TEHNOLOŠKO-METALURŠKI FAKULTET

BEOGRAD

Branimir N. Grgur

ELEKTOHEMIJSKI
IZVORI ENERGIJE

NESREĐENI SINOPSIS PREDAVANJA

SAMO ZA INTERNO KORIŠĆENJE
1. UVOD

Elektrohemijski izvori energije predstavljaju sisteme u kojima se potencijalna hemijska

energija pri odigravanju elektrohemijske reakcije pretvara u električnu energiju u obliku
jednosmerne struje niskog napona. Ukoliko se hemijska reakcija odigrava ireverzibilno, takvi
sistemi se nazivaju primarni elektrohemijski izvori energije, a ukoliko se hemijska reakcija
odigrava reverzibilno, odnosno aktivnu materiju je moguće regenerisati dovođenjem električne
energije iz spoljašnje sredine, takvi sistemi se nazivaju sekundarni elektrohemijski izvori
energije (akumulatori).

Istorijat elektrohemijskih izvora energije

Stari grci su znali da se trljanjem ćilibara (gr: elektron) vunenim suknom dobijaju
neobični efekti privlačenja, kako je kasnije utvrđeno zbog nastanka statičkog elektriciteta. Jedan
od prvih uređaja koji je mogao određeno vreme da akumulira statički elektricitet bila je
Lajdenska boca (Leiden jar, 1745 god.). Luiđi Galvani je otkrio, tokom 1780-1790. god., da se
žabljiji kraci pomeraju ukoliko se dodirnu različitim metalima, što je on pripisao postojanju tzv.
životinjskog elektriciteta (lat: electricitati animali). Alesandro Volta je to osporio i dokazao da
se električna struja javlja kao posledica kontakta dva metala se elektrolitom (kontaktni
elektricitet). 1800. god. je konstruisao Voltin stub1, sastavljen od naizmenično poređanih pločica
srebra i cinka izmeđi kojih se nalazio papir umočen u rastvor soli-prvi elektrohemijski izvor
električne energije. To je predstavljalo prekretnicu u razvoju nauke o elektricitetu i početak
elektrohemije kao nauke, pošto je proizveden uređaj koji predstavlja konstantni izvor
jednosmerne električne struje. U sledećih 200 godina sledio je razvoj različitih elektrohemijskih
izvora energije:

1800 Voltin stub (Voltaic pile): srebro (bakar) – cink (kalaj),

1836 Danijelova ćelija (Daniell cell): bakar – cink,
1838 Grov (Grove) gorivni spreg H2-O2
1859 Olovni akumulator (Planté),
1868 Leklanšeova (Leclanché) Zn-MnO2 ćelija,
1898 Komercijalne ćelije (Zn-MnO2) za baterijake lamp (D cell),
1899 Junger: nikl- kadmijum akumulator,
1946 Njuman (Neumann): hermetički NiCd-akumulatori,
1950te General Electric –superkondenzatori,
1960te Alkalne Zn-MnO2 ćelije,
1970te Litijumski primarni elementi, hermetički olovni akumulatori,
1970te Protočni redoks akumulatori,
1990 Nikal - metal hidridni (NiMH) akumulatori,
1991 Litijum ion,
1992 Punjive alkalne ćelije,
1999 Litijum polimer,
2000te Cink, Litijum-vazduh akumulatori.

1
On the electricity excited by the mere contact of conducting substances of different kinds. In a Letter from
Mr. Alexander Volta, F.R.S. Professor of Natural Philosophy in the University of Pavia, to the Rt. Hon. Sir
Joseph Banks, Bart. K.B. P.R.S. Read June 26, 1800. (Philosophical Transactions, ROYAL SOCIETY OF
LONDON, 1800, p. 403)

1
2. ELEMENTARNI POJMOVI I DEFINICIJE

2.1. Uvod u izvore energije.

2.1.1. Direktno pretvaranje različitih vidova energije u električnu energiju

Osnovni vidovi energije na mikro nivou, koji omogućavaju funkcionisanje današnje
civilizacije su uglavnom toplotna i električna energija, koja se u daljim tehnološkim
postupcima primenom određenih konvertora može pretvarati u ostale vidove energije.
Električna i toplotna energija se danas u velikom procentu dobijaju iz neobnovljivih
izvora energije. Pod pojmom neobnovljivih izvora energije se podrazumevaju svi potencijalni
nosioci nekog vida energije koji su jednom stvoreni ali se za sada ne mogu obnoviti. Takvi
nosioci energije su ugalj, nafta i derivati nafte, prirodni gas, fisiona (nuklearna) goriva. Hidro
energija je delimično obnovljivi izvor, pošto se njihova količina može menjati u vremenu (reke
nastaju i nestaju).
potencijalna energija
vodotokova - hidro
energija

gasovi
stalene baste, pregrejana vodena para
zracenje turbina

parni generator
kotao elektricne
energije
ugalj = sagorevanje
nafta = sagorevanje toplota
prirodni gas = sagorevanje
nuklearno gorivo= fisija

TOPLOTNA ELEKTRICNA
ENERGIJA ENERGIJA

Slika 2.1. Pretvaranje potencijalne hemijske energije neobnovljivih izvora u različite vidove
energije.

Problemi sa neobnovljivim izvorima energije su prvo u njihovoj količini i

rasprostranjenosti. Zalihe fosilnih goriva su ograničene i brzo nestaju, a usled koncentracije
energetskih resursa u svega nekoliko oblasti u svetu, korišćenje fosilnih goriva stvorilo je sistem
međuzavisnosti, tako da se države koje zavise od uvoza fosilnih goriva nalaze u podređenim
položajima. Drugi problem je zagađenje čovekove okoline. Sagorevanje fosilnih goriva, naročito
onih baziranih na nafti i uglju, predstavlja najverovatniji uzrok globalnom zagrevanju, dakle
stvaranju tzv. efekta staklene bašte. Promena klimatskih uslova predstavlja jednu od
najozbiljnijih opasnosti za Zemljin ekološki sistem zbog mogućeg uticaja na proizvodnju hrane i
ključne procese koji stvaraju produktivnu prirodnu okolinu. Primena nuklearne energije sa druge
strane, predstavlja uslovno čistu tehnologiju, ali u slučaju katastrofa može doći do izuzetno
velikih zagađenja sa ogromnim posledicama na čoveka i čovekovu okolinu. Takođe, veliki
problem predstavlja i problem odlaganja radioaktivnog otpada.
2
 Sa druge strane obnovljivi izvori energije predstavljaju neiscrpan prirodan vid energije
koja se nalazi svuda oko nas.

2.1.2 Podela i značaj obnovljivih izvora energije u očuvanju čovekove okoline.

Pod pojmom Obnovljivi izvori energije (OIE), podrazumevaju se izvori energije koji se nalaze u
prirodi i obnavljaju se u celosti ili delimično. Na primer za Republiku Srbiju raspodela
onovljivih izvora energije je sledeća:

bioobnovljivi izvori (63%)

energija malih vodotokova, (10 %)
energija vetra, (5%)
neakumulirana sunčeva energija, (17%)
geotermalna energija. (~5%)

Pošto se potencijalna energija bioobnovljivih i obnovljivih izvora nalazi u vidu koji

veoma često nije moguće direktno koristiti, potrebno je prevesti u drugi vid energije-konverzija.
Bioobnovljivi izvori energije raspolažu sa potencijalnom hemijskom energijom koja se
može prevesti u toplotnu i električnu energiju na različite načine, kao što je prikazno na donjoj
slici.
mehanicka energija

elektricna toplota toplotna energija

energija

sagorevanje
GORIVNI
GALVANSKI
SPREG
BIOOBNOVLJIVI
IZVOR
reforming ENERGIJE
reaktor

hemijska ili
gasovita goriva biohemijska
modifikacija
tecna goriva

Slika. 2.2. Pretvaranje potencijalne energije bioobnovljivih

izvora energije u druge vidove energije.

POZNATO JE DA SE SAGOREVANJEM BIOGORIVA TAKOĐE OSLOBAĐA

UGLJEN-DIOKSID KAO GLAVNI GAS EFEKATA STAKLENE BAŠTE, MANJE JE
POZNATO DA SE ISTI GAS OSLOBAĐA I PROCESOM PRIRODNOG TRULJENJA
BIOGORIVA (Ciklus kruženja ugljenika u prirodi), ČIME SE ZNATNO MANJE UTIČE
NA ZAGAĐENJE ATMOSFERE NEGO SAGOREVANJEM NEOBNOVLJIVIH
GORIVA (NAFTA, UGALJ).

3
 Jedan od mogućih načina je i hemijska ili biohemijska modifikacija kojom se mogu
dobiti različita tečna goriva (bioalkoholi, biodizel) odnosno gasovita goriva (biovodonik,
biometan i drugi biogasovi), koji se u gorivnim galvanskim spregovima mogu prevesti u
električnu, a kasnije i mehaničku energiju.

Kinetička energija VETRA se može konvertovati u mehaničku ili električnu energiju

primenom vetrogeneratora.
vetrogenerator

mehanicka energija vetra

elektricni
energija generator

jednosmerna ili
naizmenicna struja

Slika 2.3. Konverzija energije verta u električnu i mehaničku energiju

Energija zračenja Sunca se može prevesti u električnu energiju primenom fotonaponskih

konvertora (solarnih ćelija) odnosno u toplotnu energiju primenom solarnih kolektora.

Sunce

solarna energija

solarni fotonaponska
kolektori celija

mehanicka energija
voda
toplotna energija elektricna energija

2.4. Konverzija energije Sunca u električnu i toplotnu energiju

Međutim, zbog periodičnosti rada ekološki prihvatljivih konvertora energije

(vetrogeneratora, fotonaponskih ćelija, solarnih kolektora i sl.), uslovljenih vremenskim

4
prilikama, dobom dana odnosno godine, neophodno je dobijenu energiju konvertovati i
akumulirati (skladištiti) da bi se omogućilo trošenje i pri nepovoljnim uslovima. Konverzija i
akumulacija energije je naročito bitna ukoliko se konvertori koriste u specifičnim uslovi gde ne
postoji mogućnost povezivanja na elektrodistibutivnu mrežu, kao na primer: seoska
domaćinstva, vikendice, vojni objekti, telekomunikacioni repetitori i sl.

Električna energija dobijena konverzijom obnovljivih izvora energije se uglavnom

skladišti u elektrohemijskim izvorima električne energije (EHIE).

2.2. Mesto i uloga EHIE među različitim pretvaračima energije

EHIE predstavljaju pomoćne izvore električne energije i služe za napajanje prenosivih

uređaja, kod kojih nije moguće direktno povezivanje na elektrodistributivnu mrežu: automobili,
viljuškari, različita sredstva za osvetljavanje-baterije, radio aparati, radio stanice, laptop, mobilni
telefoni, tableti, vojna primena i sl. Dodatno napajanje u slučaju ispada elektroenergetskog
sistema, kao na primer napajanje telefonskih centrala, liftova, osvetljenje i sl.

KONVERZIJA I AKUMULACIJA ENERGIJE OBNOVLJIVIH IZVORA

Zbog periodičnosti rada konvertora energije (vetrogeneratora, fotonaponskih ćelija,

solarnih kolektora i sl.), uslovljenih vremenskim prilikama, dobom dana odnosno godine,
neophodno je dobijenu energiju konvertovati i akumulirati da bi se omogućilo trošenje i pri
nepovoljnim uslovima. Konverzija i akumulaciaja energije je naročito bitna ukoliko se
konvertori koriste u specifičnim uslovi gde ne postoji mogućnost povezivanja na
elektrodistibutivnu mrežu, kao na primer: seoska domaćinstva, vikendice, vojni objekti,
telekomunikacioni repetitori i sl.

Osnovni vid energije koji se dobija korišćenjem vetrogeneratora i fotonaponskih ćelija je

električna energija, dok se primenom solarnih kolektora dobija toplotna energija. Shodno tome,
mogu se razmatrati i dva osnovna vida akumulacije energije, akumulacija električne, odnosno
toplotne energije.

Pošto se potencijalna energija obnovljivih izvora nalazi u vidu koji veoma često nije
moguće direktno koristiti, potrebno je tu potencijalnu energiju prevesti u drugi vid procesom
konverzije (pretvaranja). Takođe, zbog periodičnosti rada ekološki prihvatljivih konvertora
energije (vetrogeneratora, fotonaponskih ćelija, solarnih kolektora i sl.), uslovljenih vremenskim
prilikama, dobom dana odnosno godine, neophodno je dobijenu energiju akumulirati
(skladištiti) da bi se omogućilo trošenje i pri nepovoljnim uslovima. Konverzija i akumulacija
električne (kao i toplotne) energije je naročito bitna ukoliko se konvertori koriste u specifičnim
uslovi gde ne postoji mogućnost povezivanja na elektrodistibutivnu mrežu, kao na primer:
automobili, seoska domaćinstva, vikendice, vojni objekti, telekomunikacioni repetitori i sl.
Na slici su kao primer, prikazani mogući tehnološki postupci konverzije i akumulacije
energije nekih obnovljivih izvora za pogon automobila, koji danas predstavljaju pojedinačno
male ali u celini (ako se uzme u obzir da se godišnje u svetu proizvede oko 50.000.000
automobila) ogromne zagađivače okoline.

5
 Energija vetra

BIOMASA
-biodizel

Energija Sunca -bioalkoholi

Električna energija
-biogasovi
Gorivni galvanski
spreg
(FUEL CELL)
reforming
anoda katoda
Električna energija

Elektroliza KISEONIK/
vode VODONIK
VAZDUH
VODA
AKUMULATOR Električna energija

Različiti vidovi biomase se mogu prevesti u biodizel (ulja iz uljane repice, suncukreta,
kukuruza i sl.) i direktno koristiti kao pogonsko gorivo automobila. Takođe, u procesu
fermentacije biomase (šećera, skroba i sl.) mogu se dobiti bioalkoholi i biogasovi koji se
direktno mogu koristiti za pogon modifikovanih motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Ovako
modifikovana biomasa se može koristiti direktno kao gorivo u gorivnim galvanskim spregovima
(fuel cell) ili nakon razlaganja (reforming proces) u obliku vodonika.
Energija vetra primenom generatora električne struje ili energija zračenja Sunca
primenom fotonaponskih ćelija se može konvertovati u električnu energiju. Takva električna
energija se može akumulirati u elektrohemijskim izvorima električne energije (na primer
olovnim akumukatorima) i kasnije koristiti za pogon elektromobila. Drugi način akumulacije
je elektroliza vode pri kojoj se dobija gasoviti vodonik koji se može skladištiti, komprimovati i
koristiti kao gorivo u gorivnim galvanskim spregovima.

Iz ovog primera može se videti da konverzija i akumulacija energije obnovljivih

izvora pružaju neograničene mogućnosti primene kao i razlog za dalja razmišljanja o
unapređivanju tehnologija takvih procesa.

U akumulaciji električne energije se uobičajeno koriste elektrohemijski izvori električne

energije ili akumulatori. Elektrohemijski izvor električne energije je reaktor u kome se
potencijalna, hemijska energija reakcije u vidu Gibsove energije, prostorno razdvojenih
elektrohemijskih reakcija direktno pretvara u električnu energiju u obliku jednosmerne struje
niskog napona tokom pražnjenja. Suprotan proces, pri kome se električna energija prevodi u
hemijsku energiju aktivnih masa elektroda, naziva se punjenje. U zavisnosti od toga da li je neki
elektrohemijski izvor električne energije moguće regenerisati punjenjem, izvori se dele na
primarne i sekundarne - akumulatore. Primarni izvori energije se koriste samo tokom jednog
ciklusa pražnjenja, na primer, alkalni elementi sistema cink – mangan-dioksid. Međutim, ukoliko
se jedan ili oba reaktanta mogu dovesti iz spoljašnje sredine, radi se o primarnim hibridnim

6
izvorima energije, kao što su, na primer, gorivni galvanski spregovi i metal - vazduh elementi.
Na slici 4.4 je dat grafički prikaz zavisnosti specifične energije od specifične snage za različite
elektrohemijske sisteme, koji će biti detaljnije razmatrani.

Gorivni spregovi
Li-vazduh
1000
-1
Specificna energija / Wh kg

Metal-vazduh Li-polimer
Li-jon
100
MH-NiOOH
Redoks
akumulatori
10 Olovni
akumulatori
^

Superkondenzatori
1
10 100 1000
^ -1
Specificna snaga / W kg

Slika 4.4. Tipična zavisnost specifične energije od specifične snage

različitih elektrohemijskih izvora energije.

Sadašnjost i budućnost elektrohemijskih izvora energije za pogon električnih vozila

Na slici 4.47 dato je poređenje sadašnjih i tehnologija u razvoju, elektrohemijskih izvora

energije, koji se razmatraju za pogon elektromobila. Najpopularniji, olovo – olovo-dioksid
akumulatori imaju najnižu cenu, ali veoma nisku specifičnu energiju i omogućavaju mali radijus
kretanja, do ~50 km. Metal-hidrid – nikal-oksid akumulatori imaju povoljniji odnos specifične
energije i veći radijus kretanja, ~100 km, ali usled korišćenja skupih, retkih metala njihova
upotreba je veoma ograničena. Savremeni litijum - jon akumulatori, raspolažu značajnom
specifičnom energijom, zadovoljavajućim radijusom kretanja, ~160 km, pogodnim za gradsku
vožnju, ali im je cena veoma visoka.
Ovi pokazatelji ukazuju na potrebu optimizacije i usavršavanja elektrohemijskih izvora
energije za pogon elektromobila, sa posebnim akcentom na cink – vazduh elemente, koji bi u
budućnosti mogli dostići radijus kretanja i veći od 250 km.

7
 Slika 4.47. Stanje i mogući razvoj elektrohemijskih izvora energije za pogon elektromobila.

Akumulacija električne energije

Električna energije se može akumulirati na dva načina, neposredno i posredno.

Neposredna akumulacija pretpostavlja korišćenje akumulatorskih baterija (uz primenu
električnih pretvarača i stabilizatora), dok posredno skladištenje pretpostavlja elektrolizu vode i
skladištenje vodonika i kiseonika koji se prema potrebi mogu ponovo konvertovati u električnu
energiju u gorivnim galvanskim spregovima. Takođe,

5.5.1.1 Neposredna akumulacija električne energije

U zavisnosti od tipa generatora zavisiće i principijelna shema perifernih jedinica pri
akumulaciji energije. Na slici 5.5.1 je prikazana principijelna shema sa osnovnim perifernim
jedinicama neophodnim za korišćenje energije vetra i sunca.
Fotonaponski
pretvarač

Pretvarač i Upravljačka
ispravljač Punjač
jedinica

Potrošači Rotator
Stabilizator Akumulatorska
napona i baterija
frekvencije
Pretvarač
napona
Elektrodistributivna mreža

Slika 5.5.1. Shematski prikaz perifernih jedinica za korišćenje i

akumulaciju električne energije dobijene iz vetrogeneratora.

8
 Snaga vetra, P, koju vetrenjača može efikasno iskoristiti se može dati sledećom
jednačinom:

P = 0.05 ρπD2w3 (5.5.1)

gde je ρ, gustina vazduha, D, raspon krila vetrenjače, a w, brzina vetra.

Sa obzirom na to da se korišćenjem generatora naizmenične struje smanjuju gubici, upotereba
jednosmernih generatora je veoma ograničena. Shodno tome, idealno bi bilo koristiti
naizmenične generatore napona 220 V, frekvence 50 Hz, čime se omogućava i direktno
korišćenje proizvedene električne energije u periodima sa povoljnim vetrom. Međutim, zbog
različitih obimnih brzina rotiranja krila vetrenjače pri različitim brzinama vetra potrebno je
frekvencu održavati u granimcama bliskim 50 Hz. To se može ostvariti primenom zupčastih
reduktora ili elektronskim stabilizatorima napona i frekvencije. Ovako dobijena stabilisana
energija se direktno može koristiti od strane potrošača, ili predavati u elektroenergetski sistem
elektrodistributivne mreže. Ukoliko se energija skladišti u akumulatorima, neophodno je preko
pretvarača i ispravljača prevesti u jednosmernu struju sa potrebnim naponom za punjenje
akumulatorskih baterija (u slučaju korišćenja generatora jednosmerne struje pretvaračko-
ispravljačka jedinica se u principu može izostaviti, ali je potrebno koristiti generator sa naponom
potrebnim za punjenje akumulatora). Uobičajeno je da se akumulatorske baterije namenjene
ovakvoj primeni vezuju kombinovano redno-paralelno da bi se dobio napon od 48 V sa
potrebnim kapacitetom. Nakon pretvarača i ispravljača, akumulatori se pune pomoću punjača
koji u sebi sadrži elektronski sklop koji sprečava kako prepunjavanje tako i nedozvoljeno
pražnjenje (duboko pražnjenje) koji u mnogome skraćuju radni vek odnosno broj ciklusa
akumulatorskih baterija. Akumulisana energija se prema potrebi koristi, ali prevedena u
naizmeničnu struju napona 220 V, 50 Hz, za šta se koristi pretvarač napona. Za neke primene
kao što su osvetljenje, rad nekih elektronskih uređaja (TV, radio prijemnici, računari i sl.) može
se direkto koristiti električna energija iz akumulatorske baterije, pri čemu se potreban napon
može po želji menjati jednostavnim prespajanjem ćelija akumulatorskih baterija. Na primer,
izvodi na 6, 12 ili 24 V. Upravljačka jedinica, koja radi na principu povratne sprege i koja se
sada uglavnom proizvodi na bazi elektronskih procesora, ima ulogu usaglašavanja rada svih
elemenata vetrogeneratora, kao što su podešavanje koraka elise radi stabilnosti rada, praćenje
punjenja, pražnjenja i dopunjavanja akumulatora, prebacivanje potrošnje ili iz akumulatorskih
baterija ili direktno iz vetrogeneratora, praćenje i ograničavanje potrošnje da bi se sprečilo
oštećenje sistema i sl.

Fotonaponski pretvarač daje uvek jednosmernu struju, koju je potrebno akumulirati. U principu
po metru kvadratnom fotonaponskog panela dobija se oko 140-160 W električne energije. Jedna
ćelija daje napon od oko 0,5 V, pa je potrebno vezati više ćelija redno i paralelno da bi se dobila
dovoljna snaga.

U principu, uz korišćenje 48 V akumulatorske baterije, napon fotonaponskog generatora

treba da iznosi 65 V, da bi se obezbedilo punjenje akumulatorske (olovne) ćelije do 2.7 V.
Upravljačka jedinica u ovom slučaju ima pored ranije datih funkcija i funkciju rotiranja
fotonaponskog generatora pomoću motora, radi obezbeđivanja položaja sa najboljom
osunčanošću.

Prema gore izloženom, za autonomno električno napajanje objekta, pri čemu se

podrazumeva da su instalirani solarni kolektori za zagrevanje i akumulaciju toplotne energije i
korišćenje čvrstog ili gasovitog goriva za zagrevanje i kuvanje, potrebno je koristiti kombinaciju

9
vetrogeneratora i fotonaponskog generatora. U slučajevima kada se električni uređaji i aparati ne
mogu napajati iz vetrogeneratora ili fotonaponskih generatora, neophodno je obezbediti
napajanje pomoću akumulatorske baterije u trajanju od 10 do 15 h. Kao primer potrebne snage
vetrogeneratora i fotogeneratora potrebno je pretpostaviti ukupnu potrošnju pojedinih uređaja i
aparata na časovnom i mesečnom nivou.

Potrošač Potrošnja / W Prosečno vreme rada tokom dana / h Mesečna potrošnja / kW h

Frižider 120 8 29
Zamrzivač 300 8 72
TV prijemnik 120 6 9
Radio 50 6 9
Usisivač 1200 0.2 7.2
Pegla 1200 0.2 7.2
Rešo 1000 1.5 45
Bojler 1000 2 60
PC 150 3 13.5
Mikser 250 0.1 0.75
Osvetljenje 300 6 54
Ostalo 200 3 18
Ukupno 5890 -- 340

Od prosečne mesečne potrošnje od ~ 340 kW h za frižider, zamrzivač, televizijski i radio

prijemnik i osvetljenje se mora obezbediti konstantno napajanje, odnosno oko 0.6 kW h. Pri
tome struja koju je potrebno da isporuči akumulatorski blok od 48 V u toku 10 do 15 h iznosi
12.5 A, odnosno oko 15 A ukoliko bi se koristili i neki drugi aparati sa manjom potrošnjom. Na
osnovu ovoga se može izračunati da je energija koju je potrebno da obezbedi akumulatorski blok
u trajanju od 15 h približno 10 kW h. Ukoliko se koriste automobilski akumulatori 12 V, 45 A h,
kao najdostupnija i najisplativija varijanta, takav akumulatorski blok se može formirati rednom
vezom od 4 akumulatorske baterije koje bi se paralelno vezale u 5 istovetnih blokova, što
ukupno čini 20 akumulatorskih baterija. Potrebno je napomenuti da takav akumulatorski blok
može dati i znatno veće struju, odnosno snagu, u toku kraćeg vremena.

Na osnovu ukupne potrošnje od ~6 kW uz pretpostavku da su svi aparati i uređaji

uključeni, može se pretpostaviti potrebna snaga vetrogeneratora i fotonaponskog generatora,
kojim se mogu napajati uređaji i dopunjavati akumulatorski blok. Ukoliko bi se koristio
generator naizmenične struje napona 220 V potrebna struja bi iznosila ~27 A. Pošto se koristi
napon od 220 V, a potrebna struja za dopunjavanje potpuno ispražnjenog akumulatorskog bloka
iznosi maksimalno ~20 A uz napon od 65 V, udeo snage za punjenje akumulatorskog bloka bi
iznosio maksimalno 1.3 kW. To znači, pošto se koristi transformatorska jedinica, da će struja na
primaru koja se troši za punjenje akumulatora iznositi maksimalno 6 A. Prema tome, optimalne
karakteristike vetrogeneratora koji bi mogao da obezbedi napajanje svih gore navedenih uređaja i
punjenje akumulatorkog bloka bi bile 220 V, 30 A uz snagu od oko 6 kW (računajući i gubitke u
elektronskim sklopovima, vodovima, stepenu efikasnosti punjenja akumulatora i sl.). Pri tome
treba napomenuti da bi upravljačka jedinica smanjivala snagu vetrogeneratora, preko promene
uglova elise, u zavisnosti od potrošnje. Fotonaponski generator bi u ovom slučaju služio samo za
dopunjavanje akumulatorskog bloka i njegove snaga bi realno iznosila oko 650 W, sa strujom od
10 A i naponom od 65 V.

10
5.5.1.2 Posredna akumulacija električne energije

Posredna akumulacija električne energije podrazumeva korišćenje primarno dobijene

električne energije iz vetrogeneratora ili fotonaponskih generatora, za elektrolizu vode (30%
rastvor KOH) kojom se dobijaju gasoviti vodonik i kiseonik prema reakcijama:

2H2O + 2e  H2 + 2OH- (5.5.2)

4OH- + 4e  O2 + 2H2O (5.5.3)

Dobijeni gasovi se skladište u rezervoarima i po potrebi pretvaraju u električnu energiju

uz primenu gorivnih galvanskih spregova. Shematski prikaz sistema za posredno korišćenje
električne energije je prikazan na slici 5.5.4.

Izvor
električne
energije
H2 O2
Elektrolizer Potrošač

Pretvarač
napona
Pumpa Pretvarač
Upravljačka napona
jedinica

Gorivni
galvanski
spreg

Slika 5.5.4. Shematski prikaz sistema za posrednu akumulaciju električne energije.

Izvor električne energije kao i u slučaju neposredne akumulacije može biti kako
vetrogenerator tako i fotonaponski generator. Pretvarač napona ima dvojaku ulogu u zavisnosti
od izvora koji se koristi. Ukoliko se primarno dobija naizmenična struja (iz vetrogeneratora),
pretvarač ima ulogu snižavanja i pretvaranja napona u jednosmerni sa potrebnom vrednošću za
elektrolizu. U elektrolizeru se razlaže voda na vodonik i kiseonik prema jednačinama 5.5.2 i
5.5.3, koji se dalje skladište u rezervoarima. Upravljačka jedinica prema potrebi stavlja u
funkciju GGS koji daje jednosmerni napon, koji se u pretvaraču prevodi u naizmenični napon
220 V.

Sličan princip se može iskoristiti i primenom nekih biogoriva kao izvora vodonika.
Biometan i bioalkoholi se u reforming procesu na povišenoj temperaturi i primenom određenih
katalizatora mogu prevesti u smešu vodonika, ugljen-dioksida i male količine ugljen monoksida
prema reakciji:

11
3. TEORIJSKI OSNOVI FUNKCIONISANJA EHIE

Osnovi funkcionisanja elektrohemijskih izvora energije

Ukoliko elektrohemijska reakcija nije prostorno razdvojena tokom odigravanja ukupne

reakcije, oslobađa se energija u vidu slobodne Gibsove energije reakcije, Gr, ali u beskorisnom
vidu, na primer, u reakciji rastvaranja cinka onečišćenog bakrom u sumpornoj kiselini, kao što je
prikazano na slici 4.5.

H2
Zn = Zn2+ + 2e
(Cu) 2H+ + 2e = H2
H2SO4
Zn2+ Zn + 2H+ = Zn2+ + H2 (Gr < 0)
Cu
Zn

Slika 4.5. Rastvaranje cinka onečišćenog bakrom u kiselini.

Prostornim razdvajanjem elektrodnih reakcija formira se elektrohemijski spreg, kao što je

shematski prikazano na slici 4.6 i između polova sprega se može odrediti napon koji se naziva
elektromotorna sila sprega (Ems).

Ems= 1.1 V
V
Zn Cu
a

ZnSO4 CuSO4

Slika 4.6. Elektrohemijski spreg:

V - voltmetar a - membrana.

Konvencija označavanja elektrohemijskih spregova

Pošto se elektrohemijski spreg sastoji od dve elektrode (negativnije i pozitivnije) i, u
principu, od dva rastvora, ovim redosledom sa leva na desno ispisuje se simbol elektrohemijskog
sistema:
negativnija elektroda | rastvor1 | rastvor 2 | pozitivnija elektroda

Uspravne crte označavaju granice faza između elektroda i rastvora elektrolita. Ova granica
ima poseban smisao. Zbog određenog znaka naelektrisanja svake od elektroda, oko njih se
12
akumuliraju joni suprotnog znaka. Na taj način, u tankom sloju na površini elektrode, postoji
dvojni sloj suprotnih naelektrisanja - na površini elektrode i u jednom tankom sloju rastvora
elektrolita u kojem su suprotno naelektrisani joni. Ovaj električno struktuirani sloj na granici
faza, tzv. elektrohemijski dvojni sloj, određuje elektrohemijski potencijal elektrode. Iz tog
razloga označavanje uspravnim crtama ima svoj značaj i ne treba ih mešati proizvoljnim
oznakama (crtica, kosa crta i sl.).
Shodno tome, spreg sa slike 4.6, se simbolično može predstaviti:
(–) Zn | ZnSO4 | CuSO4 | Cu (+)

Električna energija iz elektrohemijskog sprega se oslobađa odigravanjem reakcija na

prostorno razdvojenim elektrodama priključivanjem potrošača, a taj proces se naziva pražnjenje.
Pri tome se na negativnom polu odigrava reakcija oksidacije, a na pozitivnom polu reakcija
redukcije. Na primer, u datom elektrohemijskom spregu cink - bakar, tokom pražnjenja se
odigravaju sledeće reakcije:

Cu2+ + 2e = Cu (redukcija) (4.1)

Zn = Zn2+ + 2e (oksidacija) (4.2)

a ukupna reakcija u spregu je:

2e
Zn(s) + Cu2+(aq)  Cu(s) + Zn2+(aq) (4.3)

Shodno tome, elektrohemijski sistem elektrohemijskog izvora električne energije je skup

osnovnih komponenti koje određuju elektrohemiju te vrste. Ove osnovne komponente su: (1)
aktivna supstanca negativne elektrode, (2) rastvor elektrolita (skraćeno - elektrolit) i (3) aktivna
supstanca pozitivne elektrode. Pored osnovnih komponenti svaki elektrohemijski izvor se sastoji
i od dodatnih komponenti koje direktno ne učestvuju u reakciji ali omogućavaju funkcionisanje
izvora (kućište, kontakti, separatori, nosači aktivne mase, kolektori struje i sl.), kao što je
prikazano na slici 4.7.

Slika 4.7. Osnovni delovi elektrohemijskog

izvora električne energije.

13
 Ukoliko se elektrodne reakcije na elektrodama odigravaju ireverzibilno tokom pražnjena
elektrohemijski sistem se naziva primarni elektrohemijski izvor električne energije (ili primarni
element). Shodno tome, ovakvi izvori se jednokratno koriste. Uobičajeni termin “BATERIJA“ je
neispravan (baterija predstavlja vezu minimum dva izvora). Ukoliko se elektrodne reakcije
odigravaju reverzibilno tokom pražnjena, elektrohemijski sistem se naziva sekundarni
elektrohemijski izvor električne energije ili akumulator.
Razlika između primarnih i sekundarnih izvora električne energije je u tome što se kod
sekundarnih izvora aktivna supstanca može regenerisati i ponovo iskoristiti priključivanjem
spoljašnjeg izvora električne energije, u obliku jednosmerne struje niskog napona, i obnoviti
tokom procesa koji se naziva punjenje.

4.2.1.1. Reverzibilnost i ireverzibilnost elektrohemijskih reakcija

Napon elektrohemijskog izvora tokom pražnjenja ili punjenja se može izraziti preko sledeće
jednačine:

n
U = U0  |E |  I  Ri (4.4)
i =1

gde U0 predstavlja napon otvorenog kola (elektromotornu silu) i predstavlja maksimalni napon
koji jedan elektrohemijski spreg može imati, I Ri je suma svih padova napona usled postojanja
omskih otpornosti (otpornost elektrolita, elektroda, provodnika, kontakata i sl.), a E predstavlja
odstupanje potencijala elektrode pri proticanju struje od ravnotežnog potencijala, što je mera
ireverzibilnosti posmatrane reakcije. Ireverzibilnost predstavlja potreban rad da bi se reakcija
izvela iz ravnoteže i odigrala nekom konačnom brzinom. Pozitivan predznak se koristi tokom
punjenja, a negativan predznak tokom pražnjenja.
Ukoliko se elektrohemijski spreg izvede iz ravnoteže, odvođenjem električne energije -
pražnjenje, odstupanje ravnotežnog potencijala od potencijala pri proticanju struje ukoliko se
odigrava više reakcija naziva polarizacija, E. U slučaju da se odigrava samo jedna dobro
definisana reakcija odstupanje se naziva prenapetost i obeležava sa η. Sa druge strane, ukoliko se
elektrohemijski spreg izvede iz ravnoteže, dovođenjem električne energije iz spoljašnjeg izvora
proces se naziva punjenje. Na slikama 4.8 i 4.9 grafički je predstavljena struktura napona
elektrohemijskog izvora tokom pražnjenja i punjenja. Sa slika se može videti da je tokom
pražnjenja napon manji od napona otvorenog kola, a da je tokom punjenja veći.

14
 Slika 4.8. Struktura napona elektrohemijskog izvora
tokom pražnjenja.

Slika 4.9. Struktura napona elektrohemijskog izvora tokom punjenja.

S obzirom na to da maksimalni napon određuje i energiju sistema, W = UIt, u narednom

delu će biti razmatrani pojedini članovi jednačine 4.4, da bi se shvatilo šta sve može doprineti
boljim karakteristikama elektrohemijskog izvora električne energije.

4.2.1.2. Ravnotežni potencijali elektroda

Potencijal neke elektrohemijske reakcije, na primer, redukcija supstance A u proizvod B:

pA + ne = qB (4.5)

definisan je Nernstovim izrazom:

RT
a
i
Er(A|B) = E r (A|B) – ln (4.6)
nF i

15
gde je Er(A|B), V, ravnotežni potencijal, E r (A|B), V, standardni ravnotežni potencijal
elektrohemijske reakcije, a aktivnost vrste i, učesnika u reakciji,  stehiometrijski koeficijent
vrste i (pozitivan za proizvod, a negativan za reaktant), odnosno:

2.303RT a q (B)
Er(A|B) = E r (A|B) – log p (4.7)
nF a (A)

Standardni ravnotežni potencijal reakcije odgovara slučaju kada se reaktanti i proizvodi

elektrohemijske reakcije na odgovarajućoj elektrodi nalaze u standardnom stanju sa jediničnom
aktivnošću, te logaritamski član jednačine postaje jednak nuli, a ravnotežni potencijal elektrode
postaje jednak standardnom ravnotežnom potencijalu. Pošto je apsolutna vrednost ravnotežnog
elektrodnog potencijala elektrohemijske reakcije nepoznata veličina uveden je pojam relativne
skale potencijala. Konvencijom je usvojeno da potencijal standardne vodonične elektrode po
definiciji iznosi 0,000 V na svim temperaturama, a svi ostali potencijali se daju u odnosu na nju.
Ukoliko se sada dve reakcije spregnu, kao što je dato na slici 4.6, elektromotorna sila ili
ravnotežni napon će biti određen razlikom potencijala pozitivnije i negativnije elektrode:

EMS = Uo = Er,+ – Er,- (4.8)

Shodno tome, veću vrednost ravnotežnog napona će imati oni sistemi kod kojih je razlika
ravnotežnih potencijala veća. Na primer, sistem cink - bakar će imati vrednost ravnotežnog
napona od ~1.1 V, a sistem magnezijum - bakar bi imao vrednost ravnotežnog napona ~2,7 V.
Pošto ravnotežni potencijali zavise od aktivnosti vrsta učesnika u reakciji (koja se može
aproksimirati koncentracijom), na njihovu vrednost se može uticati promenom koncentracije.
Donekle, što nije uvek pogodno, veća vrednost potencijala, odnosno, ravnotežnog napona se
može ostvariti promenom temperature.

4.2.1.3. Kinetika elektrohemijskih reakcija

Ukoliko se elektrohemijski spreg izvede iz ravnoteže, dovođenjem ili odvođenjem
električne energije u obliku jednosmerne struje niskog napona, preko spoljašnjeg kola, može se
odrediti zavisnost potencijala elektrode (Ej≠0) prema nekoj referentnoj elektrodi (ER) pri
proticanju struje kroz sistem. Uobičajeni dijagram koji se tada dobija naziva se polarizaciona
kriva. Na primer, za smer oksidacije - anodna polarizaciona kriva, koja je prikazana na slici 4.10.

16
 -0.2

-0.3

E/V
E+=Ej-Er,+

-0.4

E = Er,+

-0.5
0.02 0.04 0.06 0.08 0.10
-2
ja / Acm

Slika 4.10. Tipični izgled anodne polarizacione krive.

Razlika potencijala kada kroz sistem ne protiče struja i kada protiče, uopšteno se naziva
polarizacija, E. Polarizacija bi trebala da bude što manja, kako bi napon sistema pri proticanju
struje bio što približniji naponu otvorenog kola.
Za razliku od ostalih hemijskih reakcija, brzina elektrohemijskih reakcija se može meriti
neposredno (ukoliko se zna broj razmenjenih elektrona u reakciji) pošto je brzina odigravanja
elekrohemijske reakcije, v, proporcionalna gustini struje koja protiče kroz ćeliju prema izrazu:

j
v (4.9)
nF

U elektrohemiji, se umesto jačine struje uglavnom koristi vrednost gustine struje, j, A m-2,
koja je definisana kao odnos jačine struje i površine elektrode, j = I/S, (konvencijom je usvojeno
da pozitivan predznak odgovara anodnoj, a negativan predznak katodnoj gustini struje).
Kada se na elektrodi odigrava samo jedna dobro definisana reakcija, razlika između
ravnotežnog potencijala i potencijala elektrode pri proticanju struje se naziva prenapetost, , V.
Veza između prenapetosti, koja se može eksperimentalno odrediti merenjem potencijala
elektrode prema nekoj referentnoj elektrodi i gustine struje osnova je razumevanja kinetike svih
elektrohemijskih reakcija.
Ukoliko posmatramo neku reakciju u stanju termodinamičke ravnoteže:

pO + ne-  qR (4.10)

brzina u katodnom smeru reakcije, k, jednaka je brzini u anodnom smeru reakcije, a. Ukoliko
se reakcija izvede iz ranoteže, elektrodna reakcija data jednačinom 4.10 može da teče u smeru
redukcije (sa leva u desno) ili oksidacije (sa desna u levo). Da bi se neka ukupna elektrohemijska
reakcija odigrala, potrebno je da se odigra čitav niz stupnjeva za koje je potrebna određena
energija aktivacije, odnosno, da bi u stacionarnom stanju reakcija tekla određenom brzinom,
potrebna je i određena energija zbog čega i dolazi do pojave prenapetosti.
Na slici 4.11 dati su mogući stupnjevi neke elektrohemijske reakcije koja se odigrava u
katodnom smeru.

17
 elektroda rastvor

R
5

R 4
2 O
ne 1
3
6
R

elektrohemijski dvojni sloj

Slika 4.11. Mogući stupnjevi elektrohemijske reakcije:

1. difuzija; 2. prethodna hemijska reakcija; 3. prenos naelektrisanja; 4. ugradnja u kristalnu
rešetku ili adsorpcija; 5. difuzija u čvrstoj fazi; 6. difuzija produkta u rastvor elektrolita i/ili
naknadna hemijska reakcija.

Kao što se sa slike može videti reakciji razmene naelektrisanja mogu da prethode difuzija
jona iz dubine rastvora na granicu faza elektroda rastvor (dvojni sloj), hemijska reakcija u
rastvoru, prenos naelektrisanja (koji može biti u više stupnjeva ako se redukuje viševalentni
katjon) kao i ugradnja atoma metala (za slučaj taloženja metala) u kristalnu rešetku, kao i
difuzija u čvrstoj fazi (na primer, apsorpcija atomskog vodonika). Takođe, mogu se odigrati
difuzija produkta u rastvor elektrolita i/ili naknadna hemijska reakcija. U zavisnosti od toga koji
stupanj ograničava ukupnu brzinu, mogu se razmatrati sledeće kontrole reakcije u ukupnom
mehanizmu:

 aktivaciona (elektrohemijska) kontrola, kada je ograničavajući stupanj prenos naelektrisanja,

prenapetost se u tom slučaju naziva elektrohemijskom ili aktivacionom prenapetošću,
 mešovita kontrola, kada su poredive brzine stupnjeva difuzije i prenosa naelektrisanja,
 difuziona kontrola, kada je ograničavajući stupanj difuzija jona iz rastvora ka elektrodi
(difuziona prenapetost),
 reakciona kontrola, kada je spora hemijska reakcija (reakciona prenapetost),
 ugradnja atoma u kristalnu rešetku (kristalizaciona prenapetost).

Treba imati u vidu da se slični stupnjevi javljaju i u anodnom smeru elektrohemijske

reakcije. Ukoliko su proizvodi reakcije rastvorni u elektrolitu (redoks reakcije, izdvajanje
gasova) mogu se javiti i stupnjevi difuzije i hemijske reakcije nakon razelektrisanja. Takođe, kod
nekih elektrohemijskih reakcija dolazi do adsorpcije intermedijera na elektrodi, pa i ova reakcija
može biti ograničavajući stupanj u mehanizmu.

Dva najčešća vida koja se javljaju pri odigravanju elektrohemijskih reakcija, su

aktivaciona i difuziona prenapetost.

Pri malim i umerenim prenapetostima, reakcija se obično odigrava pod ograničavajućim

stupnjem razmene naelektrisanja. U tom slučaju, prenapetost je eksponencijalno zavisna od
gustine struje, kao što je prikazano isprekidanom krivom na slici 4.12. Matematički se ovaj vid
prenapetosti može opisati Tafelovim jednačinama:

18
 2.3RT 2.3RT
 log j0  log j (4.11)
F F

gde gornji zanci, + i –, važe za katodnu, a donji znaci, – i +, za anodnu reakciju. Karakteristična
vrednost, j0, se naziva gustina struje izmene i predstavlja vrednost gustine stuje u stanju
ravnoteže, odnosno pri E = Er. α je koeficijent prenosa i može imati vrednost od 0,5; 1; 1,5, i 2.
Ukoliko je koncentracija reagujuće vrste u rastvoru ograničena i kada se povećanjem
prenapetosti stupanj razmene naelektrisanja toliko ubrza da postaje uporediv sa brzinom stupnja
difuzije, ulazi se u oblast mešovite (aktivaciono - difuzione) kontrole reakcije. Sa još većim
povećanjem prenapetosti, ulazi se u stupanj potpune difuzione kontrole, kada koncentracija
reagujućih vrsta više ne zavisi od prenapetosti, što dovodi do konstantnosti gustine struje koja se
naziva granična gustina stuje difuzije, jd, sve do potencijala kada je moguće odigravanje neke
druge elektrohemijske reakcije. Matematički oblik izraza za difuzione prenapetosti glasi:

2.3RT  j
d  log1   (4.12)
nF  jd 
gde gornji zank, –, važi za katodnu, a donji znak, +, za anodnu reakciju. Karakteristično za
difuziju je da granična gustina struje difuzije zavisi od hidrodinamičkih uslova i povećava se
mešanjem.

0.20

difuziona
0.15
^
mesovita
0.10
/V

0.05 aktivaciona

0.00
0 5 10 15 20
-2
j / mA cm

Slika 4.12. Anodna polarizaciona kriva koja prelazi iz aktivacione u difuzionu kontrolu.
Isprekidanom linijom je data zavisnost za aktivacionu kontrolu bez uticaja difuzije.

S obzirom da analiza svakog pojedinačnog stupnja prevazilazi obim ove knjige, potrebno
je napomenuti da bi sve prenapetosti u sistemu trebale biti što manje, kako bi ireverzibilnost
sistema bila što manja.

19
4.2.1.4. Elektrohemijske i električne karakteristike izvora električne energije

Elektromotorna sila, EMS (V), predstavlja razliku potencijala pozitivne i negativne

elektrode u ravnotežnom stanju, odnosno, kada kroz sistem ne protiče struja:

EMS = U0 = Er, + – Er, - (4.13)

U literaturi se elektromotorna sila naziva i napon otvorenog kola, U0 (V) ili ravnotežni
napon.

Napon, U (V), elektrohemijskog izvora energije, kada kroz sistem protiče struja tokom
pražnjenja, je uvek manji od napona otvorenog kola, odnosno, veći tokom punjenja usled
ireverzibilnosti elektrohemijskih reakcija i postojanja različitih omskih komponenti u sistemu.

Napon na akumulatoru tokom punjenja se može dati izrazom:

n
Uc = U0 + A + |K| + I  Ri (4.14)
i=1

a tokom pražnjenja:
n
Ud = U0 – A – |K| – I  Ri (4.15)
i=1

gde se simboli c i d u subskriptu, odnose na punjenje (charge) i pražnjenje (discharge), 

predstavlja sumu anodnih i katodnih prenapetosti.

Tipična kriva punjenja i pražnjenja akumulatora je data na slici 4.13. Bitne naponske
karakteristike su i krajnji (prekidni) naponi punjenja, Uc,f, i pražnjenja, Ud,f. Pri naponima većim
od Uc,f, dolazi do nepotrebnog utroška električne energije, pošto se energija troši na elektrolizu
elektrolita, a dolazi i do korozije nosača aktivne mase i njenog osipanja. Pri naponima nižim od
Ud,f može doći do promena u strukturi aktivne mase i njene degradacije, što sve vodi slabljenju
karakteristika izvora i u krajnjoj liniji do njegovog uništenja.

Slika 4.13. Punjenje i pražnjenje akumulatora.

20
 Ukupna unutrašnja otpornost, r, (), elektrohemijskog izvora energije je otpornost
koju on pokazuje kada kroz njega protiče jednosmerna struja jačine I, i sastoji se iz omske
komponente, r0, i polarizacione komponente, rp (r = r0 + rp). r0 je suma otpornosti elektrolita,
elektroda, kontakata i sl., a rp nastaje na elektrodama kao posledica sporosti odigravanja reakcija
(odražava kinetiku reakcije na elektrodi).

( Er ,   E )  ( Er ,   E )
rp  (4.16)
I

E+ i E- predstavljaju razliku između ravnotežnih potencijala elektroda i njihovih potencijala
pri datoj gustini struje. Vrednost rp zavisi od jačine struje, ne pokorava se Omovom zakonu i
može se odrediti iz nagiba krive punjenja ili pražnjenja, dok se r0 pokorava Omovom zakonu i
može se meriti za određeni stepen ispražnjenosti ili napunjenosti. U procesu pražnjenja r nije
konstantno već se povećava usled promene sastava elektrolita i elektroda. r zavisi i od dimenzija
akumulatora i konstrukcije. Tokom punjenja (c) i pražnjenja (d) unutrašnja otpornost
akumulatrora se može izračunati prema sledećim jednačinama:

U c  EMS EMS  U d
rc  rd  (4.17)
Ic Id

Kapacitet, C (Ah), akumulatora je količina naelektrisanja koja se iz njega može dobiti

pri konstantnoj temperaturi i struji pražnjenja do prekidnog napona pražnjenja:

C = Isr t (4.18)

gde je Isr, A, srednja jačina struje pražnjenja tokom vremena t, h. (naponena: u literaturi se
kapacitet često obeležava i sa Q).
U elektrohemijskom smislu, kapacitet elektrohemijskog izvora energije je određen
količinom aktivnih supstanci i njihovim koeficijentom iskorišćenja.
Teorijski kapacitet elektroda, Ct (Ah), pojedinačnih elektroda se može predstaviti kao:

m m
Ct ,   n F : Ct ,   n F (4.19)
M M

pri čemu znak +, označava pozitivnu elektrodu, a znak –, negativnu elektrodu. U jednačini, n, je
broj razmenjenih elektrona tokom odigravanja reakcija na elektrodama, F, je Faradejeva
konstanta (uobičajeno se daje kao 26,8 Ah mol-1), m (g), masa aktivne supstance, i M (g mol-1),
molarna masa aktivnih supstanci. Međutim, zbog različitih dodataka stvarni kapacitet elektroda
C je manji od teorijskog, a odnos stvarnog i teorijskog kapaciteta se naziva iskorišćenje aktivne
mase:

C
  1 (4.20)
Ct , 

Kapacitet akumulatora jednak je kapacitetu aktivne supstance pozitivne i negativne

elektrode, ako su one balansirane po kapacitetu. U realnim sistemima se obično ograničava
kapacitet jedne od elektroda. Poželjno je da aktivna supstanca ima što veći kapacitet po jedinici
mase.

21
 Da bi se, u tom smislu, aktivne mase mogle porediti uveden je pojam specifičnog
teorijskog kapaciteta aktivne supstance, cm,t,+; cm,t,- (Ah kg-1):

n F Ct ,  nF C
cm,t ,    ; cm,t ,     t ,  (4.21)
M m M m

i teorijske gustine kapaciteta (zapreminski kapacitet) cv,t,+; cv,t,- (Ah dm-3):

Ct ,    n F Ct ,   n F
cv ,t ,    ; cv ,t ,    (4.22)
V M V M

gde je  gustina aktivne mase. Stvarni kapaciteti elektroda nisu nikada jednaki teorijskim za
aktivnu supstancu zbog raznih dodataka i pasivnih komponenata.
U tabeli 4.2, su dati teorijski kapaciteti odabranih elektrohemijskih reakcija koje se
najčešće koriste u elektrohemijskim izvorima energije.
Tabela 4.2. Potencijali, teorijski specifični i zapreminski
kapaciteti odabranih elektrohemijskih reakcija
Elektroda Reakcija Eo cm,t cv,t
V Ah kg-1 Ah dm-3
H2 2H+ + 2e = H2 0,00 26,8 0,36
2H2O + 2e= H2 + 2OH- –0,83
O2 O2 + 4H+ + 4e = 2H2O 1,23 3,34 0,14
O2+2H2O+4e=4OH- 0,40
Zn Zn2++ 2e= Zn –0,76 0,83 5,88
Al Al3++ 3e= Al –1,66 2,38 8,00
Mg Mg2++ 2e= Mg –2,37 2,7 3,58
Li Li++ e= Li –3,04 3,85 2,70
Pb PbSO4+2e=Pb+SO42- –0,36 0,26 2,56
LaNi5 LaNi5+6H2O+6e=LaNi5H6+xOH- –0,83 0,367 2,92
PbO2 PbO2+H2SO4+4H++4e= 1,68 0,22 2,06
PbSO4+2H2O
Ni(OH)2 NiO(OH)+H2O+e= 0.52 0,289 1,18
Ni(OH)2 + OH-
Li1-xCoO2 Li1-xCoO2+xe=LiCoO2+xLi+ ~1 0,14 0,686

Teorijski specifični kapacitet akumulatora, cm,t (Ah kg-1) je:

1 1 1 n M  n M 
     (4.23)
cm,t cm,t ,  cm,t ,  n n F

a teorijska gustina kapaciteta, cv,t (Ah dm-3) je:

1 1 1 n  M  n   M 
      (4.24)
cv ,t cv ,t ,  cv ,t ,  n n     F

Stvarne vrednosti kapaciteta realnog akumulatora ne mogu se definisati na isti način, jer
akumulator pored elektroda sadrži niz drugih komponenti. Prema tome, specifični kapacitet i
gustina kapaciteta realnog akumulatora predstavlja odnos raspoloživog kapaciteta i mase,
odnosno, zapremine akumulatora:

22
 C C
cm  ; cv  (4.25)
m V

U praksi se teži za što većim vrednostima Cm i Cv, pa treba imati što veće iskorišćenje
aktivnih supstanci elektroda, a to se, u principu, postiže korišćenjem tankih elektroda razvijenih
površina kako bi uslovi za odigravanje reakcija bili najpogodniji.

Nazivni (nominalni) kapacitet, Cn (Ah) elektrohemijskog izvora električne energije,

predstavlja kapacitet koji izvor može da oda pri propisanom režimu pražnjenja (na primer, 20- to
časovni režim, C20) pri temperaturi od 20oC. Vrednost kapaciteta koji može odati neki
akumulator zavisi od jačine struje pražnjenja i temperature. Na slici 4.14 prikazana je zavisnost
vremena pražnjenja olovnog akumulatora na raspoloživi kapacitet u odnosu na nominalni pri 10-
to časovnom režimu pražnjenja. Sa slike se može videti da se sa smanjenjem vremena
pražnjenja, raspoloživi kapacitet eksponencijalno smanjuje, pa pri vrlo kratkim vremenima
pražnjenja, raspoloživi kapacitet teži nuli. Razlog tome je brzo formiranje produkata reakcije na
elektrodama koji sprečava difuziju elektrolita u pore i dalju transformaciju aktivnih masa
elektroda.

100
odnosu na nominalni / %
Kapacitet pražnjenja u

80

60

40

20

0
0 2 4 6
^ 8 10
Vreme praznjenja / h

Slika 4.14. Tipična zavisnost raspoloživog kapaciteta olovnog akumulatora (u odnosu na

nominalni) od vremena pražnjenja pri 10-to časovnom režimu.

Temperatura, ima veliki uticaj na kapacitet akumulatora. Sa sniženjem temperature

elektrolita smanjuje se raspoloživi kapacitet akumulatora. Ovo smanjenje kapaciteta posledica je
povećanja viskoznosti i električne otpornosti elektrolita. Smanjenje raspoloživog kapaciteta na
niskim temperaturama je naročito izraženo ako su struje pražnjenja veće.

Struja pražnjenja, I (A), prema Omovom zakonu zavisi od napona pražnjenja i

otpornosti spoljnog strujnog kola. Struja pražnjenja predstavlja jedan od parametara kojim se
definiše režim pražnjenja. Struja pražnjenja može biti: (1) konstantna tokom svog vremena
pražnjenja, (2) konstantna, ali različitih jačina tokom ukupnog vremena pražnjenja, (3)
opadajuća pri konstantnoj otpornosti spoljnog kola i (4) promenljiva po unapred zadatom
programu. Kod akumulatora se struja pražnjenja (i punjenja) često izražava u obliku količnika
nazivnog kapaciteta i zadatog vremena, iz koga se lako izračunava konkretna vrednost. Na
primer, za nominalni kapacitet akumulatora od 100 Ah, pri pražnjenju tokom 8 h (C8), struja
treba da ima vrednost I = C/8 = 12.5 A.

23
 Energija, W (VAh ili Wh), elektrohemijskog izvora električne energije je jednaka
proizvodu kapaciteta (It) i srednjeg napona pražnjenja, a za različite režime se može izračunati
prema:

t
W = Usr I t = I  Udt (I = konst.) (4.26)
0

t
U2t 1
W = sr   U 2dt (R = konst.) (4.27)
R R0

U elektrohemijskom smislu, teorijske vrednosti specifične energije i gustine energije

akumulatora se mogu dati kao:

n n FEMS
wm,t  cm,t EMS  (4.28)
n M   n M 

    n n FEMS
wv,t  cv,t EMS  (4.29)
  n M     n M 

Praktične, ostvarljive vrednosti su manje od teorijskih usled odstupanja potencijala

elektroda od ravnotežnog, kao i zbog nepotpunog iskorišćenja aktivne mase.

Snaga, P (W), je količina energije koja se dobija pri pražnjenju u jedinici vremena pri
datim uslovima pražnjenja:

P = U I = I(IR + Ir) = I2R + I2r (4.30)

Član I2R predstavlja korisnu snagu u spoljnom kolu, a član I2r gubitak unutar izvora usled
unutrašnje otpornosti. Maksimalna snaga koju neki izvor može da oda je pri uslovu R = r, a
struja koja se pri tome odaje naziva se struja kratkog spoja.

Samopražnjenje, %, predstavlja gubitak kapaciteta izvora tokom skladištenja u odnosu na

početni kapacitet. Samopražnjenje se može odrediti merenjem kapaciteta pre i nakon skladištenja
za određeni preiod, i obično se daje kao % na dan ili mesec:
C C
S t 100 (4.31)
C

Osnovni uzrok je postojanje parazitnih (na primer, korozionih) reakcija u kontaktu aktivnih masa
elektroda sa elektrolitom. Samopražnjenje se zanačajno povećava sa porastom temperature.

Vreme skladištenja, predstavlja maksimalno vreme u kome je samopražnjenje relativno malo,

odnosno, izvor se u tom periodu može koristiti i ne gubi značajno od početnog kapaciteta.

Povezivanje izvora. Pošto akumulatori imaju relativno mali napon od 1 V do 4 V, kao i

relativno mali kapacitet potrebno je izvršiti povezivanje više izvora čime se dobija BATERIJA.
Više izvora energije se mogu povezati redno, paralelno i u kombinovanoj redno - paralelnoj vezi,
kao što je prikazano na slici 4.15.

24
 I U
a)
R1 R2 R3 Rn
U1 U2 U3 Un

I1 I2 I3 In b)
I

U R1 R2 R3 Rn

U c)
I

I1 I4
I2 I5
I3 I6

Slika 4.15. Povezivanje više elektrohemijskih izvora u strujno kolo: a) redno; b) paralelno i c)
kombinovano.
U rednoj vezi elektrohemijskih izvora, slika 4.15a, kroz sve izvore protiče ista struja
jačine I, a ukupni napon se sastoji od zbira pojedinačnih napona, koje možemo aproksimativno
razmatrati kao omsku otpornost:

n
U
U= U
1
n ; I=
R(1n )
(4.32)

Kapacitet baterije u ovom slučaju je jednak kapacitetu izvora sa najmanjim kapacitetom. Na

primer, ako imamo tri redno vezana izvora od 0.1, 0.5 i 1 Ah, ukupni kapacitet baterije bi iznosio
samo 0.1 Ah.

Pri paralelnoj vezi pojedinačnih izvora, slika 4.15b, napon na svim reaktorima je isti, dok
je ukupna jačina struje jednaka zbiru pojedinačnih struja koje odaje izvor (Kirhofov zakon):

n
U = Un I= I
1
n ; (4.33)

U ovom slučaju kapacitet je suma kapaciteta svih pojedinačnih izvora. To bi značilo da

ako imamo, na primer, 3 izvora od 1 Ah, ukupni kapacitet baterije bi iznosio 3 Ah.
U praksi se često koristi i kombinovani redno - paralelni način vezivanja izvora, kao što je
prikazano na slici 4.15c, kako bi se na optimalan način iskoristile mogućnosti izvora struje.
Koji će se od ova tri načina vezivanja koristiti umnogome zavisi od potrebnog napona i
kapaciteta.

25
4. TIPIČNI PREDSTAVNICI ELEKTROHEMIJSKIH IZVORA ENERGIJE I NJIHOVE
OSNOVNE KARAKTERISTIKE

4.1. PRIMARNI ELEKTROHEMIJKI IZVORI ELEKTRIČNE ENERGIJE

Primarni izvori električne energije su sistemi koji se formiraju pri proizvodnji i sposobni
su da potencijalnu hemijsku energiju tokom procesa pražnjenja ireverzibilno prevedu u
električnu energiju u obliku jednosmerne struje niskog napona. Ovakvi elementi se koriste za
napajanje prenosivih uređaja, kao što su: radio aparati, baterijske lampe, satovi i sl.
Nakon upotrebe se obično bacaju, ali bi bilo potrebno tako upotrebljene izvore
reciklirati, da bi se zaštitila čovekova okolina i pošto sadrže korisna i relativn skupa
jedinjenja.
Donja tabela prikazuje vrste i osnovne karakteristike nekih primarnih EHIE, pri čemu su:
Un- nominalni napon pražnjenja, Uk- krajnji napon pražnjenja, ts- vreme skladištenja, wsp-
specifična energija.
-pol|+pol Elektrolit Un / V Uk / V ts / meseci wsp / Wh kg-1
Zn|MnO2 NH4Cl-ZnCl2 1.5 0.8 6-12 50-60
Zn|MnO2 ZnCl2 1.6 0.8 6-24 60-80
Zn|MnO2 KOH 1.6 0.8 više godina do 90
Zn|Ag2O KOH 1.5 1.1 24-48 90-110
Li|SO2 SO2-LiBr 2.9 2.5 60 290
Li|SOCl2 SOCl2-LiAlCl4 3.6 2.8 60 335
Li|CuO org. rastvarač 1.9 1.5 60 290
Li|MoO3 org. rastvarač 2.8 2.4 60 300
Li|MnO2 org. rastvarač 3.0 2.3 60 250
Li|FeS2 LiCFSO3 1.6 1.1 60 280

Od nabrojanih sistema primarnih izvora električne energije nazastupljeniji su na bazi

cinka i mangan-dioksida, kao i neki litijumski sistemi. Prvi sistemi se karakterišu naponom od
otprilike 1.5 V i upotrebom vodenih rastvora, dok litijumski imaju napon od preko 3 V i koriste
aprotonske organske rastvarače.

LEKLANŠEOVA ĆELIJA

Leklanšeova ćelija je vrsta primarnog elektrohemijskog izvora električne enerigije, koji

je dobio ime po francuskom fizičaru Georgesu Leclanchéu (1865). U principu je jednak izvoru
koji se u svakodnevnom govoru naziva "obična baterija" od 1,5 V.
Negativni pol (anoda) je cinčana čašica, pozitivni pol (katoda) je ugljeni štapić u smesi
mangan-dioksida (MnO2) i ugljenične prašine (čađ). Elektrolit je želatinozna masa koja se sastoji

26
od od skroba, 26 mas.% amonijum-hlorida i 9 mas.% cink-hlorida uz dodatak i drugih sastojaka.
Da bi se sprečilo samopražnjenje na cinku usled njegove reaktivnosti, dodaje se mala količina
sublimata HgCl2, čime se čašica od cinka amalgamiše.
Elektrohemijski sistem se simbolično prikazuje:

(–) Zn(s)NH4Cl(aq, 26%), ZnCl2(aq, 9%)MnO2(s)C(s) (+)

Građa i izgled ćelije su prikazani na donjim slikama.

Slika. 2. Presek i konstrukcija Leklanšeova primarna ćelija.

Elektrohemijski procesi u ovoj ćeliji su složeni i zavise od jačine struje pražnjenja i stanja
ispražnjenosti. U sveže izrađenoj ćeliji odigravaju se reakcije:
- na negativnoj elektrodi (anodi) elektrohemijsko rastvaranje metalnog cinka do cink-jona
(oksidacioni proces):

Zn(s)  Zn2+(aq) + 2e (1)

a nastali cink-jon dalje reaguje sa jonima u elektrolitu:

Zn2+(aq) + 2NH4+ + 2OH-  Zn(NH3 )22  + 2H2O + 2e (2)

- na pozitivnoj elektrodi (katodi) odigrava se reakcija u čvrstoj fazi redukcije mangan-dioksida

do mangan-oksihidroksuda:

2MnO2(s) + 2H2O + 2e  2MnO(OH)(s) + 2OH- (3)

Ukupna reakcija u ćeliji je:

Zn(s) + 2MnO2(s) + 2NH4 (aq)  2MnO(OH)(s) + Zn(NH3 ) 22 (aq) (4)

Međutim i pored veoma niske cene ovakvih ćelija, usled problema u eksplataciji kao što
su curenje elektrolita, relativno mali kapacitet i sadržaj energije, u cilju poboljšavanja razvijeni
su slični sistemi sa različitim elektrolitima.

27
 Takozvane “heavy duty” cink hloridna ćelija je unapređena verzija Leklanšeove ćelije
slične građe ali malo malo više cene koštanja. Pri izradi ovakvih elemenata se koriste čistije
hemikalije, a elektrolit je samo na bazi cink-hlorida. Ovo unapređenje daje duži vek trajanja, veći
kapacitet i nešto viši napon pražnjenja u odnosu na klasičnu Leklanšeovu ćeliju. Ukupna reakcija
tokom pražnjenja je:

Zn(s) + 2 MnO2(s) + ZnCl2(aq) + 2H2O(l) → 2 MnO(OH)(s) + 2 Zn(OH)Cl(aq)

Kod oba tipa najveći problem je curenje elektrolita, koje nastaje kada se perforira cinkana
posudica usled reakcije korozije. Ovo može dovesti do nemogućnosti zamene izvora i ćesto do
uništenja elektronskih uređaja.

CINK-MANGAN DIOKSID ELEMENTI SA ALKALNIM ELEKTROLITOM

Pimenom alkalnog elektrolita 30% KOH i promenjene konstukcije, došlo je do značajnog

unapređenja osnovnog Leklanšeovog elementa, u pogledu kapaciteta, vremena skladištenja i
sprečavanja curenja elektrolita.

U tom sistemu anoda je cinc u prahu, a katoda prah MnO2. Reakcije koje se odigravaju
tokom pražnjenja su:

na anodi:

Zn + 2 OH- = ZnO + H2O + 2 e-

na katodi:

2MnO2 + H2O + 2 e- = Mn2O3 + 2 OH-

a ukupna reakcija je:

Zn + 2MnO2 = ZnO + Mn2O3 U ~1.6 V

Konstrukcija elementa, može biti različita ali su najčešće cilindrična i dugmetasta.

Slika. Konstrukcija cilindričnog elementa.

28
 Slika. Konstrukcija dugmetastog elementa.
Poređenje naponsko strujnih karakteristika Leklanšeovog i alkalnog elementa. Element sa
alkalnim elektrolitom ima znatno bolje strujno naponske karakteristike.

1.6 AA
Zn|NH4Cl|MnO2
1.5 Zn|KOH|MnO2

1.4
U/V

1.3

1.2

1.1

1.0
0 10 20 30 40 50 60 70 80 90 100
I / mA

Slika. Krive pražnjenja Leklanšeovog i alkalnog elementa.

Takođe u poređenju sa prethodna dva elementa, alkalna ćelija omogućava i znatno duža
vremena pražnjenja, kao što se može videti sa donje slike.

Slika. Poređenje strujno naponskih karakteristika AA Zn|MnO2 ćelija sa različitim elektrolitima.

Označavanje elektrohemijskih izvora energije

Na omotaču ćelije ili baterije označavaju se i moraju se nalaziti podaci o: nominalnom
naponu ime ili znak proizvođača, oznaka tipa, oznaka odgovarajućeg standarda i datum
proizvodnje. U našoj zemlji prihvaćene su oznake Internacionalne elektrotehničke komisije,
prema kojoj se cilindrične (valjkaste) ćelije označavaju slovom R (engleski: round -okrugao) a

29
prizmatične sa F (flat-pljosnat). Broj uz ove oznake ukazuje na konkretan tip sa pripadajućim
dimenzijama, na primer R10 ili F20. Takođe, raširen je i Američki način označavanja elemenata
(A, C, D,). Baterije sastavljene od redno vezanih ćelija označavaju se brojem koji pokazuje
koliko je ćelija vezano i oznaku ćelije. Tako, baterija 4R12 znači četiri redno vezane cilindrične
ćelije R12, ili baterija 6F22 znači šest redno vezanih pločastih baterija F22
Internacionalni Američki Oblik i dimenzije tipična masa /
standard standard g
R20 D Cilindrični, 61.5 mm, Ø 34.2 100-150
mm.
R14 C Cilindrični, 50.0 mm, Ø 26.2 50-70
mm.
R6 AA Cilindrični, 50.5 mm, Ø 14.5 20-30
mm.
R03 AAA Cilindrični, 44.5 mm, Ø 10.5 10-13
mm.
3R6 4.5V Pljosnata, 61.36 X 21.47 X 64.5 120-130
mm
6F22 9V Pljosnata, H 48.5 L 26.5 W 40-50
17.5 mm

Izgledi primarnih Zn|MnO2 4.5-Volt, D, C, AA, AAA, 9-Volt, dugmetasti elementi:

SR41/AG3, SR44/AG13

30
LITIJUMSKI PRIMARNI ELEMENTI

Litijumski sistemi primarnih elektrohemijskih izvora se zasnivaju na korišćenju čistog litijuma

ili nekih litijumovih jedinjenja kao anode. Zahvaljujući veoma negativnom anodnom
elektrodnom potencijalu litijuma od približno –3 V i maloj gustini od 0.534 g cm-3, ovakvi
sistemi se odlikuju visokim naponom, kapacitetom i specifičnim sadržajem energije, kao i veoma
malim stepenom samopražnjenja. Međutim, zbog izuzetno negativnog elektrodnog potencijala
neophodno je koristiti aprotonske organske rastvarače i raditi u inertnoj atmosferi, što znatno
povećava cenu ovakvih sistema. U zavisnosti od materijala katode napon varira od 1.5 do 3.7 V.
Sa obzirom na dobre karakteristike, ovakvi elementi se koriste za napajanje memorija računara,
foto aparata, pejsmekera i sl.

Najčešće korišćena katoda je termički tretiran MnO2 (takozvana Li-Mn, "CR" ćelija,
prikazana na slici), koja je u proizvodnji zastupljena sa preko 80%.

Slika CR2032 litijumski primarni izvor električne energije

Elektrolit je na bazi propilen-karbonata sa dodatkom di-metoksi etana i litijum-perhlorata

(LiClO4). Nominalni napon pražnjenja iznosi ~3 V, napon otvorenog kola oko 3.7 V, a
specifična energija je oko 250 W h kg-1. Reakcije u ovoj ćeliji su prikazane donjim jednačinama:
Anoda: Li = Li+ + e (Er = –3 V)
Katoda: MnIVO2 + Li+ + e = MnIIIO2(Li+) (Er = 0.7 V)
___________________________________________________
Ukupna reakcija: Li + MnIVO2 = MnIIIO2(Li+) (U0 = 3.7 V)

31
HIBRIDNI PRIMARNI ELEMENTI
Hibridni primarni elementi predstavljaju takve elemente u kojima se jedan ili oba
reaktanta dovode iz spoljašne sredine. Glavni predstavnici su protočni redoks akumulatori, metal
(Zn, Al, Mg)-vazduh elementi i gorivni galvanski spregovi.

4.2.3. Hibridni elementi

Hibridni primarni elementi predstavljaju takve elemente u kojima se jedan ili oba
reaktanta dovode iz spoljašnje sredine. Glavni predstavnici su protočni redoks akumulatori,
gorivni galvanski spregovi i metal (Zn, Al, Mg, Li) - vazduh elementi.

4.2.3.1. Protočni redoks akumulatori

Prethodno razmatrani akumulatorski sistemi, sadrže elektrolit i elektrode unutar jednog
kućišta. Kod protočnih redoks akumulatora glavnina elektrolita, uključujući i rastvorene
reaktante, smeštena je van ćelije u posebnim rezervoarima. Tokom punjenja i pražnjenja
elektroliti se upumpavaju kroz elektrohemijski reaktor. Pri punjenju aktivna supstanca iz rastvora
se na negativnoj elektrodi redukuje, a na pozitivnoj oksiduje, a pri pražnjenju se odigravaju
suprotne reakcije, što je principijelno prikazano na slici 4.30.

Slika 4.30. Pincipijelna shema rada redoks akumulatora.

Kao izvor električne energije za proces punjenja može se koristiti bilo koji konvertor, ali
su ovi akumulatori, s obzirom da mogu imati značajne kapacitete, prevashodno namenjeni za
akumulaciju energije dobijene iz fotonaponskih pretvarača.
Postoji više vrsta redoks akumulatora, ali su danas uglavnom u upotrebi na bazi:
vanadijumskog (VR); cink - bromidnog (ZnBr) i polisulfid - bromidnog (PSB) redoksa.
Elektrodne reakcije se odigravaju u odeljcima ćelije, koje su razdvojene jono-izmenjivačkom
membranom da ne bi došlo do mešanja anolita i katolita. Elektrode su na bazi poroznog
ugljeničnog materijala (grafitna tkanina) sa ili bez katalitičkog sloja. Snaga (kW) i energija
(kWh) redoks akumulatora su nezavisne jedna od druge. Snaga je definisana veličinom i brojem
ćelija dok je energetski kapacitet određen količinom elektrolita uskladištenim u rezervoarima.
Tipične karakteristike redoks akumulatora su date u tabeli 4.4.

32
 Tabela 4.4. Poređenje karakteristika različitih redoks akumulatora.
VRA ZnBr PSB
Napon, V 1,25 1,85 1,35
Napon pražnjenja, V 1,15 1,6 1,2
Gustina energije, Wh kg-1 10 - 30 35 - 55 20 - 50
Snaga, MW 0,5 - 100 1-15 0,05 - 1
Radna temperatura, oC 0 - 40 50 50
Broj ciklusa 12,000 – ~2500
Efikasnost, % 85 75 75

Reakcije koje se odigravaju u ova tri akumulatora su sledeće.

- Vanadijumski redoks akumulatori, se zasnivaju na oksido - redukcionim reakcijama soli
vanadijuma u rastvoru sumporne kiseline (1 - 5 mol dm-3). Osnovna reakcija na negativnoj
elektrodi tokom punjenja je:

V3+ + e = V2+ Eθ = –0,25 V (4.44)

a na pozitivnoj:

VO2+ + H2O = VO2+ + 2H+ + e Eθ = 0,99 V (4.45)

tako da je napon otvorenog kola ~1,2 V. Smer reakcija tokom pražnjenja je obrnut.

- Polisulfid - bromid akumulatori. U ovom sistemu na negativnoj elektrodi se tokom punjenja

odigrava reakcija:

S24- + 2e = 2S22- Eθ = –0,265 V (4.46)

a na pozitivnoj:

3Br– = Br3– + 2e Eθ = 1,09 V (4.47)

pa je napon ~1,35 V.

- Cink -bromid akumulatori. U ovom sistemu na negativnoj elektrodi se tokom punjenja

odigrava reakcija:

Zn2+ + 2e = Zn Eθ = –0,76 V (4.48)

a na pozitivnoj:

3Br– = Br3– + 2e Eθ = 1,09 V (4.49)

ima najveći teorijski napon od razmatranih sistem, od 1,85 V, ali je realan napon otvorenog kola
oko 1,6 - 1,7 V.
Na slici 4.31 su kao primer prikazane tipične krive punjenja i pražnjenja tri razmatrana
akumulatorska sistema, sa koje se može videti da ZnBr pokazuje najmanju ireverzibilnost u
sistemu.

33
 Slika 4.31. Tipične krive punjenja i pražnjenja
razmatranih redoks akumulatora.

Vršena su istraživanja i sa drugim redoks parovima, ali je vanadijumski sistem najšire

prihvaćen zbog svoje cene, jednostavnosti i zbog toga što ne sadrži toksične materije, kao na
primer, brom ili sumporna jedinjenja. Tipična kriva punjenja i pražnjenja VRE je prikazana na
slici 4.32. S obzirom na prosečni napon pražnjenja od ~1,2 V, za primenu je potrebno povezati
redno - paralelno više ćelija. Vanadijum redoks akumulatori manje snage, 5 - 10 kW, mogu se
koristiti za UPS (uninterruptible power supply) napajanje uređaja koji zahtevaju neprekidno
napajanje i u slučaju nestanka primarnog izvora električne energije, na primer, pri korišćenju
servera, telekomunikacionih repetitora i sl. VRA srednjih snaga, 10 - 100 kW, mogu da se
koriste za skladištenje električne energije iz solarnih elektrana, elektrana na vetar i malih
hidroelektrana za nezavisno snabdevanje udaljenih objekata energijom iz obnovljivih izvora i
omogućavaju brzo punjenje vozila na električni pogon i čamaca (stanice za napajanje električnih
vozila na solarni pogon).
VRA velikih snaga, >100 kW, omogućavaju klasičnim elektranama kraće snabdevanje
elektičnom energijom u trenutcima maksimalne potrošnje, pri čemu se VBR pune u periodima
manje potrošnje električne energije.

2.5 14

12
2.0
10
Napon, V

Struja, A

1.5 8

6
1.0
4
0.5
2

0.0 0
0 1 2 3 4 5 6 7
Vreme, V
Slika 4.32. Krive punjenja, pražnjenja i struja pražnjenja VRA ćelije sa 0,5 mol dm-3 VOSO4 u 2
mol dm-3 H2SO4.

34
4.2.3.2. Gorivni galvanski spregovi
Gorivni galvanski spregovi (GGS) su elektrohemijski sistemi koji konvertuju
potencijalnu, hemijsku energiju goriva direktno u električnu energiju u obliku jednosmerne struje
niskog napona. GGS pripadaju grupi primarnih elektrohemijskih izvora električne energije ali sa
spoljašnjom akumulacijom elektro-aktivnih supstanci. Ukupna elektrohemijska reakcija
odgovara sagorevanju goriva, ali zbog prostorne odvojenosti dolazi do usmerenog protoka
naelektrisanja, kroz spoljašnje električno kolo (potrošača), od anode ka katodi i pojave električne
struje. Sa druge strane, električni balans se uspostavlja usmerenim kretanjem jona kroz elektrolit.
Osnovne prednosti i mane GGS u poređenju sa drugim izvorima električne energije su:

PREDNOSTI:
- direktna konverzija energije,
- veliki izbor goriva,
- korišćenje kiseonika iz
vazduha,
- mogućnost kogeneracije
energije,
- visoka efikasnost,
- brzo odavanje energije,
- tih rad,
- mali broj pomičnih delova,
- modularna konstrukcija,
- fleksibilnost veličine
MANE
- visoki investicioni troškovi,
- većina je u fazi razvoja,
- malo podataka o stabilnosti
rada,
- korišćenje plemenitih metala,
- tehnologija nefamilijarna
proizvođačima energije,
- nepostojeća infrastruktura

Osnovne komponente gorivnog galvanskog sprega su anoda (negativna elektroda, na

kojoj se oksidiše gorivo); katoda (pozitivna elektroda, na kojoj se redukuje oksidaciono sredstvo,
obično kiseonik iz vazduha) i elektrolit, kao što je shematski prikazano na slici 4.33. Pored
osnovnih delova GGS imaju i spoljašnje jedinice, rezervoare za skladištenje goriva, pumpe za
napajanje GGS gorivom i oksidansom, odvode produkata reakcije, kontrolne jedinice za
regulaciju protoka i pritiska goriva i oksidansa, hladnjake za odvođenje toplote, i sl.

potrošač
R

anoda (-) katoda (+)

dovod dovod
goriva oksidansa
(kiseonik iz
strujni vazduha)
kolektor elektrolit

produkti
reakcije
Slika 4.33. Shematski prikaz gorivnog galvanskog sprega.

35
 Osnovni tipovi GGS se mogu podeliti prema radnoj temperaturi na nisko (t < 250oC) i
visoko temperaturne (t > 300oC). Prema vrsti elektrolita GGS se dele na:
 polimer elektrolitne (polymer electrolyte fuel cell, PEFC),
 alkalne (alcaline fuel cell, AFC),
 fosforno kiselinske (phosphoric acid fuel cell, PAFC),
 rastopljeno karbonatne (molten carbonate fuel cell, MCFC),
 oksidno keramičke (solid oxide fuel cell, SOFC).

U Tabeli 4.5 je data podela GGS prema vrsti elektrolita sa osnovnim radnim
karakteristikama.

Tabeli 4.5. Podela i osnovne karakteristike GGS.

Tip GGS Elektrolit T,oC P, bar η, % w, kW m-2
PEFC polimerna membrana 80 ~4 60 - 65 3,5 - 14
AFC 30-80% KOH 80 1-5 50 - 60 0,7 - 8
PAFC 100% fosforna-kiselina 200 1 - 10 40 0,8 - 1,9
MCFC Li/K-CO3 650 1 - 10 48 - 56 0,1 - 1,5
SOFC Y2O3-ZrO2 1000 ~1 55 - 65 1,5 - 5

Kao gorivo u GGS, u principu, se mogu koristiti različite supstance koje se mogu dobiti
iz bioobnovljivih izvora (etan, metanol, etanol, biogas i sl.), ali se vodonik zbog svog visokog
specifičnog teorijskog kapaciteta od 26,8 Ah g-1, kao i loše efikasnosti GGS pri radu sa
nabrojanim supstancama, usled trovanja katalitičkih materijala, smatra gorivom izbora za većinu
GGS. Još jedna velika prednost upotrebe vodonika u GGS je to što je praktično jedini produkt
reakcije - voda, što se može videti iz tabele 4.6, tako da je on i najprihvatljivije gorivo sa
stanovišta smanjenja emisije gasova staklene bašte.

Tabela 4.6. Reakcije u različitim tipovima GGS.

Tip GGS Anoda Mobilni jon Katoda
PEFC H2 =2H++2e H+ O2+4H++4e=2H2O
PAFC H2 =2H++2e H+ O2+4H++4e=2H2O
MCFC H2+CO32-=H2O+CO2+2e CO32- 2O2+CO2+2e=CO32-
SOFC H2+O2- =H2O+2e O2- O2+2e=2O2-

Izvor vodonika može biti elektroliza vode, reforming proces metanola i sl. Kao oksidans
kod svih tipova GGS koristi se kiseonik, čist ili iz vazduha.
Danas je najpopularniji GGS na bazi polimernog elektrolita (PEFC), s obzirom na nisku
radnu temperaturu, visok sadržaj energije, jednostavnost konstrukcije, te će ovaj GGS biti malo
detaljnije obrađen. Treba napomenuti da se za stacionarne kapacitete koriste i SOFC, a MCFC
uglavnom u specijalnim primenama kao što su vasionske letelice sa ljudskom posadom.
Teorijski napon GGS je iznad 1,23 V. Međutim, usled postojanja različitih gubitaka,
realni radni napon je 0,6 - 0,8 V, što se može videti na slici 4.34. Ukoliko se koriste čist vodonik
i kiseonik iz vazduha, glavni gubitak se javlja na strani odigravanja katodne reakcije. Pre svega,
količina kiseonika u vazduhu je 21% što smanjuje napon u odnosu na čist kiseonik za 0,06 V.
Sledeći razlog je velika prenapetost odigravanja reakcije redukcije kiseonika, koja već pri maloj
polarizaciji elektrode iznosi 0,2 - 0,3 V. Sa strane odigravanja anodne reakcije, oksidacije čistog
vodonika, ne postoje bitna ograničenja i pad napona je reda desetinu milivolti.

36
 Er(O2|H2O) = 1.23 V
+
1.0 O2+4H +4e=2H2O k+IR

Potencijal / V
UCO
H2+100ppm CO
0.5
U Napon, V
+
H2=2H +2e

a+IR
0.0
+
Er(H |H2) = 0 V

0.0 0.5 1.0

I/A
Slika 4.34. Struktura napona gorivnog galvanskog sprega sa čistim vodonikom i uz prisustvo
100 ppm CO u smeši sa vodonikom.

Čist vodonik nije pogodan za direktnu primenu zbog problema sa skladištenjem i

zapaljivošću, pa se kao izvor vodonika razmatra tečno ili gasovito gorivo, a bilo bi najpogodnije
biogorivo, koji se u procesu reforminga prevodi u smešu vodonika i ugljen-dioksida. Na primer,
alkani se procesom reforminga sa vodenom parom (steam reforming) prvo prevode u smešu
vodonika i ugljen-monoksida:

CnH2n+2 + nH2O = nCO + (2n+1)H2 (4.50)

CO se sa viškom vodene pare (water-gas shift reaction) prevodi u ugljen-dioksid:

CO + H2O = CO2 + H2 (4.51)

Ugljovodonici koji sadrže i kiseonik i imaju odnos ugljenika i kiseonika 1:1, podležu
reformingu, prema jednačini:

CxH2yOx = xCO + yH2 (4.52)

Relevantni predstavnici ovih ugljovodonika su metanol (CH3OH), etilen-glikol

(C2H4(OH)2), glicerol (C3H5(OH)3), sorbitol (C6H8(OH)6) i sl. Kao primer ukupne reakcije može
poslužiti reforming reakcija metanola, koja se za sada razmatra kao najpogodnija za primenu u
transportnim sredstvima zbog pogodnosti pri skladištenju i relativno niske temperature reforming
reakcije:

CH3OH  H 2O  3H 2 CO2 (200–300oC) (4.53)

Reforming reakcija metanola se odigrava na umerenoj temperaturi uz prisustvo katalizatora na

bazi CuO/ZnO/Al2O3. U početnoj fazi reaktor se zagreva iz posebnog električnog izvora, a pri
uspostavljanju stacionarnog rada proizvedenom električnom energijom. Sastav smeše nastale u
reforming procesu je približno 75 zap.% vodonika, 25 zap.% ugljen-dioksida i 1 - 2 zap.%
ugljen-monoksida. Prisustvo veoma malih koncentracija ugljen-monoksida, koji predstavlja
katalitički otrov, drastično pogoršava karakteristike gorivnog galvanskog sprega, što se može
videti na slici 4.34. Iz tog razloga sistem se sastoji i iz reaktora za selektivnu oksidaciju ugljen-

37
monoksida kiseonikom iz vazduha do ugljen-dioksida, tako da anodni napojni gas sadrži ~5 -
100 ppm CO. Na slici 4.35, shematski je prikazan izgled celokupnog sistema
niskotemperaturnog gorivnog galvanskog sprega, sa dodatnim podsistemima koji omogućavaju
rad.
Odvod produkata
reakcije (H2O, CO2) Električna energija
Vlaženje goriva
Rezervoar
goriva Gorivni
75% H2 Reaktor za galvanski
25% CO2 selektivnu spreg
1-2% CO oksidaciju CO Kompresor
vazduha

grejač
Reforming 75% H2
membrana
reaktor 25% CO2 vazduh
10-100 ppm CO
Vazduh
Toplotna energija

Slika 4.35. Shematski prikaz celokupnog sistema niskotemperaturnog gorivnog galvanskog

sprega.

Produkti reakcije, vodena para i ugljen-dioksid kao inertna komponenta, se odvode iz

gorivnog galvanskog sprega i delimično koriste za vlaženje napojne gorivne smeše, a delimično
za zagrevanje reforming reaktora. Kao što se sa slike može videti u GGS se oslobađa i toplotna
energija, tako da se gorivni galvanski spreg može koristiti kako za proizvodnju električne tako i
za proizvodnju toplotne energije, što se naziva kogeneracija energije.
Pošto jedna ćelija gorivnog galvanskog sprega ima veoma mali napon, potrebno je više
ćelija povezati u slog (stack) da bi se dobio neophodan napon, tipično >12 V. Konstukcija
gorivne ćelije je prikazana na slici 4.36. Kolektori stuje, obično izrađeni od grafita, imaju i
kanale za dovod goriva do katalitičkog sloja velikopovršinskih elektroda. Anodni i katodni
katalitički slojevi se presuju na polimernu membranu (na primer, NAFION-117 koji ima
protonsku provodljivost) i sve se slaže u slog.

Slika 4.36. Struktura ćelije niskotemperaturnog gorivnog galvanskog sprega.

Pored reforming reakcije, kao izvor vodonika razmatra se i elektroliza vode, pri čemu
izvor električne energije može biti vetrogenerator, fotonaponski generator ili neki drugi izvor.
Ovakav način se naziva posredna akumulacija energije, pošto se kada postoji višak elektične

38
energije vodonik proizvodi i skladišti, a u slučaju potrebe za energijom, ona se može proizvesti u
GGS. Posredna akumulacija električne energije podrazumeva korišćenje primarno dobijene
električne energije iz nekog obnovljivog izvora za elektrolizu vode kojom se dobijaju gasoviti
vodonik i kiseonik prema reakcijama:
2H2O + 2e  H2 + 2OH- (3.10)

4OH- + 4e  O2 + 2H2O (3.11)

Dobijeni gasovi se skladište u rezervoarima i po potrebi pretvaraju u električnu energiju

uz primenu gorivnih galvanskih spregova. Shematski prikaz sistema za posredno korišćenje
električne energije je prikazan na slici 4.37.

Izvor
električne
energije
H2 O2
Elektrolizer Potrošač

Pretvarač
napona Pumpa Pretvarač
Upravljačka napona
jedinica
Gorivni
galvanski
spreg

Slika 4.37. Shematski prikaz sistema posredne akumulacije električne energije.

Pretvarač napona ima dvojaku ulogu u zavisnosti od izvora koji se koristi. Ukoliko se
primarno dobija naizmenična struja (na primer, iz vetrogeneratora), pretvarač ima ulogu
snižavanja i pretvaranja napona u jednosmerni sa potrebnom vrednošću za elektrolizu. U
elektrolizeru se razlaže voda na vodonik i kiseonik, koji se dalje skladište u rezervoarima.
Upravljačka jedinica prema potrebi stavlja u funkciju GGS koji daje jednosmerni napon, koji se
u pretvaraču prevodi u naizmenični napon od 220 V.

39
4.2.3.3. Metal - vazduh elementi
Elektrohemijski izvori energije sistema metal - vazduh, predstavljaju uglavnom hibridne
primarne elemente i zasnivaju se na anodnoj reakciji rastvaranja elektronegativnog metala, na
primer, cinka, aluminijuma, magnezijuma ili litijuma:

M = Mn+ + ne (4.53)

i katodnoj redukciji kiseonika iz vazduha:

O2 + 2H2O + 4e → 4OH– (4.54)

Zbog korozione nestabilnosti nabrojanih metala u kiselim rastvorima, reakcija se

odigrava obično u alkalnim, neutralnim rastvorima ili aprotonskim rastvaračima. Ovakvi
elementi se proizvode u svim oblicima i veličinama. Koriste se za različite svrhe, na primer: za
dugotrajno napajanje signalnih uređaja, UPS napajanje, pa do napajanja slušnih aparata i
minijaturnih elektronskih uređaja. Razvojem punjivih, posebno cink - vazduh elemenata, ovakvi
sistemi se razmatraju i kao mogući izvor napajanja elektromobila. Tipične karakteristike nekih
tipova metal -vazduh sistema su prikazane u tabeli 4.7.

Tabela 4.7. Osnovne karakteristike nekih

metal - vazduh elemenata.
Tip Zn Fe Al Mg Na K Li
Ut,o, V 1,65 1,28 2,71 3,09 2,27 2,48 2,96
U, V 1,2-1,3 ~1 1,1-1,8 1,4-2 ~2,2 ~2,4 ~2,6
ws,t, Wh kg-1 1086 763 2796 2840 1106 935 3458
ws, Wh kg-1 350-500 60-80 300-500 400-700 ? ? 500?
Relativna cena 1 0,22 0,95 1,48 9,2 11 40

Od nabrojanih elemenata danas je u upotrebi samo sistem na bazi cinka, a dosta se radi na
razvoju litijumskih sistema. Sistemi na bazi aluminijuma i magnezijuma usled korozione
nestabilnosti, koriste se samo u specifičnim primenama i obično se aktiviraju (uranjanjem u
elektrolit) neposredno pre upotrebe. Usled značajne korozije aluminijuma i magnezijuma u
alkalnim rastvorima, sistemi na bazi ovih metala se koriste u morskoj vodi.
Tipična konstrukcija ovakvih elemenata, prikazana na slici 4.38, relativno je jednostavna
i sastoji se od metalne anode, elektrolita, membrane - separatora, i kiseonične elektrode od
visokoporoznog ugljeničnog materijala sa ili bez katalizatora, tzv., gasno-difuzione katode.
Elektrolit

Vazduh
Mn+ OH-
O2

Anoda Gasno difuziona

Membrana - Katoda
separator

Slika 4.38. Tipična konstrukcija

metal - vazduh elementa.

40
Cink - vazduh elementi
Cink - vazduh element je najčešći predstavnik metal - vazduh elemenata, a njegov rad se
zasniva na oksidaciji metalnog cinka kao anode i redukciji kiseonika iz vazduha na poroznoj
ugljeničnoj katodi u alkalnom elektrolitu (6 - 8 M KOH). Odlikuje se visokim sadržajem energije
(do 500 Wh kg-1), malim samopražnjenjem (2% godišnje) i korišćenjem relativno jeftinih
materijala.
Reakcije koje se odigravaju u spregu, mogu se prikazati sledećim jednačinama:

(–) Zn + 4OH– = Zn(OH)2-4 + 2e Erθ = –1,25 V (4.54)

(+) O2 + 2H2O + 4e = 4OH– Erθ = 0,40 V
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
(4.55)
2Zn + O2 + 2H2O + 4OH- = 2Zn(OH)2-4 (4.56)

Kada Zn(OH)2-4 dostigne graničnu rastvorljivost dolazi do precipitacije kao ZnO, tako da
je ukupna reakcija:
2Zn + O2 = 2ZnO (4.57)
Iz jednačina 4.54 i 4.55 se može videti da bi teorijski napon otvorenog kola iznosio 1,65
V. Međutim, kao što je već objašnjeno kod gorivnih galvanskih spregova, reakcija redukcije
kiseonika se odigrava pri visokim prenapetostima, tako da je prosečni napon pražnjenja od 1,1 V
do 1,3 V. Polarizacione krive i karakteristične veličine ovog sistema su prikazane na slici 4.39, a
krive pražnjenja 500 Ah sistema na slici 4.40. Sa slike 4.40 se može videti da ovakvom sistemu
odgovaraju blaži režimi pražnjenja, ali i da je sposoban da u kraćim vremenima oda veće struje
pražnjenja.
Anoda:
Anodna struja

Zn + 4OH- = Zn(OH)42- + 2e
Eo = -1.25 V
U = 1.65 V Eo = 0.4 V
o,t

Ud<1.4 V pražnjenje

Potencijal
Katodna struja

prenapetosti
Uc> 2 V punjenje
Katoda:
O2 + 2H2O + 4e = 4OH-

Slika 4.39. Polarizacione krive cinka i kiseonika, cink - vazduh elemenata.

1.4

1.2

1.0

0.8
Napon, V

0.6
5A 2A 1A
0.4
Cink-vazduh
6 M NaOH
0.2
500 Ah
0.0
0 100 200 300 400 500 600
Vreme, h
Slika 4.40. Krive pražnjenja cink - vazduh
elementa (500 Ah) pri različitim strujama pražnjenja.

41
 Sistemi velikih snaga se uglavnom izrađuju za posebne namene i po porudžbini. Danas su
u razvoju sistemi koji omogućavaju punjenje sistema cink - vazduh. Postoji više principijelnih
rešenja, a jedno od mogućih je, tzv. cink - vazduh gorivni galvanski spreg, prikazan na slici 4.41.
Princip rada se zasniva na regeneraciji elektrolita obogaćenog ZnO, nastalog tokom pražnjenja.
Elektrolit se manjom pumpom prevodi u odeljak gde se vrši elektroliza uz primenu, na primer,
fotonaponske ćelije, a cink se taloži na granulama koje se nalaze u mikroporoznom separatoru.
Da bi se pospešila reakcija redukcije kiseonika, koristi se i mali kompresor vazduha.

Punjenje Pražnjenje
Kompresor
Foto vazduha
celija Pumpa
Membrana
O2
Elektrolit

ZnO
Ni
Zn
ZnO OH-
O2

OH-

Zn-granule Separator Gasno difuziona

Katoda

Slika 4.41. Principijelna shema cink - vazduh

gorivnog galvanskog sprega.

U razvoju su sistemi konstrukcije slične kao što je prikazano na slici 4.38, pri tome bi
gasno - difuziona elektroda imala dvostruku funkciju. Naime, pokušava se sa razvojem
bifunkcionalnog katalizatora, koji bi tokom pražnjenja imao dobre karakteristike za redukciju
kiseonika, a tokom punjenja malu prenapetost za reakciju izdvajanja kiseonika. Za sada su ti
pokušaji ograničeni na nekoliko uspešnih ciklusa punjenja i pražnjenja usled gubitka jedne od
funkcije katalizatora. Veliki problem predstavlja i značajno visok napon punjenja, koji iznosi od
2,2 V do 2,7 V, što dovodi do korozije gasno – difuzione elektrode. Očekuje se da u skorijoj
budućnosti ovakav katalizator bude uspešno usavršen.

Dugmetaste ćelije su danas najrasprostranjenije, s obzirom na njihovu dugotrajnost i

dobre karakteristike tokom pražnjenja. Konstrukcija se zasniva na korišćenju praha cinka
pomešanog sa elektrolitom, koji je separatorom odvojen od porozne uglavnom ugljenične katode
(sa ili bez katalizatora) na kojoj se odigrava reakcija redukcije kiseonika, a koji difunduje kroz
rupice koje su začepljene do aktiviranja. Izgled i poprečni presek dugmetaste cink – vazduh
ćelije prikazan je na slici 4.42.

42
 Slika 4.42. Konstukcija i izgled dugmetastog
cink - vazduh elementa.

U poređenju sa danas najraširenijim alkalnim Zn | MnO2 primarnim elementom, cink -

vazduh elementi imaju značajne naponske prednosti tokom pražnjenja. Na slici 4.43 prikazano je
poređenje krivih pražnjenja dugmetastih elemenata za slušne aparate (PR 44 ili 675, Ø11.6 mm,
d = 5,4 mm, m = 1,8 g). Kao što se sa slike može videti, vreme rada cink - vazduh elementa
je oko 5 puta duže, sa stabilnim platoom pri 1,3 V do ~80% kapaciteta.

1.4 cink-vazduh
1.2
U/V

1.0

0.8 alkalni
620 , 12 h/dan
0.6

0 50 100 150 200 250

vreme / h
Slika 4.43. Poređenje krivih pražnjenja za dugmetasti cink – vazduh i alkalni PR44 element pri
620 , 12 h dnevno.

Aluminijum – vazduh elementi

Zahvaljujući maloj molekulskoj masi (26,9 g mol-1) i gustini (2,7 g cm-3), kao i
valentnom stanju +3, aluminijum ima teorijski specifični kapacitet od ~3 Ah g-1 ukoliko bi se
koristio kao anoda. U kombinaciji sa katodom od kiseonika iz vazduha, napon otvorenog kola
ovakve ćelije bi teorijski iznosio 2,75 V pri korišćenju alkalnog elektrolita, kao što se može
videti iz jednačina:

Al + 3OH− → Al(OH)3 + 3e Er = - 2,35 (4.58)

O2 + 2H2O + 4e → 4OH– Er = 0,4 V
____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
(4.59)

43
4Al + 3O2 + 6H2O → 4Al(OH)3 U0 = 2,75 V (4.60)

Aluminijum u alkalnim rastvorima podleže veoma izraženoj koroziji uz izdvajanje

vodonika, pa bi se ovakvi elementi mogli koristiti kao suvi elementi, pri čemu se elektrolit
dodaje neposredno pre upotrebe. Konstrukcija elementa je slična konstrukciji cink - vazduh
elementa. Naponske karakteristike za različite koncentracije elektrolita pri strujama pražnjenja
od 1 mA cm-2 su prikazane na slici 4.44.
2.0
aluminijum/vazduh
1.8

1.6

1.4
U/V

1.2

1.0 c(KOH) / M 1.5 1.0 0.8

0.8

0.6
0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11
t/h
Slika 4.44. Zavisnost napona aluminijum - vazduh ćelije od
koncentracije elektrolita (jp = 1 mA cm-2).

Ovakvi sistemi su još u razvoju, ali bi u budućnosti trebali da imaju značajnu ulogu u
dobijanju električne energije, s obzirom na značajne količine otpadnog aluminijuma. U razvoju
su i sistemi koji bi kao elektrolit koristili morsku vodu, ali zbog pasiviranja aluminijuma, naponi
ovakvih sistema su oko 1 V.

Litijum-vazduh elementi
Poslednjih nekoliko godina, intenzivno se radi na razvoju litijum - vazduh elemenata.
Litijum ima standardni elektrodni potencijal od -3 V što bi u kombinaciji sa kiseonikom davalo
napon od ~3,4 V i specifičnu energiju od 3,5 kWh kg-1.
Problem sa ovakvim elementima je velika osetljivost metalnog litijuma na kiseonik i
vlagu. U toku razvoja ovih elemenata u početku su korišćeni aprotonski organski rastvarači, ali
su karakteristike elemenata bile veoma loše usled sporosti odigravanja reakcije redukcije
kiseonika. Pronalaskom keramičke membrane na bazi Li2M(PO)4 – LISICON, koja ima
sposobnost da propušta jone litijuma, ali ne i molekule vode, danas se uglavnom razvijaju
sistemi koji sa strane litijuma sadrže aprotonski organski rastvarač, odeljen od vodenog
elektrolita LISICON membranom, kao što je prikazano na slici 4.45. Glavni problem predstavlja
reakcija Li+ jona sa hidroksilnim jonima i formiranje slabo rastvornog litijum-hidroksida koji
vremenom zapušava pore vazdušne elektrode. Kao i kod sistema cink - vazduh, razvijaju se i
sekundarni elementi, gde bi se formirani litijum-hidroksid razlagao na jone litijuma i kiseonik
dovođenjem energije iz spoljašnjeg izvora.

44
 Slika 4.45. Shematski prikaz litijum – vazduh elementa,
tokom pražnjenja (levo) i punjenja (desno).

Tipična krive punjenja i pražnjenja laboratorijskog modela sekundarnog litijum – vazduh

elementa prikazane su na slici 4.46.

Slika 4.46. Tipične krive punjenja i pražnjenja laboratorijskog modela sekundarnog litijum –
vazduh elementa.

45
SEKUNDARNI ELEKTROHEMIJKI IZVORI ELEKTRIČNE ENERGIJE
4.2.2. Sekundarni elektrohemijski izvori električne energije

Za akumulaciju električne energije proizvedene, na primer, vetrogeneratorima ili

fotonaponskim ćelijama, kao i za mnoge druge primene uglavnom se koriste sekundarni
elektrohemijski izvori energije (akumulatori). Iako je broj različitih akumulatorskih sitsema
veoma veliki, danas su u upotrebi uglavnom sledeća četiri tipa akumulatora:

 Olovo | olovo–dioksid, (Pb|PbO2)

 Metal–hidrid | nikal–oksid, (MH|NiOOH)
 Litijum - jon. (Li - jon)
 Litijum - polimer (Li - polimer)

Neke osnovne karakteristike danas primenjivanih akumulatorskih sistema su date u tabeli 4.3.

Tabela 4.3. Osnovne karakteristike akumulatora u upotrebi.

Olovni MH-NiOOH Li-jon Li-polimer
Nominalni napon (V) 2 1.2-1.25 3.6 or 3.7 3.6
Pozitivna elektroda PbO2 NiOOH LiCoO2 ili LiCoO2
LiMn204
Negativna elektroda Pb LaNi5, TiNi Ugljenik Ugljenik
Elektrolit H2SO4 KOH Organski Polimer gel sa LiPF6
rastvarač sa
LiPF6
Maksimalni napon ~2,7 < 1.8 <= 4.2 <= 4.2
punjenja (V)
Prekidni napon 1.75 1 2.7 ~ 3.0 2.7 ~ 3.0
pražnjenja (V)
Specifična energija W h 25-50 50-80 100-150 100-150
kg-1
Samopražnjenje 0.1 1.5 0.3 ~ 0.6 0.3 ~ 0.6
(%/dan)
Broj ciklusa 200 ~ 400 > 500 > 500 > 1000
Ekologija Sumporna Niska Niska Niska
kiselina,
olovo- teški
metal
Cena Niska Viša od Visoka Veoma visoka
olovnih

4.2.2.1. Olovo | olovo-dioksid akumulatori

Iako olovo | olovo-dioksidni akumulatori (olovni akumulatori) imaju lošije karakteristike
u poređenju sa ostalim tipovima (metal-hidrid – nikal-oksid i litijumski), odnos njihove cene i
karakteristika je znatno povoljniji nego kod drugih tipova. Ova vrsta akumulatora je dostupna na
tržištu u različitim oblicima sa povoljnom vrednošću kapaciteta i napona koji odgovaraju
umerenim primenama, na primer, u domaćinstvima. Trenutno su olovni akumulatori velikih
kapaciteta jedino dostupni na tržištu, a usled uspešne reciklaže problemi sa zaštitom čovekove
okoline su znatno smanjeni. Iz tog razloga će ovaj sistem biti detaljnije razmatran, u odnosu na
druge akumulatorske sisteme.
Elektrohemijski sistem olovnog akumulatora sastoji se od porozne negativne elektrode od
olova, elektrolita (~30% sumporna kiselina), porozne pozitivne elektrode od olovo-dioksida,

46
separatora i kućišta, što čini jednu ćeliju. U zavisnosti od potrebnog napona i kapaciteta, pri
proizvodnji se vezuje više ćelija redno u istom kućištu i mogu se dobiti tipični naponi
akumulatora od 2, 6, 12, 24 i 48 V. Konstrukcija olovne akumulatorske baterije je prikazana na
slici 4.16.

Slika 4.16. Konstrukcija tipičnog stacionarno-trakcionog olovnog akumulatora.

Tokom punjenja olovnog akumulatora odigravaju se sledeće reakcije:

(–) PbSO4 + 2e  Pb + SO42- (4.34)

(+) PbSO4 + 2H2O  PbO2 + 4H+ + SO42- +2e
_________________________________________________________________________________________________________________________________________________
(4.35)
PbSO4 + 2H2O  Pb + PbO2 + 2H2SO4 ukupna reakcija (4.36)

dok se tokom pražnjenja odigravaju reakcije u suprotnom smeru:

(–) Pb + SO42-  PbSO4 + 2e (4.34a)

(+) PbO2 + 4H+ SO42- +2e  PbSO4 + 2H2O
_________________________________________________________________________________________________________________________________________________
(4.35a)
Pb + PbO2 + 2H2SO4  PbSO4 + 2H2O ukupna reakcija (4.36a)

Iz gornjih jednačina vidi se da tokom punjenja i pražnjenja olovnog akumulatora dolazi

do promene koncentracije sumporne kiseline, pa se stepen napunjenosti može odrediti merenjem
gustine elektrolita. Tokom pražnjenja mora se voditi računa da ne dođe do pražnjenja ispod
dozvoljenog napona (1.7 - 1.8 V po ćeliji), pošto tada dolazi do nepovratnog formiranja olovo-
sulfata i smanjivanja kapaciteta kao i veka trajanja akumulatora.

Osnovne električne i eksploatacione karakteristike olovnog akumulatora su sledeće:

Nominalni napon 2.1 V po ćeliji

Prekidni napon punjenja 2.7 V po ćeliji
Prekidni napon pražnjenja 1.7 - 1.8 V po ćeliji
Specifična energija 40 W h kg-1
Samopražnjenje 0.1 - 0.3% / dan
Broj ciklusa 500 - 1500
Efikasnost punjenja 65-70% (14/10 h)

47
 Na slici 4.17 prikazane su tipične krive punjenja i pražnjenja ćelije olovnog akumulatora
konstantnom strujom C10. Tokom punjenja napon neprekidno raste sa vremenom, i menja se od
vrednosti koji odgovara ispražnjenom akumulatoru, ~1.8 - 1.9 V, do vrednosti koje odgovaraju
potpuno napunjenom akumulatoru, od ~2.7 V.

Slika 4.17. Tipične krive punjenja i pražnjenja olovnih akumulatora strujom od C10, A.

Na krivoj punjenja mogu se uočiti četiri karakteristična perioda. U početnom periodu

(deo krive a-b) uočava se brže povećanje napona uslovljeno porastom gustine (koncentracije)
elektrolita u porama elektroda, pri čemu se još nije uspostavio ravnomeran tok difuzije nastale
sumporne kiseline iz pora u masu elektrolita izvan njih. Na početne vrednosti napona punjenja
utiče unutrašnja otpornost ispražnjenog akumulatora, koja je veća u odnosu na napunjen
akumulator. U tački b uspostavlja se ravnomeran tok difuzije sumporne kiseline iz pora elektroda
u elektrolit izvan njih radi izjednačavanja gustine elektrolita. Ravnomernom toku difuzije,
povezanim sa ravnomernim porastom gustine elektrolita odgovara ravnomerni porast napona
(deo krive b-c). Kada napon punjenja poraste do vrednosti ~2,4 V, tj. do napona izdvajanja
gasova (gasiranja), najveći deo olovo-sulfata je već pretvoren u aktivne supstance (Pb i PbO2).
Akumulator u tom trenutku ima ~80% kapaciteta. Iznad vrednosti od 2,4 V, napon raste brže sa
vremenom (deo krive c-d). U ovom periodu jedan deo struje se troši na pretvaranje preostale
količine olovo-sulfata u aktivnu masu, a drugi deo na elektrolizu vode, pri čemu se na negativnoj
elektrodi izdvaja vodonik (H2), a na pozitivnoj elektrodi kiseonik (O2) prema reakcijama:
2H+ + 2e = H2 (negativna elektroda) (4.37)
2H2O = O2 + 4H+ + 4e (pozitivna elektroda) (4.38)
__________________________________________________________________________

2H2O + O2 + 2H2 (ukupna reakcija) (4.39)

Prema ukupnoj reakciji, gasiranje predstavlja reakciju razlaganja (elektrolize) vode. To

dovodi do gubitka vode u elektrolitu i povećanja koncentracije kiseline u akumulatoru. U tački e
završava se punjenje, jer je, praktično, sav olovo-sulfat koji je učestvovao u elektrohemijskoj
reakciji preveden u aktivni materijal. Za vreme perioda punjenja tokom kojeg se izdvajaju gasovi
dolazi i do porasta temperature elektrolita. Izdvajanje gasova u poslednjem periodu punjenja
utiče na eroziju aktivnog materijala sa elektroda i smanjenja kapaciteta akumulatora.
Nakon isključenja punjenja akumulatora prestaje izdvajanje gasova, temperatura se
snižava, izjednačava se gustina elektrolita u porama elektrolita i izvan njih, a napon otvorenog
kola se stabilizuje na vrednost od ~2,1 V. Nominalni napon olovnog akumulatora je 2,1 V po
ćeliji. Zbog smanjenja gustine elektrolita i povećanja unutrašnje otpornosti sistema, napon opada

48
sa vremenom pražnjenja. Tipična kriva pražnjenja prikazana je na slici 4.17. Na slici se može
videti da napon brzo opada na početku pražnjenja dok se ne preda 10 - 15% kapaciteta, zatim
nastaje period veoma blagog pada (predaje se do 90 - 95% kapaciteta) i na kraju napon ponovo
brzo pada do dozvoljenog graničnog napona pražnjenja od 1,75 V po ćeliji odnosno 10,5 V za
akumulator od 12 V. Na slici 4.18 je prikazana tipična promena napona i gustine elektrolita
tokom pražnjenja akumulatorske baterije od 12 V.

Vek trajanja i karakteristike punjenje/pražnjenje olovnih akumulatora uslovljen je

eksploatacionim uslovima. Promene koje izazivaju otkaz akumulatora najčešće su: otpadanje
aktivne mase i korozija rešetke pozitivne elektrode, sulfatacija i smanjenje poroznosti aktivne
mase negativne elektrode, kao i oštećenje separatora. Otpadanje aktivne mase vodi smanjenju
kapaciteta, dok taloženje na dnu elektroda izaziva pojavu kratkih spojeva. Na kapacitet ima
uticaja režim pražnjenja, odnosno, veći kapacitet se dobija prilikom pražnjenja sa prekidima,
nego pri neprekidnom režimu, razlog je oporavljanje akumulatora pri prekidima pražnjenja.

13.0
gustina

-3
12.5 1.25

Gustina elektrolita,  / g cm
Napon pražnjenja, Ud / V

elektrolita
12.0
napon 1.20
11.5

11.0 1.15

10.5
ispražnjen 1.10
10.0
0 20 40 60 80 100

Ispražnjenost / %

Slika 4.18. Zavisnost gustine elektrolita i napona od stepena

ispražnjenosti akumulatorske baterije.

Temperatura, ima veliki uticaj na kapacitet akumulatora. Sa sniženjem temperature

okoline, odnosno, elektrolita smanjuje se raspoloživi kapacitet akumulatora. Napon pražnjenja
brže opada ukoliko se pražnjenje odigrava na nižim temperaturama, što posebno dolazi do
izražaja u zimskim mesecima. Razlog ovome leži u činjenici da je na niskim temperaturama
usporena difuzija elektrolita i obrazovani olovo-sulfat sve više zatvara pore aktivnog materijala i
sprečava učešće dubljih slojeva aktivnih materijala u elektrohemijskim reakcijama. Smanjenje
raspoloživog kapaciteta na niskim temperaturama je naročito izraženo ako su struje pražnjenja
veće. Na primer, prilikom prelaska sa 20-to časovnog režima pražnjenja na 1-no časovni režim
pražnjenja, dolazi do smanjivanja kapaciteta za ~60%. Gubitak kapaciteta usled samopražnjenja
akumulatora se povećava sa povećanjem temperature skladištenja, kao što je prikazano na slici
4.19.

49
 100

90

Gubitak kapaciteta / %
80

70

60

50
o o o
40 50 C 40 C 20 C

30
0 1 2 3 4 5 6 7
Vreme skladištenja /meseci

Slika 4.19. Samopražnjenje olovnih akumulatora u funkciji

vremena mirovanja na različitim temperaturama okoline

Pored korozije rešetki elektroda i osipanja aktivne mase, nepovratna sulfatacija elektroda
je jedan od najčešćih uzroka otkaza olovnog akumulatora. Nepovratna sulfatacija nastaje već pri
samopražnjenju nižem od 20%, pa je tokom dužeg skladištenja akumulatora neophodno
dopunjavanje. Iako sama sulfatacija elektroda ne mora uvek da dovede do trajnih oštećenja,
posledice koja ona može izazvati obično vode gubitku nazivnih karakteristika akumulatora, pa i
trajnom oštećenju.

Podvrste olovnih akumularora

Stacionarni olovni akumulatori mogu se podeliti na dve principijelno različite grupe:

1. akumulatore sa održavanjem, otvorenog tipa (VLA akumulatori, Vented Lead–Acid
Batteries) i
2. akumulatore sa fiksiranim elektrolitom i kontrolom pritiska pomoću ventila (VRLA
akumulatori-Vent Regulated Lead–Acid Batteries), koji se mogu podeliti na:
 VRLA akumulatore sa gel elektrolitom (VRLA GEL–akumulatori),
 VRLA akumulatore sa adsorbujućim separatorom (VRLA–AGM akumulatori) i
 VRLA akumulatore sa AGM separatorom i poboljšanim prenosom toplote, tzv.
''semi-gel'' akumulatori (u daljem tekstu poboljšani VRLA–AGM akumulatori,
VRLA–PAGM akumulatori).

i koji se razlikuju, kako u načinu funkcionisnja, tako i po eksploatacionim karakteristikama.

Prema prirodi elektrolita, olovni akumulatori se mogu svrstati na:

 akumulatore sa tečnim elektrolitom i
 akumulatore sa fiksiranim elektrolitom.

Akumulatori sa tečnim elektrolitom (Flooded Batteries ili Wet Batteries) su akumulatori

čiji je elektrolit rastvor sumporne kiseline. U ranijem periodu olovni akumulatori svih vrsta imali
su takvu vrstu elektrolita, tj. tečni elektrolit.

50
 Akumulatori sa fiksiranim elektrolitom (Fixed Electrolyte Batteries ili Immobilized
Electrolyte Batteries) su akumulatori kod kojih je elektrolit (rastvor sumporne kiseline) na
pogodan način imobilisan, tako da se u unutrašnjosti akumulatora ne javlja u obliku tečnosti, tj.
dobija se fiksirani (ili imobilizovani) elektrolit. Fiksiranje elektrolita se vrši na dva načina.
Elektrolit se pomoću dodataka, kao što je silicijumska kiselina, pretvori u koloidni rastvor, koji
se stegne u pihtijastu masu – gel (gel electrolyte). U stranoj, pa i u našoj terminologiji često se
koriste termini gel elektrolit i VRLA–GEL akumulatori. Drugi način je da se elektrolit upije i
adsorbuje za čvrstu, poroznu osnovu načinjenu od staklenih vlakana. Ova osnova od staklenih
vlakana je staklena matrica koja služi za upijanje i adsorpciju elektrolita (Adsorptive Glass
Mat(rix), pri čemu se ''matrix'' obično skraćuje na ''mat'', a najčešće potpuni naziv se skraćeno
koristi kao AGM). Zato se često koriste termini AGM elektrolit i VRLA–AGM akumulatori.
Akumulatori sa fiksiranim (ili imobilizovanim) elektrolitom su novija tekovina u razvoju
olovnih akumulatora i u tom obliku se javljaju pretežno stacionarni akumulatori (u oba tipa
elektrolita: gel i AGM), a u poslednje vreme i trakcioni akumulatori.

Prema načinu rešavanja izdvajanja gasova (vodonika i kiseonika), koji se stvaraju unutar
akumulatorske ćelije tokom punjenja/pražnjenja (i tokom mirovanja), a mogu da izazovu
kritičnu, opasnu granicu veličine unutrašnjeg pritiska, olovni akumulatori mogu se razvrstati u
dve grupe. Treba napomenuti da je ova podela posledica dva konstrukcijska rešenja. Međutim,
različita konstrukcijska rešenja su povezana sa hemijom, elektrohemijom i razmenom toplote
tokom punjenja/pražnjenja.
Akumulatori sa otvorenim ventilom ili otvoreni VLA akumulatori, na kućištu
akumulatorske ćelije (i na svakoj ćeliji akumulatorske baterije u zajedničkom kućištu) imaju
ventil obezbeđen od izlivanja elektrolita, a dozvoljavaju stalnu komunikaciju između gasnog
prostora unutar ćelije i okolne atmosfere.
Akumulatori sa regulacionim ventilom (VRLA akumulatori), na kućištu akumulatorske
ćelije (i na svakoj ćeliji kod akumulatorske baterije), imaju nepovratni regulacioni ventil, koji
dozvoljava ispuštanje gasova iz akumulatorske ćelije, kada pritisak u unutrašnjem gasnom
prostoru ćelije dostigne određenu, kritičnu vrednost, a zatim se zatvara kada se ispuste gasovi i
unutrašnji pritisak dostigne nominalnu vrednost. Ventil ne dozvoljava pristup gasova iz okolne
atmosfere u unutrašnji gasni prostor akumulatorske ćelije, tj. nepovratan je. Akumulatori sa
fiksiranim elektrolitom su uvek i sa regulacionim ventilom.
S obzirom da se od akumulatorske baterije koja bi služila za akumulaciju električne
energije u stacionarnim uslovima očekuje što duži vek, veoma bitna karakteristika je broj ciklusa
koji se može primeniti, a da akumulator ne promeni drastično svoje karakteristike. Na
slici 4.20 je prikazan tipičan uticaj dubine pražnjenja na broj ciklusa različitih podvrsta
stacionarnih olovnih akumulatora. Vertikalne crte predstavljaju odstupanja koja se pojavljuju u
literaturnim i kataloškim navodima.

51
 4500

4000
podvrsta akumulatora:
3500 VLA
VRLA-
3000 GEL
AGM
Broj ciklusa 2500 PAGM

2000

1500

1000

500

0
0 10 20 30 40 50 60 70 80 90 100 110
Dubina pražnjenja / %

Slika 4.20. Uticaj dubine pražnjenja na prosečan broj ciklusa

različitih podvrsta stacionarnih olovnih akumulatora.

U zavisnosti od dubine pražnjenja olovnih akumulatora, može se konstatovati da VLA

akumulatori podnose značajne dubine pražnjenja (do 80% nazivnog kapaciteta, uz neophodnost
pravovremenog punjenja), pri čemu se radni vek smanjuje, ali na prihvatljivu meru. Kod VRLA
akumulatora, preporučena dubina pražnjenja je znatno manja (do 30% od nazivnog kapaciteta).
Iako se ovi tipovi akumulatora mogu prazniti i do većih dubina pražnjenja, to treba izbegavati,
zbog znatnog uticaja na smanjenje radnog veka. U tom smislu VRLA–GEL akumulatori su
otporniji na duboka pražnjenja od VRLA–AGM akumulatora. Za VRLA–PAGM akumulatore ne
postoje pouzdani iskustveni podaci.

52
4.2.2.2. Metal-hidrid | nikal-oksid akumulatori

Jedna delimično uspešna zamena klasičnog “nikal-kadmijum” akumulatora, čija je

upotreba zabranjena usled velike toksičnosti kadmijuma, su sistemi na bazi pozitivne elektrode
od nikal-oksida i negativne elektrode na bazi metal-hidrida (MH), tzv. metal-hidrid akumulatori.
Osnovne reakcije koje se odigravaju u sistemu su date sledećim jednačinama:

MH + OH- = M + H2O + e Er = – 0,83 V (4.40)

NiOOH + H2O + e = Ni(OH)2 + OH- Er = 0,52 V
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
(4.41)
MH + NiOOH = M + Ni(OH)2 U0 = 1,35 V (4.42)

Komercijalni sistemi se zasnivaju na korišćenju anoda na bazi legura nikla sa elementima

retkih zemalja, obično, lantan, ili kombinacija više elemenata retkih zemalja ‘‘miš metal legura’’
umesto lantana, da bi se smanjila cena ovog veoma skupog i retkog metala. U leguru se dodaju i
manje količine drugih metala umesto nikla, radi poboljšanja karakteristika. Tipičana legura sa
sastavom LaNi5 ima sposobnost da akumulira 6 atoma vodonika, tokom punjenja po jediničnoj
ćeliji, prema reakciji:

LaNi5 + xH2O + xe= LaNi5Hx + xOH- (x = 0-6) (4.43)

Elektrolit je tipično od 20% do 40% KOH sa određenim dodacima. Cena ovakvih sistema
je viša od olovnih akumulatora, ali poseduju znatno više specifične kapacitete. Na primer, AA
ćelija (~30 g) može imati kapacitet i do 2500 mAh. Tokom punjenja sistem se zagreva što je
normalna pojava, ali tokom završetka punjenja pri galvanostatskim uslovima, posebno pri brzom
punjenju, dolazi do značajnog zagrevanja, kao što je prikazano na slici 4.21, a temperatura može
preći i 90oC. Tokom takvog načina punjenja potrebno je voditi računa da ne dođe do
prenapunjavanja i pregrevanja koje može dovesti do izdvajanja vodonika i eksplozije ćelije. Iz
tog razloga, potrebno je koristiti “pametne punjače” koji pri dostizanju određenog napona
isključuju punjenje, kao što je prikazano na slici 4.22. Tipični naponi pražnjenja su oko 1,1 V do
1,2 V, što je dvostruko niže nego kod olovnih akumulatora.

1.9
MH|NiOOH-AA
CN =1.7 Ah 40
1.8
Ic = 1.2 A (0.7C)

1.7
35
t/ C
Uc/ V

1.6
30
1.5

1.4 25
0 10 20 30 40 50 60 70 80
t / min
Slika 4.21. Zavisnost napona i temperature pri brzom

53
 punjenju (0.7C = 1,2 A) cilindričnog AA
Ni-MH akumulatora nominalnog kapaciteta 1,7 Ah.

1.6 Uc,f MH|NiOOH (AAA)

Cnom = 1000 mAh
R = 28 
U/V 1.4 U0

1.2

1.0

0.8
0 5 10 15
t/h
Slika 4.22. Kriva automatskog naponostatskog punjenjena sa prekidom punjenja pri dostizanju
određenog napona i pražnjenje pri konstantnoj otporonosti.

Ovi sistemi se obično izrađuju kao cilindrični elementi sa kapacitetima od ~1 Ah do nekoliko

desetina Ah. Tipična konstrukcija cilindričnog elementa je prikazana na slici 4.23.

Slika. 4.23. Shematski prikaz konstrukcije cilindričnog

metal-hidrid – nikal-oksid akumulatora

Pošto svaka ćelija ovakvog akumulatora mora biti posebna, zbog obaveznog sigurnosnog
ventila na svakoj ćeliji, baterije većeg napona i kapaciteta se dobijaju redno-paralelnim
vezivanjem više posebnih akumulatora, kao što je prikazano na slici 4.24. Ovo dodatno smanjuje
specifični kapacitet baterije.

54
 Slika. 4.24. Prikaz akumulatorske
baterije nominalnog napona 13,2 V.

Samopražnjenje ovakvih akumulatora je tipično 5 - 10% mesečno pa ih je potrebno često

dopunjavati. Nove metal-hidrid – nikal-oksid akumulatore je potrebno formirati prema uputstvu
proizvođača (obično 3 ciklusa punjenja i pražnjenja).
Prema izloženom, sistemi metal-hidrid – nikal-oksid akumulatora su manje pogodni za
akumulaciju energije u stacionarnim uslovima, osim za napajanje nekih manjih uređaja,
osvetljenje, radio prijemnici - predajnici i sl. i ne čudi što njihova proizvodnja opada, posebno
pojavom sistema na bazi litijuma. Međutim, i pored lošijih karakteristika u odnosu na litijumske
sisteme, ovi akumulatori bi mogli naći svoje mesto za pogon elektro ili hibridnih transportnih
prevoznih sredstava, uzevši u obzir visoku cenu litijumskih akumulatora i veliku masu olovnih
akumulatora.

4.2.2.3. Litijum - jon i litijum - polimer akumulatori

Korišćenjem vodenih rastvora elektrolita za sisteme olovnih i MH - NiOOH akumulatora
maksimalni napon pražnjenja iznosi od 1.2 do 2 V po ćeliji. Kako većina elektronskih uređaja
zahteva napone iznad ~3 V, potrebno je redno povezati minimum dve do tri ovakve
akumulatorske ćelije u bateriju da bi se dobio potreban napon. Pored konstrukcionih problema,
otkazivanje jedne ćelije dovodi do otkazivanja cele baterije. Sa druge strane, potrebna vrednost
napona se može ostvariti primenom samo jedne ćelije litijumskih akumulatorskih sistema.
Danas se uglavnom koriste dva litijumska akumulatorska sistema koja se baziraju na
sličnim anodnim i katodnim reakcijama ali različitim sastavima elektrolita. Prvi tip je litijum -
jon, a drugi tip litijum - polimer akumulator. Oba sistema se zasnivaju na reakcijama
interkalacije (ugradnje) jona litijuma u grafitni-anodni i LiMxOy - katodni materijal (gde je M =
Co, Ni, Mn ili njihove kombinacije). Osnovni princip rada je da tokom punjenja deo litijuma
napušta interkalaciono jedinjenje (na primer, litijum-kobaltat) i ugrađuje se u međuprostor
između redova grafita. Obrnuta reakcija se odigrava tokom pražnjenja. Za sistem na bazi katode
od LiCoO2 i anode od grafita, slika 4.25, reakcije tokom punjenja i pražnjenja se mogu dati
sledećom jednačinom i prikazati strukturom:
punjenje

LiCoO 2  C6 Li1x CoO2  C6 Li x
pražnjenje

55
 Slika 4.25. Shema punjenja i pražnjenja litijumskog
interkalacionog akumulatora.
Kod litijum - jon akumulatora, zbog burnog reagovanja sa vazduhom i vodom, kao
elektrolit koriste se tečni aprotonski rastvarači na bazi propilen-karbonata (PC), gama-butil
laktona (GMB), dimetil-formamida (DMF), uz dodatak provodne soli na bazi LiClO4 ili LiPF6.
Međutim, anodni (grafitni materijal) u reakcijama sa elektrolitom formira pasivni sloj koji
smanjuje kapacitet tokom punjenja i pražnjenja. Iz tog razloga unapređeni sistem, tzv. litijum -
polimer akumulator koristi elektrolit koji ujedno služi i kao separator izrađen od polimernog
elektrolita (uglavnom gela polietilen-oksida, PEO) uz dodatak LiPF6. Ovakav elektrolit/separator
umnogome sprečava formiranje pasivnog sloja na grafitnoj negativnoj elektrodi, ali i poskupljuje
ovakve sisteme.
Litijumski akumulatorski sistemi se izrađuju u svim oblicima i dimenzijama i koriste se
za napajanje uglavnom mobilnih telefona, laptop računara, a u poslednje vreme se razmatraju i
za pogon elektromobila (npr., Tesla motors). Konstrukcija tipičnog cilindričnog Li - jon
elementa je prikazana na slici 4.26.

Slika 4.26. Konstrukcija litijum - jon cilindrične ćelije.

56
 Litijum - polimer akumulator je konstruisan tako da se između elektroda nalazi gel
elektrolit, a ceo sistem je umetnut u fleksibilno plastično kućište kao što je prikazano na slici
4.27.

Slika 4.27. Konstrukcija (levo) i izgled (desno) tipičnog

Li - polimer akumulatora.

Za oba sistema je potrebno napomenuti da se fabrički formiraju i da nije potrebno dalje

formiranje. Ovakvi sistemi se mogu puniti galvanostatski pri konstantnoj struji. S obzirom da
tokom punjenja ovakvih sistema napon može preći ~4,2 V kada dolazi do razlaganja organskog
elektrolita i mogućnosti uništenja i/ili eksplozije ćelije, pri punjenju se većinom koristi
naponostatski punjač, koji ograničava napon punjenja na ~4,2 V, a tokom punjenja struja opada,
kao što je prikazano na slici 4.28.

4.2

4.0

3.8
I / mA
U/V

3.6

3.4

3.2
0 1 2 3 4 5 6
t/h
Slika 4.28. Tipično naponostatsko punjenje litijumskih akumulatora.

Kriva pražnjenja veoma malo zavisi od stepena napunjenosti, pri tipičnom naponu
pražnjenja oko 3,5 V, kao što je prikazano na slici 4.29.

57
 4.5

4.0

U/V
3.5

3.0

2.5
100 80 60 40 20 0
Stepen napunjenosti / %

Slika 4.29. Tipična kriva pražnjenja litijumskih akumulatora.

58
4.2.4. Elektrohemijski superkondenzatori
Do sada razmatrani elektrohemijski izvori električne energije imaju i određne mane.
Pored značajne vrednosti specifičnih energija, raspolažu sa relativno malom specifičnom
snagom. Vreme potrebno za punjenje je relativno dugo, reda minimum nekoliko časova.
Pražnjenje može biti zadovoljavajuće dugo, ali kada je potrebno isporučiti veliku snagu u veoma
kratkom vremenu, stepen korisnog dejstva značajno opada i može iznositi svega desetinu
procenata od nominalnog kapaciteta. Sa druge strane, klasični kondenzatori raspolažu velikom
specifičnom snagom, ali zanemarljivom energijom. Kao veza između ove dve krajnosti, došlo je
do razvoja elektrohemijskih superkondenzatora, koji poseduju nešto manju specifičnu energiju
od klasičnih akumulatora i gorivnih galvanskih spregova, ali daleko veću specifičnu snagu.
Orijentacione vrednosti ovih veličina za posmatrane sisteme prikazani su na slici 4.48.

Slika 4.48. Zavisnost specifične snage od specifične energije za gorivne galvanske spregove,
akumulatore, klasične kondenzatore i elektrohemijske superkondenzatore.

U tabeli 4.8 date su tipične vrednosti osnovnih parametara akumulatora, klasičnih

kondenzatora i superkondenzatora.

Tabela 4.8. Tipične vrednosti osnovnih parametara akumulatora, klasičnih i elektrohemijskih

superkondenzatora (EC).
Akumulator Kondenzator EC
Vreme punjenja 1-5h 10-3 - 10-6 s 0.3 - 30 s
Vreme pražnjenja 0.5 - 3 h 10-3 - 10-6 s 0.3 - 30 s
Specifična energija, Wh kg-1 10 - 100 <0.1 1 - 10
Specifična snaga W kg-1 50 - 200 >10.000 ~1000
Efikasnost punjenja - pražnjenja 0.7 - 0.85 ~1 0.85 - 0.95
Životni vek 500 - 2000 >500.000 >100.000

Na slici 4.49 prikazan je izgled komercijalnog superkondenzatora kapaciteta 3000 F i

nominalnog napona od 2,7 V.

59
 Slika 4.49. Izgled superkondenzatora.

Tipične krive punjenja i pražnjenja superkondenzatora date su na slici 4.50, na kojoj se

može videti da se punjenje i pražnjenje odigravaju u veoma kratkom vremenu uz potpunu
reverzibilnost. Smanjenjem struje, produžava se vreme pražnjenja, pa za veoma male vrednosti
struja vreme pražnjenja može iznositi i do nekoliko časova.

Slika 4.50. Ciklusno punjenje i pražnjenje superkondenzatora (levo), i pražnjenje pri različitim
jačinama struja (desno).

Klasični kondenzatori se sastoje od dve elektrode koje su razdvojene nekim izolatorskim,

dielektričnim materijalom. Kada se kondenzator spoji na izvor napona dolazi do akumulacije
suprotnih naelektrisanja na površini svake od elektroda. Usled separacije naelektrisanja,
zahvaljujući dielektriku, dolazi do pojave električnog polja, koje omogućava kondenzatoru da
akumulira energiju, kao što je prikazano na slici 4.51.

Slika 4.51. Shematski prikaz klasičnog kondenzatora.

60
 Kapacitivnost, C, je definisana kao odnos akumuliranog naelektrisanja, Q, i primenjenog
napona, U:
Q
C (4.61)
U

Za klasične kondenzatore kapacitet je direktno proporcionalan površini elektroda, A, i obrnuto

proporcionalan rastojanju, d, između elektroda:

A
C   o r (4.62)
d

Prva dva člana jednačine su dielektrične konstante (permitivnosti) vakuuma i izolatorskog

materijala. Osnovne karakteristike kondenzatora su gustina energije i snage, koje se mogu
iskazati po jedinici mase ili zapremine. Akumulirana energija, W, u kondenzatoru je direktno
proporcionalna njegovom kapacitetu:

1
W  CU 2 (4.63)
2

Uopšteno, snaga se iskazuje kao energija u jedinici vremena, P = W/t, ali da bi se odredila snaga
kondenzatora potrebno je znati i serijsku (unutrašnju) otpornost koju poseduje svaki
kondenzator. Klasični kondenzatori poseduju relativno visoku gustinu snage, ali vrlo malu
gustinu energije u poređenju sa elektrohemijskim akumulatorima ili gorivnim galvanskim
spregovima. Akumulatori mogu akumulirati mnogo više energije nego kondenzatori, ali je ne
mogu brzo odati, što znači da im je specifična snaga veoma mala. Kondenzatori, sa druge strane,
mogu da akumuliraju mnogo manje energije po jedinici mase, ali je mogu osloboditi veoma brzo
pa im je gustina snage veoma velika. Tipične vrednosti kapacitivnosti klasičnih kondenzatora su
od nekoliko pF do nekoliko hiljada F.

Elektrohemijski superkondenzatori rade na sličnim osnovnim principima kao klasični

kondenzatori. Međutim, princip rada elektrohemijskih superkondenzatora zavisi od tipa
elektroda i generalno se mogu podeliti na kondenzatore bazirane na elektrohemijskom dvojnom
sloju, pseudokapacitivnosti i hibridne superkondenzatore, od kojih svaka ima svoju podvrstu, a
moguće su i kombinacije između podvrsta, kao što je shematski prikazano na slici 4.52.

61
 Slika 4.52. Podela elektrohemijskih superkondenzatora.

Elektrohemijski dvojnoslojni superkondenzatori

Pri dodiru provodne elektrode sa elektrolitom dolazi do separacije naelektrisanja, što za
posledicu ima formiranje dvojnog sloja, koji se može poistovetiti sa kapacitivnošću. Red veličina
kapacitivnosti dvojnog sloja je nekoliko desetina µF cm-2. Elektrohemijski dvojnoslojni
superkondenzatori (EDSC) su konstruisani od dve elektrode na bazi ugljeničnih materijala velike
površine, elektrolita i separatora, kao što je prikazano na slici 4.53. Kao i klasični kondenzatori,
EDSC akumuliraju energiju na elektrostatičkom principu, odnosno, ne odigravaju se
elektrohemijske reakcije i nema razmene naelektrisanja između elektrode i elektrolita, pa se
naelektrisanje dvojnog sloja nagomilava na svakoj od elektroda. Zbog velike površine elektroda,
EDSC mogu da postignu znatno veću gustinu energije od klasičnih kondenzatora. Kao materijali
za izradu elektroda koriste se različiti ugljenični materijali velike specifične površine: aktivni
ugalj, ugljenične nanocevi, ugljenični aerogelovi i sl.

Slika 4.53. Shematski prikaz elektrohemijskog

dvojnoslojnog superkondenzatora.

62
Pseudo - superkondenzatori
Za razliku od EDSC, koji akumuliraju elektrostatičku energiju, pseudo -
superkondenzatori akumuliraju energiju preko razmene naelektrisanja (elektrohemijski ili
Faradejski proces) između elektroda i elektrolita. Ova razmena se odigrava preko elektrosorpcije,
oksido – redukcionih ili interkalacionih reakcija. Faradejski procesi omogućavaju pseudo -
superkondenzatorima da akumuliraju znatno veću energiju i ostvare veću kapacitivnost od
EDSC. Za izradu ovakvih superkondenzatora uglavnom se koriste dve vrste materijala:
elektroprovodni polimeri (polianilin, polipirol, politiofen i sl.) i različiti oksidi metala (RuO2,
NiO, Co3O4, MoO2 itd.).

Hibridni superkondenzatori
Hibridni superkondenzatori su pokušaj spajanja dobrih i loših osobina elektrohemijski
dvojnoslojnih superkondenzatora i pseudo - superkondenzatora u cilju dobijanja boljih
karakteristika, korišćenjem Faradejskih i ne-Faradejskih procesa za skladištenje naelektrisanja.
Hibridni superkondenzatori ostvaruju specifične energije i snage veće od EDCS, bez smanjenja
broja ciklusa punjenja i pražnjenja, što je velika mana pseudo - superkondenzatora. Istraživanja
su fokusirana na tri različita tipa hibridnih superkondenzatora, u zavisnosti od korišćenih
elektroda: kompozitni, asimetrični i akumulatorski.
Kompozitne elektrode su ugljenični materijali na koje su naneti elektroprovodni polimeri
ili oksidi metala. Ugljenični materijali omogućavaju bolji električni kontakt pseudokapacitivnih
materijala i veću kapacitivnost usled razvijenije površine. Pseudokapacitivni materijali dodatno
povećavaju kapacitet kompozitne elektrode kroz odigravanje i elektrohemijskih reakcija.
Asimetrični, hibridni superkondenzatori kombinuju Faradejske i ne-Faradejske reakcije,
pri čemu se kao pozitivne elektrode koriste elektroprovodni polimeri ili oksidi metala, a kao
negativne elektrode EDSC, uglavnom, ugljenični materijali.
Akumulatorski hibridni superkondenzatori kombinuju dve vrste elektroda,
superkondenzatorske i akumulatorske. Takva specijalna konfiguracija omogućava povećanje
gustine energije superkondenzatorskog ponašanja, kao i gustine snage, vremena punjenja i
pražnjenja akumulatorskog ponašanja.

63
3.4.2. Konverzija zračenja Sunca u električnu energiju

3.4.2.1 Fotonaponski pretvarači

Fotonaponski pretvarači (solarne ćelije) direktno pretvaraju energiju svetlosnog zračenja u
električnu energiju u obliku jednosmerne struje niskog napona. Napon solarne ćelije zavisi od
materijala ćelije i jačine iradijacije. Za sada su najčešće korišćene solarne ćelije na bazi čvrstog
poluprovodničkog p-n spoja, koji nastaje spajanjem dva poluprovodnika, od kojih je jedan p-tipa,
a drugi n-tipa, kao što je prikazano na slici 3.24. Kada se fotonaponski spoj osvetli, apsorbovani
fotoni proizvode parove elektron - šupljina Zbog nehomogenosti spoja, nastaje kretanje (struja)
šupljina iz p-oblasti, gde su njihove koncentracije velike, i kretanje elektrona iz n-oblasti, pri
čemu nastaje napon između n i p sloja usled separacije naelektrisanja.

Slika 3.24. Shematski prikaz fotonaponskog p-n spoja.

Danas su u upotrebi uglavnom fotoćelije na bazi silicijuma, kadmijum-telurida i bakar-

indijum diselenida (CIS), čije su efikasnosti date u tabeli 3.9.

Tabela 3.9. Efikasnost solarnih fotonaponskih pretvarača.

tipična
maksimalna efikasnost, maksimalna efikasnost u
Tip solarne tehnologije efikasnost
% lab. uslovima, %
%
monokristalni silicijum (c-
12 - 15 22,7 24,7
Si)
polikristalni silicijum (m-Si) 11 - 14 15,3 19,8
amorfni silicijum
5-7 10,1 12,7
(a-Si )
kadmijum telurid
6–8 10,5 16,0
(CdTe)
bakar indijum diselenid
6-8 12,1 18,2
(CuInSe2)

Zbog visoke cene fotoćelija na bazi kadmijum-telurida i bakar-indijum diselenida, danas

je široko rasprostranjena primena silicijumskih solarnih ćelija čija je efikasnost od 10% do 15%,
a napon oko 0,4 V. Na slici 3.25. je prikazan dijagram strujno - naponske karakteristike u
zavisnosti od jačine iradijacije za silicijumsku solarnu ćeliju površine 100 cm2. Na slici se može
videti da električna energija koju može da obezbedi ovakav tip solarne ćelije varira od iradijacije
i kreće se u granicama od 20 W m-2 do 80 W m-2.

64
 Slika 3.25. Strujno - naponska karakteristika tipične silicijumske fotonaponske ćelije površine
100 cm2 pri različitim intenzitetima sunčevog zračenja.

Za neku realnu potrošnju od 2 kWh, uz prosečnu iradijaciju od ~500 W m-2, bilo bi

potrebno instalirati fotonaponski pretvarač površine 50 m2. S obzirom na trenutno relativno
visoku cenu solarnih fotonaponskih ćelija, investicioni troškovi prevazilaze budžet prosečnog
domaćinstva. Fotonaponske ćelije se mogu koristiti za dodatnu akumulaciju energije, uz
istovremenu primenu vetrogeneratora i solarnih kolektora.
Na slici 3.26 prikazana je principijelna shema sa osnovnim perifernim jedinicama
neophodnim za korišćenje fotonaponskih generatora električne energije.

Osnovni izvor
električne energije
Fotonaponski
generator
Upravljačka Potrošač
jedinica

motor

Akumulatorska Pretvarač
Punjač
baterija napona

Slika 3.26. Shematski prikaz perifernih jedinica za korišćenje i

akumulaciju električne energije dobijene iz fotonaponskog generatora.

U principu, uz korišćenje akumulatorske baterije od 48 V, napon fotonaponskog

generatora treba da iznosi 65 V, da bi se obezbedilo punjenje akumulatorske (olovne) ćelije do
2,7 V. Upravljačka jedinica u ovom slučaju ima, pored ranije datih, i funkciju rotiranja
fotonaponskog generatora pomoću motora, radi obezbeđivanja položaja sa najboljom
osunčanošću.

3.4.2.2.Fotoelektrohemijska konverzija solarne energije

U poslednjih desetak godina velika pažnja se pridaje fotoelektrohemijskoj konverziji
solarne energije, zbog jednostavnosti i daleko niže cene fotoelektrohemijskih konvertora. Za

65
razliku od klasičnih elektrohemijskih reakcija, u fotoelektrohemijskim reakcijama učestvuju
generisani parovi elektrona (e–) ili šupljina (h+) nastali fotoeksitacijom elektrona fotonom, sa
nižeg valentnog (VB) na viši provodni nivo (CB) poluprovodnika, slika 3.27. Širina energetskog
procepa (band gap) koji je potrebno da elektron preskoči naziva se energetska barijera, Eg. Za
tipične poluprovodnike iznosi od 0,5 eV do ~ 4 eV (1 eV = 1,60219x10-19 J). Ovako nastali
fotoelektroni ili šupljine u zavisnosti od tipa poluprovodnika mogu reagovati sa redoks parom
koji se nalazi u elektrolitu, preskokom na Fermi nivo (EF; Fermi level), pri čemu se odigrava
fotoelektrohemijska reakcija.

e-
ECB A|A-
provodna zona EF~qEr(A|A-)
hv
Eg B|B-
EF~qEr(B|B-)
+
h
EVB
valentna zona

poluprovodnik elektrolit

Slika 3.27. Shematski prikaz fotoeksitacije poluprovodnika.

Kod n-tipa poluprovodnika, slika 3.28a, odigrava se oksidacija redukovane vrste (R)
generisanom šupljinom:

R + h+ = O (3.16)

a elektroni se kroz spoljašnje strujno kolo (električni provodnik prve vrste) dovode do kontra
elektrode obično od inertnog metala na čijoj se granici faza odigrava regeneracija oksidovane
(O) u redukovanu vrstu.
Kod p-tipa poluprovodnika, slika 3.28b, odigrava se redukcija oksidovane vrste
generisanim elektronima:

O+e=R (3.17)

a šupljine se rekombinuju u poluprovodniku elektronima sa kontra elektrode nastalim u procesu

regeneracije redukovane vrste do oksidovane, čime se ukupan sastav rastvora ne menja.

Za razliku od klasičnih fotonaponskih ćelija gde se formira p-n spoj, fotoelektrohemijske

reakcije se odigravaju na granici faza poluprovodnik - elektrolit. Poluprovodnici koji se koriste u
fotoelektrohemiji imaju vrednost procepa energetske barijere od ~0,4 eV do ~3,5 eV, kao što je
prikazano u tabeli 3.10.

66
 a) b)

e e
hv hv
h+ h+ e
R + h+ = O O =R+e

O+e=R e R =O+e
e

n-tip CE-kontra, p-tip CE-kontra,

metalna metalna
elektroda elektroda

Slika 3.28. Shematski prikaz rada regenerativne fotoelektrohemijske ćelije sa

a) p-tipom i b) n-tipom poluprovodnika.

Tabela 3.10. Tipične vrednosti širina energetske barijere odabranih poluprovodnika.

Materijal Simbol Eg / eV Materijal Simbol Eg / eV
Silicijum Si 1.12 Cink-selenid ZnSe 2.7
Germanium Ge 0.67 Cink -sulfid ZnS 3.54
Selen Se 1.74 Cink-telurid ZnTe 2.25
Telur Te 0.33 Bakar-sulfid Cu2S 1.2
Bor-fosfid BP 2 Olovo-selenid PbSe 0.27
Bor-arsenid BAs 1.5 Olovo-sulfid PbS 0.41
Aluminium-fosfide AlP 2.45 Olovo-telurid PbTe 0.32
Aluminium-arsenid AlAs 2.16 Kalaj-sulfid SnS2 2.2
Aluminium-antimonid AlSb 1.6 Titanijum-dioksid, anataz TiO2 3.2
Galium-fosfide GaP 2.26 Titanijum-dioksid TiO2 3.02
rutil
Galium-arsenid GaAs 1.43 Titanijum-dioksid, brukit TiO2 2.96
Indium-fosfid InP 1.35 Bakar(I)-oksid Cu2O 2.17
Indium-arsenid InAs 0.36 Bakar(II)-oksid CuO 1.2
Kadmijum-selenid CdSe 1.74 Kalaj-dioksid SnO2 3.7
Kadmijum-sulfid CdS 2.42 Galium-selenid GaSe 2.1
Kadmijum -telurid CdTe 1.49 Bakar-indium-selenid CuInSe2 1
Cink-oksid ZnO 3.37 Srebro-sulfid Ag2S 0.91
Za efikasan rad poluprovodnika najbitnija veličina je širina energetske barijere, od koje
mora biti veća energija fotona (Eph). Veza između ove dve veličine se može uspostaviti preko
Plank-Ajnštajnove jednačine:

h
E ph  Eg  h min  (3.18)
cmin

gde su ν - frekvecija, λ - talasna dužina i c - brzina svetlosti.

Preuređenjem jednačine 3.18 dobija se:

1240
Eg (eV )  (3.19)
min (nm)

- Ukoliko je Eph < Eg, foton nema dovoljnu energiju da izazove preskok elektrona sa valentnog
na provodni nivo.

67
- Ukoliko je Eph > Eg, foton ima dovoljnu energiju da izazove preskok elektrona sa valentnog na
provodni nivo.

Iz tabele 3.10, i primenom jednačine 3.19 se lako može odrediti minimalna talasna dužina
potrebna za eksitaciju fotoelektrona.
Širina energetske barijere određuje minimalnu talasnu dužinu zračenja koja može da
izazove fotoeksitaciju. Na slici 3.29 prikazana je zavisnost Eg od talasne dužine i upoređena sa
spektrom svetlosnog zračenja. Može se zaključiti da će poluprovodnici sa energijom procepa
1,65 – 3,25 eV biti aktivni u vidljivom delu spektra (~380 - 750 nm), pri Eg > 3,25 u
ultraljubičastom, UV, a pri Eg< 1,65 u infracrvenom, IR, delu spektra.

Da bi se odigrala fotoelektrohemijska reakcija, važe sledeća pravila: Elektron može da

izvrši preskok na Fermi nivo redoksa, koji ima višu vrednost potencijala od provodne zone, pri
čemu se odigrava redukcija. Šuljina može da izvrši preskok na Fermi nivo redoksa, koji ima nižu
vrednost potencijala od valentne zone, pri čemu se odigrava oksidacija, kao što je prikazano na
slici 3.30.

3
Eg / eV

0
200 400 600 800 1000 1200 1400
min / nm

Slika 3.29. Zavisnost širine energetske zone poluprovodnika od

minimalne talasne dužine koja može da izazove fotoeksitaciju.
U literaturi je uobičajeno da se takvi dijagrami prikazuju kao na slici 3.30, gde se može
videti da je osa potencijala obrnuta od konvencijom usvojene. To je posledica istorijskih razloga
proizašlih iz fizike čvrstog stanja, gde je energija vakuuma = 0, a sve ostale vrednosti imaju
negativan predznak.
S obzirom da se aproksimativno potencijal redoks para, O|R, može poistovetiti sa
Fermijevim nivom, sledi da je:

2.3RT a( R )
EF,R  Er (O | R )  Ero (O | R  )  log (3.20)
nF a(O)

Sa druge strane, veza između redoks potencijala u V, prema standardnoj vodoničnoj

referentnoj elektrodi (po definiciji, ESHE = 0) i apsolutne vakuumske skale eV, data je:

EF,R = −eE (abs) = −eEr (prema SHE) − 4.44 ± 0.02, eV (3.21)

68
 Ev = 0

E / eV (vakuum)
-1

E / V (SHE)
-3.5
CB elektron

šupljina
hV EF,R
-4.5 0

VB

-5.5 1

Slika 3.30. Dozvoljeni i zabranjeni prelazi fotoelektrona i šupljina tokom odigravanja

fotoelektrohemijskih reakcija uz prisustvo redoksa sa različitim vrednostima potencijala
Fermijevog nivoa.

Da bi se neka fotoelektrohemijska reakcija odigrala, pored širine energetske barijere

veoma su bitni energetski položaji valentne i provodne zone. Ovi položaji za najčešče korišćene
poluprovodnike na bazi oksida i sulfida metala, su prikazani na slici 3.31.
0
-1
-2
Cu2O

Sb2S3
CuInS2
-3 CdS

PbS
ZnO2
TiO2
BaTiO3

Cu2S
Ag2S

MoS2
Fe2O3
Bi2O3

SnO2

-4
(1)
Evakuum / eV

-5
Eg
-6 (2)

-7
provodna zona
-8 valentna zona

-9

Slika 3.31. Položaji valentnih i provodnih zona

u odnosu na vakuumsku skalu najčešće korišćenih poluprovodničkih materijala pri pH = 0.
Isprekidanom linijom (1) prikazan je potencijal za vodoničnu reakciju:

Er(H+|H2)= – 0,0591pH (3.22)

a linijom (2) potencijal za kiseoničnu reakciju:

Er(H2O|O2)= 1,23 – 0,0591pH (3.23)

Shodno ranije iznetom, formirane šupljine u poluprovodniku čiji je položaj valentne zone
ispod potencijala kiseonične reakcije biće teorijski sposobne da oksidišu vodu do kiseonika. Kod
poluprovodnika, čiji je položaj provodne zone iznad potencijala vodonične reakcije generisani
fotoelektroni, teorijski biće sposobni da redukuju vodonični jon do molekularnog vodonika.
Usled korozione nestabilnosti, kinetičkih ograničenja i kratkog vremena života formiranih
parova elektron - šupljina, veoma je mali broj poluprovodnika koji mogu da zadovolje primenu u
različitim fotoelektrohemijskim reakcijama. Najznačajniji predstavnici oksida metala su titan-
dioksid i barijum-titanat, a sulfida kadmijum-sulfid i olovo-sulfid.

69
Primena fotoelektrohemijskih reakcija
Do sada su ispitane i znatno usavršene različite fotoelektrohemijske ćelije koje se mogu
primeniti u konverziji svetlosne u električnu energiju.
Prva od njih je fotonaponska ćelija aktivirana bojom (dye senzited solar cell, DSSC) čiji
je shematski prikaz dat na slici 3.32. Princip rada ovih fotonaponskih izvora energije je u
modifikaciji TiO2 fotoanode određenom bojom koja omogućava povoljnije energetske preskoke i
bolju apsorpciju svetlosti u širem opsegu talasnih dužina. Zbog njihove oksidacije šupljinama sa
titan-dioksida, danas se koriste uglavnom skupe boje na bazi rutenijuma. Kao elektrolit u ovom
tipu ćelija se koristi sistem jod - trijodid. Princip rada se zasniva na eksitaciji boje svetlošću koja
prolazi kroz elektroprovodno staklo i tanak sloj TiO2. Formirane šupljine oksidišu jodid-jon do
trijodida, a elektroni vrše preskok na provodnu zonu TiO2 i preko spoljašnjeg kola odlaze do
metalne (obično platinske) elektrode, i redukuju trijodid jon nazad do jodidnog jona. Time se
elektolit regeneriše i ne menja sastav. Zahvaljujući usmerenom kretanju naelektrisanja kroz
spoljašnje kolo, na potrošaču R dolazi do pojave napona.

e R
e
TiO2 boja V

hv 3J-
CB
Er

elektro J3-
kontra
provodno (metalna)
staklo elektrolit elektroda
VB

Slika 3.32. Shematski prikaz funkcionisanja

fotonaponske ćelije aktivirane bojom (DSSC).

Zbog visoke cene boja na bazi rutenijuma, razvijen je sličan tip ćelija u kojima se umesto
boje koriste određeni sulfidi metala, pri čemu su njegove dimenzije reda nekoliko desetina
nanometara, tzv. kvantne čestice (quantum dots). Fotonaponska ćelija, čija je principijelna shema
data na slici 3.33, naziva se solarna ćelija aktivirana kvantnim česticama (quantum dots senzitied
solar cell, QDSSC). Na istoj slici je data mikrofotografija kvantnih čestica kadmijum-sulfida na
titan-dioksidu. Pošto su sulfidi metala koroziono nestabilni u elektrolitima na bazi jodida, koriste
se elektroliti na bazi sulfida i sumpora (polisulfidni elektrolit) kao regenerativni elektrolit.
Princip rada je identičan radu DSSC, s tim što se fotoeksitacija i formiranje parova elektron -
šupljina odigrava na kvantnim česticama sulfida metala.

70
 e R
e
TiO2 V

hv nS2-
CB
Er

elektro S2-
n kontra
CdS
provodno elektrolit (metalna)
staklo elektroda
VB

Slika 3.33. Shematski prikaz funkcionisanja solarne ćelije aktivirane kvantnim česticama
(QDSSC).

Solarne ćelije aktivirane kvantnim česticama imaju tipičan napon otvorenog kola, U0, oko
0,6 - 0,9 V i struju kratkog spoja, jSC, reda desetine miliampera po kvadratnom centimetru
aktivne površine, kao što se može videti na slici 3.34.

Pmax P = jscU0
I = 1000 W m
-2 10
20
jSC
8
15
-2

6
-2

P / mW cm
j / mA cm

10 4
Pmax = jmaxUmax

2
5
U0
0
0
0.0 0.2 0.4 0.6 0.8 1.0
U/V
Slika 3.34. Tipična zavisnost struje i snage od napona
fotoelektrohemijske solarne ćelije.

Značajne veličine koje određuju efikasnost fotonaponskih ćelija (i klasičnih solarnih

ćelija sa p-n spojem) su: napon, Umax, i struja, jmax, pri kojima se dobija maksimalna snaga, Pmax,
zatim, napon otvorenog kola, U0, i struju kratkog spoja, jSC. Efikasnost se određuje kao odnos
maksimalne snage i snage zračenja svetlosnog izvora:

Pmax
 (3.24)
I

a koja za slučaj dat na slici 3.34 iznosi ~10%.

71
 Značajna primena fotoelektrohemijskih reakcija je i u fotoelektrohemijskim gorivnim
spregovima, koji su još na laboratorijskom nivou ispitivanja. Princip rada je sličan kao kod
fotoelektrohemijskih solarnih ćelija, s tim što se ne koristi regenerativni elektrolit, već rastvori
soli, baza ili kiselina. Ukoliko se u elektrolitu nalazi neki polutant ili organska materija (OM)
anodna reakcija (oksidacija) predstavlja degradaciju date materije do ugljen-dioksida. Ako je
katodna reakcija, reakcija redukcije kiseonika dobija se princip klasičnog gorivnog sprega.
Međutim, ukoliko je katodna reakcija, reakcija redukcije vodoničnih jona, simultano sa anodnom
oksidacijom zagađujuće materije, može se dobiti i biovodonik. Princip rada ovakvih
fotoelektrohemijskih ćelija shematski je dat na slici 3.35.
e R e
a) R b)
e e
V V

CO2 H2
hv CB hv CB
CO2
O2 H2 O
OM OM
VB OH- VB

anoda katoda anoda katoda

membrana

Slika 3.35. Shematski prikaz funkcionisanja fotoelektrohemijskih ćelija za: a) simultanu

degradaciju organskih materija i proizvodnju električne energije, b) degradaciju organskih
materija, proizvodnju električne energije i biovodonika.
U tabeli 3.11, kao primer, date su laboratorijske karakteristike fotoelektrohemijske
gorivne galvanske ćelije u 0,1 M Na2SO4 sa TiO2 fotoanodom i katodom od folije platine, uz
primenu različitih organskih jedinjenja kao goriva.

Tabela 3.11. Laboratorijske karakteristike fotoelektrohemijske gorivne galvanske ćelije u 0,1 M

Na2SO4 sa TiO2 fotoanodom i katodom od folije platine.
Rastvor (konc, M) Rastvarač (pH) Uoc (V) jsc (mA cm-2)
Metanol / 0,54 0,8
Metanol (50 vol.%) Voda (/) 0,44 0,76
Etanol / 0,49 0,52
Amino kiselina (0.5) Voda (5) 0,64 0,50
Urea Voda (5) 0,60 0,30
Amonijak (10) Voda (12) 0,84 0,53
Sirćetna kiselina 2% Voda (/) 0,94 0,47
Glicerin (0,5) Voda (5) 0,76 0,45
Glutaminska kiselina (0.5) Voda (1) 0,9 0,64
Tirozin Voda (13) 0,86 0,43
Fenilalanin (0.5) Voda (13) 0,90 0,61
Agar (0.2 vol.%) Voda (5) 0,60 0,12
Želatin (2 vol.%) Voda (1) 0,64 0,23
Kolagen (3mg ml-1) Voda (1) 0.62 0.16
Celulozni sulfat (2 vol.%) Voda (/) 0,56 0,29
Lignosulfonska kiselina Voda (/) 0,57 0,02
(0.5 vol.%)
Polietilen glikol (2 vol.%) Voda (5) 0,60 0,28

72
ENERGETSKI POTENCIJALI OIE U REPUBLICI SRBIJI

ENERGETSKI BILANS REPUBLIKE SRBIJE ZA 2006 god.

U okviru Energetskog bilansa iznosi svih energenata su iskazani u fizičkim jedinicama

(čvrsta goriva u M tona, tečna goriva u M tona, gasovita goriva u M m3, električna energija u
GWh, a toplotna energija u TJ) i u milionima tona ekvivalentne nafte (teo).
Jedna tona ekvivalentne nafte iznosi 41.868 GJ ili 11.630 MWh električne energije,
ili 2,0 tone kamenog uglja, ili 5,586 tona sirovog lignita.

ENERGETSKI BILANSI PO VRSTAMA ENERGENATA (2006)

RESURS Jedinica Domaća Uvoz

proizvodnja

Nafta M tona 0.646 3.080

Prirodni gas M m3 253.28 2564.43
Ugalj M teo 6.61 1.677
El. energija GWh 31305 1289
Ukupno M teo 8.37 7.31

Iz tabele se može videti da je u R. Srbiji ukupna potrošnja energenata u 2006 godini

iznosila oko 15.5 M teo.

Tehnički iskoristivi energetski potencijal OIE u Republici Srbiji, je veoma značajan i

procenjen je preko 3,83 miliona toe godišnje, pri čemu učešće pojedinih OIE u tom potencijalu
iznosi:
- oko 2,4 miliona toe godišnje (tj. oko 62,7% ukupnog potencijala) nalazi se u
iskorišćenju biomase, od čega oko 1,0 miliona toe, čini potencijal drvne biomase (seča
drveta i otpaci drvne mase pri njenoj primarnoj i/ili industrijskoj preradi), a više od 1,4
miliona toe čini poljoprivredna biomasa (ostaci poljoprivrednih i ratarskih kultura,
uključujući i tečni stajnjak);
- oko 0,4 miliona toe godišnje (tj. oko 10,4% ukupnog potencijala) nalazi se u malim
vodotokovima na kojima se mogu graditi male hidroelektrane. Procene su bazirane na
Katastru malih hidroelektrana iz 1987. godine kojim je opisano 856 lokacija za izgradnju
malih hidroelektrana, snage od 90 kW do 8,5 MW, ukupne snage 449 MW i 1 590 GWh pri
čemu oko 90% lokacija poseduje tehnički potencijal snage ispod 1 MW;
- oko 0,2 miliona toe godišnje (tj. oko 5,2% ukupnog potencijala) nalazi se u postojećim
geotermalnim izvorima u Republici Srbiji, koji su locirani na teritoriji Vojvodine, Posavine,
Mačve, Podunavlja i šireg područja centralne Srbije, kao i u postojećim banjama.
Nesistematičnost u istražnim i pripremnim radovima za korišćenje geotermalnih izvora i
odsustvo podsticaja za organizovano korišćenje ovog izvora energije su osnovni razlog
simboličnog iskorišćenja energije tople vode iz stotinak postojećih bušotina, relativno niske

73
 temperature (retko preko 60°C), toplotne snage ispod 160 MJ/s, iako dosadašnja istraživanja
ukazuju da je stvarni potencijal geotermalnih izvora bar pet puta veći od ostvarenog;
- oko 0,19 miliona toe godišnje (tj. oko 5% ukupnog potencijala) nalazi se u energiji
vetra. Procena potencijala vetra bazirana je na dugogodišnjim podacima postojećih
hidrometeoroloških stanica koje vrše merenja na visini od 10 m, dok je za uvid u pravo stanje
potrebno da se vrše jednogodišnja merenja na visinama od 30 i 50 metara;
- oko 0,64 miliona toe godišnje (tj. oko 16.7% ukupnog potencijala) nalazi se u
iskorišćenju Sunčevog zračenja, uz plansku pretpostavku koja podrazumeva da svaka
stambena jedinica ugradi prosečno 4 m2, što predstavlja prosek potreba individualnog
stambenog objekta, odnosno ugradnju oko 10,6 miliona m2 (iako je na većini teritorije Srbije
broj sunčanih dana znatno veći nego u mnogim evropskim zemljama – preko 2 000 časova,
zbog visokih troškova prijemnika Sunčevog zračenja toplote i prateće opreme, intenezivnije
korišćenje ovog i drugih obnovljivih izvora energije zavisiće prevashodno od društvenog
podsticaja za zasnivanje i sprovođenje nacionalnog Programa obnovljivih izvora energije)

POTENCIJALI KORIŠĆENJA BIOMASE U SRBIJI

Biomasa je organska materija životinjskog ili biljnog porekla koja se pomoću različitih
procesa pretvara u upotrebljivu energiju. Energija biljnog porekla predstavlja, procesom
fotosinteze akumuliranu svetlosnu energiju kojom se svetlost transformisala u hemijsku energiju.
U toku fotosinteze biljke koriste ugljen dioksid iz vazduha i vode u cilju stvaranja ugljenih
hidrata, koji predstavljaju osnovne gradivne elemente biomase. Na ovaj način se svetlosna
odnosno sunčeva energija akumulira u hemijskim vezama strukturnih komponenti biomase. Ova
energije može se eksploatisati na razne načine. Sa druge strane, osnovni izvor biomase
životinjskog porekla je prirodni tečni stajnjak. Upotreba biomase ili goriva i otpadnih materija
dobijenih iz biomase kao izvora energije zahteva njihovo sagorevanje i oslobađanje toplote koja
pokreće generatore električne energije. Energija akumulirana u biomasi je hemijske prirode pa u
njenoj eksploataciji nema prekida rada, kao što je to slučaj sa solarnom ili energijom vetra. Sa
ovog aspekta, biomasa ima više karakteristika fosilnih goriva nego obnovljivih izvora, sa
razumljivim razlogom jer su fosilna goriva ustvari fosilni oblik biomase. Istorijski gledano,
biomasa je bila osnovni izvor energije za čovečanstvo, uglavnom u obliku drveta koje se
koristilo za grejanje i spremanje hrane, dok su industrijskom revolucijom primat preuzela fosilna
goriva. I pored toga, biomasa danas učestvuje sa 15% u ukupnoj potrošnji energije, a značajno je
da je ovaj udeo znatno veći u zemljama u razvoju nego u industrijalizovanim zemljama.

Jedan od najbitnijih faktora koji određuju potencijalnu ulogu biomase u energetskoj industriji,
predstavlja jaka konkurencija koja postoji između vrednosti biomase i zemljišta neophodnog za
njen uzgoj, što nije slučaj sa ostalim obnovljivim izvorima. Biomasa može da se koristi kao
hrana, đubrivo, za proizvodnju papirnih vlakana i kao gorivo. Čak i među derivatima biomase
postoji konkurencija koja može da smanji njen značaj kao potencijalnog goriva: stajnjak je važno
đubrivo, papir može da se reciklira, ljuspice pamuka mogu da se koriste u naftnim bušotinama,
piljevina može da se koristi kao zaštitini sloj plodnog zemljišta, a otpadne masti iz restorana kao
hrana za domaće životinje. Iako mnogi stručnjaci smatraju da biomasa može da se uzgaja
isključivo za energetske potrebe, njihova dvostruka ili višestruka uloga se ne može zanemariti
uključujući i ulogu sekundarnih proizvoda žetve
Koncept upotrebe biomase obuhvata veliki broj izvora kao što su:
• Poljoprivredni otpaci: slama, lišće, delovi voćaka, itd.

74
• Poljoprivredne žitarice kao što su različite vrste šećerne repe, šećerna trska, kukuruz, itd.
• Energetske žitarice: žitarice koje brzo rastu ko što su repa, krompir i drveće kao što su vrba ili
hibridni platan, itd.
• Šumski otpaci: neiskorišćeno drvo, ostaci klada i panjeva, poludivlje drveće, itd.
• Industrijski otpad: industrije koje prozvode organski otpad, kao što je slučaj sa industrijom
pića, prehrambena industrija i sl.

• Gradski otpad: iako ovaj tip otpada često sadrži toksične materijale, kao što su hemijski
obrađivano drvo, baterije koje sadrže živu i druge opasne materije, ima otpada kao što su papir i
biljni ostaci koji se mogu iskoristiti kao izvor biomase.

Hemijski sastav biomase varira u zavisnosti od tipa izvornih materija, mada se prosečan
sastav uglavnom sastoji od 25% lignina i 75% ugljenih hidrata odnosno šećera. Lignin se sastoji
od molekula, različitih od molekula šećera, povezanih u tanke pločaste strukture. Ugljeni hidrati
se formiraju od molekula šećera povezanih u dugačke lance ili polimere, kao što su celuloza ili
polu-celuloza. Figurativno rečeno, sastav biljaka je takav da celuloza predstavlja strukturu, a
lignin cement.
Neke važnije karakteristike koje podržavaju upotrebu biomase u energetskoj industriji su:
• Prevencija erozije
• Smanjenje opasnosti od požara
• Zaštita životinjskog i biljnog sveta i drugih komponenti njihovih raznolikosti
• Manja emisija štetnih materija iz generatora električne energije koji koriste biomasu kao
gorivo, u poređenju sa sličnim tehnologijama koje koriste fosilna goriva
• Redukcija gasova koji proizvode efekat staklene bašte
• Otvaranje novih radnih mesta
• Ekonomske koristi u ruralnim sredinama

Sledstveno Sporazumu iz Kjotoa, može se očekivati da će Srbija u dogledno vreme biti

primorana da znatno više koristi obnovljive izvore energije. Povećanje korišćenja biomase u
proizvodnji energije može se postići jednovremenim aktivnostima u više oblasti. Neophodno je
uspostaviti odnos cena energenata koji neće davati prednost uvoznim energentima i električnoj
energiji. Poražavajuće je da je poslednjih godina u seoskim domaćinstvima sve značajnija
upotreba električnih termoakumulacionih peći jer cena električne energije i komfor to
omogućavaju. Zajedničko angažovanje domaće privrede i istraživačkih institucija, kroz pojedine
demonstracione projekte, bilo bi izuzetno značajno za osvajanje pojedinih tehnologija i znanja iz
oblasti energetskog iskorišćenja biomase. U poljoprivredi treba stvoriti uslove da poljoprivredna
gazdinstva što više koriste sopstvene ostatke biomase za proizvodnju energije, odnosno
stimulisati organizovanje što više energetski nezavisnijih farmi.

Na kraju, potrebno je otvoriti pitanje promene strukture poljoprivredne proizvodnje u procesu

prilagođavanja uslovima Evropske zajednice, koja se može orijentisati i na proizvodnju brzo
rastućih biljaka pogodnih za korišćenje u proizvodnji energije.

BIOGORIVA

Biogoriva se mogu podeliti na čvrsta tečna i gasovita.

Čvrsta biogoriva predstavljaju sve prirodne organske materije, koje sagorevanjem mogu dati
toplotnu energiju (drvna masa, ostaci poljoprivredne proizvodnje i sl.).

75
Od tečnih goriva su najprimenjivaniji bioalkoholi (metanol, etanol) i biodizel. Bioalkoholi se
uglavnom proizvode fermentacijom šećera odnosno skroba, ili iz prirodnog gasa (metanolski
kompleks u kikindi). Biodizel se dobija iz biljnih ulja (soje, uljane repice, suncokreta, palme),
kao i iz otpadnih ulja i masti, procesom trans-esterifikacije, uz prisustvo katalizatora. Može se
koristiti nezavisno ili u mešavini sa dizelom dobijenim rafinacijom sirove nafte i to u bilo kom
odnosu. U zavisnosti od udela bio-goriva u mešavini, biodizeli se nazivaju B100 (čist, 100%
biodizel), B5 (5% biodizel i 95% fosilni dizel), B20 (20% biodizel i 80% fosilni dizel), itd.
Primena biodizela, u poređenju sa fosilnim dizelom, obezbeđuje u smislu zaštite životne
sredine smanjenje efekta staklene bašte, kao i redukovanu emisiju sumpornih oksida,
suspendovanih čestica i ugljenmonoksida. Kvantifikacija ovih efekata na životnu sredinu vrši se
popularnim pristupom «Well-to-Wheel» (WTW), gde se vrši merenje neto emisije tokom
celokupnog lanca proizvodnje-potrošnje.

Biogas se sastoji od oko 70% metana (CH4), i ostatka koga čine ugljen dioksid, ugljen-monoksid
i azot. Ovaj relativni odnos gasova zavisi od obrađivanog materijala i postupka obrade. Biogas
ima značajnu energetsku vrednost od oko 7 kWh/m3 što ga čini vrlo isplativim i univerzalnim
gorivom daleko isplativijim od ostalih fosilnih goriva i biomase.

Veće stočarske farme ili nekoliko manjih farmi ili domaćinstava mogu da obezbede kontinualno
snabdevanje električnom energijom pomoću male električne centrale koja se sastoji od motora
koji troši biogas i elektrogeneratora.

Isti tipovi bakterija koje su u davnoj prošlosti proizvodile prirodni gas, danas proizvode biogas.
Anaerobne bakterije predstavljaju jedan od najstarijih oblika života na Zemlji. One su se razvile
pre nego što je fotosintezom biljaka oslobođena velika količina kiseonika u atmosferu.
Anaerobne bakterije razlažu organsku materiju u odsustvu kiseonika i proizvode biogas kao
produkt tog razlaganja. Najčešće korišćena organska materija za proizvodnju biogasa je stajsko
đubrivo ili stajnjak. Primarne prednosti proizvodnje biogasa iz stajskog đubriva su: prirodna
reciklaža, dobijanje kvalitetnog đubriva za dalju primenu u poljoprivredi i izbegavanje
neprijatnih mirisa stajnjaka. Pored ovih primarnih prednosti dobijeni biogas je vrlo koristan
nusproizvod.

Proizvodnja biogasa se može proceniti na bazi sledećih praktičnih i iskustvenih podataka:

na uređajima za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda prosečna proizvodnja biogasa je 25 lit/
ekvivalentni stanovnik dan;
kod industrijskih otpadnih voda (šećerane, prerada melase, prerada krompira, proizvodnja voćnih
sokova, mlekare, pivare, papir i celuloza) prosečna proizvodnja metana je 0,20 - 0,40 m3/kg HPK
sa udelom metana u biogasu od 60 - 80%;

na stočnim farmama očekivana proizvodnja biogasa varira u zavisnosti od životinjske vrste i

načina uzgoja i kreće se u granicama od 20 - 40 m3 biogasa/m3 osoke.
Energetski potencijal biomase na farmama se određuje prema broju tzv. uslovnih grla stoke.
Uslovno grlo (UG) predstavlja životinju (ili više njih), težine 500 kg žive vage.
- 1 UG = 0,6 - 1,2 krava muzara
- približno 1,3 m3 biogasa dnevno po UG
- snaga biogasa: 6 kWh/Nm3
- 1 UG = 2 - 6 svinja
- približno 1,5 m3 biogasa dnevno po UG

76
 - snaga biogasa: 6 kWh/Nm3
- 1 UG = 250 - 320 koka nosilja
- približno 2 m3 biogasa dnevno po UG
- snaga biogasa: 6,5 kWh/Nm3
- Silaža kukuruza, trave, lisnatee mase...
- 600 - 640 m3 biogasa po toni OSM
- snaga biogasa: 5,5 - 6 kWh/Nm3
- Industrijske organski zagađene otpadne vode
- 0,20 - 0,40 m3 CH4/kg HPK
- 60 - 80% CH4 u biogasu

Toplotna moć biogasa zavisi od sadržaja metana i za prosečan sadržaj od 65% metana iznosi
Hu=6,4kWh/Nm3. Koristeći GE Jenbacher gasne motore, moguće je u praktičnom pogonu
proizvoditi iz 1 Nm3 biogasa 2,5 kWh električne i 3,3 kWh toplotne energije.

ENERGIJA SUNČEVOG ZRAČENJA

Energija sunčeve radijacije više je nego dovoljna da zadovolji sve veće energetske
zahteve u svetu. U toku jedne godine, sunčeva energija koja dospeva na zemlju 10.000 puta je
veća od energije neophodne da zadovolji potrebe celokupne populacije naše planete. Oko 37%
svetske energetske potražnje zadovoljava se proizvodnjom električne energije (približno oko
16.000 TWh u 2001. godini). Ako bi se ova energija generisala fotonaponskim sistemima
skromne godišnje izlazne snage od 100 kWh po kvadratnom metru, neophodna bi bila površina
od 150 x 150 km2 za akumulaciju sunčeve energije. Veliki deo ove apsorpcione površine mogao
bi se smestiti na krovovima i zidovima zgrada, pa ne bi zahtevao dodatne površine na zemlji.

Godišnji prosek dnevne energije zračenja na horizontalnu površinu

77
Potencijali fotonaponske tehnologije u SRBIJI

U toku 21. veka Srbija će morati da primeni mudru energetsku strategiju koja će
obuhvatati nekoliko inovativnih mera efikasnog korišćenja energije, brz porast korišćenja
obnovljivih energetskih kapaciteta i korišćenje fosilnih goriva uz pridržavanje visokih ekoloških
normi u cilju očuvanja prirodne sredine i klimatskih uslova. Uprkos velikom dugoročnom
potencijalu, fotonaponska tehnologija će u početku igrati sporednu ulogu, ali će njen doprinos
konstantno rasti kako u urbanim tako i najudaljenijim mestima u Srbiji. Procena ukazuje da
instalacioni potencijali za fotonaponske sisteme do 2010. godine iznose oko 20 MW.

Brz porast fotonaponske industrije u svetu uz porast proizvodnih kapaciteta i pozitivnu

političku klimu u zemljama kao što su Japan, Nemačka i Španija, obećavaju dobru perspektivu
fotonaponskim tehnologijama i u Srbiji. Međutim, fotonaponska industrija zahteva pogodne i
stabilne političke uslove u Srbiji za konstantan i održiv razvoj. Uzimajući u obzir današnji značaj
fotonaponske tehnologije, njihove dugoročne potencijale i vreme potrebno da se ovakve
tehnologije razviju, razvoj i primene ovih tehnologija potpuno opravdavaju i ohrabruju državnu
podršku i subvencije. Fotonaponska industrija može znatno da doprinese privredi zemlje
otvaranjem novih radnih mesta, kao i malih i srednjih preduzeća.

Potencijal Srbije u primeni toplotnih kolektora

Energetski potencijal je zadovoljavajući na celoj teritoriji Srbije i moguće je efikasno korišćenje

termičkog dejstva sunčevog zračenja. U prethodnom dugom periodu ovaj prirodni, ekološki i
ekonomski najpovoljniji vid korišćenja energije nije mogao da se primenjuje jer nije postojala
nikakva stimulacija stanovništva. Sada kada se nedostatak energije u čitavom svetu drastično
oseća i kada cena struje u Srbiji raste kako bi dostigla cene u Evropskoj Uniji, čista ekonomska
računica će dovesti do upotrebe najracionalnijih izvora energije. Stimulacija države u obliku
poreskih olakšica za instaliranu opremu sigurno bi se višestruko isplatila u poređenju sa novim
investicijama u elektroprivredu koje nas očekuju.

Ekonomski i ekološki razlozi dovode do ulaganja u istraživačke i razvojne projekte koji svojim
rezultatima pokreću investicije u proizvodnji opreme za eksploataciju energije. Apsurdno je da
siromašne zemlje koje skupo plaćaju uvozne energente i opremu za proizvodnju energije ne
učine napor da na bazi ekonomskih računica krenu u razvoj i proizvodnju onoga što je
najpogodnije. To ukazuje na odnos vlasti prema svojoj zemlji, energetskim resursima i
planiranju

ENERGIJA VETRA

Energetske krize, smanjenje zaliha fosilnih goriva i enormno zagađivanje planete uticali
su da se industrija za proizvodnju vetrogeneratora (VTG) poslednjih 30 godina razvijala u svetu
skoro istom dinamikom kao i industrija računarske opreme, a danas se smatra vrlo stabilnom i
perspektivnom. Po predviđanjima mnogobrojnih eksperata, očekuje se dalji intenzivan rast
instalisanih kapaciteta, a trendovi daljeg povećanja ekonomičnosti, kao i sve ozbiljnije
pogoršanje stanja životne sredine, potvrđuju takve pretpostavke. Do kraja 2001. godine u svetu
je instalisano 56.000 vetrogeneratora sa kapacitetom od 25 GW. 2007 godine povećanje
kapaciteta iznosilo je 52%. Nemačko tržište ima i dalje najveći udeo, tržište SAD drži drugo, a
Španija je došla na treće mesto.

78
Analiza regiona u Srbiji pogodnih za izgradnju vetrogeneratora

Osnovni uslov za primenu energije vetra su brzine i konstantnost.

Wind speed at 50 m (yearly average value)

U Srbiji postoje potencijalno pogodne lokacije za izgradnju vetrogeneratora:

1. Istočni delovi Srbije - Stara Planina, Vlasina, Ozren, Rtanj, Deli Jovan, Crni Vrh itd. U ovim
regionima postoje lokacije čija je srednja brzina vetra preko 6 m/s. Ova oblast prostorno pokriva

79
oko 2000 km2 i u njoj bi se perspektivno moglo izgraditi oko 2000 MW instalisane snage
vetrogeneratora.

3. Zlatibor, Bjelasica, Kopaonik, Divčibare su planinske oblasti gde bi se merenjem mogle

utvrditi pogodne mikrolokacije za izgradnju vetrogeneratora.

4. Panonska nizija, severno od Dunava je takođe bogata vetrom. Ova oblast pokriva oko 2000
km2 i pogodna je za izgradnju vetrogeneratora jer je izgrađena putna infrastruktura, postoji
električna mreža, blizina velikih centara potrošnje električne energije i slično.

U perspektivi bi se u ovoj oblasti moglo instalirati oko 1500 do 2000 MW vetrogeneratorskih

proizvodnih kapaciteta.

ENERGETSKI POTENCIJAL MALIH VODOTOKOVA U SRBIJI

Projekti koji podrazumevaju korišćenje hidroenergetskog potencijala malih vodotokova

uključuju one instalacije koje imaju mali pad (obično ispod 40 metara) i mali kapacitet
(nominalno manje od 16 MW). Hidroelektrična energija se dobija kroz dve faze. U prvoj fazi
potencijalna energija vodene mase pokreće hidrauličnu turbinu i pretvara se u mehaničku
energiju, a u drugoj fazi ova mehanička energija pokreće generator koji je pretvara u električnu
energiju. Snaga generisane električne energije zavisi od protoka vodene mase i razlike u nivou
između izvora vodotoka i ispusta akumulacije (pad).

Ukupni hidropotencijal Srbije procenjen je na oko 31.000 GWh godišnje. Veći deo tog
potencijala (oko 62%) je već iskorišćen jer je ekonomski opravdano građenje većih proizvodnih
kapaciteta. Ostatak hidropotencijala je iskoristiv gradnjom manjih i skupljih objekata posebno
ako se računa na mini i mikro elektrane. Neke procene potencijala malih hidroelektrana, koje
uključuju mini i mikro elektrane na preko 1000 mogućih lokacija sa instalisanom jediničnom
snagom ispod 10 MW, kazuju da je na malim vodotokovima moguće ostvariti ukupnu instalisanu
snagu od oko 500 MW i proizvodnju 2.400 GWh/god. Od toga se polovina (1.200 GWh/god)
nalazi u Užičkom, Niškom i Kragujevačkom regionu, gde može da bude korišćen u brojnim
malim postrojenjima sa ukupnom instalisanom snagom od oko 340 MW raspoređenom na oko
700 lokacija. Budući da je naš preostali neiskorišćeni hidropotencijal značajnim delom u opsegu
male hidroenergetike, taj deo je i posebno izučavan. Izrađen je i katastar malih hidroelektrana za
jedinične snage ispod 10 MW. Rezultat je iskazan u ukupnoj instalisanoj snazi od 453 MW i
prosečnoj proizvodnji od 1.600 GWh/god. na oko 868 lokacija.

Danas je u pogonu samo 31 mini hidroelektrana ukupne snage 34,654 MW i godišnje

proizvodnje od 150 GWh. Van pogona je 38 mini hidroelekrana ukupne snage od 8667 MW i
procenjene godišnje proizvodnje od 37 GWh. Ove male HE mogu se osposobiti za pogon uz
ulaganje koje je zavisno od stanja u kome se nalaze. Postoje značajne mogućnosti ugradnje malih
hidroelektrana u postojećim vodoprivrednim objektima, koje se takođe karakterišu znatno nižim
troškovima.

80
 Regional estimation of the total power capacity for small hydro.

ENERGETSKI POTENCIJAL GEOTERMALNIH RESURSA SRBIJE

Geotermalna energija je svuda ispod nas. Negde je lako dostupna ili sama izlazi na
površinu zemlje u obliku tople vode ili pare, a negde je na velikoj dubini i praktično nedostupna.
Istraživanja su pokazala da Srbija ima značajne mogućnosti za korišćenje geotermalne energije i
da u budućnosti treba planirati njeno veće učešće u energetskom bilansu. Postojeći rezultati
pokazuju da bi se sa intenzivnim programom razvoja geotermalnih resursa mogao do 2015.
godine da postigne nivo zamene od najmanje 500.000 tona uvoznih tečnih goriva godišnje.
Geotermalna energija u Srbiji se simbolično koristi, samo sa 86 MW i ako po
geotermalnom potencijalu spada u bogatije zemlje.

Korišćenje i eksploatacija geotermalne energije moraju postati intenzivniji jer na to primoravaju

sledeći faktori: tenzije naftno-energetske neravnoteže, neminovna tranzicija na tržišnu
ekonomiju, stalni porast deficita fosilnih i nuklearnih goriva, pogoršavanje ekološke situacije i
porast troškova za zaštitu okoline. Najveći značaj za Srbiju imaće direktno korišćenje
geotermalne energije za grejanje i toplifikaciju ruralnih i urbanih naselja i razvoj agrara i
turizma.

Geotermalne karakteristike teritorije Srbije su veoma interesantne. To je posledica povoljnog

geološkog sastava terena i povoljnih hidroloških i geotermalnih karakteristika terena. Gustina
geotermalnog toka je glavni parametar na osnovu kojeg se procenjuje geotermalni potencijal
nekog područja. On predstavlja količinu geotermalne toplote koja svakog sekunda kroz površinu
od 1 m2 dolazi iz Zemljine unutrašnjosti do njene površine. Na najvećem delu teritorije Srbije
gustina geotermalnog toplotnog toka je veća od njegove prosečne vrednosti za kontinentalni deo
Evrope, koja iznosi oko 60 mW/m2. Najveće vrednosti od preko 100 mW/m2 su u Panonskom
basenu, centralnom delu južne Srbije i u centralnoj Srbiji. Na teritoriji Srbije van Panonskog
basena nalazi se 160 prirodnih izvora geotermalnih voda sa temperaturom većom od 15°C.
Najveću temperaturu od njih imaju vode izvora u Vranjskoj Banji (96°C), zatim u Jošaničkoj
Banji (78°C), Sijerinskoj Banji (72°C) itd. Ukupna izdašnost svih prirodnih geotermalnih izvora
je oko 4.000 l/s. Pema sadašnjim saznanjima na teritoriji Srbije postoji 60 nalazišta geotermalnih

81
voda sa temperaturom većom od 15°C do dubine od 3000 m. Ukupna količina toplote koja se
nalazi akumulirana u nalazištima geotermalnih voda u Srbiji do dubine od 3 km, oko dva puta je
veća od ekvivalentne toplotne energije koja bi se mogla dobiti sagorevanjem svih vrsta ugljeva iz
svih njihovih nalazišta u Srbiji. Izdašnost 62 veštačka geotermalna izvora, tj. geotermalne
bušotine, na području Vojvodine je oko 550 l/s, a toplotna snaga oko 50 MW, a na ostalom delu
Srbije iz 48 bušotina 108 MW. Na teritoriji Srbije pored povoljnih mogućnosti za eksploataciju
toplotne energije i ostalih geotermalnih resursa iz geotermalnih voda, postoje i povoljne
mogućnosti za eksploataciju geotermalne energije iz "suvih" stena, tj. stena koje ne sadrže
slobodnu podzemnu vodu. U tom slučaju voda se upumpava u podzemne tople stene gde se
zagreva. Ispumpavanjem tako zagrejane vode ostvaren je prenos energije iz toplih stena.
Eksploatacija energije iz ovog resursa neće početi u dogledno vreme kada se uzme u obzir i
trenutno minimalno korišćenje prirodnih izvorišta tople i lekovite vode mada su u svetu razvijene
i tehnologije za tu primenu.

Regional estimation of the total geothermal power capacity.

82
83
REFERENCE

Тhe Solarserver, Forum for solar energy, http://www.solarserver.de/wissen/photovoltaik-e.html

H. Hirschenhofer, D.B. Stauffer, R.R. Engleman, and M.G. Klett, (1998), Fuel Cell Handbook,
DOE/FETC-99/1079, Parsons Corporation Reading, PA,

K. Kinoshita, (1992), Electrochemical Oxygen Technology, The Electrochemical Society Series,

Pennington, New Jersey

R. Kumar, S. Ahmed, (1995), Proceedings of the First International Symposium on New

Materials for Fuel Cell Systems., O. Savadogo P. Roberge, T.N. Veziroglu, (Eds.), Ecole
Polytechnique de Montreal, Montreal

M. Iwase, S. Kawatsu (1995), Proceedings of the first Internationl Symposium on: Proton
Conducting Membrane Fuel Cells I, Vol. 95-26, The Electrochem.Soc. INC. Penington, NJ.

И. Мемишевић, М. Беоковић, (1983), Војноиздавачки завод, Београд

A.T. Khun, Ed, (1971), Industrial Electrochemical Processes, Elsevier, New York, p 138

М. Ристић (1981), Општа енергетика, Машински факултет, Београд.

М. Semadani (2003), Energy Storage as an essential part of sustainable energy systems, CEPE,
Zurich, p 28

84