This is a reproduction of a library book that was digitized

by Google as part of an ongoing effort to preserve the

information in books and make it universally accessible.

https://books.google.com
 --
м
_________________
|- г******************г****************** г*********
|-&&&
&#34&&&
Dººt;&&* º& - -- -- -- -- -- - - -
презонаноскварскваноскваноски през
- - -
ное,
|-----|-|- |-----
*************************************
4224942 4224, 24 АСЛИ257 Аº4

&}е

воохма;
&& онрад
|-
},

",

C)
_-
-|-
-----|- -- --
|-- ша ашыa шыa ш………………………….………….
**********************************та
піш

|-|- -
нN Dамік Р

----|-
º
&&& м-конніх кн:Но….………….……………………………………………………………………………………………………КЕно
 --инче Финанс

D R U G. A. G. () ID I N А.

U ZADRU
U SLOVOTISKARNICI BIRATЈЕ ВАЛТ
1 8 4 5.
IARVARD UNIVERSITY
“"""NENER LIBRAps -

и AS
 ((МРО). PREI)}R()|T||||||М, III)\\ \TIJI.

Као što je obično, poklanjamo ovde Gg. P. T. predbrojiteljima zavitak i kazalo

sviuh predmetah sadèržanih u ovoj drugogodišnjoj Z0RI DALMATINSKOJ,
sastavljeno i razdredjeno po Gos. Kaznačiću, dojakošnjemu vrědnom urednika
našega Časopisa. S tim izpunjujemo sva naša obećanja.
Dosad nije moguće bilo, niti razložno, iz jednoga ili drugoga izvitno lista, ii
ovoga ili onoga sastavka, upravo suditi na sve ostalo, to manje duh narodnoga
razvijanja i ćutjenja (koji kao iskra pod pepelom ležeća rěči tepli i ponjatja krije),
štono mlogi, koi misle da ima svaki i može na njihovu misliti, bi htěli, ne pazeći
koliko ima zaprěkah, koliko različnih zahtěvanjah u narodu: kojim trčba i nužno
je, ako ne u sve, štogod barem zadovoljiti. Izvan toga, svaki zna, da suprot
burnom větru sa svom snagom i umom putujemo, podupirajući silom ovu malu
ladjiću naše slobode, okom i duhom, gdě nam Zora zrake svoje pruža i upire,
kroz gustu maglu prošaste slěpoće i tamnosti; zato stavljamo pred oči svakomu
kao pregled sviuh stvarih prčko godine u njoj napečatanih, da se ugleda i uvěri
o tomu , suviše i o mložini i kakvoći predmetah, naških, domorodnodomaćih.
Svako će naći, što je njemu pristojno i sposobno, a što nije, propuštajući neka reče,
to se mene ne tiče, služit će drugomu. — Bog dao! da mi nadjemo dosta dobrih
i blagodarnih čitateljah, koliko mi u poslu našemo podnašamo i térpimo pomnje i
tegobah, ponajviše zaradi nepravih zahtěvanjah mlogovèrstnih štiocah.
U ostalom , dosadašnji raznopis proměnjen na jedini općeni pravopis, novi
red za novu godinu osnovan u izabranju i sastavljenju čkljanah; jasno dokazat
će, da ne rěčju, koj li dělom ljubimo narod, iskreno ištemo pravu korist i
zadovoljenje domoгodacah. Tako nam oni u pomoć bili. Da ste zdravi. —
38° 53° 333;-reggiores &&839:39:32-3333

K A ZA ILI O P R. E. D. М. ЕТАН.

се е-з&see

neksкиČтvo. Broj Str. Broj Str.

0da XIV. O navis referant i. t. d.: G. Higje 7 55 Naša otačbina: I Ternsk . . . . 15 113
Narodne pčsme. „ VIII. Lydia, dic per omnes: G. Higje 18 144 Na dan porodjenja C. Ferdinanda I:
Broj Str. „ XIX. Mater sa cva Cupidinum.: G. Hi. 19 152 I. A. Kaznačić . . . . 16 121
Pedepsa nevernosti . . . . 12 80 „ХХIV, Quis dсsidсrio sit pudor istom prigodom : M. Kurtović . 16 121
Osveta devojačka . . . . . . 14 105 aut modus: G. Higje . 22 176 istom prigodom: Verdoljak . . 16 122
ljuba Perićeva . . . . . . . 15 113 „ II. Jam satis terris: G. Higje. 33 264 Cvet ljubice Dalmatinske: Ana Verdo
Ј.jubicnoj devi . . . . . . . 19 146 „ ХVI. 0 matre pulсhга Пlia pul ljak . . . . . . . . 16 122
Junačtvo devojačko . . . . . 21 161 chriог: G. Higjc . . 34 272 Antunu Kazali'u: A Kaznačić . . 17 129
lirat i vojno . . . . . . . . 23 178 Rakli koja sumljila bit ljublic Proletnja pesma: P. Preradović . . 17 130
Itelja junak nad junakom . . . 24. 190 na: I. Gjorgjića . . 1 1 88 Pr. iz Vitorelli'a: „ I primi fior son
Neva Bogićeva i gorski Arambaša . 25 199 Vili ljubljenoj: I. Giorgjića . . . 15 110 questi “ S. Ivićević . . . 17 134
Marko Kraljcvić i njegov netjak . 26 203 Gerdoj Gospogji polag Martialо U smert Ferdinanda Gjagića: N. N. 17 135
Vide Carouboica . . . . . . . 27 216 va : I Gjorgjića . . . 8 64 Grob : S. Dimitrović . . . . . . 18 137
Majčin svét . . . . . . . . 28 223 Gérdoj vili iz latinskoga: I Giorgjića 9 72 Srčca ncna dana : Ana Vidović . . 18 137
1) evojčice, udovice i junaci . . . 28 224 Majka i sin poluslěpi: I Gjorgjića . 10 80 0ro i zmija: S. Dimitrović 18 144
Smert Erljanovića Pavla 29 232 U hvalu Maćuša i Cavalice: V. Dalmatin: I". Preradović . . . . 19 145
Тсžko svakom po rodu svojemu Squadra . . . . 30 238 Pitanje: S. Dimitrović . . . . . 20 153
Лko nema i draga svojega . . . 30 210 Slagarom: 0 0strožinski . . . . 20 153
Junačtvo Scnjanina Ive . . . . 33 203 Novo-pčsinčtvo. Kreposti, a ljubav: A Stazić . . . 20 154
Senjanini i Banićani . . . . . 34 271 Cvetak k suncu, serce k tebi: P.
Klara jedinica . . . . . 30 287 Tri včnca: P. A. Kazali . . . . 1 2 !"reradović . . . . . . 21 161
- - - produženja i konac . 37 295 l'revod: Odc Gazzolettiºn Caru Pr. iz Vitore ili'a: „ Guarda che bian
Stanovitost u obctjanju . . . . .38 303 Ferlin. I.: S. Ivičević 1 G ca lunu “ S. Ivičević . 21 167
Tri dara . . . . . . . . 38 304 Izdnica: P. Preradović . . . . . 2 9 Prevod iz Victor Iluga: P. A. Kazali 22 169
Svatba Carevića Ivana . . . . 40 319 Pozdrav domovini pr. iz Byrona: Mudrolažica: S. Ivicević . - 22 169
0sveta . . . . . . . . 41 327 Г. А. Каха!i . . . . 3 17 Udaljenoj : N. Boroević - 22 170
1. сpa. Fata i Kraljević Ianko . . 42. 336 Udaljenoj prevod iz Lсnau'a: P. Pozdrav Zori: T. Tripković . . 23 177
Molbe devojačke . . . . . . . 42 336 - Preradović - - - 3 18 Uzrok: S. Vraz - - - 23 177
Preljubnica Duraj Begovića . . . 43 343 Cсznutjc prevod iz Subcrta: ist: . 3 18 Život i duša : S. Vraz . . . 23 177
Лi prokleta svaka bila majka Ziva ti ga davam pr. iz Goethca Mesto pervich uspomenah: I. A. Kaz
Koja mrazi milo i drago 44 351 I. Л. Kaznačić . . . 3 19 načić . . . . . . . 24. 185
Asan-Аga i njegova gospa 44 352 Lepir pr. iz Lamartina: I. Л. Prсv. 0dc Gazzolсtti' n Caru Ferd. I.
Ive i devojka . . . . 44 332 Kaznačić . . . . 3 10 V). Сагсwić - - - - 24 19 I
Devojka i bor - - - - - 44 332 Sercc mojc: P. Preradović . . . 4 25 Njozi: P. Preradović . . . . . 25 193
Nesu groši ni dukati blago Na grobu M1° * * S* * * P. A. Kazali 4 25 Sila ljubavi: M. Borović . . . . 20 201
Усéje blago što je komu drago . . 46 367 Pčsma domorodska: I. Drasković 5 3.3 1'r. iz Vitorelli'a: „ Ircne siedi allon
1juba Kraljcvićeva . . . . . . 47 375 Udri naši!: I 'I'ernski - - 5 33 bra: “ S. Ivićević . . . 26 20S
Mande zarobljena
IIvalislava -
-

-
-

-
- -

-
- 47 370 Pčele Slavjanske: P. Preradović
48 384 Маrii “ “ • * * : 0 Počić -
G
G
41
41
"""""" { P. Preradović 27 209
Smèrt II valislavc - - - - - 49 391 Udaljenoj: S. Vraz . . . . 7 40 I'utovanje kralja Sakonskoga po Dal
Ljuba neljubljena - - 49 302 Scstrica pr. iz ital. Carrer'a: S. Vraz 7 49 nacii: Verdoljak . . . 2S 217
Igra i doigra - - 50 309) Sam : l’. Preradović . . . . . . 8 57 Ncvčrnost pedepsana: Anc Vidović . 29 225
Nevini povini . - - 51 407 Sirotica: S. Vraz . . . . . . . 9 (65 Pozdrav Zori l}almatinskoj: I Okru
1»jnba ostavljena . . - - 52 415 Prevod Psalma CVIII : 0. Počić. . 0 65 žić . . . . . . . . . 29 225
Snimaja i pokajnnje: Ana Vidović . . 10 73 Děva i ptica: P. Preradović . . 30 233
Uмитхо и-i-svučтvo. 11ajduk i vezir: S. Vraz - 10 TJ. Glas iz Oravci: Ml. Bogović . . . 31 241
l'cti Svibnja pr. iz it: А. Маnzoni'a l)eva i more; P. Preradović . . . 32 219
8taro pčsničtvo. А kaznačić . . . . . 11 81 Na *** pr. iz Lсnau'a: P. Prera
Pesma Dubrovniku prigodom novog ulović . . . . . . . . 32 219
Wyatstruža iz tal: Pignotti-a. I salatića 2 12
\"revodi iz Пога!ia, iz perve knjige:
izdanja u Zngrebu 0smana Pr. iz Vitorсlli'a: „ Ascolta infida un
(Jundulićeva: А Кагnačić . 13 07 sogno “: S. Ivičević . . 32 240
Оda I. Maccena« ntavisi. t. d. G. Higje 6 46 liskupu L. Piniºu: A Stazić . . 13 08 lºustinjak pr. iz italian: A. Z. . . 32 249
- IX. Vides, ut alta stet nive i. t. 4 I'revod iz Vitorelli'a: „Scppi chc к! Krasun deva: I. Filipović . . . 33 257
G. Ilirje . . . . . 6 47 dubbio lumc “ S. 1 vićević 14 110 lednoj Sibcničanki: 1. Ternski . 34 205
 Broj Str. Droj Str. . . . - x Broj Str.
Pr. iz Vitorelli'a: „ Pur t'aferrai pel Slavoljubitoljim: S. Ivićević 0 08 Naputjenja za dělotvorno življenje,
collo“: S. Ivićević . . . 31 271 Jugoslavjanska književnost, u Kranj I. Ilukavine: I. A, Kaznačić 30 233
smèrt Britanskoga Artura: Anc Vi skoj, Štajerskoj i Koruš vèrhu istoga dela K. M. Kovačević 40 316
dović . . . 35 273 koj; Iz Danice 10 78 Vita di Alfonso Dcvivais recata in ita
Sebi i dragoj; I. Pilip ović - : 36 281 w * уо 11 86 liano da V. Šolitro; I Zafrom 33 253
Smèrt kncza Ugolina pr. in Dan Cсski časopisi u god. 1845. pr. iz Razmišljajto ova dobra. 0. Dandranda
ta; V. L. . 37 280 némač; I. Л. Кагnačić . . 14 111 pr. u il., po ot. V. Basile. ; А.
ЗS 207 Podobno opravdanje: Starac Cipiko . 14 112 Кахmačić . . . . . . . 41.321
Mćrtva ljubav, J., Preradović ЗS 207
Uhvanje pr. iz Šillera : M. Prevod govora Cousin a prigodom u Dalmacia opis. od prof. Carrarc: S.
Biskupu Pini'u pohodcccmu Makar temeljenja stolice Slav. knji Ivićević . . . . . 43 312
sku; S. Ivićević . . . . 30 303 žestvo; u Parizu; P. I'rerado
Pr. iz Vitorelliºn; „ La terza notte & V10 - - - - - - - -
Životopija.
ducsta“ - S. Ivičević 39 312 Kopcrnik nespado u Valhallu: Iz
Uhvanje: Ana Vidović - 40 313 Паniсc - - - - - -
Adam Mickiević pr.: S. Grubišić - 14 110
Pesnik: P. Preradović -
- 41 321 Dalmatincinu rodoljubitcljim nutkan l”. Kanavelić i D. Kasić: Š. Ljubić . 10 125
Biskupu Piniº u pohodećemu Imotsku
|-
јc; S. Ivićević . - - - -
у 17 131
Verdoljak - - 42 320 0 jezikoslovju; S. Ivićević B. Fontana: M. Resti . . . . 20 158
Someti: M. Borović - - -
43 337 * 17 Innus I'anonius: Iz Danice . . . . 21 102
Gosp. Stanku Vrazu: Ana Vidović - 41 345 0 Zori Dalmatinskoj mnenje N. То * ћ 23 178
Pr. iz Vitorelli'm: „Io non invidio i flo masca; A Katić . . * * 24. 186
гi:“ S. Ivičcvić 44 350 Smatranjc verhu nekih rećih uzder Iuraj I'crić: А. Кагnačić . . . . 25 193
Epigrani: I. T. “ersić 44 352 žanih kao Slavjanske ; S. * * 27 200
45 353 Ljubić 23 181 * 28 225
I)ragoj : M. Bogović . . . . - - - - - -

Po svéršenomu poslu: I. Filipović . 45 353 Stcčaj na stojicu slavjknjiž: u Za Ivan Ivanišević: Š. Ljubić . . . 37 25 t
grcbu; Iz Danice . . . 23 184
I)évojkam i gospojam slavjanskim: I. 7) y) 39 295
46 361
6 0 književnomc protrcsanju; F. М.
Pilipović . . . . . . . * у 30 31 ()
1jubica Kovačević . . . . 25 105 Grof Simonić pr.: Iz nemačkoga . . 39 308
47 369 26 205 JU 313
Harni ljubavi) A Torkvat . . . * *

san i istina ) 0 narodnicm pčsnami pukn Dalmatins Osmertnice.

I„сопога рr. iz Dürgera: P. Preradović 48 377 koga, pr. iz ital. N. Tomma
sea; I. A. Kaznačić 26 201 Marina Gazzari'a : S.“ Ljubić . . 17 133
Razstanak pr. iz Mletastazin: S. Ivi
čević - - - - - „10 385 * * ЗЗ 257 Antuna Danilla: Starac Cipiko . 30 237
Pre smice primorske: P. Preradović . 5() 303 *
34. 205
1. I. Persić . . . 50 4()() * * .93 337 Staroti nvnost, , sgodopis je u
* * 51 408 0 delim Ig. Gjorgjića M. Lari . . 27 211 zerimljopisje.
Mlada lipa i béršljan: Кrun Johani Vérhu Zore Dalmatinske god. 1844;
dсs . . - - - - - - 51 401 S. Starčević . . . 28 222 Vérhu II varn: S. Ljubić
li niža i Ilia: Kruno Јоhanidсs 51 401 (czikoslovje ilirsko-Dalmatinsko ; В. Sgodopisje islavnog vojcvanja naro
Misli: Anc Verdoljakovc linotokinjc. 32 400 I” сtranović 31 241 Tla Dalmatinskoga: Verdoljak 14 103
* п
32 250 ћ * 1 5 1 15
Zagonetle. Stari rukopis bogoljubnog dela upisan * * 16 127
od Jednoga Dubrovčanina . 31 244 Pohod Francusnih u Liku god 1809:
кo-tor (grad): I. Ternski .. *} 24 у7 * 33 261 Ml. Mledaković . . . . . 15 117
1)vancst casovali dana: istoga . 5 40 ** ћ 34 208 Mletci; V. Curković . . . . . . . 19 151
Za-dar: istora . 12 56 0 narodnomu igrokazalištu M. P. Bo Rasap grada Solina; V. Curkovic - 27 215
Оtok-koto: istoga -
- - - 1S 144 110 . . . . . . . . . 31 207 0 starodavnicih broditeljah mora Ja
Naraj-cvo : К. К. Odgovor B. Petranovića N. Tomma 20 160 dranskoga: I. Rukavina . 30 234
scu; Iz nar. lista . . . 35 279 Nešto o Dubrovniku: M. Ban . 33 274
PIROSTOPES. Dalmatinski travo znanci imcnowani u * * 36 281
delu; Flora Dalmatica, D. it. * * зу 290
Slavjansko knjižestvo i jesikoslov je Visiani'a S. Ljubić . . 36 283 y) * 38 293
Кnjizevno izjasnenje: B. Petra nović . SSS 304 * * 39 31)(:
Uvedenje . . . . . . . . . . 1 1 Sloga i ljSbav ; Verdoljak - -
43 333 Нrabrenstvo Antuna Lorculana; M.
Мisli o Zori u poslednih danih stare 0pomena gos. Hermanu dok. Meyncrtu; Маrinović . . . . . . 35 280
godine: l’. Preradović . . 1 2 l”. Preradović - - - 49. ЗS9 Zakoni, vera, narav i običaji dunajskih
0 pesničtvu Ignatia Gjorgjića; 0. Počić 1 3 0 načinu , kojim se životopisi pisati Slavjanah vreme njihovih navalah
* 57 2 5) imadu : P. A. Kazali 304 un istočno carstvo pr. iz Dul
Ponos kule Dabilonske: Verdoljak - 3 22 * * -403 garina: Iz Danice . . . . 44 331
* * 4 2 * J| 13 * * ЈЗ 330
у
* * 5 34 * * 44 345
* * 7 5:3 НАпJiževni pregleđi. Nešto o Neretvi: I. I. Pcrsić . . 41 323
** 57 10 75 Još nešto o Neretvi Dvcrovor; I. I.
Uvedenje Liturgic Slavjanske: K. Поžić 4 26 Antologia Slavjanska od 0. Počića; Persić . . . . . . . 42 333
* * 8 59 A Roći . . . . . . . . 23 Početak kuće Frangipanah; М. Ма
* „ 20 200 Sèrbsko-Dalmatinski Magazin z. g. rinović . - - . 47 373
* – 27 213 1845: I. A. Kaznačić . 7 50
ћ „ 28 219 Iskricc N. Tommasea: I. A. Kaznačić S 5S Narodni običaji.
* „ 35 276 Pobožno délo iz. po A. Roći. 0. Počić 11 88 Pirni običn f.ici; Iz Danice . . 45 356
у „ 40 317 Chicsa di Spalato un tempo salonitana, * ћ 4G 363
ту „ 48 382 del prof. F. Carrara S. Ljubić 13 90 п n Ф7 375
Bče pisateljima: 0. Počić . .. . . 6 42 vèrhu istoga dela: I. ZnfTron. 17 130 0 narodnich praznikah pr. iz rusko
Cernu odgovaranja? C. Berndušić . G 43 Тčsme Anc Vidovićevc: S. Ljubić 24. 187 ga; 0. Počić . . . ... . 1 5
11opis jednoga Dalmatinca : I liczić 7 52 Istria i J).nlmacim uzpomenc D. Sticg Dalmatinska žсndbm i pirovanje; I. I.
9 67 litzn. p. po I. Kukuljeviću: I'ersió . . . . . . . 40 318
8lavjanska pročitavanja: Iz гоđunavki. 00 » 41 328
(12 Iz Danice . . . . 20 220 1)
 Broj Str. Broj Str. Broj Str.
Pripovčsti i Basne. Теžanja mčscca Lipnja: istoga .
. 21 107 0 našastju pravaga printelja: V. Miо- -

у7 т Sérpnja : istoga . 26 208 čević . . . . . . . 33.250

Udovica iz Žegre: I. A. Berlić . 1 7 17 у Kolovoza: istoga 31 247 Poticanje: Verdoljak . . . . . 40 366
Mladi i stari medjcd: 1. Л. Berlić . 2 10 * ћ Rujna: istoga 34 270 Ropac pr. iz ital: I. I. Persić 44 348
Bunce i Arapi : I. A. Berlić . . 3 24 | „ ут Listopada: istoga . 30 311 44 332
8irotica od Lopuda I.: Р. Л. Кахаli . 4 30| „ 17 Studcnoga: istoga. 44 340 svštovanje i opomena: varioljak. . 47 374
II. . . . . . . 5 35) º „ „ Prosinca: istoga . 40 391 Пороštovje i duševnost: Verdoljak . 40 300
III . . . . 22 171|Napravljenje zemaljah: M. Santić 9 70 Smijanje: P. M. Kurtović . . . . . . 15 12()
Dncvne sgode. Prosjak: Р. Л. Kazali 4 31 yy у7 10 70 0 govorenju nesvestnu: V. Curković 20 159
-— Маria: P. A. Kazali . 8 63|Müka od kostih dobar gnoj pr. iz Istinost i vérnost ; istoga 21 168
Lisac i lavoris: I. A. Dörlić . . . 5 40 ném: M. Santić . . 10 7G Razкuda svèrtontudjih delovanjah б0 400
Боkolovi: I. A. Berlić . 0 48|Svèrhu težanja: S. Ivičević 11 82 Sèržba. Verdoljak . . . . . . В2 415
Osobita smèrt imuža i žсnc pr. iz y) т7 12 02 Vćk čověčji: Verdoljak - - - 50 390
ital.: Л. Katić . . . . 15 119 -- * 14 108
8lavići i jejna ) -а. Vérhu kozah Dvogovor: Л Katić. 12 93 Вšnjiževni oglasi.
Zaba i soko } variousк “
. » » 15 120 Vérhu nukc od kostih pr. iz ne
Sin obešen radi nepominje matcrinc ; mač : I. A. Kaznačić * 13 103 Vila 0strožinska i . . . . . . 3 24
iz italianskoga . . . . . 17 136| Stcdnja poljska: M1. Santić . . . 16 124 Novi časopis it: „La Dalmazia “ . . 3 24
Mati sa svojom décom: IМ. Мcdako- Mescc. Dvogovor: M. Santić . 18 140 Ribanja. P. Ektorovića . . . . . С 48
vić; C. Bernušić . . 10 150||0 poljodelstvu navlaštito u Dubrovni Basne Civića Rohrskoga . . i D 80
* 17 20 154 ku: M. Marinović 20 157 Naručnik pevanja cerkovnoga . 10 80
Mandalena trinaesta pr. iz nemačk . 21 165 * * 22 173 Prсvod češki dela: Ein Wort. u. s. vr. 11 3 87
Tercsa Baldneci iz ital. F. Soavc: V. Scljaninu. Zvck zvonah mami gro List mesečni hératsko-gospod. družtva 20 100
Jelčić . . . . . . . 31 245 movc. S. Ivićcvić . . 23 183 Кmctjiske ino rokodclske novice iz
Ikonopisan id. V. Jelčić . . . . 33 261 | 0 odhranjenju détcc: A Ratić 25 108 Jahrbüchcr für slawische Li
Еtelred id. V. Jelčić . . . . . 38 304 | 0 ćivitu: C. Derndusić . . . 27 214 tсratuг . . . . . . . 24. 190
Igrač I dobročinac pr.: М. Маrinović. 38 304; Ugodnosti života scoskoga; S. Ivi Dalmacia opisana od D. Frana Ca
Odgoj si cvčt svoje sreće: Iz pripo- čcvić . . . . . . . . 32 254 Irarc . 31 248
věstih za moje sinovc . . 45 357! Svilno rukotvorstvo u Dalmacii: S. Novi časopis ital. „Il came Pedrocchi“ 40 320
Najpěrvi grof Szapary: Iz istih . 46 365 Ljubić . . . . . . . 36 285 Zagrebački kolendar za god. 1840 . 40 320
Voda mi je dala voda mi je dnela: * * 37 294 Gusle i Tambura Stanka Vraza. T 56
I. I. I'crsić . . . . . 46 367 | Kako Dubrovčani pčelc goju : М. Pervenci, pesme P. Preradovića . . 51 408
Basne: I. I. Persić • » » » 46 368 Sabljar . . . . . . . 41 325 Novo i pervo pečate nje Zbrane Bib
Prikazalac i pčsnik: M. Marlnović . . 48 353, 0 najkoristniih vèrstih žita: C. Bern lioteke Kod. B. Battara 52 416
Bolje dobar glas nego zlatan pas: dušić . . . . . 52 410
- S. Ivičević . . . . 31 247 PRuzličnosti.
Sto se vragu s Babom dogodi: C. Pčnezoslovје.
Berndušić . . . . . 40 386 čudnovati kamen u perstena; P. M.
Izgledna ljubav
jedne kćerc: М. Ма- Vérhu jednog starog pčncza g. Lju Bonn . . . . . . . . . . . 9 72
rinović . . . . . . . 49 392 bić: I. Zaffrom . . 11 84 Velikodušnost jednog dalm. brodara N.N. 11 87
Vrebci i Kanarinac: C. Berndušic 50 390 у п 12 04 Korizma: P. M. Kurtović . . 13 104
17 Zmaj zglednotrovni: Verdoljak . . 30 239
у 13 100
Rukotvorstvo, poljodělstvo 0dgovor gosp. Zaffronu: S. Ljubić. 47 370 Еpoka: Verdoljak . . . . . . 32 256
i odluranjenje détce. -ут п 48 379 Gosp. Ivićeviću. Opravdanje: M. . . . 35 277
ћ * 49 387 0dgovor gosp M. sastavku na b. 35
Oranje. Razgovor: M. Santić . . . 2 13 ут * D0 305 Zore: S. Ivičević . . . 45 354
- - 3 10 17 ут 51 405 * y) 46 362
Uprave za zemljotežanje poklonjene |- 52 412 I u žсnam ima skrovitosti: I. J. Per
težacim naroda Dalmatins- SCudorednost. sić . . . . . . . . . 39 312
koga: Verdoljak . . . 6 45 sèrce preveliko: I. I. Persić . . . 39 312
у7 ћ 8 00|što je župiik: M. Šantić 20 230 Smésice: istoga . . . . . . .. 40320
ут „ 13 101 | . 3 0 230 Orah čudnovati: istoga . . . . . 41 328
ут 57 17 132|Zenidba po moli: Iz nard. List. . . 30,238 Pero iz italianskoga: istoga . . . 42 335
у *) 18 142|Parabolo pr. iz poljskoga: 0. Počić. 2 15 Smésice; istoga .. . . . . . . 43 343
Tešanja měseca у70žujka: S. Ivićević
- - 57 198 148
62 | Bogoljubna
golj “.“ ": jºš
propovedanja gos. Družс
. . . 17 136 Štap pr. iz ital. : istoga . . . . . . . . 44 358
Kada i kako se je počeo kruh činiti;
- - Travnja: istoga 14 109 |Bogoljubnc besědс I. K. Bona: S. I I. I. Persić . . . . . 42 335
- - Svibnja: istoga . 17 134 vićević . . . . . . 22 170
MENA, GG. PISATELJAH,

•- е- 5-º-º-e

Ban Matia. Marinović Marko.

Berlić I. A. Medaković M.
Berndušić Cvio. Miočević V.
Bezić I. Okružić Ilia. .
Bogović Mirko. Ostrožinski Ognjislav.
Bona Pierko, Markez. Petranović Božidar d.
Boroević Nestor, Persić I. I.
Božich О. Коstantin. Počić Orsat Knez.
Carević Vladimir. Preradović Petar.
Cipiko Starac. Resti Miho.
ćurković V. Roči Antun D. d.
Dimitrović Spiro. Rukavina Ljubački Ilia.
Drasković Janko Ruez. Sabljar Miho.
Filipović I. Santić Mate d. r.
Grubišić I. Stazić Аndria.
Је!čić V. Starčević Sime.
Ivičević Stépan. Ternski Ivan.
Каtić A. d. Tripković T.
КаŠalinić Antun. Torkvat A.
Ката!i P. Antun d. Vraz Stanko.
Каžnačić Antun. Verdoljak Imoćanin.
КаZnačic I. August. Verdoljak Ana.
Коvačević F. M. Vidović Ana.
Кurtović Mate d. Zaffron Ivan d.
Ljubić Sime d.
 BR()) i, |, (}{))|NA
—G — —G-

NA 6 SIENJA 1 8 4 5.

š
*o».. |-

Оvaj list izlazi svaki ponedieljak. Godišnja mu je ciena 4 f. u Zadru, a po osta'i', miestih u Austrianskoj cesarovini 5 r.
*arad pošte. Predplatja se za cielu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdateljah, oli na c. k. poštah i kod njihovih
Рогucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nisu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamienu za kojmudrago narodni oli strani list.
ша

U V. :: D. E. K. J. E •
—sжне Sž3:3 За ме

*Evo drugo lieto pocimlje Zort I PALмлтимŠко Ј. Videchi izdatelji, da prem da pomnje
mnogo se je postavilo u sastavljenju ovoga lista, ništane manje nije se podpuno zadovoljilo višemu broju
gitateljah, koji su iskali korist sadašnju i opchenu, vele ne vierovajuchi onoj, koja se ima cekati u došas
tje, i to ne samo za sebe koliko za neumietne koji i po hotjenju precestita Vladanja, imaju bit najperyo
zamjereni u pisanjih, što nastoju izobraxenje našega naroda, prem još dalekoga od nekoliko drugih.
S toga razloga oni ponukovani od vele mudriti i pismim i riecim mjesto pocet opet s ovim malim stvarima,
koje bi bile dobro sieme za samo dohodeche vrieme, odrediše pravie i berxje svoj cilj dostig
nuti. Jer u prav što bi trebovalo novi drum raditi, kad drum po drugih uradjen stoji pred nami? Slu
*imo se dok. š njime moxemo, a kad ga do konca dotcccmo o napredovanju mislit chemo. Trieba nam je
sada znat dokle se taj drum pruxa, a to buduchi da nije moguche obaznat nego po razbiranju knji
хevstvah svakoga vriemena, svakoga micsta, svakoga jezika, bit che pěrvi naš posao pokazat Dalma
tincima knjixevstva tudja, a najvlastito inih Slavianskih granak, a za da i ovima koristno bude gitanje
ovoga lista, pokazat chemo im knjixevstvo domorodsko, koje moxe bit nije jošte u svoj svietlosti
Poznano ni istim naše zemlje sinovima. - - -

Ujedno s tiem izdavat chemo cklanah osobito posvetjenih texastvu, ne samo verhu onog, što imamo,
na, priliku ulja i vina, nego vele više verhu onoga što bi smo mogli imat još koristnie kako mura
vah, i bubah i ostalih, što budemo cieniti izverstnie i bolje da moxe cinit texaku blagovat kruh svoj, poliven
znojem svojim, a tojcrbo mi znamo da nije moguche dostignut xudjeno izobraxenje naše rodne zemlje,
dokle texak ne uzbude nachi vremena za ucenja i za kako bude dobio trudom svojm svoju hranu i diece
*Уоје сielovito, i tako mogo upravljat misli svoje i chuljenstva kurešenju pameti i duha dobrim i pra
yim znanjem. Ali buduchi da za nesrelju malo se medju nami nahodi onih, koji su do sad u tomu
bilja, mi nechemo mochi pisati kako bismo xudjeli, upravljajuch govor kako da oni imaju citat ova
Pisma naša, nego kao da im imadu bit po mudrih prikazana, i ono što mnimo još bolje, da im ima biti dan
Јоhar izgled bez kojega za njih, svi, baš da su izuchi nauci, izprazni su. Pored umješat chemo
*ve ono što u svakdanih potriebah ljudskoga xivota il koristno, il sladko moglo bi nam se namierit,
i. Za ne ostavit naše ni današnje knjixevstvo, ucinit chemo dobrovoljno miesto svim picsnicam, pripo
viestim i t. d. koje nam budu poslane i koje budemo cienit, da se od ovoga cilja našega ne odjeljivaju.
Samo sve citatelje naše serdcano molimo da podmetajuch kako sebi nedostojna, ona jadna chu
tjenstva koja ih zavexivaju samomu svomu gradu ili selu, spomenut se budu da mi svi sinovi jedne
matere, imamo se siedinit za cuvat i razpruxit jezik naš, jedino baštinstvo ostavljeno nami od otacah
naših još neoskvèrnuto. Itadi toga bez vele pristajat nad izgovaranjem riecih toga, oli onoga miesta da
se obvernut imamo na korjene jezika našega i hvalit samo onaj običaj izgovaranja, koi se od njih ne
razluciva, i njega samoga slicditi.
 М{)(SII) () ZORK
U POSLJEDNIH DANIH STARE GODINE
OD
T“. T“rtern lovic Buru.
Еvo novoga ljeta pred vratima. Posljedni dani
staroga izmicu naglim bjegom pred nami i uzbu
djuju razlignc misli u mnogom razumu, razlicina
chuljenja u mnogome sercu. Bogati, koji u izo
bilju svega staru godinu proxivi i nikad ni po
mislio nije, da uzporedi svoj imetak sa svojim
potriebama, sad itak za koji tren stanc razsudji
vati, hochc li i u novoj godini sa svojim dohod
kima zadovoljiti xcljam svojim, hoche li se sviсtu
kao i do sad pokazati mochi. Siromah, koji mo
vacah prebrajati nema, prebraja tuхnc dane, koje
je preplakao i nada se, da moxebits novom go
dinom i njemu novi, bolji xivot osvanc. Mnogi
otac, koji je u kuchcvnom miru, u krugu dobre
djecicc ove danc docckao, preporucuje se viš
njem Bogu, da mu i u napredak milost svoju
s kuch cvnim blagoslovom sdruxi. Mnoga majka,
koju je staro ljeto s mnogoхudjenim ccdom nada
rilo, zagleda se sad u oci svog dicteta i gata
si iz njih buduchu neizmicrnu sricchu svoju.
Ljubovnici novu ljubav si prisixu; diсvojkc na
udaju, mladichi na xcnidbu misle. Ali što sad
misli udovica Zora t. j. što misle ljudi o njoj u
pogled staroga i što se nadaju od njc u novomc
ljetu. Svatko znade, da je udovica najnesrietnija
osoba na svietu; ako nije ljepa ili bogata nitko
za nju i nepita, kao da je uměrla. Licpota i bo
gastvo jedinc su u sadašnjem svietu vlastitosti,
koje vriednosti imadu i posjeditelja uzdichi mogu,
tko je bcz njih i bez svake je cienc u ociuh
pokvarcnog ljudstva. Zato na Zoru nekoji merze,
nije licpa, nije bogata, mertva je. Ali kad je
mertva de mortuis nil nisi bene iziskuje barem
kristiansko milosèrdje, Zora bi mogla po svoj
pravici preokrenuti ovu poslovicu i rechi de vivis
nil nise male, jer mnogi xivi zlobno na nju vicu.
Lakše je vikati i ruxiti nego pomilovati i pomochi,
lakše ubiti nego oxiviti, lakše govoriti nego raditi,
na tisuch riccih jedva slicdi jedan gin. Kad je
Zora na Dalmatinskom obzorju zabielila, ona je
prazno nebo našla, zato je umilno rodbinu i pria
telje zamolila, da joj uxexu koje svietilce. Mnogi
su na taj poziv priskocili i dali što su mogli dati;
ali mnogi , koji ništ nisu dali niti mogli dati,
poceli su prezirati onc darovc, uzporcdjivajuch
male iskricc sa sjajnosti suncanoj, mudrujuch,
da se Zora u red ima staviti s drugim casopisima
izobraxcnih jezikali. To nije moguchc bilo, niti
chc još za koju godinu moguchc biti. Ja nemi
slim dokazati, da je sve ono, što je Zora nami
u ovoj godini pred oci iznicla , dobro bilo, i da
ovdic samo zloba bielo u cèrno prevratja, ali nс
nalazim zato pravo, da one rukc , koje bi imale
pomochi ju, njozi jamu kopaju. Tko Dalmaciu
poznade, znati che takodjer da talianski jezik u
njoj vlada, da njczini izobraxeni ljudi u njemu
su se izobrazili. Ako dakle Zora nikakve druge
koristi kroz ovo godinu danah donicla nije , ba
rсm je osietila odtudjena serca na domorodna
chutjenja, barem je probudila na misao , da je
jezik, u kojem ona piše, pravi i glavni jezik
Dalmatinske zemlje. Porad tog jednog uzroka vech
morao bi ovaj list svakome Dalmatinu sveti biti,
a kao mladjani i jedini u narodnome jeziku, pod
punom skerbi od svakoga podpomagati se.
Što che nam Zora u novoj godini donieti to
se još nezna, ali nadat se moxcmo, da chc uplivi
njezini, ako ništ drugo, barem u ono malo njozi
vicrnih sercah potvèrditi ljubav k narodnomu je
ziku, razbistriti gdickoju zamaglenu glavu i tako
malo po malo k xudjenom biclom danku dopirati.
Neka samo u novoj godini svaka mčrxnja pre
stane, neka svaki k glavnoj sverhi oci uzdigne;
svi smo još pocetnici u pisanju našega jezika,
svaki sam za se ništ nemoxe, priskocimo jedan
drugomc, ali bratinskom ljubavi, dobrim svjetom,
budimo sami bolji, pak che sve bolje biti.
#EC{Y}ž
P I ES N I (, T \ ().
—О--
TRI VIENCA.
Tri dievojke po srcd Konavala
Skladno pojc i prebiru cvictje
Od zoricc dokle pade sunce.
Каd nabraše koliko im drago
Zasjedoše polag Sverla hladna,
Da bi ondi savijale vience.
Jedna sbira ljubidrag goruchi,
Krasnu ruxu, i ljubicu smirnu
I sve cvietke koji miris daju,
Al za dugo ne uzdèrxu licpost.
Druga sbira cmilja zlatjenoga,
Plamni trator, i modru slavulju
I sve cvietke koji dugo xivu,
Miris daju, ako i licрi niesu.
Tretja sbira ternja i badeljc,
Pusti krastelj, ki nit nose ploda
Nit veselja znak u ljudсm kaхu.
Skladno vijc svoga vienca svaka,
Skladno vije i sobom se smije.
А kadar su vience dokitilc,
Svaka svoj je u Sverlo metnula
I podixuch k nebesima oci,
Liepo ga je svaka pozdravljala.
I perva je vicncu govorila:
Plovi plovom moj zeleni vience,
Plovi plovom na ljubovne glave;
Doplovio svich xivuсhich !
Za malahno vrieme prestanut chc
Na tvoim cvictkim ta ljepota tvoja,
Tako u njima iskra od ljubavi
Za malahno vrieme prestanut che,
Al kao miris u listih ostaje,
U listich uvehnuta cvietka,
Nek ostane njima uspomena
Slatkosveta od ljubavi perve:
A druga je viencu govorila:
Plovi plovom svegj xivuchi vience,
Plovi plovom na bratinske glave;
Doplovio svieh xivuchieh :
Nije u tebi od lieposti gizde ,
Al je tvoja gizda od stavnosti,
Каko tvoje neumèrlo cvietje,
Хivech vazda, vazda isto biva,
Tako serdce priatelja mila,
Ki se daje milu priatelju,
Cisto pravo i ljubavi puno,
Каkvo e bilo, neka vazda bude!
4 tretja je vicncu govorila:
Plovi plovom moj bolestni vience,
Plovi plovom na izdajske glave;
Doplovio svieh xivuchieh :
Kako u tebi ni vesela lista,
Каko u tebi ni mirisa zdrava,
Neg bodesna, neg otrovna cvicija
Tak ne bilo zdravlja ni veselja
U hudomc sercu izdajnika,
01 junakah oli dievojakah!
Tako mladc polag berza Sverla
Boga mole i umoliše ga.
Jer od tada ljubovnicim sviema
Vesel vienac al za malo dojdc,
Jer od tada priateljim sviema
Stavni vicmac al bez gizde dojde,
Јсr od tada izdajnicim sviema
Dragni vicnac od xalosti dojde,
I zaman ga s svoje glave smetje,
I zamani pod plašom ga krije,
I zamani u smiesih ga davi,
I zaman ga rujnim vinom tjera,
I zamani celovim ga sladi,
Оnaj vicnac po sred serca bode
I u cemer naslade obratja;
Ah u vieke obratjo mu, Вохе
Јег је izdo tvoga sinka misо!
р. а. к.
—GDž
star() к\]\estv(),
- G-9-Ge
0 PIESNIČTVU IGNATIA (JOREJIСНА.
- I.
Tkogod stane razmišljati cestu, kojom je ljud
ski um udario za sgraditi narodno knjixestvo,
lasno che moch tri konaka uviditi, gdje je stanovalo.
Do pervoga pamet slaba a zablicštena liepotom
prirode, vobraxenjem nchita nego samo one proste
slike koje vajnska priroda joj prikaхuje, tako da
kad hoche ista unuternja chutjenja izbaciti njom
se sluxi kako svojom tolkovateljicom. Tad ribe,
tice, cvietja imadu ljudsko serce, ljudski jezik;
tad što bi ljudi to one razgovaraju se, veselu se,
plachu i t. d.; no ne mogavši sviem ljudskiem
chutjenjima i ganutjami odgovarati, prestrašena
pamet izmišljava ona gudna i nerazumljiva stvo
renja, kao vile, vukodlake, tence i t. d., kojem
su sve prostonarodne piesme nakitjene. Ali kako
po posebnomu znacaju tich proizvodenjah priroda
sasviсm zakriva lignost ljudstra , i kako su bez
nijcdnoga nauka socinjene , tako sasviem da su

cvict najkrasnicga picsnictva, ipak ncmogu se
nikako smatrati kao dio knjixсstvcnih tvorah.
No to doba ncmoxc dugo trajati, osim samo
kod prostoga puka, jerbo coviecanstvo pokle se
naucim izobraхијс, pamet kriсposti i sile dobiva;
a tad covick vatrcnom poхudom obratja duševni
pogled na unaternja svoju ganutja i vidivši, da
svoja cutjenstva vlaštitim jezikom izraziti moxс,
u tomu razmotrenju tako radost kuša, da od pri
rode zaboravljen, s neizrecivom raskošju sve
silc zabavlja o samomu izkazivanju svoje unutre
nosti. Koliko je to stanje ljudstva piesnictvu
podobno? Koliko vaхnosti saderxavaju ta razmo
trenja ljudskoga sèrca srcd najjaceg njegovog
plama? Ali glasi ljudstva samoga vechma mu
droznanju negoli slovcsnosti moraju se pripisati,
i zato, sasviem da po vanjskoj formi broju se
medju knjixestvena proizvodjenja, ipak nemoxe se
nikako rieti, da od njih se knjixestvo sastavlja.
Za to dostignut tricba još jedan stepen,
tricba da trud taj što pojedini ljudi na vla
štitiem sércu u ciniše, bude ukupno na sve
ljudstvo protegnut; tricba da uceni muxevi plod
razmotrenjali svoieh preuzmu kao predmet u
gcnja i da s toga prignutja i prilikovanja, kao
iz kamena vatru cinu izachi hudoxestvo. Jedini
temelj slovesnosti jest hudoxestvo. No kad o tako
mu temelju govorimo, misli naše ne idu ni na Е
pistolu ad Pisones Horatiovu, ni na I. Art
poetique Boalovu ; jerbo po našemu mnenju nije
tudara da se mogu nachi pravila njegova, a da
bolje regem ne ima ti on drugieh pravila osim
sveobchih zakonah narave koji ga odasvuda gerlu,
i posebnih naukah, koji u pojedinih dielah izhodu
iz vlaštitieh okolištah svakoga. Zato Victor Hugo
pravo piše: Cilj hudoxestva jest kao boxanstveni;
u dogodopisu uskersnjivati, u piesnictvu stvarati.
I(II.
Danas tko upita na kojemu od tich triu stepcnah
mislimo mi da cavti ilirska slovesnost, odgovor naš
nebi mogao bit tako tocno oznamenovan kako bi
xeljeli. I za istinu kadgod pogled naš svčrnemo
na ono neizbrojno blago picsnigtva, što iz ustih
naroda našega slobodno tece, razveseljivajuchi
njegov xivot i uticšavajuchi prirodjenu njegovu
хаlost, radostju i ponositnostju mislimo na to blago,
koje ostali narodi oli nigda ne imaše oli od davna
|-
izgubiše, i koje kod nas jošter xivo, neizcérpljivu
rudu otvara sviсm ljubiteljima prostoga i pravoga
јczika duše. Ali osim toga vech od XV vieka
Dubrovnik dade kolicvku drugoj onoj vèrsti pies
nictva, cicm samicm se dici ilirska slovesnost.
A kad govorimo o Dubrovniku nije naša misao da
sve što se u cini od tada, samo Dubrovcanini u
ciniše; no grad naš bi tada kako ognjište, koje
raxari ostale gradove, bi srcdotocje od kojega se
zrnci protegnuše na ciclo ilirsko kolo, i za trista
lietah sladostju svoieh piesnih taku jeku probudi
u sercu svich ucenieh ljudih da i njihovo potom
stvo do današnjega dana nezna ciem bolje zado
voljit svoju pozornost nego starom dubrovackom
slavom.
No i razgledavajuchi to doba njegovog knji
xcstvcnog monopolia, covick Insno che moch ga
razdielit u dvie epoke, dosta razlicne, pčrva
od kojih derxi XV i XVI viek a druga XVII.
A po cemu se ta razlika poznaje ? — 0bchi
xivot dubrovacki ne biaše za istinu toliko velik
i razprostren, za moch on po sebi stvorit vlaštitu
slovcsnost kao izraz svoj. Zato uceni dubrov
cani, koje ništa ne silova podstavit se pod taki
jaram, za pogodit xelji objasnivanja svoieh chu
tjenjah polag one nauke kojom biahu naugeni, ne
moguchi se machi u ikakvoj uzajemnosti sa blix
nom bratjom slavjanskom zbog razlicnosti izobra
xenja, uzcšć za izgled njihovog picsnictva ncu
měrla diсla onieh narodah, koji se vech bogaticm
knjixcstvom slavjahu: — promjena tieh izgledah
kaxe i tu promjenu piesnictva, o kojoj malo pric
smo govorili. Da mi nebi bilo drugieh razlogah,
za rieti koliko uplivah u naše knjixcstvo ucini u
pèrva dva vieka Gergka slovesnost, bilo bi dosta
pokazat ovdic cislo prevodah iz Gerckoga, što se
je tadara imalo, kako na pr: Ekuba Euripidova,
prenesena po Vetranichu, Jokasta po Babulini, А
tamanta po Lukarichu, picsne Telemona i Moska
po Ranjini, Ljubavi Pirama i Tizbe i Sofokleova
Eletra po Zlatarichu; ali tko citajuchi svu pics
naricu našu toga vriсmena nepozna Gercki ukus?
Tko che sad prebroiti mnoxtvo prevodah iz Talian
skoga, što se u slicdcchem vicku ucini, a tko
occvidno ne pozna Talianštinu i u slogu i u smislu
svieh našich picsnikah toga doba? Osim te raz
like jest druga u istomu metru, jest druga u is
tomu jeziku kojiсm su se sluxili. Pérvi naši upo
trebljavali su ponajviše dugi dvanaestosylabni
 5 -
stih, a novi do nesviesti zaljubiše se u onoga
poskakavca osamsуlаbnoga; starii za podignut
jezik na dostojanstvo piesnictva misljahu ga ukra
siti i obogatiti s dosta staroslavenskih izrazah i
nacinah, a novi za ohrastit да оd divljaštva
sa sviem granc izkidaše i medju mu stisnuše tako,
da izprazno bi njemu biti jezikom xivuchiem;
starii sviem liepostim slavjanske syntaksi sluxia
hu se, a novi sve njezinc posebnosti zaboraviše
za namiestiti Taliansku , tako da vech nikako
slovesnost naša ne mogaše se uzdèrxati. Kako
dub koi nije usadjen u svojoj zemlji ne moxe
dugo xivicti, tako ni ona, koja vech nije narodnost
odahnjivala, nije mogla xile pruxati sernula je na
propast; no kako sviecha, koja pric neg se u dune
naisvietli plamen baca, tako i ona pric umèrlja
dade porod najkreposniem svoieh sinovah. Taj
svietli plamen taj sin kreposni bi (kako svakvcch
misli) Opat Ignatio Gjorgjich.
(Sljediti che produxenje) 0r. P.
— КХ
NAR O D N I O BI , A II.
0 NARODNIELI PRAZNIКАН.
Јеuan od najsilnieh sredstvah k sblixenju lju
dih i narodah, i jedan od najobilnieh iztocnikah
k poznanju vanjskoga i unutérnjega xivota sva
koga naroda, jesu njegovi praznici, skupa sa
stavljeni s izpraznovicrniem obredam, plesanjim,
piesnami i igrami. Uznikli s perviem vierova
njami u kolievci coviecanstva, po odkritju same
prirode, pric obrazovanja pčrvoga obccstva, u
sebi uzdèrxavaju davno bitje naroda, na stranu
gdie je xivio gibaju njegova poniatja od Astro
nomic, Jestestva i Pravcdnosti -- njegovo Vic
rovanje, Istoria i Poezia. Kako viera cieli xivot
naroda gerlitako i gradjanski ustavi i običaji doma
chi svcxivaju se najtiesnicm vezom s njegovim my
thami i povjerami predanjami i s kazanjem, s kolicv
ccnim piesmami njegova dielinstva k kojemu nevolj
no serce obratja se u svako doba xivota. Narodni
praznici ukrašivajuchi radosno prirodna i poboxna
cutjenstva postaju udionicami njihovich slastih. Nig
die s takom punosti i slobodi ne razkriva se licnost
narodna kako u praznicih, nigdie kako u njih ne
sblixavaju se ljudi dušom i sèrcem. Tuda ukric
piva se staro i uvadja se novo poznanstvo, tuda
odmicnjivaju sc mislima i culjcnstvami, tuda svich
castiva sc prošasto i buduchc, obratjiva se u
sladnosno sadašnje; tuda biva prostor umu i raz
govor duši.
Vechi dio narodnich praznikah rodio se je u
davnomu poganstvu, gdić s poboxniem obredima
sjedinjeno biaše i sudstvo i promišljenost; zato
glic biaše dernek (tor«cstvo) tu i sud i razprava.
Imajuchi ticsni vez s vanjskom prirodom i s unu
ternjem xivotom naroda, praznici pogetak vodu iz
njegove duboke davnosti, uhodu u sostav njegove
listoric, xiyopisaju njegov duh i karakter, kaxu
korenito bilje i osnovanje njegovich ideali. Ure
djene po epokam godišta oni objasnivaju se i os
vietlјvaju se mythami narodniem, koje u sebi sa
derxavaju poviere б boxanstvu coviccanstvu i
prirodi. Kako poczia xivota narodnoga oni slivaju
se simbolami, pripoviedkami, picsnami i plesa
njim, — jezikom duše i serca poznatome sviema.
Svi narodi imaju prirodjenu sklonost izka
zivati glasno radost i pechal. Sam Bog uredi
i ostavi praznike narodu Xidovskomu, za uspo
menu svoieh dobrocinstvah, za uzbudjene blago
darnieh chutjenstvah i za uveselenje serca u dnih
pokoja i slobode. Pérvi praznici u Gerkah , go
vori Aristotel, oznamenovani su bili radostju i
blagodarnostju. Po sobranju plodah zemaljskich
narod shodio bi se u izbranih miestih za prinositi
хčrtve i za veselit se od primicnieh obilno blagah
zemaljskieh.
Kako praznici u svieh narodah staroga i no
voga svieta imaju obclic pocetke coviccanstvu
prirodjenc, tako prirodne i naravne promiene raz
licnieh ljudih odlikavaju ih po cilju i po izraxenju,
od toga proizhodi razlika u praznicih kod vojuiс
kih i mirnih plemenah, kod zemljodielskih i pas
tirskih, kod divljih i prosviecenih, kod pogan
skih i kerstjanskih, kod xiteljah gorah i dolinah,
kod istocnieh i sievernieh narodah. Gdiegod
prсsclcnjc i smicšanjc plcmenah, preselivaju sc
i smješavaju se poviere i obicaji; radi cesa u
Rimskih praznikah nahodimo sliedstva Gerckieh ,
u Slavianskih ulianje tich i drugieh s primicša
njem Skandinavskih, Germanskih, Finskih i Istocnih.
Veche oli manje javno ostatki Slavianopo
ganskog bogoucenja, zametnuti u povierah ,
obredah i praznikah, što se i do današnjega dana
predanjem sahraniše, ustaju u Rusii i u svieh
onich stranah Europe, glic se je razteklo Slav
jansko pleme i gdic njegovo slovo zvuci. Sve
šteni derneki u tich plemenah kako i u drugieh
siсvcrnieh narodah provodili su se molitvam,
obiedima, xertvami, gatanjem, picnjem i ple
sanjem oliti igrami, obchim pirstvarni i uzajemnim
darima ; sluxahu za utvèrdjenje veza bratinstva
vlaštitoga pastirskih i zemljodjelskih plemenah.
i)avni praznici naroda, razlicivajuchi se po
cilju i sobstu svojemu od cerkovnieh kerstjans
kich praznikah, ostali su od davnoga njegovog bilja
kako domorodni obicaji, obratjeni u igru njegovo
ga xivota. (Iz Ruskoga polag Snegire ca)
 —— 6

- r 2 :: :: с м на амn sт I.
Nije! ljubav svo! — Каkvo su mochi Po Tvom daru — pod lakšim brimenom
FERDINANDU PERVOMU CARU, U Jakosti, gdi ljubavi nema? Сckam boljeg jutra i vcccra:
Vratjajuch crnu sc U potrebi kakvoj -- nutchcš prochi Сckam kola da stavom gvozdenom
Po kraljcstvu, da s' obrawn кргсma; Doletjati budu od sjevcra:
* Uzmnox itom Zimrupnicom I vidit chcš da zaludu Сckam da mi dadeš ruku
Iz Istric u "I'crst Grom j' u glasu scгditomu, Zaštititi od vјсtarah
na 13 Пиjna 184 1, lºod kojim se ljudi trudu Itaztvorcnu moju luku ; —
Gradjani za uvjeru radostna poklon n U nauku mcmilomu; I ovo je dar verh darah,
i harnosti. А da ljubav paka milovana Na obranu nevoljnih brodovali
(Is talianskoga) Carim jestc najbolja obrana. Naskogenih od morskih valovah. —
! tº -

0vi obluk, Chachko i Gosparu,
Kog je Tvoj Terst uzdigao,
0biljevja ne nosi na staru,
JKervna bojn (nebudi "Ti xao ):
Dok Te ganu s Tvoga stola
Vјcrnog puka ljubav cista
l'ohoditi iz okoln
Tvoju djecu, Tvoja mista ;
Slavo obluk sc uzvisi na sviu",
Nas veseljc, n xalost niciu.
Al tog nechc bit za Tcho xiva,
Mirotvorce, mira branitelju / . . .
Akº u tudjoj kuchi oganj biva,
Дlir i zdravlje nami u vcselju ! —
Oprostenjah i milosti"
Dititelju, Tebi amo
Kruna sjaje u svitlosti
7'r is no-tih c s litt: c sin mo:
Tebi pjesme, kano kolo Vilah,
Меche nikad but k crvavih kril ali —
Po Tvorn daru . . . — Паli. nitko nikad
Мохe sbroit sve darovc Tvoje.
А iz mсdju svih darovali, ikad
0d obra sa Troga, drave što je!...
IUlagoslovјсn budi kuda
Сospodaru, god Ti sajdcš!
Medju svakim pukom svuda,
Mcilju Carim kad se najdeš!
Najbolje si obro! . . . Srccha s Tobom
A radostne spomenc sa Toborn

Na didinsko kadono pristolje
Tebe doba cestita zazvaše,
IDoletiše k Tebi bcrxc bolje
Do dvi Vile i prid Tobom staše:
S junaštrom. Te Leksandrovim
Ponudjaše jedna, a druga
Dlilo serdjem pak Titovim,
Da! se s pervom Ti naruga ; —
A kad milo Ti drugu zngcrli,
Регva odc ko da se opcrlf.
Nu još jednom, Chachko i Gosparu,
Pogledaj Tvoj "I'crst jeli pristao! . . .
Dogat svakim tergom, po Tvorn daru,
Milora i kopna zaručnik — Itckao
Njemu Ti si : „ U sva jedra
„Dobra srecha ti puhala,
„ jerni grade moj; — i njedra
„ Da t' obilnost napunjala!“
A on veli; „ 1'o Trom daru ja sam,
„ Gospodaru mili, što sam, da sam!“
Da si blaxcn! — — Каd sc danak dili,
Kod Usm norne Mene ( koju Tebi
Za vjetnicu ljubavi podili,
I za podpor kriposti, Dog s nebi )
Ti sidcchi: — „ Nije, veliš,
„ Dan se zalud is диDiо —
I drugoga za njim reliš,
Da bi milost ponovio: —
Леја ( kojoj svaka slava nire )
Da Tc sama na nebesa dive! .

Ovu plemenitu pjesmu Naucitelja Antunn Guazzo letti“ a odvitnika u Tcrstu, pretorio sam naški, za više uzrokah : — 1. Na
staru Našega Cara i Kralja "Ent ли пNANDA. — 2. Na pohvalu vridnoga pjevaoca Gazzo lett1. — 3. Na poštenje našega
jezika Slarinskoga. — 4. Na cast naše Zore , i njezinih štiocah. — Reko, da sam pretocio, a ne preveo i zašto je ovi moj mlo
havi prevod slobodan po chutjenju, a ne suaranj po besidi. —
Ja nciderxim da sam podpuno dohitio visinu matice talianske, pngo xelim da bi snanci i štovaoci jezika našcga izporavili kri
vine moje, i pokazali mi kako su se mogle bolje i prikladnic izrechi naški pjesnom оue krasne misli tvorca Gazzo lett1. — Dali,
ako ji nisam znao podpuno izrechi, cini mi se da sam ji s pametju blizu dosegnuo; — a istinito jesam ji duboko u sercu ochutio,
tako da sercc moxe mi panct opravdati – Nc derxim da sam mаtici odnetnuo, ni dometnuo. I ako sam se istinu kamenom umetao,
kušao sam što mogu. S toga pak jacim, neka se uncta u tko clic bolje. Budcm li najstraxinji, odkupit chu druge od stida, a ponosit
chu se što sam potakao nadmetanje u poslu utjudne zabave, ua razširenje i prosviticajc jezika uašega uz dostojanstvo tako ple
menita tvora, ljepim u srokom porodjena. —
Л, za da se moxe omiriti njegova s mojom, cvo doli talianska pjesma Gazzoletti“ ova.
J”lemenitost u srokah osvitla, che crdju moje bezocnosti; rad kojih, da mi se ljubczno oprosti, snixno molim. —
Stipan Ivichevich.
: Non o amor tutto? Il nerbo intimo c vero Tuo don, sc, alleviato il nuovo pondo,
А FERDINAN)() I.“ IMPERATORE
I) ozni fortсzza altro csscr puo chc amorc? М' arride un avvenir fausto c screno,
Sc ili luсri fecondo
reduce coll'Augusta Consorte Ссrсm nl Tuo vasto impero
Cerca il di Jel periglio armi c valore; Quinci aprira la ferren stra da il scno :
dal I". Istri n n Tri este
Vedrali, che non si chic dc ad esser forte Sc., nuovi urgini opposti alla tenzone
il di 13. febbraro 1814 Ј,ung a scuola di morte, Di Noto e d'Aquilonc,
1 Cittadini in arra di licto onaggio e l, che dº amato popolo l' afretto I) c" na virn nti miscri n conforto
J"1C 0110 SC (-1120. 1. apcrta rada chiudсrassi in porto. —
Е il uniglior scudo de' regnanti al petto.
tD2
Padre e Sirnor, quest” Arco , che Ti cresse Ma nucl di non verra fin che Tu sci Tuo don . . . ma chi potrebbc i doni Tuoi
La Tua Trieste e che gradir Tu degni, О crčatore c difensor ili pace — Noverar tutti? E non e il don maggiore
IN on ha incumoric impresкс l}arbari inccndj o rei Quello che apristi a noi
1” armi felici c di Felici s degni : Susciti altrovc la vipcrca facс — Gcntil sorriso dal patcrno core? —
Sollecito ni dсsir il' altri Tuoi fldi Arbitro della grazin c del perdono Te bencđсtto esaltino le genti,
Scorresti i vicin lili, Di caste gloric il trono Beato infra i potenti,
ЈЕ 1” arco trionfall sorrcva intanto Tu cinzi, c l' inno che a quel trono sale Сhe la parte migliог вceglicsti, e lassi
bi mille al plausо, с di messuno al pianto. Tintic di sangue non avru mali l' alc. Sol memoric di gaudio ovunque passi.
Padre c Signor, quando not regio tetto Mira unn voltin nincor, Signore o Padre, Tc bcnсilсtto! — Г. juando in sulla scra
Ti chiano la grand" ora al soglio avito, Ј,a Tua Tricstc come bella appare — Scduto accanto dell’ Eсcсlsa Donna,
Stсttcro al Tuo cospetto Ilicca dº opre lezgindrс, Сhc l' nnor consiglicra
1) Alessandro il destino c quel di Tito – Л ogni terra sposata, c nd ogni marc: Iddio Ti fecc c ili virtu colonna,
1. un T“ отria scrto di suрсrbi allori, Tu dicesti „ Sia giоја allc tue vele, Sclansi, vagando col pensicro intorno
1. altro dº olivo c flori — 0 min città fedelс „ — „ Non fu perduto il giorno! “
Мn non scdot to din bugim rdic larve Blla risponde o 0 nant io valgo c sono, Quel d' nugusta pictu fervilo zelo
Ти сlсmсnza abbracciasti, c il prino sparvc. Tutto, Augusto Signor, tutto u Tuo dono. 12 gloria tal, che Tº avvicina ni cielo. —

UDOVICA IZ ZEGRE.
----
PRIPOVIEST U DVA PRIZ0RA.
Еlen Bašir kadila u Zegri, i jedna placucha xena
vodech magare.
Pervi prizor.
Вben Bašir. Šta ti je? Što placeš, kukava xeno?
Хena. Baš sam kukava! ovo xivince, ova prazna
vrccha, i ovo ruha što je na meni to je svc,
što mi je ostalo, a sve mi je drugo Kalifa
UZC 0.
Б. В. Каlifa? — a šta si svc imala?
Х. Маlo sam imala, al mi je bilo dosta! Eno
gledaj onaj stan; on mi je od mojih roditeljah,
i od roditeljah moga muxa baština, i moj vlas
tiluk bio, u njemu sam srietna i nesrietna bila.
Оndic sam ja rodjena, a i moj mux; ondic smo
se nas dvoje rodili, ondic zajedno se sigrajuch
odrastli, ondic dictinstvo u ljubavi sproveli,
i odrastli se uzeli ; ondie sam petnaest godinali
s njime kao muxem xivila, ondic je umro , i
na smèrtnoj mi postclji zapoviedio, da onoga
stana nikad neprodadem, nego našem jedinomu
sinu uzdèrxim i predadcm.
Е. В. A gdie ti je taj tvoj sin?
Х. Оn je vojnik, i baš sada vojuje za Kalifu,
koji evo sada mcne i njega u prosjake pro
ganja.
Е. В. Al za što ti Kalifa tvoj stan otimljc?
Х. Da ondi perivoj i cardak (Lusthaus) nacini.
F. B. Perivoj i cardak? — (xalostno za scbc).
Jedini, viecni i dobri Hoxс! Ti si mu toliko
cardakah i toliko zemljc za cardakc dao pak
opet otima od sirotah jedino stanje, da na
njemu cardak gradi! — (areni). Al ti je opet
tvoj stan izplatjcn?
Х. Nije. Najpérvo mi je njcšto malo za njega da
vao, al nisam hotila primiti, jer mi moj stan
nije na prodaju bio , сto on je posljc na silu
otco, što nije kupiti mogo.
Е. В. Zacr mu nisi tvoju nuxdu iztomacila?
Х. Каko nebi? Jesam, plakala sam, tuxila mu
se, pred njim klicala , i sve govorila i kazi
vala, što tuga, nuxda i xalost govoriti moxe,
a on mc - Grtane joj доuor).
Е. В. Nije uslišao? — -
7
Х. С placuch) A on mc je od scbc oturio!
Е. В. (s pogledom na nebo) Ncstvorcni a stvo
ritelju! on je do duše na ovom sviсtu micsto
tchc, al te ncnaslicduje! – Ti naše najnc
pravcdnije molbe barсm mucc odbijaš, a on
od scbc odtjcruje onc, koji pravdu traхс. —
Хcno uzajmi mi tvojc magarci vrcchu na kratko
vricmc i iz dalcka mc naslicduj. — Кušat chu,
hochu li štogod opraviti mochi, mcnc Kalifa
kolik tolik štujc. – Gdic je on sada?
Х. Eno baš kod stana, kog sam još pric njc
koliko casali mojim zvati mogla. — Ali ccmu
chcš moje magarc, i ovu praznu vrcchu?
Е. В. Моја је to briga ti samo iz dalcka za mnom
hodi.
Drugi Prizor.
Kalifa IIakem, i Eben Bašir.
Е. В. Рrсslavni pravovjernicki vladaoce: cvo lju
bim prah iz pod tvojili noguh.
К. Nu, odkud tako Baširu : dobro mi došo
cini mi se, da je vcchc dvadeset godinah, od
kad te nisam vidio!
Е. В. Velika je to milost i sriccha za roba, koga
se njegov gospodar zaхсli i traxi ga.
К. Tako je! covicka, kao što si ti, vazda tra
хim i zaхclim ga sc. — Nego, od kuda ti
danas tako?
Е. В. Evo mc goni njcka malašna tuxba jedno
xenc, cij je ovo stan... -
К. Sad muci! — veche znam što hocheš, al
ncchu da gujem. Nek sada nepokornica terpi,
kad nije dragovoljno moju xelju izpuniti htila.
Tko nicchic da prodade, taj nck zabadava da
de i izgubi! — Što bi bilo, kad ja nebi mo
gao nad imanjem i xivotom mojih podloxnikah
gospolovati?
E. B. To moxсš, ti bo si na zemlji nconicjašcni
gospodar. Al ncmoj zaboraviti, da te ova xena
-ncmoli za oštru pravicu, nego samo za milost.
К. А ја сhu joj samo oštru pravicu u ciniti. Мora
bosc oštra pelda dati, da se drugi od ovakve
ncроkornosti habaju. — Каd je ona moju po
nudjcnu cicnu odbacila, tako i ja sada njezinu.
prošnju odbacujcu.
В. В. Samo ncodbacuj dok ju neposlušaš. Ona
ti nсtraxi njezina njekocnjega stana, nego tc
samo za malenu uspomcnu prosi, tako malenu,
 8
da cheš za svaku ricc xaliti koju ti i ja o
tomu prospemo.
К. Кахider dakle, što ona traxi?
ЈЕ. В. Моli te, da mi dopustiš cvo ovu vrechu
zemljom od njezinog pčrvašnjeg stana na
puniti.
К. Vrechu zemlje? — il je ona poludila, il
si ti ?
ЈЕ. В. Оna drugo ništa netraxi, nego ovu vrechu
njezinc bivše zemlje!
К. Drage voljc, ako chcš uzmi i deset vrechah,
ovdic dosta nabacano zemlje lexi. — (veselim
glasom) Za mala nechcš više ovaj komadich
иcmlje moch poznati, jer nut cvo ovdje pre
krasan cardak sagraditi chu, s koga che se
sva ova okolica moch viditi, na onoj chu glavici
krasan vodopad, a na onoj drugoj kulu na
ciniti, ona šumica pretvoriti che se u prekrasni
perivoj i šetalište.
В. В. Сpипесh sa zemljom prechu) Eh tako li!
К. Nescieniš li, da che to sve prekrasno i uzo
rito biti?
В. В. Zaisto, poznato bo je da sve što ti praviš,
krasno je naginjeno. — Evo sam vrechu na
punio, sada, sc usudjujem preslavni Kalifo
još te za jednu milost prositi , za milost koja
je manje vriednosti nego li perva.
К. Nut kaxider!
Б. В. Da ni pomogncš ovu vrcchu na kljuse
poddichi.
* Cudnovata prošnja : to se bolje mojima slu
gama pristoji. Zovni si jednog
* В. Nechu, nechu! ja baš tebe za tu milost
molim, nemoj me odbiti!
К. Idi budalo, to je meni pretexko.
В. В. Рretexko? — samo ova jedna vrecha pre
texka? Ovo je samo mali dielak one zemlje,
što si ju od udovice otco, i veche ti je pre
texko? — Pak se još nebojiš onoga dana,
kadno chcš pred tvojim i sviu nas najveclijim
Gospodinom stajati, i razlog oda tvojih dielah
davati? gdieno te neche samo ova vrccha,
пego citava ova zemlja s palacama, vodopa
dim, i kulama, što na njoj sagradiš, tcrešiti i
to još sve sa sirotinskima suzama nakvašeno,
štono che ti texјc na duši Icxat, ncgo li pla
—=432,4432.336943333+{{{2<=-
Ј. А. Кавnapich
Urednik.
nina Kaf, u kojoj se po našoj ( turskoj) vieri,
sav svict zatvorcn nahodi.
К. (merklo) Ebu Bašire!
В. В. Znam da se mnogo usudjujem. Samo okom
namigni cto ti moje sicdc glave doli; pak onda
neche samo sirotinske suze nego i moja kerv
ovu zemlju poškropit. Ele budi tomu tako, cini
sa mnom što ti je volja, ovdic si ti gospodar.
Tvoja serdxba ubija, tvoja ricc moxe hiljade
uništiti, ili osirotiti. Ali chc prichi vrieme,
kad necheš ništa vechji biti, nego jedan od
najmanjih?
К. Као јеđan od najmanjih.
Е. В. Ne, ne, zareko sam se, ostati che ti per
venstvo, ali pčrvenstvo u kaštigi. Ovdie si
mnogo mogo otimati, tamo cheš mnogo imat
tèrpiti. Mi ostali samo od našeg vlastitoga
imamo razlog davati, ti pako od nas sviu. Malo
je što je naše, i većhe nam je texko; kako li
che tebi nesriecnice istom biti, komu dva diela
svieta sluxe —- Dobro dakle, Care! gradi, i
pravi, cini gudesah od palacah i cardakah, u
xivaju onom što si pootimao. — Govorio sam,
texko onom tko nesluša. S Bogom, i oprosti
II11.
К. Сganut) Da ti oprostim? — da tebi, da opro
stim, koji si mi više nego zemaljski xivot iz
bavio? Ne, ne, zahvaliti chu ti, zahvaliti s
riccju i dielom. — Zovni mi ovamo udovicu!
nek joj bude opet njezino zemljište, a da joj
i suze otarem, koje je ondie livala, i koje che
me moxebit jednog tištiti, dajem joj još dva
puta toliko od okolo lexechih zemaljah, sa svim
što je na njima. — Ali sad i ti mi moraš moju
molbu uslišati.
Е. В. Zapoviedaj Gospodaru.
K. Da se od mcne neodalccuješ, u vick mi is
tinu kazuješ kao što si danas govorio. — А
ja chu, te za to bogato obdariti. O da bi mi
kralji, knezevi, i poglavice u vick uza se tak
vog covieka i poucitelja imali , koji bi nas oda
zla odvratjao, kako bi srictni mi i naši, podaj
nici bili! Eben Bašire, brate i priatelju moj!
ti mi budi vazda opomenitelj i ukoritelj.
1. А. В.
() ВJAVLJENJE.
6. ЗS"Izdavatelji harni blogovoljnoj dobroti P. T.
predbrojiteljah dati che, što prie moguche, njima
obcherito kazalo sviuh glanakah sader ranieh u
prošastoj godini Zore Dalmatinske, i naslov
zajedno sliepim zavitkom.
Bratja Battara
1zdavatelji i vlastnici.
 BR()] ). II, (10)|NA
—G — —G—

NA 13 SIENJA | 8 4 5.

Заје Оvaj list izlazi svaki ponedieljak. Godišnja mu je ciena 4 f. u Zadru, a po ostalih miestih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
sarad pošte. Predplatja se za cielu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nisu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamienu za kojmudrago narodni oli strani list.

Kad te e moje kêrvi xedja

PIESNICTV). Tergni sablju od pojasa,
S 2
чšž&“ Persimice daj mi glasa,
Al nekolji izza legja,
I Z D A I C А.
Pustainska postajnico!
Sram te budi izdaico!

33-333
P. PRERADOVICHA.

Nemaš snage, nemaš serca,

Tko to uviek iz otraga Prazan si u duhu i tielu,
Kud sc krenem meni sliedi ? Što che ti ostat spomen dielu,
Klobuk mu na ocma siedi, Kad te smert u zemlju skerca?
Duga krije haljina ga. 0 spomenah bit che dosti
Po perju te poznam ptico , Za prevratjat tvoje kosti !
Sram te budi izdaico!
Đ4—
38-383

Digni glavu, napred skoci, STAR() КNJIWESTW(),

Nek se celo cela tica,
Kad si goviek boxieg lica
Šta po zemlji vugeš oci?
0 PIESNIČTVU IGNATIA CJORGJICHA.
Obraz gdie tº je kukavico ?
Sram te budi izdaico! (Produxenje i zakljupenje).

23335 III.

Zašto i ti tad nestojiš Kad smo uzeli za predmet ovoga sastavka

Каd ja stanem i xestoko Ignatir. Gjorgjicha ne bi namiera naša uciniti se
U te uprem bistro oko ? xivoto – pisaocem, nego samo kroz razmotrenje
Zašto biexiš, šta se bojiš, njegovieh dielah upoznati se s njegoviem ideami
Serce gdie tº je kukavico ? i xivopisat više nego gradjanski , picsnicki i
Sram te budi izdaico! knixcvni xivot njegov. Za to ostavljajuchi na
 10

stranu za sad sve okolnosti njegovog xivljenja, jedna od najpoglavitich krepostih našega pjesnika
i uzimajuchi u ruku sama diela toga neumèrloga bi ono što iska sliediteljc naše slovesnosti davnih
Dubrovcama, pamet ostaje zacudjena, videchi kojem vremenah i po odalicnih krajinah, xelicchi po svojoj
su vezom sva zapletena i kako nije nego jedna misao mochi ukazati kako i staroxitnost i prostranost
sama, koja se u njih kroz toliko razlignieh nacinah nju proslavi. Zato gitajuch u Ovidiu:
razlila. Misao ta slavna bi isticrat picsničtvo iz tics
Nam didici Getice Sarmaticegue toput
nieh granicah, srcd kojch ga zaderxava bilje nje
govo kakono izraz posebnich cuvstvah, i prisilo promisli vidjeti slavnoga Rimljanina, gdie mu go
vori :
vat ga, da postane pravom ustrojenom slovesnostju.
Mi chcmo, stiосс, sad tierati tu misao kroz Tiem kad tielo s vam je moje
U slovinskoj ovoj strani
sva diela njcgova za moch uvidit, kolikiem pra Вcsiede uzch vaše rodne, A uz tielo хeljna duša,
Nu mi picvat smèrt zabrani, Оna vašu potrebno je ,
vom on pisaše: „ Mojc knjixevno nastojanje, za Njim xudjene picsni ugodne... Da u viek ljubav nosi i kuša.
у sve o druzieh naucich zabavljeno, uzderxalo
I ako ljubih rodne krajc, Za to picvaj, ter mc izmieni
Хд je svedj osobitu ljubav svomu rodnomu jeziku Gdi za malo bi mi stati, Кroz pievania najmilia
i svojoj Adriano-slovinskoj pokrajini, koju, prem Na vas ljubav má vecha je Pievaj u jezik tvoj rodjeni,
S kiem chu u vieke pogivati. U kom xudieh pievat i ja.
da i sada prionut latinski i talianski pisati
razlika nepogèrdiva umohitrenja, derxim ser picsnik paka razglediva sve slave našega jezika i
cano i dobrohotno svedj pred ocima, i sve s neizmicrnom radostju vapi :
što pišem cinim da nju gleda, da nju utišti, da
Gleda onamo s kraja od svita Na njegova pienja uredna
nju hvali i uzmnaxa u plemenitoj cieni i svietlu Glic od Lc8kc rodjen kervi Mrazni siever tiek ustavi,
Gre put znanja glasovita A xeliezna zviezda ledna
imenovanju pred svietom. “ Kohanoucaki picsnik pèrvi, Unixe se u ljubavi.
А koja sredstva upotreblja on za to dostignut?
Upozna najpervo kako za govorenja pravo izgo 0vdie che mi tko rieti, da ne biahu sami Po
voranje riecih tako i za pisanja pravopis jest ljaci, koji vech u Gjorgjichevo doba se slavjahu
nerazdieljiva potreba i u to postavi svoj trud, da piesnicima, i moxe biti da ni Kohanowski nije
bi latinska pismena po talianskomu primienju u najslavnii poljski piesnik, to sve istina: no ovo
godio s naginom najobičajniem dubrovackoga go je jedini primier kod našieh obrachivanjah pogleda
vorenja, stavljajuchi najvišu pomnju za uklonit se na slovesnost ostalih slavianskih narodah, ova je
svakoga equivoca. „ a gdic ne bi prilike od za pèrva poхuda one slavianske uzajemnosti, koja iz
méršenja i tamnosti malo haja, i upisa kako ustih Kolara zovc ona slavna doba kad: „ 0 da
mi na ruku dodje. “ Nije dakle on postao urс sretnieh vremenah : od sviћ che narodah poštovan,
diteljom novoga pravopisa, nego samo za odalc s velikim narodnim ponosom svaki Slavjan na
citi nerednosti hotie, da se s latinskom abecedom svoj jezik i uzvišeno ovo, srcchno izveršeno o
primi i talianski pravopis. Što pak Dubrovcani go
predielicnje pogledati mochi !“
voru, da su se tiem nacinom pisanja sluxili svi Ali da i ostali Slavjani uzljube slovesnost
stari njihovi piesnici, to je izmišljenje; tkogod je našu, trieba, da ova ne bude kako bi na sversi na
imao pred ocima oli starieh rukopisah oli pecatenieh sliedovanje tudjinskieh , potreba da bude izra
knjigah moxe bit mi sviedokom. Sam Gjorgjich zenje narodnoga slavianskoga xivota, imajuchi sve
piše: „ Pérvo znaj, da mi Adrianski primorci oli posebne svoje znacaje; to dobro vidi naš Gjor
„Slovinci od Dalmacienc imamo stavna i osobita za gjich i za to ne riedko promieni lyru guslom i
„ kona za urednopisanja oliti ortografe, jer pišuchi | pogme oli na Bugarsku kazati kako su:
„ mi tudjiem, to jest latinskicin slovima, kojeh vlast
U Popa Jovana
„ svaki od nas ne sudi jednako, kako komu na um Do dvie dievojke i t. d.
„ dohodi, i bolje vidi se, sbiramo i razredjivamo oli slavnom davoriom picvati smèrt Кralievicha
„ ta slova po riccih. . . . Za to chutechi se ja Marka :
„ slobodan za u tomu kako hochu diсlovati, vidje
Kralj Vukašim vojsku kupi
„ mi se podobno koliko mogo ugoditi i t. d. “
I picnezo svud razsipa — Davori! davori ! i t. d.
| Slovesnost, koja sred uskieh medjah stisnuta
je, ne moxe nikako, kako vidjesmo, xivieti i zato on vidi koliko se poezic nahodi u prostonarodnim

obicajima puka i gdiegodj okusi stavit u usta
slicpca prosjaka svoje picsni, kako:
Qujte sliepca gospoje
što vam gude ter poje
оli: — Gledah vile uz jezer tekuchi,
Ter izgubih oci gledajuchi. i t. d.
a gdiegodj razveseli svate i xenidbe svoiem
piesnami (vid. Zacinku III. i X.) ne samo to, neg
još izgubivši sasviem osobnost svoju kroz smješno
ruхnoriecje Mlietsko, uzme tako prikazati svu
xestokost ljubavi Marunka siromaha, da stavlja
Juchi ga nam pred oci, kad ostavlja Mljet za so
bom, pravu xalost uzbudi:
Tad ne umiсm ja nikako
Ni napit se ni rucati,
Niti veslom uprict jako
Niti jedrom abossati.
Jer mi s tvoje dalecino
Draga Pave, snaga gine!
Ali Gjorgjichu, kako je pravo misliti, ne bi
zadosta od samoga puka cerpiti svoje piesnictvo,
drugi lovor kojega nitko nebiaše još krenuo pri
mamivaše ga iz daleka i to bi ukrasiti cvictjem
piesnictva najoštrie togke bogougenja; trud za
istinu preteški „
Multa novis verbis praesertim cum sit agendum
Propter egestatem linguae et rerum novitatem.
(Lucretius)
Ali to njega ne prestraši ni malo i kako dospie
spievanje „Uzdasi Mandalicne Pokornice “hotie
ga preniet u Latinski za da svi narodi vidu, kako
„ quam difficilimis perplexisgue rebus exhiben
dis, contorquendae ribrata suavitate sententiae,
excitandisgue quibusdam in oratione, šta direro
ipniculis Slavonicum idioma carmengue suffe
cerit“. A sred takovoga truda kakvih stihovih !
More "c stvorno da 'e do vika
Tvé su oci nchu slika,
Izgled stvorca velicini ;
Kruna "c nebo, tries šibika,
Pristolje mu oblak glni,
Slikaje se po sred tminah
Svoja otajna kraljevina!
U obrazu tvomu slavna
Plod iste volje predobivanja u piesnictvu naj
trudnieh tegotah, bi i prenesenje Davidova Psaltira;
on sam to kaхе: „ Bivši to pismo mсdju sviem
» iniem pretrudno i preduboko i buduchi u nje
» govu tumacenju malosrechni biše dosleka svi
n slovinski spicvaoci; stavi se kušati ide li mu
» od znanja i od ruke proz taj ticsan put pro
11 —
„ tisnut se napricda i toliko mucnu, prem da
, preplemenitu stvar, neobsienjeno, uljudno i
„ svéršeno izgovorit.“ Оvo više nego prenesenje
jest metaphraste Psalmah Davidovich, i osim
unuternjem svojom vaхnostju preporuciva se i
razlicnostju metrah, kiem se sluxi „ za uzmnoxit
„ Slovinsko piesnictvo noviem uredbam od pri
„ pievanja i za povratit na svietlos njekoliko dav
„ nieh Dubrovackieh nacinah od pictnomicija,
„ jur malo ne sa sviem u nescienu i u zabilje
, pometnutih.“ Koliko slave on dobi tiem pre
nesenjem i koliko truda zanj terpi; neka nam
recu sovremeni njegovi xivotopisaoci . . . . Non
dubito quin Georgius comuni omnium consensu
Sacrae Scripturae interpres diceretur clarissi
mus, in idiomatum quibus psalmi conscripti sunt
et sensum etiam difficiliorum intelligentia versa
tissimus ... Videtur enim legisse versiones omnes,
atque, ut prophetica arcana clarius exponeret,
non pepercisse lectioni ac studio Haebraici
Graeсi ac Latini textus. Kako on od mladosti
biaše sviem tizicm jezicima naučen, što se iz o
paskali Psaltira vidi, tako trud taj ne mogaše
predobit nikako prirodjeno u njemu piesnictvo,
s kojem samicm sluxišc se kadar bi prikazati na
dahnuta slova Kraljevskoga piesnika. A kolikiem
blagom piesnictva bi Gjorgjich od Višnjega nada
ren, boljc nego ikakve rieci kaxu ista diela nje
gova još od nezrele mladosti; za to hochu ovdje
koju strofu prepisat od najperve njegove piesni,
najpervoga uzroka onoga nepokoja i nemira, ciem
vas njegov xivot bi otrovan.
Liepa vilo, koi zapiso Ah! da mi je prelom biti
Moj se "c xivot, duša moja, Za iz prelicpa cvietja tvoga
Da robu je mi ti misо Ncizrecenu slas ispiti
Srcd viccnoga nepokoja; Mloga od meda ljuveno ga.
"I'voi su uresi l'ori dari, Tvoje cvictjc, Boari dari,
Ah na liepa za mc mari! Ma premila za me mari :-
Drag perivoj gdic vidi se
Ko tvu liepos nebeska je, ILjubav stati za strax nika,
Gdi suncann vсdra lika Gdic na cvietju rumeni se
Stanovati no prestaje, Kérv ranjena ljubovnika ;
Тve su oci Doari dari, Tvé su dike Bori dari,
Ma ljubicna za me mari... Ma prсslatka za me mari...
Svaku stranu tvé liv ade
Ruxica se svedj runicni, Ukazat mi ah ! ne skrati,
Ili silna il naravna
Er ne cut cheš zeljno tade
0d istinc draxa meni, U ove glasc zapievati:
Tvá su lica Dori dari,
Ma razbludo za mo mari,
Ki su ovo Do„r i rfari.
0 moj raju za mc mari!
Picsma ova ne bi dobro prilnijena od dievojke,
koju on ljubjaše kako ona koja ime njezino svcm u
narodu otkrivaše, i zato Gjorgjich ulicze u re
 -
12

dovnictvo, pric kako jezuit, pak kako prosti pop, Za svc raste ncuxivana,
a na koncu kako kaludjer benediktinski, u kojemu Nu bcz straha xivc rusa.
redu dobi cast Opatstva i ovo najposlicdnje njegovo Ncterpetja i bcz svieta,
zvanjc okoristi knjixcstvo naše najlicpšom knji S” sve licposti zatravljena,
gom što u prostomu govoru, (u prozi) bi do tada Svictlu u skupu bludnich cvicta"
upisana „Хivot S. Benedikta opata * koi kako Хudjcla je bit vidjena;
bi u zapadu utсmclitelj kaludjerskih skupštinah I ko ludna pogme tada,
tako i xivot njegov, kako Gjorgjich ga upisa , Јсr nje licpost bi sred tmine,
ne sluxi nam samo za poznati diсla toga svetca, S riccini punim tuxbc i jada
no još bolje za upoznat sc s ciclim stanjem kor Dragi davat sve krivine.
štjanstva i svieta europejskoga u to doba. Za to Nju nazivlje bez milosti,
Gjorgjich odluci „sloxiti njegov xivot u Slovinskoj Сim slobodu mladoj vili
» besiedi i xivotom jednoga cudotvorca, koga Svictlu u cvictu od mladosti,
- cudesa slovu do zviezdali , uresiti naš jezik, Prem u gorkoj ote sili;
„ koji najprostranii medju inicm od Adrianskieh I da tako bcz razloga,
„ pokrajinah do Lcdcnoga mora u duljinu, a u širi Bez koristi i bez slave,
„ nu od Niemških granicah tja do Cernich xalah, U tamnosti micsta onoga
» prostire sc. “ Gubi uresc pregizdave.
Znam, da bi se moglo o našemu picsniku još „ Vcch zamukni, cvictu bludni“,
dosta stvarih ricti i da ne bi trudno bilo, na Draga vapi opsovana,
primier ukazati, kako kroz njegova se diela „ Micri bolje jad zaludni,
slavna nicka trilogia ljubavi razlicva, u Marunku Znaj da jasam tvá obrana,
ljubavi ticlesne, u Razliekieh duhovne, u Man Ako od poldne zrak ognjeni
dalieni boxanstvenc. Ali ostavljam druziem taka Tvoj nc perli list izbrani,
prilikovanja; meni je dosta, da svak vidi kako u Оkol tebe hlad zeleni
rukah Gjorgjicha piesnictvo nije veche izraz Tko prostire, da te obrani?
ljudstva samoga, nego onoga hudoxestva, što Tko te grabi plahu stadu,
smo od pocetka xeli eli. Tko te brani od victara”,
- Фиге Р.
Tko te krije silnu gradu,
кi ti cvielje truni i hara?
Muci, i micsto tvé skroveno
DRAGA I RUXA. Ljubi, dosad gdie rasla si,
Još ni vrieme dovèršeno,
(Polag talianske Pignotti"a.)
Da se slava tvá proglasi.
Divljom dragom okruxcna Neznaš koja škoda i šteta
Srcd sgusnuta skrovna busa, Sred ajera bcz obranc
Kao dievica posramlic na , U ncvicšto doba od lieta
Саvticla je licpa rusa; Tebe obkruxa na sve stranc? “

Vérh gustinc tamo i amo Tad zamuknu, nu mu cechi

Tak nemila tamnost sicde „ Scbe u serxbi grize i mori,
Da se od dana jedva samo К ncbu uzdiše trics vapcchi,
Nazirahu sicne bliedc; Straxanina da izgori!
Jur gdic pupak rastvora se Berz seljanin u toliko
Kroz srcd listja zelсnoga „ S oštricm gvozdjcm tu doletje,
Тudar ištom ukaza sc Коsech zelje svekoliko,
Krimiz cvieta ljuvcnoga. Koje mori travu i cvictje;
Sred pustoši tmasta stana I jur kosicr bez milosti
I pod hladom gusta busa, Маha u ruci iz visina”

Mladoj ruxi ah ! neoprosti,
Vicrna sic ce straxanina.
Tada miešte suza' i placa
Cvict meharni raduje sc,
Cim izdiše i mrc draga
Ruxa na nje smert smie sc.
Ха sto diсla” izsic gena
Ištom zemlji draca pada,
Еto gdie bi hlad i siena
Dan uvodi sunce sada.
U slobodi nepomnjiva
Tad vèrh cvietja i travice,
Rusa k nebu uzdignjiva
Svoje oholo liepo lice;
Igraju se s njom vietrichi
Pric neg zrakne sunce s gora”,
Pozdravljaju nju slavichi,
Njoj biseri prame zora.
Nu oh Boxe! od razblude
Каko bèrzi gasi letu!
Ah! s nesrechc kako hude
Nestavna je slast na svietu!
Iz daleka jer vidi se
Gusienica eto ljuta,
Uz zeleni bus petri se
Zubc oštrcchi prismagnuta
Berzo za njom iza stiene
Sve stupaje spux upravi,
Ki, cim riga gnusne piene,
Kosi mladoj list gizdavi.
Bliedi od sunca operlicna,
Docapticla sasve nije...
Tad zamani ucvilicna
Vapi dragu daje skrije;
Jur bez duha blieda tada
Pregiba se , slabi i stine,
List za listom cto opada,
U nevrieme vaimeh! gine.
0 nevieste dikle izbrane
Ke bez straha u radosti,
Pod vladanjem majke znane
Dni trajete od mladosti,
Ako pomnje potrebnite
Teške rami prikaru se
Lake bit che, kad smislite
Udes vama slicne ruse.
Iz Rukopisa
Ivana Salaticha Dubrov ranina.
13
POLJOOKIELSTVO,
—Q—
0RANJE.
И i d., i Bar is a .
Bar. 0, o, o, Vide... Vide, Vide... Vidc, c, c...
Иtd. 0, о, о, Bariša... što je? Što?...
Ваr. Hodi amo, hodi...
IVid. Nemogu ne... hodi ti amo...
Ваr. Na dobro ti došlo mlado lito...
Иtd. I tebi Bariša, i tvojoj domachici, i svoj
tvojoj obitili.
Ваr. Što radiš?
ИЋd. Evo kopam jarugu da posadim gradju, oko
doca...
Bar. Vala baš, još nisam vidio, kako idje ovi
tvoj dolac. Lip imcna mi... Pa jeli sve tvoje
do medje.
IVid. Nije brate... vidiš li ono šušnja?
Ваr. Vidim...
Vid. Ondi je lapat jedne udovice, moje konšije.
Bar. Је... da ga vidimo... Jer ga ne kupiš?...
Иtd. Nechc da ga proda...
Ваr. A zašta?
Иtd. Ja dajem malo, a ona išche puno...
Ваr. A ti se zamini...
Иtd. Nechc ni to.
Bar. A sašta neche?
Иtd. Nemam ja lapta zemlje da se udre sº onim
Моје su zemlje velike, pa ona pita veliku za
malu...
Bar. Znaš što je, Vide, kad se hoche izagnat
konšija iz zemlje, iz kuche, da mu se više neg
valja. Zar bi ti hotio, da ti da zemlju za ništa
a moxe bit da nema neg ovu.
Иtd. Baš i nema, pa je pazi ka oko.
Ваr. A što che rech, da nije uzorana? nema vola.
IVid. Ovo su tri godine da lexi...
Bar. A jer joj ti nisi uzora zemlju, i posia?
Ti imaš volovah dosta, moga si joj ucinit tu
miloštinu. Cuo si što veli Pop; da nije Ker
stjanim tko ne pomaga sirote i udovice, oli s
poslom, oli s' xitom, oli s svitom. Te covice ne
orcš doma svaki dan, moga si joj svake godine
uzparat ovi lapat, i posiat, da se zabavi o
сcmu, i okusi svoga kruhšca bar na Boxich.

Jadna je xena, koja je izgubila muxa. Ako je
komšija nc pomoxe, teško njoj.
Иid. Vire mi Bariša, dobro govoriš. Sad je vech
kasno, nili na prolitje hochu joj uzorat ovi
lapat, da bi dсset putah, i posiat kukuruz, a
na jesen pšenicu.
Bar. A što chcš ti siat po docu.
I id. Mislim se i ja. U jednu bili trapio i sadio
vinograd, u drugu bili ora i sia.
Bar. Cini mi se, Vide, da ova zemlja nije dobra
za lozu. Mertva je ova zemlja. Da je posadiš,
dala bi ti dosta vina, ali kako bi bilo! Što bi od
njega? Danas nechc niko tverdu vinu; svak
ište slagicu, ali za slagicu hoche se i zemlja
i loza.
Гtd. Znaš što je, Bariša, mi bi htili imat dosta
vina pa kako bilo bilo. Ne traximo uba dobru
lozu, onu koja daje ljubko i sladko vino,
neg onu, koja daje više vina, bila loza kakomu
drago.
Bar. Pa što se dogadja? Da lexi vino u konobi
oli da se meršavo prodade, pa da texak ne
vadi truda. Znaš li što je, Vide, ori ti ovu
zemlju, imat cheš kruha ko u vrichi...
1 id. Ali za orat svake godine i siat hoche se
gjubra, moj Bariša, bez gjubra nije kruha.
Bar. Da to rece tko nema volovah, ajde, ajde;
ali ti imaš plugo i više, pa moš imat i gju
bra.
ИЗd. Ali se hoche i vina. Bez vina nemogu bit,
Bariša. Omcrsio sam se o vino, pa ako se ne
napiem, derche mi xivot.
Ваr. I gore che, Vide, da si ga manje pio nebi ti
dercha xivot, te znaš što veli, Pop, da vino i
Stripi i slabi. Kad se malo pie kripi, ali kad
se odviše pie slabi. Pa kad covik oslabi, i
malo vina udre mu u glavu.
Kid. Vala je to istina, Bariša. Ako se i malo na
picm, ljuliam se, nemogu stat na nogah.
Ваr. Ah! ah! ah! To se dogadja svim piancem,
Vide. Neka te, neka, sadi lozu. .. Cuješ? kad
ti je tako milo vino, poslušaj mene: ori ovu
zemlju, a posadi loze na rede, daleko jedan
od drugoga barem 24 noge, a ako cheš i više,
da moš laglje orat na sukrix, jer kad se ze
mlja, najskoli jaka, ne ore na sukrix, nemoхе
se umekotit.
I'id. Neznam, koju bi lozu sadio, ni kako bi okre
nuo redc . . .
14
Bar. Da si bio u Popa u nedilju . . . С znaš da
nas je ceka) . . .
Vid. Је . . . ali u medilju teško me bolila glava . . .
IBar. Bi chcš se dernuo ?
Иd. Što ches; ima sam priateljah na rucku . . .
Ваr. To, to, ajde ti tako, vide, ajde, xivi ches
više . . . Da si bio u Popa . . .
Vid. A ko je bio? -
Bar. Bio sam ja, bio je Gerbeša, bio je Vugica; bi
li smo svi; pop je govorio o oranju, tako na
tuknuo štogod od lozah.
Иd. Što veli od lozah ?
Ваr. Veli što ti reko, da sadimo one loze, koje
daju slacicu, a ne one koje daju više vina.
Ista je radnja, veli, isti je trud, a što je bolje,
bolje. Uz to kaxe nam što cine Omišani. . .
'id. A što cheš da bude u Omišu , bolan?
Bar. Što? sade oni slacicu, pobratime, pa sva
ke godine idju prid Boxich u Zadar, pa iz
bagve vina u dva u tri dneva izvadc na štoti
ne talirah. Prodaju oni slacicu po 20 karan
tanah oku, a ti nсmoš tvoje margine ni po pet.
Pa je to tako.
Vid. Imena mi, Bariša, to je lipo. Ima li bi i mi ta
ko sadit. Valachu u nedilju i sam poch u Po
pa, da mi kaхе, koju lozu sade Omišani. A
što veli od oranja?
Ваr. Od oranja? Dugo je govorenje od oranja,
: priatelju, vala me zamislio . . .
IVid. Da kako to?
Bar. Kako? prometnuo je naše zemlje, naše
oranje, naše kopanje, naše orudjc . . . Te on
zna kako se zove svaki komad našega pluga,
našega rala . . . Pa kaxe to ima bit tako, to
tako . . . -
Иtd. Ajde bolan, što chcš da on znade od rala,
od pluga, od lemeša . . .
Ваr. Što ? vala znade bolje neg ja i ti. On veli
da texak ima imat dva rala lagahno i teško,
dva lemeša, uski i široki, dvi brane . . .
Иtd. A rašta, muke ti, dva rala, dva lemeša, dvi
brane . . .
Ваr. Cuj što veli. S ralom lagahnim i s' leme
šom uskim oru se zemlje lagahne i mekote, a
s ralom teškim i s' lemešom širokim oru se le
dine i zemlje jake . . . .
Ита. А jer to , Bariša? . . .
Bar. Cuj što veli. Kad ugncš ralo lagahno u le
dinu, oli u zemlju jaku, poskage, pa ne vata.

A kad ugneš ralo teško u zemlju lagahnu za
dube se od više, pa vodi na dvor donju zemlju,
koja nije vazda dobra.
Иd. Vala se to meni dogodilo, Bariša. Ti znaš,
da je moje ralo teško, pa lani uz jesen uzога
sam moje bririne, u oru ako chcš, zemlja la
gahna zadublo se ralo, te je iznilo na dvor drugu
zemlju, pa zaludu xita ni zerna.
Bar. Vidiš li, Vide, da Pop zna što veli.
Иtd. Je li, Bariša, je li? Bili umio izporavit rašta
se oru zemlje lagahne i mekote lemešom ti
snim, a jake i studenc lemešom širokim; ne
mogu se osvistit.
Bar. Kazachu ti ja što veli Pop. Kad se oru ze
mlje vruche, lagahne, mekote, oru se s tisnim
lemešom, jer nije potriba da budu široke braz
de; zašto ove zemlje lako oduše; a kad se
oru zemlje studene, jake, ledine, hoche se da
lemcš bude širok, za da brazde izadju široke,
nek zemlja moxe bolje odušit i vitrit; vitar
debelu zemlju pomaga, a ne iznemaga.
(slidit che)
Santicln.
\e NYNNY, QYRLY RAо
I.
Gospodar razumuni.
Budite medju tugjinima kako gospodari, koji
primaju goste i sprovodivaju ih do doma.
Neki Gospodar glupi sprovodivajuchi goste
pokaхiva im najprie u kuchi svojoj gdic bacaju
smetlišta i ostala miesta gnusna; a taki gad u
njih uzbudi da nitko po tiem ne htiaše siesti
k stolu njegovomu.
Ali gospodar razumni provadja goste cistom
šetnjicom do sobe besiedne. Miesta za smetlišta
i gnusobu jesu u svakoj kuchi, ali zakrita od
ochiu.
Ima iz medju vas nekieh, koji govorechi
tudjinima o otacbini svojoj pocimlju o tomu što
u njezinih pravah i običajah nije do konca bcz
griešno i dobro : a drugi zacinju od toga što
jest liepo i najprie ugodno vidjenju. Recite mi
sad, koji su od njih glupi gospodari a koji su
razumni i koji goste do doma privadjaju?
15
II.
Poхаr.
U davnih vremenah kad pèrvi grad bi sazidan
na zemlji, sgodilo se je, da se razpali u tomu
gradu poхаr.
Ustalo je nekoliko ljudih, da vidu kroz prozor,
no videchi oganj věrlo daleko podjoše s nova
spat i usnuše.
A drugi videchi oganj blixi, otidoše na krov
i govorahu: Ugasit chemo kad oganj do nas pridje
Аli oganj vele se uzmnoxi i poхаri kuchu
tieh, koji na krovu stajaše, a one koji spavaše
poхаri s kucham njihovicm.
А bili su neki ljudi pošteni, koji videchi oganj,
iztèrcaše iz kuchali svojeh i svietovaše blixne su
siсde; ali malo njih biaše poštenih i tako dosvie
tovat se ne mogaše.
А gdie grad sgori tu pošteni ti ljudi sa su
siedima sazidaše novi, i pomoxe ih cieli narod
od okolice, a grad postanc viši i liepši nego
priašnji.
Ali one, koijeh u poхаru nije bilo nego samo
na krovu kuchah, protjeraše i ti gladom poumrie
SC.
Pak u gradu bi tako pravo ustanovemo: Da
u Cas poхаra svikolici moraju s vodom i siekiram
tercat na oganj, oli iznachi osobnieh ljudih, koji
nochu budu cuvat i gasit oganj.
I pravo to i taj red od tad u gradovih nastaše
i ljudi naši spavaju pokojno. —
III.
Kerstjanin i Xidovi.
Кčrstjanin neki stašc polag dubrave biuchi
lovac. Tu ugleda uboicu, gdic ukradiva se iz du
brave i ide k kërcmi, u kojoj biahu xidovi, da ih
pobije i odre. Razbojnik rece lovcu: Hajdmo
skupa na xide i podielimo se tërgovinom njihovom.
Lovac imaše u ruci pušku ali samo nabitu
olovom za ptice, pak izbaciju na razbojnika i rani
ga, no i on sam bi grubo izranjem; tad povataju
se i biju se dugo dokIc razbojnik obali lovca i
poplesa, i misli da ga je ubio. Ali i on sam, biuchi
izranjen, nc moga zbog raztoka kérvi ichi na
razboj, i vrati se u dubravu: lovac privuče se
do kërcme za pomoch.
 16
I reče Xidovima: Eto pobi covicka razboj
nika i odliсri ga i izrane ga, ali on skoro
izliccit che se i vratit, i ako se ne vrati ovdic,
pochi chc lupat ostale Nide po kërcmah. Ustanite,
uhitite ga i svexitc, ako li se bojite, pomozite me,
razbojnik jest covick dugich rukah, no oslablicna
nadjačat chu ga.
Xidi vidješe s kërcne sve što se dogodi i
vidješe, da ih obrani, ali bojahu se da nebi iskao
naplatc.
Pak kazaše veliko udivljenje pitajuchi ga
odkle prihodi i ccsa xcli; starii mu dadu rakic
i hlieba a dicca plakahu.
I svi rekošc: Ne vicrujemo da razbojnik
htiaše nas ubit; i pric biaše kod nas i pijaše rakiju
a nije nam zla nigda učinio.
0dgovara im lovac: Ako dodje tiem gore za
vas, dobit che kuchu vašu i skrinje vaše i raz
valit che ih, jerbo u kuchi stoju Xidi, to jest, na
rod halava i slaba serca.
Na to rekošc iz nova Xidi: Ne psuj na narod
naš: jerbo ne iz njcgovoga no iz našega naroda
bi David, koi ubi Goliata i Samson najmochnii od
ljudih.
Odgovara im lovac: Ja sam coviek u knji
gah ncuccm, ali sluša od xupnika, da taj David
i Samson poměrli su i nсustaju više; zato raditc
u sebi.
ltekoše na to Xidi: Nije naš red cistit dubravu
od uboicah; jest za to uredjena vojska, podji i
pripovidji njima.
Odgovori lovac: Branechi vas ne pita reda,
niti ceka vojsku.
Itekoše mu xidi: Branio si sam sebe.
Odgovori lovac: Mogo pomoch razbojnika
biti vas, oli ichi iz daleka za njim muče, a
podielio bi on sa mnom dobra vaša. Мogao sam
i ne izhodit iz kuche.
Rekoše Xidi: Branio si nas jerbo si mislio na
gas- Izdavatelji harni blogovoljnoj dobroti P. T.
platu. Eto ti dadosmo rakije i vina i povezasmo
rane a dati clicmo ti jošter talicr.
Odgovara im lovac: Zaplate vaše neištem,
a za hlieb i rakiju poslati chu pieneze, kad se
vratim k mojoj kuchi.
Itekoše s nova Xidi: Bio si se s uboicom jerbo
si, kako vidimo, covick krutni i ljubiš boj i išteš
po dubravi zvicri.
—=tЖ33333333333}{{{ye=-
J. л. кажmarich
Urednik.
0dgovara im lovac: Da bi išao na boj oru
хао hi sc boljc, uzco bi praha i olova, izišao
bi oli pric oli poslic; al vidjeli ste da nisam i
zišao ni pric mi poslic nego samo onaj cas
kad vidje covicka razbojnika ichi na vas.
Tad xili zadivljeni ostahu i rekoše. Pripo
vidji nama i pokaхi dakle radi cesa si ucinio ono
što ucini, i kakve biahu misli tvojc, jerbo ti si
covick sasviem divni.
Odgovori lovac: To nechu pokazati vami,
a i da bi pokazao nebiste razumieli, jerbo inako
kaхe razum Xidovski, a inako Kerstjanski, ali da
biste se občrnuli na Kerstjanstvo sami bi ste ra
zumieli postupanjc mojc, ne imajuchi potrebe
pitati mc. I to rekavši otide od njih. }
Ноdechi jecaše zbog ranah.
А Xidi govorahu medju sobom: Јесi, a rane
njegove niesu teške i samo jeci, da nam straši
diсcu.
Vidjaše xidi, da on teško bi izranjen i cu
tjahu da su zlo učinili, no htiaše sami sebi rieti,
da nicsu zlo učinili.
I vikaše glasno za zaglušiti svako sumlienje.
(Prevedeno iz Poljskoga)
—33—
MLADI I STARI MEDJEL).
Da mi je biti onako tankim i hitrim , kao
što je jelcn, rece uzdišuch mladi medo: »Al si
baš pogodio i liepu si sliku izabrao!“ pou
cavajuch ga rece mu otac: tko ima bolja i glav
nija svojstva, onaj nek se za manjima i slabijima
svojstvih nejagmi, nit si jih nepoхeli. Kako li
bi se rado plašljivi a berzi jelen, s tromijim,
ali hrabrjim medvedom mienjao?! I. A. B
—33—
Predjašna zagonctka znaci: Na-pol-jun
4. SSSSSS3538S.33333333333832 SSS388SSSSSSSSSSSSS20
0BJAVLJENJE.
predbrojiteljah dati che, što prie moguche, njima
obchenito kazalo sviuh clanakah saderxanieh u
prošastoj godini Zore, Dalmatinske, i naslov
zajedno s liepim zavitkom.
Svi oni koji hoche i u buduche nadarirati svoim pri
losim na i list, mole se da “,“ prosti od svakoga
troška i upravljene na Bureau Urednictva Zore Dalmatinske
u kuchi isdavateljah.
Bratja IBattara
Izdavatelji i vlastnici.
 |}/{{)) 3, II, (())))\\
—G— —G—

NA 20 SIENJA 1 8 4 5.

ë
44 wº WN*** {}
UAL MANY
Ovaj list izlazi svaki ponedieljak. Godišnja mu je ciena 4 f. u Zadru, a po ostalih micstih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
кагаa pošte. Predplatja se za cielu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdatciljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nisu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamienu za kojmudrago narodni oli strani list.

Ah oteri suzu, otri oko ,

PJESNI(TV), Driev je nami bèrz i vit,
EDE4- + 333
Јcdva bi ga najsivii soko
Mogo krilim nadletit. “
PREVODI IZ IN0STRANSKIEH JEZIКАН.
Pozdrav Domovini.
„ „ Nck dmi vietar, nek val visok leti,
Ne plašu me oni sad,
(Byron, Childe Harold 's Pilgrimage.) Al ne gudº se da me u pameti,
Gospodaru, mori jad!
S' Bogom, s Bogom! Iza sinieg mora Jer sam pošo od baba mojega
Skriva mi se rodni stan; I od mile majke, ar
Nochni vietar jekta, val xamora, Nemam dragih osim nje i njega,
Кverka divlji morovran. Nego tebe s onim s gar.
Оno sunce, koje slazi s nebi
Za njim che mo sliedi poch Bez xalosti sérccm blagosove
U to s Bogom njemu, s Bogom tebi, Меhi dade babo moj,
Domovino! — dobra tº noch! Al m” uzdasim mila majka zove
Dok ne vidi doch me k' njoj : „
Маlo satih novom danu resa » Dosta, dosta, drago diete moje,
Јорсt njegov zrak che stech, Оku 't suza pristaje;
Pozdravljat chu more i nebesa Da ja imam ciste persi tvoje,
Al ne rodno miesto vech! Nebº bez suzah bilo mé.
Mili dvori, pusti mi ostaste ,
Ognjište mi pusto je! Ноd', junage, amo hod' , u licu
Divlja trava na zidima raste, Cemu sij mi tako blied?
Pred vratim mi jauce pse. Strah te 'e sresti Franacku vojnicu
01 te plaši vihra jed? »
» Ноdi amo, hodi, slugo mala, „ „Мniš li da ja tresem se za mene?
Cemu plac taj, gemu cvil? Мепc slaba tak ne mni!
II te plaši biest sérditih vala Nego miso mć daleke xenc
Il te vihar prestrašil? Vierni obraz bliedi mi;

Kraj jezera, gdie su i tvoji dvori,
0na s diсcom ima stan,
A što hochcš da im odgovori,
Kad ja budem od njih zvan? » »
„ Dosta, dosta, nitko se ne pricchi,
Moj junacc, bolu tvom;
Al ja , ki sam bezbrixan, smiechi
0dbicgo bi taki dom.
Tko bº uzdahu prevarnu vicrovo
Хcne oli ljube, tko?
Оko che otërt milovanje novo,
Којc s' suzit vidio;
Ja ne xalim prošaste razblude,
Ni blixechu pogibu,
Јсr mc ostavljam, ali bolesti hude!
Stvar kä ište suzu mti.
Sad u svietu sâm sam : prostranoga,
Prostranoga vèrhu mora,
Л ccmu bi uzdiso ikoga
Kad men nitko ne uzdisa?
Berx zaman che jaukati pscto
IDok po drugim odhranjem,
Kad se vratim, kad bi ga susreto,
Išio bº po njem razkidjen:
Proletit' chu s tobom moja plavi
Кroz picnuclic pucinc,
Nit ja hajem gdigod me ostavi,
Samo u rodnom miestu ne!
Zdravo, zdravo, tmaste modre vode
A budech mi s vida poch
Zdravo pustoš i hridne zahode,
Domovino — dobra tº noch ! „
T“.
tСа уч-3Ф i
U di su 1 j e n o J.
(Polug Lenaua)
U daljini tudjeg svieta
Ovu ruxu bcrem sad,
Tebi, sladka dušo, tebi
Donesao bi ju rad.
Ali dok bi k tebi došo
Кroz daleki ovaj sviet,
ltuxa bº davno uvcnula,
Jer prebérzo vсnc cvict.
{8
Nek neidu nikad dalje
Јcdno od drugog serca dva ,
Neg još cvietajuch u ruci
Ituxa nositi se da.
Ili nego slavulj ide
Skupljat slamke k gniсzdu svom,
Ili ncgo picsan svoju
Šalje s tihim victrichom.
P. P.
Ceznut je.
(Pola g S и b e r t a)
Iz gorc se put moj vije,
Dolj se puši, more vrije ;
Svud te traxim pod nebesi,
Uzdah uviek pita: gdie si?
Оlednu mi sunce odje,
Сviet uvсni, xiije prodje,
Nerazumim glase ovuda,
Ah tudjinac ja sam svuda!
Gdie si zemljo poхсljena,
Nepoznata a obljubljena,
Zemljo mojih nadali sviju,
Gdie mi ruxe moje kliju,
Gdie si dragi moji cuju,
Moji mertvi uzkèrsuju,
Zemljo s jezikom najdraxim,
Zemljo svega što ja traxim!
Svud te traxim pod nebesi,
Uzdah uviek pita: gdic si?
Vilin odziv meni glasi:
Gdic ti nisi, nije spasi.
A. IA.
Prognan sam iz zemlje one,
Za kojom me tuge gone,
Који xelim svakim saukom,
Svakom nochi, svakim dankom.
Prognanice : ali za tvoje
Bije li idje serce koje ?
Da se milno s tobom shodi,
Кroz xivot to tamni vodi.
Smèrti gdie si? ali nekasni,
Dodji, ogi mi ugasni,
Pruxi meni blagu ruku,
Vodº me u tvoju mirnu luku.
Г“, „“
 19
xiva ti ga davnum (*)
POTAJNOJ)(16:10, STVO,
Polag Gocthe ora:

„ Stirbt der Fuchs so gilt der Balg.“

(Produzrenje razgovora o oranju.)
Мladi momci po obiсdu
Zabavljat se u hlad siedu; Иid, i Bariša.
Dodje i Ljubav, holje igrati:
Хtva ti ga drugu dati. Иtd. IIodi, hodi, što ti meni kaхсš, Bariša, a
Igrat su se tad pocсli ja sam mnio, da je sve isto orat zemlju oli
Radostivi i veseli, tisnim, oli širokim lemešom.
Ljubav lug upali i zbori: ЈЗаr. A da ti kaхcm, da u suši ledine više zasuše
Pozor bratjo! sviecha gori. neg dobre oranice, što bi reko?
Lug tad pogme xaroviti Иtd. Ajde, bolan, što veliš? Kad je mcka zemlja,
Berzo okolo prohoditi, bolje je sunce proxima, pa ima gore zasušit
Svak ga hvata, pak ga dalje
neg ledina.
Drugu svome opet šalje. Даr. Ne veli tako, pop, ne. On veli da oranice
nisu svezane s donjom zemljom, kao ledine,
Kad ga ºc meni Zorka dala
pa da one nemogu izgubit lako donju vodu,
Šalno se je posmiehala, vech da je dodaljega derxe.
Нštom dodje ruke u moje
Lug na jednog planuo je i
Pid. Kad bi to bilo, tot suša u proliju nebi
udila Oranicam, tot moje xito nebi nikad
Zasliepi mi lice i oci, prigorilo.
Serce u silnoj vatri skoci, Даr. I ja sam tako kaxiva, Vide; ali znaš što
0n cas tielo sve mi biva mi je odgovorio Pop? Pazi u proliju, kad je
Plamcm gorki, vatra xiva. suša; ali izgori pervo trava na ledini; oli xito
Uduhnut ga ni govora, na njivi?
Svak cas vatra e jaca i gora, Иtd. Vala! Pervo izgori trava na ledini, neg
Svedj che i gorict sercu u mome хito na njivi.
Оna silom svedj vcchiome. I3ar. Dakle je istina što veli, pop!
Пијер ir Иd. A što to sluxi, moj Bariša?
Neurieme Meditation par A. de Lamartine - » Le Papillon“.
Даr. Što sluxi?... Quj popa.
Иtd. Vala se i ja zamišljam...
Rodit se s prolicijem , a s ruxam dospieti, Даr. Cuj popa. Veli mi, Bariša, hoch stat na
Na krilih victarca po nebu letjeti, prolitje zelen? Hochu veljumu. Nu, uzori tvoju
Sred cvietja treptjati radosti premilom, njivu pervo neg pocmu zimne kiše, pa je opet
0pit sc mirisom, nebeskim svietlilom, uzori u Signju, u Veljaci, kad vidiš, da chc
Joštera mladjahan prah s krilih strestiti, kiša, propašche doli voda, pa ako zasuši u
Kao duh sc lagahan po nebu nositi;
proliju, tvoj kukuruz, tvoje proso, bolje che
To je udсs ljepira što Bog mu podaje
Prilican poхudi, kä nigda ne staje,
odolit suši, neg ono tvoga komšije, koi bude
Neg svedjer nemirna sve stvari prihvati ora samo u Oxujaku, u Travnu.
Pak k nebu sc vrati za razkošu izkati. И"id. Kad je tako, Bariša, imena mi uzora chu
И. Л. КА. prid zimu i ja ovi moj dolac za kukuruz, da
kušam što veli pop. A jeli, Bariša, ti znaš,
(*) ova igra, koja je Niemackom pesniku povod delo k ti si cuo popa, koje bi ralo utira u dolac.
njegovoj piesmf, pozna so tagodjer kod nas polinenom — Aira
кi ga davan, to jest: stanu u kolo momci i djevojke, to Jedan Даs. Brate, plugo, zemlja je debela; volovah
poruchi ugarak ide okolo od ruke do ruke, kod koga se uga
rak ugasi, platja zaklad. imaš dosta, pluxi, bolje cheš umrkotit zemlju...
 20
Pid. Što bi reko? Dva, tri puta ...
l'ar. Ni dva ni tri, veli pop, neg toliko putah,
koliko je dosta za umervit zemlju. Što je bolje
umcrvljenja zemlja, to bolje prima vodu, to je
bolje uzderxi, to je bolje proxima vruchina i
ajcr. Te znaš, gnjo si od popa, što gini plodne
zemlje, kiša, ajer i sunce. Pazi sunce, ako
chcš da ti zemlja rodi...
Иtd. A naša baba veli, pazi miscc, ako cheš da
ti zemlja rodi.
Лаг. Је... I ja sam tako Popu kaxiva, pa znaš
što veli, tako su mislili naši didi, i sukundidi;
a sad se pazi sunce. Oli se orc, oli se sic,
oli se kopa, oli se sigu derva, oli se cini u
polju koi mu drago posa pazi se sunce. Misec
nema posla s poljem: on nit tcpli, nit ledeni
zemlju. Da bi misec imao koi upliv; zimi kad
su one duge nochi, kad je vedrina, kad se
uzpenje po srid neba, pa veli ko sam ja sam,
ja zapovidam, imala bi narav poklonit se njego
voj sili, ali neche, nemige se na njegovu zapovid
ni mertvo, ni xivo. Ali kad se pogme penjat
uz nebo Kolonja, kad se vrati s juga, eto ti
trava, eto ti stabla, eto ti guje, eto ti lizuche i
plazuche, sve nadvor, svih kralju na posluh...
Zamislio mc.
Иld. Dakle pop veli, da se ima radit polje uz
prolije...
Ваr. Uz prolije, uz lito, uz jesen, uz zinu,
u svaka dobu, za noch pripravit zemlju za
sidbe, za sadidbe, koje ti drago, kad je cemu
vrimc. A kad chcš ti orat dolac?
Иtd. Eto danas, gekam plugo. Do rugla, do
spit che ratalj ništo oranja onamoka u drazi,
gdi chusiat ništo sirka, pa che doch amo...
Даг. Eno se culja jedno plugo, da nije tvoje?...
Иtd. Gdi?... Je baš moje, vala je na vrime dospio
momak oragidbu u drazi. Sad chemo pogot
ovde...
I3ar. Vala, Vide, dobri su ti voli, ali ovo tvoje
plugo cini mi se loše... Slabc guxve, slabi
jarmi, slabi teljizi...
Иtd. Štoches, nemaš naprav gdi ubrat pruta. Ovi
blaxeni naš narod, sige, umita goru, kolik
da chc s njim dospit svit, pa da više neche
bit potriba od dervah.
Dar. Je mukc mixeštoko, svi umitamo goru, do
malo godinah, neche mo imat našto svarit
kašu... Ni su ti ni ojc chak dobre, znaš tanke su
a xagre izpucale su... Nu pazi izpast che ti oni
pervi kurej od xagarah trechcoje... A kako ti
je krivo ono kercalo?
Иtd. Imena mi, ti svemu nalaziš mandu... А
kad nemam boljega...
Ваr. Kercalo hoche se da je upravno i dosta
jedro; jer kad nije, nemoxe dobro derxat kuku.
О krasnih kolah ! Nezna se ki su zakon, ali
su obla, ali su getveronugla. Vazda su ovaka
naša kola, pa kad idju škriplju, da se cuju
na šest poprichah dalcgine. A krasna ti je i
oracica znaš?...
Иid. Tebi nije ništa krasno, ta neche ni tvoje
plugo bit bolje...
Даr. Baš, ako nije ništa sovina, jest bolja od
tvoje. Kako chcš da se na njoj verte kola,
kad nije obla, kad nema okova nijednoga?
А i macka ti je lipa; nek zapreš pvi brazde
ostat che gredelj na jednu stranu, a voli na
drugu.
Žid. Hodi, hodi od mсne danas, ti bi htio, da
je sve sredno, sve novo. Te znaš, da kod nas
nema majstora, pa da gradimo sami naše orudje,
i naša kola, kako bi bi.
ЈЗаr. Imaš toliko sinovah, pa nis vridan odredit
dva na majstoriu, jedan da gradi kola i orudje,
a drugi da kuje. Vala da ja imam i jednoga
holio bi, da gradi kola. Kad kola nisu sredna,
i okovana, nemogu krenut na dug put, a opet
jedva se micu. Bili mi s našim kolim mogli
prich priko Pelebicha, ko Hervati naši susidi?
Оni grade njihova kola sredna: u njih sredna
je puška, sredna je šiška, sredni su palci,
sredne gobelje, pa jih okuju, pa s kolima
dolaze do nas, prodaju kumpire, glavaš, ki
seljach, slive, orahe, lišnjake, strahotu dervah
za sloge, pa vade gazet, odnesu vina, ulja,
rakije, i što im je potriba.
Иtd. IIochemo i mi hochcmo, u kerсmn ako ches
u pegeno mucso, u vino, u rakiju... Nije nam
potriba od gazet. Da bi vazda imali i kruha...
Zla nauka, brate, zla... Ajde momce, u ime
Boga, upregni vole , da pogmemo parat.«
 21
Ваr. A kakvo ti je sertalo, jadan? Tupo neche
prodrit xile ikakve, a i lemeš vasti je obсrdan;
plaz odviše širok. Znaš ti da plaz odviše širok,
tare odviše donju zemlju pa zemlja utarena
ne da na se ni vodi, ni xilam.
Иtd. A što chu mu ja!
Ваr. Suxi što moš plaz, a kad budeš prioravat
za dubi malo bolje lemeš, i prodri pervi utor,
nek moxe dublje propast voda... Jer ti nije
kozlac od guozda ? A dobro bi bilo da bude
i cimur, pa bi jage derxa dasku. Daska imala
bi biti malo izbogena, jer bi bolje priverchala
zemlju. Priruč nije loš. Ajde momce ajde u
ime Boga, poginuli su voli, sekaj, sekaj, bodi,
bodi. Kamoli Otka? Što budeš cestje struga
plaz to cheš manje umorit vole, sc, se, lipo
idu.
Pid. Duše mi moje lipo. Vech znaš što? Zemlja
je suha...
Баr. Bolje da je suha, neg od više mokra, jer
kad se ore zemlja od više mokra, najskoli ako je
gnjilovaca, zavali se oli se dixc u grude oli kuche
pa se nemogu rastat ni pošto. A pop veli da
zemlje zavaljene i grudaste nisu dobre za sidbu,
jer da po njih simena nemogu xilit.
Жid. Vala i nemogu, i dobro veli. Lani tako
posio sam ništo pšenice po jednoj njivi grudastoj,
pa sam izgubio polak simena, a ni sam se
sitio rašta. Dakle je bolje orat u suho neg u
mokro.
Заr. Znašli što je Vide? Nije zlo da je zemlja
malo vlaxna oli kako niki vele, procidjena,
jer se voli manje trude, i jer se bolje dube, i
mekoti. Zlo je kad je odviše mokra oli pastra.
Kad je pastra zapari se; a kad je odviše nokra
zavali se, pa se nemoxe napravit za dugo vrime.
Pid. A mi budalc derximo da je dobro orat u
mokro. Ti svakoj znaš reda...
Ibar. Zna bi i ti da si bio u nedilju kod popa...
Kud ide momak s volim? Vrati, momce, vrati,
negini odviše duge brazde jer ches berxc umorit
vole. Ano, amo, natrag...
Иld. Što ti se cini, Bariša, ore li kako momak?
JSar. Ore, vala, dobro. Dube zemlju i goni uprav
brazde ko idje. Pop veli da zemlje debele imaju
se orat duboko; a lagahane i mekote plitko.
-
Veli da i ledine perve godine imaju se orat
- plitko; druge malo dublje, a treche još dublje,
jer tako malo po malo iznese se na skorup donja
zemlja, koja nije plodna dok je ne proхmu
voda, vruchina i ajer.
Žid. Vala si ti covik tanke pameti, kad umiš
izporavit svaku popovu ric.
Лar. Cuj i ovu: Bariša, veli, kad oreš dubi
zemlju ne samo po versti od zemlje, nego i
po versti od simсna, koga misliš stat. Dublje
se ore za bob, za grah, za socivo, neg za
хito, za proso, za bar i. t. d. Jer sogiva hrane
se s donjom zemljom, a xita s gornjom...
Жid. Sº toga dakle za bobom xito izadje dobro,
a dobro ne izadje xito za xitom...
Љar. Neznam ti baš izporavit do kraja. O tomu
u prošaštu nedilju nije govorio pop. Zar che
govorit u drugu, ako nesvcrne govorenje o
napravljenju od zemaljah. Natuko je ništo da
zle zemlje mogu se napravit, i da che nam
kazat kako, da za sad derximo u glavi uprave
od oranja.
Жid. Vala sam i ja štogod zapamtio. Znam kako
chu orat moj dolac... Duboko, i s' lemešom
širokim, nck brazde ostanu široke...
I3ar. Gekaj... Poklega uzorcš od istoka kº zapadu
uzori ga na sukrix od sivera kºjugu. Gini guste
i upravne brazde da moxe oticat savišna voda,
i da ti ne ostane ništa cila. Ostavi na jugo
zadnju brazdu, i sloge, jer tako sunce bolje chc
ti pomagat sidbu.
Иtal. Tako chu se ja vladat i u moth bririnah...
ЈЗаr. U brixina/i lagahanc su zemlje, a zemlje
lagahanc, cujcs, oru se plitko, s ralom laga
ihanim, i s lсmсšom tisnim, a zadnje brazde,
i slozi ostavu sc od istoka kº zapadu, jer tako
brazda pokriva brazdu, i manje suši se zemlja.
Gdi je pak brig, zemlja ore se pored brigom,
jer tako manje se trude voli, i manje voda nosi
zemlju.
Иld. Imena mi, Bariša, nekajem se da nisam
bio kad popa u nedilju. U medilju pio sam, a u
cсtvcrtak ti si mi da lipa nauka za oranje, cvalati
brate, cvala popu koi se brine za nas, i koi
štije novinc i daje nam dobre nauke... Посhсš
da rugamo ?

Лar. Nechu, kasno mi je za ich na posa. Vidi
сliсmo se kad se vratim. Još je ništo pop
govorio, o oranju oli nemoxe mi svaka doch
па раmci. Eto s Bog, Vide.
Жid. Poša s Bogom. Vidit chemo se u nedilju.
Jmam dobra vina znaš.
ЈЗаг. Теško ti je na pameti vino.
Pid „Vince ligi; vince kripi, tko mu neche da
oslipi.
Sn nticln.
- žEŠC3Fš
N. E. A. H. K. C. S } {} \У И С.
Г“ опом поšt I tule RBin L i Ionske.
( Produxenje. Vid. D. 53 na str. 422.)
Prilog dakle iza, kad zlamenuje straga,
zada; to jest od suprotivne stranc, s onu stranu,
i. o. (di dictro); ili ga uzamši kao zadnju koju
stvar gesa god, na priliku uzamši sunce s onu
stranu planinc, misec s one strane bèrda (posterior
in forza dº aggettivo) imam ga razumit da nije
uz planinu sunce, ni uz bèrdo miscс, -- nego
da je više, ili manje dalje od planine i od bèrda --
nego li onda kad bi rekao: za planinom je sunce
za bèrdom je misec, što bi se razumilo, da je
uprav ciko, kako gori reko, - ili pokraj planine
i bèrda. Nut vidimo iz slidechih prilikah, koje
su u obigaju svaki dan, pak chcrno se lasno
obistinit jeli tako, ali ne. Evo ji jedan dobar dijo.
Granu sunce iza gore, -- ciklo je sunašce
iza bèrda, -- podixe se misec iza planine, ---
zgadja se pomercanje sunca kadno suprot njemu
uprav (diametralnente) nastupi misec, jerbo sun
ce u to vrime nahodi se iza miscca, to jest s
onu stranu miseca, -- a iza sunca drugi svitnjaci
takojder iza planine sjaje, — iza Biokove siva, --
iza meteriza napravlja top, natcxe pušku, — iza
kule ga pazi, — iza kuche viri, - iza vrata sluša
što se govori,- iza krova gleda kud che odletit,
iza kamena podixс glavu, --- iza duba udari ga
zérno, -- iza gomile smiri ga u celo, --- iza potoka
cerljeni mu se kapa, — iza konja baci ga se iz
dvocivke, – iza busa smiri ga po verh glave, --
iza choška hiti ga se bovanicom, --- iza germa
dopade ga rana, --- iza mosta rupi pram njim, --
*-
iza jele zagleda se vuk u ovce, — iza plecha сto
ajduka, - iza ušiu okorpi ga chulumom, —
iza graba prcxi soko na tice, -- iza vcrtla vrabi
jastreb na kokoši,-iza pasa tergnu noх, i udri
ga po Deriketu, -- iza zubih (bolje iz medju zubih)
kerv mu tegc, i. t. d. --- Nikad daklen nechu vi
rovat, da je isto rechi, i da je jedne dalecine:
za gorom, ili iza gore; — za planinom, ili iza
planine; -- za Carigradom, ili iza Carigrada; —-za
Begom, ili iza Bega, - za Mletcim; ili iza
Mletakah; — za Rimom, ili iza Rima: — takodjer
za Dunajem, ili iza Dunaja; za Savom, za Dra
vom, za Neretvom, za Biokovom, i o.; ili iza
Save, iza Drave, iza Neretvc, iza Biokove, i o.,
jerbo u përvom dogadjaju više me gine uvirovat,
da je koja stvar kucha, vinograd, marva, voda,
paša, jezero, i o., (kako reko) blixe, ili baš
ciko, nedomak, blizu, kod, u susidstvu, uz Dunaj,
uz grad, nedomak Rima, blizu kuche, i o. Što
u drugomu dogadjaju vidit je, da je dalje odmaknuto
po svakomu razlogu. Nevalja bo pak cinit kad se
rege na pr. iza pasa, iza zubih, i o., térgnu noх,
tege mu korv, da je one dalccine kako u komu
drugomu dogadjaju, jerbo se vidi da je baš medju
pasom nox, medju zubim kèrv, i da nemore bit
nego baš ticac; — je dali to nagin za govorit: što
nebi bilo tad kad bi rekao: iza pasa stoji mu noх
razumio bi da mu je mox straga na zadnjici, na
plechi, – što nije vidit kad bi rekao: za pasom
stoji mu nox, gdi bi razumio da mu je u pasu
uprav. -- Kadno reku naši primorci: naša marva
pase za planinom, za stinam, za Biokovom, i o.,
oni uprav razume rechi, da je marva u istoj pla
nini, u Biokovi, i da njezinu pašu pase, što je
brez ikakve sumnje. A kad bi rekli: naša marva
pase iza planine, iza Biokove, i o., razumi se
da je tada marva na dalje od Biokove, od planine
u kakvu selu, u docu, u polju, što je ocito.
I tako nejma se rechi: Petar stoji za planinom
blizu, nego priprostito : Petar stoji za planinom,
razumi bo se, da je kod nje. -- A kad bi rekao:
Petar stoji iza planine blizu, to bi bilo suprotivno
jedno drugomu; jer iza, i blizu , nemogu stati
ujedno, --- buduch da pèrvo zlamenuje odalegenje
niko od planine, a drugo susidstvo iliti pristupstvo
planini. Zadosta je dakle rechi priprostito: Petar
 stoji iza planine, gdi se ima razumit da je od
nje odmaknut. -- Petar stoji za planinom, gdi
se ima razumit udilj uzanju. -- Po isti nagin
reci: Ovce pasu iza planine, razumi bo se da ovce
nisu u planini, po planini, na planini, - nit
u Biokovi, po Biokovi, na Biokovi. — Оvce
pasu za planinom, razumi bo se da su ove u pla
nini, na planini, po planini, -- da su po Biokovi,
u Biokovi, na Biokovi, i o. Zacepimo ovu rasudu
s jednim dogadjajom:
Jedan se kladi, i govori drugomu: Eto ako
priskogiš ovo dèrvo (biaše bo dugo za tri pedlja)
dсrxcch ruke iza guza, dat chu ti tele: ako li ga
nepriskogiš ja tebi ne pitam ništa, nego chu ti
dati po giotluku deset batinah. Hochu, odgovori
junak, cincchi lasno priskocit, ufajuchi se dobit
tele, i utvèrdiše. Udilj postavi ruke strage na
guz, i šinu s kokom priko biliške dva put
više i jace: —- Evo rege priskogio sam, daj tele
(biaše bo u postavi —- deposito). Ni je istina drugi
povika da si priskocio, nego lez doli, i derx
batine; — jer si ti derxao ruke na guzu, a daji
budeš derxao na těrbu, što je protivno guzu, --
ili da budeš ji derxao odmaknute strag od guza,
tad bi dobio tele --- lez doli. Svi povikaše tako
je; i povališe ga pod batinc. Pozatim ode se
tuхit sudu, koji izvidivši razloge, potvèrdi osudu
onoga skupa i batinc. Tko što imade, imade. --
(slidit che).
VerdoljniIz Innochnunin.
с-1735No
KNJIXEVNE VIESTI.
-
List iz вера.
- S kraj Dunaja.
Еvo mi u rukah Antologic Slavjanske! Ova
perva knjiga saderxi razlike clane iz rukopisah
ХV i XVI vicka.
Gjore Darxich kako vojvoda slavnoga skupa
pèrvi stupi. Od njegovich dielali su donesene
ceternest razlikich piesamah, sve ljubovne. U
ovich licрi jezik i hrabreni, plemenita chutjenstva
osivnju; nu i u dicloispravnich je glasovit, s
toga je ufati da chc nam u drugich knjigah naš
sakupitclj još koju god njegovu uloxiti. Iza njega
Маtiro Yсtranich Cavcich kaludjera opisuje svoj
pustošni stan, otok S. Andric. Nikola Demetrich
tèrgovac dohodi s svoicma pricicami. Andria Cu
branovich zlatar vodi svoju Jegjupku, robinjice,
prelice, diсvojkc i kaludjerc. Scsti iza Gjore
unuk mu pristupa Maroje Darxich. U picsni Sabu
Nikolinovu brani svoju gas. V Itazgovor, II ci
njena i prolog njegovc Tirene, javljaju kako u
ondašnja vriemena pirna su se vcselja uzmnaxavala
i dohodom mudrich priateljah, i ujcdno narodni
se je duh uzgajo. Evo nam Nikole Naljeskovicha.
Nesrechan u tergovinah i xenidbi, svoje je ime
proslavio bogoljubnicma picvanjima , i tamasnic
ma prikazanjima. Dinko Ranjima za 7 putah
Knez Skupovladanja Dubrovackoga dariva nam
dvadeset i cctiri izbranc od svoich razlikieh pic
samah ; a Sabo Bobali Mišetich pisalac talianski
i slavjanski iz medju ostalich Jeku prenosi, Jelka
koja che moxe biti i medju našiema unucima nje
govo ime odliegati. Miha Bunicha Babulinovicha
slavi njegova Jokasta. Frano Lukarich Burina neka
sluxi mladosti našoj za izgled prenesenjali iz tu
djeli jezikah. Nije moguchc s riecnikom na ruci
izvèrstno štogod prenicti iz nepoznanoga jezika.
Вurina je pric gergki naucio pak je priveo Atha
mantu. Red zatvora Dominko Zlatarich. Odgojen
u Italii, vérhovni upravitelj sveucišta Padovan
skoga (Rector Magnificus) dostojao sс јc misliti
i pisati materiskiem jezikom. Budi ovo na prikor
tolikoj našoj bratji, koja u svojemu domu, s svo
jom kuchnom celjadim sramuju se ili neznaju
jezik govoriti, kojem su pèrvi put svoju majku
zazvali. Ucimo tudje jezikc navlaštito u sadašnje
vrieme, kad imamo potriebu naugiti štogod od
drugich izobraxcnieh narodah , nu nemojmo za
boraviti tko smo. Jeli sramota zvati se sin Slave?
Antologia potvèrdjuje što je odavna poznato, da
Dubrovnik bi u prav Atena Ilirska. Daj Iloxe da oni
priašnji duh oxive! Nu cicu im da moguche ponuko
vanje njegovoj mladexi mogla bi biti izvèrstna die
la toli slavnich sugradjanah. Dokle che neprocie
njeno blago našega jezika medju knjixinami u
prahu lexati? Nek mi bude dopušteno ovdi napome
nuti prevod IIoratia našega umnoga Gjura Higja.
Хivu još oni koi su slušali od njega istoga štiti
ovo dicto, što se je pak od njega dogodilo? Kako
bi regeno sad ga imaje jedan uceui Itcdovnik S.

Rranceska u Dubrovniku. Ah za što veche ckni
što ga nc izdaje na svietlost? Nebi hotio, da se
izvcrši što jedan zlogovorac nedavno rece: Сcka
se vrieme da se dielo malo zabudi, za mochi ga
tudjem imenom priticštiti. Nu ovo, nemogu vicro
vati. Idili Gesnerovi Salaticha u Zadru su, i
to u jednoga redovnika. Sad ima liepu prigodu,
ako ne skupa, neka ih na svietlost izvede za ko
rist mladosti u našoj Zori, tako che zadobiti har
nost svoje bratjc, inako ni ja ni drugi nechemo
prestati na ime narodnosti vikati suproch oncziem,
koi taju, njoj kradu, neznam za koi ne razloxiti
razlog, slavna diela njezinieh sinovah.
BASNA.
Sunce i Arapi.
„ Baš si nam kadšto prevruche drago sunce!
povikaše u najtoplijoj Afrikanskoj zemlji stanu
juchi puci pogledaj der nas, cvo chemo svi iz
gorjeti!“ Nebudi ti to texko draga malino! rece
sunce: da nisam ovdje ovako toplo i xсxko, hi
ljade bi se hiljadali ljudih u dalekom polunoch
nom zemaljskom okrugu poměrzle. “ . broj podpisah, iti predbrojene novce do 20. Veljače 1845
Mlogo nam poslovah tovariš! rekoše najvech
dvorjani svomu šahu Akebaru. — Nemojte znoja
хаliti! odgovori šah: miliuni se mojih podloxnikah
s njime blago natapaju.
II. A. H.
—=<=-
ZAGONETKA.
Ко" što kaxu, ko ovo, ko ono —
Оto isto u pervoj ti dado";
Traxi drugu blejuch bielo stado,
Оbe u ustih dixu se smiono.
Ricc je jedno, drugo ti je sgrada;
Glasak pervi, kaxe da je cielo
Rieci drugoj nalik od niekada;
А i tako ime se 'e pocelo.
De ga kaxi, da xivi veselo !
Termski.
—=tЖ33333333333}{{{ye=-
J. A. Milaznapich
Urednik.
24
| KNJIŽEVNI OGLAS.
су у
U Dcču.
Is dat će se do konca Veljače 1845.
Vila Ortrožinska.
Piesne Og. Ostrošinskoga ; s jednim dodatkom Misli
o krasnieh uuni etnostilu, kao uvod (propylaee) sa kra
soslov je ili esthetiku ; a ovorne će biti pritošena dva bakro
resa (Kнрfсrstiche):
1.) s pilovi jonskim i ukrašena kuća, sa printer, kako
liepo se sprade u svagdanjem gradjenju uspodobiti moди.
2.) posnata tri reda pilovah starogerčkieh (Sautenord
питд).
Ciena je 40 kraje, sr. sa onoga, tko do 15 tog. Vel
jače 1845. predbroji, ili samo podpise, da će novce pološiti,
kad knjigu dobije. Podpisati ili predbrojiti se »noše:
. U Zagrebu u narod. tiskarni, u citaoni, kod knjigarah gg.
Zupana i IliršГelda; u Karlovcu kod knjig. g. 1'rettnera ,
u čitaoni i kod g. Bar. Kušljana; u Varaždinu kod g. Drag.
Svagla varm. bilјсžnika, i u čitaoni; u Križevcih kod g. An
tuna Nemčića varm. sudca, i u čitaoni; u Zagorju kod gg.
Kazimira Jelačića i Sticp. Mlinarića kapelana loborskoga, u Sisku
kod g. Fr. Lovrića, tergovca; u Senju kod g. prof. Luke Pe
trovića, u Bakru kod g. prof. Pašk. Zivičića; u Rieci kod g.
Daubaćia, guber. prakt., u Osicku kod g. profes. Saverie Mik
šića ; u Požegi kod g. otca Fr. Muhe ; u Velikoj kod Požege
kod g. Luke Ilića kapelana; u Novom Sadu kod g. Dra. Petra
Поanovića; u Moravici kod g. komisara Petrovića; u Biogradu
kod g. profes. Sime Price i g. Miloša Popovića učrednika; u
Pešti kod g. Dra. Subotića; u Požunu kod g. Dra. Ljud. Stura;
u Zemunu kod g. Marianovića kaplana; u Vinkovcih kod g.
profes. Wanjčeku; u Pančovi kod g. profes. Unterwegera i u
Zadru kod gg. Latarah knjigarah, u Šibeniku kod g. Spire Po
povića; u Dubrovniku kod g. Kaznačića mladj.; u Beču kod
knjigara Braumullera Cam Graben.)
Rečena gospoda umoljavaju se uljudno, da bi dostojali
дospodinu Babukiću, Advokatu u Zagreb; ili g. Pretneru knji
garu u Karlovac poslati; tako isto i one novce koji se s vre
nenom na podpise dobiju, kako knjige dodju.
Na svako deset predbrojenieh ili podpisanieh knjigah
dat će se jedna badava.
0d 15. Veljače 1845 dignut će se ciena knjige na 50
kr. srebra.
Оg. Ostrožinski.
rt:3-3343
3.A. 1) AS MAŠTA.
G35OYSYS ARE LETTERД\INIO LEGONONICO,
Prilagomo Zori oglas prebrojenja na jedan novi casopis:
LA DALMALAZIMA , koga che G. Prof. Francesclai poceti
izdavati u Zadru netom bude sakupio predbroitelje; sércano
preporugujemo ga sviem onima, koji ljube taliansko knjixestvo,
i napredovanje u izobraxenju.
—33-3—
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BR()) И, II. (:())|\\
—G — —G—
|- |- |- - | |- “ET -

NA 27 SIENJA 1 8 4 5.
“S
3.КУТУ Ф
S“. *) &

Оvaj list izlazi svaki ponedieljak. Godišnja mu je ciena 4 f. u Zadru, a po ostalih miestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
sarad pošte. Predplatja se za cielu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nisu prosti svakoga troška. -

Zora Dalmatinska daje su u zamienu za kojmudrago narodni oli strani list.

PIESшутVO. О mani se svieta, mani,

U bolesti šta ches vani ?
-o-o-o-

Sviet boluje viek do vieka,

Sèrce moje. Ni sam za se nema lieka,
Kamo li za bole tvoje,
od
Miruj, miruj serce moje .
P, PRERADOVICHA.
3ršiš?
не{3-384; Ti bi prosjak vani bilo,
Tko je, sérce, u te dirno, Placuch kuche pohodilo.
Da si tako sad nemirno ?
Svakº bi mislio, da ti treba,
Као рticu u zatvori Za utiehu měrva hleba,
Хelja: van, ah van I te mori; Tko bº razumio suze tvoje?
Nije vani nebo tvoje, Miruj, miruj serce moje!
Miruj, miruj serce moje
&A:3
Nеudaraj odvech tako,
Znam ja, ti bi maom na
Poletjelo tvoga zlata.
%>
Razbit moxeš pèrsi lako; Nije . . . e tvoja više, /Sejšiff [..." :
Preslabe su, izmucene,
А da puknu bez koprene
Za drugoga ona diše; i *
-
8.
! i t: “
“

Bile bº gorke rane tvoje,

Drugi uхiva zlato tvoje, N. i 1" и ,
Miruj, miruj serce moj
Miruj, miruj serce moje!
=#3859зе
383
Stisni se u tvome kutu Na grebu M. S... nakon šest godištah
vidjenu.
I pregori xelju ljutu,
Tople su ti ove grudi, Zaboravjen! — zaboravjen
Sebicni su vani ljudi: I od majke kā te rodi!
Svaki grije sérce svoje, Sad, kad misli 'e trud osta vjen,
Miruj, miruj serce moje! Каd spomena sama shodi,
 26

Za objavit da još vlada U ljubavi kâ sve grije,

Našim xiijem jedan duh, — Кá vcscli svaki vick
Listak naxut koj ne pada, Nestajuch tc vcch ga nije
Јсr hrek sasvim nije suh! 0sta usahnut njegov tek.

Al što "c tebi? tvojc misli А što bi ti? Sad je triebi

Tvoja ulivanja, ljubav tvoja 0d bogastva, a sva druga
Daleko su tobº odtisli Izbavila tebe nebi,
0d našcga vaja il goja. Da nebudeš svieh podruga.

Naše misli ? razpéršane, Ne u serdcim! Al kad serne

Naše uhvanje ? ali da e smèrt! Duh zanesen na svoj sviet ,
Naša ljubav ? — stid me stane Što se nitko ne obverne
Каžat našto 'e idu stert. Za slobodit hrabri let?

Uspomene same ostaju; Sivi soko nad oblacim

Svud su uzroci koj' ih tvoru: Кој"c razstiro svoja krila,
Prah u zemlji, list u gaju, Isti 'e ovi kog nejacim
Zrak u suncu, val u moru. Ukovanog preda sila;

Al i one kada pazu Аko hoches da nadleti

Da b" prikorne bile nam, Najvišieh berdah res,
0nc iste na lax slazu, Гtazdricši mu vсz prokleti,
Da izrodnieh pokriu sram. Код ne snova njemu udes.

Jadom zemlja sad jektaje, Ali riecca koja nuka

Ne znaš dobro: štani! hèrli!
Strahom trepti list u gori,
Vérhu suza sunce sjaje, Al tegnutje njekich ruka?
Riec sramotnu val xamori, Коé te muti, koe te perli

Pak te biexu kadar vezi

Biše biljeg od veselja,
0d radosti biše dah — Tvérdje k zcmlji snixu teb"...
U nepoznan tvoj greb 1ezi,
Al kojih su bili xclja,
Sad oni su sicna i prali. Nepoznan je bolji greb!
----

Al prah niesi onog praha,

Niesi siena onih siena,
0d prikora ncmaj straha, JEZIKOSLOVIJE.
Jer što 'e prikor? Uspomena! С.

oЛиČNЈ

Greb nepoznan tebe 'e ceko,

Uvedjenje S. Šticvnice (Liturgia) Slovinske.
Greb nepoznan sad je tvoj;
Što si mislio, što si reko, (Produxenje v. broj. 7 na stran. 53 p.g.)
Što si xudio vech ne boj!
Buduchi smo se mi dovle zabavili svèrhu slo

Tvili zacetka val ognjeni vlja i slovorcija cirilianskoga, pristojno jest,

Tvorcnjom se koj razlicva da se sada, ne s manjom pomnjom, zabavimo i
Svc kupcchi po svoj cicni svèrhu, vсlc davnicga od onoga cirilianskoga
U ljubavi da svud sicva, slovlja i slovoredja, opcheno zvana jeronimians
 27
koga, što je nami Dalmatincim slavnic, potribi
tic i koristnie znati. Za bolje poznati davninu je
ronimianskoga slovlja, dosta bi bilo rechi, da
po naših ulicah tja od pèrvih vikovati razdilje
nja sinovah Noeta Ilirigki jezik zvonio jest i
uzdèrxao se u svojoj casti i cilovitosti.
Pridajstvo sve starovštine jest, pocamši od
Noeta, da njega istoga sin Jafet prišao bijaše
sa svom svojom obitili u Europu i napunio ljud
skim narodom sve derxave naše zemlje. S kolim on
tada jezikom govoraše i svoj porod uzdixaše,
mnogi mudraci izpovidaju, da s našim ilirickim,
iz kojega, slicno vidi se, da svi jezici starih
vrimenah, kao Хudinski, Gercki i Latinski iz
niknuše i svoj pogotak primiše. Stari bo jezik
s koim svi Frigi govorahu bio jest ondi done
sen iz Europe, navlaštito iz Tracie, Macedonic
i Illiria, od kuda puci biahu ušli za posidovati
onu plemenitu stranu svita, i tako svi Frigi slu
хаћu se s slavo-ilirickim besidam. Josip Хudio
(lib. 1. c. 2.) S. Jeronim (in q. Heb.) i Boc
carto (Phuleg. I. 3.) po svetomu pismu kaxu,
da sva Frigia bijaše napucena od Pomera sina Ja
fetova, i od Jogarma sina Pomerova. Erodot (1. 7.)
i Strabone (1. 7. 10. с 12.), Plinio (I. 5. с. 37.)
i Eustazio (in Homer et Dionys) ispoviđaju, da
Prigi od Azie manje izhodjahu iz onih Frigah,
oliti Brigah , koji bivahu u Illirikumu, i u Mace
donii.
Zanikai se ncmore, da u Illirikumu i u Ma
cedonii bivaše puka, koi se imсnovaše Frigianski
ol Bogorski po svidoxbi Sсimno'cha (in Europa
N. 360.) i Strabona (Libr. 12.) U Macedonii,
gdi ona derxasc mejaše s Traciom i s Illirikom,
bivaše u jedno vrime jedan grad, koi se zvaše
Вrудiиm , i jedan puk s imenom Bryges; i na
mejašu zapadnjemu Liburnie bivaše, po rigin
Apolonia Rodia (Templum prope, quod дuondаm
extruxerunt Dianae Brygi indigenae ex ad
versо Аrдоп. l. 4.) jedan drugi puk s imenom
Вrудез оl Phryges.
Naravno jest, da ovi puci, koji iz Tracie
izajdoše i osvojiše navlaštito Aziu manju, sobom
odnesoše i svoj materinski jezik i svoje otaхhе
nicko Bogoslovlje. Od ovde slidi da jezik traco
illiricki raširivaše se po svima derxavam, koje
uzivahu Frigi, Misi, Debrici, Mariandini, Mig
doni, Medobitini, Fini, Bitini, Kaukoni, Treri i
Mili, to jest malo da ne po svoj Azii manjoj. Ovi
puci s vrimenom rinušc svoje slavodobitno oruxје
u okolo stojcchc derxave , to jest u Paflagoniu
i Galaziu; u Liciu i Pisidiu; u Likaoniu i Pan
filiu; u Kapadociu i Pontum; svuda uvadjajuch
svoj jezik i svoje Bogoslovlje; buduchi da Stra
bon (lib. 10. ubi dс Мusica Thracum) i Li
cofron (pag. 10. et ibi Tre.) svidoci, da
stovanje Cibele imadiašc pocetak u Tracii, i da
od onde biaše potlen uvedeno u Aziu.
Dali biaše li Azia pusta i brez pribivaocah
kad u nju stupiše puci iz Tracic? Ne stanovito.
A od koga biaše pribivana? Od unukah Jafetovih.
Zna se bo da (IBochart Gcogr. sacr. 1. 3.) Pomer
sin Jafeta , i brat Tira, od kuda imadiahu po
cetak Traci ištom potlen razdiljcnja naroda co
vicanskoga, napucio biaše Frigiu, i da tri nje
gova sina Ascenex podade perve pribivaoce
Troadi; Rifat Paflagonii, i Togarima Kapadoci
i Galicii.
Sada je potribnito znati, kada Gerci stupiše
u Aziu manju. Mnogo kasnie neg biahu stupili
Trako-Frigi, Lidi, Kari, Misi, Cimeri , i Sciti.
Мudri lºctavio razloxechi svèrhu starovštinc
zabilixuje dosašche Cerkah u Aziu 30. godinah
potlen razrušenja Troje. Nevanja daklen mišati
Gerke s domorodcim Azic manje, ni s onima
Scitim ol Cimerim, koji bivajuchi u velikoj Frigi,
ni s Traco-Illiricim, koji jurve biahu napucili
Europu i njezinc otoke, i još svu Gercku i mis
ta okolostojccha.
Оno, što bi mi se ucinilo mucno razumiti,
jest, kako sinovi kolina Jafetova mogli jesu xi
vuchima napuniti svu Europu, smorašnju stran ve
like Azie i Aziu manju, Mediu, Armeniu, svu
širinu koja se nahodi medju Pontom Euzinom i
morem od Kaspia, veliku Tartariu, Indic i Kinu,
ako se sve to nebi naklonilo blagoslovu, koje
ga Patriarka Noe podao bijaše svomu pridrago
mu sinu Jafetu (Genes. c. II. V. 12.)
0vo pristavljeno, potribito sada jest isku
šati različnost i prilicnost, koja prohodjaše medju
jezikom Frigialu, i ostalih pukalu Azie manjc, i
medju onim kojega derxahu Trako-Illirici, i
paka istomaciti s današnjim jezikom slavo-illi
rickini. Za bistric ovo istomaciti 1: Iskušati ho
chemo imenah derxavah, gradovah, poljah, pla
ninah, rikah, jezerah, primorjah, i ratah, Azic
manje.
Na pogetku od Elesponta bijaše jedan grad

u Troadi zvan Parium, ime izštetjeno kao tolika
ostala od prioholih Gerkah za na svoju obratiti ili
i svoj jezik s illirickim imenim i rigim nakititi.
Ovi Parium daklen vidi se, da je bio sagradjen
za cuvati i braniti ulazište svega tisnoga. Za re
chi da Parium izlazi iz ilirickoga dosta bi bilo iz
vaditi mu nadometak gércki i povratit mu slovo
izvadjeno, to jest p, obratiti na v , i onda bi se
štilo Kar ol Varje, što naški zlamenuje tvèrdi
ти, оl branische, ol ključ. Ovakova imena mi u
našim a derxavam imamo gradovah, koji sluxe za
obranu kao Varna, Temesvar, Petervaradin,
I erlika, Vergorac, Verbovska, Ferbenik i. t. d.
sve tverdinc i varoši od gradovah koji sluxe za koju
god obranu. Zaludu daklen mucili se jesu Gerci,
ciniti virovati da Parium bijaše sagradjen od Daria
sina Jasona i da mu je postavio svoje imc, svidoci
Ammian i Marcclin (lib. 22. de ora Helles
ponti), kako oholost Gergka biaše ucinila za
pomesti i pomercati slavno ime Jeruzolima i Ju
dee, izvarciše dva svoja viteza jednomu posta
vljajuchi ime Jeruzolim, a drugomu Judea, i
tako dati na znanje svakomu, da njihov biaše
i oni S. grad, i ona slavna derxava. Plutarko
Cde Irid. et Osirrid.) Tacito (libr. Hist.)
Оndi biaše jedan stari turanj recen Perkote
kojega Plinto postavlja na srid tisnoga oliti Е
lesponta; kojega spominje Omer (Iliad. 1. 2.) i
Strabon Clibr. 13.) i Arion (libr. 1. de expedit.
Alex.) Poznaje se iz Plinia, da Perkote, ol Per
kope biaše tako zvano ol od izdubljena svega
tisnoga, ol od mista izdubljena svèrh kojega bia
še usadjen. Prokop i Prekop u jeziku Trako
Rrigah zlamenuje izdubljenje. Gerci pogrubiše i
ovo imevadechiri postavljajuchi e za rech Perkop.
Nadmorje, koje zatvora Ellesponta od zapada
ima dva rata jedan vechi a drugi manji. Vechi
zove so Raeteum, Rhaeteum, i jošter Rhoetium
po Tucididu. Rat oliti retu jeziku Trako-Frigah
zlamenuje art (cxtremitatem). Poluotok od Pelišca
pram Korculi prilican xalim Retejskim i danas
zove se slovinski Rat, i tako ga zvahu Rimljani
s imcnom Rataneит.
Drugi art, koi je blixјc Trojc, i za to sa
da se zove glava od Trojc, zvaše se Sigeит,
gdi bivaše grad istoga imena, u kojemu biaše
grobnica Achila pohotljena od Alcxandra velikoga.
Svi Illirci zovu sidje oni zidich na kojcinu sc sidi,
što biahu Gerci pokvarili zovuchi Siдеum na misto
28 —
Sirije. Nadmorje Lectum sada zvano glava Ba
dora iliti glava S. Marie iza strane Lexba (sada
Мсtelin) zavijase po prilici lakta od ruke, po Stra
bonu (libr. 13.) i Titu Liviu (libr. 37.) koi la
kat dohodi sastaviti luku Adrametinsku. Gérci i
ovo ime bijahu osakatili vadcchi ga iz jezika
starih Trako-Frigah, koji prominjivahu a u e,
ILekt, ol Lekat. Troja, grad stolni, nikne iz ime
na illirickoga Troica. I sada naši Dalmatinci go
vore troja vrata, troje rivine, tri vola, tri
sela, tri covika, i t. d. More biti, da Trako
Рrigi prozvali biahu ovi grad s takovim imenom,
јcrbo biaše obzidan su tri mira. Gérci prikerstiše
i ovi grad darivajuchi ga Jiu, i prozivljuchi ga
njegovim imenom. (Sliedit che)
О. Коstantin Boxicle.
—=<>-
Ponosnost Kule Babilonske.
(Produxenje. Vid. D. 3. na str. 22. t.g.)
Оvi prilog iza, kad je u isto vrime i pririsak,
zlomcnuje isto što zlamenuje: posli, nakon, za,
po, i o. (post, postca, deinceps, etc. — dopo),
na pril: iza Varona najmangnii (justa Varonem
doctissimus -- il pili dotto dopo Varone), iza
rucka nije dobro poch spavat (non est bonus
somnus de prandio --- dopo il pranzo non & buono
il sonno), i o. — tako reci: iza vegere štiti, iza
sna poch se kupat, iza sivataje germljavina, iza
nje lipo vrime, iza sunca oblacina i kiša, iza
kiše nadat se je krupi, iza krupe suši, iza suše
vitrim i gladu, iza glada bolestima, iza nji po
moru, i t. d. — Таkojder: tuxe se na vuka, a
iza vuka lisica, iza lisice kuna, iza kune još
što gore -- iza vojske kuga, iza kuge svaka xalost,
i t. d. -- Što je isto rechi: posli Varona, po za
Varonom Petar je najnaucnii; po rucku, po za
ruglom, nakon rugka ili vegere: posli kiše, za
kišom dochc lipo vrime (post nubila Phoebus),
po za vukom, nakon vuka, potle lisice, za lisicom
za kunom: potla rata, za vojskom, nakon vojske,
i t. d. I ko che rechi da je nevaljalo ovo govorenje
ili daje nerazumno? -- Ja ovako po svuda gujem
govoriti, i svaki dan, — i znam da nije stram
putno, ni protiva upravam slovstvenim. A da bi
 — 29
mi tko rekao da nije ovako, -- to bi bilo da
svaki po svom umu tomaci kako hoche, i tad bi
bilo koliko ljudih, toliko chudih, - ter zaradi
razlicnih chudih, valjalo bi satvorat i razlicita
slovstva, što neima biti u knjixestvu, koje samo
o jednomu izabranom skupu visi. — Каd bi dakle
tako bilo, da svak po svojoj chudi piše i govori,
kako bi mu se vidilo, tad što bi bilo, - ne
drugo nego jedan razdor i smetnja medju nama
istim, koji neimamo biti, nego jedan duh, i
jedna put sama. Ja bi tada zajecao, kad bi cuo
da ovi naš starinski jezik ostaje pod suxanjstvom
toliko razlicitih gospodarah, i nepogodnih chudih,
ter bi rekao (kako niki razmišljajuchi u što se
okrenu starinska nika kucha zavapi: O domus
antiqual ћеu!) O lingua antiqua!!! ћеш диат
dispari dominaris domino! (presso Cic. un antico
poeta.) —
Što mi odgovarate vi domorodci, i vi ostali
susidi kojim vam je na serdcu naš slovinski jezik,
kad biste culi ovake promine u njemu, i tolike
gospodare koji bi ga hotili zasuхnjit i odèrpat,
ili lipše rekši ogoliti? Jedali nebiste zajecali i
proplakali iz serdca, i rekli: heull lingua antiquall!
Meni se cini da gujem odovlen vaš odgovor gdi
mi dajete slobod i nutkujete s Virgiliom da
nepuštam porušit naš stari zaricaj: Tu ne cede
malis, sed contra audentiorito... (AЕ n. 6.)
Ja vam doisto zahvaljujem na serdcenom
nutkovanju, i na vruchoj vašoj priporuki, - i
dajem vam besidu da chu nastojat koliko budem
mochi; - a opet nemojte me ni vi zapustit,
nego pripomozite gdi bude potriba i kad bi na
sèrnuli suprotivni vitri. Vi znadete da u vrime
jednoga opchenskoga rata, imade biti i opchensko
nastojanje; — takojder u vrime opchenskoga juriša
iliti vam napadnutja (assedio) jednoga grada,
svaki domorodac jest, i ima biti vojnik, jerbo
iskra ljubavi i virnosti njegova serdca prama
otagbini ima biti vavik spravna, i brez ikakva
obzira, i brez svake slabodušnosti (pusillanimita)
odapriti se nepriateljskoj naglosti. Razumio sam
što mi velite, i da mi potverdjivate. Ја сhu derxat
na pameti svaka. —
Bio sam se malo opet pozabacio, po mom
obivaju, od moga razgovora s g. Rukavinom,
pak cvo me opet pade mi na pamet, da se povratim,
kud che suza, ter na oko. Nu vidimo što još
kaхс ovi naš Hervat.
Оn piše ovako „iza Principa je kuga mnogo
svita pomorila, jer da nebi Principa, nebi ni kuga
mogla iza njega nitkoga umoriti. „ Kakvo je ovo
govorenje? - Pérvo koje gujem -- ja ga ne razu
mim. Ma molim ga za (g. R.) što je Princip kriv
zato da je kuga pomorila? — Морао је оštavit
za drugi put g. R. ovu pripovist, — ili ju prilipit,
ma ne spljuvakom, ad valnas. Dakle (ex concessis)
nije se imao Princip rodit na svit, i tako nebi
bilo kuge, jer je zarad njega, on kaхс, došla. –
Pazumit che berx g. R. da je Princip unio kugu
u svit, -- i ima razlog, ako je tako tuxili se
nanj, jer da ne bi njega, kako i on govori, nebi
svit pomro. Dali mi je još jedna stvar u sumnji;
to jest rad bi znat koji to biaše Princip zarad
kog je uvukla se kuga u vilact, nek bi ga mogao
ukorit. To che bit zaboravio kazat g. R. ili mech
bit mogao pogodit na njegovo ime. Ja bi ga rad
znati, - i tako molit chu gospodina s drugom
sgodom da mi ga objavi, nek ga mogu unit u
sgodovštine ovog vrimena našeg. — Gujte gosp.
Isto je da regem: da se nebude Petar rodio, nebi
mu bili sinovi taki, i taki: – da nije lisice na
svitu, bilo bi više kokošiu, i t. d. Što je Petar
krivac da su mu se sinovi porodili, jer se je on
rodio? -- Sto je po isti nagin lisica kriva da je
na svitu, -- što li je komu na putu da je lina
bila maja spratit kokoši u kuchu? — Što na
magku vigu, daje izila jetru, kad je nisu uklonili
sputa? — Таko bi valjalo rech: da nije tog i
toga, nebi bilo to i to, — i na taj nacin valjalo bi
da nije nikakva pogetka u nigemu, – nikakve
sverhe iz nigesa : — i tada što bi bilo? Sve brez
reda i izvan svoje naravi, – što samo zamislit
nebi se moglo, brez neuvridit umoslovje (logica),
i neodaprili se svakomu razlogn: — bila bi napokon
jedna neslika (assurdo).
Ako li pak g. R. razumi uzest Principa kao
jednu planinu, berdo, brig, stup, ili što drugo
iza cesa moxe štogod dochi ili prispit, tada mochc
se razumit da je iza njega, to jest iza Principa
došla, i pomorila kuga, to jest s onu stranu
Principa, kako rekši s onu stranu planine kadno
 30
izlazi sunce, i nama otud donosi svitlost. Dali i
ovdi neznam zašto je Princip kriv, da je kuga
pomorila? -- Na isti nagin da bi rekao, da je
planina kriva, zašto je vuk iza nje došao i ovcu
iziо --- (sliedit che).
Werdloljnik Innoclianin.
IZVORNA PRIPOVIEST.
—={)}=-
Sirotica od Lopuda.
1.
Bilo je po objedu najposliedne nedielje po
kladah. Iz svake ulice, iz svake kuche šmigutalo
je jedno po jedno, dvoje po dvoje, troje po
trojc preobraxenieh u odielu, u rieci, u ginu.
Мuški xcnsku , хепа mušku, gospodar siro
mašku , siromah gospodarsku , gradjanin se
ljansku, seljanin gradjansku haljinu nosjaše,
na tisucha nacinah izmiešani. Najzamieritnia
bicše djecice obucha. Ako muška u gacham bieliem
širokiem, dokoljenicam cèrljeniem s pucami od
zlata oli od srebra, papučami kajserniem, biccvi
cam navezeniem, pasom oli cèrljeniem oli modriem
a za pasom svoj nox srebérni, vérhu toga koret
cerljeni zlatom navezen, pak o ramenu lievomu
pešteman od svile modre i biele pak kapica
cerljena s njekoliko svetich Vlahah (*) zlatom na
vezenieh, pak košulja s širokiem rukavima, zatvo
rena pod gerlom s pucami od zlata, pak o noxu
verixica od srebra, od koje visjaše britvica od
srebra i ona, cinili su od dieteta jednoga vojnika
Dubrovackoga. Diegica ako xenska imala su bit
preobucena kao sluxbenice to jest opletena u traku
cèrljenomu, u zubungichu i u koretichu na cvietke
samokovicah ogerljah, përstenah od tisuch nacinah,
sve što više moglo se je nositi, biegve biele i papuče
cerljene. Toliko pak dievojka, koliko vojnik imaše
bit okrunjeni ruxicami, bez koieh ni Vila, ni Jovo,
ni Coroe, ni Pelješka, ni Gospar stari, ni Gospodja
stara, ni nijedan drugi preobraxeni nije se kazо.
Mahnitosti! Kako vi hochete. Cvielje svud i svak
prikaхivo je, i nemojmo im se rugati mi! Cesto
(*) 8 Diagio.
nebi to preobraxcnje ni bilo drugo nego prikaхi
vanje licрich haljinah i liepa cvjetja. Sam je bio
jedan, — sam Turica kakonoti Bog od boja,
koi je imo oblast ne nosit na sebi cvietja, on
koi s svojom glavom konjskom , i vratom od
caplje imo je strašit svakoga, koi se dao strašit
i šalit se svakicm s kicm sc hotio šalit od pro
sjaka do kneza, jer u te dneve bio je svak jednak,
a osobito za njega.
U onoj šetnjici sred Dubrovnika — koja je bila
u ono doba šira ncgo sad, buduchi da je dopirala
do blizu ulice od bagvarali — ne bi bio mogo bacit
zerno prosa, koje bi bilo palo na tle od ticskoche
u kojoj celjad od svake vèrste, od svakoga spola,
od svakieh godištah vervila je za vidjeti tanac, ko
ga preobraxeni vlasteli po sred poljanc vodjaše.
Njeki od Konavljanina, njeki od Konavoke pod di
plima skakaše svom snagom bez pristanka na iz
gled oniсli koich su nosili haljinu.
Nego poslušajmo razgovor, koga ginu one
dvie susjede jer je pao na jednoga, koi che biti
veliki udionik ove pripoviesti.
Gled , gled! susiedo Ane, kako se vèrcka
mali Pierka Mcnсicha, reko bi da 'e licpirica.
Prosti, susjedo Jelc! ono nije mali Picrka
Мcnсicha, nego Savine Bencse , ono je mali
Civo Bencsa što sad dava ruku Klimu Bobali. A
mali Pierka Menсicha ima prikaхivati Radata u
Tireni, koju je učinio Maroje Darxich.
0li Maroje, oli Mauro Vetranich?.,
Каko, kako? tko je to reko ?
Ja sam cula od njekoliko celjadi da je učinio
Tirenu otac Mauro , ali za ne dati vidjeti, da
micšte zabavljat se o redovnickiem poslima, za
bavlja se o stvarima, koje mu ncche za istinu sa
hraniti dušu, nije mogo nikoga nach nego ovoga
maloga Maroju da se prikaхc za tvorca.
To mi je novo.
А da kako bi ti htjela da jedno diete, jer Ма
roje uprav je diete ...
Poznam ga, meche imati još dvadesetgodištah.
IDa kako bi ti hotjela da jedno dicte ucini lie
pu onaku stvar, jer govoru da je uprav liepa Ti
ГеIla.
Сula sam i ja da je liepa, ali nevidim za
što i jedan mladiсh, nebi mogo učiniti jednu
liepu stvar. Eno ti i Cubranovicha.
Onoga mahnitca!
0li mahnit, oli sviestan, reko mi je stari
 31
Gjore Darxich, a ti znaš koi je ono coviek, da
che no danas i od njega cuti jednu uprav
smiešnu piesan, da kad moxe Cubranovich, za
što nemoxe Darxich prem da mlad?
To jest istina da bi mogo kad bi umio, ali
svak govori da ne umie ništa.
Svak? Nicsam cula nego od tebe. A znam
s druge strane tko ga je vlado i tko mu je po
mogo.
Tko je to?
Njegov priatclj, onaj baš o komu smo malo prie
govorili, Givo Bencsa.
Оn ? A on je mladji od Darxicha.
U isticm su godištima. Ali od Giva nitko
ne sumnji da ne umie, jer svak mu govori, da
onake glavc do malo neclic biti u Dubrovniku.
Сula sam i ja štogod, ali ne paka toliko.
A pita je, susicdo Ane, kad je ona od koga
dobra vele gala. Ovako je iz jednoga kraja jedan
trelji glas progovorio, unliešivajuchi se u njihov
razgovor.
А tko je tebe zvao, jadna halo? sèrdita Jele
odrege.
Puh! Puh! susjedo Jele! ti bi hotjela onoga
tvoga bakratcicha uzvisit věrli tuljch castih, ali
moja susiedo Jelc, vicruj meni da on ti nevalja
od verh glave do dna petah za jedan nokatol
Darxicha ol Benese.
Podjimo s Bogom od ovde, susiedo Jele. —
A ona, koja moxc bit u serdcu chutjela je radost
rad onoga maloga progonstva i rad onieh malieh
mukah, kojc je imala chutiet nje draga susicila,
namignc tretjemu. Ovaj jer je bio muški, koi
je uljezo s njima u razgovor, odmignc joj, pak
odgovori:
S Bogom, susjedo Jele! ima sat da cekam
je da bi se mogo izvuch jer imam posla ali neimam
kud ni përsta provuch. A zašto bi i pošla od
ovde? nijeti bolje ovdi stat u susiedstvu nego tamo
gdiegod nach tko te nepozna ?
Pošla bi za ne bit poleg tebe.
Tako uredno? moja draga susjedo . . .
Мој dragi ludove, vech mi je dosta tvoich.
Nenavidni nenavidnice sve ti kopa oci; onoga
moga maloga nemoxešni gutini vidjeti, jer mu svak
hochc dobro i hvali ga, a ti cèrknjivaš radi toga,
i hochcš mu ciniti sve što više zla moxeš. Da nije
bilo tebe tko zna što bi on danas bio, sasviem da
je još diete.
Nemoxe više biti nego je, tvoj mali Niko.
A što je tebi za to? Što te utišti da je ma
lahan oli velik? nechcš mu od tvoga skrojiti ni
gachah ni košulje.
To i još neznaš, moja draga Jele.
Što to hoche rict *
Pušti jadna — tad Ane uloxi — pušti jadna
taj govor. Pogledaj onamo! Tko je onaj, koi se je
umorio, nut kakomu zvixdu.
Dobro je, kumo Ane, ako s tiem prestanu.
А za što bi imali prestanuti? — odgovori
Jele — inio je ne hitat kolo kad nije mogo igrat.
Reci joj, susiedo Ane, zašto nije ona nje Niki
tako rekla.
A zašto bi mu imala rieti?
Ah moja susicdo Jele zašto? Gdie ti je sin?
Ne bi ti untiela rict.
Untict chc ti riet tvoj susicd Vlaho. Sin ti
se je preobrazio piesnikom — piesnik uprav!
puh, puh! rila od piesnika! ha, ha, ha...
Susiedo Ane, podjemo s Bogom.
Cuj što ti ima pripovidjet susicd Vlaho.
Dokle je dodijevo papucarima, crevijarima,
kamenarima, šavcima, smiali su se njegovoj ludosti,
jer nicsu mogli njegoviсm zacinkami –– ali vrag
ga je napastovo upastiti u ucenike — i hotio im
je učinit njeke stihe protiv njima — a oni i tad
su se smiali jer oni su ovo govorili, Cnemoj cienit
za Boga da sam ja, ) tovar što reve nema se hajati;
ali i ti stihovi imali su nesrechu bit ukradeni, i
njcki od njih umiсli su ih na pamet i poceli su
ili s njime govoriti a tad on ostane kako koza
ter oni svi kako divlju kozu tjeraju ga po gradu
Пta, ha, ha . . .
To je sve lax.
Ti derx za lax; javit chcš mi se na pece
I101Illl.
Nut, nut, nut gledaj susicdo Jele i susiede
Vlabo tko je onaj što biexi niz šetnjicu?
Оno ti je baš sin naše susiede Jele.
- (sliedit che).
—SЖ2} —
1) NEVINE, ZGODE.
I. Prosjak.
I biaše noch. Oblaci prikrivaše zviczde,
jektaše vihar iz siсvсra, mukaše valovi o stie
nama i sva narav zapanjcna staše.
 32
Snicg pokrivaše zemlju, i nc biše svèrlic
padanju njegovom. Piukajuchi ptice iz gniсzdah
svoieh plakaše, jer zima omraziva ih velika
priko nagina.
Škripaše grane stabarah pod tegotom victra.
i zvixdašc u divljiсm opusticnicm hrecima preko
ncvodno samochc,
Nu i zvieri od gajali zaboraviše svoju chud
grabechu i xclcchu kérv, i u toj nochi lexaše
s ušima nadignuticm radi straha.
А tko bi od ljudih taku noch primio na se *
Ali binše jedna mlada udovica od dvadeset
tri godištah, koje muх skoro poginc; i s njime
sve dobro svietovno uništeno pade.
Uz nju rastu tri dicteta prem nejaka, jedno
muxkoga, a dvoje zenskog spola.
I oni muškoga spola ne dohitaše cetiri go
dine, a najmladje jednu.
Svi u suzami okolivahu majku svoju, koja
biaše bolestna u tielu svojemu, radi bolesti duše
svoje.
Svi u suzami okolivahu majku svoju i pita
hu kruha, jer taj dan nesretnji nebiahu se okru
sili, nu ni nijednom hranom nebiahu susreli duh
svoj.
A majka xalostna pored s njima suziaše, jer
ne imaše zavapjena kruha odkle im dati. I biaše
veoma jadna.
Nego dieca nerazborna nepoznaše jad majke
svoje neg sliediaše u iziskavanju svojemu.
I ona hlepiaše u serdcu moch o postelje
dignuti se i poch u susiedah svoieh jeda bi našla
pitje za uzdèrxat duh u kostima svoiem i diece
svoje.
I nemogaše: texko bo ju bi ognjica predo
bila.
А i da texko ne biaše ju ognjica predobila,
kako bi ona bila tu noch primila na se 9
I u cemeru, i u suzah, i bolu neizgovorivu,
vapiaše Bogu otcu svojemu.
Bieše u tomu miestu jedan siromah, koj ho
diaše od vratah do vratah za Boga prosech.
Mimohodechi vrata mlade udovice obvèrne
oci knebu i uzdahne jer ne vidi otvoritih nijednom.
—=tЖtište 833333}{3-е-
J. A. Raznapich
Urednik.
Znaše bo da blaše ona od nemoci osvojena.
I prodje drugom i prodje trcijom i ne vidi
jednako otvorit ih.
Suzom na oku uliczc u pojatu svoju.
Zavapi loga i blaguje — ali miso bi njemu
prid vratim mlade udoviсc.
0li Gospodine , Gospodine! pomozi joj radi
imena tvojega!
1 nedaše mu se zaspat; nego dignuvši se
s svoje slamc, stanc kod vratah gledajuchi pla
tutice snicga padajuchcga.
Ali miso letjaše k jadnoj udovici
U jedan cas medj jektanjom vietra, muka
njom valovali i škripanjom granah on zacu jedan
zvek koj ne biaše sligan ni jektanju, ni muka nju,
ni škripanju.
Ah koliko biašc xalostivii !
Grozne suze padu niz obraz staroga prosja
ka, staroga od sedamdesct i pet godinah.
Nješto ga osvoji, i povede pred vrata mlade
udovice.
Zakuca i nitkomu ne ozivljaše, i drugom
nitko, i tretjom nitko.
Zaupi glasom po svom svojom jakosti — za
mani!
Tad snaga od svoieh mladieh lietah u njemu
za gas se brobudi, i on upre u vrata, i vrata
raztvoriše se.
Uleti – i vidi — oh xalosti! xalosti !
Udovica od dvadeset i tri godištah prosterta
na tlehu lexašе — mertva, a troje diece okol nje
pitahu kruha.
I prosjak uzme ono troje diece za svoju diecu
i ide od vratah do vratah za Boga pitajuchi.
Nu koga je serdce bogato kako ovoga pro
sjaka?
0n ih hrani, on ih vlada, on ih nuka, al
neche vidjet koristi od hranjenja, od vladanja,
od nukovanja.
Jer berzo ime njegovo na zemlji bit che u
pisano medj mertvieh a na nebu medj blaxenich,
i jur jest.
Tako budi, Gospodine, tako budi! Al uz
dërxi prosjaka dobrocinca radi ono siromašadi
u miestu gdie nije bogata dobrocinca neka on
opravda Providienstvo tvoje u ljudih !
Po A. K.
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BR()) ј,
—G-

NA 3 VELJAČE

Оvaj list izlazi svaki ponedieljak. Godišnja mu je cicna 4 r. u Zadru, a po ostalih miestih u Austrianskoj cesarovini 5 r.
sarad pošte. Predplatja se za cielu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nisu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamicnu za kojmudrago narodni oli strani list.

Кrajina junačka miljena,

PJESMIJтvo. Мnogo, krasna, ti preterpi zla,
= 383-38:= Zibka si ti bila junakom,
Slogu ti uvedi u tvoj dom!
Pěsma Domorodska.
Kralja valja v časti imati,
њ43-334;
Vladanje zmir věrno slušati
Tebi, domovino, darujem, Sloga nek nam bude pervi cvet,
Svaki hip ti, mila, aldujem; Pravica tim bude mnogo let.
Bilo meni sladko ali zlo,
Коmu domovina draga je,
Sve zbog tebe mi je ugodno.
Za njezine sine nekº pije,
Vére, roda, časti kak će bit,
Domovino, ti si ljubav ta,
Samo, da je v serdcu istinit.
Za kojom zmir gine duša ma,
Budi ja bolestan al' ubog, Grof Janko Drašković.
(Iz Danice 1835).
Srebrom kinčen bio ćak do nog.
=<gs3=-
Svakog domorodca zbog tebe, Udri naši !
Serdcem celim ljubim kao sebe,
Da m” je samo smeriju odkupit', ( Davoria pèrve banovacke regimente)
Tebe, domovino, izvisitº.
Оj Banovci oj junaci
Ногvati, Slavonci bratja svi! Samo napried, udri naši !
Tope dušman nek izbaci,
Matere ste jedne détca vi!
Nek nas pakla vatrom plaši :
Bosne i Dalmacje lépi kraj,
Granicarka kog odoji,
Sve to domorodcem krasan raj.
Vatre ti se taj neboji.
Serblji vi i Krajnci dragotni, Šta smo, kaxte, neg bojaci º
Slavske kervi slavni rodovi, Pa da kog se mi bojimo?
Starl vaši brnija bijaše, Svi Horvati svi junaci,
Jedan vama jezik dadoše. Кој! smèrti pèrkosimo.
 34.
Tako sviet nas pozna dugo;
Kukavica, ko je drugo.
Ta Shorište, Kladuš znade,
Cija 'e ruka Turke opekla,
I pod Gjurom, zna se i sade,
Banovacka kerv je tekla:
Ko junaci od nickada
Valj da nicsmo babe sada?
Na našem je Laudon kraju
Junaštvu se mlad priviko
I u poraz turskom zmaju
Mnog je kod nas junak niko:
Herceg Karle to je znao,
Koi junake nas je zvao.
Napried dakle udri naši,
Nek u bubanj slava buba;
Pušku hvataj, sablju paši
Puška seja, sablja ljuba.
Нérdju samo smert uplaši
.Ne Banovca — udri naši !
Ivan Ternski.
socceedsisôSŠосег
JEZIKOSLOVJE.
Ponosnost kule Babilonske.
(Produzenje.)
Ako li bi suviše on razumio uzest prilog
iza kao i pririgak: nakon, posli, to jest u slid,
u tom dogodjaju moglo bi se razumit, da je iza
Principa, to jest za Principom, posli njega, po,
za njim došla, ili umorila kuga puno svita, ---
kako rekši: po, za vojskom nastupi glad, pomori
kuga, i o., tada moglo bi se rech, da je Princip
bio uzrok, da je kuga pomorila kud je on prolazio,
da je vojska glad donila, kud je ona palila, ---
i to tada, kad bi se znalo, da ocito u vojski bila
je kuga, — ili da je saderla i izila kud ona
prolazaše, — i tako uprav rekši bio bi i Princip
kriv i vojska, i u tom dagodjaju da bi svu
pravicu g. R. tuхiti se nanj.
Ako napokon razumi g. R. da prilog iza isto
- zlamenuje što i prilog za; to jest: uz, do, pokraj,
nedomak i o., kako rekši: za Principom je kuga
pomorila; to jest, one koji su lexali, sidili, stali
pokraj njega, uzanj, do njega, nedomak Principa,
-
i o, tada che imat razlog ukoriti ga, da je okuzio
one, ako je imao kugu na sebi, koji su spavali,
ili sidili do njega; — ako li pak nije kuge na
njem bilo, tad nije pristojno korit Principa, da
je druge, koji su uzanj bili, kuga pomorila, –-
jer je kuga mogla dochi na nje, i nji pomoriti,
a njega mimochi. ---
Postavivši daklen (posto, ma non concesso)
da prilog iza vrime zlamenuje (što ja nikad ne do
puštam) po dosudi (opinione) g. R. koji rad bi
na svoj mlin vodu dovest govorechi „iza Principa
kuga je pomorila mnogo svita, jer da ne bi Principa,
nebi“, cemu ja suprotivno odgovaram: za Principa
kuga je pomorila (u cemu vrime nosi sobom), iо.
kako sam jur dokazao, —- nemogu nikad propuštat
da nepripitam: zašto je Princip uzrok bio, da je
kuga svit pomorila, ne kaхuchi nikakva razloga
sverhu toga, što je brez sumnje potribito, — i
da se Principu sva krivina daje, da je iza njega
(kako hoche g. R.), to jest u vrime njegova
vladanja, dok je Princip zapovida, kuga pomorila?
To nije zadosta rechi: „jer da ne bi Principa,
nebi ni kuga mogla iza njega nitkoga umoriti“,
nekaхuchi, kako reko, tko je uzrok bio tomu,
i po koji se je nagin dogodilo. To je u vitar
receno; — jerbo nevalja ostavljat drugomu da
pogadja što che što rech, i zašto je što, — i
kakva je odluka pisaoca u toj, ili u onaj stvari;
buduchi da u rigma iziskuje se cistocha, vlastitost,
i pomnjivost; a u dosudam bistrost, snaga,
jedinstvo i skladnost (armonia), brez cesa svako
govorenje ostalo bi dvoumno (equivoco “), koje
(2) Equivoco, ambiguo, dvojstruka su zlamenja. Ks
pressione equivoca e quella, che ha un senso palese intesо
da tutti, e un senso occulto inteso soltanto dalla persona, che
lºuso: espressione ambigua e quella ehe ha palesemente due
sensi, e ci lascia in dubbio qual le si debba applicare. L'espres
sione equivoca si usa ool" intenzione dºingannare; l' ambigua,
quando si adopera appositamente, s impiega per non dare an
intiera spiegazione. Un uomo onesto non usera mali unespres
sione cquivoca; un uomo confuso spesso, proferira delle frasi
ambigue senza avvedersene.
Našao mi je niki pod ovim imenom G...... г. (što se boji
upisat svoje ime?) jednu zamirku, koju sudim od nikakve cine,
u jednomu momu dodatomu clanu k jednom listu knjizevnomu
talianskomu, da ovo dvi rici gori spomennte Jedno samo imaju
zlamenje, buduchi, govori, istotomacech (sinonimo) na obe rici
jednako postavljen, radi šta, slidi govorit, medju njima nije
nikakve razlike, nego da su jedno jedine valjaštine (pesa)-
Vidit mi je iz njegove dosude, da je posve malo i slabo pribira
krasnoslovje (frasologia) dok se je tako usudio rech, i da sa
| mu malo poznate upravo od knjizevstva. Eto sam odgovorio na
i na drugom mistu, gdi eho uporavit drugi put pametnije sudit,
i dajem mu vrimo da se moxe pripravit odgovoritmi dok codbude
| na nogu Milan (clnim da je odtolen).
poradja cestokrat ne malo inada. Quintilian do
daje nam jednu priliku ovog dvoricja. Jedan, govori,
biaše naredio u svom poslidnjem izvoljenju, da mu
se imade uzdignut potla smerti jedna bogovina iliti
kip (simulacro, statua). „Statuam auream hastam
tenenterm “, zarad cesa porodi se jedan xestoki pri
govor u sudu, imadiašeli bit vas kip, ili samo kopje
od zlata: prigovor, koji se nebi dogodio, da bude
геceno: auream statuam hastam tementem, što
bi zlamenovalo da vas kip, imadiše bit od zlata;
ili: statuam hastam tenentem auream, s kojim
ricma razumilo bi se da imadiše samo kopje bit
od zlata. Ja sam po isti nacin, gospodine, u
sumnji rad vaših rigih: „ iza Principa je kuga
pomorila... jer da ne bi Principa... “ što bi rada
puno, da bistrie budete poistomacili. Mogliste,
gospodine, i s manjim baš uginit netruditi se
prinosechi ono:„za Principa je koga mnogo svita
pomorila. — Per il Principe o invece del Principe
afogo la peste molta gente.“ Na misto cesa moglo
se je rechi (kad bi hotio da vrime nezlamenuje):
Per il Principe o invece del Principe morirono
molti di peste, -- ili: In luogo del Principe mori
di peste molta gente, — to jest kad bi hotio
razumiti da na misto Principa, Petra, Pavla, i o.
umri toliki svit. — Мi obicajemo rechi: umorila
je kuga po Saraeva, što nebi bilo dobro prinešeno
po mnenju g. R. ovako: a/ogo la peste mezzo
Seraglio, i o. —- nego: mori di peste mezzo
Seraglio, ili: mezza città di Seraglio, di Costanti
nopoli cc., — tako reci: Pietro mori di peste, Paolo
погi di peste, molti o tutti morirono di peste, ec.,
a ne afogo la peste Pietro, Paolo, —- afogo molti
o tutti la peste; — jerbo mi se nedopada ono vaše
afogo u ovoj zgodi: dakle ostavite ga, gospodine,
za drugi put gdi vam bude upotribovat, jer ovdi sada
netribuje gdi ste ga hotili navernut, — i nemojte
se trudit toliko prinesechi iz jednoga u drugi jezik,
jer je to trudno dosta, a navlastito kadno je
malo mragno i oblagina; zato bi dobro bilo uxech
svichu. I Jung pisao je pri svichi. A oprostite
da ja to napominjem. — Vi to bolje znadete nego
ја. — Vi znadete da je nepochudno guti nikc
rici, koje nespadaju k cilju, jer vridja cudo uho, —
kako i ondi navlastito, štono eto gori reko, kadno
velite: bidu, moxedu, oprostidu, i o. Ja derxim,
da to nemoxe biti ugodno svakomu. Meni se baš
nedopada, kako reko, – i tako ja chu se sluzit
kao i dosad što razgleda take, i k tomu priligne
rici. A derxim, da chu imat naslidnikah ne manje
nego i vi isti. Eto chemo vidit na što che izichi.
Znam samo rechi, da bismo hotili slušat vaša
mnenja, i nji prigerlit, uvridili bismo cudo doisto
narodne naše izgovorc, i još i rastechu našu
knjixevnost. Neka znate daklen, da ne samo da ji
nechemo nastojat uvodit u ovu našu knjixevnost,
i njima se sluxit, -- dali jošte nemarimo ji uba
ni gut da nam ji kaxete. Dali mi nji darivamo samim
vašim ljubiteljim vašeg uma i vašepomnje, – tkojim
xelimo bolji napridak, i sjajniu izobraxenost u
slavskoj knjixevnosti. Nemislite, gospodine, da
negovorim baš iz serdca, -- jer hlepim za na
opchenski napridak, i ne manje nego vi isti,
zaradi šta, derxim, nechu bit prikoran. I castno
vas pozdravljam. (sliedit che).
Verdoljak Imochaniza.
82: 533C&Q3:33
IZVORNA PRIPOVIJEST.
—={)}=-
RŠirotica od Lopuda.
( Prodarenje )
П.
I Niko je bio. Za dokazat ono malo što mo
хe se riet o ovomu i ovakiem povidiet chemo,
da u odiechi u rieci kazo se je u prav onako,
kako ga nam je susjed Vlaho opisao , to jest: po
hlepan slave medj ljudima i cienechi, da u tomu sve
prebiva ljudsko dobro. Zaisto nije imo sa sviem ni
krivo, jer tako se dogadja vazdan, i dogadjat che
se u vieke, dokle ne pogmu se uzimat za mieru
ljudskieh dielah ljudske misli, ali kad che to
biti? Nigda, jer koliko je lastnie mislit tudjiem
mislima, govorit tudjem riecima, dielovat tudjiem
dielima , nego svaki gas razabirati, što bi se pod
oniem dielima, riecima, i mislima sakriti moglo.
U prav bi bilo licpo uzimat svak cas mierila
pak primat ovo, odmetat ono, kako bismo der
 -
36
хаli mi da je bolje! A tad kakva bi se smutnja
dogodila! — Ako se cicni, da xivc samo oni
koi mislc svojom misli, koi sudc svoicm umom ,
koi hotje svoicm hoticnstvom, devedeset i devet
medj sto xivuсhich, koje zovemo ljudi, ne bi se
imali cienit ni da xivu. Ali to nek lexi gdie lexi,
to nicsu naši posli; mi pripoviedajmo našu pri
poviсst.
Niko, kako rekoh, misljaše da samo izvanjsko
prikaхuje covicka i s toga o izvanjskom iuno je
pomnju veliku. U njemu nebi ti vidio dlake
kosah izvan miesta, ne haljine nepodobne i što
je za zagudit sci, ne ricci nepristojne u opchc
niem razgovorima. Za kose nitko neche, ja
mnim, ni pitat kako su bile vazda na svojemu
miestu, moxe bit ni za haljinc, jer to svak zna
da mogu i na blczgami stat kako blczge xude,
nu rieci! to je ono što iz pocetka nitko nemoхе
znat kako bi se moglo iztomacit; buduchi der
xcch običajno, da rieci izlaze iz dubine misli i iz
ponora serdca. O mi ludi! Riec je piencz koi
prikaхiva toliku cienu koliku mi, koi ju sluša
mo, joj podavamo. Vieruješ joj? tad tebi veliku
stvar prikaхiva. Nevieruješ joj? tad je za te pienez
himbeni kojcga odbagaš od tebe. Iz medj toga
vierovanja ciclovita i nevicrovanja paka ima stepe
nah neizbrojnieh, od koieh njekoliko imadu svoja
imena na priliku: sumnja, mnenje, ciencnje, i t.d.. a
najvechi dio nema imena medj nami jer tko bi
našo toliko riecih koliko bi bilo potrebnito
za sve to? Pak, za riet kako sam zacco, svi
smo prem lotri. Mi puštavamo, da jedna ricc zla
menuje nam njekoliko stvarih, mi puštavamo, da
njekoliko riecih ne zlamenuje nijednu, i ima
- mo razlog i jednom i drugom. Bilo bi liepo
hotiet se opriegit teku mislih — to jest jer u
ovomu xudim iztomacit ono što chutim protiv
hotienju obchenitom, po komu svak hotje bit
cienjen za covicka mislecheg. Baš tako je! Jedan
koi hotje se sluxit ovakiem zacсtkima ljudskieh
vierovanjah nebi imo drugo ucinit nego pomnjivo
slušat za jedno godište danah razgovore njihove,
pak otčrcat onaj gas doma i upisat sve što je cuo
i vidio, ako umie pisat, ako ne, znamenovat, u
raboš ono što je u pameti uzdèrxo. Govorim za
godište, ali cicnim, da bi bilo potrcibnito i još
manje, jer u toliko malom krugu viju se naša
chutienstva, od koieh visu na njeki nacin naše
ricci, da prie nego bi prošli tri mieseca danalu
nebi imo gсsa nova ni pisat, ni znamenovat. Kad
bi vidio pak, da sve sto cujc, sve je što je jur
guo, tad bi imo skupit svc razlicnc ricci i po
redit ih po bukvici s oznancnjom kad, kako, i
koliko putah guo je njim se sluxit. S tiem imo
bi prelоxit za smok njekoliko ali, ako, ha?
ali i e, e, e pak klimanjali glave, uzmicanjali
ranicna, njegda desnoga, njegda licvoga, opu
hivanjah, skupicnjah občrvah, pogibanjah gelah ,
namerdjivanjah, posmichivanjah, pak vazda pola
ko govorit, nigda više od tri ricci zajedno, ugrabit
ricc iz ustah drugoga oli puštat sebi ugrabit ju,
kad neznaš što govoriš, pak hodit vazda polako,
vazda stavno, vazda s ocima u tle, objesite
me, ako prie drugoga godišta danah ne budeš
derxan za najpošteniega najizvèrsnicga, najzna
nicga covicka u tvomu gradu. To je bilo ono što
je i naš Niko bio na njeki nacin učinio, prem
da ne u svoj izvèrsnosti potrebnoj. Nc clutechi
u sebi jakosti za moch opriet se siromaštvu u
komu rodi se, i vidcchi da sva svoja silovanja
izprazna izlaziše za moch podignut se znanjen verh
drugich, na svèrhu odredi prilicрit se k komu god
i lazit i lizat za bit velik pred ništadi i za imat
lastno hranu, ne gledajuch podnixenstva ni sramote
na koju bi se postavio. Za to bio se je prisusicdio
k jednoj staroj udovici od kuche Benese-ove,
zvanoj Mara Gjivova, koja je spadala tetka
Givi Bencsi, koga gori smo spomcnuli i o kojoj
visjaše sve uhvanje njegove kuche rad zemaljs
kieh dobarah, koiem ona biše obilno nadarena.
Mara imaše nješto od cudi Nikovc u koliko
xeljaše bit perva u svemu, ako ne pred drugicm,
pred sobom , i kupujuchi od drugich hvalu za
koju god cicnu liоljaše ju prodavat. S toga nje kucha
biše vazda puna starich velićanstvah, starich ime
nah, starich umiсtnostih, starich licpotah, izgubic
nich pred svietom od davna, ali koi imalnu ne samo
potrebu od hranc tielsne, nego i od hranc duševne,
koju predavahu s ncizrccnicm bczоcanstvom jedan
drugomu. Nego ni oni niсsu toliko bili zaslicpicni
od samih sebe za ne vidjeti da to ostajaše medj
njima i da što sebi snovaše, scbi su imali i tkat
i dсrat. Imali su potrebu bit viši, bit branitelji,
bit parci ciji, imali su potrebu od jednoga ,
koi vicrujuchi im od konca do konca, uzco bi za
sebe njihove zacetkc, branechi se štitom njiho
viem, podloxivajuchi se sudu njihovu, cinechi
se velik uzveligivajuchi ih, jednom rieči , bit

njihov tvor u svemu i po svemu. Udes ucini na
cudnoviti nacin da taj izabrani Niko budc. On ho
dech jednom iz njekog sela cini mi se iz Хupc
Хčrnovice, i gradcchi za došastjc kuchc na o
blacih, kako cinc devedeset i devct diccc, koja
clic bit do bèrzo mladcx, igrosc je sam sobomc,
razglcdajuchi jedan cvictak, kojega ncnamišljeno
hod cchi uberc. Srecha il nesrecha hotiaše da onaj
cvietak bicšc ljubimac Gospodjc Marc, koja
videchi ga u njegoviem rukami promisli da i njemu
cvietak biaše od iste cienc i s toga, što u tome
јcdnake su misli, moglo bi bit, da i u ostalom
bi jednako mislit imali. Lude nasliedbc! Dievoj
cica i macka xudu imat pticicu, koju prolctict vidu,
ali diсvojcica za njegovat ju, a macka za prox
drict. Kako god je to u našoj pameti, u nje ovo je
bilo razloxenje i ona tad zace u svom serdcu, da
onaj mladiсh biaše obdaren milom nje naravi, njc
znanjom, i nje prignutjem radi cesa smisli kako
bi ga pomilovala. Nikov udes paka uzhtic, da se
nadju blizu u njckiem skupštinam, da on uzmoхе
njeke male sluxbc prikazat joj, da to sve sjedinjeno
s oniсm hvalami, koje je on vèrh moguchieli jur od
dictimstva razmeto, ucini, da on bi primjen, chuljen,
milovan od svieh od njezine skupštine a ono što
najviše on xcljaše, pohvaljcm i platjen za svoju hva
lu. Jer o cemu god bi se govorilo od njegove strane
imala je vazda razlog gospodja Marc. Mogo je
tkogod besiedit kako Salaman od svieh stabarah
pocimljuch od ccdrah Libanskieh do Sipanta
tricba je bilo dat pèrve hvale cvietku preljubic
nomu gospodjc Магc. Ako bi glicgod hvali
la se koja god xivina od slona do mravi, perve
i najizabranie hvale imale bi se pridat psetu
gospodje Mare. Da bi htio hvalit liepotu ciju
a najvlaštitie xene koje god, pervo imao bi pri
glavit, da najizvèrstnia, i najkrcpostnia bila je
gospodja Mare. Tko bi vierovo da ove ludo-be
zogne hvale imale su moch pritegnut serdce
te gospodje Niku malome na taj nacin, da u
šest mjesecih od kad su se pěrvi put susreli do
vriemena gdie, pogimnje naša pripoviсst u kuchi
gospodje Marc nitko nije mogo ni mislit, ni govorit,
ni dielovati inacic nego kako je dopuštivo da se
misli, govori, i dieluje Niko mali. Istina je da nije
bilo ni to tako lastno kako na pèrvi pogled moglo bi
nam se ciniti, jer imo je i on cesto proхdriet gerkich
kusah, koi bi mu kadkad cinili proklet dan i cas
kad sc našo u tomu skupu i pod takovoj vlasti. I
37
za negovorit od gnusnobe pseta pohvaljcnoga,
koju je on imo térpict, i za negovorit od licpotc
gospodjc Marc, koja je o pokladam varšila sedam
dсsctu-рсtu godinu , koju je on imo uхivat svojom
ljubavi goruchom od dvadesct godištah i za ne
govorit o posmichim, o podrugam, od podgovo
rcnjim bezprestajnicm toga ovcga i onoga, bilo
je u istoj stvari nešto odmctljivoga, ncšto nepri
gerljivoga, što bi mu cesto cinilo izgubit ustérpicn
stvo i cinilo bi mu za koi gas pomislit na pro
mienu. Ali njegova ga je zviczda vodila, to jest
ulivanje, da to neche bit za dugo.
U toliko on je bio podnixni sluga gospodje
Маrc i priateljah i u onomu, što bi on bio xudio
da ga pušte mislit i ciniti na svoj nacin, jer
su hotieli da on bude njihovo oruxje prema o
stalomu svietu, od koga se nicsu mogli izbavit,
nсlinjajuchi ga onoliko koliko su xcljeli. Ibio je
njegov poso, poso izprazan, što je i on sam
spozno, ali poso zapovidjeni, narcdjeni, posо vсliki,
branti ih svud od svakoga, ne kako bi on cienio
podobno, ncgo kako oni bi zahtieli, bilo njemu
po chudi oli nc. Nebismo mogli do ciljka izrict
na koje ga je to muke unutërnjc i izvanjske
postavjalo, cincchi ga i u svoicm ocima poti
štena a pak koliko ruxna pred drugiem sviem, koi
su štogod za njega znali, a navlaštito oskvèrnjc
nje poštenja i pameti i serdca u sluxbi bludnostih
i znanja gospodje Mare od sedam dсset i pet godi
štah i njezinih starich priateljah.
Мnim da iz toga moxe se razumiet razgo
vor našega susieda Vlahc vèrhu njega, i moxe
se ugomсnut lastno, da ona ncsrcclana sgoda s u
cenicima od istoga pripovidjena nije drugo bila
nego jedan od onieh usilovanieh dielah za obranit
svoju druxbu, ol za uvriedit kog uccnika koi, u
svomu nehajstvu bit che reko njim sviem inokupno,
da su ono što, su uprav bili.
Ali iz ovoga što smo mi do sada u njemu
pripoviedali vi moxсte, bez da vam se rege, znati da
oni nchajajuchi ni za nas, ni za Nika, sliedili su
svoje pokladske igre.
С sliedit che.)
resa
 38
VERHU HVARA.
сNggОЛА”
O uljudnosti nauka IIvarskog
otoka tja od isto penja.
Facesti come quci, che va di notte,
Сhe porta il lume dietro a se non giova,
Ma dopo se fa le persone dotte.
Поante Purg. 22 , G. 2.
Ako Faria (u sadašnje doba Starigrad kakono
nas tverdo uvjeravaju vidive razvaline starovite
kovnice i gereki nadpisi) bi ona, koja po svojem
Demetriu Farskomu zabilicxi vrieme najglavniе
domovnog sgodopisja , zašto tad više neg igda
u njoj okusi se svako govjegno poholjenje, za
dostoji se doisto, da se stavi opaz i na nje
uljudnost, navlastito u pervih vriemenah. Skup
muxevah iz otoka grebenitog Paro odielujuchi se,
dojedri u mletačko more „ oracult cujusdam
admonitu “ (*) po besiedi Diod. Sik. knjiga i 5.
naseljuje se na Hvarskom otoku, i sagradjuje od
temelja grad, utverdi ga, i nazove ga Faria. Istok
njegov, kako mni Diod. Sik. (u knjizi i 5) nosi
doba 39оlietah prie dosašcha Isukarstova. Što nije
doisto istinito, buduchi da Silace Kariandeno
u svom Periplusu imenuje ju, a Silace po be
siedi mudrih trajaše dni (52o) u tegenju šestog
vieka prie odkupljenja, kraljujuchi Dario Istaspe.
(Аb. Lenglet dofresnoy — Marmi dº Arondel).
Izvan toga cetiri nadpisa nadjena tu skoro medju
oborinah Farie, oglasena po castnomu Gospodi
nu P. Nisiteu u nadometku oglasnice Zadarske
(1836. broj 38.) uzjacuju potverdjenje, kad u
izjasnjenju priloxenom on ovako govori: „ Lo
stile, i caratteri e le desinenze, che discordano
dal vero greco le danno una lontanissima epoca,
non meno del sesto secolo avanti Cristo , anzi
Jorse sara stata estesa dal/ondatore della colonia
dei Rari. “
Оnda baš mudroznanja u gergkoj zemlji biahu
(*) Prie toga prozvana bi od Argonautah nizvelz
(ritu; pinus), kakono kaхе Арроlonio Rodio u
knjizi putovanja ovog puka (l. 4. v. 565.) kroz
Krominsko (mletacko more „locore, Avozne)адо: «z
iu:grn Rizvela “ i bi naseljena od Liburnah (Eu
stakio Tessalon.)
-
u najcvatnijemu proliciju. Solone, Anakrconte,
Pitagora, Aristco, Anakarsi... i ost. tada narica
vahu njihove knjige. U istom otoku nazvanomu
Paro, odkle Faria izticce, porodi se Arkiloko,
prekrasan piesnik, koj dni trajaše oko 15 Olimpiade
(Аb. Lenglet.), i potle drugi mnozi, kakono još
i u ostalih blixnih otocih. U Paru našli su se
u togenju sedamnaestog vieka poslje dosašcha Isu
karstova neki mramori, koi soderxahu jedno lietopi
sanje utješteno 264 godinah prie odkupljenja, mno
go prudno skupnovladanju knjixevnomu, i dobro
poznano pod imenom „Marmora insulae Paros
vel Arundellianorum aut Oxford. “ Ovo sve
moxe doisto prikazati osobnu uljudnost Parskog
otoka. A sad po besidjenju mudrih, izputnici
prinicše domovnu uljudnost u naselilo miesto oso
bitima gergkim zakonina upravljajuchi samo
vlastito skupnovladanje. Dionizio Sirakusanski
(390) ne samo neujarmi jih, nu još s njima
sklopi uviest. Agron cado Pleurata, najmoguchnii
kralj Ilirski, bi pervi, koj pod svoju vlast postavi
ovaj otok (24o. P. Farl. Proleg.)
Naimirisnije cavljenje imaše ova uljudnost
pod Demetriom Farskiem. Ovaj covick, rodjen u
Гаrii oko pocetka trecheg vieka prie dosašcha
Isukerstova, bi zapinjac na kom su se obertala
dielovanja onog doba za ilirsko vladanje i rimsko.
Podloxnik Teute ilirske kraljice i gladitelj puka,
stege stolovanje otoka Kerfa i pridstavu Farie
(Арpiano); predatelj Teute i samosilnik, hitro
preda svoju vlast En. Fulviu Centumalu i L.
Postumiu Albinu (229) burmistrim rimskim, i
stavi se njima na sluxbu, i to ne samo za vladati
poslie odstupjenja ovih burmistrih samogospodigan,
ali još za dotegnuti druga i višja cinjenja. Buduchi
se sklopio mir mcdju ilirskim i rimskim vladanjem
(228) otme za se kraljestvo, komu je s najdu
govitom hropnjom hlepio, i tako prilagajuchi
gorgkomu rimsko xiteljstvo, uljudi sve to veche
domovinu. Ni sit o tomu, sjede na prestolje Agrona
oxenechi se s Triteutom, od ovoga odverxenom;
materom naslicdnika Pinca pomanjega. Ni drugo
xeljaše. Nu ovde nek mi bude prosto rieti s
Polibiom: „ Ego id esse verum existimo, quod
dici solet, temeritatem saере питero homines
ad insaniam et ad nihilum adducere solere. “

Potlacujuchi rimsko priateljstvo i sliznujuchi se
s Antigonom Dos one (Polibio), stvara, jao jada
golemoga! poraz sebi, i izorenje svojoj otagbini.
Ali imaše vidjeti, da i tario genera la morte a
se stesso (Botta u sgodopisanju Italije). Zakcralo
je , sunulo je vrime nebeske osvete. Biexav k
Масedoni, u vrieme obsiedanja Mesenskog grada
u gerckoj zemlji obnochstermenito prem s malo so
vojnikah preko zida prepenjajuchi se, u što zori
vaše se, poznat, bi potisnut i smaknut. U vrieme
izgonjenja otacbina verlo derxaše ga zadubena u
mislieh (Plutarko). Ili nepripaden, berze dosude,
ali nerazborit i bez pravdosudja. Tieku ovog
vriemena dopadaju kovnice s nadpisom gerčkim
ДI, slicno kovane od Demetria u Dimalu gradu
njegovomu poglavitomu na kopnu, i one koje nosu
ФАРION, upegaljene u Farii, gdino je bila picnсzo
kova, nalazene medju pechinama i klisurama.
Vriemena još starijeg doticaju se pienezi nepodavna
izkopani s nadpisom BАЛААПО“, istinopodobno
samosilnik ovog otoka, i pecatnice prikupljene
s pomnjivim trudom i tratnjom velikom u tieku
vremena po gospodinu P. Nisiteu, koj po sudu
premudrog Steinbüchla podao je ovoj krajini
plemenitog grada poznanje (Eraclea in promontorio
Diomedis, postea Practorium), imajuche s jedne
strane slikovano oblicje Omera olovoreno i bradalo
s nadpisom ОМИРОХ, poslanc od njega mudro
zbornim skupštine starinistva u Rimu, i koje su
bile razbistrene u oglasnici rimskoj zvanoj, „ Ви
iletino Archeologico di Roma “ na broju 7 Ser
panja 1838 po slavovitomu Ratgeberu ugitelju
picnezoslovja i starine u knjixnoskupu Gothe, koj
ovako oglasi se „ Probabilmente aveva Omero
in quest isola qualche culto particolare. “ Na
drugih u svemu slicnih pienczih takodjer još
napazi se nadpis QAPION, koj to veche utverdjuje.
Iz dovle tumačenog more se doveršiti zakonito,
da je Faria derxala u prevelikoj gasnosti gerskog
piesnika, i potom slicdbenim nacinom da je der
хаlа u najvechoj cieni gereko knjixcvstvo.
Faria buduch propala (a 19) i razasula se,
smaknula se je svaka uljudnost iz otoka. Joh!
ovdie zametnuje se tek karvavih ratovah, koi
opustošuju Dalmaciu. Razasulje ilirskog samo
vladanja u raspi Skadra pod Gentiom kraljom po
39
hercegu Aniciu Galu (168) cini prasnuti Delmitane
i Liburne, dokle u 28 godištu prie rodjenja
Kristova zemlja ilirska, buduchi nje iztergnuta
snaga, bi kakono derxava privedena u suxanstvo
Rimljanah. Ali jada višega! Narodi slavjanski
uzmnoхuju se po svom kotarju sve to veche s
opustošenim robnjama, još ugospodaruju se, i
napokon razliju svoj jezik slavjanski, a odtisnuju
ilirski narodski, ovim stranam prijašnji, u Albaniu,
odkle bi nazvan Albanezki.
Jasnost kersijanstva, prosterta na ovom otoku
po blagocestitomu dielu S. Dujma ucenika S. Petra
(Farl. u svitku 4), razagnala je sve guste stare
tmine poganstva, koje davno u teškomu suxanstvu
derxahu zavite ove derxave, i uzbudi ono ljudstvo
koje idjaše skupljajuchi se. Po tom pak buduch
poplavena jaoh verlo Dalmacia od nemilih nepriatc
ljah Slavjanah, imenovani Abari, Hervati i Serblji,
(Procop. l. 3. c. 4o Blondo i Porfirog. c. 31 e 32)
i raztergnuta amo tamo, bixavi Solimjani (639),
u doba kraljestva Cara Eraklia Augusta, doselili
su olisitanc otoke, i tako presadili su štogod
domovne uljudnosti osobito u Hvar, koj uzkers
nivaše. Ovaj otok zbog mnogocestne promjene
stolovanja, najpervo pod carina rimskim, potom
gerokima, i napokon u vrieme Kostantina Porfi
rogenita istocnog cesara, pod vladanjem gusarah,
stopcrv razlučenih, i Serbljanskog traga, lagotno
popirjaše. Nu god. 987 buduchi da ovi Neretvani
bili su zapušteni od sadruxenih uvjetom, i zato
oboreni i satreni po Pavlu Orseolu u pomorskom
crvanju, ochuti Hvar jaram sladji t. j. Mletački
Još god. i 14 i imaše svoga najparvieg Biskupa
Martina, nazvana „ Episcopus insulаrum“ (Farl.
u svitku 4). Ali iznova upao je pod kraljestvo
s razlicitom sricchom sada gercko, sada ungersko,
i sad mletacko, dotle da god. 1419 bi prodan s
ostalim otocima od Acilia Kapena viechu mletačko
mu, komu ostade u podloхnosti do razasulja (1797)
onog skupnovladanja glasovitoga. Po svemu o
vomu poslednomu redu razligne ubornosti, Hvar
vladao se je po sve svojima prerazbornim zakonima
kakono se vidi iz gradskih zakonah sloxenih god.
1331 (al mnogo pric običanih) u vrieme Franje
Dandola duхda mletackoga, a oblastnika Ivana Lo
redaona. Evo ti jih u kratko:

Gospodovanje se sadarxaše u jednom vecho
mu i manjemu saboru plemenite gospode, kojoj bi
na glavi knez, verhu opchenog bitja imaše osim
tieh štogod moguchnosti i ljudstvo; bivahu parci,
pisalci, brinutnik gradske obchine i razsuditelj,
i tako bi vladanje puckovlaoško. Zakoni tu biahu
svietovni, odsvadni, nadhraniski, i verhu mirno
хiteljstva, ali svietovnih ne jedan hip sloxen, i
opravitelji, za izpuniti hotjenja preminutih, kad
od bastiniskih al po neizvernosti izveršiteljah
oporugnih ne bi bila u tri miseca dovcršena.
Pravde medju branjenih spustivahu se na sudce
obrane. Iskušaoc imaše obrediti mejaše medju
baštinam, i tako uztegnuti tudjopriuzetja. Nadred
benih ogledatelj svernivaše pogled na lupeštine
poljanske, kakono i straxani njivah zapazivahu i
okrivljivahu škode. Za potvсrditi kvarenja poljska
ne pretegecha pet pletah biaše zadosta prisexba.
Zabranivaše se za uzderxati dubrave i potom
da nebi prenestala poljana texanju hrane u nika
miesta usadjenje lozah. Biaše liconik, ranarnik,
predstavnici plavoshrane, prigledaoci luke, zakoni
verhu tverdih nametnutjah, mornarah, kormnikah,
i dieljenja plienjenja u vrieme rata. Dieca bez razlike
spola nastavahu u naslicdje ravnim nacinom; ali
dom gradjski pristojaše se samo muškomu; na
redba verlo uljudna i pametna, osobito podobna
za produxiti bratinsku ljubav u obitelih; i po
hraniti dignost plemena.
Potla ovoga doba, kakono je liepim svako
jakim vochem rodio, da nazvan zakonito bi mirisni,
onako je dao vriednih ljudih, koi cvatili su u knji
xestvu ne samo, dali koi na glasu bili su porad
velikog znanja i kripostih a osobito medju Bis
kupima „ Dans le quinzičme siecle, la ville de
Lesina a produit plusieurs savans dont Vincent
Priberio rapporte lesnoms dans sa harangue de
origine et successibus Slavorum, prononcée en
1525 “ veli Fortis u svome putovanju po Dal
macii Imena poslicdnih, kakono Ektorovicha,
Priberia, Anibala Lucia, Bionda... i ost., koima
odavna smert lieta prekrati, i Nisitea, Macheda,
Plancicha, Budrovicha... i ost, koi liepi vienac
—et}}{{#ift &933:33%;ve
J. A. нахma rich
Urednik.
40 -
| svojoj domovini sada upletaju, jesu opchena.
Zaglavujem napokon s besiedom slavnog Otca
Parlata (Pars. a. Prol. c.6). „ Pharia nobilis olim
grecorum colonia... grecis litteris celebrata et
latinis, rerum gestarum gloria et nominis fama...-
lo, s. Ljubich Starogradjanin.
—=<83--
BASNA.
L IS A C I LAVORIS.
Zamišljen lisac sidjaše na ulištu od svoje
jame. -- Što si se opet tako zamislio? Upita
ga xena lisica. IIm! rege lisac: Malo pric proide
ovuda Risopas, i pozdravi me tako cedno i u
ljudno, još prie nego sam ga ja pozdravi mogo; --
to li da to znamenuje? -- Lisica. Idi budalo?
što bi to moglo zuamenovati? Lisac. To che ti
moja xeno znamenovat, kakvu god dvornu sluxbu.
Nepoznaješ bo ti Layorisa, ako scieniš, da me je
on zabadava pozdravio.
Tako misli svaki siromah, kad mu se koji
plemenitaš, ili velikaš prie pokloni, nego ga on
pozdravit moxe. I. Л. В.
ZAGONETIKA.
Igra kolo dvanaest sestarah,
Divne vile, što neimadu tiela,
A nalik je jedna drugoj s ciela,
Ko je nalik kaplja kaplji s gara.
Cudno kolo sviet che nadtrajati,
Premda s kola sve na istoj stazi
Jedna vila za druhom odlazi, -
А nikad se nijedna nevrati.
Cudo veche —- da nam sviet ostavi
* Kadgodj vila odilazi koja,
Jauk tuxam svog izusti broja,
Dvanaest putah zadnja se ojavi.
Kad se tako sva druxba izreda,
Еto drugieh dvanaesterosekah
I tako che trajati do vieka:
Srietan, ko ih osvojiti gleda.
Ко mi bratjo vile te poznaje.
Ko l' che kazat odkuda se rode ,
I kad vilah dvaput dvanaest ode,
Ко ро mjima za vieke nestaje.
Ivan Termski.
Predjašna Zagonetka znači: Kotor grad, koi se smiono
u ustih kotorskih disc.
пratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BROJ (, II, () ()))\\
—G — —G—
(77 // / |-

NA 10 VELJAČE 1 8 4 5.

“E VIII N N

ga- ovaj list izlazi svaki ponedieljak. Godišnja mu je cicna 4 г. u Zadru, a po ostalih miestih u Anstrianskoj cesarovini 5 г.
sarad pošte. Predplatja se za cielu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nisu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamienu za kojmudrago narodni oli strani list.

PIESшртVO. Jer si odmah Krokom koračio,

—=<est— Којед stope sad se još poznanju.
0d te dobe krok tº je uviek mio,
Pčele slavjanske.
0d te dobe uviek dva koraka,
od Dočim drugi jedan, si činio,
P, PRERADOVICHA. Vriedni značaj lava dvojrepaka!
-sestrºë9-se-o- КРабот, 2759
U snu jednoč, u mučnome lovu, Jarili “н“.
Vila me je planinkinja srela,
» Pogledajder » reče » zemlju ovu, Ja te ljubih — all do groba
Puna e cvietja, puna voća zrela, Ljubav naša dospiela je
А iz cvietja, iz voća se čuje Nit povratku pèrvog doba
Silni žamor od silnieh pčela". Itko od nas drugo haje;
Od veselja ove pčele zuje, Grubo t’ našoj jer mladosti
Vidiš, ciel dan a ciel danak rade: Vaj! udieli prem xalosti!
Gdie je cvietić i pčelica tu je,
Traži, skuplja, za odmor neznade, Vech stupaji naši sernu
A kad večer ih kulištim vratja Na protivna sazna hoda;
Puna "e svaka slasti i sladke made.
Ako k jugu tvi s oběrnu
Ove pčele to su česka bratja Tèrću moji put zahoda;
S pobratincim Tatre i Moravc, Каko duša, tak za cjelo
Negledajuč jelº im trud se platja, Nek razlučno bude i tielo !
Nežaleći ništ u imc slave.
Оni kupe iz svakoga cvieta Ali za šta još tužnica
Slavjanskoga svaku slast i sprave Miso sércu mira ne da ?
Јu potomcim u ulišta sveta, Za šta u svih ženskih lica”
Nad Moldavom koja zlatno sjaju. * Njeznu sliku svudar gleda?
Kriepki pučci: tvoga žilja lieta Svud ište kroz te slene,
Bez dietinstva knjige nazivaju, Da pomladi nje spomene?
 U srcd tminah dugih nochi,
Kad sc gubi svaka slika
Za što sama svetlj pred oci
Ostaje mi nje prilika ?
Nicma, gluha, mrazna, bicla
А nit placna nit vcsсla?
Ah! ne boj se serce tužno,
Хcma tebi većc boja,
Nit clic drugo milost ružno
Lišati te tvog pokoja !
Pod udarccm pervјcm puknu
I vickoma ti umuknu!
Ali dugo obvonjane
Iluže miris nam ostaje ;
I kad gudbe gdje izbrane
Uticši nas sklad picvajc,
Dugo u uših sladke rieči
I taj sklad nam blago zvcči.
Or,
JEZIKOSLOVJE.
logic , u syntaxi i u stylu. Na koju od tich
dviu strankah mi gibano, i na koju bi smo
htieli vidict za sad nagnulje sve knixсstvenike,
lasno clic upoznat coviek kad bude ovu našu riec
procitao; ali treba nam najprie, da nam njeka
razmišlcnja put spravc; i to su ova.
Europcinska izobraxenost nije plod jednoga
naroda samoga nego sviuh skupa kroz mnogo
trudah i brigah dobit, za to se dogodi, da iz
tog micšanja ljudih i plcmenah, kao historicni
spomenik, osta u razlicili jezikah biljeg, po ko
jemu se ne samo prikaхuje borba i pridotitje tu
djinstva nego još i upliv toga naroda u sastavlje
nju curopinske zgradjc. Sve te razlicnosti u ci
niše, da na verhu svieh našieh jezikah gospodjuje
njeki konventionalni jezik, od razlicnich sasta
vljen, svakomu poznati, koi svcdj šire mсdje
raztexc i s koicm sc ne sluxit prem je trudno a
kad hochcš togno govorit baš i nemoхno.
Ч
Pribitje toga jezika javljivaju nam one istc
P.
rieci što su tehnike nazvate, jerbo u tehnologii
osim gerckih i latinskih slovah nalazimo mnoxtvo
barbarskih, oliti arapskih kako almanak, algebra
alchimia chemea alkoran alcali i t. d. oliti ger
manskih kako gas, finn glas i drugich, koje vech
“
sad i najoštrii puristi primljaju dobrovoljno. Ali
tehnologia nije nego jedan dio toga jezika, a
ostala se ne s manjim razlogom priporuguju na }

vlaštito nami slavjanima. Ne ima dvojbe, da s

Riep pisateljima.
Da su meni cпраwc siedinc na chelavoj glavi
miesto što xuti bérci lice mi urсsivaju, moxc biti
da bi ovaj sastavak nazvao svjetom, iskajuchi da
mi kašljavi glas poda vriсdnosti slovima; ali po
srcchi kako mi se još mladost po xilami razlicva,
tako treba da ištem drugich pomochih mojemu
govoru, i da na samc razloge naslonim njegovu
pravednost; posao věrlo trudan i texak. Vi pi
satelji ilirski, o ciem trudu ja se ovdic bavim, bu
napredkom izobraxcnja uzmnoxavaju se i raztrie
bivaju se svedj veche naše misli i naše idec ,
koje trebuju za to svaka vlaštitoga slova u jeziku,
kakono svoga biljega; ali izobraxenost kod o
stalih narodah ucinila je, хaliboxe, dosta dulji
tèrk negoli kod nas slavjanah. Za to mi slavjani
niti moxemo psovat na naši jezik kad god ga
nadjemo slaba u izgovaranju tich napredkali izo
braхnosti europcinske, niti je moguchc da jezik u
zima biljeg u sebi onieh ideah što u slavjanskoj
pameti nijesu jošter dozdrelc. Tko je kriv tomu? i.

ditc mi u pomochi. — Јcst nekoliko od vas, koji
mislu da svaka tudja ricc nalazccha se u sla
vjanskom pisanju kako gnusna mana narodnost
knjixсstva uvriedjuje i na nju, ako ju po srechi
susretu, grubo se nahumoru i na pisatelja, koi se
njom sluzi, još gorc psuju; a jest drugich koji
nc toliko u cistochu koricnah slavjanskih posta
vljaju narodnost knixestvcnu koliko u nacin sla
ganja riccih i u upotrebljivanje narodne phraso
Nešto nesrechno stanje naroda i nevoljna njego
va historia; nešto karakter ponajviše bojnicki
našich pradicdovah , a nešto i nehajastvo našich
ucenich ljudih, koji su voljeli sredstvom jezikah
tudjih nauciti razlicnc nauke nego misliti k stvo
renju vlastitog podobnoga. Jerbo jest i kod nas
slavjanah nc malahan broj ljudih, koji silom svo
je pameti mogu stati uzporeda s kojemu drago
od tudjinah ili oniem ljudima, koi su prosti narod
 -
43
prem pretekli, manjka sa sviem za sad jezik po
doban za prikazati domachim napriedak curopcin
ski. Biuchi dakle gotovi za osvojit plod sveobchcga
napriedka, nc ostaje njima druge pomochi ncgo
prigerliti onaj konventionalni jezik iz tudjinskich
slovah sastavljeni, kojim se vcch i ostala curopa
sluxi. Istina da nekoliko od našich nc moguchi
terpiet to ulicvnje tudjih ricgih u našemu govoru,
promislili su prinict u naški jezik najvicrnic što
mogoše te tudje rjeci, ali osim da tiem prevodi
telj, kako bi Terentius rekao:
„ Ex Graeсis bonis latina fecit non bona; “
jest i drugo da pamet usilovana svaki put
prilikovat taj nepoznati prevod s poznaticm ori
ginalom, gubi ne samo vriemena nego i jakosti i
vriednosti, a najviše jest pak i to, da u tomu
konventionalnomu jeziku logicko značenje svakoga
slova ne soglasuje sc s njegoviem gramatikalniem
znacenjom, na pr. „ Geometria “ sasviem da po
imenu znaci „Zemljomierje “ i pak u cieloj geo
metrii ne nalazi se nauka za mierenja zemlje;
tako i Astrologia i Alhimia i mnoge druge. Vidi
se dakle ocito da taj system prevodenja jest po
svemu opak i narazloxivi. Ne ostaje dakle drugo
nego primiti dobrovoljno sve te ricci tudje, koje
sa sviem da po tomu obogatit che naš jezik, ne
mogu paka nikako otcti mu originalnost, prem
su bo razligni korieni slavjanski od ostalieh za
moch igda se pomiešat.
Ako tkogodj još biva, koi se samnom u raz
lozih ne sudara, tomu pokazat chu izgled niemec
kieh pisateljah, koji se ne stidu upotriebit, kad
godjim dodje pod ruku, francuske i latinske rieci,
pokazat chu mu izgled sviuh poljskih i ruskih
i ceskih knixestvenikah, koji ne mislie pogèrditi
slavjanski jezik, kad se sluxu tudjim riecima i od
našieh pokazat chu im iz medju starieh komedie
Nalješkovicha i Darxicha, iz medju novieh diela
Dositheja 0bradovicha; i mislim da iza toga tko
god gleda slovcnost, ne kako ludu zabavu bez
poslicah, nego kako veliko sriedstvo narodnoga
blagostanja biti che sa mnom u soglasju.
Ог, E“,
—=<=–
čemu ogovaranja ?
Ima jedno žalostno, ali bo u čovččanskoj
naravi duboko ukorenjetio ukazanje, da su ljudi
veoma nagnuti, poštenje i dobar glas svoga i
skernjega ocèrniti, njegova děla ili govorenja tako
dugo na sve stranc okrčijati i prevratjati, dok
ikakvu ljagu ili manu na njimi odkriju. Što je
zlo i opako, včruje se svakomu berljavcu na
njegovu rčč, najskoli ako se to takovih ljudih
tiče, koji bez svakoga prikora u dobru glasu
stoje, --- tad pohlepno našernu oni na vèrličinu,
da ga sa zlobnim pridavkom: „ tako sam čuo ;
tako se govori , ccc. ozloglasci, ako je mogućno
u blato svale; i tako proleti jedan porugljivi i
nepošteni glas, ali jedna u otrov i žuč zamočena
laž, kao včtar od ustah do ustah, i čim dalje
dojde, s tim još većja i gerdobnia postanc. Ali
bo koliko truda i muke ima naprotiv jedno krasno
i plemenito dělo, ili jedna obće koristna namčга
dok si put probic kroz sve one cincarske i po
tištene duše, koje si mira nedadu, dok im za
rukom nepojde, da ih barem ocèrne ili da štogod
s njih оškèrnu!
Na isti način nalazi se na sajmištu javnih
listovah tako obštenih i nesvčstnih ljudih, koji
proti svakomu dobro mislećemu spisatelju porad
njegovih mnenjah ustaju, njegovoj se dobroj na
mčri suprotive, dčla mu hule i ime cèrnc, da
se čověku, koi ikoliko plemenita čutjenja i boljega
uvidjenja ima, od žalosti sérce razboliti, i on se
pred licem izobraxenih ljudih stiditi mora, da je
u takovo družtvo dospio. -- Kako nebi zlovolj
nost i bojaznost jednoga, s takovim kovarstvom
nepoznata spisatelja napopala; kako nebi takovo
postupanje njegov duh potlačilo i snagu njegovu
oslabilo! --- Ali bo s temeljitim zaufanjem i
podpunim osvědočenjem neka svaki spisatelj ide,
koi svoje zemljište znade, putem iskrene volje
i neka uvčren bude, da pravi domorodci odurno
gledaju na one, na pověršinu spete i njega huleće
literarne glumare, koji samo o tomu nastoje, da
sa svojim klapićanjem kod prostih i neizobraženih
ljudih većji upliv i prideržak zadobiju. Kroz
odbianje koristnih i potrebitih pobolišanjah u
pogled narodne književnosti misle oni većji broj
naroda na svoju stranu primamiti, buduć da je
lasnoća, kod starih običajah i navadah ostati,
za prostoga čověka koi je malo kad u stanju,
ukor proti njegovim predsudbam i manam priznati
 44
već sama od sebe jedna ugodna i usurna stvar
sve novo, bila istina i obćenita korist, ukaže mu
se u protivnomu vidělu, i zato jogunasti protivnici
misle, da će narodno izobraženje bez svakoga
nauka dostići. Ali bo težko onomu narodu, koi
bez nauka u svomu mertvila tupo boravi i srččan
se čuti, kad samo svoje jednostruke potrěboće
podmiriti može. Nauk je najperva i najvećja
potrěboća, da se uz ćudoredno, takodjer i du
ševno izobraženje naroda i njegovih sinovah do
stigne, čemu i nauk materinskoga jezika po zakonu
svih njegovih dělah, to jest: po gramatici spada.
Ako baš protivnici ovoga mnenja na sav glas
povikuju: „ što će nam gramatika? — Gramatika
je umilja, tako pisati kako nitko negovori, i tako
govoriti, da nam se svatko smile, “ tako ipak
trčba znati, da gramatikalni nauk jezika duševnu
snagu probudjuje i uzdiže, i kroz neodložno
vežbanje krčpi; naše znanje razprostranjuje, naš
razum izobražava, ukus čisti i ćutjenje za sve
plemenito i veličanstveno u življenju uzdiže. Mla
dić, koi svoji materinski jezik pravo i pravilno
pisati i govoriti zna, zadobie toliki naprědak za
duševno izobraženje, da je istom on za dělotvorno
življenje vèrsni i domovini koristni, nego li
onaj, koi bez svakoga pravilstva samo prosto,
pučko narěčje govori.
Moradu li se dakle narodni spisatelji najprie
temeljito govorit naučiti nego si slobodu uzmu,
da javno kao učitelji naroda pisat mogu? -- Od
pokle su plemeniti i hvale dostojni domorodci
udrčmanu narodnost probudili, nastupiše stari i
mladi spisatelji, još nepripravni i kao iza sna,
na domorodno pozorište, da učitelji svoga naroda
budu. Ali bo većjim dčlom obavljaju oni taj
težki posao jednostrano, bez temeljita i podpuna
znanja književnoga jezika, i bez obira za obćenitu
korist. Svaki bo samo onako piše, kako se kod
njegove kuće govori, malo ih je, koji o toj stvari
pokoito i nepristrastno razsudjuju, a još manje,
koji si truda daju, da pomanikanja u svomu
narččju iznajdu i njih malo po malo svèrgnu.
Kakova je korist, uvěk o slozi govorit, kad nitko
neće da svoje pogrčŠke uvidi i popravi? Da od
krivih mnenjah i zlih običajah odstupi? Sloga
se može samo onda dostići, kad se sva pomanj
kanja u jeziku, ili bolje rekuć, u gramatici
iztrčbe, i sa starim predsudbam odbace; ali bo
će to veoma kasno biti, buduć da svaki samo
svoje brani i drugomu veli: „ budi složan, “ a
sebi neće nitko da to rekne, niti da što od svoga
popušti! --- Tko dakle temeljito izobraženje ma
terinskoga jezika za pervu potrčboću i za temelj
narodne književnosti smatra i ono, što je u njemu
istina i potreba, prizna, taj je već u kolo sloge
stupio; a tko tvèrdoglavo kod netemeljitih i
jednostranih mnenjah ostaje, i još k tomu u
najpotištenih izrazih svatkoga ruži i huli, koi za
tu plemenitu svèrhu svoja mnenja objavi, taj ne
samo da razdor medju druge sije, nego i naprědku
narodne književnosti škodi. IIulenja i osmihavanja
namčsto temeljita nauka i uputjenja, nisu na svomu
mčslu: to ogorčava, a nenauči. Svatkomu budi
slobodno, svoja mnenja za obćenitu korist izja
viti, ali bo tko hoće naprotiv da pravo zadobije,
neka se krotkih rěčih i jakih uzrokah služi, i
neka se toliko netërsi, da svoga protivnika u
osobi narodnoga priatelja uvrčdi i osramoti,
koliko da ga osvědoči i nauči. Evo kako „ Hora
ciо “ о razsudjenju priateljah kaže: „Mi se
doisto nesmicmo na poskvèrnah naših priateljah
većma naružiti nego jedan otac na poskvèrnah
svoga sina. Otac, ako sin njegov škilji, veli, da
on malo na stranu gleda. Ako li od patuljka
večji nije? Ja nalazim, kaže on, da je kod njegova
sitna struka, sasma dobro uzrastao. i. t. d. Mi bi
na isti način s našim priateljim postupati morali.
Ako je koi zaisto skup? Nedaj Bog, on je samo
dobar gospodar. — Ako li se mnogo hvali i
silom ponudjuje? Nije tako, nego je samo goruć
nost, svojim se priateljim udvoran pokazati. Drugi
je, ako hoćeš, prežestok i preprost u svomu
govoru? Vi niste pravo smotrili, recite dapače,
da serce i iskrenost posěduje. Ako li je gnjevan
i premagao? Reci, da je živahnost. To je, kako
mislim, tajnost, priatelje zadobiti i obderžati.
Ali bo naša opakost dotle ide, da mi i iste nji
hove krčposti u zloće prevratimo, i najslavnic,
što oni na sebi imaju, izštetimo i pokvarimo.
Ako li je čovčk duševan? Vi ga malo vrčana
zovete. Ako li promišljav? Vi velite, da je trom
i tup. Ako li tko u ovih vrčinenih, gdi zloba i
 45
navidost vladaju, na taj način na oprezu stoji,
da se svim nesgodam i omražnjam oprčti i uklo
niti znade? Umah ga za sumnjiva, pretvorena i
lukava déržite. Recite dopače, da je uman i pa
metan. Jedan drugi, koi u svojoj nedužnosti jednoga
ugledna čovčka neslutnim govorenjem u njegovih
poslih ali mislih pretergne: tomu, velimo, sasma
um čověčanski manjka. To će u istinu reći,
proti nami samim posve štrogu osudbu izustiti!
Mi nimalo nepromišljamo, da se nitko bez pos
kvèrne rodio nije, i da je samo onaj, s najmanjim
poskvèrnam, najbolji. Kad jedan priatelj, koi
živiti znade, moje nedovèršnosti pratn mojim
dobrim svojstvenostim razvagne, neka se, ako
hoće da ga ljubim, na dobru stranu nagnc,
najskoli, ako dobre svojstvenosti zločeste pretežu;
i neka zatim računa, da ću i ja to isto smilo
vanje zanj inati. Tko imati želi da se na poskvèrne
njegove osobe nenaruži, nesmi takovih trušakah
ni na svojih priateljih opazivati. Nije li pravo,
ljude štedit, buduć da i mi štedjeni biti želimo?
I ako vendar sa svim tim nemogućno ostane,
da iz našega serca onu klicu od gnjeva i jada,
što mudroznanci razljutjenost zovu, s ostalim
manam našega glupoga spola sasma iz korenimo,
tako daj da svu našu pamet ujedno sastavimo,
za moći stvari s jednom tako pravom mčrom
razměriti, da pregrčšenja, koja se proti nami
učine, nikad preko njihove vrčdnosti nepedepšemo.
Cvio IBerndlaušić.
POLJODJELSTVO,
ње3-3жн
Uprave za zemljotexanje,
poklanjene texacim svoga naroda
Dalmatinskoga.
Jedan od najpoglavitiih i najpotribitih glanjah
ljudskog uzdcrxanja i napridka jest zemljotcxa
nje; iliti nacin za višto i okretno raditi o zemlji,
to jest u polju, u berdu, u vcrtlu, i posvuda gdi
moxe doprit plug, Icmiš, ralo, motika, mašklin,
kosor, kosir, kosa, scrp, sikira, pila, grablja,
brana, tralje, vile, i sve ono što je od potribe
jednomu texaku, ili vertlaru za dovesti svoju
radnju na jednu dobro upravljenu svcrhu svoje
cilovite koristi, o kojoj visi vas njegov xitak i
opchcnski napridak; pace i xivot isti. Radi cesa
kakva ikad imale biti njegova pomnja, kakvoli
nastojanjc za podpuno se uvixbati u svojim poslim
texackim, koji razgledaju ovu opchensku korist
i cestitost, koja se zadobiva po upravam i na
stojanju jednog znanog i urednoga zemljotcxanja.
I sasvim da je zemlja u opchinu po svojoj
naravi podobna i spravna gli više, gdi manje
izvesti svoju plodnost; ništancmanje nacin za nju
texiti, i iz iste plod izvoditi nijc svakud jednako
poznat. Mi vidimo da gdi se o zemlji bolje i
urednic radi, ondi iz isto viši napridak i korist
dohodi. Ondi pak gdi je zemlja zapuštena, i
manjc poznato njezino texanjc, ocito je da slabi,
ili nikakav plod iz nje moxe se cekat: — iz cesa
pozatim slidi, da je više i glotnic siromaštvo u
onom puku: — da je viši glad i gestji pomor , а
sverhu svega da je višja danguba i linost u gra
dovim i u sclim; jerbo brezposlica poradja svaki
zlotvor i opacinu; tako da nevoljni covik ostaje
sve ljcr pod jarmom jednog vikovitoga zla upra
vljenja i izgubljenja. Evo što poradja jedna brez
poslcnost i languba: – zlocha toliko merzecha
od svakoga, i u svim vrimenim. Bog bi hotio,
da ovog betega nije cuti i u našemn puku!! Ali
kad stancim poništo razmišljat, vidi mi se da ovog
nepriateljskog zlotvora imade više negoli po dru
gim mistim kud sam prohodio; i da u našim xit
nicam nahodi se više ljulja i šene, nego pravog
хita.
Naš texak ore, kopa, kerci, sije, sadi,
rixe, sice, naverche, i znoji se cudo brez pravog
poznanjstva, i brcz pravih upravah zemljotexanja.
On sve to cini po samom obicaju godixbine, i
po zanajviše kako mu je i njegov stari radio; i
znto mсršavne plode on dostiguje sa svojih ze
maljah. Ali kad bi on k tomu nadodao jednu bolju
i stavniu upravu, u kojoj bi izašao na prostorie
uv“xban, desctrojstruk, nek mi nije zamirno rechi,
plod mogao bi on vadit, i tako u svemu obilni
хitak dobivati.
Nebi baš uprav ovdi mogao rechi, da je naš
texak, opclicno govorcchi, lin i slab u svom
poslu texackomu, i da xali svoj trud uloxit u
radju; koliko bi mogao rechi da neznano on text
 46
svojc podvornice. On trudi, kako reko na taj
nacin, da se u kcrvavu znoju, moxc sc slobodno
rcchi, vas okupa. A kad bi on trudio na nacin
drugih vištih i umitnih texakah, nebi ni dсseti
dio naš radiša truda cuo; i tako bi cudo višu
korist scbi, i kralju prinosio.
Uzrok je ovog našeg slabog napridka, da
nismo nikad inostranske texakc u našu derxavu
uvodili, kako su drugi narodi cinili; po cemu
bi se moglo dostignuti jedno bolje i koristnie
zemljotcxanje. Dok je Dalmacia bila bogata u
rudam svakc vсrste jagmili su se obanju od naj
dalecniji mejašah kralji. Sviju bo vrimenah zgo
dopisja to nam svidocc. Ali su malo zlata iznosili
Rimnjani svake godine iz samoga Mosora pla
nine kod Solina? A iz tolikih drugih gvozdno
plodni planinah? Biše ona jednom zlatne brade
derxava, pak kad joj zguliše bradu, osta i dan
današnji golobrada, i golob crka. — Naša je zemlja
i od svoje naravi sladka, i zato mal da ne op
cheno plodna, što nije vidit u mnogim drugim
derxavam ovako, mogu pohvalno rechi. I sasvim
da je ona kcrševita više nego ravna, plode za
dosta lipc i obilne prinosi: niti se baš uprav moхе
rechi da je zapuštena i neuredjena posve, ka
kono se niki varaju tuхiti. Meni su zadosta poz
nata i njihova mista koji se tako tuxe, i vidio
sam da nisu posvuda bolje uredjena nego kod
nas. (8)
Druga je stvar rechi neumitno se radi, ili
moglo bi se bolje. Niki je prikor, mal da ne po
svuda. „ Dalmacia puno je zapuštena u zemljo
texanju“. Eto recimo da je tako; ali nedopustimo.
Pitam ja do koga je to da njezini napridci u
zemljotexanju nisu kako u drugim nikim mistim?
Njezini stanovnici za Mletačkog skupno
vladanja, valja uprav rech, bili su zapušteni i
u tomu, niti je uba nama za tu svcrhu napridke
poljske nastojalo pouzdignuti, i k nama uvodilo
radiše vištake iz drugih mistah, koji bi nam u
pravili texacke posle , i na bolje naše tcxake u
njima uvixbalo. šta da bude se cinilo i uvodilo,
jedali bi na dan današnji sadašnje vladanje malu
korist i dohodak vadilo iz naših plodnih zemaljah?
Јcdali nebi naši stanovnici bolje i napridnie stali?
(*) Derao sam sverhu toga osobiti javni razgovor kod
Priuzvišenoga Gospodina opchenskog Upravitelja zgradjah Nad
vojvode od Myrbacha u Legu, i znao sau dokazat Jeli tako ili
*Ce
-
Broz svako je sumnje. Ali se je nadat u milostivo
nastojanje ovog pomnjivog vladanja, pod kojim
cestito i mirno sluхujemo, da chc naša derxava
i u zemljolcxanju, kako i u svcmu ostalomu,
sve to veclima napridovati, i vcchu korist sebi,
istomu prinositi. — što reko, da je ova naša
dсrxava, koja nije najmanja iz medju ostali na
serdcu Slavnogcstitog Dvora Austrianskog (kako
je bila i vazda) keršna više negoli ravna, to je
xiva istina. Ali nevalja tako odma sigimice rechi
da je zapuštena, i neuradjena. Vidio sam dosta
i po drugim mistim, a osobito po Ungarskoj,
lexeclic zemlje, i ne malo zapuštenc, na kojoj
bi mogla biti bilica pšenica, vochka i gora svake
verste. One lipe ravnice puste tute planduju, i
neuradjenc! Ah! reko da je naša Dalmacia toliko
ravna, i da su taki pokrajci našeg kerševitog
primorja, koliko bi se ikad tute pomnja uloxila!
gdi se tute, moxe se rechi, iz suhoga kamena
trudno xitak traxi izvaditi; i sasvim tim xive se
nc glotno , i ne najgore. — Vidio sam jošte po
štogodi i po istoj Nimackoj gornjoj i donjoj,
gdi bi se još ne malo xelilo da bude bolje ura
djeno texanje; i izvedeno na višu sveršenost;
jerbo i po njoj ostaje dosta zapuštenih tegovah.
I sasvim da je nimacko podnebje zadosti oštro i
jidovito (što je sve pitomnic i blagie taliansko,
gdi je poljska radja u svoj svojoj doveršenosti)
iz cesa lasno se moxe sudit, da njezino zemljo
texanje nemoxe biti uredjeno tako kako u drugim
mistim gdi je viša vruchina; ništa nemanje radi
velikih upravah zemljotcxanja, i vištine onizih
texakah donosi ona po vrimenu obilate svoje plode
(sliedit che.) Verdollak Imochanin«
STARO PIESNICTV).
Prevodi iz IIoratia.
С od: I. tih: I Maecenas atar is etc.)
Меcenatc , koj s” iz davna.
Kraljevskoga hreka niko,
0 utieho má poglavna,
0 presladka moja diko!
Njeki hlepe oprašiti
Vlasi u igram 0/impskimc,
Da prie budu k cilju priti
Na kolima goruštine;
 47
Da slavnoga puni uresa
Меdju umèrlim vechma sjaju,
I uzadju do ncbcsa,
Gdi Bogovi stan imaju.
Cсst tristruku njeki xudi
Rimskog puka stech vergljiva,
Njeki britkom kosom trudi
Cistit prostor xitnih njiva.
Po guvnich od Libic
Njeki skuplja mnox pšenicc,
0triebljenu i spremi je
U prostrane sve xitnice;
Pokloni mu blago Atala
Bilje nebi promienio,
Nit pomorac bies bi vala”,
Plavi u slaboj prebrodio.
A tergovac gim se ugleda
Spet na moru zle od godine
Vas predobit strahom preda,
Нvalech kopno i baštinc.
No kad more uzmamicnu
Silu utaxi, sunce izide,
Plav nacini razrušenu
I opeta brodit ide.
Na cheš i onih koj' provode
Vechi u hladu dielak dana,
I uz tihi romor vode
Prazne cašc vina izbrana.
Mnozi na boj naglo teku,
Ki e matcrah svih skoncanje,
Cim bojnich trublja u zveku
Iznahode uхivanje.
Lovac milu ljubu ostavi
I pod golim nebom stinc,
Košuta sc il objavi
Vepar mu uze il razkline.
Vienac spleten od berštann
Dignin plnin što 'e mudrima,
Srod jasnoga nohn stann
Meno druxl s Bogovima.
IIIad dubrave od zelene,
Skup Satyrah, lake i Vile,
0 tamnoga puka mene
Dalcko su razlucilc.
Лko Eutcrpc svèrdonice
Мcni uzslicdi poklanjati,
Slasnu i liru Lezbinice
Polymnia mi ne sukrati;
Ter lyricke medj picsnike
Ti me budcš postaviti,
Nedospictne pun clu dikc
Glavom zviezde dohititi.
JI.
(Od IV. Lib. I. Wides, ut alta ste nive etc.)
Paziš kako zabieli se
Bèrdo s sniega visokoga,
Pod tegotom ter skuci se
Dublje gaja uvehloga;
I zich zime mrazne i prikc
Ustavile tiek su rike.
Priatelju, obilnime
Dérvljcm oganj takni i draxi,
I mérzetje ledne zime
Хcstocinu s njim utaxi ;
Vadi iz tmasta kuche stana
Chimulu vina izabrana.
Puštaj Višnjim misli ine,
Ki bies victar uztezaju
I njih inad sred pucine
Umirene satiraju,
Da njihova silnost plaha
Vcljim dubim vcch ne maha.
što chc paka sutra biti
Sasvim traxit ti ostavi;
Što uхivaš sad na sviti
Srcchnu u dubit sve postavi;
Mlad si, vricmc tvé ne gubi,
Tance i licpc diklc ljubi.
1'rlo neg glavn (I posledi
Tvé u igrali trnjaj vrline,
 48
Nochi slatko ti provedi
Хаmorima u tihime,
I za izpunit ugovore
Dopan k mladoj ti na dvorc.
Sad je vriemc da skrovena
Posmichom se tebi objavi,
I od tebe zaljubljcna
Primi biljcg njc ljubavi,
Код јој dixi s persta il s rukc
Bez nevanja i bez mukc.
Iz rukopisa
Dr. Gjura нigije moubrov panina.
ВАŠМА.
-\ 2)
\Ф S с
Sokolovi.
Mlad njeki sokol, istom politar, uputi se
pervi put izletiti, gdje ga u tomu poslu mlogo
drugih i starih i mladih sokolovah gledaše, stari
muccch , a mladi se smijuch jer pervo letivo biaše
slabo, nemochno i nestalno. — Stari jedan u
svemu jatu najrazboritiji sokol, pristupi k ono
mu što se je najviše smijao, ter mu, oštro ga
pogledavši, rechc: Хао mi je što si takve kratke
pameti . „ Za što to? “ rege mladac. Za to jer
vele kratku i prekratku imaš pamet, kad se mo
хеš tugjoj slabosti sperdati, i to s onoga duba,
na koga prie malo miesecih još kod svega tvoga
truda, nisi mogo uzletiti.
Da bi se oni, koji cestje mladjanog spisaoca
nemilosredno ruxe — svoje u mlado doba naci
njene spisotine obazrili, i promotrili jih.
М. А. П.
—=Đ3=-
| КMNJIXEVNI OGLAS.
—=<\tfe
Objavljenje.
U tiskarnici Bratje Batara u Zadru ,
utiskuju se razlicne stvari sloxene po Petru
Еktorovicinu pjesniku petnaestog vika pod
naslovom „Ribanje “.
— Жtfitt &33333%;ve=-
Ј. л. кажmnрlсh
Urednik.
0vo tvorenje uredno pritiskano u osmini
maloj na hartiji i pismenima pozivu podobnima,
izlaziche na svitlo po mladomu litu 1845.
Сiena mu je 30 kr. u srebru. Primaju
pridbroj u Zadru Bratja Batara, i svi oni,
koji budu diliti ovaj proglas.
Ako se pomotre ove knjige od strane knji
хevnosti, nalazi se u njih bistro naš pravi.
naricaj, xitkocha u stihih, sladost u rich,
lakomost u pisanju, hitrina, razmniva u smi
šljenju, i druge uljudne kriposti, koje je trudno
dokuciti. I za ne prikazati se slobodan i dionite
ljan u takvom sudu, prinosim samo potverdjenja
dvaju glasovitih ljudih, i u domorodskom jeziku.
verlo uvier banih.
Blagocastni otac pobornih ucionicah Frano
Appendini ne samo u pridgovoru slovstva, ali
Dolje u knjizi „Notizic Istorico-critiche della
Storia e letteratura de Ragusсi“ ovako govori:
„ L Ektorevich ć piu robusto de Ragusei e in
merito di lingua non e punto ad essi inferiore.
Qualora esistessero ( njegova tvorenja) . . . in
qualunque luogo della Dalmazia, si dovrebbero
ristampare. “
Stiem jošter blagosudje više Ektorevicha
дos. A. Kaznacicha u oglasnici Zadarskoj god.
1839. na broju S5. „Pietro Ektorevich con
le sue eccellenti egloghe e classiche versioni,
in cui mostro forza e sublimita, da non degradare
i Ragusсi. “
INadam se da che se mnogi ljubitelji narodno
да јеzika rado pribrojiti na dilo ovoga vele
vridnoga i slavnoga spisatelja, po kojemu se
znade da prie cetiri stotine godinah naši stari
su cisto govorili, kao i danas što govore, ter
tako za veliku našu diku potrerdjuje nam sta
rinski naš jezik, i obara mnenje onizih, koji
brez temelja pripovidaju, da još i u ono vrime
drugacije se govorilo CV. Broj. 31).
5. Ljubicla«
Predjašna znzonetka »napit — dvanaest casovah
ili urah, kao bieguche cerke vriemena, a kad ih dva put dva
nacist ode , onda noch i dan po njima nestajo.
Вratja Battara
Пedavatelji i vlastnici.
 „А-
s

-ФА

*( 7,02 g i“ % —G-

NA 17 VELJAJE SLAND ч 1 8 4 5.

6За- Ovaj list. izlazi svaki ponedieljak. Godišnja mu je ciena 4 f. u Zadru, a po ostalih miestih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
sarad pošte. Predplatja se za cielu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nisu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamienu za kojmudrago narodni oli strani list.

глEsипотvo. (Sestrica.

—=<s = CR o m a n e a.)
PIEsNI STANKA VIалZA | „ Solingo vissi senza speranza“.
Luigi Carrer.
Izvadjenje iz novog njegovog děléa „Gusla i Tambura“ (1) ži | tan b ke slasti
ivuch samotan bez svake slasu,
Udaljenoj. (2). Márzih na včnce, plese i časti,
Za radost mártav, za ljubav hladan,
Мlada krasna domorodko! Svak mi sastanak bjaše dosadan,
Сérnokosa, beloruka! Dok tvoje stidno nevidéh lice,
Znaš li vrěme kad má desna Sladka sestrice, sladka sestrice!
Vila ti se oko struka?
Kad me nanesla párvi put sgoda,
0d sto svčćah sjá dvorana, Te te ja viděh u našeg roda,
Od sto zvězdali krasnih očiu
Duh mi kazaše: „ S tom se već skobi !“
А ја htio, bi sad, da mogu, Al neznah kadé? u koj li dobi?
Taj noćni dan sastart noćju. Nu serdce reče: 0vo ti j' lice
Tvoje sestrice, tvoje sestrice!
U kolo se momčad hvata,
Al nij meni do zabave, Sestrice! ime, draže od zlata!
Već ja žudim ko što lani Sad stopárv ćutim, čim si mi data,
Igrat s kosom tvoje glave. Da nejma dražeg sardašcu slovca
Ni ime „ druga “ ni glas » ljubovca “;
žudim čarom od celovah
Za to će věk mi orit pčsmice:
Usta moja k njoj priljepit, Zlatna sestrice! zlatna sestrice,
Gledajuć ti cárne oči
Za ostali svět oslěpit.
Naći ćeš tragah mojoj ljubavi
S mladim prolčijem u cvčiju travi:
83 Vid. Književni oglas na krnju ovoga listan vetrić što igra s lišijem mladine
2U glas metnuo Berko Livadić. (Cini se) šaptje krasno to ime,
 б0
Lcijuć žuborc, te lastavice:
Moja scstricc. moja sestrice!
Bud' ja konjica vladao po danku,
Budi srčil noćce ladjicu tanku,
Livadam, vodam, šumam i njivam
Uvčk to sladko inic prizivam,
I željc kliču sve nchotice:
Dodji sestrice! dodji sestrice!
Kad mc pogleda srčića poprčko,
Pomislim na te, što si daleko,
A brižna duša mah mi s okrčpi:
„ Kose svilenc, očiuh lčрi?
СКахе ni) imaš prijateljicu –
Znaš li sestricu, znaš li sestricu? “
l'ošto mi otc majku zla srčića,
ILjubav brižljiva, briga ljubeća
0staviv mcnc (mnjali) da mc pusti
Sasvime tugam past u čeljusti,
Al ju povratja vedra mi lica —
Орсt sestrica, opet sestrica.
Kad jednom stigne strašan on danak ,
Koj će bit nama věčni razstanak,
Párvo neg smärt mi glas obastavi,
Da věrno sardce još te pozdravi,
Nek skrajne budu te besčdice:
S Bogom sestrice : s Bogom sestrice!
К\]\EVNI PREGLEI),
—=<=-
ljubitelj prosvieštenja. Serbsko Dalmatinski
Мадагin za lieto 1844. Izdao na sviet Georgio
INikolajevich Par: u Dubrovniku. Deveta godina.
U Zadru u knjigopecatni Bratje Battara. (Реса
tenje kirilskom azbukom.)
...Ovaj je lictopis pocco izlaziti god: 1836
pod urednictvom gosp. D. Boxidara Petrаnоvicha,
koi ga je izdavo sve do 1841, u kojoj godini
preuze urednictvo g. G. Nikolajevich, slicdcchi
uzdèrxavati ga u istoj vriednosti za ljubitelje
našega jezika, koju je vech bio zadobio pod
pervicni urednikom. Saderxava ova godina: I.
Jedan mnogo koristni sastavak, cini mi se istoga
gosp. Nikolajevicha, pod naslovom - Dalmacia –
produxenje jednoga sastavka u Magazinu prošaste
godine, gdic opišuje njezina bćrda, doline, ruvnice,
pcchinc, sluxcchi sc oniсm , što su vech pisali
vèrhu naše derxave Katalinich, Peter, Casotti i
m. d.; ali je pristavio mnogo novich primicremiah ,
tako da se moxe rechi sastavak po sve izvorni.
II. Otegсstveni lictopisi. CCronaca patria). Dr. je
Petrаnоvich prikupio iz razlikieh razsutich knjigah
imena mnozih naših junakah, i tako je još s jed
nim licрicm vicncom okrunio posiedjenu glavu
naše domovinc. III. Ovaj dio Magazina zabavlja se
o vozpitanju; pervi sastavak govori o koristi i
napriedku sirotinskih ugionicah za diccicu, gdic
urednik opišuje napricdke njihove u Milanu, na
pocetku god: 1840.; drugi saderxava njekc opo
mene roditeljima i vozpitateljima gos: Dimitria
Vladisavljevicha (?); u tretjemu g. V. Popovich
prikaхuje potrebu povinovati se zakonitim vlastima,
a cetvèrto je jedno prevedenje g. I. K. Ivanovicha
pod naslovom – Njekoliko riecih o blagocestiu za
mladex. - IV. Obicaji. Jedan mladiсh Serbin iz
Risna opišuje kérvno kolo, kojem se pomiravaju
osvetc kod Krivošaninah u obchestvuh Risanskom,
o istomu običaju u duljc pripovieda g. Jerci Dini.
Vasiljevich, sastavci dostojni velike hvale, jer
izvan što inostranc s našiem običajna opoznavaju,
našicm isticm davaju koristni izgled za da svadnje
i osvete ne uzdèrxc se u vieke medju bratjom.
V. Je jedno pismo neumèrloga Dosithea priobšteno
uredniku od Paroka Mokrinskoga g. Andric La
zarovicha, pri kom se i original malodi. VI.
Stihotvorenja. a. Pricice Ferichevc iz 1. knjige.
To se dielo isnašlo u Dubrovniku po smèrti pi
satelja, i cvo kako o njemu sudi isti g. urednik
na I. 76 svoga Magazina: „ Dubrovačka predjašnja
stihotvorenja nixu se u red medju najbolje sla
venske proizvode; Ferichevc pricicc to isto nicsto
zasluxuju. Misli u njima prevoshodne su, ali da
ricci onako bez nevolje nisu razmetane, bolje
li za uho zvonile «. Sve su ove pricicc izvadjene
iz narodnich poslovicah, skupa ih je devetnaest ,
jer bivši ovaj rukopis dugo vriсmc zabacen, pervi
list i na njemu pèrve cetiri pricicc propale su
D. Jedna narodna picsma. – Philip Madjarin - iz ru
kopisne sbirke: Narodne ilirske picsme, koje se
pievaju po Bosni, sabranc po I. F. Jukichu Ban
 31 -

jalucaninu. Njozi slicdu dvie umietne poezic: vati vech je dosta bilo zahvaljeno od svich onieh
perva na neustrašinost cernogorskog duha g. G. koji naše knjixcstvo cicnu i poznaju, i rado ovde
Serdicha; a druga, mladjahnoga gospodicha Vla donosimo picsmu s kojom gosp. Antun Kaznacich
dimira Gagicha roditelju svome na imendan. Dubrovčanin pozdravio je na ime svich Dalmatinah
VII. Ovaj je dio posvetjen Bibliografii, u njemu ovaj lictopis i njegova urednika. (Vid. Mag.
nicki siedoglava (za srcchu knjixсstva našega ne god. 1843.)
joštera starac) s kriticeskim bicom pregleda nje
koliko najnovich knjigah serbskieh, obcchavajuchi Trublja Slavska s gar s planina”,
drugom prigodom zabaviti se o drugicu i navlaštito Velebitjom zvek prostirc;
o našoj Dalmatinskoj Zori. Mi chemo dobrovoljno Dalmatinska pokrajina
роcuti i okoristiti sc svagicm posmotrenjem u Na glas trublje mac podirc.
našemu casopisu, a najvlaštito sicdoglavc, koi je
vech ukazao svictu slavjanskomu svoju vaхnost Mcdju cetam slavka mati
u narodnome knjixestvu ne samo riecim nu i die Ustavte se, sinci, vika;
lim. VIII. Lictopis istocnc cèrkve u Dalmacii. Ni glas ovaj glas od rati
a. Historia. Peroi. Pérvi je sastavak g. Boxidara Ki vas budi stert silnika;
Petrаnоvicha iz niemackoga Dra- Kandlera u ca
sopisu „Das Ausland 1843. December. N. 337.“ Bratja vaša slovinskoga,
0vo sсlo, sasvc da po politgkomu razdieljenju Bralja plemskog od koljcna,
spada k Istrii a nc k Dalmacii, uvedeno je u lietopis S zvckom trublje narodnoga
istocne cèrkve u Dalmacii jer su Peroici eparhiani Vas na obranu budu imcna.

ist. dalmatinskog Arhijerea. Drugi je prevedenje

g. Nikolajevicha iz italianskoga sastavka Gosp. Oruxe vam ne trebuje
Grofa Jerolima Agapita doncšena u Strenn tries Za domachu slavu iznicti,
tinskoj god. 1844 b. Bibliografia. Uzderxava: 1. Duh je rodni s kim vojuje
Diplomu Despota Stefana sina Lazareva s kojom Ko se strankim xeli oprieti.
poklanja monastiru Milješcvu pet selali. II. Pismo
Arsenia Cernojevicha Patriarha Igumnu i bratji što nepomnja nama krati
manastira Kerke, u kom izmedju proceg, ukorava što navidnost huda otima,
vladiku Busovicha. III. Pismo Patriarha Arsenia Slavjan ište da povrati
Cernojevicha Igumnu i bratji manastira Kerka, Da od tugjnieh priuzima.
s kojim proglašuje Arhijerca Nikodima Busano
vicha za pravilnog cpiskopa dalmatinskoga. — Berxe u skupu priskocitc
Sèrcano bi se imalo xelјсti da i svi ostali dalma Za podpomoch svetu odluku,
tinci kupc istom pomnjom dogodopisne spomenike, Duh i glase podignite,
ter da ih na svict izdavaju, jer sliedechi lexati Bratji vašoj dajte ruku.
u prahu kako do sadera, za istinu malo che se
оkoristiti i oni pred kojima su, i malo che podpo Dalmatinske lovorike
mochi one koji bi se koristno zabavili o spisanju Uvehnute nek ne vidim;
Dalmatinske dogodovštine. Najposlednji (IX) dio Stare naše vaimch dike
Magazina saderxuje tolkovanje jednoga latinskoga Spominujuch nek ne blidim!
nadpisa , nadjena u Perastu na jednoj ploci,
uginjena od ucenoga Furlanetta u najposliednjemu Glas matere slavke cuje
izdanju slovara Forcelinianovog. Budi dosta za Кroz knjixevne sve zabave,
sadera ovaj bieguchi pogled na saderxaj Ljubi Petrаnоvich ... ki poštuje
telja prosvieštenja , jer je toliko dosta za pri što se rodne derxi slave;
kazati svakomu ocito njegovu korist, i za polivalit
dostojno g. Nikolajevicha njegova urednika. Gos Пerlo ustaje, bratju zovci,
podinu Petrаnоvichu, koi ga je pěrvi počeo izda Njima otvora knjige i liste
 Nek ilirske medj glasovc
Svoje uloxe plesni giste;
Jedno dušno nek se oglase
Na narodno na pozvanje:
Neka tudjin snebiva se,
Da smo od njiga ništa manjc.
Ah! da ti je u vick hvala
Slavska kcrvi, brate izbrani,
Кrepost tvoja ne prem mala
Našu dicnost zdèrxi i brani,
Ah zdèrxalo ali branilo
Svako tebe svedj svietlilo !
М. Л. К.
D0PIS JEDNOGA DALMATINGA.
ге= оде бобV =
:št:33:33:=
Prevedri i prepastini Urednice
Dalmatinske domorodine Zore I
Iine g. Stipana Ivichevicha Mlakaranca milo
spada svakomu ljubitelju slavjanske knjixevnosti,
a najskoli paka domorodcin Dalmatincim. Za
uvieštiti se od toga, zadosti bi bilo priupitati, pace
samo i napomenuti, što od njega medju naucnim
u svakom micstu Dalmacic, etoti na stotina uslih
cuo bi njegove pohvale uzveligivati. Ne govorin
to kakono uz vjetar: ja sam isti dokušao što
velju i u Zadru, i u Šibeniku, i u Splitu, i u
Trogiru, i napokon u Makarskoj. I s razlogom
svak njega cini, kako dostoja; jer vriednost
njegova, i zlatna njegova spodobnost u pokušanju
kakve mu drago verste uljudnih ucenjah domo
rodnog slavnoga jezika, jest u prav zamirita. A
kako necheš?—Носhсšli ga u razgovoru? Slišaj ga:
сto ti ga ugodna, prosta, ali brez priginjenja;
besieda izhodi mu laka, slobodna, naravska; ali
cista, bistra, nepokvarena: u istinu naše je gore
list, ter ga sudiš da baš govori kako misli. ---
Посhсšli ga u razloxenju? Nachcš ga razborita,
mudra, tankoumna; ali po ništa mugna, bez
ikakve dosadne texinc, da te ne stisne oštro, nego te
povoljna malo po malo na svoju dotegne. --
Njegovo pojanje krasno i sgodno se slaxc, a nije
natezano neskladnim skladom; piesni duh iz
“jega poje. -- Znan i umitan u prenosenju ino
stranih picsamah, tako da srechno kušaš ochu
tjenje pervotvorca pritoceno na slovinsku. – U
protresanju dopokon oh koliko viešt i opazan!
Каko obcrtno umide odkriti ranu, kako je liepo
licci, i licccchi pomastju natapa i milostivo povie!
Negovorimli istinu? Pozivljem sve naucne domo
rodce, pozivljem sva prilicna spomenuta tvorila
hitre svjesti Ivichevicheve, a nada sve neka pak
sudi tvoja pravica, o prevedri Urednice. Evo
Zora Dalmatinska, neka ona ista javi koli
kuli uresu prima od bistrosti Makaranca. Neka
ona povidi koliko putah bi zabacena i nehajena
kad neimaše štoli toli biserna od njega prosuto
po nje listu; a kada na suprotiv ili što njegova
donosaše, koliko zapriatnie bi vidjena, bi štivena,
Ibi slušana.
Ali da što bolje izglednic recem, u pèrvomu
listu iste Zore, koja tekuchin lietom isijece, oni
Коklon Harnosti od Ivichevicha pretogen iz
talianskoga, nijeli baš za diku piesnictvu slavnoga
naroda? Nich to pretogenje najvecha pohvala
koja bi se mogla na njegovo poštenje iskititi?
Page nijeli uprav dokucio uzroke za koje se biaše
na taj poso preslavio? Nijeli plemenito, za svoju
i našu dignost, Gazzolettove prekladnosti ne samo
zatekao, da i u gemu još (rechu vele!) i pretekao?...
Оvu pravicu jur davno ja chutim i u sercu
krijem. Nisam se ništa manje usudio dosle na svitlo
pismom iskazati, ne pouzdavšise u mlohavost
moju. Cekao sam i tarpio, jeda bi seki ti domorodac
iznašao da ispuni moju i opchensku xelju. Uzdao
sam se, da che mudrie pero pristojno namiriti
prikladne dostojnosti Ivichevicha. Dali jedno lieto
mimošloje, drugo eto prosviche, a još moja nada
zaludu se nada: svi naucni mukom zamukoše.
Zamukoše: gim medjuto i protresanja nestade;
pomanjka protresanje, ono knjixevno protresanje,
ono korisno i potribito, što oxivljuje uljudne
krasoche, što pomaga, što provodi na plemenitia
i uzoritia. Nema više protresarija, nema one
dobroplodne šibike, koja iskrivljena ponapravlja
ali bez zavade, bez uvriede, šibika koja te ne davi,
nego ti vechma duh topli, хexc, da se na bolja.
okreneš, i uljudnjega i svaršenjega dovexcš. Nema
provodca vierna, koi bi nestavnoj, dvoumnoj,
victrenoj mladexi brez himbe ukazao: cvo stazo

za hoditi, cvo puta nezahodna. Sve se to rasparša,
jer ukroti protresanje starac Cippico. Ja gastim,
ja klanjam, ja ljubim siedu starost: tako ni knjige
mudroga naredivaju. S toga uzroka ja mu praštam
sasvim da mu nehvalim ni potvèrdujem njegov
sviet. A ne samo da mu ne hvalim ni potvèrdjujem,
nego još poticao sam i derxao sam da che ko na
prostrano izachi, pokle se je ugledala Ukrota pro
tresanju, i da che slobodno upeliti našemu
Makarancu: „ Siedi gosparu na zlatnome stocu,
„ siedi, ne da ostaviš, kako prosi starac Cippico,
„ ona tvoja mironosna, ncprikorna protresanja
99 siedi page, i napridoj protresati: tebi je pristalo.
59 Ustaj, uzlazi i siedi na stolac koi je baš za te
}} pripravljen. Sasiedi, i s njega pripovidaj,
52 sasiedi i neboj se: nechete lako bolji s njega
3) tèrgnuti. Sasiedi i reci: svakomu je drago,
39 nije komu měrsko. Prosto tije. plj... reci tvoju.
у? Ispravljaj, protresaj: jerbo tvoje protresanje
3p. nije zlochudni prikor, nego bratinsko ponuko
33 vanje. Protresaj: jere tvoje protresanje gleda
59 sa strane dobra, a ne zla. Protresaj jere tvoje
39 protresanje nije xucno, nije oholo, nijelicimicrsko
„ nije ubadljivo, nije zavadno, nije nepriateljsko:
„ prava je ljubav bratinska. Da ga starac bude
99bolje razgledao, ah ! nebi se bio sтиtio pri
pobesiedi, nebi bio zaplakao , jerbo nebi bio
99 vidio da kerv na kérv, brat na brata udara ,
nebi bio poznao, o Stipane, u tvom protresanju
prikor, dali istu hvaljenu ljubav bratinsku,
s kojom brat brata liepo svietuje i milosno na
* kreposti prevodi. Bio bi poznao, i nami kazao,
da ovo tvoje knjixevno protresanje nije uvrieda,
53 tiem ni grieh, nu page da je društvo, da je
* priateljstvo, i kako rekoh da je bratinska ljubav;
90 ter micšte pokuditi, bio bi te pohvalio i suviše
zaklinjao da se dostojiš protresati, i za xivota
ур i do konca protresati. --- Protresaj dakle, jere
55 voliš hvaliti pauna pera, negoli mu kaditi поде.
Protresaj, jere netraxiš u jaju dlaku, nego
*
na ternu cvit; jere voliš govoriti o ruxi nego
„ o dragi. Protresaj i slicdi nekuditi što ima
„ biti hvaljeno, a nehvatiti što ima biti kudjeno.
„ I tako što je bolje svak che prigorliti, što je
„ budo svak che pogèrditi. * --- Nadao sam se
da che ovako ili prilicno ko zatcchi pohvalnoga,
53 -
ali zaman. Iskao sam, da bi mi ko zaštedio, da
nepovadim vanka moje ime medju pisaoce Zore
(koje ovdi sada nehvalim, buduchi ih protresanje
jur zadosti pogastilo, a derxim da che ih još oslen
opet više pogastiti.) Ali nesmiduchi niko baciti
se pčrvi u široko, cvo mene, nemore da se u
zderxi moja miso, poticana najposli vech sada i
od nagovorah jednoga visoke vlasti starišine, koga
jur dvorim, i koji na moju ochuti dostojnosti
pogasticnoga.
Еvo dakle, prebistri i precasni urednice,
ja najpervi, a na ime svekolike domorodne zemlje
koragim naprieda, i kao vierni tomacitelj njezine
xclje, smiono kaхem što ona pravo chuti u sebi
prema g. Stipanu Ivichevichu, i prosim da se
dostoji tvoja dobrota izvesti na svitlo ovo nekoliko
mojih besiedah na list koga pervlje Zora izdade,
jeda tako koja sviest od moje mudria podobnic
izrege što odavno naši domorodni knjixnoljubci
cekaju.
A ti, o naše Zore uresitelju, prosvitlitelju
knjixevnosti slavjanske, mili otacbenice naš, od
pusti mi ako sam nesputno i netrizmeno u cemu
prezamirnu tvoju krotkost uvriedio, i za uvieru
opchenske zamiere:
Оvaj vienac od harnosti,
Kog ti rodna zemlja kloni,
SтiРЕ, primi; - ali prosti:
Mlohavaga pamet proni,
S dostojnosti zato nije
Ko što serce chuti i krije.
Sliedi, sliedi... resi, resi,
Spicvaj, sputne svietuj rici,
I okušaj, i protresi,
Picsno-licpost slavsku dici:
Zori danak boljom cesti,
A sebi cheš krunu sresti.
—=<Šže=- -
JEZIKOSLOVNIJE.
Ponosnost litule Babilonske.
(Produvenje.)
Iz ovog neslidi da g. Rukavina nije vridan
pisaoc slovinskih zgodovštinah. Nevalja sudit tako
s oka štono se rege, da nije njemu poznata snaga
i vlastitost našeg jezika. On je viši, vidit je, u
poslu naše knjixevnosti, niti se moxe išto rech
na suprat; —- izvan što je samo svoje osobite
cludi (imade jih dosta) u satvoranju novih rich
zanešen procinitelj. — Ovdi mu se osobito nezavidi.
Ali ja derxim da se to moxe lasno poispravit, i
5. R., izvan što je, mogao bi ponastat dobar
knjixnik i pomochnik. Zato nije za pogerdit njegov
trud, i potlacit njegovo znanje. Varao bi se oni,
koji bi toliko dopro pomislit, a kamoli ukorit.
Sto ako je jednom bio stegnut Ciccrun ukoriti
jednoga razloxnika (Oratore) zazvavši ga „Stercus
Curiae“, nije razlog da je prosto svakom drugomu
i u svim dogadjajim prilicne ukoro ciniti. G. Berlich
kaхе „ da je Rukavina po sve slab na peru...“ ---
da je „rodom iz Like...“ Tute ga je mervicak
uzbercno i uštinuo, valja rech pravo. Što je tomu,
da je on iz Like, drugi iz Slavonie, iz Dalmacie
i o. Ali zašto je iz Like nemoxe zato biti valjan?
Као da nejma ondi pametnih ljudih, ili da nemogu
postati? Što se je rodio Ciccrun u Rimu, Livio
u Padovi, jedan ovdi, drugi ondi, zato su zar
mudri postali; - ali zar oni svinjar, oni govedar
nebi mogli postat mudri kao što su i oni, i drugi?
Оstаvimo to na stranu. Derxim da neche bit
toliko slab, g. R. kako se govori. Ako ga je ti- -
knuo tekice u jednoj, ili u drugoj stvarcici, berx
ncche bit došlo baš do xivca. Znam kako govorim
i sudim. Eto nu nek se cešljaju. --- Ja nenataxem
za nijednu stranu - niti hvalim, štono se kod
nas rege, Mcdaka, niti kudim Gojaka, obadva
su jednaka, jerbo znam da su obadvoica dali na
svitlost dobrih podlagah našoj knjixevnosti, i da
jošte trude. Koji pak bolje, koji li gore, to nema
rim znati, niti su moji posli istraxivat. -- Eto
vrime prid nami, ono che osudit. Ja nebi znao
ni zato, da negujem da drugi glasi, niti bi što
govorio. Da kokoš, štono se rege, zna šutit kadno
snese jaje, nebi drugi znalizanj, niti bi ga zdigii.
Ja gdi mi bude viša potriba, i kad mi što dojde
na ruku, zasluxichu se kako mi se bolje uzbude
vidit. --- Kad bi mi pak bilo na obir utсrgnut
grozdich, volio bi iz staroga vinograda, jer je
sladji, negoli iz novog sada, kog je grozdje mervice
xcrbo. Iz ovoga slidi, da bi se volio priderxat
cistopisa g. Berlicha, pravo rekši, nego onog
štono hochc g. Rukavina, koje je malo još хerbo,
хuklo, tverdo i na kvas pocelo ichi, jer nije iz
starog našeg vinograda slovinskoga. Zato ja velju
da nezapuštamo stari drum, a da medjuto kergimo
kroz pustoš nove staze, za prispiti lašnje novom
tergovištu. Zaradi toga neprišimo ichi na prigac,
i oputinom, gdi nismo višti, jer cestokrat smetne
s puta, —- i tako se lasno zabasa neznaduch kud
se idje, -- ter se smetnu i papci, i nokti se
podbio, -- i još ostane odcrpana haljina veruchi
se kroz cacak, dok se opet nedobavi pravog puta.
Naš je jezik onda najzamiriti, kad ga skupno
naslidujemo i poštujemo, kano sinovi jednoga
otca: page mi smo otcu tada najugodni, kad ga
jednodušno slušamo, – jerbo nesklad sinovah i
nepoštovanje svoga otca ne njemu, nego sebi istim
škodu donosi i razasutak. --- Mi poznajemo
starinstvo našeg jezika, - i brez ikakve sumnje
jeste tako, da nadhodi starinstvo i gerckog i
latinskog jezika, — koji, sasvim da su saversni,
mnogo krasote stigli su od onizih starinskih
dilovanjah, s kojim su prosvitili njiov izod i
napridak, štono je jur dokazano od valjanih
pritresaocah svihu vrimenah. — Zato bo jezici
sadašnji najizobraxcnjeg naroda Europejskoga
nejmadu što giniti s jezicim starinskim u ovom
rodstvu. Sami jezik iliricki moxe se rech da je
odpa posve s oka i kod svoga narastaja, i kod
inostranacah; (ufat se je da che se unaprid pouzdi
gnuti, i sve to vechma rasti, ako skladno bude se
o njemu napridovati). Sa svim tizim dogodovštine
svojih narodah, i njegovo ljuboknjixevstvo (filolo
gia) donosi nam prid oci jedno polje neizrecenim
nacinom prostoritic i širje, -- bogalje i obilnie,
nego ikakav drugi jezik. -- Sjajnost, koju ovi
zamiriti jezik moxe razasjat po starinskom zem
ljopisju (Geografia) jednoga golemoga dila Azie,
i sve Europe, cinila bi se nemogucha i nevirovana
stvar, da nam ne svidoce svihu vrimenah zgodo
pisja. —- Imam k ovomu nadostavit ona blixnja
opovidenja (rapporto), koja ima jezik iliricki s
drugim jezicima mertvim i xivuchim; — opovidenja,
koja izbistrivši, i obstinivši, kako se iziskuje,
rastvoraju mudracim jedan novi svit po razlogu
izhoda jezikah, i mnogi drugih starinskih izna
šastjah, koja se nemogu lasno izvest iz ostalih

sadašnjih jezikah. -- Inostranski narod, komu su
poznata zgodopisja starih vikovah, stegnut je
ispovidit ovu istinu. -- Ja sam se nahodio u
mnogim zgodam gdi sam govorio naški u tudjem
vilactu sad s jednim , sad i s drugim, i svagdi
sam cuo, gdi više gdi manje govorit s pohvalon
o našem jeziku (svak ga xali da nije po svuda
poznat, kako drugi izobraxeni jezici). Oni koji
bi ga slušali, kad bi se razgovara, na uho samo,
nсznaduchi zamctnut ni rici, rekli bi mi „ taj
vaš jezik, gospodine, kog govorite, cini nam se
jedna stvar osobita iz medju toliko drugih, koje
cujemo govoriti, ili poznajemo, jer na uhu našemu
zvoni (jedan mi rege) poput u zvoniku od Štrasburga
i njegov zuk salazi nam uprav u sсrdce, i otud
razliva se po svem tilu...“ --- Nu što mi rege jedan
Бnglez (*) nedavno s kojim bia ništo malo u
putovanju, koji se još i sad nahodi putujuchi
po našoj Dalmacii, i njiezine starinske dogode
(avvenimento), i greblja starovirska (monumento)
opisujuchi, govorcchi o našem jeziku „Illyric is
a very cxpressive language; -- Illyric is very
ancient : -- It is sait tobeom temporary with
the tower of Babel. “ -- Da je jezik iliricki,
kaхе, сist i izustiv (cspressivo), --- i da je jedan
starinski jezik, kog istogaj derxi se da dohodi
još od razrušenja kule Babilonske. —
Оvi isti gospodin nadostavlja, da se ovo
cestokrat cuje u zborenju medju njima govoriti,
istraхujuchi vrilo jednoga ili drugoga jezika, ---
i da je zanirilo pohvaljen naš slavjanski zarad
njegova snaхma i grouncсha izgovora, i njegov
narod hrabreni, kog starinstvo i slava svihu
vikovah derxani su u gasti prid svim narodim.
Eto sada u naš slavni jezik materinski dodaje
nam g. Katalinich dogodovštinc našega naroda,
i otvora nam tolika vrila starih vikovah, koja
nisu nam, moxe bit, dosad toliko na bistro bila
poznata (osobito u naš jezik), koliko ovizih
poslidnjih vrimenah, u kojizim odkriva nam ovi
blagodarni domorodac, zanešen ljubavju slavjan
skog serdca prama svomu narodu, tolika hrabrena
dilovanja, i slavne uspomene naših starih. Koliku
mu zahvalnost, kolikuli harnost ima pokazat naš
(*) Sir (Cavaliere) Gardner wikinson,
55 -
narod!!! Boxe ga poхivi, i nadodaj mu duga i
gestita lita! ---
(sliedit che).
Verdloljak Imoclusa nisu.
* су
STARO PISNICTV).
бNoсије
Го smèrti Dra. Gjura Higje Dubrovcanina,
glasovita i za duboko znanje u lickarstvu, i za
podobnost u naškome i u latinskome piesnictvu,
došla su u ruke njegovih nasliednikah dvoja njegova
diela u ilirskome jeziku, ne joštera pecatena, ali
oba dostojna smatrati se iz medju najvaхnieh dielah
knjixestva našega, to jest: Prсvod sviuh dielah
Virgilia i prevod Odah IIoratia. Ali buduchi ta
diela ne joštera sasvim popravljena, uredjena i
prepisana, naslicdnici njegovi predali su ih u
ruke dvaju uccnih redovnikah, reda S. Franceska
u Dubrovniku, О. Sebastianu Frankovichu i О.
Pacifiku Radclјcvichu, da ih ponaprave halji
nom dostojnom za izachi na sviet; predava
juchi njima i vlaštitost rukopisah. Ova dva ucena
i duševna Malobratjanina vas njihov trud postaviše
za izveršiti to derxanstvo, tako da sadera diela
su pripravna za biti pegatena. Ali xaliboxe! u
Dalmacii pecatiti jedno dielo nije posao tako
lasan, kako njeki misle! Kadar sam posto uredni
kom Zore Dalmatinske, O. S. Frankovich blagovo
ljino mi predade vechi dio prevoda Horatieva, za
da njim uresim liste našega gasopisa, i za da u
isto vrieme budem se baviti da u tiskarnici bratje
Dattara u kratko vrieme pritiešti se cielo dielo,
a u naprieda i Virgilicvo prevedenje. I eto u
prošastomu broju vech sam citateljim podo, kao
okušanje prevod Ode I. i IX. iz I. knjige. Nije
se dakle guditi, ako u listu iz Bega donesenu
u 3. broju Zore ovoga godišta, dupuštio sam da
gosp. A. R. prepovic nam zlogestu sumlju o
tome dielo njekoga zlogovorca; zlogovorcima naj
bolje se odgovora duševnostim dielah , njihov
luхni dah cistochu ne huli, nego sve toweche
prosvietljava. Tko bi zlogovorcima pobiegnuti
 -
56 —

mogo? Nije su li ona na smèrt osudili i onoga, nebiaše — svaki po koi put, — stao mi svét i n oči i iza
ledjah prigovarati kojcšta , n. p. „ da sam lenčina, da sam
koi je bio pravednost ista? A za potvèrditi moje baciо регo u zapećak, da mi je sasvim presahnulo vrelo peva
Juće, da su mi Cigani ukrali konja krilatoga, da mi je stara.
rieci sliedim u izdavanju, onoga ljepoga prevoda. služkinja, neimadući dervali, za nevolju naložila peć tamburom
i guslami, i Bog zna, kta Jošt sve ne. Prigovaranje ovo vèrlo
М. А. ЛА. mi dosadi (pa komu da neudari u nos toli ljuti hren?). Zato
odlučih prčkim načinom stati na put svim ovim prigovorim i
spčrdnjam; otvorim staru jednu škrinju, u kojoj čuvam silu
(Оd XIV. L. 1. o naris, referent etc.) božju pisamah za moljcc; stepem s nekojih prašinu i pročitavši
ih izabcrem iz njih ono, što mi se učini dostojnim za pečatnju,
O korabljo, tebº zaniti i dodavši nekoliko komadićah iz novic dobe, priuredim sve za
tisak, i cvo vam slavna gospodo, štioci i priatelji naše litera
Novi vali che u pucinu, ture knjigu, koju kérstih sličnim imenom n Gusle i tam
bura “ a to će reći, da knjiga uzdèržava različnih, pesnih,
Vech što kerzmaš? nagli otiti pésannah , pesmicah, i pověšticah. Ја кап nastojao, da stvari
Luke ugodne u tišinu. te budu u koliko mi sile dopuštaju , gladke i prijatne. Osobito
tërsio sam se, da i jezik i rižmo budu puno čistje, okretnie i
Al nepaziš? kao skéršena blagoglasnic, nego li što to biaše u pèrvašnjih mojih knjigah
zvanih „ Djulable “ i Glasi iz IPubrave Zerovins
Vesla su ti s obie strane? ke, jerbo o tom sam se najviše starao, da se nekako uklonim
onim prikorom , s kojim učeni štokavci (naši Atenijanci) osu
S” Juga od Panja kao skucena djuju nas n kekavce “ (tobože IRUote slovinske ) i dela naša.
I od Prikêrstak jeka stane? I tim se usudjujem sada pozvati svu naša sl. sg. Štioce,
ncbi li dostojali predplatiti na ovu moju novu knjižicu. I onako
Kao bez cela i konopaº, (kako rekoh) nismo se već davno vidili na čestitom tom pa
zaru ; i Bog zna hoćemo li se opet ikad viditi? Predplata iznosi
Plav podobna brodit nije, samo 30 kr. sr.; rok njezin traje do 15. d. m.; a knjiga će
izaći nekako u korizmi i bit će (do jedne prilike) onolika i onako
Proхdruje jazi šitka utopa urešena, kao što su „Glasi iz dubrave Zeravinske, “ i sva
Sila e morska pridobije. je prilika, da će i ponešto deblja biti. Dućanska cena poskočit
će poslě na 45. kr. srcbrn.
Jedra su ti raskidjena, Imena sl. gg. predplatiteljah tiskat će se na koncu dela,
zato umoljavam uljudno gg. sakupitelje predplate, neka izvole
I s tobom nije Bogova“, s novci poslati nam i imena, a ono věrno i razgovetno. Bez
Vapit u zlo uvedena novacah neće se nitko smatrati kao predbrojnik, niti će se
poslati knjige bez novocah , budući mi nepretiće kad obavljati
Manj cheš pomoch njih iz nova. jedan isti posao dvostručno, što bi iz toga proizašlo.
Predplatu primaju: U Zagrebu gg. advokat i tajnik či
Sasve dasi Prekopskoga taonice Vekoslav Dabukić. U Varašdinu g. Mihail Korčec, ad
vokat, exaktor slob. i kr. var. Varašdina. U Karlovcu g. bar.
Luga porod plemeniti, IDragutin Kušland kr. grada podbilјсžnik. U Križevcu g. Franjo
Neche sº traga gospodskoga zigrović, sl. var. podbilježnik. U Sisku g. E. Lovrić. U Pesti
g. Antun Pavkovic , sudac predgradja tabanskoga u Budimu.
Tvoja se srecha uzmnoxiti. U Požunu g. prof. Ljudevit Štur. U Oséku g. Gjuro Tordinac,
Plašiv brodar ne uzda se kapelan. U Novom-Sadu g. Gjorgje Kiriaković i P. E. Sto
janović. U Vukovaru g. Кајо Адјta gvardian. U Brodu g.
U plav masti koju rese; Ignatia Berlić. U Mitrovici g. Tadia Derkić. U Valpovu g. P.
cottibović prepoziti v. arkidjakom. U Djakovu g. Pavao Penjić,
Оpazimaj guva se сxaktor i računovodja gospoštine diakovačke. U Novoj-Gradiški
g. Pettek kapclan. Za Stajcrsku rr. Dr. St. Kočevar. fуsik
Da te vihar ne zanese, Podčetërkom; Josip Muršec, odgojitelj i Blax. Sterman bo
goslovac u Gradcu. Za Krajnsku gg. Dr. Dietroa, urednik, kra
Ti bi gorka ma dosada, njskih novicah i Luka Jeran, bogoslovao u Ljubljani. Za Ko
Sad si pomnja serca moga, rusku g. M. Majer, kapetan stolne cèrkve u Celovću. Za Tèrst
gg. Ant. Rušnov, predsednik sanitete i Vladisavljević učticlj u
Оd hridnieh biex Ciklada, Terstu. Za Primorje i Istriu gg. Ziga Farkas, praktikunt kod
gubernija Rečkog, i Cavaliere A. Trojer, advokat u Rěci. Za
I njih mora utopnoga. Dalmaciu sl. uredničtvo Zore Dalmatinske u Zadru, g. Andria
stasić, učitelj u Spletu i g. Gjorgje Nikolajević, parok u
1)ubrovniku. Za Serbiu gg: Dr. I. Safarik i A. Prica profesori
—={)}=- u Biogradu,
IND. Novci i imena imada se opraviti na g. Vekoslava
Jвађићića, advokata i tajnika čitaonice narod. u Zagrebu.
KNJIXEVNI OGLAS. Zagreb, dne 1. Prosinca 1844.
(Stanko Vraz.«
—=<ifie=-
Ima tomu tretja godina, što se nisam ujavio u svétu s
nijednom knjigom, što bi uzdèržala stvari samo mojeg pera.
Budući se odposle druzi moji oglasili s děli svojimi koi po je
dan, koi po dva put, a drugi opct, kojim do onda jošt ni glasa

—=43Жњt:{eć343333 К.
Bratja Battara
J. A. Kaznapich
Urednik. Izdavatelji i vlastnici.
 \{)} 3, II, () ())|\\
—G- —G—

MA 24 VELJAČE 1 8 4 5.

<?о
č 944
6З-0 voj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 г. u Zadra, a po ostalih m3 stih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
sarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na četiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštali i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nisu prosti svakoga troška. - _ - - -

Zora Dalmatinska daje su u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

P E S N I Č TV 0. Ko ljupina orahova mala

Dérhche brodich moj po bčsnih vali',
—=<==- Sad ga jedan u oblake rine,
San. Sad ga drugi puk u ponor svali.
odl A ja tuxan medj tima strahotam
P. PRERADOVICHA. Vech se vidim zalogajom smèrti,
Кода опа рrie neg progutne
Nuder, ljubo, da ti pripovčdim, U čeljustih simo tamo verti.
što sam sanjo u prošasnoj nochi:
Na moru sam uzbunjenom bio U sdvojenju na vèrh pogibeli
U brodichu slabom bez pomochi. Vеch mi sile tělesne s unište,
Vech i misli prestrašene traхо
Cerna noch je na moru lexala, Ne u xiiju u smèrti utočište.
A na nebu oblak do oblaka,
Ni se vidlo persta pred očima Kad na jednoč na cérnome nebu
Оd sgusnutog svud okolo mraka. Оtvore se oblaci sbijeni -

I kroz prozor milostivog neba

Kiša pljušti strahovitim pljuskom Dvie zvčzde progledaju k meni.
Ko da hoche more prenaliti,
Моге Кipi ko u silnom jedu Dvie zvězde –– o milote, Boxe!
Kuhajuchi razdor strahoviti. Као světla ona odvcch blaga,
S kojºma spomen uzhitjena plane,
Gromi tutnje jekom strašne smutnje, Каd pomisli drag na svoga draga.
Stréle lete, trčsk za trèskom gnjete,
K vodam nixe oblaci se blixe, IUlago svétlo sve sile ublaxi:
Vode uzpete oblacima priete. Grom umukne, včtri se utaxe;
More stane kao zablešteno,
Vétar huče s valovim se tuče, Тnine sbégnu, zemlja mi se kaхе.
Val se vije s vétrovim se bije
Рčna skače, morska ptica plačo, Vldcch zonulju, vidim xiije mojc,
Ponor vrije, gladna smèrt se smije. Sgrabim veslo, brodich tamo skrencam,
 58
Stignem zemlju, stigncm xiije moje
I radostju velikom se prenem.
što je ono more uzbunjeno,
što je onaj brodich slab slabcati,
što su one čudotvorne zvčzde,
То сhu, ljubo, tebi tolkovati:
Оno more to je svčt opasni,
Onaj brodich to je xiije moje,
Оnc zvezde blage čudotvorne
To su, dušo, meni oči tvojc.
KNJIMEVNI PREGLE),
Iskrice od Nikole Tommasea, izdao Ivan
Kukuljević Sakcinski. U Zagrebu tiskom kr:
povl. nar: tisk: D. Ljudevita Gaja 1844.
Dudući da je ovo dielo plod jednoga glasovitoga
sina Dalmacie će no uresiti naš časopis nic
goviсm riečima, na izgled mnogo slavjanskieh
časopisah, koji tolikom pomnjom popretiskivaju
one duboke i sèrdčane misli, i prevadjavaju ih u
svoja naricčja, za obćcnu korist svega slavjanskog
puka. Kako pako o Tommascu i od njegoviem
dielima misle naša bratja IIervati, mogu svie
dočiti sliedeće rieči gosp. Ivana Kukuljevića Sak
cinskoga, koje su za istinu dostojan prcdgovor
Iskricam Tomasco-vicm „ ..... Ovako, kako su one
tiskane ovde, napisanc su rukom muža veleučenoga
kojega Dalmacia porodi, Franceska gostoljubno
primi, a Italia kojoj je jezik tolikimi dieli iz
versnimi proslavio, kao rodjenoga sina svoga
ogèrti, i njemu drugu domovinu, drugi život i
neumèrlu slavu poda. On je sin i slava Slave, a
ovo je pervo dielo njegovo u jeziku materins
kom, i od njega u pravopisu novom. “
» Hlieb iz zemlje, liepotu iz naroda ; narod
патi je otac, a zemlja majka naša.
II.
Victar baca simo i tamo sitna siemena, a
svako će velikim stablom uzrasti. Rekao bi da
ih srieća nosi; ali Bog ima na svako sitno sieme
Isti pozor knnoti na tisuće neizmiernih sunncah.
Bog ili melje na miesto jur odredjeno od vicčnich
vickovah; Bog ih hrani. Tako i u čovicčansku
pamet Bog svako nenadano ćućenje dovele, Bog
ga hrani rosicom ljubavi svoje. Zbog milosti nje
govc i suzah naših ono dolazi i urсsi misli i
svaka je duša kao veliki sviet, pun skladanjah
i čudesah bez broja.
I ti si malo po malo, dušo moja! ponarasla,
a različiti jezici tebi su bili prozori, koji otva
raju izgled na daljna micsta, prikazujuć nove
gore i planine, sada sniegove sada cvietja.
Ako ja nakon polovice mog života počimljem
izustivati materinske rieči mojc, tebi sam, Spiro,
zahvalu dužan. Jer ti imaš serce pučko i puno
krieposti tih c. I ti si čuo što su žalosti, ali i
poznaješ žalostih častivi stid, znadu se mučati
tuge tvoje a drugih požaliti. Мože biti da ja u
knjigi tvoga života pustim trag koji neće nigda
poměrčiti; ali ja znadem u istini, da u svakoj
rieči našoj slovinskoj, koju ću štiti oli pisati,
sakrit ću, Spiro, ime tvoje.
IV.
Nije našeg puka ruho čisto i tanano, ali
mu je duša slobodna i u prostoti jaka. Napijo
se siromak vina i rakie; ali pianstvo oholosti
malodušne, silnoga straha, lažih i novacah goro
јc i nepoštenic pianstvo. Nema puk dvore, ali
nije ni postelju svoju napunio s nečistoćami,
nije kuću otacah svojih prodao inostrancim. Bolje
je nikada neimati blaga, nego blago svoje bacati
u dubljinu sramote; — bolje je nespominjati se
diedovah svojih, negoli ime njihovo u grebu
pogerdjivati. Nemamo mi uspomesah koje bi nas
razvcscle, ali nemamo ni onih, koje bi nas
zasramile. Novi život možemo početi, vráta bu
dućnih vriemenah nisu nami zatvorena. Piesme
naše pievaju junačtvo i ljubav, naravni duh u
njima živi. Neznadu zlatna pera onako pisati,
kano javorove gusle gude. Neleži naša vila u
velikim posteljama, kod gospodskih terpezah,
nсsiedi; žedna i gladna terči ona kroz gore, i
čim se zaterče, tim liepša postane, a glas njezin
punii izlazi iz golih i hlepcčih persah. Nije u
našim piesmam izmišljeno i studeno nepoštenje;
mi pievamo dike i žalosti naše; a ne sramote
živinskoga života. Kuće nemamo ali imamo po
rodice; otac i mati nisu jošte incna bez znamcnja;
oni koji prezire čestnosti čovicčanskih dušah,
ont je pravi varvar.
----
 б9
JEZIKOSLOVЈЕ.
Uvedjenje S. Števnice (Liturgia) Slovinske.
(Produxenje V. b. 4. t. g.)
Neizbrojenih drugih imenah iliričkih ima
posijanih po svoj Azii manjoj, koje Gcrčka oholost
sve jest osakatila, od kojih ako bi hotio go
voriti, moje govorenje protegnulo bi se na dugo.
Za koi uzrok odlučio sam štogod sadera od rěkah
rechi.
Ноmer iz medju rčkah, koje izviru iz Ida, jed
noj daje ime Rhesus, što u Trako-Frigskom zla
menuje rizati ol rezati; a drugoj daje ime Rho
dius koje niče iz iliričkoga roditi, to jest uzro
kovati urod zemaljski; Rodanus u Franceskoj,
i Rodus u Arcipelagu izlaze iz istoga imena.
Strabon i Plinio čine izvirati druge dvě réke
iz Ida. Pervu prozvaše Gerci Granicus, Ascpus
drugu. Pcrva biaše od Trako-Frigah zvana Grana
iliti Granica, za zlamenovati mejaš mсdju gra
dom Parom i Lamsakom, viuchi se medj njima i
slčvajuchi se u Propontidu. Druga biaše zvana
Oreba, koju za ištetiti, Gerci prončnuše b u p,
što zlamenuje jednu rčku, koja uzderxi studenu
vodu.
Arian gerk još jednu tretju rčku pokaхuje nam,
koja izvire iz istoga Ida, koja se slčva u more
medju Eussinom i Elespontom, i daje joj ime Pro
sactium, što uprav zlamenuje ilirički prosik ol
prosiek, to jest izdubljenje za da voda more
slobodno vriati.
Planine različite u onih derxavah biahu:
Olympus Mysorum, i Montes Dyndimi u Frigii.
0lympus nkazuje jednu planinu svuda obučenu
stablim od Tilia, iliti naški od Lipe ol 0lipe, Gerci
po njihovu običaju uveli su u ovo ime za ištetit
ga m, i tako ovu planinu prozvaše Olympos.
Blizu Dubrovnika jest jedan otok, ne daleko od
Šipana СGruppana Jupana) vas pokriven s zele
nim stablašcim, i zove so Lipa ol 0lipa.
U Jonii mnogi gradovi uzderxe iliričko iz
vodenje kao na priliku Miletus. Koliko je lěpovi
grad i ugodan, Strabon hvali ga mnogo (lib. 1.),
toliko više svedni biahu pohvaljeni njegovi gra
djani, i za to biaše prozvan Mil i njegovi pre
bivaoci Mili. Jedan drugi grad zvan Lebedu s
izhodi iz litat oli lievati. Jošter trechi biaše
zvan Smyrne, to jest smiran ol smiren (pa
cifico).
- __ - -
U Frigii nalazi se iliričkih gradovah, kao Na
colea, Miduium, ol Midaeum i Cadi. Nacolea
zlamenuje na koliti, to jest okolišiti s mnozin
okolišim za učinit ga jaka. Miduium ol Лfidaeum,
zlamenuje grad meden, sladak, bogat s mcdom.
0vi grad imaše svoga kralja pod imenom Mida,
što zlamenuje naški medan, sladak, pametan.
„ Butirum et mel comedet ut sciat reprobare
тalum et eligere bonum“. Саdi dolazi od kaditi,
jerbo ovaj grad uzderxaše mnogih mirisnih stva
rih.
Sada zadcrxmo se malo sverhu imcnah Ja
fetskoga jezika za izkušati, ako ona imena fri
gianska, koja nam napomenuje Platon i toliki
drugi pisaoci, imadu koju blizochu s jezikom
trako-iliričkim.
Gordan, Gcsner i Boеarius jesu vridni po
borci od starih rěčih frigianskih. Gesner uči nas da u
јcziku frigskomu kruh zvaše se Becos. Ilirici zovu
pek, kao i danas zovu pekovac, ol pegovac oni kruh
koi je učinjen s veche verstih brašna: pech zovu
gdi se kruh peče, i pechiar ko nastoji okolo
pcchi. Odovle slědi, da Julcska réč bef zlame
nuje pechara, izlazi iz iliričkoga pech prominjen
p u b daklen ovo ime bef Judesci uzeli su iz
slovinskoga, kako tolika druga imena.
Noricus ovo ime ja nalazim u rěči ponjorit
оl dnorit, što zlamenuje hoditi pod vodom pliva
juchi. Frigi zvahu nor i u čemu nosahu vodu,
što mi zovemo meh.
Еris od svih Slavo-Ilirikah zove se ješ оl
jer izvadjeno i, kako činjahu Gerci i Latini. Toliko
druge rěči gerčke donosi Bokartus (In Epist. de
aventu A encae in Ital.) po sve iliričke, koje oni
za obogatit svoj jezik uzeše ; i jesu Bagaios,
Веdy, Pyr, Kyos, Zelcia, Cybele, Agdistis,
Saboj, Jes.
Вадајоз, odgovara ilirčkomu Bog, kako Pa
patos, odgovara iliričkomu babo ol otac pro
minjena dva p p u dva bb, kako i sada naši
kotarci običajni jesu zvati redovuike Papase po
gerčkomu, a po našemu pope.
Веdy zlamenuje vodu kod Frigah, i kod
Trako-Macedonah, kako svčdoči Neante Cisiceno
(apud Clem. Alex. strom. 5.) Ime roda u ustim
gerkah, po svidoxbi Platona (in Cratylo) izajde
ydor, more biti iz imena vedro, što se zove jedan
sud s kojim se mčri svako pichc.
Pyr, naški oganj, vatra, jest ime (riginnsko,
 60
kako kaхc Platon na gori rečenomu městu. Ovi
- gerčki pyr poradja se iz iliričkoga piriti, uхigati,
lоxiti oganj, kako naši kotarci i danas bcsčlc.
Куns, ol Kynes, naški pas, pseto. Trako
Iliri za k sebi dova biti pseto, govorc kis-kis,
oliti kiskati. Naši imalnuatinci za imenovati pseto,
ol psa, govore jošler kušak, kučke.
Zelcia kod Frigah zlamenuje svakc vèrste
travc, kojc su dobre za blagovati. Naši Dalma
tinci zovu ih zelje.
Суђеђе оiaše boginjica Cibele Liburnička. Cyde
biaše kod Frigah metridica nebeska. Ova zvčr,
koja se od Latinah zvaše hyena oljena imaduchi
dčl kučka, i dčl vuka, od naših Dalmatinah zove
se čagla, čajalj, što sc priblixпјc dydu. Ovakovih
zvćrih nalazi se po svoj Dalmacii a navlaštito
okolo Ncrсtvc i na otoku Šipanu СGiuppana.).
Ayalistis biaše jedno zainte Cibele. Frigi zva
hu Aда их јеđnu veliku klisuru od xivoga kamena
u njihovoj Frigii, od kuda potlen potopa izva
diše stčnc za ugraditi zaklonište kako Ovidio pčvaše;
СМеfamor. I. 1.) i zlamenuje zad, zada ol ada,
post terдит.
Sabor biaše zaimc Baka još kod Trakah , i
zlamenovaše duboke pechine, gdi po nochi ob
sluxivahu se njegove svetkovinc. Ovo zaime Saboi,
proničnjeno s ti z, naši Dalmatinci izgovaraju za
biti, zabosti, zabijeno, zabodeno. Gdi se je
zabio? Zabio se je u dno kuche.
Jes, Attes, ova dva imena, uzderxalu se u
pčsni s kojom hvaljašc Orgia. Strabon je koi
potvсrdjuje (libr. 10.) da ova dva imena stahu
zdruxсna s ovim evo yes ates, koja odgovaraju
ovima Dalmatinskim evo jes otac, to jest Bog.
Napokon Strabon donosi několiko imenah Frigo
Paflagonskih, koja jednako odgovaraju današnjim
iliričkim. Ona jesu: Bagas, Rhathoces, Zardoces,
Tiberi, i Gazis, koja naški zlatacnuja Вида,
Radost, Sardan, Dicoe, i Gatzo. S ovima sas
tavljaju su imena obitelji Dalmatinskih Вида
šinovich, Radoševich, Sardanovich, Introevich,
Сazich, Vojvoerich, i. t. d.
Sada zaderxat sc valja malo okolo imenah
kraljah Frigskih, i razdiliti chemo ih na troje:
pèrvo govorit clicmo od onih, koi su postali od
količna Jafetova; drugo od onih od istoga mčsta;
trelje od onih koji inostranci biahu, dali jezika
Frigskoga.
Inic Jafeta u Xudinskomu hochc rechi raz
širit se , i to porad njegovih unukah , koji još i
potlen razilčljcnja svega svčta, imadiahu po svemu
svčtu proglasiti blagoslovljeno imc svoga dčda.
Ime Jafeta uzdèrxalo se jest i bilo je čašijcno
po svoj starovštini toliko u Azii i u Africi, ko
liko u svoj Europi, gdi biaše domovinu usadio.
Imc Gomer drugo nije neg Frigia. Svi stari
pisaoci govorc, da oni dio Azic manjc, to jest
Frigia, bia še jedna derxava suha, okorena
kao da bi bila s ogniсm izgorena, porad česa od
istih Frigah prozvana biašc Ascania oluxдапа ро
naški, Хudic prinoscchi na svoju, prozvahu je Go
mer, što zlamenuje toliko Хudinski koliko Frigo
Ilirički vruche, sargano, izgoreno i t.d. (Кlement
Grubišich de orig. Alphab: Glagolitici.)
Мадод drugi je sin Jafeta našega. što verhu
njegova imena po Хudinsku mug, naški muka,
mnogi rekoše i od Prometea. Slična jest stvar i
stanovita, da ime Magog niknc iz iliričke rěči
подиch. Sciti bo s imenom Euncim, naški: Junaci
u svetomu pismu jesu zvani viri famosi, et po
tentes a saeculo. ЛГодиchi uprav zlamcnuje тo
chi, mogal, ol mogli, ol nogoli, imc vсlikoga
Модоla, i Mogolah Tartarskih, koji izajdoše od
količna Scitskoga ol Cimerianskoga.
O. Rostantin Toxich.
S
-
Ае
}^{}}, у{{X}{C},STVO.
- учwх угу“ у гуку у
Uprave za zemljotexanje .
poklonjene texinci im svoga naroda
Иbaluunatinskoga.
(Produxenje).
Što pak razgleda Slavonju, i osobito Hervat
sku zemlju vidio sam i tamo da imade dosta
zaludnic prostoric i plandovanja, — i da bi se
čudo i čudo bolje moglo nagnati na izvcrstnost;
sasvim da onamo ima baš dosti kerša i čačka.
Inostranci koji prohode prčko naše Dalmacic s
jednim, mogu rechi, drumom; -- ili najviše prčko
jedac, prčko dvili dulibe, cčne da su, tuda pro
hodcchi, viděli svu cčlovitu derxavu; — iz česa
udilj sude da je kerševita, i da je po svuda taka:
kao da nejma lčрih, i plemenitih poljah, ravnicah
 61
i dolinah zaměritih? Ovakih slabih rašuditeljah
poznao sam zadosta. (Kano i nčkih mсršavnih
popraviteljah našega slavnog jezika, koji scrtaju
rasudivati ono što imadu još učiti. To nemogu
biti drugi nego golichi još nepoznani, koji ziju
iz gnjčzda za tudjom hranom, brez da su moguchi
po svojoj kriposti nju stechi). Čudo se oni varaju,
koji tako krivo sude našu Dalmaciu, ter tako
stanu kazivat i pisat kao uprav rekši da je tako.
Оvake ja zovem: occulis plus inspectores, Фиат
fact perceptores. ---
Ova derxava od pravih i znanih pohoditeljah
nazvana je „ Classica regio...“ -- što chcš više?
Bio sam u više prigodah, i čuo sam kako se od
poznatiti s častju govori od nje; i od njezinih
stanovnikah. -- Jedali nije zaměrito njezino kopno
pokraj mora, i njezini bili gradovi? — Unutranja
njezina ponosita ravna polja i livade? -- Njezina
uzorita i mirisna masliništa ? —- Zlatno stablo!
Lozice lipe po svuda -- pivo ono boxје, kakoga
stari zovu (nettare - bcvanda degli Dei.) Sladka
kervca! --- Suzica ugodna! --- Gdi su narančice
s pomastju zlatnom zavgcrnule, i letnunčichi,
lik priki jednoga Ipokrata i Galena pervih vikovali
zdravljosaraniteljah, oduha kojizih ptičice
najgornjega vozduha k sebi pritcxc i mani? ---
Vochka mila rajskog perivoja!! A što bi rekao,
od svake druge verste stabla i vochke, koja pod
našim milin nebom uzorito raslc i cvate? ---
Štolise napokon plemenitje i gizdavje moxe viditi
od obtokali, i poluoblokali dalmatinskih, gdi
posvuda više, manje svašto raste i cvčla? -- Jedali
se nisu otimali oba nju rimski Cesari, i drugi
mnogi kralj i zapovědnici i nju hlepili, i toliku
kerv prolili za imat ju pod svoja gospodarstva?
Neka kaxu svihu prošastih včkovah toliki dogo
djaji, kojizih neumcrlo ime i slava ostatiche za
ramirku vikovite uspomene do konca svita. ---
Jedali nije tako? — Ako su sad ovaka vrčmena
došla, tomu se nije čudit, jerbo svašto se je
prominulo i izverglo, i gdi nije? Tempora mu
tantur, et nos in eis!! Dali mi se opet uhvamo
u boxju pomoch, i u nova nastojanja sadašnjeg
prosvčljenoga naraštjaja, da clic i naš napridak
po putu boljeg i pametnicg zemljotcxanja i sva
ostala pozatim na izverstnje stanje dopriti, --- i
da chc naš neumoreni tcxak uloxiti višu pomnju,
i okretnic nastojanje prigerliti k svojoj raboti; —
i da chc napokon trud njegova znoja desctrojstruk
plod i korist izvest njemu, i njegovu porodu,
koji pozanjim bude nastupiti. -- Eto mu je dosti
dodato, i slidi se dodavat u Zori Dalmatinskoj
dobrih i koristnih uspomenah, za uvěxbati ga
tovcchina u njegovu poslu texačkomu: samo dabi
naš tcxak nastojao ispunit ji, i okoristit se u
njima, kako se je i uhvat. — Eto mu poništo
i ja dodajem za njegovu, i opchenskm korist, ---
i što bude vidit da mu je pochudno, i da mu
idje k ruki, nek neizostavi ispunjat koliko mu
pripisujcin.
Poznatiche naš (cxak s vrčmenom da che mu
bit koristno, i da se neche pokajat da je zaludu
utrudio, ako je gdigod i suviše dva tri put sma
šklinom u brčg udrio, te neche ga odma bit priko
povora prisiklo. Nek, velju, texak, kad započme
radit, nezabaci u kut svoj texački halat, i nek
nezapušta radnju; dali nek sve tovechna nastoji
naprědovat o svojoj texačini; - i tada che se
njegov trud i znoj okrenuti u veselje i u radost
kad pozna da mu nije ostao isprazan, i brez ploda.
Najpri dakle sverhu svega od potrčbe je, za
činiti da zemlja bude davati svoju zadovoljnu
plodnost, zemlju tri, četir i pet putah uzorati,
ili na drugi način priverchati i uskopati, --- i
to pricvrčmena zimnoga. -- U oračini, gdi moxe
bit, nek nebude brazda dulja od Go koračajih.
Ne ima se takojder sijat xito u zemlju vlasnu. -
O Lučinu dne puno je spodobno vrčme za
sidbu. ---
Što razgleda pak nacin za gnjioli zemlju,
nejma biti na punu mčsccu; buduchi da cini
malu korist tog vrčmena; nego je dobro prie, i
potla tog vrčincna. -- Iz svačesa moxe se gnjoj
zametnuti i izvesti. Dali gnjoj ovčiih jest jedan
od najbolji, - takojder iz golubnjaka još bolji; --
čovičiih pak derxisc za najbolji, i najplodnii,
što naš sebicni texak nebi ga niposto na svoju
njivu pobacio. -- Po zemljam pak mсršavim
najbolje je sijat vuči bob što se zove, iliti vučak,
(lupino), koji prilili zemlju; - i tako njegovu
slamu puštat da sagnjie na tegu, jerbo je od
velike koristi. --- -
 Što se tiče posadjenja stabalah u opchinu,
neka texak imade pomnju nesadi ji u rupe stopro
izdubene, jerbo taj način činit che izginuti stabla; —
dali potla neg su rupice iskopanc dva, ili tri
měseca imadu se saditi. - Оko stabalah nejma
se zbijati zemlja s nogam ili s čim drugim, nego
imadu se rupice naravno napunit s zemljom; —
i tako napunjene dobro ji napoliti s vodom.
Kad se rečena stabla sade pod zimnja doba,
imadu se sadit s čitavim xilam koliko je vechma
moguche: —- što nebi marilo da se sade i brez
nji u vrucha vrčmena; -- i u tom dogadjaju stablo
koje se ima sadit iliti hrek, imade se mervičak
nacčpit u dnu što ulazi u zemlju, i u rascèpotinu
netnut jednu stčnčicu, jerbo na taj način noche
na manje dochi da se neprimi, i prie vrčmena da
ncozeleni.
Оna pak stabla koja nečine ploda imadu se
okopat iz okola sve do xilah, i po istim pobaciti
klačarde, ili priprostita klaka, --- i tako po zatim
nagernut zemlju po njemu, iz česa che slědit da chc
ona stabla izvesti po vrčmenu xudjeni svoj plod.
Što se tiče loze, i tko xeli da mu na vrčme
vinograd prispie, imade se stavit u dno sada gdi
se je iztrapilo; t. j. u rupu gdi ima biti loza
usadjena luga od saxganog lozja; -- ili kakvi
ustrixakah krojačkih — ili napokon i onizi štono
izostaju kod crevljara iliti papučara; i tako na
gernuvši k tomu zemlju, i zasuvši lozu pustit
da raste, - i brez svake sumnje izache snaxan
vinograd, i prinčt che čudo obilnii plod. — Imade
se ovdi zabilčxiti da nije dobro u svako vrčme
saditi lozje, ili druga stabla; -- takojder ni sijati
sěmena kojemu drago bila verste, izvan samo
onda kadno je na mladu mčsccu, kako chemo
unaprěd viditi, jerbo čudo bolje i naprědnie izmiču
iz zemlje toga vrěmena.
(sledit che).
Verdoljak Imochanin.
222^{2<3
TeXaci Im.
Meseca 0xujka nadat se je da bude:
0d 1. 0xujka (poslědnja polutina okolo
poldnс) do 8. istoga. (Ména po iztoku sunca).
Vćiri; dali kopuch snčg. Prčti kiša. Valja se ču
vati od naхdiranja.
0d 8. 0.rujka do 16. istoда. (Perva po
lutina po polnocha.) Vrčme sve jedno, kano i
do sad. Jošte xcstoka studen. Dali se valja čuvati
od berza prominutja vremena, koje se moxe de
siti, i tako bi naskočile : nazeba i mostobolje
(reuma, pogunica.)
0d 16. do 23. 0xujka. (Uxba okolo trecha
doba nochi). —- Stojte vcselo! Rekao bi da zima
kuša još najposlědnju svoju snagu. Od bolestih
шcima ništa iz nova.
Od 23. do 30. 0 rujka. (Poslědnja polutina
u večer). — Vrčme che biti mekše; i uzdam se
da che proljcije biti porosito.
Od 30. 0 rujka do 6. Travnja. (Mčna okolo
trecha doba nochi.)— Кiše i včtri. Vrčme crdjavo
za probaviti jestbine. Zato je od potrebe ncnaх
dirati se.
0vo je mčsec najpoglavitii za radnju texaku.
Ovoga mčseca texak doveršuje rězat vinograde “
i vochke, i okopavat jih. Sije jaro xito i lan
jari, sadi i razsadjuje iz sémcništah: murvc ;
orasc, loze, i svaku verstu vochke. Itazbija gru
menje po pšenicam, ore zemlje za kukuruze;
sije travu dčtelinu, slani grah, i grah jarik. Čoban
škopi janjce. Domachica nasadjuje kokoši. Raz
sadjuju se sva zelja, i siju se svi, izvan oni
koji su ozimni. Po vertlim ima dosta radnje , i
zlo onomu koi nijc lěpo prêpravio zemlju, uzko
panu i očištjenu. Sade sc tikve, pošanj (faxol)
grah loхujak. Siju se salate lčtnje svake verste,
rige, xutinice i blitve. Razsadjuju se kupusi gla
vati, jagode, i kapule. S vochakah obrixe se
sva suvarika; nek su stabla čista, kano izčeš
ljane devojke; za da sok uzlazi u mladice xive,
a da se netrati zaludu u suvariku.
Svéstne besěde.
„ Nitko nezna “
Zločinacah dosta zlo děluje;
Zašto, da se neche znat, véruje.
Al se zemlja nebu zaklinjala,
— „ Tako pusta da bi neostala,
Каko sve što na meni se sgodi,
Sve chu odkrit, na kopnu i vodi. — “
„Dobro došla Neve naša “
Naši stari veljaju da stoji
Svaka kucha, i što s' u njoj goji,
 --
63
Ne na zemlji vech na rent, Toma!...
paklem pazi kakvu vodiš doma! —
„ Оj Dávojko věro i nevero “.
Ljubovnikah včrnost prilična je
Čudnoj ptici (o kojoj se baje;
Sama sebe potle neg izgori,
Da se, opct, od svog luga tvori »)
Nitko nchi rekao „ Iахсš, nije “ —;
Dal nitko neumi kazat gdi je! —
Stepan Ivičevich.
DNEVNE ZGODE.
II. MIaria.
Daхd lěvaše se kako u dnevieh potopa op
chenoga i ovo biaše tretja noch da ne prestajaše.
Оtac od obitelji.
Tko je?
Putnik.
Jedan izgubicni u ovoj nochi, ište konak.
Otac od Obitelji.
Budi ti što pitaš.
I uliczc jedan putnik obvien plaštom boga
tiem iz kojega tekaše voda.
I najstaria kchi otca od obitelji, kojoj bčše
ime Maria, pribliхise k putniku i digne mu s ra
menah mokri plašt.
I preda ga sestri da ga razastere, i uzme
stolac i stavi ga kod otca svojega za putnika.
А Маria biaše lěpa kako pěrvi zrak sunca
vèrh prolétne travice.
I oči putnika nepadaše s nje.
A ona milostiva izpitivaše ga jeli mokar još
tera i bili hotio proměnit se, i bili prie večere
štogod uzeo za pokrepit umorenu snagu nje
govu.
On odgovori zahvalivajuchi, ali srču rěčih
glas mu se zatrese, u licu poblědi, i skloni oči.
I kchi otca od obitelji obvèrnc oči k tlehu
radi jednoga chutjenstva neizustiva.
I on povčilašc od xalostih, i povědaše od
progonstvah , koja térpiaše on i bratja svoja u
zemlji svojoj.
А kchi otca od obitelji roniaše suze u po
vědanju gosta svojcga.
I projde dan pervi, i projde dan utori, a
putnik ne projde s vlasti otca od obitelji.
Prilepila bo se bčšc duša njegova k duši
Маric, najstarie kcheri otca od obitelji.
Ali koliko gorucha bi ljubav ovc devicc
od scdamnaest godištah! Jer ona odgovori ljubavi
njegovoj.
Tad sjedinit se u mislieh ne bivaše neg iz
punit misli svoje?
Tad ugodit mu ne bivaše neg ugodit sebi.
Tad predat mu se u svemu ne bivaše neg
predat se sebi istoj.
Ah jadnico, jadnico! njegova razbluda učini
se njezina, njegov goj učini se njezin , njegovo
plandovanje učini se njezino .
0na bi u njemu sva; nje duša u njegovu
dušu ulije se i počine, kako réka u moru.
Ona bi u njemu sva a on u njoj?
0na se preda njemu, a on délova". . . .
Al je to réč neizgovoriva.
Al svane dan pèrvi , al svane dan utori, i
gost koi biaše se odalečio, neprikaхu je se.
Оn imaše ichi, tako govoraše, k miloj svojoj
majci rad bola (cxecliој.
Al svane dan pervi, i svane dan utori od
kad izide vrčme obctjanja njegova a ona čekaše
ga joštera.
Jer biaše rekao kad trelja luna prikaхe mč
scčinu svoju , bit chu tamo.
Оna včго vaše. A što je ljubav nego věro
vanje, što je verovanje, nego ljubav ?
Оna , věrovaše. A proide i tretji i cetvèrti
dan nit je njega, nit glasa, nit slova.
Proide peti, proide šesti, proide sedini,
nit bi njega, nit glasa, nit slova.
Na polu osmog predobita: Budi on proklet u
nicsecim tvoiem, luno!
0n doide — Оn moxeli se rét kada više ne
biaše njezin ? On doide, al ne njezin.
I malo danah proide a on zaruči se drugoj.
Носhu li ja kazat kako u malo dnevih poblédi
lice Maric? kako oči zamute se 8 kako oskoknu
jabučice obraza Marie?
Оna uvehnu kako cvčt térgnut goruchiem vě
trom od pustinje.
 64
Nego i um njezin ne presta, nego tvori sebi
istomu mislih nedohitnich.
Ah jada! te misli nedohitne bčšc izpraznс.
I to ona nepozna nego ih slědom slčili i vapi
Bogu da ih bèrzo izpuni.
I u izpunenju tich postavi vas pokoj duše
svoje.
Sad ide Marin od cèrkvo do cèrkvc u mo
litvah , u postiсh, suzechi i prosechi.
I njezinc misli uzavirahu ncuredno, i njezino
serdce hlaptaše neurcdno, i njezinc oči vertiaše se
neuredno, jer nevidi oni čas doveršiti prošnju
svoju.
I pričnc slabit u najpčrvoj ljudskoj krčposti,
koju imcnujemo včru.
I ona prične mislit o pokoju i govoraše u
sebi istoj: kad bih mogla umirit kerv moju i u
taxit chutjenstva moja imala bih pokoj. : I videch njezinu glavu u nerve razpuknutu
A to gdě se nahodi? U grebu. O tomu misliš
od osamnest godištah, o najstaria kcheri otca
od obitelji?
Tvoji dragi u veselju čekaju dan pirni i pogled
zaručnika tvojega.
Bi to vrěme i za Mariu, al berzo dojde,
berzo i projde kako voda potočna na lčtnome
suncu iza lčtnieh daхdja.
Sad Maria misli o pokoju.
Jest blizu D. jedno město zvano Propast.
Jest to visoki skrip u litici vèrh mora prig
nutoj.
I dogodi se u priašno vrčme da njeki bez
uhvanja od tole zanoriše se.
I ostaviše telesa svoja shrustana, plovntinu
moru nechutcchcmu.
Ali i oni, nechutiaše vech bolesti svéta ovo
ga
Maria jutrom hodiaše po običaju k Gospi
od Milostih i tud projde.
Tuda projde i pogleda; pogleda i zamuti joj
se pamet, i oči; i poblčili, kako mertvilom po
lita.
I u nje moхdanih sieknu misli prestrašne i
jaoh : neoprčcheme.
-
—=4}}}{t}{њ833333}{{{pe=-
Ј. А. КагnnčПelu
Urednik.
Trciji dan chii se putom od I) . . . . . glas
ха!ostni vapcchieh. „Ротiluj se meni, IRoxс, po
velikome milosèrdju tvojemu!“
I u licich svetčenikah ta xalost poznavaše
se udčljana.
Оni molinše: „Iz dubinah vapim k tebi Gos
podine! Gospodine usliši molbu moju“.
Ali ne kako vèrh ostalich koi pokopat nosu
sc ncgo neizrečcnom bolesti.
I pogledivaše odar i njeki suze roniahu, a
njcki bcz ronit ih još više jadovanje kazalnu.
Bčšc bo serdce njihovo prepunjcno.
Nјcki medju ostalim tu biaše mladiсh od šest
nacst godištah, koi preterpi malo pric muku od
smerti i ne umric.
I on prignc se vidčt telo mladice lexcchc
na odru.
obverne oči i zaupi: Joh glave razpuknute!
Greboder, koi kupiaše pokrov, pogleda ga i
suza mu zatrepti niz obraz.
Pogleda ga i reče: Pric i gore bilo joj se je
serdcc razpuknulo!
I oni pogled bčše mu rat od mača.
I to koi reče bčše greboder. A tko je bio
oni koi bćše to doradio?...
Ne churči njegovo ime na zemlji, al tko nezna
njegovo ime prokleto u pismich sudca vččnoga
na nebu. Ne samo njegovo, nego i svakoga činca
takoga diela ? P. A. K.
—=<==-
Gërdoj Gospodi.
Г“ o lag Martial o v n .
„ Si quando leporem mittis mihi Gallia dicis. “
Каd god zeca pošlješ meni
0bičavaš poručiti:
Kad ga izješ, moj ljubljeni!
Scdam danah lép cheš biti
Ako istina prava to je,
Te rugat se nijcsi htëla,
Doista, draga, ah Gospoje,
Nikad xeca nijesi jela.
Iz rukopisa Ig. Gjorgjicha Dub
—G=--={)—
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 |}|{{)) (), II. ([)}|\А
—GY– —Q—

NA 3 0XUЈКА 1 8 4 5.

5-33-0 vaj list izlazi svaki ponсdčljak. Godišnja mu je cčnn 4 г. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad poštc. Predplatja se za celu godinu, oli na četiri jednaka. гоka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svcxnji ne primaju sc, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Ibn Inntinska daje su u zamenu za kojnu drago narodni oli strani list.
-

PESNI Č TV 0. Коуа доa u dol naměstí sudba,

Nek да па доти периče sudba.
JPésni Stanka Vrazi.
2=--><
Izvadjene iz novog njcgov délca n Gusla i Tambnra. “
Sirotica. (3) Psal Inh CVIII.

СР a r a b o 1a.) Moju hvalu Gospodine

Za zelсm včnčac hcruć cvčtljice, Ne premuči; jer grčšnici
Prolazi dčva kraj sirotice: Usta kich su bez istinc,
„ Ah mili Bože, da je sad mсni Podignu sc zlim jezici:
„К ružam u onaj včnčac zeleni! Zlobnim ustim na mc psuju
„ Volila bi tu ma časak stati, Nenavidnim i slovima,
„ Nego sto godin na gredi sjati!“ Za cčlo mc poraxuju
Tako uzdiše željna bcz mčre. lВcz da činjali kriva njima.
Dčva ponikne, cvčtak ubсrс, Ne ljube me nego mèrzu
Do kitnih ružali u venčac stavi, A ja prosim svedj tva milost—
Na glavu metne včnčac gizdavi. Za blago mi zlo odvěrxu
S perva u včncu nježnoga tčla I za ljubav nenavidost.
Cvetljica naša stoji vesela;
Nanj grčšnika ti postavi;
Al čim se sunce više uzdignc ,
К desnoj svedj mu djavo bio!
I žarkim zraci do včnca stigne, Nek osudjen bude u praviº!
Evo zlo po nju , sirota salinc,
Molbu mu u grčli ti primio!
Glavicu skloni, težko uzdahne:
„ Ah mili Bože da lude glave! Bili dani njemu mali!
„ Bila sam srčtna srčil zelсn — trave; Vladarstvo mu oteo drugi!
Sirotom se dčca zvali
„ Ali me tašta želja zahiti
„ Stati uz ružu što včnčac kiti, Udovici joj suprugi .
* Evo me kako ludo poginuº!...“ Od nemila do nedraga
Сim to izusti, već i preminu. Sinovi mu svud prosili!
(viol (*) g: cvet, što ga zovu Nemci n Stiefmüttorchon I od svoje kucho praga
viola tricolог Љin.
Izagnani gérdno bili!
 66
Zaimatelj blaga svoja
I své imanje iziskao!
A na plodih njegva znoja
Tudjin mu se nasladjao!
Nc bilo mu pomochnika :
Nit siroti poхаljenja!
Pogibla mu svakolika
Јcdnim rodom istrčbljena!
Njegvih dědah opačine
Da "c pred Bogom svedj spomena!
Nit bila mu svè krivinc
Маti nigdjer očistjena!
Gospodinu pred očima
Bezakonja ta svedj bila!
А na zemlji včk o njima
Spomena se izgubila!
Јсr s ubogim ne spomсne
Milostinju udéliti;
Jadne progna; umiljene
Sercem hotie umoriti.
U kletvu se zaljubio
A manj kletva budi prechi,
Blagosova ni "c hotio
I od njega s odaleči.
Veche kletvom kako ruhom
On s oděva; ter s ulije
Unj ko voda svud tarbuhom
A u kosti kako ulje.
Оj bila mu kakno čoha
Којот tčlo se pokriva,
I ko pojas posred boka
Сim svak dan se pripašiva!
To je dělo tih ki mene
Pred Gospodom pogerdjuju,
Ki na dušu mu himbene
Lukavštine svake psuju.
A sad znto Gospotlinc
Inicna mi radi tvoga
Samnom déluj: tvé miline
IЗlaga krepos k nam je mnoga!
Jer sam ubog uništeni
Nek m izbavi milost tvoja;
I moć sèrcc vcch u meni
Vaj! izgubi svog pokoja!
Каkono ti sčna lalika
IBerzo prodje, prodjoh i ja
I obilnost moja svaka;
Kako pruzi stresen bia“.
Оd posta su mi koljena
Iznсmoхma sasma sada,
I put mi je osušena
Porad ulja kog bi rada.
A sramotom ja bih njima
Na kog sº oni ponosjahu;
Viděše mc i svojima
Glavami se zatresalu.
Gospodine mili Boxc
Spasi ncnc nevoljnika;
I neka me sad pomoхе
Tvoja milost prevelika .
Neka vidu da tvoja je
0vo ruka kü sº stvorio;
I gdě kletva njih prošla je
Blagosovom ti s posiо!
Nek su grubo postidéni,
Ki ustaju suproch meni;
A rob tvoj ucviljeni
Veseljom se nek rumeni!
U sramotu nek s uvuku
Pogordnici moji kleti;
Као haljinom nek s obuku,
Syojim stidom svi prokleti!
Ја сhu Boga mojºm ustima
Verlo u glase spoviditi,
I njega chu pred mnozima
Célim serccm uzlivaliti.
Jerbo Gospod sc postavi
Polag desno ubogoga,
Moju dušu da izbavi,
Od progonstva prokletoga. 0r. P.
 67
SLAVIANSKI PROČITIVANA.
—G=——-Đ—
U broju 13 (12 Veljače 1845) Novinah Hor
vatsko – Slavonsko - Dalmatinskih čitamo sličde
che objavljenje : „ Slava Bogu višnjemu а
věčna hvala i dika budi nj. apostolskomu veli
čanstvu premilostivomu našcmu Caru i Kralju
Rerdinandu V. koi je narod naš novim do
kazom otčinske svoje ljubavi obradoviti dostojao,
milostivo previšnjom svojom odlukom zapovédivši,
da se na kralj. akademii znanostih u Zagrebu
podignuti ima posebna stolica narodnoga našega
jezika i knjixestva! “
Blagověst ova oglašuje se od strane ovdašnje
ga vèrhovnoga ravniteljstva učionicali i naukah
slčilechim sluxbcnim pozivom:
„ Uzvišeno kralj. ugarsko namčstničtvo iz
volilo je pod 21 Sečnja gd. 1845 uslěd pre
višnje odluke ovamo dostaviti, da je na ovdašnjoj
kr. akademii znanostih utemeljcima posobna stolica
za horvatsko - slavonski jezik i knjixcstvo, i
godišnjom platjom od 800 for srcbra; za koju
che se pred ovdašnjim kralj. vèrhovnim ravnitelj
stvom učionicah i naukah dana 5 Svibnja t. god.
konkurs obderxavati. Što se time do obchenitoga
znanja dostavlja. U Zagrebu 11 Veljače 1845.
S velikom radostju oglasujemo ovu milostivu
kraljevsku odluku čitateljima našega časopisa,
jer zagrebačka stolica narodnoga našega jezika i
knjixestva, zabiljcxuje jedan stepcm naprědka u
izobraxenju knjixcvnome jugo - Slavjanah, koga
naš narod u sviem predjašnjim stolcijama nikada
ne bčše dostignuo. I s ovom prigodom rado pre
pečativamo u naš list jedan prevaхni sastavak
iz ruskoga, prenesen naški po gosp. Jovanu Mar
kovichu, koi se čita u Biogradskoj Podunavki
p. g. u br. 32, pod naslovom : Slavenska pro
citavanja (Praelectiones.)
„ Evo je vech trideset godinah od kako niko ne
spomenu Slavene; dvadeset godinah survaše se u
pučinu nepovratka i rédko pisa kogod što o njima;
deset je godinali i rédko progovori što o njima.
Sad paka u devet gradovali Europe otvoriše se
katedre za slušatelje slavenskih pročitavanjah , i
široko polje ukaхијc sc izobraxenom ispitatelju,
kad pozorljivi pogled na Slavene baci.
šta pak mogu ovi slušatelji od svojih Pro
fessornih poiskivati? Pao bi u bludnju svaki onaj,
-
koi bi mislio, da Professor moxe svome sluša
telju samo golicm osmotrcnjcm slavenskih lite
rarnih dčlanjah udoblctvoriti, on neche ni sebe,
a jošt manje svog slavenskog slušatelja zadovo
ljiti, kad samu literaturu u smotrcnjc uzima, on
chc uviditi da mu je nuхno pozor na proizvode
narodnc literature upraviti, a da bi iste poznao,
mora jezik narodni i njegovu prostotu ispitati; da
bi poznao narodnost u knjixestvu i govoru, mora
narod, njegov karakter, njegove pravi, mčsto
obitavanja i njegovo znanje točno izučiti; da bi
pak poznao sve ovo u svom povrсmсnom raz
vitku, a i uticaj ovoga na dčlanje naroda', mora
prošlost i starinu njegovu providiti. Filologia, Еl
подrafia i Istoria očekuju jošt svoje město u
slavenskim pročitavanjima.
Ako Slavcninu i nije nuxno gramatiku s rod
nog narččja u svemu prostranstvu, kao stranih
jezikah izpitivati, to ipak mora on svojstvo i
duh govora slavenskog, njegov razvitak u svima
narččjima shvatati i poznavati, mora ovog karakter
sravnjavati, mora slavenske zvuke kimičeski raz
drobiti i razlučiti réči, kao sojaz zvukovah, za
postavljenje mislih anatomičeski razčleniti, i način
slovoslaganja, kao jezikoizobraxenje mislih, fi
losofičeski dokučiti, i mora ih iz xivog jezika ,
a ne iz starih spomenikah izpitivati. Mnogostručni
ga posao izčekuje , no Dobrovski i Šafarik, Vos
tokov i Kopitar, Linde i Pavski olakšavaju mu
trude.
Јеzik je spomenik xivota naroda, njegovog
izobraxcnja, njegove dušcvne snage, njegove
narodnosti, no na izpitanje samo toga onaj se
ograničiti moxс, kome druga sredstva, oskudja
vaju, da moxe narod poznati. Sam jezik dovodi
k pitanju „ Kako je xivilo kod naroda to, što
se danas na jeziku pokaхuje? “ Slavenski izpi
tatelj mora se dakle obazrčti a) na fisičesko izo
braxenje naroda, na tělesni sostav i vid, fisiog
nomiu, tempernment, těla i xivota snagu, u krat
ko na svc ono, što pravi karakter naroda kao
jedne mase licah, familiala, i rodovali sačinjava.
b) na razvitak tergovine, na fisičesko bilje na
roda, na njegova obitališta, odčlo i hranu, na
njegovc običajc, ekonomičeske poslove i zani
manja, zanatc i tèrgovinc ; mora se obazreti
na c) pravstvcno izobraxenje njegovo, na ponja
tje o logu, prirodi i čověku, o njegovim dux
nostima i pravama, o njegovom familiarnom xi
 -
68
|
votu, i o njegovoj narodnosti, i na spoljašnosti
ovih predstavlcnjah u včri i zavedenjama, u igra
vima i običajima, knjixсstvu i hudoxcstvu; on
se na poslětlak obazrcti mora , na druxevno izo
braxcnjc, na obična i svobšta zanimanja naroda,
na njegovo odnošcuje k pravu i pravitcljstvu, na
njegova tlčla, kao jednog nerazlučnog lica. Ко
to sve nczna, nemoxe narod poznavati, i Sla
vсnin koi na polju svoje jednoplcnicnc bratjo
izpitanja čini, zaista che se pri ovom krugu zna
nja duxc zaderxati i pozabaviti nego pri ikojem
drugom.
Na konac istoria chc mu občlodaniti to, što
je on kao literator, filolog, i ctnograf izpitao i
izkusio. Istina je, da izpitianje na polju istoric
i narodnosti Slavenah nije tako lako kao učenje
slavcnske literature, i njenih narččali, istina je
da děla Šafarika i Macijerovskog, Engcla i širit
tera, Karamzina i Naručevicha, Sucrgirova i
Golembiovskoga i drugih, samo su monografic,
al opet zato dosta olakšavaju trade izpitatelju,
a što u njima nenadje, to neka bogatstvom svoga
sobstvcnog iskustva popuni.
Literatura, filologia, narodnost i istoria Sla
venah jesu predmeti, koji pozornost novih Sla
venah na scbe privlače, svcnu ovome posvetjuju
oni svoje dontaclic poslovc, sve ovo iz slavcn
skih pročitavanjah hoche da izkuse? Po sebi se
razumie, da Profesor samo Slavenin biti moxe,
o svojoj jednoplencnoj bratji izvčšten i to nc iz
sanih knjigah. Iz medju dosadani ilcvet Profes
sorah četvcrica su Rusi, dvoica Poljaci, jedan
Сch, jedan Slovak i jedan Глixičanin. U koliko
oni svome dčlstvovanja krugu odgovaraju, ako
obštih biljcxakali o motodu pojedinih Profesorah
i nema, moxc sc iz sličitujučeg uviditi.
Godinс 183S derxa o je samo Kačenovski u
ДIoskvi slavcnska pročitanja. Za Moskvom slič
tlovaju je Pariz i Poxun, ovima Berlin, Vrati
slava, Lipiska, Kazan, Potcrsburg i Harkoi,
U Poxunu i Vratislavi učiniše slavonska pro
čitavanja vсliki naprčđak, tamo se slušatelji lju
bavlju k stvari, a ovdek učenostju Professora
plénavaju. Al opci nedostiku savèršeno svoju
blagorodnu namčru nit ovde, nit' tamo počem se
izklučiteljno na filologiu i sravniteljni pregled
slavcnskih narččjah ograničavaju. Istina Čelakov
ski u svojim pročitavanjama nešto i istoriu i li
teraturu Slavenah upletje, no opet se vidi, da
clic filologia njegov izklučiteljni predmet ostati.
šturova pročitanja mogla bi sc smatrati, kao
da lio sveobštnosti (cxc, i mogla bi svc, ako
ničim, a ono svojim cnciklopciličeskim upravljc
njcnu zadovoljiti; no mčsto, glic on svoja pro
čitavanja derxi, stavlja mu prepone na put.
Primčtiti se mora, da svi ovi Profesori, izu
zimajuchi јcilnoga, svoja pročitavanja nc derxc u
slavcinskom jeziku, ako ili najviše i Slavcri posě
tjuju; u Parizu je Slavenin Francusom, u Ber
linu, Lipiskoj, i Vratislavu Nčmccm postao. Samo
u Poxvnu slušaju Slaveni pročitavanja na svom
паtericni jeziku, na Česko slovcuskom narččju.
Od ostalih četirih lºrofessorali čitaju za llusc
u Rusii, Bodjanski u Moskvi, Grigorovich u
Kazanu , bºrcis u lºctersburgu, Srcznicvski u
}{arkovu. Njihova slavenska pročitnvanja imaju,
po uredbi praviteljstva, istoriu i literatura sla
vonskih narěčjah za svoj predmet, al opct ne izklju
čuju iz svog zaderxanja narodnost ni istoriu.
(Sledit che)
JJEZ)(160ŠILOVIJE.
—ares 633&Se
Slovoljubiteljinu.
Mnogi od naših naginju odveć na mladu,
a mnogi pak bi htišli na staru. Za ukazati kako
posve razloga ncima ni s jedne ni s druge strane,
i kako pravi Ilirski slovoljubitelj (filologo) imao
bi probirati i s jedne i s druge strane, brez
činit se sužnjom nijednoj, prinosim ovdi ova četiri
vèrstopisja, omčrajući jih mcdju njima, iz Matice
Iatinske (Volgata).
. . . . Scientes tempus: quia hora est jam
nos de somno surgere. Nunc cnim propior es
nostra salus, quam cum credi limus. Noz prae
cessit, dies autem appropinguavit. Alijicianus
сrgo opera tenebrarum, ed induamur arma lucis.
Sicut in diac honeste ambulemus: non in comes
sationibus, et ebrietatibus, non in cubilibus et
impudicitiis, non in contentione et acmulatione:
sed induinini Dominum Jesum Christum ... (Ер.
S. Pauli Ap. ad Rom. XIII.)
- Staro-Slavensko.
„—Vјcilašche, vremja jako čas uxe nam ot sna
 — 69
vostati. Ninjc bo blixajšcc nam s pnscnic, ncxcli
cgda vjerovahom. Nušch ubo preide a den pri
blixisja, otloxini uho ilјсla temnaja, i oblečenisja
vo oruzje svjeta. Jako vo ilni blagobrazno da
bodim, nc kozloglasovanii i pijanstvi, ne ljubo
djejanii i studodjejani, nc crveniem i zavistju.
Yo obtecticsja Gospodcm Jezisom Hristom...“
{J}iblin ......)
(} Сlayоlačko.
„ — Vjcilašclic, jako čas jest uxc nam ot
sna voslali. Niujc bo blixa isce jest naše spasenje,
nexc cgila vjerovahom. Nošclu prcide a lca pre
blixisja. Otvcrxcn uho djela tranaja i oblcčcu sja
vo orих је svjeta. Jako vo dni blagobrazno da
bodim ne u lišejademnih i pijanstvih, no u lo
xch i nečistotah, ne u crveni i rсvnovanii na
oblocitesja vo gospoda Isusa Hrista. -- (Misal
tinskije.)
IDatmatinsko.
„ — Znajuchi, jer vrime jest jurve, da se
od sna ustancino. Sada bo blixe jest naše spa
senje, nego smo vćrovali. Noch minula jest, a
dan se je priblixao. Od verzino dakle dila tan
nosti - i obucino se oruxjena svčtlosti. Kakono u
tincvu pošteno hotlinio, nc u proхderlstvili i pi
janstvih, ne u loхmical incčistochala, nc u pri
дoraranju i naticanju; dali obucite sc Gospo
dinom Isukcrstom. “ — (Pištulc i Evandjelja — U
Mletcih 1838. )
Bosansko.
— „ Znajuchi vrčmc: da je ura vcch da
od sna ustanemo. Sad bojc blixјc naše spasenje,
nego kad verovasalo. Noch projile, dan se pak
priblixa. Bacimo indi ilčlatninalu , i obucimo o
ruxјc světlosti. Kako u dnevu pošteno hodimo:
ne u gostenjin i pianstvim, no u loxnicam i ne
stidnostim, ne u sradjanju i porudnosti. Nogo
obucite Gospodina Isusa Kcrsta. — “ (U Budimu
1831 — Sveto Pismo, slavno – ilirički, izgovora
Bosanskoga). —
Гtazabiranje.
1. Draxenii је „посh prede“ (praecessit) na
staro Slavcnsku , ncgo „minula “ i „ projde “,
kako rekoše Dalmatinac i Bošnjak. Tako tuma
éenje nije pravo. Da je noch minula ili prošla ,
nebi se reklo » dan se je priblivao. * Ako se
јc dan priblixao, to chc rechi da nocli još nije
prošla ni minula posve. Prešti hoche rechi: pred
hoditi, a ne minuti, lºred zoru, noch je otišlu
naprěd, dali još nije minula.
-
2. Поlјс је „ odrcrzimo “, kako reče Jainta
tinac i Glagolac, tako i „ odlozimo “, kako
reče Slavonac (abjicianus), nego „ bacimo “,
kako rećc Bošnjak. Drugo je bacili, n drugo
odbaciti. Matica latinska veli „ abjiciamus “
3. Pošteno, znamo što je: dali je pamctnic:
blayoobrazno, “ kako rekošc Slavenac i Glago
Inc. Svaki put, kad u jednoj bcsčili ining veche
zamišljajali (idce), pamctnim ti je. — U besedam
sastavljenim uvčk ima tri zamišljaja ujcdno. Pervi
(hlago), drugi (obraz), ircchi (blagoobrazje).
4. Indi, Bosanska, da nije od talianske
фијmali? Sumnjim. Čini mi se da je bolja „ dakle “
Stara ubo veci u ustim nexive. Pokoj joj duši!
5. U gostenjin, reče Bošnjali. Dali gostenje
moxc biti i trčzno brez grčlia. A. Pisano razчrni od
grčŠна. Bobro dakleni reče Dalmatinac prozileri
stvih. I čipo i sinčilišno nti se čini „kozloglasoranii“
Slovcnса. „-Bleji, a nezna što bleji “ (ima jih
dosta!) Конi nas je mudra Ibcsčda. I.išejadeniih
Glagolca, panctna je. To clic rechi „jedenja
preko potrebe “. Lčpo kaxe netrizmenost. Dali
ni se čini bolje, što predlogu u daje Bošnjak
trciji padox vechega broja, ncgo ostali , koji
mu ga daju drugoga; ili kako hoche jezikona
učitelji „ Lokativ “ (MIŠstenjak.) Ja tu nevidim
ništa drugo da ima danas biti medju nani, nego
trcchi padox, kano i u manjemu broju. Velili se
„ u kuchi? “Veli. A zašto dakleni ncima se
rcchi jednako „ u kuchain “ nego, u kuchah ?
Оvoj brezrednosti u vechenu broju ucvidim raz
loga. Dörxim da to nije drugo, nego nerхија
na ono m. Meni mérzak nije. Ako je tvèrd, nek
je tvèrd. Ja od nutskoga jezika ncčinim xensko
ga, niti mu réxena uda, da adum nastanc.
6. Nečistochah, veli Dalmatinac. Nestidnos
tim, veli Pošnjak. Pèrvi se slaxc s Glagolcem,
a drugi za Slavencom (studodjejanii). Vestid
nost, maničsto nečistoche, lěpa je besětla , i “
sebi ima pojstva (poesia). Mnogi se u nečisto
cham diče, a mestide, kako bi se imali stiditi.
Noslidit se od grčka učinjena, to je opet drugi
grčki gori od pèrvoga, jer nedaje bilčga poka
janja; nego prčti da che opet, i gore. —
7. U prigoraranju i maticanju bistre i lépe
besčde Dalmatincah, boljc od ostalih. Potrudnost,
IJošnjaka, neima posla ništa s Iatinskom s aети
latione “. Сontentio, nije „ crranje “, nego
baš „ prigovaranje. “
 -
70
8. Oblecitesja, Slovinski i Glagolaški, bolja
nego z obисtfe se “ Dalmatinski i Bosanski. Korčn
bo je z oblak “. Dali mi velimo bolje „ oblači
že se “.
9. Obucimo se oruzjem , na Dalmatinsku,
bolje je, nego u orихje. Idje oruxјc na nas, a
nc mi u oruxје.
10. Svjet, hoclic rechi svčtlost. Tko bi mi
kazao zašto se je iz toga korčna izvadilo inic
svéta? Da su mu danas ime nadčvali, nebi mu
ga vadili iz svčtlosti, nego iz tminah !
Iz ovo malo rěčih izaхimljem: Da pravi slo
voljubitelj duxau je mudro izabirati iz knjigah i
iz ustah ilirskih bcsčde izverstne, pametne umom
salivene, a mudrostju nalivene ; i s njima vсzti
svoje listove. I u tomu svčtu, kano u ljudskomu,
imade: plemichah i ncplemichah: bogatih i ubo
gih, lěpoticah i nakazicah; toliko u ustim, koliko
u knjigam.
Stepan Ivićevieh.
s=FA (229° & & =
#E93;&#333;
РОК, КОСУКА,8TV3.
zasess
- o napravljenje, od zemaljali.
Razgovor,
GE ликšА, ИUčrc4 i Pop.
G. Vucc....
ји. Što je Gerbeša...
G. Hochemo li u Popa?
И. А. gdi je Bariša?
G. Boli ga, kaxe mi Slanc, da mu je matrun.
И. А. Vid?
(}. Will je pošo na put, Xeni sina...
И. Dobro čini kad ima kruha. Rodila je litina,
ove godine, a kad rodi litina, ti znaš, da se
xene naši momci...
G. Znam, znam. Ali mi se čini da nije toliko
ni rodila ove godine, ko ti veliš, Л pak čini mi
se da mu nije baš ni potriba od neviste. Ljudi
imaju se xenit za potribu, a ne za obist. Tko
sc xeni za obist, bèrzo se pokaje.
P. Vala dobro govoriš, Gerbeša, I ja imam sina
па хиnlilbu, nili nomislim dn vodi xono, doklo
ne udam kchere.
G. Dobro činiš. Gdi je puno xenah u kuchi,
tu je i smetnje. Nisu nikad u miru xene:
nemogu se podnit, ko pas i mačka.
И. Jesu has nike i nike javlenc. Ali opet nemoxe se
ni bit bez xenah. Ko che sredit kuchu, ko che
izmcst tor; ko che izpcch kruh, ko che svarit
ručak, ko che poch zajancim... Носhe se, hoche
se i xcnc.
G. Hochemo li krenut?
И. Ноdmo polako divanech. Ja mislim da chemo
nach Popa kod kuche.
G. Mislim i ja; ako ne bude poša u grad. Go
vorio mi je tu nikidan, da ima poch u grad,
- da ga zove starešina.
И. А. rašta ga zove!
G. Neznam, brate. Govorio mi je da su ga tuxili
niki scljani starešini...
И. Koji, muke ti?... Bit che oni, kojima je učinio
dobra. To se vazda dogadja kod nas...
G. To se dogadja i po drugih selih, i po svitu,
ako chcš. Ljudi su neharni. Kad imaju potribu
od koga, kad ištu zajam, a mili, a dragi, a
kad čovo pita svoje; сtoti dušmanima; pa bi
bilo dolaro poslušati Turčina. Znaš li što veli
Turčin? „ Nečini dobra, da te zlo nenadje “...
И, А znašli ti što veli Pop! Učini dobra svakomu
čoviku, i onomu koi ti je dušmanin, koi merzi
na te, koi te propasti, koi te progoni, pa
koga chemo slušat, ali Turčina, ali Popa?
С. Neka ti našega Popa, neka, slušajmo mi
njega, pa che bit bolje i po dušu i po tilo.
И. Vir emi hoche... Nu, čini mi se da sidi prid
kuchom, i da ništo čati...
G. Vala je, čati che novine. Nebi on zna što
znale, i što nam knxe da ne čuti novine, Iloilinu
bërxe, čekat che nas.
И. Duše mi moje, njegovi razgovori meni nedo
diavaju uba; ja bi ga sluša i noch i dan.
G. I ja ko i ti. Je li malo govorio o oranju!
И. Dosta, dosta, Čul chemo danas što che natu
kazat,
G. Dobro jutro, Pope, dobro jutro.
И. Нvaljen Bog, Pope...
Р. O printelji, dobro došli, dobro došli. A kamo
druxlnn? Кnmo Ilariša? Kaino Vill!
G. Barišu boli, a Vid je na putu. Preporučio
 -
71
mi je Bariša, da kad se vratim namah k njemu
dodjem, pa da mu kaхcm što chcš divanit.
P. Eh! To je dobro, to je dobro. U nedilju
govorili smo o oranju, a danas govorit chemo
o napravljenju od zemaljah. Tuxite se vazda.
da nisu pitome vaše zemlje, da vam neradjaju
ko idje; da gubite trud: kazat chu vam danas
kako se pitomc, i kako chc vam bolje radjat.
Ja mislim da che vam bit ugodno i koristno
ovo moje govorenje.
И. А kako neche. Imam, Pope, zemaljah raster
kanih po svem polju, pa neche naprav nijedna
da rodi.
Р. Мој Vučica, kad su rastèrkane zemlje nemogu
dobro radjat. Dok ti oreš, i kopaš jednu, tvoj
susid tare ti drugu; pa kako chcš da rodi.
Ја štiem da po svih kraljevinah gospodari
traxe skupljat zemlje u velike komade; pa da
pravi texaci ne stoje po selih, neg po polju,
da rade, da paze, da ne gube vrime po kerč
mah, i po sajmih; pa da tim texacim radjaju
zemlje ko idje, pa da ti texaci ne gladuju, a
vazni neradjaju, a vi više putah gladujete jer
su vam rastèrkane zemlje; jer ne stojite na
zemaljah...
G. Dobro govoriš, Pope, ali znaš što je kod nas?
Mi se texaci izdilimo, pa kad se dilimo, svaki
brat, svaki stričevich, hoche da ima komad
zemlje na svakom mistu; pa tako raztèrču se
zemlje, i razkèrpate da jih nesiadi radit.
P. То је xiva istina, a jer nepovërxete ti za običaj?
Zašto se ne naknaditi jedan s drugim? Zašto
neuzmete jedan simo, a drugi tamo? Vala da
sam ja gospodar od zemaljah nebiste vi krixali
moje zemlje ne; a ufam se da i zakon bio bi
od moje. U malih baštinah nemoxe napridovati
zemljotexanje po ništa. Hoche se jaki komadi,
dat abave texaka svaki dan, da ga svexu po
niki način s zemljom; da mu čine omiliti
zemlju. Kad texaku omili zemlja, bolje je radi,
bolje je čuva; kviče na njoj noch i dan.
И. Sunca mi! Pope to je baš tako. Kad su ra
stèrkanc zemlje, malahni komadi, texak neljubi
zemlju, nit je radi ko idje. Hoche li simo,
hoche li tamo, pa dobro ni simo, ni tamo.
Mi bi se imali izprominjivat iz medju nas, pa
radit vazda na jednomu komadu, pa bi naš
komad bio uredjen i ogradjen ko idje, bili bi
raskčrčeni kraji, zasadjeni, ometnute greblje,
vinogradi dobro uskopani, objaštrene i pogno
jene masline, sve bi bilo bolje...
P. Nadodaj svemu tomu, Vuce, da kad bi čovo
svaki dan kvičio na jednoj zemlji, nebi se boja
štete, ni iupcxa. Mogo bi imat i kruha i vina
i ulja, i sočiva, i vocha svake vele, i zeleni
svake, i luka, i kapule, i ljutike, i kumpirah,
i mlunah, i dinjah i. t. d.; pa bi se mogo
hranit iz polja tri dila od godine, a zimi iz
vriche ko i miš, nebi se boja glada.
G. Imena mi, Pope, xiva je istina što veliš? Ali
se bojim, da mi texaci nebi se mogli pogodit
u prominah od zemaljah, ko veli Vučica. Ti
znaš da nisu sve zemlje jednake. Ti znaš
da su dobre one koje su u polju i pri moru
a da nisu dobre one koje su pod bèrdom i na
bérdih; pa nebi hotio niko pustit dobre zemlje
za zle, ostavit polje, a ichi u bèrdo.
P. Rech chuti na to Gerbeša, da ni u polju nisu
sve zemlje jednake, da jih ima uz tičak dobrih
i zlih, a tako i na brdih, da ima i zlih i dobrih.
Bech chuti opet da i sva mista imaju svoje dobro,
i svoje zlo. Zemlje na polju običajno topi voda,
a zemlje na bordu dere, nosi. Tko ima zema
ljah na polju, nema dervah, nema paše, a tko
ima zemlje na bèrdu nema ravnice, ni prostorine
za sijat xito. Nu, sva ova zla moxe lako na
praviti pomnjiv texak, kad hoche.
G. Nu ! Kako reci mi Pope. I ja vidim tamo i
amo da su betexne zemlje; ali neznam baš
dobro kako se mogu ukinut betezi, kako se
mogu napravit zle zemlje...
P. Lako, lako, Gerbeša. Spominješ li se ti, kad
smo govorili o zemljah, da sam govorio, da
su nike betexne po naravi, a nike po mistu?
G. Spominjem...
P. Da su betcxne po naravi one koje nemogu
lako primat vodu, i one koje je nemogu lako
uzdèrxat. Da su bctexnc po mislu one koje su
podloxne vodi, n. p. blatnjače, i one koje su
stërme oli skrapljive, iz kojih texak nemoхе
izvodit velik plod.
G. Spominjem věrlo dobro...
 72
Р. Kad to imaš na pameti rech chuti, da se mogu
napravit zle zemlje, oli s mišanjen od zemaljah
oli s radnjom, oli s gjuhrom...
И. Каko, kako, Pope. Ja imam jednu zemlju
koja nemoxe lako primat vodu; na kojoj u
proliju lexi voda do kasna, pa nemoxe zasušiti;
a kad zasuši izpuca, rastvori se, pa bi reko
da che me proхdrit, pa me ne volji nikad u nju
utirat vole. (sledit che).
Santich.
—=<=-
STARO DAVNOSTI
Opovidjenje
Skupštinam Mudroznanja.
Buduchi da u Godištopisanju lista Milanez
koga (Gazzetta Privilegiata) broj 330 — 1844.
20. Studenoga čita se što slidi:- l'išu iz Vinkovca
(iz Granice Austrianske) da medju razlikicm
ostancima Itinske starinc, kojc su iznašli kopajuchi
zemlju, našli su jedan kamen velik kao kostanj,
koi naravno pronicajiva mist kako kamalconte.
Роistinuju kad su ga inašli, da je bio cèrn, iza
toga da se je obratio na xuto, paka na rusu,
a najpošlie u zelсno, na nobo s njckoliko tra
kah na zlato po vćrhu. Kad se stisne u šaku,
kadgod je tmäst kadgod bistar, a ter kad světal
kao zlato. S ovicm kamenom moxe se bilčxiti što
se dosle nije včrovalo; to jest da su starodavni
nosili take kamene zakovane u përstenu za Ter
тотеfer, to jest za orudjc kojiсm se méri vru
china i zima. – Da je rečeni kamcm od staroga
doba Rimskoga vladanja čini sc posve istinito,
buduchi se iznašo, ni vlas daljc nogo uprav ondi
gdie je bio glasoviti i bogati grad Cibalis.
Za razvětlit dvomnenje verhu takijeh ka
menah koji promicnjivaju naravnu svoju pomast
po studeni, i po vruchini, i koje su stara davni
nosili zakovane u perstenih, derxim za duх
nost, razglasiti kako jedan od takijclu kamenah,
zakovan u zlatnome perstchu, malho disc u Dubrov
niku kod moga brata, gosp. Franc Markesa de
Bona. Rečeni kamen malo je uхi i manji od
nokta palačkoga përsta, pomast je njegova nacerna
—“teori“ —
Ј. М. 14. na načicle
Uгcdnik.
-
kako kostanja. Ali po studcni povučc sc malo po
malo vèrh njega jedan oblak pomasti xutc, koi
malo po malo čisti sc; ali kako ochuti vruchinu
iznova počme malo po malo cèrnčt, dok se sa
svim očisti od onoga oblaka. Na rečcnomu kamcnu
urczan je jedan vojnik u Rimskomс odčlu, koi
stoji skučcm ko da vadi is jedne ranc od lěvoga
lista svojc iste noge jednu gvozdenu strčlu. Bez
sumnje taj je kamсn od staroga doba, buduchi
doncšcu u Zaptat (Epidauro) zakovan u përstenu,
kako se nahodi i danas, u ono vrčine kad su Turci
osvojili Bosnu, a mnogi broj naroda slavjansko
ga pobčgnu u Dubrovnik. Vazila se uzdèrxala
predaja toga kancna od otca do sina u kuchi,
koja ga je posć lovala s velikom cčnom; dokle
пајZadnji od rečene kuche umiruchi (nije vele
godinali), ko priatclju, za uspomenu poklonio
je rečeni përstсm s rečenicm kamcnom momu
bratu, koi ga vavčk nosi na svome pčrstu. I kad
bi bio ncnochan od ognjice poznao bi udilje po
rečenomu përstenu derxili ga jošte ognjica, buduchi
da kako ognjica bi se uzmnaxala, tako bi kamen
tojače pocernjivo; a kad bi imao ognjzicu po
jaču, isto bi se, rad vruchinc njegova tëla, o
čistio oni xuti oblak ko lčti po vruchini.
Ufam se, da skupštinam mudroznanacah
bitchc ugodno ovo poznanje, ako je istina da se
nije včrovalo da su starodavni nosili takovi kamen
u perstenu; a jesu li ga paka derxali za Termo
metar; to najbolje mogu znati isti mudroznanci
svojim nastojanstvom, i poznanjem o stvarih
naravnih, i najskrovitijch od zemlje.
Pierko Mar. de Bona.
GENETSS SEZN^NS-22 ДЗSD
Gardoj Vili.
(Is latinskoga)
Svoju u vodi pazech diku
Мlad Narciso u dubravi
Tak obljubi svoju priliku,
Da poginu rad ljubavi;
A ti, o Vilo, sa svom vlasti
Od sèrcala bicx, da nebi
Izdahnula od prepasti
I od oni raze suprocli sebi.
Iz rukopisa Ig. Gjorgjicha Dub.
пrniju Tant tara
Izlavatelji i vlastnici.
 BR()) (),
—9—

NA 10 0}{UЈКА

83

Ovaj list izlazi svaki ponedčljak. Godišnja mu je cčna 4 Г. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
кагаa pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na četiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dulmatinska daje su u zamćnu za kojmudrago narodni oli strani list.

P E SNIČTV 0. Моnc bratu dala jesam,

Nesrechnica, venac taj!
={233}{3!} = Vјсrcnici on ga daše
Vjeruj, vјcruj! al ti odlaziš!.....
Sumnja, i Poltajanje Ive podje, a na sve glase
Pčsma Таk se stavi ona tuxit.
Ira.
Ane Vidovicheve.
Dodji dragi moj xudjeni,
Иve. Ah vérujmi da te ljubim,
Jur te nadjoh, nevérnico što se zgodi, vajmeh meni!
Gdi si u vertlu cvčche brala Da nenadno izgubih te ?
Ira. Мila zoro obveseliti
Pak što za to? Izdajnica Vеch mi nechcš serce u persi"
Ti mc Inc.chcš za to zvat. Jer mc necheš vcch viditi
Иve. Pod javorom s dragim stat!
Kak te nechu tako zvati A ti, sunce, tvoje lice
Kad si včnac darovala Коu zahoda u moru necheš
Momku jednom ....... hochcš znati Оplakati, neg suzice
Kud se venac nadje sad? Моје imachcš za se umit!
Jedna mila devojčica Gdje ste drage oči mile,
Glavu svoju s njim okruni, Rajska moja sladost sama,
Tak s nevěrom, ncvčrnica Zašto gorko da s razcvile
Nadplatjena bila si. Moje oči hochete vi!
Ja ti hodo, i viditi Zaboravio s Ive dragi
Vеch me mechcš........ 0no jutro kad si sjeo
Ига. Pokraj mene, i prem blagi
Ah! stanº de. Rekosi mi ovako: „Znaj
Kam ti hocheš sad otichi „ S drugom hoche da me xeni,
Blago moje, slušaj me! „ Draga Ire, majka moja,
U ničem te tuхna nésam, „ Al zaludu, ljuba meni
Dušo moja, uvrčdila , „ Ire, bicheš sama ti.“
 „ Ja odgovorah: Ivo mcka
„ Mir clicš s drugom tako nachi,
у Мcnс samo grob jaoh čeka,
„ Kad mi 'e sila te izgubit “
Тоl se jesi rukovao !
Таk che biti ja se bojim;
Тсšku si ni ranu dao
Iz te ranc chu ti umrit!
«Јана Пto.
Scko draga, dobro mojc,
Еvo tebi včnac mali,
Ah! otari suze tvoje
Tvomu Ivi včnac daj.
Věrenica moja ć bila
Pri kojoj ga e on vidio,
Sto si za to ti térpila
Znašc ona i xali tc.
IVO.
Ire sladka dušo moja,
Mogu li dostojan biti
Da još rečeš, ja sam tvoja,
To mi reci, i prosti mi!
—=<=-
Рésni „Stanka Vraza.
Izvadjcne iz novog njegov délca n Gusla i Tamubura.
IIajduk i Vezir. (*)
I.
Ištom svane s iztoka dan bčli,
Na poljanu kroz gvozdena vrata
Gerne narod kan od ticah jata.
Cock bi reko, da se vas grad seli.
Кroz ulice iz Travnika grada
Vode spetog Kuljaša hajduka,
Оd kojega ko janjc od vuka
Derhtje isti Car srču Carigrada.
Vczir viče: Davori dželati!
Berže, dčco, na kolac djaurina!
Uteče li danas , tako dina,
Sutra che nas po Travniku klati...
Pseto djaursko, deder bčsni sade!
Plčni, robi našu slavnu Bosnu,
Vod. u grade hajdučad ponosnu,
Коlji Turke, plaši bule mlade.
Grozno hajduk zubima zaškčrtnu,
Оčim baci trčsah hiljadicu;
Zaljula se Vezir na konjicu
Каn da primio od njih ranu smertnu.
» Nesperdaj se, kérvniče Vezire,
Pamti dobro , šta ti kažem sada:
Srčil pol noći doć ću ti u grada,
Pa te ubit, tako imeni virc!“
(*) U narodnih poslovicali sabranih g. Vukom Stefano
yićem Karadžićem o toj se stvari govori se (evo ovako str. 39)
Кulaš arambaša je bio u losni. Još u djetinstvu slušao snim
pjesmu, kako su ga turski svatovi iz Podnžеplja zatekli ner
dje, u kući ranjena, pa ga uhvatili i poklonili nekakvom Topni
pakli mu Topal-pašu ga niЈа кnijo poru biti od njegova društva
od Kokarly i od Joхdimlra, nego ga poslao losanskom Voxlru a
on ga nabilo na kolac, “ S. V.
To još s kolca Kulaš progovori,
Na Vezira bćsno se nasmčhne,
1)a mali Vezir konjica okrcnc,
Smeten ode, u grad se zatvori.
II.
Vczir jakim stražami obsadi
I. Kulaša, i scbc u gradu,
Сim se sunce smiri na zapadu,
Оd hajdukah tim da se zagradi.
I već kodže k jacii s munarah
ljazvikaše družbu pravovèrnu,
- Cut je samo kroz šutnju večernu
Laja pasah i korak stražarah.
Viče Vezir baš oko pol noći:
„ Gdje ste momci? gle Kulaš dolazi!“
Skočc bèrže u sobu kavazi,
Da Veziru budu do pomoći.
7)
Gdje je djaurin?“ Svaki od njih pita.—
„ Zar ncvidiš gdje me odje davi?
„ I nogu mi na vrat već postavi?
„ Nevidiš li djaura strahovita?
Vezir stenjc, gerči se i vijc,
Grozan strali mu iz očiuh siva,
Ustne dèrhtju, sapa utčrnjiva,
Protegnc se još a već ga nije.
Po aharu, čardaku, magazi
Mali se momci raztèrkaju;
“ Još protraže harem i odaju,
ЛI se zalud vratjaju kavazi.
Nejma nigdě ni živoga stvora,
Nij Kokara, nije Jezdimira,
Sto pretiaše, da će zla Vczira
Tu noć smaknut a ono srěd dvora.
III.
Ištom Turci već sabu klanjaše
Kad bi grozan glas k agama prenet,
Tu noch Vezir da ode u dženet...
Uplašc se i Agc i Pašc.
Jcdni kažu: Jezdimir ga ubi! —
Drugi Kulaš uteko je s kolca!
Al Jezdimir robi oko Dolca ;
Kulaš dušu na kolcu izgubi.
Tim raztura glas se po narodu:
Do pol grada ostavi ognjište
Sad k Veziru, a sad na stratište,
Da razvide i mésto i sgodu.
Vezir lčzi raztegnut na odrih.
Valah mèrtav! kaže jedan Paša;
Idu dalje, a da viš Kulaša:
Gdě mu nikla glava ustah modrih!
Tclu žiče napnute ko šibc ,
Rujne kapi kérvi na tle cure :
„ ijaur još žive “ (kaže jedno Turc)
“ A naš Vezir, noćas već pogibe “—
Man te rěči uzdèrnu hajduka
Каno včtar suhi list u gaju,
Itazabra se jednom još u vaju,
0dpre oči, digne mu se ruka.
Na kolcu se izpravi, izusti:
„ Slavn Bogu! * ustna se nasméline,
Glavu digno i nebu okronc,
Jednom dalinc, te i dušu pusti.
 75
JEZIK()SL()WЈЕ,
POThosmost kule Babilonske.
(Produxcnjc i konac.)
I doisto nemoxe se rechi, pravo sudcchi, da
naša knjixevnost nepostupa naprčil. Eto po svuda
otvoraju se učionice i druxstva, i nagli napredci
u njima se vide. -- Eto izlaze i tolika umna dčla
vrčilnih spisateljah, i doisto puna zanešenog nauka.
A zašto nebi još tovechma bratjo? -- Nu daklen
skupno pritecimo na ovu opchcnsku našu korist,
ter nastojmo osvoit oni ukor inih narodah, koji
nas popadaju da smo zapuštili našu izobraxenost,
koja uvamo se da che moch poisporedit se jednom,
i stati medju drugim uljudnim vilactom cčle Eu
rope. Eto nam je polje široko i priko široko,
baštinstvo naše starinske dédovinc, nemojmo ga
zapuštati, naprědujuchi svedjer zabavljeni o našoj
jednoj koristi, kano o najpoglavitijem koncu
(meta).
Još chu jednu rech. Nemojmo se stidit naški
govorit, i pisat; — to nevalja. A zašto bi s tudjim
jezikom govorili brez potrěbe? -- A zašto. drugi
narod negovori s našim? Neche to on gdě mu
nije potrěbe samu rěč progovorit izvan svoga
jezika. —- I ja mu zavidim — tako ima i bit. A
to kod nas nije. Svaki je čovčk nesvčstan, koji
duхi u drugoga sčme kad imade svoga vlastitoga,
i texi tudju njivu, a svoju pred očima zapušta,
koja bi mu izmetnula desetrojstruko više. Svaka
stvar domacha ima nam bit draxja nego tudja,
a mi kupujemo tudji bob, i čini nam se prama
našemu da je izvcrstitih i napridnii, - kad
tamo varamo se. Zašto bismo mi dakle zapuštali
naš jezik, a tudji učili? --- i u tudje se chudi
utvorali? -- To nejma bit. Dali mi o našem
nastojmo, niti ga zapuštajmo, a tudji kad moxemo
nemojmo ga odbacivat -- Još pače ima ništo, ---
da pogerdjuju to jest mnogi i mnogi naški jezik,
i njega prid inostrancim zloglase. Tko? -- našinci,
lkochani isti; - jerbo hoche da poništo znadu
talianski ili drugi jezik, pak počmu svomu porodu
ulivat inostranske običaje s inostranskim govorom.
A da čuješ kakoji uče, -- štoli im kaxu, što
od smèha nemošji čut. Evo ti samo dvi, tri reči
za poznat njiovu valjaštinu. Nemoj se smihat
koji štiješ, ako moxeš. On mu govori: „Znaš
kure kako se zove sunce? --- Neznam pape,
odgovara. „Zove se solј. “ — „А kako mčscc?“
INeznam ni to: kaхе „ zove se lunja.“ -- А.
kruh? “ – Neznam dite kaхе, „ panj “ od
govara chako. --- Brat „vradelo“ baba, dčd --
„ njonja, njonjo “, i t. d. Kad sin to nauči
govori mu otac, „ brafo, čune, tako: da chu ti
jabuku: tako uvik pamti. * -- (Tu se chale
posminje) Što vam se čini, jeli čemu ovi nauk?().
. Reko da mnogi pogerdjuju matcrinski jezik. Ја
neznam kako bi ji nazvao, s kojim li imenom.
Recimo da su zvčri nemile, koje raskidivaju.
Diogen jednom upitan: tkoja je zvčr koja razdire
najtačje? „ Medju nemilim, odgovori, zlorek “
(maldicente), a medju kuchnim blaznik (adulatore).
Bog bi dao da nejma ovake zvěradi naš
slovinski jezik, koja ga razdira!!! Ali ništa zato,
jer neche naš jezik izgubit svoju sjajnost stoga,
nego oni nechenju, bojim se, dostignut, koji nju
traxe. Nenavidnici svoga imena i svog jezika!!
Upita nčki: zašto je zlato tako blčilo? — Zašto
ima, bi mu odgovoreno, puno nenavidnikah.
Dojti chcvrčme da ovako budu nenaviditi naš jezik,
kad ostane za zamiru tudjem vilajetu. Svaki bo koji
ne ljubi svoj vlastiti jezik, kano svog poroda čedo,
jest gori, kako pric reko, od svake zvčri: pače neima
svčri, govori Ciccrum, koja ne ljubi svoj porod :
„Fere partus suos diligunt. “Mi smo jednoga
naroda sinovi, -- svi slavjanskog korčna istočnici,
nit ima biti medju nama različnost u misli, ni
u duhu. Narod koji se radja u jednomu jeziku,
ima biti i jednoga duha, –- štono nije vidět gdi
su različiti jezici, u čemu svaki traxi svoga jezika
naslědnika, kano milog brata il pobratima, a od
inostranskoga bčxi kao od ljuta i nepoznana šarova.
Nu čujte što S. Augustin govori : „ Linguarum
diversitas hominсm alienat ab homine, et propter
solan linguarum diversitatсm nihil prodest ad
consociandos homines tanta similitudo nature;
ita ut libcntius sit homo cum canc suo, quam
cum homine aliсno.“ (Lib. 29. Сaр. 7. de Civ.
Пci.) --- Da nesličnost, ili ti vam različnost je
 -
zikah čovčka razdruxuje od čověka, i zaradi same
mсsličnosti jezikah ništa neprudi za zdruxili ljude
tolika slika naravi; tako da dragovoljnije biva
čeljade sa svojim paščetom, nego li s tudjim
čovčkom. Nu što sama različnost jezikah poradja.-
Оdvratja druxštvo medju ljudima, a paščetu se,
kano vištu drugu, pridruxuje. Ovo je vidčt u
svagdanjemu iskušanju (espericuza), kadno čeljade
čuje govoriti tkoga svojim jezikom, a osobito u
inostranskim mčstima, - gdč mu se čini da čuje
u njima glas svoga domorodca, svoga susěda, svoga
otca napokon i svoga brata; -- i cvo udilj s
njim něko poznanstvo čini, i daje mu sva zla
menja prijateljstva. Tako je brez ikakve sumnje.
A kako ikad nebismo daklen mi slavjanskog
korčna porod stali u druxštvu jezika, misli, děla,
i jednog samog običaja i duha? Mi traximo više
zabavljati se o tudjem knjixenstvu, nego li o
našem, na koje i mсrzimo, --- i tako tudje knjige
štijemo, a naše zapuštamo. To nije pravo bratjo.
Ostavimo se mi parat kostrič, vranju nogu, gerz
dulju, i drugu neznanu divjač, kad moxeno u
našim vertlim koromač i lobodicu ličnu zelju brati.
Na to biaše i Katunu xao da njegove knjige
zapustiše, a tudji se privatiše: „ Cato dolet,
quia non lego libros snos. “
Svaki bo narod svoj običaj ljubi, mi to
vidimo u svemu, --- i duxan je svoga vrutka
poprave slěditi, i po tomu se ukazuje kog je
plemena, koga li je naroda i početka: » Гt do
cumenta damus, qua simus origine nati.“ (Оvid.
Met. 1.) Zašto bismo se, reko, odmicali od našeg
istočaja, i pritvorali sebe iste u inostranske o
bičaje i chudi? --- Jedali naše narodstvo nejma
svoju zaměritu cčnu i slavu? -- Imamo se o čemu
zabavit: -- samo ako bismo hotêli ; - ter bi
smo mogli hrabreni vojnici postat i u duhu, i
u knjixevnosti -- i naše otačbine ogledalo i dika.
„ Tu potes, ct patriac miles, ct csse decus. “
(Маrt.l.6.) Na ovi način, a ne drugačije, ostati che
vavčk proslavljeno onog domorodca imc i poštenje,
koji bude uzdcrxati u persima iskru pravc ljubavi
i vatrenosti prama zavičaju svoje slavjanske dč
dovine, kano naše opchenske, i mile majke.
„ Semper honos, nomenque tuum, laudesque
manebunt.“ (Virg. AEn. 1.) Исrdoljak Imoch.
P{}}, {{}}}XELSTVO.
Ф inapravljenju od zemaljali.
Razgovor.
GEпреšи, Иvčica i Por.
(Produxenje i konac.)
P. Ako lexi voda na tvojoj zemlji do kasna, to
je bilig da je gnjilovača. Ako chcš napravit
tu tvoju zemlju i nagnati je da lako prima i
uzdcrxi vodu, da je moxсš orat kad hocheš,
znaš štochcš uradit? Produbi je s mašklinom
na više mistah, pa gledaj koi stсralj od zemlje
ima pod pervim stсraljom. Ako pod pervim
steraljom najdeš perxinu oli sivicu, u dobri
čas. Ugni vole pervo neg zašuši, pa dubi s
ralom malo po malo do donjega stсralja, iz
nišaj donji s gornjim; cloti napravljena zemlja.
Ako pod pervim steraljom, ne nadješ perxinu
neg opet gnjilu, ne krcchi u donji steralj ,
jer chcš je učinit goru. -- Kad bi bila tvoja
zemlja kod ke potočine, oli kod mora, oli
kod koje rude od perxinc, princsi na tvoju
zemlju perxinc pa je izmišaj s tvojom zemljom,
pa che ti lako primat vodu i lako uzdcrxat, pa
chcš je moch orat i siat na volju, i blagosi
vat chcš trud koi si uloxio.
И. Viremi, Pope, nek dodjem kuchi, сtome na
ma traxit perxinu oko moje zemlje.
G. A što bi ja uradio, Pope, kad imam jednu
zemlju, koja u prolitju ne derxi vodu dva
dneva, pa na njoj vene xito, trava, stabla,
sve što se nadje, pa je nemili radit.
Р. To je bilig da je zemlje perxinasta. Učini i
ti ko i Vučica. Produbi pervi stсralj, koi
mcmoxe bit dublji od noge, pa ako nadješ
pod perxinom gnjilu, cloti naprava.
G. Dušemi, Pope, to je dobro, nisam duboke
pameti, ali bas dosixcm da je tvoj nauk dobar.
Ali da nebi naše pod perxinom gnjilu, što bi
mogo uradit za napravit moju zemlju?
Р. Valjalo bi da nosiš gnjilu odkle, olle; a
kad nebi bilo moguche, valjalo bi da je gjubriš

s onim gjubrom, koi stiska zemlju, a ne raz
pušta, kako chu ti kazat kad budemo govorit
o gjubru ; oli da je ne sieš, neg da je odrediš
za lozu, koja nepati u perxini, neg se goi.
Оna pruxa xile na daleko, idje za vodom,
pak napriduje bolje u perxini neg i jedno
drugo sadje.
И. Suncami, jase kcrstim što ti meni kaхеš.
Neg znaš što je, recini još jednu, kako bi
ja napravio moje sadine? Znaš da su sterme,
pa ji odviše dore voda i nosi zemlju.
P. Nije mučno napravit ni zemlje sterme čoviku
radiši. Znaš ti što čine uz Mosor i niz Mosor
Poljičani?
И. А gdi je ta Mosor?
P. Mosor je jedna velika planina, koja se pruxa
od Solina chiach do Omiša. Govore ljudi, da
su stari Rimljani vadili iz Mosora silu zlata, a
mi mladi Dalmatini nc moxcmo ni silu gvozdja.
Izgubile su se rude, pače nema na Mosoru bili
ga od rude, nevidi se neg pusto golo kamenje.
Zar su Rimljani s zlatom izderpali iz Mosora
i panje, pa zato nije vidit na Mosoru ni gore,
ni zeleni ikakvc.
G. Što, muketi, ne zeleni se ništa na Mosoru?
P. Ništa, ako ga paziš s kraja; a ako ga paziš
s mora pod berdje zeleni se donikle, a da se po
penješ po njemu, i obadješ, naša bi dragah,
dulibah, i dolacah dosta po koih ima lozah,
хita, gorc i vocha svakoga.
G. A kako to?...
P. Kako! Poljičani su, mcka znaš, vridni texact.
Sasvim da je Mosor sterm, i da je mučno po
stermih uzderxati zemlju i radit, Poljičani je
uzderxe i rade. – Oni najpervo s verha učinc
put vodi, pak je svcrnu na jedan kraj, kako
im neche po sridi poplavice derat i nosit zemlju.
Zatim počmu zdna uzdizat medje i gonit ze
mlju na vlake. Učinc tolike vlake, koliko jih
je dosta, za izravnat zemlju. Pokle su izravnali
zemlju siju xito, sade loze, masline, smokve,
jabuke, kruške, slive, praskve, trišnje, i one
lipe vičnje, s kojim Zadrani grade oni glasoviti
Roxulin, koga vech poznaju sva četiri dila od
svita, i hvataju tolike lipe jaspre.
Ж. А nebili i mi mogli sadit vičnje?
?? —
P. A tko vam smeta, Vučica? Ali znaš što je,
viste lini ko i kljusine; vami se nije drago
mučit, ko Poljičanim. Od njih se naučite
napravljat zemlje sterme, i goit svaku Boxju
viru, svako sadje. A znateli vi da oni goje
i guje, i da prodaju svilu po Splitu.
G. I mi chemo, kad nam narestu murve. Posadio
sam ja ništo muravah oko moga vertla pa chu
i ja prodavat svilu.
P. A da bi to Bog da, da ja vidim u mojoj
Хupi. Eto vam pripovidam, eto vas nagovaram
sadit murve; eto kralj da je mladice, i dariva
one koji sade; ali vas je malo koji se vatate
ovoga posla.
G. Hochcmo, hochemo, dušemi, Pope, slušat
tvoj nauk i tvoj svit. Nu kaхi nam jošte kako
se mogu napraviti i zemlje skrapljive, pa da
idemo kuchi, сto je noch...
P. Посhu, hochu. Kazachu vam što čine Inglezi
po zemljah skrapljivi. Kad imaju na blizu
germa, palega po skrapah , pa tako ujapnuju
kamenje, i obrachaju u zemlju. Kad nemaju
germa, tuku skrape, i slagaju kamcnjc u mo
circ, pa nose na zemlju svaku Boxju viru
koja moxe gnjiti, sušan n. p. slamu, trave,
lisija, mercine, smetilišta, glibe, gnjuse, i
namechu dokle se malo podigne zemlja. Pokle
se malo podigne zemlja, počmu stat trave, i
ne kosu jih, neg jih puštaju sagnjiat na zemlji,
i uzmnagat zemlju. Nakon nikoliko godinah,
nareste zemlja po škrapah, pa siju po njiој
psenicu, i svako drugo xito.
И. А. daj ti to sve uradit, Pope, i čekat toliko
godinah da se navuče zemlja na škrape.
Р. Znam ja daste vi neusterpljivi, i da vam je
merzak trud. Vi biste htili svaka u hip. Vi bi
ste htili pit vino, a ne kopat; xot xito a ne
sijat. Ali to tako nije u naravi. Bog je ostavio
za pedipsu pervoga griha, da se mučimo, i da
radimo; i da u trudu i u znaju blagujemo naš
kruh. Nemoxe bit inako.
И. Znam i ja da je to tako, Pope, ali čoviku
koi nema neg škrape mučno je čekat da nareste
zemlja, za sijat xito.
P. A on nek sadi po škrapah lozu i maslinu, Loza
dobro izlazi disu škrape, a i maslina neračisc

zemlje škrapljive. Istom da texak izdube iz
medju škrapah i učini dobro misto lozi i masli
ni, napriduju dobro, a najskoli kad se namire
na rupice kroz koje mogu pruxat xile, i nalazit
svoju osobitu hranu. Glasoviti su u Dalmacii,
Dračani, Soltani, i Šibenčani za sadit loze i
masline iz medju škrapah ; a nisu za odbacit
ni Školjari Zadarski. Van što vino Zadarsko,
Bračko, i Soltansko nije dobro ni ljubko kao
Šibeničko najskoli ono od Tertah, a to jer grozdje
Šibeničko jest bolje od grozdja Bračkoga, Sol
tanskoga, i Školjarskoga. Vino čini i loza i
zemlja, a to meche da razume naši texaci,
koji u svaku zemlju sade svaku lozu, i vole
onu koja daje više vina; neg onu koja daje
nanje, ako je i bolje. Govorichemo dalje o
lozi i o vinu, za danas budi dosta štosmo rekli
o napravljenju od zemaljah. Da Bog dade, da
vam bude koristan ovi moj nauk.
G. Etoti, Pope, ja sam baš razumio kako se
mogu napravit zle zemlje; i nastojachu napravit
moje. Ako u radnji ne dogjumi svaka na pamet,
сtome k tebi, da mi kaхеš.
P. Vala chu se i ja derxat tvoga nauka, kud
puče, puče. Neg сto idemo. Dobro ti večer,
Pope.
G. Ostaj s Bogom, opet clieno se vidit berzo.
Р. Гоšli u miru.
Santich.
-e-esej: S&9–Se
Muka od kostih dobar gnjoj.
Citase u broju 8. t. g. mnogo koristnoga
kranjskoga casopisa „ Kmetijske in rokodelske
посice“ izdanu od c. k. Škupštine za poljodelstvo
u Ljubljani; da šest stotinah, to jest šest Metzen
Austrianskih, punih muke od kostih; pomišani
su toliko luga oli pepela, malo skvašena; tako
da sve sakupivši u crpu svrugi se ; paka pric
i posli sijanja posipajuchi s tom smišom jedan
dan oragine , i zakopaju chi je mašklinom, oli s
branom zubatom (crpice dentato); okoristiva pèrvu
xсtvu, koliko 20 kolah ili 300 stotinah gnoja od
xivotinc. Ali korist ove smiše jest mnogo vecha
u drugoj, u tretjoj i u cetvertoj xetvi. Osobito
78
pomaga zemljc gnjilaste Cargillosc) i vcchc u
godinam daхdivim nego u suhim.
Iz ovoga slidi da jedna stotina kostih sa
mljcvenih pomišana s istom mirom pepcla, o
koristiva litinu koliko 50 stotina dobra gnoja.
Za jedan gonjal Zadarski htilo bi se 247
п. take muke, ili 14 varichakah punih uz vèrh
Za jedan Gonjal šibenicki n. 89 to jest 5 varich:
„ Vrit Trogirski „ 81 „ 4°/, „
„ Writ Splitski „ 89 , 5. »
„ Орсru Hvarsku „ 45 „ 2"/, „“
„ Gonjal Korculanski „ 95. „ 5°/, „
„ Soldo Dubrovacki okah 76 „ 6 kupeli:
Buduchi da je izašlo samo u dvi godine 1841 i
42 iz Dalmacie veche od 20 hiljadah stotina
kostih, ovc uloxene u naše zemlje bile bi sluxile
za jedan miliun stotina dobra gnoja, koi bi va
ljao više od 150 hiljadah florintah, a iz prodaje
- kostih nije izvadila Dalmacia ni 20 hiljadah.
Razmišljajuchi korist koja bi bila prinila
tсxaku ona smiša, xalimo gubit još vechu.
Stavljamo na pomnju ovoga gnoja navlastito
okretno Dubrovcane, koji s tolikim trudom dobavlja
ju potribni gnoj, dajuchi njima na znanje da jedna
stotinah praha od kostih okoristiva koliko pedeset
vrichah gnoja, koi valja 8. fl. a kosti mogu se
imati za sami jedan fl. Stvar ova jest od velika
uzderxanja, i od ovud ufamo se, da che koligod
Dalmatinac, gospodar od zemaljske, prokušati ovu
vèrstu gnoja i njegovu vaхnost. Trud je naivcchi
izpocela zamljiti kosti, nemajuchi za sada potribnih
kamenicah. Meljenje, cinimo da neche biti od velika
troška buduchi da u Ljubljani gdisti kosti sku
plje, muka se prodava po dva II. stotina. Kad
bi ista cina bila i u Dalmacii, svedjer ostala bi
joštera velika korist, buduchi ovo jedan od još
nckušaniih naginali za podpriti plodjenie od ze
, maljah u našemu mistu, u komu pustopašica jest
poglaviti uzrok od male pomochi gnoja xivinjega.
-e-e6 33&9-se-o-
JUGOSLAVJANSKA KNJIŽEVNOST.
U
Кrajnskoj, Štajerskoj, i Koruškoj.
Kao što prie tisuće godinah, kada bratja
Ciril i Metod od Soluna Slavjanom u velikoj

Moravskoj i Panonii čime božjo i dogadjaje čo
včičanstva slavjanski propovčdati stadoše, hramovi
božji od pčsamali na čast Bogu pčvanih zaoriše
i kada se sveto pismo u slavjanskom jeziku čitašc,
— po biskupiah se školc podigoše, gdě je sla
vjanska mladež u svom jeziku znanosti carpila;
tako isto se razvijaju Slavjanah unutarnje krč
posti u naše vrčme i to s tim pospěšnie i u kras
niem cvčtu, čim se je dulje spavalo. Sada im
dopušta blagoslov mira, da se iz nutra razvijati
mogu, i tako se rasvija slavjanstvo na radost
bolje mislećih osobito i najviše pred svim u jeziku.
i pismu; s radostju nagarče krasna (većinom s
odlikujućim se urednim licem) slavjanska mladež
na učilišta, za da se slavjanski i nčmački uči,
i tako se rědki nalaze, koji nebi iz slavjanskih
knjigah molili i pčvali ili takove knjige za um i
sarcc oplemeniti upotrčbljavali.
Хu kako rado Slavjan knjige u svom jeziku
pisane i čita, ipak mu ih još malo na službu
stoji, jer dokle se razvije t. j. podpunoma izo
brazi, obdélavaju još većom stranom kao što je
naravno naši književnici gramatikalno polje; tako
imamo slovenske slovnice od Bohorića 1584.,
нippolyta 1715, P. Marka 1765, od Gutsmanna
1777, zelenka 1791, Popovića (koi je kao
profesor němačkog jezika god. 1763. u Beču
umro), prispodabljajuću gramatiku od Kummer
deya, zatim gramatičke sastavke od prof. Vod
nika, slovensku gramatiku za Stajersku, Krajnsku
i Korušku od Kopitara, Cumro je 11. Коlovoza
1844. u Beču) 1808, ovoj jednaku od Šmigoca
1812, jednu od Dajnka 1824, jednu od Me
telka 1830, a najnovia od Murka 1832 (drugo
izdanje 1843) i d. o. | digten) i katekizme pisali su Krempl, Veriti i
Réčnikah imamo od Megisera (gdě se ilirski
jezik lingva vulgo slavonica zove), od P. Marka,
od Gutsmanna 1789, od Vodnika (rukopis), od
Jarnika 1832, od Murka 1833. Zaff radi sada
oko obširnoga ctimologičko-kritičkoga prispoda
bljajućega rěčnika i to novim pravopisom.
Akoprem se sada malo po malo sve više i
više délah t. j. pojedinc koristne i spasonosno
slavjanske knjige pokazuju, ipak je još njihov
broj malсm , tako da se izvan molitvcnih ćudo
rednih i nčkoliko drugih knjigah za mladcx sasvim
malo nalazi , јcr izuzamši duhovničtvo malo se
tko drugi š njimi zabavlja, i radi toga nemožemo
se tako barzo većim proizvodom književnosti na
79 —
dati; nu bilo bi želiti, da bi svi svoju dužnost u
tom poslu tako izvaršivali, kao što ovaj stališ,
koi se još k tomu trudi, da svojimi prodikami
čistoću i izobraženost jezika razširi, u kojem
obziru su mnogo zaslužni: Cvčtko, sadašnji va
roški župnik u Optuju, Slomšek, glavni župnik
u Saldenhofenu, Vodušek u Celju, Dr. Vogriu u
Оptuju i d.o., koji duh s rěčmi sjediniti znadu, i
koji jezik kao glavni predmet njihovog nauka dáržс.
Ipak tako neutrudljivo děla duhovničtvo na
razprostiranju spasonosnih knjigah, nu gdč žali
bože i to zlo vlada, da spisatelj zajedno i izda
vatelji biti moradu, zatim što su tiskarnc u noviem
vremenu pismena novog pravopisa priskérbljivati
si morale i najposlic što je još jedna mala stranka
istom pravopisu do dan danas protivna.
Кnjigah za mladcz ima sila; u ovoj struci
se osobito odlikuju Slomšek i Dajnko, zatim Skam
peri (nauk o peldah) Кremрl i t. d. Najbolje
pisani slovcnski katekizmi dolaze od vrčmena M.
Terezie, koji su od bratovštinah za razprostra
njenje nauka kärstjanskog izdani i uvedeni bili.
Molitvenim knjigam ni broj se nezna, nu
várlo malo ih je za izobraženii svčt izdčlano,
buduć da do sada ncimaju drugih, koji bi ih
čitali, i u ovoj struci medju svima odlikuje se
Petar Dajnko ; sa hvalom moramo takodjer na
pomenuti marljivoga i od dugog vrěmena u Šta
јcrskoj jedinoga izdavatelja dčlah spomcnutog
Dajnka, g. Vcitzingera u Radgonu, koi si je
velike zasluge za razširenje slovenskih knjigah
pribavio.
Cudoredne knjige u obće, imcnito pako svete
legende s ćudorednim naukom, propovčdi (Pre
Slomšek, kojega je Mnemosynon slavicum ( u
Cčlovcu 1840) meštarski tvor u svojoj struci.
S novinami i povrčmenoj književnosti, slo
vensko narěčje osim „ ljubljanskih rokodělskih
novinah “ nije daljc dopárlo ; nu ove nam u ru
kotvornom i gospodarskom obziru veliku korist
obcčivaju.
Za javne poslove ima takodjer veoma ko
ristnih sastavakah – naravno (ako i za Slovence)
némački pisanih, da se od svih razuměti mogu;
porcil toga se Slovcnac i tim odlikuje, da ako
želi biti izobražen, dva jezika znati mora, što
mu je medjutim lahko, buduć da Slavjan laglje
ncgo itko drugi svaki jezik nauči.
 — 80
Kao marljivi historički iztraživalac, nadvi
suje sve Krempl; njegov sgodopis Štajerske s
posebnim obzirom na Slovence (s novim pravo
pisom) može lahko pučkom knjigom postati. Gle
deć na osnovu istoga dela i njezino izvedenje
sečnimo, da će hvalu svakoga štajerca steći.
-Al niti dosada nije vrčilni taj župnik dan
gubio, nego je već pric izdao pučku knjigu,
navadno evangjelje s priklopljenimi nauci od včre
i ćudorednosti, a sada opct radi na sličnom délu,
koje će dobit naslov kärstjanske čitanke, sve s
novim pravopisom, koj da svi latinskimi pismeni
pišući Slavjani prime, iskreno želimo. „ Nepro
cčnjivu, zavidnosti vrčdnu prednost imali su
Garci prema nam Slavjanom, u pisanja načinu «
veli učcni Kopitar za oni su imali, istina, više
granah i narččjah, al sve ove granc imale su
istu azbuku, isti pravopis. “
Sbirke od pesamah, — važna i dostojna
zadaća kod tako spčivnoga naroda, kao što su
Slavjani, — takodjer su izašle. Na čelu stoji
Slomšek, kojega pčsme izdao je u várlo lěpoj
slici Leon u Cčlovcu; Krempl, koj u svojoj do
godovštini na koncu svakoga věka najvažnic do
gadjaje u pesmi ponavlja, ima mnogo pčsamah i
pesmicah u rukopisu; Volkmarove pčsme i bajke
izašle sn izpod tiska, kano i Dajnkove sbirke.
Sretan pčsnik bio je Modryak u sv. Nikolu; a i
Vćrbnjak, Mathiašić i t.d. sastavili su i skupili
svétovne i cárkvenc pčsme, kojimi nijedan narod
nije tako bogat kao što su Slavjani. Tkogod je
slušao lépim večerom u naših dolinah i vinogra
dih one mehke bistre glasove, ma i od prostih
čobanali samo, zaisto su mu se dopali, i on je
želio, da bi se napévi ti po notah sačuvali:
jerbo na sve jest, reć bi udaren osobiti značaj
tuge i mehkosti *).
(Slédit će.)
(Iz Danice p. д. и br. 34 i sl.)
*) čini nam se, da g. izvestitelj ništa nezna za najbolju
»birku gornjo-ilirskih pesamah, koju je g. Stanko Vraz skupio
i izdao.
Opazka. Učred : Moanice.
—=<=-
—etЖtg:b: 333333%;ve=- a
J. A. WAnznačicle
Uгclnik.
км. JIŽEVNA NAVRŠTENJA.
U Karlovcu: kod I. N. Prettnera, tiskara
i knjigotcršca i sašle su:
BASNE „
П{njiga II. i II.
od
Ignatic Čitića Rohrskoga ; u velikoj 8.
stranah 93, sa krasnim kipnim zavitkom i 6 na
kamenu urezanih kipovih; druga pako knjiga sa
produxenjem 181 str. i četiri kipa od M. Tren
čenskog u lºcču. Cčna svakoj knjizi 30. kr. srebra.
0d ovih basanah (fabulah) izit će ukupno
6 knjigah iliti svezakah, svakome bit će ista
gore navedena cčna. Ne za hvaliti ovo dělo, samo
da veću prodju dobic, nego baš u iskrenome
smislu moxc se preporučiti svakome izobraxeno
“ me kao koristna zabava i zabavni nauk. Neka si
ga dakle svaki pravi domorodac i rad vlastite ko
risti i za pomoći domorodnom knjixсstvu dobavi,
neće zaista žaliti onc nekoliko krajcarah. Tko
od Dalmatinah želi ovo dčlo imati nck se javi
kod izdavateljah ovoga lista.
Oznamenje.
Dovaršeno utištenje Narucnika (Manuale)
pocetakah i upravali Pivanja-Carkovnoga po
stazam utemeljenim S. Gargura Velikoga, ozdo
ubilixeni obznanuje gospodu pribroitelje, i ostale
koji bi ga mislili dobaviti, da se oni nahodi na
prodai, s cinom triu dvadeseticah , u Zadru kod
gospode knjigarah bratje Battara, Morovicha, i
Rougiera, u Splitu kod Marie Piperate i sina,
u Dubrovniku kod P. F. Martekina, a u Mlecim
kod Andric Santina.
Р. Mate Kurtovich
—a bФGв
Majka i sin poluslěpi.
(Iz Gérčkoga)
Prozorom je slěp desnieme
Déte Zorko, lčviem mati,
A oba mogu svojem dragiemc
Licem sunce zatécati;
Uzmi u sina, majko lépa , .
Prozor, kog mu srecha ostavi,
On tad bit che Ljubav slěpa
A ti majka od Ljubavi.
Iz rukopisa Ig. Gjorgjicha Dub.
(sacУСењor\32.«JESUS)
Dratj Battara.
Izdavatelji i vlastnici.
 BR()) il, II, (10)INA
—Q—

NA 17 0xUJKA s ==
1 8 4 5.
s?
53 *os III || N
*** &
рацаa“
ST“ Ovaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 г. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
rarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na četiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zoran Ibalamatinska daje su u zamenut za kojmudrago narodni oli strani list.

P E SNI Č TV 0. Nit govora rad zlobnoga,

Niti dvorbe suxanj kleti,
Na pad prčki onakoga
PETI SVIBNJA, Zraka, glas chu moj iznčti;
ODA Na grob pčsmu ter sloxiti,
АЛJESSANIDIRA NA NIŽONT” А. Koja lasno neche umriti.
-were

Iz italianskoga prenesena
po S” berda Alpinskih k Nila vodi
Do Germanske sº Španjske réke,
АмтUNU кAzмAČпсни.
Tres za munjom kud on hodi,
Vech ga nije ... ukočeno Udaro je bez zaprčke,
Ter kako se ukorepi, 0ba uzbuni mora sile
Peha onakog raztavljeno Od Tanaja sve do šile.
Telo od kog se duh odcépi; Мохe li se to ret slava?
Tak, kad doglas zemlja je čula Nek poslědnji sude o temu;
Zapanjena 'e utérnula: Nami ostaje duхnost prava
Najposlědni spominjuchi Snixiti se Previšnjemu:
Udesnoga čas čovčka, Кој hti u njemu trag tvornoga
Nit zna sama kad chic vechi Jači urezat duha svoga.
Код li drugog sličan věka --

Ljudski stupaj gdi nastati,

Čudne osnove kć on vije,
Za një kërvav prah plesati.
--
Radost serca i derhtanje,
Duha nemir, ki ga grije,
Na pristolju na kom siо је Za posvojit kraljevanje,
Ja mučcchi pazih njega, Кć doteče; za sve 'e bilo
Na izménu kad pado je Ufati ga stcch slepilo.
Каd se uzdignu, kad podlega, On sve kuša; slavu vechu
Na glasovah svek bez broja Za pogibam ka je steko ;
Nit se uloxi rěčca moja. Pobčg, dobit, kraljsku srechu,
 Potisnuche kë 'c dočeko,
Do dvaš u prah posernuti,
Na otar se dvaš dignuti.
-“e-
On sc prozva. Oruxana
Dva se včka protivišc
Od njem visech ; snixno ufana
Sva mu u ruke postaviše:
Zamuknu ih, jer meu njima
Sčdcch oba vladat ima.
S” оč se odčli za těsnoga
U kraj mčsta dni svèršiti ;
Рохаljenja dubokoga,
Zavidosti znak očiti,
I mérzine neizrečenc
I ljubavi ncukrotjcnc.
--
Jak vérh glave utopniku
Val se mora texak vije,
Val, kog odzgar bi jadniku
Mérit s' okom malo pric,
Za razpoznat, nu zamani,
Gdi ubčgnut kojom strani;
Spomena sc tak navrati
Na duh oni silni dio ,
Poslědnicim kolik krati?
Sebe "c skazat odredio,
Nu one liste nedospčtne
Utrudjena ruka smetne!
----
Bez zabave ki se istoči,
Na pad dana misli vrati;
Strčlovite skloncсh oči,
Rukah svitieh, kolik krati',
Skancni sc: prednich léta.
Spomena ga gorka smeta.
Premčstivc čas šatore
Smišlja i oganj svih bojnikah ,
Prolomienc čas tabore,
Копја” vèrve i konjikali,
Čas strčlvitost zapovědi,
Вćrxi posluh koju sličdi.
----
Lasno ah ! lasno da od nemira
Duh izmoren kruta izginu
Вcz ufanja; nu sc obzira
| Хаnj moch Višnja po načinu,
l)a podnebic u blagic
Milostiva njeg prcnic.
Po putima drobnog cvčchn
Na vččna ga polja vodi,
Gdic ufanjc, čest, i srěcha
Plata xclјc gdi nahodi;
Gdi mrak i muk moxeš réti,
Кá je mimošla slavu od svéti.
----
Vero lepa, blagostiva
Slavovanjim običnia
Spiši i ovo radostiva,
Jer visina ponosnia
Golgotskomu nikad prie
Snixila se krixu nije.
S” umerloga praha ti si
Ка сhсš smèrzit glas najgori,
Bog ki uništi i uzvisi,
Ki razcvčli i razgovori,
Na pernicu, kü svak bčxi,
Posadit se k' njem potexi.
POLIОDELSTVO.
Svèrhu texanja.
Na slavu texanja, a na pogèrdjenje onczih
koji ga derxe za najposlědnju i sramotnu radnju,
prinosim govorenje Povčstitelja (1) Rollina. (3)
Čovčk je po svojoj naravi pohlepan, nc samo
na korist, nego i na pohvalu od ostalih ljudih.
(1) Povestitelja (...č) — Zora ovo druge godine za
pogoditi svim trima : I-kavcim E-kavcim i Је-kavcim ,
počela je pisati e (Povest). Tako, po vlastitomu izgovoru.
mogu bratja Dalmatinci izustivati; ili i, kakono Bosno-Dalma
tinci, ili e, kakono IIervato-Dalmatinci; ili ie, kakonot Sсrbo
Dalmatinci; buduchi da se puk Dalmatinski moxa rechi u jesiku
razděljen na ova tri ogranka.
(2) I ja mnim, kako govori uvedenje pèrvomu broju
Zore, 11. godine: — „.... Što je treba novi drum (put) raditi.
kad drum po drugih uradjen stoji pred nami? Sluxinuo se dok
s njimo moxemo ; a kad gn do konca dotečemo, o napredovanju
mislit clicmo „... “ Nego, uzpored, knjige uljudnih narodah
prevodcchi, moxemo i nako mucnje priloxiti, kano lozu uz brest.
kano berštan uz dub, i nadogradjivati sprednju srrniju, a ne
razvaljivati ju, pak istim lesom drugu iz nova započimati. Gubi
se trud i vremc.
 — 83
0d kad je texanje izgubilo svoju staru slavu,
od tada je i osiromašilo, i zapustilo sс. — Аko
daklcm xelimo, kako imamo xcléti, uslobodit i
potaknut texanjc, imamo ga povratiti na njegovo
staro i cèlovito poštenjc.
Еvo što piše Rollin:
Član I.
— „Starina i korist teranja: u kakvoj časti
biaše u stara vremena: koliko je od potrebe u
poštovanju uzderxat ga i koja je šteta zapustit
да. —
— » Sa svim razlogom od rukodčlah go
vorechi, počimljem od texanja, koje se niоxc
dičiti da je najstaric, i najkoristnic. Мохe se
rcchi da texanje versnik je zemljom, buduch da u
u raju zemaljaskomu počelo je, kadano Adam,
stopro izašav iz rukali stvoritelja, dragocěnjeno,
dali slabo, ncoskvèrnjenja blago uzdèrxaše. Buduch
ga Bog u perivoj raskoša naselio, zapovidi mu
o njem raditi Cut operarctur illum. Gсn. 2. 15.),
ne u trudu i nevolji, nego u lastnochi i ugod
nosti, to jest, kako bi ga u slatkoj zabavi za
derxalo, i kako bi mu na blixe dalo prigodu u
plodim zemlje, mudrost i blagodarnost Gospo
dina svoga razmišljati. — Dali grčli Adamov bu
duchi zaměršio tako lěpo uredjenje, i zazvao
na se tuхnu odredu, da bi imao u znoju čela
svoga kruh blagovati, log obrati uхivanje u pe
depsu, i odsudi čovčku truda tegochu, koju nebi
on poznao nikad, da ne bude poznao što je zlo.
Zemlja odmetnica i gluha na njegove zapovědi,
za pedepsu njegova odmetnutja od Boga, pokri
se dračani i ternjem, tako da biaše za nevolju
s njome črvat se, za usilovat ju čovčku plati
ti danjak, kojega on rad njegove neharnosti,
vech dostojan nebiaše; i s texanjem stegnutje
dati mu svake godine hranu, koja bi mu brez
muke bila data. Evo odklenu iztiče početak te
хаnjа, koje po osobitu milosèrdju Boxjemu, od
pokore, kako bi pric, za majku i dojnicu ljud
skog naroda izajde.
— „I u istinu texanjc je vrčilo sviuh doba
rah i sviuh bogastvah, koja unutrcnju svoju vrčd
nost imadu , i od ljudske samovoljc ne visu, koja
potrebam i razkošjim zadovoljavaju ; koja pribav
ljajuchi njemu potrěbita, svaki narodizbavljaju
od nevolje tudjenim uticati se, i skupljaju po
glaviti dohodak kraljevini, dajuchi joj sve o no
što ncima.
— „ Da bi rude zlata i srebra nestale, da bi
biscr i drago kamenje u dubinam zemlje i mora
sakriveni ostali, da bi se tergovina sa svim blix
nim narodim zabranila, i da bi se sva rukodela
urednosti i napravc uništila, sama plodnost zemlje
sve bi pripravila, podpuno svima potrčbam za
dovoljila bi, i bila bi zadosta puk i vojske uzdèr
хаti.
—„Nije se daklсm čuditi, što je texanje bilo u
stara vrěmena toliko cčnjcno, čudit se je pačeni
zašto je sada s onc cčne spalo, i zašto najpotre
bitic i neodpustivo poslovanje toliko se je po
gérdilo.
— „U teku naše povčsti vidili smo, da jedno
iz medju najvcclnih nastojanjali koje pametne po
glavice i prosvetljeni naměstnici imadoše bilo je,
uzdèrxati, podapreti i usloboditi texanje.
— „Меdju Assirianim i Persianim bili bi nadareni
oni Bani, u čijim Banovinam baštine dobro ra
djene nalazile bi se, i biahu pokarani oni drugi,
kod kojizili bi se našle zapuštene. Nшта Ротрilio
kralj najrazumunii izmedju svih koji su od starih
povčstih proslavljeni , Numa, koi duхnosti po
glavice najbolje je razumio i najvernic obsluxio,
razděli derxavu Rimsku u više délah , on činjaše
- podpuni razlog sebi dati vèrhu načina s kojim bi
zemlje radjene bile i činjaše texakc sebi prila
ziti, za one koje bi dobro izradili zemlje, po
hvaliti i ukrčpiti, a nepomnjivc prikoriti. U
ono vrčme, kaxe povčstnik I) ionisio Alikarnaso
(Dionys. Italic. Antiq. rom. I. 2. p. 135.) dobra
zemaljah, kano bogastva pravednia i zakonitia
derxali su se ; i vele draxe, od malo stavne
koristi po ratu dobivcnc, bile su. Anko Marcio,
četvèrti kralj Rimski, koi se je ponosio izgled
Numaov slěditi, iza bogoštovja i bogoljustva
za najviše texanje i pastirstvo preporučivao je.
0vo prignutje uхderxalo se je za dugo medju
Rimnjanim, i u slědechim včkovim, oni koji bi ovu
duхnost zapustili, prikorim Nadcludnikah (i) pod
lagali su se. Znalo bo se je, po dugu kušanju, koje
nikad nije zašlo, da texanje i xivinah velikoga
i maloga zuba odhranjenje, što za njim potrěbito
sledi kano njegov dio neodupljivi, nezasušivo i
neizcérpljivo vrčlo bogastva i obilnosti derxavi
(1) Nadchudnik (Censore). Bio je onda kakono jedan
sudac, koi bi izkušavao i prigledao chud i děloradje, gradjunah
xm ponukovati i pokarati one, koji bi zlochudni bili , dali ne
taki zločinci, za dostojati teške pedepse.
 84.
jest. Texanje, vcchc neg igdč bi poštovano u
Egiptu, gdčno je bilo vladanja i xiteljstva (politikc)
poglavila svèrha. Za to drugoga města ni vcchc
napučcima, ni jačega, ni bogaticga vidčlo se nije.
.Jakost jedne kraljcvinc ncprocčnjuje se po mčri
zemlje, nego po broju podloxnikah i po njiovc
radnje vrědnosti. Pomučno je vćrovati kako je
dan ( ) nuglich toliko tesan, kanoti onaj Zemlje
od obećanja mogao je uzdèrxati i hraniti mnoxtvo
prebivaocah blizu nebrojeno, dali texanje mčsta
savišnjom pomnjom tomu je predpomagalo.
Оno što nam povčst (storia) kaxe sverhu
bogastva mnogih Sicilianskih gradovah (navlasti
to bogastva Sirakuxanskoga) svèrhu veličanstva
njegovih zgradjah, svèrhu moguchstva njegovih
brodomnoxjali, i xestokih vojskah, ne bi se vč
rovati moglo, da od svih starih pisaocah nebude
potvèrdjeno. Odklem ikad Sicilia mogla je vaditi
toliko blago za podněti toliko tratnje, da to ne
bude bilo is svojih zemaljah s čudnovatom hi
trostju texanih ? Kakva se je tu pomnja ulagala
moxe se razumčti od nastojanja Gcrona II., jed
noga od Sirakuxanskih kraljah najmoguchiih, po
sloxcnju svèrhu toga posla jednih knjigah pamet
nim opomenam i urednim upravam napunjenih,
za obilnost one zemlje uzdiersati i uzmnoxiti.
Izvan Gerona, spominju se mnogi poglavicc,
koji poznajuchi njegovu korist, nesu derxali
njiovu rodu, ni njiovu veličanstvu, za sramotu,
upravc svèrhu texanja unucim ostaviti. Na priliku
Atalo, pridivkom Filometore, i Arkelao, jedan
kralj Pergamorski, a drugi Kapadocianski. Ne
čudim se da Platone, Senofonte, Aristotelc i
drugi mudroznanci, koji su osobito svèrhu site
ljstva (politike) pisali, govoriše o texanju, koi
dio poglaviti xitcljstva jest.
Ali tko bi se nadao izmedju tcxačkih pi
saocah Alagone a Kartagincškog vojvodu vidé
ti? (2) Valja včrovati da je ovi o tomu odvcch
na dugo razloxio, buduch da ta njegov umotvor,
koga najdoše kad ltimnjani Kartagine u osvojiše
od dvadeset i osam svezakah biaše sloxen, i valja
rechi da je mnogo cčnjen bio, kad po zapovědi
Vécha (Scuata) u jezik latinski prenesen bi; i
(1) Ovo se isto vidi i u jednoj siromaškoj obiteli gdě je
.dosta čeljadi radišne; a kraljevina druzo, nije, nego jedna velika
obitel, u kojoj kralj je „ (инс ni obiteli “.
(2) (id ovud izlazi njiov dio hvalo 11ervatskim Nadvoj
nicim (tricialim) koji se ludoše na pisanje jezikom slovinskim;
i umenje štujuchi, »tiću ga нebi, i podeljuju ga drugomu.
Silano, jedan od poglavitih starešinah hoti sebi
to brčme napertiti. Kasio Dionizio Utikanski biašc
ju pric iz puničkoga u gerčki jezik prenio.
Medju to Katone veliki Nadchudnik (Censorс)
biaše jur knjige svoje sverhu toga posla izvco.
Nebiaše bo još Rim posve razpušten, i chuljcn
stvo stare priprostosti jošte do ncklсm uzdèrxa
valo sс јc. IBarcni bi se s radostju i začudjenjcm
spominjalo, kako u druga doba starovčtnici blizu
vavek u sclu prčbivali su; kako rukam vlastitim
svojc su zemljc radili, i kako nc retko, Nad
vechnici (Consuli) i Samosvětnici (Diktaturi)
s rala su bili na Gospodstvo uzdignuti. U ona
čсstita vrčmena, kaxc Plinio, zemlja, ponosno
gledajuch se radjena od rukah jakih i slavo
dobitnih, rekao bi da se je natezala obilnic plo
diti. To clie rechi brez ikakve sumnje da oni
veliki ljudi jednako vrědni s motikam i s orux
jem vladati, zemljc siati i zemlje osvojiti, kad
bi se zadubli zbilja u radnju, radili bi s boljom
jošte srčchom. -- Toliko je istina da kada god
čovčk dobrorodjen, vredan i uman. pomnji na
rukodčla; po okušanju vidi se, da jih oprcna
s vcchom hitrostju, s boljim chudjcnstvom, s
dubljim dohitanjem, s novim iznašastjeni , i raz
ličitim izkušanjim; a da na opako svčtina vavčk
ostaje kako no robinja zatvorena mcdju prazim
njezina običaja, i tvèrdoglavo sve goni na staru.
Ništa je nemoxe otresti, ništa je neuzdixe nad
njezino prignutje, tako da potla toliko godinah
truda i nastojanja svc na istoj stopi ostaje, brez
nimalo u poslovanju svomu naprědovati.
(Sledit che)
Stepan Ivičevich.
PENEZOSLOVЈЕ.
0dgovor
I. Zafronа дозp. S. Ljubichu.
(Pogledaj broj 21 i 52 * p.)
pit clicš proštio, vèrli moj Ljubichu, u
mome sastavku na broju 21. narodne Zore g. p.
da kad prosvětli Gosp. Kapor razredjivaše pčncze
visokoga i nixnega cesarstva (alto c basso im
pero) dojde mu u ruke jedan pčncz neobičajni
 ali zakoniti, u komu cinjaše mu se čitati nad
pis slavjanski, i da buduchi ga on tomačio a
ja š njim zajedno ositio se od prudnosti ovoga
tomačenja, dostignuo sam od njegove dobrote
da ga na svčtlost izvede, e da bi se našao kojgod
zgodopisac koi bi svèrhu ovoga temelja hotio
štogod korisnie za opcheno otačbine dobro, sa
graditi.
Biti chcš takodjer upazio, da rěči kojih
se sluxi ovi bogoljubni sveštenik i naučni pč
nсzoslovac, nčsu bile jedna ohola zapovčd po
kojom je hotio usilovati ni tebe ni drugoga da
dërxi za nesumljivo ovo njegovo tomačenje, buduchi
da ja bi ovako čitao, moxe se čitati, ne hoche
toga rechi.
Nu ti, koi si bio jurve u tvojoj gla
vi utvèrdio, da pčnczali s nadpisom slavjanskim
nema, (i) naslonjen veche na ovi presud (pre
giudizio) nego na tvoje razloge, koje chemo nixe
razviditi, ovo tomačenje odbacaš, kako mi je vi
diti u tvojih istih rččih „ da je taki nadpis amo
tamo ubegnuo traxenju glasovitih spisateljah?---
uvodi se po taj način и итstvu penezoslovja
preteških novinah-nijedan starinik nije se još и
posao tako veliki upertio. “
Vidim i ja, da se něka ter nčka mla
dex današnja hoche përtiti, a pak što se do
gadja? Što i ptichu, koi prie nego perje skupi
hoche na let, a pak o grixi. A što chcš š njom
učiniti? Mladost plahost govore naše babe.
Nu ako mi hocheš rechi da je u pčnezoslovju
sve dospčvсno, da što je bilo bilo, i da starin
cima (antiquarii) vech ništa ne ostaje, nemogu s
tobom. Kako? Jedan zakopani pienez nije dakle
mogao i glasovite pčnezoslovce ubčgnuti? Samo
dakle ime njihovo ima biti za nas jedan zid
nepreskočni? А псZnaš da samo ime Stagi
ranina nije vech gusta magla iz medju oka
i istine? A neznaš li da su padnuli stupovi Her
kula, niti vech straši broditelje prazna sablazan
nadpisa non plus ultra. Ima od onih koji su
(1) Da si proštio (hist. Aug. ct num) Arduina ne bi
bio ovoga presuda učinio, jer ovi glasovlti starinik derxi, da
jedan penez kod kneza do Schwarzburg s glavom Maximina ina.
nadpis slavjanski.
hotčli nachi nove zakopane gradove, a neche
bit dato nami zakopani novi pčncz iznachi, kad
znamo verlo dobro da se kad i kad š njima na
punja praznocha zgodopisja? (lc lagunc della storia)
А nije li skoro očitovao světu jedan prekoristni
olovnik (piombo) naš verli naučitelj Karara? A
nije li iza Banduria upisao jednu knjigu jedna
ku, ako ne vechu, Tonini svèrhu pčnczah istoga
nixnega Cesarstva? Pazi sto nam govori glasoviti
Froelich: (ad numism. Regum vet. ancсd. pag. 48)
Utinam existeret alicunde eruditorиm aliquis,
qui aut pari aut meliore delectu, Jeliciore
que eventu, quam de Hispanicis Latanosa, in
cognitos. Thraciae, Moesiae, Poeniae, totiusque
Дllyrici late sumpti numos explicandos dirigen
dosque stisciperet. Nu od presuda tvoga, predjmo
na razvitje tvojih sumljenjah, i pric svega prepi
šimo nadpis našega pčncza, buduchi da nije
bio u Zori, kako bi trčba prenesen. Niti je čuda:
radi se od slovah neobičnih, i dosta su učinili
Gosp. izdavatelji kad su ih učinili urezati. Poz
nati chcš odovle, bez da ja drugo rečem (ako
bude, kako ufam dobro urezan) poznati cheš rekoh,
da bukvar ovoga nadpisa nema slovah koja sluxu
za izrčti glase sasma različne:
sprčđa (nel ritto): *
н гнs н то о 1 а у н чт и
u g a s at o o i d v a r p u
pod slovom nadpisa mi postavljamo slova latinska
njimi odgovarajucha, koja počimljuchi od desne
put ljeve, moguse čitati na slědechi način. Uprav
di, (o) Оtcu, (Otas) Оtasnomu (Agu), Agustu:
s zada (nel rovescio)
* L- it —Ш
НЧ Г () НТ II А О
a r p o a t i l o
koja slova od desne put lěve mogla bi se štiti
(o) obilno, lita, (opra) opravljenje.
pod rězom (nell' cscrgo)
Is II s I
i s p s 1
Od lčve put desne štiti cheš (is) istišten (p)
piencz (si) Sišic ili u Sisku.
Svérhu predloga (u) ništa ne odgovaram jer
znaš i ti da se u kratku okolišu jednog pčneza
moxe i jedan predlog ostaviti, kako se i štogod
 86
texic ostavlja, nu ako ti nije ni ovo drago, a
ti uzmi SI za Sišić, ili za nadimcnik (aggettivo)
Уisianški. U ovomu ga nema.
Pazi joštera da po nauku Katančicha И
jest jednako u kako i ovo H. Pazi takodjer gdi
najdeš zvčzdicu (“) da Gérci nčsu latinsko P vazda
pisali kako je II dali i ovako I kako je viděti
u pčnezu ATAMEON koi nosi polustas (busto)
Pallade; pazi napokon da gdi najdeš ovi bilčg
I.......] onde nije dosta měda slovima, a gdi je bi
leg i i onde su slova malo da ne posve izlizana,
ali se po putu očnice (lente) mogu dohititi.
Što bi pak hotio da ti pripišen do cčla
način ovoga bukvara, rech chuti, da kad bi ja
imao predočim vas bukvar iz koga su bila slova
na našem pčnczu prenesena, da nebi ja ondar
ne, dali koja mu drago babica mogla ga toma
čiti; reclichu ti saviše da slova našega nadpisa nčsu
posve ni gerčkoga ni latinskoga bukvara. Којс
ga su dakle? Hoche li zato bolje pogoditi Gosp.
Arkipop Kapor, kad pomagajuchi se gerčkim,
latinskim i cirilianskim bukvarom bude čitati
kako je čitao, ili ti kad budeš rekao, što je
lasno rechi, da je nezakonit pčnez? Znam da
chcš priuzeti na ovo, da je Cirilo xivio puno
potla Justiniana, ali pazi vèrlo dobro, da je
Sisok imao prie Cirila svoje biskupe i misnike,
koji su učili slavske narode u njihovom jeziku;
da je ovi jezik imao imati svoga bukvara puno
slična bukvaru gerčkoga naroda s kojim su su
sědi bili; i da kad je Cirilo ponapravio narodni
bukvar bit che se po svaki način sluхio od bi
vajuchega, niti che biti posve novi sastavio.
Jer da nije to tako, kako bi se bili knjixevnici
onoga doba svi mahom podloxili naučiti jedan
bukvar, posve pročinjen i s njime se sluxiti kad
smo tromi mi isti ljudi XIX veka zagrliti slo
vosloxic narodne Zore, jedinstvo koga, moglo
bi jedan dan sjediniti mochi rastèrkane goruсhс
ga serdca, na otačbine velcxuljeno dobro? Jeli
ti drago ovako? Ako nije, a ti čitaj bolje, samo
da budeš graditi a ne razoriti, a mi chemo se
sastati od draga serdca.
(Sledit che).
JUGOSLAVJANSKA KNJIŽEVNOST
11
Krajnskoj, Stajerskoj, i Koruškoj.
(Produxenje i konac.)
0 znanostih, kao što su matematika, prav
doznanstvo, ličkarstvo, mudroznanstvo, i t. d.
nesmčmo tako barzo ni slovenskih prevodah, a
kamo li izvornih spisali očekivati, jer koi ili
potrčbuje, već je odavna némački naučio.
Pric nego li svc drugo, potrčbna su pripra
vljajuća pisma, to jest, pravc pučke knjige,
koje bi razprostranjene kako valja, kadre bile
podučiti prostoga čovčka o svemu, što mu je
neobhodno potrčbno znati, a u tom obziru stoji
zaista jedino u svojoj varsti šlomšegovo délo:
Blaže i Nežica Cu Celju 1842), koje vrčili, da
se prevcdc na istu svèrhu i u nčmački jezik.
Ima duboko promišljenu osnovu, koju izvesti re
čenomu spisatelju saveršeno za rukom podje i to
u ugodnom slogu, koj je gdigli oštar i kratak,
i sjcdinjuje koristno s potrčbnim. Ali i izobraženi
ljudi, učitelji i književnici pročitat će ga s vс
seljem i zato čudim se, da ga još nijedno věšto
pero napomenulo nije. To dokazuje žalibože, da
se izvan naše domovinc još slabo tko stara za
naše slovensko knjiženstvo.
licčcna knjiga sadéržava pako stranom raz
govore, stranom pripovčdko, stranom govore i
t. d. o koristi nauka, potrebe istine, čistoće i
svih krepostih; o korenitom ponjatju od sastava
našega svčta; o zemljopisu; o glavnih načelih
pravdoznanstva; o onih sudbenih formah, koje
su prostomu čověku neobhodno potrčbnc ; kao
n. pr. kod svědočanstvah i t. d.; o najznatniih
stvarih iz naravne historie, na priměr o otrovnom
bilju i t. d.; o glavnih pravilih nemačkoga i u
obće svakoga jezika; o srčilstvih, kojim se opet
oživiti mogu obumèrli, utopljenici i t. d.; o o
bazrivostih kod bolestih i svakojakih slučajah ; o
razlici stališah gradjanskoga života i njihovih
dužnostih; o gospodarstvu: o računstvu i u obće
o pismenih sastavcih i t. d., rěčju: miscuit utile
dulci.
Neka bude dosta ovo kratko objavljenje ovc
mnogo sadéržavajuće pak jedva 20 tabakah iz
noseće knjige, koja za cělo vredi, da svaki
 -
priatelj naroda obrati na nju svoju pozornost, ali
koja je takodjer u neobičnom razprostranjenju
već i našla priznanost.
Bože daj, ncka njezin vrčđni sačinitelj nco
liladni u gorljivosti za dobru stvar i svoj rod,
ncgo neka tako koristno i bczkoristljivo i u na
prěd déluje k izobraženosti i uzvišenju svojili
zemljakah ! jer još uvek mnogo ostaje želiti, a
samo takovi ljudi kadri su da razrešc ili barcni
k razrešenju približe veliku zadaću razkárčiti
put slovenskom knjižestvu i pridružiti se onim
vrčilnim mužсvom, po kojih se tako barzo razvija
knjiženstvo ostalih Slavjanah, — medju tim i
ovo társenjc ostaje livale vrčano, komu iz svega
sarca želimo najbolji uspčh. I. C. II.
(Iz Danice p. g. br. 36 i sl.)
—=<s —2 ХS—
VELODUŠNOST
ЈЕДХОGA DALMATINSKOG BRODARA.
Dogodjaj istinit.
Jurve je poznata mnogim réka Cetina, navla
stito čitaocim naše Zore Dalmatinske, buduchi
učinio o njoj poštogod uspomenc g. Kuzmanich
u listu od 29. Serpnja prošaste godine, broj 13.
Kako je bèrza, kako li skače preko razlitog kamenja,
kroz jednu strašnu dragu od posve gérdnih kamc
njah, i kako zaradi strahovitosti njezinc berzoche
i skakanja nije mogoche derxati na njoj mostove,
za preko nje prelaziti. Zaradi toga u više selah,
kroz koja se različva, na njoj derxu se malene
brodice (ladje), ondi gdě je poštogod mirnija
voda, a navlastito jesu od potrčbe u selu Blatu,
buduchi jedan dio sela preko rčke stoji. U ovome
selu prebrodivajuch se nčkoliko kipah, kad biše
na srčil rćkc osvoji ih strašna snaga od vode,
ali buduch vozac valjan plivaoc skoči u vodu i
potexuchi za sobom brodicu priblixi se k kraju,
i oslobodi sve od utopa, samo velika bèrzina
vode zanese brodicu i u njoj jednoga mladiсha
neznaduchega plivati; što vidivši plivaoc odma
odpliva za osloboditi od smèrti svoga izkèrnjega,
ali vele izmoren od črvanja prama vodi koja g.
osvoji utopisc. A onaj mladich pun velikoga straha,
videch smèrt pred očima, nosech ga štrašna voda
87 —
preko razlitih kamcnjali i na kamenja u brodici,
preporučujuch sam sebi dušu Bogu, mislio je do
malo izdahnuti.
Tadar videchiseljani velcoxalostjeni hodjahu
sa obc stranc rěke vapijuchi imc Stvoritelja, i s
njima dva sveštenika koji ga krcpljahu. Nosašc
ga voda za 2 miljc puta, što se je svak čudio
kako se nije odma brodica potopila; ali to biše
veche čudo; kad mladiсh preuzet od pretuхnc
хаlosti usudi se i izskoči na jednu liticu ploču
blizu kraja, i tako se oslobodi od nemile smèrti,
a odma brodica utopi se nit se vcch mogaše nazréti.
Tadar mladiсh radostan uputi se; ali kad razumi
smert ncnilu svoga domorodca razxalosti se veoma.
0vde svaki čovčk moxe poznati harnost Dal
matinca. Nekudim ovdi ostala mčsta i derxavc ;
- da harnost je svudara poznata; ali medju na
rodom Dalmatinskim goruchia, razlikuje ga od
ostalih.
KNJIŽEVNE VESTI.
Naša slavjanska bratja, Čehi, preveli su u
svoje narččje i izdali u Pragi, ove godine, naško
dčlo slavnoga rodoljubca i velikaša hèrvatskoga
G. Grofa Janka Draškovicha Trakošijanskog,
koje je ovaj odma u početku novog probudjena
Hervatah k narodnosti, pod imenom „ Ein Wort
an Illуriсns hochherzige Tochtcr fibсr dic alteste
Gсschichte und die neucste literarischc Thi
tigkcit u. s. v. “ (Nëkoliko rěčih k veliko
dušnim kćerama Ilirie o najstarjoj istorii i najno
vijoj knjixevnoj délatelnosti i. t. m. ), u né
mačkom jeziku spisao i izdao, xolechi s tim
drčmajucha čuvstva za jezik, narod i ote
čestvo u Hervatima i u obšte Jugoslavjanima
probuditi, i njih sa njihovim narodnim xivotom
upoznati. Ovim delom pokazali su Čehi, da kod
njih uzajemnost slavjanska nije ostala samo ро
niatje i rěč, nego da je u sam xivot ušla, i da
oni neprestano texc s ostalom bratjom svojom
slavjanskom upoznati se, i da na njihovoj sudbini
i duševnom stanju bratsko učastic imaju. Dčice
je izišlo pod imenom: Starši Déjepis a nojno
včjši literarni obnova narodu Ilirského ; iz tipo
grafic mnoga sluxenog G. Pospišila vérlo ugledno
i moxe se u svima knjigoprodavnicami dobiti.
(Is. Podunavke B, 4. t.g.)
 — 88 -

pОвоŽNOST I KNJIžEVNOST. i bogoljubnost utvèrdjena molitvami iz knjigali

S. S. Ivana Damascena, Efrema Sira, Gargura,
Pobožnost, kakono vcz, koi ljudc s Bogom P. P. Augustina, Bernarda i t. d. u naš jezik
sdružuje, ima neograničeni upliv na život pučki čisto prevedenih, i književnost podupire ncu
i na blagostanje naroda, i tako spasonosne plode merlini pčsnami Gjorgjića, Bunića, Kanavelića
donosi, da je sveta dužnost što bolje ju u na i dvaiuli Betondićali. ()r. P.
rodu utverditi i bogoljubnosti plam razžeći. Ovo
ćemo najbolje dokučiti putem književnosti, ova STAR0 PESNIČTVO.
bo sve plode ljudskoga uma zagrljuje, te ovako
i pobožnost i bogoljubnost u Ičрој i dostojnoj odčći Rakli koja je sumljila biti ljuljena.
svčtu prikazuje. Ali žalibože dosada taj vez iz
Tvomu u licu skupljeno je
medju pobožnosti i književnosti biaše tako slab,
Blago obilno svieh razbluda ,
da su mnoge tiskanc knjige molitvah svèrhu svoju
Nu ti nijesi dobro moje,
promašile i nipošto nisu bogoljubnost kod izo
U kom xive na poхuda.
braženog čeljadeta probudile; s kojeg pomanjka
Gizdava si, Rakle, i mila,
nja vidimo, kako se sad svi narodi brinu, da
Ali sercu mom zamani,
toj potrebi ljudskoga serca dostojnu hranu pri
Ijubica ga rajska vila
prave. »Narod naš (Kollar u Slavi Bohinji I. 67.) U sladkom c robstvu hrani.
takvu ljubav k pobožnosli i takvu naklonost k
Ah! zamani persi od léra,
svetini stvarim i u pogansko i u kristjansko doba
Usta od ruxc kaхсš mсni,
je pokazivao, kako malo koi drugi; on svedj Bog
Zaman jasna tvá zaměra
u sercu nosi, sve rado od Boga priznaje i ime
0tvora mi dan ljuveni.
nuje, sve k Bogu obratja i do Boga uzdiže, s
Pazech lépost tvomc u licu
Bogom svedj rado obći i sdružuje se “. A tu sla
Tudje obracham misli mojc,
vjansku pobožnost isti Kollar dokazuje ne manje
I razmišljam mü Ljubicu,
iz tudjih spisateljah, nego li iz dokazah cèrpljenih
I nje lěpos lépšu od tvoje.
iz gradjanskoga života Slavjanah, iz njihovih U tebi se narcsiva
imenah, pésannah, poslovicah, pčsničtva i t. d.
0braz cvčijem, zvčzdam oči;
a pak pravo uzkliče: „U kojem drugom jeziku U nje čelo zorom siva,
i narodu naći ćete takvi pobožni značaj na tako
Pogled suncem od istoči.
visokom stupnju? Koliko se mi dičiti moramo,
Na nje ustih xivot pravi,
da k naznačenju najsvetiega svcza čovčka s Bo
U posměhu raj se kaхе у
gom, nijedan jezik krasnie, shodnie i priměrnie
Na njc persi ljubav stavi
réči neima nego što je naša „ pobožnost “? — što je imala sladje i draхе.
Stari Dubrovčani veliki dio njihovih pčsnih
Za to ncnoj bit sumnjiva,
na to oběrnušc ; ali te njihove pčsni ponajviše
Jer drugoga rob sam lica,
nesu dosada niti poznate; akoprem bi mogle u
Svaku světlost dan dobiva,
isto doba , što bogoljubnost probudjuju, i dušu
Svaku lěpost má diklica.
kristjansku najčistim pčsničkim nadahnulјcm na Iz rukopisa Ig. Gjorgjicka Dub.
puniti i tako hvaljenu vezu pobožnosti s književ
ХSSS&SSSЗSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSé
nostju skladno ustrojiti. — S toga prinudjeni pri
poručujemo slavjanskomu obćinstvu delo, što je 0pomena gospodi prebrojiteljima i porugnicima.
g. Antun Itoči, dubrovački sveljenih, u Beču 635 Mesecom Travnjom pocimlju druga tri
ličrvatskim, i dalmatinskim pravopisom izdao pod тезеca Zori Dalmatinskoj, Izdavatelji prepo
rисији. se gg. prebrojiteljima i poručnicima. 2са,
naslovom: „ Duh hristjanski itd. “ jerbo misli da na vrčme ponove naručenja kod C. K. Poštah,
mo, da taj hvaljeni cilj dostiže: buduć da je kako je običajno.

J. A MAnzin nčich
- Bratjan Mattara
Urednik.
Izdavatelji i vlastnici.
 BROJ 12,
—G- —G—

NA 24 0XUJKA 1 8 4 5.

З0vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 f. u Zadru, n po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
хагnd pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na četiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svexnji ne primaju sc, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

P E S N I Č TV 0. Da ti pojdeš za goru na vodu,

Na vodi je Perc Latkovicha,
Za kapom mu cviche tramantinc.
={39} = Ti mu reci dvorkinjice moja:
NARODNA PESMA. Pozdravlja te ljuba Jermanova,
Ка (с čeka na večeru svoju,
(Iz ustih naroda na Hvarskomu otoku.) Da ni doma Jerman gospodine,
Da donсsc cviche tramantine,
INella favclla di questa pocsin sti, riposto Da su u menc vrata devetera,
il pili fecondo tesoro di tutte le lingue. Da, che machi jedna otvorena,
Топnmasco, Najtisnia od suside moje.
Kad to čuše dvorkinjica mlada
Pedepsa Nevirnosti. Izišla je za goru na vodu.
Каd je došla za goru na vodu,
Каd se Jerman na vojnicu spravlja Tot na vodi Pere Latkovicha.
Ljubu svoju na dvoru ostviše. Govori mu dvorkinjica mlada:
Jerman svojoj ljubi govoraše: Dan ti dobar Pere Latkovicha,
А Је!ina, draga ljubo moja, Pozdravljate ljuba Jermanova,
Еvo junak na vojnicu grcdem, Da te čeka na večeru njemu,
INechu doma do dvanaest dana“, Da ni doma Jerman gospodine,
Nemoj Jele priko dvora moga Da poneseš cviche tramantine,
Rad obraza i moga i tvoga. Da su u nje vrata devetcra,
Јсrmanu je ljuba govorila: Da, cheš nachi jedna otvorena,
Pojdi s Bogom dragi Gospodine. — Najtisnia od suside njene.
Pri neg Jerman na pol puta dojde Каd to čuše Perc Latkovicha,
Vazme Jele okovano vidro Samo xeli da noch bèrzo dojde,
I išla je za goru na vodu, I išal je k Јсrmanovim dvorim!
Tot na vodi Pere Latkovicha, Konja klade gdi ga Jerman klade,
Za kapom mu cviche tramantine. Chordu visi gdi je Jerman visi,
Govori mu ljuba Jermanova: Кlobuk klade gdi ga Jerman klade.
Dan ti dobar Perc Latkovicha, Totikaj su večer večerali
Jel ti toga na prodaju cvicha? Pak išli su nochcu nochcvati.
Govori joj Perc Latkovicha Kad je bilo niko doba nochi,
I ti zdrava ljubo Jermanova, Јегman ljubu iza dvora zove:
Ni ovoga na prodaju cvicha, Оtvor Jele draga ljubo moja!
Neg je ovo za darovat cviche. Каd Jermana ljuba razumiše,
Каd to čuje ljuba Jermanova, Нitro se je na noge skočila,
Berzo gredc na dvorovc svoje Misal mislech učiniti što chc.
I dvorkinji Jele govoraše: Pctra klade u sanduke svojc,
Ja te molim dvorkinjice moja, Pak Jermanu otvoriše dvore.

Jerman ljubi svojoj govorašc:
Sto si moja uranila Jelc,
Sto misº zvala dvorkinjicu tvoju,
1)a otvori bile dvore moje?
Jermanu je ljuba govorila:
Viruj meni Jerman Gospodine,
Sinoch mi je s velom tuxbom legla,
Stuxbom vсlom da je boli glava,
Milo mi je probudit ne biše.
Jeruan svojoj ljubi govoraše:
Dobro Jelc ako tako bude,
Ako Jele drugako nebude.
Cigov konjic u stali 'e mojoj,
Još i chorda o čavlu mojemu,
Još i klobuk na mistu mojemu ?
Jermanu je ljuba govorila:
Viruj meni Jerman Gospodine,
Sinoch mi je prošal mimo dvore,
Dala sam mu pol barila vina,
I za zaklad konja ostaviše,
Ne sani konja neg i svitlu chordu,
Još i klobuk sa glave njegove.
Јсrman ljubi svojoj govoraše:
IDobro Jele ako tako bude ,
-Ako Jele drugako ne bude.
Al što su ti kosc poměršene
Još i bilo lice poblidjeno?
Jermanu je ljuba govorila:
Viruj meni dragi Gospodine,
Sinoch sam u perivoju bila,
Naranča mi lice poblidila,
A jabuka kosc poměršila.
Јегman ljubi svojoj govoraše:
Dobro Jele ako tako bude
Аko Jele drugako ne bude,
Daj mi ključe od sandukah moji".
Jermanu je ljuba govorila:
Viruj meni Jerman gospodine,
Sinoch ja sam u sandukah bila
I u njih sam ključc ulonila.
Jerman svojoj ljubi govoraše.
Daj mi ključe nevirnice Jele,
Jer bo chu, te rastaviti glavom,
I udari s njomc u sanduke;
Sandukc se same otvorile,
Ter todikaj Perc Latkovicha.
Goyori mu Jerman Gospodine:
Sto si toti, Latkovichu Pere?
Jeli sila, ali dobra volja?
Covori mu Latkovichu Perc:
Viruj meni Jerman Gospodine
Da je sila u gori bi bila,
Dobra volja posrid dvora tvoga,
Jer sam ja zvan da ti u dvore dojdem.
Kad to čuje Jerman Gospodine;
Da je sila u gori bi bila,
Dobra volja posriti dvora tvoga,
Јсr sam ja zvan dati u dvore dojdem.
Kad to čuje Jerman Gospodine
Petra pusti niz dvorove svoje.
Јсrman svojoj ljubi govoraše:
Tak mi virc, nevirnice Jele,
Ali voliš da te mlini melju?
90
Ali voliš da te konji taru?
Ali voliš svitlit za vcčcrom?
Јсrmanu je ljuba govorila:
Viruj moni Јcrnian Gospodine,
Nisam hrana da me mlini melju,
Nisam trava da mc konji taru,
Nego chu ti svitlit za većerom.
Каd to čuje Jerman gospodine
Оbukal joj od voska košulju,
I poda nje oganj maxigašc.
Каda joj je noga dogorila,
Јегmаnu je ljuba govorila:
Nebi l' mi se mladoj smilovao,
I na ovc bile mojc mogc,
Које su ti oblitale dvore?
Оn se toga ništa ne hajaše,
Nu to bolje oganj naloxišc.
Kad joj bile rukc dogoriše
Jermanu je ljuba govorila:
Nebi l' mi se mladjoj smilovao,
I na ove bile ruke moje,
Koje su ti pronosili sina?
Оn se toga ništa ne hajašc
Neg to bolje oganj naхigaše.
Kad joj bilim dojkam dogoriše,
Jermanu je ljuba govorila :
Nebilº mi se mladjoj smilovao
Ni na ovc bile dojke moje
Koje su ti odgojile sina ?
Ma on toga ništa ne hajaše,
Neg to bolje oganj maxigaše.
Каd joj cernim očim dogoriše,
Jermauu je ljuba govorila:
Nebi l' mi se mladjoj smilovao,
Ni na ove cerne oči moje
Којc su ti pogledalc sina?
A on toga ništa ne hajaše
Neg to bolje oganj naxigaše;
Хivim je je ognjom izgorio.
—=
SLAVJANSKIM PR00ITAVANJA,
(Zaključenje.)
О pročitavanjama u Kazanu moxc se suditi
iz predgovora , koi je prie kratkog vremena iz
dan i od okruxnog osmotritclja potvèrdjen bio.
U početku upoznaje Professor slušateljc sa Sla
venskim koljenima, počcm granice njihovom je
ziku postavlja, i poglavitije istoričeske dogadjaje
iz njihovog xivota do XIV. stolčija pokaхије.
Zatim prelazi na kratku teoriu Sèrbskog , Slo
venskog, Českog, gornjo-Luxičkog, Poljskog
i Slavenskog cèrkovnog jezika, i na svcohšta
osmotrenja , koja mcdjutim sravnitclnu granima
tiku slavenskih jezikah zastupiti moraju. Na ko
nac pokaхијc svojim slušateljima pregled sla
venske literature, stare i srednje iz XIV, ХV,

91
* ХVI, ХVII i XVIII stolčija, i nove, koja pred
stavlja texcnje Slavcnah, da osnuju sobstvenu, iz
xivota svog izcérpljenu literaturu. Priznati se
mora, da taj plan mnogo zauzima. — Pročitava
nja za nčko vrčmc moraju se prekinuti, ako Pro
fessor otide putovati po Slavenskim zemljama.
Za pročitavanja u Moskvi skrojcn je drugi
plan. Professor je scbi za cilj postavio, da svc
Slavene monografičeski, jedne za drugima pro
motri, i to je počeo od Uchah. Njegova učenost,
njegova revnost i ljubav k svemu, što je Sla
vensko, jemstvuje nam za dobar uspěh. Njegovi
slušatelji osobito ga pohvaljuju.
Pročitavanja u Petcrsburgu po istom planu,
kao i u Moskvi uredjena su i na četiri godine
razděljcna; Professor počinje sa pregledom jux
nih Slavenah, s ovih prelazi na Čehe i Slovake,
zatim na Poljakc i Luxičane, u četvèrtoj godini
zanimatchc sc s ravncnjcm gramatike sviu Slaven
skih narěčjah. U jezikoslovnom ili filologičeskom
smotrenju osobito moxcmo od njega izrcdna,
oštroumna i strogo na dostopametnosti osnovana
sačinenja očekivati. Medju svima novicm filolo
zima Prсis bcz svakog protivorččja pčrvo mčsto
zauzima.
U Harkovu derxe se pročitavanja po istom
uredjenju, al sravnitelnc gramatike nema tamo;
no na mčsto ove trudi se Professor pobuditi vni
manje blagodarstva za narodnost i narodno knji
Хcstvo.
Berlin, Poxun., Vratislava, Kazan, Lipiska,
Moskva, Pariz, Petersburg, IIarkov, vech imaju
Slavenska pročitavanja; Dorpat, Kiev, Nickin,
0dcsa, Jaroslav, Varšava i Poznan, Prag i
Pešta, Zagreb i Biograd (“), Вcč i Lvov očc
kuju ih. Kad li che se ova očekivanja izpu
niti? (*) Izpunit che se kad se novo Slaven
sko plcmc bolje urazumi i izobrazi, i kad sebe
samog boljc pozna, pa clic i razgovctno izkazati
svoja iсхenja i svoj duh.
No koje je uprav to novo plcme? Jel go
mila mladicha, koji uzvišenost i slavu Slavenah,
njhovu hrabrost, njihova dčla, njhov mučiničeski
včnac u prošlosti, i včnac bezsmčrija u buduch
nosti traхс? koji se trude pokazati, za što sc
učinim.
С“) U Diogradu vech Gosp. D. Janko Šafarik početak je
0p. Poll.
С“) 18to vech, hvala Lozu, Zagreb je dočekao:
0p. ured. Zove.
-
nadmetati i kako obhoditi, kako se prepirati i
pomiriti, šta ljubiti, šta li merziti valja? ..... ta
gomila viče i bori sc, pochuti za nčko magno
venje, i čuje se na novo radost, prepiranja i
borbe hipotezah i vatra ncnarušenog sna. S nau
kama se ova gomila nсzadovoljava, ona sc s nji
ma zanima ladnokèrvno, ili béxi od njih kao vuk
od zamke i gvoždja. Zaista li ova gomila sasta
vlja novo plcme Slave nali? . . Ne. Takova go
mila je tvèrda ljuska, u koju vrčme skrivo to,
što nju u xivot poziva. Ono pleme , s kojim se
nov xivot Slavcmah započinje, mcviče, nego spo
minje se svojih naprědakah, nesnaxi se i nena
dima sujetnim razglagolstvama u časopisima i
svojeslavjem, nego se krčpi pomislom, da se du
ševna snaga na dčlanje sviknuti, saderxati, i
razviti mora. Ako ovo novo plcmc svoje opre
dčlenje jošt saveršeno poznalo i nije, to ga ba
rсm xeli i texi poznati; do ovog poznanja dochi
se moxe samonaukom, djejatelnostju, uvčrenjem,
sterplivostju; mirno, no i predostoroхmo stupa
ono naprěd, pogleda bcz straha, ali ne posve
s prekom črnim u sebe uzdanjem u buduchnosti,
nepokorava se volji i chudi druxtva, al mu se
i neprotivi; ovo druxtvo oxivljava, i to ne stran
putice, no i bez nasilja, nezadaje mu nikakve rane,
nego i jošt léči onc, koje druxtvo samo sebi
zada. Ovo druxtvo štedi svaku narodnost, a s tim
i svoju sobstvenu cěnu nсhotice povišava, kako
kod svojih tako i kod stranih; ono ljubi i počitu
je u svakom čověku čověka i tom ljubavi ravnim
načinom prisvojava sebi opet ljubav; ono kako
svoje, tako i protivnike pita blagorodnim misli
ma, čuvstvum naprědka, uměrenostju i bezpri
strastjem. Ono nije u gomile i škrinje spukljeno,
niti razděljeno na sekte i partaje, pošto se
spoljašnosti ne hvata; ono se neograničava na
spoljašna uslovja; merzi na neslogu, netraxi ne
priatelje, no priatelje, ne učastinke no javnost.
Tako je novo to plcme Slavenah stvoreno, priatno
svojim umišljajem, jako upovanjem na promisao,
nevino i čisto u ljubavi prama svemu onom , što
je veliko, dobro, pravo i lčpo. Nema nikakvog
slavenskog naroda, pri kom ovo pleme svoju
mladost proxiv člo nije. Nema nikakvog druxtva
u kom ono nije djejstvovalo ne neuredno , i li
сcmčrno, ne s kovarstvom kakvog donositelja i
laskatelja, nego postcpeno, otvoreno , svoja ra
sudjenja i misli silom ne namcijuchi. Ovo pleme
 — 92
radja najboljc podanike, najbolje sluge otčсstva,
najbolje izveršitclјc zakona. Tako je novo pleme
Slavcmah stvorcno, jošt mlado , al vech jako
toleranciom i stérpljivostju. Na njemu počiva na
dсхda Slavcnstva u njemu lexi zčrno srcije i
Iblagostanja dvc treljinc Europc.
P{}}, {{}}ССР, 8. VC.
–33°C 33—
Svèrhu texanja.
(Produxcnje).
„ Veliki ljudi, koje sam imenovao, ne uze
še svérhu texanja pisati, nego zašto su njegovu
izvèrstnost zapoznavali, i vechi dio njih biahu
sami sobom okušali.
Zna bo sc koliko xivljenje scosko Katonu
je ugodno bilo, i s kolikom pomnjom u njemu
se je uvčxbao. Sluхio mu je za lčр izgled jedan
stari Rimnjanin, kojega baština verlo mu blizu
je bila, to jest Manio Kurio Dentato, starac Itim
njanin, koi je tri put poštenjc slavodobilja dos
tignuo. Katone hodio bi onda često prošctati se,
i razmišljajuchi o malini one baštinc, o siromaštvu,
i ponixnosti priprostite one kuchicc, ochutio bi
se pravo zanescm zaměrati onog svčtloga plc
micha, koi potla nego je bio najvcchi medju Itin
njanim izašao, potla nego je bio najvcšljc Na
rode predobio, i Pirra iz Italic istčrao, svojim
vlastitim rukam jednu malu zemljicu radio je , i
potla tolikih slavodobiljnih sasvim tim u ponixnoj
kuchici prebivao je. C°) 0vo je onaj isti (govorio
bi Katun u sercu svomu) koga su poklisari Sa
nitinski našli kod ognjišta, nčšto malo sočiva
kuvajuchi, i koi na obcchanjc velika blaga za
podmititi ga, slědechi mudri odgovor dade : „
Buduchi ja ovoj jestbini zadovoljan, od jas
prili potrčbc nčmam, i draxe mi je ljude zlato
imajuchc prcdobiti, ncgo zlato imati. * Pun ova
ko lčрih mislih Katun k svomu prebivalištu vratja
bi se, i pregledajuchi opet svoju kuchu, baštinu,
sluge i tratnje, ochutio bi se sve to više xeljom
(*) л kamo li naši mladichi seljanski, koji, netom u
кradu po nix njim učilištim izuče bukvicu, vech na selo vratit
мe, i motiku priuzeti !!...
razxсxcm za truditi, i svaku izpraznu savišnost
uzmakao bi. — Sa svim još mladiсhсm , zamč
rali su ga svi oni koji su ga poznavali. Valerio
IFlako, jedan od najvcchih plemichali, i mogu
chih Rimnjanah, koi několiko zemaljah kod baštine
- Каtonovc posědovašc, čuo bi često kazivati od
slugah svèrhu načina s kojim njegov susěda xi
vljaše, i svèrhu radnje koju po polju činjaše.
Каžali bi mu, kako bi iz jutra običavao u ma
lanc blixnc gradichc pojti za braniti, i opra
vljati parbe ončzih, koji bi njegovu obranu pro
sili, odklсm paka vracha bi se na svoju baštinu,
gdi s jednom razdèrtom haljinom preko ramena
zimi, a na pola gol lčti, texao bi zcmlju uz
porcil svojih kuchanah; paka, sédechi s njima
oko istoga stolicha, isti bi kruh blagovao, i
vino isto pio. (Mladji Plinio nebi davao svojim
domachim piti vina drugoga, ncg onog kakva
bi i on pio. A buduchi mu bilo rečeno, da che
ga to skupo zapasti; „ne, odgovori, zašto moji
domachine piju moga vina, dali ja njihova!» Od
ovčzih dogodjah i prilikah poznajc sc koliko stari
Гtimnjani, priprostitost, uboštvo, i vlastitim ru
kam truditi ljubili su. S velikom radostju u knji
, ganu Varroncºvim (I. 3, с. 2.) štijem umetne i
oštre prikore Aptu Klaudiu Robitelju (“), od
jednog starovčchnika Rimskog podaric , svèrhu
veličanstva njegovih kuchah po selim, omeraju
chi ili s malom baštinicom, u kojoj tada oba na
lazivahu se. „ Ovde se, reče, ne vide ni platna
slikopisana, ni kamcnokipi, ni slikoizrczi, ni
podi uravnani ; dali namčsto njih sve ono što te
хаnju zemaljali, radnji o vinogradim, odhranjenju
stadah potrěbito jest. U tvojim prebivalištim svuda
sjaje zlato, srcbro, mramor, brcz da se vidi
najmanji bilčg ni zemaljati uradjenili, ni vino
gradah. Ne susretaju se volovi, niti krave, niti
ovce, mi sena u sčnicam, ni vina u vinicam,
ni xita u xilnicam. Takova daklсm ima biti scoska
kucha ? U čemu igda naliči na onu, koju su tvoji
dčili i pradědi posědovali * * Potla nego medju
Rimnjanim savišnost uvuče se, kuche scoske
biahu mnogo različne od onih, kojc su u pčrvašnja
vrčmicna bivale, kako su jošte bivali i dohodci
º različni. Kad su sc zemljc od sama robja, i o
stalih malovrčilnih najmcnikah radilc, što sc je
(*) Лobitelj oni, koi bi u stara vremena, kod mnogobo
хасаli, po letenju i zobanju pticah, gouctno,
 93
igda moglo ulivati od usilovanih i pogèrdjenih
texakali? Ovo je uprav jedna od kvarih, naj
vechih i blagorazumu protvnih, koje se u poslčil
nja doba kod Rimnjanah naziru od svih onih,
koji su svèrhu tčzih posalah pisali; buduchi da,
za dobro raditi zemlje, hoche se nastojanje i
nasladjenje; drugčic, mala se korist ima. Da
klem, za uznčti cčnu sviuh zemaljali jedne kra
ljevine, (što je mnogo koristnie neg joj razši
riti medje), od velike potrčbe jest učiniti, da
svaki otac obitčli, koi u zagradjim i selim pre
biva, kakavgod dio zcmlje vlaštite posěduje,
za da ona zemlja koja mu je od ostalih milia ;
s pomnjom texana bude, da njegova obitčl oblju
bi ju, i oko nje bolje nastoji, da u njoj svoj
хitak najde, i da po njoj na mčstu ostanc. С“)
Kada podloxnici nikakve vlaštite baštine neimadu,
i samo su najmcni, nc mastojc posvc, i ono što
nastoje, na silu – Baštenjaci i Gospodari imadu
хeliti da njihove zemlje, njihove baštinc, ostanu
pod istim tcxakom za mnogo lčtah, i da s otca
na sina silaze, po taj način texaci vechma nastoje,
i sve ono što uzrokuje korist posobnikah , korist
je sve Derxave (“). (Slédit che.)
*Stepan Ivičevich.
DV000W0R.
Иli a i TV a d i a
Оdl kozala. |-
II. De, de, de s Boxjom srčchom (sam, goni
konja). Strah me da ne posernc, ah ja
dan li sam danaske s njime | de , pomozi
Сospe blaxena! Ah! da bi se srčchom koi
drug uputio samnom, tada bio bi mirnii.
Donesi ga Boxe! Cini mi se gdě nětko chuška
iza dubrave. Stani dorote (ime konja), hochu
javiti mu se o... pobro, o pobro. De, de !
С*) Ovo je kod nas u Dalmacii dostignuto; jer blizu
svaki texak, svoje zemlje ima. Dali, s druge strane, gdě ncima
velikih baštenjakah, kasno se iz nova štogod okuša; zašio so
mali bojc, a veliki neimadu na čcm okušati. Bilo bi od potrebe
da veliki budu texaci ter kušajn štogod iz nova, na izgled
manjih. Dali, tko je moguch , o texanju ne zabavlja se , i svi
su se dali na tergovinc pak ima veche prodavaocah, nego ku
povaocah, a zemlja ostaje malo cenjena, ili ništo cčnjena.
(**) Zašto korist derxavo nijo drugo, nego okup (summa)
koristih , jednoga po jednoga, sviuh pribivaocah isto derzave.
Dok jedan primiče, a drugi toliko uzmiče u derxavi, to nije
korist to je kakono jedna igra, ako jednu dobiva , znaš odmah,
tla je drugi izgubio. Daklem neimadu so glodati osobci, nego
Uskupi.
Tad. Nčkom se je nčšto sgodilo na ccsti, chuškat
chu bolje za doch bërxјc, doisto je velika ne
sgoda, čujem gdč deka paripa. Chuš, сhuš. Ста
даrcu). Hvaljen Isus priatelju, koju imao si
xelju?
II. Ah! Bog te namčrio moj braco! imadem nešto
masla i sira u sudima, parip poserche mi, pak
bojim se da ne svali, kakva nebi mi bila
tada šteta. I ti chcš u grad dervima, sad chu
bit mirnii.
Tad. Hochu de... i ja za namirit lanjsku trava
rinu, jer misle do desetak danali robit.
П. Što che rech da si ovako okasnio platit, oli
imadeš čudo xivotinc 2 -
Tad. Moj priatelju imadem toliko da jedva mogu
prсxivčt, pak mi se uvezla lani groznica i
tako potrošio sam koju gazetu. Za rech ti svu
istinu moje blago zaderxi se u tri koze, i pe
dсsct ovacah.
П. Što bolan same tri koze, al nema paše u
vašcmu selu za koze ?
Tad. Paše imade dosta, ali nije običaj derxat
kozad u nas, jer veliku štetu čine polju. Pak
govore naši stari seljani, pazi se od koze ko
od vraga. -
П. Tvoha budalo! Što ti vaši ljudi su nerazborni,
oli si se cheknuo. Molim te slušaj me, jer
hochu ti tanko po tanko sve pokazat od kozah:
kad se čuva kozad s dobrom pomnjom, i goni na
pašu po městili keršljivastih i berdastih nikakvu
škodu ne čine polju. Sa svačim nasiti se, ne sta
jeli trava dosta im je malo prutja oli sena;
okrene li mechava malo germa je njihova hrana,
daklen vidiš da s malim trudom mogu se derxat.
Tad. Što daklen valja ih čuvat s puškom. Ја
mislim da čoban, koi pazi ovce, je podoban
i za koze.
Пl. Dura braco, dura , nije to tako, slušaj malo,
slušaj moj braco, ovcam moxe bit i détc
čoban, kako i ti veliš, ali za koze nije tako,
za nje iziskuje se dobra straxa ako meche bit
škodljive; ako čoban nije pametan, nije fajda
slat ga za kozad. Ali moj Tadia mnogi od nas
ne razume ovu stvar, jer (kako i ti isti) čine
povesti kozad od jednog deteta. Što hoches
da dětc učini s usilnim kozama?
Tad. Imadeš razlog, everim te, ali moj pobra
time nechu za derxat koze odredit za pašu sta
ricg sina, volim ga dat u najam popu
 -
94.
П. Poslušaj mсnc: šalji staricg sina, pak mu !
dobavi još koju kozu, tada vidit cheš korist,
bit cheš sit, moch chcš platit na vrčme travarinu,
u jednu besčdu: hochc se dobra oka za imati
smokin.
Tad. Хudim znati korist kozju, malo koristi ima
dem od ovacah, ali još manju imo bi od kozah.
П. Маnju od kozah ! molim te bolan nemoj spërdat,
ako nesi se zlamenuo, zlamenuj se pak slušaj,
ћochu te uglavit da je veliki naprědak za kuchu
derxat koze : koza okoti ti kozle (a kadkad
dvoje) koje za najmanju cčnu moxe valjat
dvé pletci: dan po dan moхсš izmust litru i po
mlčka Ca ovo barem za pol godine); u sto i
osamdeset i tri danah imadeš dvista i sedamdesct
litrah i štogod više, ti znadeš paka koliko
litrali hoche se za oku masla, a koliko za
okusira, pak gdě ti je surutka? gdč gnoj?
Ja s mojom domachicom sbroljo sam da svaka
koza baca mi blizu šest florinah na godinu,
daklen јcs vidio korist?
Tad. A što nemaš tratnje na kozad?
П. Е kako nemam, ali nije vele, evo čuj za
svaku kozu dvě оke soli, malo mekinjah, se
dam gazet travarine, jednu pletu za čobana
i sluxbu.
Tad. Vćre mi nije čudo, kad je tako. Tadie mi
dobavit chu ih još nekoliko, pak odredit chu
moga Martina za pašu. Ali htio bi imat ih od
dobre bagre, jer one tri što imadem kupio
sam ili bio u Gizdavcu, pak su mi vavčk ér
djave, baš, da ti rečem, skoro za dlaku jedna
da mi ne cèrkne.
II. Zahvaljuchi Bogu, moje nesu podloхme mnogo
bolсstim, jer sam dobavio koze baš za napré
dak, koje derxim u suhu i razvétrenu městu,
pak perčkat ih puštam od tri do šest godinah:
Tad. Daklen od koje su bagre tvoje koze, ja
mislim da neche bit vlaške bagre.
II. Vlaške mčsu moj braco. Jedan serčani moj
priatelj dobavio mi je onih od Napule ali istih
nalazi se i u Visu.
Tad. U Visu!... mu srčclic, imadem jednog znan
ca, odmah tako chu mu preporučit.
II. Slušaj paka što činim posli šeste godine, nek
se malo utove šaljem ili na mesarnicu, pak
vavčk izvadim glavnicu. Ako nechu poslat ih
na mešarnicu, posоlim ih za kuchu, a nek
ih odrem na mčhsinu mogu uhiti za koхu za
najgoru dvi plctc., za roxinc koju gazetu , od
kostrcti nevěsta tkaje mutape i ararc. Ali
pèrvo neg mi pojde s pameti još nčšto kazat
chu ti: koja je xivina čistija do koze?
koja je jača do nje za terpiti zlu godinu na
paši? koja je pitomija do nje? jer ona sluxi
za dojnicu mnogoj dčci, davajuch sise svoje s
ljubavju osobitom, da bi se moglo rech ma
terinskom, što nčsam kušao, ali pop jednu
nedčlju povidio mi je, cénim da nije stvar ne
mogucha. Тko neznade da njezino mléko jest
lekaria mnogim bolestnicim? Što se čini tebiker
moj braco od ove koristne xivinc?
Tad. Što bolan tako si me uglavio, da ne mogu
ostat neg zadovoljan, vala i čovčk, da je mogu
che još stobom gdčgod bi se prorazgovorio.
II. Dodj na Ilijn dan na dernek, ostaj mi zdravo,
hvalati na druxtvu.
А. Каtiсh.
—=<=-
PENEZOSLOVЈЕ.
0dgovor
I. Zafrona Gosp. S. Ljubicћи.
(Produxenje).
Dojdimo na drugo sumljenje. Nauke slědechi
glasovitoga Eckelia, ti mi govoriš da pěnezi
Justiniana nose spreda D. IV. Justinianus P.
Г. Aug., a ja, ako derxiš da s ovim slovima
D. N. (od ovih samo ovde chemo govoriti) po
čimlje vechi dio pěnezah ovoga Cesara, s tobom
sam; ako pak hochcš da svi, nemogu podpisati;
jer nahodim u pisotvorju (opera) V. B. Scotti
(Della rarità delle monete antiche) jedan od rědkih
pčnezah, u komu ima D, ali ne N. Jsli Scotti
pak nadostavlja D. Justinianus C. (aut) Р. Р.
4g : epigrafe rarissima : solo conosciuta dal
Ваnduri. I ovde dopušti mi da ti uzgred upazim,
da pčnczi sa slovima D. N. počeli su biti kovani
pod Dioklecianom a da su sveršili pod Teodo
siom III. Adranitenskim ili malo kasnje i da
Cesari vladajuchi iz medju ovih dvaju, kadkad
se ovih slovah sluxu, a kadkad me; i zato,
kako nebi bilo čudnovato nachi koigod pènez
sa slovima D. N. u pčnczih onih Cesarah koji
 *
*-
9О
se nesu njih sluxili, meni koi sam našao jedan
pčncz bez N. u pčnczih Justiniana, nebi bilo
čudnovito machi jedan pčncz istoga Cesara i bez
D, i bez N. Potvèrdjuje me u ovome sudu Mionnet
isti (T. 2. rareté des Mcdailles Romaincs p. 4 ог)
buduchi da nam ovaj glasoviti pčnсzoslovac iznosi
jedan pčncz Justina zajedno s Justinianovim s slč
declim nadpisom: Justinus et conlega Justinia
nus, junctim dicuntur ID. IV. Justin et Justinian,
gdě se vidi da Justinianu nema D. N. kako se
vidi u pčnezim Eraklia I i Eraklia II njegova
sina, gdě su postavljeni junctim i gdi se štic ne
I). N. dali DD. IVIV. Heraclius et Hera. А
znaš li što govori Karlo Patino (Pratica delle me
daglie) u tomačenju skratčnjah (sigle)? Da gdě
nema nego D. N. ima se štiti Dominus noster,
kako gdi ima DD.NIV. ima se štiti Domini nostri.
Nu dopuštimi da ja tebe upitam: ili neznaš,
ili sumljiš neznati, da su u pěnezim Justiniana
izvan P. F. Pius Felix, ona druga dva slova
P. P. Pater Patriae? Ja mislim da uprav neznaš,
jer daješ malo nixe svčtu razumčti, da sam ja
iztomačio Dominus noster slavskima rěčima Otcu
Otasnomu. Imaš dakle vèrlo dobro znati, i ovo
che ti sluxili nixe, da u svih zlatnih pčnczih
Justiniana kod Tommasina ima baš Р. Р. da se
dva od takih pěnezah nalazu kod gos. Kapora;
da sve pečatničine (Medaglioni) ovoga Cesara i
velike i male od zlatuna (di bronzo) kod Vitala
i Tommasina nosu P. P. i da isti Mioninct, iz
vodi něke pěneze Justiniana s ova dva slova P.P.
Ako dakle po nauku glasovitoga Otca Zakaric
(Lib. III. Сар. IV. istituzione Antiquario-La
pidaria) koi tomači P. P. na pedeset načinah,
imadu se ova dva slova u Cesarskim pčnczim
(in imperialibus) vazda tomačiti za Pater Patriae,
neche ti biti trudno razuměti, da moje rěči
Оtcu Otasnomu ne odgovaraju slovima D. N.,
dali onim drugim P. P., a još che ti manje
trudno biti, kad budeš promisliti, da je bio
dostojan ovoga imena Justinian, koi, ako nije posve
odalečio poplav onih pukah vazda na preselenje
spravnih, odmaknuo je barem nevolje koje su
rimsko cesarstvo kasnije nasčrnule; nastojao je
dati mir i čestitost svojim podloxnicim, sastavio
je kodik zakona i tolike je učinio sgradje, da je
svèrhu njih istih Prokopio jednu ne malu knjigu
izpisao. Ostalo mixe.
Što mi pak govoriš s Eckeliom, da Fel.
Temp. Reparatio ne nahodi se u pènezih Ko
stantina velikoga, ja klanjajuchi se do cèrnczc
mlje onomu glasovitomu pčnсzoslovcu, izvesti
chu ništa nemanje ovde dva pčncza, kojima bi
on isti svoju sědu poklonio glavu, i ovo neka
ti bude jedan bilčg, da moxe jedan zakopani
pčnez mudroznanca ubčgnuti, i da valja da
momče golobrado dobro i predobro promisli,
prie nego starcu Milovana reče: ne udara dobro
starče, gusla tvoja. Evo ih: pod rubrikom Kostan
tina velikoga štic se u Mionnetu (d. T. 2. pag. 231)
Constantinopoli (grad kako znaš dobro, od njega
sagradjen) a s druge stranc. Fel. Temp. Reparatio,
a u Oiseliu (Tesoro de numismi antichi pag.
347) koja odgovara skazalu (tavola o indice)
ДИПЛ, štic se: Numus Constantini N/. cum
inscript. Rel. Temp. Reparatio. Imperator
Constantinus navis prorae insistens, cum labaro
Christi nomine insignito etc., odkle mnim da je
njegov pohvalnik (panegirista) Publiо Оptato
Porfirio izveo oni lěpi stih:
Оrbi Tu renovas felicia tempora secli.
Nu buduchi da je gosp. Kapor rekao, da su
ovaj nadpisimali i Kostantinovi sinovi, rech chu
ti, da izvan Kostanta, kojega pčnez tvoja do
brota iz Eckelia prinosi, da se je ovoga nad
pisa sluхio i Kostanco drugi sin njegov, kako
se vidi u Oiseliu, u Okonu, u Vitalu (Indica
zione della raccolta che esiste al Vaticano) u
Tommasinu (Catalogo del museo numismatico) i u
četiri pčncza, koji se nalaze kod istoga g. Kapora.
Jeli dosta?
Хeliš potom toga da ti zabiléxim svèrhu,
kovanja ovoga pčncza, a pak ti isti kaхеš da
che biti věkovitost spomenc Justiniana. Tako budi.
Nu ako mi odovle vadiš, da je dakle naravno
ovaj pčnez imao biti postavljen u dčlo tergovačko,
vanka smo, nemogu s tobom; jer bi imao pric
ukazati, da svi bez razlike pčnczi, koji su u
teku věkovah kovani bili, da su bili svi u délo
tèrgovačko postavljeni. A da je to tako?
Nu metnimo za jedan čaš, da i je, što meche

nigda biti; moxemo li mi odovle izvesti, da je
syc, tergovanje pod Justinianom bilo u rukuh
gerkah i rimljanah, i da se zato nije moglo
kovati pčnczah s nadpisom slavjanskim? Nije dakle
mogao naš, Sisek kovati pčncze za tërgovanje
svoga naroda? Nego pače, nije li se moglo po
putu i ovakih Ref s gorcima i rimljanima
tèrgovati, kako i mi dan današnji tèrgujemo,
primajuchi zamčnito pčncze s nadpisom i turskim,
i gerčkim, i němačkim i. t. d.? A zašto se dakle
|kad i kad nalazi u rimskome obgradju pčnczab,
ne samo s gerčkim i latinskim, dali i s nadpisom
Лfrikanskim?
Оdovle predjimo na ime détinsko Justiniana,
tojest, Upravda buduchi da sam odlučio u ovome
odgovoru ne moj red, dali tvoj isti, skrak po skrak
slěditi, lěpo da bi imo s dčtinskom igrom „skoči
gori koje doli “ zabaviti se. -- Govoriš mi da
povčstnici istovrčmeniti Justiniana nësu znali
(htio si rechi imenovali) da se je on zvao Upravda,
van Prokopia, koj ga tako imenuje, ali ne u ti
škome i slavnomu sgodopisju „debello Gothico“.
vcch u tajnomu „Arcana historia“. Nu reci mi,
molim te, moxe li mučanje povëstnikah (argomento
negativo) svèrhu jednoga dogodjaja potvèrditi,
da su oni taj dogodjaj neznali? Ti znaš da ne.
Л. pak jesu li ovi povëstnici imali uzroka i
prigode ““ za od imena dčtinskoga Ju
stiniana besěditi? Oni ne doisto, jer su govorili
od Cesara; nu Prokopio po svaki način, jer je
Ibesědio od čověka i od xivota njegova obitčlnoga
(vita privata), i zato nam imenuje něke druge
od njegove obitčli, kako na način izgleda Istok,
Дjubica, Pilenica. I odovle razumiti cheš, zašto
je imenovao Upravdom Justiniana u tajnome sgo
Форisju, a ne takodjer u onomu debello Gothico,
i razuměti cheš suviše da se moxe, kad je uzroka,
sumljiti svèrhu istinitosti jednoga povëstnika u
texkim dogadjajim, ali ne takodjer u samomu i
препохаnju jednoga kipa; i da zato rěči mudroga
Montesquieu'a imaju ovde města, koliko i nezvani
na piru.
. Sto mi pak govoriš, da je hotio Justinian
tajati s imenom përyašnjim i snixnost (bassezza)
syoga pokolenja, rčch chu ti, da njegovo pokole
nje nije pak bilo toliko snixno, buduchi da nam
Jornandes govori (de regnor. cttemp. successione)
da Justino njegov ujac komu je on nastao „ ex
comite excubitorum, a Senatu Imperator e
Пectus... Jastinianum ex sorore sua nepotem,
consortem, regni successorem que ordinans. “
Л pak da bi to istinito i bilo, nemoj tako malo
serdce ugledati u slavnome Justinianu, koi se je
—4}}}{{#šteć233:34449 —
Ј. А Кахшасiсla
Urednik.
96
pače imao to veche dičiti, što je vechi bio koračaj
iz medju svoga pokolenja i prestolja cesarskoga,
na koje ga biaše njegove krčposti uzvisile. Reci
pače, da Justinian rimski Cesar, buduchi sc imao
i u pčnczim i u nadpisim sluxili, kako svi ostali
slavski Cesari, s jezikom latinskim, namčsto pri
gnuti svoje ime na latinsko. Upravdius, što svima
ne bi bilo ugodno, prenio je ime Upravde, u
latinsko Justinianus, i svak zna koliko prola
zi iz medju ova dva imena. Ako mi „“ od
govoriš, da zašto dakle nčsu i Sišiani kovali
u ovome pčnezu Justinianus, priuzeti chu da
Sišiani, puci njemu srodni, poznajuchi narodno
ime ovoga Cesara, hotêli su u narodnomu pěnezu
i jeziku, istoga se narodnoga imena sluxiti. Л.
ti na ovo što?
Naprčduješ, da nadpis slavjanski, potrěbito
imaše odgovarati latinskomu osobitomu u pčnezih
Justiniana, a ja tebi da to potrčbito nije, jer
što čine Latinci nčsu duхni svakako činiti ne
Latinci, niti su činili, jer mnogi pčnczi od Cesarah
kovani, ili kovani od gradovah gerčkih njima,
imali su nadpis ili posve drugačii, ili skupno
(in sostanza) bili su jednaki, ali ne u rěčima:
Pogledaj sve pčncze gerčke od Diokleciana, koi
jer je Bog htio biti, !“ je D. N., tja do
Коstantina Velikoga, u komu gerčki nadpisi svèr
šuju, i vidět ches da s nadpisom odgovarajuchim
D. N., nijedan ne počimlje, dali s'ovim AYТОКР.
КАIC. Imperator Caesar, ili s imenom Cesara
kako je u našem nadpisu AIОКАНТАМОС СЕВ.
Diocletianus Augustus. Sto su dakle činili gérci,
zašto ne bi bili mogli učiniti i Slavinci? A ne
moxe li se pristojati i njima ono, što pod drugim
obzirom pčsnik govori:
Multa renascentur, quic jam cccidere, cadentique
outc nunc sunt in honore vocabula, si volet usus
Quem penes arbitrium est ct jus ct forma loquendi?
(Sledit che).
ZAGONETIKA.
Za dar pévam, za dar pišem evo;
Tko che kazat, što sam sada pëvo?
Ко родоđi, za dar nek ga hvali,
Nek ga ljuba poljubi u šali. I.
- Ternski.
Opomena gospodi prebrojiteljima i poručnicima.
(35° Mesecom Travnjom počimlje drugo tri
тезеčje Zori Dalmatinskoj. Izdavatelji prepo
ručuju se gд. prebrojiteljima i poručnicima za
- da na vrěme ponove naručenja kod C. K. poštah,
kako je običajno.
Brnija IBattara
Izdavatelji i vlastnici.
 BR()) {}, II, (0)|NA
—Q-- —G—

NA 31 0XUJKA 1 8 4 5.

&

З0xaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 f. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na četiri jednaka roka u knjixarnici izdavatсljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zančnu za kojmudrago narodni oli strani list.

P E SNI Č TV 0. Dok se od loga svog odbije:

Nu na logu trak ostavlja
=={23}=ž Stara polja s kim zabavlja.
G. Antun Kaznačich ostanak onieh glasovi -ФФ.-
tich koji u Dubrovniku bdiše od mnogieh věkah,
za da iskra knjixestva ne ugasi se medju jugo Za slavjanskog srěchu roda
Slavjanima, dostojo se je meni, novomu priatelju Slava tvoja zname tiče:
a staromu štovniku, darovat pésan slčdechu; a Zagrebačka svim Gospoda
ja inako nčsam mogao neg poklonit ju svoj bratji Mudroznancim tebe liče,
Dalmatinskoj, uhvajuchi se da ujedinjeni s oviem
dobro poznaniem slovestnikom, bratji ostaloj Мudri ljudi, skup ugodni,
častno zahvaliti chemo. A ja s moje stranc membgu Kog podxixe plam narodni.
nego haran pokazat se i poхudan da vech u
věke bude se štiti s imenom ovoga pčsnika i ime -ФФ.-
P. A. Kazali.
Skup kog pamet i zenice
Nije zavidnost obujmila,
{}S \{0,1\} Nit mu oholast protivnice
Varku i slikast postavila;
IVANA GUNDULJIGELA. Оna oholast svedj prokleta,
Novo izDAN U ZAGREBU GODIŠTA 1844. Ka naprědak svaki ometa.
-ФФ.-
Pčsan Dubrovniku.
Skup pravochi prionuti
Dubrovniče! — blago nami Koj uzmnaxa diku sebi,
Zaboravjen sasvim nesi! Хelech ljubko svud razsuti
Tvog narodnog duha plami što bi někad dično i tebi;
Plemeniti stari uresi, S tobom děli čast i cčnu,
Nek daleko prineseni Prem dostojnu tvomu imenu.
Krépost daju pèrvoj cěni. -ФФ.-
-ФФ.- Gundullcha vidj gdě siva
Ti kao réka uzbunjena Pésnicima nada svime,
Kad nenadno gat probije, Vidj Gjorgjicha gdi s oziva
Vode sbaca preko štěna, Glasom svudar medenime,
 98
Vidj Palmottu, vidj sve inc,
Којch ime još ne ginc.
-ф ф
Svih sad ljubav domišljata
Kosti stresa , senc budi,
Gerli IIervat pravog brata,
Za pomoch ga hlepi i trudi;
Narodu ga prikaхiva,
Ko nenadnu, nu još xiva.
-ф č
Jak zercalo zrak sunčani,
Unj sred podne kad zapire,
Nek svétlostim drugoj strani
Samo odsěva gdě dopire,
Pravu krčpost nu na svomu
Сklu uzdèrxi srcbernomu,
-фф.-
Таk u tebi svakolika
Tvoja krčpost sasvim biva,
Тvih sinovah stavna dika
Kô u zercalu moch se skriva,
Nu bratinske bez ljubavi
Još bi o tvojoj predo slavi.
U Dubrovniku na 14 Rujna 1844.
—？>=-
NA DAN UMEŠTJENJA
Presvetloga i Prepoštovanoga Gosp.
НАК}}{{{А Ж. Р)(A)(* Аи
NA SEDALIŠTE
паскулаз стLitacca, a raљкетски
26 Sečnja 1845.
PESMA
ANDRIE STAZIСНА.
U Kraljevskom perivoju
Resla 'e trava i s njom cvčche :
Goji Jozip to u znoju.
Ter do bolje ode srěche.
Nije trava niti cvéche,
Neg puk Splitski i Gospoda,
Kim je upravlja troe proléche
Godeassi pop vojvoda.
Pukom vlada i Gospodom
Хcija; drugog stech pastera;
Nek dobrote hrani rodom,
Znanja zrakom, mrak nek téra.
Zemlja strašno kad zasuši,
Хuta trava kišu prosi,
Cvčt svoj zadnji vonj oduši,
Milost neba da izprosi.
Lčpa rosa, naša Vlada
Zсmlju topi milostiva;
Vérh radosti i vèrh jada
Гегđinanda mudrost siva.
Obraduj se Splčte lavni;
Sto si suzam ti zaliva,
S” Sibenika zrače slavni
Sada suši i obsiva.
I doline i livade
Na vcselje pristupaju,
Miris odoru nevade;
Njim je tuga da e němaju.
Nctuхitc okolicc
Dike moje glasovite,
Da je golo vaše lice
Нti to vrěme, vi nehtite.
Svoe vidkosti izabranc,
Кrupni stupi glasoviti,
Davne sgradje veličane,
Pristupiše pokloniti.
Talianske mudre vile
Slatki citram zvon podaju:
Slovinke se oglasile,
Ter uz gusle popévaju.
Propévaju kad slavichi,
Doba tad su od prolécha,
Хuber veli drugih tichi,
Veseli se, majko cvécha.
S Kerke rčke poletila
Do bčloga slavna Spléta ,
Světli putem zrak trusila
Sjajna zvezda čudovita;
Tad Splétjani zavapiše:
Zvčzdo sjajna, zvězdo mila!
Sibenčani Tc slaviše,
Lepo jer si njim světlila,
Tvá nas světlost upravljala
Goste sjani naš pastiru,
Grčha mrake odagnala,
Nas privela duše k miru.
Tvá nas ljubav probudila
Na krčpostna děla sveta ,
Која Тebi čest plodila,
A nam korist po sva léta.
Nebom , Tvoji premoguchi,
I prestoljem, tresu glasi:
Ponos Roda umiruchi
Popah Slavskih skup Ti spasi.
Tvoje ime slaviti che
Nov skup popali Dalmatinskih,
Kt po Tebi postati che ,
Kim che vladat duh pastirski...
Tko rasadom zemlju sadi,
Kog je zemlja obljubila,
0bilati on plod vadi,
Kim se zemlja oglasila,
Меrtvo tělo tko uskriši,
Кô Dalmacii jest prudilo,
U svetinji druge viši,
0n nebesko čini dilo.
 — 99
КNJIXEVNI PREGLE),
I lunghi lavori dell'ing.cgno, di qualunque genero
sicno, richiamano di diritto, non dico la sс
vcriti o l' indulgenza della critica, ma l' at
tenzionic c la rivcrcnza.
Tommaseo. Della Dell, Edu.
Сhiesa di Spalato un tempo Salonitana del
Prof. Abate Dottor Francesco Carrara di Spalato
Izišlo je pod ovim naslovom, pred malo danah
na světlo vitexko dčlo Gosp. Učitelja i Dok
tura F. Karrare, poseljeno Presvětlomu i Pre
poštovanu Nadbiskupu Zadarskomu i Pervostol
niku Dalmacic Josipu Gode assi - u, krasno u
tiskano u Terstu.
Veliko i xivo jurve od puno vrčmena, i
nc bez temelja, biaše medju nami izčekivanje te
knjige, nu sada, buduchi izvedena, ljubcxljivo
i čestitasto od sviuh bi primljenje. Nit se je
o tome moglo dvojiti, jerbo ovaj prečastni kip
odavna se biaše preporučio s drugimi tvorc
njimi od njega prie podatimi na světlost, i koja
s hvalom urešcna biahu od sviuh knjixevnih naših
domorodacah. Cich česa derxim da je stvar ne
izvan puta, pače podobna i razloxita napome
nuti u ovomu listu izdanje te knjige, budu
chi da ne samo u sloxenju jest velike vrěd
nosti i cčne, i uzdèrxi stvarih, koje se pristo
ju našoj domovini, vech se tica spisatelja,
koi se je primio koristi svoje otačbine. Niti
u oglašenju ovih kratkih pokazanjah prisudim
pohvaliti koliko se dostoji trud sgodopisatelja,
niti derxim, da moja pohvala bi mu uzmnoxila
dostojanje, nu samo jest mi odluka napomenuti
štiocem ovoga lista proglasenje ove knjige i po
nukati ih na nje dobavljenje i čitanje. Evo dakle
u kratko odrede ovoga sloхсnja.
Naš spisatelj odlučio je pokazati da Splet je
nastupio Solinu u vlasti pervostolskoj, razorcchi
tako što prevrćilni 01ас Г. Appendini u knj. 3.
pèrvoga děla njegovoga tvorenja pod naslovom:
„ Notizie istorico-critiche sulle antichita storia
e letteratura de Raguse “(100-156) traxiо је
silom pokazati, tj. da je Dubrovnik slědio Solinu
kakono jedina pèrvostolna cèrkva sve Dalmacic.
Niti u tomu skazanju (kakono ti on isti to ро
tverdjuje na strani 21) hlepio je protiviti se gore
hvaljenomu otcu F. Appendini-и сich taštine knji
xcvne, ili zašto je odërxao mnenje, koje se o
prěčuje dčlu, nego sam jedini razlog koi ga je
na to naveo (nuti svetinje svcrhe), biaše ljubav
prama otačbini.
Јеšt razlučena knjiga na dva dčla. U jedno
mu naš spisatelj pokazuje, kako Dubrovnik bi
utcmeljen po trudu onih, koji su nadxivčli obore
nje starovitog Epidaura i několiko Solinjanah bë
хаvih, koji zajedno s pervima su se naselili gdčno
sad se nahodi Dubrovnik. Poslě spuštja se na iz
točenje Spleta, i slědčchi povčda, kako Soli
njani poslě oborenja njihovoga grada su se usa
hranili u Splčt, i naselili su se u ogradju polače
Dioklecianove, koja udilj postala je gradac Cur
becula); kakono, buduchi došao u Dalmaciu za
urediti cèrkovne stvari Ivan od Ravenne poklisar
Apostolski poslan od Martina I. Pape (649 +
655), odredio je ovaj, da cerkva Splétska imade
slěditi u vlasti pervostolskoj starovitoj Solinjanskoj,
i kako najskoli, buduchi se sastali u vèche svi
Splčchani, s jednim glasom odabrali su Ivana za
Nadbiskupa Splétskoga „ et ipsi conces sum est
a Sede Apostolica , ut totius dignitatis Priri
legium, quod Salona antiquitus habuit, obti
neret Ecclesia Spalatensis“ (Тom. Arcid. сар.
XI). I ovdi počimljuchi od oborenja Solina do
danas, s lépim redom 13. věkovah, iznosi za pot
vèrditi svoje naumjenje svědočanstva Nadsveche
nikah, Apostolskih poklisarah, rusagékih sa
borah, knezah , mnogih i vaхnih sgodopisateljah
dubrovačkih, naših i inostranskih, i napokon
navade ili običaja.
0tvara se drugi dio ove knjige s rasudnim
iskušanjem: pod naslovom: Appendini confutato
dai Ragusсi.“ Protrešuje ovdě naš spisatelj raz
loge koji su sluxili mudromu 0tcu F. Ар
pendini — u za utemeljiti svoje skazanje, i otisnjiva
ih svědočanstvima istih dubrovačkih sgodopisate
ljah. Po tom slčdi protresanje istog F. Appendini-a
razborito i pametno , koje ništa ne ostavlja štiocu
za xuditi i potle prilaga istu njegovu povčdavsku
duševnost. Nu za dovesti svoj razgovor na najvišji
stepen istinstva i za ne ostaviti štitileijem razlo
gali 0tca poboxnih učionicah ikakvu stvar s
kojom bi mogli iznova probuditi knjixevnu inadu,
izvodi, najpervi, na svčtlo toliko proglašenu pe
čatnicu S. Zakaric rimskoga Pape i usled s
24. razloxenjima (jedno bolje od drugoga) javno
pokazuje nje himbenost. Bi ova nadjena god.
1815 u opchinskoj pismoshrani u Dubrovniku,
i potlсm nekoliko bi poncšena u listovnicu skro
 100
vitu cesarske pisarnice u Beču, od kud ju je naš
prcvrčđni spisatelj s velikom pomnjom izvadio.
Napokon zaključuje ovo dělo slčdechom krep
kom i izvèrstnom zaglavom, koja još pokazuje
ncobičnu i razboritu narav našega povědaoca:
Иаше / si quid novisti rectius istis
Сandidus imperti: si non, his uterc тесит.
Ali sada za sloxiti dvč besčdc u opcheno
svèrhu cčne ovoga tvorenja velim, da naš spi
satelj nikakvu stvar iznio nije bez da ju je utvèrdio
s glavjenjem, niti mu je zadosta jedno samo,
mu vele putah mnoga navodi, i svedjer s tankim
protresanjem i bez pohotjenja. I izvan toga, bu
duchi se je on jur od puno vrěmena uzgoio s čes
tim i smotrenim štivenjem domovnih sgodopisa
teljah i buduchi je on tako pročistio svoju pamet
i dobavio si xivo chutjenje za krasnost, mogao je
i u ovom njegovom délu sdruxiti s lépim skladom
obilnost umstva, uredjenje i zavčzanja podloge,
bistrost mislih, izvèrstnost pravdosudja, i još
s onim načinom govorenja i jezika, koi se udvori
u sèrca, i sladko ih giba i dixe.
Slčdi dakle prevrćdni domorodce posvetiti se
razlogim istine i ljubljenja domovine , i tako nek
bude ovo tvoje tvorenje pokaza drugoga i glav
niega děla, i imati cheš za trud ljubav domoro
dacah i slavu neumèrlu.
S. Ljubich.
—=<==-
PENEZOSLOVJE.
0dgovor
I. Zafrona Gosp. S. Ljubichu.
(Produxenje i konac.)
Nu sasvim da su mogli Slavjani na svoj način
nadpis kovati, ništa ne manje vidimo da o malu
ne odgovara nadpisu osobitomu u pčnczih latins
kih Justiniana, jer Upravdi 0tcu Otasnomu
Augustu odgovora: Justiniano Patri Patriae
Augusto; obilno letah opravljenje odgovara malo
da ne récima: Fel. Temp. Reparatio, koje naho
tle se u pčnczih Siska, kako si vidio ti isti u
onih Onoria i Arkadia, i kako bi ti ja isti mo
gao ukazati u drugih mnogih a navlaštito kod
Vitala i Tommasina u onomu Juliana II. (Apos
tata) u kom je ista slika natrag kako i u naše
—
mu pčnczu, to jest, vojnik gdč obara i ubija obo
rena konjika. A nebi li se naravno mogao uzeti
vojnik za Upravdu, koi po putu vojvodah svojih
С Belisaria i Narseta ) obara snagu Gotah, i
na novu hrabrenost uzdixe prie oslabјсno rim
sko ccsarstvo, kakono glasoviti Bossuct govori
o njemu (Discorso sulla storia Universalc cap.
VII.) i kako si vidie ozgara? A Patri pa
triae mc pristoji se cčlovito Justinianu, komu
je Slavska kakono i Sisčanima bila otačbina? A
istišten penez u Sisku ili Stije, ne odgovara li
Percussa aut signata moneta Sisciae? Ti chcš
to rechi ?
Za ti pak odgovoriti na ono što kaхсš, da
je Justinian obladao, ali da nije nigda vladao u
Panonii, i da zato nije imao nikakvu moguchnost
nad Siskom, niti je mogao kovat pčneze u is
tome gradu; dosta bi mi bilo rechi, da nije po
trčbito zapovčdati jednome gradu, za imati od
njega dčlo od harnosti u kovanju jednoga pč
neza, koi svčdoći da ga je on od pritisnutja
Gotah oslobodio; ništa nemanje rech chu ti, da ne
razumim kako je mogao Justinian obladati Pa
noniu, a ne vladat u njoj, barem za toliko vrěmena
Ikoliko je dosta za kovati jedan pčnez, rech chu ti
saviše s Prokopiom (valja za hiljadu, jer je bio
tajnik, sgodopisac i druxbenik Belisaria u voje
vanju) i Agatiom u knjigah de bello Gothorит,
da je po putu svojih vojvodah, Justinian odlatio
Gote iz sve Liburnie i Dalmacie, koja se je kod
Porfirogenita (de adm. imр. cap. 30) tja do
Dunaja prostirala, i zato je u svojim mčjašima s
Кroaciom i Sisek isti zaklapala; koje je čudo
dakle da onaj puk oslobodjen od pritisnutja onih
narodah usilnih, učini kovati, za bilčg včkovite
larnosti, jedan pčncz svomu osloboditelju, slu
xcchi se istoga tiska (conio) Коstantova (pč
neza (kod okona u komu se vidi vojnik gde obara
konjika) i ostrugajuchi što se je imalo prečiniti,
a izdubechi što je imalo ostati, kako i dan da
našnji ureznici Cincisori) čine?
Na ono pak što Svear nadomeche, da Justi
nian nije imao pod svojom vlasti Panoniu, jerbo
Ikot harač platja on vlastnik biti nemoze, sa
svim da nebi bilo od potrebe, odgovaram, da
nije trudno ukazati, da i tko neki ter nčki harac
platja (kakono psu da ne ujeda) da biti vlastnik
moxe, kako su do najzadnjih vrěmenah bili i
današnji kralji Europejski, koji su ga platjali

Algirinima, za da bi mogli slobodno njihovi bro | razlog nego jer sam jest? Bio bi ti dakle od
dovi putovati; nu rechi chu suviše, da i porčz
komu se je bio, u dni svoje starosti, podloxio Jus slika ncobičajna, i koi se nalazi kod Principa
tinian, nije bio na drugo upravan, nego na od
kupljenje svojih vojnikah , koi buduchi pad
nuli u ruke Unnah, htiaše ih ovi pod mačom
okrenuti, ali občlјvaše da toga neche učiniti, ako nadpisom gerčkim Justiniana Cesara, koi spomi
im se dade jedan broj pčnezali kako i Kotro
gunima drugom četu ove samosilne narodine. A
pak Justinian, koi je stolovao okolo 39 godinah,
lepo i da je platjao pravi harač, u teku tako
duga carovanja, da nije nigda bio od harača
slobodan , i zato u svoj vlastitosti, tko chc to
rechi 3
Nu dojdimo na glavno tvoje sumljenje, koje
ti je uvčdao Körčelich, to jest, da posli V. věka
Sisciae altissimum est silentium. IКаko kako
ljubéni moj Ljubichu? Nije li ti upao nigda u ruke
Farlat, koi iz rukah slavjanskoga sveštenika nigda
spadati nema? Da si ga čitao bio bi vidio (Т. V.
329 et seq.) da Joannes Episcopus Sisciensis
an. 530, i Constantinus pariter Sisciensis post
biennium interfuere synodis provincialibus ab
Ifonorio III. Metropolita Salonitаno convocatis.
Хudiš li joštera? Otvori drugu zlatnu knjigu na
šega naroda, glasovitoga Lucia, i vidět cheš.
(dс Reg. Dal. et Cro. lib. I, Сaр, 15) gde on
naslonjen na texko svčdočanstvo Eginarda, pisaoca
Каrla Velikoga, govori, da: exerсitus de Italia,
propter Lindiviticum bellum conficiendum in
Pannoniam missus est, ad cujus adventum Lin
divitus, Siscia civitate relicta, ad Sorabos (quae
natio magnam Dalmatiae partem obtinere di
citur) fugiendo se contulit etc. A zaglavia paš.
Farlati slědechim: Verisimile est, intra finem
noni saeculi vel decimo ineunte Sisciam dirи
tam fuisse atque subversam ab Нипдагis, qui
a Maotica palude profecti... Pannoniam uni
versam caedibus, rapinis, incendis peragrarunt.
0vo li je dakle poglavito tvoje sumljenje? Ako
dakle najveclic tvoje sumljenje ima toliko temelja,
što che biti od skorupnih?
Pita me napokon tvoja dobrota, da ti po
kaхem koligod pčnez utiskan u Sisku pod Justi
nianoni s nadpisom latinskim, i da chc onda svi
radovoljno prigerliti moju osudu. A misliš da
kle da svèrhu jednoga dogadjaja nemoxe se
dati pčncz jedan jedini? A nebi li bio jedan očiti
presud odmetnuti i jedan sami, za nijedan drugi
101 -
bacio pčnez jedini Kostanca II. u komu je s traga
Waldecka, da nije gosp. Карог našao drugoga
jednaka, malo godinah nixe? Odbaciti cheš dakle
pečatničinu (medaglione) jedinu u pčnezoslovju s
nje sgradju Carigradske S. Sofic? (kod Ficorona
de plumb. antiq. numism. Tav. XI. c. XI) Ništa
nemanje, hochu te i u ovomu, koliko mi je do
pušteno zadovoljiti. Znaj dakle, da Alessandro
Landi glasoviti rimski starinik, u svome ruko
pisu god: 1783 (notizia delle monete antiche di
tutti i tempi... sino ad Alcssio Comneno) govori,
da pénezi u kojima je „So iz medju dvi zvězdice,
jesu pčnczi Sišianski, kako se stanovito nahodi,
kod Tommasina, u jednom penezu Cesara Justi
niana. Budi od réči.
Sto mi pak kaхсš (na listu 413 Zore) da
ima nčikih тихevah zlogovornih, zlohotnikah, koji
s otrovnim jezikom govoru da je naš penez zlo
razbistren i zato ih proklinješ, odgovorit chu ti,
da ti isto govoriš, i to na čast moju C na listu
412 iste Zorc). Komu dakle to tvoje proklestvo?
Ja nemam serdca zaglaviti, jer ne uzdixem nigda
"misničku ruku nego za blagosivati.
Оnima pak koi govoru, da je naš pčnez ne
zakonit, reci od strane moje, da ga dojdu slo
bodno viděti, i da che im se ukazati s draga
serdca. Da bi pak štogod. drugo rekli, ne marim
ja, milo moje, nemari ni ti, pak s Bogom.
Svcršujem napokonj, zahvalechi tebi, da si mi
napreporučio poklon i ljubav istini; nu bilo bi
mi puno ugodnie, da naměsto sluxili se Pelika
i Monta, da si se od one istine sluxio, iz koje
svaka druga istina izvira.
Drugoga odgovora ncčekaj.
КРОА, ХОСši,STVO,
Uprave za zemljotcxanje,
polilo njene texincima svoga naroda
Dalnuatinskoga«
(Produxenje).
Što razgleda sčchi dervlja, kojamudrago
ona bila, od potrčbe je ji sěchi, ili ulagat u
suho na staru mčsecu samo, kako chemo po isti
način u proslčđenju ove zabavice viděti, jerbo
 102
tog vrěmena dervlja usččena, meche ji biš izštetiti:
što čincchi u drugo vrčme ulčsti clic u nje cervo
toč, i tako che prie vrčmena svèršit.
Sad pak vidimo koi se način ima derxat
u posadjenju stabalah plodechih iliti vochakah.—
Sto sam gori jur napomenuo od rupah, koje se
imadu izdubsti za posadu stabalah, sada ovdě
malo na obširnie slědim govoriti za bolje uvěxbati
texaka u ovom poslu.
Ima se dakle znati da rečene jamice imadu
biti duboke u zemlji za dva, ili za tri, – ili još
i za četri lakta, t. j. vladajuchi se po stablu ili
je više, ili manje. -- Takojder i širina rupicah
imade odgovorit debelini stabalah od dva do tri,
ili, ako je potrčba, i do četiri lakta. -
Zemlja koja se iz rupah vadi na dvor, nek
ostaje oko njih, t. j. bolja i prčulja na jednu
stranu rupe, a pogora na drugu, - sve ostavivši
tako za dva, za tri měseca, kako gori reko, za
da izduši ona vlaga koja se u zemlji nahodi, —
i da istu zemlju na taj način sunčene zdrake
bolje probiju i izsuše, za dovesti je na svoju iz
vèrstnost. Prošavši to vrčme tada valja usadit ono
stablo, koje je odredjeno zato, isporedivši s rukam
tamo amo xile za da ne ostanu zaměršene; iz
medju kojih dobro je stavit koju stinčicu za da
rečene xile stoje nadalje jedna od druge, -- obger
nuvši stablo najprč oko xilah s boljom i prčtljom
zemljom, pak pozatim nagèrnuvši drugu kakva
izajde na ruku - izporedivši rupu sve do vèrha.
Nikad nije dobro saditi stabla, osobito vochke,
na veliku ledu, ili na velikoj xegi; — takojder
kad je velik včtar, ili kad daхdi; dali imadu se
sadit kad je tiho vrčme, ili na oblačini dok је
neko. Zaradi toga imade se čuvat na velikoj
vruchini, i po za ménom dok mčsec raste. Kad
se ima koje stablo presadjivat, od potrěbe je da
ona ista strana stabla, dok je još ono u zemlji,
koja gleda u iztok sunčeni, jednako bude pri
sadjena u novu rupicu s licem pram istoku. Svaki
put kad se ima presadit koja vochka, najpodobnie
vréme za nju gulit jest od jutra do večernje, t.
j. do trecheg, ili četvertog doba pric nego sunce
opočinc, — i to na mladu měsecu samo, i koliko
je moguche s višim xilam, --- medju kojim ako
je koja izagnjila, ili ostala prelomljena, imade
—
se odsěch, i otrčbit. U rupam izdubenim u měse
cu Sérpnju, ili u Kolovozu, prudi više usaditi
u nje gori spomenute vochke u Listopadu, ili u
Studenomu, negoli u Sèčnju ili u Veljači; jerbo
u tim dvama pèrvim mčsecim bolje se zemlja
popravlja za usnaхiti xile stablicah.—- Ako li su
pak izostale xile izlomljene, tada je koristnie sadit
ji u Veljači; dali rupe imadu biti izkopane u
Prosincu, ili malo pric.
U mčstim studenim neimadu se obsécal voch
ko u drugomu mčsccu nego uprav u Sččnju, i
to po za S. Antunom Opatom. — Takojder i na
mladu měsecu koi potla bude nastupit; jerbo
cčcha velika leda koi pozatim običaje dochi, kad
bi ji prie sasčkao, dogodilo bi se vechekrat da
bi se vochke osušile, ili da bi zakasnile puštit
svoje mlazove: radi šta nebi prinële na vrčme
svoje plode.
Imaduchi pak sěchi dubravu za imati sluxbu
od dervali za oganj, k tomu je najpodobnic
vrčme na staru mčsecu, jerbo su puno bcrichel
nia, i za dulje gore na vatri. --- Za činiti da
bude jedna vochka plodna, potrčbito je okopavat
je najmanje dva put na godinu za dostignuti o
bilati plod i sladji. -- Ako je oko nje meršavna
zemlja, koristno je tada pobaciti tanka gnjoja po
njoj izměšana s istom zemljom koja je oko vochke
bila, - derxcchi na daleko od njezina panja to
pognjojenje za jedan pedalj mésta; -- što na
stojcchi višekrat tako činiti, izrasti che na svoju
mčru, i dončiti che svoj obilati plod.
Sad projdimo vidětinčke opomene u opchinu
koje che sluxiti našemu texaku, i njega upraviti
za koristnii naprědak dostignuti u sidbi, u sadbi,
i u sakupljenju letine ili xitka.
Svérhu svega dakle od potrěbe je da sčmena
u opchinu govorechi svaka, koja su odredjena
za posiljanje imadu biti u svoj svojoj zdrëlosti, t.
j. da zérnja imadu bit opuna i čitava: — lěpa
naravna stroja iliti masti, i da neopada s njih
nčka prašina — iz česa se sudi da su zernja
pretučena, ili izgrizena, od kojih se nikakav plod
nemoxe uhvat. Ovako dakle izabrano séme ima
biti sijano na mladu měsecu, od pèrvoga t. j.
dneva po za ménom do šestoga; jerbo ona sčmena
koja se siju na staru měsecu, - ili od 6 do 14
 -
103
dneva, izlaze kasno na dvor, niti čine lěpa ploda
radi někoga, moxe bit, ajerskoga protivna na
gnanja i ulija. |-
U onim městim gdě nije velike vlage, i gdě
su zemlje gladne i neplodne, bolje je sijati po
uxbom. Kadno měsec smanjkaje, uzrokom da
trava nebi učinila na bèrzo svoj koren i busja;
i tada usijano bit che potreba kad i kad zalevati,
za da čuje močar, koja che činiti izvest na berzo
svoj plod. Ondé pak gdě su zemlje podloxne kak
voj vlagi, i koje natapa kakav potočich, bit che
koristnie sijati na prolčije; jerbo tihost i mek
šina vrčmena koje pozatim nastupa, prima vèrlo
dobro svako séme koje izlazi iz zemlje.
Ноlijuchi pak sijati sémena u vrěme létnje,
u tom dogadjaju bit che dobro sijat po uxbi
u naprěd u Sérpnju i u Kolovozu, jer kako
reko, čine na vrčme svoja korenja, nego da bi
se sijalo u jeseni u Rujnu i u Listopadu
na mladu měsecu; – takojder i u prolčiju u
Veljači i u Oxujku. -- Sčmena radjaju bolje kad
su sijana u dnevim mlakoušnim, nego u studenim;
jerbo u vrěme studeni omèrznu, a u velikoj xcgi
izgore. — Sasvim tim svako séme ima neko
zabilčxcno svoje vrčme za těrgnuti iz zemlje. Za
koju svèrhu imadu texaci i vertlari imati pomnju
za da bude svako sěme po svojoj vèrsti na svoje
vrčme bačeno u zemlju, za mochi iz svakoga
dostignuti xudjeni plod. Dovlen u opchinu reko
od sémenah. Sada nu vidimo poštogod osobito od
ončzih od zeljiе, t. j. od vertlarskoga ploda, koje
sluxi za svagdanje potrěbnosti čověku.
Spanjak (spinaceum olus), od koga chu na
prěd govoriti, kako jošte i od petrušina (petro
selinum) koja zelja nejmadu niko zabilixeno vrěme
za sidbu, — ako jim se nebude něka osobita sluх
ba učiniti; — što nije tako od ostalih, kako
n. p. od merkavali (specie di rapa lunga e sottile
di color giallo), koje bi imale biti s višim na
stojanjem kod nas uzmnoxane, od repah, roda
kavah, rigah (cruca), -- i jošte od istoga bosilja,
iliti murilike (ozymum), koja sluxi u jezdbinam,
i mnogih drugih vèrstah, koje izrastaju tri dni
potla neg su posijana. — Lochika (lactuca) izničе
potla četvertoga dneva. - Dinja, krastavica (cu
cumis citreus), i tikva do pet, ili do osam danah.
—
ЈЗlitva lěti šesti dan, a zimi deseti. -- Kupus
okolo 9 i 16 dneva. – Ljutika 19 i 2o. ---
ДРetrusinu hoche se najmanje dok tergne na dvor
15 ili ao danah. Svemu ovomu hoche se pomnja
i nastojanje vertlara, i dobra vèrsta sémenah. Za
ljutiku, dinje i krastavice bolje je sčme nedavno
(seme fresco), a za petrusin, spanjak i druga
naprědnie je malo postarie, kako che mo bolje
- vidět u svomu napose članjčichu.
(sledit che).
И erdoljak Imochanin.
—=<=-
JOŠ NEŠTO
vèrhu muke od kostih.
U broju 10 našega lista pokazali smo korist
koja izlhodi u Krajnskoj od muke od kostih za
gnojenje. Buduchi da i u časopisu za opčinsku
korist (Gemeinnützige Blatter) koi izlazi u Budi,
u broju 17. govori se vèrhu istoga predmeta, ne
kasnimo uvčxbati i naše čitatelje u kratko, mislima
saderxaniem u tome sastavku.
„ 0d kako su Englezi i Belgi vech zakopali
mnogo miliunah stotinah kostih iznešenih iz Né
mačke, probudi se i kod nas xelja poznati korist
koja od tuda izvire za poljodělstvo, i nixepod
pisani ne škérbi očitovati svétu , svoja iskušenja
vèrhu toga.
» Poglavito se preporučuje měšanje muke od
kostih s gnojom u suhiem, përxinastiem, klači
nastiem i gnjilastiem zemljami, takodjer u oneziem
koje zaderxu ikoliko turfaste zemlje (torba); bu
duchi da u takovim zemljama taj gnoj često je pre
teko i isto moje uhfanje. Spominjem se da u jedno
mu vertlu gdě zemlja bila je klačinasta i koga sam
bio ognojio s mukom od kostih izvadio sam šestero
duplo veche répah (rape) negoli običajno , i da
su one bile izvanredno velike. I za podgnojenja
su dvanaest stotinah muke od kostih dostignuo
sam tri obilne xetve, to jest od xita, od déte
line (trolista trifoglio,) i od blitve (barbabictola.)
Ovaj gnoj tako lasan za prenosit ga, i za s nji
me gnojti zemlju izoranu na reze, neizmčrna je
ruda bogastva poljodělcu. Ova muka poštedji
va mnogo truda, i to baš u vrěme kad trud baš
tinski je od vele cčne. Za mochi spoznati dostojno
ovo štedenje truda, dosta je promisliti da dva
 — 104.
naest štotinah ove muke okoristivaju koliko če
terdeset do peset kolah, gnoja običajnoga, i da
za sve zagnojcnje s mukom od kostih mechc sc
istrošiti toliko koliko za samo prenosenje drugoga
gnoja. U Englezkoj vech je postalo za posloviču:
Da jedan brod pun muke od kostih iz Němačke
štedi desct brodovah němačke muke.
Tottis 21 Veljače 1845.
ЈЕ. Е. Sorge
Pregledalac poljodělske Ekonomie.
—=<=-
К O R IZ MI A.
( Četerdesetica. }
v
Pustinja Cсtсrdesetice nahodi se ne daleko
od Jerika i Mora Меrtvoga, gdě duh Boxji
odvede našega Spasitelja, potlancgo on biaše
kod rčkc Jordana od Ivana Kerstjen, i jest jedno
mesto ycoma prestrašno, koje se igda, od kipa
razborita zamisliti moxc. Evo ispisanje nesumlji
У9 , koje od ovoga mčsta čini poštovani otac
No od skupa brache Isusove u svojih putova
njih. Оn ovako govori: da planina Četerdcsetice
jest prčvisoka i da se ona naginje i nakučuje od
zapala, k sčvcru, i prikaхијc jedan očigled stč
nah izdubljenih od vremena i same naravi na
više stranah, koje sastavljaju pechine, oli spile
različitih veličinah. Za pochi u spilu gdě 0dku
pčtelj ustani se za 40 danah i 40 nochih uzhodi
se uz jedno bèrdo dosta nakučeno, dali ne posve
pogibeluo; potla dohodi se do jedne druge spilc,
kojoj se lako dopre idjuchi po nekim stepenim,
koji su bili jednom povoljno napravljeni, i valja
Ipak s pomnjom penjati se za doprěti na jedan
klančich gde gde širok, a gděgdě ponešto uzak.
Nalazi se na vèrhu ove gore jedna prostrana
pcchina utvorena po pomnji věčnoga providjenja
od same naravi: od tuda prolazi se u druge dve
naravskim načinom bolje prikladne. U ovoj pros
tranoj pechini naš Spasitelj Isus izpuni povoljno
svoju oštru pokoru za spasenje, i za preveliku
ljubav prama narodu čověčanskomu.
0vo sveto mčsto jest malo da ne četveronu
glo, i neima više od 12 do 13 stopah prosto
rine; ulazište, zatvoreno naravskim načinom medju
onim puklinam grebсnitim jest mnogo visoko. Na
dnu ovc pecbine jest jedna rupa po put jednoga
korčaga, gdě opcheno misli se da prebivaše naš
gospodin Isus kada prikazivaše dan i noch svomu
otcu nebeskomu goruche molitve za grešni narod
ljudski. Ova pechina, ili spila, vidi se da je
bila u nčka doba sva ikonopisana, i pazu se jošte
u njoj ostanci nčkih obličjah s napisim gerčkim,
i jesu na taj način i izštetene od dugovitosti
—=4}}{+#354833333}& =-
Ј. Л. НАraznačich
Uгcdnik.
vrčmena da se jedva sada mogu razaznati. Na
vèrh ovc planinc u stara doba biaše sagradjena
jedna uredna cèrkva na poštenje i uzpomenu
slavnoga svladanja, kojc Spasitclј dopuni protiva
himbenoj sotoni, kadno ga ova tute prenese či
ncchi mu vidčti sva kraljestva svčta , s obccha
njem da che mu ji sva darovati ako mu se po
kloni, oli ako mu idkaхc koje poštenje. Unde
mu suviše prini stčnah, poticajuchi ga da ji
obrati a kruh: ali duh od laxi i luimbe, osta sra
motno u isto doba prevarcn. Јсst istini prilično
da sotona nije naskočila Sina Boxjega na vèrhu
gore, negoli uprav u istoj spili, gde Isus biaše
običajan prebivati, i gdčja reko da vide se něka
obličja ikonopisana; jerbo ovo pismo sveto bistro
dokaхијc s ovim rěčim svctoga Matia na pogla
vju IV: i potla nego posti 40 danah i 40 по
chiћ, одladni; i pristupajuchi napastnik reče
njemu: ako jesi sin Boxji reci da ove stene u
činu se kruhom. S ove visoke planine vide se pro
strana mésta prčko načina plodna, izmedju kojih
jesu polja Jerika, Jordana i prostori Mohabi
tah, koji se zovu ravnice Saltha. Od ovde vidi se
i planina Nebo, odkle Bog čini vidčti Moisiji
pèrvo smèrti zemlju obcchanja, i mnoga druga
mčsta, koja se spominju u svetih knjigah.
Od posta Isusova izvèršena na ovoj gori
prima ime naša ceterdesetica, vrčmc pokore, us
tegnutja i uspomсne s kojim se pripravljamo za
primiti dostojno blagdanost Uskorsnutja Gospo
dinova. Ceterdesetica , oli pučkim govorom ko
rizma, jest nastavljenje Apostolsko. S. Jerolim
u svojoj knjigi Marcelu , a S. Leon u pripovč
danju VI. svèrhu korizmc, ovo bistro potvèrduju.
Inačije sve ono, što sc. nahodi derxano i obslu
xeno opcheno od sve cerkve katoličanske, brez
da nam sobori dokaхuju nastavljenje , imade se
ččniti, i uzdèrxati za nastavljenje Apostolsko. Od
ove verste baš jest post korizmeni, koga sabori
spominju kako jedan običaj ustarcni , i od naj
pèrvih dobah cèrkve. Donapokon poznaje se od
uredbah Apostolskih da kerstjani još od pèrvih
vrčmenah cèrkve, biahu podvczani postiti ono
vrčme, koje predhodjaše Vazam, i da ovaj post
naslědovaše tja do svete Subote uklopito.
Р. М. Киrfovich.
Predjašna Zagonetka znači: Za-dar.
33333333333ЗSSSSSSSSS32SSSSSSSSSSSSSSS$3.8 SSSSSSSS
0pomena gospodi prebrojiteljima i poručnicima.
(Зs Mesecom Travnjom počimlje drugo tri
тезеčje Zori Dalmatinskoj. Izdavatelji prepo
ručuju se 79. prebrojiteljima i poručnicima za
da na vreme ponove naručenja kod C. K. poštah,
kako je običajno.
Bratja Battara.
Izdavatelji i vlastnici.
 BROJ II, II, (/)/)/NA
—G- —G—

NА 7 TRAVNJA ŠNA 1 8 4 5.

:>T.
о
Фо44
350 vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 f. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5. Г.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na četiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Ibalamatinska daje, su u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

P E SNI стv o . | Govori joj Izmail iz dvora:

Nepolivaj, da bi bila moja,
Volil bih te u dvoru gledati,
NARODNA PRISMA. Neg totikaj na prozoru tvome.
Каd to cula lipa Mandalina

(Iz ustih puka na Hvarskome otoku.) ““ ““,“.“

osvETA DIvoЛАСКА Boh me Rade moj rodjeni brate,
S kim si mi se zasvadio brate?
Kad se xeni Izmail Vojvoda Bili su nam dvori ogradjeni
U Radula sestrom Radulovom, Vojnim kopjem; mladi su junaci.
Rade mu je po volji nedade. Rade sestri svojoj govoraše:
Кune mu se Izmail vojvoda, A neluduj Mande sestro moja,
Ako mu je po volji nedade, То su hladi od vochkah u dvorih.
Da che mu je odvesti po sili. Mandalina bratu govoraše:
А toga se Rade nehajaše. — Boh me Rade moj rodjeni brate,
Kad su sutra zore zabilile, Nisu hladi od vochkah u dvorih,
Budi Rade sestru Mandalinu: Junacki su razgovori, brate.
Ustani se Mande sestro moja, Каko Rade sestru razumiše,
Tere pojdi kuli na prozore; Нitro se je na noge skocio
Pojdi vidit jeli bila zora, I išal je kuli na prozore,
Је!i jasni na zapadu misec, Pogledal je dol u bile dvore.
Jel danica na iztoku svitla, Vidil ga je Izmail iz dvora,
Jel mi vrime s konjim na livadu, U njeg se je iz strile metnuo,
Tebi Mande s drugami na vodu. U zlo ga je misto udario,
Каko Mande brata razumiše, U zlo misto u celo junacko.
Нitro se je na noge skocila Меrtav Rade dol u dvore pada.
I išla je kuli na prozore, Каd to vidi Izmail nevirni
Od kule je prozor otvorila, Меrtvomu je glavu odfatio,
Išla bilo umivati lice. I klade je u svilnu mahramu,
Vodica joj dol u dvore pade. Pak doziva sestru Radulovu:
 106
Dvorc otvori draga dušo moja,
Еvo tebi rumena jabuka,
Još ni ura da je utérgana,
Još joj nije lice problidilo,
Dar je tebi glava brata tvoga.
Kad to chuše sestra Radulova,
Роcmc tergat xute kose svoje.
Kad to vidi Izmail vojvoda
Ufati je za nje ruke bile,
I klade je na konja prida se,
I vodi je na svoje dvorove.
Моli mu se sestra Radulova:
Ja te molim Izmail Vojvoda,
Pušti mene na bratove dvore,
Zaboravih zatvoriti vrata,
I od komorº i od bilih dvorah ,
Nek zatvorim dvorc brata moga.
Toti mu se s manjim nemogaše,
Pustil je je na bratove dvore,
I prošla je kroz goru zelсnu.
Kad je došla srid gore zelene
Velikim je zviznjom razviznjala,
Оkol nje se zmije nakupile.
Njih je bilom rukom uhitila,
Pol kupice jida nacidila;
Каd je došla na bratove dvore
Drugu pol je s vinom dopunila,
0рсt išla na dvor Izmaila.
Каd je došla Izmaila u dvore,
Išli jesu obid obidvati.
Kada jesu obid obidvali
Skočila se sestra Radulova,
I išla je u komoru svoju,
Donila je vina cérnjenoga,
I pit daje momku Izmailu:
Карij mi se Izmail vojvoda,
To je vino draga brata moga
što mi je bil za pir zahranio.
Govori joj Izmail Vojvoda:
Napi se i ti, draga dušo moja!
Govori mu sestra Radulova:
Borme nechu Izmail vojvoda,
Ni me toga naučila majka,
Piti vince pri muške glavice.
Toti mu se s manjim nemogaše,
Ide piti vina cérnjenoga ;
Pri neg ga je polak dopopio,
Bilim licem k cèrnoj zemlji pade.
Govori mu sestra Radulova:
Lezi toti, Izmail vojvoda,
То је саŠa draga brata moga,
Sadaj ljubi cèrnu zemlju toti
Nc chcš mсnc sestru Itadulovu,
I vrati sc na bratove dvorc.
Sgodopisje slavnog vojevanja naroda
I)almatinskoga.
Slavjani u opchinu govorcchi, a osobito
Dalmatini, po dosudi opchenskog dokazanja i
po skladnosti svoje naravi, rekao bi da su stvoreni
uprav na vojevanje; (što nije zamčrit lasno u
drugom puku poznatoga okoliša) jer něka vatre
nost osobita vidi mu se, nek ovako regcm, iz istog
obilicja, serdce potaknuto na zadobilje slave i neu
mčrlosti svoga imena. Eto mu vedro celo kaхс,
a nemanje i iskreno oko, da je Dalmatinac spravan
na pèrvi tren na svako vojevanje postupiti, i lovor
slavodobilja neumorno traxiti i po junactvu za
dobiti.
Dragovoljno ovdi prenosim odčlaj i voj
nicku sliku Dalmatinske spodobnosti na voje
vanje, koju izvèrsno opišnje Иincentus Peri
bavius (in Orat de Orig. Slav.) na slič
dechi nacin: „ Dalmatae sunt cum mediocritate
55 quadam, majori cx parte procere staturae,
55 venustas habсntes facies, albicantes oblongas,
** moderato rubore perfusas, occulos bene mobiles
уу non uniformis coloris (quaemadmodum habent
*} Germani ac ЛЕthiopes, hi quidem caeruleos,
5) ili autem nigros) cervicem virilem, humeros
55 musculosos, pectora lata et eminentia, apparentes
** brachiorum laccrtos, brachia longa, valentсs
53 digitos, lumbos restrictos, ventrem non expan
sum, coxas firmissimas, crura, ut dici solet,
tornatilia, suram crurium turgidam et nervorum
duritia collectam, crus circa cavillam compres
sum, pedem amplum, ad sustentandam tantam
corporis molem aptissimum, totam demum ha
bitudinсm virilem et robustam, ad impetum
clectissimam, sed prestantiorem intus animum
gestant. “
Nu obazdrimo se na sviju vrčmenah starin
у у stvoi lasno chemo se uvčrovati, da su Dalmatinci
 — 107
svedjer hrabreni vojnici bili, i da su hrabreno
vojevali i po kopnu i po moru, i svomu imenu
neumèrlu slavu ostavili. Ovo nam svčdoge, reko,
najodavnijih vrčmenah sgodovštine, u kojim Dal
matinci toliko putah xestoki rat derxahu suprot
najviša dva i najsnaхmija naroda, s Gercim, i s
Rimnjanim. - Radi cesa bi prozvana zemlja Dal
matinska od Dionista Afra „Dalmatite populorum
Martia Tellus “, --- to jest: ljudih snaхnih ze
mlja i preko izvèrstnih u boju. -- Marko Tulio
zove Dalmatince, da su svedjer bili hrabreni vojnici:
„ Dalmatae semper habiti sunt bellicosi. * ---
Sasvim da regeni Tulio pišuchi iz Rima u Ne
retvu Cesaru Vatiniu, gdě biaše izostao s vojskom
zimovati, nemilo proklinje Dalmatince, i svako jim
zlo s nebesah zazivlje, kad govori: „ Dalmatis
IDii male faciant, quod tibi molesti sunt, sed
brevi capientur, et illustrabant res tuas gestas. “
U ovoj okolovini Dalmatinci, za neupastiti u su
хаnjstvo, strahovito se biahu Cesaru odaperli, i
cudo njega namugili i premnoge štete mu prinčli.-
Nije moguche izkazat koliko putah imadoše rat
Rimnjani, -- koliko kérvi proliše, -- kolika bo
gastva uloxiše; --- koju li oni vojsku izgubiše
za podloxit pod svoje moguchstvo našu Dalmaciu:
„ Dignam (Dalmatiam) profecto qua Romanis
иniversi orbis dominatoribus, рrae reliquis exteris
regionibus, in amoribus esset. “ (Тородraphicus
part. 2. Сар. ) --- Biaše bo puno zaměrit ovaj
dugoviti i xestoki inad, jednomu i drugomu narodu
шnogo pohvalan, i previsoke slave. -- Rimnjani
bo iskahu sebi za diku da bi Dalmatincim zapově
dali, a Dalmatinci opirahu se Rimnjanim da pod
njihovu sluxbu nebi spali.
Jur vech buduchi spala pod Rimsko cesarstvo
Afrika i Egipat, Asia i Gergka svakolika, Spa
njolska, Francuzka, Nčmagka, i sve medjašne
pokraine oko Dalmacic, dok još sama ona vitexki
se odapiraše Rimskoj snagi, niti joj se pušti pod
lоxit brez strašnog prolčvanja kervi vojske rimske
i velike xalosti, —- i pod teške ugovore. ---
Dokaхuje nam Pelejo Paterculo, da Dalmatinci,
nemoguchi terpět rimsko suxanjstvo, i to da svoju
prostost imaduchi uzdèrxat, ili izgubljenu opet
povratit, tako xestoko ratovaše, da dvista i dva
deset putah odaprriše se cesastvu rimskomu , i
od njegova jarma odpadoše i u svoju se slobod
povratiše, prie neg bi se došlo na něke osobite
uvěte i stanovite ugovore.
Ovaj naš narod iz medju sviu ostalih za
najdulje i s najvišom slavom boj derxaše s
jednim narodom svega světa gospodarom i slavo
dobitnikom, - niti se pric mogaše nadvladat ,
nego mu se snaga i bogatstvo biaše izrugilo, i
mal da ne posve neosta iskorčnut. -- Iz cesa
lasno je poznat s kolikom štetom, s kolikim pro
lěvanjem kèrvi svojih vojnikah, i s kakvom nevoljon
stade Dalmacia Rimnjanim, — i pozatim uzrok
razuměti zašto bo Dalmatinci njima upadoše u
nenavidost i u uvrědu; -- jer kao narod Rimskoj
slavi i cestitosti neprijateljski, ne mogahu da ga
ne progone, poznajuchi vèrlo dobro njegova hrabre
na děla i slavu u vojevanju, zato rekoh, na svaki
način iskahu sve prigode za obnevoljiti ga i is
korčnuti.
Zadosta je poznato kako se podnesoše Dal
matinci u svakomu ratu, a osobito u petomu
Dalmatinskomu gdě strašno vojevaše protiva Juliu
Cesaru okolo godine 52 prie došastja Isusova,
gdčno malo pohvalno podnesoše se Juliove vojske
pod upravam njegovih vojvodah, kojim biaše po
uzdao ovaj texki posao. -- Kakvu pak vojnicku
jakost uzdèrxa ovaj naš vitexki narod u poslěd
njemu ratu suprot Cesaru Tiberiu, kakveli dadoše
bilčge naši Dalmatinci svoje krčposti junacke u
ovoj istoj prigodi tvèrdoj, lasno je poznati iz régih,
što piše gori spomenuti Velejo: „ Caesar, (on
„ govori) ad alteram belli Dalmatici molem a
„ nimum, atque aruna contulit... Јlla aestas maximi
„ belli consumavit effectus, quippe Daoristi ct
„ Desitiates (pribivaoci okolo Neretve) Dalmate
„ situ locorum ac montium, ingeniorum ferocia,
„ mira etiam pugnadi scientia, et precipue an
„ gustiis saltuum pene inexpugnabiles, non jam
„ ductu, sed manibus atque armis ipsius Caesaris,
„ tum demum paccati sunt, cum pene funditus
„ cversi forcnt. “ ---
Potla svega toga, buduchi dakle spala Dal
macia pod vladanje rimskih Cesarah, u svim i
najmugnijm vojnickim odpravam dade ona Ri
mnjanim najizvèrstitije i najkoristnije svoje po
mochi; jerbo iz ove derxave obigavahu Rimnjani
 -
108
najizabranije vojske sakupljati, koje se derxahu
kao najviša snaga i podpor vojske rimske: „Нас
„ de causa, ut cgo cxistimo, (Raphael Levakovich
5? in Prodromo) propter insitum genti (Dalmatiae)
5 , robur., сt bellandi patientiam Romani regni
„ moderatores, cum orbem terrarum suo conti
37 nerent imperio, totфme validissimas nationcs
in sua ditione haberent, cx hac (Dalmatia)
cquites legionare praesidium, animamque militic
- ut quidam ait, deligebant, ut bene inter alios
declarat Lazius.“ -- Iz ove derxave, veli receni
pisaoc, da izabirahu Rimnjani i sakupljahu konjike
iz medju tolikih drugih snaхnih narodah svega
svčta, kog imadoše pod svojom vlastju, kao naj
pèrve vitezove vojnicke snage, i kao najstavnije
pouzdanje jedne vojske dobro upravljene. Jedali
ovaka slava moxe ostat zamracena pred obrazom
kog mu drago naroda junačkoga? — Оna chc
ostati pri sebi vavek golema i ponosita u srěd
nenavidosti sviju věkovah, i u cělovitoj svojoj
slavi cak do konca svčta. Vidit chemo u naprěd.
(slědit che).
Иегdoljak Imochanin.
м г су
\D 3 ----
POLJODŽILSTVO.
svèrhu texanja.
(Копас.)
„ Dali, kad jedan texak, najmcnik s svo
jom pomnjom i s svojim nastojanjem dobije
kakvu srechu, (a za korist gospodarсvu istu,
ovo se ima xcléti) nije pošteno, veli Cicerom,
s tezim omerati brčme i danjak koji se nanj perti,
dali stavljat jih na zemlje iste, koje on radi;
kojih , potrčbito je plod procčniti i pravcdno
iskušat danjak i brčme koje podněti mogu (1)
(1) Kod nas je i ovo dobro uredjeno; zašto texak
za najviše, daje zemljaku dio ploda od iste zemljc od njega
texane. Dali se od ovud zlo dogadja , veliko i ocito. Texak štiplјс
zcmljaku. Zсmljak sérdi se, pak neche da više daje na texaka;
л сcsto, on neima s cicm texnti , niti svojim rukam tcxnt untilc.
Tako zemlje ostaju zapuštenc. Ovde je potrěbito da vele vrucho
pristupc xupnici. Texaci se izpovědnju svake godine. Neverujem
tla se svetorerdno izpovědaju. Zašto se daklсm ne vracha sva
komu svoje?
Neka se spomenu da se tudjo nemoxe zamenuti nikak
vom zaduxbinom. Tko moxe razuměti, nek razumi!
—
Napërtiti bo saviše, i pritisnuti one koji su njihovo
stanje umčli podobriti, i uprav zašto su napre
dovali, to che rechi pedepsati, i uternuti nasto
janjc; buduchi da pod svakim vladanjem dobro
urcdjenim uvčk sc je našlo da se ono nadtéca
njem i nadarenjim razxcchi imade.
„ Jedan uzrok, iz medju ostalih, za koi
mali se plod iz zemaljah vadi, jest: da se te
хаajc nсrazgleda kakono rukotvor, potreban na
ukali, razmišljanjah i upravah.
„ Svi rade na srčchu i obchene običaje
slčile, brcz ikad pomisliti, da bi se imalo izku
šati što se i kako se radi, podkušati štogod drug
ciе, i šlоxiti s včštbinom sprcdnje narcdbc i opo
mene. U stara vrčmena nije se mislilo tako, dali
se je derxalo, da su tri stvari potrčbite za da
texanje na dobro izajde: 1. Hotěnje. Potrěbito je
prigerliti i obljubiti texanje, u njem nasladiti
se, s njime obderxavajuchi se uхivati, i u milu
zabavu okrenuti njega 2. Модиchstvo. Potrebito
je imati odkuda tratiti za gnojiti zemlje, za orat
jih, i sve što je od potrčbe za podobrit jih; sta
njc u komu se vechi dio texakah nenalazi. (1).
3. Znanje. Potrčba je da si ucio i naucio duboko
Сuсiti, i naugiti nije sve jedno, mnogi ucc, dali ne
naucc) sve ono što za texanje zemaljah iziskuje
se, brez cega ona dva pèrva dčlanc samo su neko
ristna, dali veliku štetu otcu obitčli uzrokuju; tako
da tuxan che gledati, kako plod njegovih zemaljah
tratnji i uzdanju njegovu ne odgovora, zašto nije
potrěbiti razbor u potrošku imao. Ovim trima
stvarim potrčbitim moxe se cctvèrta nadostaviti
(u starah vrčmena nezapuštena), to jest: Vest
bina ; koja svim rukodčlim gospoduje , koja je
od sviuh upravah najizvèrstnia , i od istih naših
pomanjkanjah cini nas okorištiti se, dogadjajuchi
se cesto da, ginechi erdjavo, govčk se nauci
bolje dělovati.
„ Stari ljudi cčnjahu texanjc vechc nego
(1) Za derxati zemlju u istoj snazi, od potrebe je da
vlaštitelj, koi radi zemlju po sebi, trati za popravljenje radnje
dсsetu svakc godine, isto kano i kralju polovina ploda trati se
“a svakogodišnju radnju. A cetvertina ccdi onoga koi je na
sadio. Tako da gospodar nemoxe pravo stratiti nego od desct
délah , tri i pol, nko che zemlju derxati u istoj snazi. (Govorim
od vinogradali i maslinah). Jesi li našao sto barilah vina? Ti
nсmaš popiti nego 35 najviše. Ostalo je kralja, zemljc i texaka.
0vako razděljuchi, uvek je baština na svojoj meri, i neboj sc.
Dali -- Što sc radi? Jede se onaj dio koi bi se imao povratiti
u zemlju; i tako. nakon 10, 15 rodinah zemlja ogladni, a ti
gln dan kano i ona i nemoхсš Ju pomochi. Najskoli rič se ima
čckati više godinali dok vochka nareste, kano naslinu i lozu.
 -
mi; i tu nam istinu potvèrdjuje mnoxtvo izvèrstnih
pisaocah, koji svèrhu toga posla govoriše. Var
rone izmedju samih Gerkah pedeset jih imcnuje,
i Varrone isti svèrhu tcxanja pisao je , a za njim
Kolumella. Ova tri latinska pisaoca, to jest Ка
tone, Varrone i Kolumclla na gudnovati nacin
sva dčla texanja razpišuju. Jeda li bi dosadan
i neplodan trud bio, njihove opomene, i njihova
razmišljanja s današnjim obicajom omčriti?
Kolumella, koi je xivio pod Tiberiom, oštrim
hitroslovјcm xali opcheno pogórdjenje, u koje
onda bilo je spalo texanje; i prevaru, koja se je
onda bila razkrilila; tojest: da, za znati dobro
terati, nije bilo potrebe nikakva naucitelja.
„ Gledam u Rimu, govoraše on, ucioništa
mudroljubstva (filosofic), hitroslovja (rettorikc),
zemljomčrja (geometrie), milоzvonja (muxike) i
s mnogo višim cudom vidim mnoge zabavljati se,
neke u prepravljenju jestbinah za razdraxiti
gèrlo, neke u zarudjenju vlasah, a ni jednog
jedinoga da uči ikoga texanje. Ništa nemanje
sve ostalo potrebno nije, i obština Crсpublika)
lbrez ovih malo vrčdnih rukodčlah , bila je za
mnogo vrčme cestita, dali nije moguche zapuštiti
texanje, koje svakoj potrěbi xivota dostajc. “
A brez toga, moxcli se dati kakav drugi put
poštenii i zakoniti od ovoga, za uzderxati i uz
mnoxiti svoju baštinu? Da nije put oruxja za
materpati, uvčk ljudskom kèrvju natopjen, od
one koje poraz nebrojenih ljudih uzrokuju? Ili
da nije tergovina, koja odtergiva svojoj otac
bini gradjane, besnim větrim i morskim puci
nam predajuchi jih, ter u srču nepoznana svčta,
za srčchu stechi, vucc ji? Ili da nije prometanje
novacah i kamata, xalostna i nesretna još i onim
kojim bi rekao da pomaga? Bili tko smio omč
riti, s jednim od njih pametno i priprosto te
хаnje, koje je naših običajah sama brezrednost
cinila pogerditi, i (po neubčxljivoj nasledbi) u
cinila ga jadno i neplodno?
„ Mnogi misle, da neplodnost naših zemaljah,
manje rodnih danas nego pric, dolazi, ili od nezdra
va povëtarca i godixbine, ili od skratjenja istili
zemaljah, koje da zcmlje, po dugovitu i svedjernu
texanju izmuzcnc i oslabljenc, nemogu nam više
njihovih plodah, istom snagom i obilnostju, na
pripravljati. To nije istina, veli Kolumella. Nejma
se sumnjiti da zemlja, (kojoj naravi stvoritelj ve
kovitu plodnost podčlio je) nalazi se danas unc
109 —
plodnosti, kao u nckakvoj holcsti. Nit ima se co
vék bojati da, poklem (1) je ona od Gospodina
svoga věkovitu i boxanstvenu mladost primila
(po cemu buduchi ona radjala, i radjajuchi u
včk sve ono što se na svčtu nalazi, bila je na
zvana majkom obchenom sviuh) nije se bojati rekoh,
da ima spasti kakono covek na nejakost i na sta
rost. Nemoxe se daklem suditi da je kriv nezdrav
aer, i da su godixbinc krive što su naše ze
mlje neplodne, nego su kriva naša nepomnja i
naša pomanjkanja. Imamo dakleni okriviti sami
sebe, koji puštamo u ruke naših suхnjikah ona
polja, koja u stara doba naših dédah od ljudih
blagoobraznih radjena bila su “.
0vo razmišljanje Kolumelle cini mi se teme
ljito , i od iskušanja potvèrdjeno. Zemlja Kanaan
(i tako valja rechi od ostalih), bila je preplod
na, kad je nju puk Boxji osvojio, a u njoj biahu
prebivali pric Kananci preko sedam stotin godinah.
Projde jih blizu iljada do suxanjstva Babilonskoga,
brez da se je u njojzi poslednjih godinah, i
slčilechih věkovali, i jedan bilčg neplodnosti bio
ugledao. Ako pak od nčkoliko včkovah kako se
govori, ona je posve neplodna izašla, od po
trčbe je razloxiti s Kolumellom, da zemlja
se nije izmuzla, nit da je ostarila, nego da je
zapuštena i potištena; i da nčkih mčstali rod
nost toliko u povčstih uzvclicana, izticala je od
osobite pomnje s kojom su se zemlje texale, vino
gradi radili, i stada hranila. O tomu chemo
paka besčditi “.
Stepan Ivicherich
=><>Ge
тExАсим,
Měseca Travnja nadat se je da bude:
Od 6. Travnja (Mčna okolo trechih dobah
nochi) do 14. istoga. Ova sedmica po nešto
dobra. Imati che mončke dneve, moxe biti mutne
iz mcdju 9, 11 i 13. — Bolestnicim erdjave.
0d 14 Travnja (perva polutina pred polnoch)
do 22. istoga . — 0ve sedmice verljivo, i
(1) Ovo nije uvek istina, kako rekoh malo prir. Ako
ponavlja radnju i zagnjaja, dobro je, ako li ne, pretilina vlastita
zemlja izpije se, i ostanc baš gladna i neplodna. Zato se hoche
gnjoj i radnja svake godine, brez prestanka. A dok sc pona.
vija i gnjoj, zemlja se nije nikad izradila; osim na vododeru,
- gdě voda odnese zemlju rastogojku (vсgetale).
 — 110
koi dan germljavina i včiri. Pak chc vrčme o
mekšati. Na svèrhi magle i kiše.
Od 22 Travnja. GUxba u jutro oko drugih
dobali sunca) do 29. istoga. Ove sedmice bojim
se větra i kiše.
0d 29. Travnja (poslědnja polutina po pol
nochi) do 6. Svibnja. — 0ve sedmice, verljivo
* větrim. Nešto lepo i dobro, a nesto mutno.
0voga měseca:
Prigledajte vino, pretocite ga, i cuvajte ga u
vinicam hladnim, ako ga ne prodatc. A bolje ga
je prodati na vreme dok se ne izšteti. Nadam se
da ste jur dosad obrezali vochke i uzkopali vino
grade. Ako nčste, uradite odmah. Pak takljajte. Ako
neste okresali vochke i masline, dokrcšite o
voga mčscca. 0kopajte svako rasije, i plite. Na
verchite murve i loze. Tko ima gradit i popra
vljat, sad je vrčme. Ako je zemlja uzvištala od
Jeda, s oblim biljam poravnajte i zbite ju.
Posijte sčništa izradjena, posadite kukuruze, i
kumpire. Okolo 15. ovog mčseca otresite s kër
pah jaja bubinska (svilognjinička) i hranite u
mestu hladnu, za metnut jih da se legu o Mar
kovu. Vertlotcxak pripravlja tikvište, i ljube
ničište, uzkopajuch jih duboko na početku ovog
meseca, ako nije pervo. Plic i okopava sva zelja
presadjena, i ona koja goji za sémena. Sprva
ovoga meseca sije i presijava kuzmorke, koro
mače, luke, krastavčiche, rodakvice svake vèr
ste. Na pola meseca sadi kumpire, a potla, moхе
saditi pošanj (faxol) kad hoche.
(Iz italianskoga gasopisa:
L'amico del Contadino.) -
TRAVANJ.
Znadem da, pervo neg je
Zvčzde pogasºla Zora,
S ovcan te girlech gora
Sanan tor osta tvoj.
Znam da, na poldne lexech
S travicam obasuta
Zapéva ti tri puta:
»Zdrav mili Travnju moj “
Znam da ti Juko, dajuch
Kiticu cvčija, reče:
„ Nijedna Vila steče,
Do tebe, dara mog.
Znam... Tko ti kaxe, pitaš?
1jubavi svudhodechi, —
Ljubavi svevidcchi,
Ljubavi sveznan Bog.
(Iz Italianskoga Vitorelli-а)
Stepan Ivichevich.
ХIV()Т()PINJE,
AIDANI MIIСКИEVICII
(Prevod.)
Ako spčvaoci su svedjer bili pčrvi sloxitelji
slavnich dělah narodah , kako Omero, koi nam
je u svojoj neumèrloj picsni ostavio dogadjaje i o
bicaje starich Gerckich narodah, kako i mi isti
u naših narodnih pčsmah vidimo razglašenu i
včkovitjenu slavu naših junakah, dostojno i duхno
biti che poznanje najvechega spčvaoca, koi u
naše doba slavjanski narod, jezik i slavu ino
stranacim cini poznati i štovati.
Adam MIickievich, Poljak rodio se je u
Novogrodeku, malomu gradu Lituanie, na koncu
godišta 1798. 0d pèrve mladosti ochutio je on
iskru unuternju, koja ga je na pčsnictvo gonila,
i pervoga pocetka spévao je nékoliko pčsamah
vèrhu jedne paljevine koja je u svojoj otaxbini
pukla, i od tada podo je bilčg hitre one pameti, koja
se je kasnje spruxila i ocitovala u vechim neumèr
lim trudima. Dosta je pčsamah njegovieh, medju
kojim carstvovale su: Vila Jeserska, Lieri, Ogin
povratak, Guslar, Vilia. Zavezan u priateljstvu
s glasovitiem pčsnicim ovoga věka, a naive
che neumèrlim Götheom, pčsnictvo njegovo novi
nagin knjixestva u slavjanski jezik uvede.
Ali dva slavnia i vecha njegova tvora jesu:
Grazina i Dédovi.
U pèrvomu pčsnik razxexen hitrosti onih sta
rih Slavjanskieh Junakah, koji sa Sévera slazech,
polovicu starog poznatoga svčta osvojiše, neizre
cenim nacinom ih prikaхuje, tako da bi se djegod
reklo, da je njegova pčsan,jedna onieh skandinav
skieh pčsamah, u kojim junaci, padali bi, zas
тiali bi se, umirali bi,
Drugim se pčsnik na pèrvi pogled, Biro
nov i Götheov zatocnik ukaхuje. Niegova xestoka
| i gorucha razmniva , bojadiše i uzviša zameru
 — 1i1
svoje pčsni, cincchi da ona domorodna spomena
martirah (dédi) s koje se pčsan imenuje, ne
izrecene, prсvisoke, nenadanc, i cudnovate na
cinc, zavczc i prilike prikaхivajuchi, nedos
pčtna ruda izlazi lěpote i nauka.
Goruchi domoljubnik pčsni njegove, domo
rodne nesrčche chute, i baš u trechemu razdělku
dédovah ranjeno njegovo sérce sc zamiriva.
Razděljen od svoje domovine, bi on prihvatjen
od mudroskupštinc Lošanske, koja ga primi za
ugitelja staroga knjмсstva, i digila se je u svome
krilu takoga covčka imati. Ali Francuski narod,
buduchi odrcdio u svoje sveučilište jednu sto
licu jezika i knjixestva slavjanskoga, promisli
potrčbu izvèrstnosti kipa, koi bi imao raztvoriti
blagove umnosti narodah i pukah brojenih do 80
miliunah pribivajuchich oli carstvujuchich po
lovicu Europe i trechi dio Azic, koji su dva
krat glavnome njegovome gradu dopcrli, i gra
nicuju s jedne strane Carigradom, a s druge Bc
denom Kine.
Niti dvoumi ni malo u svome izabranju ter
dozove Mickievicha , koi sada u najvechemu
i najplemeniticmu glavnome gradu Europe sédi
dostojni naměstnik knjixestva slavjanskoga.
Od višinc njegove današnje slave nemore se
dosta pohvaliti njegovo ponixсnstvo, njegova pri
prostnost, njegova nevarkost. Reklo bi se, da je
on xivio medju oniem staricm junacim, mudar
cim i svetcim, kojim se slavjanski narod digi;
toliko je istinita njegova včra, hrabrena njegova
krepost, prostrana njegova mudrost. Današnjeg
vrčmena Slavjani mogu se digiti, da je Mickic
vich njihove dubrave list, ali u isto vrčme moxe
biti, da dobar dio njih, niti po imenu znadu da
xive.
Mislimo daklen ne biti zaludno délo ucinili
s ovim ričcima, kojim smo našim domorodcim ta
koga coveka na poznanje prenčli, za izgled i
poticanje, ako ne njegove krčposti jedna citi,
barem što se više moremo priblixati.
I. Grubišich.
КМИХЕWE WESTI.
Ceski casopisi u godini 1845.
U najnovic vrčme casopisi u Ceskoj zado
bili su veliki naprědak, poglavito u krasnoknji
*evnosti i to ne samo po uzmnoxenju njihovoga
broja, nu po izvèrstnosti zaderxaja i po uzmnoxcnu
broju pisateljah, koji svojim trudima podpo
magaju knjixevni naprědak. Slědechi gasopisi iz
laze ove godine; osam od kojih u Českoj a jedan
u Moravskoj.
1. Pražske nowiny. -- Praxke novine. —-
Izdavatelji su sinovi Gottlieba IIаasca, izlaze dva
put u tědnu. Urednik je gosp. K. B. Storch a
glavni pomocnik I. S. Tomiček. -
2. Česká Иčela. — Сеska pcela. - Izlazi
u istome mčstu dva put u tědnu pod isticm u
rednictvom. Ovaj gasopis, koi je bio izgubio mnogo
svoje vaхnosti preko godine prošaste, pod vlada
njem gosp. II. Т. Кfučaka opeta se je uzdignuo
toliko, da se moxe natčcati s drugiem časopisom
- Kwely - njemu prilicnim. Za da sve to veche uz
mnoxi se njegova korist izdavatelji platjaju sastavke
podpomocnika po 8 fl, sr. na list.
Kvety. -- Cvčti. -- Najugodnii i najrazpro
stranti medju knjixevnim casopisima; izdavatelj
i pomognik je gosp. G. K. Туl glasoviti pisatelj,
urednik je gosp. Jav. Pospišil. --- Izlaze tri
broja na tědan.
4. Časopis českého museum. --- Casopis
gcskoga museum'а. — Izlazi svaka tri mčseca i
zabavlja se poglavito vérhu jezikoslovja i sgodopisja
slavjanskoga. Bez sumlje najkoristnii i najpriklad
nii gasopis geske knjixevnosti, koi izlazi vech od
god. 1843. pod urednictvom gosp. I. E. Wocela,
sastavki su platjeni po 8 fl. na list. Ova cetiri
casopisa izdaju se u novom pravopisu.
5. Časopis prokatolicke duchovenstvo. --
Casopis za katolicansko duhovnictvo. -- Izdava
se svaka tri mčscca od Koncistoria Praxkoga
nadbiskupstva ; urednik je gosp. kanonik W.
Pessina.
6. Рјtel mladeše. -- Priatelj mladaxi. —
Trimčsegni casopis za ugitelje i odhranitelje;
urednik je gosp. castni kanonik i professor A.
Stransky u Kralodvoru (Königgratz)
7. Listy ponaučne a zabavne pro hospoda
re a remesinjky. - Naucni i zabavni list za
gospodare i za rukodčlcc. -- U ovome vrědnome
gasopisu, koga izdava svaki mčsec u jednome
svezku c. k. Druxtvo narod: ckom: za Ceskn;
| bilo bi xudjeti da bude jezik vecho puku podoban
 112
8. Zabatty nedčinj čini prostonarodnjрои
čovánj u silo-pyta. -- Nedelnje zabave ili pro
stonarodni nauk u physici (silоizpitu). --
Izlazi na svezke i izdava ga gosp. Dr. F. Kodym,
casopis dostojan mnoge pohvale rad pisanja lasna za
тazuměti, i rad nauka u njem zaderxana.
9. Moravsko slezky Časopis pro lid o pol
njem, lesnjin a domaејm hospodarstvј. -- Мо
ravsko slezki casopis za puk o poljnemu, o
šumnomu i domagemu gospodarstvu. — Меšegni
casopis izdan od Dr. Diebl. u Bernu (Brünn).
Izvan ovich devet casopisah ima skoro izachi
jedan novi rukodolski casopis troškom druxbe
ceskoga rukodčlstva u Pragu; a jedan drugi
krasno-knjixevni: Orel Podtatransky. — Orao
Podtatranski - koga che izdavati gosp. Štur u
Poxunu.
Prevedeno iz něm. cas. Moravia
IJr. 31 13 0xujka 1845.
PODOBNO OPRAVDANJE.
Evo bêdan starac potle getërdeset i sedam
danah izlazi na sunce. Vrčmena studena, snégovi,
puti izkaljani, polja naplovjena kišami, prolazci
omerznuti, sve zabranivaše xalostnome starcu iza
chi vanka, dali hvala budi Bogu, taka su doba,
vréme ide vrěmcnom. Napokon umirio se je zlo
cudni ajer, jedan danak ukaza se lěpota sunca,
ogrija beli dan i rastopi sněgove, osuši pute,
provališe na svoj tek naplovi poljah, razkrabi se
mraz, obeseli se gora, probudi se covek.
A ja tuxam sasvim bo od osamdeset i sedam
létah, od veselja proplakah zagèrnuh se mërkom
mojom kabanicom, natakoh kalpak nasčduglavu;
pomazah mastju mirisnom moja bradu, uze štapi
cu tvèrdu za staru ruku, postavih list sedmi Zore
IDalmatinske u jachesu i uputi se tako do tërxišta,
paka pade mi na um viděti prostorinu polja, lé
potu i naresenja njegova, od maslinah, vinogra
dah, sidabah i vochkah koje ga kitc, vrutki ladnih
vodah gdč sa sviuh stranah proviru, gore gdě nad
popljem kite se, i sva ostala ovom prilicna, što
narav dati mogaše. I tako hodechi, izvadih iz
—etЖњ#šteć943333%ye=-
Ј. М. Какrnačich
Urednik.
—
janchcsc lepi listak Zore naše, po celi radosno
štiti videchi pčsam protocenu od mudroga i krč
posnoga hèrvata Gospodina Preradovicha, vide
chi, uzvclicanje dostojno Gospodinu Ivichevichu
Makarancu momc priatclju, i ostala mudra slo
xenja od ljudih naučnih i umnih ; dali tako na
poskocice štijuchi, ugledali kroz nadocnice Sta
rac Cippico, ode malo napreda i proštih nepra
vсdno osudjenje, koga dade gospodin prčpoštovani
Bezich Starcu Cippicu, vèrh Ultrote protresa
nju koju u desetom listu Zorc Dalmatinske izdade
Cippico godine prošaste.
0vo izgovorenje Ukrote drugo nije iziska
valo i traxilo nego li mir, slogu i ljubav po
staviti medju bratjom, naprědovanje u matcrins
kom jeziku, uzdignutje i prosvčtljenje Zore naše,
za da kavge, dvogovorenja propasna, ljutinc,
oštrine serca, ncnavidosti medju mudroznancima,
zamuknu i prestanu. -
Nije dakle starac s time ni pomislio uvrćditi
Gospodina Ivichevicha, niti hotio sustaviti pro
tresanje upravno za bolje razbistrenje jezika
našega, dali u chutenju nepravoputnom mnogi
uzimaše ovo Protresanje.
Prсvidivši na vreme ovo Starac Cippico, svu
misal obrati za uzbiti sve naucne pčsnike od po
radjanja serxbenog, koje razploditi moglo bi za
vade, nenavidosti, propasti i uzmaknutja pisaoca
u pocetku Zore naše.
Svaki govčk imade svoju ljubav osobitu , i
njegovo znanje dopire dokle dopriti moxe, ali
jedno malo pokvarenje njegovih tvorah tuхi ga,
i cini ga bezufana, svako i ako malo protre
sanje, onom njegovu glanku, onom mišljenu i
promišljenu njegovu izreku, cini mu se uvrěda.
Sto je reka pak starac, da udara kerv na
kèrv, brat na brata, to bi moglo vremenom izle
chi, buduchi da svak nije pod jednim chutjenjem
protrcšanje razumio, kako malo naprěda rekoh.
Gorostasac Gospodin Ivichevich u dubokomu i
bistromu njegovu mudroznanju, odgovorio je na
ovu ukrotu Protrešanju, dali poznajuchi svèrhu,
na koju je gledao Cippico, na previdjenje sgo
dah došasnih, ponixno i dobrovoljno zahvalio je
starcu.
Gospodin Becich xcljan novom godinom po
noviti našu Zoru, probuditi i sloboditi vredne
pisaoce na prosvětljenje i uzdignutje Lista
Dalmatinskoga , jest vele uredno i pametno izdao
pohvalu Gospodinu Ivichevichu, dali pak sasvim
bo da njie primio svět Starca Cippica, starac
njemu sercem pravednim zahvaljuje, xclegi mu
svaku srěchu u duhovnom i tělesnom redu, xudeci
ga viděti još u ovo malo dana, sto mu ostaje,
srčchna i radostna.
Starac Cippico.
Bratja IEntitara
Izdavatelji i vlastnici.
 BR(), lj, |, (, ()))/\А
—Gº —G—
NА 14 TRAVNJA 1 8 4 5.

6-3 0 vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 г. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad pošte. Predplatja se za cělu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako učsu prosti svakoga troška. - - - -

Zora Ibn Innatinska daje su u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

РЕSaugтуо. NASA 0ТАСВИNA

odl
—=<>=– Ivana Ternskoga.

NARODNA PESMA. Кuda nam sc stere zemlja mila

Pradédovah i naš digni dom?
(Iz ustih puka na Hvarskome otoku.) Tamo, gdě se 'e strašna hrid sorila,
Gdě je zemlji bliz nebesah grom.
Ponikle su rumene jabuke, Gdě se pesma gromovito ori,
Cuvala jih ljuba Pericheva. Gdě naravi velicje govori,
Tuj prijdoše na konju delia, Kako 'e silan zemlje i neba bog!
Dobar joj je danak nazivao: Таmo nam je, tamo otacbina,
Dan ti dobar ljubo Pericheva! Gdě se krije usrěd gorah dô,
Оna mu ga zdravljom odvrachala: Gdě za gorom morska je pucina,
Da si zdravo delio neznana.
Al iz mora školjich viri gö,
Govori joj na konju delia: Gdě nam topli jug po moru puše,
Таk ti bora ljubo Pericheva Gdě iz tople proizvire duše
Podaj meni rumenu jabuku. Od xivota tihoblagi raj.
Govori mu ljuba Pericheva: Gdě po gori hrö se vranac jaše,
Borme nechu, na konju delio, A vatrenu junak goji chud,
Sinoch mi je Pere dohodio, Gdě se sérca bure neuplaše,
Sve jabuke s redom izbroio. Pobratimsku véru guva grud.
Kad to cuje na konju delia, Tamo nam je otacbina sladka,
Pošao je put gore zelene. Tamo buru slědi milost hladka,
Govori mu ljuba Pericheva: Neba juxnog tamo 'e mili kraj.
Vrat se nazad na konju delio, Tamo ilirsko njekno serce bije
Еvo tebi rumena jabuka. Za dom stari i za mili rod,
Govori joj sa konja delia: Tamo gº toplo boxјc sunce grije,
Borme nechu, ljubu Pericheva, Vrčxcch za njeg zemlje i mora plod,
Lipša mi je na dvoru ostala. Tamo xiv mu xivot se razvija,
I séme mu nove srčche klija,
Tamo bratac mach che brata svog!
 114
JEZIK SLAVJANSKI,
—сек? SSSoењ–
ULOMAK GOVORA *)
dervanoj u sédnici poklisarskoj 20. Trav
ија доl. 1840. po Jos. Cousin-u, ministrujav
под наиčenja u Francuzkoj, verhu utemeljenja
stolice slavjanskog jezika i knjixestva na kole
giu francuzkom.
Prevod iz francuzkog (Journal des débats
20. Avril 1840.)
odl
P. PRERADOVIСНА.
. . . . . . Skoro 70 milionali ljudih govore
razlicita narčgja ovoga jezika. To je skoro tretji
dio europejskih stanovnikah. Cčlo rusko carstvo
jest slavjansko. Austria imade 15 milionah, Prusia
.3, Turska 2 miliona slavjanskih poddanikah. Sla
vjanski jezik upotrčbljava se u cčloj iztocnoj
Ruropi na tretjoj casti njezinog pověršaja, od
Karpatskih do Uralskih gorah, od Jadranskog
do Ledenog mora.
Gledajuch samo na vaхmost politicku ovoga
jezika, moramo vech reci, da ncma druge za
u citi nami koristnie stvari od njega. Mir sadašnji
nami dopuštja u jezicih i knjixestvih, koji vexu
medju sobom sve granc jednoga stabla , iztraxi
vati: narodni duh , uzpomene, ukupna texcnja i
nastojanja jednoga količna, kod kojega kroz to
liko stolčijah lanac pripovčstih о хivotu juna
kah i vitczali još se nije prelomio. Od visoke i
velike potrebe je nami razmotriti onaj jediniti
temelj sviuh ovih pukovah, kojih buduchnost još
je nepoznata, ali koja svakojako bit cheskopcama
s našim buduchnim danima. -
Лko izključimo sve drugo smatranje i gleda
nuo samo na znanstvenu korist, koja je ovdě pravi
naš predmet, spoznat chemo, da malo drugi koi
jezik, tako je zanimam, u svakom smislu, kao
jezik slavjanski. Jezikoslovje srčsti che u njemu
*) Ovaj govor očituje dve istinc: 1. Da se inostranci
positolju brinuti o Slavjanima i to ne s malom vaхnostju, ute
meljavajuch stolice njihovim jezicim i knjixсstvim. 2. U kakovu
neznanost inostranci zablude i dan današnji, kad samo pismu o
»lavjanskim stvarma. Citatelj nachi che ovde dosti pogrešakah
proti dogodovštini, xculjopisu i statistiki i mochi clic se sam
o toj istini uvěriti.
0p. provoditelja.
—
mnogoverstne i velike naličnosti, koje vexu nje
govu slovnicu (gramatiku) sa slavnicama starih i
novih jezikali Europejskih i Aziatskih. Knjixevno
protresanjc (la critique littérairc) zaguditi che
sc bogatstvu i sladosti njegovih razlicitih narčcjah,
krasnom premčstjanju rčcih, razlicnosti i tocnosti
ritmah, koji se gibko podaju svakome chuljenju,
svakoj misli; za tim onoj pčsnickoj směsi duha
Aziatskog i Europejskog, što je odlični i izvorni
značaj ( caracterci) knjixestvah slavjanskog ko
lčna.
Ako je ikad jedan obcheniti jezik zvonio u
ustih sviuh pukovali ove velike obitčli, sad ga
ncima. Ostala su samo razlicita narčcja, iz medj
kojih mnoga sve one značaje imadu , koji su
kadri jedna jezik na stepen i dostojnost knjixev
nog uzdichi.
Ucenje slavjanskog jezika moralo bi se pro
tegnut najmanje na njegova glavna narčoja, koja
su ceter: staro-slavensko iliti cèrkveno, rusko,
poljsko, cesko i serbsko.
Staro-slavcnski jezik dan današnji više ne
xivi. Do 17. stolčija bio je taj jezik, jezik knji
хevne i cèrkveni u Itusii. Najstarii dogodjaji ove
dërxave u njemu su opisani po kaludjcru Nestoru.
Оvaj spomenik jest iz 12. stolčija. U ono doba
роcсli su Rusi, tako rekuch, preporadjati se i
odiljenje (1 сxpedition) Ingorovo nadahnu jednog
suvrčmenika k jednoj vèrsti pčsme u prozi sklad
moglasnoj. U 17. věku utemelji Petar Veliki narod
i jezik. Katarina utvèrdi ga récnikom i slovnicom
i osnova akademiu za uzdèrxati mu pravila i sa
cuvati predavanje (tradition). Od tada, kako je
jednog rusko knjixestvo podbod dobilo, nije više
natrag koracilo. Ono zasluxujc i u sadašnje doba
veliku pozornost radi mnogobrojnih utemeljenih
ucionicah , gimnaziah, bibliotekah, akademiah,
koje Rusiu srědotocjem sobstvenog knjixevnog
gibanja cine.
Od sviuh narčcjah slavjanskih govori se,
za ruskim, najviše poljsko. Pérvi trazi ovog
jezika pokazuju se u 10. včku. Pogimljuсh od
13. veka imala je vech Poljska velikih pčsnikah,
govornikah , sgodopisaocah i včštih prevoditeljah
iz gorgkog i latinskog. U prevodili i kazuje se
najviše bogatstvo slavjanskih narčcjah, njihova
gibkost (souplesse) i blagoglasnost njihovih rit
mah. Imade krasnih prevodah Iliade u ruskom i
poljskom jeziku.
 115
Lirickc i cpickc pčsmc 10. stolčija, nekoliko
narodnih pčsanah S. věka, u kojima vitezi Cheros)
još su pogani, ne sastavljaju cělo narčcje ccsko.
Ako prсm bi Ceska i slavom ovih pčsamah mo
gla zadovoljna biti, buduchi i najoštric — od na
rodnosti nсzahlčšteno — protresanje, mora se za
cuditi u njih krasoti pčsnictva gérckog sdruxс
noj sa skandinavskom snagom. Cesko narččje
razvilo je svojc lČpotc u 12. věku u mnogonroj
nih pčsmah, u 14. včku u spisih prozaickih Ivana
Husa i Jeronima iz Praga. Nadahnutje knjixevno,
udušeno ratom u 17. i 18. stolčiju, oxivljuje
blagim uplivom mira u ovih poslědnih godinah.
Grad Prag postao je, brojom i delima svojih
pesnikah, svojih mudroljubacah i staroznanacah ,
knjYevnim glavnim mčstom slavjanskih pukovali.
Najbogatic i najcistie od sviuh slavjanskih
narčcijali jest serbsko, koje se govori u Sèrbii,
Dalmacii i u jednom kraju Hèrvatske i Ceske u
ustiuh 4. milionah ljudih. Cudnoviti spomeniki
zabilčxavaju i oseljavaju na xivot toga jezika u
9., 12., 13., i 14. věku. Na koncu ovoga věka,
u uxasno doba cara Lazara, dogodi se, da sa
serbskim narodnom izgeznu i narodni jezik, po
bćdjen naj Kosovom polju, gdě Turci zajedno
pobiše i kralja bugarskog i bosanskog i kneza
arbanaskoga, koji s sèrbskima junacim sdruxeni
biahu. Što tada nije poginulo od sèrbskog jezika,
to je pobeglo u gore, i tamo su nikle, хalech iz
gubljenu domovinu i proklinjuch svoje dušmanine,
one krasne narodne pčsme, koje se mogu u red
staviti s oniem prekrasnima iste vèrsti, koje sa
dašnja gercka zemlja nami donosi.
Dosta che biti ovaj pregled za uvěriti o ko
risti osobitog jezikoslovnog i knjixevnog ucenja,
koje bi slušatelje francuzke spoznavalo s ovim
nepoznatim bogatstvima.
Vidi se u ovo doba u svakoj slavjanskoj derxavi,
.gde je i malo uccnost slobodna, nekakvo gibanje,
bi rechi preporadjanje. Visoki jezikoslovni nauci,
koji su to gibanje na tretjini Enropejske zemlje
probudili; jednakost uzpomenah, u kojih se sva
deca slavjanskog kolena susretaju i spoznavaju;
njihova kojixestva, iz medj kojih mnoga su vech
cvetala u doba, kad je naše tek nicati pocelo;
one izvorne pčsme svake vèrsti, napunjene vс
licinom i njcхmostju junacke chudorednosti (mo
curs heroiques), срорес, ode, igrokazi i svake
vèrsti spisi, koje velika knjixevna doba proizna
šaju; lětopisi, gdě su opisani vechom casti svi
ratovi, koji su Europu na sadašnje stanje doveli,
predavanja razkolčnjah (sсhismes) u věrozakonu,
koja su predčila iztočne isčvcrne slavjane gérckoj
a zapadnje latinskoj cerkvi; prošast puna velikih
ginali i velikih imenah: Ivan III., Lazar, Hun
jadi, Stépan Batory, Sobicski, Petar Veliki;
svc to bi davalo gradju jednom naučenju — dos
tojnom Francuzkog kolegia — naucenju bogatom u
novih stvarih, koje zauzimlju i Francuzku i cèlu
Еuropu i koje duga i duga vrčmena izcerpiti
nechic mochi.
—=<=–
D0GODOVŠTINA.
Sgodopisje slavnog vojevanja naroda
Dalmatinskoga.
(Produxenje).
Гto u kolikoj su cčni derxali rimnjani poznanj
stvo i krčposti vojnickih upravah Dalmatinskih
lasno moxe dosechi svaki i ostati uvčrovan iz ono
ga, kadno oni hotiahu slati svoju mladex rimsku,
po svčdoganstvu Tacita, Dalmatincim na uvěxba
nje u oruxju i na nauk u upravah poznanjstva
vojnickoga, da bi po ovom putu Dalmatinskoga
nauka regena mladex izašla dospčvena u vojevanju,
i okretna na oruxju.
U svakoj bo sgodi, kad bi rimnjani medju se
imali kakav rat, za veliku bi pomoch i snagu
oni derxali, kad bi pritercala k njima na pomoch
Dalmatinska vojska i uloxila svoju snagu za po
gasit i umirit one xestoke parbe bojne onog
rimskog puka.
Potla smèrti Otona cesara buduchi se zamet
nuo xestoki boj medju Viteliom i Vespazianom,
koi od njih dvaju imadjaše nastupit na cesarstvo;
i buduchi u toj naměri pristupili Dalmatinski
vojnici na pomoch Vespazianu, razbiše stranu
njegova suprotivnika Vitelia, --- i ostade slavo
dobitnik receni Vespazian, i sčde na prestolje
rimskog cesarstva u krčpost same pomochi Dal
matinskih vitezovah. (Tacitus lib. 2.) — Odviše
nadostavlja ovaj pisaoc, da šest iljadah ove mla
dosti Dalmatinske izabrao biaše Vespazian, koju
pridruxi ceti od Ravene pod vojvodstvom Popca

Silvana. (Сonsularis). Nije mogucho podpuno
izkazat, kakvu krčpost i snagu ovi neumoreni
sokolovi pokazaše u ovom strašnom vojevanju, -
kakoli se odaprěše u svako vrčme, da kako tvèrdi
zidovi biahu oni ukopani i nepomicljivi u svakom
ratu i protiva svakoj usitnosti. --- Znadjahu bo
rimnjani kakve valjaštine biaše ovaj narod, zato
ga nastojahu svedjer imati pod svojom zapovčdi, i
š njim se sluxiti u svih potrěbah, kao s najhra
brcnim i najvrčdnim svega svoga cesarstva pod
loxnicium. ---
U vrčme rata Claudia cesara drugoga, kog
imade s Gotim, poznato je kako se podnesoše
konjici Dalmatinski, i kakvu pomoch princsoše
regenom cesaru u ovoj sgodi, koi biaše sve svoje
ulivanje postavio u njihovu hrabrenost. -- Doka
zuje se, da u ovom ratu biaše ostalo izsčccnih s ne
prijateljske stranc tri sta i dvadeset iljadah ljudih,
izvan tolikih i tolikih brodovah razbijenih i za
suхnjenih. -- U ovoj okolovini slavodobilja pogla
vitu slavu daje Trebelio Polio konjixtvu Dal
matinskomu, koje je bilo uzrok da je Claudio
ostao cestil i slavodobitan nad svojim suprotivni
cim: „ In Фио bello (Gottico) quod gestum cst,
Equitum Dalmatarum ingens extitit virtus, quod
originim ex ca provincia Cladius videbatиro
stendere. “ -- Brez svake bo je sumnje, da one
poglavite dvč getc, pod imenom „ Joviana et
Пerculiana“ (Legiones, gиa. Principem a tergo
seguerentur), koje Dioklecian i Maximian za
svoju obranu pokraj sebe hotit imadoše u svih
bojnih prigodah, biahu sakupljene od najjacih
i najstariih vojnikah Jlirskih i Dalmatinskih. —-
Оd ovizih dviju izabranih getah cudo opisuje
glasoviti Pegecio (lib. 1. cap. i 7.) kojih krčpost.
govori, i vitcxka dělovanja u svih vojnickih bo
renjih biahu od recenih dvaju cesarah u najvišoj
cesti i cčni derxana, radi poznanjstva vojnickih
upravah i njihove jakosti iz medju svih drugih
vojnikah. -- S istom pohvalom od ove presnaxne
vojske (dс Јоuianis, et //erculianis) zadosta su
opisali za věkovitu uzpomenu sviju narodah iz
medju ostalih Sozomenus (Lib. 6. Сар. 6.), --
ЛWicephorus (lib. 2. Сар. г.), --- Zozimns, i
thrugi. --- Pčšacku vojsku Dalmatinsku u kakvoj
su ikad cčni derxali rimnjani lasno je doznat iz
116 —
one strašne okolovštine, kadno oholi kralj Alarik,
potla neg biaše porušio Gercku i Epir, sajde
s velikim mnoxtvom vojske u Italiu s uhvanjem,
da che podloxit sebi Rim i okrenut sve pod mag.
Оnorio, cesar rimski tog vrčmena, buduchi se
veoma uzboja, utege se Dalmatincima i cini dochi
za obranu svoju i svoga grada šest iljadah vèrstnih
pčšacah, u kojih krčpost biaše postavio jedino svoje
pouzdanje, kao u najsnaхniu obranu svega cesar
stva rimskoga, koja bi se mogla odaprčt ovoj
snaхnoj nesgodi neprijateljskog napadnutja. —
Ove silne naše vitezove Dalmatinske imenuje Zozi
no „ Caput Romani exerсitus,“ --- a Pancirolo
zove ji: „ Robur Romanac militiae, “ Da su Dal
matinci, govori, Glava i snaga sve rimske vojske.
Jeda li su ovaka digna i ponosita imena imali
na glasu drugi narodi svega okruxnog svčta, izvan
samih naših détichah Dalmatinskih? —- Neimam
u istinu prilike od najdalecnih dobah, da bi
mogao ovaku pohvalu *) drugom vilajetu nadodati
i ako jest i koja, nespada zaisto pod ovaku zamčritu
opazu. -- Koliko je snaхna i mogucha bila vojska
1)almatinska jošte i po moru u svih prigodah
vojnickih i u svakomu vitexkomu popadanju,
svčdoge nam oni ognjeviti brodovi Liburnicki
(Naves Liburnica) neizměrnog onog iznaje, svemu
svčtu ostaviše za zamčru i za prestrašenje. —
Bilo bi ovdě odvech dugo opisati svaka pomnjivo
svèrhu sagrade i skladnosti ovizih brodovah, i
njihova prikladna okretanja bojnoga na pucini
morskih valovah; zato pristojno mi se vidi ovog
puta izostaviti drugoj sgodi njihova dokazanja,
koja su jur poznata svakomu, koi ima pred o
cima dogodovštine starih onih vrčmenah njihova
hitrenoga vojevanja. Samo prenosim ovdě u kratko
nčka povidenja nčkih pisaocah, za imat pred ocima
od ovih glasovitih brodovali jednu malu osnovu,
po kojoj štioc moxe lasno ostat uvčrovan, kakve
su bile Dalmatinske brodospreme (arsenali) i
njihovi opravitelji, koji su znali izmislit one bojne
genie, toliko skladne za morsko vojevanje onih
(*) Itazlikuje s od pohvale, s kojom jedan natexc se dru
gora hvalit, za sebi po tom putu dostignuti hrafn ... — „ Qui
сrgo in sc tardari appetit, supcrbus csse convincitur “. (Аng
sup. Psal. 5.) — „ сt rani sunt, qui laudantur, сt ntcutdaces:
qui laudant...“ (id. in quad, crist.)
 117
prošastih vatrenih včkovah. -- Dokazuje nam Pli
nio (lib. 1 о. Сар. 23.), da biahu ovi brodovi
gvozdjem na sprčunjoj strani opravljeni, to jest,
da imadiahu gvozdokljunastu proru iliti nos,
s kojim oni posve lasno vodu pred sobom razbiahu,
i na neprijateljske ladje s višom naglostju popa
dahu, —- i nji kroz sigimice prodirahu: „ Libur
nicarum more, rostrato impetu feruntur, facilius
ita fidentes aćra, quam si recta fronte impel
lerent. “ Imadjahu oni na sebi dvojstrucna reda
veslanje, radi cesa biahu prozvani od rimnjanah:
„ Leves et celebres biremes Romanis Liburnicaе“
(ex Appiano). — Оvizih brodovah upotrěbijenje
na morskom bojnom popadanju biaše cudo iz
verstno i sgodno, a osobito njihova hitrina, s kojom
bi, za rech ovako, letčli po pucini onih morskih
jazovah. — Оvom vèrstom, iz medju ostalih,
osobito se sluxiše kralji Ilirski suprot gorcim
i rimjanim u svih prigodah rata morskoga.
Takojder rimnjani najpervo slavodobilje morskog
rata uginiše (nella guerra Punica) u krčpost
brodovah Liburnickih i s pomochiju Višanah, kao
rimske druxine, koji njima biahu ji opravili i pri
druxili. U ovoj bojnoj okolovini osta predobiven
Еrceg od Karlaga, --- su trideset brodovah, i
jedan više popaljenih, a ceternaest utopljenih ---
takodjer sedam iljadah neprijateljah zasuхnjenih,
a tri hiljade pobijenih. -- Nikakvo drugo slavo
dobilje od ovoga nebi draxје тimnjanim, što su
oni s pomoclju Dalmatinskih brodovah i njihovih
vatrenih junakah neprijateljsku snagu nadvladali:
„ Nulla victoria Romanis gratior fuit quod
invieti terra, jam etiam mari plurimum possent.“
(Eutropius lib. 2.) -- Istog slicaja veslanja biahu
ono dvadeset bojnih brodovah, (Lembi) koje receni
Višani opraviše druxini rimskoj u drugoj prigodi
rata Macсdonskoga. -- Kako se tute podnesoše
naši junaci lasno je poznat s kakvom pohvalom
o tom govori glasoviti Livio (Dec. 4. lib. 1.) ---
Po isti nacin Octavio cesar slavodobitan (auct.
И egetio) u onom strašnom boju kod Akcia su
prot Markantoniu u krčpost hrabrene pomochi
vojnikah Dalmatinskih i razligite struke brodovah,
koje biaše ucinio po priliki i upravam brodovah
Liburnickih , kako se štije iz slčílechega opisa.
„ Augusto dimicante, Aletiaco bello, cu:: Љi
burnarum auxilio pravcipue victus esset Anto
nius, experimento tanti certaminis patuit Libur
norum naves caeteris aptiores...“ (Editio Plantin.
lib. 5. сар. 3.)
Zadosta bo je napokon znati, kakvoga su o
kretanja i sposobnosti bojnog popadnutja bili ovi
naši brodovi, da je jednomu samomu od njih za
dosta bilo izachi na pobor morske prostoric, i pozva
ti suprochsebi drugih deset najjacih brodovah; i ne
samo da je mogao s jednakom snagom š njima se
këršiti i ratit, dali još štono je cak veche i zamčritie,
mogao je svih deset, brez druge pomochi, nad
vladat i satert: Doccbimus (Auctor anonymus
apud Pancilorum) igitur velocissimum Liburnaе
genus decem navibus ingenii magisterio prac
valere, ita ut hae per earn sine auxiliо сијиз
диam obruantur“ (сx testim. Dan. Farlati). Nu
kakvu lčpu pohvalu Dalmatincim cini slědechi
zaglavak (ex Perivatebio) opisujuchi njihovu hra
Ibrenost u vojevanju i ljudstvo njihove serdcenosti
i ljubcznivost. „ Quanto acriori in pugna forun
tur impetu, tanto in convictu Dalmatac sunt hu
maniores. Ilinc cvсnit, ut quicumque sive domi,
sive foris intima, perseverantique Dalmatarum
potiuntur familiaritate, cos animo cssc liberos,
operс strenuos, corde impavidos, sermone gratos,
manu largos, justi tenaces, consilio providos ,
rationc solertсs, in adversis constantes, in pros
peris miles, fatcantur, pracdicent, commendent,
сxtollant “.
(sledit che).
Иérdoljak Imochanin.
Pohod Francuzali u liku 1809 god.
Poccm su Francuzi célu Dalmaciju pod svoj
mac podvergnuli, zaхclc i Licku zemlju ovoj
prisajediniti. Marmont, francuzki polkovodac bu
duchi tadaj u Skradinu, u kom ucini smčr (plan)
svoju vojsku preko Kistanje u Errcnicko polje
spustiti, a odatle, doklen vojska se sa svira po
trčbama namiri, preko Pucijaka u Liku spustiti
sc. Dok su Francuzi iz Skradina na Kistanje
prispčli, posete i raanastir Kerku te odatle
S0 biljacah odnosu (?) A potom po cčloj okolici
 — 118
što god najdu od stoke (blaga) i hrane oplénc
i u Ervenik napervo oprcine, kako bi tamo go
tovo vojsku docekalo. Ličani doznadu namćru
Rrancuzah, sakupc vojsku i razrede na one staze
kuda bi neprijatelj na njih nasernuti mogao.
Jedna sc cast vojske odmah preko Vucijaka
u Ervenicko polje spusti, a druga preko Cero
racah i Zermanje Kraviem-Brodu. Kod Kraviед
Вroda bio je upravitelj vojske general Stojce
rich , on svoju vojsku razredi na dvě stranc:
јcdna je na Kravicm-IBrodu, a druga na Xиčnu
Poljcu zasčla bila. Vojsku, koja je preko Vu
cijaka otišla, predvodio je kapetan Cholich, koi
je mesto majora upravljao. Cholich, po opredčle
nju svoga poklovodca, krene se sa vojskom u
Ervenik i tu prispije oko 11. casa. On dok pris
pije u Ervenik, zatege hranu, volove, célu zairu,
koje su Francuzi za svoju vojsku napred za do
сck opremili bili; pokupi sve i u prisvojenje uzme,
te medju svoje vojnike podčli. Sad je occkivao
kad che neprijatelj banuti (kao na jedan put po
moliti se). Marmont fr. polkovodac vech pred
vece u Ervenik prispije i tu sa célom vojskom
spusti se, ali ništa od zaire nenajde! te tu sruši
tri kuche i naredi po cčlom polju vatru naloxiti.
Naša je vojska céle nochi na oprezu sa stra
хаma osmotravala neprijateljsku vojsku: da nebi
kuda tavnom nochju prodèrla. Pred zoru pogne
se vatra tmiliti, a kad se veche bčlocha dana
ukaza, célo polje od Francuzah, pusto osta, Li
cani na svom opredčlenju ostanu. Francuzi ka
ko su se prije dana iz Ervenika krenuli, pris
piju Кraviem-Brodu i tu se za našima sraze,
no zalud im napadanje bude , buduchi su naši u
podnoxiju Koma dobro poloхсnje obsčli bili. —
Po skazivanju Liganah, koji su tadaj u toj
bitki se nalazili, bilo je Francuzah na 6000,
a naših na 3000, i to primčtiti valja, da su
ove tri hiljade na tri tockc predusretanja nepri
jateljskog, kao što sam gore kazao, razděljene
bilc. Na Kravicm-IBrodu dobro se je Stojcevich od
pirao i cešchc je Francuzke lubarde sa svojim
(lubardenim zernma) zatvorao. Stojcevich, хelechi
cas prije boj sa Francuzima okonсаti, pojde jed
nom, da pregleda svoje straхс, i da li su sva
poloxenja njegovim ljudma obsédnuta , a sta više
i samo stanje neprijatelja, kako bi ga lakše od
»vog stana otisnuti mogao; no nesrčchom bude od
Francuzah uhvaljen i zarobljen. Sad je preduzeo
upravljanje vojske polkovnik Rebrocvich, te se
po učinjenom Gcneralovom směru hrabro protiv
Francuzah borio. Francuzi vidcchi, da nemogu
na Kravicm-IBrodu sebi put otvoriti, krenu se
dalje k iztoku, te projdu na Rasticevo, gdě ni
jednog našeg vojnika nije bilo, takodjer i Ge
nerala sobom odvedu, a naša vojska bérxe po
spčši na Tiškovac, nadajuchi se da che neprija
telj tamo udariti, al tako ne bude, vech Fran
cuzi na Rasticcvo te preko Pribudicha u Zer
manju se spušte. — Rebrocvich dok dozna, da su
Francuzi u Zermanji, krcnc se i on sa ostalom
vojskom za njima, Francuzi dok cuju, da vojska
za njima ide, dignu se odatle te preko Cerovacah
u Gradac (Gračac) te su jih naši kod Jablana vode
sastigli; tu prispije i ona vojska, koja je u Er
vсniku bila, te se na Gradackom polju, zvanome
Grabom, ogledaju. Obe dvě vojske k bitki priu
gotove se; bitka je trajala kratko vreme , al i
za kratko bilo je Grabsko polje mertvim tčlсsama
pokrito. Naposlědak Francuzima se dosadi, te
se onaki gladjani povuku naprěd, a naša vojska
za njima nastane preko Lovinjca, Medka te u Bie
laj. U Bielaju opct stave se obe vojske u red
k sraxenju i tu mnogo više nego na Grabskom
polju mertvih telesah ostalo je, Francuzah je dva
put više izginulo. Ovdě je našima u pomoch major
- Ugarkovich od slobodnjakah upravitelj došao.
Gladni Francuzi svagda su se odmicali, nebili gde
što za jesti našli, buduchi su poslědnji put u Skra
dinu kruv dizali, a nigdě ništa, osim ako su pu
tem gdč što našli, dobivali nesu, jer u Erveniku,
kao što sam kazao, svu su zairu Licani pokupili
i sobom odnčli, a oni gladni jadnici vadili su
kumpire, kolik orah velike, buduchi im nije ora
bila za radjati, s bodlami (bajonetama) iz zemlje,
te su onako niti varcnc nit pegene vcch presne
jeli. Svuda, gdě su god Francuzi došli, sve
su opustošili: kuche, séna, slame rušili su;
ambare premetali, celjad napastvovali, da bi gde
godj što za jesti našli. — Poslě Bielajske bitke
nčsu se Licani sa Francuzima srazivali, nego su
jih cak do Malод Веса (Wiener Neustadt) (?)
pratili i tu učine mir, te se odatle Ligani mirno
svojim kuchama povrate, gdě sve u velikom ne
poredku opustošenjem Francuzah najdu.
Лf. Medako rich.
 119
STARO PESNICTvo.
VILI LJUBENOJ
Za utcchi plam ljuveni,
Na daleke bčxim krajc,
Nu zaludu, vaimch meni!
Stixe ljubav; krilata je.
Kud god idem svud svakako
Slědi ljubav mene u meni,
Smertnu u bedri nosi tako
Strélu ljeljen izranjeni.
Gdčgodi sam tisuch kratiº
S tebe umirem má ljubljena,
Svud me cini usdisati
Tvoja sladka uzpomena.
Srčil serca mi uzidana
Lépa slika tva boravi,
Zlatnom strčloni udčlana
Silna Boga od ljubavi.
Tko te vidi toga rani
Јеđnom rajska tvá lčpota,
Što se brani sve zamani,
Rob je tebi do xivota .
Strčila 'e pogled tvoj ljuveni,
Verige su zlatni prami,
Rob sam uvěk , vajmeh meni!
Меdju ranam i suzami.
Rob sam ali lčpe vile,
To je slava sluxbc moje,
Lepe vile mi nemile,
To me uzroci nepokoje.
Ako lépa zašto huda,
Ako huda zašto draga,
Neznam, nut si meni svuda
Kako lépa tak neblaga.
Taka lepos s takom chudi
Ni podobno da prebiva,
Ili manje lěpa budi,
Ili vechma milostiva.
Lepa je bila i Venere,
Pace od lépih izgled pravi.
Nu jednako bi bez mere
Lepa i blaga u ljubavi.
Trojanski oganj, lčpa Elena,
Lépa Jele slavna u vike
I u prednja ta vremсna
Glasovite svckolike;
—
Svekolike ljubile su
I xivčt chc zato u slavi,
Neharna je svom udesu
Lčpos, ka je bez ljubavi.
Da li sama ti na sviti,
Cudo nakaz od lěposti,
Tako hochcš cudo biti
Glasovite nemilosti.
Nu u sercu cini mi se
Ljuveni mi Bog govori:
Dospi korit, ustavi se
Krivina su tvoj prikori.
Ko zna lěpa da i tvoja
Na izgled Vilah i Boxica”,
IIula ostavi déla svoja
I smili sc ljubovnica.
Stavnu sluxbu ljubav prosi
I ufanje stanovito,
Ljubi, ufaj i podnosi,
Sluxi i moli včkovito;
Stanac kamen najposlie
Neprestavna kap udube;
S cesta udarca najverlie
Vidio sam pasti dube,
Dà i serce Ičрih vila
Na svèrhu chc predobiti
Neprestajnih suzah sila
I uzdasi vekoviti.
Iz rukopisa Ig. Gjorgjicha Dubrov.
PRIPOVEST.
Оsobita smert unuxa i xene.
(Iz Talianskoga).
U jednom selu okoliša Zadarskoga za mnogo
danah bolovala je xcna od devedeset i tri godine,
mux joj je imao sto i devet. Хupnik buduchi
vidio, da joj nema xitka, naredi ju s Bogom. Iza
šavši iz kucharice, ugleda njezinog starca sé
dechega na stocichu s iglom i určzcim gdě ker
paše nčšto halјсtine. Upita xupnika za stanje
xene, on odgovori: cini mi se, da pčrvo sun
canog zahoda preminuti chc. Dobro, rege starac,
i moje grčbe izpovedit chu, pak me pricestite,
jer hochu umrět š njom. Хupnik pocme ga ute
šavati, da još nije njegov dan zadnji, oli da nije
 -
120
pri zapadu. što mu drago imadem umrčt š njom,
rcсе starac. Хupnik vrachaše se kuchi, ali nijc
došo ni na po puta, сto sina starice umirujuche
k njemu: da se vrati preporucit joj dušu. Kada
dodje k bolestnici preporucit joj dušu, za tren
ona izdalinc.
Starac rece: i meni podajte ulje sveto, jer ima
dсm š njom xivot dokonсаti, popala mc je studcn;
priupita ga xupnik, jedali je bio ikadare nemochan;
odgovri starac: vazda zdravovao sam. Sveštenik
zadovolji ga ,i za cas odstupi. Netom otide, pošteni
starac obernivši se k sinu rece, da mu donese
cašu vina; placuchi otide sin, utogi i u jednoj
bukari donese svomu otcu vina, koi lexech popije
dobar dio, napokon rece sinu: klekni, dade mu
Iblagoslov, pak dušu pusti.
А. Каtiсh.
SlfКАМХЕ.
Dělo smianja jest jedno svédocanstvo izva
njsko našega sérca, koje po smiju izjavljuje oli
veselje, oli ruganje, oli začudjenje, oli stavnost.
Oni, koji se smiju poradi veselja, iskaju zado
dovoljnost svoga serca u opaz stvari, kojoj se
smiju. Oni koji se smiju za komu se porugati,
cinu poznati oli nenavidost, oli neugodnost prama
onoj stvari, radi koje se smiju. Oni, koji se
smiju zacudjeni, daju znati da nedosixu podpuno
stvar, o kojoj se smiju. Oni donapokon, koji se
smiju sa stavnostju, ukaхuju bileg da poznaju
svèrhu njihova smianja.
Imade još nekih, koji se smiju za svaku i
najmanju stvar, brez da razumu zašto i jer se
miju: ovima moxe se pristaviti ona izreka op
chena, koja govori: sтih jest obilat na ustiuh
iudih. Smijanje dakle nesvěstnoga jest prilikovano
pucanju ternja, na vatri cini buku brez davati
хerave: tako se sgadja i od smianja, koje stoji
vazda na ustiu bezumnoga, jer neporadja nikakva
loda.
pio JР. М. Киrtovich.
—-300-33-08
—4}}}{{#ifeć933333%;ve=-
J. А катnapich
Urednik.
ВАŠNE.
-e-ee-C)O(<>=': »-
I.
Slavichi i Jejna.
Stadoše jednom uporod dva slavicha spčvati,
i malo pozatim dojdoše na réc. Jedan od njih,
kao da nebiaše od tog jata, hoti ponešto drug
cije zavijati i nadachi drugoga u pëvanju. To
je, rege mu onaj, puno drugojacije nego imade
biti, buduchi da naše rodstvo jedan glas derxi,
a ti sam hochcš u suprot sviju da ga preciniš --
toti nevalja — ti si našega jata sinak - pčvaj
sloxno. To cujuchi nčka jefna hoti ukorit opo
mene onog slavicha za obranu drugoga, te stade
se drecit, ovako, rege, i ti uci se pčvat, kano
što mene cuješ, ako misliš postat vrčilan slavich.
Ako neznaš što boljegi, odgovori ovaj, sakri se
u zidinu, da se neplaši od take dreke ostala moja
druxina, a mi chcmo ostat brez tvog nauka pri
našemu obivaju i sladno chemo pripčvati.
Bazborno geljade pazi samo svoje posle, a
nepristaje „derat se uz tudja nosila “, (mudra
besčda kod nas) kao što gine ciganska dčca dok
jim nepobaciš bec u šušnjicu.
III.
Хађа kornjaca i soko.
Хаbа kornjaca naruga se sokolu, da nezna
dobro letit. Uvrědjen ovaj, hej hérdjo, rege joj,
kako neznaš ti, cénis da tako i drugi. — Dobro
je narav uginila što si taka; jer da imaš još krila
te bi onda nadletëla i najviše oblake.
Pazi se od neumnoga, koji sudi u drugomu
sve nevrědno što, nije po njegovoj chudi dospé
veno; jer znade bo se, da
„ Homine imperito nunquam quidquam injustius,
„ Qui, nisi quod ipso facit, nihil rectum putat. “
(Terent. Adolph. A. н. 5. 1)
И erdoljak.
— нер-ФФав
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BR{)} {(i, II, (())|\\
—G— —G —
< 7 И.
NA 2) TRAVNJA LAND. 1 8 4 5.

<ža 2 jazz
»… “
***
š
ЧИ
*** &
рашим“
Оvaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je céna 4 f. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
zarad pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

1) A. N. (14) I TRA V IN J A 1345

KAO I DAN

(ISTIT0GA MROLJIVIM \!, (, K. VIII(\\STVA

3. 3 S. IN I

VERNIH DALMATINAн.

—“{{{#н-
Slavni lovor, u kérvavom boju 0 presvětli CARE I KRALJU najmili”,
Код dobitnik prekosilni e steko, Slavnog Otca Frane dostojna priliko,
Malo lětah u bèrzome broju Pod vladanjem koga neuzdisa niko,
Zapanjenu gledu je uteko; Kako ni pod tvojim, što smo svedj vidili,
Tad svět suxanj skrovnu rěccu svoju Tvoji podloxnici tebe caste, mili,
U suzah je buducnosti reko .... Dobroginstva tvoja prosuta su priko
Blagi CARE ali milost Tvoju Zemlje preobilno, kako sladko mliko:
Za sladku je utěhu doceko. Světlo ime tvoje vazda su slavili --
Starca otca vidi radostiva Оsobito paka tvoji Dalmatinci,
Gdě zudjenog gerli sinka svoga, Za koje pomnju imaš kô Otac pravi,
Коe mu vratja ruka milostiva; Tebe harno štuju, jer su věrni sinci.
Starac i mlad kraljevanja Tvoga Хivi nami dakle, FERDINANDE CARE,
Dni blaxene haran blagosiva, Do najduljih dobah u dostojnoj slavi,
Légech rane doba kervavoga. Pak ti nazivljemo sve od neba dare.
Г. А. К. Pop Kurtovich.
 — 122
„ Domine salvum fac regem: *
CVET LJUBICE DALMATINSKE.
„ Et cxaudi nos in dic, qua invocaverimus to “.
Jºsim Ism. I D W. 10.
Procvala sam još odavna
. If ERIDINANDA Cuvaj, Boxe! na svom stocu: U berdašcu i u polju,
ši to dara s ncba jer nam danas xive! Ne tergaj me ja te molju,
Јег kod tebe nisam stavna.
feat odnimi, a mir daruj blagom 0tcu;
š}uh pokrčpi i od dсsne i od live.
н nebeskom rosom blagosovi more cara nam sahrani Меdju ternjem volim stati
>{ašeg ““ nadan ovi, serdca naša njemu hrani. Neg u zlatnim cašam tvojim:
Medju sekam volim mojim
tebsburg-ovski koren stari ti usnaxi : Ncg se puštat tebi brati.
54czanici boxnoj Majki, baštenika, .
šaruj njojzi plod tvog dara i ukaхi Каd sam ovdě na mom stanu,
eistignutju Krune Carske nastupnika. Zorom rano pocnem cvasti,
ga« ipku tvojc vlasti njem” podili, Nebojim se, da chu pasti; |
I š njom svét nebeski, Boxe mili! Bore! Caractc. Јсr mi rosa daje hranu.
Budrost pervo u toj Vlasti kamc drago,
JPak je Pravda po za njome biser lipi; Нladom restcm, suncem više
fizito Ijubav cudo draxe treche blago: Јегbo sunce kada grane,
Sazxexe na ljubav svukudare kipi. Vruchom zdrakom na me dahne
teli ova tri kamenka sjajna — Tad iz mene miris diše.
igri su kuche carske stupa slavna. Bore/caractc.
esgled jasni sviju Kraljah svakog vika: Nit se bojim merzlog leda,
šimskog praga i sveg stada Kerstjanskoga - Niti kiše, niti krupe;
esno krilo , slavni dvoru svim si dika, Каdа větri nagli stupe
tiztok, zapad, sever, podne slavi koga. Listje moje malo preda. |

eitemelji njega, Boxe sveti!

Vazda stavna proti svakoj smeti. Bore! Cara etc. Меhe brani od svud gora,
н“ utvèrdi carsko sTablo slavnog dvora, Ternje, drage svaka druga;
Sarčme zlobno da ga nikad nebi smaklo: Niti vojnik, niti sluga
teko, smutnja ili ncimir nagnc zdvora, Cuva tako carskog dvora.
*Svojom snagom razbi kano slabo caklo.
Е to cuvaj, Boxe sve u miru, Gusto listje brani mene,
Tvoju svetu neka brane viru. Bore! Cara etc. Које гаste pokraj stana,
IО ruxtva skrovna, kralju neba, izkoreni Da od xege bčlog dana
ed sveg Carstva; da bi koje mucem klalo, Lice moje ne uvсne.
*асcm gnjeva sve satari i odrcni
ei jaz pakla, da bi tute xivo spalo. Miris pruxam na daleko —
озncti Carstva našeg izdajnike, Ja se sobom sama digim;
А tko tamno misli svekolike. Boxe / Cara etc. Zrak otrovni ja bo licim —
esi stanovi sve u miru kraljc, Boxe . Netergaj me draga seko.
vayckolike dvorne vlasti verne hrani,
*Sito mili neka stavno vladat moхс, Ptice zlatne ja bo mamim —
53inske slave zlatnu krunu da sahrani: Iz visoka k meni slětju,
t=zgled sjajni on je kraljah svita, -“
Оko mene gnjzda splétju,
tº u svemu blagog slědi Tita. Boare! Caractc. S mojim dahom xivu samim.
eavčt ljubice naša zora hladom bere
f>burg-skomu sinu malan venac vexe; 0vce bele k meni slaze,
if Elil)INANI) U našem 0tcu danas stсre —- Da bi moje busje smakle,
štvo bileg serdca harna sve nas stсхе. Ili cvčtak da bi takle,
нjubav, věrnost, podlog Dalmatina”, Ali ternja menc paze. }
t=cst pri njima ljubomorstva cina. Bore! cara etc.
ticljni danak blagog kralja netom sv nnu, Ja sam listak slavske gorc,
Sunce, хаrko svoje zdrakc svuda pruxa; Prolétnja sam pčrva klica,
tavo jutros našoj zон I světlost granu — Da se zovem, znaj, Ljubica |
Mali cvetak našo Zore.
Sžir nam nosi – dare siplje zlatnih ruxa”,
“gruxi, Boxc! sad nad Becom ruku, Nekidaj mc, scko, zato:
taj nadodaj blagosove puku, Pusti mcnc rasti mila;
teadostnome danas na svih strani“. Boxe cara etc. Tako, scko, zdravo bila —
Ne kidaj mc moje zlato.
I'érdoljak Ana I erdoljak.
Imochanin Dalmat. Imotskinja Dalmatinska.
 123
SLAVJANSTVO.
Пšopernik nespada u Yalina Ilu: *)
Mi smo u priobćenom nedavno životopisu vс
likoga ovoga muža u pomanjkanju izvornih datali
na kratkom bili napomenuli, da je Kopernik bio
Slavjan; a g. Кrzуžanovski, bivši profesor var
šavskoga sveučilišta, priobći nсdavno obširni
članak u Tygodniku literackom, u kojem on iz
samih izvorah potanko pokazuje slavjansko pod
rétlо Корегnika. Iz ovoga izvèrstnoga članka
slědeclic priobćujemo čitateljem, kao nadopunjenje
životopisa slavnoga zvčzdoznanca.
Od g. 1300 bio je jedan Čeh poljskim kra
ljem; Vladislav Jagiello pozva u vrčme česke
reformacie česke dukovnike, imenito Јcrolima
Pražkoga, u Krakov; 0 vс okolnosti privabile su
u Poljsku množinu Čehah, medju ostalimi i Ko
pcrnikove predje. U rukopisnom délu „Acta Con
sularia Cracoviensia, koja od g. 1392 počimlju,
navodi se u broju novih gradjanah od god. 1396
i déd našega zvězdoznanca, Nikola Koppirnig,
kao česki prihodnik, s tom opazkom, da je Dom
brava, Čeh odavna vech u Krakovu stanujući, za
njegovo podrétlo jemčio. Česka réč Koprnik tj.
Корсrnik, koja se u poveljah Krakova sad Kop
pirnik, sad Kopirnik, sad Kopernik piše, znači
u českom rastje, koje Némci Bärwurz, a Linné
Seseli zove. Reč ova dolazi od korčna koprnčii
t. j. terpiti, dakle Koprny znači térpljivi, ponizni,
a Kopernik je toliko kao da bi reko poniznik.
Shodniega imena nije mogo dobiti neumèrli ute
meljitelj današnjega zvčzdarskoga nauka: po
kornost i prostota serca naučile su ga iznajti za
kone, po kojih Bog svčt uredi.
U věčničkoj knjigi grada Torunja (Liber
judiciorum veteris civitatis Thorunensis) napomi
nje se slučajno pod god. 1400 nčki Kopernik
*) Kopernik, glasoviti zvězdoznanac, jest duhom i kervju slavjan.
Slavjani, ncimarni za svojc dobrc, pustiše, da ga Nemci u red
svojih slavnih zemljakah stavljašc, s njim sc digiše i najposle
ga kralj lavarski u svoju Walhallu uloni. Ova Walhallm
oznamenujuch po nema,koj staroj mitologii prebivalište bogo
vah) jest velekrasna sgradja na desnom brčgu Dunaja u la
varskoj, u kojoj su popérsnice (busti) sviuh slavnih muxcvah
némackoga naroda iz Kararskog mramora izdčlanc i světu na
gled postavljene. Ovaj slugaj postavljenja Kopcrnika u Walhallu
medju němacke slavne ljude dade povod g. Krzyxanovskome,
zemljaku slavnog zvězdoznanca, dokazati u osobitom glanu prcd
svétom, da je Kopernik slavjan bio , dakle da nc spada u Wal
hallu. Što je Danica Ctegај Х. broj 12.) iz onoga glana izva
dila i proglasila, priobchujemo cvo našim cilateljima, opominjajuch
ovom prigodom, da na ovaj nacin još mnogo našeg dobra tu
dju slavnu resi, koje iziskuje, da ga naša ljubav i pomnja do
kazima osvoji i za izgled u hranu našeg roda postavi.
0p. ured. Zore.
—
(bez vlastitog imena) i njegova supruga Augu
stina. Valjda je to isti déd zvězdoznančev, koj
se u Krakovu pri god. 1396 navodi. U istoj
věčničkoj knjigi napominje se pri god. 1422
mčki Petar Kopcrnik iz Frankcnsteina i njegova
žena Margita iz Torunja; ovaj je takodjer rodom
Čeh; jerbo silezki varošić Frankenstein biaše
od god. 1312 častica od Ceske. Ove je godine
Ivan Česki od Boleslava od Münsterberga kupio
grad Kladsko, a kasnie od njegova sina grad
Кrankenstein. Ovo bčlodano odnošenje Koperni
kah medju Torunjem i Krakovom biaše uzrok,
što se je sin gori spomenutoga Kopernika, (otac
našega zvězdoznanca) koj se je bio g. 1396 u
Кrakovu nastanio, premda u Krakovu rodjen i
odhranjen, god. 1462. u Torunj k svojim rodja
kom preselio. God. 1464 oženio se je sa Bar
barom Weisselrod, sestrom biskupa Ernelinskoga,
kupio je za nju u Torunju i dan danas jošte sto
jeću kuću, gdě im se zatim i glasoviti sin Nikola
rodi. Ovdě on g. 1465 posta većnik, a g. 1483
preminu. U aktih i u Zerneckoga kroniki zove
se vazda „Кrakovski gradjanin. “
Luka Wсisselrod, torunjski gradjanin, kojega
se obitel u Niesicckoga Herbarzu (knjiga od
gerbovah) medju poljskimi plemići navodi, i koj
slavjansko ime imade, i njegova supruga Kata
rina Modlibog biahu roditelji troje dčce, kao
što Bogomir Center u svojoj knjigi „ Gechrte
und gelehrte Thorner “ pripovčda. Od ove pos
tade Luka biskup Ernelinski, a kći Barbara udade
se u Torunju za Nikolu Kopernika, „ Krakov
skoga gradjanina; “ s kojim je četiri sina rodila:
imenito Nikolu, astronoma, 19. Veljače 1473. I
buduć da Centner verhu toga jošte pokazuje , da
je plemenita obitel Modlibogali bila poljska, be
lodano je da u šilah našega zvězdoznanca ni
jedna kaplja nemačke kêrvi nije tekla, niti po
otcu, niti po materi. Iste godine, kad se je rodio
vladahu u Poljskoj i Českoj Jagelloni, ondč Ка
zimir IV , a ovdě sin njegov Vladislav.
Grad Torunj, koj se je već g. 1545 izpod jarma
mčmačkih Kerstonošah (Kreuzritter, crociati) oteo,
i starinskomu gospodaru — poljskomu kralju —
podložio, leži kraj Visle u staropoljskoj zemlji,
koja se Mazovše zove, u staroj vojvodili, što se
je od god. 1466 Humska, Chelmska (Kulmner“)
zvala, u biskupii, koja je najprie od Plocka ,
kasnic od Chelma ime zadobila. Biskupi joj sta
 124
novaliu u Lubavi (Lóbav); nu stolna cerkva biaše
im u Сhelmiži (Kulmsec). Buduć da Humska ova
pokrajina nije na Prusku spadala, nego na Ma
zoviu (Mazurcnland), pravo su imali talianski
spisatelji, čim su postojbinu Kopcrnikovu proz
vali „ Città di Mazovia. * 0sim toga ima ruko
pisah od pitomacah starog ugarskoga hranilišta
СBursa) na krakovskoj akademii, gdě Корегnika
nipošto nezovu Prusom, nego Mazurom.
Odanle se vidi, na koliko se je osramotio
izvèrstni inače „ Conversationslexikon “, dočim
је Корегnika sinom vestfalskoga seljanina učinio,
za da mu per fas et nefas biljegu od Némca
udari. Isto tako lažljivo je mnčnje njegovih ze
mljakah, koji pišu, da je bio Kopernikov učitelj
Joannes Müller Regiomontаnus (Königsberger);
ovaj bo preminu u Rimu 1476 , а Корсrnik se
je rodio g. 1473. Naš Nikola nije mogo Kra
Ijevačku (Königsberger) školu pohoditi, koja je
Ibila stopèrv god. 1541, dakle dvě godine pred
njegovom smeriju utemeljena, nego je, izučivši
škole poljskoga grada Torunja, otišao u glavnu
akademiu poljskoga grada Krakova.
Slědećimi rěčmi zaglavi učeni g. Кrzуža
novski svoj članak: „ Vidéli smo, da u Koper
nikovom imenu neimade ni jednoga némačkoga
glasa, da u žilah velikoga ovoga muža ni jedna
kaplja němačke kêrvi nije tekla, da on na nč
mačku zemlju nikada nije stupio, da je odrasto
i izobrazio se po čisto slavopoljskih učiteljih i
u slavopoljskih učilištih, da se je u Padovi u
broj Poljakali upisao, da je, poslě svoga po
vratka iz Rima u Krakov, ovdě odlučio živčti i
umréti: u istom onom Krakovu, gdě je tělo nje
gova deda po civalo, gdě mu se otac rodi, gdě
je on postao otac Galilcov i Keplerov, déd New
tonov, rěčju praotac zvčzdarstva.
ЗОЖ:
POLY002.STVO.
štednja poljska
Vadimo iz priatelja texackoga (Broj. 30
god. 1843), slědeche poljske nauke, koje bi
neki francuzki texak Meštar Jakov naricao ko
ristne svojoj brachi u Solonu, s ufanjem da nje
govi nauci mogu biti koristni i našim texacim;
*) Prispodobi staro-horvatsko Zahlumje
—
јcr što je dobro i koristno u jednomu městu, moхс
biti i u drugomu , kad se stanu prikladne oko
lovštine.
1. Svakomu konju hoche se dobar konjik,
tako i svakoj zemlji hoche se dobar texak.
2. Oni, koi nema pomnje za svoje zemlje,
gubi barem trechi dio svoje létine, a gdě je pro
dade, polak svoje glavnice.
3. Ljubiš li tvoju decu? nastoj na radnju.
Jedna dobra kuchnica jest veliko blago.
4. Svaka stvar napreduje pod rukom jedne
xene poštene i pomnjive.
5. Pojdi na dernck i na pazar samo onda,
kad te tvoji posli zovu: ima dosto onih, koji se
smucaju, opijaju i naхdiru bez tebe.
6. Каd se odaleciš od kuche, ništa neradiš,
tratiš, a tvoji posli zlo se opremaju. Gore je ovo
neg zapaliti svčchu s obe stranc.
7. Perva štednja jest pervi dobitak. Nemo
хеš bit vazda stavan da chcš dobit, a uhrani se
ono što se zaštedi.
8. Ne rasiplji ni jednu od onih stvarjh, koje
su koristne covčku, xivini oli zemlji.
9. Šaka slame daje dvě šake gnoja, dvč
šake gnoja šaku xita.
10. Stavi svaku stvar na svoje město; imaj
pomnju za tvoje orudje, sunce i kiša štete svaka:
a onda imatcheš potrčbu od dervja, od gvozdja,
od posla i od gazet!
11. Navikni tvoga sina zatvorati svaka, i
svaka skupljati.
12, Imaj pomnju za tvoje ličtine. Cesto
gubi se više u jedan dan po nepomnji, neg se
stčge u nedelju danah po radnji.
13. Cini da tvoji sinovi zapisuju donesak
tvojih létinah, tvojih stečenjah, tvojih prodajah i
tvoga arca.
14. Radi dobro, gnoji dobro, nek ne po cije
tvoja zemlja, i bitchcš dobar texak.
15. Nastoj tvojoj zemlji, i promenujuch
sidbe, i nemuci je odviše.
16. Oni, koi mori svoju zemlju, prazni svoju
kesu.
17. Ne ori zemlje jake kad su mokre, ni la
gahne kad su suhe.
18. Necini se dobar teg brez dobra rala, ni
brez široka lcmeša, koi prekida xile.
19. Umitaj zle trave; one su od obiteli zla
texaka.

20. Hocheš li arita ? zamechi livade.
Livade pristoje zemlji, kao hrana govčku.
Ako je iznemoxcna, one ju snaxe; ako je
umorcna, daju joj poginulja; ako je umitaju zle
trave, onc ju cište.
21. Nije zemljc od koje se nemoxe uciniti
livada oli jedne oli druge vèrste.
22. Livadc hrane xivinu, xivina daje gnoj,
gnoj daje xito.
23. Nema sena brez livadah, nema rivine
bres sena, nema gnoja brez civine, nema li
vadah brez gnoja.
24. Livade, sčno, xivine gnoj daju xito.
Sve je u svezu; ako jedno oškudne nema lčtinc.
25. Оni , koi je polovinu svojih oranicah
naveo na dobre livade, jest dobar texak; a do
bar je i oni, koi je naveo trechi dio, ali cetvèrti
nije dosta.
26. Ako ja zamctnem tolike livade, kud chu
staviti moje sčno?... gdě se stavlja od tri déla
Europe, na otvoreno.
Oni, koi nema sena vanka se ništa, nema ga
dosta.
27. Svake godine sij livade, svake godine
razkèrci koju. Njiva razkèrcena valja za tri.
28. Pognoji tvoje livade rukotvorne. Su dvi
libre sadra Сgesso), imatcheš dvanacst na sto sena
više od tvoje običajnc lčtinc.
29. Sij samo što moxeš pognojit. Ucini li
vadah, uzdixi xivine dok je budeš imati toliko,
da budeš moch gnojit sve tvoje xito.
Sij ne na razlog zemlje, koju imaš, neg na
razlog gnoja, koga skupljaš.
30. Oni, koi sije brez gnoja, zlo radi, pro
siplje se i stavlja ključ na vrata.
31. Jedan vo pognoji trechi dio cttara, “)
a deset ovacah pognoje tolikodjer,
32. Ako na ravnici posiješ 15 ettarah imat
cheš potrčbu od triest i cetvero govedah i od
60 ovacah, dobro hranjenih i dobro gledanih.
33. Ako je zemlja studena i vlaxna, neches
pognojiti neg polovicu s istim brojem od xivine.
34. Nikad nesadiš luk i kapulu dvč godine
zasebice na istoj lihi; jer dakle siješ mnogo xita
za sebice na istoj njivi?
35. Ista sidba gladi zemlju; zle trave vrč
** se, i ne skupljaš neg malahno glasje.
"-
2 “a- měra fruncuzka, koja odgovara kampin Pa
“? “r,
•lovanskim
125 —
Lčpo glasje cini lépe lčtine.
36. Goji mnogo stvarih, za dati ne pones
tane sve u isto vréme.
37. Nezabi kumpire ; oni che te hariniti
u vreme nedache, a utovit che tvoju rivinu u
obilnosti.
38. Hrani svake xivine; ako jedno ne prodaš,
drugo che ti pribaviti dinarnih.
39. Oni, koi pazi svojc stado, pazi svoju
kesu.
40. Utovi tvoju xivinu pri prodaji, tustilo
pokriva betege.
41. Sij i radi za svaku vèrstu xivine: valja
da svako xivo i xive dobro.
42. Ako nemaš gazet za kupit xivine; kupi
malih teocah , malih janjacah. Dobro hranjeni
učinit che više u jednu godinu, neg u dvi zlo
uzdignuti.
43. Ako budeš štedit i radit, imatcheš berzo
i gnoja i gazet i xita i bit cheš brez brige.
44. Proхderlci, vinoхderci i dangubnjaci
ne kupe nikad dobre létine.
Меštar Jakov.
ХIV()Т()PISJE.
Р. Каnavelic In i IF. Каsiсh.
Prem da ljudima, koji su bili izvèrsni na
ovomu svétu ili cich višine pameti i obilnosti
naukah, ili cich hrabrenih délah, ili napokon cich
razvijanja ocitih i posobnih krčpostih, nije po
trčba inc pohvale izvan one, koja slobodno njima
slědi iz njihovih slavnih tvorenjah, ništa ne manje
s ovim se ne ukida naša duхnost, po kojoj ima
mo ih castiti i poštovati ne samo doklem su u
xivotu, nu još više xivu uzdèrxati njihovu uzpo
menu po smèrti, što, ako i ništa ne prudi njihovom
dostojanstvu, s druge strane veoma jest koristno
unucim, buduchi da gudnovito raspaljuje naša
sèrca u naslědjenju krčpostnih dčlovanjah. Nut
kan od same ove svèrhe, derxim, da che biti
stvar podobna, prikazati — ali u kratko- xivot i déla
Petra Kanavclicha, prevrčdnoga pčsnika i Bar
tula Kasicha, premudroga spisatelja, kojih sama
iuncna dosti su za preporuciti se.
„ Gli cgregi lavori del genio dell' uomo non saranno mali
giustamente stimati da chi guarda ih genio di
viso dnll'uomo e l'uomo dalle fortune della vita
e dei tempt. “
Foscolо , Сomm. sulla Div. Com.
 — 126
А.) Реtar Kanavсliсh rodi se u Korculi od
castne i poštenc kuchc u pocetku scsnacstog věka.
Detetom pokazivcch kakvim covčkom imadiaše na
rasti. Buduchi svcršio u svojoj kuchi nauke obi
cajne u ono vrčme, otide u Dubrovnik, gdino
onda više neg igda razviahu se krčposti i skup
vrčinili muxcvah nastojaše u nauccnju svakih
znanostih. Uz to dao se je na krasnu knji
xcvnost, a koliko pak u njoj je včst bio, javno
nam svědokuju njegova dčla. I toliko bilo mu je
navlaštito pčsnictvo na sércu, da za bolje oko
ristiti se, oxcni sc s jednom Dubrovkinjom, i
tako stisnu srodstvo i priateljstvo s najpoglaviti
ma obitelima onoga grada. Trajašc vechi dio
svoga xivota u Dubrovniku u druxtvu prevrčdnih
pčsnikah i pisateljah. Umro je, veoma poхаljen
od sviuh, na svèrhi šesnaestog věka (1690),
ostavljajuchi za sobom ime neumèrlo.
Njegova priroda bi pravicnost, odkle sgodi
se, da on nepraštjaše nikomu; ali kroz to dobavio
si je nepriateljah, i to ne samo suvrčmcnih nego
i potlašnjih. I Оtac I. Appendini zakidivao ga
je, govorcchi, da on doisto nebiše veli pčsnik.
Poznavaše podpuno jezik slovinski, diacki i ta
lianski. Ostavi mnoge spise za sobom, od kojih
nechu imenovati nego samo ilirske. Najpoglavitii
iz medju njih jesu:
a) Хivot S. Ivana Ursina, Biskupa Trogir
skoga. Ova knjiga, razdčljena na 20 pčva
njali, s velikom pomnjom se guva u kuchi Је
rolima Arneri-a, vrednoga muxa u Korguli. Nije
još bila data na světlo , ali biti chc s vrčmenom
Coli da Bog dâ, da se sloximo samo s zagorcima u
pravopisu), po trudu I. K. slušatelja bogoslovja,
moga pobratima i mladicha velikih ufanjah. Rekao
bi da je hotio Petar u ovoj knjizi pokazati po
dobnost našega jezika za izdčlati najglavnii stvor
pčsnicki.
b) Preveo je iz italianskoga ruštano tvorenje
pod naslovom „Veran Pastir “sloxeno po Ivanu
Kerstit. Guerini-u. I ovdě neredno kaхе D. Fabia
nich, da ovo prenosenje bi pčrvo, buduchi da
jedan věk prie F. Zukari biše preveo ovo delo
s. vсlikom pohvalom svojih domorodacah. (F. Ар
pend. knj. 2 str. 225 i 250). Bi ovo tvorenje
ogovoreno u prikazi u Dubrovniku god. 1684
od druxinc Nedobitnih.
c) Upisao je pčsanku svèrhu trcšnje — koja
sgodi se u Dubrovniku – i bi utiskana, plodenje
doisto bolje od onih, koja su bila izdata na
světlo svèrhu ovog dogadjaja po N. Boni i B.
ВсttСri.
d) Sloxio je sinxalovnu svèrhu muke Isu
kèrstove, koja bi prikazana u Korculi god. 1663.
d) Donajpotle ostaje nam još ne mali smotak
ncodkrivenih razlicnih pčsnih, i mсdju ovim
navlaštito jedna s naslovom „ Ljubav obratjcпа
u omrazu “ ali ne u pozdrav, kako hoche 0. D.
Fabianich; oda svèrhu oslobodjenja Beca od Tur
cinah; oda u pohvalu kralja Poljskoga I. So
biсskog, koja toliko bi povoljna ovomu kralju,
da mu prikazaše zadovoljnost svoju u listu, koga
mu posla; oda Fulvia Festi-a, koju je prenio iz
diackog jezika, pokaхujuchi tako svoju vrčilnost
i moch slovinskoga narčcja; najskoli nadpisi iliti
kratke pčsnice, sladko zaginjene i smihom oso
ljcnc.
Еvo kakono svèrhu Kanavelicha bi izvedenc
pravdosudje u nadometku Novinah Zadarskih god.
1836. 99. „ Non pote pero usсir libero nello
scrivere dal contaggio del Marini, usando ac
cedenti metafore e sperticate perboli “. Oštro
osudjenje :
Opert i skaziv u opisivanju, prost i sergan
u povčdanju, naš pčsnik, po momu sudu, osobito
se odlikuje prostochom jezika, pazivim stihotvor
jem i šarovitim govorenjem ! I da je to tako evo
nešto malo izvodim iz knjige pod naslovom, n Ve
ran Pastir “.
Svrha pèrvoga cina.
Tebe, koji vèrh udesa
I verh sitnih zvězdah stojiš,
Којt zemlju i Nebesa
Boxanstvenim znanjem gojiš,
Tebe molim, ti ugini
Svérhu našem zlom porazu,
Draxјcm mirom ter sjedini
Udes, ljubav i omrazu;
Vćcnjom mochi tvom od zgara ,
Каko cajko nas ljuveni,
Qin da plamom led izgara,
A plam bude led studeni.
Ter tko ima uхivati,
Da ne béxi neg da ljubi,
A ko ima svej béxati,
Neka ljubjech dni ne gubi.
 127
Nc daj s htčnja inostrana,
Ludo i lčpo ké pazi se,
Da nam milos obcchana
Tac nesvesno ugrabi se.
Nu tko moxc jošte znati,
što nesrechom mi zovemo,
U srechu se nami obrati,
I vcseli ostancmo.
Мосli od znanja covčgkoga
Na visoko ne uzlazi,
A vidjenja uměrloga
Pogled sunce včk ne pazi.
(slědit che) S. Ljubich.
DOGODOVŠTINA.
—{}{}=-
Sgodopisje slavnog vojevanja narod
Dalmatinskoga.
(Produxenje i konac.)
Nebi se moglo zadovoljno nikad izkazati u
kakvoj cčni i u svako vrčme bila je derxana
vojska Dalmatinska kod rimskih cesarah radi hra
brena i okretna njezinog vojevanja, radi spravne
i sèrdgenc sluxbe njezinc i podloxtva včrnoga,
štono se u drugom narodu cestokrat xeli i traxi.
Svedjer ova naša vojska, desno krilo rimske slave,
bila je poštovana u svakoj njezinoj sluxbi, i na
darena poglavitom gastju i zapovědma u svih
vojnih prigodah, koliko u iztognomu, toliko u
zapadnjemu cesarstvu. Koja je ikad druga derxava,
izvan naše Dalmacie, toliko izabrano konjištvo
običavala rimnjaninim slati, koi je skalin i red
još u višem poštenju vojske: page rimnjani isti
obicavahu za najviše sakupljati i izabirati ove naše
Dalmatinske vitezove, kao najspodobnii narod za
silna vojevanja spravan i uvěxban, štono se lasno
moxe doznati iz knjige „Notitia dignitatum omnium
tam civilium, quam militarium in partibus o
rientis et occidentis. “, — gdčno gradobrane
(Presidio, Guarnigione) konjikah dalmatinskih
nahode se da biahu postavljene u razlicitih gra
dovih jednoga i drugog rimskog cesarstva, kao
jedini stup i štit njegova pouzdanja. -- I sasvim
da Dalmacia potla razděljenja spadaše na zapadnje
—
cesarstvo, ništanemanje ona davaše, kako reko,
mnoge cete svojih konjikah za obranu i drugim
derxavam i gradovim iztocnog cesarstva. ---
Ovakih bo ljudih snaхnih i hrabrenih vitezovah
dodavaše naša Dalmacia prošastih věkovah rim
skoj vojnici, kojih vrědna sluxba i krěpostna
vojevanja bila su svedjer i jesu u zaměri kod
sviju narodah. Niti se isto pak od ovakih junackih
dčlovanjah naših starih razlikuju sadašnji Dal
matinci, kojih iskra domorodne vatrenosti u
njihovih persih neche se nikad iztárnut, --- dali
svedjer biti che spravna za proslaviti ime svojih
pradědah i njihova slavna vojevanja potvèrditi; -
izvan što su jur sviju dobah gusle i tambure
pripčvale i proslavile naše vitezove i njihova
golema junaciva vech cčlu světu izjavile. —
A što bi se ikad moglo rechi više od spravne
sluxbc u vojevanju i věrnosti vojske Dalmatinske
pod mletcanim, koji su ju derxali u velikoj cčni,
i koja je svedjer bila snaga njihova vojnictva i
podpir prevcdroga *) mletackoga samovladanja.
Od Dalmatinske vojnice nijednu drugu spravniu
nisu imali mletcani, ni bolje uvčxbanu u vojni
gkih upravah; --- niti su imali koju smaxniu
ni věrniu, u koju bi se mogli vechma pouzdati,
bilo u boju, ili u miru, nego što je bila
vojska Dalmatinska. Xivucha sgodopisja potvèr
djuju ovu istinu, nit ju ikakva zloba tekuchih
vrčmenah moxe zamragit. -- Poznato bo je kako
receni mletgani rad věrnosti presnaхnog ovoga
Dalmatinskog naroda biahu obigajni toliko krat
njeg izabirati za Poglavarske i polage duхdcve dvo
rovnike, (Praetorianas, et Palatinas cohortes“)
u kojih derxahu stavno pouzdanje, radi cesa njih
pristavljahu za poštenje i za obranu za dvorne
straxbenike i cuvaoce. —-
Zar u nijednomu drugomu dogadjaju ovaj
narod Dalmatinski ne cini vechma poznat svoju
hrabrenost i serdce junacko, nego onda kad bi
na Turke, kérštjanskog imena gordne neprijatelje,
(* Prevedri – Serenissimo (titoto di gran Principe). —
Оvaj narok običajno pristoji se velikim poglavicam. Jedali komu
još moxc prilechi, sudio bi da bi bilo savišno receno. Kad bi hotio
koga s tim nakndit, poboja bi se da me neprikori „ Ala pobro
lepa tamnjana, nko je i tudji. “
(** Prator pro administranda Provincin ndmitteba tur. —
Palatin is militibиs custodia Palatii committebatur.
 128
imali udriti. Oni, kako i njihovi stari, imadu u
pèrsih nčku naravnu, nek mi je prosto rechi,
zlobu; i zaisto da jih staria vlast, kojoj su tiho
podloxni, nezaustavlja, nije moguche kazat koliko
bi oni Turke popadali i razganjali. -- Kakvu su
pomnju i razbor ulagale iste mletacke vlasti za
uzdèrxati ove vatrene krajišnike u miru, i njih
odvrachali sa sladkim nutkovanjim i strahom za
nepotaknut kakav rat s Turcim, koi bi se lasno
mogao porodit u ovakih prigodah. Něsu doisto
mletcani nikad snax nih i valjaniih vojnikah imali
od Dalmatinacah, kojih bi se Turci više strašili
i prodali, - i od kojih su višu štetu primili.
Radi cesa u vrčme onog ognjevitog rata na
pocetku prošastog věka, kadno posli u drugih
derxavah nehodjahu posve dobro, -- sama Dal
macia, sasvim da biaše i ona u velikoj jezivosti,
u krčpost kéršnih i vrčdnih njezinih stanovnikah,
ne samo da se hrabreno biaše turskoj sili odapèrla
i citava ostala; dali još vechma bi ona razpru
rena i novim pokrajinam nadodata, --- buduchi
se mletačko kraljestvo pruxilo gak dalje prčko
turskih mejašah i ušlo zakonito u - posědova
nje svoga novog zadobilja, - u komu stanju
još i dan današnji nahodi se pod cestitim po
dlоxtvom Slavnog Dvora Austrianskoga.
Dérxim, da mi neche nitko zaměriti što chu
rechi, da je, to jest Dalmacia, postavljena kao za
jednu obalu iliti tvèrdjavu talianskih derxavah i
slědechim nacinom sěvernih stranah suprot na
sertanju turske naglosti, koja guva stavno i brani
od ovih zlobnih neprijateljah svetu cèrkvu, i
njezinu véru u cěloj svojoj neoskvèrnjenosti. --
U kolikim i kakvim okolovinam moglo bi se
dokazat, što su bili Dalmatinci i s kakvom su
vatrenostju vojevali, sad pod jednim sad pod
drugim barjakom, i koju su slavu oni zadobivali
po suhu i po moru, - i u svako vrěme. —-
Хive su još ove pohvalne uzpomene i biti che
do konca světa, niti je trěba prizvati k ovomu
druga posvědocenja; jerbo se znade što su Dal
matinci bili i kod domovine i izvan nje; i koli
—=«;Жt#šteć983333 Кере
Ј. А. нахmagici.
Urednik.
—
ka su i kakva slavodobija s pèrsim svedjer
spravnim i otvorenim prêd svim, vilajetom, odno
sili i slavodobitje po svukud njih je pratilo.
Njihovo slavno ime, kao najstaxiiiih vojnikah,
cuje se pohvalno glasiti po svih severnih stran ah,
i izvan “ su prolazili u vojevanju. Posyuda sam
jih cuo spominjat, i na stotine putah, i još stolno
(ex cathedra) „ Dalmata stant preclari milites:
êt fortissima quidem natio... -- into intrepidi
beflatores “... U sveučilištu Lipskomu, gdě
po naměri jednom ujdo s drugom, gosp. Profes:
Svobodom, cuo sam javno nazivljati, govorechi
od vojevanja stanovnikah Dalmatinskih, od onoga
uсitelja povčsti opchenske (Storia Universale)...
„ Begio Dalmatiča fortiuni virovum admodum
jeraх... Herculiani homines (palmata). jure
merito appellandi sunt... Hercules ipse videtur
ibidem ću nas habuisse... “ “)
Ovo nije, cini mi se, ništa gudo „receno,
buduchi da segnjezdo
věrlo dobro poznaje, da je Dalmacia
svedjer bila strašnih junakah, --- . da
su njezini stanovnici u svako vréme znali osvetla!
svoju majku otacbinu i s magcm i s kèrvlju, i
pozatim i svu slayjansku bratju. . . ... |-
Eh koliko bi i na dan današnji bili spravni
ovi věrni sinovi, kad bi jih opchenska korist po
zvala, podloxili dragovoljno syоја junacka ra
mena pod opravu i oruxje vojnickog, imena. -
i serdcemo pod krilim Orla Austrianskog vojevali
s jednakom hrabrenostju i včrnostju kako i vavški
Коlika mladex brezposlena ove naše. derxave
hlepi pribrojit njezina
se cesarskoj, vojnici- i Bog
xclistignuti
ime glasovito, vojnika!!! bi dao
da njihovo uhvanje dostigne xudjenu svèrhu!
Иérdoljak Imochanin.
(“ Jeli se ovaj snaхmi covek u ovih naših stranah. гоđiо
nije li, ovde nije město ovo istraxivat. Znade bo se po рiodoru
i drugim, da potla neg se je on vratio iz Spagne, iz Galic i “
Talie, biaše došao u Epir, sadašnju Albanin, godine 1237 prie
došastja Isusova. – Jeliprisalazio u Dalmaciu (sasvim da ovome
toga vremena nije nosila sebi) to sada netraxim. Dali Hilo нег
kulov sin, po svčdoganstvu Apolonia, brez svake sumnje bio je
poslan od otca u Korčulu od Dalmacie na izvisne nauke, što se
bistro vidi iz slědechih recih spomcnutoga pisaoca: ». Porro
Нillus, gravi admodum severaque disciplina... in Pharia, sire
in insula Corcyra educabatus. “ — Sad od ovoga Hila, poro
dili su se Hylini, od kojih prozvaše so Illyrici, narod Slavno
Ilirski. koi je u ista doba i Dalmatinski. - Ovaj bo narod;
(1пyrii prinogenii ae proprti) u svom pocetku, najprie postavi
svoje stanovanje medju nejašim od Neretve i Drine. Sada
dakle po traku, iliti po korčnu ovog rodstva, razloxno se moxe
»vati Dalmatinski narod „ Gena Herculiana“, a Dalmatinska
derxava „ Tellus Martia. “
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 БR()) 17, |I, (())|\\
—G-- —Gº

NA 28 TRAVNJA . 1 8 4 5.

63 ovaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 г. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
хагnd pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Ibalna ntinska lajc su u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

rastugrvo, 0d tad ona provcliku

Světlost dčlit ni prestala,
0d tad Boga Namčsniku
PESAN Svoja oruxja jest predala,
I sérce nam vlada sama
М. Р. Svešteniku P. Antunu Kazali - u.
Brez predanja, sumnje i srama.
Doveršivšemu tek Besedah duhovnih u Pervos

tolnoj Dubrovackoj Cerkvi Nc cudim se , mili bratc ,

korizmc 1845. Da nje obujmcm ti světlosti,
Sve nacine domišljate
Оna istina, Boga iz ustiº Pridruxivaš tvom krčposti,
Ká k svétu je priletëla, Za njoj 0tar stavno uspeti
Boxanstveni glas ne spusti, Nami u sercu i u pameti.
Nit se 'e odkriti ljudim htela,
Neg Sinai-a na proboru
Cekala je pěrvu Zoru. Оtar oni svčtal dosti,
----
Uma tvoga kog bistrina
Resi régih svom jakosti
Zora seknu, nu nemila I s dubokim naucima,
Оpacina svom hitrosti Tak od Duha preuzeta
Nje je zdraku prikrit htila Naša pamet k nebu obléta.
Merklim krilim nevěrnosti,
Dok se istina svom u slavi
Na Golgote bèrdu objavi. Slědi, Antune, put světlosti,
Istina te po kom vodi,
Nit ti u temu budi dosti
Skup zapanjen protivnika”, Нvala světa, ka zahodi;
U slepilu zbušen svomu, Нvala i plata jer covčka
Krix ugleda ter zavika: Коu istine samo ceka.
Bogu slava neumèrlomu,
U Dubrovniku na 20. 0xujka 1845.
Кi u jaganca kérvi oplaka
Hudog svčta děla opaka! A. Kaznacich.
 PROLETNA PESMA.
Prolčije cvo nami se javlja,
Nebo sc cisti, zemlja ponavlja;
Včtarcc toplo duva kroz luvojc,
Duva i šalje duhove svojci:
Budit sčmenje, pupovc ganut,
Mirisom sladkim cvčtkc nadahnut,
Travu uresit zelenim resim,
I„срira dignut s praha k nebesim.
—3,5:3–
Q-SIZ-ovo
Proletje cvo nami se javlja,
Narod se cisti, krčpko ozdravlja ;
Serce mu toplo igra i poje,
Poje i šalje pčsnice svoje:
Budit chutjenja, k narodu ganut,
Narodnom slasti xelje nadahnut,
Misli urсsit narodnim resim.
Narodnost dignut s praha k nebesim.
25-- Se
-S2-S2-3
СА
Sunašce blago, blaxenog zvanja,
Malo po malo magle razganja;
Snčga vcch nema, led sc razlapljc,
Svud u potocih xive su kaplje.
Rosa pocimlje padat na njive,
Rosulje svuda pronicu gljive.
Prolětje cvo nami se javlja,
Nebo se cisti, zemlja ponavlja.
—3.93
-SZ-SZo
Bratinska sloga, blaxcnog zvanja,
Malo po malo smutnje razganja,
Omrazc nema, gnjčv se raztaplje,
Svuda u kérvi xive su kaplje.
Ljubav pocimlje vladat nad svima,
Ljubicah bratskih svuda vcch ima.
Prolčije cvo nami se javlja,
Narod se cisti, krčpko ozdravlja.
12. Preradovich.
—=<D CS
}{NJICKIEST V().
S lepim tiskom Papascha tiskara Lloyda
austrianskoga u Terstu, izajde skoro na svčtlost
tvorje vèrloga umnika i naucitelja semeništa Bi
skupskoga u Splićtu D. Frane Karare, narcšeno
s prelčрim urezom (incisionс) prilikujuchim gla
sovitu cèrkvu i prostor splétskoga grada, komu
јc naslov:
83:71, S.A. 1) I SJAJA.f()
UN TENI PO SALONITANA,
Svérha domorodna ovoga, radi drugih knjixevnih
tvorah, poznana sveštenika, jest zadobiti, navlas
stito protiva 0. Frani Appendini-u, blaxcne kod
nas uzpomenc, da je Spičtska a ne Dubrovacka
Cerkva, odmah iza porazc Solina, nastala u svoj
rimskoj Dalmacii pervostolna, i da je od onoga
doba, to jest od sedmoga věka tja do naših
vrčmenah takova biti naprědovala.
0va sc knjiga u dva déla rastavlja: u pervom
dčlu iza kratka razloxenja jeli se pěrvostoljc pris
tojalo Splčtu ili Dubrovniku, naslanja Karara
svoju sgradju na dva stavna temelja: na svčdocans
tvo (autoritä) i na običajnost (consuctudinс).
Кахе и регvomu da svi, malo da nc jednokupno,
sgodopisaoci poznaju i zovu Salonitanskom i per
vostolnom Splétsku Cerkvu; potvèrdjujc u dru
gome da je ova Cerkva vazda sebe istu za takvu
poznala i podnčla u ocitovanju svoje vlasti. Nu
buduchi da bi bila izišla prem mledna njegova
potvèrda, kad bi bio samo izveo svčdočanstva
věk po vek, kako narav iziskuje oblastih (ili
diritti), od kojih se sbori, on u hitrosti svoje pa
meti izvodi u kolo jednoga po jednoga naše sgo
dopisaoce, kojih se sluxi, kupi ih na včche, sva
koga na svoje mesto postavlja, njihovu tegotu i
vèrlost, a i slabosti odkriva i daje svakomu pra
vedno, što mu se pristoji; bilčg ociti, da ovaj
naš pisaoc, nije bërxc bolje iskušao i razvidio
svoja potvèrdjenja, i da za sastaviti ovo svoje
pismo, nije imao malo praha progutnuti davnih
listospremah Carchivii.) U drugomu pak delu,
pada razabranje (critica) njegovo svèrhu istini
tosti Appendinova sgodopisja, a osobito sverhu
Skendera dubrovackoga pèrvostolja, svèrhu knji
ge (Bolla) s. 0tca Pape Zakarie, koju cini vi
dčti nezakonitu i laхmotvornu (apocrifa) na taj
nacin, da ti ne ostaje drugo xeliti. Neka ti ovo,
o vrla naša mladcxi, za da vidiš, da nije još
bez plachc polčtak u polje našega sgodopisja.
I. Zafron.
SArФmo (N
"Ј Смf.J - -У
 131
ХIV()Т()PISIE,
ПР. Каnninvolic In i HВ. Каsiсh.
(Produzenje i konac.)
„ Dco carus cst is, qui ct Deum nimat ct scientia
сst preditus , quiquс сt contemplativam habet
virtuten ct activam ; alteram quidem vctut ani
mani, alteran vero tamquam corpus. “
S. Isidoro Palusiota.
B.) Bartul Kasich rodio se je u Pagu
god. 1575. Razglasio se je navlaštito cich tvo
renjah, koja je spisao slovinskimi besčdama, i
uginio se zasluxcnikom ovog jezika sakupljuchi
rčci, iliti u neimanju sloxechi ih po sebi, ali
s hitrom pameti i s tankim razsudjenjem. Zato
bi nepravo zakidivan od mčkih zagoracah, koji
su ga prozvali imenom štetitelja našega narčgja
i kovacom régih izprie nepoznanih. Ali za rechi
pravo, on nikada nije tvorio nijednu rčc bez da
je vidio, da je ncima u našem jeziku i da je
svakojako potrčbna. Za cich ccsa uhitili su se
bili, nije vele godinah, slavnog spisatclја Се
saroti-a njegovi nepriatelji u Italii; ali su imali
prie promotriti da, i ako izverstni kipi primc sc
tog posla, njima je to dopušteno, a poslědni ne
imaju pravo u takvom délu naslčilovati ih, zašto
u rukah nčkih jest prudno, ali ako svakomu to
bi bilo dopušteno , onda u malo doba ponovila bi
se smutnja babilonska.
Оbukavši daklem Bartul haljinu Druxbe Isu
sove god. 1595, ode u Italiu, bogat svakim nau
kom, gdčno pokaza se izvèrstan umoni, spoznan
stvim, i redovničkih duхnostih bridkim izpunje
njem. Zato bi s velikim ufanjem poslan u Tursku
za napirati u obratjenju onog puka na včru I
sukèrstovu. Nemore se izrechi, s kolikom dra
gostju i s kojim veseljem on se je primio ovoga
duhovnoga posla. Njegova jedina zabava i nje
govo jedino nastojanje biše propovědati rég
boxju, nagovarati pogane i poluvčrce, svrachati
ili s zla puta i poticati ih na pokoru i na ljubav
boxju. Al i ovde sve što bi mu ostalo vremena
iza izpunjenja duхnostih, to bi ulagao u štivenje
knjigah svetih Otacah i Tomaciteljah pisma sve
toga, kakono nas ocito uvčravaju njegova tvo
renja. Buduchi daklem obliodio tretjinu one zemlje,
pozna Dubrovcane tergovce, i bi veliki njihov
priatelj. Ovi uginili su utiskati svojim troškom
—
několiko njegovih sloxcnjah pisanih s bistrim je
zikom, i izvedenih u slovniku Ardelja Dellabelle
Mcdju tvorcnjim, koja je sloxio ovaj ncu
morni i bogoljubni otac za svoj razgovor du
hovni i za nauk i zabavu svoga naroda, malo
ne svim utiskanim, nadilaze svaku pohvalu:
a.) Prevod 50 pesamah Davidovih u stihot
vorju slovinskomu, prikazane svojoj materi i u
tištene u Rimu godine 1634. Cini mi se da ovaj
prevod, pun lepote i plemenitoga slaganja, i gdčno
je hotio popčvati izvèrsnosti Boxje i staviti pred
oci svomu narodu njegovo moguchstvo, premu
drost, dobrotu i serxbu, jest najglavnic delo nje
govoga duha i uma, i u nicenu ne uklanja se, ako
ne nadhodi, prevode A. Vitalicha i Ignjatia Gjor
gjicha.
b.) Prevod knjige Tome od Kempisa, utis
kan u Rimu god. 1641. — knjigah i Vandjeljah za
svetkovinc u godištu utisk. u itinu god. 1641—
sluxebnika rimskoga utisk. u It. g. 1640. — krat
kopisa nauka kerstjanskoga sloxenoga po Belar
minu utisk. u R. g. 1633. —
c.) Хivot Gospodina Našega Isukèrsta i Bla
xene Bogorodice, utisk. u R. g. 1638. — Хivoti
25 Devicah, utisk. u It. g. 1625 — 0 gledalo
S. Izpovědi i Pricestjenja, utisk. u It. g. 1631.
Хivot S. Ignatia utisk. u It. g. 1623 — Хivot
S. Frane Saveria, utisk. u It. g. 1638— Svс
todajnik Penitenciru Apostolskomu, utisk. u limu.
Sgodopisje Loreta utisk. u R. 1617. — Хivot
ltatio meditationis ct orationis mentalis. — Ako
se pozru ove knjige od strane saderxaja, najti
che se pune mirisa duhovnoga i tako da nemogu
ne ukrčpiti i ne ganuti grčšnika na pokoru i ljubav
Isukèrsta našega spasitelja.
d.) Slovstvo slovinsko. Poznaje on u ovomu
delu, da nije imao koga se derxati, buduchi da
do onoga doba nitko se nije o tomu bavio. Evo
kako ga za to slavi 0. I. Appendini „ Non pио
dunjue il Cassio abbastanza encomiarsi per a
vere il primo distinte e ornate, diro cost, le
declinazioni dei nomi e le conдiиgazioni dei
verbi illirici, e di avere qua c lä, assai digiu
namente per altro, data qualche regola sulle
varie parti del discorso. “
c.) Najskoli preobrachenjc svetoga pisma
tja do dělah Apostolskih, jošter nc utiskano, ali
s vсlikom pomnjom uzdèrxano. Ovde javno se
| mora upaziti izhitrena pamet našega spisatelja
 132
i višinu njegovu u umstvu Bogoslovja i različnih
jezikah.
U 70. godištu svoga xivota upisa diacki svoj
xivot, koi nije još bio utiskan. Bi odabran na
pokon za opata i predsčditelja svoje skupštine
u Đubrovniku, gdčno izvèrstnim razborom podni
se, i potle za pcmitencira u Lorctu i u S. Petru
u Rimu. Umro je godine 1650.
0kušaj, dobrostivni štioce, ovo slědeclic,
izvadjeno iz knjige pod naslovom „ xivot Gosp.
našega Isukèrsta. “ Evo kako nam pravi porod
јcnjc Isusovo:
„ Prosinca mčscca bivši došla u Betlem B.
Dévica s predragim svojim zaručnikom po zlih go
dinah po dugomu putu i s velikim trudom u vс
liku uboxtvu, ncnajde ni tko bi ju primio u ku
chu, ni gdě bi u pokrivenu prenochila. Grad
biaše malahan, a mnoxtvo se biše od puka radi
zapovědi Cesarova preveliko nakupilo, sve kuche
bihu pune. Tako bi potrčbno da pojde u jednu
spilu i konjušnicu izvan grada blizu mira, koi
biše sagradjen na jednoj glavici uz brčg, koi je
od stranc sunca istoka, gdč biše ova spila ili
pechina, u koju se pastiri i xivinci skrivali u od
zle godine. “
„U ovu polagu ulčzc Kraljica od Angjelah,
spravna njoj od pocetka svéta ; ovo mesto pod
nixсno, priprosto i xivinsko obrao jest, da se
u njemu rodi oni, koi vas ovi svčt derxi naslo
njen na tri persti , i koga oblhititi neuzmogu,
лi sva zemlja, ni ista nebesa, pacek ni nijedna
stvar stvorena: neka se covik (poznavši priprosto
bitje svojci) podnixi i poznade jednom da je put
nik i prognan u ovu dolinu od suzah, gdě najlěp
ša, najsvetlija, najcenjenija stvar ni drugo nego
jedna konjušnica xivinska, ako nju prilikovati ho
chcmo s dvori nebeskimi i s onimi včcnimi pre
bivališti, za koja jest bio stvoren covčk od Boga.
„ Biše vech ponoclia, i po civahu sve stvari
u mirnu muganju, a nebesa rosechi medom i
slatkostju i vas svét gekajuchi xudjenoga svih
narodah, pozna pregista Dčvica, da se priblixaše
cas i hip od svoga svetoga porodjenja , ter sc
нzdvignuvši u jedno previšnje razmišljanje od
onoga otajstva presvetoga , i t:xсxcna ljubvenim
i slatkim poхudjenjem, da vidi preblagoslovlje
noga sina svoga, po ce poхudom i predubokim
podnixenjem prositi od previšnjega 0 (са , da bu
duchi nju učinio dostojnu mater svoga predra
goga sina, da joj jošter dadc milost poroditi ga
i ocitovati ga svcmu svčtu. I nahodechi se uz
višena sva u tomu razmišljanju i u takovoj po
xudi, bez potrčbe od primaljc, bcz bolesti, bez
tuge, bez oskvèrnosti ili uvrědjenja děvicanske
svojc čistoche, vidi na zcmlj pred sobom lépšcga
i svčtljega od istoga sunca, jedinoga sina svoga,
koi biše izišao iz nje utroba, dobro istino svega
světa, détichak malahan i Bog včcni, derhtaše on
od zime i poginjašc vcch suzicami ciniti délo od
odkupljenja i plakati krivinc naše mukami svojimi.“
„ Nemoxc se ni récni izrechi, ni covčgans
kim poznanstvom dohititi neizreceno vcselje ,
koje ochutila jest u oni cas presveta Bogorodica,
i zagudjenje i zabušenje i snebivanje, kojc u
njoj uzrokova, pogledati toliko potištena i sni
xcna onoga, koga ona poznaše, da je Bog istini
od svéta satvoritelj.
„ Pokloni se njemu kakomo Bogu i pocita
ga , kakono svoga gospodina, pak ga poce ka
kono sina svoga cčlivati, görliti i priblixati k
pèrsim covčcanskim svojim. Povi ga onimi siro
maškimi zaisto, ali cistimi i mekimi pelcnicami,
koje za to biše dončila sobom. A jerc u onu dugu
i studenu noch srčil zimc, koja biše vèrla i xcs
toka, poloxi presvetoga déticha tako povita na
jaslice? jere ne najde u onoj konjušnici mesto
drugo ni bolje ni dostojnije, neka bi se slami
com ili sěnom i dihanjem vola i oslicha, koji se
ondi nahodjahu , utaxila štogod sila one zime i
vèrlo studeni, tere se zajedno ispuni ono, što biše
odavna prorokovao boxji prorok Isaia „ da pozna
vol gospodara svoga i jaslice gospodina svoga “
A siromah govčk ne stidi se ni zasramljuje , da
ne pozna i ne sluxi onoga, koga poznaju i sluxe
xiv inice. “
S. Ljubich.
уY. у уrу уху у
U Kač. U XXX, 84 STVO,
Uprave za zemljotexanje,
pollonjenc texinci »u svoga naroda
Tib ulanuatinskoga -
(Produxenje.)
Netom zelja pogmu izlaziti iz zemlje potrčbito
je polagašno ji zalčvati, ako je po cenu vertao
po naravi sušan, za da nebi plod koi je izniknuo
uvehnuo radi suše, i time se izlórnulo. -
 -
133
Voda najbolja je iz rčkah za zalčvati vèrtle,
ili potocna tekice mlakušna. Gdě pak ncima
ovizih sluxit che ona iz bunarah, ili iz kakva dru
goga studenca, --- koju je od potrčbe izcérpati
još iz jutra, izlivši ju u kakav sud za tu svèrhu
pripravljen, za da umre u njoj studen po putu
sungenih zdrakah, jerbo voda merzla, po svčdo
ganstvu mudrih texakah, veoma škodi svakoj
vèrsti posadah. -- Vrčmc pak najspodobnie za
lčvati zelja i sve ostale travke jest vecerom i
jutrom na vrčme, dali je još koristnie prčil veger,
jerbo ona slixu višim hranu tog vrčmena. Nije se
bojat, da chc njima mlakušna voda, radi suncenc
vruchinc nahuditi, po nijedan nacin.
Potla nego malo podrсstu recena zelja i ob
jace potrčbito je oko njih po štogod okopavati,
za da ostanc Zemlja malo pretresena i razbladjena;
takojder za da se obtoci voda odtle i omekša kod
su noge potlagile, --- što je nc malo potrč
bilo.
Progistjati, ili bolje rekši, rózat i strichi
zelje i svaku drugu travku po isti nagin jestc
gudo potrčbito onda, kad malo izrcsic; -- i to
za ciniti naduglje da uzdèrxi svoju zelen i da iz
ajde lěpša i gustja; -- takojder da bude steeli
po toj upravi ugodnii i sladji kus. --- Na ovaj
- nagin lochiko, kupus, rčpa, rodakva, -- měrkve
xute i cèrljene dixuchi jim listja i strixnchi, izra
stu bolje i lčpše, - i svèrhu svega više objagajn
i budu krupnic i bolje se pouzdignu.
Želja pak, koja su za varidbu najbolje izlazu
kad su prčsadjena za datim višu snagu i dovest
ji na jaci uzrest. -- Ovo se cini kad vech izbace
ceteri pet listichah na dvor, što se moxe u svaka
doba godine cinit, samo nek je vrčme ovlasno,
presadivši ji u zemlju dobro uradjenu i pritilu
brez ikakva k tomu gnjoja pristavljati. Ako li
pak nije vrčine kiševito, od potrčbe je zalčvat
ji, potla prčsadjenja.
Хilice iliti korenja od kupusa, kojemudrago
vèrste, -- takojder od blitve, od lochike, od
xutnice kad se sade, od potrčbe je malo ji sa dna
odrčzat, buduchi da se bolje primaju; -- i tako
se sade svaka po versti svojoj jedno od drugoga
na dalje, za uoch ji pozatim okopat kad je
potrčba.
—
Spanjak i petrusin obicajno ne ljube biti
prčsadjivani, jerbo bi prie izginuli.
Cvetni kupus (cavolo fiore. --- Orassica
pompejana), i opcheno svaki drugi ljube pritulu
i duboku zemlju i dobro uradjenu, --- i baš
kakvamudrago ona bila, jerbo se nebojc leda.
Dali kad zapocme snéxiti, bit che dobro odrčzati
mu koren vèrhovni (gambo), ili valja ga pogre
bat, --- dali ne suprot suncu ili sěveru, opruxivši
ga put zemlje; jerbo na ovaj nacin uzdèrxi se
vèrlo dobro u svojoj pervašnjoj snagi, kog je od
potrčbe cestje okopavati i podizati. -- Podobno
vrčme za njega prčsadjivati jest u lčtu ili u jeseni
kad je tiho i lepo, i netom baci pet šest listichah.
Tko xeli imati prokulicah iliti kupusnih
versih (broccolo -- суma) uz korizinu, imade ji
sadit po za uštapu u mčsecu kolovozu, a prč
sadjivat na svèrhi rujna: samo xelit je da jim
proklija pet šest listichah. --- Onaj pak kupus,
koi se sadi u svibnju, ili on bio usadjen u
lipnju, u serpnju, u kolovozu, on che naresti
golem za zinc, Ali ga valja sadit u městih, gdě
ncima nikakve druge stvari posadjene. I koliko
godčr bude kupus u rčdje posadjen, toliko che
viši izrasti; --- a što je na blixe to che biti
manji i kukavii.
|Kad se opazi, da su prokulicam listja po
blčilila ili poхutila, zlamenje je da imadu potrčbu
od vode: zaradi toga od potrěbe je dignuti jim
ona listja xuta i pokvarena, koja bi ji mogla iz
korenuti: što u cinivši, ozeleni che nova listja i
ukazati che puno lčpšc obilicје. Оvo se cini kad
ncirna tute kakva pologicha, ili druge sgodne
vode za zalčvat ji. --
Ova versta kupusa, takojder i kupus glavati,
sije se dva put na godište, t.j. uz prolčije i u
jeseni. -- Isti je nagin za saditi ga, kako rekoh
gori više, --- i moxe se sijat na pocetku lěta,
za imati ga u jeseni. -- Njihovo séme sakuplja
se kad vech dobro uzdria i cini se izašit na
suncu, koje se moxe uzdèrxati, ako se bude do
bro uguvat, za šest godinah.
Nut sad projdimo viděti još nčšto na pona
se sverhu nekih potrčbitih zeljah, od kojih sam
poštogod naricio, koja imade opazit naš vertlar.
Оn dakle moxe sijati:
 — 134

Jºlitvu više putah, t. j. u prolčije, u lčtu i TEXAGINI.

u jeseni, za imat je lasno u korizmi. -- U rětko
se u nas nahodi, koliko sam mogao doznat, da
blitvu presadjuju. -- A zašto nebi se to cinilo
i nastojalo? --- Ona je jedno dobro zelje i zdravo.
Nju osobito Spličtska i Trogirska kaštila posěduju,
i po svuda siju, — i zadosti dobiti iz nje vade, ---
kano u Igranih od Primorja Makarskoga rodakvu
po svuda imadu, koju nazivlju zabatasto zelje;
ter dosta je koristna i beriсhсtna onom puku. *)
ЈЗlitva uzdèrxi naš trbuh cist i lagan. — Каd
ona zametne 5, 6 listichah moxe se presadjivat u
pritilu zemlju, - i tako je uzkopavat višekrat
i ocistjat, -- jerbo ona posve plodi, sa svim da
se réxc i škopi u cesto. -- Оna uvehne kadgod
radi velike suše; ali tad je od potrčbe srčzat
je sve do zemlje, -- i onda kadno je krupa po
tuge, -- i tada che pozatim tergnut kao pomamna.
Njezino sčme od potrčbe je da dobro uzori, pak
usušit ga na suncu; --- i tako usušeno malo
protuch i ocistit, ter mochi chc za 4 godine uz
potrčbovat.
Spanjak, iliti špinac moxe se sija dva put
na godište, t. j. u rujnu i u listopadu za imati
ga u korizini: -- takojder u veljaci i u oxujku
za da prispić na lěto. Dali je od potrěbe njegovo
seme derxat, prie neg se pogme sijat, u vodi dok
god nepogme klicat, —- i tada ocčdivši vodu,
smčšavši ga sa suhom zemljom, imade se sijat. --
Dobro je Spanjak u vrěme leda i včlarah pokriti
ЛIEseca Svibnja nadat se je da bude:
0d 6. Svibnja (mčna prčil poldne) do 14.
istoga : Pomercanje sunca, koga chcmo nazrčti
malo. Ovaj scdmak biti chic s perva lep i blag;
a potla verljiv i bërxck vele kiševit i gro
movit.
0d 14. Svibnja (perva polutina po poldnevu)
do 21. istoga. Ovaj scdmak biti chic prilican pro
šastomu , a berxek malo bolji radi zraka više
tiha i ugodna.
Od 21. Svibnja (uxba po vegernjoj) do
28. istoga. U ovomu scdmaku vruchinа сh c na
prčilovati, dali se opct bojim, da budc vremс
verljivo. Na kraju včtri, na moru zlogodine.
Preporucimo se Bogu!
Od 28. Svibnja (straхnja polutina u sunco
istok) do 5. Lipnja. Ovaj sedmak biti che dosta
dobar; dali che vrčme cesto preskakati s vru
chine na studen, a sa studeni na vruchinu. — Za
to pazite zdravlja.
Ovoga měseca treba je:
Razkopavati vinograde, obrčzati stabla, na
vèrchati masline, gdě je potrčba kopati sadove,
pléti xita — pribavljati za svoju potrčbu sir i
maslo – škopiti teoce — strichi ovce — terkljati
stabliche i njihove omladke — razrediti krupnie
mladice — vezati navernjke — obcešati stabla
krušakah – oslobadjati narance, ako je vreme
meko.

slamom jerbo puno térpi. -- Ovo zelje moxe biti Pripovědka.

u svakoj zemlji: samo nek je uradjena, i teke
посаrnа, --- niti ga je potrčba uba ukopavat.
Лli spanjak valja cistit i strichi cesto, - i tada
raste cudo više. Njegovo séme valja pustit da sa
zori; pak otuch ga i sluxi za dvě godine.
(sledit che.)
Иérdoljak Imochanin,
Neki bogatac jednog ubogoga pitao je : o
сети xivljaše. Odgovori mu ubog : „ to je
upit koga ja imam vašemu gospodstvu upraviti:
Vi bo imate o ccm xiviti i preko verha; dali
menc, koi neimam ništa, trčba je pitati : „ od
šta umirem “. — Tada bi vam ja uput odgovorio:
i od glada, od leda, od erdje... и skup — od
svake nevolje /
Svibanj.

Najpérvo cvčije je ovo

*) Kad je Primorje pod nragom turskim stalo, samo Mladoga Svibnjopolja:
Izranc biašc sc njemu hrabrcno odaperlo, i turskoj sili dosta
ja da zadalo. Govori se, da u toj okolovini vitexki junak Zale Primi ga , budi tº volja
hranio je svoje junake o samoj гоđakvi su malo krušca više
vrčincna, buduchi mu Turci po svuda zaprecili pute, da nebi mo
Оkitit njedra š njim.
ra u od niklen hranu pribaviti. Uzderxi se još na nogu i dan Је!ina vilom onda
današnji kula u Igranih i xive uzpomena vekovita Zale od
1grane. Ne bi mi jošte, kadno
 135
Poklonjah ja njih radno |
napredovanju nauccnja slobodnih knjigah, prud
|
Dubravskim Bogovim. *) |
nih naukah i jezikah a navlaštito diagkoga.
Bojat se nemoj, neka |
| Gradsko vladanje, poznajuchi njegove kre
Serdc se gorski Bozi : posti i umčnje, netom je svoje nauke svèršio,
|
Neplaše mene rozi, |
za tajnika iliti pisaoca opchine hotělo ga je na
|
Ја sam na prčtnje gluh. | mčstiti. Ali malo potle, okolovine buduchi se pro
Mnoxtvom duhovah strašnih | mćnile i buduchi se još bolje njegove krčposti
Znam da ti sérce terne: razvile, mnoga bila su mu pridata i glavna re
Dali tvoje oci cèrne dovanja. Nu napokon primio se je parcenja, gdč
Uzdèrxu viši duh! | no njegova jedina zabava biaše neprestajno u
| sve i po svud posaditi mir i iskati korist isker
Iz italianskoga (Vittorelli.)
njega. Bi još u tolikoj cčni pred domorodcem,
—={)}=- da su mu više putah poklisarstvo pouzdali, koje
Osmèrtnica on je prepošteno i s dikom izpunjavao. Njegova
duša, koja je vazda više uzdignuta k Bogu nego
U nadomctku novinah Zadarskih na broju na zemlji xivčla, pošla je s ovog svčta na 11
11. tu skoro bi izvedena, kano izversito potak sčenja 1845, ostavljajuchi za sobom dobro ime,
nutje za okrčpostiti, osmertnica parca Marina koje ne umire.
Gazzari -a, upisana s bistrom umotvornostju i S. Ljubich.
pametnim smotrenjem po Gosp. G. M., kipu vele
uvčxbanomu u blagoznanju uljudnih knjigah a
PILA Ф
zakononauka navlaštito,
Evo poklanjam Zori Dalmatinskoj, ali u NARE GIBOHRONI
kratko, da ju izvede, za olakšati na taj nacin
malo texinu xalosti, koja je upala u mojc serce, FERD IN AND A GЈА (; 10 НА
cujuchi smert ovog moga vele vrčdnoga domo
rodca. IZ LOVRANE,

Rodio se je daklem Marin god. 1780. u Hvaru. Mladiсha od dvaest i jedne godine, koi preminu
Još u détinstvu izgubivši roditeljc, bi uzet od u Zadru u krilu tetke svoje, na osvět sedmog
presvětloga I. D. Stratika, onda Hvarskog Bis travnja o. g. — is duхne harnosti iskazan od
kupa. Ovaj veledušni kip, taknut od boxјc milosti njegovih sudrugovah.
i videchi, kano u ogledalu, neobičajnu narav i
vrědnost, kojom biše nadaren Marin još u cvetu Po srčil polja zelenoga,
mladosti , izrucio ga je kanoniku Marku Do U rumenom cvétu divni

brošichu, mudromu muxu, koi (oj lépe ti nam Pomoli se pup ruxice.
uspomene) prigerlio biše sluxbu boxju za mochi I kad ljubko stane cvasti,
biti u ovomu stanju koristan ne samo sebi, vech Blagi miris razsipati:
bolje svomu iskernjemu. Buduchi sveršio nauke Dodje kosac —jao bezdušni!
s velikom pomnjom i naprědkom , koji su sс onih Jednim mahom posćge ga!
vrěmenah predavali tja do mudroljubjc, stavio sc što učini o kervnice?!
je na naucenju zakononauka pod vexbanjem go Bez rasudit, kolikim cheš
re recenoga Gosp. G. M. Ni u to se zaderxaše u Mirno serce razcvčliti. —
U rumenom dobc cvčtu
Ferdinando Gjacich spuni
*) Dubrarski Dosi, Hudovčrci stari derxali su, da po 1) vacst pervu godinicu :
dubravali stanuju neki bozi Ljudokosci (satyri — polu ljudi
a polu koze) s rozim i s papcim. Još Ercegovske babe nisu Kad nemila smèrti gorku
prestale bajuchi, kako vilc imadu kozic noge, ter jih radu sa Zadade mu smèrtnu ranu.
kriti od stida. A medju to, po gradovih, što su xenske no
nice manje, to su dragocenic. S. I Ti probode sérce majci .
Udaljenoj u Lovrani , .
 136
Ugrabcch joj sinka mila
Iz naručja chachka, tetkc ,
Koja gorkc roni suze
Za netjakom pokojnicm;
Ti razcvčli sudrugovc
Pokojnika, o nemila
Smèrti! dok u grudih naših
Sverhu duha prochutino;
Ti si nami ogledalo,
Svu lépotu i svu radost
Svih mladiсhali ugrabila;
Ti se achti okrenuti
Niti na plac tuхne majke,
Nit cvilenje jadne tetke,
Niti molbc sudrugovah.
Znam o znadem, smèrti gorka,
Da to krivnja nije tvoja !
Vech je volja Previšnjega,
Komu Ferde biše draxi
Nego rodu i svim drugom.
Zato l}оxc milostivi
Pokoj vécnji daruj njemu
I nebeska světlost včenja
Da svétila njemu vazda!
—=<>=—
---S-s
Propovědi gos. Druxevicha.
Po srčchnoj prigodi pride propovidati u Tro
gir u prošastu svetu celerdeseticu fra Jerolim
Druxevich od Reda S. Franc Namastira Visko
ga. -
Dugo bi bilo tko bi hotio izkazati sve
nagine njegova plemenitoga propovčdanja, zašto
ne zna se jesu li bili izvèrsnii razlozi od govorenja,
oli govorenje isto, bistro Dalmatinsko, oli nagin od
prikazanja. Biaše njegovo propovidanje reci Boxје
i zakona kerstjanskoga tako uredno, izvedeno
i prikladno, da u sercu i pameti malih i velikih
i svakoga slišaoca ostaše ukopano i utemeljeno.
Nije bilo slišaoca, koi se nebi smutio na
prikazanje od grčbah i pomankanjah ljudske lu
kavosti i slaboche, i da se nebi na régi njegove
na gas u sercu svome skrušio. Cerkve nemo
gahu uzdèrxati mnoxtvo puka, koi bi se skupio
—=tЖt#:žeć934°33}{4} =
Ј. А нагnаrich
Uгеđnik.
za slušati ga, ne samo od grada dali i od blixjih
selah i od kaštelah po sve vrčme propovědanje.
Kada dade na mali uzkèrs po običaju sveti
blogoslov sakupljenu puku tolikom, na nacin, koi
nije se nikada vidio u cèrkvi, proplaka od skru
šenja malo i veliko, glas i xamor od puka u
onoj smutnji od sèrca, negujaše se nego vapiti
i Boga moliti da on blagoslovi toliko vrčdna re
dovnika, i da mu podčli dug xivot i zdravlje, za
slavu svetc cèrkve katolicanske, i za opcheno
dobro.
Što sam u srcu chutio to od sèrca i pi
šem istim naginom koim govorim.
U Trogiru 3. Travnja 1845.
Аntun Katalinich.
PRIP () WEST,
Sin oběsen radi nepominje materine.
Jedan sin u vreme svoje mladosti bi osudjen
za lupeštinu pustit dušu na vešalih. Ne daleko
od věšalah upazi matcr, ište dopuštenje rech
joj jednu rčc na uho, i izprosi: dali buduch k
njoj pristupio, na město bcsčdit, lati je zubim
za jedno uho i pregrize ga. Sinko nemili, rece
mu sudac, kako mogu si razsérditi se pram onoj,
koja ti dade xivot. Gospodinc, odgovori onaj ne
srčchni, to je ona, koja zangicu na vrat nataknii
mi; jer da me bude šibala, kadno sam donosivao
kuchi potrčbice, koje sam krao mojim souceni
cim, bio bi se na vrěme podobrio, ali ona smèhala
sc je, i uhrabrenila me tako, da sam se nasladjivao
u zlochi. Ona daklen je uzrok, da zangicom o
gerlu visech xivot moje ostavljam.
(Iz talianskog.)
Na strani 126.
S leve strane redak 2 i 17 na mesto sesnaestog. — štij
sedamnestog.
tip Ф:
X}}
„““ “ “, а .
К: до 33.:: tra
-Q :: 333
*št:33; i:“
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 ВR{)} {3, II, (())|\\
—G— —G—

NA 5 SVIBVNJA - … 1 8 4 5.

У a Sy
*
*-
P.
S” s
44 рашим“
: S= 0 vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 Г. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
хаrad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

Pčsagrvo. Puši, větre, puši

Koliko ti drago,
Jer ti neprobudi
GROHE.
Tihi san u grobu!! —
S. JO.
-3.883
Či je ovo grobich?
Tihi usamljeni, Srècha nenadana.
I kerst javorovi
I nasip studeni? PESAN
Polje ovo ravno
Krugom bez putovah ? А N E V I D o v 1 cп Е у в.
Tko se ovdě razsta
Zemaljskim xivotom? -- Ala i Zorko.
Jeli Ture kleto
Nochnoj mi u tmini Bélu knjigu svome věreniku
Svěršilo ubojstvo, Ala piše jedinica u majke:
Jel' opaku kervcu » Ah presladka ti ljubavi moja
Zlosèrdnu prolilo, Моја miso i sva radost moja!
Ljuti bojak bijuch 0d kad si mi na vojnicu pošo
Sa junakom “; Da znaš koli ja nemirno xivem?
Slavnim granicarom? Kad ti dodje ova knjiga moja
II. je neva mlada, Ter te nadje gdě se u boju biješ,
Lepota seljanka , Ah spremi ju u hrabreno njedarce
Angjela mladenca Dokle sasvim ti nepriatelje
Na rukuh nijala, Ne odagneš i ne pobijediš,
Gorko oplakala Nek dobitju ona ti ne smeta,
Skoru smèrt njegovu – Ter je citaj kad cheš pocivati
I pod vedrim nebom, I od bojah znoj si utirati.
Na zelenu polju, Slušaj opet sada gorke muke
U rumenu cvetju Које mi ne davaju pokoja! —
Rance zakopala? Ah, kroz ljubav jadna sérca moga
Nad studenom grobu Sad te vidim u pogibnih sgodah,
Pokraj groba toga I od njih se paka izbaviti,
Grozni vétar puše, Sad ti vidim lice pobléditi,
Mimo on prolazi, Sad se opet xivo rumeniti.
Stabla, borje guli Оd gasnoga jeda ti problódiš,
I rumeno cvčije, Кnd se hèrlo nepriateljim crvaš,
Včtar s polja nosi Zarumeniš kad si dobitnikom.
I zemljicu cèrnu. Još te vidium (ue budi ti xao,
 138
Jerbo s ticm na manje nc dodje
Krépost tvoja toli plemenita)
Jaoh : te vidim — i sva treptim tadar
Ajmeh! meni — na zemljicu pasti,
Cernu zemlju s kervcom polčvati,
Kérvcu tvoju cèrna zemlja pije,
Tako neda da je gazi itko.
I tu gdě se kêrv tvá utocila,
Odmah vidim busom od ruxinah
IDa 'e vesela zemlja procavtila,
S tim ruxicam zemlja meni kaхс:
Dragi che se k tebi povratiti,
Budi mirna, ranjem veche nije.
Eto vidiš, eto guješ kako
Neprestance rad tebe se strašim,
Neprestance na te mislim bdéchi;
Tko bi mogo pak ti izkazati
Što, kad zaspem, sve od tebe snivam! —
Jeda kada s tobom ja se nadjem
Jeda više ne bi se zbudila!
U prošastnoj nochi, slušaj dragi,
Slušaj sada sve što mi se "c snilo.
Pokraj mene jesi ti sédio,
S levom rukom tvojom me gerlechi,
S desnom rukom svilnu si zastavu
U velikom veselju derxao,
Sred zastave slika tvoja biše,
Оko slike sve drago kamenje,
Аli kako pram presvčtloj luni
Světlost zvčzdah potamni na nebu,
Tako prama svčtloj sliki tvojoj
Světlost dragog potamni kamenja.
Каdа sam se u jutru zbudila,
Sama u sebi jesam promišljala:
Boxe mili! što chc sve to rechi!
Kakve chu ti glase ja dobiti
Od ljubljenog, milog Zorka moga!“
Sve što piše pčvajuchi štije
Аla , i nezna tko je gleda i sluša;
Al joj blixe junak pristupiše,
Dolama ga svega zagèrnjuje,
Prozirnica obraz mu sakriva,
Vidi ga Ala i njemu govori:
„ Tko se meni sada prikaхuje,
Rec mi pravo, moj junace, tko si,
Каkve glase ti meni donosiš?“
Zorko.
» Ale, znaj der, hochc da se xeni
Danas onaj, komu knjigu pišeš. “
—
Ala.
„ Tak ti Boga jeli to istina
Taka baš da tuga me popada?
Каm mu ljuba, kamº nevérnik moj?
Al što vidim! tko s' u tebi skriva : ,
Z pod dolame kakvo odčlo vidim!,
Z prozirnice kakvo lice sjaje!
0h vcselje moje! oh radosti!
Moj ljubljeni ti si ... al ne smijem
Vćrcnikom tebe više zvati,
Kada si se drugoj uvěrio;
Al i ako ti i drugu devojku,
Nechju ljubit ja drugoga momka,
U mom sércu hocheš ti lexati
I kad budu mene ukopati “
Zorko.
„ Umiri se draga, jel moguche
Da ja drugu na ovom svétu ljubim?
Ti si u bojih krčpost meni dala ,
U mom sercu svudjer si ti bila,
Ја оd srčchc višc jur ne prosim,
Kad si eto sada ljuba moja!“ —
DALMATINCINI
ROD () LJUDITET JIMI NUTKANJE
Stepana Ivicevicha.
Tece jurve druga godina, da izlazi na světlo
naš knjixevni list „Zora Dalmatinska “
ali rekao bi, da još nije bila dosta poznata kod
naših njegova došasta korist.
Cini mi se, da to izvire iz uzroka, što se
još nije dobro utemeljila ni razbistrila sverha
njegova, ili što se misli od nčkih, da je ovo put
kakvoj malovrednoj sverhi.
Vele nčki, naucni u talianskomu ili u dru
gomu jeziku pukah umětnih: „ Оvaj se list piše
jezikom, s kojim, ako hochcš raztvoriti tvoje
umčnje i znanje, dogadja se, da tko razumi jezik,
ne razumi govorenje — a tko bi razumio go
vorenje, ne razumi jezik “. То је istina prava
ali do měklem. Daklem? — Daklem zabacit ga —
Nemojte bratjo! Pérvo nego ga zabacimo, vidimo
bili se u ovom polju mogla odgojiti kakva vochka,
da donese plod koristan otacbini, druxtvu i kra
ljestvu.
Ја усlim i derxim stanovito, da po Zori

Dalmatinskoj moxe se uciniti put, kolovac, k
plemenitoj i bogatoj svèrhi, i da u ovomu Listu
moxe se izkèrciti njiva za perve potrčbe ljudske;
to jest „ za kruh naš svakdanji.“
Na dan današnji, u koi naše blagodarno vla
danje traxi sve nacinc i posrću nixсga reda puc
koga, razpruxiti nauke obchcne po putu pocet
ljivih ucioništah, za koje prevolc se jurve u
jezik Ilirsko-Dalmatinski knjige talianske, za
nje osnovane; — na dan današnji, rekoh, jedan
list knjixevni, jezikom naroda našega, cini mi se
koristan, pacc potrěbitan. Dali njegovi pisaoci
neimadu letčti toliko visoko, da jih pamet pucka
nсmoxe dokučiti. — Uměnja neima, koje se nemo
xe iztumaciti na pucku.
Sokrate (jedan od najvrčdnih starih mudra
cah) pokaza nam put. Kako se prevodi misal iz
jednoga jezika u drugi, tako se ona preoblaci
iz hodiche gospodske u siromašku.
Kad se daklсm bude pisati jezikom Dalma
tinskim, oblacit se misao hodichom priprostom,
puku obicnom, evo plodah koje chcmo sakupiti:
1. Pérvi plod za chudoredja. Svako pismo
knjixevnosti izversite i blagobrazne duхno je,
uzdèrxati u sebi koju iskru xive istine na upra
vu chudoredja.
2. Drugi plod za teranja; — najskoli na
današnji dan, u koi ova dojka naroda ljudskoga
jest, ne toliko zapuštena, koliko pogárdjena. Ra
di šta, svaki dobri i uljudni otacbenik, a mnogo
veche izsvěrstni pisaoci, duхni su uzvisit ju i
opoštenit ju, metnuvši ju opet na njezino prestolje,
s koga je bila nepravedno ukinuta. Pace ja mislim,
da svaki dobri podloxnik imao bi nauciti kako
bi mogao biti dobar vojnik i dobar terak: dva
nauka jednako potrebita za tvèrdjav kraljevine
i za uхderxanje xivota.
3. Trechi plod za rukodela i za hitroume
nja, kojizih Dalmacia ima potrebu. I sasvim da
zgoljne bcsčde nisu novci za glavnice, ništane
manje poticu kušati štogod s onim što imamo.
4. Cetvèrti plod za jezik narodni. Puk
se nemoxe prosvětliti nego po njegovu jeziku
vlastitomu. Naugit jezik tudji nije za svakoga;
i ono vreme, koje se ulaxe za drugi jezik nauciti,
bilo bi dosta za nauciti koje mu drago znanstvo.
Namesto prevesti nas sve u Němacku, u Francuzku,
u Inglezku, za da kupujemo ruha na obir, ne
prinose li nam naši tèrgovci ruho i svite njihove
139
u naša města ? Tako je, i po isti nacin ima sc
ciniti tudjem znanjem, prenosechi ga iz njc
gova u naš jezik. Covčk, cujuchi štiti i govoriti
u svome jeziku, nauci i brez tumačenja, sam
po sebi.
5. Nemoxe seljanin svedjer imati prigodu,
ni imati s cim dobavljati naucitelje za slušati
nauke, ni za ugiti njihov jezik. A s druge stranc,
kad u malo danah bude on nauciti štiti pecatopis
(štampu) u njegovu jeziku majcinu, su malo pa
rah moxe nauciti došta, od dragosti: i za to je
dan knjixevni list jezikom domachim, pisan baš
osobito zanj, biti che najbolje njegove knjige.
6. A tko nezna štiti, slušajuch štivenja u
svomu jeziku, nije li mu ugodno? — Nije li po
mucno, neche li se dosta vrčmena, za dobro
prenéti iz jednoga u drugi jezik? — Каko hochete
daklсm da štioci nevrćilnii prenosu i iztumage,
vсrcem i lasno, slišaocim štivena, drugim jezi
kom pisana i u dubokim govorenjim zapletena?
Koliko se je krivoznanja po puku razasijalo s toga
uzroka? – što dakle mislimo? —
Ja mislim ovo:
Da Zora Dalmatinska bude ruka s kojom,
razasijati i razsaditi po puku nauke chudoredja,
rukodélah, a najskoli texanja.
Da se ima govoriti puku njegovim jezikom
i njegovim razumom.
IDa jedan izpis Zore, najmanje, bude uve
den u svako selo.
Da se on ima štiti navlaštito pred cerkvom
od svetca u skupu seljanah.
Da svaki poštovani xupnik imao bi nastojati
pribavit jedan izpis Zore, od svoga, ili poka
pati se medju seljanim, ili na koi drugi nagin,
koi ne gibi nikad, kad se hoche.
Da svaki dobri rodoljubitelj duxan je pod
pomoch razasijati ovaj List pucki, koi, ako bi se
toliko obljubio, da dostigne jedno iljadu sadru
хiteljah (a imalo bi se i veche nachi iz medju
400,000 prebivaocah Dalmatinskih), mogla bi
se skraćati cēna od 5 na 3.
Da svaki knjixnik i govčk naucan od naše
ga naroda, za ljubav svoje otacbine i za ljubav
istoga uměnja, duxan je odbaciti od sebe duh
protivštine i duh razděljenja, a takodjer i svoju
vlastitu uzgornost, za u citi i nauciti nacine,
s kojizim biti ovim putom koristan otacbini, i
| duxam je imati duh uzterpljenja.

Da svaki štioc duxan je ili primati nauk,
ako zna manjc od pisaoca : ili ugiti kako che
bolje izpraviti nakrivljena, ako zna vcchc od
njega, ncbuduchi ovo list jednoga samovoljca,
ni malo izbornikah , nego svakoga koi zna
bolje.
l)a prigovaranja o slovobrazju, o slovore
dju, o jezikonauku, i tizim priligna, budu zad
nja.
Коigod što ima i zna bolje, neka povadi
na korist obchenu, bit che mu slava i hvala u
otacbini i nadalje, kod sadanjih i kod onih koji
se budu roditi. A najsladje je goviku „ ispu
njene svoje relje “ —; tako da, tko xeli dobra
učiniti, cinivši dobro, svoju xclju izpunja i u
tomu izpunjenju uхiva. Za to je mudra besěda
u onom pitanju : „ jesi li ispunio relju? “
Za to se veli da je krčpost sama sebi plata.
A uz ono pitanje na kerštenju: „ što véruješ?“
ja bi još pitao: „ što reliš?“ Da tako mene u
pitaju, ja bi odgovorio: — Хelim da ova moja
тоlba bude uslišana ! “
у Уручу“ у хуту.
*{} Хžх UAA. Kiš4 КА А *{},
Misec Razgovor.
DoN JERE I FRA IŠA пP.
F. B. Oh! don Jere !
D. J. 0h! fra Bare, što je ?
F. B. Lipo vrime...
П. Ј. Ta znaš da za kišom dojde sunce ...
IF. B. Je, ali je kasno došlo ove godine ovo
lipo sunce. Znaš li ti, d. Jere, da naši kotarci,
radi zlih vrimenah nišu usijali ni trechi dio od
onoga što bi bili usijali. Pa što che ove godine?
D. J. А oni nek siju sad....
F. B. Što cheš da siju? Za rax i za pšenicu
uteklo je vrime. Mogli bi zar usijat jošte što
god jecma, ali je tcke ucinila ušpa, pa kako
chcš da siju? Do mine hoche sc danah.
D. J. Znaš li što je, f. Barc, ako naši texaci bu
du pazit minc i ušрс, za sijat, za rizat, za
kopat, za sadit i prisadjivat, dušemi moje,
bitchc više putah i gladni i xedni.
F. B. Kad tako govoriš, d. Jerc, to ti nisi štio Zoru
ID. J. Vala jesam i znam što vele Zoraši. Oni
vele da texaci kad što hoche radit u polju,
oli u vertlu, imaju pazit misec , kao da misec
ima koi upliv u rastenju. A ja ti velim da ncima
140
nikakva upliva, i da pravi texaci u svoih po
slih imaju pazit sunce i prigodno vrime.
IF. B. Ajde, bolan, što se protiviš nauku naših
Zorašah. Ta znaš da naši didi i sukundidi,
pazili su vazda misec, i sijali su xito po minii,
a sikli su derva po ušрi, pa se nisu kajali.
Dakle Zoraši imaju prav priporucat misec.
D. J Cast Zorašim, znadu svašto, i hoche baš da ili
derximo za Enciclopedaše, i za ljude velikoga
sveta; ali pristat ne mogu misconom uplivu.
IF. B. Ako ti nemoš pristat, mogu drugi...
D. J. Koji drugi? koji drugi!...
F. B. Ne ljutise. Govorilo se je o tomu skoro po
vegeri u našemu manastiru, baš na misccini, pa
oni koji znadu govorili su, da svi glasoviti pi
sari stvarih poljskih preporucaju misec i nje
gov upliv.
D. J. Је , oni koji su xivili s ovu stranu dvi
ihiljade godinah i više, u Gerckoj zemlji, to
boxc Exiod, Хcnofont, Aristotil t. d. kasnije
u Rimskoj, Katun, Varun, Virgilio, Kolumc
la, Plinio, Paladio, t. d. Blixe naših vrimenah,
Krescnte, Tarello, Tanara, i t. d. Ali nek pro
ucc knjige Eticna, Davаnсаtа, Quintina, Mor
timera, Duhamela, Rozicra, Mustela, Bufona
Linca, Cavanila , Mirbela i hiljadu drugih,
pa che machi, da ovi pisaoci ne daju misccu
nijcdnoga upliva. Danas se derxi, da poljari
mogu sijat, rizat, sadit, orat i kopat kad
hoche i kako hoche, istom daje došlo vrime
od posla, i dajih kiša i led ne biju. Znašli ti što
veli Filip Re pisar poljski našega vika? On veli:
nije stvari škodnije texanju što virovat misecu.
IF. B. To je lako rech d. Jere, ali nije lako pokazat.
D. J. Ništa lagljc. Odgovori na ovo: Miscc svi
tili jednako i liti i zimi ?
IF. B. Sviti jednako.
D. J. Pomozi Boxe! kad sviti jednako, što che
rcсh, da se u zimi nc micu sidbe ni stabla,
dok ne pogme vruchina? kad bi miscc imao
koi upliv u rastenju, imale bi sidbe i stabla
zeleniti se, i piriti u svaka doba; toga nije
vidit, dokle misec neima u rastenju nijednoga
upliva, nck vele što hoche Zoraši.
IF. B. Cuj, cuj... rech chu ti na to, misec ne na
tolike vruchinc, kolike ima sunce pa zato zimi
ne pire stabla ni sidbe, dok sc na prolilјc ne
uspenje vruchina na osmi, dcvсti, oli dсseti
| stcpcm termonictra Itomurova...
 141
D. J. Oh!!! Oh!!! fra Bare, odkleti ta cuj?
odkleti ta mudrost?
R. B. Cuo sam o tomu gdi govore naši fratri.
D. J. A da ti ja kaхem, da u svitlosti misecnoj
nema nijedne vruchine, što bi ti reko ?
R. B. Što bi reko ? da nije dosta rech.
ID. J. Znam što cheš, hocheš da ti i to pokaхem.
Zavodiš ti mene po tenanu u Naravoslovje, za
kušat zar moju snagu. Ništa je moja snaga,
znam, i derxim, da ono što znam ništa je pri
onomu, što se moxe znat, pa se ne kocim, pa
letim pri zemlji, ko i jejna (gufo). Neg eto,
kad hochcš rechuti. Da u svitlosti misegnoj
bude koja vruchina, poznala bi se, cinila bi
uzlaziti termometar, a toga nije vidit. — Gosp.
ILaplace vèrstni i glasoviti francuzki Nara
voslovac više putah sjedinio je zrake misecne
ma sridi jednoga velikoga ogledala jamastoga:
pa ti zraci tako sjedinjeni nisu mogli ni malo
ciniti uzachi termometar na sridi toga ogledala
usadjen; dakle moj otco, u misccu nije vru
chine nikakve, dakle misec nema upliva u polju.
F. B. Cini mi se da se varaš, d. Jere. Ako miscc
kako kaxu, ima upliv u plimi, i oseki morskoj,
ako ga ima u nikih stvarih xenskih, koje smu
tjuju xcne na prominah od miscca, jer nechc
imat upliviu polju?
D. J. Fratre! što je to?
IF. B. Tako se govori kod nas; a ti kaxi da nije
tako.
D. J. Slušaj: da bi miscc i imao koi upliv u
plimi i oscki morskoj; da bi ga imao i u stva
rih xenskih, od tud zakljuciti se nebi moglo da
ga ima i u rastenju. Rastenje potice ajer, voda
i vruchina, a najviše vruchina, bez koje
nije rasta. Misec , kako smo vidili, nema vru
chinc, dakle ni upliva u rastenju. Naravoslovci
opcheno uce, da pritegnutje (attrazione) sunca
i miscca poradja bibavice morske, i da su ta
tla veche kad su ove dvi svitlosti nebeske u
sastaji, i blixe zemlje; a da su manje, kad su
u rastaji i dalje od zemlje: da su veche u IF. B. Eto ti, d. Јcre nek bude tako...
Signju i u Veljaci, a manje u ostalih misecih
priko godine. Ali u isto doba govore, da što
njihov upliv poradja na moru, ne poradja na
suhu (A. Quetelet vidanje Rimsko na list.
102.) -
što pak tice stvari xcnske rech chuti da pro
minc miscgne mogu i nemogu imati u njihovih
stvarih koi upliv. Za mochi odluciti štogod više
toga, bilo bi potribno iskušavati xene, ali ka
ko ovo iskušanje ne pristoji se popim ni fra
trim, tako ostavimo ga likarom: a mi derxmo,
da misce ne ma nijednoga upliva u polju, i da
texaci imaju radit zemlje u jeseni i u proliju
kad je god dobro vrime bez pazit misec.
F. B. Kad texaci nebi pazili misec, tot nebi
imali uprave nijedne za siat, za rizat i opre
nat ostale svoje posle texaške...
D. J. Varaš se f. Bare, narav ista ostavila je
texacim uprave od sijanja. Kad pogme stablim
opadat staro lisije, etoti vrime za sidbe jesen
ske; kad stabla pocmu mechat mlado litje etoti
vrime za sidbe prolitnje. Što ches boljega u
pravnika za texake, boljega Kalendara od o
voga? Znaš li ti zašto je Bog stvorio misec?
da prosvitlja noch, i da plaši ajduke, kad se
smucaju po našoj Bukovici, i po našoj Mojan
ci.
F. B. Cini mi se d. Jere, da se ti špotas s na
šim Zorašim...
D. J. Čuvaj Bog. Ja se klanjam našim Zorašim
do cerne zemlje ko imam komu, ko ljudem,
velikoga svita, i xelim od sèrca da slide u cit
naš puk i izdavat svojc naukc za dobro na
ših texakah. Vech samo nek ne diraju u misec,
i ne preporucuju njegov upliv. To je vedaš...
IF. B. Zar što je staro nije ništa dobro?
D. J. Ne dim ništa. Stari pisaoci ostavili su mla
domu svitu dosta dobrih naukah oko vire i
dobroxilja, ali ne tako, oko miseca i njegova
upliva. Oko ovih stvarih njihov nauk nije do
bar.
IF. B. Daklc ti hocheš, da je bolji tvoj nauk ?
D. J. Ne dim moj, vech sadašnjih pisarah, koji
uge, da texaci nemaju pazit misec kad rade,
neg dobro i prigodno vrime. Triba je izvaditi
iz glave našemu puku ovaj prirok, koi baš sra
moti prosvitljenje našega vika, i skodi našoj
radnji.
D. J. Mora bit tako. Jesi li štio u Zori, kako naš
jedan vridni pisaoc osvitljava texaštvo, i radi
ga uznit opct na onu dignu stolicu, na kojoj
je bio kod starih Rimljanah?
IF. B. Jesam vala štio, i evala mu.
D. J. Stide sc naši zemljaci radit u polju, i pa
zit svoje zemlje, kao da je texanje dilo sra

motno i pogerdno? Znašli ti f. Bare, da su u
nika doba i naši fratri radili u polju, i da
su baš oni sahranili od poginutja toliko i tolike
dobre upravc našega texanja ?
IF. B. Znam i to i pazili su na misec.
ID. J. Ostavi miscc., muke ti, nck idje za putom.
Neg znaš, dobro bi bilo da i sada sloxe s
naukom radnju, pa bi bolje pisali. što bi ti
reko : ali je bolji nauk bez kušanja, ali kuša
nje bez nauka? |-
P. B. Čini mi se da nije dobro ni jedno ni drugo
o sebi, vcch u slogu.
D. J. Tako i ja velim i baš bi reko, da je tako
sloxio svoj nauk meštar Jakov i da je bolji s
proštenjem neg su nauci naših Zorašah. (IV.
Broj 16.)
ASantich.
—=<=-
Uprave Za Zemljotcxanje,
poklonjene texac im svoga naroda
Dalmatinskoga.
(Produxenje.)
Лmade još jedno zelje ne po svuda poznato
kod naših vertlarah, t. j. voluj jezičak (borraggine
buglossa), koi sluxi u više stvarih, a osobito
njegova listja za salatu i za nadčti kokoši, tuke,
guske, patke, i ostala. — Таkojder sluxi za u
štipke, zamocivši listja u těsto i sprigavši ji na
пnaslu, izlaze cudo sladokusni. Оn se sije na
pocetku travnja i svibnja za imati ga na lěto.
Takojder u kolovozu i u rujnu za zimu, i moxс
sc presadit u svaka doba — samo nek je vlaxino.
Dok mu je još sčme nezdrělo valja ga skupit,
za da neizskoci iz svoje košuljice, pak se stavi
u město pram suncu u korpice i sluxi za cetri
godine.
Кариla ljubi zemlju lěpo uradjenu i dobru
ter sije se ne posve u gusto u veljaci i u oxujku,
i ako potreba zalëva se, cesto cistcchi i gulechi
oko nje travurinu. --- Ako li pak iznikne na
gusto, valja ju prorčditi. -- A kad se sadi, nek
joj se odkine za polovicu perce i xilica -- i tako
trechi dio samo ima se sadit u zemlju njezina
struka, jerbo se bolje prima. Kapulu valja gulit
kadno se vidi, da joj je poхutilo perje i kad se
vech pogne k zemlji njezina ters, jerbo je tad
142
| zlamenje, da ona vcch neraste. — Које su najvcclic
i najbolje one se sade u kolovozu za imati od njih
sčme za sličilechu godinu. A kad izreste tërs na
visoko, podiju se oko njeg kocichi, da mu větri
nebudu škoditi. --- Njezino sčme ima se ostavit,
da dobro uzdria i mochi che sluxit za dvě i za tri
godine, stojcchi u svojoj komiški (gusсio), ter se
bude dobro paziti.
Ijutika po isti nagin hoche dobro uradjenu
zemlju i po štogod pognjojenu. -- Ona se ima
sadit u listopadu, ili i pric. Ljutika uzdèrxi se
svedjer. Ništa nemanje kad se hoche imati sěmс
valja ju izguliti, kad joj pogme perje venuti, i
tada je zlamenje, da joj je uresla glavica poput
luka, ter imade se shraniti do pěrvoga vrčmena
kao i luk isti za sadbu.
Дик (allium), običaje se sadit u studenomu
i u prosincu, gdě su města vrucha. -- Sadi se
jošte u nčkih mčstih u veljaci i u oxujku. Njemu
se hoche, da je zemlja dosta pritila. -- On sadi
se u lije jedan od drugoga na daleko za rogušu.
Vidio sam u nekih městih, kad urede lěpo zemlju,
da pobilčxekud ga imadu sadit, uginivši sve upored
rupice u zemlji za pčrst na daleko jedna od druge,
i toliko na duboko, i tako ji ostave dan dva,
pak pogmu saditi, pustivši u rupicu po dva, po
tri i do getri gešnja. Za tim zagornu ga i kaxu,
da izajde jedna silesia. Kad baci nadvor tri perca,
ima se okopati, jer che cudo bolji izachi. Običajno
se sadi luk za po persta u dubinu, da ga nebi
vode poduzele. -- Nanj nije potrčbe sipati gnjoja,
jer bi ga cerv, koji bi se tute zametnuo, pokvario.
Valja ga gulit, kad mu vech ters nemoxe uzgor
stati i na staru měsecu. Stavi se u slamu, ili se
oběsi u mčstu suhu, cuvajuchi ga od leda da
neprozebe, i tako se za dugo moxe uzdèrxati.
Biti che dobro ostaviti bolje glavice i cešnje za
došastu godinu.
Merkve xutc. siju se u kolovozu i ljube dobro
uradjenu i nagnjojenu zemlju. Kad se hoche sijat
smčša se sčme sa zemljom ili spërxinicom za da
su u rědje posijane. — Potrčbito je cesto ji o
kopavat i cistit od travurinah zaludnjih. Оne
najbolje izlaze, kad se siju potla neg se je zemlja
kiše nadojila. Ako li se siju u hladu ništa neprudi
još da je najpritlja zemlja. Nju valja kopat u

studenomu, i stavlja se u duboke izbe. Několiko |
valja ostavit za sčme, koje dobro sazorivši i o |
sušivši na suncu, sluxit che za dvč godine. | Više putah u měsecu svibnju bude dosti mokrine;
IRèpa imade se sijat u rujnu, što je gudo
bolje, nego u drugo koje vrěme. A od ostaloga |
imade oko nje posla mal da ne kako i u měrkve. |
Valja i nju kopat iz zemlje u studenomu i derxati
nu dubljih mčstih u izbah ; ili valja ji pokrit s |
listjem, ili slamom za uguvat ji od mraza i od
vode. Répa moxe se presadjivati, ostavivši něko
liko za sčme, koje imade dobro uzdriati, i osušivši
ga na suncu, sluxiti che za tri godine.
- Po Němackoj i po drugih mčstih rěpu kisele
kao kod nas kupus. Koliko bi bilo to naprědno
i u naših městih! Ona je puno beriсhetna na
ovaj nagin, a velika truda oko nje neima za u
kiselit ju. Valjade je izséchi na tanušno duguljasto
na nacin rézancichah (tagliatelli) s jednim oso
bitim sčcivom i tako kisela moxe stati prčko
sve godine u dubinicah, gdě je ledeno. U polju
Kninskomu, Derxniškomu, Sinjskomu, Imotsko
mu, Verhgorskomu i u cěloj Neretvi i po tolikih
drugih mčstih koliko bi bilo naprědka sijati répu,
gdě tolika zemlja lexi zaludu i nju kiseliti!...
IRodakva svaka u opchinu hoche dosta pri
tilu zemlju i cesto pretresenu. Nju valja sijati
u svibnju, za imat je u lipnju i u serpnju. ---
Takojder sije se u kolovozu za imat je na zimu.
Kad objaci valja joj dignut pèrva perja, ter zaspe
se zemljom, — i tako che izachi cudo bolja i
lčpsa. Rodakvu valja vadit iz zemlje po za stu
denomu i hranite ju u izbah u gnjoju. —- Njezino
sčme ima dobro uzdriat, koje osušivši na suncu,
stavi se u suho i sluxi za dvě godine. ---
Кuzmorke, korena cèrljena (carota), siju se
uz prolčije; ali u naših mčstih, gdě je vruchina
osobito o pěrvoj kiši kolovoznoj, kopaju se oko
15 studenoga. -- Kuzmorke su dobre za salatu,
t. j. svarivši njihov korčn, kog moxeš izkrixana
dërxat u loncu za dugo.
Kuzmorke imadu se derxat u përxini u izbah.
Посhe se za nje duboka i dobro uzkopana zemlja
cudo pric neg budu posijanc. Potrčbito je zemlju
nagnojiti, i na retko sijat ji, za da ujage bolje.
Cesto ocupavat listja, i potla neg objave dobro
clic bit pogazit ji, za da jim sok neizlazi na dvor.
143
* Njhovo séme nek dobro uzori i na suncu bude
osušeno, koje che sluxit sa dvě godine. ---
zaradi toga bit che dobro tog vrčmena sijati selen
(sedano, silaro, selaro) koji hoche na duboko
zemlju utrapljenu, debelicu i dobro nagnojenu!
| Potla neg se posije ima se pokrit slamom, ili s
|
gim drugim dok pogme nicati. Selen térpi posve
vruchinu, radi šta dobro je sijati ga u městu na
po hladovitu. Kad je pak vrčme za presadjivati
ga, město ima se traxit k pramcioku okrenuto
na upravne laze. Sčme njegovo ima biti dobro
zdrëlo; — zatim imade biti oušeno na suncu, i
dobro je za ceteri godine. Nacin za selen saditi
mala je razlikost od karduna, od koga evo pišem.
Kardun, iliti osen pitomi (carciofo -- cardus
sativus) sadi se u zemlju dobro uzkopanu, t. j.
uzmu se oni ogranci, iliti ocice štono su okolo
njegova trupa odcčpivši ih opazno s njega, i
tako se usade. Ako nije kiše valja ji zalevat vo
dom iz bunara. — Моšu se sadit od polovice
rujna ja do svega listopada. Мохe se jošte i
pric tog vrčmena netom se uhvati sgodno vrčme,
jerbo se tada bolje utemelje, niti se vech boje
leda.
Dinje, krastavice, i što zovemo mluni (cu
cumis) takojder i svaka druga vèrsta tikavah
imadu se sadit travnja mčscca u brazdah malo
poizdignutih i na retko. Ako ncima tute polo
cicha, koi nji natapa, od potrčbe je kad i kad
ji zalčvat. -- Valja ji cesto škopit, rexuchi
jim suvišne vèrhovke, ostavivši samo dvě tri ja
bugice na njima. Dinjam nije potrčbe od velika
gnoja: -- drugoj vèrsti malo više, za da bolje
uzdriaju i budu sladje. Za da one pric izniknu,
dobro je staviti njihove špice u mlakušnu vodu
dok se pogmu malo nadimati; i tako po tri po
cetri bacaju se u rupice. Оne mogu po svuda
biti, a osobito na mladu sadu. Dinja je i mlun
IČpo vochc. Kako se skupo prodaju po Nčmagkoj!
Јcdna ne velika dinja dohodi dva i više florinta
srebra. A u naših mčstih koja je razlika!... —
- Petrusin traхi zemlju duboku i zadosta
pritilu, ako chcš da uhvati dobar korčn, --- On
moxe biti u svakoj drugoj zemlji, niti ljubi sun
ce; i zato on se tichi u zaklonici i po svuda, —
 144.
Sije se od po oxujka i preko svega travnja, Nu što ucini perjati car?
takojder i na volju, jerbo hoche poštogod vru Pogleda ju oholo, pak suncu uzleti.
Tako i vila *) hulitelju svom odleti. 3. I).
сha dok neiznikne. Njegovo sčme nevalja puštit
da prezdria, nego kad pogme bčlit valja ga po
cupat i na suncu osušit. J koliko je god odavnie, STARO PESNIСтио.
P R. E V 0 D I I Z H 0 R A A T I A.
toliko je koristnie i bolje: samo nek ja dobro
guvalio. Odla VIII. Lib. II.
Grah u opchinu i svake vèrste bob (fava „ Lydia , dic per omnes. .“
faba), a osobito loxnjak, iliti loxnjac (pisello Reci, Rakle, sada meni,
pisutn) traхi zemlju dobro pretresenu i uradjenu Zaklinjeni te Bogovime,
i srčanje pognojenu. Veljaca i oхujak jesu dva Cemu Zorko tvoj rumeni
mčscca najpodobnia grah sijati i saditi. Zadosta Porašiljc plam sasvimc?
je po dva zérna bacit u zemlju, na daleko S cesa mu je dotuxilo
dërxcchi jednu kuchicu od druge za pedalj zemlje. Sach pripeklu na ravninu,
Potrčbito je oko njeg cistit travinu i najmanje Каd mu nikad nije udilo
ga dva put okopati. Kad loxnjak podrcste za jedan Terpjet sunce i prašinu.
pcdalj visine, podiju se po običaju uzanj ragvaste Zašto konju xestokome
Ne stavi uzdu tvèrdu u usti,
grane, za da se bolje razpruxi tamo amo. Isto
Pak na polju s druxinome
se cini i od drugih vèrstah, koje se penju uz
Uzdenice njem ne pusti?
dervlje. -- Kad se vidi, da loxnjak pogme na što se neva zakvasiti
takljah bèliti, zlamenje je, da je vech sazorio, ---
Tebra u rčku? Cсmu preda
a u ostalih kad jim zapogmu cèrniti se kuchice, Lcdja uljem omastiti
valja ga cupat i osušena na suncu iztuchi. --- Ko zmije kêrvi pune jeda?
Loxnjak moxe sluxit za dvč godine, a druge Njemu ruke ne modre se
vèrste za cetiri. Vech s oruxja, dalek cesto
Оpominjem pak svakoga texaka, da u op Кé kolacom metjaše se,
chinu govorech od svake stvari, koju xeli da mu I strčljahu pravo u mčsto.
izraste visoka i golema i gdě je potreba da raste Qemu skroven on sad šuti
s vlagom, imade saditi i sijat na mladu mčsccu Jak Tetide sin Akile,
sve do 15 dneva istog mčseca. Ondé pak, gdě Kad pod Troju na boj ljuti
nije treba od tolike mokrine dok koja stvar reste, Gercke cete su herlile.
niti se xeli da izreste velika, tada imade biti Оn na sebe tad postavi
sadjena i sijana na staru měsecu, t. j. od po Хensko ruho i naprave,
Da ga nebi rat kérvavi
něseca u naprěd -- (sledit che). Zanio Trojske u derxave.
И črdoljak Imochanin. Iz rukopisa G. Higje Dubrov.
ZAGONETKA.
ВАŠNA.
Zivi u vodi a životno nije,
Rodila ga majka, da ga bije,
Obiсručke njeg je ogerlila,
О r o i zmija. Da g' negerli, bez ceda bi bila.
0ro iz obastih gromovah Al na tursku sad ga uzmi štiti,
Pa che cèrni obiešenjak biti,
Spusti se odahnuti na lug sred cvčtovah, Koi se plača i mèrmljanja prima,
Tute srete zmiju, plazuchu po prahu, Kad ga od ozdô topla ljuba obima. П. Т.
Ali zlobna, zavidna ta stvar
Zvizdnu i na orla udri u istom malu. *) Ovde snaci vila Genio.
—etЖt#šteć943333%;ve=—
„Ј, А кажmapicu Bratja Battara
Urednik. Izdavatelji i vlastnici.
 1
ВR()J 10, II. (:())INA
—G—

NA 12. SVIBNJA

go, “ “W
У \s*
*4
дAL“,
MANY““ -
š

S 0vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 f. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

PESM (I'YO', ф
I usto
U njihljudih
je narav
sercahista:
tri sta!
Još je svaki Dalmatin
Dalmatin.
Dalmatinskog serca sin!
Inostrance, cuj der malo,
Nešto mi je na um palo: Nek zavapi bojna trublja,
Ti poznadeš zemlju davnu Nek ga zove, gdě najdublja,
Dalmatinsku, zemlju slavnu; Najstrašnja propast zéva,
Ali misliš, da nekada Glave lete s desna, s léva,
što je bila nije sada. Nek na moru, nek na kopnu
Znaj, da još je zemlja ova Sve se sile na njeg popnu,
Staro gnjezdo sakolova”, Оn che znati u svakom boju
Još je ona što i pèrvº: Još izkazat snagu svoju ,
К morskoj slavi kopna bérv! Još je svaki Dalmatin \}},
Dalmatinski hrabren sin! У\ * *ду
Ti junake poznaš davne, <
Soširi li tº?
-

Zemlje ove ljude slavne, Сérnomanjasto mu li - -- 4

U knjigah si mnogo štio, Razsvětljuju još zenice i “ SE | јt |- 3

Mnogo iz pčsnih razumio; Хаrom one vatre iste , \ , " ", i . - */
Ali pitaš za njih sine, Који megda viděli ste. ča - 2”
Za sadašnje Dalmatine? Odkud, pitaš, taj je plamen?
Znaj, da još je ono pleme Vidj: zemlja je cvérsti kamen,
Novom plodu staro séme, Cvèrsta océl njezini ljudi,
Još je svaki Dalmatin To, ljubech se, vatru budi.
Dalmatinske slave sin! Za to još je Dalmatin
Dalmatinski vatren sin!
Nebo, gdě su predjih cini
Zapisani u vedrini, Ali , veliš, svud se trubi ,
Zemlja, gdě su predjih grobi Da Dalmatin tudje ljubi,
Јоšte nasip tudjoj zlobi, Da svoj jezik slavni, stari
Isto nebo nad njim sjaje, On prezire, s tudjim kvari,
Ista zemlja dom jim daje, pa u njemu samo sbori,
 146
Kad ne znade, drugi, gori. — Nu vidite u srid nochi
To još cini samo oni, Prosvitljenu zemlju ovu,
Kog slěpilo basat goni; Јсrc cvo vidim dochi
Ali pravi Dalmatin Na prozoru vilu moju.
Ljubi jezik materin! Sad se dilim moj pokoju,
Ках” mu, da u tudjem kraju S tilom, sércem dalj nikada,
Zemlja spodobna je raju, Da dostigncm milost tvoju
Da derveta srebrom cvatu, Носhe l' biti, dušo, ikada?
Voche zrije sve u zlatu, —=<=-
Vécno da je pramalétje
Tudje zemlje , tudje srčche , — 0 JEZIKOSLOV.JU.
Оn ju ne che poхeliti, Nčsu ni meni „ cupave sedine na chelavoj
Zbog nje dom svoj ostaviti ; glavi, “ da mi se pristoji starešinski svétovati;
Još je svaki Dalmatin a nesam ni rutoberk, da mi se pristoji novki
Svojoj zemlji vèran sin! nje (mode) izvoditi. — Dali su ono malo soli, što
Dalmatinci! tako valja, i ja imam u glavi, cini mi se, da je i meni do
Da se spomen ne okalja, pušteno rechi moju misao svèrhu onoga, što veli
Који su vam dédi mili plemich Or. P. na 42. listobrazju naše Zore,
Svud u svčtu ostavili, ove godine.
Uzdèrxati ºvčk u cesti — Ne raztvoram perja oholosti, na ono što re
Budi s slovom, budi s pesti — ce od mene pošt. I Веzich na listobrazju 52.
Slavno ime od junaka; Zore, tekuche godine. Ono se ima namčnuti, ne
Ali nc mislite paka, momu dostojanstvu, nego njegovoj blодоchud
Da ste slavni samo vi — nosti i dobroti onoga Visoke Vlasti Starešine,
Slavjani smo bratjo svi! koi ga je tomu (kako on kaхc) nagovorio; —
P. Preradovich. расе, kano o vodi bistra potogiciia , suditi se
ima, to jest: po izviru, a ne po uviru. Svak
NARODNA PESMA. idje cèrpst sladku vodu na hladnu vrčilu, a ne
na slanu moru, gdě uvirc. — Оna bo pohvala
(Iz ustih puka na Hvarskome otoku.) izvire iz sladke ljubavi prama jeziku majcinu i
iz xive xelje, da bude gojen i razpruxen.
Izajdi mi na prozoru, Tako onu pohvalu vracham na njezino rrëlo,
Vilo moja priljubljena, to jest: na odhvalu onoj ljubavi i onoj relji,
Ucinit che od mraka zoru za da nebi, po nesréchi, moje nedostojanstvo o
Svitlost lica tvog rumena. gorcalo sladost i smutilo bistrinu vode one,
Kako jelin xeli piti štetom plemenitoga uzroka njezina. — Наrnost
Vodu, kad ga xedja koje, paka moja ostaje uduxena, da u onomu dopisu
Tako xelim ja viditi imam zapoznati ono, što bi ja imao biti, a ne da
Lice drage mě gospoje istinito jesam, i da ga ponizno primim na po
taknutje sebi, jeda bi s vrčmenom koi dio onc
Jere kako kad iztice pohvale zasluxio: koje sad ni malo ili verlo malo,
Sunce, cvilje xivot prima, dostojim. Ovo budi na opravdanje i meni i nji
Tako sluga tvoj, deklice, ma kod sviuh onih, koji bi sudili (i vele pravedno)
Каd se ukaхеš radost ima.
da ja onoga nedostojim. —
Ako neimaš serce od lava Vratimo se na po Cсtak.
Nekrij sunce oka tvoga, Da ja ne poštujem unučnje i vrčdnost plemi
Јете venem kako trava cha Or. P., da se ja ne nadam u njemu jednomu
U srid lita nemiloga. poglavitom vitezu našega jezika, i da ja ne
 -
147
derxim, da njegovo mnenje, kakvomu drago, ima
biti dionik one casti, koju njegova vrědnost dos
toji, ja nebi ništa odgovorio na njegov clan,
koga sam odzgor načrcio . —- Dali ja visoko
o njemu sudim i cini mi se dobro suditi, i mnim,
da che on još veche zasluxiti, i da mu neche
nitko pohvale ni gasti zakratiti. —
Ja ne velim suprot njemu „ da nikakvu
rec tudjinsku neimamo pocheriti; “ dali opet,
ne velim „ da s tudjim besědam našaramo naše
tkalo. “ — Iz medju ova dva kraja ima dosta
prostorine. Dali ja vidim i zovem vas puk ilir
ski, da mi potvèrdi: „ što se god veche tudjih
besedah u naš jezik uvlaci, to je puku merre.“
A u poslu jezika, tko je pravi sudac? —
što prinosi izgled Němacah, ja bi mogao pri
néti druggii od ostalih narodah. Dali izglede met
nimo sada na stranu i „ derximo se razbora i
chutjenstva. “ Razlucimo slovo domache od
slova ugiteljskoga, i slovo tergovacko od slova
texačkoga, i slovo rukotvorsko od slova ob
chenoда. — Svakomu se svoje pristoji. Zašto mi
govorimo i pišemo ilirski? Za da nas puk ilir
ski, barem vechi dio, razumi i dragovoljno
sluša. —
Daklem: ti nakiti tvoje pismo, Gospodine,
s besedam inostranskim, a ja chu s mojim maj
cinim, i gdě ne imam vlastitu jednu, sklopit chu,
od moje dvč ime jedno, more biti i neobicno;
neobicno, velju, dali po délih razumivo (a tvoje
inostransko biti che neobicno i nerazumivo ) pak
chemo viděti, koja che se dobrovoljnie štiti, ili slu
šati gdě se štije. —
Svaka stvar, koju gověk hoche récju zla
menovati, imade svoj vlastiti obraz; tako, da
kad bi covek hotio svima stvarima nadčti imcna,
vlastita, nesklopljena, valjalo bi darčci budu nebro
jene, kakono su i stvari nebrojene. — Dali sva
ka stvar u cemu god drugoj prilici. Za to se jedna
s drugom tumači po prilici. Tako daklem i njihova
imena. — А ја ореf velim, kako sam i na dru
gomu městu rekao, da kako se besčde sve slaxu
od malo slovah glasnih i uzglasnih, tako da i
vas jezik, što se god od manje korenja razplo
diva, to je jacii i razumnii. Za to izhodenja i sa
*tavljenja dva su orudja mogucha za izdělati
koi mu drago jezik su malo besčdnh. Tomu se
nai cudnovato sklada. Ja ovdě ne ulazim u jezik
ugiteljski, ni u jezik tergovacki, ni u jezik ru
kotvorski. Pace svi nauci u svih narodah imali
bi derxati jedan sam jezik. Latinski je bio, dali
umire. A za što? Nikad ti pukc natërati ne chcš
na jedan sam jezik. A ugcnike moxeš do jednoga.
Zaludu mi xivoga jezika daješ za obchenoда,
ne che biti primljen obcheno nikad, za što uz
дornost i sebljubnost jednoga govčka velike su;
a jednoga naroda još veche. Ne chc da se jedan
drugomu pokloni; za to děle se sve to više i
svak bi htio svoga da bude „ ulje sverh vode. “
Ja daklenu razumim tri jezikoverstja u na
rodu svakomu.
1. Jezik narodni obcheni, i ovomu je temelj
texak nenaиcan.
2. Jezik učiteljski i rukotvorski, i ovaj se
splčtje od sviuh jezikah uljudnih, po potrěbi
znanja.
3. Jezik tergovacki, ovaj je još širii (od svuda
svašta) prilican drugomu, dali brez izbora, sa
mo da se svčtina razumi, kakomu drago, po po
trčbi tergovanja.
Јсzik daklem, koga svčtuje plсmich Or. P.,
moxe biti učiteljski i tergovacki, dali nikad na
rodni ovoga věka. S vrčmenom paka moxe se na
tezati kako se loclac , i s vrčmenom jezik sc
preverche, kako se je prevernuo od glagoljac
koga do nas. Dali ja od moje strane opet po
navljam: ne kujem jezik novi za došastoga věka,
nego radim izrechi i dat razuměti današnjemu
narastjaju moje misli, onako kako mogu laglje
i sladje.
0vdě ja bi volio slěditi Gerke, koji su je
zik tkali svojom vlastitom predjom, nego Latinc,
koji su ga gergki šarali; najskoli kad se hoche,
da jezik bude pucki, to jest narodni, a ne oso
biti jednoga narodnog reda ljudih.
Ako jednoj stvari, više stranah imaju choj,
nc moxeš svaku okončati u dvé bcsčde, bolje je
od 4 naerciti dvě, nego nijednu. Kad ja skla
pam rěg od naših besědah, su dve mogu načr
citi našim barem dva u mozacetka , a s tudjom
nijedna, i tako potreba mi je, da jim s pocetka
iztumačim sve: toliko besěde koliko stvari , be
sčdom zlamenovane. Mnogi uvlage tudju besědu,
zašto ne nalaze, da je tku od naših našim slovom
do sad onu stvar imenovao, i neche da pervi za
metnu joj ime naški, bojechi se, da jim se budu
rugati. Ovo ja mislim, da je zgoljna oholost, za
što ako sam uprav pogodio, drugi che za mnom
 148
ako li da krivo, drugi che me ispraviti i na
vesti, pak chu ja za njim. Uvek jeziku korist,
a ja, ili dobra nastavnik ili boljega potocnik,
uvěk chu bit za jezik dobro zadostojao. — Кој
paka starešinstvo štuju, neka se spomenu, da su
razlog i razbor najperve starešine medju lju
dim umětnim i uljudnim. —
Sad ovdě u hladu , iz pod ovih istinah ,
da se razgovorimo, po ovoj oměri, svèrhu neo
biсnih bcsčdah inostranskih , kojizim se je ple
mich Or. P. u svomu clanu sluxio:
Frase – što je? modo di dire (Redensart)
daklсm naški moxe se rechi besědjonacin — a
fraseologia (Sammlung von Redensartсm) bese
djonacinah skup. —
Syntaxi (Wortfügung) Disposizione ed or
dine delle parole. Zašto se ne moxe rechi naški
recjoredje? - moguche, pram iztoku okrenuti, za da mogu
Stylu . . . (stylus — Schreibart.) Qualita e
тodo di dettare (forma dicendi , ) za što se ne
moxe rechi govoronaćin ? — (Nacin govorenja,
*Stulli)
Ja mnim paka, da stylus moxe se vlastito
rechi pero Gorudje novo, za orudje staro) Co
veku, skladnoumno pisajuchemu, običajno veli se:
zlatno mu je pero “. Daklсm , na priliku:
— Stile — Schreibart. — Реко.
leggiadro — leichte — pristalo.
galante — zicrliche — gizdavo.
succinto – bindige — uzpregnuto.
concisо — gedrängte — obrezano.
laconico — lakonische — kratko.
asmatico ( zaduhljivo,
sforzato ( ingчнеће; usilovano.
ricercato – gesuchte — iztraxljivo.
aflettato – gezwungenc – razbludjeno.
alto – edle — plemenito.
rilevato – erhabcnc — uzneseno.
sublime — herrliche — uzvišeno.
bassо — niedrige — potišteno.
volgare — gemcinc — scbiсno.
asciutto – trockene — okošto (mcršavo.)
i t. d.
Коventionalni — (verabredct ) — Imamo
rčci jur posve običajne dogovorni , идovorni.
(sledit che)
Stépan Ivichevich
—=<>–
—
POLJODELSTVO.
- поређGв
Uprave za zemljotcxanje,
poklonjene texac im svoga naroda
Dalmatinskoga.
CProduxenje i konac.)
Svèrhu svega što je ovdě regeno imade biti
osobita pomnja svakoga za znati uzdèrxati i u
cuvati sve ono, što govéku sluxi za svoje uzdèr
хаnje i za hranu. Zaradi toga imadu se traxit
podobnia města, koliko je vechma moguche, za
svoje zdravlje i za svoj naprědak. --- Za to kucha
i svako drugo stanište, gdě se prěbiva i konakuje,
imadu biti njihova vrata i prozori, koliko je
sungenu světlost primati, koja je najbolja za uz
derxanje govčgjeg zdravlja, jerbo svako prebiva
lište, postavljeno na ovaj nacin s prozorom na
iztok, jest najzdravic, najlěpše i najsvětlie. ---
Pozatim sva ona města i sve spreme, gdě
ima stati vino, ima primati svoju světlost iliti
zrak od sěvera; jerbo sěverni včlar uzdèrxi zdravo
i gitavo vino i vavčk hladno, a město suho. —
Gdě prebiva vino, ondě neima biti poništo ocat
iliti kvasina, jerbo bi ga izštetila. A ovo se kod
nas nigda ne pazi.
Naša bi vina mogla, kako i po ostalih mč
stih, za više vrčmena uzdèrxat se zdrava, da su
kod nas vinice i druge spreme pobolje uginjene,
kako i kod drugih.
Mi vidimo, da posvuda gledaju se města o
sobito izdubena i hladna za uguvati vina, da se
ne bi poštetila, i to još u istih sěvernih mčstih,
gdě je dosta ledeno. Ali kod nas buduchi i saviše
vruche, za to uba ne marimo ovaj naš lěpi muselez,
kog ne imadu tolika druga města, dohraniti do
dugljih dobah i njeg cčlovita uguvati. Eto baš
ovih poslědnjih vrčmenah vidit je, da je i kod
nas vech podobro zapocelo nastojati se o tomu;
i tako ufat se je, da che i naša vina sve to vechma
bit poznata inostranskomu narodu (1), neg su
(1) Vidi što o tom piše Stepan Ivichevich u listu Zadars
komu (Gazz., di Zara) u prošastoj godini pod nadpisom u l'ija
vino Kraljevicha Marko, “ —

do sad bila (sasvim da ji svaki derxi u velikoj
cčni radi njihove valjaštine) i da che se moch
jedan dosta golemi dobitak iz njih vaditi kroz
tèrgovacku skelu, kako gine po ostalih derxavah,
iznoscchi svoja vina u inostranska mčsta (1).
Po isti nacin sva druga města i spreme,
koje imadu sluxiti za xito uzdèrxati citavo i
zadulje, imadu imati svoje vidělice i druge oduhc
od strane sěvera, --- što je cudo za xito koristnie,
nego s kojemudrago druge strane; jerbo tute xit
nice mêsu podloxene nikakvoj vlagi.
Takojder za uzdèrxati lčpo i zdravo ulje
potrěbito je, da mčšto, gdě stoji, imade svoje
prozore sa strane od vruchine u zimi, a u lětu
na strani od zahladice. — Dali je najbolje i naj
pouzdanic, za da moxe imati jednu i drugu pomoch,
dërxati ga u dubokih městih u zemlji, i tako nije
tute pogibeli, da che se ugramgaviti, ili podrugi nacin
izštetiti.
Vocha, koja se kupe za sahraniti imadu biti,
kako i xita u mčstu, gdě ulazi světlost i včtar
od sěvera, jerbo studen i suhota cine uzdèrxati
voche za dugo vrěme da ne sagnie. -- Svako voche,
ako je moguche, imade se brati na punu měsecu,
ili kad ga nestane s ogiu. -- Razumim rechi o
sobito od grozdja, od jabukah, od krušakah,
bajamah, orahah, sladuna, i t. d. --- Ovo znam,
da se cini po mnogih mčstih i kaxu, da se bolje
uzdèrxi. -- Ja sam isti kušao, ubravši u ova oba
zemana grozdja, krušakah, jabukah i bajamah;
što ostavivši za nčki zeman svaka na svoje město,
i uzamši pak, našao sam, da je grozdje više u
venulo i utvorilo se u višu gnjilad, takojder kru
(1) Naša vina dalmatinska cudo su jaka i vatrena i za to
nesu svakomu po chudi, jerbo, vele inostranci, udaraju rad
Jakosti u glavu. Svako drugo vino izvanjsko, kako francuzko,
taliansko, španjolsko i druga, jesu ljubkia radi njihowc nc
jakosti prama našim. A da bi znali procéniti priprostitost naših
vinah i naravnu njihovu bistrcnost, da nculazi u ujc mčsanin,
ili kakva smucha tudja, kako u druga ulazi, ter bi znali bolje
тадачајt. - Naša vina u opchinu jesu dobra i zdrava, a vina
izbrana što moxe od njih ikad bolje i ugodnie biti? – Jedan
sèrcaj nanesi na jezik, i samo okvasi usta, eto ga udilj po
svih runtah. I sasvim tizini nesu drugim nekim brez ukusa
Pochudna, izvan onim, koji su ji navikli, stojech kod uns, i koji
na bistrie znadu suditi. Ona su, rekoh, naravna, i taka se pro
daju, niti tute ulazi kakav laxljivi zanat i truja. Jeda li su ovaka
inostranska? — Rad bi da me tkogod uvěri, da je tako... Što
je ljubkie i lepše od našcg mérzanima, od proscka, od muš
kata, od vugave, od maraskinc, od opola i od ruxo i od drugih
stotinah vèrstah vinah Dalmatinskih ? — Neka su tudja vina
Prana našim taka, isto kanoti i tudji roхоlin prama našem Za
darskim i drugim, kog jo valjaština doznata u vech najdalconih
délih cele I. uгоре i izvan,
149 —
ška i jabuka slabia i malo nagorka, a bajama
suha, ili posve mëršave i sitne jezgre. --- Takojder
sva ova vocha i druga imadu se brati na podne,
ili uprav na velikoj xegi sungenoj; jer u to vrěmc
nije na njih nikakve mokrine, koja bi ih mogla
malo poštetiti. ---
Saveršivam moje govorenje s jednom malom
opomenom svèrhu vremena podobnoga, od kog sam
gori malo narčcio, za sčchi dervlja za koju mu
drago japiu ona bila. – Vrčme je dakle k tomu
najbolje od 15 dneva měseca tja do 22. Мохe
se pak sěchi u opchinu svako dèrvo pouzdano od
svèrhe lipnja, do pogela sčgnja; jerbo u to vrčme
nije puno soka: page vruchina i led gine usušit sok
na taj nacin, da se stabla stisnu i udju u sc.
I razloxito je, jerbo tada pogmu opadati š njih
listja i kilja svakolika, – što dohodi brez sumnje
od pomanikanja njihove vlage i soka, kog uzdèrxc
u sebi za hranu. Na taj nacin mochi che se
dèrvlja uguvati od cervotogja za dugovito vrěme.
Samo drvo od jablana u suhoti včkom stoji ci
tavo, kadinu drago ono bilo usčgeno --- niti nje
mu išto moxe naudit, što bi ga cinilo sagnjit.
Za to rad bi, da naš texak ne zapusti ovo nč
koliko upravah, komu xelim da budu koristne
i opchenskomu naprědku. Ostavljam pak na obir
svakomu znanomu texaku, da u sidbi i u sadbi
slčđi spodobiti podobno vrčme svakoj vèrsti xitah,
zeljah i stubalah, kako poznaje iz običaja proša
stih vrčmenah, da mu je bolje i koristnie bilo;
jer nebuduchi po svuda jednako podnebje - gdě
pitomnie i mekše, gdě хеšlje i ujčilnici: tako na
isti nacin ne moxe biti po svuda jednak plod i
naprědak. - Zaradi toga mochi che se radit o
oracini i kopagini gdě naprědnie, gdě pokasnie,
takojder u sianju i u posadjenju, neg sam ja
ovdě predpisao; jerbo u vrěmenu puno stoji, a
u pametnu texanju nadat se je ne maloj koristi
i plodu. Veli se, da tko radi i jede, a tko ne radi,
gleda u drugoga. Jedali nije ovako pitam ja našeg
texaka? -- Qujem da mi potvèrdjiva... -
Mi imademo, istina je, dosta kerševita, štono
i pric rekoh, u našoj derxavi; ali opet imademo
i ravnice i lépih i uzoritih poljah: - što da je
k tomu bolja uprava i radja i viša snaga kolika
bi ikad u njoj vccha korist bila i nama i kraljevoj
 150
lazni - osobito kad bi ostala posušena tolika
blata i bare, štono tope na tisuche i tisuche
plazah sve cvčta od zemlje.
U istoj mojoj otacbini koliko zemlje lexi
zaludu u blatu Proloxkomu ! () -- Koliko bi
samo tute moglo se hranit světa, da se posuši!--
Samo da je procčnit koliko je naprědka i dobiti
onomu puku u posušenju blata Runovichkoga i
Znjavagkoga (2) u istom polju Imotskomu toliko
plodnomu potla nego su otvorene tule tolike jaru
ge i proseki provedeni, gdě se nije moglo prie
věkovah ni orati, ni sijati. A sada blagosiva toliko
tisuchah dušah svoga domorodca dobrocinca, is
krom same serdcene ljubavi zanešena prama
svomu narodu i otagbini i nemanje obchenskoj
koristi, da ga je utišio i nasitio, - nepristu
pivši k tome poslu nikakav kraljevski trošak,
nego samo nastojanje njegovo i posluv njegova
puka.
Коliko još lexi tute zemlje pod vodom
zaludu, koja bi mogla, uloxivši něke osobite
Pomnje, nadodati neizbrojene koristi i méstjanim
i cēlim drugim pokrajinam okolo! — Ја bi bio
u stanju dodati k tomu jednu osnovu na svako
starie vlasti ponukovanje, za dostignuti xudjenu
svèrhu tolike opchenske koristi.
И erdoljak Imochanin.
=<>&==
PRIPOVEST.
Mati sa svojom decom.
švedske novine pripovědaju jedan xalostni
dogodjaj, Хena jedna u zimno doba vozila se je
jednim upregnutim konjem na sanicah u jedno do
sta udaljeno selo. Imala je troje dece, od koje jedno
od šсst, jedno od tri godine a jedno od osam
nacist mesecih. Snčg je bio dosta velik. Na je
(4) Ovo blato, kog velika prostoria, sve cvet semlje, lexi
pod vodom, dogodi se, dali u retko, kad su veliko suše i brez
vodice, da prisuši po štogod; t. j. za više danah oranja , —
i tako rodi plodno zelen, da nije mogucho više velit. Blagosiga
onomu, koji tute imade koji lapat zemlje! Što bi bilo tada
kad bi sve prisušilo i bilo posijano!!!
(2) Ima preko 24 godine, da se tuda sadi ore i sije xito,
U toliko vremena jeda li je lasno procenit korist, koju je onaЈ
puk zadobio i dobit, koja je ušla u kraljevsku blagoshranu?...
—
dan gas zacuje se rika vukovah. 0 vo grozno uz
Ilanjc svc se je blixc pojavljivalo, i do casa izvčsti
jadna xcna, da je šсst gladnih vukovah ncnilosti
vo okupilo i njoj slčilovati ne izostaju. Konja u
ovakovom slučaju nije trčbalo natčrivati, da usu
gubi svoje skoke, jer je i sam osětio veliku
opasnost, nije da je letio, nego podobno vozduš
noj ptici, dolje i berda prelčchao i tako sa svo
jom bèrzochom udalji se dosta od njihovog odsto
јcnja. Ali njegov strčljni, strahom prouzrokovani,
skok nije mogao u neprestanom ravnovčsju ostati,
ncgo klone i malo lakšim skokom stupati pog
nc, a lakoma zvěrad priblixesc ovoj nesrčchnici;
opasnost je dospela do najvecheg stepena; nc
srćсhnа mati panc u ogajanje i iz samog oca
janja mogla je ono ciniti što je uginila. Kada vс
che nositi vukovi pognu po zvérosrodnosti straš
no na kola skakati, spopadne ona u bczumju
jedno svojc détc i baci ga iz sanicah pred gladnu
i nenasitivu zvčrad. 0va ostaše ozad poхdcrašc
dobit, koja im je data i cupala su se okolo ker
vavog ostatka; al do casa traxila su ona, jošt sa
vechom lakomostju nego pric trag sanicah, ter
cala su za njim, i mati jadna sa svojom décom
cuše urlanje na berzo, koje im je smèrt pred
navestivalo. Štrašna xertva bila je po drugi, a
po tom i trechi put prinešena, i xena tako cénu
xivota svoje nevine déce okonca, a ona nevrč
dna k selu prispjc. Kod pèrvih kuchah vukovi
zaostanu. Nesrčchnica u takovom se je obstojatel
stvu, kakav sebi gověk nit predstaviti nit opisati
moxe, nalazila i pogne svoju nesrčchnu sud
binu u selu medju mnogosabranim ljudstvom pri
povědati.
Ljudi, koji su izpěrva sоxaljeni okolo nje
natiskali se bili, uklone se sa sgroxavanjem od
nje; jedan texak, koji derxašc u ruci gvoz
denu batinu (štap), rece razumitelno jakim gla
som: „ Mati, koja je svoju dčcu najхеšchem po
xertvovanju izloxila , za sebe oslobodit, nedos
tojna je uхivat ovaj svčt, “ i udari nesrechnicu
gvozdenom batinom po glavi. Ona padne nema
k zemlji niti se nace — bila je mertva. Ubo
jica, koi nije begstva traхio za sebe spasiti,
bude uhvatjen. „ Ja sam ono ginio, što je pravo
bilo “ zasvédocavao je isto neprestano; „ Bog
da joj prosti. * Оn je bio na smèrt osudjen, al
ga kralj pomiluje.
M. Medakovich.
 151
|М I LETCHI.
Иепеfiae civitas insignis, nobilissima et
pulcherima divinitis condita.
Jedinstveni grad Mletački lexi na městu,
koje niti je zemlja, niti je more, niti je nebo.
Utemeljen je brez temelja, ne po délu ljuds
komu, vech po dčlu boxanstvcnomu. Brez tver
djavah tvèrd i prejaki. Poce brez pocetka, za
svèršiti brez svèrhe i brez dospčtka:
ILexi u mčstu, koje nije zemlja, ni voda ,
ni nebo. Nije nebo , jer sasvim da nadaleko od
zemlje uzdixe k zvčzdam pregizdave svoje sgra
dje, ništanemanje prebivaju u njemu stvorenja,
odčvena uměrtelnom odorom, s kojom naravno
od neba izlucuju sc. Nije zemlja, jer ako je zemlja,
bilo bi joj od višnjega stvorca zapovědjeno, da ima
poradjati trave, sadovc i xivotinu svake vèrste;
ovdě ne vidi se drugo izlaziti po verh vodah, ne
go polage, cerkve i sgradje previsoke za samu
uzurnost ljudskoga plemena. S toga ocividno iz
lazi, da niti se moxe rechi, da je more, vide
chi se uzvišivati nepomicljivo previsoke tegote
i gizdava prebivališta, koja su sve skupa nepod
nosljiva texina premekanom herptu vodenomu: za
to nczna se, more li se to mčsto zvati, da je more
nepomigljivo, oliti zemlja nestojecha, oliti pčrvlje,
da je nebo zemaljsko, oliti zemlja nebeska.
Utemeljen je ovaj glasoviti grad brez te
melja, jer nije odërxam ni od xivih grebenih,
ni od tvèrdih kamenah, ni od gusta xala , ni od
krčpkc zemlje, mcgo samo od mekanoga kala,
koi se podaje texini jedne same noge jednoga
samoga kipa: vendar texini neizměrnoj njegove
strahovite tegote cudnovato odolčva.
Ne po délu ljudskomu bi on utemeljen, vech
po boxanstvomu; govori bo jedan pisaoc: Grad
Mletacki izvèršit, plemenit i prelčp boxanstveno
sagradjen. Bio bi istinito puno slavan onaj covčk,
koi bi bio utemeljio i izveo ovaj prekrasni grad.
Moglo bi mu se dati ono svetchanje, koje da
vaše okrunjeni prorok premoguchemu udoxniku
svega cesa: koji ustanoviti zemlju po verh vo
dah. Nije včrovati, da ovo precudno tvorenje
moxe zapoznati druge matere izvan naravi, ni
drugoga otca izvan vavčgnjega Boga; jer, ka
kono ne bi jedno ljudsko dělo, dali naravsko,
uzdignuti jednu poljanu vanka zemljc nasсlјсnс
i vanka mora ncnaseljena; tako bi dčlo boxan
stvcno nadahnuti prčkonaravskom hitrotvornos
tju ljude, da si utemelje ondé prebivališta. Holje
dakle tako Bog, jer je znao, da njegova sveta
véra bit che ondé pouzdana i zaslonjena od nc
milosèrdnih progonstvah.
Tvérd je i prejaki brez tvèrdjavah; jer nije
s debelim zidinami ogradjen niti od visokih bra
ništah zaslonjen, niti od jakih kulinah usnaхсn,
niti s dobrocuvanim vratima pozatvoren; dali
dnevom i nochju svakomu, oda svuda, otvoren;
ni s drugom straxom, nego s nastojanjem nebes
kim ustanovitio je i obranio u svako vrčme, ne
samo svoje osobite gradjanc, dali jošter i one
inih gradovah , koji su za mnogo včkovali xivili
pod njegovom obranom.
Zapoce, dali zapoce brez pocetka, hotechi
zaglaviti, da nije imao pocetka odluccina iliti na
mišljena i da neima nikakove uzpomeuc ni od
dneva, ni od godine, ni oli včka, u komu za
poce se naseljivati ovo město, i sasvim da sgodo
pisatelji govore, da je imao pocetak godine naš.
spas. 421. na 25. оxujka, ovo je samo vreme,
kadno se utemelji perva njegova cèrkva (ako
istiniti bi ovo perva) u ona vrčmena zamčrita i
uzmnoxna, kako sc štije izdubeno u mramoru
u istoj cèrkvi svet. Jakova od Rialta; ali nije
vérojatno, da ovo bi njegov najpervi pocetak,
jer bi bila savišna, ili kako se rege, nepotrebna
i sasvim pustošna jedna cerkva po srča onizih
blatah neuzhodljivih, da pervlje nje nebude bilo
ondě sakupljenje kakova god puka.
Izvan ccsa (po govorenju istih sgodopisa
tcljali) jošter godine 400., kada Gepidi i Goti
privervljivali su po Talii, zapoccli su puci od kra
ja zaklonjati se neizbrojnim nacinima po kalju
хаli i prebivati medju ribarima. Dakle ni ovo ne
bi njegov pocetak, i nije; jer se ne moxe rechi,
da za mnogo včkovah pěrvlje toga ovo mčsto
nije bilo naseljeno barem od ribarah, i sa svim, da
nije imalo sliku oli narok grada, ne che mu bit
manjkalo nego samo ime; jer po govorenju mu
droga: grad nije drugo nego sadruxenje ljudih.
Toliko vech , da Gonzaga, biskup Mantovanski
potvèrdjuje u Lčtopisih Franciskanskih, da ondě
biaše se zaustavio sveti Marko, prozalcchi iz
grada Akvileje u Rim, niti bi se bio zaustavio,
da nije bilo prebivalištah, i to se je sgodilo cetiri
včka prie ovoga namišljcna pocetka. Dali nuni se,
 — 1 2

jošter da Antenor, pervo nego je Padovu sa
gradio, izkèrcao je ovde svoju celjad i sagradio
jedno mčsto, koje bi prozvano Castello 0liuolo,
i da od tuda paka odvczao sc je po réki Brcnti
do na polja izpod planinah Euganciskih, gdě
sagradi Padovu. Ovako pravi Sansovino s Mar
dobe grada, koji po zapletenju putovah i jaru
gah prilikuje se jednom pravom zasčilištu.
Јjudskim, jer zrélost saborah i razbor toli
kih premudrih ljudih, koji su š njim vladali, ne
manje nego i vojnicke cctс јcsu ga utvèrdji
vali.

tinioniom na listu 5. —- Мохe se daklc zaglaviti, Boranstvenim, jer, buduchi včkom je imao
da poradi nemilosèrdnosti Atiline i poradi priter za svèrhu svojih preduzetjah pravicu i bogoštov
kanjah grabljivih barbarezah primio je ovaj grad, je , vazda je okušao blagodarnu boxanstvenu po
ne svoj pocetak, dali jedno zaměrito uzmnoxcnje, moch.
И. Сhurkovich.
i da je izašao (kakono se rece) od patuljka kru -- Š==-
postasnik.
Da je paka za srěršiti brez dospetka i brez sтAno PESNIСтио.
svèrhe: to jest, za dovèršiti samo svèrhom svega
světa, jest jedno razloxito poslědovanje, koje bi P R. E V () D I I Z I I 0 R A T I A.
se moglo izvcsti od ncdoumnjenog njegova po
cetka, dali mnogo bolje mochi che se izvesti, О da XIX, Lib. II.
procčnjajuchi ga zaštiljena i slobodna od onih uz
rokah , koji običavaju prinositi gradovim poraz (Mater saeva Cupidinит. )
i razrušenje, i ovo su ratovi medju gradjanim, Nemila majka ljubavi,
oli s izvanjskim nepriateljom oliti, da je mčsto I piche vina rumena,
malo prikladno obrani i uхderxanju ratovah. I last, ká bludom naravi
0d ratovah gradjanskih věk se je znao paziti Nuka na dčla ljuvena;
i zacuvati; tako, da se moxe iz toga procéniti Njih silnost verla i kleta
prevelika lasnocha, hitrina i bèrzina, s kojima su Ноche da ljubim opeta.
se prekidivale navale neskladah; a to je napre Tratorka béla stravi me,
dovalo po zrelosti i bdenju vlade, koja je s njima Ká mléko i snčg nadsiva,
upravljala, pripomoxcna od istih gradjanali, prig Smionost pusta përxi me
nutih po naravi k miru, to jest po dědinskom Хivocha ljubka dobiva,
nastojanju onih pervih predroditeljah, koji samom Razbluda lica premila
svèrhom za uхivati mir i pokoj, zaklonili su se Serce je moje zanila.
u ova blata, oli poradi vèrste mésta i vode, da Misli mi ljubav zapleni,
otvore ljudskom plemenu onaj pokoj, kojega I Parte pévat sakrati,
dariva istim ribam i drugim stvorenjima, buduchi Ki rat bčxechi kërveni
je zacudno bilo svakomu ono mucanje razborno Znaju sa konja strčljati,
i ono neizreceno tajenstvo u skupih, u saborih, Jeziku ne da da slavi
i u sastalištih neizbrojenih. Van stvari same ljubavi.
I ratujuchi s izvanjskim nepriateljom vek se 0vdě, déco, bus stucite
јc obranio naravskim, ljudskim i boranstvenim Od sporistja zelenoga,
nacinom. I s tamnjanom donesite
Naravskim, jer lexi tako daleko od zemlje, Cašu vina izbranoga,
da ne moxe s one strane bit udarcn, i jest tako Nakon xêrtve poklonjene
uzmaknut od mora, da ne moxe pomorska vojska Milije che gledat mene.
s velikim i neizbrojnim brodovim do njega do Iz rukopisa G. Higje Dubrov
préti, a da u malom broju bi ušli, ne bi se bo
jao naskočenja cicha mnoxine puka i poradi po
—4}}}{{#if:{{{333333+{{{xe=-
Bratja Battara
J. А нахmapich
Izdavatelji i vlastnici.
Urednik.
 BR()Ј 20, II, (10)|NA
—G — —G —

NA 19. SVIBNJA 1 8 4 5.

ê; *os iz
* раши |

Ovaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je céna 4 г. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5. r.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

Mnogo jošte? Cije polje

гésargrvo. Каda konac To Bog znade!...
Bude boju?
S. I).
Pitanje. —a bro-G-

Kako moxeš Pri dignutju — Slagarom.

Rechi suncu: Brez хeljenja? 0 otce Jovo! Pallas Athene! i Apollon ! (Omir.)
Slušaj, sunce, što chu cinit
Stan, ni s mésta! S ludom voljom, Grom i munje, poogime Jovo!
Ti na nebu S grešnom smisli, Štit i oklop, Pallas posestrimo!
Nehodilo, S naglom strasti? Luk i stréle, pobratime Apollo!
Ti na zemlju Tom grumenu Da ja cinim juriš na slagare.
Nesvétilo. Zemljanome Jer gle cuda do sad nevidjena :
Stani na brěg Neba 'e sila Vasdan letim na mome krilašu,
Gledaj more; Хivot dala, Da doztignem vilu posestrimu,
što ti moxeš U njem xivit Da mi ona pesmicu pripéva.
Cinit moru, Povčdila; Koju gujem, a koju negujem;
U njem voda A od zibke А koja mi ostane u pameti,
Da ohladi, Tja do groba Donesem ju: „ Eto je tiskari!
Da se ledom Duh sa zemljom Tiskajte ju, nek je bratja štiju. “
Zaledeni ? Bojak bije. A tiskari, da ih Bog ubio
Каkvom silom Zсmlja neche Na ribex mi pěsni proribaju
Ti moguchom Rob da bude, A kad oštri ribex ih sariba
Svét cheš ovaj I nij' mochi U slagarske, jao! dopadnu ruke.
Ustaviti, Svalit breme; Znam da 'e texko sribane pesmice
Da prestane Duhu neba Sve u jedno sloxiti opeta
Vertiti se? Nije moxno Nu zato su slagari na světu. —
Каko meni Sroditi sc. 0 slagari, brigo pčsnikova!
Biti hochc Је!” vremena Ali, cujde i gore xalosti:
Na tom svétu Mnogo prošlo, što izpod oštrog ribcxa ostane,
širokome, Јcl' vremena To tiskari tiskom poraztisnu.
 154 —
A što oni ne raztisnu tiskom
PRIPOVEST.
To slagari sloхmo porazloхс. — —see?658SKYев
Tako u pčsmah o slozi, nesloga, —
Јао meni siroti pčsniku! Mandalina trinaesta.
Po slagarskoj neslozi sc sloxi.
A svčt vige, ko na bčlu vranu; (Iz němačkoga od gosp. I. G. Setara.)
Pa na koga?... Misliš na slagara? Putujuch kroz sěvcrnu Němačku dojdosmo u
Na tiskara?... Ne, neg na pčsnika! jedan gradić, u komu se medju ostalim čovčko
Grom i munje, poocime Jovo! ljubnim uredbam, takodjer jedno tako zvano Man
štit i oklop, Pallas posestrimo! dalinino stanovište nalazi. Tko nepoznaje ple
Luk i stréle, pobratime Apollo ! menitu naměru takovoga staništa? Ženska bitja,
Da ja cinim juriš na slagare. koja je jedna slaba ura, jedan neočuvani čas,
Од. 0stroxinski. jedan trenutak bezufana zamantranja, svoga je
dinoga dobra, svoga najboljega dostojanstva li
šio, sastaju se ovdě u jedno okružje, gdě pod
KREPOSTNA LJUBAV. nadgledom ljubcznih ljudih, svoja pogrčšenja
рksAN odminuti, svoj zabludjeni život pokajati, ili bo
se za koristne i čiste člane dèržave izobraziti,
Andrie Stazicha.
ili pako promatrajuće, u poslu i razmišljanju
Slědi me, má Milice, razděljeno življenje voditi mogu. Tajnost je bi
Kad cuješ slast ljubenu, lčg toga stanovišta, i počamši od ulaza, dok
Tvé neche blédit lice se opet iz njega ne izide, ostane ime svake po
U stidu nepoštenu. kornice zakopano; tad se ona samo Mandalina
I měsec sunce slědi zove i dobije za razliku broj pridéven, pod koim
Pa sunce kada pade je upisana. 0va jednakost imenah ima pokoru
Zrak njemu šalje blČdi, čineće sestre opomenuti, da su kroz svoju pre
Po kom světlit stade. grčliti svaku pravicu na prednost medju sobom
Ganutja serca cujem, izgubile, i da su samo jedno ime i jedan posao
Duševno ih upravljam, primile, ime: grčšnicah, a posao pokore. Zivo
što je krěpostno štujem, topis pako svake ove scstre s povodom njezina
A nekrčpostno ostavljam. zašastja, s njegovim naslědbam i ostalim okol
Каko dve kapljice vode nostim , zabilježen je u jednoj knjizi, koju dru
Ja i ti sjedinjeni ge sestre nikad pred oči ne dobivaju, nego im
Jedna za drugom hode se samo iz nje, bcz očitovati osobu, dogodjaj
Putima po kameni”. pogrčšenja za opomenu štije. U sve kuchne po
Ako ti kad poserneš, sle razděljuju se scstre sestrinski; nadzorište i
Мá ti je pomoch spravna, ma navadno jedan vrčđni starac, koi je kao du
Nechu od straha da terneš, hovni pastir, ili u komu drugomu sličnu pozvan
Мá ti věra stavna. ju dovoljno pokazao, kako mu za zbilja čové
čansko dobro na sercu leži.
Каda ja kadkad stanem
Turkaj me ti naprida, Na samoga nadzornika Mandalinina stano
Digni me ako pancm, višta u tomu gradiću, imašmo mi preporučno
Ukloni mc od stida. pismo, i s tim sgodu dobišno, da kao njegovi
Oh! krčpostna ljubavi! priatelji, jedne večeri, gdč su se već sve se
Slika si raja pravo, stre u svoje sobice zavukle bile, célo muternje
Vode samo tvé plavi stanište razgledamo. Ono zazoritu nalikost s jed
Luku u xudjcnu, zdrava. nom Kartauzom imadiaše. Tišina, jednostručnost,
uklon svega onoga, što bi misli raztresti moglo,
—=<==- biaše sa svim onim sjedinjeno, što se za duhovnu i
tčlсsnu hranu ovoga selišta ubogih, od življenja
razdruženih biljah potrebuje. Vertlašci, sčnice,
cèrkvica i mertvačnica doticahu sc premirno jedno
ličnih prebivalištah. Već je u sumrak bilo, ho
tivši mi, baš tajno slutcch (symbolisch, ) s mêrt
vačnicmm naše razgledivanje ovoga utočišta do
končati. Nadzornik, jedan srebrovlasni starac,
priličan dobromu otcu u détinskoj basni, koi lju
de u nebo nosi, vodiše nas, srebrenom gosta
rom (Ampel) u jednoj, a klepsidrom (Sanduhr)
u drugoj ruci, kroz jedan uzki, izrezanim slikam
ukrašeni prohod, u rečenu mertvačnicu. Jedna
slaba zraka zasvčtli nam se iz tmaste sgrade;
ona dolaziše od jedne svčćnice , koja preko
jednoga klecala visi i nami jednu sliku ukaza,
koja nepomično klečeć, u svetoj bogoljubnosti
ukopana biaše. Mi okolo klecala obilazišmo , —
jerbo je na srčilini stajalo, gdě su se navadno
mertvačke škrinje predanj moćale — dok smo
mogli slabo razsvětjeno lice moleće dobro razlu
čiti. Sveta ježnja napopane nas u ovoj noćnoti
hoj sgradi, gde smo grčli, kajanje, življenje,
smert i blaženo nagnutjc na drugi svčt, sjedi
njeno i utčlcšeno vidéli. S nutrnjim tronutjem
upitam ja nadzornika, tko je ovo čeljade, koje
nehotice moliti uči?
„ Naša trinaesta Mandalina “ prišapća nam
starac u uho, siromasko dčte, koje ondé pokoru
čini, gde je i sagréšilo! “. Оna na nas i ne
gledaše, ali bo pogled, koga je pram nebu uz
dizala, povratjaše se kao luč nebeske světlosti
u naše oči, i tako nas moćno obuze, da smo
još pred odlazkom na spavanje, nadzornika mo
liti morali, da nam strastopis ove skrušene duše
priobći. Dugo se dade on moliti, ali bo napokon
ipak popusti, i buduć da smo mi stranjski bili,
kojimi siromašna pokornica možebit u svomu ži
votu nikad više pred oči doći neće, – uzme on
jednu veliku, u cerni baršun svezanu knjigu , i
pogme iz te grčšnicke knjige skoro slědeće či
tati : „ Mandalina trinaesta, učislena u naš broj
mčseca pèrvoga svibnja, u desetomu godištu u
temeljenja našega stanovišta, jest kćer jednoga
mertvokopca. Njezin otac biaše sirov i divji čo
vek, koi za življenje nije mario, niti se je smèrti
bojao, buduć da je porad siromaštva pèrvo jed
va poznavao, a s drugom pako od mnogo go
dištah u druxtvu prebivao. On je samo porad
svoga posla u cèrkvu išao, i nikad se nije mo
litva iz njegovih ustih čula, kad je svoje sveto
délo izvèršavao. Sa svim tim nagonio je on Man
dalinu od pèrve mladosti na bogomolenje i tražio
јc, da joj tamni predčl svoga prebivališta, ko
liko mogućno biaše, razsvčijen ukaže. — Nikad
nije ona smêla prag od mertvačniće prekoračit,
nikad kod pokopa biti, nikad naježujuće grob
ljište okolo cèrkve postupiti, dok je on mnokrat
do komad noći svoj mračni posao obavljao. “
„ Grobovc cvčijem kititi i ozbiljne svctčane
glasove mertvačke mise slušati, biaše joj dopuš
teno ; Božju službu čuti i blagoslov primiti, bilo
joj je pako zapovčdjeno. što je njezina sirova
otca na takvo odgojivanje nagonilo, čini se, da
je samo njegovo smêrknuto obdušje bilo, koje
se blizo mèrtvacah i u skerbi za njihove grob
nice većma obiknuto, nego li pokojito ćutiše.
Duh mira, kog je željno tražio, bez da ga je
ikad naći mogao, hotio je on u serce kćere svoje
usaditi. Samo je ona bila, za koju je ćutio, da je
življenje više vrědno, nego li početak umiranja.
Tako biaše Mandalina uzrasla. Njezino obilušje,
tiho i smušeno, kao zrak grobljišta; u njezinih
pèrsih jedna gomba, kao u skutu grobovah, ne
dade joj mira ni pokoja, nego ju nakon duge i
usiljene pokornosti naganjaše, da proti strogo
mu otcu svomu mnoga mala pogrčšenja učini.
Njegov mračni posao, kostilnica i naježnjivi ve
čcrni sati na polju truloće, ne ostaše joj više za
dugo nepoznati; — skrušujuće mertvačke mise
biahu kadkad oblénjene , i samo je Božja služba
bila, koju ona dčlom iz vlastitoga nagnutja, dé
lom pako iz straha, da otca svoga nerazljuti,
nikad propuštila nije. A i on nije promičnu na
svojoj kćeri opazio, jerbo u takovih stvarih oš
tra oka ncimaše, i jerbo je ona to, kao détca
svako pregrešcnje, lukavo sakriti znala.
„ Jednoga dana — bilo je istom one godine,
kad je Mandalina šestnaesto léto mavěršila — biaše
ugledan pokop navěstjen. Njezin se otac na svoj
posao pripravljaše, docim se je svakojakih ro
djakah pokojnikovih okolo njegova budućega pre
bivališta sakupljalo. Mèrtvokopac mišljaše, da
mu je kćer već odavna u cerkvi, buduć da ju
on u kući ne najde, i zato otide, bez da se je
dalje o njoj brinuo. Ali bo ona ne biaše odišla,
јcr ju je nutérnji nagon odlučio, da svoje izo
stanje otcu zataji, za da iza njegove nepritom
nosti i njegova poslovanja, koje mu neće na nju
 156
pomislit dati, sve one već naprčd došavše ljude
po svojoj volji razgledati može.
„ Ona se biaše zaodéla u svoje svetčane ha
ljine, koje je takodjer iduć u cèrkvu nosila, i
tako stupi ona, kad je otac odišao bio, smiono
medju ljudstvo. Usilovana žalost jednoga, pra
vсdne suze drugoga, podpuna nerazličnost tre
ćega, učini na motreću čudnovit utisak. Tad o
pazi ona, dalcko od ostalih , na jednoj uzdig
nutoj grobnici jednoga uzduž pružena, krasna
mladića; pervoga, koi joj sc je većma, nego je
o i kojemu govčku mislila , dopadao. Ona se je
morala k njemu približiti, i ostane, kao da je
napis na ploči štiti hotela, pred njim stojeć. Оn
uzberdo, a ona nizberdo pogleda. Njegovo blič
do, nezadovoljno lice, jedan protersni potez o
kolo njegovih ustah, kao i mésto pokoja priči
niše na pèrvi pogled tako neodoljivo na nju, da
je nehotice, njegovo oko tražila, i — našla. “
„ Gdě ćeš štiti, krasna dčvojko!“ reče ne
poznani uzdiguuvši se , , na momu čelu, ili na
ovomu kamenu? “ — Маndаlina umukne, ali bo
ona biaše već previš štila na njegovu čelu, na
komu je samo previš pisano bilo. Jedan kratki
razgovor obavesti obadvoje o njihovu pramseb
nomu stanju i odnošenju. Mladić bio je rodjak
pokojnoga, koga istom izčekivaše, za da, kako
on reče, iz njegova groba bogati odvetak uz
digae. Na jedan način, koi je ljudim njegove
vèrsti vlastit, znadiaše on Mandalinu dotle do
vesti, da ga je ona sama molila, da to nebude
zadnji put, koi su se vidéli. On to obeća. Jedan
celov, koi ju je skoro izvan sebe doveo, pot
vèrdi joj to, i doba i mešto sastanka biahu tako
berzo, kao što se svako zlo dogodit opći, ugo
voreni. Оn odide, jerbo se je sprovod iz varo
šića već približavao; Mandalina pako znadiaše
se umětno medju sprovod umčšati, da je otac
njezin mislio, da ona iz cèrkve ovamo uzgred
dolazi. Sveti se posao dokonča. Svi se pokojito
i utišeno kući povrate: samo ne Mandalina, koja
je još u velikoj daljini tmastu sliku IČpoga ne
poznanca poznavala.
Tako dospie neopazno pervi ovcčji korak
** razorenje sgrade, koju je sirovi otac s go
rućim nadvladivanjem samoga sebe, uzdigao bio.
(Stadit che.)
Срio Berndušić.
—=503==—
—
0 JEZIKOSLOV.JU.
(Produxenje i konac. )
Tehničke Grčci) — termine tecnico -- Kunst
ausdruck — reci tvorske — tvorobesěde.
Tehnologia — tecnologia — Kunstlehre —
Gсwerkslehere — Tvoronauk.
(Оpazi — da naški „ Tvorje “zlamenuje:
arte — Кипst, Verk, u opchinu, — rukotvo
rje, (arte meccanica, manifattura, ) Handwerk —
итоlvorje, Carte liberale, ) die freie Kunst, —
rukotvor, plod je rukotvorja . niti bi se imali
jedno za drugo zaměnjivati.)
Parbarskih. . . . barbaro, hoche rechi pra
vo »inostranac “ — barbarismo, lěpo němac
zove »Undeutschheit “ — A mi moxemo rechi „
neslavје. “ ( Stulli — cakanje.)
Almanak — ili cheš uzeti da je „ Efeme
ride “, i u tom ogledu moxe se imenovati zvez
dopasiteljka (knjiga) ili cheš ga uzeti da je „
lunario, “ u tom ogledu moxe se imenovati „ me
secka “ (knjiga) ili cheš ga uzeti da je „ са
lendario, “ i u tom ogledu moxe se imenovati
„ svetodanka, “ ili „ blagodanokazica * (knji
ga.)
Аlgebra — Němac ju zove dobro — „ Buch
stabenrechnung. “ Daklem i mi moxemo „ slo
vorazbroj. “
Alchinia – zove ju Němac dobro „ Gold
тасhere. * Моxcmo i mi „zlatotvorje. “
Сhетеа — chimicha – zove ju Němac —
Scheidekunst. * Моxemo i mi „ razstaroznanje “
buduch da je ona „ znanje za razstavljati stvo
ropocetke ( elementa, ) koji se u onomu stvoru
sastavljaju. * Svaki bo je stvor „ jedan slод оф
mnogo pocсtakah. “
Alkoran — hoche rechi turski „ knjiga
boаја. “ Dali ova je besčda ime vlastito nekih
osobitih knjigah; zato se moxe ova besěda, i
njoj prilicne u vlastitomu glasu uzdèrxati; ka
konoti ime vlastito jednoga covčka nerazdvojna
(individuo).
Alcali — Nćmac zove „ Laungensals. “
Мохemo i mi „ Iuxnicosol * to jest neka vèrsta
soli (i njoj prilicne) koja izlazi u luхnoj socini
iz luхnice.
Саs — mogao bi se rechi slobodno „ dim “
buduchi baš da i dim vatreni jest gas. Ništanc
 b
-
1 *) ?
manje ova i Finn glas, i njima prilicna, mogli
bi se upustiti u naš јczik; dali ja što mogao
manje.
Idee ... idea — Nčmac ju zovc 2 Begriff, “
Ja bi rekao „ umozačetak, “ ili „ namisal “ —
namislio sam C mi sono idcato – mi sono ima
ginato.)
Нistoria — Němac ju zove „ Geschichte. “
Naši povest, bolje neg druggie, buduch da je
koren sviuh ostalih » izpovčst, pripovčst, na
povčst, i t. d. “
Karakter bojnicki. — A zašto ne: chud,
prignut je, narav, navada, kako gdč prilagaju se,
buduch da sve jednako ne zlamenuju. Jesu nalicne,
dali ne jednolicne.
is originalom — A zašto ne „s maticom “?
Matica, bcsčda je poznata dobro u narodu pod
tim obilicjem. —
Сramatikalnim — дrammatica, Sprachleh
re. — Daklem je „ Jezikonauk “ ime pristalo.
А kralje se moxe rechi „ slovnica * , kako se
zove i vocabolario – slovnik; — koi se né
magki zove „ Wörterbuсh (rčсоknjiga, ) i do
bro se zove.
Geometria — Erdmeszkunst. — Ako zemljo
тегje nije ime pristalo, nije ni geometria, koje
ime isto izgovara, isto zlamenuje „ merenje ze
тije. Ako u cčlој деотеfriine nalazi se nauk za
mérenja zemlje, a gdě se nahodi? Tako, iz ce
tiri dela brojoumenja, izašao je vas nauk raz
brojstva. Pace, iz mérenja zemlje izašlo je célo
neroumenje (velkouměnje, Matcmatica.)
System — Lehrgebäude – naukouredba.
Astrologia – zvezdoslovje (Sterndeuterci)
zvezdokolje. Gercki Astrologia izgovara zvez
dogatanje (promišlja ga u govčku) — Nčmacki
„ Sterndeuterei “ izgovara ono što zvězde
zlamcnuju (što robe) i naški je „ zvězdokolje
promišlja ga u zvězdi.
Onim koji opiru:
1. Da našim imenim ncima podpuna okon
canja stvari zlamenovane.
2. Da naša bcsčda ne izgovara sve ono što
izgovara tudja matica; odgovaram:
Na pervu. A zašto daklсm i umětnii naro
di okoncavaju stvar zlamcnovanu s mnogim dru
gim besčdam, kad ju xclc bistric i prostranie
prikazati? — То сhc rechi, da niti jedna niti dvč
rčci nesu dostu ni kod njih.
Na drugu. Naša bcšcda gdčgod izgovara više,
gdčgod manje, od tudje matice; dali kad izgo
vara jednu ili dvě vlastitosti stvari zlamenovane,
po kojim ona se moxe razaznati iz medju ostalih,
to je zadosta jeziku.
Sasvim tizim hvalim i slědim one, koji, uz
našu besědu iz medju dve polkolacice O umechu
besčdu tvornu, iliti maticu, koja sluxi umětnim
za napomenutje, a neumětnim za nauk, ako bi hteli
primat. Pak s vremenom che se ona réc udomo
viti kod nas; dali ja uvek velim ovo: „ Više je
bogatstvo u razplodjenju jezika iz malo kore
nja, nego u nalaganju svega i svašta sa svih
stranah. — Сini mi se kakono o pokladah, da
se tudjini u naše haljine preoblace za smčh. —
А tako se cini, nc meni samome, nego i ostalim
našim oko mene. Ovo daklem narodno chutjenje
ja nebi pogérdjivao. Kad je to svčtovao Cesa
rotti u talianskomu, svi nanj graknuše. Nebi ni
ja svétovao u našemu. To bi valjalo raditi vele
trčzmeno. A naginjuchi na priblixanje jezikah za
dotčrat jih na jedinstvo, to je daleko ; i velim
da neche biti nikad moguche podpuno. Nego pri
noxim što rece naš Tommaseo: „ Nauci i u
mčnja imadu vlastiti svoj jezik. Da bi да со
wčk htio presaditi u opcheno slovište, bilo bi
ga odrech sgustnuti, i više mraka neg světlosti
dončilo bi se, “ A da se i presadjuje u pisma
izborna za umětne, ostavimi pobratime bistar naš
jezik za naša pisma sebicna.
Stepan Ivicherich.
—={{}=-
PGLXCEŠILSTVO.
-фор-Фере
„ Veliko ja dugovanje.
Da se veche ne nahodi
Svaki covek ki derxanje
Mlčstu i gradu gde se rodi. “
(Palmotich. — Akile Prikaz. II. list. 26.)
Kucha u kojoj smo se rodili, město gdě smo
bili s dobrim naucima odhranjeni, onaj dub koi
smo vidčli rasti, onaj perivoj gdč smo brali cvetje,
koliko su nam mili, koliko ih xudimo pric viděti!
Koliko hlepimo za vratit se prie iz daleka mčsta!
0h rodno mčsto! U njemu nam ostaju pèrve uz
pomсnc: ono uzdèrxi xivc, oli mčrtve našc rodi
teljc, druxbu milu od pèrvih vrěmenah, naše
priateljc; tu se guje sladki glas našega rod
 158
noga jezika, s kojim je nati ljubcxljiva utaxala
cesto naš plac u vrčme od détinstva i ucila s
njimc zvati našega roditelja, i previšnjega naše
ga otca i Boga verhu nebesah; jezik s kojim
smo primili pervc svetc i naukc, pérvc ljubcxljive
rčci od naših roditeljah! Коliko je dakle naravno
ljubiti svoje rodno mčsto! Vidimo iste ptice la
stavice, netom da su prezimile u dalecim stranami
vrachati se věrno k svomu gnjezdu i oblétavati va
věk oko njega.
Nit se igda moxe kušjati vecha ljubav k
rodnomu městu neg onda kad smo usilovani od
njega odalecit se i toliko vechje ako se deliš
od tvojih roditeljah. Kad se vratiš u tvoje rodno
mčsto kako ti igra serce za prie viděti mirc od
grada i zagerliti svoju celjad! Da promisli, tko
je razděljen od mora i od berdah dosta godinah:
Ne vidčti nigda poznanu celjad, nit priatelja i
kakva, ni rodjaka, ni cerkovnjaka, u koga bi
prie isko koi svét: da nc cuješ zvono koje bi te
zvalo u cerkvu za dati hvale Bogu i molbe njemu
upraviti! Kako se tada tvoj pogled sverne put
onoga berda i verhu neba od strane rodnoga mesta!
od kolike cčne prikaхuje sc našim ocima svaka
najmanja stvar, koja nam donosi milu uzpomenu
rodnoga mésta ! Ja sam dosta putah kušao ove
nedragosti u momu sercu, i kad bi u inostranu
mestu gdčgod cuo govoriti jezik moj rodni, taj
cas zaigralo bi mi sèrce od radosti, kako da sam
cuo glas mojih roditeljah. A kad bi u inostranoj
zemlji gde god vidio jedan stabar od masline nebi
mogo od njega taj cas odaleciti se bez razbirati,
da je ovo najperva utčha i blago moje rodne ze
mlje, kad je obilno narav nadari da se nakiti
socnim jagodami. Nesrćсhan odviše jest onaj, koi
je usilovan odalecit se od svogu rodnoga mesta!
Ako mi pravo ljubimo rodno mčsto, koje uzderxi
sve naše mile uzpomene i naše običaje, ljubit
chemo takodjer i rodni jezik, koi su naši stari
govorili, jezik toliko skladnouredni, koga sledu
govoriti mnogi gradjani, seljani i ostali, koji su
s nami sjedinjeni u ljubavi rodnoga města, toliko
u ncvoljah, koliko u radostih i ufanju.
Ma neka se nebudс uzderxavati naša ljubav
samo u rčcih, nego u délih. Duxnost je svakoga
gradjanina ukazat se vrćilnim i koristnim svomu
městu. Dakle za ne gubiti svoje vrčme bcz pro
cène u plandovanju, kojc je uzrok od svake
opagine, treba nastojati za naučiti koi zanat ili
—
izpunjati castno koju zabavu opchinsku za korist
rodnoga mčsta, i za moch sebi istomu pribaviti
potrčbnito hranjenje i svojoj dčci, za da na izgled
otca ona uzbudu dobri i korisni gradjani. Onaj
pako koga je srčcha nadarila s imanjem u bašti
nah, ima nastojati za da budu svedj više plodne
svojc zemlje za utéšiti siromaštvo u potrčbi , i za
dobiti gasno ime blagodarnoga mčšljanina. A oso
bito za svoju istu korist on ima cesto bdčti i na
stojati za da svoje zemlje ne padnu u erdjavo
bitje texacko ; jerbo neplodna zemlja cini si
romaha i kmeta i seljanina. Radi cesa ima se
uzdèrxati za upravu ona mudra bcsčdica: Qui
operatur terram suam satiabitur panthus: qui
autem sectatur otium replebitur eyestate. (Sa
lomon Proverb. Cap. 28. v. 19. ) Drugi pako,
slčilcchi koi castivi zanat, ima takodjer nastojati
da svoje mčsto nc ostane poslčanjc u rukotvorvstu
prama ostaliem gradovima. Tko li pako slědi
korisne nauke, ima uzmnaxati glas rodnomu městu
na izgled svojih starih, koji su ovaj grad za sve
malahan uzveličili cicha njihova napredovanja u
vrednosti i izvèrsnosti u knjixenstvu, u pčsnictvu
u tergovini i u vladanju, a osobito u opchenju
jerbo su se u ona vrčmena najvčštii ukazali u
brodcnju, koje je bilo najpervi vir cestitosti i
bogastva dubrovacke derxave.
Dohodi paka veoma na cast onoj kuchi, od
koje izhodu sva celjad izvèrsna. Bit che dakle
cčnjen onaj grad dokli uzbude imati izvèrsne i
vredne gradjane i za to svak ima nastojati za
uzdèrxati glas korisna i vrčđna měštjanina, kako
nam vandjele kaхе: Von quaerens quod mihi utile
est sed quod multis. (Ep. I. Corint. Cap. X. v. 33).
(sledit chc.)
Marko Marinovich Dubr.
—=<>—
XXV()ТОР (SJE.
Bartul Fontana.
Nije sam Lombardi svojom nemilom smèrti
opoštenio svoju otacbinu. Cvid. b. 2, god. I.) I јcdan
drugi mladiсh jest na isti način izgubio svoj xivot
i prolio kérv. Pravcdno i dostojno je, da njegovo
ime ncostanc zaboravljeno.
Tu duхnost ja sada izvèršujem nek tot vech
ma poznati se bude, da svcdjer imali smo ser
 159
cenih i hrabrenih kipah, koji su bili i jesu i da
našnji dan dika i slava svoje otacbine.
Taj dakle mladiсh jest Bartul Fontana, sin
Vicc iz grada šibenika. IIitren bivši, kadkad i
odviše, pun serca, i lép u kipu, njegovi priate
lji i mčstjani ponukovali su ga, da bi se za A
rambašu od straxanah zapisao. Fontana posluša
ih, prikaхe se, komu se je pristajalo, i bi u
slišen.
Ucinjen dakle Arambašom bi poslan u Skradin
pod zapovéd Serdara Gosp: Ivana Policha, sada
u dostojnome po civanju, koga ime jest vele do
bro, i s casti ne malom spomenuto na ovih stra
nah.
Pérvi bilčg svoje krčposti , koi dade Fon
tana biaše ukrotjenje svoje puno hitre i plame
nite naravi. Pomljiv u izveršenju svojih duхnos
tih i včran i poslušan umio je tako dobiti ljubav
svoga starešine, da ga je on derxao ne kako pod
Поxnika, dali kako svoga sina.
U to vrčme biase dojadio puku Todor Mialjica,
recen Lupov, s svojim zlogami. Preporuke naše
ga preuzvišenoga vladanja bile su ceste, za istoga
dobiti u ruke pravde. Serdar Polich, komu su
take naredbe puno stale na sercu, poznajuci vele
dobro věrnost i hrabrenost Fontanovu, preporuci
mu, da bi se opoštenio i uhvatio Lopova; ko
veselii od Fontane primi od svoga starešine na
redbe i uprave, ko cestitii sdruxi se straxanim,
datim mu za traxiti i uhvatiti Lopova; ali nijedan
nije se nadao, da che ga Lapov ubiti.
Na osvit 22. Sérpnja 1821. Fontana, bez da
iko znade, ode iz Skradina s svojim druxtvom.
Kad bi prčil svanulje nazre kod Bribira Lopova,
stade mu na trag, potera ga, on bčxechi dopade
k jednoj jami, i u nju sakrije se. Sercen i pun
hitrosti Fontana nazricše na onu jamu, ufajuchi
se, da chc sgledat Lopova, ali ovaj berxe metne
se iz puške, ubije ga, i u onoj smetnji, koja se
sgodi medju straxanim, videchi svoga glavara
mertva past na zemlju, bi srčchan pobegnut. 0
vako dospi Bartul Fontana u cvčtu svoje mlado
sti poslě malo mčsecih neg je kralju pogeo slu
хiti.
Na njegovu hudu smèrt svak je proplakao,
ali najviše bratja i roditelji; i današnji dan nje
govo druxtvo spominje ga i xali.
Fontana biaše lěp, bčl i rumen. Vćran i poš
1en veoma. Poznao je priateljstvo na naciu, da
—
bi za isto glavu izgubio. Narav bila mu je dala
s hitrostim s druxenu jednu ne malu snagu, tako
da i današnji dan spominju ga u Šibeniku, pri
povčdajuci njegovu slobod i snagu u jednoj pri
godi, kada pobišc scmcdju sobom nčkoliko varoš
canah. Smutnja je vech došla, da che se s noxim
sčchi. Nitko ne smi pristupit, ali Fontana bacivši s
sebe haljinu, goloruk umčša se medju njih, jedne
obori, jedne splesa, jedne iztčra, onim otimlje
noxc, tako da ona smutnja u jedan gas dospi,
bez da se je kap kérvi prolila, kada svak se je
bojao, da che ih biti mertvih i ranjenih.
Prosti, hrabrcni mladichu, da tvojc ime jest
do danas stalo zaboravјcno. Mi krivi nismo bi
li, nego prigode, da kada si ti tvoj xivot iz
gubio, nijedan list nije u našoj Dalmacii izlazio
na světlo. Ja sada tu duхnost izvèršujem, ti s
nebesah pogledaj i primi ovu uzpomenu, koju ;
ti kako tvoj drug u one vrčme i včrni priatelj,
prikaхujem.
M. Resti V. Serdar.
0 govorenju nesvěstnu.
Tko ono bugi? tko se onako guje... Оno je
jedna gostionica. -- Tko je u njoj? Jedan koi
nepodavno obajde dosta světa, i buduchi s nauka
došao, divani sa svojim domorodcim. — Jur je
znatno, da imade ovizih, koji cim su što malo
svčta obašli, ter su koju zločestu knjigu provergli
buduchi stekli slobodu govorenju, brezocno diva
ne o svakoj stvari, i zaglušivaju s njihovim cer
canjem, inadechise i pozivajuchi na megdan i
na oklad za doistinit ono što prikaхivaju. Tko
je razborit, neche stanovito niti da se prilaxe
niti da se okladjiva, nebuduchi njima na poštenje
imat posla s takovim tvèrdoglavcim i zato se
oni ljute i vicu.
Оvi su ljudi kakono ono duchani, u kojima
ne uzderxava se drugo nego ustrixakah, a nikadare
jedan cčo svitak platna oli svite. Onaj koi nema
vcch jedan sami poveršaj od svake stvari, obi
čajno nije dobar za ništo.
I s toga nalazi se pisano: „ Našima dč
dovim bila je podala narav neke tvèrde moхdjane.
Jedva bi oni, na pol ostareni, naucili koje znanje,
 160
oli koji zanat. Njihove unuke, bogu fala nada
rila je s rastvorenijom pametju. Danas jedan mla
diсh od osamnaest, oli od dvadeset godinah
nadhita premudroga Archimeda, Platona, Demo
stena, Omera. On je sve zajedno kopnomčrac,
mudroznanac, besčdnik i pešnik, i još ako hochcš
malar, udoxnik i ost. O svagemu divani i poznaje
cčnu i dostojanstvo sviuh pisaocah sadanjih, i
prošastih: i tolika je čestitost njihova blagoumja,
da on to sve cini brez da je ni slova prostio od
njihovih tvorah, od njihovih knjigah. “
Stanovito ovakovi mudraši, nesu nšta pogori
od onih, koji buduchi i ponangni, vlaše i tako
neslasno govore, da ako si uza njih moraš drčmati;
jer ako su pèrvi dosadljivi poradi njihova bucenja
i tvèrdoglavštine, drugi su zanovetljivi poradi njiho
ve neslaštine.
S toga i od njih bi pisano: „ Börne lépo
divani: u njega skladne besěde, sputno slovje, milo
glasudaranje, ugodan glas, gizdav nagin; sve je
u njemu krasno; a sasvim tizim, kada besčdi,
svak ziše, svak drčmlje. Njegov razgovor jest
kakono jedno odurno brašno, od kojega, kako si
dva krat zaloxio, chutiš da si sit. “
Svi ovakove vèrsti ljudi, ne samo se ne
ukaхuju xivoumni kako bi hotěli, dali ne mogu
se derxati niti da su pametni.
И. Сћиrkovich,
—=<==-
КNVЈИХЕ УМТ ОGLAS.
Dvo je četvèrta godina, da izlazi u Zagrebu
svakog měseca jedan list nazvan „ List mesečni
ћorvatsko-slavoskoga gospodarskoga Društva “
koga mi primamo u zančnu naše Zore. Navěšti
vamo ugodno našim štiocem, da predmet ovoga
lista jest poljodelstvo, i svaka druga seoska zabava.
Druxtvo, koje boravi oko ovoga posla, broji više
od 8оo sučlanikah, iz medju kojih ima jih, koji
pišu svoja pomnjopazenja i skupljaju dobre nauke iz
knjigah poljodělskih glasovitih pisaocah němačkih,
talianskih, francuzskih i ingleskih, i ne samo
л. м нахmapici.
Urednik.
skupljaju dobre nauke, da i jošte pokušavaju
zemlje i rasija, siju razlika sémcna i korenja,
goje vertle, vochke, trave i za ulakšavati texacim
trud, uvadjaju nova orudja, otvaraju poljodělske
učionice, razpruxaju po svaki način prosvětljenje
i narodno izobraxenje. Van toliko vèrsnih ljudih
biskupah, kanonikah, plemichah, vojnikah, su
dacah, parokah i tèrgovacah, nalaze se u ovomu
druxtvu mnogi xupnici, koji ne samo pristaju
opchenom trošku, nego pače trude se pisati, kušati
i učiti svoj puk, da bi do boxje volje podobnije,
xivio na ovomu xalostnomu světu, a ne izgubio
na drugomu včkovito veselje.
S ovakim vrědnim naprědkom Horvati i Sla
vonci u malo godinah napraviti che svoje časopise
poljodělske, i neche imati što zaviditi drugim
izobraxenim narodima.
Trošak ovoga lista měsečnoga ne prelazi...
fiorinah na godinu, i moxe se dobiti oli uprav u
Zagrebu, oli u Zadru kod izdavateljah ovoga lista.
S ovom prigodom navčštujemo takodjer, da
rečeno druxtvo počelo je izdavati na světlo „Pre
davanja za seljaka Ногvatsko-Slavonskoga“ koja
uzdèrxc podnauke, koje xupnici mogu baš preda
vati puku, i koja tiču ne samo poljodělstvo nego
jošte i dobroxilje. Izašlo je pěrvo predavanje i pro
daje se kod izdavateljah istih po 8 k. svezak.
Izdavatelji.
ZAGONETKA.
маter perva svetog puka:
Kad ti štogod kaxe ruka
prugu reces. Sne che odkriti
Grad slavenski plemeniti. P. K.
Predjašna Zagonetka znaci: — 0tok, koto.
5&#88888S888:882-8883333888.8888835.88888888888&
К N J I (E. E,
које su na prodaji u tiskarnici i knjigarnici
1ВЕКАТ JE BATTARA U ZADRU.
TRU || || || А У I, () W IM SKA
VLADISLAVA MINČETIĆA.
U Zagrebu 1844. — Сепа П. — 12.
Пratja Battara.
Izdavatelji i vlastnici.
 ВR()] ), II, (())|NA
—G- —G—

NA 26 SVIBNJA 1 8 4 5.

0vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 f. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

P&SMICTVO. A kad opet, silazech pred dvore,

Ti se kaхеš, ter te vidět more,
Tad s' otvori, jer mu sunce grane!
P. Preradovich.
Cvětak k suncu, sérce k Tebi. —==<=-
Jeli poznaš, ljubo, ono cvetje, NARODNA PESMA.
Sto se vidi svako pramalčtje (Iz ustih puka na Hvarskome Otoku.)
U mnoxini po naših livada ? JUNACтуо рkvoЛАско.

Хuti cvetki, sitni kô iskrice, Starac Jure goricom jašaše,

Uvčk k suncu okretaju lice, Ter se starac s gorom razgovara:
Gledajuch ga s jutra do zapada. Ah prokleta gorice zelena!
Trikrat jesi s ognjem popaljena,
A kad sunce zamakne za gore, 0pet si se, goro, pomladila;
Маhom ti se cvětki svi zatvore
А ја junak jesam ostario,
0d xalosti, što se "c sunce skrilo. I nechu se pomladiti nigdar.
0d Cara mi mala knjiga dojde,
A kad sunce opet iza gore
Da mu dojdem prid vojskom vojevat.
Pomoli se, cvčtki se otvore
Ah kako chu na vojnicu pojti
Оd radosti, što se 'e pomolilo.
Kada nimam sina od sèrdašca,
Tako, ljubo, i ono sérce věrno, Nego imam do devet divojakº.
Sto te ljubi, ljubcch neizměrno, 0sam sam jih domovio lipo,
Svaki casak i u doba svaka Na domu mi cherca Mandalina,
Al i nju chu domoviti lipo.
Tamo kreche goruchc zenice, Мnjaše starac, da gºnitko ne cuje.
Gdě jim sjaje tvoje krasno lice, To mu cuše cherca Mandalina.
Gledajuch te od jutra do mraka. Маndаlina chajku govoraše:
Ah ti chajko moj stari babajko
A kad zadješ ti u tvoje dvore Kroji meni delinsku haljinu,
I gledati više te nemore, 0scillaj mi konja vojnickoga,
Tad se sklopi, u noch tuхnu panc. Poch ja hochu vojevati za te.
 162
Mandalini chajko govoraše:
Nemoj moja ludovati cherce,
Gdi cheš stavit xute kose tvojc,
Gdi cheš sakrit tvoje bile dojke?
Mandalina chajku govoraše:
Ne brini se moj stari babajko
Gdi chu stavit xutc kose mojc ;
Puštit chu ih ja niz plecha moja;
Ni gdi sakrit bile dojke moje;
Кlast ih hochu pod pazuhe moje.
Каko nju je chajko razumio
Оn joj skroji delinsku haljinu,
I osedla konja vojnickoga.
Obukla se "c kako i delia,
Pri bcdricu chordu pripasala
I meche se na konja dobroga.
Mandalina chajku govoraše:
Rec mi pravo, moj stari babajko,
Bili rechi da sam xenska glava?
Mandalini chajko odgovara:
Viruj meni draga cherce moja,
Nebi rechi da si xenska glava,
Neg najbolja delia Carova.
Pod sobom je konja udarala
I išla je na vojsku Carovu.
Malo tomu postajaše vrime,
Piše knjigu tad sin Carevicha
I šalje je Caru svojem chajku.
Na vojski je starca Jurja junak,
Jaše konja kako i delia,
Paše chordu kako i spahia ,
A pogleda kako i divojka.
Njemu chajko knjigu odpisuje:
Slišaj mene moj jedini sinko,
Pojdi s vojskom na more na moste,
Gdi prodaju mace i jaglice,
Još i ona nagledala sjajna,
Gdi divojke nagledaju lice,
Tere gledaj kupovati što che.
Ako bude mladjahna divojka
Sreberne chc kupovati jagle
Još i ona nagledala sjajna.
Kad to cuje cado Carevicha
Ide s vojskom na more na moste,
Kako chajko bil mu zapovidil.
Al se mlada domislila biše;
Na jaglice ni pogledat neche
Ni na ona sajma naglсilala,
Neg je svitle mace izbirala,
—
Govori joj tada sin Carevich:
Koi che se od vas junak machi,
Ki che hitri Dunaj priplivati,
Puštit chu ga na dvorove svoje.
Svi junaci zemlju pogledaše,
Al ne samo starca Jurja junak,
Neg je hitri Dunaj priplivala.
Govori joj tad sin Carevicha:
Ноdi s Bogom starca Jurja junak,
Projdi momu chajku mimo dvore,
Dat ti hoche tri jabukc zlatnc.
Оna mu je mlada govorila:
Маla hvala sinc Carcvicha
Na te tvoje tri jabuke zlatne,
Јег јth jesam lipljih odgojila.
I pošla je chajku na dvorove.
—=<=-
ЖJIVOTOPI (SJE.
Јаnus Pannonius.
Medju znatne učene ljude i pčsnike svoga
vrčmena spada nedvojbeno Janus Pannonius. Оn
je bio ljubimac muzah i predmet hvale suvremenih
i kasniih pisaocah. Njegov kralj ga je cénio,
nepriatelji nenavidili su mu, a priatelji i podanici
iskreno su ga ljubili. Srčća mu je bila veoma
priazna, ali žalibože prerano iznevěri ga opet.
Njegova domovina može se svim pravom ponositi
njime, jer je zaslužio poštovanje, pomilovanje i
ljubav svih vrčmenah i zato neće ona nepriazno
primiti kratki opis njegovoga slavnoga življenja.
Kako se iz njegovih pěsamah viditi može
rodio se je godišta i 434. dana 20. Kolovoza u
jednom po svoj prilici neznatom selu blizu utoka
Drave u Savu u sadašnjoj Slavonii.
О njegovom otcu nezna se ništa stanovita.
Samo nalazi se jedna povelja I), gdě stoji, da je
bio dèrvodčlja i da se je zvao Ludicius (po svoj
prilici Ljudevit). Ali ovo svědočanstvo ništa ne
vrčdi, jer se u njemu nalaze mnoge stvari, koje
su očevidno lažljive. Što si isti Janus nenapominje
otca u svojih pčsmah, gdě više putah govori o
1) Documentum co inter analecta anni 1405. Vidi Koprinai
u delu: Ilungarin Diplomatica.
 163
svojoj matcri i o svojih sestrah, izjasniti se može
samo time, što je izgubio otca još kao děte od
šest godinah, što se vidi iz jednoga města one
žalostne pěsme, koju je sastavio na smèrt svoje
matere 1).
Bio mu otac tko mu drago, ipak neima
sumnje, da je bio plemenita premda siromašna
roda. To pripovčda isti Janus, kao takodjer svi
suvrěmeni spisatelji, koji ga napominju.
Јsto tako istinito je, da je bio u rodu s više
plemenitih obiteljih. Takovu srodnost s glasovitim
nčkada u Ugarskoj plemenom Garazda dokazuje
jedan nadgrobni napis, koi se nalazi naznačen u
pismih više spisateljah i koi se je, u cèrni mramor
urezan, u staro doba čitati mogo u Karlogradskoj
cèrkvi u Erdelju, gdě počivaju kosti mnogih
knezovah i glasovitih ljudih. Ovu nadgrobnicu
načinio je mčki neimenovani pčsnik sam sebi i
u njoj navodi, da su se u podravskoj pokrajini
rodili glasoviti pčsnici i rodjaci: on, Janus i
Petar Garazda 2).
Još bliže bio je Janus u rodu plemenu ne
manje glasovitom Vitezah od Zredna, koji su
takodjer bili slavonskoga proizhoda 3), i to po svo
joj materi Barbari Vitez, koja je bila sestra Ivanu,
glasovitomu velikovaradinskomu biskupu, zatim
primasu ugarskomu, od kojega roda bio je još
nčki drugi Ivan, kojeg učenost Galcotto hvali,
srčmski biskup, a něki tretji Ivan, kog Tubero
napominje, vesprimski biskup, ali něki spisatelji
dèrže toga s párvašnjim za jednu i istu osobu.
Jednako ime ovih biskupah moglo ih je lahko
zavesti, da su i našemu Ivanu dali ime Vitez,
yremda neima sumnje, da je bio netjak napome
1) Elegiarum libro I., clegia G., versu 159.
2) Ovamo spadajuće město ove nadgrobnice zvoni kako slědi:
Trсs fuimus clari cognato c sanguinc Vates
Pannonicam Dravus, qua rigat altus humum.
Unas crat Janus, proprias qui primus ad oras
Duхit aurigeras ex Helicone dcas.
Alter erat Petrus, genitus de stirpo Garazda,
Qui tulit Aconiac plectra sonorn lyrae.
Ultimus hos cgo sum cognata e gente secutus;
Tertin doctarum gloria Pieridum.
Štrigonia Petrus requicscit in arcc; Joannem
Ipsa suum sedcs Pontificalis habet;
ilic mea, dederit sors, ossa recondite; si non
Nil uostra, Jaccant quolibci illa loco, etc.
(Vid. Jani Pennonici opera Trajecti ad Rhenum 1784. топо
2. pag. 178.)
*) To svědoče : Meneas Sylvius , Auranus, Tubero i
drugi.
—
nutoga biskupa, slědovno nije mogo nositi ime
svojega ujaka i da se u Brevc-u pape Piusa II.
na kardinala-poslanika u Ugarskoj Ivana a Santo
Angelo, naročito naziva Ivan Сesinge I).
Janus Pannonius nazvao se je sam, da mu
ime po navadi već onda medju učenimi ljudi u
običaju bivšoj, latinski zvuk zadobije i da mu
zajedno već u imenu naznačena bude domovina,
prava stara Pannonia, to jest ona pokrajina, koja
se nalazi medju Dravom i Savom i koja se je
pod Rimljani zvala Pannonia intсrammensis.
О njegovoj párvoj mladosti neznamo ništa
drugo, nego što sam pripovčda u napomenutoj
jurve žalostnoj pčsmi na smèrt svoje matere, to
jest, da ga je mati volela nego svoju ostalu stariu
dècu, dva sina i dvě kćeri i da ga je već rano
dala učiti, premda je tako siromašna bila, da
mu je morala platjati učitelje od onoga, što si
je zaslužila ženskim dčlom. Moguće je, da je
svoju párvu izobraženost dobio u pečuhskoj u
čionici, koju je bio utemeljio Ljudevit veliki,
ali koja je opet prestala po smärti Ljudevita ne
srčtnoga.
Višju izobraženost dala mu je Talianska,
kamo je terčala ondašnja za naukom goreća mla
dež, da se ukrasi različitioni znanostmi. Godine
1447., a trinaeste njegove dobe posla ga njegov
ujak Ivan Vitez, koi je prie dvě godine dobio
bio velikovaradinsku biskupiu i tako postao kadar
podpomagati njegovo daljne izobražavanje, učenom
čověku Battisti Quarinu od Verone, koi je onda
bio u Ferari obćinski učitelj. Stanovao je u Qua
rinovoj kući i to u jednoj sobi s Galeottom di
Narnia, koi mu je bio najpouzdanii priatelj, koi
je š njime noći prebdivao i koi ga je podučavao
u pčsničtvu, kao što sam zahvalno svědoči u
jednoj svojoj pčsmi. Galeotto posta zatim god.
1462. učiteljem u Bolonji a od onud pozva ga
Matia Korvin k sebi, da mu odgoji sina. Ostao
je dulje vrčmena u Ugarskoj i napisao je za
nas zanimivo dělo pod naslovom: De Mathiae
јоcose dictis. Montagna, glasoviti slikar, nasliko
vao je Janusa i Galeotta zajedno na jednoj tabli,
1.) Vid. Kaprinai, loco cit. inter analceta anni 1460. do
cum XI.
 164
da proslavi oba priatelja, koju sliku takodjer
napominje Janus u svojih pčsmah. (Vid. Eleg, 1. t.
Еleg. II.)
Četiri godine bio je neprestano u Ferari i
napredovao je kod svojega vrčilnoga učitelja tako
znalno i berzo u znanostih, da je već u 17. g.
svoje dobe probudio pozornost i divljenje najuče
nih ljudih talianske zemlje i zadobio poštovanje
i ljubav vrědnoga biskupa od Modene, dà, istoga
kneza od Ferare Lionela pèrvoga.
Za tog vrčmena napisao je već više pěsamah,
medju kojimi se nalazi i několiko epigramah na
malo prie imenovanoga kneza i po njegovoj go
dišta i 45о. dogodivšoj se smèrti njegova nad
grobnica, zatim više cpigramah vèrhu čestih po
božnih putovanjah i stolčtne svetkovinc od god.
145о. i izvan sličnih malenkostih jedna veća pčsma
na cara Friderika III. de pacanda Italia (o utišenju
Talianske). Povod k ovoj pčsni bilo je svetačno
putovanje cara po Taljanskoj, na kojem su ga
sve znatnic varoši primile bile velikom sjajnostju,
a biskupi, načelnici i učeni ljudi pozdravili sve
tačnimi govori, i preporučivši mu dobro rečenih
gradovah, zamolili ga, da utaži sve razpre i povrati
opet pokoj svoj Talianskoj. Sličnog zadéržaja jest
i Janova pesma, gdě se je sasvim očitovao pre
krasni i prostrani duh mladića. Je li ju caru predao
ili je li ju pred njim govorio, kada je prešo prčko
Гcrare, neznamo; nu poslědnje nije nevěrojatno,
u përkos njegove mladosti, budući da pripovčda
Acneas Sylvius u svojoj dogodovštini Friderika III.,
da je tom prilikom i više déčakah dèržalo govorah
pred carom, medju kojimi bio je i devetogodišni
sin vojvode Franja Sforce.
Po svéršetku ovih četiri godinah pozva ga
kuci ujak i mati, koji već veoma željahu viděti
ga opet. Rado bi bio slědio taj poziv, jer je i
sam isto želio, ali ga Quarin nehotë pustit od
sebe, budući da mu je bio dužan něšto malo
novacah. U toj smeći zamoli u jednoj pčsmi svoga
zaštititelja napomenutuga biskupa od Modenc,
da za njega dobar stane. Kad mu taj prošnju
izpuni, odbiti u naručaje svojih rodjakah, ali
samo kratko vrěme bilo mu je dozovljeno ostati
kod njih; jer njegovi bèrzi naprědci u znanostih,
tako utvèrde ujakovo pouzdanje u njegove učitelje,
da ga ovaj za několiko danah opet Quarinu na trag
pošlje sa zahvaljujućim i preporučujućim pismom.
Janus osta još sedam godinah u Taljanskoj,
stranom u Ferari, stranom u Pavi, da produži
svoje nauke. U latinskom i gerčkom jeziku tako
je bio savèršen, da je očitovao Quarin više putah,
da nije nikada boljeg učenika imao i da bi ga
svaki déržati mogo za rodjenoga Rimljanina, kada
je latinski, a za Atenjanina, kada je Gérčki go
vorio. Za tog vrěmena i to u Pavii, gdě se je
učio mudroznanstvo, spozna se s Jakovom An
tunom Marcelom od Mletakah, u kojem zadobi
on darežljivog zaštititelja a taj u Janu uvěk
zahvalnoga cénitelja.
U to vrěme sastavio je izvan mnogih срigra
mah i nčke manje pčsme, medju kojimi nalazjaše
sc izvan više elegiah, pčsma o borbi včiarah
(Еrancinos) i po svoj prilici i ona, koju je posvetio
Ljudevitu Goncagi, vojvodi od Mantue. Izvan toga
preveo je u latinski jezik talianske elegie svoga
zaštititelja Marcela. Žalibože izgubio se je ovaj
prevod, ako neleži gdi sakrit u Mletcih. Nadalje
preveo je u prozi više malenih Plutarkovih sa
stavakah. Napokon napisao je veće pohvalne pčsme
na Quarina i Marcela, koje su njegova najbolja
dčla, ali vidi se, kao da ih je posve ogladio
stopram u svojoj domovini. Ove pěsme nedoka
zuju samo njegovu učenost i razprostranjene nje
govc znanosti o starodavnosti, nego takodjer
njegove lčpu ćut najdubljic ljubavi i zahvalnosti
prama svojim učiteljem i dobročincem. — Na
pomenuti epigrami sadržavaju mnogo oštroumja
i dosétljivosti, ali iz mnogih od njih vidimo
takodjer, da je bio ovaj vatreni i polag svoje
vlastite pripovčsti i svědočanstva Vespasiana Sforce
lěpi mladić možebiti talianskim suncem još većma
razpaljen, veliki štovatelj lěpoga spola, i da je
više putah u toj strasti prekoračio granice mudre
uměrenosti. Osobito čini se, da je strastnu ljubav
gojio prema Liberii, Оuerinovoj kćeri. Ali kako
njegove kasnie pčsnice i njegovi listi svědoče
utaži i skoro zatim sasvim ugasi ovu prčkorednu
vrućim podnebjem razpaljenu mladjahnu vatru,
kad opazi da je pozvan k ozbiljnim poslovim.
-.
 Po svèršenih naucih ukrašen svom talianskom
učenostju vrati se god. 1458 u svoju domovinu
dvadesetogodišni mladić kao ljubki pčsnik i krčpki
govornik, stupi bez dvojbe skoro zatim u duhovni
stališ, ostane nčko vrěme kod svoga ujaka kao
velikovaradinski kanonik i postane u 26. godini
svoje dobe biskup u Pečuhu, u kojoj časti nije
ga odmah zbog njegove mladosti potvèrditi holio
papa Pius II. koi je poznat pod imenom Aeneas
Sylvius, ali za malo omekšaše ga molbe veliko
varadinskoga biskupa a osobito kardinala-poslanika
i on mu podâ svoje dozvoljenje).
Někoji tvèrde, da je odmah po svojem do
lazku iz Taljanske u vojničku službu pak zatim
stopram u duhovni stališ stupio. Ali kratkoća
vrčmena, koje izteče medju njegovim dolazkom
iz Taljanske i uzvišenjem na biskupsku čast,
uzima ovomu tvèrdenju svu včrojatnost, a clegia
na svoju u taboru pretérpljenu bolest, gdč se
tuži vèrhu vojničkog života škodljivog upliva na
svoje zdravje, više cčni mirovno dělovanje nego
bojnu buku i želi, da ovu s onim promični,
stavlja skoro izvan dvojbe, da nije bio pred
godinom i 464. u vojničkoj službi.
(Na dalje će sledit.)
PRIPOVEST.
MIana dalina trinaesta.
(Produšenjc i konac)
„ Ugovorcni dan sastanka dojde. Mandalina
izčekivaše s nemirnim i stegnutim sercem večerna
doba, o koja je njezin otac navadno kuću osta
vljao, da u blizomu varošiću svoj mračni zanat
pri žmulju vina za nekoliko časah zaboravi. Ve
čer pristupi. Otac odide, i sad mogaše ona slo
bodno i nespačeno na odlučenu městu za krasnim
nepoznancem izgledivati. Ali bo joj se noge uz
derkću; njezin plcmeniti čuvarduh strese pro
tèrsno njezine žile , i u jednomu divjoradostnomu
razpoloženju stupi ona na urotjeno mesto sas
tanka — u mertvačnicu. Nagomiljene lubanjc, či
njaše se, da joj radostni „ dobro došla : “ na
1) Vid. Kollerovo delo: Itistoria Episcopatus Quinque cсlс
siensis. Tom. 4, p. 1.
zivahu, i da uzdignuti podić za mertvačke škri
nje, kao za doček zaručničke postelje prazan
stoji. Ona se plaho na okolo obazre, zatim za
mišljena u zemlju, pak opct uzherdo pogleda i
ostermljena ostanc, vidivši medju šupljim luba
njam jedno bledo lice, koje joj směhuć se nami
givaše. To je lice nepoznanca bilo, koi јc me
djutim neopažen u nutra došao, i iz jednoga kuta
Mandalininu razkošnu krasotu u natetičenoj opoj
nosti razčlenivao. Sad se njegova ruka, užgana
i užežna, s njezinom sastavi; ona sav strah za
boravi, i činjaše se, da ju neko sladko i nepoz
nano življenje s njegovim gorljenjem obuzelo
biaše. Ulagivanjc od njegovci, a popuštanje od
njezine stranc, odlučiše padnutje Mandalinino.
Naježnjivost města neimade ništa više strahovi
toga za nju, i ona hlepiše za onim časim, u
kojih je ljubljcnoga zavoditelja samo viděti mogla.
S vatrenim rěčim biaše ju nepoznani u svoju
mrčzu namamio. Sad je ona svoj izgubitak spoz
navala, i vсndar nebi bila jedan sastanak za cěli
svét dala; sad je ona svoje smušeno i drczeljno
obdušje za čase nasiljeno , ali bo za ure u mu
koterpnomu nagonu bolujuće oćutjivala. Njezin
otac nakon nešto opazi, — ali bo je vidio, da
je već kasno bilo. Tihi gnjev razčinjaše njegovu
utrobu, i svako potlačeno uzavrenje pram svo
joj ljubljenoj kćeri, biaše nova iskra k požaru,
u koi on njezina ubojicu, o komu je samo slutio,
oboriti nakanjivaše. “
Mlandalina i njezin ljubcznik, na kog je ona
skoro već mérzila, ali bo ga se ipak nije lišiti
mogla, sédéhu istom opet pouzdano u onoj tam
noj sgradi.
Sad nešto šuštne na vratih. – Začudjeni kli
sidu se oni. — Vrata biahu kroz Mandalinino prez
renjc odtvorena ostala. Njezina otca, kao žera
vica cerljcno lice zasvčtli se kroz puklotinu;
mladić odturen od nje , skoči u smèrtnomu stra
hu kroz gotički obluk, otčeva slika skersne, le
dena ježnja baci onсsvéstjenu gréšnicu na kolčna,
i iztisne joj nakon dugih měsecah opet jednu
strepeću molitvu.
Јсdan dan mine; njezin otac nije joj ništa
prcdbacivao, nego je svoj posao, sad neobič
nom naglosti, a sad kerzmajuć i u mišljenja u
kopan, tako obavljao, kao da si on svoj grob,
kopa. Poldnev biaše već minuo , i još je mertvo
kopac sa svojom kćeri kod jela sčdio, vina sc
 — 166
samo déržeć, kad je on nju iznenada s divjim
pogledom nazrio, koi se već kod postanka u
pogled milosèrdja pretvori, zahtivajuć, neka vidi,
jeli se lopata, koju je on inače na vrata od kos
tilnice prislanjao, izvan grobničkoga zida na
Inzi; on reče, da ju je tadi zaboravio, da mu
je najdražje orudje bila, i da sad jednoga mert
vaca izčekiva, pri komu će ju potrčbovati. Оna
odide tiho posluhnivši i obide cio zid, ali bo
ništa ncnajde. — „ Otče moj! » rekne ona, “
tvoga najmiliega orudja ja nenajdo, ali bo mi
se čini, da se očekivani mertvac već navčstjuje.
Okolo deset ljudih ide ozbiljno s jednim nosilim
iz varošića ovamo. „ Navestjuje li se, “promer
moči on s protresnim mckim glasom, ostaj dakle
s Bogom, ja moram na moj posao ići. “
„ S pervim nježnim celovom , kog je ona
nakon mnogo godinah, kao novo oživljujuć, opet
oćutčla, odtérgne se on iz njezina naručaja,
sune iz kuće nadvor, i ostavi ju u slutnje pu
nomu ostermljenju kao ukopanu iza sebe. — Те
kar kasno osvěsti se ona; sam joj se činjaše,
što je čula i vidčla; svaka pokajna misao blud
nja, i samo ljubav za početnika svoje nesreće
istina. Nemirno izčekivanje, da ga opct na uro
tjenomu městu vidi; hlepnja, da ga danas s tim
dulje posěduje, s čim je beržje jučer odići mo
rao, odtéraju ju u cknećoj naglosti na obično
mčsto svoga sastanka. S pognutom glavom stupi
ona u nutra, ali bo danas biašc jedan novi gost
došao. Položen u srčđi ležaše pokojnik, kog
јc njezin otac malo prie dočckati odišao. Оna
smotri cèrnu škrinju, kao pokoj vapitić, na podić
uzdignutu; pervi put proplije ju zraka kajanja, i
ona se nakostreši nad svojim učinjenim grčsim.
U nesterpljivoj hlepnji za svojim ljubezni
kom hotiaše ona opočinuti na uzglavlju pokojni
kovu, ali bo s krikom ostermljenja iztisne se
životni duh iz njezinih pčrsah, kad joj bačeni
pogled na mertvo tělo jedno poznato obličje po
kaza. Blédo, nezadovoljno lice s jednim proters
nim potezom okolo ustah, oštro naznačeni od ru
kuh življenja i smèrti, dadoše joj svoga ljubcz
nika, a jedna brazgotina preko njegova čela,
kèrvavu glavu svoga ubijena zavoditelja poznati.
Napol mertva padne ona doli. — Sad ležaše on
pred njom , on, na komu je opaki nagom svoje
utrobe odměnila; on , porad kog je Boga i otca
svoga zatajila. Iztinjala i ugasila se biaše zublja,
koja je njezinc pèrsi izgorila, — ali bo tko, i
kako ju je ugasio? — Оva misao, koja sa stra
hovitom slutnjom kroz njezinc persi projde , sgra
bi ju za nakostrešene vlasi i odvuče ju kući, k
svomu otcu, k svomu doisto dobromu otcu, ali
lo njega kod kuće nebiaše. Jedan stari , na
mergodjeni vojnik čuvaše vrata od kuće, i uz
digne Mandalinu, koja vičući: „Gdě je moj otac?“
priletivši, na tle padsti hotjaše. — „ Kod su
dišta „odgovori stražar; “Zavoditelja svoje kćerc
umlatio je on s lopatom na smèrt; — život za
život, ako zlo bude; — žao bi mi bilo za pre
nagljena otca , žao za hinjenu kćer! „ Hinjena
kćer : “ zajekne Mandalina padnuvši u nesvčst,
jerbo su ju nebesa preveć smèrtno sgodila bila.
Nakon několiko urah osvčstjena, najde sc ona u
kući prikrovišta. Grobna tišina biaše se u njezinc
oči povratila, kajanjc ju kao mač kroz persi pro
bode, i ulaz u Mandalinino stanovište biaše nje
zina želja i njezina molba. štedno biaše јој ге
čcno, da se dobro promisli, — ali bo ona od
lučeno zahtčvaše, da se primi u naše družtvo i
naše stanište od pokore.
„ Tako postanc ona tad naših dvanaest sesta
rah trinacsta, i odreknc se na pèrvoga Svibnja
godišta, koje se broji deseto našega ustanovljen
ja, Svibnju svoga življenja , kog je cvčije sama
obnemarila bila. Ona si izprosi sluxbu kod iz
postavljenih mertvacah , i odtad se radostna i
priviknuta u mertvačnici ćuti. Tadi ona pokoru
čini za se i za otca svoga, za da se Bog njemu
i njoj smilujc, koi svakomu pokajanu oprašlja!
Tako je od prilike glasilo, što je nadzornik tro
nutim sercem mojim priateljim iz one, baršunom
obvezane knjige pogrčšenjah štio.
„ Eto vidite, moja gospodo!“ — Nadostavi
srebrovlasni starac, prekinuvši dugačku stajku
našega udivljenja, — „ tako navodi pčrvo poser
nutje na čislo pogréšenjah, koja si čověk u svojoj
slěpoći nikad slutio nije. Težko lakoumcu, koi
svetu zcmlju grobovah, posvetjeno skrovište po
kojnikah oskvèrni i pogèrdi. Grêh je dčlo njegovo
i smèrt je plod grčba. Ali bo blago i grčšniku,
ako mu se zraka milosti zasvětli, dok je jošte
vrčme, i dok mu se kajanje u serce njegovo ulijc,
kao rosa nebeska. Jer bo je velik gospodin, i
njegova dobrota bezkrajna. “
Nakon nčkoliko nedeljah dojdemo mi na našemu
putovanju u jednu tvèrdjavu. Sužnjici biahu istom
 167
na čisti zrak izpeljani. Mertvokopac bio je, kako što blixe k Ivanju kukavica zakuka, s tim che
dočušmo, medju njimi. Njegova podcpsa biaše — bit jevtinia hrana.
věčna težka šuta. - • * •

Crfo Berndušic. Meseca Lipnja potreba je:

Obrezati lozam savišne mlazove nekoristne.
—=Đ3=-
(Оva se radnja kod nas ne déluje, a bilo bi ju
РошЈорFLSTVO. dobro uvesti. ) Vezati mladice lozove groz
donosne, na terkljam ili na odrinam, prekopati
ТЕХА СИМИ. sadove, cistiti ulišta, kositi livade, sušiti seno, u
vertlim zelja okopavati, u razsadnjacih sijati lo
Meseca Lipnja (Junja) nadat se je da bude chiku i xutnicu za presadjivat ju lčtos, zalevati
dinje dva put na nedělju, terkljati loznjak, sijati,
0d 5. Lipnja (mčna po polnochi) do 13. ist. oko pol méseca, loznac pitomi (bixi), naverchati
Potla nčšto malo mutna, ovaj sedmerak imao s mladicam jezgrovocha (vocha, koja u sebi lež
bi darovat nam několiko danah vedrih i lépih, po njak iliti bajamich imadu.)
nčšto vruchih, dali ne obnoch. Po tomu, za bo
TIŠENJE.
lestnike nije dobra, radi ccste vèrtnje povčtarca.
0d 13. Lipnja C sprednja polutina u zoru) ( Anakreontika. -- Iz Vitorelli" a.)
do 20. istoga. —
Sedmcrak naginjuchi na lěpo i na vruchinu, Joh Ičpe nochi! Gledaj
i dobru vruchinu. Baju, da izmedju i 17. i 20. bojat Каko je měsec bio
se je kakve zlogodine. Ncima dobra za bolestnike I povëtarce tiо!
i radjateljice. Světuje bajalac, da chc biti dobro Nijedan trepti list.
pribórziti xсtvu, bojcchi se zlogodinah. — Vérnicu svoju slavich
0d 20. Lipnja (uxba s polnocha) do 26. ist. Zivlje siroma s grane,
U ovomu scdmcrku vruchina gospoduje. Ništa S jedne pak s druge strane
nemanje moglo bi se desiti da po poldnevu budu Cikajuch , gubi svist.
zlogodine s germljavinam i s větrim nasérchati. Оna ga stopro guvši,
Ne uzdajte se u zvona, nego u molitve. Bojte se Nu kako hiti; sliši
više boga nego djavla; zato nevěrujte da je Каkoga milo tiši:
zlotvor včšticah, nego moguchstvo boxijc, koje „ Eto me neplac vech. “ —-
pedipsuje grčšnike i na ovomu světu. Dobra déla Joh ljubavi presladke:
i molitve jage su i od zvonah i od pušakah. A Joh placa, Jele, mila! --
zvek zvonah pritexe k sebi gromove po zakonu Еј! ti mi nesi htila
Nikad onako rech.
naravskomu, a ne po hotěnju djavolskomu; isto,
kakono gvozdoteg (kalamita ) pritexc gvozdje.
Sverhu ovoga govorit chu vam drugi put.
Оd. 26 Lipnja (zadnja polutina u vcccrnju) Istinost i věrnost.
do 4. Serpnja.
Оvaj scdmcrak nosi krupe i zlogodine, i Svétovanjc, koje ti ja mogu dati, jest ovo,
svake uzbune u povëtarcu. Bolesti su nagle, da poslě Boga, moraš biti věran svomu kralju,
zato cuvajte se od brezrednosti, derxechi se i da ncmaš nikada stavljati na pogibu tvoje poš
u tréznosti velikoj; bivši u pilju, bivši u jichu. tenje za jednu stvar u kojoj se moxe prizréti
jedno izdajstvo.
Starinska věštbanja o Lipnju.
Vazda je procěnjenia jedna pouzdana i mirna
Kad na Medardovo (8. Lipnja) po cme kiša podloхnost, negoli jedna sloboda pogibna i uz
padat, padat che još 40. danah. -- Vidov (15. bunjiva.
Lipnja) daхd plodnu godinu cini. -- Ivanska (24. Vladanje jest odërxaj snaхni slobode, jer
Lipnja) kiša, obično 4 dana za sebice vuge se. kakono moguchnost carska izhodi od posluha

svojili podloxnikah, tako ona i prinosi njihovo
pouzdanje.
Nemoj dopustiti nikada, da potamni dostojan
stvo kraljskoga kipa, jer najravnii put za doprčti
na odmctnulје јcst ono pomercanje njcgovc slavc ;
razrušenje paka i razvaljenje njegove moguchnosti.
Svi oni dakle, koji obncmagaju moguchnost
svoga kralja, oslabljaju u isto vrčme svoje vla
stito uzdèrxanjc.
Каkono je odmetnutje jedna prehuda trava,
koja berzo raste, tako ono nije dugovčchno, i
ljuboxeljka lako i u kratko vrčme razmcche ono
sadruxenje sklonjeno po putu izdajstva.
Velike opagine vazda su sjedinjene stralno
predanjem i s odmicanjem, i cestokrat svétovanja
svoja proménjuju, tako, da što s pčrva priziralo se
јc, da obcchiva jedno veliko uzdarje, odmaknuto
izvèršenje opagine, cini se vidit nedospčvсnim
nacinom škodljivo. -
Bilo bi prudno, da svi hudodelnici razmisle,
da oni, koji se jesu s njima posluxili za izpuniti
svoja nevérna osnovanja, rétko krat slěde posle
privatanja lěpo njih gledati, i da gdčgod nastoje
o njihovu pogubljenju, kako no od onog orudja
koliko zaludna, toliko veche pogibna.
Buduchi se jednom sgodio nesklad medju
Cesarovcim i Francezim, Cesar Karlo Peti sluxio
se je s Hercegom od Borbona protiva njegovu
vlastitom gospodinu i kralju Frani Pervomu. Taj
se Herccg bćše jurvc i do tada u cinio mèrzak
poradi takovih privatanjah, koja podnukovaše Ce
sara sluxiti se s njime u takovih prigodiah. Poklem
Негceg izpuni delo, ode u dvor Cesarov, gdě od
njega bi primljen s najlěpsim prilicjem, dali bu
duchi se paka razlučio od njega, i buduchi poslao
moliti ga, da bi mu dopustio za svoje prebivalište
jednu od kuchah njegovih Dvoranah, hoti Cesar,
da se poda onomu, koi biaše prinio tu molbu, ovaj
plemeniti odgovor, dostojan istinito onoga izvèr
na covčka: da on nemogaše sakratiti milost, koja mu
se od Borbona pitašc, dali nek mu bude na znanje
(slědio je govoriti) da cim bude izachi on iz one
kuche, da che ona bit saхgаnа do temelja, kakono
kucha osmradjena od njegova izdajstva i njegove
pogerde, i zadnich ncilostojna, da se povrati za
—t;}
Ј. А ка«napich
Urednik.
168 —
pristalište poštenih kipovah. Oni koji motrechi
snuju zasčdna naccrtanja, mechu samu sebi konop
na vrat, s kim zavcxuju rukc onomu, kojemu su
najpervo poufali svoju skrovitost.
Dopusti mi, da reccm uz ovo, da gdč se po
pusti uzda jednomu puku u početcih jedne uz
bune, on chc sve to dalje porivati svoju samovo
ljnost i pruxati svoju moch cudo više neg je
pruxaju isti kralji.
Ljudi su mnogo prignuti na sahranjenje svoga,
osobita uzderxanja, i na razrušcnje svcga onoga
što prinosi njima razasutje.
Tvoja je poglavita duхnost podloxiti se svomu
kralju, i tvoja razboritost iziskuje da imaš ufati
u njcgovu dobrotu.
Ima se vazda derxati za nesumnjivo, da svc
ono, što kralj déluje, da déluje s dobrim pocet
cim; ako zapovčda, ima se misliti, da on zapovčda
naslonjen na dobre i tvèrde razloge, i kakono
njegova déla jesu znatna, a njegove misli jesu
otajne, zato naša duхnost iziskuje, da se poštuju
takova dČla i da se nc tuximo na njcgovc misli,
jer knjige kraljske pisane su takovim slovima, da
malo kipovah mogu presuditi, da ih mogu istoma
citi: njihova děla slikuju se predubokim rekam, od
kojih nevidimo nego terk, buduchi nam sakrivcna
i dubina i vrčlo.
Zapovědi dakle kraljske moraju se priklonito
obsluxivati, i nikadar se njima suprotiviti, i zato
nemoj raskušavati u sebi zapověd, dali, jer je ona
tebi uporavljena, zadovoljno ti budi nju izvèršiti.
Neka ti nikada nikakovo grizodušje ne ucini
prestupiti pravedno hotěnje tvoga kralja, zašto bo
posluh njemu pristojni jest jedan dio tvoje du
xnosti prema Bogu.
Duševnost ima biti tvoja vodja , dali jurve
nc jedna uprava nevarljiva, ncmoguchi ona o
pravedniti tvoja dčla, nego samo koliko oprave
dniti „moxe jih Bog, i njegova réc boxanstvena.
Stio sam u prošastih dogodovštinah kako
věrnost bi nadomčrema s pcdipsama pristojnim
odmetnutju, i kako je izdajstvo primilo uzdarje
věrnosti dostojno, dali sasvim tim, bit chu vazda
včran, i svaka hochu dčlovati za moch sluxiti
moga kralja, da bi taman imao gaziti po dracju
i po putu punu otrovnih zmijah.
Jedan vérni podloxnik mora biti slican vojniku,
koi ne zapušta nikada svojc město; jeli on ranjen,
nalazi svu svoju slavu u svojih ranah, ljubi do
konca xivljenja svoga gospodara, radi koga prega
ra vlastiti svoj xivot, i derxi vazda izdubenu u
sercu, i s ustima ponavlja onu boxanstvcnu za
povčd: Boj se Boga, i štuj svoga kralja.
Spomeni se donajposlč, da su kralji puno mo
guchi, i da zamahe koje izpuštaju jesu mnogo
pogibnc; ako nije istinita tvoja věrnost.
(Is talianskog.)
И. Сhurkovich.
IBratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BR()Ј 22, II, (10) NA
—G— —Gº

NA 2. LIPNJA 1 8 4 5.

Ovaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je céna 4 г. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
sarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška. - -

Zora Dalmatinska daje su u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

Mudrolaxica.
гžSNIgтvo. INije rat, ni iz daljega, dobar. -
СЈехорska - Iz Fedra-)
PREVOD
Pobili se baci prčko polja:
ХХVII des Chants du Crepuscule par Iz blata ji xaba ugledala,
Pak je sama sobom govorila:
Victor Hugo. Teška visi nad nami nevolja!
Ruxica govori nebeskom lépiru : Docula ju xaba drugarica -

Ne biехi me!
Pak je pěrvu tio upitala:
Naš des je razlican; stojim u nemiru, 1) što je meni i tebi sestrice
Ti letiš sve.
Da se baci biju rozimice?
I mi se ljubimo, bez ljudih xivemo -- Nek se bave oko svojih kravah ,
I bez ih htet; Nek se biju oko svojih stadah:
A slicni toliko da ret ih cujemo , Drugoga su skota i xivlenja,
Da s i ti cvčt.
Neima nami s njima uplitjanja.
Tebº vozduh prenosi, men' zemlja vexiva Nesmo s njima tikve posijali,
Nesretni des!
Da che nam se o glavu razbiint. “
A hakom htela bih mirisnim da pliva -- Al joj perva xaba odgovara:
Tvoj mili res!
» Мugi ludo, ja sam xaba stara.
Al letiš daleko! Mea cvčtim bez broja Коi od njih predobiven bude
Ti ploviš sad; U blato che bčхеch uhégnuti,
Ja gledam xalostna vèrh zemlje sén moja Na naše che glave magaziti:
Kud baca hlad!
Ali misliš da che nas paziti? “
Ti bčxiš, dohodiš, i bčxiš jopeta Меdju jakim koi je najjaci
Razbludan svud, Оn od sebe nejacega tlagi ;
Nit zorom nahodech men” suzit tebº smeta
Zato velju: o glavinam rade
Мој nemir hud! Kad se oni medju se inade.
Da koj dan projdemo u věrnoj ljubavi Јоli tovaru, nek je i u smèhu,
Ah kralju moj, Preko koga konji se pobiju
Оl krila daruj mi, ol xile pribavi Tko je jaci nejaceg tabaci,
I sa mnom stoj! Ako neche rogom, hoche nogom.
P. A. K. КS, /.
 170
Udaljenoj.
Neprestano mсne spomen budi
Na uхiti slatkih gasali srčchu,
I povrćilja ranu mi u grudih !
Cvči mi biaše nekad u prolčchu
Cvčt koga sam njcхmo negovao
Аli ! više ga negovati nechu!
Cvčt sam mili tamo ostavio
Nemilo nas sudbina rastavi
I ogorci meni xivot ciо.
Zaman oci plavctne daljine
Prosjecaju, nazret je nemogu
Doline je kriju i visine!
Zatobº rada širokomu svodu
Neba da se dignem u oblake
Samo da je opaziti mogu!
Аli nije mochi prolčtiti
S vetrom k tebi oh nemoxe biti!
1)a mi te je još jednom viditi
Onda nebi xalio umriti!
Nestor Boroevicћ.
—=Đ3=-
восOSLOVNE BESEDE.
GOSPOD IV 6,0SPOD IN
IVAN — КЕВSTITELJ BONO
NAppЈАком свакуЕ RABSKE
PosолNIK APOŠTOLSKI
NAUgrтвLJ U миловоzNANSTVU
I В000 SLOVSTVU
рLEмпси сплDA nikЕ
IN A 30. 0XUJKA
1 8 45,
ILeto S.5. Veka Njegova
А 58. Njeлorih trudah Apoštolskih.
Puuku. NInla mrskoantu
Od 37 godinah Njega spominju chemu
Vérhobicno oko njeg sakupljenu
Pomnjivo Njega slušajuchenu
Ilarno sércem Njega blagosivajuchemu
Po pripovčdanju Korizmcnomu
IBIagoslov
Na podpuno grčinah oproštenje
Sa svetim Dérvom krixa
Podčljivaše.
Covek, nadaren bistrom pametju naravskom,
koju je Bog, svojom vèrhu naravskom milostju
nadolio; — Covek, pribiraoc knjigah za upoznati
se s prošastim vrčmenimam i s prošastim ljudi
—
mam; -- Čovek, prolazac preko mnogo mčstah,
opciоc su mnogo verstah ljudih, za upoznati se
s vremenom i narastjajom sadanjim : -- Covek,
komu su, u pouzdanju svete izpovědi mnoga
serdca ljudska bila odkrivcna, i skrovita oci
tovana sila; -- Covek, koi svcmu tomu včštbinu
svojih 85 lčtah nadostavio je: -- On je, koga
mladiсh sladje, vruche i oštroumnic, nego ikakve
druge knjige, ima u citi; i u xivoj rěci ovoga
Čoveka najti che sve ono što sam od zgor na
crcio. -- Njegova rec kakono strčla, kroz pra
met proliche, kroz serce probija, i u duši ostaje
usadjena. Slušaj glas starca vedrocelna i světlo
brazna; glas istinom bistar, věrom jak: kojemu,
što starost otimlje, krčpost misništva njegova na
dodaje; tako da iz onih persiuh germi, a ne zvcci.
Réc njegova ne da izvire iz same pameti; nego,
kakono reka trovrelka, iz pameti, iz serca, iz
duše kroz jedno gerlo se toci i na skup sliša
ocali se izlěva; i kroz njegova huda prolazechi,
gane dojedno tako, da kad ga slušajuch gledaš,
rekaobi da pored jezikom, i rukč i oci i obraz
i xivot svi skupa prepovčdaju! —- Ne da ovi ve
lecastivi starac nepoznaje da nekoj dio sémena
pada na put, a nckoj na stčnc, a nekoj medju
drace; dali radost njegova raste s mišlju ploda
koga che dončiti dio u dobru zemlju padajuchi.
I palo ga je u nju dosta, i uzdam se da che o
bilnost ploda njezina nadoknaditi sve ono što su
ptice pozobale, drace podavile, i što je po ste
nam usamulo. -- Vćra i ulivanje ovoga vсlccas
tiva starca taku mu vedrinu na cclu i na licu
uzdèrxc, da bi ja rekao slobodno: »Ovi Covčk,
potla neg je razasiao séme svoje, spava mirno,
včrujuchi temeljito da ima koi se brine (Bog!)
kako che ono séme pruxati xile, nicati, i rasti.“
Istina jest (da bi tako nebila!) kako raz
puštenje mnozih pripada pripovčdaoce, murajuchi
ji u zlouzdanje. Dali bi se imali svi spomenuti
recih. Gospodinovih, malo pric prinesenih. Dux
nost je njiova siati na svoja vrčmena brez straha
i brez opaze, a briga je boxia kako che ono
sčme ukorčniti sc. Grad i zlogodine nemogu ni
kad opravdati slabochu texacku. Tko sije, kad
god i gděgod, štogod che i poхeti; a tko nesije,
neche pak nikad ništa.
Toliko više ukrcpljuje se slobod ovoga ve
lecastiva starca, koliko je 0n neumorivi ispověd
nik. Iz ove svetotajnosti on cèrpc sebi uměnje
 — 171
svèrhu serca ljudskoga, i poznaje pute njegovc;
a svojom krotkostju i besčde sladostju, stico
pokornikah pouzdanje.
Nijcli gověk nemiran dok u priateljsko uho
gorcinu serca svoga ncizlie? A gdě boljcga pria
telja do ovoga velccastiva starca pod tvèrdim
pccatom Misništva njegova? --
Ja sam se ovdě nazrio na priduboko jezero,
priko kojega moxc se covćk pribroditi, ili, tko
što umi, priplivati; dali nitko nogom na dubinu
dostati! Koliko je od raja do pakla, tolika je
dubina svetotajstva izpovědi. Tko clic izmćriti?
Covčk pokoren, s milostju Boxiom, moxe pri
letiti. izplivati; -- dali ja mnim nitko izměriti!
Мnogostrana je ova svetotajnost, i svaka strana
cudnovata i lépa i ganutljiva. Razgledanja i raz
mišljanja stranah njezinih jest umětna knjiga,
za pokornike i za izpovědnike. -- To je ovi
velevrědni pripovčdaoc hitro dokucio, i radi toga
nastavio svoje Duhovne razgovore u kojizim od
drugoga redovnika, kano od pokornika, pitan;
podaje nauk za izpovědati i za izpovědati se, u
komu nauku ukazuju se rane i léke, strah i lju
bav, skrušenje i ulivanje. A, napokon, ljubcz
niva ponukovanja na ime Isusa propetoga, za
kljucuju te svetovčzbave razgovore, i po otcin
skom pomilovanju, grčšnik skrušen gorcinu straha
s uhvanja sladostju razsladjujc. -
Uměnje, Nauk, Vestbina u jednom covčku
sastavljeni, oblakšaju texinu lčtah njegovih. Оn
ceka svèrhu svoju ne drugcie nego kakono rado
trudljivi texak; koi, na zahodu sunca, umoran
tělom, dali ne xcljom, sédnc nad svojim tegom,
uхiva u razgledanju truda svoga; i u dobru uz
danju ploda, predraduje se ; cckajuchi svoju
veger, koja mu se primice, kakono mirni svoj
opocitak. Vecer, tako blaxena, plata je dneva
dobro uloxena; a plata mladosti dobro provcdene,
taka je blaxena starost.
Blaxena starost, reko! jer u covčku, kako
na mčrilim, stoji —- s jedne strane put, a s druge
duh. -- Što se više put uzvisuje, duh se poni
zuje; -- a što se više put ponizuje, duh se uz
visuje; -- izvan onizih duhovah, kojim je télo
kakono xervan o vratu obešen , pak ji u pucinu
topi. Ovizim vccer nije na opocitak, nego po
mercina, po kojoj strašne zablaze ji gorc i more
Blago mladichu, koi ceka starost kano tiho
*ипса роcivalo ; a blago starosti koja na svoju
mladost, kakono cher na svoju majku, brez kakva
stida, obazdrit se moxe
Od sama pozora ovog mnogogastiva starca
mnogo se moxe nauciti: Starost bo je njegova
Kakono preddvorje raja. -- Blagoslovljcna budi!
Stepan Ivichevich.
—={)}=-
IZVORNA PRIPOVEST.
Sirotica od Lopuda. *)
III.
Меdju onezim koji najvišc ciniaše od schi
govorit u ovi dan, biašc bez zaprčkc Cubranovich
Andria zlatar i nčki sad zaboravјсn Gjuro Xitich;
od kojieh cesto chemo guti štogod u ovoj pripo
včsti. Моxc bit da dvi chudi razlicnie od ovih
nije bilo u Dubrovniku. Čubranovich ognjevit u
svemu, nije mogo sličđit svoj zacetak dulje nego
bi bilo mu potrebe za sakupit ga u pameti, a
poslic nebi hajo ni da ga je imo, ni da ga je
htio. Što mu je stalo ? Strčlovitom poхudom sve
bi pric osvoijo, nego bi se igda moglo na dčlo
dovestit; trenutje oka bilo bi za njega věk dru
goga xivota i druge chutnje, od koga nebi ga iz
bavila ni ljubav, ni nevolja, ni radost, ni bo
lest. Bio je covčku détinstvu, u covčštvu starac,
u starosti mertav. Ta chud nedohitna u détinstvu
ucini ga pčsnikom, kad je imo trčba od kunca
kurha, u covčštvu vojnikom kad bi vojevoda
mletačkih cetah pod Milanom godišta 1520 , u
starosti ga ta umori chutjenstvima nenaravnima
koje ga ucinu detetom od sedamdeset godištah.
Ali to bi poslie puno i do toga naša pripovčst
ne dohita. Sad on neimaše nego devetnaest, i
biaše priatelj najbolji mladexi dubrovacke oli
plemichah, oli pucanah, oli gradjanah i on sad
preobucem od Jegjupke pridava svoje pčsni šalne
koje su za nas ostale tvor nepredobivi.
Lčрс stvari! govorio mu je Gjuro Xitich,
najpervi od priateljah njegovih, lěpe stvari, moj
*) U broju 4. i 5. Zore t. g. dalismo pěrva dva poglavja
ove izvorno pripovčsti gos. I". A. IA. Zabavc njegova zvanja
rabraniše mu dc sadcrn slediti ovaj knjixcvni trud; nu u na
prěda slědice urсsivati che mo broje našega lista ovom pripovčsti.
koja nam tako xivo opisuje grad, obica je i dogodjaj posve na“
domorodski.
op. Ured.
 172
Andro! noch gatat svojoj dragoj -- gatat kako
pčsnik gata. U tvojiem ustima slobodnima ob
vratjala se je poхuda u rčc, réc u redak, rсđak
u sladost, sladost u chutjenstvo, chutjenstvo u...
-- Sad bili ti reko u što ! odgovara mu Čubra
novich. Ti moj Gjuro , derxiš svčt za istinu jer
ti je xo izgubit u jedan cas sve ono što si na
kupio u tvojoj goruchoj glavi koju ti cčniš ledenu
i hochcš ju pridat i nami za taku.
-- Ja znam kud ti ideš.
-- Ti neznaš ništa -- kolik ni Jedjupka, koje
nosiš odèchu i obuchu, nczna što clie biti sutra
od nje i od njezinc dece u vrěme kad drugim
dohodi prodavati svoje laxi. Ali hochcš da ti ja
receni kud su tvojc misli letčle u temu tvomu
tvoru ?
—- Da si mecheš?
-- Pametuj me! Trudechi oko Jedjupke u
tvojoj šupljoj glavi ovo si mislio:
Jeda Bog! da me bude slušat! -- jer tko
sluša, cuje; -- tko cuje, chuti; -- tko chuti,
krenivase; -- tko se kreniva misli; -- tko misli,
odbira; -- tko odbira, xudi; -- tko хudi nasla
diva se -- tko nasladiva se, hoche! razumčšli
me? hoche :
–– Ne bilo me, ako igda sam ja mogo skupit u
nojoj glavi toliko reci koje se tako slčde !
-- Znam: al ostavimo ludosti. Jeli ti se
dodialo?
-- Préko brade i preko bèrkali. -- A zima
mi je.
-- Hodmo cha. Imam ti nešto govorit.
—— Ноdmo s Bogom. -- Ovo sévera puha
vraxki.
U to što se oni odalecivaju klanjani i kla
njajuchi se treba nam je malo govorit i verh
Gjura koi rekosmo biaše chudi uprav suprotivne
onoj Cubranovicha. Za na to dochi treba nam je
uzet pripověst malo o dalje.
Gjuro najposlědni sin Petra Xiticha osta u
povoju iza otceve smèrti u jadnu xivotu i jedva
ljubcxljiva mati s pomnjom neizgovorivom uzdèr
хаla ga je. Rastech pod tomu milovanju, medju
tri brata koi su ga hotêli dobro do razblude vi
dechi ga vazda bolestna i slaba, bi naucen da
njegove poхude, da njegove misli, da njegova
chutjenstva, oli nadano ol nenadano izrecena, budu
zakon délovanja onjeli koji buduchi ga za toliko
dugo vreme njegovali nijesu htěli u jedan gas
—
vas svoj trud izgubiti. Pak i bez gledat na te
misli, koje sadanja doba bérx najviše gledaju,
oni svi cčnjašc svojc dčlo njegov xivot, cčnjaše
svoj tvor njega istoga, jer je poznano istina da
na sverhu ciniti se tvoje ono oko ccsa dugo si
trudio.
Sa svim tim vidčlo bise cesto njegovo lice
kako mertvilom poliveno, u vrčme kad iz oci
njegovih sěvaše iskrc mislih nedohitnih, iza toga,
kadgod bi upo u slabost prilicnu snu, a više
krat dospio bi placom te gase sebi i drugim
хаlostivc. Malo bolje, malo gorc, tako je xivio
do sedamnaest godištah kaхеch nemir nčki i
nčko nehajstvo sebe istoga netomacсno, a mo
xc bit i netomacivo. Tad šumulo mu je poch s
bratom Stepom po moru, i nit svéti lécnikah,
nit molbe druxbe, nit suze priljubjene majke nijesu
mogli odvěrnut od njega to pohotěnstvo? Pošo
јc. Scdam godišta odalecinc promčnu ga u svcmu
nadvornjemu, jer mčšte dčteta na pola mertva,
majka ga doceka covčka uginjena, širokih plecha,
cernih kosa, brade i oci, jaka glasa, snaхnih
rukah i blizu blizu najvišega od sve mladosti
dubrovacke. Ali ona tajna xalost, ono nchajstvo
i nakon od sebe, město su bili ostavili nekomu,
ako je dopušteno réti, tljanju duše koi u ona
komu covčku bi još cudnovitic nego priašnje
chutčnstvo. Po gemu to biaše? Cčnim da bi se
moglo odgovorit, ali nam nije stalo ni mervice;
potrčba nam je znat kakav je bio a ne po čemu,
ni po komu razlogu.
Cubranovich i Xitich bèrzim hodom dokle
su bili medju mnoštvom, a lakšim kad su se
odčlili od puka uputivašesc ulicom od bacvarah za
izit na poljanu pak okolo uz ulicu S. Nikole
dochi na Prčko u kuchu Xiticha. U to Gjuro
govorio je Andrij:
-- Od kad nijesi vidio Bencsu?
-- I Bog je zaboravio. Podivljose je nešto.
—- Сćnišli i ti? Valjalo bi ga upitomit jopeta.
—- Uhm! to ti vidiš da nije ni moj, ni tvoj
poso. Moj dragi, ako se je on odalecio od nas
jer je on vlastelin a ja zlatar i ti pomorac, ti
vidiš bolje od menc da naše nastojanje za pri
blixit mu se, oli kako ti govoriš za upitomit ga ne
bi se moglo ucinit nego podnixenstvom, a ја,
brate, toliko sam se vech podnixio da neimam
kud vcchc.
-- Ti ga nepoznaš.
 173
-- Toliko gore za menc. Alumicm ti reti da
mi je puno stvarih dodialo, i da nсznam kako bih
uzco na me novc uzroke od dodčvanjah. Ne tako,
ne ovako, ne onako, nc nikako; jer na svčrhu
ovo druxtvo naše drugo nije ncgo način za moch
| nas vladat i u našim istim moхdanima. . . .
—- Ја nevidim gdč ideš? što to ima cinit s
Всnсsom?
-- Što? moj dragi, oli uprav nevidiš i tad chu
te pitat gdč su ti oci, oli nechcš da vidiš i tad
chu te pitat gdč su ti moхdani. Ne vidiš da Bc
nсsa buduchi najstarii vlastelin našega druxstva
cčni njemu derxano, za rčt ovako, carstvo verhu
nas i da se od naš odčliva za cinit bolje ochu
tčt nam svoje velicanstvo? A najviše pak bčxi
menc jer ja sam za njih mahnit, zaisto da ne
gledam što gledam, cinio bih im platit na texak
nacim ovu rčc. —- Dit chc oni rekli Gosparu Givu
Benesi: -- Vidiš -- nc pristoi ti -- kako? on pak,
Cubranovich: sin jednoga pomorca –- kako? s
tobom! uh kako? —- pak što ? —- istina -- ima
malo glave -- ali ... kako?
-- Ti nepoznaš Веnesu, ne! govorim ti ja.
—— А ја ti govorim, gore za mene. Nije mi ni
potrčbnito poznat ga?
-- Ucini meni milost, poznaj ga! Jer che se
izgubit . . . .
Serdce Cubranovichevo nije moglo preterpčt
miso izgubljena nitkoga, i za prie ret da che
on bit najpervi za zabranit, ostanc mu jezik nčin,
a on zapanjcn pogleda Gjura i zgrabi mu ruku.
Gjuro sledcchi svoj govor recc :
-- Izgubit clic se ako ne najdemo način, u koga
za ret pravo vele ne uhvam - al mi se cini jedini –
za zabranit mu, da ne ugini štogod. . . .
—- Ма što – – što?
—— Посhe da se obuce kaludjer u Benedikti
nah S. Лndric.
-- Каko i Tuberon ?
—- Јеšt, al koja razlignost chudi! Tuberon od
mojih godištah ochutio je da svčt mu oteškava
na ramenima prсm da lepa xena, bogatstvo,
moguchstvo, znanje i cast znanja oblakšavalo mu
je tu tegotu , on je odbaci od scbc za včke i
pocine. Al ovi naš priatelj još nije okusio svčta; on
nezna ni što odmeclic ni što zagorljiva; ovo što
moxe se sudit odabiranje, moxe bit da do berzo
cinit che se itemoch, zloudсsna miso , neuhva
nje u onu snagu koju na je Bog dao da čuva
mčsto sebi odredjeno. On nije vas u sebi.
-- Koliko ima da si ga vidio?
Sinoch.
Da ne bude to jedna od tvojih ?
Гtada bih da ga ti vidiš.
Nastojat chu; s Bogom.
I Qubranovich u razdèrtiem haljinami Је
djupke lagahno odaleci se, podskakivajuch i pod
pčvajuch svoje stihe :
Tuj mu platu budi herla
Za sve věrno dat sluxenje,
Tvoje ljubko sadruxenje,
Мá lěposti neumèrla!
0sta za njim Gjuro gledajuch ga i napola
pokajan da mu se je vèrh Benese otvorio, videch
onu duša i ono tělo u jedan cas proměnivat se
kako nechutech ništa okolo sebe; i potvèrdimu,
oli bi prem blizu za potvèrdit mu , ono ime,
kojem su ga jur bili obdarili gradjani Mahnit. I
uputi se jopet put šetnjice.
—=<==-
w
R{}}{l^{2}}}{ASTAVO,
(Produxenje i konac. )
Koliko paka veliku korist moxe jedan vredan
cověk dončti svomu městu ako bude ciniti po
znati koristne novinc kojim napreduje uměnje!
Onaj koji pervi put donjë sëme od svile u Ta
liansku zemlju, steko je sebi ime neumèrlo, a
dobavio je svomu rodnomu městu neizbrojno bla
go. Takodjer predivo od bumbaka, oli od pamu
ka i svile u regenomu městu daje hranu mnozinu
od puka i cini da nejma vele uboxtva. Sveti
Karlo, koi pervi donese golokud, a Parmentier
koi je cinio razploditi kumpire oslobodili su rodno
mčsto, u prigodi, od glada, zašto bo kumpir nije
podloxan ni gradu, ni mrazu, kako ostalo socivo.
Оvaj uzrok imo bi usloboditi naše seljane za
uzmnoxiti sadjenje kumpirah, od kojih je svuda
poznana korist neprocčnjena. U Franackoj zemlji
svako godište vadi se veche od 3o, ooo, ooo.
Moggiah (utez od spudah oli uburakah kumpirah.)
Godine 1817 buduchi nedacha od brašna u Lom
 -
1 74.
Ibardii jedan ne malahan broj od selah imao je
samo za hranu kumpire, što je bilo dosta za one
seljanc osloboditi od texkoga glada. Ovo isto
moglo bi sluxiti za izgled našemu městu gdč.
cesto grad donosi štete, jer maslina koja svedj ne
dodje na rod uzroci ne rětko glad u ovoj zemlji,
zašto bo teškocha od okolišja Dubrovackoga ne
moxe dati hranc xitom nego samo za cetir mčscca,
radi cesa najviši dio seljanah usilovan je dobaviti
pšenice inostrane u ovomu gradu za svoju zimnu
hranu. Sasvim da xupnici nastojali su u dni svetagnc
s otara preporucivati seljanima za da budu uzplo
diti kumpire kako jednu potrěbnitu hranu u selu,
to ne bčše dosta za iskorëpiti nehajstvo, jer mnozi
jošter utvèrdjeni u krivoštovanju (superstizione),
nc maru slěditi koristno věxbanje svojeh xupnikah.
Zašto bilo bi veoma potrěbnito da posědnik ze
maljah, cini razděliti svojem kmetima koi broj
okali kumpirah za da ih budu posaditi, a njemu
poslie, kad dodju na rod, vratiti isti broj, i po
tomu nacinu moglabi se razploditi ta korisna hrana
u ovoj strani. Mogu se paka u broju recenik lišiti
tesaci od opchine Konavoske (okolišja Dubrovac
koga), koji su najobërtni za izvaditi naprědak od
razlicne vèrste. Ovi seljani od nazad nčkoliko
godinah nastojali su uzmnoxati sadjenje kumpira,
i donose ih cesto prodavati na pazar u Dubrovnik,
ali ne onu kolikost potrěbnitu za nasilenje ovoga
puka.
Razbirajuchi korisne i razumne besčde po
štovanoga redovnika Alberta Fortisa vèrh sadje
nja kostanja po gorah u Dalmacii, gdě neima
gajah, mnim, da bi bilo koristno i u ovczih
stranah ciniti posaditi njekoliko stabarah ko
stanja jer se ne nahodi do sada od ove vochke
nego samo malahan broj stabarah od Kvarnera
do Dubrovnika. U Hèrvatskoj zemlji vide se pro
strani gaji od stabarah kostanjah, a osobito u
zemlji Lickoj. Vérhu gorah Kotorskih s strane
iztocne onoga grada nahodi se nc malahan broj
ovczih stabarah, za sve u tésnoj zemlji, koje su
cinili razploditi u malo vrěmena oni vrědni i
pomnjivi texaci, kako i kumpire; i njima su oni
dosta za hranu, za slobodit se od glada i za
neimati potrčbe dobavljati ovu vochku iz zemlje
inostrane i toliko se je do sada razplodio u někih
zemaljah od Kotora ovaj stabar, da jedno selo
zove se i sada Kostanjica.
Dosta druge koristi donosi ovaj stabar, koi
u cetiri oli pet godinah moxe uzrasti ceter puta
više od svakoga drugoga slabra gaja gorskoga,
i za to dalmatinska krajina, a osobito Dubrovnik(“)
po naravnomu svomu městu, dosta bolje nego
mčsta ostala u Italii, bila bi podobni za razplo
diti ove vockc, koje ne ište od texaka trud kako
ostali slabri. Od ovoga děrveta najbolje su duge
za bagve i takodjer grede i štice za gradje.
Dérvodčlac cini od ovoga derva najbolje rabote
za pokuchstva jerbo ovo dèrvo nije podloхno,
kakº orah i ostalo dèrvo, biti izgrizeno od cer
votocnice.
Ništa ne manje bilo bi potrěbnito da se
bude u ovih stranah ciniti posaditi viši broj
slabarah murve, recene Pilippine, jerbo ova vèrsta
slabra ima list mekši, iz koga cèrv oli buba
gimi bolju svilu.
Stabar od Lemuna po Dubrovackoj derxavi
do sad se toliko uzmnoxio, da naprědujuchi ovako
do bèrzo neche se imati potrěbe od lemuna pu
ljiških, znase da naši lemuni jesu od bolje vèrste
i puni soka. Mnozi paka po kušanju mogu po
znati, da oni lemuni mogu lasno prezimiti kad
su granicom navěrnuti na stablo od narance ljute,
kako sam ja isti ovo vidio uginiti od pokojn.
Оtca Klima Rajagicha reda malobratjaninah u
manastiru Slanskomu, gdě se još uzdèrxi taj stabar
u dobru bilju.
(*) 0vde prilagam jedan delak besede gori recenoga Alberta
Fortis-n u svome pesmu pritištenu u Spletu god. 1780. i poklo
njenu od recenoga prisvetl: gospod: Luzi Garagninu Arkibiskupu
od Spljeta perhu stabara od Kostagna. — „Nello stato della
Repubblica di Ragusa non o sconosciuto il eastagno. Esso si
ritrova, quantunque in iscarso numero, a Punta, a Cannosa, a
Canali, a Val di Noce i c v ha quindi motivo di spcrare, che
Фucl providissimo governo, o che per lo meno alcuni di quei
coltissimi o snggi cittadini, aprendo gli occhi su i vantaggi reali
del popolo rastico, c sulla grandissima importanza dell' oggetto,
no comandino c proteggano lc piantagioni per tutta la vasta c
stensione de' loro monti; con quello zelo medesimo, col quale
c i mori gelsihanno moltiplicato c parccchic altre utili innovazioni
ricevuto, a vantaggio grandissimo del loroben governato pacse.“
» I signori di Ragusa sarobbero pill che qualunquo altro
sovrano di queste contrade Illiriche aportati dº imitari esempio
.degli antichi Gran Duchi di Toscana, eho giunsero a dar gra
tificazione ali villici montagnuoli per ogni piedo di castagno che
avcssсro coltivato, c allo stato di fruttificazione condotto. Qucsto
modo di promuovere un ramo di nuova coltivazione e pill facil
mento cseguibile negli stati rifediocremente cstesi, clic ne troppo
vasti; c pili presso a popoli disciplinati, cho presso ni rozzi, o
diretti da tutt' altro che da leggi alle circostanzc loro addattate.“
 Оlandczi uzdigli su jedan kip na cast i uz
pomenu Vilima Beukela koi god. 1597 iznašo
je nacin za shraniti aringe posоljene i podkadje
ne, u ribanju kojih saderxava se 3oo korabljah,
9ooo plavih i 15o,ooo ljudih s dobithom svake
godine od 6o,ooo,ooo libarah. — Watt zlogami
od vapora uzmnoxio je puk od naroda Inglezkoga.
Od kad je uginjen put gvozdeni medju Manceste
rom i Liverpolom puk od ovega drugoga grada
uzmnoxio se je od 25,ooo dušah do 23o,ooo onaj
od Mancestera od 22,ooo do 280,ooo. Оni gra
djani svedj u nastojanju zabavjeni imadu za pro
rčcje: vrčme je pěnez. -- Tko je naucio plestiti
klobuke od slame dao je xivljenje mnozim mč
stima Sinja, Brozzi i Prata u Toskani, kak se
i dan današnji vidi. - Neg da u prem siroma
škim dolinam Neufšatela u Sviceri, Daniel Ri
chard, texak od 15 godinah, god. 1679 kušo
je za skladati u svome mčstu jedan dobnik zvo
nechi, i na svèrhu iznadje nagin, i holje uginiti
dobnik iznova, ali nejmajuchi on potrčbnito gvo
zdje tvoriga on isti, i s njim ucini dobnik, pak
uradi dosta drugih, i uvčxba druge za te radnje:
što paka slědi? Onc doline, koje prie biahu bez
celjadi rad tézkoche od dobiti, sada s ovicm
zanatom mogu hraniti 15,ooo dušah koje osim
toga zabavljaju se oko radnje postavah, rezah,
razpletizah, i cinu 13o,ooo dobnikah na godinu.
Dvo kako jedan izvèrsni gověk moxe svojim
nastojanjem i umičnjem nadariti s dobrogimstvom
svoje rodno mčsto, i ostaviti glasovito svoje ime
za izgled světu svoje kreposti, i izvèrsnih dělah. ---
Marko Marinovich Dubr.
—={)3=–
КNJIхEVNE VESTI.
О Zori.
Prenosimo s velikom radostju iz nadometka
lista Mletackoga br. 69. clanak glasovitog gos.
IN. Tommasea, koga ovaj imeniti covek predstavi
clanku gos. S. Ivichevicha, u komu ovaj vrčilni
mux prikaхiva svojim Dalmatincim korist koju
mogla bi izvсsti naša derxava iz Zore, a oso
bito kad bi se ovaj list više razpruxio; nad to
prikazuje nacin s kim bi se mogao dostignuti na
prědak s ovim listom, kako moxc sc vidět na
lis. 18 naše Zore, iz koga clanka i iz ostalih
moxc se lasno poznat ljubav njegovu prama o
tacbini —- Evo daklem rěci věrlog našeg domo
rodca gos. N. T.
„ Zora Dalmatinska, dnevnik sloxen od takoga
urednika kakav je gos. Kaznacich, pomoxen od
takih srabotnikah kakav je gos. Ivichevich ,
koi, po mojoj mlohavoj pameti, jest jedan od
najiskrcnih i urednih pisaocah naših vremenah
u svemu Iliriu, ufamo da neche svèršiti pervo
mcg zascgne svoju svèrhu, što bi bilo Dalmatincim
vclc oštar prikor. Ali za da ovaj list bude du
godnevovati , treba je , kako umno razmišlja
gosp. Ivichcvich (V. Broj 18.) odluciti njegovu
svèrhu ; odredit ga ne za malo knjixnika derxav
skih, koji iz drugih knjigah biti che jurve nau
cili, oli mogu nauciti stvarih povechih, dali puku.
I medju dnevnikom i pukom trčba je da se me
djustave (i ne samo u Dalmacii) citatelji mogu
chi i tumačitelji koji razume i ljube. Ne samo u
Dalmacii, dali u više stranah Talie i Europe,
puk oli neznade štit оli nova štivenja ne ljubi.
Trčba je pěrvo neg se zahrani s pichom od is
tine cinit mu dochi xelju, a za tu svèrhu dat mu
јc okusiti, i prie svega otvoriti mu lěpo usta
koja derxi zatvorena. Citanje i tumacenje knjigah
puckih mochnie neg drugim moglo bi se prepo
ruciti xupnicim; koji bolje poznaju puk, a oni
su poznani od puka, i naucni su govoriti mu s
otara régi priproste, bistre i včrovane. A xup
nici potaknuti pravom ljubavju, u kratko vreme
za novu duхnost mogu se nauknut.
Ali ko piše za korist pucku, imao bi vavék
iz prid ociju derxatistinu ovu: da nauci za koliko su
razumnivi i bistri, ne mogu prudit ncgo kad su
urešeni i pokrčpcni s izgledima. Mi vidimo basnu,
pricicu, priliku, zlamen gospodovati svu uljudnost
istocnu, nalazimo jih u pogotcih Grecic i Rima.
A nije kako Fedro veli (Fedro odsuхnjik, koi
s knixevnom lěpotom tumaciše bajke izmišljene
od drugih; ) nije da suхnji sluxili su se s
pèrva basnom za mochi prosto ocitovati koju god
istinu měrsku najjačemu. Basna, kako i zlamen
biahu pèrvim pucim jedan zastor neoskvèrnjem,
iz pod koga cistia i poхudnia lěpost istine
prosvčchašc. Od ovoga ositio se je Dositeo 0
 176 —
bradovich, covek izvèrstni, koi nije znao svuchi Оn cistotju , on istinu
кс od starih prirokah, koji su ga cinili protivni Nad sve stvari ljubio je,
kom cèrkve latinske, i s kojim smantra francu Вi u njem vera neoskvèrnjena
zke nacсtkc prošastog veka, dali ništa ncmanje ima I pravednost neizrecena.
se derxati kao dobrodostojnik knjigah slavjans
Mnox dobrich plakal' да је ;
kih. On uze bajke Gercim i Nčmcim, za nado
Ми virgilio verhu inih,
dati im svoje nauke chudorcdne, priloxne po
Ki još gorke kroz vapaje
trčbam puka slavjanskog radi koga pišaše. A u
Man” да јšte od bogovih,
ona ista doba Mletci vidjahu jednoga pametnika
Ko da su ga prie izvéta
na svako dobro chutenje od naravi pripravna,
0ni dioli segaj sveta.
a potle od nesrčche stucena, Gaspara Gozzi, s
basnami i s pripovčstima, s razgovorim pripros Neka lire sladkim zvekom,
tim, zdravim i ugodnim nastojati uplivati u dušc Jak Orfeo dubje mami,
koristnu istinu. Od trista, u napred ne poznajem Povratit se neche vičkom
nacima, da je dostojnii zvati se pucki, do onoga Umerlieh kerv senami,
gdě neockvèrnjena blagochudnost s krotkom xa Nit che one vrata nachi
lostju pogadjaju se tako priateljski, a priaznost Ze pod jasno sunce izachi.
s dikom.
Narod slavjanski ima svojc vlastite basne i Strašnim prutom cèrno u stado
svoje pridaje, koje bi mogle dati prigodu ugod Merkurio kad ih zbije,
Ili 'e staro ili 'e mlado
nomu govorenju. Zato iz jedne poslovice, iz
jednoga stiha pesamah puku ugodnih, iz jednog Лjim povratka vechma nije ;
dogodjaja vidjena, oli u njihovu městu od prie Zlo ke ubegnut ne umimo
zgodjena, iz jedne prigode oli ugleda narav Terpechi да оdlošimo.
skoga. A kad je potreba razloxiti, nek bude raz Iz rukopisa G. Higje Dubrov.
loxenje s izgledima i prilikami, više neg sa su
him govorenjem. Na ovaj nacin dnevnik stcchi
che s krêpostju chudorednom, krasnost. Knjixa Predjašna Zagonetka znači: — Saraj – ero.
richi narugat che se, duše nechutivc i nepleme
nito ohole kudit che: ali ovo biti che dobar bilég, К NJI BIE,
i priizvèrstna hvala. koje su na prodaji u tiskarnici i knjigarnici
A. K.f.c. Spl.
ВRAT JE BATTARA U ZADRU.
—=Đ3=-

STARO PESNIСтVO.
0, ХХ IV. L. I. VI RG ILI U.
}}{f}& KERSTARSKI
Quis desiderio sit pudor aut modus. 0 Слто у AN
U

Поkle e critit dopušteno

Smèrt priatelja predragoga? Molitvah razmisljanjih i pievanjih
Ti mi ocituj, Melpomene, ili pravi nacin moljenja izvadjen i sakupljen iz pesmah
naugiteljah cèrkve i svetěh
ЛNacin penja ralosnoда,
Којој Иtšnji chajko udili P 0 ANTUN U R 0 0 I - U
Slasnu liru i glas mili. Svešteniku Dubrovačkomи.

0uintilto, jaoh / preminu — U Beču 1844. — Сgna f. —: 36.

Ter njem slicna nach trudno je , —=<=–
—={#t#2žeć9433344&pe=-
J. A иaznapich Цrntju Battara
Urednik. Izdavatelji i vlastalei.
 }R()Ј 23, II, (10)|NA
—G — —G—

NA 9. LIPNJA 1 8 4 5.
ГЕ- *“ .
јата“Тј

0vaj list izlazi svaki ponedčljak. Godišnja mu je cčna 4 f. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
sarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamčnu za kojmudrago narodni oli strani list.

Nam dje, i sviesti tvoe pribavlju,

prisкиртуо. Коse kupe na tvoe skute
Pozdrav Zori Dalmatinskoj. I suncani zdrak nam slute.
Nochnu tminu nebo ostavi Dalmacio sada tebi

Na osvanutju jasne Zore, Bud dolazak sréchan Zore,

Којој sunce xarko upravi Dati višnji poda s nebi
Zdrak nek s njime kiti gore. Poljah obilnos, mir u more,
Još joj slatkim glasom veli Tako u naprěd neka veche
Kolo od svéta da obreseli. Mogu uspěvat tvoe sréche!
Zora tako hitrim hodom T. Tripkovich iz Dobrote.
Poslušna se suncu ukaza Кареfan pomorski.
Veseliem kad dohodom —ĐG=–
Odkri světlos svog obraza,
Piesni Stanka Vraza.
Starajuch se zdrakom prie
Dalmaciu da pokrije; Izvadjenje iz novog njegovog délca „Gusla i Tambura. “
Tim kad sjajno kaza lice
UzRoк *)
Radostivo nami Zora,
Preo severne svoe granice Pitaš me šta uzroči,
Do Kotorskog juxna mora Каda nas svět razstavi:

Јcdnoglasno svi rekosmo: Zašto nam suzne oči?

Evo Zoru vech stekosmo! Zašto nas tuga travi?
Dobrosrechnim ti dohodom Каda nad rěke gore
Budi nami prišla Zoro, 0dnese drago sudba,
Sjaj i našim nad narodom Serdce u te prostore
Kog sad slavni štiti oro, Odnese za njim žudba.
Tako bez serdca tuži
Nek odbčgne tmina od mraka
Pri rasiplju tvoga zdraka. Duša nam danke, léta —
Каno metulj na ruži,
Jer tvoji zdraci prčko istoci
Na kojoj nejma cveta.
Nam xudjcnu radost šalju,
Iz veselich tvoijih oci *) U glas metnuo Derko Livadić.
 178
Tuxi i u sve věke
Tužeći ne prestaje,
Dokle nad gore, rčke
Ne stigne u svoje rajc.
žIVOT I DUŠA.
„ In moments to delight devoted. “
Lord Hyron.
U sladki časak razblude snage
„ Ah moj živote! * šaptješ ljuveno:
Réči prckrasne , serdcu predrage!
Da šivot traje mlad neproméno.
Nu život ko čas teče k svom kraju ;
Zato te rěči nikad neslušo!
Neg izvolj kazat „ Ah moja dušo! “
Jer duša i má ljubav včk traju.
—={X}=-
NARODNA PESMA.
(Iz ustih puka na Hvarskome otoku.)
IErat i vojno.
0vce pase cobanica Mare
Оvce pase po gori zelenoj,
Pase ovce i suze proliva.
Tud prohode dvi mlade delic;
Govoru joj dvi delic mlade:
Zašto cviliš cobanice mlada?
Odgovara mlada cobanica:
Virujte mi dvi delic mlade
Ako cvilim, to nevolja ho chc.
Imala sam vojna i brajena,
Al su oba na vojnicu pošli
Evo jurve sedam godin danah
Neznam za njih ni xivih ni mertvih!
Govoru joj dvi delie mlade:
Таkot bora! mlada cobanice,
Po nesrichi da su poginuli,
Коједа bi ti veche xalila
Ali vojna ali brata tvoga ?
Odgovara cobanica Mare:
Virujte mi dvi delie mlade,
Po nesrichi da su poginuli,
Ja bih vojna tri lita xalila,
Brata moga dokli bila xiva!
Da bih s bratom cérnom gorom pošla
Ja bih vojna i drugoga našla,
Da bih s vojnom svc grade obašla
Ne bih nigdir moga brata našla.
Kad to cuje Ivan junak serni
Povadiše iza bedre chordu,
Da je hoche raztaviti glavom.
Brat je njemu ruku uztegnuo:
Ne cin' toga moj dragi sestrine,
Nebi toga ucinila sele :
—{}}=-
XIVOTOPI (SJE.
Јаnus Pannonius.
(Nadalje.)
God. 1462. kada prodre Ali-beg iz Serbie
do Futaka i god. 1463. kada Matia glavom u
Bosnu naserne i otme ju Turkom, nije takodjer
Janus u vojsku pošao valjda prepréčen svojom i
svoje matere boležljivostju, premda je bio običaj
u ono doba, da idu biskupi u boj sa svojimi
slobodnjaci. Stopèrv god. 1464. po smèrti svoje
matere, koja je bila tako srětna, da prie umre,
nego ostavi srěća njezinoga sina, vidimo ga u
taboru i kraljevoj pratnji.
Njegovoga učitelja sin, takodjer Batista na
zvan, hvali u dvih na Jana sastavljenih elegiah
njegovo vitežtvo i junačtvo u ratu; ali možebiti
više je věrovati iskrenosti našega Jana, koi svoju
vojničku hrabrost sasvim drugimi bojami opisuje
u jednom svojem epigramu ), što se mnogo više
1) Eprigr. I. 1. ср. 12.
Belligeri proccres me regia castra sequentern
Ne frustra ignavi carpitc, quacsо. metu“,
0uod nunquam adversus decurro armatus in hoste“
Scandonec obsessi mocnia celsa loci,
Sed spectator incrs aliena pericula miror;
Non timor haec, vestri credite cura jubet.
Gloria nempe: viri, petitur longissima vobis,
наес faciles plagas, funern grata facit
0uod si pugnantem rapiat sors ulla poétam,
0uis vestras mortes, funera vestra canet?
Slobodni prevod:
Bojne vodje nemojtc misliti,
Da sam straštv, što sledeći kralja
Nc udaram mačcm na dušmanc,
Nit na zidc skačem obsedjene »
Neg se divim gledalac bezradni
Pogibelim drugih vitezovah.
Ja ne činim to iz straha, druzi,
Ncg iz brige jedine pram vama.
Većnu slavu steći vi želite,
To vam ranu, to smèrt čini lahku,
Nu da pčsnik vojujuć pogine , .
Tko bº opčvo vašu smèrt junačku ?
 179
slaže s onom u taboru sastavljenom elegiom, i
kao duhovniku i učenom čověku nesluži baš na
veliki prikor, jer su već prie svojim priměrom
pokazali Demostenes, Cicero i Horac, da učeni
ljudi nisu baš uvěk i veliki vitezi.
Bilo medjutim kako mu drago, ipak je sta
novito, da je iste godine (1464.) kralj Matia na
njega odpravio darovnu povelju 1) veoma laskava
saderžaja, po kojoj za naknadu njegovih zaslugah
dozvoljuje se njemu i njegovim naslědnikom, da
mogu zlato, srebro i svaku vèrst mědi po svojoj
to jest pečuhskoj biskupi dati tražiti, kopati i
izradjivati na svoju i cèrkvenu korist. To, i što ga
je već prie tako mlada podigo na biskupsku stolicu,
dokazuje, da ga je veoma milovao njegov kralj.
Niti se neda inače misliti o kralju Mati,
koi je bio pomnjivi i velikodušni zaštititelj zna
nostih i koi je pozvao toliko inostranih učenih
ljudih u svoj dvor, nego da je tim više podupi
rao domaćega učenoga čovčka, rado obćio s ovim
mnogovèrstno izobraženim i znanostih punim mu
žem, i gledao da mudro obrati njegove zna
nosti na korist i izobraženje svoje dèržave. U
istinu svčdoči i Galcotto, da su vazda kod kra
ljevskoga dvora živili tako Janus, kao i njegov
ujak, koi je dobio g. 1465. oštrogonsku biskupiu,
s kojom je skopčana primaška čast. To je podalo
Janu priliku, da pomnjivo sudeluje k podignutju
na sveučilište jednoga izobraženje ugarske mladezi
blagotvorno unaprědujućeg zavoda, koga stvori
Matie ljubav k prosvěti.
Istina je, da su već prie utemeljili bili akade
miu Ljudevit veliki u Pečuhu a Šišman u Bu
dimu, ali vidi se, kao da něsu pod Mation više
cvětali ovi zavodi, a osobito poslědnji, da je sa
svim prestao; barem nesu bili dosta obširni i
obćinski, jer u njih nisu se predavale sve vèrsti
znanostih kao u drugih curopejskih sveučilištih,
koja posětjati prisiljena biaše za znanjem pohlepna
ugarska mladež, da se izobrazi. Zato je želio
pomnjivo naprědujući Matia, da podigne po izgle
du inostranih učilištah i u Ugarskoj jedan takov
obćinski zavod. U toj naměri okrěpiše ga svojom
1) Povelja ova nalazi se inter epistolas Mathine parte 2. Nr.
se, kao takodjer kod Kollera na navсdenomu městu,
-
gorljivostju onda jošte živući nadbiskup Dionizio
1 Janus, koji su ga nagovorili, da zaprosi po
obstojećoj onda jošte navadi rimsku stolicu za
dozvoljenje, da podigne takovo učilište.
Pavao II. naslědnik malo prie uměrvšega
Pia, poděli bez svake okléve u jednom na oštro
gonskog nadbiskupa i počuhskog biskupa upo
ravljenom pismu I) dozvoljenje, da se i u Ugarskoj
podigne obćinska učionica (tamo ju naziva studium
generale) polag primčra bolonjezke i naloži ovim
biskupom, da ju urede.
Sigurno cvětala je ta učionica u Budimu,
gdě je Matia stanovao bavcči se uvěk u družtvu
učenih ljudih i gdě je imao bez sumnje i svoju
bogatu knjižnicu, koja je onda jošte težko bila
jedna od najuglednih. Nu za stanovito neznamo
ni gdě je bilo, ni kako je dugo trajalo ovo sveu
čilište, koje se je sudeći po učenih Matiom za
tu svèrhu u Ugarsku pozvanih ljudih, za cělo
moglo natčcati s pèrvimi zavodi ove vèrsti u svoj
Еuropi, ali žalibože i to kao mnogo toga, što
je dobra i velika utemeljio Matia, propade, ako
i ne odmah po njegovoj smèrti, a to ipak za cělo
onda, kada su Turci nasèrnuli u Ugarsku, koji
su takodjer i dragocčnu njegovu knjižnicu uta
manili i sažgali. Od svega toga neosta nam ništa
nego vesela uzpomena na cvčtanje domovine, za
livalna uzpomena na njegovoga tvorca i na one
vrědne muževe, koji su k tomu gorljivo sudčlova
li, medju koje zaslužuje i Janus, da ga slavom
imenujemo.
Као što smo vidili Jana kraljevskom milostju
odlikovana isto tako gledamo ga godine 1465.
veoma poštovana na segedinskom dèržavnom sa
boru, koi je njega i Ivana Rozgonja k papi poslao
da ga u ime dèržave zamole, da im poda srčdstva,
da mogu produžiti boj proti Turkom. Obadva
ova poklisara zove kralj u svojem věrodajnom
pismu na papu i kardinale i u drugih tom pri
likom pisanih listih: pèrve glave svoga veća
(Capita consilii nostri primaria). Méseca Ožujka
odapraviše se poslanici na put u Taljansku i biahu
velikom velelépnostju primljeni u svih mčstih
1) Papino pismo utišteno je u Pray-evom delu: Annales, Reg.
IIung. Tom. 3, pag. 315, i kod Kollera na navedenome mčstu
p. 147.
 -
180
skupnovladarstvu mlčtačkomu podloženih, čega
radi kralj i zahvali se duždi mletačkomu u oso
bitom pismu.
Kad u Rim dodjoše izjasni Janus u dva
prekrasna govora i) svèrhu poklisarstva, koje ne
biaše bez znatnoga uspěha, jer papa poda po
slanikom znamežao a). Na svojem povratku poho
dili su poslanici više taljanskih principah, a Janus
otide i u Feraru, gdě posěti svoga staroga pria
telja i sunčenika Batistu Quarina, koj je naslědio
svoga otca u učiteljskoj časti, i poda mu na poklon
jednog prekrasnog zelenka.
Poslě ovoga častnoga poslaničtva svc do go
dine 1471., koja je bila za Jana veoma znatna i
псsrčina, neznamo kazati ništa stanovita o njemu.
Samo Bonfin pripověda, da je godine 1469. kralja
pratio u boj proti Podjebradu Inače nenalazimo ni
traga, da bi bio u kraljevskoj pratnji za bojevah,
koje je vodio Matia onih godinah, uzrok tomu
bez sumnje biahu njegove česte bolesti, na kojih
je tužio svaki čas u svojih pčsmah. Da je pako
bio u kraljevini jedna od najznatnih i najugled
nih osobah i za onoga vrěmena, vidi se već
odtud, što je bio jedna od pèrvih glavah one
okletve, koja se pojavila godine 1471. proti kralju
Mlatii.
Uvčk većom nezadovoljnostju opazivali su
stališi, da Matia, nepazeći na svoje savětnike,
svojevoljno postupa, brini se mnogo manje o
turskoj uvěk većma raztućoj sili, nego li o kruni
českoj i da vodi ratove bez svake svèrhc scarom
Friderikom, koji im već odviš dosadiše kao ta
kodjer toliki težki prinesci, koje ovi zahtěvahu.
Na čelu nezadovoljnikah stajahu primas Vitez i
njegov neljak Janus.
Svakako čudno je, da su se podigli ovi mi
rovni ljudi proti onom istom kralju, komu Vitez
odhranitelj biaše, milostju. Medjutim naravna je
stvar, da je kraljevog učitelja, koj je priviko imati
mogućni upliv u sve obćinske poslove, i u sva
kraljeva poduzetja, najjače vredjati moralo, što
1) Ova dva govora nalaze se medju listovi kralja Matic epist.
50 et 30. I u Kollerovom delu pag. 134. сt 140.
2) Namera onih glavah poslaničtva o dobitih sumah utištena
Јеy ex Tomis vatican. Divers. Camer. т. за р. 50 kod Kolera
p. 142. I Muratori T. 23. Bonnin Dec. IV. i Pray Annal. T. 4.
napominju ove sume.
—
ga je njegov krunjeni učenik zapostavljao, što
mu nije slědio savětah, da, ni poslušati ih hotio
nije, Janus pako, kako što se vidi, odvaži se k
tomu koraku zato, što mu je ujaka kralj ovim
zapostavljanjem uvrědio i možebiti i od njega po
klevetnih zavidnicih nagovoren po něsto svoju
milost odvratio. Nije nevěrojatno takodjer, da su
mislili ova dva biskupa, da im je dužnost očito
zastupljati prava svega duhovničtva, koja je kralj
Маtia malo cčniо.
Zakletnici pozvali su poljskoga kralja Kaži
mira u pomoć, da stupi na ugarsko prestolje.
Tomu se uvidi istina Bog ovo poduzetje pogibe
ljno, ali ipak popusti žestokim molban i velikim
obećanjem obih biskupah i Rinalda Rozgonja i
pošlje svoga sina Kažimira s jednom vojskom u
Ugarsku, koj preko Košicah, Jegre i Hatvana,
do Njitre dodje, bez da je našao Ugre tako za
njega zauzete, kao što je mislio i bez da mu je
na susret došao samo ikoj deržavni poglavar. U
njitransku tvèrdju pustili su ga unići na zapověd
oštrogonskoga nadbiskupa; ovdě se pridruži k
njemu Јаnus sa 2oo konjanikah , ali za malo
ostavi ga opet.
Medjutim začuje Matia u Šlezkoj, da je
Kažimir u Ugarsku nasernuo, pohiti kući i za
rukom mu podje lěpimi rěčmi, obećanji, darovi,
lukavstvom i mudrostju Kažimirove slědbenike
tako bèrzo k sebi povratiti, da je taj odmah k
svomu otcu u Poljsku uteko, kada opazi, da ga
oni ostavljaju, koji su ga pozvali bili i da mu
se uznevěruju inostrani vojnici, budući da nije
bio u stališu platjati ih uredno; u Njitri pako
ostavi malenu posadu od poljačkih vojnikah, gdě
se je bio bavio samo měsec danah.
Za mala otme Matia Njitru, otěra Poljake
iz svoje kraljevine i tako veoma bèrzo uništi svc
naměre zakletnikah, kojim vidi se, da je manjkala
isto tako čvèrsta osnova i mudra obazrivost, kao
pravednost njihovog poduzelja.
Matia sakupi stališe u Budimu, k ovomu
saboru biaše pozvan i Vitez, koj se posrědstvom
više biskupah, deržavnoga naddvornika Mihajla
Orsaga de Guth i Šipuškog kneza Emerika Za
polje pomiri s kraljem. Zatim se pogodba od mira
na pismo stavi, koju kralj i on vlastitom rukom
 181
podpišu. Ali uvrědjeni kralj valjda ju je zato
podpisao, da pritvornim ovim pomirenjem s
glavom zakletnikah sve nezadovoljnike utaži i da
uništi još u početku svaki pokus bune. Jer poslě
ničkoliko měsecih, kada opazi, da se je mir opet
povratio i da se ništa više bojati neima, nije se
ustručavao svoj gnjev očitovati i u višegradsku
tvèrdju zatvoriti dati primaša, toga poštovanja
vrědnoga starca i svoga odhranitelja i pervoga
priatelja, odkud mu istina Bog molbami i pre
dloženji deržavanih velikašah ganut, za mala opet
dopusti vratit se u Ostrogon, ali pod takovimi
pogodbami, da se je vidilo, da mu je samo město
zatvora proměnio. Samo malo měsecih mogaše
uvrědjeni starac podněti toliki prikor i umre 8.
Kolovoza godine 1472.
Janus se je čuvao pred kralja doći, i uteče
odmah, kada začuje, da mu je kralj ujaka za
tvoriti dao, u Zagreb, da može imati otvoreni
put, ako bi ga kralj stao progoniti. Ali i njemu
život otme za několiko měsecih tuga za svojim
poštovanim ujakom.
(Konac će slediti.)
—96=-
JEZIKOSLOVЈЕ.
Smotrenje.
vérhu několiko recih starovitih uzderxanih kao
slavjanskih. C. Vidi broj 95 одlasnice Zadarske.)
Nčki knjixnici, koji s pocastivom odlukom se
stavljaju na knjigoucenje jezika slavjanskoga, po
kazati se nakanuju, da jur od davnih vrěmenah
on biše marécaj starih Ilirah. Ovo njihovo utver
djenje za ocitovati, skazanja iznose iz imenoiz
lazja , i svom jakostju potruduju se svèrhu od
krivanja slavjanskih korčmah u prednjih régih gra
dovah, rěkah, gorah i t. d. u Ilirii. I medju ovim
récim, ona koja po besčdenju ovih knjixnikah je
stanovito sloxcna s dvimi régima slavjanskim jest:
Вуlazora , ime velikoga grada u Peonii.
Sada za dobro poznati, jeli doisto to, kako
ovi knjixnici nam ištu povčdati, derxim, da chc
biti stvar prudna i podobna prigodno upraviti
misno vérhu ovili kratkih smotrcnjah, koja, more
biti, objasniti che razloxenje, o komu se bc
sčdi.
Polibio povědalac svevlaštit i izvèrstan poz
manac derxavah, koje imenuje , potvèrdjuje (knj.
5.97), da Bylazora biše veliki grad u Pconii.
T. Livio, ništamanje vlastan od gerckoga po
vědaoca, veli, da je padala ovoj krajni: Peoniae
is locus est. (De 5. knj. 4. сl. 27. 82.) I Stepan
carigradski (Косn. Izvod. Polib. knj. 5. opom.
305) spustujuchi se na potvèrdjenje Efora, koi
је xivio 400 god. pric Isusa, zove je Bimazos,
imc ne puno različno od reci Bylazora. Najpo
konje jest nam poznato po Funku régosloxitelju
precčnjenomu (Lex. Iteal.), da malo daleko od
Карrula u priašnja doba jedna tvèrdja uzdizaše
se, koja kakono i grad gorireceni nazivaše se
Вуlazora, i sastavljena biše na kraju Axia reke
velike u Macedonii, koja od severa prema podne
tccuchi, izlčvase se u Termaisko ili Tesalonin
sko zamorje. Iz svih ovih svědoganjah zajedno
sloxenih ocitovano jest, da Bylazora biaše grad
u Pconii.
T. Livio cinechi uzpomenu od ove derxave
kaхе , da u staro doba se prozvaše Emarta,
ime , koje još od starinah imaše Macedonia od
kralja Emartona. I Plinio start besčdechi o Ma
cedonii veli: (knj. 4. gl. 10) partem ejus sep
tentrionalem. Poeonia ac Pelagonia protegunt
a Triballis. Erodot (Terp. knj. 5), gdčno ime
nuje Peone, potvèrdjuje, da ovi puk stanovaše
u Macсdonii. Napokon Dion Kasio spisatelj, koi
u tomu valja mnogo vcche od inih , buduchi
da on biše uposadjen u vladanju Panonie i
Dalmacie, na knjizi 40 njegovoga sgodopisja
prem javno Panonc od Pconah razlikujc, govo
rechi; da Panoni domovahu pram Dalmacii blizu
Dunaja, prostirajuchi se od Norika do Mesie
Еuropeske; da neki bezumni gercki spisatelji na
zivahu ih Peoni, kad ovo ime zaisto pripodavno
ne pristojaše se ovomu puku, samo onomu se
vlaštiuchi, koi ukraj Rodope prema Macсdonii
stanovaše, koja derxava u vreme Diona pros
tiraše se do mora. Od svédocanjah zgora privede
nih moxemo daklem izvodit, da Pconia biaše
derxava Macedonie. Nu mnogoznani otac Frano
Appendini C verhu domov. S. Jerol. 4. 3.) iz
misli i mni, da današnja Bosna jest stara Peo
nia, privaren, kako cčnim, od ono besěde Apia
na (lib. illyr.) gdčno ovi povčdalcc veli „ isti
 182
Poeones (nastanjeni izvan Macсdonic) a Graecis
сt Romanis Panonii appellantur. “ Ovomu, što
smo do sada pokazali, pristoji se jošter priloxiti,
da něki knjixcvni muxevi i medju ovim presvčtli
Nadpop Kapor (0d jer. Ilir. cl. 6) s vrědnima
razlozima pokazali su, da stari jezik Macedonie
jest oni isti, koi se govori i danas t. j. Albanes
ki, po sve inak od slovinskoga.
Sada, ako Bylazora po svédocanju Polibia i
T. Livia biaše grad u Peonii, i Pconia po sudu
ДЕrodota, Livia, Plinia i Diona Kasia biaše
derxava u Macedonii, лko napokon zgor hvaljeni
knjixnici stavno su dokazali, da starinski jezik,
koi se je govorio u Macedonii, jest današnji
Albaneski, slědi zakonito, da Bylazora nije ime
slovjansko, pristojechi se puku, koi drugače od
Slovjanah besědaše, što daklem nam je rechi od
ovog imena najglavni ega medju navedenim od
imenouсiteljah ? Сćnim, da nechu biti vele daleko
od istinc, ako potvèrdim, da ono ima po slučaju
slovinsko zvccanje, kakono još nahodi se u rčcih:
Myrina, grad na otoku Lemnos и CFunk lex.);
Myrina, Kolonia u Etolii ( Erod. 1. 89.), Му
rina, grad u Tracii (Enciclop.); Baba i Bogu
diana, gradovi u Africi (Plin 5. 2), Argina,
grad n Lokridii (Plin. 4. 3.); Barce tvèrdja u
Сirenaici (Plin. 55), Barcine, kolonia u odovud
njoj Spanji (Plin. 33); Виca, tvèrdja u Talii
СРlin. 4, 8); Gele, puci u Azii (Plin. 6, 16);
Petina, tvèrdja u Tesalii (Plin. 4, 8); Gora,
imc puka u Africi (Plin. 6. 29); Berdo, brčg
u Liguri (Enciclop.); Саиса, grad u Spanji
(Funk. Lex.). Ali jest paka doisto pretrudno viděti,
da ove rěci cisto slavjanske u ovih derxavah se
nahodu, u kojih Slavjani nikada nesu se bili na
selili, kad one imale bi se obilnie u Dalma
cii traxiti, gdčno se hoche da od davnih vre
menah obican biaše slavjanski jezik (1.) I ovdě
nitko ne mora rechi, da nemalo ih se nahodi, jere
medju utraxenim nijedna nije pravo slavjanska, nu
u svih je treba otcti ili proméniti kojegod slovo,
iliti cèlovitu slovku za učiniti je slavjansku. Na
jednu priliku: hoche se, da ime Pleuratus jest
izkvarenje imena Vierad: ali kako to da rec
Иlerad moxe biti koren reci Pleuratus, kad ima
(1) Nije izvanredno opetovati još i ovdě, da medju
з000 regim dopadajuchim nadpise izkopane u Dalmacii ne
наћodi se ni jedna, koja nosi koren slavjanski, nu treba je o
pomenuti, da nadpisi poderxaju imena, kakono se tzglasivahu u
*taro doba, kad knjige nam ih daju kljasta i izkvarena po be
suranosti rukopisaca.
mo pleura ime djacko izvedeno iz gécrkog je
zika; Pleuron, grad u Etolii (Funk. Lex.); i Ple
uron, sin Etola. („) Potle se hoche, da ime A
gron, izhodi iz regi grom ali nahodimo Agron,
pervi od Eraklidah i kralj Serdianski (Erod. 1.
7.) Hoche se jošte, da ime Teuta izlazi iz régi
teta, ali stari spisatelji pokaхuju, da Teuta
biaše grad u Elidi (Hofmann Lex.); Teutas, rěka
u Peloponezu, Teut, bog Jejubaški; Teutes, bog
Galah; Teuto, pčrvoroditelj Gcrmanah (Funk.
Lex); i najpokonje Triteuta, druga ljubovca
Agrona. Kako daklem ova blagoslovljena réc teta
mogla je podati istocenje tolicim imenim , koji se
pristoju pucim céch dobi, podnebja, običajah i
jezikah prerazlignih? I za prem bolje poznati,
koliko neredno i ludomnivo je ovo uvěchanje,
stvar je prudna napomenuti, da po iztraxenjih
nčkih imcnougiteljah rec: Triteuta izhodi iz régi
Triteta i tako zlamenuje trechice teta. Nu da i
mena toliko ludasta davala su se cedom istom ro
djenim ja ostavljam radovoljno da tako cénu Dolci,
Katancich i t. d. bistrochudni mudarci. Meni je
zadosta mochi bez straha od zahoda utvèrditi,
da slavjanske réci, o kojih se besědi, nemogu bi
ti korénah zgor izvedenih, jerc Slavjani u krajinah,
kojim několici od ovih dopadaju, nesu nigda bili
sc nasсlili. Ista smotrcnja mogao bi podobno
onoditi oko régih: Plator, Ettritus, Bellus,
JEtlera i ost, nu kratkost, koju sam silan sta
viti u ovo dělo, to mi ne daje (1).
(1) Prilicna smotrenja još mogu se uginiti svèrhu recih
Parium, Лaeteum, Sigeun, Lectum, Troja i ost. koje su raz
kinute i silom iztegnute iz slavjanskih korenah War, Rat, Sidje,
ILekt, Troica i ost. Istih smotrenjah i tankosloxenjah napunjen
tu skoro viděli smo iziti na světlo, jedan debeo svezak pris
větloga Nadpopa Kapora, koi se je natezao pokazati, da sla
vjanski jezik biaše u običaju po našemu kotarju od najpervih
vrčmenah, Ali svèrhu ovoga dela besediti che no osobno, javno
i bez straha s vrčmсnom, buduchi da: un cutto superetisiово
non fa na i buoni avansi atle lettere, e la verità deve net
tere it piede innansi a tutti i riyuardi (Monti Prop. V. 1. Par.
II.) Niti nam je stalo, da neki klikuju „. da se neka
ter neka mladea današnja koche pertit, a pak što se dogadja?
Sto i ptichu koi prie nego perje skupi, hoche na let, a pak
o griri. A što chei a njom učiniti? ћfladost plahost yovore
nare babe. Svakomu je dao Bog gérlo sa govoriti...! I doisto
jesu ove régi pune bezumnosti, buduchi da najvredni naši do
novni spisatelji, kakono Nisitco, Fonzi, Karrara, Ivichevich ...
u njihovih glancih vecho puta pokazali su i izgovorili da
u rukami mladosti stoji sada naprědak naše derxave u knjigou
cenju. Dali velekrat se pada u ovakovim nisinam kad se ne na
hodu razloxcnja za odgovoriti, ili kad po naravi smo prignu
ti na gerdjenja. Naša paka jest svèrha ne uvrediti u ikoga ,
vech bolje biti od koristi nama i domovini, niti se bojimo od
govoriti punih régih i himbenorazloxenjah i koji ništa ne pot
vèrdjuju. Takovih vidili smo i u ovomu listu, ali razlog bitiehe
po nami izbistren. Nu mi chemo i ovim s vremenom odgovori
ti, ali ne s knjigom „ II сtabattino patinista“ (kakono nije vele
vrěmena zakonito neki uginili su) vech bolje, kako smo i prie,
mcko sог{ano i ponizno.
 — 183
Znam , da che mi tkogod rěchi, da svi
jezici stari i današnji izahodu od slavjanskoga
i da Bog da; ali doklem ovo utvèrdjenje bu
de utemeljeno svèrhu gonetanjah , himboraz
loxenjah, i u vidjenju prikazano neche doisto za
mene biti věrovito. (1) Znam još, da mi se moxс
priloxiti, da iz imenah, od kojih besědimo, isteg
nuju se slavjanski korčni razloxito i po zakonu
imenoizhoda, i biti che istinito. Nu u to nam je
ogledati, koja je misao o tomu najglavnih nedav
nih spisateljah.
Vitez Mustoxidi u knjizi 4, opomeni 91 ,
prenešenja Erodota, veli: Per cio , che si spet
ta ali etimologia, sara bene di non correre
dietro alle non so se ingegnose o strane con
getture det moderni eruditi. I u opomeni iste
knjige, nadometje: Adunque egli 2 in utile di
seguire le fantasie di certi eruditi, i gиali da
varie lingue nordiche tentano derivare l' origine
del nome Scita. Piutosto egli e d' и оро сетcarla
neиalingua greca, senza pero credere, che tutte
le etimologie escogitate da greci gramatici diano
nel buono.
Niti inako jest pravdosudje sverhu imcno
izlazja izglašeno u slavovitom predloxcnju Viteza
Montt, gdčno ovako nahodim upisano (Propost.
Т. 2. Р. 1.) in questa indagine (imenoizlazjah)
non vuolsi guardare con sottigliesza e sistema,
per non dare nelle ridicole straneze. del sty.
Denina, o nelle pazzie del Menagio, che fa
venire Violino da Nabuccodonosor. I inudje (1.
c. V., p. 1. pref.) sborechi isti slavni mux svčrhu
texinc imcmoizhoda cčch saznanja régih , go
vori: la vera origine delle parole generalnente
parlando è un afare pti presto dindovinelli,
che di certezza. (2)
(1.) Evo kako o tomu besědi prevrědni Karlo Strazza.
(L'Anico cattolico 1844 pag. 227) Perché a riffatte guestioni
apporti risehiaramento ta linguistica..., egli non basta conten
rarai atle esteriori soniglianse fonetiche o sinfassiche delle
ilingue, ehe si paragonano, ma bisogna addentrarsi nella ne
rafinica del linguaggio, affine di redere, consultando te leggi
nedesime detlo spirito umano, dove te somiglianse tengono
alls natura ster sa di lui, e dove indicano comunansa dº ori
gine do popoli particolari, che partano quelle lingue o te par
(arono
(2.) Bitje u sadanje ovog nauka, evo kako nam opišiva
zorireceni Gosp. K. Strazza, Due sono i sistemi in questo stu
dio (dell' etnograna linguistica) quello, ciot degli etimologisti ;
che ai adopcrano a derivare tutte lc linguo da una , e quel do
comparasionisti, che in tutte attendono a discoprirc le vestigia, e
Фuasi i frammenti li u na lingua identica. I segulaci del primo sistema,
omali nasi abandonato, confrontavano singolarmente ossia ad u na
лi u nanile varic linguo con quella, cho essi volcvano o credovano
nadre di tutto, seguendo cost it metodo vision o di partire nel
—
Ako dakle opomenuti imenougitelji, koji jurve
su kipi naredni svakog umstva bili, zašli i za
bludili su, s vechim razlogom predati imamo, da
još oni udare o grebси, koji se tvèrdo naka
nuju u traxenju korčnah slavjanskih.
- S. L.
TEXACINI,
Zvek zvona In manni grownove.
Rekao sam vam u prošastomc listu da »zvek
zvonah pritcxc k sebi gromove po zakonu narav
skomu, a ne po hotěnju djavolskomu; isto ka
kono gvozdoteg (kalamita) pritexe gvozdje. “I
ovo potvèrdjujem.
Ako gvozdje i gvozdoteg, vidite s očima,
a glas i strěle nebeske ne vidite, nego Cujete;
ovo vide i poznaju oni koji, po učilištih zato
nastavljenih, Narav izkušuju. Ljudi su iznašli
nacin po komu odvrachaju gromovc od svojih
sgradjah; i tako, po gradovih vechih, na po
lacah, na velikih kuchah, na zvonicih, na pra
hospremištih, viditche te duga kopišta gvozdena,
koja su posadjena za mamiti zrakoplam, što vi
recete „ одапј пеDeski “ koi je naravno po
svemu povëtarcu razliven, sasvim da ga okom
ne vidimo, nego, kada sakupljen u oblacih, ili
iz oblaka u oblak, ili iz oblaka u zemlju, preleva
se. Ono isto uměnje, koje nas uci kako chemo
primamiti taj oganj i odvratit ga od sgradjah ,
ono isto uci nas, da ga k sebi zvek zvonah mami.
Zato oblast vladanja pristupila je dati svoju ruku
ovomu ljudskom nauku, koi ne moxe svétinu svu
na razlog dovesti; buduchi da svaki govčk, sa
Пe loro riccrche da un supposto non provato, che cioе сsista.
ипа Iing иa prinitiva a cui riferircle altre siccome figlic. La
dovc i cost detti comparasionisti istituiscono il paragone tra
tutte insicmc le lingue... Non pub essere oggctto della nostra
rivista esaminare pili di proposito i fond amenti di questi due
sistemi. Possinmo perö fare quest avvertenza, che cioе чиello
dсrli ctimologisti, parzinle com" è od csclusivo, b sterilo dº ap
plicazioni alla riccrca risguardante lc afflinit\ c lc relazioni do
popoli, nello scopo di determinare le origini. “ I malo potic: F.
pcг questo primo prodotto dell' attualc scienza linguistica circa
le universali affinità delle linguc c delle lor famiglie già si hanno
dci risultamсnti, clic riguardano alla conferma della vcritá bib
lica, cioč, 1. tutti i linguaggi cssero stati in originc un solo:
2. In separazione dell'unica primitiva favclla cssersi effettuata
pcг una cagione violenta o subita. Di che da ultimo risulta , es
scre chiusa la lite contro gli etimologisti: c doversi afermare
vano il risalire alla liugua primitiva, la quale rotta a Babele,
doyette disperdersi quasi per framenti nelle vario lingue, che
dalla confusione babelica sorsero. Tko ipak xeli baviti se o
nauku imenoizhoda, nck prie bo věrlo promatra tvorenja spi
sateljah. J. Humboldta, F. Schlegel'a, Wisemana, Dulauricrºа,
Dopp'a, Lopsiusa, Bournoufºа, Ваlbiºn, Biondellii'a, t. d.
 184
svim da je xivina razloziva Cto jest nadarena
mocliju za razloxiti) nije ne svaki xivina razlo
хita (to jest koja se sluxi s tom mochju) Mno
gi bo ju zabacuju kakono i mašklim i motiku,
pak se neche da s njima sluxe, ncgo ji pogor
djuju kano orudja njihovoj gnjiladini texka.
U ona doba kad se je zvonilo, hvalim barem
ona sela gde su pred cerkvom bile, ogradjene
kuchicc, iz kojih zvonilo se je iz daljega; bu
duchi se više putah desilo, da je grom u zvona
i u cerkvu udario i zvonara, u cerkvi zvonc
chega, ubio; dali još nčsam cuo da je u kuchicu
iz daljega udario ni, od onud zvoneche, pogubio.
Ovo isto promišljanje nije moglo ovom istinom
ludu svetinu uvestiti.
Razmislite jošte ludost svétinc nerazloxite,
koja včrujc u djavolštinc věšticah i veštacah.
što je veštac, ili věštica? Čovčk vést, xena
rašta. Véšt covek neche rechi, djavolski covek“
Teštbina nije diavolština, nego nauk , koga
covek stice „iz razgledanja i razmišljanja doga
djah i delovanjah više putah po naravi ponovlje
nih. “ — Dali svétina, koja dotlem nedokuguje,
misli budalasto da , što je god svérhu njezina
kratka razuma, da je svèrhu naravi i lud na
ravi meche kraj, doklem on moxe rukom doba
viti! — Vidite li, kako iz korčna iste vaše régi
rěštica, vadi se ludosti vašoj svědočanstvo?
Toj ludosti u stara vrčmena biti che pripo
nogli varaoci, od budalaštinah světa korist sebi
pribavljajuchi. Tako i dojnica rece détetu (kakvu
buku, brcz poznana uzroka, slušajuchcmu) to
јс „ baka “ i s ovom prevarom cesto, za po
plašiti ga i umirit ga, sluxi sc. A kad dete po
nareste, i poznade što je i kako je, smije se
sam sebi i drugoj dčci. Ovako i umćtni ljudi,
prošastoj ludosti svojoj i svétini još tako véru
juсhoj, smiju se. Dali, kako svak jednako visok
nije kipom , tako ni razumom. I umetni ljudi u
velikoj starosti na drugo détinstvo spadnu. A ima
jih dosta, koji iz pčrvoga nesu nikad ni izašli;
ako budeš po razumu, a ne po godinam, suditi.
Od potrčbe je daklem, da oblast zapovědju
i snagom pristupi, i da, kakono dčcu, što ne
moxe razlogom, s prutom upravi. A verujte te
meljito da vladanje jest Majka, koja svojim si
—=4}}}{{#ifњ88333348: ve=-
J. A. Kazna picle
Urednik.
—
novimam zla ne misli i što jim zapověda, to je
za njihovo dobro. — Tko bi sinu svomu (rekao
je spasitelj), naměsto kruha, kamen pruxio?
KS. I.
—={)}=-
SLAVJANSKE VESTI.
Iz Zagreba 6. Svibnja. Jućer je bio za nas
veoma važni dan. Sto smo toli željno izgledali,
to se je izpunilo, mi smo viděli stečaj (konkurs)
za pervu katedru horvatsko-slavonskoga jezika.
Оdkad ove kraljevine stoje, nije još bilo javuoga
učitclja narodnoga jezika, i zato nije ni ovaj u
živao ona prava, koja ga po naravi idu. Mi dakle
svim pravom smatramo ovaj dan kao epochu u
našem narodnom životu; jer u njem vidimo pěrvi
korak lěpše budućnosti. Kad se podižu učiteljiske
stolice za koi jezik, pokazuje se tim, da je zna
nje jezika toga od potrebe, dakle i mi vidimo u
podignutju ove katedre pervi korak za uvedenje
narodnoga jezika u javni život, tim više, jer se
stalno nadamo, da ovo neće jedina učionica na
rodnoga jezik biti, nego da će ih se više podići,
imenito na svih gimnaziah, kao što su sl. SS. i
RR. ovih kraljevinah iz svoga dèržavnoga sabora
prosili, ili da će se barem učiteljem gimnaziah
stroga dužnost naložiti, da učenike svoje u na
rodnom jeziku věšbaju. — Scénimo, da će čitatelji
rado čitat ona pitanja, koja su morali gg. konku
renti razrčćiti i zato ih stavljamo ovamo od rěči do
réči, s tom opazkom, da su se i odgovori u
narodnom jeziku pisali. — 1. Neka se izbroje pod
narěčja jezika horvatsko-slavonskoga i neka se
dokaže razlika medju horvatskim i slavonskim
narěčjem. 2. Neka se izvode premčnjanja imenah
samostavnih po priměrih i neka se kaхu imena
samostavna nenaredna. Odkuda i kako sva vrěmena
izpcljavaju se u jeziku horvatsko-slavonskom? Koje
ima dobc 3. Neka se predloži kratki pregled do
godovštinski slovstva horvatsko-slavonskoga. Za
tim neka se prevede u jezik horv. slav. iz učil
ničke knjige pod naslovom »Sclecta latini ser
monis exempla i usum primac humanitatis scholae.
Budaе 1836. pag. 76 et 77 , govor: — Гtes
pondet Hanibali Scipio.
Danas pako bilo je natécanje u čitanju ili
predavanju CVorlesung), koje se je takodjer u
narodnom jeziku obavljalo. — Tako daklem na
damo se, da ćemo s početkom bližnje školske
godine s neizkazanom slastju slušati, gdě nam
se s akademičke stolice narodni glasovi ore.
С Iz Danice.)
e{e}{&e
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BR()) 21, (I, (0)|NA
—G- —G —

NA 16. LIPNJA 1 8 4 5.

& &#

0vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 f. u Zadru, a po ostalih mčstih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
sarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zamčnu za kojmudrago narodni oli strani list.

Staru majku i sestricu milu,

гžSAugтvo. I u krilu njihove ljubavi
MESTO PERVIEH UZPOMENAн. Slast ochutih zemaljskoga raja!...
A sadera što mi jadnu ostaje
I.
U pèrvieh uzpomenah městu?...
G. r o b.
Krix zaduben u zemljici cèrnoj
Ovdě mojoj još nezdrelej misli A pod krixom jedna šaka praha!
Pérvom krati svoju lěpost silnu III.
Radostivo jestcstvo objavi;
R u X a
Ovdě moje još pravedno sérce
Perve dignu k ljubavi uzdahe, Ali ulivanje u përsih mi klice
I samochu svu ochuti svoju ! 0ne iz zemlje meni ruxa nice,
Ovdě сcsto kadar pèrvi zraci Okol krixa svoje stablo vije
Sjajna sunca prčko gorah seknu Zelcnilom cèrnu zemlju krije;
I sva narav obrati se njima Nu je sunce texkom sušom mori,
Zahvaljujuch na krěposti novoj, Vihar silni hoche da je obori,
Pruxili i ja moje xeljne oci Cerv otrovni zubima je dere,
Put iztoka, u lepošti sunca Plesom stado neprestano 'e tere,
Ja upoznah tvoju lčpost Boxc . Sunce, větri, cèrve otrovni, stado,
Kolik kratih kad poldnevno sunce Zaš dignut mi to jedino rado?
Хаrkim sracim sve stvoreno sperxi, Zašto uništit to jedino cvetje,
Sam se nadjoh na goloj klisuri, Kog mi nosi milo premalčije ?
Хeljan hlada i studcna vira, Kad s opeta meni krix odkrije
Za pokrěpit umoreno tělo, Krix xalosti kako i od prie;
ЛI ljubavi mnogo veche xeljan Носhe l' sunce zato sjajnie biti,
Za pokrěpit umorenu dušu! Носhe l' včtar tim se uzmnoxii,
A sumrakom kad zapadno sunce Посlie l' cervich zmajom tim narasti,
Berda slabom světlosti pozlati, Ноchc l' stado sito se napasti? . . .
I seljanka pospěši se domu, Ostavite moju ruxu meni,
Radostivu pevajuchi pčsmu Ostavte mi taj cvčtak ljuvcni,
Dragu svome koi je xcljino ceka, Nek za menc svoje listje pruxn,
Ja zagerlih tada drage moje Krix xalosti nek mi gerli ruxa! Г. А. К.
 186
XIVOTOPI (SJE.
-оф Фео Се
Јаnus Pannonius.
(Копас.)
Tako žalostno poginuo je u 39. lětu svoje
dobe onaj čověk, koi se je s tolikimi prekrasnimi
sposobnostini rodio ne za boj, nego da mirovno
děluje kao duševni pastër i priazni pčsnik i da
Ibude tako još mnogo godinah najveći urсs i ponos
svoje domovinc, koi bi se mogo natčcati s naj
stariimi govornici i pesnici, da nije bio smêlii
u poduzetjih nezakonitih, nego odvažan u izvèr
šenju onoga, što je započeo i preslab, da opet
popravi, što mu nije za rukom pošlo bilo, i da
se nije bio zapleo u dèržavne razpre; ili da je
imao više jakosti svoju srčću stalnie térpčti. Ali
nezavidna sudbina —- tako tuži Bonfin, kad ovaj
dogadjaj pripověda -- na putu je većom stranom
slobodnom poletu krêpkih duhovah! ---
Iz straha pred kraljevim gnjevom nitko se
neusudi svetačno zakopati ga, već ga sakriše sve
ljenici njegove biskupie, koji su ga ljubili, u nč
koju pečuhsku kapelu u dobro zasmoljenom sandu
ku. Kad je Matia poslě dugo vrěmena putujući
prčko Pečuha cèrkvu posětio, zamole ga svelje
nici za dozvoljenje, da dostojno sahrane nezako
pano njegovo mčrtvo tělo. Kralj ih izpsova, zbog
njihove robske strašivosti i zapovědi, da ga sahrane
svetačno i velelepno i sam je žalio propast toga
njemu nekad dragog čoveka.
Drugač pripověda njegovu smèrt i kasnie
okolnosti Pierius Valerian: Janus је -- tako veli
on - kod prěpušta (prepozita) jedne zborne cèrkve,
koi je bio njegov priatelj, u potaji umro, ovaj
priatelj deržao je zatim njegovo tělo u zasmoljenoj
škrinji dvě godine danah kod sebe sakrito. Matia
je medjutim po ulaženju svoga pèrvog gnjeva više
putah želio Jana opet viděti, i pitao je za njega,
ali kada nije mogo saznati, gdě se nalazi, stavio
je naknadu za onoga, koi bi ga o tom obavěstiti
mogao. U to doba posěti kralj slučajno cèrkvu,
kojom je upravljao onaj Janov priatelj. Taj klekne
pred kralja i zamoli ga za oproštenje, što dèrži
jednog prognanika pod svojim krovom, a kad ga
—
zadobije odkrije kralju, da je kod njega Janus
sakrit. Matia pohiti u njegov stan, gdě mu njegov
vlastnik jednu smolom zalčpljenu škrinju pokaže
i reče: „ Орđe stanuje tvoj Janus, dvě godine
već sčguran pred tobom i svimi kraljevi; zato
zaklinjem te, da mi mésto obećane naknade do
pustiš, da mu bude télo sahranjeno svečanostju,
koja biskupa ide. “Kraljevo veselje, što je Jana
našao, preobrati se na žalost i milosèrdje i on
ne samo dopusti, da mu se tělo njegovoj časti
dostojnom velelépnostju sabrani, nego i njegovog
priatelja zbog pobožne ljubavi, koje je mêrtvacu
izkazao, načini biskupom one cèrkve, kojom je prie
Јаnus vladao. Ova poslědnja okolnost vidi se, da
dostatno izjasnjuje, da nije ova u serce dirajuća
pripovčst barem u ovoj slici istinita; jer je sa
svim sègurno, da je Janov naslědnik izpražnjenu
biskupiu dobio još prie, nego prodje godina da
nah poslě njegove smèrti i da nije nikada bio
prepušt kakove zborne cèrkve“).
S kraljevim dozvoljenjem postavili su mu
grobni napis, koj si je sam napravio osam go
dinah pred svojom směrju, kad je u taboru bo
lestan ležao. Zvoni pako, kako slědi:
Нic situs est Janus, patrium qui primus ad Istrum
Duxit laurigeras ex Helicone deas.
Hunc saltem titulum livor permite sepulto,
Invidiae non est in monumenta locus.
ГРre pod.
Tu Jan leži, koj pèrvi dovede
K rodnoj rěci ovenčane vile.
Pusti zlobo mèrtvacu tu slavu,
Nij zavisti na grobnicah města.
Dakle već onda tužio se je na nenavidnike,
koje mu lahko pribaviti mogaše neznano njegovo
ime, osobito bèrzo u pèrkos toga uzvišenje i više
putah izkušeno prignuje kraljevo.
Ako je pako i za rukom pošlo někojim
zlobnim i mogućnim dvoranom ocerniti ga može
biti još pric, nego je išta zakrivio proti svomu
kralju, ipak nije u stališu bila ni hladna kerv
jednoga Korvina otudjiti mu priklonost njegovih
podanikah i ljubav njegovih priateljah, koje je
steko tako u domovini svojoj kao i u Taljanskoj.
------------
*) Vidi Kollerovo dělo na naznačenom mestu.
 187
Medju poslědnjini nalazimo izvan onih, koje smo
već više putah napomenuli i slčdeće glasovite
muževe: Papu Pia, Aencu Sylvia Piccolomina;
Sipontinskog nadbiskupa Perotta; vojvodu Gon
zagu od Mantue, Franja Arclina, učitelja u Ferari,
Tita Vespasiana Strozzu i mnoge druge, većom
stranom njegove suučenike pod Quirinom.
U grobu da ga proslavi, načini mu mladji
Quirin, sin njegovoga učitelja, slědeću nadgrobnicu:
Pannoniac decus et nostri lux maxima sacсli
Нic situs est cunctis Jane gemende bonis.
Te nemus Aonium, laccris te musa capillis,
Te posita maestus flevit Apollo lyra.
Рrevod.
Čast Ugarske, věka luč najveća
Оvdě leži Janus na plač dobrim;
Tebe plaču vlasi skubuć vile,
А Ароlo žaleć baci liru.
Svi spisatelji, koji napominju hvaleći slavne
ljude njegovoga věka, hvale i njega; slavi i po
štuje ga uvčk pravednie potomstvo i žali, da do
njega došla nesu ona mnoga njegova veleumna
děla, koja gdčgdě napominju suvrěmenici. Medju
ova spadaju: Dogodopisni popisugarskih kraljevah,
jedna junačka pčsma (epopea), za kojom najvećina
žalimo; dvě pčsme na Tomyru junakinju i na
Trolinu stalnost; gorč napomenuti prevod Mar
celovih taljanskih pčsamah; prevod někojih ži
votopisah iz Plutarka i više drugih nalenih dělah,
pirnih popčvkah, pokopnih pěsamah i ovim sličnih
spisah.
Njegova děla, koja se izgubila nčsu, izdao
je najprie Erdeljac Hadrian Volfart, zatim Sam
Ibucus i mnogi drugi u različitih vrěmenih; ali
većom stranom ne podpuno i mnogimi pogrčškarni
i tudjimi Janu krivo pripisanimi pčsmami osa
kaljena. Najpodpunic i dosad poslědnje izdanje
njegovih dčlah, koje je god. 1784. u Utrehtu u
dva dčla izašlo, izvadjeno je iz jednoga suvrč
menog rukopisa i 13 utištenih izdanjah pomnjom
grofa Samuela Telckia, crdeljskoga pridvornoga
kancelara. Ovaj vrědni i neumorni učeni čovek
našao je od tog vrčmena još několiko pravih
Janovih pčsamah i čuva ih u svojoj prekrasnoj
knjižnici, koja obćinstvu za upotrěbljenje otvorena
stoji u Marosvásárhelu u Еrdelju; njihovo izdanje
izgledamo veselin ufanjem. (Iz Danice.)
КNJIXEVNI PREGLEI)
-
Chi l'avcssc detto nl Cardinal Bembo, che in uno
dcgli urli di questi a lui barbari sarcbbcsi
sentita piti gentilczza vcra chc nci su o
canzoniere? Piu omerici i canti serbici.
clic i greci dº adcsso; ne serbici la nar
rnzione i dº cрici particolari piu ricca. Ap
ргсndano le duc nazioni vicine i vincoli
chc le stringono sacri; e scontino gli an
tichi odlii con soprabbondante misura di
compassione risрсttosa e d'amore.
Tommaseo (Studi critici -- А. Vidovich.)
Izašlo je pred malo danah na světlo, krasno u
tiskan u tiskarni Bratje Battara u Zadru, drugi
razlčlak pesamah prevrćđnc i včrlo uvčxbane u
pěsništvu Gospoje Ane Иidovicheve, sociniteljice
vcch poznane pčsmice Anka i Stanko, u kojemu
se svéršivaše nje pěrva pčsma „ Alva i Alko “
i, izadje na světlo još i druga naslovom „ Нагас
priateljstvu. “Zato dakle derximo, da smo duхni
pokloniti predragoj Zori Dalmatinskoj malo be
sčdah vèrhu ovih tvorenjah, da ih izvede, i tako
ponutkati naše domorodce na dobavljenje i šti
venje ove knjige, buduchi da ne samo to dělo,
kako i prie njezino drugo, bi s hvalom opchinskom
urešeno; vech bolje zašto tice xenu i to Dalma
tinku, koja ne samo odprie bi puno pohvaljena
od Zadarskih (1831. 34), Mlecanskih (1841.
220 ) i Zagrabackih (1841. 25: 1843. 10
1843. 23) novinah, dali i u tvorenjih ljudih
vcch po svoj Europi razglašenih (1), i još je
paka mnogo poznana citateljem ovog knjixcvnoga
lista, koi velekrat je ukrašen s nje uzoritima
pčsnickima plodenjima. Evo za sada u kratko
izvodim osnovanje perve pesmice „Alva i Alko “.
0vde ova vrědna gospoja derxcchi se narodnieh
naših pčsamah, u kojim stihovi su ponajviše od
deset slogovah, koji verlo lěpo glasaju, sije po
------
*) Evo kako naš slavni Tommaseo (studi crit. P. II)
o njoj besědi „ Gospoja Anu Vidovich , po krasnom ganutju
k stihotvorju privedena, pripcija nauk k svomu vrelu, klice
stihove koje izpisuje. Kad bi ovo cinili mnogi stihotvorci poli
vuljcni, ochutili bi, da ona njihova zahodjcujn u recih sloxcna
s traxenim věrljnujcm dilumnja, vèrljivost, koja za ništo drugo
nesluxi, nego za smutiti tek bistrih prignutjah serca, nesu pesništvo.
|- l'ésna mira jest ovde vitcxka ilirskih narodah, obilata
pazivih stihovih, i ne različna od one görgke sinxalovne. Pove
danje koje ti je ljubav, idje tiho i hitro, kakono se nahodi
kod narodnih pesmih, i osobitost običajnih s lepim nacinom se
cini upoznati. Kogodi obljagati che mi betege, ali ncni jest i sas
na poštovati xenu, koja umic ujedno biti pevalica i nati, i ne
potisnuje pčsnictvo, malo da ne sveznino, u xivotu. Uci da
klem ona Dalmatince poštovanje vèrlog njihovoga jezika, po
klon puka i njegovih skoncanjali, koja zvccaju obvcseljena u pes
nуtvu.
 svcm délu nčku osobitu krasotu razmnivc i go
vorenja, koja se nemoxe pokazati tako lako, i
jest vcle trudno dokuciti.
Pěsmica
Alva i AIIko -- ili Stavnost u Ljubavi.
гšvлNJE PERvo.
Stajaše u tamnici Bosanskoga kralja sin kra
lja Serbskoga — Zakleo se bi kralj Bosanski,
da mcclic ga osloboditi, dokle bude na svčtu, i
to zašto onaj dosta vojske mu biaše sagubio. —
Jedno jutro Alko staše na prozoru, kad cto iz
nenada vidi doletčli na prozor polage Alvu kchercu
Bosanskog kralja — Vidi je, razgleda je, i za
nesen u duhu od ljubavi, stanc pčvati — U to
Alva slušašc ga, ali nije mogla razumčti pesmu,
cula je samo izglasiti svoje ime. I zato mislechi,
da suxanj njoj pomoch pita, odluci, svakojako
ga viděti — Radi toga sidje iz jedne rešetke na
město, gdčno nevidjena vidi ga — I tako bu
duchi sc u njega zaljubila , vratisc u loxnicu.
— Оvde ona odluci oslobodit ga iz tamnicc. —
I buduchi prostèrla se noch po svétu , ukrade
otcu kljug od tamnice, vitcxkc haljinc obuce , i
tako sama noscchi svčclu u ruci sidje, gdčno
staše suxanj — Ugleda Alko vojnika i usadi se,
mislechi da kralj mu smèrt šalje — Ali Alva
dohodcchi mu blizu, snima mu veruge, daje mu
sablju i zapověda mu , da bčxi što pric moхс
— Nu Alko od toga zablčnut, xcli znati imc o
sloboditclja, nili nema odgovora izvan uhvanja,
da che s vrčmenom poznati ga — U to Alko iz
nova opréchuchi se, uzme svěchu i priblixi se
i oj srčchc! vidi lepo lice svojc drage. — Alva
hoche da Alko béxi, ali on bi htio, da i ona
s njim dojde, inako da ncchc odlaziti — ona mu
kaхe sramotu , koja bi je tako dopala, i zato
ga veoma iznova moli, da bčxi — Alko i to
učini buduchi njoj rekao:
0h, sladosti cudne od govora!
Аndjel rajski zaisto ti jesi!
Ја сhu tebi u svemu ugoditi
Iz tamnice hochu izletiti:
Tebi serce moje ja ostavljam
Ako se od tebe sad i dělim...
Ali kako tebi se pristoji,
Ја сhu dochi tebe isprositi,
Nadaj me se bèrzo mic se nadaj,
Gledaj cesto na goru zelenu,
Каdа vidiš da iz nje izvire
Béla réka od béloche bële,
Svak, che mislit da je réka vode,
Iz daleka pomnjo gledajuchi;
A ti reci nije, béla réka,
Neg konjici lepog dragog moga
Do hiljadu manje ni jednoga,
Bit che scdla od svile zelene,
Kao travica livadom uz vode,
Svi barjaci od svile cèrljene
Kao stabla s vochom rumenicm,
Kad na blizu tad chic se viděti
Svi vitezi redom jahajuchi,
Od njih hochu jednog izabrati
Nek te dodje otcu izprositi,
Ako mсni tcbc on nc dade
Nck se straši od mene junaka!
Sve mu grade hochu popaliti
I najbolje ljude pogubiti,
I u svom dvoru mcka me se nada,
Tebe dušo samnom chu odnjeti. *
гšVANJE DRUG0.
Buduchi zasvčilio dan, kralj pozna da su
хаnj je pobegnuo, i zato se kruto najedi i obe
cha, da che dati kchercu i kraljevstvo onomu,
koi che mu pokazati osloboditelja Alka — Pirko
mladi vitez to je cuo, znaše da Alva biše uzela
kljuc tamnice, nu je mucao, zašto ljubio je Alvu,
i bojo se kraljcvske naglosti, zato odluci, da
che mučati tri nedelje danah , dok kralju serdba
pomalo projde – I to vrčme buduchi prošlo,
Pirko zanesen od ljubavi jedno jutro pojde kra
lju i bcsédi mu, da chc mu on ocitovati lupexa
kljuca, ali ako che mu dati, što je obechno,
drugacic da che mucati — U tom kralj dozivlje
svoju kchercu, i nemoguchi se odrechi, njoj go
vori, da do tri dana nevěsticom che je zaruciti
s Pirkom — Сujuchi to Alva, ustrese se, u licu
problédi, ali otcu nemoхc ne rechi: „ bitchc tvoja
volja izpunjena * i pojde u sobu i dozvavši mladu
Sajku, s njome u goru zelenu idjc — Guč. bu
duchi došla, pogme pčvati svoje ljuvcnc tuge i
хаlosti, i blaznechi goru, travicu i povëtarce,
da na daleko od kuche svoga otca ljubovnika
njoj derxu, i pak gledajuchi travu, nabcre cvet
cha, i medju tim jednoga cčrljenoga, kojega otrov
poznaše, i buduchi ih ujedno savczala - kuchi
uputi se, ovako s gorom besědechi:
Ostan s Bogom gorico zelena
Vcch me ne cheš vidjet k tebi dochi, i t.d.
Ali eto osudjena venganju Alve s Pirkom vre
 189
mena. Alva rano urani, i buduchi otrovni cèrljeni
cvét iztukla, stavi ga u vodu i napije so, pak
se priblixi k prozoru, od koga negda cuše Alka
pevati, i odtle ga stane dozivljati, da bi vidio
njezinu včrnu smèrt. — Каd dojdu robinjice za
urcsiti je , otrov pogme je skoncavati — Alva
više na nogah stati nemoхс, i idjc na postelju
bleda kano smêrtno tělo – Sajka obznani otca
vèrhu stanja njegove kelnerce, koi odmah dojde
k umiruchoj, i nadje je veche mertvu neg xivu.
— Кralj pita razlog od takovog stanja, ali ona
mu spovčda, kako nje ljubav, koju je nosila Alku,
tisnula je da popije smèrtni otrov — Na takove
réci više se jedi raserdjeni kralj, i kao razja
reni vuk sablju dohita, da je ubije — Alva tiho
i sergcno mu odgovara:
Nemoj chajko meni sěchi glavu
Nek mi je célo bar u grobu telo
Каko ga je porodila majka ;
Ako hocheš хelju izpuniti
Nit tº je dosta vidět me umrěti
Izkorepi jadno sérce moje
Gdě pribiva slika draga moga.
S njim s izjedi , u njeg vred tvoj pusti!...
U to kralj usadi se kao stěna, ali roblja odtle
ga odvcdu u sobc.
PEVANJE TRETJE.
Dodje jutro i sve gospoje i svi junaci od gra
da u dvoru kraljevskom tuхni i xalosni skupiše
se i Alvu mertvu, krasno na nevěstagku na
pravljenu , na nosila stave i upute se s nertac
kim uresom put mčsta, gdčno je imahu ukopati.
— Каd netom su izišli iz grada, vide niz goru
Ihodcchu put njih vojsku u vcselju. — 1'rću njom
je Alko, i njegov brat je s njime — Оnaj bu
duchi upazio pogrobnu po cest stisne mu se
serce, i ne dade mu da k njoj se upravi, ali
za gudjen se usadi gledajuchi — U tom
Јсuna ptica mlada lastavica
S krilim cernim i s bčlinu (čloni
Оko Alka tri puta letiva,
Pak na desnu ruku mu se sédne,
Ter u trenu opeta odleti
Put nosilah mertvc dčvojcice i. t. d.
Na to hitro sjašuchi s konja Alko priblixi se zpro
vodu i upitavši: tko je umro, bi mu odgovoreno:
Alva kraljevska kcher — Qujuchi to Alko osta
kao ubijen — Ali potic buduchi sc malo razabro,
pogine ljuto plakati i tuхiti se od nesreche, koja
ga je dopala, nad nosilom svoje věrnc ljubovce.
— Pak obrativši se svojoj druxbi ncgajau po
--
cmc pitati, da otrov mu podadu; nu derxcchi,
da sablja jest vcclic podobna za podati mu
smert, proterxc je i idje, da se nabode, ali brat
mu zaprcca udarac — Prosi Alko brata , da
ga pusti barem viděti mertvu Alvu, nu buduchi
se priblixao k grobu i našo ga zaklopljena, iz
nova grozno pogme cviliti i muciti se , k grobu
se pritisne i ljubiga, pak uzdisuchi traxi se
ukloniti — Ali neima snage. Dva viteza ga po
mogu, da uzjaše na konja — Tute sva vojska
s jednim mahom puškarajuchi i tuхnovito popé
vajuchi domu se vrati.
Jedno jutro Alko zovc otca i brata, i bu
duchi ih razgovorio i umirio svèrhu svoje
smèrti jurve blixnc, od njih cèrnopisa i knjige
prosi, i to za ime svoje drage upisati i polju
biti ga pric smèrti — To mu i daju, i on kad
napisa ime Alve, pogme govoriti:
Drago ime, zlatno, sladko ime
IČ teb uzdišem, u te dušu pušljam!
To rekuchi njega izcéliva
Pak nad persi ljubko ga nasloni
0ci sklopi i dušicu pusti. i t. d.
Uzdizati se na visinu zderxanja, ne pri
cinjati osobitost niti u chutjenju niti u nalicju,
dali stvari opcheniije po prikazanju s najvechi
mi krčpostima ogledajuchi, zacetke toliko novije
koliko vidjet su prosti izmisliti; iz razumišlje
nja i izkušanja nauciti one misli i ona vidjenja,
koja se više opchinskoj naravi pristoju; chutje
nja u prilikah navesti; ovo po sudu glasovitoga
našega Tommasea, ima ciniti pčsnik a navlaštito
gusleni, komu se tiče sgoditi u cilj stvarili, za
ničre razmotriti i prikazati ih u najvišemu vla
denju, ciniti s jednim mahom derxcchu romoni
tost clutiti, i pritechi. I doisto ako se pomatra
ova pčsnica » Alva i Alko “ od stranc ovih
upravah , ali svegda po razlogu dalmatinskog
samišlenja, chudi i naravi izhodive, bezmučno
che se viděti, da sve ove posobnosti se nalaze
u ovomu délu, vrčulne Gosp. A. Vidovichevc
Nachi che još gitatelj jednu glavnu misal,
kojoj sve inc su podmuctnute, i koja nad svim
drugim poveche obsiva : iztraxit che oprice
nje mislih drugastih uociuchih vèrlinu visoko
umnja i jakost razmnive; ugledat clic osobitost
u prostochi, ures doisto prezamjeriv u knjigah
ove vrědne gospoje; upazit che najskoli jasnutje
i guslenu plahost ovdě stajuchu ne u prividjenju,
 190
ali baš u sercu, ponos punu veličanstva ali slo
hodnu, misli razmotrenc ali priproste i prikc ,
tako da vidjet je rčka koja polagano gisijena pod
zemljom kroz perximu i kanicnje s jednim mahom
praznuje, i slobodna i bistra medju xalom cav
techinu tegс.
Ali moche mi rechi kogodi zašto nesi bilexio
i betege kako si prislatnosti? A ja mu velim,
istina je, da ko se je primio knjixevnog pregle
da jedne knjige , ima doisto razgledati svake
strane, ne izvodechi samo krasote nu i uster
blenja; ali gdčno baš ova su u malenomu broju,
(a koje je dčlo brez njih?) derxim, da je stvar po
dobna mucati veche neg bilčxiti ih, zamani mi nički
obijagaju kojugod ncizvèrstnost namisli, rće tu
gju, mucno opetovanje ili jednakost u pogim
ljenju pévanjah, zamani govorim, buduchi i da
je ovo baš sve to tako, što je pred tolikim inim
blagodarjem, koje baš odasvudi seva i ponosi
se? Zato nam je duхnost věrlo zahvaliti ovoj
vele vrědnoj domorodici na uzoriti poklon koga
јc prikazala slavjanskomu parnasu, i zašto sve
to veche ona pokaхuje inostranim narodim, da
krasna knjixevnost nije potamnila u Dalmacii, nu
vech bolje, da je obična i kod krasnoga spola.
S. I jubich.
—={(}=-
КNJIхEVNE VESTI.
Prenosimo iz velopoznanoga lětopisa koga
izdava u Lipskom Dr. Jordan C Jahrbücher für
slavische Literatur, Kunst und Wissenschaft)
з. god. 2. svezak na 50 listu, slědcchc smo
trenje vèrhu najposlednih brojah proši god: G48
52) Kmetijskih in rokodelskih novicah, za da
naši citatelji spoznadu cčnu u kojoj se svudera
derxi ovaj mnogo dojstojni list, i za da izgled
ljubavi kojom je primljen od svoga naroda, za
koga je upisan i blagadarnosti kojom je pod
pomoxen od sviuh moguchih, bude i naše domo
rodce, što vech priblixati listu našemu „ Оvi bro
jovi (48-52) zaderxavaju od pčsnictva: Tri
cvetlice. Tri cvetka — polag ceskoga Ruxicko
va. Pčsan xalostna u smèrt poštovanoga i ljubje
noga gospodina Fr. Kladnik a vladatelja Lju
bljanskoga Gymnasia, ucenoga travoznanca, pčsnu
po radnji Staniga, prevod divljega lovca Bür
zerova. Od ekonomiccskih sastvakah: Verhu ob
—
cinskih poljah „ Gemeindetriften „ sastavljen po
Leskovichu; nešto vérhu upitonincnja gorah (šu
mali); pozivanje k razděljenju obcinskih šumah
od Denishira; verhu vadjenja svile; vèrhu jedne
nove sprave za mlatiti xito. Umotvorstvo (indus
tria) spominje se na koncu věstih, koje se daju
vèrhu iztavljenja domachih rukotvorah u Ljubljani
i verhu navčštenja onog koje che se u Becu
ciniti. Za nastojanje o marvi jest medju iniem
osobito vaхаn clanak vrčilnog gosp. urednika Dr.
Bleiweissa, verhu bolestih na konjiskih kopitih.
0bchcnitu pozornost zasluxuju včsti vèrhu razli
citih dogodjajah u onoj derxavi, tako odlikovanje
triu Ljubljanskih gradjanah, navěstenja verhu
slavjanske knjigoshrane ucenikah bogoslovja u
Gradcu, vérhu razširenja novoga pravopisa kod
zapadnih jugo-slavjanah, verhu novich casopisah
i t. d. Kako na ovaj nagin urednictvo svima po
trebnostim svojih citateljih ugoditi znade, vidi se
jasno iz mnoxine iztisakah, koje ovaj list razšilje;
jerbo iza jedne godine i pol postojenja svoga (ka
ko pčrvom broju god: 1845 priloxcno kazalo
svědogi ) imade skoro 1100 predbrojteljah ,
tim vecha je dakle nada u buduchnost, da che
i na dalje svaku godinu dobar broj koristnih
znanostih i krasnih chutjenah u jedan puk uvesti,
koi do sad polag oskudnosti shodnoga srědstva
skoro sasvim u duhovnom spavanju lexati mora
še. IIvala dakle u ime covécanstva plemenitoj
namćri c: k: ckonomiccskog druxtva i njegovu
visokom zaštititelju, koji su sredstva dali za
takovom poduzetju xivot dati; hvala neumornoj
revnosti g. Dr. Bleiweiss' a koi nikakvi trud ne
štedi za da svom narodu u duhovnom i tělesnom
smislu zajedno koristan bude, i u městih probu
diti duhovni okretni xivot gdě prie ništ nego
pusta praznost i smèrtna tihost vladaše.
—={)}=-
NARODNE PESME.
(Iz ustih puka u Slavonii.)
Relja junak nad junakonu.
Piju vino tri junacke majke ;
Jedna majka Kraljevicha Marka,
Druga majka Miloš Kobilicha,
Trcija majka Relje maljenoga.
Veli majka Kraljevicha Marka :
 -
191
„ Nije majka rodila junaka,
Niti ga je opasala pasom
Kot ja svoga Kraljevicha Marka! *
Veli majka Miloš l{obilicha:
„ Nije majka rodila junaka
Kot ja svoga Miloš Kobilicha : “
Veli majka Relje maljenoga :
» Nit se hvalim nit se imam s kime. “
Još govori Relja premaljeni:
„ Kad nedjelu u dexelu *) dodjem
Ichi chemo turske konje krasti
Preko Gline hladjane vodiеe,
Znati chemo koji junak bude! “
Oni išli turske konje krasti
Potjeraše turski janjicari
Preko Gline hladjane vodice.
Ali tone Kraljevichu Marko,
I uz njega Miloš Kobilichu,
Ali neche Relja premaljeni.
Još se junak natrag povratio,
Te uvati Kraljevicha Marka,
I metje ga na ledja junacka;
Još uvati Milos Kobilicha,
Te ga melje pod desnicu ruku.
Pitaše ga Turci janjicari:
„ Boga tebi, Relja premaljeni,
Jel ti texak na ledjich Marko
Pod desnicom Miloš Kobilichu? “
„» Boga vami Turci janjicuri
Texak mi je na ledijeli Marko
Као moje pero za klobukom;
A Miloš pod dсsnicom rukom
Као moja sablja pri pojasu ! ““
Prencse ih preko Gline vode.
Još govori Kraljevichu Marko:
„ Boga tebi, Miloš Kobilichu,
Sad je liclja junak nad junakom! “
—={)G=-
PREVODI.
Iz pod pojke zakononaugitelja Antuna Gaz
solettea, koju sam ja u naš jezik pretocio (vidi
listobraz 6. Zore, tekuche godine), rekao sam
— » Хelim da bi znanci i štovaoci jezika našega
izporavili krivine moje, i pokazali mi kako su se
*-
„“) Derxavu, (tursku) dexela je rég kranjska, ko što
takovih po хumberku dost iuade.
mogle bolje i prikladnje izrcchi naški one krasne
| misli tvorca Gazzoletti“ а.“ — Tada ja nčsam znao
da, pèrvo neg sam ja vidio pojku Gazzoletti
ovu, jedan od naših » Gosp. Vladislav Ante
Carevich Erceg-novski“ biaše jur umětno preveo
u naš jezik istu pojku, koja mi je skoro bila po
srechi ocitovana. – Da se nebi sumnjilo da sam
ja hotio ugrabiti pèrvorodjenstvo ovoga prevoda,
ni pohvalu koju je zadostojao, evo ga ja isti iz
nosim na světlost. —
Da sam ja izašao zadnji, brez nikakve opaze,
rekao bi slobodno, kakono i dosad, sve ono
što mi se cini mračno. — Dali, buduchi ja izašao
sprédnji, dostojno je da zamčram ono što mi se
gini světlo, na izporavljenje moga tvora, i meni
istomu na opomenutje i ponukovanje. — А ostaje
druga strana drugim jezikoprotresaocim. — Оd
potrčbe je samo spomenut se, da jezik ovoga
prevoda naginje više na slavorusku, nego na i
lirsku. Zato u protresanju, obziru chi se onimu
putom, od potrebe je biti opazniemu pak i uz
terpljiviemu. —
С. (Carevich) „ posveti“ J. (Ја) „иза дао“
G. (Gazzoletti) „eresse“ — Сarevicha je —
„ castnie “.
С. „ Inih věrnih rudba kliknu “ — Lépe
besěde, lep poj i lépa nalika „ xudba kliknu “
С. „ Dvojbir “ Lép je slog. — Takodjer
i „ nadsilno. “
С. „ Dan napasti “ —I. (Ј) u potrebi “ G.
II di del periglio. “
— Сarevicha je gladkoslovnie, izborniе.
С. „ А i paljivu ugasiti “ Ovdě na Sloven
sku pravo, ne mixe nit uvlaci on samoglasna, i
to je baš po chudi našemu jeziku; buduchi kod
nas glasovi odcépljeni a ne slepljeni.
С „ Drugim plamen zmajeviti,
Tebi mirotvorca cast. “
(Ј) „— Аk u tudjoj kuchiодатij biva,
Mir i zdravlje nami... “
Carevicha je uzvisitia, moja poniznia.
С. „ Novi bogatstva potok
G — di luсri fecondo...
„ Potok bogastva “ — lčpa nalika pu
tu gvozdenemu.
Nechu nadalje radi trizmenosti. A evo Ma
tice Carevicheve, po kojoj se moxe suditi bolje
njemu na pohvalu, a meni na opravdanje od ne
navidosti. Svakako paka Caru ua Slavu ; Gaz
zоletti" u na Cast. a Slavnomu jeziku na raz
créfanje. Stepan Ivicevicћ.
кvo PERvoпопNI SLoвoрNI PREVOD.
POJKE POLIĆI.ONJENE.
С. К. Weliganstvu Ferdinandu I.
U sgodi kako se kaxe u broju I. Zore Dalmantiusle.
1 8 45 God.
što ti věrni Terst posveti
0cc i lune! ovo zlamenje
Nena slikah na opomenje
Srćсhnih bojali il jadº osveti,
A Tvoc Carsko Veličanstvo
Dovoljiva primivat.
Inih včrnih xudba kliknu
A Tva milost priklonila
K njim prošcta na tvá krila
A u tjem Slavni luk izniknu
Na preradnost mnogih tisuch
Ne nad suzam ikakvim.
0ce i Bane! Kada Tebe
l)vorja i stolja na visinu,
Dedstva. Tvoga sudba zivnu,
Dvojbir vidje prema sebe:
Ilok Leksandra silnovita
А i rimljanskog Tita rok.
Pervi Ti je obechavao
Војmi včnac od lovora,
A maslinu mirna izvora
Drugi Ti je pred osim javljao:
А! Ti pèrvoga ne ublještca
Smiljcnstvom se zagèrli.
Nije li svud userdja krčpost
Svakoj jakosti nadsilna?
INek bi Milost Tva preobilna
Kérvi iskala u Carstvo i hrabrost ...
Kad bi osvanuo dan napasti
Traxit na prazno ne uzbud.
Da nije treba bit junakom
Dugo učenje poginucha
Upazit ches: da i gorucha
Narod – ljubav jest prid svakom:
А i kad Car svoj narod mili
U njem tvara pèrsim štit
Al bo taj dan svanut neche
Dok ti budeš mir braniti,
А i paljivu ugasiti
Хelju udesnu ljudske smeche
Drugim plamen zmajeviti,
Tebi Mirotvorca cast.
Vlastnik mira i oproštenja
Na tvom stolju tihih slava”,
Tog ne uzbudi da kérvava
Кrila uzima, il no gladjcna
Tvog proslavja popćvcica.
Ka Ti k stolju upravlja let.
Nu opet 0ce i Сare štovni
Na Tvoj Grad pogledaj vérni
U verlostim ne primicrni,
A u lepoti no sakrovni ;
Koj sc s morem pridruxio
Ravno a i s daljem narodam.
Tvojim jedrim podici se
Verni grade njemu rece.
A on tebi: sveg što stego
Моe naselje, pohvalit se
* tobom imam Gospodaru!
Sveg što uzivam Care Maj,
—=4}}}{{#ifњ{243}{4}{{{2<=-
J. A. Milazna pict,
Urednik.
Dar jest Tvoj Jel oblahšala
Skoro uvěrgnuta tegota,
Јоli smilna tva ohota
Mojim dnim se posměhala
0dpirajuch put gvozdeni
INovi bogastva potok
Jeli kcršim zazidati
Gdě su opasti geste bile,
A od sèvcrne i Juxne sile
Nad pomorca priguvati
Ukaz dade, što u sohranost
0vdcšnji se izmjeni jaz.
Dar ... al ko bi sc podhvatio
Sve tvoe daro prebroiti?
Nije li dar tvoj neceniti
Sto si veseo k nam obratio
Lica posmeh pri cuvstvami
0canstvena sèrca. Tvog?
Tebe nek blagosovljena
Pri moguchim ljudi uzviše
Što staranjo tvoe najviše,
А i naklonstva tvá blaxen a
К boljem biru te preghnuše
Kud-kud projdeš, veselech.
Blaxen bud! a kad pri mraku
Svčtlc uzsédeš kraj desnice
Tvoc nad ljubav sovjetnice
Ka svoj zdruxi tvome zdraku,
А i Nebu bi izabrana
Tvojim bit krepostim slon ...
Vapi k nebu pri opomenstvu
ljihom séгca Tvog mсilena:
Ne bi danka izgubјcna.
A Teb obštem prohvaljenstvu
Takvo nadiсhanje smilno
Bude k ncbu priblixit.
Иladislav Ante Carevicћи
Егceg-novski.
—=Đ3=-
К NJ I GIE,
Пkoje su na prodaji u tiskarnici i knjigarnici
BRAT JE BATTARA U ZADRU.
IMAJ, 0
SYNYS CYЈА, о
NARODA
SLAVJANSK 0 GA.
( IZVADJENO IZ SLOVAČKE ČITANKE. )
U Zagrebu 1845. — Сета /7. —: S.
. . Na broju 20 ovoga, lista, u pčsni gosp. Andrie stazicha
Kгеpostna ljubav — treba popraviti sledccha pogreške tiskanja.
2. st: 4. st. Po kom svetliti stadc.
4. n. 1 n. Kako dve kaplje vode.
5. n 4 » Ma ti je vera stavna.
7. n 4 m. Luku u xudjenu, zdravo.
Оpomena gospodi prebrojiteljima i porucnicima.
6Зs". Měsecom Lipnjom, pogimlje trechu tri
тезеcje Zori Dalmatinskoj. Izdavatelji prepo
rисији се ду, prebrojiteljima i poručnicima za
da na vrěme ponove naručenja kod C. K. poštah,
kako je običajno.
Пratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BR()Ј 25,
—G —
NА 23. LIPNJA
<? 2)Th:2“
* Фg ализу,
олтаму“
Ovaj list izlazi svaki ponedčljak. Godišnja mu je cčna 4 Г. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje su u zaničnu za kojmudrago narodni oli strani list.
prisкиртуо.
Njozi.
Tebe, dušo, rad bi proslaviti
Којоum pesmom slabog pera moga,
Spomenu ti rad bi ostaviti,
Da još xiviš poslě xitja tvoga.
Ali tuxanja nesam Petrarka,
Nit se nadat mogu onoj slavi,
Која dignu na vèrh sunca xarka
Neumèrlost njegove ljubavi.
Ništa zato; ako i smertno zvono
Glas jedini moje bude slave,
Ako u grob sve se snixi ono,
što se e diglo u misli gizdave:
Ti umrěti itak necheš samnom,
Tvoje ime s mojim prestat nesme;
Јег ko sada u xivotu tamnom
Iz mog serca tebi nicu pčsme,
Nicat chc iz istoga korčna
Na mom grobu tebi slicno cvčije,
I cvétat che tvoja uzpomena
Dok god cvčtat bude pramalétje!
Р. Preradovich.
—={G}=-
II, (0)|NA
—G—
1 8 4 5.
* *“ Фу- &
XIVOTOPISJE.
-do-o-o-o-ев
Nadlivala plemenitoj spomeni
D. Jurja Guozdenice ili Fericha Dubrovanina1.)
Upisana od Gosp.
Antuna Kazna picha.
INa koi nagin moga ih ja laxim sluxit se za hva
liti coveka, koi biaše ista istina? Grob bi se
njegov rastvorio, kosti bi njegove na xivot ustalo
sa ret mi: Cemu ti laxcš za mene koi ne rekoh
nikad laxi za ikoga?
Воssuct.
Peti dan Lipnja godine 1739 rodi se u Du
brovniku Juraj Ferich na kuci Guozdenica. Ма
lahno imanje njegovieh roditeljah ne mogaše slutiti
prem veliko uhvanje naprědka koi ga gekaše, radi
cesa u njemu mudrost i krěpost tot lěpša odsiva
tëskochom bitcha domachega. Nu trčbuje rěti
da ta těskocha otcu i materi ne uzkrati pomnju
za prionut na korist i dobro uvěxbanje svoje
dčgice, prikor roditeljima u lasti i sviem naci
nima, koji rod svoj u razkošami goju, veche negli
u serca i duha upravljenju.
U bitchu celjadi ove vèrste vech krat bolje
1) Ovaj sastavak bio je upisan i posvetjen od g. А. К.
za Sèrbsko-Dalmatinski Magazin kojega g. G. Nikolaevich go
dištno izdava. Ali dobrota g. Nikolaevicha, videchi da vechi dio
Dalmatinali neumie citati kirilova slova, dobrovoljino dopušti
mi, da ga pric u Zori pecatinu.
0p. Ured.
 — 194
se usadjuju pravi pocetki i zakoni od xivljenja,
jer dobri domachi izgledi prignuju serce mladosti
na krčpost i uljudnost. Ovi razlog ja cčnim pri
tegnu serce i našeg Jurja i glasovitoga brata
njegova Nikolc (1) da za ran oba odabraše cer
kovjagki steg zagerliti, ter u dubrovackieh popo
vah skup ulčstiti.
Nc cčnjaše nazbilj mladost onoga doba, da
pozvanje na bitche redovnicko nju je samo bogo
slovju i bogoljubnosti svcxivalo; jer je veoma
dobro razumčla da svako ino duha upravljenje
k mudrosti i knjixestvu imalo je cinit spoznati
u dostojnu cerkovnjaku razborna gověka, koi u
opchenju s světom bio bi dostojan ne samo casti
i poštenja neg ljubavi i harnosti.
Prionu s toga naš Juraj sviem nastojanjem
knjigoucenju od svake vèrste, upravljen od otacah
reda S. Ignatia Loyole, koji imaše u Dubrovniku
znamenito sastanište u svakom vèrsti naukah; reda
rekoh zlamenitoga, koga i zahode prčil koristi
ucenja, ista ljubomudrost oštro protresla je i za
boravila. U zakonim včre i u knjixestvu odgojen,
uputi se Ferich put Loreta, gdě dubokouman do
stojno na celo postavi lovornu krunu ljubomu
drosti i bogoslovja, na taj nagin, da u onomu stanu
ugсnja ilirskieh cèrkovnjakah, za dugo vrčmena
njegovo se je ime pripévalo.
Ti put slave ne buduch inu dosti, u svoje
rodno mčsto povrati se ne pomamjen za traxiti
casti, neg prionut za njih bistro dostojati, nepria
telj jednako potištenieh zapletah i izpranostih za
njih dotcchi.
Uklonjen od taštih opravah, svu svoju parnet
i pomnju postavi za u gèrckiem i latinskicm knji
gam naprědovati tako, da odaleci se od svieh
vosalah izvan onezieh na koje ga je cèrkovnjacko
bitche pozivalo.
Casti rekoh nije ni xelio ni tlacio. Zno je
jer verlo dobro mudri govčk, da u castima su
neka derxanstva zaklopčna, od kojieh krčpostan
(1) Nikola Ferich brat našega Juraja sveštenik prem iz
gledni iza kako vechi dio svoga xivota u duhovnomu besědenju
* “go koristi_dušah proveo je, cenjen i ugodan starešinam
1 puku. svemu Dubrovacko derxave, bi uzdignut na biskupstvo
мšksiko i Trebinsko u rodnomu městu, gdě ljubko s svakiem
*P***bi i koristno delujuchi preninu svetu na 4 Lipnja g. 1810
zaljen i plakan inokupno.
—
se govčk nikad nčina odrechi, s cesa da bi ono
od sebe taj ugriz duševnosti odalccio, niti jih
xcliaše niti njih prosiaše. U slobodi svojom prionut
stvarima, za kojiсm biaše zanesen po svoga duha
prignutju, niti je neugodnost kušo, jer gasti nije
dolcko, niti ugriz duševnosti da je ugodniem
zabavam svoja derxanstva podloxio.
Dom njicgov i samocha biaše uklon preugodni,
gdě on je sam sebi i xeljama svojem ugadjo. Iz
prazno světa obchenje nije njegov visoki duh blaz
nilo, radi toga njegovo drugovanje bi s mudriem
domčreno.
Mihailo Sorgo (1) mnogougeni govek u u
ljudniem knjigama, i odika svakoga knjixestva
zastupnik, Frano Ranjima u hitrini nauka vlada
nja mnogoimen, Bettera, Martellini, Betondich,
Пigja i Resti u pčsništvu latinskomu jedni u
slovinskomu drugi veoma i věšti i umniem po
(1) Za Ferichevo znanje i trude knjixevne pročeniti nitko
ne biaše veche podoban od ovoga Mlihaila Sorga vclc umnoga
nazbilj coveka. Evo kako on u nadorućrcim latinskicm svoje
knjige: De originс сt increnucnto urbis lihacusinac; lihacusii 1790.
typis Аndre Trсvisan – s mnogo casti spominje ga: „ Sve ono
što pomnjivo dosad prikupih i izrekoh, sudio sam da che za
nićri ovoga malahnoga moga truda pristojati. Jesam li se oli
ne u tomu prevario, svaki štioc vredan i podoban razviditi che
i razciniti. Nu ako njegovicm xcljama i nadam budem s koje
stranc ugodio, duхnost nuka me i harnost svoje svakomu po
vratiti i nastojanjah moijeh pocetak odkriti. Ilarnosti dakle sve
noje duхnost spovědam, i pristojna je sogradjaninu nomu, veoma
svetla imena coveku, Juraju Ferichu, od koga i cuo sam i naucio
nekoliko onich stvarili navlaštito koje, od malahna dela umnich
poznato, podobno bi moxe biti pristojale za štiocinu sviсm pamet
гаZvсdriti.
Сcnu li chu zatajati svu onu korist i dobro, koju mi donosi
s ovakicm covčkom opchiti i drugovati? On pamet moju s sbir
nicu modrostovanjim razcinja; on duh moj od neugodnich za
bavali preuzet milicm uztavam povratja, i to ne samo s ugod
nostim sputnich razgovarah, neg tot vechma s medenicmu skladom
latinskoga pevanja; u komu je visoko veštan. I biuši se on na
vlaštito boxicami mudro-pojkam obvétovo, derxim da one svomu
svetosluxitelju, sviem po dobnicmu krepostima urešenu, raztova
raju sve otajne svoje zaklonc gde on dostojno podoban je njih
castiti.
Nu do malo, nadamo se, izachi che na světlost njegov veoma
razmišljeni i dovèršeni tvor, po komu svak, kako i ja, mochi
clic pravedno njegovu krčpost proceniti. Dovčrši jer on tomatraje
latinskiem pčsno-méricm, bez ikakvu sladost i nacin pesništva
pohuditi, od mnogih prihvatljeno, al do danas ne svéršeno, ako
ne u talianski jezik od uljudnoga Xavcria Mattei, tomacenje
rekoh, Pesnika Boxanstvenoga od koga nitko ni starii ni visokii,
i koga svak cčni a kérstjanin věruje od Boga nadahnuta, to
јcst Davida, koga je on sve Psalme i Pesni na taj nacin isto
nacio da uzdèrxechi jedinstvo i red osnove latinskoga jezika,
uzderxa je do konca onu nares koja nas na zamernost staroga
pesništva pritcxe. -
Рrсveliki je, osvem toga, ureditelj i ljubitelj domorodnieh
њgodnih od njega prikupljenieh za ono slediti i nadoměriti do
godovštinam Ilirskicm, za kojieh svorucnich nckoliko izpravah
skrovcnich i malo poznatich jest prikupio.
Njicgova krčpost i prignutje k svomu, Jeziku tot yecline
оcituje u njemu duboko poznanje slavjanskoga i pesništva 1
pisanja, u tomu je nekol.ko knjigah i izdao, koje svi umni Б
polilepomu štiju i kojich mcdcuost i jakost razumno dolitaju.
 — 195
znani; dva brata Appendini, Bernja Zamanja na
svèrhu, koijeh mudra tvorenja svčtu su razglašena,
svi ovi xivljaše u priateljistvu Fericha.
Mladost bistra, koja je dobre nauke slědila
nahodila je u Jurju i pomoch i obranu. Tu istinu
bez stida i meni je dopuštano svedociti, koi u
mojem nezdreliem godištima cešche krati k ustër
pčnomu mudroznancu pristupio sam, i primio
svět, pomoch i ljubko ponukovanje na latinsko i
slavjansko knjixestvo. Ovo cisto moje spovědanje
bit che mi oprošteno od mojieh vèrsnikah, koji
dobro spominju se, da onoga doba naravna plahost
i smionstvo izprazne mladosti nahodiaše se uztegnu
ta od blagosudne razbornosti veoma ucene celjadi.
Mnoga Gospoda i otci xcliaše u Ferichu
dobaviti razpreména naugitelja za svoje dčgice,
nu naš Juraj uklanjaše se od svake prigode, koja
bi mogla směstiti njegovu mirnochu i ne ozivaše
se na taka pozvanja. Nu što ne mogaše na njemu
ni obzir ni srebro ni uhvanje to sve pred obi
priateljstvo.
Andria Altesty, koi s hitroumiem u mlada
svoja lěta sve casti i sreche zadobi u Rusii, Petar
Alethy ures svoga věka u latinskome a navlaštito
u gèrckome knjixestvu, Marko Bruère iz Fra
magke zemlje, a medju nami odgojen i veoma cěnjen
u latinskomu i slavjanskomu pčsništvu, ova tri
mladicha zadobiše srčchu primiti i ljubiti knji
хevne nauke po našemu Ferichu. Po ovijem lju
dima i po njihovu naprědku lasno je spoznati i
suditi podobnost naugitelja. (sledit che)
0 КМ/МЕWОМ
PROTRISANE ILI RASLIJENI,
-a-isºč, Ga
a). Jeli protresanje u knjirestru potrebno?
b). Коти рristoji knjige i druga pisma protresat?
c). Kako i na koi se naciu knjige protresaju?
d). Korist protresanja ?
} Potreba protresanja?
Ucimo se jedan od drugoga,
I ljubino milog brata svoga.
Izkaхimo umetnosti snagu
I jedinstva koristitu , blaga. F. M. K.
Vidim, da se je protresanje naših knjigah
i gasopisali kod moje mile bratje slavjanske vech
jako raprostranjivat pocelo, što nam ufanje daje,
da che se (bolje: da chedu se ) malo po malo
samo zrěle i koristne stvari u našim knjigam (nije
li bolje: naših knjigah?) i novinam (novinah) štiti,
jer se doisto medju zrelim, ukusnim i plodnim,
takodjer i mnogo nezrělih i xukih stvarih nalazi,
koje štiocu xčludac pritiskuju, da mu se sve o
mraziti mora. Ali ko (bolje: Ako?) je kriv, da
se ovakih neukusnih stvarih u našem knjixcvstvu
nalazi? — Мi i naša stara nemarnost za nas iste,
za narodstvo, za svoj jezik, i svoje knjixevstvo!
Prošla su, hvala otcu nebeskomu, vrčmcna sle
poche, i mi smo se k scbi okrcnuli, i oci svi
otvorili. Svi smo na noge, kao iz mertvila, sko
gili, kad je Danica pèrvi put na slavjanskom ob
zorju svoje rumeno lice pokazala, pak smo ogi
oterli i glavu dignuli, da Zoru ugledamo, koja
se je za svih veselje bèrzo ukazala, za da s
Danicom, svojom milom svétlosti gustu tminu
neznanstva razsvětli.
Kad je slavjanska Danica pervi put zrak
slavljanski poljubila , mnogo se je dobrih tersilo,
za da svoj celov ( ljubac?) Danici za ncpro
cčnjenu ljubav njezinu u knjigah (knjigam?)
pošalje, i svojim delim podupre: a kad se je Zora
pokazala, tad su se svekoliki iz narodne ljubavi
podigli i svaki je hotio pěrvi biti, da ovoj dru
goj slavjanskoj sestri svoju ljubav i radost oci
tuje.
Svi ljube 1) i bez ljubavi neima coveka na
ovomu světu, i sve se ljubi, što je milo i drago,
ali 2) ne ljube svi na isti nagin: ako je dakle
ko izmedju nas , svoju ljubav po svoju , a ne
po našu izkazao, nije kriv, da on svim ugoditi
nсmogaše; on je ucinio, što je mogao, a ko
u cini što moxe, i što mu svoja snaga dopušta,
doisto je svoju duхnost i ljubav pram narodu i
otagbini izpunio.
a). Jeli protresanje u našem knjixevstvu.
potrebno.
Protresanje ili razsudjenje u našemu knji
хevstvu vccma ( mnogo ?) je potrebno, jer se
i kod svih izobraxcnih narodah nalazi. Razsu
djenjem knjigah pokazuju se narodu one knjige,
koje su vrčunc, pametne, razumne i u kojih
(kojim?) se za nauk naroda koristne i dobrc
stvari nalaze : ali razsudjenje knjigah nije dosta
bidu? 1). Na mesto: svi ljube, ni-Je li bolje kazano svi lju
U
2). Na mesto ; ali neljube svi, nije li boljc : ali bo ne
ljube svi? 0. 1”.

da narodu samo dobre knjige objavi, nego da
mu sve one knjige pred oci metne, u kojim (kojih)
se bludno, zlogoste, nekoristne i za naš včk
(zeman?) nepristojne stvari nalaze, i koje bi
С nije li bolje: bidu?) svakom po sebi i svim
skupa samo tminu, bludnost, i nevčrnost u serce
ulit mogle , dakle sc kao xestoka otrov za mladex
i nenaucnc derxati moradu, koje bi (bidu?) na
rodu telo i dušu pokvarilc. — Јсuna dobra knjiga
moxe jednom narodu vecliju korist, nego bi sto
tisuchah magah u ciniti moglo, i jedna zlocesta
moxe više pokvariti, nego sto tisuchall macah i
buzdovanah. Nesu knjige taka mala stvar, kako
gděkoji misle!
- Protresanje (kritika) mora bistroumlje od
tupoumlja razabrati, i to je lakše, nego li zdravo
bistroumlje od bolestnoga poznati: ima hitroumnih
ljudih, koji s bolestnim umom sve drugacie vide
i chute, nego li oni, sa zdravim; ovi bolestnici
prevratjaju sve po svoju i na svoju , i iz svega
gèrla vicu i kricu proti onimi bistroumnim, koji
se sa zdravim mišljenjim i zrelim razmotrenjem
térse, da nezrělnost i otrov ovih ljudih izkorčnit
mogu.
0sim toga mora protresanje tupe i bolestne
umove od dobrih i blagosércnih razabrati i pred
oci postaviti, buduch da dobro — i meko —
sercnih ljudih ima, koji sve, što im se kaхс,
onako uzmu, derxe i vide, kako ko hotje, da
se vidi, i da se njegove Regi, zle ali dobre,
kao sveto pismo derxc i razprostrane. Ovi dobro
sergni mogu narodu kvar u cinit, ako tupoglavcim
i bolestuicinu u ruke panu, a veliku neprocěnjenu
korist, ako se s bistroumnim ljudim sdruxe, i
puku sa svojom dobrotom i tihotom (krotkochom?)
régi dobroga nauka u usta metnu, i njemu ga
sladkochonu svoga govorenja iztumage.
b) Komu 1) protresanje pristoji?
Itčg protresanje, ili bolje razsudjenje izlazi
iz gercke regi zprvo, ( krino ) to jest sudim,
razsudim, i saderxava u sebi tako veliko i visoko
znamenovanje, i takovu jedinitu istinu i pravicu,
da bi moj slabi um texko mogao, vaхnost ove
slutcche régi u kratko izgovorit, ncgo che mo
(cen?) samo kazati, da razsudjenje jedino onim
izabranim ljudim pristoji, koji su zdravim bis
1) Nebi li bolje bilo kazano na mčsto komu, da se kaхе
(komu, i zasto? Za rěch, bacio, Kusz, jeli po našu bolje celov
oli ljubac?
196
troumljem , zrelim naucim i znanjim narešeni,
i koji chudoredno? poznanstvo s njim sdruxeno
imadu. Nijo dakle svaki za razsuditelja, najskoli
nejaka mladex, niti xalostna starost: pervim gine
(manjka) kad kad još prava obična světlost, a
drugim ona krčpost, koja se za ovako tcxko i
vсliko dělo potrebuje, a starci su još k tomu
kadkad milosèrdni ali tvèrdoglavi, i lako Clasno?)
se udalje od puta, koga se svaki věk za se i po
svoju ravna. Ima mladiсhah junakah , a staracah
détce, bez da su svi mladichi junaci, a svi starci
détca: moхč dakle svaki protresati, ako je zrela
иma, i nauka, ako je u chudorednomu xi
vljenju izkušen: a komu ovc tri stvari manjka
ju 1) Сginu?) neka sc nepcnje na zlatno pristoljc,
s koga bi u tamni ponor pasti, i u mrak se za
kopati mogao!
c) Kako i na koji se nacin knjige razsи
djuju ?
Ко о фčlu i grčbu 2) drugih ljudih suditi
holje, mora, koliko je govčganskoj slabosti mo
guchno, bez grčba i poskvèrne biti: ako je bez
njih? Кахite mi jednoga, i ja chu 3) se prědanj
kleknuti, vapijuch: oh veliki, blagi sudce ; do
pusti da ja grčšnik smijem poljubit skut tvoje lia
ljine, koja ti neumèrlo tělo pokriva!? Bez grčba
i poskvèrne neima umèrloga: Kada se dakle
tudja děla razsudjuju i protresaju, okrenimo bi
sage, i pogledajmo u onu stranu, koju uvek iza
sebe nosimo, nije li što u njoj!
Knjige razsuditi i protresati moxe samo onaj,
koji 4) ono, što protresa, mnogo bolje zna i
razumi, nego isti pisatelj knjige. Ali (bo) nije
dosta samo misliti, da on to bolje od pisatelja
znade, nego je da pace potrebno, da razsuditelj
mnenja i napredovanja svih suvremenih mudra
cah u tom nauku, ili znanju dobro pozna, za
da se u svomu razsudjenju neprevari, i bez uz
roka, s pogérdjenjem pisatelja, i sam sebe ne
pogerdi. Ko protresa, mora bez strasti, pred
-- ------
1). Pitam Gospodu nebi li za réc Manjkati (manсаге, о
mittere) bolje stala rec ginuti (consumarsi, vсnir Jucao, andar
папеanio: stulli)? Ima kojih medju puku, koji kaхu fali od
némačkoga Fehlсm , a manjkat je talianska rec.
2). Ima pisatсljali koji sa rć; altri, nudern, naciju druzi
na město drugi:
3) što je što
boljeje kaznto:
bolje? Ja chem se prědanЈ kleknuti, оli
- - -
ja chu se predanj kleknuti? Rec. predanj, znamenuje, pre njega;
4) Za: chi, wer, quis, pišu jedni tko, drugi ko; ? nuk
kaхо ко, što je bolje? Nadje se pisano: pcelo i cele i pšenica
i genica; kchi, kcher i ohcr; ptica i tice: puk kaхс сcle, še
nica, cher, tica, kod moje kuche. Što je bolje dakle regi- оli
|
celo i t. d.? 0. 1”.

sudbe i prignutja, bez jada i sèrditosti proti pi
satelju biti, i samo nauk i znanje, koje protrcsa,
prěd ocini derxati, pak ovo, a ne pisatelja pro
tresat. Samo se onda pisatelj i knjiga njegova
protresa, kad se iz pisma vidi, du je pisatelj
ncроlboxan, i nemčran covčk, koi véru, vladao
ca, zakone i vladanje, narod i narodnost pre
vèrnuti, ukinuti xeli, ili se tersi, da bludnju i
skodljive lari proti poštenim ljudim i cistim,
koristnim naucim razprostrani. Ali Cibo ?) i tad
mora se takov skodljiv nauk vechma, nego li
pisatelj koriti, i s tim ukorom traxiti, da se za
basani brat na dobar i ravan put povrati.
Tko se dakle na zlatno pristolje kao sudac
popne, i ko na tomu veoma potrčbnomu i korist
nomu pristolju svoje mesto uzeti misli, ali uzeti
holje: neka sc umom i razumom teoretickim i
prakticnim znanostim dobro oboruxa, i sa svim
onim priskerbi 1) što jedan duhovni vojnik po
trčbuje, i neka kao Jupitar sa svojim sjajnim
strčlam u gustu tminu i neznanstvo strčlja, koje
po našemu knjixevstvu još vazda razprosterto
lexi; mcka izusti réc prokletstva proti tamnim
pismim i naucim, i neka se tersi: da medju nami,
ne samo jednu izversnu gramatiku, i njoj sho
dan pravopis, ncgo i jednake rčci u knjixev
stvo uvede, za da se naucene knjige, rec po
réc od svakoga u knjixсstvu se včxbajuchega
razuměti mogu.
U knjixevstvo neka se uzmu najbolje i naj
prikladnije régi iz uztih puckih, a potom iz naj
boljih knjigah, za znamenovanje ovс оli one stva
ri, i te reci neka stalno ostanu za imenovanje
onih stvarih, koje su vech jedan put s njimi za
bilјехепс bile ; a kod kuche i u kotaru svomu,
mogu se onc iste stvari (ako se tako hotje) i
s drugim régim znamenovat, što se i kod svih
narodah manje oli više nalazi, i gega se mi sra
mit memoxeno, kako se i drugi nesrame.
Ima mnogih medju nami, u koje i ja sebe
brojim, koi jednu i više régih svoga zavčgaja,
u knjixestvo uvedu , i misle, da su svoje mnenje
lepo i razumno drugimi predstavili; a ovi drugi
(druzi?) buduchi da su iz drugoga kotara, mo
radu si glavu razbijati, i svc slovare preiskati,
za da tako srčchni budu, tu nepoznanu règ i nje
*-
...10.Za provedere, sich mit etwas verschen,
Provideti, što je bolje.? Providit doisto cšnim da znamenju što
Чrugo nego provederet
— 197
zino znamenovanje nachi, ali (ali bo) za svoju
veliku xalost te reci u nijednomu slovaru neima.
Da je to istina, svčdoce mi naše knjige i novine
i mogao bi Chim?) jedan ne mali Slovar od ona
kih régih naginiti, koje se u A kaxu, i koje u
lº nitko ne razumi. Ako li ko sumnja, da sam ja
to izmislio, neka izvoli Danicu, Zoru, Garticu,
Podunavku, Serbske i Narodne novine i t.d. u
ruku uzeti, i neka pomno progleda, i onda neka
mi kaхе, јc li druggie?
Ovu neprikladnu stvar metjem našim razum
nim pisateljim pred oci, i mislim, da bi spoznanje
i sabiranje naših korčnitih recih, iz kojih bi se
kroz sakupljeno druxtvo iz poglavitih naših mes
tah, jedan izversan Slovar sastaviti morao, ovu
babilonsku smutnju izmedju nas prognat, i ob
genita jednakost uvesti moglo, jer je vech vrčme
i velika potrebocha, da se pomnja svih pravih
rodoljubah i na ovaj vaхni predmet svérne.
Nije neobhodno potrěbito, da svi s latinskim
ili kirilskim slovim pišemo, nego je neobhodno
potrěbnito, da svi jedan jezik govorimo, i da
se u knjigam jednih i onih istih régih za zna
menovanje jedne i iste stvari sluximo.
Protrcsitelju nepristoji bic u ruci, da pi
satelja bije, nego da pogrèske mlati, i tminc
razsvětljuje, koje se u knjizi i pismu ovoga ili
noga pisaoca nalaze. Pogreške se mlate i istra
bljuju, a pisatelj se ugi s razumom , predsta
vljanjem, iztumacenjem, i to sve u pravoj, miloj,
bratinokoj ljubavi, bez ponornosti, karanja,
psovanja i groxenja.
d). Korist protresanja.
Коrist, koja iz protresanja knjigah izlazi,
jest uсprocčnjena, jer se samo kroz umno i pa
metno protresanje iz knjigah, i s ovim izmedju
puka, sve zlo, nekoristno, nezrělo, i otrovno
izkorčmiti moxe. Istom kako dobar gospodar iz
svoje pšenice ljulj i kukolj iztrěbi i izkoreni, bez
da pšenicu iztèrguje i izkorčmuje, u kojoj ku
kolja ima: tako mora i mudri razsuditelj iz knji
gah i pisamah sve škodljivo izgistiti, i naměsto
iztrčbljenih pogrešakah, što boljega i doveršniega
mсtnut.
Lasno je po svom mnenju rěchi i u zrak vi
kati ovo ali ono ništa ne valja ; ali (bo?) је
mnogo texје, za to nevaljano i nekoristno, štogod
pišu koji boljega i koristrijega uměstiti.
0. 1”. Nije dosta, da protresaoc samo dvoumno (?)
 — 198
ono napomenc, što on po svomu znanju i dušev
nosti za pogrčšku derxi, nego on mora : raztre
sivajuch ovo pogrčške , pisatсlja učiti, kako se
ovo ali ono po istini i pravici bolje kazati moxe
i kazati mora; on mora pogreske s pristojnim
rčgim nametnuti umu nedostojne stvari s dostoj
nimi proméniti, i pisatelju jih ljubczno pred oci
predloxiti, da on i sam prizna i pozna, da je
pogrčšio. (slědit che).
F. M. Kovacevich kapet.
—={)}=---
МАК: Ки
Roditeljinu o odluranjenju dčtce.
Jedan prexalostan dogodjaj (koga ne ime
nujem, jer doisto najcxurio bi se svaki citatelj) bu
duch zadao veliku tugu nomu sercu, od koje ne
lasno mochi che se osloboditi, bojechi se vavek da
nebi po kojoj prigodi nagraisa na onake nenadnje
oli cuo jih, jer vele dobro poznajem u opcheno
nepomnju roditeljah u uzliranjenju détce, kako
noxe svak viděti kad samo pogleda na dětcu.
А za moch na koi nacin izlčcit ranu serca moga,
mnio sam dobro podati ove kratke nauke za do
bro gojit dětcu, koji ne samo bit che koristni
roditeljim, dali joštera goiteljim, rodjacim, doj
nicam i pupkorczi. Svak znade da kad je telo
bolestno duh nije podoban misliti, suditi, sboriti
i ost: jer cinjenja duha u njihovoj dčlovnosti vise
o tëlu : ali na današnji dan malo oli ništa misli
se o uzhranjcnju tëla, buduchi da o njemu ne
haje se, oli slčlc se slepacki običaji sebicni, .
što svc cini škode télu; za koi uzrok bitje narav
sko poroda imalo bi bit sama zaměra pomnje
roditeljah još pervo rodjenja détce. A ne vidi se
svedni da oni roditelji koji su otrovani istu otrov
priobchuju svomu porodu jošter u utrobi majci
moj? Još veche pak o istim materam visi uzrast
zacetka, dali svaka ne razumi ovu stvar, jer
jedne stiskuju se za moch bolje pelemišiti se oli
kociti se, a kacetak slabo reste, druge tuguju
se, pak škodu nose njemu. 1)
Što je posle rodjenje détce? Majke pocmu
dčcu pitati sladkim uštipcim, najskoli kadno pla
1) Bila bi stvar potrebna da i devojcicam budu oli curam
ukazane ove stvari, a ne da cine pěrva kušanja s pèrvim detetom,
cu, a ne znadu da suštipcim cinc ccdim vcchc zla
nog dobra ; cinc ih stati u potnicali (stufe) za
uguvati ih od kostoboljo (reumatismo , ) stiskaju
ih za obranit ih od izvilimenja (slogamento, ) kad
na ovaj nacin uzrokuju jedno i drugo.
Suviše majke ncimaju slědit světovanja bu
dalasta i obicajc pucke, kao na priměr: tésno po
viat détcu, puštat babam oli dojnicam i pup
korezi da s oštrim noktima oslobodc jekavcich,
da taru usta s gnusnim otarkom i ost: 1)
ltoditelji nemaju odgojit svu détcu na onaj
nacin s kim su pèrvo, jer njemu onaj nacin bio je
prikladan a ostaloj moxe bit protivan, dali imadu
stavit miso na jedinstvenje, jer gojit jednog mla
diсha ko dčte, bilo bi najvechic pomanjkanje.
Roditelji imaju bit opazni i razborni kad pedep
saju détcu; koliko mladiсhah ne imade kljastih,
betexnih! a zac? Jer otci i matere sluxili su se
nekih pedepsah tělesnih, na primer izdermali bi int
vlase, mlatili bi jh po glavi, otezali bi jim uši
i ost: Koliko kukavih i nezdravih za bit jim ku
povali haljine nezdrave, za bit bezopazno doba
vili dojnice nepoznane, koliko babah neima ne
zdravih, koje udčluju svoje zlo sisajuchim s ljub
cim, s hljustat in pichu; još škode sisajuches da
vajuchi jim soka makova (papavero) za da zaspu,
a tako one da mogu spavat s uha na uho, za
koi uzrok potrebno je da roditelji stave svu pom
nju vérh ovakih dojnicah. I vèrh istih rodjakah
imadu bit pomnjivi, jer ovi bezsmotreno nose
škode détci, na primer: dédi i babe ustavjaju
cсda za pokazat jim ljubav i dragochu, i gine ili s
njima spati a ne znadu da na ovaj nacin tvaraju
im zlo, jerbo oni buduch stari, izpijugu i télešca
njihova svu jakost xivljivu, pak ceda oslabc i
oméršave.
Imadu stavit pomnju na dětcu, s kojom"sc
prate i sastaju, jer mnoge nemochi kuхnc, kao na
primer srab, jazve (ulceri.) škripi i ost: dobavi
jedno od drugog.
Nastojat još o svojoj istoj détci dotrěbno je,
ali ovo nastojanje ne upazuje se kod svakih ro
diteljah , jer nekim jest stvar brčmenita stati u
javi, a nčki ne uloxe nagine podobne, zato puš
taju dětcu skitati se po putih, po ulicah, skakat,
tergat i ost: i govore nek idju gdě hoche samo
da nam ne smetaju; a kad detetu štogod sgodi
--
1) Od dojnicah i pupkorezo napose govoriti chu.
 199 —

se, velo : nagasilo je, nesrčchalo je i ost: ccmu i uguva covčka od nemochi, dali kad su u ku
je uzrok njihova nepomnja, nehajanje i nenasto palu nek stoje s nacinom pristojnim.
janje. Ne samo nastojat dali joštera odalcсit i 7. Imadu nastojat da dětca malo se poprodju,
uklonit sve pogibe, koje bi mogle obnemochi i dali vavčk cuvana od njih.
oslabiti tělo détce imadu roditelji, kako miris 8. Napokon imadu cinit dětcu pogivat, a naj
xestokih cvčtovah, caše nekalaisane, cistizube boljc po civanje jest spavanje, koje nema bit hi
rudno, pritcgnutjc persiju. Imade pak pogibelih, trcno (artificialc) jer bi uginilo škodc ne samo
koje nc mogu bit lako odalegene, pri takvoj sgo tčlu dali i duhu, ali cinit ih spati onoliko koliko
di roditelji mochi che smanjiti njihovo nсmochno je potrčbito.
nastanje, na pri: ovlaxenje loxnicah moxe se za (Na dalje sledit che) А. К. Splitjanin.
branit s ponovljenjem vozduha ; s odmaknutjem
—=<=–
postelje od zida; ospicc naravske toliko pogibne,
mogu skratit s navertom. Medju stvarim pogibnim NARODNA PESMA.
jošte jesu trave otrovne: otci i matcre neimaju rech
ta oli ova trava je otrovna, dali samo je škodiva, (Iz ustih puka u Slavonii.)
a još manje ugit ih kako spravja se otrov i miša Neva Bogicheva i gorski Arambaša.
s jechcm i pichem.
Suviše trčba je, da roditelj cine obiknut détcu Ali germi, al se zemlja trese,
na led, vruchinu, kišu, včtar , tugu i ostala; što Ali bije u bregove more ,
sve tělo moxe podněti, a neka ne cine razgajat Al' pucaju na Zadru lumbarde?
ih u samoj radosti, jer tako ucinili bi se šuxnji Niti germi, nit se zemlja trese,
samih sebe.
Niti bije u brčgovc more,
Buduchi da roditelji duхni su nastojat o svemu Nit pucaju na Zadru lumbarde;
što je od potrčbe za odhranjenje téla détce, dobro Vech se xeni Bogich mladoxenja.
je znati několiko stvarih potrčbitih i poglavitih, On prosio lijepu devojku
i jesu: povëtarce, hrana, odčcha, kucha, cistocha Iz Kosova chercu Radmanovu,
kupanje, hodenje i po civanje. Оn prosio, on i izprosio
1. Roditelj imadu cinit da im détca odahnuju Pokupio gospodu svatove,
povětar zdrav i hladan toliko u loxnici, koliko 0l stotine manje ni jednoga,
na dvoru a ne derxat ih u sobam tésnim , i vele 0d stotine više ni jednoga,
manje u razgrianim i naka djenim. A on ide po lepu devojku,
2. Imadu davat jim jezbinah zdravih i pro Каd je vccer o veceri bilo.
bavljivih, ne cinit ih ni gladovatni prexdirat sc, 0ni vode lijepu devojku,
jer glad zabranjuje rastenje i cini ili bit lupexc Kad su došli u goru Jabuku
kuchne, prexdiranje pak uzrokuje mnoge bolesti. 0nde ih je nochca zastignula.
3. Svite ne imadu im bit ni posve těsne ni Јоš govori lijepa devojka:
posve široke, jer perve uzrokuju jim razglobje „ Boga vami, gospoda svatovi!
nje, bol persiju, xulje i ost: , druge paka ne Vi poloхte kopja i barjake,
griju i uzrokuju nazebu. Iz te gore studen větar puše
4. Imadu iskat da stan, ako je moguchc I barjakom naopako niše,
bude prostran, jasan, visok i suh, da ne bude А nami se huda srčcha kaхе,
dalek od sobe njihove i ne blizu loxnice sluxbe, Svi ti chemo izgubiti glave;
ni blizu posedišta (luogo di conversazione) jer Оva gora sama sobom nije,
na svaki nagin mogli bi stavit na pogibel njihovu U njoj ima do trista ajdukah
chudorednost.
I medj njima gorski Arambaša. “
5. Imadu derxat détcu cista, neukaljenu, a Al skocilo tri stotine ajdukah,
osobito nck bude pertenište cisto, jer od ncсis Pogubili kuma i djevera,
tochc dolaze razlicne bolesti. I logicha djuvegiju mladog,
6. Imadu détcu cinit kupat, jer kupanje krčpi Sobom vode lijepu devojku

Kad su došli u sred gore cèrne
Njoj govori gorski Arambaša:
Boga tebi, lijepa devojko,
0d kud li si, od koga li grada?
Ciega li, roda i plemena?“
Ja niesam iz nicdnoga grada
Vech ja jesam iz Kosova ravna,
Iz Kosova chcrca. Radmanova,
Više nemam roda ni plemena
Nego nedje brata jedinoga;
Оn je prošo u goricu cèrnu
Postao je gorskim Arambašom!
Njoj govori gorski Arambaša:
Ајmc meni tcxka srecha moja
Pogubio svoga jedinoga!
Udrio se po kolčnu svome
Pukle su mu lace od skerleta;
Sestra moja da te Bog ubie
što mi nisi pervo kazivala!
I on stere skerlet kabanicu,
Siplje po njoj srebro sve i zlato
I govori miloj sestri svojoj:
... Ovoj si mi mila sestro moja
Kupi zlata koliko ti drago
I odimi na povratc k majki,
I darujmi moju i tvoju majku “
Još govori lijepa devojka:
„ 0 moj brate gorski Arambaša,
Ja ne prosim zlata nikoliko,
Ja ne idem na povrate k majki;
Daj ti meni mlade prationce,
Da me prate u goru Jabuku
Da ja xalim kuma i djevera
I Bogicha djuvegliu moga.“
Оn joj dade mlade prationce,
I prate ju u goru Jabuku;
Оna xali kuma i djevera,
I Bogicha djuvegliu svoga,
Njega xali njemu progovara:
„ Boga vami moje oci cèrne
Cerne oci što me ne gledate,
Bela usta što me ne ljubite,
Bele ruke što me ne gerlite,
Bele noge što me nešetjete
Kot me sinoch kod miljane majke?
—=4}}}{{#eć943333}{{{pe=-
J. A. Kaznapich
Urednik,
200
što se jeste razxalile na me
Da vam nesam darovala majke?
Tako meni Boga jedinoga!
Носhu vašu darovati majku,
Dati chu joj dvi jabuke zlatne
I dat chu joj tamenu košulju,
Који Šilo devet šavkinjicah
I vсzlo ju devet vezuljicah,
Zlatnom xicom, sreběrnom iglicom. “
Оna ga je tri put obšctala
I mertva je na njega padala.
Tuj cetiri groba zakopaše,
Tri junacka, jedan devojacki.
Uz Bogicha Ičpu dčvojku;
Med njima se sagradila cerkva.
Iz Bogicha zelen borak raste,
Iz devojke vinova mladica.
0ni rasli dok cèrkvu nadrasli;
Kad nadrasli Ravanicu cerkvu
Vijala se tirta oko bora
Kao ljuba oko draga svoga
0d milosti Boga velikoga.
—={Q}=-
SS$333888833333333.883333383 8388 3855 8888.852838388 S
К NJ I GIE,
koje su na prodaji u tiskarnici i knjigarnici
BRAT JE BATTARA U ZADRU.
SVAGDANJE
ZABAVLJENJE S BOGOM
ili
MOLITVENA KNJIŽICA
Za
détcu u školu hodeću polag němačkoga
S PRIDAVKом NEKOLIKO PoвožNIH PčsмпСАН
po
Antunu Saboloviću
U Zagrebu 1837. — Сеna fl. –: 18.
0pomena gospodi prebrojiteljima i porucnicima.
63 Mirecom Sérpnjom pocimlje treche tri
твsegje Zori Dalmatinskoj. Izdavatelji prepo
rисији зе ду, prebrojiteljima i porucnicima za
da na vrěme ponove narucenja kod C. K. poštah,
kako je običajno.
Bratja Battara.
Izdavatelji i vlastnici.
 BR(), 26, II, (10)INA
—G— —G —

МА 30. LIPNJA 1 8 4 5.

WINS *** &

рацим“
Ovaj list izlazi svaki ponсdčljak. Godišnja mu je cčna 4 f. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
65" zarad pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zorn MDalmatinska daje su u zamenu za kojmu drago narodni oli strani list.

г&sangтvo. 0 NARODNIEM PEŠNAMI

P U K A D A L M A TIN S K 0 0 А.
Sila ljubavi. IZ ITALIANSKOGA

Iz veće sbirke pčsamah VI. Bogovića 1). Сosp. Nikole Tommasèа 1).
С God. 1840 i 1841.) Domachc krčposti jesu skroveni korčni, iz
- --
kojeh sladosti i koristi xivota uljudnoga uzra
Sve što žive možnog Lelju slavi, stuju cvčijem i vochem. Kakva je obitčlj taki
Bez njeg bo nemoxe nikom cvasti ima biti i narod; neka uzmu iz toga stanovito
Sreća prava, i života slasti pravilo ljudske strasti i njihova uhvanja. Grad
On nepozna kom se neujavi. obija grane, jesenski vétar dixe listje, ali ako
—- г. —
korën ostane, dubu che se povratiti izgubjena
Zato ipak mnoge u ljubavi, lěpost. -

Čudni sinak Lade svojom vlasti,
Čini robe, téra u propasti,
Bez da jih iz verigah izbavi.
— Г. —
Meni se osvěti baš sa svime,
Zadajuć mi mnoge gorkcranc,
Koje nikad neizlčići vrčme!
—E
Čuvaj ga se, jer kog on popane,
Taj imade dosta posla š njime
Dok mu opet dan slobode svane.
1) Gosp. Mirko Dogovieh izdat clie, kao što smo razuměli,
sbirka slicnih pčsamnh, ali naslov knjixice i vrěme izdanja još
priobćiti nemoxemo.
—={G=-
Utčha je velika vidjeti iz medju toliko boles
nih dvojbah, da u onih krajih barem slavjanskoga
naroda, koje inostranski obicaj ne pokvariše,
obitčlj uzdèrxi neoskvèrnjene joštera svoje sladke
i svete saveze. I veliki dio lěpote Sèrbskieh pč
samah (2) mora se, momu po mnenju, pripisati
moguchnosti domachih chutjenjah. Onaj tihi mir
koi je u njima razlěven, kakoono světlost po
1) Ovaj prevaхmi sastavak glasovitoga N. Tommasea na
hodi se pecaten u IX. svezku (15. svibnja) italianskoga casopisa:
Giornale Eugim neo, godišta prošastoga. Déršim da nije
nikad nijedan pisatelj ni domorodao ni inostranac dublje spozno
i mudrie ocitovo one silne lepote, koje tako obilno nalaze se u
naših narodnih pesmih.
2) Iz Šerbie, kako che u napreda ukazati pisatelj, do
hode Dalmatincim oblicaji i narodne pesme.
Ор, Ured.
Ор: Ured: italian: asopisa.

cčlome vedrome nebu, sasvim je razlicno od onog
bliskanja i germljenja, koje prati s vikom, bu
kom i zablčštenjem pčsnictvo strastih xivinskih,
uljudnostju poligenih, pčsništvo iznemoxenich po
xudah i dodiavšich radostih.
U pčsnih narodnih ime majke, ime je sveto.
Majka je kano stepen, s koga ljubav i castenje
uzvišuje se s zemaljskih na nebeske stvari. Uzo
rita je poslovica, koja se običajno guje i u pčs
nih i u govorenjih Sèrbskih, kad za rěti komu
god, da je srěchan il nesrčchan, vсle Иesela mu
najka! Ха!ostna mu majka! On i mater u sebi
su jedno, i bila mati daleko, bila mertva; i pak
u njemu xivi, raduje se i jaduje se s njime, i
kako kerv materina po хilah njegovih tege, tako
opet misli njegove svedjer povratjaju se k ljubavi
matcrinoj.
I ime sestre, ime je takodjer sveto u na
rodnih pčsnih, sestra, koju sérce u svojoj ljubavi
medju matcr i suprugu postavlja, sestra, koja nam
je pčrva drugarica u vrčmenih détinstva, koja nam
je cista radost u godištih děvicanstva; slična danici,
koja najperva razvitome cvčtku zasjaje, sestra,
koja ako li staria, spominje po něšto matcr; ako li
nnadja, priblixa se po něšto kchcri; sestra, koja je
cuvana medju domachiem zidina za izachi vrč
menom koeri matcrom jedne druge obitelji, za biti
svez medju kuchom i kuchom, medju mčstom i
mčstom, za uzeti ime tudjinsko bez izostaviti svoje
staro. U narodnih pčsmih sestra se prikaхијc raz
licnim slikama, ali svedjer dragostnim; sérgna,
zavčina térpljenju, priateljica jetërvi, sklonjena
djeveru, blagodarna u posluhu i dvorkinja mira.
I kako u pčsmih tako i u obigajih narodnih
xena je mnogo veche castjena nego li se misli.
U pokvarcnih druxtvih, gdě praznosti derxe město
pravoga chuljenja, i gdě se govori mčšte ciniti,
xena je samo u règih štovana, ali u cinih pre
zirana. Priposti puci baš zato ne klanjaju se xeni,
jer ju poštuju. I jer ju poštuju, ne térpc da je
lična, da sama sebi dodčva, i da se samo brine
za svoje taštine, nego cine, da ima dio u zapo
včdi i u trudu, uge ju slušati za da nauci za
povčdati, i za da nauci uхivati radosti, uge ju
gorko térpčti.
Koliko narod Sèrbski poštuje xene to vidimo
202 —
iz njegovih pirnih običajah. Ona opisanja, koja to
liko cesto nalazimo i koja nepoznatelju mogla bi
se cinit malenasta, imaju nešto poboxnog i mogu
su smatrati kako sgodopisni spomenici. Kako Omir
svaki gas se povratja u svojoj pčsmi na kérvave
rate, tako Serbi povratjaju se na pirne svoje obicaje.
Ali ljubav Serbah nije ljubav oslabljena; uzdah
zaruguice zaglušen je pucanjem pušakah, i ba
rjaci, koji se okolo nje viju, štitu ju; i cesto ra
dost se pomčšava strahotam, i cesto koplje sta
roga svata izdubljava grob uz pirnu postelju. O
vaj cesti inad u pčsnih medju ulivanjem i pogi
ban, medju pirom i smèrtim, cini da je ljubav
xcstogja i jagja, uzdèrxava ju budnu, potaknji
va ju goruchim bodcim i postavlja joj hrabrenost
kod postelje, za priateljskoga straxanina.
I xcna je takodjer u pčsnih gesto hrabrena
u pogibah, predobiva ih desnicom i uklanja ih
razborstvom, oběrtna je cistocha njezinog sèrca,
njezina ljubav sergana i previdljiva. Хena Serb
ska ne bčxi, kako cine xene u mnogih romanih i
pčsmih, nego misli. I buduchi da njezina ljubav
razmišljava i sabira, radi toga stanovita je i věrna.
Supruxne včrnosti nahode se mnogi i mnogi pri
méri u narodnih pčsmih, a nevčrnosti tako su
mahom i u kratko prikazane, da se vidi kako im
se ne raduju i kako ne ištu ih opravdat, pedepsa
novčrnosti svedjer je strahovita, spomenik i ona
cistoche obicajah.
Domacha chutjenja puka Sèrbskoga moguch
nose prostiru na bratucede i na svu rodbinu, koja
do sadera sva xiviaše pod isticm krovom, i cinia
še od obitilji jedno pleme. Isto ime bratuceda,
prostire do tretjega koljena prava i duхnosti bra
tinske i otcinske. I djever biaše medju svatima
na xenidbah, i za bilčg stare ljubavi ostaše to
ime jednomu svatu i dan današnji.
Priateljstvo biaše posvetjeno imenom po
bratinstva, i tako rekuch, jedno svetootajstvo sa
druxivaše priatelje pred Bogom, sve do smêrti.
Dogodovština pripovčda prilicnu stvar samo od
puka Germanskog, ali kod Slavjaninah još je
svetii taj obicaj i toliko veche ljubezliv, koliko
je bila manja potrčba našemu narodu poniochi
u boju, jer je manje bojevo nego stari Germani,
sasvim da ne manje biaše hrabren u boju.
 — 203
Gostoljubivost (dogckanje gostih) druga je
visoka krčpost našega naroda, koja pokaхuje plс
menito povčrenjc covčka k govčku, krčpost koja
se priblixava domachim chutjenjim, i gerlechi,
tako rekuch, inostrane i nepoznanc, cini od svega
svčta jednu veliku obitelj; krčpost starooginska
i kërsijanska, po kojoj se mladi svčt uputuje i
priblixiva k izobraxcnju. Ista rčc koja znaci
ovo milosèrdno dělo, pokaхuje plemenitost chu
ljenja. Serb ne samo prima gosta nego ga izgc
kiva, i xcljino ga poziva. Nikad mu u nevrčme
ne dodje njegov gost; prie još nego u kuchi, do
geko ga je u srcu. I znagajan je i cesto se po
navlja u narodnih pčsnih, kao radost misli na
rodne, onaj stih: Ruke širu, celivaju lice; stih
blage strcanosti, kojega bi svaka starinska i sa
dašnja knjixevnost mogla navidčti siromašnom
seljaninu Sèrbskomu i Dalmatinskomu. Ali izobra
xenost cestokrat ubja svoje vlaštite hraniteljice.
Qim veche uzmnaxaju se lasti xivota i gim s ma
njim trudom mogu se docekivati gosti, tim vcchc
gostoljubiva culjenja oslabuju kako ono s isège
njen dubravah i poboljšanjem poljskog texanja,
gube se gniсzda nevinih ptigicah i kola škripc,
gdě je staglin (mahovicka) pčvao.
Sèrbi ljube gosta inostranca, i cini se, da
ga castuju kako poslanika s neba, na stranjskog
nepriatelja ne mérzu, koliko ga preziru, i u isto
me suxanjstvu chute se vechi od njega, i jer se
po zaslugi vechi chute, dokazuje nam, da měrzčti
ne znadu. I njihovo preziranje isto moxe se re
chi, da je više nemarnost za mérzenje tudje, nego
oholast zagrixljiva. Na toliko samo od neprava
se udaljuju, koliko trčba za ne biti pogrdjen.
Pouzkami, odgovore, dobiju i zaborave.
(Sledit che)
I. A. Kaznacich.
PESNIфтvo I cнUDoвEDNosт.
Iz Staroga MIlado.
Izmišljati Šurke za predmechati světu ogleda
la chudoredja, mnogi su knjixnici nastojali još
od starine. Dali iz pesamah, pripověstih, dogo
djajah, jur dobro od světa poznanih izazimati
sok dosad ncokušan, i pokazivati zrakc istc
světlosti, koja se u razlika stvorcnja i razlicita
пislоzagrlja, iz istoga vrela uputjuje, -- ovo je
plemenito nastojanje knjixnikah sadanjeg narastja
ja. -- Od jednoga Čoveka porodili su se svi ljudi,
kakono iz jednoga kreka gorskoga sve granc, o
granci, mladice, listja. -- Ništanemanje u druxtvu
ljudskomu; -- silazcchi s listovah na omladicc,
pak na ogranke, odklem one mladice skupa rastn;
a s ogranakah pak na krek, odklem sve skupa,
koja na jednu koja na drugu stranu, uzlaze ---
zovemo rodstvo, blixe i dalje, onizih koji su na
jednomu struku blixemu ili daljemu. -- Ovo
rodstvo u stablima, ovo rodstvo u ljudima, zna
mo što je. -- Sada, po ovoj prilici, izraxivati
rodstva stvorenjah po vèrstam; --- iztraxivati rod
stva délah i mislih ljudskih po duhu, -- zabava
je mila, uljudna i koristna.
Zgradje nadogradjivati, divljakinje naver
chati, vinograd pomladiti, ovo je dobro delo
mladog narastjaja. --- Stare temelje neortii, a nanje
nadogradjivati: -- divlja stabla neizkorenjivati,
neg ji na pitome vochke navěrchati: -- loze neiz
kërgiti, nego ji s potopnicam pomladiti, -- ovo
jest, ili bi ovo imalo biti, knjixnikah mladog
narasijaja visoko nadanuje. --- Maslina staro
listje nesmeche; nego, iza onoga, mlado izmeche;
a iz staroga joj kreka, nove mladice iznigu.
Tako iz staroga znanja nek mlado uměnje
kljica, i Starina se Mladinom u napredovanju
zagrli. --- Starini Mladina ures; a Mladini
Starina dika.
Dvo prinosim ovdě jedan Okušaj ovih mla
dih kljicah, koje xelimo da procvetaju paka plod
ugodni i koristni donesu. --- Boxe daj da mi još
koi taki do ruke dojde!
(Кrek)
Gorom jaše Kraljevichu Marko:
Uz bedru mu pozvekuje chorda:
3vojoj chordi Marko besiedio;
Ne pozvekuj britka chordo moja.
Ali si se razsérdila na me,
Da te niesam kèrvi napoljo.
Ni junackog nasitio mesa?
Al ti cvo tverdu vieru dajem 1)
 204
Ја сhu tebe napojiti kérvi
J junackog nasititi mesa
Koga godir u putu srijetim,
Ol turcina, oli katarina 2.)
Jošte Marko u ricci bijaše,
Ali 3) idje vlaško momce mlado.
Pak mu veli Kraljcvichu Marko:
Mu ti bora, 4) vlaško momce mlado,
Ol s ukloni, oli se pokloni 5).
Poniznomu 6) momce odgovcra:
Ja sam tudjih susretà delijah,
Niti sam se klanja ni poklanja,
Ni tebi chu na današnji danak.
Kad to cuje Kraljevichu Marko
Od bedrice chordu povadio,
Da che udarit ono momce mlado.
Ali mu je loša srccha bila,
Cordu mu je na ruku prijao.
A kad vidi ono momce mlado
Iza pasa nox je povadilo,
Ter udara Kraljevicha Marka.
Kad to vidi Kraljevichu Marko,
Da je njega ljuto obranio,
Tiho mu je Marko besiedio:
Da ti bora, Vlaško momce mlado,
Ne vadi mi noxa iz sèrdašca
Dok ne regem do dvi i tri ricci:
Cigova si roda i plemena?
Veli njemu ono momče mlado:
Rekla mi je stara moja majka, 7)
Da mi j' ujac Kraljevichu Marko,
--- „ Ter je neljak ujca obranio?...
Kad to vidi ono momce mlado,
Siede derat tananu košulju,
Uјcu svomu zavijati rane 8.)
(MIIadice)
1) Оvaj nacin govorenja, često u pčsmall
ilirskih ponovljen: tvèrdu vieru dajem, pokazuje
s vernostju istinitost puka pravodušna i krčpka.
2) Ovo obeljanje nije Marku pristojno. Dali
u ovoj, kako i u veche drugih pěsamah, ime je
Markovo umetnuto namčsto kog mu drago dru
goga junaka; po isti nacin kako su i Gerci Her
kulu junaciva ljudih, i vrčmenah, i mčstah raz
liсitih namčnjivali.
—
3) Ali, namčsto etoti. Jednako bi i Latini
umetjali at.
4) Za ncuzimati u taštaj ime Boxie - bo
ra vam --- (toga vam) — vele cesto po Dalma
ci, namčsto Boga vam: kakono i Toskanci „per
mio “! to jest, mogami!...
5) Ukloni (declinare) pokloni (inclinare.)
Jacemu se valja, ili ukloniti, ili pokloniti. Ovo
i štenad znadu, koja, ako se nesmědu poklati,
izvèrnu noge u nebo, pak su mirna.
6) Momce ima junaciva za oprčti se, i ju
nagtva za odèrvati. Ništancmanje besědi ponizno;
buduchi da pravo junactvo krotko je i s duho
blagostju sdruxсno. Marko se nada s njime o
gledati, dali ga mahom nenaskage, niti mu prčti,
niti ga oštrom bcsčdom obada. Pita mu samo
jedan bilčg neobicna priklonstva, kao da ga se
Doji. Marko zna da se tomu détich neche prig
nuti, i da che Marko po tomu stechi uzrok za
s njim se pobiti. Ovaj tajni pozov, koga svak
bistro nazire, i koga cesto u pësmah susretamo,
na poštenje je hrabrenstvu ovoga puka pripros
t1 tm.
7) Kako je ovdě milo svoju majku spomi
njati: majku svoju, a sestru umiruchega.
(Cvět)
8) И što ugi ova pesma? Ova pčsma na
pomenjuje:
a) Da „ Snaga i sila nepravednu maskaka
nju nedostaju. “
b Da „ Razlog nejacega, bude mu kadgod
štit i koplje na obranu. “
c) Da „Ili kasno, ili rano, usilnici su pe
depsani. Ako ne druggic, — od Boga najdu!“
d) Da „Prčinje neminjivih osvetah uvěk su
brezobrazne i usogasne. “
e) Da „ Nepodobno je slušati glas maca,
koi vapije: Kerv!, glas ponosnosti koja vapije:
Diku! - i glas puti, koja vapije: Naslade! A
paka, što? Niti su vrědni dobaviti ji, niti su
vrědni nasledbe uzdèrxaljim.
f) Da „ Sramota i tuga, što smo bili nader
vani, vele su gorgie nego je bila sladka oholost,
s kojom smo htěli občrvati. “
g) Da „Poštovati neznane treba je.“ Svetna

bo kakva zavcza mogla bi nas k njima pri | biti che dvě tri godine, koi je s prevratjanjcm
druxiti; i zašto smo svi ljudi svojte. svetoga pisma i zvězdoslovstva, javno proglasio,
ћ) Da „ Od nejakih bojat se je. Zašto, ili da clic svčt na taj i na taj dan, onc godine pro
ruka njihova, ili Desnica Boxia, mogu nam se
xestoko osvetiti.
i) Da „Nepravednu zaticaocu treba je pervo
tiho odgovoriti, i našu pravicu, s njegovom kri
vicom, napomenut mu. Ako li paka on, sa svim
tim, navaljuje i besni; — и Воga se uzdajuch,
sèrcemo mu se odaprěti. “
k) Da, napokon „Uvrěditelj svladan, bio ili
ne bio dobar, od svakoga govčka veledušna, –-
тilosèrdje — oproštenje i pomoch jošte dostoji.“
Stepan Ivichevich.
—=<==-
() КNJIXEVN()\ll
PR()TRESANJU ILI RASUI)JENIU,
— apso-Ga
e) Neobhodna potreba protresanja.
(Produxenje i konac.)
Protresanje je sunce knjixevstva: istom kako
na zemlji bez sunca ništa roditi i ploditi nemoхе,
tako bi (bidu ?) i u knjixestvu bez protrcsanja
svakojaki divji i nezrěli plodovi put preprecili,
svako prudno napredovanje s lancim neznanja
zatvorili, i u priašnju tminu zakopali, buduchi
da se pisateljah nalazi , koji s prevratjenjem
svojih recih, lako mogu jednoga neuka i slaba
covčka u nerazloxnc stvari zaměrsit i zaplest,
njcmu posvednim (ukušnim) pismenim razgovo
rom glavu prevernuti, i njega za nepoboxna,
nepokorna, nemčrna i zlogesta pretvoriti. Ima
opct pisateljah , koji u sladke régii xcstoki
otrov zakrivati znadu, koi se izmedju mnoxtva
tekuchih govorcnjah , prevratjanjah , dvoum
ljah i zakretjanjah régih i izrazah, ne da tako
lasno od svakoga štioca poznati: jcr ovi ljudi
umědu , ocividno kao garaovnici , cérno u belo
tako berzo preokrenut, da je mnogo zrčla uma
i praktična xivljenja k tomu potrebno, za da se
xcstoki otrov za sladkim régim pozna. Lčk ovom
otrovu samo je umno protresanje, i ocito izka
zanje zlih, chudih pisaoca, i zla duha knjigah
njegovih. Štio sam jednoga talianskoga pisatelja,
205
pasti, i da chc mu dakle zadnji dan biti; s tim
јc on ncnaucnc preplašio, i njimi ovu budalastu
knjixicu prodao. Mudri su se smihali, a ludi ta
Ко uzbunili, da je naše visoko vladanjc tu knji
gu prepovčdilo. Mudri su proti ovoj laxi pisali,
i puku dokazali, da je lax, koju je najbolje dan
propadnutja pokazao, buduch da je taj dan lčр
i vedar bio, kako i drugi. Ovaj laxljivi, zau
zetni pisaoc napunio si je kesu s pčnczim, i
smihao se je nad strašljivim i budalastim, kojim
je kesu izpraznio. |-
Ima još drugih pisateljah, koji proti naravi,
i samo smišljene stvari pišu , i to su oni tamni,
koji xcle, proste ljude svojoj nevoljnoj volji pod
lоxiti, i njih s pripovčdanjcm o včštical, 1) vu
kodlakah, zmajah, i vragali s tim lakše oguliti.
0vi tamni pisaoci postave se medju neukc i straš
ljivc i medju svoje izmišljene vukodlake i vrago
ve, i kaхu mčke laxljive stvari, s kojim se vrazi
i viškc prognat mogu, i te stvari prodaju oni
ovim nesrčchnicim, da svojc хcрс napunc , а
njihove izprazne.
Kad se naravnim nacinom jedna repata zvěz
da ukaхе: сto u mah prorokah, koji o gladu, bo
Icsti i ratu vicu, ili o propasti světa govore i
puk plaše, kaxujuch mu nesrčchu, gdě nje neima.
Ako li nesrčchnih zvězdah ima, tako su doisto
ti varavci i laxci, koji od stvarih sbore, od kojih
ništa mcznadu. Sve zvězde, naše sunce i sve
planete (zvčzde prehodcche) micu se po zapo
včdi svcmoguchega otca, medju odredjenim gra
nicam, i micati che ( chedu? ) se milione godi
nah, bez kvara za nas i našu zemlju, i to je
kroz racunc poznato svim, koji se u zvězdoslo
vju včxbaju: bolje se zna, koliko je sunce od
zemlje daleko, nego koliko daleko od Beca, Pe
king u Kinskoj lexi.
Proti tamnim, laxljivim, tupo - i bolesto –
umnim pisateljim mora razsuditelj svoje oštro o
ruxje napet (napcrit?) i ne samo proti njihovim
dčlim, nego i proti njimi istimi, ako je potrěbito,
svoga uma i znanja strčlc odapinjat, da se kroz
(cez?) nauk i tumačenje neumni i laxljivi glu
maznici sa svojim knjigam i pčsnim izkorčnc. .
- 1) Nebi li bolje bilo da bi kazao: Vukodlacih, zamjih i
vrazili ?
 206
Drugacic sc moradu tamne i laxljive, n opet
drugacic onc knjige razsuditi i protresati, u kojih
se dobra volja i namčrn pisatelja pozna, i gdč
se samo pogrčske gramaticke, pravopisno, régo
slovja i lčposlovja nalazc. Nije dosta, da se u
knjigah takovih pisateljah desno i Ičvo pogrčske
zabiljcхc, i da se na njih kao na varaoce naserijc
i vice: ta i ta knjiga, puna pogrčsakah , nevalja
ništa (jer se tudje pogrčske lasno nadju, ) nego
se mora milo, priazno, i ljubezno kazat: po momc
mnсnju i znanju ovoga nauka, ove oli one stvari,
ove oli onc znanosti, nalazim tu i tu pogrčsku,
i mislim, da bi se to ovako popraviti i bolje u
ciniti moralo, ne samo zato, jer se kod nas tako
i tako iz puckih uztah cuje , ili jer su ovako i
onako, ovi i oni pisatclji kazali, ncgo se mora
takodjer i dovoljan uzrok i temeljiti razlog na
vcsti, koji razsuditclja na taj izust ili sud pri
siljuju.
Ko jednu knjigu razsudjuje, mora u istomu
znanju i nauku včstii i razumnii biti nego je isti
pisaoc, druggie je nemoguchno, da neumni knji
gu umnicga pravedno i koristno protresti moxe.
Svčštno mora protresaoc pogrčškc iznagit, iztrč
bit, pak boljim i pristojnim nadoknaditi, i uvěk
okolnosti pisaoca razmotriti, koje su ga moxebit
nagnale, da ovako a ne drugacic piše i govori.
Protresajmo, bicujmo pogrčske, i budimo
stérpljivi i ljubczni u našem malom knjix cvnom
skupnovladanju prama pisateljim, svojoj miloj
brniji; ali na drugoj strani uvek hvalimo i slavimo
što je havlc i slavc vrčdno, za da manji broj
neslutnih pogrčšakah, vechi dio izvèrstnih stvarih
i mnenjah nepotamni i nepotlaci! Tad chemo bèrzo
Boxji blagoslov i bratinsko jedinstvo, bez koga
se ništa u ciniti ne more, medju nami zadobiti.
Protresanje je Ičk kako smo kazali za neukc
slabe i nejake: ali je i za jacje i razumnic po
trebno, da se u samoljubstvu neizgube i nepo
итisle, da su oni sami odvčtnici i diktatori u na
šem knjixevstvu, i da im je slobodno svakoga
potlacit i zadušiti, koi se po njihovu mnenju
neravna i ne prigiblje.
Nepriateljsko, nezrělo, ponosito i uvrědno
protresanje, koje se kod nas uzdizat zapocimlje,
i koje je vech smutnju, psovanje i ruganjc mc
dju bratjom uvclo i uplelo, i s kojim se je nс
procenjeno vrčme izgubilo, nemoxe se medju nami
роксtnicim terpit, i nemoxe se vidět, bez da se
svakom rodoljubu oci sa suzam ncnapune, jer
chc svako lasno uvidit, da s groznjom, pogor
dom i ruganjem nikakva korist i nikakov na
prčtlak za nas i naše knjixevstvo izrasti neche;
molim dakle svu bratju, koja se na sudacko zlatno
pristolje sčdnu, da samo nauk i korist pred ocima
imadu, i da samo pogrčske, a ne pisaoca, pro
trcsuju. Protresatclј mora Ičkar biti, koi proti
bolestniku svoj lěk upotrčbljuje.
Pisaoci su po znanci medju sobom, kroz pismena
svoja dela, i moradu i prijatelji, porad naměre biti,
koju su se za izobrazovanje svoga naroda pred
postavili. Više stazah i putovali k jednoj svèrhi (fine,
scopo) pelja: srčchan onaj, koi najkratji i najravnii
put uzme, jer clie ga on najprie dovèršiti, i zato
se njemu srčchnicmu ne pristoji, da se svomu
zabasanomu bratu ruga i smije, nego da mu iz
bratinske ljubavi i duхnosti kersijanske ruku
pruxi, i njega na ravan put izvedc; a da je to
kod nas potrěbno, poznadu sva moja bratja koju
milo pozdravljam i ljubim. Iz Itčke u měsecu
Svibnju.
F. M. Kovacevich kapet.
—=<>=—
JEZIK()SL()VJE.
Uvcdjenje S. Sticvnice (Liturgia) Slovinske.
(Produxenje v. broj. 8 na strani 50 t.g.)
Pod imcnom Madai po svčdoxbi najsvětlih
tomaciteljah svetoga pisma skupljaju se svi Medi.
0d koje strane svéta biahu ovi narodi Mediani?
Navlaštito světli Kalmet ovo ime Madai ol Medi
vadi iz Emazia ol Macedonia; moglo bi se još re
chi i o! Dalmacia. Ovaj daklen narod Medi Europei
ski jest, jer bo prie vrěmenah Medee u s. pismu
ne nahodi se imсna Mladali, što što neki govore
da Medi imadjahu pocetak od Meda sina Ilirika,
što mi ostavljamo mudrim razbistriti. Stanovito
jest, da se i danas po svoj Dalmacii, ako ne i po
svcmu Iliriu, nahodi obitčljah, koje se zovu Me
diсh, Medanich, Medovich, Medvid, što u ita
ljanskomu zvoni Dolci, Medici, navlaštito kraljska
obitelj od Fiorence. Ja paka govorim, da ime Medai
nicic. iz našega Med., zna se da u staro vrčme
malo da ne u svaku lčkariu ulazio bi Med po
svčdoxbi istoga Hipokrata. Porad kojega uzroka

svi Medi zvani biahu lécnici, Medici Medicorum,
i danas toliko latini koliko italianci lécnike zovu
s ilirskim Medicus, Medico. Imade jošter onih,
koji hoche da ime Medea, Medos, zlamenuje čo
věka vrědna, pametna, mudra, i t.d., i ovi se
naslanjaju na Isaju proroka (c. 7. v. 15) kako
smo viděli malo pric. Iz medju toga naša dika
jest, da mnogi kralji od Tracie i od Fridje nose
svoje ime sastavljeno od rěci med, meda, što je
našc.
Moises potlсm Medai podaje nam poznati
Јаvаn ol Gjavan. Njcgovi poslčilni tomacite
lji, jesu poznani Gjonim ol Jonim. Njihovo ime
cčlovito jest june juvencu s mladi vol, Juvencus
o! Pitulus moglo bi se rechi mladiсh, jurents,
kako Gerci zovu. Gjavan daklсm cini se priličnost
imena Italо оl Vitalio od kuda biaše imcnovana I
talia kako kaхc Ellanik od Lezba (Dionys. Halicar.
Antiq. Rom. I. I.). Jones daklen Gerci i Latini
izvadili su iz Fridjanskoga, réc Fridjanska ol
Ilirska. Naški june to jest: zovcchi Fridjansku
mladost, ol naški momke, junci ol junaci što se
je pristojalo starim Gjonim.
Za Javin dolazu Thubal. Bokart (Gcorg.
sacr. libr. 3. c. 12.) kaхс, da zlamenuje jaspru
od meda ol od grozdja. Tobol ol Tobola: zla
mсnuje kod naših kesu u kojoj sc nosi jaspra,
iliti pěneznicu.
Atenec sin Gomera drugo nije neg Askanja
Pridjanska uxдаnа, kako smo vidéli.
Riphat ol Rifat što iznice iz Ilirskoga rep
оl repat, kod zapadnjih narodah rep, zlame
nuje jošter Planinu; porad cesa Fisker (de orig.
Нungari zove.) repate planine Bifee.
Тодата оуоimc rekao bi da jednako jest Ilir
skomu Germ, što zlamenuje mčsto pusto, škra
pljivo i pokrivcno od gustoga görmlja. Gcrmanci
bili su zvani od latinah IIermiones, to jest pri
bivaoci jednoga mčsta germljiva, i za to nose
ime Ilirsko Germani, Garmani, ol Garmiani.
Dondonium bio je sin Gjavana. Nički zovu
ga otccm svih Ilirah. Plinio kaxe nam jednoga
Dandona Ilira, (cap. de homin. vitac longioris)
koi xivio biaše 500. godinah. Ovi Dondonium
nahodi se u rčci naškoj Dundo, s kojom zovemo
ne samo bratju otcinu, dali svakoga coveka u
godištim, ol starca.
Stanovito jest, da se nahodi mnogo blizoche
i prilicnosti medju jezikom xudinskim i medju
207 —
našim Fridjanskim iliti Trako-Ilirskim, buduchi
da se ova dva jezika u mnogih rčgih i imcnih
plemenito sastaju, kako prikazivaše mudri Abrnim
Trenzelius (De origine linguac sorabicae). Proj
dimo sada na kralje, koi stanovito kraljevahu u
Azii manjoj, i pèrvi biaše Annak, Nannah, ol
Капnak. Ovo ime prem da premctnuto, ništa
manje poznaje se, da Annak nijc neg jaki, ol
Janko Ilirski, fortis, famosus, potens. Na dru
gomu městu rekosmo, da Gerci i Latini, za o
bogati svoj jezik s tudjim imenim, vadili bi, iz
govarajuchi n. p. est, naški, jest, edo, naški idem,
Апсиз, naški, Janko; Anac, Anchise, naški
Ianko; Irnak, Jaki, Janko, Junak.
Za Anakom sličali Hida. Biaše zvan sladak
od meda kako smo vidéli. Ovako, Diomcde i
Medosade kralji od Tracie biahu zvani Dio meda,
portio melis, i Medosat, favus melis. Mida
imadjaše jednu kchcr pod imenom Ja, cдо.
Za Midom stupio biaše Manic, iliti naški
Umanic, Plutarko pravi (de Isid. сt Ostr.) da
ime ovoga kralja zlamenovaše velicanstvo i ju
naštvo, тадтitudinет сt heroismum. Njegovo
ime manic o! итатio bistro prikazuje cověka
“ ametna, umna, umetna od um, uma, sapientсm,
i još итеfna, intelligentсm. Evo razlog, za ko
ga isti Plutark uzdèrxao nam je ovoga imena
svèršnicu u te, koju uzdèrxe i danasni dan svi
Dalmatinci, kao Amster-ic, Pasarow-ic, stric,
rie, toplic. Gardio potlen Manica biaše kralj.
On biaše hvaljen, jerbo ugradio bijaše jedan lépi
grad nadévajuchi mu svoje imc Gordium. Njegovo
ime izlazi iz rčci groditi ol graditi, aedificare.
Troada, to jest Fridja manja, imaše svoje
kralje, iz medju koizih dobar dio onih, koi no
saše ime Ilirsko, kao Dardano, ol pervi ol
tlrugi ovoga imena, to jest naški dar dan , dono
datus. Spovčsti kaxu, da Trojani imadiahu na
dar Dardana od njegova otca Korita, o bolje
Gorita, montano, silvestre, naški, gora, go
rovac. Takov imadiaše biti otok od Samotracie,
i oni od Samos-a, iz naškoga samo, solitario,
deserto. Gorit osim Dardana imadjaše jednoga
drugoga sina i jednu kcher, sin zvaše se Jasio
a kcher Armonia. Jasio, zlamenuje naški, kao
6.jason Trako-Gerkah, jasniti, jas, jasno, splen
dor, splendens. Armonia paka (osakatcheno ime
od Gerkah) zlamenuje naški Zara-miona, ol
| Zarumilna, ol Zaru-mitona , rubicunda, pri
 208
poljubljena, krasna, rekli bi naši kotarci, ol Оd. I 2. Sérpnja ( pèrva polutica u veccrnju)
premila svomu otcu, ol kadmu, svomu zarucniku, | do 19. istoga.
sponso. Od ovlc ostadc imc Murika svakoj vèrsti Větri zapadnji obetaju koi dan lěp; dali
pevanja, udaranja, gudenja, svircnja, što zla jugo i vihari prčtc. Cuvajte se nezrela vocha,
nсnuje stvar najugodniu ljudskomu raskošju. zašto se smuca sérdobolja.
Dardan imadiaše jednoga sina, kojega zvaše Оd 19. Scrpnja (uxba prčil noch) do 26. istoga.
Do najpotla vrčme se napravlja na dobro, dali
Zacinto sacinjati Fridjanški, ol naški zaci velika vruchina.
пiti, sačinka, ol zacinka condimentum, zlame Оd 26. Serpnja (poslednja polutica zorom)
nuje perati, Pčsmice, cantum. Zacinba Dalma do 3. Kolovoza.
tinci zovu, uredno i urсsno pripravljenje za bla Vrčme lěpo i vruche. Na svèrhi bojat se je
govati, i radosno zaderxat sc. Oni bo kad pi
kakva vihara. *, berdih ličtina obсtaje obilnost.
ruju, ol kad zazovnu na obćd rodjakc ol svoje Starinska veštbanja o Sérpnju.
Ako na pohodicnie Gospino (a Sérpnja) uz
priatelje , običajni jesu zapčvati, i tako sopru s
vcseljem za ciniti. Obicajni jošter jesu pčsmice
daхdi, i„“.“ } ili “ “, tº
junackc pčvati kadgod sc u zadovoljnosti nadju, Ako na Margaritje (13 Sérpnja) kiša uzpa
da, padat che 14 danah; pospadat che orasi, a
ili na putovanju, ili u polju , ili pasuchi stado, lěšnjaci che se izpušljivit. -- ji (25 Serp
ili oruchi, kopajuchi, vozcchi, s razlogom da nja) kiša, xiru pogub.
klen mogao je rechi Strabon, da naše Muxi Ovoga je měseca od potrebe:
ke naklonit se imade. Trako – Illirim Azic manjc. Тrechom okopavati loze. Ovo se kod nas
Iz medju svih kraljali Trojanskih najsvčtlicga i neobičava, kakono u Francii. Da je okušati! Sku
mena biaše Frijam. Fridjani - Iliri zvahu njega piti létnja sociva, i stati ozimna. Oblaziti vochke,
Воdarce, CApollodorus I. 2.) iz rčci podarciti, za obrati i odbaciti vocha izštetcna. Cistiti xit
nice i xeti.
tremere. Porad koje ga uzroka s takovim i
nicnom podarccm, ol naški derhtav prozvahu ga, Сérn oka. — Гz Иitorelli” а.
nije koi bi nam pravo kazao. More biti, jerbo Jelino sčd” u hladu
biaše odveden u suxanstvo potlсn smèrti nje Оvoga stabla mila;
gova otca Laodemonta, kojega osudio biaše na Spaljenog sunca sila
Па 1e nexсxe vech.
smèrt Erkolc. Odkupljcm paka Priam, s velikom
Каd se napasu trave
jasprom od Estone (fridianski jostona, jacna, Оvcice mile tvoje,
fulgida) njegove sestre, biaše potlen zvan Prian Оne che jur u svoje
iz régi prijati, ol primiti, od kuda primjem ol Plandište same lech.
primljen, odkupljen naški, redemptus. Dali klobugich slamni
Podigni s potna cela:
(Sledit che) Prehitaš našeg sela
0. К. Воarich. Lčpote druge sve.
—=<==- Doli tā klobuk s glave,
Koi te meni krije!...
POLхоači,STVO. Ljubica 1) ista nije
Cernoka tako ne!
--

TeХасim. AS. J.
1) Ljubica (Venns) Boxica ljubavi.
SSSSSSSSSS3832S3283388833333888.88 SSS35S338&SSSSSS SE
Meseca Sérpnja nadat se je da bude:
0pomena gospodi prebrojiteljima i porucnicima.
Od 4. Serpnja (mična po vegernjoj) do 12. 635 Mesecom Sérpnjom pogimlje treche tri
istoga.
теzegje Zori Dalmatinskoj. Izdavatelji prepo
Iz perva lěpo i vruche, pak oblacno i kiša. rисији се ду. prebrojiteljima i porucnicima za
Smutnje u acru, a obnoch hladno. -- Boleštine se da na vrěme ponove narucenja kod C. K. poštah,
smucaju. kako je običajno.
—et}}{{#ifeć983333}{{{2<=-
л. м нахmarich TErntja Bruttara
Urednik.
Izdavatelji i vlastnici.
BROJ 27, II. (:())/NA
—G- —G—

INA I LIPNJA --
1 8 4 5.

*4“ET“, у5
„“.“ ШУ &

bALANY W
Ovaj list izlazi svaki poneděljak. Godišnja mu je céna 4 f. u Zadru, a po ostalih mčstih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
sarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštali i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zamčnu za kojmudrago narodni oli strani list.

PESMICTVU. de
Ljubav, dušo, na zemlji je tajna,
Boxji pecat covégih povelja”,
Кода stopérv naša smèrt otvara.
Pocetak ljubavi. Ljubav ovdě samo 'e duga sjajna,
М*ge putih
l verh sam pomisijao,
išli Који sunce,
Каdkad milost
s kišom stvoritelja
naših suzah stvara.
Nebi li se sětio na danak,
Rad iz moje slobode sam pao, P. Preradovich.
Duh zavezo u ljubovni samak, =<=
Kad najpervo gibka se misao XIVOTOPISYE
*
Jest ovila uz tvoj xivot tanak,
Kao bèršljan, koi se 'e sastao Nadiluvala plemenitoj spomeni
S jednim slablom vècniu sastanak. - - _ _ - - |-

D. Jurja Guozdenice ili Fericha Dubrovcamina.

Al zaludu taj mi trud je bio,
Vreme gubih u taštoj zabavi: Upisana od Gosp.

Doznat onog nésam mogo dana. Antuna Kaznapicha.

Ah tko znade kad se je rodio?
U pocetku xitja i ljubavi
Naša pamet lexi uspavana!
što je ljubav!
što je ljubav, u sladkoj njeznosti
Ti me pitaš, koja světom vlada,
Je li iskra nebeske světlosti,
Il je klica zemaljskoga sada?
što je ljubav, kad njezini gosti
Placu svi od nezasitnog glada:
Jedni u suzah nezbrojnih radosti';
Drugi u suzah neizbrojnih jada”?
(Produxenje.)
Ugenici ove vèrste ne smetaše običajne njegove
zabave i xelje za duboko poznati mudre one jezike
umětnieh u stariem knjigami, koji ga sami ne
pomamiše, za sve ine tlaciti. On je veoma lěpo
razumio, da svaki jezik u sebi sderxi svoje ро
sobne krčposti i neko blago, koga umni uprav
treba je da traxu. To bi razlog za koj osvem
slavjanskoga svoga jezika, medju ostaliem za kojim
biaše zanesen, Juraj pozno je i ne malo talianske,
franacke i inglezke izuche pisaoce, kojieh su knjige
věk osamnesti nad několiko prošastieh věkah
slavno uzpeli.
 210
1 za istinito govoriti naš Ferich ne bi jedan
od onieh ljudih pomamicnich, za staromu samo
znanju sve pokloniti, niti od onczich, koji poslednji
nauk prem na visoko uzpinjajuchi, more se kako
bi staru mudrost pred novicm kipom oborili.
Pozno je nazbilj svčsni gověk, da pomama
i jedne i druge te věsric celjadi ima svoje xile
u neopaznoj oholasti jednieh, za moch po putu
mertvich sebe iste nad xivc uzvisiti; a druzih,
koji u věku nahode se za ponosno sebi kakav dio
nategnuti one slave, koju staricm xcle sakratiti.
U pravednosti svoga uma i u bistrini svo
jega věka, on nije zaboravio prčd novicm pro
šasto knjixestvo, u temu ni malo sligan skorupno
znancim dnevnicm, koji malo vrědni za po tome
putu sebe okoristiti, praštaju dobrovoljino svim
sebi prilicnicm neumětnost onih naukah, za koje
ni oni ne mogaše ili ne hotiaše vele truditi.
Ali od kakve koristi bi knjixestvu i rodno
me mčstu Ferichevo duboko poznanje umnich
prošastih naukah moch chemo razumčti po pěsni
ma, koje nam je ostavio.
Godišta i 79 i bi uslovotištena u Dubrov
niku po Trevisanu: Paraphrasis Psalmorum Poе
tica cui accedit altera in utriusФиe testamenti
Cantica. - Tkogod je xeljan govčka svakome
lantiskomu pčsništvu veoma věšta poznati, nek
se ovom knjigom zabavi, po kojom razumičt che
kako u razlignosti pčsnomčrja mogu se i priku
piti i uresiti izuche lčposti, s kojem svete pčsme
duh nam zanose. Ovdě Fcrich ukaza nam u sebi
osvem dubokog poznanja pčsnictva latinskoga svoju
vechu podobnost i mudrost za duh svetih pro
rokah s drugom vèrstom pěvanja priuzeti. Na
pohvalu koju naš pčsnik verhu ove knjige primi
od neumèrloga Benedikta Stay-a, smionstvo bi bilo
i reccu priloxiti.
Ako se po putu pismah ima u govčku chu
dorednost duha mériti, otvori, molim te moj
štioce, njegove latinske i slavjanske pricice, po
putu koijeh on je prem dostojno slavno ime za
dobio. U drugomu imadu mogo se je Ferich s
drugiem mčriti, ali u ovemu sam je sebe preteko,
ter u smišljenkah iz prorčijah slavjanskih izva
djenih u pored Fedra, Lafontaine i ostalih malo
od te vèrste, posadio se.
—
Od tih smišljenkah mnogi je dio po smèrti
ostao u rukupisih. God 1794 bi priutištena kod
Trevisana u Dubrovniku knjiga, pod imenom: Fa
bulae Georgii Perich Rhacusini. A ostale ništa
nc manje s Fcdrovicm naginima i sputnosti na
kitjene, nezna se ni kud ni kako, razpéršane po
rukah ncvčštih gube se, kako vitcška oruxja kad
no u malo podobne ruke upanu I.)
U Bccu pritištena god: 1798 štije se u latins
kih stihovih knjiga Mihajlu Denis, u kojom sgod
no, uredno i kratko pčsnickim duhom uzdignu
ju se najpoglavitie i najplemenitie sgode Dalma
tinske dërxavc; kratak trud, nu dostojan veoma
ugсnu govčku.
Iste godine (1798) izdao je Trevisan n Du
brovniku knjigu u latinskih stihovih Ivanu Mül
leru s trideset i sedam pčsancah ilirskih, la
tinski prevedenih. Glasoviti Cesarotti u ovome
kratkome trudu našeg Jurja svojem zatiognikom
proglasio ga je, i razlogom jer ovdě naš pčsnik
navlaštito ukaza je koliko u narodnih pčsmih naš
jezik i u smišljenih i u izgovorih mnoge pretčche
ne ukljanajuchi se ostalim ni u mochi ni u vrěd
nosti.
Ne prem srčchna medju nami, nu jednakom
krasnostim urešena bi njegova „Periegesis oraе
Пhacusinaе “ u latinskih stihovih, pritëštena od
Martekina u Dubrovniku god. 1803.
Naš dobri sveštenik izkrcno je ljubio svoje
mčsto i svoje sogradjanine. Njegov duh ne mo
gaše podnět promënu, koja se za njegova vre
mena u cudorednosti i xivotu oglasila. Zlana
ravnost tlacila je i zalihost svakoj se krěposti
opirala. Na tu promenu njegovo sérce plakaše,
s toga stare nacine u mislih i délih s novim
priměrajuchi, svoje domorodce prikaro je.
Prem istinit taj prikor biaše. Nu zaman
krčpostan govčko dobru svoga mčsta zaba
-----
1)posvojiti
A ovdě dragocěnjena.
imam spovidjeti da mene IFerich
srčela prikupi
dopade mnoge
dvoja
rukopisa U jednomu
pěsni slavjanske, koje se u puku pevahu i kojim on. priloxi to
Inaccnje stihovim latinskim. Dobrovoljino poklonih ovi trud Gosp.
1judevitu Gaju kad biaše u Dubrovniku, u znamen masa Pra
teljstva n rodne harnosti. U drugomu Кerich je u svoj jezik о
bernuo i priveo sve tri knjige pricicali latinskich ob njega upi
sanich, koje domorodna iskrena ljubav i vešto poznanje. uljudnieh
knjigah gosp. Juraja Nikolajevicha, mnogo u Sean coveka i pri
сšnjenog printelja, na světlost izdaje u godišnomu Magain",
koga je Urednik.
 — 211
vlja se ako neima uztèrpčnu opaznost za pricekat
prigodu kojom o dobru raditi. Često se krati
nek i s najsveticm mislim i odlukam na dvo
struki nacin istinu obštetuje, to jest: ili mésto
istine svoj var umetajuchi, ili pospěšujuchi prie
vrěmena i prem rano istinu odkriti.
Našeg Fericha putovanje (Periegesis), ako
medju nami nije dobilo svu cčnu, koje biaše
dostojno, odbit chemo samo na istine koje u malo
sgodne vrčme ocitovo je u svojemu rodnomu
městu bez obzira i straha. Ali zaprěka od ove
vèrste ne bi imala odmčniti ni oskvèrnuti cčnu,
koju sticaše krěpost i znanje, jer njegov razxс
xcm duh nčkoliko svoje mirnoche poklanjaše ino
kupnoj koristi.
Biaše zadosti tri knjige ove vèrste za svud
razglasiti dubokoumna gověka, nu rukopisi koje
nam ostavi svijašemu krunu neumèrlu mсdju la
tinskiem i slavjanskiem knjixnicima i pčsnicima.
Ja mogu spovědjet, da něsam sve ni vidio
ni štio, sasvim tiem poznam několiko njegovieh
pěsnih u prikupah sgodnih moga doba, u koijeh
je Ferich svedj pèrvo město medju Latincim uz
dërxo. Poznam narodne pěsme latinskim stiho
vim tomacene u koijeh osvem razborna izbira na
hodi se blixtvo i sklad oba dva jezikah. Poznam
pěsanke (ili latinske cpigramme) s kojiem je sve
dubrovacke pčsnike proslavio, i kratko i sputno
svakoga po napose je trud i vrědnost procêmio.
Poznam na svèrhu knjige slavjanske u koijeh
је xivotanje i običaje našega slavnoga naroda
Perich prikupio, za s tiem naravnu chudorednost
i stranoljubje ovoga nebrojnoga puka uzvisiti. Nu
što viděh medju njegoviem rukopisim bez imat
vrěmena za izkušati, nahodi se rët chu ovako: knji
goshrana zapisanjah i spomenah, koju je on za
dugoga svoga xivota prikupivo, za obogatiti do
godovštine Dubrovacke, Dalmatinske i Slavjans
ke; i ovi trud neprocčnjeni izginut che u prahu
bez casti ni koristi!
Ostaje mi još rěti o Ferichu ko pčsniku
Slavjanskomu. Vid njegove: Fedra, Augustova Ob
suхnika, Pricice Esopove u pčsni slovinske pre
nesene. Pritištene u Dubrovniku g. 1813. U ovo
nu trudu ocitova naš mudri poznanac svoga je
zika da bez dobro poznati zakone, uredbe i moch
slavjanskog i latinskog knjixestva nije moguche
srčchno izhoditi u tomacenju izuchich pěsnih.
Наljima narodna tako uredno pristoji Augustovu
obsuхniku po Ferichu, da nam cini zaboravit
urcse latinske svoga pčrvoroditelja.
Tvoritelj on isti pricicah preurednih iz pro
rčgah slavjanskich izvadjenih ne štedi i ovu vèrstu
truda neg nam i svoje i one njegova naugitelja
Fedra digno u naš jezik prenosi, bez da s toga
ni spadě ni potamni slavno ime, koje ga prati.
Zašto ovi prilépi izgled něma biti slčdjen
od několiko i několiko današnich knjigotvornikah,
kojieh vechi dio ruku pruxa na perie koga nicsu
podobni stisnuti xclechi, prie pisati negli se u
putiše misliti. Nu ja mislim da trud neugodni
podobnich tomaciteljah ne samo njih straši i od
bija, neg i tamnocha laxiva města u knjixestvu
koja ceka prevoditelje. Ova himbena tamnocha
goruchu izpraznost ne blazni spisateljah onieh,
koji za prie dotcchi slavu i ime, zaboravljaju, da
u knjixestvu kako u tergovanju jedna dobit stavna
i doměrna s tudjom pomochim stegсna, ima se
prdpostaviti siramštvu s svojom izpraznostim ne
voljno uzvišenu.
. (Sledit che.)
—={\G=-
KNJIMEWN() PR()TRESANJE,
----
Prošaste godine pridao sam Ljubitelju Pros
věštcnja malo kratkih svekupno razsudnih nazna
cenja vérhu ljubopěsnicta mog domorodca Ignja
tia Gjorgji. Nepristaviti ništa k onomu, ne siti
na jedno drobnie i potanje razsudjenje isto bilo
bi kako, da tkogod obadi koga jednom krivinom,
a tu krivinu da ne pokaхе. Ја dakle dohodim iz
véršiti jedno derxanstvo, koje sam na se nava
lio, i pravicno objavit što o razlignim pěsnama
Gjorgjinim chutim.
I najprie prionujem k onoj u kojoj sèna 0
vidianska našemu pěsniku prikaхuje se. Lepo
je izpisanje onog prikazanja, i lěpotama takodjer
obilnuje besěda rimskoga pčsnika; nu cinit mu
réti, da on veche ljubiaše slovince nego svoju
istu otacbinu to malo odstupiva od istino-slicnosti.
Svak pozna koliko 0 vidio ginjaše za rodnim gra
 — 212
dom, i kojim suzama natopio je zemlju svog iz
gona; ter pokli Gjorgji stavio mu je na usta slič
dcchc réci.
. . . . prcdnju chud pod nebi
Мèrtav govčk ne povërxe.
jom nije ga ucinit imao toliko sebe istoga zabo
ravna, za da malo mixe rechi:
I nko ljubih rodno krajc
Gdě za malo bi mi stati,
Na vas ljubav ma vecha je,
S kim chu u věke po civati.
Tu krivocu spoznao je isti pčsnik, ter su dva
sнslědna cetverostiha, dva hitra ali ne doměrna
izvitka ričcih, iskao je, koliko se je od njega
moglo, da bi poizpravio je, bolje biaše sasvim
propuštiti je. Ovu nepomnjivost izvedoh na ugled
nc za drugo, nego za uginit opaznu mladex sla
vjansku, koja pogimnje odavat se na pčsnistvo, i
priporucit joj da, pric nego uznic pero u ruku,
svedjer bude dobro razmisliti i pomnjivo razrediti
svoj predmet, jer jedinito po tomu nacinu mo
chi che ubčgnuti pogrčške, i izvèrsno umotvarati.
Lep je dvadcsctosmi cetverostih: Tolie sla
dak i slědechi; i zvězda ledena koja se uxixe u
ljubavi na pienje Kohanovskoga, i Dalmatinska
pokraina sva lovorom nasadjena, gizdavc su misli.
Nu cudim se gdě je on cénio da mogaše s o
nakom slobodom zapévati:
Prie bili plame rajskih dvora,
Voche u jesen , klasje u ljiti,
Pric bih mogo val od mora,
Zrakc od sunca prebroiti:
Ncg izbroit sve poreda
Мudroznance i pčsnike,
Kiem slovinska cti besěda,
I cavtit che slavno u vike.
Rćt ch c mi tkogod da je ovo jedno pocticcsko
uzvclicenjc. Ja odgovorit chu tomu da uzvelice
nje pocticesko svud dobro ne pada, a ovdě da je
pogrešno. U istomu poeticcstvu neke istine imaju
potrčbe da budu u svojoj gologi prikazane. Smisal
recenih stihovah bio bi saviše uzvelicem još i sa
dara kad narod slavjanski na boljemu stepenu knji
xcstva nahodj se, negoli biaše u Gjorgjino doba.
Etodoljudnost hvalna je, i sveta ima nam biti:
mu neima nas ona izvan puta zavcstiti, i cinit
govorit stvarih o kojim zloba inostranacali mogla bi
s razlogom zlostovati (malignarc.) Cudim se ta
kodjer da Gjorgji pokli je pobrojio nčke vèrsno
ge svog jezika, koje i tudjima opccno pristaju,
nije opomenuo one koje su njemu navlaštite, a nad
sviem njegovu predavnu starinu, poslědnja raz
tracсnja, iz kojih iztcko je vechi dio priašnih i
sadanjih Europejskih jezikah. On su tim propuš
tio je u muku najvcchu slavu opchene njihove ma
terc.
Na svèrhu u slědechim stihovima:
Ter mi u svčsti ugini se,
Da uzbuknu sve veseljc,
I da mi se penju i visc
Više od scbc misli i xclје.
a u najzadnjemu getverostihu.
0svčstih se, nu vidjeti
Ncmah ino vech uza me
Neg poхudom za nju pjeti
Uzmnoxcnc misli i plame.
Осito je da se ovdě nalazi dva puta ponovjena
jedna ista miso malo manje neg su istim recima.
Usti lepe i ljubicne
U kim xive serce moje i t. d.
ovu pesmu ja stavljam u broj od najkrasnieh
pčsamah našega Dubrovcanina.
Ovo je jedna rčka sladkim medom tekucha,
jedan cvet koi nebi se reklo da je niknuo u Dal
matinskoj zemlji nego u mirisnim perivoima od
Arabie. Sva gizdavost i sladkocha iztognog pes
nictva u njoj se nahodi, i ako su cini mogla bi se
prikorit, to bi bilo s priobilnom napravom. Sesti
i sedmi cetverostih mogli bi se slobodno, kao
suvišni, izostaviti.
Umokrasno takodjer sloxena je pesmica Ra
klici koja cčnjaše da je ljubjena od pčsnika, i
ona druga u kojoj svešto ljubav deluje po Lju
bicinu déluje izgledu. Ali pevanje ljuvcne sgode
jest nad sviem procčnitelno. Sva poreklost i lé
pota Gjorgjinog uma u njime objavlja se. Ista o
bilnost njegova uresa ne sostoji se u praznoj sjaj
nosti od recih, obilnost je mislih, koje bez nijed
nog truda mu najvechom lasnochom jedne za dru
gima teku. Ovo bit chфsvedjer jedan od lépih ku
sah ilirskog pčsnictva.
Od casti je Guy chudoizpravnoj misli) gra
djaninu dubrovackomu ono picnje koje on krčpo
stima zavjetova svojc ljubјcnice.
Svak pogled i lěpost
Нvali své diklice,
Ja samu tvu krěpost
Prilepa Ljubice.
Pametan covek ne zadovolja se izpraznom le
potom, njegova ljubav ima potrčbu da bude kre
postima gojena. Osvem cesta ponavljanja one. re
ci „ mudrosti “ na koje mčsto cčnim da po

dobnic gdčgod mogla je priati ona od » kre
posti * ova pésan cini mi se sasvim lěpa, a o
sobno do onoga stiha:
I celov xudjeni
Skladnim nevanjem dan.
Nu Gjorgji prem cesto i do nidjenja, povracha
se govorit o cčlovima, gerlenjem, i inim ljuvo
nim slobodam, s kojima malo je njegovih pčsamah
što nije naplesano. Znam da cisti cčlov nije pri
koran, i da je obican u ljubavi, nu vcche puta
moralo bi se o njemu primugati u pesnih s is
tiem stidom s koiem se krije od tudjega vida.
Milina se dati
I kad što xudim stech,
Bčхеch mc sretati,
I htéti kao da nech,
Derxat me gerlechi
Svсg xedna, sveg sita,
I srčchu branechi
Cinit me cestita.
0vi stihovi, koji po nacinu s koim su izreceni
bolje objavjaju lukavstvo nego stid, nijesu imali
mčsta machi u jednoj pčsni s kojom krěpost sla
vi se. Stidnost dévicna uprav je izpisana na o
nomu drugomu městu su slčanim stihima.
Каda na me pogledati
Uzme lěpost tvá medeno,
Pak na zcmlju lice obrati
Stidnim cvětjem nakitjeno.
Каd se ukaхe puna smeche ,
Posmčhne se skrovno opeta ...
mu ovdě pada pčsnik, i ponavlja iste misli izre
cene u gornjim stihima, govorechi:
Каda hoclic kao da nechic
I celove bčxech, sreta.
Istina da i u ovomu mogao bi tkogod nazrét jedan
zrak stidnosti; nu one stidnosti koja jur izcez
niva, koja podava svoje mčsto hitrini: i spala
je s broja od krěpostih.
Su nc malo pčsnickih lépohitrostih sloxena
je pésan narocena: Sêrce izgubijeno, i ona: Znam
da vile tko ne sledi, i slědecha: Cujte kridi
kamenite. Nu tko bi hotio da vidi studenila, iz
nemaganja, traxenja mislih, izviti od rčcih, machi
che ih u pčsni s kojom odkriva svoju ljubav
Ljubici, u onoj koju pošilje joj uz svoju sliku, i
u drugoj koju uporavlja k svojoj slici u rukama svo
je Gospoje. Istih neizvèrsnosti nahodi se u pčsni
koja pogimnje s onim stihom „Svi ini spahu ljeti
u podne“, i u drugoj „Odkad me je ostavila “ i
u nekim inim; nu svudara uz beše nahodi se
zraka umosvčtlosti i lepotah, koje objavljaju ve
likog pčsnika, ali ne joštera izvèrsnjena,
213
| Ovdě dospčt chu. Ja bojim se, da s ovoga
moga protresanja kakav protivnik ne uzdigne se
proch meni, da kojgod od mojih domorodacah slično
štovatelnih svega onoga što je iz Gjorgjinova
pera izpalo, ne vikne: ti si mladichina od malo
godišta, do juchera nicsi umio dvě rěchi uprav
slavjanski zavérchi, a sada uslobuduješ se sudac
nastanut jednog od najprocěnjenih slavjanskih
pisateljah ? Ja temu nebi imo cesa odgovoriti
ncgo molit ga, da procita s kojom pomnjivosti moj
razsud, ter ako nadje da u gemu god kogagod
razloga imam, neka bi mi smionstvo oprostio.
Nije za njega da sam ovo pismo ja slo
хio, sloxio sam ga jedinstveno za onu mladex
koja ištom pocimlje pocticcstva kušati. Neima za
nje veche koristi što ukazat joj, ovako ret chu,
s pèrstom, lepote koje se mogu slěditi, i neured
nosti koje treba da ubčgnu se. Ako ja nesam
ovdě doměrno to ucinio, barem moja zaznacenja
sluxiti che za opomenut mlade štionike, da knige
nemaju se u vétar citati, nego da citajuchi ih
imaju se i razsudjivat ; pokli to jest, jedini nacin
po komu moxe se razbor izoštriti.
U Carigradu na 10 Travnja 1845.
Matej Ban iz Dubrovnika.
—={G=-
JEZIK()SL()VJE.
Uvedjenje S. Štievnice (Liturgia) Slovinske.
(Produxenje.)
Priam ostavio bijaše pedeset sinovnih. Sverhu
svih, neiman vremena zaderxat se. Dosta che mi
biti rechi, da medju imenim njegovih sinovah
jest ono Paride, i Polisena, oba célovito ime
nah Ilirska. (Boccaccio. Genealogia dei Def, i
Virgil. l. 10. Аeneid.) Sada Para, od kuda Paris
zlamenuje naški paru, vaporem, ol pah od og
nja ol od plamena, kako rekosmo. Ja bih rekao,
da iz ove xile para nicne i Paris od Franacke.
Polisena, oli bolje Polixena, ol barem po
Lisana, bijaše najlěpša medju svima xenami
Trojanskim. Ova njezina lěpota biaše uzrok nje
zine smèrti, kad Akile u nju biaše se zaljubio.
Polisana, potizena, iz reci polizat, zlamenuje,
 — 214
u uzdignutu govorenju, xenu krasnu, prevrědnu,
preléри.
Ј,ierte otac Antenora bijaše drugi kralj Tro
janski. Bio je zvan ljiljancich iliti mali liljan od
Liersc, liliunculum.
Ucinitelj kraljestva Lidah, po Erodotu, bijaše
Masne s ol Manes, ovako zvan iz rčci um , и
znan, man to jest razuman corčk, kako smo
vidéli. Kraljestvo i puk s kojim on vladaše, primio
je od njega ime Meonia; Mani, ol Manj, ol
Meorij. Pod Lidom cetvertim kraljem ovoga ko
Ična proménilo se je ime Mconte i Mconah u
ono od Lidah, i Lidie. Lydus, Lydia, i Lydi
nice iz Fridjanskoga ljudi, što i danas zlame
nuje kod nas coveka, ljude, homo, homines.
Meoni, po Strabonu (libr. 12.) bili su od
istoga količna kao Misi. Misi nice iz iliriskoga
Мих, Мих оl Murovi, i zlamenuje što kod
Latinah vir, covčka jaka, cversta. Kod naših Ko
taracah mux zlamenje govčka oхсnjena, maritum.
Kako kod Latinah vir nigne iz vir, vires, onako
kod nas mux niknc iz mocћ, тоxст, possит.
Mosoch оl Мosech sin Jafeta (Gen. 10.) i otac
ЈКарафоciah (Ezec. 27.) i Moskah i Moskovitah,
svi nose njegovo ime. Ali Strabon priblixuje k
istomu narodu Muri ol Misi, Ljudi ol Lidi, jerbo
Мих оl Misi isto zlamenuje što ljudi ol Li
di. Iz ovсga imena Ljudi Gérci prozvali su
svoj puk, populum ; plebem, a Germanci Leu
des i Luft (Du Cange Glossar. v. Leudes, et
ILoesch in litterat: celt. p. 49.) Хаnt Lido, i
Мcnekrat Elaita hoche, da Misi, Мих izajdoše
iz imena Lidianskoga Mysol, što zlamenuje jedno
stablo cervat, jerbo takovih stabalah pune biahu
planine blizu kojih prebivahu.
Niti ima ikakova razloga Bokart (Geogr.
sacr. I. 2. c. 12.) govorechi, da narod Meonie,
Miste i Lidie mahnito i xeljno varvaše na ras
košah i na igre, i zato da Lidi biahu tako proz
vani iz régi Ludus, kao da imadiahu potrčbu,
za sastaviti svoje ime, iz jezika Lacmanskoga
iliti Lazia. Ništa manje mi u našemu slavjansko
mu jeziku nahodimo imenah za prozvati takove
igrace, to jest mahnitat ol manitat, sтиšiti se,
Ludovat, od kuda ludus, za igrami i raskošjim.
Kako mu drago ovi puci izvadiše svoje ime Lidi
iz ljudi, Misi iz muxi, Meoni ol Meni iz um
иma, kako smo vidéli. Niti bi se imalo guditi,
da ovi puci jezika Trako-Fridjanskoga biahu to
—
liko pametni za cinit se prozvati mudrim, kad
jošter zvahu svojc gradovc s istim svojim imenom.
Umanade biaše grad u Likaoni Azianskoj pose
dovan i prebivan od puka Fridjansogka. Uma
nade izvirc iz rćci um, uma, što zlamenuje:
grad ljudih mudrih, pametnih, vrědnih, raz
bornih, to jest: Filosofah. Minizus, Mnizus,
Mnisо оl Mnizi grad Jektoradjah u Galacii iz
lazech i iz rčci mniti ol misliti zlamenuje ljude
pametne. Takov biaše ucena grad Troknah u
istoj Galacii, koji isticuchi iz ucena, u citi naške
rčgi, bijaše zvan grad mudrih, naučnih, meš
tarah, u citeljah.
Atis bio jest kotisa. Njegovo ime izlazi iz
glasa atz, otz, atax, ol otac. Adis imadjaše
mnogo sinovah. Jedan od njih nosaše ime Sed
тит , a jedan drugi osтит. Оba dva nicu iz
imena Ilirskoga sedmi, i osmi, septimus et ос
tavus. Kod Dalmatinacah otac ne zlamenuje samo
roditelja, dali jošter svakoga starešinu, upra
vitelja, zapovědnika još i Boga. Projdimo sa
da na kraljc od Scitije, koji pod imenom Ara
теah i Titanah vladjahu sa svom Aziom ma
njom, i napuciše svu Europu.
Гlinio kaxe nam, da Sciti u starinsko vre
me bili jesu zvani Aramet. Strabon (libr. 1. 13.
сt 16.) prikazuje, da ovi Aramci biahu isti Arime
pčvalacah iliti poetah. Хаnto Lido napokon pravi
(Apud Strab. ibidem) da biahu ih postavili u
Siriu. Ja paka derxim s Filonom (Antiq. Bibl.)
i s Erodotom (Apud Clem. Alex. strom.) i još
s Cicerunom (de Nat. Deor) da ovi Aramei biahu
oni starinski Fridji ol Sciti, koji od Fridje proj
doše u Arbanasku i u Gercku, i još u Němacku.
(Sledit che.)
0. K. Boxich.
—=<=-
пUKODELSTVO.
o civitu.
Čivitno bilje (Indigofera tinctoria) daje onu
krasnu modru mast, s kojom se vechjim delom
naša sukna maste; njegova je domovina iztocna
India, ali bo se sad i u zapadnoj Indii u veliko
sadi. Ovo bilje spada u 17 red k rastlinam s le
pirastim cvetjem i komunam; raste do dve noge
visoko, ima uvěk zelсno, pcrjato listje, i xuto

cvetje s cèrljenim krilcim u malih, mlahavih groz
dih.
Za dobiti mast iz ovoga bilja, odréxu se
listne grančice, svexu se u male smotke, i metnu
se u derveni badnjić, gdč se za tim vodom naliju
i kamenjem pritisnu. Tako se sve pušti tri do
cetiri dana kisčliti, pri čemu najviš na to dolazi,
da se horno vrěme pomno uvreba, kad je kisa
nje svoj najkoristnii stupanj doseglo, jer bo i
najmanje prezrenje u tomu prouzroči, da se čivit
na lošiu vèrstu izvergne. Nakon toga podmetne
se jedan kabao, u koi se omasljena voda iz bad
nja izpušti, koja se metlicom, ili kakovim drugim
orudjem oštro šibat ili mućkat mora , dokle se
čivit u grumencih na dnu neutalaži. Sad se opet
voda odlije, čivit sc pobcre i u duguljaste vre
ćice ovisi; za da se dobro izcčdi; i kad se je
osušio, vergnc se u male škrinjicc i tako se da
lje prodaje. Najbolji je čivit iz iztogne Indic, a
za njim iz St: Dominga. – Inglezko iztocno -
indiisko druxtvo proda svake godine do 4. mi
liona litarah od ove dragocène masti.
Imade još i druzih vèrstali civitnoga bilja,
koje istu modru mast daje; poglavito je serpo
plodolični čivitnjak (Indigofera Anil), koi se u
iztognoj Indii u veliko sadi.
Gospodin profesor D. v. Specz kaхе: Uzmi
zelenoga listja od civitnjaka (Polygonum tinc
torium), prilij šest putah toliko prexgame C des
tiliranс), vode, koju s prie do 45 Rеu: ugrijao,
i pušti neka to u dobro zatvorcnu badnjiću kroz
šest urah stoji. Odpušti zatim vodu, koja će ze
lсno-xutkasta biti, i nakon četiri dnevnoga sta
panja ili šibanja najkrasnii, tamno modri čivit
dati od prilike “/o od stotine upotrěbljena lisija.
Ako se nakon toga opet vrela voda na listje
prilije, može se još toliko čivita dobiti; ali bo
nije podpuno čist. Tko obadva naliva poměša,
dobie jedan dio čivita lošie vèrste od stotine dé
lah listja. Bolje je, da se pěrvi naliv sam za se
priugotovi, jer bo on daje najlěpši i najčistji čivit.
Cvio Berndušič.
—=<>=-
Rasap Grada Solina.
Ter ovo je Solin! . . 0d onoga poglavita
grada koi biaše, sada ni selo, ni grad, ni varoš.
Malo kuchah po kraj puta kraljevskoga, i nešto
215 —
ih rasterkanih iz podbérdja i za bregom, doka
хuju da je Solin, i spominju još gdčgod veli
canstvo njegovo i hrabrenstvo njegovih vite
zovih. Puste i razvaljene gradine; tvèrdi još
ostanci njegovih zidah naverxenc gomile kamcnja
prebaccna i prekupljena, tko zna do koliko putah;
stupi mramoriti, rake iz zemlje izvcrxcne, nad
stupја, nadpisi, slike, trupi, prazi, sudi, tocila
i t. d., svčdocc podpuno svakomu prohodcchemu
putniku, da je mčsto, gdě negda Solin grad
stajaše. Doline pokrivene travam i cvetjem,
i glavice, nčke golotne i hriditc., a něke dubo
vim i maslinam zaodévene, štoje naokolo pusta
města, kakono sirote opuštene okolo porazcne
i pokopane miljahne svoje matere. Ugodna i
tiha reka Solinska, koja ne daleko iztège za
mčrito iz provale, kako ono iz ustih jednoga
hridastoga kuta, za toliko věkovali tekla je iz
pod grada lixuchi njegova prostrana i tvèrda pod
noхja, neprestaje svojim tuхnim xamorom xaliti
věkovito izgubljenje, i rek bi da govori: Oj vrč
me neharno! a koja che igda stvar obstati na svétu
krčpka i cčlovita, ako ti lépi grade satérven
lexiš u zemlji?
Danas jedna mala cerkvica, podloxna xup
skoj cèrkvi od Vranjicah bèli se iz medju dubo
vah s donje strane rěke, i ona prima svagdano
bogogastje od današnjih stanovnikah Solinskih.
Nema ondé plemstva ni gospodstva, i gdě jednoc
Cesari derxahu svoja visoka sédališta, i gdě vi
tezovi prikazivahu svoja hrabrena zadobitja, da
nas priprosti seljani stanuju. U Solinu něma ni
duchanih, ni zanatcijah, ni tèrgovacah, ono malo
stanovnikah zemlju rade i svojom radnjom iz vi
nograda i rala izbiju svoju hranu i goste prin
telja. Ima nekoliko mlinicah na réki. Na pogled
Solina, pol sata daleko, stoji na malom ško
ljicu u moru Vranjisko selo , sloxcno od SO
kuchah texackih. Puk Solinski i Vranjiski jest
doisto trag i pleme davnjenoga puka Solinskoga.
Ako je Solin izgubio svoju davnjenu světlost,
nije izgubio věkovitu svoju uspomenu, i s toga
dolazi pocastjen i ne u retko, s pohodjenjem iz
versnih ljudih izvanjskih i gospode. Godine 1818
velikogasni Frane I. Cesar Austrianski, presrech
ne uspomene, pohodio je Solin zajedno sa svo
jom uzmnoxitom zarucnicom.
Nazad 6. Godinah Presvětli kralj Sasonski bio je
na Solinu, a ncima mnogo vremena, da po za njim
 216

pričasni sin baštinski Hercega od Modene, i Treti side ter beside :

napokon previsoki Franc Karlo VIndoherccg Au „ Кахi scle, bratca tvoga
Лko li ga kazat neches
strianski, dostojali su se pohodit Solinska mčsta. Zсt chcmo ti përsten s ruke. “
I ako je udes zabilčxio iskorčnutje i včkovito » » Lipa moja tri vezira
pomanjkanjc grada Solina, on ga je oxivio u Ne zimljite zlatan pèrstem
КаZat chu vam mlada Vida
Spletu, tri sama popricha puta daleko, uzdèr Мlada Vida bratca moga.
xuchi ondě včkovitc njegove spomenke. Мајka ga je sakrivala,
Pod kamene kastelove
Churkovich. Pod scdmcre lokotove
ss-sectoričSN&огог. Kamen vrata, gvozdenº kljuci. **
Мајka ga je otvarala
NARODNA PESMA. Grozne suze prolivala.
Još govori mladi Vide:
(Iz ustih puka u Slavonii.) „ Cek te menc tri veziri
Dok napojim majku moju
Vide Caroubojica. Dok napojim rujna vina,
Кл 'e volila dojke rezat
Mladi Vide s vojske ide, Nego mene kazivati.
Мајka mu se veseljaše Cekº te mene tri veziri
Da joj Vide s vojske ide. Dok napojim ljubu moju
Ljubu moju rujna vina,
„ Neveselº se majko moja, Ка ј" volila sinka dati
Jer sam ubil turska Cara Nego mene kazivati.
Turska Cara poglavara! “ Сck" te mene tri veziri
Dok napojim moju selu
Мајka ga je zatvarala Moju selu gorka vrida
Pod kamene kastelove, Ка је volila mene kazat
Pod sedmere lokotove. Nego s ruke persten dati.
Alakujo sestro moja
U to dojdu tri vezira Da bi sablju razkovao
Pérvi side ter beside: Tri perstena bºsakovao ! *
„ Kaxi majko, mlada Vida
-ефен
Мlada Vida sina tvoga,
Ako li ga kazat neches 568š888333388888338883382.888888.8833888.8888338889&
Mi chemo ti dojke rezat К NJI GIE,
A kroza nje ruke metjat. “ koje su na prodaji u tiskarnici i knjigarnici
„„ Lipa moja tri vezira BRAT JE BATTARA U ZADRU.
-еф-ев
Al vam rezat, al nerezat,
Ja vam Vida kazat nechu
N A P PUT JE NJA
Jer ga nisam ni vidila
Poklem sam ga odpravila. “ ZA

Drugi side ter beside:

„ Кахi ljubi, mlada Vida DELOTVORNO ŽIVLJENJE
Мlada Vida draga tvoga IZ NIMAČKOGA PREVEO
Ako li ga kazat neches
Mi chemo ti sinka "zeti. “ ILIA PUKAVINA LJUBAČKI.
„ Lipa moja tri vezira U Terstu godine 1845. — Сеna f.—:30.
Al vam zimat, al nezimat
Ja vam Vida kazat nechu,
Jer ga nisam ni vidila -за
Poklem sam ga odpravila. “
—=tЖ#f8f8833333%;ve=-
Dratja Battara.
J. А иакuapicu Izdavatelji i vlastnici.
Urednik.
ВR()] 28, II. (:())|NA
—G — —G—

NА 14 LIPNJA 1 8 4 5.
----
TE“ETE“"""
"Ц"
* ау
&
DALMANN ***
0vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 г. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
sarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici, izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška. - - -

Zora Dalmatinska daje se u zamčnu za kojmudrago narodni oli strani list.

Кninu 1.) tvèrdi, uznosito ime,

rasaugтуа. Dresd-ski goste k tebi najpri dojde:
—={G=- Кroz varoše tvoje kada projde
Slavu stise: slava nam je svime.
PUTOVANJE. Derniš 2.) grade, naša diko slavna,
Каkvu slavu stike i ti danas:
K R A I J A SA KS () N S K () (; А. Tvoja slava, ona jest i za nas.
Меdju nama ostati che stavna.
P0 DALMATINSKOJ DERXAVI. Odkada je Visovac 3.) na vodi,
Višu slavu nije zadobio,
—=<==- Nego kad je putnika gostio,
Dalmacio zemljo ponosita . Gdčno kralju staše u slobodi?
Еvo tebi zvězde iz Sévera Višovacku slavnu Mati ovu
Sjajna zvězda, moja ti je véra, Snixno kralju pozdravio biše:
Cak k mejašim tvojim zrake hita. Svaku milost po njoj zadobiše
Eto ti je hladom po verh gore, Svikolici kad ju serdcem zovu.
Dédovino moja, ime krasno: Skradin bčli 4.) i ti cestit osta,
Јег u tebi kralju stanovaše:
Svih vekovah sjala ti si jasno,
Каno iztok vatrom bělc zore. 1) Na 5. měseca Lipnja t. g. dojde najpri u Knin, iz
hodechi iz Like, Njihovo Velicanstvo kralj Šaksonski, gdě
Saksonie zvězda otud sjaje, uzamši obed u kuchi Gosp. Vujatovicha, bijaše proslědilo svoje
putovanje preko bojnoga polja Kosova.
Dalmacii našoj slědi pravo. 2) Isti dan s mrakom prešavši Njihovo Velicanstvo u
„ Mila zemljo / da si opet zdravo “ Derniš dostojalo se je ostati na konaku kod Gosp. Buratiti“ a
sudca, i jutrom slědcchi dan, ode preko Miljevacah.
Lepu pozdrav zvezda tebi daje. 3.) Danas , 6. istoga měseca, sajde Njihovo Velicanstvo
Světla zvězda Fridleriko Bane pohvaljeno na Itonski Slap, gdě ušavsi u brodicu dostojalo se
je s velikom pomnjom obachi zaměrito vodopadanje (La Cascata
Iz daleka jutros k nami sajde: di Slap, ) od kud proslědivši na posve ugodnu i tihu vremenu
stupi cestito devetoga doba jutrom k manastiru Visovcu na ob
Netom měsec za bèrdašce zajde, toku Kerckomu, gde ušavši u cèrkvu, i ucinivši preduboki po
Sunce granu cto na sve strane. klon, i molitvu vruchu, i pozatim teke oporinuvši, sajde blagi
kralj slušati S. Misu s najzaměritim bogoljubstvom, koja do
Raste svukud naše gore cvčije, véršivši bi mu prinešen doručak. Za tim izajde Njihovo Veličan
Lozu, box je pivo, maslinica: stvo izviditi izokola što mu so cinjašo zaměritio i vrativši se
**ly "bydovati pèrvoga doba po podno, i cetvèrtoga odo viděti
Belo xito, zlatna narangica: vodopad kod Skradinskih mlinicah.
4.). U kuchi Gosp. Itore bi mu pripravljen konak istu
Jer je sladko kod nas pramalčije. vccer, gdě dojde po velikoj kiši.
 218
Kadno stupi na tvojc mcjaše
Ti podviknu „ Boxe / riri gosta “.
Benkovac 1) se i Vrana sad dice,
Jer prohodi tuda Frideriko
I)almacio naša stara diko;
Tvojc inc slavu višu stčcc.
Al nc manjc i Karin 2) sc slavi
Kad mu Putnik kroz dubrave stupi,
Gdě se věrni narod tada skupi,
Za pokazat serdca poklon pravi.
0brovacki vrědni krališnici, 3)
Lčpu slavu i vi dostigoste,
Kad vam pride Previsoki Goste
Digi te sc danas svikolici.
Kuda godir Bane prohodjase
Naš mu narod harna serdca spravlja
„ Bore xivi Nједа“ svak pozdravlja;
IDuge dnevc daruj – nazivljašc.
Taku pozdrav i pervlje on cuše,
Kad pohodi našu Dalmaciju 4)
Svud barjaci pred njim se razviju,
Povétarcc hladno dokle puše.
Obicajno naši Dalmatinci
Кrunu slave pletu, ljubav kaхu;
Nit nad sèrdca ljubav cinu draxu
(Kamo naši stari) gine sinci.
Derxava je i od scbe slavna
Dalmacia naša zamérita:
Еto xude od svud Bani svita
Dalmaciu vidět još odavna.
Da si zdravo dédovino moja,
Dalmacio svukud proglašena;
U tebº cvate ruxica rumena,
Sjajna Zora slavska chcrca tvoja.
—=ĐG=--
-- -
--
1) Dojde na Benkovac na 7 recenoga měseca, odkle do
brostivi kralj pojde videti Vranu, gde ostavši pri obedu kod
**sp. Borelli a. vrati se na Benkovac, odkud prosledi svoj
put u dobru zdravlju.
2). Radi kratkosti vrčmena nemogaše Njihovo Velican
stvo obachi manastir Karinski gde bijaše došlo isti dan. Sasvim
tizim dragovoljno se je dostojalo uzeti napitje lemunade; i dig
nuvši slikovanje recenog mannstira, prosledi.
3) U Obrovcu ucini naš Previsoki gost poslědnji svoj
konak u kratkomu pohodjenju Dalmatinskih nekoliko mestah,
odkle sutra dan na 8 recenoga Lipnja na osvet nedelje prosledi
preko Velebiehae svoj put.
4). Godin 1838 biaše se dostojalo Njihovo velicansto pěrvi
put pohodit našu Derxavu, i u toj okolovini lépu uspomenu svoga
*l-gelarstva izvolilo ostaviti. Boxe poхivi ovoga neumornoga
putnika prest-skoga, i nadodaj mu dura leta, skupa s Njego
Уita Pratiocim, koji našu Dalmaciu uznose po svud, i njezinu
zог“ proglasuju s poštenjem.
ЖIVOTOPISYE.
Nadiluvala plemenitoj spomeni
D. Jurja Guozdenice ili Fericha Dubrovčanina.
Upisana od Gosp.
Antuna Kazna picha.
(Produxenje i konac.)
Naš Juraj bi od onczieh ljudih, koji veoma
veche zasluxiše negli cčne u svomu věku zadobiše.
Niti s'toga moxeš rěti, da svi umni dobrouceni ljudi
njihovo mu poštovanje prikratiše. Nu u svakomu
mčstu nahodi se skup zlobnikah bez podobnosti,
koji s zapletam, tudju gast tlaccchi, nastojaju se
uzpeti na město od koga ih njihova nevrědnost
odbija. Ovi skup nemogaše u njemu, oštru u délih
nadchudniku a oštriemu u pismih razsudniku bez
strašit se paziti priprěku njihovu nedostojnomu
uhvanju. Zavidnik nije zno u délovanju prikarati
mu drugo ništa, osvcm naravnu něku osornost,
koja je dvorno njegovu dobru chud priuzimala. Nu
kad Fcrich promisli se u svojoj knjigospre
nici dnevom i nochim pritvoren, duboko zane
sen u ljuboslovju i mudroznanju, bez opchenja
s sěvtom pricinjenicm, koj neuljudnost razginja,
necheš se tuхiti na nagine dvorne, koji izvěrnost
duha ne štetiše.
Ne bi lakotnosti u njemu , r) mu pomnja
svoje uguvati i štediti u bitchu prem malahnu
kog biaše prikupio. Domišljato razborstvo, kim bi
nadaren, ucilo ga je ne biti drugomu podloxanni
visëti o tudjoj pomochi i blagodarnosti, koja vechi
dio stège se ili sramotno ili potišteno. On je sama
sebe pozno veoma dobro za xeléti svoju slobodnost
i mirnochu. Za castima svéta niti je hlepio niti
za dotcch ih milost je tudju prosio.
Nu njegov xivot neoskvèrnuti, nu njicgova
mudrost preduboka zamuknuše tako zlobnost i
zavidost, da castna pozvanja njega ne minuše i
1) 0.1 potvornosti kojom Fericha neopazno zagórnuše, da bi
lakom cověk, lasno za je oplakati. Naměrih se ja isti, kad k“
хаljaše jedan priatelj, jer biaše dvie hiljade pénezih dubrovackieh
izgubio s jednim xidom, koj cech duga běše poběso. »Ne sali ne
rege mu Juraj, jer kad razbrojim dokitak nekoliko godinah,
kog mi je platio, nemam cesa veche traxit od njega.“ Ovako
lakomac ne misli nit govori. Ah! moi pisaoci xivotah Judih gla
sovitieh, ne grizite nemilo persi, koje su vas zadojile! —
 — 219
moxe se rěti veche svčtlosti od njega primiše.
I za u malo sve rěti, do tri vlasti, kojeh
zapovědi u malo godinah bi ovo město podloxcno
spoznaše našega Fcricha dostojnosti i u znanju i
u chudorednosti.
Bi s toga, da Drubovacko skupovladanje pouz
dano prida njegovu duhovnomu upravljenju ma
nastir S. Klare, obadran na posveljenje plemskich
děvicah ovoga grada, u kojemu posluxenju do
svèrhe odgovori dobri sveštenik prem uredno i
sveto gastnomc pozvanju.
Bi s toga, da kad god. 1773 Druxba Jezu
sova bi od cerkovnoga poglavara razdréšena, po
odredam gori recene vlasti pozvan na visoko
město naugitelja uljudnich knjigah i krasnoslovja.
Godine paka 18о 8 bi prestavjen presednik
vécha kanonickoga u ovemu městu, a nakon toga
g. i 8 i 5 od reccnoga věcha jednodušno proglašen
svoj namčsnik u cèrkve vladanju po smèrti pri
světloga Arkibiskupa Nikole Bani.
Oviem castima i vladanju Ferich prido se je
usilovan, mogu rěti, od derxanstva duševnosti
koje mu napominjavaše, da koristan bude nc manje
cèrkvi, negli biaše knjixestvu.
Tako bi do istine jer starac poštovani nije
se štedio za bolje svoje duхnosti izpuniti, odrechi
se na neki nagin od svoga miloxivjenja i dobra
naměrenja za pridat se zabavam trudna bitcha koje
biaše zagrlio za pomoch kërstjanskoga stada i za
cèrkovnu slavu.
Sharan na svèrhu od trudah i lčtah u osam
deset pervomu godištu svoga xivota na 13 Oxujka
god. 182o priminu u gospodinu, s naginima ra
zborna ugodjenja, koja pristoje mudromu kërstja
ninu a izglednomu svešteniku.
Bog dopustio da i u naprěd mladost dubro
vacke cèrkve bude se jednakiem izgledima digiti!
-sобасан
JEZIKOSLIVIE,
Uvedjenje S. Štievnice (Liturgia) Slovinske.
(Produxcnjc.)
Rckli smo da imc Inakus nice iz Fridjans
koga jaki, janko, ol junak. Erkul nije neg Ifer
lis, ol Herli Trnko Fridjah, i zlanicnuje govčka
cversta, jaka, teria. Iz ovoga herli, ol verti
ilirskoga, starevština izvadila jest Herkles , i
Нcrkules. Iz iste réci Herlis klinulo je imc Пе
rulah, kao iz druge vro, verli, ol verli izašlo
jest ime Verulah; ljudih jakih, bojnih, i o. Ari
mci biahu li potckli iz Sirie ali ne? u to ja ncu
lazim, samo govorim: da puk Enaci od Sirie,
biahu derxani i zvani od svieh Sciti, koji svedjcr
prebivahu po visokih i škrapljivih planinah ,
kako svčdoci isto S. Pismo. Porad cesa ona mč
sta Xudie biahu prozvali Aam. Njihovo gnjčz
do biaše utvèrdjeno navlastito Cariat-Arbe, od
kuda biaše ih izagna Jozue (c. 11. сt 13.) Sta
rinci Arimos derxalu za mesto luхno i praskano
od gromovah , po svédocanstvu Strabona: quod
locus sylvosus est, et fulminibus tangitur. (libr.
13.) Cariat-Jacim Jozuc zovc grad svakc ver
ste stabalah. Odovlen Sciti biahu prozvani Arimi
оl Arinnei.
Аrimos i Arimci istčcu iz jezika Trako-Fri
djah; jerbo kako Jozuе Сariat-Jacim biaše proz
vao Grad germljar, onako Ilirci zovu Grad, Harm,
i kako starinci rekoše Arimos Grad germljiv, oli
luran i praskan od gromovah , onako Ilirci zovu
harma ot garma, harmit оl garmit, i grom.
Strabon po svédocanstvu Omera , derxi Ara
mee i Arabe jedan narod od istoga plcmena, go
vorechi on od Arabah, veli: da od mnozih jesu
bili zvani Troglodytes, to jest pribivaoci pustinje,
pechinah, škrapah, i ja mah: quia terram habc
bant, id est antra, multi Troglodytas, quasi an
tricolas , quos suscipicntes postсri vulgo per no
minis etymologiam apertius Troglodytas dixcre
(libr. 1.). Каko daklem ime ilirsko 0rap, ol 4
rap jest mnogo starovito, onako nemore se cčniti,
da imc rapa ol rupa izvire iz latinskoga rupes,
dali da latini to uzeše iz našega. Po Dalmacii zovu
sc tolika sela rupe. Dubrovcani paka rupe zovu
jedan kut svoga grada gdě pod zemljom izdubli
biahu hranište za vrčme rata, i glada.
Imc paka Scitah micc iz jezika Fridjans
koga: Skitne, skitan, skitavac, sskitac, skitat
se zlamenuje , nc imati stavna města, vech pro
laziti od jednoga do drugoga. Stanovito jest,
da Sciti prolazahu s svojima stadovim i ostalim
blagom od jednoga na drugo město, gdě bi mogli
nachi bolju i mirniu pašu. Erodot (libr. 7.) i Plinio
(libr. 6. c. 17.) govore, da Persianci imenovahu
Scite, suci, što u Persianskomu zlamenuje ski
farce. Gerci paka ovc pukc Scitianske prozvahu
Мотаali i Amarobi, što zlamenuje skitarce.
 220
Мnogi biahu kralji Scitianski, kako svčdoce
Erodot, Diodor, Strabon i Mela, koji nosahu
imc Fridjansko, ol Trako-Ilirsko. Takovo n. p.
biaše ime kralja Targitausa i trih njegovih sino
vah Lesporaina, Arporatna, i Koluxaina. Ova
imсna odgovaraju slavjanskim Tarcitav, iz ter
cati, a Lesporain iz lěposti, a Arporain iz
arpe, ol harpati, to jest na stog mcchati bo
gatstvo, iliti bogat, napokon Kolurain iz kolo,
ol kolnik , ol lancavac kola.
Krasno plcme Ditanah, što Gerci sniahu ,
veli mudri 0. Реzron (Antiquité de la nation c
dc la langue des Celtes) da su oni izašli s Go
тета sina Jafetova.
Jedna velika ceta Sacah оl Scitah dvě hi
ljade godinah prie uputchenja Izusova, iz Arme
nic veche sašla biašc u Aziu istocnu i osvojila
Fridju i sve derxave do Ponta. Strabon potvèr
djuje takovu istinu (Sacae usque ad Capadoccs
progressi sunt , eos maxime, qui sunt ad mare
Euxinum. libr. 11.) Glavar one strašne cсte bi
jaše neki Acmun, koi ugradivši grad od Асто
nie u Fridji vechoj, pogine u lovu crvljuchi se
szvérim. Pravi Sanconiatum (apud Euseb. Pracpa
rat. Evang. l. 1. c. 10.) da ovi Acmon od Fri
djah postavljen biaše u broj bogovah , osta
vljajuch na svoje město u kraljestvu Fridjanskomu
jednoga svoga sina po imenu Uran. Oxenivši se
ovaj s svojom scstrom prozvanom od Gerkah.
Titaca, od kojc xenidbe potekoše Titani. Uran
zadobi Traciu, Gercku i otok od Kandie, poda
juсh vladanje od svich svomu bratu, koi imadia
še deset sinovah zvanih Cureti. Pruxio je paka
svoju vlast do kraja Europe, i istoka. Saturan
sin Urana stupio bijaše na otcino kraljeva
nje, i pčrvi biaše, koi si je postavio ime kralja,
i narcsio se s kraljskim obiljčxjim. (Tertul de co
rona c. 7 сt Lactant. libr. 1. Divin. Justit, et Tertul
de Pallio libr. 4.) Jove stupajuchi na mčsto
svoga otca. Saturna uzdigao biaše na priveliku
visinu slavu svojih starjih, buduchi pruxio svoje
kraljestvo od Eufrata tja do sve Spanie.
Merkur paka, sin Jova s svojim striccm
Dite, ol Pluton napucio bijaše derxave istocne -
Titanah. Cсsarstvo ovih Titanak uzdèrxalo se
jest za 300. godinah, to jest: doklem Izraelichani
rupiše u Egipat, kako mudri gori receni, 0.
Реzron pisaše.
Svi gori imenovani kralji i bani nosahu ime
—-
klinuto iz korčna ilirskoga. I pogamši od Acmuna
slicno jest, da on spocetka biaše zvan Jakaran,
оl Jakmanie , što zlamenuje coveka jaka. Ovi
Астип bijo jest sin Manka. Akmun dakle ima
diaše isto ime svoga otca, dali s nadometkom
Jaki, što zlamcnuje njegovo vitextvo buduchi za
dobio svu Aziu manju. Terecid iz medju ostalih
kaхс, da Akmиn imadiaše sobom jednoga brata
po imenu Docas. Docas jest ime ol Fridjansko ol
Ilirsko dohodnik, to jest istom došao. Kako da
klen Akmипи Stépan i Alexandar Polistore na
klanjaju utemeljenje grada Akmonie, onako mo
re se slobodno nakloniti Doca su sagradjenje gra
da Docimia ol Docimea u Fridji.
Urano biaše sin Akmuna. Fridjanski urano
ol uranik zlamenuje rano ustat se pěrvo sunca.
Gercim ovo ime biaše tako omililo da proz
vahu nebo s njihovim uranos. Odovle slědi, da
cсta Trako-Gerkah prozvala biaše Nebo, jerbo
rano ustajuchi se još vidi se vedro nebo našarano
szvčzdami. Takovo je zlameuje réci uraniti. Evo
razloga, porad kojega Urania Boginja od zvězdo
mćranja Castrologia) imadiaše takovo ime od is
toga korčna, jerbo po nochi razgledaše i raz
mišljaše zvězde raztèrkane po Tverdomu.
Uran, kaxu stari Latini, da biaše zvan Coе
lus od njegova sina Saturna, po svedoxbi Cice
ruma (De nat. Deor. 1. 3.) Ovo ime Coelus
jest Fridjansko, jerbo Saturan tada biaše kra
lj svc Fridjc i Scitie. I za isto ovo ime Coelus
nalazi se u glasu ilirskomu celo, što zlamenuje
pocetak ol dospetak kojegod stvari. Celo zlame
nuje pocetak gornji svega tëla covéganskoga. Uхе
ol konop zovc sc Celo. Gornje celo, donje celo,
pèrvi i zadnji početak. Coelus paka kod Latinah
zlamenovaše štaresinstvo ol početak kojemu se
klanjahu svi ostali bogovi. Ovo biaše, što hotiaše
zlamenovati Saturan postavljajuchi svomu otcu
ime celo. Još kod naših Dalmatinah običajno uz
derxi se rechi: povědaj do cela, poznaj od cela
do cela, a principio us gue ad finem.
Uran bio je vladaoc Titanah. Esidio kaхе:
(illos vero pater Titanas cognomento vocabat,
fililios objurgans, magnus coelus , quos genuit
ipse. Theogon. v. 207) da Uran zvaše ove svoje
podloxnike Titane za njihovo poruganje jerbo
binhu mu se odoholili. I ovo ime Titani iztčec iz
Pridjanskoga. Déte naški zove se mladiсh, ol
sinctcih, ol za poruganje detetina, sincichina. Od
 -
221
naših primoracah i danas jedan momcich zove sc
ditman. U ustih paka Gerkah , proménjem d u t
Titani zlamenuje zločesta sina, zloćesta mla
diсha. I zaisto Titani bili jesu, kako pravi 0
ratio (magnum illa terrorem intulerat Jovi — Fi
dens juventus horrida brachiis. Od 4. l. 3.) to
like détetine, brez ikakove dobrote, gérdni u
kipu, i jaki u xivotu više od svih ostalih ljudih.
0vo su oni puci, koji kako nam kaхc S. Pismo
(Tertul Apologet. c. 10.) prognali biahu iz svo
ih kraljskih sédalištah kralje tolikih narodah , i
uciniše se gospodarim od svéta.
Saturan sin Urana , bio jest mladji od
svih njegovih sinovah, od kojih zvan biaše Sa
dorn. Od Gerkah bio je zvan Cronos. Ova ime
na jesu ilirska. Réc saterti, satrenik, satar
nik, sataritelj, destructor, rekli bi Latini, po
dala je imc Saturnu. Da Saturan takovc chudi
bijaše njegova dčlovanja i preoštri serp, s kojim
ga xivopišu, bistro prikaхuju. Sadorn izvire izreci
sadirati (cxpoliare). Gercki Сronos nikne iz kre
nut, krenuti, krechem. Cronos, ol Saturan kod
Trako-Gerkah, zlamenovaše vrime ol vrieme,
koje sve sadira, sve tare, svc skoncava , sve
sège, sve kosi, sve xenje.
Neizbrojenih još imade od plemena Titmanah
imenah, koja izviru iz korčna ilirskoga. Dali ako
bih hotio od svih govoriti, na dugo bi se pru
хilo moje govorenje, i zato odlucio sam od sa
mih dvaju štogodi rechi, to jest od Prometea i
od Deukaliona. Gerci daklen vade ime Prometea,
kojega starinci zvahu otcem Scitah iz Promethias.
0vi promethias kod Trako Ilirikah zlamenuje
providjenje, premistich, ol premislio. Cehi još
uzdèrxe ovo ime, od kojega dobio biaše ime Grad
Рrimislia u Itusii. Prometeo derxat biaše kao
najpervi, i najpametnii medju ljudim, jerbo ne
biaše jednoga koi bi prividio i upravio stvari
najmucnic boljc od njega. Ništamanje Promethias
Görcki, i ime Prometheus nikne iz ilirske réci
prometat ol prometat, to jest nepristajat vertit
se okolo svojih posalah i zabavah.
Deukalion biaše sin Prometea. Gerci der
хe ga kao utemeljitelja njihova naroda. Ovo ime
Deukalion poradja se iz Trako-Fridjanskoga du
да , duида оl deuca proměnjen pervi u u e i
uzet i od Gerkah, zlamenuje: luk nebeski (iris.)
Ovakovo imc, svčdoci Plutark (de solcrt. animal.)
nosaše Noe porad luka nebeskoga (. . . colum
-
bam cx arca emissam Deucalioni.) Bivahu tri unu
ka Deukaliona koji nosahu ime trih pomastih luka
oliti pasa nebeskoga. Pèrvomu ime biaše Xuti, dru
gomu Zeleni, a trechemu Doratiliti Cerljenko. Хи
ti zlamenuje pomast zlata; zeleni zlamenuje pomast
livade; a dorot iliti cèrljenko zlamenuje pomast
vinovu. Svc ovc tri pomasti podavahu razlicito ime
trima unucim Deukaliona. Koi bi hotio na dulje
i vidčti i poznati sve ove stvari, nek proštie ko
liko ostavio nam je mudri 0. Frano Apendin (in
opusculo: dс рrаestantia et vetustate linguae illiri
се; ) paka samnom ujedno zavéršiti hoche, da
svedni po naših ulicah xivio jest naš slavjanski
jezik i njegovo pismo, premda pod Rimljanim bia
še potamnuo. Ovu istinu izpovědaju mnogi naši
davni pisaoci po svčdoganstvu navlastito Antuna
Каdgicha, koi kaхс, da ištom sinuše zlatna sjaj
nos vere Isukèrstove na svět, po Dalmacii biaše
pripovědan prisladki zakon od milosti, sad od S.
Tita k nami poslana od Apostola S. Pavla, od
S. Dujma naslědnika S. Petra i od njega poslana
poklisarom včre svete k Solinu, stolnomu gradu
tada sve Dalmaciе, i napokon od S. Ansel
ma našlédnika S. Lazara u Nin dovedena od
Ninkinje vlastelice S. Marcele, od kojih cèrkovah
potekoše malo po malo Biskupi po svima grado
vima naše Dalmaciе, i svuda u srěd progonstva
nemilih i nevčrnih Rimljanah pripovčdaše se věra
sveta i molbe uzdizahu se Bogu svemoguchemu u
našemu i pismu i jeziku Dalmatinskomu. Оdovle
slědi da i S. Jeronim znao je naš jezik i naše
davno pismo Dalmatinsko. Da kod nas ovo davno
pismo Dalmatinsko xivljaše još prie dohoda zad
njih narodah slavajnskih u naše derxave, more se
poznati i od došastja k nami S. Cirila i Metodia
koi kérstili biahu i po Dalmacii sve nokèrštene
Slovine, i ostaviše ih u njihovom jeziku i pismu,
što neuciniše u Moravskoj ni u Ceskoj, gdě
nebivaše još uredno pismo, kakosmo viděli na
broju 7 ove Dalmatinske Zore g. p. Glagolicko
daklen pismo jest davnie od onoga, kojega sa
stavio bijaše u Moravi sveti Cirilo s svojm bra
tom Metodiom, kako chemo bolje prikazati u na
prédovanju ovoga sastavka.
(Sledit che.)
0. K. Boxich
—={'}=-

МNENJA.
Šime Starcevicћа Хupnika u Karlobagu
Svérhu Skorupa
ZORE DALMITATINSKE.
Godine 1844. 1.)
U oni hip, u koj je Zora Dalmatinska za
bčlila, poceo se je nčkim samo nacinom poka
xivati i govor o našem Reccslovju kao jedna
stvar, koja se kakonoti u prozorju plivajucha na
moru sve to jače vidu podlaga, i sve to bolje o
nomu pokaхије, koj se blixe k takovoj stvari pri
blixava. Od svega, što se u plivanju ovoga go
vora od dana do dana više pokaхuje, usudio sam
se poskorupiti, i svèrhu svakoga takovoga skorupa
štijuchemu světu jugoslavjanskomu na blagovoljno
protresanje ne za drugo nego jedino za korist,
i vechi naprědak Ilirskoga jezika, knjixestva,
i naroda moja mnenja podloxiti. Dakle nikomu
za uvrědu.
Skorup II.
Zore Dalmatinske Br. 1. Strana 1.-2.
1) Mislim, da ne imamo nikakove potrěbe
cèrkovni jezik s našim mešati.
Моја МInenja.
1. Cerkovni jezik jest, i zove se oni, u kojem
sluxbu Boxiu cine ne samo Senjski i Dalmatins
ki Glagoljaši nego takodjer i svi ostali iztocne
cerkve obicaj slědechi Slavjani i Slovaki, to
jest, s desne strane Dunaja Ilirci, a s leve Rusi,
i Poljaci.
0vi jezik, ako prem s njime nijedne dèr
хаwe stanovnici ne govore, ništa nemanje jest u
ustih svakoga Ilirca i Slovenca, iliti Slovaka,
jerbo je korčm sviuh govorah, iliti jezikah Sla
vjanskih, i Slovinskih. Mi ga svi na pèrvi glas
poznajemo, nčki više, néki manje, i mi ga svi
od strane razumémo, prem da ga negovorimo:
кorušci, Kranjci, Štajerci, Hervati, Dalmatinci,
1) Potreba je znati, da ovaj sastavak došao nam je pisan
u osobitu pravopisu, koga mi uzdèrxati ne moxcmo niti bi isti
gosp. pisatelj od nas mogao to iskati; buduchi da bi se u tome
izpunila poхuda svakoga pisatelja, bilo bi u Zori veche pra
vopisah, nego li jezikah u Kuli Dabilonskoj. Ali da bi naši ci
tatelji razloge razsudjivati mogli, na koje on svoj pravopis
naslanja, kako chemo u naprěda vidjeti, cvo različnosti medju
njegovim i našim pravopisom: c - ca; a - sh; * — i.
222
Аrbanasi, Bosanci, Scrvianci, Bulgarci, Sla
vonci, Rusi, Pemci 1) i Poljaci svi više nego
polovicu svoga govora imaju iz cèrkovnoga jezika;
nijedan od onih sviuh narodah i pukovah ne
moxc ni dсset régih uzeti, ako ne uzme barem
dvé rčci iz jezika cerkovnoga 2), mi brez jezika
cèrkovnoga naški ne moxemo govoriti; dakle
nami je potrčbno, i mi smo usilovani u naš jezik
mčšati jezik cèrkovni. I zato isto, jerbo je ovi
jezik tako star, i plodan, jerbo je nami ne
odpustivo potrčban, i jerbo samo u njemu, a
ne u našem xivuchcm jeziku sluxbu Boxiu ciniti
moxcmo, nami jest, i nami mora biti jezik cer
kovni: Jezik sveti.
Ali ipak ja mislim, da je pravo receno : „ Mi
ne imamo potrebe, page mi ne smémo govoriti,
ni pisati polak jezika cerkovnoga , “ jerbo ima
mo naš današnji vlastiti govor, koj se bivstveni
razlučuje od jezika cerkovnoga , i ova ista raz
licnost zahtěva, page moxno zapověda, da mi
naše réci, koje isto zlamenuju, što i u cerkov
nom jeziku, onako ne obrazujemo, kako se u
cčrkovnom jeziku obrazuju, i da samo onda po
Iak obrazovanja naših recih uzmemo rěci jezika
cerkovnoga, kada ne imamo, i ne moxemo imati
naših vlastitih rěčih, koje su, da tako reknem,
na sadanju, i po novom kroju skrojene.
0vo se ima osobito onim jugoslavjanskim
knjixevnicim priglaviti, koji običajno u deset
recih Ilirskoga pisma uzimlju po pet régih od
xivuchega jezika narodnoga, po dvě cerkovne,
i po tri 1iusinske tako, da se nezna, jeli se
igdi nahodi, ili jeli se je ikada na zcmlji nahodio
narod, koj je ovako govorio, ali pisao.
2) Mene neche niko mochi privoliti, da se
ovdě pismo dodaje, ako nije nacinjeno po pra
vilu narodnoga jezika.
II. Ako cversto, i brez najmanjega opre
cсnja, i protivljenja u chudorednom svétu stoji,
da svaki jezik imade svoja vlastita pravila régo
slovna, tako izvan dvojbenosti mora takodjer
stati, da i naš jezik Ilirski ima svoja vlastita
pravila régoslovna, sve nko takova i nesu sva
u knjige upisana. Meni je znano, da naš jezik
1) Pemci u svome jeziku vlastitome i kod sviuh slavia
nah zovu se Cehi (Cesi). -
2) Могаlo bi se prie dokazati da je jezik cerkovni onaj
korén iz koga su svi sadašnji slavjanski jezici ponikli. Dok se
to ne dokaхе, što se dosad dokazati nije moglo, ne moxenne
posve pristupiti mnenju gos, pisatelja.
 — 223
imade više pravilah, ali koje je to pravilo, po
lak koga ima biti uginjcno svako pismo, za da
bude podobno, pace vrčilno i dostojno , da se
u Zoru Dalmatinsku uzme, ja ne mogu pogoditi,
nko mi sc ne kaхе. Меdju tim ja mislim i sudim,
da Zora prima samo takova pisma, koja su naški
nacinjcna i tako derxim, da pravilo svèrhu svih
pravilah narodnoga jezika jest: Pravo naški, iliti
Ilirski pisati. Dakle što naški, to jest, cisto i
podpuno Ilirski nije pisano, ono nc ima u Zori
mčsta imati, kako bi n. p. bile régi. Ponjatie,
* upruga, 1) падгахdenie, vozduh, kazna, tor
restro, vostocni, zovomi, vidimi, otecestvo, ce
loreceski , i trista spodobnih, kako da se naški
pravo ne veli: zamišljaj, rena, nadarenje, ve
tarce větrich, pedepsa pokaranje 2), svetacnost,
istocni, zvani, vidivi, otcinstvo otacbina , co
rècanski.
3. Nije svakomu dato pisati, kako dragi
Вод сарогČda.
III, 3) Ova besčda ima dva razluccna rс
cсnja, ona ima dva razumka. Pérvo recenje:
Л'ije svakomu dato pisati, jest okončano, krat
ko, i bistro , i razumivo: Ima ljudih od porodje
nja slepih, gluhih, nčmih, i kljastih; koji se nc
mogu nikako nauciti pisati, dakle svakomu nije
dano pisati, i ovo stoi. Ali kako stoi, kada se
veli: Nije svakomu dato pisati, kako dragi Bog
zapověda ? Којдоđ znale, i moxe pisati, on ovo
znanje, i ovu moguchnost nc ima od scbc, nego
od Boga: jerc piše sveti Paval, i pita svakoga:
Što imaš, što nes: primio? ako si pak primio,
sto se diсiš, kako da nesi primio (1. kor. 4.
7.) kojgod dakle piše, onomu je od Boga dato
pisati , jer da mu ne bude dano, on nebi bio
mogao pisati. Ako li je ljudim od Boga dano,
јcli takodjer i zapovidjeno pisati? Jest nedvoj
beno: Govori-bo Gospodin isti Mojsesu: Piši
tebi reći ore ( Knj. Izh. 34. 27: ) i zapověda
1.) Ova rec, ako je komu délu našega puka i nepoznata,
i uzmimo da je iz drugug koga narčcija slavjanskoga uzeta,
nami jo od potrebe, jer znaci xenu udatu „ mulierem “ za koju
ni drugog imenan ne imamo. U Sèrbii, Bosni, Slavonii i kod
mnogo Dalmatinah euje se u svakdanjnem govoru.
2.) Kazna pedepsa, pokaranje. Ako kazna nije réci naška,
nije ni pedepsa, koja je cisto gercka. Pokaranje jest naška
ali ne odrovara ni kazni ni pedepsi.
3.) Mi skidamo kapu preducenosti bogoslovnoj gosp. pi
satelja, i zato mislimo da on samo nije htio razuměti one reci,
Јег se je bojao, da nije s njima Doxic ime samo izprazno re
кеao.
Opazke Ured:
-
kralju Davidu govore chi: Nek se pišu ova u po
radjaju drugom: i puk, koj che se stvoriti,
hvaliti che Gospodina. (Epis. 101. 19) Каko
dakle Bog dragi zapovčda pisati, i za koga?
Bog zapověda pisati vazda dobro , jerc govori:
Uklanjaj se od zla, i cini dobro (Pis. 36. 27)
i on hoclic, da svaki, koj pišc , pišc za samu
slavu njegovu. Ako bo je Gospodin učinio sva
kolika radi sebe istoga, još i nepobornoga za
dan hudi (Prir. 16. 4), tako zaisto i moguch
nost pisanja imala je biti za ovu svèrhu uginjena.
Druga svèrha onoga, koi piše, mora biti
za njcgovo vlastito dobro duše i tčla; jerc go
vori bistro Bog xivi: Piši tebi reci ove. Skerbno
nastoj tebe istoga (2, Tim. 2. 15.)
Ravno tako, koj piše, mora pisati samo za
korist svoga blixnjega, jere stoji pisano: zapo
vidio je svakomu od bliznjega svoga (Cerk.
17. 12.)
I tako ja mislim, i sudim, da svakomu, komu
je dano pisati, jest dato pisati onako, kako dragi
Воg zapověda. Da pak svaki onako ne piše, kako
Bog zapovéda, ovo ne dohodi od Boga, ncgo
izlazi uprav iz slobodne volje cověka, pred koga
je Bog postavio vodu, i oganj, da pruzi ruku
svoju na što hoche. (Cerkv. 15. 17.) sebi i
stom za srčchn , ili za nesrěchu.
(Slědit chc.)
—={Y}=-
NARODNE PESME.
(Iz ustih puka u Slavonii.)
Мајkim svét.
„ Umri majko хčljan dievojakah : “
А ја sinko tankih ušcipakah!
„ Umri majko xeljan moje Mare!“
Neumiri xeljan xeljan divojakah
Ја сhu tebi Maru domamiti:
Ti sagradi jedan vertal roxic”,
Sve che mlade po roxice dochi
I med njima ta preliepa Mare! —
Оn sagradi jedan vertal roxic”,
Sve su mlade po roxice došle;
Samo nije ta prelicpa Mare.
(А.
„ Umri majko xeljan dievojakali !
Ti sagradi cèrkvu i oltare!
 224
Sve chc mladi k cèrkvi dohajati,
I med njima ta prelipa Mare.
On sagradi cèrkvu i oltare
Sve su mlade cèrkvi dohajale
Ali nije ta prelipa Mare!
„ Umri majko xeljan divojakala!“
Ti sagradi bunar vode ladne ;
Sve che mlade po vodicu dochi,
I med njima ta prelipa Mare.
Sve su mlade po vodicu došle,
Samo nije ta preliepa Mare.
„ Umri majko xeljan divojakah ! “
0buci se kako da si mortav ,
Pak se lexi posrid kuche svoje,
Ја сhu tebe roxicam kititi,
Sve che mlade tebe doch viditi,
- I med njima ta prelipa Mare!
Sve su mlade k njemu dohajale,
I med njima ta prelipa Mare.
Kada ga je Mare razgledala
Drugam svojim tiho govorila:
„ Mili Boxe cudnoga mertvaca!
Oci su mu kako na gledanje,
Usta su mu kako na smijanje,
Ruke su mu kako na vatanje,
Noge su mu kako na skakanje.
Kad je mladi rčci razumio
Оn se skoci za mladom dievojkom.
Pa ju vatja za biele ruke;
Pa ju pelje u biele dvore;
Tu su oba pribivala mlada.
Dievojcice udovice i junaci.
Lipo robje Turci vatiše,
ILipo robje tri divojke mlade,
Tri divojke i tri udovice,
I još š njima tri junaka mlada.
Još se Turci medju se divane:
što che robju za podelo dati?
Divojčicam svilu prebirati,
Udovicam tanko platno,
A Junakom celinu kopati. “
Još se Turci medju se divane:
što che robju za pojesti dati?
Divojcicam tanke pogaćicc,
—etЖњt:Đeć943333{{{2<=-
J. A. Kasnapich
Urodnik.
—
Udovicam tople poveticc,
A Junakom oštre zobenice!“
Još se Turci medju se divane:
Sto che robju za popiti dati?
Divojcicam rumenoga vinca,
Udovicam hladjane vodice,
A junakom mutnoga bunara!
Još se Turci medju se divane:
što che rubju za polechi dati?
Divojcice u zelenu svilu,
Udovice na meke dušeke,
А јtunake na glogovo ternje!
—=EG=-
56833-8885288 52338:338883382638383 838333388833333 gig
К NJ I GIJE,
koje su na prodaji u tiskarnici i knjigarnici
BRAT JE BATTARA U ZADRU.
-gee-o-o-Ф-
DRAMATIČKI PREVVODDI
ZA NARODNO KAZALIŠTE
iz da o
ILIA RUKAVINA LJUBACKI
u Terstu 1843.
Sresak „Pervi. Sernac ili nedužni krivci - Stari izvoznik
Cara Petra III. -. Hranitelji. . . kr. 40
— Drugi. Korsikanci. – La Peyronse, s 40
—-sофевр
MI U IKA
GOSPODINA NAŠEGA
v sv. Yes is, v. s v so
I P L. A c
MATERE NJEGOVE
SLOXEN
Odl О. К". Pietro Knexevicilna iz Knina reda
S. O. Franje od obsluxenja s
provincie presvetoga odkupitelja.
Novo pritisnutje.
U Spletu godine 1845. — Сеna fl. –: 10.
ф{}}-{{}{}
*šiš44
Пratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BR()Ј 2), Il. (0)|NA
—G— —G —

NA 21 SERPNJA 1 8 4 5.

Оvaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 f. u Zadru, a po ostalih nistih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cctiri jednaka roka u knjisarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zorn Dalmatinska daje se u zainčnu za kojmudrago narodni oli strani list.

Joso . Јег роzibne od više su,

РЕsциртуо. Naklc, serce moje drago Kako i nechu sérce moje
РksAN. I radosti sladka moja Više u licu traxit tvom.

ANE VII) 0 VICH EVE.
Nevernost pravedno pediepsana.
»Joso i Nakla.
Јово.
Jesi li vech, Nakle moja
Tvoje umila belo lice?,
Rekla mi je majka tvoja
Da si u dugo to danas.
Nakla.
što ti je rekla ni Je slagala,
Na bunaru eto tri puta
Bila jesam, Bogu hvala!
Pokli srcchno to men" bi.
Vidiš oci bistre moje,
Vidiš suze na njim nema,
Ali više nesu tvoje,
Za te plakat nechu vech.
Jutros jesam ja sedila
U mom vèrtlu pod narancom,
Ovako sam govorila
Kad je sunce izhodilo:
Sanee od svéta drago uhvanje,
Хestoka je ljubav moja,
I pri neg dodje na manje
Ti cheš sunce potamnet!
»A tvoj dragi drugu dvori,
(Na to mi se glus oglasi)
Od ljubavi druga gori
Za nevernog istog tvog. “
To izreće junak, paka
Рreko polja ravna utege,
Ti si sama i moje blago Tebe che razgovarati
Nu se umiri, ali slušaj me!... 0na lěpa devojcica,
Nalila. Метne moja daje mati
Nechu slušat regi tvoje Za vérnijeg neg si ti.
A ja u placu kô nejaka
Devojcica racvilim se, POZDRAV.
Јорсt mislim, jadna Nakle
Za koga chcš poginuti!
Zori i Bratji Dalmatinskoj
od
Оn na haje za te dakle
Zašto njega ljubiš ti? II.IE ОктUGIспл.
Na taj cas mi cudna dodje
Krépost baš iz nebesa, MIoja Ptica.
Maljubav na manje podje Pusti pticu neka leti
Pozdrav ona clic donéti.
Al ne mogu suze otert.
što chu jadna uciniti!, Ti pticico mila moja,
Sama sobom mislim tadar, Ká si meni radost bila,
Посho li me iztakmiti 0buzima xalost koja
Vodu suze iz ocijuh! Tebe ter si uchutila?
Ка ђunaru gde ja bila
Nesam, hochu danas pochi... Hranio sam teb, na vreme ,
Pérvi i drugi put se umila Davo sam ti cislu vodu,
А кuxlee curo još! Ono što rad jedeš séme,
Koga u pomoch hochu zvati 7, Nćsam davo ka ti škodu.
Ti me izličci, mili Boxe!...
Каd u tomu tko nastati Buduch znadem da nikada
Preda mnom cini Bog! Ne zaostali u duхnosti,
Veru vidim kod prozora,
Ti sviralu iz njedra vadiš,
Negledam te zato rada
Nјоzi staneš baš pred dvora, U takovoj svedj xalosti.
0na pčva, a udaraš ti. Da kerletka teb dosadi
Buxe mojo, hvala Ilogu!
Sve su u vodu jur dospele,
Vidim, nili znam da boxi
Svak oda zla i da radi
Veche plukati ja no mogu
I da hochu za neharnim, Svak za dragim svojim texi.

Uzmnoxavat tugu tvoju
Nechu, zato puštit chu te,
Al poslušaj réc sad moju,
Leti ké ti kaхem pute.
Poletit cheš tamo gore,
K onoj blagoj zemljc strani
Gdě Jadransko buci more
I gdě xive puk izbrani.
Gděno kralju prestol mili
Onom biše od někada,
Sve Ilirske kli u sili
Kraljeve u věk nadvlada.
Cdé zmajevi od tri glavc ;
Kak na kopnu tak na vodi,
Stekoše im lovor Slave,
Ká pred njima u věk hodi.
Gdě da s pravo mora reti
Naške biše jezgra sile,
Gdě pčrvi krat glasno pčti
Росеše nam mile Vile.
Dalmacia to je slavna,
Dalmacie to je dika,
Оna jeste, kü odavna
Resi Slave lovorika.
0d gradovah razvaline
Tu cheš ptico ti gledati,
Kojih slava nepogine
INego che u věk izostati.
Varoše ches tu viděti,
Al u pèrvoj ne sjajnosti,
Zato ništ, njih ipak kiti
Lovor stare od znanosti.
Tu cheš vidět Zadar glavni
Grad najpervi Dalmacic,
Od pocetka u vek slavni,
U věk dican bio ki je.
Оsobito njegovi su
Stanovnici hrabri bili,
Borci u vek nikad nisu
Podali se kakvoj sili.
Тu cheš spazit kak ljuvcna
Zora nam se ukazuje,
U rumeljki odčvena
Dan nam novi navěštuje:
226
Svoje lice kak rumeno
Sinim Slave svim obratja,
I što biše zabaccno
Sve u xivot opct vratja,
Od sèrca mi nju pozdravi,
Svu rumeljku prostirala
Svedjer, više u višoj slavi
Rodu obchcm svedj svčtlala!
Pozdravit cheš Dalmatinc
Nek jih s bratjom Sloga mati
Vexe, nek jim sunce sine;
Višnji to jim ncuzkrati.
To uciniš ptico kada
Znaj, da sve si doveršila,
Spomcni sc mene tada,
Jer te ruka má pustila.
Leti onda kud ti drago
Traxi za cim si geznula,
Tad uхivaj tvoje blago,
Da prie reda ncb' svehnula. —
Vi pak bratjo Dalmatinci,
Кi smo jedne majke sinci,
Bratac od vas lépo prosi
Prim" te ptica što donosi!
—={)}=-
КMIXEVNI PREGLEI),
Istria i Dalmacia.
Pisma i uspomene od Henrika Stieglitza.
U Stutgardu i Tübingi 1845. *)
Presudjeno Ivanom Kukuljevićem.
U najnovie vrčme, gdě probudjeno izmertvila
i okrčpljeno duhom Slavjanstvo na svih stranah
Europe svoju narodnost stranom očituje, stranom
natrag dobiva, javljaju se po svoj Europi glasovi,
koje za, koje proti Slavjanstvu. Slavjanski jezik,
koj prie několiko desetak godinah ostali europejski
narodi ni poznavali nesu, nekmoli cénili, uče,
sada marljivo inostranski naučnici, osobito jezi
koslovci, a u Parizu, Berlinu i Vratislavi uteme
ljene su na sveučilištu stolice, s kojih se slavjanski
jezik medju nčmačkom i francezkom mladežju i
•) Istrien und Dalmatien. Briefe unit Rrinnerungra vas
11cinrich Stieglitz. Stuttgard und Tübingen. Verlag der I. P.
Cotta'schen Buchhandlung 1845.

ostalimi mnogobrojnimi slušaoci s velikim bla
gorččjem i učenostju razprostire.
Ovo je možebit uzrok, što i mnogobrojne
slavjanske zemlje od něko doba u velikoj méri
probudjuju pozornost inostranih dèržavah, koje
toliko raznih sad ljubav, sad mèržnju prama Sla
vjanom gojećih, sad dubokom učenostju, rad po
vèršnimi znanostmi nadarenih turistah (putnikah),
narodopisacah i deržavnikah (politikah) u sla
vjanske zemlje šalju. — Někojim od ovih pozor
nih motriteljah, osobito englezkim i francezkim
imaju se zahvaliti nesamo inostranci ncgo i Sla
vjani na toli izvèrstnih délih o slavjanskih stvarih
i razměrjih, da bi ih težko isti slavjanski naučnici
bolje napisali. Nu većja strana ovih putnikah,
osobito onih, što iz Němačke dolaze, spada žali
bože u vèrstu turističkih spisateljah, koje bi čověk
prozvati mogo résetare i prerivaoce zemaljah i
narodah.
Nam Hèrvatom, kao posebnoj grani južnog
slavjanskog naroda, pristoji se zaisto najviše, da
pozornost svoju obratimo na inostrane knjige,
koje o nas ili o našoj jednokèrvnoj bratji govore
i bi reći izvěstja u tudje zemlje odpravljaju. Iz
medju ovih izašla su u najnovie doba tri děla,
koja stranom o svem jugoslavenskom narodu,
stranom o jednom samo dělu glase. Perva dva
pisao je na francezkom jeziku Ciprian Robert,
sada već na glasu po svoj Europi, od kojih je
i němački prevod izašao.
Tretje dělo ove vèrsti spisao je Henriko
Stieglitz pod gori navedenim naslovom na né
mačkom jeziku.
Meni je ime Henrika Stieglitza pohvalno
poznato iz obćinskih Augsburžkih novinah, iz
njegovih pisamah našemu slavnomu Tomaseu
slanih i u terstjanskom ćasopisu „ La Favilla “
kano i u Tomascovih „ Studi Critici „ 2. délu
na str. 32 i tiskanih ; i to sam znao, da je isti
spisatelj izdao délce o Cernoj Gori, koje je više
némačkih časopisah presudilo i pohvalilo “), nu
ja ga se dosada žalibože nemogoh dokopati. Radi
toga nadao sam se velikomu duševnomu užitku
--
*) I Danica priobćila je prie dve godine odlomak istoga dela.
Kritika ove knjige od prof. Pettera iz Spleta, može se čitati u
letošnjem 33. broju časopisa 0st und West.
227
od njegova najnovicga děla „Istria i Dalmacia, “
tim više, buduć da sam, bivši u Mletcih, doz
nao, da se ondě bavi i dogodovštinom mletač
kom -- dakle i dalmatinskom i istrianskom, koja
je bila s onom mnogo věkovah těsno skopčana.
Taki na početku svoga děla opisuje nam St.
u jednom listu iz Tersta poetickim perom negda
šnju slavnu vladalicu Jadranskoga mora, sada pako
porušenu (trauernde), zapuštenu udovicu Peneciu,
odkuda se je bio na put u Dalmaciu odděliо. О
datle vodi nas u živahni, bogati, novi Terst,
pošto bi prie po običaju drugih, osobito slavjan
skih putnikah morskoj ovoj kraljici napio zdra
vicu: „ da živi Venecia, na věke krasna, neiz
cèrpivim blagom bogata kraljica -- ma joj neslalo
blaga, ma joj propale krune!“
Tèrst spada od svoga postanka na ilirski
narod, jer je dio ilirske kraljevine, podignut je
na ilirskoj zemlji, sagradjen od ilirskih rukuh,
natapan, sačuvan i obogatjen Jadranskim t. j. I
lirskim morem, koje se je jednoč „ mare Illyri
cum “ zvalo. Luka térstjanska spada na carstvo
austriansko, kao što i St. veli: nemožemo dakle
mi ravnodušni Slavjani dokučiti, kako je mogo
isti St. u svojoj sanjki o němačkoj budućnosti
na str. o. pun veselja smotriti, da Tèrst nije
više austrianska, nego južna luka nemačkoga sa
veza. Mnije li on može bit, da Austria , kao
carstvo sastavljeno iz mnogobrojnih slavjanskih,
talianskih, němačkih i magjarskih plemenah,
može samo u savezu s inostranskimi němačkimi
dèržavami srěčna i velika postati? A mi baš su
protivno věrujemo, naime, da ona moxe srěću
steći i uzdèržati, ako sklopi čvèrsti, neporušivi
savez sa svojimi věrnimi narodi. -- Da ime sta
ро
roga ovoga tergovišta na str. 27. tako opako
izvodi, tomu se nimalo nečudimo, znadući, da
nije včšt ilirskomu jeziku; nu slavjanski jeziko
slovci znaju, da je latinsko ime Tergestum, Tor
gium, Torgiton , kano i němačko Triest, i sla
vjansko Terst, Trhovište, iz ilirskoga terg, ter
žiti, postalo.
Iz Tersta se je St. odputio u istriansko
primorje, i vodi nas najprie u Kurtu (Isola) i
Kopar (Kapodistria). Opisanje živahnoga gibanja
| u luci koparskoj prestavlja nas u duhu na obalu
 228
pojadranskih gradovah i stavlja nam pred oči
bujni život naših primoracah. On ovako piše:
„ Sav je zaliv nabijen čamci i zato nalik na ri
barsko selo, ljuljajuće se na talasih i prostiruće
svoj radini život i na bližnju obalu. Svuda vlada
marljivost i neumorno prometanje, svuda se po
navlja isti prizor ovih zanimivih gomilah. Ondé
plete mrěžu porodica koja; muževi, pokriveni
visećom frigičkom (cervenom) kapom, rade pušeć
i pčvajuć, a žene i devojke u cernih odčćah,
napola sličnih starinskoj togi, napola kaftanu (a
posve hervatskomu zobunu), sad spuštajuć cèrnu
kosu niz pleća, sad skrivajuć ju pod bčlu ma
ramu, rade rad, neprekidajuć ugodne razgovore.
Оvdě opet drugi broje, čiste i uredjuju, što su
na lovu nahvatali; nedaleko od njih stoje kožari
sa škurom pregačom, okruženi morskom pčnom,
koju su svojimi rukami, bi reći od djona podi
gli; al najglasnie obavljaju svoj zanat kačari, po
kucivajuć obruče na bačvah za obližnju vino i
maslino-berbu. -- Nu priklopljena dogodovština
ovoga grada, nije mu tako dobro za rukom
pošla kano opis ovih prizorah Koparske luke.
U Piranu, u kojega zalivu mletački dužda
Ziani flotu cara Friderika Ridjobrade biaše ha
netom potuko, privodi nam na pamet světoslav
nog Tartinia, rodjenoga ovdě god. 1692, koj
biaše Paganini svoga vrčmena i skladatelj glaso
vite djavolske sonatc. Réč je, da mu ju je sam
vrag polazeć ga u snu gudio, da njome mozak
sincte ljudem. -- Izmedju ostaloga napomjnje St. i
zaštitnika ove varoši, naime S. Gjurgja, zaštit
nika od Bosne i ljubimca sviuh južnih Slavjanah.
Preko Montone, Paža (Pisino) i Vodnjana
(Dignano) vodi nas St. u klasičku Pulu (Pola),
koju su već toliki inostranci posětili i opisali.
Оvdě nas upoznaje s mladim i pomnjivim rodo
ljubom, Ivanom Karrarom, koi skupljajuć mar
ljivo ostanke klasičke starobitnosti, pripravlja
Puli lepi museum u něgdašnjem hramu Augusta.
Sa žalostju pomislih ovdě na tolike klasičke sta
rine u mojoj hervatskoj domovini na vele mčstih
izkopane: ove se žalibože něsu naměrile na ku
рioce, koji bi ove važne spomenike naše politič
ke i umětne dogodovštine za koj javni zavod sa
brali i od konačne propasti spasili.
—
Na str. 55. opisuje St. veoma zanimivo is
triansku svadbu kod Pulc; u ostalom običaji o
vom prigodom opisani podobro se slažu s pirni
mi običaji slavjanskih Istrianacah. Čitavši zaklju
čak opisa od Istric nësam mogo stèrpiti, da se
malko nenasmčjem, videć, da je i g. St. zauzet
za ideu někojih nčmačkih dopisnikah u „ Augs
buržkih novinah, “ naime, da se nasele Némci
u Podunavju i ostalih jugoslavjanskih pokrajinah.
„ Da se ovakove naselbine razborito upravljaju
--- mnije St. --- a s početka krčpko podupiraju,
one bi do mala u ovih pustih zemljah od oče
vidnoga uspěha bile i ujedno bi i okrepljujući,
pomladjujući nemački živalj (element) presadile
u ove predčle, prikladne za svako izobraženje!
Možda g. St. malo poznava nedostatak plodne
zemlje u Istrii i svem austrianskom primorju,
možda nepoznava kamenjake i pčšinu ondašnjih
predělah, neugodnost podnebja, neplodnost ze
mlje, i uza sve ovo neumornu marljivost ondaš
njih stanovnikah, boj njihov sa življi, imenito
s burom. Sve ovo neće bogme niti krêpki, po
mladjujući nčmački, niti drugi koj živalj pret
voriti. -- A što se tiče naseljenja ostalih izpod
turskog jarma otetih jugo-slavjanskih plodnih po
krajinah: pitamo za što nesu ovu osnovu prie
i o o godinah predložili, kad je bilo od potrčbe
jednom rukom plug deržati a drugom sablju.
Iz Pule se je St. svratio na někoje otoke
Kvarnera, i što na str. 77. o stanovnicih veli
koga i maloga Lošinja (Lussin grande i piccolo)
piše, moxe se priljubit ostalim istrianskim, her
ratskim i dalmatinskim primorcem „Njihovo ob
ćenje --- piše St. -- sa svimi stranami svéta oči
tuje se i u njihovih razgovorih, koje u kavanali
vode, nu obćenje ovo proteže se da kako samo
na obale, jer u unutarnje zemlje težko da je je
dan izmedju stotinc ovih brodarah prodro. La
djari od oba Lošinja nazivaju sami sebe Engleze
Jadranskoga mora, i smionii od njih žale naj
više, što Austria, akoprem ima sva srčdstva,
neće da gradi flotu, s kojom bi i ona u važne
dogadjaje svéta uticati mogla, da do toga dodje
-- kažu Lošinjani --- oni nebi ni za kojim po
morskim narodom zaostali. Stanovnici Lošinja -
nastavlja St. -- služe se nčkom směsicom od ta
 229
lianštine i slavjančine. S talianskim jezikom čo
věk svuda prodje; nu u medjusobnom obćenju
kano i u cárkvenih pesmah vlada samo ilirski
jezik. Ovdě valja dodati, da su ne samo pčsme
ilirske, nego da se sva misa na ilirskom jeziku
služi.
Opis otokah Cresa (Chersо,) Ozora (Osero)
i Kierka (Исšlia), koji leže na prama hèrvats
komu primorju, propleten je několiko věrlo lé
рimi sgodopisnimi episodami. Nu na otoku Krku
izkusio je sa žalostju g. St., da čověk u ovih
predélih nemože svuda s talianskim jezikom baš
lahko proći, jer na str. 1 i 2. ovako sam veli. . . . .
Moj provodiči svi ljudi, koje smo na ovom podugač
kom putu srěli, nesu znali ni jedne jedine reči
drugčie, nego na svojem , и ићo tudjinca ne
milo dirajućem hèrvatskom jeziku progovoriti.
Čitav ovo čudio sam se, kao što se svi Slavjani
čude němačkim putnikom, koji se spremaju na
put u slavjanske zemlje, da opišu narod i zemlju
tu, -- a neće da se potrude malko kod kuće,
te da si prisvoje koje od slavjanskih narěčjah,
nego stave se onako čisti od slavjanskoga jezika
na put k Slavjanom, pa se čude, što ovi nego
vore s njimi němački. Da samo jedno narěčje
nauče, lahko bi i ostala razuměli. Nu kako mo
gu inače narod i njegove ćudi i misli razabrati?
Kako mogu ljubav i iskrenost pravih naroda si
novah steći: kako se mogu priatnomu dočeku
od strane věrne, narodu neodtudjene dèce na
dati, ako li jezik, naroda, koj polaze, neznaju,
dapače se u njega višekrat i upoznaju? Sasvim
drugčie postupaju u tom obziru někoji novii fran
cezki putnici, koji, naučivši temeljito slavjanski
jezik, proučili su najtemeljitie sérce i duh sla
vjanskih narodah, radi šta im děla isti Slavjani
čitaju i hvale.
Putujuć parobrodom u Dalmaciu, sastao se
je St. s učenim padovanskim profesorom Furla
nettom, putujućim radi iztraživanja někojih sta
rinah u Dalmaciu, i s našim glasovitim Nikolom
Tomascom, koj sebiaše u Šibenik, svoje i slavnoga
Marka Pola rodište.... Оvoga našega Dalmatina, na
glasu po svoj Italii, udostojio je St. osobite po
zornosti, tako da je o njem punih i 2 stranah
pisao. -- Al na njegovo mněnje glede ovoga vèrst
—
noga naučnika, kojega ja osobno poznam, i za
veliku to čast primam, pristati nipošto nemogu;
jer se čini, kao da ga St. samo zato gděgdě
osudjuje, buduć da Tomaseu, kano i njegovomu;
a i svim ostalim južnim negermanskim narodom,
neprija baš sěverna němacka filosofia, ako prem
ovaj postupak – kao što St. mnije - ni malo
nije filosofički. Prie bi još sa St-cem Tomaseu
zaměrio, da s velikim preziranjem pesme vele
umnoga Byrona i pučkoga Berangera osudjuje,
i svakom prigodom na mejdan ih zazivlje.
Da je Tomaseo, boravivši dugo u Italii i
Francezkoj, „ ilirski jezik zanemario, “ to je
istina; al mu je toga žao bilo u novie vrěme, ter
on popravi pčrvašnju grčsku, ... obećavši, da će
izdati narodne ilirske pěsme, od kojih je bio prie
veće mnogo na talianski jezik preveo i podnaslo
vom : „ Canti popolari Illirici u Mletcih tiskati
dao.
U kratkoj dogodovštini Zadra imalo bi se
koješta popraviti, nu prostor to nedopušta; sa
mo ću jošte g. St-ca opomenuti, da necerpe
svoja historička data o Dalmacii i Istrii samo
iz talianskih izvorah, buduć da su ovi prepunjeni
nebrojenimi pogrčškami, a i pisani su većom
stranom veoma pristrano i samo na čast Mletci
Иla.
U Šibeniku su rodjaci Tomaseovi g. St. gos
toljubivo kao pravi Dalmatinci, pribrali. S jednim
stricem Tomascovim posětio je St. vodopad rěke
Kerke blizu Skradina, skradinski slap zvani, i
prispodablja ga veoma poetički sa slapom Ima
tre u Finlandskoj. “ Ako li prispodobimo — veli
St. -- Imatru, hujeću medju dvima visokima stč
nama od granita, s pohodom naroda, koj si si
lom put kerči do bolje dobe, i prozovemo to
epos-om: a to ti razgranjeni skradinski slap sa
svojimi iz mahovita kamenja izvirućimi zrakami
nalikuje bolje idili, razvijućoj se mirno iz pas
tirskoga života, u veselu kolu, uz glas svirkah
i frulah --- dočim ondě huka od vihra igra.
Koj se god rodoljubivi Slavjan u duhu prestavi
u prekrasnu Dioklecianovu palaču kod Solina, je
dan od najlěpših spomenikah južnih Slavjanah: on
će se zaisto sg. St. s tugom spominjati nčgdašnje
slave ovoga umotvora i onoga prostoga dalma
 230
tinskoga seljanina iz Duklje, zatim pako slavno
ga graditelja ovc palače, gdě je svoju starost,
odrekavši se svčta i vladarstva, kao vertlar pro
veo. Uspomena njegova, koja jošte dan danas u
narodnih pčsmah dalmatinskih i cèrnogorskih živi,
trajat će posvoj prilici dulje nego razvaline nje
gove palače i hrama, probudjujuće i sada jošte
udivljenje, Žnao nam je samo, što bližnji susědi
ove ostanke starinske naše slave věrlo zlo štuju,
i ni malo se za njihovo sačuvanje nebrinu, da
pače ih neprestanim oštetjivanjem i sakatjenjem
jednako oskvèrnjuju i gerde. Pravo veli St. na
str. 179. „Mi korimo Turke i druge barbare,
što su toliko krasnih spomenikah ili sami razorili
ili propasti pustili, dajte dakle da pokažemo, da
nesmo Turci i barbari! - Čemu da se nadamo
od naših potomakah prama nas, ako ni sami
neštujemo naše predje? Štovanje tečaja světa u
obće, prilikuje pojedinomu čověku, spominjućе
mo se věrno i zahvalno perve zore svoga života.
U veleslavnom kotorskom zalivu, kojega stanovnici
(kao što veli St. na str. 265.) vèrlo se ponose
svojim slavjanskim podrëtlom, i uvěk se medju
sobom ilirski razgovaraju, tako da ondašnjim
kao i ostalim dalmatinskim urednikom (Beamte)
znanje ilirskoga jezika neobhodno treba — u is
tom zalivu napade g. St-ca iznenada opet klap
nja o jednobojnoj nemačkoj Joti, o sve užjem
pridruživanju obćenitoj nemačkoj domovini i o po
dignutju nemačkoga jezika i nemačkoga duha na
najvišji stupanj slave i savèršenosti. – Nu mi smo
ove sanjaric višekrat već čitali u obćinskih němačkih
novinah kadkada baš u veliko -i zato nećemo za
mériti ni g. St., što ga je pretěrano rodoljubje tako
daleko zanělo. Drago nam je suprotivno, što je
na str. 2 i 4. naveo rěči stariega jednoga němač
koga putnika i opisatelja kotorskoga zaliva, koj
se ovako izrazi : „ Ja sam vidio obale Genev
skoga jezera, koje je samo věšto pero Rousseau-a
toli krasno opisati kadro bilo. Lep je to pre
dél bogme; al su obale kotorskoga zaliva bez
dvojbe mnogo krasnie. Réči ove moraju zaisto
svakoga domovinu svoju ljubećega jugoslavjana
uzhititi, i jošte vatreniu ljubav prema kolčvci
svojih dédovah u sercu mu probuditi.
Radostno nam je bilo čuti, da g. St. na
—
str. 215 --- a 19. slavjanske običaje Dobrotanah
priznaje. - Nu u Budvi na granici cèrnogorskoj
selja se St. opet, da je severni Němac i vapi
s uzhitjenjem:
Wahrlich nie auf diesen Hohen
Dürften frcnde Adler schalten:
Und der I s t e r und der Balk an
Huldigten nur deutschem Walten.
Veoma je shodno na svèrhi knjige u kratko
izrazio ono, što je izkusio i vidio, rěčmi To
masca, koje je ovaj napisao, povrativši se u do
movinu poslě mnogolëtne udaljenosti.
Da je g. St. svoju posebnu narodnost više
s uma svèrnuo, ter ono, što je čuo i vidio, na
ravnie i onim zemljam shodnie opisao: bila bi
mu knjiga ova ne samo za stanovnike opisanih
pokrajnah, nego i za isto němačko obćinstvo mno
go većju korist dončla.
(Iz Danice.)
PUČKI RAZGovoR.
Slidechi pucki razgovor bio je izrecen od
cèrkvenoga naručnika na dan namistjenja jedno
ga xupnika. Kako su u njemu prid oci stavljena
dobra duhovna, koja puk od svoga pastira prima;
take vele podobno nahodimo uvesti ga u našu Zoru
nek se proglasi , i nek se Seljani nauce pozna
vati . Хupnika, i nositi mu svu onu cast, koja se
sluxbi i dostojanstvu njegovu pristoji.
što је Хupnik!
Vaš starešina Cerkovni poslao me je k vami
bracho pridraga, da namestim za Xupnika, i da
dadem u dilu više vas i više vaše cèrkve du
bovnu oblast mnogo poštov. Misniku, koi pokle
je svoje nauke s hvalom svcršio, i reko S. Misu
svoju je otacbinu ostavio i svoj dom, i ucinio
se naš, za mochi medju nama svoj trud, svoj
nauk i svoju pomnju uloxiti u pastirstvu dušev
nom, i tako dokuciti onu svèrhu za koju je bio
zvan na sluxbu Boxju, za koju je svetu odichu
i sveti red primio.
Izpunjujuchi ja moje poslanje, cini mi se da
ga nebi izpunio cilovito, kada u kratko nebi vam
prikazao što je xupnik i koja dobra primate od
пједа , za da on od svoje strane bude goruch u
sluxbi Xupnickoj , a vi od vaše budete mu no
siti onu cast oni posluh, onu harnost i ljubav
koja se jednomu xupniku pristoji.
, , Хupnik jest jedan misnik, koga starešina
cerkovni poglaviti pastir dušah šalja k vami na
misto svoje s ugovorom. da stoji s vama, da
moli Gosp. Boga za vas, i za vaše mertve, da
vas uci nauk kërstjanski, da vam navistjuje i
 -—
tumaci S. Evangjelje, da vam podiljuje ““
da vas
otajstva,xivota, blagoslivlja u prigodah
svih od
vašega u kratko da ima pominjudušah
vaših neprocinjenom kèrvlju Isukèrstoyom od
s naukom s dobrim izgler
kupljenih,
dom privesti nastoji
da vas u slavu rajsku,i za koju šte bili
od Boga stvoreni; su više da gleda Boxju kuchu,
da brani nje poštenje, da je cuya, da je resi.
Netom je dakle k vami prišao ovi župnik
poslan od starešine Cerkovnoga za pomnjiti va
še duše i upravljati po putu špasenja izgubio je
po niki nacin svoju slobod, on se nemoхе odčli
ti od vas brez vridna uzroka, i brez dopuš
starešine,
svoga misnika
tenjadrugoga i više putah brez osta
viti na misto svoje za da bude
vazda kod vas pripravna sluxba duhovna, ona
staxba od koje imate potribu svakoga hipa oli
zdravi, oli bolesni, oli xivi oli mertvi.
Nije ovo mala stvar, moja bracho, neg ve
lika za jednoga xupnika izgubiti slobodi, i izgu
biti je za vašu korist, a ne za svoju: - -
Vi nepoznajete veličinu ovoga izgubljenja,
jer ste slobodni, i zato gini vam se mala stvar,
ali da bi tko od vas, tako bio vezan u svomu
selu, da nebi mogao ni malo odaleciti se od nje
ga brez dopuštenja jednoga starešine, cinilo bi
mu se veoma mučno, i tad bi poznao što je iz
gubljenje slobodi, što je sluxba jednoga xupulika.
0vi xupnik pokle je izgubio svoju slobod,
što cini medju vami? Svaki dan moli Boga. Za
vas i za vaše mertve. Sve molitve svetoga 01cia
i S. Mise tako su naredjene od cerkve svete da
uzdèrxe vazda koju priporuku oli za xive, oli
za mčrtve.
I ne samo Gosp. Boga moli za vas, nu jošte
u medilje i u druge dnevc svetacnje i S. Misu
namenjuje za puk. Posriditelj medju Bogom i
ljudem prikaхије Воgu otcu jaganca pravcdnoga
za vaše grihe, taxi njegovu serxbu razxexenu od
vaših svakdanjih zlochali i opaginah; nazivlje
milosèrdje njegovo više vas, i prosi njegovu do
brotu da vam prosti grih, da vam podili one mi
losti i one pomochi, koje su vam potrebne za
dostignuti vaše vikovito spasenje.
IAli kako ovo spasenje mcmoxe se dostignuti
brez virc i brez dobrih dilah, tako uci vas, i
vašu dicu ono što imati virovati od Boga, od
griha istocnoga, od odkupljenja, od suda, od
života vicnjega, ugi vas hochu rechi nauk kers
ijanski, ovi nauk koi je Isukèrst donio s neba na
remlju za prosvětliti narod ljudski, i ukazati mu put
od Raja. I neustavlja se na mliku, ili na pocetcim
nauka nebeskoga, neg ide naprid, lomi vam kruh
rici Boxје, kad vam u vrime s. Mise navěstuje
i tumaci S. Evangjelje, kad vam prikaхuje dux
nosti opchene od straha Boxjega, od izvèršenja
Boxje zapovidi, od casti i ljubavi prema Bogu,
od ljubavi bratinske, od primanja S. Sakrame
natah po kojih dostixemo od Boga milosti potribne
ха dobro dilovati , od posluha koga ste duхni
starcšinam cerkovnim , kralju i njegovim namis
nicium; kada slazi na duхnosti vlastite vašega
stanja, i narice starcim da budu trizni, razborni
231
ustérpljivi, staricam da ne budu jazicne, ni date
na vino, neg da s kroteinom, s dobrom ricju,
i s dobrim izgledom uce i upravljaju neviste. O
xenjenim , da xivu u miru; mux da ljubi svojn
xenu , ko svoje télo; xena da bude podloxna i
virna svomu muxu. Roditeljim da daju dobar iz
gled svomu porodu, i da ga ne truju s psostima,
s pianstvima i s lupextinam. Sinovim da caste
i da slušaju svoje Roditelje, ako xcle scbi do
bro na ovom svetu, i na drugomu. Momcim da
uzdèrxe cistochu, da bixc zlu druxbu, da ra
dc u polju, i da se zabavljaju o drugih poslih
kuchnih, buduchi rekao Gospodin coviku za po
koru grihah tvojih „u trudu i u znoja blagova
ti ches kruh tvoj. “ Divojakam da budu stidne i
sramexljive, da se ne skitaju po ulicah, po ku
chah, i po gradovih, vech da paze svoju kuchu
i svoje poštenje više neg xivot. Texacim da rade
pravedno, i da pravcdno daju dohodke onim kojim
se pristoje. Slugam da budu u svemu podloxni
i poslušni svoim gospodarim, da se s njima ne
inade, da ne kradu , neg da u svemu pokaхu.
njihovu virnost. Ovo je u kratko što gini medju
vami xupnik.
Radjate li se ? On vas prima u S. Cerkvu;
i na svetomu kerstjcnju posvetjuje vaše rodjenje,
od sinovah griha cini vas sinove Boxje, bašti
nike kraljestva nebeskoga.
Posli S. Kerstjenja jeste li pali u grih? jeste
li pali u serxbu Boxju? On vas dixe na svetoj
ispovidi, on vas miri s Bogom. Ako se prika
xсte skrušeni i pokajani; ako pravedno izpovi
dite vašu zlochu, ako imate temeljitu odluku ne
povratiti, se više na grih, on ga odrišuje na ze
mlji, a Bog ga poměrsuje na nebu. Pita vas potle
S. Sakramentom od 0tara, kadgod hochete i ka
xc vam s kom pripravom imate pristupati k svetoj
terpczi, da vam blagovanje kruha Angjelskoga
ne bude na osudjenje, neg na vikovito spasenje
vaših dušah.
Jeste li sami, imate li potribu uzeti drugu po
naredbi svete matcre cèrkve? On posvetjuje vašu
xcnidbu, blagosivlja vašu loxnicu, i nazivlje bla
goslov nebeski svèrhu vas, i svérhu vaše dice.
Jeli nemir u vaših kuchah, jeli smutnja? On
vam nosi mir Isukèrstov, i navistuje vam da je
Bogomdi gdi mir, a da nije Boga gdje nije mira.
Јеšte li bolestni, jeli vas zapustio likar, jesu li
priatelji, domachi isti, ko terce k vami, tko vas pri
blixa? Хupnik pun miline prema vami i pun goruche
ljubavi kerstjanske vapie: sinko, brate, sestro,
texka je tvoja nemoch ; nu naredi stvari tvoje
duše; s Bogom se pomiri; kaj se od svega šerca
da si uvridio njegovu dobrotu neizmirnu, imaj te
meljitu odluku da ga necheš uvriditi više; Bog
che te priati na milosèrdje; Bog che ti prostit
grihe, zaboraviti che tvoja uvridjenja, priat che te
u slavu ncbesku. Dixe ruku daje vam sveto odri
šenje, nosi vam putniško brašno tila Gospodinova;
i za više vas ukripiti u viri, poměrsiti vam ostan
clic od griha, ujagiti vas prema napasti djavol
skoj maxc vas uljem svetim. 0 kolike i kolike
putc ove moje oci livalc su suzc od milinc na
 232 -

podiljenje ovoga Sakramenta! koju milinu ne Kad su došli k Senju bielome,

cine onomu koi ih sluša, a koju radost ne pri Veger kasno u nedilju mladu,
nose nemochnin one slatke molitve s kojim xupnik
maxe pri smèrti njihova chuchenja! Po ovomu U na mostu nigdi nijednoga,
svetomu pomazanju veli, i po njegovu smilova Neg na mostu Erljanovich Miho
nomu milosèrdju prostio tebi gospodin što si sa Boxju im je pomoch nazivao:
grišio, po vidjenju, po guvcnju po ostalih udih
tvoga dila. „ Boxja pomoch od Senja Senjani!
(Slédit che) Santich. Jeste puno roblja zarobili,
—=<>=- Al ste puno blaga zadobili? “
NARODNA PESMA. Оni su mu zdravlje odvratjali:
Da si zdravo Erljanovich Miho!
CIz ustih puka u Slavonii.) Nismo puno roblja zarobili,
Smèrt Erljanovich Pavla. Niti puno blaga zadobili,
Vech zgubili verloga junaka
šavak šila Vojsava divojka, Braca tvoga Erljanovich Pavla
šavak šila u more gledala, Bacili ga u dno sinja mora. “
U moru je jadro sagledala, Kad je junak rici razumio,
Sajina je brata dozivala: Na glavi mu klobuk bilim perjem,
2 Ајti Boga moj mili brajane Оn ga baca u dno sinja mora
što se ono u 'nom moru bili Sinjemu je bescdio moru:
Jesul ono lovci al tergovci „ Tak ti Boga sinje more moje
Ali su ono bratja Skradinjani; “ Каko nosiš Pavla bratca moga
Bratac svojoj sestri besčdio: Tako nosi klobuk bilim perjem. *
„Ајti Boga draga sele moja! Za pasom mu chorda okovana
Nesu ono lovci ni tergovci, Оkovana od suhoga zlata.
Niti su ono bratja Skradinjani, Јоš ju baca u dno sinja mora
Vech su ono od Senja Scnjani; Sinjemu je govorio moru:
Kad dodju pod Skradin bieli grad „ Tak ti Boga sinje more moje
Tri sto chcdu pušak izpaliti, Каko nosiš Pavla bratca moga
Tri sto pušak, dvi sto lumbaradali, Tako nosi chordu okovanu. “
Cuvaj mi se moja sestro draga, Pa se šetje k bilom dvoru svome
Cuvaj mi se da te ne zarobe. “ Al u dvoru divno kolo igra ,
Kad su došli pod Skradin bčli grad, Igra kolo majka i scstrica,
Pucc puška a za njom lumbarda. I još Pole virna zarucnica.
Ubi puška od vojske junaka Al govori Erljanovich Miho:
Od vojske vèrloga junaka; „ Igraj kolo da bi neigralo,
А lumbarda Erljanovich Pavla. Kukaj majko kano kukavica
Kad su mladi dosto izpalili, A ti sestro kano udovica,
Tada gredu k Senju belome; A ti Pole k bilom dvoru svome
Al govori Erljanovich Pavle : Zac izgubi Pavla bratca moga
„ Al Senjani draga bratjo moja, Pa ga xali kolik tebi drago.“
Kad dodjemo k Senju biclome Išla Pole k bilom dvoru svomc.
Nepeljte me majki ni sestrici Хаlila ga devet godin danah
Nego Poli virnoj zarucnici!“ A kada je descta nastala
To izusti, a dušicu pusti. Tekar se je i udala mlada.
Bacili ga u dno sinja mora ,
I još gredu k Scnju biclone. —={G=-

— = {3}}{{#ifeć943334% pe=-
J. A. Kaznapick Bratjan Battara
Urednik. Tzdavatelji i vlastnici.
 BR()/ 30,
—G —

NA 28 SERPNJA

S-25-0vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 Г. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
sarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška. - - - -

"Zora Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

zobraxenich narodah napreduje. Nije nikoga koj ne

РčSangrvo. poznade da za dotechi tu svèrhu najpotrebnitic
je srčdstvo sloga i jedinstvo u knjixestvu iz medju
Dčva i ptica sviuh granah naroda jugoslavjanskoga. Ali kadar
se pogme ta sveta misao u cin pretvarati, eto na
Ptica pčva na grancici јcdan put svak béxi slogu, i novo séme razde
Na grangici na granici
Sinjeg mora širokoga: ljenja baca. I da ti ih je cuti kako sladkom reci
Preko mora ja polazim, rodoljubstva pokrivaju potištenu misao najgerdje
Do tri dana i tri nochi
Preko mora mechu dochi.
ga samoljubstva i zlobe. Ali ako se nahodi ljudih
Pticu sluša mlada děva koji im věruju, neka ne misle da svakoga vara
Pticu sluša, ptici pčva: ju . . vrčme koje je svakomu pravedan sudac ne
Neima grane ni grancice che ni njih izostaviti. Pitati che ne kogod zašto
Na širokom sinjem moru,
А slaba su tvoja krilca, ove régi prigodom jednoga knjixevnoga pregleda?
Do tri dana i tri nochi Odgovorit chu, da něke istine dobre su za svake
Ti letjeti mechcš mochi. prigode. 0 komugod se je poslu u sovietu rims—
Dévu sluša mlada ptica
Dčvu sluša dévi péva: koga skupovladarstva trajalo, Kato svedjer na
Zar nevidiš modri most taj, jednu misao inokupnu pomnju povratio bi: Едо а
Koi nad morem luk svoj stere, utem censeo Cartaginem esse delendam. I samo
Věrnu ljubav ncbo prima onda kadar su Rimljani onaj svět culi i razumč
Kad joj k zemlji krila klonu!
P. Preradovich.
li, postali su vladaoci svega sveta. Ne budi dakle
mersko našiem rodoljubcim ako ovdě objavljam
—=<=—
novo dělo gosp: Ilie Rukavine rodom Hervata,
duhom Slavjanina. On je knjixestvu našemu vech
KNJIMEVNI PREGLE),
poznan kroz njegovo gramatikalno delo: Kroati
sche Abdnderungs und Abucandlungs Formen etc.
Avaputjenja za delotvorno xivljenje. Iz né koje je u Terštu izdao god. 1843, kako joštera
таскода preveo Ilia Rukavina Ljubacki. Svezak za njegove dramatičke prevode za narodno ka
perci. O upotrebljenju vremena. U Tórstu godi zalište pecatcnc iste godine. Od onoga doba né
ne 1845. sam vidio drugih délah njegovih, ali jesam mno
Viccmo po vas boxji dan vèrhu potrěbe da po sastavakah u naših dnevnicih, u sviсm kojima
naš jezik i naše knjixcstvo upored s oneziсm i vidio sam svedjer, da sa svim da jezik njegov nije
 -
234
N
svudcra cist od inostranskich maginah govorenja,
osobito nčmackieh, ništa nc manje misli njegovc
svcdjer pune su narodnoga duha, veche nego
mnozich drugich koji cistjc od njega naš jezik pi
šu. Njegov pravopis osobit je, jer se od novoga u
tomu razlikuje, da mcchc dvostruke suglasnike i
vèrhu toga njcgova verstopisa dugo razloxi u
opomeni predstavljenoj ovoj novoj knjizi. Ona je
prevod iz nčmackoga pod naslovom: Naputjenja
za delotvorno rivljenje. Pèrvi svczak bavi se o
upotrčbljenju vrčmena; i ako ovaj bude nachi to
liko predbrojteljah da se izvadi trošak pecatcnja,
gos: R. obechiva da che slěditi druga tri svezka,
u jednomu od kojieh govoritche se o umérenosti
i ustrušnosti, u drugomu o zadovoljivosti, a u
tretjemu o igri, prisebnosti, mérzlokèrvnosti,
cverstochi, umnosti, priateljstvu i priateljih. I svc
to za 30 kr. za svaki svezak. Korist ove knjige
najboljc chcmo poznati iz slědechih recih pred
govora gosp. pisatelja: „ 0vo neduхno dčlo tra
хilo se je tako prircditi, da che ga svaki ra
zumni otac svojim sinovim, odlucili sс oni ko
mu god stališu , kao uputjenje za njihov ulaz u
svét a za provod razloxita , radostna i srčch
na xivljenja, kao angjela cuvara rado na put
dati.
0bsvčdoccm da suhoparni, dugogasno pred
stavljeni chudoredni nauci naumljenu naměru kod
vcscle mladosti vazda promaše, uvodi ju spisa
telj u duhobogato druxtvo premudrih i prebistrih
razmišljaocah svih vrčmenah i narodah , koji joj
kod svakoga sborena predmeta svoje preizabrane
misli u malo vaхnih rčgih na dar daju , takovo
poznanstvo hasni za cělo xivljenje, nikad se ne
omrazi; moxe se po volji potraxit, ostavit i opet
potraxit, što gestje, to bolje, dokle se njihova
mnenja prisvoje i kod napěrvo dolazeche prigo
de upotrěbiti znadu, što je bistro , slicno i uza
to na pravomu městu hitroumno receno, lasno se
u pamet i u obdušje utisne i dobar plod iznese.
То је патČra spisateljova, i on s pojnikom 0
verbckom kljkuje:
Daj bolji da budemo
Оd maha che bolje biti. “
Pisatelji paka iz kojich dělah uzetn su ova
napuljcnjajesu baš najglasovitii svinh narodah i
sviuh vremenah, tako da na samih pervih deset
listovah nahode se iucua Younga, Schillera, Sha
kespeara, Epikteta, Voltaira, Fenelona, Lavatera
i m. d. tako da nčinackomu pisatelju déla ovoga
pristoju sc podpuno oni stihovi Voltaira:
Аu pcu dº csprit que lc bonhommc avait
L” csprit d'autrui par complement servait.
II compilait, compilait, compilait.
Г. А. К.
—=<=-
STAR00AVNOST I TERGOVINA.
0 Starodavnih broditeljili mora jadranskoga.
(Ulomak iz Lloyda Austriačkog N. 73. g. 1842.)
Јоš u najdavnia vrčmсna biahu obale mora
jadranskoga sčdalište u brodjenju veoma věštih
narodah. Najpric zaslužuju Pelasgi, koji su izliv
rčkc Роa naselili, imc slavnih broditeljah. Oni
biahu po otocih Liburnic, na Visu, uz primorje
istriansko i dalmatinsko selišta ustanovili, i može
bit da su jedini od svih nas bili, koji su priaš
njih včkovah, baveć se tergovinom, na glas
bogata i cvatućega naroda dospili. Oni spre
mahu deseti dio po moru zadobljenoga blaga, da
ga delfičkomu Apollu žertvuju, komu su tako
divne darove slali, da sve inc dragocčnosti nad
laziše, s kojimi se je onaj veličanstveni hram
ponosio. Nakon prognatja Pelasgali pograbc nji
hovo odvčtničtvo Etrušci, a navlastito Jadrani,
koji su zatim kroz mnogo vrěmena u brodjenju
- srčćno naprědovali, i našemu moru, koga se
izključivim gospodarim učiniše, imc svoga glav
noga grada dali.
Trista godinah pric kerstjanske dobc imade
spomenikah, kako biahu Gerci i Sirakužani došli,
da několiko dalmatinskih otokah preotmu. Ali bo
stanovnici na kopnu od maha odlučiše, da takove
pogibelne susěde protiraju, i porad toga dovedu
za obsédnutje „ Pharosa “ deset tisućah vojni
kah na otok Hvar. Iz ovoga može se lasno do
ključiti, da su tad morali ne samo otoci, nego
takodjer i gradovi dalmatinskoga primorja vele
cvatuće brodarstvo imati.
Ali bo još dulje vremсna uzdèrxavahu sc
otočani od Visa i pučani Liburneski na glasu věš
tih i umčtnih brodarah. Više putah davahu Višani
znameniti broj svojih ladjah Rimljanim u pomoć,
 — 235
da nepriatelje skupnovladanja prcdobiju; a libur
neskim ladjam, koje su Jadrani poslali bili, pri
pišuje starodavnost predobiljc, koje je 0kta
vian u glasovitomu boju od Akcia odèržao. Na
kon toga čina počimahu jur i Rimljani svoje bro
dovc na način liburneskih graditi. Ali bo su Li
burnjani morali još na većju dovèršcnost gra
djenja svojih brodovah malo po malo stupiti, bu
duć da u vrčme Tcodosia već dotlc došli bia
ћu, da su několiko svojih najvećjih ladjah kroz
snagu volovah pomicali, koji za nutcrnje slogo
krete (machine) privezani biahu, i kojckakva,
na vanjske stčne priredjena kolesa okretjahu. To
ništa drugo nebiaše, nego što u dan današnji od
mnogo čudotvornih sastavakah gibani, naši pa
robrodi proizvode. Stari pisaoci daju svedočan
stvo, da je berzocha i snaga tih ladjah deset
druzih od navadnoga stroja u ono vrčmc nadla
zila.
Nemože se pomno naznačiti, kako je veliko
brodarstvo grad Solin u vrčme svoga cvčtanja
imao. Jur biaše s brodarnicom (arsenale) proš
kèrbljen, i kadno se gradjanska smutnja medju
Сczarom i Pompcom podignu, posla ovaj grad
Cezarejcim u pomoć tri broda, od kojih jedan
tako velik biaše, da je tisuchu ljudih primiti
mogao. Istinita je stvar, da su rimske flote ve
chim delom s Dalmatincim oboruxanc bile, koje
su od Ravenne u Polu, Zadar i Solin posve cesto
dolazile. I ako se je u stara vrčmena porad toga
i pisalo, da je Dalmacia za najlěpšu od zapad
nih derxavah rimskih derxana bila , tako se mora
njezina slava još većma izkuštvu njezinih sta
novnikah u brodjenju pripisati; jedno uzdarje,
koje je tako veliku korist gospodarim svéta da
valo.
U devetomu i desetomu věku podigoše sta
novnici od Neretve jedno ime o sebi, kojc je po
rad plenjstva na moru, i čestoga borenja s Mlet
čanim, od kojih napokon uništeni biahu, kroz
mnogo vremena veoma razglašeno bilo. Gusari
okrutni, nebi o njih ovdě spominjali, da bi
se naslov zamučati mogao, s koim se najsmčlii
mornari na moru jadranskomu nazivlju.
Ali bo slava svega toga priašnjega naroda,
zla ili dobra, berzo je potamnjena bila od sjaj
nosti, do koje se Mletčani kroz tergovanje po
moru uzdignuli biahu. Od Tanc do Arhangelska
obilazilo je svake godine veliko mnoxtvo za si
gurnost ujedno sdruženih, svakojakim tergom na
kèrcanih, i od oboružanih galiah zaštitjenih bro
dovah sve žjalove, sve luke tergovačke od Azie
i Afrikc, i svratjalo se je takodjer u curopejske
lukc od Spanje, Portugala, Inglezke, Fiandrс,
Svecie i Baltika.
Na vclc bogatu tergovinu sa svilom, sva
kojakim vonjcm (spezieric, ) čohom sa zlatom i
srebrom utkanom, biahu se oni kroz izvornu i
ogromnu prodaju od soli popcli, koju skoro de
sсt věkovah tako izključivno za se občuvat zna
došc, da su ju sami kupovali, prodavali, i svim
narodim privažali, koji ju tad potrčbovahu. Gra
djanin pako, zatecen ondé so prodavati, gdč po
urcdbah nebi dopušteno, biaše porad toga ne
samo s javnih mčstah prognan, nego i kucha
njegova do dna srušena, premda nije so u ono
vrčme, kao danas, na dohodkc derxavne bla
gajnice spadala. Oboružane ladje prolazile su
zatok morski, blju dilc su na luke i na izliv ré
kah, za da se nebi inostranci s ovom proda
jom bavili, koja mnogobrojno brodarstvo u službi
uzdèržavaše. Iz istoga uzroka podmetne se skup
movladanje godišta 1300. da che kralju ugars
komu svake godine sedam tisuchah škudah u
zlatu platjati, ako se rude od kamenite soli po
Ногvatskoj zatvore. Mletčani tražili su po svakud
dopuštenjc, sloboštinu i korist za se, pri čemu
su ili hitravo (lukavo, ) ili s grožnjom postupali,
i malokad to isto druzim narodim dopuštali, ili
šamo onda, kad su znali, da će većju korist
od njih dobiti. Mornari uživali su osobite pravice.
Svaki je mogao jednu odkazanu množinu terga
sa sobom ponesti, koi niti je kiri niti javnim da
ćam podveržen bio; na njihovu platju nije se mo
gao porad duga pram gradjaninu, ili pram isto
mu vladanju, nikad sekvestar metnuti, i samo
starim, u siromaštvo padnuvšim mornarim bila je
pravica sačuvana, da mogu zanat prodavaoca
živešah obavljati, i s tim lakše sebi žitak osi
gurati. Sve onc umne uredbe pako, koje je skup
novladanje s brižljivom pomnjom na zaštitu i
razmnoženje brodarstva, i na korist svoga ter
govanja izdavalo, bilo bi veliko dělo, ovdě na
tanko ih pripovčditi.
U to isto vrčme, skoro na drugoj strani od
Adriatika , dostiže mala deržava I)ubrovnička
najvišji stupanj blagostanja na koi ju je po
morska tergovina dovesti mogla. Dubrovnički gra
 — 236
djani biahu skladišta od terga ustanovili uz Dunaj,
po Sirii i po Misiru, kamo su veliki broj svojih
brodovah pošiljali. Od onda stajašc najpćrvi te
melj blagoslanja ovoga grada neprestano u bro
djenju, dok se napokon skupnovladanje Dubrov
ničko godišta 1806. nasilju francczkoga oružja
podvčrči moradc.
Iz ovih malih naznačenjah o pomorskih na
rodih i njihovih predhodnicih može se razabrati,
da su se svikolici narodi, koji na jadranskih
obalnih od izlija Poa tja do ustali Kotorskih
stanovalu, gorućom ljubavi, nčki pric nčki
kasnic, na brodjenje posvetili , i da su zna
li, xiva vrčila od blagostanja i obilnosti za
sc odtvoriti. Sad je pako sav ovaj potcz zemljc
od godišta 1814. pod blago vladanje Austrian
sko dopao, i ne samo porad toga u hornic po
loxenjc došao, ncgo i za to , jer je k jednomu
narodu na kopnu pridružen, koi više od 34 mi
Iionali stanovnikah broji.
Austria imade obilno svakoga potrebitoga
gmota iliti lčsa za gradjcnje brodovah; njczinc
pomorske derxavc daju i za najvcčjc tergovište
dosta hrane, njezini mornari uživaju po svakud
slavno ime vrědnih i marljivih ljudih, a veliki
dio proizvodah sastoji u člancih od velike herpe,
koji su istom porad toga versni, da mnogo bro
dovali zabavljat mogu, i buduch da je celo pri
morje u tako horne okolnosti postavljeno , tako
se doisto za sigurno déržati mora, da će se od
svih, pod francezkim vladanjem kroz inglezke i
talianske gusarc u pomorskomu tergovanju pre
terpljenih izgubitakah, opet berzo oporaviti.
Сwio Berndušić.
—{}}=-
PUČKI RAzGovoR.
što је Хupnik?
(Produxenje i konac. )
Priporuca Bogu vašu dušu, zovc na pomoch
vašu Isusa dobrostivoga, Mariu Majku od milo
serdja , svetoga Josipa nje zarucnika, sve svete
i svetice Boxje, da se mole za vas, i da vam
dadu svoju pomoch na cas od smèrti.
Jeli priminula vaša duša? Хupnik prolije
prave suze više vas mertvih, kad moli Gosp.
Воga da vam prosti grihe, i da vam podili vignji
pokoj; kad vas opci prima u cerkvu, i ponavlja
molitve, zaklinjuchi Gosp. Boga da vas ne zo
ve na sud, neg da vam poměrsi grihe, da vas
oslobodi od mukah, paklenih, i da vas primc u
svoju slavu. Blagoslivlja vašu dušu, blagosivlja
vaše tito, blagoslivlja grob u koi chc vas po
staviti, i u komu chete pogivati dokle zatrubi
ona strahovita trublja, koja che probuditi sve
mertve, i po zvati na sud Boxji.
0vo nisu rici, moja bracho, ovo su istinc
koje vi viditc s ocima i ticcte s rukama, ali ih
ne promišljate. Da bi ste vi promisljali dobra koja
primate od vašega xupnika, da bi ste imali prid
ocima da on gubi slobod radi vas, da ncpristajno
moli Boga za vas, i za vaše mertvc; da vas
uci nauk kerstjanski, da vam pripovida i tumaci
sveto Evangjelje; da vam prikaхuje vaše duхnosti
da vas kara, da vas svisti, da vas nagovara na
dobro, da ulaga svu svoju pomnju, i sve svoje
nastojanje da budete dobri i pravi kerstjani, da
vam podiljuje S. Sakramente; da vas blagosliv
laj u svih prigodah vašega xivota od rodjenja
do smèrti i pokopanja, vi bi ste derxali njega
za vašega otca, za vašega priatelja, za vašega
pravoga i jedinoga dobrocinca na ovomu svitu,
i nosili bi ste mu onu cast, oni posluh , onu
barnost, onu ljubav koju ste duхni , i koja se
pristoji njegovu dostojanstvu i njegovu trudu.
Obicajno, moja bracho, puk ne promišlja
dobrocinstva koja prima od svoga xupnika, a od
ovud slidi da mu ne nosi onu cast, koja mu se
pristoji, i da ne vadi iz njegovih ricih oni plod
duhovni, koi bi bio toliko koristan njegovoj duši.
Recite mi zašto xupnik s otara pripovida strah
воxji i izvèršenje Boxjih zapovidili? Zašto kara
psosti, blud, lupeštine, krive svidocbc, nena
vidosti, nevire i ostale opacine, koje su pro
sute po svitu ? Zašto svidja puk od zla puta,
od zla obicaja? jedali za svoju korist, oli za
njegovu? Хupnik kad vice, kad kara, kad pri
povida nema druge sverhe vech spasenje dušah.
vaših. Nu dakle, moja bracho, nemojte otvèrd
nuti uši na njegove beside, nemojte pogerdji
vati njegovo govorenje. Tko njega sliša mene
sliša; tko njega pogerdjuje mene pogerdjuje ,
veli gospodin.
Хоlite li da vam Bog prosti grihe i da vam bude
dobro na ovomu svitu? Хcliteli spasiti vaše duše ma
drugomu? Slišajte i castite vašega pastira, aе
 23?
mojtc sc serditi da vas kara i da nastoji od
bjniti vas od zla xivljenja, što cini, za vaše do
dro cini, na dobro dakle primajtc njegovc oštre
rici, svidite se, podobrite sc, xivite medju so
bom kao bracha, kao dobri i pravi kerstjani.
Napokom ne sérditc se kada pita od vas onu malu
porešchinu, koja mu se prostoji, s kom xivc, i xcli
utišiti koga nevoljnoga siromaha. Porcšchina nije
stvar nova; davala se je još u staromu zakonu mis
nicim, i davat che sc u novomu dokle bude ker
stjanah na svitu. što kralj daje xupniku? Dajc
mu ono što mu puk uzmice za lakomost i za tvèr
do sérce. Komu sluxi xupnik, recte mi? Vama;
a jeli pravo da vama sluxi, a da ga vi nсsaz
nate s kolim malim dilom vaše litinc “ Tko vam
daje do ruk litinu? Bog. Tko moli Boga da je
sacuva od zle godine, i da vam je dade do ruk?
Хupnik.
IDajte dakle xupniku dobrovoljno, oni ma
li dio, koi mu se pristoji, kako onomu koi se
muci i trudi za vas. И оlu veršechemu ne vexi
usta govori gospodin, a na drugom mistu dosto
jan je najmenik plache svoje. Dajte opet koi dio
od vaše litine i cèrkvi da je moxe uzdèrxati u
redu i u poštenju. Ova vaša cerkva njemu je
bila pridana, kako ste vidili, njemu su bili pri
dani kljuci od svctoshraništa, njemu sveto uljc,
njemu pratcx cerkovna, njemu zvoni, grobi isti,
njemu dobra cerkovna, dakle on ima cuvati ovu
cèrkvu, on je ima napravljati, resiti i paziti da
u njoj bude sva potriba; drugi nemaju se ula
gati u posle cerkovne. Kad vam prikaхc da u
cèrkvi nije te i te potribe, tada vi imate pris
tupiti s vašom pomochu za dobaviti potribu. Ko
mu dajete? Bogu dajete od koga svaka primate.
U kratko, moja bracho, ako хelite dobar red u
vašoj cerkvi, ako xelitic vaše spasenje, slušajte
vašega xupnika, nosite mu gast, koja mu se pri
toji ljubite ga kao vašega otca i vašega dobro
cinca, budite mu harni , za da on bude goruch
u sluxbi , a vi hodechi po putu spasenja koga
chc vam on kazati svojim naukom i svojim izgle
dom, dostigncte onu slavu za koju ste bili štvoreni
od Gosp. Boga, i koju vam dopustio milostivi
Gospodin 0tac, Sin , i Duh sveti. Tako budi.
Santich.
—={{t==–
—
OSMERTNICA.
Malo recih u smert Antona Danila
Sindika od Kastilah, koi priminu na 19 Secna
1845.
Još sunce biaše u lěposti teka svoga, i jas
nost njegovih zdrakah prosuta vidiaše se po ver
sih planinah visokih, a zvčzdc nebeske gdě prole
tiaše, s jedne stranc na drugu prostranoga ajera,
kad hotno kolo, pérvo puno obitalnoga vrčmena,
mracinom tminom popanc lépotu sunca, zaštiti vi
dilicu zlatnim zvčzdami, napuni rubc ajerske
mracnosti.
U cсtvèrtoj uri ovakoga zlamenitoga promenu
tja Antun Danilo sindik od gizdavih triu sсlali
rcticnih Kastilah, šetajuchi po jednoj sobi od svoje
kuge pade na zemlju, naskoljen od nagle i xс
stokc bolesti pusti dušu.
Malo satah pěrvo, u veselju ljubom i sinovim
svojma provodiašc danak, koristnc razlike svétc
davaše mčštjanom, malo sati pervo za ruckom naz
dravljaše u radosti kuljanim, malo sata pèrvo, spen
djera zahvalivaše zvoniteljim slatkih glasah, koji
udaraše pred vratili njegove kule razlicite vèrsti
citarah; dali oh! Boxc ko bi ikada rekao da covek
u najkcšljoj snazi xivota svoga, zdrav i cita
šetajuchi po jednoj loxnici kule svoje, u cas sa
ni dospčt imade ?
Ali zaměrno i chudno ništar nje onome koi
stvori svaka, i vlada svakoga, u jednu rec obra
tija govčka u prah, buduchi ga od praha stvorio.
Nadaren bi Danilo naravskim razumom vсle
dosti, obšluxivaše dosta krčpostno zakon i nauk
kerštjanski, svčtovaše dragovoljino ncumčtnoga;
milujuchi siromaha, i skrovito davajuch miloštine.
Putnik od kojemu drago struke, u njegovoj
kuchi nahodiaše zaklonište, ljubav serca i pokoj,
ljubljaše priatelja, nastojaše mir da bndc i ured
nost u njegovih seljanih, veselo lice kaxivaše
svakomu.
Smèrt nemilanc pazechi ovake slavne njego
gove krčposti sastavi ga iz nenade zemljicom, otc
ga vidélici xarkoga sunca, prohodjcnju zlatnih
zvčzdah, ostavi ga u tmini nochnoga kola, i u ru
bovih cèrnila. Dali ako nemili udсs skérši nje
gov xivot, i svčtovne urcse i léposti njemu uzme,
osta ime neumèrlo Antona Danila, kojega Ka
 238
stili iznenadc izgubiše, ali ime i dobro njegovo
usadišc sc u serca njihova.
Starac Cipico.
—={{=-
STAR0 KNJIXESTVO.
-нивоамов
Medju ostalim ljudim prednjih vrčmenah, od
kojih nam pismo uzdèrx uspomcnu, VIano
Squadri rodom s otoka Kolocepa, oli Kala
mote u Dubrovackoj biše jedan izvèrsni i znani
redovnik, koi je ostavio od sebe ne malahan glas
u prednjemu Arkibiskupatu Dubrovackomu. (Ар
pendini not. Ist. Crit. Tomo 2. pag. 274.)
Ovaj joštera sloxio je razlike pčsni, i nad
inc dostojna je od spomene ona nazvana Mlaguš i
Cataliza pripovčst Kolocepska, oli: věrnost u lju
bavi.
»Jedan mladi ribar zaljubjen u jednu gizdavu
pastóricu istoga otoka Kalamote daje povod ovoj
pesni, koja je od ne malahne cčne radi svoje me
koputnosti, ali ona uzdèrxajuchi se u više listah
nije mogla biti ovdě donescna, i za to hotio sam
samo umetnuti istoga pčsnika jednu kratku pčs
nicu u pohvalu gori recenich ljubovnikah, u ko
jom ništa ne manja slast i nareduost lasno poz
nat se moxe od svakoga onoga koj od pčnja slav
janskoga jest dobar poznanac.
- lj1. Marinovich.
PES AN
U hvalu Maguša i Cavalize
sloxena
od 10. Vlaha Squadri R"opa Dubr.
СНUIDOREDNOST.
Хenidba po modi.
Jesam li ja tome kriv govoraše sain sobom
neki Joca Muchak, što su vrčmena tako preokre
nula. Lako ti ga je bilo mome otcu trideset hiljada
talira stechi, i meni posle svoje smèrti ostaviti,
kad je xivio prosto, jeftino i neznatno po starom
nacinu, ali ja moram u svemu na „bon ton “,
a zašto sam drugo i ucio tolike jezike, igre i
zabave, no da se svakom prijatan pokazati, i obšte
blagovolenje polugiti mogu.
Jesam li ja tome kriv, što sam nabljudava
juchi ova pravila sadašnjeg vospitanja, u kartanju
toliko puta nesrechan bio; što je gospodin Hiti
pracha – moj glavni prijatelj bankrotirao, i kroz
to moje deset hiljada forintih povratiti uznemo
gao, i što je madama Larifari, ona draxestna pëva
cica, mene posle osam mčsecih najnje»nijeg od
nosenja odbčgla i drugome, sretniem i bogaticin
od mene privoljela. Nek daklen sudi svaki koi me
razume, jesam li kriv, što sam kroz tolike ne
predvidjene nezgode sve svoje otcinstvo izgu
bio.
Kredita nemam, varati mechu, prositi nemogu,
sluxili neznam, ali -- smatrajuchi se u ogledalu
i gladechi bradu rece—- vidim da sam jošt mlad,
lép, okretan, i umětan, pa zato idem se bogato
ОХеDIll.

Kolocepa nevesticc,
Ostavite veze vasc,
I vi gorske pasterice
Ostavite stadu, i paše;
Ноd te s nama cvetje brati,
tide su naši perivoji,
sto 'e lepše probirati
Da se primjenu serce goji.
A pak clicmo poluoditi
1)va umèrla u ljubavi,
I u vence njih kruniti,
Da im bulo slava u slavi.
Oni u sercu drasi i mili
Pravu véru uzgojišс,
Pravedno su razdvojili
Nto sérdašce uloviše.
Svak pohvali njim u pesni
Cisto serce što porodi,
Jer u tugah i bolesni
Veselje se testo plodi.
вниш
Gdě ste mladi ribarichi,
Runen koralj ki ribate,
Kupite se svi mladichi
0vde s nama da igratc.
Мladu decu pocastite
U igri, pesni i u slavi,
Сasno delo uzvisite
Dato nebom i naravi.
Neka koralj njih rumeni,
I biseri medju usti,
Od ljubavi nauconi
Serce ribat vech dopusti
Prave vero da se dice
Města ovoga naše slave,
I gizdavo da se lice
U ljubavi verne sprave.
0d ovoga da svak uči
U mladosti tko kraljuje,
I ljuveno tko se muci,
IDa se věrno pak raduje.
Što namish to i ucini. Ode na bal, upozna se
ondě s gospodignom od H. —- kcheri jednog ze
mljoděrxca, upotrěbi sve hitrosti modernog ljubov
nika, koje je cestim izkustvom u malom përstu
imao, i poluci njenu saveršenu naklonost. Stvar
je daklen vech gotova bila; samo je jošt nešto
malo trěbalo - otcevo dozvolenje. Njen otac g.
Нrabrovski bio je polkovnik u miru, covek koi
je u vojnoj sluxbi osědio; ozbiljan, maloreciv,
predostoroxan, mérzitelj ulagivanja, pocitatelj ljud
ske vrědnosti, znao je svakog po zasluxenoj méri
ceniti i sebi obšte pocitanje pridobiti. On je bio
udovac, i imao je to jedino děte, naravno dakle
da se je o njenoj srechi svojski brinuo.
Joco umnoxi svoje pohode, i upotrěbi svu maj
 239
storiju da se i otcu i kcheri u najlěpšem vidu
predstavi.
Hrabrovski ga uze zdravo na nišan, motrechi
oštro i dugo sve njegovo postupanje, i dozvoli
najposle -- xenidbu, ali --- bez svakog pozora i
odlaganja.
Srechni Joca plivaše u veselju kao muva u
tusloj corbi, dojde na ureceni rok, i najde ne
věstu, kumove, svatove, pir, miraz (dobro dé
vojacko), i istog sveštenika sve prepravno i za
dovoljno.
Cestno i otmično docekan, bude tako i ven
canje u dvoru torzestvovano. Poslě vcselog občila
dade stari polkovnik natovariti dvoja kola boga
tim ruom svoje jedinice, i šest hiljada talirali go
tovih novacah, s primětlom, da im to da je za sad
na povoljno uхivanje.
Zatim se na polazku lčpo i trogatelno opro
ste, pracheni od polkovnika i jošt nekoliko nje
govih prijateljah. Kad projdoše kroz jednu šumu,
al etoti pustaijah sa sviuh stranah, noxima i pu
škama sěvajuchi, i nastrtajuchi groznom vikom:
daj, nijedni zakone, il xivot il blago. Svi ukoceni
od teškog straha stadoše moliti za milosèrdije, no
sve badava. Najposlě pristupi arambaša mladoxс
nji šaptajuchi, da mu na izbor stoji, nevěstu ili
sav njen miraz njima ustupiti. Kad vech tako
mora biti, recenu Joca - razmišljavajuchi za neko
doba, a vi uzmite nevěstu.
Jeli tako? zapita ga polkovnik odvaхnim
glasom, sad tek znam --- bczdělnice jedan ---
ono, što sam od tebe znati xclio. Sad vidim da
ti draga -- samo radi blaga na sércu lexi. Nemoj
misliti, da si ti s mojom kcherom zaista včncan,
jer onaj, koji te je tobox včncao, nije sveštenik,
no jedan od mojih priateljah, niti su ovo pustaije,
nego sve moji dobri prijatelji, s koima sam ja
to sve na vlas ucinio, samo da osvjedocim se o
tvom pravom naměreniju, a sad - kad izvěstno
znam i vidim tko si i što si, kaxem ti i zapo
vědam, da mi taki ideš iz pred ociju, nevaljali
govèce!
} u malo
Joco na to ode bez obzira kao oparcn garov,
i izgubi za věk volju, svoje hudo stanje kroz
xenidbu oporaviti.
(Iz N. Lista.)
ZМАЈ ZGLEDNOTROVNI (BASILISC0).
Оn je drugojacije prozvan kraljich (Regolo),
i jest vèrsta zmije posve cudnovate, koja trojc,
i ubija sa svojim dahom. On nosi na glavi po
put jedne krune bele, nacin diamanta (dragoka
me). - Njegova je glava oštruljata, a oci su mu
cèrljene kano kérv, a koха baca na cérno. Do
kazuje Lucano (lib. 9.), a tako ovizih vrěmenah
mnogi drugi naravnici, da basiliska tako stra
hovito stoji zviхda i zuka, da cini bixat sve druge
zmije iz onoga mčsta gdě on stanuje. --- On
se vuge lazimice, kako što ginu ostale zmije, sa
svim da je brez noguh, dali nosi uzbérdito svedjer
polovicu svoga tëla, izvan kad hoche pasti travu.
Оvaj je zmaj dug oko dvanaest palacah, a debeo
šest običajno. Vidio sam gděgod još vechega
(mertva). —- Lasno je poznat mčsto gdě on prebiva
i kud prohodi, jerbo je njegov otrov tako kuxan
i smèrtan, da svako xivuche na svčtu, bila xivina,
bilo stablo, bilo štomu drago drugo, umire i
i gine, i pali kud prohodi. --
Nejma xivinc koja mu se moxe odaprit , i
nahuditi mu, izvan same věverice (donnola). Ona
ga traxi po svuda, i gdě je običajan sakrivati se,
i našavši ga podraxuje ga, s njim rat zavergne,
naskage nanj pustumice, nadvlada ga, i napokon
ubije. -- U Afriki ovih zglednotrovnih zmajah
imade po svuda; tako da su usilovani oni pre
bivaoci hraniti kod sebe mnoxtwo lasicah, koje
nose sobom u polje kad idju na radnju, – jer
inacije gine jim veliku dosadu. ---
Сčnio je Eugubino, da je zmija, koja je
napostovala našu majku Evu, bila basilisko, a
drugi da je bio poskok “), ili nčka druga dvo
noga, ili getveronoga zmija; -- ili za bolje rech,
vrag, koji bijaše uzeo obilicje basiliskovo. (Gen.
1. Psal. 9o. Plin. lib. 8. Cap. ar).
Verdoljak Imochanin.
*) vremena
Poskok (aspide)
disc xivotvèrsta
kogapoznate zmije, koje
ujede, sasvim da sepogani otrov
moxe jedva
Poznat město gdě ugrize radi malanc rane koju cini. Kavu da
10skok, zatvori uši za necut věštca (incantatore), koji za traxi
uhvatiti. Zato so on krije u travu, iz kojo samo tekier viri s
glavom, na koju dolichu ptice, i nji poskok ivnta. Mala je danah
****In ga vidio uhvatiti jednoga zccicha, koga jo pritiska cupati pri
Jednoj smriki, nagamši ga s vrata. Momce, koje je bilo surunovu -
 — 240
NARODNA PESMA. Druga knjiga od ujca svojega
0d ujca Beg, . . . . . . . .
» Cherko Нajko neuhvaj se u me
(Iz ustih puka u Slavonii.) Niti u me nit u moje dvore;
Јсr su moji pokradjeni dvori,
Texico svakom po rodu svojemu
Also nema i dragoga svoga.
I moje je odnešeno blago.
Al je tretja knjiga dolazila
Sin och kasno sunce zapadalo Тrcija knjiga od dragoga svoga
I'rclipo sc roblje prodavalo А uz knjigu tri tovara blaga
Cherka Hajka, lěpa robinjica. Sve lěpoga i srebra i zlata,
Nju kupuje Scnjanin Ivanc I bisera i kamena draga.
Za nju daje spenzu nebrojenu A u knjigi biše napisano:
1 liepu svilu nekrojenu. „Аj ti hvala moja dušo draga
Pak je pelje Scnjanin Ivane Еto tebi i srebra i zlata
Pak je pelje k bčlom dvoru svome. I bisera i kamena draga “.
Još se hvata Senjanin Ivanc A ona je beseděla mlada:
Desnom svojom u njedarca rukom. Mili Boxe cuda velikoga
A ona mu besedila mlada: Тех ko meni po rodu mojemu
Nehvataj se Senjanin Ivane Po ocinu, i po materinu,
Пesnom svojom u njedarca rukom Da ja nemam dragoga mojega
Јег bo nije uzgojeno za te Ostala bih u Senju robinja.
Vech za mojc i milo i drago.
—={)}=-
Nechcš sa mnom Senjanin Ivane
Necheš sa mnom ni do Senja dojti 2585852888333SX338-3352835&ЗЗSSSS &:

Po me chedu tri odkupa dojti; К NJI SE IS,

koje su na prodaji u tiskarnici i kujigarnici
Pérvi odkup od chajka mojega,
BRAT JE BATTARA U ZADRU.
Od mog chajka staroga babajka;
Drugi odkup od ujca mojega
Оd mog ujca Beg . . . . . . . . . . .
Tretji odkup od dragoga moga,
МЛАДИЋ Ђ
Od dragoga Paše Moslamskoga. КАКО ТРЕБА ДА СЕ
Ali mlada još u reci biše, ИЗОБРАЗИ.
Еto perva knjiga dohajaše,
Perva knjiga od chajka svojega СЂ КРАТКИМЋ ДОДАТКОМЂ
Оd svog chajka staroga babajka: На АКО СЕ ТРЕБА

„ Cherko mila neuhvaj se u me Bla

Niti u me nit u moje dvore, ШКОЛАМА И ПО ПУТУ влАДАТИ.

Jer su moji izgorěli dvori, Превео сте аkaецком »
I moje je izgorčilo blago, r k o P. г1 it II и кол A 6 ш и ћ b.
Pusto blago i srebro i zlato! “ GIGE »STVaº SSSYS)
Pa je druga knjigu dolazila Wie soll sich ein Jüngling wirdig billea.
СNOSSФУАу“3999:S

ubilo ga je na mertvo iz puške, i teško ga biaše raznilo olovo. Uze

Petar zeca i poneso ga kuchi, — mugno mu ga bi tute ostaviti У Задру. Браће Баттара П. 1: 10.
da guijo zaludu..... Пece ni jednom lor. Fenzel da se moxe u
branit zvizdom najlašnje kad naskoci poskok za celjadetom, ili
»kakvim pegehakom, i da che ubégnut. —tº
—=t#:šteć943334449 =
J. А казnapich Bratja Battara.
Urednik. Izdavatelji i vlastnici.
 BR() 31, II. (:())INA
—G- —G —

NA 4 KOLOVOZA NA“. 1 8 4 5.
И
2/
и ЈАasi
ê *еa, “T

Ovaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cena 4 f. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 r.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

„ Valjda 'e voda silovita

PESMIgrvo. Na vas s brčgah navalila,
I vaš trud od mnogo lita
Gla s iz Orave
Silnim valom poplavila ?“
od
»» Niti, voda, bratjo, nije,
Mirka Bogovića. Strožji bič nas božji bije! **
Sred nebesah viděti je „ Vatra nji' nit poplavica,
Pram severu kako brodi, A tako vam Bog pomogo!
Коlbna zvězda svedj hitrije, Što vam dakle blede lica?
Dok za Tatrom nezahodi, Nebo nije tako strogo
A stari nam kažu ljudi: I glad valjda kod vas nije? “
»Pazte, bit će sgodah hudi”. “ »» Glad je, glad; zlo najstrašnije!
Јег Kud tekom užasniem ху”Evo slušaj priměr jada,
Оna prodje, — zlo ju prati, Sto mi nožem sérce para:
I glasom se žalosnicm Jučer umre, ah, od glada,
čuju strane razlegati: Моја mila majka stara ,
„ Оj nebesa, većput stroga, Ja sa ženom i pet cervi
Sačuvajte stvora svoga!“ Čekam, tko će sad bit pervi. **
I za mala, — Воg i duša! — „ Déca viču: » otče krића
Prežalostan spod Karpata? Nekoliko drobtinicah ! — — “
I pregorki svud se sluša Ah nebesa neste gluha
Jauk Oravskog našeg brata, — Čujte plač tih kukavicah.
Jauk, koj s duše proiztiče, Dokinite gorke vaje,
I „ и ротос. У “ k nama viče. Dulje jad vaš nekº netraje!
„ šta je? možd se 'e vatra smela Tako ubog Slovak sbori,
Tamo kod vas uspirila, A suze mu nehotice,
Која vam je sve otëla, Gledećem pram nebu gori,
Vas prosjacim učinila?“ — Кvаse tužno bledo lice —
»» Nije, bratjo, vatra, nije, — I nebo mu put pokaže
Strožji bič nas božji bije!“ К sercu našem, — akº nelaže.
 — 242 —
Ne, nelaže, jer kod brata liče oni blagotvornom tihom daždu koj književnosti
Po ustavu i po rodu, njivu obilato natapa. No je-li Zora opravdala
Kod ubogog prem Hervata ufanje, koje jur s početka začeše o njoj Dalma
Nać će ipak bolju sgodu tini? je-li pravu svèrhu vazda smirala, i zgodna
Nego drugdě akº se uteče, sredstva prihitila ? to je drugo sasvim pitanje, na
Gdě mu tudjin pomoć neće! koje ovdi odgovoriti stoji izvan namjerenja mog
Samo toliko, tek da zadovoljim serdcu, kazaću-VI,
Milosèrdje, iskro s neba! da mi nije baš po ćudi što gdikoje nedozrjele
Uzplamti nam serca bolje, glave, nepoznajući ni same njihovo zazvanje, što
Da dobiju gladni hlěba, по мјcmci vele вerut, pojaviše se u Zori, kbr
Da nestane te nevolje, čeći člancim svojim (a kakovi-su Ti sam Bože
Da pončšto barem mine vidiš!) put u narod. Mi-smo Gospodine moj!
Jad, u kojem brat naš gine ! stupili ištom u vreme od početka izobražсnosti
A ti, brate, ovdi u sreći, jezika ilirskog, kad nam temelj valja izkopavat
Tudjega se zla spomeni, i graditi, prie neg se na zidanje i podizanje
Ncmoj dugo tratit rěči; stavimo. Mislim da je to običajni hod svakog na
Исc podčli pa nameni ; predka, dakle i našeg ; jer inačie zlo po gradju
Pomoz bratu u nemoći ako nije preutemeljena. Otugjivši-se mi odgoje
Pa će i tebi Bog pomoći! njem našim, koje je sasvim taliansko, od jezika i
narodnosti, netom pero zarezasmo, hotjeli bi već
—=<==- i pisati. Jadnimi: Die slavischen Sрrachen tvollen
studirt seyn, und lohnen's veli slavni Šafarik *)
}{}F}{S}{4 \}{SA«
Ja mnim da je bolje ništa i neradit, nego so
smucati po domorodnim poljam, i kukoljom-ili
posijavat. Ako dakle zbilja želimo da nam Zo
cospodine Uredniče! *)
rom osvane rumeno jutro i krasno proleće jeziku
iЈ Иsu, mjeseca Veljače, 1845. i knjižestvu, i narod nam-se odtud оkoristi, nek
što je te me nema u Zori? pitate. Аko-bi
se najizvèrstnie naučne glave u Zori sjedine.
Vam na to odgovorio imao-bi se čim opravdati. Samo na ovi način moćiće narodni naš jezik u
Jedno samo želim , da nebi-ste moje dugo mu
snagi, jasnosti i bogatstvu razvijati se, i k to
većoj izvèrstnosti napredovati. Toliko za sad. Eto
čanje za nemarnost déržali prema dragoj otačbi vam na sverhu i od mene jedan sastavak, koi је
ni; jer gili-sc narodnosti naše tiče, tu sam ja
medju pervina Gospodine! Dalmatinci netom-im u Danici 1841. tiskan bio. Dosta je blagosova
Zora zabјclila, pozdraviše ju s uzglasim najživ od štaroga popa Radosava. Vaš Воšitlar.
lje radosti. A kojoj-se nebi od serdca radovao,
kad nam plemenitu sverhu navješćuje „neumjetne JEZIKOSL()VJE
poučiti, jezik i književnost podići.“ U sadašnje ILIRSKO-DALMATINSK0.
vreme, kad-se svjet ne mačem kao njegda već I.
s rječna prosvjetljiva, i slavjanski naši otačbe
Predgovor.
пici, na što gdčkoji inostranci protivno rekli,
scjene nauk, i svojski staraju-se da um svoj na Poznanje vlastite domovine treba da predhodi
rese koristnim i različitim znanjima. A k tomu poznanstvo inih zemaljah; književno poslovanje.
neima zaisto boljeg sredstva od dnevnikah. Pri unha čovječanskog, ako će pružiti duboko žile,
- --- valja od materinskog jezika da izhodi. Ovo čuo
(*) Buduchi da je vechi dio ovoga sastavka bio vech tiskan sam ne jedanput govoriti od pametnih ljudih
11 Danici noviem pravopisom, bi nam dopuštano i u našoj Zori jošte kada biah djetetom, i što tadaj s ucdozrje
uzdirati ca, po poхudi gosp. pisatelja. Ali pravopis kojiem svi
risatelji, rodum, Dalmatinci imaju se sluziti izdavajuchino světlost
dela svoja, barem u našoj derxavi, joštera ostaje oni zapo (*) ceschichts der slawischea Spra“ und Literatur. -
vidjeni od pr. Vladanja god. 1822. 0fen. 1820. -
Opaz. Ured
 . 243
lo moje pamcti nemogah doseći, sada poznavši
temeljitu istinu onih rječih stanovito vjerujem. Ti
se jur dosječnš moj mili domorodčc : o čemu na
unio sam ovdje besjediti. Tuguješ sa mnom za
јcdno radi zapuštenog stanja, u kom od puno
vјckovah nalazi se ilirski jezik u našoj otačbini,
pitaš željno : koi je tomu uzrok, i želiš kano i
ja da se nadje koj domorodac, koi bi za u na
prjeda uklonio s puta zaprjeke, koje su do sada
uskčrsnutju uspavanoga od toliko godinah narod
noga knjižestva na putu stojale. Ovaj predmet
Cargomento) budući u sebi veoma važan, zaslu
žuje veći prostor nego ovo malo hartije, umjet
nic pero nego je moje, i više vremena, nego
ja ga imadem. Nu sa svim tim ljubav k miloj
otačbini potiče me razglasiti ovo malo slovah,
koja premda ne uzdèrže ino van odcjepljene misli
onim redom , kako mi se namećahu u pameti,
ništanemanje uzdam se, da stvar i onako kakva
je, bit će od mojih zemljakah dobrostivo primljena
znajući, da u ovomu težkomu predmetu bolje je
išta nego ništa, ter da smo i s time bliže domo
rodnoj sverhi.
II.
Кnjiževni jezik.
Čujem obćeno govoriti, da nemarnost Dal
matinah za matcrimski jezik u tomu najviše ima
koren, jer nemamo, vele oni, bogatoga knjižestva,
niti sredstvah literarnih “), iz kojih bi čeljade
moglo izobraziti se. Nu ko je tomu kriv, ako ne
mi isti dragi štioče dalmatinski! Počnimo mi više
mariti za domorodne stvari, pa vidit će svjet,
jesmo li vredni osim predikah ino što složiti u
slavnome jeziku. Ali ovu svèrhu mi po nikoi na
čin nećemo postići, ako-se najprie nepopaštimo
imati književni jezik. Za da me svaki boljma ra
zumje, treba mi sverhu ovoga predmeta biti ob
širnii. Svi malo ne uljudni narodi u Europi po
sjeduju književne jezike, koji poput verigah vežu
ponajedne članove , i cjele obćine: u kojih jezi
cih ogleda-se stupanj izobraženja naroda, i nje
gov ćudoredni značaj ( caratterс). Poznati-će
-
(*) U ovomu mom sastavku nahodisc njekoliko inostranskih
rječih. a to će bez dvojbe našim Čistovnjacim, puristima, biti
исpovoljno. No rad-bi znati, da-li se su tim u svojstvo jezika
našeg dira, ako istu rječ upotrebimo, kojom-sc najuljudnii na
гоli od puno vјckovah na Tenzi, Scni i Dunn vu sluzč. Jedan
Grimm jošte-sc medju nami nije pojavio, da nam dokaže kad
se tudjinske rječi bez kvara jezika primati mogu.
Орах. pisat.
lahko svaki moj čitatelj, kada ovdje govorim o
književnom jeziku, razumjevam onaj, koj bi-se
imao razprostèrti ne na samu Dalmaciu, dali na
narode, koji su s nami od istoga plemena. Dal
macia budući ograničena na svoje plitke izvore,
nemože imati cvatuće knjižestvo. Za tiskanje knji
gah hoće se mnogo predbrojiteljah, koji, kako
mi nemamo jošte knjigozakupnikah (Verleger),
jesu u našem narodu jedina podpora; i pravi do
bročinci pučkoga prosvjetjenja. Ali u primorju,
radi maloga broja onih, koji kupuju i štiu naške
knjige, mučno je izdavati i male, a kamo li ve
like knjige. Osim ove očite istine ima i drugih
od ne manje važnosti, koje nukaju nas ogrliti
ovaj obćeni književni jezik. Pišući u narječju
mili domorodče! nisi daleko čuven, nerado si
čitan izvan otačbine, i tvoja knjiga mjesto 1000
čitateljali, što bi inače od Jadranskoga do Cer
noga mora mogla imati, jedva će ih naći 100 ,
da bace na nju milosèrdja pogled. Pa što je
gerdje za nas Dalmatine, ni u istoj našoj otač
bini nemožeš svima ugoditi istim narječjem. Ovo
jur davno kaza Karaman u knjizi „Сonsiderazio
ni “ kada preporučivaše Dalmatinom staroslovins
ki jezik protiva pučkomu, koga opet pop Roza
branjaše. Evo što govori pok. presvjetli Karaman:
„ Quanto rumore non farebbela sola Dalmazia?
ILi Raguse worebbono la prelazione. Li Mon
tenegrini la contra starebbono con archibu
дtate. Li popoli che sono fra li fiumi Na
renta e Cherca sosterebbono il proprio dia
letto. Quelli che sono fra la Cherca e Zerma
дna non la cederebbono. Altri che si dilatano
dalla Zermagna fino all Arsa, riservarebbono
a se stess la gloria ; në minor contrasto avreb
bono le isole dell'Adriatico, le quali net par
lare non s' uniformano col continente, ne tam
poco fra se medesime. Altri porebbono il dia
letto dº Atanasio Giorgicet, it quale tradusse e
stampo a Vienna 1629 Tomaso a Kempts; altri
диello del catechismo fatto tradurre ed impri
nere con caratteri cyrilliani da Gregorio VIII.
Pontefice. ““) Јcsi-li po slabosti ljudskoj opo
jen slavoljubjem, otvoreno ti je široko polje,
za moći zadosta učiniti tomu prirodnomu nagonu
(stimolo), kog inače nebi na uzkom prostoru dal
matinskih medjah mogao zadovoljiti. Čuj najpo
-
(*) Ove proročanske rječi pok. Karamana obistiniše se pod
puno u našoj Zori.

slje neumèrloga 0bradovića, koi u njekoj svojoj
knjizi veli: » jezik ima cjenu od koristi, koju
uzrokuje; a koi može više koristiti nogo obćeni
cjeloga naroda jezik. “ Ja mnim dakle, ovaj ob
ecni ilirski jezik neka u knjigah i u pismu kra
ljuje, a posobna narječja nek i u napredak živu
slobodno u kućah, i u pučkomu govoru. Ugled
nam su Talianci. Imaju tolika narječja, koliko
mal ne većih obćinalu; ma kada pišu, služc se
jednim jezikom. Zašto i kod nas to isto biti ne
može? A kako bismo to dostanuli? Veoma lahko.
Naša slovnica živi u ustih cjeloga ilirskog puka.
što ovoj živoj gramatici je spodobnia naša pisana
slovnica, ova je to bolja. Iz ovoga sljedi da Dal
matinski spisatelj dužan je znati ne samo narječ
je dalmatinsko, dali i ostala Slavjanah. Učeći mi
IDalmatini ova narječja naći ćemo rječi od zna
njah, zanatah i t. d. koje su kod ostalih Slavjanah
davno jur primljene , i koje točno (esattamсnte)
odgovaraju svomu značenju. U ovakom slučaju
uzmimo od njih onc rjcči, koje mi nemamo, a
neodbacivajmo, što nam se s početka čini novo,
ma u istinu je naše od starine, praveći bcz po
trebe nove ter smješne rječi, čim-se samo smet
nja i oddvojenje poradja. Ali ovu istu dužnost
treba da imaju i ostali Slavjani prema nami, u
čeći i oni naše narječje; jer je poznato, da kod
nas mnogo (a može biti više nego u ikom juž
noslavenskom narječju) imade čistih izvornih
rječih, koje davno izmjenuše se s tudjimi kod
ostale ilirske bratje. Omer i Dante znaš-li kako
dadošc formu i sastav , pervi gerčkomu, drugi
talianskomu jeziku? Uzimajući iz svakoga narje
čja što je najbolje, – biser i drago kamenje; -
jer dobro znadjahu ovi veliki umovi, da narječja
jesu više ili manje nemoguća izraziti čisto i pra
vilno naše misli. Zašto da i kod nas to isto ne
bude? Išit će ako Bog da!
(Sledit che)
—={)}=-
STARO KNJIXESTVO.
- dapoeia
Was izobraxeni svét slavjanski vech spoz
naje pesnicma dela starieh Dubrovcaminah ; tako
da ime njihovog rodnog nesta slavno je u us
rih svega naškoga naroda. Ali i u prostopisu
(prozi) podpomogli su Dubrovcami ne malo na
244 —
prědku slavjanskog knjire stva. Mnozi su mi
izustili poarudu da bi Zora kad ter kad o ti
ziem delima govorila, i koi ulomak donela od
onezieh koji joštera lexu u rukopisih. Za iz
puniti njihovu porudu ovdě donosim ulomak
iz jednoga bogoljubnoga dela koje u rukopisu
nahodi se kod ot. In. Chulich a Malobratja
nina, ljubitelja našega knjixestva i posednika.
neprocenjenoga blaga starinskih naših delah.
Nepoznato mi je ime pisatelja. Ako se o
bogoljubnom predmetu bavi, nek se neki medju
citateljim ne serde, najvechi dio našeg pros
topisa buduchi za puk upisan o tome najpotreb
nitjemu predmetu se je bavio, i ako znanje nji
/ovo ne potrebuje vexibanja bogoljubnoga, neka
prime ovaj kako izgled pravoga našega sta
rinskoga pisanja u prostopisu.
О lok.RXANSTVIII
podloznikah prema svojim vladaocim i sapo
vědnikom, i sluzbenikah prema svojim
Сospodarom.
Na oni nacin na koi cetvèrta zapověd po
stavlja nam derxanstva prema našiem roditeljim i
duhovniem pastërim, tako na isti nagin po njoj
nahodimo se derxani nosit poštenje i svedocit cas
našiem kraljim, zemaljskim vladaocam, i sviem
imem vlaštitiem gospodarim. Derxanstva prema
iniem poslědnjim ocito nam svedoci Pavo pišuchi
ovako Rimljaninom: Zemaljski zapovědnik sluga
je boxia, za obdarit nas, ako dobro djelujemo.
AVu ako opako, strašino se od njega, jer oni
ne nose zaman ni zaludu mag ni šibiku u ruci,
oni su boxii sluxbenici za izpunit boxiu osve
tu pedepsuchi onega koi zlo deluje (c. 13. v. 3.)
svaka dakle oblas i mogujstvo na zemlji
za vladat ljudi od Boga je poslavljena. Kojegod
dakle vèrste ova je oblas, ili u rukah jednoga, ko
u kraljevah i samovladaocah i samoderxaocah;
ili u rukah mnozieh, ko pri gospodi i puku,
ili samo pred starovechnicim, svedj od Boga do
hodi; i zato smo joj derxani bit svedjer podložni.
Na koi mu drago se nacin sluxe oni ovom nji
hovom oblasti ili dobro ili zlo, ili po zakonih
ili prema njima, ne zato bivamo oslobodjeni od
ovega podloxenja. I ovo derxanstvo ima imat u
nami svoj pocetak ne samo u strahu vremenitieh
pedepsah, koje nam mogu oni cinit podučti, nu
 245
vele veche u ljubavi boxiој, i u pocetku naše
duševnosti; tako da još da se nebismo strašili
od nikakve njihove pedepse, nebi nam zato bilo
dopušteno svèrchis nas njihovu oblast. Nastojat che
no dakle tanko po tanko razabrat u ovemu nauku
1. Naša derxanstva prema samoderxavcom, i za
povčdnikom opcheniem. a. Derxanstva sluzbeni
kah prema njihovicm vlaštitiсm gosparim, i po
cet chcino s pèrvoga.
Регvo. Pismo sveto zaměra pet poglavitich
derxanstvah podloxnikah prema svojem vladaocom
i zapovědnikom; to jest, poštenje, posluh, molit
vu, platu i včrnost; nastojmo razabrat svako po
napose.
I. Derxanstvo. Ovo je cast i poštenje našim
vladaocem, zapovědnikom. Strašite se Boga i po
štujte kralja, veli poglavica Apostolski (I. Petr.
c. z. v. 17.) svi su kraljevi i vladaoci na zemlji
xive prilike velicanstva, i mogugstva Boxjega.
Nije dopušteno zlo govorit o njima, ni zlobit na
njih. Nu trčba je s druge strane, da ova gas i
poštenje ne obrati se u jednu potištenu milоlax i
gadno blaznenje tako da tlagi se njime i ockvèr
njiva se pravda i istina. Istina svedj ima imat
svoje mčsto, ni poništa ne ima se zatajat ni od
nje odrechi.
li. Dérxanstvo. Po onemu što suo na po
cetku rekli, ostaje ocito, da izvan poštenja der
хаni smo im i posluh. Posluh oni imamo in
svědogit: i. U onemu što utišli svčtovno, i te
lesno vladanje, za koje su primili od Boga moch
i oblast. a- U onemu što na njih pada ko na
cerkovne branitelje koje che cinit izpunjat nared
be i zakone cerkovne, i s cerkovnom oblasti
sjedinit se da budu od njihovich podloxnikah ob
sluxeni. Nu kada bi se dogodilo, da najvechi kralj
od světa, i najmogucha gospoda zapovědu nam
kojugod stvar véri i boxicmu zakonu pro
tivnu, ne samo ne bismo bili derxani poslušat ih
u temu, pacek imali bi smo prie sva izgubit i
na sve se prje podloxit, za ne prestupit boxii
zakon. Tako nas svojem izgledom uce Ivan i
Petar. (Act. c. I. v.) koji pred xidovskich pogla
vicah, kojim zabranjivahu da uge, i naveštivaju
o ime propetoga Isukèrsta, ter im odgovoriše nijeli
treba prie bit poslušni Bogu, negli ljudim (Ibid.
|-
c. 9. v. 29) Tako nas nauci isti Isukèrst govo
rechi: podajte Cesara, što je Cesarovo, a Bogu
što je Boxic (Matt. c. 22. v. a i.) Ovo je red:
razlozi su Cesarovi podloxeni raslozim boxiem.
Ako on zapověda što Bog zabranjiva; ali ako
on zabranjiva što Bog zapověda, sila je bit ne
neposlušni Cesarom, za bit poslušni Bogu. Na
hodi se o ovomu prcizvèrsan izgled u cerkovnomu
pripovědanju. Cesar s imenom Maximian zapovidio
је Теђашskoj ceti, kojoj biaše vojvoda Maurizio
sveti, da ga svojem oruxiem sluxi u progonstru
kèrstjanah : Gospodaru naš, odgovoriše mu oni,
пi smo tvoji bojnici, nu smo u isto doba sluх
benici našega Boga. Tebi smo derxani našu
bojnicku sluxbu, a njemu smo derxani našu
pravednost. Obsluxit tvoje zapovédi kad su
njegoviem protivne nikako nemoxemo ... Dokle
ti neuzišteš od nas što ga moxe uvredit, mi
chemo ti bit poslušni, kako smo ti i dosad bili.
Ми аko uzišteš od nas što se opreziva njego
goviem zapovědim, mi chemo bit usilovani prie
bit poslušni njemu negoli tebi, kako bi mnogo
ne sumnjito našoj věrnosti prema tebi, kada ne
bismo bili verni njemu? Njemu pèrvo učinismo
naše zakletve. Ako izdamo perve, nemoxeš se
pouzdat u druge Ovako bi imo odgovarat svaki
kèrstjanski podloznik u slicnih prigodah.
(Sledit che).
—={G}==-
PRIP()WEST
o di F r a na a S o a ve
-soФев
T ERE S A D A L DU CC I.
Bile su su prošle dvi godine da Teresa Bal
ducci od grada Fiorence plemenka, nahodjaše se
su dva sina udovica. Uzišli ovi vech od oblasti
braniteljove, posědniki jedne bogate otachi
ne, bezuzdani i ukrépcni od pogubnih drugovah
podaše se u priem svako mercdnosti nesvěstne
mladosti. Zaludu mater ervaše se razborom,
moltivam, placom za prezvat ih od bczred
nochodnosti; nije vech bila slušana. Starii brat
prebivaše nepristavno u Fiorenci, a mladji po
Italii stavio se je putovat. Jednu veger u kojoj
 — 246
ona xalostna mali sama plakaše na sinovske ne
rcdnosti, vidi najberxe razjaziti vrata, i ulčsti
sunovratno jednoga inostranca blédna i zapč
hana, s ocim mutnim i prestrašcnim, licem one
tenim i neprikladnim, magom okèrvavјcnim u ruki.
Na tako iznсnadno vidjcnstvo skoci ona od straha;
ali inostranac, bacivši se na njezinc noge: „Vej
boga!“ reče „imajte milosèrdja za jednoga ne
srechnika. Ja sam Rimljanim od malo ovdi došo.
Dospio posle, vruchao sam se skoro na prista
lište za odredit se na povrachu u rodno mésto.
lВlizu jedan od mene nepoznat susrete me, i proj
dovši mu uza, seljanski naserta me. Potuxih se na
njegov neskladni nacin, ali on neskladnosсhom
sloxi zadiranjc i gerdjenje: ja ljutih se, on uz
mnoxiva psovanje, i uslobodi se jošter oholo za
prétit mi. Neusterpljen na ovu kudnju obćst iz
vadih mac, on u cini isto, i ranjen pade na ze
mlju. Bog nek svédociva jesam li ja xalostan za
ovu moju nopovoljanu krivinu. Ali vi Gospojo ,
imajte milost za jeduoga nevoljima covčka. Sme
ten i izvan svesti dao sam se uput na bčxanje;
ne znavši kuda obastréti se, uslobodih se, pre
laziti u ovu kuchu, koju srecha cini mi nach o
tvorenu. Molim! nexalite da ovo bude mi utocište
za koji gas, dokle izmaknut na iskanje od koga
mogao bi progonit me, na veche nochne tmine
ustanovit mogu moje ubegnulје. „ Na ovo po
vedanje zaledi od strahosti ona plemenka,
strašno prividjenje dopuni ju 5 hiljadu placnim
- promišljenjim; ali neguvši u oni gas nego chuljcn
stvo blagostivosti i milosèrdja, cini ga ulčsti u
njezinu potajnu stanicu, i tu zatvori ga. Nebjahu
perhava prividjenja onс хаlostne matere. Prošlo
malo vrčmena, ona guje jednu novu buku, i bléd
na u dvorje napredavajuchi, vidi donét si sprč
da svoga sina, koj s jedne široke rane, koju u
persih imaše, potok körvi prolevaše. Zavikne
ona strahovito, a sin, koji oslabjen i malo ne bez
Kérvan blizu vcch gujaše udesni gas skupivši
najposledne jakosti, i prema materi oběrnut
rece: „Vi u meni vidite jedan izgled pravedne
Ноxје рсdepse: odostoio sam se ; je neka bude
barem smert moja za uspomcnu bratu mojemu. Da
bude moj pogubitelj, uzderxan, vi mati, branite
ха. 1ºravedan je ; ja sam ga razdraxiо. “
Izdahne tako govorechi, a mati pane sverh nje
ga primerla i brez chutjenstva. Razlucena od
kèrvava uternuta sinovga telesa, ostavi ona za
dugo vrčme okolostojnc u sumnji njezina xivota;
i s velikom mukom stekla je snagu samo za poda
ti se na prekoměrni plag. Svaki cas ona prizivaše
sina svojega, hotiaše brez prсstanka pripogledat
ga, i za ostupit je od njega potrebaše najvecha
krčpost. A koja nebjaše u to xalost, i koje smu
tjenje inostranca mladicha, koji s potajnc stanice.
u kojoj bio je zatvorcn, gujaše svu trčsku, i
chuljaše sve predanje od svoga sčnxalovna pri
zora, o kojem on nesrechno imašo najvechi dlо!
S jedne strane tuga, buduchi on utvorio nesrcchu
jedne ccstite matere cini ga xeliti on isti da bi
pod neprjatelskim magom panuo, a s druge strah
promislechi da moga bi biti osvojen, cini mu na
svako novo krenulje, i na svaku trčsku kerv
lediti. U takovoj pěšnji stajaše do poslie po nochi
kada buduchi vech sve mirno, i na materinoj
хаlosti jošter naměstilo se razbiranje, ona ide
k stanici, i otvori. Kleknu mladich, i „Boga “
rcсе „ Boga ja zovem da svčdogi bili ja svu
moju kerv prie hotio dati “ . . . . . . . „ Digni se “
rege plemenka “ti menc uginio si xalostniu xenu
koliko ih igda xivjaše, ali poznam tvoju praved
nost. Moj sin naredio mi je da te branim, i ja tako
moram ciniti. Jedna kolestnica dojt che do malo
uzdvignut, te jedan od mojih kuchnikah bit che ti
voditelj do granice; a ovi tobolac sluxit che ti za
pomoch: Bog nek ti da ono pokojstvo, koje meni
ugrabio si “ — Мladich cuo se je smèrznuti od
хаlosti i od milošche na ovu blagodčlnost. „ Ah!
пcсhu nigda prostit meni istome kako oxalostih
jednu toliko poštovanu mater. “Ucini za nju hi
ljadu odveta; poljubi hiljadu putah njezinu bla
godčtnu ruku , i otide suzam, spravan na svako
delo za pokazat njoj kad srčcha nacin predstavi
nu, хalost i blagodarnost svoju. — Srecha
ne kasni puno poklonitmu zgodu. Prošo ne do
bro Viterb susrete se jednome mladichu, koji nas
kogen od dva razbojnika jedva se brani. Skoci
on uput s kolcstnice, leti na njegovu pomoch ,
i naskocitelji dadu se na bјехаnje — ali mladich
bi ranjen. Uzeo ga u svoju druxbu, u Viterb dvor
no povede ga, i kako po srěchi rana mala biaše,
tako on berzo ozdravi. Hiljadu zahvalenja shra
njeni mladiсh učini svome osloboditelju: ali ko
moxe izrechi tešenje i radost, koju ovi imaše
kada cuje da on bio je brat onoga istoga kojega
nesrechno u Fiorenci ubi! Milostivo zagèrli ga:
„Коlike zahvale“, rece „ja imam odvratiti Bogu,
 247
koi mi prikaza nacin da odvratim koj dio blagodčl
nosti od tvoju poštovano matcro primjene ! Vöс
novito imat chu ga u serce usčgeno, i nigda za
nijednu stvar moja blagodarnost neche biti za
dovoljena. Ti ponutkaj se za pripogledat je, ona
ima najvechu potrěbu od tebe, i za tebe neus
térpljena uzdiše. Iteci njoj, da oni isti, kojemu
ona je sahranila xivot imao je srcchu za tebc
sada potratit ga; i da sve ostalo njegova xi
vjenja xudi za vas obadva unakladiti “ — Pri
klopjenje strašno bi mladome Balduccu, kada
dojde u Fiorencu, i razumi što se je dogodilo. Tre
bovavši mu poznati u jednom istom celjadetu uboj
cu brata i svoga osloboditelja, poticaše u njemu
jednu smutnju xelenja , koja ljuto jedandrugoga
brvaše. Ali guvši pravednost njegovu odbi serxbu
koju na pèrvo bjaše protiva njega zacco , i chu
tjenstvo blagodarnosti za xivot od koje ga bi
derxam mu priuzme svu jakost. Plaguchi bratovu
smert, nemogaše ne ervati on isti da bude uboica
porad nje oprosijen. Medju to ona dva strašna iz
gleda, koja imaše pred ocim, uginiše u njemu
preduboko popadenje. Vidi na koju pogubu iz
nosu zahodi jedne neopazne mladosti; promični
posve obiknovenje, i svojim pametnim naginom
xivjenja upokoji na sverhi mater od gorka zgu
bljenja uginjena.
V. Jelcich.
—=53=–
POLAGaši,ŠTVO.
TEXA CIM.
Měseca Kolovoza (Mugusta) nadat se je da bude:
Od 3. Kolovoza (Mčna po sunca iztoku) do
1o. istoga.
Pérvi dnevi sjajni i vedri, pak munje, ger
mljavine, i kiše, s velikom smutnjom povëtarca.
Vrčme che biti verljivo. ---
Оd to. Kolovoza (Sprcdnja polutica oko pol
nocha) do 17. istoga. ---
Biti che prie vedrina, pak smutnja kako i
prošastoga sedmerka. Bojat se je ranih slanah, i
zlogodinah. --
Od 17. Kolovoza (Uxba pred vecernju) —
•lo 24. istoga.
—
Něki dnevi biti che lěpi, neki mutni. Rekao
bi da che biti i kiše.
Оd 24. Kolovoza (Zadnja polutica, kad u
makne sunce) do 1. Rujna.
Vrčme ugodno, i toplo. A biti che nëšto i
mutna. -- Uzdat se je da neche biti zla. -
Starinska věštbanja o Kolovozu.
Lovrčncevo (1o) i Bartulovo (24) lepo, na
lépu i ugodnu jesen slute. ---
Ako je Lovrencevo i o velikoj Gospi (15)
lepo, bit che nam lěpa i ugodna vinobera (je
matva).
S dva poslědnja dana ovoga, i s dva pèrva
dana slědecheg mčseca, stari citavu jesen vrčine
gonetaju, t. j. kakva su ova 4. dana, takva che
biti cēla jesen.
0vog je měseca od potrebe:
Trčba je trechom prêkopati sadove, prinéti
gnjoj na zemlje; guliti konoplje; tuchi rax za
sémena; paliti kupine, dragje, ternje i zle travine
po pašam. -- Ovo je vrčme za traxiti vrěla vodena
za kopati studence i vrutke. —
A po vertlim treba je cèpati věrške kapule,
i listja blitvorepice, kuzmorke, i mērkve; siati
spanjak, za pola Rujna; i lochiku s korom, za
jeseni, i odolën pitomi, za zime. — Presaditi ja
godnjak sa zemljom oko busa, i xuténice pitome,
po stopu jednu od druge, i lochike careve, za
jeseni i za zime; povezati xuténicu, ako je visoka.
Иértal, stado, njiva ovo su bogatstva se
oska. Vertal, za variva, stado za smoka, a nji
va za kruha. Vertal je paka najpoglavitie teža
nje; buduchi da, ako njiva izdade, treba je če
kati drugo xito do godine, a u vèrtlu moxeš
zelje gojiti bèrzo, i vladati se po vrěmenu i po
godixbini. Vertal i studenac kod vertla, mogu
pouzdati texaka da neche umrčt od glada. Koliki
mudroznanci i pustinjaci, xivili su o samu zelju!
Pripověst.
Jedan seljanin se tužaše Vlastniku Fioren
tinskomu svèrhu někih usilnostih, koje govoraše
da mu biahu uginjene. Dali, u njegovu govorenju
vèrlo se malo istine naziraše, i tuxitelj isti biaše
gověk črdjave duše, i gorega xivljenja. Vlastnik
 — 248
slušaše ga socima stisnutim, i brez nikad mu
odvratit besěde, Seljanin brekom rece mu: Gos
podine jedali spavaš? Spavam, pravo spavam,
odgovori mu vlastnik; i snilo mi se je da chu te
cinit oběsiti. Ad ovud zbiljno ponukovanje izlazi:
1. Da u nijednoj tuxbi neima biti laxi; bu
duch da je lax gubava, koja (kakono ovce jedna
drugu) istine iste oko sebe ogubavi, i nevčruju se.
2. Da govčk zle duše, i zla xivljenja, ne
зашо псnapreduje u dobru glasu, nego page uz
mice naše; tako da, omčrajuchi koliko moxe
biti daleko od istine, ne mčri se donlem, doklem
је t“ *lotvoriti nego, donlem doklem je od
makao. Njegova istina, kakono gvozdje, erdja od
njegove zlochudnosti, i svaki dan skracava, glo
dje se; i na mérilim, pored jednakom istinom
drugoga gověka dobrochudna, věrlo manje texi.
3. Dobar glas, daklem, ne samo sadanjemu
vrčmenu i stanju govčka prudi, nego i došasto
nu; i nadostavlja istini; světla ju, pozlachuje ju.
Zato, mladichi najskoli, neka nastoje stechi do
bcr glas, i uzdèrxati ga milo, s urednim i bla
gochudim *j A naša je mudra rec:
„ Bolji je dobar glas, nego zlatan pas. “
AS. 1.

Radostno prevodimo u naš gasopis P0ŽIV PREDBROJENJA na jedno novo dělo, koje che bez
dvojbe biti milo primieno od sviuh onih, koji goje u përsih svetu iskru narodne ljubavi.

О P I S A N A
ono UČитки, ил

10„“ ХРВАМЕ (НАЈКВАВЕ,

Upravitelja e k: sapuvališta starodavnielu spomenikala u splétu, Clana ci k sveučilišta Pa
dovanskoga, CIana dopisiteljnog is vanjskog Druxbe istopne u Parizu, ФIana popasnoga
Nastavljenja starodavnostila u Ateni , i Clana Druxtva za sgodopisje u Monaиu.
Su 48. urezanih slikah

Prikaхivajuchih najpoglavitie odèche običajne u našoj derxavi.

----

&cma zaměrna gověka, niti putnika izobraxena, koi dohodecli u Dalmaciu, ne vrati se s du
šom obogaljenom novim znanjem i dragiem, uspomenami.
Zemlja, koje starodavnost tige najstaria doba, koje godopisje sdruxeno je s onim Gerckih nase
lenjah, skupovladarstva Rimskog i vladanja Bizantinskog, zemlja za kojom su se redom inadili
Avari, Franki, Hèrvati, Bošnjaci, Ugari, Genovesi, Napulitanci, Mletčani, Francuzi, Némci, i koja
svedjer osta pljen ili nadarje dobitnika, i svedjer bi pozorište kêrvavieh grabexih; jedan puk komu
u dogodjajih E“ dopade dio sreche i nesreche, koji u svojih obchinah postavi takovih zakonali,
da ne sraine se ni italianskoga ondašnjega izobraxenja, puk koji od Agrona do Rošonia, od Cesara
do Frana ginjaše poznati se cčela veledušne hrabrenosti i neoskvèrnute věrnosti, puk koi dandanašnji
medju svojim seljanima moxe ukazati persih pokrivenih posteniem ranama, gudno se gini kako
za ovoliko dugo vrěme ostade nepoznan, i pobiegnuše iziskivanjima mudroznanacah i knjixevnikah,
kako dio zemlje joštera nikada ne pohodjen od putnikah, oli proхdert od jazih vulkanskieh.
Našemu vrěmenu napredovajuchemu pristojalo se je osvetiti to dugo nepoznanstvo. Ali mnogo
što se je vech uginilo ne ukida poхudu, da se sve to bolje ugini. Imajuchi pred orima tu svèrhu
izdati d sadera dělo vele poznatoga D. Frane Carfare, dostojanstvo kojega i vaхnost dela
ovoga svědogi nam ogito list nedavno njemu upravljen od jednoga od najglasovitieh xivuchieb
zemljopisateljah u Europi, naslonjeni na ovako svědočanstvo, mi včrno preporugujemo ovo nayo
delo sviem, praviem rodoljubrim. — „Nacio kako cle, ovo dělo biti razděljeno, imenovani list
gosp. Adriana Balbia, i drugo obširnie doznanje nachi che se u duljemu objavljenju, kako tako
djer i cena, predbrojenja, koja od ovoga gasa u napreda prima se u knjigarnici doli podpisanieh
u Zadru i kod njihovieh porucnikah u ostalih městih cesarstva, koji che ovaj poziv razděljivati.
U Zadru 51. Serpnja 1845. BRATЈА ВАТТАПА Izdavatelji.
—=t}}{e}{šć934°33% же
J. А иазварich нагаша најtara.
Urednik. Izdavatelji i vlastnici.
 BR() 32, Il. (00|NA
—G— —G—

INA I) KOLOVOZA ºrtº | || 1 8 4 5.

* * рашим“
Оvaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cena 4 f. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

гžSпстVO. Lčk ljubavi.

-- (Iz talianskoga Vitorelli - a.)
Dieva i more. Poslušaj ti nevěrna
Moj san prošaste nochi:
Dieva siedi na prozoru
K spilam carovne mochi
Vanka gledi k sinjem moru,
Klapilo mi se doch.
Кsinjem moru u govoru:
Sinje more, da je meni Starac bělobrad štapom
Sav tvoj biser sakriveni, Od onud měsec muti,
Da se mogu kitit š njime, I more větrim ljuti",
Suzama bi od radosti Оberche dan u moch.
Tebe more poplavila! Klekoh molech ga: Otce
More dievi odgovara: Striljaj me po srěd boka:
Dievo liepa, diсvo krasna, Korêma, lista, soka,
Da su meni oci tvoje, Daruj mi kakav lěk.
Da te vidim jednog samo, „ --- Od one bêх, kâ ljubiš, “
Ja bi u suzah od radosti
– Smèhjuch mi starac rece;
Sve do kapi izkapalo! „ --- Bolji lěk traxec, tege
Na 34 % % Vas tvoj zaludu věk!
Stepan Ivichevich.
(Iz Nemačkoga N. Lenau a.)
Da si moja — o sladkog xivota! Pustinjak.
Al ovako vécno je xalenje, (Is talian s koga.)
Vécna tuga sve moje xivljenje.
0 udesu nije l' to strahota! Оko halje konop nosim,
Svako 'e dobro lakše pregoriti, Za štapom se jedva vucem
Priatelji svi u grobu mertvi S golom glavom, s nogam bosim,
Gubitak su malen proti xertvi: Samog krixa imam ja:
Da ti moja nikad mccleš biti. Brate jadnom pustinjaku
P. Preradovich. Pruxi ruku za Boga.
 250
Bogat, moguch i pun casti, | tištena knjiga jest: Misa 1483. Za njim idu po
Ja sam bio medju světom, starini: tri knjige štampane u Senju od njekog
Al ne nadjoh jedne slasti Magistra Jure 15o 4; - Misal u Mljetcih i 528
Nego xalost svakuda : kod Bindoni i Раsini ; Azbukvidar u Mljetcih
Bratc jadnom pustinjaku 1531; - treći: Misal u Rjeci 153 nastojanjem Ši
Pruxi ruku za Boga.
muna Kosičića biskupa Modruškog. — Poslje
U najlěpša mi vrěmena 1621. godine počelo se i u Rimu tiskati s gla
Ljubih jednu devojcicu, goljskimi slovi, koja cesar Ferdinando darova
Biše lěpa i rumena Propagandi, kao n. p. Misal Rimski va jezik slo
Al mi je ote nevera: venski sozdan poveleniem P. G. Papa Urbana
Brate jadnom pustinjaka Omago; — Časoslov IRimski slavenskim jezikom
Pruxi ruku za Boga. poveleniem S. G. V. Inokentia Papi XI. vidan
0tca i mater zaboravih 1648 -- obedvje utištene trudom Rafaela Leva
Béxech tamo preko světa, kovića, kano i slědeća: Ispravnik za Jerei ispo
Мас iz ruke ne ostavih vidnici i za pokornieh. Prenesen nigda s latin
Ni osvetu iz serca: skoga jezika u slovinski po popu Šimunu Bu
Brate jadnom pustinjaku dineu, a sada pismeni glagoljskimi ispisan i na
Pruxi ruku za Boga. pečaćeni O. Rafaelom Levakovićem Rim. 1635
Ovaj krixich i pokora (u 8.). Poslje Levakovića najveće zasluge o gla
Samo meni sad ostaje, goljskom jeziku i knjižestvu imadu Jozo Pastri
Ostaje mi pusta gora, cius Splićanin (+ 1708.) pa Mate Sović (+ 1774) i
Smèrt.... i Bog.... koi znade sva ... Galzinja kanonik Rabski, kojih pobrinutjem iza
Koi che jadnog pustinjaka djoše na svjetlo ove dvje knjige: . Časoslov
Коzna primit u krila. IRimski slavenskim jezikom poveljeniem P. G.
A. Z.
ЛУ. Papi Pia šestago izdan na dije ljeta časti
—={}}=-
razdeljen. Čast zimovaja ot nedelja pervia pri
JEZIKOSI,()VJE. šestiva daše do nedelja troicja. Rim. Typis de
propaganda fide. Čast druga pod naslovom: Čast
III. ljetnaja ot nedelja troicja daše do nedelja per
via prišestvia.-2. Čini svjatih slovenskim jezikom.
кxJIŽESTVO DALMATINSKO.
glagolini pod zapovjediu (recitanda de praecepto)
(Produxenje i konac.)
izvoleniem apostolskim v njekih mjesteh. Rim.
Оd davnih vremenah biahu dva jezika u na 1791.—Nu sva četiri gorirečena spisatelja jako na
šoj otagbini t. j. stari-slovinski ili glagoljski (lin dilazi Mate Karaman arkibiskup Zadarski (f. 1771).
gua slavo-literalis) i svjetovni ili pučki (lingua Biaše tako žestoki čuvaoc i branitelj cèrkveno
vulgaris Dalmatica). Pérvi je uveden u zemlju slovinskoga jezika, da Papa Benedetto XIV u
jošte za života Sv. Metodia apostola slovinskoga, sljed njegove prošnje izdade oštru zapovjed, da
okolo kojega vremena biaše iznadjena i azbuka svi Slovinjani isti jezik u naprjeda uplotrebljuju.
glagoljska, koju njeki derže, nu bez temelja, za U knjizi: Misal Rimski slavenskim jezikom po
rukotvor sv. Jeronima. Koliko se do sada znade, veleniem P. G. N. Papi Urbana osmago izdan.
najstaria u ovomu jeziku, i s ovom azbukom pi Rim. 1741, Karaman je izštetio jezik cerkveni
sana knjiga jest ona koju nedavno g. Kopitar dade slovinski, uvedenjem mnogih ruskih rječih, koje
na svjetlost pod naslovom »Glagolita Clozianus.« uzede iz hristjanskih cèrkvenih knjigah “). Оd
Za ovom ide » Psalter u klerika Rabskog pisan
okolo i »зо. godišta. Iznašastje štamparie umnoži *) Geschichte der slav. Sprache und Literatur vou Schafarik.
takodjer broj slovinskih cèrkvenih knjigah. Perva 0fen. 1820. pag. 25.
 — 251
istoga imademo: Вukvar slavenski pismeni veli
čajšago učitelja D. Jeronima Stridonskago na
pečaten u Rimu tipom svjatago sobora ot raz
mnošenia vjeri... И ljeto 1753. A na drugom
listu s kirilskim slovima: Bukvar slavenski pis
meni prepodobnago Kirilla Slavjanom episkopa
napečatan (jedan ekz. ove rjedke knjige nahodise
u knjižnici serbske obćine u Šibeniku). Spome
nutiću ovdje jošte dvje glagoljske knjige. Jedna
je: Mise za umeršne samo iz misala rimskoga
izvadjene svoim zakonom kako se v istim služi
za službu i način svih zrikav. Rim 1767, a druga:
Molitvi prešale i poslie misu glagolimia iz mi
sala rimskago i njehu se mjest izvedene: ninje
že iz latinskago na slavinski jezik privedeno po
М. М. О. F. Antonu Juranicu čina S. Pran
ceska, И И enetii knjigopečatiem Dimitria Teo
dosia ljeto 1765. i 18 str. u 16. Dva sjeme
ništa, u Zadru (podignuto od Arkibiskupa Vicka
Zmajevića) i Omišu (od biskupa Kadčića) biše
odredjeni za nauk glagoljskoga redovničtva; oba
dva davno jur ukinuta!
Pučkoga jezika knjižestvo imade svoj pravi
početak poslje XVI stoljelja. Od tadaj počeše
Dalmatini pisati latinskim alfabetom, a glagoljski
jezik ostade samo u cèrkvenih knjigah. Ovaj pučki
jezik negovori se svuda jednako u Dalmacii. Veći
dio (osim Dubrovnika i Kotora) izgovara i mjesto
je kao n. p. lipo, divojka, sino i t. d. U njekih
krajih govorise n rekao sam « u inima » reko
sam u i » reka sam «. Narod na otocima, bu
dući harvatskog porekla, uzčuvao je puno više
staro-slavjanskih rječih, gramatičkih formih, i
staru slavensku prozodiu, nego tako nazvani Vlasi.
Čuje se onamo govoriti: udaril me po mišicah,
on me otrinul, ja sam rekal, vazesti, ujati (m.
ufatiti) prijati, jazik, prisjagnuti, odvit (odgo
vor), dvignuti, poludne i t. d. Ali suvozemni
Dalmatin oliti Vlah čistie i ljepše rječi izgovara,
svaka je rječ u njegovih ustih snažna. Ili-ga slu
šao u kerčini, kada pri čaši vina budali i tan
dèrče (sit venia verbo), ili u ljutini psovati, u
očajanju (disperazione), u nevolji tužiti se i ja
dikovati, ili slušao njegova taštovjerja, vazda
posluje mu jezik kako trublja pritiskajuća, iz
koje izhode govori poctički, i najljepša izrečenja. i berior explicatio Doctrinae Christianae composita
Sužanj okrivljen da je ranio drugo čeljade, ho
tiući pokazati svoju slabost, veli sudcu: ». Ја
sam prema njemu kao kaplja na listu, kada vje
tar pune, u drugi proseći milosèrdje od sudca
vapie- * Germite kako grom, a smilujte se kao
Bog. Stotinu ovakih, i jošte ljepših izrečenjah “
nogao bi navesti, da je ovdje o tomu pravi go
vor. Dosta je i to, za pobuditi gdikoje naše
nemarljive domorodce, da ozbiljski uče svoj slav
ni, blagozvučni i mehki jezik, i prestanu pohu
ljivat ga.
Pérvi s latinskim slovima pisavši Dalmatin
jest jedan nepoznati pop u Duklji okolo i 162
koi naškim jezikom složi Istoriu južnih Slavjanah.
Ovu knjigu Marko Maruli Splićanin prinese u
latinski jezik po starom jednom rukopisu; nu
mnogi derže za neistinit ovaj njegov prevod, jerbo
nimalo nesudara se s latinskom od Dioklea sa
stavljenom kronikom i s inimi slavenskimi izpisi.
Ostali dalmatinski pisaoci jesu ovi: U XVI sto
ljelju: Faustus Penerantius Šibeničanin: Dictio
narium quinque nobilissimarum Europae lingua
rum Latinae, Italicae, Germanicae, Dalmaticae
et Нungaricae. Venetiis 1595. u 4.
U XVII stoljetju: Ivan Bandulavić reda
male bralje rodom iz Škoplja, složi u Pištule i
vandjelja Mletci 1613. - Mate Alberti iz Splita:
Оlicia blažene divice Marie. 1616. —- Bartul Kasio
oliti Kašić, Jezuit iz Paga: Bosanski Ritual. Rim
164о; — Топne od Kempisa pismo od naslje
dovanja Gospodina našega Jezusa. U Rimu po
Pran. Moreti 1641.-Život gospodina našega Isu
kèrsta, upisaga Bartolomeo Kašić Pažanin Pop
Bogoslovac od reda družbe Jesusove, Penitenčir
Ilirik u S. Petru. Rim Tip. de propaganda fide
1638. —- Složio je pěrvu ilirsku gramatiku
pod naslovom: Institutiones linguae illyricae. Ro
mac 1604. Jošte biaše prineo u slovinski jezik
cjelo sveto pčsmo, nu Rim zabrani mu dati ga
na svjetlost. Rafael Levaković (vidi gore): Nauk
keršćanski Bellarmina. Rim 1628. Ivan Tom
ko Marnjavić (Marnavitius) kanonik prestolne
cèrkve u Šibeniku (rodio se 1579 + 1639 ,)
prinese: Istumačenje obilnie nauka kërsijanskoga.
U Rimu 1627; -- drugo izdanje pod naslovom: U

a Roberto Bellarmino, et in Illyricam linguam
jussu Urbani Papac VIII сt S. Congregationis
de Propaganda fide per Joanem Tomсum Marna
sitium versa. In 12. Venetiis 1699. apud Joannem
La Non ct socios. -- Mikalić inačic Micalia, poz
nat je knjigom Thesaurus linguae illiricae. Romaе
1651. u kojoj deržise bosanskoga narjegja jer veli
da je ovo najčistic i najljepše. — 4tanasio Geor
gicet. Nastojanja duhovna. U Beču po Maticu
IFormiku 1633. i t. d. U ovomu stoljetju ukažu
se medju Dalmatincim njekoliko slavnih pjesni
kah, kao što su: Juraj Baraković zadranin, je
dan od najljupkih naših poetah, koi dade na
svjetlost koliko ja znadem: Vila slovinska u če
tire versti pjelja složena. U Bnecih 1682 pri Ni
koli Pezzana; – Gjarula uresena cvčijem od šest
vikof svita. U Bnecih 172o, pri Bartulu Occhi.
Маrko Maruli Splićanin: Istoria svete udovice
Judite, u versih hèrvatski složena. Mletci 1627.
kod Agostina i Alessandra Bendoni (Еkr. u g.
Stazića učitelja u Splitu) — Ivan Zanotti naučitelj
i pervostolne Zadarske cèrkve kanonik, princo
je Eneidu Virgilia, knjiga përva i druga novo u
slovinski jezik izlomačena i u pjesmah složena.
Вnetke. Po Ivanu Antonu i Braći Zulianić. 1688.
i t. d.
U XVIII. stoljelju: Ivan Ivanišević naučite
lj kanonik i vikar obćeni Hvarski i Brački naj
skladni pjesnik Dalmatinski: Kita cvitja razliko
ga. U Mletcih i 7 оз pri Bartolu Occhi; -- Od
pomnje koju ima Bog od človika. Cvit prvi da
rovan bogoljubnoj gospoj N. N. -- Juan rečeni
Zadranin: Skazovanje od čudnovate rati, ka je
bila pod Maltom, a za njom nasliduje rat od
Klisa. U Bnecih 1724 pri Bartulu Occhi. — An
dria Иtaljić pop iz Visa: Oslan Božje ljubavi.
U Bnecih 17 i 3 u Dominika Lovisi; -- Istumače
nje pisnih Davidovih. Ml. 17 о3.--- Za ovima idu
sijedeći prozaici i pjesnici: Frane Glavinić fratar
iz Istrie: Cvit svetih to jest život svetih. Ml. 17 оз
ll Nikole Pezzani. -- Petar Mačukat pučanin Split
ski: Život Sv. Josafata. Mljetci 7o5. u Dom. Lo
visi.--. Pra Stipan Badrić iz Derniša: Ukazanje
istine medju cèrkvom istočnom i zapadnjom. Mljet
ci 17 14. -- Pra Lovre od Ljubuški: Grammatica
Latino-Illyrica- Ven. i 7 i 3;-Pisna od pakla. Ml.
252
| 1727. — Fra Marian Lekušić iz Mostara: Bogo
ljubna razmišljanja. Ml. 173o kod Antuna Mora.
Don Luka Terzić: Pokripljenje umirućih. Ml.
175o, drugo izdanje iste knjige pod naslovom: Po
kripljenje umirući, za sveto i dobro poći u mi
losti Božioj s ovoga svita. Istomačeno i skupljeno
pria po Don Luci Terziću, a popravi i prištampa
P. Fra Bernardin Paulović iz Dubrovačke dër
žave. U Mletci 18оo po S. Occhi. — Antun
Каnižlić: Bogoljubnost molitvena. — Ardelio della
Веila iz Firence, ima ljep slog u »Razgovori i
pripovidanja. Mletci po Adolfu Cesare. — Spisao
je takodjer: Dizionario Italiano--Latino -- Illirico.
Ven. 1728. Ragusa 1785. II. časti. — Marko Pa
višić gradjanin Splitski: Ispis od najzadnje na
redbe S. Bernardina od Siene istumačen iz ta
lianskoga jezika. U Bnecih 176o pri Antunu Ba
sanezu. — Fra Luka Иladmirović iz Neretve:
lektur generalni, pripovědaoc obćeni i mišionar
apostolski: Cvit mirisa keršćanskoga. U Jakinu
po Nikoli Baluff. — Razmišljenja keršćanska za
svaki dan od miseca. U Mletcih 1765 po Petru
Valvasensu. --- Fra Mate Zoričić iz Biskupata
Šibeničkog: I. Aritmetika u slavni jezik ilirič
ki sastavljena. U Jakinu 1766. po Petru. Ferri;
а. -- Zercalo različitih dogodjah, oliti prilika
za duše pravovirnih uputiti putem od spasenja
skupljene i prinešene iz različitih knjigah u slavni
jezik ilirički. Mletci. II časti. — Uprava mnogo
korisna izpovidnika. Ml. 1781. po Ivanu Kon
stantinu. – Osmina dilovanja duhovnoga u ko
joj se razgovora duša redovnička s Bogom sasta
vljena iz razlicih knjigah u slavni jezik ilirički.-- Ја
kin 1765. po Petru Ferri. – Fra Jerolim Filipović
od Rame. Beside III. časti. Mljetci 1765. kod Šimu
na Occhi; - Pripovidanje nauka kršćanskoga raz
diljeno u tri knjige. Mletci 1759. -- Pra Ivan Ani
čio: Vrata nebeska i život vični. Jakin 1678.
Аntun Kadčig Biskup Trogirski, zatim Arkibi
skup Splitski, Bogoslovie diloredno. U Bononii
1749 -- Dominik Pavičić reda Sv. Filipa Splića
nin : Pripovidanja nediljna, složena u jezik Ita
lianski od Ivana Kampadelli. Ml. 1749. Pra To
ma Babić: Cvčt rajski mirisa duhovnoga. Mljet
ci 1754. Fra Josip Banovac: Pripovidaoc reda
S. O. Franceška od obsluženja pov. prisv. od
 253
kupitelja. -- Predike od svetkovine došasija Isu
kèrstova. Ml. 1759. po Dom. Lovizi. — Razgo
vori duhovni pastira s otara u svetkovine došasija
gospodinova, i korizme. Ml. 1763. po Petru Ferri
Pripovidanja od svetkovinaa došastija Isukèrstova.
Ml. 1759. Fra Andria Kačić Miošić iz Brista:
Razgovor ugodni naroda slovinskoga. Mletci 1759.
1801. Dubrovnik 1831. Beč i 835. Kačić pisao je
svoje pjesne sasvim u duhu naroda, kojeg potrebama
znao ih je pridružiti; i zato su, što nijedna do
danas ilirska knjiga postale vlastitost svega u
obćeno puka. Pisao je jošte: Korablica pisma
svetoga. Ml. 176o kod Antuna Basanese - Andjeo
dalla Costa misnik cèrkve Splitske: Zakon cer
kovni složen i upravljen za naučenje i prosvitljenje
Redovnikov hèrvatskoga naroda. Ml. 1768. po Ivanu
Kazali. Jozip Matulović iz Dobrote dèržave kotors
ke: Katekism Rimski po naredbi sv. sabora Triden
tinskoga. Ml. 1775. -- Ante Ivanišević iz Makars
ke: Bogoljubna zaderžanja duše virne u različi
tim molitvam i pismam duhovnim. U Mletci 1781.
po Viecceri. — Dominik Gjanuici: Nauk poljskoga
texanja. U Ml. 1792 kod Perlini. Frane Cipriani
IFarković: Nauk za texake od Dalmacic.UMl. 1793.
po Ivan Perlini. — О. Jozip Gjurini:Slovkinja diač
kim, iliričkim i talianskim izgovorom napravljena. U
Ml. 1793 po Andrii Santinu. Don Petar Bartulović
iz Makarske: Različite likarie. Ml. 1799. Dor. Ivan
Jozip Pavlović Lučić kanonik Makarske cèrkve,
biaše neutrudjen pisalac, i štovatelj slavnog je
zika: I. Deset pokorni razgovoraa. U Jakinu kod
Petra Ferri; 2. Оропепuća (commentarii) ćudo
redna (morales) svèrhu dogodjaja sahranjenih.
Mletci 1793; 3. Razgovori za uzbuditi duše kërš
ćanske na često i spasonosno primanje prisveto
ga pričešćenja. Ml. 1794, 4. Nauk keršćanski
učinjen za dèržavu Makarsku. Ml. 1792; 5. Krat
ko izkazanje zivota Nikole Biankovića Biskupa
Makarskoga. Ml. 1798. po Seb. Koleti; 6. Bla
go duhovno. Ml. 1794, 7. Način za odrišiti od
prokletstvaa. Rim 1796; 8. Malahni skup pas
tirski. Ml. 8oo, 9. Dvi bogoljubne pofale ,
», na čast navištenja B. D. Marie; a, na slavu
sv. Patriarke Jozipa. Budim i 808. — Don Ivan
ЛУenadić iz Perasta, kanonik stolne cèrkve ko
torske, parok sv. Eustakia u Dobroti i naučite
lj od zakona: Nauk kërstjanski bistriem načinom
istomačen po zapovjedi Prisv. GG, Stjepana del
I Oglio Biskupa Kotorskoga. Ml. 1768. po Lo
rizi. — Don Jerolim Bonačić prie arkipop od
Brača a potom Biskup: Nauk kerstjanski s novim
načinom u kratko istomačan i t. d. pritiskanje
drugo. Ml. 1761. po Antunu Basanezu Od nejmc
novanih spisateljah jesu sljedeće knjige: Od ljubavi
Jesusove. Ml. 1722 kod Franc Storti. Blago nauka
kèrstjanskoga Nikole Turlota s Franceskog pri
nesen po jednomu redovniku iz Dalmaciе. Мljetci
177o po Antunu Basanezu. -- Rječ Božia ili na
vjestena deržava slovinskog kérstianina. Ml. i 743
kod Occhi. -- Versi od privare i zle naravi od
zlih ženah, — u Zadru kod Ivana Bastiera. i
t. d. ---
S početka tekućeg stoljelja do danas: Izpi
tanja svèrhu svetih redovah i sakramenatah u
obćinu izvadjena iz više knjigah po Fra Mii Dra
gićeviću iz Vergorca. Zadar u Ant. Battare 8oo.-
Pisme duhovne različne od Dra. Mate Ciulića
kanonika Splitske cèrkve. Ml. 1805 kod Seb. Ko
leti. — Don Ant. Tiardovića Misnika Splitske dër
Х4) Ve:
Blago SS. Prosćeni bogoljubnoga skupa aliti
družbe prisvetog serca G. N. Isusa. Split po Ivanu
Demarki 1814. Ričoslovnik iliričkoga, italianskoga
nemačkoga jezika od Joze Voltiggiu Beču. -- Zakoni
škrinje ili pincznice od štednje. U Zadru. -- Kratki
nauk ćudoredni vèrhu duхnostih čovika za seljane.
U Zadru 1807. -- Kraljski Dalmatinski dnevnik od
1806 -- 1809. na talianskom i slovinskom jeziku. -
Nuova gramatica ilirica od Nik. Starčevića. Triest
1812. -- Put križa Isukèrstova. U Splitu 1813.
po Iv. Demarki. - Ritual Rimski po Pavlu Miо
šiću biskupu Splitskom. Ml. 1827. --- Nauk od
poljskoga težanja Ivana kersta Gagliardo po P.
M. S. prinesen u jezik slovinski s istumačenjim
i s pristavam. U Zadru Demarki 1829. -- Njeko
liko rječih Dalmatinskim Ilirom od Dra. P. U
Zadru 1838. -- Tri čudnovate Divice živuće u Ti
rolu prineseno u ilirski jezik po Andrii Staziću.
U Splitu 1841. kod Piperate. - Anka i Stanko
ili Dubrava Mojanka blizu Splita, pjesamac (sic)
Ane Vidovića iz Šibenika. U Zadru. Demarchi
1841. i jošte njekc izdane troškom visokoga vla
 — 254
danja od Dalmacie, koje nejmam pri ruci. 1)
Еvo ti mili otačbeniče! u malo rječih zer
calo književne poslenosti naših starih, po kojemu
vidi se očito, da biahu silno priuzeti ljepotom
naterinskog jezika, poklen tolike proizvode ter
njeke izvèrstne nami na ugled ostaviše. Nu bri
nemo li se mi sljediti njihove stope? Sporedi,
molim te, umne proizvode prošastoga stoljetja s
nalim brojem knjigah, koje od godine 18оo do
danas ugledaše svjetlost u našoj otačbini, -- spo
redi ter zaplači se! Ah! kako postadosmo ne
marljivi za materinski slavnog naroda jezik, tudj
obljubivši! Težko li se s tim ogrješismo prema
blaženoj uspomeni prošastih vrednih pisaocah Dal
matinskih! Nu sa svim tim tješi me misao, što
u obćenom ovomu potlačenju ilirskog jezika, gle
dam njeke vèrstne Dalmatine škerbiti se popra
viti stališ ovaj jezika i knjižestva, i što visoko
vladanje, prinesenjem u naški jezik različitih knji
gah i objavlenjah od vještih u jeziku ljudih, su
tim našoj književnosti nečjenjenu korist donosi.
Воšidar P.......
—=<>=-
голосštsтvo.
Texacium.
Priprostitost i ugodnosti xivota seoskoga
i texackoga.
(Iz talianskoga - Rollin.)
Dohodak i napredak, koji iz poljotexanja iz
viru, nije sama, nit je najvecha korist koja se
ima razmišljati.
Pisaoci svikolici, koji su o seloxiju ra
zloxili, uvěk su ga hvalili, kakono xiije pametno
i cestito (a), koje navodi gověka na pravednost,
trčznost, i pravodušnost: u jednu reg, na krč
(1) Ovaj imenik (katatog) budući je mnogo nedovèršen to,
uljudno molim svakoga moga otačbenika, koi-bi za kakvo ga
dalmatinskog spisatelja oli knjigu znao da je ovdi izostavljena,
da me o tom obznaniti izvoli.
(2) Cestitost se ne uzdèrxi u bogatstvu nego u zadovoljnosti
serca. — Qovek, xelje kojega nadlazu bogatstvo njegovo, da bi
koje niu drago bilo, sércem nije iniran, zato nije cestit. — А
covek imanje kojega, da bi i siromašno bilo, siti xelje njegove,
on je cestit. Daklem cestitost nije jakost jedne texine koju gle
dano, nego podobnost, ravnomerjc, izmedju dvijuh texinah,
kojizih drugu, u sercu ljudskom lexechu, nevidimo. — Zato Јс
dan pevaoc (Metastasio) rekao je vele pametno:
„ Ternje sèrca da lice probada,
Vidio bi što se tko nenada;
Vidio bi da cestitost cija
Sam u tudjoj misli gnjezdo svija.“ —
—
posti svekolike. — Оvo xiije sahranjiva ga od
nagloxcljnosti, derxechi ga u těsnoj krajini nje
govih duхnostih, i u radnji svedjernoj, koja ga
u dangubu ne pušta. Savišnost, lakomost, nepravda
usilnost, slavoljubје, (druxina, moxe se regi ne
odccpljiva, bogatstva) prebivaju za najviše u ve
likim gradovima, gdino potku i prigodu nalazu.
Хilje seosko tvèrdo i trudno, ne gosti zlochu ni
kakvu (). Оd tuda pčvaoci izmislili su da As
treovla (Pravdo - Boginja), odbčgnuvši zemlju,
u selim najpotla prebivaše. (2)
(1) Od kad se je opanak popapucio, i od kad bi se rada
xivit u selu na gradjansku nije sad po svuda ovako; dali nije
do sela, nego do grada, koji napastuje momčad kakono bludnica
0 tomu A. Berti talianac, u Razglasniku Euganeo (Travnja 1845)
obctaje besediti; a ja chu vam bratoljubno njegova govorenja pri
nositi.
(2) A što je, pitat che te me, ta Astreovka? — Када сhu
vam. Dali, spomenito sc, ja vam nelaxcm; nego polagivan.
„ Oni laire koi meni kaхе. “ —
Nut opct spomenite se da u ovoj laxi sakriva se jedna velika
istina. Stati s pametju pomnjivo uvek na sbiljne reci, ljudi se
umore. Zato je od potrebe kadgod i koju smešnu utkati. Dali
tko u onoj směšnoj umide zamotat kakvu pametnu, da ti skoci
iz nenada na um, сto lépc koristi u istoj šali. Da vam kazem
daklem što je bila ova Astreovka. — Аstreovka bila je hudo
vercim clicг Zore; — to jest, no ove Zore u kojoj sad vam
pišem, ncgo pravo one Zore što izlazi pervo bela danka. A ma
tсr joj Zora bila je cher Sunca i Meseca. Pita che to me kako
je Mesec mogao radjati kad je našim jezikom muško? — Na
to vam neumim odgovoriti, negovan gonetam, da kakosc Masco
inčnja svako 29 danah; moxe biti da se je preoblacio sad u suk
nju, sad u gache; a opet moxe biti da je nosio i jedno svèrh
drugoga kano xene. Zato Latini su ga prozvali po suknji xensko
(Luna) a naši po gacham, muško (Mesec.) — Dali kad su se
pak naši stavili da je kipom xensko, rekli su mu Mesecina; a
nastavili su onu poslovicu. — „ Nije covek svaki koi gacће
нosi. * — Derxiteli da se ja šalim? — Promislite! Vracham se
na pocetak. — Аstreovska daklcm, chcr bčla. Zore rumene, u
nuka xarkoga sunca, i sjajnc mčsceino... Dali nu... zabora
vio sam vam kazati tko joj biaše otac, da nebi sto pomislili
(kako se cesto svuda sumnji) da je bila Kopilanku. — Кали
da joj biaše otac Astreo, roditelj zvezdah i vetarah. — Sile
muха, геche te mi, koi je toliku détcu razplodio! — То јc muka
verovati! — Ја vam kaхem što pišu od starine, a vi pak verujte
kakovam drago. Na njegovo su ime upisani ; a jesu li sva nje
gova detca... ja ncznam. —
Natrag opet: Astreovka, cher sorna, a po materi unuka sтил
cana sašla je bila s neba na zemlju za prebivati medju ljudim;
kad su ljudi medju se bili skladna bratja, i za to se je ono
vreme prozvalo slatni vek. Ljudi se potle pozlochudiše, bracha
se poccše nenaviditi, i tako sc ovo goro vreme prozva vek sre
breni. Ništa nemanje Astreovka Još ostade nedju ljudim, jeda
bi se pokorili. Dali, jaoh, ljudi se izopaciše i biti se poccše.
Nenavidost okrenu se u ocitu zlobu, i bratstvo izvětri iz serca;
ncostavši nego ime po kervi i po rodstvu, a ne po copectvu.
0dklсm poslovica: „ Kad je rat, nije nitko nitkom u brat. “ —
0vo vreme prozvalo se je „ vek grosdeni. * — Za to ga i je
&rdja ubila , buduchi da „ cista se slata erdja nekvata? —
Kad to vidi Astrcovka mlada,
Bčxi deva glavom brez obzira
I odleti opet na nebesa;
Pak u zvezde ona zakova se. -
Za to je poslovica: „ Kovati koga u svesde, “ — Što
hoche rechi: hvaliti ga. One zvezde, u koje se je Astreovka
zakovala, zovu se i danas: n slamenje device.“ — Кuda sunce
prolazi od 21 Kolovoza , do 21 Rujna. – Da Bog dao: da bi
i naše devicc nasledovalo Astrcovku, i za ncosramotiti sc, da bi
sc uklonjale od zlih ljudih!! —
 255
U pismim poštenoga i mudroga Rimljanina
Katonea štie se jedna molitva texacim zabilčxena,
u kojoj se zapoznaju dragocěnjene stope starinske
Рridaje onizih ljudih, koji svaka Bogu naměnji
vahu; i koji se k njemu u svim njihovim potrč
bam vrčmenitim uticahu: znaduchi bo da on sve
mu gospodovaše, i da svaka od njega izhodiahu.
Prinčt chu vam vechi dio nje, uzdajuchi se
da che vam bit ugodna. — Prigodom nekoga
castosluxenja, koje se zvaše suovetaurilia. (Po
svetilište triuh xivinah: praseta, ovce i baka) texaci
oblazahu njihove zemlje, prikazujuchinčkim Bo
govim okušenja i posvetilišta. —
Dvo Molitva „Otce Marte (govoraše molioc),
prosim te i zaklinjem te da budeš milostiv meni,
mojoj obiteli i mojim kuchanim svima. — Na
tu svèrhu, s ovom druxinom, oblazim okolo moje
njive, moje zemlje i moje baštine, za da ti bude
ugodno smesti, na drugu stranu okrenuti, i od
nas ukloniti sve bolesti znane i neznane, opusto
šenja, vihare, nevolje, i nezdravlje povëtarca.
Molim te da ciniš rasti i sazoriti naše socivo,
naša xita, naše loze, i stabla naša. - Molim te
da uzdèrxiš cobane i stada, i da se dostojiš xi
vot i zdravlje meni, mojoj obiteli, i svim mojim
Ikuchanom poděliti. * - Koja sramota da ker
stjani, a navlastito baš oni, koji najvišu korist
imadu od zemaljskih dobarah, sada su tako malo
nakani (i) prositi ove milosti u Boga; i stide
se zahvaliti mu! Kod hudovčracah sve vecere
molitvom pogimahu, i molitvom dospěvahu; mo
litve koje, na današnji dan, malo da ne od
svihu terpezah su odbacene. (a) Kolumela razvija
duхnosti gospodareve, (ili na město njegovo, naj
mitelja baštinal) prama najmenicim, i njegovo
je govorenje puno razbora i blagosti. —
„ Potrčbito je, veli on, starati se da budu
-
(1) Ovo Rolin piše svojim Francezim. Ali kod nas, hvala
Bogu, još xive običaj proizhodenja na blagoslov poljah o krixim.
Tu se pevaju velike molitve, tu se Bog i naši sveti, na ponioch
i na obranu poljoplodali, zazivlju. Obicaj izvanjski xive; duli,
кércem kako stojimo? — Nije dosta ustima klapati; treba je
sèrcem moliti; a s delim zadostojati! —
(2) Još kod naših seljanah xive stari oblicaj Bogu se po
moliti pric neg se pocrne jesti, i logu zahvaliti potla nego se
doverši. — Neka tega bogoljubna običaja! Uzdèrzite ga temeljito
sa svim sercem, niti se od njega sramitc.; paco neka se sramuju
oni koji mu se směhu. Tko se odbije od bogoljubstva, i dado
se na sloboštinu, moxe se prilikovati devojci, kojoj veli poslo
vica u Kad se u slobodi, onda se osramati.“ —
—
najmenici zaodiveni dobro, dali ne mekano - i
da se od vetra, od studeni, i od kiše paze. Za
povědat jim s naginom, brez velika razmazanja,
i brez savišne osornosti (1). Treba je više raditi
da te se straše, nego da texinu pokaranja pod
nesu. -- S nastojanjem i s prigledanjem braniti
da zlo neugine. Vrčanost bo je prava odvratiti
ga, više nego pokarati ga. -- A, kad se razbole,
treba je prigledati da se oko njih nastoji i da
jim ništa ne gibi. – Po ta način obljube slu
xbu, “(2) --- Hotio je Kolumela da bi se po ta
nacin gospodari podnosili i prama istim suхnjim,
koji oblešchani s verugam poslovahu; i koje su
obično u velikoj oštrini derxali. —
Zamérito je ono što veli on od gospodarice
(domachice). —
„ U sjedinjenju gověka sa xenom, Bog je ra
zumio da imadu pripomagati jedno drugomu, i
zato i jednomu i drugoj zabiléxio je njihove dux
nosti osobite. -- Pérvi, odredjen poslim izvanj
skim, duxam se je vruchini i studeni podloxiti,
na put hoditi, trude mira i rata podnositi, to
jest u poslim texackim zabavljati se, ili u vojsci
sluxiti: poslovanja sva, koja tělo jako i trudu
podobno iziskuju. A xena s druge strane, ovim
sluxbam nevrědna, ostavljena je za posle domache.
Njoj pouzdano jest cuvati kuchu. I kako vlasti
tost ovoga poslovanja jest pomnja i tangina (a
strah nastojanje uzmnaха); tako je bilo ј“
da xena plašiva bude. Suprot njoj, buduchi da
gověk malo da ne uvěk posluje i trudi s dvora,
i da je stegnut cesto usilnikom odapirati se, na
dario ga je Bog slobodom, i hrabrenostju. ---
Za ta uzrok u sva vrěmena, bivši kod Gerkah
bivši kod Rimjanah, kuchouprava xenam se je
davala: tako da muxevi potla neg bi opravili
posle izvanjske, ulazili bi u kuchu oprosijeni od
svake misli i ondi bi podpun opocitak nalazili.
Оracio (Rimnjanin, pěsnik vrědni) u jednoj svo
joj pčvki uredno je ovi obicaj izpisao:
Оj malinja! Kad xena texacka,
U poštenju svomu neprikorna
Ko Sabinke i Puljicke mlade,
Kim je lice suncem popegeno,
„ Kuchom vlada, a singiche goji.
Spralja xivio za izmnzti mlčko;
I pripravlja vatru milu mužu,
Kad se vrati smèrznut i umoran
Da se trudan kod ognja razgrie,
Da mu dade kruka i zeljica (3)
I litrico rumenoga vinca; —
(1) » Nit budi med da te rastiru; nit budi jed da te ras
pljuju.“ — Stara lepa rće naša! —
. (3) • Ako sam se najmio nesam se pomamio.“ I ovo je
naša stara reć. —
(3) Kruk i zelje: hrana zdrava, hrana mudra, hrana sveta.
Koju je mudroxnanac Pitagora hvalio, i za se obrao; kakono
i naši svetci isti; najskoli naš Sveti Jerolin. —

Štono mlada nije kupovala,
Neg joj mili vojno izradio:
Nek se leden ognjem obraduje;
Nek se trudan sincim razgovori,
Nek se gladan jestbinom pokrčpi (1)
Nek se xedan vincem razveseli;
Nek se junak ljubom izpokoji. —
(Vasledovati che.) Уtepan Ivichevich.
—-важ9«a-
Vrčine, ili Doba (Epoca, Era)
Еra, ili 4ćra u latinskomu jeziku zlame
novaše cčnu něke vèrste jaspre. Vrčmenoslovci
sluxe se s ovom regju za cinit poznat pocetak
kakva vrěmena, i utvèrditi jedno doba, iliti
svèrhu njihova vrěmenoslovja (Cronologia.)
- Govori se da ovog doba bijahu iznašlaci
Spanjolci za uzdèrxati jednu vekovitu uspome
nu dobrocinstva, kog bijahu primili od Cesara
Augusta. -- Oni bo bilčxah u velika i zaměrita
dělovanja ovoga Poglavice i vrěme u komu bi
se što dogodilo, kako što ginjahu i Xudije bilé
xcchi njihova pisma javna imaduchi Alexandro
И eliki uchi u njihov grad, zaradi velikih nada
renjah koja bi običavao njima ciniti, i radi do
dobrocinstvah, koja bi u toj zgodi primali. Za
radi toga govorečhi na priliku Španjolci da se
bijaše dogodijo taj posao u Toledu na 23. Ve
ljače godine dvista i pedesete cesarstva Augusto
va, pisahu 4. ER. A. CC. D. to jest A. annus
ЕR. erat. A. Augusti CCL. ducentesimus quin
quagesimus, da biaše godine Augustove dvista i
pcdesete. Rukopisci pak od ove tri régi uginiše
jednu, i prozvaše ju Љra *)
Jedno od ““ dobah jesti od Isukèr
sta, koje počimlje od pèrvog dneva Séčnja potla
njegova porodjenja, koje se opcheno dèrži na
»5 Prosinca; dali se neudara u naginu godine
svita; ili utemeljenja Rima: radi šta razlicite su
dosude vrčmenopisacah; buduchi da něki hoche
prie, a drugi potla.
Dionisio Sita Opat, prozvan mali, bi magal
nik ove kérštjanske “ ; to jest biše pěrvi koj
zapoge brojit godišta od porodjenja Isukèrstova,
koje postavi u godini 44 Сеsarstva Augustova,
i utemeljenja grada rimskoga 754, koja se u
dara s godištom 4oo4 stvorenja světa.
(1) Lepo naši stari pevaju:
„ Dobro tije Ilajdaru u ladu !“
„ Nit ga kolји пиће пi obadi,
INego mu je pomućno od gladi.“ —
—=t?t=##e3e3:33%;ve=-
Ј. А. кажmapich
Urednik.
256
Ovo vrěme nebijaše odma Cerkva stavila u
| običaj: buduchi da u Francuzkoj biaše primljeno
potla istèrnutja pèrvoga kolëna kraljah francuzskih.
(Mabilon dere Diplomatica) – Spanjolci, i Por
togezi nije vele včkovah dasu izostavili ovo vrč
me (ЛЕva Ispanica), na město gesa postavili su
vrčme Dionixivo, (“
IDionisiana, ossia И оlgare)
a Poglavari Cerkve Rimske nësu se sluxili nego
posve kasno u njihovim svčdocnim knjigam. Eu
genio IИ najpervi biaše se počeo sluxit, nemo
guchi doch na manje Blondiu- Cerkva medjuto
sluxaše se ovim vrěmenom ne zato da ga biaše
sudila kao pravo doba, dali samo jerbo, kéršlja
ni bijahu jur ušli u običaj brojiti godišta po
rodjenja Isusova bio pomnjiv, kako je jur od
mudrih vrěmenopisaocah bilo dokazano.
Pérvi je razlog koj se uzimlje od smèrti
Irudove, koja je slědila, po svědoganstvu svijuh
vrčmenoslovacah, godišta 4 i Irudova kraljes
tva; kako porodjenje Isusovo biaše slědilo u vrč
me dok još bijaše xiv Irud, imalo je po svemu
razlogu dogoditi se jedno godište prie njegove
smèrti. Spomenuti Dionizio stavlja porodjenje
Isusovo, kako gori spomenu, u god. 44. Augu
sta, a 754 utemeljenja Rima, to jest potla smèrti
Irudove suprot glavnom pismu evangelskomu:
daklem je on zašao, na město što je imao rechi
da je porodjene Isusovo zgodilo se god. 4o. Au
gušta, a utem. Rima 750 za xiva još Iruda.
Drugi je razlog koj se uzimlje od vrěmena
Dioklecianova, koje se zove zaveza, i kljug vre
menoslovja pověsti kérštjanske. Ova doba zapo
cimlju od godine, u kojoj je uzašao na prestolje
carsko Dioklecian; t. j. 284 po porodjenju Isu
sovu na 17 měseca Rujna, kako su jur dokazali
protiva Scallgeru, Noris (nella dissertazioner De
zluobus numinis Diocletiani, cf. Licini?) Pagio
Petavio, i drugi. Ova godina dakle 284 , koja
je bila perva. Diokleciana sastupa s pervovécniš
tvom (consolato) Karino-vim Augus. II, i Marka
Aurelio Numeriana Aug. II, kako se vidi od
pèrvovégništva godišta slědechega 285 , u komu
rečeni Cesar Dioklecian izajde pěrvovécnik skupa
s Aristobolom, potla nego biaše na godinu prie
roglašen Cesarom u Kalcedonii na 7 Rujna,
tako se štije u godištopisanju (cronaca) Alexan
drinskomu.
Werdoljak Imochanin.
*) Prigoda rad koje bi prozvano ovo ime AEra govori
se da biaše izašlo od jednoga golemoga danjka, Jasprih kog
dado
puk Španjolski Cesaru Augustu; za proslaviti jedno veliko
slavodobitje u Rimu zadobiveno onog vremena t. J. 58 godine
prie porodjenja Gospodinova. Jer biaše jaspra mal da ne sva od
neda, AEre, od cesa zapoceše brojiti godine, što je isto reclii.
Anni cento, ili Era centesina.
Bratja Battara.
Iz davatelji i vlastuisi
 BROJ 33. II. (100|NA
—G — —G —

NA 18 КОД.0W0ŽA |- S za 1 8 4 5.
Фо *E*\\
* ***
* рашим“
СN-Ovaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cena 4 f. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
sarad pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dulimatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

PESMICTVO. e
Domorodno njeno sérce,
Nadvisava sve to koje,
-офе
Obuzelo, zatravilo,
Кrasna děva. Sasma mi je bitje moje;

0! koja mc moja zvězda Te ja nikud prije prosta

Vaj! uputi u ta města, Krila nemog sad ganiti,
U kojima od kad bia, Kip me njezin svud sprovadja,
Duševnog mi mira nesta? I čini me věk cviliti.

0tamo bo vidi devu, Кá me zvězda vaj uputi,

Оna lica krasna mila, Gdě ja onu dévu zgleda”,
Od ké bi se iz gorice Sa mnom sasvim ka zavlada
Zasramila ista vila. A uživat mi se neda!

Struka e tanka i visoka, I. Filipović.

Sa Balkana kano jela; —=<=—
А ko sunce iz oblaka
Izišavši vedra čela. 0 NARODNIEM PAŠNAMI
Cerne oči sokolove
PUKA DALMATINSKOGA
Neba sjajne dvě zvězdice,
0bervice kć zastiru, IZ ITALIANSKOGA

Ко dvě savske pijavice.

GosP. NшкошE ТоммAsЕА.
Rubinjaste njene usne,
Ко méséčna kitna ruža, (Produxenje.)

I vrat béli od labuda, Marko Kraljevich u ovom i u mnogih drugih

Pram po kom se zlatni pruža. obzirah jest xivi izgled svega naroda. Ni sam А
Pa ote me streljonosne kile prikažuje tako věrno chud geroku
Пe u vre
Cerne oči ustrčljiše, menih junackih, kako Marko naš Slavjansku u
Struk me njezin učaraše, vrčmenih poslěd turskoga podjarmenja. Marko se
l?rami krila zavezaše, hvata oruxja samo kad je uvrědjen. Brani se i
 -
258
mnogo putih za šalu kaхuje kako da se rado ne
bori, al najposle u jedan mah pogme i savèrši
megdan. Car usilovan pogibam, zove ga u pomoch,
i on iskren i milostan proti istom nepravedniku
iza kad se je dao moliti i spoznati koliko mu je
potreban pogaхсni dxaur, prikaхe se i oslobodi
ga. Junacim srčdnjeg doba biaše slava braniti
ljubovnicu, bojovati i za nepoznane xene, serbski
junak izhodi na megdan i za dušmanske xenc,
njegova neotesanost jest nexnija i velikodušnija,
nego raztanjena izlizanost razlaskanih vrčmenah.
Medju moguchnikom i priateljom, odabere hitrom
ljubavi osloboditi priatelja.
Zamériti ures i jedini u knjixevstih meni
poznatih jest poštovanje koje iz narodnih pčsnih
diše za sveti stališ siromaštva i veledušno prezira
nje nedostojna bogatstva. Ako se u pčsnih kad
kad o bogatstvu spomene, to je samo na ures
i sluxbu lčpote, ljubavi, milosèrdja i junagtva. I
zato vidimo cesto u ovih pčsnih zlato i biser sa
druxeni i tako reku ih naprotislavljeni kiti bosiljka
il kog drugog cvětja, kako tri kralja prikazivahu
spasitelju uz zlato, tamjan i miru.
I jer je siromaštvo Serbima milo, mila im
je i podnixenost. Podnixenost koja kako tanahna
bčla koprema zaštituje, polěpšava i cini to vechma
poхeljne ljudske krčposti. Sèrbski junak ponosit
je, ali nije ohol. Na suprot njegovi nepriate
lji kaхuju se u pčsnih protivnici bezobrazni i
neopazljivi i njihovo ludo bezocanstvo probu
djuje u sercih gnjev i poхаlenje. Nit je sèrbski
junak hvališa (pohvalica); ne serta bez razloga
u pogibe, ne prezire ih bedasto, ali kad duхnost
i potrebitost proti njih ga vode, on ih hladno
kèrvno susreta. I buduch da nije smion bez ra
zloga niti bojazljiv, nije niti nemilosèrdan. Zna on
kako je mucno pošteno megdan dobiti i za to svaku
dobit zahvaljuje veche Bogu nego svojoj desnici.
I ako prem jak i obziran sgodi se više putih
da upane u ruke nepriateljske, u tamnicu; smèrt
mu se nad glavom vije, i mora se osloboditi ne
jakostju nego hitrostju. Marko, pric Akiles, kad
kad je Ulyses i vitexka pčsan kako je obicno kod
нагоlah umětnostju ne polivenih upadne u šalni
igrokaz (komediu). Jednoch uzdisaše Marko u
tamnici cèrnog Arapine; kcher Arapinova u njega
zaljubljena obelja mu osloboditi ga, ako joj se
zakune: da je neche nikad ostaviti. A on, inet
nuvši kapu na koljeno, zakljinje se kapi: Ja te ni
kad nechu ostaviti; ali oslobodjen ustraši se onog
cèrnog lica i ubije ju. Ubijc ju, ali posle zida
cèrkve za spasiti dušu; хčrtva plemenitija nego
kèrvarine Rodomontove koje šiljaše ubčnoj Izabeli.
Ti cheš spoznati velikodušnu iskrenost serb
skog naroda u ovome kako prikaхuje svoga lju
bljenoga Marka sa svim svojim oskudnostim i po
grčškam. Ono pěsništvo koje se siluje povekšati
male stvari za na taj nacin polěpšati ruxne i
oplemeniti nixne, jest pešništvo umětnostju po
kvareno. Dosta je kad se pogreške ne sakrivaju,
kad se oskudnosti ne izprigavaju; kad junak i
pčsnik ih priznavaju u dostojnoj duševnoj krot
kosti; i onda iz istog spovědanja grčha proizhodi
chudorednost gim manje iz pric poznata, tim
veche poslie koristna.
(sledit che)
J. A. K.
—={}}=-
KNJIMEVNI PREGLE),
VITA
DII ADOLFO DEVIVALS.
Diacono di Soissons.
ossia
il perfetto modello della preparazione al sacerdozio
scritta dall' ab. Leredde o recata in italiano da V. solitro.
Ova koliko malahna toliko srěchna knjiga, dochi
che do rukah veche nego jednoga, i veche nego jedan
upazivši njezino nadpisje, zatvorit che ju i osu
diti che neogovorenu na neplodnost, a sakratit che
sebi istomu, bez poznati ono bogatstvo chuchen
stvah i krěpostih, s kojima jedan diak, diakah
izgled, mil se ugini za malo létah světu i Bogu
věkovito. Tako je: skorupni svči skorupna se
bavi, vertoglavi na dublja i da korisna.
Iz medju to ja misnik zahvaljujem Bogu
predobromu, da se je dostojao dionikom učiniti
me ovc knjige, koju nčsam bez suzah proštio, i
znam da che je serdcem vele bolje proceniti svi
 — 259
oni koji se spominju onih zlatnih godinah u těku
kojih bogoljubni Urbano Appendini i Biskup Pini
u S. Kerševanu, a u Zmajevicha Sèmeništu spravlja
še veleumni Mischiato věrle domorodici sinove a
pobox ne misnike cèrkvi. Tvorje ovo u tri razdě
ljeno, jestLeredovo jednoga od onih ljudih koji
resu misništvo, i spominju u Francuzkoj Massilona
i Bossueta, a uzdèrxi xivot Alfonsa Devivais a diaka
Sčmeništa derxave Soissonske, koi se rodi god.
18 i 2 a priminu god. 1835; tako da bi reko, da
se nije ukazao svčtu, nego za da bi mu i u ova
vrěmena podao jedan izgled pravoga diagtva.
log zna, da ne za drugu svèrhu ja o tvorju
ovomu neprocěnjenomu govorim ovdě, nego da
dojde pod oci glavarah cèrkovnih, upraviteljah
simeništah i diakah. Glavarah, jer che se još
bolje ustanovititi kakva ima biti njihova pomlja
za uzgojiti ova mekahna stabalca, koja blagom
svojom sčnom imadu jedan dan vinograd štititi
gospodni; upraviteljah Simeništah, jer che se o
setiti bolje, da nije pak tako lasno vladati one
kuche od mira, gdě se vère, ljubavi i mira po
klisari na poklisarstvo spravljaju svoje preteško,
diakah napokonj, i njih navlastito, jer che machi
oni u ovoj knjigi staze zabiléxcne po kojima che
koracati, za cilj svoga stanja pretrudni dohititi.
Оvdě che te, o zazvani u srčchi gospodnoj, nau
citi, da je stavna věra, ljubav plodna, i ponixen
stvo istinito temelj vašega xivljenja; ovdě da se
neulèza u semeništih s odlukom za obogatiti
svoju obitelj, ili za spraviti sebi jedan xivot
mekoputni; ovdě da se imate i s mislima i s
chuchenstvim na onu višinu uzdignuti, s koje ni
svět was vech moxe oboriti, dali vi njega do nje
s vami zajedno uzdignuti. Bio IBog u pomochi
vèrlounu prinositelju!
I. Zaffron.
CETUDOREDNOST.
Vérhu našastja pravoga priatelja.
Ljudi svakomu pogmu opcheno včrovati,
pak na svèrhu odkrijuchi nevěrnost od svakoga
se cuvaju. Za neupasti u laku nevěrnost koja do
--
nosi tuxno stanje vivotu ljudskoume, potrěbito je
iz pocetka ponljiti i cuvati se. Sa svakim treba
se sluxili s delim uljudnim, dali svakome nemoj
odkriti stvari skrovite prie nego si pomljivo iz
kušao i podpuno zapoznao chudi. Temelj osobi
tog poštenja iziskuje se prije svega u priatelju,
i koj se godir odkrije, da je zamislio ili uginio
i jednu krivinu ima se odmah odbaciti iz našega
priateljstva. Dali sva dela ljudska nemogu se u
tren viděti, a s druge strane svět obiluje licimi
racah, tako da moglo bi se lako dogoditi da prem
da je covek opake misli i sèrca nijedna u njenu
nije se odkrila krivina pri světu.
Dakle druge bilege valja traxiti.
Gledajuchi oblicja obraza, mnogi su berzi
suditi o mislih celjadeta. I prem da obraz, oko,
hod i odècha pomagaju odkriti iznutërnje misli
i zahode, ništa ne manje ovi bilézi jesu odvech
nestavni i nezadovoljivi. A u prošasta vremena
mudri ljudi traxili su odkriti misli ljudske po
Ibilčzin gela, ociuh, ustah i obraza, dali oni bi
lčzi više putah ostaše izprazni i prevarni.
A s druge strane opaki znadu se preobra
ziti, znadu napraviti i oci i usta, i zato mogu
lasno prevariti one koji su bèrzi suditi po izva
njskim znamenjim. Ne tako lasno moxe prevariti
govorenje kipa, koj svèrhu pravice i nepravice,
svèrhu istinc i laxi, svèrhu poštenja i nepoštenja
ukaхe varave razloge i cini viděti da deluje bez
pravoga i cistoga pocetka i temelja, i zavalju
je se u misli, kao včlar i more, treba se posve
od njega odaleciti.
Isto valja uginiti s onim koji slatkim be
sčdam ište blazniti i savladati naše priateljstvo.
Naravno je da svakome na světu jest ugodna
pohvala, i prigiba se gověk ljubiti onoga koj mu
nosi vechu cast i poštenje; dali je pohvala u
dica opakih koji nas traxe uloviti u svoje mrčхе.
Dvoistrugenje mnogo putah jest lasno razlu
citi od istinite pohvale ako nesmo zaslěpljeni od
sebeljubnosti.
Gdě se godir zapozna natezanje i préléranje
u pohvali ondé je zaisto ocita prevara, mnogo
više kada hvale nas za male stvari, ili za stvari
koje nebi bile dostojne pohvale.
I tako kad nam potvèrdjuju što bi smo tui
xclčli da nam se potvèrdi i osudjuju ono što mi
hochemo da sudjeno bude, jest očito znamenje
dvojstruccnja.
A cija hitrost znade tako lěpo dvojstruciti,
da lasno se nemore razaznati od prave pohvale;
od ovakih navlaštito trčba se cuvati. Ovi tako
opaki s pogotka pogmu kao da se s nami zainade
pak na svèrhu puštaju se predobiti za da onaj ko
jega ištu privariti pouhva se u sercu svomu da
bistrie i jage poznaje razloge njihove. I za da se
nebi zaslěpili takoviem himbenim dvostrucenjom
treba da pomljimo kada se s drugim zainade.
Оnda chcmo bistrje i pravednije mochi suditi, i ta
ko kada odkrijemo kipa dvostruka s drugim, imamo
razuměti da dvojstruce i s nami istim, i od nje
ga se odmah odalegiti. Zaisto, koje imade veche
zloche i opagine od onih covčka dvojstruka? koji
izgovara protiva chuljenju duše, i sluxi se s
našom slabosti za izdati nas. Veche stanovito
ima se uzbojati svaki ovakoga opaka gověka nego
ocita nepriatelja, buduchi strašni pokriveni. iz
daica, nego ociti nepriatelj. Dali kolikoje sva
kome ugodno biti pohvaljen pred ljudima toliko
se svaki nasladjuje cuti gdě se drugi protresa i
meche u rug.
I zato zloglasitelji navlaštito kada znadu s
drugim se rugati jesu od nekih dobro vidjeni i
primljeni. Dali zloglasitelj ne budi nikada tvoj
priatelj, jer koje ikada pouhvanje moxeš imati u
govčku koji svu svoju slavu ulaga u rastërgnutje
tudjeg poštenja? I koliko se je bojati da onako
drugom rege nami kako nama govori drugomu!
Nije zadosta da izabrani priatelj bude pošten,
dobar i vćran, dali potrebito je da još bude i
razuman, jer kako priatelj ima cuti sva tvoja
skrovita, tako je potrčbito da budu ova pomlji
vo od njega sahranjena.
Zabaceni zato imadu biti od tvoga pouhva
nja svi kipi budalasti i slabi, koji i nehtijuchi
mogli bi te lasno izdati; zabaceni takodjer svi
kipi puni besědčnja, kojim, kada bi nestalo uz
roka nepristajnu njihovu cikanju, našli bi uzrok
u poslim našiem. Zabageni donapokom svi oni
koji dohode nam šaporiti u uši tudje posle, jer
poisti nagin šaporiti chc, na stotinu mčstah, i
posle naše.
Poštenje i razum jesu dvě krěposti temeljite
koje se imadu uzlraziti u pravome priatelju, i
gdě se ove najdu ondě se more stanovito posta
viti naše pouhvanje.
Dali za iznachi pravoga i verna priatelja
valja dobro otvoriti oci i pamet, veli Seneka. Po
priateljskom našasiju pozna cheš govčka pametna.
Vidio sam, u ovo moje kratko vrčme, da se
je svčt napucio dušmanah a da su se priatelji iz
korčmuli, od kojih ostade mali broj samo za séme.
Иlincenzo Miocevich.
PRIPOVEST.
YSYSSYNNN S OSNNYRAо
I KON O P IS AN.
Jedan pošteni gověk u Rimu, buduchi osta
rio i obnemochio nije mogo zabavljati se o onom
zanatu s kojim je xivot svoj i svoje supruge
uzdèrxavao i vidi se usilovan od potrěbe pokuch
stvo svoje prodavati. Medju stvarim koje pro
davaše, biaše jedan ikonopisan Rafaelov ostavljen
mu od svojih dédovah, cčnu kojega nije umio
poznati. Dim koi ga je bio poměrgao, prah od
koga bi ognušen, navěrvaše da ga procéni svedjer
manje. Za dobavitikoliko novcah preporuci se je
dnome slikopiscu, koi bio je veche znao tergovati
s ikonopisanam nego sam ih ciniti. Ovaj, kako
vidi platno, uput cčnu spozna i ruku ikonopisca.
Ali hotechi zloupotrebljati neznanjem i potrebam
dobroga starca, pogme se rugati kako od nište
stvari, i obcehavši mu malo novacah, kaxujuch
da i to na zaduxbinu uděluje mu, veseliše se u svo
unc sercu na bogatu dobitku i porugavši se dobroti
potrebna govčka, sobom platno ponсse. - Do
malo danah dojde u njegovu kuchu stari jedan
priatelj, koi, ne vidivši slikopisan na obignome
mčstu zapita gdě je? — Starac odgovori, da je
prodat, i rege kome i za koju cčnu. Razsrdi se
onaj pošteni priatelj videchi tako izdanu prostost
dobroga starca i uvěrovavši ga da ono biaše dčlo
ucene ruke i cčne velike, uhrabreni ga potuxit se
gradjanskome vladaocu, gdě, za više ukrčpit ga,
poklonimu on isti druxit ga. - Vladatelj Rimski

biaše u ono vrčme Enca Silvio Pikolomini, mudri
sreditelj, koji guvši pomnjivo tuxbu, cini da mu
bude ostavljena měra ikonopisata platna, i razu
mivši što slikovaše, dopusti da otidu. — Biahu
po srěchi u njegovoj sberici dvi slike iste veligine.
Jednoj gimi izvadit platno, i dozove k sebi iko
nopisca. „ Bili, regemu, po zgodi mogao nachi
jedno ikonopisno za dopuniti ovaj okrug, i sdruxit
ga s onom drugom slikom?« Baš, odgovori, imam
jedan tvor precastni Rafaelov: reko bi da je uginjen
prigodno za bit tu postavljen. “ Dobro nek ga
vidim, pristavi gospodin, a slikopisac pojde, i
vrati se do bèrzo, donoscchi ikonopismo. ---
Prilikovaše hitrotvorno posvechenu obitelj slikanu.
Осistjeno od praha i dina pomasti izvastnosto
prikazahu se. Vidjaše se sva pomnjivost zabilje»cnja,
mekost mesa, xivopisanja krasnost, izobraxenja
urednost, istine zlamenja, koja zabilčxivaju Ra
faelovo dělo. Postavljeno platno na město, gdě
stajaše puno dobro, i izvidjelo za nekoliko vrč
mena, sreditelj upita njegovu cěnu. „Ја, геce i
konopisac, mogah primiti dvě stotine cekinah.
Јuger prjatelj poklonjaše mi ih za jednoga In
glcza, koi neustérpljeno хudi ga dosegnuti. Od
netnuo sam ili hotiuchi stanovilo da mi da dve
stotine i pedeset, dělo je toliko vrčdno : ali
ako vašoj Verhovnosti ono je milo , na koi
god prilog pervome poklonjenju derxat chu se
zadovoljen. “ —- Naserkaše se srcditelj hudosti
opaka gověka, ali tajavši, govori mu tiho da
on neche nadgovarat se, poznajuchi da je ikonopisan
od velike cčnc i puno dostojan, ali da nezna
sa svim tim uglavit se, s kojem sercem prikaхi
vanje takovo ne hotjaše. Slikopisac nazbilje i cest
nivo zasvčdogaše da ništa ne prilaga istini, i da
kad bi milovalo gospodinu, on doveo bi prjatelja
istoga za potvèrditi svoje régi. „ Ti daklen u i
stinu, opetova on, imaš poklonjenje od 2oo ceki
nah?“ Tako je, gospodine, i još više ja hochu da
dobicm. „Dobro: nek se otvoru ona vrata“ reche
uput jednome loxnigaru. Otvorena, prikaza se dobri
starac, koje ga bio je cinio dochi k sebi i skri
vena, stati. -- Lasno moxe se promisliti koja sra
mota zamah biaše slikopiscu ovo nenadano vidje
nje poblédi, izgubi se i pogme vaskolik potresal se.
Sreditelj zapusti ga několiko vrěmena s njegovim
261 -
smetenjem, i poslě licem xestokoga moguchstva:
„ Оvako zlodelniku, rege mu , ovako zloupotre
bljavaš s neznanstvom i s nevoljom jednoga za
lostna gověka? Kada si ga tako hudo prevario
nčsi onda, nesrechnige, guo u tebi glas naravi?
Нljeb uhinuti jednome oslabjenu starcu, jednoj
nesrechnoj xeni, nije onda se u sèrcu tvome
nijedno dušogrixenje uzbudilo? Prokleta dušo!
Dobro poznaš pedepsu koja tvojoj hudosti hotela
bi se. Saviša milostivost bila bi za tebe samo o
sudba od istoga tebe izgovorena - ali Bog nek te
u guva od nove krivine, jer bi u isto vrěme od
obadva gorku pedepsu primio. Sada 2oo cekinah
koji se dostoju po ispovědi tvojoj onome ikono
pisnu, i koje ti zasvědocivaš imati spravne, uput
datcheš ovomu govčku -- ali biti che tvoja poguba
svako vragovanje koje od tebe dojde mi na uši. “
Poplašen, smuchen, otide ikonopisac; s milosti
vim i blagodarnim suzam blagoslovi hiljadu putah
dobri starac njegovoga spametna blagodèlnika; a
on okuša s punochom ljubav usladivši jednoga
prevarena starca, i uhvativši u svoju mréxu opaka
VaГа 0Ca,
И. Jelcich.
—=<===-
STAR() К\]\ESTV(),
О ПОćгxanstvila
podloznikah prema svojim vladaocim i zapo
vednikom, i sluzbenikah prema svojim
Gospodarom.
(Produxenje)
III. Derxanstvo: moliti za njih. Zakljinem
vas, piše Pavo svom ljubljenom Timolcu, sviem
na svetu, upravljajte vaše molbe, vaša proše
nja za svakoga, a osobito za kraljeve, i za svieh
onieh koji su uzdignuti na kojegod vladanje i
zapoved (Т. с. a. v. 1.). I ovaka biaše obigaj cer
kve s. u svako doba; i pod istiem poganskiem
Cesarim, vechi dio kojih biahu progonitelji. Pis
ma za obranu vère jednoga Justina i mudro
ga Tertuliana ovako nam svčdoge (Apol: “.
30). Piše ovi poslednji: Mi upravljamo naše mol
be za zdravlje Cesara, vérnomu Bogu, Bogu
Koi je sam vèrhu njih i po komu oni su . . . . .
i mi prosimo njima dug xivot, srechno vla
danje, hrabrenc vojnike, vérne svetnike, pod
lохиc narode i mir opcheni. I stavite opaz na
one régi, koi je sam vèrhu njih, jer njima kaхе
Tertulian, ili za bolje rět cèrkva, jer to biaše
svedj nje nauk, da kraljevi ne imaju podavat ni
komu razloga, neg samomu Bogu , i da njihova
kruna ne visjaše o uigigovoj vlasti na zemlji.
IV. Derxanstvo je: plachat carinu i dohod
ke. Spomenite se, što smo rekli malo gori. I
sukèrs pitan od Fariseah imali se plachati carina
Cesaru, za odgovoriti im uze jedan pčnez, na
komu bjaše uděljana prilika Cesarova, ter ih upita:
{'igova je ovo prilika i podpis? Odgovoriše mu: Се
sarova; onim tadara priaše; podajte dakle Cesaru
Сеsarovo, hotcchim tiem ukazati da sluxechi se oni
pčnczim Cesaroviem biahu njegovi podloxnici, a
buduchi njegovi podloxnici derxani su mu plachat
harach i carinu. Na isti nacin ugi nas i Pavo pisajuchi
Rimljaninom: Svakomu podajte što ste derxani,
tko mu ste derxani harach harach, a tkomu
dohodke, plachajte dohodke c. 13. v. 7. Po
gemu ostaje ocito da harach, i carina nije jedan
povoljan i slobodan dar, koga cine podloxnici
samovladaocom i Gospodi, neg jedan pravi dug,
koga smo im derxani za uzdèrxat opcheni mir,
i sacuvat dobra i xivot podloxnikah.
V. Derxanstvo: věrnos je podloxnikah svo
jiem samoderxancim i Gospodi. Biti im věrni
derxani su pèrvo : Oni koji su na kojojgod
njihovoj sluxbi, i zato imadu postaviti njihovu
pomnju i nastojanje za opchene posle vladanja,
i derxavah; a ne iskat i radit samo o svojim
posobitim koristim, svojich rodjakah i priateljah,
i o svojoj casti. Svedj u svemu imat opaz tako
da sluxba Gospodska i vladanja ima imat pervo
město; još ako je potreba i s kojomgod našom
štetom, a ne nikad da za korist našu budu šte
tovani posli opcheni, koji su nam bili predani.
Drugo: Svaki od podloxnikah ima bit svedj věran
u svemu onсmu, što utišti opchenu korist rodne
derxave; tako da neima nikad dati pomoch na
ništa što joj moxe bit od štete, ne pomagat ni
bit udionik na nijedan magin gradskih zavadah ,
kojegod odmetnuche, oli nabune prema svomu
vladaocu a vele manje uzet oruxje prema nje
mu za koligodnudrago uzrok, da još kada bi
kralj i zapovědnik bio cèrkvi, i véri protivan,
još da je upo u poluvèrstvo; pagek da je isti
nevérnik, da je poganica, da je isti progoni
telj kerstjanah, ne imamo mu biti odmetni, ni
cinit nabunu prema njemu. Ovo su derxanstva
podloxnikah prema svojim samovladaocim i gos
podi: sad u kratko vidimo razloge ovih derxans
tvah.
Pervi raslog vadi se iz S. Pisma i izgledah,
koji se u njemu nahode.
1. S. Pavo napisa Rimljaninom da: tko se
oprečiva oblasti svetovnoj, opreciva se nared
bam boxiem , i oni koji se njoj oprecivaju pri
texu k sebi osudu. c. 13. v. 2. Isukèrst na ve
che mčstah svoga vandělja pod usta Mattie i Luke
naredi svojem Ugenikom i Apostolom, da u naj
vechim progonstvim, nepravdam i samosilnostim
ne uzištu ni postave njihovu obranu, neg samo
u blagochu, u ustérpjenstvo i u mudros i on im
pèrvi poda izgled o tomu.
з. Za proch s nauka pisma s. na izglede,
nahodim, da izvan što vas xivot Isukèrstov biaše
jedan neprestavan izgled podloxenja i posluha
světovnoj pravdi, da David i mnogi drugi iza
branici, a osobito proroci nikad se ne opreciše u
isticm najsilniem progonstvim moguchstvu i vlasti
samovladaocah.
Drugi razlog; nahodi se u nauku i izgledih
pèrvich kërstjanah. Dosla je svèrnut jedan sam
pogled na pripovědanje pěrva tri věka cerkve S.
i vidět che se ocito, da za cělih trista godištah
nahodjahu se onji kerstjani u silnih teških pro
gonstvih, bez da su nikad podali nikakav naj
manji bilčg odmetnucha i nabune, ni prema Ce
sarom koji zapovědahu ona progonstva, ni prema
njihoviem naměsnikom, koji ih izvèršivahu. Slé
diše u istinu vremena u ona mnoga nabunjenja
i promëne vladanja; ali ona nikad nebiahu ut
rokovana od kerstjanah : pacek nemogaše onda
nijedan kerstjanin ni bit okrivljen takom opacinom.
Mudri Tertulian u svojoj obrani kerstjanstva još
od onda ukaza preocito svemu světu njihovu pra
 263
vednost. Za ova dakle dva poglavita razloga ne
moxe se ni posumnjit o derxanstvih podloxnikah
kèrstjanskih prema svojem samovladaocom i za
povědnikom. Prodjimo sada na derxanztva sluх
benikah prema svojiem gospodarin.
- (Slědit che)
—=Đф==–
NARODNA PESMA.
(Iz ustih puka u Slavonii.)
Junaptvo Šemjanina Ivana.
Piše knjigu Bicha 1) kapitane
Pa ju šalje senjskom komandantu,
„ Pobratimc senjski komandante!
Podaj meni Senj grad pokraj mora,
Podaj meni senjkinje divojke,
Da izbirem koja bude za me;
Podajmeni Senjanc junake
Sve pod izbor u košuljah tankih,
Da ne tratim praha ni olova,
Da ne vucem na Senj grad lumbarde,
Da nerušim Senja pokraj mora!“
Kad to cuje senjski komandante
On dozivlje tri vojvode mlade:
Vlatkovicha i Chudinovicha
I mladoga Salich gospodina:
„ Tak vam Boga tri vojvode mlade,
Evo vami listak knjige bile
što vam piše Bicha kapitane. “
Kad Senjani knjigu razgledahu
Na knjigu su njemu odpisali:
„ Gospodine Bicha kapitane!
Kupi vojsku kolik tebi drago,
I li trudi konjc i junake,
I ti vuci na Senj grad lumbarde.
Mi chemo te lipo docekati,
Još chemo ti, Bicha kapitane!
Svu forticu valudom 2) nakriti,
Sve valudom modrim i cèrljenim;
Još chemo ti, valud prostirati
0d fortice pak tja do Stipanjske. 3)
Neg te prosmo Bicha kapitane!
(1) Rihaca.
(2) Baruunom.
(3) okolica kod Senja.
Kada dojdeš u senjske planine
A ti podaj male puško oganj:
Da se skupe Senjani junaci
Sve pod izbor u košuljah tankih;
Da se skupc Senjkinje divojke
Da izbircš koja bude za te ;
Mi chemo te lipo docekati,
U kastelu za stolom gospodskim
A pijuchi ono rujno vino,
Rujno vino tanku Malvasiu. “
Каd je junak knjigu razgledao
Ivana je slugu dozivao:
„ О Ivanc virna slugo moja
Nut pogledaj listak knjige bile
Nut pogledaj listak knjiga bile
što mi piše od Senja Senjani. “
Каd je Ive knjigu razgledao
Оn je njemu tiho besidio:
„ Ne hod tamo dragi gospodine!
Senjani su ognjeni puškari,
Svu cheš tvoju izgubiti vojsku,
Tvoje necheš ti iznesti glave! “
Zato junak ništa nehajašc,
Nego kupi konje i junake,
I još vuge na Scnj grad lumbarilc.
Каd je došal u senjske planine
Маle puške on je podal oganj.
Pucc puška u svc cetir strane,
А lumbarde, ni broja se nezna,
Svu je svoju izgubio vojsku.
Za njim jaše Senjanin Ivane,
Tirao ga i dostigao ga,
Vezao mu ruke naopako,
Pa ga tuce texkim buzdohanom,
I ter mu je junak besidio:
„ Cekaj Bexe ovako se vexe,
Cekaj vuce ovako se tuce,
Cekaj paša ovo j' zemlja naša. “
Makne chordom, odsice mu glavu.
Ta je glava visoko letila
Sama j' sobom besidila glava:
„ Vako budi svakome junaku
Каno meni Bicha kapitanu! *
Kad to vidi Senjanin Ivane,
Još vazimlje rusu glavu junak,
Гtusu glavu Bicha kapitana,
Savija ju u šaru maramu
Ка јc suhim navezena zlatom,
l'a ju melje preda se na konja,
 264.
Pak odjašc Scnju bilome,
Senju gradu, senjskom komandantu,
Još on gredc gore u kastele,
U kastele na konju jašuchi,
Gdi Senjani rujno piju vino,
Još im junak tiho besidio:
„ Boxja pomoch od Senja Senjani
Evo vami ruse glave bile
Ruse glave Bicha kapitana : “
Каd to cuje senjski komandante,
Ustanc se na noge junacke,
I uzimljc kupu pozlatjenu,
I natoci punu kupu vina,
I govori senjski komandante:
„ Pobratime Senjanin Ivane!
Popi vino, na dar tebi kupa! “
Al govori Senjanin Ivane:
„ Hvala tebi senjski komandante!
IIvala tebi na kupi zlatjenoj,
Ја nepitam kupe pozlatjene,
Neg junactva Senjanin Ivana
Da pogubi Bicha kapetana : “ —
—={{}=-
STAR0 PESNIQтw0.
офено-ев
PREVODI IZ HORATIA.
0d II. L. I. Jam satis terris. etc.
Na zemlju jur dosti vlast Chajka veljoga
Izasu i sniega i grada cérnoga,
*28338883333388-388.388888 53,883-852-83388888.833888.88334
I iz xarke desnice s ognjcnim munjami
Nagérdi xestoko sagrade cèrkvami.
koje su na prodaji u tiskarnici i knjigarnici
Prepao je stolni grad; narode prepoje,
Da Pyrrhe nakazno vrěme opet ne dojc,
Каdara Proteo iz morske pucine
Sva stada u visoke satjera planine;
Tu i ribc verh granah sputjene ostahu
Gdě prie golubi svi gniezda vijahu,
I serne plašive cim kopna nesthim
Plivahn smetene jazima pomorskim,
Spazismo Tever mi, koi biesno odvernu
Tiek voda mutnieh, ter š njima nasèrnu
Vestin razorit hram i dvor koi slavi
Još ime od kralja, koi ga sastavi;
Tad rieka na ljubi veoma prignuta
Itad tuxbe Ilia ostane ganuta
—=tЖff:feć943334}{{{pe=-
„Ј. А. наишарich
Urednik.
* * lieve (proch volji višnjega) najprece
Davnu unu pogordu osvetiti potege.
Сich starih svevoljah naraštaj prorjeden
Zagut che kako ono medj sobom zajeden
Skup gradski izoštri svoih magah brid ljuti
S kim Perse mogaše koristno smaknuti.
Puk tkoga Bogovali kroz gorkost vapaja
Prosit che , vladanje cim rasap posvaja?
Кé svete Dievice tvoriti molbe che
Каd pčsni njihove Boxica odmetche?
Tkomu chc Višnji sgar dopuštat da ocisti
Tu strašnu krivinu? Molinu vech da ti
Kobnice Apolo dohèrliš s Nebesa"
U jasnom oblaku pun svietla uresa,
Il tebi milo 'e doch Boxice razbluda"
S kom posmieh, i igra, i ljubav gre svuda:
Ili se Tvorce naš milostiv objavi
Potlagen ter tvoj trag pod krilo tvé stavi
Lele si! bojne igre (u dugo ka poje)
Nasiljen, sasvime nek tebi milo je
Оruxje i halek, i obraz serditi
Arapa, kad kérvno ustanu ratiti.
Ili slavne Maje porodu krilati
Na zemlje oblice mladji cheš kazati,
I pod tim pretvorom nazivam bit cheš vik,
0d svieh narodah Cesarov osvetnik.
Kasno se k nebeskoj povrati derxavi
Ter s pukom Rimskime za dugo boravi
I ne daj da slocha našieh uvriedaº
Tebe nam ugrabit uzbude ureda.
Nekti ovdi omili od dobiti slava
I nastoj puka bit i Chajko i glava,
Da Mede konjike dostigne osveta
Dogim si vojvoda bojnieh od geta’.
Iz rukopisa
Dr. Gjura Higje Dubrovcanina.
KNJI E IŠ,
ВBAT"JE BATTARA U ZADRU.
PUT KRIXA.
ISLIKARSTVOVA
0 D DV0R A PILATOVA
do
Warha Kalvaria,
s mnoghim drughima molitvam.
U Splitu godine 1839. — Сina f. — 8.
š33500$
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 ВR()! 3), II, GODINA
—G — —G —

|NA25 К0,0W0/A 1 8 4 5.

& *os
Оvaj list izlazi svaki poneděljak. Godišnja mu je cčna 4 г. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj tesarovini 5 f.
izarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška. -

Zora Dalmatinska dajc sc u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

Gorict, za ºno, što nam sveto ostaše;

EESдиртуо. A ti knjigo, rodu našem mila,
Iz pesnih — Ivana Tèrnskoga. Nosi piesmu -- srčća ti služila!
Jednoj Šibeničanki.
0 NARODNIEM PšŠNAMI
(Prigodom putovanja svog po Dalmacii.) PUKA DALMATINSKOGA
О da znadeš, moja diсvo mila, IZ ITALIANSKOGA
Kako nježno u Tvih ustah zvoni Gosp. Nшколе Том млsЕл.
Našeg slova zamierita sila;
(Produxenjc.)
Kom li slasiju iz njih Ti romoni --
Nebi, nebi nikad više, mila, I zato serbski junak kad kad se našali, jer
Пezik drugi, dušo, govorila. je po naravi xivot sastavljen iz dobra i iz zla,
iz smieha i iz plaga, jer ozbiljnost uvěk jednaka
Л što, kaži, može i liepše biti, kako i šalnost uvek jednaka jest jedna i druga,
Neg sa svojim razumiet se moći, za pravo rechi, laxiva i sinicšno preobraxenje. Ali
Naške s našim piesmice pievati, kako ljudi duboka razuma ugadjajuchi drugieh
Оl ilirsko kolo igrat poći – slabostim priblixaju k šali svoje duboke misli s
Tiem smo mlickom, dievo, odojeni — prostostju govora; na isti nagin ljudi duboka chu
To je liepo - to svak pravi cieni. ljenja, ili posve cista serca, ili domišljeno milo
sèrdni, skrivaju pod veselim licem krutnu bolest.
Оva piesma Tebi je pievana,
Da kad s krajah bude me nestati Оkolo Marka lete pévajuchi pripovčsti sèrbs
koga naroda kao ptice razligua glasa i razligna
Dalmatinskich, na pievca mladjana
Spomene Te piesma više krati perja po versim zelenim visoke planine. U njemu
se sakupljaju i radosti i bolesti i slave i nade
I tak ime Tve neka piesmu vodi
Gdiegoder se jezik naš naliodi. celog naroda kroz mnoga stolětja. Marko kao Kra
ljevich (kraljevski sin) mérzi na oblast nepošteno
Neka tamo sve sestrice sieti, zadobitu. Nesrechan u kuchi, na glasu izvan ku
Л prem ćerke Dalmacic naše, che, sluxi kod nepriatelja; ali nepriatelj boji se
Da za svoje valja svedj gorieti; Markova merkla lica i njegovog strašnog nasmi

janja. Ovaj jedini izgled snage věrno podloxene,
i strahovita posluha sluxe na cast i umětnosti i
govčganstvu. I oni koji preziru ime Markovo oli
se njega srame; jer ga cuju gdě se pčva po kërc
mah ili po pustošinah i po gorah od ljudih go
lih i siromašnih, koji neznadu što che rechi di
plovni akademski, oni niesu dostojni gitati pès
nicka tvorenja.
Istina je da u tčku vremena chutjenja puc
ka, robstvom spadnuta s pèrve plemenitosti, da
ju i Marku običaje ne posve njega dostojne. Ono
věkovito njegovo junactvo u rujnom vincu, prem
da je i ono znak telesne jakosti koja odoluje sva
kom razdoru i predobiva pogibe iskane i neiska
ne i s njima se igra; ništa ne manje ja derxim
za stanovito, da u najstariih pčsmih ono junactvo
u vinu nije se nalazilo nego da je došlo u njih
moxe biti dva stolětja poslč, i da su još novieg
izvora one napitnice, koje, tako rekuch, naklon od
pčsnictva cinc.
Junaci ostalieh narodah bore se i izadju
dobitnici, bore se i umiru; ali Sèrbski junak
iza kako je xivio dulje nego i koji drugi umèrli
bojnik ne dospie ni magem ni nemochima, zaljulja
se tiho i veselo u sladki sanak. Ne izabira sebi
za svčdoke svoga pokoja ni sjajnc dvore ni skup
bojnikah sievajuchih u gvozdju i u zlatu, nego
širo nebo i goru zelenu, i jednog milosèrdnog
kaludjera. Ubie i oplace svoga milog konja, svo
ga druga u trudnih bojih i u zlonavrachenih
dobitih. Slomi i baci u more svoje nepredobitno
kopje, da ga tudja ruka ne nadje i ne upotrěbi
za děla manje pravedna oli manje junacka. Na
piše svoju najposlědnu selju, i joštera pun jakosti
i uma sklopi ocih dugom pogivanju al ne věkovitu.
Napiše svoju najposlědnu xelju i ostavi dio svo
ga bogatstva cèrkvi, dio šlepim guslarim da pro
slave pěvajuchi po světu ime njegovo. Хeli da
ga siromasi proslave, jerbo znade da glas siromaha
nadahnut izvire iz duše, lakše se razstire po ze
mlji i Bogu je ugodan. Marko misli i na dobro
cinstvo i na slavu. Ovaj prosti covčk hoche sve
neumèrlosti za se, neumèrlu dušu, neumèrli glas,
neumèrlu nadu, neumèrlo takodjer svoje oko i
јmnagku svoju desnicu.
Mije ona umèrla, nego spava. Na ove rěci
266 —
spasiteljove smijali su se mudragi, koji se nala
ze u mnoxini svedjer i svuda, pripravni oteti
oxalostjenom sercu govčganskome utiehe uhvanja.
Smijali su se jerbo dobro znadjahu oni mudraci
da je děvojka mertva bila. Ali spasitelj uzeju za
ruku, i »Ustani se te rege joj i duh se povrati;
duh joj se povrati, i roditelji začude se, i mu
dragi, koji znadjahu da je mertva bila, zamuknu.
Nije on umro nego spava. Uz sebe ima sa
blju, koja je napol iz koricah vani, i kad jed
na nekakva trešnja nad zemljom ili pod zemljom
posve ju vani iztegne, zvek sablje probudit che
našeg Marka, i uzdignut che se pokrčpen sto
lčtnim pocivanjem; pun stolětnieh uzpomenah,
i dochi che kao rěka naplavljena silniem vodami
u tčku iz dalekieh zemaljah. On spava i spava
juch sanja medj junactvim i xalostim prošasnim
utiche i xčrtve za buduchnost. Visoka i blagonos
na slika neumèrlosti narodah i neumèrlosti pra
vah. Bog je dopuštio da se mogu izlegiti narodi
zemaljski, da ako ne kroz samovoljno razpad
mulje, nikad ne umiru. Pravcdnost pogiva skro
vito i spava do sudjenog dana; ali nezna što je
smèrt. Ova narodna pripovčst jest basna puna
velike istine. Pripověst izvirajucha više iz vère
nego iz pčsnictva. I vas narod još joj véruje. Bit
che malo mčsecih dodje jedan siromašan seljanin
iz Pokrovnika, selioca tri sata od Šibenika, k
svome gospodaru i pun veselja rege mu: Dobar
glas gospodine! Marko Kraljevich probudio se, je
vidili su ga u Hèrvatskoj. I pripovčdao je nacin.
Ovaj glas, koi iznenada puknu bez da se znade od
kuda u jednom seliocu Dalmatinskom kao san
koi lagahno dodje i premine, neche biti smčšan
zaista nikome, koi znade da je pčsnictvo slovo,
kojim stolětja govore, i da u puckoj razmnjivi (fan
tasti) ogledjivaju se, kako sène gibajuche se, vi
djenja nebeska.
Velim, da je pčsnictvo slovo kojim stolčija
govore. I kako danak danku javlja glase Včgno
ga, i kako nocha nochi priobchuje znanost Neiz
měrnog, tako kroz pčsme govore pokoljenja po
koljenim, duše dušama od jednog kraja do dru
goga razděljene domovine. Pripovčda se, da neki
dalmatinski hajduci, poslie dugog strašnog greš
nog i divljeg junačtva uhvacheni, nije davno, i
 — 267
zatvoreni, u tamnici govoralnu lukavo medju so
bom, pčvajuchi. Ovo što oni jadnici ciniahu za
ubčgnuti pedepsi, cine nesrčini narodi za uticšiti
svoje tuge » cantu solata laborem “ i za po
taknuti chutjenja — accendere cantu.
(sledit che) Г. А. К.
0 narodnomu lgrokazalištu.
Sèrbski narodni list na broju i 2. donosi sle
dechi dopis iz Dubrovnika, koi pokli tige jednu
od najpoglavitieh potrebah knjixestva našega, i
poklije upisan od gosp. Bone poznana pisaoca
svomu narodu ilirskome, velikom radosti i gi
tateljim našega gasopisa donosimo ga:
Iz Dubrovnika 1845.
Nije za guditi se nego za proplakati, pozna
juchi koliko se je pokvario naš slavni jezik; ali
nije moglo inacie slěditi --- iza kako je slovinsko
kraljestvo ostalo prikopljeno od razlicnih kralje
vinah. Tako smo smešali naš jezik sa inostranim
i toliko je na razlicne nagine preobraxen, da kad
Ibi se sakupio ovaj narod, dogodilo bi mu se
kao u staro doba što se dogodilo Babilonjanima,
da jedan drugoga, kad su onu gérdnu ponositu
gradju izdizali, razumio nije. Cini mi se da je
kasno i věrlo texko oprati se od takove podle
směšanije, i povratiti medju svima nama cisto
chu našega jezika, ali s vrčmenom i s nastoja
njem svake se stvari dopiru. U toliko za sad,
kao za pocetak prevech su koristni oni listovi,
koji se pritiskuju u Zadru kod g. bralje Battara,
i u Zagrebu kod g. Ljudevita Gaja, kojima se
jednako pristoji velika hvala i harnost od svega
naroda slovinskoga. Regeni listovi bili bi zacelo
puno koristnii za naš jezik, kad bi spomenuti
slovotištitelji to bolje pazili da pisaoci njihovih
listovah s cistim govorom uzbudu ih proglaša
vati. U mčsto pravdat se zaludno o tudjem buk
vicama i o tudjim slovima (koe che slěditi dokle
god nebude sakupiti se jedna mudroskupština, pa
jedan put za svagda nepresudi, kako se imaju
ulagati s latinskim slovima rěci slovinskoga je
zika), dopada mi se, da bi mnogo više naprč
dovali kad bi se u tim listovima spominjale po
včsti naših starodavnih; da tako slovinski naraš
—
taj upozna stranputicu na kojoj smo s našim ma
terinskim jezikom, a u isto doba da mu se pred
ogi stavi uzpomena slavnih starih i novih hra
brih junakah i njihovih hrabrih dělah, za da se
jedan put probudi medju svima ljubav svomu
jeziku i staroj junackoj hrabrosti ona cena, koja
se pristoji. Derxim, da bi više svega koristovalo,
kad bi se mcdju svima nama otvorila slikotvor
stva (teatri), u kojima imalo bi se jedinstveno
igrati s našim jezikom naša poglavita prikazanja;
ali (rechi chu slododno) ne ona, koja su preve
dena iz inostranih jezikah, jer u njima niti se
spominju slovinske slavne povčsti, niti su napisane
(koliko ja mogu presuditi)gisto s našim jezikom. Od
nazada nekoliko godinah pogeo sam ovako razmiš
ljati i koliko s mojom slabom pameti mogao sam
toj koristi i ja pritcchi, nesam se zaistcdio, napisao
sam dakle (dobro ili črdjavo, to che svči presu
diti), za moga dobra xivota několiko slikotvornih
prikazanjah; to jest:
влRov PIR. — vitko NA DOMACHICA. — пIACINT нул
STAL0 (FALCЈА). — D0MАСНЕ 0CLEDAL0. — IGRAg—
вољJE PROMIŠLJENO NEGO NAMIŠLJENo. – KNEхEv
ЕSUD. — NAJZADNJA NAREDLA. — DOBROCINSTVO
LUDOVIKA KRALJA OD UNGARIE, I LJUBAV тVERTKA
1ANA OD BOSNE. — мЏалт Pop шишосклром. —
мuилмер п. U BosNI. — sталNoLJUBJECERNOGOR
СА. — МАКIONА ХUPNIK OD STRAVCE. — NENADNA
zGooл. — RAT DUBROVлски SA STEPANoм коzАСом
певскаом sv. SAVE. — DALMATINSKI RIBAR. —
PREVANA GUBI PREVARNIKA. – RAT KOŠTRUMANIСНА
STEPANA S cЕтпRI BRATA BRANIvoЛА. — RAZDORITI
ŠKIPI си РноzvAN AMERIKAN. — PER0 LISICA PR0
ZVAN SALAMAN. — THI KRALJA B0SANSKA. — ZL0
GOVOJ NI KREŠTAL0. - KRUNOSLAVA U CARIGRADU. —
zLocINSTVO ILI BANIcEoD TESALIE. — SLIKOTVORS
тvo. — STAR ZALJUBLJEN. — TRI SMEŠNE ZGODE. —
монNARSKO VIENJE. — DUš0GRIXNosт килLJA DRA
GUTINA OD SERBIE. —
Nadao sam se viděti, da che nčka od re
genih prikazanjah u Zagrebu kod gosp Ljudevita
Gaja proglašena i pritisnuta biti; to jest: Muha
med II u Bosni; Nenadna zgoda; Stranoljubје
Cernogorca; i Dobrocinstvo Ludovika kralja i
pr. jer knjixcvna gospoda zagrebacka zaznavši,
da se zabavljam slikotvorim (teatralnim, socine
njama) ciniše u ime njihovo da me c. k. Каре
tan Kav: od Jarisburga upita, (kako mi je ovaj
gospodin s njegovim pog: listom o o Oxujka 184

objavio) bili ja došao u Zagreb da onde slikot
vorna prikazanja pišem a da che mi recena gos
poda jednu platju dati, s kojom bi mogao kod
njih u Zagrebu xivčti; suviše da xcle znati ko
liko sam do sad napisao slikotvornih prikazanjah,
i koja bi bila cčna od svakoga komada napona
se, najposlě bili im poslao recena moja socinc
nja, da ih pregledaju. Kroz ruke istoga gosp. ka
petana od Jarisburga ja sam podrobno na svaku
tocku odpisao, s tom primělbom, da moja pisma
bez mene nikom nebi dao, nego ako bi mudro
skupština Zagrebačka xclčla razgledati i poznat
поја socinjena, neka preporuce ovdě kakvu po
uzdanu priatelju, ili neka opreme jednoga iz me
dju njih da uzme spoznanje od sviuh mojih te
atralnih pisamah. To je bilo 2o Oxujka 1841 a
gosp. Ljudevit Gaj istoga lěta došao je k meni
u Dubrovnik i ja sam mu procitao dobar dio
goreregenih pisamah. G. Gaj rekne mi, (a i drugima
je govorio) da je mnogo zadovoljan, i odma mi
zaište cetiri od recenih prikazanjah obcchavajuchi
mi, da tek se kuchi vrati, prepisat che ih i pri
tisnuti (štampati), a meni moj rukopis vernuti;
ja se na to prignem, i pismeno mu oblast dam,
da ih pritisne, s ugovorom istoga gosp. Gaja,
komu koliko ja isti, tako svi Dubrovcaui jedno
kupno veliku cčnu nosili su da che biti za mene
sva dobit iza kako se najprie izvade troškovi od
tiskanja, buduchi da on ncište nikakve koristi
za sebe, nego nastoji za uzmnoxenjem našega slav
noga jezika. Ali G. Gaj još do danas nije odslu
хio svoju besčdu. — Videch to bio sam namislio,
da bi koristno bilo skupiti jedno druxtvo mlade
celjadi, pak da ih ja isti uvčxban igrati moja (ne
tudja) prikazanja, uzdajuchi se da che mi za rukom
izachi ncilju Dubrovčanima sloxiti jednu valjanu
slikotvornu druxinu igracah, i da hodaju po svima
derxavama slovinskima prikazivati, kao što se
na primčr cini u Francuskoj, Italianskoj, Né
пауkoj i pri i pr. No druxima zahtčvala je, da
im se nadoknadi danguba koju bi od svoga za
nata imali, uccchi se igrati i prestavljati moja
prikazanja, i nikako se urazumiti nije dala da
che ne satno znatnu korist, no i cast zadobiti i
sebi i svome rodnome mčstu. S 5oo ili 6oo fr.
*reb, tuoglo se je doprči svemu tomu, ali ja
268 —
nicsam mogao (štono rég) pčvat i krix nositi,
| а пеđju nami niesam iskao pomochnikah. Znam
da je odavna regcno: Nemo propheta in patria;
a s druge stranc poznao sam, da kad bi ga bio
i traxio, nebi ga našao; jer u Dubrovniku ino
kupno svak je stisnut od svake tuge i nevolje, za
vcchu nezgodu pogme u isto doba velika trešnja
koja je za célu godinu to manje to više svaki
dan derxala i plašila puk nesrechnoga Dubrov
nika. Zbog takovih nemilih suprotivnih dogodja
jah pometnuo sam za svagda tu misao, no хе
lim da svemu narodu slovinskome osvědoci ovo
pismo pravednu ljubav koju sam vavek nosio
našemu narodu i našenu slavnome jeziku. U bu
duchc sam vech star i vavčk priklopljen od raz
licnih nemochih, ne mogu se nadati, mnoga na
doměrenja dobiti za moga još kratka xivota. Sa
svim tim blaxime dobra nadcxda, da che drugi
nakon mene, slčlcchi moju misao dovèršiti za
korist i slavu našega slavnoga jezika, što ja nesam
dopreo. Budi tako!
Гterko markez Bona.
STAR() КNJIME STV(),
O Dérxanstvilu
podloznikah prema svojim vladaocim i zapo
vednikom, i sluzbenikah prema svojim
Gospodarom.
(Produxenje i konac.)
Drugo. U ovemu delu uzdèrxat se imamo o
derxanstvih sluxbcnikah prema svojem Gosparom,
i o derxanstvih gospodarah i domachina prema
svojem sluxbenikom, i prema domachoj celjadi.
1. Pèrva derxanstva sluxbenika prema svo
iem gospodarom saderxana su u ovicm régima
Pavla S: Sluxbenici, veli on, budite poslušni
oniem koji su vaši svetovni gospari, i sluxile
ih strahom i predanjem, i poštenjem u istini
vašega sèrca kako istoga Isukèrsta. Nemojte ih
samo sluxit kada vas gledaju, i imaju oko vèrhu
vas, koliko da nehajete za drugo, neg za u
godit ljudima, nu ispunjajte dobriem sercem
volju boxiu, i sluxite ih ljubavi, zamerajuchi
u njima, ne ljudi neg Boga. Po ovcmu pocetku

naucitelja narodah, svaki sluga derxan je sluxit
svojega gospara u strahu, predanju, i poštenju,
to jest podloxenjem, posluhom, i věrnosti; i to
ne za strah karanja, razsérxbc, ni koje god mu
drago druge vrčmenite pedepse za ljudim ugodit,
ncg pravednosti sèrca, i istinitom ljubavi, i jed
nom věrnosti, koja im cini gledat u svojim gos
podarim ne ljude, neg Isukèrsta. Tkogod dakle
ima ovu včrnost i ljubav u sèrcu za posle svoga
gospodara postavljajuchi svu pomnju za najmanje
posle njegove i ne dopuštavajuchi nijedne najmanje
njegove štete, ni da bude najmanja stvar razmetnu
ta, jestitchc njihovu hranu koliko da je svoja vlašti
ta, primatche njegovu platu kolik daje on placha
drugomu, derat che njegove odèche koliko da ih
on cini druziem, radit che o njegovieh poslih
koliko o svojem istiem, i svedjer che mu nosit
cast, podloxenje, i posluh bez imat ikakva obzira
ni na dugo vrčine svoje sluxbe, ni na svoju
vrčilnost, i obertnost, ni na potrčbu koju ima
od njegove sluxbe; i na svèrhu bitche mu u svemu
posluxan bez ikakva obzira, izvan samo ne u
onemu, što je grčki i uvrědja boxia: jer bo tad
ne samo neima ga slušat, nu je teško derxan ne
obsluxit njegove zapovčdi.
II. Nu ako su ovako derxani sluxbenici gos
podarim, ne manje imadu imat obzira Gospoda
ri za sluxbenike.
Svaki gospodar imo bi svedj derxat na pa
meti ove dvě stvari o svojoj sluxbi. Da koje god
je verste, i bicha njegova sluga, covek je na
svèrhu koi je stvoren od Boga s jednom dušom i
tělom, iste njegove naravi, i moxe bit da boljom
je podobnosti i u duši i u tëlu , neg je on, sa
včgnu slavu, i da bi jednako odkupljen nepro
cčnčnom kèrvi jednoga Boga spasitelja. Dakle iz
ove dve istine vadi se, da svaki sluxbenik co
věk je i kerstjanin, i zato da za ova dva velika
razloga jednak je u svemu svomu gospodaru. Do
djimo sada na njihova derxanstva. Ova su od
dve verste; jedna tělesna, a druga duhovna. Tri
su poglavito tělesna.
I. Derxani su gospodari neuzdèrxat plache
svojim sluxbenicim, neg ongas platit njihov trud
i muku, kada tkogod, govoraše starac Tobia svo
шu sinu, uzbude ti zatrudio, plachaj mu ongas.
269 -
bez nijednoga odmicanja što si mu derxan, i ne
noj da nikad placha rabotnika uzdèrxi se od
tebe, ali u tebe prinochi (c. 14. v. 5.) prem
je texak grčh pred Bogom uzdèrxat plachu siro
mahu, i trud sluxbeniku, koga pismo s. pri
kladiva istomu ubojstvu. Oni koi uzdèrzi trud
i muku rabotnika brat je onega koi proleva nje
gova kčrv, štije se u cerkovnjaku, (Ecl. c. 34.
v. 27.)
2. Treba je, da gospodari imaju pomnju o
njima u njihoviem nemochima. Neima iskernje
ljubavi, tko s nepomnjom puštava ih, da neima
du što im je potrebno u nemochi: nu je pak
nemilost, i bez srca je, tko poštuva ih da ро
trate i raspu, što su u toliko godištah na svo
mu trudu i znoju prikupili, oli ih bez milosti poš
lje na bolnicko pristalište. -
Imali bi na svèrhu gospodari imat pomnju
i nastojat koliko mogu da njihova sluxba prikupi
štogod za starost, ili za najmanje dati im kruh
u ruke, da mogu xivči skladno, i pošteno ko
jenšod rukotvorstvom, koga su im cinili naugiti.
Оsobito ovo derxanstvo ima se izpunjat s oniem
slugami, koje se nam bile verne, i koje su os
tarile na našoj sluxbi, za da po našoj smèrti ne
"adju se da ni mogu drugo sluxit, ni da imaju
cieta se hraniti. Ali veoma su vecha derxanstva
gospodarah prema svojem sluxbenikom za sve ono
što utišli njihovu dušu, i vecno spasenje, jer
jedan gospodar, govori Augustin, ili domachin,
isto je u svojoj kuchi što jedan biskup u svojoj
cèrkvi. Tiem:
1. Trčba je da postave svu pomnju, za da
izpunjaju sva nadvornja derxanstva vère i za
kona Isukèrstova.
2. Potrčbno je da nastoje sve što veche
mogu, neka bi bili podpuno uvčxbani u véri
kèrstjanskoj, slajuchi ih, da uce nauk kersijans
ki; da slušaju rčg boxju, i da idu u matice pred
svoga duhovnoga pastěra za opchit svetootajstva,
i štijuchi im, ili cinechi im od drugieh štiti, ili
ako umiju, da oni isti štiju spasonosne i duhovne
zabave.
3. Imadu nastojat, da ne planduju, i ne
provode vrčme u dangubi i vlasti cinechi im o
noliko trudit koliko je razlog i ako umčđu štiti
 — 268 —
objavio) bili ja došao u Zagreb da onde sliko nicsam mogao (štono rég)
vorna prikazanja pišem a da che mi recena gos a пedju nami niesam iskoe
poda jednu platju dati, s kojom bi mogao kod da je odavna regeno: Ne
njih u Zagrebu xivčti, suviše da xcle znati ko a s druge stranc poznao
liko sam do sad napisao slikotvornih prikazanjab, i traxio, nebi ga našao
i koja bi bila cčna od svakoga komada napona kupno svak je stisnut o
se, najposlě bili im poslao recena moja socinc vcchu nezgodu pocrne u
"ja, da ih pregledaju. Kroz ruke istoga gosp. ka koja je za cělu godine
petana od Jarisburga ja sam podrobno na svaku dan derxala i plašila
točku odpisao, s tom primělbom, da moja pisma nika. Zbog takovih i
be mene nikom nebi dao, nego ako bi mudro jah pometnuo sam
skupština Zagrebacka xelčla razgledati i poznat lim da svemu na
поја socinjena, neka preporuce ovdě kakvu ро pismo pravednu
udanu priatelju, ili neka opreme jednoga iz me našemu narodu i
uju njih da uzme spoznanje od sviuh mojih te duchc sam ve 4

atralnih pisamah. To je bilo а о Охојka i 84, a licnih nemog".

gosp. Ljudevit Gaj istoga lěta došao je k meni domčrenja i
u Dubrovnik i ja sam mu procitao dobar dio svim tim !

goreresenih pisamah, G. Gaj rekne mi, (a i drugima nakon ra

je govorio) da je mnogo zadovoljan, i odma mi Ikorist i

*aište cetiri od recenih prikazanjah obcchavajuchi dopre

ni - da tek se kuchi vrati, prepisat che ih i pri
tisnuti (štampati), a meni moj гukopis vernuti;
ja se na to prignem, i pismeno mu oblast dam,
Ja ih pritisne, s ugovorom istoga gosp. Gaja,
komu koliko ja isti, tsko svi Dubrovcaui jedno
сpao veliku cenu nosili su da che biti za mese
sva debit za kako se najprie izvade troškovi
tiskanja, Sui-chi da ca neište nikakve 1. .
= sebe, пego nas. 3. za uzrasserjem naš:
arga jezika. * G- Са сš Сo diseas
*lu src:: -es---- – YT-sc3 to bio se i
Ја - i -estala - iz st-gi jedao i
s- a 5 - 2at it i a si = r
= --- 2-4 изла- = ----- -- - -
* из пе: = ------------- .
sixчетi i ra- - - .
- ======= =======
== ===== sta- - -
== r - i za 2 zv. “
la se = i +ла
=== ===-- --
******- i -
све пе === 2
*“ - - - - - -T koj
Ћ
+ E -- --
lju
naučiti narodi, svaki dig -- “ Zaklonišche jednu cèrkvu malu,
svojega gospan u strahu, pri: -, * - Cerkvu malu svetoga Nikole
to jest policajem, poslim.“ Оndc chcmo vatru nalоxiti
ne u strih karanja, raisini«, a te “ Naše chemo kosti otepliti “.
drago druge vremenik Poirs = * Al govori Vlatkovich Juriša:
nog pristilnosti stra, i sinta = » Pobratime Senjanin Ivane!
nom věrnosti, koja im tim g:: - “ Mi nehodmo malo po napěrvo,
podarim ne ljude, ne; kirit. – – Jer chedu nas Turci iz Buniaha;
ima ovu vérnost i ljubav i str. :: - Mi nimamo praha ni olova. “
gospodar postavljajući svu te- - - - Al govori Senjanin Ivane:
posle njegove ine dopuštinici:- „ Pobratime Vlatkovich Juriša,
njegove štete, ni di bude +/--- - - -_ Kod mene je zelena dolama,
ta, jestitchenjihovuirm.: - Na dolami trideset pušakah,
la, primatchenjigu ri- ... Ubit chemo trideset Turakah. “
drugomu, krit će nje - - -
** * ---
Išli jesu malo ponapervo,
on tini druira, niti s
- - - - d orim. -
Tote našli malo zaklonišche,
koliko o svojem ista. - Zaklonišche jednu cèrkvu malu
tas, follot je, i ». . - Cerkvu malu svetoga Nikole.
* Voichevich.
ni na dugo vršini -- Tute jesu vatru naloxili.
vrednost, i trad. I Senjani mladi polegoše
- - ст
od njegove širi: a. - МА. I još svoje kosti otepliše.
poslutin k: La - -
Straxu cini Senjanin Ivane:
ontinu, št. - - - * Slavonii.) Kad je bilo niko doba nochi
* samo te- - - - |- sunichani. Al govori Senjanin Ivane:
obsluit is = „ Ај Scnjani draga bratjo moja!
П. У. и 4 . podigoše Dignite se na noge junacke
Politim, s . . tez kabanice. Izpletite kose u percine
ti u ista. * vrime udariše Pokrivajte cèrljene rakcine
Svi se s - i tija godina. Zac je jutra mediljica mlada,
nai . . - se toke za jegermс Dojti chedu Turci Bunichani
je tri- se za košulje tanke, Оni chedu kolo zahvatiti,
svrta - je za plecha junacka. Budu pitat Turci Bunichani:
tele- ori Vlatković Juriša: Izdakle smo iz koje krajine,
je : ime Senjanin Ivane! Mi recimo da smo Serexani
у si svuda prija vojevao, Da guvamo straхu od Senjanah,
a znadeš gdi zaklonišchc, Оd nikoga Senjanin Ivana,
ochas chemo izginuli mladi A drugoga Vlatkovich Juriše. “
Naše chemo izgubiti glave. Kad Senjani rici raznimiše
Al govori Scnjanin Ivane: Skocili se na noge junacke,
„ Pobratime Vlatkovich Juriša! I spleli su kose u percine,
A mi odno malo po napěrvo Pokrivali cèrljene rakcine.
Nachi chemo malo zaklonišche, Kad u jutro bili dan svanio
- -

Ali gredu Turci Bunichani

*) Ljudkoso (pokracheno od Ljudokoso.) - Neka nakaza I oni su kolo zametnuli
koja, od pola gori nalici na coveka, a od pola doli, na kozu.
Take nakaze nosahu na glavi rogove. — 0ус su smišljene kano Al govori Senjanin Ivanc:
i Vile; — kojim, kako baju naše babe, papci su na nogam i
njima, kanu i kozam. — Jeli tester Turci Bunichani
 2 7()
i pisati, da ne imajuchi drugoga posla, zabavljaju
se o temu.
4. Derxani su na svèrhu ili sami po sebi,
ili po putu druzili postavit svu pomnju o na
cinim njihova xivota to jest kicm obchu, kakva
su njihova dela, i xivuli kerstjanski , derxechi
svedj na pameti one régi Pavla Apostola; da oni
koi neima pomnju a nada sve o kuchnoj ge
ljadi, da se odreko od vère, i da je gori od
nevérnika (I. Timot. c. 5. v. 8)
Oprostit che mi gitatelji ako sam prem dug
иlomak ove bogoslovne knjige u naš gasopis do
nio. Ali nauk kerstjanski koi se zabavlja o toma
genju derxanstvah ljudskih po zapovědima naše
vére, derxim da uzdèrxi jedini lek ranam svega
goveranstva i poglavito preljutijem jadnoga na
roda našega. Ali tko u njemu ne uzište drugo,
neg knjigoslovnu cenu, neche mochi mu sakra
titi govor posve cist i bistrinu koja je bez dvojbe
jedan od najlepšieh uresah naškoga slavnoga
jezika.
POLхорђESTV3.
TEXA CLINI.
Meseca Rujna (Settembra) nadat se je da bude:
Od 1. Rujna (mčna pred polnocha) do 9. i
stoga. --
Ova cetvertina neche biti toliko erdjava; dali
bojat se je větarah i smutnje u vozduhu (ajeru).
Od 9. Rujna (perva polulica pred istok sunca)
do 15 istoga. --
Ova cetvertina prilici prošastoj. Ali rekao bi
da che biti kiše. -- Zato che biti hladno na
vrěпс.
Od 15. Rujna (uxba pred polnoch) do 23.
istoga. --
S pocetka lëpo, a na svèrhi kiša. -
Od 23. Rujna (zadnja polutica iza poldneva)
do 1. Listopada - (ména u podne).
Ova getvertina kiševita mnogo.
starinska véstbanja.
Kakvo je vrčme na Egidiovo (1) onako che
bit citavog mčseca. --
Ako pric Miholja (29) xir sazrje, bit che
rano a ljuta zima. ---
Ako je noch u oci Miholja vedra, bojat se
је хestoke duge i oštre zime. —
Иtadnje mčseca Rujna.
Оvoga měseca ima radnje dosta.
1. Prispěva tergacina. — Za nju je od potrčbe:
a) Pripravljati badnje i bagve, nabijene i
ciste, buduchi da od cistoche sudja visi najviše
zdravlje i dobrota vina. —
b) Tko xeli dobro vino, treba je da ovoga
měseca pripravi ga na lozi s nastojanjem okolo
groхdja. Potrěbito je daklem da obere listje lo
zovo, koje brani da sunce ne pece grozdje. Dali
nije dobro ogoliti ga svega. —
c.) О pervim daхdim ovoga měseca, trčba
je ocistiti prokope, kroz koje se cčdi voda, ako
se to nije uginilo, kako se je imalo prošastoga
měseca. -- A zemlja koja se vadi iz prokopah,
neka se zagarche okolo lozah. —
d) Koristno je probrati na vrčme, rano groz
dje, za ciniti s njime vodnicu. Mnogo se vina
cčla trati od texakah , najskoli primoracah; koga
bi mogli u druge svoje potrebe uloxiti.
2. Sakuplja se rani kukuruz. —
Оru se, i ravnaju se njive za šenignu sidbu.
3. Sakuplja se lisije brëstovo, jablanovo, gra
bovo, i ostale gore, cuvajuchi ga za hranu xivini
U Zl (111. ---
4. Ovoga se mčseca podmechu ovce ovnovim,
za da janjci se legu o mladoj travi. — Dali treba
je paziti da ovce ne pasu po mistih vlaxnih;
buduchi da rosna trava jesenska ovcam udi. ---
5. Vertlar neka sverši sijati lochiku (кutenicu),
spanjak, blitvu, rodakvicu. - Neka presadjuje
jagode, kapulu, kupus. -- A moxe saditi i kun
pire, za iskopat ji měseca Studenoga. --
što је хелма?
Što je xenat-- Kako gdě (govori jedan putnik.)
Na priliku: --
„ Medju divljacim, xena je xivince za vremena.
„ Medju ljudim istocnim , хепа је razkošno
pokuchstvo. —
„ Medju nami, zapadnjim, xena je dete izšte
teno! ---
 — 271 -

Osveta. — (Iz taljanskoga Vitorelli, 'a) Zaklonišche jednu cèrkvu malu,

Cerkvu malu svetoga Nikole
Ljudkozо “) tvoja l' noga Оndc chcmo vatru maloxiti
Meni na cvčtje serta? Naše chemo kosti otepliti «.
Ti li mi gaziš vèrta” Al govori Vlatkovich Juriša:
Tergajuch groхdje, aj? — » Pobratime Senjanin Ivane!
Pravdat se, derchuch glasom, Mi nehodmo malo po napěrvo,
Jur tº je zaludu hotit: Jer chedu nas Turci iz Buniaha;
Ljubnika sérd s' ukrotit Mi nimamo praha ni olova. “
Nemoxe, dobro znaj! --- Al govori Senjanin Ivane:
Kad te ja za vrat zgrabi, „ Pobratime Vlatkovich Juriša,
Kako sam bio rada, --- Kod mene je zelena dolama,
SuvХilac ovi sada
Na dolami trideset pušakah,
Meni ch' osvetjoc bit. -- Ubit chemo trideset Turakah. “
Znaj! - da je cvčije Jeli; —
Išli jesu malo ponapčrvo,
Znaj! - da ja za nju marim: -- Tote našli malo zaklonišche,
Znaj! -- da joj groхdje darim. — Zaklonišche jednu cèrkvu malu
Dvojstruko pojdi sit! -- Cerkvu malu svetoga Nikole.
.Stepan Ivichevich. Tute jesu vatru maloxili.
I Senjani mladi polegoše
NARODNA PESMA. I još svoje kosti otepliše.
Straxu cini Senjanin Ivane:
(Iz ustih puka u Slavonii.) Kad je bilo niko doba nochi
Al govori Senjanin Ivane:
šenjanini i Bunichani.
„ Ај Senjani draga bratjo moja!
Senjani se u lov podigoše Dignite se na noge junacke
Bez dolame i bez kabanice. Izpletite kose u percine
Na njih boxje vrime udariše Pokrivajte cèrljene rakcine
Snig i bura i tija godina. Zac je jutra nediljica mlada,
Smèrzle su se tokc za jegermс Dojti chedu Turci Bunichani
А јccerme za košulje tanke, Oni chedu kolo zahvatiti,
А košulje za plecha junacka. Budu pitat Turci Bunichani:
Лl govori Vlatković Juriša: Izdakle smo iz koje krajine,
lºobratime Senjanin Ivanc! Mi recimo da smo Serexani
Ti si svuda prija vojevao, Da guvamo straхu od Senjanah,
I da znadeš gdi zaklonišchc, Оd nikoga Senjanin Ivana,
Nochas chemo izginuli mladi A drugoga Vlatkovich Juriše. “
Naše chemo izgubiti glave. Kad Senjani rici raznimiše
Al govori Scnjanin Ivane: Skocili se na noge junacke,
n Pobratime Vlatkovich Juriša! I spleli su kose u percine,
A mi odno malo po napěrvo Pokrivali cèrljene rakcine.
Nachi chemo malo zaklonišche, Kad u jutro bili dan svanio
Ali gredu Turci Bunichani
*) Ljudkoso (pokracheno od Ljudokoso.).— Neka nakaza I oni su kolo zametnuli
koja, od pola gori nalici na coveka, a od pola doli na kozu.
Tako nakaze nosahu na glavi rogove. — 0 ve su smišljene kano Al govori Senjanin Ivanc:
i Vile; — kojim, kako baju naše babe, papci su na nogam i
njima, kanu i kozam. — Jeli tester Turci Bunichani
 Jeli tester *) kola prihvatiti, Pod zvek mčda nikad tako
I u kolu pisme zapivati? Skup Cibele skage i vika;
Al govore Turci Bunichani: Nit uzmami Febo i Dako
„ Odakle ste od koje krajine? “ Таk duh svojih posvetnika;
A oni su besidili mladi: Jak njiv, koji nebrine se
„ А mi jesmo mladi Serexani “ Маса i mora utopnoga;
Još govore Turci Bunichani: Niti s ognja uzpregne se,
„ Tak vam Boga mladi Screxani Niti s trèsa poraznoga.
Tester vani kola prihvatiti, Prometco gim kupiaše
I u kolu pisme zapivati “ Dčlke sklopit za gověka,
Коlo vodi Senjanin Ivane Njemu serce kad cinjaše
Pisme piva Vlatkovich Juriša, Mnogo uze s lava preka.
Bor donese mladu robinjicu. Njiv Tiestov trag porazi,
Al govori mlada robinjica: Njiv gradove vele sori,
„ Šta li vami u kolu Senjani? I pod zidih koje srazi
Šta vam ono livno kolo vodi Zlotvor ralom brazde tvori.
Оno vam je Senjanin Ivane Umiri se, plaha i luda
Na njemu je vezena košulja, Mladost i nje prošor běsni,
Kad kod njega za robinju bila, Netérpljiva narav huda
Na njoj sam se vezli naucila. Navede me na te pčsni.
Onaj šta vam lipo pisme piva Vech chu, pčsnik proměnjeni,
Оno vam je Vlatkovich Juriša. “ Ljubko i sladko ja pevati
Kad Senjani rici razumiše Nu se smiluj samo meni
Poge gledat jedan na drugoga, I serce mi tve povrati.
Svak se hvata licpe divojke, Јz rukopisa
A Ivane mlade pašinice, Dr. Gjura Higje Dubrovčanina.
A Juriša mlade robinjice. —=<>=–
УSS$3$8388 5385-83-85; & >833333SSzSSSSSSS SE“
Pa bixidu priko cèrne gore.
Dokle Turci konje posedlaše, JK NJI E IE,
koje su na prodaji u tiskarnici i knjigarnici
Dot Senjani na pol gore biše. ВBATJE BATTARA U ZADRU,
Doka Turci na pol gore biše,
Dot Senjani na Vratnik **) na vodu. IZPITANJA SVARU
Doka Turci na Vratnik na rodu, svсти пвDovA, I
Dot Senjani k Senju bielomu. SAKRAMENATA ,
U 0 BC. H. IN U
STARO PRSNI(TVO. Izvagjena iz Visce Kignigha
ОDA HORATIOVA. ХVI. L. I.“ op FRA MIJE DRAGншcниЕvIcнА
„ 0 matre pulchra filia pulchrior. “ I Z Y A R G 0 R. ZA
Неala Svet. Ocza Franceska od Provincie
Kcherce lepša majke od tvoje, Prisvetogh odkupiteglia u Dalmacij.
Gori ol topi sred pucine Prikazan, na postegnie
ОТСU М. Р.
Ove opake pěsni moje;
Г. LUCZI VLADMIROVICHIU
- --
Nek spomena njih izgine. IZ NE IN E TV E •

*) Slobodno. **) Planina kod Senja. О Zadar. — Сina. f. 1. 10.

J. A. Raznapich Dratja Battara.

Urednik. Izdavatelji i vlastnici.
BR()J 35, Il. (:())/NA
—G —
922- “ - S”
NA I RUJNA 1 8 4 5.

“ }
4)
0vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 f. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zamičnu za kojmudrago narodni oli strani list.

I bojnikah dosta zadobile,

гžSNдстvo. Upute se ona dva vezati,
Al najbolje štono više moxe
I cverstije s objem rukam svojim
Smèrt Bretanjskoga Artura. Artur oci brani, i sakriva;
Рks M A S objem prije paka s jednom samom
Jerbo s drugom Uberta gerlechi
Лиme Vidovic Ineve. Još ga tako moli, i zaklinja:
„ Mili brate, jadne ogi moje
Sto to dimi iz one tamnice? Ah! me štedi, cuvaj me i brani
Zašto s oganj unutra upali? Da se jošter sito nagledaju
Dva nemila covčka se vide Dubokoga i prostrana mora,
Gdě dva gvozdja s ognjem zasinuju; Sjajna sunca i zelene gore,
Gleda Artur nesrechni suхnjik Ravna polja, i tihe světlosti º
I ne stav“ se zašto se to spravlja Мésecine kad na svétu sjaje!,
Аli trepti, i u licu blédi. Јаоh mladjan kano što mc vidiš
Оh cudesa: dva gérdna gověka Narav milu nesam uхivao
Strašu njega ki se ni bojao Još se nésam nje ja nasitio!,
0d najverlih i hrabrih junakah! Ako Bog, i srecha meni dade
Ubert stari ki ga tute guva Da izadjem iz tamnice tamne
Njemu ovako stane govoriti: S zdravim ocim, s bistrim vidom mojim
„Кraljevich Arturo oci tvojc, Svedjer hochu sliku tvu viděti.
Nije ti inako, ognju ti podloxi! Јег kad budem s konjem ja tercati
Stric ti tvoj tako zapověda! “ Iz pred mene hoche ona letiti,
„Ајme meni! Artur odgovara, A kad budem more prebroditi
Tu nemilu smèrt on meni šalje Gledachu je na jedrama bělim,
Za kraljevstvo moje meni oteti? Каdа bude mornar zapévati
Ah, nemoj ti njega poslušati U svom glasu ja chu glas tvoj cuti,
Dragi Ubert, Bogom te zaklinjem! A kad budem junak vojevati
Ја сhu umrčt ako oci izgubim, Iz sablje che slika tvá sjati
Nu smiluj se ti mojoj mladosti! I kroz tebe slavu chu dobiti!, “
Мојој majki kā che me xaliti ! To rekuchi na junacke persi
Za svog sina svakog che pitati Stisne Uberta, i milo celiva
Al moguche nikom neche biti I s suzuma groznim ga polěva.
Sinka njojzi njeznog povratiti! — “ Al kakvoga serca Ubert biše ?
Na to njemu starac, odgovara: Da ni u njega kamenito serce
„Ја ne mogu za te s izgubiti, Ne bi Artura kralj njemu predao
Kraljevichu pusti ruke tvoje Al zagorljen Ubert još ne biše,
Nek te vexu, nek tº oci izgoru! “ Тоl milovno jošter tuch mc cuše
Mlade ruke kć su vojcvale U njegovom toli sladko u serco,
 274
Takvo mile rčci udarilc
Do sad nesu nigdar njegvo uho,
Ter nenadno u onaj mali guje
Da mu ncšto cudno dušu trese
I ne obignu milost da mu stvori.
l)va kervnika iz tamnice šalje,
Paka Arturi on tako besědi:
„ Qudo li si za me ti na světu!;
|Evo tebi tvèrdu véru dajem
Da nikako izgubit te nechu! “
Stricu kralju odmah porucuje
Da "c njegovu izpunio xelju,
Da 'e unuku oci izvadio;
Al zaludo jer kralj obaznaše
Pravu istinu ter opet poslaše
Tko ga hoche bolje poslušati,
Al nikako Artur oci mile
Ne dopusti iz glave izkopati,
Po tamnici kano zmaj se vije
S mahom paka kano ptica izleti
Iz prozora tamne od tamnice
IDol se hite, i mêrtav ostane! —
Tko ga u kervci razlitoj nalazi?,
Tudar eto devojka prolazi,
Pozna ona mertvo krasno tělo
I umiljna tako ga poхаli:
„ 0h junace gorka li je tvá smert:
Gdě ti 'e chajko Gofredo Bretanski
Gdě ti je Majka Kostanca kraljica
Da nexalu mertva sina svoga?
Ah otvori sjajne oci tvoje!“
Jedan put me samo ti pogledaj!
Ja sam dragi tebe tad vidjela
Каd vitexko bio sº se u bojih
I striceve tvèrdje dohèrvao,
Kad bojnici paka kralja Ivana
Nesrechnice! tebe zapléniše
I u tamnicu suхnjom te goniše
Još mi u sercu slika tvoja biva
Оno vedro celo, xute kose
One xute kose zarudjenc,
0ci tvoje modre kano nebo
Еto sve se to u te nalazi,
Al si, sjajno sunce, pončrknulo!
Нudu srechu još moram hvaliti
Gdě je blizu moje dvore dala
Da ti mêrtav padaš i postaneš,
Jer milosno ja chu te ukopat
U mom vertlu ja clu te sakriti
Da te zvéri, jadan! ne proxileru,
Моlikico moja, kopaj, kopaj,
Nije zemlja ni toliko tvèrda
ltosa ju je štogod omekšala
A još bolje ove suze mojc.
Eto jama jurve izkopana
Trudna li sam! poginutchu malo,
Ali treptim da mut tko ne nenavali
Da mi mertvo tělo ne odnese,
Dodji dakle, dodji da te ukopam,
Ti ljubavi mojoj texak nesi,
Junacke mi rukc majka dade,
ILahko mogu te ponit, prinéti.
ILépo tělo jur u jami lexiš,
—
Bez kamenja zemljom te pokrivam;
Svake vèrste cvčija nad to sijem,
Mili Boxc cuda velikoga.
Sva su cvetja u trcnu cavtčla,
Коl zelena gustoga bosiljka
Mirisna se jelsomina dixe!
Nut ljubice, roxico, i ljubdraga!...
Аl to cudo što che meni rechi?,
Da je haran Kraljevichu meni
Da se u raju zaljubio u me;
Ljubav svoju rajsku cvčijem kaхе.
Ah! ne boj se, dušo moja mila
i ja njem to do smartijabit,
К tvome grobu cesto dolaziti
Blizu groba sama clnu séditi
Оd prošastieh vitezah chu zgode
Pokraj tebe svedjer popčvati.
I ako mi brat moj igda rece:
Doba 'e, seko, da se vech rukuješ
Ја сhu bratu mome odgovoriti:
Brate mili, moje serće nije
Јеđna mala i letecha ptica
Da bi znalo nestavno letéti
Оd junaka do junaka lahko. * —
NEŠTO 0 DUBROVNIKU. 1)
od Matie Bana 2).
Dubrovnik je postao s razrušenjem Epidaura,
světloga grada, kojega starina iz vremenah Moi
seovih iztice i zemlja biaše jedna od pèrvih u
Еuropi, gdě je Aziaticka izobraxenost bacila xile.
Kadmus 3). sa svojom suprugom Ermionom, i s
drugima svoga porekla, běxechi od neblagodar
nih gradjanah Tebanskih, skloni se u ovaj gos
toljubni grad, gdě našavši narod u ratu sa su
sčdima, za vojvodu predstavi mu se, povede ga
na pobedu, pa od njega bude kraljom uginjen.
Jošte se vidi na romantigkim klisurami, koje
sa strane od mora sklapaju prekrasno polje Ko
1) Buduchi naša namera je iz drugih gasopisah uzimati
ono sastavke, koji iz blizu ticu našu derxavu , donosimo ovaj
sastavak jednog pisatelja veoh poznana Zori, koi je bio pèrvi
put pritišten u Biogradskoj Podunavki g. p. В. 45 i sled: Ako
so pomisli na dalecinu koja raztavlja mladoga pisatelja, od
svojo domovino, lasno cho mu se oprostiti ako ccsto upotre
bljuje u svojih pismih régih ruskih, knjižestvo koje biti che mu
vcch poznano nego isto naše.
0p. Ured.
2) Na molbu jednog spisatolja Němačkog, putovavšega
po Serbii i Slavonii, sastavih francuski ncšto kratki primetbah
o politickoj i knjixevnoj povesti Dubrovnika. Duduchi da je ovaj
grad središte jugo-slavjanske knjixevnosti, i s toga uzroka što
je u ovim stranami slabo poznat prevodim recene primetke u
naš narodni jezik, cénechi do to neclic biti bezpolezno Serb
skoj mladcxi.
3) Neki kaxu, da je Kad mus pèrvi izmislio slova, a
neki opet da je on samo iz Fenicic donio ih u Europu.
 275
navsko, jedan napis s feničkim slovima, koga
do sada još niko nije mogao razabrati. Epidaur,
poslě Feniganah, naseljen od Partenah, pak od
Rimljanah, bio je napadan više putah od Gotah
dok najposle pobědonosne cete Slavianah šestoga
veka dodjoše sasvim ga oboriti i izgistiti u svima
onima derxavama pèrvašnje pleme sakčrvnih sebi
Ilirianah.
Několiko porodicah od razbilja utekavši, sklo
niše se na velike grebene, koje ne daleko uzdizaju
se nad morem , i medju njima zaklonjene xive
chi, sacuvahu svoju nesavisivost. Tim je naginom
postalo pčrvo osnovanje sadašnjeg Dubrovnika
(Ragusa). Ime Ragusa dolazi od Laoza, staro —
geryke régi, koja znaci greben, i od koje ugi
njeno je pokvareno Lauz, Lauza, Rauza, Ragusa.
Tu se narod silno uzmnoxi na koncu sed
пода věka, u koje doba bio je grad Solin (Rim
ska, Martia Julia) sasvim razoren, pa zato mnoge
plemenite porodice iz ovog prestolnog grada dav
nih Dalmatinskih kraljevah, potraxe sebi sklo
nište kod svoje bratje Epidauranah.
U pogetku osmoga věka grad je bio vech dosta
jak, da se je mogao oprčti Slavjanima, koji prisvo
javajuchi svu okolnu derxavu, ne mogahu terpěli,
da se poslědni ostanci Rimljanah u Dalmacii kupc na
onom městu, i sklapaju xivalj (elemento) jedne i
nokèrvne narodnosti. Godine 867 Dubrovcani od
biše navale Arabah, gitavu godinu danah trajuche,
pošto su bili oteli Budvu, Roze, Risan, i Kotor, koji,
(Аscrivium), zaludu se namuciše pod Dubrovni
kom; zašto grad, ukrčpljen od prirode, utvèrdjen
od hudoxestva, branila je mudro upravljena hra
brost. Kako glas pukne, da mu se u pomoch
priblixuje brodba (flotta) poslana od cara Vasilija
Масedonskoga, nepriatelji digoše se s obsčda i
na suprotnu krajnu Italic uputiše. Onda Du
brovcami u sojazu sa Slavjanima privezu se na
svojim ladjama na onu stranu i podpomaxuchi
vojsku Gercku, prognaše Arabe sve do Benc
Venta.
Ustrojenje gradjansko (organizazione civile)
ove nove slobodne obštine bilo je u pogetku sa
svim narodovladno (democratico), jezik, knjixev
nost, zakonosklonje i obigaji Rimljanah tu nevre
dimi za dosta vrčmena uzdèrxali su se, dakle ne
pravo je misliti, da su sami gradovi Rim i Kon
stantinopoli bili shranište latinskoga izobraxenja;
i Dubrovnik uz njih děli tu prezaměrnu slavu,
i jedinstveno takovim sredstvom on je mogao u
velicati se, blistatelno odërxati se medju jakima i
njemu cesto nepriateljskima narodima, razširiti
na daleko svoju tergovinu, polugiti veliki uticaj
u istognoj politiki, ugastvovati u zaista najve
chim ljudskim dogodjajima i postignuti trudom i
neprestanom pogibeli svoj trinacsti věk xivota,
izraxavajuchi se po tome u postojanstvu s veli
kim carstvama světa.
Оskudica u zemljištu odbacala je silovito Du
brovcane na more, koje ih sa svih stranah ob
kruxavaše, i ono je pocelo biti xivalj njihov. U
malo vrěmena imali su jednu veliku brodbu ter
govacku, ogistili su Jadransko more od gusarah,
i postali na onome těsnomorju (golfo) najvechi
sainadnici, što su Veneciani imali.
Nu pospěšno i priměrno uzmnoxenje bo
gatsva dade im zaхeliti malo šire granice, to raz
širenje bilo im je u istinu i preko nuхno, jer
oni nikako nesu mogli xivéti u svojoj samochi,
a da mestupe u sajuxenje s pogranicnim narodima,
s kojima su tērgovali i dobili pristaništa, bez
kojih su sasvim bili. Na blixnoj krajini vidjalo
ih se mnoxtvo, i od najlěpših, što ih je na světu;
s toga oni produxiše malo po malo svoj grad
do suhoga kraja. Tada mnogogisleni Slavjani iz
okolnih predělah pritercavali su k njima, pri
mamljeni dobitim, redom i sigurnostju, koja se
onde uхivala, i tako kerv dva plemena, sôver
nog i rimskog, slije se u jednu i stvori ono
blagopolugno směšanje, iz koga je posle nova
Europejska izobraxenost proiztekla. Jezik latinski
berzo se izgubi u narodu, i ništa drugo ne osta
nego jezik pravidelstveni; isto ime Ragusa pret
vori se u Dubrovnik, iz regislavjanske Dubrava,
koje su u ono doba priklapale bèrdo, na pod
noxju koga grad se je prostirao. Kralj Dalma
tinski Stepan darova Xupu, Grux, Rěku i Za
ton Dubrovčanima, koji su paka od drugog jed
nog kralja dobili jošt i ona tri ostrova, koja
Plinius imenom Elaphites označava. Bilo je vreme
kad su oni prijaxavali cčlu polovinu primorske
Dalmacic, nu gast jedna tih prilјахanjali ulcge

im iz rukuh, i satno zemljšte iz medju Kotora
i Korcule (Corcyra nigra) bilo je običajni pros
tor njihove republike.
Narod malogisleni, zauzet vas tërgovanjem
i knjixestvom, po naravi je nepriatelj rata, i zato
Dubrovcami u svako vreme osobito pazili su da
rat ubegnu. U svojim nesporazuměnjama oni su
cesto svoje polze xertovali, i samo kad bi te
polze take bile da se nikako nesu mogle xertvo
vat bez osobite pogibeli svoje, pa kad bi oni
sujetno iztratili sva sredstva, koja je njihova mu
dra politika mogla izmisliti, samo u tome slu
caju ustali bi na oruxје, а i tada voljeli bi svojim
troškom oruxati one sebi priateljske narode, koje
bi znali da su dosta jaki, za mochi ih obraniti;
negoli kretati svoje gradjane s poslovah i na gu
bište šiljati. Nu iz toga ne treba zakljucivati,
da Dubrovcami nijesu nikad na bojno polje izla
zili, i osobito se primětiti ima da su gotovo svagda
dobitnici bili. Ovo pak odnositi se mora koliko
na njihovu hrabrost i na izkustvo njihovih voj
vodah u vojskoj nauci, toliko i na onu věštinu,
po kojoj su znali uplesti u svoje dogadjaje kak
vog moguchnog kneza ili kralja. Sredina dvanes
tog stolětja, njihova je najznatnia bojna epoka.
Onda Narentani, oni strašni primorci Jadranski,
kojih je povëst malo, ili ni malo poznata, po
kojima velika Venecia morala je ruxni dinak neko
vrěme platja i, bili su pobědjeni od Dubrovca
nah, takodjer i Barich Bosanski Ban, koi je
u jednoj bitki kod Trebinja izgubio 4ooo ljudih,
što nadjoše mertvih, osim velikoga broja zaro
bljenih, i bio je prinuсhen zaiskati mir, platiti ratne
troškove i pokloniti jedan ugovoreni dar republi
ci. U ovom boju Dubrovniku su pomagali sa
juxeni gradovi Kotor, Dutcim i Perast.
(Sledit che).
-respoев
JEZIK()SL()VJE.
Uvedjenje Š. Štievnice (Liturgia) Slovinske.
(Produxenje.)
Još se medju sobom priju pisaoci, pervo do
šastja Rimljanah u naše ulice s kojim jezikom go
soraše se po Dalmacii. Ja, gast nosechi svakomu,
276
govorim, da nebiaše jezika u Dalmacii, ni po
svemu Iliriu, neg sam domorodni starinski Ја
fetinski jezik: niti je moguche věrovati, da jezik
latinski i gercki, koji izniknuše iz našega, mogao
bi bio izkorenuti pervanski nacin govorenja. Ova
istina dohodi biti potvèrdjena od samoga narav
skoga razloxenja, kadgod se razmišlja, da i u
današnje vrčme uzdèrxi se, navlastito u našemu
délu Dalmacie, kojega posidovahu Mlecani, dvoj
struk jezik posve razligan jedan od drugoga, ho
chu rechi italianski i slovinski. Onaj italianski
jest jezik sudbeni i od vladanja ; a ovi slovinski
jest jezik od polja. Kako daklen sada slovinski
jezik uzdèrxi se od svih Dalmatinah, prem da u
italianskomu i pišu i sude, onako more se rechi,
da je bilo i u vrčme Rimskoga vladanja, koje
uzdèrxaše i razširivaše svoj jezik latinski, brez
satërti slovinski.
Оva istina bistria hoche sinuti, ako bi se
razmišljalo, da S. Jeronim, koji xivljaše pod
Rimskim cesarstvom svedoci na veche mestah
svojih knjigah, da jezik latinski prem da biaše se
raširio po svuda, ništanemanje uzdèrxaše se u Dal
macii posobni i otacbeniski jezik to jest slovinski
s kojim on isti govoraše pria neg biaše dobio la
tinskoga. On bo od sebe pišuchi Rufinu, izpověda,
da se biaše u svoje mlade dneve veoma mucio
doklem biaše naucio latinski jezik govorcchi: La
bor latini sermonis ab ipsis pcne incunabulis se
met esse destitutus. Isti s. Jeronim u xivotu. S.
Ilariuma bistro kaxe, da Dalmatinci imadiahu je
dan posobni jezik po sve njihov.
Za to više u ovoj stvari potvèrdit se, dosta
bi bilo razmišljati, da Teodoret, Biondo, Sabe
liko, Kreljanovich i Dolci potvèrdjuju, da potlen
polovine IV. věka, vele pria neg se biaše rodio S.
Jeronim, biaše se derxao na primorju Adriatika je
dan sabor zvan Iliricki, u kojemu biskupi Elpidia
popa rimskve cèrkve i nastavnika Pape Liberia I
prosahu, da bi im bilo prosto derxati Liturgiu u
svomu ilirickomu jeziku i prenči s. pismo. Ovo
istinito buduchi, istinito valja da bude jošter,
da liturgia ilirska bivaše u našemu narodu više
dva věka pervo neg rupiše u Ilirisku poslědnji
Slovinci, što se dogodi u VII. věku.
| Istinitost svega toga sabira se jošter iz Pe
 2727
catnice Inocenca X. Pape, koja pocimlje: Roma
num Pontificem, pristavljena na gasoslovlju (Bre
viarium) ilirickomu, gdě se štic ovako: -- Cum
igitur Illyricarum gentium, quae longe lateque
per Europam diffusae sunt, atque ab ipsis glo
riosis Apostolorum principibus Petro сt Paulo
potissimum Christi Fidem edoctae fuerunt libros
sacros jam inde a D. Hieronymi temporibus ut
pervetusta ad nos detulit traditio, vel certe Pon
tificatu fel. rec. Joannis Papae VIII. сtiam prac
decessoris nostri, ut ex ejusdem data super eare
IEpistola constat, ritu quidem Romano, sed idio
mate Slavonico, et charachtere S. Hicronymi vulgo
nuncupato conscriptos opportuna recognitione in
digere compertum sit, Nos rec. mem. Urbani Pa
paе VIII. qui Missale Illyricum emendatum, cha
ractere Hieronymiano, ac lingua Slavonica tуpis
vulgari mandavit. Venerabili F. Rhaphaeli Archic
piscopo Achridae ... mandavimus, ut Breviarium
Illуricum ante annos centum impressum recogno
sceret, et... in praedictam linguam slavonicam re
digeret... Dat. Romae die aa. Febr. 1648.
Sve dovlen receno dohodi biti potvèrdjeno
jošter od S. Cirila i Metodia, koji Slovine poslěd
nje věka XII. kérstiše i obratiše na veru ker
stjansku po Kretnonexu, Bulgarii, Dalmacii, Bosni,
Moravii , i Boemii navlastito, kako smo vidéli,
jerbo nesastaviše po našima ulicam liturgie Ili
ricke, gdě davno pria njih bivaše Jeronimianska,
dali po samoj Moravii i Boemi gdě nebiaše one
starinske S. Jeronima. Niti je moguche věrovati,
da ova dva ilirska poslědnja Apostola, to jest
Ciril i Metod, ako nebi bila pria njihova došas
tia uvedena po našima stranami pervanska Litur
gia, nebi ju oni uveli, kako su u Moravskoj ucinili.
(sledit che) О. Kostantin Boxich.
OPRAVDANJE.
Kucka rскi zašto je u svexnji;
Nestaj na rep, ujesti to ncchc.
strina šista - кievo.
U pustoši, daleko od ugnoga i izobraxenog
druxtva boravechi, a brez novca za moch prebro
it se, kasno od jednoga prijatelja našu Zoru pri
mam. Ne davno više brojevah u jedno primih
—
i kako sam malo s glave — valjda najposlednji
Broj 14, t. g. prošlih. Gitajuchi clanak svérhu
texanja g. S. I. naměrih se na I. zabilčxenje, koje
i do tri puta procitah, motrcchi. Sergeno istinu
izpovědam da sam se veoma zagudio -- ter ako
sam dobro razumio — da oni govčk onako piše.
Pohvalu dostojnu glasovitog našeg Tommasea, i
drugih manjega reda, ja najmanji od sèrca mu
potvèrdjujem. Al neka ne primi za zlo da ja,
kako rege Maro:
Medju mnogim, tavnog glasa, skriven 1)
izvlacim se iz skrovišta na světlost, za pobijaju
chi prieregenog zabilčxenja zahode, mene i moje
opravdam. Toliko manje uhvam da mi g. I. za
mériti neche, ni moje opravdanje za zlo primiti,
koliko poznajem da znade, da se je i velikom
Tuliu koja otrčbina našla, i Flaku zaměreno je
bilo, kad je neke stihove - z diljaoca posla na ko
vaca 2) da ih popravi. Evo zabilčxenje g. S. I.:
„ Kod nas je i ovo dobro uredjeno, zašto te
хаk za najviše, daje zemljaku dio ploda od iste
zemlje od njega texane. Dali se od ovud zlo do
gadja veliko i ocito. Texak štiplje zemljaku. Ze
mljak serdi se, pak neche da više daje na texaka;
cesto, on neima s cinn texati, niti svojim rukam
texat unide. Tako zemlje ostaju zapuštene. Ovdě
je potrěbito da vele vruche pristupe xupnici. Te
хасi izpovědaju svake godine. Neverujem da se
svetogordno izpovědaju. Zašto se daklen nevracha
svakomu svoje? ...
» Neka se spomenu da se tudje nemoxe za
menut nikakvom zaduxbinom. Tko moxe razu
méti, nek razumi!ec.
Bistro je, da texak štipljuchi zemljaka u dohod
ku, zemljak se sérdi, i nemili mu se davat na
texanje zemlju. No buduchi bolje i malo neg ništa,
kad drugacie zemljak nemoxe, cénim da je s o
voga uzroka na današnji dan malo zemlje puste.
Dobro je, i potrěbito da xupnici pristupe --
mislim s pripovčdanjem da razumi g. J., i s sve
tovanjem – da se netice u tudje, il' uzeto, da se
povrati. Jedali ovo xupnici necine? Bez drugo
ga opomenutja, ako ne svi, vechi dio od njih
poznaje ponukovanje na ovo pod grčki Apostola
S. Pavla, 3) i cčnim da nadhodi svako drugo.
--
1) Ercill: V. 302. 2) liогаt. de arte poet. 3) II. ad Timoth: 1.
 -
?S
Dovlen su svaka bistra. Koja slěde nevide
mi se svakomu ocita, i rek bi da kud nebi imala
ciljaju. Cini mi se da je g. I. s serpom uplaka
se u tudje polje, cim pripovčda da se u tudje
dirati neima.
Naslovnivši se na uprave pretresaocu podate
od Horacia:
Tamnim světlost nastoja cho dati.
Pokarat che dvojbeno recena;
Promenljiva pomljiv bilixit che. 1)
usudjujem se prorešetat malo, bilčxechi, karaju
chi, i razbistrivajuchi - ako za rukom izajde,
ozgor receno zabilčxenje, kako slčdi:
Texaci se izpovědaju svake godine. Ovo je s
veche strane istina. Ali od toga sto slčdi? Da se
tudje povrati, govori g. I. Izpovědaju se i ter
govci, ako i ne svi, odgovaram, zanaxie, i dru
gi. Pak! Jeda li je tudje sve povracheno, jedali
kamate, i drugi bezredi prestali su? Zašto u sa
mim texacim s. Izpověd valja da plod ugini?
Zašto se pravo izpovědaju, odgovara g. I. Rege
Virgil.
Cestit stvarih tko poznade uzroke! 2)
Nu se jako plašim da smo ovde daleko od
toga.
Меverujem da se svetogerdno izpovědaju. Ја
bi rekao: nebi imali. Dérxim i ja texake u op
cheno bogostrašnije od druge vèrste celjadi, i bojim
se da sam i sam bolji biha s kozarskim prutom
nek s krixom sad u ruci, ali da jih se, i Bog bi
dao nenahodi da se svetogèrdno izpovědaju, to
lasno verovat nechu. Zašto? Zašto ako se gra
djani od njih prosvětljenii koji put svetogordno
izpovědaju, razlog vechi cini mi bojat se od te
хаkah. Razloximo ovako. Zakon poduxujuchi te
хаkа nа povraljenje, što je uštinuo zemljaku,
poduxuje i tèrgovca da vrati, što je na möri zanio,
vlastelina il drugoga, što je okamatio; pravdo
branitelja, što je primio, i potrošit cinio, pro
tiva duševnosti i zakonu branechi parnicu. Uzpo
redimo sada najtamnijega tupoga texaka s najpro
svetljenim — od světovnjaka govorim -- i hitro
pametnim pravdobraniteljom. Izpověda se texak,
i nevracha; izpověda se i pravdobranitelj, i ne
vracha. Texak - s najpomljivim pripovědanjem
- (1) Mathaei 19. (2) Sent. Mor. trit. (3) August. Ep. 153.
(1.) de art: poet: (2) Egcorg. II. i 400
—
ugna xupnika - malo prosvětljen, neizpověda se
svetogerdno: pravdobranitelj prosvětljen, i u za
konim naucitelj svetogerdnu izpověd cini; jer?
jer ne vracha tudje. Tko moxe, nek véruje, ja
se uvčrovat nemogu.
Malomliосbabin kroz grangice nosi mi glas
na uho g. I. gdě mi govori: vrati kola Nikola;
zabi se u tvoju pustoš da te svét nevidi: mugi
kad neznaš! Šta sanataš? Ako sam rekao da ne
vérujem da se -- texaci — svetogerdno izpo
vědaju, toliko manje sam razumio da pravdo
branitelji.
Ako daklem svak naprav se izpověda, pitam
g. I. koga on pita: zasto se daklem svakomu
svoje nevracha ? Dva su na izpovědi, pokornik
i misnik. Koga pita daklem g. 1, i komu kri
vicu daje da se tudje nevracha? Pokornika ne
krivi, jer se svetogerdno neizpověda. Tkoga da
klen? Kukavoga misnika. Мoreli se drugacie ra
zumčt? pitam ja svega sveta. Daklen i one reci
g. I. neka se spomenu da se tudje nemoxe za
menut nikakvom zaduxbinom; i one: tko more
razumet nek razumi! upravljene su misništvu.
IEvo sérpa g. I. u srča tudje pšenice!
Rćci gosp. Isusa svèrhu děvicanstva ) pri
nesene od g. I, zvone ovdě ovako: Razumite me,
i spomenite se o Izpovědnici! da nevalja povra
chenje tudjega u izpovědi promenjivat u druge
zaduxbine, kako vi cinite s pokornicim: spomenite
se da stvar vapie k Gospodaru a) da tudje ne
vracheno greh je neprosijen 3) da tko krivo sudi,
duxan je napravit štetu 4).
Na ove pocetke mislim da se je naslonio g.
I. pria neg je izustio osudu da misnici prominju
u izpovědi, vratit tudje u druge zaduxbine.
Popustivši jednim gasom da se ovako mis
nici s pokornicim vladaju, pitam g. I. zašto?
Zašto, valja na sramotu da rege, misnici su ili ne
naučni, ili zli, i zato. U povrachenju tudjega ja
mu na obraz kaхem měsu nenaugni, zašto ovu
duхnost svaki gověk po naravnome zakonu poz
naje. Daklem opaki. Što ovaka zlocha opakih
misnikah uzrokuje? Odgovara g. I. zlo se od
ovud veliko i ocito porodja, zašto zemlje puste
-
-
(4) Co Univ.
 279
ostaju. Ja za isti zakoniti uzrok nadostavljam — || jezik preko zubi iztegnut, kad neche da kaхе?
kad se svak pravo izpověda --- da misnici ne sa
mo texanje dali još i druge zanate, page i pra
vicu, i druga dobra sa zlom izpovědi obustavljaju -
jer svake struke celjad se izpověda — U jednu
rčg da zlocha Misništva sve druge poradja.
Jesu li misnici zaprěka ikad bili, ili jesu li, na
prědovanja u svakoj vèrste izobraxenja, nek pri
zovne na pamet -- jer znam da je citao -- g. 1.
što u opchenu od ovoga piše jasni Сhateuxbriand
1), i pozna che istinu.
Pitam još g. I. odkud znade, kako dokugi,
i kao světovnjak - ako se nevaram — na koja vrata
ulčze u svethranište se Izpovědi ? Gdě najde u
pisano -- nu kerstjanski — da se ovako izpo
vědnici zlo vladaju? Ili se prisušti za slušati?
Каžato mi je veli. Jeli sve istina što se govori?
More li se sve što se cuje, za istinu u dnevnike
pisat? Što moxe odgovorit još g. I? Мохe rechi:
jest istina, jer se meni s jednim, ili s više iz
povědnikali dogodilo. Dobro! od toga jednoga,
ili od několiko, more li se na sve misnike zaklju
git? Jesu li sve kraljice svéta kao Kleopatra, ili
Semiranis? Jesu li sve rimkinje, pace sve xene
prošaste i sadašnje, sérca i jezika kako Fulvia?
Kad mi se prinese pod oci sami jedan razloх
noslovac, koi zaključiva zbilja od dela na sve,
onda chu věrovat. Onda tekar bit che i istina da
se ovako vladaju misnici u izpovědi s pokorni
cim u povrachenju tudjega.
Kušanje je, izusti Cicero, najbolji stvarih
naucitelj. Tko se znoji u izpovědnici, oni najbo
lje poznaje kako svět izpověda se. Velika je raz
likost medju stolicom zlatnom knjixenstva, i mrag
nom od s. Ispovědi, moj pricasni gospodine, I.
Vertila mi se je kapa na pèrvoj několiko godi
nah; al na drugoj tresu mi se zubi, dérkche,
sèrce, i mertacki više putah znoj poduzimlje mc.
Zato po kušanju znadem: što se daklen svako
mu svoje nevracha? il je do mene, il do pokor
nika. Nu poslušaj. Klége pred kolina mi pokor
nik, osvadja se od grčhah, a od tudjega ni spo
nenka nema. Pitam ga odmah s pocetka da neima
što tudje pri sebi, nema veli. Ako sumljim, opet
na svèrhi pitam: nema, odgovara. Hochu li mu ja
(1) Genie du Christi anisme
—
A pak da misli kazat, nebi uzimao, jer znade
da nemore bit inacie, vech da vrati.
Drugi po isti nagin klóce, i kaze. Šaljem ga
da povrati, pak dojde; nevracha, nevracha se.
Носhu li, kad ga gdě vidim, rechi mu: jesili po
vratio, dojdi. Zašto? ne misli tkogod. A pecet s.
izpovědi? Evo iz kušanja, ili po kušanju razdré
šena mucnost: izpověda se, nevracha se tudje.
Mek se spomenu da tudje nemoxe se za
menut nikakvom zaduxbinom, nije baš valjalo
od jednoga maha, brez svakoga izvadjenja, kao se
kirom odsvěch, zašto bi se moglo ponovit ono A
pellovo: nepodobno je da postolar svèrhu postola
uz kip se penje.
Dojde mi na pamet ono narecenje Horaciovo:
Nek ti bude zapleche u grčbu,
Pomčšat chcš pogana sa svctim 1.)
Оvo zaplechc, kako sam pria, pokazao, baci
g. I, na misništvo. Pravo, krivo li, nek on isti
sudi. G. I. u jednom broju Zore ove god. hvali
dostojno prepošt: gosp. kanonika Bona kao dobra,
i ugna. ö. koliko } je u s. izpovědi slušao, i u
istoj Makarskoj, i ne davno!!? Jesu li svi, koji
su pred njim bili tudje povratili? jesu li sad do
bri? Neka rege g- I, i neka sudi do koga je da
se svakomu svoje nevracha; i drugo negovorim.
Ako sam pravo govorio, nek mi zapěva g. I.
Jaki je vo na jaslama svojim.
Ako něsam, znam da che i sam pripčvati mi:
što se zabo sa volom naticeš?
ODGOVOR GOSP. N. TOMMASEU.
U Sèrbskih narodnih Novinah nahodimo slě
dechi dopis iz Dalmacie od Dr. B. Petrаnоvicha u
talianskomu i naškome jeziku. ---
» Slavni Tomaseo, u kojeg samom imc
nu pohvala lexi, razgovarajuchi u jednom clan
ku Gazzette di Penezia gis: 69 t. g. o ovom
povremenom naškom listu: Zori Dalmatinskoj, da
je o spisatelju serbskom Dositeju, ovaj sud: Do
sitej Obradovich gověk osobiti, koi se nije razu
mio odtérgnuti od starih predrazsuxdjeniah, koja
su ga odvratjala od cerkve latinske, a smešavao
s njima maksime (délomagalia) francuske prošlog
věka; no koga ništa manje mora se zasluxenim o
knjixestvu slavenskom priznati. On je uzimao ba
- - - (1.) ad Quiutium. Epist. XVI.
 — ЗS0
sne od Gerkah i Němacah; al da ih na svoj mo
ralit obrati, i prikladan sasvim potrebama na
roda slavcnskog, za koi je pisao. *) Nije da se
ja hochu upuštati u prepirku sa visokim razu
mom G. Топазеa, jer neravnost mojih silah
dobro osěcham, nego iz same ljubavi k istini pri
nótichu, kako mi se cini, da je ovdiе Оbra
dovich sudjen sa suvišnom strogostju, da ncrek
nem sa ocevidnom nepravdom. Neznam odkud
gosp. Tomasu takova misao, za cělo pověršnom
lakošchu obderxana. Karakter i osnovopoloxenja
ovog vaхnog muxa moraju se uciti iz njegovih
dčlah i tko je ta vnimalelno gitao, nachi chc, da
je Obradovich duha bistrog i mudrog i pun o
duševljenja za pravicom i dobrodčtelju, uzvišen
bio nad predrazsuхdjenjama u včroizpovědanju.
Tako nema valjda lista u njegovim basnama, i u
xivotoopisanju, koje je sam o sebi pisao, koi
nсusadjuje nagala térpljivosti i milosti, ali za svoju
rodjenu včru pretcranu revnost izjavljuje. Istinu
cvangelsku ište obratjenu u obigaj praktičeski xi
vota druxtvcnog i domašnjeg, i kako što je Sèrbe
oba obreda smatrao za bratju po obštem podre
klu, tako je zahtěvao, da bi to jedinstvo pos
veljeno bilo ljubavlju i térpljvoslju uzajemnom. I
ako su obe strane včrozakonske prestale u obšte
goniti se i u mérzosti xivéti, to se mora oso
bito pripisati sèncnu od njega bagenom u toli
kim njegovim dělama, u kojima nam daje tako
ciste i plemenite priměre dobrodčleli. Ostavio
je zaista Obradovich takov spomen svoje lépe
duše, da njegova spisanja u ovom obziru bude
blagodarnost i pogitanje, — роcitovan i derxan u ve
likoj vaхnosti od naših spisateljah, - gerckog i la
tinskog izpovědanja, koji cesto gitava města iz
njegovih dělah navode, i tako propovědnici one
hristjanske terpljivosti postaju, koju je on kod
poslědovateljah gerčka obredi pčrvi prostirao i
ucio. Pa Dositei obderxatelj u svojim delama mak
simah francuskih prošastog včka! ali za Boga!
šta imaju ove otrovne maksime sa moralnima,
cistima i cvangelskima našeg Dositea obšte? Lepa
*) V. prevod ovog sastovka na broju 22. naše Zore list.
175.
—=43333+&8%њft:tes=
J. A. Milaznapich
Ureduik.
-
zaista pravstvenost, u kojoj je zakonski fanatizm
Pomčšan s bezdušjem i prezrěnjem svake do
brodoteli, i plemenit dosta narod kojega potre
bama prilici takva pravstvenost! No to che rechi
гоđizati zlu misao na štetu neokaljanog slavno
proglašenog, plemenitog coveka jednog, kakav
je Obradovich, u kojega se dělima ni sěnka
takve francuštine nenalazi; i citatelji Sèrbski za
cudiche se jako kad guju ovu misao slavnog
Tomasea, od koga ako smo naučeni viditi ga,
da nam daje zrio sud osnovan na sobstvenim o
cima i cuvstvu o knjixestvu italianskom, gdě mu
se zgodi govoriti o vanzemaljkom cesto po drugom
ne redko i nesigurnom izloxenju.
- Go-G--
Hrabrenstvo Antuna Loredana.
Slavno ime jest onoga,
I za izgled vek chc ostati
Tko za obranu města svoga -
Isti xivot svoj ne krati. М. М.
Godišta i 474 Маhmud II. obkruxi s turs
kom vojskom grad Skadar u Arbanii, koga bra
niahu gete mletacke. Malo obsédah prilicnih ovo
me nabodi se u sgodopovědanju onoga vremena.
Turci bilu su puni onoga slěpoga junactva, koga
uzelje Carigrada cinilo je im odisati. U dva ob
sčda ostalo je oko Skadra mertvieh 7оo janji
carah; i svim tim napredovalo je obkruxenje na
glostim, i za pudpuno pet měsecih ponavljali su
črvanje dok na svèrhu turska vojska napola po
gubicna, bi usilovana odalegiti se. U vrěme kad
su je obsčdjeni junacki branili zgodi se da im
pomanjka hrana u gradu. Na obchenu smutju
gradjanah slědilo je nabunjene vojnikah u tvèrdji.
О drugomu vech se ne govoraše nego o preda
nju. Na take régi hrabreni vladalac mletacki An
tun Loredan skoci i stavljajuchi se medju vojnike
i “ nabunjeni, rece im: Tko je od vas gladan
nek me ubie i nek se nasiti moga mesa, ma nek
predati se, ne govori. Na njegove régi svi kers
tjani Arbanasi zaklinjahu se prie umrěti, neg se
predati nepriatelju.
Оvako junacko, dělo dostojno je biti napo
menuto svim oniem hrabreniem vojnicim koji xclu
stechi ime glasovito i uzdèrxu stanovitu včrnost
svome kralju i svome rodnome městu.
Marko Marinovich.
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 }}|{{)) 36,
—G--

МА 8 RUJNA

ЗS° 0'vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cena 4 r. u Zadra, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška. - -

Zora Dulmatiuska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

Pčsangтvo. NEŠTO 0 DUBROVNIKU.

- Фе
od Matie Bana.
Šebi i dragoj.
(Produxenje.)
Kad će draga suze naše
Lice rosit prestati? Ali najpogibelnii nepriatelji Dubrovnika u
Kad ću dušo duše moje ono vrěme bila su dva sina Deše, praotca gla
Moć te mojom nazvati. sovite porodice Nemaniсhah, koja je nad Serbiom
Al nam valjda neće staze kraljevala. Jedan od tih sinovah Nemanja I. bio
Na věk dračom ploditi, je pod jedan xczal skupio Serbiu, Bosnu, Her
I nami se valjda hoće
Jednoć ruže razviti? cegovinu i nekoliko gradovah Bugarske, pobědio
Valjda neće nebo svedjer Neretvane, i radio, da svu primorsku Dalmaciu
N nas dvoj se gnjeviti! i Hèrvatsku svojoj vlasti podvergne. On je bio
Stalno hochc i nami se
Jasno sunce roditi.
naumio, sliti sve recene derxave u jednu snaхmu
kraljevinu, kojom bi mogao uměravati silu istoc
Još na nebu věčni blagi noga carstva. Da se je ova kraljevina sastavila,
Оtac svih nas stoluje,
Koji nad nam i zlotvorim i utvèrdila, nema sumnje, da bi sadanje razpo
Ljutim našim caruje. loxenje stalexno i politicna sistema u Europi sa
Zato nezdvoj, uteši se svim druggia bila, nego što je. Nemanja dakle
Još za mala vrčmena,
traxechi uzroka, da zakinc Dubrovcane, pogune
Оn će molbe nam uslišat,
Slobodit nas bremena. zahtěvati od njih, da se odreknu staroga prava
Sjedinit će serca naša od pèrvenstva, po kom su sve rimskokatolicke
Vezom ljubye skopcama, cerkve u Bosni zavisile od Dubrovacke. Dubrov
Nit će tad bit nam kad tuga cani nehotechi se tog preimuchstva lišiti, koje
Оd zlotvorah zadana.
je sobom ne malu politicku korist nosilo, a zna
Tad će svaki tèrn sadanji
Löрim ružan procvasti juchi s druge strane, da ih geroki car zbog re
I mi ćemo samo kušat cenih naměrenjah kralja Nemanje mora protiv
Vog života sve slasti. njega sa svom silom pomagati, odgovore poslě
I. Filipović. dugog olimanja, da njegova zahtěvanja nemogu
-
nikako odobriti. Rat im bude objavljen. Tadašnji
 — 282
car Manoilo u istinu prestupi na njihovu stranu,
i prinudi kralja da ugini mir. Malo vrčmena poslě
toga Miroslav, kraljev brat, pogme napadati gra
nice republike, koja se s pocetka ncodzove, ali
docnije polzuje se jednim podobnim slučajem , te
protiv njega silnu vojsku digne, koja ga i na
moru i na suhu sasvim pobčili. Sličdujuche go
dine Miroslav opet s aoooo ljudih zapogne ne
priateljstvo, nu i taj put bio je prisiljen, da po
bedjen ustupi, te vech u naprědak miruje.
Izostavljajuchi neke druge ratove srčchno
svèršene, nemogu da neoznagim jednu certu,
koja odličnije moxe biti karakterizara istoriu Du
brovčanah, uegoli ikakvu drugu, a to je da ovaj
mali narod, koi je toliko ljubio mir, da je
пnu cesto svoje najveche koristi xêrtvovao ,
svakda se na rat okrenuo, i nije nikada gledao,
što che pegali, ratom skopcane, na sebe priteg
nuti, kadgod kakav veliki moralni uzrok to bi
zahtěvao. U takovim slučajima jednim jedinim
guvstvom disao bi vas sovět, sama jedna odluka
uginila bi se u onoj plemenitoj skupštini, i ta
bi bila da otegestvo u svake pogibeli udari, ali
da se nepouixi ukoritelnim delom.
Crez to visoko moralno guvstvo, toli nepoz
nato politiki novih vrěmenah, slabašnja republika
smělo je odricala predati Margaritu, udovu Sté
pana Dalmatinskoga kralja, sklonjenu u Dubrov
niku, u ruke Bogoslavu kralju Hèrvatskom, koi
je bio došao sa deset tisuch ljudih, njoj osve
titi se, govorechi o někoj uginjenoj mu uvrědi.
Sovět i zbog svoga priznanja prama pokojnom
kralju 1.) i zbog svog krepkog nagala gostoljub
nog , volio je pretëгрéti, da mu se sva zemlja
odere i opusti, volio je jošt i platiti Hèrvatskome
kralju jedan broj novacah, samo da odustane
od svog zahtěvanja, ali se nije od poštenog svog
odricanja odmaknuo. I drugi put ova preterdva
věrnost na réci nanéla je na Dubrovcanc vcchih
i duхih zlah. Tri bratuceda kralja Bodina, bo
jechi se, i to ne bez uzroka, da ih dundo iz
kaše zivota lišiti, za ocistiti od svakog zatog
nika Sèrbsko pristolje svojim sinovima, utekoše
na zemlje republike. Bodin pošto to dozna i bez
--
1) Ovo je onaj kralj, o kom je receno da je darovao
Dubrovganima, Хopu, Zaton i t. d.
—
koristi zapita ih, grad obsědne. Ta obsěda se
dam godina produхi se, nastranja, nemochi, voj
ni trudi bili su prepolovili narod, ali on nije
od toga ustao, dokle god nije vidio okrunjeno
podpunim uzpčhom svoje vitexko postojanstvo.
Хivot je bio sacuvan Banovima, a nepriatelj u
daljem. Ali najviše tom prilikom Dubrovnik po
kazao je jednu cudnovatu krěpost na obranu svojih
gostih, kad Sèrbski Despost Gjuragj Brankovich,
lišen svoje derxave, i bëxechi iz pred Turakah,
koji su ga hoteli ili xiva ili nertva u ruke do
biti, dobéxe u gostoljubni grad, koi ga na pri
kor sviuh nesrechah, koje je predvidjao, da che
despotova pritomos na njega navuchi, nije od se
be odtérao, nu ljubko ga primio i uvěrio, da
che on mochi ostati zakopan pod razvalinami
Dubrovnika, ali da neche ni on ni niko od nje
govih, koji su s njime došli, u Turske ruke za
pasti. Malo vremena prodje, i cio ti poklisara
Amurata II. koi je u ime svoga gospodara po
klanjo republiki svu sèrbsku Arbaniu, i neke
druge gradove s velikim despotnim blagom, sa
mo da mu njega preda; a prélio je, ako to ne
ugini, da che car glavom dochi s jednom vojs
kom, uzeti joj svu zemlju i grad u prah obra
titi. Ali sovět odgovori mu , da on više céni
svoju věru negoli moguchstvo, xivot Despota u
onom slugaju, negoli svoj xivot. Amurat, koi je
bio naprasit, ali ne bez velikodušja, kako mu
prodje pervi mah jarosti kojom ga je taki odgo
vor bio uzpalio razměrajuchi sam u sebi viso
kost onog dobrodételnog postupka Dubrovcamah,
nije mogao uzdèrxati se da nerekne okolostoje
chim dvorjanima: » Narod koj toliko céni i der
хi poštenje u veri, nemoxe zaisto nikada pogi
nuti. «
Jedan. Slavjanski kralj zvao je Dubrovnik
» sklonište nesrčchnih banovah, a i to s razlo
gom, jer kadgod bi narodna buna kogagod pro
těrala iz svojih derxavah, on nebi se drugdie nego
u Dubrovnik, sklonio: tu bi bio on i njegova
pratnja kraljevski uzdèrxana, odtuda gotovo svak
da po posredstvovanju republike on bi se na svoj
prestolj vratio. Dubrovnik ulagao se u sve pre
pirke okolostojechih narodah, i geslo ih je pri
poznatom pravochom po zadovoljnostju svakoga
 283
izravna5., i tako preprecio ratove i uveo red. On
je u ondašnoj politiki isto mesto derxao, koju
u sadašnoj derxi, ali u vechem krugu, Austria:
izkao je, uzdèrxati neko ravnovčšje medju blix
nim silami, za da u srčali toga ravnovcšja moxe
xivčti: njegovi su interesi kako sada u Austri
anskoj, bili, da obderxi mir, i s mirom polo
xenje stvarih onako, kako se nalazu. Taj uticaj
lbio je škodljiv u politicnom odnošenju jugosla
vjanskom narodu, ali preblagu izdělju ljuduljub
nom i taki ostao je sve do najposlědnih vrěme
nah. Ciprian Robert ovako nam ga predstavlja u
svom znamenitom delu svèrh Slavjanah u Turskoj.
» Ova glasovita republika, govori on, prie
dolazka Francuzah bila je toli pogitovana na
gitavu polostrovu istocnom, da isti Slavjani, Tur
cima podloхmi, dohodili su na njegovim sudiš
tama svoje razpre razsudjivati « Prie nego su
pod Tursku vlast zapali, ovi narodi cesto su hra
nili u svojim dvorovima po kojegod Dubrovca
ninah, koji bi upravljali njihovim vaхnim posli
ma, stvarali zakone, uredjivali ucilišta. Za nak
nadu njihovih uslugah oni su im davali vano
vicma preimuchstva, i tim sredstvom, mogao je
Dubrovnik razsijati svoje naselbine (colonics) u
Sarajevo, u Novi Pazar, u Biograd, u Budim,
u Silistriu, u Sofiu, u Jadrene, i u Bukarest.
Ove naselbine vladali su se po svojim osobitim
zakonima i nešu zavisili nego od svoje majkc
otacbc (mere patric) u cije njedro neprestano si
pale su velika bogatstva. Ta bogatstva prešla bi
mčru svaki put, kad bi tèrgovacki gradovi ita
lianski zaratili se medju sobom , tada bi tèrgo
vanje svega istoka zapalo u same rukc Dubrov
canah, koji sa svojim nijednoprilexnim (neutrc)
stčgom plovili bi slobodno po cělom prostoru
mora. Rekao bi da Voltairc nije znao za ovu po
jedinost, zašto nije o njoj ni régi rekao u svo
joj istorii na onom městu, gdě to nije imao ni
kako izostaviti; isto tako i povëstovatelji naše
epoke, koji kaхm, da u doba francuske bune sa
mi su Gérci bili ostali pritjaxatelji istocnog ter
govanja. Ali istina je to, da su Dubrovcani u
castvovali sa Gercima u ondašnim dobitima i
sacuvali od glada juxnu francusku ; nu po zlo
|
kobnoj igri sudbine ono je bio za Dubrovcane
-
najzadnji period blagostanja, a Gercima znamen
novoga xivota i )
(Sledit che)
NARAVOSLOVNO POVRDANJE
Dalmatinsko Biljovateljnosti,
izvadjeno
Iz knjige s naslovom », Pºlora Dalmatiea. **
glasovitoga i prevrědnoga domorodca
travoznanca i Ičkara
ROIBERTA DE VISIANI-A.
...Јuvat integros accedere fonte«
Atque haurire: juvatque novos decerpere flores.
Пласкret. De rere nat, lib. 1.
Najperve medju travoznance, od kojih je
javno poznato, da su Dalmaciu pohodili, broji
se Antun Musa Brasavola, mletački plemich i
lekar, prepolovine šesnaestog věka, kip cěch nau
cenja oglašen, i od koga nam je ostala knjixica „
men omnium simplicium medicamentorum“ uti
skana najprie u Lionu god. 1537, pak u Mlecih
god. 1530, a najskoli u Londri 1544. Buduchi
u sluxbi Alfonsa I. Ferareskog vojvode i Er
kula II, vechi dio Europeskih derxavah obašao je,
i medju ovim Dalmaciu s Alfonsom istim, gdčno
navlastito se primio utraxenja trave s imenom
„ Iridis Illyrica * (naški: Maginac, Хilj modri)
proglašene po Teofrastu, Dioskoru, Nikandu i
Galenu, i koju naziva Lineo: „ Јris Germanica“.
Pod ovim paka imenom razligne vèrste uzdèrxuju
se, kakono onaj ti veli isti: „ Quum vero annis
clapsis сum ilustrissimo Alphonso duce nostro in
Illyrico, Irim plures colorсs habenlem quasivi et
inveni, crant quidem in diversis individuis varii
In aliquibus candidi, in aliis pallidi, in aliis lu
tci, in diversis purpurei, ut plurimum vсro cae
rulei visebantur, eral autem unus et idem flos
variis coloribus insignitus “.
Malo godinah poslě Brasavole slědio je Alviz
Anguilara pèrvi nadstojnik verila Padovanskoga,
kip oglašen cčch poznanja travah, i koi u vrědnom
tvorju pod naslovom: „Scmplici dell’ Eсcellente
Messer Luigi Anguillara. In Vincggia presso Vin
cenzo Valgrisi i 56 . “ sedam sat i više travali
. . 1.). Sa dosta laxi spleli su i dosta su ponizili prostrani
spisatclji istoric slavcuskih narodah ; vrenue je vcch, da nekim
гcknсmo laxete, a uckim prevarilistc sc.
 284
vlastitih u Dalmacii izvodio je, i s kazanjima pro
světlio, imena slovinska još predstavljajuchi im.
God. 1644 dalmatinske trave iziskivao je
neumorno Paval Bakone, Otac cistercienskog reda
i travoznanac velikog Etrurskog vojvode, kakono
ti kaxe njegovo dělo: Museo di piante rare della
Sicilia, Malta, Corsica, Italia, Piemonte e Ger
mania. Ven. 1697 „ gdčno na strani 23 izvodi
istomacenje trave nazvane „ Chrysanthemus Тur
raеani“ i namjenuje, da je onaj isti veliki broj njih
po otocim dalmatinskim iztraxio.
Ali ne samo travoumja, vech bolje svih inih
dělah naravskog zgodopisja primio se je Vitalian
Ponati, iz Padove, koi od god. 1743 za pet lčtah
svu Dalmaciu do Drina oblazio je, i odovle trave
i njihova sémena, za razposlovati ih, poslao je
glasovitomu Pontcaleru, onda baš prekrasnom
uresu Padovanskoga vertla. Još saznanja učkoliko
korčmah raslechih u moru, od njega istog pozna
nih, ostaju nam u njegovu dčlu pod naslovom:
„ Saggio della storia naturale marina dell'Adri
atico. Wсn. 175о “.
Tada još ili malo potle Dalmaciu obbodio je
Josip Agosti reda druxbe Isusove iz Beluna, koi
u tvorju „De re botanica tractatus etc. Bellumi
177o “tige několiko travah od njega istog utra
xcnih po našoj derxavi, kakono na strani So,
87, 128 i 177 jest vidivo.
Ni blagogastni Xaveriо Иulfen u svojim
putovanjim, Dalmaciu nije izostavio, vech bolje u
glasovitim sakupljenjim Jacquini-a (svit. 1. str.
173) potvèrdjuje, da onaj isti vidio je travu na
zvanu „Corydalis Capnodes“ i drugu „Сonyza
candida “ kakono ti kaхс glasoviti Persoon u
delu „ Synopsis Plantarum (svit. 2. str. 420)“.
Teško ti je, da Dominik Cirilo napoletanski
lčkar i proslavjeni travoznanac, dostojan doisto
bolje sreche, samo dosegnuo je otoke Apsyrtides,
niti je obašao ostali dio Dalmacic. Ovaj stisnuvši
druxstvo s glasovitim fortisom, Svibnja g. 177o,
stavio se na ponapravljenje biljovateljnosti onih
otokah, i soslovje uloxio je u delu vèrhu istih
otokah upisanomu po glasovitomu Portis"u na stra
ni 68, 7o.
Ali puno bogalji nadmenik dalmatinskih
korenah pridala je blagos i uljudnost prezversi
noga kipa Josipa Hosta, koi Oxujkom god. 1804
Palmaciu malo da ne svu pohodio je od Kvar
nera do Makarske. Neobignih vèrstah travah iz
našao je, page několiko novih, i ostavio pozna
teljim, da ih istomacc.
Malo potle pohodio je ovu krajinu plemeni
ti kip Josip de Seenus, koi je sakupio travah od
mnogo věrstah, i medju koim několiko novih
od njega vidjenih, kojih paka istomagenje upaziti
se moxe u knjizici „“ Beschreibung einer Reise
nach Istricn und Dalmatien vorziglich in bota
nischer Hinsicht, mit ciner Vorrede von H. D.
Порpe. Nürnberg. i 805 “.
Ali nikomu iza Brasavolc pohodcchemu
Dalmaciu iztraxenje dalmatinskog travoznanja do
palo je na srechu, što god. 18 i 8 Francisku De
Portenschlagu, koga Prano i Austrianski Cesar i
Кralj, neumèrle uspomenc, pohodcchi Dalmaciu
za travoznanca u druxbu bi uzco. Niti ovaj izvèrstni
kip slab u takvcm derxanstvu pokazao se je, zašto
veli broj ne obignih korčmah sakupio je, ne mali još
do onda nepoznatnih izlmašao, i zato texko dělo
svèrhu biljovateljnosti ovc derxave izmišljaše. Ali
jaoh smèrt nemila lěta mu prerano prikrati. Nu
da ne bi plod njegovih truda vas propao i uz
pomena, glas. Trattinnick nove trave istomagiti
i prosvětli Welden njih urezati u Kotlovini na
stojali su, i bile su podate na světlo najprie u
dnevniku němagkomu „Archiv für Geschichte, Sta
tistik, Literatur und Кunst“ god. 1824; a pak
razlučno u knjixnici pod naslovom „Enumeratio
plantarum in Dalmatia lectarun a Francisco de
Portenschlag-Ledermayer. Vindob. 1824 “.
U teku iste godine najpotle prepomnjivo pro
matrao je trave, koje restu na otocim Apsyrtides
glas. Fr. Teofilo Bartling, i njegova bilixenja
oglasio je u opravici zapisanoj „De litoribus ac
insulis maris Liburnici discrtatio geografico-bo
tanica. Ilannovcrae 18ao “. Pet lčtah potle, od
istih trava razgovarao se u drugom délu nčinas
kom s naslovom „Beitrage zur Botanik von R. G.
Bartling und H. L. Wendland. Güttinga i 825 “.
S vrčmenom još drugi travoznanci tvèrdo
sakupljenja dalmatinskih korčmah primili su se;
kakono věrli J. Neumayer u što spada Dubro
vackog obkoliša; neumorni i umni travali izis

katelj Jos. Tomasini u Splitu, Makarski i Kotoru;
prepleinсniti odvetnik travoumja Lodovik Исlden
u Zadru, prem da je pohodio i vechi dio derxave;
hajan travah kupitelj ugitelj Fr. Petter u Splitu
i po liоkovskom bèrdu, koje on i one date mu
od priateljah oglasio u brojnici nazvanoj „Во
tanischer Wegweiser in der Gegend von Spalato
in I)almaticn. Zara i 832 “; pripomnjiv travali i
»iskivalac ugitelj A. Alschinger sakupio je trave,
koje se nahodu oko Zadra i Obrovca, i dao na
světlo u knjizi nazvanoj „ Flora Jadrensis. Jaderaе
1837 “ S velikim nastojanjem ove iste zadarske
trave i potle dubrovagke iziskao je vrědni Jos. Ru
brizius. Svibnjom i Lipnjom god. 1838 baš svu
Dalmaciu od Kvarnera do boke Kotorske, prem
da hitro, obišao je dobrodostojni i brinutivi Fr.
Лfayer, koi mnogo vèrstah travah iznašao je,
izprie nepoznanih. U isto doba slčdeclic godine
izvidio je několiko zapadnih otokah, i krajnu Dal
macic, a Biokovski brčg navlastito glasoviti tèrstki
travoznanac ugit. B. Biasoleto i s novimi trava
ma dalmatinsko travoznanje uzmnoxio je. Potle
s velikom ljubavju i pomnjom ovu derxavu oda
svuda pregledao věrli Jos. Kargi, i u svakoj strani
veli broj travali sakupio je. Verste travah, koje
rastu na Kvarnerskim otocim pomnjivo pomatrao je
ugit. J. W. L. Noë; one od Paga lekoprodavaoc
Caj. Brizzi Zadranim; Kotorske vredni ugit. Do
minik Papafava, koi navlastito morskih se je pri
nio, Hvarske glasoviti světlitelj domovinskog zgu
dopisja i na nauk stvarih naravskih podan, Petar
Misiteo, i još mnogopovcštan travah utraxitelj
Alv. Stalio. God. paka i 84 . Клирслик 4 cctsт
Kralj Saksonski u znanju stvarih navlastito narav
nih, i predobro biljotcljnosti uvjesban i odvčtnik
velikotvoran, za promatrati dalmatinsko raštenje
putovao je pokraj mora ove derxave imajuchi za
druxbcnika u ovomu putovanju vrědnoga učit.
Вiasoleta. Iznova na 5 Lipnja ove godine ovaj isti
kralj povratio se je u Dalmaciu, i pohodio je po
lja i berda od Knina do Velebicha.
Ima još onih, koji su ozpisali dalmatin
ske trave njim poslane, i medju ovim najprednji
je Matthiоlus, koi baš neredno hoche, da trava
upisana „ Lycium Dalmaticum“ razlikuje se od
1rave nazvane „ L. Europaeum “; Camerino, koi
285 —
u knjizi „ Epitome de plantis“ veli da „Nardus
Montana “ t. j. „Valcriana Tuberosa “ nahodi
se u Dalmacii, Gaspar Bauhinus ), Jakov Za
nonius 2); Hermannus 3); Millerus. 4); Pet.
Аrduinus 5); N. Host 6); Roemor i Schuttes 7);
Zrattinnick 8), Reichenbach 9); С. В. Рrast i o);
sieber i Tausch I ).
Оstaje nam sada oznaniti još délo najglavnije
od svih ovih glasovitoga našega domorodca Ro
berta de Иisiania. Ovaj izvèrstni kip velekrat je
obašao otoke i kopno Dalmatinsko, i buduchi
sakupio ne mali broj novih travah , ulagajuchi
ih onim do sad od drugih iznadjenih, s velikom
bistrostju uma i krepostju pameti sloxio je tvo
renje pod naslovom „ Flora Dalmatica scu Enu
meratio stirpium vascularium... Lipsize 1842 “.
I doisto promatrajuchi dobro ovu knjigu javno
vidi se, da skladno prikazuje „patria vegetationis
historian plenius atque perfectius botanicis „kako
onaj isti veli, i za to imali bi si ju dobaviti
svi knjixni domorodci a navlastito oni, koji tra
voslovjem bave se,
SVILNO RUKOTVORSTV0
u Da In:acii.
Ima dosta onih, koji postavili su se s
blagodarnom odlukom na razposlovanje bubah
u Dalmacii, ali bit che ih baš malo medju ovim,
koji nacin poznaju, po komu u ovu derxavu u
vele su se i još kako u teku prosastih godinah
plodile su. Za to derxim, da mojim citateljini
neche biti neugodno uši prikloniti ovim besědam
svèrhu svilnog rukotvorstva u Dalmacii, buduchi
da cavtenje negda bivše jest velekrat potaknutje
za gojenje k svomu najvišemu stališu pripeljati. Ali
treba je nesto malo izpric u opcheno predstaviti.
1) In Phytopinacre.
2) Illistoria lotanicae Domonicaе 1575.
3) In Ilогti I. uzdano. — Batavi catalogo.
4) In The Gardeněrs Dictionary.
5) In speciminc altcro animadversionum botanicarum.
G) Iconcs ct descriptioncs graminuni austriacorum.
7) Sistema varctabilium.
8) In Synodo Botanica.
9) In 1conographica botanica
10) In deliciis pragensibus.
11) In Flora, Diario bot, Ratisb. anni 1822 p. 243. —
Tom. II. anui 1828.
 286
Uvodenje svilnih bubah u Europi zgodi se
u teku 6 věka poslč došastja gos. I. Krista. Ova
novina bi uzrok velikih tvorah, koji su nam
vèrlo dobro razpisani i istomageni od glasovitog
spisatelja Gibbon-a u zgodopisanju Justiniana;
tako još od Robertson-a u tvorju stare Indie.
Buba svilna, koja potic neg uvijac svèršila, iz
gubi oblicje cerva, i u koxuricu vèrnuje se, i ta
ko potle podaje svilu, jest doisto jedna cudno
vitost naravska, koja za mnogo lčtah bi poznata
samim Kinezim, ali bi skrovita svim inim pu
cim starinc.
Persia i druge derxave Azie zapadne obicaj
svile biahu naveli baš toliko věkovah prie poro
da Isusova. Buduchi pak Rimljani svomu slavnom
vladanju dobar dio Azie podloxili, ovaj puk,
svake savišnosti i vère tudjinske xeljan, nije pros
tao iz Azie u Rim ugodnost svilnih odčlah pri
nčti. Vidjet je, da to spada vrěmenu Julја Се
zara. Céna takvih odčchah bi iz pocetka prčko
redna, i obicaj izprie kod krasnog spola ostade,
doklegod po Eliogabalu bi i medju ljudim uve
den. Aurelian boljaše se, zašto je svilu prekoraz
lozno plachao. Uzrok toga bi, da tada još nije
bilo upravno priobchenje s Kinom, krajina jedi
nita, gdě u ono vrčme svilne bube gojile su se.
Kod Kinczah istih odvech slaba bivaše lětina,
ili zašto nacin odhrane ovih cèrvati nesu poz
navali, ili zašto oni, koji kupovahu u njih svilu,
dërxahu veche dobiti donoscchi je iz lukah Indie
na tergovište Alcsandric ništo malo za paka pre
koredno prodavati je, vech bolje nego padat cčnom,
prinosechi po premnogo i ginechi je opchenitiju.
(Roberst. Ind. Ant. p. n. 5 . . a.)
Rimski i gerski spisatelji vech nercdno i
i smucheno od utvorenja svile chutëli su. Něki
dèrzali su da je mah povišen za listima od stabla,
drugi da je jedna vèrsta vrčdnija vune, a nčki
napokon upoznali su, da je ona dělo zareznice,
ali bo nósu javno pokazali, da su imali podob
no spoznanje nagina, po komu slikovaše se. Gu
sčnice od bora, od cesvine i od jasena bile su
obchenite po dubravah Azie i Europe, nu bu
duchi odvech pretrudno odgojiti ih i prenevidno
plodenje svile zapuštivahu se svuda, izvan u ma
lenomu otoku Ceos-u. Kako o njim chutjaše Plinio
-
progledaj knj. i 1. а6 i 27 njegovog naravskog
zgodopisja. I Virgil izvodi u svome slavnomu tvo
rju nčku vèrstu gusčnicah kadno klice:
Velcraque ni foliis depectant tenuia scres.
Persianci okoristiuchi se od padenja rims
kog cesarstva, i od koristi, koju pridavaše njim
naměštenje svèrhu tergovacah, koji dohodjahu iz
Arapskog mora, svilno soukuplenje prihvatili i
posvojili su. Justinian domislio se, da je Persian
cima tako haracan ostao, trebujuchi mu s velikom
cčnom zadobiti takovu tergovinu malo da ne po
trěbnu u onomu odvech gospodskomu carigrads
komu dvoru iz rukah jednog sotrudnog vladanja,
i s njim u neprestavne boje zapleten. Za od to
ga haraca odjarmiti se, iskao je pomoch od A
bisinskog kralja, koi biše kêrstjanin i s njim u
včchan, nagovorio ga i nanutkao , do opravi nič
koliko tergovacah i plavih iz luke Adulis k In
dii, i to za Persiancim bogato tërgovanje osla
biti. Ali onaj kralj Etiopinski, svojom svéstju
dotekao je, da pèrsianski tèrgovci blixnji indian
skih lukah vechu korist imali su, i zato nije pris
tao k volji gerckog Cesara.
Medju ovim opravam eto iz nenadi jedno
zgodjenje k novomu stališu pripelja svilno tergo
vanje u Europu. Jurve od pocetka cèrkve kêrs
tjanske vandjelje i nauk Krista I. biaše prolazio
u Indiu i u Kinu. U ovoj i u onoj strani cèr
kve i misnici, redjeni od Seleucic Nadbiskupa,
nahodjahu se. Věsnici vère Isukèrstove bihu sle
dili stupaje tërgovacah tja do najposlědnog kraja
Azie i dva kaludjera persianska bili su za dugo
vrčme nastanili se u Kini, gdčno još s traxitc
ljnim okom ugledali su obchinsko odčlo onog na
roda, rukotvornosti svilne, i mnox bubah, koje
drugda po brinenju kneginjah uzgojahu sc. Oni
prem bèrzo mogli su domislit se, da s prenese
njem jajah od takovih zareznikah mogao se raz
mnoxiti porod pod odstojcchem podnebju (Gibbon
Нist. de la Decad. c. 41.). Ovi kaludjeri daklem
srěchno došli su u Carigrad, potle neg su za
dugo vrěme putovali, i Cesaru dokazali su pre
bogato otajstvo ulicenja svile, koi buduchi in
obechao velike darove, povratili su se u Kinu,
i za od strahovitih tvorah ljubomornosti nacelni
 287

kah ukloniti se, otajali su u praznochi tersticah Оna svojoj besědila majki:
jaja od bubah. Ali u kratko u Europu buduchi Аj starice stara majko moja
Koj, u Ive dvori razrušeni,
se povratili, cinili su, da se cèrvi porodc s krot Mi smo mladi, chemo ih graditi “
kom toplinom kcrkovine (Murat. An. d'Ital. 551), Мuсi majka, ništa negovori.
i s listima murve, rodjene zareznice pohranili su. Kad u jutro bčli dan svanuo
Zove Klara Kraljevicha Marka:
(Sism. Stor. della Dec., c. vo). Funkjele, koje Tak ti Boga Kraljevichu Marko,
ulicabu se, sluxile su za najprie podobја uzmno Sinoch me je zaklinjala majka
хiti, koja udilj hajanja podloxnikah Justiniana S onim mlčkom, kim me odojila
Pa se němain udavati mlada
k sebi pritegnula su (Prok. De Bel. Got. l. 41. Da idem kérštna koludrica biti;
17.). U malo vrčmena cčch razposlovanja murvah Ako li mi neviruješ Marko
odgoilo se mnoštvo ovih zareznikah u Pelopone Sutra chu ti mimo dvore prochi
zu i po blixnih otocih. Оbugena mlada koludarski,
Pod Justinianom još, kako hoche vrědni i I s manom che moj bratac jedini.
Каd je Marko rčci razumio
knjixni M. Kapor u jednomu glanku oglasnice Оna šelje iz bieloga dvora,
Zadarske, umotvorstvo i svilu procvčlalo je i u ovoj Ter dozivlje Ivu kapetana :
derxavi. I doisto Justinian buduchi uzeo po hra Ај ti Ive, moja dušo draga,
brenosti Belizaria vojvode Italiu i još, ali za od Ti se šetji k dvoru belome,
I sakupi Gospodu svatove,
vech malo vremena Dalmaciu, Gotima i Gepidi Sutra chu ti na dvorove dochi
ma, postala je tako ova krajina tergovište medju Оbucena mlada koludarski
istocnom i zapadnomu cesarstvu. Soukupljenje il s umanom che moj bratac jedini
|Porad straha Kraljevicha Marka.
biaše se ovdě podignulo na veliki stališ, i is Каd je Ive regi razumio
tinopodobno medju mnogim vèrstam umotvors Оn se šelje k bélom dvoru svome
tvah brojaše se još onu u svili, buduchi da po I sakupi gospodu svatove.
sudu razgajalacah tërgovina i umotvorstvo jesu dvě Kad je jutro bêli dan svanuo
Al se šelje mladjana děvojka
stvari, koje su u jednoj istoj krajini nerastavive Оbugena mlada koludarski,
i na izmenu pomagaju. (sledit che) Uz nju gredc nje bratac jedini
-a-ФGв Mimo dvore Kraljevicha Marka.
Al govori Kraljevichu Marko:
NARODNA PRŠМА. Cek, pocekaj, koludrice mlada,
Dok te rujna ja napojim vina.
Starici je besedio majki:
» Aj starice stara moja majko,
(Iz us tih puka u Slavo ni i.) lºto ide ta moja děvojka
Кlara jedinica. Ka je rekla, mila majko moja,
Da si ljuta kao zmija ljuta ;
Majka hrani Klaru jedinicu Ti uzimlji kupu pozlatjenu
Nedva ju je ohranila majka. I natoci punu kupu vina
Kad je Klara na dobu nastala Da napojim mladu koludricu «
Prosu Klaru prosci, na sve strane; A ona je govorila mlada:
I prosiju Kraljevichu Marko Оdi z bogom, Kraljevichu Marko,
I prosi je Ive Kapetane. Něsam vina ni kod majke pila “.
Marku ju je obechala majka, Rece majka Kraljevicha Marka:
Al je Klara majci besidila: » Таk ti boga, koludrice mlada,
» A ja nechu Kraljevicha Marka Ti mi odkri béla lišca tvoja
Jer 'e u Marka gudnovita majka Јеđa bi ih pogledala mlada.
Ја јој mechu ugoditi mlada. Al govori koludrica mlada:
Ја сhu zeti Ivu kapetana. Оdi majko Kraljevicha Marka
Starica joj besidila majka: Sinoch me je zaklinjala majka
Ај ti Klara moja kcheri draga Оnim nilčkom, kim me zadojila
U Ive su dvori razrušeni, Da se xarkom neodkrivam suncu
U Marka su dvori sagradjeni, Kamo majki Kraljevicha Marka =
 — 288
Pak gré Ivi na dvorove svomu.
Al na dvoru gospoda svatovi,
Sve gospoda i gospodski sini,
Lópo su se věncevali mladi,
I u dvoru još su lepše stali.
Kad je prošlo pol godine danah,
Tad je Ivi drobna knjiga došla
Оd cestita Cara Gospodina,
Da gre Ive u vojsku carevu “
Knjigu štiše Ive kapetane
Knjigu štiše a suze proliva.
Gledala ga Klara věrna ljuba,
Gledala ga ter mu besedila:
Ај ti Ive moja dušo draga!
Do sad su ti knjige dohajale
Al kada si junak razgledao
Al ih nčsi suzam oblivao.
Оdkle tebi knjiga dolazila,
Knjigu štiješa suze prolivaš?
A on joj je junak govorio:
Nepitaj me Klaro dušo draga
Оdklem mi je knjiga dolazila?
Оd gestita Cara gospodina
Da gren junak u vojsku carevu.
Vech te prosin, Klara dušo draga
Оstavljam ti bile dvore moje
A u dvoru vérne sluge moje,
Оstavljam ti vrane konje moje,
Ostavljam ti svilu nekrojenu
I bogato blago nebrojeno.
Sablju paše ljubi govoraše:
Ај ti Klaro moja dušo draga!
Cuvaj moga i tvoga poštenja
Dokle zdravo iz vojnice dojdem «
Išal joj je u vojsku carevu.
Nije prošla ni nedělja danah,
Еto ide Kraljevichu Marko
Baš na dvore Ive kapetana;
Оna ga je s penxera gledala,
Pa je svojim slugam govorila:
Ajme meni drage sluge moje
Еvo ide Kraljevichu Marko
Baš na dvorc Ive kapetana;
Оn che meni sramotu ciniti “
Zatvara se u gornje komore:
Sve je junak zide podkopao
Dokle je do nje došeljao,
Pa ju ljubi Ivi na sramotu.
Uze njemu dobre konje junak
I uz konje věrne njemu sluge
I uz sluge blago nebrojenu,
I uz blago svilu “
Dvore mu je ognjem zapalio,
A nju vazel sebi za robinju,
Pak ju ljubi kad je njemu drago.
—=444°334&&}{{{t}};te
J. A. назварich
Urednik.
—
I napiše lištak knjigu bčlu
Pa ju šalje u vojsku carevu
A na ime lve kapetana:
*. Da bi znao Ive kapetane!
Koja ti se sramota cinila,
Ka sramota u dvoru tvojemu:
Da je došal Kraljevichu Marko
Da je došal na tvé bêle dvorc
Ljubil me je tebi na sramotu,
Uzeo je dobre konje tvoje,
А uz konje věrne sluge tvoje,
I uz sluge blago nebrojeno
I nz blago *viti nekrojenu
Dvore ti je ognjem zapalio,
Mlene uze mladu za robinju
Da me ljubi kad je njemu drago u
Ali, Ive po vojnici šelje,
Kad je njemu knjiga dohajala;
Knjigu štiše Ive la
Knjigu štiše i suze proliva.
Aliga gleda Care gospodine:
n Sta je tebi Ive kapetane
Knjigu štiješ a suze prolivas? u
Еv od Klare věrne ljube moje
Еvo tebi care Gospodine
Sta mi piše. Klara ljubi draga
А, tako ni Boga, velikoga!
Al ni Marko neiznese glave!
Zagja krojim pelegre haljine
I još idem Marku na dvorove
| Оn mi svoje neiznese glave! a
Al govori Сare gospodine:
Negin toga lye kapetane,
Ti se xeni gdi je tebi drago,
* Dati chu ti dobre konje tvoje
A uz konje věrne sluge tvoje,
A uz sluge blago nebrojeno
A uz blago svilu nekrojenu «
Al govori Ive kapetane:
Vaj ti Boga, care gospodine,
Nedonaša zakon to presveti
Da ja pustim věrnu ljubi svoju,
Da ju F" njemu za robinju,
Da ju ljubi kad je njemu drago. “
Kroji Ive pelegre haljine
| I još jaše Marku na dvorove,
Kad je došal na biele dvore,
Bili jesu otvoreni dvori,
| I na dvoru mlada robinjica,
i Boxju joj je pomoch nazivao.
| Оna mu je zdravlje odvratjala:
|- » Da si zdravo cèrni pelegrine!
-
(Sledit che).
—={Q}==–
-
нака је, планака.
Isdavatelji i vlastnici.
 BR() 37,
—G —
S |

NA 15 RUJNA Wи
<? “E w

či:
* рашим“
3-5-0 vaЈ. list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 г. u Zadru, a po ostalih mčstih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
**rad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

resa (grvo. Jel me gerdno uvrědio.

Тésan proz u tamnici,
Smèrt kneza Ugolina. Ki u men stege ime od glada
(Iz D n n t a). Gdě i druzih nesrechnici
Garnih od jestbin i negistih” Svakojaki broj upada
Grešnik oni usta uzdiza, Мésccami kaza mnoga
Pak ji o vlasih glave cisti, Dok napokon zao san snija”
Кu iznazada bi izgriza, Ki od udesa došastoga
Zatim poge: Tol od mene Tuxni pokriv bi mi odkrija,
Хeliš znati trudne jade, 0n gospodar men s ucini
Rad kojih mi serdce vene I nacelnik vuka koji
Pria neg jezik slovo izdade. I vuciche gori odgoni
Nu ako iz régih mojih izhodi Која оd Pise Luku dvoji
Premoguche séme, koje S kuckam věštim obigraše,
Izdajniku negast plodi, I Gualandi i Sismondi
Régi i suze cut cheš moje. I Lanfranki, pak stadoše
Nepoznam te, nit po koji Suprotiva njima ondi.
Nacin ovdě ti saša si, Оtac poslě kratkog teka
Al po régim cčnim tvojiº I sini sc izmoriše
Baš Florentin rodom da si. S oštrim zubim te bi reka
Ja Ugolin knez, a ovi je Da im bсdre razkiniše.
Arkibiskup Rugjieri, Kada s jutra bi probudjen
I jer blixnik on meni je Cu u snu porod moj plakati,
Istinitoj réch chu měri; Кој sa mnom bi osudjen
Da od njega nagovoren, I za tizim kruha iskati.

Njegov zlobni svčt slědechi Nemil si ako neproplaceš

Вih prie svezan pak umoren Promišljajuch moju tugu,
0vde trčba nije reclii. I ako sada nezaplaceš
Al što nesi moga cuti, Za ku stvar bi plaka drugu?
Каkvu smèrt sam ja podnio 0d neboge kad tamnice
Cut cheš sada i suditi Vrata usilno nčko odprechi
 290
Ja gledati joh u lice
Mojih sinah brez rech rici.
Bialu se probudili
I stupilo jela vrime
I skupa se zabavili
Svak napose snom svojime,
Nezaplakali, sérce stisnu,
Plakaše oni i reclu poge
Мој Аnscluno času u tisnu:
Takol gledaš, štolje occ?
Nezaplakali; ni odgovorih
Vazdan oni i noch ištu
Doklen sunce prčko borih
Neukaza zdraku cistu.
Доcim malo u tamnicu
Sunce xarko bi uperlo
I cetirih sinalu u licu
Moje ugledah lice uměrlo,
0be od boli rukc ujedo,
А опi cčncch da od glada
Od naravi miru prédo
Ustaše se iznenada,
I rekoše: Nam je muka
Маnjа dа јcš naše kosti,
Ti si ovu put obuka
Ti ju svuci u xalosti.
Tad se umirili, za tuхnijc
Necinit ih. Svak i umuče
Dva dni (jadam gas li oni je)
Cerna ah ! zemljo što nepuge?
Kad su cetri dni mitili
Gad prěd noge pade moje,
Govorechi chacliko mili,
Sto nctěšiš sinke tvoje?
Тude izdahnu, i kao sada
Мепе yidiš, ja njih vidi,
Gdě za druzim drugi spada,
Peti i šesti dan to slidi;
Joh tartati vèrh svakoga
Tri dni zva ili po za smerti
Od xivota dok tuхnoga
Vеch mcg bol, glad me izpěrti.
и. г.
NEŠTO 0 DUBROVNIKU.
od Matie Bana.
(Produxenje.)
Ova republika bila je u mnogo stvarih polezna
ne samo svojoj bratji Slavjanima, nu je velikih
uslugah citavoj Europi uginila. Ona je ugastvo
vala u svima kerstonosnim ratovima, uloxila jednu
gast svojih korabljah u brodbu nepobědimu Filipa
I., pomagala je Karlu V u njegovim ratovima, i u
nesrechnomu zaslanju proti Algjeru izgubila je
vechu gast svojih brodovah, dogadjaj od koga je
zaposelo padanje pěrve srčche, i koga Španjolska
—
nije joj mogla naknadati ni uděljenom joj pomo
chi, ni vanobignim gestima, kojma je proslavjala
Dubrovacke gradjane, koji se biahu u njenoj sluxbi
osobito odlikovali.
Vojvoda Sorgo primčgava, da je rukodčlје
toliko za rana cvětalo u Dubrovniku, da izvan
njega Trancusi nijesu mogli drugdje nachi ljudih
sposobnih za uvesti u svoju kraljevinu tkanje goje
(vune) i ustrojenje brodovah r). Madjari su Du
brovcanina duхni za znatnu gast svojih zakonah
blagodariti, veliki preobrazitelj Rusah imao je kod
sebe i Dubrovcanah; Gjorgjich imao je vèrhovnu
zapověd nad ungarskom vojskom; Oran hrabro
je obranio Biograd protiv Amuratu II; neki trelji
IDubrovganin uginio je vaхnih uslugah Franu I,
Prancuskomu kralju, u diplomaticnim njegovim
sporazumčnjama s Musulmanima.
Оvdě cčnim da neche neshodno spasti obja
vljenje one pogrčške u koju su upali neki spi
satelji, kazajuchi, da je narod Francuski najpervi
u Europi bio, što je zavérgao sojaz sa Turcima;
i onu drugu, po kojoj cène, da su Dubrovčani
bili haragari i zavisivi od Turske. Dubrovčani
videchi padanje Gergkog carstva, koje vech izdi
savaše, te više ih nemogaše braniti, a s druge
stranc moguctvo Otomaniсha, koje poginjaše di
zati svoje gvozdeno celo, hitri smatratelji svega
toga oni su previdjeli buduchu sudbinu ovog is
polina (geant), i pospěšili su poslati poklisarstvo
Sultanu Orhanu u Brusu sa s njime ugovoriti
jedan tergovacki traktat 2). Sultanu moralo se
bez sumnje dopasti to pervo pokazanje pogitanja
od strane jednog Europeskog udaljenog naroda,
te on dopusti tomu narodu, da slobodno terguje
u svim ondašnim i buduchim njegovim derxava
ma, i još nemetne mu nikakav porcz na tergovine,
koje che u njegova pristaništa uvoditi. Za tako
preimuchstvo mogli su zaisto poslanici Dubrovacki
obvezati se, da che njihovo otegestvo platjati svake
godine Caru pet stotinah dukatali, i to u ime
dara. Oj lěpa dara! Platjati 5oo, za uzimati, moхе
1.) Jedan Slavjanski narod uveo јc industriu u гrancusku:
2.) verlo mi jo хао Lilo kad sam ove priuštbe pisa“, “
pèrvog ovde
nesam datum recenog
uloxioFrancusko
traktata s Portom. Toi uni
traktata prenerio ga sa datu“
nije moguche bilo
uciniti, kako što nije ni sada, jer nemam kod mene nikakvu
knjigu. ОР: Pisat.
biti, 55 milionah. Iz toga svak vidi, koliko bi
bezumno bilo zakljugiti, da je Dubrovnik harac
davao Carevima, i od njih zavisio, on je jedin
stveno platjao preimuchstva, samomu njemu u
stupljena, isto kako u naše doba Englezka i Fran
cuska platjaju samokupstva (monopoles), koja s
inim narodima za svoje novce ugovore, ali zato
opet nije Englezka ni Francuska od tih narodah
zavisiva. Regenom mnenju (o zavisivosti Dubrov
nika) dali su povod neki pristrastni spisatelji, a
drugi su im to lako věrovali, gledajuchi moxс
biti na silu, velicnost i oholost Turskoga carstva,
i na malenost i slabost Dubrovačke republike,
mislechi, da medju ova dva praviteljstva nije
moglo bivati druggijih odnošenjah, nego opakih,
kakvih biva medju gospodarom i podloxnikom.
Аli su se svi věrlo prevarili, i to im se do o
cevidnosti moxe dokazati po samim dogodjajima
naše istoric, bez da je potrčba šiljati ih u ar
kivic Dubrovcke, za da progitaju akt Orhanov,
od njega svojom rukom u cèrnilo zamogenom
zaznagen, a od naših poslanikah podpisan, akt,
koj se i do naših danah saguvao.
Spisatelji Venecianski (Mletacki) zadiru i na
drugom městu nesavisivost, kazujuchi da su se
oni bili povinovali za nčko vrěme zakonima Mle
tackim. Kad se pomisli na mérzost, koja je svagda
bivala medju ove dvi republike, i na laxi, koje su
Mletački spisatelji bezobrazno razasuli o svima
narodima, kojih slava njihovu zavist pobudjavaše,
nemoxe se nikako na njihova pisma osloniti.
Trudno che biti različrati gustu maglu, koju su
oni navalili na povčst Dalmatinsku od više ve
kovah; ali sve što su o tomu napisano ostavili,
nemoхc nikako podněti izpit ozbiljine kritike, i
sve je tako ogevidna lax, da sadašnji spisatelji
pogimnju vèrlo o svemu sumnjati, a neki su i rekli,
da to nije moguche, da su se dogodjaji onako
zbivali, kako oni pripovčdaju. Оno pak, što se
tige nesavisivosti Dubrovacke u svako vrčme,
bilo je do kraja izjasnjeno opet od jednog ita
lianca, prepoznatog F. Appendinia.
Dubrovnik nije bio obvladan od nijednog
tudjeg naroda sve do pogetka ovog včka, včk u
komu moralo je da poginc mnogo slobodnih na
rodah, a gii duh ništa manje jest slobodna i ve
lika narodnost. Samo godine 1806 Napoleon,
dërxcchi sc onog svoga sistema, da preprögi En
glezima sva suhozemnja pristaništa (jedno spodob
no sredstvo, koje njegova visokoumnost bila je
izmislila, za porušiti u kratko vrčme njihovo
moguchstvo), zaveo je svoju vojsku u Dubrovnik,
koj zbog svoje nijednoprilexnosti (neutralite) mogo
je lasno sklonište nastanuti Inglezkih brodovah
u Jadranskom těsnomorju. Po tomu predpriatju
Napoleonu pospěšilo se je svima gradjanima ““
štiti jedno razglašenje, u komu uvěravaše ih, da
je pritomost Francusah u Dubrovniku bila samo
vrčmenita, i zahtěvana od same nuxde i naravi
ondašnjeg rata, ali pošto se taj rat svèrši, da
chc on bez nijednog kasnenja otichi: do tada da
republika ncche nimalo biti utesnjena ili smetena
u svomu unutërnjemu vladanju, koje ostajaše
slobodno, kako je i do onada bilo, takodjer ni
u svojim spoljašnim ““ izkljugavajuchi
ona samo, koja do onada biaše derxana za ne
priateljima Francuskim. Medjutim ovi nepriatelji,
smatrajuchi Dubrovcane kao sebi protivne, za
robiše jedni sve brodove, koje im nadjoše na moru
a drugi napadoše po suhu, te nemoguchi njihov
grad oteti, odadroše, pa zapališe dva bogata i
krasna sagradjenja, Šteta na jednoj i na drugoj
strani bila je procěnjena na 2o miliunah frana
kah. Napoleon pokazao se je u pèrvi Castronut s
take nesréche Dubrovčanah, ali za neslušati nji
hove tuxbe směrši ih do malo vrěmena sa spi
sma narodah, i javi im, da zemlja Dubrovacka
postala je Francuska derxava. Eto, to je bilo iz
delje njegove diplomaticeske nëхnosti, i takovo
izpunjenje njegovih kraljevskih obeljanah ! . .
(Sledit che).
XIVOTOPISJE.
мv А м и v AN I šЕ v и с п.
Il como si scriva i artificiale, perché ci
dipcudo dell' arto, che lo rarilna c pre
scrva dalle corruzioni dell' imperito e in
considerato volgo, il quale u poco a
poco lo condurrebbocon irreparabile dan
no a certissimo fine, sela diligenza degli
scrittori non lo sostencsse c gli fosse
riparo continuo contro i colpi della morto
c della Tortuna.
LEuonu unat« » Tratt. 3, с. 3.
Ivan Ivaniševich, govčk doisto dostojan sta
nja boljega od onoga, u komu dni trajaše, cech
utexanja svoga plemenitoga i vlastitoga uma, i
cčch svojih izabranih krepostih, pristojimu se
 |-
292
da na visoku uspomenu unukah xive i baš kako
sveštenik nad svih inih moxe postavljen biti za
da bude potaknutje veledušnog nadmetanja za
okrčpostiti. I zato sam se primio ovo malo poz
manjali oglasili, koja sam iz knjigah narodnih
spisateljah iz njegovih skupio; slab ali baš prost
i neverljiv harac zaměrnosti onomu izvèrstnomu
hitroumju i onomu sercu preciste dobrote.
Rodio se je daklсm u Dolu malehnomu selu
na Bragkom otoku god. 16o8 od plemenite i
blage kuche. Povčdanja svèrhu njegovog uvčxba
nja u uljudnih naukah i n mudroznanju prika
хuje mi Jeronim Bernardi splitski kanonik, koi
pověda, da bivši još mladich, bi od Hvarskog
biskupa, onda Petra Cedulina iz Zadra, poslan
kao odhranjenik u Lauretansko sastanište gdčno
se je, inade duha i taštih prigovorah odverxcchi,
samo stavnoga i izvèrstnoga mudroznanja pri
mio. Sversivši s velikom pohvalom tek od nau
cenjah i buduchi naugiteljsku lovornicu obadvih
zakonah dostignuo, kuchi se povrati, gdě se stavio
na trudan i gastan put upravljenja dušah. I ovdě
spada, da ništa u njem nije se moglo xeliti,
ni nastojanje za dobro puka, ni izgledno neoc
kvèrnjenje xivljenja, niti poznanje ljudskog serca,
ni moch chutjenja, ni obilnost umstva, ni xarkost
bitroslovja; kakvosti, koje ja derxim da su sve
duhovnomu guvaocu potrěbne, i nemogu se tako
lako dokugiti.
Nakitjena s takvim izvèrstnim darim videchi
ga njegov biskup k sebi hotio ga je za s njegovim
umom i delom sluxiti se navlastito u teku onih
okolovinah vihrastih za bogoslovje ne samo, nu
za mletačko skupnovladanje, komu onda baš oni
otoci bili su podloхmi. Ni u to lasti i vladanja
pomanjkahu mu. Najprie bi odabran kao kanonik
bogoslovac onoga svedjer dobrozasluхnoga i poš
tovanoga hvarskog zborišta i malo potle bi za op
сhсно9 racilela postavljen. S kolikom hvalom i cas
lju on izpunjaše svoje derxanstvo nije trčba da
izvedem. Rechi clu ovo sauno, da naravski prignut
provoditi xivot u samochi, i xelechi s vechom
slobodom i snagom mudroznanju posvetiti se, o
hajao se je cerkovnog vladanja, i doma se je u Dol
uklonio, gdě uzmoljen, nije poměrzio se duhovnim
pasterom seljoca uciniti. I tako doisto veliko serce
—
pokazao, je i dao je puno plemenitu i neobignu o
gledu krotkosti i tihosti. Zato bi obran god. 166o za
opata Povljaanskog, i u takvomu derxanstvu uzdèr
хао se je do smèrti. Naravski iznosaše nacine pri
proste, slobodne, sérce izpravno, struko i izvèrstno,
i bi mu po volji sladkoslaganja izvoditi navlastito,
kad u obchivomu saboru se nahodjaše. Bi gověk
neoškvèrnjenoga xivota, bi sveštenik izgledan , i
krčposti u njemu razligne bile su, poхuda koristi
iskčrnjega a veche svoje popovinc, i milotvornost.
ЛУštar na ovomu světu , kakono on isti veli,
nije ikadara mu bilo od priateljstva draxe, od
ljubavi sladje, od mira i virnosti ugodnije. «
Drugo délo u njemu dostojno pohvale neo
bigne, i koje nam kaхе, koliko ona njegova
prosta pamet mogaše, i koliko zakonito mi smo
ga duхni gastiti, jest, da izpunivši svoje dux
nosti, za prudno sc uraskošiti, knjigam se iz
branim i texkim knjixevnostim posvetivaše, nasla
djujuchi se navlastito prostopisaocah i pčsnikah slo
vinskih, talianskih i djackih. Odhranjem s takvim
neprestavnim štivcnjem, procistio je okušenje i
chuljenja si je za krasnost dobavio, koju pak je
umio s tolikom izvěrnostju razsijati po teku svih
svojih knjigah. Vidio je da n to veche pes
nictvo se k dovèršenju blixuje, što više su
glavnija i opchenija razloxenija od njega obra
na; koliko snaхmije i prostije jaznuje onoga,
loi primi se opravljati ih, koliko ocitije i opra
ljivo prudnije su istine, s kim ih on иslobo
djaje; koliko lasan i lak hod zagetkah, odpert
nagin govorenja, serveno petnomeje. “ I zato u
njemu ono postupanje hitro, opazno i jednako,
koje se ne tanko u guslanomu uzdignutju sega
njem medju srednih namislili priginja, vech bo
lje namisli medjusredne s naukom govorenja o
plemeni ona prostocha odasvudi razsijana, da na
likuje reci, koja tiho svoje xale protice; ono
pleme doisto jedinito, krasote ponoviteljice. Svak
zna, koje bi u njegova doba stanje naukah i
knjixevnog okušenja u Italii, i uaslčdno u Dal
macii stisnutoj onda k onoj derxavi s veza
njem uljudnosti i velekrat još napredovanja. Baš
se biaše u to nepomnost cetersta, poplemenjena
po urednostih i petrarkinskih spusnostih, i po
okusenju razkošnomu sasve da izglednomu veka,
 293
loi ga je slědio, promčnila šesnadestim nastaju
chim u nčku nepodobnost chuljenja, s kojom, os
tavljajuchi govorenju něšto gastnosti i kaxivosti,
ginjahu se toliko veche medicne nesrednosti za
getakah. (Tom. Diz. Est.)
I doisto takovo kvarenje po putu Mletcih
u Dalmacii još biaše prolazilo, kako no lasno se
moxe vidčti u knjigah naših spisateljah onih vč
kovah, od kojih odvcch mali broj ostao je od tako
krčpkog oškvèrnjenja oslobodjen. Ništa ne manje
naš Ivan, taknut od krěposti svoga uma, da se
od onih, kako je bolje mogao, odvěrnc, koji su
bili opoganjeni, sazdao je govorenje njemu vlas
tito, priprosto, hitro i zajedno gastno i velekrat
još saviše izvèrstno, koje prem da ne potmuši
mislenje i jaznuje ohladi, veche puta misli uve
nute zgrija, i blagoslovan, gdčno nema chuljenja,
pricinjuje sc.
I da je doisto to tako bistro svědocuje nam
svitak pčsnih njegovih slovinskih , utiskanih u
Мlctcih kod Marka Timani” a god. 1642 s na
slovom Kita cvitja, iliti skup razlicnih pčsmah,
ali i molitvah u prostoslovju. Uzdèrxuju se u
ovoj knjizi razlicna zdèrxanja, sva pak opisana s
najsjajuchom prostochom i hitrostju chutjenja i
jezika. Razlucuje se paka u devet délah. U pèr
vomu cvčtu pčsnik besědi o pomnji, koju ima
Bog za govčka; u drugomu o pokojn, koi uхi
va se u Bogu; u tretjemu o jedinstvu s Bogom;
u getvèrtomu o ljubeznomu razgovoru duše
s Isukèrstom i ovdi nadomeche ugodno prikaza
nje od muke Isusove Otcu nebeskomu u prostoslo
vju. U prenesenju navlastito i oŠ pčsni Davido
ve, nosechemu s jedne strane pismo latinsko, kim
se svèršuje cvčt peti ove kite, sloxitelj pokazuje,
kako se obilnost slovinskog jezika lasno prikla
nja na poslovjenje velicanstva svetoga pisma s
najmoguchom krepostju izglasenja i chutjenja. Na
priliku evo kako ti on prinosi onaj stih: » Fiant
наш ejus in interitum, in generatione una de
Деatur nomen cjus. «
» Sine njihc sinčrt nemila
Gospodine herzo strati,
I nikogar neostavila,
Ki che sime uzdèrxati,
limc im sc izkoreni,
I vech nigdar neuspomeni. «
—
Оvdě na svèrhi istomacenje ove pčsni u pros
toslovju nadomcche, s velikom prostochom jezi
ka i s obilnostju naukah izgovoreno, gdčno još
se věrlo uvčxban u naucenju svetog pisma i
svetih otacah pokaхuje. Slčili pak otce naš u
pčsmi i skup molitvah bogoljubnih , dělom is
tognih a něšto prenesenih, svih paka razpisanih
s takvim bistrenjem govorenja, da radostno uz
dixe dušu citatelja u razmišlcnje boxjih izvèrs
nostih. Okušaj ovo malo, dragi stiоce: zaz
vanje Boga svemoguchega za ponovljenje xivota.
Gospodine Boxe moj, daj sèrcu momu xeliti tebe,
xclechi iskati, iskajuchi najti, nasad se ljubiti,
ljubechi zla moja odkupiti, odkupljena ne ucini
ti ih veche. Daj, Gospodine Boxe moj, sércu momu
pokoru, duhu skrušenje, ocima suze, rukam da
vanje almustva. Kralju moj, ugasi u meni poхе
linja putena i oganj tvoje ljubavi uxсxi. Odku
pitelju moj, odkreni od mene duh od oholosti i
podaj mi milostiv duh od ponixenja tvojega. Spa
sitelju moj, zdigni od mene naglost serxbe i po
daj mi dobrostiv štit od ustérpljenja. Stvoritelju
moj, iskini iz mene gréxbu sèrxbenu i daruj mi
krotak slatkost od pameti. Daj meni primilostivi
otge, věru stanovitu, uhvanje pristojno, miloschu
bez pristanka. Vladaoce moj, odvrati od mene taš.
chinu, pameti nestanovitstvo, kipa zabludjenje,
ustih nerazabranje, ociju uzdvignuje, utrobe po
xerstvo, poruganja od izkèrnjih, grihe od zlogla
senja, iziskavanj potaknulje, blaga xclinje, mo
guchstvi ugrabljenje, tašte slave poхelinje, lici
mirstva propast, hvaljenja vuhlena, ljubav po
djamnu, pogèrdjenje potribnih, obnevoljenje mlo
bavih, lakomstva uxganje, nenavidosti erdju, psos
ti smèrt. Pomerši u meni stvoritelju moj, sminje
nepravedno, tvèrdinu, nepokoj, praznost, dima
nje, linost, pameti tupinu, serca slipochu, chu
tjenja utvèrdjenje, dobra neposluh, svita odme
tanje, jezika slobodschinu, uboštva ugrabljenje,
nemoguchih posiljenje, pravednih osvojenje, podloх
nikov nepomnju, s kuchnini nemilost, s isker
njim tvèrdinu. Boxe moj, milosèrdje moje, molim
te za sladkoga sina tvoga, podaj mi dila od mi
losèrdja, nastojanja na miloschu, tugovati s tuх
nimi, svét podati zablujenim, pomochi bidnim i
potribnim, tišiti xalostne, uzdvizati obucvoljene,
 294

uboge pomagali, placne utišiti, odpustiti duхni Sve se topi, sve se mechc.
kom, prostiti onim, ki me nenavidc, vrachati
dobro za zlo, cast za psost, poštenje za zlogla Jazicech bi uzbugila
Sela, grade, polja i gore,
senje, nikogare pogèrditi, svakoga štovati, do I nimili bi uginila
bre naslidovati, od zalih se cuvati , kriposti Da napokon progovore;
ljubiti, propasti odgoniti, u suprotivštinah us Mligeš jazik u tri cipa
Kako zmija iz procipa,
terplenje, u srichi razbor, straхu od ust, i vrata Јао! gdi sam s kim govoru,
ustnam mojim, zemaljska tlasiti a nebeska xcliti. llochul xcnu obratiti?
Аmсn. « Primistitchu pria goru,
Ali upazimo ga ondč, gdčno piše o preva I jid zmiji osladiti:
Bixi, bixi, jer je u xcni
ri i zloj naravi zenskoj. Veli on, da netom se Mcd otrovni, jid medeni.
je svět stvorio, ochutio je, što zlochudna xena
moxe učiniti. Po njoj grčki istočni mlčzao je, cčch А kcher grubu kada udati
nje propasti iz raja zemaljskoga bi pčrvi covek Dobro išche i gestito,
Sakrije ju, za nedati
izteran. Оna Jozepha pravoga staviti u tavnicu ci Vidit, ca je zamirito,
nila je, himbom strati Nabota, u snu Sansona cini Jeda derxcch lipu i tihu
oslěpiti, Oloferna vinom i prelčpotom zamami i Zudjak magku “ u mihu.
ubi, Davida prihini da s njom sgréši, Salamuna Po dobru se stablu od vocha
na bolvenstvo pritegla je, i tako Virgilja, Aris Dobra ima sud ciniti,
totela, Iruda, S. Petra i t. d., pak ti veli: Da kad stablo obnemocha,
Мохel voche zdravo biti?
Dakle tko che na sem sviti
Ne, da ako je i rumeno,
Davida se nach svetii,
Pogrubi ga zlo serceno.
Al Sansuna jacji biti, Kada u stablo cèrv ulize
Salauuna al mudri, Оd jabuke plemenite,
Da privaren neche ostati, Grize unutra i zalize
Ako xenom bude stati?
S tabla u grane, s gran u kite,
tako malo da ne pripišujuchi, što naš sveti Jero Izrani ju i ugini,
nim kaxe u knj. Nepocianu. I potle napreduju Da se il neche il mescini.
chi kad kad s mislimi svetih otacah, svim xe Ako odluciš vazet xenu
Zagledaj se u zercalu,
nam zlochudnim se obratja, i njihovu zlu narav I ku najdeš ponixспu,
оcitu gini i još njihove bitrotvorne šarovitosti i Vridnu, dobru i pristalu,
škode, koje veleltrat ne samo osobitu ali i op Taj ti budi mila i draga,
Jer je blago veclie od blaga.
chinsku korist oštetuju, i pokaхuje, kako sve - - e -

ovo iz vrela luimbene chudi xenske izahodi navlas

tito, ako se u oblast svojevolnosti preda. Evo ti
pak kako ih lepo prilikuje kad izmame ono šta
potrebuju.
Tako i janje s majkom tece,
Сim potribu ima od hrane,
1 ptich krila dokle stege
Мајko zove na sve strane,
Kad izleti nezna nišche
Ni ju zove, ni ju išche.
I malo posli nadomcche:
Хeni, dici, i psu tuju
Dobro "c cinit, sve zaludu,
IDokle ciniš obsluхuju
Pak do mala sve zabudu,
Bit saznano nišche neche,
(Slédit che.)
SVILNO RUKOTVORSTV0
u Dalmanacii.
(Produxenje i konac,)
Niti potle igda razposlovanje murvah u Dal
macii potěrnulo je, vech bolje toliko uzmnoxilo
se, da na sveršenju desetoga věka glavnu korist
davaše. I za baš to potvèrditi potrebno je izvo
diti popravu, koja nahodi se kod Farlata (Illy
ricum Sac. T. V. p. 226) gdčno pověda, kako
 205
tekuchi deveta godina gospodstva Otona duхda
Mletačkoga, Kresimir predvlastnik IIorvatski plč
njaše zadarsko ogradje i ostale varošc pomorske
Dalmaciе, i kako onaj duxd pozvan na pomoch,
protčrao je псpriatelja i utvrdio gradjancvčri
i priklonitosti, skupivši harac po Rabskom otoku
i t. d. okolo i po gradovima na kopnu. Evoti je
cčlovito:
» In nomine Domini Dei et Salvatoris nos
tri Jesu Сhristi anno ab incarnatione cjusdem
и о 8. посnse Julio. Indictionc prima in civitate
Аrbcs. Spondentсs, spondemus, promitentes, pro
mittimus, nos quidem Majus Episcopus dictae
civitalis Лrbcs simul cum tribuno trium Bellata
priore nostro, una pariter cum clero сt populo
habitante in civilate supradicta, cum successo
ribus scu hacredibus ac prohocredibus nostris,
vobis D. Othoni seniori nostro dinci Venetorum
сt Dalmaticorum, et successoribus vestris tribu
tum dare omni anno libras deseta serica deceni,
сt nostrum missum transmittere placuerit, nequa
quam supradictum tributum contradicere debeа
mus, per mullum ingenium. Паес autem ut su
pra leguntur, omnia adimplere promittimns, sine
omni intermissione aut aliquo interposito capitu
lo. Si autem per quodvis ingenium non adimple
vimus oumnia, sicut superius legitur, in consti
tuto tempore, tunc promittimus сum haeredibus
сt successoribus auri obrizi libras gainque, et
ћace promissionis cartula perpetualiter maneat in
sna firmitate -- Ego Majus Episcopus manu meа
scripsi. Ego Dellata prior haec rogavi fieri... Iz
ovoga naravno izlodi, da cčna svile god. I on 8
biše pritexka, i da takovo rukotvorstvo bilo je
obično kod naših Dalmatinacah. Isto nam pak
kaхc i Lucio slavni naš spisatelj domorodni (De
lieg. Dalu, et Cro. 1. а. c. 8.).
Italia ne tako bèrzo bi srčchua gojiti murve
i bube kako balmacia. Arapski puk, koji kroz
Alirikansku pokratnu proti zapadu biše razpru
хio se, ovo dělo prónio je u Spanjolsku, odkle bi
prenešeno u Italiu, ali ne prie i u veka i to navlašti
to medju Lukezinu. Neki bo hoche, da bi prenešeno
iz Gercke. Ali na kojuu drago nagiu to godi
se, s podobnim nacinom more se izvesti, da u
Dalmacii aoo i više god: prie neg u ltalii goja
bu se bube. I ako je to tako, neka svak pro
misli, koje bogastvo tečaše u ovoj derxavi. Što
za potvèrditi bilo bi zadosta štiti mletacke svet
kovinc gosp. Michielia.
Ali takovi statak, veli vrčdni Brambila u
jednom glanu oglasnice zadarske, za mnogo vrč
псna nije uzdèrxao se. Mletacko gospodstvo s opa
kim namišlenjem cinilo je smaknuti murve u Dal
пасii god. 15oo. Niti se imamo za to prodeveti,
buduchi, da isti samovladaoci (g. Resti) ugrabili
su, i razkidivali su najprudnije knjixne opice, i
nadpisanja skoncali su, koja u velikomu broju
po svoj derxavi nahodjahn se. Ali bo istina je,
da to isto opravili su i po njihovih posědanjih u
Italii , odkle mogao se baš tuхiti slavni Muffei
u glasovitomu tvorju o Verona illustrata. “
Dva veka potle buduchi se utérnula medju Mle
canim bexljivost za nemilim vechanjima bojaz
noga. Sarpia, ono gospodstvo ne samo pokazalo
se je ljubexljivo uzmnoxenju murvah, nu baš za
povědi ga. I doisto god. 175o buduchi mu po
vratio turski Car s Pasarovickim „mirom stranc
podjarmene u Dalmacii, izdao je zakon svèrhu
poljodělstva, poznan pod naslovom » Termina
zione Grimani “ u komu upisano je (Art. 2) da
Dalmatinci u svakoj njivi imali su usaditi i po
hraniti ili 4 masline, ili 4 murvc, ili 4 mčude
la, iliti 4 kostanja po kakvosti zemlje.
Perva napiranja za cinit procavtéti ovaj pre
vaхni dio rukotvorstva uginila su se pod soverše
nim italianskim kraljevstvom po brinutju dvahu
Lombarda, ali to nije moglo včkovito postati. Na
pokon evo bo došlo je vrěme srěchno za takovo
rukotvorstvo. Austriansko vladanje pod Josipom II
i Franom I. od predrage uspomene, jurve u Un
garskoj i po druzih krainah biaše ponukalo ras
poslovanje murvah, s takvom blagodarnostju i
ovu derxavu nadarilo je. I nek bude na věkuvitu
cast Frana I i Ferdinanda sada vladajuchega,
koj s ocinskom odlukom i poхudom traхi - od
dneva do dneva podobriti tuхno bilje ove der
хаve i pripeljati k stališu nje najplemenitie o
bilnosti i cavtčnja, podnutkajuchi još s obilatim
i bogatinu darima ovo korisno i preprudno ruko
vorstvo, koje vidjet je da svedj bolje procvetava i
UZLI) 110XIV I SC.
- марока
NARODNA PÉSMA.
(Iz us t i h puka u Slavonii.)
Кlara Jediumica.
(Рr od u r e n j e t h o na c. )
Оn je njojzi junak besčdio:
Таk ti Boga, robinjice mlada:
Jel u dvoru Kraljevichu Marko?
A ona je besčdila umlada:
U dvoru je da bi ga nebilo! »
Al govori Ive kapelanci:

Tak ti Boga robinjice mlada
Најde reci Kraljevichu, Marku,
Da j' u dvoru cerni pelegrinc,
Da su oni zdavna pobratimi,
Pokle skupa u vojnici bili,
Da ga prosi cèrni pelegrine,
Da ga hladne on napoji vode =
Kad to gula robinjica mlada,
Оna ide Kraljevichu Marku
». Tak ti Boga Kraljevichu Marko
Na dvoru ti cèrni pelegrine
Da ste vi dva zdavna pobratimi
Pokle skupa u vojnici bili,
Da ga hladne ti napojiš vode. “
Al govori Kraljevichu Marko:
Tak ti loga robinjice mlada
Ti mi reci cèrnu pelegrinu
Ako mi smo zdavna pobratimi
Pokle skupa u vojnici bili,
Аko j' junak cerni pelegrine
Neka ide na konju jašuchi
I na konju k meni u komore “
Ali grede robinjica mlada
I govori cèrnu pelegrinu:
»Tak ti loga, crni pelegrine,
Rekal ti je Kraljevichu Marko
Ako vi ste davna pobratini
Pokle skupa u vojnici, bili,
Ako si junak cerni pelegrine
Neka gredeš na konju jašuchi
I na konju gori u komore.
Kad to guje Ive kapetane
On pritiska klobuk bčin perjem
On podbode dobra konja svoga
Pa on jaše gori u komore
U komore Kraljevichu Marku.
Boxju mu je pomoch nazivao,
Marko mu je zdravlje navratjao
Al govori Kraljevichu Marko:
Tak ti Boga robinjice mlada
Ti uzimlji kupu pozlajenu
I natogi punu kupu yina
Da napijem, crna pelegrina.
Pije vino cèrni pelegrinc,
Аi ga gleda robinjica mlada:
Tak ti Boga, cerni pelegrine,
Odkle tebi klobuk Ivc moga?
Al govori cerni, pelegrinci:
Tak ti boga robinjice mlada
Ivan ti je u vojski poginuo,
Kad je Ivanu glava odletila
A meni je klobuk priletio.
Još ga gleda robinjica mlada,
Gledala ga ter mu besčdila:
ruguju se gg. prebrojiteljima i porucnicima sa
da na vrěme ponove naručenja kod C. K. poštah.
Tak ti Boga cerni pelegrine
kako je običajno.
—=433333}{{{3}}{{#ife
J. A. Kaznapich
Urednik.
296
Оdkle chorda Ivana mojega?
A on joj je junak besidio:
Tak ti Boga robinjice mlada!
Kad Ivanu ruka odletila
A meni je chorda priletila.
Još ga gleda robinjica mlada,
Gledala ga ter mu besidila:
Таk ti Boga cerni pelegrine
Odkle konj ti Ivana mojega?
Kad nam care konjice dilio
Ivanov mi na dil dopanuo.
Pije vino cerni pelegrine
Daje kupu mladoj robinjici
Al napija mlada robinjica,
Таk ti Boga cérni pelegrine
Ni u zdravlje ni moje ni tvoje
Vеch u zdravlje Ivana mojega.
Kad to guje Kraljevichu Marko,
Zaskogi se na noge junacke,
Udari ju po lišcu rumenom.
Kako ju je lasno udario
Cerljena ju polivala kervca.
Kad to vidi, Ive kapetane
Makne chordu, odsice mu glavu.
Te je glava sobom govorila:
»Tako budi svakome junaku,
Каno mсni Kraljevichu Marku,
Ki uzimlje ljube oxenjene
Ki uzimlje sebi za robinje. «
Majku mu je konjem razgazio
Uzeo joj dobre konje svoje
A uz konje včrne sluge svoje
Л uz sluge blago nebrojeno,
A uz blago svilu nekrojenu,
Ljubu svoju preda se na konja,
Pa jašedu priko ravna polja.
Klara Ivi tiho besědila:
»Aj ti Ive moja dušo draga,
Vadi mene iz ravna konjica
I da kljccam na gola kolčna,
}
|
Da mi moju ti odsigeš glavu! «
|
Оn je junak njojzi besčdio:
|
» Мugi Klara moja dušo draga!
Ak te ljubil Kraljevichu Marko
Ak te ljubil on je glavu zgubil,
A mi odmo na dvorove bële,
Pa gradimo bèle dvore naše
| Pa f: koj smo pria bili! «
|
| 0pomena gospodi prebrojiteljima i porucnicima.
| 63- Misecom Listopadom pocimlje cetvèrto tri
mérecje Zori. Dalmatinskoj. Izdavatelji prepo
|
|
пratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BROJ 33, II, (10)INA
—G — —G—

NА 22. RUJNA 1 8 4 5.

{{}} *es, одлим“

W

&S Ovaj list izlazi svaki ponodčljak. Godišnja mu je cčna 4 f. u Zadru, a po ostalih mčstih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
**rad pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
*jihovih poructikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Mihaluantiusira daje so u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

Uhvanje.
PASMIgтV0.
Slobodni prevod iz Schillera. *)
nertva jaвav. *)
Mnogo ljudih besěde i smiju
Gdie chu tebe o ljubavi moja Od došastih nekih boljih danah.
Sad zakopat kad si izdahnula? К někom zlatnu i cestitu cilju
U mom sercu nije ti pokoja, Jagmechi se tercati se vide.
Jer si pokoj sav mu razmetnula. Sad svět stari, opet ga evo mlada:
Da te slegnem u zemljicu cèrnu, Nut covek se uvěk boljem nada.
U zemljici ti nebi sagnila, Uhvanje ga izvodi na xivot,
Zemlje vila dragocicnost tvoju Оno blazni vesela déticha,
U kamenje predrago bi sbila. Оno krepech, mladicha zablišta;
Da te spustim u duboko more, Оno s starcom u grob nekopa se;
U moru se nebi raztopila, Trudnim tekom jer gim u grob stire,
Morska vila dragocjenost tvoja Još nad grebom uhvanje uzdixe.
U biscr bi predragi salila. Ovo nije zaludno bandanje
U moхdanim budale zageto,
Pak bi došli ljudi blagohlepni,
Vеch u sercu svakome se javlja:
Iz zemlje bi tebe izkopali,
Iz mora bi tebe izvadili » Rodjeni smo svi za město bolje.
Na što u sercu taj glas nagovara.
I po svietu svuda razprodali.
Uhvajuchu dušu to nevara. 1.
A ti idi, nek te uzdisaji - Л1.....
К nebu dignu, tamo zviezda budi, *) Rekoh slobodni prevod. Pod imenom slobodni nerazu
mim taku slobod, da je na volju prevoditelja odalecit se od mis
Tamo meni xalostnome sjaji, lih, zlamcnjali i zacetjah tvorca, kako zabilexih u nekim mes
tim provodnih u našoj Zori, vech razumim s ljudima achim,
Таmo neche dostignut te ljudi. koji su upravo provodjenja prepisali, da je prosto promenuti
stihove; prinet reci, misao, i koj put celo obhodenje tamo il
P. Preradovich. amo kako narugnije biva, il posobnost jezika, u koji se pre
vodi , iziskiva.
*) Pisatelj ove i sviuh ostalih svojim imenom podznačenih Svima knjiznicim je poznano tri da su vèrsto prevo
piesamah javno obznanuje, da on zato, što je ove piesmo u Jednom denja; svaki »nade koja je najbolja, ali ju je mncno dosegnuti.
ili drugome dnevniku otisnuti dao, još se nije prava vlastnosti na Za pokrit svojo nedostignutje najboljega, mnogi парisuju nji
njima odrekao i da on zato ostaje gospodar svojih proizvodah hova prevodenja
pustit slobodno.
so iz opchenog kola,Za
i japokrit moju mlohavost,
so zaogernuh i ****-
obilatom onom ka
dok ih god nebude s osobitom pogodbom jednom ili drugom knji
cotérženu prepustio, što se ali do sad još dogodilo nije. P. V. banicom, što bilo, bilo. Tko che boljo сto uu polje
 298
NEŠTO 0 DUBROVNIKU.
od Matic /3апа.
(Produxenje.)
- Medju tolikim osobnostima prevaхnim i
pojedinim koje razuman smotritelj uvidja u povčsti
dubrovackoj, to je bez sumnje najznamenitija, što
ova republika, buduchi u svako doba bila prava
оazis izobraxenja, i svakda otvorena inostranomu
tèrgovanju, nije se nikad puštila pokvariti oniсm
pogrčškami koje su svud i svakda opoganile
tèrgovacke narode, i obderxala je taku prostotu
i cistochu serca i duha, da joj se sada ni sène
nebi moglo nachi u izobraxenoj Europi. U tër
govštvu bivalo je takovo poštenje i povčrenje, da
najvechi poslovi cinili su se gotovo svagda bez
nijednog pisma, najvcchi zajni na samu règ,
duхnik samo ureko bi sa svojim zajmateljom
vrčme, u komu che mu se oduxiti. Slabo ili ni
malo naprave (luxe), krasno ali umčreno i cešche
ničsnjeno u krugu najblixnih priateljah druxtvo,
duboka podnixnost u sinovima, preveliko pogi
tanje spram starosti i xenske gistoche, mir pre
sladki i včciti u unutrenosti domovah, poslovi,
knjixevnost i molitva napunjavahu vas Dubrovački
xivot kojimo nebiaše, nego jedno dugo i sveto
dělo. U jednom porodu u komu kraljevale su
privatne dobroditelji, nësu mogle ni obšte osku
djavati, i zato Dubrovnik imao je i svojih Bru
tah i svojih Regulah, i druggih vitezovah, kojima
se starina digi, i koji su xčrtvovali svoja dobra,
svoja dostojanstva, svoje xivote, xivote svojih ro
djakah za otcgestvenu polzu. Eto što su mudri
zakoni i mudro vozpitanje donache uginili. Istoria
Dubrovacka biti chc zaisto jedna lěpa stranica u
obštoj Slavjanskoj istorii... budi joj slava, a nami
sadašnim Slavjanima budi nam ona za primčr.
Ali slava najglasovitija Dubrovčanah, slava
věkovita, koju im niko neche mochi ugrabiti, i
koja ih izravnuje s najizobraxeniim narodima,
jest njihovo knjixevno naglasje. „Po komu slu
caju, govori vojvoda Sorgo, u njegovu pismu
vèrhu Dubrovnika i slavjanskog jezika, ovo ze
mljište suho i těsno dalo je vèrhovnih ljudih u
svim ljudskim znanjama, i u svim priklugenjama
xivota, više nego mnoga kraljestva, koja zbog
njihovog prostora i moguchstva blistaju na pozo
rištu svčta?“ Qislo spisateljah latinskih, gerskih,
italianskih i slavjanskih, koji su se rodili ili su
cvčlali u Dubrovniku, moglo bi zaisto biti gud
novato u soravnčnju sa inim gradovima. Ondi se
jezik slavjanski bio izpco do visokosti soveršen
stva u doba koje sadanji Europejski jezici, izu
zimajuchi italianskog, još stojahu, rechi chu ovako,
u kolčvci: ondi se je pisalo znamenitih dělah svèrh
razlignitih predmetah u doba koje sva gotovo
Еuгора lexaše u mraku gluposti. I tako Dubrov
cani bili su u stanju da mnogo podpomognu novoj
Еuгорсskoj izobraxenosti u njenom koracaju.
Najpčrva knjiga o tergovanju koja se je pecatila u
Duropi po oxivljenju knjixevnosti bilo je dčlo
jednog Duhrovcanina, najperva uredna tragedia
bi sloxena od Dubrovganina Menze (Minceticha).
Dubrovnik za rano imao je zgodopisateljah. Elio
Cerva, dobivajuchi petnaestog věka u Rimu pès
nicku krunu, mladiсh od samih osamnaest godi
nali, biaše pripoznat za najvišeg pčsnika svojega
doba, Maro Getaldich prilaxcchi najpervi u Eu
горu algebru k zemljomčrju silno je unapredio
matematigeske nauke, jedan spisatelj italianski
ovako se o njemu izraxava: „ dčlo Getaldichevo:
Де Ксsolutione et compositione mathematica
bilo je izdano u Rimu g. 163o, sedam godinah
prie nego je Kartezius doveo na najvechi uzpěh
nauku, prilaxcchi razrčšenje (analyce) krivim cer
tama i izkazanju (demonstration) njihovih svoj
stvah. Najpervi potiskaj k tomu koraku dao je
najsilnim i najsvetlim naginom Getaldich, page
veliko iznašasije jur je bilo od njega iznadjeno,
kad veliko dělo Kartezia izašlo je na svčtlost.
Pa je Getaldich još xivio, nije sumnje da on
nebi bio sve to više naprčila proizvodio svoja slavna
iznašastja, i moglo se je poroditi medju Dubro
vackim i Turcnskim zemljomčrcom isto zatocni
štvo koje se porodilo osamnaestog věka nedju
priverxenicima dva velika matematika Němacke i
Бnglezke, za razdréšiti koj od njih dvojice izna
šao je ragun razliciteljni (calcul diferenticl), jedan
vek posle Getaldicha dodje Boškovich zasčsti na
jednu od najprvih stolicah u sjajnomu krugu
velikih matematikah, koji, u njegovo doba, ver
 — 299
viahu oda sviuh stranah. Njegovo imc i njegova
dčla buduchi po svoj Europi raznesena, nije
nuxdno, cčnim, po što sam ga imenovao, o njemu
dulje govoriti. Banduri izpovědnik supruge velikog
ILudvika, knjigarnik Orleanskog Vojvode, i naj
pèrvi inostranac koj je cest imao biti primicnu
Parizku Akademiu krasnih naukah, bio je jedan
od najmudrih drevnopisateljali svojih vrčmenah, a
u pčnсzoslovju (numizmatiki) nije bilo ko bi ga
prešo. Veliki lekar Baljivi (Baglivi) bio je Ipo
krat Dubrovacki u Italii na koncu sedamnaestog
stolětja. Ime mu tako razsuto biaše po svemu
světu, da iz dna Arabic izkahu njegov svčt, i
šaljahu mu preobilnih hvalah. Citavo ljudstvo
nora mu harno biti zato što je on raztvorio drum
velikim iznašastjam koja su iza njega mnogi gla
soviti ljudi ulčkarstvu ucinili. Bez da ovdik izbra
jam po jedina imena od najsjajnih Dubrovcanali,
nсmoxem izostaviti Stajicha (Stay) poznatog mu
droslovca, pesnika i tajnika mnogim Papima.
Kad se je docuо glas o njegovoj smèrti u Lon
donu, Inglezi stavili su njegovu sliku i Boško
vichevu medju slike svojih velikih muxevah; niti
moxcm da izostavim ime Kunicha koj u njego
vim prekrasnim prevodima znao je obuchi u latins
ke haljine prostu lepotu gèrckog pčsništva, bez da
inu je zatim nimalo oduzeo od prirodnoga nalicja;
ni inc Zamanje (Zamagna) koj, po mnenju Tomasca
jedan je od najsovèršenih latinašah sviuh mčstah
i vrčmenah, ni Resticha Dubrovackog Juvenala,
ni Galiuta (Gagliuff), o njegovim latinskim in
provisatiarn divila se do nazad malo vrčmena
Italia i Francuzka.
(Sledit che).
XIVOTOP}(SJЈЕ.
и v AN I VAN I š Еw и С и 3).
(Produxenjc.)
Ništa ne manje plemenita bi svèrha, koja
ga je na ispisanje ovoga cveta navela, kakono on
isti poveda u predstavljenoj kratkoj posveti Bu
"----
*) Nukan istom misli koja me je odlucila izdati ovaj
*ivotopis da budu, to jest, krčposti njegove potaknutje vсlс
dušnog nadmetanja svim mojim domorodcim, risah na strani
—
dimiru Budrichu, obojega zakona naugitelju, ar
kipopu i vlastelinu Ilvarskomu vrědnomu i po
glavitomu priatelju, gdčno veli » Molim te, da
za mir moj od zalih mene braniš, pridobiju
chi sve s razlogom, da nisam ništare rekah ,
сha nije istina, da sam vele manje rekah, nego
su druzi, i napokon da svaka rekal jesam za
ltonac dobra njihova, jeda se, poznajuchi se
obrate. «Svčrha krčpostna i sveta, koja se doisto
mudroga dotice, i vech bolje sveštenika. Ovdě
krasote govorenja uzdèrxuju se mladovite i hitre;
ovdě cestivost i urednost duha u jaguju dostojnost
pameti; vlastito kad kad chuljenje, ali bistro i
harlo postupanje. Ovdě vrědnost je najzlamenitija,
pčsništvo utérgnuti medju osobnostim, koje dru
gim umom opchenije i priposlije bile bi vidjet.
Ni oni, koi štije ove liste, vele putah nemoxe s
125 Zore Dalmatinske xivotospisje Petra Kanavelichn glasovitoga
narodnog pčsnika, gdčno prikazivah u kratko xivot i dela, koja
je onaj svojoj domovini po smèrti ostavio. Svérhu ovoga neko
liko uznanja jedan vrědni mux davaše mi, druga pak kupiah iz
knjige Apendini-a (Notisne Istorico critiche ecc.) i još iz na
Фоunetakali oglasnice Zadarske. Ali u ruke buduchi mi neka knji
xico upala 0. D. Rabianicha pod naslovom: „Alcuni cenni sulle
sсiсnze c letterc de sccoli passati in Dalmazia. “ i vidivši da
ovaj věrlo dobar otac besědjaše, ali nešto malo odvcch , sverhu
xivota i delali lº. Kanavelichn, citao sam, što mi je nadpadalo,
i dva zahoda buduchi upazio zgodno zaisto sam ih u teku ovog
noga xivotospisja bilexio. Netom je moj clan na světlo izišao,
0. D. Fabianich uzpredao i ujario se je.
Paka uze pero u ruke ,, disposto, se vena da scrivere
non gli man cava, a dar mano ad una lunga dissertazione. “
Ništa ne manje hotechisc na svaki nacin (nuti pravednosti svèr
ће!) suproch incui podignuti, niti nahodechi nameru, iznova
ona njegova kratka odvcch pokazanja svèrhu Kanavclicha, i
псšto od nas uzimavši, dao se je izvoditi, i to za svakim zako
nom dve opazke meni u odgovor umetnuti.
Pérvi zahod evo kako sam xigao: Ovde neredno kare D.
Fabiunich, da ovo prenosenje (t. j. Vernog Pastira) bi pervo,
Duduchi da jedan cek pric I. Lukari biše preveo oco delo s
velikom pohvutom svojih domoroduch (1. Арсаd. knj. 2. str.
225 i 150) „ Ali i nadomeche Apendini, da ovo prenosenjo
Kanavclicha y, benche fedele non b cosi elegan to come quella
del Luccari.“ I ovaj prevredni kip mogao je tukovo pravdosu
dje izvoditi, verlo poznajuchi slavjanski jezik i knjixevnost. Nu
Rubianich mc chuti tako. I što je na zgorecenomu bilexenju za
lioda odgovorio? Po sve ništa, derxao je da bolje je unucati,
nu vcch još bolje, otvèrdnuto ga opctova.
Drugi zahod evo kako sam naznacio i Donajpotle ostaje
nam još ne mali smotak neodkrivenih raslicnih pesnik i medju
ovim ниvlastito jedna s naslovom , Ljubav obratjena u o
лигион (odio) ali ne u posdrav (uddio), kako hoche 0. D. Fa
biинich. “ Ovde okrenjuje krivinu na slovopecatnika!! Nu jeli to
tako? Nije to mogao na svèrhi svoje knjixico oglasiti? . . . .
ljoisto jest velika obrnna, koju izvodi tiskarna!
Ali prilicum pomanjkanja prema malo se i u ovomu nje
govomu clanku i u njegovoj zgorcccnoj knjixici nahodu. Nu
podobno je , da kojagod iznosimo. Veli D. Fabianich u clanku
da l”. Kanavсliсh „ nasceva a Curzola ne primi anni del scdi
cosimo “ t. j. šesnaestoga věka ; nu to nije istinn, buduchi da
se on rodio u pocetku sedamnaestoga, i umro god. 1690. To se
moxe upuziti na strani 30 Dalmaciе, gdě vredni G. R. C. izvodi
knjigu kralja Poljaškoga poslanu našem Kanavclichu god. 1688,
i tako još mogli bi smo i mi izvoditi knjigu tuliansku poslanu
glasovitomu kardinalu Barberini - u (1089) u ovoj istoj zauneri,
 300
manje, da se ne nasmije. Ali ovaj smčh pak jest cсno razpisuje tuge, koje chuti cčch izgubljenja.
blczg istine, ona radost je dvojnica velikog raz Оvdě slobodna i skladnopojna obilnost je pětno
veseljenja, koja s ljubavi te ukrčpostjuje. Ništa mčrja i jezika, da vech bolje u ovom délu nitko
ne manje, i dostojno je da recen, kadgod šala nije mu zavidiv, on paka svim pridvan. Ovdě
oběrnuta k chudorednosti ugida snaхno. duh obcrnujuchi se k sebi, i iz same ljubavi zapas
U sèrcu izgubljenomu više, neg u jednom za smislenje uzimajuchi, i iz mišlenja za ljubav,
drugomu plodcuju do sad opomenitomu prisno stvara zacetak, kotuu svom snagom se podaje;
djevsko se pčsništvo nahodi, plod doisto duše. xice najskrovitije govčganske naravi tige, nčku ro
Ovdě pčsnik zanesen od ljubavi cčeh izgubljenja monitost nadvornih ljuvcznivostih izdušuje, i stice
učkog priatelja lcrpko stčlom razlavljenoga, koga, ganutje serca bez da pricinja dreselje. Ovo jest
kako on isti pravi, ljuljavju sergenom ljublja doisto po sudu glasovitoga našega Tomasta taj
še, komu svaka verovaše, koi svaka njegova stvo chudi, i traxi pamet svegdar otvorenu napa
znadiše skrovita, u komu njegovo najveche biše denjim jaznulja, svedj gospodaricu onoga, oslo
ићwanje i sve se dobro uzdèrxaše, i kakono jed bodjenu od svakoga zavczanja opravljajucheg za
na duša nemoxe stati razdiljena mi sèrce raz nata , nu svedjer još pomnjivu za onaj mckahni
diljeno xiviti, tako i on bez umèrlog priatelja, vezaj pohraniti, po komu krasote nauka se sa
idje svoje serce izgubljeno išouchi, i mekoser pletaju, kao da biocuhi, vegnim od naravi. Iz
vodimo baš samo pocetak:
i još onu latinsku poklonjcnu kralju istome Sobieski-omu. Ali Ajmeh! ca bi? Sa ovo slišu?
ostavimo sc ovoga- lit chc zahod tiskarno!
Nadomcche ovaj otac u drugoj opazki, da sam ja mislio
Sérce moje jao! }
mi je?
osnovati pohvalu (panegirico) xivota i délah P. Kanavelicha, a Vcch umiru, veche uzdišu,
ta pak sam sc od te rabotc s manje od desct recih odpravio. Vech nestajem, vech mc nije:
Pervo retchu, da sam u predgovoru onim sivotopisjim nastavio:
„ Nutkan od saiuc ove svèrhe, derxim, da che biti stvar po Tko me serca moga izbavi?
dobna prikazati „ ali u kratko “ xivot i dela Petra Kanarelicha...“. Dobra moga, moć ljubavi?
Zato jeli mogao Fabianich rechi, da sam ja htio osnovati poh Veche padoh, vech nije mene,
valu, kada vele bistro rekoh, da chu ovo u kratko obraditi?
Ali 0. D. Fabiauich, pravo da recenu, nije doisto ino u ino Vech sam nestà, vech poginu,
nu clauku gitao, izvan ono što se je njega ticalo...... Drugo Vech nije serca, komu krene,
velim, da nije istina što govori Kabianich, da se s manje od Vech ledenim, veche stinu,
deset besedah opravim, buduchi da inako bilo bi od potrebe po
kazati, da tri raztanka (colonuc) Zore Dalmatinske jesu manje Vech chuchenje pomanjkaje,
od dсsct recih. A moxe li to on rechi? A koliko je on izpisao lsto samo greb mi ostaje.
od Kanavelicha? Лh: doisto ima ovde zašto se smijati!
Napreduje 0. D. Fabianich govorcchi, da ja svcršivam О ljubljeno serce moje,
moj clau r, con un brano di poesia, che non scmbra a proposito U koun sidi moja duša,
citato. “ Eh kako tu... kako...? Upazimo malo jeli istina. Bili Izbavljenje (jaoh) sučrtno je,
ja prie neg sani izvadio oni komad Kanavelicha medju inim reko
ovo: „ на реanik po momu sudu osobito se odlikuje prostochom Ko brez tebe jesam kuša,
Jesika . . . . I da je tu tako cvo nešto malo ispodina is knjige K men se opcia k meni vrati,
pod naslovom: Verau Pustir. “Jeli on ovo citao? A gdčno bolje Smèrti, otmi me i povrati.
prostucha, obilnos, nuoch jezika se odkriva, nego u prenoscnju?
Хu ue govori i Fabiauich isti, da „ in questu boschereccia fa Svedj ti biše, svedj ti stoje
vola pir che in altre opere rituce ta puressa della diсitиra? Pèrsi moje otvorenc ;
l'ak Još neredno kaхе 0. D. Fabinnich u svojoj knjizici
(str. 34) prepišivjuchi bez ikakvog protresanja, što nam je Kako dakle stanje tvoje
ostavio vrědni Appendini, t. j. da se nahodu od Ivana Ivaniše Мохe biti izvan mene?
vicha n vario operetle ili poesta slava coynite u Deltu Della, Ali kako meni e biti,
/ru le quali si č lu muiyliore kita cvitja cioe mascetto di fiori. “ Jaoh! brez tebe na sem sviti?
0vde dakle, prie neg je sudio, imao je citati prcdgovor slovnika
glasovitoga Dellu Licle, i bio bi vidio, pomatrajuchi izvadjenja Ostala dčla ovoga prevrčdnoga pčsnika, ode
u tjeku onog slovnika, da ona , razlicina sloxсија 1". Ivaniše
vicha “ uisu drugo nego kita cvitja uzdèrxcchu doisto sakup i placnopčvke, s kojim se svèršuje, svitak, razli
različnih sloxonjah, i da po sudjcuju licrnardu i Cikarelu od
njega ništo drugo sada ne ostaje izvun kite cvilja, buduchi da kuju se još cčch novinc i jesu ispisana svom sla
ostala njegovu dela slavjanski, talianski i latinski upisana ali dosiju pčtnomčrja. Nu jest vrčme, da bcsčdimo
ne pritiskaua , propala su.
Nu malo potle nadomcche isti Fabianich, da „ it was o njegovouu najglavnijemu tvorenju t.j. o pesni s
zeito di fiori contieme scariuti aryонсиti tutti iu poesia.“ Ali
kako on je rechi mogao, du u kiti cvilju samo različna slo naslovom: » Kako sam se naucio peti. “
xcnja sva pesnički tvorcna se nahodu. kad ih ima i veli broj
u prostoslovju ? Lasno da on je iskupiu upisanja njegova ili iz Nahodu se velekrat něke pameti srčilovite,
knjigah bez promotrenja, ili iz ustih neknjixnora, cech gesa velo
puta stavio je na svetlust osudu spisateljali koji nesu bili u
koje uzamvši za cilj i malo da ne za posetak
vexbani na vrelu slavjanske knjixevnosti. svojih plodenjah jednu misao, jednu priliku,
 301
na město je na stališ odvesti, gdčno ona jasno
vitija se cini, i tote ostaviti je, i pak potanje
razrediti, prizgusnuti ih i podstaviti ih pod najva
vitiju, da tako onu ne zaderxaju i zabave, ali
da cilju dadu světlost, oni je do pjehanja těraju,
sjajnost joj uzimaju, obsjenuju je tako, da, do
savši na svèrhu zanata, cini ti se culi unutcrnja
nika otiskajucha oprčka, jedna zlovoljnost, koja
te mori, ogorci i cini, da pitaš sebe istoga, što
sam gitao? Ne doisto tako u ovomu delu, gdčno
naš Ivan kaхе, kako se nauci pčti. Ovdě ako se
iz ove strane svaki dio pomatra, lasno moxe se
upaziti, kako moch u popadanju poglavite misli
i u nje odvedenju do najvišjih stališah vidjenja s
novimi se krasotima nakita, moch , koja u isto
vrčme i krčpost zanata, i stalnost pameti poka
zuje. Ovdě novina mislih, sladkost i xitkocha iz
glasenja ocito cini viděti, koliko on ostavlja na
zad druge spisatelje. I zato toliko bi mi k sercu
ova pčsna, da sam je svu preveo u talianski
jezik, za moje ucenje, vérno i s istim pčsno
merom.
Pripovčda ovdi pčsnik da se nahodi jašuch
prčko nčke gore. Kad eto mu na susret jedna
vila, koja za uzdu uhitivši mu konja i pozdra
vivši ga, pogi ponutkovati ga, da s njom dojde. Оn
se nutkanju priklonivši, pustja se u visinu prčko
širokog mora odvesti. U to uzgovarajuchi ga vila
cčch straha, koj ga biaše uhitio tako hodcchi,
tanci se glasi pogmu guti, kako da bi od lcbuah
i viděti iniri od zlata uzvišeni vèrhu gore i svčd
mirali vrata od predrazih kamenih ugradjena, i s
obi stranc od ovih dvi dikle noseche luk i strčlc
niz ramena i citre u rukah. Ove ulivate mu konja
i postavljajuchi ga na livadu, zatvore vrata, i
igrajuchi uz citre, voditeljice njemu se gine. U to
Ja stah gledat mcá miri,
Ravno polje gdčno cvate,
I meu cvitjem drobne zviri,
Gdi se igraju, gdi se jate;
Tere od slasti neizrečene
Меac uzdvignuv više od mene.
Tad vil moja, ka me uvede.
Za ruku me desnu uhiti,
Da mi cčov, ter me sede
Sridom cvija provoditi,
Pa od mirisa sam i od slasti
Vas se ochutih kako cvasti.
Ilodcchi tako, upravljaju se put jednog javora,
pod kim guju, gdě zbor vilah uhitjen u tanac tan
kim glasom mromore. Medju ovim:
Jedna biše ukrunjena,
Slavno kolo ka vodjaše
Suncem biše odivena,
A od sunca lipša sjaše,
Bihu ostale punc gizde,
Da uz Danicu kako zvizde.
(Sledit che.)
-
PRIP()WEST,
od F r a na Šoa ve
Еtelred.
Buduchi u svoja mlada godišta ostao gospo
dar sama sebe, i Englezkoga prestolja Etelred pre
vremeno prepušti se nerazbornosti i slěpoginstvo,
u koje puno je lasno da upane jedan mladiсh koj
u pèrvoj vrelosti nezna drugo slušati nego silnost
ganutja svojega. -- Buduchi jedan dan u lovu,
vidi jednu mladu seljanku, koja veselo pévajuch
stajaše na straxi jednoga malahna njezina stada, i
kako lépa i skladna uvidi mu se, tako uput za
nju u ljubavi uxgao se je. Zauzdan on da jed
nome caru ništa neima protiviti se misljaše na
pèrvo nastupljenje lasno predobit ju, ali najde kre
post Etelviginu (tako zvaše se pastërica) puno
vechu negoli on biase promislio. Svako dragova
nje, i zamamu svaku lépih darovah i velikih o
bechanja postavi u dčlo za predobit ju, ali svako
dčlo bi mi mu zaludu. Ali neutvèrdivši vruchost
ovraxenja svojega, njezino odpiranje ne ugini u
njemu drugo nego sve to veche uxgalje. Etelvi
gina slika pred ogim vavěk mu stajaše. Bilecih i
spavajuchi, drugo vcch nevidjaše nego samu nju:
tako malo po malo dopre na svèrhu da ginjaše
mu se brez nje ne moch xivěti. Ne ostajaše dru
goga nagina za dočrvati njezinu nedobitnu stano
vitost, nego poklonitjoj svoju ruku. Ali kako mo
gaše toliko smèti? Kako uslobodit se postaviti na
prestolje jednu nevoljinu seljanku? U ovoj dvojbi
promišljenje dugovito teturaše; ali na sverhu ga
nuje dobi ga; predloxenje bi uginjeno, i Etel
vige, koja na svako drugo dragovanje nedobitno
odoljaše, neumjaše odolěti na ono novoga veličan
stva koje nerazmišlajuchi vidi sebi poklonjena. Ali
 302
malo kratih nenadno veličanstvo donosi jednu pra
vu blagopolucnost. Etclvige brzo pokajaše se nje
zina promjenčnja, i poхudi opet vesela polja, i za
dovoljnu prostochu u kojom rodila se biaše. Etсl
redovo včnganje bi po svemu kraljestvu puno po
gerdjeno; хашогi i razloxenja pogrdna na svaku
stranu ciniahu se, i nesrčchna kraljica od svakoga
potlaccna i zapuštena, vidi sebe u srču svojega
dvora prevedena u najponixenu i dosadijvou pu
stoš. Sa svim tim njezino umětstvo i sladkost
nagina njezina, malo po malo oholost velikih
predobiše, i u njihovim sercim navodivšise, ona
vidi se na svérhu kako njihova kraljica ocito od
njih poznata i dvorcna biti. Ali ova nova srč
cha samo ugini da bude joj ljulja i nucnija ona
nezgoda, koja gekaše ju. Etelred, zapuštivši se i ne
stanovitosti svojega sérca, vremenom zaboravi onu
ljubav koju za nju bio je zageo, i za nju vech
nсmarivši, u nove ljubavi pogme razmechat se,
Pretérpi Etclvige za nčkoliko vrčmena muganjem
njezinu bolest, ali videchi svedjer kraljevo raz
lucenje podrastjeti, i iskušanja régih Carevih
priateljah (po kojim iskaše njegovo pokorenje) ne
koristno, uslobodi se na svèrhu kušati bili nje
zine suze mogle koju krčpost imati na muxevu
sèrcu -- Nesrčchnica! Bolje da tu misao nije nigda
imala. Ne uginiše njezine suze drugo nego zvérg
ki razsérciti Etclredovo sérce. Onaj nemilostivi, u
silnosti občsti svoje zapovědi da, uzeta iz dvo
ra, bude uput povedena u jednu tverdju, i onde
za svedjer zatvorena. Uzdisanje i plac biahu tu
nesrčchnoj kraljici sama druxba i izjada, doklen
sharana malo po malo od skonganja, njezinoj
nesrčchi ncmogaše vech nadxiveti. Ništanemanje
nc uslobodi se nigda Caru uginiti prikor ili tuxbu
nesrćсhe svoje, i u vrčme isto u koje vidjaše pri
blixat se svèrhu tuхnoga xivlčnja svojega, njemu
neumi drugo pisati nego najsladja i najmilostiva
izglašenja. Poda mu u knjizi najposlědni pozdrav,
i u mladovito doba od dvadeset godinah xalostno
nestane. -- Car cuo je glas smèrti nesrčchnexспе
s chuljenjem više od naslade, neg od milotvor
nosti ili od poboxenja, i bagivši na stranu knjigu
brez otvorit je, sve misli občrne za stisnuti novo
svezanje s kneginjom Emmon, sestrom Rikarda
hercega Normandie koje sama slika ugini ga lju
bovnikom. Ali neprodje mnogo vremena da pogme
s njom plakati na xalostni nagin prošašnje ne
věrnosti i zlosèrdnosti njegovc. U naravi osor
noj i odrčšenoj nove kraljice nije našo sladkost
one koju bio je prielako opako poxertvovao. Ne
stanovitoj duši Elelredovoj pogcse dodjevati; kra
ljica za to iskaše veliku osvetu; nesklada kuchna
odkrisc se po gradu, i po carstvu; narod razdělise
u dva svetla, svak smuti se i sve bi puno ne
rednosti i nabunah. Koliko putah ne izusti car
onda ime prevarene Etelvige! Koliko putah poka
jaše se prošastne nemilosti njegove! Ali od vech
kasno. Jedan dan u njegovoj sobi gledavši něke
knjige, ona najposlědnja Etclvigina, koju bio je
nepomnjivo bacio brez dostojat se otvorit je, doj
de mu iz nenad pod oci. Vidivši ju pozna uput
njezino pismo: rezanje dušogrizja i strahosti u
onaj gas naskoci ga: pruxi treptav ruku, otvori
ju i procita ove rčgi:
„ Primi, gospodaru, najposlědni pozdrav u
miruche Etelvige. Dostoj se barem nemerziti njezinu
uspomenu, kada ona ne bude xiva. Ah! ko igda,
mochete ljubiti kako ona! Nesrčchnica! Ona nije
xivčlancgo za samoga tebe, za tebe samoga ona
je dihala, za tebe bile su sve njezine zabave, i
sva chutjenja. Ti zapustaš je... ti je izdavaš... ne
umilostivi...“
Ova knjiga biaše za Etelreda kako jedno
trčskovo praskanje, cini mu se viděti najzadnje
uzdisanje izdane xene; gini mu se guti najposlědni
uzdah zavika: „ Ti krutni, ti si ubio je!“; i o
stane poliven gorkiem suzami. - Оd onoga ga
sa neumjaše nachi pokoja ni utčšenja. Zamišljen
hodjaše simo tamo nepoznavši gdě obertaše se,
svuda ginja mu se viděti bledu sènu Etсlviginu,
koja ga progonjaše. Zakopan u preduboku zlovo
lju, pometnuvši prošastne naslade, nemari za
kraljevska derxanstva, i istu světlost merzi. ---
IRazrastivahu se u to smutje i nerednosti, sve biaše
neupravljeno i uzbunjeno. Neprjatelji vanjski sloxi
še se s unuternjem na njegovu berzu pogibu.
Kralj Danimarski zaskogi ga xestokom vojskom ;
on se zabrani, črvanje bi kervavo, ali na sverhu
bi usilovan predati se i pobčgnuti: osvojen odjedne
prosilne tresavice, mugen od hiljadu priugrize
nja slegnut od tegote nesrechah, kojih podpuno
 — 303 —
- • w * * - - - v *

dostojan biaše, dospi luхno xivčti, za strašni Bogom brate od gore gusare
izgled nevěrnim dušam i nemilostivim. Nemoj moje ј“ ice.
Govori joj od gore gusare:
И. Jelcich. Nebrini se mlada nevistica
-парожав
Ja ti mechu pogrditi lice,
NARODNA PESMA *). Neg te molim mlada nevistice
Kada dojdeš Radulu na dvore
(Iz ustih puka na Ifvarskomu otoku) U njeg mi je u suxanstvu bratac
Ne da mi ga na odkupu Rade
I canti popolari sono gli archivii per la storia. Ni za srcbro ni za suho zlato,
d' un popolo
HIGraller. Ni za jaspre kak je njemu drago,
Stanovitost u olocclmanju. Nego mi se Rade zaklinjaše,
Kada ja se budem oxeniti
Kad se xeni Radule vojvoda Da che brata obisiti moga.
Na daleko Fatinom divojkom, Ja te molim nevistice unlada
Prosil je je, obcchali mu je. Ako ni ga obisio Rade,
Vrimc malo temu postojalo Kadaj mi ga bude obisiti
Svatbu kupi Radule vojvoda, Nemoj mi ga xedjom ti moriti,
Svatbu kupi, on u svatbu neche. Napoj mi ga, ljubi. Radovina,
Šalje svatbu po mladu divojku Napoj mi ga vode iza gore.
Rade lipoj svatbi govoraše: Govori mu nevistica mlada:
Ноd te s bogom lipa svatbo moja, Viruj meni od gore gusare,
Nebojte se nidir nikogare. Ako ni ga obisio Radc
Išli svati po mladu divojku. Neche ti ga veche obisiti;
Kad su došli divojki za dvora, Jer kad dojdem Radulu na dvore
Divojka ih iz pozala gleda, Nechu sjahat sa konja dobroga
Ter je lipoj svatbi govorila: Ni ulisti u biele dvore
Dobro došli lipa svatbo moja, Dogim tvoga ne oprostim brata.
А gdi je moj Radule vojvoda? I išli su Radulu na dvore.
Lipo njoj su govorili svati: Kad su došli Radulu na dvore,
Viruj nami nevistice naša Svi su svati konje razjahali
Osta Radul po dvoru šetajuch I ulizli u biele dvore;
А шајka mu dvore pripravljajuch. Samo nejti nevistica mlada.
Dokli dojdeš nevistice mlada. Izašle su sestre Radulove
Тоlikaj su obid obidvali, I njoj konja da bi primijale:
Pak su išli Itadulu na dvore. Sjaši s konja draga neve naša
Kad su došli srid gore zelenc Sjaši s konja uliz nam u dvore.
Govorila nevistica mlada: Zalvom svojm govoraše neve:
О vi svati, moja mila bratjo, Borme nechu dvi moje zolvice
Jeli ova gora gusariva? Сim ne izajde vaš bojani brajne
Lipi njoj su govorili svati: I lipim me ne daruje darom
S” se nevistice naša, Lipim darom od tamnice kljucim,
Jer ni ova gora gusariva I ne oprosti od tavnice suхnja.
Prokoj srichon da bi s tvojom bila. Kad to cuju sestre Radulove
Još su mladi u toj rigi bili Išle jesu bratu u komore,
Eto ljuti gusar iza gore. I svomu su bratu govorile:
Kad ga vidi ucvistica mlada Ali neznaš moj rodjeni brajne
Udilj ga je Bogom bratinila: Sto govori virna ljuba tvoja,
Da ti neche konja razjahati,
Ni ulisti u biele dvore
*) Pod ovim naslovom izvodio sam na bro. 12 i t. p. g.
nekoliko narodnih pesmah od mene sakupljcnih u Staromu Gradu Сim ne izajdeš moj rodjeni brajne,
na livarskom otoku, varošu, u konu punom rukom takovo um
»tvu i jezika blago razsiano nahodi sc. Nu evo me iznova (i da
) lipim je ne daruješ darom,
Bog da s vremenom Još chu) na izvedenje ovih dvahu s na Lipim darom od tamnice kljucim,
slovom jednu » stavnost u obechanju“ druga u Фsvctu.“ I ne oprostiš od tavnice suхnja
Dersina stanovito, da neche bit Još bilo na světlo izdato, i da Marka brata od gore gusara.
she se rad oko njih citatelji Zore Dalmatinsko zabaviti, buduchi
da po sudu glasovitoga Gerrcu štiti ovo poprave jest », poz Каd to cuše vojevoda Rade
nati narod u njegovomu istocenju i piti pčsnistvo iz vrela. “ Vazeo je od tavnice kljuce
s. L. W I išal je dol u bile dvore.

Bade ljubi svojoj govoraše:
Sjaši s konja draga ljubi moja
Sjaši s konja ulizi mi u dvorc.
Radulu je ljuba govorila:
Viruj meni dragi gospodine,
Nechu sjahat sa konja dobroga
Ni ulisti u bicle dvorc
Cim ne oprostiš iz tavnice suхnja
Marka brata od gore gusara.
Usadi se to cujuchi Rade
Udrivši se po celu junackom
Ali mu se s manjim ne mogaše,
I dal joj je od tavnice kljuge
I išla je na tavnicu tavnu
Tavnicu je tavnu otvorila,
Kraljevicha Marka oprostila
I još mu je mlada govorila:
Ноdi s bogom Kraljevichu Marko
Pozdrav tvoga brajna rodjenoga,
to sam rekla to sam uginila.
NARODNA PESMA *)
ЈЕ ustih jednog starog Pandura nazvanoga Strica.
Tri galie gradila divojka
Po imenu Jela Dalmatinka;
Gradila ih devet godin danah.
Kada ih je dogradila mlada,
Sve tri je ona na dar poklonila.
Jednu šalje dux du mletackomu,
Drugu daje nimackom cesaru,
Trechu šalje Otmanovich Caru.
Sva tri su joj lipo zahvalili,
I za dare poslali uzdarje.
Duxd mletagki tri lipa gjerdama,
Tri gjerdana od suhoga zlata,
Nimski Cesar tri jabuke zlatnc.
Car Otmanski na dar posla joj je
Mlada momka lipa i gizdava.
Kad Jelina primila daroves
Posestrimam svojim govorila:
Mala hvala duхdu Mletackome
Mala hvala na trima gjerdanim.
Što che meni rešenje od zlata,
Kad sam sama sebi nakitjenje
Оd uresa naravske lipote?
Mala hvala nimackom Cesaru
Na jabukam od suhoga zlata.
-- --
*) тко нi vrčme, i duh narodnosti imao, moga bi ovak
narodnih pisamah dosti cut u pandurskim sastancim, i pirnicama;
za najviše pak na dernecim od slepacali, i slepicah us gusle.
Ako koji put svi redci nesu napravni, lako je napraviti samo
pucnost, i cèlovitost skazanja (buduch sve dogodovsteno) da **
uzdèrti, jer bi drugacie slepca s gudalom po glavi s
легал gradjuЈ što gradio nisi.
—=43323+4&&}}{&#{{#exe=-
Bratja Rattara
J. A. Kaznapich
Urednik.
304.
Šta che meni od zlata jabuke,
Kad sam sama jabuka rumena?
Ali hvala Otmanovich Caru,
Коi pozna što xeli divojka
Ter mi posla momka gizdavoga,
Da mi spava na desnici ruci,
A ja njemu uz persi junacke.
Da s njim trajem pregestite danke,
U razbludi statkog uхivanja.
----dispoda
Igrap dobropinac.
(Iz talianskoga).
Leopoldo, Herceg Lorenski igro je na ka
ratah s jednim plemichem siromahom, koj mu
nikad nije pito nikakvu milost i koga je on mislio
dobro nadariti. Za koj uzrok cesto navlaš gubio
bi mnogo pčnczah. Plemich videchi na sverhu
njegovu blagu hitrinu posmehujuch se rege mu:
Мој Негсехе! prem si těran od sreche. -- Nu
nigda me nije bolje slědila, odgovori mu Herceg,
hotio bi sam biti za svidit se.
M. Marinovich.
KNJIXEVN0 lŽJASNENJE.
Cospodine Uredniče!
Оnaj članak u obranu slavnog
Obradovića, utiskan u 35 broju Zore
Dalmatinske o. g., nije od mene u naški
jezik prenesen, već od njekog meni
nepoznatog u Pešti. Ja sam G. Pavlovi
ću izvorni talianski sastavak priobćio,
neimavši sam vrěmena posèrbiti ga.
Molim Vas da biste ovo moje izjasne
nje u našu Zoru primili. Vaš
U Иisu i o Rujna 1845.
Bosidar Petranović.
SSSSSSSSSSSSSSSSSS3835&SSSSSSSSSS3.888 SSSSSSSS SE
0pomena gospodi prebrojiteljima i porucnicima.
63 - Mesecom Listopadom poginije cetvèrto tri
nâsecje Zori Dalmatinskoj. Izdavatelji prepo
rućuju se дy, prebrojiteljima i poručnicima za
da na vrěme ponove naručenja kod C. K. poštah,
* kako je običajno.
Izdavatelji i vlastnici.
 |}}{{)) 39,
—G—
NA 29. RUJNA
č
Фо44
ЗА ЗFOvaj list izlazi svaki poneděljak. Godišnja mu je cčna 4 г. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poručnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudraco narodni oli strani list.
Раsаngrvo.
P. T. Gospodinu
LUI, MARI PINTU Biskupu, prvim putom
u Makarsku uzlazechchill.
О Lovrénju predpedesetomu
(Оd kada se Mletacka Vlastela
Gospodarstva odrekoše svoga)
Dalmatinska malahna Makarska
Pir piruje iz pod Biokove
I susěde na veselje zove. --
Pitao ju došlac podruguša :
» Sirotico, gemu tebi pir je? --
* Kakvo te je popalo veselje?
* S kim se digiš, u što li se uzdaš? ---
* Zalud sèrce, kada ncima snage:
» И ele hvale u male bisage! -- “
Starac Stepan pred noch hladujuchi
Iz pod bilº na stčni studenoj,
Gusle gudi, podrugljivca sluša . . —-
Pak mu veli zapopčvajuchi:
* —- IV je dike u zlatnome pasu,
» Nego pobro u poštenu glasu ! --- “
Vidiš ovog vododera silu
Kako nosi našu zemlju u more? ---
Da poměrsi do najpotle stope
IIrabrenoga Vecha Makarskoga,
Коi no je ovdi zborovao
I junacki turcim odervao? -- “
* Dal pogledaj kakº ova tri bresta,
Ko tri mila brata stogodnika,
Аrvechi se vodom i sěverom,
Junacki se još derxc tvèrdine:
Sto zeleni pod njima nestaje,
Оno mlade na njima nastaje! --- .
II, (, ())|NA
—G —
I 8 4 5.
чи — =
2)
Ter, sedechi u debelu hladu,
Ja se ucim od njih ovdº iz pod njih:
Da - (Kad svoju digne misal k Nebu
I uzdahne s cistim sercem k Bogu) --
to izgubi govek na nixini
Мохe stechi gori na visini!. — «
55 A što zoveš ovu siroticom;
» » — Malelno je zerno biserovo
(1796) — Al se nosi o gospodskom gerlu... ““
Za to više sěva joj poštenje,
Nit se srami svoje priprostosti:
Sto je da je, na glasu je dosti. «
55 Оd Cetine do Neretve mutne
Lexalo je kopno Dalmatinsko,
Glasovito magem i uměnjem,
(Jerolina slavna Olagbina!)
Koje glavom k Savi dopiraše,
A u more s nogom upiraše. «
Iz pod Save dio po-Serbi-se;
Iz pod Serbske, fi po-Bosni - se,
Iz pod Bosne, po - Ercegovi- se:
Neodërxa Ime Dalmatinsko,
Neg Primorje iz pod Biokova.
Sad, opchena, ncimc izvan slova! -- “
Sto je zemlje na jugo Neretve
I što lexi na zapad Cetine,
S vrčmenom se po-Dalmatiniše;
Dali bihu tudje plemenštine. ---
Nu promisli sad Makarska šta je:
(1646) * — Mervica je, dali od sèrca je! -- «
2)
Stoli ona Cerkovnomu Piru,
Veseli se . . ., pobro, i pravo je!
Od Biskupah golema joj dika:
Po Hrabrenstvu, ili po Svetinji,
Po Nauku, ili po Porodu; —
I mogu ti zbrojit svaku zgodu. - “
 306
„ Ako pitaš: zašto po frabsenstvu?...- “
Petrova se štapa priderxcchi,
Primorci se turcim odmetnuše
I Mletačkom Duxdu pridadoše
Ne podjarmom, nego s ugovorom, (1646)
Vladajuch se sami svojim Zborom. --- и
9) Ako pitaš: u zašto po Svetinjit. “
Nisi cuo Xivot i Čudesa
Дlaxenoga Našega NikoLE,
Samovoljno ubogo- pokorna,
К Grebu koga bolestnici laze,
Paka, zdravi, od Njega odlaze? — и
35
Ako pitaš: n zašto po Nauku?...
Dva Biskupa SтиглN i FлвлN,
Sva Imanja svoja ostaviše,
Da na Sluxbu Cerkovnu se goje
U Nauku Makarski sinovi.
Berxek nisu Blaxeni i Ovi? --- «
29
Iz ovoga blagodarna vrutku
Teku dobra pridragocěnjena:
JEogu slava, — а Маkаrskoj dika!! -
RAвANU i SтmeANu paka,
Meche nikad umret Uspomena
b7. Makarskoj dok bude kamena!! -
Ј).
Ako pitaš: zašto po Porodu?... « --
А nisu li na Glasu: pokojni
PAvAL Biskup Splitski i Makarski,
I xivuchi (Bog ga poхivio!)
SтiРAN Biskup Kotorski; – od Koji
Na daleko svaki zadostoji? . . — «
Оba Sina malahne Makarske; —-
Koji, kako světli po derxanstvu,
Nisu manje Umom i Naukom,
Plodnom rigju, skrovnim blagodarjim:
S Njima bi se mogli uznositi
I. Gradovi puno uzmnoxiti! — “
Sto ju pitaš: s Kim se danas digi?... -- “
Ima s Kine , včrati je moja! --
Pir piruje Krepostnu Luić,
A Biskupu, jur Sibenickomu; --
Коi, gdi bi jednom Ugenikom,
Skoro pridje Хиpnikah xupnikom! «
Уtarinom je Plemiсh od Osima
(U Krajni Jakina Rimskoga);
IDal je rodom DлLматиNIN pravi,
Iz Skradina nixe Šibenika:
Gdi junackim skokom Kerka hèrli,
Dok se s morem u miru zagrli -, * —
Nadoji se Nauka u Splitu,
Gdi s Ljudstvom se Mudrost zagorijaše:
Bazasija Boxju Rěc na Domu,
Tvrdom Zadru skladnom, Šibeniku;
I guše ga do Bega glavnoga:---
liepi blage, Uma dubokoga. - “
A Nauke uzajmene Njemu,
S obilatom ON odvrati mčrom
U Zadarskom plodnu Sèmeništu,
bºriteljom pak Upraviteljom:
—
Jer se Nauk neima prolevat,
Усch, od jednog do drugog, prelivat — a
* 1. Хирnikom bivši (po Naravi
Revi sladke, a Serdca sladjega)
Bčg Blagosiju, blagost Dobrogirlstvom,
U Ljubavi Ом potvèrdjivaše:
Pravodušno milostiv, govepan,
Вlagochulan, umetan, naugan. —
Serve bo je zemlja; Chud, zaćina;
Оn je stablo, a Nauk je texak.
Blaxen texak oko dobra stabla;
lilagu stablu na pretiloj zemlji:
А zapini blago u mrcini .....
Sada poznaj štoje Luić Рим --
* Ti ju pitaš: -- 4 u što se uzdaš? -- a
U Njegovu Ljubav s ona uzda!...
Kano čarea. milujucheg Chachka:
Каno ovca, pomnjiva Pastira:
Zaragnica, milog Zaručnika:
Dalmatinka, svog Otagbenika!!! –
Makaranska Splitskoj se pridruxi,
Каno mladja sestra uz stariu. —
Staria je lepša, zato draха, ---
Воgatia, zato cčnjenia; —
Dali mladja, zašto nejaya je,
Milostivu Sèrcu milia је. — a
* Još uzda se nešto!... Kad brez sebe
Оtac détc ostavit imade,
Namestniku preporuguje ga. -- 1)
А Каnoga?... Оtgeva je briga!... —- |-
A njezina, xelja (Kad b" ON htio)
» - Da bi gore njezine List bio !... «
» Ako si me lěpo razumio,
Оstavi se nuder podruganja;
Neg unidji i ti u И eselje,
I dodajni Zlatopirnu Cašu:
Da napijem Piru i Pirnikom,
1 pripčvam Pčsmu Zarugnikom..... --
* Bogu Slava, a Cesaru hvala
I Svetomu Otcu Latinskomu !!! —
Zarugmiku Zdravlje i Poštenje i
Zaruguici и Sinovim radost!
Dalmacii Mir i dobra Srécha ! ---
Мlcdju bratjom ljubav sva to vechal --
Stepan Ivichevich.
NEŠTO 0 DUBROVNIKU.
od Matic Bana.
(Pro dux en je i K on a c.)
Ali ako Dubrovnik děli knjixevnu Europejsku
slavu s najglasnim gradovima, on se blista bez
ikakve zatocnosti na najvisokim stilu knjixevnosti
slavjanske. Kako je Europa, primila najpervi uz
-
1) Uz - Biskup Makarski.
 — 307
pčh k umnom naprědku od svojih juxnih dèr
хаwah, tako ga je i liria primila od Dubrov
nika, koj je medju najjuхniim njenim gradovima.
Dubrovnik bio je paladium sveti narodstva sla
vjanskog, blistatelni grad mudracah, Atcna Ilir
ska; tako je svi izučeni jugoslavjani nazivlju i
smatraju. I to svim razlogom: najznameniti nji
hovi pčsnici, Dubrovgani su. Ime Ivana Gundu
licha poznato je u Europi po prevodima italian
skim, a nekim ulomcima i francuskim njegovog
Оsmana, koj je jedinstveno epigesko uredno spč
vanje što do sada imamo. Dosta je škodilo iz
vornosti (originaliteti) njegovog genia to što je on
xivio u jedno doba u komu uticaj italianski bio
je nadvladao ume Dubrovacke. I s toga i on je
kadgod natezan a cesto utvaran, kao i Tasso svag
da je malo podug, svuda hoche lako tecenje
rčgih i sladost, pa to gděgod udi snaхnosti je
zika. Prepostavio je měru osmeronoхmu drugi
ma, ali na prekor sviuh izvinčnjah, kojima Sorgo
hotio bi ga opravdati, ja cčnim da osmeronoxni
stih nemoxe ni u slavjanskome jeziku dobro pris
tati cpiceskoj pčsni. Pri svim tim pogreškami štioc
ne prestaje diviti se o gudnovatoj lakosti kojom
je on slagao stihe, gotovo nikada nc matezane,
o bistrini jezika, o neizcernenosti njegovog vo
braxcnja, o visokosti i xivochi mislih, o krasoti
сpizodah dosta cislenih u istinu ali lepo izvodje
nih i věrlo dopadnih. Ovo je jedno spčvanje koje
malo ili nimalo nalici epičeskim pčvanjama drugih
narodah, vidi se u njoj naklonost pčsnika koj
više na krasnosti mirnog xivota, na sladkochu
ljubavi, na junaštvo moralno lexi, negoli na kër
vave bitke, na razkidanja ljudska, na predmete
uxasne. Ovo jo pravi tip slavjanskog genia.
Ljubezne pčsme Gjorgjicha takodjer na ta
lianski jezik prevedenc, zasluxile su mu ime Ovi
dia Ilirskog. Ovo je jedno vatreno vobraxenje
istocno kome je gdčgod škodio Europeski duh,
pri tomu njegova měšania gešche je prilčра , i
ako je Gjorgjich imao pogrčšakah Aziatskog i
Еuropeskog pčsništva, imao je i dosta njihovih
krasotah. Osobito u liriceskom opreděljenju Du
brovnik dao je veliko cislo pčsnikah: oni od šes
naestog stolčija, crcz cistoche jezika i ukusa, koj
je prilјахavao sav prosti uršaj i svu njesnost
gerske muze, oznacilu su najblistateljnu epoku
ilirske klasiceske knjixevnosti. Dramatika takodjer
bila je lěpo na pocetku zasjala u Dubrovniku, i
cinilo se je da che i ona dostiсhi visinu koju
su ini nauci tu bili doperli; ali za nesrechu ju
go-slavjanah njeno utemelenje nije se zbilo, i mi
još оcekujemo jednog velikog uma koj che nas
dobaviti narodnog teatra.
Medju xenama koima se dici knjixevnost du
brovacka najglasovilja je Cvčta Zuzerkinja (Zuz
zeri) pojkinja italska i slavjanska, koja je zaslu
хila hvale i pozdrave sviuh gotovo pesnikah nje
nog vrěmena. Zbog nje znanja i krasote, prava
Azpazia ilirska (tako je jedan spisatelj italianski
zove) njezina kucha bila je město mudrih borbah
i sklonište najplemenitih muxevah koje su Du
brovnik i Fiorenca, ova dva varoša, u kojima je
ona xivčla, medju svojim zidama saderxavale.
. . . Ima još u Dubrovniku premudrih, i biti che
ih vavěk, jer znanje ovdě i xelja k ucenju rekao
bi da se s mlékom sisa, ali trudno che biti da
ih bude prekoobicnih kao u prošastju. Zavedenje
talianskog jezika po ugilištama o malo da nije
u najzadnja vrěmena udušilo u kolěvci izobraхе
nje svoga jezika slavjanskoga, istina da koj do
moljubac još bi nam kad kad dao poslušati sladki
romon narodne lire, i ime gospodina Antuna
Kaznagicha zaměrno je u ovoj epoki, zbog nje
govih stalnih usiljah da obderxi i pouzdigne sla
vjansku muzu, ali njegov glas nedopiraše do mla
dexi koja ne boljaše više ni gitati ni pisati ni
misliti nego italianski. -- Za veliku srechu to je
vrčme nestalo; ona nije mogla obderxavati se pro
tiva udahnutju slavjanstva koje ju oda sviuh stra
nah xestoko sada obuzimje: jedno obšte protivo
destvје zbiva se, i Dubrovčani mochi che u krat
ko vreme dostojno odzvati se na blagoredni po
ziv bratje njihove. Njihova stara děla razpitavaju
se oda sviuh stranah i prepecatuju se: traxu se
rukopisi po njihovim osobnim knjixnicami, i ve
seljem iznahodi se blago, koje tu stojaše zako
pano i nepoznato světu. Po tomu moxe se suditi
da, kada bude sasma medju nama izgeznuo těsni
i sebicni duh malih nationalitetih, i kad velika
narodnost bude se dobro u naše ljudstvo uvela,
 — 308
narčgja naših raznih derxavah, věrlo malo medju
sobom razligna, priblixit che se k narěeju pisa
teljah dubrovackieh, za sliti se ujedno, i zavcsti
tako jezik obšti, jezik sviuh jugoslavjanah. . . ,
jezik koj je govoren po Dalmacii, po Ercegovi
ni, po Cernoj gori, po Bosni, po Serbii, po
Slavonii, po gornjoj Arbanii i po IIervatskoj.
Spisatelji Sèrbski i Slovenski upotrebljavaju jedno
narčgje u komu se nalazi nekoliko regih staro
slavenskih, ali i oni vech pogimlju ostavljati, i
sve to veche priblixavaju se sladkomu jeziku naj
juхnome, i svoje iste bratje. U regenim derxavama
gdě narod nije nikada bio u velikom prijalju sa
inostrancima, izuzimajuchi upuštenje nekih rčcih
turskih, italianskih ali nemackih koje je lasno
iztrěbiti, uzdèrxao se je u përvašnoj svojoj cis
tochi genium jezika, i zato ovaj jezik koj je jugo
slavjanima ono što je toskanski Italiancima i Sak
sonski Nčmcima, ima najviše stihija i srodstva
da nastane obšti jezik jugo-slavjaninah, ali to kroz
ono preinagenje koje moraju proizvesti uvedenje
mnogih novih régih, poznanje inostranskih jezi
kah, upriměnje Europeskih mislih, naukah i ru
kotvorstah.
Dubrovgani više nego ikakvi drugi Slavjani,
imaju velikih primčrah pred ocima, za da se uz
palu plemenitom sorevnostju, i usile da uzdèrxu
na prestolju jugo-slavjanske knjixevnosti svoju
slavnu domovinu.
ххvoroехsac.
Prevodi iz Ničunačkoga
Iz Leipzigskoga Časopisa: Illustrirte Zeilung
14 Rujna 1844. N. 63.
Veliki upliv, koji Rusia zadnjih godinah u
ПРersiji stege, ponajviše budi pripisan pomnji i
pretexniem darovima gencrala GRoкл sкупо
мисл. koj poslanikom u Teheran odpravljen ta
ko je srčino naměru toga poslaništva postigao, da
se je čověk tomu jedva i nadati smio.
Ime toga izobraxenoga govčka, koje se u
zboru inglezkoga parlamenta danas tako cesto
spominje, kada štovani Lordovi vladu ukoravaju
što je pustila da joj se u tolišno vremenca pre
otme ona moć koju toli dugo tamo imadoše,
bez da je išta učinila što bi tu premoch ukinu
lo, ozva se nedavno u povećem sastavku Jour
nala des Débats, gdě se izbrajaju one koristi što
je ruska politika u Azii steći umčla i kojim je
grof temelj poloxio, te tako i nas pohvala čita
telja minuti neche, ako xivot generala Stvoxića,
25 godinah u vojsci služivša a posle u potajnom
diplomacie boju tako se proslavivša, na kratko
opišemo, a da chc sve i najmanje istina biti za
to sino jemci, jer včsti nam proiztiču iz čistoga
kladenca.
Gnor IvAN STEPAN SIмокić iz něke vèrlo sta
re serbske rodbine posle u Dalmaciu se preseliv
še, rodi se 5 Rujna 1793 u Šibeniku, gdě mu
je otac advokat na glasu bio. Za duhovnika od
redjen izruče njegovu mladost važnim ugiteljima
koji prionuše da mu i duh i sèrce izobraze te ta
lio od onda već postade čovčkom važnim i oz
biljskim, te mu to već poslě i osta na cime se
bavio.
Biaše IvAN ćudi živc i vatrene i koja se s
očevom naměrom ne slagaše, a ni sinu se ne
htède tudaj; ali kao što često biva dogodi se iz
nenada štogod pak onda odnese včtar sve štogod
je ko naměravao i čemu se nadao. Zametnu se
rat medj Francuzim i polovicom Europe po cemu
i Dalmacia Francezim dopade prem u ono doba,
kada mu netom biaše u godine mladenca preći.
Za toga vrčmena kad ništa i nevide nu vojnike
sa svakojakim oružjem, kad je sve na vojnu slu
tilo i kad se za drugo šta ni čulo nije nego za
bitke i dobiti, tada reče Ivлx svomu otcu kako
mu nije volje za popovstvom, nego da bi i on
rad pristao uz Napoleonove zastave. Otac videći
da mu je ta xelja u sercu nikla popusti; a ta
kova želja, kad je rat, daleko će čověka pro
turati te tako se IvлNu breviar proverže u mač.
Godine 18oz upišu ga kadetom medju Pan
durci postade 1 i Lipnja adjutantom drugoga reda
kod Generala-Gubernatora Dalmatinskoga grofa
IDandola; poslě uz Generala Delzona adjutant,
(što su ju zvali), posebne službe, godine 1800 sa
vojskom Dalmatinskom, što je pod Marmontom
bila, podje u boj na Austriu, te ga je bilo u
svakoj bitki te godine na Hèrvate, dok napokon
 309
i u veliki Vagramski boj nestiže. Kako se taj
rat dokine učini ga Napoleon lajtmanom u regi
mentu (imenom) Royal-Dalmatc; kašnč I. Svibnja
181o, pošto vech Marmont General-gubernator
ilirske pokrajne i hrvatske regemcnte sredio bč
še, učini ga kapetanom - adjutant - majorom u 3
(Ogulinskom) ilirskom lovačkom regementu, do
kojega tako nagla naprčdka najviše mu dopomo
že General Delzon, koj zagleda u mladiću, komu
tek 18 godin biaše, ne samo hrabrost i gotovo
manitost nego i darove te glavu za vojsku, i zato
biaše poxclio uznčti ga na takovi stepen gdě mu
garnizonska sluxba nebi dodijavala i gdě bi onaj
duh više i više se razviti te glasu francezkoga
oruxja pruditi mogao.
Godine 18. i pristane GпоЕ uz neki pčšački
regement, što se je onda u Gorici nakupljao, te
podje uzanj 1812 godine, pa da se udari na Ru
siu. Ovaj regemcnt, u trećemu koru velike voj
ske, osta u Kovnu i stopor poslě stiže u Smo
lensk. Kad Francuzi od Moskove uzmicati štaše,
Кusi Gпокл uloviše, i odvedu ga čak u Orel a
posle u Kazan. Kad Napoleona sa prestola uki
doše, ostavi SIмомпć Francuze i predje u rusku
sluxbu i 1. rujna 1816 godine i naměste ga ka
petanom u kermenčuk - regement. Šestnestoga
Travnja bude premetnut majorom u 42 lovački
regement koji budući godine u Gcorgji, na Ber
djane opremiše.
Godine 1819 i o Listopada pčrvi put je sa
Čerkesim kèrvava boja bijo te mu za hrabrost pošlju
na tračku kćrst svetoga Vladimira 4 klase. 31.
Prosćnca bio je u boju na Berdjane Akuha (što
ih zovu) i tu mu konja pod njim ubiše. U ra
portich ga starii slavno pripominjahu te dosko
či za kratko na obсrstlajtnanta. Na koncu 182o
godine predje u granatire georgijanske, te 5
Оxujka 1822. god. pošto se dušmani što ikada
bolje boriše, osvoji bogme nčke obkopc u Ko
taru Džari - Belakari, tu bude težko ranjem i do
bije korst svete Ane 2. klase, za hrabrost.
16 Listopada iste godine oxeni se Gnor Si
моšić s kneginjom Anom Amilakvarovom, u
dovicom obrstara kneza Osbeljanova, veoma na
glasu radi neobične njezine lěpote koja i danas
još prikladna gospodja opravdala bi Čerkesinjsku
slavu. а6 Listopada 1823 učine ga komandeurom
georgijanskega regementa granatirah te ga je 1824
i 1825 do početka 1826 godine toliko putah na
Berdjanc vodio da se ni broja nezna, pak ih pre
dobivao, a dušmani bi na Kachel, gdč je ugar
nizonu bio, bez kraja i konca naserijali.
Pérvih danah mčscca Sérpnja kad Abbas
Mirza sa persianskom vojskom rusku granicu pre
dje i okolo nje žariti i patili započe, pošalju
odmah SiМомчĆA sa něšto malo vojske iz Tifli
sa u Elisabetpol, neka bi dušinanove namere
pokvario i Mahomedance ruske podajnike tim pu
tem naseljene na uzdi derxao. K vojščici grafo
voj udari poslě malo po malo i druge svakojake
vojske te sve bude izručeno knezu Mladatovu. i 5
Bujna bude pěrva bitka kod Šankhara 3o versiji
od Elisabetpola medju Rusim i Persijancim; SIмо
Nić je vodio pèrve straxe pak dobro razbirajuć
kada che napasti te i vešto udarajuć a svoje
granatire priměrom svojim do najveće hrabrosti
podživajuć mnogo je dopomogao, da je mejdan
Rusim ostao. Persiancem biaše glava knez Mla
homed - Mirza, Abbas - Mirze najstariji sin pa je
htěla sudbina da graftom prilikom uhvati onog
istoga kneza koga će on poslě kraljem izabrati i
pomoći na persijanski prestol posaditi.
General Paškicvić prispć 22 Rujna sa in
datom, a Jermolov ga stavi u čelo svoj vojsci.
Tri dana poslě svede se onaj slavni boj, 7 vers
tji od Elisabetpola, u komu 7,5oo ruskih voj
nikah predobiše vojsku persijansku koje je bilo
4oooo, a to još i 8 bataljonah baš dobroga voj
ništva, i topovah a i po načinu inglezkomu ure
djenih. SIMošić za cělo vrěme što je boja tra
jalo uvěk na čelu svoga regementa hrabrostju
svojom za strah neznajuchom te tako dobar pri
mër davajuch mnogo je doprinco k toj pobědi.
Taj put junaštvom razžaren zauače poduboko
medju dušmane te bude zernom u boku tesko
ranjen, a zdrava mu noga osta dužja, Car ga tada
nakiti kerstom svetoga Jure 4 klase. Zatim ga
odnesu vèrlo kukavna u Tiflis i podobro vreme
nije mogao vojevati. U Sérpnju 1837 godine prem
da još bez šljakah ni hoditi nemogaše, vrati se
k vojsci sakupljenoj u Kurababi taman u čas da
se je pri otimanju gradovah Sardar- Abara, Eri

vana i Taurisa još slavno pokazati mogao. U Tau
risu ostane u garnizonu dok se mir učini. Po
četkom 1828 godine postanc oberstarom i dobi
še od kralja Tethi - Alije kano u čast priliku sun
ca i lava a klase diamantim onizanu...
—=={G=-
(Sledit che.)
и v лм и vд м и Šвw и с п.
(Produxсnje i konac.)
Kad pčsnik s druxbom bi jur na blizu, kolo presta
igrati, i pod javor dozvan, sede na térpezu, gde
ništa bilo nije spravljeno, ali sve ono, što ko
mu biše od volje ili umiše zaхeliti, to odmah
padaše s javora, jer što tko htiše, sve bi pri
pravljeno. Odpadahu jabuke, i još spadahu zlatne
caše, koje s bistrom se vodom, koja izviraše iz ja
vora, nalevahu. U to kraljica uzamši cašu, zdra
vicu Ivanu napi. To i onaj ponavlja ali i još
na gast sviuh. Tako i ine vile 32 jedna posli
druge mu napivaju, još svaka po sebi mudroz
nanja naredbe dajuchi mu. Posle ovoga, kraljica
ga moli, da joj odkrije svèrhu, koja ga na put
navela, i obecha mu da che mu sve ono dati,
ta je u nje moguchstvu. Оna upita bistre vode,
koju je malo prie iz javora pio, i koja ga sas
tavi ljubovnikom pčsnictva, i tako za uginiti od
nje velike krêposti dionike svoje priatelje. Na to:
Nasmija se tad Gospoja
Ter sva sjajuсh, sva vedrechi,
K meni obrati lica svoja
Ljubechi me i gerlechi,
S mojim sercem svoe sjedini,
I dva od sèrca jedno ucini.
О kolika tvá je, rege,
Vira i ljubav neizrecena,
S koje od drazih na dalege
Хive u tebi svej spomena:
Tko bi tebe *“
lºrem bi od zmije rodjen bio.
Rad ljubavi privelike,
Köm te drazih ljubit viju,
lºvo moju za u vike
Volju i sèrce teb dariju,
Da mox i umiš zaхeliti
Са је ugodno tebi imiti.
А vodica, kô si pio,
Teb je dana kako tvoja,
Kad si ucechi ti znojio
Tvoj znoj u se javor poja,
310
Sad nek umiš vech snivati
lazbistrenje tebi vrati.
Drazim hochcš dakle rechi,
Лko xele picti umiti,
Da radi i znojechi
Nepristaju nigda ugiti;
Ti od kriposti vodu piju,
Кi se „“ znoje i !“
S ovim kraljica ustavši se i s njom sve druge
vile, uzme Ivana za ruku i odsetavši po dalege,
ugi ga kako se ima vladati s priateljima. Tako
zborijuchi došetaju na vrata. U to vile uhvatechi
konja, koi igraše po livadam, dovedu ga. On jim
daje hvale, koje moxe veche, a navlastito kraljici
zahvaljujuchi, i pak poklonivši se uzjaha na konja.
Druxbenica za uzdu ga uhitivši, opeta srěd vihara
prčko mora s njim poleti. I tako hodeclii upita
pčsnik svoju věrnu druxbu:
. . . . Vilo draga i mila
Koja biše, ti mi reci,
Ukrunjena ona Vila,
Оna vila plemenita
Vridna od krune svega svita?.
Оdgovori: Оno 'e Vila,
Pubrovnika slavna grada,
Kü je kripost ukrunila,
I dostojno kâ nas vlada,
I koja je od starine
Plemenita nad sve ine.
Nju obsluxivat, nju sliditi
U kriposti svim tribuje,
Nju štovati, nju dvoriti,
t
1 Cast je onoga, koi ju štuje,
aj kriposti gast bez srama,
| Jer je od casti uzrok sama 1.)
А i mene ne zabudi,
Ka te u sercu nosim momu,
Usti u tvojih glas moj budi,
Sércu a ljubav u virnomu;
Spomeni se moje od sluxbe,
Od ljubavi, vire i druxbc.
Ostaje mi još ti rechi,
Da chcš sérce izgubiti,
I da istinu govorechi
Drazim cheš se omraziti,
Jer istina rodi omrazu
I na sercu i na obrazu.
Dali sèrce tvöe ljubjeno
Virno u vike teb che biti,
1) Od ovdě javno vidi se, u kojoj casti su narodni naši
spisatelji zakonito dubrovatku knjizevnost imali. Ali i dubrov
cani su tako još tastili naše spisatelje Zato mogao je pěvati
neumèrli Gjorgich (Privod Dolci-a):
„ At neque dalmaticis, Juas abluit unda, terris
Milto quidem desunt illustria nomina vatam,
Сonsita ubique wiret longo stans ordine laurus.
 311
Bit che za teb izgubljeno,
A u teb che svoj xiviti;
Neche ucinit, da pogine,
Neg sam sebe, tko ga izkine.
Prem toj dospiv govoriti
Najdosmo se vèrhu gore,
Gdi me najpri vila sriti,
Kad zalizah meh bore;
Celova me i pozdravi,
Sebe vrati, mene ostavi.
Niti domorodni spisatelji pregestite pohvale
su ovom slavnomu umu kratili. I medju inim
zgoreceni kanonik Bernardi potvèrdjuje, da je
on bio uno dei migliori poeti, che ne avesse
la Dalmazia. « Vrědni Оtac poboxnih ugioni
cah F. Apendini u svojoj knjizi: Notizie isto
rico critiche sulla storia e letteratura dei Ra
gusei (Tom. 2 p. 255) naziva ove njegove raz
licne pčsme eccellenti. Mudri Dellabella sluxio
se puno s ovom knjigom za osnovati onaj vele
conjeni slovnik. Cicarelli napokon u delu » Ok
servazioni sull'isola della Brazza « nadomeche
* Il D. Gio. Giovannizio stampo l' opuscolo slavo
Kita cvilja, con si concise espressioui e poetiche
bellezze, che non e punto inferiore al Gondola
poeta ilirico Ragusino e senza jattanza puо ра
ragonarsi a piu celebri poeti latinied italiani.« Nu
ovo blagosudjenje prem da izvodjeno od vrednoga
ali pohlepnoga domorodca Ivanisevicha, stoj na
dalege od istine. Mogao bi još druga izvesti i
ona upisana od njegovih priateljah, i koja se u
u istoj kiti cvětja nahodu 1.)
Mnoge druge pěsni slovinske a), latinske i
talianske i tako još druga děla njegova u prosto
slovju izgubila su se po nepomnji naslědnikah.
1) Okušaj samo ovu pohvalu Berislava Dcrislavicha:
Кita tvoja uzoritu.
(Naučitelju izversniti)
Vridnim cvitjeni sva procvita,
I cvasti oho i ploditi
Lipa, slavna, vikevita,
Miris dajuch plcrucniti.
Take kitc nije bilo,
Gdi obsiva zrak sungeni;
U prolitje ljubko i milo
Reste, ovаto, i rumeni,
I nogubi rumenilo
Zimi, liti, ni Jéseni
2) Evo bo u kolikoj ečni derxao ga je vrědni Marko Juraj
Trogiranim i još tako njegovu kitu.:
De inscriptiono libri dicti
Fasoliculus Variorum Floru.
Ad Auctorcin.
Kternum visura dicm, mouimenta labori
0uid muuita lcvi, limina. Пого lсуunt?
-
Istu svèrhu su još druga njegova vlastnopisa ste
kla. Tverdo se biaše s najboljimi kipimi sve der
хаwe spriateljio, koе је velekrat i světovao i u
cio, ali i od kojih naginim svake najchuljeniе
dvorne plemenitosti i s knjigama bi gastjen 2).
Umro je god. 1665 ostavljajuchi za sobom ime
neumèrlo.
Еvo koliko slaba moja pamet mogla je iz
nachi i ostaviti. Komu je dano bolje, nek piše,
ali neka ne zakidiva. Ako koga pak zla chud na
to těra, niti mi je stalo, niti che imat odgovora,
buduchi da, kako govori naš slavni Tommaseo
* il combattere con la freddezza degl' ingegnosi,
* peggio che terribile, tediosa battaglia. Equando
a corona della vittoria vi toccano di bel nuovo
le prove della battaglia tediosa, vuolsi fede nella
dignita propria e nel tempo per non rispondere
пе Рur con unosguardo di spregio alla ciurma
glia, che urla aggrappata alle sbarre dello stec
cato. (Stud. Crit. p. 2.), «
POLYOpši,ŠTVO.
Техасiana.
ЛМезеca Listopada (Oktobra) nadat se je da bude:
Od I. Listopada (Möna u poldne) do 8. istoga:
Оva cetvertina imala bi se ukazati ugodna;
dali neche vetra gibiti.
Оd 8. Listopada (Perva polutica iza poldne
va) do 15. istoga:
Оva cetvèrtina obechaje biti mila i zadovolj
na. Nebi ja hotio da prevari.
Оd 15. Listopada (Uxba pred poldne) do 23.
istoga.
Оve cetvèrtine biti che svašta: zla i dobra.
Padi smutnje u povëtarcu, zdravlje je na pogibili.
Оd 23. Listopada (zadnja polutica pred pol
dne) do 31. istoga:
-
Aurea Phacbac famulantur funera lucis
Кlorcs, Solo datum, quêis moriente umori.
Forsan at acterni, presuri sacсula Flores,
Tempora, qui soli, cingoro: Vatis habent.
Non igitur mirun, tibi sint in fronto libelli,
Quae tibi Pama dodat, florida serta paras.
Ad lec:orcu.
Mella neo Hybla, suos Flores nec jactet Hymettus:
Dalmata qui Flores, hic quoquo mello da bit.
Mello, dabunt Florcs, lector lege, sed sinc. unorsu
Namque animata favis klorida mella prelaunt.

Izvadivši malo kišice, ova bi cetvèrtina ima
la biti priligna_prošastnoj.
•tarinska veštbanja.
Ako bèrzo s debela lisije, opadne, nadat se
je plodnosnoj dojduchoj godini; ako kasno, bo
jat se je xestoke zime.
Ako i kako bude snčga u ovom mčsecu,
tako che ga se i ob zimu nahoditi.
IRadnje mčscca Listopada.
Оvoga měseca trčba je nastojati:
1. Dotergati gdč je kasna tergagina, i sijati
što tko moxe više:
2. Sije se šenica; sakuplja se kukuruz, cljda,
rčpa, i beru se masline za sahranit ji u vochu
za sinok.
3. Neka pastir prigleda svoju xivotinu, i vidi
koje nemoxe prezimiti, za prodati ga na vrčme.
4. Vertlar sadi bob, luk, jagode, spanjak,
kapulu, blitvu; i neka pogujoji vèrtal za zelja
Zl Inn IIO.
Blago nikad mir govčku neda,
Nego uvěk na pamet mu pada:
Imali ga? guvajnch ga, preda:
Neimali ga? traхеchiga, jada.
Pogledi.
(Iz talianskoga -- Vittorellia.)
Оka nemogu stisnut
Оvo je noch jur trecha:
Тčšnja me sve to vecha.
U muci derxi zloj. ----
Prikaze dvajuh laxnih
Pogledah prenevérnih
S “ mojih mčrnih
Grabe pocitak moj.
Znadem da smilovanje
Svak ima na me guti
Коigod ljudsko puti
Porodjen sércem bi;
Dali mi duša milost
Jelinu samu xudi:
Stoli mi brez nje prudi
Хаlite da me vi? --
S ME ŠI С Е.
И u Xenalnih ima skrovitost
Neki ljudi neharni koji se lasno zaboravu
312
хаti. Evo šta na obranu njihovu morese prikazati, u
ine skrovitosti, i koju stvar ljudi ni sadašnji ni
prošasti nčsu udelovali:
»Stojcchi pod jarmom okrutnikah (tiranni),
Atenski domorodci odluciše uzbunit se, i po taj
nagin osloboditi svoju otagbinu od pritiskaocah.
Medju sroganim (congiurati) bi jedna xena, od
koje okrutnik dojde u poznanjstvo kada poce od
krivati perve vladaoce sroganikah. Pouzdani u mlo
hovast xcne, nju najpervo zgrabiše, uhvajuchi po
nije putu ostale odkriti. Ne osta daklen nijedna
vèrsta mukah na koju nije bila bagena od ne
milostivih okrutnikah , za izmamiti joj iz ustah
inc od ostalih koji su bili u dogovoru za izdajstvo
i sroganje. --- Uzdèrxa se vrědno, i u doba mu
ke predobi napasti ogitovanja, — Pomisli još
ter ovo učiniti za ne prevaritse u vrěme od još
хеšchih mukah, na koje je cénila da che bit
postavljena, i za ne ocitovati druxtvo, odluci, i
pregrize svoj jezik zubimam, za da izgubi besědu u
Kadno paka Ateniczi ostadoše dobitnici u
njihovoj odluki, odma za poznanjstvo harnosti
posadiše posrěd grada jedan kip od kamena pri
kazajuchi onu vrědnu xenu, i pod mogah upiša
še ovako:
Krépost skrovitosti, temelj skrovitosti ova
je bila. Г. Ј. Р.
sèrce preveliko.
Godine 1632. u boju na Lützen poginu kra
od Svecie Gustav Adolfo u doba kad je imao
ostati slavodobitan. --- Njegovi Vetnici izvadiše
mu serce, i sahraniše ga u cèrkvi od Weissefelda,
У. I.
ali buduchi ga vidili preko običaja velika, hoti
šega izměriti, i bi a i % unce texko. Ovoliko iz
jednoga rukopisa.
Оvo su dakle običajna sérce junakah! —
J. J. P.
SSSSSSSSSSSSSSSSSЗSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSSS2

da su xenu imali za majku, obigaju pogrdno 0pomena gospodi prebrojiteljima i porucnicima.

protresati xcnske glave, prosipljuchi protiva njima
psosti i klevetanja (calunnie.) Iz medju ukorah laх
ljivih koje njima uputjuju, nije najzadnji onj da
one neznadu u sebi ikakove skrovitosti uzdèr
—=4333344;&к{{{#ebe=-
J. A. Raznapich
Urednik.
6За" Mäsecom Listopadom poginije cetvèrto
tri-měsecje Zori Dalmatinskoj. Izdavatelji prepo
rućuju se дј. prebrojiteljima i poručnicima za
da na vrěme ponove narugenja kod C. K. poštah,
kako je običajno.
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BR()J M(),
—G-

NA 6 LISTOPADA

*
4) LIMINY WN
** &

-у

Ovaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 r. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 r.
кагаa pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zorn Ibalamatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

Ah! da vidiš kako sobom

resaитуа. Polovicu mene nosiš,
Sve što 'e bolje mi idje s tobom
Pěsma
Оd mojega tela sad!
А N E V I DO Y I C II E V Е. Ali što mi u sercu nešto
Сudan eto glas govori!,
Ulivanje. Dragi hoche tvoj zaisto
Na zelenoj grani staše Berzo k tebi se vratit.
Jutros rano Slavich mali Ноche svanut jutro vedro,
I devojku jadnu zvaše U kom opet Slavich mili
Tako tuхno pévajuch : Pěvat che mi: belo jedro
* Bela Zora je sinula, Еvo, k tebi Zorko gre!
А i sunce još granulo, Nije istina što sam rekaº,
Ustani se, nesi gula, Da se od ovle uvek dělio,
Da ti dragi na put gre. Vratio s e iz daleka
Еvo t’ idje na daleko, Věran tebi, Nakle još! ---
Njega vidjet nikad necheš,
Nakle mila, draga seko,
Više on tebe neche zvat. « XIVOTOPISJE.
INakla.

Ajmeh ptico što govoriš Prevod iz Němačkoga

Tko te skloni da besědiš, Iz Leipzigskoga Časopisa: Illustrirte Zeitung
Da me tako teško moriš,
Tko te ugio kaxi mi? 14 Rujna 1844 N. 63.
Ali jedra na srčd mora (Produxenje i konac).
Jeli istina! nu se bèle,
Zorko ode iz svog dvora Vojna persianska jedva se dokonča a turska
Bez mi s bogom jurve rét! već nastade te i tuj je Gaoru, ao godinah vech
Ah vrati se, dušo mila vojevavšu, bilo prilike pokazati se. Početkom
I samotaj ono jedro!,
No, za ludu ja bih htila Lipnja nu povede on svoj regement udružen voj
Vech te zvati, pošo si! — sci Pašković - Erivanskoga, preko Arpačaja te
U njedarce suze moje predju tursku granicu u Levantu ili Maloj Azii.
Primit nisi htjo, neharni!,
Оne sjajne og, tvoje Perva bitka tude je bila Sérpnja pri otimanju
Zašto tako meni otel? tvèrdjave Karsa, za koji su mnčli da se nemoхе
 314
oteti, te je tuj ruski vojvoda novu kiticu upleo
medju one već u Azii stečene lovorike. I SI
мокić biaše medju obsčdatelji i opet se raporti
slavno njime ozivaše. Ollen krene vojska Čeldir
gorom u Akalhalaki te ga jurišem otme, i tu mu
je pomoć pohvalna bila. 17 Kolovoza preveze se
vojska preko vode Kura, i bude sa stranc Ak
halsičke k boju primorana. U toj kervavoj bitki
opet oberstaru konja ubiše, i 27 t. m. pri dobi
vanja Akhalsika izruče mu lěvo krilo vojske te
tu nadje prilike dosta pokazati se to hrabrim bo
jovanjem to vrebanjem gdě bi se dušman preva
rio temu dobit olakšao.
Druge godine toga rata i SIмокić je bio kad
se sa tolikom pogibelju prelazilo preko planine
Saganluga medju pašalucim Kar i Erzerum. 1. 2.
i 3. serpnja budu dve velike dušmanske vojske
razbijene, prem da dobitnika Rusa sprostju onih
nalo je i bilo. Tada pa već i celo ono vrěme
što su bitke do 9. trajale uměo je oberstar Si
моxić kako da se proslavi. Svih onih devet danah
vojska ni za čas odmarala se nije, nego od jedne
pogibelji daj poždeni u drugu, jednu pobedu za
drugu stekoše te sebi i caru svome ime i slavu
takovu zadobiše, da povëst ima što će pričati.
Malo poslě, pošto bude Erzerum osvojen, al eto
grofa Paškévića s čitavom vojskom (a i Sivošić
s regementom) na Beiburt. 9. kolovoza pobije
gerdahnu vojsku Lazovcah, koji kod sela Tharta
tabor udarili bčše. Iza toga dignut će se vojska
na Trapeznnt a SIмоxićevu regencntu pridaju
jedan bataljon lagumdžijah i nčšto konjanikah, te
mu bude izručeno neka otme grad Ghamo-Khani.
Puti kojimi che pochi neuterveni, briga, běda,
opast, tek jedna iza druge, ali njegovo junačko
oko svakoga bi ohrabrilo, te mu i taj posao srči
no za rukom izidje i 16. kolovoza grad je oteo.
8. listopada stiže oberstar Sivošić po drugi
put pred Beiburt, te je sa svojim regementom u
pervouu redu pomagao grad predobiti. Nešto po
sle pribivate Rusi mir sa Turci a Gnos se povrati
natrag u svoj gernizon u Georgiju. Ovoga rata
dobije kërst svetoga Vladimira 3. i kerst svete
Ane a klase sa carskom krunom, i načine ga
General-Majorom.
Godine 183o vojvodovaše često na Lergiance
—
koji se okolo Džari - Belakari pobunili běše, te tu
mu se prekide i okonča njegovo ratovanje, za
koje doba svagda neobičnom hrabrostju se od
likova i onom vojničkom věstinom u koliko je
takovu u više ili manje podložnomu garnizonu do
kazati moguće.
Ako mu je ime dosade slavom samo po Ru
sti zamnčvalo a to on na putu diplomacic, na
koji eto sad predjosmo, steče slavu europejsku,
bo je umčo pokrajinu gotovo nepoznatu Caru svo
mu koristnom učiniti. Došavši g. 183 i u Petro
grad pokloni se i 4 prosćnca svomu vladaocu, za
koga toliko putih kerv mu tekla běše, ali koga
tude pěrvi put vide, te koj ga je divno i pri
mio.
Оdavno je dvor Petrogradski bio zaхelio
nebi li se kako s Persiom bolje uzpriateljio, jer
susčd susědu, kada se dobro paze, od velike je
koristi, ali dosadanji trudi svi zaludo: nije bilo
čovčka, koji karakterom i umom svojim da umě
to priateljstvo utvèrditi. Car pomisli, da Gaoе
SIмомис glede na ono što je naučio i kakvi su
mu darovi pa još na um uzevši, da Gaoru tamo,
toliko vrčme se bavivšu, najbolje može bit poz
nata ćud onoga naroda, da bi on najprilični bio
davnu mu želju izpuniti, te ga 17. Sečnja 1832
opremi svojim poslanikom u Teheran. Listopada
mčseca stigne Gnos u Tauris, gdě su bili svi
poslanici europejski, krom inglezkoga, koji je bio
u Teheranu, gdě je s kraljom istim ugovarao,
dočim oni drugi tek s naslednikom prešlоlnim
ugovarahu.
Da se može lakše razuměti i Gaoru i sve
mu što je kano diplomat učinio, trčba je nešto
napomenuti o Inglezkoj o Persii i o Rusii, jer ova
trojica će sada da rade i da se pogadjaju.
Ima tomu više od trideset godinah što je Ka
binet St. Jamski jedinac hteo da se u Persii od
dvoranah ništa neučini bez njegova znanja i nje
gova saveta. Za Napoleonova vladanja najviše se
njega bojaše, da im štogod u Indii neujagmi, a
poslě něgove smèrti najživlje posumnjaju na Rusa.
Za to je inglezkoj politiki do toga bilo, kako da
se Rusi i Persianci ne druže i ne priatelje, u
vek se starajući omrazu podhranjivati medju ove
dvije vlasti, budu uzrok što je god. 1826. do
 315
rata došlo. Do duše Inglez toga rata zaželjio nije,
jer je nazirao, da će Rus jačji predobiti, pa kad
stanu mir ugovarat, svoju korist potražiti u nji
love se posle uměšat, ali naslědnik žestok da
leko je već bio zaišao te se nije stvar mirom
overšiti mogla.
Čega se Inglezi plašili, to tek sa nčke stra
ne postade istinom: Feld-maršal grof Paškévić
postupajuć iskreno i negledajuć toliko na korist
proizvede time veliku promičnu u kabinetu per
sianskom te su ministri poviše nego do sad Ru
si ugadjali, ali kad se pomisli kako su 1829 god.
ruskoga poslanika Gribajedova i sve mčgove pra
tioce pogubili, onda se mora, priznati da to novo
priateljstvo još se duboko ukorčmilo nebiaše ili
da barem narod za to nehajao nije.
Vladajući kralj star i boležljiv pa da umre,
naslědnik Abbas-Mirza ljutji nego ikada na Ru
siju, što je u bitki sa Rusom sramote dopao pa
kud kamo nego daj da udari na Khorasan, ne
bili lovorika, što je venula, opet ozelenila. Mno
ga něgova bratja, neterpeći ga, obraduju se što
ga negledaju te mogu da rade što hoće, i nemogu
već dočekati časak kad će im babo zažmiriti,
pak onda eto divne prilike kad se sve uzmuti i
pomete, kako ćeš štogod ugrabiti.
lnglezki poslanik bojeći se Abbas-Mirzom iz
рizme na Rusiu započetoga rata, stade raditi proti
naslědniku podgovarajuć mu bratju, i onako o
dobru mu nemislivšu, te im stvari obećavajuć,
koje se nikada nebi bile izpuniti mogle, a to
samo zato nebi li se Abbas - Mirza poplašio, čuvši
o čem bratja mu rade, te se okanio rata i kući
se vratio da mu se prestol nesvali.
I tako su stvari bile kad Sixović stiže u
Гаwris, al na jedan put puče glas da je Abbas
Mirza umro, te se sve to još bolje zaměrsi. Pérvo
što se ruskom poslaniku izručilo, bijaše neka
bi se još za kraljeva života obrao naslednik te
time da se ukinu nemiri, koji bi nastali kad bi
se derali okolo prestola; ali je sad bilo pitanje
koga da izaberu, brata koga Abbas-Mirze ili
najstarieg mu sina. Teth-Ali imao je do stotinu
sinovali te su jedni bili namčstnici pokrajinski i
tamo upravljali, drugi opet vojvode koji u njihovich
tvèrdjah ni mislili nehtěše, da bi čiji bili van svoji.
Da bude SIмом ć jednoga do ovih za naslěd
nika preporučio i svojom pomoćju na prestol ga
popco to bi on bio caru svomu slabo poslužio,
jer jednomu bratu težko bi bilo nemirni duh toli
silne bralje utčšati i na uzdi uzdèržat jedno: pak
onda Rusii za tim stalo bčše, da bude u Persii
vlada tvèrda i priateljska i koja bi uz njezine
želje prionula te im napomagala s toga uzroka nije
probitačno bilo, neogledajući se na vladajuću fa
miliu, tudjina na prestol posadjivat.
Što je medjutim poslaništvo inglezko sva
komu se kraljeviću, prestola pohlepnu, ulagiva
lo i koje šta uzaludu obećavalo, za tim ti je Gвог
SIмокić živo se prihvatio sina uméršega nasled
nika te je tako vešto taj za Rusiju tako važan
posao upravljao, da i stari kralj tomu izboru pri
voli te ga potvèrdi. Naravno da je odmah po
tako mudro provedenu poslu Rusia u Persii pre
težnija postala te i ta pretega još poskoči kad
po smèrti Teth-Alie pod štitom ruskim Mahomed
Mirsa persiansko žezlo preuze.
Ali SIмомču ne bude došta, što je on kralja
i vladu sebi privergao, on je i dalje pomislio, i
prem se je činilo nemoguće, kudaj teži, opet je
dokučio: on je postao čoekom naroda, te isto
duhovničtvo persiansko, dosada na Rusa mérzeće
i Bog ti ga znao šta o Rusu i svemu što je rusko
buncajuće, ne samo osvěstio i na svoju stranu pre
тamio, te tako svoju Diplomatičku pobědu na
dovèršio.
Premda su generalu SIмом ću i ruski i per
sianski dvor naklonjeni bili i njega počitovali --
jer od cara je dobio za jedva 5. mčsecih kërst
svetoga Stanislava i svete Ane 1. klase, a Ma
homed kralj persianski dade mu sliku sunca i
lava 1. klase, diamantim onizanu na velikom lancu
od zlata, nekoliko (što ih zovu) častnih sabaljah
nakitjenih dragocčnim kamenjem, pa još i priliku
Šahovu diamantim okrašenu da ju nosi na vratu,
premda su persianski pčsnici najmirisnijom pes
mom ga proslavljivali i glasili kano poslanika na
sreću persianskoga naroda od ruskoga cara k
njim poslanoga, - opet pored svega toga pletke
tako mu dosadiše, da je i sam Cara zamolio ne
ka ga opozove.
Da je dakle Car njegove zasluge procéniti i
 316
tomu je dokaz ne samo to, što mu je za tako
kratko vrčme dva najslavnija kćrsta poslao nego
još i to što je uvek prama njemu milostiv bio
i tu milost na celo mu pleme prenčo.
Godine 1838 pošlju oberstara Duhamela na
SIмоxićevo město a on se povrati u Rusiu gdě
ga učine komandantom tvèrdjave Ivangoroda, a
godine 1843 General - Lajtnantom. On je jedan
od najumnih i najizobraženih ljudih svoga vre
mena pak uzpriateljiv se sa naukom pribavio je
time onu ljubcznost i iskrenost karaktera, koja
svojstva čoeka, ma čime bio, uvčk nad svoje dru
gove uzvišavaju.
--
KNJIBWVNI PREGLE), *)
- ефФоев
Knjiga za pučko izobraxenje.
„ Naputjenja za delotvorno življenje. “ Iz nemačkoga preveo
g. Ilia Rukavina Ljubački, svezak pervi: 0 upotrebljenju vrčmena.
U Terstu 1845.
Ko se izobraxenjem svoga naroda bavi, bilo
za duševnu ili tělesnu korist mora se kao njegov
prijatelj častiti. Duševno izobraxenje naroda jest
ono veliko vozilo (vehiculum), na komu se najpric
i najlakše sreća puku dostići nože, budući da
prosti narod bez izobraženja nemože poznati dobro
niti zlo, koje ga k spasenju ili propasti vodi: S
duhovnim izobraženjem pako raste u persih čo
věka pravo spoznanje dužnosti prama Bogu, Caru
i Družtvu, u komu živi, ono ga uči da bistrim
okom svoje vlastite potrebe i koristi pozna, i kaхе
mu, na koi će način on ove potrěboće s manjim
trudom i troškom pravedno si poskerbiti, i kako
će dužnosti ne samo proti svomu poglavarstvu,
nego takodjer proti sebi i čovččanskomu družtvu
izveršivati, koje iz neumèrtnih rečih izlčću: „и-
čini drugim, što želiš, da oni tebi učine!“
Ove neprocčnjene réči, bile su od svih narodah
po najboljenu znanju, mudrosti i duševnosti iz
tumačene. Za naš narod pako preveo je g. R.
ovo iztumačenje iz Nemačkoga u naš jezik, u
--
*) Ovaj sastavak premudroga i punodostojnoga g. Kovačevića,
primili smo dva měseca pošto mana bi poslan. Sasve da na broju
30. Zore veš se je o delu gosp. lukavine govorilo ništanemanje
mislimo da će biti koristno priložiti i minenje g. K. kojemu po
sve i naša miso sa druživa se.
0p. uredničtva.
—
komu se sve po tanko zabileženo nalazi, što je
čovčk kao ćudoredno bilje, sebi i drugim dužan,
da zadovoljino i srččno živčt, sebi i družtvu ko
ristan, Bogu i ljudim ugodan biti može.
Predjimo sad na tu knjigu, koja s jednom
opomenom počimlje, u kojoj g. R. obširno razlog
daje, zašto se je on po svojoj gramatiki, i po
svomu glasoshodnomu (“) pravopisu déržao.
Ko je njegovo mnenje o pravopisu u Zori
Dalmatinskoj, ili njegovu gramatiku proštio, znati
će od prilike, kako je ova knjiga pisana; samo
da je ovdě još razgovornico tomu predmetu sboreno.
U pogled našega mladoga knjižestva mora
zakonita sloboda mnenjah vladati, jerbo se duhu
čověčanskomu nemogu veruge navergnuti niti tu
dja mnenja silom utisnuti, najskoli ako bileg
istine i dovèršnosti na sebi nenose. Na što jedan
ili drugi svoju pomnju svratio nije, može tretjemu
od velike važnosti, i svim za korist biti, i za
to je potrčbno, da se svačia zdrava i zrěla mně
nja, koja k obćenitoj sversi smćraju, bratinski
prime i poslušaju.
Što g. R. o našemu pravopisu na više městah
kaхe, zaslužuje po mom slabom mnenju obćenito
i temeljito razmotrenje, i nije baš tako zlo o
snovano, kako gdě koji misle. Da je on po na
činu drugih izobraženih narodah gdčkoju rěč za
bolje razumljenje i pravilnije štijenje s dvojstrukim
suglascem naznačio, mislim gospodo i bratjo, da
to neće knjizi u pogled velike koristi i vrednosti
njezina saderžanja nikakav ustěrb učiniti, jer su
to i naši stari Dalmatini još prie njega činili,
premda se nesu, kao g. R. gramatičkoga pravi
la déržali.
Ko se pak derži, neka g. R. po njegovoj
želji na pravi put dovede, i k nami okrene?!
No, ja nesam naumio ovog gospodina učiti ili hva
liti (ra jedno sam slab, za drugo nemogu jere
nije složan s nami) i samo mi se čini, da sam
iz njegovih mnenjah i pisamah smotriti mogao,
da je on svoju Gramatiku i svoj pravopis ondě
snovati počeo, gdě mi te stvari s vrčmenom o
snovati mislimo, i da mu nije toliko o našoj
slozi (!) stalo, koliko o spoznanju istine, budući
da se u njoj sve sediniti mora. I doisto nemogu
reči, da se on u pogled gramatike i pravopisa

na ovu ali na onu stranu derži, nego on uprav (?)
poprčko po svom putu i najboljemu svome poz
nanju ide. Ali bo sa svim time mora se priznati,
da on ipak čistim narodnim jezikom govori.
Uprcdgovoru preporučuje se ova knjiga svim
ljubeznim otcim, da ju za korist svojoj detci u
ruke dadu, gde će (cedu) sve i za svaki stališ
nači, što za srěčno, pobožno i zadovoljno živ
ljenje trčbaju, i što bi se inače, iz mnogo knjigah
s velikim trudom i troškom pobirati moralo.
er
Mogao je b . R. još primetnuti, da je ova knjiga
pravi priatelj i skerbni otac, koi ravne pute i
staze svojoj dčici pokažuje, da u življenju putujuć
nezabasaju.
Sadčržaj ove koristne knjige, iliti pervoga
svezka govori u obćemu „ О иpotrebljenju vre
тела“ i razděljuje se po različnim predmetim i
slučajim življenja, i po najmudrim pisateljim,
koji za tu svèrhu svoje prcizabrane nauke na dar
Фаји. Оvaj prelaz od jednoga predmeta na drugi,
od pisatelja na pisatelja, tako je umětno prire
djeno, kao da je samo jedan jedini spisatelj,
kojih u cělom délu preko 4oo ima, oyu knjigu
pisao. Ovo dčlo biti će u četiri svezka razdiljeno,
za da si ga svaki lakše pribaviti može, komu za
dovoljnost svojih na sércu leži! Pérvi svezak ka
ko veće rekli smo, govori o upotribljenja vre
nena, drugi će svezak govoriti: o и телепоšti, i
иstrušnosti (abstinentia); tretji o zadovoljnosti;
četvèrti pak o igri, prisebnosti, mérzlokèrvnosti,
čvèrstoći, umnosti, priateljstvu i od prijateljah.
Iz ovoga se vidi, koliko je blago za dčlo
tvorno življenje u ovomu delu sakupljeno , i koju
li korist izvesti mora, ako se ovi zlatni nauci u
sèrcu uzdèrže, i u potrčbitom vrčmenu upotrč
biti znadu, i me nemožemo uzderžati se, da ga
svakom domorodcu, osobito duhovnim pastirim,
kao najbolje sredstvo (mezzo) za pučko izobra
ženje preporučimo. Г. М. Кovačević.
-не
JEZIKOSL()VJE.
Uvedjenje S. Štievnice (liturgie) Slovinske.
(Produxenje.)
Ako istinito jest, kako jurve prikazano, da
narod iliricki pristupio biaše posidovati široke
317
derxave medju Dunajom, Arcipelagom i Adria
tikom, stanovito jest, da jošter i govoraše svojim
jezikom starinskim, od kojega, kako potekoše
razliciti puci, potekoše jošter i razlicita izgova
ranja, koja s vrčmenom odalccujuchi se od svoje
istocnosti, obratiše se u osobite jezike, svedjer
blizochu uzdèrxuchi starinskoga opchcnoga svoga
jezika, tako da svi jeziki, u ricima kojizih od
kriva se korčm ilirickoga, od njega poznivaju svoj
pocetak.
I za rechi pravo toliko u Gerckomu, koliko
u Latinskomn i u Nimagkomu, kako i Leibnitz
pravi, nahode se mnoge rici iliricke, ne uvedene,
kako bi niki hotili, od tërgovacah ol od putni
kah, dali tekuche iz davnoga pèrvašnjega opche
noga jezika ilirickoga. Isti Omer veli, da junaci
Гridjanski i Gergki razumivahu se, jerbo jednakim
jezikom govorahu (Vico: Principј di scienza nuo
va tom. 1.) I Platon isti piše, da Gerci imadiahu
mnoštvo rigih primljenih od neuljudnih to jest
od Scitah (nos quidem a barbaris plurima voca
bula. Plat Dian.) Ako daklen Azianci i Gérci u
vrime rata Trojanskoga razumivahu se naizminu,
kako govori Omer, i ako, nikoliko vrimena po
tlen u Gergkomu jeziku nahodiše se rigih Sci
tinskih, po svidoxbi Platuna; tko bi sumljio, da
Gergki jezik neizviraše iz Scitinskoga, iliti iz ili
rigkoga pèrvašnjega? Latinski jezik zna se stano
vito, da nije bio nikad jezik posobni; dali da
bijaše sastavljen od svih onih jezikah, koji prie
govorabu se u Italii. Troje besidovanje moremo
rechi, da navlastito gospodovovaše po Italii, to
jest Etruško i Gercko i Celtinsko. Iz svih ovih
besidovanjah bio je sastavljen jezik latinski. Da
li ako sva ova besidovanja donesena biahu od
Azianah u Italiu, kako smo drugda vidili, nije li
bistro, da i latinski jezik izniknuo biaše iz Ja
fetinskoga? Otac Pozron kaxe (trati: delf Antichita
delle nazioni e lingua celtica) da dvanaest hilja
dah rigih latinskih bijahu izvadjene iz Trako-Cel
tinskoga.
Leibnitz paka svidoci, da Teutoni, iliti Něm
ci, uzeše mnogo rigih Jafetinskih, koje u gèrg
komu i persianskomu nahode se, i koje u Ger
maniu dovedene biahu ja od cernoga mora (Fortis,
| Ossero, sopra Kerso cd Ossero.) Sva tri daklen
 318
jezika gerski, latinski i nimacki istinito porodi
še se iz našega staroga opclienoga jezika jafetin
skoga. (vedi l' erudita memoria letta a Parigi dal
dotlo sig. Co: Sorgo di Ragusa)
Sve ovo potvèrdjuje se jošter s slovim staro
ga našega glagolickoga pisma, iz kojega i Gerci,
i Latini, i Nimci jesu uzeli mnogo slovah, kako
svaki more viditi bistro, kadgod bi hotio prili
kovati jedne s drugim, što ja u slobodi svako
mu ostavljam.
Stanovito jest, da ovi Jafetinski jezik jest
više razstèrt po světu neg ikoji drugi. Govore
chi s ovim jezikom more se obachi i Boemia, i
Moravia, i Kroacia, i Karintia, i Karniola, i
Slavonia, i Serbia, Bosnia, Albania, Dalmacia,
Ungaria, Polonia, sva Rusia, u jednu ric, od
Adriatika do Baltika i od Cernoga mora do ve
likoga Oceana. Dali potribito jest spomenuti, da
svi narodi ilirickoga imena imadu razlicito svoje
izgovaranje, koje se ne vele odaleguje od stare
matice svoga opchenoga jezika ilirickoga. Sva
ova razlicita izgovaranja jesu ugodna i slišanju
zvongava. U našoj Dalmacii dvojstruko jest izgo
varanje, jedno dalmatinsko a drugo dubrovacko,
ono Dalmatinsko, po umu mudroga Kopitara,
jest slišanju sladje, jerbo u bekavitanju neima ni
kakova prignutja glasa, vech posve naravsko iz
riganje i laglje štivenje. Ono paka pohvalno jest,
da sve derxave Jafetinskoga kolina uzdèrxe svoje
posobno besidovanje i svoj narodni pravopis, u
kojemu slagaju i svoje otaxbenigke knjige, i u
njenu propovidaju ric boxju, i pivaju u svetih
uisah knjige Apostolske i sveta Evandjelja s
osobitim blagoslovom svete Matere Cerkve kato
liganske.
Premda svi slovinski narodi, sastaviše oso
bita svoja i razlicita izgovaranja, ništa manje ne
zaboraviše se staroga, premda mertva, svoga
materinskoga opchenoga jezika i njegova pravopisa
pèrvašnjega, zvana Glagolicom. Pametno oni ugi
niše za da se nebi zastavio i zavaljen ostao u gu
stih tminali nemiloga zaboravljenja u vike toliko
slavni svoj jezik, da sluxi u djagkih cèrkvenih
molbah, i tako da barem xive u jeziku Boxan
stvenomu. To gerci buduchi doznali, i u njihovu
narodu buduchi se uvela razligita izgovaranja,
mèrzko im biaše u zaboravljenju ostaviti svoj
starinski jezik, po prilici slovinskih narodah,
prozvaše ga jezikom Bogovah, po svidoxbi Ome
ra, iliti sada, jezikom cerkovnim i djackim (Vico.
principј сc lib. 2. corolarj etc. Treret Memoir.
Асаdem. IIistor, tom. a. 3. сtc.) Za Gercim isto
uginiše i latini svuda. (Sledit che).
О. Kostantin Boxich.
-abo-e-
Nešto o Dalmatinskim obitajima.
Хenidba i pirovanje.
Smešni i skupa veseli obigaji perdkrocuju
sdruxenje u S. Sakramenatu xenidbe kod naših
Dalmatinah. Nu vidimo jeli tako:
Netom se je naumio jedan xeniti, i zaměrivši
devojku pogme izpitivati vèrstu nje chudorednosti,
poštenja i valjaštine, i dok su se ove susrěle s
njegovim xeljam primaju snaхnu temeljinost u za
mišljenoj odluki.
Godinu danah naprěd sledi daklen zame
nito (reciproco) obetanje, i evo na koj nacin:
Iz medju obiteljih, koje se imadu po tajnacin
u svojstvo prekriliti, buduchi svaka zakljucena,
i za tim slědio ugovor dneva od prošnje, izidu
jedno jutro lěpe nedelje (valja da je vedro) momce
i njegov otac s najblixnjim rodstvom, i uputu
se u druxtvu k domu devojcice. – Kucaju na vra
tim. - Izlazi na prozor otac devojcim i pita
tko doli kuca? - priatelji, ako mi je dopušteno
uchi “ odgovara jedan od skupštine vanka sto
jeche - Zašto ne? priateljim u svako doba! « na
dostavlja Otac s prozora, i poteze skakalo od
vratah, koja se preko otvoraju u dobro ste došli «
ovako ih pozdravlja i veselo prima.
Ulazcchi gosti, odvrachaju sa svih stranah na
pozdravljenja i na molbu kuchana sědaju okolo
spravljene terpeze. -- n Vi nas nukate blagovati
i piti » pogimlje ovako jedan od najblixnjih u
rodstvu » a nepitate nas, niti vam mi kaхujemo:
zašto smo mi ovdě došli » Zatim otac nadosta
vlja « uzrok je ovaj da smo mi došli prositi
(upuchujuchi besěde otcu devojke) tvoju kcher
za moga sina “ On paka na to odgovara: »Sad
je vrěme blagovanja a potla chemo o tomu be
sediti. » — Tu se ije, pije, veselo stoji i pro
 319

vodu razgovorc mnogo odalcgcni od onoga koi je što su rekli to je učinio,

dao uzrok takovome veselju. Okupio Gospodu svatove,
Svěršivši po taj nagin blagovanje, dohodi sto 0d stotinc manje ni jednoga,
Od stotinc više ni jednoga ,
panja i dixe ostanke, a nazdravljanja s vinom još
Sve gospodu i gospodske sinc.
sledu, paka Stari-svat probudjuje pěrvašnji raz
Pak on ide po licpu djevojku.
govor svèrhu uzroka njihova dolazka. » Ja od
Kad su došli u sred gore cèrne
moje strane u veli otac u zadovoljan sam, ali valja
Licpo ih je svietovao Marko:
vidëti što che rechi dčvojka, a Mcdju to děvojka, Boga vami gospoda svatovi
koja je slušala njihove razgovore u jednome nuglu Kad dodjemo pred dvore careve
od kuche, prikaхuje se na zvanja otceva krotka, Izachi che Carc i Carica
sramna, schuchurcna, te staje pred njima trepc I njegove sluge i dvorjani
chi i prignutim ocima k zemlji. » Jesi li kacla Sprimati che konje i oruxје,
(zadovoljna) verit se za ovoga mladiсha“ pitaju Konje dajte, oruxje nedajte,
otac, uzamši mladicha za ruku. Оna još veche Pod oruxjem u dvor ulazite
zastidjena dixc ruku na celo kao za sakriti cer I pod njime rujno pite vino.
ljenilo srama, odgovara: što uginu moji stariibit Каd su došli pred dvore careve
che dobro uginjeno. « Izašo je Care i Carica,
Tada otac namiguje sinu da navuče devojki I njegove sluge i dvorjani
pèrsten na ruku i da joj prikaхe darove. Jednaka Poprimati konje i oruxје.
krotkost ukaхe se i u včreniku u doba kad ima Konje daše, oruxje nedaše,
Pod oruxjem u dvor ulaziše
izvèrsiti što zakljucuje prošnju. Vadi s svoga i I pod njime rujno vino piše.
na dčvojcim përst natice persten. -- Slaga preda nju Nujan Care po dvoru šetao,
postole (nestve) cèrljene, bčgve od vune u xuto Nujan šetje govoriti neche.
omastene oli u cèrljeno, ccšalj, britvu, ogledalo, Al ga pita Carica gospoja:
i ostala ovim prilicna. -- S tim dospije prošnja. - Boga tebi Сare gospodine
Nova s vinom nazdravljanja , puskaratanja i ve Каkva tebi muka dodiala
selja u delсnju imaju skladno mčsto. Da ti šechcš, govoriti mechcš?
(Sledit che.) Г. М. Р. Ne pitaj me, carica gospoja,
- samooав
Od kad šeljem po dvoru svojemu
NARODNA PESMA. I od kad me porodila majka
Ja nevidjeh ovakvih junakah ,
Pod oruxjem rujno piti vino.
(Iz ustili puka u Slavonii.)
Al zazivlje slugu Mljelovana:
Svatba Carevic In Ivana.
„ Boga tebi sluga Mjelovane
Kad se xeni Сarcvich Ivane Da ti odi u komore gornje
Uprosio licpu djevojku Мсtni na se strahe svakojake
U nekakvog kralja latinskoga. Rusu glavu i zmajeve zube
Оn prosio on i izprosio. Po persiuh mudra vidra skage
Liepo ga je care svietovao: I otidji u goricu cèrnu
Itoga tebi Carevichu Ivo I otmi im liepu djevojku
Ti mi kupi gospodu svatovc Dovedi je k dvoru biclomu
Оd stotine manje ni jednoga. I)at chu ti ju za ljubovcu tvoju
0d stotine više ni jednoga. Dati chu ti polak carevine
Zovi kuma Debelich Novaka, I dat chu ti konje i kocie. “
Рrikumicha Brankovicha Vuka, Toga sluga jedva docekao.
А za svate devet Jugovichah, Оn otide u komore gornje
Za djevera Marka Kraljevicha. Меclic na se strahe svakojake
 320
JRusu glavu i zmajeve zubc
Po persiuh mudra vidra skače,
Iz gubicc modar plancn sicva.
Оni idu u goricu cernu,
U goricu pod jelu zelenu.
Каd je veger o vcccri bilo
Svati vode licpu djevojku
Al ih licpo svictovao Marko:
loga vanii gospoda svatovi
Derxite se bratja u alaje,
Јег u gori jedno gerdno zvirc
Оtet che nam licpu djevojku
Još govore gospoda svatovi:
Strašivica Kraljevichu Marko,
Da smo znali da si strašivica
Nebi smo te u svatovc zvali
Nebi smo te za djevera dali.
Još su oni u ricci bili
Skoci zmajc iz goricc cèrne:
Bicxc svati po gorici cernoj
Ali neche Kraljevichu Marku.
Iza zmaja goruch plamen sicva
А iz Marka studen vietar puše.
Vidi Marko da tuj šale nejma
On potcxc noge iz strimena,
Da chc odsjesti dobroga konjicha.
Al govori liepa djevojka:
0ј djeverge, Kraljevichu Marko,
Sramota mi pogledati u te
Kamol nebi s tobom divaniti
INije oto zmaje iz gorice
Усch je sluga starca baba moga
Trojcu me je svatovim oteo
Ноche sada da me i cetvertim ;
Sieci njega dok on tebe nije.
Каd je Marko razumio glase
Potvèrdio noge u strimene
Iztergao sablju od pojasa
Kako ga je lasno udario
Presjekao konja i junaka
1 tri lakta zemlje dohvatio
I getverti studena kamena
Još je svoju sablju proklinjao:
liridka sablja i desnica ruka
Obe dvie da vas Bog ubie
Sto ga boljc chele siechi niste?
Каd ga bio junak posickao
Kupi svate po gorici cèrnoj
Bere dare po travi zelenoj
Kad je junak svate sakupio
Svakom svoje dare podjelio
Još govori liepa djevojka:
Boga vami gospoda svatovi,
Ј)a negledan Carevicha ljepost,
1 junagtvo Kraljevicha Marka,
Svieh bi vas ošpotala jako
1 pošla bi k starcu babi svome!
smiešice.
Jedan putnik dokaхuje da na jednome otoku
(isola) zvanu Unamark u Rusinskoj kraljevini,
—444333}{{{3}}{{#tateme
A. мах парion
Urednik.
xcnc sluхu kao jaspra brojuсha. Prodaje se daklen
i kupuje Xenam, i cčna jedne stvari ustanovljva se
od jedne, dvi, tri, do cctiri xene. — Blago ono
me kojima vechc od jedne!
-
U jedonme selu u Kini bi osudjen od prav
de jedna kovac na vešala. – Buduchi on bio je
Чini u onome selu, zato se uzbuni onaj puk, i o
Preše na izvèršenje, hotiuchi, da, na město kovaca
obesena budu dva terzie (šavca). — Ondi daklen
veche zapovědaju podloxnici nego vladaoci! —
Ovome cudu paka nejma konca. —
Biahu pèrvi dnevi korizme, i jedan tergovac
poznat kao pun duga tuxaše se nekim svojim pria
teljim, da zaradi posta i njegove oštrine biaše
milogo dugo vrčme od korizme. — Осhсš li ti „ od
govori mu jedan od njih „ da ti ja ukaхem jednu
skrovitost za da ti se ucini krala? Brinuch se pla
titi o uskersu sve tvoje dugove. —
I. I. P
KNJIŽEVN0 0CLAŠENJE.
----
Izdavatelji mnogo pohvaljenoga italianskoga
casopisa pod imenom „Giornale Euganeo“,
koj se sviem razlogom moxe smatrati kao jedan
medju najvaхnim i najkoristnim dnevnicim célc
Italic, odredili su u isto doba izdavati i jedan
drugi casopis, koj che se zabavljati sa stvarim
lakšicm negoli pervi, pod imenom:
„ ми, СлкRi, PEDRoccник. “
Godišnja mu je cčna 9 fl: u srebru, i pčrvi
broj izachi che na 16. Studenoga t. g. — Srčchni
uspěh izdavateljah u pèrvomu njihovomu trudu,
tvèrdo nas uvěruje da i drugi neche mu nazada
poništo ostati.
Prilagamo današnjemu broju oglas na obchi
Zagrabacki Kolendar za godinu 1846 gos
podina Slovoljuba Verbanića, koj che na světlo
izachi měsecom Studencom. On dobro odgovara
potrebami naroda našega, i zato svim Dalmatin
cim vatreno ga preporugujemo.
--
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BROJ MI. II, (10)|NA
—G— —G—

NA 13. LISTOPADA 1 8 4 5.

*
Фо ***
* одлим“
6За Оулу list izlazi svaki ponedeljak. dodanja mu je cčna * r. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka Toka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nisu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

гžSMIgтур. „ „Tvom se oku zemlja čini

Zviezda jasna i okrugla,
Pics niK. Iz daljine ti nevidiš,
Od
Da je puna jazah i ugla”, ““
„ А ti digni se na krilih
P. PRERADOVICHIA.
Nad zemaljske neravnosti,
Pievat mi se opet hoće, Spuža, koj po zemlji lazi,
Mlora svaki term ubosti. “
Ali neznam ni sam kako,
Bi li pievo od veselja, „ „ Nemam krilah ja da letim,
Pievajući bi li plako. Nit bi ostavit zemlju moga";
Sinak ljubi i zlu majku,
Na prozor, mi jutros dodje Мајka i zla sina svoga. ““
Bieli soko nevidjeni,
Kljuje staklo na prozoru, „ О рiesniče nesrietniče!
Dok prokljuje sanak meni: Suhi list si ti na gori,
„ Оdkud tebi tvèrdi sanak, Koj od sunca nebeskoga
Nesazrije nego izgori. “
Da još spavaš kad su pictli
Triput zoru već prozvali, „ Nebo victrom te uzdiže,
Triput zoru i dan svietli? “ А zemlja ti odletjet neda,
Medju zemljom tako i nebom
„ Mcdju zemljom i medj nebom Tvoja duša uviek preda! “
Tvoja cesta još je duga
IDo sjajnoga onog hrama, — Бањо-ев

Gdie će tº ljuba bit supruga. “

„ О diži se, putuj smielo! KNJIMEWW() ()}JAVLJENJE,
hodu te ništ nesmeta, ----

Ljubimac si zemlje tvoje,

Poznanik si cielog svieta. “ Skup Rimski razplodjenja S. Vćre godine
„ А krasna je cesta, tvoja 1844 dopusti u svojoj slovotčštnici da bude se
Svuda ravna i jednaka, na dvor izdati knjiga pod imenom: Razmišljajte
Uz nju polja puna cvietja, ova dobro! otca Bartula Bandrand a prenesena
Nad njom nebo bez oblaka. “
u jezik slavjanski po otcu Vinčencu Basile Družbe
„ „Мој Sokole, moj angjele!
Iz visosti tvoje zricči Jezusove, poklonjena prem dostojno Presvětlomu
Ti drugačje put moj vidiš, Tomi Jederliniću Biskupu veoma ljubjenu Dubro
Neg po njemu ja hodeći. ““ vačke deržave.
 322
Оd pristojnosti knjige ne trčbuje zabavit se
jer ona sama po sebi svakomu se Kerstajninu i
svestnu čoveku preporučuje. Nu što većma nju
resi, za bogoljubnost našu jest tomačenje čisto i
sputno s kojem je otac Basile u slavjanski jezik
nju preveo nahodeći se u Dubrovniku g. 1843.
Duh koristi dušah ovoga je vrčdnoga Redovnika
na dobro poznanje jezika i na ovaj lčрi trud po
nukovao, trud pristojan nazbilj i bogoljubnosti i
kèrstjanskoj ljubomudrosti.
Ja se iz serdca radujem poštovanomu otcu
Dasile da je u malo vrčmena na taki način u
jeziku naprědovao, da do berzo moć će otvorit
shranu blaga duhovnoga u naš jezik, u kojemu
prie njega Red. S. Ignacia, u ovoj vèrsti zaba
vah, ostavio je od sebe neumèrlu spomenu.
Biuši su bili podčljeni svi ztiski ove knjige
na broju i 2oo, po naredbi našega duhovnoga
Pastera bit će drugo izdanje do bèrzo pripravljeno
u Dubrovniku za bogoljubne požude ove dáržave
ПаDnIT:tt.
Slědio je tomačitelj pravopis dubrovački,
po izgovoru ponapravljen kojega mala različnost
od dalmatinskoga neće prestrašit ni bogoljubne,
ni ljubitelje svojega jezika.
Iz Dubrovnika na ao Rujna 1845.
Antun Kaznačic/.
JOŠ NEŠTO 0 NERETVI.
(Produxenje vidi B. 23 na str. 78 . god.)
Vidl,
„ Vid bieli poglavica biše
Od Neretve kako pero piše
Malo manji od Rima, biaše
Slavni kralji u njem pribivaše “
(Pčsmin Mélovana)
Dvanaest miljah daleko od Opuzena na jed
noj glavici u strani od istoka nahodi se jedno malo
selo zvano Pid puno nešto zamćrita. -- Obadj ga
svega, i premda posve umoran ne stavljaš se, jerbo
vas skupljen u promišljanju koje srčtno pribivališ
te bi jednoch ona sadašnja pustoš, i tako oblak
ša te, i cini ti zaboraviti potrčbito pogivanje, ilје,
pije, posle i t. d. i da ti tamnost nochi ne dixe
krěpost od viděla, nebi prestao u prigledanju. --
—
Uspomenc, koje imamo od jasnoga grada n Na
rone « (Neretva) jesu nčke bataljine koje se vidu
na sve strane u ovome selu. Pčsme uvěravaju
nas, da je ondi uznosito bio posadjen. – Da je
bio jošter dika njezinih prebivaocah, strah nepria
teljah nepoměrslјvo se zna navlaštito iz napome
nute pčsme starca Mčlovana, gdě ono u proslěde
nju govori:
* Rimske vojske podanj dolazahu,
Al osvoit njega nemogahu,
Јcr u njemu biahu junaci,
To svčdoce mudri Talianci. «
Danas je jedno ništa kad promisliš. - Pepeo
razsuti od vrčmena na taj nacin da nala uspo
mena od njega cini sc. - Da te inostranac, sre
chom, štogod od njega uspita, ne imaš mu dru
go odgovoriti nego, da je bio jedan jasni grad,
da su u njemu kralji prebivali. – Srecha kada nije i
to svčkom umèrlo! Sorenih kuchah do temelja, zi
dinah, grobnicah, ispresčcan stupah mlogovèrsnih,
plocali izrazbianih, oskvèrnutih i prelomnjenih na
bodiš kuda se god okrencš, i u njima usčgenih pčs
mah, určzanih cvčtovah it.d. Od kamena, mramora,
gvozdja, tuca, i drugih rudah geslje se vidja oba
taljenih glavah, rukuh, bedrali, kljunih, cambrah,
repovah, i t. d. – Kadno god paka najde se koj ka
mсngcih od cčne, koji su sluxili u ono vrčme (po
sloхmu sudu mnogih) za poznanjstvo i uresu konjika
u vojsci. - Sve spomenute stvari jesu xivi razlozi
za temeljito včrovati ono nčkoliko što nčki vredni
mčsu srechom odbčgli se ostavit nam upisano.
IIvale dostojne gospodinu xupniku onoga sela,
kojimaše izvèrstitu pomlju sakupljati i sahraniti što
oli on isti, oli texaci njegovi xupljani kadgod
bi našli što dobra zakopano. — Оn je nadario
raškosnika (Musco). Zadarskoga s jednim nemalim
brojem stvarih izvèrstitih ondi izkopanih, i zato je
duхne hvale primio od dnevnika (Gazzetta) Dalma
tinskoga. Uzdèrxi i danas istu vrednu pomlju,
no starost mu preseca pute i misli. Grčliota da ne
ima ondi govčka brez ličnosti za slěditi ga u od
lukam, oli barem slikovati. -- Pod zemljom ima
još vala što valja! On je izdao u Neretvi sidbu
od pirnica, koja mnogo lěpo korist. -- On je
u jednu rće govčk prilika i ogledalo u stvarim
od texanja. - Jedan izvèrstiti samouk u rukodelu.
 323
Kod Cerkve na jednom stupu posadjenu više grob
nice, koju je za se spravio usekao je nčkc cud
novate prilike, koje prikaхuju glanc muke Isuso
ve, sve uljndno. — Јcsi li poznao njega, zaklco bi
se da nije on bio vrědan to učiniti. - Ali je tako.
U staro vrčme ovo selo nije se zvalo Vid,
nego Norin (Narona) zato Narenta odklen izhodi
ime Neretve. Pokraj kuchah tege jedna voda zvana
Norin na kraju koje jest posadjena kula tako zvana,
temelj Neretvanski potla bataljinah Vida, Gradimc,
Vratara, Kuti i t. d. -- Ona je sgradja Turska
a poprava Francuska. - Na svèrsi polja od Rok
šicha nahodi se iz medju dvě reke, Norin i Ne
retva. Digi se da je vrčilnih dobiljah uginila, i
da su sami domorodci njezini nju vladali i bra
breno branili. Ondi testa Kraljeva, koja vodi niz
krajnu put Zadra a uz krajinu put Kotora, jest
presčgena od recenih rčkah. -- Za sluxbu put
nika, navlastito u nochi, i uslěd ruxna vrč
mсna za sahranit sc, nahodi se danas ondi sa
gradjena i jedna kucha, u kojoj ima baskaluk za
konje, kogie i ostala.
Оd kule uputi se k zapadu, potle getiri milje
etote na Opuzenu, varošu koj ima prebivao
cah 684. Razděljenje ih dvě хире: Kerstjanska
i Ristjanska.
Prikaхnje se na jednom hertu iz medju dvć
reke, s desne velika a s lěve mala. -- Obe se jed
nako zovu Neretva. — Оvaj je Varoš jošter na jed
nomu otoku (Isola). – Ne ima blizu sebe nikakva
bèrda. Postavljen je na uzrositu prostranu polju.
Obzidan je nekoliko za obranit se od potopa. Dojdi
k cèrkvi pruxa ti se k poldnevu poljana (piazza) i
s desne nje strane jedna nova vanredna (stra
ordinaria) catarnja. -- Od nje pošavši niza selo
vidjaš da kuche od krova (falasco) koje negda
biahu sad su sgradje lěpe, kojim ništa za svérše
nost skladnu nije bilo zaboravljeno. -- Uredba
ulicah i jablani (pioppi) krajem posadjeni, u šetnji
zauzimlju putnika u razkoši.
Оpuzenac jest prignut na skladnost (civiltà)
i u redu odčche i u redu zivljenja i u redu dvor
nosti (cortesia). Pacem sve to više naprěduje gud
novato. – Uzderxi sa svim tim něke stare blage
obicaje svojih pradědah. Izvèrstito je umiljat svojim
vlastima. - Velikosèrcan (generoso) za najviše.
Samo něke vratolomne nacine u redu texanja u
temeljene tako uzdèrxi da moxe se rechi da nigda
neche se izkorčnuti. Jeli to samovoljno prekovra
tjenje? Navlastito batal xivoga cetveronoga vapije
popravu u sercim koja poznaju lasnost od odku
pljenja; jedan mali nametak običajnim troškim,
ali zaludu je u pustinji pripovedati.
Dojedan Neretvanin, a najskoli Opuzenac,
u gojenju xivoga otvèrdnut je na ozvanje. Zaljubio
se je u zakikanc (inveteratc) obicaje svojih starih,
paka što: štedechi na špinu, proliju na taplanicu.
Nu vrčdne pomlje jednoga sama koj serceno
bdije i na to odkupljenje, сto tërgu za drugako
obrati ih. Vidimo sada što je Neretvanska:
Brodarica.
Od tri je vèrste. -- Ladje, Trupe i Trupe
dubenice.- Ladje su sastavljene odjelovih dasakah
i šesnaest ih je dosta za jednu uginiti, koja moxe
odvesti 4o vrcchah (45 s. v.) xita. -- U njima
putovati, ne ima nikakve jezivosti. --- Dobre su i
za mora. - Na vesla samo putujuchi imadu ve
liku hitrost, da ni Mlecich u svojoj „Gunduli “
nebi jim utekao. — Sa strane na pored mogu vozi
ti i o ljudih a u srčili ostaje vazda města za veche
putnjikah i njihovih partljagah. U njima dopi
rali su nčki veštaki tja do Zadra. Trupe su paka
sastavljene od same tri daske jelovc. -- Ima nekih
u kojim do 6 ljudih moxe stati a u nčkih ne više
od jednoga kipa. -- Ove zadnje su podobne za
lovštinu i za ribanje, a navlastito za lovštinu. --
Sluxu i za druge potrčbe od terka. — Мnogo su
narugne, jerbo moxe i lako jedan covek i na ple
chim pončtiih kuda mu drago. - Trupe-dubenice
su paka sgradjene od jednoga sama komada. —
Zovuse „dubenice “zašto su uginjene i izdubljene
iz jednoga panja. Ove su jezive jerbo su prevertace.
Оvake vèrste brodarica dostojna je daklen,
da bude vidjena i razgledana od inostrancah, jer
bo cěla Dalmacia neima slicitije. Sada vidimo što je
Potop.
Da Neretva ovome ne bude podloхma mogla
bi se zvati drugi Misir, ali u srěd najlěpših uhva
njah za obilnu lětinu eto kadkod naskog i po
plav vodah, potopi stanice, vertle, vinograde, bavce
i t. d. da oli uništi oli dogne da jedva sčme i
arge mogu izvaditi se. Onda kadno je preprostrano
 324
polje okrenuto pod vodu prikazuje se jedna straho
vita pucina. Borda, verhi od krovah (falaschi) go
rostanih i voda, drugo ne vidi sc. Zvixdan je ster
ka jesi dlaku na govčku. Sve kuche koje su na po
lju ostanu pod vodom u zemljotavane (piantereni)
a navlaštito Opuzenske, gdčno si geljade u isto
doba i u dragosti raztèrkuje, gledajuchi sve ladje
i trupe uloxene u sluxbu. -- Rekao bi da je tada
u Opuzenu jedan dio Mletakah. – Besidimo sada o
Lovštini.
Сеla Dalmacia, prebirajuchi sve derxavejednu
po jednu, neima bolje ni obilnije lovštine što ras
košna Neretva. Hochcšli u proletju cto gizdave ptice
od prolazišta na jaja u druge strane, a dolazište
onih, koje su od običaja u polju ptichitsc. Посhсšli
léti eto mladex izgnčzdah. Посhсšli ujeseni,najskoli
jeseni, eto u svakoj vèrsti i različnosti jedna gud
novata obilnost. Hocheš li zimi, cio imaš zabavit
se, zašto nešto led, nešto voda, koja kruto polje
potopi, na nagin da lovccha ptica, ne imajuchi
što blagovati, spadne u mesu i pretilini, i tako
léna serne kao što reku: terbuhom za kruhom, da
kadgod i rukom moxe se uhvatiti; ali taki lov
gemu valja? Van recene prigode od potopa, u
svako drugo vrčme od godine lov u Neretvi jest
stvar zaměrita, mal da ne mcvčrovana. Za više
obitélih xivljenje. Eto smoka, eto novacah, a s nov
cim druge potrčbite stvari: u sita otca popërdli
va su deca; istinita je poslovica, i meni evo sad
padajuchi na um ova poslovica, prinosim je za ukor
Neretvanim, koji lovechi ne brinu se nikada kad
mogu jednu samu pticu omaknuti, baš da bi i
patak bio. Kadno, se srčinu u jedno jato eto ih
spravnih i uchuchurcnih kao pauk za muhom, zašto
ondi znadu da im je više od jedne glave u jan
kesi. Imadu razlog s druge strane, i na obranu u
kora mogli bi povikati ovako »od obilnosti svet
negine.
Kad se moxe majskoli, bolje je uvčk ulovi
ti deset negoli pet. A ja velju da im se nebi niko
narugao kad bi i jednu po jehnu pticu išli lovcchi.
Nu dok je da mogu izbirati, neka baš tako slčdu.
Bolje je za svakoga. Bit cle na obir i onim koji
s novcim kupuju je.
Bek bi do ovoga casa o lovštini Neretvans
koj govorechi, da su malo valjani nje lovci. Rek
—
Ibi da oni ptice lovu samo kada one spavaju. Nije
to tako — Njihova izvèrsnost i u ovomu zanatu
jest poznta od razlikih valjanih inostranacah, koji
za samo vidět ju amo prihodu. Hochcš li ih preda
se, eto ih, hochcš li ih nada se, eto ih, hocheš li ih
na zasčdu, сto ih, hocheš li ih na let, eto ih, ho
chcš li ih u jednu règ na svaki drugi nagin, eto ih.
Svaki lovac valja da imade valjana psa, a
najskoli Neretvani poradi vodah. Zamérita lovština
cini se svedjer na vodi u trupam. Inostranac isti
s vozccm věštakom ucini posla. Посhe se hrabre
nost, druggije jezivost naserche.
Neretva nije uboga ni u lovu od divljega
cсtvcronoga, ali brez sumlje zadnja drugim mčs
tim, jerbo neima mnogo kérših i pustinjah. Lov
Vidre, buduchi xiv od suha i mokra, jest sami
lov koi se moxe brojti u valjaštini.
IBucalo.
Na pocetku prolčija svake godine u blatih
priprostane Neretve guje se cesto nčka jeka koja
slědi ja da polovice léta, i kadgod se povratja
uz jesen za vrčme. Prosut je glas medju prebivao
cim Neretve, a navlastito medju locvim i riba
rim, da onu jeku dava u vodi osudjeni Kralj
Norum. -- Nije moguche drugako uvěriti ih. -- Na
domciju jošter da bubuchi Kralj Norun imao
svoje sčdalište u okološih Vida t) da je onda
bezobrazno pogubljenje svoje matcre ucinio, i u
slěd razligna druga zlotvorstva, zato da ga je mo
gncha desnica Boxia ucinila skupa s gradom i
gradjanim u věkovitu propast okrenuti. a) Nu
jošter směšnija několiko. — Носhe tupoglavo, da
za vechu pogrdu i pokaranje, Bog ugini od receno
ga Kralja jedno cudnovato preobraxenje, t. j. da
ga je obratio u jedno kljuse (mostro), stvarajuch
mu glavu svinjsku, uši od magareta, noge magie,
dlaku od jeХа, rep od xutuge, hitrinu od munje,
mastxutotamnu, ose debelinu u povoru, da neima
оciuh, da ne blaguje, a da mu je dopušteno bucati
samo u prolčije do S. Ivana. — Eh! kad je tako
pitao sam mnogo putah něke starije, da mi kaxu
jesu li ga oni kadgod viděli, oli jesu li bili kadgod
prigdom blizu ondi gdi bi to jegalo? Što su mi
1) Gućno se vidu bataljino staroga grada Narone.
2) Nije istina knjige nas uveshavaju da ga je nepriateljs
ka ruka do temelja razorila.
 — 325
odgovorili? Da su guli kaxivati da je negda Petar
oli Pavao, govorio da im je Šimun оli Andria re
kao, da je Jakov samo bio blizu ondi gdi ono bi
jegalo, i da bi se krov (ševar falasco) strašno
protresa, da je paka vidio izletiti iz krova jednu
pticu, verstu koje nije mogao poznati, ali da mu
se je cinilo da je bio jedan Gak (aghirone).
Zakikani (inveterato) običaj ove pripovčdke
ostao je; navlastito u današnjih pribivaocili Ne
retve za priliku xive istine ozgor regenoga doga
djaja. Bit che tako, ali ja nevčrujem, niti mi to
dopuštaju věrovati mnogi razlozi, koji bi se mogli
ovdě uvesti. Naravsko dosegnulje paka upotvèrdju
je mi neistinitost.
Pitao sam zatim zašto regeno jecanje guje
se u isto doba sada ovdi a sada onamo daleko,
daleko? Zar ima više o jednoga Bucala? Eh!
priatelju moj, odgovoriše mi: Bog je svemoguch.
To se zna, ja rekoh, ali što mi odgovarate? Bog je
velik i svemoguch ponoviše mi bez uvesti drugoga
razloga. Tako umuknuše, nu vazda s pametju u
tvèrdjenom da je onako kako oni pripovčdaju, bu
duchi culi da starci kaхu. Daklen su rčci cvan
djelske staracah pripovčdke? Ne mogu li biti izmiš
šljaji oli bajke uvedene za provesti veselje oni krat
ki dio njhova xivljenja? Ovomu se razlogu pri
loxite: Poštujte staric, ali svakome ne věrujte.
Еvo smo u věku od prosvětljenja paka još toliko
nepoznanstvo, vratolomna nerazloхnost! Verloti
ste neslani. 1) . . . . . . .
Bucalo nije drugo daklen nego jedna ptica,
i razloxno je da je baš spomenuti gak, koj prolé
tjem jati se za odlaziti na jaja, paka traxcchi hranu
zabode kljun duboko u glib, raztrese ga, dobro
zajecuchi, i tako sebi pochudna za prehranit se
ondi traxi. Neizbrojno je mnoštvo takih pticah u
našoj krajini, i razligne su u razlicita doba go
dine. Zimi ili neima zašto poradi leda u druga
пčsta prebčgnu, u proléti navuku jednu vèrstu
pcrja, koja se kupu i u inostranske strane šalju,
léti opanu jerbo se zabavljaju o pticichim, a jeseni
opet su drugom vèrstom perja zaodéveni. Tako
1) Tice ovaj prikor samo one pribivaoco koj se nahodu
blizu mora, i koj van lovštine i ribanja utagaju, navlastito ob
noch, svoje vreme i u druga mnogovèrstna delovanja za svoju
korist. Oni su oni u koju je ostalo ovo sveverje. Zašto? Jer
ono bucanje oni cestje cuju nego drugi.
jedan sam moxe biti u tri prilike. U jednu rče,
naravnosti su to toga stvora.
Бto što je Bucalo. Barem ti o mladexi na
ša, uvěrit se ove razloхnosti. Prekosite onaj put po
kome ove svevčrje moglo bi s prilicnom istini.
tosiju prčchi u nepoměršljivo poznanstvo vašega
nastupnika. Bdite lovechi i ribajuchi a navlastito
ribajuchi, i tako neche vam biti mucno uvčro
vat se ozgor recenoga taštoslovja (superstizione.)
Juraj Jozip Persich.
- Gфан
P 0 L I 0 D. EL S TV 0.
Već na broju 2o. naše Zore govorilo se je o
mesečnomu listu hèrvatsko-slavonskoga gospodar
skoga društva, komu je predmet poljodělstvo i
seoske zabave. Za sve to veće naše rěči potvèrditi
uzimljemo danaske iz broja 6. g. p. jedan sastavak
gosp. Mihajla Sabljara, koj se bavi ogojenju pčelah
u okolišu jednomu iste naše dèržave, u Dubrovač
komu. Jeda bog dopusti da sastavak gosp. Sa
bljara bude uzprijateljiti Dalmatince, veče nego
naše réči, ovomu mnogo koristnomu a kod nas
ne poznatomu listu.
Каko Dubrovčani pčele goje.
Ako prem dubrovačko blago podnebje nepres
tanim svojim prolčijem pgelara podupire i njemu
dopušta pčeljnjak svoj kroz léto i kroz zimu na
dvoru (alloscoperto) bez krova dèržati; to ga još
više podupire način pčelovodstva, koi svojom pros
totom i jednostavnostju daleko nadilazi sve do
sad poznate načine drugih izobraženih narodah.
Dubrovački pčelar neubija pčele, kad med
ili vosak vadi, nego postupa ovako:
U prolčiju oko 25. Ožujka (blagověsti), na
ime 8 danah prie ili poslě, običaje on od ozdo
do srčiline, ili do križa, što se nalazi ondé, s
jednim za to već pripravljenim ukrivnim nožem )
satje (Honigsein) izrezati. Pric okadi pčele pred
izletom sa suhom kravjom balegom, i protera ih
time prama vèrhu; položi košnjicu (ulište) obzorno
(horizontal) na zemlju, i izreživa satje. K tomu
izabere lěpo tiho vreme, da se one pčele, koje
se nalaze na salju napunjenu medom, neizgube,
|- *) Ovaj je nož nalik na onogu, kojim se služo peka
rice, kad stružu naive (Brottrog), u kih su kruh onesilo, samo
što je dèržak takodjer od gvoždja, 12 do 15 palacali dugačak
 326
nego da svéršivši posao opet mogu svoju košnjicu
naći.
Оko polovice Svibnja (Maj), navadno o spa
sovu (tčlovu), kad su pčele dolnju izrezanu stranu
već izpunile, izrče se od gornje u Ožujku (Mart.)
neizrčzane strane jedna polovica, dakle četvèrt cč
loga koša, poslě kako su se pčele okadile i prama
dnu protčrale. I pri ovom izrezivanju položi se
košnjica na zemlju, da se sve izrezane mčrvice
posve mogu izvaditi. I koliko god se putali pri
izrezivanju pčele ukažu, toliko se putah moraju
okaditi.
U početku Rujna (Sept.) izreže se ona dru
ga polovica od gornje strane, koja je još neizrč
zana ostala, ali samo od onih košnjicah, u kojih
je satje medom napunjeno. Od drugih slabih ne
izrčziva se ništa, da im više kërme preko zime
ostane, ako bi nastala nenavadna studen.
Ovo zadnje izrčzivanje kod nas nije probi
tačno, jerbo se pčele prčko zime samo u gornjoj
strani košnjice kao verige občse i u snu ukoče,
te zato bi u pomanjkanju obilnoga voska mogle
premerznuti.
Ovo je postupanje u Dubrovačkom tim laglje,
čim su tamo košnjice polag toga skrojene. Koš
njice su naime stranom okrugle, stranom četve
rokutne, perve sastoje iz jedne hraslove, izdčlanc,
u formi cilindra to do 12 palacah u proseki
imajuće cčvi, a druge iz jelovih dasakah jednu
stopu u cetvèrt široke. Obcdvě su fele do 2 %.
stope visoke, i kako doli, tako i gori široke.
Gornja se strana pokrije dobro skladajućom se
dašticom, koja se sa nčkoliko čavlih na koš pri
kuje, da se pri izrčzivanju snimiti može.
Pgelinjak, kojega sam ja vidio u Majkovu
Iblizu Slanoga, sastoji iz 13o košnjicah, medju
kojimi je 25 praznih bilo. Kuća leži sa svojim
licem prama jngu, od koje je strane na kat vi
soka, a od sěvera samo kod zemlje. Od zadnje
strane k sěveru uzdiže se prama cesti brčg, i
čini iz klisurah i po sebi ležećega kamenja ne
uredne ravnice, na kojih košnjice prčko jedne
daštice stoje. Vas prostor može imali svojih 3o
četverokutnih sežanjah. Košnjice su tako name
štenc, da se k svakoj doći može. Svaka košnjica
ima jedan iz slame ili tèrstike spleteni, dobro
-
skladajući se kapak, da dažd u nutra probiti ne
može, u ostalom brez krova i sène. U okolo
pčelinjaka ncima niti jednoga cvčja, jer su sve
okolice zaraštenc smočnim biljem, koje ponajviše
u Ožujku (Mart), dosta putah već u Veljači (Feb.)
cvatiti počme, neima niti jednoga stabla, na koje
bi se roj sésti mogao, jer dubrovački pčelar zna
mnogo laglje svoje rojeve sakupljati nego naš.
Vcč u oči dana, kad će se koja košnjica
rojiti, zaznade pčelar kroz matičino letenje dan
rojenja, na koi se pčele po lépu vrěmenu u ve
likoj množini i neobičnoj žestini pred izletom u
kažu. Оdmah položi jedan prazni, prie već pri
pravljeni koš, u kojega roj sakupiti kani, na 4
do 6 stopah daleko od rojeće košnjice s otvorom
od ozgo, uzme 3 do 4 struke pčeline ljubice 1)
listja ili cvčija medju obadva dlana, šulja ih,
zapuše kroz obedvě ruke miris na pčele, koje
odmah miris slěde, i tako u ruke pušući ide od
rojeće košnjice do one prazne, u koju još neko
liko putah miris zapuše, za čim se vas roj u
kratko vrčme u košnjicu uvuče.
Iz bèrzine, kojom pčelar izlazeće rojeve sa
kuplja može se lako uviděti, da je on kadar u
manje nego pol ure na ovaj nagin i o rojevah
sakupiti, ako bi se slučilo, što se pri pčelinjaku
od viče nego i oo košnjicah naravski slučiti može,
osobito gdč svaki dobar koš 4 i 5 putah u lětu
roji.
Na ovaj isti način, kao sam izvěstno, što čuo,
i Hercegovci peele goje, samo s tom razlikom,
što ondi sbog oštric zime i snčga pčelinjak pod
krovom stoji, kao u Horvatskoj.
Korist ovoga načina očevidna je:
1. Zaslužuje prednost pred onim načinom,
koi sastoji iz mnogo 6 palacah visokih koševah,
koji se pod pčele podlažu. , da se rojenje spači,
jer je ovaj način jednostavnii. Zašto polag onoga
umčtnoga načina vrčme podlaganja praznih ko
ševah težko se može izračunati, a oni se od ozgo
već s mcdom napunjeni od dolnjih teže dadu ra
staviti, nego izrčzivanje iz stavnih košnjicah.
a. Gori napomenuto izrezivanje donosi tu ko
rist, da se u tri razne dobe uvek dobije frižak med.
*) Ovako se zove u Dubrovačkom matičnjak, t. j. neliste.
 — 327

3. Gori napomenuti način za razborita pče Kolikod je sve zemlje bosanske

lara od velike je koristi , ima bo 3 puta u go Nije lipše majke ni divojke,
Što je Ive virna ljuba tvoja
dini priliku najprěčim putem uvčrit se, kako i Сicha nje chcš izgubiti glavu.
kada se one 3 fele pčelah, naime matica, tru Ive majke ništa ne hajaše,
tinja i dčlačica izležu, kako svaka posluje, u ko Neg je išo Paši na pirove,
liko si vrčmena svoje satje sgrade, i koliko vrč Sobom vodech Maru ljubu svoju.
Kad su došli Paši na dvorovc,
mena potrčbuju, za vas koš, s obzirom na vla Prima konja Paša Harambaša
dajuće vrčme, napuniti medom. Prima konja ljubi Igrovicha,
I išli su obid obidvati.
4. Izkustvom od više godinah uvčrit che se
Napije se Igrovichu Ive
pčelar što jedna košnjica u oštroj zimi za kormu Napije ga Paša Harambaša
potrčbuje, da joj se samo potrčbito ostavi, a Napije ga ljuba Igrovicha.
ostalo za svoju korist izreže. U zdravlje ti Ivc ljube virne,
5. Svaku godinu dobije svaka košnjica novo lilago tebi Igrovichu Ive,
Blago tebi lipu ljubu imaš
salje, bez da se pomanjšaju celice, koje se ili Da bi ovo moja ljuba bila
kroz starinu suže, il manje bivaju kroz izleženje Tri krat bi je zlata namirio.
cèrvah, za kojimi, kao što nčki kažu, poslě sva Орсt napi Paša Harambaša,
koga izleženja jedna kožica ostane. Napije ga Igrovichu Ive,
Pri neg ga je polak dopopio
Ako se još naše podnebje uporedi s onim, Pri ga gorko zaboliše glava.
to se može odmah zaključiti, da naše studenic lve Mari ljubi govoraše:
okolice u ovoj struci prevagu imadu, jer naše Stan na noge Mlara ljubo moja
Berzo osedlaj dobre konje naše,
pčele troše od svoje sprave samo u jesen i u Ter mi homo na dvorove naše,
prolčije, a kroz svu zimu ukoče se u snu; me Jerbo me je zabolila glava,
djutim da pčele onih okolicah vazda u micanju, Bog ti *i liochu na dvor dochi.
često kroz studene i jake včtrove spačene izleta Kako ga je Marc razumila
ti, od svoje sprave moraju trošiti, i zato ondi Ifitro se je na noge skogila,
Svoje konje dobro osedlaše,
u Ožujku (Маrt,) malo ili nimalo meda ima u Marc ga je na konjica kladla
košnjicah. I išli su na dvorove svoje.
Дlihojlo Sabljar. Majka ih je dalek ugledala
Suproch njim je izšetala berzo,
obroga mu konja primijaše,
NARODNA PESMA. Starica mu govaraše majka:
Војmeh Ive moj jedini sine
Jesamli ti govorila majka,
Da ne vodiš virnu ljubu s tobom,
(Iz ustih puka na Иvarskomu otoku.) Da clicš cich nje izgubiti glavu.
I canti popolarisono flore del sentimento, Iye majci svojoj govoraše:
musicu dell' anima, negletti ili formio Оstav me se moja mila majko
convсnzionali conscrvano racconti, cho
la storia dimcutico. Pojmi doved popa. Redovnika
Aferder. Neka moje ispovidim grihe,
OSVOta. Sagubi me Paša Harambaša.
Big izusti i dušicu pusti.
Kad se xeni Paša Harambaša То је zacul Paša Harambaša!...
Na pir zove Igrovich Ivana: I sagubi svoju ljubu virnu,
Dodj mi na pir. Igrovichu Ive, Pak je tanku knjigu napisao
Doved sobom Maru ljubu tvoju. I šalje je ljubi igrovicha:
Ive ljubi Mari govoraše: Ja sam zagul udovice mlada,
Res se lipo Mare ljubo moja, Da je tebi priminuo Ive,
Poch hochemo Paši na pirove. I moja je ljuba priminula,
Starica mu govoraše majka: Ноchul dochi, hoches za me pojti?
Pojdi Ive Paši na pirove, tic knjigu udovica mlada,
Ne vod sobom Maru ljubu tvoju, Knjigu štije i suze prolije:
 — 328
Sckèrvice Ivanova majko,
Еvo mi je knjiga doletila
Od nevirna Paše Harambaše,
Da c i njemu ljuba priminula,
Ноchel dochi hochul za njeg pojti.
Govori joj Ivanova majka:
Cini li što 'e tebi drago
Nu spomen se Ivana mojega.
Kad to cuje udovica mlada
Misal misli uginiti što che,
I hitro je u perivoj išla,
Svega ga je naokol obašla,
I nasla je zelenu narancu
Pod narancom plogu mramoritu,
Pod tom plogom zmiju jedovitu.
Ujala je s bilima rukami
Zaklala je s noxim srebarnima
Pol kupice jida nacidila,
Drugu pol je s vinom donalila
Pak je Paši knjigu odpisala:
A ti dojdi Paša Harambaša
A ti dojdi ja chu pojti za te,
Al negini veselje poništo
Сich starice Ivanove majke.
Kad to cuje Paša IIarambaša
Berzo grede k dvoru Igrovicha.
Каd je došo k dvoru lgrovicha
Totikaj su obid obidvali.
Каdаno je srid obida bilo
Skocila se udovica mlada,
I išla je u komoru svoju,
Iznila je vina cérnjčnoga
Daje piti Paši Harambaši.
Napi mi se Paša Harambaša.
Govori joj Paša IIarambaša,
Ti se napi udovica mlada.
Govori mu udovica mlada:
Viruj meni Paša IIarambaša
Ni me toga naucila majka
Piti vino pri muške glavice.
Tad vech mu se s manjim ne mogaše
Ide piti vina cérnjenoga.
Pri neg ga je polak dopopio
S bilim licem k cèrnoj zemlji pade.
Govori mu udovica mlada:
Lexi tote Paša Harambaša,
Та је саsa mojega Ivana,
Sadaj ljubi cèrnu zemlju loti.
Nechcš mene ljubu Igrovicha.
О га Пh.
Iz medju mnogih prigodah od prčkoobicajnih
narastajah stablah u visinu, debelinu i širinu, moхе
—=433:34}{6}}{{{#ebe=–
Ј. Л. Кантарich
Urednik.
se stanovito brojti ono od jednog vanrednoga
Oraha još rastuchega u Istrii, Banovini prebogatoj
u svakoj vèrsti dervlja, i kodno Mletci davaše
vcchi broj vojnickih ladjah i tèrgovackih, ona njim
je za zgradju dčlila potrčbita dervlja. — Ovi go
rostasni Orah pruxa svoje grane okolo sebe scš
nacst koracajah daleko s kraja na kraj u obkrug,
tojest osamdeset noguh Francuskih. U podne uka
хuje jedan zaštit suncani od dvěsta koracajah Mle
tagkih, tojest pet stotinah noguh cetvero krajnih.
Pet stotinah ljudih moglo bi daklen u njegovom
hladu pogivati u lčtnjem plandovanju. -- Zbori blizu
stojeche vlasti grada „Pinguente“ u potajnosti
i podpunu miru onoga krupostrašna slědu cesto,
uzrok za koj jest izašo temelj prpovědanja texa
cim onih okolicah. —
J. J. P.
Nešto o Dalmatinskim obijajima.
Хcnidba i pirovanje.
(Produxenje.)
Оd prošnje do včncanja valja da prodje go
dina. Petnaest danah preč včncanje trčba ob
znaniti rodbinu, susčde i priatelje, koji su se
naumili zvati na pir, a to za da imadu obilato
vrčme za spraviti potrčbita, kako na priliku: dobro
vino, pogage, zaoblice, sir, maslo, jaja, kokošenja
i t. d. Paka slědeche Svetkovine xupnik s otara
u vrčme mise navčstuje puku regenu xenidbu u
jeziku Ilirskome.
Tako ponovi i druge dvě svetkovine. Neus
térpljvo gekaju dan od včnganja, koliko včrenici
za zdruxenje, toliko sazvani, za dio od pirnoga
veselja. Bog zaguvo odabrati za včnganje, vam ne
dčlje oli ponedeljka, koj drugi dan, jerbo u one
dnevc sdruxenje bilo bi srětno a u ostale nesrčtno,
i mal da ne od iskorenutja.
Tako gataju, plag, suze, tuge i nevolje kad
bi se trevilo vrčme naoblacemo ali kišno.
(Sledit che.)
J. J: P.
- фефефен
нratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BROJ (2,
—О—
NA 20 LISTOPADA
*
Фо44
35° 0'vaЈ. list. izlazi svaki ponсděljak. Godišnja mu je cčna 4 г. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5. r.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svcxnji ne primaju so, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmanatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.
PESNIČTVO.
ИО o p i s iz Inn o tski In.
S kolikom xeljom i s kakovim veseljem bi
docekano Njihovo Gospodstvo Presvetlo i Prepo
štovano Biskup Pini. — Каd stupi na mejaše
ove krajine, gdě biaše se vlast staria skupa s
izglednim i poglavitiini méstjanim varošanim i
jednim golemim mnoxtvom iz okolnih puka spravna
našla Njega primiti. — Nebi bilo lasno izrechi
kako se biaše ganulo serdce od miline u dobromu
Pasteru, vidcchi se tako iznenada obasteri od
ovog harnoga naroda, koji sa svojom preprostitom
kroteinom, i s jednim zamćritim naginom svoje
narodnosti poklon duхni izverši prama Njihovu
Gospodstvu, pozdravivši Njihovo dobroprišastje s
jednim mnoxtvom pušcenoga ognja izměšana s
veselim podvikanjem jedne iskrene serdcanosti —
našto biaše zaduxсn pohvaljeni Gospodin odgo
voriti s najljubcznivim régima punim milošche i
pastërskoga duha na takomu vruchu uzradovanju
ovih sakupljenih naših krajcnikah Slavjanah, kojim
podčlivši pastërski blagoslov, pojde Presvetli Bi
skup preko ovoga ravnoga i uzoriloga polja prama
varošu, u druxtvu izabranih konjikah i oruxane
uzorite mladosti, koje sami pogled jest hrabrcnost
i dika, — obastert s previjajuchim barjacim, u
spomena našeg starog dalmatinskoga slavodobitja
i poštenja, i sa slědbom mnoxtva svéta, — gdč
došavši petoga doba na podne, navčšten sa zvekom
glasnih zvonah i bojnih topovah, dostoja se ostati
ovaj visoki Gost u druxtvu sinovali S. Frane ovoga
II, (10)|NA
—G—
1 8 4 5.
manastira. U ovomu glavnomu městu dragovoljno
se biaše uzdèrxao presvčtli gospodin (kako po isti
nagin i svi ostali veliki Pasteri u duhovnomu
njihovu pohodjenju: osobito Presvetli i Prepošto
vani Gospodin Nadbiskup Godeassi, koji i dan
današnji spominje milo Imotsku krajinu i nju u
serdcu imade. Boxe Njega uzdèrxi u dugu i u
cèlovitu zdravlju!..) za celih osam danah u neu
mornosti svagdanjih pastërskih trudah, i za obra
dovanje ovizih stanovnikah , koji ga xeljahu i više
vrčmena medju sobom viděti, — i ne manje radi
njemu posve pochudna i zdrava města. — Na
pokon odčli se od nas naš blagi Pastër, pohode
chi stada njemu pouzdana preporugena po ovoj
krajini s pripomaganjem PР. Хupnikah, koji na
stoje izlegiti ovce gubave, koliko je od njihove
strane; ostavljajuchi po svuda spasonosne nauke
svog pastërskog delovanja, i Kerstov blago
sov jednom puku nikad zadosta zadovoljnomu
vidëti sveto pohodenje svoga opchenskoga Pas
tčra.
Isto kako u njegovu ovdě došastju biše mu s
poštenjem duхna spravišta uginjena; tako i u
pošastju iz ovog našega Varošak blixnjemu selu,
Proloxcu, biše izveršene sa svom pomnjom one
prislojne duхnosti, koje se iziskuju prama pecatu
tolikog velikoga misnika. — I sasvinu da ovaj mali
gradich nemoхс što uginiti prama drugiu cudo
višim, ništanemanje on, u svojoj malini, nepo
pusta, nek mi je slobodno rechi, nijednomu dru
goulu višemu městu u svih okolovimali priličnih
 — 330 —
i drugim, — štono se cuje iz ustah svijuh onih koji I proxdora vuka gladna.
su odlazili i tamo i amo, i kušali serdccnost sla "vastir dobri jer se zove,
vjanskih sinovnih, — ili oni bili kao starije vlasti 5adi toga ovce gleda;
kipi, ili pohoditelji zamčriti, — ili napokon kano нzćst ovce vuku mcda: —
putnici svagdanji. — Ovi ociti bilčg harnosti "Dini nje Mu prčti ove.
stanovnikah Imochanskih nije nikad popustio svo Фnda kadno vuk naskage 9)
ga duha iskru, što od najdaljih vremenah nosi u Фuprot stadu dragom svomu,
zavigaju vrčdnih uspomсnah svojih starih pradč »dada pastir prОtiv tomu
dali što su nama svojim praunucim za věkovito evce brani, 10.) pogih place.
baštinstvo prepisali i utemeljili — što i uzdèrximo <rat svoj spusta, plecha snixe
u našoj malanosti, kano što n svojoj jednom go Бајmc kadno ovСu tuхnu
lcmosti stara Atcnc i Sparta svojih vrědnih za 2ajde zašlu / — gleda kuхnu —
konošali upravc i preporuke. -- Ovako i naša Gn ju nosi, kuchi dixс.
bratja varoši Sinj, Derniš, Knin i drugi, puni gilosèrdan buducН tako,
iskrene ljubavi, diccse i slave u uzdèrxanju svojih e svom serdcu radost ima ;
Govori bo radan svima: —
starinskik domorodnih običajali. — Bog bi dao da
mčsu oni poštogod odstupili od ovakih vrědnih Cvcu moju mАjdoli lako. 11)
uspomсnah, koje su, s nami skupa, sa zakletvom Jive drugacc najmenice 12.)
obctjali našim starim da chemo stanovito uzdèrxati, "Gušta ovcu vuk da grabi;
i věrno nasledovat!!! Odčli se naš dobrostivi Presv. en nit haje 13.), Nit ju vabi,
i Prep. Biskup iz krajinc Imotske put Spléta na Sali pušta nek ju smice. —
4. Listopada ostavivši za sobom mile uspomene »skrom serdca jer metliše
svoje pastërske ljubavi i blagosova kud prohodjaše. zit ga serdce ljubIt stсхе,
&zrok sami njega vexc
Presvětlomu i Prepoštovanomu Gospodinu Пšiti poznan — ništa više.
нštonu kadno ovce bele
A}{A}{A}{2} \f(A8)(Д ЗНАЧА( * 3 Upavat pojdu k svomu stanu,
Piskupu Splitske i Makarske Dervave A njima lupex u tor banu,
Prigodom Pérvo-l'astirskoga Svetoga Pohodenja ebit, davit 14.), spravlja strele 15.)
INј с g o v a *astir ljubljen ima biti 16.)
I Ulazišta u Krajinu Imotsku ez to terpi najmenika 17);
Nje Mlestjani Imochani Al se guvaj razbojnika 18.) —
Prepokorno-Ponizni Мuсcm ovcu che odnčti.
"Vastir Pini malo stado
I veselospravni primiti Velikoga Misnika
U Svoj u 0 tac bin u
нтоchanah danas kripi; —
Poklanjaju slědechu
*jegov nauk ljubav kipi —
нšte spasit 19.) staro mlado.
Pčsan.
MIismo dio pastërskoga
Еt ovcs voccm cjus audiunt... (Joan. 10. 3.) Današnjega TVOGA truda;
Cerkve Itinske РЕНna uda,
Pastir brixam ovce svoje Сvčt hizopa novog TVOGA 20.)
—jano pušta iz svog tora: Срatele ti plobОm rigi 21.) —
на štonu zora po verh mora Хelimo te opet villet 22.) —
Фjajnost izli zlatne boje. 1.) Lavor che te s Lave slidit 23.)
<odi stado 2.) svoje drago, VazdА 24) ХIVI 25). Karaj 26) vici 27.)
и njeg stado sledit hodi — Иćrdoljak Imochanin.
»damo gdčno paša 3.) plodi, —
Биоza 4.), klasje 5.), poljsko blago 6.) 11) Invсni ovcm meam quac pericrat. (Luc. 15. d.)
ende, kudno voda hladna 12) Cujus non sunt ovcs proprinc. (Joan. 10. 12)
gućem lčze 7), ovce poji; 13) Quia non cst ili cura do ovibus. (Aug.)
14) Ut jugulent homines, surgunt de noctolatrones. (IIor.)
asilnog se jur neboji 8.) 15) Deque sagittifera promisit duo tela pliaretra. (0vid.)
16) Diligendus cst Pastor,
1) Nonduin mane rubens pulchros Лиrora colorcs inducrat. 17) Tolerandus cst Microcnarius, ) S. Aug.
Rt janu prima novo spargebut lumine terrus. (Phr.) 18) Сavendus cst Latro.
2) Пte mene, felix quondаm pecu«, ite capellae. (Virg.) 19) Кgo pascam oves meas. (Exceh. 34. 15)
3) Ilivitis hic saltus, herbosuque pascua Nelci. (Ovid.) 20) Ut sitis nova conspersio. (1. Сor. 5. 7.)
4) Aurea tunc pressos pedibus delit u na liquores (Tibul.) 215 De fructu opcrum tuorum satiabitur terra. (Psalm. 103.14.)
22) Ut audicates discant, ct timeant Donu. Deum suum.
5) Nitidae surgunt fruyes, ramique virсscunt. (Lucr.)
C) Mlesses fert pinguis (ауст Пигошћена) opinas. (...) — (Deut. 31. — 12, 13.) . -

Quique frequens herbis, сt fertilis ubere campus. (Virg.)
7) Invсnio sine vortice aquas, sine murmure cunics. —
Perspicuas adhumun... СOvid.) — Ubi ringuus perlabitur annis
CEmota) unde nomen loci Imotha.
8) Non timci hostilcs Jan manus ista minns. (Plur.)
9) Sacvit inter ovcн atrox fupus ore cruento. (Phr)
10) Bonus Pastor animan suam dat pro ovibus suis. CЈоau. 10)
23) Cingit Apollinea victricia tempora lauro. (Virg.)
24) cloria perpetuum luci« mansura per appит. (Virg.)
25) SALVE sancte parens... СVirg.). — „ Bt tempora
vite longa TIBI post hacc... da buntur. “
го) лurgue — increpa (2 Tim. — 4. 2.)
27) clama, ne cesses, quasi tuba exalta vocem TUАМ. (Isa
58. I.)
 331
Zakoni, včra, narav i običaji dunajskih Slavjanah
u vreme njihovih navalah na istočno carstvo.
od
| mični sačuvali glavne čcrte někadašnjega svoga
Tadca IBulgarina.
Skoro svi naši historici, opisujući Slavjane,
шčšaju dobe i plemena i naslanjaju se na lětopise
pisane u razno vrčme i radeće o raznih plemenih,
uzimajući obično za mérilo věrozakon i zakono
tvorstvo Vendah. Nu balticki Vendi pojaviše se
jurve u vrěme Karola velikoga, u VIII. věku, a
njihov opis prčteže se više na IX --- XI. věk,
kad su jurve bili na prilično visokom stupnju
izobraženosti. -- Izvan toga Vendi su se odlikovali
u mnogom od drugih Slavjanah, jer su se biii
rano pomčšali s germanskimi i latinskimi plemeni.
U drugih Slavjanah nenalaze se trazi od onoga,
što vidimo kod Vendah.
О dunajskih Slavjanih nalazi se veoma malo
věstih. Bizantinci bili su obće veoma skupi u o
pisanju običajah inostranih narodah i nisu imali
ni toga ljubopitstva ni toga iztraživateljnoga duha,
kojim se odlikuju novi europejski historici i put
nici. Jedina obširna, premda veoma kratka izvčstja
o Slavjanih VI. věka nalaze se u Prokopu i Jor
mandu. Konstantin Grimizorodni opisao je Slavjane
većom podrobnostju i poznavao ih je bolje; nu
njegova opisanja tiču se one dobe, kad su se bili
jurve Slavjani miroljubivo naselili u rimskom car
stvu. O pervašnjih vrěmenih pisao je po čuvenju
ili po pervašnjih izvčstjih. Pri svem tom ipak su
opisi Konstantina Grimizorodnoga najvažnii i naj
verovatni izvori starinske naše dogodovštine.
Mi déržimo za neoprovčrživu istinu, da su
dunajski Slavjani došli iz južne Rusic i Hrovatie,
ili sadašnje Galicie, t. j. da su oni Slavjani, koje
slavjanski etnografi nazivaju Rušnjacim, za da ih
razluče od Velikorusah ili Slavjanah sěvernih i
sčvcrnoiztočnih. -- Velikorusi bili su včrojatno
takodjer u hunskih i bugarskih četah, ali ne u
velikom broju, budući da je tečaj ovih četah
slědeći pravac od severa i sěveroiztoka na jug,
dělovao više na južne Slavjane. Slavjanske dav
nosti treba iskati ne u arkivih, ne u pametnicih,
nego n naših slavjanskih ćudih i običajih saču
vavših svoj praobraz kod plemenah, do kojih je
jedva curopejska izobraženost doperla u tečaju
ен
trinaest věkovah, i koji su pri svoj svojoj pro
bilja. Tko želi imati ponjaje, kakovi su bili du
najski Slavjani u VI. věku, neka se obrati k
njihovim predjem Ukrajncem i Malorusom i k
njihovim potomkom Morlakom i Сarnogorcem
XI. věka. Sadašnji Slavjani nisu drugo nego o
šarani kip starih. Razmotrimo dakle Slavjane VI.
věka prispodubljajući ih s njihovitni prodji i po
tomci XIX. včka.
1. Upravljanje. Prokop govori: Slavjani nisu
poznavali nikada samodèržne vlasti i imali su od
nekada narodno upravljanje. Svoje poslove over
šivali su u narodnih skupštinah po nekojih sta
rih zakonih. Ovaj način upravljanja sačuvao se
je do sada kod Cèrnogoracah. Vas narod saku
plja se na širokom polju pod čelovodstvom svojih
poglavarah ili izabranih po otcih plemenah sel
skih načelnikah. Vladika kod (Cèrnogoracah mi
tropoliti) razlaže predlog, predstavlja boj ili mir
i t. d. Sveštenici i poglavari ponavljaju predlože
nje vladike i izjasnuju ga svojim mladjim. Na
stanu bučna savětovanja i većanje. Zvon kuchne
i buka prestane. Vladika pita narod, odobrava
li predlog. Narod odgovara da, ili ne. Ako nije
posao rešen jednoglasno réčmi: »Budi po tvojemu
vladiko » — onda poglavari kupe odvete i sas
tavljaju savět, u kojem se posao rěši većinom
glasovah poglavarah i sveštenikah. U tih skupšti
nah izbira si narod vladiku, ravnitelja, vojvode
(po turski serdare) i sve u obće častnike. Pogla
vari premda više neznače nego li ruski staroste,
nazivaju se knezi. Svaki put, kad su Sèrblji nas
tojali izbavit se izpod turskog jarma, uredjivali
su nekim unutarnjim nagonom terani, takov na
čin upravljanja. Južni Slavjani neimaju ponjanja
o drugom redu. Pita se, je li moglo biti drugo
upravljanje kod dunajskih Slavjanah u VI. věku,
koji su živili u malih plemenih? Iz kratkih iz
vestjah Bizantinacah, moramo misliti, da je i onda
tako bilo, jer od toga nemože biti ništa samo
tavnicga, prosticga i bližjega naravi i patriarkal
nom upravljanju. Nu iz toga neslědi, da bi mi
dèržali, da je to upravljanje savèršeno. Udobno
je samo za mali narod, nalazeći se u poludivј
cm stanju. U staroj Poljskoj podobno upravlja
 332
nje, ostanak slavjanštine u većem razmčrju, bi
lo je uzrok bezbrojnih bëdah i uništenja kra
ljevstva.
». Zakoni. Bizantinci nisu nam ostavili slav
janskih zakonah V. věka. Vérojatno sastojahu
iz predavanjah i proročanstvah po sveštenicih bo
gom pripisavanih i iz starih primčrah. Može biti,
da su najglavni zakoni sačuvani bili u runičkih
narisanjih, jer včrujemo, da je znanost čuvat mis
li narisanjem, skoro tako stara kao i izrazivat
ih rěčmi, premda pèrvo nije bilo obće nego tajns
tveno znanje služiteljah božanstva i upraviteljah
naroda. Iz istorie o samozvanstvu Hilvuda videli
smo jurve, da je u dunajskih Slavjanah bio zakon,
kojim se je zabranjivalo Slavjanu imati roba iz
svojega plemena. Po svčdočanstvu carah rimskih
Mauricia i Konstantina Grimizorodna, bio je kod
Slavjanah takodjer zakon, kojim se je i inostra
nom robu naznačivao rok, poslě prošasija kojega
dobivao je bezpogodbenu slobodu. Ovaj zakon jest
čověkoljubivi od rimskih uredjenjali. Kaže se,
da je u Slavjanah, kao u svih poludivjih naro
dah, bio pěrvi sudac otac porodice i pčrvo su
dište sabor starešinah rodbine, i da su se onda
samo obratili na skupštinu načelnikah naroda, kad
je bila stvar od prekoredne važnosti i ticala se
glave porodice. U slučaju uvrědjenja Slavjani, po
dobno Germanom i svim europejskim varvarom,
mčsu utecali se sudu, nego su se umirivali sami.
Osveta je bila kod njih sveta dužnost gradjani
na, i onog déržali su nepoštenim čovčkom, koj
se nije osvetio za uvrědu. Kerv za kerv, bilo
je kod njih pravilo silnie od svih zakonah. То
se je sačuvalo do sada kod Cernogoracah , Dal
matinah, Bošnjakah, osobito kod Morlakah i tek
sada stopram prestaje kod Serbaljah. Ni krstjan
ski zakon nije mogo iztrěbiti kod Morlakah bez
čověčni predsud, da kerv ubojice upokojiva dušu
ili sènu ubijenoga. Dužnost brata, druga i sina
jest kervju osvetiti smèrt svoga rodjaka. Žena ču
va okèrvavljenu rubaču (košulju) muža, da njom
uzplamti dčcu k osveti, kada odrastu. Kod Mor
lakah bilo je primčrah u naše vrčme, da je os
vetitelj čuvao glavu po njemu ubitoga protivnika
kao dragocěnost. Nu u Carnogoracah i do sada
obderžao se je obigaj, da se ubojica može odku
—
piti novcim, ako hoće da izbčgnc osvetu. U ta
kovom slučaju skupe se posrćdnici izbrani obima
stranama i čine pogodbe. To se zove kod Cer
nogoracah: poslat na veru ili viru. Taj običaj
obstojao je i kod Germanah i svih Slavjanah i
unišo je takodjer u starinske spise slavjanskih za
konah (vid. Pravdu Rusku). U Rusii bio je poz
nam pod imenom Piri. Izvan novčane plaće, kri
vac dužan je tražit prošljenje od rodbine ubito
ga, i onda nepriatelji poljube se i uvrědjeni ka
žu uvrědjeniku: » Bog ti prostio! « — Оvaj
sud zove se kod Cèrnogoracah kérvavo kolo. Muž
može bez pedepse ubiti nevěrnu ženu kod Córno
goracah, a dévojku, koja prie rodi, nego se uda
narod ubija kamenjem. Ovaj način smèrti, pri
pověda se, bio je kod starih Slavjanah obična
lazna za sva prestupljenja. Svaki starešina poro
dice morao je doći na město kazne sa dva kame
na u rukuh i po danom znaku baciti ih na pres
tupnika. Oskvèrnitelja device ubijaju u Cernoj
Gori njezini rodbcnici. Zakon nije zabranjivao
Slavjanom mnogoženstva, ali veći broj zadovolji
vao se je jednom ženom. Dozvoljivalo se je ženit
se s robinjami i voditi ih u ložnice. Ako tko tata
(kradljivca) kod kradnje ubije, neima kod Cer
nogoracah nikakove odgovornosti. U sumnjivih
poslovih osudne izrčke osnivaju se na većini svč
dočanstvah. Baština prelazi na staricga sina, koj
je po smèrti otca glava porodice. Mladja bratja
dobivaju stranku imetka, ali živu nсrazdělno. Bra
tja davaju perčiu sestri, a pred brakom trčbuju
od ženika darak sastojeći iz ženskih uresah. Že
nik morao je otcti nevěstu, razuměva se po u
govoru. Taj običaj sačuvao se je još dan danas
kod Cernogoracah i kod drugih južnih Slavjanah.
Mi mislimo, da su svi ti običaji ili zakoni kod
sadašnjih adriatičkih Slavjanjah ostanci najdublje
davnosti sačuvavši se od njihovoga pèrvoga do
šasija na Dunaj.
Premda Bizantinci govore o knezovih slavjans
kih u VI. věku, i što više, nazivaju carem ili
kraljem Boaza, ubijenoga po Gotih, ali mi mis
limo, da u to doba Slavjani jošte nisu poznavali
ni kneževske ni carske ćasti. --- Suvrčmeni léto
pisci, neznajući izrazit po latinski i po gerčki
naslove varvarskih vodjah, često su upotrčbljavali
 -
333.
reči naznačujuće kneževske ili carske časti. Kada
su se pako Bizantinci bolje spoznali sa Slavjani,
poslě njihovoga preseljenja u rimsko carstvo, onda
su im poglavare jurve počeli nazivati šupanim. O
različnih zvanjih i častih kod Slavjanah našli smo
po naših iztraživanjih samo to, da su korenita
nazivanja slavjanskih vodjah do konca VII., da do
polovine VIII. veka bila: vladar, vladika, gos
podar, vojevoda, sudac, župan, glavar, pervan,
vodja, starešina, i u obće sva nazivanja, koja i
maju jasni smisao u slavjanskom jeziku.
(Sledit che).
JOŠ NEŠTO 0 NERETVI.
Razgovor.
Inostranae i méstjanim.
1. Nuti novine. Ove sgradje lani nije bilo?
iИ. Istina je priatelju od lani eto imadosmo sre
chu da nam se sgradi jedna Caternja (vodo
kopnica, Cisterna).
1. Jedna vodokopnica? a zašto? Eto vas sa svih
stranah topi voda paka veliš da imadoste srechu
da vam se sgradi jedna vodokopnica!!?
ЛИ. Slabo sudiš moj dragi priatelju. -- Ako vidiš
da smo okoljeni od vodah, nemoj cčniti da su
one dobre za pilje u svako vrěme od godine.
Dodju měseci da se š njom nitko ne moxe sluxiti.
Л. Које betege moxe imali jedna réka one vèr
ste, onake hitrosti?
Лf. Malo je bolja u slanochi od mora, a od nje
ga je mlogo gora s druge strane, jerbo je mlaka.
Ј. То mčsam znao, Jedan vodotok pak slan? Ка
ko to?
ЛИ. Zimi se nadme na taj nagin da nam je koje
godine od potrebe u kuchi stati za više danah,
buduchi da voda i u varoših ujde jak do na
zemljo-tavane (pianterreni). Onda nije dobra
za piti kad procčniš koje pralo ucini u nje
tèrku. Pogledaj sada koliko se je snixila. Pro
cčni daklen da od današnjega nje meaša do
onoga prekoobicajnoga uzdignutja ima jedna
razlignost od 7 nogah Miletačkih. — Оnda je
daklen visokija mlogo od blizu stojechega mora,
kad se leti istoči u more, dojde podloхma bu
canju morskome po taj nagin da se more umi
—
ša u rčku, koja spěrva obocetni paka sa svim
obslani. -
I. A imali sada u njoj vode dobre za piti i variti?
M. Što danas u njoj ima našem varošu bit che
za dosta do jeseni vode a medju to uzmloха
che sc. Sada neima u njoj nego samo zajedno
vedro dubine, t. j. malo više, oli malo ma
nje od po aršina. Dobra je za svaku sluxbu.
1. Koliko je nje prostora? Ta nije pucina. Po
aršina dubine paka vode svemu městu zadosta?
M. Eh! ch! ch!... Što se cudiš. Promotri nje
prostorinu, 18 oršinah duljine, i 4 aršinah
širine, a 9 aršinah visine, pak cheš viděti da
je od velika sauzeja.
J. A jesu li je mčrili pria neg su je s generili?
M. Da kako. Bio je u glavu Spčltski Udoxnik
(Ingegnere).
I. Paka od koga je sauzetja sudio?
Дf. Više nego moxe poariti naš varoš, razde
ljujuch jošter svakome na glavu po jednoga
inostranca, t. j. dvojstrugechi sadašnje prebi
Wа ОСС.
I. Reci mi koliko barilah Mletackih?
M. Šest hiljadah, ništa manje.
J. Holio bi je viděli ozgora. Kuda se uzlazi na
nju?
M. To je lako. Sledi me amo uz listve (scale.)
I. A kako je xivio pěrvi naraštaj brez ovih sa
tèrnjah? -
M. Naopako. Mugio se je na svaku ruku. Dokle
bi bila štogod dobra rěka za piti, s njom bi
se sluxio, a potla bi hodili na vrela 8 miljah
daleko, kako sam i ja isti cinio. Vechi dio bi
je pio za sve vrčme svom njezinom slanochom.
1. Jeli to istina?
M. Brez dvojstrucenja.
I. Hajde tamo dokle bi bilo za variti ch eh, al
za piti je!... Ja bi prie umrao nego bi se je
okusio. — Volio bi svedjer piti vino cělo da
bi se i opio. Sto ti veliš?
М. Tvoje je misli vechi dio prebivaocah dokle
ima u bagvih, ali kad nestane oli se išteti, od
sile je piti vodu. Nuti listva. Hajdmo na verh.
Šesnaest direkah (gradini). Da bude i jedna po
laga bolje vèrste nebi mogli biti. Do napo
kon pod zatvor. Sve svéršeno.
 334
1. A ovo pismo što zlamenuje? Pogled lépa okruga!
Лf Prošti pak chcš znati. Latinski je pismo,
neverujem da necheš razumčli.
I. Prosti mi dragi priatelju zaboravio sam u ša
modaju (bisaccic) moje ogulice, i zato molim
te kaxi mi što zlamenuje ovo pismo?
М. То је сudno! Vidiš li mene, molim te? Sva
kim slovom jedva da bi se mogao zametnuti
paka veliš da nevidiš.
J. Nemoj šalit sc. Ostavi směšice. Kaxi mi molim
te i za trechi put što je ovdě upisano?
Дf. Ovdě je upisano s pohvalom ime i prezime
našega predobroga poglavara, i zabilčxena je
godina u koju je pogeta i zavéršena ova sgradja.
J. To jest?
Лf. Benemerito Angelо Иidovich 1843. oliti
naški: Dobrodostojnomu Andjelu Pidovichu
1843.
J. Mala pohvala ovakom uznositu (cccelso) delu!
ali je vekovita i ne poměrslјva uspomena. On
je daklen bio oni koj je uginio sgradit vam
ovo ne izcérpljivo blago?
M. Samomu njemu pokaхujemo našu harnost,
njemu zahvaljujemo neprestajno i xelimo svaku
srčchu i preblagu gestitost.
Л. A ova dva ustja zašto su uginjena?
M. Na dva je cemera uginjena ova caternja pri
ko duljine, i sasvim da je u zidu koj uzdèrxi
gemere, ostavljeno prolazištje vodi; svakome
gemcru ostavljena je jošter i jedna oduha,
koja sluxi za cèrpalih iz nje. Prividilo se je s tim
i za došastu potrebu, t. j. kadno se uzmnoxi
narod, da bi mu bilo dugo, oli neustérpljvo
na jednome méstu gekati za izmčnutse, neka
moxe pritërgati na drugo
I. Što su ove kucharice s kupam pokrivene? Је
su li od istoga razloga? Tko ih posěduje?
M. Da neima ovih kucharicah, oklen bi se voda sa
kupljala? Od puta su bile sve cetiri sagradje
ne za jednu istu svèrhu. Najmсne su na platu,
i neki od města u njiman derxu pivnice (ti
verne).
I. Oh! lépa sdraxenja ne hotechi. Okolo vino,
a po sredi voda! Nu gledaj!!!...
M. Svaka pivnica ima u zidu od caternje po jedan
gep za togiti vodu kad njim sluxi.
I. Zašto se gradu ove dvi kuche sa strane listva
a razděljene jednako?
Лf. Naš dobri i hvale dostojni poglavar nepres
tajno misli za našu korist. Netom ga sretno
za starešinu imadosmo, on ti odma zametnu
mlogovèrstne nagine za došasto dobro sve Ne
retve. Plode takih njegovih trudah u nekome
dčlu jurve dostigli smo. Eto neizcérpljivo blago
geternje na priliku, paka za njom druga koja
rastu za procvětati i podčliti nam mnoge ko
risti obilne. Po rucku dojt cheš samnom, ako ti
bude drago, pak chu ti ukazati neke perivoje
(pipiniere) koje cini raditi uljudno. Vidit cheš
mlogovèrstnih stabalah u srču posianja gdč rastu
za najviše muravah. U Neretvi ima dostajalove
zemlje, paka ima misao istrapit ju i murvom
posaditi. Potla šest godinah usnaхit che se, on
da che nabaviti iz Italie radioce svile. Za tu
svèrhu daklen spravlja ove kucharice. Sve je on
previdio. Eto muravah dosta i saviše poljah, i
ravnicah koliko hoche. Njemu su i mugna lasna.
J. Dobro veliš. Evo jedva oko moxe pregledati
pucinu polja, ali cemu valja, kad je vechi dio
blato. Nu lepa pogleda s ove gaternje. Sve se
od puta vidi ja do mora.
ЛИ. То što vidiš nije ni desetina svega polja.
1. Ima ga još veche daklen?
M. S one glavice gdčno vidiš onu gradinu lěpo
je pogledati i vidi se vechi dio, ali ga još os
taje u zavoje bèrda.
J. Netom rugam dojti chu k tebi i hochu da mi s
pomljom svaka kaхеš od napomenutih perivojah.
Cujem cvo gdě mi sèrce igra zaljublieno u ta
ko vrědna govčka. Neustérpljvo che biti za me
cekati prigodu za dostojno uznositi njegova dé
lovanja. Uzich chemo i na onu glavicu, ako se
budeš dostojati u druxtvu mi dochi. Tako kada
projdem u moju otagbinu neka imam što pri
povčdati.
M. Drage volje dojti chus tobom i ukazat chu ti
jošter štogod verhu onih bataljinah.
1. Evalati priatelju! Vrčme je od rucka i zato
ostavljam te u miru xelechi da mi zdrav ostaješ
medju to.
M. Pojdi u miru. S bogom.
Д. S bogom. Juraj Jozip Persich.

PIERO.
Što je ona stvar jednim podlanicu (palmo)
duga, malo više, malo manje, koja besědi bez
jezika, koja misli bez glave, sve zna, ništa ne
гnа, koja skralja dalccine, koju vidjamo u svih
městih, u svih rukah? Ја сvo dobro prividjam
da bi se ovdi hotio jedan drugi i mudri domiš
ljaj, da ja isti ne budem jurve ovdě na celu dao
istomacenje... Štite ... Ona stvar jest pero koje
ima razliko vrědne vèrste, jest pero!
Tumacitelj chutjenstvah mnogovèrsnih, duh
tèrgovišta i posalah, poznaje unutërnje potajništva
(gabinetto) kakono zaplete ljubavi koje lěpe, zna
hitrost šarovitu dvornikah kakono plag siromaš
na duхnika; uvlagi se na strane (pagine) koristi, i
trošakah tisuchnikah , kakono u bilčxkam zanatci
jah. Tko cini naredbe jednog rata, tko ogituje naj
strahovitja otajstva, tko cini najperve izpovědi
jednog serca zaljubljena? Pero. —- Zamčrito oru
xje ljudskoga razuma, ono je včrni drug u nevo
ljah. S njime Alighieri uzpregniva se progonstva,
s njime Torquato ginjaše manje xalosnu svoju
nesrćсhu.
Vidite li kako hitro mige i lasno u ruci jed
nog ispisnika, kako mirno pogiva za uhom jed
nog pisaoca, kako škriplje u ruci jednog ugenika
ltoj nevkujuchi piše juternji nauk, kako se blaxen
ukaхuje u perstih mlade děvojcice! Vidite li kako
se muci u ustih jednog pčsnika, koj raztuxen
nemoguchi nachi jedan slog redcu pěsne, ogriza
mu krila!
Kad se hoche govoriti od kakva glasovitoga
u knjixestvu i mudrosti hvali se njegovo pero,
koliko da u njemu stoji sve dostojanstvo hitro
umnosti. Pèrvih včkovah Perikla i Augusta bilo
je zlatno, ono od ceternestoga štolětja bilo je izvèrs
no, blaxeno ono Dantovo, sloхmo našega věka,
andjosko ono slovinskih knjixnikah. Moje je pero,
pero světlosti govoraše prorok. Muhamed, kadno
pisaše Koran.
Pero je oruxje knjixniku kako koplje vojniku,
gizdavo ko pčvanje jedne zaljubljene devojcice. —
Mekuхno ko serce jedne milostive xene, ono se
ulaga naucnu i nenaugnu, dobromu i zlocestu.
Dajte pero jednome Manzonu, ono che xivopisno
335
odkriti let chudi, dajte ga jednome zloglasniku,
Boxe saguvaj! ono je štetnije od maca jednog
Atile.
Носhete li više? Pero je jedan put i nacin
lasni za poznati pamet jednog pisaoca. — Tako
je. Jeli gnusno i postarano? Ono je jednog za
konošc. Jeli uljudno, tanko s verhim dobro na
oštrenim? Ono je tad xenski dvornik, koj piše
jedno dva puta na godinu. Ako je cèrno i texko
jest jednoga knjixnika oli pčsnika na staru. Imade
ih od svih vèrstah, od svih naginah, od mnogo ma
stih,kako je velicanstvo oli slabocha pisaoca. Imade
ih od bakra dopokon, tvèrda ko moхdani, jed
nog zakikana u starim obigajim. Ali pero dugo i
snaхno kako jedan štap, umogeno u med kadno
govori o vama, krasne xene, opako protiva zlo
cincim, prostivo s umiljenim i dobrim, al opa
gina i prostenje ovo nigda brez istine, vazda
blago i veselo, vazda podobno za raniti, podob
no za obraniti, znate li koje je? Jest pero jed
nog dnevnooglasnika (giornalista).
(Iz italianskoga) J. J. P.
----G-ФGв
Kada i kako se je po ceo kruh ciniti.
Ljudi pervih věkovah ovo rukodčlo nijesu
poznali. — Blagovalo se je xito kao i drugi plodi,
oli vochka koju je davala njim zemlja. – Rimljani,
veliki i glasoviti ljudi u svim stvarim, i koji nam
iznadjoše nagine svake vèrste rabotanja mnogo
mugnija od ovoga na izvod koga jesam se postavio,
xivčli su toliko godinah bez poznati nacin kako
bi se kruh mogao ciniti. -- S pocetka odma
poznavali su da u xitu ima nčka hrana govčku od
velike koristi, no nacin spravljanja bi im potajan.
Mugili su se svakako, prie popërxivši xito na nagin
kave, i izpresecana u corbi kuhali su ga na nacin
tarane 1) i tako blagovali, paka kadno dodjoše u
poznanstvo za zaměsit ga, nebi ove jestbine spra
vljali nego oni gas kad bi seli druge jestbine
blagovati. Majke obitélih imale su brigu od spra
vljanja. - Krusi starih vrěmenah prilikovali su se
današnjim našim pogagam, ali u krčposti nazad
su im bili. Njih cinechi rimljani, mnogo cesto bi s
1) Tarana prilikuje se kaši, ali ona kad je spravljena nije
sva jednako umešena, nego glizava, oliti na komadiehe. —
 — 336
brašnom umčsivali masla, jaja, sala, i t. d. --
Za ispcchi ih nčsu poznavali ni pcchi ni sagura,
nego na zemljevim pliticam, oli na ognjištu vruchu,
pokrivši ih pepelom. --
Trčbalo je i za ovu vèrstu kruha, xito,
kojemu drago bilo, u brašno obratiti kao danas
mi običajemo, jerbo izpresčcano nebi se moglo po
nijedan nagin u cčlu ispechi, zato daklen za pri
proviti puku potrčbito, promisliše nčki vrčdni
ljudi na tu svèrhu, i usilovaše svoje suхnje na
sluxbu stupica, i odma predpisaše pedepse za zlo
cinstva koja bi uginili. -- Tako stupanje cinili
su s pocetka s tugkam u mortarih od kamena
oli od gvozdja, a uslěd ovoga iznadjose xervan. --
U Rimu sasvim tim, nesu znali za mnogo vrč
mena uginiti dobra kruha; uzrok za koj uginiše
dochi iz Gercke něke od zanata, što bi pria došastja
Isusova 172 godine, aliti potla Rimske sgradje
godine 585. -- Njihove pechi vazda bi bile sgra
djene blizu xervanah, i pod vladanjem Cesara Au
gusta bilo je ih 329 opchenskih, sve uzdèrxane i
vladane od Gerkah. —
Cinit che se svakomu mlogo lasno ovo poslo
vanje, i zato se vidi malo brinutje o nastojanju,
ali ono baš iziskuje svedjernu pomlju i podpuno
poznanstvo. Za ovaj nzrok nesu znali u svako
vréme dobra kruha ciniti, i na dan današnji još
u nekih městih neznadu spravit ga. -
Da mi rižu madež iz obraza. “
Оna kupi od grada likare,
Pa joj rižu madež iz obraza.
Mala rana, ma se na zlo dala.
IRazboli se Fatima divojka,
Bol boluje pribolit nemore.
Al govori tiho majki svojoj:
„ Zberi meni devet divojakah
Da mi pletu kosu u devetero,
Оbuci me što najlipše moreš
Pak me kopli kraj vodice ladne,
Kraj vodice i kraj polja ravna
Kuda mlade po }}“. gredu.
А Јunaki na vojnicu gredu
Mlade ćedu lednu vodu piti
Momči ćedu lipe rože brati
Božam ćedu mene nakititi
Zlamenje će meni napraviti. “
To izusti i dušicu pusti.
Kad to čuje Kraljeviću Janko
Оn osedla dobra konja svoga
I nabrusi bridku ćordu svoju
Pak on ide Fati u bicle dvore.
Božju pomoć staroj nazivao:
„ Bog pomozi mila majko moja
Di je tebi lipa Fata tvoja?“
Pelje njega u dolnje kamare:
„ „Evo leži posred kuće moje
Lipa Fata M je rana meni.“
Kad to vidi Kraljeviću Janko
Vadi nože iza pasa svoga
I udari sebe u serdašce:
„ Evo Fata sada Janka za te! “
Molbe děvojačke.

NARODNA PESME. Junak jaše uz goru zelenu

Jašec ga je glava zabolila,
(Iz ustih puka u Slavonii.) a to božje vrime udarilo,
Na to junak Boga moli:
Lipa Tata i Kraljević Janko. Da mu Bog da zlatne ključe
Da otvori gori dvore.
Lipa ti je Fatima divojka U dvorih su tri divojke,
Lipa ti je da joj para nije Svaka moli svoje vrime.
U svoj Turskoj ni u svoj kaurskoj, Jedna moli tihu kišu;
Za njoj gine Kraljeviću Janko. Druga moli žarko sunce;
Al ju kvari madež na obrazu Treta moli sjajni misec,
Al govori Kraljeviću Janko: Sjajni misec za putnika,
„ Lipa ti si Fatima divojko Žarko sunce za sirote,
Al ti madež tvoje lice kvari, Tihu kišu za šenicu,
Da ti nije madež na obrazu А"šenicu za konjića,
Nebi ja ti nigdi para našal. “ А konjića za junaka,
Kad je mlada riči razumila A Junaka za divojku. —-
Svojoj majki tiho besidila:
„ Zovi majko od grada likare, —={X}=-

—=433333}{{{6}}&##ff Bratja Battara

J. A. Kaznapich Izdavatelji i vlastnici.
Urednik.
 BR()] [3.
—О-
NA 27 LISTOPADA
ga-ovoj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cena 4 г. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.
PESNICTVO.
Someti.
od
М. В о с o v i ć A.
Kada me je žarkim pogledala
Оkom svojim, u kom sjaše nada,
Mislio sam ljubit će me tada,
I rajska me jº rados obasjala . . .
Al sad vidim, to biaše šala,
Jer je znati htěla da l' mi oblada
Serce solim, šta se više sada
Za onog brini, kom je mir ukrala:
Nije plemenito, tak mi Boga!
Želje budit n onoga grudi
Kog neljubiš, samo radi toga,
Da si medju sobom kažu ljudi:
» Gle, u jarmu opet sad jednoga,
Meka vuče, neka prav mu budi «
Kad ju gledam u družicah krugu,
Kak nad njima umom včk gospodi,
I lěpošlju tela sve nadhodi,
Nčmam, véruj, oči već za drugu.
Јег nju samo žudnim okom slidim
Оna 'e samo, ona ma kraljica,
Pred njom klanjam ko rob moja lica,
Za njom uvěk čeznem, gonim, blidim.
II. (:0)INA
—G—
1 8 4 5.
1 tad mislim: Bože, je l' je treba
Drugo da se može rajskom zvati,
Nego krila tom Angjeln s neba.
Ноću l dugo tako pred njom stati
Ljubav proseć kano prosjak hleba
Ноću l' ikad kazat: » Bog ti plati u
0 NARODNIEM PESNAMI
PUKA DALMATINSKOGA.
IZ ITALIANSIKOGA
GosP. Niкоше ТоммAstA.
(Produxenje vid. br. 26, 33, 34 t. g.)
Tri doba, mome po mnenju, imalo je pès
ničtvo puka serbskoga, koja je trčba dobro raz
likovati. Najpervo uzpomene četernacstoga věka,
kad kraljestvo Nemaniсhah uzdignu se na gero
komu carstvu, pade i imade s tělom Lazara
pokopanje posvetjeno poхаljenem narodah. Od o
voga doba zaisto vitexkoga izostalo je malo na
rodnih pčsnih, ali one koje su do nas doperle,
mogu se uzporediti u lěposti s najboljim vitez
kiem pčsnami gerokim i predpostavit se jim u
dostojanstvu bogoljubne xalosti. Ovome vremenu
spadaju takodjer najvaхnije pripovčsti o Kralje
wichu Marku, koje nam govore o njegovoj dobro
ti, junacivu i smèrti. Slědu za tim pčsme, koje
nam prikaхuju Marka suхnjom ali ne slugom,
 338
Marka šaljivcinu, piancinu, ali branitelja slabih
i nikadar u duši podjarmena Turskim običajima.
U tretjemu dobu nabodimo hajduka, druxtvo koje
se podixe iz medju druxtva i uvčk se s ovim bori;
néšania uljudnosti i usilnosti, velikodušnog po
štenja i smionog lukavstva, onog poštenja koje nije
nepoznato ni krivniku iza kako je pokušo i xalost
i pogibu. Iajduk na pola uboica napola vitez,
ništa ne manje mil je puku, i to ne samo radi
onoga poхаljenja, koje je uvěk naklonjeno nesrěch
nu hrabrenstvu, al jošte jer je hajduk najpo
slědnji, ako prem i nedostojni, pedepsnik turs
koga dušmanstva, najposlědnji, ako prem i ne
dostojni, naslědnik Dušana i Marka. Gergki Kleft
nije po ništa bolji od serbskoga hajduka, ali
njegove zahode ne vidi se iz pod gibkosti pčsnih,
koje letu kano razareno zerno. Ali na suprot
sèrbska iskrenost ocituje se u jednakosti kojom
pripovčda i dostojne i ne posve dostojne stvari,
isto kako kolo guozdeno, koje ti pčevo preti su
škripanjem kotacah, nego te gvozdjem razbine.
U ostalom cudit se je kako u vremenih na
ma blixnjih, kada druxtvo razpadnuto porad sile
ište za zaplatu krivinah nepravednu pravdu os
vete i kad puk stavi za poslovicu: Ko se ne os
veti, taj se ne posveti, (osveta posveta); sas
vim time u narodnih pčsnih rědko se o kervarini
medju bratjom govori. Velika i plemenita razlic
nost medju našim narodnim pčsnami i medju
Korsikanskim, koje kao glave odsěgenc cědu
jed na zemlju, jeda bi izniknule zlotvornosti.
Druga zamćrita stvar na poštenje ovog ne
srčchnoga naroda, jest onaj poboxni muk u na
rodnih pčsnih u svih stvarih koje tigu razlicno
sti věrozakona rimskoga i gorgkoga. Ko na
neke spoljašnosti gleda rekao bi da su dva raz
licna verozakona, ko na unutërnja chnijenstva i
običaje, upazit che da su samo razligna obsluxс
nja. I to je zaisto velika nesrécha i ljuta rana
al ne tolika koliku bi ju neki xcljeli ili strašit
se je mogli. Zna se da od narodnih serbskih pč
samah jedne su bile sastavljene od ljudih rim
skoga věrozakona druge od gorgkog i da se bez
razlike pevaju. Nu kako, da bi nesloga obuzima
la sve misli duha nebi iz njeg izašlo ni dima ni
iskrah uzdignutih povëtarcem moguchnim pesnig
—
tva? Ali včra ovog nesrčchnog naroda, jest prava
včra i tu omraza ništa nemoxe. Duh koj ovim
dušama vlada jest kao more po vèrhu svojih vo
dah uzbunjeno a na dnu mirno, jest kao nebo
koje u vozduhu (povčiarcu) blizu doline oblacno
je i blčska, ali u višini sjaje jasnim suncem.
Оbe dve cèrkve imadu ista otajstva, iste zalostne
i sladke uzpomсne spasenja, iste slave stolčijah
najjasniih kersijanstva, isto poboxno sveljenje i
menah svetog Gjurgja, svetog Nikole, svetog I
vana Kerstitelja. I najviše kao zvězda jednog is
tog uhvanja, blaga posrčditeljica kako medj ne
bom i zemljom tako medj dušom i dušom sjaje
Maria.
I věra Serbah jer bo je mirna, govorim da
je prava vera. U pčsnih davnih cesto se napomi
nje cèrkva, u slědechim tamnica a u šadašnim
gore. Ali i u sadašnjem i u prošasticm poštuje
se ime boxic. I Dalmatin pozdravlja uvek imenom
Воxiem i Jezusoviem.
I narod jer bo je poboxan zato je u pčs
nigtvu toliko naprěda. U pesme njegove ne me
šaju se pripovčsti poganske, jer od Bogovah po
ganskih neostaju mu nego same Иile. Vila stvor
medju xenom i medju boginjom, lagahnia od ljuds
kog tëla, i zato blixa duhovnicm prikazanjim
kèrstjanskim, blagodarna po naravi, ali kad ter
kad razsérdjena proti ljudskoj oholosti. Serbske
narodne pčsme gdě gdě uznešenie su nego gero
lic, ali uznešenost njihova tako je prosta, da iš
tom što se je pokazala, prodje. I cesto ta uzne
šenost više se pokaхuje kao povekšavanje negoli
kao prekonaravnost, više nagin govora istocnoga
nego poganske vère.
Uzveličavaju prirodu (narav) bez oboxavat
ju. Poverava joj xiije i razum ljudski ali ne cine
хilje i razum ljudski njezinim robima. Mnogo
kratih u narodnih pčsnih obrati se duša nevolj
na, bojazavljiva ili pouzdana k gori, k cvčiju,
k pticami i razgovara se s njima o svim onima
koji su joj mili i dragi, preporuguje ih joj,
kao uvčrena da ova stvorenja boxia razumiju ljuds
ke tuge i ljubav, i da ih xale. Kad kad zalju
bljena devojka govori k konju svoga draga, ka
ko k vérnom drugu njegovog xiija. Sèrbske na
rodne pčsme napominju više putih konja nego
 — 339
gereke, jerbo su su ravnice Sèrbskih i Bosanskih
poljah otvorenie i prostranie za poletit berzim
korakom.
I zato je bilo mugnie Sèrbim odolčti nava
ljajuchem nepriatelju jer, je šire nepriatelju polje
bilo za potjerat ih, i jer bo takovih skrovištah
nesu imali, iz kojih bi mogli zaklonjeni strčlati,
nenadano nasertati i uvěk se nepredobitni zaklo
njivati. Da neběše dubravah nebi moxe biti ni
kad više Serbia svoje staro ime osvetiti mogla.
I bilo je tako rekuchi prorocno slutenje u na
rodnih pčsmih obratjat se više putih gorami ne
go kuchi otčinoj, i preporucivat im xelje duše
svoje. Toliko je istina da Serbia okruxena od
vechih texkochah nego Gercka i od vechih po
gibah, ne naučna tako cesto oprégivati se ne
priateljiskom magu kako su se oprecivali Gergki
klefti koji nikadar po sve neběše podjarmeni, Ser
bia dade pocetkom ovoga stolětja najpčrvo izgled
svetih bojevah vodjenih u ime zemaljske i nebeske
domovine, u ime slave i krixa, u ime pradědovah
i ime boxie. Ali nesrčina Serbia neimaše za razgla
siti po světu tvoje jade i svoje slave, zvek svojih
verigah i pucanje svojih pušakah; ne imaše Serbia
niti brodovah tergovajuchih po svih morih, niti
mladex svoju lěkarim i tèrgovcim, po svoj Europi
razsijanu; niti dnevnikah niti putnikah, koji po
хаlivahu nevolje gerckom suxanatva, i pohvaliva
hu gèreko junaqtvo. Ne imaše nesretna Serbia
niti imena Omera i Sofokla, koji cēlo ljudstvo
za domovinu imadu, niti spomenikah umětnosti
po celoj zemlji razširenih, niti predavanja (tradi
zione) koliko naukonaginah imaše stari i novi svět,
u kojih se saderxavaju gercke uzpomene, tako
da sěverni puci više putih u godini vide ime
Atene negoli světlost sunca. Niesi nesrčgna Ser
bio ništa drugo imala, nego smetenu uzpomenu
starih vrčmenah, smelenu xelju novih vrěmenah,
imala si samo tvoje gore i tvoju pušku, tvoju
dobrotu, tvoju hrabrenost, tvoga Marka i tvoga
Boga. Blagoslovljeni vi nepoznani junaci, vi si
romašni bez imena, blagoslovljene muke koje pre
terpiste za svetu domovinu, blagoslovljena kery,
koju za unuke i za odaljenu bratju proliste. Ma
lo koga od vas imenovat che dogodovština, i ako
imenuje bit cle golo ime, jer bo uzpomene vaše
zabiljcxene na suhom lišiju vaših gorah, s njim
su preminule, i od uzpomene xivotah vaših imaju
se samo kako ostanci razpanuta mertva tëla, koje
ni samo oko brata spoznati ne moxe. Ali bolje
neg imena vaše xivit che kod vaših sinovah, s Bo
xiom pomochi, plodi děla vašeg, kao vozduh
koj oda svuda okruxava nam glavu i persi i mi
ga nevidimo ako prem od njego xivimo. I ako
ne na prahu ove zemlje, koga che razněti vétar
stolětjah, xivět che vaša děla i najmanje vaše misli
upisane slovim nedospčtnim u sjajnosti Boxјој.
(Sledit che.) J. A. K.
- ФФав--
Zakoni, věra, narav i običaji dunajskih Slavjanah
u vreme njihovih navalah na istočno carstvo.
od
Tadea Bulgarina.
(Produxenje.)
3. Иera. Prokop govori, da su Slavjani poči
tovali jedinoga Boga tvorca munje i njemu jedinom
pripisivali gospodstvo nad svem svetom. To je bilo
bez svake sumnje glavno božanstvo ruskih Sla
vjanah Perun. Njemu su žertvovali vole i druge
životine. O čověčjih žertvah Prokop ništa nena
pominje i mi nećemo da sumnjamo o tako važnom
predmetu, premda i težko věrujemo, da nisu
dunajski Slavjani svojim kumirom prinosili na
žèrtvu kérštjane, budući da premnoge trage na
lazimo kod baltičkih i ruskih Slavjanah kao ta
kodjer kod Němacah i Skandinavah, da su sle
dovali taj običaj. Prokop jasno govori, da nisu
Slavjani věrovali na sudbu ili predopreděljenje,
koje se je kod poganskih Rimljanah i Gerkah
postavljalo više vlasti bogovah. Izvan toga Slavjani
su bogotvorili réke, počitovali rěčke nimfe (vile)
i druge duhove i prinosili im žertve. Reke Bug
(u Poljskoj i Galici Bog nazvane) ostatci su one
vére, sačuvavše se u praznovèrstvih našega pro
stoga naroda, osobito kod južnih Slavjanjah. U
bolesti ili u ratu, kada je život Slavjanina opas
nosti izvèržen bio, on im se je zagovarao, da će
im žertvorati, i sveto izpunjavao je svoje obećanje.
Slavjani su gatali budućnost. To su delali svi
pogani i u naših praznovèrstvih narodnih do da
nas sačuvala su se ta gatanja. Bizantinci negovore
 — 340
sasvim ništa ni o hramih ni o sveštenicih du
najskih Slavjanah. Bez sumnje čete slavjanske do
šavše na Dunaj nisu imale ni hramah ni svešte
nikah. Svaki otac porodice prinosio je žertvu pred
svojom kućom ili kolibom, a poglavari naroda i
njegovi pervi savetnici bili su u to vrěme verhovni
sveštenici i prinosili su žertve u obćenarodnih
skupštinah. Verojatno je, da su se oni takodjer
zanimali gatanjem ili predkazivanjem budućnosti
i raztumačenjem volje bogovah. Vera na snovi
djenja sačuvala se je u prostom narodu kod svih
slavjanskih plemenah. Bizantinci nisu nam ostavili
nikakovih izvěstjah o ćudorednom smislu věro
zakona dunajskih Slavjanah, ali mi mislimo, da
su oni verovali u bezsmèrtnost duše i nagradu
u budućem životu za dobro i zlo. To se doka
zuje ukorčnivšim se kod sadašnjih njihovih po
potomakah predsudom, da kerv ubojice upokojiva
dušu ili senu ubijenoga i praznovernimi ponjaji
o pojavljenju mertvacah na ovaj svét isto tako,
kao takodjer sačuvavšim se kod ruskih južnih i
zapadnih Slavjanah običajem nositi na groblje ili
stavljati na prozor jelo za uměrvše u tako na
nazvanih zadušnih dnih. U zapadnih ruskih gu
berniah i u Galici taj se običaj naziva diedi
(djedi), to jest uspomena na predje. Od vćroza
konskih obredah dunajskih Slavjanah nije ostalo
nikakovih tragah.
4. Spoljašnost. Prokop, koj je vidio mno
žinu Slavjanah, govori, da su svi bili krupni i
krepki. Nisu bili sasvim bćloputni i imali su kosu
ni žutu ni cèrnu, već rusaslu. To je za cělo obraz
slavjanskog poroda nesměšanoga ni sa finskimi
ni s mongolskimi plemeni i neosakaljenoga bedom
i ugnjetenjem kao u zapadnih guberniah. Takove
vidimo Slavjane na svem golemom prostoru, koj
oni zanimaju. Promene u prostom narodu proiz
vedene su podnebjem, smešanjem sa inoplemenici,
městnimi okolnostmi, a u višjih stališih utančenim
тazkošjem. Opisanje Prokopa jest živa slike se
ljanah ukrajnskih, maloruskih, galicianskih, kra
kovjačkih i velikoruskih u zamoskovskih guberniah
živućih u zadovoljstvu.
5. oprava. Prokop opisuje Slavjane samo
na ratištu. Oni su bili ili u samih rubačah (ko
šuljah) i plašlih ili sasvim nagi jedino plaštom
oviti. To pako nedokazuje ni najmanje, da nisu
Slavjani zato poznavali i drugih opravah izvan
rubačali i plaštah. Biti se golimi, značilo je ju
načtvo. Ncima sumnje, da su oni u najdubljoj
davnosti nosili zubune, široke halje, po zimi o
paklie, glave pokrivali kapami onim podobnimi,
koje nose sada Ukrajnci, i obuvali se, verojatno,
cipeljami od lika ili su podvezivali remenom
neustrojenu kožu. Takova obuća upotrebljava se
i sada od Morlakah, Cèrnogoracah i seljakah u
ničkojih stranah Poljske. Kod Cernogoracah naziva
se ova obuća opanci a kod Poljakah hodake.
Veoma znatno jest, što se na otoku Kerku (Veglia)
naseljenom po Slavjanih brojem 15,ooo dušah,
koji neimaju nikakovoga obćenja sa kopnom, sta
novnici odévaju kao ukrajnski Kozaci u širokih
hlačah , u zubunih i pašu se pojasom. Slavjani
na otoku Rabu (?) (takodjer na adriatičkom moru)
briju glavu i kao Ukrajnci ostavljaju na témenu
šmiljak, a kadkad dugački perčin, koj se zove
u Ukrajni oseledec. U obće svi bogatii Morlaki
nose gornju opravu, koja je nalik na staropoljski
kuntuš bez visećih rukavah. To je takodjer sta
rinska oděća Malorusah i Ukrajinacah sasvim
ncuzajmljena od Poljakah, nu obća svim starin
skim Poljanom. U nčkih mčstih Morlaki nose
dugačku kosu i odčvaju se sasvim na takvi način,
kao što su se odévali Poljaci prie nego što su
primili tatarsku oděću. Kaftan Cèrnogorca (bčlac)
iz bèloga prostoga sukna (čohe) spodoban je ta
kodjer na maloruski zubun; po zimi pako nose
Cernogorci izvan toga suknene ruske rubače kad
kad podšivene kožom. Město plašta Cernogorci
nose na plećih vèrst saga, nazvanoga struka.
Istim načinom odčvaju se u nevrčme i Morlaki.
U staroj Poljačkoj upotrěbljavali su takodjer město
plašla podobne sage, koji su se zvali koc i gunja.
Taj plašt nazivaju Česi kerzno a Dalmatinci ka
banica U obće sve děvice slavjanske, u stranah
dunajskih i adriatičkih pletu vlase u pletenice i
kite glavu cvčijem podobno kao u Ukrajini, Galicii
i okolo Krakova t. j. u staroj Hervatskoj. Što
više na otocih adriatičkoga mora, imenom na o
toku Kerku ženske pokrivajn glavu platnom na
način baš kao u Malorusi. Veoma znatno jest,
što se u Cernoj Gori ženski odčvaju leti točno
 341
tako kao u Ukrajini, idu pako u samoj košulji
i šarenih pregačah. U obće sličnost opravah o
daljenih adriatičkih Slavjanah sa stanovnici U
krajine, Malorusie, Galicie i okolicah krakovskih,
koji nisu u tečaju i 3 stolčijah nikakvoga me
djusobnoga obćenja imali, veoma je znatna i mora
podkrěpit naša zaključenja o njihovom srodstvu.
Sèrblji primili su većom stranom odeću Turakah
i Arbanasah, nu poredak u kućnom gospodarstvu
približava se takodjer ukrajinskom.
6. Hrana. Prokop govori, da su se Slavjani
hranili prostimi i suhimi jeli, kao Mesagete i bili
su im spodobni u nečistoći. To nije značaj je
dinih Slavjanah, nego svih varvarah i poludivja
kah. Ali suha jela predpolažu izobilje jestiva. Po
gače ili cicvare, gusta kaša i njim slična jela,
potrěbuju više brašna i tarane nego li jušadi.
IDunajski i adriatički Slavjani još dan danas naj
vole jesti pečene bravetine i štogod od tësta. To
je jedina njihova prosta hrana. Iz réčih Proko
povih zaključujemo, da su Slavjani morali imati
пnogobrojna stada, a iz istorie znamo, da gdé
god su se ustanovili, svagdě su se poljodělstva
poprimili. Nijedan narod neupotrěbljava toliko
žitne hrane kao Slavjani. Dan danas Slavjani ži
vuć odaljeni od Němacah neljube presnoga po
vèrtnoga voća i vole hranu prostu, kiselu i čvèrs
tu, nego li jušadi i slastice.
7. Jezik. Jezik dunajskih Slavjanah morao
je biti veoma spodoban onim narččjem, koja go
vore Morlaki, Cèrnogorci i ugarski Slavjani, koji
manje nego svi drugi Slavjani obće s inostranci
i sa suplemenici proměnivšimi se po stranom u
plivu i izobraženosti U Cernoj Gori nečitaju
drugih knjigah izvan cerkovnih u Kievu utište
nih. Jezik Morlakah, Cèrnogoracah, Slovakah i
Bugarah jest srčdina medja cerkovnim jezikom i
narččjem stanovnikah Malorusic, Galicie i južne
Rusic. -- Sèrbski se je jezik, premda istoga ko
rčna, odalio u mnogom od gorenapomenutih na
rěčjah po tomu, što su u vrěme procvčlanja serbs
koga carstva u njeg navalili Slavjani svih pleme
nah, a od toga je proizišo smčs i izopačenje per
vobitnoga serbskoga narččja. Тko zna po malo
ruski, po ukrajnski i razumie cèrkovni jezik,
taj može lahho razumčti Cernogorce, Morlake
Slovake i Bugare No Velikorusu, Poljaku, Čehu
i Vendu neznajućemu dragih slavjanskih narěčjah
potrčbno je neko vrčme, dok nauči razuměti a
driatičke i dunajske Slavjane, a oni će mnogo
bèrže razuměti Rusa nego li Poljaka i Čeha. I
tako po našemu mnénju gospodujuće narččje kod
danajskih Slavjanah bilo je Rušnjačko to jest je
zik, koj se govori u Ukrajni i u Galicii.
7. Oborušanje i način vojevanja. Premda Pro
kop govori, da nisu Slavjani imali oklopah i da
im je oružje sastajalo iz herbah i težkih štitah,
ipak iz odgogora slavjanskih vodjah avarskim pos
lanikom možemo zaključiti da su Slavjani imali
mače. Štiti su im věrojatno bili derveni obvu
čeni kožom, jerbo oni nisu mogli imati množi
nu željeza. Jz opisanih bitvah Slavjanah vidi se,
da su imali takodjer lukove i strelice još ktomu
otrovom namazane i da su bili cěnjeni kao od
lični strčlci. Zna se takodjer da su od někada
jošte imali buzdovane. Naši istorici uvěravaju,
da su Slavjani sertali na nepriatelja žestoko u
neurednih četah samo što su ga opazili i da je
u pestanju sva njihova vojnička znanost sasto
jala. Tog mi nevěrujemo! U istih Bizantincih
nalazi se primčrah, da su Slavjani, bivši okru
ženi gerčkim konjaničtvom, znali sastaviti verstu
tvèrdje iz kolah, i stavivši u sredinu robove i
plén, žene i dčcu, da su se branili kao běsni.
Ovaj način branjenja sačuvao se je u zaporožkhi
i ukrajnskih kozakah i oni su ga upotrebljavali
u bitkah s Poljaci i Tatari. Izvan toga nije mo
guće dopustiti, da nebi Slavjani, kojih je vojska
više putah brojila do 1ooooo junakah, pozna
vali bili bojni red. Toliko množtvo ljudih nije
moglo vojevati bez znanja bojnih gibanjah i věž
banjah. Verojatno, da su poznavali takodjer tako
nazvani klinoslični red ili tako nazvanu svinjsku.
glavu, kojimi su se Rusi jurve služili proti Tar
tarom, i da su Slavjani proti gerčkim urednim
četam na svaki način vojevati morali u gustih
a ne nerednih herpah. Budući da su unišli u
rimsko carstvo sa ženami i decom i sobom vo
dili plčn, robove i stada, nije sumnje da su Sla
vjani imali ponjatja i o karću, jerbo bezredna
herpa nebi se bila mogla braniti prosti navalam
urcdne vojske. (Sledit che.)
 — 342
ЈОАКАМАСКА
Talianski opisana od Ucitelja Mudroznanca
Кrane Karare, Suveznika razligitih Druxtvah
mudroznanskih i knjixevskih, su 48 listovali mas
tju izobrazenih, koji prikazuju poglavita narodna
odela. -- Iz Dnevnika Eco del Litorale Unga
rico (Naški » Odleg Primorja Madjarskoga. «)
Na broju 48, — 27. Rujna 1845.
Bile bi jur mnogo pristale, vele koris
tne i odvcch dostojne da budu osobitom lju
beznivostju prigèrljene jedne knjige, koje i da
neimadu ništa svoga, donosu nam samo sakuplje
no u jednomu snopu, i ono malo što je receno
o jednoj Derxavi takvoj, kakva je Dalmacia, to
liko nepoznana, a toliko dostojna za mnoge uz
roke da bude lěpše i na šire inostrancu odkri
vena ono malo, rekoh, svèrhu običajah i nauke,
svèrhu naravi i posadjenja městah i svèrhu chudi
prebivaocah, što je prosuto po mnogih razligitih
knjigah, koje danas lako nemoxe svak stcchi, ili
zašto su izpisi retki, ili zašto su krupni.
A da paka te knjige, sakupljajuchi u sebi
sve ono što drugi rekoše, nadostave nam jošte
svèrhu toga ono što drugi neuciahu niti traxalu;
tako da nadpune što je prazno, i zadovolje istoj
xelji onoj, kojoj se mugno moxe ugoditi; tko
ikad nebi vrědnost knjigah takovih odmah poznao,
i tko nebi sudio da se takve knjige imadu posta
viti iz medju tvorah najdignih toj Derxavi, od
kojizih chutimo ponajvišu potrebu? Ovo je baš
ono što, u radosti duše naše, navěštujemo na
šim štiocim. Knjige pravo novoga stvora, koga
umčtni Tvorac razmišlja i sklapa od mnogo vrě
mena; knjige prama kojim njegovi tvori prošasti,
koji ga u otagbini i vanka lěpo razglasiše, ne
подu se rechi drugo nego jedno pripravljenje i
uputjenje. Sve ono, o gemu govori Post. Kara
ra, vidio je, i razgledao je socima svojim mčsta,
geljad, nagine, obigaje, i opisuje nam ih baš
onako kako imadu biti opisani, to jest pravodušno,
brez ostavljenja, i brez nadostavljenja; cist od
svake vèrste natezanja, s obilnostju serca, i s
obilnostju hitrouměnja.
I ne samo da opisuje, dali netom prigodi
mu se, svracha se i trezno sabira okolo po cvet
nih podvornicah pripovčsti. Ovo, docim je ko
ristno za osvětlati Ljude i Mčsta, koje nam on
s neizrecenim pernikom xivopisuje, sluxi jošte
na neki nagin za pomochi paka štioca u njegovih
razsudjenjih.
U jednu règ: pomnja, tangina razmišlja
njah, istina celovila u izobrazenju, znanje du
boko dogodovštinah svoje Otagbine, jezik izabran,
pero světlo, krepko i sergeno --- ovo su vred
nosti poglavite i nepomicljive u ovom umotvo
ru Vaugitelja Karare: tako da, on ti kaze ono
što je vlastito jednoga města i jednoga puka pos
ve osobito, ugi te věrcem, brez prestanka, i samim
putem ugodnosti.
Po isti nagin, ako s jedne strane u ovomu
umotvoru, knjixnik, zgodopisaoc i gověk nau
gan, nalaziti che izabranu i obilnu pichu svo
joj umoxeljnosti; s druge strane oni, koji po
knjigah za najviše traxe s cim razgovorit se ono
vrěmena što njihovim poslim u tergovanju, u
rukodelu i drugih zabavah pritèce; Dalmacia
opisana od Ugitelja Karare priloxit che se ka
kono najrazkošnie i najglavnie štivenje.
А za da bi unutrcnjoj vrčdnosti ovih knji
gah odgovorila izvanjska prikladnost tvoropisnic
ka Bratja Battare iz Zadra, koja se prihvatiše
izvodjenja istih knjigah, neuštediše tratnje nikak
ve; i ovo izvodjenje, u istiau, ocitova se u sve
i posve plemenito.
U Gradu Rěci, podpisi primaju se u knji
golisija prodaoništu Gosp. Antuna Karletskog.
Оvako iz Rike svedoci oglasnica talianska
primorja Madjarskoga, i ovo svědoganstvo u ista
doba bi kakono s neba potvèrdjeno buduchi naš
premilostivi Cesar i kralj, Fкаримлмро I, po
milovao i nadario našega vrědnog umotvorca, Uri
telja Kararu s castnim obiljerjem koje se uz
dërxi u zlatnoj medalji pervoga reda, naměnu
toj umnotvornomu dostojanstvu. Ozgor prinese
nim besedam, i ovomu obdarenju, što bi mogao
govčk nadostaviti? Ništa više pohvali vrědnog
našega Domorodca, nego napomenuti našincim
kako zraci Glasa njegova pozlachuju otacbinu i
Otagbenike; i kako do jedan Domoljubitelj imao
bi pribaviti si jedan izpis ovih knjigah za svoje raz
 343

lkošje, za uzpomenu sinovim i unicim, i za ponos Još ga nisam turski naučila

pred inostrancim. Ja znam da je ovo zaludu pri Ni po tursku halju ukrojila
povědati nemoguchim; a i moguchim onim koji Kako nose ob oružje Turci.
se stide s otagbinom, (kakono i materinskim je A on joj je junak govorio:
zikom) i koji bi dragovoljnic stratili za utérnuti Ja ću ti ga turski naučiti
nego za uxechi sviju uzpomene ovoj našoj Do I po tursku halje ukrojiti
IIDOVIDI. Kako nose oboružje Turci
Ncgubimo uhvanja da che se s vrěmenom Luda mlada prevarit se dala
sviditi i ovi drugi, kojim neka bude za prikor Pak idoše k Senju bielome
izgled ljubavi prama svojoj otagbini onih inos Patali se od gore do gore
tranacah istih, za kojim tércu kakono dègina Od kapele Brinja bieloga
po putim, a od kojih neuge kakono slušaoci u A od Brinja do vode Vratnika.
pozorištu (teatru) sédcchi. Tu im merkla noćca zaměrknula
А i oni pèrvi, to jest nemoguchi, što nemogu Pak padoše pod zelenu jelvu.
sami, mogu u druxini; i što nemogu jedan i dva Stane cvilit Muamere dite,
o sebi, mogu getiri ili osam ujedno. Al govori Vlatković Ivane:
Moguchim domoljubiteljim (kojim celivajmo Gospe moja Duraj-Begovice
ruke, i od kojih ugimo moguchstvo s ljubavju Biš li mene poslušala mlada
zaručivati, na slavu i prosvčtljenje Otacbine) ni Da zakoljcš Muamere dite
je potrebe klapati, nego se klanjati, i po nji Da nereku u Senju Senjkinje
hovu izgledu i xelji, dělovati. Da ti jesi mlada Begovica
Tko bi paka hotio imati ove knjige Jezikom A ne moja virna zaručnica.
Ilirskim, neka se pedipše zavezom. U Jezik Ilirs Pa zakolje Muamere dite.
ki buduchi da, ako se dosta podpisah ovakih Zaklala ga za njim žalovala:
sakupi, iste che knjige biti prenesene i izvedene Cerna goro stražu mu počuvaj,
jezikom Ilirskim. Kukavice nebud mi ga rano,
.Stepan Ivichevich. Jer je moje dite naučeno
Rano leći, kasno se ustati.
Villa jelvo spusti nizko grane,
NARODNA PESMA. Da mu vrane oči neizvade,
(Iz ustili puka u Slavonii.) Suri orli lišca nepogerde.
Pak idoše k Senju bielome
Preljubnica Duraj-Begovića.
U Senju je tri godine bila
Dvoru dvori Vlatković Ivane Tri mu lipa sina porodila.
Više Bića Duraj-Begovića. Za tim malo postanulo vrime,
Dvoru dvori tri godine danah Piše knjigu Duraj-Begoviću
Dvoru dvori da nepita mita U kastele Senjskom komandantu:
Već da ljubi gospu Begovicu. Gospodine senjski kumandante
A on joj je junak govorio: Je l' u Senju Vlatkovich Ivane
Gospo moja Duraj-Begovice Skupa š njime moja Begovica
Od da gremo Scnju bielome А i moje Muamare dite,
Skrojit ću si po senjsku haljine Koga nisam turski naučio
Kako nose u Senju Senjkinje. Ni po tursku halju ukrojio
А опа je govorila mlada: Kako nose ob oružje Turci.
lšla bi ja k Senju biclome Kad to čuje Senjski komandante
Al mi milo Muamere dite Kad je junak knjigu razgledajo:
 — 344
Gospodine Beže Duraj-Bože
U Senju ti Vlatkvoić Ivane
Skupa š njime tvoja Begovica,
Ali neznam jel' Muamer dite.
Odpisuje Beže Duraj-Beže:
Gospodine Senjski kumandante
Uhvati mi Begovicu moju
Ti je melji junak u tamlicu
Dok se vratim Senju biclone,
Zatim malo postanulo vrime
Ali grede Beže Duraj-Beže.
A on grede Senju bielome,
U kastele Senjskom komandantu:
Gospodine senjski kumandante
Evo tebi stotin grošah zlatnih
Za muštuluk Begovice moje
Već mi podaj ključe od tamlice,
Da je vodim dvoru za sramotu.
Kad otvori te škure tamlice:
Оd da gremo dvoru bielone
Da te vodim dvoru za sramotu.
Каd su došli kod vode Vratnika,
Аl govori Beže Duraj Beže:
Begovice nevirnice moja
Каmo moje Muamere dite,
Koga nisam turski naučio
Ni po tursku halje ukrojio
Kako nose ob oružje Turci.
Оna mu je govorila mlada:
Бvo ti ga kod vode Vratnika
Zakla ti ga Vlatković Ivane.
Каd je junak riči razumio
Smiče ćordu, odsiče joj glavu;
Totek lezi Begovice moja
Dok se vratim Senju bielome
Počuvaj mi Muamere dite!
Оnda bilo sad se spominjalo!
YRÉNSYNYSA
Jedan zidjar buduchi se namirio, po svojoj
nesrěchi, na jednu xenu chudi vraxie, i skupa
jezika otrovna, potla dugih napastovanjah za sver rattere) u nijednu stvar ncima se mlogo zaljubiti,
šiti jednom duše šmutnju, odlugi utopit sc. Оde
jedno jutro vanka grada gdě biaše jedna reka,
—=433}{4}{{{3}}{{#eve=-
J. A. Urednik.
Kaznapich
a malo dalje texacke podvornice, i baci se u vo
du. Ugledavši to neki koji ondi poslovaše, pri
tèrcaše i sahraniše ga od smèrti, kojim zidjar
zahvali s udarcim i zaušnicam, paka terkom o
pela skoci u vodu. Texaci nastojaše i opeta iz
vukoše ga na suho, ali on videchi da udarci iza
ušnice ne prudjahu za pustit ga da izvèrši što
naumio biaše navali na nje psovkom i klevetanjim,
paka se uputi uz polje, i svojom mahranom obć
si se. Prolazcchi tuda sudac onoga města ugleda
občšenoga, i vidi malo dalje texake, kojim došav
ši rege kako vi puštaste da se onaj covek obesi
Sto Gospodine!... Nije moguche da ga vi neste
viděli u onome delovanju. Jesmo Gospodine sloх
mosvi odgovoriše. Pa zasto ga ne odvratiste. Pros
tite nam gospodine, nadostaviše, malo prie do
dva puta skakoje u vodu za utopit se, i dva
puta jesmo ga sahranili, a sada misljašno da se
je obisio samo za pram suncu osušit sc.
Dobri cověk.
Potvèrdjujem i ja. Kad umre jedan dobri
covek molitva sprovodna nije mu od nikoga uz
kratjena. Paka u tergovištih, u opchinskih sos
tajstvih, u domorodnih skupštinah pogmu go
voriti jutros su pokopali nesrčtnoga N. N. Grč
hota imao sam vala ljubavi prama njemu; bio je
dobri covčk, pokojni nije, baš nijednoga; ne
priatelja ostavio za sobom; blagoliga njemu.
Svak nastoji za dobro dobra gověka, ma
dobri govčk ne nastoji za dobro nikoga; ako do
bri govek metne se uginiti kakvo dělo za cije do
bro, izštetit che ga zaisto; akoli ugini kakvo obe
tanje, neche zaisto dochi na manje, ali sve dru
gacie, i sve ovo u istinitoj misli da je uginio do
bro; priateljstvo i poštenje, jesu règi mugne do
bru gověku, kad guje da ih tko neima. -- Svi
dobri ljudi, s vrěmenom dolazu huda jedne “
štine protiva nemilosti prama xivinam, ma malo
haju za progonjstva koja se cinu ljudima. Zlobu
duh provedni kakono smêrtnu ranu, a s velikom
lasnostju proštaju muzuvjerstva.
Jedan dobri covek ima biti brez dela (ca
nijedna stvar neima ga ugniti vanka sebe.
J. J. P.
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BROJ MM, II. (:())INA
—Q— —G —

NA3 STUDENOGA 1 8 4 5.

Фа
š
“ рашим“
3-0 vaj list izlazi svaki ponсdčljak. Godišnja mu je cena 4 r. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini G Г.
**rad pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poruculikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zanemu za kojmudrago narodni oli strani list.

PESNICTVO. I opet kad joj ljubezno govoriš:

Moja mila k“ oj kuda si mi!
Na krasnu knjixicu Djulabic Ja te pitam traxim, a teb nije!
Ljubezne Ponude za Ljubicu Gosp. stanka Vraza. I tadara njozi ja bi rekla:
Pěsama Ah! nemoj se Ljubice sakrivat
А N E V I D 0 V I C II E V Е. Veche terci, njemu se ukaхi,
Kod njega te svako blago ceka!
Koju sladost chuti Sérce moje Te bih tako sljedila pjevati:
Kada gitam ja Djulabje tvoje Vjeruj meni ti Ljubice
Nij' moguche, Stanko, da izkaхem, Uxivat cheš rajsko blago
Samo rjech chu da mi duša moja Ako budeš prjateljica
Do nebesa taman se uхdiхe. Vjerna što vazda bit.
Оh junage veselo ti bilo Оnu dušu milu tako,
Svedjer sérce tvoje toli milo!, Razveseli, upokoji,
Ah! zaisto bit che naša Vila Jer prilignu njoj nikako
Sama Tebe blaga zadojila, Da bi i htëla, necheš nach !
Оna 'e Tebe u zibki zibala Stanko c serna ljubezljiva
Оna tvojim ustim govor dala. Svak na svět to moxe rechi,
Puno putah ja sam namislila Jer kad pjeva, veseliva
Bili mogla od Tebe pjevati, Duše ke ga slušaju.
Тег роуidjet kako su mi mile Stihi su mu kamen drago,
Турje skladne i prelope Pjesme. Biser bjeli uprav jesu,
Da bi znala kako Te hvaliti, Gdje je sakupio toliko blago
Slavila bi i ja Krasnu Tvoju, Ter ga siplje medju nas!
Ali tko bi mogao od nje rechi
Više, potom si je Ti hvalio?
Kad ti njozi gorke tuge kaхеš, Zakoni, včra, narav i običaji dunajskih Slavjanah
Gorke tuge od tvoje ljubavi, u vreme njihovih navalah na istočno carstvo.
Таk madene jesu tvoje rjegi, od
Sama sobom da i ja govorim: Tadea Bulgarina.
Što to tugeš jako serce moje,
Оl bi š njime popjevati hlělo? (Pro dux en je i Konac) .
I kad dragoj Tvojoj sladko veliš: Isto tako morali su znati, kako se uredjiva
Ah ne ljubi Ljubice má шila,
I ja bih je tadar zamolila vojnički stan, kako valja straže stavljati i t. d.
Da te ljubi, da ti se povjeri, Neima dvojbe da je Slavjanom poznat bio vas
Jerbo njezin xivot cheš ti biti. vojnički poredak Gotah i Atile. što se kasa lične
 346
hrabrosti Slavjanah, to ju svi létopisci preuznosc,
i tomu najboljim dokazom služi to, što su se svi
ondašnji ratovodci starali da pridruže k svojoj
vojski Slavjanc. Oni su bili veoma izkusni u svcm,
što je činilo onda odličnoga vojnika, znali su
plén osvojivat, i toga radi ronili su pod vodu
dišući posredstvom dervсnih cevih, točnu su strč
ljali iz lukovah, bili su hitri i neumorni na pro
gonu i izvan toga izvanredno gibki i krčpki u
samoborstvu. Ibizantinci u svih slučajih davaju
predstvo Slavjanom gdigod su ih samo upotrč
bljavali. U gorskom boju, govore Gerci, da su
Slavjani osobito vesti bili; kad je bilo potrebno
gradove braniti, kažu da su Slavjani bili najbolji
strelci. Najznatnie vèrhu svega je to, da su Sla
vjani pčšice napadali na gerčko konjaničtvo i
razpéršili ga često, što će tim više reći buduchi
da znamo, da je u ono vrčme sva sila vojske sas
tjala u konjaničtvu. Izvan toga Slavjani nisu samo
na polju Gerke tukli ncgo su im svojom hitrinom
otimali i gradove. U obće premda su Slavjani
bili lahko oboružani, po svědočanstvu Bizantina
cah, to jest, nisu nosili oklopah, ipak nisu us
tupljali u taktici nijednom drugom varvarskom na
rodu, dakle ni Gotom ni Germanom. To što su
se Slavjani usudjivali biti se bez oklopali , do
kazuje samo njihovu izvanrcdnu ličnu hrabrost.
Značaj, narav i običaji. Bizantinci kore Sla
vjane, da su bili okrutni, bezčovćeni , grabcz
Ijivi, i da su rado opustošivali zemlje. Prikor
pravedan, nu pitamo, koj narod nije bio u to
vrć:nc okrutan i bezčověčan na nepriateljskoj ze
mlji, tko ju nije opustošivao i plenio? O var
varih negovorimo ni réči, nu jesu li možebiti
bili isti ltimljani i Gerci manje bczčovččni od
njih, premda su se svojim prosvěšljenjem dičili.
što više u najsjajnih dnih Rima Julius Cezar
hvalio se je time, da je iztrčbio 1,192,000 var
varali samo u Europi. Pavlu Emiliu brojili su
medju zasluge bezčovččno opustošenje Gčrčke,
prodaju gradje od scdamdeset sazorenih varoših,
porušenje gradovah Epira i preseljenje u Rim
150,000 nevoljnikah za měrcvaranje u narodnih
igrah. Iliria bila je skoro svih svojih stanovnikah
lišena po rimskom oružju, a u Gerčkoj, po svč
dočanstvu Plutarka, ostalo je poslě rata, jedva
tri tisuće ljudih sposobnih nositi oružje. Julia
Cezara nisu korili, da je bezčovččan zato, što
je dao odseći ruke zaplenjenim Galom, za da ne
—
mogu više nauditi Rimu. Gérci Bizantinci nisu
nikada praštali život nepriateljem, kada su ih
bez straha mogli pogubiti tako u vrěme mira kao
rata. Upravitelji carstva i njim podčinjeni bili su
proti istim podanikom carstva nemilosèrdni i mu
čili su bedne stanovnikc iz samoga koristoljubja.
Пtim i Carigrad bili su svakidašnji svědoci kaz
nah, mučenja i izdajstva. Dosta će bit, ako na
pomenemo progonstva kerštjanah i kérvoprolivan
јm mсdju kéršljani raznih sektah, za da so osvč
dočimo, da su Gérci i Rimljani lahko nadilazili
varvare u bezčověčnosti. Zato nije trčba koriti
Slavjane, jer to je bilo onda u duhu vremena
i u običaju kod svih narodah. Nu medju tim, kao
što suvremenici kore druge varvare radi kovar
stva, laži, razuzdanosti i zlotvorstva, isto tako
skoro svi suvremeni pisaoci pripisuju podpunu
dobrotu i plemenitost slavjanskomu značaju. Pro
kop hvali prostotu slavjanske naravi, dobrodušje
i čištoserdačnost Slavjanah, govoreći da su bili
nezlobni, krotki i nclukavi. Točno takvi ostali su
Slavjani i do sada, svuda, kamo nije europej
ska utančenost prodèrla duboko u njihovu narav,
po selih, u odaljcnih od većih gradovah pokraji
nali sadašnje Rusic i Poljske i po gorah tičućih
se adriatičkoga mora; u Sèrbii, Dalmacii, Hor
vatskoj, Bugarskoj i Slavonii. Gostovitost priro
djena je strast svim slavjanskim plemenom, o ko
jem drugi inostrani narodi ni ponjatja nemaju.
Čudnovito i nepostižno, što skoro svi naši isto
rici nazivaju Slavjanc miroljubivimi i nebojnimi
premda istoria na svakoj stranki dokazuje neis
tinitost toga mnčnja. Od rěke Buga do rčke Maj
na, od bregovah baltičkoga mora do poslednjeg
kraja Morce i od Volge i Dona do Japonic i
Kaspic naselili su se Slavjani po svuda s oru
žjem u rukah. Mač i plug bili su nerazdělni u
Slavjanah. Nikada nisu se Slavjani dali vrčdjati
od inoplemenikah bez da su se im osvetili i on
da jošte, kada su morali ustupiti sili, uzdèržali
su narodni ponos. Uvčk kada se je samo dсsio
slučaj, Slavjani su rado u boj išli i pridruživali
su se svim ratovodećim narodom i svigdi, gdi se
u istorii samo napominje o Slavjanih, napunjene
su stranke dokazi o njihovom junačtvu i njihovoj
tverdosti duha. Žene vojevali su sa svojimi muži
zajedno u vrčine skradnje pogibeli. Slavjani su
podnašali nukc i podmetali su se smèrti, nu nisu
nikada odkrivali nepriateljem ubčžište svoje bra
 347
tje i svoje tajnosti. Dogodilo so je više putah
da su se cčlc herpc lišali života kad su vidili,
da se nemogu izbaviti robstva. Iz svega toga
slčuli, da je odlična čerta slavjanskoga značaja
ratovitost, koja se je i do sada sačuvala u pod
punoj sili kod svih Slavjanskih plemenah. Znatno
je, da něka slavjanska plemena imaju osobiti dar
k muzici, i da ju sva u obće ljube izvan onih,
koje ukorčnjeni predsudi vode krivim putem k
životu, to jest, izvan razkolnikah. Osobitim da
rovanjem k muzici odlikuju se Malorusi, Ukrajnci
Poljaci i Česi. Velikorusi više ljube pčvanje nego
li inštrumentalnu muziku. Gusle su bile najstarie
muzikalno orudje u Slavjanah, koje napominju
istorici. I dan danas u Ukrajini, u Malorusii, u
Poljačkoj i kod adriatičkih Slavjanah gudioci
sviraju i pčvaju po sajmih i kod častih. Čudno
vato je to, da se slepci u Ukrajini i kod adria
tičkih Slavjanah nad svimi drugimi zanimaju mu
zikom. U Poljačkoj prie četërdeset godinah i u
gospodskih kućah bile su neobhodno potrěbne
gusle kao što je sada fortepiano. U Velikorusah
nisu bile gusle tako u običaju kao kod drugih
slavjanskih plemenah. Sčverni i iztočni Slavjani
imali su svoja narodna muzikalna orudja, raz
lična od gusalah.
Suvremeni Jornand, opisuje Slavjane po
čuvenju, včrojatno nije razumio onc, koji su mu
pripovčdali, i iz izopačenih izveljah toga pisa
oca porodi se množina dvojnbali, lažljivih raz
tumačenjah i prepirkah medju učenimi ljudmi,
koji želc primati u slovnom smislu nepremenjeno
izvčstja starih istorikah. Jornand govori: Za Du
najem jest Dacia opasana kao včncem, stermini
gorami. Na levoj strani ovih gorah, k severu i
od usija ove rěke na ncizmčrnom prostoru, stanuje
množina narodali vindičkih, koji su pod različ
nimi imeni poznati, promenjajućimi se po nai
menovanju naselbinah i plemenah, ali u obće na
zivaju sc Slavini i Anti. Slavini obitavaju od
-Novoga-Grada (a Civitate Nova) i Slavina ru
тиnskoga (Slavina Rumunсnse) i od jezera Mu
siana (Mussianus) do Dněstra i na sčveru do
Vislc i živo ne u gradih, nego u šumah i medju
barami. Anti najsilnii (ili najjunačnii) medju Vi
snidi živu na bregovih cèrnoga mora od Dněstra
do Dunaja. K tomu Jornand jasno govori, da su
svi Slavjani istoga plemena i roda: abuna stirpe
ćrorfi.
Jel' moguće věrovati, da su Slavjani u šes
tom včku živili u šumah i medju barami kao divје
zvčri? Po svoj prilici Slavjani pripovědali su
Jornandu o svojih starih gradovih o zasecih ili
secih, kojimi su oni obgradjivali svoja naselje
nja izbirajući si mčsta blizu barah ili jezerah,
budući da su hotêli imati s jedne strane naravnu
zaštitu u ono vrčme, kada je méržnja neprestano
kipila medju plemeni i plenjenje cénilo se je ju
načtvom. Na isti način živili su i Briti, po sve
dočanstvu Cezara. Iz toga sastavio si je Jornand
drugo ponatje i napisao je, da Slavjani u město
gradovah imaju šume i bare (Нi paludes sylvas
que pro civitatibus habent). Svčdočanstvo, da su
Slavjani uměli graditi kuće i sela, nahodi se
Ikod istili Bizantinacah , budući da kažu, da su
im Hilvuda zatim Avari razorili sela za Duna
jem. Najvažnie, što iz toga opisa slědi jest, da
su Slavjani već u VI. veku zanimali sve pokraji
ne medju cèrnim i baltičkim morem, da su Vinidi
i Anti takodjer Slavjani ili jednorodni i jedno
plemenici. To potvèrdjuje takodjer i Prokop. 0
nadvolžkih Slavjanih nije mogao govoriti Jor
nand zato , jer su se u toj dobi mešali s Huni
i Bugari: s kojimi su bili oni došli na Dunaj
Po svědočanstvu Prokopa, Slavjani su rado ži
vili razděljeno, svaka porodica uz svoje polje,
kao što živu i sada Slavjani zadunajski , nu to
nije im branilo imati staništa, gdě je obitavalo
zajedno množtvo porodicah, ako je dopuštalo mes
topoloženje.
U Slavjanah bio je običaj ljubiti se kad su
se sastajali sa suplemenici , dà, s istinui inos
tranci, koji su govorili po slavjanski. Ako je
Slavjanin na se primio sprovodili inostranca
onda je i odgovorljiv bio za njegovu bezopas
nost, ako bi bio i iz nepriateljskoga plemena.
Uvredu gosta ili inostrauca, koj je stajao pod
zaštitom gostovitosti, svaki je imao pravo osve
titi. Pri zaključcnju mira, podavali su neprinte
lju desnicu i izručivali su mu šmiljak vlasih iz
čupanih s temena svojih glavah i zajedno sa ša
kom trave bacali su kamen u vodu. Kad su se
zaklinjali u ime Peruna , bacali su na stran svoje
oružje, odkrivali su glavu i iza kako su zaklet
vu izrekli, izpili su staklo vode. U slučaju nс
priateljske navale na njihova sela sakrivali su
svoju hranu pod zemlju a starce, žene i decu
odpravljali su u šume, gore i u obće na města
 —.
bezopasna. Ovaj običaj sačuvao se je do sada
ne samo kod južnih Slavjanah, nu i u zapadnih
guberniah, gdi i u mirno vrčinc dérže hlěb u
jamali obloženih korom od derveta. Razuměva
se, da je za ljude, koji u kućah stanuju, svaki
podrum zemlja; dunajski su Slavjani dragocč
nosti, koje su si u ratu prisvojili, zakapali u
xemlju, i zato ih Gerci, koji to napominju, koro
da nisu znali koristiti se plčnom. U obće Sla
vjani odlikovali su se poštenostju, prostotom na
ravi i ncobičnim junačtvom, što ih je postavlja
lo u ćudorednom odnošenju, nad svimi varvar
skimi narodi onog vrčmena, da, i nad istini pro
svěljenimi Gerci i Rimljani. O nijednom narodu
negovore suvrčmenici toga, što ponavljaju jedi
nodušno o Slavjanih najbolji i najizobraženii is
torici: Rimski Сari Mavricij, Konstantin grimi
zorodni, Prokop i Jornand: Slavi fidem inte
gram semper conscrvant, t. j. Slavjani derže u
věk podatu réč ili včru. (Is. Danice.)
—={3=—
RОРАС. *)
P r e n o s e n j e.
Jedan klec. ... oh! . . . dva ... pak i trechi
lagan i tuxam a toliko daleka i ko izabrana na
vrata navěstoje naša Cerkva. – Što navčstuje ono
zvono onako umiljato a u skladna navrata? Pi
tam ja — Јеđan ropac — Оdgovaraju mi onom
lasnostju i malom opazom kako kad mi tko rege
jedna misa, jedna jutarnja, jedna devetica, jedna
vegerna i t. d., Jedan ropac?... ponavljam ja sam
sobom i u isto doba moga uzdaha prostrčli mi
sèrce još jedan klec onoga istoga zvona. Ropac!...
jedna rég tako kratka koja mnogo cesto izusti
se kakono rčci od šale i za koje malo se mari.
Оno celjade koje danas ovu règ izustuje
brez promišljanja njezinih tugah i muke, dochi che
dan, da che ju strahovito gut zvegati nad ušima,
sachi che na sérca njegovo tako strahovita i
nizustljiva kakono je stvoreno, zašto za njega
oli za koga od njegovih predragih biti che pre
gorka uzpomena i mucnost ostaviti ovu dolinu
suzah, njezine prekratke zabave i izgeznuti iz
-
- *) Ropao svoni kod nas „najposlednje izdisanjc skoncanje “
duše sakupljenje (agonia.)
348
medju xiyuchih stvorah! Ona rég zabilčxit che
jedan trok poznanjstva iz medju jednoga koi je
imao pogclak nazad malo godinah i izmedju jed
nog došastoga koj che biti brez vrěmenah. Iz
medju znanja prošastoga, i iz medju bataljine u
koju chemo unichi. U najposlědnjem pozdravu
jednoga svčta, koj nam bi toliko mio, a u naj
pervom pomišljaju onoga što nam slědi paka,
nevidljivo, potajno, nedokugljivo, strahovito, za
otajstvo u koje je zastërt.
U onaj isti gas, more biti, u koj mi zove
mo: ropac, duša sakuplja, kako stvar sadašnju
i istinitu, istu miso od onoga sto je viděla i gula
u vrčmc kad je prošla šuxnjica iz medju kala, i
hèrve se protiva smutjenim mislima s kojim je o
basterta, i odalccuje ih, potla neprestajnih sernutjah,
zašto nahodi ih oli tamne, oli mlahove, oli bo
lexljive, oli grčsne. Za smotreno promisliti i iz
nachi mejaš od onc světlosti, koja mu prikaхnje
laxljivo jedan prostor nemériv, herve se iz medju
njih, opire se, rastërkne ih, i razbije... Мore biti
da jošter nahodi u rukovctu njegovih starih mislih
jednu koja mu je draga i mila, i hotio bi je uz
dërxati i obastërt se s njom kao s letom one
haljine u kojoj bi zatvorena. Nu sve vratolomi
njem okolo razmetnuto, raztèrkano, i uništeno.
Sve smuchuje se, premešuje se i izgeznuje, sama
zemlja, ostaje, ostaje umirena naslonjena na
zemlju, a duh u najposlědnjem izdahnutju, cuje
gdč utice iz zastora, i mice se na hitnju koja ga
ima sakriti u vozduh nedokugljivi i kome nejma
marginja.
Корас! Јеši li ti jedna bolest, oli jedno u
xivanje? Jesi li ti vechi priatelj tělah oli dušah?
Jesi li ti veche prilican pogetku došastoga, oli
koncu sadašnjeg?
Ropac! Jesi li ti stvar blixnja govèganskoj
mlahovosti, oli poznanjstvu ozgor vladajuchega?
„ Zvonu ropcu “
Tko je koj ostavlja zemlju kao krevet u ko
me je klapio?
Jest jedna devojcica premlada uredaa, skladna.
Оna je ljobovno zagledala svoj xivot kakonopce
lica, koja zagleda polje narešeno mnogovèrsnim
cvčijem, na kojem za jedan tren opocinc paka
sajde celujuchi izpijat mu med.
 -
349
Оna je bila dika i jedina zamčra svojih,
uzdah hiljadu ljubovnikah. — Јеđan sami bio je
nje predragi! - Pogledajte ga kod nje, kako
хаlostan, neuztèrpljivo a nepomicljivo broji s ku
cukanjem skoncajuchega serca svoga, hlepecanja
koja bezu iz problédjenih usnicah, koje malo pria
ginjaše se rumene ruxice. On gleda i vidi gdě jed
no po jedno izgcznuje njegovo uhvanje, zamčra
nje ruke i doguje se, da su izgubile jednu od pre
dragih krčpostih, i kada bi hotio da ga još jed
nom zagérlu, bčxu i podaju mu kao odsěgene!
s Bogom razkoši cekanoga sdruxenja, eto kako
se unište ufana nasladjenja, jedina dragost! Nei
ma više utesenja pregorkih tugah s jednim zagor
ljenjem ! Neima više uхivanja régih preslatkih za
сегрljenih iz serca razxana u ljubavi pravoj i jed
nostrukoj; régi tako predrage i potrěbite da ti
odkriju jednu misao prilicnu tvojim xeljam! Pomer
guju i uništuju se one lčposti jedine, koju Sa
motvorac sami zna stvoriti za pokoj serca! s
bogom stvoru najlěpši i iz medju ostalih vidjenih
i nevidjenih jedini i najljubcznii ! Još do jedan
cas i onaj prenemagi mladiсh imat che prošasta
pusta a došasta brez pokoja! Gledajte onu xcnu
na kojoj stoji naslonjena ropcсha devojcica! gle
daj te kako trepi iznemoxena, ali neche da se
oděli, niti zna utechi lexini, zašto hotila bi je
još i mertvu na krilu derxati, kakono je u utrobi
dërxala od zacetja do rodjenja! Gledajte!... ono
je njezina majka! Sétjajte se da bi hotěla da onaj
bude onaj gas u kome dobi na světu ono ime
srčtno! ali zaludu! Gledajte kako je izdrcgila
oci u nje lišce za nachi joj još za jedan tren
xivljenje! ali zaludu! Ona stoji prignuta glavom
nad njoш орогс uzdixuchi prevruche, cčnechi po
taj nagin uliti joj pervašni duh i tako uznosit
je i oxiviti! a i sve zaludu! Spominje se na ono
doba muka od rodjenja, i cini joj se nasladje
nja rajska, zašto za njima je gekala jednake
velicnosti ugodnih radostih, ali evo nove bolesti
nje duše jesu gorkosti paklene, zašto do malo
po nje licu guti che pusti studeni najposlědni uz
dah ...
„ Zvonu ropcu. “
Oh pustošo! ono zvone jednome otcu, jed
nome muxu, jeduome korisnom domorodcut...
—
Хena prenemaga se bagena na odar i okoljena od
svoga poroda. Ona išle u razmetnutom njegovu
obligju perve bilčge njegove govéganske lěpote;
dčla svakome ochuljenju pomicliva, i koja su
joj pokaхivala pravu ljubav koju je sahranjenu
dërxao za njih.
Оna kuša zaludu, iznemoxena od neizustljve
tuge, s običajnim milostivim glasom i s prevru
chim celovanjem vratit ga koi je bio! Ona ne
moxe, neche da se uvčri da tako lasno onaj nje
zin drug, jedina uteha, ima ostavit je za vazda.
Оna cuje od nje ocčpit se jedan dio xivota, gdě
od sèrca dělilo se bude gdě malo po malo nesta
je joj rěg gdi hitro duh joj utčge s njime!...
Оn je otac njezine diegice! . . . Ostavit che bra
niti ih, kad pod svetokrovjem (sacramento) ne
poměršljivo se je zakleo svedjer bit joj drux
benik koliko u xalostih, toliko u radostih ? Ne
che! Neche! -- Ona neche, da ono što je bilo
jedno samo s njome sad se razděli, razbije, i u
ništi! Ona se priléplja onome tëlu za sahra
nit ga kako jedinu stvar pokoja!. . . . . . Placi,
plagi i pogledaj da onaj smiešni i djevi pogled
koj te je sretnu uginio sad se je obratio u onaj
nemili i strašni ropac! odčlit che se ono tělo i
ncche biti veche naslon tvojih celovanjah, bit che
mu data grobnical predan za hranu cervim! Oh
pregorka uspomeno! Placite, placite i vi o ne
srčina djecico. -- Onaj koj vas je okolivao raz
košju i uхivanjem, onaj koj je svedjerno hlepio
i iztraxivao prave pute podpuna skladnoga na
uka, po taj nagin izvčst vas na svět hrabrenc, po
nosite i urešene izvèrsnim poštenjem, onaj koj
vam dade xivot naravski i koj vas stvaraše na
xivot chudoredni uzmnoxavaše s znojnim nate
zanjem blago svojih posědovanjah za uginit vam
liranu neizcrpljivu, odčluje se od vas za nigda
veche povratit se. Уlédit che.)
( J. J. P.
P 0 LJ 0 0 i LSTW 0.
Тех а с i Inn .
Mescca Studenoga (Novembra) nadat se jo da bude :
Od 31. Listopada (nčna na veliku misu)
do 6. Studenoga. -- Obstudeno i smutnja u po
povětarcu; najskoli dnevah 2, 4 i 5.
 — 850 —
Оd 6. Studenoga (perva polutica okolo pěrvih
dobah nochi) do 14. istoga. - Studen, větri, i
moxe biti kiše. -- Cuvajte zdravlja.
Оd 14. Studenoga (uxba po polnocha) -- do
a2. istoga. - Na noch iz medju dnevah i 3 i 14.
Studenoga, odmah po polnocha, vidit che se po
nercanje mčscca, i postati che, preko trechih dobah
Po polnocha. -- Ovoga sedmerka biti che malo
manje studeno, i kiša, pak opet vedro. ---
Оd a2. Studenoga (poslědnja polutica pred
zoru) -- do 29. istoga — Vétrixestoki s kišom i
snčgom po planinah. —
Оd 29. Studenoga (měna po poldnevu) do
G. Prosinca. - Ovaj sedmerak biti che lěp, dali
studen. Zato je stara rec: Kada dojde sveta Kate
(na 25) — Иаја рripechi k ognju gnjate. —
starinska věstbanja.
t. Što više snčga ovoga měseca, to plodo
nosnia polja.
2. Na sve svete odšeci od rasta ili bukve
granu. Ako je suva, bit che sušua i xcstoka xima.
Ako je sirova, bit che zimus dosta sněga.
3. Ako na Martinje ( ) bude maglovito,
nestalna i mutna zima prispeva. Ako je vedro,
паdat se je suhoj i xcstokoj zimi.
Itadnje učseca studenoga.
1. Brati i kupiti masline ---
2. Izoximati ulje ---
3. Saditi masline (stabla) --
4. Pribaviti sèna i druge piche za zime xivini --
5. Slagati i urediti vocha jesenska --
6. Pretakati vina —-
7: Saditi i potapali loze —
8. Slagati i zatvorati taklje i terklje —-
9. Rezati brěstove --
i o. Tuchi orase za izaхimati ulje --
11. Rezati vinograde —
12. Cistiti i okrešivati stabla --
13. Sčchi dervlja za lës ---
ПРripovědka.
od davna biaše u Španji inad svérhu per
vinstva iz medju plemicah kavelerah i iz medju
mudroznanacah. -- Kralj pristade k strani mu
droznanacah. Buduchi jednomu kavaleru to bilo
pomučno, odgovori mu kralj. - Nemaš pravice,
moj dragi kavaleru. Takovih kakavsi ti (to jest ka
valera/) ja mogu stvoriti pedeset na dan; dali
jedna govčka mudra i hitroumna, nemoxe stvo
riti nego sam Bog!...
Jednako odgovori Frane II. Kralj Francuski
onomu, koj ga prikorivaše da od vech kralj što
vaše Ticiana, glasovitoga slikopisca. --
RU X. А.
(Iz Taljanskoga Vitorelli-а)
Ne da ja zlobim ruxu
Starca guslo-pismara,
Dali ne, lipšeg dara
Nejmade nikad on.
Priprosti da je poljski
Nemisli plod, vech dilo
Ljubnice, ka je milo
Dade mu na poklon.
Nikad ni', teb se kunom,
Vidjen dosada bio
Pupich onako mio
Bistar onako rus.
Blčde sve ruxe pred njom;--
Samo ne dvi: znaš koje?...
Ke ti na licu goje
Mirisni njihov bus. —
štap.
Stap je potrěbit, kako ognice jednome krat
ka vida. Potla ugodna uzdèrxanja u štivenju kni
gah gizdavih štap je najvěrni drug jedne šetnje
brez druxtva, Juk, prost od gizdanja, bolje che
te sluxiti; gradjanski tankušni štapichi neimahu
se tlaciti ni u seoskome glibu gnjusiti. Štap je
priatelj koj te pomaxe i brani. Jesili naskocen od
lupcxa, naskogen od psetenja, potaknut na serxbu
od brodarah, pervi che ulcchi, drugi te neche
ujesti, a trechi che te poštovati. Starcu je posve
potrěbit štap za na njeg nasloniti klimajuchi svoj
xivot. Stvar prie od najperve potrěbitnosti, do
šla je pako, kako mnoge druge stvari, medju
stvari od urešenja, tako da krasni svèršрje svoju
gizdavost s jednim štapichem od najposlědnjeg
iznašasija. Istina je da bérci dobro gojeni, od
svile ogrlica, uredni klobuk, pritanka dolama
s gacham podobnim, iziskuju svèršenost u pre
světlim gizmam, ali što bi se reklo kad bi se tako
 *-
351

celjade vidilo brez štapa, gdě rukam obćsenim okovan, jest strahoviti štap jednog dnevnooglas
maše kao da sije? Uterca bi brez kasnutja u ne nika (giornališta.) (Iz Taljanskih šurkah.)
svèršenost uljudne skladnosti. Nebi bio posve kra J. J. Persich.
san. Štap u ruci obugenoj u lěpe rukavice sva
kog svèršuje, i daje zamerku zadovoljnosti, naj NARODNA PAŠMA.
skoli u xensko-dvornicim. (Iz ustih puka u Slavonii.)
Ali ovo nije sve. Naši starci kadno biahu
Лj prokleta svaka bila majka,
pohlepni u svaku vèrstu harajdanja, za ne mu Која mrazi i milo i drago.
citi meršave svoje ruke u pleskanju za ukazati
zadovoljnost, hvaljahu štapom igrokazalištska de Piše knjigu Care gospodine
I nju šalje gradu bielome
lovanja (opere teatrali.) Danas se cini isto za ne Slugi svome paši od Travnika:
оcerniti ruke, otvèrditi koхu, oli razdréti rukavi „ Slugo moja paše od Travnika
ce. Razlicnost ljudih, na svèrhi, i njihovih dčlova Pošalji mi do dva sina tvoja
Pelimana i Sultana mlada;
njah poznaje se po njhovu štapu. Da bi se našla Jer poklem no u mene dvoriše
sdruxena u jednoj kuchi jedna skupštinia razlikih Dvi mi moje ćere zatraviše,
vèrstah ljudih, a pred vratih poloxeni njihovi štapi, Dobre moje konje objahaše. “
mogao bi se staviti lako, brez pitati, koji su u nu Kad je paša knjigu razgledajo
Кsebi svoje sine dozivajo:
tra. Jeli jedna duga térst Indianska s rucnicom od „К meni, k meni do dva sina moja!“
kosti bèle, bit che oli jednog zakonoše, oli jednog Kupuje im oba konja vrana
seoskoga xupnika. Jedan štap s bogatom rugnicom Оba vrana kako dva gavrana,
od srebra, bit che oli kakva starenika od glasnih I još ih je svetovala majka:
». Таk vam Boga dragi sinci moji
delovanjah, oli jednoga još u gojenju svoje vrčd Kad dojdete blizu Carigrada
nosti za opchensku korist. Jedan štap s posla Tiho jašte a glasno pivajte
ljenom rugnicom i pod kojom su sahranjeni mir Jeda bi se Care smilovajo. “
lišni melemi, jest istinito jednog zaljubljena krasna ILipo sinci majku poslušaše
Kad dojdoše blizu Carigrada
mladiсha. Štap grbavi i debeli, zakucast a na Tiho jašu, a glasno pivahu. ---
oštren, na dnu u gvozdju zakovan, jest jednog Sultan ljubi skute i kolina,
lovca, naucna veche loviti plode stabalah, nego Ali Petim od stida nemože
Ul acI'll. Već popiva tanko glasovito:
„ Sultanio Careva mizemko
Poznat chete govčka rukodjelaca samouka Da bi mi se s tobom našaliti
po štapu s osinjcom, a štap jednog skladnoglas Neb mario glavu izgubiti! “
To se Caru vèrlo na žal dalo
nika (filarmonico) po jednoj sviralci koja mu i
za rugnicu sluxi. Svaki lakušni štap, oli od za Sebi zove sluge i delije:
„ Ufatite Pelimana ili,
natgiah učinjen, oli od mladice kakva stabla u I vi njega obesite mlada
rézan, jest celjadi rukuh dangubih. Terst od cu Tja u bošku u dvoru mojemu
kra, terkusna, prigibasta, mekušna, negdi cèrna, Na naranču drivo plemenito. “
negdi bela, a negdi drugako našarana, jest brez Lipo su ga sluge poslušale
Ufatidu Pelimana mlada
sumlje štap jednoga provinciala. Štap od derve Оni njega obesidu mlada
ta nepoznana s rucnicom sjajnom, prikaхuchi po Na naranču drivo plemenito.
prilikah srebro oli zlato, a občljen gdi ono naj Glas dopade Sultanji divojki:
„ Zlo ti jutro ćeri Sultania
više stoji u ruci, jest doisto štap jednoga ugenika. Оbesidu Pelimana tvoga
Prosjacki je štap brez rucnice, dug dug, na vèr Na naranču drivo plemenito. “
bu razcépljen za sahraniti xupnigke vire od siro Kad to čuje ćeri Sultanija
maštva. Na svèrhi slap izbogeni texak ko olovo, I još пресе čemer oko pasa
Таk došelje od boška vrataru:
tvèrd ko gvozdje, debeo ko noga jednog zglobno „ Bogom brate od boška vrataru
bolna (podagroso) brez rugnice na vèrhu, a na dnu Оtvori mi bila boška vrata
 Da ja idem zalivali rože
Jer je moje cvije povenulo...“
Junak biše za bratstvo znadiše
Оtvori joj bila boška vrata
Pak, na Šelje do naranče žute
I sagleda Pelinama svoga
Л di visi na naranči žutoj.
Оna mu je tiho govorila:
„ Pelimane rumena rožice
Di si rasla, di si otergnuta!
Pelimane rumena jabuko
Disi rasla, di si otërgnuta!
Pelimane žarko sunce moje
Dis izašlo, di si mi zapalo!“
Pak izvadi ćemcr, iza pasa
I melje ga sebi oko vrata,
Оbcsi se na naranču žutu
По јапаka Pelimana svoga.
Nad to čuje Care gospodine
Udari se rukom po kolinu. -
Mlili Bože čuda velikoga
Jeli kadi stara kraljevina
bi se ovo kada dogodilo
Što pred tobom Care Gospodine?
Аj prokleta svaka bila majka
koja mrazi i milo i drago.
Asan-aga i njegova gospa.
Seljala se šćeru Demirova
Po moštiru po travi zelenoj
Gologlava kano mužka glava
Goloruka u tankoj košulji
Bosonoga u žutih pačnagah.
Nju mi gleda Age Asan-age
S *“ svojom Asan-aginicom:
„ Gospe moja Asan-aginice
Domami mi kćeru Deumirovu. “
Оna mu je govorila mlada:
„ Nebi toga učinila mlada
Za oba dva černa oka noja
Ni za obe bile ruke moje. “
To se njemu pako na žal dalo
Udari je nogom u sèrdašce,
Kako ju je lasno udario
Pade mlada na cérnu zemljicu
Do pol noći rodi mertva sina;
Оd pol noći majka došeljala.
Starica joj govorila Majka:
„ Kaži ćerko šta ćeš kazivati
Jer, te boli nećeš priboliti
Niti ote noći prenošiti
Niti ote ure prekuriti. “
„ „Tebi majko Tumban bile svile
Sestram mojim svilu nekrojenu
Bracu mome dva zlatna pèrstena,
Ј. А.
—=4333##ек{{#if:{{y=-
Maznapich
Urednik.
U kom jesu dva draga kamena,
Agi nome sve ostalo blago
li za ljubav kon me je ljubio
Da me nije nigda udario,
!Nebi ni sad draga majka moja
Да пi s lipe ćeri Demirove. “
Оto zusti i dušicu pusti.
Majka žali dokle bila živa,
Sestre žale dokle su podrasle
Bratac žali dokle se oženi.
Age žale devet godin danah,
A kada je deseta nastala,
Svuče cerno obuče cèrljeno
I on pojde cèrvi Demirovoj
Таmo pojde oženi se za nju.
Ive konja za mostu kovao
Devojka mu čavle dodavala
Druga ga je s penžera gledala
Treta ga je s rožom posipala.
Pune vetar iz Levanta grada
Pune vetar i odnese rože
U no polju gdi no midnog nije
Nego jedan stari čardačina
I u njemu preboljani Jovo:
Boga tebi preboljani Jovo
Оćeš ikad bolu preboliti?
Оdi z Bogom moja rožo draga
Neću nigdar bolu priboliti
—tipo-Gња
Dčvojka je pod borom zaspala,
Воr se truni na devojku pada,
Sta se truniš i šta padašna me
Nije meni do štoga je tebi
УсČ je meni do nevolje moje:
Mlad me prosi, za starii me daju
Volim s mladim po gori šetati
Nego starin po bielili dvorih
Volim s ili. s lista vodu piti
Nego starim iz kupice vinca
Volim s mladim na kamenu spati
Nego s starim na mekih dušekih.
Pismogori.
I.
vojske se je povratio Toma
Коm rekoše kada dodje doma:
Ti druge rane nejmaš na te
Vech još onu koju i dade lépa Kate.
II.
Zasto place naša Šime?
Јег se nije udala na vrime
A zašto se dragi nje vcseli?
Jer che ona umrěti od texalosti on veli.
П. Ј. Р.
Пratja Battara
Izdavatelji i vlastuici.
 BROJ (5, Il. (0)(МА
—(3— —G —

1 8 4 5.

3. Ovaj, list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 r. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svešnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zoru Dalmatius izu daje se u zaračnu za kojinu drugo narodni oli strani list.

рESNICTVO. Umiljato sad on gleda,

Gdě se skupa veselimo,
Iz piesnih Хаlos medj nas stupit neda:
М. В о с o v i ć A. Bratjo Boga svi slavimo!
Ivan Filipović.
Kad u modro nebo gledam -

IDuša krila sva razkrili

SLOGA I LJUBAV.
Ko da hoće zemskim bedam
Uteć, letči u dom mili. Vazda sinko nastoj biti u ljubavi i u slogi
s tvojim bratom, s tvojim roditeljim, i s ostalim
Kad u děve gledam oko tvojim iskčrnjim. Ovomu te zaduxuje svaki za
Iz kog ljubvi zrake sjaju, kom. Nejma ugodnijega uxivanja od sloge, nit
Tad počutim, ah duboko: milijega raskošja od prave ljubavi. Serdca sloх
Da sam ovde jur u raju. na i pogodna jesu gradobrana proti svakoj na
-aboаРо glosti. Bolje je, veli Cicerum, hiljadu putah u
PESMA mrčti, nego u svom gradu nemoch prebivati brez
gradobrane oruxja: gradobrana, slědi govorit, do
potlinu svèršenog posla. brociustvom i ljubavju gradjanah imade biti ob
Svěršili smo sve poslove kruxena, a ne s oruxјcm.
Pa se bratja veselimo, Zaludu suprotivni včtri: zaludu nagle zlogo
To krčposti daje nove, dine, zaludu su pomorski valovi, slogi nemogu
Naša uda pokrčpitno. ništa. » Kucak u privexnji lajat moxe, a ujesti
Sve nepravde nek su bude, nemoхс- " -- »konopac trojstruk mucno se pre
Tudje našem mladom zboru, tèrguje. - »Bolje je dvojici biti zajedno, negoli
I povoljna neka bude samu, jerbo ako bi jedan posernuo, drugi che
Naša radost višnjem dvoru: ga pouzdignuti. « - »Dvojica che se pokrěpit
О kak dobar Bog je veli: nedjusobom « --- »Jao samu “ — „ U ustih
Zdrava uda nam daruje, dvojice, ili trojice uzdèrxi se svaka róg “ . . . .
Sèrca naša on veseli, Gdě je sklad i ljubav ondě je svako dobro, i svaki
Nit zabave uzkraljuje I naprědak. A gdčje nesklad i zloba ondě je svaki
 — 354
nemir i otrov. » Sa slogom najmanje stvari res
tu, a s neslogom najviše iskorcnut che se «.
» Gdě je nesklad, ondě je nenavidost: ondě
skupa nije. « - » Pogetak je nesklada, štogo
dère opchenskoga svoje uginiti. « - n Ništa nije
gérdje, što boj biti s onim, s kim u druxtvu
xives. « - » Po nezauzdanju jezika pocetak ne
sloge zapogimlje. « -- Bolje je odalegiti se s mi
lostju, nego prebivat s neslogom : bolje je brez
parbe odčliti se, nego s inadom ostati. « — » Što
je ljubav i sloga vech něki xivot dvojicu vexuchi.
Niti je išto tvèrdje i gvozdenije, što s iskrom
od ljubavi i slogom nepredobiva se. « --- » Dva
grada dvě ljubavi cine, Jeruzolima cini ljubav bo
хija, Babiloniu cini ljubav světovnja « Dixu iz
svéta sunce, koji dixu ljubav i slogu. Zato se
nejmadu nikad neskladi ljubit, dali ljubav i
sklad imadu biti najtvèrdji zidovi suprot nepria
teljskom naskocenju. Jedali je jedan Petrov, -je
dali je drugi Pavlov, trechi Ivanov ? Nesmoli mi
svi sinovi kerstovi, i mnoga uda u jednomu te
lu? — Bratja po naravi, po plemenu, po jeziku,
po otagbini? -- Svi sinovi naših pradědah Sla
vjanskih: jedno stablo, mnogi ogranci, vochka
po svud jednaka. Jedno séme, jedna xсtva, list
jedne gore, – kita ljubice, — сvitak jednog mi
risa. Što vechma?... -- Skup bralje, -- sloga pri
jateljah, - kruna jednoga naroda. --- Ali bojim
se da imade nčke brezumne i ponosite mladexi,
ili bolje rekši dergaine, koja merzi na slogu “),
i bčxi od ljubavi, ter prčga se medju sobom svèr
hu izlioda i starine svog količna i olagbine, uz
nosechi se s nekom taštom slavoni, kao da su
odpali rekši od količna velikoga Alsandra ili Da
ria; tako da mérzechi na slogu, u tom samo
zanešeni, nesu marili svomu neznanjstvu, izvan
ponosnosti, nadostaviti nikakvu drugu krčpost,
koja bi mogla osvětla mragno njihovo ime, i pos
tavit jih u broj vrednih domorodacah, i u skup
----
*) Eto po putu naše Zoro Dahmatinske koliko se nastoji za
uchi u slogu s ostalim narodima korčna slavjanskoga, da bi se
isporavili u pismu i u Jeziku, a mi još tvèrdoglavi hochcnuo da
ostaneuro pri našim krivomučnjim i propuštajuchi vrěme prijatno
ovog zlatnog veka. Vurni govorim osobito koji zapuštate ove
naše domache listove, i na nje nerzite kao što vini matka na
karova. Koliko se xeli da dojde vech vrěme u komu cho prebi
vat vuk s janjetom, kako prorokuje Isaia, i lavori s ovcom :
Kad chenuo tu uloge vech zupametit? (!)
—
uljudnoga druxtva, -- nego su volili ostati pri
jednoj istoj cčni kano i šalmarkov soldin, ili }
lama pokojnoga Pezera.
Sto se digi Filip da je starenik od sto i
dvadeset godinah, kad nije u to sve vrčme za
dobio ni najmanju slavu u svojoj otacbini, niti je
ostavio glasna imena izvan nje, — nebuduchi za
slogu i korist opchensku ništa uginio. —
Zašto kori Pavla da je xabar, i da se je
od juger, naselio, kad Paya moxebit da je u
višoj cčni derxan, nego Filip, i da je cudo ko
ristnii bio otagbini nego li on ; jerbo Pava
svojim sinxirim kroz mčrozemlje odsekao je cesto
krat mejaše pravdaxiam (sasvim da nije mukte),
i po tom putu dosta koristi ucinio, i svomu i
imenu nadostavio pončšto teke pomasti? — Za
što li se prigovara Stépanu daje Grabovcanin, Jo
zipu što je iz Medovadoca, Jurju jer je iz Za
gorja, starom Stépanu iz Glavine, onom da je
iz Хupe, drugom iz Gorice, trechem iz Dobroga,
kad svi ovi mogu se više digit nego Filip, bu
duchi pravi mešchani, i pravi starenici jedne kraj
ne i jedne derxave, a Pilip nije nego došlac i
tudjinin iz Brochna, ili Bog zna odkud poput
turske pare, wirlina i lontoša izvan svojih me
jašah ; — ili laxljiva derviša koji se skita od be
Kije do bekije dok se gdčgod neudomovi? Ali
ništa zato što je Filip turski vlah zabrijene gla
ve k nami dopao, Nikola Napulitanac, Ivan Pi
rancx, Petko Mostaranin, Todor Arbanas, koji
su došli za kruhom, kad i stara zuba mochi che se
isporedit s njima, koja se digi da je cudo pot
nanijega količna nego i jedan od njih. Jedali neste
svi Slavjanski sinovi, i jedne otacbine dčca, i
bratja prave sloge? Jedali niste duхni za napre
dak otacbine i Slavjanstva jednako pripomochi,
i rešit vašim krčpostima i sluxbom? Nek bude
inad vaš vèrh starinstva krčpostih i ljubavi bra
tinske i sloхnosti, a ne vèrh nesloge i oběsa:
tako chete tim više ukazati da imadele ljudstva i
mudrosti, nego che te zadobiti vlastelstva i bo
gastva. Pozdravljam vas.
Исrdoljak Imochanin.
----
0PRAVDANJU POHVALA.
Poštovani Gospodine MI...!
Terajuchi, vuka — isterao sam lisicн. — (Naša poslovica).
(Vidi Zore Broj 35. na strani 277.)
И elika ti hvala, Pošt. Gospodine, da mi
potvèrdjuješ pohvalu glasovitog našega Tommasea.
Dali ni tu pohvalu ni to potvèrdjenje neprimam
kakono platu puta uginjena. Primam ju (i za
hvaljujem Vam) kakono slastje, koje se izdaljega
 — 355
ukazuje dčtetu, stopro se hodit ugcchemu, za da,
xeljom onoga, uporavi noge i dostigne ga.
Исlika ti hvala na ljubavi bratinskoj, na
stojechi ti opravdati kako veliš „ Tebe i Tvoje.“
И elika ti hvala da me spominjes svèrhu
nojih zahodah; --- i dosta me nedostojna uzvi
suješ, dok me prilikuješ Tuliu i Plaku, u istim
njihovim otrebinam.
И elika ti hvala da si mi se lěpo naški o
glasio u Zori, i da iz onog tvoga opravdanja
više sam gistih i prikladnih rčgih naših upa
metio, i ovo ti velim serpeno i pravodušno.
I kad bi se tako dobro imalo opet poroditi,
nebi s gorega bilo još kojoj kupki stati na rep,
buduchi da ti u tvomu nadslovu veliš:
„ Кирka reši zašto je u svexnji;
Mestaj na rep, ujesti te neche. “
Nechu ti zakratiti, nego baš i dva i tri puta
zapčvati:
„ Jaki je vo na jaslama svojim. “
Dali, iza toga molim te dopusti mi da ti na
dostavim.
Маla ti hvala što mi raztexeš régi moje,
i dotexeš donle, doklem ja nčsam ih mislio u
praviti, i tako mraziš me sa svim Tvojim Redou.
Ti isti prenosiš moje besěde ovako:
„ -- Ovde je potrebito da vele vruche pri
stupe rирnici. Texaci se izpovědaju svake go
dine. Neverujem da se svetogerdno izpovědaju.
Zašto se daklem nevracha svakomu svoje? Neka
se spomenu da se tudje nemoxe zamenut ni
kakvom zaduxbinom Tko moxe razuměti... nek
razumi! -- i ost...
Ti si se smutio radi onih besedah: Neka
se spomenu da se tudje nemoxe zamenut ni
kakvom zaduxbinom. Tko moxe razuměti nek
razumi. “ ---
U ovomu govorenju momu imenovani su,
pèrvo Xupnici, pak texaci. Za tim rekao sam
», neka se spomenu. “ --
Komu sam upravio ove poslědnje besěde?
Ako upitamo jezikonaugitelje, odgovori che nam
da: beseda koja se obzire na kakvo sprednje ime
samostavno, ima sve namenuti najblixenи.“ --
Оne besčde „neka se spomenu “ Obziru se na
trag; a na koga? Koga sam imenovao najblize?
Texake. --
Zašto mi daklem Ti, Pošt. Gosp. preskageš
texake, a namčnjuješ na Xupnike, koje sam dalje
imenovao? -- To je protiva jezikoslovju, a i
mojoj odluci. ---
Bekao sam: Neverujem da se svetogordno
izpovědaju. Zašto se daklem nevracha svakomu
svoje? Od ovoga zaklugenja cisto se razumi, da
sam ja ovako razloxio: Texaci se izpovědaju
pravo. Izpovědnik naredijim da povrate tudje.
Zašto se daklen nevracha svakomu svoje? Neka
se spomenu (texact) da se tudje nemoxe zame
nuti nikakvom zaduxbinom. Tko moxe ruzu
méti, nek razumi! — i ost. -- S ovim poslědnjin
besčdam presčkao sam ovo nadostavljenje: Uzdaju
se zaludu (texaci) zadovoljiti pravdi Boxjoj i
svomu iskrenjemu postom, molitvom, ili kak
vom tankom milostinjom cerkvi ili siromahu.
Ovdě mi potvèrdjuju istinu tvoje vlastite be.
sede: „ Drugi po isti nagin klege i kaхе. Šaljem
ga da povrati, pak dojde nevracha, nevracha,
se. Hochu li, kad ga gdě vidim, rechi mu: jesi
li povratio, dojali? “...
Mala ti hvala što, za ogovoriti texake, o
svadjuješ grčbe tergovacah zanatpiah, vlastele,
pravdobraniteljah, i ost. -- Kao da tudji grčsi
peru i ogovaraju naše? Za to zloginac veli: ako
budem i u paklu, nechu biti sam. Od kud rege
pévaoc:
„ Oblakšanje na mukam nevoljnu
Jaukati barem u druxini! “ ---
Kad xena na xenu što prikori, prikorena
se misli opravdati protresajuchi suknju prikori
teljice, hotiuchi s tim rechi: — „ ti si gora od
mene. “ --- „ Dali s tizim sebe neumiva.“ ---
Trechi koji sluša, u sebi pěva:
„ Kupka kupku nek je nadlajala:
Obe kupke, milom Bogu hvala.“ -
Mala ti opet hvala, Pošt. Gosp. M., što
predeš s moje kudelje, dok opredeš na Tvoje
vreteno, ovaj konac: „ U jednu reg, da zlocha
Misništva sve druge poradja. “ ---
Govorcchi s onom istom prilikom, koju
si ti načrcio od Flaka: „ da je neke stihove s
 ме
3Ф6
děljaoca poslao nakovaca, da jih popravi :“ ti
si meni deljaoc i kovac. Prvo si mi izlesao der
хаlo kako ti se cinilo; --- pak si od moje motike
texacke skovao nox za bodsti Misništvo. — Ni
tu ncima prave ljubavi, ni prave včre. Mogao si
moje oporito derxalo protanjiti i ugladiti, a moju
tupu motiku poklepati. -- Onda bi moju pod
puno harnost zasluxio.
Дfala ti hvala što n sédiš pravo, a sudiš
krivo «Naša lčpa i pametna poslovica veli u sedi
krivo, a sudi pravo. « Metnimo baš, da sam ja
bolio rechi onako kako si Ti razumio.
(Sledit che)
Stepan Ivichevich.
* sa-феси
NARODNI OBRAJI.
Něšto o pirnih običajili u Lici.
Citavši u Danice naše ovogodišnje broju
12. sastavak » Pirni običaji okolo Senja, iz
ustiuh naroda, od g. Ivan Kukuljevića: cvo hitim
i ja, dok mi okolnost dopustiše, gojeć nadu, da
neće domorodcem suprotivno biti, nëšto n o pir
nih običajih u Lici u onako i toliko, kako i ko
liko sam mogao izkusiti, domoroduom čitatelju
priobćiti.
Ličani, bili katoličkoga ili pravoslavnoga
verozakona, najvole se ženiti pod jesen, r kad
su -- kažu --- jabuke dozrele i děvojke dospčle, “
jer n zimsko štene i prolétnja mlada mehkoput
ni su. » То biva najvećina radi toga, jer drug
da nemogu kako mora biti pir obderžavati, što
ćemo malo poslě viděti. Otac, koj ima sina na
ženitbu š njime još prie dvč., tri godine zamera
devojku, bez da bi to njoj u uši došlo. Prie neg
ju zamére, moraju joj majku dobro poznati; jer
vele u gledaj mati, a uzmi kćerku , ili, majka
udaje kćerku, » t. j. ako je mati poslena, vrčil
na i na dobrom glasu, lahko joj se kćerka u
daje; ako li je opaka, lična, a navlastito prav
dašica i smutljivica kućnoga mira, nabije joj
kći dobro ognjište, t. j. dugo se neudaje, ili
posve ostane neudata sedilica, makar i najbolja
bila. Ako je tako, onda vele, da se samo tako
kaže, dok je neudata, i pridadu, » iz ove mire
tri vraga vire. « СČlo leto, na svèrsi koga kani
otac sina ženiti, na zagledanu se pazi najoštric,
sa svih stranah, t. j. šalju kriomice za njome
kud ide želi, kopati, kupiti, grabiti i t. d. déte
ili kakovu baku, za da gleda iz potaje, je li se
često tare (briše) od znoja, je li se rada upo
čiva. Imaju jošte i druga znamenja poslenosti,
na koja sva uhoda mora točno paziti, da bude
znao kod kuće istinu kazati. U ostalom to ne
biva samo jednom ili dvaput, nego dotle, dok
se neuvčre, da su proučili njezin značaj. Ako
svi poklisari dobre věsti donesu, onda joj na ruke
gledaju jesu li bele, ili ima li na njih žuljah;
ako je pervo, vladaju se navadnom poslovicom,
* Веži brate, nije ova za le: već tu snubi, koja
posao ljubi. » Ako li joj nadju ruke pune žu
ljah, izpucane, tada je dobra prilika, i iz da
leka pošalju baku ili znanca njezina i mladože
njina, da ju pita na samu; je li se misli ove
jeseni udati. Kad pošalje k otcu pitati, već se
zna, što je , i odmah ju onda upita, da što bi
ona učinila, ako bi joj tuj (od koga je poslana)
ruku pružio? Ako opet pošalje k otcu, da ga
pita, već je dobro ufanje. Ako li na pèrvo pi
tanje odgovori, da još neima volje k udatbi, ili
na drugo, da bi mu ruku odbila (izgovoriv se
temeljito i kako se pristoji), naopako po se; jer
baka, kako se po sebi razumie, sve upotrčbi , da
joj samo poduzelje za rukom pojde.
Dobivši dobar odgovor baka, čestita joj, da
ce joj zbilja sudjeni, koga toli ljubi , ruku po
nuditi, inače, kudgod dojde, gleda, da ju oz
loglasi kakvim mu drago načinom, samo da ni
jedan prosac (snubok) po nju nedojde, te da
tako ostane sédilica. Ako baba dobro obeća, mla
doženjina strana počme se s njezinom čestje sas
tajati, te bližnje priateljstvo gojiti s roditelji za
mierene i ugledanc devojke; kada vide, da će
im se nakanjenje izpuniti, pripravljaju se na proš
nju i zaruku; za ovo je potrčbno, da se pri
pravi dvoje ili troje janjacah pečenih, do dvo
mešinc vina, kolači, koje svekêrva (mati mla
doženje) déli, i u jabuci pet, šest, kako tko
primože, forintih. To je obilješje, koje mora
mladoženja nositi do kuće svoje namenjene, u
koju prispivši, pošto bi ih pozdravili i primiti
priateljski, zametnu razgovor o svemu i svačemu.
 3О ?
Otac njegov razlaže uzroke svoga dolazka, što
kada dobro pretresu, roditelji jedni i drugi slo
že se; u to momak izvadi jabuku, i pruži ju
věrenici govoreć: ». Uzmi devojko ovo obilježje,
ako hoćeš, dobre volje, n a mašivšoj se po ja
buku veli: n namčnjena, neznam jeli sudjena,
pazi, još ti jednom velim, da nisi prisiljena,
jer poradi mladosti još nemorš razsuditi, po što
rukom posižeš. » Nekoji kažu: » Uzmi devojko
ovu jabuku, ako me ljubiš, s dozvoljenjem tvojih
roditeljah. « I tako svaki ima svoj način, nu u
tomu se svi slažu, da ju svaki više putah upita,
i dobro joj iztumači svoje imućtvo, ćud, i sve
dužnosti, koje ima obderžavati, ako ga uzme.
Izručiv joj jabuku, odmah učinu pogodbu, da,
ako bi se ona iznevěrila, mora dvostruko obi
lježje povratiti i dok se njezin věrenik, komu
je ruku sad dala, neoženi, čekati neudata. Ako
li to on učini, da bez svega ostane, što joj je
dao i potrošio, čekajuć neoženjen njezinu udatbu.
Više putah biva polag babah, da jednomu ili
drugomu zaverti što u glavu, da se razstave. Po
godba je neoskvèrnjena, akoprem poglavarah ne
ima, koji bi na to pazili, izvan župnika, koj
nesunč nevěrnicu ili nevčrnika ozvati.
Zatim svi sědnu oko stola, razvratc torbe
i bisage, razvežu inčšine s vinom koje su do
nčti, te jeduć, pijuć i pëvajuć nuz gusle, tam
bure i diple i mêrve (drobtine) poboru. Kad se
méšine skčrče, torbe sruše, psi i inačke izpod
stola pobegnu, kad dojde u bukare mrak, a čaše
se počnu bělit -- načinivši rok perstena, i iz
ljubivši se, ni broja se nezna, koliko putah, (za
ručeni o tom niti nсплisle) razidju se.
Sad je pěrva skerb za persten. Na urečeni
dan sastanu se obadvě strane na odlučenom mčslu,
u Gospiću ili Otočcu, gdě se samo može sverha
sastanka postići. Ovdi kupi gjuvegia (mladoženja)
persten, koliko vrčdio, na to se negleda, samo
nora u njemu biti cèrveni kamen, (za udovice
modar) pak ga sebi i njoj několiko puta ua
pèrst natakne po redu, dočim mali jedna i dru
ga nešto potajno (kako su mi kazivali) broji; dali
mole ili zaklinju, što li je, kako li je, ja nez
- nam, jer neće nijedna kazati, a nitko nemože
čuti. Čim se ove ceremonic dogotove, idu svi
skupa u kerčmu, za da štogod založe, da tako
lakše dopru kući. Od ovud vrativše se u kući
mladinoj čeka večera po déverima (bratji mlado
ženjinoj) pripravljena. Preda nje izidju sviralami,
te doprate ih pčvajući puškarajuć. U krčmi se
mnogo nejéde i nepije, svak bo se štedi, da bude
bolje mogao kod kuće opletati. Kako na zaruki,
tako i na pèrstenu biva. Kad pèrsten mine, gleda
se za napovéd (ozivanje), koja traje tri nedělje,
ako nije nužde, da bi se svatriput najednom
svèršila. U ovo vrěme moraju dva děvera oko
nevěste kolo plesati, dobiv svaki jedan rubac
(svaki put) za koj se gleda, da darovnici barem
kakovu dvadeseticu podrukne, ako i više, njoj
je voćja dika, a i korist. Negleda se, kakov je
rubac, » ta darovnom konju zubi se negledaju, “
vele Ličani. Po svéršenoj napovědi, mladoženji
ništa neostaje, nego skèrbiti za pir, koj mora
pasti u ponedeljak (navadno pěrvi po svèršenom
napovědanju) ovi bo je dan, misle, jedini za
ženitbu srećan, a devojka sazove venac, (obi
čajno u večer zadnju, t. j. pred odlazkom).
(Sledit che).
PRIPOVEST.
odgoj si cvět svoje srěće.
Uglibljen u tužna spominjanja, nemogahu
me niti smihući vanak, niti sterništah valovno
more, niti svibanjsko, nježno cvělje, niti cvetnim
sučgom pokrivene voćke, iz tmastoga okružja
mojih žalosnih mislih krenuti. Ja ponavljaše na
tihu moje odluke i onu, mojoj supruzi na smèrt
noj postelji učinjenu prisegu, da na světu ne
ću za ništa drugo, nego za moju dětcu živčti i
da ću za srčću i radost njihovu, sve ino žertvo
vati. Neka moj dragi Milan kroz pomno odgo
jenje koristnim gradjaninom postane; neka mu
pravedna nebesa punom měrom one radosti na
put življenja posade, koje su meni još prie doz
rčija za uvěk oduzela! — Sladka Nježika, koja
već sad nebesko obličje materino nosi, neka joj
ualikuje, i kao ona živi, děla i ljubi! -- A si
romaški mali Ardoc, koi nježne ruke materine
tako vele još potrebuje koi još i nesluti, koliko
je izgubio, koi svaki dan détinskim pitanjem moje
sèrce para : n Zar se mater neće povratiti? a ne
ka još i njega veseli i srččni dani dočekaju! —
„ Bog ili blagoslovio! Bog ih sve sačuvao! «
Uz te otčinske želje dojdu mi ljubezna lica
moje détce živahno pred oči, ja posluhnem njihov
mili glas, i oćutim njihovu détinsku ljubav. Moje
otčinsko serce postane mekše -- ja oćutim, da
nčsam sve izgubio, i da još tri niti moju dušu
čvèrsto o zemlju vežu. Bujatno življenje u pre
nutoj naravi, čisto, vedro nebo, preobilno bla
goslovljeni sag njivah, uzklik krilatih pojnikah
po zračnih višinah --- sve mi zvaše: Otcu se
dotle srčča i radost smihe dok mu détca živu!
A kad ja, okrčpljen i ohrabljen, moje ko
rake svèrnu, da se u krug mojih ljubljenih po
vratim, tad padne moj razbistrani pogled na jed
nu sliku, koja muju sutérpnost i znaželjnost uz
budi. Jedan drevni starac od 70 godinah sědjaše
uz cestu, i motriše s napol ugaslim očima pra
ma nebu. Uzanj ležaše putna torba i ja očeki
vaše, da će me on za milostinju zamoliti; ali
bo se činjaše, kao da je on koma opazio, što
se okolo njega sbiva. Njegove sčde vlast, njegov
suzni i kadkad sèrditi pogled, njegovo namrež
kano i od škérbne moći obkoljeno čelo – čud
novalost njegova izgleda, koi bolbu i odvažnost,
tugu i zadnji uztèrz razdražene strasti javno o
davaše, učini me istom tako znaželjna, kao od
važna, da njemu, ako bi potrebovao, svaku mo
gućnu pomoć pružim.
Buduć da je on hotio, da ja mimo projdem,
bez da me on išto zamoli, tad ja progovorim:
„ Vi ste žalostni i trudni - ide li vaš put još
daleko? a -- „ U stolni grad, “ odgovori on
skoro serdito, i uzdigne svoje užganc oči. * 1
dem k samomu kralju; neka On pravicu učini
ah ja sam najbědni, najnesrećnii otac! «
»Vi ste otac u reknem, n i bez svake ra
dosti? imate détce, a nčste srčćni? “
n Imam jednoga sina, « odgovori starac
tèrzajućim obrazom; dan bi proklinjao, koi me
je obradovao s njegovim porodom! Jučer me je
izrod, nagovoren od svoje opake žene, iz one
kuće izrinuo, koju mu je moja otčinska škérb
sazidala. Ah, on mi je više uzeo, nego bi i naj
okrutnii razbojnik uzeti mogao; jer bo mi je
* mojim imatkom takodjer i pokoj moje starosti
| pokrao ! Prošastu sam noć ležao pred pragom
njegovih vratah, i kad ih je odvorio, tad ga
| ja, štrepeć od studeni i straha, za zaštitu i po
krovište zamolim. n. Ja vas primiti nemožem;
odlazic, iščite si kruha, gdě vam drago. »Tako
je on, moja vlastita kerv, sědu i ukočenu otcu
govorio. «
Sad sc opet otisne potok suzah iz njegovih
očiuh. Оn se ndari rukami po dèrkćućoj glavi,
pogleda ukočeno preda se — i napokon blažjim
glasom progovori. » Jest moja je stalna odluka
bila, da se do kralja proturam, i da pravicu
proti svomu dčtetu tražim; ali bo neću, jedna
mi protersna moć sèrce steže, -- bi reći da moja
pokojna žena iz groba izlazi i moje korake sa
pinje --- neću, gospodine, otac neka nikad proti
svomu sinu nesvědoči. -- Makar me smèrt na
cesti stigla, njemu ću oprostiti, zanj ću Boga
moliti, da mu On, kao i ja, grčhe oprosti. —
Ah, slav'te nebesa, ako vam nčsu détce dala, jer
bo - verujte mi -- dčica su bič njegove pedeps
ne séržbe! «
Obnemožen klone on glavom, umukne i
metne ruke iznad serca. Moje se vlasi nehotice
nakostreše, i s ostèrmljenjem i groznim poža
ljenjem pogledam ja na nesrećnika, pak mi stu
den kroz sve ude proplie. » I on je otac, “ po
mislim ja uzježen, pak blagoslavlja one, koji su
bez détce! » Srinut s neba mojih utčšnih mi
slih, biaše sutérpnost najperva, koja je druga
suprotivna ćutjenja svladati mogla. « Eno siro
maški čověče, » reknem, “ tamo je kuća, gdě
stanujem. Ja imam troje dčiće, u kojih sam se
posědu još pred nekoliko časah blažen slavio. I
dite za menom, nesrččni starče! ostante od sad
u mojoj kući, vidite dětcu moju, i često im
kažite, tako vam Boga, kako vas je jedan opaki
sin neizrečno bêdna učinio! - Оh moja détcot
bi li jedno od vas moje serce ikad tako nemilo
razlérgnuti moglo! «
Nemiran, stiščem i utěhu tražeć, pohèrlim
ja naprěd, dočim starac, polagašno slědeć, da
leko iza mene ostane. Ja se približim scoskomu
grobljištu, mimo koga put k mojoj kući pelja,
i svernem moj turobni pogled preko grobljiško

ga zida prama Ljubičinu grobu. No, što sam vi
dio! Moju dětcu prêd njezinim pokojištem! Ona
biahu cvčija dončla, da grobni kamen ovčnčaju.
Dobri Milan biaše ljubcznu Nježiku krotko oger
lio; njihove oči biahu blagoslavljajuć na grob
pokojničim upčrte, a mladi, troletni Ardoe mo
triše vedro i nezauzetno na bliskajući kamen i
na okolo cvatuće ružice. Blaga lica, iz kojih ne
vinost, sloga i ljubav sjahu -- pokoj u cčlu
njihovu bilju - suprotnost, koju razviajuće se ži
vljenje na městu ulomljena žitka uzbudjivaše ---
sve to zahvataše čudnovato u žglobe sèrca moga.
— « Dobra mati! » uzklikne Nježika, suze si
taruć, — « Оna je sad kod Boga! » odgovori
Milan, koi ju je utišiti hotio, i pri tomu tako
glasno jecati počeo, da je i meni mnogu suzu
izmamio. Dočim sam ja tako pun muternjega raz
košja i sveserdne tuge motrio, biaše se nesrčćni
starac približio. Ja se nemogoh dulje uzdèržati:
ja poletim kroz vrata na grobljište, ogrlim moga
Milana, poljubim plačuću Nježiku, i uzmem u
naručaj maloga Ardoicu, po komu suze moje
roniše. « Nećete, dčico! » reknem ja, « nijedno
od vas neće moje danc smutiti! Оvaj starac, neka
uvěk kod vas bude; neka vam često kaže, što
je otčevo raztèrgnuto sérce. Vi ćete me ljubit,
i tako ćete srěčni biti, jer bo vaše matcre bla
goslov počiva na vami! “
I tad mi se učini, kao da su ruže na gro
bu cèrljenic i priatnic, postale, da je nadgrobni
ca utčšiviu nadzemaljsku sliku primila, i da je
dan ljubezni glas prišapćuje: n Budi dobar otac
tvojoj dčtci, mudro ih i škerbno odhrani; nji
hova će ti srčča i ljubav naplatiti! «
(Pripovčsti za moje sinove)
--o-o-o-sa
R0ГРАС.
P г. с па о 8 c n j e .
(Pro dux e n je i K o n a c) .
Zlobni priatelji, brezpomljivo rodstvo, oli
izdajni zastupnik, more biti da che razasuti ono,
što je on učinio za korist vašu -- razmetnut che,
ugrabit che ono što vam on ostavlja moxebiti!...
oh kolika nesrćeha stupat che za vama za izlit
359 —
| vam se na glavu! misao ljudska nemoxe previditi
ni zamisliti njezine velikosti! Zovite ga nesretni
ci, zovnite ga još jedan put za da vas blagoslo
vi!... Kuku lelc!! on eto nemoxe veche ni be
sčde izustit! jednodušni ropac zadušuje ga! —
Mnogi siromasi, koje on pomagaše preobilnim
svčtovanjim, i svojim utočištjem, ostaju u pus
toši i brez ikakve pomochi! - Svi oni, koje on
uloxivaše koristju, oni koje on branjaše i svi oni,
koje on vodjaše na prave staze, ostaju brez nje
ga kako tělo brez glave! Obiteli, koje u njega
imahu utočišlje batale se na njegovu rastanku oh!
ropac ovoga čověka jest prava zlosgoda brez po
prave, koju predkrocuje strašno dugo razasutje!
„ Zvonu ropcu. “
Jest jedna majka, koja ostavlja svoj porod
brez naslona i brez uprave. -- Malo godinah pric
ono isto zvono navestivalo joj je ropca njezina
nuxa. - Sad daklen dvč devojcice u godištih
lasne prcvare i sve pogibili ostaju, brez světa,
brez pomochi i brez pratnje putom istinita sa
hranjenja! — Јеđan mladiсh ulēsti che u xeljno
druxtvo skladnosti, ali brez onoga pravoga plo
da kako kad bi ga uvela ruka milostiva, po
kazajuchi, gdě je prevara a gdě je pouzdanje! --
Čujte kako se neprestajno plage i poslušajte ka
ko svaki od njih broji svoje tuge!... Promotrite
veliku krototu koja kraljuje u onoj loxnici meri
vagkoj! -- Nijedan od blizustojechih ne smije umč
šat se medju bolesti sinovah, mcdju strašno mu
ganje matcre. — Nje kcheri stoju bacene na ko
lična pred njezinim odrom, i derxcchi joj ruke
stisnute kako za ustavit ih medju sobom, kako
za ostati još prilčрljene uz onu plocu od zdra
vlja, zašto bo, odcépivši se, ostavit che ih saune
na jezivome vratolomu popastih gdčno zapleta,
sila, oli nuranje moglo bi ih brezobzirno svakog
gasa prekovratiti! -- Jenca *) detešce zašto su
mu nestala ona milovanja, zašto neguje onaj glas,
koj mu pčrvo otvoraše ulazište na put poznanj
stva, koj bi dao praka prolazište njegovu radja
juchemu se chutjenstvu! - Oh! – znate li vi ko
lika: che za sobom zla potegnuti ovaj ropac? —
*) Potla drugoga placa kadu i izgubi sangu dete po cmo je
cati, i kod nas zovu: » Јсnca ditcšce. “
 360
Мохe biti vratolom jedne utemeljene srčehe ---
поxchiti puko siromaštvo ... a pola ovoga mo
xcbiti zlobu, krivicu i pogrdu . . . lºlagite o
nesrčtnici!... onc oci, koje su sada zamaglile se
poradi onoga štrašnoga ropca, stale su otvorene
za svedjerno bêditi na vašu obranu, za prigledat
vašim potrčbam, i za odalegit was od zla. Proble
djena ona usta, koja su jutrom i vegerom za vas
Boga molila, cno su sada obervana od smèrtne
predavicc, nemogu vam više pripovčdati déla krč
postna -- mčsu vechc u stanju za naucit was ka
lko biste druxtvovali s ljudima — kako biste u
tčcali usilnosti svčta i njegovu zlobnu blazne
nju. — Оne ruke olcdcnc od ropca naznacivaše
vam pute, kojim biste mogli korisno hoditi sas
tavljaše, uresivaše, osvčlavaše vaša hrda --- one
bi vam bile spravile prělépc mahrame za piro
vanje — bile bi vam sakupilc i pomilovale vaše
sinovc... oh! tko zna koje che verste biti vaši
pirovi!... kakovih che te mahramah biti dos
tojni!... placite placite! -- one persi, koje se
mugno uzdixu pod tegolom ropca, bile su vaše
utogišlje... dochi che dnevi nesrčche, i mechetc
mochi naslonit se na vašu glavu, nit propustiti
jednu suzu, ni sakriti tamnost cela, koga vam je
pokrilo luхno sagréšenje!...
(«
„ Zvonu ropcu
Mnoxtvo mladiсhah obkruxuje loxnicu jed
nog prepancina.
On nije imao druge misli nego jedinu za
korisno uloxiti svoj xivot, traxcchi istinu za do
bro naroda, i za pomoch druxtva. Evo strašni
ropac sgrabio ga je u srčil takvih vrčanih mis
lih. – Kolike skrovitosti neogitovane! kolika vred
na iznašasija nedověršena ! -- kolike nove misli
jurve naoštrene i prosvětljene pěrvim zdrakom
zore poznanjstva, povratit che se moxebiti u
tmine, iz kojih znao je izvadit ih. Оno oko, koje
je izgledalo hrabreno mnoga naravna otajstva,
pliva sada zacakljeno i pomucheno u groznih su
zah strašnoga ropca. -- Usta koje su pripovč
dala vrědne nauke, karala prestupe eno sada neiz
ustuju nego samo presčgene i nerazumne régi
—=4333334%&#f9ff:ftve=-
J. A. Urednik.
faznapich
page mermljaju i štucavica strašnoga ropca neda
mu da izkaхe ono što bi još hotio.
Plagile o mladichi vašega Naugitelja! Nje
gov ropac predkroguje tugu vaših dušah, neisti
nitost vaše mudrosti, i poměrganje vaše mochi
chudoredne! . . .
Ah! svaki klec zvona, koj navčsljuje jednog
ropca, neka zajekne i takne stralnovito u dno serca
svakoga, koj ga guje! . Оvdě ropi jedan mladich
procvetana ufanja, on je hotio platiti sveti dug,
to jest, sve pomlje uloxene u pocetku njegova
ugenja, po milostivom otcu, koj iznemoxen pa
ka od druge bolesti, ufaše se sada u mladi i
valjani xivot sina za upokojit se u zapocete mloge
plode! --- Onamo ropi jedan, koj bi pun preo
bilni milosti, i koj guje u svojoj duši samo хај
bu, što je milostih шаlo i dobra otagbini poka
zati mogao! --- Ovdě plakaste ropca dobra i ko
ristma? -- Onamo xalovaste se na ropcih zlih,
kojima nestade, noxe biti vrěme od pokajanja,
i kojima sada, obervani od hiljadu stravinah,
prevelik se gini cas prelazišlja iz medju grčba i
pedipse. Onaj bi jedan Hajduk ostavlja porodu
baštinu lupcxtvom stegсnu... i ropechi proklinje
cas, u kom dade njima xivot i proklinje ga lju
den i Bogu! . . . .
Корас! Мохe li govčk svaki dan izrechi ovu
strašnu besědu u miru i s malom opazom? --
. Neprevidan, koj nepromišlja o došastomu! Ne
sretan, koj nepromišlja u tudju svoje, moxebiti
nadviseche osudenje! --- Nemilostiv, koj se nebri
ne promisliti tudja zla! -- Neznanac koj pogèr
djuje svete nauke, koje vidjamo u loxnici mert
vagkoj!. . . .
Корас? -- ropac! — Ti si rěg otajna i
bolestna! - zlamenje straha i neizgovornoga u
fanja! -- Ti si stolac medju vrěmenom i včko
včgnosti! Ti si kchi smèrti a majka xivota!...
Svaki put kad mi klec zvona navčsti koga ropca,
uzdèrhtat chu se – ponizit chu se, prignut chu
kolčna i promišljat chu dobro i zlo sadašnje, i
došasto - svéršeno i nesvèršeno.
Г. Ј. Р.
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BROJ 10,
SS 7,s 22
у —G—
NА 17 STUDENOGA
ë *os
za 0vaj list izlazi svaki ponсdeljak. Godišnja mu je cena 4 г. u Zadru, a po ostalih mčstili u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka ruka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikuli. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zoran Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.
PESNIСТvo.
Dčvojkam i gospojam slovinskim,
Каno godčr moje oko gleda,
0d milinah mu se motrit neda,
Jer gdčgod se duh slavjanstva diže,
Оd svakud mu lépi prizor stižс,
Svi u slogi i najlěpšem redu
Narodnosti svojoj hasnit gledu:
Gdě bo nije sloge nit ljubavi
Iz vražjih sc pandžali neizbavi.
Věrli muži i gospoje krasne
I děvice slavske zvězde jasne
Негle brati cvčije neuvelo,
Da nakite svoje vilo čelo;
А na glavu obće majke Slave
Krunu slave opct da postave,
Који пјојZi negda Barbar ljuti
Zbog neharnih nje sinovah smuti.
Tebº jedinoj, slovinkinjo vilo,
Još nij' sloge sunce zasimilo!
Cvčije harni sinci tvoji beru,
A ncharne kćeri ternje steru.
Sto je tudje sve to oni štuju
Pa tudjini pute razkèrčuju;
Gospe čeda po tudjinski goje
A device tudjim glasom poje.
Којt uzrok može oto biti,
Da se vani neće rod ljubiti,
Da u tudjem slast vi nalazite
8to je tudje samo da relief
Zar vam kruna slave pod nekili,
Il vam dužonost nije njeg ljubiti? —
Il' primcrah mnogih neimate
Da ste rod svoj ljubit obvezate?
Il. (0)|NA
N
1 8 4 5.
* “, ““
речиве“, Š„“ **
ДУ &
рацим“
Каkvi běše ono vitczovi,
Nisul’ naših gorah sokolovi,
Ki u družtvu Alexandra četa,
Strepčt bjahu Aziatskog svéta?
Plcvrat, Ogran, Svcvlad i Bradila,
Nijelº u njim naša kérvca bila
I u mnogim slavnim carevima
Na prestolju rimskom sedećima?
0 jest, mile, u njihovih žila?
Junačka je slavska kervca bila,
Svomu rodu slavu pribaviše
Sva vrčmena koju neskéršiše.
A sad gdě se to jedino radi
Stara naša slava da s pomladi,
S prekeršćenim rukam vi motrite,
Da šta više pute nam prečite.
А koja bi mogla pomisliti,
Da nij' dužnost narod svoj ljubiti,
Za kojega ime, sreću, slavu,
Mnogi e déd naš izgubio glavu! —
Gerdina bi ti nezahvlnost bila,
Zaštº se naših starih kervca lila,
1)a vi ote sada potepljetc ,
I tudjinu ljutom izdajete.
Zar vam nije lěpi priměr dala,
Za dužnost si nije zar déržala,
Carja slavna carica ka směli,
Za ćest našeg roda medjan deli?
Te dužnosti izgled zar nedade
Teuta, koja od Rimljanah pade? -
ll neljubilº svoje Talianka
I Némica, Španjolka Britanka?
Zato moje krasne ustanite ;
-
Na lagahne noge poskočite,
Nemojte se u zalud dat zvali,
K svojim svaka neka se obrati.
Izgubljeni nesu još svi časi, ...
Medj svojima jošter suo mi naši;
 36 2
Još svu nadu majka nij' zgubila,
Oči "e svoje na vas obratila.
Podajte nam vaše bčle ruke,
Pa u slogi zaman sve su muke;
Naš će narod opet slavu steći
lºrcdjini ki se nсmože odrcči
Sto je tudje samo odbacitc,
Mcdj nam tudjim više, s. nсdičite,
što je naše, mile, ogerlite
Da nam stare zvezde opet svite.
Ivan Filipović.
офа
()PRAVDANJU POHVALA.
Poštovani Gospodine M...!
(Produxenje i konac.)
Ti govoriš: „Dobro! od toga jednoga, ili
od nekoliko, moxe li se na sve misnike zaklju
git? “ Ja ti odgovaram da nemoхе. А gdě sam
ja, od jednoga, ili od nekoliko, na sve zaklju
gio?
Ovdě mi Ti dopuštuješ da jih několiko mo
xe i biti... Ti si rekao!... A što pitaš: „ па
koja vrata ulexe /.... gdě najde upisano . . . ,
prisušti li se za slušati «?... Ti sam pitaš, i sam
odgovaraš. Ja ti na to odgovoriti nechu, niti
je ovdě město pristojno meni, ni Tebi, ni os
talim o tomu besčditi.
Kad si ti isti u ovomu tvomu Opravdanju
na odgovaranje texakah, osvadjivao u obchinu
tèrgovce, zanagie, vlasteline, pravdobranitelje,
ja nesam ni poumio da ti razumiš rechi zlo od
sviuh tizih redovah druxtva gradjanskoga; nego
da razumiš rechi od nekoliko ljudih is medju
njih, koji su dostojni toga prikora, jer bi se Ti
u velikoga vraga upertio, kad bi na sve te re
dove ti persimice naskocio i navalio. Isti pripo
vědaoci vicu s pripovčdališta protiv těrgovcim,
zanagiam, vlastelinim, pravdobraniteljim i osta
lim druxtva redovim, dali nerazume s tizim
karati dojednoga od njih, nego něke iz medju
njih: toliko je istina, da cesto prepovčdaoc za
glavi govorenje s tihim glasom: „ uzdani se da
me takovi ovde neslušaju ... » Лko bi dakle Ti
i slědio nami njivati one moje prikore ispověd
nicim, nemoxeš po upravam jeziko-nauka, ni po
običaju govorenja, ni po duši, uvěrnut me, ni
uglaviti štioce, da sam ja htio uvrěditi celo
misništvo: A kad dojdemo na dio, jedno velimo,
jer mi ti isti koi dio dopuštuješ. Dali sam ja
kako rekoh, o drugomu govorio. Da ti meni, po
vragu, nčsi traхio zadoricu?
Mala ti hvala što si odkrio, ili cinio posum
njiti, da se barem nčki texaci svetogordno izpo
vědaju; buduch, da prenoscchi ti ove moje be
side » Neverujem da se svetogordno izpověda
ju, a nadostavivši „nebi imali.“ То hoche rechi
da ti sumnjiš ono, što ja rekoh da neverujem.
U tomu ti znaš bolje neg ja. Da sam ja i sum
njio, cinilo mi se je sumnjiti manje, mislechi:
da se texaci pravo izpovědaju: da izpovědnici
jim naredjuju za najpervu pokoru „povrati tudje:“
da texacim paka, cinechi se mucno povratiti pod
puno, ili radi siromaštva, ili radi pohlepe za
više imati neizvèršuju te pokore, nechutcchi baš
velika grizodušja, page odgovarajuchi se (kako
sam ja mojim ušimam slušao:) „ dolazi gospodar
potezati kad se terga, bere, verše; a neche da
dolazi pomagati kad se kergi, i kad se kopa i
ost “..... -- I s ovim odgovorom derxe da je
ono štipanje mali grčb, niti ga izpovědaju za
popraviti tudje; nego misle da se moxe zanj od
moliti, odpostiti i tizim prilicna. Ponavljam da
klem, i vicem opet: „ Da je tu potrěbito da vele
vruche pristupe xupnici, a i nadostavljam: ne sa
mo s pripovědanjem nego i s izpovědanjem. S
pripovčdanjem, na dulji i u opchinu razvija se
i odkriva se, texina i gerdoba krive izpovědi,
i opagina lupeštva zemljaku na tvèrdu veru, a
u izpovědi navodi se pokornik besědam na kla
nac, izpitujuchi ga potanko svèrhu duхnostih nje
gova stanja, jeda bi se pravo izpovědio, pak mu
se onda napomene i naredi duхnost povratjenja
ili popravljenja. Ovo moj nauk nije nego Bogo
slovacah. Ja prinosim, i napominjem; jer sam
i ja pokornik, i mene izpovědaju, i znam kako
me vrědni izpovědnici izkušavaju.
Ja ti nechu ovdě navaljivati mudre besěde
iz knjigah velikih pisaocah; zašto, govoreći ovim
našim jezikom u Zori, derxim na pameti da se
razgovaramo s texacim ili pred texacim. Dakle
što je god letuchega izviše njihove glave, da i
znam (a malo znam, ako što znam) neprinosim
prida njih. Neribam po moru, niti lovim po gori,
 363
nego preda nje mechcm zelja iz njihova ver
tla, s kojizim su se jur, običajni hraniti. — Što
vide u selu, i što guju u cèrkvi, ili na putu po
ustih nenaugnoga, dali umetnoga, naroda, to je
podka mojoj osnovi. Pošt. Gospodine M..... ne
moj mi zamčriti.
Da mi nije bilo za opravdati se pred Mis
ništvom, nebi ti se ni javio. Za to molim te da
mi oprostiš, ako sam odviše klapao. Dok mi se
prigovara zahod pameti, po komu nehote koga
uvrědim, nčsam toliko ni tuxan. Pitam oprošte
nje i umirim se. Dali, kad mi se matcxu i na
krivljuju moje besčde tako, da iz njih namčnuje mi
se, da sam htio hote uvrćditi koga, što nesam,
nemogu stati na tetivi, nevolja mi je da omak
nem. Nechu ja tebi rechi, kako se nadaš: Sto
se xabo sa volom nadtégeš?
Niti si Ti xaba, niti sam ja vol.
Vidim ja da ti moxeš prodréti snagom, gdě
se ja uvrem pokleknuvši, i da mi svèrhu svega
moxeš odgovoriti, kano baktelichu : „ ja sam to
znao pěrvo neg si se ti izlegao.“ – Znam da me
stari naš Јехор udara uz obraz ovim besědam:
„Tko umetniega izpravlja, sam sebi prigovara.“
I ako i nesam pomislio kako si ti razumio, mo
хe biti da sam neizvèrstno ili dvoumno moju
misal izrekao, i tako da sam dao uzrok razdra
хiti se tvojoj vrabcchoj reda ljubavi. Тute moxe
biti vecha moja krivica nego tvoja. Dali su sad
svaka na městu. Svakako si ti dobro dčlo u meni
delovao, i naucio me da u napred budem opaz
nii ter i opipnii. Nego tu tvoju snagu nemoj štč
diti ni) trošiti u zaludnje dneve. Ako si u pus
toši, ona cesto nadahnjuje što nemogu kicheni
gradovi. Izgled naš S. Jerolim. Nemugi daklem,
oglasuj se gesto. Ugi mene i priprostne, meni
prilicne. Da kadgod., i brez teška uzroka, oši
uеš, dogodit che se da, tko zahodi, vratit che se
na put, a tko upravidje, omaknut che bolje.
Uvek cheš dobro délovati, i tvoj bistri jezik,
tvoja ista oštrina razloxenja, moxe biti dru
gomu nadahnulje, ili za tobom kasajuchi, ili
se s tobom naduččajuchi, ili se od tebe bra
nechi. —
Ovo ti velim pravodušno i s golim sercem,
koje mi je rumeno ljubavju bratinskom, i koje
se derxi tvèrdo stabla svoga, kakono jabuka, u
kojoj cèrva neima. -
Stepan Ivichevicћ.
NAR0DNI OBIČAJI.
Nešto o pirnih običajih u Llei.
(Produxenje.)
Tamo od strane momkove nitko nije obve
zan doći, izvan sestarah, ako joj se obećaju,
nego se saberu većom stranom devojke, druga
rice, male i velike, rodbina i malo koj od muž
kih. Udatbenica prostre stolnjak po stolu, manj
metne venac, koj će sjutra imati na glavi, na
venac baca svaka svoj dar, na jagmu, koja plah
tu, koja vlas (pověsme) nazuvke (mužke čarape)
natikače, košulju mužku, rubac, kanicu (pojas
ženski) itd. što koja donese. Za sve, što dobije,
nije dužna nikomu ništa dati, dapače nebi nitko
ništa od nje za to uzeo za glavo, to bo je naj
večja ljubav, najsvetii zavět, kad se jedna dru
goj obeća na včnac doći, pa réč obdérži. Tko
bi večerašnje pěsme, baš za ovu svèrhu skro
njene, čuo, kako iz koraljnih ustah tankovitih
cernookah, angjeoski nevino glase, ma bio isti
Němac, pa nebi od radosti zaplakao, taj zaisto
nebi u sebi serdca imao; jer sve da nebi razu
mio medene slavenske réči, a on bi barem vidio
pozdrav iz serdca --- --- proiztičući, mogao bi ja
iz suncusličnih očih ovih angjelah čitati, kojim
se oprošljuju sa svojom drugaricom. Ponositi se
zaisto može Lika i Ličani, da kod njihovih pi
rovah ništa se nevidi, ništa nečuje, ništa neradi,
što bi ćudorednost i pravi slavo-ilirski značaj i
u najmanjem vrědjalo. Neznam, jeli po svoj tako,
ja samo za ono velim, što znam. Nepiju naše
lěpotice vina, a u obće sva ženskadia izuzam sta
rice, koje za pokrepiti se kadkad u godini serk
nu kap rakije, znate li dakle, zašto su Lički
nje uvek tako rumene, kao da se svake šestna
este godine preporadjaju, zašto nepoznadu bolest
do 8o---90-- oo i više godinah, kad već moraju
se naravski sakriti pod zemlju! Danas poslě pod
ne dojde déver po škrinju snahinu, na nju se
sède najmladji brat Ranko ili sestra udatbenice,
te se neda s nje odagnati dok ovaj barem dva
 364
deseticom nepošiknc. Odviš je govorit, kako je
primljen i odрraljen od domaćinah, samo to va
lja znati, da ga dčca kamenjem teraju kano svoga
zlotvora, i više ih se plače, a navlastito ona,
čija je škrinja. Mladje včnčarice zagrliv i po
poljubiv sestru (kod nas dövojka devojki, ako
ju samo jednom vidi kaže „sestro, “ i tako se
rado imaju, da bi jedna za drugom, kako se
kaže, u vodu skočila) na razstanku, pévajuć
zajedno i plačuć grozno od radosti, pripcvavši
joj někokoliko pčsamah pod prozorom, kano da
bi ju pod zemlju zasuti vidčle, žalostne otidu! --
a starie ju njeguju i pripravljaju za sjutra. Nije
tu ljubomornosti, neotimlje jedna drugoj věrenika,
već ga gleda kao pravoga svoga brata i ljubov
nika. Neženi se kod nas (nevelim za tudjinc, i
one, koji se njih ludo dèrže) poradi drugoga,
nego jedino zato: da se dovede čeljade u kuću
za posao. Nije pretvaranja u Lici kod ženitbe,
već jedno drugo pozna od malih noguh, i pric
nego se pozakone, svaki zna svoju dužnost. Naj
vole se Ličani iz svoga sela ženiti. * Та ženi se,
što bližje, ukumi se, što dalje moreš. « Sjutra
je pir. Eto nas na njemu. Oko pira se zarana s
jedne i druge stranc pripravlja. U jutro zarana
venčarice ostavše obuku seku u oděću cèrveno
bélu, i zelenim iz pavenke raznim cvčijem i ru
žicami svijenim věncem okrunc joj vedro čelo,
izpod koga najmiliu boju -- rumenilo – znak ne
vinosti gledaš sjati. Nemaže se ovdě obraz cèr
veno-belom bojom, pa i tako moraš reći, da je
lěpša od vile. Za što bi ja o tom govorio? -----
znam da će i na ovo malo, što sam rekao, nč
kojim žao biti; -- -- a koj je vidio naše divne
Ličkinje, njihov uzrast i nježni obraz, taj upoz
naje da nisu tako suhe, ožlabanc i lišajive, kao
ih drugdě gledamo. Tako medju sekami i sna
šicami čeka svatove. Eto već i njih. Olac mla
doženjin skupi po 8-to-15 (nčkoj i po 30)
najboljih poznanacah, mnogi mu se sam obcča i
dojde iz starog priateljstva. Medju njimi najpreš
timanii su: debeli kun, stari svat, barjaktar, (za
stavnik) deveri, čaus, koj poslědnji glava je i
poglavar nad svimi. Što se odeče tiče, svaki gle
da, da što ima najlěpše, danas obuče, ili posu
di, – bez visoke cèrvene kape (rakčina) nesmě
—
nijedan se pokazati ni bez cèrvenoga persluka
(јеčerme?). Někoji nose i šubce, a nisam nijed
noga vidio najmanje bez jedne kubure. Kad ih
vidiš tako dva po dva jahati, --- (malo je gdě
navada pčšice ići) sam barjaktar je bez druga
najpervi --- tad temeljito moraš reći: n Austrio
ti se ne boj “ —- ali jao i onoj zděli, oko koje
budu ove lubine sčdile U daljini, da bi mogao
do kuće mladinc na tri četiri puta iz puške do
baciti, stanu se utérkivati, svaki ju bo želi pervi
ugledati i s dobro jutro dušo pozdraviti, odkuda
navadno biva, da se ne retko mnogi proti volji
i u kakvoj jaruzi ili jami najde. Nemislite, da
je tomu uzrok, kao da nebi Ličani znali jašiti;
ta prie će koj drugi na sedlu svezan, nego Li
čanin s gola kljuseta bez uzde i ulara (oglavnika)
svaliti se. To je čisto drugo, zašto se u ovo vrč
me pliva i roni po suhom, jer se po něšto svi
nom porazgovore, komu nisu ni najmanje priu
čeni.
Sramota i ukor kumu, déverima i barjak
taru, ako se pěrvi pred vrati snašičinimi nenajdu.
Коu mlade je sve zatvoreno — nikoga nije vani
osim déteta, koje kroz plot plaho gleda. Kad se
začuje vika i pčsma na vratih (proti zapovědi
čaušovoj rade, ako već sada pčvaju, i zato mora
svaki, koj se podstupi zapěvati, na dušak iztu
liti pol oke vina iz tovoric, (čuture) koju kum
s plećem janjenjim i kruhom u bisazih pred so
bom nosi, za pedepsu prekêršenja! Vidio sam,
žalosti moja! da su svi - nebogi bili tako ljuto
i nemilo kaznjeni. Valjda od straha ove pedepse
tako sveto obderžavaju čaušovu naredbu) gospodar
kučećemu kumu ili barjaktaru otvori, i pita ga
tko je, odkuda je tako nepoznan, što li traži?
na što mu jedan izmedju njih (navadno je da naj
starii) odgovori: da im je ovca jedna utekla, te,
pita ga, pa nebi li se u njegov tor svratila?
gospodar se brani na svake ruke: da on nije ni
šta vidio, niti da je kakva tudja ovca u vjego
vu stada itd., ali nije moguće se obraniti, oni
bo neprestano sile, da ih u tor pusti, za da se
sami obsvčdoče. Dakle gazda počule po redu vo
diti --- -- koga mislite da vodi? --- -- a vodi
babu jednu po jednu tako opravljenu, da stanu
konji herzati i skakati. I bez svake šale, tko nebi
 365
znao što je, morao bi misliti, da je iz pakla ta
stvar utekla. Da, tako jednu za drugom predsta
vlja im, da vide, nije li to srčćom ta prava. Ako
prem je svaka izplatjena nogami i šakami, ipak
hvala Bogu! na nijedan ih pir nije trčba zvati,
nigdě nikad ih neuzmanjka. Najposlě izvede tra
šenu: oko nje se svi skupc dajuć znancnje vс
selo, da je to ta izgubljena. Sada im je tekar
slobodno pčvati i puškarati. Mladoženjina je tu
pèrva, dá, najveća skerb, da věrenicu podlanicom
uz uši dobro pozdravi; što ako neučini, ona će
njemu, a ne on njoj gospodariti. Polag sve paz
zljivosti --- srččna neizbčgne tu dobrodošlicu,
po kojoj nenavadno pocèrveni- Kumu poštenje
neda mir dok se maji-planinki (děvojčinoj materi)
jednom ali dvěma škudama nezahvali, što je ovci,
koju za njegovu dérže, stan i kermu davala. Svi
navale na čauša, koj mora dobar šalčina biti --
kao na čobana -- zašto je ovcu izgubio, a izgu
bio je i kapu! (što ćeš sada š njime?) Za lakër
die, koje š njime zbijaju, nije ovdě prostora. (Jedna
izmedju včnčaricah kano munja doleti iz nenada
i u jedan mali svim svatom kape skine i odnese.)
Nedaj Bože, da bi se koja medju svatove poka
zala -- --- izvan drušicah, i to samo kod stola;
od ovih sam čuo kazivati, da prate zaručnicu na
zakon, nu nisam vidio dčvojke, nego brata da š
njom ide, akoli su družice, za stolom, što im
kum dade, jčdu stojeć, i kad se pčsma svèrši
naklanjaju se svima. (Sledit che).
-sофе
PRIPOVEST.
Najpérvi grof Szapary.
Kao besna reka, koja nahröpno pčncé zaštit
ne bedene provaljuje, i okolo sebe strah i poraz
razprostire, navale u 17. stolčiju Turci na U
gre, predobiju bèrzo opustošenu zemlju i ulczu,
strah i trepet zadajuć, sa svojim četam u Aus
triu, za da věrlo ustrašeni carski grad obsčdnu.
Svakomu stignuvšemu kerstjaninu biaše bèrza
smeru ili dugo sužanjstvo sigurni ždrčb, i srččan
onaj sužanj, komu je neprtateljska nahrčpna bes
noća s ramena glavu odsekla; njemu bo su kosti
sagnjile u domorodnoj zemlji, i duša mu nije
—
trčbala, da se uzdèrkće pred nevoljom bralje,
kèrstjanskih ženah i čedah. Okrutnost i běsnoća
bile su u mukah tako izumljene, da ih još ni
kakovo pero opisalo, niti plemenitie obdušje slu
tilo nije.
Medju hrabrimi u cesarskoj vojsci stajao je
ugarski plemić Petar Szapary na vele častnu
stupnju dostojanstva- Još u mladih godištih biaše
on bridki mač popao i turskim četain boj na
smèrt prisegao. Na nekoliko urah pred Bečom
dojde do bitve, u kojoj je Szaparova hrabrost
čudesa činila. Nemogavši njegova četa sili odo
lčti, i počamši već nazad uzmicati, hotiaše ju
on kroz svoje vitežko ćutjenje na odpor dovesti.
Оn poleti na svomu zapčnjenu konju, kao munja,
шmedju ljute čete, i od njegova bridkoga mača
počmu rane i smèrt po nepriatelju dažditi. Tad
ga jedan mač izоzada sgodi; on padne nesvès
tan s konja, i tekar kasno probudi ga bčgljišu
ćih nepriateljah halekanje iz dubokoga zamantra
nja. Spet, uverižen i kao skončano zvere na ko
nja svezan, postane najhrabrii u vojsci sužnjem
osvetu dišućega dušmanina.
* Ti ćeš mi tvoju derzost platiti,“ izhèrk
ne, se nanj Паmsa Beg, zapovědnik turskoga čo
pora, s razjarenim očima i gromećim glasom;
» doli s prokletim psetom, dajte mu dvista to
jagah na pozdrav! - Radostno posluhnu nevěr
nici Begovu zapověd. Szaparу dobije dvista uda
racah po tabanih, da su mu se gérdne rane na
razmlaljenih mogah odtvorile, bez da je on okrut
nost svojih nepriateljah kroz ikoi bolni krik na
platio. Smlaljena i od ranah izcrpljena, odvede
ga Hamsa Beg u Budim, koi je već odavno u
turskoj vlasti bio; tadi pušti ga on u jednu pod
zemnu tamnicu baciti, gdě mu je plčsnjiv kruh
za hranu, a trulu slamu za ložnicu davao. Za
lčgivši Szaparova čvèrsta narav zlo nastojane rane,
morade plemeniti junak najpotištenie robske po
slove obavljati, najkrutja postupanja snositi, i
svako rugo preterpiti. Bilo je već dotle došlo da
je on, u volovski jaram skučen, izvan Budims
kih zidovah plug vući morao. U tomu položenju
mogla ga je samo věra i ufanje na onoga těšiti,
kojega nepojetne odluke takodjer i vèrhu najple
menitiega mnokrat težko izkuštvo šalju, koi pako
 -
366
sve svoje prebraja i još nijednoga, nanj pouz
davšega se, u nuždi i nezasluženu progonstvu
ostavio nije.
Szaparova krčpka včra nije zalud bila. Nje
govu priatelju, knezu Bathianu, pojde za ru
kom, da je jednoga Agu ulovio, koi je s važnim
nalozim na vojničtvo prčil Bečom od Vezira iz
poslan bio. Neopozivno tražiše Bathian slobodu
Szaparovu za odkup toga ugledna roba. Hamsa
Beg morade se podvčrči na odpust sužnja. S vс
likim uzklikom prispie Szapary u cesarsku voj
sku, prilični jednomu měrtvacu, nego li živu
čověku, i zahvali se za Bogom najprie svomu
vèrlomu priatelju za spasenje poštenja i života
svoga.
Medjutim navali Vojvoda Lotrinžki na slavo
piane nevérnike. To je bio angjeo s ognjenim
mačem, koi je Turke iz austrianskoga i ugars
koga raja protčrao. Muslomani biahu na alaje
razgnani, mnogi ubieni, a mnogi na bčgu uhi
tjeni. -- Торегv u preotetomu Budimn dobie Voj
voda Lotrinžki vremena, da god slavodobilja i
zahvalnosti proslavi. K térpezi, koju je Vojvoda
nadčelnicim carske vojske dao, biaše takodjer i
Szapary pozvan. Vojvoda izkaže plemenitomu vi
tezu vele priateljsko udioničtvo, i kad govor na
njegovo okrutno sužanjstvo dojde, uzbudi ne
samo terpeći izgled stradatelja, nego i njegov
opis preterpljenih mukah i pogèrdjenjah, veliku
sutérpnost svih kolikih na jedan neopisni način.
n Zahvalimo Bogu, a rekne napokon Voj
voda, « da je nemilosèrdni nepriatelj iz naših der
žavah protčran. Vi pako, věrli Szapary, možete
u tomu naknadu naći, da je medju turskim suž
njim i Vaš mučitelj zarobljen.“ Prie nego je
Szapary svomu udivljenju rěči dati mogao, dade
vojvoda jedno znamenje, i Hamsa Beg stajaše
pred veselim gostim, u sebi veoma ustrašen, o
pazivši stradnikovo dobro poznato lice.
n Vani, hrabri Szapary, predajem potiš
tenoga nepriatelja kerstjanah! a nadostavi vojvoda
za jednom turobnom stajkom; n. Оn je doisto
smèrt zaslužio; osvetite se na njemu, kako mu
se dostoji. « Tad se Szapary uzdigne sa svoga
města, i dočim je zahvalan pogled na plemeni
toga Vojvodu bacio, rekne on ovako Нansi De
gu: »Ti si s menom i s mnogim kèrstjaninom s
najvećjom nečovečnosti postupao! Sad bi po iz
ustu Nj. jasnosti na meni stajalo, da jednaki
zajam tebi vratim, ali bo kërstjanin nepozna os
vetc. Božanski utemeljitelj kerstjanskoga zakona
dao nam je medju najpervim zapovčdim ovo: da
naše nepriatelje ljubimo. To ja radostno izpu
njivam. Ilamsa Beže! Ja ti oprašljam; idi, ti si
slobodan. «
Neima izraza, koi bi udivljenje sirovoga
Мuslomana opisao. »Je li mogućno? Je li mo
gućno? » rekne on, n nijedan umérteljni nije
versan takova plemenita serca! Ti si naumio,
da slavodobilje tvoje osvete samo s hinbom uz
višiš! «
Mnogi izmed pritomnih dadoše si tad truda,
da krivovèrcu dokažu, kako Isukèrstov nauk za
povčda: da se nepriateljim oprosti, i njimi do
bro čini. — Таd uzklikne Hamsa Beg čudnovato
obuzet: »Sad bo doisto vidim, da se vi pra
vomu Bogu klanjate! Ja sam vaše postupanje
po mome věrozakonu očekivao, i – za da zaslu
ženoj sramoli izbčgnem - otrov podio. «
Коa tih rěčih pošalje Szapary odmaha po
lčkara i sveljenika, za da se nesrećnomu nepria
telju svaka mogućna pomoć na tëlu i duši po
deli. U istinu Turčinov život biaše produljen još
nčkoliko nedeljah, koje on k tomu upotreblja
vaše, da si kéršljanski nauk prisvoji. Obraljen i
kèrstjen umre on pokojito u naručaju svoga naj
plemeniticga nepriatelja.
Szapary pako zadobije bèrzo svoju priašnju
snagu. Srčća i blagoslov sprovadjahu svaki nje
gov zemaljski korak. Carevo veličanstvo nadari
njegovu hrabrost zajedno s njegovim u istinu
plemenitim i kerstjanskim ćutjenjem, s kneževskim
dostojanstvom. — Taj isti Petar Szapary bio je
časti dostojni i vitežki praotac stariega kolčna
sadašnjih knezovah plemenitih Szaparah.
(Pripovesti za moje sinove.)
MISLI CHUD0REDNE.
Poticanje.
Sinko, ustanovi krčpko tvoje serdce u gos
podinu, i nemoj se bojati sudah ljudskih, gdě ti
 367 -

duševnost cini svědoganstvo tvoga bogoljubstva i Pa ga šalje Turkom u dirane,

pravednosti. Velika je korist i cestitost térpiti
| Kada dojde iz divana Turkom
Starica ga svitovala majka:
na taj nagin, niti bo che biti teško onomo, koi „ ОŽeni se drago dite moje,
je ponixen serdcem i uhva se više u boga, nego Jer je tvoja ostarila majka
u se istoga. Mnogi mnoga bo govore; i radi toga Nemore ti fendri pripravljati
Ni u dvore vode donašati. “
malo im se imade věrovat: izvan što nije mo
Оn je svojoj govorio majki:
guche ugoditi svakomu. I sasvim da s. Pavao „Аj starice stara moja majko
nastojaše zadovoljiti svakomu u gospodinu, bu Ako li me misliš oženiti
duchi se uginio vas svakomu; ništanemanje ne Izprosi mi,licpu djevojku
hajaše ni mêrve biti sudjen na préstolju světov Otu lipu Čehajića Hemu. “
A on joj je junak govorio:
njemu. Оn biaše postavio veliku pomnju koliko „ U prelipom Cehajinom dvoru. “
je ikad mogao vechma na izgled i spasenje dru Starica mu govorila majka:
gih dali nemogaše zabranit, da kadgodčre ne „ Ja sam tebi sprosila divojku
Оtu lipu iz Zagorja Hajku.“
bude od njih osudjen ili pogerdjen. Zato postavi Kad je junak riči razumio:
svaka u ruke boxije, komu svaka biahu ocita; „Оstav inc se stara moja majko. “
i on se obrani s ustérpljenjem i s poniznostju Kad je bilo večer, po večeri
protiva jezicim onizih, koji govorahu opaka, Pak uzimlje lulu i tamburu
Pak on šelje Hemi pod pendžere:
ili ga osudjivahu laxno i izprazno, — i sijahu * Aj mi Hemo moja dušo draga
koliko jim dohodja se na jezik. Šta s razplela ruse kose tvoje,
Ništanemanje odgovori koji put za svoje Što su tvoja lišca zaplakana?
Jeda misliš, draga dušo moja,
opravdanje, za da njegovo muganje nebi bilo za Jeda misliš da ljubim divojku?
mlohave prigoda smutnje. Ja neljubim ti mi živa bila
Tko si ti, da se imaš bojati jednoga umer I zdrava mi po suncu hodila,
loga govčka? On je danas medju xivuchium, i Nego tebe draga Hemo moja!“
Pak on šelje Најki na dvorove.
sutra nejma ga vech. — Вој se boga, i nestraši Најka spava na mekih dušekah,
se pretnjah ljudskih. — Što ti ikad tko nose Zelenom je svilom nakrivcna.
uginiti régma i zlobom ? Оn više hudi sebi, A on joj je lišca odkrivajo.
nego li tebi: niti che mochi utechi od suda bo Sine Hajka kano sunce žarko
A on joj je tiho govorio:
хjega, komu drago on bio. Imaj ti prčil ogima »... Ajme Најko gérdno si ti lipa,
Boga, niti se pravdaje gombanjem i osvadje Nije Hema ni za polak tebe;
njem. Ako ti se cini za sada da chcš ostat pre Al mi nisi ni mila ni draga
Nit si mome sércu omilila. “
dobiven, i da chcš podněti onaj stid, kog nësi
Pak on šelje Hemi pod pendžere:
bio dostojan, nemoj se smuchivatni sèrdit, niti „ Derž se Hemo, dérž se dušo moja,
skrati po neustérpljenju tvoju krunu. Doch che Ova ji moja prelipa divojka
vrčme kad clic tvoji neprijatelji i zlobnici o sebi Prosil sam ju, uzeti ju neću,
U lišcu je bila i rumena
se zabavit. Dali pervlje oběrni obraz tvoj k ne U pasu je visoka i tanka,
bu, i pogledaj na une, koji te mogu osloboditi Аl je zaman staroj majki mojoj:
od svake smutnje i pogrdjenja, i podčliti sva Ni su groši ni dukati blago
komu po svome dostojanstvu kako je zadobio. Već je blago što je komu drago,
Иčrdoljak Imochanin. A ti meni moja Henuo draga
Na ruki mi i noć i dan spala. “
NARODNA PESMA. — ФоФен

(iz ustilu puka u Slavonii.) PRIPOVEST.

Nisu groši ni dukati blago, Voda mi je dala, voda mi je odnčla.
Već je blugo što je komunu drago.

Гtani majka sina malenoga, Obigavaše svako jutro jedna hitra devojcica
Kada ga je oranila majka iz svoga doma nositi u blixnji grad jedan veliki
 368
sud mleka na prodaju. Prohodechi tako prčko
jednoga potoka pusti se predobiti od napasti, i
jedan dan nadolije one vode u mlčko onoliko,
koliko je suda prazno bilo. Potegnu uslčd toga
dva pčncza više.
Mlčko biaše sa svim tim isto dobro, netu
хаŠe se nitko a ona slčdjaše tako ciniti za jedan
mčscсdanah, na svèrhu koga najde skupljene tri
plete preko obigaja, skojim kupi jedan lčрi klo
bucich slamni s podbradnicom svilnom. --- Sju
tradan sledechi put običajni, vesela, radosna i
ohola pod novim klobugichem i došavsi k po
toku razmišljajuch koje bi druge stvari s tim do
bitkom kupila. --- Nu nesrčchc! prignu se za za
cèrpiti običajnu vodu, i spade joj klobucich s
glave, koj nebuduchi jošter obikao na njoj stati
lasno se obertaše i poleti odnešen od větra u
vodu, koja ga sgrabi u svoj vertlog. — Priterga
naprěda nebili ga uhitila, ali veche nemogaše
ni sgledat ga. --
u Stade na nagin, da bi dvojit
Svakog uginila gledajuchi nje priliku;
Diaše li ono prava i chutiva xena,
Оli stčna onako obucena i omastjena.
(Ariosto).
Razabra se na svèrhi, i s velikim uzdahom
rece: n Иoda mi je dala, voda mi je odnela «
livala Bogu!!! J. J. P.
*фФофан
BASINE.
Od dviuh kcherih koje imadjaše jedan bo
galac, jedna buduchi preminula, nije mater, po
ћadeta města najde dvě хепе, koje bi za premi
minutom plakale, kakoj xivucha kcher rege: „mi
koje smo oxalosljene imale bismo plakati više
nego ove, koje neimadu bolesti nikakve; “a maj
ka odgovori: „ nemoj se guditi novini, one plagu
poradi jaspre.“
Rege buha lavu „ja sam od tebe jaga i
tebe se ne bojim. — Ako hoches okušajmo „i
udilj skoci mu u jednu nozdèrvu i poge ga huj
dati a lav gujuchi škakljanje i bolest pogeše s
—=4}{64333369#štežite
Је Ае Казаарich
Urednik.
camparim cešati po nosu, i s noukim izrani
nazdèrve i gunjku. — Buha zatim buduchi se vi
děla u dobilju skakajuchi upade nesrčchom u
paukove mrčxice, koj ju izide, a ona skoncajuchi
rece: „ boj sam bila i predobila sam kralja xi
vinah, a sada me smice pauk, gadna i najne
vrćdnja xivinica. «
Tko predobije velike, na svèrhi kadkad o
stane predobiven od malih.
Sin jednog Berdjanina buduchi skupio ne
koliko spuxah baci ih na oganj da bi se izpekli
za porucati ih. -- Kad ochutiše spuxevi vruchinu
pogcše pčvati, a on rece: „ o mahniti i zli stvori
vaše kuche goru, a vi pčvate. “ Ovo nas ugi,
da sve što se gini, u malih nasladah, postane
na svérhu vrelo tugah koi nepo jah.
Оdě jednom jedan proхderlac sladgarija k
jednem redu ulištah, u kojih nebiaše peelah, i
odnese vas med. — Došavši gospodar najprie
priterga kulištim za obajti ih, i poznade da meda
svega nebiaše. -- Povrativši se prele s paše,
našavši gospodara kod ulištah navališe na njega
i gde god bi mu tělo golo bilo, sve izraniše s
svojim bodaljcim. Tada okrenuvši se k njima
rece: „ О xivino zlogesta, onoga koj vam med
pokrade puštaste pojti u miru i zdrava, a mene
koj vas gojim i imam pomlju za vas evo izraniste.“
Еvo prikora, jerbo mlogo gesto puštamo
nepriatelje u miru, a bezocno i nerazloхmo se
dovcxcmo priateljah.
Našla biaše jedna kokoš u jednom nuglu
nekoliko jajah od zmije, izlexe ih. -- Videchi ju
lastavica rege јој: „О mahnitice što ciniš, tru
diš brez koristi i hraniš te zmjice; a neznaš da
kad podrestu pocet che ti ciniti na hiljade po
gerdah. “ —
Naugimo da hudeši nemogu se nikada u
taxiti, premda u zajam napreda imadjaše nebro
jenc milosti.
J. J. Persich.
Bratja Battara.
Izdavatelji i vlastnici.
 BR()) /7, ll, (0)|NA
—Q- —G—
INA 24 STUDENOGA 1 8 4 5.
<?(2) “4. Лизу
TE
Z/A|| ГЕ----
—

* 44
0vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cčna 4 г. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih poruculikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudrago, narodni oli strani list.

PESNI. Nit samotne stane druge

Kud nedojde nitko često, —
Gosp. Andrie Torkvata Brodjanina. Tu ti nigda neprebivaš! --
Ljubica. Мésto, koje tebi godi
Samo u sercu se nahodi,
Којt cvčlak zemlju kiti, Оnd ti rado vladom sivaš!
Kada snčga prodje vrime, Zato ću ti otvoriti
Оd onog ću věnac viti? Město i ja u pèrsima
I toga je pěrvog ime: Ko boginja da u njima
Ljubica. Vladarica možeš biti!
Malen cyétić plave boje U serdcu ću sazidati
I mirisa ljubeznoga: Нram za tebe najčesnie
To s lepotah njegvih dvoje Da u njem tvoja slava sije,
I svak ljubi radi toga Каno kamen drag u zlati!
Ljubicu. šan i istina.
Dčvojke ga najradie
Običaju vazda vrati, U sěnitoj u dubravi
Jer će pěrvo najmilie Smotrih, gdě se šeta diva,
Сvčije dragom moći dati: Каno vila od ljubavi,
- Ljubicu. Ka od svojih činah sniva! -
A kada bi one znale Vas osupnjen zagledah se
Da ljubavjom taj cvčt miri, U raj njena krasna lica
Sve bi cvčije potergale Nehotomce koga pase
Оstavile, nek se širi Světla oka mog zenica!
Ljubica. S vedra siva čela njena
Нram Ljubavi. Sjajna jasnos od danice;
Ah Boginjo ti ljubavi, А kosa je nakitjena
Ka tvim serdca nadanjuješ S lepim cvětom od ružice!
Bog ljubavi do dvě stréle
arom i unj usadjuješ Cerne u ogi nje zasadi,
Cvet života mlada pravi! Da kog smotre onog smèle
Smislio sam blagoj krasni Taki rane proti nafi
Нram podići tvojoj slavi, Vrat snežnii od labuda,
Sveti plamen da Ljubavi Ruke bělje još od snega,
Nikad u njem neugasni! Krasne persi lérne svuda
Ali našo gdě bi město?
Divni čari těla svega!
Ti neljubiš gaje, luge -

PENEZOSLOVJE.
OD GOVO IU
is, Iljubicha Gosp. I. Znfronu.
(Vidi D. 81 i 52 g. p. i 11, 1а, 13 g. t. i tako broj 5,0. 7. Dalmaciе.)
* * * * * *
IIo io appreso quel, che sº iо "I ridico
A molti fia sapor di forte agrune:
Е s” io al vcro sоu timido amico,
Temo di perder vita tra coloro,
Cho questo tempo chiamcranno antico:
-
- rispose: Coscicnza fusca
0 della propria o dell' altrui vergogna.
lºur scntirá la tua parola brusca.
Ma nondimcu, rinossa orni monzogna,
Tutta tua vision fa manifesta,
Е lascia pur grattar dovº e la rogna.
Clic sc la voce tua sarà molesta
Nel primo gusto, vital nutrimcnto
ILascera poi quando sara digesta.
Dante , l"ax", c. 12.
Biaše izvсden u téku prosašte godine u ovomu
hvaljenomu narodnomu listu na strani 166. po gos.
I. Zafronu jedan pčncz, koji cicli svoje novoche
i nestalnog tonaccnja k sebi opchinsku je svčst
pritcgnuo. Cich ccsa i ja sam njegovog se u
cenja primio, i buduchi ga věrlo protresao i
promatrao, iznašao sam nčka sumnjenja, i dao sam
ih na svčilo u broju 52 prošaste godine, mo
lechi gos. I. Zafrona, da s onom blagostju, ko
ja je s njim unaravljena, mi ih izjasni, i tako
utvèrdi me vechma u svojoj osudi , poman
kajuchi meni mladichu za sada poznanja zados
tiva u preteškomu zanatu penezoslovja i dogodov
štinc srednjih vekovali. Nije prekrasna uzoritost
ovog kipa kasnila, kako dobro vidi se na broju
11, 12, 13, godine tekuche. Ali bo vidjet je
po svemu onomu clanu, da isti gosp. I. Zafrom nije
dragovoljno moja upitanja ochutio, jerc mnokrat
ne samo peckao je rćeju, dali padnuo u nepri
stojnost. Veli on na strani 85 :
„ Vidini i ja, da se nčka ter nčka mladex
današnja hoche pertiti, a pak što se dogadja?
što i ptichu, koi pric nego perje skupi hochc
na let, a pak o grixi. A što chcš s njom učiniti?
Mladost plahost govore naše babe. “ Nuti odkle
ti izvodi gosp. I. Zafron uglavjenje? Коliko su
mu na sercu babe, da ih on toli gasti? ... Вćilna
niladex današnja dalmatinska, (i to ti veli govčk
mlad) cvo kako i gdčno te vodi i gučno ti usadja
nejaše ovaj krasni gospodin! S bogom vecha
njima, prem da malo nesloxuim, gosp. Nisiteа,
Fenci-a i 0stoicha prevrćdnih domorodacah naših
је,
3 4 () -
koji su u tecenju prošaste godine ih izveli u na
dometcih oglasnice Zadarske!
Ali govori dalje gosp. I. Zafron na strani 95.
» valja da momče golubrado dobro i prcdobro
promisli, prie nego starcu Milovanu rece: ne u
• dara dobro starge, gusla tvoja.“ Iz ovih recih,
i još iz drugih izvcdcnih i prosutih po svemu
clanku javno se može svesti, da gos. I. Zafrom
htio je uglaviti, da za dvojiti svèrhu tumacenja
od njeg poklanjena Zori Dalmatinskoj, brada se
lioclic i da zato u takvomu zanatu jedan mladiсh,
komu primalčije baš malo da ne za pet petolětjah
procvaše, nije mogao mčsto imati.
Lépa je ona besčda naših starih » kucham
se i baštinam ištu godišta, a mudar covek svedj
je mlad. “Ništa ne manje isti gos. I. Zafrom do
sada ne nosi glavu nadcvčijenu sčdinama, blixје
je mladosti nego starosti! —
Zaglavjuje gos. I. Zafrom svoj clan (str.
101) besedami „ drugoga odgovora necekaj. *
Misli on dakle ovim régimi, da je sumnjenja pre
sekao, koja sam ja izveo svèrhu tomagcnja pč
neza od njega navedena u Zori Dalmatinskoj?
Nastoji on tako na onu opchensku korist, koja
mogla bi se izvaditi, kad bi pčncz bio iznešen
na svčtlo skladnim tomacenjem? S druge strane
u ovomu knjixevnomu tercalištu ncidje se na
pogibel od glave. A pak doisto, kada se texi o
texkoj stvari, ta namisao jest sumnjiva i sudiva.
Nu nebudi, da gos. I., Zafron uskrati nam svoje
protresanje sverhu naših sumnjenjah, buduchi da
to xeli i hoche opchinska korist. Ugovore, koje
on xelio je u meni nachi, doisto u meni se sad
nahodu.
I ovdě pric mcg se uputim pokazati, kadkad
s mojim uvčxbanjem a kadkad s razloxenjim pre
vrednoga gos. P. Nisitea kakono gos. I. Zafron
nc samo nije presekao moja sumnjenja, ali da
je upadnuo u nove zahode, nek mi bude prosto
pod oci staviti blagogastnomu štiocu mčkoliko ko
inadah izvadjenih iz glana zgorcgcnoga gosp. I.
Zafrona; i najpervo s ovim njegovu duševnost u
otisnutju mojih razlogah uogiti. Veli daklem gos.
I Zafron, potle neg je rekao, da gosp. N. Карог
nije nikoga hotio usilovati, da derxi nesumljivo
njegovo tomaccnje, pčncza: „ Nu ti, koi si bio
jurve u tvojoj glavi utvèrdio, da pčnczali s nad
pisom slovinskim neima, naslonjen vechic na ovaj
predsud... “ (str. 85). ovdě nek mi bude do
 — 371
pušteno rechi, da gos. I, Zafrom neredno nad
stavlja mi, što doisto niti snio nisam rechi, to jest
da penezah slovinskim nadpisom sc ne nahodi.
Ako bi tko bio, koi bi mogao s dobrim raz
loxenjima pokazati, da se mogu pčnczi slovins
kim nadpisima najti, ili da se nahode doisto ali
ne s pismсnima cirilianskim, upisani do IX veka
utiskani poslě navalcnja Slavjanah (t. j. VI vč
ka), tomu nebi se doisto suprotivio , prem da
još nije mi dopalo nijednog viděti. Gos. I Za
from hoche pokazati da bivaju sad pčnczi s nad
pisom slovinskim od vremena odvcch puno sta
riega. Ali za to utvèrditi, gde ga razmniva za
nosi? Nek bude zadosta rechi, da gos. I Za
from nije imao drugoga spisatelja za predstavit,
izvan Arduina. Veli on dakle : „ Da si proštio
(Нist. Aug. ct num.) Arduina nebi bio ovaj pred
sud uginio, jer ovaj glasoviti starinik derxi, da
jedan pčncz kod kneza de Schwarzburg - a s
glavom Maximina ima nadpis slavjanski. “Gos.
I. Zafrom nije doisto mogao rechi, da ja ne
poznavali pčncz Arduina, zašto još u těku moga
glana mogao je dobro upaziti, da sam imao iz
prie u rukuh dogodovštinu Iliriuma Svoara, a
s druge strane u ovom delu jest s nadpisom izvс
dсm cčlovito. Ali pitani ja njega, jeli ga on ikad
vidio? Poznajc. li on doisto nadpis péneza Ar
duinova? Da ga je poznavao, neizvoditi ga? --
Nu, kad on nije htio, podajmo ga mi na světlo:
(Svear ogled. Ilir. str. II. list 124) „ Maximia
na cara na pčnezu napis na god. I. 295 iz Har
duina Katancich ovako napčrvo stavlja na pč
шеzu glava Maximina okolo ovaj napis: N.s. Je
sus, Jesus sve utiši. Ovaj pčncz medju kincem
kneza od Schwarzburg-a nahodi se. “ Ali komu
tamagnost ovog pčneza nije poznata? Gos. I.
Zafronu? -- Jedan opaki cesar i nemio i tvèr
di nepriatelj kerštjanstva i budalasti klanjaoc po
ganskih bogovah po svcm teku svoga xivljenja,
bio bi pustio, da takovi napis na svojih pčne
zih bude utiskan? Neka pak zaglavi gos. 1 Za
fron, komu vidjet je da idje k sercu protresan
је. Хе!io bi, da proštije one izvèrstne opomene,
koje iznosi gos. De Beauvais na sverhi tretjega
svezka xivotali rimskih cesarah. Prudnost baš ni
je mala, koju donose. S druge strane molim ga
da s Eckhel-om promisli „ che i due falsifica
tori padovani celeberrini Cavino e Bassiano por
taromo quasi tre secoli sono 1 cm ulazionic del
bell' antico nci loro conj a un grado si cminсn
te, che in questa parte risсuotono anche in oggi
l' ammirazionc de conoscitori; clic per sfugire
glº inganni ci vuole un ochio da lunga csperien
za edotto a distinguere gli originali dallc con
trafazioni (?), с che per un 0ttone di bronzo,
un Pescennio ovvero un Gordiano Africano ve
ramente antico , clic si desidera in originale,
glic ne verranno prima alla mano migliaja di falsi
(Lcz. El. di Num. Ant. -- Trad. del Caron.)
Nu i ovdě doisto mni mi se guti nesto slic
nog dogadjaju onih mudracah zagorskih, koji
došavsi na Korčulu, i imajuchi u rukuh knjigu
spisatelja, poznatoga pod imenom »Il Frate Na
rentino “ i buduchi u njoj upazili jedan napis
dopadajuch Vladimirskoj obiteli, s kojim on u
moprelstitelj vrčmena Agustova cinjaše je, snijuchi
tako u svojoj glavi, da slovinski jezik po našoj
derxavi još od prednjih godištah govorio se je,
za istinu uzeli su ga, i cich takovoga iznašast
ja zdravi i veseli kuchi otišli su. Nuti vreme
nah ! Što za ove dakle protrešanje?
Ali vidět nam je sud, koga svérhu Ardui
a navlastito svèrhu njegovog tvorja „Нist. Aug.
сt num. “ izvodi glasovita knjiga s naslovom
„ вод, Univ. Ant. e Mod. (Svez. 27. str. 357)
Ivan IIardouin, od druxbe Isusove, rodio se je u
0uimperu god. 1646. Najpervo podao je na sve
tlo dčlo Pliniovo, nadostavljajuchi mu tomacenja,
cich koje stvari biaše mnogo hvaljen. Ali takove
pohvale „Iº inebriarono dº orgoglio, cd cgli non
parlo, che con estremo disprezzo degli altri an
tiquarj. “ Ovi zadnji zato stavili su se suproch
njemu za ponixiti ga, ali on jim je odgovorio
oštro i velekrat neredno i tako, da je traxio
samo, i još s posvetilištem istine, spoznanjah
biti pocetnik. „ In una delle suc opere (la cro
nologia spiegata per le medaglie) oso sostene
re, che la storia antica č stata ricomposta in
teramente nel secolo XIII, merce lc opere di
Cicerone, di Plinio, delle georgiche di Virgilio,
delle satire cd delle epistolc di Orazio, soli nuo
numenti, a suo avviso, che si abbiano dell' an
tichita. „ I malo potle: “ Credeva di cssсre ori
ginale allorquando era singolare, c afermava
sovcnte delle bizzaric per non ripettere cio che
altri detto aveva prima di lui. -- Malgrado il
sapere del P. Hardouin le sue opere in numis
matica debbono cssere consultate con precau

ziono c con grandc disccrnimсnto. Egli si č
sovcnte allontanato dalla buonc strada, c dcesi
schivarc discguirlo nci sentieri, dove si o sma
rito, slegnando lc intсrрretazioni piti semplici
c abandonandosi troppo alla sua immaginazionс.
La presenza di alcune lettere (!!) isolato nelle
moncic gli bastava per fabbricarc un sistema,
per dirizzare una cronologia per formarc con
getture paradossali, che l’ hanno fatto accu
sarc dºcssere talvolta un sognatore , с clic
l” hanno fatto dire all” abate Barthelсmi , clic
le suc opinioni in punto di medaglic incomin
сiarono а рсrdсrc il diritto dºcssere confutatc.
(Nck promisli dobro ove reci gos. I. Zafron!)
Еckhcl ne da lo stcsso giudizio CD. N. V. I. С.
19. СLVII) c potremno citare molti cscmpi, in
cui ha abusato del suo ingegno c della crudi
zione. Particolarmcnte nella sua „ Historia Au
gusta cx numis antiquis restituta C i ovo je dčlo
koje izvodi gos. I. Zafron) ha lasciato libero il
volo alla sua imaginazione formando per ogni
Imperatore una cronologia, cui non soccorre so
vente di nesuma autorita. Ci limitcremno a ri
cordare un solo cscmpio. L'Imp. Marco Julio
Rilippo, il qualc sccomdo gli storići crn figlio
di un Tamoso capo di ladroni in Arabia discende
. giusta IIardouin in linca retta da Anco Mlarcio
re di Roma, c - per continuare tale gсncalogia
aggiungc, clic Filippo I. redi Francia porta ques
to momc soltanto perche discendeva dall' Imp.
Pilippo. Eccone le suc proprie parole. „ Еt vide
сtiam quam sin in conjectando audar, nullus
fere dubito , (nim printus reguru Francorum, qui
|Filippus dictus est, id noncn habucrit ex matrc
orla, post longam posterorum sobolem, cx Phi
lippo isto Imp. volucritifuc illud cque ac avitum
Ludovici, dari nepotibus ccc. (IIard. 0p. Se
lect. pag. 831 — 832.) Еsso fu confutato da
moli come da Lacroze, Bierling, T. Illing, Le
dere, lasuage ccc. “ Lčpa je ona bcsčda gos.
Uczia (Ladvocal) koi upitan što cini Ardouin,
odgovori: „ da venti anni cerca di perdere la
ripulazione scuza clic gli ricsca. Dobro ga je iko
nopisao izvèrstni Jacoy Veruct u nadpisu, gdč
no ga zove. ,, Попimum paradoxalos, vсnсran
lac antiquitatis cultor et destructor, docte fe
bricitans somnia, ci inaudita commenta vigilans
сdidit, sceptiсum pie egit, credulitate pucr,
audacia juvenis, deliriis seuех. “ I da je to
372
istina lasno chc mochi viděli svaki, koi još u
prohodu moj clan htio bi gitati vcch bolje pre
vracliati. Doisto novi nagin nadraxlozenja! Nek
bude na gast iztraxitelja!
(Sledit clici)
-еферење“
NMR0DNI OBIČAJI.
Něšto o pirnih običajih u Lici.
(Produxenje i konac.)
Nu kamo s kapami? Odnesu ih devojke, kako
rekoh, te na svaku prišiju rušи, što kad sverše
prcdadu najmladjoj sestri mladinoj, koja im ih
proda — — svaku za desetak, ili dvadeseticu.
Каd dobiju kape, pomire se, idu u kuću - k
stolu, kamo ni bake doći nezakasne. Včnčarice
prie toga kradom se izmaknu kući; za stolom
znamo što se radi. Da zašto je vino, cicvara ,
pečena janjetina, kajgana, slanina i ostalo na
stolu, nego da se jede i pije? jeli bez gusalah,
tamburah i diplah? hvala Bogu! bez toga nebi
ni jednoga bilo u sobi. Ručak se mora bèrzo
svèršiti, da se idje na zakon, Cvčnčanje) prie
nego se krenu, odréžu jedno pleće s rebrima za
župnika, drugo i tretje za put, promičnu zatim
jabuku s kopja na barjaku, staru bo , koju od
mladoženje donesu navada je, da mladenci skupa
pojedu. Ova nova jabuka, božc nedaj i pomisliti,
da bi kako s kopja opala, ili da bi ju koje děte
skinulo te pojelo, pa da saznadu svatovi — kuku
lele i u zao čas!! Deržс Iničani svcto, da bi im
se ta nesrčća dogodila, da mora pric godine
danah svckar ili svekêrva umrěti. Ovu slěpu sam
istinu i sam izkusio, i — valjda zbilja smèrt po
majku mladoženjinu poslao „... nije dakle čudo,
što si nedadu to praznovčrje tako lahko izbiti.
Putem iduć na zakon, gdčgod koga stižu ili
srčtaju, svakoga ponudc tovariom i kakvim re
barсеm, — u povratku isto tako. Došavši kući
goste se kako valja do noći. — Каd se misle k
mladoženji povratiti, obodvoje novopozakonjenih
klekne — polag njega kum, polag nje mati,
strina ili koja druga iz rodbine , i zapitaju bla
дoslov, (načini su razni, dakle ćemo o njima
drugi put govoriti , ) koj kada dobiju, iz jedne
čaše vina obodvoje pije, što svéršivi: momak
baci ostanak iz čaše u vis govoreć: „ ovako nam
k svaka dolira sreća cvala “ na što svi jednoglas
 373
no odgovora u Boše daj „Под čuo i uslišio“ itd.
Sad opct svaki mora piti za srčćan put, i tako
u pčsnuali — sviralali , puškaranju i vcsclim —
od stranc mladožсnjinc — a žalostnim (?) od
mladinc uzlikovanjeni razidu se. Ni sada nije bo
ljo nego u jutro. Natčču se na vrat na nos do
pèrve gomile ili lokve. Dosta ih je , koji sjutra
popodne dospiju kući i bez kape i bcz opana
kah — s razbijenom glavom. Srčića da još mla
dсmcc nitko nenagoni piti ni dčvcre, da barсm
ovi dojdu kući. Svckèrva čeka svoju pomoć i
štap u starosti — snahu sa svim gotova — ne
uzsterpljivo, déržeć malo détc u krilu kod veli
ke vatre, koja gori na srču kuće, oko koje sna
ha uzamši čedo novoj majci iz krila triput projdo
naoknlo, voljcima od déverali, te potakne glav
nje na vatri: da tako vide domaćini , što se od
nje mogu nadati; jer ako za rukom joj pojde,
t. j. ako se uglcvje po kući razloti, biti će o
krctna , poslcna i vrčilna, akoli joj nebi sreća
poslužila, a onda je lčna — nevaljana i sve su
zloče u njoj. Tako je svaka jaka i berza, da je
morati i izvan kuće ne samo uglcvje nego i ogor
ke pobirati, o daljem neću govoriti ovdč. Zašto
li bi ja sc za ono starao , što na me barem sa
da nespada ? ja sam samo ovdě na piru i njega
se samo za sad déržim. Dakle dalje. Koji došli
kući izmcdju svatovah , došli , nitko nezna koga
nije, koliko li bi ili moralo biti. Uhvate se do
šavši i domaći u kolo, igraju oko vatre a zatim
na guvnu dok uznemognu, kako i kod mladina
otca. Sad kuni mladence, dobivši ovdě blago
slov kako i pric — s tom samo razlukom, da
ga ovdě mladoženjini roditelji podčljuju bez
otca i materc devojkinc -- odvele spavati. Kolo
se opct ponovi -- unj dojdu mlade i dévojke, ni
stari se nczaborave za ravnjega primaknuti. --
Čitavo se selo pobuni , tu se pčva, svira, igra,
poskakuju bakc skerčene, da ih nije sram devo
jakah od 16 godinali, -- -- ova je igra namč
njena: da bude dobra repa i visoka konoplja
rasla. Iz grabali se izvlači gdčkoj svat, -- koj
јc vcč prekulao. Tako je to. Spavat se nitko
nc da dok se neizvali, nemoguć se već dignuti.
СС-lu noć orc se pčsmc i puškaranje, te tako se
dan čeka. Sjutra dan mlada se mora pèrva usta
ti, našto paze déveri i kum da praskanjcnu pu
šakah i gromovitim pčvanjem cčlo selo -- pače
célu okolicu obavčste: kakva je njihova mlada
—
ranilica. To svaki zna, da pric zoro ona je na
noguh. Čuo sam od mnogih, koji i kojc ncrado
čuju ovu dužnu slavu Ličkinjam našim davati,
gdě vсlc: da zato stojc gorinapomcnuti s puš
kami, da njimi probude mladu; jer kažu da je
pospavljiva i lična, te da ide, za sunca spavati;
a da ju iz postelje šterka govcdali po letu (oko
11. ili pol dvanacste ure u jutro) a po zimi glad
izlćra ; nu ja zato nemarim; jer svaki istinc lju
bitelj, ako samo pozna Ličkinje, mora kazati:
da su ranc ko zora i slavulj, ta š njime se u
pesmah natčcaju a njezinu kasnost izsmćhavaju
cverste kô kremen i okretne kano živo srcbro.
Čim se dignc, idc s devcrom po vodu, koju iz
bukarc leva po rukah gostih, redom gledajuć
na starost: najprie dojde red na svekra i sve
kèrvu, zatim na kuma itd. za koju službu svaki
joj baci u bukaru štogod od novacah. Nezna se
kad je ručak, kali južina; svak jede i pije kad
i koliko može. Cauš sad ide u lov –– gdčgod
koju kokoš najde, čija mu drago bila, ubiti i
jaja, na koliko ih se namčri, pobrati; niti mu
tko zato snie jednu reć reći, ako neće biti zno
ran (dobro debelo izbijen;) on bo je u svemu
slobodan, -- višeputah peć sruši, zdèle i lonce
polupa pa je svima pravo, sve je dobro. Gos
podar mora dat sve maslo, što ga ima , inače
ga pristavi k vatri kao pčrča, pa ga tako prisili
(ne on sam, nego ga svi svatovi moraju slušati
i na ruku mu biti.) Iz ovoga nova nevěsta (ne
ncvčšta) pripravi jelo, koje izčeznic dok se na
stol donсsc. U ovo doba nčkako dojdu i poho
djani (od mladinc strane otac, nati, brat još s
nekolikimi) punimi da kako tovarianui plećcm i
kolačim, što takodjer kao na vatri plane. Neide
to tako iz potrčbe nego iz ljubavi i priateljstva.
Nastavlja se veselje celi utorak, danas poslě pod
nc dar je, na komu dovedena svakomu svatu
mčšto daruje, kao: otčrnjak (rubac za nos star
сcm samo) nazuvke, košulju . itd. za što opet
nešto dobije novacah, ili od kuma i drugih mo
gućnih koju ovca, pčelu, itd., i ovo je ujezina
percia , kojom ona samo gospodari. Tako je isto
u srčilu i četvèrtak -- dok je moći meso jesti.
U petak i subotu već se omali broj prihodnikah
i svatovah; sam barjaktar s kumom, mora ostati
do kraja -- do nedčljc, kad pohodjane pod ba
rjakom pevajuć do kuće odрrate. Ovi ustave pra
tioce, opiju ili, te nepuste nazad, dok iu ne
 374.
nadomčste što su potrošili i neplate, za stan;
ovo su vam šalostni srati, (jeli ovako, nijeli?
ja nisam vidio, ncgo čuo, daklc kako kupio,
tako i prodajcm). Za ncučiniti si tu sramotu (?)
mladoženja doncse na večer za zalog odkupiti,
što je od potrebe, t. j. dvě tovaric i dva pleća
s škudom, da jedno ostavi, drugim domami za
log, a škudu da punici dade, tu izljubivši i za
gerlivši se svi koliko ih je: jedno drugom lahku
noć, srećam put , dobar počinak i u svcima do
bru sreću želeć razstanu sc. Taj je dakle uzrok,
zašto se Ilićani samo pod jesen žсne; -- jer je
onda svсga dosti. Sad svaki na posao. Da se
svati domaćinu, a on njim na odlazku zahvalju
je to ni nije trčba napominjati. Snaha i dč
vсri (jedan ili dva ) svakoga do blizu kuće
pratc.
Еto, to vam je něšto o pirnih običajih u Li
ci. Velim nešto; jer da bi sve želio opisati, mo
rao bi u svakom selu, pače u svakoj kući na piru
Ibiti, šta mc bože oslobodi. Nije mi ovde do to
ga , da napomenem siromaštvo, koje ovi pirovi
ljudim na vrat navlače; jer svaki će to razumčti
i sam, razmislio, da nijedan (kako mora biti)
pir neprojde bez smèrti barem jeduoga goved
četa, desetak janjacah, malo manje jaradi, a
kokoših i purali ni broja se nezna, da mnogom
oženji neostane u kući ništa nego prazni ham
bari i ž.....i. Nemože biti celo selo měsec danah
sito i pijano od šta god. To je još lepo, da se
k svakomu svega sela stanovnici skupe: po redu
od jednoga do drugoga gdě svi, pozvani i ne
pozvani, domaći i stranjski u ljubavi i vcselju,
koja se još samo kod Slavjanah gděgdě nalaze,
svoj trud potroše, bez da bi tko na koga samo
| Ja nebi znao zadosta izkazat što je ovo opako ime n zloglasnik“
rиšno pogledao. Služio sam se prostim perom
| nic i najnepoštenie inc i delo od sviju drugih opaginalu. Mno
(slogom) i koliko mi bi moguće, tersio sam se
staviti pazke, za da vidi se, da nije toga mno
go istina, što někoji o Ličanih govore i otrovnim
jezikom po svétu trube, ako li je nesto i istine,
da oni nisu tomu krivi. Govorio sam i o onom,
što škodi, pa bi ga se mogli i morali odkrižiti.
U ostalom znam, da nisani dosta učinio, nu gle
dati ću naskoro nadoknaditi. Jako će mi biti
drago, ako me koj rodjak Ličanim ukori poradi
laži. -- Oni bolje mogu znati, jer kroz cèli ži
vot gledaju običaje narodne, a meni rédko (a
sreća priskoči; drago če mi jako biti; buduć da
volim da me moj i tuče nego tudjin opominje.
Хајроxle, štogod rekoh i reći ću, to ću raditi
samo iz ljubavi obće dobro tražeći. (Is. Danice)
А. И. Rastevčić, Ličanin.
MISLI CHUDOREDNE.
Svétovanje.
Sinko neprimi za zlo, ako koji zlo sudi )
o tebi, i bude govorit ono što ti neguješ dra
govoljno. Ti imaš cénit da si još gori, i derxat
da nije nitko mlohavii i opacii od tebe: ako
hodiš po putu duha, nechcš cudo marit što se
govori, ni pazit na régi koje lete u nesvěst. Nije
malo razborstvo mugati u vrčme kad naskoge
suprotivštine, i obratiti se sercem k meni (Bo
gu), brez smutiti se radi světovnjih sudah i opa
kih jezikah. --- -- Nek tvoj pokoj ne zavisi od
tudjih ustah: buduchi da ili svět sudio dobro,
ili zlo o tebi, ti zato nisi drugi govek od o
noga što si. Gdě je pravi pokoj ikad na světu , i
prava slava? Jedali nije moxe biti u meni?
Tako tko nexcli da je ugodan světu, niti
se straši da che mu u ciniti na xao, uхivati che
veliki pokoj. Po brezrednoj ljubavi, i po strahu
izpraznomu izhodi svaki nemir serdca, i rasap
našega razuma.
Исrdoljak Imochanin.
1) Tko zlo sudi, ili zlo govori o drugome, znaj da je
posve opako celjade, jerbo „ qui male agit, male cogitat- “
(maldicente). Zloglas je po momu mlohavomu sudu najsramot
ко vсећma imade sc strašit, jerbo tko je god tomu podloxan
cestokrat cini smertni udarac celjadetu , kuje uсpoznaje ru
ku koja ga tako teško sece i ubija, nit vidi strélu koja mu
serdce krozi prolazi; i za imati pravo poznanjstvo, mogu is
tinito dokazati, i brez ikakva obzira , da su svi sloglasnici
hudi i nikakve cene, izdajnici i razbojnici, dostojni najviše
ga pogerdjenja. Bog bi dao da ovakovog otrova nije suti kod
najsvetiih licumeracah !!
Itali šta Sinko, nek ti bude porva uprava, negovorti slo
o nikom c, cini poznat da su tvoje uši svedjer otvorene sa cuti
sve ono, što se moxe rechi dobro od drugoga, a zatvorene za
sve što moxe biti njemu štetno i njegovu poštenju. -
Пruga nek ti je uprava, da nejmeš biti potocnik slo
glašenja ne samo, dali jest potrěbito odviše da nebudeš ni dio
nik. Ilochu rechi, da nije sadosta da ozloglašenje neizmišljaš,
dali od potrebe je da ga, ako si se po mutueri našao, neraz
glasivaš i nerasijavaš.
Trecha nek ti bude uprava: tvoja duševnost, i poštenja
nek ti budu dodavati svedjer chutjenja spodobna koliko ti ovdě
velju; svérhu cesa malo promotrivši, necheš učiniti s manjim
da nczagneš jednu strahotu proti takovoj opacini, i ubegnut
chcš otrovna druxtva onizih, koji su toj propasti podloxeni.
 375
Оpomena.
Sinko nemoj biti pohlepan iztraxivati tudje
posle, niti se perti u zaludnje brige.
Što ti prudi ova ili ona stvar? Ti nastoj
slěditi me. Što je tebi stalo znati jeli onaj takvi,
ili onakvi; ili cini na taj, ili na drugi nagin?
Ti bo nësi duxan odgovarat za drugoga; dali
samo dati cheš razlog za tvoje posle. Zašto bi se
dakle pertio? Pazi samo na tvoja dělovanja. Ja,
ja poznajem svakoga: vidim što se cini pod ne
bom i znadem svagije stanje na pose, što on
misli, što hoche, i za koju svèrhu upravio je
svoju odluku. Zaradi šta ima se spuštit na me
briga od svega. Ti medju to ostani u miru, i
pusti nek pogani i nemirni more se koliko im drago.
Doch che bo svèrhu njih sve ono, što budu u ci
nit ili rechi; jerbo me nemogu prevarit.
Nemoj hajat na osén onoga koi nosi veliko
ime; niti nastoj uchi u prijateljstvo s mnogim,
i gekati osobitu ljubav od někih: jerbo ove stva
ri poradjaju nčka raspéršanja pameti, i velike
sumrake u duši. Ja bi ti dragovoljno cinio guti
moju règ, i odkrio moja otajna, da si ti pom
njiv gekati moje došastje, i da bi otvorio vrata
tvoga serdca. Budi opazan; i bdi u molitvah, i
budi ponizam u svih stvarih.
Иérdoljak.
—asжФарма
NARODNA PESMA.
(iz u stih puka u Slavo ni i.)
Ljuba Kraljevićeva.
Pivala je za gorom divojka,
Lipše piva od tice slavića,
I dozlivје Маrka Kraljevića:
„ K meni, k meni Kraljeviću Marko,
Zaman ti je kraljevina tvoja
Kad ti drugi tvoju ljubu ljubi,
Terči kući ter spravljaj obcdc
I sazivlji gospodu k obedu,
Svu gospodu i gospodske sinc
Samo nemoj Luke Sankovića. «
Ide Marko staroj kući svojoj,
I sazivlji staru Majku svoju:
n Spravljaj obed, gospodu sazivlji
Svu gospodu i gospodske sine.
Samo nemoj Luke Sankovića u
Kad je majka riči razumila,
Оbcd spravlja, gospodu sazivlje,
—
Samo neche Luke Sankovicha.
Kad je ono pri obedu bilo,
Poče ljuba tiho besediti:
» Sve si pozvo malo i veliko,
Samo nisi Luke Sankovića! “
». Zaboravih virna ljubo moja,
Idi šalji, ili tèrči sama. «
Niji slala, već je išla sama,
». Оdi Luka k meni na obede. « --
» Čekaj ljubo dok osedlam konja. « --
Dva put ju je do dvora ljubio,
A po relji u Markovom dvoru.
Kad je bilo ono za obcdom ,
Stao Marko gospodu darivat,
Svu gospodu i gospodske sine.
Nikom klobuk, nikom belo pero.
Samo nije Luke Sankovića.
Stane ljuba besediti Marku:
и Ај moj Marko, moja dušo draga,
Sve darivaš malo i veliko,
Svu gospodu i gospodske sine,
Nikom klobuk, nikom belo pero;
A što nisi Luke Sankovića? “ ---
Zaboravih virna ljubo moja,
Најd se popni na bele penžere,
I donesi “ okovanu. «
I otišla i sablju donela.
Uzme Marko sablju joj iz ruke,
I odsiče s one stope glavu,
Оta glava daleko letila
I sama je sobom govorila:
Vako bilo svakoj drugi mojoj,
Koja ljubi potajno junake.
Popetak plemenite kuche rimske
Aniciah paka prezimenovana Frangipana-h.
„ Danda igitur opera est, ut is beneficiis pluri
nos officianus, quorum liberis, posterisquo
prodatur memoria, ut is ingratis esse non
licent. (Cic. de 0füciis, Sib. III. Сар. 13
Godine 707 . . . . . reka Tever u Rimu
biaše se uzdigla u višinu toliko da nadvišujuchi sve
nasipe, i strahovitom silom slazechi u grad Rim
po putu vratah Flaminskih, derxala je cudom,
nigda prie nevidjenim, prikopljen grad za cělih
sedam danah. Dosta kuchah tade biahu se razo
rile, a njeke ostale pod vodom, koja je silovito
uzbujala kako more, i ostade potopljeno u toj
poplavici mnogo celjadi. Radi cesa biuši tri puti
od grada i od blixnjih varošah zapreceni, poce
lo se je osětjati pomanjikanje hrane puku Rims
kom. U takovomu nesrčchnomu bilju i opeche
 — 3
noj tuzi, ne bez velikoga cuda, vidi se iznenada
broditi jedna plav, u kojoj biaše jedan gradja
nim Rimski, koj bez prestanka na sve strane od
rčke vodechi svoju plav, s velikim trudom i skon
canjem svud onuda, gde bi vidio višu pogibel i po
trebu puka, koj bez ustavit se vapio bi sebi po
moch u takovoj nevolji, i tako svakoga iskao je
on pokrčpiti, i nasititi gladnoga s kruhom, i
nije kratio sve one pomochi koje bi od njega iska
li pomoch u takovoj nezgodi pogibeljnoj. Na ovako
dobrogimstvo, i veliko sérce koje biaše ukazao svo
mu rodnomu mčstu u potrěbi ovakovoj, vas puk
prikaхivajuchi se njemu veoma haram, nije mogao
drugo bilčxiti svomu sloboditelju nego iskaju
chi njemu: Erangis panem, frangis nobis pa
nсm. U to vrčme Flauto od stare knche Ani
cia-h, komu je bilo veoma milo svoj isti xivot
ne štediti u opchenoj pogibi za dati pomoch
svojim gradjanima, biaše steko izvan svoga pre
zimena ono jošter od Frangipanah, cicha koga
ostavljajuchi svoje rodno pèrvo ime Anicia-h s
ovim imenom paka prezvali se biahu tri dohod
ni njegovi baštinici kako i dan današnji se zovu.
Ovdě ne trčbuje više produlijti pověda
nje za prikazati u koliko dělah biahu se po svetu
raztèrkali ljudi koji su izašli iz ovoga izversnoga
gradjanina, niti od njihove mochi i bogastva, što
|biaše uzrok jednomu pisaocu za rěti. 1) Solam
Aniciorum familiam omnium propemodum Ro
manorum divitias possedisse, i kako primordia
sua recognovit, piše otac Pasconi, a magnani
mis ducibus Aenea Trojano et Turno 2) niti
za prikazati (što bi više prudilo jer je istinito)
da svi oni koji su izašli od ove plemenite kuche
i toliko glasoviti u knjixсstvu, koliko hrabreni
u vojevanju, oli u napredovanju izvèrsnoga i
svetoga xivota, oli u castnih poslih gdě su bili
uzdignuti na redovanje opchcnsko, ostavili su
1) IIistor. prog. Mariani Triumphi ct Franger. Anci.
prosap.
*) Medju ostalim sveti Gergur veliki, Sveti Ambrogio,
sveti Toma od Aquina, sveti Krane od Axic, Boxo Severin:
sveti otac papa Inocenzio III, Gërgur IX, Alesandro IV. sveti
Benedik, kako piše Giorgjich u xivotu svct. Lenсd.) bili su o
granci rodnoga hreka světle kuche rimske od Aniciah.
J. A. Kaznapich
Urcdnik.
svuda glas neumèrloga imena na svčtu. 1) Trê
buje samo rěti, da god. 33. věka VIII. cetiri bra
ta Anicial i Frangipanah, Elisco, Mihailo, Ugo,
Nikola, potaknuti poхudom za prostrčli još dalje
glas svog imena 2) biahu ostavili Rim i oda
brali si po na se prebivališti po razlikih poglav
nih gradovimah Europe. Pérvi od kojih biuši
došao u Toskanu odabro je sebi kuchu u Fi
renci, i daše pogotak kuchi Eliah, u naprěda
zvana Aldighieri oli Alighieri od koje, svako
mu je poznano, tko je pak izašao u Italii. Drugi
brat došo je u Mletke, i od ovoga traka, koi
je bio najstarii, uzela je ime jedna od najsvčt
ljih kuchah Mletacke derxave, koja se i danas
nahodi.
Ugo iz pèrva biaše otišo u Napulu, paka
u Elveziu, gdě bi nazvan Banom, i on dao je
pocetak svojoj kuchi od ovoga světloga imena.
Najposlědnji od recene bratje dohodechi u Dal
maciu biaše steko dosta baštinah i kuchah i u
Koruškoj tako u berzo bio je postao moguch i
bogat, da su ga zvali oni gradjani: Regulus in
Carnolis i od ovoga rodnoga hreka izašli su
Гrangipani koji uzdèrxe castnu spomenu u po
vědanju Dalmatinskoga slavnog dělovanja.
Marko Marinovich.
Mande zarobljena.
Majka Mandu jedinicu budi,
»Ustan Mande, dite materino,
Čini mi se turski bubanj bubnje,
Bubanj bubnje, a svirale svire,
Biži Mande priko polja ravna, “
Za njom terče Ture golobrado,
Te ju fata za biele skute,
Pak ju pelje u proklete ruke.
Turska Mande devet godin danah,
A kada je deseta nastala,
Оnda ide majki na tragove.
1) Bondnio piše: Urbanis sactionibus . . . . . receaere
Dec. II. Lib. 8. I kako je prom istinito od kucho plemenite.
2) С. Pasconi.
- офан
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 ВR()] [3, II. (:())INA
—Q— —G—

NA I PROSINCA 1 8 4 5.

Фо **** К
|-
W \s*

44 UAL ANY was“ &

3-0vaj list izlazi svaki ponсdeljak. Godišnja mu je cena 4 г. u Zadru, a po ostalih mčstih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
катаa pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zoru Dalmatinska daje se u zamenu za kojaudrago narodni oli strani list.

PESNICTVO. Ali tuхnoj nitko viesti

О dragome nezna dati.
Leonora.
A kad vojska vech prestupa
Ballada iz Niemackoga g. G. A. Birger-a prevedena po Cerne svoje kose cupa,
I na zemlju se obori,
P. PRERADOVICIU.
I tugom se strašnom mori.
Probudi se sna iz ruxna Jadna majka k njoj prileti:
Leonora kruto rano: » Diete moje ah, što ti je?
* Gdie s Vilime, a vapi tuхna, O smiluj se boxe sveti! « --
» Nevieram li s ili izdano? « I oko nje ruke vije.
Оn je opaso cordu britku »Pusti majko, pusti draga,
I odišo u Praxku bitku 1.) Neka ide sve bez traga!
Nit je više obznanio, Bog je isti, majko, zao,
Kakav ga je udes srio. Jaoh siroti meni jao?! « —
Kralj Friderik i Carica, „ Smiluj, boxe, se u višini!
Dugim bojom umoreni, Оtgenaš mu, cherko, moli!
Razvedriše nakon lice Bog što gini, dobro cini.
I ugine mir xeljeni. О pogledaj, boxe, doli 1. « —
I obe vojske nakitjene p Majko, majko u istini
I veseli i blaxene, Bog mi dobra, neugini!
Igrajuch i pievajuchi ta molitve mi prudiše?
Vraljaju se opet kuchi. Sad potriebne nicsu više: “ —
I na svakom putu i stazi » Tko te pozna, otče bože,
Veseo vech puk se kreche; Zna, da s dobar dieci svojoj!
Mlado i staro sve izlazi Svetotajstvo, cherko, moхе
Za susresti dolazeche. Odolieti muke tvojoj! a --
Нvala bogu! majke vicu, » Majko, majko, što me boli
Dobro došo! dieve klicu. Tomu tajstvo neodoli!
Pozdravljenja mnogim mnoga! Svetatajstva sva u slogu
Leonori ni jednoga. --- Меrtvim xiija dat nemogu. « --
Prolazeche sve na cesti * Slušaj, cherko, tko zna stavno
Stane svratjat i pitati, Jeli on još vieran tebi,
******• U tudjini nije l' davno
1) U sedmogodišnjem ratu carice Mario Teresie s Prus- Novu
N ljubu našo sebi?
- - irati
kita kraljem Kriderikom. emoj za njim u Inlrall,
 378
On che dochi k svojoj plati,
Kad mu bude smèrt na plechi“,
Neviernost che tad ga pcchi. и —
» Majko, majko, sve do vieka
Izgubljeno "c za me veche!
Smèrt jedina još une geka!
Da me nije kano sricchc!
Uternic se moje ogi,
Vicgna nek vas noch ukoci!
Bog je isti, majko, zao,
Jaoh siroti mcui jao?! « --
» Boxc, boxe, neobori
Gnjicv na dicle, što se pricci!
Оna nezna što govori,
Neuzmi joj na grieh ricgi!
Dicte, pusti zemlje zlosti,
Sicijaj s boga i blaxenosti!
Tako neche bar na nebi'
Mladoxenja, manjkat tebi! — «
» O majko! što je blaxenost?
О majko! što je pakao?
S Vilimom je sva blaxenost,
A bez njega sve pakao! --
Uternic se moje oci,
Viegna nek vas noch ukoci!
Blaxenosti za me, mamo,
Nij' bcz njega tu ni tamo! - ---
Strahovito takº sdvojenje
U njoj bicsni na sve kraje,
Tako boxje providjenje
Оna krivil neprestaje.
Terga ruke si i njedro
Dok nezajde sunce vedro
I na luku nebeskomс
Zviezde planu u svietlu svome.
Cuj sad vami štropot neki,
Kao zemlju konj da gazi;
A pred kuchom eto u zvcki
Konjanik sa konja slazi.
Тег na vratih za tim pako
Вrava zvekti sve polako,
А iz vana glasno sliede
Оve ricci i besiede:
» Ноla, hola! ljubo otvori!
Jeli spavaš ili bdiješ?
Kakovom te vrieme stvori?
Jeli placešil se smiješ?
n Ti s Vilime? . . . Tako kasno!
Хiviela sam dost uxasno,
I plakala dost i bdiela!
Оdkud sriccha te 'c donicla? « —
* О polnochi mi sedlamo.
Iz daljne sam Česke pošo,
Kasno sam se kreno tamo,
I po tebe cvo došo. « --
* Ah, Vilime, malo stani!
Sicycr hugi u glogu vani,
U naručju pric mome
Оdmor podaj tielu tvome 1 и —
» Neka, ljubo, neka toga,
Neka siсvсr hugi u glogu,
Konj mi herže, zvcgi ostroga,
Ja bivati tu nemogu.
Berxc sada, berže samo,
Skog na konja! mi moramo
Što još miljah danas pricchi
U postelju pirnu lechi! * --
. » Ah li misliš danas mochi
Sto još miljah mc prenesti?
Visoko je doba nochi,
Cuj sat bije jedanesti. « ---
* Micsec svietlja, pute naše
Мčrtvi, ljubo, hitro jaše.
Danas bit chcš, ricc ti cvo,
U postelji pirnoj diсvo! «
Sad ljubice krasna slika
Na vratica se uzvijaše;
Оko dragog konjanika
Biele ona ruke paše;
Тег maom krenu u hitrom skoku
To duboku i visokim,
Da sve konj i konjik brixu,
Prah za sobom i iskre dixu.
» Gdic loxnica ti je pirna?
Gdje tº je pirna posteljica? « —
» Daleko je!... tiha, mirna
I malena!... šest dašgica! « —
» Ima l' nicsta za me tamo? “-
» Za te i za me, bérxc samo!
Cekaju nas gosti odavna,
Loxnica je vech pripravna. «-
Kako s lieve i s desne ruke
Sad mimo njih u hitrosti
Lete polja, njive i luke!
Kako tutnje pod njim mosti!
„ Micsec svietlja pute naše!
Нurali! mertvi, hitro jaše!
Jeli strali te, ljubo, mertvih? “ —
» Nije!... ali prodjº se mertvih: “ —
- Što to jeci tamo i zvegi?
Šta gavrani traxe jielo?...
Zvona zvege, sprovod jeci :
n Zakopajmo mèrtvo tielo! и
Tako pojnch blixe i bliхe
Jedan sprovod k njima stixe.
Ali piesma ta njegova
Glas se gimi xaba i sova !
» Po polnochi zakopajte

Tielo zvoncсli i pojuchi i
Sada na pir samnom ajte,
Ja dievojku vodim kuchi.
Za mnom, za mnom moji svati !
Pirnu picsmu ch” te ****
Blagoslovit ti chcš, popc,
Naše ruke kad se sklope! * -
Glasih nesta i tiela nama ...
Po njegovoj zapoviedi,
Terc konju za petama
Biegom sprovod věrvi i slicdi.
I sve dalje, dalje u skoku
Po duboko i visoku,
Da sve konj i konjik hrixu,
Prah za sobom i iskre dixu.
, Kako lete desno i lievo
Sume, gaji, dubi i bori,
Kako licvo, desno i licvo
Lete gradi, kuche i dvori.
* Micscc svietlja pute naše!
Нurah ! mertvi hitro jaše!
Jeli strah te, ljubo, mertvih? “ --
* Ah prodji se, prodji mertvih!« --
Gle! gle! tamo na stralištu 1)
Duhovi se nochni roje;
Оko kola kolo ištu
О polnochi sloxit svoje.
99 *“ moja! vamo k meni!
Sa mnom hodi! za mnom kreni!
Pirno kolo chcš igrati,
Kad nas dvoje podje spati! * --
I maom za njim druxba hari
I za njime šušti i švašti,
Kao vietar u šikari
Kada suhim lišijem prašti.
I sve dalje, dalje u skoku
Po duboku i visoku,
|Da sve konj i konjik hrixu
Prah za sobom i iskre dixu.
Kako lete, kudgod jezde,
U daljinu zemlje stvori!
Kako lete nebo i zviezde
U višini nad njim gori.
* Micsec svietlja pute naše!
Нurah mertvi, hitro jaše!
Jeli strah te, ljubo, mertvih? —
n Jaoh! prodji se, prodji mertvih!« —
», Vrange vrange pievac picva...
Na koncu vech piesak curi. 2.)
Vrance! vrance! zora sieva...
О xuri se, vrange! xuri!
----
tla sa 1.) ““,“
gdio se(foro
Miesto,
svieta zlotvori viešaju ili
criminale.)
*) Odnošajuch se na sat piešcani Goriuolo di polvere)
— 379
На! prošli smo sto vech milja",
Еvo nas, kod našeg cilja!
Mlértvi, ljubo, hitro jaše!
Sad clicmo u dvorc naše!
I na vrata sa stran puta
Na gvozdena jedna suknu.
Slabom šibom ošinuta
Brava krakne, vrata puknu,
Zveka stoji vratenicah,
Ter sad dalje prick grobnicah.
Micsccinom grobnc ploge
Okolo se blicšte i koge.
Gledaj! gledaj! strašna guda!
Gledaj sada iznenada!
Konjanikov odiev svuda
S njega kao plieva spada.
Vlas po vlas mu s glave sušti,
Meso mu se s kostih ljušti :
Konjanika iz ohola
Оkostnica posta gola.
Propinje se konj i herže,
Iskre !“ na svc stranc ;
I na jednog sve se sverxe,
Sve u zemlju i nestane.
Jauk jeci iz visoka,
Kvika kvigi iz duboka.
Serce u tuхnoj Leonori
Mledj ziljem sº i smèrti bori.
Ter na groblju sad igraše
Nochno kolo prem duhovi,
Kolo vodech urlikaše
Svi zajedno u glasovi:
»Terpi, térpi! doklem jesi
Nekriv, boga na nebesi!
Tielo ti se u grob ruši,
Boxe ti se smiluj duši. “
PENZ0SLOVJE.
OD GOVOR
Š. Ljubiclna Gospe II. Zafronu.
(Produxenje.)
Slědi dobrochudim okom gos. I Zafron uo
giuchi: u ovo tomacenje (nalikuje ovdě na to
macenje gos. Nadpopa Kapora) odbacaš, kako
mi je viděti iz tvojih istih rčgih “ i pak za to
utvèrditi izgerpa iz moga glanka ova tri slědecha
izreka: » da je takovi nadpis amo tamo ubčg
nuo traxenju glasovitih spisateljah? uvodi se po
na drugi
g. koj na- taj nagin u umstvo Рpčnezoslovia
- preteških novi
ja p
nah --- nijedan starinik nije SC još u posao ta
 *-
380
ko veliki upertio. « Л sada doisto trčba je, da
prignem pounost mojih štiocali na smotrenje
sloga, u komu su bili izglašeni zgoregcni izreci,
i pokaхcm, da stavljajuchi se na delo podobna
protresanja, inako se ima zaciujat i izvoditi od
onoga, koje iznosi hitro i smišljeno gos. I. Za
from.
Što se tiče pčevog rechi chu, da buduchi sam
ja predstavio gosp. I. Zafronu drugo sumnjenje,
i buduchi sam mu još rekao, da u slavovitomu
tvorju ugitelja u pčnсzoslovju Eckhel-a nadpi
sanomu « Doctrina Nunorum Veterum « i u
onomu vrědnoga Körgelicha (Not. Prel. De Reg.
Dalm.) medju velebrojnima nadpisima Justiniano
vim zada ne nabodi se ovoj FELix ТЕМПРогum RE
PARATIО « komu gos. I. Zafrom cini odgova
rati slědechi slovinski: » Obilno LIT. OPRAvlje
nje « napredovah govoriti » i da je takovi nad
рis amo tamo ubčgnuo traxenju ovih glasovitih
spisateljah? " Svaki i slabe pameti, mochi chc
izvesti iz ovoga sloga, da mi je svèrha bila mo
liti gos. I. Zafrona, da mi iznajde koigod pč
nez dopadajuchi Justiniana cesara i nosech zada:
* FELi« TEMPoram REPARATIO. « Nu jeli
to on uginio? Jeli on izpunio, što sam ja tra
хio? Namišlenje ga je zaučilo u oblake! Izvadio
je iz ovoga izgovarenja, da ja otisnujem tona
cenje sastavljeno njegovornu pčnczu. A jeli to
mogao onoditi? -
Što se tice drugog izreka, izkinuje iz slič
declicg saderxanja: » Protresa (Gosp. Zafron)
jedan pčncz, koj spada Justinianu Cesaru istog
nomu... uvodechi tako u umstvo pčnczuslovja
preteških novinah, koje mnogi glasoviti ljudi...
пčsu imali srčchu za iznachi (str. 420.) - I o
dovle misli on potvèrditi, da ja odbacivali smotre
nje izvedeno od gosp. N. Kapora svèrhu ovog
pčncza. Ali kako je to i domisliti mogao Gosp.
1. Zafron? --- S druge strane i nemislim ja ov
dč rechi, kakono govorim i malo potle, da baš
ovaj pčncz jest prekrasno i najuharnije iznašasije,
koje skoncuje mnoga spoznanja dodata nami ka
kono istinita od izvèrsnih naugiteljali nu još u
togiste slobodno i stojuche, page nova podpomoch
razloxenjim toliko tankim i tvèrdim oduzdanih
prosvětliticljah starine narodnoga jezika; i još da
—
radi ove stvari gosp. I. Zafronu, umětnomn iz
kušitelju domovinskih stvarih, pristaju se mnogo
castni bilčzi včkovite harnosti, zašto se je ra
cio dati ga na znanje mudroznancim našega na
roda; ali osobitu gast imaju mu davati Hèrvati,
buduchi je on odkrio novu jasnost Sisku, pleme
nitomu gradu u njihovih derxavah? – I pak ne
veli li to isti gosp. I. Zafron kad na strani 85
predstavlja: “ Ima onih, koji su hotêli nachi nove
zakopane gradove a neche biti dato nami zako
pani novi pencz iznachi?
Najskoli cvo ti moga izgovora, odkle gos. I.
Zafrom trechi je izrek izpotěrao za pokazati,
da ja odmetjem promatranje pčncza gos. Kapora.
* Predlog te u prigodu nadpisa pod rezom, nema
nikakva zlamenja odgovarajucha u nadpisanju pod
rezom i zašto dakle nahodi se u prevodu? Je da,
rechi che mi tkogod, jerbo to hoche socinjenje
slovinsko. Istina je, preko istinita, page gos. I.
Zafron imal che za se tisucha razlogah manje jed
noga t. j. da još nijedan starinik u posao to
liko velik nije se upčrtio. « Pitam ja ovdě gos.
I. Zatrona, od šta se besčdi u ovmu sadérxa
nju? Zašto on nezna, ili neche da znade, da se sbori
o predlogu u , koi u tomacenju pod rězom nije se
imao izvesti, ncimajuchi zlamenja nikakva odgova
rajucha u nadpisu, i zato, da je u zaludu i da ga je
trčba izbaciti, kako je doisto to i gos. I. Zafron
isti uginio na strani 86; daklen toliku unoch
sklapa jedan predlog? dakle iz ovoga hoche
on izvesti, da ja odhitam tonagenje podato od
gos. Kapora pčnczu, o konu se besčdi? Osta
je po ovih razmišljenjih potvèrdjeno, da gos. I.
Zafrom nije mogao iz onih triuh izrekah izvadi
ti, da ja odbacujem promatranje Gos. Kapora.
Najpokonje velim, da gos, I. Zafrom po
libno je rekao, da ja odmcchem smotrenje gosp.
Kapora od pčncza u nadgovoru. To nitko u
nijednom dičlu moga glanka nachi nemoxe niti
se to iz daleka prikazuje, nu baš na svakoj
strani nachi che suprotivno. I za ne sichi na
potvèrdjenja osobita što mi prudi rechi od
svèrhe, koja me je na izglašenje onog glanka
navladala. Nesam li ja predstavio i izveo ona
sumljenja, za paka ako budu s razboritostju iz
tonagena, potvèrditi se u prudnosti onog peneza?

Niti samo ovo nadstavlja mi gos, I. Zafron,
što ja nčsam ni snio rechi, nu drugo i veche
texine, gdčno veli: (str. 86) » Iloche li zato
bolje pogoditi gos, Arkipop Kapor, kad poma
gajuchi se gorgkim, latinskim i cirilianskim buk
varom bude citati kako je citao, ili ti kada bu
deš rekao, što je lasno rechi, da je nezakonit
pčnсz. m. Meni to a da je nenakonit pencz kad
ncima ni osěnice u momu glanku o tome? Cerno
nalaganje jest ovo; nije mi veche podobno od
govoriti.
Nu baš da sam i rekao, da pčncz gosp.
I. Zafrona jest nezakonit, isti gosp. nije se imao
po ništo smutiti, buduchi tada ne od njega nego
od kogagod zanatnika bio bi bio izopacсn. I ovdě
prudno je da izveden včхbаnjа prevrčdnoga gosp.
P. Nisitca svèrhu kovanja pčnczali. (Pogledaj broj
5 Dalmacic.) * U pèrvašnja vrěmena, kako sva
komu jest znato, bilo je varavih ciniteljah pč
nezah, i danaske neprestaje ih biti; sva doba uč
koliko ovih škodnih pametnikah broju. Sada na
hode se, i došasta vrčmena imat che ih. Dělo pri
mucno varalcim, koje do sada nije im pošlo
za rukom, jest izopagenje boje u penczih bron
zenih i mčdnih t. j. ona pomast, koju velekrat
ova ruda po kininskomu blixtvu nam nepozna
tomu dosixс, stajuchi za několiko vrčmena pod
zemljom, od naravi više ili manje podobnom za
dati im onu pomast zelenkastu razlicne vèr
ste, što je najstanovite znamenje starosti njiho
ve, buduchi da se ona opire kininskim najtvor
nim poslovanjim. Ne tako pomasti rukotvorne,
do sada poznate, koje mogu oko prevariti, ali
ne dčlo naravskih blixtvah stuhjah . . . .
Včxban i izvèrstan naugitelj ovog znanja,
koi gdč, o pčnczim izopagenim od sadašnjih va
ralacah sbori, ovako klige : et quod lunge cst
mulistissimum infamis hujus opcris artefactis,
pracstantissimorum cliam virorum libros tum et
catalogos, qui maxime studiosorum manibus vol
vuntur videmus inquinatos . . . . At simili culpa
immunсn non fuisse magnum Spanhemium jam
aliis fuit observatum. (Eckhel Doct. Num. Vet.
1. SXVII.) Ako li dakle kipi proizvèrstni, ako
je glasoviti Spanhcmio zabludio, biti che sa
шnom Vaše. Poš. Gospostvo kad regen, da je po
381 —
hvalna svèrha traxiti, da naša mladex stavi opaz
na pogibel, u kojoj smo svi, t. j. biti preva
reni. Nije puno vrčmena, da su dva ugitelja u
Padvi bili uhinjeni jednim izopacenim pčnсzom,
koi po govorenju nekih biaše nadjen u jednom
iskopanju medju zidovim onog grada.
Postao bi vele dug kad bi htio nabrajati zgod
ne namčre i podjamstva dogodjena varalcim Pado
vanskim, Permijanskim, Fiorentinskim, Batavim
i t. d. I ovdě ti ovaj izvèrstni kip nadome
che lépu ogledu, koju podobno je baš da iz
vedem s njegovima istim besčdama, u Di re
cente il quincuste o quinipondio publicato dall'
Eckhel nella sua Silloge ccc. (u adulteratu da
un certo Ceci napolitano, il quale ne fece sette
csemplari in tutto simili all” originale: e il S.
Raffaello Gargiulo li ha coperti con patina di
sua invсnzione, della quale csperti conoscitori
se non furono ingannati, rimasсro dubbiosi nel
giudizio loro. Per ismaschcrare l'impostura del
S. Gargiulo, il quale sostencva essere uno dei
falsi e da lui patinati il vero quinipondio per
venuto in Roma in proprietà del Chiar. Anti
quario D. Emilio Braun, c per togliere ogni
dubbiosità a chi stava incerto, consolemne pro
cesso verbale del giorno i o genmaro 1844. sti
pulato da una commissione dell'Instituto archeo
logico di Roma, (u assoggettato il quinipondio
allº aziоuc del alcool della forza di 4o gradi della
scala di Reaumir, c poscia a quella dell' acido
nitrico unitamente ad un altra noneta patinata
e falsa. Con questi mezzi fu dimostrata linge
nuita del quinipondio, e la falsità dell'altra mo
neta, la quale perdette tutta la vernice, non co
s it quinipondio, sul quale rimase imalterata.
(Bull. dell' Inst. Arch. di Rom, an. 1844) Quc
sto suffragio di diffesa non ha la scienza numis
matica nelle monete d'argento c d’oro, le quali
di qualunque eta se sicno portano la loro su
perficie originale. (A nebi li bilo potrčbno da
slicno iskušanje ugini se svérhu pčneza gosp.
I Zafron?) II Prof. Steinbiichel ha publicato il
catalogo delle monete contrallatte colle matrici o
conti dal S. Becker, i quali ascendono al nume
ro di 5 to c non sono tutti , coi quali ha falsi
ficalo circa 3oo monete greche c romane, tutte

in oro cd argento, messnna in rame per oblicito
della vernice, c non colla vista forse dº ingan
nare i coltivatori di questo studio, ma di ofiri
re loro occasione di riempire i vuoli nelle scrie
delle collezioni loro. Vos. S. Rev. mi accordera, clic
Чuando si traita di un oggetto antico di grande
valore per la sua utilita nella storia, I'occhio il
piu esperto non deve fidarsi e vicppiu allorche
circostanze storiche c scientifiche Spargono dei
dubbi a poter tсmere della sua verità, “
Ali za ne slignin buništem ukaluхiti se os
tavljani na stranu, koliko u toku svoga clana hitro
ni nadstavlja gos. I. Zafron, i od gega neima ni
osène u momu sloxenju, izvodit chu samo ono, što
na svèrhi bistro mi još nado mechc. Iznosi on iz
moga clanka na strani i on. slědechi izrek: » ima
nekih muxevah zlogovornih, zloholnikah, koji
s otrovnim jezikom govoru, da je naš pčne zlo
razbistren. » I ovdě igrajuchi se regima, nadsta
vlja ni ono, što ja nadstavljah latiteljim pč
neza. Ali kokoš pije i na nebo gleda! Najprie
vidimo, kako baš ovaj izrek nahodi se u mo
mu delu. Evo ga: « Napokon jest od potrebe,
do opomenem precastnoga gos. 1. Zafrona,
ima nekih muscvah zlogovornih zaisto, koji vas
dragovetni dan oxuljuju se na stolgichu protre
sajuchi svakog tko prohodi, ili novine, koje izhodu
na světlo, i klicu s velikim glasom, da pčncz,
koga je izveo gosp. 1, Zafron jest nezakonit (i
odovle vidět je da ja nesan mislio da je pčne.
nezakonit) iliti najmanje zlo razbistren. Prokles
tvo takvomu tragu ljudskomu! Voli pasji hak
more ne muti. Koliko za me nevěrujem. « О
vako ja, ali gos. I Zafron, prem da izlučnije
moje regi, nadomcche im druge, koje imadu
osornosti, odstavlja najglavniu castku moga iz
reka t. j. rog nezakonit 1.) I doisto onim, koji
su govorili, da pčncz jest nezakonit, ja sam o
bèrnuo moje proklestvo, i zato nadostavih potle
„ koliko za me nevěrujem. “ Onim paka, koji
su hotêli da je pčnez bio zlo razbistren i zato
zlo tomagen i s kojima sam i ja, nesam ino
gao ništa rechi, zašto, da je pčncz bio zlo
1) Nuti kako, ustavljajuchi ovu reč nezakonit, Gos. 1.
Zafroa proti sebi svedoci, da ja nesau nigda po ulomu »udu
rekao, da pencz Jest nezakonit:
382
raabistren, jest stvar, kojoj nije potrčba poka
ze, što i bi pokazano od istoga gos. I Zafrona,
buduchi je on u svomu drugomu glanu poklonio
Zori Dalmatinskoj jedan nadpis pčncza, od ko
ga besčdimo, puno razligan od onoga izvedenoga
u pèrvomu glanu. I zato ako je gos. I. Zatron
lutio sunuti i okrenuti se proti onim, koji su
govorili samo, da je pencz bio zlo razbistren,
imao je zakonito i potrěbno takvo oruxje pra
ma sebi oběrnuti. Za koga je daklem srčchno
svoju blagoslovljenu ruku uztegnuo? A što chu
ja ovde? Ovo je daklem nagin, s kojim se pri
ruga gos, I. Zatron medioniteljnomu štiocu svoga
glana meni u odgovoru? — Ali vrěme je, da
sidjimo na skazanja, buduchi da gavka što se
veche pere to je cèrnia.
(Sledit che.)
JEZIKOSL()VJE.
Uvedjenje S. Štievnice (Liturgie) Slovinske
(Produxenje.)
Kako se je u svako vrime vidilo, da dobar
način od virovatanja bude naskocen od himbe i
da
nenavidosti jidnih nepriateljah dobre uprave du
hovne; onako se je dogodilo i Bukvici Jeroni
nianskoj, to jest liturgji slovinskoj. Pakleno
paluvirstvo nestoriansko nemoguchi podniti cis
tochu i svetinju navlastito princšnja svetoga pis
ma ucinjena od primudroga S. Jeronima u svoj
materinski jezik, i onoga ucinjenja po S. Cirilu
i Metodu u Moravii, hotilo jest, da se tune na
plinu po prilici jednoga grabccha orla, protiva
obima recenim prinesenjim pisma svetoga, jedan
niki mračnoga imena Metod, suxanj nestorianske
tr
č brdobe. Ovaj bo hudobni Metod, za bolje slu
Х iti svomu laхnomu poluvirstvu, u pravopisu je
ronimianskomu postavio se biaše priniti drugo
jacie isto S. Pismo, izštetit ga i proglasit ga na
ime S. Jeronima, navlastito po svoj Slavonii.
Dali S. Mater cerkva , svedjer bdcchi na
visokoj svojoj zgledalnici, buduchi odkrila to
liku poluvirsku zlobu uvedenu u s. Pismo po
nevérnomu Metodu, kao primudra i priserdcena
majka, brez najmanje kasnine, uzdigla je svoj
glas oznanivajuchi svoje sinove sverhu tolike
tvorbe poluvirske, i svakomu naponucnujuchi,
nehotiti zagerliti takov pakleni nauk ; page za

to bolje slomiti himbu nepriateljsku, i za obus
taviti zaširenjc laxljivomu virovatanju odlucila
biašc, da se obustavu sve sluxbc cerkovne u je
ziku slovinskomu , i na misto da se u napridak
uvede svuda u Liturgjiah jezik Latinski i Gergki.
0vo zabranjenje cerkovno teško ucinilo se
biaše navlastito Moravcim. Porad ovoga uzroka
Сirilo i Mctod, još xivuchi, uzdigoše svoje molbe
s. otcu Papi Ivanu VIII., za da bi dopušteno bilo
njihovim Moravcim sliditi sluxili sc s pčrvaš
njom liturgjiom slovinskom, jerbo da nije mogu
chc uvixbati ili u jeziku ni latinskomu ni gerčko
mu: „ Liquidem, ovako oni govorahu, si quivis
semus illi populo aliter aliquando cum caeteris
nationibus subvenire in lingua gracса усl latina,
omnino quac reprehenditis non sanxisscm. Sed
quia idiotas viarum Dei totaliter reperi , сt igna
ros, solun hoc ingenium almistita S. Spiritus
gratia cordi mco inspiravit, per quod etian in
numerum populum Deo acquisivi (in corum actis.)
U kripost ove molbe cèrkva biaše dopustila Milo
ravcima sliditi uzdèrxati svoju pervašnju liturgjiti
slovinsku.
Isto nebiaše se dogodilo Dalmatincim; jerbo
oni dobro poznavahu latinsko besidovanjc, u ko
jenuu i Bani krobatski pisahu svoje knjige: poral
ovoga uzroka Karlo veliki jedan dobar broj Đal
matinali biuše poslao u Кrobaciu za otvoriti i
оudi nauk jezika latinskoga, gdi ga jošter ac
bivaše, i tako uvesti liturgjin latinsku, kako
biaše narciljeno od svctog utica papc. Zatim i
van verni biskup Solinski i pčrvostulaik svih dr
хаvali Jalmatinskih, to jest i i\roacie, i Slavo
nic, i Bosne; po naredbi svetog otca Pape, pi
sao biaše svima Biskupinu pervostolnosti svojoj
podloхmim, da se ncimadu više derxati sluxђе
cèrkovne, neg u samomu jeziku latinskomu. Za
bolje utvèrditi takovu naredbu visokoga pogla
vara sve cèrkve Isukèrstove, Ivan Solinski, k
sebi biaše dozvao na sabor derxavski sve pri
imenovane biskupe. Ondi biaše odlučeno, zabo
raviti se od Bukvice jeroniuianske i barem do
klcu bude ocišcheno princscuje sveta pisala iz
štetcno i otrovano po himbi imenovanoga poluvir
са Мctuda. U svomu saboru solinskomu jedan
sam našao se biaše, to jest Gergur Ninski Bis
kup Slovinah, (Еpiscopus slavorum) koji branio
biaše Bukvicu jeronimiausku govorcchi, da bi
se drugagic za naglilo ime S. Jerouima, na
383
šega privcdroga otacbcnika, i da bi se mogla
poroditi smutnja u njegovim pravovirnim derxav
nicim običajnim slišati picvati Boхапstveno poli
valo i derxati svcta posvetilišta u svomu jeziku,
i napokon da mnogi njegova stada, mogli bi se
odcipiti od cerkve lilmske, zdruxujuchi scs Fo
clanini. (Vidic acta Salonitani concili provincia
lis.) Uvu stvar istom doznali buduchi puci slo
vinski, zacco sc biaše mcilju njima veliki nс
sklad i oštro pravdanje medju Latinim i Slovinja
nina, ovi poslidnji zavichuchi se, da za xivota
njihova nebi se odalcgili svoga otacbcnoga na
cina u cerkovnim sluxbanim. Ovakova smutnja
ncimadjaše konca, doklen nebiaše došao odgo
vor od Rimska Biskupa, i dopuštenje sliditi uz
derxanje bukvice jeronimianske do novih nared
bah. (Sledit che.)
О. Коstantin Воxicћ.
lrikazalac i Pčslik.
- оli
Věršiti dobro délo milosèrdja.
„ Ako me huda ccs protivne nesréche
Ucvili ovakoj xestoko od veche ,
Посhi che još vrenc, da mi che obraz svoj
Ukazat radostan u slasti velikoj i
Nu covek na svět saj dobit zvat neitna se
1)ukligol nad njimo sveclic se nicu rasc. “.
(Pčsni razlike linka Ranjine Dub. broj 112. L. G9.)
Srécha, kao nestavna, nije svedj ugadjala
dostojanstvu Thomsona glasovitoga pčsnika In
glezkoga. U vreme jošte kad je njegovo sloxe
je bilo saviše xudjeno za vidjet ga iziti na svět
lo, on je bio usilovan uginiti veliki dug i er
vat se uboxtvom. Netom biaše dao na světlo
svoje izvèrsno pčnje „ Cetiri doba godišta“ je
dan od svojih zajnia ocali odlučio biaše zatvorit
ga u tamnicu, namčravajuch tako obratit na svo
ju korist onaj broj pčnczah, koj utčštenik imo
je izbrojiti pčsniku.
0uinto, glasoviti prikazalac Londonski, koj
biaše veoma bogat, kad je zaguo nevolju govč
ka toliko dostojnoga, ochutio je poхаlenje u
sercu, i za sve da on nije poznao Thomsona po
obličju, ucg samo po glasu njegove slave, bez
no ganut se samo na milost, kako su ostali nje
govi priatelji uginili, koji su mu mogli pomochi,
odluci u svojoj chudi blagodarno pomochi ga svo
jim pčnczina. 0tide dakle k sudcu, pred kojim
stajašc nesrechni pčsnik, molechi ga, da bi luu
 384
-
dopustio viděti Thomsonn i š njime govoriti, što
njentu bi dopušteno. Netom se je k njemu pri
blixiо „ ja nemislini “ rece mu , Cast imali
biti od tebc poznam: Ja sam prikazalne Quin
to. “
„ linici, i dostojanstvo tvojc, “ odgovori mu
Thomsom n nucni su veoma dobro poznani, u cc
mu te mogu sluxiti? “ „Моlio bi te, da mi do
pustiš, “ odgovori mu Quinto „ osloboditi te za
koj (as od dosade u ovoj samochi, zaderxavaju
chi sc s tobom , i da bude sladosnii naš raz
govor, xudio bi, da mi udčliš milost, ovde
pric donéti jedan malahau rugak, jer bi mi
bilo vcoma ugodno s tobom u druxtvu rugati. *
Biuši mu on to dopustio seli su za rucati i sku
pa biti dobre volje, kako se moxe sumnjiti mc
dju prikazaoccm i pčsnikom.
Kad su došli za izpraznit najposlednji xmuo
vina 2 sada malo bcsčdinio, “ rece mu Quinto
» o utišini poslima. Bili sc ti igda domislio, moj
dobri priatelju, da ja sa svom istinom imam ti
dat sto libarah stсrlinskih ? Ništa ne manje stvar
јc ovako. * Thomson na te régi poceo je sunčh
tvoriti, kao s jednim koj se šali , ali kad vidje
da uu na zbilj to govori, rece mu: “Gospodine,
umolim te nc šali se siromaštvom jednog nesrčch
nika. — „ Nck ja ne izidjem xiv od ovle, ako
negovorim istinu, „ pusti nie govorit, i ostat
chcš uvéran od ove istine. “
„ Imaš dakle znati, uljudni, gospodine Thom
sonc, da kad sam uzeo štiti ono tvoje uredno
picnjc verhu » cetiri dobah godine, “ осhutio
sam u momu sercu takovo nasladu, da sam poz
no tad moju najvechu harnost proti onomu koj
mi biaše uzrok tolike duhovne nasladc. Ilaz
mišljajuchi paka tlu sam bogat, i da se naho
dini brez baštinikah potrčbnih , odredio sam
uginiti moju najposlednju naredbu , i jedno od
nojili odredjenjali biaše ukazat se harnim u
vrčmic moje smèrti onomu, koj je u xivotu, do
bavio najdruxju zabavu momu duhu. Ti si oso
bito pervi u broju onih, kojim sam derxam radi
sladkih besčdali , i za taj razlog jedno od umo
jih od redujenjali (legato) namičniva sto libarah
sterlinskih sastavitelju pčnja: „Сctiri doba godine,“
kad sam doznao da si zatvoren u tamnici, došlo
mi je na pamet, da bi ti bolje stalo primiti re
—94333339tfitteže
Iliratja Battara
J. A. Maznapich
Urednik.
—
cenc novce sada, nego po mojoj smerti. S dru
ge strane, zašto trebuje da ja ostavljam ovo iz
vèršenje najzadnje xelje moje drugom kome kad
lo isto ja mogu doveršiti? Ako paka, gospodi
ne Thomsone, ti hochcš gekati moju smèrt za pri
miti ovo 100. libarah, mcka i to bude kako ti
xudiš, ja sam pčnczc zatvorio u jednu spremu,
gde stoje na tvoju zapověd. Baci ili, ako hocleš
u rčku Tanigi, meni je svo jedno. “
()vaj sasvim novi, milosèrdni, svcvoljni na
cin za obdariti ponezima , suruxen s razgovo
rom toliko slobodnim i otvorcnim preobratio je
protivnost pesnikovu u snixcnost, koj pun har
nosti odlučio je bit baštinik dokle je u xivotu, i s
tinic moch urediti svoju brezrcalnu, izginutu sre
chu.
Uzmite si ovo za izgled, o vi kojc je srě
сha nadarila bogastvom, za da budete korisni
za xivota na světu, jer blago, koje vam je šted
dnja shranila toliko vremena, moxe se po snierti
u jedan cas razpčršati. Ime onizih koji su xivčli
za svoju samu korist, a ne za opchcnu, ostaje
za věk u zabiti. Ali uspomсna neumèrla ostaje
onim ljudima, koji su dobra děla véršili na svetu;
jer jedna od poglavitih zapovédih boxjih jest,
da pomaxcmo iskernjega u potrebi i zato ime
dobrocinca jest najlěpše, najdraxс, i najveche ce
ne, što moxe jedan izvèrsni covek sebi ostaviti
na světu, i za najbolji izgled objaviti buduche
mu naraštaju.
Marko Marinovich.
НIValislava.
Falila se fulislava:
„ Neću mala no golcima. “
0de ipak za nalcna,
Stade malen falit selic:
„ Imam kuću na tri poda,
Imam vole vitoroge;
Brašna stara devet letali. “
Pita malog fallislava,
Da joj kuću kazat ide,
„ Di ti kuća na tri poda?
Di ti voli vitorogi?
l) i ti brašno od devet letah ?
Sto ti j' kuća to t j' paučina,
Sto ti voli vitorogi,
To su miši štakorovi,
Sto je brašno od devet letah,
To ti j' pepel na ognjišću. “
Izdavatelji i vlastnici.
 BROJ (!), II. 600|NA
—О- —G –

NA 8. PR0SINCA -- |- 1 8 4 5.
E“ P 3. “
—
|-

м
--

*“ -

|
-

N
у
ži
"4 m MNW у“ &

Sºsa- Оvaj list izlazi svaki ponсděljak. Godišnja mu je cčna 1 г. u Zadru, a po ostalih městih u Austrianskoj cesarovini 5 f.
zarad pošte. Predplatja se za célu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji no primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zorn Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

PESNICTVO. Preko dalekih krajah

R a z s t a na k.
Evº oni cas prigorki,
S Bogom oj milo moj!
Nevidcch lice tvoje
Каko chu xivét ja?
Svcdjer u mukam bit chu
Imat pocitka nit chu:
Ti li se mene spominjat
Ја сhu se tuxan skitat:
Kamenje ter chu pitat
1.) Gdi mi je vila má : —
Niti chu jest, ni spati;
Neg te dan i noch zvati:
Ti li se mene spominjat
Носhсšli? . . . š Bog zna!
0hlazech berda cesto,
Gdě no ja sretan bivah ,
I s tobom raj uхivah,
Kadsam ti celov krá. -

Ноcheš li?... Sam Bog zna!

Milosna, pusti misli S uspomenuljim trista
Мuсit che mº ona města:
Po stopam tvojih mogu Ti li se mene spominjat
Mir da mi traxit mogu, Ноcheš li? . . . Sam Bog zna!
Којme je odbégá. —
Svuda chu xeljom ja ti Еvº ono, rjet chu, hladno,
Tvoga kod skuta stati: Gděno se serduu, vrilo;
Ti li se mcnc spominjat Dali mi potle unilo
Носhсš li?... Sam Log zna! Plugicu darova:
K stanu ti novom dojt che Cekali s' ovdě bismo
Igrali seno gdi smo :
Iljadu ruku prosit:
Serce ti na dar nosit Ti li se mene ““
Каko sam tº i ja dà! Ноcheš li?... Sam Bog zna!
llado u takoj slasti Promisl' u persim kakav
Kada ti budeš rasti, 0stavljaš nac mi svratjen;
Мене spomenut s ikada Promisli da neplatjen
Ja sam te milová.
Носhсš li?... Sam Bog zna ! —
--
Promisli, s tvog razstanka,
1) Ovo sam Ja prenio iz talianskoga Metastasi - a u Gorkosti mog ostanka:
nna jezik (ima godinah) za inad; hotijuchi kušati kako bi uno Promisli..., Joh! spomenut me
gao istoru nerom odvratiti redao po redao. To je bilo izprazna Ноclieš li? Da . . . bog dâ. —
uzkakanje mladosti. Ako nesani doskocio, nije do sогca, nego
do nogu. Odskoci, Junate koi znaš i moxeš bolje razglasi slavni je
zik. Znam da ncima hvale u raztezanju i natezanju. Ali se po Stepan Ivichevich.
tomu ugiba i omekšava pamet i jezik, i budu laganii kad po
- ареов
*la tércu slobodnu. Tako n pellvani “ po konopim. —
 -
PRIPOVEST.
što se vragu s babom dogodi.
Кncz luknnor reče jedan put svomu voćniku
l'atroniu: »Nekidan, kad sam se u jednomu druž
tvu razgovarao, dojdemo na pitanjc, krozašto
može opak čovik svomu iskernjemu najvećje zlo
učiniti. Tad nekoji rekoše: kroz lukavstvo; druzi:
kroz gerbavu nakazu; a opet druzi mišljahu, da
je najhudje opak jezik i šanjenjc. – Buduć da
ste vi veoma razumnu čovčk, zato vas molim
da ni kažete, koje vam se najopačic od tih za
lali cini ? “
* Gospodine kneže! * odgovori Patronio,
– za da se bistro o tomu izvěstite, biti će ni dra
до , ako posluhnetc., što se je vragu s babom
dogodilo. “
» A što je to bilo? “ upita knez.
» Gospodine kneže! “ reče Patronio, » u
jednomo grudiću bio je jedan posve krčpostan
muž sa svojom žсnom, koji su tako šrećno me
dju sobom živčli, da se nikad zavadili nesu. To
nebiaše po volji vragu, komu je svako dobro
tern u oku, i zato je već odavno okušavao, ka
ko će neslogu medju njih posiati, ali bo on ni
kako nemogaše svoju namčru doseći. Iduć jedan
put iz toga gradića veoma turoban nad lošom
srećom, sastanc on jednu bezbožnu babu i spoz
navši se s njom, upita ona njega, zarad cog
je on tako turoban ? Vrag joj odgovori, da ide
iz grada, gdě onaj krěpostni muž i žena stanu
ju, i da je već odavno zalud okušavao, kako
bi ih ua zlo i nesreću naveo, i kad njegov ucš
tar čuje, da je on toliko vremena bez koristi
potrošio, da će mu tad doisto zlo ići, i da je
porad toga tako nevсsco. Ona se nad tim vèrlo
začudi, da on, buduć inače dosta pametan, nije
mugao tu naměru izpcijati; ali ako hoće nju po
slušati, da će umu ona u pomoć priskočiti. Tad
joj vrag obeća, da će sve učinit, što ona bude
zahtčvala, samo da se onaj muž i žena upropa
ste, i tad se njih dvoje za taj posao dogovore.
„ Sud odide baba u grad i nepočiva, dok
se nije sa ženom onoga muža spoznala. Kod ove
sc izdade, da je negda kod njezinc matcre kao
dékla služila, i da se iz zahvalnosti prisiljena
vidi sail i njoj po svojoj mogućnosti služiti. Do
bra žena nenašavši nikakove sumnje u njezinih
rěčih, uzale ju u svoju kuću, i zaufa joj svo
386
svoje poslovo, i to isto učini njezin muž. Ali
bo pokle je ona dulje vrěmena u kući bila i ve
гcnica obadvoice postala, dojde jednom veoma
žalostna prću gospoju i rekne: Ah kćerce moja,
kako me to na srcu boli, što sam istom sad
čula! Kažu, da se vašemu suprugu druge gos
podje bolje dopadaju, nego vi; zato vas zakli
njem, da mu svu mogućnu ljubav i debrotu iz
kažete, za da on za druzim neposkakuje , jer
bi se mogla iz toga velika nesrčća za vas do
goditi. Premda to nemogaše dobra žena podpuno
verovati, ipak joj je serce ranilo i xalost zadalo.
Vidivši opaka baba da je žena žalostna, poleti na
jedno mesto, kud je muž proći morao, i dočekavši
ga, rekne mu: » Vaše me ponašanje veoma
ožalostjuje; Vi imate tako krasnu i dobru ženu,
pak vendar drugu većma ljubite! ali bo vaša
žena znade već za to, pak je vèrlo žalostna;
ona mi je kazala , buduć da vi proti njoj tako
postupatc, preinda vaul je svaku ljubav izkazi
vala, da će od sad i ona drugoga tražiti, koi
će ju istom tako i još većma ljubiti, nego vi;
ali bo za ime Božje, nemojte me izdati, jer
ako to gospoja doćuje, biti će svašta iz mene.“
» Kad je muž to čuo, nije baš sve věro
vao , ali bo je ipak zamišljen ostao. Opaka baba
pusti njega stati, povrati se k ženi i uka
zavši se žalostna, rekne joj: „ Kćerko moja!
nсznam koja se je nesreća dogodila, ali bo se
vaš шuž veoma na vas serdi, i za da se sami
osvědočite, da sam istinu rekla, imajte pazku,
kako će zlomuran i gnjevan doći, što inače nje
gova navada jur nije bila. * Zatim pustivši že
nu u velikoj škérbi, odide opet pred muža, pak
i njemu to isto kaže. Došavši muž kući i na
šavši svoju ženu doisto lako žalostnu, a ništa
od one starc priaznosti, koja je odprie medju
njini vladala, ostane i on sveudilj směrknut.
Dočim je muž opet izišao, rekne himbena baba
dobroj ženi: „ako vam je za volju, ja idem jed
noga učena čověka nać, da vašega muža na kol
“ god način od svoje zle volje izleči; “ na što
žena, koja je iskreno žudila, da se dobro po
razumljenje sa svojim mužem opet povrati, ba
bi odgovori, da je s tim zadovoljna, i da će
| joj veoma zahvalna biti. *
„ Nakon nekoliko danah donese baba gla
sove, da je jednoga posve věšta čověka našla,
| koi joj je kazao, ako mu ona samo nekoliko dla
 — 387
kali izpod brade njezina muža dobavi, da će on
s njimi meštarsko dčlo učiniti; da će njezin muž
cio svoj gnjicv proti njoj izgubiti i da ćcdu oni
opet tako zadovoljno i možebit još srčćnic nego
odpric mсdju sobom živčti; zato neka ona gleda,
kad muž kući dojde, da joj on na krilu zadrčm
ljc. Tad joj baba dade britvu za odrez dlakah ,
a dobra žсna, koja porad mсdju njimi porodivše
se odvertnosti ništa hlcpnic na svčtu želila nije,
nego da priašnju srčču opet zadobјc, privoli iz
velike ljubavi za svoga muža na to, i uzme brit
vu, koju joj je opaka baba donesla. Baba
pako otide od maha muža tražiti, i našavši ga
reknс mu: „ Da joj je veoma žao za njegovo
življenje; da joj nije mogućno duljc tajiti, bu
duć da ona zna, da je njegova žena nakanila
njega ubiti, i sa svom ljubeznicom pobegnuti, i
za dokaz, da ona istinu govori, hoće mu tako
djer odkriti, na koi je način odlučila, njega
smaknuti. Naime kad on kući dojde, gledati će
njegova žena, da ga na svomu krilu u sam za
ljulja, i kad zadrčmlje, da će mu s britvom ,
koju je već na to pripravila, vrat odrezati. „ О
ve himbene réči uplaše veoma muža, i još mu
veću škerb zadadu, nego priašnja prišaptivanja;
medjutim odluči on, da će na oprezu biti, i o
tide nakon kući, za da tu stvar izkuša. “
„ Коa kuće biaše on do žene priaznic do
čekan, nego prednjih danah; ona mu rekne: da
je on uvěk s poslovim zabavljen, bez da si ikad
pokaja i okrepljenja dade, zato neka se uza nju
legne i glavu na njezino krilo metne, da će ga
ona milovati. Kod tih rěčih počme on još većma
sumnjati; ali bo za viděti, što će žena učiniti,
naměsti se on za spavanje na njezinu krilu, i u
čini se malo po malo kao da je zaspao ; a kad
je žena mislila, da on već dosta čvèrsto spa
va, izvadi britvu, da mu dlake izpod brade od
reže. Njezin muž vidivši pako britvu u njezi
noj ruci i na svomu vratu, nemogaše dulje na
babinc rěči sumnjati, nego sgrabi britvu iz že
nine ruke, i zakoljc ju s njom. Nad bukom, ko
ju je taj čin prouzročio, prileti otac i brat že
nin, i vidivši da je ona zaklana, bez da je do
sad od muža, ili od koga drugoga išlo zločсsta
o njoj čuti bilo, popanc ili takov gnjev, da su
svi na muža skočili i njega ubili. A na ovu ha
labuku dolete opet muževi rodjaci, ii potuku o
ne , koji su njihova strica ubili, i tako se je
—
štropot simo tamo preganjao, dok je najbolji dio
stanovnikah, štogod ih je u gradu bilo, taj isti
dan potučen ostao, i sva ta nesrčća dojde od
himbenih rččih onc opakc babc. “
„ Kako pako pravcdni gospodin nikakovo
zločinstvo, bilo još tako skrivcno, nenaplatjeno
neostavi, tako je i ovdě na vidčlo izvco, da je
opaka buba svu tu nesreću prouzročila, i tako
dojde ona pred glavni sud, i dokonča strahovi
to svoj grčŠni život. “
„ Ako li vi gospodine kneže, znati želite,
tko je na svčtu najopači, i tko najveću nesreću
čini, tako znajte: to je onaj, koi prčil svetom
dobra kerstjanina, poštena i krěpostna čověka
predstavlja, a u sercu pun himbe, samo laži i
šanjenja izmišlja, za da ljude upropasti. Zato
vas ja světujem, da se pobošnih šuljaocah
čuvate jer bo veći dio od njih misli samo
na laž i prevaru; i da nikad nezabasate, spo
menite se rěčih svetoga evangjelja, gdčno pisa
no stoji: po njihovih ćete ih délih poznati ! No,
budite uvěreni, nijedan čověk na svetu, i ako
mu baš za kratko vréme za rukom pojde, nemo
že dugo zatajiti, čijega je duha détc. “
Knez spozna da je istina, što mu je Patro
nio kazao, odluči u sercu svomu, da će se po
tomu vladati, i zamoli Boga, da ga sa svim svo
jim priateljim od licoměracah občuva.
Gledaj na dělo, a ne na izliku , ako želiš
od nesreće občuvan biti.
Cvio Berndušić.
PENEZOSLOVJE.
ОD GOVO R.
S. Ljubicha Gosp. II • Za Tronu.
(Produxenje.)
Predstavljah daklem na strani 4 i 1. g. p.
pèrvo sumljenje gos. 1 Zafronu svèrhu slovah u
nadpisu, i naravnim naginom izvadio sam, da
bukvar, kojim se je on sluхio u tomacenju ovog
nadpisa, ima slovah , koja uzdèrxuju novu vlas
titost tj. da sluxe za izrieti glase sasma razligne.
Ali što odgovori na ovo gos. I Zafrom ? Iznova
izvodi nadpis pčncza mnogo razligan od onoga,
koji se u njegovomu pèrvomu glanu nahodi, da
juchi na svčtlo još zlamenja sasma razligna od
 388 —
pèrvih prelazcchi ncrednosti od mene prie zabi njim izdanjem, nenahodechi se do sada ni pč
lčxcnc bez išta rechi, i svakomu zlamenju istog nezah ni nadpisah takmeno urezanih, buduchi
nadpisa za vcchu bistrost podstavljajuchi procč da u ovih cirilianska slova najslignia pèrvašnjim
nu odgovarajuchu u djackom bukvaru. Zahode utlaxc Sc.

paka mnogobrojne nadstavlja tiskarniku i poma Pérvi kodik cirilianski opcheno poznani i.)
njkanju slovah ncobiguili. Evo koliko o tomu s kojim se po sudu glasovitoga, pismenstveni
upisao je izvèrstni gos, P. Nisitca na strani 49. ka Dobrovskog 2.) ima cčlovitost pismenah od
Dalmaciе. - Se la leggenda della moneta, come dobah S. Cirila potvèrditi, jest Ostromirans
Vos. S. Rev. dice, fu unaltrattata dalo stam ki. Оn biaše upisan god i oš7. Оd ovoga slbori
patore, avсva ragione il Ljubich di farne l' ana odvech puno prevrćdni Bartul Kopilar u svojoj
lisic di dubitarne dell'ingenuita, od Ella ebbe knjizi » Glagolita Clozianus “ i daje na světlo
torto, permetta che il dica, a non darsi tosto ali s pismenima malo ponovljenima tri komada
pensicro, onde farla rettificare e non attendere t. j. a) Evangelium de duobos euntibus in Em
oltre a sette mesi per farlo, e cio solo per ri таи, Lucaе ХХТИ, 13. 35. ; b) Textus lod.
spondere all” osservazioni del Ljubich, facendosi Ostrom, ad fidem apographi: i na pokon c.)
gabbo delle osservazioni di lui con acre risenti Podpisanje Evanjeljah istog kodika, i pak nado
mento. - Velika je doisto to obrana, koja se meche , Еa sic habet in Kopenii. Собранiе Сло
oslanja na tiskarnu! Ali treba iznéti oba nad венскихв. Памлтниковљ. Реtrop. 1827. fol. pag.
pisa gos. I. Zafrona, da moxe svatko tko bi htio 31. 32. « Zadnja dva dela s strane djacko iz
s terpjenjem razlikosti xigati. tomacenje zgoregenoga Kopitar - a. Stije se u naj
pokonjem delu:
Nadpis u pèrvomu clanu: - * -“ * • * 4

Gлава, текћ fи је нštљни еукли се по

6 • * *s-e º
- NPHSНТООЛОWHSITH HISITOHTIJEO Isus члХ“ ж - писати,
-

1 1 1 1 1 1 1 1 0 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 - t rt вљ лtто „šф 35, а о

г -- -- *-- -

uga - a to o i dva rpu a r po - t i lo isp s i конвчаут - вљ лtто „šф šе написаук не

Nadpis u drugomu clanu: 1) Izvela je Danica na broju 21. 1845. m izvestje o
Пemcškom i Ostromirovom Evangelju “ g. Zubrzycki-а, gdě
no se vidi, da na ovaj kodik „nezdašnji francezki kraljevi
[-{i- prigodom svoga okrunjenja zaklinjali su se “ i da su ga cu
нГИSHтооlayнчгн
1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1
нФгантLAUTISUSI
1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1
vali brixljivo u pèrvostolnom kaptulu u Remešu (Rheims.) U
Кrancezkoj su rukopis taj navadno zvali: „Техte du Sacre“ dok
u ga sa to o i d v a r p u a r po a ti lo i s psi јc u vrćnic prevrnta franceskoga zajcdno s ostalimi uresi izgcz
nuo. Pric nekoliko godinah opet se je našao i mnogi mudraci
su se oko njega zabavili. Rukopis ovaj ima dva dela. Pérvi
Niti je i drugi nadpis iznova od gos. I. pisan je cirilianskimi pismсni i umrčcЈсun rusko-cerkvсnim, dru
gi glagoljskom bukvicom tako lepo, da još nije se vidélo toli kras
Zatrona na světlo izveden, kakono je svakomu nog rukopisa. Iz nadometka na koncu vidi se, da je 8. Pro
kop, koi se je vcch g. 1010. proslavio , od g. 1030 opat u Sa
ocito, bez pogrčšakah, i zato derximo da je po zavi bio, a g. 1033 po sve star preminuo, izmedju g. 1010 i
dobno zabiléxiti ih nekoliko. Veli gos: I. Zafron, 1053. svojom rukom rusko slavenski tekst napisao ; glagoljska
pako struna bila je vele kasnic najmanje g. 1395. Pisana od
kakono chemo viděti malo potle, da vrčdni gosp. jednoga redovnika iz manastira S. Benedicta u Pragu. Biaše
ovaj rukopis u 15. stoletju u Wrancuzku poslan. Neimajuchi ini
Nadpop Kapor izvan gorgkin i djackim buk bolja poznanja svèrhu ovog kolika, nemoxemo ni nanЈ na
slonjati se. To znamo, da se tako cesto nenaliodi zašto nije bio
varom, sluхio se je i cirilianskim u istomagcuju utiskan, i da je starii prem malo od Ostronirskoga. Na Ina
pencza. Od ovle naravno izhodi, da sva ona zla domeche pametno još provredni urednik banice: n ovdě samo
napominjurno, da po mnenju mnogih ucenih slavjanah rukopis
menja, koja nesu ni gorcka ni djacka, svakoja ltencški nije tako star kao što veli Zubreycki, nego da je
prepisan iz stare matice. “
ko cirilianska biti moraju. Buduchi je to tako, 2.) Veli ovaj slavni pismenstvenik: „Vix tanlen crede
pogledajmo nalo, jeli doisto zlamenja cirilianska, antiquiores. ibi codices adhuc servari, quam sint Evangelia
0stromiri (1057) cd ducis Mstislavi, nuper detecta in Ilussia
koja u drugomu nadpisu nahodu se, djagkoj quorum pleniorem notitiam desiderem. In his corte et aliis ne
tute supparibus antiquoram Cyrilli versionem tontineri haul
proceni, njima danoj od gos. I. Zafrona, odgova dubito, Quis non optet, ut haco scu linguao Slavicao novu
mentum antiquissimum et ad critican sacram insigao subsidium
raju. I za to uginiti ja mislim, da je stvar prud aliquando prorsus immututa, ac caracteribus vetustanu for
na spustiti se na svčdoganje kodikah najstarih, main referentibus in lucem cilatur. Iluiо срu operi, tuo uni
versa gons slavinica ct gloriari ct prollccre posset, lubсns cou
koji su nam u teku vrčmenah ostali, i najprčil sccrarciu operatu Lucaul. “
 389
кугли се ракоу Кикино наречнису скроу на
куцненин носифт, а мириски остромир“
Близокоу скроу изаславоу кљнаЗоу.
Iznosi dakle gorchvaljeni Kopitar na svèrhi
ovog svog vele vrčilnoga i prudnoga tvorja kaza
lo s naslovom » Slavorum utriusque ritus unius
cjusdemque linguae sacrac alphabetum utrumque “
i u desetona redu věrno jošte isnosi bukvarci
rilianski onako doisto, kako se nahodi u kodi
ku Ostromirskomu buduchi hote cinio ga ure
zati. Buduchi su ova slova najstaria, koja su do
sad poznata, ona imala bi bolje od inog drugo
ga bukvara sluxili za ovaj pčncz istomaciti. Ali
zlamenja u nadpisu goreregenomu, koja nesu ni
gergka ni djacka, i koja zato jesu po sudu gos
Napopa Kapora cirilianska, oli ne nahodu se u
ovomu strarovitomu bukvaru, ili ako se utraхе,
njihova cčna djacka u bukvaru Ostromirskomu
jest razligna od one, koju im nadstavlja gos. I.
Zafron. Na jedan primče: zlamenja И , koje kod
gos. I Zafrona: odgovara latinskomu slovu u ,
nena ne samo u kodiku Ostromirskomu (i o57)
dali ni u onomu Svjatoslava Izbornika upisanu god.
roz 3, nego po lětoslovnomu uredjenju kodikah
cirilianskih jest iznašasija puno poslednjega. To
zlamenje ne nahodi se ni u najprčdnjemu izda
nju mletagkomu Octoeka god. 1493. Nalazi se
stopërv u nčkih kodicih i izdanjah vele pozdniih,
nu i ovdě ne s cčnom djagkoga u , nego i (Do
brovski Instit. Lin. Slav.)
Еvo ti još i drugog preukaza i tako zados
ta. Zlatnenje ciriliansko H, koje kod gos, I. Za
trona odgovara djagkomu slovu u , nahodi se u
kodiku Ostromirskomu i u onomu Svjatoslava
Izbornika i u izdanju Octocka na ovaj nagin H,
i odgovara djackomu slovu u ali ne u, i t. d.
Slicnih neizvèrsnostih mogao bi bilčxiti nc malo,
ali to ostavljam, buduchi da svèrhu dobe ciri
lianskih pismenih govorit chu na dalje malo po
tle. Prudno je da jos ovdě opomenem štiocu,
da štijuchi ovaj pčnez spreda i zada od desne
put lčve, kako hoche gos. Zafrom (što se suproti
vi svim kolicin i izdanjim cirilianskim, gero
kim i djackim) cini mi se, da imam pred ogi
na jedan komad jebuxeskog i tako drugih semi
tiskih jezikah, kad to bolje ne dogodi se pod
—
rčzom, buduchi je izpravio gos. I. Zafron u dru
gomu clano, štijuchi od lěve put desne.
Iz predstavljenih skazanjah skladno moxe se
vidëti, da pčncz biaše iznova prinešen u Zori
s manje zahovah, nu da ništamanje ima još po
grčšakah i zato da bi bila stvar prudna iznova
ga věrno izvesti na svčilo i do cilja i slikom iz
lognom. Nu od ovih sinotrenjah sajdimo na što
je od vcche prudnosti i vaхноšti.
Traxial od gos. l. Zatruna, da mi svoja
uzoritost do cilja opiše nagin bukvara u nadpi
su, a on mi krasno odgovaraše » da kad hi on
imao pred osima vas bukvar iz koga su bila
slova na njegovom pčnczu prinešena, da nebi on
ondar ne, dali koja mu drago babica (!) mogla
ga tomaciti (str. 86-) n I ovo utvèrdjenje malo
je neredno i protivi ginu se, buduchi, onda svi
penezi koji nose javan i razumětan nadpis djacki,
gergki i t. d. imali bi se bez truda i odmah iz
tomaciti, i onda po sudu izvèrtnomu gos. I. Za
frona bila bi ta rabota babici pristojna, kad iz
druge strane jest javno poznato, da neki nadpisi
gerekih pinezah i djackih i t. d. od kojih pisme
na su preocita, ili učsu bili do sada istomaceni
ili su utrudili pamati izvèrstne. (Ved. Eckhel D.
N. V.) Nuti daklem znanja u penezoslovju !
(Sledit che)
----ET-GG--
() Р () }{ E \ А
Gos. Dru. IIекunanu Meynert - ta
Mledju mnogimi, koji su se na Vašu dogo
dovštinu Austrianskog cesarstva predbrojili i ja
sam jedan i buduchi sam slavjan, tako ne zau
zimlje ponajviše sve ono, što se moga roda tige;
niesam još sve izišavše svezke procitao, nego sa
mo u one zavirio, gdie sam mislio štogod o mo
me narodu nachi. Po tom putu citah u 30. svezku
Vaše dogodovštine sliedeche redce: 1.) Oni Mon
goli, koji su u Dalmacii zaostali, postadoše
Jezgrom Morlakah i prozvaše se po gizdavu i
-- - - -
1.) Die in Dalmatica zurückgeblichenen Mongolcu bilde
ten den Kern der Miorlachen, dio sieh den stolzen Namen des
crosscu Uluscs oder tlertscherstammes (Mechr-Uullus) beilerto
und »ih selbst uoch heute 5lor - Ulassen ncnnen, wie den auch
di Morluclien um Zara noch bis auf dicsen Tac das reine Gс
Prigo mongolischer Gesichtsbildung tragen. — (Seite 203.)
 — 390
menu velikoga Uluses - a iliti vladajucheg sta
bla (Afcchr- Ulus) Лfor-Ulassi, kako se i dan
današnji zovu i kako dan današnji Morlaki o
kolo Zadra pisto mongolsko obličje pokazuju.
Vaša dogodovština ima, kako sam guo,
mnogo predbrojiteljah. Vechi dio tih predbroji
teljah znam, da neche slavjanski jezik znati kao
ni Vi, imat che dakle s Vama zajedno nesric
chu onaj Vaš izrek, Bog zna iz kog vrielo iz
cerpljen, za istinu derxati, akoprcu istine ni za
lik u njemu nije. Da biste Vi Gospodine slavjans
ki koj jezik znali, ili pisajuch o slavjanskim stvar
na, dublje te stvari proučili ili s slavjanimi se
svietovali i porazgovorili, Vami nebi triebalo iz
dalekog Mongolskog jezika inc Morlakah izvla
sili i neznanca u bludnju zavadjati, Vi biste u
blizom slavjanskomu jeziku izjasnjenje toga imena
našli, bi se osviedocili, da Morlaki neche dru
go rechi nego Morski Plahi ili Morski Talia
ni (l/ecr- Italiener) od inieh narodah tako naz
vani, buduchi su prieko Jadranskog mora kroz
sva stolicija veliko obchenje s Talianima imali,
akoprcu su iz cistog koricna slavjanskog proiz
nikli. Da je u vrieme Mangolske navale na ju
goslavjanske derxave po Dalmacii i po drugih
predielih ponešto Мongolskih porodicah zaosto
la, -- koje su se ali poslie u slavjansku kerv posve
prelile, — to je xiva istina, ali da ih je toliko
ostalo za napuniti cielu Bukovicu (tako se zove
prediel, gdie Morlaki stanuju) Моngolskim ob
licjima i sasvim uništiti slavjanska, tu ste se,
oprostite, malo onaklo ali duboku ugazili. Ја
sain evo vech trelju godinu u Zadru i obašao
sam dobrano Zadarsku okolicu, ali vierujte mi na
dušu, niesam nijedno Mongolsko lice srio, nego
sve slavjanska, cisto onako kako se u Hèrvatskoj
u Bosni u Sèrbii i t.d.. vide.
Moja namiera, Gospodine, nije bila Vami ovo
kao pogrieške predbaciti. — Vi ste pisali, kako
ste u jednoj ili drugoj knjizi našli; ja sam xelio
samo na ovaj nagin opomenute Vas i inostranske
spisatelje, da u ovo doba slavjani niesu više glu
li niti sliepo za ono što se o njima piše, nego da
oni gitaju, protresaju, svoga se derxe i svakom
svoje vratjaju.
P. Preradovich.
MISLI CHUDOREDNE.
вo go što v je 1.)
Ti nemoxeš nikad imati saviše ljubomor
stva za ono što se tice bogoštovja. Ono ima
biti daleko od neuredna kakva tvoga obzira, i
svèrhe, i od tvojih odlukah; niti imaš derxati bo
goštovje za izgled kakve tvoje dobili.
тi neimaš razmišljat tvoja děla, tvoju sluх
bu i tvoje rodstvo, dali za jedinu svèrhu da
sva ova imadu sluxit bogoštovju, i cinitih pod
loxna istomu. Običajna ljudska slobodština ne
kuci staviti u sumnju jeli bogoštovje pravo; dali
nastoji kako che nexivét po zakonu, i po upra
vah bogoštovja.
Znade bo se što se ima verovat; znade bo
se odviše što se ima cinit; i cesto krat stane“
mislit svèrhu obodvoga. Ti nemariš verova i
niti se brineš cinit u starosti ono, što si duxan
cinit u svako vrčme.
Pridruxi se bogoštovju, a ne svétu koji ga
spověda. Pridersi se tvoje vère, a ne onizih koji,
su te u njoj naučili. Ne derxi u glavi da mo
seš biti ikad kip dobar, ako nebudeš imati
cudo bogoštovja. Naše bo bogoštovje jest za
ničreno u svojih naucih; i istine temeljne od
njega postavljene jesu sve boxanstvenc. ---
Ti mechcš nikad moch ubegnuti druxtvu o
njih duhovah silovitih (spiriti Jord) koji 9“
wavet neverovati nikakve stvari. - Izkuštvo ci
nit che ti doznat, da koliko vechma tko imade bo
goštovja, onaj je više nadaren, i ljubljen u sve
lo. - Koliko ti drago moxeš ukazati se ljubo
moran (zelante) na bogoštovje, osigledna dela,
koja ti budeš učiniti, neche biti prijatna, ako
nebudu sdruxena sa zlamenjim bivstvenim pra“
ga bogoljubstva.
Duševnost.
Ti nikad necheš moch biti koliko je Р“
trebno izvrstan, ni mnogo opatan “ “
1.) Religiono (omaggio) i una. virtu nanossa. sila zina
tizia, o che prescriyo un stito dovuto a Dio. La religious ““
* * lavera solamente. Essa i provata **** che noа у
sФucile
cosa de'
piumattematici.
certa, polehe le su“. Preove le
Consegucatements eccelone in Cristiana
Religious evidents
S divina nela sua durata, nela *** perpetuiti, ncila sua mo
rale, nella sua condotta, ne suoi ciletti.
 391

ga onoga što se tige duševnosti. --- Stavnije i Оd 22. Prosinca (poslednja polutica potle
bolje uprave od duševnosti ti mecheš mochi slč ponocha) do 28. istoga. - Vlaga i studen, što
diti; dali pazi da ju nebi oskvèrnuo, za da se god i lépa. —
ona priloxi tvomu razpuštenju, tvojoj volji i Оd 28. Prosinca (mčna pred ponoch) do
tvojim slabostima. 4. Sčgnja 1846. -- Studen, snčg i mraz. A na
Nemoj radit imati duševnost mnogo me dat se je koi dan i dobru. -
koputnu, dali nemoj po isti nagin imat jed Starinska vlčštbanja:
nu da nebude koliko je zadosta. Razbor medju Ako se na Boxich trava zeleni, bit che na
to i svět imadu u ovom dčlu upravit nagin uskers snčgom pokrivena. -- Ako je Boxignja
tvoga xivljenja; i jerbo mi mésmo svi zvani na noch, i boxich vedar i cist, biti che dojduche
jedan sami nacin na izvèrstitost; radi gesa du godine dosta vina i xita. Akoli je větrovit i ki
ševnost neima biti jednaka u svakomu radi ne šovit, onda se s pomorom preti. ---
jednakosti duхnostih, sasvim da jednomu cilju Badnje texagke měseca prosinca.
svi stupamo, slavi nebeskoj. -- -- Duševnost, i Treba je gnojiti zemlje. Tuchi u kuchah
хito, kakono kukuruze. Pokrivati stablim hre
poštenje imadu biti uprave sviuh tvojih dělova
njah; korist i mito neima uchi u tvoje omére, kove gnojem. Penjati gvozdja zvěrkam. Biti pra
izvan na onaj način gdě moxe biti dopušteno i sado. Od ovud poslovica: » Sveti Toma ubi
prasca dona. « --
prosto po putu pravednosti i poštenja. * Turci vele: tarana je hrana;
Kad budeš zadovoljio koliko razgleda du
Vele vlasi: kupus i slanina. -
ševnost i poštenje, radi uginiti ono što si vre
dan tvojim roditeljim i tvojim prijateljim, niti NARODNA PESMA
cheš uginiti ikad odviše. -- Kad si izpunio dux
(iz u stih puka u Slavo u i i.)
nosti prama Bogu, prama sebi i prama tvomu
iskčrnjemu, ncostaje ti vech drugo, i u ovomu Sunčrt HIvalislave.
se uzdèrxi sve mudroznanje.
Piše knjigu Atlagića Hajka
Radi toga više pazi duševnost nego drugo, I šalje ju Cehajući Muji:
jerbo che svašto pric mochi te prevarit, a dušev * Drag dragiću Cehajićn Mujo
nost neche nikad: Conscientiam magis, quam fa Jutra nam je svetac Jurjev danak
Оder dušo da u kolo gremo,
нат attende. Ta namgue saepe poterit fauna Da se livna kola naigramo
conscientia питфиanи. « (Seneca.) I liepih pisam napivamo. “
Bojat se je da se manje dan današnji pa Pri svići je knjigu razgledao,
zi na duševnost nego blago, i uvrěda iskornjega. Do pol noći konja osedlao,
Preda dan ga junak zajahao,
Bog bi dao da ovo nije istina!
Иérdoljak Imochanin.
A do zore u Juran u kolo.
U kolu je Atlagića Hajka,
аутN
(Starfrust 7 у
Kad ju junak okom opazio, * x {} ју
P 0 LJ 0 D E LSTW 0. Junački se za nju ulatio,
Nehote joj monguš oborio, 4-4"
88. ||9
\ ...

1 melje ga u žep od ječerme, &c \

Тех а с i una.
I zapiva gerlom glasovito:
Meseca Prosinca (Decembra) nadat se jeda bude. * Mlili bože čuda velikoga,
Zenjen nisam, ženiti se neću
Оd 6. Prosinca (perva polutica u pèrve pčv Doklenu meni Atlagića Hajke
Nefali mi šalah ni mahramah
ce) do 13. istoga. --- Koi dan lěpo vrčme. Pak
Ni košuljah zlatom navсzenih u
včtri, kiše i moxe biti snčg i studen. Kad to čuje Atlagića Žune,
Od 13. Prosinca (uxba oko drugih dobah To se njemu verlo na žal dalo,
nochi) do 22. istoga. — Sever, kiše, snčgovi, 1 uzjaše dobra konja svoga;
"-

mrazi. retio ga u srěd polja ravna,


Kad ga junak okom opazio,
Оdmah se je bio domislio,
Da se jº Zune na njega spravio. —
Sam je junak sobom govorio:
* Zvon tamburo da bi s nezvonila,
Vran konjiću da bi s neigrao,
U dvoru si m“ zao znamen kazo,
Da ni s tio hladne vode piti”,
Niti u dvoru drobne zobi gristi. «
Udari ga težkim buzdovanom,
Mčrtav junak na zemljicu pade; --
Kad to junak okom opazio
Z ruke uu je tamburu otco . . .
ILjuba neljubljena.
Šetala se Agum-pašinica,
Po livadi po imanju svome,
Zalivala cvije karaliće,
I svomu je cvitju govorila:
* Rasteš, cvateš, nigda cvita nimaš,
Kako ni ja svoga Age draga,
Еvo ima devet godin danah
Da sam mlada Agi dopcljana,
Još mi nije lišca obljubio,
Si u cèrne oči pogledao. «
Mlisli mlada da nitko nečuje,
To dočula Agum-paši majka,
1 svoga je Agu dozivala:
* О moj Ago, moje dite drago!.
Jel istina šta ljudi govore,
Da već ima devet godin danah,
Da je mlada za te dopeljana,
Da joj nisi lišca obljubio,
Nit u cèrne oči pogledao? «
* Istina je moja stara majko,
Istina je šta ljudi govore:
Da vcč ima devet godin danah ,
Da je mlada za me dopeljana,
Da joj nisam lišca obljubio,
Nit u cerni oči pogledao;
Al te prosim moja mila majko,
Podaj ti njoj tri tovara blaga,
Sve no blaga i slebra i zlata,
Pak ju šalji majki na povrate. «
Majka ju je z daleka „“
Još joj se je bližje došetala,
Pak ju pita: » milo mi i drago
Кi su glasi u dvoru tvojemu? “
n Dobri glasi, ali nisu za me.
Еvo ti na tri tovara blaga,
Sve no blaga i slebra i zlata. « --
» Neka neka, milom Bogu fala, spominjati i glasivati svuda suzami.
1 zenljici po koj raste trava,
za da budu slěditi stope ove izbranc devojčice,
Koja rani konja i junaka, i imati svedj milostvo sérce za svoje roditelje,
I Jelenu jedinu u majke. “ i za svoga iskernjega.
—={{{9}{3}{5}{{#ežЖ}<=—
Ј. А. кажmagich
Urednik.
392 —
PRIPOVRSт.
Izgledna ljubav jedne kelneri.
Лh kako che moch xiviti
0n bcz tebo kchere mila,
Kli za otca sloboditi
Tvoj si xivot pogubila!
Milostivo Devojcicc,
Кe kriposti vek ljubitc,
Оvaj izgled vam za dice
Za spomenu uzderxite.
Sgodi se, neima vele vremena, da jedan
gradjanin Lionski biaše od pravde stavljen u
tamnicu za krivinu političku. On je imao jednu
kchcr, koja mu je odkrila svoju ljubav i u ko
ju se je on mogao pouzdat u svakoj nesgodi. Biuši
pravda odredila, da on bude prenešen u tamnicu
Parixku, recena njegova kobi ište da joj prav
da dopusti slěditi svoga otca u istom vozu; ta
milost njoj se uzkrati. Sto ona tad cini? Ne slu
šajuchi nego chutjenje svoga serca ljubexljiva,
odluci sledit ga, hodcchi pošice do Pariza; i
kadgod se biaše ustavio voz za poginuti, nastoja
la bi ona svomu otcu odoloхiti muke razgovorom,
i ljubexlivim recima. Ali vajmeh! Netonu su došli
u l'ariz, bila je joj sila razdělit sc od otca, i
predala je u svomu sercu, da che to razdělje
nje biti za véke. Ništa ne manje stavna u svo
joj odluci, pokrepljena nadom, za cěla tri me
seca nije prestala moliti mnogo celjadi od ve
like vèrste u vladanju jeda bi se ganula na svoj
plac i prignula na milost svomu otcu; i cesto
bi ona hodila k vratam od tamnice uzdajuch se
za noch otca svoga razgovoriti. Na sverhu ci
cha svojih molbah, nukanjah i suzah biaše ona
izprosila milost, za da njezin otac bude izbav
ljen iz tamnice. Onaj isti gas kad je ona imala
toliko хudjenu naredbu u pismu od pravde naj
litric terocchi došla biaše k tamnice, gde je za
gorlila otca svoga i navestila mu velikom ra
dosti njegovo oslobodjenje. Nije moxno izréti,
kojom ljubavi odkrio je otac njoj svoju har
nost, zahvaljivajuchi bogu što mu biaše dao ta
ko izversnu kcher za razgovor u svojih tugalu,
i kao štap za svoju starost.
Tada ona pored svojiem otcem odpravila
se je taj cas put Liona, neusterpliva za prie
vidëti svoju kuchnu celjad, ali vajmeh!- ona ne
mogaše biti svědok veselja, koga je sumnjila ku
šati. Nje bolest, skonganje i trudi, koje biaše
podnčla po putu njezino tělo biahu izmorili na ta
kovi način, da sasvim što ona biaše u zelenu dobu
svoje mladosti, i za sve da je imala svaku po
moch lekarsku, bilo joj je odredjeno umrěti na
putu, ostavljajuchi tako neutaxljiva i prem xa
lostiva otca svoga cicha smèrti toliko ljubexijve
i kreposne kcheri, koju nije nigda zaboravio
- - -
Јćila ovaj izgled bude koristan našoj déci,
Marko Marinovich.
Bratja Battara
Izdavatelji i vlastnici.
 BR()) 5(), Il. (:())INA
—Q— —G —

NA I5. PR0SINCA 1 8 4 5.

Zaš84
& *еa,
5-0 voj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cena 4 r. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5 г.
zarad pošte. Predplatje se za célu godinu, oli na cctiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikak. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

PESNIcTvo. Utopit se usried mora.

Umire ti smiak, majko,
Piesnnice pomorske.
od Zakopaj ga ondie, gdie sº mu
P. PRERADovićА. Sinoć ljubu zakopala.
I. III.

Dievojka se u moru ogleda: Brodić sprema bratac na daleko,

Bože mili, ali sam ti liepa, Brodić sprema sestrice dozivlje,
Vedro čelo nebo bez oblaka, Tri sestrice po majki rodjene.
Zive oči dva ugljena živa, Najstariu bratac zapitaše:
Rujna lica rumene jabuke, Šta da tebi ja donesem, Jele,
Biele ruke iz prebielog sniega; Каd se vratim iz daleka puta? —
Da je meni samo jošte kruna, Маrahmu mi svilenu donesi,
Kraljica bi bila od liepote! Da ju nosim kad u cèrkvu podjem. —
Mlado momče iz otraga dodje Мladju pako bratac zapitaše:
Lahkim krokom, pretežkim uzdahom, šta da tebi ja donesem, Marc},
Vienac ružah na glavu joj metne, Каd se vratim iz daleka puta? —
Vicmac mctne a riečima sretne: Zlatni përstem ti meni donesi,
Еvo t’ krune, kraljica si moja! Da ga nosim, kad u kolo podjem. —
II. A najmladju bratac zapitaše:
Мајka budi Rodavana: šta da tebi ja donesem, Save,
Ustaj, Rade, evo dana! Каd se vratim iz daleka puta? —
Nemogu ti ustat, majko, Save glasno ništ nereče bratcu,
San me veže jošte sada, Već mu šaptne nešto iz tihana,
Trudni sanak ove noći: Ustma šaptne, licem pocerijeni. —
Preko mora plivao sam Bratac podje, za godinu dodje.
U vodici mutnoj jako. Scstrice ga vide iz daleka
Мајko moja, majko tužna, I uz njega drugo momče mlade.
U vodici mutnoj jako. Bratac dodje sestrice daruje:
Plivajući cieli danak, Najstariu svilenom marahmom,
Niesam mogo izplivati, Mladju pako zlatniem perstenom,
Umoren sam moro stati, A najmladju povratjenim dragim.
 394.
o NAČINU
| trebitiu
kojim se xivotopisi pisati imadu.
Predragi!
0bicaj je samo hvalit mčrtve. — Hvalimo ih i
mi; hvalimo ih vazda, hvalimo ih u svcmu,
i ako bi tkogod htio hvalimo ih u gricsih. A to
pak nc, rict chcš; da kad ne to, molim te kako
možeš rict mi: de mortuis aut benc, aut nihil?
Kako dakle u xivotu jednoga muxa ja imam iza
birat samo stvari hvaljivc i hvalit ih, a nehva
ljivc propuštavat? Da ciji bi to xivot imao tada
biti? To bi bio život jednoga krepostna, jed
noga izabranoga, jednoga svetca, ali nigda o
nega kojega ime nosi. S toga paka običajno
dogadja se, da xivotopisja ljudih imenovanieh
brdu dosadljiva dogada; jer promienivajuchi sa
mo ime i godišta i grad i kojugod malahnu okoliš
jedan xivot mogo bi slobodno sluxit za xivote
sviuh ostalich. Tako dogadja se, da xivoti svi, a
najviše knjixevnikah, ne samo dodicvaju, nego
izštetu razum gitaocah ako su neviešti u tomu knji
xcvnomu licumierstvu, i pokvaru razsud koi bi se
imo ciniti vérhu tvorah njihovieh. Po mojoj dielo
izpravnosti to ne samo dopuštano nebi imalo se
cenit, cinechi, tu štetu, nego nebi imalo bit dopu
štano kad bi i onu korist, od kojc cesto nam be
siedu, prinosilo. Ali, za nesrechu, ni tu korist
расc nijednu korist ne prinosi; jer — hodimo na
pocetke. Za što se xivoti pišu! Za pridat oniсm, koi
sliedu drum hvalienich, jedan izgled, po komu bi
se poizpravili, i za slavnu uzdèrxat uspomenu o
nich koji su je dostojili. — A sad, molim te, uzmi
jednoga kojega hoccš, i liepo zabij si u glavu, da
chcš ga samo hvalit, jer kako je dostojan u jed
noj stvari po darovih ljubcxive naravi, ima bit u
svih; bili ti imo smionstvo pomislit, da che ga
svak, uprav svak po tvojicm nadutiem riccima
suditi? da neche nikoga vrag naposlavati otvorit
njegova pisma, pitat ljude s kojim je xivio, pitat
govicka istoga u svoijem ispoviсstima, koje nemo
gu, nehote, gcsto protiv volji svojoj neprikazat se?
bili inio smionstva pomislit, da sverhu tieh izku
šanjah bila bi vazda ona riče tvoja, ona tvoja
miso? Da kad nebi bila, gemu si pisо? Istina je,
da vele putah pisajuch sve ono kako naliodiš pri
stojno, nebi nekoliko ccljadi ugodio. ЛI što za to?
U ovomu nebi ugodio, al inuo bi za se istinu, al
imo bi za se pravcdnost, al imo bi za se sviedo
canstvo tvoje dnševnosti, koju ja cicnim najpo
svakomu pisaocu, a protiv sebi samo oli
priatelja oli neprintclja, oba nerazloхma. Al u o
nomu nogo bi cut hvalu od kojega goruchoga
priatelja, koi bi xudio pozlatit uspomenu, koja po
štuje sebe istoga; al bi ti imo protiv sebi sve pra
vedne i dobre, i ono što je još gore, imo bi pro
tiv sebi sebe istoga, koi nebi mogo neizpovidiet
tebi istomu, da je ono, verhu chcsa te hvalu, jedna
gnjila prevara. A radi prevarc htio bi bit hvaljen?
U prevarali išteš dat izgled? Cieniš da za vele
bi ti se vierovalo? Al budi. Stavimo u dielo ono
što izgledom učiš, Jur diela sva kad su pisana
uzinu vazda neku mast, neko oblicje picsnictva
na nagin, da i onaj, koi je tvor vidio, pervom nebi
mogo razabrat podpuna vicrnost pisaoca, i to radi
osobitnga kipstva, od kojega nitko se svuch nemo
xe u suda kojemu drago stvari, i koje oli hocheš
oli necheš trebuje ti priniet u svako tvoje tvo
renje. A sad upiši ti jednu sgodu, koju ti isti
mniš nedogodjcnu, jer ju iz tvoje pamcti radjaš,
buduchi da po tomu ona uzimlje sve od tebe, tre
ba je, da bude u njoj sve kipstvo tvoje, i tvoje
najmilie kipstvo, buduchi dostojno tvojeh hvalah.
Što si dobio sad? da ono dielo izgledno nikomu
nije koristno, nego, i to jedan put u tisuchih,
samomu tebi; a kad si piso jedino za samoga
sebe, zaisto moga si se i netrudit. Veruj mi, da
dielo nemoxe bit uzeto za izgled nego u koliko
moxc se uginit obcheno, odielivajuchi ga u svemu
i po svemu od svakoga kipstva, koje baš, jer je
osobito, jest nesliedivo. — Drugi razlog, radi koje
ga pišu zivotc, govoru da je za uzdèrxat slavnu
uspomenu onieh ljudih. Umiem ti riet, da nerazu
miem nikako po ccmu to se moxe dogadit u nji
hoviem prevarniem xivotima. Išteš li hvalit onoga
muxa, kojega si ime nadpiso? Tad pripovicilој
njegov sivot. Drugako ti isti sudiš ga ne hvaljiva
po dielih njegovih, jer njegova diela nepripoviedaš
nego nekoga tretjega, od kojega te nitko nepita
ništa. Nu, moj predragi! Varaju nas kad vele, da pišu
xivote za izgled i za hvalu spomcnutich. — Nije to
istina po ništa; to je jedna od onieh riecih, koje
nekada licumiersto knjixno izdalo je, koje nigda
nitko niji vierovo, niti vicruje, i kojc i dan da
našnji; sliedu se izgovarat bez bit vicrovane i bez
iskat da budu. Pišu xivote za hvalit sami sebe.
IКаko Don Quijote samo u konjanictvu jezicchemu
nahodio je izvèrstnost, tako ovi knjixevni Don Qui
 — 395
joti nahodu ju u oniсm koji dieluju po njihovicm
mislima. Jer se sramu bit ljudi, koji po slabosti
naravi mogu sagricšit, s toga sramu se, da koi
god grieh bude se iznach u njihoviem pohvalic
niem strašcchi se, da na njih nebi kakva sramota
pala. Za sve ti gisto pripovidict, derxim i ja, da
ncima bit vele drago jednomu nach se u svomu
stavu pred diclih, kojich bi bi se hotio proch;
derxim i ja, da mu se ima i obraz zacerljcniti
u ruci pero zatresti, imajuchi ga predat listu za
viekc; ništanemanju derxim, da ta smutnja oholasti
ima se podnici ponixno oli ostaviti pisanje za svedj.
Ova smutaja oholasti, koju on pišuchi preterpi, pre
terpiju i gitaoc, i odovle pocetak popravljenja svo
jeh dielah, za na terpieti ju višu u sebi, i odovle
hvala spomenutieh, koji prem da u tolikicm manima,
onaki mogli su izit. Kad bi oni pisali za onc cilje
koje nam spominju evo kako u istini bi ih našli,
dali niti oni za to pišu, kako rekoh, nit bi kad bi
za to pisali, na onaj nacin mogli dostignut,
ni što je bolje nemislim, da se ima dostignut, jer
niesu za toga xivotopisja uginjena, ni tako se
imaju slagat. Za što su i kako ima bit; bit che
podlog moje druge. U to s bogom.
Р. А. Ката!i.
—soежев
PENEZOSLOVJE.
OD GOVOR
Š. Ljubicha Gosp. I. Zafronu.
(Produxenje)
Napreduje gos. I. Zarfon utvèrdjujuchi, kako
rekoh malo prie, da se je gos. N. Kapor u isto
macenju peneza sluхio gerokim, djackim i ciri
lianskim bukvarom. I za pokazati mi, da na
vrčmenu iznašasija cirilianskih pismenah neima
poništo dvojiti, stanovito i slobodno potvèrdjuje,
a) da Ciril nije bukvicu novu sastavio, nego samo
da ju je prelio i ponapravio, b) da ova biaše iz
nadjena puno pric. Ali i ovdě neiznosi oblast ni
kakvoga spisatelja, pěneza, ili nadpisa upisanoga
istim pismenima. Ili je to mogao uginiti? Proti
zadnjom izreku gorizvedenom gos. J. Zafrona
stoji sud glasovitih sloxiteljah knjige » Biografia
Ant. e Moderna u više doisto moguch od onoga
gos. I. Zafrona, koji kaxuchi, kako Metodio biaše
poslan da pripovčda Vaujelje u Panonii, nado
meche, da on n imparo la lingua, che parlava
no que popoli, i quali non avevano per anche
I uso delle lettere, ed incominсio le sue predi
cazioni l' anno 848. u Оd vrěmenah Teodorika
t. j. od šestoga věka imamo pokazali u sgodopis
sju ukinutja rimskog vladanja vrědnog Sismon
di-a, koi povědajuchi, kako je ovaj kralj op
elio s inostrancim (barbari) veli: »Mа роiсhe la
loro lingua non aveva alfabetto, non solo non
la sapevano scrivere, ma nessuno lo potcva; on
de prendevano degli schiavi romani per segreta
rii I.) e carteggiavano in una lingua spesso i
gnota egualnente ai due corrispondenti. « Isto
more se rechi od naslědnika Segur-a i t.d.. Uz
jaguju ova potvèrdjenja nadpisi i pěnezi djacki,
koji se u velom brojom nahodu po Panonii.
Sada je trěba pokazati gos. I. Zafronu, da
nije bio Cirilo ponapravitelj pismenih cirilians
kih, nego tvoritelj, i da zato nije potrebno u
nadpisu pèneza, od njega izvedenoga, cich leto
slovja vremenah, nikakvo zlamenje ciriliansko na
laziti. I da je to tako evo mu svědočanjah :
*) Ivan VIII. (koi je stolovao od god. 872.
882) u knjizi poslanoj panonskim Biskupim, veli:
» Litteras Slavonicas a Constantino quodam Phi
losopho repertas, quibus Deo laudes debitae re
sonant, jure laudamus et ut eadem lingua Christi
Dei nostri praeconia et opera emarentur, jubemus
(коll. Introd. in Hist.) - Da Kostantin i Cirilo
jest jedno isto celjado to nam sviedoci Grubišich
(In orig. et Нist. Alphab. Scilav. p. 6. Venetiis
s 266) » Sed Costantinus iste idem est cum Су
rillo Alphabeti Cyrillici, Auctore, Metodiique
Moravorum Episcopi fratre, ut docet cl. Asse
mannus (kal. Tom. 4. p. 3) « Dalje imamo sta
novitu pokazu u kodiku Ostromirskomu (“oš7),
gděno u délu s naslovom » Synaxarius Eccle
siasticus a nahodimo biléxenu na dan geterna
desti veljage uspomenu S. Cirila, zvanoga u ka
ludjerstvu tako, ali prie Kostantinom: 3-плмат
пуšподовинаго дуšнта чоудотворнија и
прkподокнаго сја нашно костAнтина Фи
1.) сich ovoga cini mi se, da one reci Porfirogenitar Pe
рigerunt (Chrobati) et „ chirographis propriis“ datis Sancto
Petro Apostolo Juraverunt, nunquau se alieuan terram armi
invasuros“ nalikuju na ovo uzimanje suzajah, i zato da rimski
bukvar bio je u običaju kod inostranacah.

лософа наречена кљ чукнечиство иментиме
курила 1.)
a. Anonymus ungerski spisatelj povědaju
chi, kako Metodio okolo god. 863. biaše poslan
u Panoniu i u Moraviu, da uci Vangjelje onim
pucim nadomcche u Neviter inventis slavinis li
teris a.) Evo što pak pravi nam slavni Kercclich
o ovome kipu (Not. Prel. Pan. Vet. Period. III.
S. I.) n. Anonymus, si antiquior non est, Belac
IV. cocvus fuit. Ego antiquiorem cliam inde ar
guo quod Belac IV. regis notarius inscribatur.
Rex vero Bela IV. docentibus suis diplomati
bus, cancellarios vel protocancellarios cxprimit,
haud notarios. Sed cujuscumque regis Belae fuerat
notarius Anonymus moster, cvincit opus illius,
virum fuisse Republicae studiosum, doctum, mo
destum, providum, quae vis сum rerum examine
pro una veritate scribentem. «
3. Diokleas, spisatelj dvanadesetog věka,
sveštenik cèrkve Antivarske, u svomu tvorju naz
vanomu » Dogodovština kraljah dalmatinskih «
i pisanomu prie u slovinskom narčcju, a pak
od njeg istoga prenešenomu u djacki, ovako nam
kaхе: „Сostantinum: (t. j. Суrillum) literam lin
gua slavonica composuisse. * Darčg litera znači
bukvar, vidět je još iz knjige Inocenta IV. po
slane god. 1248. Senjskomu Biskupu, koi mu
pitaše dopuštanje glašati S. Štievnicu sjerolimians
kim pismenima. » Nos igitur attendentes, quod
sermo rei et non res cst sermoni subjecta, li
centian, tibi, in illis dumtaxat partibus, ubi de
consuctudine observantur pracmissa, dummodo
sententia ex ipsius varictate literae non ledatur. “
Diokleas jest doisto spisatelj duševni, kakono on
isti svedoci, govorechi: » Ne bi htio da koigod
nedju štiocim misli, da sam ja što drugo upi
sao izvan onoga, što sam štio ili slušao iz ustih
шој h praroditeljah, ne izmišljeno, nu svakim teme
ljem istine, povčdati. «Tako talianski kod Orbini-a.
4, Na isti nagin misli glasoviti Aseman kod
Kopitara (Glag. Cloz. Pref. p. 4.) n Doctissimus
Assemanus, Cyrillum sacсuli IX. cxcuntis graе
1.) Ovako kod „ Kopitara “ ХIV. Memoria S. Auxentii
Thaumaturgi et S. P. N. Constantini philosophi dicti in monactatu
novnine Cyrilli. “
2.) Noviter nove, novo modo adverb. in maniera nuova,
nuovamente, di uuovo, per la prima volta. - Korcellini.
396
| cum credcret certo certius auctoren literarum
slavicarum. «
5. Sligno jest pravdosudje vrědnoga pismen
stvenika Dobrovskog (Instit Lin. Sla. Cap. I. S.
1.) u Soni linguae slavicae omnes ct singuli ne
que gracgis characteribus exprimi posunt. Hinc
ingeniosa inventione opus fuit ad constituendum
alphabetum omnibus numeris absolutom. Auctor
illius Constantinus Philosophus, alias Cyrillus
dictus, Methodii Pannoniae сt Moraviae Archie
piscopi frater, Slavis primum Bulgariae deinde
Moraviae daturus Evangelium aliosque libros li
turgicos, hoc consilio usus cst, ni graecos ca
racteres fundamenti loco substerneret, sonorum
a graecis alienom signa ex aliarum nationum,
Armenorum videlicet et loptorum, Alphabetis mu
tucretur, reliquisquae adoptaret. « А суrillico
autem alphabeto, quo a medio sacсulo nono om
nes Slavi, gracco ritui adicti, usi sunt, plane di
fert glagoliticum seu Bukvica. «
6. Evo što svèrhu toga izvodi dobrozasluxni
Katalinich u svomu sgodopisju Dalmacic: (Svitak
11. knj. V. str. 175.) * Non vi e dubbio, chc
i caratteri ciriliani sicno stati inventati da San
Cirillo. « I na strani slědechoj nadomcche: n Essi
(t. j. pismena glagolska) sono molto posteriori
ali cirilliani introdotti in Moravia nel IX. secolo
e da questa provincia diffusi nelle altre abitate
dagli Slavi. San Cyrillo oltre dº essere stato lin
ventore dei caratteri, che portano il suo nome,
fu anche il tradutore in islavo della sacra bibia
e di altri libri di religione. * U predgovoru pa
ka svitka pèrvoga veli: » Lepoca dell' invenzione
delle lettere e della scrittura slava non conta la
sua origine che dal IX. secolo dell'era volgare.«
7. Орcheno sgodopisje Cezara Cantu - a
(Tom. I. p. 448. Torino 184o) svedoci da »ben
cinque alfabeti usano gli Slavi: il Cirilliano o
servio o ruteno, piu antico di tutti, inventato
dal greco Cirilo nell 865. coll' aggiunger nuovc
lettere a quelle dell' alfabetto greco. «
8. Najpokonje opchinska régoslovja xivotos
pisjah isto svědocu. Medju mnogim prudno je
izabrati dva najizvèrsnja. Sloxitelji xivotospisja
staroga i sadanjega ovako iznose (Bib. Am. e Mod.
|- T. i I. p. 68) » Le lettere schiavone furono in
 — 397
wentate da S. Cirillo, che le formo colla scorta
dell' alfabetio greco u Vrčani otci Richard i Gi
raud izdavatelji s. knjigoshrane ovako prave (Bibl.
Sac. T. 5. p. 415.) и А. S. Cirillo c non a S.
Girolamo dobbiano attribuire i invenzione dell'
alfabeto slavo formato secondo quello de greci. «
Jeli dosta mili priatelju?
I ovim dokazim mogao bi nadostaviti one
Grubišicha, Kopitara, Karamana, Levakovicha,
Pastricia, Dobnera, Duricha, Altera, Sovicha,
Vostokovia, Dandula, Kohlia i t. d. ali to ne
cinim, buduchi se stanovito ufam, da cheš i ti
biti na mojoj strani.
Iz ovih svedoganjah izhodi, da Cirilo biaše
nc popravitelj nego tvoritelj pismenah cirilians
kih) u tčku IX. věka, i da zato nije potrěbno
pokazati u nadpisu pčncza, kako ti hocheš, i
kakvo zlamenje ciriliansko. I doisto odmaknuo
si u drugomu glanu dobri dio pismenah cirilians
kih. Ali zašto nisi odmaknuo sva? Barem nek
ih odmakne tvoja dobrota u novomu izvedenju
pčneza! Cich koje stvari toli veche potrěbno je
iznova s pravim svojim pegatom i pismenima iz
vesti pěnez, koga nadpis ili biti che gercke ili
djacki, 1.) zato bit che još pravo po nacinu
ovh jezikah tomagiti ga. I još zato jest ovdě
prudno da napomencin, da ja ovako nerazorim
zidanje podignuto od gos. I. Zafrona, kakono
on veli, nego da ga utemeljujem sve to veche.
INiti komu je pamet na město moxe biti o
prčgenje, što gos. I, Zafrom tanko hoche, da
nije bilo moguche, da knjixevnici onoga doba
(Cirila) svi su se mahom podloxili nauciti jedan
bukvar posve priginjen, buduchi da Cirilo biaše
medju pèrvim, koji su povědali věru Isukèrstovu
onim pucim i prenio S. Pismo; i zato bilo je
baš naravno nadstaviti pčrvomu prenosenju slo
vinskomu i pismena nova potrebna za S. Štiev
1.) Vcle trudno pristao bi k volji Gos. I, Zafrona, t. j.
da nadpis ovog peneza biaše sloxen s gērckimi pesnicni, zašto u
vreme Galjena, smutjeno buduch sve rimsko cesarevo, dospěli
кu gèrcki gradovi utiskati peneze; i bili su odluccini učki samo
u kojih novci jedino utiskavali su se za plachaii vojniko dèr
nave, u kojoj stanovaliu (Eckhel her. Elem di Num.) i to svo
djer s nadpisom latinskim (Eck. Doc. Num. Vet. T. 1.-71.,
T„5. 68. Т. 8. 518.) — S druge strane pitam ja naliodi li se
koi pencz u Sisku utiskan s gērckimi pismeni? I tako koi
nadpis? I toli veche, biva li sada koigod pencz ili nadpis utis
kan u Sisku ili urezan “ psmeni slenim ovim, o kojima so
besědi? — Bit clic ovo daklo golo iznašastjc.!!
nicu, i koja se i sada zovu cèrkvena. S druge
strane ovaj bukvar biaše otemeljen na gergkome
i zato svim onim, koji su poznavali gergku buk
vicu, bilo je netrudno naucenje, ali i još gori
pokazali smo da do IX. vička ovi puci nisu imali
vlaštito pismo.
Sajdimo sada na razvezanje izvedeno od gos.
1. Zafrona svèrhu drugoga moga sumljenja u bu
duchi da sam odlucio u ovomu odgovoru ne moj
red, dali tvoj isti , skrak po skrah slěditi, lěpo
kao da bi imao détinskom igrom: skoci gori tko
je doli, zaboljati se. « Bio sam rekao, da u pčne
zih Justinianovih, izvedenih od Eckhel - a (Dot.
Num. Vet.) zada nenahodi se nadpis » FELis
TEMPorum REPARATIO « komu gos. I. Zafron
gini odgovarati ovaj slovinski » Oblino LIT O
PRAvljenje. Ali on što odgovori? derxi, da je
za njega bolje o tomu ne besediti, mucati. I u
muknuo je!! Razboritost pristojna mu! — Sada
paka uhvatimo se razloxenja pěnezoslovskoga tvèrdo
slědcchi razloge gos. P. Nisitea prevrědnoga do
morodca, koji uzjaguju moja sumljenja, izvedena
na broju 52. p. g. i obaraju što je gos. I. Zafrom
proti njim podao na světlo- (Pogledaj broj 12.
Zore Dal. i broj 6. Dalmacie)
» Vi govorite o opisu Dominus moster, upo
trčbljenom od Cesarah. Evo vam stanovita spoz
nanja, koja nam podaje najglavnii učitelj pčne
zoslovja. Veli on u izvèrstnomu délu (Eck. D.
N. V. 8. 365.) » Primus in numos... apellatio
nem Domini vocavit Aurelianus сum scribi pas
sus est: Deo et Domino Nostro, in aliis Nostro
Aureliano Augusto, quem paulo post imitutus
esse Carus scribendo: Deo et Domino Caro Au
gusto Proxime post hos praenomen D. N. (Do
minus noster) delatum fuit Diocletiano et Ma
ximiano sed non nisi cx quo imperium po
sucre. « Оvo je pravo sgodopisje o imenu n
Dominus Noster « s kojim su se sluxili, u
nadpisih pěneznih i u kamenskih pismogorih
(Ništanemanje gos. I. Zatron ugin da pěnezi
sa slovima D. N. počeli su biti kovani pod Dio
klecianom.) u Cini mi se, da V. Gos. Poš, ima
krivdu govorechi, da u pěnezih, gděno nadpis
ima D. IV. Justin i Justinian u Mionetu, nad
ime D. N. (Dominus Noster) nespada Justinianu
 398
nu samomu Justinu. Ja mnim da isti Mionet
pisajuchi: Justinus сt colega Jostinianus junctim
dicuntur D. N. Justin et Justinian a hoche rechi,
da nadimc D. N. u ovomu pčnczu jest primlje
no u skupivomu zlamenovanju, i da obima ce
sarim pristoji se. Ako nezahodim, sputnoslovju
junctim dicunturino tomacenje nemoxe se po
dati. Eckhel u gorizvedenomu tvorju iznosi ne
jedan nego tri pčneza s istim nadpisom. »D. N.
Justin ct Justini. PP. Aug., D. N. Justinct Jus
tinian. PP. Aug. i D. N. Justinus et Justini.
Aug« i veli » Imperatores duo nimbati sedentes.
Ili modi cloquuntur, socianique Justinum cjus
que successorem Justinianum. « Za potvèrditi to
evo još jedan nadpis i ne više. Iedan penez Leo
na II. nosi ovaj nadpis: D. N. Leo, et Zeno PP.
Aug. Prem da su skrachenja neobigna, moxe se
štiti » Domini Nostri Leo сt Zeno Perpetui Au
gusti n i štijuchi n Dominus Noster Leo et
Zeno Perpetuus Augustus a sdruxuju se i za
jedno oba Cesara gaste se.
Vaš. Vel. Poš, hoche, da ona dva skrachе
nja PP. u pčnczih Justinianovih imaju se štiti
Pater Patriae. Smijem rechi da ovaj sud suprotivi
se upravam postavljenim od ugiteljah pěnezoslovja
i stoji proti cinim javno potvèrdjenim
Izvèrstni sspisatelj znanja penezoslovskoga
(Eckhel 8. 452.) povědajuchi sgodopisje ovog
slavnoga nadimena, pogimljuchi od Ciceruna
dosixe dva Filipa govorechi m ex hactenus сх
positos vidimus variam imperatores in recipien
do hoc nomine (Patre patriae) legem fuisse
seculos. De singulos ut pauca dican, statim illud
admisere Domitianus . . . Produхi scriem tantum
uspuc ad Philippos . . . quia hoc acvo (aevo in
feriore) plerique illustres imperatorum tituli in
moneta aut raro prodire, aut plane negligi ce
pere. Tamen cognomentum istud (Pater Patriae)
adhuc legitur in certis quibusdam Theodosii II.
numis. “Ako pak nam je slobodno spustiti se na
oblast toliko izvèrsnoga ugitelja, kojoj se nitko
do sada nije suprotivio, s cesarom Teodosiom II.
dospio je običaj nadimcna Pater Patriae. Ovaj
cesar umro je god. 4o8 a Justinin poceo je
vladati god 527 t. j. i 19 god. poslie neg je na
dime Pater Patriae padnulo u neobičaj, lunajuchi
za vodca oblast toliko izvèrsnoga spisatelja, koi
pčnсzoslovac u pčnczih ovog veka mochi che šti
ti Pater Patriae ona dva skrachenja. P.P. prem
da nebi bila razděljena togkon? (Gos. I. Za
fron? Ali odkud njemu ta oblast?) Mnogobrojni
su penczi poslie Teodosia II, koji nose skrachenje
PР. ne razděljeno lockom i pak da bi se i našla ova
dva pčsmena nerazlugena togkom cich zahoda ili
samohoche určzatelja pegalnice, od svih štiju se,
jer se tako imaju štiti, Perpetuus, kakono u nad
pisih na broju 1 i 17. i 18. i 149 preuzmnoxnog
sakupljenja Oreli - a 1828. Ako ugenici pčnezo
slovja nebi imali za vodca oblast toliko izvèrs
nog ugitelja, dosta bi bilo da prigledaju sgodo
pisje pěnezab cesarah, koi su se sluxili nadime
nom Pater Patriae do Teodosia II i vidět che,
da svedjer nadime je podstvaljeno a nigda nadsta
vljeno prezimenu Augustus. Takvi biaše ured u
običaju kod pènezah i nadpisah, s kojima što
vali su se Cesari. Socinjenje djacko pušta, da
se rece Semper Augustus, Perpetuus Augus
tus, Maxinus Augustus, zašto tako se izglasu
je uzmnaxenje, ali nije dopuštjeno odčliti prezime
Augustus od cesarskog imena, predstavljajuchi
nadime Pater Patriae. (Ali opregno misli naš gos.
1. Zafrom.) Drugi razlog premochan derxim da je
navladao rimljane podstavljati castiva imena Pater
Patriae, svim inim nadimenim. Odredili su tako iz
vèrstnu gast najprie Cicerunu (o Furiu Kamilu dvoji
se) paka Cezaru, i potle sramotno vechom broju Ce
sarah, zašto više ne biaše stari Rim, niti vèche sta
rih Olacah. Pogeli su se s njim sluxiti u pěnezih i
nadpisih Augusta u naizvèrsnom vrěmenu djackog
jezika, i naumili su s preizvèrsnim okušenjem
govorenja i s dobrim razlogom podstaviti ovu
izvèrstnost najvecheg domovinskog velicanstva sva
kom drugomu nadimenu cesarske oblasti, za
da tako još bolje uzmnozi se hvala cesarova,
i da seva visoko precastno ime Pater Patriae.
Napokon velim, da pčnezi poslie Teodosiu II.
koji nose nadime Perpetuus Augustus, prika
zuju ga skragenjim PP. Aug. ili Per Aug., iliti
Perp. Aug. i još u penczih istog Cesara Justi
niana, ali baš n saepe etiam valde mendose mo
netariorum ruditate n kako uci opcheni ugitelj.
(Sledit che)

NARODNA PRSIMA
(iz u stih puka u Slavonii.)
Igra i doigra.
Dva su druga věrno drugovala,
Drug Nikola i Radoje druže,
Rade Niki tiho govorio:
* Лj moj Niko i moj věrni druže
Оdkada mi včrno drugujemo,
Da još nismo igre zametnuli,
Оdсr druže da ju zametnemo. « --
» Kaku ćemo igru zametnuti? “ —
„ Popet ću se Jablanu na grane,
Bacat ću se iz Jablana stčnom
Ko će dalje stčnu dobaciti. «
Оn se popne Jablanu na granc,
Pa se baca iz Jablana stčnom ,
I udari Niku u sèrdašce,
Kako ga je lasno udario,
Z persiuh ga kervca prolivala,
» Aj moj Rade, moj privérni druže,
Ubi mene u përsa junacka,
De me vodi staroj majki mojoj,
Ne kaži joj da si me ranio,
Već joj reci da sam s grane pao,
Da je grana jako tanka bila,
Pod manom se grana prekinula,
Pod granom je oštra stena bila,
Na nju sam se junak udario. « -
Vodi Rade Niku majki svojoj,
Seka mu je na vratima stala,
Bratca Niku z daleka gledala,
I svoju je majku dozivala:
* Оj starice, moja mila majko,
Еvo bratca jedinoga Nike,
Сn se dèrži za persa junacka,
Ај шс unajko, neko ga ranio. “
Kad je Niko k najki dopanuo,
Majka ga je lěpo zapitala:
„Аj mc Niko! moja mila diko,
Ko mi te je u përsa ranio? “ —
* Ja sam majko s granc opanuo,
Јсr je grana jako tanka bila,
Pod manom se grana prekinula,
Pod granom je oštra stčna bila,
399 —
Na nju sam se junak udario. и —
To izusti i dušicu pusti.
S ME S I C Е.
V r e b c i i K a n a r i n a c.
(Iz Nčmačkoga.)
Jedan kanarinac biaše iz svoga zatvora u
tekao i sloboštinu zadobio. Berzomu perhanju
još nevěšt, sédne se on na jedan strom obliž
njega vertla; ali bo jedva da su ga vrebci smo
trili, sabere se njih cělo jato okolo njega; pogmu
unj zuriti i usude se najzad, da mu sad ovo, a
sad ono perce izgupaju. » Ostavte ga! « rekne
napokon jedan stari utovljeni vrebac, n on je
iz našega plemena i zaslužuje dakle našu obran
bu. «
» Obrambu? « rekoše jednoglasno oni druzi,
zar nevidiš, da on mnogo lěpše perje ima, nego
mi? Njegova žuta i běla mast mogla bi ga nad
nas uzdignuti ---- skončan mora biti, skon
čan ! «
Kanarinac hotivši njihovu ljubav i priateljs
tvo zadobit, metne se pred njih i počme iz svega
gerla svoje mnogohvaljene pesme žuboriti. Tad
se celo jato vrebacah uzdigne i povikne: » Та
kodjer i pevati znade? - pevati? -- Nije li dosta
žalosti, da ljudi sěverljugu i slavića visoko štuju,
a nas jedva okom naziru? S tim rěčim sumu svi
na nedužnoga pëvača, i nemilosèrdno ga na
smert izkljuju sa svojim oštrim kljunim,
Tako se mnogomu spisatelju dogadja, koi
toliko zna i razumi, da se nad jato prostih pi
saseljah uzdigne.
Cvio Berndušić.
Včk čověčji.
Vćk ljudskoga xivota šest različitih dobah,
iliti vrěmenah uzdèrxi, to jest od njegova ro
vjenja do pukle starosti što se rege.
Perva se doba zovu détinstvo, (infanzia) i
jest od porodjenja do sedme godine.
Druga mladigenstvo, (puerizia) koje tege od
sedme do ceternacste godine.
| Trecha doba zovu se mladost, (adolescenza)
 400
koja se broji od celcrnacste godine do dvadeset
i osme.
Сеtvèrta se nazivlju odraslost, iliti zrela
doba, (gioventu, o viriltà) i slědi do pedesete
godine.
Peta doba nose ime starosti, (vcchiaja) i
zapocimlje od pedesete godine, i slědi do sedam
desete.
Šesta napokon doba iliti najposlědnje vrčme
teka govčgijega zove se prestarost (decrepita se
nium) koja naslěduje od sedamdesete godine tja
do stare starosti, gak do svèrhe xivota
Ova šesterojstruka doba věka našega odgo
varaju, po svčdoganstvu nekih vremenopisaocah,
šesterojstrukom vrěmenu ovoga svéta (le seietà
del mondo), od kojih pèrvo vrčme jest od A
dama do Noc-a. Drugo od Noe-a do Abrama.
Treche od Abrama do Mojsia. Cetvèrto od Moj
sia do Davida. Peto od Davida do Isusa. Šesto
od Isukèrsta tja do svèrhe svéta.
U tecaju ove govčcije sedmere dobi, i od
godinah koje se u njima uzdèrxc razmišljaju mu
droznanci, i légnici, da od sedam do sedam godi
nah, i od devet do devet terpi geljade koju prome
nu u zdravlju, i osobito u godini ceterdeset i de
vetoj, koja je sastavljena od sedam sedmicah, u
godini pedeset i cetvèrtoj, koja uzdèrxi šest de
vetnicah; dali svèrhu svega u godini sedamdeset
i trechoj, koja sklapa u sebi devet sedmicah, i
sedam devetnicah, i radi toga recena godišta pro
zvali so udesna, iliti, pogibljiva (Anni Climateri
ci), što ja protivno derxim, naslonjen na svedo
ganstva mnogih.
Razsuda svèrhu tudjih delovanjah.
Ako xeliš dobiti cenu i priateljstvo kod dru
goga, pazi koliko se govori brez da se pertiš u
nicije posle. Nccini drugoga više kriva nego je,
i radi uglaviti drugoga koliko je mognche, da se
govore i cine mnogo stvarih u nesvčst, i brez ra
zbora, i brez govorit nadulje.
Netruj ni govorenja, ni děla drugoga, dali
radi ih okrenut svedjer na nagin, kako nemogu
—4}{643334&##e3}}<=—
J. A. Haznapich
Urednik.
—
nahudi ih оškodili drugomu. Daj razlog svima s
kojim si u kakvu poslu, isti nacin kako bi xelio
da tebe drugi ucini. —
Itali svakomu ugoditi koliko je moguche, i
nezapusti siromaha u potrěbah, koji mogu biti
potvoreni od drugoga u cemu nepravedno, i budi
siromaški obranitelj. — Imatcheš plachu věkovitu.
Imaj svedjer opaz verh nacina xivljenja o
nizih, koji se cine vidit da troše mnogo, ili posve
malo. — Pohvali ono što céniš da je dostojno,
ali se nepruxaj govorit od onoga što prividjaš, da
moxo biti okrivljeno, da ti nebi došlo uz obraz
od istoga kog si pohvalio, od kog si derxao da
cheš biti i pohvaljen. — Gledaj više što ti ciniš,
nego drugi, i vidit cheš da si jedno ništo, niti se
mechi u posle u kojizih neznaš suditi.
Neka tvoja oštrina i sud budu pasti svérhu
tebe a verh drugoga tvoja blagost, i tvoje o
pravdanjc. — Јеđan ljudski gověk, i serdca neu
kaljana koji ima pred ocima istine kérštjanske,
sudi od stvarih kako ima, a ne po sudu světov
njemu, i svérhu casti koju on cini. —
Nemoj razgledat nevolje i nezgode kano zla,
dali kano prigode za obazdriti se na boxija pro
vidvnja sa svom kroteinom i podloxstvom. —
0daberi sebi napokon jedan stavni nacin i u
pravu za xiviti u tvomu stanju gdě si postavljen,
a neperti se u što se neimaš pertit dati se svetina
neruga. – I tako cheš ti, i tvoja déca, koja
glotno xivu i na tudjih plcchih cudo koristniu,
sebi zabavu nachi, nego onu o kojoj se sada
nсsvestno muciš, i mêrdljivo zabavljaš, brez da
ches ikad po tom putu uzachi na viši štepen i
ime, pri cemu cheš jednako ostati derxan kako i
vavik.
Исrdoljak Imochanin.
Pismogori.
П.
Tome draga vila
Јеšt u belo obucena
Al mi se cini da je vista
Biti samo iz vanka cista.
6За- Današnjemu listu Zore priklopljen je oglas sa Hsbranu
в1љlioteku, dielah izvornieh i provodah u Ilirsko-Dalma
tinskome nariciju. Gospoda predbrojniki umoljavaju se na
vreme učiniti svoja naručenja.
Bratja Battara.
Izdavatelji i vlastnici
 BROJ 5, II. (:0)(NA
—G}— —G —

NА 22PROSINCA 1 8 4 5.

“;

oашим“
Si Ovaj list izlazi svaki ponсdeljak. Godišnja mu je cena 4 г. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini б Т.
zarad pošte. Predplatja se za cělu godinu, oli na cctiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. poštah i kod
njihovih porucnikah. Knjige i svexnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zanemu za kojmudrago narodni oli strani list.

PESNICTVO. Sva takia dobro promotriti

I na drugiuh primer paziti. —
Netreba svakoj laskavoj rici
Mlada lipa i béršljan.
Verovat, na med koja nalici;
U srčdi ni zelene livade
Jerbo taj sladki med je napitak
Stoji béršljan pokraj lipe mlade, 0trovni, ter života gubitak.
„ Pusti mene okolo nježnoga, — Netrčba poznanstvo uciniti
Oj ti mlada lipo! — stabla tvoga, “ 0dmah, i svakom priatelj biti: “
Zamoli beršljan, gore se viti, To veleć béršljan gorko s' nasmija
». Ја ću ségurno zahvalan biti, I oko dèrvca dalje ko zmija
I tebe branit protiva vodi, Slědi se razširivat i viti,
Suncu, vetru, i drugoj nezgodi: “ А lipa opet poče s tužiti,
„ Ali: neće li mi biti tako, Ali prekasno bilo sada je;
lteće lipa, mojem komšili kako, Jer berzo sasvim usahnula je i
Ki tebi sličnog gosta priatio
Primi, i posle poginu zato ? Ruža i Ilia.

»Ne, ne lipo! lažan bèršljen reče, (Romanza.)

To ségurno tebi biti neće,
Каko bi nogo tako neharan Коu kneza je Gostomila
Biti i tebi neblagodaran? “ Velekrasna gostba bila,
„ Mili beršljan! to mi se dopada Tu se e karlovacko pilo
Neka bude! reće lipa mlada. “ Rujno vince, svima milo.
Na to beršljan gore tio se viti Svi su s gosti veselili,
Poče, i čvèrsto ukoreniti. Razne pěsme izvodili,
Lipa sasvim zadovoljina staše, Samo 'e Ruža nema stala,
Jer beršljan svedj priatan biaše. . Suze roneć tugovala.
Ali eto po kratkom vrěmenu 0de u boj prot turskoj sili
Nježna i krasna lipa uvehnu. Ilia, njein věrenik mili.
Sad je istom varku uvidila, Pred ocima joj je slika
Zato s je pred beršljanom tužila, Boja, i milog verenika.
Ali ovaj se nasmčjuć reče: Sad od gostih svak malije
„ Tako biva onome, ki neće Čašu, i u zdravje pije

Ilic, i ona pijc
Al u cašu suze lije.
Vrata sad sc otvaraju
Еto unutra stupaju
šest momakah u cèrnini
S nosilom, i mnogo iniº!
Iluža polumčrtva staše,
IČs bez ali i vaj gledašc —
Tada k lčsu tužna hiti
Gdě včrenik leže uviti.
Digne oči u visinu,
lВасi pogled na cérninu
Vapaj jedan još izusti
I dušicu tužna pusti.
Кrunoslav Johanides.
0 NADNIEM PESNAMI
PUKA DALMATINSKOGA.
IZ ITALIANSKOGA
Gosp. NikoLE ТоммлsЕл.
(Produxenje.)
I u serbskih i u gèrekih pčsnih nahode se
gesto nebeske ptice svčdocim i poklisarim. I naj
cesije u serbskih sokol, jer se je lov pristojao
najbolje gospodskim običajim Sèrbskih velikašah
srčanjega věka U ovih pčsnih (kakono u Encidi)
promičnjuju se kadgod ljudi isti i prekonaravna
noguchstva i u ptice. I ptice donosu glasove ne
samo régima nu joštera i listim. Jednomu puku
razděljenu jakostim, nepravom, siromaštvom, nez
nanstvom, blatim, dobravam, rekam, bèrdim,
glas donešen od poklisara, i to veche je ako taj
glas upisan, imaše u nekih nevoljah ciniti se
kako objavljenje nebesko. I kako u Dantu cesto
nahodimo prenesenja (raslati) koja spominju pi
sanje i knjige, jer knjige u njegovo doba bile su još
ler rédke, tako u serbskih pčsmih napominju se
cesto poslani listi. U njih list prilican je po
nešto gudnovatim dogodjajim vitcxkih pčsamah.
Jer cudnovatost pesnim dohodi ne samo iz da
lecine vremenih nu joštera iz dalegine mestih;
tiin veche ako zaprčke i pogibe, uzmuaxajuchi dvoj
nosti i strahe, prixixu poхude i radosti. List,
koj dohodi za promenuti u jedan gas bilje duše
402 —
u dobro ili u zlo, prilican je po nešto duhu
koj dohodi letcchi po visini, objaviti se kako pri
kazanje sadašnje, i romoni ti kako xiva rég dra
gih udaljenih.
U serbskih pčsnih ptice donosu kadgod
liste, kako nekad golubice u Palestini (i one sa
dera u Belgiu zabavljene tergovanjem), kadgod
xivom régi navčstuju dobre ili zle glase. A kad
god vratjaju se s bojnog polja kljunom okèrvavlje
nicm i krilim prelomljenicm pripovědajuch ju
nagtva i smèrti.
Сеsto u serbskih pesmih xalostni su glaso
vi, jer ove iskrene i otvorene duše derxu zalost
kao nerazděljivoga druga njihova xivota. Jedan
stih, koj cesto se povratja u narodnih pčsnih i
koga nije dopuštano ni zaboraxiti ni proměnuti
jsst onaj :
* Suze lěva i ljuto se tuxi, a
I ljubav mnogo kratih je zalostiva, svedjer
skupljena gesto joj je smèrt svèrha, i što je za
mčrtic, samovoljna. Sadera momak, sadcra de
vojka ubijaju se nad mèrtvim tëlom svojega dra
goga, pak ih zajedno ukopaju i iz groba rastu
dva lepa duba, koja se ljubezno gerlu. Tako
isto guju se i u gèrgkih pčsmih, ali ja mninu, da
u jednih i u drugih ovo pčsnictvo vrčmenah je
i inčstih pokvarcnih, kad duša izgubi chuljen
stvo inokupnih bolestih za samo se zabavljati sa
svojim, i kad pregorka poхelenja oslabu dušu, i
Kad ljubav nije derxanstvo nego xivot.
Zamérita je velika i cesta slicnost iz medju
gerskih i iz medju naških pěsamah, koju sliguost.
da bi tkogod stao duboko smatrati i priliciti
za ukazati gde je xivlja prilika, gde je slobodnie
pripovčdanje, upisao bi dčlo vèrhu pesnictva ko
ristnic negoli su sva děla vérhu zakonah pes
ništva, koja su se do današnjega dana vi
dela na belome světu. I pokli tolike su slic
nosti, da ocevidno se nahodi, da ista miso prišla
je od jednoga naroda k drugomu, slědi on gas pi
tanje: kod koga su se pěrvo te misli rodili. Moje
mnenje slaga, se s onim koji hoche, da je jedan
dio sadašnje Gercke naseljen pucim kolčna slavjans
koga, koji su prišli po osnomu stolčiju nachi si
prebivalište i to cich bojnih navalai, ili moxe
biti mirnim preseljenem, i tako ponoviše izvorno
 — 403
svojstvo iz medju ova dva narnda, koja oba do
hode iz aziatskih ravnicah. I innim, da iz serbs
koga uzeo je današnji jezik gergki onaj nacin
svog buduchnog vrčmena Delo ili od koj pos
ve odgovara naškomu hochu, chu, nacin prelepi,
i obim narodim bilog prave plemenitosti u tomu,
da misli buduchuich dogodjajah pridruxiva se ne
razdjelno miso slobodna hotjenstva. Ovaj nacin
buduchnoga vrčmena zajedno je délo včre i pouz
danja, i svčdoci zajedno i prava i derxanstva
našega jestestva. Još mnim da nagin nesvèršeni u
današnjem gergkome jeziku izhodi iz jednoga naci
na naškoga jezika, s tom razlikom samo da nama
nesvèršeni pravi ostaje, a kod gorkah obratja se u
sastavljajuchi, (soggiuntivo) jer Sèrbi mogu rěti i
idjem videti i idjem da vidim, a Gerci moraju
svedjer reti ndo va circi. Koj nagin ne nahodi
se u jeziku bez razloga, nego sluxi za bilexiti
nesveršeni i prikaхuje kako ljudska pamat upra
vlja se sinokupnog zagetka bilja na inokupni za
getak kipa.
Ali za povratit se na naš primčr, ja govorim,
da zacetak nekieh pčsamah moxe bezsumljivo u
včrit nas, da je iz Sèrbske prošo u Gercku, jer
u serbskoj pesmi on je celii i vechom pomnjom
sloxen. Ne govorim o pčsnih, gdě se stihovi
slagaju (canti rimati) koji su i u Sèrbii i u Dal
пасii tèrgovina mčstijah na kraju mora, pčsne
u kojih se trudi miso a muci chutjenstvo i pom
nja, kakono po sklixavu putu tjerena put svèrhe
stiha, gdě regi se slagaju, nemarechi jeli misо
svih régih jednako razlivena, i jeli svaka rég
drugom pridruxena sladkom i moguchom slo
gorn.
Zborim o pčsnih zdravih i jakih berdah i
tlubravah i govorim, da u Sèrbii njihov hod mi
ran je i vitcxki a u Gerckoj bèrz i lirigki. Jestestvo
pčsnigtva slědi izgovaranju dvaju jezikah, razlic
nosti dvaju podnebja, naravi dvaju pukovah, xivo
tah njihovih; jer xivot Gérkah cestje bio je umoren
uzbunuljem, navalam, pogibam, a xivot Serbah
bio je domachi i više zaduben u uzpomene dav
nieh vremenah.
I ove pčsni vitexke i liricke jesu (kakono
pravo pesnigivo hoche) vatreno dramitigke; ali u
serbskih pčsnih drama veche se razvija, i vechom
—
ljubavi, da tako rechem, prikaхivaju se serca
ganutja.
Ovo gdě je dvogovor; pripovědanje svedjer
je bèrzo i u sèrbskih pčsnih mnogo bolje nego
u umětnomu pčsnictvu. Kratke su prilike i malo
kad razduljivaju se prčko jednog stiha, i dovo
du nas na miso da ona dugacka prilikovanja u
pěsni Omerovoj imaju se smatrati kako nado
metnuti tvor doba Pizistratova. Duljina nekih
besčdah pěsni Omerove prehodu granice narod
nih pčsnih, ali u opetovanju porukah istim re
cin, ono su pčsme zaisto pucke. I u ovomu pčs
ne serbške priblixivaju se Omeru mnogo veche
nego sadašnje gercke.
Pripovčdanje, govorim, herzo je bez va
pčnja i razmišljanja, koja sluхu kao smetljivi
umeti (mimogovori- parentesi) i opazke pismu. Оn
cas prihitiva svoj zagetak a dvogovor svedjer je
xiv i lasan. Kad je potrěbito dohode mnogi na
pozorište, ali netom su rekli koliko su imali,
otidu. Dvornost koja je utérala njezina pokla
njanja i u derxave krasnopisanja, ovdě neškodi
chuljenstvu. Znati gdě se ima prestati pripovč
dati, što se ima propuštati, to nas nemoхе
naugiti nijedan ugitelj nego chutjenstvo istine:
onako kako i u xivotu znati što se ima mucati
a što reti nije podano gradjanskomu lukavstvu,
nego pravednomu chutjenstvu dobra.
(Konac che slediti) I. A. K.
o NAČINU,
kojim se xivotopisi pisati imadu.
Predragi!
Кeko sam ti juger, da tvori ljudski, od koje
god naravi ti hoches, nosu sobom něku mast i
neko oblicje kipstva, koje, ginechi da to tvorstvo
osobito onomu ima se pridat i za njegovo oso
bito poznat, cini u isto doba, da svakomu ne
moxe s toga istoga bit ocito, jer svak nepoz
najuchi razloge, pocetke ponukovanja, oprie
ke, vrieme, dogodjaje i mnenja, koja su se sdru
хila, nemoxe znat ni miso, koja se uprav kri
je pod onom rieci oli pod oniem dielom. Da
to neostane otajstvo za vazda, imaju se xivoto
 — 404
pisja slagati kako ona, koja imadu biti toma
citelji medj riecima oli dielima i istini. Da su
za to potrebnita xivotopisja lasno je vidicti pro
mišljivajuchi na priliku, da pisma Dantova to
liko su tmasta, koliko tmasto jest znanje xivota
njegova i da, iza kako su si blizu osamdeset to
nagiteljah uzeli poso na vrat, něki s ove něki s one
strane za razputiti gonetke, koje se u njemu naho
de, oli kad kad za zaputitih gore, još se nahodi što
bi se moglo rieti. Ali, da ne cieniš, da te tmine
Паntove izlazu iz pisanja i jezika i vremena nje
gova, obvèrni se malo na Byrona, kojega, mo
lim te reci mi, iza kako si progito tvore, bez
bit progitao xivot, što si razumio? Gdiegod,
tamo i ovalno kolgod stih, gdiegod kojugod
inokupnu poznanu niso, rieg po rice svaku ali
duh, po komu je bio nadahnut, jesi li uhitio?
koliko je to daleko od tebe! Ako nevieruješ proštij
ista diela iza kako budeš proštio xivot, iza kako
budeš vidio slovestnost svezanu s xivotom, iza ka
ko budeš zabiljcхio pod koijem krenutjem duša
ona prionivala je k piesnigivu, iza kako budeš o
chutio kojem ognjem ona miso goriela je, koi
jem chutjenstvom ono serdce hlaptalo je u për
sih onoga smutjenoga muxa, tad ih proštij, pak
cheš mi riet što je potrčbno xivotopisje u slo
vestnosti. Pacek rict cheš mi što je slovestnost
bez xivotopisja? Telesina bez duha. Spomeni se,
molim te koi trud neizmierni bio je podnesen i
podnosi se svakdano za da nam budu otvorena
bogatstva znanja i knjixevnosti starieh viekah
gerekieh i latinskich derxavah. A ti svi trudi na
svèrhu našto se mogu razsudit podneseni, nego
samo za spoznat xivite pisaocah? Jer što je xivot
nego obigaj bivstva, mnenjah, igarah, posalah
i tako dalje? A što mi ištemo da nam skrovito
prošastu bude objavit? što smo drugo iskali? A
iza toliko trudah nerazumiuchi jošter několiko,
a i od onoga što razumicmo ne po svemu stavno
uglavicni da razumiemo uprav, ne bismo na svèrhu
mogli doglavit, da bez xivotopisja mi chemo os
tavit sinovima našiem neznanstvo u knjigah za
реcalenieh prevarom? i da chemo ih usilovat iste
podniet trude za obaznat gdiegod i štogod pi
saoce današnje kako i one od dvadeset, od tri
deset viekah na se? Tako bismo nazbilj dovèr
šili našega xivota cilj, i prinieli k sgradi, koju
ljudski narod u izobraxenju podizava, prinieli bi
smo baš naš kamen. I to bi bilo u svemu i
po svemu pametno uginieno. Nu, riet cheš mi
ti, nu gdie ideš? Mi ostavit nauke naše bez xi
votopisjah? a imali koligod viek prie nas, koi više
ih je ostavio nego smo ih mi sastupili? - Za
isto imaš razlog! Ja sam mugo samo za ne riet
ti, da ono xivotopisja niesu, a ostavljam napose
ime koje bi dostojali. I uprav, tko bi imo smion
stvo za dat im to ime, u vrieme kad nicsu dru
go nego skup svich riecih hvalnieh iz riecnika
izvadienieh i prevaljenieh na jednoga jadnoga kipa
oli xiva oli mertva, kojemu se nije ni u snu snielo,
da che on igda nehote bit toliko krčpostan i cestit
koliko ovi nam ga prikaхuju? Boh! liepa xi
vota! A s tiem u cemu si se okoristio? Što si
obazno? Eh! mene je sram, da je u ovo vrě
me potrěba priglavit knjixevnicima da bi jur
njihove ucionice lizanja i glamazanja imale bit
odavna zatvorene a ne sliepiem prikazane za stvar
veliku i preveliku. Dosta je toga gadna pod
mixenstva, dosta ga je i preko bèrka i preko
brade, dosta ga je! A u tomu što doradjuju?
da oni, koji gitaju diela pohvaljenih, ili ih nera
zumiju, il menahodechi onakieh, naopako ih sudu
i opagic dielujuchi cienu, da nije potrěbno da
svoja diela pravedne hvale budu dostojna, za
dovoljeni podpuno samo da su hvaljena. Tad ko
mu je stalo trudit se, kad bez truda na isto do
konecivamo? Hvaljeni smo — to je dosta. Tak u
komudrago nacinu xivota tek našieh danah pro
vodimo, znamo da po temu bit chemo neumèrli.
A kad smo neumèrli? . . . . Na dobro vam pru
dila neumèrlost vaša. U toliko vaša diela i vaši
tvori nemoguchi bit iztomaceni po xivotima va
šiem ostaju otajstva: unuci vaši nemoguchi ta
pisma sloxit s nasliedbam preteškiem vašieh dic
lah i tvorah, sudit che vas da ste . . . . Što? Ви
muc tu! ono što vam reku, stat che vam dobro
moji dragi neumèrli! Dali kako cienim da to ina
se cinit, pripovedict chu ti u došastom.
P. A. Kasali.
-васоф Сан
 — 405
PENEZOSLOVJE.
O D GOVO Il
S. Ljubicha Gosp. M. ZaTronu.
(Produxenje)
Prem da mnogo prio. Justiniana običaj ovoga
nadimena padnuo je u zabit, ništanemanje ret
che tkogod, Sišcani bit che se s njim sluxili.
Ja mislim da ne, buduchi da tada sluxcchi se
s nadimcnom od puno vrčmena neobignomu, ne
bi ga bili skratili, i za biti razumljene nebi bili
izglasili s krachenjima sve rčgi nadpisa, bcz da
ugine ikakvo razděljenje; pri takovoj sgodi vi
dobro znate, da bi štenje bilo pretrudno i mnogo
nestalno navlastito kad se sbori o nadpisu pogasti
vomu u jeziku neobičnomu.
Pravda zlamennje pravost, upravda po sudu
Katangicha zlamenovat che oblast, koi spisatelj
misli, da pokaхenje djacko imena Justina i Jus
tiniana izahodi. Nu ovomu povědanoma pozna
nju včrovat neche svi oni, koji znadu, da Justin
biaše » obscuro genere natus e subullo factus
miles (Hofmann) litterarиm rudis (Eck) a i da
Justinian n principio regiminis nihil quod im
peratoriam dedeceret majestatem vel habuit vel
curavit, sed lingua, habitu, ingenio se ad barba
rorum morem citius comparavit (Proc. Hist. Arc.
c. i 3.) n. Ali gos. I Zafrom neche, da je to tako.
Buduchi pak sam ja rekao, da Prokop imenu
je samo Justiniana imenom Upravde ali ne u
vaхnom i slavnom sgodopisjun Debello gothico “
vech u tajnomu » Arcana historia « i zato po
svědoganju glasovitoga Montesquieu - a, da je
sumljivo to kazanje, odgovori mi gos. I. Zafron,
da mucanje povëstnikah svèrhu jednoga dogadjaja,
nije zadostivo za potvèrditi, da su oni taj do
gadjaj neznali, da ovi povëstnici nčsu imali nz
roka i prigode od imena Justinianova besčditi; i
još da Prokop imenuje nčka druga od njegove
obiteli, kako na nacin izgleda. » Istok, Ljubi
ca, Vilenica. Ali ja pitam, tko che me uglaviti, da
nam je tajno sgodopisje Prokopovo tegenjem vrě
umenah došlo, kako ga je on upisao? Nije li bo
mogao koligod poslědni pisaoc u rukopisu umet
uuti ova imena Justinianova stavljena za istinu? А
pak evo što izvodi o tomu glasovito tvorje na
slovom n Biog. Univ. Ant. e Mod. » Aneddoti
c storia secreta di Procopio - Lévesque de la Ra
valiere (Accad. delle inscriz., tomo a t) e Mar
montel (Prel. di Belis) sostennero, che Procopio
non fu autore di tale produzione scandolosa. Sui
da, cssi dicono, e il primo, che glicl abbia at
tribuita - scicento anni dopo il regno di Giusti
niano. Agatia nel 6 secolo c Florio nel 9 indi
cata non lºavevano, facendo menzione degli altri
suoi scritti. Non vuolsi riconoscervi ne il suo
stile, ne sopratuito il suo carattere morale. «
Neche se htet uglaviti, govorim, da njihovi
otci od mixnog i tmastog kolčna prividěli su vi
sokost, na koju vèrtivost srcchc njihove sinove
biaše uzdigla, i zato da su hteli nadstaviti im
imena, koja bi to proizglasila. A nebi li se baš
moglo rechi, da iz imena Justinus izišlo je ime
Justinianus, zašto sin posinjenja? Onim paka,
koji bi mogli rechi, da to se ne sdruxuje s o
bicajim prezimenah, u sinovih sinovah u tčku
lépih godištah Rima, moram odgovoriti, da su
u doba Justinianova i još prie rimski običaji s
vechim brojem smeteni bili, i da Cesari zakonim
osobnikah mčsu bili podloxeni.
Vi govorite (str. 1oo) n 4 Patri Patriae ne pris
toji se cčlovito Justinian, komu je Slavska kakono i
Sisganima bila otacbina? Voh nije tako. Justinian
rodio se je u Akridus-u, gradu Macedonskomu,
zvanomu još Bederiana, paka Justiniana prima
(Ноfmann Lex. Univ. Baudront lex. Geog. Enc.
Меtod. Geog. Ant.) a Justin u Alpianum u, gradu
IDardanskom paka regenomu Justiniana secunda.
Оdkle izhodi, da krajina od Vas nazvana Slavska
nije bila otacbina niti pčrvoga niti drugoga ce
sara, kad Vi ne biste htěli sklopiti pod imenom
Уlavska Traciu, Dardaniu i još Масedoniu. Bu
duchi je vech znato, da u otagbini Justina i
Justiniana nebesědjaše se slovinski jezik, trudno
je včrovati, da je slovinsko ime Upravda za
Justiniana, Istok za otca a Вiglenican Za maleГ
njegovu, kako hoche Teofil njegov naugitelj. Nije
zadosta da P. O. Katangiсh u imenoizhodnoj hi
storii (njemu vlastitoj izvodi réc Иedrina iz
régi Bederiana, Pilienica iz reci Biglenican, i
s ovim za njega samo pretvèrdim uvésbanjima
hoche uglaviti, da Justin i Jostinian bili su Sla
 406
vljani, bez rechi nam iz koga jezika bili su xig
nuti glasi najpervi slovinski ovih imenah. Iz
djackoga ne doisto. Paka ako bi mi P. О. Ка
tancich ili drugi tko rekao, da iz gérckoga u dvoru
Carigradskomu, odgovaram da to je lasno rechi,
nu da meni i onim svima, koji nepoznaju gèrgki
jezik, njegova oblast niti ona njegovih nasled
nikah nebi bila zadostiva za upokojiti naše du
ševnosti, i da ništa nesluxe za nas ova povoljna
imenoizvlagenja. Trčba je pokazati, da u domo
vini Justinovoj i Justiniananovoj jezik pucki biaše
slovinski, i da buduchi su se rodili od mixnog i
tinastog kolčna, biahu njim postavljena incna,
kako je pristojno věrovati njihovomu stanju i jezi
ku podobna.
Zato neima se podtajati, vech bolje razlouaci
ti prekoslovje. Jezik pelazski biaše prie inog dru
goga govoren po Tracii, Macedonii, Tesalii,
Epiru, današnjoj Bulgarii, Albanii, i rekao bi
još i po Dalmacii, kad me nebi plašilo proklest
vo Katangichevih našlednikah. Ovaj jezik u svih
ovih derxavah, izvan Dalmacie, još se govori
ali biaše smeten cich udahnutja razlignih pro
mčnah, koje su potle ovi puci podnieti imali
(Thumann. Untersuch über die Gesch. und
Sрrache der Albaner etc. — Atlante di M. A.
Sage)
Buduchi sam ja paka rekao (str. 413) da
» iz svčdoganstva svih povčstnikah oblastnih
srednjeg věka i najglasovitiih pošlednjeg, koji su
opisali ukinulje rimskog vladanja i kraljevstvo
Gotah u Italii, javno izhodi, da Justinian, prem
da je ogledao (obludao), nije nikada za xivota
svoga vladao u Panonii, i nasledno nije imao
nikakvu moguchnost nad Siskom i nad njegovom
peneznicom. « Gos. l. Zafrom odgovori ni “ da
nije potrěbito zapovědali jednomu gradu za imali
od njega dčlo barnosti u kovanju jednoga pč
neza u Nu baš ovde vara se Gos. I. Zafron. Pri
staje, da Justinian nije vladao nad Siskom, a
pak udilj nadomeche, da pènez, od koga se be
sédi svedoci, da ga je on od pritisnulja Gotah
oslobodio. Dakle Sisak biaše u isto vrěme pod
oblasiju Justiniana i Gotah? kako, mili moj,
kako si padnuo u takovo prčkoslovје?
Ali još nadomeche, da se nemoxe uglaviti
kako je mogao Justinian obladati Panoniu a ne
vladati u njoj barem za toliko vrčmena, koliko
je dosta za kovati jedan pčnсz. « I ovdě гét
chu, da je upao zahod tiskarski u momu clan
ku, javan doisto zahod i za malo vidcche a toli
veche za gos, I. Zafrona, nu on baš, valja da
regem, nehtěše vidět ga u slogu. Bi dakle na
mčsto n prem da je ogledao “ u gorizvedenom
izreku postavljeno « prem da je obladao, i to
mochi che potvèrditi moj rukopis, koi se nahodi
kod izdavateljah ovoga knjixevnog lista. Ništanema
nje ret chu, da je baš mogao Justinian za malo
vrčincna Panoniu obladati bez primiti pod svoju o
blast tvèrdje, i još biti protěran bez imati vrč
mena za utiskati pčncza u komu dragomu gradu
Panonic. S druge strane pokazat chemo u na
prčđak, da Justinian nije nikad imao oblasti nad
Panoniom.
Slčdi gos. I. Zafron s svojim običajnim na
cinom vidjenja govorit » rech chu ti saviše s
Prokopiom i Agation, da je po putu svojih
vojvodah Justinian oblatio Gote iz sve Liburnie
i Dalmacie, koja se je, kod Porfirogenita (De
adm. imр. cap. 3o.) ja do Dunaja prostirala, i
zato je u svojim mejašima s Kroaciom i Sisak
isti zaklapala. « I ovdě najprie nek bude mi
prosto naznačiti, da imena Kroacie ne biaše u
doba Justinianova (527), buduchi su se po sve
docenju istog Porfirogenita (pogl. 31) Krobati
(Žgepárvi) naselili onu derxavi pod Eraklion
(6. o) n Pulsis vero is (i. e. romanis) ab Alba
ribus in diсbus cjusdem Imperatoris Ileraclii de
solata corum regio jacuit, quapropter ejus jussu
iden Chrobati, armis arreptis, Abares cx illis
locis expulcrunt, et in ipsorum terra, quam e
tiam hodie tement, sedes collocarunt : « zatim
da Sisak nije spadao Dalmacii nego Panonii Sav
skoj, kakono svědogi nadpis kod Lucia (De Reg.
Dal. et Cro. lib. 1. c. 6.) n Praepos. Thesaur.
Siscianorum Saviac. « i tako još mora se rechi od
svih izvèrstnih sgodopisateljah i régosloxiteljah;
i napokon da još Panonia Savia bivajucha po
svědoganju Sexta Rufa medju Dravom i Savom,
bila je po sudu Prokopia, Agatie i t. d. po sve
razligna od Dalmacic. Ako dakle Sisak spadao je
Panonii Savskoj, ako Justinian po sudu gos, I.
 — 407
Zafrona, naslonjenoga na Prokopia i Agatiu, his partibus, qua docerctur, ab Augusto ad Sa
obladao je samo Liburniu i Dalmaciu, naravskim vum Dalmatiam fuisse cxtensam. Сontra multas
naginom izhodi, da Justinian nije imao pod svo сsse, in quibus Panoniae est mentio. Maemoria
jom oblasti Sisak. I samo ova smotrenja bila bi nostra , in campo Turopolja adeoque respectu
zadostiva za saterti mišlcnje gorizvedeno gos. I. Dalmaciac cis Savum, lupis crutus, sequentem
Zatrona. Ništanemanje za opchinska korist prudno сxhibct inscriptionem:
je pokazati, da do sedinoga věka najmanje Dal L. Funisulano
macia nije se prostirala do Dunaja, kako hoche L. F. Ani: Vettoniano Trib. Mil. Leg. V1.
gos. I. Zafron, nego da je druge i puno krat Vict. Questori. Provinciae. Siciliac. Trib. Pleb.
cje granice imala.
Pract. Leg., Reg. IV. Scythic. Praef. Aerari. Sa
Za potvèrditi, da se je Dalmacia prostirala turni. Curatori Viac Aemiliae. Cos. VII. Viro
do Dunaja naslanja se dakle gos, I. Zafron, ka Бpulonem: Reg. Pro. Pr. Provinc. Dalmatiae
ko rekoh, na svčdocanje Porfirogenita (De Adm. Item Provinc. Pannoniac. Item Mocssiac Supc
Imp. cap. 31.) Iznesimo (kad on nije htio) naj rioris. Donato Bello Dacico Coronis IV. Mlurali
prie reci ovog spisatelja. »Antiquitas igitur Dal Valori. Classica Avera. Hastis Puris. IV. Vе
macia incipiebat a confinis Dyrrachii sive Anti хlis IV.
baris, et ad Istriac confinia perlingebat, ad la (Sledit che)
titudinсm vero ad Danubium flumen se exten
debat, cratque onnis ille finitimus tractus sub
romanorum potestate et prestantissimum thema
NARODNA PESMA
omnium occidentalium. »Ali pitam ja ovde, od (iz u stih puka u Slavoni i.)
kojih vrčmenah sbori Porfirogenit?
Nevini PO Vilni.
Оd onih Augusta ne doisto, buduchi da
u ona doba Dalmacia neprostiraše se do Du
Ziblje majka Deana nejaka,
naja, niti do Save. Plinio (lib. 3. c. a i.) veli Zlatnoj zibki srebérnom povojcu,
» Liburniae finisct initium Dalmaciae Scardona. «
Tiho mu je lipo popivala :
S Ierolim, naš slavni domorodac, besědechi o „ Uspi, pospi, Dean dite mlado,
Stridoui, svojoj otagbini kaxe ovako » quod Dal Uspi, pospi, još mi beržc rasti,
matiae quondаm, Panoniacque confinium fuit. “ Jer si svojoj od potribe majki,
I zato s razlogom rekao je Kérgelich (Not. Prel. Da otmemo Banu Banovinu,
Pan. Vet. Per, 4. S. 1.) u Arbitrarie prorsus I mladomu Caru Carevinu. “
asseri, Dalmatiam ab Augusto tuisse extensam Мisli jadna Deanova majka,
ad Savum aut Dravum vсl Muram aut Danu Оna misli da nitko nečuje,
bium fluvios, atque hanc cxtensionсm ad sac To sačule sluge i delije,
culum VII. imperturbate perscvcrasse. « Nu, i Išli jesu Caru kazivati:
nadomeche (Per. I. S. I. n. 9.) » Verum quod Оj čestiti Care gospodine!
Dalmatia ab Augusto ad Savum usque fuerit cx Ziblje majka Deana nejaka,
tensa neque Lucio neque A. Farlati subscribere Zlatnoj zibki srebernсm povojcu,
valco. Enim vero extensio hac nec ex Strabone Još je njemu tiho popivala:
„ Uspi, pospi, Dean dite mlado,
пес ех Valejo Paterculo doceri polest... Арianus Uspi, pospi, još mi berže rasti
practerca testatur, antiqua provinciarum nomina Da otumcnuo Banu Banovinu
a Romanis fuisse servata, easque propriis nomi I mladomin Caru Carcvinu. “
nibus singillatim appellant, caeterumque comuni Veli na to čestiti Cсsaru:
vocabulo, omnes Illyricos arbitrantur. Accedit „Аj vi moje sluge i delije,
tot inter Veteras inscriptiones, nullam autem re Već vi odte Deanovoj majki,
pertam aut relatam ab aliquo esse in transavanis Ufatite Deaua nejaka,
 408
Stavite ga u škure tamnice,
Neko tamni devet godin danah. “
Каd descta godina nastala,
Grcdc jadna Deanova majka,
Grctic pitat ključc od tamnice:
„ Оj čestiti Care gospodine!
Podaj meni ključc od tamnice,
Da pobirem kosti Deanovc. “
Оn joj dade ključc od tamnicn,
I otvara tu škuru tamnicu,
Sije trulina kako sunce žarko,
„Аj 1)canc moje dite drago.
Ki te čuvo i ki te branio? “
13og me čuvo i Diva Maria,
I Maria ka j' Boga rodila,
Narodila Boga i čovika,
A ti mene draga majko moja. “
KNJIŽEVNI POZIV.
Ibratjo, Priatelji i Rodoljubi! Ja
sam nakanio s novom godinom pèrva moja po
kušenja u narodnom našem jeziku pod naslovom
„ Pèrvenci “ u jednu knjižicu sklopili i tis
k o m u književni naš sviet odlisnuti. Ali ja sam
sam onakanio, još niesam za stalno odlučio,
budući po svoj dobroj volji nevolja to nedo
pušija. Ta nevolja ne samo moja, nego sviuh
naših spisateljah, sastoji u slaboj prodaji knji
gah, načinom, da ako se nebi sami spisalelji
zabrinuli i preporučili dobroti rodoljubnoj teško
da bi kroz knjigoterice i same troško pečatenja
izvaditi mogli. – Sad ćete već znati kud sam
naperio i bojim se već da vičile: Eto opet
predbrojenja; ta da nam je carska blagajna;
nebi nam dosta bila na ta viečna predbrojenja!
Pravo imate, bratjo, ali neimamo ni mi spisa
jelji krivo. Kud će su za ne g n a. oko?
Kud će spisatelj nego k svomu jednakimislećemu
rodoljubu. Dakle oprostite i... predbrojilo se,
Nemojte da bi na način p e r v e što na di
noje per v e n ce u vodu baciti morao! –
Predbrojenje iznosi 50 kr. sr; rok njegov traje
do 20. Veljače d. g., s kojim danom poskoči
će ciena knjige na 1. fr. sr.; knjiga bit će po
najnoviem ukusu tiskana i uredjena, novci se
mogu odmah polužiti ili kad se knjiga primi.
Predbrojenje primaju p. n. gospoda
U Beču: теadler i Schaefer, knjigoterici. - U: Biogra
a u: Miloš Popović, učrednik. – U Dr od u: Ignatia Berlić.
— Ке8333369&#e3}}{e=—
J. A. Kaznapich
Urednik.
U ilu dvi: Petar. Vodopić, serdar. – U celo vo«: Matia
| Мајсг, sveštenik biskupio i kapelan stolne cirkve. – U Car
и о Ј - G o r i : Milorad Mledakoviti. – U D i n k o v u: Mato To
Paloviti, professor filosofie. – U Dubrovnika: Gjorgje Ni
kolaević parok, i I. Aug. Kaznačić, mladji. – U or a four ster
*ан , bogoslovao. — U In ot s k i h: 1. Verdoljak, sveštenik.
U Karlo), a su: Šime Starčević, are pop i dokan. – U Kar
19 v cu: Čitaonica, i baron Dragutin Košljan. – Na Ко гš u 1
*kom otok u: I. Zafron, sveštenik. – U Kotoru: Špiro
Berberović, parok Murinski. – U Kninu: Maksimilian ла
risburg, c. k. kapetan, i Filip Karanton, c. k. pretor. – U
Križ e v cili: 0. Miloš Badovinac, kanorarius- – u Ljublja
ni: Doktor Iv. Ulciweis, učrednik kmetijskih i rokodelskih
novicah. - UM ak a r s ki: Sticpan Ivičević. – U Mitrov i ci:
Talia Učrkić: – UN o von: Antun Grabovac, c. k. pretor.
U No v o Ј - 0 r n d i š k i: Pettek kapelan. — U N o v o pi
Sadu i Gjorgje lirinković. — U Opuze nu: Angjeo Vidović,
2. k. Pretoг. — „U 0 sick u: Gjuro. Tordinac, kapelan. – U
О ni iš u: Ante Darkanović, posicilnik. — U Pa n e e v i : Unter
yerer, professor. – U le i ti: Todor Pavlović, učrednik. —
U Požegi: 0tac Frane Muha. – U Požun u: Ljudevit Stur,
professor, učrednik. — U P r a gu: I. Pospišil, knjigoteriac.
N * Rab s kom-0 toku Antun Nimira, biskupski namiestnik. —
U Rie o i: Franje Kovačević, kapсtan. – U se nju: Petar
Steiner, plovan u Svetomu Križu. – U šibeniku: Špiro Po
pović. — U Sinju: Franjo Lovrić. – U si sku: E. Lovrić,
tergovac. - U Spli e t n : Andria Stazić, učitelj. – U Ters
tu: Vladisavljević, učitelj. – U Valpov u: P. Gottlipović,
prepoziti v. arkilliakon.—U Varaždin u: Dragutin Švagi,
yarm, bilicšnik. — U Vinkovcih: VVanjëek, professor. —
Na Viškom otok u: Božidar Petranović. – U Vuk o v a ru:
Kajo Agjić, gvardian. — U Zadru: Bratja Battare, knjigo
teržci. — U Zagrebu: Vickoslav Babukić, advokat i tajnik
čitaonice. — U Ž cm u n u: Marianović, kapelan.
Rečena gospoda umoljavaju se od strane
spisateljove, da bi dostojali broj predbrojenih
knjigah i novce vani Dalmacie na gg. Tendler — a
i Schaefer — a, knjigoteržce u Beč ili na g.
Viekoslav Babukića, advokata i tajnika čitaoni
ce u Zagreb, a iz Dalmacie na mene istog u
Zadar odpraviti i to najdulje do 28. Veljače d. g.
Na svako deset predbrojenih knjigah dat će
se jedna badava.
U Zadru 1. Prosinca 1845.
P. Preradović,
c. k. nadnamicstnik u 33. piešnom pulku.
Pismogori.
Sverha danas jest poznala
Zašto dome osta neudata
Jer bogata ona nebiaše - _ -
Zato onc krune . . . svak se bojaše.
Kad bi Ive isprošena
Dvajest godin imadjaše
А оđ onoga vrimena
Toliko drugi protěrkaše
A zašto umri neudata?
Јег nje starost jest poznata.
-
Bratja наttara.
Izdavatelji i vlastnie i
 BR()) ј), II. (:0)|NA
—Q— —G —

NA 29 PR0SINGA 1 8 4 5.

go, “ su“ &

рашим“
6-3.50vaj list izlazi svaki ponedeljak. Godišnja mu je cena 4 г. u Zadru, a po ostalih mestih u Austrianskoj cesarovini 5kod г.
xnrad pošte. Predplatja se za celu godinu, oli na cetiri jednaka roka u knjixarnici izdavateljah, oli na c. k. Poštah i
njihovih porucnikah. Knjige i svcxnji ne primaju se, ako nesu prosti svakoga troška.
Zora Dalmatinska daje se u zamenu za kojmudrago narodni oli strani list.

PESNICTVO. Deset lét evo projde,

Da ostavi ja mati;
MISLI
Niti mogu još znati ---
Što od majke bi.
Лme Verdoljakove Imotskinje. Хive li mi sad, neznam;
О mornaru moj dragi! Al chu měrtvu nju nachi,
Prevedi mene tamo; Il chu u grob berzo sachi, --
Nësi l' čuo ti? . . .
Da bi dopro ja samo
Мојој Мајсi sad. Vode su me svud stigle:
Prebrodi mene mili: Nemogu k majci dochi;
Smili se na me snixna, Preplivati jur mochi
Па тi majka, sva brixna Nechu, jer je jaz.
Netérpi vech jad. Nu mornaru moj dragi!
Dčlech se meni reče: Prebaci mene kraju:
Kud stupaš sinko mili! Sam bi prešo gdě staju,
Serdce gorko mi cvili; Da bi znao gaz.
Tuxam mi je dan. Prikugi amo ladju,
Placna majka tu osta, Da prejdem ja za hlada:
Levajuch grozne suze; Еto sunce jur pada,
Bolne ju slexu uze, Jur nastupa mrak.
Kad ostavih stan. Inac jaz bit che meni —
Bastavši se od tuхne Posteljica sad skoka ;
Stare mati premile, Nit che majke dva oka
Nachi meni trak.
Tad ljute njojzi strile --
Pokratiše věk. Сиј Иојmiče moj! - sad
ЈЕto mene tamo;
Pak otido na vojsku; —
Prevest chu te amo:
Каno rob tuxam dvori . .
Briga mene veche mori, Prestet che ti jad . . .
Nit mi prudi lek. -арфа
 — 410
P0 LJODELS WТ 0 .
-
О имајkoristanih vèrstih žita.
Ovo potrebito i veoma koristno rastje spa
da u kotar travah. Bez njegova vrežanja (colli
vazione) nemože jedna dobro uredjena deržava
obstajati počim red, blagostanje i zadovoljnost
ondé vladaju, gdč se usivu ovih tokorse neugled
nih raslinah največja pomnja daje.
Prie nego se na opis pojedinih vèrstah žita
sovratimo, biti će shodno, da se nekoliko rěčih
o poljodelstvu kaže, koje može bit gde kojemu
štiocu neće neugodne biti.
Poljodělac ima pri obdélavanju svojih nji
vah osobojno dva glavna posla na oko uzeti i
poinno izvèršiti, a to: primirno obdelavanje ze
nije i pravo obavljanje ustva.
Pervo iziskuje znanje zemljišta, koje se za
tim kroz gnojenje i oranje obavlja. Čim je pom
nie zemlja uredjena, s tim ona većji plod daje,
i jedna stara pričica netraži bez razloga, da se,
njiva više putah i u prava doba orati mora.
Pred usivom triput kopati, još nije dosta; dobar
gospodar obavlja taj posao četiri do pet putah,
i nagnoji obilno svoju njivu sa starim trulim gno
jem, koi mnogo prinosi za plodnost i uništenje
škodljivih travah. Čim su brazde s plugom užje
načinjene, s tim je bolje; takodjer kažu izkusni
poljodělci, da je najbolje, kad su brazde od pol
dneva put polnoći, a ne od iztoka pram zapadu
potegnute. U zadnjemu slučaju presiže iztočnjak
(vetar) cčlu njivu, i lasno povali nježnu stern,
što je naravski veoma škodno, buduć da slobod
nu i prostu uzrastu smeta.
Pri obavljanju usiva ima se najprie na izbor
semena gledati. Dobro séme mora suho, sasvim
zrelo i od kukolja cisto biti. Doba slanja nizvisi
o kakvoći i položenju njive, i o više ali manje
hornu vremenu. Kod stanja veoma je važno, da
se srčila medju prerédko i pregusto pogoditi zna
de. Kad je usiv pregust, nemogu se klasovi podpu
no zaverči, i zato dadu samo lošo i maleno zer
nje; a kad je preredak, izgubi se na plodu, i
travurina ga preotine. Svako zorno mora poldrug
do dva palca razstojno biti, i nesmi niti predu
boko, niti preplitko pod zemlju doći. U lagah
noj i toploj zemlji može se dublje metnuti, nego
li u tvèrdoj, i zato opći se usiv u onoj podo
rati, a u ovoj samo pobranati.
Plodnost žita, kad se svako zerno samo za
se u zemlju zatakne, neizměrno je velika. Na
město da kod navadnoga usiva iz jednoga korena
tri, najviše šest slamkah iznikne, izbaci jedno
jedino, na način zelja posadjeno zerno mnokrat
dvadeset, trideset i više slamkah: Ako se pako
u dobru zemlju presade, tad se često od jednoga
zerca preko dvě tisuće dobie. Dapače dale su već
u prava doba posiane, i na pristojnu daljinu
presadjena ražovne slamke sedam tisućostruki
plod.
Dok je sěme u zemlji, nemože poljodělac
mnogo prinesti za obilnost dobre žetve, nego
on mora skoro sve dobroj srěći prepuštiti. Ali
bo tada ima se on poglavito brinuti za unište
nje haluge, koja je opaki i mnokrat mučno iz
korenjivi nepriatelj žita. Ostali njegovi nepriate
lji obstoje u bolesti zernja, na što herdja pošar
i rožčići spadaju.
Herdja se pokaže kao žuto cèrljeni prilepni
prah na slami i klasu, koi rastjenju i podpuno
mu zavérgnutju zernja smeta, koje mletavo os
tane i samo malo brašna dadc. Ta bolest na
stane, kad još zelene sočne cevi kod zasobice
promenjive nagle kiše i jakoga sunca popocaju,
pak se iztècajući sok sgustne. Navadno se tad
kaže, da je medena rosa pala. Izcurujući žut
kasti sok preobrazi se na suncu malo po malo
u prilčpni prah koi dotle na slami i klasu os
tane, dokle ga větar ne strese, ili dok se kod
vèršitbe ncomlati.
Požar nalazi se najvećma u pšenici, kad
kad i u ječmu i zobi, a rédko kad u drugomu
žitu. Ova bolest obstoji u tomu, da zérnje u kla
su pocerni i malo po malo uvěk mekše postane,
dokle se napokon u prah razpane, kao da bi
izgorilo bilo. Poznato je već, da ta bolest samo
od nezrěla i nesuha sčmena dolazi.
Коžčići (namelj, cerni klas, secale cornu
tum) nalaze se samo u raži. U vlažnih godištih,
najskoli kad za mokrim prolčijim žestoka vrućina
nastane, smotri se na klasovih protinaravno iz
 — 411
rastjeno, veliko i debelo zeruje, koje izvana cer
nu ili tamno-modru, a iznutra modro -belu mast
i sladak, ponešto oštar ukus ima. Kad se ovo
zérnje osuši, mnogo je tvèrdje, nego naravsko
sčmensko zerno. Ta bolest dolazi od protina
ravskoga uzvrianja i razvianja oštre šećerne ki
seline, koja se kroz preobilnost vlage porodi.
Brašno iz takova bolestna zérnja samlovcno, iz
gleda skoro kao pepeo, a pečen kruh je cern
ili cèrno zagašen, i odurna mirisa i ukusa. Tko
ga užije, veoma mu naškodi; navadno dojdu za
tim gerčevi, padavica i smèrt. Porad toga mo
ra se ověršena raž uvěk pomno iztrěbiti od rož
čićah. -
Kad žito dozrija, tad započme žetva, koja
je važni i trudni posao za poljodělca, koi po
glavito na to gledati mora, da kod žetve mnogo
zérnja iz klasovah neizpane i po zlu neodide,
što on s tim ukloniti može, da nepusti stern
prezrijati.
Sad ćemo se na pojedine vèrste žita svratiti,
i najprie raž (secale cereale), kao najpotrebitiu
svih čověčanskih potrěboćah pod oko uzeti. Po
raži vlada se cčna svih ostalih živešah, i zato
ima ona medju svim druzim vèrstam žita naj
većju prednost. Raž sadi se lakše i s manjim
troškom, nego pšenica i daje mnogobrojnim po
slujućim ljudim zdravu i krčpku hranu.
Obćenita obilježtva ove vèrste jesu po Lin
niču: kalci sastoji iz dva nasuprot stojeća, po
redo sulična (linicnlanzettförmig) lističa, i skri
va dva cvča u sebi. Kruna je dvolistna, a vanj
ski listić navérhu igličast. Sčme je duguljasto;
slama je u navadne raži ravna i dugačka, klas
gust, a kaležni listići na kraju resasti. — Оd
ove občenito poznate vèrste žita, koja iz Kandie
proizhodi, razlučuje se po rastjenju i dobi sianja
ozima raš, koja se u jesen sije, jara raš, koja
se u prolčiju u zemlju uspe, inače ima ozima raž
dulju slamu i krepnie zernje.
Osim ove dvě verste raži poznato je još ně
koliko druzih vèrstah, koje su kroz različnost
zemlje, podnebja i obdélavanja proizišle.
Ovamo spada Arhangelska raš, koja šest
do osam noguh visoku slamu goni, dugačke kla
sove nametne i krasan pogled na polju daje. Iz
pocetka neraste tako bèrzo, kao naša navadna
raž, i tekar onda oklasa, kad ova cvetava; ali
bo ju kašnje opet stigne i s njom zajedno sazrija.
Ova se raž, malo gdě kod nas sije, buduć da sitno
zernje ima, koje manje i zločesta brašna daje,
nego naša navadna raž.
Jedna je druga vèrsta busasta raš (Stauden
roggen), koja je iz Norvežke do nas došla. Ne
samo da se ona jako obusi, nego i na svakoj
slamki više klasovah donese. Ona je malo sivlja,
nego naša raž, neboji se toliko studeni i mokri
ne, i raste na svakoj zemlji. Zernja ima dosta
i obilno, ali bo je slama pretvèrda i nemože se
za navadnu porabu upotrebiti.
Karlovačka raš raste još visokie, nego na
vadna, i daje obilatii plod. Njezina je slama me
ka i za kermu dobra.
Pšenica (triticum) je porad toga najpleme
nitia vèrsta žita, buduć da njezino zérnje daje
najbélie, najtanje i najdragocěnie brašno. Kao i
od raži, tako ima i od pšenice iz istih uzrokah
različitih vèrstah. Jedna veoma u ogi skačuća
razlika nalazi se na cvětnih overšcih, koji ili igli
ce imaju ili neimaju; ali bo je i to samo slučajno,
budući da pšenica izgubi po ravnicah, a opetih do
bije po dubravah i planinah. Najkoristnie vèrste o
voga žita jesu: Poljačka pšenica (trit: polonicum)
tèrbušastim, ponešto oštrim, krovocrêpoličnim, i
gličastim, četverocvetnim klasovim, od kojih su dva
gornja cvčta mnokrat neplodna, i nejednakim, iz
vana resastim krunskim listim. Slamke uzrastu pet
do šest noguh visoke, a klasovi pol noge dugački.
Оna se veoma jako obnsi, i pogne se u vrěme
žetve pod brčmenom klasovah, premda debelu
slamu ima. Zernje je većje, nego kod druzih
vèrstah, bistro, skoro prozračno, težko i puno
brašna, daje trećinu manje i pri tomu tanjih
mekinjah (posijah), nego navadna pšenica.
Ova pšenica sadi se poglavito u Francezkoj,
i obdélava se kao ozimo i jaro žito. U pèrvomu
slučaju posije se měseca Rujna, i sazori u Sérpnju
slědećega lěta, a kao jarica posije se měseca O
žujka. Buduć pako da ona u ovomu slučaju u
vek podpuno nesazori, najskoli u merzlih podne
bjih i kod nehorna vrčmena, tako mnogi po
ljodělci daju prednost jesenskomu usivu. Domo

vina ove pšenice nije pomno poznata; samo se | granicam, osta tako barem da šestog veka, bu
duchi da Kasiodor piše „ Extincto Occidentali
to izvéstno znade, da je najprie u južnih stranah
poljačke sadjena, i porad toga svoje ime dobila.
Čini se, da je iz Iztoka proizišla.
IDivna ili panošna pšenica (trit: composi
tum) proizlazi iz Misira, i sadi se poglavito u
Sicilii, Smirni, Ugarskoj i po někojih mčstih južne
Němačke.
U dobroj zemlji i na hornih mčstih uzraste
slama četiri do šest noguh visoka. Glavni klas
dugačak je tri do cetiri palca, i od dna do blizо
srčile stoji još četiri, šest do osam, i kadkad više
ali manje manjih klasovah, kojih je gornje cvčije
jalovo. Ona ukažuje dakle jedan sastavljeni igli
časti klas, i daje u dobrih okolnostih obilatii
plod, nego naša navadna pšenica. Na gděkojih
mčstih izvergne se taj klas, i izgubi svoje pa
поše, ako se u posve plodnu i dobru uredjenu
zemlju neposije. Druge su vèrste:
(Sledit che)
Cvio Berndušić.
PENEZOSLOVЈЕ.
OD GOVOR
* • Ljubicla a Goкр. М. Zafronu.
(Produxenje.)
I malo potlić nadomcсhс „ Insuper agnoscit
ductissimus Farlatus, Provincia singulas in plures
Dioeceses, quas conventus vocabant, partitas sub
Romanis, extitisse, recensetque Asiaticas Dioe
ccscs, tuLu cx Plinio Hispanicus conventus. Dal
шаticos item tres, nempe Scardouitanum, Salo
uitаnum, Naronianum. Et Plinio teste lib. 3. cap.
21 сt 22. Сonventum Scarlonitаnum petunt Ja
рides, et Liburnorum civitates quatuordccini, Li
buruiac finis ct initium Dalmatiac Scardona, eo
ninus credi potest, Dalmatiam ad Savum usqne
ab Augusto fuisse protractam, quod Pannoniac,
suac quaquc fuсrint Diocccscs et Conventus, ncque
sint vel indicin, Panoniam Savium, cd Dalmati
cos conventus unquam pertinuissc. S. Quirini M.
ct Sisciae Episcopi historia non commemorat, ad
presidem Dalmatiac, vinim Sanchcm, fuisse sub
missum, vсrum ad Almantiuni primac Panoniae
presidom...“
Postavljena Dalmacia po Agustu medju ovim
412
Imperio donce Goti Illyrico potiti sunt nullam
mutationсm nomina provinciarum passa sunt. Ništa
ne manje mochi chic tkogod rechi, da Dalmacia u
tčku šestog veka biaše tako razpruxcna. Nu pitam
ove ja s Kercсliсhom (Pcr. 2. d. 2. n. 4) у рег
quem? Fors barbarae ille gentes, Longobardi, A
bares, Sclavi, Bulgari, Dalmatac crant? сt ex
Dalmatia crumpcntсs, ut nomсn, potcstatemque
Dalmaticam cxtendisse vidcantur. At hoc scriptum
a nemine, imo Dalmatiam ipsani a Sclavis et A
baribus dсstructаm fuisse, dein saeculo septimo
indulgente Heraclio a Croatis acquisitam censtat.“
I zato derxim, da je stvar podobnia misliti, da
razpruxenje Dalmatiae po sudu Porfirogenita go
rizvedenoga sgodi se po teku sedmog veka. Isto
mislio je Kercclich, gdčno veli (Per. II. S. 2 n. 4)
„ Porfirog. cap. 20 ait antiquitus Dalmatiam in
latitudine usque ad Danubium sese extendisse,
sсd quando? quave aetate? non exprimit. Accc
pisse nihi videtur ex narrationis suae contextu,
tempus illud, quo loca illa Serviis ab Heracliо
collata, ab Abarorum inctum deserta fucre, hinc
illa ut deserta, ad Provinciam Dalmatiac scripsit,
dc qua videlicct, quomodo a Sclavis sit occupata
enarrat. Quare Clariss. Farlati ncc in Dalmatiae
extensionсsivc ab Augusto ad VII. sacсulum, sub
scribi posse affirmo. “
Uništeno tako ovo prizrenje Gos. I. Zafron a
svèrhu régih Porfirogenita (cap. 30), gledat nam
| je, ncgovori li isti Porfirogenit na drugom městu
bistrie sverhu ovoga. I doisto cvo kako u istom
poglavju 30. malo potlč veli. „ At a Chrobatis,
цui iu Dalmatiam vсnсrant, pars quacdam secessit
сt illуricum atque Pannonian occupavit, habe
bantфис сtiam ipsi principem supremum, qui u
Citrobatite tantum principem, amicitite crga lega
tionсm mittebat. “ Iz ovoga naravno slědi, da od
Porfirogenita do doba Eraklia Dalmacia, Iliria i
Panonia bile su tri derxavc različne, i baš da
Iliria nahodjašc sc medju Dalmacium i Panoniam.
|Lucio tomaccchi ove régi Porfirogenitove (Lib. 1.
c. 12) potvèrdjuje „Ideo hic Illyricum pro Dal
matia, Pannonia vero pro Pannonia Savia sum
menda cst. “ Ali kako je on mogao rechi, da I
liria ima se primati za Dalmaciu, kad se u izreku
porfirogenitovu sve tri derxave napose izvede
ne nahode?
 — 413
Nu vidimo malo, kako svèrhu ovoga misle
drugi spisatelji, 0prosti dragi štioce, da sam dug.
Ali opchinska korist i zahode vсlcbrojne domov
nih sgodopisateljah svérhu ovoga, navladaju mc.
Prokop (II. 1. c. 13) vсli „Post hos (i. с. griccos)
sub Hesperiarum regno Dalmatac, deinсерs Li
burnin, Histriaque et Venctorum sunt hoca, ct
ltavcunam usque pertingunt, maritiniquс omnсs
ca habitant e regionc, supra hos Stichii sunt ct
Svevi, haud tamсn Francorum snb ditione, alii
prietсrca, qui niсditeranea tement, Cari deide
Mauricique incolunt, quibus ad aliorum locorum
possesionem Singidones Sirmiique accсdunt ct
usque ad Histrum fluvium corum propagatur im
perium. “ Evo ti daklem Dalmacic medju najpred
njim granicam okoljene, evo ti još medju ovim
dсrxavam i medju Daciom i Panoniom različni
puci naseljeni, koji niсsu bili doisto Dalmatinci
i evo ti napokon sva ona města izvedena svojim
posobnim imenom. Isto mogao bi ti pokazati regi
ma Jornanda (cap. 50), koi kaхс, da „ Naissum
trajecto Savo “ bio je pervi grad Iliric.
Аli za ne na mnoga potvèrdjenja spisateljali
srednjeg veka spušljati se, déržim da je stvar
prepodona izvesti napokon svédocanje glasovitoga
Кercelicha, koi se u ovom sudu ima postaviti
vèrh svih drugih spisateljah , buduchi sc je on
primio ne samo razbistrenja dčla najtrudniega
dogodovštine panonske t. j. izlazcnja Slavjanah,
i zašto po svem teku svog tvorja, gdčno sgodno
nahodi, promatra izvèrsnim protresanjcu ovu
oprčenu stvar, odliskajuchi navlastito, što su
Lucio i Farlati upisano ostavili, i iz istinitih délah
s potrčbnim naginom iznoscchi, da Dalmacia do
VII. vička nije niti do Save razpruxala se. Veli on
potlo neg je predstavio mnoga smotrcnja i potvèr
djenja „ Equus judicet lector, an praemissorum
considerationc sustincri valcat, ab Augusto ad
VII. usque sacсulum, Dalmatiam sive ad Savum
sive ad Dravum, minus autem ad I)anubium usquc
exstensam constanter fuisse. “ I malo poslě na
domcclic „Асcedit scriptores illos, qui Dalma
tian ad Savum Danubiumque cxtendunt explicare
debuisse, qua сx parte hanc Dalmatiae схtensio
uem habcant, per fluxum Savi, Dravi, Danuby
totum, Dalmatiae limites ab is collocari non possc,
res certa claraque cst. Ad partes quoque has A
driatici, quic ad occasum sunt et in continenti,
cuin olim Japidae fuerint, dein sub romanis, certa
tetate Norici, ac subinde sive duсum Istriac, sive
Foro Julicnsium, Longobardorum, Abarum ac
demum post 7. sacсulum Sclavorum, Croatarum
que, qua ratione Dalmatia ad Savum aut Dravum
vсl Danubium cxtcnsa fuisse demonstarii possit?
non assequor. Sed mec cx parte illa Zagabriae
mсridionali, Romanorum olim Moesiae, successive
Servie atque Bosnie Croatie item ct Rasсia.
sive ad Savum sivcal Danubium hinc infra ho
diernum Belgradum Dalmatia ad VII usque secu
lum extensa fuisse, doceri potest. Quare pinio nica
Dalmatiae сxtcnsionсm potius rectiusque ad poste
riora sacсula, patroni sententiac hujus, rejicientati
lhabent. Cum onim Croatiae reges Cuti ex eorum
titulis clareret) fuerint, cx his Dalmatiae сxtensio
argui posset. Longum foret singula, quae CI.
optime meritus sive Farlatus sive Lucius рro Dal
шаtiae suae extensione descripscrunt, dilucidare,
quare missa facio, cum cx antesioribus rei hujus
veritas cluceat, facileque citati ab adverso scrip
tores explicari queant. “
Iz svih ovih smotrenjah i svédocanjah jest
znato, da Dalmacia do VII veka nije bila razpru
xena niti do Save, i zato da neredno kaxe Gos.
I. Zafrou, da Sisak, grad Panonie Savske, spadao
je Dalmacii, i toli manje da Dalmacia u teku
šestog veka tja se do Dunaja prostiraše. Ali sada
za věrlo dobro uglaviti Gos. I. Zafrona svèrhu
ovoga nije izvauredno pokazati, da Justinian ni
kada u Panonii nie vladao, i zato ni nad Siskom,
nu baš da njegovo moguchstvo i u Dalmacii istoj
bi kao munja. I ovdě treba je stanje onih derxa
vali prie i po tčku vladanja Justiniana iskušati.
(Sledit che.)
o NAČINU,
kojim se xivotopisi pisati imadu.
Predragi!
Dakle kako imaju bit xivoti upisani? Isti
nito jer laxivi nemogu dopriet nikako istomacit
miso jednoga tvornika i trieba je da to nelaxivo
pripoviedanje pruxa se vèrhu svieh okolišah koji
su mogli uzbudit kojegod novo chuticnstvo u
sèrcu njegovu. Radi toga, trčbuje da sve i die
tinska diela i rieci sve, koje mogu bit bilég ti
jeh unutérnieh chutienstvah budu pomnjivo uz
 — 414
motreni i razabrani jer cesto više te ricci i diela
mogu nam objavit covicka, nego ona koja su u
stavnosti pred drugiem ljudima i pod tudjiem o
cima ucinjena i regena. Ali to blizu granici s
nemoguchstvom. Jer tko bi mogo tako pomnjivo
bdčti vèrhu dielah jednoga covieka za pak upisat
taj njegov zivot? Tko igda bi cčnio covčka jed
noga dostojna toga bdenja? Tko u svojoj pame
ti ne derxiše višega, za sebi pristojnicga truda?
Tko na svèrhu, stavljajuchi to sve u diсlo, nebi
priloxio kipstvo svoje u ono kipstvo zamiereno i tako
trudnic cčnio da bude razborstvo od ta dva kip
stva zapletena nego od jednoga sama? Da se to
nedogadi bilo bi najbolje, da tvorci dielah oni
sami upišu nam xivot svoj i nadahnulje pod ko
jim upisani biahu, i po tomu kako imaju se ra
zumieti, jer nitko na svietu nemoxe bit tako
tomacitelj mislih i dielah, kako onaj, koi ih
je promislio i udielovo. To svoje xivotopisje bilo
bi podloхno imat po običaju dvie mane. Perva
je da svaki od njih hotio bi nam se prikazat
vitezom dostojnom hvale u svemu i svagemu više
neg bi sino mi bili prignuti dopustit mu, druga,
da bi smo xudieli i u njemu, da nam prikaхе
svoja opaka diela oli cienjena za opaka u o
noj cistoti rieci, koju cenimo potrebnu u takovih
pismih. Obe dve mogle bi se ponapravit na
koigod nagin. Përva dovodivajuchi oni gas nje
gove govore na običajno xivlienje i na govore o
bicajne i nedopustivajuchi mu ih uzvisit nego ko
liko diela uginjena dopuštavaju. U tomu moglo
bi gdie u rietko dogodit se, da mu se malo kri
vine ugini, jer okoliši ncogitavani i neocitivi berz
mogli su ga prikazat baš onakoga kakav on der
хi da je bio, ništa nemanje, za nas nebivši on
drugo nego onoliko koliko je dielovo, nemoхе
Ibit više ni sudica, a pak bolje je da njemu bu
de štogod i dignuto nego da mi privarniem sli
kastima budema u zlo uvedeni. To se moxe u
prav poznat samo po njihovih dielih u kojih
velicnost zaceljah bit che nam znak i u istini
jedini znak od velicnosti uma koi, ih je tu
uveo i micra hvale, koje je taj muх dostojan.
Diela njegova ista dat che nam nagine za pona
pravit i drugu manu. Ako u riecih i dielih mi
budemo ugledati nepodobnosti, sudit chemo iz
kakva serca izlazu. Jer prem da něki su popie
vali da trieba je Castum esse decet pium poe
tam. Ipsum versiculos nihil necesse est. (Catali.
ad Aurel, Michemo s njihovicm dopuštenjem još
vicrovati, da u dielih i u tvorih viši dio covie
ka raztaka se i da nije moguche da knjizevno
licumčrstvo bude za vele doba slěditi, jer i tu se
dogadja da ex abundantia cordis os loguitar. A i
u tomu baš kad bi se mogo prikazat nam bo
lji nego je, toliko bolje za njega, tako bi mu
se nadamierilo ono, što priašnjem sudom bilo
bi mu se diglo, a nami nebi vele stalo, da on
uzima tu korist jer opet govorim, da nami nitko
nije više nego onoliko, koliko je dielovo. To mo
xc se ocito vidicti po pripoviestih svojega xivo
ta, kojega su nam ostavili několiko najzanier.
nic, dva koja mi se sad po pameti vertu to
jest Cellini i Alfieri. Tko je tako sladke kêr
vi da netom je bio pušten iz trakah nepozna
da varaju sami sebe za privarit vas? Cellini, na
priliku, malo nenavidan, malo ohol, malo izdajnik
puno vriedan u svojemu zanatu prem da bi htio
jednoga od pèrvieh vitezah svieta prikazati, pri
kajivajuchi sebe, ništa ne manje svak ga vidi
nenavidna, ohola, izdajnika i prem vrědna zla
tara, kako je bio. A Alfieri koi nam bi se xudio
preprodat za novoga Brutusa, Timoleona itd.
Tko ne vidi u zivotu njegovu, iz kojega hvěrca
knczestvo iz svake riegi, da je on imo u sebi više
od Saula, od Filippa nego od hvaljenieh? То
je za one régno, koji bi poхudu gojili prikazat
nam se po sebi istiem što bi svakomu bilo naj
koristnie. Al to malo ih cini, jer s jedne strane
strah ih je otvorno istinu riet, mislechi da che u
našemu sudu bit prem podnixeni a sram ih je
livalit se sami, jer laus in proprio ore sordescit.
I s toga ima prem malo svojezivotopisjah suproch
broju neizbrojenomu ljudih dostojnieh da budu
spomenuti. U tomu neostaje nam drugo, nego
izpitat od svakoga i priatelja i nepriatelja diela
i rěci onoga, kojega xivot pisat imamo, ako još
od njega je uspomena, pak oli nije oli jest po
mnjivo procitat sve što od njegova xivota nam
ostaje, a najpoinnjivic pisma, koja niesu bila
pisana za oci svacije i od toli izvadit sve oli
dobra oli zla u njema vidimo po sebi istomu oli
 415 —
0ti tvoj bili vrat
po drugiem objavljeno. Kad to ujediniva se s mi Na kom koral stoji,
slima i s dielima opcheno u njemu vidieniem, ni Nosi ga ti dušo
smo daleko od istine, drugacie, to nije ono što Аr ti se pristoji,
Оte tvoje ruke
ištemo. Ti vidiš moj predragi, koliko je potrěbno Kako jedne jahle
u tomu bit opazan za neoskvèrnut uspomenu mer Najpčrvo me gone
tvieh neprevedno, i za ne pokvarit sud, koi vérhu Pak me sebi mame,
Оta tvoja pleća
dělah njkovich gini se s huljenjem oli s klanjanjem Каko ravno polje
nepravednicu i nedostojniem. Moxe bit da nije Na njim bi izpisal
Sve moje nevolje,
ovo najmanji razlog, s kojega nevidimo jako 0te tvoje noge,
malo xivotopisah u vrčme, kad nema u svoj slo Каdа potrepelju
vestnosti vèrste tvorah koja bi bila koristnia i za Sve drago kamenje
0d sebe razmelju.
dieloizpravnost prostraniti u svima knjixevnicima
i za um razstvoriti sviem štiocima. Ostan s Bogom. Sèrxba.
Р. А. Kazali. Мcliог езt qui vincit iram, quam qui
capit civitatem. (Cass.)

NARODNA PESMA Sladkost, štono se običaje rechi i tihost u

(iz u stih puka u Slavo ni j.) govorenju jesu najspodobnii halat za predobiti
najsérditijega gověka, i dovesti ga na ustérpljenje.
Ljuba ostavljena. Sladak nagin i blagost u odgovoru omekša u is
Каd te primem Vilo tinu najoštrie serdce, i prigne njegovu volju na
0d glave slaviti. najvišu tihost. Protivno pak Serxba i gnjev uz
I tebi na glavu
Кrunu postaviti, buni najkrotciju narav, poput naglih větarah
Оta tvoja glava najmirnie more.
Ка је рuna vlasih, Blaxen onaj, koji razmišlja pred ogima svoje
Na njoj bi ti dušo
Zlatna kruna stala, svěsti mirno serdce ponixenoga Joba, koga pri
Оto tvoje čelo like jesu nama uprave i izgled xivota dobroxija!
Vlasi nakriveno,
Kako ravno polje Каdno koga karaš oštro i u serzbi, isto je
Travom obraštjeno, da stavljaš jedan dragocěnjeni sok u sud otrovni.
Оte tvoje oči Razaberi se, i tada pokaraj, ako si u duхnosti.
Kako dvi zvezdice,
Prisegal bit Bogu, Jedno celjade sérdito, osorno i usilno, jest
IDa su dvi zvezdice, nazvani neprijatelj uljudnoga druxštva, ili još
Оia tvoja lišca bolje rekši, jedan bunitelj, koji oskvèrnjiva za
Оd kérvi od mlika, - --
|

Мcni bi zadala kome najsvetic Ukloni mu se s ociju.

Моne sércu lika, Nemoj se puštat tako prenosit nesvěstno
Оti tvoj lipi nos
Med lišcem zasadjen, prepiši sebi jedan nagin upravni suprot dogodja
Kako Budim grad je
Mirlići ogradjen,
Оta ivoja usta
jim dosadnim tvoga xivota.
Razsérdi se na greh, i u tom necheš sagré
šiti, govori Ambroх: n Irascimini, ubi est culpa,
|
Kada sprogovore,
Kako da se vrata cui irasci debeatis, non potest enim /ieri n ut
Оd raja otvore!
Оti tvoji zubi non rerum idignitate moveatur.
Drobni ter no gusti, Ako bi se pak dogodilo, da se pustiš prenê
Каko da su dušo
ti od sèrxbe, gudo bi xelio, da staviš tada pred
Biserom nasuti,
Ta tvoja bradica oci jedno ogledalo, u komu cheš vidit da si tako
Na koj je jamica ostao preobraxen, i vas drugojagii nego si o
Mojem je serdašcu bicajan biti, buduchi da che te taka udiljna
Velika ranica,
 416
promena pini razloritiega u prigodah i puno opaz
niega cinitche ti zacet jednu stavnu odluku ta
koga prignutja, koje che te brez sumnje ciniti
sasvim uspregnuti.
Nek nezajde sunce sverhu serxbc tvoje, dali
se razaberu, i sam tvog sladak che biti u tmi
nah mukle nochi, dok serdce tvoje u radosti
mirno opogrva.
Исrdoljak Imochanin.
Pérvo јеptino izdavanje.
- ljno primljen biti od izobraženog obćinstva sla
KNJIŽEVNI O GLAS.
Naprčdak sadašnji sviuh granah jugoslavjan
skoga naroda u izobraženju gradjanskog i knji
ževnoga života, čini potrebito vérhu svega poz
nanje stare književnosti naše, za u njoj iznaći
temelj i izgled sadašnjim našiem trudima. Već sc
je, hvala bogu! sakupio i izdao na světlo dobar
dio onc zlatne rude pčsničtva, koje, prohodeći
od ustih do ustih u cilj prostonic puku, čini naš
barod najpoсtičkiem u Europi. Takovich sbirkah
u različitih narččjih slavjanskih broji se prčko
stotinc.
Vrčme je ali, da se obernemo i na onaj dio
knjižestva, koji izraz duhovnoga naprědka u
izobraženju, jošte leži nepoznan u rukopisih, oli
ako i pečatjen već je redak radi dalcčinc vrčmena,
oli malo poznat radi različnosti i nesloge u pra
vopisu. Dalmacia i osobito I)ubrovnik saderžuju
nсizbrojno blago takovich dělah , počiniljući jošte
od XIV. věka. Potrčbu izdavati ih na svetlo po
znaliu već davno Dubrovčani, i u različita doba i
zašla su, u onome izobraženome gradu, mnogovèrst
na děla, medj kojima pervo mčsto zauzimlje gla
soviti 0sman neumèrloga Gundulića. Ali su to pc
čatenja u pravopisu dubrovačkome, i osim toga
nenapreduje se u izdavanju onom hitrostju, koja
lbi mogla zadovoljiti pohlepi čitateljah. Družtvo
Matice Zagrebačke zadobilo je večnu zahvalu
svega slavjanskoga sveta, počimljući pečatiti pro
šaste godine staru dela knjižestva našega, i viděli
smo pčrvi obilni plod toga truda u krasnome iz
danju istoga 0smana Gundulićeva.
Videći pravu potrčbu vremena, ne štedeći
pomnje ni troška, poduzimlju sude dolje podpisa
ni izdavatelji u Dalmacii:
NOVO I PERWO PEČATENJE
|7] RM NE BIBLI () ТЕКЕ
dělnih izvornielu i prevodlula
U ILIRSKO-DALMATINSKOME JEZIKU
predjašnjeli i živujućich pisateljah,
za koju se doli niže uvčli nalaze.
—=x}{333333&#:#e3}}{ -
нratja Battara.
J. A. Raznayich
Urednik.
Оni naměravaju u ovome sabranju davati
| mnogo za malo, čineći s tiem pčrvo je ptino iz
davanje onieh dčlali, koja su vremenu pristojna a
koja su dan današnji prem rědka, okoristivljajući
se u tom izbranju svétom, svih učenih knjigolju
biteljah, koji budu htëli blagovoljno podpomoći
njihovo poduzetje.
Cistota pismenah, osobito k toj sverhi sali
venih, izpravnost tiska, veličina knjige svakome
ristojna, opazke priložene na města potrebna,
životopisja, umérenost cčne i vèrhu svega orga
nički obćeni pravopis: to su naslovi s kojima se
izdavatelji pouzdaju, da će njihov trud blagovo
vjanskog.
Svaka knjiga bit će u 16ni vсl. na lěpoj artii
(а тасchina).
Prodavati će se i ponapose.
Сčna će biti po veličini knjige.
Izdavajući jedno dělo, oglasit će se naslov
cčna onoga, koje ima slediti.
Po izdanju svakoga déla uzmnožiti će se céna
o trelji dio za sve one, koji ne budu prie poslali
svoja naruccnja.
Děla, koja su kirilskom azbukom pisana, biti
ce tako i pečatcna.
Artia, pismena, i pravopis biti će posve
jednaki ovome oglasu.
Pérvo dělo liblioteke, kojc će se izdati
měsecom Sičnja 1846 u jednom svezku imat će
za naslov:
ANDRIE KAČ I Ć A
Razgovor ugodni naroda slovinskoga.
Primaju se naručenja kod sviuh razděliteljah
ovoga oglasa.
Сéna ove knjige bit će 1 fr. 30 kr. sr.
U Zadru 29 Prosinca 1845.
Bratja Battara
Izdavatelji.
0 G. L. A. S.
Izdavatelji zahvalni blagovoljnim predbroji
teljima na podupiranju ovoga lista, kao pěrvog
i pravog poduzetja domorodnog, dati che na dar
s pèrvim brojom nove godine kazalo sviuh pred
metah i imena sviuh pisateljah Zore Dalma
tinske zajedno s krasnim zavitkom.
Darajuch ovo iz dragog serca, xele oni, da
njihovo pritexko poduzcije bude takodjeri u o
vom tretjem godištu primljeno na onaj nacin, ka
ko se jedino od razumnog obchinstva ocekivati
moxe, na koje naslonjeni obcchavaju nove, ko
ristne promiene za dnevnik.
Izdavatelji i vlastnici
 POZIV NA PRED BROJENJE

tretu godinu 1846

i 0RE UNA \int\јŠKE
КNJIŽEVNI MEDILJNI LIST
u IIirskom Dalmatinskomu narěčju.

Sve pučine, siver ledom,

Istok strane pram u podne
Dopiruće k sinju moru
Polja, геKe, kraljevine;
Uzvišene Banovine
0bastirc sve kolike
Ilirički jezik Slavni
IDo Latinskih krajah redom.
Pučke pěsni.

Srećno je počela, srećno napreduje Z0RA DALMATINSKA. — Staro eto dospčva, mlado se
leto približa: i mi to veće belomu danu. — Današnji dan, stupaji u životu, dobe su od prosvěti,
naprědci u prosveštenju, sime od blagosti. S toga sércem se radujemo i zavirivajući u budućnost.
svim ljubiteljim mile naše domovine, zahvalno na novo léto dragi pozdrav šaljemo i veselje. Zar
se mi nećemo o nadi veseliti? i imamo s čiem. —
Eto, hvala našem čestitome Caru, njemu slava i čast do věka, dvě su godine da smo s temelji
domorodne naše književnosti golema se posla uzeli, općenog što pri početku rekosmo izobraženja
i nauka. — Prem da smo putem na mlogi odpor sa svih stranah nagazili, nismo se za to prepali;
znabosmo da će se truda i vrěmena, dokle se odbie; da na književnom polju, novome i neuredjenom
mloge su zaprěke, koje potrěbito je malo po malo uztèrpljivo iztribiti i izpliviti, da se prigotovi
pravome težanju. — Сista je naša svèrha i goruća svakčas želja bila prostome puku otažbine na
pomoć biti, da prime dobro i sebi pristojne nauke za kućom vladati, uzdèržati što mu je Bog dao
i upravljati k naprědovanju, navlastito težačke radnje: za tim smo nastojali na světovna i ćudoredna
poučenja, kako bi mu se hitrio sérce i um razvio i uputio, da bi bogoljuban i svěstan susědom
živio, věran Caru, ljubezan domovini. — Те hiahu u sastavljenju ovoga lista osobite i najperve zamčre
sviuh gotovo supomoćnikah u pisanjih o izobraženju našega naroda. — A pored toga nastojahmo
čistoću materinskoga jezika, Dalmatinskoga narěčja; ne štedeći štogod municipalnog se zida odmaknuti,
da bi mo duhom ili jezikom s ostalim granam Slavjanskoga naroda se porazumili i tiem se okorislili.
Jesmo li cilj savèršili? — Znatni će ljudi i nepristrani, a najbolje potomci suditi, koliko smo za
domovinu učinili, pokle smo Zoru Dalmatinsku izjasnili; jeli duh Slavnoga Ilirskog naroda po njoj
se svakomu u sèrcu probudio; jeli pri takiem potaknutju krasni materinski jezik počeo se svagde
ljubiti i učiti; jeli iskra domorodno ljubavi, koju duboko u sercu čutimo, svakčas nas vodila i slědila,
bivala u misli, govoru i rěči. — Prě toga, trěba je ispověditi, svaki učeni i neučeni po gradovim
pokraine samo se j' inostranih jezikah i naukah i običaji deržao, svoih se stidio; i još ima tvèrdoglavih
nepriateljah naprědovanja, koi su prošastoga věka ostanci, pod rabotom se rodili, tudjinu služili,
vladaoce minjali. — Nu stalo nam je: to je kupina, koja će se do malo osušiti i po sebi uništiti. —
 Mi smo usuprot to većma svaku suprotivštinu pregaziti pripravni, što znamo da je skoro previšnja
vlast odlučila i naredila, da se pěrvi nauk po Dalmacii mladjanoj dici ima pridavati u materinskome
deržavnom narččju; što no će sigurnii mah pučkome izobraženju dati. —
Polje dakle je naše, da radimo. ZORA DALMATINSKA biti će u tomu glasnica i hram općenog
napredovanja u književnome i gradjanskom životu, razsvěćajući i zavirivajući u sve ono blago, koje već
poznalo ali još izkopano ni odkriveno nie. – S naše strane nećemo štedili pomnje ni troška o popravlenju
ovoga lista, da bi se tako zadovoljilo g. č. čitateljem, gori rečenoj namčri i toli zahtevanoj svèrhi. —
No dakle i u naprěd kanit će mo ko i do sada, onih osobito predmetih zauzimati i izdavati koi su
od sadašnje potrčbe i od skoric koristi; a pored toga, sva ona koja po načinu i razlogu na izobraženje
naše rodne zemlje mogu se upotrěbit. Verhu svega vlastita je zaměra naša, prostog Dalmatinca o
dogadjaji i slučaji predjašnjih i sadašnjih ne samo dèržave dali sviuh ostalih kraljevinah i dèržavah
Slavjanskoga puka i naroda ubavčstiti: po tom ćo mo redom izdavati zanimiva poglavja domaće
dogodovštinc i zemljopisa; i uměšat će mo ujedno sve ono što glede općenog žilja i naprědka u
književnosti kod naše srodne bralje il koristno ili sladko bude nam se namčrit. —
S toga uzroka, videći da za veću korist nie moguće da mi više stoimo odcépljeni od ostalog
učenoga i srodnog svčta, i da savezanje i sloga u književnosti jeste svakome i svima temelj osobite
blagosti u buduće: ne pazeći na potvorenja i blebetanja jadnih nepriateljah svakoga popravlenja;
onizih koi vazda mérze na domaće a ne ljube nego samo što od inostranca proizlazi i dohodi: mi
od ovoga časa u naprědak ovdě se primamo organičkoga opčenog pravopisa, koi no pèrvo u
Ceskoj izvoden, poslie u Zagrebačke Novine i Danicu uveden, sada dobroprimljen svude se razprostire.
Da šta bi smo? Jedni neće roščiće, drugi neće repiće: pak imamo toliko krivopisah, koliko jezikalih
na světu, koliko narěčjah u Slavjanstvu, koliko različitih mnenjah medju pisaocah, koliko je dèržavah
baš da ne i gradovah! Treba je već da prekinemo taki hudi odpor, da se općinom sadružimo - i
jedan drugomu pomagamo. I pèrvo su Danica i Zora sestrice bile, kćeri jedne iste matere, pa će
ju i sada svude se poznavati ne samo po govoru, dali i po odići. —
U ostalom, s tiem i bez toga, svaki koi kroz dva persta malo dalje pregleda, latko se može
uvěriti, da je ovi dobar korak k naprědku, da sva naša osnivanja ne zaměravaju nego samo općeno
dobro, da nie nam pred oči nego samo zadovoljenje čitateljah po zahtevanjih měslih i vrěmena. —
Opomena. — Pravopis je dakle općeni: ništanemanje na volju onih uljudnih deržavnih pisaocah
koji žele nam i u naprědak kad kad koju prilogu blagoudélivali, nećemo dvoiti su do sada općenim
u Zori verstopisom datih na svčilo, vazda samo da sa pošiljanjem čkljanah iztomače tu njiovu želju. —
Svi oni koi hoće i u buduće nadarivati njiovim prilogam naš List, molese da ih pošalju svakako
proste od svakoga troška i upravljene na Bureau Uredničtva Zore Dalmatinske u kući izdavateljah.

Godištna cčna ovoga Lista, koja se ima predplaćat, u Zadru jest od fl. 4. —
- . . . . . . . . . . po svoj Česarstvimi . . . „ 5.“ —

Tko bi holio na pola predplaćali oli i četverti dio za pola godine oli za četvèrti dio gospodar je, —
Ta se predplatja činili ima onim pred kojim se upisaju oli Č. К. Poštami.

U Zadru na 22 Prosinca 1845.

Prof. Ne Valentic Bratja Battara

Urednik. Izdavatelji i vlastnici.
 LA DALMA ZLA.
1) JE S (; 18 l T T A

DAL PROFESSORE

])()TT()R FRANCESC() (ARRARA

coNsЕкvлтове окLLI. R. мusЕo D'ANTIcнтл DI SPALAто, мемвко окLL. I. R.
укivzasтл“ Dr PADovA, мемвао сопRispospЕкте Еsтско осLLA socieтл”
оRIENTALE DI PAгион, вD омогла о Еsтеко овLL' isтитuто Алснког оспсо
D'AтENE, socio coавшspoхDENTE рвLLA sоспетл sтовисл рi момлсо, ес, ес.

00N. N. 48 TAVOLE MINIATE

RAPPRESENTANTI I PRINCIPALI COSTUMI NAZIONALI

|Non & personaggio di conto, non viaggiatore istruito, che visitando la

Dalmazia non no riporti l'anima piena di scientifica erudizione e di gra
dile reminiscenze.
Un pacse antico quanto la favola, e la cui storia strellamente colle
gasi con quelle delle grecho colonie, della repubblica romana, del go
verno bisantino; un suolo, che dispulato a vicenda dagli Avari, da
Pranchi, Croati, Bossinesi, Ungheri, Genovesi, Napoletani, Veneti,
Francesi, Teleschi, fu in ogni incontro preda o compenso al vincitore,
e teatro mai semрre di sanguinose rapine; un popolo, che, relto a co

*3%Р “S
 гgi

mune, diede slaluli cmoli della contemporanca italiana civiltà, che da

Лgrone n Cosconio, da Cesare a Prancesco dio provo di generoso va- |
lore o dº incorrolla fedelta , che mostra lullodi fra suoi montanari de'
pelli coperti ili onorate cicatrici, famcraviglia clic rimanesse lungo tempo
ignoralo, e sluggisse alle investigazioni del filosofo e dell'uomo di lettere,
quasi punilo del globo non ancora tentalo da viaggiatori, o sommerso
per avventura ne gorghi ili vulcanica lava.
Еra dell' clà del progressо vсndicarne l' obblio e portare la Dalmazia a
quel grado di storica luce, cui, tra pel difetto d'accurate memorie, tra
pc continui trabalzamenti della fortuna , tra pci quattro secoli di cal
colata ignoranza, in cui la teme la veneta aristocrazia, non le fu dato
finora di poter giungere.
So non che il molto che sin qui si č fallo non ispegne il desideriо
del pill che rimane a farsi, onde raggiungere la bramata verità della storia.
Parecchi dotli visitaromo a quando a quando questa contrada si favorita
dala natura e singolare peº contrasti morali ch' essa presenta; ma o ne
taquero del tutto o le molte curiosità onde furono colpiti", accesero si
fattamente le lor fantasie, che le hanno dipartile dal vero. Di qui ne
vienc, che di una provincia il cui litorale sistende coll'isole sull'Adriaca
marina, che per le agevolate comunicazioni o tanto prossima all'Italia,
cui dotti di ogni nazione, principi o coronali percorrono studiando con
curiosila e dilello, si discorra tullodi ne libri che veggion la luce con
dati statislici e storici alfallo arbitrari, incerti e fallaci, come chi va
tentoni pel buiо.
Al difetto di positive ed accurate notizie tolse recentemente a soppe
rire il Signor Prof. Dottor FrлNcEsco CAnnлrл. di Spalato, il quale,
tenero come cgli o delle patric cose, e già noto per altri lavori archeo
logici o storici da lui publlicati, all invito da noi avulone, ci fu cortese
teste d'un suo manoscritto, del quale imprendiamo la stampa, o che con
tiene un quadro geografico-statistico , in cui esibendo quanto spella ala
geografia fisica, politica o topografica della Dalmazia altuale, farala co
noscero tal qual o senza orpello no larva.
Verranno in csso brevemente ritrallati i costumi o le abiludini tanto
svariate o originali del paese, col sostegno di tutto quelle considerazioni
storico-lopografiche atle ad illustraro il soggello. Vi si aggiungeranno
N. 48 lavole de principali nosiri costumi, miniate da un valenile artista,
ed alla fine dell' opera si dara l' introduzione.
Del merito intrinseco c dell' utilità dello sсritto che annunziamo, ci o
non fallibil arra o prosagio il segucnto brano di lettera, che il sommo
geografo Consigliere ADRIANO BALBI diresse non ha guari all Autore:

„ . . . . . La distribuzione dell' opera Sua ( LA DALMAZIA DESCRITTA)

„ in geogralia lisica o naturale, in politica ossia sociale, cd in topografia,
„ comprehlendo licle dile princ sczioni le vedute generali sul paese c
„ nella terzala descrizione dei luogli secondo le divisioni aniministrative,
„ e conforme a migliori discgni li una statistica concepita dall'altсzna
„ del pensicro moderno.
„ LºcSccuzione poi ili cosi pregevole layoro non put lasciar alcum dubbio,
„ e tutti i cultori delle cose geografiche, stalistiche cd etnografiche denno
„ rallegrarsi di Velcrlo allidato a persona la quale conne W. S. Chiarissima,
„unisce svariate c positive cognizioni ad una nobile e c0Scienziosa altezZa
„ di Vedutc.

„ Gradisca portanto, Esimio e Stimatissimo Signore, che mentre le

„ esрrimo i sellsi della mia particolare stima, Le ofira le inic sincere
„ congratulazioni pol bellо с generoso pensiero che fa fede della sua
„ patria carità, cl. estenderá lo nostre cognizioni positive ad un paese
„ poco moto ai pili, c peró deglo per ogni ragiоlle dell' attenzione del
„ filosofо с del geografо апсота. “
Milan0 18 (licembre 1844.
ЛDRIANO LEALIBI.

Gli editori Fratelli Battara, considerato il manifesto vantaggio che agli

amatori delle dalmatiche cose sarà per derivarne, con animo confidente
si accingono alla pubblicazione del presente libro, e sperano incoraggia
mento e proteziono da lulli coloro cui sta a cuore la rigencrazione della
Dalmazia.
 GONDIZIONI DIELL” ДСС ХОФЕAZIONE

--

IL” opera sarà divisa in 48 dispense circa, ognuna di un foglio di stampa in 4.“
grande, di otto pagine di testo c d'una tavola di costumi miniati: carta e ca
ratteri cguali al presente Programma.
Il prezzo li ciascuna dispensa resta fissato a carantani 30 pariad austriache lire
1. 50 compresa la coperta in carta colorata stampata.
Cominсiata la regolare distribuzione, ogni venti giorni ne sortirá una.
Le sposo di porta c dazio per lºcstero saranno a carico degli associati.
Le associazioni si ricovono dai sottoscritti editori.

Zara li 15 Settembre 1845,

PIRATISLILI BATTARA.
Tipografi Librali Editori
e=

Le soscrizioni inoltre si ricevono

TER LA BIROVINCIA.

In Sebenico . da Michelo Novak.

9, Spalato . . dalla Vedova Piperata e Figlio.
* Itagusa . . da Pietro Francesco Martecchini.
»» Саttaro . . n А. Luzena.

TUOBI DELLA PROVINCIA

In Trieste . da II. F. Favarger . . . . . pel Litorale illirico.

99 Plusne , n. Antonio Karletzky . . . . „ Litorale ungarico.
99 Vienna ... » Carlo Gerold . . . . . . per gli stati Germanici.
09 Milanuo . „ Borroni o Scotti . . . . . n le Province Lombarde.
09 Venezla. dalla Società Libraria Ponzoni . „ le Province Venete.
99 Torino s da Alessandro Fontana . . . per gli altri stati d'Italia.
99 Corful n Alessandro Grollo . . . . n le Isole Jonle.

w
*
 ЕRASMU
RASMAS
НR 41000 Zagreb, Rakušina 4

Suizdavač
nаспомашna i sveučilišna bibliотека
Zagreb, Marulićev trg 21

RA RITET I
Pretisci
2

Potpisuju
Srećko Lipovčan
Milan Mirić i Ante Stamać

Z OR A D A L MATINSKA
1844.-1849.
u pet svezaka
Svezak drugi (godište 1845.)

Za nakladnike
Srećko Lipovčan i Ivan Mihel

Pretisak pripremili
Tihomil Maštrović i Milan Mirić

Priprema
Boris Kren, Hedviga Crha, Renata Karaić, Sonja Hrelja, Darko Cižmek

Tisak i uvez
Nacionalna i sveučilišna biblioteka

C ERASMUS Naklada, Zagreb, Rakušina 4

05 (497.5) “18“ (0.045)

886.2
32

ZORA Dalmatinska : <1844-1849.» / <pretisak pripremili Tihomil

МаŠtrović... et al.». - Zagreb : Erasmus naklada : Nacionalna i sveučilišna
biblioteka, 1995. - 5 sv. ; 30 cm. - (Rariteti : pretisci ; 2)

Knj. 1-4 su faksimilni pretisci Zore Dalmatinske.

ISBN 953-6132.-20-6 (Erasmus). - ISBN 953-6000-56-3 (NSB)

Sv. 2: Godište 1845. - 430 str. s razl. pag.

9409.301 22

ISBN 953-6132.-20-6 (Erasmus). - ISBN 953-6000-56-3 (NSB)

Оvo izdanje omogućili su svojom potporom.:

Grad Zadar. ЛМinistarstvo kulture Republike Hrvatske, Grad Zagreb, Hrvatska pošta i telekomunikacije,
*- }
 су
-- 5.23 С 2952 i |-

2. Мно у беу 1594-65“. … - ПТ- |-

99ЈНСЕЈНСg-tici-te
|- -

Ђ г |-

то 9-IX-2ЛИ.
SQ25.
СNG
/o-

IJ)

E3,

ii

Најван ни на навран нан

$ 255 5 55-55-55 E“ **
3}{3}{5}{3}{8} |- 3 3 53. |-

**************