RAZMENA DAROVA

Radmila Lazi

VESNA PARUN ILI IVO PISMO

(Vesna Parun: Ja koja imam nevinije ruke, Naklada Zoro, Zagreb-Sarajevo, 2009) Vesna Parun predstavlja onaj klasian prototip pesnikinje kakvi svi mi negde u svojim predstavama imamo, a po kojima su one udna, nepredvidiva, pomalo divlja, usamljena i iznad svega neshvaena bia. Takvim predstavama bio je obeleen pesniki i ivotni put Vesne Parun. Taj put bio je moe se rei svojevrstan hod po mukama, od objavljivanja njene prve knjige Zore i vihori (1947) i ideolokog ataka na nju, pa do dana dananjeg preko svakojakih nevolja razliite prirode, i sa razliitih adresa. Teko je, i gotovo nemogue, odvojiti pisanje i razmiljanje o poeziji Vesne Parun od misli o samoj Vesni Parun. Njena poezija i ona jesu jedno, ma koliko ovakvo shvatanje izgledalo nepopularno ili teorijski prevazieno. Njen ivotopis i njen pesniki put su gotovo isto, naime, njen pesniki put je njen ivotopis. Njen ivot je satkan od bujnog dara, burnog ivota, trpke osamljenosti i trpljene neshvaenosti, stalnog opiranja malograantini, predrasudama, laima i licemerju, u ime univerzalnih ljudskih principa, ali i u ime individualnosti kao prava na postojanje po sopstvenoj meri, to je vidljivo sa svake stranice knjige Ja koja imam nevinije ruke, asinhronog odabira same autorke iz celokupnog njenog opusa. Celog svog ivota Vesna Parun je pesnikinja na jedinom zadatku traenja smisla u reima. Progovaranje poezijom za nju je bilo prirodno stanje, gotovo bioloka potreba kao disati i jesti. Njeno je delo impresivno i raznovrsno. Za vie od ezdeset godina ona je napisala i objavila preko devedeset knjiga preteno lirike, ali i satirinih pesama, epigrama i aforizama, soneta i sonetnih venaca, deje poezije i pria u stihu, igrokaza, autobiografske proze, eseja i prepeva. Dovoljno je popisati naslove Vesninih knjiga pa da se stekne utisak i o njenom delu i ivotu: Zore i vihori, Crna maslina, Ropstvo, Pusti da otpoinem, Ti i nikada, Jao jutro, Ukleti dad, I prolazim ivotom, Stid me je umrijeti, Apokaliptine basne, Salto mortale, Zaarana arobnica, Pelin basne, Grijeh smrtni: Satira, Suze putuju, Topuzina itd. U ovom trenutku teko je nai pesnikinju koja je potpunije nastanjena u svojoj pesmi nego to je to Vesna Parun. Ne moemo rei da je ta nastamba sasvim ugodna njenoj vlasnici jer Stih je razbojnik/ u ivot se uulja/ Opljaka ga i ostavi/ sva vrata otvorena, kazuje nam pesnikinja u jednoj pesmi. Ali i ...pustite me da pjevam i da se vraam/ u korijen svoje pjesme/ najdublje sebi. Poistoveenje pesme i ivota kod Vesne Parun je bilo nedvojbeno i neizbeno. Ona je pesmom potvrivala vlastito postojanje, svedoila o njemu, dokazujui kao svaki istinski lirik da su individualni ivoti jedinstveni i sveti. I kao kod svake istinske liriarke njena je pesma nastajala iz neminovne potrebe, nisu joj bile nune nikakve pesnike strategije i koncepti. Vesna Parun je od onih pesnika koji celoga ivota piu jednu knjigu. I kada je ta knjiga postajala disonantna, i govorila o promenjenom Vesninom odnosu prema svetu, i kada je menjala ugao gledanja ili poetiki postupak, tu je knjigu samo mogla napisati Vesna Parun.

202

Jedinstvenost i prepoznatljivost njenog pisma karakterisali su himnika uznesenost i nadahnjujua sugestivnost njenog pesnikog izraza. Sa jednakim arom ona je progovarala i tugu i lepotu, kao to e kasnije svoje krdo rijei pretvarati u ubitane aoke. U tom pesnitvu, dakle, nije moglo biti harmonije i sklada jer ga nije bilo ni u ivotu. ivot na poetku pesnike karijere doivljen kao bujno sedlo postae za nju zveka stakla, glas bez osvrtaja. Sa zelenim srcem ona je teila idealizovanoj slici sveta, elei da je svijet sav sainjen od zore i hljeba, da bi ubrzo uvidela da svijet nije sainjen za nae oi. Vremenom se pesnikinja sve vie blii skepsi spram ljudi i sveta, i pita se tko moe iv izrei svu crninu, a svesna svojih izneverenih ideala napisae: Kud u ovakva, s rukama djeteta, po ovom zlu i ovoj tami. Sedamdesetih godina je tom nesrdanom svetu uzvratila smijehom od smrti jaim, piui apokaliptine basne i druge gorko-satirine pesme, jer trebalo ...se uvati, psee ljudskosti i ljudskih psina s lavei. Njen se gorki pev tako pretvorio u gnevni pev. Ako verujemo da postoje dve vrste umetnika, oni koji se vezuju za drutveno okruenje i oni koji se vezuju za onostrano, Vesna je bila od onih koji se vezuju za svoje okruenje uvek teei onostranom. U stalnom dijalogu sa ivotom pevala je o egzistencijalnim sumnjama postojanja i opstajanja. Traila je bit smisla bivstvovanja u prirodi, pojavama i stvarima, u sebi samoj. ivot i neivot teku zajedno, ne rastaju se pisala je u pesmi verujui u jedinstvo svetova, kao kakva amanka. Smatrala je da u poeziji nema podele na prirodu i ljude i teila univerzalnom jedinstvu sa svetom: Bila sam zrno rumena groa... lisica utekla iz gvoa/ djeak to prakom poklie baca (Bila sam djeak). Jezik njene poezije je ono najvlastitije i najvitalnije to je imala i nosila sa sobom, a u njemu riznicu seanja, nesvesnog, zaviaja (njenog otoka Zlarina), mita, tradicije, arhetipskih slika... Njen je jezik bio kua bia (Hajdeger), jer je kroz jezik, kroz leksiku oseajnog, onirikog, imaginarnog, mitolokog, govorila neponovljivost svoga bia. Zato je njena poezija najblia ontolokom odreenju. Po bogatstvu leksike njoj nema ravne na junoslovenskim prostorima. Njen jezik je ulan, izrazite metaforinosti, natopljen vizuelnim slikama iz stvarnog sveta, biljnog i ivotinjskog, ali i natprirodnim vizijama, to njenoj poeziji daje boju i ton nepatvorenog, iskonskog, zaaranog, vilinskog sveta. Sveta koji pripada enama. Ta zaarana arobnica arala je kao kakva paganka, a bivala zaarana kao neko ko ima ula posvuda po sebi. Vesnino aranje bio je jezik, ali istovremeno ona je njime bivala zaarana. Zato je njena pesma vema ushiujua. Puna udnje, spoj spiritualnog i senzualnog. Mnogi su, govorei u poeziji Vesne Parun, insistirali na njenom enstvu, nemajui u vidu sam jezik, nego teme i motive njene poezije. A upravo je jezik njena autentina enska specinost. Kod nje se enstvo izricalo kroz ulnost jezika, njegovu gotovo putenost, senzualnost i erotinost. I kada na znaenjskom nivou to nije bilo vidljivo, jezik enskog nesvesnog radio je svoje, jer nesvesno jeste ono gde je ensko potisnuto, skriveno, pritajeno. Ono se samo upisuje u tekst, postaje ivo pismo Vesna Parun. Kod Vesne Parun moe se problematizovati ono to joj je nametnulo drutvo, kultura, zadat svet. esto se u kritici isticala navodna Vesnina raspetost izmeu due i tela, ili rascep izmeu lirskog subjekta i sveta. A sve Vesnine raspetosti deavale su se na planu enstva koje je nosila kao svoju datost i drutvenih normi, odnosno zabrana. Znamo da drutvene

203

zabrane nisu samo konvencije, one imaju ontoloki smisao koji svaka linost saznaje vlastitim iskustvom, a Vesna je to saznanje dakako imala. Kako kultura patrijarhata unosi oseaj manje vrednosti u ensku identikaciju, dobar deo ivota Vesna se uspeno, i manje uspeno, borila sa inhibicijama koje su joj od strane drutva bile nametane, a koje su nekad ile do samoporicanja: Nisam ena, ili moja je snaga u drevnom poricanju (Pjesma kadulje) pisala je apostrorajui samoporicanje kao ensku tradiciju preivljavanja u mukoj kulturi. I tako ivim kao jalova trava (Neka me sunce ne grije vie) ili i nije mi bilo dano da plod u ovoj puti ene zemljom ponesem, ljudski rod svoj san nek odsniva bez mene stihovi su koji belee kulturni model po kojem se enstvo iskljuivo armie kroz materinstvo. Taj gorki teret roda koji je kroz ivot nosila Vesna Parun izrei e i u najuvenijim svojim pesmama Mati ovjekova i Ti koja ima ruke nevinije od mojih. Iako ivei u patrijarhalnoj kulturi i drutvu koji negiraju telo i ensku seksualnost, Vesna Parun je napisala mnogo stihova koji su izraavali elju i udnju ili slavili telo i telesnost, kao to je to uinila napisavi apoteozu ulnosti Usnuli mladi. Da ih nije napisala ne bismo je mogli nazvati libertinkom, to je sigurno bila, a poslednjih nekoliko decenija to i dokazala. Libertinka zatoena u ralje ivota, predrasuda, konvencija i normi sredine u kojoj je ivela, a kojoj nee ostati duna kao ni mukoj, protekcionistikoj, ratnikoj, biznismenskoj, arogantnoj civilizaciji kako je nazvala doba u kojem je ivela, i jo ivi. Ona e svoje nemirenje sa postojeim stanjem stvari izraziti kroz mnogo satirinih stihova koristei subverzivni nain da razodene neke od zabluda svog dobrovoljnog robovanja, ali i da raskrinka opresivne modele moi svog okruenja. Ovakvi se njeni stihovi, stie se utisak, u Hrvatskoj ne uzimaju ozbiljno, ve se na njih gleda kao na egzibicionizam velike pesnikinje. Jer Vesna govori o onome o emu se obino uti, a to dobrohotno graansko uho ne eli da uje, ni kada je re o erotskim ili politikim porukama jer oba govora spadaju u dobro uvanu sferu javnog. To su sada poruke jedne libertinke koja vie ne robuje ni normama, ni puti. Veina bi rae da je Vesna celog svog ivota pisala o nevinijim rukama, dakako tuim. Ali Vesna je upravo ovih dana uzvratila knjigom Ja koja imam nevinije ruke, to je njen lini odabir iz celokupnog stvaralatva (pesama lirskih, satirinih, autobiografske proze, eseja, sa komentarima). Ova je knjiga nevesela knjiga o eni oveici prognanoj iz Raja. To nije knjiga o elji da se taj Raj ponovo dosegne, nego da se predstavi vieno nalije tog Raja. Vesna ga predstavlja bolno i gorko, istina nekada sa previe optereujuih opisa line uvreenosti i povreenosti. No, u ovom nainu neke vrste razraunavanja treba videti jednu paradigmatsku ensku sudbinu koja ne prestaje da trai razumevanje od drugih, poesto vapijui. Tako je ona koja je bila kreatorka najlepih utopijskih vizija i za koju je reeno da je pisala na granici sna i stvarnosti, zbiljskog i nezbiljskog, iz nemira prela u nemirenje kao u drugu sobu, ostajui u istoj kui bia. Nemirenje je postalo njen konani odgovor poljuljanom svetu i savremenicima. Nikada neu biti zgaena trava rekla je u stihu i u ivotu ostajui uspravna, koliko god je to bilo mogue u nesrdanom svetu.

204