VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (1)

Pogled iz pašaluka
1. jul 2007

Piše: Akademik Čedomir Popov

KAD su se seljaci Šumadije u februaru 1804. godine masovno podigli na ustanak, bio je to pre svega bunt
protiv izrabljivačkog i terorističkog režima koji su Srbiji nametnuli odmetnici od sultanske vlasti - janičari
(zloglasne dahije), a ciljevi bunta bili su na prvi pogled ograničeni: izgon dahija i vraćanje lokalne
(knež
inske) samouprave nahijama Beogradskog pašaluka.
Samo najuž to šire ciljeve od izgona
i krug vojnih i političkih predvodnika mogao je imati pred očima neš
dahija i dobijanja sultanskih garancija za povlastice koje je srpski narod u Paš
aluku bio stekao posle rata
Austrije i Rusije protiv Turske 1788-1791/2.
Neće proći mnogo vremena, jedva nešto više od godine dana, kad će se te vizije ustaničkih prvaka i
njihovih prevažnih savetnika "iz preka" (karlovačkog mitropolita Stefana Stratimirovića, episkopa Jovana
Jovanovića, učenih pravnika Teodora Filipovića alias Bož
idara Grujovića, Ivana Jugović
a, samog Dositeja
Obradovića i drugih, kao i tajnih poruka iz Rusije) početi ispoljavati kao sve jasniji nacionalno-politički
program.
On je prošao nekoliko faza, ali su dve bitne: u prvoj, borba za autonomni status Srbije u okviru Turske i,
drugoj, borba za nezavisnu srpsku državu, uređenu po modelima tadašnjih evropskih država, prilagođenih
lokalnim prilikama u nerazvijenoj balkanskoj provinciji. U toj evoluciji formuliš
e se postepeno i prvi srpski
nacionalno-politički program koji Karađorđevi ustanici bezuspešno pokuš
avaju i da ostvare. Pri tom je
vredno napomenuti da u vreme nastajanja ustaničkog nacionalnog programa ni Srbi, a ni učena Evropa,
nisu imali jasne predstave ni o geografiji Balkana, a pogotovo o njegovoj istoriji, etnič
koj i demografskoj
situaciji.
"Uč
ena" Evropa za ovo poluostrvo nije imala ni opšteprihvaćeno ime. Nazivala ga je Jelinsko, Grčko,
Vizantijsko, Ilirsko polustrvo, ili Evropsko Otomansko carstvo, i Carstvo Velikog Turč
ina. Tek kad 1808.
godine nemački geograf Alfred Cojne pogrešno razume rečsvojih turskih vodiča "balkan" (visoka planina),
elo je da se š
pripisujući je celom poluostrvu, ovo ime poč iri Evropom.
TEŽEĆI okupljanju svih srpskih zemalja i njihovom ujedinjavanju sa šumadijskim ustanicima, niko od Srba
tada nije mogao da navede, sem u najopštijim crtama, šta su to srpske zemlje, dokle se prostiru i gde se
mogu povući granice s teritorijama drugih naroda. Zato je i Karađorđev program bio više globalan nego
precizan, mada je nabrajao balkanske teritorije na koje je mislio. To je, dakle, većbio svesrpski program
bez obzira na njegove nedorečenosti i neostvarljivosti.
Na izradu takvog programa i na takvu, opštesrpsku politiku, Karađorđa je većna početku Prvog ustanka
upućivao karlovač
ki mitropolit Stefan Stratimirović
. "Vi ne smete nikad imati pred očima svoje posebne i
ave u kojoj živite". Zar to ne znač
privatne interese, većone opšte, interese cele nacije i drž i oslobođenje
svih Srba u Turskoj?
Već1806. godine srpski vožd je podsećao crnogorskog vladiku Petra I na "zajednicu srpske narodnosti",
Srbijanaca i Crnogoraca, a zajedno s Praviteljstvujuščim sovjetom planirao je da ostvari "ujedinjenje sve tri
zemlje - Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine". U isto vreme i vladika Petar je pravio svoj program
stvaranja "Slaveno-serbskog carstva" na prostoru od Jadrana do Dunava.
GODINE 1809. ovom planu ujedinjavanja srpskih zemalja ustanici su Srbiji, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini
dodali i "Staru Srbiju" pod kojom se u najvećoj meri podrazumevalo Kosovo i Metohija, Raška zemlja
ak), te delovi Makedonije, sa Skopljem, Debrom, Štipom i Velesom.
(Sandž
Mož
da je najrečitiji izraz postojeće svesti o jedinstvu srpskog naroda i njegovih zemalja bila veličanstvena
himna Vostani Serbije, koju je u toku ustanka ispevao znameniti Dositej Obradović: "Vostani Serbije, mati
naša mila!/I postani opet što si nekad bila!/... Vostani Serbije! Davno si zaspala, /U mraku ležala;/ Sad se
probudi/ I Srbe vozbudi! /Bosna sestra tvoja na tebe gleda!.../ Hercegova zemlja i Černaja Gora /Daleke
ave i ostrovi mora: /Svi tebi pomoćnebesnu žele. /Sve dobre duše tebi se vesele".
drž
Tako je nastajao srpski nacionalni program. Bez dovoljno znanja srpske srednjovekovne istorije, oni su
nja ustanika je, kao š
smatrali da bi time bilo obnovljeno nekadašnje srpsko carstvo. Ova tež to se zna,
doživela poraz, a uguš
en je i sam Prvi ustanak. Ali, jednom posejano seme srpske nacionalnooslobodilačke
i ujediniteljske misli, ostalo je da ž
ivi i da sazreva. Njega je u dubini srca negovao i o njemu razmišljao i
MilošObrenović
, kao i njegov najuži politički krug, ne podnoseći ga dugo posle Drugog ustanka nikom na
uvid.
(Nastaviće se)
VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (2)
Načertanije u sefu
2. jul 2007

MILOŠObrenovićje prvi put srpski nacionalni program nagovestio francuskom plemiću i radoznalom
putniku po Orijentu, grofu Adolfu Karamanu 1829. a razvijenije i šire obrazlož
en, opet "poverljivo" 1832. i
1834. kad je većbio knez vazalne Kneževine Srbije, dvojici stranih diplomatskih agenata i obaveštajaca:
Englezu Dejvidu Urkvartu i Francuzu Boa le Kontu. Ovi su se, razume se, pobrinuli da težnje mlade srpske
knež
evine da postane središte okupljanja celog srpskog naroda (bar onog u Turskoj), budu saopštene
njihovim vladama.
e. Sa željama i snovima Srba o potpunom oslobođenju i ujedinjenju upoznao je i
Urkvart je učinio i nešto viš
centre mnogobrojne, i politički uticajne poljske emigracije, koja je, vođena istaknutim državnikom i
diplomatom gorofom Adamom Čartorijskim, formirala svoje centre u Londonu, a posebno Parizu (znameniti
"Hotel Lambert"), radi organizovanja sinhronizovane i š
iroke antiruske i antiaustrijske akcije diljem Evrope.
Radi ispitivanja prilika u Srbiji i na slovenskom jugu, Čartorijski poč
etkom četrdesetih godina šalje na Balkan
i u Tursku nekoliko obaveštajnih misija, da bi Garašaninu, najistaknutijoj ličnosti tadašnjeg
ima u Srbiji, 1843. godine uputio posebnog izaslanika, Čeha Františeka Zaha, sa
ustavobraniteljskog rež
savetima kojih je srpska vlada imala da se drži u izradi svog nacionalnog programa. Koristeći te savete,
Garašanin je početkom 1844. sačinio program nacionalne i državne politike, to famozno Nač
ertanije, i u
maju ga predao knezu Aleksandru Karađorđeviću.
U tom dokumentu nalaze se osnove državne i nacionalne politike, koja je većčitav vek i po predmet ž
ive
pažnje i najrazličitijih interpretacija kako istorijske nauke tako i praktične politike, a u poslednjoj deceniji
DžDžveka dovedene do paroksizma, da bi jošbile potrzane u srbofobske političke svrhe.
Plan poljske emigracije sadrž
an u Zahovom predlogu sastojao se u osnovi u tome da malenu srpsku
knež
evinu pretvori u politič
ki i vojni logor odakle bi krenule akcije za oslobađanje i ujedinjavanje svih Juž
nih
Slovena - Srba, Hrvata i Bugara. Time bi bili naneti direktni udari ne samo Turskoj i Austriji, veći vitalnim
interesima Rusije, koja bi na Balkanu došla u sukob sa zapadnoevropskim silama (Francuskom i
Engleskom), budući da se rač
unalo na njihovu podršku oslobodilač
koj borbi balkanskih naroda, upravo zato
da bi se pomoću njihove snaž
ne i velike države eliminisale ruske aspiracije na ovaj prostor.
Ne odbacujuć
i izričito Zahove zamisli o jugoslovenskoj državi, Garašanin joj je pretpostavio ujedinjavanje
ću, a u kasnijoj fazi i onog u Habzburškoj monarhiji.
srpskog naroda, pre svega onog pod osmanskom vlaš
Osnovano je mišljenje Milorada Ekmečića da je Garašanin iz Načertanija izostavio Hrvate, š
to mu je
sugerisao Zahov plan i iz podozrenja na poljske namere da preko njih prošire katolički uticaj na
juž
noslovenski svet.
Prerađujući Zahov plan, Ilija Garašanin je svoj program srpske nacionalne i drž
avne politike (Načertanije)
završio krajem 1844. i početkom sledeće godine predao ga knezu Aleksandru Karađorđević
u, da bi on
narednih šest decenija poč
ivao u najdubljem tajnom sefu srpskih vladara Miloš
a, Mihaila, Milana i
Aleksandra Obrenovića.
Šta zapravo sadrži Garaš
aninovo Načertanije i da li je ono srpski, svesrpski, ili jugoslovenski program, kako
je sve ocenjivan u istoriografiji, ili je velikosrpski, kako su ga besprizivno osuđivali germansko-mađarski
aspiranti na Balkan, velikohrvatski šovinisti, od Iva Pilara, preko Pavelić
evih (ustaških) poslušnika, do
Tuđmanovih skutonoš
a i NATO antisrpskih presuditelja i plaćenih istoričara?
Brižljiva analiza Načertanija, koju su u kontekstu čitave evropske, balkanske i juž
noslovenske istorijske
situacije DžIDžveka izvršili RadošLjuš
ić, Milorad Ekmeč
ići Vasilije Krestić, jasno pokazuje da je Ilija
Garašanin pravio nacrt o budućoj srpskoj državi. U toj državi okupile bi se, najpre, srpske zemlje: Kneževina
Srbija, Bosna, Hercegovina, Crna Gora i Stara Srbija. Time bi bila završena prva faza borbe za jedinstvenu
srpsku državu, koja bi bila vođena postepeno, ne opš
tim napadom na Osmansku imperiju, većotkidanjem
dela po dela teritorija, u procesu njenog nezaustavljivog propadanja.
Kao što se vidi, u centru pažnje Garašaninovog nacionalnog programa su, u ono vreme i jezički i
konfesionalno izrazito ili pretežno, srpske zemlje pod osmanskom vlašć
u: Bosna i Hercegovina i "Severna
Albanija" (zapravo Kosovo i Metohija), kao i polunezavisna srpska teokratska drž
avica Crna Gora. Ove
aninovoj zamisli, sa Srbijom ujedinile u zajedničku državu, na čijem bi čelu
teritorije bi se, prema Garaš
stajao knez, bez preciziranja njegove dinastičke pripadnosti.
Tako bi Srbija predstavljala središ
te oko kojeg bi se okupili svi Srbi Balkana, otvoreno i za pristupanje
drugih juž
noslovenskih naroda - Bugara, kao i Hrvata iz sve tri njihove oblasti, Slavonije, Hrvatske i
Dalmacije. Iz opreznosti prema Austriji i Ugarskoj, Garašanin nije izričito govorio o uključ
ivanju Srema,
Banata i Bač
ke u sastav te ujedinjene srpske države.
Brigu za srpski narod u tim krajevima izražavao je na taj način što je isticao da treba stalno pridobijati
njegove vodeće ljude za srpsku stvar i putem novinske i druge patriotske propagande (usklađene s
mađarskom "konstitucijom") podsticati očuvanje i razvijanje nacionalnog osećanja tamošnjih Srba.

(Nastaviće se)
VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (3)

Gazde u svojoj kući

3. jul 2007

Piše: akademik Čedomir Popov

KOLIKO je Garašanin brinuo o očuvanju srpskog življa u Sremu, Banatu i Bačkoj pokazać
e se vrlo brzo: u
Revoluciji 1848-1949. Puštajući u Banat i Bačku srbijanske dobrovoljce, on je pisao Đorđu Stratimiroviću:
"Mi gledamo na stvar naše braće po krvi, koji tamo žive, kao na svoju sopstvenu, te smo spremni na bilo
koju moralnu i materijalnu žrtvu da im pomognemo za zajednič
ko dobro."
Kad je rečo srpskim zemljama oslobođenim od Turske, njima bi upravljali tamošnji ljudi, pripremljeni na
vreme od Srbije za vršenje drž
avnih i upravljačkih funkcija. U tim zemljama se, uz to, mora brižljivo negovati
prijateljstvo sunarodnika katoličke vere, i to uz pomoći saradnju samih katoličkih (pre svega franjevačkih)
sveštenika i kaluđera. Što se tiče Bugara, nužno je podsticati razvoj njihove nacionalne svesti i raditi na
oslobađanju njihove crkve od grčke duhovne prevlasti. U Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, u prvo vreme
neophodno je što tačnije upoznavanje tamošnjeg stanja.
Svoj najvažniji cilj - oslobođenje i ujedinjenje Srba na Balkanu (onih pod turskom vlašću) - Garaš
anin je
planirao da ostvari pozivanjem na "sveto istoričesko pravo", verujući da ga je Srbima u nasleđe ostavilo
ana Silnog. Bez jasne predstave o tome šta je sve ovo carstvo obuhvatalo, Garašanin je
carstvo Duš
zamišljao da će ono bašujedinjavanjem Srbije, Bosne i Hercegovine, te Crne Gore i Stare Srbije, biti
obnovljeno. Nije se, međutim, odricao ni "vatrenog čuvstva narodnosti", obrazovanog kod Srba na osnovu
zajedničkog porekla i jezika, koje im, udruž
eno s istorijskim pravom, obećava "veliku buduć
nost", a ne
"Veliku Srbiju".
IZ ovog š
to je rečeno o Garaš
aninovom nacionalnom programu, vidi se da je to srpski program iz kojeg, već
ena ni mogućnost šireg južnoslovenskog (ili
u izvornom tekstu Načertanija 1844, nije bila isključ
jugoslovenskog) povezivanja i reš
enja srpskog nacionalnog pitanja u jugoslovenskom okviru. Pri tom je
Garašanin svestan da će svako od ova dva moguća rešenja naić
i na žestok otpor Habzburš
ke monarhije,
ali se, kao i njegovi poljski savetodavci, pouzdavao u podršku zapadnih sila, Engleske i Francuske, koje
imaju interes da balkanski prostor brane od prevlasti i Austrije i Rusije, uz pomoćjedne jake države Južnih
Slovena.
Za razliku od Poljaka, Garašanin je briž
ljivo izbegavao iznošenje antiruskih raspoloženja i kvalifikacija.
Dopuštajući i pretpostavku da se srpsko pitanje rešava u južnoslovenskim okvirima, Garašanin je zapravo
ostavljao i mogućnost da jednonacionalnu srpsku državu zameni višenacionalnom srpsko-hrvatsko-
bugarskom Južnoslavijom (Južnom Slavijom).
Dok je u prvoj fazi svoje političke aktivnosti za vreme kneza Aleksandra Karađorđević
a razmišljao
prvenstveno o prvoj fazi borbe za srpsku državu, u drugoj, kao ministar spoljnih poslova kneza Mihaila,
evoluirao je prema jugoslovenskom rešenju, uspostavljajući veze sa antiaustrijskim pokretom u Hrvatskoj
(biskupom Štrosmajerom) i bugarskim revolucionarnim organizacijama. U tom pogledu imao je punu
podršku kneza Mihaila.
Tačnije bi bilo reć
i da je u ovom pogledu Garaš
anin sledio mišljenja kneza Mihaila, koji je prihvatao
rešavanje srpskog pitanja u okviru saveza sa Bugarima i Hrvatima, s tim da vođstvo u toj konfederaciji
zadrž
i Srbija. "Hrvati su na periferiji, mi smo u centru kruga", govorio je. Slič
no je mislio i o Bugarima.
NE protiveć
i se ovim kneževim idejama, Garašanin je, ipak, verovao da ujedinjena srpska država mora
prethoditi bilo kojoj formi juž
noslovenske drž
ave. Ni sam ne zanemarujući Bugare i njihovo ujedinjenje sa
Srbijom, Garašanin je, kao i knez Mihailo, pomišljao i na uključivanje Grka i Rumuna u jošširu, balkansku
konfederaciju. U svakom slučaju, bilo da je rečo juž
oslovenskom ili balkanskom povezivanju, Garašanin je
ostao privrž
en svojoj izvornoj misli da svaki narod mora ostati "gazda u svojoj kući", a da Srbija "namerava
da se postavi na čelo juž
noslovenskih država..."
Posle pogibije kneza Mihaila 1868, najistaknutija ličnost srpske nacionalne politike Jovan Ristićvratio se
izvornom Garašaninovom planu o stvaranju jedinstvene srpske države, ostavljajući sve druge kombinacije
za neku dalju budućnost.
Pored Garašanina, č
etrdesetih godina DžIDžveka napisao je svoj nacionalni program i srpski kapućehaja u
Carigradu Konstantin Nikolajević. To je bio plan o stvaranju Srpskog kraljevstva diplomatskim putem. Držan
u tajnosti, a i u datim istorijskim uslovima neostvariv, pao je u zaborav i nije dao praktičnih rezultata.
Ni u jednoj od ovih faza Garašanin nije ostvario nikakav konkretni rezultat. Konzervativnih pogleda i
opredeljenja, turkofil u unutrašnjoj politici ustavobraniteljskog vremena, preoprezan i brižljiv da ne izaziva
netrpeljivost Rusije i Austrije prema Srbiji (u čemu se udaljio od svojih poljskih savetodavaca), Garašanin je
svoj nacionalni program temeljio prvenstveno "na svetom istorijskom pravu", a ne na prirodnom pravu i
načelima nacionalnih revolucija. "Na junake Novog veka nije se mogao pozivati jer su oni državu gradili na
prirodnom pravu i revoluciji." (RadošLjušić)

Feljton je napravljen prema knjizi akademika Čedomira Popova "Velika Srbija - stvarnost i mit" koju je izdala
Knjižnica Zorana Stojanovića iz Sremskih Karlovaca.
VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (4)

Srbija ne otima tuđe

4. jul 2007

Piše: akademik Čedomir Popov

MOŽE li se, dakle, u okviru istorijskih uslova i okolnosti XIX veka, Garaš
aninovog Načertanija osuđivati kao
velikosrpski program nacionalne politike zato što je u sastavu srpske države video Bosnu, Hercegovinu,
Crnu Goru, Kosovo i Metohiju i što nije isključivao uvođenje u tu državu, naravno preobraženu, hrvatskih i
bugarskih zemalja? Ni govora.
Pre svega, sve teritorije koje je Garašanin smatrao srpskim, to zaista i jesu bile. U Bosni i Hercegovini
sredinom XIX veka (pa sve do Drugog svetskog rata) pravoslavni srpski živalj je ubedljivo preovlađivao, dok
muslimanska i katolička manjina jošnije ispoljavala konstituisanu nacionalnu svest i osećanja. To se
naročito odnosi na muslimanski svet, koji je najvećim delom poticao od islamizovanih Srba i u preko 90
odsto slučajeva govorio samo srpski jezik.
Zanimljiv je i podatak koji je 1859. saopš
tio i ruski istraž
ivači putopisac Aleksandar F. Giljferding, da na
svom putu kroz Bosnu i Hercegovinu nije sreo nijednu osobu koja bi za sebe rekla da je Hrvat.
Ove konstatacije temeljimo na podacima koje su u raznim prilikama saopš
tavali zapadnoevropski putnici i
istraživači. Francuski putopisci s početka XIX veka od Šometa de Fosea i drugih, zaključno s Ami Busom.
Prema njihovim proračunima, u Bosanskom pašaluku ž
ivelo je oko pola miliona pravoslavnih i do 18.000
katolič ćana, uz blizu 600.000 muslimana.
kih hriš
Takođe, Francuskinja Odil Moro je u jednoj pakistanskoj reviji (Islamic Studies) iz 1997. objavila rezultate
prvog zvaničnog turskog popisa stanovnika u Bosni i Hercegovini, načinjenog 1864. Iz njega je proisticalo
da je u ove dve oblasti od 1.440.000 stanovnika bilo samo 600.000 muslimana i 800.000 hrišćana, od kojih
su 80 odsto bili pravoslavci. Samo u Bosni, bez Hercegovine, odnos pravoslavnih prema muslimanskim
žiteljima bio je 448.000 prema 472.000.
Ovi podaci blizu su procenama koje je 1877. pravila znamenita britanska humanistkinja Polina Irbi: 576.000
pravoslavaca, 422.000 muslimana, 185.500 "latina". Naposletku, prvi pouzdani popis bosansko-
hercegovač
kog stanovništva, sproveden 1879. (godinu dana posle austrijske okupacije BiH) pokazao je da,
uprkos svim gubicima koje su pretrpeli u toku ustanka 1875-1878, pravoslavci u Bosni i Hercegovini i dalje
čine 43 odsto stanovnika.
TO ruši sve izmanipulisane tvrdnje izraelske autorke Žani Lebl ili bosanskog muslimanskog teoretič
ara
a o apsolutnoj premoći islamskog ž
Mustafe Imamović ivlja u Bosni i Hercegovini tokom č
itavog XIX veka.
Ako se uz ovo dovede u pitanje i teza o posebnoj etničkoj osnovi bosanskih muslimana, kao pokrš
tenih
bogumila, koji navodno nikad nisu bili Srbi, onda potpuno pada u vodu optužba protiv Garašaninovog
Načertanija kao programa osvajanja nesrpske Bosne i Hercegovine. Jer ovu tezu koju je pedesetih
godina XX veka žustro zastupala Merien Venzd, ona sama je i odbacila 1999, tvrdeći da bogumili zapravo
nisu ni postojali, a da čuveni nadgrobni spomenici (stećci) uopšte nisu bogumilski.
Taj mit o bogumilima ona sada pripisuje politički motivisanim mistifikacijama habzburš
kih (u prvom redu
mađarskih) istoričara, Janoša Ašbota i Benjamina Kalaja.
ertanija, dovoljno je navesti notornu činjenicu da je njeno
Kad je Crna Gora u pitanju, kao deo Nač
stanovništvo, takoreći do juče, samo sebe listom smatralo srpskim i, štaviše, proglašavalo sebe najsrpskijim
delom srpstva, a svoju zemlju "srpskom Spartom". Upravo ono je iznedrilo najvećeg srpskog pesnika i
mislioca Njegoša, i sve do 1916. vladara (Nikolu I) koji je sebe držao za jednog od srpskih kraljeva.
A, kad je govorio o "Staroj Srbiji" - Kosovu i Metohiji - Garašanin je morao imati u vidu tada dve čvrste
činjenice. Prva je da su Srbi na te oblasti polagali dvojako pravo. Kao kolevka srpske državnosti i središte
nemanjić
ke Srbije, njena obnovljena drž
ava u XIX veku polagala je na njih neporecivo istorijsko pravo.
Ni etnički sastav kosovsko-metohijskog stanovništva sredinom XIX veka to pravo nije osporavao. Sve
procene odnosa među etničkim grupama, uprkos Cvijićevoj računici da je s Kosova i Metohije, pod
nesnosnim islamskim pritiskom i terorom, u razdoljbu od 1690. do 1875. iseljeno možda i pola miliona Srba i
doseljeno više stotina hiljada Arbanasa, sve do razdoblja 1876-1912. srpski živalj je u ovim krajevima držao
brojčanu ravnotežu.
Tu ravnotež
u poremetiće tek dolazak na Kosmet od 30.000 do 40.000 Albanaca (muhadžira) izbeglih ili
prognanih sa oslobođenih srpskih teritorija u ratu 1877-1878, i nepodnošljivi teror nad Srbima posle toga. U
godinama od 1876 do 1912. sa Kosova i Metohije spas u Srbiji će potražiti oko 150.000 Srba. To ć
e tek
stvoriti brojčanu premoćAlbanaca nad Srbima u ovim oblastima.
Tu situaciju, kao i progon novih 60.000 Srba za vreme Drugog svetskog rata, njihovo tiho iseljavanje u
razdoblju 1945-1990, te novih 200.000 izbeglih Srba s Kosova 1999, Ilija Garaš
anin i njegovi savremenici
nisu nikako mogli da predvide i da svoj program prave s velikosrpskim namerama.

FELJTON je napravljen prema knjizi akademika Čedomira Popova "Velika Srbija - stvarnost i mit"
koju je izdala Knjižnica Zorana Stojanovića iz Sremskih Karlovaca
VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (5)

Udar na Vuka
5. jul 2007

Piše: Čedomir Popov

SLIČNOJ vrsti optuž

bi za stvaranje velikosrpske ideologije, poput Garašanina, bio je podvrgnut i Vuk
Karadž
ićzbog svojih ideja o jezičkoj osnovi nacionalne pripadnosti. Sledbenik ideja Adelunga, Herdera,
Dobrovskog i Kopitara, Vuk je svoje poglede o tom pitanju formulisao još1836, ali ih je objavio tek 1849. U
svom poznatom radu "Srbi svi i svuda", koji je s hrvatske strane većsto pedeset godina ozloglašavan kao
najčistiji izraz velikosrpskih težnji, on je, na osnovu pomenutih teorija, govorio o jezičkom jedinstvu. Srba "tri
zakona" (tri vere): pravoslavne, katoličke i islamske.
Veću uvodu svoje rasprave napisao je: "Zaista se zna da Srbi sad žive u današ
njoj Srbiji (između Drine i
Timoka i između Dunava i Stare planine), u Metohiji (od Kosova preko Stare planine, gde je Dušanova
stolica Prizren, Srpska patrijaršija Peći manastir Dečani), u Bosni, u Hercegovini, u Zeti, u Crnoj Gori, u
Banatu, u Bačkoj, u Srijemu, u desnom Podunavlju od više Osijeka do Sentandreje, u Slavoniji, u Hrvatskoj
(i Turskoj i Austrijskoj krajini), u Dalmaciji, i u svemu Adrijatičkom primorju gotovo od Trsta do Bojane.
Svi su oni Srbi zato što govore ne samo isti jezik, veći isto štokavsko narečje. Iako neznatno različ
ito od
štokavskog je i čakavsko ili kajkavsko narečje, koje Vuk ne ž
eli da po svaku cenu ubraja u srpski jezik.
Zašto, međutim, sve pripadnike štokavskog narečja naziva Srbima i kad oni imaju drugu, katoličku ili
islamsku, a ne pravoslavnu veroispovest? Zato veli što se samo oni, kojih ceni da ima oko tri miliona,
kim razlikama i sistemima u kojim žive, svi nazivaju Srbima ili
uprkos svim socijalnim i pravno-politič
Srbiljima. Muslimani, međutim, mada među njima `ni od stotine jedan ne zna turski`, sebe smatraju `pravim
Turcima`.
JOŠje čudnovatiji slučaj pripadnika `Zakona rimskoga`, koji `sami sebe` nazivaju Slavoncima, Boš
njacima,
Bosancima, Dubrovčanima, Dalmatincima, Bunjevcima, Šokcima, Latinima, a učeniji među njima Ilirima ili
evačke županije, teritorije koja se
Ilircima. Samo poneki među njim, oni iz Zagrebačke, Virovitičke i Križ
naziva Hrvatskom, ponekad sebe nazivaju Hrvatima".
Zato se Vuk čudi kako to da svi Juž
ni Sloveni koji govore jedan jezik (štokavsko narečje srpskog jezika) ne
mogu da prihvate i zajedničko ime, kao, na primer, "Nemci i Mađari, kojih ima i katolika i protestanata
(luteranaca i kalvinista), pa čak i "Arnauti" (Albanci) koji su i muslimani i katolici i pravoslavci. "Svaki
Arnautin musliman dao bi deset Turaka za jednog Arnautina rimske vere, ili bi svaki Arnautin rimske crkve
ubio deset svojih katolika da bi spasao jednog Arnautina muslimana. Samo Južni Sloveni ne mogu da
prevaziđu svoje verske razlike, pa i omraze ne bi li se nacionalno ujedinili".
Vuk je optimista i veruje da će se od oko pet miliona pripadnika srpskog jezika stvoriti jedna nacija, ne
sluteći da će nasuprot nacionalno većintegrisanim Srbima, religija u DžIDžveku izgraditi Hrvate, a u DžDž
bosanske muslimane kao posebne, Srbima nesklone (ili neprijateljske) nacije. Ipak, on ovu versku podelu
nije potcenjivao, većje ostavljao mogućnost da štokavci katoličke vere, ako tako budu ž
eleli, ne prihvate
srpsku nacionalnost i ime većse opredele da budu Hrvati, a svoj jezik, iako je on zaista identičan sa
srpskim, nazovu svojim imenom.
IZ rečenog, jasne su bar dve stvari. Prva je da u Vukovoj nacionalnoj ideji, zasnovanoj na jezičkoj teoriji
koja je tada vladala Evropom, nema ni traga od nacionalne, velikosrpske agresivnosti i isključivosti, tim pre
što je istovetnu misao i poglede na južnoslovensko jedinstvo više od pola veka pre Vuka (1783) zastupao
bivši jezuitski kaluđer Jozef Dobrovski. Uz sve to, i sami hrvatski pisci i lingvisti su 1850. znamenitim
Bečkim dogovorom sa srpskim predstavnicima prihvatili gledište da jedan narod ima i jedan jezik. Osim
toga, mnogi dalmatinski katolici (neko vreme i famozni don Mihovil Pavlinović) smatrali su Dalmaciju
srpskom zemljom, koja u civilizaciju treba da ide pod vođstvom Srbije.
Medo Pucićje, na primer, pisao 1867. da je Dubrovnik "srpska republika", a pesnik Luka Botići istoričar
Natko Nodilo su tvrdili da je u Dalmaciji srpska nacionalna svest odnela pobedu.
Za srpski naziv svog jezika zalagali su se i đaci zadarske katoličke bogoslovije, koji su osnovali udruž
enje
"Regimenta ne boj se". Zato je i svako poređenje Vukovog "velikosrpstva" i Starčevićevog velikohrvatstva
neodrž
ivo. "Vukovo pansrpstvo počiva u oblasti filološko-kulturne tekovine, dok Starčević
evo panhrvatstvo
počiva u oblasti
drž
avno-političke ideologije". (Milorad Ekmečić)

(Nastaviće se)
VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (6)

Promena ratnih ciljeva

6. jul 2007

KAD ju je 28. jula 1914. napala Austrougarska, Srbija je pred sebe, kao najvažniji cilj, stavila odbranu
otadž
bine. Pri tom je, međutim, odmah počela da traži i strategiju trajnog oslobađanja od opasnosti
austrougarskog i germanskog ekspanzionizma koji je ugrožavao opstanak Srbije kao države, ali i celog
srpskog naroda. Jedna od prvih tačaka te strategije bila je ideja o oslobađanju ostalih južnoslovenskih
naroda od vlasti Habzburške monarhije, njihovom ujedinjavanju sa Srbijom i stvaranju velike, jedinstvene
jugoslovenske drž
ave.
O celishodnosti i istorijskoj vrednosti takve ideje vodili su se sporovi u javnosti, da bi se njeno osporavanje
umnožilo posle razbijanja Jugoslavije 1991. U tim osporavanjima apostrofirani su nepromišljenost i olako,
na prečac, prihvaćena takva rešenja u vreme najtežih i najkrvavijih borbi srpskog naroda za odbranu
domovine. Ma kako se sudilo o tom rešenju, istorijske istine radi, neophodno je reći da usvajanje
Jugoslavije, kao ratnog cilja Srbije, već1914. nije bilo ishitrena odluka tadašnjeg političkog i intelektualnog
vođstva Srbije, većje ona poticala iz duge istorije ideja o jedinstvu južnoslovenskih naroda...
Jugoslovenski pokret koji se razvio pre Prvog svetskog rata, kako u južnoslovenskim zemljama
Austrougarske, tako i u Srbiji, nije mogao ostati bez uticaja na vodeće političke i vojne krugove ove
kraljevine. Misao o celishodnosti ujedinjavanja Srba, Hrvata i Slovenaca radi stvaranja snažne države
sposobne za odbranu od spoljnih, pre svega germanskih težnji ka teritoriji Balkana, delovala je i u srpskoj
zvaničnoj politici, tim pre što je u javnosti sve češ
će upotrebljavan i argument o bezbolnijem okupljanju svih
Srba u većoj jugoslovenskoj nego u srpskoj drž
avi, koja ipak ne bi mogla da ih sve obuhvati.
UPRKOS tome, činjenica je da je do 1914. godine čitava nacionalna politika Srbije pred očima i u
planovima imala "samo srpski nacionalni interes" i da je, i kad je pomagala jugoslovenskim kulturnim i
političkim akcijama, mislila pre svega na "oslobođenje neoslobođenog srpstva". Sam regent Aleksandar,
upoznajući se 1912. sa Memorandumom Marka Cemovića o ujedinjavanju srpskih zemalja (Srbije, Crne
Gore, Stare Srbije i dela Makedonije), dolazio je na pomisao da bi se tome mogle dodati i neke druge
austrougarske teritorije (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Banat i Bačka), s obzirom na njihov etnički sastav i
jezik, ali su ove njegove ideje ostajale bez posledica.
U vrlo kratkom vremenu posle austrougarskog napada 28. jula 1914, u samim krugovima Vlade Srbije
počelo je da se razmišlja o širim ciljevima srpske drž
avne politike od ujedinjenja srpstva. Tako je veću leto
bine i ujedinjavanja Srba, ka širem
1914. otpočela evolucija ratnih ciljeva Srbije od odbrane otadž
jugoslovenskom programu. Još4. septembra predsednik Vlade Nikola Pašićje u važnoj cirkularnoj noti
diplomatskim predstavnicima Srbije pisao kako bi mogući ishod tek započ
etog rata bio stvaranje "jake
ave u koju će ući svi Srbi, i svi Hrvati i svi Slovenci".
jugozapadne slovenske drž
Veći ranije zagrejani za ideju unitarnog jugoslovenstva, koja je bila veoma rasprostranjena i među Hrvatima
i Slovencima, na razradi ove Pašićeve zamisli angažovao se čitav tim istaknutih intelektualaca okupljenih u
Nišu oko njegove vlade u jesen 1914, u kojem su prvorazrednu ulogu igrali profesori Jovan Cvijić, Božidar
Markovići Aleksandar Belić, te zastupnik ministra inostranih dela Jovan Jovanović.
NjIHOVA zalaganja podsticala je činjenica da je i u radikalno promenjenim ratnim okolnostima, među
Hrvatima i Slovencima sačuvano jezgro jugoslovenski i srbofilski nastrojenih ljudi, koji su uspeli da se pre
izbijanja sukoba dohvate inostranstva i otpočnu javnu delatnost u prilog razbijanja Habzburške monarhije i
stvaranja jugoslovenske drž
ave. Aktivnost dvojice među njima, Hrvata Frana Supila, koji je u jesen 1914.
dolazio u Niš, i Slovenca Nika Županića, koga je rat i zatekao u Srbiji, bila je od velikog uticaja.
Radeći na preformulaciji srpskog nacionalnog programa i prihvatanju novih ratnih ciljeva Srbije i njeni na tim
poslovima angaž
ovani politič
ari i intelektualci, nisu uočavali ili uvažavali neka druga opominjuć
a fakta.
Najpre, potpuno su zanemarili pojavu da su iste okolnosti koje su podstakle zalaganja projugoslovenskih
krugova u inostranstvu, jošu mnogo već
oj meri izazvale besna antijugoslovenska, a naročito antisrpska
raspolož
enja i njihova, ponekad brutalna ispoljavanja u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Sloveniji.
Klerikalne snage socijalnog katolicizma i islamske isključivosti bučno su pojačale agitaciju za stvaranje
Velike Hrvatske na osnovama hrvatskog drž
avnog prava, odnosno za afirmaciju bošnjaštva, a sve u
okvirima Habzburške monarhije. Ova je agitacija privukla na svoju stranu i neke dotadašnje pristalice
jugoslovenstva. Izlivi strastvene mržnje prema Srbima izbijali su na raznim stranama Hrvatske, Slavonije i
na srpska civila u Čelebićima avgusta 1914. od muslimanske milicije ("šuckora")
Bosne. Ubijanje 84 neduž
bio je najdrastič
niji izraz te mržnje, ali i zlokobni nagoveštaj buduć
ih slič
nih i težih dela te vrste u 20. veku.
Isto tako, nije uzeta u obzir ni činjenica da se u austrougarskim regimentama austrijske armije koje su 1914.
prodirale u Srbiju borilo mnogo ostrašćenih srbomrzaca (Hrvata i Muslimana), koje su njihovi pretpostavljeni
lako navodili na zloč
ine nad nezaš
tićenim srpskim narodima.

(Nastaviće se)
VELIKA SRBIJA - STVARNOST I MIT (7)

Od gotovog veresija
7. jul 2007

Kroz mnogobrojne razgovore i rasprave postepeno se kristalisala misao o stvaranju zajedničke drž
ave
Južnih Slovena, koja bi, s jedne strane, ojačala snage Srbije i Crne Gore u odbrani nezavisnosti, a s druge
omogućila i drugim jugoslovenskim zemljama i narodima da se oslobode tuđinske vlasti i ujedine sa
"jednokrvnom braćom".
Dve srpske kraljevine boriće se u Prvom svetskom ratu da se ujedine "sa Bosnom, Hercegovinom,
Vojvodinom, Dalmacijom, Hrvatskom, Istrijom i Slovenačkom" u jedinstvenu državu koja će "bez posebne
organizacije č
uvati nacionalne osobine svakog plemena" koje se uključi u njen sastav. Taj cilj počivao je na
tada vladajućem uverenju da su Srbi, Hrvati i Slovenci jedan narod s tri imena, ili tri plemena jednog
naroda.
Takvo uverenje je preovlađivalo u intelektualnim liberalnim sredinama svakog od ovih naroda. Plan njihovog
ujedinjenja predviđao je da će u novoj državi biti zagarantovane sve tekovine moderne, demokratske
ke i islamske), čuvanje
civilizacije: građanska prava, potpuna ravnopravnost triju religija (pravoslavne, katolič
kog jezika, ravnopravnost ćiriličnog i latiničnog pisma, kulturne specifičnosti svakog
posebnosti slovenač
naroda, stečeni položaji "sposobnom i ispravnom činovniš
tvu".
Ono što je ovu drž
avu imalo učiniti centralističkom monarhijom, jeste ustavno uređenje jednako za sve
njene delove, jedinstvena odbrana i spoljna politika, te zajednički drž
avni simboli, uz zadržavanje amblema
koji su izražavali "istorijsku individualnost Hrvata", a po potrebi i Slovenaca.
Sva ova načela uneta su u jednu sveč
anu izjavu koju je Narodna skupština Srbije usvojila 7. decembra
1914. To je znamenita "Niška deklaracija", kojom su ratni ciljevi odbrane Srbije i nacionalni planovi
ujedinjenja srpstva, zamenjeni ciljem obrazovanja jugoslovenske drž
ave, podrazumevajući utapanje dveju
suverenih srpskih država u njen sastav. Time je Srbija nač
inila prvi, ali odluč
ujući, korak u zameni svoje
drž
avne gotovine za nesigurni jugoslovenski kredit. To jamač
no nije bio rezultat njene velikosrpske politike.
Nikola Pašić, najodgovornija lič
nost tadašnje srpske politike, naslućivao je da ovo rešenje krije u sebi
mnoge neizvesnosti.

ZA čitavo vreme rata on ć

e ponavljati da "Srbija hoće da oslobodi i ujedini Jugoslovene, a neće da se utopi
u more jedne Jugoslavije". A bašto ć
e joj se dogoditi zbog kratkovidosti vladajuće političke i intelektualne
elite tog smutnog vremena.
Alternativu ovom novom državnom programu Srbije imala je jedino Apisova organizacija "Ujedinjenje ili
smrt" - „Crna ruka“, koja je predviđala samo ujedinjavanje celog srpskog naroda štokavskog jezičkog
područ avu. Budući da je ovakav plan tretirao sve Hrvate štokavce kao
ja u jednu federalno organizovanu drž
Srbe, a istovremeno iz sastava ove države isključivo Slovence, on je u sebi nosio elemente velikosrpskih
ideja. Zato od strane odgovornih činilaca srpske drž
avne politike nije uziman u ozbiljnu raspravu.
Kad je ova organizacija, nasuprot politici vlade i regenta Aleksandra, tokom rata na Solunskom frontu ostala
uporna u ovim i nekim drugim svojim zahtevima, dajuć
i mesta i sumnji da je za njihovo ostvarenje spremna
na upotrebu revolucionarnih i teroristič
kih sredstava, sama sebi je potpisala smrtnu presudu. Na
montiranom sudskom procesu u Solunu početkom 1917, koji su udesili Pašići regent Aleksandar,
mnogobrojnim presudama "Crna ruka" je razbijena, a njen vodeći čovek Dragutin DimitrijevićApis i dvojica
njegovih najbliž
ih saradnika (Vulovići Malobabić) osuđeni su na smrt i u junu pogubljeni.
Bilo kako, u pravu je Ljubodrag Dimićkoji je zaključio da "Niška deklaracija" predstavlja "definitivnu
prekretnicu" u definisanju ratnih ciljeva, kao i u ukupnoj državnoj i nacionalnoj politici Srbije. Nesaglasnost u
tom pogledu doći će do izražaja vrlo brzo posle izglasavanja "deklaracije".

IMAJUĆI neprestano na umu ideju o ujedinjavanju srpskog naroda, Nikola Pašićje u dubini duš
e na
obrazovanje Jugoslavije gledao kao na rešenje u kojem celina srpskog nacionalnog i teritorijalnog prostora
neće izgubiti integritet. U taj prostor on je računao Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, srpske predele
Južne Ugarske, jadransku obalu do Dubrovnika, a po mogućnosti i do Splita. Tek posle zaokruž
ivanja ovog
ki uređene jugoslovenske kraljevine na čijem bi čelu bili
entiteta on bi se mogao uključiti u sastav centralistič
vladari iz dinastije Karađorđević.
U zgradi Krsmanovića u Beogradu, 1. decembra 1918. proglaš
eno je stvaranje Kraljevstva Srba, Hrvata i
Slovenaca.
Slovenci su ujedinjenje smatrali neizbež
nim, a Hrvati nuž
nim zlom, a delimično ga osećali i kao svoj poraz. I
jedni i drugi su ga smatrali privremenim reš
enjem i prolaznom stanicom ka samostalnim nacionalnim
drž
avama. I među njima bilo je istinskih i oduševljenih Jugoslovena, ali jošviše onih Hrvata koji se nisu
odricali sna o velikoj Hrvatskoj. Vreme će to ubrzo pokazati. U svakom slučaju mi danas znamo da je
e štete nego koristi.
unitaristički koncept ujedinjenja Jugoslavije, pa i ujedinjenja uopšte, Srbima doneo viš
Ideologiju nacionalnog jedinstva Jugoslovena iskreno i masovno prihvatili su samo Srbi, slabeći na taj način
svoje vlastito nacionalno biće i osećanje i svoju otpornost prema pritiscima s raznih strana kojima će biti
izlož
eni do danas.

KRAJ