“SAMO DOBRO” – ŽENJA KOKŠAROVA

SLIKA 1. NEZADOVOLJSTVO

NADEŽDA: Bolje bi bilo da objasniš kako je to moglo da se desi? Ja sve mogu da razumem. Pola
veka sam proživela, znam šta je život. Ali moram da znam kako je moglo to da se desi?

POLINA ćuti jede. KIRIL jede, pogleda čas majku, čas sestru.

POLININ GLAS: Po mišljenju mojih bližnjih ja uvek zabrljam. Ja sam hodajuća brljotina. Jedino
što umem je da grešim, da promašujem i omanjujem. Vama se to ne dešava? A meni
neprestano, uvek i svuda. Taj izrod – to sam ja.

NADEŽDA: Nemoj da ćutiš govori. Pa zar nemam pravo na neko objašnjenje? Zašto nisi rekla da
ne letiš avionom, nego da ides sa vozom?

POLINA: Sigurno si htela da kažeš “da ides vozom”?

NADEŽDA: Ti to mene sad hoćeš da ispravljaš?

POLINA: Pa već sam rekla da sam užasno glupo pogrešila (uzima drugu salvetu, pravi papirnate
brkove, stavlja ih na gornju usnu i pokušava da govori, držeći “brkove”). Šta tu nije jasno,
mama?

NADEŽDA (otgrne joj papirne brkove, kida ih na komadiće i baca na sto): Pogrešila? Ne to nije
glupa greška, to je prava pravcata prevara… A lepo sam te zamolila da pogledaš kartu, a ti si,
gledajući u kartu rekla da ti avion poleće u 19 i 45! A-vi-on! Jel’ bilo tako?

POLINA: Jeste.

NADEŽDA: Pa?

Ćutanje.

NADEŽDA: Pa?!

Ćutanje.

NADEŽDA: Slušam te.

Ćutanje. Ćutanje. Gledaju jedni druge. POLINA kao da se spremi da nešto izusti ali se ne usudi.
Prebira po salvetama.
NADEŽDA: Ja zahtevam odgovor. Zašto si to uradila?

POLININ GLAS: Moja majka radi u fabrici trideset godina. Možda malo manje, ili, malo više. Ali
molim da to konsatujete. Čitavog svog života je radila na jednom mestu. Preživela je sve svoje
velike šefove i kolege. Sada ispod sebe ima nekoliko desetina ljudi. I ona vrlo dobro zna kako da
dodje do odgovora, po svaku cenu. Ona je već odavno mogla u penziju. Rad na mestu opasnom
po zdravlje. Ali ona jos ne ide. I tu nije kraj. Ništa time neću da kažem. Samo to, da su mamuti
još uvek živi.

POLINA: Mama rekla si mi da ćutim.

KIRIL: Odgovori joj nešto suvislo.

POLININ GLAS: Da smo ovde samo nas dve, postojala bi veća šansa da uskočim odmah u šestu
fazu. Ali ipak sam pokušala.

POLINA: Pa, ovaj… molim te, oprosti mi, mama.

NADEŽDA: Naravno! Pa da, pa da, naravno. Šta mi drugo preostaje? Naravno, da ti oprostim…
Ali ja moram da te razumem. Moram da shvatim zbog čega ti opraštam. Zašto si to uradila,
zašto?

POLINA: Mislila sam ostavićete me odmah na ulazu u aerodrome, odmah ćete otići… mislila sam
treba da vozite do kuće, nećete ostati, da ne vozite posle po mraku.

KIRIL: Pa nisam ja neki matorac da se bojim da vozim noću. Naravno teže je po mraku, treba ti
iskustvo… još uz ovaj naš mrkli mrak, sve neosvetljeno… Ali vid mi je super, proveravao sam
prošle godine.

POLININ GLAS: Upravo o ovome govorim. Treći je ovde suvišan. Ali uvek se nadje tu da dolije
ulje na vatru. I taj treći ima savršenu reputaciju, za razliku od vaše.

NADEŽDA: Zar bi mi šipčili do aerodrome dva sata, da te samo izbacimo iz kola na ulazu? A što
da te ne ispratimo? Pa vidjamo se jednom u dve godine. Nismo mi kao ti, koja jedva čekaš da
pobegneš… Ja jednostavno ne razumem… Zašto se ovo dešava? Zar je teško reći istinu.

POLINA: Tako se desilo, mamice.

NADEŽDA: Kako tako?! Hoću da shvatim, kako? Zašto si to uradila?

POLINA (počinje od salvete da pravi aviončić): Tako je ispalo, slučajno. Htela sam da kupim
avionsku kartu. Ali kada sam otišla na aerodrom, više nije bilo mesta. (Gužva aviončić) Kupila
sam za voz.
KIRIL: U kom ti veku živiš? Pa odavno možeš karte da kupiš preko interneta. Jesu li ti pokazali
koje dugme treba da pritisneš?

POLINA (Kirilu): Može li makar jednom bez suflera?

NADEŽDA: I sad ćeš da se klackaš ceo dan. Koliko samo vremena gubiš.

POLINA: Zašto gubim… Ja volim vozove… Avioni mi dosadili. Imam šta da radim usput, taman
mogu da završim najnoviji video…

POLININ GLAS: Naravno da znam da karte mogu da se kupe preko interneta. A naša mama, ako
to i zna može da zaboravi! Ali ovaj idealni momčić, je, kao i obično, najpametniji. Ne, shvatate li
vi o čemu ja govorim? Treći je ovde očigledno suvišan. Koliko god da je trouglova, u ringu uvek
ostaje dvoje!