ODNOS MIŠLJENJA I JEZIKA

Na prošlom času smo pričali o kriterijumima saznanja na osnovu kojih utvrđujemo da je to

saznanje objektivno tačno. Rekli smo da objektivno tačno znači da je ono tačno za sve, da svi
mogu da na osnovu istih premisa dođu do istog zaključka.

S druge strane, jezik jeste sredstvo kojim je nama omogućena komunikacija i razmena znanja i
mišljenja sa drugim individuama. Kada bi svako imao neki svoj, privatni jezik ( a naredne godine
ćemo pričati o tome zašto to nije moguće) ljudi nikada ne bi mogli da se sporazumevaju i nikada
ne bi moglo da se dođe do objektivnih znanja, jer ne bismo mogli da izrazimo i predočimo svoja
saznanja drugim ljudima, niti bi oni nama mogli da daju povratnu informaciju da li su i oni došli
do istih saznanja.

Rekli smo da među kriterijumima objektivnog znanja moramo umeti da objasnimo rečima to
saznanje, da objasnimo samu suštinu tog predmeta i kako i drugi ljudi na isti način mogu da
ispitaju naše saznanje. Sredstvo kojim se koristimo tada jeste jezik. Mi jezikom izražavamo
naše misli, uobličavamo ih, i drugima i sebi. Dakle, čak i kada razmišljamo u sebi, mi se koristimo
jezikom, ali to nije neki naš, privatni jezik, iako je misao privatna i nedostupna drugima, već se
koristimo društveno prihvaćenim jezikom – našim maternjim, ili nekim stranim jezikom. Kada
imamo neko čulno iskustvo, mi ga saopštavamo sebi i drugima jezikom. Njutnu je jabuka pala na
glavu, a Njutn je primetivši to, sebi saopštio ,,Upravo mi je pala jabuka na glavu.’’ Bez jezika, mi
ne bismo mogli adekvatno da zaključujemo iz čulnog iskustva i razuma.

Zahvaljujući jeziku, koji je uvek isti, konstantan, u kome univerzalno važe određena sintaksička i
semantička pravila, naše misli su određene, konstantne i opšte. Recimo, svako od nas drugačije
doživljava neki grad. Nekome je npr. Beograd prelep, neko ga mrzi, i svi ti doživljaji Beograda su
veoma različiti od osobe do osobe. Mi znamo da Beograd postoji zahvaljujući našem čulnom
doživljaju Beograda. Međutim, upravo zahvaljujući jeziku, upravo jer postoji jedno konstantno
semantičko pravilo koje nalaže da ovaj grad u kome se nalazimo zovemo Beograd, mi svi, sa
tako različitim doživljajima Beograda, znamo da mislimo na isti grad kada ga pomenemo.
Naravno, mi možemo našem sagovorniku da objasnimo da mi, na primer, mrzimo Beograd. To
ćemo uraditi tako što ćemo izgovoriti rečenicu ,,Mrzim Beograd.’’ Naš sagovornik će moći da
razume naš doživljaj Beograda upravo zahvaljujući tome što reč mrzim svi zajedno koristimo kao
oznaku za neko negativno osećanje, i reč Beograd svi zajedno koristimo kao oznaku za grad u
kome se trenutno nalazimo.