Универзитет у Новом Саду

Филозофски факултет
Српска књижевност и језик

KОЛЕКТИВНО И ИНДИВИДУАЛНО У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ 20. ВЕКА

Студенткиња:
Катарина Јовановић 160041/14

Тема:
КОЛЕКТИВНО И ИНДИВИДУАЛНО У РОМАНУ ОЧЕВИ И ОЦИ

Ментор:
Др. Горана Раичевић

Нови Сад, 2019.

Садржај

Апстракт ............................................................................................................... 3
Индивидуализам и колективизам у роману Очеви и оци ................................ 4
Закључак ............................................................................................................... 9
Литература ......................................................................................................... 10

2
Апстракт

У раду биће речи о елементима индивидуалног и колективног које

проналазимо у роману „Очеви и оци“ Слободана Селинића, осликаних
кроз пропаст једне породице београдских интелектуалаца у периоду с краја
19.века па до почетка Другог светског рата, али и кроз стање српског
друштва у 20. веку.

Кључне речи: колективно, индивидуално, патријархално

3
Индивидуализам и колективизам у роману Очеви и оци

Човек није створен да би био сам, и сам не може опстати, већ му је

потребна заједница којој ће припадати. Својим рођењем он долази у
одређени колектив и у њему расте прихватајући његова начела којим ће
касније мерити свет око себе. Селенић нам у роману приказује несрећне
судбине оних који су се испреплетаним путевима исте отцепили од свог
колектива и покушали се прилагодини новом, за њих непознатом, што на
крају овог романа видимо да никако није могуће, чак иако постанемо
мајстор „мимикрије“ у новом окружењу, увек ће нас оно индивидуално у
нама враћати старом. Кроз ликове Стевана, Елизабете, Михајила и Рашеле
,Селенић преплиће нити индивидуаног и колективног кроз њихове
унутрашње борбе али и стање српског друштва које је још увек
патријархално уређено.

Како нам се у роману след догађаја приказује из више перспектива, на тај

начин ћемо анализирати однос индивидуалног и колективног код сваког од
ликова.

Стеван Медаковић, Селенићев главни јунак у роману Очеви и оци

причу почиње са временске дистанце од око 20 година од првог одласка на
постдипломске студије у Енглеску, тачније у Бристол, упознавања његове
супруге Елизабете и на крају погибије њиховог сина Михајила.

Стеван рођењем долази у колектив који је током 20. века још увек
заснован на одређеним патријархалним начелима, која се у роману
огледају кроз лик Стевановог оца Милутина и дадиље Нанке. Њих двоје
идеални су представници очева и „мајки“ патријахалног времена чије се
васпитање заснива на потискивању личних осећања синова и буђење
храбрсти и јунаштва, као и безусловне спремности на борбу и жртвовање
заједници (Раичевић, 2014: 252) .

Стеванов отац Милутин никада сину није показивао осећања већ су имали
на неки начин хладан однос. Такав исти однос можемо приметити и између
Стевана и Михајила, који да је био мало топлији и отворенији не би довео
до трагедије.

4
Стеван из Београда у Бристoл носи начела свог колетива којима ће
вредновати тамошњи свет али и ће их се и одрећи под притиском
индивиудалног набоја.

Приликом доласка у Енглеску, затиче другачију околину и друштво у ком

се не сналази баш најбоље и чије ставове и понашања не може са лакоћом
да разуме и прихвати. У почетку због свог „грубог“ изгледа (необријан,
висок, другачијег начина одевања) али и језичке баријере бива исмејан и
изопштен делимично из колектива који му се подсмева, што му додатно
отежава прилагођавање у новој заједници али и утиче на самопоуздање.

Оно што Стевана издваја од осталих ликова, а највише од његовог сина,

јесте то да он и није хтео да се прилагоди новом колективу, он се почео
поносити оним због чега су му се други смејали, док се Михајило изгубио
негде између Србије и Енглеске и жеље да буде прихваћен.

Након извесног времена проведеног у Бристолу, Стеван се упознавањем

странкиње Елизабете и заљубљивања у њу почиње полако ослобађати
патријархалних начела свог колектива за које је до тада био чврсто везан.
И ово је први корак ка преовалавању индивидуалног над колективним у
роману.

„До јуче у паници да бих могао које од светих обичаја наших, не

одбацити, већ само видети туђим и непристрасним очима у
бристолској чајџиници, ја видим Елизабету Медаковић, сред
Београда, између мога оца Милутина и дојиље, скадарске Гојковице,
као појаву могућу. Ништа ме у изненадно приспелој слици не
узнемирава. […] Па шта ако је Енглескиња? Није ли и она човек,
жена, не може ли бити мајка и супруга, само зато што није Српкиња?
[…] Зар Елизабети није место за нашим трпезаријским столом само
зато што се не зове Ранка и за доручак не пије клековачу?“

Проблематика коју носи женидба странкињом подразумева „дилему која

произлази из питања, да ли избором супруге-странкиње изневерава свој
народ?“ (Раичевић, 2014:251) Исто питање кључно је и у приповетци Лазе
Лазаревића „Швабица“ што Стевану и пролази кроз мисли.

Шта је основи проблем тог питања, да ли је у томе што колектив

странкињу никада неће прихватити али се ни она не може никад у
потпуности прилагоди јер ће увек за њом ићи траг друге заједнице, или је

5
можда проблем у мешању народна. Циљ сваког народа јесте да опстаје у
времену, мешањем странаца добијају се и деца која се сваким коленом
удаљавају од својих корена.

Стеваново порекло и васпитање јесу неизмењени део његове личности,

али њега мења средина у којој се налази; он стално преиспитује себе
„јесам ли преврнуо вером?“ , а у своју земљу се не враћа као онај који је
био и пре одласка из ње, већ као врста „капуташа“ – ни Енглез ни типичан
Србин.

Елизабета Блејк доласком у Србију покушава да се прилагоди

српским обичајима и односима којима је и више него зачуђена, али и
језику који слабо говори. Она се сада налази истој позицији као и Стеван
доласком у Енглеску.

Оно што је неочекивано јесте однос Милутинов према снаји странкињи

коју ословљава и ћерком, док се Нанка понаша потпуно очекивано и у
складу са заједницом у којој се налази.

Елизабетина размишљања и објашњења за одређене поступке као и Србију

и њен народ виђен очима онога који не припада њој у том ратном периоду,
Селенић нам даје кроз писма која пише својој рођаки Рашели, која се након
њене смрти трансформишу у неки вид дневника. Иако је заиста желела и
трудила се да постане Српкиња Елизабета то никада није успела.

Из њених писама видимо однос према Енглезима : „Има много Енглеза

које волим, и много оних које презирем, али ни једно ни друго не чиним
зато што су Енглези. […] Сви народи имају садашње или будуће разлоге да
мисле како су неупоредиви.“ Али и о „Србима, Београда и генерално кроз
једну реченицу: “Србин је, са неким изузетком, рџав грађанин: Свеколика
запуштеност јавног простора коју ова Енглескиња уочава може се читати и
као непогрешиви сигнал лиминалности српског друштва и културе, који из
неког разлога остају заглављени у том прелазу између патријархалног и
грађанског обрасца.“ (Раичевић, 2014:256) Она говори и о чиновницима
који преко веза долазе на положаје и политици којом се у Србији сви баве
и због које ће изгубити сина.

Поред ставова о Енглеској и Србији она у писмима изности све оно о чему
Стеван размишља и покушава да одгонетне. Рођењем сина она се повлачи
у себе и са Михајилом гради њихов свет у коме нема толико места за
6
Стевана. Током Михајиловог одрастања она постаје свесна његовог
мучења у потрази за припадањем колективу. Види да он као дете добијено
из брака Србина и Енглескиње бива стављен на мету изругивања,
подсмеха. У жељи да се прилагоди и докаже да је Србин почиње мрзети
све енглеско до те мере да не мари да ли ће својим ставовима и речима
угрозити и Елизабету.

У тренутцима очаја насталим услед Михајилове побуне против енглества и

одласка у политику, коју је његов отац година вешто избегавао знајући шта
све може донети, потом на Сремски фрон и смрти сина Елизабета
ублажава бол дружењима са Енглезом Петром Вокером. Приликом
њихових сусрета Елизабете је најусхићенија била када јој је причао о
Енглеској али и током конверзација које су водили на њиховом матерњем
језику.

Из овога закључујемо да колико год желела постати Српкиња енглештвo

којe је желела некада скрити није јој дозволио. Она се након недаћа које су
је задесила враћа у своју родну земљу док Стеван остаје у својој чекајући
крај.

Рашела, Јеврејка удата за Енглеза Арчибалда (Елизабетиног рођака)

представља нам живот из угла некога ко има потпуну могућност
приладођавања, она са Стеваном може бити Српкиња , а може бити чак
већа Енглескиња од свог мужа.

Њен лик је на неки начин од кључног значаја за разумевање односа између

Елизабете и Стевана и приказивања опизиција између њих. Она каже:
„Видите, Стеване, будући Јеврејка, ја се родила са знањем да смо ми једно,
а да сте ви Срби нешто друго, па сам лако приватила да су Енглези нешто
треће. Ви тог осећања немате.“

Она је свесна да Стеван и Елизабета немају споспобност „мимикрије“ као

она и да су пристрасни према своме свету , „различитост вам се чини као
издаја и непијатост“ и саветује му да пусти Елизабету да буде Енлескиња и
њу да он буде Србин, јер прилагођавањем губимо један део себе, баш онај
најбитнији.

7
 Иако су они једно друго прихватили као такве колектив у ком су живели,
као и њихов син није. Он није могао да се пронађе у друштву које није
трпело другачије.

Михајило је као дете добијено из мешовитог брака током одрастања

наилазио на потешкоће са којима се нису сусретала деца у његовој
близини. Сазревајући између две културе Српске и Енглеске он покушава
да нађе свој идентитет, све више се удаљавајући од мајке и енглеске
културе и покушавајући да се пронађе у Српкој. Из жеље за доказивањем,
а и због изгубљености у којој се нашао, не тако блиским односом са оцем
Михајило се полако одаје политици, пријављује се у војску, да би дочекао
смрт на Сремском фронту. Михајило једноставно није могао да се снађе са
задатостима које му је наметнуо колектив. Он је изгубио битку заједно са
његовим родитељима.

8
Закључак

Као закључак навела бих да се и данас након толико година од времена о

ком пише Селенић али и када је роман објављен (1985.) ништа у многоме
није променило у Србији. Наше друштво и данас функционише по неким
патријархалним постулатима а женидба странкињом би се сматрала поново
„издајом народа“, о политици и даље причају сви и све занима као некад.
Колико год тежили ка напретку увек остајемо цупкајући у месту, а да ли ће
тако бити и у годинама које долазе, остаје да видимо.

9
Литература

1. Примарна

• Селенић, Слободан, Очеви и оци, Београд, 1985.

2. Секундарна

• Раичевић, Горана, Аспекти идентитета и њихово

обликовање у српској књижевности, зборник радова, Нови
Сад, 2014.

10