Sloboda od fizičkih misli: nova poetska poslanica Macuo Bašoa

(Oblak cvetova, preveo i priredio Hiroši Jamasaki Vukelić, Tanesi, 2016)

Još jednom suočen sa zadatkom: izneti s knjižarskih polica novopriređeno svedočanstvo

novoga o starome, iznova upriličiti jedan njihov susret i pokazati zašto još jedno pokolenje
Bašoovog nasleđa zavređuje čitalačku pažnju u nas. Priznajem, nisam mnogo razmišljao o
haiku poeziji ovih dana. Možda su moje misli pretežak kamen bile za tu laku i hitru misao o
transcendentalnosti prisustva. Možda je bilo trenutaka kada sam bivao bliži teškoj i strašnoj
misli Isidore Sekulić, koja se uspinjala i padala po vertikali, spajajući gornje i donje. Kao što i
kaže jedan od bašoovskih ideala, karumi (lakoća), njegov stih, nasuprot tome, leptir je što
nemirno preleće površinom stvari, po horizontali, oživljavajući ih svojim prisustvom – i
ostavljajući na svakoj od njih tek po malo svoga praha. Sadržina misli i književni ukus Isidore
Sekulić nisu, možda, bili posve u znaku haiku poezije i oduševljenja njome, ali ona jeste bila
na pravom tragu kada je, u tekstu „Povodom Antologije japanskih pesama G. M. Crnjanskog“,
napisala sledeće: „Naravno, takve pesmice, idejno i osećajno fragmentarne, ne mogu biti veliki
ideal poezije, ali su kao jedna umetnička tendencija, tendencija očišćenja poezije, ako je
slobodno tako reći, od fizičkih misli – kao takve su jedan savršeni stepen.“ Daleko se manje
pred ovim pesništvom u pohvalama ustezao Srba Mitrović, kojem je, po rečima priređivača,
ova knjiga i namenjena. „Varnica je to duha i časa, skica što već živi u oku, lepršaj vrapca s
grane na strnjiku, kap kiše u kojoj se ogleda čitav svet, nepomičnost cvetića koji samo što nismo
nagazili u svojoj zabludelosti...“, kaže on i poziva nas da beležimo i beležimo, saznavajući tako
ono što jesmo i što smo tek mogli biti.
Moramo li, pitam se, ovako zagrabiti u „obične“ misli istaknutih duhova našeg doba da
bismo se osposobili da prepoznajemo i ocenjujemo haiku poeziju svojim običnim mislima, ili
se treba vratiti na njene izvore, ako izvori postoje, te izučiti zen budizam i Čuang Cea, klasičnu
kinesku pesmu, japansku vaka poeziju – sve to samo zato da bismo naučili da cenimo stih od
svega sedamnaest slogova? Ili ćemo posmatrati i beležiti svoj život i biće sveta u proticanju –
bestrasno, jezgrovito i tačno – onako kako je to jednom učinio Ivo Andrić: „Zaklonio sam
rukom oči od sunca i u širokom prostoru iznad senovitih opkopa, punih trava, ugledao sam čitav
jedan svet od buba i mušica, paučine i ptica. Vazduh oko mene bio je ispunjen bezbrojnim živim
bićima u pokretu. (...) Tada osetih koliko je netačna naša egocentrična predstava da gazimo po
zemlji i stojimo u vazduhu kao nečem odvojenom, kao nešto odvojeno, i kako je istina da sa
svim oko sebe sačinjavamo jedno more živih bića, čas ustreptalo, čas smireno. Mi ne živimo,

1
nego mi smo život.“ (Znakovi pored puta) Ovakvo iskustvo, rekao bih, na Istoku bi nazvali
prosvetljenjem, ali Andrić tu reč ne koristi. Zašto? O tome, možda, drugom prilikom.
Bašo peva majstorski, po opštoj saglasnosti, i naoružan je svom silom istočnjačkih oružja
duha i reči – Istoku svojstvenom glagoljivom ćutljivošću – pred kojima čovek Zapada, čak i pre
no što je u njihovu nadmoć istinski ubeđen, prosto hita da položi oružje, poražen toliko
željenom mističnošću. No, pre predaje, pogledajmo, na primer, pesmu po kojoj je ova zbirka
dobila ime.

Oblak cvetova.
Zvoni li u Uenu,
il’ Asakusi?
(1687)

Majstor Bašo, ne bez samoironije ali i profesionalnog ponosa, kazao je za svoju poeziju da je
beskorisna poput ognjišta leti i lepeze zimi. Smatrao je sebe nastavljačima srednjovekovnih
putujućih poeta – ne pesnika kakve tajne nauke, već znalaca reči koji su svoj duh i svet hteli da
oplemene posredujući između konvencionalne ljudske forme i stvaralačkih načela prirode.
Univerzalnu antinomiju čovekovog bića, koju čine njegova ljudska nesloboda i slutnja o
srodnosti s kosmičkim, poezijom su oni preobražavali u manje bolnu dijalektiku – od težine
ljudskih osećanja do same sobom načelstvujuće prirode, čudesno slobodne od tereta sobosti, i,
na kraju, opet do sebe kao njenog saučesnika. U Bašoovoj poeziji osećamo takvo programsko
ispražnjavanje od sopstvenog „ja“, skoro dehumanizaciju, kako kaže estetičar Makoto Ueda, i
izručivanje pojavama u njihovoj takvosti. Imamo li pravo govoriti o mističnosti takvog
postupka, još pre nego što smo u stanju da ga i lično sprovedemo nad sobom i svetom, ocenimo
sami. Ja takav „zen“, uostalom, vidim ne samo na Istoku već i kod Andrića, u prethodnom citatu.
Navedena pesma, kao i većina ostalih u ovoj knjizi, ne moraju se nužno tumačiti u duhu zena,
niti bilo kakve ezoterije – one su krajnje otvorene. Veza pesništva i budizma na Istoku
ambivalentna je, isto koliko i imanentno prisutna. Drugim rečima, možemo je lako naći, onda
kada to želimo, ili je prosto zanemariti, kako se čini da postupa Masaoka Šiki, tvorac modernog
haiku stiha.
Naravno, nepravedno bi bilo tvrditi da je povezivanje Bašoa i zen budizma plod strane
recepcije ili uobrazilje – Bašo je aktivno upražnjavao zen, a njegova poetika svedoči o dubokom
zanimanju za filozofiju Čuang Cea. O njemu su, u kontekstu zena, govorili, izgleda, već njegovi
učenici Morikava Kjoriku i Kagami Šiko, te kasnije Baba Kinko. U Oblaku cvetova, ipak,

2
naglašava se više opšti pesnički kvalitet Bašoove poezije i ističu elementi u kojima je ona
avangardna i nova u odnosu na haiku poeziju tog vremena, a ocrtavaju se i pravci razvoja
njegove poetike u raznim životnim etapama. Ova knjiga, zapravo, neka je vrsta priručnika za
čitanje i razumevanje ove poetske forme. Hiroši Jamasaki nas upoznaje s topikom bašoovskog
poetskog sveta, njegovim osnovnim poetskim idealima, terminima i strukturom. Time se
brzopleto ezoterizovanje haiku pesme obeshrabruje i prikazuju se njene formalne, jezičko-
stilske odlike, kao i prateće okolnosti nastanka nekih među njima. Na taj način, dolazimo do
tačnije predstave o tome kako haiku stih nastaje u „tehničkom“ smislu, te koji su biografski, i
drugi vanpesnički činioci uslovili njegov nastanak. Bašo je, znamo već, svesni nastavljač
mnogovekovne tradicije kineskog i japanskog pesništva, čije poznavanje usložnjava čitalački
doživljaj. Zahvaljujući pomnom komentatorskom radu priređivača, svaka od tih poslovično
kratkih pesama raskriljuje se ne kao subjektivističko i hermetičko iskustvo nastalo u
magnovenju mističkog sozercavanja, već kao tkanje nastalo unutar mreže mnoštva činilaca.
Ne smemo, naravno, zanemariti ni udeo nadahnuća kod Bašoa, iako na primeru pojedinih
pesama u Oblaku cvetova vidimo da su nastale naknadno, tek nakon putovanja tokom kojeg su,
navodno, zapisane. Možemo samo da nagađamo o tome na koji način se u pesničkoj svesti
spajaju Bašoova poetika stiha kao postajanja – ne usiljenog napora stvaranja – i proceduralna
veština komponovanja pesme kao svesnog čina. Ova knjiga daje nam dragocen uvid upravo u
proceduru nastanka pesme. Koliko god, međutim, nastojao da demistifikujem haiku stih, činim
to samo zato da bih sa što manje predrasuda došao do tajne Bašoove lakoće posmatranja, do
mesta gde „misterija“ odista počinje. Pesnik nas nje ne lišava a njegova primedba da ne treba
oponašati stare, već težiti istom onome čemu su i oni težili nagoveštava nam religiozno
poimanje umetnosti. On čak veruje da prethodna umešnost u kakvoj drugoj veštini olakšava i
ovladavanje haiku stihom, čime nasleđuje istočnjačko shvatanje znanja i veštine kao jedinstva
čoveka u sebi, a onda i sa svetom.
Primetimo, na kraju, i dugogodišnju posvećenost priređivača i prevodioca ove privlačne
pesmarice, čijim je trudom haiku poezija u meri potrebne tačnosti i autentičnosti već u više
navrata bila predstavljana kod nas. Naročitoj vrednosti ove knjige, u tom smislu, doprinose
komentari uz svaku od osamdeset i jedne pesme, koji nas, s Bašoom, vode celim Japanom i
kroz sva godišnja doba, pa čak i u daleku pesničku prošlost Kine. Čitajući je, lako možemo
pomisliti da i sami možemo biti haiku pesnici, u čemu nas, uostalom, kada je naš život u pitanju,
niko i ne može zameniti, čak ni Macuo Bašo.

Dalibor Kličković

3
4