U ovom delu rada ću izložiti tri vida totalitarijanizma, po uzoru na Tejlorov (Taylor, C.C.W.

, 1986,
“Plato’s Totalitarianism.” Polis, 5: 4–29) rad ,,Plato's totalitarijanism'' u kome on, izlažući ova tri vida
takođe analizira elemente totalitarijanizma u Državi (što je upravo i razlog zašto smatram ovakvo
definisanje totalitarijanizma najadekvatnijim za sopstveni rad.) Nakon analize Države kroz rad, vratiću
se ovim definicijama kako bih zaključila odgovor na pitanje u naslovu.
Tejlor kaže da svaka totalitarijanska država ima dve prisutne stavke (On takođe naglašava da izvor
autoritarijanizma i ideologije mora biti isti da bismo takvo stanje nazvali totalitarijanskim): (a)
autoritarijanizam- sistem u kome običan građanin ne donosi odluke u političkom životu. (b) ideologija
– skup određenih vrednosti koje državne institucije postavljaju kao primarne. U ovome se zapravo
sadrži osnovna teza totalitarijanizma, gde je svrha i vrednost individue podređena upravo toj svrsi i
ideološkoj vrednosti države. Povod za potragu elemenata totalitarijanizma u Državi nalazi se upravo u
ovoj ideološkoj komponenti – ideja pravične države je kod Platona nešto čemu su svi njeni elementi i
odnosi među elementima podređeni.
(1) U prvom Tejlorovom tipu totalitarijanizma, ideologija definiše blagostanje države preko
pojmova prestiža, sigurnosti i moći. Blagostanje individue je određeno ovim višim blagostanjem, i
instrumentalizovano je zbog njega. Ova dva blagostanja su ovako usko povezana upravo zbog toga što
se eksploatacijom individue postižu postavljeni ideološki ciljevi.
(2) Drugi tip počiva na identifikaciji blagostanja individue sa blagostanjem države. Blagostanje
individue doprinosi blagostanju države, i tako se individua posmatra kao deo jedne organske zajednice,
države. Za razliku od prvog tipa, gde blagostanje individue ima instrumentalnu vrednost, ovde je
intrinsične prirode. Ta identifikacija omogućava individui pripadnost određenoj zajednici, što dalje
veliča njeno dobrostanje u terminima ovog višeg. S obzirom na psihološku komponentu
poistovećivanja svog blagostanja sa blagostanjem zajednice, propaganda igra bitnu ulogu u ovakvim
političkim programima. Elemente ovakvog totalitarijanizma nalazimo u fašizmu i nacizmu. (istorijski
kontekst igra važnu ulogu u optuživanju Platona za totalitarijanistički politički program u Državi o
čemu ću govoriti kasnije u radu)
(3) Treći vid sasvim nezavisno predstavlja dobrostanje individue, i definiše je kroz termine
sreće, zdravlja i znanja individue. U ovakvom totalitarijanizmu nema holističkog momenta u odnosu
ova dva blagostanja, već se blagostanje države prosto posmatra kao maksimalno blagostanje individua.
Međutim, iako je ovde blagostanje države definisano preko blagostanja individue za razliku od
prethodna dva slučaja, ono što se čini totalitarijanističkim u ovom trećem slučaju je to što definiciju
blagostanja individue ipak donosi državna institucija, pa je autonomija individue ovde i dalje pod
znakom pitanja. Ova paternalistička forma ipak mora da pronađe opravdanje za svoju tezu u nekoj vrsti
nedostatka individue.
Može se primetiti da tri tipa totalitarijanizma kod Tejlora variraju s obzirom na odnos blagostanja
individue i blagostanja države. Smatram da je zbog toga, shodno ovoj definiciji, najbitnije proučiti
odnos ova dva nivoa blagostanja u Platonovom polisu, da bismo mogli shvatiti prirodu i cilj političkog
programa zamišljenog u Državi, ali i Poperovu kritiku upućenu Platonu, iznetu u knjizi Otvoreno
društvo i njegovi neprijatelji.

Politički program Države

U ovom delu rada izneću one stavke Platonovog političkog programa u kojima se uglavnom nalaze
elementi totalitarijanizma. Taj politički program nastaje kao odgovor na glavno pitanje Države, šta je
pravičnost? Odgovor na ovo pitanje daje se uspostavljanjem analogije između duše čoveka i države-
polisa u Drugoj knjizi (368e-369a). Iako eksplicitno kaže da je pravičnost osobina pojedinca koja
postoji i na nivou države (368e1-3), čini se da se potraga za pravičnošću na nivou države vrši iz
metodoloških razloga. Ustrojstvo čoveka se izjednačava sa ustrojstvom zajednice čiji je on deo, pa se
na osnovu toga uspostavlja analogija između tri dela duše – razumnog, srčanog i požudnog dela – i tri
sloja polisa – kraljevi-filozofi, čuvari i proizvođači. Nastanak ovakvog polisa i podelu rada Platon
razrađuje u III knjizi Države, dok se analogija dodatno razrađuje u IV knjizi (435b-c, 439d, 441b-c). Na
ovim mestima, vidi se da je dobrobit pojedinca nešto što posredno proizilazi iz dobrobiti zajednice. III
knjiga nam tako