Po svojoj prirodi i trendu razvoja u budućnosti ovaj problem ima trajan karakter. Prirodni
radionuklidi od uvijek su bili prisutni u ljudskoj hrani, a time i u čovjeku i specifični su za datu
teritoriju i stanovništvo. Međutim, u ovoj oblasti nisu vršena značajna istraživanja. Evidentno je
da su primena radioaktivnih materija i rad nuklearnih postrojenja procesi koji se danas obavljaju
sa rigoroznim merama sigurnosti. Ipak, ti procesi uslovljavaju određeni radijacioni rizik. Za
čoveka taj rizik prenosi se od izvora zagađenja značajnim delom putem lanca ishrane. Zaštita
hrane od zagađivanja radioaktivnim materijama u normalnim uslovima obavlja se zaštitom
vazduha, zemljišta, padavina i voda, a ostvaruje se prije početka, u toku proizvodnje i prerade, pa
sve do unošenja u ljudski organizam. Oblast radioaktivnosti namirnica kontroliše se u skladu sa
propisima koji su donijeti na osnovu Zakona o zaštiti od jonizujućih zračenja «Sl.list SRJ», br.
46/96, kao što je Pravilnik o granicama životne sredine i načinu sprovođenje dekontaminacije
«Sl. list SRJ», br. 9/99.
Analiza radioaktivnosti vode za piće radi se obavezno kod uključenja novih zahvata, kod
fabričkog flaširanja vode za piće i u svim slučajevima kada nadležni zdravstveni autoriteti
procijene da jepotrebno. Nije bilo pozitivnih uzoraka pitke vode na radioaktivnost. Neophodno je
izgraditi sistemčiji je cilj da se zaštita ostvari u što ranijoj fazi ciklusa proizvodnje ili još pre
početka toga ciklusa.
Page 15
Uloga HACCP standarda u proizvodnji vode i hrane

Tokom proteklih nekoliko godina u lancu snabdevanja prehrambenim proizvodima došlo
je do brojnih plaši hrane i krize. Nepoštovanje sigurnosti hrane dovodi do pada poverenja
potrošača u sigurnost mnogih prehrambenih proizvoda i ugrožava ekonomsku vitalnost
poljoprivrednih industrija kroz ekonomske odnose. Stoga je potreba da se procijene ekonomski
gubici povezani sa problemima sigurnosti hrane i da se razviju strategije za poboljšanj sigurnosti
hrane tokom čitavog lanca snabdevanja postale zabrinjavajuće za poljoprivrednu industriju. Kao
posledica toga, mnoge programe razvile su organizacije industrije ili vladine agencije širom
sveta kako bi se smanjio rizik od kontaminacije hrane.
Samo jak sistem propisa o prehrambenom proizvodu može pomoći u smanjenju obima
rizika u pogledu sigurnosti hrane. Propisi će motivisati proizvođače hrane da ulažu resurse u
sisteme osiguranja kvaliteta i projekte istraživanja hrane. Regulativa o hrani će učiniti potrošače
sigurnije u svojoj prehrambenom izboru, a takođe će smanjiti pojavu i prevalencu bolesti koje se
prenose hranom i, kao rezultat toga, troškove zdravstvene zaštite. Regulativa o hrani će učiniti
ekonomije uravnoteženom i poboljšati stanje životne sredine, kroz upravljanje kvalitetom i
količinom transgenih kultura. Kako se prehrambena industrija i dalje širi, efikasni propisi o
prehrambenim proizvodima će postati pitanje kontinuiranog rasta u korist pojedinih potrošača i
čitavog društva.
Program sigurnosti vode i hrane
HACCP ili sistem kritične kontrole analize opasnosti je sistem za kontrolu procesa koji
identifikuje gde se mogu dogoditi opasnosti u procesu proizvodnje hrane i stavljaju stroge akcije
na sprečavanje nastanka opasnosti. Strožim nadzorom i kontrolom svakog koraka procesa, manje
je šanse za pojavu opasnosti. HACCP je važan jer daje prioritet i kontroliše potencijalne
opasnosti u proizvodnji hrane. Upravljanjem glavnim rizicima hrane, kao što su mikrobiološka,
hemijska i fizička zagađenja, industrija može bolje osigurati potrošače da su njegovi proizvodi
bezbedni, kao što to omogućuje dobra nauka i tehnologija. Smanjivanjem opasnosti od hrane,
jača je javna zdravstvena zaštita.
Analiza opasnosti podrazumeva procjenu vjerovatnoće nastanka rizika. Kritična
kontrolna tačka je oblast u kojoj postoji potencijalni rizik. Ako se pojavi potencijalno opasna
situacija, sistem zahtijeva primjenu kontrolnih mjera kako bi se smanjio rizik. Svi postupci
moraju biti registrovani kao dokaz da je HACCP izvršen.U zemljama u kojima se sistem
primjenjuje, kompanije koje proizvode, obrađuju, transportuju ili čuvaju prehrambene proizvode
dužne su da prate sve postupke koji uključuju proizvod u pogledu mogućih rizika za potrošača.
HACCP sertifikacija u većini slučajeva znači dozvolu za uvoz / izvoz hrane. U zemljama gde se
primenjuje HACCP, sledeći sektori moraju poštovati propise:
- proizvođači vode i hrane,

- bolnice, domovi za penzionisanje, zatvori,
- hoteli, restorani i sl,
- supermarketi,
- distributeri vode i hrane,
- preduzeća za uvoz i izvoz prehrambenih proizvoda,
Page 16
- skladišne kompanije.
Evropska unija, Sjedinjene Države, Azija, Australija i mnoge druge zemlje učinile su
upravljanje rizikom zasnovane na HACCP principima deo zakonodavstva o sigurnosti hrane.
Ovo ima značajne posledice za sve prehrambene kompanije u ovim zemljama i za one koji
izvoze na njih.
Principi HACCP-a u proizvodnji vode i hrane
Nacionalni savetodavni komitet o mikrobiološkim kriterijumima za hranu razvio je

sedam principa koji služe kao osnova za HACCP sistem.
To su:
1. Analizirati opasnosti. Identifikovane su potencijalne opasnosti povezane sa hranom I

mere za kontrolu tih opasnosti. Opasnost bi mogla biti biološka, kao što je mikroba; hemijski,
kao toksin; ili fizičke, kao što su staklo od mekog ili metalni delovi.
2. Identifikovati kritične kontrolne tačke. To su tačke u proizvodnji hrane iz sirovog
stanja kroz procesiranje i isporuku do potrošnje od potrošača na kome se potencijalna opasnost
može kontrolisati ili eliminisati. Primeri su kuhanje, hlađenje, pakovanje idetekcija metala.
3. Uspostaviti preventivne mere sa kritičnim granicama za svaku kontrolnu tačku. Na
Motarjemi, Y. and M. van Schothorst, 1999. HACCP, Principles and Practice. In Jongeneerl, S.
(ed) Teacher's Handbook. A WHO/ICD Training Manual in Collaboration with FAO. World
Health Organization, Geneva, Switzerland, 1999 primer, za kuvanu hranu ovo bi moglo uključiti
podešavanje minimalne temperature kuvanja i vremena kako bi se osiguralo uklanjanje bilo
kakvih štetnih mikroba.
4. Uspostaviti procedure za praćenje kritičnih kontrolnih tačaka. Takvi postupci
moguuključivati određivanje kako i koga treba pratiti vrijeme i temperaturu kuvanja.
5. Uspostaviti korektivne mere koje treba preduzeti kada monitoring pokazuje da kritična
granica nije ispunjena - na primjer, preradu ili odlaganje hrane ako minimalna temperatura
kuvanja nije ispunjena.
6. Utvrdite procedure da biste proverili da li sistem pravilno radi, na primer, testirajući
uređaje za snimanje vremena i temperature kako biste potvrdili da jedinica za kuvanje radi
ispravno.
7. Uspostaviti efikasno vođenje evidencije za dokumentovanje HACCP sistema. To bi
uključivalo evidenciju o opasnostima i njihovim metodama kontrole, praćenju sigurnosnih
zahtjeva i preduzetim radnjama za ispravljanje potencijalnih problema. Svaki od ovih principa
mora biti podržan zdravim naučnim znanjem: na primjer, objavljene mikrobiološke studije o
vremenskim i temperaturnim faktorima za kontrolu patogena koji se prenose hranom.
Sedam HACCP principa uključeni su u međunarodni standard ISO 22000 FSMS 2005.
Ovaj standard predstavlja kompletan sistem za upravljanje bezbednošću i kvalitetom

hrane koji sadrži elemente preduslovnih programa (GMP & SSOP), HACCP i sistema
upravljanja kvalitetom koji zajedno čine organizacioni Ukupan sistem upravljanja kvalitetom.
Page 17
HACCP (analize rizika i kritične kontrolne tačke) i ISO sertifikacije služe različitim
namjenama, ali su takođe komplementarne. HACCP se fokusira na sanaciju objekata, opreme i
proizvoda, koji moraju ispunjavati vladine i opštinske standarde.
ISO je metod kontrole kvaliteta. Oba standarda mogu se implementirati bilo pojedinačno
ili istovremeno. Po našem mišljenju, HACCP sertifikacija je više prioritet za kompanije u
prehrambenoj industriji. Dok se HACCP fokusira prvenstveno na kontrolu unutar proizvodnih
procesa, ISO je širi po prirodi i uzima u obzir sve prateće procese. Oba sistema zahtevaju
formalno dokumentirane procese.Jedan od najvažnijih izazova je sve veći broj novih patogena
hrane.
Na primjer, između 1973. i 1988. godine, bakterije koje ranije nisu prepoznate kao važni
uzroci bolesti koje se prenose hranom - kao što su Escherichia coli O157: H7 i Salmonella
enteridis - više su rasprostranjene. Takođe se povećava zabrinutost javnog zdravlja zbog
hemijske kontaminacije hrane: na primer, uticaj olova u hrani na nervni sistem.
Preduslovni programi
Preduslovni programi čine skup postupaka kojima se postižu osnovni uslovi sredine I
poslovanja, koji su neophodni zadobijanje bezbednih proizvod (hrane). Glavni sastavni delovi
preduslovnih programa su dobra proizvođačka praksa (GMP), dobra higijenska praksa (GHP) I
standardne radne procedure (SOP). Svi sastavni delovi preduslovnih programa treba da se
ustanove i uspešno sprovedu pre razvoja i primene sistema HACCP; oni predstavljaju osnovu
bez koje ne može ni da počne da se priprema HACCP. Važno je razumeti da preduslovni
programi sadrže univerzalna načela koja se primenjuju na isti način od strane svih subjekata koji
proizvode i posluju hranom – GMP/GHP nisu specifični za individualnog proizvođača istog tipa
(na primer, klanicu). Nasuprot tome, HACCP plan je i proces- i proizvod-specifičan.
Dobra proizvođačka praksa (GMP)

Dobra proizvođačka praksa predstavlja niz preporuka koje je poželjno sprovesti u
proizvodnji, preradi, skladištenju i snabdevanju hranom kako bi se sprečila njena mikrobiološka,
hemijska ili fizička kontaminacija. Drugim rečima, dobra proizvođačka praksa ukazuje šta je
potrebno da se uradi, da bi se sprečilo zagađenje hrane, kao i kadai koto treba da sprovede.
Dobra proizvođačka praksa se ne odnosi na određene (specifične) štetne činioce (opasnosti) I
gubitak kontrole nad GMP neće, uvek i neizostavno, direktno ugroziti zdravlje potrošača; ali ce
povećati odnosne rizike.Oblasti u kojima se dobra proizvođačka praksa ostvaruje su:
- osoblje:uključujući njihove zadatke, opis posla, organizacionu strukturu i obuku iz

higijene;
- prostorije:uključujući mesto i raspored (dizajn, građevinske aspekte, održavanje,
radno okruženje uključujuci svetlost, temperaturu, vlažnost);
- oprema:uključujući oblik, održavanje i podešavanja (kalibracije);
- sirovine za proizvodnju:uključujući žive životinje, materijale za pakovanje, sastojke
hrane i hemikalije;
- sledljivost proizvoda;
- službe, uključujući sanitarnu, za uklanjanje otpada, snabdevanje električnom
energijom, vodom, parom i za hlađenje.
- dokumentacija.
Page 18
Lista provere predstavlja listu elemenata koji bi trebalo da se razmotre tokom provere
HACCP sistema, a koji se odnose na preduslovne programe (GMP/GHP) i glavne elemente
HACCP plana (kompletnost, tačnost, implementaciju i održavanje).Lista provere može da bude
koristan alat u ocenjivanju HACCP,a u osnovne prednosti korišćenja liste provere se mogu
ubrojati:
- mogu da se koriste i kao vrsta “zvaničnog papira” u komunikaciji između nadležnih organa i
predmetnog subjekta;
- pomažu održavanje objektivnostii fokusiranosti ocenjivanja;
- predstavlja trajnu evidenciju (zapis) o samom ocenjivanju;
- obezbeđuju da je ocenjivanje kompletno;
- korisne su za obezbeđivanje konzistentnosti ocenjivanja između različitih ocenjivača;
- pomažu, u kombinaciji sa odgovarajućim vodičima/priručnicima, upoređivanje ocena između
različitih subjekata;
- obezbeđju transparentnost procesa ocenjivanja;
- povećavaju poverenje kod nadležnog organa, industrije i potrošača u sam process ocenjivanja.
Dobra higijenska praksa (GHP)

U okviru dobre proizvođačke prakse, čisćenje i higijena imaju posebnu važnost i smatraju
se glavnim elementima dobre higijenske prakse.GHP može da se opiše kao skup postupaka
kojima se obezbeđuje čisto, sanitarno okruženjeza proizvodnju, preradu, skladištenje I
snabdevanje prehrambenim proizvodima. Drugim rečima, dobra higijenska praksa određuje štaje
potrebno da se učini u vezi sa čišćenjem i higijenom, kao i kadai kotreba da sprovede te poslove.
Oblasti obuhvaćene programom dobre higijenske prakse su: čišćenje objekta/pogonai
opreme zdravstveno stanje i čistoća osoblja koje obavlja poslove u vezi sa hranom; čistoća
sirovina za proizvodnju, uključujući i žive životinje; obezbeđivanje da sva sredstva za
održavanje higijene i druge hemikalije budu pravilno upakovane, obeležene, uskladištene i da se
primenjuju shodno svojoj nameni i dokumentovanim postupcima. Da bi se svi ovi uslovi ispunili
neophodno je predvideti i obezbediti :
Sredstva i prostorije za ličnu higijenu moraju da budu raspoloživi i lako dostupni, da bi se održao
odgovarajući nivo lične higijene i izbegli kakokontaminacija hrane tako i kontaminacija/infekcija
zaposlenih. Toaleti (klozeti)- treba da budu povezani sa kanalizacionim sistemom, a njihov broj
da odgovara broju zaposlenih. Vrata toaletane smeju da se otvaraju neposredno u prostorije u
kojima se rukuje sa hranom, ali je poželjno dase nalaze u istoj zgradi.
Potrebno je da ispred toaleta postoji prostor u kojem zaposleni mogu da skinu i okače zaštitnu
odeću. Oprema za pranje ruku (umivaonici)-treba obezbediti dovoljan broj umivaonika, u skladu
sa brojem zaposlenih. Oni treba da su odgovarajuće postavljeni, snabdeveni toplom i hladnom
tekućom vodom, sredstvom za pranje ruku, kao i sredstvima za sušenje ruku za jednokratnu
upotrebu. Umivaonici treba da budu smešteni uz toalete i na mestima ulaska u prostor gde se
obavljaju poslovi sa hranom. Na taj način, osoblje može da ih koristi nakon upotrebe toaleta i pre
odlaska na radno mesto. Da bi se izbeglo unakrsna kontaminacija ruku, slavina treba da se
aktivirasenzorom ili pritiskom kolena ili stopala.Garderobe (svlačionice) – treba obezbediti
garderobe, gde god je predviđeno da zaposleni nose radnu izaštitnu odeću. One treba da budu
odvojene od toaleta i prostorija gde se obavljaju poslovi sa hranom, ali je poželjno da se nalaze u
istoj zgradi. Druge prostorije, kao što su prostorija za ishranu, manipulativni prostori, skladišta I
slično, ne mogu da se koriste kao garderobe. U garderobitreba da ima dovoljno ormarića za
Page 19
stvari zaposlenih, kao i mesta za sedenje kako se prilikom presvlačenja i prezuvanja ne bi

zaprljala radna i zaštitna odeća. Najbolje je obezbediti predprostor (tampon-prostorija)između
garderobe i radne prostorije, u kome se, pored umivaonika, nalazi i oprema za pranje zaštitnog
pribora (na primer, kecelja i čizama).
Rizici trovanja hranom i opasnosti koje u većoj ili manjoj meri mogu da ugroze sigurnost
potrošača, odnosno da izazovu različite posledice po njihovo zdravlje su brojni i veoma
raznovrsni. Zato se poslednjih godina sve veća pažnja posvećuje identifikaciji
bioloških/mikrobioloških i posebno hemijskih rizika koji, pored fizičkih, predstavljaju ozbiljnu
opasnost po zdravlje potrošača. Također, izuzetna pažnja se posvećuje i merama koje se
preduzimaju za efikasno sprečavanje njihovog prisustva u hrani i/ili njihovog nepovoljnog
uticaja na zdravlje i sigurnost korisnika.
Više međunarodnih organizacija: FAO / HO (Codex Alimentarius Comission ), FDA ( Food and
Drug Administration) i Evropska unija (EU) su usvojile dokumenta koja sadrže principe o
kontroli kvaliteta i preventivnom obezbeđenju potpune ispravnosti namirnica, a koji se trebaju
primjenjivati u celom lancu proizvodnje: od primarne proizvodnje, osnovnih i pomoćnih
sirovina, njihove obrade i prerade, preko skladištenja, manipulacije i izlaganja prodaji, sve do
čuvanja i neposrednog korištenja roizvoda u domaćinstvima krajnjih korisnika- potrošača . Do
kontaminacije hrane hemijskim sredstvima može doći u bilo kojoj fazi njene proizvodnje, počev
od skladištenja, transporta, manipulacije, izlaganja u prodaji pa sve do neposredne potrošnje.
Uticaji hemijskih kontaminanata na potrošače mogu biti dugoročni tj. hronični (kancerogeni ili
hemikalije koje se akumuliraju u organizmu) ili kratkoročni tj. akutni (posledice konzumacije
hrane koja sadrži alergene). U cilju konzumiranja što sigurnije hrane, odnosno smanjenja rizika
koji mogu izazvati nepoželjne posledice za čoveka, u SAD-u je 60-tih razvijen model nazvan
HACCP (Hazard Analysis Critical Control Point), koji je sistematski pristup za osiguranje
sigurnosti hrane, a koji je danas zakonska obaveza u RS.
Voda kao ekonomsko dobro
Voda dominira na oko tri četvrtine zemlje i izvor je života. Dostupnost vode utiče na sve
aspekte života, uključujući zdravlje, ekonomiju, politička i društvena pitanja, kao i razvoj društva
i civilizacije. Dakle, vodu treba priznati kao ekonomsko dobro društvenoj podršci i ekonomskom
razvoju. Sveža voda je ključni faktor u održavanju ekonomskog razvoja, funkcionisanju
ekosistema i životne sredine. Razvoj i upravljanje vodama, predstavlja ključ za održavanje
osnovne faktora voda, a uključuje efektivnu politiku i strukturu njene cene.
Potrošnja vode se svake dve decenije udvostruči (FAO) a u sledećih petnaestak godina
potrebe će se, čak, utrostručiti. Za oskudne izvore u 21. veku će među sobom ratovati narodi i
države (UNDP). „Voda kao najvažnija stvar na svetu, naprotiv, nema cenu”. (Platon, 427-347.
godine p. n. e.) Naveliko se raspreda, čak, da će za oskudne izvore među sobom ratovati narodi i
države (Kevin Votkins, zvaničnik Programa UN za razvoj, UNDP). U opticaju je desetak „vrelih
tačaka” širom sveta. Na Zemlji voda nije postojala odvajkada – uveliko se pretpostavlja da se
pretežna količina slila s neba u pljuskovima kometa, kosmičkih ledeno-kamenih grudvi, ali čim
se pojavila označila je početak, do naših dana neprekinute, utakmice stvaranja svakojakog života
Page 20
ili evolucije. Još je antički filosof Empedokle (483- 423. god. p. n. e) podučavao da je ona jedno
od četiri počela – uz vatru, zemlju i vazduh. Od davnina je smatrana nezamenljivom za
opstajanje života, pa i opstojanje – duše: obredno umivanje i kupanje preporučuje se u gotovo
svim verskim učenjima. Zar Jordan nije sveta reka hrišćana u kojoj je Jovan Krstitelj krstio Isusa
Hrista? (U „Bibliji” se voda pominje 442 puta)!
Prema procenama Ujedinjenih nacija, više od polovine naroda suočiće se s nestašicom
sveže vode, a sredinom ovog veka oskudevaće dve trećine čovečanstva. Svakom čoveku
potrebno je oko 1.000 kubnih metara godišnje (dve petine zapremine olimpijskog bazena) da bi
utolio žeđ, spremio hranu i održao čistoću. Svake dve decenije, prema podacima Svetske
organizacije za hranu (FAO) potrošnja se udvostruči, a potrebe će se u sledećih petnaestak
godina utrostručiti, tako će se na udaru, uz desetine drugih, naći i dve najmnogoljudnije zemlje –
Kina i Indija.
Oskudica vode pogađa (prema nalazima UN) 80 zemalja, gotovo 40 odsto ljudi nema pristupa
čistoj vodi i isto toliko živi blizu reka koje protiču kroz nekoliko zemalja – kao što su
Bramaputra, Ind, Mekong, Niger, Nil i Tigar. Jedan jedini okršaj zbog vode koji je
James A. Tindall, and Campbell, Andrew, A.,, Water Security: Conflicts, Threats, Policies
(Denver: DTP 2011) zabeležen u istoriji dogodio se između 2500. i 2350. godine pre naše ere, a
oružje su ukrstile sumerske državice Lagaš i Uma. Uprkos nedostatku dokaza, izvesno je da je
bilo više sukoba. Voda i hrana su, uostalom, dve osnovne čovekove potrebe. Procene ukazuju da
će za, otprilike, deceniju i po veći delovi Južne Amerike, podsaharske Afrike, južne Kine i
Indije iskusiti nestašicu.
U najugroženija područja stručnjaci ubrajaju: Meksiko Siti, jedan od najnaseljenijih
gradova, Španiju koja nastoji da reku Ebro preusmeri u vodovodne cevi, Čad, čije se istoimeno
jezero na koje izlaze i Niger, Nigerija i Kamerun, sredinom šezdesetih smanjilo za neverovatnih
95 procenata, Nil oko kojeg se načičkalo deset država sa 160 miliona stanovnika, Izrael u kojem
se Galilejsko jezero polako isušuje, Irak, Turska, Aralsko more(ili jezero) u srednjoj Aziji, Kina,
priobalje Ganga (svete reke hinduizma) i južna Australija.Bezbednost vodnih resursa se s
pravom definiše kao prihvatljiv kvantitet i kvalitet vode za ljudsku upotrebu, zdravlje, sredstvo
za život, deo ekosistema, zajedno sa prihvatljivim nivoom vodno povezanih rizika za bezbednost
hrane, ljudi, okruženja I ekonomije. Borba protiv ugrožavanja bezbednosti vodnih resursa
zahteva pouzdan pristup dovoljnim zalihama vode koje se koriste uz adekvatno i pristupačno.
Strateški okvir za bezbednost vodnih resursa dat je u strateškom dokumentu Deklaracije iz Šarm
el Šeika iz 2011.godine, koji govori o tome kako da se razvije strategija koja se fokusira na to
kako zemlje mogu razviti i finansirati u bezbednost vodih resursa uz održivi razvoj. U njemu se
pokazuje kako da države ugrade bezbednost vodnih resursa i otpornost na klimatske promene u
okviru nacionalnih razvojnih planova, makroekonomskih okvira, nacionalnih budžeta i ukupne
privrede, a na osnovu analitičkog rada i tehničkih znanja.
Page 21
Proizvodnja flaširane vode
Život se ne može zamisliti bez vode. Nedovoljne količine vode za zadovoljenje

fizioloških i higijenskih potreba utiču štetno na ljudsko zdravlje. U današnje vreme flaširana
voda je postala deo života. Zahvaljujući marketingu i velikom broju vrsta koje su dostupne
potrošaču kao i zbog pristupačne cene, flaširana voda u mnogome zamenjuje vodu iz vodovoda.
Slika 2. Primer obrade sirove vode11
Tehnološki proces proivodnje (flaširane obične ili mineralne) vode se najčešće odvija
kroz sledeće faze:
1. eksploatacija pijaće vode iz bunara (najčeće, mada se koristi i voda iz jezera,

reka, čak i desalinizirana morska voda),
2. priprema vode pre punjenja u PET i/ili staklenu ambalažu,
3. proizvodnja PET boca (ponekad fabrike za punjenje flaširane vode kupuju
gotovu PET ili staklenu ambalažu, tj. nemaju sopstvenu proizvodnju),
4. punjenje vode u adekvatnu ambalažu,
5. etiketiranje proizvoda,
6. pakovanje PET i staklenih boca u pakete i paletizacija paketa,
7. hemijska i bakteriološka kontrola gotovih proizvoda,
8. skladištenje gotovih proizvoda,
9. distribucija gotovih proizvoda.
Izvorišta sirove vode nalaze se najčešće neposredno pored proizvodnog pogona zbog nižih
troškova proizvodnje. Takvim položajem izvorišta i proizvodnog pogona, smanjena je I
mogućnost kontaminacije vode.Voda iz izvorišta se crpi preko potapajuće pumpe koja je
smeštena u samu cevnu instalaciju. Sistemom cevovoda od nerđajućeg čelika voda se doprema u
proizvodni pogon.Postupak pripreme prirodne (mineralne) vode podrazumeva najpre mehaničku
pripremu, filtriranje vode, kako bi voda zadržala prefiks prirodna kao i osnovna hemijska
svojstva koja joj daju karakteristike. Linija za pripremu vode je najčešće potpuno
Page 22
automatizovana i sinhronizovana sa linijom za flaširanje.Zbog ekonomičnosti proizvodnje u

okviru proizvodnog ciklusa u samoj fabrici se od PET epruveta i odgovarajuće duvaljke za PET
ambalažu proizvode PET boce u koje se voda flašira. Linije na kojima se vrši flaširanje vode
potpuno su automatizovane.Proizvodnja vode za piće postaje jedan od najunosnijih poslova u
svetu. Na primer, proizvođači u Srbiji priznaju da je reč o profitabilnom biznisu i to potkrepljuju
podatkom da je u 2008. godini u Srbiji prodato 650 miliona litara prirodne izvorske, mineralne I
gazirane vode, a 68 miliona litara bilo je plasirano na inostrana tržišta. U Udruženju proizvođača
mineralnih voda, tvrde da zbog rasta tržišta koje kod nas premašuje i deset odsto, kao i svetskog
trenda rasta od pet odsto na godišnjem novou, sve je više privrednika zainteresovano da uđe u taj
posao,što uvećava konkurenciju u sektoru, pa proizvođači kažu da ne treba zanemariti velike
troškove marketinga i distribucije. .
Tehnološki postupak oblikovanja PET boca je sledeći,
Predforme se ubacuju u prijemni koš mašine za proizvodnju PET boca, a odatle se
pomoću transportera uvode u mašinu, gde se pod dejstvom visokog pritiska vazduha (pritisak
oko 40 bar) i toplote duvaju i oblikuju u formu boce. Nakon hlađenja, boca izlazi iz mašine i
pomoću pneumatskog transportnog sistema automatski odvodi do linije za punjenje vode u PET
boce.Što se PET boca tiče, pakovanje se vrši na mašini sa sledećim elementima:
1. mašina za obrazovanje paketa

2. transporteri za pakete
3. uređaj za postavljanje ručki na pakete
4. automatski paletizer i
5. uređaj za omotavanje paleta folijom.
Obrazovanje paketa vrši se najčešće u formi 2x3 boce od 1.5 l, odnosno 3x4 boce od 0.5
l. Paketi se obmotavaju termoskupljajućom folijom, koja se prolaskom kroz tunel peć, pod
dejstvom toplog vazduha, čvrsto stegne uz paket i prilagodi njegovoj formi. Nakon formiranja
paketa, pomoću posebnog uređaja, vrši se postavljanje ručki na pakete, a zatim se paketi upućuju
na paletizaciju. Automatski paletizer pakuje pakete u 4 sloja na standardnu paletu (1000mm x
1200mm). Nakon paletizacije, u posebnom uređaju, vrši se obmotavanje paleta folijom, a zatim
se palete skladište. Transport paketa u okviru linije za pakovanje obavlja se pomoću transportera
za pakete („roller“ transportni sistem), koji imaju sopstveni pogon.
Da bi proizvod bio kvalitetan neophodna je višestruka kontrola. U okviru kontrole kvaliteta
organizovana je ulazna kontrola, procesna kontrola, kontrola glavnog proizvoda i kontrola
uzoraka vode.Pod ulaznom kontrolom podrazumeva se kontrola repromaterijala (predforme,
zatvarača, etiketa, kartona, streč folija, PVC ručki i lepka). Kontrola se vrši kada stigne materijal
u magacin repromaterijala. Kontrolu vrši obučena osoba-kontrolor.Procesna kontrola je kontrola
u toku procesa proizvodnje. Nju obavlja kontrolor, laborant koji radi na odgovarajućem aparatu.
Procesna kontrola se vrši na:
- bunaru (izvorištu), svakodnevna vrši se kontrola fizičko-hemijskog sastava i mikrobiološka

ispravnost vode,
- priprema ambalaže i prenos transporterima, prati se da nema mehaničkih oštećenja na
boci, da boca nije šuplja, da nisu krivi grlići,
Page 23
- inspektor boca, uređaj za etiketiranje i uređaj za nanošenje datuma, kontrolu vrši kontrolor,
laborant kontinuirano u toku proizvodnje,
- mašini za obrazovanje paketa, kontroliše se kako su nanete folije, kako stoje boce, kako je
zavarena folija, kontrola se obavlja kontinuirano,
- transport gotovog proizvoda, kontroliše ih radnik koji radi na uređaju za transport,kontroliše se
kako je napakovana paleta, kako je presvučena folija i kako je paleta markirana.
Kontrola gotovog proizvoda vrši se svakodnevno. Vrši se obilazak skladišta i vizuelno se
kontroliše da nije došlo do pucanja boca.Kontrola uzoraka vode sa obavlja u laboratoriji koja se
nalazi u kompleksu fabrike. Svakodnevno se vrši uzimanje uzoraka vode za fizičko-hemijske I
mikrobiološke analize. Izradu hemijskih analiza vrši stručno lice.
Slika 3. Linije za punjenje u PET ambalažu u jednoj od punionica12
Page 24
Upotreba HACCP standarda u industriji prerade vode
Planovi bezbednosti hrane uključuju principe kritične kontrole (HACCP) da bi se, pre
svega,kontrolisao mogući rizik od kontaminacije proizvoda. HACCP sistem je razumevanje
rizika povezanih sa procesom i započinje fokusiranjem kontrole procesa daleko od krajnje tačke i
kontrolom kritičnih operacija što ranije u procesu prerade. Rezultat je proizvodnja sa
osiguranjem kvaliteta i veće mogućnosti za ispravljanje neusaglašenih proizvoda.
Ključne kontrolne tačke za analizu opasnosti (HACCP) su u povoju za vodoprivredu I
proizvodnju flaširane vode. Razvijen od strane Svetske zdravstvene organizacije i usvojen na
međunarodnom nivou, HACCP je primarni sistem upravljanja rizicima u prehrambenoj
industriji.
HACCP se može opisati kao preventivni sistem koji pomaže da se obezbedi da svi
proizvodi budu pre svega bezopasni po ljudsko zdravlje. Potrošač je siguran u njihovu
ispravnost. HACCP koncept je prvobitno bio razvijeni primennjenu kompaniji Pillsburi 1960.
godine kako bi se obezbedile bezbedne namirnice za NASA svemirski program. Od tada se
HACCP sve više koristi kao osnova strategije upravljanja kvalitetom kod prehrambenih
kompanija. HACCP je sistematičanpristup, što dovodi do detekcije, opisa i kontrole opasnosti.
Ukolikoo opasnost nije pod kontrolom, može doći do pojave rizika po zdravlje potrošača.
Direktno ukazujući na kritične tačke (u daljem tekstu CCP) u proizvodnom procesu, proizvođači
su praktično u mogućnosti da kontrolišu proizvodnjuda bi se isporučili proizvodi bezopasni po
ljudsko zdravlje.Direktiva Saveta Evrope iz 1993. godine o higijeni prehrambenih proizvoda
postala je obavezujuća za sve sektore za proizvodnju I rukovanje hranom u Evropskoj Uniji.
Važni koraci u svakom postupku HACCP-a su:

- postavljanje i verifikacijatoka procesa,
- izvršavanje analize opasnosti (identifikacija opasnosti i analiza rizika)kao I dokumentujuće
mere kontrole,
- identifikacija CCP-a,
- definisanje standarda i kritičnih granica i uspostavljanje sistema nadzora i
- uspostavljanje korektivnih mera (Codex Alimentarius, 1993).
Primenu HACCP-a na snabdevanje vodom za piće je prvi opisao Havelaar (1994). On je

smatrao da su glavne mikrobiološke opasnosti u snabdevanju pitkom vodom zagađena izvorišta
sirovih voda, rekontaminacija skladišnih i distributivnih postrojenja za tretman vode i rast
patogena u sirovim i tretiranim vodama. Postoji stotine vrsta mikroorganizama koje mogu biti
prisutne u kontaminiranoj vodi. Patogeni se mogu klasifikovati u tri široke grupe: virusi,
bakterije iprotozoe. Glavni izvor patogena u otpadnoj vodi je otpadni materijal zaraženih osoba.
Međutim, urin može takođe biti izvor patogenih virusa. Prisustvo ovih patogena u vodi za piće
može da se onemogući pomoću mikro filtracije(MF) ili u RO (reversna osmoza) jedinicama, UV
zaštitom ili rekontaminacijom u mreži za distribuciju (Havelaar, 1994).
Utvrđivanje kritičnih kontrolnih tačaka ili CCP-a je važno pitanje u HACCP-u jer su
glavninapori u kontroli i nadgledanju procesa usmereni na ove korake. U mnogim operacijama
prerade hrane može se identifikovati jedan korak koji je krajnja barijera (ili CCP), npr.
zagrevanje (Havelaar, 1994). Voda za piće mora biti u skladu sa svim standardima koji se odnose
na pitku vodu. Standard HACCP je prvobitno bio namenjen samo u proizvodnji hrane, međutim
sve više postoji potreba za uvođenjem ovog standarda u proizvodnji flaširane vode koja može da
Page 25
se tretira potpuno isto kao i hrana, međutim postoje i razlike izneđu ove dve proizvodnje,
anajočiglednije su:
- raznovrstan raspon potencijalnih opasnosti u proizvodnji vode, naročito kod

višestrukih slivova,
- kontinuirana priroda snabdevanja između izvora sirove voda i potrošača,
- objekti za tretman vode se često prate i njima se upravlja daljinski putem
telemetrijski i
- velike, složene distributivne mreže.
Smernice HACCP-a navode: “Važno je primeniti HACCP da bude fleksibilan gde je to

prikladno, s obzirom na kontekst primene uzimajući u obzir prirodu i veličinu operacija.
Raznovrstan raspon opasnosti po vodu može se proceniti pojedinačno ili u nekim slučajevima
grupno na mikroorganizme ili hemikalije. Na primer, prenos grupa bakterijskih patogenakao što
su Campilobacter i Salmonella spp. mogu se proceniti zajedno. Opasnosti od protozoa mogu biti
specifične u njihovoj prevalenciji u slivu i jedinstvene u svojoj otpornosti na dezinfekciju, stoga
je potrebna njihova individualna analiza.
Od suštinskog je značaja da HACCP tim uključuje predstavnike sa odgovarajućim
mikrobiološkim i hemijskimznanjem da postave ove procene. Veliki deo upravljanja vodom
oslanja se na operativno iskustvo. Ako nadgledanje kvaliteta vode tretirane vode obezbeđuje
dokaze kontaminacijepotrebno je sprovesti korektivne mere pre nego što se značajne količine
vode konzumiraju, tj. što je pre moguće. To čini potrebu za preventivnim merama i korektivnim
merama ranije u procesu proizvodnje što je još važnije za sisteme vodonabdevanja. Obično su
postrojenja za proizvodnju vode ili hrane u potpunosti sadržana u jednoj fabrici i relativno je
lako je postaviti tok procesa. Međutim, za vodovodne sisteme su potrebni višekorisnički planovi
HACCP-a (posebno za velike urbanističke sisteme) i neophodno je pojednostaviti opis procesa u
meri kojom se ne ugrožava identifikacija opasnosti. Opisivanje kritičnih kontrolnih tačaka takođe
može biti korisno ako postoji mnogo sličnih CPC-a sistemu. Na primerCCP u dezinfekciji,
monitoringu, korektivnim akcijama i sistemima verifikacije, mogu da primene iste operativne
sisteme za druga postrojenja za dezinfekciju koje kontroliše preduzeće. Sistemi i procedure za
bilo koje daljinski sistem telemetrije su ključni elementi CCP. Neki od praktičnih načina u
kojimapočetna implementacija HACCP-a dovodi do poboljšanja su:
- postavljanje alarma na uređaje za tretman vode i poboljšanje svesti o funkcijama
alarma,
- odgovornost za korektivne mere,
- poboljšana kontrola promena na podešavanjima postrojenja za tretman vode,
- kontrola važnih dokumenata (posebno operativnih procedura i planova za
vanredne situacije),
- ključni indikatori učinka na CPC.
Jedna od glavnih prednosti u razvoju HACCP plana je koordinacijasistema vezanih za
kontrolu procesa u jedan sistem upravljanja.Ovo uključuje planove zaštite izvorišta vode, pravila
upravljanja prenosnim sistemom, postupke rada postrojenja za prečišćavanje vode, sistem
upravljanja incidentom, istraživanje kvaliteta vode i buduće strategije, monitoring kvaliteta vode,
programe održavanja, programe obuke, ugovore o snabdevanju (posebno hemikalije za tretman
sirove vode)i povratne informacije klijenata.
Page 26
Operatori koji rade u fabrikama za proizvodnju vode moraju biti u stanju da ispune
zahteve HACCP sistema na CPC i druge operativne preventivne mere. To ne znači tooperateri
moraju da razumeju teoriju o principima HACCP-a, ali trebalo bi bar da imaju opštu svest o
značaju HACCP-u kao sistema za upravljanje sigurnošću proizvoda. Takođe moraju da
razumejuvažnost kvaliteta vode i njihovu ulogu u celom procesu.Oni takođe moraju da pokazažu
da sprovode operativne postupke, praćenje, korektivne radnje,vode dokumentaciju i evidenciju u
skladu sa planom HACCP. Opet, to ne značida operateri moraju biti dobro upućeni u plan
HACCP-a, ali organizacija mora da osigura sve što je potrebno u skladu sa planom. U slučaju da
je postrojenje za tretman CCP, monitoring mora da obezbedi jasan i neposredan odgovor na
svako kršenje kritičnih granica. Zbog toga su ključne postavke kontrole i podešavanja alarma.
Protokoli odgovora za alarme uključujući jasno definisane odgovornosti i treba da budu
ugrađeni u plan HACCP-a i treba da se daju u planovima za vanredne situacije.
Korektivne akcijemogu da imaju dva oblika: ono što je potrebno da se proces vrati u prvobitno
stanje, tj.dovođenje fabrike u stanje ispravnog rada i ono što je potrebno za upravljanje vodom
nizvodno od izvorišta. Prva akcija je u praktičnoj nadležnosti operatora, ali ovaj operatornije u
poziciji da upravlja vodom nizvodno od izvorišta. Stoga su drugi u organizaciji raspoređeni za
ovu druguakciju, pa je često neophodna koordinacija drugih organa, kao I u najgorim
slučajevima, sa zdravstvenim odeljenjem za odnose sa javnošću, da ne bi došlo do slanja
neispravne vodepotrošačima. Učestalost verifikacije procesa treba da bude dizajnirana da bi se
omogućilo određivanje da li HACCP sistemispravno radi. Ovo uključuje rutinske operativne
provere, evidencijske preglede, interne revizije i izveštavanje o učinku monitoring kvaliteta
vode.Evidencije HACCP-a moraju biti proverene uključujući potvrdu da su CCP-i pod
kontrolom. U postrojenjima za preradu vode ovo znači stvari kao što su:
- regularni (npr. dnevni) pregled performansi postrojenja i statusa opreme,

- kontrolne liste za redovne poslove,
- provera kalibracije opreme za merenje (npr. analizatore hlora ili membrana) i
- ispitivanje kvaliteta vode.
Unutrašnja revizija bi trebalo da bude pokrivena na svim CCP mestima (kao što
suupravljanje incidentom, kalibracija itd.) u razumnom roku.
Page 27
Zaključak
HACCP je koncept kao i način rada. U sistemu proizvodnje hrane mora postojati kontrola nad
procesom, sirovinama, okruženjem i ljudima, što je moguće ranije.HACCP planovi i operativne
procedure mogu se prilagoditi bilo kojoj proizvodnji hrane, preradi ili distribuciji.
Savezne, provincijske i lokalne regulatorne agencije za hranu, zajedno sa ostalim obrazovnim i
organizacionim grupama za hranu, rade na implementaciji HACCP Programa sigurnosti hrane u
čitavom lancu ishrane od proizvođača i uzgajivača do prerađivača, do marketinga i distribucije i
maloprodajnih objekata.
HACCP se može definsati kao sistem koji se bazira na dobroj proizvodnoj praksi i procedurama
standardnih sanitarnih operacija (SSOP) u cilju obezbeđenja sigurne i zdrave hrane.Pre primene
HACCP principa u postrojenjima za proizvodnju flasirane vode moraju se ispoštovati predradnje
koje podrazumevaju dobru proizvodnu praksu (GMP), dobru higijensku praksu (GHP) i dobru
laboratorijusku praksu (GLP).Kritične kontrolne tačke i koncept kritične kontrole moraju da se
primenjuju na postrojenja za proizvodnju flaširane vode.
HACCP, kao sistem upravljanja orijentisan na procese, može da pomogneda se koordiniraju
funkcije različitih sistema upravljanjem kvalitetom flaširane vode kako bi osigurali siguran
proizvod.
Ciljevi HACCPSistema u postrojenjima za proizvodnju vode su:
stalna proizvodnja sigurnog proizvoda,
obezbeđenje dokaza o sigurnoj proizvodnji i rukovanju sa gotovim proizvodima. Ovo je
posebno važno prilikom posete inspekciskih službi ili u slučaju sudskih sporova;
poverenje u proizvođača u vlastiti proizvod čime se obezbeđuje poverenje potrošača u
sposobnost preduzeća;
zadovoljavanje zahteva potrošača za HACCP i zadovoljavanje međunarodnih standarda,
usaglašenost sa propisima.
U cilju sprečavanja povrede ili trovanja potrošača, obaveza proizvođača u postrojenjima za
flasiranje vode jeste dosledna primena tzv. dobre higijenske prakse – DHP (eng. Good Hygienic
Practice – GHP).Odgovornost je i na proizvođaču u postrojenju za flasiranje vode, koji u svakom
momentu mora biti spreman da pokaže i dokumentovano dokaže kojeg su kvaliteta proizvodi i da
su u potpunosti sigurne po zdravlje potrošača.
Primena HACCP obezbedjuje povećanje sigurnosti proizvodnje flaširane vode i bolju kontrolu i
monitoring celokupnog procesa proizvodnje radi kontrolisanja održivosti eksploatacije vode,
koja je za čoveka jedan od najvažnijeh prirodnog resursa.
Korišćenjem HACCP standarda povećava se profiti proizvođača na tržištu a smanjujerizik po
životnu sredinu i nekontrolisan uticaj na istu. ZastupljenostHACCP obezbedjuje sigurnost
zdravlja potrošača i povećava pouzdanost kvaliteta prehrambenih proizvoda.Primena HACCP
standarda doprinosi zaštiti korisnika prehrambenih proizvoda i životne sredine.
Page 28
Literatura
Aćamović N., Kljajić R.: Razvoj sistema analize opasnosti i kritične kontrolne tačke
(HACCP) u proizvodnji, 2005
C.A.Wallace, S.C. Powell: Development of methods for standardised HACCP
assessment, British Food Journal, 2005
Codex Alimentarius Food Hygiene Basic Text – Food and Agicultural Organization of
the United Nations – World Health Organization, Rome, 1997
Commission of the European Communities: White paper on food safety, COM (1999)
719 final. Brussels, 12 January 2000
Corlett D.: HACCP User’s manual, Corlett food consulting service, A Chapman&Hall
food sciencie title, 1998.
Dillon, M. and C. Griffith, How to HACCP. 3rd ed. M.D. Associates, 32a Hainton
Avenue, Grimsby, North East Lincolnshire DN 329 BB, UK, 2001
Dillon M., and GriffithC.: How to HACCP a management guide, 3 rd edition, M.D
Associates, 2001.
Draft International Standard ISO/DIS 22000 - Food safety management syistems –
Requirements for organizations throughout the food chain, International Organization for
Standardization, Geneva, Switzerland, 2004
HACCP verzija Codex Alimentarius GAC / RCP,REV 4 -2003 hrane. Monografija,
Naučni institut za veterinarstvo, Novi Sad, 2003
ISO/IEC 17021: Conformity assessment – Requirements for bodies providing audit and
certification of management systems, 2006
ISO 22000:2005 Sistem menadžmenta bezbednošću hrane. Zahtevi za sve organizacije u
lancu ishrane.
Kljajić R., Petrović J, Ušćebrka G, Tešić M, Aleksić Z,: Integrisanje HACCP sistema i
standarda ISO 9000, Monografija, Naučni institut za veterinarstvo Beodrad, 2004
Kljajić R., Petrović J., Rackov O.: The analysis of hazard and estimation of risk in the
system of food safety.Biotechnology in animal husbandry, 2003
47
Kljajić R., Ušćebrka G.: The condition and quality improvement and food safety
perspectives in Serbia and Marina M. M. ISO 22000:2005 I HACCP, Univerzitet Crne
Gore, Mašinski fakultet, Podgorica, 2006
Mayes, A. & Mortimore, S. Making the Most of HACCP: Learning from Others'
Experience Cambridge, Woodhead Publishing, 2001.
Montenegro.Quality and Innovations: the Path to Higher Standards of Living, 48th EOQ
Congress, Moskva, 2004
Mortimore, S. & Wallace, C. HACCP: A Practical Approach (second edition)
Gaithersburg, Maryland, Aspen Publishers Inc., 1998.
Page 29
Mortimore, S., Wallace, C. & Cassianos, C.HACCP (Food Industry Briefing) Oxford,
Blackwell Science, 2001.
Motarjemi, Y. and M. van Schothorst, 1999. HACCP, Principles and Practice. In
Jongeneerl, S. (ed) Teacher's Handbook. A WHO/ICD Training Manual in Collaboration
with FAO. World Health Organization, Geneva, Switzerland, 1999
Origin. IV International Congress, May 29-31, 2002, Total Quality Menagement, Vol. 30,
No. 3-4, pp. 127-130, (CDROM), Yugoslav Union for Standards and Quality, Belgrade,
2002
Pat Quinn, Hazard Analysis Critical Control Point, Illinois Department of Public
Health,Springfield,2011
Savović I. i Ćurčić S., Specificities of implementation haccp system in catering
establishment, 2008. Springer R.: Hygiene for Management, Highfield. CO.UK Limited,
tenth edition, 2003
Taylor, E. & Taylor, J.HACCP: 12 Steps to Success (second edition) Manchester,
Practical HACCP Publishing, 2006.
http://ag.arizona.edu
http://haccpalliance.org
http://haccp.rs/
http://seafood.ucdavis.edu
ISO 22000 FSMS 2005
Page 30
Page 31

HCCP Flas Voda

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

HCCP Flas Voda

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Sem.

rad Primena HCCP standarda u industriji flasirane vode Tatjana Sečivanović

Zbog povećanog interesovanja potrošača za bezbednost hrane u većini zemalja su

HACCP je preventivni i sistematičan sistem za obezbeđenje zdravstvene ispravnosti

Ovaj standard predstavlja kompletan sistem za upravljanje bezbednošću i kvalitetom

Održivim razvojem se teži uravnoteženju odnosa u kompleksu: čovek – priroda

Predmet i cilj istraživanja

Predmet ovog istraživanja su principi održivog razvoja i primena HACCP standardau

U istraživanju će se primeniti sledeće metode:

Održiva eksploatacija resursa

Naučno-tehnički progres delimično doprinosi zameni korišćenja pojedinih sirovina, ali ne

Specifičan je slučaj kod obnovljivih, samoreproduktivnih resursa, na primer šuma

Održivi razvoj predstavlja integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj,

Ove promene su dugoročne, odnose se na proces proizvodnje i potrošnje i često zahtevaju

Održivi razvoj predstavlja težnju da se ravnotežom tri strategije: socijalne, ekonomske i

Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), itd.Treba istaći i suštinske razloge

a) utilitarizam, pristup koji rasuđuje u kategorijama svrsishodnost posledica čovekovih

Koncept i principi održivog razvoja

Koncept održivog razvoja može se operacionalizovati na različite načine. U teoriji I

Princip predostrožnosti podrazumeva da svaka aktivnost mora biti sprovedena bez

Indikatori održivog razvoja

- ekološki indikatori (kao što su specifične emisije CO2, SO2),

Standardi koji se odnose na bezbednu proizvodnju vode i hrane

- Identifikacija i analiza rizika,

kojih treba vršiti promene.

Slika 1. Demingov PDCA proces3

Napomena uz sliku: PLAN – identifikacija problema

Organska proizvodnja doživljava sve veću ekspanziju na globalnom nivou. Zemlje EU I

Najčešće opasnosti od kontaminacije hrane i vode

Tradicionalan način prodaje namirnica iz individualne proizvodnje obavljaju vlasnici koji

Pesticidi, teški metali, nemetali, veterinarski lekovi i druge otrovne supstance

Mogućnosti zagađivanja hrane hemijskim kontaminentima (pesticidima, metalima,

Najsavremeniji tehnološki zahtevi za namirnice imaju za cilj produženje trajnosti,

Uloga HACCP standarda u proizvodnji vode i hrane

Program sigurnosti vode i hrane

- proizvođači vode i hrane,

Principi HACCP-a u proizvodnji vode i hrane

Nacionalni savetodavni komitet o mikrobiološkim kriterijumima za hranu razvio je

1. Analizirati opasnosti. Identifikovane su potencijalne opasnosti povezane sa hranom I

Ovaj standard predstavlja kompletan sistem za upravljanje bezbednošću i kvalitetom

Dobra proizvođačka praksa (GMP)

- osoblje:uključujući njihove zadatke, opis posla, organizacionu strukturu i obuku iz

Dobra higijenska praksa (GHP)

stvari zaposlenih, kao i mesta za sedenje kako se prilikom presvlačenja i prezuvanja ne bi

Voda kao ekonomsko dobro

Proizvodnja flaširane vode

Život se ne može zamisliti bez vode. Nedovoljne količine vode za zadovoljenje

Slika 2. Primer obrade sirove vode11

1. eksploatacija pijaće vode iz bunara (najčeće, mada se koristi i voda iz jezera,

automatizovana i sinhronizovana sa linijom za flaširanje.Zbog ekonomičnosti proizvodnje u

1. mašina za obrazovanje paketa

- bunaru (izvorištu), svakodnevna vrši se kontrola fizičko-hemijskog sastava i mikrobiološka

Slika 3. Linije za punjenje u PET ambalažu u jednoj od punionica12

Upotreba HACCP standarda u industriji prerade vode

Važni koraci u svakom postupku HACCP-a su:

Primenu HACCP-a na snabdevanje vodom za piće je prvi opisao Havelaar (1994). On je

- raznovrstan raspon potencijalnih opasnosti u proizvodnji vode, naročito kod

Smernice HACCP-a navode: “Važno je primeniti HACCP da bude fleksibilan gde je to

- regularni (npr. dnevni) pregled performansi postrojenja i statusa opreme,

You might also like