РЕПУБЛИКА СРПСКА

ГИМНАЗИЈА
ГРАДИШКА

РОК: МАЈ - ЈУНИ 2015. год

ПРЕДМЕТ: ИСТОРИЈА

ТЕМА

„ЈАСЕНОВАЦ“

МЕНТОР: СЊЕЖАНА ЛАСИЦА КОТУР

 A.) КОМИСИЈА ЗА ПРЕГЛЕД И ОЦЈЕНУ
ПИСМЕНОГ ДИЈЕЛА ИСПИТА ИЗ СРПСКОГ
ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ:

1. Снежана Гајевић

2. Амарела Дринић Станић

3. Милана Кисин

Б.) КОМИСИЈА ЗА ОДБРАНУ МАТУРСКОГ

РАДА И УСМЕНОГ ДИЈЕЛА ИСПИТА:

1. Сњежана Ласица Котур

2. Војин Кудра

3. Снежана Лазић
 Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики;

Рахиља плаче за дјецом својом,

неће да се утјеши за дјецом својом, јер их нема.

(Књига Пророка Јеремије, 31:15,

Јеванђеље по Матеју 2:18)

О
вим ријечима великог јеврејског пророка у којима су се преплели
Стари и Нови Завјет као што су се у Јасеновцу преплеле кости
српског и јеврејског народа, пишем свједочење о овом граду под
земљом. За нас православне хришћане то није град мртвих, него
Град Живих, јер су Богу све Јасеновачке мученичке жртве живе. Невине
жртве у Великомученичком Јасеновцу живе су и у нашим срцима и душама
у молитвеном памћењу и спомињању. Све оне заједно са нама очекују
васкрсење мртвих и живот будућега века. «Великомученички Јасеновац,
наше највеће Гробље, ново српско Косово, наш библијски месопотамијски
Вавилон.»[2]

А Вавилон јесте примјер ропства, тренутак када су Јевреји остали без

државе баш као што су без ње 1941. остали Срби, са којим фактом почињу
сви извјештаји о тадашњем страдању. И не само то: Псалам 136. памти
Вавилон као ропство «на ријекама Вавилонским», баш као што је сав
јасеновачки логорски комплекс окружен ријекама и водама, које су до
Београда носиле његове недужне жртве.

Јасеновачки логор смрти је био мјесто г е н о ц и д а над

Србима,споровођеног од стране хрватско-муслиманских усташа, на овом
нашем међурјечју , подигнут у баровитој хрватској Посавини, пуној
устајалих, загађених, мртвих вода, тамо где се састају Сава и њена
босанска притока Уна и лијено застају, стварајући са својим рукавцима и
притокама, са севера Стругом и Лоњом, праву водену мрежу.

Терор над Србима су усташки злочинци покушали да заташкају, избришу о

чему пише наш познати пјесник:

„Ниједан геноцид се не може разумјети , нити геноцид над српским

становништвом не може стати у људски мозак—Залуду је јаме и логоре
бетонирати и трагове затирати. Земља се не може смирити док све жртве
које су у њој не изађу на видјело. Битку са невиним жртвама нико није
добио. Она се може окончати само признањем и покајањем. Докле се
може искривити душа и поклекнути ум – најбоље показују они који у наше
дане лицитирају бројке невиних жртава. У том посртању (смањујући број
невиних жртава) дошли су некидо броја од 40 000 жртава и тај број им се
чини мали – готово као доказ да су (починитељи зла) невини, да нису
убили никога! А замислите само како бисте се осјећали да сте убили 40 000
птица или мрава . . .“

(Матија Бећковић)

НАСТАНАК Н Д Х

Е
дмонд Парис, један од страних проучавалаца усташког геноцида
над Србима,тачно је запазио: „На усташке злочине према Србима
не треба гледати као на неку врсту биолошке експанзије мржње –
ти злочини су дио и те како смишљеног политичког терора“.

Усташе су припадници покрета фашистичког карактера-

ултранационалистичког и терористичког смијера, великохрватске
оријентације: усташа значи устаник.

Настанак НДХ ће се понајвише везати за прогоне Срба и Јевреја од стране

усташке власти, потребно је приказати оне компоненте битне за историју
те државе, од доласка усташке власти, њихове организације, односа према
цркви и цркве према држави,приказ оружаних снага,прогона
народа,злочина..да би се на тај начин могао дати увод у разумјевање
поступака те власти.То се првенствено односи на политику стварања
етнички чисте територије и рјешавања српског и јеврејског питања.

Почетак људског доба, оног које почиње са првим писаним ријечима, зна
за периоде у којима су звјерства једних људи над другима била страшна,а
која је некад трајала мјесецима некад деценијама. Практично увијек те су
страхоте биле посљедице рата између људи, посљедице прелазних
периода када једна власт мијења другу, једна држава другу или
идеологија другу.Међутим Независна држава Хрватска је посебан случај.
То је креација која је себе назвала државом, а која је као суштину свог
постојања имала уништење једног народа. Уништење само зато што
припадају другој верзији исте вјере,само зато што су православци а не
католици.

УСТАШКИ ПОКРЕТ У ЕМИГРАЦИЈИ

В
ладко Мачек се залагао за рјешење хрватског питања унутар
Југославије добивањем веће аутономије. Друга мања скупина под
водством ранијег вође хрватске странке права др. Анте Павелића
залагала се за рушење Југославије и успостављање Независне
државе Хрватске.Та је група нашла уточиште у Италији гдје је Павелић
оформио усташку организацију са циљем да уз помоћ Италије насилним
путем оствари свој циљ.Основна идеја УХРО што значи Усташка Хрватска
револуционарна организација јесте била стварање независне и
самосталне хрватске државе изан Краљевине Југославије. Дјело усташке
емиграције био је и атентат на краља Александра 1934. Док Хрватска
сељачка странка (ХСС) види шансу рјешења питања о договору с кнезом
Павлом, усташе остају при својим циљевима. Мачеково напуштање
негативна стајалишта према Београду евентуално је удаљило усташе и ХСС
.Скупштину Павелићевих присташа сачињавали су студенти,млади људи са
наглашеним хрватским увјерењем.Улазили су тако у поједина друштва и
установе ,Католичке организације, студенске клубове Аугуст Шеноа и Еуген
Кватерник. Присташе Павелићеве политичке организације франковци нису
могли осигурати основу за страначко дјеловање па су и даље дјеловали
конспиративно.Бавили су се ширењем усташке политичке идеологије и
оспоравањем Мачекове политике споразумјевања са Београдом те су
настојали прикупити нове присташе.

Краљевина Југославија се војно ,а прије свега јединством слаба, још увијек

тргала пред нападима нацистичке Њемачке,фашистичке Италије и њених
савезника, а Загреб је већ клицао окупатору.
Дана 10. априла 1941. када су немачке трупе ушле у Загреб, дочекане су од
највећег дела грађана са одушевљењем и засипане су цвећем. Усташки
експонент Славко Кватерник прогласио је „ускрснуће Независне Државе
Хрватске“ на чијем је челу био Анте Павелић лидер терористичке
организације Усташе, један од организатора неуспјелог Велебитског
устанка.

Усташе нису биле први избор Нијемаца за формирање марионетске

државе. Они су у скоро свим окупираним и савезничким земљама
предност давали умјеренијим режимима који су имали некакав углед у
народу. Осим тога, Павелића су сматрали Мусолинијевим човеком. Власт
су прво понудили политичком вођи Хрвата Влатку Мачеку, који је то одбио,
али је 10 априла 1941. упутио поруку хрватском народу да остаје лојалан
према новој власти. Ипак, Мачек није имао никакву улогу у стварању нове
хрватске државе. Католичка црква на челу са надбискупом Алојзијем
Степинцем била је отворено на страни успостављања новог режима.
Усташе у почетку нису имали нити војску нити администрацију способну да
контролише цијелу територију НДХ. Ослањали су се на десно крило
присталица ХСС-а. Павелић се из Италије вратио у Загреб 17. априла.
Попуштајући под Мусолинијевим захтевима, Павелић је прихватио
Ајмонеа, војводу од Аоста за титуларног краља НДХ под његовим новим
краљевским именом Томислав II. Томислав II никада није посјетио НДХ и
није имао утицаја у власти којом је доминирао Павелић.Незадовољни са
Павелићевим режимом, Нијецми су у септембру 1941. опет тражили од
Мачека да преузме власт, што је он опет одбио. Страхујући од Мачека као
могућег ривала, Павелић је касније наредио да се Мачек ухапси и затвори
у логор Јасеновац.

НДХ је заузимала подручје некадашње бановине Хрватске и цијелу

Врбаску бановину, а граница на истоку са Србијом била је река Дрина. У
данашњим оквирима НДХ је заузимала подручје Републике Хрватске (осим
Истре, Ријеке, Задра, острва Крк, Црес, Лошињ, Ластово и Вис који су пре
били одвојени од Краљевине Југославије, припадали су Италији), читава
територија Босне и Херцеговине, Срем и Земун. Границе НДХ након
проглашења биле су неколико пута мијењане, и то од савезника сила
Осовине од којих је најамбициознија и најзахтевнија била Италија.
Само четири дана након проглашења НДХ избио је окршај у Чапљини.
Војници Краљевине су се сукобили са наоружаницима нове државе, што је
послужило као повод Павелићу да почне лов на Србе.

Да би сателистска НДХ опстала њемачки канцелар Адолф Хитлер је

савјетовао Павелићу „50 година етничке нетрепељивости како би се
стабилизовала држава ,јер толеранција доноси слабост“.

Схвативши да може да ради шта жели, Павелић је као и бројни србомрсци

међу хрватским екстремистима прије њега, дао оном најгорем у себи да
чини шта му је воља.

Већ 25.априла законски је забрањена ћирилица.Писмо Срба је било

превише за усташе, па је од тог трена сваки човјек у држави морао да
пише латиницом. Недуго затим 3.маја донијет је закон о преласку са
православља на католицизам, којим је поручено Србима да једини спас
могу очекивати напуштањем „шизматичке“ и преласком на „једину“ вјеру.
Само пар дана након забране ћирилице почела су масовна убијања. У селу
Гудовац код Бјеловара 28. Априла је ухапшено 199 Срба и 1 Хрват. Само
тројица су преживјела,остали су убијени.

Кренуо је крвави пир над људима за које је вјековна вјерски нетрепељива

пропадганда католичког свештенства говорила да су отпадници, да на
погрешан начин вјерују у Христа и да су дошли да Хрватима укради земљу.

„Ти погани источњаци за које је Анте Старчевић говорио да су гори од

животиња и да нису људи ,су Срби и требало би их једном заувјек отјерати
са потеза Јадран-Драва и Истра-Дрина“.

Миле Будак близак Павелићев сарадник, уобличио је план за „српско

питање“ на сљедећи начин: „трећину покрстити, трећину отјерати ,а
трећину убити“, а приписује му се и оживљавање крилатице „Србе на
врбе“.

Са успостављањем усташке власти започео је у НДХ мучан терор. Од

средине 1941 до краја априла 1945 Павелић остварује свој план
истребљивања Срба. Остварењу тога циља био је подређен цјелокупан
војни и административни механизам НДХ,Незаиисливом терору и масакру
био је нарочито изложен православни (српски) народ , а масовна убијања
су на свиреп начин спровођене у више концентрационих логора, од којих
је највећи Јасеновац логор или творница смрти.

ВЕЛИКОМУЧЕНИЧКИ ЈАСЕНОВАЦ
Усташка творница смрти или комплекс логора за
уништавање људи

Н
аше највеће гробље у којем је живот изгубило преко 800,000
православних Срба (нека свједочења тврде да је убијено преко
1,000,000) , неколико десетина хиљада Јевреја,Цигана, Хрвата у
Словенаца. Јасеновац је наш највећи град под земљом –
састављен од комплекса неколико логора, распоређених у
међурјечју ријека Саве,Уне, Великог Струга и Лоње, а на граници
Славоније, Босне и Баније. Јасеновац је био међу првима по страхотама, а
можда и по броју жртава у окупираној Европи током Другог свјетског рата.

Већина ухапшених у селима или збеговима је одмах по доласку у

Јасеновац углавном убијана , а само је мали број логораша остао остао
дуже у логору на неком раду.

Усташки пропис је био да боравак логораша не може бити краћи од три

мјесеца ни дужи од три године, али се усташе тога нису држале.

Доведене жртве усташе су убијали на разне начине: оружјем, ножем,

маљем, сјекиром, гвозденом шипком или су их бацали у Саву, или у јаме, у
ископаване масовне гробнице нарочито у Градини, а немали број су
спаљивали, а од неких лешева су чак кували у сапун. Многи од логораша су
умирали од исцрпљености, глади и заразних болести.

Комплекс јасеновачких логора смрти сачињавало је осам логора:

Логор I Брочице (Брочке Јасенине) „Версајев логор“ формиран у љето 1941

од неколико барака ограђених бодљикавом жицом на ливадама јужно од
ријеке Велики Струг,између шуме Крндија и пута Јасеновац-Новска, на
подручју села Брочице, јужно од села Јасеновац.Радио је до краја
септембра 1941, када је укинут због поплава.Прогутао је десетине хиљада
невиних жртава масовно убијаних у ливадама и шуми гдје су их
закопавали.

Логор II Крапје отворен убрзо након првог логора, неколико километара

узводно Савом од Јасеновца покрај села Крапје, крај шуме Горња Крндија
и трајао је од љета до прве половине новембра 1941 када је укинут због
поплава. И у њему је затрвено преко десет хиљада жртава, чега су
свједоци и пет масовних гробница у оближној шуми Горња Крндија.До
седамдесетих година простор бившег логора није био заштићен, па су
сеоске свиње наилазиле на људске кости.

Логор III Циглана главни логор Јасеновац, који се налазио испод самог села
Јасеновац, а на његовом терену на лијевој обали Саве па до ријеке Велики
Струг и до стално дограђиваног насипа у мочварном Лоњском пољу
(Мокром пољу). Кад се говори о логору Јасеновац,онда се првенствено
мисли на овај средишњи логор Циглана,назван тако јер је ту већ била
циглана,парна пилана,централа и друга творничка постројења и
радионице фирме „Бачић и друг“.Овај најстрашнији логор смрти се
протезао на око 100 хектара мочварне равнице,тамо гдје је данас Камени
Цвијет, окружен вјештачким језерима,остацима некадашњих рупа од
циглане и бројним хумкама које означавају бивше логорске објекте и
масовне гробнице.

Логор III је био подјељен на мушки,женски и дјечији. Овај логор је био

највећи, имао је своје радне групе: I ланчара, II пилана, III циглана, IV
кожара, V грађевина, VI централа. Главни дио концентрационог логора је
био у почетку ограђен бодљикавом жицом, касније је био опасан са три
стране високим зидом, а са четврте је била ријека Сава. На зидовима је
било изграђено десетак високих кула стражарница и поврх зидова
постављена бодљикава жица и уведена струја.

Главна намјена ових логора, а и осталих је била сабирање и уништавање

прије свега Срба затим Јевреја и Цигана, а онда комуниста а и оних који су
се на било који начин противили усташкој власти.
Главна мјеста мучења и убијања недужних била су :Циглана гдје је био
крематоријум за спаљивање људи (познат као Пичилијев) ,насип смрти
(армиран људским тијелима и костима), па кула „звонара“ , „тунел“,
„ланчара“ и „граник“ на самој обали ријеке Саве ,скела (сплав) на Сави и
шума Градина, преко Саве на Босанској страни.

Унутар „Логора III“ се привремено налазио „Логор III-Ц“ гдје су били

затварани и уништавани Цигани.

Централни логор Циглана је радио пуном паром од сетембра 1941. Па до

23.априла 1945. Године и у њему је свакодневно било на стотине или
хиљаде логораша који су скоро свакодневно затирани, јер су ивијек
пристизале нове колоне недужног Српског народа, па је требало правити
мјеста за нове логораше.

У сабирни јасеновачки логор стизале су колоне Срба из свих крајева

злогласне усташке државе: најпре Срби из околних села и крајева –
Славоније, Срема, Баније, Кордуна и Лике, а онда још више из Босне,
почевши од Подкозарја и Босанске Посавине, па даље на исток, југ и
запад, до Босанске Крајине, Далмације и Херцеговине.

Највећи транспорти су пристизали у јесен 1941. И током читаве 1942, а

онда су нешто смањени, да би од половине 1944. Па све до априла 1945
били појачани.

Транспорти Срба у логор Јасеновац стизали су жељезницом, камионима,

запрежним колима, а често пјешке у колонама. Многе од ових колона нису
ни пристизале у логор већ су вођене право на једно од губилишта,
понајвише у Градину, Уштице или у кречане код Босанске Дубице или у
ријеку Саву, која је однијела и прогутала небројене хиљаде лешева
српских мученика.

Логор III је отворен крајем љета 1941. (први транспорти логораша

пристизали су теретним вагонима на жељезничку станицу Јасеновац 20-21.
Августа 1941) и трајао је све до краја монструозне НДХ тј. До 23.априла
1945. Кад су га усташе саме порушиле и минирале, настојећи да затру
трагове својих злочина. Али ти злочини су били толики и толико страшни
да је то обичним људским језиком неисказиво и неописиво.
Логор IV Кожара био је у самом селу Јасеновац у тамошњим
индустријским зградама (од којих је данас сачувана једна), ограђеним
бодљикавом жицом у троуглу између ријеке Саве, жељезничке пруге и
цесте за Дренов Бок. У овом логору су логораши прерађивали коже у
неиздржљивим условима.

Логор V Цигански у селу Уштице, на простору између ријека Саве и Уне,

гдје су највише довођени и уништавани Цигани. Овај логор је трајао од
1942. До маја 1945. И о злочинима у њему свједоче гробнице у селу
Уштице и по околини.

Међутим прогони и убијања Срба из села Уштице су почели у јулу 1941,

како свједочи српски свештеник из истоименог села.Усташе су најприје
иселили Србе, многе су побили или су их Нијемци отјерали у Њемачку.
Онда су напуштене српске куће користили за привремени смјештај
довођеног робља за ликвидацију. У самом селу се налазила кућа српског
сељака Остоје Крњајића, која је због усташких злочина који су у њој
вршени проглашена „кућом лелека“. Сељаци су дуго причали о ужасима и
оргијама који су вршени од стране усташа. Они су у ту кућу доводили и
уништавали људе, жене и дјецу, посебно из циганских породица, али и
српских. Ту су их скидали голе и мрцварили и често онако голе водили до
гробља и до њиве Јеле Растовац и баште Гине Божетић, гдје си вршили
масовне покоље. У самој њиви Јеле и Гине су пронађене тридесет и три
јаме. Из њих је често, кроз земљу извирала крв, па су усташе касније
преоравале то земљиште, а неке су гробнице пред свој бијег 1945. Пунили
коксом, поливали бензином , па палиле.

Логор VI у селу Млака на ријеци Сави низводно од Јасеновца (око 10км) ,

према Старој Градишци, гдје је био тзв. Женски логор на њивама села
Млаке и Јабланца. Најчешће су у Млаку одводили жене и дјецу. Број
жртава у Млаки и Јабланцу се процјењује на око 45.000 (из Млаке је
страдало 90% становништва).

Логор VII у Старој Градишци (Усташе су га звале Логор V), налазио се на

самој обали Саве, у старој аустроугарској тврђави претвореној у
казнионицу. Имао је три дијела: логор за мушкарце, жене и „оборе“ за
дјецу. Трајао је од маја 1941. Па до 1944. За вријеме трајања овог логора у
њему је ликвидирано преко 75.000 људи жена и дјеце. Ликвидирање овог
логора је почело 1944, али је потрајао до 23.априла 1945. Од њега су
преостале зграде, казнионице и други објекти као и јаме са људским
костима свуда унаоколо. Близу Старе Градишке је велико логорско гробље
у којем се налази преко 6.000 гробова,многе жртве су бацане у Саву.

Логор VIII У Доњој Градини, на Босанској обали ријеке Саве, прекопута

Јасеновца иза ушћа ријеке Уне у Саву. Градина захвата преко 125 хектара
површине ,цијели простор велике окуке Саве (наспрам села Кошутарице)
испод Јасеновца. Градина није била логор, него масовно јасеновачко
стратиште тј. „прихватни логор“ док усташе не побију многобројно српско
становништво из Босне и осталих крајева НДХ.

Само у љето 1942. Испражњено је и опуштошено стотину четрдесет

српских поткозарских села, а народ је стрпан у концентрационе логоре.
Тада је у Јасеновац утамничено око 68.500 Козарчана, међу којима је било
23.850 дјеце узраста од колијевке до петнаест година.

Усташе су изабрале Градину за масовне покоље из више разлога, од којих

су најважнији осамљеност, добра природна заштита и неприступачност
страним лицима. Надалеко није било насеља, њиве су биле опкољене
шибљем и шумом, а са три стране је била потпуно неприступачна: од
стране Јасеновца дијелила је Сава, од стране Уштица Уна, а од стране
Кошутарице опет Сава. Из логора Јасеновац се лако могло прећи у Градину
скелом преко Саве. У овој пустињи могло се несметано убијати хладним
оружјем, а да нико и не помисли шта се тамо дешава и кад би жртва
јаукнула колико год би могла, нико не би ништа могао чути. У томе је и
лежала тајна Градине, убијало се хладним оружјем да се не би чули
пуцњи. Ријетко би се на насипу Саве појединци убијали из револвера.

У Градини је постојала и огромно стабло тополе „Топола Ужаса или

Уздаха“ на чијим гранама су били големи ексери (клинци) и ланци на које
су усташе подизали живе људе и остављали их огладњеле да висећи
полако умиру, док су они испод њих на ражњу вртили прасад,јагњад,
оргијали и правили канибалске вицеве. У близини је била и „Крвава
Дјечија Врба“ сада већ осушена и обрасла гљивама.

Таква је била великомученичка Градина као усташки геноцидни

Ипак остала је неизбрисива и неуништива утроба великомученичког
Јасеновца, масовне гробнице у логору и око логора, нарочито у Босанској
Градини, као и неућутна ријека Сава чији спрудови су и до не тако далеко
откривали нова налазишта безбројних људских костију. Све су то поред
преживјелих свједока и записаних увиђања намучених логораша бројни
свједоци који свједоче о приближно три четвртине милиона невиних
жртава побијених у Јасеновцу, том нашем највећем гробљу,
најмногољуднијем српском граду под земљом.Вишеструка снимања
ултра-зрацима из ваздуха су открила на терену Јасеновца и околине преко
три стотине масовних гробница, које свједоче о великом броју жртава ове
„воденице смрти“ која је стравичном брзином „мљела“ невина људска
бића на историјској тромеђи Славоније, Босне и Баније.