Хабилитациони рад

Пројекти архитекте Петра Бајаловића у Збирци за архитектуру и

урбанизам Музеја града Београда

Менторка: Кандидаткиња:

Ангелина Банковић Ивана Затежић

виша кустоскиња Музеја града Београда дипл. историчарка уметности

Београд, април 2019. године

Садржај:

1. Увод.....................................................................................................................................2
2. О Петру Бајаловићу...........................................................................................................4
3. Пројекти..............................................................................................................................5
3.1. Улица Светогорска 22................................................................................................5
3.2. Улица Краља Милана.................................................................................................6
3.3.Косанчићев венац 22....................................................................................................7
3.4. Улица Доситејева 26...................................................................................................8
3.5. Улица Поп Лукина 4.................................................................................................11
3.6. Улица Цетињска 15...................................................................................................12
3.7. Улица Мишарска 11..................................................................................................12
3.8. Угао улица Светогорска 15 и Влајковићеве...........................................................13
3.9. Улица Ресавска 19.....................................................................................................17
3.10. Улица Змаја од Ноћаја 13....................................................................................18
3.11. Улица Бацетина 13...............................................................................................19
3.12. Угао улица Француске и Македонске................................................................20
4. Закључак...........................................................................................................................23
5. Литература и извори........................................................................................................25

1
 1. Увод

Рад се бави пројектима архитекте Петра Бајаловића који се чувају у Збирци за

архитектуру и урбанизам Музеја града Београда. Ова Збирка је основана 1960. године и у
оквиру ње постоји неколико фондова и колекција – Фонд архиве Грађевинског одбора,
фондови београдских архитеката, колекција београдских разгледница, колекција карата и
планова, и колекција фотографија Београда. Пројекти Петра Бајаловића се чувају у два
фонда - Фонд архиве Грађевинског одбора и Фонд Петра Бајаловића (као део фондова
београдских архитеката).1

Оснивање Грађевинског одбора везује се за доношење Закона грађевинског за варош

Београд 1896. године, као и Грађевинског правилника за Варош Београд 1897. године. 2
Овим и другим законима и уредбама у Србији се током 19. века постепено регулише и
уређује урбанистички развој града. Свако ко је желео да подигне грађевину, морао је пре
свега да то писмено пријави општинској власти и тражи дозволу за градњу. Грађевински
одбор је основан при Суду Општине града Београда да би се бавио примањем ових пријава
и издавањем дозвола. Задаци Грађевинског одбора били су између осталог да по пријему
пријаве са прилозима прегледа читаву документацију, да прибави изјаве суседа о томе да
нису противни изградњи, да напише своје мишљење и да упути предлог Управи града
Београда за доношење решења. Током свог функционасања, Грађевински одбор је
формирао архиву која се до данас делимично сачувала и у којој се чува документација о
београдским грађевинама насталим између 1898. и 1914. године. Музеј града Београда је
ову архиву 1961. године преузео од Секретаријата за комуналне и грађевинске послове
Народног одбора града Београда.3 Тако је формиран Фонд архиве Грађевинског одбора у
којем се између осталог чувају молбе, дозволе, пројекти, а где су се између осталог нашли
и одређени пројекти Петра Бајаловића.

1
Ангелина Ж. Банковић, „Збирка за архитектуру и урбанизам Музеја града Београда: историјат, садржај и
процеси музеализације“, Годишњак града Београда LXV (2018): 152.
2
Дивна Ђурић-Замоло, Београд 1898 – 1914, Из архиве Грађевинског одбора (Београд: Музеј града
Београда, 1980), 5. У даљем тексту (Ђурић-Замоло, Београд 1898 – 1914).
3
исто, 7.

2
 Пројекти овог архитекте чувају се и у његовом Фонду, чији је највећи део откупљен
1970. године од његове ћерке, Јелене Бајаловић-Кангрга, која је такође била архитекта.
Поред пројеката, у Фонду се налазе и његови цртежи, фотографије, писма и друге
архивалије.4

Главни извори који су у раду коришћени су пре свега сачувани пројекти из Збирке за
архитектуру и урбанизам Музеја града Београда. Поред ове Збирке, коришћена је и грађа из
Техничке документације Фонда Општине града Београда Историјског архива Београда, где
је за поједине објекте између осталог било могуће наћи информација о евентуалним
каснијим доградњама и изменама.. У литератури је Петар Бајаловић заступљен спорадично
и углавном везано само за његове познатије пројекте као део општијих прегледа. О томе се
нешто може наћи између осталог у књизи Александра Кадијевића, „Један век тражења
националног стила у српској архитектури: средина 19 – средина 20. века“, затим
„Градитељи Београда од 1815. до 1914. године“ Дивне Ђурић-Замоло, као и у другом тому
„Архитектонске енциклопедије Београда“ Слободана Богуновића., тако да нека врста
детаљнијег прегледа и анализе његовог рада још увек не постоји.

У раду ће први део текста бити посвећен биографији Петра Бајаловића, а затим ће
хронолошки бити представљено његових дванаест пројеката који су изведени или је
требало да буду изведени на територији Београда. Сви пројекти ће бити физички описани и
биће наведено и описано шта је тачно на њима представљено – планови, фасаде, пресеци
итд. Када је то могуће, биће наведене и додатне информације везано за изведене пројекте,
шта се са њима дешавало у међувремену и да ли постоје данас.

4
Исто, 158.

3
 2. О Петру Бајаловићу

Архитекта Петар Бајаловић рођен је у Шапцу 1876. године. Његов деда, Петар Бајало,
дошао је у Београд из Мостара током прве половине 19. века, а његова кућа у улици Гаврила
Принципа спомиње се 1842. године, а срушена је у међуратном периоду.5 У Београду је
Бајаловић завршио основну школу, Реалку и Технички факултет где је дипломирао 1898.
године, а затим је као стипендиста студирао архитектуру на Техничкој високој школи у
Карлсруеу у Немачкој. Дипломирао је 1904. године, након чега се враћа у Београд где је
кратко радио у Министарству грађевина, а 1906. године постаје доцент на Техничкој
великој школи. На Архитектонском одсеку је водио Катедру за нацртну геометрију и
перспективу све до пензионисања 1945. године. У међувремену је такође био на месту
декана Техничког факултета од 1935. до 1938, као и старешине Архитектонског одсека од
1934. до 1935.

Брат Петра Бајаловића – Ђура Бајаловић – такође је био архитекта, а обојица су се

бавили и музиком и били део универзитетског ансамбла Collegium Musicum где је Петар
свирао виолину. Поред овога, Петар Бајаловић се такође бавио цртањем и фотографијом. 6

Умро је 1947. године у Београду.

Опус Петра Бајаловића чине претежно приватне куће као и јавни објекти изграђени у
периоду пре и након Првог светског рата. Међу најзначајније пројекте спадају између
осталог кућа Михаила Петровића Аласа на Косанчићевом венцу број 22, зграда Друштва
Светог Саве на углу улица Цара Душана и Браће Барух, Коларчев народни универзитет на
Студентском тргу, Павиљон Србије на Светској изложби у Риму 1911. године, а такође је
радио пројекте за конаке манастира Љубостиња и Каленић.

У свом раду Бајаловић еклетички комбинује популарне елементе свог времена – пре
свега бечку сецесију и српско-византијски стил као главни израз српског националног стила,

5
Дивна Ђурић-Замоло, Градитељи Београда од 1815. до 1914. године (Београд: Музеј града Београда,
2009), 40. У даљем тексту (Ђурић-Замоло, Градитељи Београда).
6
Slobodan Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda, 2. tom: Arhitekti (Beograd: Beogradska knjiga, 2005),
690. У даљем тексту (Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda).

4
„вешто балансирајући између различитих концепција, не либећи се да стапа(ју) елементе
супротстављених духовних и локовних концепата архитектуре“. 7 Током четврте деценије
20. века Бајаловић ће донекле искорачити и ка нешто модернијем изразу што се најбоље
огледа на зградама Коларчевог универзитета и Правног факултета (коју је пројектовао
заједно са Петром Анагностијем и својом ћерком, Јеленом Бајаловић). 8

3. Пројекти Петра Бајаловића сачувани у Збирци за архитектуру и

урбанизам

3.1. Улица Светогорска 22

Најстарији Бајаловићев пројекат у Музеју града Београда се налази Фонду

Грађевинског одбора и потиче из 1899. године (Ур_7175). Пројекат је рађен на белом
папиру у размери 1:100 за две зграде на имању трговца Петра Новаковића. У заглављу је
наведено: „План имања г. Петра Новаковића трг. Светогорска ул. бр. 22“.

На левој половини пројекта се налазе основа приземља, основа подрума, пресек A-B
и фасада првог објекта. У питању је приземна зграда издужене основе. Оба нивоа су
подељена на пет просторија, и изузев предсобља и коморе у приземљу, није назначена
намена осталих соба. Зграда има десет прозора и два улаза, један за подрум а други за
приземље.

Одмах поред, са десне стране, налазе се основа темеља, основа приземља, пресек C-D
и изглед фасаде другог објекта. Основа је скоро квадратног облика, а на плану приземља се
поред предсобља налазе још три собе. На главној фасади су назначена само два прозора,
док се улаз налази са задње бочне стране. Ни на једној од две зграде није истакнута
декорација на фасадама.

7
Александар Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури: средина 19 –
средина 20. века (Београд: Грађевинска књига, 2007), 224. У даљем тексту (Кадијевић, Један век тражења
националног стила у српској архитектури).
8
Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda, 692.

5
 Даље десно се налази ситуациони план у размери 1:500 где се види читава парцела са
свим објектима који се на њој налазе. Поред је нечитко написано „зграда од тврдог
материјала II = 123.00 m²“. У доњем десном углу је забележено „премерио и нацртао Петар
С. Бајаловић“ са још неколико нечитких речи. На полеђини је исписан број црвеном бојом,
вероватно број дозволе за грађење – 11.588.

Непознато је шта се у међуврмену десило са овим зградама, јер приступ дворишту у

којем су се налазиле није могућ.

3.2. Улица Краља Милана

Заједно са архитектом Милорадом Рувидићем, Бајаловић је 1906. године израдио

пројекат за зграду Удеоничке задруге за штедњу и кредит у улици Краља Милана који се
такође налази у оквиру Фонда Грађевинског одбора (Ур_11650). Пројекат је урађен на
картону у размери 1:50 и дат је изглед главне фасаде троспратне грађевине декорисане у
духу времена, академистички са елементима сецесије. Док је приземље, изузев рељефних
мотива око улаза, доста једноставно, горњи спратови обилују рељефима у виду цветних и
других органских облика, као и карактеристичних женских глава у простору између
прозора другог спрата.

У доњем левом углу се налази печат сопственика, Удеоничке задруге за штедњу и

кредит, заједно са два нечитка потписа. Са десне стране је печат Грађевинског одбора где
је наведено да је пројекат одобрен 3. априла 1906. под бројем 379. У доњем десном углу су
као пројектанти потписани „арх. Мил. Рувидић и арх. П. С. Бајаловић“.

Данас у улици Краља Милана ниједна фасада не одговара оној са пројекта, због чега
се може закључити да је објекат у међувремену претрпео промене.

6
 3.3. Косанчићев венац 22

Кућа Михаила Петровића Аласа, научника и универзитетског професора, спада у

Бајаловићева најзначајнија дела. Налази се на адреси Косанчићев венац број 22 (тада 24 и
26), и изградња је започета 1910. године на месту срушене куће Новице Лазаревића, деде
Михаила Петровића.9

Пројекат је део Фонда Грађевинског одбора (Ур_6498), рађен је на плавом озалиду и

на њему су приказани изглед главне фасаде, уздужни пресек, основе подрума, приземља и
првог спрата, као и пресек кроз септичку јаму. У заглављу је наведно „План за нову зграду
гд. Михаила Петровића, професора универзитета, Косанчићев Венац бр. 24 и 26“. Испод је
забележена размера, 1:100, као и површина плаца (253,29 m²), површина под зградом
(187,46 m²), и површина двориште које остаје (65,83 m²). У доњем левом углу је потписан
сопственик, „Мих. Петровић, проф. Универзитета“, а у доњем десном углу је потпис
пројектанта „ар. П. С. Бајаловић“. На полеђини је печат Грађевинског одбора са датумом 3.
јун 1910. и бројем дозволе 502.10

Кућа је имала стандардан састав и распоред просторија, са приземљем као јавним

делом где су се налазили салон, радна соба, трпезарија, кујна и соба за млађе, и спратом
који је био намењен приватним просторијама, пре свега спаваћим собама. У задњем делу ка
дворишту налазила се и тераса.

Главна фасада је осмишљена доста слободно и еклектички, тако да комбинује

елементе тада популарне сецесије и српско-византијског стила. Овај спој је
најупечатљивији на плитком ризалиту са балконом и забатом на десном делу фасаде изнад
улаза – кружно поље испуњено мотивом шаховнице са комбинацијом белих и црвених поља
које се везује за српско-византијски стил, на чијем се челу налази рељефни мотив женске
главе са флоралним елементима који га окружују, а који су директан утицај сецесије. 11
Остатак фасаде је осмишљен академски, са хоризонталним појасевима и без превише
декорације.

9
Ксенија Ћирић, Дом Мике Аласа (Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда, 2012), 3.
10
Ђурић-Замоло, Београд 1898 – 1914, 26.
11
Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури, 86.

7
 На изглед и функционалнсот куће су такође утицале неке специфичне жеље Мике
Аласа – с обзиром на то да је имао виноград на Топчидерском брду, подрум је грађен тако
да служи пре свега за чување вина, затим тераса која гледа на ушће Саве у Дунав, као и
мотиве шарана на улазним вратима пошто се бавио и риболовом.

Кућа је оштећена након Првог светског рата, а затим обновљена 1920. године. Током
Другог светског рата је опет била оштећена, посебно главна фасада, а након рата је због
потреба станара преграђивана. Због лошег стања у ком се налазила, 1968. године је Завод за
заштиту споменика културе града Београда израдио пројекат за обнову фасаде, а на основу
фотографије куће из 1921. године и другог доступног архивског материјала и докумената.
Пројекат рестаурације фасаде урадила је архитекта Бранка Бремец. 12

Године 1998. су изведене додатне промене од стране нових власника, када је

реконструисан таван, засечен део кровне равни и формирана тераса иза атике.

Са новом рестаурацијом фасаде започето је током 2016. године у оквиру пројекта

урбане обнове Косанчићевог венца, овога пута са више извора и пре свега старих
фотографија које су јасније и боље указале на оригиналан изглед фасаде који је требало да
послужи као узор за рестаурацију пре свега фасадне пластике. Због свих претходних
оштећења и обнова, оригинална боја фасаде није могла бити утврђена, па су као
најоптималније решење одабране и комбиноване светлија и тамнија нијанса зелене боје за
које је сматрано да ће се најбоље уклопити у природно и урбано окружење Косанчићевог
венца.13

3.4. Улица Доситејева 26

Бајаловић је за стамбену зграду трговца Павла Матића урадио два пројекта – један је
датиран у јул 1911. године (Ур_12727, Ур_12728), док је други настао априла 1912.
(Ур_11453, део Фонда Грађевинског одбора) . Сви су рађени на плавом озалиду.

12
Раде Мрљеш, „Приказ истраживања рестаурације фасаде куће Михаила Петровића (Мике Аласа) у
Београду“, Наслеђе XIX, (2018): 118.
13
Исто, 122.

8
 У заглављу старијег пројекта (Ур_12727) стоји „План нове зграде г. Павла Матића
трговца Доситејева бр. 26, размера 1:100“. Пројекат приказује основе приземља и спрата, а
између основа се налази табела са прорачуном површине где је забележена површина
земљишта (559,77 m²), површина зграде (383,87 m²), и површина остатка дворишта (175,9
m²). Испод је печат Грађевинског одбора, са датумом 23. јул 1911. и бројем дозволе 883.
Испод је забележено још и „Београд јула 1911. год“, и потписи сопственика Павла Матића
и пројектанта арх. П. С. Бајаловић.

Други пројекат (Ур_12728) има исто заглавље као претходни, потписе сопственика и
пројектанта и печат Грађевинског одбора. Приказани су изглед фасаде из Доситејеве улице
и два пресека (E-F и G-H). (сл. 1)

Главна фасада према Доситејевој улици је замишљена као асиметрична композиција

са два реда прозора – три у приземљу и четири на спрату, а међусобно су уздужно одвојени
декоративним пиластрима. Улаз у зграду се налази са десне стране испод последњег
прозора првог спрата. Фокус фасаде је померен у лево кровним прозором окулусом на
декоративном забату који је лоциран изнад друге колоне прозора па тако читава оса
визуелно одступа од геометријске средине фасаде. Због нагиба терена постепено се указују
и рустични блокови који означавају сутерен. Кров је двосливан.

У приземљу су планиране две спаваће собе, салон, три собе, две трпезарије од којих
би једна централна до улаза служила и као предсобље, затим једно купатило, тераса, кухиња,
шпајз и два степенишна ходника. На спрату је распоред просторија исти, изузев једне
додатне собе и просторије за гардеробу.

Павле Матић јула 1912. улаже молбу Грађевинском одбору да се одобри измена већ
одобреног пројекта из претходне године. 14 Нови пројекат (Ур_11453) приказује основе
приземља и првог спрата, има заглавље као претходна два пројекта, и у доњем десном углу
стоји „премерио пројектант“ са потписом арх. П. С. Бајаловић. Између две основе је наведен
прорачун површине новог објекта који износи 303,61 m².

14
Ђурић-Замоло, Београд 1898 – 1914, 27.

9
 Овај план је сличан првобитном, с тим што је овде елиминисан један део објекта који
се налазио са стране унутрашњег дворишта, тако да су и спрат и приземље изгубили по две
собе и предсобље.

Већ 1939. године зграда је измењена, овога пута по жељи свог новог власника,
адвоката Душана Маринковића. Како стоји у документима из Историјског архива Београда,
ова реконструкција која је подразумевала одређене преправке и дозиђивања је започета
децембра 1939. а завршена у априлу 1940. године. Старо главно степениште је срушено како
би се изградило ново, у подруму се зида нов туш и тоалет, а у дну дворишта се подиже нова
гаража. У приземљу се преграђује кујна како би се добила нова остава и тоалет. На спрату
се такође преграђује једна од соба како би се добиле две. На тавану се дозиђују четири нове
оставе, а мења се и главна фасада тако да зграда и визуелно добија другачији изглед. Улаз
и четврти прозор спрата су визуелно скрајнути тако што сада централни пар прозора – друга
колона – добијају по два пара пиластера са канелурама и коринтским капителима са леве и
десне стране који дају нешто централнији фокус читавој фасади, посебно уз три кровна
прозора који одговарају овима на нижим нивоима. Средишњни прозор првог спрата постаје
централни елемент и због свог тругластог забата и рељефних мотива у дну. За извођача
радова је узета инжењер архитекта Љубица Хохлачов. 15

Иако је овај објекат данас део заштићене целине Стари Београд, Завод за заштиту
споменика културе града Београда је 2013. године дозволио реконструкцију и доградњу,
под условом да се не угрозе архитектонске вредности постојећег објекта. Тако је постојећа
зграда добила надградњу у виду једног спрата и бочног дела тако да нови, модерни објекат
у виду слова Г „седи“ на старом. Један од услова Завода био је да изглед нових фасада треба
решавати „кроз савремени ауторски израз, без реминисценција на историјске стилове,
применом сведених геометријских форми, правилних линија и јасне фасадне површине,
која не сме да конкурише постојећем академски конципираном објекту“. Реконструкција
још увек није у потпуности завршена. 16

15
Историјски архив Београда, Фонд Општине града Београда, Техничка документација, сигн. XXXII-16-1939
16
http://www.beograd.rs/lat/gradska-vlast/1656643-potvrdjeni-urbanisticki-projekti/ (приступљено: 29.4.2019)

10
 Слика 1. Петар Бајаловић, Зграда трговца Павла Матића, Доситејева 26, изглед фасаде и пресеци
E-F и G-H, 1911. година (Ур_12728)

3.5. Улица Поп Лукина 4

Децембра 1911. године настао је пројекат (Ур_11551) за нову зграду на имању

Милутина Нешића, на углу Поп Лукине број 4 и Фрушкогорске улице. Рађен је на плавом
озалиду, а у горњем десном углу је забележено „План за нову зграду у дворишту имања
господина др Нешића, Поп Лукина улица бр 4. Овде“, као и размера од 1:100. У доњем
десном углу су потписи сопственика Д. Нешића и пројектанта арх. П. С. Бајаловића. Лево
је табела са прорачунима. На полеђини је печат Грађевинског одбора са датумом 9. јануар
1912, и бројем дозволе 314/III. Испод се налази и печат из Суда са датумом пријема пријаве,
14.VII 1911. На ситуационом плану се види да на имању већ постоји један објекат и да се
нови надовезује на њега са унутрашње стране дворишта тако да није видљив са улице. У
питању је једноспратна угаона зграда, а на пројекту је дата основа приземља, првог спрата
и подрума, као и три пресека (A-B, C-D, E-F). Приземље и спрат су слично организовани,

11
на оба нивоа се налазе по две кухиње и предсобље, с тим што се у приземљу поред две собе
налази и перионица.

Зграда постоји и данас и служи као стамбени простор.

3.6. Улица Цетињска 15

Породица Бајлони је 1888. откупила пивару на углу Скадарске и Цетињске улице која
је изграђена негде око 1850. године. Због конкурентности на тржишту и све веће потражње
за пивом, управник пиваре, Јаков Бајлони, а затим његов син Игњат Млађи, убрзано раде на
модернизацији и проширивању фабрике и производње.17

Петар Бајаловић је 1912. године урадио пројекат (Ур_11446) за проширење једног дела
пиваре. У заглављу пројекта на белом папиру је забележено „План за проширење
машинског одељења у кругу парне пиваре Иг Бајлони – синови у Београду“. Размера је 1:50
и 1:100, а испод се налази нечитак потпис сопственика. У дну је руком написано „Београд
27. јула 1912“, а у доњем десном углу је потпис „архит. П. С. Бајаловић“. Приказани су
основа приземља дела који се проширује, ситуациони план и уздужни пресек. У црвеној,
жутој и црној боји су назначени постојећи, нови и зидови за рушење. Два зида машинске
сале су срушена како би се са обе стране просторија проширила, и како би се добило
одељење за дизел мотор. Поред машинске сале се налазе одељење за резервоаре, квасаре и
просторија за машине за хлађење.

На пројекту нема печата да га је одобрио Грађевински одбор.

3.7. Улица Мишарска 11

Из 1912. године је пројекат (Ур_11447) рађен на плавом озалиду у чијем је заглављу

забележено „План за нову зграду и канализацију на имању Г Др Богдана Гавриловића
Ректора Универз, Мишарска улица бр. 11“. Размера је 1:100. Испод су забележене површине
плаца (404 m²), старе зграде (156 m²), нове зграде (90 m²), њихове заједничке површине (246

17
Ненад Лукић, „Парна пивара „Игњат Бајлони и синови“ 1888 – 1946“, Наслеђе XVI (2015): 123.

12
m²) и остатка дворишта (158 m²). У доњем делу пројекта је потпис сопственика „Б.
Гавриловић, ректор и професор Универзитета“; поред је забележено „Београд 23. маја 1912“.
Десно је потпис пројектанта „П. С. Бајаловић“. На полеђини је печат Грађевинског одбора
са датумом 2. јун 1912. и бројем дозволе 744.

Пројекат приказује основу темеља и подрума, пресек A-B, подужни профил a-a-b,
профил e-d-e-f, изглед фасаде и ситуациони план где је приказан и план приземља новог
објекта. С обзиром на то да је у питању релативно мањи приземни објекат, основа се састоји
из терасе, кухиње, две собе и једног правоугаоног испуста где се налази предсобље. Фасада
је асиметрична, са улазом који се налази на крајњем десном делу, и избаченим делом који
је такође позициониран удесно, на врху украшен троугаоним забатом, а са обе стране
оивичен са по два пара пиластра. Кров је двосливан. Кућа је смештена у самом дну плаца и
није видљива са улице.

Зграда је срушена.18

3.8. Угао улица Светогорске 14 и Влајковићеве

Из 1914. године су пројекти на белом папиру за зграду трговца Николе Крстића. На

првом пројекту (Ур_12734, сл. 2) у заглављу стоји „Пројекат за нову зграду г. Николе
Крстића трговца на углу Битољске и“(име друге улице недостаје). Доле лево је потпис
сопственика Николе Крстића, а доле десно потпис пројектанта „П. С. Бајаловић“. Записана
је и површина плаца (3040,00 m²), али се због мањег оштећења пројекта не виде површина
под зградом и остатка дворишта. Пројекат приказује основу приземља и темеља, основу
угаоне куле и средњег ризалита, каои ситуациони план. Приземље је било замишљено тако
да се из предсобља улазило у осмоугани вестибил око којег су биле распоређене све
просторије – кабинет, мали и велики салон, купатило, кујна, тераса, остава, трпезарија,
гардероба, три спаваће собе, једна дечија и једна за собарицу. У подруму се, поред оставе и
осталих подрумских просторија, налазила и она за централно грејање.

18
Ђурић-Замоло, Београд 1898 – 1914, 28.

13
 Други пројекат (Ур_12735) има исто заглавље као претходни, али је овде видљиво име
друге улице (Влајковићева). Приказан је изглед фасада и уздужни пресек куле и саме куће.
На основу главне фасаде са стране Светогорске улице види се једно спратно здање,
оивичено угаоном кулом са леве и улазном капијом са десне стране. Кула је наткривена
степенованом округлом куполом, и пресечена је хоризонталним венцем који читаву фасаду
дели на спрат и приземље, прекидајући се само између централног пара пиластара.

Овај објекат више не постоји, а Дивна Ђурић-Замоло у књизи „Градитељи Београда

од 1815. до 1914. године“ наводи како се налазио на адреси угао улица Светогорска 15 и
Влајковићева, и како је порушен око 1960. године.19 Та адреса не одговара пројекту, где се
на ситуационом плану (сл. 2) види да је суседна парцела у Светогорској улици било имање
Задужбине Влајка Каленића, односно Светогорска улица 12, тако да је у питању други угао.
У прилог овоме иду и две фотографије из Збирке за архитектуру и урбанизам Музеја града
Београда које је око 1930. године снимио пуковник Јеремија Станојевић. На једној (Ур_9761,
сл. 3) се види ћошак где се налази број 14, и ту се налази зграда која и данас постоји. Ова
зграда је имала три спрата, али је 1959. године надзидана тако да је четврти спрат додат
преко целог објекта, а пети само са стране Светогорске улице. 20 На улазној капији овог
објекта стоји година 1927. и слова УДМ. На другој фотографији (Ур_9774, сл. 4) се види
други ћошак где се налази зграда под бројем 15, и овде је очигледно да објекат не одговара
оном који је пројектовао Петар Бајаловић, а који би у том тренутку требало ту да се налази.

На основу Бајаловићевог пројекта и фотографија Јеремије Станојевића може се

закључити да се кућа коју је пројектовао Бајаловић налазила управо на том ћошку где је
Светогорска улица број 14, и да је срушена у међуратном периоду када је на том месту
изграђен нови објекат.

19
Ђурић-Замоло, Градитељи Београда, 42, 46.
20
Историјски архив Београда, Фонд Општине града Београда, Техничка документација, сигн. 80/9, сигн.
80/10

14
 Слика 2. Петар Бајаловић, Зграда трговца Николе Крстића, угао улица Светогорска 14 и
Влајковићева, основа приземља, основа куле на углу, ситуациони план, 1914. година (Ур_12734)

15
Слика 3. Јеремија Станојевић, фотографија Светогорске улице, види се и раскрсница са
Влајковићевом, зграда иза аутомобила је број 14, око 1930. године (Ур_9761)

Слика 4. Јеремија Станојевић, фотографија угла улица Светогорска и Влајковићева, десно је

број 15, око 1930. године (Ур_9774)

16
 3.9. Улица Ресавска 19

За стамбену зграду Милете Новаковића, универзитетског професора, у Ресавској

улици број 19 Бајаловић ради пројекат маја 1922. године. Објекат је имао правоугаону
основу са два бочна продужетка ка унутрашњем дворишту; приземље и два спрата чије су
основе приказане на пројекту (Ур_12737), затим основа подрума (Ур_12736), као и пресек
и изглед главне фасаде из Ресавске улице (Ур_12738). Сва три пројекта су на плавом
озалиду у размери 1:100 и имају исто заглавље – „План за нову зграду Г. Др. Милете
Новаковића проф. Универзитета у Ресавској ул. бр. 19“, као и потпис пројектанта –
„архитект Петар С. Бајаловић“.

У приземљу ка улици налазиле су се четири просторије за продавнице, по две са обе

стране главног улаза и ходника. У задњем делу су просторија и кухиња за портира, пет соба,
једна соба за млађе, купатило, остава и нужници за продавнице. Распоред просторија првог
и другог спрата је идентичан – мали салон, велики салон и библиотека су орјентисани према
улици, док се иза налазе вестибил (из којег се улази у велики салон), трпезарија, две
просторије за гардеробу, две оставе, купатило, кухиња, соба, две спаваће собе и једна за
млађе. Површина зграде је 422 m².

Главна фасада се састоји из два реда од по пет прозора првог и другог спрата,
централно поставлљеног главног улаза у приземљу са по два улаза са обе стране која су
припадала продавницама. Главни декоративни елемент приземља су рустични камени
блокови између свих улаза, као и ступци са капителима који украшавају главни улаз. Пар
стубова уоквирује средишњи прозор првог спрата, док су централна три прозора и првог и
другог спрата (иза којих се налазе библиотека, мали и велики салон) повезани балконима и
сви заједно уоквирени паром пиластера. Симетрија и централност фасаде су додатно
наглашени забатом са прозором на врху, где је римским бројевима уклесана година
изградње. На двосливном крову се налази балустрада.

Зграда је касније надзидна са четири спрата и данас постоји у измењеном облику.21

21
Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda, 693.

17
 3.10. Змаја од Ноћаја 13

Исте 1922. године, јула месеца, Бајаловић је израдио пројекат за зграду у улици Змаја
од Ноћаја број 13. У Збирци за архитектуру и урбанизам Музеја града Београда налазе се
пројекти са основама мезанина и првог спрата (Ур_12732), као и нацрт главне фасаде
(Ур_12733). Оба пројекта су на плавом озалиду и у заглављима је забележено – „Пројект за
нову зграду Гђе Данице Гостовић удове, Змаја од Ноћаја ул. бр. 13“. Размера пројекта са
основама је 1:100, а пројекта са фасадом 1:50. На оба су потписани сопственик „Даница
Гостовић удова“ и пројектант „арх. Петар С. Бајаловић“, а забележено је и „јула 1922
Београд“.

Зграда је изнад приземља и мезанина имала још три спрата. На мезанину се, изузев
две собе за послугу и малог предсобља, налазило дванаест просторија које су служиле као
канцеларије. На првом спрату, према улици, налазили су се велики салон, трпезарија, једна
соба, мали салон и спаваћа соба. Иза се налазило велико предсобље, канцеларија и спаваћа
соба, кухиња и соба за млађе, а у бочним продужецима са обе стране два купатила, једна
соба и три спаваће собе.

Главна фасада из Улице Змаја од Ноћаја је динамично обрађена тако да је сваки спрат
нешто другачије декорисан. Приземље и мезанин су обложени рустичним каменим
блоковима, а шест прозора мезанина су четвртастог облика са заобљеним ивицама. Крајњи
леви и десни прозори првог спрата имају мале полукружне балконе, а сви прозори су
међусобно одвојени са по два пара стубића, од којих су код централна два пара нешто ближе
постављени и наглашавају централну осу фасаде. Други спрат је нешто једноставније
обрађен, без стубова и полукружних балкона, са кордонским венцем који наткриљује све
осим два бочна прозора. Трећи спрат је најједноставнији са четвртастим прозорима и
балустрадом на врху. Сваки спрат има по седам прозора, с тим што је средишњи прозор на
свим нивоима нешто ужи од осталих, и уз то што су сви у линији са главним улазом у
приземљу, формирана је упечатљива централна оса симетричне фасаде.

Зграда данас не постоји.

18
 3.11. Бацетина 13

Маја 1928. године Бајаловић је израдио пројекат на белом папиру у размери 1:100 за
зграду на адреси Бацетина улица број 13. У заглављу сва три пројекта (Ур_12729, Ур_12730,
Ур_12731) стоји „План за нову зграду г. Душана Аранђеловића, инспектора Мин. финансија
у Бацетиној ул. бр. 13 –Београд“. На сва три пројекта у доњем левом углу је забележено
„Београд Маја 1928“, и такође је потписан пројектант „архит. Петар С. Бајаловић“, али нема
потписа сопственика, као ни печата Грађевинског одбора. Душан Аранђеловић је претходно
ово имање кушио за 100.000 динара од удовице Даринке Ристић, а она га је наследила од
оца Димитрија Мите Марјановића.22

Изградња објекта трајала је од јуна до октобра 1928. године, очекивана вредност је

била 200.000 динара, али је финална цифра 240.000. Кућа се састојала од сутерена и подрума,
приземља и мансарде, а укупна површина по пројекту је износила 174,8 m². Пројекат
(Ур_12729) приказује основе подрума, сутерена и приземља. Поред две подрумске
просторије, у подруму су се налазили још трпезарија, кухиња, остава и перионица. У
приземљу се налазила једна спаваћа соба, радна соба, купатило, предсобље, остава,
трпезарија, тераса и соба. На другом пројекту (Ур_12730) приказани су основа мансарде,
ситуациони план (у размери 1:200) и статички рачун. Такође је забележена вредност зграде
(200 000 динара). На мансарди су смештене кухиња, соба, соба за млађе, остава, ходник и
једна већа таванска просторија. На трећем пројекту (Ур_12731, сл. 5) приказана је фасада
према улици, пресек C-D и пресек A-B. Главна фасада према Бацетиној улици оивичена је
са два пиластра на левој и десној ивици, између којих се налазе два велика прозора. Између
њих доминира главни декоративни елемент фасаде, рељеф са представом женске главе,
карактеристичан утицај сецесије. Фасада је одељена од крова рељефним венцем који се
протеже између врхова пиластера, а изнад се налазе три кровна прозора, од којих је
средишњи нешто шири, има мали балкон и постављен је одмах изнад фасадног рељефа,
чиме додатно потврђује јасну симетрију читаве композиције.

Бацетина улица у којој се ова кућа налазила данас више не постоји, јер је седамдестих
година порушена приликом изградње стамбеног насеља. Налазила се на потезу између

22
Историјски архив Београда, Фонд Општине града Београда, Техничка документација, сигн. IX-8-1928

19
улица Милешевске и Цара Николаја II на Врачару, као продужетак данашње Лозничке
улице.

Слика 5. Петар Бајаловић, Зграда Душана Аранђеловића, Бацетина 13, изглед фасаде према улици,
пресек C-D, пресек A-B, 1928. година (Ур_12731)

3.12. Угао улица Француске и Македонске

Једно од Бајаловићевих најпознатијих остварења је зграда Задужбине Илије М.

Коларца на Студентском тргу. Ипак, првобитна замисао била је да се овај објекат изгради
на углу Трга Републике и Француске улице, где се данас налази Плато др Зорана Ђинђића.
Иако је на конкурсу 1928. године прву награду добио пројекат руског архитекте Андреја
Папкова, 23 локација је промењена и пројекатовање нове зграде је поверено Петру
Бајаловићу. Део фонда Петра Бајаловића чини његов првобитни пројекат за Коларчеву
задужбину из 1928. године. У питању је зграда која није изведена и која је била смештена

23
Милица Ћеранић, „Делатност архитекте Андреја Васиљевича Папкова у Београду (1925 – 1951)“, Наслеђе
VIII, (2007), 72.

20
на углу тадашње Позоришне и Кнез Милетине, а данашње Француске улице и Булевара
деспота Стефана.

Међу плановима сачуваним у Збирци за архитектуру и урбанизам налазе се план

сутерена (Ур_12720), приземља (Ур_12721), првог спрата (Ур_12722), другог спрата
(Ур_12723), пресек А-B и основа кровних површина (Ур_12724), пресек C-D и ситуациони
план имања (Ур_12725), као и фасаде из Кнез Милетине улице (Ур_12726, сл. 6). Сви
пројекти су рађени на белом папиру у размери 1:100, датирани у новембар 1928. године и
на свима се налазе потписи заступника сопственика „Александар Белић, председник Одбора
Задужбине Илије М. Коларца“, као и пројектанта „арх. Петар С. Бајаловић“.

Објекат је замишљен као репрезентативна двоспратна грађевина изведена у

академском маниру. Фасада из Кнез Милетине улице на самом зачељу има натпис –
„Народни универзитет, Задужбина Илије М. Коларца“ – са леве и десне стране оивичен
скулптурама. Фасада је наглашено вертикално издељена пиластрима и стубовима који се
налазе између прозора. Главни хоризонтални елементи су ред балкона на другом спрату и
кордонски венац изнад, са пет рељефних венаца који се протежу изнад пет прозора
средишњег ризалита који је уједно и фокус читаве фасаде. Ту се налазе четири
монументална стуба са јонским капителима који се протежу целом висином првог и другог
спрата. Испод кордонског венца који одваја приземље од спрата, налазе се три улаза
оивичена са четири дорска канелирана стуба која се позиционо настављају на већ споменута
четири већа на горњим спратовима.

Приземље је било организовано тако да су се одмах код улаза са леве и десне стране
налазиле благајне, а око великог централног хола су биле распоређене остале просторије –
управа Универзитета, управа Задужбине, учионица, кабинет, две просторије за гардеробу,
лифт и два светларника. На првом спрату се изнад централног хола налазила галерија,
главна сала са амфитеатром, две учионице, кабинет, канцеларије за чиновнике и просторија
за гардеробу. На другом спрату су се налазиле још три учионице, библиотека. канцеларија
за професоре, архива, трпезарија, кухиња и још две собе.

Површина приземља је по прорачунима требало да буде 1031 m², а вредност објекта

шест милиона динара.

21
 На данашњој локацији зграда Коларчевог народног универзитета почела је да се зида

1929. године. Сала са слушаоницама је подигнута 1930, а наредне године је одлучено да се

подигне нови објекат према улици. Петар Бајаловић је урадио пројекат за ту зграду, и

изградња је завршена 1932. године.24 Део Фонда Петра Бајаловића су два цртежа из 1931.

године који су настали управо за данашњу згграду Коларчеве задужбине. Рађени су на

картону, оба је потписао Бајаловић, и приказују детаље првог (Ур_12622) и другог спрата

(Ур_12621). Пројекат за први спрат је датиран у 1 – XI – 931, а за други у 31 – X – 931.

Зграда Коларчеве задужбине данас представља објекат од великог културног и историјског

значаја и има статус непокретног културног добра.

24
http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/zgrada_kolarcevog_narodnog_univerziteta.html
(приступљено: 29.4.2019)

22
 Слика 6. Петар Бајаловић, Задужбина Илије М. Коларца, угао улица Француска и

Македонска, изглед фасаде, 1928. година (Ур_12726)

4. Закључак

Пројекти и зграде Петра Бајаловића представљају вредан и препознатљив опус

времена из ког потичу. Крај 19. и прве деценије 20. века били су период истраживања и
експериментисања у српској архитектури када ју је требало утемељити и усмерити.
Архитекти су се нашли на раскрсници старог и новог, Европе и сопствене прошлости и
националног идентитета, па се у свим могућностима које су се у том тренутку пружале нису
увек међусобно слагали којим путем треба ићи. Резултат таквих околности био је да многи
архитекти једноставно користе све што је доступно, неки мање а неки више успешно

23
комбинују стилове и елементе старог и савременог, српско-византијски стил, сецесију,
академизам и неокласицизам. Бајаловић ради у том маниру, иако код њега ипак преовладава
академизам, прилично рустичан, у појединим пројектима он доста слободно по потреби
убацује елементе других стилова и прилагођава се укусу свог времена.

Случај архитекте Петра Бајаловића је такав да се до података о њему и његовом раду

не долази лако, а оно што је присутно у већини литературе је углавном недовољно. Увидом
у пројекте Петра Бајаловића који се налазе у Збирци за архитектуру и урбанизам Музеја
града Београда дошло се до података који до сада нису били познати, и први пут су његови
пројекти систематизовани на једном месту што је посебно важно када се има у виду да се
из литературе не може шире сагледати његов опус, као и да су од дванаест пројеката
представљених у овом раду до сада само два била публикована – пројекат за кућу Мике
Аласа на Косанчићевом венцу 22 и пројекат за зграду Павла Матића у Доситејевој улици
26, док се у литератури спомињу још и зграда Богдана Гавриловића у Мишарској улици 11,
зграда Николе Крстића на углу улица Светогорске 14 и Влајковићеве, и зграда у Поп
Лукиној улици 4. Из наведеног се види да седам од дванаест пројеката обрађених у овом
раду до сада нису били пристутни у публикованој литератури.

Ово је један од разлога зашто су музејске збирке као извори од изузетне важности
приликом истраживања јер могу пружити увид у оригинална документа и предмете који из
пре руке сведоче о прошлости и помажу да се пронађу драгоцене информације онда и када
се чини да их готово нигде нема.

24
Литература:

- Банковић Ж, Ангелина. „Збирка за архитектуру и урбанизам Музеја града

Београда: историјат, садржај и процеси музеализације“, Годишњак града Београда
LXV, Београд 2018.
- Bogunović, Slobodan. Arhitektonska enciklopedija Beograda, 2. tom: Arhitekti,
Beogradska knjiga, Beograd 2005.
- Ђурић-Замоло, Дивна. Београд 1898 – 1914, Из архиве Грађевинског одбора,
Музеј града Београда, Београд 1980.
- Ђурић-Замоло, Дивна. Градитељи Београда, Музеј града Београда, Београд
2009.
- Кадијевић, Александар. Један век тражења националног стила у српској
архитектури: средина 19 – средина 20. века, Грађевинска књига, Београд 2007.
- Лукић, Ненад. „Парна пивара „Игњат Бајлони и синови“ 1888 – 1946“,
Наслеђе XVI, Београд 2015.
- Мрљеш, Раде. „Приказ истраживања рестаурације фасаде куће Михаила
Петровића (Мике Аласа) у Београду“, Наслеђе XIX, Београд 2018.
- Ћеранић, Милица. „Делатност архитекте Андреја Васиљевича Папкова у
Београду (1925 – 1951)“, Наслеђе VIII, Београд 2007
- Ћирић, Ксенија. Дом Мике Аласа, Завод за заштиту споменика културе града
Београда 2012.

Извори:

- Музеј града Београда, Збирка за архитектуру и урбанизам

- Историјски архив Београда, Фонд Општине града Београда, Техничка
документација

Интернет извори:

- http://www.beograd.rs/lat/gradska-vlast/1656643-potvrdjeni-urbanisticki-projekti/
(приступљено: 29.4.2019)
- http://beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/zgrada_kolarcevog_narodnog_u
niverziteta.html (приступљено: 29.4.2019)

25
26