8) Политичност паганске религије и хришћанства у Римској империји

Увод
У години јубилеја (2013) поново почиње да се расправља о разлозима, значају и
последицама Константиновог обрта. ,,Тада је почео да се обликује један свет, свет који
је све више почињао да личи на свет у којем данас живимо“ 1 Потребно је разјаснити
теме важности религијског феномена, религија старог Рима, политичности римске
религије, односа хришћанства према Римској држави и узроке и последице
Константиновог обрта. Циљ је показати да је баш политичност религије у античко доба
изазвала прогоне и страдања хришћана у прва три века.

1. Важност религијског феномена

Често нам се чини да ова тема не заузима централно место у животима
појединаца данас, међутим, управо је религијски феномен највише заокупљао научну и
опште људску пажњу, како некада, тако и сада. Антички историчар Плутарх сведочи да
је могуће наћи град без утврда и писма, без краља и кућа, без богатства и новца, без
глумишта и школа, али да је немогуће видети град без богова и храмова у коме се људи
не моле. Паганска религија је имала централно место у животима појединаца, али и
целокупног царства. Римљани су ширили царство и очували његово јединство, али
никоме нису наметали своју религију. Освојене територије су настављале да поштују
своја божанства. Поробљени народи су били у обавези да се моле својим боговима, јер
се веровало да државни мир зависи од мира са боговима. (Pax Romana = pax deorum).
Овај став је био извор апсолутне политичности античке многобожачке религије.

2. Религија Старог Рима

Та религија је првенствено била религија државе, где је град оличавао главно
божанство. Поред веровања у вечни град Рим, Римљани су позајмљивали различита
веровања и богове, мењали им имена и прилагођавали их својим потребама. Први извор
је била старојелинска митологија, одакле су позајмљени Јупитер, Јунона и Минерва
(капитолско тројство). Управо је Константин Велики одбио да принесе жртву у
Капитолском храму после победе над Максенцијем 312. год. Римска историја је
обележена прихватањем нових божанстава.
У римску свест су, преко Грчке, улазила и веровања Блиског истока и старог
Египта, које је покорио Александар Велики. Тако долази до теокрасије – мешање
богова и до слабљења римске религиозности, па се појављује потреба за рестаурацијом
паганске побожности (од Августа до Декија).
Римску религиозност карактеришу облици празноверја: астрологија (која
долази из Вавилона и Египта, преко Грчке) где су у звездама видели прст богова, а
посебно је важан био распоред звезда приликом рођења. Тиберије је консултовао
астрологе чак и за уобичајене и свакодневне ствари. Ово изазива слабљење изворне
религиозности и развоја магије, која избавља од стега судбине.

1
Радивој Радић, Тријумф хришћанства, Београд 2013, 77
 Посебан облик народне религије се огледао у вери у чуда, а посебно у
Асклепија лекара, који је сматран за ,,спаситеља света“. Јулијан Апостата је у 4. веку
покушао да обнови његов култ насупрот Христу Спаситељу. Карактеристика
побожности овог периода је и мањак морала. Временом ова религија губи уверљивост
и суштину, остављајући празнину коју су знали да испуне хришћански мисионари.
Постојали су и одређени мистеријски култови, којима је заједничка тема била
смрт и поновно рађање. Зато су били веома популарни и привлачни. Постојао је и
религијски култ цара.

3. Политичност римске религије

Обавезност поштовања локалних богова је попримила политичку димензију.
Одбијање учествовања у локалним праксама није било само на личном нивоу, већ и на
друштвеном, пошто се сматрало да се тако могао изазвати гнев богова и уништење
града. Друштвено и политичко јединство царства се обезбеђивало макар и формалним
поштовањем богова. Ово је био први ниво сукоба државних власти и хришћана, који су
због неучествовања у култу сматрани за безбожне и опасне по државу. Римска
идеологија је подразумевала нераскидиву везу политике и религије.
Други ниво сукоба је постојање религиозног култа цара, који је дошао са Истока.
Јелинистички владари у Малој Азији су називани ,,спаситељима“ (σωτήρ) и
господарима (κύριος). Тако се и у Риму појављује схватање да се у владару пројављује
сам бог. То почиње од 27. год пре Христа, кад је сенат Октавијана прогласио
Божанством. Међутим, јеванђелисти сведоче да је Бог Христос једини Спаситељ и
Господ. Ови појмови у антици нису имали теолошка значења као сада. Култ цара је
непомирљиво раздвајао паганство од хришћанства.

4. Однос хришћана према Римској држави

Иако су римске власти гониле Цркву у првим вековима, однос хришћана према
држави је био другачији, изузимајући 18. главу Откривења. Прва саборна посланица Ап
Петра, 13. глава посланице Римљанима, ранохришћанска литература и остали списи
нам сведоче позитиван став хришћана према држави, где се позивају да буду покорни
властима, да је свака власт од Бога, да је поштују. Чак, Климент римски упућује
молитве Богу за Домицијана који гоне хришћане (1Кор).
Хришћани нису били непријатељи империје. У прогонима су видели присуство
демонске силе у историји, али не и у институцији цара, чију су легитимност
прихватали. Хришћани су одбијали да се клањају цару као божанству, али не и цару као
слузи Божијем који твори вољу Божију.

5. Узроци и последице Константиновог обрта

У литератури се наводе разлози обрта од чуда до политичких разлога. Први је
позитивно расположење хришћана према цару и држави. Други је људски квалитет
хришћана, који су били у мањини (12-15%), али су били образовани и добро
организовани. Константин је видео политички потенцијал хришћанске Цркве. Ипак не
постоји разлог да не прихватимо и чуда и лични Константинов преображај. Радић
сматра да је у времену економске кризе, процвата мистицизма и сујеверја хришћанство
нудило убедљив и једини пут до спасења.
Последице овог обрта су многобројне и обухватају и царство и Цркву. Старија
западноевропска историографија сматра да је то значило капитулацију Цркве, издају
јеванђелских идеала и почетак источног цезаропапизма. Отац Александар Шмеман
сматра (Историјски пут православља) да је теократски апсолутизам постао неодвојивом
саставицом схватања хришћанског света. Међутим, није дошло до пуке замене
религија, где је паганство уступило место хришћанству, јер су њихове природе
различите. Зато Милански едикт символично значи крај антике. Религија задржава
политичност, али која се битно разликује од античке. То видимо у почетцима
раздвајања државе и Цркве у Јустинијановој симфонији. Римски цар се почео сматрати
за лаика и слугу Божијег, а не за божанство. То је била посебна промена.
У Православној Цркви, Константин се сматра за равноапостолног, који је
пружио могућност Цркви за христијанизацију световне културе и царства.