MAJK GEJL

GOSPODIN ZAUVEK

Prevela s engleskog
Dragana Đorđević

BEOGRAD
2001.
 Naslov originala:
Mike Gayle, Mr. Commitment
Hodder&Stoughton, 1999
Mami i tati
 Zahvalnica

Kler, kao i uvek, mnogo, mnogo hvala za sve. Najlepše

hvala i Filu Prajdu i svima u „Hoderu” (korice su sjajne!),
zatim agentu na motoru, njenom pomoćniku Juanu
Tornikroftu i svima u „Kertis Braunu”, a naročito mojoj
drugarici Džeki Bijan. Na svoj pomoći, savetima i svim
neophodnim sitnicama hvala Helen Lamont, Fergusu i
Ketrin Makdonel, zvanoj „Zdravo Bi”. Za sve lepo što su
rekli i uradili, hvala Sidu Kanonu, Liži Kio, Emi Ansvort,
Nilu O’Salivanu, Šili Gulding, devojci sa MLG
časopisom, s kojom sam razgovarao u vozu od Mančestera
do Birmingema, Pipu, Lomi, Danuti Kin i Liji Hardi. Kao
poslednje, ali ne i najmanje važno, hvala još jednom svima
kojima sam zahvalio u svojoj prethodnoj knjizi.
Muzika zvuči bolje sa svima vama.
 Znate li razliku između flerta i vernosti do groba?
Uzmite, na primer, omlet sa šunkom. Kokoška flertuje.
Svinja je verna do groba.
Martina Navratilova
 Davno zaboravljeni razgovor

Ona: (Pauza) Da li me voliš?

Ja: Naravno da te volim.
Ona: Koliko?
Ja: Ne znam... mnogo. Do večnosti i još malo.
Ona: (Zadovoljno) Dobro.
Ja: To smo, onda, sredili, je l’ da?
Ona: (Čikajući me) Reci mi, šta bi uradio kada bih
raskinula s tobom?
Ja: Da li nameravaš to da uradiš?
Ona: Ne.
Ja: Pa, zašto onda govorimo o tome?
Ona: To se zove razgovor. Ljudi to stalno rade, znaš.
Ja: Daj da raščistimo nešto, tvoje pitanje je šta bih ja
uradio ako bi me ti, hipotetički naravno, otkačila?
Ona: Jeste.
Ja: Hipotetički, ništa.
Ona: Ništa?
Ja: Pa, pošto smo ludi jedno za drugim, trebalo bi da
uradim nešto stvarno glupo da bi poželela da me se otreseš.
(Pauza) Na primer, da počnem da grickam nokte na
nogama, ili nešto slično. Ja bih me otkačio zbog toga.
Ona: Moraš li uvek da budeš tako razložan?
Ja: (Kroz smeh) Bio bih razbijen. Rasturen. Rastrojen.
 I sve ostalo na R.
Ona: Da, ali šta bi uradio?
Ja: Uradio? (Pauza) Uradio bih sve što je u mojoj moći
da te vratim.
Ona: Šta, na primer?
Ja: Popeo bih se na najvišu planinu, hodao preko
užarene pustinje, borio se sa tigrovima ljudožderima takve
stvari. Doduše, u Mazvel Hilu baš nešto i nema tigrova,
planina i pustinja. Ali, ti znaš šta hoću da kažem.
Ona: A šta ako bi ti šanse bile nikakve?
Ja: Umro bih pokušavajući.
Ona: Šta bi bilo kad bih ti rekla da te više ne volim?
Ja: Ne bih ti verovao.
Ona: Ali nikada ne bi prestao da pokušavaš?
Ja: Jok. Od nekih stvari ne možeš da odustaneš, zar ne?
Ona: Gospodine Dafi, na sva pitanja ste dali tačan
odgovor.
Ja: Super! Šta sam dobio?
Ona: Mene.
 Hajde da razgovaramo o nama

„Da nisam nešto propustio?”

Bio je to običan četvrtak uveče u januaru – bar sam
tako mislio. Svratio sam kod svoje devojke Mel i pitanje
je bilo upućeno njoj, jer je, iz meni nepoznatog razloga,
upravo isključila televizor iako je bilo sasvim očigledno da
ga gledam. Međutim, ono što me je zaista iznerviralo bilo
je to što ga je isključila daljinskim upravljačem i time
dodatno pogoršala stvar. Naše je nepisano pravilo da se ja
staram o svim dužnostima vezanim za menjanje programa,
dok je Mel, na primer, imala pravo da sljušti gornji sloj
svake bombonjere koja bi nam dopala šaka. Do ovih i
raznih drugih pravila došli smo tako što smo različite
mogućnosti isprobavali u praksi tokom naše
četvorogodišnje veze. Ta su me pravila činila srećnim.
Uvek sam tačno znao na čemu sam. Jer, bez pravila haos
je neminovan, a ovde smo imali već vrlo ozbiljan slučaj
anarhije.
Moja očigledno nervno rastrojena ljubav napućila je
svoje savršene, pune usne i arogantno dunula u daljinski
upravljač, kao da se upravo izborila s televizorom za moju
pažnju. Nema razloga da budeš tako zadovoljna sobom,
pomislio sam. Uostalom, to je samo repriza „Zvezdanih
staza” – ona u kojoj Kirk i kompanija putuju kroz vreme i
dolaze u Ameriku ranih dvadesetih, a Spok mora da nosi
šešir da sakrije svoje špicaste uši. Igra mlada Džoan
Kolins, koja se, gle, gle, nađe u zagrljaju – koga drugog do
Kirka. Ne samo da nisam zagriženi ljubitelj „Staza”, već
sam ovu epizodu odgledao sigurno milion puta, ali što sam
više razmišljao o tome, sve me je više iritirala činjenica da
mi je Mel skratila intergalaktičko gledalačko zadovoljstvo.
Mel, koja je nestala iza vrata spavaće sobe čim sam
stigao u njen stan u Klepamu, da bi se pojavila sat kasnije
i ugasila televizor, sada me je pažljivo posmatrala, kao da
pod mikroskopom proučava neki nepoznat organizam. Na
licu joj je bio izraz nekoga ko nije ni iznerviran, ni ljut, već
pre zaintrigiran. Za svaki slučaj, oglasio sam prvi interni
stepen uzbune, ne opuštajući se ni trenutka. Ona je ustala,
još uvek s daljinskim upravljačem u rukama, i otišla do
stočića u uglu sobe na kojoj je stajala boca šardonea.
Napunila je dve čaše, stavila ih na sto, sela mi u krilo i
poljubila me.
Pažljivo je posmatrajući, zapitah se da li to ona
pokušava da me zavede. Dopadala mi se ideja da budem
zaveden, ali ona zaista nije morala ovoliko da se trudi. Za
Mel, koja je bila neodoljiva na divno diskretan način,
princip „lako ćemo” bio je apsolutno primenjiv u mom
slučaju. Ne, nije bila reč o zavođenju, rekoh sebi. Ovde
sam bio u pitanju ja, i nešto nisam radio kako treba.
Bilo je nečega u čitavoj ovoj situaciji što je imalo
prizvuk zaboravljene godišnjice, samo što nam nije bila
godišnjica. Ili jeste?
„Nije nam godišnjica”, počeh nesigurno, pokušavajući
da svom glasu dam bar trunku samopouzdanja. „Tek 11.
juna.”
„Osamnaestog, zapravo.“
„O.”
Nasmešila se i poljubila me ponovo.
„Nije ti ni rođendan... tek 6. aprila.”
„Blizu si”, nasmešila se. „Petog.”
 „O.”
„Nije ni moj rođendan, je l’ da?”, ispalih u prazno.
„Nemoguće je da sam takav kreten da zaboravim svoj
rođendan, zar ne?”
„Šta je s tobom?”, rekla je Mel smejući se. „Tvoj
rođendan je tek 7. oktobra.”
Mada mi je bilo jasno da svečanih prilika više nema na
mom repertoaru, nastavio sam panično da čeprkam po
mozgu. Mel bi uvek našla nekakav izgovor za slavlje.
Mora da je u pitanju nešto čudno, na primer, godinu dana
od kada smo kinesku hranu prvi put iz restorana doneli
kući, ili četiri godine do dana kada ćemo prvi put kuvati
jedno drugom ili...
„Znam”, rekao sam pobedonosno. „Danas
proslavljamo dan kad sam ti prvi put rekao da te volim.”
„Zar”, zagonetno će Mel. „Siguran si?”
„Ne znam”, uzdahnuo sam, slegavši ramenima. Jedino
čega se sećam kad je reč o tom danu jeste da je bio petak,
i da je na četvrtom programu bila prva epizoda serije
„Kafić ‘U zdravlje’”. Čitave nedelje sam iščekivao taj
trenutak, a onda, pet minuta pre početka, osetio sam
iznenadnu potrebu da ispričam Mel o intenzivnoj
emotivnoj pometnji koju je izazvala u mom, u normalnim
okolnostima, spokojnom biću. Moj izliv je imao tako
egzaltiran odziv, da smo „Kafić” propustili u celosti. Ali,
vredelo je. Baš je vredelo.
Posle nekoliko trenutaka intenzivnog premišljanja u
pokušaju da dokučim zašto je Mel isključila televizor,
sedela u mom krilu i ponašala se tako čudno, pomislih da
bi bilo dobro da dilemu rešim najobičnijim pitanjima,
strogo vodeći računa da joj ne postavim ono čiji me je
odgovor zanimao više od svega: „Zašto si isključila
‘Zvezdane staze’?”
 Kao panter strasti koji vreba plen, nagla se ka meni i
poljubila me ponovo, lagano, nežno i zavodljivo. Možda
je ipak pokušavala da me zavede.
„Zar žena ne sme da bude nežna prema svom dečku s
vremena na vreme?”, prela je Mel.
„Ne.... hoću reći... da.” S tugom sam gledao u
televizor. „Mislim, ako je to sve.”
„Ja, u stvari, imam plan”, rekla je, nestašno se
poigravajući mojim ušima.
Znao sam...
„Pa, o čemu je reč?”, pitao sam oprezno.
„O nama.”
„Nama?”
„Nama”, mirno će ona. „Hajde da razgovaramo o
nama.”
Osetio sam kako svom težinom tonem u sofu. Sumnjao
sam da nešto smera i bio u pravu. Mel me je pozvala da
dođem kod nje u četvrtak uveče, pod lažnim izgovorom.
Mislio sam da ćemo gledati televiziju i naručiti kinesku
hranu (ja: piletina „Kung Po”; ona: kraljevski škampi s
jajima Ju Jang”) i jadati se na svoj posao, jer je to ono što
smo radili svakog četvrtka. Ali, to nam, očigledno, nije
bilo suđeno. Umesto toga, došli smo u ovu užasnu
situaciju, kada ona želi da razgovara o „nama”, a moja
jedina želja jeste da gledam „Zvezdane staze.”
Mi.
Nikada nije bilo razloga da govorimo o „nama.”
Razgovor o „nama” uvek bi se završavao razgovorom o
„meni.” Mel bi, da se tako izrazim, izvukla spisak pod
naslovom „Šta sve nije u redu s Dafijem – Deo I”, i
analizirala ga tačku po tačku. Ja bih, razume se, klimao
glavom i mrmljao na odgovarajućim mestima i obećavao
da ću se promeniti, jer su to, uglavnom, bili razumni
zahtevi poput: „Hoćeš li da pokupiš svoje stvari s poda?”,
„Kako bi bilo da povremeno opereš kadu?” i „Zašto me
više ne gledaš onako kao što si me gledao kad smo se
sreli?”
Mi.
„Dafi?”, upitno će Mel. „Koliko dugo već izlazimo,
mislim zajedno?”
Znao sam odgovor na njeno pitanje, ali sam na brzinu
prebirao po sećanju tražeći dopunske informacije, za
slučaj da je u pitanju trik. „Četiri predivne godine”,
izgovorio sam oprezno.
„Upravo tako”, odgovorila je Mel. I protiv moje volje,
misli mi odlutaše – negde baš sad Spok ide ka gvožđari da
kupi žičanu ogradu da bi od tranzistora napravio
primitivan komunikator.
„Četiri godine je prilično dug period, znaš...”
Prekinuo sam je iako sam znao da je to ružno. Ni
najmanje mi se nije dopadao pravac kojim je razgovor
krenuo. „Pa, nije baš tako dugo. Da sada imaš četiri
godine, ne bi ni u školu krenula. Ne bi umela da čitaš ni da
pišeš, ali bi verovatno već umela da vežeš pertle na
cipelama...”
„Dafi, ne lupetaj molim te.” Besno me je pogledala,
ustala iz mog krila i smestila se na naslon za ruke, s nogom
u najlon čarapi na jastuku do mene. „Znaš na šta mislim.”
Ćuteći, slegnuo sam ramenima, a čitavo moje telo
izvilo se u znak pitanja.
„Moram li da izgovorim?”
„Ne... da... možda.”
„Dafi, da li me voliš?”
„Da li je sve ovo samo zbog toga?”, pitao sam s
nevericom. „Pobogu Mel, pa valjda znaš da ne treba da
brineš zbog toga.” Bio sam srećan što je to sve. Mel me je
prilično često pitala da li je volim. Ponekad pomislim da
je pomalo nesigurna kada je reč o „nama” i da joj je
potrebno malo dodatnog uveravanja s moje strane, koje
sam joj uvek pružao s velikim zadovoljstvom. Uhvatio
sam je za ruku i šaputao joj na uvo: „Volim te. Volim te.
Volim te.”
Mel se nasmešila, nagla se ka meni i poljubila me, a
onda ona meni prošaputala na uvo: „Hajde da se venčamo,
onda.”
Prva reakcija, dok su mi njene reči brzinom svetlosti
jurile po lobanji izazivajući svakovrsna moždana
oštećenja, bila je da pobegnem.
Druga reakcija (nešto suptilnija) bila je da se sakrijem.
Treća reakcija (priznajem, mnogo manje suptilna) bila
je da pobegnem i sakrijem se.
Možda su ove moje idiotske reakcije posledica toga što
sam u horoskopu vaga. Nadam se da je tako. Pripadati
depresivnom astrološkom znaku daleko je utešnije nego
biti ordinarna kukavica.
Na kraju, nisam ni pobegao niti se sakrio, jer bi je to
zaista razbesnelo, tako da sam se odlučio za jedino
preostalo rešenje – sklupčati se u loptu u nadi da Mel ne
želi da mi naudi previše.
„Želiš da se udaš?”
„Da”, rekla je smejući se.
„Za mene?”
„Za jednog jedinog Bena Dafija.” Ustala je sa sofe, i
zadigla suknju pre nego što je kleknula na tepih. „Ja sam
moderna žena, Dafi. Moderne žene više ne moraju da
čekaju da budu pitane.” Pročistila je grlo, progutala
ogroman gutljaj vina zabacivši glavu unazad i uzela me za
ruku. „Da li ćeš mi ti, Bendžamine Dominiče Dafi, učiniti
čast da postaneš moj zakonski venčani momak, dok nas
smrt ne rastavi?”
Dok nas smrt ne rastavi.
Kako je, zaboga, to dospelo u čin venčanja? Sve do
sada, moja je najčvršća namera bila da živim što je duže
moguće – gde mi je sad podsticaj?
Dok nas smrt ne rastavi.
Zar nisu mogli da ubace nešto manje restriktivno, kao
„predmet obnavljanja na svake četiri godine”, ili. „dok
jednoj od strana potpisnica ne dosadi”, ili, najgora
varijanta, „u doglednoj budućnosti”?
Dok nas smrt ne rastavi.
To se zove dugo.
„Mislio sam da ne veruješ u brak”, rekao sam,
pribravši se posle šoka. „Zar ga nisi jednom nazvala
‘demodiranim konceptom koji je patrijarhalno društvo
stvorilo da bi ženu držalo tamo gde joj je mesto?”
Parafrazirao sam sadržaj jedne od naših kasnovečernjih
debata koje smo imali negde u prvoj godini zabavljanja.
Znao sam da će mi to što sam upamtio taj razgovor dobro
doći jednog dana.
„Pa, predomislila sam se”, odbrusila mi je Mel, kao da
je smatrala da je to sasvim dovoljan razlog. „Dafi, i ti ja
imamo po dvadeset osam godina. Nismo više deca. Želim
da se skrasim... Ne, nije to... Želim da se sredim... Želim
da moj život bude kako treba.”
One njene savršene usne bile su ponovo čvrsto
stisnute, ali sada zbog toga što je bila zbunjena. Ovo
očigledno nije bila reakcija koju je očekivala. Ne razumem
otkud sve ovo. Uopšte ne razumem. Proučavao sam njeno
lice, ne bih li tamo našao odgovor.
„Nemoj tako da me gledaš”, strogo će Mel.
„Kako?”
„Ovako.” Napravila je grimasu koja je bila i smešna i
neverovatno verna. „Kao da sam konzerva bez nalepnice.
Kao da sam upravo pala s druge planete. Kao da se
ponašam kao ‘prokleta ženetina’.”
Izraz na svom licu podesio sam prema njenim rečima.
„Znam šta sam govorila o braku. Ne moraš da me
podsećaš na ono što sam nekad govorila. Znam da ne zvuči
logično. Ali, to je ono što želim, Dafi. Ti hoćeš da se ja
stidim zato što hoću da budem s tobom do kraja života, kao
da je to neka mana. Ja znam da mogu sama da živim svoj
život, Dafi. Ne moram nikome ništa da dokazujem. Ali, ja
ne želim da živim sama. Ja želim da živim s tobom.”
Strogo vodeći računa da mi lice ostane bezizrazno, i
dalje sam proučavao njeno, nadajući se nekom znaku da
Mel samo hoće da me iznervira, da će se, u nekom
trenutku, gotovo upišati od smeha dok mi govori: „Priznaj
da si se prepao!” Čekao sam taj trenutak, ali njega,
naravno, niotkuda jer je Mel bila ozbiljna kao Dnevnik u
osam.
„Jesi li sigurna?”, pitao sam stidljivo.
Klimnula je glavom. „Da. Zar ti nisi?”
„Da“, odgovorio sam instinktivno. A odmah zatim:
„Ne.“ A onda: „Hoću da kažem da...“
Otpila je još jedan dug gutljaj vina i s mukom ga
progutala. „Hoćeš da kažeš da nisi siguran.“
Oklevao sam, nadajući se da ću uspeti da ustanovim da
je „nisam siguran” prihvatljiv odgovor, a ne dokaz koji će
biti evidentiran i upotrebljen protiv mene. Još jednom sam
je pogledao, tragajući za odgovorom. Nije ga bilo. Interne
rabote Melinog uma bile su totalna enigma za mene. Često
sam pokušavao da u njih prodrem u nastojanju da je bolje
razumem, ali nikada nisam uspeo da sve konce povežem u
čvrsto definisana pravila, jer je, koliko sam mogao da
vidim, Mel sve improvizovala usput.
 Konačno sam se opredelio za opciju „nisam siguran”.
„Reč je samo o tome da... pa... Jednostavno znam da ako
bilo šta promenimo, ti ćeš već negde otkriti kakva sam
napast. Ovako, uspevamo da ostanemo obavijeni velom
misterije.”
Ljutito je spustila čašu s vinom na sto ispred mene i
sela u fotelju preko puta prekrstivši ruke. „Veruj mi, Dafi,
nikakav veo misterije više ne postoji. Brisala sam ti
povraćku s brade, gledala te kako sečeš nokte na nogama i
sopstvenim očima videla da sendviče sa slaninom i jajima
proždireš kao gladna zver. I volim te i dalje. Ali, nije reč o
lome. Stvar je u tome da li ti mene voliš dovoljno da sa
mnom ostaneš do kraja života? Hoću da budeš iskren.
Zaista ne želim da vršim pritisak na tebe, ali moram da ti
kažem da ne mogu doveka da čekam na tvoju odluku.”
Nagnut na sofi, s glavom u rukama i laktovima na
kolenima, očajnički sam tražio reči da bih izrazio ono što
osećam, ali njih nigde. Bar ne onih koje bi bile makar
približno zadovoljavajuće. „Ti si sve što želim”, rekoh.
„I...”
„I, to je to. Zašto moramo da se venčamo? Zar ne
možemo jednostavno...”
..Da živimo zajedno?“ I na ovo je mislila. Kuda god
bih pokušao da pobegnem, ona bi već bila tamo. „Zajedno
smo već četiri godine, a još ne živimo pod istim krovom,
Dati. Znaš da se mojim pokušajima da s tobom
razgovaram o tome broja ne zna, ali ti si redovno
izbegavao tu temu. Probala sam i da menjam taktiku.
Prestajala sam to da pominjem, nadajući se da ćeš ti
predložiti da počnemo da živimo zajedno onda kada to tebi
bude odgovaralo. Ali, nisi nikada. Sada je prekasno za
privremene mere. Prekasno je da umočiš prst i vidiš da li
je voda hladna. Sve ili ništa. Sad ili nikad. Dakle, šta ćeš
učiniti?”
 Utonuo u tišinu, nisam odgovorio, zabrinut i za ishod
svega ovoga i, prosto neverovatno, za posadu
„Enterprajza.”
Mel je ustala i počela nervozno da šetka po sobi,
ušmrkavajući suze. „Ti, jednostavno, ne želiš da se stvari
promene, je li tako Dafi?”, rekla je, pokušavajući da stvari
i dalje drži pod kontrolom. „Ti bi da sve ostane isto. E, pa,
ne može.”
Još nisam progovorio ni reč. Pitao sam se da li bi se
sve ovo dogodilo da sam insistirao da gledamo „Zvezdane
staze.” Svađa bi bila neizbežna, ali ni blizu destruktivna
kao ovo sada. Konačno, kada je tišina postala previše
neprijatna čak i za mene i posadu „Enterprajza”, izgovorio
sam jedinu stvar koje sam mogao da se setim – „Volim te.”
Ranije su mi ove reči uvek pomagale, a sada mi je, više
nego ikada pre, bilo potrebno njihovo magijsko dejstvo.
Jedino mi je magija mogla pomoći da sprečim da stvari
izmaknu kontroli.
„Kažeš da me voliš, ali da li to i misliš? Hajde! Hajde
pokaži mi da me voliš.” Onda je počela da plače. Tačnije,
počela je da se bori da ne zaplače i nije joj uspelo. Svaka
njena suza bila je suza besa. Nije htela da ih lije zbog
mene. Nije htela da ih traći uludo.
Instinkt mi je govorio da je zagrlim i kažem joj da će
sve bili u redu, ali nisam mogao, jer sam, na sopstveni
užas, po prvi put od kad izlazim s Mel, shvatio da ne znam
da li je ikada išta i bilo. Ne gledajući me, Mel je uzela
daljinski upravljač, ponovo uključila televizor i nestala iza
vrata spavaće sobe. Dok sam gledao kako zahvalnice u
završnoj špici „Zvezdanih staza” lagano promiču
ekranom, uzdahnuo sam i ponovo ga isključio.
 Kad bih samo mogao

I dalje neodlučan, stajao sam već više od deset minuta

pred gondolom sa slatkišima u dragstoru „7-11” u glavnoj
ulici u Klepamu. Ljudi su dolazili i odlazili kupujući
cigarete, novine, kondome i hleb, dok sam ja, i dalje
zgrbljen nad slatkišima, zurio u širok asortiman čokolada.
Moja svađa s Mel naprosto mi je izvrnula mozak naopako.
Ništa nije bilo kako treba. Ni čokolade. Znao sam da neću
nijednu od sledećih: Wispa, Turkich Delight, Snickers,
Star bar, Twix, Toffee Crisp, Crunchie, Bounty, Aero, Lion
bar, Yorkie, Caramel i KitKat. To je bio lakši deo. Teži
deo je došao pošto sam izbor suzio na pakovanje Revelsa i
Mars. S jedne strane se nalazila neodoljiva kolekcija
čokoladom prelivenih slatkiša zgodne veličine, a s druge
glukoznom energijom do balčaka nabijen paketić.
Pojedinačno, zadovoljili bi dve, gotovo suprotne, strane
moje ličnosti, a zajedno – savršenu celinu. Kako nikada
nisam mogao da odolim metaforama, uzeo sam Revelse u
desnu ruku – ovo je nezavisnost i uzbuđenje. Zatim sam
uzeo Mars u levu ruku – ovo je Mel, prva žena u mom
životu koja me je ubedila da se zaljubim u nju.
„Ej, drugar!”, dreknuo je nabijen, neobrijan momak
iza tezge, prekinuvši moje slatko premišljanje. „Je l’ ih
kupuješ?”
„Šta?”, upitah, lagano se vraćajući na planetu zemlju.
„Stojiš tu već deset minuta i bleneš u te čokolade”,
rekao je, lupkajući kraljevski ukrašenim prstima po tezgi.
„Je l’ ih kupuješ il’ meriš?”
„Samo pokušavam da odlučim”, objašnjavao sam
neubedljivo. „Stvarno teška odluka, znate.”
„E, pa, više nije”, odlučno će momak iza tezge.
„Toliko ih već držiš u rukama da su se potpuno istopile.
Ne, drugar, nećeš izaći iz ove radnje dok ne kupiš obe.”
„Kad bih samo mogao”, rekoh upola glasa. Pružio sam
mu funtu, sačekao kusur i krenuo ka izlazu.
„Ej, drugar!”, viknuo je za mnom. „Zaboravio si svoje
čokolade!”
„Znam”, uzdahnuo sam. „Zadrži ih, drugar. Ne mogu
da se opredelim. I znaš šta? Mislim da ću pravo kući, da
umesto njih pojedem tost.”

Put Severnom linijom od Klepam Komona do Hajgejta

proleteo mi je u dubokom razmišljanju o prosidbi. Mel i ja
smo već toliko dugo zajedno da mi je život bez nje
nezamisliv, ali to nije razlog da izazivamo sudbinu time
što ćemo mudrosti dati metaforičku dvojku. Kako kaže
poslovica, „Ako nije slomljeno, ne popravljaj.” Ali, možda
je ipak nešto slomljeno, samo ja ne vidim šta. Uostalom,
Mel jeste načinjala temu naših zajedničkih stanarskih
aranžmana isuviše često da bih mogao da zapamtim svaki
takav pokušaj i istina je da sam je ja izbegavao, rezonujući
da ako ne živimo zajedno, ne možemo ni da otkrijemo da
nam se, u stvari, ne dopada da živimo zajedno. Jer, kad
ljudi shvate da im se ne dopada da žive zajedno, oni obično
raskidaju, a ja nisam želeo da nam se to dogodi. Priznajem
da je ovo jedna iskrivljena logika, ali je ipak logika. Ali,
možda je došao trenutak da se o njoj ozbiljno razmisli.
Većina žena odavno bi digla ruke od mene. Znao sam
to i nisam imao nikakvih iluzija o tome ko dobija a ko gubi
u ovoj vezi. Mel je živela sama u velikom stanu u
otmenom kraju Klepama, dok sam ja sa svojim prijateljem
Denom delio stan u Mazvel Hilu koji je bio sasvim u redu
ukoliko vam ne smeta vlaga u kuhinji. Mel je imala
uspešnu karijeru u marketingu, dok sam ja, čini mi se
oduvek, obavljao honorarne kancelarijske poslove,
strpljivo čekajući (neki bi, možda, rekli previše strpljivo)
da se moja karijera solo komičara vine do neslućenih
visina.
Ponekad mi je zaista bilo žao Mel – njen život bi bio
mnogo bolji da se zaljubila u nekog normalnog. Umesto
toga, zaljubila se u mene i od tada plaća tu svoju grešku.
Ponekad, kada bih bio u najgorem mogućem raspoloženju,
zamišljao sam kako to izgleda kad Mel sa svojim
prijateljima svrati na piće posle posla. Svi bi pričali o
unapređenjima, povišicama i službenim kolima svojih
partnera, dok bi jedino što je Mel mogla da ispriča bilo to
da sam jednom (pre osam meseci, da budem precizan)
dobio četrdeset dve funte za skeč o bradi Ričarda
Brensona, koji sam napisao za jednu satiričnu komediju na
Radiju 4. Gotovo sam mogao da vidim njene imaginarne
prijatelje kako joj dobacuju sažaljive poglede koji bi
govorili: „Ah, Mel i njena zla sreća s muškarcima.”
Da budem iskren, Mel se nikada nije požalila na bilo
šta od toga. Za sve ovo vreme od kada smo zajedno, nikada
mi nije ni nagovestila da želi da nađem pristojan posao i
ostavim komediju. U stvari, Mel je, na neki čudan način,
bila ponosna na mene zato što još uvek istrajavam.
„To je jedan od razloga što te toliko volim”, rekla mi
je svojevremeno, posle izuzetno traumatične predstave u
Mančesteru, kad je dobrih osamdeset odsto mog materijala
otišlo nekud iznad sedih glava, na večeri s igrankom koju
je jednom godišnje organizovalo „Penzionersko društvo
Krampsel”. „Znam da ćeš uspeti jednog dana. Jednostavno
znam. Ja verujem u tebe.” A onda je dodala, uz smešak:
„A kad se to dogodi, hoću ferarija.”
 Ponekad je i meni samom teško da toliko verujem u
sebe. Znao sam da je verovatnoća da Mel kupim ferari ista
kao i da joj prepustim daljinski upravljač. To se nikada
neće dogoditi.
Bilo je vrlo neprijatno biti na dnu gomile, prinuđen da
moliš organizatore da ti daju šansu, dok pred tvojim očima
uspevaju komičari za koje znaš da nisu ni izbliza
talentovani kao ti. To me je uništavalo. Ali upravo su me
priče o uspešnima terale da istrajem: komičari koji su,
posle petnaest godina na socijalnoj pomoći, opravdali sav
svoj znoj, krv i pivo osvojivši Perijeovu nagradu za
komediju u Edinburgu.
Postojala je i druga strana medalje, naravno – ona koju
niko ne pominje – komičari koji su pokušali i nisu uspeli i
koji su, kako je vreme odmicalo, prihvatili realnost i
postali profesori, knjigovođe, bankarski službenici i
radnici na gradilištima. Toga sam se najviše plašio –
prihvatanja realnosti. Jednom prilikom smo moj cimer
Den, takođe solo komičar, i ja dali sebi rok da ćemo do
tridesete ili uspeti ili započeti nešto drugo. Prvobitno je rok
bio do dvadeset osme, ali nismo mogli ni da sanjamo da će
vreme proleteti brzinom kojom je proletelo, pa smo ga
produžili. Ne znam za Dena, ali ja, naprosto, ne mogu da
budem računovođa.
Da sve bude gore, bio mi je potreban gotovo čitav sat
da se vratim od Mel. Nekoliko sekundi pošto smo krenuli
sa stanice u ulici Gudž, vozač nas je obavestio da se udes
dogodio u ulici Varen i da ćemo ostati u tunelu do daljeg.
Kako to već biva, do daljeg je prošlo još dvadeset minuta,
kad smo konačno krenuli. Zahvaljujući kašnjenju, mojoj
svađi s Mel i iznenadnoj spoznaji da sam zbog prosidbe
preskočio kinesku večeru četvrtkom, moja već poslovična
antipatija prema svetu narasla je do rekordnih visina.
Dok sam stigao kući, već je bilo jedanaest i deset. Stan
je bio prazan. Otišao sam pravo u kuhinju gde je,
zalepljena za vrata frižidera, bila poruka od Dena da je
otišao na piće s izvesnom Natali. Napravio sam sok od
borovnice i izvadio veknu hleba iz kutije za hleb. Bilo je
vreme za tost.
Obožavam tost. Zaista ga obožavam. Tost je gotovo
najbolja hrana koja postoji. Uzmeš krišku belog hleba
nasušnog (nikada crnog) i staviš je u toster (Šta je ovo?
Ovo je toster! Čemu služi? Da pravi tost!) i, par minuta
kasnije, imaš topao, hranjiv obrok. Možeš na njega
naslagati sve iz frižidera i on će, u najvećem mogućem
broju slučajeva, biti neverovatno ukusan. Tost, pomislih
kad su dve kriške iskočile iz tostera, ima daleko više smisla
nego čokolada.
Dok sam išao ka trpezariji s tri vrele kriške premazane
„flora” margarinom, tako vrele da je „oznojeni” tanjir
pretio da razmekša čitavu ovu hrskavu rabotu, pritisnuo
sam „play” na telefonskoj sekretarici. Na njoj je bila samo
jedna poruka, od mame koja je brbljala kako mrzi
telefonske sekretarice, i kako naročito mrzi da ostavi
poruku na našoj, jer ne zna ko je Robert De Niro. Zbunjen,
preslušao sam našu poruku i čuo Denov glas kako
obaveštava one koji nas zovu da su dobili Roberta De Nira
i da posle zvučnog signala mogu ostaviti poruku.
Bacio sam pogled na sat i razmišljao da li je prekasno
da se javim mami. Zaključih da jeste, ali sam ubrzo dobio
takav napad samosažaljenja da sam, da ne podlegnem
iskušenju da pozovem Mel, ipak pozvao mamu.
„Zdravo, mama, ja sam. Jesam li te probudio?”
„Ne, nikako. Upravo sam slušala radio. Kako si,
Bene?” Moja mama je bila jedina osoba na svetu koja me
je zvala Ben. „Jesi li dobro?”
„Jesam, dobro sam”, slagah. „Znaš da jesam.”
„Ne zvučiš lako.”
 „Dobro sam, mama, časna reč.” Prijalo mi je što se oko
mene diže galama. Bilo je lepo znati da postoji neko ko će
vas bezrezervno voleti bez obzira na to da li ste manijak s
ubilačkim sklonostima, pornografski bos ili zavisnik od
kreka.
Neko vreme smo ćaskali o njenom životu. Otkako je
penzionisana kao kuhinjski pomoćnik (ili poslužitelj, kako
je ona to volela da kaže) u devojačkoj srednjoj školi Svela
Meri u Lidsu, sve više vremena je provodila s mojom
ludom tetkom Margaret. Od kada joj je umro muž, tetka
Margaret je otkrila novi smisao života i stalno je mamu
vukla sa sobom na mesta poput Krfa i Ibice, koristeći
vansezonske popuste. Koliko sam shvatio iz mamine
priče, njihova sledeća ekskurzija biće na Lezbos, ostrvo
gde „žive dame koje vole druge dame”, kako je to
objasnila tetka Margaret. Ne znam tačno šta bi mama i
tetka Margaret tražile tamo, ali je sigurno da im je ostrvo
dovoljno zagolicalo radoznalost da rezervišu dve nedelje
na Lezbosu sredinom maja.
„Divno ćete se provesti”, rekao sam. „Odmor bi ti baš
prijao.”
„Ako bi ikome prijao odmor to ste svakako ti i Mel”,
ozbiljno će mama. „Vas dvoje previše radite. Trebalo bi da
pokušate da se opustite i više uživate, inače ćete postati
kao oni londonski tipovi koji samo rade i rade i ne znaju
nizašta drugo. Odvedi Mel negde na odmor, Bene to je
naređenje.”
Mama je mislila da je Mel najbolje što mi se ikada
dogodilo i to mi neprestano ponavljala. Kada sam ih
upoznao, pet meseci pošto smo počeli da izlazimo, toliko
su se dopale jedna drugoj da sam bio gotovo ljubomoran.
Nešto je postojalo između njih – kao da su mogle da
komuniciraju jedna s drugom na neki meni nepoznat način.
To mi uglavnom nije smetalo, ali bih se povremeno osećao
kao da mi je šlic otkopčan i da su one to primetile, ali neće
da mi kažu.
„Nisam siguran da ćemo na odmor”, rekao sam.
„Zašto, pobogu?”, pitala je mama. „Ukoliko je u
pitanju novac, sigurna sam da mogu da ti pomognem ako
ti ne fali mnogo.”
„Ne, nije u pitanju novac”, počeh. Odjednom sam
osetio snažnu potrebu da uradim nešto što nisam uradio još
od srednje škole kada sam bio zabrinut zbog testa od
dvadeset pitanja iz geografije o norveškoj kožnoj industriji
– poželeo sam da problem podelim s mamom. Da budem
precizan, ne bilo koji problem, već Problem.
„Mel hoće da se venčamo”, čuo sam sebe kako
govorim. „Večeras me je zaprosila i pomalo me
iznenadila.”
„To je divna vest!”, uzviknula je mama. „Mel je divna
devojka. Uvek sam govorila da je ona prava devojka za
tebe. Istinu govoreći, ne mogu da verujem da vam je
trebalo ovoliko vremena da konačno počnete zajednički
život.”
„Ali, upravo je o tome reč”, rekoh snuždeno. „Nisam
siguran da hoću da se ženim. U pravu si, Mel je
neverovatna osoba, ali meni je tek dvadeset osam. Nisam
siguran da sam spreman na celu tu... znaš... stvar sa
ženidbom.”
„Ne budi smešan”, odgovori mama, poprimivši
materinski „slušaj-šta-ti-govorim” ton. „Naravno da si
spreman. Ti je voliš; ona voli tebe. Zajedno ste već četiri
godine. Šta još hoćeš da znaš?”
Zastadoh da razmislim za trenutak. Dobro pitanje.
Šta još hoću da znam?
„Nemam pojma”, odgovorih posle kraćeg
razmišljanja. „Nešto jeste, ali ne znam šta.”
 Mama nije htela da odustane od ove teme do kraja
telefonskog razgovora, u nadi da ću jednostavno popustiti.
Možda i nije bila najbolja ideja da joj pričam detalje iz
svog ljubavnog života. Dao sam joj pet minuta da me
kritikuje, a onda joj rekao da moram da idem. Zaokružila
je razgovor procvrkutavši: „Ne pokušavam da ti
organizujem život, Bene. Ja samo želim da budeš srećan”,
čime smo ga i završili.
Čim sam spustio slušalicu, posegnuo sam za svojim
tostom. Bio je već hladan i gnjecav od vlažnog tanjira.
Zagrizoh ga i počeh da razmišljam o mami. Ona mora da
drži svetski rekord u trci za naj-optimistu. Ne razumem
kako može da bude tako vesela posle svega što je
preživela.
Nikada nisam upoznao svog oca. Ostavio nas je kad
sam imao svega šest meseci, a Verni dve i po godine, a od
mame se razveo pet godina posle toga. Mama je retko
govorila o razlozima njegovog odlaska, a ni Verni ni ja je
nismo ništa pitali, znajući da bi je to uznemirilo. Sve što
sam uspeo da iščeprkam za ovih dvadeset osam godina
jeste da se nisu dobro slagali i da je on otišao dve godine i
deset meseci pošto su se venčali.
Čovek bi pomislio da će moja mama, više od svih,
verovati da je brak, u najboljem slučaju, loša ideja, ali je
ona otišla u drugu krajnost. Ona je u brak verovala s
ubeđenjem i strašću kakve nikada u životu nisam sreo.
Kada se, pre četiri godine, Verni udala za svog dečka
Čarlija s kojim se zabavljala godinama, mama je bila
oduševljena. Ne mogu to da razumem. Tata je obećao da
će biti s njom u bogatstvu i siromaštvu, u bolesti i zdravlju,
a ipak ju je ostavio bez novca da odgaja dvoje dece. I evo
je, posle toliko vremena, još veruje da je moguće da se
dvoje ljudi vole zauvek. E, to se zove vera.
 Kosmopoliten kao medij za prizivanje duhova

„Ćao, Mel. Ja sam, Dafi. Ostavio sam poruku na tvojoj

telefonskoj sekretarici juče. I prekjuče i nakjuče i dan pre
toga. Samo sam hteo da ti kažem da mi je žao. I da sam
glup, ali pretpostavljam da to već znaš. Ćao.“

Utorak je i prošlo je pet dana od kada sam poslednji

put video Mel. Odbijala je da prihvati moje postojanje
preko svih sredstava komunikacije koji su joj bili na
raspolaganju – telefon/faks/mobilni/golub pismonoša/e-
mail/zvono na vratima. Dane na poslu provodio sam
kuljajući u kancelariji. Nikako mi nije polazilo za rukom
da se koncentrišem i bio sam toliko depresivan da sam išao
u toalet na svakih pola sata, što je u kombinaciji sa cigaret
pauzama i odlaskom po popodnevnu klopu za sve, za šta
sam se dobrovoljno prijavio, značilo da sam radio malo ili
nimalo. Naravno, to niko nije primećivao. Na ovom poslu,
na kom sam unosio podatke za DAB, kompaniju za
istraživanje tržišta, bio sam već tri godine. Priznajem da je
to prilično dug period za bilo koji honorarni posao, ali
prema politici kuće, za kadrovika je bilo finansijski
logičnije da zadrži pravo da me šutne u bilo koje doba nego
da me zaposli za stalno. Ovo mi je odgovaralo jer sam
zauzvrat ja zadržao pravo da im kažem šta da urade sa
svojim krajnje besmislenim poslom onog sekunda kad
dobijem posao komičara od kog mogu pristojno da živim.
Savršena simbioza.
 Pošto sam upravo ostavio još jednu poruku na Melinoj
sekretarici, zaključio sam da je vreme da prosidbu
sagledam iz druge perspektive. Prošunjavši se pored
Bridžet na recepciji (žena koja je mislila da je ogovaranje
honoraraca kod direktora osnovno ljudsko pravo),
šmugnuo sam u lift i spustio se kroz utrobu zgrade do
kioska u prizemlju u kome su se prodavale novine i
sendviči. Okupan nemilosrdnim belilom neonskog svetla,
stajao sam i gledao u redove bleštavih ženskih časopisa,
svih odreda s nestvarno lepim ženama na naslovnim
stranicama retuširanim do savršenstva.
Mel čita ovu vrstu časopisa s religioznom
posvećenošću. Na njihovim stranama bio je svet mudrosti
i saveta, meni potpuno stran. Mel je ove časopise razumela
i oni su razumeli nju. Dosadilo mi je da budem napolju i
virim unutra, pomislio sam dok mi je pogled lutao po
policama. Već sam umoran od toga što ne znam šta se
zbiva s mojom devojkom.
Uzeo sam „Novu ženu” i prelistao je, a onda i „19” i
„Društvo” i nastavio da časopise skidam s police sve dok
na kasi nisam složio gomilu koja mi je, umesto novčanice
od dvadeset funti, u džepu ostavila dvadeset osam penija.
Ponovo sam se neprimetno provukao pored kontrolnog
punkta Bridžet (ona je, hvala Bogu, bila zaneta živom
telefonskom raspravom o sinoćnoj epizodi „Krunske
ulice”, tako da nisam morao da joj dajem objašnjenja za
svoje štivo) i vratio se na radno mesto, gde sam časopise
sakrio u donju fioku stola, u normalnim okolnostima
rezervisanu za sendviče, klupko gumica i komplet
spajalica.
Čim mi se ukazala prilika, krišom sam izvukao prvi
časopis, „Kosmopoliten”, i počeo da sprovodim svoj plan.
Uz napor da ostanem ozbiljan, uspeo sam sebe da ubedim
da će mi, ako ove časopise tretiram kao sto za prizivanje
duhova i postavim im direktna pitanja, oni dati odgovore
za kojima sam žudeo.
Proverivši prethodno da neko ne njuška okolo ili
prisluškuje, zatvorio sam oči, raširio dlanove preko
časopisa i besplatnog astrološkog priloga i dubokim,
zlokobnim glasom prošaputao: „O, moćni Kosmopolitanu
Ti si glas mladih, ambicioznih žena širom sveta. Imam za
tebe nekoliko pitanja:

1) Zašto sad, posle četiri godine, Mel iznenada želi da

se uda?
2) Zašto Mel insistira na razgovoru usred moje
omiljene TV emisije?
3) Koja dužina suknje je u trendu ove godine?”

Kad sam došao do trećeg pitanja, više nisam mogao da

obuzdam ludački kikot, pa se Helen, Škotlanđanka koja je
takođe bila honorarac i sedela preko puta, zagledala u
mene otvorenih usta, kao da sam zaista poludeo (što je, na
neki način, i bilo tačno). „Šta to radiš?”, pitala me je vireći
iza svog kompjutera.
„’Kosmopoliten’ je sto za prizivanje duhova”, rekoh
mrtav ozbiljan, „i ja mu postavljam pitanja o ženama.”
„Baš lepo”, odgovori Helen koja je, za tri meseca
koliko se znamo, prihvatila moje čudno ponašanje manje-
više bez komentara. „Hoćeš li da mi ga posudiš kad
završiš?”
„Nema problema”, rekao sam. „Daj mi samo još
trenutak.”
„Trenutak” je trajao sat i po. Kad sam završio
prelistavanje tog i drugih časopisa, već je bilo vreme da se
ide kući, tako da sam ih uredno složio na Helenin sto i
otišao. Nema potrebe da kažem da na pitanja pod jedan i
dva nisam našao odgovor, a to što ne znam koja se dužina
nosi, ruku na srce, i nije važno.

Kako mi svet ženskih časopisa nije dao nikakav

odgovor, zaključih da je vreme za mali sestrinski savet o
istom pitanju. Verni je starija od mene nešto više od dve
godine i oduvek je bila glavna u porodici. Posto je rasla uz
jednog roditelja, moja sestra je preuzela ulogu glave kuće
čim je mogla. Dok smo išli u osnovnu školu, često se
dešavalo da pretera u pokopavanju glavnog školskog
siledžije, pa bih ja morao da prolazim kroz bolnu torturu
njegovih šaka, a onda bi se ona zaletela s drugog kraja
dvorišta i ubila boga u njemu, što joj je donelo nadimak
Muhamed Dafi.
Godine su prošle, ali se malo šta promenilo. Iako,
pretpostavljam, fizičkih napada s njene strane nije bilo u
protekle dve decenije, umela je da vas verbalno nagrdi
tako da to ne zaboravite dok ste živi. Čarli, njen muž,
daleko je mirnije naravi. On je Jin njenom Jangu, i zajedno
čine jedno drugo normalnim. Čarli je stvarno sjajan. Bio
sam ljubomoran na njegovu flegmatičnost, a naročito mi
se dopadala posebna vrsta neupadljive mudrosti koju je
posedovao. Poput mene, uživao je u jednostavnim
stvarima u životu: ljubavi dobre žene, večerima u pabu uz
neobavezne razgovore i fudbalu. Kad su se Čarli i Verni
preselili iz Darbija u London i uselili u ogromnu kuću u
blizini Krauč Enda, bilo je samo pitanje vremena kada će
on postati Denov i moj najbolji prijatelj, brat po piću i treći
musketar.
„Šta nije u redu?”, pitala je Verni čim mi je otvorila
ulazna vrata. „Grozno izgledaš.”
„Nemam pojma”, rekao sam, posmatrajući kako se
bela para mog daha penje u hladno večernje nebo. „Znam
da ne zvuči uverljivo, ali stvarno ne znam šta nije u redu.”
„Bolje uđi”, reče Verni i ja pođoh za njom u kuhinju,
gde je sebi skuvala čaj, a meni dodala konzervu piva i čašu
ispunjenu kockicama leda.
Prešli smo u trpezariju i dok mi je u najsitnije detalje
opisivala svoj dan na poslu (bila je analitičar sistema u
velikoj kompjuterskoj firmi u Sitiju), glasno sam sisao
kockice leda i gledao kroz prozor na verandi, pitajući se
šta li Mel sada radi. Posle nekoliko minuta, Verni je
shvatila da nisam čuo ni jednu jedinu reč od onoga što je
izgovorila.
„Dobro, ‘ajde da pričamo o tebi!”, rekla je i gađala me
u glavu vezenim jastukom, tobož ljuta. „Zato si ovde, zar
ne? Toliko si ponekad opsednut sobom da je to strašno.”
Zastala je i pogledala me. „U pitanju je Mel, je l’ da?”
Klimnuh glavom.
„Posvađali ste se jer joj je dosadilo da čeka da pristaneš
da počnete da živite zajedno.”
„Blizu si, ali nije baš tako.”
„Verni podiže obrve. „Pitala te je ‘ono’?”
Ponovo klimnuh. „Otkud znaš da smo se svađali? Da
se niste čule?”
„Ne.” Verni prevrnu očima, što je trebalo da znači da
sam nepojamno glup. „A nisam ni telepata. Daf, to se
moglo očekivati.”
„To i ona kaže”, izgovorih dok sam izuvao cipele.
„Ali, ti baš nisi ubeđen u to”, rekla je Verni.
„Ne shvatam”, uzdahnuo sam. „Ako čak i ti znaš, kako
je moguće da je to za mene bila novost?”
Verni je protresla glavom i ispustila univerzalni zvučni
ekvivalent za glupost: „Ahhh! Za tebe to i jeste novost. A,
znaš li zašto? Jer je za tebe sve novost.” U narednih
petnaest minuta dala mi je jednu od svojih proširenih
lekcija o životu, ljubavi i onom između. Ova je bila o tome
kako muškarci ne obraćaju pažnju na sitnice, jer misle da
one nisu važne, dok je, naprotiv, sve upravo u sitnicama.
„Šepurite se okolo u tom vašem sebičnom svetu, potpuno
nesvesni stvari koje nas zaista nerviraju, a onda se pitate
gde ste pogrešili.”
Iz dužine, tempa i osećaja ličnog nezadovoljstva u
njenom govoru, zaključio sam da ju je Čarli iznervirao i da
su njene reči namenjene pre njenom odsutnom partneru
nego meni. Otkrivši nam svoj nepogrešiv osećaj za pravi
trenutak, Čarli je upravo tada ušao u kuću, posto je čitav
dan proveo na poslu u Zavodu za urbanizam u
Vestminsterskoj opštini.
„Kako je, drugar?”, doviknuo mi je kad je ušao u sobu,
ispustivši aktovku na pod i otarasivši se cipela tarući ih
jednu o drugu.
„Nije loše”, odgovorih i pogledah u Verni koja je s
neskrivenim besom zurila u tek izuvene Čarlijeve cipele.
Čarli je istog trena uhvatio loše vibracije koje je
njegova žena emitovala poput laserskih zraka, sklonio
cipele i aktovku, otišao do sofe na kojoj je sedela i pokušao
da je poljubi umesto pozdrava. Nije uspeo. Verni mu je
uputila dug pogled, s treskom spustila šolju čaja na stočić
na koji nikada nikome ne dozvoljava da išta spusti bez
podmetača i u jednom pokretu kliznula iz sobe, s treskom
zalupivši vratima za sobom.
Čarli je tiho coknuo usnama i seo.
„Šta si uradio?”, pitao sam dok se Verni bučno pela uz
stepenice. „Ubio nekoga? Zaboravio njen rođendan? Opet
počeo da nosiš njen veš?”
„Duga priča”, izgovori Čarli šifru za „Hajde da
govorimo o nečem drugom”. Sklonio je sako i sručio se na
sofu, podigavši noge na stočić. „Svratio onako, a?”
„Ne”, odgovorih glasom bez emocija. „Problemi sa
ženama.”
 „O”, bio je Čarlijev superioran odgovor. „I ti. Koje
vrste?”
„One u kojoj bi Mel da se uda.”
„O.”
„Stvarno, ‘O’.” Zastadoh i nešto mi pade na pamet.
Evo, upravo sedim s oženjenim čovekom. Nekim iz svog
tabora, koji je doneo „veliku odluku” i mogao bi da mi
otkrije u čemu je tajna. Sigurno mi može dati neki savet.
„Šta te je nateralo da se oženiš, Čarli?”
Namrštio se i olabavio kravatu. „Sačekaj sekund.”
Izašao je iz sobe na nekoliko trenutaka i vratio se s
konzervom koka-kole. „Gde smo stali?”
„Pričao si mi zašto si se oženio.”
„Hoćeš istinu?”
„Ne“, rekoh. „Ono što sam hteo da čujem jesu bezočne
laži, ali i istina će pomoći.”
Ignorisao je moj pokušaj da budem gorko sarkastičan
i otpio gutljaj iz konzerve. „Znao sam da je ona prava”,
rekao je tako ležerno, kao da je ljubav jednačina za koju je
našao rešenje. Siguran sam da je svom glasu dao ton
naučenjaka samo zbog mene. „Da”, govorio je taj glas. „mi
pričamo o emocijama, ali na logičan, nesentimentalan
način, tako da se to ne računa. Ona je bila prava žena za
mene. Naprosto tako.” Iskapio je konzervu u četiri
ogromna gutljaja i spustio je na stočić, odmah uz Vernin
tek dopola ispijen čaj.
„Je li to sve?”
„Za mene je to bilo dovoljno. Ali, znaš već. Sto ljudi,
sto ćudi.”
„Da, pretpostavljam”, rekoh potišteno. „Stvar je u
tome što...” Zastao sam da bih svom glasu dao Čarlijev
logički ton. „Stvar je u tome što ja volim Mel. Ne želim
nijednu drugu. Pa zašto me onda cela ta stvar sa ženidbom
tako izbezumljuje?”
Čarli slegnu ramenima. „To samo ti znaš, prijatelju.”
Uzeo je daljinski upravljač sa stola i počeo sistematično da
pretražuje kanale – trideset sekundi i idemo dalje.
„Kako si pitao Verni da se uda za tebe?”, pitao sam
dok se drugi program Bi-Bi-Sija pretvarao u Aj-Ti-Vi.
„Jesi li uradio nešto posebno ili si joj samo rekao šta si
imao?”
Čarli je samo podigao obrve, kao da je razlog za
njegovo odbijanje da odgovori na pitanje zakon o
službenim tajnama a ne stid. „Ne sećam se više. Bilo je
davno.“
To se dogodilo pre četiri godine i Čarli nije zaboravio,
već, naprosto, nije hteo da mi kaže. Srećom, ja sam već
znao, ali sam ga zezao malo, svog zadovoljstva radi. Način
na koji je zaprosio Verni trebalo je da ostane tajna, ali sam
ja znao šta se dogodilo jer je Verni rekla Mel, a Mel meni,
uz napomenu: „To je najlepša stvar za koju sam čula.”
Izgleda da je Čarli rekao Verni da je vodi nekud za vikend,
ali joj nije kazao kuda. Ona je očekivala nešto kao Lejk
Distrikt u najboljem slučaju, tako da mora da je bila van
sebe od oduševljenja kad su se na kraju našli u Njujorku.
Već prvog dana u Velikoj jabuci, Čarli ju je odveo na vrh
Empajer Stejt Bildinga i dok je za 25 centi kroz teleskop
gledala Central park, on je na drugi kraj teleskopa stavio
ceduljicu na kojoj je pisalo:” Hoćeš li da se udaš za
mene?”, na šta je Verni briznula u plač i odmah rekla da.
U to vreme sam bio zaista iznenađen pričom, jer je svako
koje dobro poznavao Čarlija znao da mu veliki, romantični
gestovi nisu u krvi.
„Ma. ‘ajde Čarli”, zadirkivao sam ga. „Potrebno mi je
par saveta šta da radim. Sigurno se sećaš kako si pitao
moju sestru da se uda za tebe?”
„Znam da pokušavaš da me iznerviraš”, rekao je Čarli,
smejući se, „ali ti neće upaliti. Svako bi se ponašao isto u
ovoj situaciji, jer kada je reč o takvim stvarima, svaki
muškarac nosi pesmu u srcu.”
„Lepa misao, ali biće da je moja pesma neki nakaradni
deseterac”, rekoh, podigavši čašu.
„Ma, ne”, reče Čarli i zakleo bih se da sam mu u oku
na tren video odsjaj one njegove posebne vrste mudrosti.
„Ti imaš pesmu u srcu, prijatelju. Samo moraš da je nađeš.
Dobro, ima tu momenata kao sto je ovaj”, dodade i
pogleda naviše ka tavanici, odakle su dopirali zvuci
Verninog besnog trupkanja po podu. „Ali, da znaš.... ne
bih ovo menjao nizašta na svetu.”
 Nisam ti ja mama!

Veče je već bilo uveliko odmaklo kad sam stigao kući.

Prvo što sam uradio čim sam ušao bilo je da preslušam
poruke na telefonskoj sekretarici, ali nije bilo nijedne.
Srcelomna, sažaljenja dostojna poruka koju sam ostavio na
Melinoj sekretarici očigledno je nije raznežila. Moj cimer
Den je ležao na kauču, u tišini gledajući Dnevnik u devet.
„Dobro si?”, pitao sam ga, spuštajući se u fotelju u uglu
sobe.
„Da, valjda”, rekao je pokunjeno, lica zagnjurenog u
jastuk. „Vidi šta mi je stiglo poštom danas”, pokazao je na
koverat koji je ležao na podu nasred sobe.
„Šta je to?”
„Pročitaj, pa ćeš videti”, rekao je, očiju i dalje uprtih u
televizor. „Nećeš verovati.”
Podigao sam koverat s poda. Unutra je bila pozivnica
za venčanje, na papiru krem boje, sa zlatnom bordurom.
Pročitao sam je naglas. „Mina Ejmos i Pol Midford sa
zadovoljstvom pozivaju Danijela Kartera da sa svojim
gostom dođe na venčanje....” Zastadoh, jer mi je u trenu
sinulo o čemu je reč. „Tvoja bivša devojka se udaje?”
„Tako izgleda. Znam i njega. Bio je sa mnom na
pozorišnoj akademiji na Mančesterskom univerzitetu.
Video sam ga u serijama ‘The Bill’ i ‘Casualty’ nekoliko
puta. Seljak bez talenta. Nikad mi se nije dopadao. Ne
razlikuje Ibzena od svog dupeta.”
 „Zašto te Mina zove na venčanje?”
Den je slegnuo ramenima, promenivši program.
„Mislim, ne može se baš reći da ste se rastali kao
prijatelji, zar ne?”
„Upravo tako”, reče Den. „Rekao sam ti da nećeš
verovati.”
„Osim toga, zar nije malo rano za pozivnice, ovde piše
da će se venčati tek u septembru.”
„Znam. Uvek je volela sve da isplanira unapred.”

Mina je bila poslednja žena u Denovom životu koja je

odgovarala opisu stalne devojke. Upoznali su se na
fakultetu i do pre godinu dana živeli zajedno u stanu koji
sam sada delio s Denom. Dok su bili zajedno, Mina je
koristila svaki susret sa mnom da me prestravi. Kada bi
bila besna, pretvarala se u kompletnog manijaka, a kako se
njena veza s Denom bližila kraju, leđa su joj bila u
permanentnom luku, zubi iskeženi, kandže isukane i
neprestano je divlje siktala. Istini za volju, ne mogu joj
zameriti. Koliko sam shvatio, od kada su počeli da žive
zajedno, Den kao da je sebi dao u zadatak da vidi koliko
daleko može da ide u izazivanju sudbine. Dan kada su
raskinuli bio je i dan kada je saznao.
U to vreme, Den je između dva nastupa radio kao
čuvar, dok je Mina bila zaposlena kao scenograf u jednom
pozorištu u Istočnom Londonu. Tog dana sam zajedno s
Denom došao kod njih, pokušavajući da smislim kako da
zaradim novac na način manje depresivan od
kancelarijskog tezgarenja. Ono što nisam znao jeste da je
Den tog jutra obećao Mini da će srediti stan, jer su im njeni
roditelji dolazili u posetu. Kad se vratila ranije s posla i
videla sudoperu punu prljavih sudova, mene kako spavam
na kauču i Dena kako gleda „Odbrojavanje”, potpuno je
otkačila.
Za Dena bi se moglo reći mnogo toga, ali nikako da je
bio toliko glup da ne vidi šta se sprema. Iako mi to nikada
nije priznao, mislim da je to bio njegov način da stvari
dovede do usijanja i na taj način stavi Mini do znanja da
više ne želi da živi s njom. Pretpostavljam da je želeo da
se vrati na stari način života i to odmah. Mislim da se ipak
nadao da će moje prisustvo u stanu donekle ublažiti Minin
napad histerije i da će, tako, prelaz od veze do ne-veze
proći s najmanje moguće trauma. Tu se, međutim,
prevario.
„Nisi ti u pitanju, ja sam”, objasnio je Den, posle
Minine petominutne baražne vatre, tokom koje ne samo da
se ni najmanje nije ustezala zbog mog prisustva, već je
razotkrila detalje o Denovim podjorganskim aktivnostima
za koje mislim da bi oboje više voleli da ih je zadržala za
sebe.
„Naravno da si ti u pitanju”, rekla je besno. „U ovoj
vezi ima mesta samo za jednog sebičnog, samoživog,
egoističnog, monomanijakalnog, vezofobičnog
vododezertera, a to si ti.”
„Vododezerter?”
„Vododezerter.”
„Koga ti zoveš vododezerterom?”
„Tebe, odvratni, prljavi vododezerteru!”
„Ja sam se kupao”, protestovao je Den.
„Kada?” Zavukla je ruku u tašnu, izvadila podsetnik i
počela da čita. „Utorak, četrnaesti, Den se nije okupao.
Sreda, petnaesti, Den se još nije okupao. Da nastavim?”
„Vodila si evidenciju o tome koliko se često kupam?”,
pitao je Den s nevericom.
„Da”, siknula je Mina. „Isto tako, imam
dokumentovane dokaze o činjenici da usisivač nisi ni
takao tri meseca, da lavabo nisi oprao nedeljama i...”,
ponovo je proverila u svom blokčetu...“upravo sada nosiš
bokserice koje na sebi imaš dva dana zaredom.”
„Dva dana?” Den, na svoju sramotu, nije imao
odgovor na ovo. „Vreme leti, zar ne? A onda je rekao nešto
što me je šokiralo. „Slušaj, Mina”, poče. „Žao mi je. Mogu
sve da promenim.”
„Šta je sve? Gaće ili karakter?”
„Karakter”, reče Den snebivajući se.
Ovo nije ličilo na njega. Ni traga od njegovog
uobičajenog frajerskog nastupa. U normalnim
okolnostima, njegovi oproštajni govori bili bi unapred
spremni, atavizam iz studentskih dana na akademiji. Sada
je oklevao. Mislim da nije bio siguran da li zaista želi da
raskine s Minom ili ju je, pošto je konačno shvatio da će
ona uzvratiti istom merom ako je pritisneš dovoljno jako,
sada želeo više nego ikada. Međutim, bilo je prekasno i on
je to znao.
„Dene, ti se nikada nećeš promeniti”, ljutito je
odbrusila Mina. „Ti si ti i tu se ništa ne može. Sve
prepuštaš meni i očekuješ da trčkaram za tobom kao da si
neki nevaljali dečarac. Nisam ti ja mama! Zajedno smo još
od kada smo maturirali pre šest godina. Od tih šest godina,
živimo zajedno samo pet meseci i čini mi se da si od nas
digao ruke onog trenutka kad je naš zajednički život
počeo. Nekada si bio tako sladak, nekada si pokušavao da
me impresioniraš... čak si se i tuširao svakog dana kad smo
se upoznali? Šta se dogodilo? Zašto si odustao? Ja ću ti
reći. Odustao si jer si lenj i sebičan i misliš da ja postojim
na ovoj zemlji samo da bih tebi udovoljavala. Pa, nije baš
tako, znaš! Gotovo je, Dene. Mi smo završili.”
Den nije prozborio ni reč. Kao da je bio u transu,
obuzet podsvesnim vaganjem trenutne situacije na svojim
internim terazijama pravde. S jedne strane bio je njegov
ponos, s druge ljubav prema Mini. Bilo kako bilo, na kraju
je odlučio da pokuša da se izvadi i spase ono što je ostalo
od njegovog ponosa.
„Čekaj malo”, reče, povrativši samopouzdanje.
„Odlaziš, je li? Ja sam rekao ‘Nisi ti u pitanju, ja sam.’ E,
pa ja sam taj koji odlazi, da znaš!”
„Prokleto si u pravu”, rekla je Mina. „Bili su mi
potrebni meseci da nađem ovaj stan i hoću da ga napustiš
ovog časa!”
„Ovog časa?”
„Ne, juče.” Pokazala je na vrata. „Hoću da nađeš
vremeplov, kao Majkl Foks u filmu ‘Povratak u
budućnost’, hoću da uđeš unutra, uključiš ga i izbrišeš se
iz moje prošlosti.”
Njegovo ponovo uspostavljeno samopouzdanje bilo je
poljuljano. „Ali, kuda da idem?”
„Baš me briga, ali pod koji god kamen misliš da se
zavučeš, vodi i ovoga sa sobom!” Pokazala je prstom na
mene. To je bilo prvi put posle ko zna koliko meseci da mi
se Mina direktno obratila. Obično bi odbijala da prizna
moje postojanje u nadi da ću nekako izvetreti, kao
neprijatan prdež matorog rođaka.
„Nije ti dosta što si ocrnila mene, sad si se okomila i
na moje prijatelje?”, rekao je Den u moju odbranu – iako,
da budemo iskreni, to i nije bilo u moju odbranu, već je
pokušavao da zaradi još neki poen. „Mislim da si rekla da
ti se Dafi dopada.”
„Zar tvoja maloumnost nema granica?”, odvrati Mina,
kao da se obraća nevaspitanom petogodišnjaku. „Ja ne
mogu da podnesem Dafija. Jede našu hranu. Gleda naš
televizor. Koristi naš telefon.” Odmah sam pomislio da bih
mogao da ponudim finansijsku kompenzaciju za
zloupotrebu telefona, ali je jedino što sam imao u džepu
bio novčić od dvadeset penija i blokbasters video kartica.
„Hoću da ti”, ponovo je uperila prst u mene, „i ti”,
pokazala je na Dena, „odete ovog trenutka!”
„Pa, ja ne idem.” Den prkosno prekrsti ruke na
grudima. „Ovo je moj stan isto koliko i tvoj. Ako toliko
želiš da izađem iz tvog života, bolje je da odmah počneš
da se pakuješ.”
To je bilo onda. Pre nego što sam se uselio, Den i ja
smo bili podjednako neuspešni prijatelji iz krugova
komedije, ali posle godinu dana provedenih zajedno,
postali smo tako slični da je to bilo zastrašujuće. Voleli
smo iste filmove, televizijske emisije, muziku i komedije
situacije. Jedino po čemu smo se razlikovali bile su naše
veze. Dok sam ja imao najstariju od stalnih devojaka, posle
Mine, Den je zagovarao nešto što je zvao „Hamburger
teorija o ženama” – „Dobra ideja za petak uveče posle
paba, ali ne ono što želiš na jastuku kad se probudiš
sutradan ujutru.” Nisam mogao da odagnam pomisao da je
to samo gluma kojom se štiti od novih razočarenja, ali,
poznajući glumu, moram da priznam da je ova bila
izuzetno ubedljiva.

Kako mi se činilo, Den nije želeo da sada razgovaramo

o Mini, tako da sam ostavio pozivnicu na vrhu police za
knjige pored fotelje na kojoj sam sedeo, otišao u kuhinju
gde sam ostatke iz tri dana stare konzerve ragua istresao
na hladne špagete i gurnuo sve u mikrotalasnu rernu. S
nestrpljenjem sam gledao kako se posuda vrti u rerni i
razmišljao o pozivnici. Mina mu je, očigledno, utrljavala
so u ranu dajući mu na znanje da je ona otišla dalje, a on
ostao gde je i bio. Izgleda da je tačno da ni u paklu nema
gore beštije od povređene žene.
Odsutno se češući po stomaku, Den je ušao u kuhinju,
otvorio vrata frižidera i zavirio unutra. „Nema ništa za
jelo”, rekao je, čeprkajući po frižideru. „Mogu li da
uzmem sir koji si kupio prošle nedelje?”
„Nema problema.” Dobacio sam mu paket krekera.
„Uzmi i ovo.” Ponovo sam zurio u mikrotalasnu,
čekajući na njeno „ping”. „Smeta li ti što se Mina udaje?”
„Ne”, odgovori Den, pomalo prebrzo, i promeni temu.
„Koji je ovo sir?”
„Nemam pojma”, rekoh. „Čedar, mislim.” Den,
očigledno, nije hteo da razgovara o Mini i njenoj
predstojećoj bračnoj zakletvi, što je potpuno shvatljivo
imajući u vidu daleko alarmantnije teme – problem sira, na
primer. Ne krivim ga. Ni njegovo srce nije od kamena, a
bilo je i besmisleno razgovarati o nečemu što je van
njegovog uticaja. Odbolovaće svoje sam i ako sam mu
potreban tokom večeri „pića i zaborava” u lokalnom pabu
„Haveršam arms”, uz njega ću i biti.
Posle, kako mi se činilo, čitave decenije, mikrotalasna
se oglasila svojim „ping” i ja sam se vratio u dnevnu sobu
noseći tanjir sa špagetama koje su se pušile. Dok je Den
pokušavao da se odluči između vremenskog izveštaja na
prvom programu Bi-Bi-Sija i dokumentarca o
provalnicima u Lidsu na četvrtom, pitao sam se da li da
njegovo mišljenje o prosidbi dodam kolekciji koju su
sačinjavali Vernino, Čarlijevo i mišljenje moje majke.
„A, zato se vučeš po stanu kao zaljubljeni
pubertetlija”, rekao je Den, pošto sam ga opskrbio
detaljima vezanim za prosidbu. „Rekao si mi da je na
nekom poslovnom kursu.”
„Da, pa, znaš, slagao sam te”, priznadoh. „Problem je
u tome što ne znam šta sad da radim.”
„Ja ću ti reći šta ćeš da radiš”, reče Den, menjajući
kanale daljinskim upravljačem. „Ništa. Veruj mi, nema
šanse da te otkači samo zato što nećeš da se ženiš. Vi ste
zajedno, koliko beše... tri godine?”
„Četiri”, priznadoh.
„Četiri godine! Vi ste praktično već gospodin i
gospođa. Moj savet – glavu dole i čekaj da prođe.”
Dopalo mi se kako zvuči. „Da se pravim kao da se ništa
nije desilo?”
„Tačno. Glavu u pesak, prijatelju. To je najverovatnije
bio jedan od onih momenata koje je najbolje zaboraviti.
Njoj je verovatno neprijatno što ti je to i pomenula. Kladim
se da zbog toga i ne zove.”
Vrlo ozbiljno sam uzeo njegov savet u razmatranje.
Ignorisati celu stvar u nadi da će sve, jednostavno, proći
bio je izuzetno privlačan predlog – niko od nas se ne bi
obrukao, a mogli bismo da nastavimo da živimo kao i do
sada.
„Siguran si?”, pitao sam.
„Naravno da sam siguran”, Den će uverljivo. „Slušaj
Dafi, stvari stoje ovako: Mel je uložila tri...”
„Četiri”, ispravih ga.
„U redu, četiri godine svog života u tebe. Ti si već
prilično dobro istreniran. Razmisli koliko će joj vremena
biti potrebno da drugog momka dovede na tvoj nivo
poslušnosti.”
„Da li pokušavaš da mi kažeš da me ona neće otkačiti
jer je previše lenja da trenira nekog drugog?”
„Na neki način.”
„Ovo je...”, počeh.
„Samo nemoj da mi kažeš da zaista razmišljaš o
ženidbi.” Den zavrte glavom u neverici. „Zar te ničemu
nisam naučio? Zar te nisam učio kako se ponaša neženja?
I sad hoćeš da pređeš na mračnu stranu ulice? Ne mogu da
verujem. Oprostio sam ti stalnu devojku jer, pa dobro, to
je lep, stari običaj. Ali, da se ženiš? To je definitivno jedna
od tvojih najgorih ideja. To će biti kraj tvog života i ti to
znaš. Sve se menja.” Bacio je pogled na Mininu pozivnicu
na polici s knjigama. „Mina i ja bismo skončali u braku.
Zamisli kakva bi to greška bila.”
Den me je gurao u najdublje ponore depresije. „Hvala
ti, Judo”, rekoh odsečno. „Srediću to sam.”
Ustao sam, uzeo daljinski upravljač s naslona sofe na
kojoj je sedeo Den i vratio se na svoje mesto, nasumično
menjajući kanale dok sam u usta gurao ogromne zalogaje
hladnih špageta.
Den i ja nikada nismo bili bliže svađi nego sada. Mora
da se i on osećao loše, jer je izašao napolje i vratio se posle
nekoliko minuta s ogromnim pakovanjem „skipsa” i dve
konzerve piva, ne bi li iznudio pomirenje. Otvorio je kesu
sa „skipsima”, pažljivo je stavio na tepih između nas
dvojice i dodao mi pivo, tražeći daljinski upravljač za
video. „Zaboravi te odvratne špagete i zaboravi Mel na
trenutak. Jedi skipse, pij pivo, gledaj TV i prestani da
razmišljaš”, mudrovao je Den. „Razmišljanje nije dobro ni
za jednog ni za drugog.”
 Izgledalo je kao da se i Nosferatu smeje

Prošlo je devet dana od kada sam poslednji put video i

čuo Mel. Majčini, sestrini, zetovi i cimerovi saveti
zveckali su mi u glavi danima, bez ikakvog drugog efekta
osim glavobolje. Nisam mogao da se otmem osećaju da bi,
u dvadeset osmoj, rešenje za moju muku trebalo da nađem
u sebi samom, a ne da ga očekujem od prijatelja i rođaka.
Iako još nisam bio siguran šta mislim o braku, zaključio
sam da je došao čas da Mel i ja porazgovaramo i nađemo
rešenje koje bi bilo prihvatljivo za oboje.
„O, to si ti.”
Vrata Melinog stana otvorila je Džuli. Ona je bila
jedina osoba na svetu kojoj je uspevalo da njeno „O, to si
ti” zazvuči kao „Dabogda goreo u paklu, ti nesrećna vrećo
govana”. To što je ona sada bila zadužena za otvaranje
vrata nikako se nije moglo protumačiti kao dobar znak, jer
nije značilo ništa drugo do da je s Mel provela svaki božji
sekund od prosidbe naovamo, blateći moje ime.
Džuli, koju sam, zabave radi, privatno zvao Nosferatu,
princeza noći, bila je Melina najbolja drugarica i moj
neprijatelj broj jedan. Kad smo se upoznali, bio sam
beskrajno nervozan, jer mi je Mel rekla da će, ako položim
test kod Džuli, susret s njenim roditeljima biti dečja igra.
Nad pohovanim ostrigama s ledenim bregom od sosa od
putera kod Džuli, gledao sam kako mi skida poene kada
sam priznao da radim kao honorarac u jednoj kancelariji
(minus četiri), da sam prekinuo studije (minus dva), bio
konstantno švorc (minus šest), da mislim da je zabavljati
ljude u separeu paba dobro za karijeru (minus četiri) i da
nisam uradio gotovo ništa da popravim svoj negativni
saldo (minus deset).
Na kraju večeri, bilo je jasno i meni i Mel da sam kod
Džuli pao na ispitu s rekordno lošim rezultatom. Sećam se
da sam pomislio: Ako je suditi prema mom večerašnjem
učinku, Melini roditelji će me zaista mrzeti. Međutim,
Džuli je volela Mel isto kao što je Telma volela Luiz, mada
bez lezbijskog konteksta, tako da me je zbog nje tolerisala,
kao da sam bio loša navika, nešto kao grickanje noktiju ili
izbegavanje da opereš ruke posle korišćenja toaleta, a koju
Mel, jednostavno, nije mogla da prekine.
Džuli je živela sa svojim verenikom Markom koji mi
se prilično dopadao, ako prenebregnemo činjenicu da sam
bio istraumiran njegovim uspehom. On je pravio muzičke
spotove za zastrašujuće poznate grupe, redovno je putovao
na glamurozna mesta, a kao vrhunac svega, bio je dve
godine mlađi od mene, što me je i te kako nerviralo. Mark
je bio od onih koji ne gube vreme. Dok sam ja pijuckao
sok od jabuka u parku i jurio devojčice koje nisu znale za
bolje, on je, još kao adolescent, pisao scenarije za kratke
filmove i snimao ih kamerom super 8. Nismo imali
apsolutno ničeg zajedničkog. Ponekad, kada bismo izašli
zajedno, on bi pokušavao da me uvuče u razgovor o
sportskim automobilima, dugim odmorima u Kini ili svom
najnovijem mužičkom spotu, ali bih ga ja svaki put, bez
izuzetka, gledao bledo, očajnički se nadajući da će me u
nekom trenutku pitati šta se događa u „Istendersima”, što
bi mi omogućilo da i ja prozborim koju.
Zajedno, Mark i Džuli su bili savršen par poput svih
onih koji su posedovali „dajson”, čitali dvoje novine
nedeljom, opremali se kod „Birkenstoksa”, putovali u
inostranstvo tri puta godišnje i hvalili se svim tim.
Međutim, bilo ih je nemoguće izbeći jer smo se redovno
viđali učetvoro, obično na Džulino insistiranje. Uopšte ne
znam zašto je ustanovila pravilo da toliko stvari radimo
zajedno. Kao da je to što su ona i Mark bili par značilo da
su smeli da se druže samo s parovima, valjda da ne bi
zakačili „samačku” bolest.
„Sve u redu, Džulice?”, rekoh veselim glasom. Džuli
je više nego išta mrzela da je zovu Džulice. „Hoćeš li me
pustiti da uđem ili ne?”
Džuli je, još u odbrambenom stavu, otvorila vrata
zajedničkog hola zgrade i pustila me da uđem, ali je bilo
jasno da se dvoumila da li da to učini. „Šta ti hoćeš?”
„Samo sam svratio da mi kažeš šta sve nije u redu sa
mnom ove nedelje.”
„Koliko imaš vremena?”, prezrivo će ona, sklonivši s
očiju pramen svetle kose s crvenkastim odsjajem.
„Koliko god hoćeš”, rekoh uz odgovarajuću grimasu.
Čim sam ušao, zauzeli smo položaj jedno nasuprot
drugom, kao dva revolveraša kod O.K. Korala. Dok sam
gledao netremice u njene prkosne, plave oči, setio sam se
nečega što sam jednom pročitao u nekom časopisu. Izgleda
da kad se dve životinje gledaju pravo u oči duže od minuta,
po zakonu prirode ili će jedna drugu rastrgnuti na komade,
ili kopulirati. Pomisao da bih Džuli mogao upoznati i
telesno toliko me je uznemirila, da sam počeo nervozno da
se smeškam.
„Pa, za početak”, rekla je Džuli, ignorišući grčeviti
smešak na mom licu, „ti si sebična svinja. Ne poštuješ ni
Mel ni njena osećanja.”
„I?”
„Ti si nepažljiv.”
„I?”
„Radiš onu odvratnu stvar s prevrtanjem očiju.”
„I?”
 „Sve drugo u životu važnije ti je od Mel.”
„Zvrrrrrrrrrr!”, ispustio sam onaj iritirajući zvuk iz
kviza „Samo sekund” na Radiju 4. „Ponavljaš se. Mislim
da ćeš se složiti sa mnom da ‘sve drugo u životu je važnije
od Mel’ znači isto što i biti sebičan.”
Džuli se namrštila preteći. Sada je bila ljuta i formalno,
što me je, bedno priznajem, zaista usrećilo. „Usuđuješ se
da kažeš da...”
„Ti ne znaš ništa o meni, Džuli”, prekinuo sam je.
„Samo misliš da znaš. Ja zaista poštujem i Mel i njena
osećanja i nije mi sve drugo važnije od nje...” Zastadoh za
trenutak. „Ali priznajem da ponekad ostavim dasku na
klozetskoj šolji podignutu i zaista prevrćem očima, ali to
me nikako ne čini Dartom Vejderom u leviskama, zar ne?”
Džulino lice se u besu izobličilo tako da je izgledala
kao buldog koji je zagrizao osu. „Zaista ne znam šta je
ikada videla u tebi...” poče besno, ali joj je glas postajao
sve tiši i tiši. „Gaće”, pomislih nervozno. Ako neće da me
rastrgne na komade, možda će hteti da vodi ljubav sa
mnom. Srećom, ubrzo sam otkrio šta je tako iznenada
prekinulo novi izliv besa. Bila je to Mel.
„Zaboga, vas dvoje”, uzdahnula je Mel. „Možete li
jednom to da preskočite?”
Kao hirovito dete, Džuli je na mene bacila pogled koji
je govorio ‘on je kriv za sve’, dok sam ja na licu već imao
anđeoski osmeh od koga je Džuli trebalo da se istopi ili
sagori ili šta već vampiri rade kad su poraženi.
Mel je na sebi imala odeću za subotnju nabavku –
farmerke, belu majicu i dugu, debelu, štofanu jaknu s
kapuljačom. I ošišala se, tako da je sad bila još malo lepša.
Uspeo sam da se oduprem iskrenoj želji da joj kažem da
izgleda fantastično, jer sam znao da bi pomislila da
pokušavam da joj laskam. Umesto toga, toplo sam joj se
nasmešio, nadajući se da će je naviše podignuti uglovi
mojih usana nekako uveriti u moje iskreno divljenje. Mel
mi, ipak, nije uzvratila osmeh. Izraz na njenom licu nije
odražavao ni slaganje ni neslaganje s mojim prisustvom u
holu, iako je način na koji se umorno spustila na dno
stepeništa bio jak pokazatelj da sam još daleko od toga da
vratim njenu naklonost.
„Kako si?”, iznenada je upitala.
„Dobro”, promrmljao sam. „Kako si ti?”
Ćutanje.
„Kako je na poslu?”
Ćutanje.
Mrzeo sam ovakve svađe. Želeo sam da prestane da se
ljuti na mene. „Volim te, znaš”, rekoh, klečeći ispred nje.
„To ti kažeš.” Skinula je jaknu. „Jesi li došao samo da
bi mi to rekao?”
Pogledao sam je u oči, tražeći pravu Mel. Mel koja je
sedela preda mnom bila je „tvrda” Mel, alter ego koji je
povremeno koristila da bi sebe sprečila da mi oprosti onda
kad je znala da zaista ne bi ni trebalo. Tačno je da je bila
previše popustljiva i možda sam zaista zaslužio ovako
nemilosrdan tretman, ali čak i da je tako, mislio sam da je
ovo bilo pomalo preterano. To što nisam znao kada treba
da se oženim svojom stalnom devojkom spadalo je u
domen novog zakonodavstva, pa sam zaista mislio da je
prošlonedeljno maratonsko preklinjanje, uvlačenje i
ulizivanje s moje strane dovoljna kompenzacija.
Odlučio sam da ćutim i čekam. Tišina je bila tako
neprijatna da je čak i Džuli osetila potrebu da se popne u
Melin stan pod izgovorom da je žedna. Što sam duže
ćutao, to je pogled „tvrde” Mel sve češće prolazio kroz
mene, kao da me nije bilo tu. Posle nekog vremena, svo
žaljenje koje sam osećao zbog svog ponašanja prema Mel
nadvladao je bes. Više nije posredi bilo to gde sam
pogrešio. Reč je o izvinjenju, pomirenju ili objašnjenju.
Jedino što je sada bilo važno bila je pobeda.
„Ovo je besmisleno”, uzdahnuo sam. „Ti nisi
raspoložena za razgovor. Dobro. Doći ću kasnije.”
1-0 „
Jednim zamahom, odneo sam moralnu pobedu,
obezvredio njena osećanja, a sebi sam izgledao kao
poslednja razumna osoba na planeti Zemlji.
„Ne možeš da podneseš da nisi u pravu, zar ne?”,
odgovorila je Mel. „Očigledno je da nisi dovoljno muško
da priznaš kad pogrešiš.”
1-1
Moralna pobeda za kojom sam žudeo sada je pripadala
Mel. Ukazala je na moje nesigurnosti i okaljala moju
muškost. Bio sam u velikoj opasnosti da ispadnem glup.
„Kako ti kažeš”, izgovorih ljutito, 2-1, skraćenica za
„Pretvaram se da neću više da se gnjavim svađajući se s
tobom.“ Pobeda je moja, pomislih pakosno, a onda je Mel
počela da plače.
Igra je gotova.
Ovo nije fer. „Kako ti kažeš” nije fraza zbog koje se
plače. Mel je varala igrajući na kartu suza, i to onda kada
ih ničim nisam isprovocirao. Najveći broj naših velikih
svađa završavao se njenim suzama. Ona bi rekla nešto
užasno. Ja bih rekao nešto isto tako užasno. Ona bi počela
da plače. A ja bih se osećao krivim. Suze su bile tajno
oružje protiv koga nisam umeo da se branim. Jednog dana,
reših, posvađaću se s Mel i briznuću u plač pre nje, tek da
vidi kako je to.
Mrzeo sam i sam pogled na uplakanu Mel. Iz dubine
duše. Poželeo sam da je zagrlim i da joj kažem da mi je
žao. ali sam znao da bi ona odbila moju ponudu da se
pomirimo. Umesto toga, promakavši pored Džuli, koja se
vratila da gleda intrigantni spektakl u kome dvoje ljudi ne
razgovara, odmahnuh glavom u njenom pravcu na način
koji je trebalo da znači „jadnice” i otvorih vrata.
U svojoj glavi već sam žurio niz glavnu ulicu u
Klepamu, jadajući se samom sebi kako nikad neću
razumeti žene i njihovo čudno ponašanje, kada začuh Mel
kako viče za mnom: „Zašto si uopšte dolazio ovamo, Dati?
Samo da mi pokažeš koliko te mrzim?”
Već sam pomislio da joj dobacim nešto podjednako
ružno, ali me je, hvala Bogu, iskreni bol koji sam osetio u
njenom glasu urazumio, tako da je najgora stvar koju sam
mogao da izvučem iz dubokog bunara žaljenja u koji sam
tonuo bila: „Došao sam da ti kažem, da, hoću da se oženim
tobom.”
U stvari, to je, donekle, bila laž.
Zapravo, ne laž, ali ne baš ni istina.
Nešto kao devedeset sedam procenata istina i tri
procenta čista izmišljotina.
Nisam hteo da se oženim njom – ne sada – ne još. Reči
koje sam, umesto toga, izgovorio, na neki način su mi
skliznule s usana, sad su bile napolju i ja sam bio gotovo
ponosan na to. Nikada mi nije bilo sasvim jasno kako ljudi
donose važne odluke poput: „Hajde da imamo decu”;
„Hajde da se venčamo”; „Hajde da izvršimo
samoubistvo”. Sve te monumentalne odluke koje vam
izmene život i posle kojih nema povratka. Oduvek sam
verovao da je određenoj osobi potrebna određena snaga da
kaže: „Hajde da se venčamo”, tako da sam bio vrlo
zadovoljan što sam ja, slabić od metaforičkih četrdesetak
kila, u svetu prepunom emocionalnih teškaša, uspeo da
postanem jedan od velikih momaka.
„Tvrda” Mel nestala je istog trena, kao i moja
inkarnacija zvana „glupan”. Na njihovim mestima sada su
bili Mel koju sam znao i toliko voleo i stari, dobri ja koji
je mislio da je Mel najbolja stvar na svetu od kada je
izmišljen tost. Potrčala je ka meni i čvrsto me zagrlila,
zbog čega sam se osetio muškarcem kako odavno nisam.
Dok me je žudno ljubila i ljubila, shvatio sam da sam
upravo ispunio sve njene snove. Kad bi uvek bilo ovako
lako usrećiti ljude koje voliš, pomislio sam. Ponekad sam
mislio da je jedini razlog mog postojanja bio da ispunim
živote onih koje volim razočarenjima i moram da kažem
da mi se promena u suprotnom pravcu veoma dopadala.
Bio sam srećan.
Mel je bila srećna.
Čak je izgledalo da se i Nosferatu smeši.
Sve će biti dobro.
 Čovek od šest miliona dolara

Reakcije na vest o predstojećem svadbenom činu bile

su, u najmanju ruku, čudne. Mama je briznula u plač.
„Tako sam srećna”, izgovorila je između zadovoljstvom
ispunjenih jecaja. „Tako sam srećna zbog vas dvoje.”
Ispustila je slušalicu nekih milion puta i terala me je da joj
iznova i iznova sve pričam u detalje, kao da nije mogla
odmah da poveruje u ono što je čula.
Svratio sam do Verni da joj kažem, a njen prvi
komentar bilo je odsečno: „Pa, bilo je i vreme”, što me je
nateralo u smeh, jer sam duboko u sebi znao da je njeno
uzbuđenje potpuno isto kao i mamino. Čarli mi je čestitao
srdačnim stiskom ruke i rekao mi da ga već godinama
nešto nije obradovalo kao moja ženidba.
Den je, nema potrebe da to naglašavam, mislio da je
moja ženidba loša ideja, ali mi to nije rekao, jer je znao da
to nije ono što želim da čujem. Zagrlio me je tapkajući me
po leđima, našalio se da će dati oglas u „Penthausu” da
traži novog cimera i obećao da će organizovati malu
proslavu u petak uveče. Pošto je Mel za isto veče već
dogovorila piće s nogu, s povodom „ja sam verena, zar to
nije divno?”, Denov plan se savršeno uklopio u raspored
koji smo Mel i ja pripremili za vikend, pošto smo
unapređeni u klub ozbiljnih parova.
Dok su sedeli u „Haveršamu” u petak uveče, Den i
Čarli su jednoglasno odlučili da će celovečernja zabava ići
na moj račun, uprkos činjenici da je moja veridba trajala
tek šest dana. U narednih par sali, ja sam bio glavna meta
njihovih šala, izrugivanja i ismevanja, što mi je donelo
svojevrsno olakšanje – smeh je bio savršena antiteza svim
mojim strahovima vezanim za brak. Razgovor je te večeri
tekao otprilike ovako...

20.23
Šta je to kod venčanja što se toliko dopada ženama?”,
pitao je Den.
„Haljine?”, sugerisao je Čarli.
„Možda si u pravu”, rekao je Den. „Šta je zajedničko
za sva venčanja osim mlade i mladoženje?”
„Svečana haljina!”, opet će Čarli.
Pokušavao sam iz sve snage da ne dozvolim da me
besmisao cele konverzacije dotakne, ali nisam mogao da
izdržim.
„Ne pokušavate valjda da mi kažete da se žene širom
sveta udaju samo da bi imale novu haljinu? A šta ćemo s
Elizabet Tejlor? I ne znam koliko se puta udavala, a može
sebi da priušti haljina koliko poželi.”
„Eeee”, mudro će Den, „ali venčanja su lepa prilika da
ih obuče.”

21.28
Čarli je glumio voditelja kviza. „Šta mislite zašto se
muškarci toliko boje vezivanja?”
„Jednostavno”, odgovorio je Den. „To je princip Dejzi
Djuk.” Čim je izgovorio te reči, Den je imao našu punu
pažnju. Za svakog od nas za stolom, a verovatno i čitavu
našu generaciju, Dejzi Djuk iz „Dukes of Hazard” bila je
sinonim za istinu, lepotu i dupence u šortsu od teksas
platna. „U godinama u kojima se formira naša ličnost,
izloženi smo ogromnom broju neverovatno lepih žena”,
nastavio je Den. „Mi, muškarci, stičemo uslovni refleks da
tražimo savršenstvo i provodimo čitav život u potrazi za
onom pravom. Naravno, ova će potraga ostati bez
rezultata, jer savršenstvo ne postoji. Ali, to nas ne sprečava
da kao nomadi lutamo kroz život, odbijajući da pustimo
korenje dok ne okončamo svoju misiju.”
„Nas treba žaliti, a ne kritikovati”, dodao je Čarli. „Naš
je zadatak nezahvalan.”
„Kad razmisliš o tome”, rekao je Den, „naći savršenog
partnera isto je kao partija ajnca. Mislim, dobiješ karte i
odlučiš. Ideš dalje ili ne? Igraš ziheraški i zadovoljiš se s
devetnaest ili ideš na dvadeset jedan, rizikujući da budeš
tropa?”
„Kad je sve u redu, Verni je dvadeset jedan”, nasmeja
se Čarli. „Mada, verujem da ona misli da sam ja
osamnaest. Šta ti misliš, Dene? Da li si ikada imao
dvadeset jedan?”
„Da vidimo...”, rekao je, razmišljajući o Čarlijevom
pitanju. „U srednjoj školi je bila Siris, ona je bila
četrnaestica. Onda je došla Luiza, verovatno
sedamnaestica, ali mislim da je s Minom bilo najbliže
tome o čemu govoriš.” Oklevao je za trenutak i otpio
gutljaj piva. „Ona je definitivno bila dvadesetica, ali vi me
znate, ja sam kockar, kao Keni Rodžers. Morao sam da
idem na dvadeset jedan. Izgledalo mi je da nije u redu da
ne pokušam.”
„Mel je dvadeset jedan za mene”, rekoh, više svojoj
čaši piva nego svojim prijateljima za stolom. „Ona je
savršena ‘ruka’.”

22.05
Došao je red na Dena da filozofira. „Tipičnom junaku
modernog akcionog filma nije potrebna žena koja je stalno
uz njega, jer mu smeta i umanjuje njegovu sposobnost da
uhvati loše momke i spase svet od propasti. To je razlog
što nijedan izmišljeni filmski junak nije u srećnom braku.
Molim replike.”
Pokušao sam da zamislim oženjenog junaka i shvatio
da je to teže nego što sam očekivao. „Džejms Bond“,
uzviknuh pobedonosno posle nekoliko trenutaka ozbiljnog
razmišljanja. „On je bio oženjen.”
„Bio“, reče Den. U „U tajnoj službi njenog
veličanstva” da budemo precizni. On se oženi, ali njegova
žena biva ubijena pred kraj filma i to metkom namenjenim
njemu. Poruka je jasna: Džejms Bond ne može da spase
svet i bude uzor momcima širom sveta vukući stalno za
sobom neku ptičicu. Osim toga, ako Džemsu Bondu
oduzmete besmisleni seks sa svim mogućim vrstama
egzotičnih lepotica sa kung-fu, špijunskim i ubilačkim
sposobnostima, šta ostaje? Samo sredovečan muškarac
koji se ponaša kao tinejdžer.
„U pravu je”, reče Čarli. „Razmisli o tome, Dafi.
‘Starski i Huč’, ‘Magnum’, ‘Betmen’, ‘Crni detektiv’, Han
Solo u ‘Ratu zvezda’... Čuj, Han Solo.”
„Svi momci iz „A Tima”, dodade Den.
„Čovek od šest miliona dolara”, dodadoh nevoljno.
„Čarli iz ‘Čarlijevih anđela”‘, dodade Čarli. Den i ja se
u isti mah okrenusmo ka njemu, nemo tražeći objašnjenje.
„Prilično sam siguran da je bio oženjen”, rekoh.
„Dobro, prihvatam da je Bosli samac, ali sam siguran da
je Čarli bio definitivno oženjen.”
„U pravu je, znate”, reče Den. „Čarli iz ‘Čarlijevih
anđela’ je oženjen. To su i prikazali u jednoj epizodi.”
Čarli i dalje nije bio uveren. „Kao jedini oženjen čovek
ovde, dozvolite mi da vam nešto kažem. Momak koji
zapošljava tri najbolje ribe osamdesetih da se bore protiv
kriminala ne može biti oženjen. Ne postoji ni najmanja
mogućnost da bi ga žena pustila da mu to tek tako prođe.
Možete li da zamislile Verni kako me pušta da odlepršam
za vikend na sastanak sa Sabrinom, Kris i Keli. Čisto
sumnjam!”
„Možda si u pravu, drugar”, reče Den. „To bi se zvalo
tražiti nevolju. Ali, skrećemo s teme. Svi ti heroji – od reda
neženje”, reče Den. „To mora da je način da pravi
muškarci opstanu. Nema veza. Nema frke. Samo borba
protiv kriminala i ribe po potrebi.”
„Dobro”, usprotivih se. Sve vreme sam čeprkao po
mozgu u pokušaju da se setim oženjenih heroja. „Šta je sa
Brusom Vilisom u ‘Umri muški’? On je oženjen.”
„Šališ se”, odgovori Den smejući se. „Koliko dugo će
brak trajati ako se tvoj muž neprestano uvaljuje u
nezgodne situacije u kojima gubi cipele i mora da trčkara
po periferiji Njujorka samo u potkošulji?”

23.15 (Dame i gospodo, uskoro zatvaramo!)

„Ja sam stvarno čudo od momka”, reče Den
pompeznim glasom. „Popularan sam među ženama, pravi
frajer... Da ne dužim, ja sam, naprosto, savršen.. Ali...”,
zastade zamišljen... „ako biste pogledali seriju mojih
fotografija sa sedamnaest godina, rekli biste: ‘Zaboga
miloga, pa frajer Den je samo običan cirkuzant! Vidi mu
frizuru, sumnjivu majicu s amblemom Iron Maiden, bedan
pokušaj da pusti brkove!’”
„Šta hoćeš da kažeš?”, uzdahnuh, praveći se da ne
znam.
„Brak je kao fotografija. Osoba za koju se zakačiš
odraz je tebe samog u datom trenutku. Sigurno je da
mislite da je ona najbolje što vam se moglo dogoditi, ali
razmislite... Zamislite da ste se oženili prvom devojkom u
koju ste se zaljubili.”
„Šta?”, reče Čarli.
„Zamislite je. Imate sedamnaest godina. Zaljubljeni
ste. Mislite da će trajati večno. Ali zamislite da je sretnete
sada, s dugom kosom, stounvoš farmerkama i članskom
kartom ‘Amnesti internešnal’. Da li biste želeli da se tim
oženite?”
Coknuh usnama u znak neslaganja. „Ali, ti
pretpostavljaš da je ona ostala ista. To ne možeš da znaš.
Ako si se ti promenio, mora da se promenila i ona.”
„Naravno”, rekao je Den. „Ali u šta se pretvorila?”

23.31 U baru preko puta Haveršama u Arčveju, na

giricama i pomfritu
„Reći ću vam šta ne valja kod zajedničkog života”,
kazao je Den, dok smo čekali pomfrit i sos s karijem. „To
je koren svih zala u svakoj vezi: jedno drugo uzimate
zdravo za gotovo. Smatrate da će ona uvek biti tu, pa
prestanete da se trudite. Ona smatra da se nikada nećete
promeniti i vi se ubiste da joj dokažete da je u pravu.
Počnete da tretirate jedno drugo kao nameštaj – još gore,
zapravo – nameštaj koji vam se ne dopada naročito.”

Telefon je zvonio. Pogledao sam na sat sa

fluorescentnim brojevima i kazaljkama koji mi je Mel
poklonila za dvadeset šesti rođendan, video da je 2 i 57 i
pokušao da nastavim da spavam, ali pivo, pomfrit i sos od
karija koji su mi bućkali u stomaku, u kombinaciji s
ludakom s druge strane žice koji je, očigledno, odbijao da
poveruje da spavamo, prekinuše mi san. Napola zatvorenih
očiju, ustadoh i, dok sam prolazio hodnikom, besno
pogledah u pravcu Denove sobe. Kladim se da je opet
isključio sekretaricu da bi mogao da uključi toster u
dnevnoj sobi, pomislih, mršteći se. Bio sam u pravu.
Odmah do telefona stajao je toster, s hladnim parčetom
prepečenog hleba u njemu. Uzeo sam tost, zagrizao ga i
podigao slušalicu, još žvaćući.
„Halo?”, rekoh, spremajući se da zagrizem ponovo.
„To ššššam jaaaaaa”, čuo se nerazgovetan, ali
nesumnjivo Melin glas s druge strane.
„Šta se desilo?”, pitao sam, iako sam već znao
odgovor.
„Aaaalkooooohoooool”, rekla je glasom očajnika.
„Previše... mislim da ću umreti... molim te,
dođi....odmah.”
„Ali, sada je tri ujutru”, pobunih se. „Iznuren sam.
Spavao sam samo par sati.”
„O, dođi Dafi, kad te molim”, zapomagala je. „Mislim
da ću povratiti.”
..Nećeš“, pokušao sam da je razuverim. „Uzmi par
aspirina, idi u krevet i vidimo se ujutru. Važi?“
„Važi“, rekla je. ponavljajući moje instrukcije s
dečjom bezazlenošću. „Uzmi par aspirina, idi u krevet i...
bluuuuurgh!” Rečenica je iznenada prekinuta zvukom koji
nije mogao biti ništa drugo do povraćka lansirana pravo u
slušalicu.

Bilo je petnaest do četiri kada je taksi stao ispred

Melinog stana. Izašao sam, dao vozaču dvadeset funti i
rekao mu da zadrži kusur. Obično nisam davao napojnice,
ali sam mu bio zahvalan što nije komentarisao fudbalski
dres „Mančester Junajteda” i kućni mantil s turskom
šarom. Suviše slaba da mi otvori kad sam zazvonio, Mel
mi je bacila ključ od ulaznih vrata kroz prozor spavaće
sobe, tako da sam ušao sam.
 Ležala je na sofi, još u onome što je nosila na poslu, s
lavorom uz glavu i sumornim izrazom na licu. „O, Dati!”
rekla je tihim, samosažaljivim, kukavnim glasom
alkoholičara pokajnika. „Umreću, je l’ da?“
„Naravno da nećeš“, tešio sam je, gledajući u
uglavnom narandžast sadržaj u lavoru. Ovlaš sam je
poljubio u obraz i odneo lavor u kuhinju. Vratio sam se sa
čašom vode i naterao je da otpije malo, milujući je po čelu.
Dok sam kuhinjskom krpom pokušavao da zgulim mrlju
od povraćke s tepiha, zabacila je glavu na jastuk i tiho
mrmljala.
„Kako ti je uspelo da se dovedeš u ovo stanje?”, pitao
sam i seo kraj nje.
Čvrsto zatvorenih očiju, počela je da mi priča svoju
tužnu priču. „To je trebalo da bude samo kratko piće posle
posla. Da proslavimo našu veridbu...”, cvilela je Mel. „A
onda mi je Džuli rekla za neki novi bar u ulici Poland i svi
su se složili da bi trebalo da odemo tamo, što smo i uradili,
a onda su mi svi plaćali piće, a ja nisam mogla da odbijem,
zar ne?”
Otvorila je oči. „Daf...Stvarno nisam mogla.”
„Znam, dušo“, rekoh, klimnuvši glavom. ..Šta si pila?”
„Voooorkiduuuuuuuuhhhhh”, promrmljala je.
„Šta?”
„Votku i đus”, objasni Mel, s osećajem krivice u glasu.
„O. Mel”, grdio sam je blago. „Pa, trebalo je da znaš.”
Svako ima svoje „ludo piće”, letalni alkoholni koktel koji
oslobađa zver iznutra. Za mene je to ćincano s limunadom,
za Dena jabukovača i crno pivo, a za Mel votka i đus. Pod
uticajem tog koktela, Mel je, u različitim prilikama,
uništila haljinu iz „Gousta” pokušavajući da se popne na
ogradu, izgubila tašnu s najmanje pedeset funti i po prvi
put mi rekla da me voli. To su bile zabavne ali i opasne
odložene reakcije. „Poslednji put si rekla nikad više”,
podsetio sam je. „Poslednji put” bio je Denov rođendan
pre šest meseci, kada se Mel, posle ko zna koliko ispijenih
čaša votke sa đusom, popela na sto u baru u Sohou i počela
provokativan ples uz „Hey Big Spender” Širli Bejzi.
„Znam”, rekla je. Glas joj je bio još žalosniji nego pre.
„Žao mi je.”
Poljubio sam je u čelo. „Pretpostavljam da si dobro
jela pre nego što si počela da piješ.”
„Pečeni kikiriki”, rekla je tužno. „To je sve što sam
uspela da nađem.” Morao sam da se nasmejem. Sa
stomakom ispunjenim ničim drugim do kikirikijem i
sedam sati votke i đusa, čudim se da joj se mozak nije
istopio, a stomak izbacio sve do poslednje trunke. „Mislim
da ću ponovo da povraćam”, zacvilela je.
Pogledom sam potražio lavor, ali sam ga ostavio u
kuhinji. „Sigurna si?”
Klimnula je glavom.
„Možeš li da hodaš?”
Odrečno je zavrtela glavom.
„Dobro, onda ću morati da te nosim.” Podigavši je u
naručje, odneo sam je do kupatila i spustio je na pod. Na
kolenima je otpuzala do WC šolje, podigla dasku i
povraćala dok sam joj ja držao kosu podalje od lica, a onda
se sručila na pod.
„Sad se mnogo bolje osećam”, zaječala je žalosno i
zaspala.
Odneo sam je u spavaću sobu, svukao je i obukao joj
pidžamu. Ušuškao sam je i zaspao pored nje.

„Dafi, je l’ spavaš?”
Bilo je dan i ja sam, budan već neko vreme, zurio u
plafon, ne razmišljajući ni o čemu posebno. „Koliko je
sati?”, pitao sam.
Mel je pogledala na sat pored kreveta. „Sad će dva po
podne.” Priljubila se uz mene.
„Dafi”, rekla je tiho, „ti znaš da mi je žao zbog onog
što se desilo sinoć, zar ne?”
„Nema razloga da ti bude žao”, rekao sam, okrenuvši
se da bih mogao da je pogledam.
„Ali, izvukla sam te iz kreveta u tri ujutro i dovukla te
preko pola Londona da dođeš i brineš o meni.”
Uspravila se u krevetu, povlačeći me za sobom.
„Volim te, znaš. Nema mnogo muškaraca koji bi uradili
ono što si ti.”
Slegoh ramenima, postiđen njenom zahvalnošću. „Pa,
nije to baš tako značajno.” Zastadoh, tražeći reči.
„Uostalom i ti bi to uradila za mene.”
„Nije reč o tome”, kazala je, zagledavši se u moje oči
tako da sam pomislio da će početi da plače.
„O čemu je reč?”, pitao sam, više nego zbunjen njenim
ponašanjem.
„Reč je o sledećem: mislim da te nikada nisam volela
više nego što te volim sada.” A onda me je poljubila.
Jer ako jesi, moraću da te ubijem na spavanju i branim se
smanjenom uračunljivošću

Bilo je sunčano nedeljno popodne, jedan od onih

neobičnih bleskova leta koji se sada često javljaju u
proleće zbog globalnog zagrevanja. Bio sam veren mesec
dana i još sam se navikavao na ideju braka, ali me ona,
zahvaljujući Mel, više nije užasavala kao nekada. Mel,
Čarli, Verni i ja bili smo na ručku u „Haveršamu”, i
šepurili se s naočarima za sunce na putu do Hajgejt Vudsa
– „Psi rata” haraju Mazvel Hilom.
Naš plan za po podne svodio se na to da nađemo
zgodno parče travnjaka, sednemo, zadubimo se u različite
rubrike Čarlijevih nedeljnih novina, a onda raspravljamo o
tekućim zbivanjima koja bi nam privukla pažnju, zapravo
sve ono što smo mislili da odrasli ljudi rade. Međutim, ja
sam znao da nećemo uraditi ništa od toga, jer je dan bio
prekrasan, a ono što smo zaista želeli bilo je da se
izvrnemo na toplu travu, zurimo u nebo i pijemo vino koje
smo poneli sa sobom.
Dok su prolazili kroz gvozdenu kapiju na ulazu u park,
Čarli i Verni započeše trku do klupa na zaravni usred
parka. Smejući se kao dva manijaka, pokušavali su da
uspore jedno drugo hvatajući se za odeću. Mel i ja, još
vareći ručak iz paba, odlučili smo da ih sledimo, ali znatno
mirnijim tempom.
Oko nas je bila neka nova atmosfera ozbiljnosti, kao
da su nam oni ljudi od pre veridbe samo daleki rođaci.
Odnos prijatelja i rodbine prema nama promenio se preko
noći – odjednom, ja sam bio odrastao, ja sam bio cenjen.
Nedavno smo otišli do Sautemptona da posetimo Meline
roditelje i izveli smo ih na večeru; moja mama je došla u
London samo da bi nas videla i ostala je kod Mel čitav
vikend; a s Markom i Džuli smo se viđali češće nego ikada.
Svi su, bez izuzetka, govorili o tome kako je naš „nov
zajednički život divan”, kao da je naš stari zajednički život
bio potpuno gubljenje vremena. Bilo je teško ne osetiti
nostalgiju za tim starim danima, kad smo Mel i ja bili samo
Mel i ja.
Dok smo šetali, pažnju nam je privukla graja sa dečjeg
igrališta okruženog drvećem. Zastali smo pored žičane
ograde i gledali šta se dešava. Merdevine, ljuljaške i
tobogani u živim nijansama crvene, žute i plave sad su bili
samo uzavrele, bučne dečje gomile i podsećali na lilihipe
po kojima gamižu mravi. Njihovi roditelju su s
oduševljenjem gledali kako se ovi mali ljudi beskrajno
zabavljaju bez veštačkih stimulansa. Buka je bila
neopisiva, a njihovi liliputanski glasovi odražavali su ili
beskrajno zadovoljstvo ili, tu i tamo, očaj pojedinca.
Dečak u crvenim pantalonama na tregere sapleo se dok je
sa drugarima trčao do tobogana i odmah briznuo u plač.
Kao vitez njenog veličanstva, tata ga je podigao u naručje
i čvrsto ga zagrlio. Tragediji je, za svega par sekundi, bio
kraj i dečak se trčeći pridružio svojim prijateljima kraj
tobogana. Scena me je podsetila na detinjstvo i moje i
Vernine odlaske u park s mamom. Uvek sam insistirao da
mama igra fudbal sa mnom, što je ona, svaka joj čast, i
činila. Naravno, mama je bila beznadežan slučaj, što i nije
čudo, jer je u cipelama sa štiklom teško biti dobar golman,
ali se ipak trudila.
Mel me je blago gurnula, trgnuvši me iz sećanja. Uzela
me je za ruku i blago je stegla. „Dafi?”
„Da”, odgovorih nehajno.
 „Odlutao si.”
„Znam”, rekao sam joj i poljubio je.
Priljubila je svoje tople šake uz moje obraze, privukla
me sebi i čvrsto pritisla svoje usne uz moje. „Mi ćemo se
venčati”, rekla je s uzbuđenjem u glasu.
„Da, hoćemo.” Držeći je za ruku, odsutno sam se igrao
s vereničkim prstenom koji sam joj kupio. Bio je od belog
zlata. s jednim jedinim safirom. Nije bio naročito skup u
poređenju s aranžmanom od dragog kamenja veličine
meteorita koji je Mark naručio za Džuli, ali mi se činio da
se Mel zaista dopao.
„Da li misliš da mi dovoljno znamo jedno o drugom”,
upita Mel zamišljeno.
„Naravno”, odgovorih. „Ono što ne znam o tebi mogao
bih da ispišem na poleđini poštanske marke. Sitnim
slovima, doduše.”
Nestašno me je lupila u rame. „Da li to kažeš samo da
bi me ućutkao?”
„Ne.”
„Siguran si?”
„Da.”
Zastade za trenutak da sabere misli. „Znači slažemo se
u svim pitanjima bitnim za muža i ženu.”
„Kao na primer?”, pitao sam, spustivši se na travu i
povukavši Mel za sobom. „Ko će da kuva? Ko će da pere
sudove?”
Okrenula se na zadnjici tako da je sada mogla da mi
spusti glavu u krilo. „Pretpostavljam.”
„Ja ću da kuvam. Ti peri sudove. Kao što već znaš, ja
sam ekspert za mikrotalasnu, ali što se tiče poslova tipa
‘uradi sam’, bolje da nađemo nekog drugog.” Ponovo sam
bacio pogled ka igralištu. Devojčica od, otprilike, šest
godina, šetkala je okolo s rukama ispred sebe i žutom,
plastičnom koficom na glavi.
Pogledao sam u Mel, zaštićen naočarima za sunce.
Izraz najdublje zamišljenosti bio joj je na licu. Čekala je
da je pitam šta joj je na umu. Pustio sam da tišina traje još
malo. Duboko je uzdahnula, da mi privuče pažnju.
Poljubio sam je. „Imaš nešto na umu, je l’ tako?”
„Ne”, odgovori Mel i nestašno zavrte glavom. Skinula
je svoje naočare i spustila ih kraj sebe na travu.
„Dobro, onda”, ponovo se zagledah u igralište.
Devojčica u verovatno najdrečavijim narandžastim
helankama koje postoje trčala je ivicom igrališta,
uzvikujući koji joj je krug po redu svaki put kad bi prošla
pored tate.
Mel je ponovo duboko uzdahnula. „Da li ikada
razmišljaš o... ma, zaboravi.”
Podigao sam naočare i nakratko je pogledao pravo u
oči.
„Šta je to o čemu želiš da razmišljam?”
„Hajde da prošetamo malo”, reče Mel ustajući. Ustao
sam i ona me uze pod ruku i povede me u šetnju oko
igrališta. „Dati, da li ikada razmišljaš o... znaš...”
„Neometanom gledanju televizije? Sanjam o tome...”
„Ne.”
„Zašto se ženim ludom ženom?”
„Ne preteruj.”
„Šta je to o čemu bi želela da razmišljam? ‘Ajde, reci
već jednom. Sigurno nije tako strašno.”
Mel je zastala, lica napola skrivenog u senci hrasta. „O
deci”, odlučno će Mel.
„Deci?”, ponovih bespotrebno.
„Da, deci. Da li ikada razmišljaš o tome da nas dvoje
imamo decu?”
„Ne”, rekoh jedva čujno. Odjednom su sva deca u
igralištu postala zlokobna bića od kojih me je podilazila
jeza – tela su im još bila ista, ali su svi dečaci ličili na
mene, a sve devojčice na Mel. Mali ljudi s velikim
glavama. Zaista zastrašujuće.
„Zar nikada ne razmišljaš o deci?”
Nisam hteo da je pogledam ni jedan jedini put tokom
čitavog razgovora. Znao sam da će me, ako nam se pogledi
ukrste, uvući u još jednu diskusiju u kojoj sam osuđen na
poraz. „O deci razmišljam isto toliko često koliko i o lome
kako bi bilo divno da zapalim svu svoju ušteđevinu,
izgrebem nameštaj, idem okolo sa flekom od povraćanja
na odelu kao ličnim modnim detaljem ili pozovem
nezaposlene kepece-psihopate da žive sa mnom.”
„To je upravo ono što je rekao i Čarli”, odgovori Mel.
Konačno sam je pogledao i nasmešio joj se. „Pričala si
sa Čarlijem o deci?”
„Ne”, Mel će nestrpljivo. „Verni i Čarli već nekoliko
meseci pričaju o tome. Ili, u njegovom slučaju – ne
pričaju.”
„Kako ti sve to znaš?”
„Verni mi je rekla.”
„Kako to da ja o tome ne znam ništa?”
„Zato što ti i Čarli pričate samo o televiziji i sportu. Vi
nikada ne razgovarate o bilo čemu što je iole važno.”
„E, stani malo”, protestovao sam. „To nije tačno. Eto,
za vreme ručka smo razgovarali o ....” Pokušao sam da se
setim svih tema koje su bile u opticaju: jučerašnji fudbalski
rezultati, deset razloga zbog kojih je Rodžer Mur bio bolji
Bond od Šona Konerija (naveli smo samo osam) i razlozi
„za i protiv” Denove nove frizure (za: delovao je mlađe;
protiv: delovao je gluplje). Promenio sam temu. „Verni
hoće decu? Šta će joj?”
„Šta će joj? Kao da deca ne bi trebalo da postoje ako
za to ne postoji logičan razlog, poput... recimo, da ti treba
neko ko će ti prati kola besplatno.”
„Slažem se s tobom, to je jedan od razloga...”,
nasmeših se. „I šta kaže Čarli na sve to?”
„Verni se neprestano vraća na tu temu, a on je samo
promeni. Kaže da nije spreman, ali ja mislim da je u
pitanju čist sebičluk i ništa drugo.”
„Čarli nije sebičan”, rekoh pokušavajući da odbranim
Čarlijev integritet. „On samo razmišlja logično. Mi,
muškarci. smo takvi. Mi razmišljamo, mi premišljamo, mi
analiziramo, a onda razmišljamo, premišljamo i
analiziramo još malo, a onda – ”
„Oni su zajedno već sedam godina!”, prekinu me Mel.
„Od toga su u braku četiri...”
„Baš tako”, usprotivio sam se. „Zašto menjati formulu
koja dobija?”
Mel i ja se okrenusmo ka igralištu u istom trenutku, na
vreme da vidimo malog dečaka kako majci pruža buket
maslačka. Nisam siguran, ali mi se učinilo da je taj mali
znak ljubavi dirnuo njegovu mamu do suza.
Mel, za tren, zaćuta. „Znači, ni ti nećeš decu.”
Kad sam sabrao dva i dva i dobio pet, obuze me
iznenadan osećaj mučnine. „Je l’ ti to pokušavaš nešto da
mi kažeš?”
„Šališ se!”, uzviknu Mel, užasnuta. „Naravno da ne.”
„Dobro”, izgovorih uz uzdah olakšanja. „Nije da neću
decu. Samo, siguran sam da će to biti dobra ideja jednog
dana, ali ne sada.” Nežno joj stegnuh ruku. „Ti imaš svoju
karijeru. Ja svoju. Ima vremena za te stvari.”
„Ja i nisam rekla da to treba da uradimo sada”, bila je
određena Mel.
 „Dobro”, odgovorih, nadajući se da ću tako staviti
tačku na ovaj razgovor. Pokušao sam da promenim temu.
„Šta ti se radi večeras?”
Mel me je ignorisala. Nije odustajala. „Onda, kad?”
„Kad?”
„Kad.”
„Kad?”
„Dokle ćeš da ponavljaš sve što izgovorim? Ako
nastaviš s tim, moraću da te ubijem na spavanju i branim
se smanjenom uračunljivošću. Dvanaest meseci uslovno
za ubistvo i ja ću bili slobodna žena, a ti nećeš biti tako
iritirajuće samouveren.”
„Samouveren?”
„’Ajde, reci to još jednom, ako smeš!”
„Ne znam”, rekoh nervozno. „Četiri godine? Pet
godina? Teško je reći. Dovoljno je veliki korak to što se...”
Reči presahnuše čim sam, prekasno doduše, shvatio da
izgovoriti rečenicu do kraja ne bi bio baš najpametniji
potez na svetu. „Hajde da ostavimo to, a?”
„Samo ti nastavi”, Mel će s indignacijom. „Dovoljno
je veliki korak to što se...”
„Dobro”, odustadoh od svakog daljeg otpora. „Kada si
ih ti planirala?”
Mel nije odmah htela da mi kaže, pa počeh da je nežno
ubeđujem, iako, u stvari, nisam želeo da znam. Jedino što
sam želeo bilo je da se nas dvoje dobro slažemo. Nisam
hteo da se svađam niti, na kraju krajeva, da razgovaram o
deci koju sebi nismo mogli da priuštimo i protiv koje je
bilo pedeset odsto nas. Izraz na njenom licu bio je,
međutim, dovoljno rečit. Bilo joj je neprijatno i delovala
je postiđeno. Uz njeno ćutanje, ovo je bio loš znak. Užasno
loš znak. Znak đavola. Leksikon Melinih izraza lica ovo je
tumačio kao: „O bebama razmišljam već neko vreme i
mislim da bih volela da ih imam uskoro, ali mi je
neprijatno jer ne želim da misliš da se ponašam kao
‘žena’.”
„O. Mel”, rekoh tužno.
„Nemoj ti meni ‘O, Mel’! Verni već nekoliko meseci
priča o bebama ujutru, u podne i uveče i od tada mi ne
izlaze iz glave. Nije reč o hormonima. Niti o majčinskom
instinktu. Reč je o meni i o tome šta hoću od života. Nije
zločin razmišljati o budućnosti, Dafi. Znam da je za tebe
to najveći zločin na svetu, ali imam vest za tebe – normalni
ljudi o budućnosti razmišljaju svakoga dana. Razmišljam
o svojoj i tvojoj budućnosti, našoj budućnosti, da budem
precizna. Ne kažem da treba da ih imamo odmah. Samo
pričam o njima, u redu?”
„Kako se zove?”
Ovoga puta je ona izbegavala moj pogled. Pravila se
da ne zna o čemu govorim, ali je sad na mene došao red da
ne popustim. „Dobro”, odustala je”, jesam, zamišljala sam
naše dete. Ni to nije zločin. Nazvali bismo je Ela. Po Eli
Ficdžerald.”
„Ela je lepo ime”, rekao sam. „Jednog dana ćemo i mi
imati bebu. Ali ne još. I kad je budemo imali, zvaćemo je
Ela. U redu?”
„U redu.”
Kad je i to bilo rešeno, Mel je zaćutala, a ja sam je
zagrlio, znajući da je i jednom i drugom jasno da je ovo
bilo nerešeno, i pođosmo ka Čarliju i Verni.

Kasnije, pošto smo čitavo popodne proveli ležeći na

suncu, dok su nam različite rubrike nedeljnih novina
služile isključivo kao zaštita od sunca, krenusmo nazad,
laganom šetnjom kroz park. Verni i Mel su se, nakon
nekoliko minuta, odvojile od nas da bi otišle u toalet,
ostavivši mene i Čarlija da porazgovaramo o stvarima za
koje nas je Mel optužila da ih nikada ne dotičemo.
„Mel kaže da Verni hoće decu.”
„Stvarno? A s kim?”, nasmeja se Čarli. Smešak mu je,
međutim, brzo iščileo i ustupio mesto filozofskom izrazu
lica. „Da, istina je”, slegnu ramenima Čarli. „To joj je
neprekidno na umu već odavno. Ne znam kako ću se izvući
ovoga puta.”
„Nikad se ne zna”, pokušao sam da ga ohrabrim,
„možda ti je broj spermatozoida nedovoljan.”
„Pravo da ti kažem, vrlo bi me iznenadilo da ti mali
momci znaju da broje”, tiho će Čarli. „Mada bi trebalo da
su prilično inteligentni, ako je suditi po proizvođaču.“
„I Mel je mene pitala za decu“, rekoh. „Ali. nisam
siguran da je mislila ozbiljno. Pretpostavljam da je samo
opipavala teren, ako znaš šta hoću da kažem. Stvarno ne
shvatam zašto ona i ja moramo da pričamo o deci samo
zato što ti i Verni o tome raspravljate.”
„Znaš da žene vole sve da rade u paru”, reče Čarli,
polušaljivim tonom. „Svuda idu dve po dve – u toalet u
diskoteci, samoposlugu, kupovinu cipela...”
„Nije tačno”, prekinuh ga. „Mel uvek sama kupuje
cipele. Previše različitih mišljenja očigledno joj poremeti
proces razmišljanja. Istini za volju, ona i dalje kupuje
cipele koje su pola broja manje, nadajući se da će nekako
ugurati stopala u njih, mada su model i boja uvek kako
treba.”
„Pa, znaš na šta mislim.”
Zastadosmo i sklonismo se s puta momku koji je
protrčao pokraj nas s klupkom povodaca u ruci, dok su za
njim nizbrdo trčkarala tri terijera.
„Misliš li da ćeš morati da popustiš?”, upitao sam čim
nas je zaobišao i poslednji pas.
 „Ne znam”, reče Čarli. „Mislim, nije da neću decu:
malu devojčicu da s njom igram fudbal, malog dečaka koji
će me mrzeti kad uđe u pubertet, ali znaš...” Reči presušiše.
Klimnuh glavom s razumevanjem. „Stvar je u tome da
onog trenutka kad dobiješ decu, to je to – sve se menja.
Više ništa neće biti isto. Nismo više sami nas dvoje. Više
nećemo moći da ubacimo par torbi u gepek i zbrišemo
negde za vikend. Nema više sedenja u „Haveršamu” s
tobom i Denom. Nema više... Ne znam.... Nema više
zezanja. Dolaze pelene, vreme za mleko... pumpice za
grudi... i svetlozelena bebeća kaka... i moji mama i tata
svakog drugog vikenda u poseti... i kolica... a onda će,
jednog dana, ona poželeti još jednu bebu, jer jedna nikada
nije dovoljna.”
„Znam šta hoćeš da kažeš”, prozborih slabašnim
glasom, još potresen slikom svetlozelene bebeće kake.
„Stvarno?”, upita Čarli sa skepsom u glasu. „Jer nisam
siguran da ja znam. Mislim da je to samo gomila izgovora.
Mislim da sam, ako ćemo iskreno, jednostavno apsolutno
prestravljen činjenicom da ću biti tata. Nisam spreman.”
„Pretpostavljam da je osećaj sličan onom koji ja imam
povremeno, kad se ne osećam spremnim da budem muž”,
nadovezao sam se u želji da pomognem. Pomislio sam na
Dena i njegova kontradiktorna osećanja vezana za Minu i
pozivnicu za njeno venčanje. „I ne razlikuje se mnogo od
Denove nespremnosti da bude tata, muž ili samo dečko.”
„Kada misliš da ćemo biti spremni?”, pitao je Čarli.
Pogledali smo jedan drugog, slegli ramenima i potrčali
uzbrdo da stignemo Mel i Verni.

Danima posle mog razgovora sa Čarlijem, nisam

mogao da se oslobodim osećaja da smo Čarli, Den i ja bili
neka vrsta metafore za svaku slabost koja je ikada obuzela
modernog muškarca. Samo je pitanje vremena kad će žene
u našim životima naša prava imena zameniti indijanskim:
On-koji-svoju-spermu-čuva-za-sebe; On-koji-mora-
ostati-neoženjen i On-koji-voli-svoju-devojku-ali-se-boji-
braka.
Samo pitanje vremena, zaista.
 Dobro svetlo

Bio je vikend i upravo sam privodio kraju svoju

petnaestominutnu tačku u klubu „Kikot”, iliti podrumu
ispod taverne „Amber” u Izlingtonu. Iako nisam bio
zvezda večeri, publici se toliko dopao moj uobičajeni
repertoar, da sam odlučio da eksperimentišem s nekim
novim stvarima koje sam napisao u autobusu na putu do
kluba. Ovo je, pomislio sam dok sam se zahvaljivao
publici i silazio sa scene, izuzetno veče.
Kad je voditelj najavio pauzu od deset minuta, seo sam
za sto u zadnjem delu kluba da od Stiva i Alison,
organizatora, i Krega, Lizi i Džimija, kolega koji su takođe
nastupali te večeri, čujem najnovije tračeve iz sveta
komedije. Još uzbuđen zbog dobre reakcije publike,
velikodušno sam ponudio da platim svima turu pića.
Velika greška. Svi su prihvatili. Pitao sam šta ko želi,
uzdržao se da ne zaplačem na pomisao koliko će me to
koštati i popeo se uz stepenice do bara. Baš kad sam hteo
da naručim prvo piće, osetih lako tapkanje po ramenu.
„Ben Dafi?” Okrenuo sam se i iza sebe ugledao
devojku. „Samo sam htela da ti kažem da sam zaista
uživala u tvom nastupu. Bio si sjajan.”
Čak i na ovako niskom nivou komičarskih nastupa,
bilo je moguće povremeno naleteti na dosadnu
obožavateljku. Da budem iskren, meni se to nikada nije
dogodilo, ali mi je ipak bilo jasno da ova žena ni u snu ne
može biti jedna od njih. Iza naočara sa crnim, ovalnim
ramom – od vrste koju neverovatno lepi ljudi nose da bi
ublažili efekte koje njihov izgled ostavlja na obične
smrtnike – gledala su me dva smeđa oka savršenog oblika.
Talasi guste, crne kose bili su svezani pozadi, otkrivajući
lice tako savršeno, da je bilo nepristojno ne zuriti. Bila je
obučena sasvim neobavezno farmerke, patike, drap rolka i
jakna od teksas platna. Čitav njen izgled izdvajao ju je od
prisutne mešavine studenata i profesionalnih Izlingtonaca.
Govorio je: „Ja znam ko sam – ja sam lepotica.”
„Hvala na komplimentu”, rekoh, pružajući ruku.
„Drago mi je da ti se dopalo.”
„Ja sam Aleksa Vels”, rekla je, kao da je to bilo ime
koje je trebalo da znam. „Poznanica direktora muzičke
video produkcije, Marka Baseta, i njegove verenice, Džuli
Votson.”
„Stvarno?”, pitao sam, žacnut činjenicom da je Mark
postao tako uspešan da je već bio jedan od odabranih čijem
je imenu uvek prethodila titula.
„Kad sam prošli put bila kod njih na večeri, pomenula
sam Marku da za program na kome radim traže komičara.
On mi je rekao za tebe i dao mi traku sa tvojim nastupom
pre par nedelja. Stigla sam da je pogledam tek juče i zaista
mi se dopala. Stvarno, stvarno dopala.” Zastade za
trenutak, postiđena sopstvenim oduševljenjem. „Um... bilo
kako bilo, kad sam videla u ‘Tajm autu’ da večeras
nastupaš ovde, skupila sam gomilu kritičara i pomoćnika
producenta...”, pokazala je na grupu dvadesetogodišnjaka
‘u fazonu’, čija su lica bila skrivena dimom marlboro
lajtsa... „i dovukla ih da te vide. Moram da ti kažem da je
vredelo. Večeras si bio sjajan. Tako opušten i siguran u
sebe.”
„Hvala”, rekoh stidljivo. Osećao sam kako mi se čelo
nabira od nervoze, delimično zato što mi je uvek
neprijatno kad dobijem kompliment, ali više zbog toga što
pojma nisam imao kako se Mark dočepao trake s jednim
od mojih nastupa. Pre nekoliko nedelja pomenuo mi je da
neka njegova prijateljica, koja radi na televiziji, traži
komičara. Čak mi je dao i adresu da joj pošaljem traku. Još
je stajala na tabli za poruke od plute u kuhinji.
„Šta sad planiraš?”, upita me Aleksa, paleći cigaretu i
zažmurivši na neverovatno seksi način kad joj je dim ušao
u oko. Primetila je da blenem u nju.. „O, izvini, hoćeš
jednu?”
Nervozno odmahnuh glavom. „Ne sada.”
Tišina.
„Pa?”
Gledao sam u nju, zbunjen.
„Šta sad radiš?”
„Baš sada?”
Klimnula je glavom.
Šta radim baš sada?
„Ništa”, odgovorio sam, pomalo prekasno da Aleksa
ne shvati da sam pokušavao da smislim izgovor zašto ne
mogu da razgovaram s njom. „Zašto? Šta se tebi radi?”
Naglas se nasmejala – nedostatak lepih manira
očigledno je nije zbunio. „Ti idi i nađi nam mesto”, objasni
mi strpljivo. „.Ja ću poneti piće, pa da popričamo malo.”
Izabrao sam mesta što je moguće dalje od bara. Moji
prijatelji su bili takve cicije, da me ne bi čudilo da pošalju
poteru za mnom da vide šta je s njihovim pićem. Sakrivši
lice iza ogromnog, kartonskog jelovnika, posmatrao sam
Aleksu kako se osvrće nasred bara tražeći me, naizgled
nesvesna da gotovo celokupna muška klijentela prati svaki
njen pokret. Nesigurno joj mahnuh rukom. Kada sam ustao
da joj pomognem oko pića, zamislio sam kako ceo pab
kolektivno uzdiše, dok se svima jedno jedino pitanje mota
po glavi: „Šta li ona radi s njim?”
 „Dakle”, rekoh čim sam seo”, čime se ti u stvari baviš?
Sve što mi je Mark rekao jeste da radiš na televiziji. Jesi li
lovac na talente, kritičar ili producent?”
„Ništa od toga”, odgovori Aleksa, nasmejavši se
superiorno. „Bila sam voditelj kablovskog muzičkog
programa pre nekih pet meseci, ali sad u paru vodim ‘Hot
Pop Šou’.”
„To gledam!”, uzviknuo sam, s ponešto previše
oduševljenja. Ali, nisam lagao. Od kada Den i ja živimo
zajedno, jedna od najboljih stvari u našem ritualu „kako
preživeti vikend” jeste gledanje dečjeg programa subotom
ujutru. „Gledam tu emisiju svake nedelje. To mi je
omiljena.” Zastao sam. „Kako to da ne mogu da te se
setim?”
„Možda ti i jeste omiljena”, nasmejala se i otpila
gutljaj piva, ali mora da si bio vrlo zauzet poslednjih
nedelja, jer sam ja najnoviji voditelj emisije.”
Bila je u pravu. Zaista sam u poslednje vreme zauzet
subotom ujutru. Zauzet stvarima koje rade verenici.
„Kad bolje razmislim, čini mi se da sam nešto pročitao
o tebi negde”, rekoh. „U nekom od onih časopisa za
muškarce u kojima se na bezbroj strana oglašavaju
automobili i odeća.”
Nasmešila se, zavukla ruku u tašnu na podu i izvukla
časopis. „Strane pedeset šest i pedeset sedam”, objasni
kratko, dok mi ga je dodavala.
Tamo je, u punom koloru, bila devojka koja je sedela
preko puta mene, odevena u nešto što bi se dalo nazvati
„perla” vešom i u širok osmeh. Preko slike je išao naslov:
„Najseksepilnija TV klinka!”
„Dobro svetlo”, rekoh, pažljivo proučavajući
fotografiju.
„Da”, nasmejala se. „To svi kažu.”
 „Da li uvek muškarcima s kojima si se tek upoznala
pokazuješ svoje fotografije u donjem vešu?”
Odmahnula je glavom i nasmešila se. „Samo finima.”
Pričali smo prilično dugo. Rekla mi je da je završila
glumačku akademiju pre dve godine, putovala na Tajland,
vratila se u Englesku očekujući da će živeti od socijalne
pomoći, ali da se, umesto toga, našla na nekoj audiciji za
voditelja na kablovskom muzičkom programu i dobila
posao. Na tom poslu je ostala oko godinu dana, kada su je
ukrali za ,.Hot Pop Šou.”
„To mora da je neverovatno iskustvo”, rekao sam kad
je završila priču. „Imaš najbolji posao na svetu. Zašto
gubiš vreme u razgovoru sa mnom? Nisam siguran da to
zaslužujem.”
Iako sam se šalio, u mojim rečima bilo je i istine.
Nisam mogao a da ne pomislim: Šta žena kao ona traži sa
mnom?
„Pričam s tobom iz dva razloga. Prvo, kao što sam ti
već rekla, tražimo komičara za emisiju. Samo za male
skečeve i gegove i slično. Moram da budem iskrena: oni
koji odlučuju pozvaće na audiciju ogroman broj ljudi, ali
bih ja zaista volela da dođeš i pokušaš. Šta misliš?”
„Hoću, što da ne?”, rekoh neobavezno, kao da me
svaki dan zovu na audiciju za televiziju. „Zvuči okej.”
„Onda smo se dogovorili”, osmehnula se. „Javiću se.”
Pogledala je na sat – ogromnu, glomaznu, plastičnu stvar
sa, otprilike, osam miliona dugmića. „Za mene je već
vreme za spavanje. Imam snimanje priloga o urbanom
planinarenju sutra u šest ujutru.”
Osmehnuo sam se i klimnuo glavom u maniru
sveznajućeg, kao da vrlo dobro shvatam sve muke
ranojutarnjih snimanja.
Ustala je i pozdravili smo se. „Drago mi je što smo se
upoznali.”
„I meni”, odvratih maštovito.
Dala mi je posetnicu. „Tu imaš broj telefona na poslu
i moj mobilni... možeš me dobiti kad god poželiš.”
„Važi”, odgovorih, gurnuvši podsetnicu u zadnji džep
farmerki. „Možda se i sretnemo negde”, dodao sam, iako
sam bio prilično siguran da „negde” za mene i za nju nije
bilo isto mesto. Gledao sam kako se okrenula, došla do
pola paba, stala i vratila se nazad.
„Nešto sam mislila... šta radiš sutra uveče?”, pitala je,
igrajući se mobilnim telefonom i džepu jakne. „Imam karte
za predpremijeru nekog holivudskog filmskog hita.
Mnogo eksplozija, sudara i metaka – film za dečake, u
stvari. Da li bi voleo da ga vidiš?”
„S tobom?”
„Da.”
„Samo nas dvoje?”
„Aha.”
U tih nekoliko sekundi koje su mi ostavljene za
razmišljanje vrlo sam ozbiljno razmislio o njenom pozivu,
a onda sam, bezuspešno pokušavajući da zvučim ležerno,
izustio: „Ne. Biću kod kuče, s devojkom.” I kao da to nije
bilo dovoljno, uspeo sam da reč „devojka” bukvalno bacim
na nju, kao da je čen belog luka, a ona Drakulina nevesta.
„Šteta”, reče Aleksa glasom koji je odavao iskreno
žaljenje. „Možda neki drugi put.”
„Samo još nešto”, pokušah nesigurno. „Rekla si da si
sa mnom večeras razgovarala iz dva razloga. Koji je
drugi?”
Zagonetno se nasmejala i rekla: ”Reći ću ti drugom
prilikom.”
 ***

Veliku stvar.
Ma, nije ni srednja stvar.
Nije nikakva stvar uopšte, samo malecka, majušna,
najmanja stvar na svetu.
Sve što sam uradio bilo je da sam popio piće i
porazgovarao s voditeljkom dečje emisije i to pola sata
uvrh glave. Sve što je ona uradila bilo je da je popila piće
sa mnom, izgledala fantastično i pozvala me da idemo
zajedno na premijeru nekog filma.
Nemoguće je da joj se dopadam, pomislio sam kad
sam izašao iz paba.
Ženama kao što je ona ne dopadaju se muškarci kao
što sam ja, ubeđivao sam sebe u autobusu dok sam se
vraćao kući.
Pa, ako joj se ne dopadam, nema razloga da kažem
Mel za deo u kome sam pomislio da joj se dopadam,
kloparao je moj mozak cele te besane noći.
Dobar pokušaj, rekla mi je moja savest sutradan
ujutru, ali ti znaš, a znam i ja, da si kriv da krivlji ne možeš
biti.
 Toliko sam se smejala da mi je mleko poteklo iz nosa

Ponukan osećajem krivice, odlučio sam da ću od sada

biti više sa Mel i da ću vreme s njom provoditi kvalitetnije
nego ranije. Sledeće večeri, bio je petak, pozvao sam je da
dođe kod mene jer smo mogli da budemo sami, pošto je
Den imao celovečernju predstavu u Nortemptonu. Zbog
njenog dolaska sredio sam stan i čak pomislio da bi bilo
lepo i da skuvam nešto, ali sam, posle ozbiljnijeg
razmišljanja, ipak odlučio da donesem hranu iz obližnjeg
kineskog restorana.
Zajedno smo popili par flaša vina, jeli kraljevske
škampe u crnom sosu od pasulja, gledali televiziju i
neobavezno čavrljali. Mel je legla na sofu i spustila glavu
u moje krilo, a ja sam je milovao po kosi na potiljku i
odjednom postao svestan da bi ova topla, domaća scena
mogla lako biti slika naše budućnosti. Ovo je divno,
pomislio sam. Tako je... udobno. A onda mi je palo na
pamet da, iako mi se udobnost dopadala, moram biti
iskreniji s Mel.
Iako je od mog susreta s Aleksom prošlo već skoro
dvadeset četiri sata, još sam imao osećaj krivice. Iako su
šanse bile gotovo nikakve da će Mel, ako joj ispričam šta
se dogodilo, gledati na celu stvar mojim očima, ipak sam
morao da prihvatim činjenicu da bi moja majušna stvar
mogla da bude velika stvar za nju. Ogromna.
Gargantuanska. I pored toga, još sam osećao potrebu da joj
se poverim.
 Sve do ovog trenutka, držao sam se principa da je ono
što ne zna ne može povrediti, i bez mnogo napora sam
uspeo da prikupim pristojnu kolekciju takozvanih „skeleta
u ormanu.” Nisu pravili previše buke i nisu mi pričinjavali
apsolutno nikakve nevolje, ali je Melina prosidba, na
nepoznat mi način, u mene ulila nešto što je vrlo ličilo na
savest, i ja više nisam mogao da se smirim. Pitao sam se
da li je sada momenat da svoje skelete iznesem na videlo.
Nekolicine sam se setio odmah, a dok je Mel dremala,
sopstvene zabave radi, izvadio sam ih iz ostave u svojoj
glavi i dobro ih pogledao još jednom.

Skelet preklapanja
Postojao je jedan mali period od dve nedelje u kome
su se preklopili kraj veze s mojom bivšom devojkom i
početak veze s Mel. Nisam na ovo gledao kao na neki
previše važan skelet, a i postojao je samo zato što nikada
nisam umeo da otkačim devojku. Ova se zvala Amanda.
Bila je komičarka koju sam sreo na festivalu u Edinburgu.
Kako je živela u Mančesteru, viđali smo se jedino
vikendom, što je bilo vrlo zgodno, jer iako je Amanda bila
zabavna, definitivno nije bila materijal za stalnu devojku.
Kad je došlo vreme, pokušao sam da joj kažem da je
među nama svršeno na jedini način na koji sam umeo –
nisam je zvao telefonom, bio sam naduren i mrzovoljan
svaki put kad bi ona došla u London, ali je ona to
protumačila kao misterioznost. Jednom sam joj čak i
rekao: „Čuj, Amanda, žao mi je, ali gotovo je. Ja već imam
drugu devojku”, ali me je to u njenoj glavi učinilo još
zavodljivijim, jer sam sada za nju postao izazov.
Konačno, morao sam da pozovem u pomoć Denovu
maestralnu veštinu otkačinjanja. Što je, naravno, bio loš
potez. Vrlo loš. Den joj je rekao da sam mrtav. Jednoga
dana se pojavila na vratima stana u Vud Grinu u kome sam
prethodno živeo, a Den je, pošto ju je ugledao s prozora
dnevne sobe, požurio da joj otvori vrata s vodom sa česme
koja mu se slivala iz očiju. Primenivši svoje najbolje
glumačke sposobnosti, zajecao je: „Amanda! Zar nisi
čula? Dafi je poginuo prošle nedelje u strašnoj nesreći.
Radnici su popravljali zgradu opštine u Lambetu i, dok je
on prolazio, cigla je pala i ubila ga. Na mestu.” Amanda
mu je poverovala, kao što bi i svako drugi (ko bi tako nešto
izmislio?) i čak izrazila želju da dođe na sahranu, ali joj je
Den objasnio da će pogrebu prisustvovati samo porodica.
Trebalo je da bude savršeno. U Amandinoj glavi
ostaću da živim zauvek kao težak, mrtav dečko. Ona će
zaboraviti sve nezgodne situacije, a pamtiti samo lepe
trenutke sa mnom. Ali, ja ne bih bio ja da nisam naleteo na
nju tri nedelje posle toga u nekom klubu na Hokston
skveru, gde sam bio s Mel. Nije prozborila ni reč, ali je
njeno zlokobno, mrgodno, mančestersko lice bilo više
nego rečito.
Mel je odmah primetila izraz mržnje na Amandinom
licu i pitala me ko je ona, a ja sam joj rekao prvo što mi je
palo na pamet: „Tajna obožavateljka. I komičari ih
ponekad imaju.”
U svoju odbranu za period preklapanja, mogu da
kažem da nisam mislio da varam Mel, jer sam zaista
pokušavao da uradim pravu stvar.

Goli skelet
Prošle godine sam napola slagao Mel, kad sam joj
rekao da s Denom idem u bioskop „Princ Čarls” da
gledamo „Uhvatite Kartera”, dok smo nas dvojica bili u
toples baru u Vest Endu, koji se zvao „Izlazeći mesec”.
Ideja je bila Denova. Već neko vreme je bio opsednut
člankom koji je pročitao u nekom muškom časopisu, a koji
se zvao „101 stvar koju morate da uradite pre tridesete”.
Od te sto i jedne stvari, Den je, na svoje oduševljenje,
otkrio da je već uradio devedeset dve. Od onih koje nije,
dve su bile protiv zakona, za jednu je mislio da je
definitivno nemoralna, a njegove su ga ograničene
finansije sprečavale da uradi preostale, uz izuzetak posete
klubu u kome su vam igrali u krilu. Složili smo se da su
.takvi klubovi moralno neprihvatljivi i smešno skupi, tako
da smo napravili kompromis i zadovoljili se toples barom.
Pošto nijedan od nas nije nikada pre bio na takvom
mestu, nismo bili sasvim sigurni šta treba da radimo kad
uđemo unutra. Pošto smo zauzeli sto u najmračnijem uglu,
sedeli smo tu čitavu večnost, vodili najneobaveznije od
neobaveznih razgovora i pretvarali se da se cela ta stvar
zapravo i ne dešava. Konačno, devojka odevena samo u
tanga gaćice, obilato obdarena u plućnom regionu,
došetala je do nas da primi našu porudžbinu. Posramljen
do krajnjih granica, nisam mogao da se nateram da joj
pogledam u grudi, a kako mi je bilo neprijatno da je
gledam u oči, tokom čitave konverzacije bio sam
usredsređen na njen nos. Naša konobarica u toplesu bila je
negde naših godina. U stvari, podsećala me je na devojku
s kojom sam išao u koledž, Karen Brejtvejt. Imala je plavu
kosu i istovetno ispupčeno čelo kao Karen, ali je bila
daleko zgodnija, mada, tehnički govoreći, ja nikad nisam
video Karen Brejtvejt u tangi. Pomislio sam da bih mogao
da je pitam da ona nije Karen, ali sam se dosetio da i ako
jeste, ovo sigurno nije pravi momenat da pričamo o
dobrim, starim vremenima. Naručio sam dve flaše piva i
ona je nestala, ostaviviši Dena i mene da zevamo po klubu.
Bar je bio pun usamljenih biznismena, tetoviranih,
debelih tipova i povećih muških društava, koja su,
očigledno, proslavljala momačko veče. Ta depresivna
scena me je osvestila i odjednom sam shvatio tri stvari:
 1/ bilo je tužno što sam s tim ljudima imao išta
zajedničko;
2/ nikada mi u životu nije bilo neprijatnije;
3/ ništa mi od svega ovoga nije ni najmanje prijalo.

Dok smo Den i ja ispijali svoja pića u tišini, razmišljao

sam o mestu gde se nalazim i pokušao da se setim kad sam
poslednji put mislio na nekog drugog osim Mel. I nisam
mogao. To je za mene bio ključni momenat. Kao da mi je
neko na tanjiru dao smisao života. Mel je bila sve što sam
želeo da imam.

Skelet mesar s umetničkim sklonostima

Pre neke dve i po godine, Mel i ja smo raskinuli.
Jednostavno, nije nam išlo. Mel je bila ta koja je na sve
stavila tačku. Potišten do krajnjih granica, na jednoj od
svojih predstava upoznao sam devojku koja je moju
melanholiju zamenila za senzualnost. Ipak nam je ponešto
bilo zajedničko: oboje smo mrzeli svoje dnevne poslove
(ona je radila u mesari, ali se noću bavila apstraktnim
slikarstvom u svojoj garsonjeri u Klarkenvelu) i oboje smo
nedavno dobili nogu. Pokušao sam da je odbijem od sebe;
pričao sam joj o svojoj bivšoj devojci, o tome kako je
divna, ali bi ona rekla: „Nemoguće da je stvar bila toliko
ozbiljna kad niste ni pokušali da živite za jedno.” Zaista
nisam umeo da joj odgovorim na to. Rekao sam joj da ne
želim da se među nama išta dogodi, a naročito ne veza;
možemo biti prijatelji i ništa drugo.
Jedne večeri smo se našli posle posla i otišli na piće.
Pokušala je da me poljubi, ali joj nije pošlo za rukom; onda
sam, nešto kasnije, ja pokušao da poljubim nju, takođe bez
uspeha; onda smo, negde oko ponoći, oboje pokušali da
poljubimo jedno drugo i uspeli i ja sam kod nje proveo
noć. Ne znam zašto sam to učinio. Nije mi se čak ni
dopadala. Ali ono što me i danas čudi jeste to što sam je
pozvao sutradan i na njenoj sekretarici ostavio poruku s
pitanjem da li želi u bioskop. Krivica, pretpostavljam.
Mislio sam da joj nešto dugujem. Ali, šta god da sam joj
ostao dužan, ona to očigledno nije želela, jer mi se nikada
više nije javila.
Mel i ja smo se pomirili nedelju dana posle toga. Kraj
skeleta.

***

„Ima li koga?”
Čim sam joj čuo glas, mahnuh glavom da otresem
paučinu dubokog razmišljanja. Toliko sam bio zadubljen
u svoje kosture da nisam primetio da se Mel probudila iz
dremeža. Gledala me je netremice, što je, pretpostavljam,
trajalo već neko vreme.
„O čemu si razmišljao?”, pitala je radoznalo.
„Ma, ni o čemu”, rekoh nehajno. „Šta ima na
televiziji?”
Mel se pridigla, provukla svoju ruku ispod moje i
čvrsto se priljubila uz mene. „Nemoj ti meni ‘ništa’ gos’n
Bendžamine Dafi. O čemu si mislio? Hajde, znam kad
nešto nije u redu.”
To je bilo tačno. Mel je imala neverovatnu sposobnost
da skenira moje emotivno stanje, očigledno i dok spava.
Mora da je moje premišljanje o skeletima upozorilo njeno
uspavano telo na moju namučenu psihu. Otpor je bio
bespredmetan.
„Reci mi”, konačno je zahtevala.
Razmislio sam o njenom zahtevu i odlučio da ga
odbijem. Zajedno smo već četiri godine. Planiramo da se
venčamo. Sada nije bio pravi trenutak da ijedno od nas
kaže istinu.
„Čuj, zaista nije ništa”, rekoh mrzovoljno. „Sve je u
redu.”
„Reci mi“, pokušavala je da me nagovori, zažmurivši.
Još jednom sam razmotrio svoju situaciju. Zaista joj
nisam dao šansu. Nije bilo u redu ponašati se kao da je ona
vreća neuračunljivosti koja hoda i samo čeka razlog da
eksplodira.
Duboko sam udahnuo. „Znaš da sam imao nastup
sinoć.“
„Rekao si mi da je bilo odlično.“
„Da, jeste. Samo... pa, posle toga, ona devojka...
mislim, žena, pretpostavljam.... ona što je Mark poznaje,
kojoj treba komičar za emisiju... pa, ona je bila tamo.
Izgleda da je ona voditeljka na televiziji.”
„Stvarno?“ Mel će ljubopitljivo. „I, šta hoće?”
„Rekla mi je da joj se dopala moja tačka i pozvala me
na audiciju za emisiju na kojoj radi.“
„I?”
Vagao sam u sebi Melino „i“. Sve bi bilo mnogo lakše
da nije bilo mesta za to ”i”. Nisam hteo da ovo bude jedna
od onih situacija kada bih samo pet minuta kasnije poželeo
da sam se opredelio za opciju NIPOŠTO U TO NE DIRAJ.
Ali, ja sam želeo da budem iskren. U stvari, imao sam
duboku potrebu da budem iskren.
„Pa, ne znam da li sam to samo umislio, ali mislim da
je možda flertovala sa mnom.”
„Flertovala s tobom?”
„I pozvala me je da izađemo“, izlete mi.
„I?”
„I, ništa”, rekoh čvrstim glasom. Bio sam zadovoljan
sobom. Uradio sam pravu stvar.
„I zašto mi sve ovo pričaš?”
„Bez razloga.”
„Ali, ti mi nikada ništa ne pričaš osim ako to ne
iščupam iz tebe. Šta je to tako posebno kod te žene? Osim
toga što radi na televiziji, naravno.”
„Ništa”, rekoh, nastojeći da prikrijem zabrinutost koja
se lagano uvlačila u moj glas kome sam prethodno dao ton
muževne indiferentnosti. „Nema ničeg posebnog kod nje.
Samo pokušavam da razgovaram.”
„Zašto joj se dopadaš? Ona te jedva poznaje.”
„Ne znam.”
„Jesi li joj rekao za mene.”
„Da.” Klimnuh glavom.
„Pa, zašto te je onda pitala da izađete?”
„Nemam pojma”, rekoh, slegnuvši ramenima da
naglasim svoju nevinost.
„Jesi li je nasmejao?”
„Ne...da...malo.”
„Koliko puta?”
„Ne sećam se.“
„Je li lepa?”
Sad moram da budem vrlo oprezan. Previše lepa – Mel
će biti ljubomorna. Previše ružna – Mel će misliti da lažem
da bih prikrio činjenicu da je najseksepilnija TV klinka.
„Prosečna, u stvari. Izgleda sasvim u redu,
pretpostavljam, ako voliš taj tip.”
„Nemoguće je da je tako obična, ako mi već pričaš o
njoj. Osećaš se krivim, Dafi. Dakle, šta još kriješ?”
„Ništa.” Oklevao sam. Još nekoliko sekundi i priznao
bih bilo šta samo da ova tortura prestane. „Samo sam hteo
da pričamo”, protestovao sam. „Da ti ispričam stvari koje
mi se događaju u životu, a za koje tvrdiš da ti ih nikada ne
pričam. Ali ako nastaviš da me optužuješ svaki put kada ti
kažem šta sam radio, nećemo daleko stići, zar ne?”
Mel poče divlje da se kikoće. „Bože blagi! Samo te
zezam, Daf! Znam sve o Aleksi. Njene su karte bile
obeležene, veruj mi.”
„Ti znaš?”
„Sve”, rekla je, nagla se preko naslona sofe i počela da
pretura po svojoj torbi. „Istina, preskočio si jednu sitnicu.”
„Koju?”, upitah oprezno.
„Da je ona ‘najseksepilnija TV klinka’!”, rekla je Mel,
vitlajući časopisom za muškarce za koji je Aleksa pozirala.
„Izgleda da te je opisala kao ‘slatkog, malog, izgubljenog
dečaka’, ali si odbio da izađeš s njom jer ćeš biti sa mnom,
tvojom devojkom, što je, rekla bih, pravilan odgovor.”
„Odakle znaš sve to?”, pitao sam, očajnički
pokušavajući da sakrijem i najmanji nagoveštaj
oduševljenja jer me je neko tako neverovatno privlačan
kao Aleksa opisao kao „slatkog.”
Mel me je štipnula za obraz i prigušeno se zacerekala.
„Ja svuda imam oči!”, smejala se. „Dosadan odgovor jeste
da je Aleksa pozvala Marka, a da je onda Mark pozvao
Džuli na posao i ispričao joj sve, a onda je Džuli pozvala
mene ne više od milisekunde posle toga i verovatno dodala
ponešto čitavoj priči da bi bila sočnija.”
„Znači, nisam joj se dopao?”, pitao sam, pokušavajući
da delujem kao da mi je upravo pao kamen sa srca.
„O, jesi”, rekla je Mel tonom sveznalice. „Džuli taj
detalj ne bi ulepšavala.”
„Ali, ako si znala sve vreme, zašto si me ovoliko
mučila?”
„Čekala sam da mi kažeš. Mislila sam da ću
eksplodirati od uzbuđenja.” Zaćutala je i pažljivo
proučavala dvodimenzionalnu Aleksu u časopisu. „Slažem
se da ima lepo lice i dobre sise, ali zubi su joj krivi, dupe
mnogo veće od mog, a zeleni veš joj stvarno ne stoji!”
Pretvorila se u loptu grohota. „Moj dečko je razgovarao s
‘najseksepilnijom TV klinkom’!”, prigušeno se kikotala,
nikako ne uspevajući da se pribere. „Prilično mi se dopada
ideja da moram da se borim za tebe. To te čini... nekako...
interesantnijim!” Poljubila me je, a onda dodala: „Gotovo
da te čini seksepilnim.”
„Gotovo?”
„Skoro”, prela je Mel.
„Znači, ne ljutiš se, onda?”
„Naravno da se ne ljutim. Ja ti bezgranično verujem.”
Zagrlio sam je i poljubio je snažno. Zureći preko
njenog ramena, počeo sam da analiziram preostale skelete
u svom ormanu, ali odlučih da ih sačuvam za neki drugi
put.
Kasnije te noći. i dalje na sofi, s uključenim
televizorom u pozadini, spustio sam pogled na Mel koja je
ležala kraj mene sklopljenih očiju. Tiho prošaputah njeno
ime da proverim da li spava. Ne spava.
Otvorila je oči. „Možeš da se okreneš i gledaš
‘Frejzera”‘. rekla je zevajući.
„Nisam to hteo”, rekoh tiho. „Još ne shvatam. Otkud
Marku traka s mojim nastupom koju je dao Aleksi?”
„Ja sam mu je dala”, priznade Mel snebivajući se.
„Znam da je ti sam nikada ne bi poslao. Žao mi je Dafi. Ja
sam jedna obična krava koja svuda zabada nos.”
„Ne budi luda”, rekao sam. „Potpuno si u pravu: traku
je odavno trebalo da pošaljem. Ponekad ni sam ne znam
šta mi je.”
„Malo se uplašiš, to je sve.” Poljubila me je pospano.
„Uradiću sve što mogu da ti pomognem. Ti misliš da ja
uzimam zdravo za gotovo to što ti radiš, ali nije tako. Znam
da ponekad misliš da te ne smatram zabavnim, ali grešiš.
Sve vreme me zasmejavaš – mada nije svaki put namerno.
Obećaj mi da ćeš me zasmejavati dok mi mleko ne poteče
iz nosa, čak i kad budemo stari i sedi.”
Pogledao sam je, zbunjen.
„Ne sećaš se, je l’ da? Prošlog leta. Bili smo kod mene
i bila sam zaista depresivna zbog posla. Dao si sve od sebe
da me oraspoložiš, ali ti nije polazilo za rukom, jer sam
bila jedna neutešna vreća jada i onda, baš kad sam počela
da pijem mleko iz čaše, skočio si na sofu i počeo da skačeš
kao šimpanza, pevajući ‘Njujork, Njujork’. Toliko sam se
smejala da mi je mleko poteklo iz nosa.”
„Daću sve od sebe.” Zastadoh. „Mel, hvala ti za...
znaš... sve što si uradila.” Izgleda da su reči počele da me
izdaju.
„Ne zahvaljuj mi”, nasmejala se. „Samo mi kupi taj
ferari!”
 Nije reč o plakaru

Bilo je tačno pola osam kada se oglasio budilnik u

Melinoj spavaćoj sobi. Uputio sam mu dug, mrgodan
pogled, pre nego što sam ga sahranio ispod velike hrpe
odeće. Subota je ujutru, razmišljao sam pospano, niko ne
bi trebalo da ustaje ovako rano subotom. Jednim okom,
onim koje sam bio voljan da otvorim ovako rano,
ispitivački sam posmatrao Mel koja je već bila ustala iz
kreveta.
„Vreme za ustajanje”, rekla je, provokativno me
mameći iz kreveta. Na sebi je imala dugu, bezobličnu
majicu sa Snupijem i ništa više. Delovala je šljampavo, ali
i neobično zavodljivo, toliko da sam bio u poluiskušenju
da skočim iz kreveta i pojurim je po sobi u stilu Beni Hila.
Nažalost, bilo je toliko rano da u meni nije bilo snage da
svoj plan i ostvarim, pa sam, dok mi je libido bledeo do
nestajanja, odlučio da ne reagujem, čvrsto zažmurivši u
nadi da ću je ubediti da spavam. Možda će me sada ostaviti
na miru, pomislih, okrenuvši se na drugu stranu.
Ne, neće. Njen protivnapad sastojao se u tome da
strgne ogroman jorgan s kreveta, izlažući moje telo
hladnoći sobe i, u akciji smišljenoj da me iznervira, još
jednom veselim, raspevanim glasom vikne, „Vreme je za
ustajanje!”, istovremeno koketno plešući van dohvata
mojih ruku. Bez ijedne reči, otišao sam u kupatilo i stao
pod tuš.
Ovako surovo buđenje dugujem činjenici da je već
mart i da je prošlo šest nedelja od naše veridbe. Bilo je
vreme da planiramo venčanje. Već smo se dogovorili o
datumu u oktobru i o tome da će crkveno venčanje biti u
parohiji u kojoj žive njeni roditelji. Moju jedinu sugestiju
vezanu za veliki dan, da za večernju zabavu imamo disko
muziku, Mel je glatko odbila kao „prostakluk nad
prostaklucima.” Nisam mogao da verujem. Što se mene
tiče, venčanje bez mobilnog di džeja koji pušta „Three
Times A Lady” od Komodorsa i „Come On, Eileen” od
Dexy’s Midnight Runners, i nije venčanje. Mel je,
međutim, želela nešto s više stila, gudački kvartet ili
orkestar, i nije popuštala. Tako je počela manja svađa, koja
se završila pobedom u njenom uglu, kada sam, posle
desetak minuta skakutanja u ringu, shvatio da su
„Simpsonovi” već počeli i da sam propustio prvih pet
minuta.
Ove manje odluke pred venčanje bile su samo početak.
Tu su bili još i usluga, aranžiranje cveća, fotografi,
kamermani, rezervacije hotela i aranžmana za medeni
mesec, traženje i rezervisanje banket sale, iznajmljivanje
automobila i poslastičari i sve je to trebalo organizovati i
platiti. Mel je imala debelu fasciklu na kojoj je zlatnim,
kitnjastim slovima bilo utisnuto „Rokovnik za venčanja” –
poklon od moje mame. Vikendi – nekada vreme za
opuštanje i punjenje baterija posle radne nedelje – sada su
bili naporniji nego dani provedeni u kancelariji. Vikendi
su sada zvanično bili dani Dafija i Mel – posvećeni
traganju za bračnom harmonijom.
„Kuda ćemo danas?”, pitao sam Mel, sav mračan,
pošto sam se istuširao, obrijao i ugrejao.
„Sinoć smo razgovarali o tome.”
„Stvarno?”, pokušao sam da se setim šta je bilo sinoć.
Jedino čega se sećam bilo je da sam jeo nešto iz kineskog
restorana i zaspao pred televizorom.
 „Da. Dok smo gledali Dnevnik. Rekla sam ti da
moramo tamo da idemo da bismo napravili spisak, a ti si
odgovorio, ‘Kako ti kažeš’.”
„A, da”, rekoh, blefirajući. „Idemo u ..... ”
„Ikeu.”
Nikada pre toga nisam ušao u Ikeu. U nekoliko navrata
bio sam na parkingu ispred, ali mi je uvek bilo draže da
čekam u kolima, kao da je postojala neka nevidljiva sila
koja me je sprečavala da uđem unutra. Uopšte nisam
shvatao koncept kupovine kućnog nameštaja. Za mene je
stolica bila stolica. Sto je bio sto. Zavese su bile zavese.
Ali za Mel su ove stvari imale misteriozan značaj koji
nisam ni pokušavao da razumem. Za nju stolica nije bila
stolica ako ih nije bilo šest i ako se nisu slagale sa
salvetama. Sto nije bio sto ako nije bio dovoljno veliki za
šest do osam ljudi na večeri. Zavese nisu bile samo zavese,
već ključna, centralna tačka u sobi. „Odaberi pogrešne
zavese”, jednom je Mel edukovala Nosferatu, „i sve si
upropastila.”
Snuždio sam se čim smo stigli u Ikeu. Moć kućnog
nameštaja bila je takva da se, poput lososa u potrazi za
mrestilištem, mnoštva plodnih Pristojnih Parova nisu
mogla odupreti misterioznom nagonu da dođu ovamo.
Čitavih deset minuta čekali smo samo da uđemo na
parking. Posle toga smo morali da kružimo, kao lešinari
oko ranjene antilope, da bismo pronašli poslednje mesto
za parking na zapadnoj hemisferi. Ugledao sam ga sekund
pre para u vokshol tigri; trka je počela, ali nisu imali šanse
protiv mene, iako sam bio za volanom Melinog 2CV-a.
Čim sam kliznuo u parking prostor, pogledao sam u
retrovizor da se naslađujem, baš na vreme da vidim kako
lepša polovina žustro kritikuje vozača zato što nije brže
reagovao.
„Šta mi radimo ovde, Mel?”, zapomagao sam dok smo
prolazili kroz elektronska vrata, gde je Mel uzela jednu od
onih ogromnih, bezobličnih, žutih torbi i stavila je na
rame. Pitanje je bilo više metafizičko nego bukvalno.
„Kupujemo, glupane”, šalila se Mel, odlučivši da moje
reči ipak shvati bukvalno.
Ta jedna jedina rečenica govorila je više o jazu u
razumevanju između Mel i mene nego išta drugo u našem
zajedničkom životu. Ovde je reč o nečem specifičnom.
Nečem urođenom. Kupovina za nju nije bila sredstvo
kojim se postiže cilj, već sam cilj. Mel je bila na svom
duhovnom putu, u potrazi za nečim neuhvatljivim što će
joj pomoći da čitavom svetu i svom mestu u njemu da
smisao. Nije mi bilo jasno zašto sam joj na tom putu bio
potreban i ja, ali bio sam tu gde sam, a mi smo bili pred
venčanjem, tako da sam rešio da dam sve od sebe.
Za svega par minuta, Mel je na licu imala izraz
postkoitalnog blaženstva i klizila je od sofe do fotelje, pa
do madraca za spavanje na podu, povremeno ih gladeći
kao da su bivši ljubavnici kojih se rado seća.
„Pa, šta kažeš?”
Pokazivala je na objekat bež boje, otprilike veličine
lifta koji smo imali na poslu. Po izrazu na njenom licu,
zaključio sam da je ovaj deo nameštaja tema naših
razgovora već izvesno vreme. Da priznam svoj kretenluk,
bilo bi, pa, kretenluk. Odlučih da blefiram.
„Dobar je.”
Uputila mi je „onaj” pogled.
„Šta sam rekao?”
Tišina.
„Šta sam rekao?”
„Dobro ti znaš”, kazala je jedva mičući usnama.
„Šta?”
 Tišina.
„Šta?”
„To tvoje ‘dobar je’. Ja nisam glupa, Dafi. Ako nisi
hteo da dođeš, šta ćeš ovde? Zar ne možeš da se potrudiš
bar jednom u životu?”
„Šta nije u redu s tim sto je plakar ‘dobar’? Plakar jeste
‘dobar’. Prikladan je, zgodan, praktičan i prijatan za oko.”
Priđoh bliže i, u pokušaju da ilustrujem svoje reči, prešao
sam prstima preko njegove površine. „Gladak.”
Smešak, najpre samo mala naprslina na licu, ubrzo
postade širok osmeh. Uspeo sam da je vratim s ruba svađe,
što je bio pravi podvig. Potapšao sam sebe po ramenu, kao
da sam upravo zaustavio tajmer prikačen na šest tona
plastičnog eksploziva.
„Mislim da će izgledati savršeno u našoj spavaćoj
sobi”, rekla je Mel, i dalje pažljivo razgledajući plakar.
Mel je već neko vreme govorila o „našoj” spavaćoj sobi.
Htela je da otkaže svoj stan u Klepamu i preseli se kod
mene i Dena, tako da bismo mogli da uštedimo novac za
depozit za zajednički stan. Iako je bilo tačno da je moj stan
jeftiniji, isto tako je bilo tačno da se Mel neće dopasti život
sa mnom i s Denom. I dobro raspoložena, Mel je bila
alergična na aljkavost, a moj i Denov stan bio je oaza za
aljkave. Ona će voditi unapred izgubljenu bitku koja će je,
konačno, dovesti do ludila.
Ponovo sam pogledao plakar. Izgledao bi odlično u
Melinoj spavaćoj sobi, s njenim starinskim toaletnim
stočićem, uramljenim Hoperovim reprodukcijama i
zidovima boje jorgovana. Ali, u mojoj spavaćoj sobi
izgledaće užasno uz izbledele zidove, odvratan Halkov
poster i police pretrpane kompakt diskovima, pločama,
video igricama i mojom zbirkom snimaka komičarskih
nastupa koja je neprestano rasla. Nisam imao predstavu
kako bi „naša” spavaća soba trebalo da izgleda, ali nije bilo
ni najmanje sumnje da neće izgledati kao moja spavaća
soba. Ne, ako se Mel bude pitala.
Iz puke radoznalosti bacih pogled na etiketu zalepljenu
na plakar i užasnuh se. „Ionako ne možemo da ga kupimo.
To je montažni plakar. Sećaš se montažne komode koju
smo pokušali da sastavimo za vreme onih praznika?
Trebalo nam je tri dana da nađemo šrafove i još tri da
odustanemo i gurnemo ga pod tvoj krevet!”
To je bila loša šala, iako, istini za volju, nijedno od nas
nije imalo ni vremena ni strpljenja za montažni nameštaj.
Mel se, međutim, nije nasmejala. Umesto toga, zavladala
je tišina kakva, pretpostavljam, ispuni vazduh pre erupcije
vulkana. Bilo me je strah.
„Dušo, žao mi je, samo sam...”
Nisam uspeo da završim rečenicu. Mel se okrenula i
otišla brzim korakom, a ja sam trčao za njom proklinjući
sam sebe što se nisam opredelio za opciju NIPOŠTO U TO
NE DIRAJ.
Ikea je bila prepuna različitih primeraka iz široke
palete parova. Jedni su nosili džempere u tonu, drugi decu
u tonu, neki su bili čudni, neki mladi, neki stari – i svi su
mi bili na putu. Izgubio sam Mel iz vidika dok sam
pokušavao da zaobiđem dvoje Indijaca koji su gurali svoju
decu u Ikeinim kolicima. Dok sam se, izvinjavajući se,
probijao kroz gužvu, ona je nestala. Kao bez duše sam
tračao kroz različita odeljenja, „Krevete”, „Kancelarijski
nameštaj” i „Ostave”, dok je konačno nisam ugledao u
„Trpezarijama”.
„Mel!”, pozvah je, ali je ona odbijala da se odazove.
„Mel, čekaj!”, viknuh.
Plavokosi gospodin, u jakni od tvida i farmerkama, s
malim dečakom na ramenima i boljom polovinom u
poodmakloj trudnoći, potapša Mel po ramenu i pokaza joj
na mene. Mirno je stajala, ali je reka parova previše brzo
tekla da bi mogla tako dugo i da ostane. Iskoračila je iz
bujice i sela na jednu od izloženih trpezarijskih stolica.
Bila je to jedna od uglačanih, modernih trpezarija sa
stolom od peskiranog stakla. Lampa s perforiranim, crnim,
metalnim abažurom visila je iznad stola; švedski ormani
bili su poređani na polici za knjige „Bili”; velika strelica
pokazivala je u smeru parketa iz programa „Tundra” po
ceni od petnaest funti po kvadratnom metru.
Privukoh stolicu preko puta nje k sebi. „Vidi, stvarno
mi je žao”, prošaputao sam, jer smo već privukli pažnju
velikog broja parova koji su prolazili kraj nas. „Bilo je
glupo od mene da kažem tako nešto. Naravno da ćemo da
kupimo taj plakar. Molim te.”
„Nije reč se o plakaru!”, procedila je Mel kroz stisnute
zube, pri čemu je njen glas postajao jači a bes rastao sa
svakim slogom. „Reč je o tebi i tvom stavu. Jedino što mi
je potrebno jeste malo podrške. Malo ohrabrenja. Tražim
li previše?”
Krajičkom oka ugledao sam punačak par kako nas
posmatra kao da smo neka avangardna, amaterska
predstava. Ovako sam zamišljao pakao. Mrzeo sam svađe
u javnosti. Mrzeo sam ih više od svega. „Naravno da ne
tražiš previše”, rekoh glasom punim izvinjenja. „Ti si u
pravu. Ja sam pogrešio. Hajde da to zaboravimo, hoćeš?”
Lice joj se zgrčilo od besa. „Ti me ne slušaš!”, viknula
je. Suze besa tekle su joj niz lice. „Nisi čuo ni jednu jedinu
reč koju sam izgovorila, zar ne?” Krajičkom oka primetih
da su se punačkom paru sada pridružili i par u džemperima
u tonu i oniži par u impregniranim jaknama s bebom.
Muškarci su mi upućivali poglede pune razumevanja, a
žene me gledale očima punim osude, kao da smo Mel i ja
bili ogledni primer za rat polova. Podsetih se da imam
dvadeset osam godina, a ne deset. Da sam muškarac, a ne
školarac koji je nešto zabrljao. Međutim, nisam mogao a
da se ne osetim malim. I grešnim.
Pokorih se Melinim grdnjama, ignorišući narastajuću
gomilu ljudi oko nas koji se više nisu naprezali da čuju šta
Mel priča, jer je ona sada „govorila” takvim tonom, da bi
oni koji bi eventualno prisluškivali naš razgovor u nekom
neugodnom položaju, mogli mirne duše da ga napuste i
pređu u, na primer, Švedsku, gde bi i dalje čuli svaku reč.
„Čuj, Mel. Shvatam da si iznervirana, ali da li moraš da
govoriš tako glasno? Zar ne bi mogla ...” Napravih kobnu
grešku i pokušah da je ućutkam jednim tihim ššššš.
„Je l’ me ti to ućutkuješ?”, odvrati Mel.
„Ne.”
„Ućutkuješ me, je l’ da?”
„Ne.” ‘
„Da se nisi usudio da me ućutkuješ.”
„Ućutkuje te”, siknu zlobno ženski deo punačkog para.
„Dobro znam kako to izgleda!”
„Ne ućutkujem je!”, viknuh u njenom pravcu.
Mel se ote dubok uzdah, a s njim kao da i njen glas
izgubi snagu. „Nisi fer, Dafi. Vreme je da odrasteš i shvatiš
da više nisi dete. Ne možeš večito da se ponašaš kao
pubertetlija.”
„Vidi, Mel, žao mi je. U redu? Žao mi je.”
„Prekasno je, Dafi. Gotovo je.”
Odjednom mi se učinilo da se sve oko mene usporilo,
kao da smo pod vodom. „Šta?”, rekoh, nervozno trljajući
potiljak. „Šta to govoriš?”
„Ovo ne ide, zar ne?” tiho je pitala. Nije htela da me
pogleda. „Ti u stvari ne želiš da se ženiš, Dafi. Znam da ne
želiš. Želiš da nastaviš da živiš kao i do sada.” Počela je da
plače, a suze su eksplodirale na staklenoj površini stola
kao minijaturne vodene bombe. „Nisi ti kriv, ti si,
naprosto, takav – to je i jedan od razloga zašto te volim.
Volim te jer si tako bezbrižan. Volim te jer stvari rešavaš
onako kako nailaze. Ali, meni je potrebno više od toga. Ja
zaslužujem više, a ti to ne možeš da mi daš.”
Gotovo da nisam mogao da poverujem u to što čujem.
Izgledalo je kao da Mel vodi razgovor sa mnom, ali bez
ijedne jedine izgovorene reči s moje strane. Svet je
poludeo. Poludeo i postao čudan. Moram sve ovo nekako
da ispravim. „Šta je u pitanju, dušo? Kako smo došli do
ovoga? Sve je u redu.” Uhvatio sam je za ruku. „Sve će
biti u redu.”
„Dafi, ja te odlično poznajem”, rekla je optužujućim
tonom.
„O čemu govoriš?”, protestovao sam. „Stvari izmiču
kontroli. Hajde da se smirimo i sve će biti u redu.”
Konačno me je pogledala. „Pogledaj me u oči i
odgovori mi na ovo pitanje: da li zaista, iskreno i svim
srcem želiš da se ženiš?”
Nakratko je pogledah u oči i odvratih pogled u stranu.
„To je moj odgovor”, rekla je, gutajući suze.
„Pretpostavljala sam da nešto nije u redu, ali do sada nisam
bila sigurna.”
Očajnički sam poželeo da umem da lažem. Da joj
kažem: „Da, želim da se oženim tobom”, ali nisam mogao.
Moja novouspostavljena savest ne bi mi dozvolila. Voleo
sam je. Želeo sam da budem s njom. Ali nisam želeo da se
ženim. Bar ne sada. Ne još.
„Biće sve u redu s nama, Mel”, rekoh, još je držeći za
ruku. „Bićemo okej.” Mel nije rekla ništa. Sedeli smo u
tišini dok se njen neizgovoreni odgovor probijao do mog
mozga. Nije mu baš uspevalo. „Sve će biti dobro s nama,
Mel. Možemo da prevaziđemo ovo.”
Tišina.
 „Ne moramo da raskidamo”, rekoh glasom očajnika.
„Ne moramo. Mogu da naučim.” Sada sam se hvatao za
poslednju slamku. „Kupiću ti plakar.”
Ne prestajući da plače, polako je obrtala verenički
prsten oko svog prsta sve dok ga nije skinula, utisnula mi
ga u dlan i zatvorila mi šaku. „Lepo od tebe što si pokušao,
Dafi...” nagla se preko stola i nežno me poljubila...”ali to
nije dovoljno.”
„Hoću da uradim pravu stvar”, rekao sam, boreći se sa
suzama. Doduše, Mel me nije čula već je bila ustala i
otišla. Pokušao sam da je sledim, ali je već bila daleko
odmakla, tako da sam samo gledao kako se probija kroz
„Kupatila”, „Tepihe” i „Podne obloge” ka izlazu, gde ju je
konačno progutala gomila srećnih parova.
 Mogu da se promenim

Bilo je rano nedeljno jutro, dan posle epizode u Ikei i

ja sam bio na putu ka Mel, rešen da razrešim ceo ovaj
žalosni urnebes. Što se mene tiče, sve što se desilo jeste
glupa svađa čiji je značaj naduvan preko svake mere. Sve
što je trebalo da uradimo jeste da sednemo, sve rešimo i
opet se vratimo u normalu. Desetominutna šetnja od
stanice podzemne železnice u Klepamu do Melinog stana
proletela mi je dok sam nas zamišljao kako i jedno i drugo
dolazimo do zaključka da naša svađa nije bila ništa drugo
nego glupa prepirka prouzrokovana nervozom pred
venčanje. Ono što je bitno jeste da se mi volimo. To je i
jedino važno.
Pritisnuo sam zvono na interfonu. Posle četvrtog ili
petog pokušaja, čuo sam korake na stepeništu i, nakon par
sekundi, nejasnu figuru Melinog oblika kako se pomalja
iza mutnog stakla i otvara vrata.
„Žao mi je”, rekoh, ne dozvolivši joj ni zdravo da mi
kaže. „Ja sam kriv za ono od juče. Bio sam glup. Oprosti
mi.”
Mel je ćutala.
Iako nisam očekivao ni buran aplauz ni ovacije, nisam
baš bio spreman ni na usiljeni osmeh koji mi je uputila, niti
tišinu kojom ga je propratila. Sledio sam je uz stepenice do
njenog stana, pitajući se šta se dešava.
Njena dnevna soba bila je abnormalno uredna. Mel je
i inače bila pedantna, ali ne opsesivno danas, međutim,
čitava soba izgledala je kao da ju je od poda do plafona
očistila moja mama, žena za koju je trojno brisanje prašine
svake nedelje poprimilo religiozan značaj. Besprekorna
čistoća u stanu nije me previše iznenadila. Kada god bi bila
nezadovoljna, Mel bi čistila, da bi učinila smislenom svoju
okolinu time što će obaviti zadatke koji se mogu obaviti.
Činilo se kao da je soba eho njenih misli. „Samo kad bi se
život mogao očistiti. Kad bi to da li ćeš svoj život dovesti
u kakav-takav red bilo samo pitanje vremena i truda.”
„Samo da skuvam čaj”, doviknula mi je Mel iz
kuhinje. „Hoćeš li sok od pomorandže?”
„Da”, rekoh, posmatrajući njene pokrete kroz otvorena
kuhinjska vrata. „To bi bilo sjajno.”
Seo sam u fotelju koju joj je dala baka kad se preselila
u starački dom. Pod normalnim okolnostima, to je bilo
moje omiljeno mesto u stanu, ali čim sam se spustio u nju,
znao sam da je trebalo da sednem na sofu, da bi Mel mogla
da sedne pored mene. Sada je, pored emotivnog jaza koji
smo pokušavali da premostimo, između nas bila i ta
ogromna, fizička udaljenost. Baš kad sam hteo da se
premestim, Mel je ušla u sobu noseći nam piće i sela na
sofu preko puta mene. Stočić između nas izgledao mi je
kao neki novi Berlinski zid. Sedeli smo u tišini i pijuckali
piće, pažljivo osluškujući zvuke na koje nikada ranije
nismo obraćali pažnju – kucanje sata na zidu, glas Klifa
Ričarda na Radiju 2 koji se čuo iz kuće preko puta ulice,
zvuk dvoje ljudi koji srkuću u tišini.
Znao sam da moram nešto da kažem, ali nisam više
želeo da spominjem našu svađu. Činilo mi se da problem
ne postoji ako o njemu ne razgovaramo direktno. Iako je
to bio sasvim neosnovan optimizam s moje strane, osećao
sam da će Mel, ako uspem da je uvučem u normalan
razgovor, nekim čudom, amnezijom na primer, potpuno
zaboraviti da je raskinula našu veridbu pre manje od
dvadeset četiri sata. Ali, o čemu da pričaš kada zaista
postoji samo jedna tema za razgovor? Pogledao sam kroz
prozor, tražeći inspiraciju.
„Izgleda da će kiša”, slagah. Nebo je bilo savršeno
plavo i bez oblačka. Hvatanje za slamku? Ovo je bilo
hvatanje za vazduh.
„Je li?”, upita Mel, pogledavši kroz prozor da bi mi se
pridružila u mojim meteorološkim istraživanjima.
Tišina.
Inspiraciju sam potražio u sobi. „Stan ti je stvarno
besprekoran.”
Mel otpi gutljaj čaja. „Hvala ti.”
Tišina.
„Baš su bili dobri ‘Istendersi’ po podne.”
Još tišine.
Toliko o vremenu.
Toliko o opservacijama o urednom stanu.
Toliko o sapunicama.
Toliko o mom skrivanju glave u pesak u nadi da će svi
problemi jednostavno nestati.
Ako uskoro nešto ne izgovorim, do sutra ćemo sedeti
na ovoj istoj sofi i u ovoj istoj „vidi-vidi” razmeni
jednosložnih reči. Duboko udahnuvši da smirim živce,
odlučio sam da kažem šta imam, pa šta bude. „Kako si ti?”,
počeh, opipavajući teren. „Baš sam se zabrinuo za tebe.”
„Dobro sam”, beživotno će Mel.
„Žao mi je. Zbog onog juče. Zaista mi je žao. Bio sam
glup i sebičan i žao mi je. A, ono što si rekla za nas, da
je...” Nisam želeo to da izgovorim, ali me je hladan izraz
na Melinom licu tako uplašio da sam ipak morao. „To nije
istina, zar ne? Samo si bila ljuta, je l’ da?“ Nasmešio sam
se. Nisam želeo da optužujem. Hteo sam da sve rešim u
atmosferi koja nije ni teška ni mučna.
Mel odmahnu glavom. „Gotovo je s nama – to mora
da ti je jasno, Dafi, posle onog juče.”
Otvorih usta da kažem nešto u svoju odbranu, ali me
je Mel zaustavila pokretom ruke.
„Znam da ćeš da mi kažeš da me zaista voliš i da,
konačno, zaista želiš da se oženiš, i to je stvarno lepo od
tebe, ali je samo pola od toga istina. Ti ne želiš da se ženiš,
zar ne Dafi?” Tacna u njenoj levoj ruci gotovo je
neprimetno podrhtavala. „Kada sam te juče pitala da li
zaista, od sveg srca želiš da se oženiš, nisi mi odgovorio.
Potvrdio si ono što sam već znala, ali sam se bojala da to
sebi priznam: ti me voliš, ali ne želiš da se ženiš.”
Spustila je tacnu i šolju na sto i pogledala kroz prozor.
„Mislim da sam znala da se tako osećaš čak i onog dana
kada si konačno rekao da. Ali, ja sam bila tako srećna...
tako mi je laknulo, pa sam to potisnula negde duboko u
podsvest. Bacila sam se na pripreme za venčanje,
pokušavajući da sredim stvari, srećna što smo zajedno.
Kad o tome sada razmišljam, vidim da mi je sve to bilo
potrebno da odagna pomisao na to da bi ti mogao imati
drugačije mišljenje o našem zajedničkom životu nego što
je moje. Nadala sam se da ćeš me nekako sustići, da će te
sve ovo poneti kao što je mene.” Posle kratkog oklevanja,
pogledala me je pravo u oči. „A onda sam, dok smo se juče
svađali, odjednom shvatila istinu, koju kao da mi je neko
tog trenutka tresnuo u lice – da ti nisi svim srcem u celoj
ovoj našoj priči, da se ženiš mnome zato što ja to želim, a
ne zato što je to ono što ti hoćeš. Treba da uradiš ono što ti
želiš. Stvar je u tome, Dafi, da ja neću da dozvolim da naš
zajednički život shvatiš kao neku svoju žrtvu. Ne želim da
me jednog dana pogledaš i da mi kažeš da sam te naterala
da to uradiš. To ne bih podnela. Ne bih nikako.”
„To nije istina”, rekoh tiho.
 „Jeste i ti to znaš. Ako hoćeš dokaz, ja ću ti ga dati.”
Podigoh obrve, kao da će me Mel suočiti s tajnim
svedokom koji ima neoborive dokaze protiv mene. Ko bi
to mogao da bude? Moja mama? Sestra? Moja savest?
„Reč je, u stvari, o sitnicama”, nastavila je Mel. „Kao
kad smo poslednji put bili kod Marka i Džuli – bio si
snužden čitave večeri i bilo mi je jasno da je to zbog toga
što su pričali o venčanju. Ili, kad smo birali verenički
prsten. Izraz na tvom licu kada ti ga je juvelir dao – trajao
je samo tren, ali sam ga ja ipak uhvatila bio je izraz sumnje,
izraz koji je govorio: ‘Radim li ja pravu stvar?’ Ali, pravi
dokaz smo mi. Četiri godine zajedno, a najduži period koji
smo proveli pod istim krovom bile su tri nedelje u Goi
prošlog leta.”
Zastala je. „Nije u redu što si dozvolio da čekam ovako
dugo. Nije fer to što sam ti oduvek davala sve, a ti ne
možeš da mi pružiš jedino što sam ikada tražila od tebe.
Pa, ja više ne mogu da čekam. I ja imam život i ne mogu
više da ga traćim na tebe.”
Naravno, bila je u pravu. U svemu. To je bila Mel.
Imala je tu natprirodnu sposobnost da vidi stvari kakve
jesu, a ne kakve bismo želeli da budu, sposobnost da me
poznaje bolje nego što ja sebe znam. Umela je da mi tresne
istinu u lice, ma kako bolna bila.
Nisam mogao da se setim ni jedne jedine stvari koju
bih mogao da kažem da zaustavim ovo, tako da smo ostali
da sedimo u tišini, u pokušaju da shvatimo svu težinu ovog
razgovora. Mel je snažno gurala palac jedne u šaku druge
ruke, što je činila svaki put kada bi bila nervozna ili ljuta.
Gledao sam kroz prozor, u nadi da će jedno od nas reći
nešto što će učiniti da sve ovo nestane i dok sam čekao da
se čudo dogodi, pokušavao sam da u glavi napravim spisak
svih parova koje smo znali: Bet i Majki, Kris i Džejn,
Rekaj i Vija, Ričard i Liz, Lara i Irvin, Keti i Aleks, Bela i
Ijan, Džes i Stjuart, Mark i Nga, Fren i Erik... Mark i Džuli.
To nikako nije bio kraj spiska, ali je i ovo bilo
dovoljno. Ovi parovi bili su Dokaz A: Mel i ja smo osuđeni
na rastanak koji bi došao polako ali sigurno. U poređenju
s njima i njihovim savršenim „on-i-ona” životnim stilom i
potpunim zajedništvom, Mel i ja smo izgledali, pa, bez
veze, u stvari. Posle samo deset minuta provedenih s njima
za ručkom ili uz piće, oboje bi nas preplavio osećaj zavisti
i manje vrednosti, tipičan za nesigurne parove poput mene
i Mel, koji kao da zaostaju za svojim savremenicima.
Naravno, problem bismo rešili tako što bismo počeli da se
družimo s parovima koji su još disfunkcionalniji i
nesigurniji od nas. S druge strane, možda je upravo to bio
razlog što su nas svi stalno pozivali na večere.
Moja je misao našla svoj put u svet realnosti.
„Da to nije zbog toga što mi nismo Mark i Džuli?”
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Zbog toga što nismo savršeni kao oni. Znaš već,
savršeni. Potrudio sam se da reč zvuči grubo i neprijatno.
„Znaš, brodski podovi, viktorijanski kamini i sve to.
Mislio sam da smo iznad toga. Ti i ja protiv stereotipa. Kul
par koji ne liči na par. Svako od nas je mogao da živi svoj
život, a opet smo imali i zajednički. Imali smo nešto što je
bilo samo naše. Ja neću da budemo kao Mark i Džuli.”
„Mark i Džuli se vole, zato i žive zajedno i zato će se
venčati”, odgovorila je Mel. „To nije neprirodno. Ljudi se
stalno zaljubljuju i počinju da žive zajedno.”
„Ali, stvar se nikada tu ne završava, zar ne. Ljudi
počnu da žive zajedno i skončaju u mlinu za parove. U
pokušaju da sustignu razne idealne parove poput Marka i
Džuli.”
Mel odrečno odmahnu glavom. „Ti znaš da mi to ne
bismo radili.”
 „Radili bismo”, suprotstavih joj se. „Jer i svi drugi to
rade. Navedi mi jedan par koji poznaješ i koji ima
sopstveni stan ili kuću, a da nema viktorijanski kamin.”
Mel se duboko zamislila. „Rejčel i Pol.”
„Blizu si, ali ne dovoljno”, rekoh, vrteći glavom. „U
pravu si, Rejčel i Pol nemaju viktorijanski kamin. A to je
zato, ako se sećaš, što im je njihov prijatelj dizajner rekao
da će italijanski mermerni kamini biti hit.”
Mel slegnu ramenima, kao da hoće da kaže: „Pa šta
onda?”
„Zar ne shvataš? Svi ti parovi se vrte unaokolo u
očajničkom pokušaju da poprave sve u svom životu jer
žele da budu savršeni. Hoće da imaju savršenu kuću, da
idu u savršene restorane i imaju savršen odnos. Ali, ništa
nije savršeno i oni nikada neće biti srećni, jer neće da se
usredsrede na ono što imaju, već samo na ono što je na
redu. Volim te, Mel. Biće sve u redu s nama. Biće sigurno.
Znam da nismo savršen par, ali nam je ipak mnogo bolje
zajedno.”
„E, pa ovde ćemo morati da se složimo da se ne
slažemo po tom pitanju”, Mel će hladno. „Ništa od toga
što si rekao ne menja činjenicu da ti ne želiš da živiš sa
mnom. Mogla bih da čekam čitavu večnost u nadi da ćeš
se predomisliti, ali neću. Četiri godine je više nego
dovoljno. Trebalo bi da odeš, Dafi. I to odmah. Tako je
najbolje. Molim te, molim te, ne pokušavaj da me zoveš.
Bar neko vreme.”
Ovlaš smo se poljubili na pragu. „Ovo je najtužnija
stvar na svetu, Dafi”, rekla je, dok su joj se oči punile
suzama. „Najtužnija stvar koja se ikada dogodila, jer ja
znam da me ti voliš. I da bi nam bilo divno zajedno. Ali, ti
se vezivanja užasavaš i šta god te sputavalo, moraš to sam
da rešiš.”
 Da li je neko gledao onaj film sa Lesi sinoć?

Stajao sam ispred knjižare „V. H. Smit”, posle

polučasovnog pešačenja od Melinog stana do stanice
Klepam, gde sam uhvatio voz za Vaterlo. U jednoj ruci
sam držao primerak časopisa „Koji Hi-Fi?” (u čije sam
stranice očajnički pokušavao da pobegnem od stvarnosti),
a u drugoj najveće pakovanje Revelsa (iz kojeg sam već
frenetično izdvojio i pojeo sve narandžaste). Odbijajući da
mislim o onome što se upravo dogodilo, počnem s tim da
se borim ili ga prihvatim, otišao sam do najbliže stanice
podzemne železnice i uskočio u voz za sever Londona. Seo
sam listajući časopis, piljeći u svaku sliku ili tehnički opis
koji bi mi zapao za oko. Moj plan je bio jednostavan. Otići
ću u jednu od mnogobrojnih prodavnica s muzičkim
uređajima na Totenhem Kort Roudu, dati im svoju
kreditnu karticu, pokazati jednu od fotografija u časopisu
i reći: „Dajte mi to.” Za nekih dvadeset šest minuta –
koliko mi je, otprilike, trebalo da dođem do odredišta –
ponovo sam bio srećan.
Iako je bilo odvratno, kišno, nedeljno popodne,
Totenhem Kort Roud vrveo je od kupaca i turista. Probijao
sam se kroz ljude i kišu do vrata prve prodavnice muzičkih
uređaja koju sam ugledao, a koja se zvala „New
Electronics”. Čim sam ušao u radnju, ostavivši kišu za
sobom, odmah sam se osetio kao kod kuće. Svuda u
prodavnici bili su mladići poput mene, oduševljeni što su
u ovako bezbednoj sredini, u kojoj možemo stajati i diviti
se najnovijem i najboljem i trošiti novac koga nemamo
dovoljno, jer smo uspeli da se opskrbimo neoborivim
argumentima da je ova kupovina, više od hrane, svetla i
krova nad glavom, ne samo neophodna već od suštinskog
značaja za kvalitet našeg života.
Stajao sam ispred zvučnika koje je „Koji Hi-Fi?”
ocenio s maksimalnih pet zvezdica i žudno ih posmatrao.
Prišao mi je prodavac, otprilike mojih godina, u
izgužvanom sivom odelu, loše skrojenoj košulji i groznim
cipelama. Izgledalo je kao da ne mari za svoj izgled jer
misli da u životu ima mnogo važnijih stvari od oblačenja.
Muzička oprema, na primer.
„Dobri zvučnici”, reče ushićeno. „Baš dobri.”
Vlasnici ovakvih prodavnica nisu budale. Oni
zapošljavaju ljude koji misle kao ja, da prodaju stvari
ljudima kao ja. Ovaj prodavac je tačno znao šta treba da
kaže, koje dugmiće da ispritiska. Osećao sam se kao da me
zavodi najlepša žena na svetu, u najgoroj haljini u istoriji.
Njenom šarmu nisam mogao da odolim.
„Da”, rekoh, da pokažem da znam šta hoće da kaže.
„Jesu.”
„Došli su juče, kasno po podne. Imali smo toliko posla
da ih ni sam nisam čuo.”
„Stvarno?”
Klimnuo je glavom. „Koji sistem imate kod kuće?”
Nisam imao nikakav „sistem”. Ono što sam imao bio
je masivan, mat crni muzički stub koji sam davno otkupio
od Čarlija. Međutim, nisam imao ni najmanju nameru da
mu to kažem. Slagah i rekoh da se ne sećam, a onda sam,
neobavezno, kao posednut duhom rasipnog plejboja,
dodao: „Kad sam već ovde, baš bih mogao da kupim i nov
CD i amplifajer.”
„Koliko nameravate da potrošite?”, pitao je prodavac.
Slegnuo sam ramenima i odvalio cifru koja nije bila ni
blizu onoga što sam mogao sebi da priuštim.
,.U redu”, reče, jedva skrivajući uzbuđenje. „Sačekajte
trenutak, proveriću da li je kabina za slušanje prazna, a
onda ću priključiti zvučnike za CD i amplifajer koji im
savršeno odgovaraju. Dopašće vam se.” Vratio se nekoliko
trenutaka kasnije, noseći gomilu žica i pozivajući me da
uđem u prostoriju sa zastakljenim zidovima u zadnjem
delu radnje. U sredini je stajao veliki, dotrajali, kožni kauč
smeđe boje, postavljen tako da savršeno uskladi akustična
svojstva prostorije (pretpostavljam). Dok je sastavljao žice
i utikače, dao mi je i kratak pregled karakteristika čitavog
muzičkog sistema. Ovaj je bio fantastičan. Svega je
nekoliko stvari u životu koje su uzbudljivije od zvuka
razgovora dvojice muškaraca o karakteristikama hi-fi
uređaja. Moj svet je dobijao smisao. Svet realnosti bio je
bezvezno mesto, gde su mi se loše stvari dešavale bez
prestanka, ali mi je ovaj prodavac nudio izlaz, izlaz u svet
savršenstva, mesto gde je svaka niska i visoka frekvencija
i svaka bas nota imala smisla. Obojica smo slušali i sa
strahopoštovanjem komentarisali opremu. Nisam znao
koliko on, ali se on nije razmetao svojim znanjem, već je
samo hteo da ga podeli sa mnom. Znanje koje se
podrazumeva. Pažnja usmerena na detalje. Osetio sam
kako nas sve to zbližava.
Kad su zvučnici bili povezani žicama, pitao me je da li
bih želeo da čujem nešto posebno, što bi mi dalo priliku da
zaista vidim šta sve mogu ovi zvučnici. E, tu sam ga
razočarao. Odbivši sve vrste densa, klasičnog roka, soula,
hiphopa, džeza, rok ili pop gitare, dodao sam mu
kompilaciju s poda, CD na kome je pisalo „Samo za
ljubavnike”. Na njemu je bila crno-bela fotografija
neverovatno zgodnog momka i prelepe devojke kako se
ljube na kiši.
„Sedma stvar”, rekoh glasom očajnika. „Pustite mi
sedmu stvar.”
 Gledao me je s nevericom. „Jesi li siguran, prijatelju?
Imam strašan tehno koji će zvučati savršeno na ovome.”
„Da”, klimnuh glavom, odjednom potpuno
nezainteresovan za njegovo mišljenje o meni. „Znam da je
ljigavo, ali je to bila moja... moja... jedna moja prijateljica
nije htela da čuje tu pesmu na svom venčanju.”
„Ti si šef’, reče, podigavši obrve. Pažljivo je spustio
sjajni, srebrni disk u ležište, gurnuo ga, zatvorio i pritisnuo
„play”. Iz zvučnika, kristalno jasno, kao da je legendarna
grupa svirala uživo tu, ispred mene, začuli su se bogati
vokali Komodorsa i „Three Times a Lady.”

Posrćući kroz pljusak pod teretom svojih ganc novih

zvučnika, amplifajera i CD plejera, već sam gubio svaki
osećaj zadovoljstva koji mi je kupovina prvobitno pružala.
Bila mi je potrebna pomoć. Bili su mi potrebni prijatelji.
Pozvao sam Čarlija na mobilni. On i Den su se sakrili u
kafe „Šekspir” u Kovent gardenu da gledaju fudbal, jer je
televizor u „Haveršamu” bio pokvaren. Kad sam prekinuo
vezu, moje raspoloženje je, već uveliko u padu, napokon
krenulo uzlaznom linijom. Čarli i Den su bili ono što mi je
potrebno. Zašto? Jer su oni moji ljudi.
Ljudi koji će pričati o svemu pod uslovom da nije
ozbiljno.
Ljudi koji me nisu neprestano pitali za mišljenje.
Ljudi koji su se ponašali u skladu s pravilima logike.
Ljudi koji nisu razgovarali ako je televizor uključen,
osim da bi mu uputili maštovite uvrede.
Ljudi koji misle da suprotni pol izgleda sjajno u
crvenom, satenskom vešu.

„Je l’ neko gledao onaj film sa Lesi sinoć?”, pitao je

Čarli, odsutno otvarajući konzervu s pivom. „Mislim da je
to bio ‘Lesi se vraća kući’.”
Posle monotone igre oba tima, utakmica se završila
nerešenim rezultatom, 0:0, manje više tipično za moderan
fudbal uopšte. Meč je bio tako dosadan da smo odustali od
rasprave o najzanimljivijim momentima i zadovoljili se
pričom o tome šta smo radili sinoć. Pa, pošto sam ja subotu
veče proveo u svojoj zamračenoj spavaćoj sobi,
razmišljajući o epizodi u Ikei, slagao sam i rekao da sam
legao rano jer sam bio premoren. Den je objavio da je veče
proveo s Lanom, svojom prilično atraktivnom
obožavateljkom koja ga je gotovo bez prekida maltretirala
komentarima iz publike tokom njegove predstave u „Kući
veselja” u Nju Krosu. A Čarli je, što je prilično neobično
za njega, proveo veče gledajući „Lesi se vraća kući.”
„Svi su isti”, reče Den, glatko otpisavši čitav žanr
filmova o Lesi. „Dete nađe psa. O, tata, možemo li da ga
zadržimo? Ne. Molim te. Ne. Molim te. Dobro, hajde
onda. Dete se nađe u opasnosti. Lesi ga spasava. Srećan
kraj.” Zatapšao je rukama i slegao ramenima na način koji
je istovremeno podsećao na nestašnog veseljaka iz Ist
Enda i jevrejskog intelektualca iz Njujorka. „Sve varijacije
na istu temu, prijatelju moj.”
Nisam se pridružio šegačenju, jer mi se nešto nije
uklapalo u Čarlijevim večernjim aktivnostima. „Zar nije
trebalo da izađeš sa Verni sinoć? Rekla mi je da vam je
rezervisala sto u nekom nenormalno skupom restoranu u
Hempstedu.”
„Da, jeste”, reče Čarli utučeno. Bilo je očigledno da je
njihov otmeni izlazak propao. „Divno smo se proveli”,
dodao je monotonim glasom.
„Pa, kako to da si gledao ‘Lesi’?” pitao sam.
„Snimio sam je”, reče, braneći se. Tonom svog glasa
naprosto nas je izazivao da ga zezamo, što smo ionako
nameravali.
 „Da li si svestan kako je to tužno Čarli?”, rekoh kroz
smeh. „Ne mogu da verujem da si snimio ‘Lesi’.” Kakav
bi ugroženi perverznjak uradio tako nešto u privatnosti
svog doma?”
Vidno opušten, sada kada je tema njegovog izlaska s
Verni već zaboravljena, Čarli je sagnuo glavu, glumeći
stid. „Ti su filmovi bili klasici u svoje vreme”, protestovao
je. „Jednog dana, oni će, uz drugi deo ‘Kuma’, ‘Decu raja’
i ‘Digbija, najvećeg psa na svetu’, biti u grupi najboljih
filmova svih vremena.” Zastao je, kikoćući se u svoju čašu
s pivom. „Dakle, šta sam ono hteo da kažem pre nego što
sam bio tako nepristojno prekinut? Ah, da, u svim tim
filmovima o Lesi, on uvek mora da spasava neko dete od
zle kuguarolike životinje...”
„Misliš ona?”, upadoh. „Lesi je bila cura.”
Čarli me upitno pogleda, da proveri da li izmišljam,
„Lesi je bio momak, zar ne?”
„Naravno da je Lesi bila ona”, ubaci se Den. „Inače
bismo imali filmove o Lediju.”
„Ima smisla”, reče Čarli, klimajući glavom u znak
odobravanja. „Dobro, u redu. Pa, u svim filmovima o Lesi,
ona uvek mora da spasava neko dete iz čeljusti neke zveri,
kuguara, na primer.” Den i ja klimnusmo, pitajući se kuda
vodi ova priča. „Pa, kako su to izveli? Sigurno nisu puštali
prave pse da se bore s kuguarima?”
„Jesu”, reče Den. „Jednom sam pročitao u nekom
časopisu da bi proćerdali i do osam hrabrih Lesija po filmu
da bi borbe s kuguarima izgledale kako treba.”
Mora da su mi misli odlutale nekud daleko, jer sam baš
hteo da kažem kako je to nedopustivo i kako bi društva za
zaštitu životinja trebalo nešto da učine, kad se Den umalo
nije udavio od smeha. „Vadili su kuguarima zube”, rekao
je, gotovo bez daha. „Saznao sam sve o tome u
dokumentarcu na kanalu ‘Discovery’.”
 Uživao sam – uživao sam u onome što sam osećao tog
sekunda. To je za mene bio smisao života – zezati se i
dangubiti s prijateljima. Inkarnacija lagodnog življenja.
Tako je suđeno.
Kad je kasno popodne postalo rano veče, već smo svi
prolupali. Za stolom smo imali jednu diplomu iz engleske
književnosti i dramske umetnosti (Denovu), magisterijum
iz urbanizma (Čarlijev) i neverovatan broj najboljih ocena
na maturskim ispitima (od kojih su neke bile i moje), ali
od inteligentnog dijaloga ni traga. Međutim, teme o kojima
smo razgovarali bile su nam vrlo važne. Važnije od ičeg
drugog u životu. Inspirisane filmovima o Lesi, teme za
razgovor bi se, uprkos dugim i često ostrašćenim
raspravama, mogle svesti na sledeća pitanja i odgovore:

P: Da li bi Betmen pobedio Spajdermena u poštenoj

tuči?
O: Teško. Spajdermen ima nadljudsku snagu, dok je
Betmen običan momak u zeki s gomilom aparatića.
Molim da uđe u zapisnik: Čarli je želeo da naglasi da
on misli da bi Betmen pobedio, jer je verovatnoća da
nekoga zaista ujede radioaktivni pauk ekstremno mala u
stvarnosti, dok je šansa da se neko obuče kao slepi miš i
naoruža nizom naprava za borbu protiv kriminala neznatno
realnija.

P: Ko je najteži?
O: Ja: 86 kg, Čarli: 90 kg, Den: 79 kg
Molim da uđe u zapisnik: Čarli je insistirao da nije
reč o težini kao takvoj, već o odnosu mišića i masnog
tkiva.

P: Najbolji film Vudija Alena je...?

 O: „Menhetn” (dva glasa – Čarlijev i moj), „Senke i
magla” (jedan glas: Den).
Molim da uđe u zapisnik: Den je odbio da prihvati
rezultat glasanja i insistirao je da uvedemo sistem poena
(na primer: tri poena za omiljeni film, dva za sledeći i tako
dalje) i zahtevao je da svi glasamo ponovo.
Ukupni pobednik po novom sistemu: „Eni Hol“

Otišao sam u toalet u zadnjem delu paba i, dok sam

mokrio, pogledao sam na sat. Već je bilo osam.
Zahvaljujući našim koncentrisanim naporima da popijemo
što više i onih osam miliona paketića grickalica koje sam
konzumirao u zamenu za nedeljni ručak, bio sam dovoljno
pijan da i ne pokušam da izračunam koliko je prošlo od
kada sam poslednji put video Mel, ali dovoljno trezan da
ne padnem u pisoar.
Dok sam se vraćao iz toaleta, setio sam se zgodne šale
koja će ukopati Dena. Setio sam se da mi je jednom
priznao da se zaljubio u Elizabet iz serije „Voltonovi”.
Dok sam prilazio stolu i očajnički pokušavao da rešim
problem TV pojedinosti koje su mi nedostajale za priču
(‘Kako se, zaboga, zvala glumica koja je glumila Džindžer
Elizabet?’), primetio sam još jednu osobu za našim stolom
kako priča s Denom i Čarlijem. Tek kada se okrenuo i
mahnuo mi, shvatio sam ko je – Greg Benet, moj i Denov
drugar, koji je takođe bio komičar.
Greg, u stvari, nije bio deo našeg društva, pre
pridruženi član, neko s kim možeš da popiješ piće kad
nema nikog drugog i alternativni izvor tračeva iz
komičarskog kruga. Istini za volju, niko od nas ga nije
voleo. On je bio tip čoveka koji je pod humorom
podrazumevao provokativne komentare, najčešće o
ženama, ali su i životinje, azilanti i religiozne grupe takođe
bili na tapetu, sve u nadi da će nas impresionirati svojom
duhovitošću „na ivici dozvoljenog”. Ono što nije uspevao
da shvati bilo je to da je, u njegovom slučaju, suprotstaviti
se „diktatorskoj ruci političke ispravnosti” i biti budala
jedna te ista stvar. Međutim, on je bio bezopasan na neki
neobičan način i to je bio jedini razlog zbog koga smo ga
tolerisali.
„Znate li šta ima novo?”, svima nam se obrati Greg
čim sam došao do stola i seo.
Iz zezanja, svi odgovorismo. Ja sam rekao: „Odlučio
si da priznaš da su visoki zalisci i ćelavljenje isto.”
Čarlijev odgovor je bio: „Otkrio si da nisi duhovit.”
Den je, međutim, pogodio iz prve: „Ženiš se.”
„Da”, reče Greg, s izrazom zbunjenosti na licu. „Kako
si pogodio?”
Pogledao sam Dena i video da ga je vest rastužila, kao
i mene. Den je na koledžu pohađao časove glume zajedno
s Gregovom devojkom – zvali smo je „lepa En” – i trebalo
je da se njih dvoje smuvaju, ali im to, iz nekog razloga,
nije pošlo za rukom, pa je En skončala s Gregom. Den je
uvek govorio da je ona tip žene u koju bi mogao da se
zaljubi, jer je neverovatno prirodna i čista osoba čija je
jedina mana to što ne uviđa kakav je Greg drkadžija.
„To je kao u onom vicu”, odgovori Den nevoljno.
„Zašto je majmun pao s drveta?”
„Nemam pojma”, reče Greg.
„Jer je mrtav.” Napravio je kratku pauzu, da bi nam
poenta doprla do mozga.
„Zašto je drugi majmun pao s drveta?”
„Ne znam”, odgovori Greg nesigurno.
„Jer je mislio da je u pitanju nova igra, pa nije hteo da
ga izostave.”
„Drugim rečima...?”, reče Greg, jedini koji se nije
smejao.
„Pa, ovaj ovde je već oženjen.” Den pokaza na Čarlija.
„Ovaj ovde se ženi.” Pokaza na mene. „Samo je pitanje
vremena kada će sledeći majmun pomisliti da je to dobra
ideja, a to sigurno neću biti ja, zar ne?”
„Da li ti to mene nazivaš majmunom?”, upita Greg,
dospevši do tačke koja je prevazišla indignaciju, ali još
nije bila bes.
„Ne, Greg, ne”, rekao je Den, umirujući potencijalno
zapaljivu situaciju. Popio je previše, a Gregovo prisustvo
je budilo njegovu antagonističku prirodu. Pružio mu je
ruku da čestita. „Drago mi je zbog tebe, drugar.”
„Živeli”, reče Greg, oprezno protresavši Denovu šaku.
„Ženiš se, a?”, reče Čarli, nudeći Grega pečenim
kikirikijem iz ruke. „Kada si je zaprosio?”
„Sinoć”, odgovori Greg, prihvatajući ponuđen kikiriki.
„Razmišljao sam o tome već neko vreme i pomislio, pa
zašto da ne?” Okrenuo se ka meni. „Šta misliš o
dvostrukom venčanju? Ti i ja, En i Mel. Prepolovićemo
troškove!”
Nisam se nasmejao. Ni osmehnuo. Nisam čak ni
slegnuo ramenima. Nisam uradio ništa od onoga što se
očekivalo od mene. Umesto toga, počeo sam da plačem.
Napunio bih kofe i kofe krupnim, teškim suzama koje su
mi se slivale niz lice. Svako ima nekoliko zaista
neprijatnih događaja u svom životu. Pa, ja sam odlučio da
se svi moji, i ne samo moji, odigraju baš tu, u pabu. Zaista
nisam mogao da se setim kad sam plakao poslednji put.
Mel se šalila da su mi suzni kanali odstranjeni, ali istina je
da sam jednostavno zaboravio kako se to radi. A sada me
je Mel podsetila.
Niko nije prozborio ni reč. Samo su zurili u svoje čaše.
Mislim da je čak i džuboks prestao da svira, mada je to
mogao biti i proizvod moje hiperaktivne mašte. Izneverio
sam sebe. Mnogo. Za emocije postoji i vreme i mesto, a
ovo nije bilo nijedno od to dvoje. Ne ovde, u baru, s
prijateljima koji me gledaju kao da sam sišao s uma, i ne
sada, zbog Mel. Sve što su moje suze postigle jeste da
ukažu na očigledno – šta god radio da je izbegnem ili
pobegnem od nje, realnost će na kraju, ipak, pomoliti svoju
ružnu glavu. Svi za stolom su znali da realnost postoji –
isto tako smo znali da je to razlog zbog koga je čovek,
posle kamenog doba, izumeo točak, i zbog koga je prva
sledeća stvar koju je izmislio bio pab.
Posle nekoliko trenutaka neprijatne tišine, tako bolne
da sam uveren da će mi ostaviti ožiljke koji će trajati sve
vreme mog bivstvovanja na ovoj planeti, shvatio sam da
svojim prijateljima, možda, dugujem objašnjenje koje će
mi, možda, pomoći da se osećam bolje, a sigurno pogoršati
situaciju. „Mel i ja smo raskinuli”, priznadoh. „Rekla je da
ja nisam siguran da li hoću da se ženim. Što je tačno. Ali,
to ne znači da je ne volim...”, preplavljen emocijama,
nisam uspeo da završim rečenicu. Teško osećanje očajanja
koje me je pritiskalo od jutros, konačno me je slomilo.
„Moj život je postao sranje. Neka mi neko, bilo ko, kaže
kako da budem siguran?”
Zavladala je duboka tišina. Visok, žilav konobar s
plavom kosom koja je štrčala uvis, pokupio je prazne čaše
s našeg stola. Obrisao sam suze i pokušao da pročistim
sinuse. Niko ni reči.
Prošlo je još nekoliko trenutaka, a onda je iznenada,
kao da se tek probudio, Čarli tiho progovorio: „Verni je
trudna. Rekla mi je juče u restoranu u koji me je odvela.
Znao sam da tu nečeg ima. Nikada ne idemo na otmene
večere bez razloga... Mislio sam da sam spreman... Mislio
sam da sam navikao na tu ideju, ali nisam, a sad, kad je sve
već rešeno, ja... ja ne želim da budem tata.”
 Tišina.
Den se glasno nakašlja i svi pogledasmo u njega. „Svi
znate za pozivnicu za Minino venčanje. Pa, sinoć, dok sam
sedeo i muvao tu devojku koju sam upoznao posle nastupa,
iako sam znao da to nije ono što želim, shvatio sam da sam
napravio najveću grešku u životu kad sam raskinuo s
Minom. Mislim da je ona bila... znate... ona prava.”
Pogledasmo jedan u drugog, a onda u svoje čaše, pa u
krila i niko ne reče ni reč.
Posle nekoliko minuta dubokog razmišljanja u tišini,
Greg nervozno šmrknu, zapali silk kat i ponudi sve za
stolom. Svi smo uzeli po jednu, čekajući na njegovo
šokantno priznanje kojim bi stekao pravo prisustva na
osnivačkom sastanku Društva anonimnih emotivnih
luzera.
„Dobro”, reče Greg, smestivši se u stolici i nervozno
povukavši dim iz svoje cigarete, „je l’ gledao neko od vas
onaj film o Lesi sinoć?”
Obavezao sam se da se ne obavezujem.
Federiko Felini
 Razmena emocionalnih biografija

Na početku beše ona i bejah ja i mnogo sreće. Bili smo

zaljubljeni. Do kraja, bez kraja i trunke sumnje. Ljudi,
obično žene, pričali su o Mel i meni po žurkama, govoreći
stvari poput: „Prosto je neverovatno kako se vas dvoje
slažete”, „Delujete tako zaljubljeno” i, moje omiljeno, „Vi
ste zaista jedno drugom najbolji prijatelj”. Što je bila
istina. Nikada u životu nisam sreo ženu kao što je Mel. Bila
je lepa, osećajna i inteligentna. Neprestano me je
zasmejavala, volela je da popije i, kao i ja, više od svega
volela da urlajući savetuje junake „Istendersa” na
televiziji. Bila je, na neki način, čudo. Nešto poput anđela
s neba. Kad sam upoznao Mel, mislio sam da nemam
nikakve šanse kod nje, što je zaista interesantno.
Imao sam dvadeset četiri godine i u to vreme sam tek
dobio honorarni kancelarijski posao na dva meseca u
administrativnom odeljenju novinsko-izdavačke kuće u
blizini Lester Skvera. Mel sam ugledao na svojoj prvoj
pauzi za ručak. Stajala je ispred mene u redu u obližnjoj
italijanskoj prodavnici sendviča. Čim je izašla iz
prodavnice, polako sam krenuo za njom da bih video kuda
ide i bio oduševljen kad je nestala iza pokretnih vrata
„Mentom Hausa”, zgrade u kojoj sam radio. Moje
oduševljenje nije jenjavalo dok smo se zajedno, bez reči,
peli liftom, a mojoj sreći nije bilo kraja kad je izašla na
mom spratu i otišla u pravcu reklamnog odeljenja.
Stajao sam i gledao za njom otvorenih usta, dok sam
pokušavao da dokačim šta je to kod ove žene što je na
mene ostavilo tako snažan utisak. Posle nekoliko
trenutaka, koje je jedan od direktora iskoristio da me izgrdi
jer blokiram izlaz iz lifta, znao sam o čemu je reč. Nije u
pitanju bilo njeno lice ili telo, iako je i jednom i drugom
bilo teško naći manu, već njen hod. To je bio
najhipnotičkiji hod koji sam video. Energičnih, seksi i,
nekako, drzak. Bila je živa kopija Krisi Hajnd dok peva
„Brass in Pocket”.
U naredne dve nedelje otkrio sam sledeće činjenice o
svojoj ženi iz snova: zvala se Mel Benson, imala je
dvadeset četiri godine i diplomirala na univerzitetu u
Edinburgu. Volela je sendviče s piletinom i avokadom,
mrzela svog trenera na časovima aerobika, radila „nešto”
u reklamnom odeljenju, nije bila udata i izgledala je sjajno
u crnom. Međutim, trebalo mi je još nedelju dana da s
njom započnem razgovor.
Svakog petka, u vreme ručka, čitavo njeno odeljenje je
išlo u „Džordž”, pab preko puta kancelarije. Shvativši da
bi to mogla da bude prilika da se ubacim u njen svet,
besramno sam se slizao s Tornjem, sredovečnim
direktorom odseka za prodaju oglasa, čija je svrha
postojanja bio kriket, i on me je, u roku od nedelju dana,
pozvao da dođem u petak u pab. Bezočno sam ga ostavio
prvom prilikom i veštim manevrisanjem došao do Mel.
Gotovo odmah smo počeli da ćaskamo i ja sam je pitao
čime se bavi. Ni posle njenog odgovora: „Ja sam medijski
organizator”, nisam bio ništa pametniji. Kad je ona mene
pitala šta radim, priznao sam joj da sam honorarac u
kancelariji, odmah dodavši da sam i komičar. Čim bih to
izgovorio, ljudi bi obično tražili od mene da im ispričam
vic, što sam zaista mrzeo, jer ja nisam cirkuska foka. Mel
je, međutim, samo rekla: „Lepo je upoznati nekoga sa
snovima.” Bio sam impresioniran. U dvadeset sedam
minuta koliko nam je ostalo do kraja ručka, nasmejao sam
je ukupno dvadeset i tri puta. Lični rekord.
Isto sam uradio i sledećeg petka i onog iza njega. Brzo
smo došli u fazu u kojoj smo u ponedeljak pitali jedno
drugo kako je bilo za vikend, a u petak šta planiramo za
sledeći. Od svih ljubavnih pohoda u mom životu, ovo je
bio najduži i, svakako, najteži.
U petak, četvrte nedelje moje kampanje, konačno sam
se odlučio za napad. Mel je stajala pored lifta, lupkajući
hemijskom olovkom po plastičnoj svetloplavoj boci na
automatu za vodu. „Iz triput ću da pogodim refren”, rekoh
s osmehom.
Širok osmeh razli joj se licem, tako širok da sam joj po
prvi put video zube – male, savršene i blistavo bele. „Zašto
me uvek zasmejavaš?”, pitala je kao da sam ja deo neke
zavere čiji je cilj da je usreći.
„Ne znam. Možda imaš nizak prag nadražaja za
humor.”
„Može biti. A, možda i zato što si ti smešan momak.”
Bez ulaženja u to da li je „smešan” značilo „ha ha” ili „beži
od mene, budalo jedna”, zaključio sam da je kucnuo čas.
Da je ovo prilika. Nije mi trebalo reći dvaput. „Hoćeš li sa
mnom na piće posle posla?”
„Je l’ me ti to pitaš da izađemo?”, Mel će mrtva hladna.
Razmišljao sam koji bi odgovor bio pravi. Pokušao
sam da moj poziv zvuči neobavezno, pruživši joj šansu da
me otkači a da ne rasturi moj ego na sitne komadiće, ali
ona upravo od mene traži da se odlučim za jednu od dve
stvari, a takav se izbor nikada ne pravi, čak ni pod
pretnjom smrti.
„Hm, ne...pa, pretpostavljam... da.”
„To sam i mislila”, reče smešeći se. „Hvala ti. Zaista
sam polaskana, ali bojim se da je odgovor ne.”
Odbijanje se nije nalazilo na mom spisku mogućih
reakcija. Znam da je trebalo da na tome sve i ostavim,
jednostavno se okrenem i odem i želeo bih da se, u ime
svojih usta, izvinim svom egu što to nisam i učinio.
Umesto toga, bacio sam oprez u vetar i pitao: „Zašto?”, što
je pitanje koje nijedan muškarac, sa imalo
samopoštovanja, nikada ne postavlja, jer je potpuno isto
što i molba.
„Ništa posebno, bojim se”, rekla je, nervozno
preplićući rukama. „Uhvatio si me u najgorem mogućem
trenutku.”
Odvukao sam se do svog stola da tamo ližem rane i
bacim se na posao kao nikada pre. Moj plan za
preživljavanje bio je jednostavan: izbegavaću Mel do kraja
života. S tim na umu, šunjao sam se po kancelariji,
izbegavao je po hodnicima, uz automat za vodu ili kod
„Džordža.” Na dan kada je moj ugovor isticao, sudbina je
htela da naletim na nju u liftu, kad sam krenuo kući.
„Izbegavaš me, zar ne?”, pitala je kad su se vrata
zatvorila i ona pritisla dugme za prizemlje.
Opet nisam znao koji je odgovor pravi. Dao sam sve
od sebe da to što je izbegavam bude sasvim neupadljivo,
tako da ona slobodno može da se drži podalje, ali evo nje
ponovo, traži da definišem još jednu stvar koju nipošto ne
treba definisati, čak ni pod pretnjom smrti. „Ne... pa,
pretpostavljam...da.”
„To sam i mislila”, reče Mel, smešeći se. „Nadala sam
se da ću negde nabasati na tebe.”
„Zašto?”
„Promenio si mi mišljenje”, rekla je stidljivo. Primetio
sam njen neobičan izbor reči, ali nisam hteo ništa da
kažem. Svaka dalja priča samo bi napravila pometnju. Ako
sam mogao da je nateram da promeni mišljenje i to
potpuno nesvesno, mogao bih, sasvim slučajno, da ga
vratim na početak. Tako da smo petnaest spratova do
prizemlja prošli u tišini. Kad su se vrata otvorila, ona je
izvadila hemijsku olovku iz tašne, zgrabila mi ruku,
nažvrljala mi svoj broj telefona na dlan i otišla.
Dogovorili smo se da se nađemo u baru koji se zvao
„Frojd”, iste večeri. Mel je došla u petnaest do devet – sa
zakašnjenjem od petnaest minuta, što je za mene bilo tačno
onoliko vremena koliko mi je bilo potrebno da uđem u
fazu oznojenih dlanova, a za nju da u mojim očima postane
misterioznija od onog što sam dotad smatrao
najmisterioznijim u okviru ljudskih mogućnosti. Nosila je
tamne farmerke, patike, belu majicu i jaknu. Bila je
neobavezno obučena, što je bilo dobro. Neobavezna
garderoba ukazivala je na samopouzdanje kojem sam se
uvek divio kod žene.
„Možemo li nešto odmah da se dogovorimo?”, rekla je
dok je sedala za sto. Pogledao sam je upitno. „Ja ne
želim...znaš već....vezu.” Odlučih se za „bezizrazno lice”.
„Bićemo samo prijatelji.” „Bezizrazno lice” radilo je
prekovremeno. „Ništa lično, ali veze su previše
komplikovane, a sada bi mi prijao bezbrižan život. Nemoj
da me shvatiš pogrešno, ti si fin momak, ali ovde imamo
slučaj pogrešnog mesta, pogrešnog vremena, pogrešne
devojke i pogrešne planete.” Zastala je, kao da je osetila
moju uznemirenost. „Pa, zar nemaš ništa da kažeš?”
To je bio trenutak kada sam odlučio da rizikujem kako
nikada ni pre ni posle toga nisam. Poljubio sam je –
prekršivši ne jedno, već dva pravila koja regulišu
petingovanje sa ženama koje ne poznaješ dovoljno:

Pravilo broj jedan: uvek popiti previše

Pravilo broj dva: uvek sačekati pravi momenat.

U ruci mi je bila limunada sa sodom (najjeftinije piće

u pabu), a što se tiče pravog momenta, pretpostavljam da
je kasnio zbog lišća na šinama. I dok sam se pitao otkud
ovaj impuls ovde, ona mi je uzvratila poljubac. Udahnuli
smo posle tri bezvazdušna minuta, malo zajapureni i oboje
vrlo besni.
„Ne mogu da verujem da sam ovo uradila”, rekla je,
izbegavajući moj pogled.
„Ni ja”, odgovorih, gledajući u cipele. „Ali, sad je
gotovo.”
Ostatak večeri proveli smo uz razgovor i piće –
potpuno opčinjeni jedno drugim. Kasnije smo ogladneli i
Mel je predložila da pojedemo nešto. Odavno sam potrošio
sve što sam imao i bio sam prinuđen da joj otvoreno
priznam da sam švorc. Činilo mi se da joj to ni najmanje
ne smeta, čak mi je rekla da je zabavlja, tako da smo
večerali na njen račun u obližnjem italijanskom restoranu.
Baš kad sam napunio usta špagetima, primetio sam da me
Mel netremice posmatra. Očigledno je imala nešto na umu.
„Šta?”, upitah, sumnjičavo zažmurivši. „Imam sos od
paradajza na bradi, je li?” Obrisao sam usta rukom.
„Ne, nije ništa”, odgovorila je na način koji je
evidentno ukazivao na suprotno. Gurnuo sam još jednu
gomilu špageta u usta kada je „ništa” metamorfoziralo u
„nešto”. „Poljubili smo se. A jedva se poznajemo. Misliš
li da bi trebalo da obavimo onu priču ‘šta-je-bilo-pre’?”
„Da razmenimo emocionalne biografije?”
Mel mi uputi šarmantan osmeh. „Trampimo apstrakte
ranijih veza.”
„Da”, rekoh, „ali, prvo ti.”
Ispričala mi je da je nedavno raskinula sa čovekom s
kojim je bila dve godine i mislila da bi mogao da bude onaj
pravi. Nažalost za njega nije bilo sumnje da je Mel ona
prava i hteo je da ona pređe da živi kod njega, ali ona nije
delila njegova osećanja. Trebalo joj je dva sata da mi
saopšti ovu informaciju. Njeno izlaganje bilo je
maksimalno razvučeno i uključivalo je ogromne količine
nepotrebnih detalja, i to u gomilama.
Saznao sam da je pala i posekla koleno kad je imala
šest godina i da sada tu ima ožiljak koji izgleda kao osmeh.
Saznao sam da je pre tri godine kupila album Ele
Ficdžerald na buvljaku i tvrdila je da joj je to
najdragocenije što ima. Saznao sam da je uvek želela
mačku, ali da joj sad, kad je sama, to pomalo liči na kliše.
Njena priča je bila i simpatična i zbunjujuća u isto vreme.
Evidencija mojih romansi zahtevala je čitavih pet
minuta. Bez želje da se upuštam u aferu preklapanja s
Amandom, iz očiglednih razloga, zaključio sam listu
uspona i mnogobrojnih padova u svom ljubavnom životu
devojkom pre nje, Rebekom, čije su poslednje reči
upućene meni bile: „Odlazim iz zemlje. I ne pokušavaj da
pođeš za mnom.” Mislio sam da je to prilično smešno, ali
nije izgledalo da će se Mel nasmejati.
„Da li je to sve?”
„Šta?”
„Ceo tvoj ljubavni život?”
„Da.”
„Gde su ti detalji? Potrebni su mi detalji.”
„Sve sam ti ispričao.”
„Nisi mi ispričao ništa. Ja sam tebi sve ispričala.”
Okrenuh joj svoje „zbunjeno lice” – varijanta
„bezizraznog lica.”
„Šta je to s muškarcima? Zašto ne umeju da
razgovaraju? Da li se to uči u nekoj specijalnoj muškoj
školi? Da li vam na rođenju odstrane glasne žice?”
„Ne”, rekoh. Ovog puta se, hvala Bogu, nasmejala.
Ispričao sam joj više o svojoj prošlosti, mada mi je bilo
užasno neprijatno. Znao sam da je to bio dobar znak, da je
to značilo da je zainteresovana, ali nisam mogao da se
otarasim pomisli da, na neki način, izazivamo sudbinu
čitavom tom pričom o propalim vezama.

„Mislim da je vreme da krenemo”, rekla je olizavši

kašičicu za desert s donje strane i pogledavši po restoranu.
Kad smo došli, restoran je bio pun; sada je bio prazan, a
konobari su nam davali nedvosmislene signale da smo mi
jedino što ih sprečava da odu kući.
„Bilo mi je lepo večeras”, rekoh, dok smo se, držeći se
za ruke, probijali kroz gužvu ispred obližnjeg pozorišta u
aveniji Šaftsberi. „Bilo je... zanimljivo.”
„I meni”, rekla je čim smo pretrčali na drugu stranu
ulice, izbegavši za dlaku da nas pogazi očigledno ubilački
raspoložen vozač autobusa. „Ali, ti znaš da ovo neće ići,
zar ne?”
Zastao sam i pogledao je, ne znajući da li to govori
njeno nesigurno ja ili je pokušavala da me na lep način
odbije. „Zašto?”
„Zato.” Prišla mi je korak bliže dok je saobraćaj
zviždao pored nas. „Kao prvo, trenutno pokušavam da se
koncentrišem na karijeru...”
„A kao drugo?”
„A kao drugo... Upravo sam izašla iz duge veze. Što će
reći, tešim se tobom. Što će reći, jedno od nas dvoje će
povrediti ono drugo, a ti mi se već previše dopadaš da bih
to bila ja.”
„Pa nemoj, onda.”
„Šta?”
„Da ti se dopadam. Neka ti se ne dopadam. Ja nisam
tvoj savršeni partner. Ja nisam čovek iz tvojih snova.
Stalno zaboravljam važne datume – rođendane, godišnjice
i praznike – moje namere prema tebi potpuno su nečasne i
previše dugo se zadržavam u kupatilu.”
„Koliko dugo?”
„Pola sata.”
„Da si devojka, bio bi savršen.”
„Ali, s druge strane, možemo se odlično provoditi dok
traje. Biće zabavno. Kao letnja šema bez leta. I obećavam
da neće biti razglednica niti međunarodnih telefonskih
poziva kad se završi.”
„Letnja šema“, reče zamišljeno. „Sviđa mi se kako
zvuči.” Poljubili smo se i kad nas je taksi, svirnuvši nam,
vratio u realnost, Mel se popela na vrhove prstiju i
prošaputala mi na uvo: „Ponesi sangriju.”
To je bilo onda.
 Moja omiljena haljina

Mojoj mami je vest o raskidu s Mel pala teže nego

drugima. Bila je očajna, naročito kad sam joj priznao da
sam jedini krivac ja. „Zar nikako ne možeš da se
predomisliš?”, pitala je skrhano. Pokušao sam da joj
objasnim svoj stav, ali je nisam ubedio da sam u pravu.
Ništa bolje nisam prošao ni kod Verni. Bez uvijanja mi je
stavila do znanja da sam budala ako mislim da tamo negde
postoji nešto bolje od Mel. Bilo je jasno da moji prijatelji
i porodica, sa izuzetkom Dena i Čarlija, misle da sam ja
kriv za sve.
Čitav april mi je prošao u magnovenju, jer su me tolike
kritike nagnale da se bacim na komediju i putujem na
bedno posećene predstave u mesta poput Norviča,
Čičestera i Nortemptona. Bacio sam se, takođe, i na
enormne količine alkohola (što je proizvelo vrlo
romantičnu kombinaciju sofisticiranosti iz „Izgubljenog
vikenda” i nadrealističkih nastupa iza mikrofona), a stanje
mog uma bilo je takvo da sam čak i u svom kancelarijskom
poslu potražio spas.
Na jedini kamen spoticanja u mojim brzometnim
naporima da zaboravim Mel naleteo sam početkom aprila,
kada sam se, petog u mesecu, probudio i shvatio da je
danas njen dvadeset deveti rođendan. Želeo sam da je
pozovem više od ičega na svetu. Ne samo zbog toga što joj
je bio rođendan , već i zato što mi je nedostajala. Njene
stvari su još bile kod mene. U njoj dodeljenom delu
komode u mojoj spavaćoj sobi bili su njen džemper,
brushalter, dva para čarapa, pakovanje tampona i helanke.
Otrcane najke u kojima je išla na aerobik još su mi stajale
pod krevetom. Kad je otišla, u frižideru je ostala ogromna
kesa prokelja koju je kupila pošto je u nekom časopisu
pročitala da prokelj smanjuje mogućnost dobijanja raka.
Šta da radim s tri tone prokletog prokelja’?, pitao sam se
pošto sam ga otkrio iza kutije s ribljim kroketima. Na kraju
sam ga bacio – bio je previše bolna uspomena. Ali, prošlo
je već mesec dana od kada sam je video poslednji put i,
pošto sam ispoštovao njenu želju da je ne zovem, mislim
da je došlo vreme da malo ona udovoljava meni.
Poput većine ljudi, ranije sam frazu „Hajde da
ostanemo prijatelji” koristio kao skraćenicu za „Molim te,
nemoj da koristiš moju fotografiju za pikado”, ali ovoga
puta, dok sam razmišljao da li da pozovem Mel, zaista sam
to i mislio. Devojke pre Mel bile su strogo namenska bića,
stvorena da ispune svoju svrhu „devojke” i gotovo ništa
drugo. Ovoga puta, bilo je drugačije. Ovoga puta, to je bila
Mel. Ono što smo imali nije moglo biti izbrisano bez i
najmanjeg pokušaja da se iz ruševina spase bar
prijateljstvo.
Pozvao sam je na posao početkom nedelje. „Zdravo,
Mel, ja sam”, počeh veselo.
„Kako si?”, napokon je odgovorila.
„Dobro. Kako si ti?”
„Dobro. Nije loše.”
„Kako je bilo za rođendan?”
„Dobro.”
„Šta si radila?”
„Otišla na piće s prijateljima.”
Tišina.
„Kako posao?”
 „Dobro. Kako komedija?”
„Dobro.”
Opet tišina.
Ubrzo je postalo očigledno da je nedostatak
svakodnevnog kontakta bitno umanjio naš talenat za
neobavezan razgovor. Eto šta čini odvojenost, pomislih
besno. Ne možeš više normalno da razgovaraš sa bivšim
dečkom. Pokušao sam da pređem na stvar pre nego sto se
repertoar naših odnosa još više ne smanji.
„Znam da je među nama gotovo, Mel, i znam da bi
volela da se više ne vidimo, ali ja bih hteo... potrebno mi
je da ostanemo prijatelji. Znam da bi bilo lakše da
jednostavno svako od nas nastavi da živi svoj život, znaš
već... čist raskid i takve stvari. Ali, ja ne želim čist raskid.
Želim da ti budeš deo mog života, a ja tvog, ma kako teško
to bilo.”
Ubedio sam sebe da je moj veliki govor znak
novopronađene zrelosti i mislim da ga je Mel upravo tako
i protumačila, jer je pristala da se nađemo u četvrtak. Istini
za volju, međutim, manje je to imalo veze sa zrelošću nego
s mojom željom da uz sebe zadržim svaki, makar i
najmanji delić svoje bivše devojke do koga sam još mogao
da doprem.
Došao je i dan našeg dogovora. Izašao sam s posla
deset minuta ranije, lukavo šmugnuvši pored kontrolnog
punkta Bridžet. Izbegavao sam svaki vid prevoza, da ne
bih kasnio, i umesto toga trčao kroz centar Londona sve do
odredišta.
Na Melin predlog, trebalo je da se nađemo u baru
relativno popularnog tajvanskog restorana u Sohou.
Nikada nisam bio tamo, a koliko mi je bilo poznato, nije
ni ona. Sećam se da sam pomislio da je to uradila namerno
– odabrala je mesto koje nam je oboma bilo nepoznato i,
samim tim, oslobođeno svih mogućih asocijacija. To je
bilo pametno s njene strane, jer je meni navrh jezika bilo
da predložim „Frojd”, gde je sve i počelo.
Mel me je pozvala na posao tog popodneva i kratko me
podsetila da sa mnom može da provede samo jedan sat, jer
ima druge planove za uveče. Rekao sam da mi to neće
smetati, mada je to bila laž. Moje samopouzdanje doseglo
je neslućene visine kad je Mel pristala da se vidi sa mnom
i ubedio sam sebe da će ona, ako budem igrao na pravu
kartu, otkazati sve svoje planove da napravi mesta gomili
mojih.
Stigao sam u „Raj” bez daha, ali sam sad bar vremena
imao napretek, tako da sam sišao u bar, popeo se na
smešno visoku stolicu, naručio flašu „mikelob” piva i
sedeo pogleda punog iščekivanja uprtog u metalne
stepenice.
Kad je Mel stigla (sa petnaest minuta zakašnjenja),
prvo što sam video bile su njene noge. Nosila je svoju
kratku, crnu haljinu bez rukava, moju omiljenu, onu u
kojoj je, po mom mišljenju, izgledala savršeno.
Pozdravila me je poljupcem i sela. „Ćao, Dafi.”
„Ćao”, rekoh nesigurno i uzvratih joj poljupcem u
obraz i zagrljajem kojim sam želeo da nadomestim
nedostatak intimnosti poljupca. Svi ti delikatni manevri
zahtevali su finoću dodira za koju nisam bio siguran da je
posedujem.
„Izgledaš divno”, rekoh toplo.
„Hvala”, nasmešila se. „Ti izgledaš prilično znojavo.”
Pogledah se u ogledalu iza bara. Mel je bila u pravu.
Ni u sauni se ne bih ovoliko oznojio. Telo nenaviknuto na
napor, poput mog, moralo je da plati danak svom onom
trčanju dovde. Pokušao sam da se koliko toliko dovedem
u red dok je Mel pričala sa barmenom. Naručila je još
jedno pivo za mene, oprezno zastala, i na kraju se ipak
odlučila za votku i đus.
Razgovor koji smo vodili nije bio ni izbliza uštogljen
kao onaj preko telefona. U stvari, vrlo brzo sam gotovo
zaboravio da više nismo zajedno. Ispričali smo jedno
drugom male ali važne stvari koje su nam se u
međuvremenu događale (govorio sam joj o poslu,
najnovijim predstavama i sinoćnoj epizodi „Istendersa”, a
ona meni o svom poslu, stanu i novim kafićima i
restoranima u kojima je bila).
Mel se iskreno obradovala kada sam joj rekao da je
Verni trudna i terala me je da joj u detalje pričam sve što
znam o tome. Rekao sam joj da bi mogla da svrati do
Verni, ali se Mel nesigurno nasmešila i rekla mi da misli
da neće imati vremena zbog posla. Stvarno je šteta da zbog
toga što mi nismo zajedno ona i Verni ne mogu da budu
prijateljice. Zamolila me je da pozdravim Verni i Čarlija i
zabeležila u svoj podsetnik da bi trebalo da im pošalje
čestitku. Pitala me je i za Dena i rekao sam joj da je dobro.
Pomislio sam da bih mogao da joj ispričam za pozivnicu
za venčanje od Mine, ali bih tako načeo temu previše
osetljivu za oboje. Ipak, nisam uspeo da sprečim da ona
spontano uplovi u naš razgovor.
„Dobila sam pismo od Mine”, rekla je Mel. „Znaš,
Denove bivše devojke. Nećeš verovati, ali ona se udaje.”
„Znam”, rekoh oprezno. „Poslala je pozivnicu i
Denu.” „Oh”, odvrati Mel, glasom koji nije obećavao ništa
dobro. „Pretpostavljam da je imala razloga.” Zastala je. „S
pismom je stigla i pozivnica za mene, znaš. U stvari,
adresirana je na nas dvoje. Mina nije znala da smo ti i ja...”
„Pozivnica mora da je samo za tebe”, brzo je prekinuh,
ne dozvolivši joj da završi rečenicu. „Teško da se Mina
može nazvati mojom velikom obožavateljkom.”
„Ne”, rekla je Mel, pružajući mi pozivnicu. „Ti je
uzmi. Minu nisam videla godinama. Poslaću joj poklon
poštom i gotovo.”
Vratih joj pozivnicu. „Slušaj, tebe je pozvala jer te
voli. Moje ime je na pozivnici zato što hoće da bude
ljubazna. U svakom slučaju, ako ne ide Den, a ne ide, ne
vidim razloga da ja budem tamo. Zašto ne pođete ti i Džuli,
na primer? Ti znaš koliko ja volim venčanja...”, zastadoh,
odjednom svestan sopstvene gluposti. „Izvini... znaš šta
hoću da kažem.”
„Ne brini”, rekla je. „Znam šta hoćeš da kažeš.”
Bio je kraj radnog dana i bar je počeo da se puni. Da
bi podigao atmosferu, barmen je gurnuo traku u kasetofon
iza bara. Nadao sam se da ću čuti nešto inspirativno, nešto
što će mi podići raspoloženje, ali se iz zvučnika začula
jedna od onih stvari koje odmah prepoznate jer ih u
dnevnim radio emisijama puštaju svakih trideset sekundi.
„Mel”, rekoh kad je pesma stigla do refrena koji se
odvratno lako pamti, „zaista mi mnogo znači to što si došla
danas. Neprestano mislim na to kako mora da me mrziš i
kako bi želela da sam mrtav i slično. Hoću da znaš da te
još volim i da nisi u pitanju ti. Hoću reći... nije da nisam
hteo da se oženim tobom. Ne bih se ja oženio nekom
drugom.”
„Hvala”, rekla je gorko. Očajan, poželeo sam da nisam
ni počinjao tu priču.
„Ne shvatam. Šta te muči? Ja želim da budemo
prijatelji. Potrebno mi je da budemo prijatelji.”
Mel je, u jednom elegantnom pokretu, ispila svoje piće
do kraja. „To je tako tipično za tebe, Dafi. Ponekad si
toliko obuzet sobom da tuđe potrebe za tebe ne postoje.
Šta ćemo s onim što je meni potrebno? Zašto misliš da ja
želim da se družim s tobom? Svaki susret s tobom, svaki
telefonski poziv bi me podsećao na to da ti radije živiš u
tom...” kopala je po svom internom rečniku fraza da nađe
savršen opis... „tom leglu prljavštine s Denom nego sa
mnom! Čekala sam te godinama i šta sam dobila? Ništa.
Ovo nije susret dvoje ravnopravnih ljudi – ti nisi hteo da
se oženiš mnome.
Nisam imao zašta da se uhvatim. Nije mi bila potrebna
velika pamet da shvatim da je Mel u pravu. Da je sreće, ne
bih sada sedeo u ovom pederskom baru s užasnom
muzikom i slušao Mel kako mi objašnjava zašto ne želi da
bude sa mnom dok nas smrt ne rastavi, iako me voli.
„Sve sam uprskao”, rekoh.
„Potpuno si u pravu”, uzdahnula je Mel i naručila još
jedno pivo za mene i još jednu đus-votku za sebe.
Pokušao sam da se vratim na manje klizav teren i pitao
je kako su Mark i Džuli.
„Dobro su”, odgovori Mel. pijuckajući piće. „Mark je,
kao i obično, prezauzet poslom. I Džuli je, ali je nekako
uspela da uglavi časove keramike posle posla. Za sada
pravi samo pepeljare. Imam ih već pet!”, nasmejala se, a
meni se učini da se malo opustila. „Hoćeš jednu?”
„Original ‘Votson’?”, rekoh smejući se. „Baš bih
voleo da je imam.” Ovo je dobro, pomislih. Ovo smo,
ponovo, mi. „Još vesti o Marku i Džuli?”
Mel je zastala, otpila gutljaj i još jednom razmislila o
pitanju. „Odlučili su da će se definitivno preseliti u neki
veći prostor sledeće godine. Nadaju se da će to obaviti pre
venčanja.” Mark i Džuli su bili opsednuti selidbama. Od
kad ih znam, kupili su i renovirali tri kuće. Mislim da su
planirali da sačekaju da cene u delu Šeferds Busa u kome
su živeli dostignu kritičnu tačku, pa da onda prodaju kuću
i konačno se presele u svoj duhovni zavičaj, Noting Hil
Gejt. „O, da, i iznajmiće vilu u Toskani početkom avgusta,
zajedno s nekoliko prijatelja. Pozvali su me da dođem i ja.
Rekla sam im da mi se ne ide, ali Džuli je neumoljiva, tako
da ću možda ipak prihvatiti poziv.”
 Pogledala je na sat. „Sedam je, Dafi. Moram da idem.”
„U redu”, rekoh, skliznuvši sa stolice. Bio sam
razočaran jer se nije predomislila, ali sam znao da to ne
znači da nemam nikakvih šansi. Bar je već bio prepun.
Probili smo se do stepeništa, popeli se do izlaza i iskoračili
u predvečerje.
„Dobro, onda, Daf”, užurbano će Mel. „Zaista moram
da krenem.”
„Na neko lepo mesto?”
„Idem da se nađem s nekim prijateljima”, odgovorila
je. „U kom pravcu ideš?”
„Lester skver”, rekoh, primetivši pokunjeno da njeni
prijatelji više nemaju imena.
„Čuj”, reče Mel. „Žao mi je što sam tako grozno
reagovala na tvoju priču o prijateljstvu.”
„Ne. Nisi, zaista”, sad sam se ja izvinjavao. „Upravo
sam to i zaslužio. Stvarno.”
Uputila mi je osmeh pun strpljenja. „Još je teško
prihvatiti sve ovo, ali mi je drago što želiš da budemo
prijatelji, jer mi to i jesmo, zar ne? Ni ja ne želim da tek
tako svako od nas ode na svoju stranu, razumeš?”
Sad je čas, pomislih. Ovo je pravi trenutak.
Poljubila me je u obraz, ja sam je zagrlio i uzvratio joj
kratkim poljupcem. U usta. To nije bio ovlašan poljubac.
Pre snažan, tenzijom nabijen zahvat tipa „daj-mi-još-
nekoliko-sekundi-i-igraću-tenis-sa-tvojim-krajncima.” To
što sam uradio bilo je pogrešno, površno i za svaku osudu.
Moje je zvanje bilo „bivši dečko”, te je i dozvoljena zona
za poljupce bila strogo ograničena na obraz. Obraz je za
bivše momke, poznanike i rođake. Usne su za aktuelne
momke, bliske prijatelje i plišane igračke. To su bila
pravila, a ja sam ih prekršio.
Pogledao sam u Mel i istog trena znao da ne grešim.
Odmakla se od mene s gađenjem, otvorila usta da
prokomentariše moje ponašanje, a onda shvatila da je i to
besmisleno. Samo je uzdahnula, kao da je htela da mi kaže
da sam je razočarao više nego što je mogla da zamisli da
bih mogao, okrenula se i otišla.
Pod teretom krivice, krenuo sam niz ulicu Vardur
prema stanici na Lester skveru, ali me je nešto, možete ga
nazvati šestim čulom ako želite, mada se meni više dopada
izraz „čulo za tragedije”, nagnalo da se okrenem u trenutku
kada se ispred Mel zaustavio crni sab s pokretnim krovom
i tablicama na kojima je pisalo „ROB 1”. Neobavezno
odeven momak za volanom izašao je iz kola, javio se Mel,
zagrlio je oko struka i poljubio.
U usta.
On nije blizak prijatelj, jer bih ga ja poznavao.
A sigurno nije ni prokleta plišana igračka.
Ostaje, znači, samo još jedna mogućnost.
Dok sam razmišljao o tome na putu do stanice, sa
crnom rupom na mestu gde je nekada bilo srce, shvatio
sam da moja najveća muka nije poljubac. Ono što me je
zaista mučilo bile su njegove ruke na njenoj haljini. Mojoj
omiljenoj haljini.
 Moraš više da izlaziš

Melin misteriozni „prijatelj”, s njegovim poljupcem i

tablicom s ličnim imenom, potpuno me je izbacio iz
koloseka. Da sam ja zemlja, Rob 1 bi bio ogroman
meteorit koji bi me skrenuo s putanje i gurnuo u novo
ledeno doba.
Ne bih nikada poverovao da bi Mel mogla da nađe
zamenu za mene jedva mesec dana posle raskida, a
naročito ne nekoga tako dobrostojećeg, zgodnog i
vrhunski mobilnog. Šta bi s periodom žalosti? To je
problem s modernim ženama, zaključio sam. Nikakvog
osećaja za pristojnost. Ono što me je zaista bolelo,
međutim, bilo je to da mi nijednog trenutka nije palo na
pamet da bi i meni, možda, bila potrebna zamena za Mel.
Eto kako sam glup.
Pitao sam se da li očekujem nemoguće. Šta „realni”
ljudi smatraju pristojnim periodom žalosti, posle smrti
četvorogodišnje veze? Da bih saznao, sproveo sam
(prilično) stručnu anketu među rodbinom, prijateljima i
kolegama.

Rezultati Dafijevog instituta za statistiku veza slede:

Den: „Za ženu kao što je Mel? Najmanje tri meseca.
Mora da si se zeznuo drugar. To mora da joj je brat. Šta
kažeš? Koliko je tebi poznato, ona nema brata? Još bolje,
prijatelju, to mora da je njen davno izgubljeni brat.”
 Čarli: „Ne mogu ni da se selim da li je pre Verni
postojala neka žena ili ne, ali se slažem da bi za vezu poput
vaše tri meseca trebalo da budu standard.”
Greg: „Da bi žena prebolela vezu te dužine, sve od
šest meseci do nikada je u redu. Ali za nas, muškarce – kad
god poželimo, mada je „što pre” najbolja opcija. Nije u
pitanju muški šovinizam, već genetika: žene žele
dugoročnog izdržavaoca, a muškarci dobar provod. Tako
funkcioniše ceo svet.”
Verni: „Iako sam ja jedna trudna žena, drugim rečima,
bure ludila, moram nešto da vam kažem: žene mogu sve
što hoće, kad hoće, jer su svi muškarci glupi.”
Mama: „Dovoljno da umine bol, ali ne toliko da
potoneš u depresiju.”

S izuzetkom odgovora moje sestre (i, nepotrebno je

reći, Grega), rezultati moje ankete nedvosmisleno
pokazuju da je Mel još trebalo da bude u žalosti. Očigledno
je negde pogrešila u proračunu i sad je, zajedno sa svojim
novim muškarcem, jurila po gradu u potrazi za
zadovoljstvima, iako joj je za oporavak, bar prema
konzervativnim procenama, potrebno još nekih šest
nedelja.
Pa tek je početak maja, ženo! Trebalo je da si u žalosti!
Nije trebalo da me preboliš bar do avgusta.
Sve do ove faze u razvoju događaja, prilično dobro
sam se nosio sa životom bez Mel – kao da je otišla na
odmor, ali joj je trebalo dugo da se vrati – ali kad sam je
video s Robom 1, sve je postalo realnije nego što je trebalo
da bude i bolelo me je više nego bilo šta do sada. Ranije,
kada bih raskinuo s nekom devojkom, tako bih temeljno
nestao iz njenog života, da mi je bilo lako da zamislim
kako je, jednostavno, prestala da postoji. Ali, sa ovom
glupom idejom o prijateljstvu, koja je i dalje bila u prvom
planu, morao sam da prihvatim činjenicu da će se
nepodnošljivi bol u mom srcu znatno pogoršati pre nego
što ga vreme iole olakša.
Nije imalo nikakvog smisla da ja budem jedini koji je
u žalosti. Ali sam žaliti morao. Zato sam rešio da sebi
pustim na volju. Javio sam na posao da sam bolestan i
otkazao sve svoje nastupe za narednu nedelju da bih se
davio u kokicama prelivenim karamelom i blenuo u užasan
dnevni program na televiziji. Čak sam sebi propisao i
odgovarajuću uniformu – kućni mantil i plava pidžama
koju mi je mama za Božić kupila kod Marksa i Spensera.
Tada sam joj rekao da mi ne treba jer spavam go, ali se
dobro sećam šta mi je odgovorila: ”Uzmi je. Za ne daj
Bože.” Sad znam šta je htela da kaže.
Čitave te nedelje raspadao sam se od tuge. Svakih par
dana, Den, Čarli i Verni pokušali bi da me izvuku iz
melanholije, ali sam uvek odbijao, uz objašnjenje da je to
samo privremena mera koja mi je neophodna da bih
isplivao na površinu.
U dva sata u subotu po podne, nekih osam dana pošto
je moj period žalosti počeo, to sam i uradio. Ne mogu da
kažem da je prestalo da boli, bol je bio istog intenziteta kao
i pre, ali mislim da sam u tih osam dana naučio kako da
živim s njim.
Dozvolio sam da se „bik” brijač za žene i moja brada
susretnu po prvi put posle više od nedelju dana (osveta je
slatka, zaista. Mel me je uvek grdila što koristim njene
brijače za noge), sljuštio sam sa sebe žalidbenu košuljicu i
bacio je pravo u mašinu za veš, i go ušao pod tuš, gde sam,
tim simboličnim aktom, sprao tugu sa sebe. Upravo tada,
dok sam u teme utrljavao punu šaku Garnijeovog šampona
za često pranje i jačanje kose koji je Mel zaboravila, doneo
sam odluku. Odlučio sam da se promenim. Da postanem
neženja kao Den – superpastuv-zavodnik koga ribe više
nikada neće ispaliti, pravednik predan svemu osim
predavanju.
Ono što mi je bilo potrebno za novu ulogu
superpastuva-zavodnika bila je sigurna pobeda. Bio mi je
potreban neko ko će me nežno uvesti u posao. Listao sam
svoj imenik tražeći bivše devojke koje su odgovarale tom
zahtevu. Od A do Z i nazad. Dvaput. Nijedna od njih nije
bila apsolutni favorit kada smo se sreli i jedino bi me
optimizam iz domena naučne fantastike mogao navesti na
pomisao da su se stvari drastično promenile za ove četiri
godine van igre.
Kad sam naleteo na Aleksinu vizitkartu s njenim
brojem telefona, dugo i ozbiljno sam razmišljao da li da je
pozovem ili ne. „Zar te ona nije opisala kao ‘slatkog,
malog, izgubljenog dečaka’?”, moj će ego pun
entuzijazma. „Ona je najseksepilnija TV klinka, znaš.”
Aleksa je bila upravo ono što je mom egu bilo neophodno
da preboli udarac zvani Rob 1, ali mi je bilo potrebno nešto
vežbe, tek nekoliko krugova oko bloka, da steknem
kondiciju za maraton poput nje.
Uz popodnevni tost i pivo (Denovo viđenje gozbe za
dobrodošlicu u svet živih), razgovarali smo o problemu i
zajedno došli do savršenog rešenja ne samo za moj, već i
Čarlijev i Denov problem. Ostalo je samo da ubedimo
Čarlija.
„Neću u noćni klub!”
Ovim rečima je Čarli odbio Denov i moj genijalni plan
čim smo mu ga, tog istog dana, izložili kod njega. Sedeo
je na ivici ogromnog troseda, gledajući nas kao da smo
obojica izgubili razum negde usput, na toj kratkoj relaciji
od Mazvel Hila do Krauč Enda. U ovakvim situacijama,
jaz generacija između Čarlija i nas najviše bi dolazio do
izražaja. U trideset četvrtoj, Čarli je mislio da je odradio
sve svoje besmislene, mladalačke aktivnosti i bio je jedan
od retkih u svojoj generaciji koji je u ideji sredovečnosti
nalazio mir.
„Noćni klub?”, rugao mu se Den. „Da nisi ti slučajno
vremeplovom stigao ovamo, pravo iz ‘62, a dekice?
‘Noćni klubovi’, kako ih ti arhaično nazivaš, odavno su
izgubili svoj ‘ne-dnevni’ prefiks. Trebalo bi više da
izlaziš.”
„Dobro, u redu”, reče Čarli, „neću da...” zastade kao
da mu je muka i od same reči, „zujim”. Koji bi bezvredni
drkadžija upotrebio izraz „zujati”? Ili „blejati po
kafićima?” Hoćeš li da blejimo u subotu? Ne, bojim se da
neću moći. Idem da zujim. Posle toga ću da hasam, a onda
tadžom kući. Mrzim progres.”
Den i ja razmenismo poglede koji su jasno odražavali
sumnju da Čarli gubi razum.
„Žao mi je, momci. Previše sam mator za tako nešto.
Stvarno jesam. Pa, pogledajte me samo.” Iako je Čarli
imao mladoliko lice, telo ga je izdalo. Zadovoljstva
bračnog života uvećala su mu obim na način na koji vreme
dodaje godove na stablo. Međutim, Den i ja smo bili
sigurni da negde duboko u njemu čuči zarobljeni tinejdžer
željan provoda. Na nama je da nađemo način da ga
oslobodimo.
„Samo nemoj to da ističeš”, tešio ga je Den. „Sve smo
isplanirali. Muški izlazak skrenuće ti misli s bebe, Dafiju
sa čitave te ‘Mel sage’, a meni, ako Bog da, s Mine i njene
glupe pozivnice za venčanje.”
„Muški izlazak”, rekoh u pokušaju da ga ohrabrim.
„To bi nam i lekar preporučio.”

Pripreme za izlazak pokrenule su bujicu uspomena.

Uspomena starijih od Mel. Zapravo starijih od devojke pre
nje i one pre nje, uspomena iz vremena kada sam imao
sedamnaest godina i kada je svaka subota veče lako mogla
da bude najbolja subota veče u mom životu. Ritual je bio
do u detalj isti svake nedelje:

1) Odgledati „Sastanak naslepo”.

2) Tokom pauze za reklame, neko od mojih
organizovanijih prijatelja pozvao bi s predlogom kuda
bismo mogli da idemo.
3) Verni i ja bismo se posvađali oko toga ko će prvi u
kupatilo. Ja bih izgubio i morao bih da čekam čitav sat dok
ona završi, kada bih otkrio da je potrošila vruću vodu. Dok
bih se tuširao mlakom, opet bi neko od mojih drugara
pozvao i ostavio poruku kod mame o tome ko ide i kuda i
kada da se nađemo.
4) Svi bismo se skupili u pabu „Holibuš“, ćošak dalje
od našeg koledža, pola sata posle dogovorenog vremena,
u odeći u kojoj smo mislili da izgledamo kao da nam je
osamnaest i oblaku „Pako Rabana”.
5) Posle nekoliko pića, glasnog razgovora i nekoliko
šut karti od devojaka iz liceja koje su u pab dolazile
vikendom, autobusom bismo otišli u grad, pravo u neku
diskoteku, iako smo vrlo dobro znali da dve trećine nas
neće ući.

Na to su se subotnje večeri i svodile: druženje,

doterivanje i bezgranični optimizam.

***

Den i ja smo se našli sa Čarlijem u „Haveršamu” u

devet uveče, pola sata posle dogovorenog vremena. Po
izrazu na Čarlijevom licu, rekao bih da je, uprkos
pređašnjem odbijanju, sada bio podjednako uzbuđen kao i
ja. Čak i Den, čije subotnje večeri nikada nisu bile tako
obične, bio je, nekako, pun entuzijazma. Kao da smo se
dogovorili da se pretvaramo da nam se proteklih deset
godina nisu ni dogodile. U narednih nekoliko sati ponovo
ćemo imati sedamnaest godina i uživati u tome. Osećali
smo se divno. Bili smo tako dobro raspoloženi da smo čak
pozvali Grega, koji je slučajno svratio u „Haveršam”, da
pođe s nama. Ideja mu se toliko dopala da je taksijem
odjurio kući, istuširao se i vratio u pab za manje od pola
sata. Sad, kad smo svi bili na broju, mogli smo da pođemo.
 Sviđa mi se ovo!

Klub, s adekvatnim kič imenom „Bugi najts”, nalazio

se u neposrednoj blizini Lester Skvera. Odluka da se ide
na veče sedamdesetih doneta je jednoglasno. Razmišljali
smo da li da pokušamo da uđemo u neku od trenutno
aktuelnih gradskih diskoteka, ali su superpastuvi-
zavodnici (tačnije, Den i ja) bili mišljenja da su žene u
takvim klubovima obično od izbirljivije sorte. Rečju, za
noć garantovanog provoda s devojkama čiji su kriterijumi
podjednako niski kao i naši, veče sedamdesetih bilo je
idealan izbor.
Kad smo kroz dvokrilna vrata ušli u centralnu
prostoriju kluba, osećali smo se kao da smo upravo
zakoračili u 1978. godinu. Ovo je bio svet u kome su „Bee
Gees” bili u jeku popularnosti, Džon Travolta idol
neiskvarene omladine, a zvoncare poslednji modni krik.
Dok smo odlučno gazili preko crvenog tepiha ka baru, a
treperavi lajt šou usporavao naše pokrete, znao sam da će
ovo biti noć koja se pamti.
„Šta piješ?”, viknuo je Greg u mom pravcu.
Pogledao sam u niz flaša iznad bara da dobijem
inspiraciju, ali bez uspeha. „Uzeću jednu ‘stelu’”,
odvratih.
„I ja”, reče Den, gledajući se u ogledalu iza bara.
„Ja vam se pridružujem”, rekao je Čarli, sklanjajući se
s puta grupi žena koje su igrale pijanu kongu. Dok su
prolazile, iz Čarlijevog pravca začu se uzvik iznenađenja.
 „Šta bi?”, pitao sam, okrenuvši se ka Čarliju.
„Jedna me je uštinula za dupe!”, odgovori Čarli s
nevericom.
Čuvši to, Den se okrenuo i šeretski namignuo Čarliju.
„Šta da ti kažem, prijatelju? Ti si, bre, pravi dinamit!”
Den je otišao da traži automat za cigarete, a Čarli u
toalet, ostavivši me samog sa Gregom koji je s
neskrivenim interesovanjem posmatrao devojke u klubu.
„Pogledaj dupe onoj tamo”, rekao je, pokazujući u
pravcu grupe zgodnih devojaka koje su upravo ušle. Bledo
sam se osmehnuo da se Greg ne bi osećao kao kompletan
idiot, ali više od toga nisam hteo da mu udovoljim. Iako
sam od sveg srca za merkanje ženskih oblina, Gregov
tabloidski manir bio je bez trunke suptilnosti i finoće. Kad
smo Den i ja muvali devojke, nikada ne bismo razmenili
ni reč, jednostavno smo znali da je to to – verovatno smo,
s vremenom, do savršenstva razvili kombinaciju trikova
uma u stilu Džedaju i nepogrešivog osećaja za pravi
trenutak. Gregova prostota potpuno je obesmislila
večerašnji izlazak. Mel mi je sada zaista nedostajala.
Kad je Greg otišao u toalet, ostavivši me da čuvam
stražu pored četiri piva na šanku, odmah sam se setio Mel,
tačnije, Mel i njenog novog izabranika, Roba 1.
Mora da su večeras zajedno. Mogu da ih zamislim:
Rob 1, vrlo pažljiv prema njoj, priča joj zanimljive priče,
čini da se oseća posebnom – radi sve što sam radio i ja
kada sam je upoznao. Mel ga gleda u oči, guta svaku
njegovu reč, opijena uzbuđenjem koje stvara iščekivanje.
Prestao sam da mislim o tome, ali sam se osećao gore
nego ikada.

Do ponoći smo svi potonuli. Čarli je poslednji sat

proveo gledajući na časovnik i gunđajući kako je odslužio
svoje po noćnim klubovima i kako bi hteo da bude u
krevetu sa svojom ženom, kako i doliči jednom
normalnom, oženjenom tridesetčetvorogodišnjaku. Na
naslonu za ruke sofe u separeu sedeo je smrknuti Den,
povremeno otpijajući po gutljaj iz svoje čaše. Veći deo
večeri proveo je mršteći se na Grega na podijumu, svog
zajapurenog u potrazi za nekom bespomoćnom devojkom.
Nismo samo Den i ja postali svesni ironije da je Greg,
jedini od nas koji je bio veren, isto tako jedini koji je
večeras razgovarao s pripadnicom suprotnog pola. Čak je
i Čarlija – oženjenog čoveka – neko štipnuo za dupe.
Toliko o superpastuvima-zavodnicima.
„Već vidim šta će se dogoditi”, rekao je Den, iritiran.
„Greg će zbrisati s onom devojkom. Neverovatno. Kako to
da žene ne mogu da namirišu luzera kad prosmrdi pored
njih.”
„Baš depresivno, je l’ da?”, rekoh, složivši se s njim.
„Imaš nas, dva mlada, slobodna momka bez obaveza i
imaš njega, ne tako mladog, sigurno ne tako zgodnog i
pred venčanjem. Zaista ne znam šta lepa En vidi u njemu.”
„Takve su ti žene”, oglasi se Den. Osećao sam da je na
redu jedan od njegovih govora na temu „Eto, takav ti je
život.”
„One veruju da se u svakom bezdušnom đubretu krije
mali dečak koji žudi za ljubavlju. Međutim, njihova teorija
ne stoji...”, Den ponovo baci pogled na Grega... „jer one
ne shvataju da postoje i takvi bezdušna đubrad, koju možeš
preseći napola, samo da bi unutra otkrio još bezdušne
đubradi.”
Kao da je hteo da se nadoveže, di-džej je pustio
prigodnu „Preživeću”, Glorije Gejnor, i mesto je
kompletno eksplodiralo. Devojka, možda studentkinja, s
neonski plavom afro perikom, prišla je „separeu ukletih”
i, ne rekavši ni reč, zgrabila me za ruku i povukla na
podijum. Odluku je trebalo doneti u deliću sekunde:
odupreti se i pokazati bar mrvu samopoštovanja ili se
predati i svima staviti do znanja koliko si očajan. Na kraju
sam se predao jer sam, očajan ili ne, video da je devojka,
uprkos perici, vrlo zgodna.
Nasmešila mi se i počela da se obrće oko svoje ose kao
da joj život od toga zavisi. Znala je sve reči i čak puckala
prstima u ritmu muzike. Izgledalo je da joj je koncept
blama potpuno nepoznat. Njeno samopouzdanje bilo je
zarazno i sve moje inhibicije su nestale u roku od nekoliko
sekundi, pa sam i ja počeo da se vrtim po podijumu i osetio
kako me depresija napušta u ritmu muzike.
„Kako se zoveš?”, viknula je plava afro devojka,
pokušavajući da nadjača muziku.
„Dafi!”, viknuh i ja. „A ti?”
„Ema!” Ispružila mi je ruku. „Ema Anderson. Drago
mi je što smo se upoznali, Dafi!”
Nastavili smo da igramo i ja sam primetio ne samo da
Ema ima najlepše zeleno-sive oči koje sam ikada video,
već i da ih koristi da me uvuče u svoj fanki svet. Pokušavao
sam očajnički da se setim šta bi trebalo da uradim u
ovakvoj situaciji. Procedura „odvajanja” osobe suprotnog
pola trebalo bi da bude kao vožnja biciklom – nešto što se
ne zaboravlja: ipak, nisam mogao da se setim šta treba da
radim.
Kad se pesma završila, okrenuo sam se da zbrišem, ali
me je Ema uhvatila za rukav košulje i nije htela da me
pusti. Bacao sam očajničke poglede u pravcu Dena i
Čarlija koju su očigledno uživali u predstavi na podijumu.
Greg, i dalje s istom devojkom, uputio mi je podmukao
osmeh koji kao da je govorio: „Ura! Obojica smo upecali
po jednu!”
Baš kad sam pomislio da stvari ne mogu biti gore nego
što su, začuli su se „Village People” i njihova „YMCA”,
prva na listi ploča koje sam mrzeo iz dubine duše. Verni je
za svoj deseti rođendan od tetke Ketlin dobila dvostruki,
kompilacijski album disko hitova koji se zvao „Boogie’s
Greatest Hits Vol. 2”. U narednih nekoliko meseci, moja
sestra je neprekidno puštala „YMCA”, glumeći „The Kids
From Fame”. Svaki put, ona bi bila Koko, a ja bih morao
da budem Liroj ili da trpim najžešću „indijansku vatru” na
svetu. To nije bilo fer. Znao sam da je Koko žensko, ali
ona je bila milion puta zanimljivija od prokletog Liroja.
Zato sam mrzeo „Village People”. Osvrnuvši se po klubu,
shvatio sam da sam u manjini. Poput zova koji je našao put
do svakog pijanog mozga u diskoteci, prvi taktovi pesme
privukli su vesele gomile iz pravca bara, toaleta i separea
pravo na podijum.
„Sviđa mi se ovo!”, vrištala je Ema uzbuđeno.
„I meni!”, vrisnuh i ja. „I meni!”
Do kraja pesme, znojem natopljena košulja bila mi je
zalepljena za leđa i ispod miški. Ema me je odlučno vukla
za ruku sve do praznog separea uz ivicu podijuma,
priljubivši se uz mene što je bliže mogla. Još samo malo, i
sela bi mi u krilo. „Vrućina je, zar ne?”, reče zadihano.
Skinula je svoju afro periku i razbarušila kratko ošišanu,
smeđu kosu. „Kladim se da si mislio da stvarno imam
plavu kosu!” Širok osmeh obasja njeno šarmantno lice.
„Reci mi, kakvo je to ime Dafi?”
„Dafi je moje prezime”, priznao sam stidljivo. „Zovem
se Ben, ali mi se to ime ne sviđa. Mnogo više odgovara
jorkširskom terijeru.” Krajičkom oka spazih Dena kako se
šunja okolo. Pogled na njega vratio me je u realnost. Ovo,
jednostavno, nije bilo kako treba. Sedeo sam ovde s
nepoznatom, pomalo ludom devojkom koja nije bila Mel.
Bilo je vreme da sebi priznam da nisam nikakav
superpastuv-zavodnik.
„Slušaj”, objasnih. „Moji prijatelji i ja moramo uskoro
da krenemo.”
„Na neko interesantno mesto?”
Odlučno odmahnuh glavom. „Kući.” Ema sugestivno
podiže obrve. „Radim ujutru, znaš”, brzo sam dodao, a
onda, iz nepoznatog mi razloga, napravih pokret rukama
kao da kopam.
„A, ti si fizikalac?”
„Da. Između ostalog.”
„Kakva vrsta fizikalca?”
„O, pa znaš već., neke teške stvari pomeriš ovde, neke
onde. Posao fizikalca svodi se na pomeranje teških stvari.”
Provokativno je oblizala usne i čvrsto stegla moju
desnu mišicu. „Mmmm. Otud, znači, ovako divna građa.”
Shvativši da sam se već isuviše zaglibio, a kako ne
umem da plivam u živom pesku, pokušah da zbrišem pre
nego što potonem. Međutim, njene ruke bile su čvrsto
stisnute oko moje mišice, a celom svojom težinom držala
me je usidrenog za sofu. „Još nisam završila s tobom”,
rekla je prepredeno. „I ne ideš ti nikud dok ja ne krenem.”
Zar je moguće da su se stvari ovoliko promenile od
kada sam poslednji put muvao nekoga?, pitao sam se.
Siguran sam da sam ja bio lovac, a ona lovina. U pokušaju
da se smirim, razmotrio sam mogućnosti:
a) Mogao bih da odolim njenim napadima (i sigurno se
pokajem sutradan);
b) Mogao bih da se prepustim njenim napadima (i
sigurno se pokajem sutradan);
c) Mogao bih da odložim njene napade (i prekosutra
smislim šta ću).
Moralo je biti „c”.
„Zaista moram da krenem”, rekoh čvrstim glasom,
„ali, hoćeš li da izađemo na piće sledeće nedelje?”
 „Da, super”, rekla je klimajući glavom oduševljeno.
„Gde živiš?”
„Mazvel Hil”, odgovorio sam. Ne mogu da verujem.
Moj prvi pravi sudar za četiri godine, a da se nisam ni
potrudio! Možda ja ipak jesam superpastuv-zavodnik. „A
ti?”
„Hornsi”, odgovorila je, nestašno se poigravajući
svojom afro perikom. „Znaš gde je ‘Kingfišer’ u Krauč
Endu? Tamo je lepo.”
„Ne znam, ali ću naći. Zvuči odlično. Šta kažeš na
utorak?”
„Ne mogu”, rekla je, odmahujući glavom.
„Sreda?”
Opet je odmahnula glavom. „I pre nego što me pitaš,
ne može ni četvrtak.”
„Zauzeta ispitima?”, pitao sam u nadi da joj se i dalje
sviđam.
„Ne baš”, odgovori lukavo. „Samo će mi matorci
odlepiti ako ponovo počnem da izlazim uveče kad idem u
školu.”
Da je postojala mogućnost da se zemlja otvori i
proguta me celog, ništa me ne bi usrećilo kao to. Ovom
sam životu iskreno dao šansu, ali sada je sudbina otišla
predaleko; bio sam degradiran na ćaskanje s devojčicom
za koju veče sedamdesetih nije kič zabava, već lekcija iz
praistorije.
„Mislim da... Ja...” Nisam uspeo da završim rečenicu,
jer nam je iznenadna pometnja na podijumu privukla
pažnju. Kad smo ustali da vidimo šta se dešava, ugledao
sam Dena i Grega kako se rvu na podu. Iskoristio sam
priliku da klisnem od Eme i dođem do Čarlija, koji je
stajao s druge strane i, s pivom u ruci, posmatrao šta se
događa.
 „Znao sam da će se veče završiti nevoljom”, reče Čarli,
mahnuvši rukom u pravcu Dena i Grega.
„Šta se dešava?”, pitao sam.
„Čarli lagano otpi dug gutljaj iz čaše. „Greg se povatao
s tom devojkom s kojom je igrao, Den je otkačio i eto ti.”
Ponovo je pokazao na naša dva prijatelja na podu. „Kao
što sam i rekao, bolje da sam ostao kod kuće.”
Izbacivači, nestrpljivi da opravdaju svoje postojanje,
stvorili su se kraj podijuma u roku od par sekundi i već
vukli Dena i Grega napolje, uz minimalnu gužvu. Čarli i
ja smo pošli za njima i dok su oni silom izbacivani, nas
dvojica smo sakupili i pružili svoje brojeve ženi na
garderobi. Kad sam se okrenuo da krenem, s Gregovim
kaputom u ruci, neko me je zaustavio.
„Mislio si da odeš, a da se ne pozdravimo?”, začuh glas
iza sebe.
Okrenuo sam se. Bila je to Ema. Pod fluorescentnim
svetlom u holu, bilo je očigledno da je daleko mlađa nego
što mi se u prvi mah učinilo, ali svakako vrlo lepa. U stvari,
ona je bila upravo tip devojke za koju bi
sedamnaestogodišnji ja rado umro, ali evo me kako je,
jedanaest godina kasnije, odbijam. Ispada da je, na kraju
krajeva, sve stvar tajminga.
„Žao mi je”, izvinio sam se. „Kao što vidiš, moji
prijatelji su se uvalili u nevolju. Zaista moram da krenem.”
„Pretpostavljam da naš izlazak sledeće nedelje takođe
otpada?”, rekla je tiho.
Klimnuh glavom. „Da, mislim da je tako.”
„Zato što imam šesnaest godina, je li?”
Ponovo klimnuh. „Može i tako da se kaže.”
Podigla je ruku da mi namesti rever jakne i nežno me
poljubila u obraz. „Onda, bolje pođi.”
„Da”, rekoh, dok je trag njenog poljupca lagano
bledeo. „Valjda.”

Kad sam izašao napolje, Čarlija i Dena već nigde nije

bilo, a Greg je bezuspešno pokušavao da zaustavi crni
taksi. „Taksisti ne vole previše mušterije s krvavim
košuljama”, rekoh, dodajući mu njegov kaput.
„Hvala”, reče Greg i zgrabi kaput iz moje ruke. „Ako
tražiš tvoje pajtose, otišli su.”
„Pa, šta se, konačno, dogodilo?”, pitao sam, gledajući
u njegov krvav nos.
„Bolje pitaj tvog drugara Dena.” Preturao je po
džepovima. „Gledao sam svoja posla, a onda je on prišao i
počeo da mi drvi kako ne bi trebalo da varam En, kao da
se to njega tiče.” Na kraju je dobio ono što je tražio.
Izvadio je upaljač i zapalio cigaretu. „Tako je sve počelo.
On je budala.”
Den je pogrešio što je tako krenuo na Grega, ali je bio
u pravu. Bio sam umoran od udovoljavanja Gregu i
tolerisanja njegovog deplasiranog ponašanja, ali nisam
imao nameru da mu držim predavanja o njegovoj gluposti
– jednostavno neću više da se gnjavim time da ga viđam.
Ispružio sam ruku. „Vidi, žao mi je zbog svega što se
dogodilo, u redu? Hajde da se rukujemo.”
Ignorišući me, Greg je bacio cigaretu na pločnik i ušao
u crveni datsun čeri, za čijim volanom očigledno nije bio
taksista privatnik, već matori perverznjak u potrazi za
partnerom koji ga odvede nekuda u noć.
Bio sam sam i bilo mi je pomalo hladno i razmišljao
sam šta da radim. Nisam preterano želeo da se vratim kući,
jer iako je noćni vazduh ublažio delovanje alkohola, još
me je držalo dobro raspoloženje. Postigao sam cilj.
Ponovo sam imao sedamnaest godina, jurio devojke i
uvalio se u frku, i osećao se tako dobro da nisam želeo
ponovo da budem Gospodin Dvadeset Osam, sam i
dosadan.
U očajničkoj želji da noć potraje još malo, odlučih da
svratim u „Komedijaški podrum”, mali klub na Long Ejkru
u kome smo Den i ja povremeno nastupali. Prilično dobro
sam poznavao momke na ulazu, a unutra je morao biti bar
neko s kim ću moći da ubijem vreme.
Bez oklevanja pohitah kroz gužvu na Lester Skveru i
baš kad sam hteo da pređem Čering Kros Roud, pogled mi
se prikova za muškarca i ženu koji su se držali za ruke
nasred ulice, čekajući da neprekidna kolona vozila zastane
da bi mogli da pređu.
Pogledao sam u ženu i skamenio se.
Žena mi je uzvratila pogled i skamenila se.
Muškarac je pogledao ženu, pa mene, i skamenio se i
on.
Pogledao sam muškarca i ženu i nadmašio zajednički
užas na njihovim licima deset puta.
Kakve su bile šanse da se ovo dogodi? Milion prema
jedan. Kad bi ovu vrstu sreće koristile sile dobra umesio
zla, pomislih.
„Dafi”, reče očigledno zbunjena Mel, zaustavivši se
baš ispred mene.
„Mel”, izustih, sav pometen.
„Sa nastupa?”
„Ne”, odgovorih nesigurno. „Gde si ti bila?”
„Na večeri”, rekla je.
„Neko lepo mesto?”
„Ajvi”, promrmljala je tako tiho da bi je čak i neko
gluv, ko ume da čita s usana, teško razumeo.
„O”, prozborih. To je bio jedan od restorana u koje je
oduvek želela da ide. Obećao sam joj da će prva stvar koju
ću uraditi kad mi krene biti da je odvedem u taj restoran.
„A, gde si ti bio?”, pitala je, nervozno vrteći dugme na
kaputu.
Pokušao sam da u glavi kreiram neki fini večernji
provod i duhovitu opasku, ali mi nije uspelo. „Veče
sedamdesetih”, priznao sam. Nisam mogao a da ne
poredim naša dva provoda. Mel je provela veče u jednom
od najboljih londonskih restorana, dok sam ja imao jeftinu
zabavu s drugarima u groznom klubu s atmosferom iz
sedamdesetih. Želja mi se ispunila ponovo sam imao
sedamnaest godina, bio sam bez para i bez devojke.
„Kako je bilo?”, Mel je jedva skrivala osmeh.
„Dobro”, rekoh, slegnuvši ramenima.
„Gde je Den?”
„Morao je kući ranije”, objasnih neuverljivo.
Kao da ga je neko uključio, Melin pratilac, za koga
sam se do tada nadao da je samo blistavi proizvod moje
mašte, napokon odluči da progovori.
„Zdravo, ja sam Rob”, rekao je, pruživši mi ruku. Bio
je visok i lep na neki jasno definisan način, poput
manekena koji reklamiraju donji veš u „Gratan” katalogu,
i imao je dubok, autoritativan glas kao spiker na televiziji.
Protresoh mu ruku.
„Izvinite, tako sam nepristojna”, reče Mel, preuzevši
kontrolu nad situacijom. „Nisam vas ni upoznala. Dafi,
ovo je Rob.” Nehajno je mahnula u pravcu njegovih grudi,
a meni se učinilo da lepo vidim kako mu se namreškaše
mišići ispod tamnoplavog sakoa klasičnog kroja. „Robe,
ovo je Dafi.” Mahnula je (nadam se nehajno) u pravcu mog
stomaka koji očigledno nije radio ništa ispod moje
pamučne majice.
„Drago mi je što smo se upoznali, Robe.” Klimnuh
glavom.
 „I meni”, reče Rob i klimnu glavom u mom pravcu.
Mel je još gledala u moju majicu. „Imaš krv tu.”
Pogledao sam u svoj stomak i pokušao da se
nasmejem.
„Nije moja, Gregova je”, objasnio sam i brzo dodao,
„Previše duga priča da vas gnjavim njom.” Pogledao sam
na sat, kao da sam krenuo nekuda. „Bolje da požurim. Ne
volim da kasnim.” Zastao sam, ne znajući šta dalje. „Lepo
što smo se opet videli, Mel.” Bez ikakvog razloga,
oduševljeno joj protresoh ruku. Pogledala me je kao da
sam poludeo. Klimnuh glavom u pravcu Roba 1. „Drago
mi je što smo se upoznali, Robe.”
„Zdravo, onda”, reče Mel, prikačivši mali, tužan
osmejak na kraj rečenice.
„Da, vidimo se”, reče Rob, dok se u njegovom glasu
osećalo intenzivno zadovoljstvo. Kao da je hteo da kaže:
„Dok te noćas nisam sreo ti si imao moć, ali sada vidim da
nemam razloga za strah, jer ti si niko i ništa.“
„Nadam se”, odgovorih, a ton mog glasa, odavao je
intenzivni čemer i kao da je govorio: „Ti voziš veliki auto,
nosiš skupa odela i imaš prokleto čvrst stisak ruke – u
pravu si, ja jesam niko i ništa.”
 Znaš već, vesela, raspoložena...

Otvorio sam oči i pogledao okolo, trepćući. Pre samo

nekoliko sekundi, Mel je strasno izjavila: „Ko pobedi u
ovom dvoboju, dobiće moje srce.” Ne časeći časa,
dohvatio sam oružje koje mi je bilo pri ruci (omanje pile
spremno za kuvanje) i preteći zamahnuo u pravcu Roba 1.
Konačno, pomislio sam. Osveta! Nažalost, prva runda
meča Dafi protiv Roba 1 bila je samo san.
Još sam bio u odeći od sinoć. Pomirisao sam svoju
majicu. Pivo. Dim cigareta. Čili sos sa kebaba. Još jednom
se osvrnuh oko sebe. Gde sami Nisam bio u krevetu. Bio
sam na kuhinjskom podu. Dobro, pomislih zadovoljno.
Bar sam kod kuće. Ustao sam tresući se kao tek rođeni
Bambi i lutao pogledom po sobi, čekajući da mi se podigne
sistem memorije. Ono što me je u trenu ulogovalo bile su
hrpe tosta razbacane svud po sobi. Tost. Svega sam se
setio. Bio sam u lovu na tost.
Pometen do krajnjih granica svojim susretom s Mel i
Robom 1, otišao sam do kluba komičara i tamo nastavio
da pijem, prošavši sve faze od glupavog osmeha i klecavih
nogu pa sve do pitanja „Kako da se popnem gore?” U četiri
ujutru, neko me je izbacio iz kluba i otpratio do taksija.
Vozač me je pitao kuda želim, a ja sam mu rekao Mazvel
Hil – što je samo donekle rešilo problem, jer su se stvari
naglo iskomplikovale kad smo tamo stigli, a ja nisam bio
u stanju da pojam suzim bar još malo. Pošto sam ga
naterao da vozi po kraju nekih dvadeset minuta, konačno
sam se setio gde živim. Čim sam ušao u kuću, otišao sam
pravo u kuhinju da napravim tost i, u nekom od ta tri
minuta koliko je hlebu potrebno da porumeni, rekoh sebi:
„Samo malo da odmorim oči”, i zaspah istog trena.
Međutim, nikako nisam mogao da se setim zašto sam
smrdeo na čili sos.
Pošto je bila nedelja, proveo sam najveći deo dana u
krevetu, gotovo nepokretan. Tokom trećeg mog dremeža
tog dana, svratila je Verni, probudivši me iz vrlo dubokog
i mirnog sna i okomivši se na mene svom silinom. Izgleda
da se Čarli taksijem vratio kući s Denom i da se Den, negde
usput, ispovraćao po njemu. Međutim, to nije bio razlog
što je Verni bila ljuta na mene.
„Sad ga i sama pomisao na bebu baca u očaj”, grdila je
Verni, glasnije nego što je čovek u delikatnom stanju
poput mog mogao da podnese. „Zahvaljujući vašem
besmislenom ‘provodu koji se pamti’, ubedio je sebe da je
matori prdež u papučama i s lulom. I ja bih vam bolje
isplanirala taj vaš muški izlazak!”
Kada sam se, nekoliko sati kasnije, potpuno oporavio
od sestrine ofanzive i konačno pomolio nos iz svog
gnezdašceta, u hodniku naleteh pravo na Dena. Sudeći po
stanju u kom je bio, s kosom koja se pod pravim uglom
lelujala oko njegove glave, neobrijanog lica i mrljama
stvrdnute krvi oko nosa, izgleda da je i on tek ustao iz
kreveta.
„Dobro si, prijatelju?”, rekao sam dok smo ulazili u
dnevnu sobu. „Sofa je moja”, dodadoh, ubrzavši korak da
bih mogao da legnem na nju pre Dena.
„Kako hoćeš”, reče Den, smrknuto se uputivši ka
fotelji.
„Imaš još krvi na nosu.”
Prešao je šakom preko lica da obriše nos, pomirisao je
i olizao. „To nije krv. To je čili sos. Iskreno, pojma nemam
kako je dospeo tu. Kebab nisam jeo nedeljama.” Seo je na
fotelju i menjao televizijske kanale. Pošto nije bilo ničeg
zanimljivog, utišao je ton do kraja. „Kad si stigao kući?”,
pitao me je, češkajući se po potiljku.
„Mora da je bilo oko pola šest. Sigurno bih došao
ranije, ali sam zaboravio gde živimo.” Zastadoh i osvrnuh
se po sobi. „Sinoć sam naleteo na Mel.”
„Loše vesti?”, dodao je Den, pravilno protumačivši
izraz na mom licu.
„Najgore moguće.”
„Šta? Nije valjda bila s novim momkom?”
Klimnuh glavom.
„Baš mi je žao, prijatelju. Život je stvarno sranje.”
„Stvarno jeste.”
„Kakav je, onda?”, pitao je Den. „Pretpostavljam da je
kao oni majmunoliki likovi na reljefima.”
„Nisam ja te sreće”, rekoh, raširivši ruke u stranu.
„Zamisli da sam ova ruka ja.” Mahnuh desnom rukom.
„Sad zamisli da je ova ruka on.” Mahnuh levom rukom.
„Sad zamisli milione različitih tipova muškaraca između.
Eto, takav je. Ni nalik meni.”
„Uredan, bogat, čovek od karijere, duhovit... tako
nešto, je li?” reče Den.
„Upravo tako”, tiho izgovorih. „Baš sam to hteo da
kažem. Mislim da je Mel konačno našla ono što je tražila.”

Ponedeljak ujutru!
7.00
Ponedeljak ujutru!
7.00
Ponedeljak ujutru!
 7.00
Ponedeljak ujutru!
7.00

Budilnik je zazvonio, iščupavši me iz najgore od

najgorih noćnih mora u koje vas „nurofen” može baciti.
Kad sam imao sedamnaest godina, efekti subotnjeg
provoda obično bi iščileli najkasnije do nedeljnog ručka.
Kada mi je bilo dvadeset pet, počeo bih da se osećam
gotovo kao čovek negde oko popodnevne serije. Ali sada i
ovde, sa dvadeset osam godina, dok mi je mozak pulsirao
kao da će svakog časa da eksplodira i po unutrašnjosti
moje lobanje raspe sivu masu i uspomene, ozbiljno sam
sumnjao da ću se ikada u potpunosti oporaviti.
Istuširan, obrijan i obučen za posao, bacio sam pogled
na sat. Kasnio sam. Jurio sam po stanu u pokušaju da
istovremeno pronađem levu cipelu, odgledam jutarnji
program i pojedem žitarice. Pošto sam našao cipelu,
isključio televizor i ostavio nabrekle pirinčane žitarice na
polici, izleteo sam iz stana, sjurio se niz stepenice do
zajedničkog predvorja, uzeo poštu i izjurio napolje.
Šarolik skup duša koji je uvek bio na mojoj autobuskoj
stanici u vreme kad sam išao na posao već je nestao – pre
pet minuta ga je odnela moja redovna stotridesetšestica u
7.33. Umesto njih, na stanici je stajala vrlo slična gomila
stranaca čudnog izgleda, koje je moje prisustvo uznemirilo
isto koliko i mene njihovo. Video sam kako su me ćuteći
prihvatili, misleći zabrinuto: „Ko je on? On nije jedan od
redovnih. On nije jedan od nas!”
Posle deset minuta njihovih pogleda u tišini, autobus
je napokon stigao. Odahnuvši s olakšanjem, ušao sam
unutra, pokazao vozaču povlasticu i seo na uobičajeno
mesto, s leve strane, sasvim pozadi – instinkt koji sam
izgradio dok sam se švercovao kao klinac. Dok je autobus
poskakivao Arčvej Roudom, pregledao sam poštu: poziv
da podignem Barklej kreditnu karticu, razglednica iz
Lancerota od kolege s koledža i koverat na kome sam
prepoznao rukopis svoje majke.

Dragi Bene,
Ovo pismo je stiglo za tebe u petak. Mislila sam da je
važno, pa ti ga šaljem. Nadam se da je kod tebe sve u redu.
Ne zaboravi da uvek možeš da računaš na mene.
Voli te mama.

Zavirio sam u veliki koverat i iz njega izvukao manji.

Poslat je iz Londona, a adresa na njemu bila je ispisana
muževnim rukopisom. Otvorio sam ga. Pročitao. Pročitao
ga još jednom. Pogledao kroz prozor. Pogledao u pismo
još jednom, nešto duže ovoga puta. Zgužvao ga u čvrstu
loptu i izašao iz autobusa.

U Melinoj kancelariji bilo je kao u košnici. Telefoni su

zvonili svakih trideset sekundi, a na njih odgovarali ljudi
koji su na bleštavim stolicama sedeli za bleštavim
stolovima, okruženi palmama u bleštavim saksijama. To
je, rečju, najmodernija kancelarija u koju sam ikada
kročio, mada sam očekivao da reklamno odeljenje TV
kompanije izgleda upravo tako. Za dve godine koliko je tu
radila, Mel je uspela da probije svaku „staklenu tavanicu”
koju su imali i postane jedan od vodećih menadžera.
Stojeći na recepciji, strpljivo sam čekao da sekretarica
plamene kose završi s listanjem primerka časopisa
„Hello”, pa da oglasim svoje prisustvo. U trenutku kad
sam pomislio da je to što sam došao jedna, zapravo, vrlo
loša ideja i da je bolje da odem, pogledala me je preko
fotografija španske kraljevske porodice i rekla ozbiljno:
„Danas je prava ludnica ovde. Mogu li da vam
pomognem?”
„Hteo bih da razgovaram s gospođicom Benson.”
„Imate li zakazano?”
„Ne, bojim se da nemam.”
„Iz kog ste preduzeća?”
„Nisam iz preduzeća.”
Podigla je slušalicu i pogledala me upitno. „Pa, šta da
joj kažem – ko želi da je vidi?”
„Recite joj, čovek zbog koga joj je mleko išlo na nos.”
„Imaš tačno minut.”
Onog sekunda kad sam ušao u hladan, ogroman
prostor veličine avionskog hangara koji je bio njena
kancelarija, znao sam da je Mel ljuta što sam tu. Nikada
pre nisam bio kod nje na poslu. Osvrnuo sam se oko sebe,
tražeći nešto njeno. Na prozorskoj dasci stajali su gerberi
(njeno omiljeno cveće), a na stolu fotografija njenih
roditelja. Moje slike nije bilo, što me je zaista rastužilo.
Znao sam pouzdano da je nekada stajala tu, jer mi je to ona
rekla – nas dvoje dok jedemo sladoled na plaži u
Padingtonu. Mada, nije bilo ni fotografije Roba 1, što sam
shvatio kao nekakav plus.
Preda mnom je ponovo bila „tvrda” Mel, na čijem se
licu odražavala ne samo nepopustljivost, već i blaga
dosada. Želeo sam da me pita šta se dogodilo, ali ona nije
progovorila ni reč, pa nisam ni ja. Počela je da odbrojava:
„Tri, dva, jedan.” Kad je došla do nule, brzo je izgovorila:
„Možeš da ideš”, i počela da petlja s mišem kao da će tog
trenutka početi da radi. Bez reči, okrenuo sam se i izašao
napolje.
Dok sam stajao ispred bleštavog, hromiranog lifta,
čekajući ga da me izbavi iz ovog bleštavog zatvora i
pitajući se zašto sam kog vraga i dolazio, čuo sam kako se
vrata otvaraju i okrenuo se. Ugledao sam Mel – ne „tvrdu”
Mel, već moju Mel. Prijalo mi je što joj je još bilo teško da
se naljuti na mene, iako više nismo zajedno.
„Sačekaj, Dafi!”, pozvala me je. Čekao sam. „Imam
pola sata pre sledećeg sastanka. Hoćemo li na kafu?”
„Znaš da ne pijem kafu”, odgovorio sam, a ona se
samo nasmešila.

Odvela me je u mali kafe iza ćoška. Nisam mnogo

pričao dok smo išli tamo i bilo mi je jasno da je ovo za nju
pravo mučenje, ali da se, ipak, trudi. Kako je bilo toplo,
sunčano prepodne, Mel je predložila da sedimo napolju i
otišla unutra da nam donese piće, dok sam nam ja odabrao
sto. Dve poslovne žene bile su zadubljene u razgovor za
stolom iza našeg, dok je pored mene mlada žena nalik
Španjolki doručkovala sa svojim brbljivim klincem. Šta
god se dogodilo, pomislio sam, usredsređen na svoj odraz
u prozoru kafea, život uvek ide dalje.
Mel se vratila sa šoljom kapućina i sokom od
pomorandže i sela kraj mene. „Pa, šta je bilo?” Upalila je
cigaretu.
Mel nikada nije pušila.
„Jesmo li mi... prijatelji?”, pitao sam oklevajući.
„O tome je, znači, reč?”
Klimnuo sam glavom. „Delimično.”
Podigla je obrve i otpila gutljaj kapućina. Gledao sam
netremice kako pena lagano nestaje s ruba njene šolje. „Ne
želim da budem gruba, Dafi. Ti znaš da mi je još stalo do
tebe. Ali, ja nisam od kamena. Mislim da nam cela ta stvar
s prijateljstvom neće uspeti. Znam da sam ti rekla da i ja
to želim, ali ne mogu to da zamislim. Ne mogu. Ne posle
svega što smo imali.”
Duboko sam udahnuo i lagano ispustio vazduh. „Ne
kažem da je lako. Kažem ti da je to ono što želim. Hoću da
kažem, mislim da bi to bilo dobro za nas. Obećavam da se
neću mešati u tvoj život. U redu?”
Slegnula je ramenima, što je moglo značiti i da i ne, i
povukla još jedan dim iz cigarete koju uopšte nije trebalo
da puši. „Moramo da vidimo kako će to ići, Dafi. Ne mogu
ništa da obećam.”
Sedeli smo u tišini dok sam ja ispijao svoj đus u šest
velikih gutljaja, a ona pijuckala svoju kafu i pušila
cigaretu. Gledao sam dve poslovne žene kako ustaju i
odlaze i konobaricu koja je izašla da krpom obriše sto.
Pogledao sam u Mel i osetio da ima još nešto da mi kaže.
„Još si ljuta na mene zbog onoga s veridbom?”
„Da, potpuno si u pravu, ljuta sam. Zaboga, zar si
mislio da sam zaboravila da nisi hteo da se oženiš
mnome?”
„Ne”, rekao sam , ustuknuvši. „Ne znam da li ću ikada
uspeti da ti to nadoknadim. Ne verujem da je to uopšte
nešto što se može nadoknaditi.” Zastao sam. „Misliš li da
ćeš ikada prestati da budeš ljuta na mene?”
„Ne znam”, odgovorila je. Tiho se nasmejala.
„Verovatno ne.”
Pokušao sam da izgledam pokunjeno, a moj me je
odraz u prozoru kafea uverio da i ne moram suviše da se
trudim. Počeo sam da kapiram celu tu stvar s kajanjem.
Sad mi je to izgledalo potpuno prirodno. Sisao sam
kockicu leda, kotrljao je po ustima i onda je vratio u čašu.
Pokušavao sam da nađem reči koje bi značile „žao mi je”,
a da ne zvuče šuplje i prazno. Zavirio sam u svaki ćošak,
ali njih nigde.
„Onaj momak”, rekoh posle nekoliko trenutaka. „Onaj
s kojim sam te video u subotu. Novi dečko?”
Odmahnula je glavom. „Ne baš.”
 Osetio sam kako mi disanje postade brže, stisnuh sve
palčeve koje sam imao i uspravih se tako naglo da sam
uspeo da oborim pepeljaru sa stola. Molim te, Bože,
pomislih dok sam je podizao. Molim te da on bude samo
prijatelj. Još bolje, njen davno izgubljeni brat. Ili još bolje,
zalutali evnuh s kojim se sprijateljila. Sve, samo ne dečko!
„Sećaš li se kad smo se upoznali?”, poče Mel. „Bila
sam upravo raskinula s nekim. Pa, taj neko je... Rob.”
Proklinjao sam sebe što sam za njenog misterioznog
muškarca imao tako smešno optimistična objašnjenja.
Dvoje, rekoh sebi, definitivno poslednji put da na život
gledam s vedrije strane.
Rob.
Znao sam da postoji, ali sam sad zapamtio i njegovo
ime.
Rob.
Iako sam siguran da mi je tada rekla kako se zove, bio
sam isto tako siguran da sam tu informaciju odbacio istog
trena.
Rob.
Imena svih muškaraca moje bivše devojke sigurno
nisu bila ono što sam želeo da se vrzma po ćelijama mog
mozga.
„Ponovo izlaziš s Robom s kojim si se zabavljala dve
godine? Onaj Rob, koji te je prosio? Rob koji te je ‘gušio’?
Rob koga si otkačila jer nisi htela da živiš s njim?”,
uzdahnuh sarkastično. „O, taj Rob – da, naravno da se
sećam.”
„Da, taj Rob”, rekla je Mel, tolerišući moju klinačku
duhovitost. „Naletela sam na njega u baru ‘Cink’ vrlo brzo
pošto smo ti i ja raskinuli. Počeli smo da pričamo o starim
vremenima i razmenili brojeve telefona i ja o tome nisam
više mislila. Pozvao me je na kuću nekoliko dana kasnije i
pitao me da li želim da izađem s njim na večeru. Najpre
sam rekla ne, ali sam onda pomislila: ‘A, zašto da ne?’
Zašto moram da sedim kod kuće i plačem svake večeri dok
ne zaspim? Zašto ne bih izašla i dobro se provela? I to sam
i uradila. Ne izvinjavam ti se zbog toga, Dafi. Ni
najmanje.” Zaćutala je da umiri disanje. „Da li je to
odgovor na sva tvoja pitanja?”
Ne. Ni izbliza. Ali, mislim da je bolje da neke stvari ne
znam. Nisam mogao ništa da je pitam. Njeno pitanje
predstavljalo je izazov svoje vrste – terala me je da se
suočim s posledicama onoga što sam uradio. „Da li te on
čini... znaš... srećnom?”, čuo sam sebe kako pitam.
Nasmešila se. „Ne liči na tebe da koristiš eufemizme,
Dafi.”
Mel je mislila da govorim o seksu, očigledno ne
shvatajući da ja nikada, pa ni sada, ne bih govorio o tome
kako ona i Rob vode ljubav. „Ne, nisi me razumela”,
objasnih. „Mislio sam to što sam te pitao: da li te on čini
srećnom? Znaš već, veselom, raspoloženom...?”
Mel je izgledala zbunjeno. Mislim da ovo nije
očekivala. „Da. Čini me srećnom.”
„To je dobro”, rekoh. „Ti zaslužuješ da budeš srećna.”
A onda je usledila još jedna od onih dugih pauza od
kojih se, činilo mi se, moj život sastojao. Bilo je sasvim
moguće da sam postao zavisnik od pauza. „Samo još ova
pauza, dobro, možda još jedna.” Koliko će još vremena
proći pre nego što počnem da se muvam po sumnjivim
pabovima, tražeći dilere drogom koji trguju pauzama?
Pauze – kuda god bih krenuo, one bi čekale mene,
vrebajući u mraku i tražeći pravi trenutak da razotkriju
moju nesigurnost.
„Ništa od svega ovoga nije ono o čemu si želeo da
razgovaramo”, rekla je Mel, prekinuvši tišinu. „Kaži mi,
šta se događa Dafi? Šta nije u redu?”
 Pogledao sam ženu s detetom; polupojedeni kroasan
na stolu do mene; sopstveni odraz. „Dobio sam jedno
pismo jutros”, počeh, dok sam ga razmotavao i davao ga
Mel. „Od mog tate je.”
„O”, izusti Mel tiho pošto ga je pročitala. Primakla je
stolicu i spustila svoje ruke na moju. „Tako mi je žao, Dafi.
Zaista mi je žao.”
Zbog toga sam i došao ovamo. Mel je bila jedina osoba
na svetu koja je i bez mojih objašnjenja uvek znala kako
se osećam. U stvari, ona je to znala i bolje od mene.
Trenutno, pojma nisam imao šta osećam.
„U pismu kaže da hoće da se nađete.”
„Da, znam. Baš čudno, zar ne?”
„Ne kasni mnogo, tek nekih dvadeset osam godina.”
Mel mi nežno steže ruku, a oči joj se napuniše suzama.
Bilo joj je neprijatno, pa ih je brzo otrla nadlanicom.
„Izvini što sam se toliko uzbudila. Ali, toliko sam ljuta.
Zar on zaista misli da može, tek tako, ponovo da ušeta u
tvoj život?” Opet je obrisala suze. „Hoćeš li se naći s
njim?”
„Ne.”
„Mogu li nešto da učinim za tebe? Hoćeš li da ja
popričam s tvojom mamom i Verni umesto tebe? Želim da
ti pomognem, Dafi. Zaista želim.”
„Biću ja dobro”, rekoh. „Tu zaista više nema šta da se
uradi. Rekao sam ti već, neću da se vidim s njim. Samo mi
je bilo potrebno da s nekim o tome popričam, to je sve, a
ti si jedina osoba na svetu s kojom sam to mogao.”
Mel se nasmešila. „Drago mi je da smo još potrebni
jedno drugom.” Zaćutala je i pogledala na sat.
„I meni”, odgovorih.
„Hoćeš li da me otpratiš nazad?”
Klimnuh glavom.
 Dok smo išli ka njenoj bleštavoj poslovnoj četvrti, živo
smo razgovarali, izbegavajući važne teme – o kosi (ona je
želela da skrati kosu, a ja sam razmišljao da pustim
bradicu); člancima iz časopisa (ja sam čitao jedan koji kaže
da će muškarci biti istrebljeni do 2030. godine, a onda da
su žene u Americi digle ruke od muškaraca i počele da
kupuju pse); „Istendersima” (svako kod svoje kuće, gledali
smo isti vikend omnibus i istim junacima davali iste savete
u isto vreme).
Konačno smo stigli do njene kancelarije, žmirkajući na
podnevnom suncu, i tu se oprostili.
„Hvala ti za ono što si rekao... znaš... da želiš da budem
srećna.” Izdigla se i poljubila me u obraz. „To mi mnogo
znači. Zaista želim da budemo prijatelji i želim da i tebi
bude dobro.”
Pogledao sam je u oči i odjednom shvatio da mi je,
nezastrašeno mojom nespretnošću, srce ispunjeno
stvarima koje nikada nisam izgovorio, a koje sam sada
očajnički želeo da joj ispričam. Želeo sam da joj ispričam
za svog oca i da joj kažem da je mama mislila da će je on
voleti zauvek. Želeo sam da joj ispričam za Grega i kako
je varao devojku koja mu je bila verna. Želeo sam da joj
ispričam za Dena i kako je prihvatio Minu zdravo za
gotovo kad su počeli da žive zajedno, i za milione
muškaraca koji su mislili da su u stanju da se vežu, ali su
na kraju, ipak, napustili svoju decu, žene, devojke i
ljubavnice. Želeo sam da joj kažem da ne znam da li sam i
ja kao oni; da li zaista mogu da se vežem za ceo život ili
samo mislim da mogu i da zbog toga – zbog straha da ću
jednoga dana uraditi isto što i moj otac – ne bih nikada
mogao da se njom oženim. I na kraju, želeo sam da joj
kažem da mi je uprkos svemu tome potrebna više nego iko
na ovom svetu. Naravno, ništa od svega toga nisam
izgovorio. Samo sam napravio jednu od svojih čuvenih,
intergalaktičkih pauza.
 „Jesi li dobro?”, pitala je Mel. „Izgledaš kao da si
odlutao nekuda.”
„Da”, odgovorih dvosmisleno. „Mislim da jesam.”
 Bioskop, piće, večera, diskoteka... kuglanje

U narednih nekoliko nedelja ignorisao sam svaku

pomisao na oca, ali sam, napokon, priznao sebi da je to
glupo i da je vreme da sebi dozvolim da o njemu slobodno
razmišljam. Razgovor s Verni pomogao mi je da svemu
tome dam pravu meru. Ni najmanje uznemirena time što
je naš otac kontaktirao sa mnom, a ne s njom, tvrdila je da
ona ionako ne bi bila ni najmanje zainteresovana da se s
njim vidi.
Posle toga, kada su svaka dalja priča ili premišljanje
izgubili smisao, napravio sam mali razmeštaj u glavi: tatu
sam gurnuo pozadi, a ideju da bismo Mel i ja mogli postati
pravi prijatelji, napred. Upravo sam smeštao haos od svoje
karijere negde u sredinu, kad se dogodilo nešto što je
pokvarilo čitav moj plan – dobio sam poziv za audiciju za
„Hot Pop Show” i, kao da to nije bilo dovoljno, kratak
razgovor s Aleksom pride, dok sam odlazio s audicije.
„Jesi li to ti, Dafi?”, doviknula je Aleksa za mnom.
„Jesi, naravno!”
Pogledao sam je i rekao joj zdravo. Da budem iskren,
primetio sam je u hodniku čim sam ušao u Studio 3, gde
se audicija održavala, ali sam se iz sve snage trudio da
ostanem hladan. Iako je već bio četvrtak, i to pet sati po
podne, kada bi se, po pravilu, čak i najblistavijem
fotomodelu moglo oprostiti malo vidne iscrpljenosti,
Aleksa je izgledala fantastično.
„Šta radiš ovde?”, pitala je, posle svog uobičajenog
pozdrava s dvostrukim poljupcem.
„Idem s audicije”, rekoh zbunjeno. „Znaš, za tvoju
emisiju.”
„Naravno”, reče Aleksa, a lice joj sinu kad se setila o
čemu joj govorim. „Videla sam tvoje ime na spisku, ali
sam potpuno zaboravila da je to danas. Kako je bilo?”
„Ne znam”, slegnuh ramenima. Nisam želeo da budem
skroman. Zaista nisam znao. Činilo mi se da sam na
audiciji već čitav dan. Ispričao sam im par viceva iz svog
regularnog programa, dao im par ideja za skečeve na
osnovu njihovog materijala i ispričao im svoj život. I posle
svega toga, ništa pametniji nisam bio.
„Pa, kako ti se čini, da li si im se svideo?”
„Valjda. Nije izgledalo kao da im se ne dopadam.
Teško je reći. Ne pokazuju oni baš mnogo, zar ne?”
„U pravu si”, složila se. „Isti su bili i kad sam ja došla
na audiciju. Nisam mogla ni da jedem ni da spavam
danima posle toga.” Potapšala me je po ramenu na
prijateljski, utešan način. „Sigurna sam da ćeš dobro proći,
Dafi.”
„Ionako već previše pričamo o meni”, rekoh. „Kako si
ti? Kako emisija?”
„Ide stvarno odlično”, rekla je glasom punim
entuzijazma. „Jedino što sam neprekidno u poslu i zaista
sam iscrpljena, ali to je umor koji prija, je l’ da?”
„Da”, slagah – jedina vrsta umora za koji ja znam jeste
onaj koji nikako ne prija.
„A, kako si ti?” Lopta konverzacije opet je bila na
mom terenu, kao da sam bio gost u njenoj emisiji. „Mislim,
inače, nevezano za audiciju.”
„Dobro”, izgovorih, smatrajući to najboljim
odgovorom s obzirom na dodeljeno mi vreme za
razmišljanje.
 „Srećom, Aleksu moj jednosložni odgovor nije pomeo
ni za tren. Odmah mi je uzvratila oduševljenim: „Lepo
čuti”, a ja sam zauzvrat folirao kašalj, dok sam pokušavao
da smislim šta bih pametno mogao da kažem.
„Da li si uopšte imao vremena da pogledaš neku moju
emisiju?”, pitala je kad sam završio s krkljanjem.
Naravno da jesam i moram priznati da je Aleksa
izgledala zaista impresivno. U poslednjoj emisiji koju sam
gledao, bila je okružena klincima dok je intervjuisala bend
koji obećava – dečake obučene u iste ljubičaste,
svilenkaste trenerke, s bezbol kapama na glavi. To što su
bili tek, možda, blizu mature, nije ih sprečavalo da s njom
flertuju putem nevešto prikrivenih sugestivnih komentara,
što na nju nije ostavljalo nikakav utisak.
„Ne”, lagao sam. Poslednja stvar koju sam želeo bila
je da ona misli da s njom razgovaram samo zato što je
„najseksepilnija TV klinka”.
„Ne znaš šta si propustio”, rekla je, pogledavši me
pravo u oči. Zaćutala je. „Razgovarala sam s Markom pre
neki dan.”
„Stvarno?”, odgovorih. „Kako je on?”
„Dobro. Prilično dugo smo pričali o tebi, zapravo.
Rekao mi je da si sada sam.”
„Da”, rekoh kao da mi je to tek sad postalo jasno.
„Valjda je tako.”
Tišina.
„Gadan raskid?”, konačno je progovorila.
„Zar nisu svi raskidi gadni?”, odgovorio sam, pitajući
se šta bi s njenim tradicionalno munjevitim kontrama.
Tišina.
Preda mnom je bila žena koja, u normalnim
okolnostima, nije znala šta znači reč „pauza”, ali ih je u
poslednjih nekoliko minuta napravila dovoljno za čitavu
Englesku. Zašto se, odjednom, ponaša atipično? Koliko
vidim, moguća su tri odgovora:

1. Bilo joj je dosadno, ali je bila previše lepo vaspitana

da prekine razgovor.
2. Zaista nije znala šta da kaže.
3. Igrala je igru „Nagoveštaji”.

Napeto sam je posmatrao. Nije izgledala kao da joj je

dosadno, niti kao da je bez teksta. Još jedna tišina,
pomislih, i pozvaću je da izađemo.
„Bolje da krenem, onda”, rekoh, bacivši pogled na sat.
„Drago mi je što smo se sreli”, odgovorila je.
Tišina.
To je bilo sve što mi je potrebno. „Da li bi, možda ...
da li si... slobodna za vikend?”
„Oh!”, teatralno je uzdahnula na način na koji ljudi od
krvi i mesa nikada ne uzdišu. „Ne mogu. Biću u Los
Anđelesu. Neki novi filmski spektakl trebalo bi da počne
da se daje u bioskopima, a ja moram da intervjuišem
glavnog glumca, kako ono beše....(imenovala je
holivudsku zvezdu kalibra koji mu omogućava da kupuje
u „Harodsu” onda kada je zatvoren za obične smrtnike).”
Moram da zapamtim da nikada više, u ovom ili nekom
sledećem životu, i ne pomislim da se upletem u igru
„Nagoveštaja”.
„Ali, slobodna sam naredne subote, ako ti nisi previše
zauzet”, dodala je. „Žao mi je što je sada ovakva gužva, ali
obećavam da će ti se čekanje isplatiti.”
Ignorišući ovo što je, bez sumnje, bilo nabacivanje
veka, iz straha od sindroma gušenja usled suvih usta i
nedostatka pljuvačke, pravio sam se da proveravam bogat
spisak svojih društvenih obaveza u džepnom podsetniku.
„Da”, rekoh, ozaren. „Mislim da ću moći.”

Osećao sam se divno posle tog susreta. Jak, nezavisan,

muževan čak. Moj život ponovo ima smisla. Bio sam na
audiciji za posao na televiziji i trebalo je da imam svoj prvi
„sudar” u poslednje četiri godine, i to sa dečjom TV
voditeljkom!!! Sad, pošto se već ovako dobro osećam,
mogao bih opet da razgovaram s Mel. Obećah sebi da ću
se do smrti boriti da postanemo prijatelji.
Pre nego što sam stigao da se predomislim, pozvao
sam Mel i sve je krenulo kao podmazano. Do kraja nedelje
smo svakoga dana zvali jedno drugo na posao, ponekad i
po dva ili tri puta. Nestadoše i pauze i napetost, ustupivši
mesto čistom, nerazvodnjenom, međusobnom
zasmejavanju.
U jednom razgovoru, u sredu te iste nedelje, u za mene
netipičnom napadu dobrodušnosti, rekoh joj da mi je drago
da je njoj i Robu 1 tako lepo zajedno. Mislim da sam to
rekao samo da bih čuo kako zvuči – oprezan korak po
zaleđenom jezeru, da tako kažem. Onog trena kad sam to
izgovorio, međutim, fasade prijateljski raspoloženog
bivšeg dečka nestade. Ni najmanje mi nije bilo drago što
im je lepo zajedno. Ako je već morala da bude s nekim
drugim, voleo bih da je to neko malo manje savršen za nju.
Već sam shvatio da Rob 1 ima savršen osećaj za boje, da
zna da kuva bez pomoći mikrotalasne pećnice i da, kao
vrhunac svega, voli da kupuje nameštaj.
Mel je mislila da je to što sam rekla najdivnije što je
mogla čuti, znak da smo pravi prijatelji, znak da sam
sazreo. Za mene, pak, to je samo bio znak da gubim razum.
To je bila prekretnica u celoj toj aferi „hajde-da-
budemo-prijatelji”. Od tog telefonskog poziva pa nadalje,
sadržaj našeg prijateljskog ćaskanja se promenio. Ranije je
Rob 1 u njenoj priči bio zastupljen sa deset odsto, a ostale
stvari činile su preostalih devedeset, ali je sada njegov
procenat počeo da raste. „O, Rob je uradio ovo...” ili „Rob
je uradio ono...”, govorila bi Mel, a ja bih u tišini pravio
grimase. Onda bi joj, tu i tamo, promakao poneki detalj,
koji bi me zaboleo do srži. Ništa previše očigledno,
recimo, ona je prespavala kod njega, ili on kod nje, mada
to, ni u kom slučaju, ne bi bilo od pomoći, već, na primer,
zajedničke kupovine ili, čak, odlasci kod Marka i Džuli na
večeru. Mel kaže da se Džuli i Rob 1 savršeno slažu. Čak
je i Mark, iako mu navodno nedostaje moje
„nekonvencionalno ponašanje”, priznao da je Rob 1 divan.
Svi su ga voleli sem mene. Mel je čak pokušala da me
preobrati. „On bi ti se sigurno dopao”, rekla mi je jednom.
„Na istoj ste talasnoj dužini.”
Šta je trebalo da kažem? Divno, svratite jednom
zajedno? Fantastično, moraću jednom da popijem piće s
njim? Sjajno, baš bih bio zabrinut kad bi spavala s
momkom koji nije na mojoj talasnoj dužini? Tako da sam,
kao kad s drugarima ćaskate preko telefona na poslu, a
naiđe direktor, rekao: „...hvala što ste zvali, gospodine
Harison, pobrinuću se da vaša poruka stigne do
odgovarajućeg odeljenja”, i spustio slušalicu.

Veče mog susreta s Aleksom stiglo je za tren. Sat pre

nego što je trebalo da se nađemo, stajao sam ispred
ogledala u kupatilu i zurio u svoj odraz u njemu.
Intenzivno sam pokušavao sebi da podignem moral:
„Razlika između tebe i legendarnog pevača soula, Barija
Vajta, u duhovnom smislu, je nepostojeća.”
Nisam hteo da kažem da sam krupan momak s
promuklim glasom. Ono što sam hteo da kažem jeste da je
ono što vidim u ogledalu čist seks. Izgledao sam tako
dobro, bio tako pun samopouzdanja, da mora da je u moje
telo ušla duša Barija Vajta – boga ljubavi i plesa. Aleksa
možda i jeste najseksepilnija TV klinka, ali u ofanzivi mog
šarma, šanse su joj bile nikakve.
„Kuda ćeš tako namirisan?”, viknuo je Den, dok sam
prolazio pored naše dnevne sobe. Očigledno je moj
„Šanel” losion za posle brijanja, poklon od Mel, prokrčio
sebi put kroz mirise kineske slatko-gorke piletine.
Ne zastavši da promislim, odvratio sam: „Imam
sastanak sa sudbinom”, dodavši s alarmantnom dozom
nade: „Nemoj da me čekaš”, i izašao.
„Ćao, Dafi.” Aleksa me je poljubila u obraz. Baš kad
sam hteo da se izmaknem, ona me je poljubila u drugi
obraz, da bih je ja, na kraju, poljubio u uvo.
Proklete medijske ličnosti i njihovi dvodelni poljupci.
„Lepo je što te vidim ponovo”, rekla je, sedajući.
„Hvala ti”, odgovorih, razmišljajući o ukupnom
vizuelnom efektu. Aleksa je nosila belu majicu dugih
rukava, crnu suknju do kolena i patike. Izgledala je tako
moderno, tako apsolutno u trendu, da me je pomalo
podsećala na lutke iz izloga u prodavnicama kao što je
„Kokai” ili „Karen Milen”, samo bez onih besmisleno
ukrućenih bradavica.
„Izgledaš... divno”, rekao sam. „Nisam mislio da ćeš
se doterati, jer bih se i ja...” Jednim žalosnim pokretom
ruke pokazah na svoju odeću i dodadoh, u nedostatku
nečeg pametnijeg... „malo bolje.”
„Izgledaš odlično, Dafi”, rekla je i mahnula nekom
svom poznaniku s druge strane bara. „Stalno nosim
farmerke. Samo sam htela malu promenu.”
Naručio sam nam pića. Sebi pivo, a Aleksa je želela
martini. Dao sam barmenu novčanicu od deset funti, a on
mi je vratio kusur na maloj tacni. Naravno, pomislih za
sebe dok sam pažljivo skupljao svoje novčiće. Baš sam
mislio da ti ostavim bakšiš samo zato što si mi doneo kusur
na parčetu keramike’.
„Izvoli”, rekoh, stavljajući martini ispred nje.
Otpila je malo. „Kako si znao da volim baš ovaj?”,
prela je Aleksa.
„Jednostavno sam pogodio”, rekoh, dok je moja
banalna konverzacija terala Oskara Vajlda da se za 360
stepeni okrene u grobu. Otpih gutljaj piva da bih ispunio
bar deo od onoga što će sigurno biti jedno dugo veče
pauza. „Jedva sam našao ovo mesto. Prošao sam pored
njega četiri ili pet puta. Ne razumem to s kafićima u
fazonu. Zašto, jednostavno, ne stave tablu s imenom
ispred, pa da svako može da nađe?”
„To bi bilo previše lako”, rekla je Aleksa, nabravši nos
na najljupkiji mogući način. „Da ga nije teško naći, ne bi
bio u fazonu, zar ne?”
„To je smešno. Ako zaista žele da im mesto bude kul,
trebalo bi da nateraju svakog ko hoće da dođe ovamo da
stigne s povezom preko očiju. Tako niko ne bi znao gde je
mesto, čak ni osoblje. E, to bi bio ekskluzivan kafić u koji
bih želeo stalno da idem.”
Aleksa se nasmejala od srca. Na skali seksepila od
jedan do deset, dobila je čistu dvanaesticu.
„Pa?”, pitao sam, bojeći se još jednog napada pauza.
„Šta bi volela da radimo?”
„Šta predlažeš?”
„Bioskop, piće, večera, diskoteka ... kuglanje.”
Aleksa se namrštila, ponovo nabravši nos koji se meni
činio sve ljupkijim i ljupkijim. „Kuglanje? Zar to ne rade
četrnaestogodišnjaci na sastancima s devojkom?”
„Verovatno”, popustih. „Znači, ovo je sastanak?”
„Pa, da vidimo”, rekla je koketno. „Kontrolno pitanje
broj jedan: da li su obe strane slobodne?” Nasmešila se.
„Pa, za tebe znamo.” Arogantno klimnuh glavom. „A,
trenutno se ni ja ne viđam ni sa kim. Dakle, da, oboje smo
samci.” Otpila je još gutljaj svog martinija. „Kontrolno
pitanje broj dva: da li su obe strane zainteresovane da
upoznaju jedna drugu?” Pogledala me je i ja oprezno
klimnuh glavom. „To je ‘da’ s njegove strane, a i ona misli
isto.” Izvukla je maslinu iz čaše i ubacila je u usta. Nikad
u životu nisam toliko želeo da budem maslina kao sada.
Nastavila je: „Dakle, moglo bi se reći da, ako se već
ponašamo kao da smo na sastanku, a tako i izgledamo,
onda, verovatno, i jesmo na sastanku.”
„Aha”, mudro ću ja. „Ali kako znamo da izgledamo
kao da smo na sastanku? Imamo samo naša mišljenja koja
bi to potvrdila.”
„Hajde da otkrijemo.” Aleksa se okrenula ulevo i
potapšala po ramenu nabijenog momka u dugoj, kožnoj
jakni. On je bio usred razgovora s mladom, kovrdžavom
plavušom u sakou i pantalonama. „Izvinite”, poče Aleksa.
„Moj prijatelj i ja se pitamo da li izgledamo kao par.
Mislite li da jesmo?”
Prokleti TV voditelji! Dok se svi mi zadovoljavamo
time da ljudima kažemo kako smo zanimljive ličnosti,
ljudi poput Alekse uvek imaju potrebu da to i dokažu.
Smežurao sam se od blama. Srećom, momak ju je
prepoznao i jedva je čekao da udovolji njenoj sujeti.
„Izgledate kao kolege sa studija”, rekao je, povlađujući
joj. „Previše ste opušteni za prvi sastanak. Šta ti misliš,
Olivija?”
„Mislim da nisi u pravu, Džeze”, taktično će njegova
prijateljica. „Sigurno su par. Vidi kako sede, posmatraj
govor tela. Ovo je više od drugarstva, ovde imamo hemiju
privlačnosti.” Počela je da se smeje. „Vidiš da sam
pocrvenela samo gledajući ih!”
„Hvala”, reče Aleksa. Okrenula se k meni da bi mi
uputila širok, nedvosmisleno sugestivan osmeh. „Nemate
pojma kako su bili korisni vaši komentari.”
 Vidim par

Izašli smo iz kafea i Aleksa me je uhvatila pod ruku

dok smo laganim korakom tragali za hranom. Odvela me
je u boemski indijski restoran u blizini Čering Kros Rouda
koji se zvao „Pendžab Raj” i koji je, kako ona kaže, postao
popularan među ljudima s televizije i muzičarima kojima
su dosadili skupi restorani i slavni šefovi kuhinja. Uz
upadljivo običnu piletinu „sagwalla” i potaž od račića,
vodili smo živ razgovor o svojim životima, razmenjujući
priče iz svoje prošlosti koje su nas predstavljale u
najboljem mogućem svetlu. Primetio sam da je nekoliko
puta pokušala da skrene razgovor na prošle veze, a kada
više nisam mogao da izbegnem tu temu, a da ne ispadnem
nepristojan, jednostavno sam joj rekao da smo Mel i ja
raskinuli jer nisam mogao da se oženim njom. Nije
reagovala, a verujem da joj je ozbiljan ton mog glasa jasno
pokazao da sam daleko od toga da je prebolim, tako da mi
je dopustila da promenim temu.
Iz restorana smo izašli negde oko pola deset i ona je
predložila da odemo na neko lepo mesto na kafu. Došli
smo do kafea u Sohou, ali je on bio krcat lepim ljudima
koje je čak i ona smatrala zamornim, pa me je uhvatila za
ruku i predložila da umesto toga prošetamo po Lester
Skveru. Ubeđen da je ovo još jedna njena voditeljska
predstava, pokušao sam da odbijem, podsetivši je da u ovo
doba Lester Skver nije ništa drugo do nepodnošljiva
gomila turista, igrača honga i džeparoša, ali ona ni da čuje.
Uostalom, onaj mali, površni deo mene goreo je od ponosa
i na samu pomisao da sam izašao i šetao posred londonske
vreve ruku pod ruku s jednom od najpoželjnijih žena s
televizije.
Šetali smo neko vreme, a onda je Aleksa poželela da
sednemo na trenutak, pa smo kupili dva sladoleda dok smo
tražili klupu na kojoj niko nije spavao. Još nekoliko minuta
i sedeli smo posmatrajući prolaznike. Okrenula se k meni
i pogledala me svojim dubokim, smeđim očima, samo tren
predugo. „Zaista si zabavan, znaš?”, rekla mi je.
„Zaista?”
„Mada nisi isti kao na sceni.”
„Pa, onda, kakav sam to ja?”
„Kao komičar si oštar, zabavan, pomalo bezobrazan,
ali dobrodušan. Pravi Daf je ozbiljan, čudniji, kao da ti je
neprestano zbog nečeg neprijatno.”
„Ti, očigledno, nisi samo TV voditelj, već i psiholog
amater. Interesantna kombinacija.” Osmehnuh se pomalo
nadmoćno. „Voliš da analiziraš ljude, je li? To radiš od
kada smo se upoznali.”
„Tačno je”, priznala je. „Volim da znam šta koga
pomera. To je ključ za dobar intervju.”
„Sad kad znaš kakav sam, da li si zadovoljna?”
„Mislim da jesam”, rekla je, nasmešivši mi se ljupko.
„Ali, potrebni su mi još neki podaci.”
Bilo mi je jasno šta hoće da kaže, pa sam na brzinu
vagao argumente za i protiv ideje da je odmah poljubim.
(Za: bilo je toplo veče, pa bi mogla da pomisli da je to
romantično; Protiv: sedeli smo na klupi na ulici, pa bi
mogla da pomisli da je detinjasto). Pre bilo kakvog
zaključka s moje strane, Aleksa se okrenula k meni i sa
zločestim bleskom u očima rekla: „Hajde da se igramo
‘analize parova’. Isto ono što su ono dvoje u kafiću radili
s nama. Hajde da o parovima koji prolaze dajemo sud,
sasvim neobavezno i proizvoljno, samo na osnovu toga
kako izgledaju.” Moram da priznam da sam bio pomalo
razočaran činjenicom da joj se više sviđalo da svoja
luckastu stranu demonstrira nego da je na meni i primeni,
ali sam vodio računa da ona to ne primeti. Da budem
iskren, njen mi se predlog dopao, mada se nikada ne bih
usudio da tako nešto predložim nekom ko izgleda kao ona.
Aleksa me nestašno gurnu i pokaza na naše prve žrtve.
Otprilike osamnaestogodišnjaci, oboje su nosili razvučene
majice, podvrnute farmerke i šarene patike. On je nosio
mek šešir, za koji je očigledno mislio da ga čini
muževnijim, a na leđima mu je bio ranac u kome su,
pretpostavljam, bili sendviči. Ona je bila identično
obučena, a ispod miške je nosila skejtbord. „Zajedno su
šest meseci”, rekla je Aleksa, ližući sladoled. Njemu je to
najduža veza do sada. Misli da je ona najlepša devojka na
svetu. Zaljubljeni su, nema sumnje.”
Nisam se složio. „Da li si primetila da ona hoda
neznatno brže od njega? Mislim da su zajedno nekih
godinu dana, ali da se ona poslednje tri nedelje viđa s
momkom koji se zove Daren. Upravo skuplja snagu da mu
kaže.”
„Malo cinično, rekla bih.” Aleksa je napravila
grimasu. „Daj im šansu.”
Slegnuo sam ramenima. „Samo sam rekao ono što
mislim.”
Ponovo me je munula u rebra. „’Ajde, sad je na tebe
red.” Posmatrao sam prolaznike, tražeći adekvatan par.
„Dobro, šta misliš o ono dvoje tamo?” Pokazao sam na
dvoje mladih Španaca koji su imali najviše po četrnaest
godina. „Zajedno su tačno četiri nedelje. Ona mu se sviđa
već dve godine. Ona će biti obrazac za njega. Svaku
devojku posle ove, porediće s njom.”
Aleksa se nasmejala. „Ozbiljan si? S kim ćeš ti
upoređivati mene?”
Nasmešio sam se, ali joj nisam odgovorio.
„Mislim da nisi u pravu”, rekla je Aleksa. „On je toliko
zgodan da ga sigurno jure gomile devojaka. Mislim da ga
ona muva već čitavu večnost, dajući mu suptilne
nagoveštaje i sugestije, u nadi da će konačno shvatiti
poruku. Međutim, on je bio ili previše glup ili previše
egocentričan da bi to primetio. Tako da je ona odlučila da
iskoristi raspust i da pređe u napad, a on misli da je to
spontano.”
„U redu”, rekoh. „Na tebe je red. Ali, još samo jedan
par, a onda idemo nekud da popijemo još jedno piće, ako
hoćeš.”
„Zvuči odlično”, klimnu glavom Aleksa, prihvatajući
predlog.
„Vidim par.”
„Gde?”
Kao da me nije čula. „Ona je vrlo zainteresovana već
neko vreme. Daje vrlo ozbiljne nagoveštaje, poput one
male Španjolke, ali on, izgleda, ništa ne primećuje.”
Takvog para nigde nije bilo. Ispred ulaza u diskoteku
stajao je par sumnjivog izgleda i oboje su izgledali kao
dileri droge. „On, zapravo, i nije njen tip. Više je
prizemljen, ali ona misli da je to dobro.” Posmatrao sam
visoku, tamnokosu ženu u kasnim tridesetim dok je
prolazila sa svojim znatno mlađim ljubavnikom. „Dopada
joj se jer je zasmejava i zbog toga što je njegov pogled
istovremeno i zainteresovan i odsutan.” Ispred nas se
muvao par s terijerom, čekajući prijatelje, pretpostavljam.
„Ona kao da ne uspeva da pridobije njegovu punu pažnju.
Ali, njoj se i to sviđa. Čini ga izazovnijim.”
Naravno, prestao sam da tražim taj fantomski par i pre
nego što je završila i, nakon simboličnog razmišljanja,
otpočeo svoj prvi zagrljaj na javnom mestu posle dobrih
petnaest godina.
Poput otkačenih adolescenata, ljubili smo se u taksiju
čitavim putem do Aleksinog stana u Kamdenu. Sve vreme
sam mislio: Ovo je fantastično – grlim inteligentnu
lepoticu, koja ne samo da nije Mel već ima i dodatnu
prednost – ona je najseksepilnija TV klinka. Ova mi je
pomisao prijala nekih deset sekundi, ali sam onda pustio
da me mašta ponese i zapitao se šta će se dogoditi kad
stignemo u njen stan. Neizbežno je, kako to već biva u
ovakvim situacijama, da će me pozvati na kafu. Pa, iako
mrzim kafu, ja ću prihvatiti poziv, i dok budem pijuckao
viski, ona će pustiti „Kind of Blue” Majlsa Dejvisa i onda
ćemo se svući i...
„Šta bi?”, upita Aleksa. Taksi se uz trzaj zaustavio
ispred modernog stambenog naselja. Gledala me je sa
iščekivanjem. Misli su me, izgleda, odnele predaleko od
konkretnih zbivanja u taksiju.
„Ništa”, rekoh tiho. „Sve je u redu.”
Izašla je iz taksija, platila vozaču i pridržala mi vrata
da izađem. „Dolaziš?”
„Gde?”
„Gore.” Pokazala je na svoj stan, za slučaj da joj ne
verujem. „Četvrti sprat, na desnom uglu zgrade, onaj s
upaljenim svetlom.” Gledao sam u pravcu u kom je
pokazivala prstom i osetih strah koji sigurno ne bi bio ništa
veći i da je preda mnom bio mesečinom obasjan
transilvanijski zamak, okružen tamnim oblacima,
munjama i gromovima, iz koga se krici neupokojenih dižu
u nebo.
„Ne pijem kafu”, priznadoh oklevajući. „Mrzim je.”
Provokativno se smešeći, Aleksa me, promuklim
glasom i poluzatvorenih očiju, upita: „A ko je uopšte
spomenuo kafu?“ Glas joj utihnu do šapata. „Pozivam te
na...”, kratko zastade, jedva obuzdavajući smeh, i viknu:
„Vruć seks!”
Bi mi neprijatno zbog taksiste, pa se nervozno
nakašljah. „Sve ovo je pomalo... hoću da kažem... slušaj,
moram sutra rano da ustanem... posao i tako. Pozvaću te.
Važi?“
„Nema šanse”, rekla je Aleksa zgrabivši me za ruku.
„Ideš sa mnom.”
Aleksino kupatilo bilo je veliko gotovo kao čitav moj
stan. Ogromno. U njemu je bila velika, ovalna kada
ugrađena u pod, s malim stepenicama koje su vodile do
nje, a gde god pogledaš bila su ogledala i hromirane
površine. Dok sam stajao iznad lavaboa, mogao sam sebe
da vidim iz bar petnaest uglova, što je već bilo dovoljno
neprijatno, ali ni izbliza neprijatno koliko će biti kad
izađem iz svog skrovišta.
Aleksa je bila zauzeta u kuhinji, gde je zaista kuvala
kafu, ali sam znao da će postati sumnjičava ako uskoro ne
izađem. Međutim, ja nisam želeo da izađem. Bio sam
spreman da ostanem u kupatilu sve dok ona ne zaspi, dok
joj ne dosadi ili dok se ne povuče iz šou biznisa u
šezdesetoj. Ja nisam stvoren da bih spavao sa ženama
nepojmljive lepote. Ja sam stvoren da bih spavao s Mel.
Nije da Mel nije bila nepojmljivo lepa, naročito u mojoj
omiljenoj haljini. Ovo je, naprosto, bio slučaj kada je više
postajalo manje, a Aleksa je, svakako, bila previše.
Smešna pitanja su mi prolazila kroz glavu, poput: „Da
li bih preživeo skok kroz prozor na četvrtom spratu?” ili
„Mora da ovde negde postoji ventilacioni vod, kroz koji
bih mogao da se provučem, kao Tom Kruz u ‘Nemogućoj
misiji’?” i najapsurdinje: „Koliko li kalorija ima u sapunu,
jer umirem od gladi?”
Aleksa je energično zakucala na vrata. „Jesi li dobro,
Dafi?”
Pogledom sam pretraživao prostoriju, tražeći bilo šta
što bi mi pomoglo da proizvedem buku tipičnu za boravak
u kupatilu. „Jesam”, doviknuh, pošto sam ugledao kutiju
sa ljubičastim kockicama pored kade, zgrabio čitavu šaku
i bacio ih u toalet. „Samo minut”, viknuh i pustih vodu.
Greška neoprostiva. S užasom sam gledao dok je talas za
talasom pene s mirisom borovnice izvirao iz klozetske
šolje kao lava iz vulkana. Kad je klokot vode konačno
utihnuo, kompletna šolja i sve oko nje bilo je pokriveno
penušavom masom. Siguran sam, rekoh sebi, skupljajući
mehuriće s toaleta i bacajući ih u kadu i brišući pod
ogromnim peškirom, da gore od ovoga ne može biti.

Aleksa i ja smo sedeli u dnevnoj sobi. Svetla su bila

prigušena i oboje smo gledali u smirujuću, mesečinom
obasjanu površinu jezera Kamden kroz zastakljene zidove.
Smejala se dok je stomak nije zaboleo kad sam joj ispričao
sagu iz kupatila i rekla mi je da sam najluđa osoba koju je
ikada srela. Ustala je i pustila muziku, neku grupu za koju
nikada nisam čuo. „Imaju svirku sledeće nedelje, trebalo
bi da odemo da ih čujemo”, rekla je dok su nas opijale
blage vibracije refrena. „Mislim, ako želiš.”
Klimnuh glavom. „Zvuči odlično.”
Izula je cipele, sklupčala se na sofi i priljubila se uz
mene. „Lepo je, zar ne?”, rekla je tonom u kome sam
prepoznao osobu krhkiju, ranjiviju i prirodniju od Alekse
– TV voditeljke.
Morao sam da se složim da je bila u pravu – zaista je
bilo lepo. Mogao sam da osetim miris njene kose i osetim
toplinu njenog tela i u ovom ambijentu, uz ovu muziku,
sve je bilo idealno da idealnije nije moglo biti. Sedeli smo
u savršenom miru još nekoliko trenutaka, ne prozborivši
ni reč, jedva dišući, jednostavno upijajući atmosferu. A
onda me je poljubila.
A onda sam joj uzvratio poljubac.
A onda sam je poljubio ponovo.
A onda smo petljali s odećom.
A onda smo još malo petljali s odećom.
A onda sam ja primetio nešto što nisam primetio
ranije.
Dok je polusvučena Aleksa vodila polusvučenog mene
u spavaću sobu, odjednom sam shvatio da „nešto” nije u
redu i da se to „nešto” nalazi u domenu bokserica.
Tu se nije dešavalo ništa.
Ništa.
N.i.š.t.a.
N-i-š-t-a.
Pusto i beživotno kao površina Marsa.
Nije to bio pesimizam. Ovo isto telo imao sam
dvadeset osam godina. Niko ga nije poznavao bolje od
mene. A ja sam znao da nikakve molbe, batine ili pretnje
neće ni za jotu izmeniti situaciju.
„Šta nije u redu?”, pitala je Aleksa kad smo stigli do
vrata spavaće sobe.
Ništa, poželeo sam da kažem. Ništa nije u redu.
„Vidi”, rekoh glasom u kome se panika već mogla
jasno razabrati. „Ja ovo ne mogu.”
„Možeš, možeš”, rekla je, smejuljeći se. „Vrlo je
jednostavno, videćeš.”
„Ne, nije”, pobunio sam se pokunjeno.
Povukla me je za ruku. „Naravno da jeste!”
Moraću da joj kažem.
„Aleksa?”
 „Šta nije u redu?”
„Ovo”, rekoh, pogledavši u svoje prepone.
„Šta?”
Pokazah joj, ćuteći.
„O!”, uzviknu Aleksa, bacivši pogled pun sažaljenja
na moje bokserice.
„Stvarno ‘O’.”
„Takve stvari se dešavaju, zar ne?”
„Meni ne”, rekoh tužno.
„Hoću da kažem... čitala sam u nekom časopisu...”
Pošto joj je ponestalo reči, poče da lupka prstom po
usnama, kao da traži rešenje. Nije ga bilo. „Siguran si?”
„Naravno da sam siguran”, odbrusio sam. Odmah sam
počeo da se izvinjavam. „Čuj, žao mi je, ali ovo je previše
neprijatno da bih znao šta da kažem. Mislim da je najbolje
da odem. Shvatićemo ovo kao još jedno iskustvo.”
„Da li je greška u meni?”, pitala je Aleksa. „Jesam li
pogrešila negde?“
Sada sam zaista želeo da idem kući. Da odem kući,
legnem u krevet i nikada više ne ustanem. Nikada. Nisam
želeo da stojim ovde, u ovom stanu, poluodeven, pričajući
sa nekim ko je za mene bio gotovo stranac o nečemu tako
intimnom da me je i sama pomisao na to bacala u očaj.
„Vidi, Aleksa. Ako si zaboravila, ti si najseksepilnija TV
klinka. Priznaćeš da je malo verovatno da je greška u tebi.”
Potišteno je ćutala. „Pa, zaista mi je žao.”
„Ne kao meni”, odgovorio sam, pogledom tražeći
pantalone. „Veruj mi, nikom nije žao kao meni.”
 Ni kobasica?

„Jesi li dobro, Dafi? Izgledaš pomalo čudno.”

Bio je to dan posle besane noći, kod moje sestre, gde
sam se izvalio na jednu od njenih fotelja, dureći se kao
klinac koji je upravo slomio svoju omiljenu igračku. Čarli
je bio u dvorištu i kosio travnjak, dok je već vidno trudna
Verni sedela sa mnom, jela sladoled iz činije i gledala me
kao da sam blago poremećen. Sigurno nema mnogo
muškaraca koji bi otišli kod svoje sestre da s njom
popričaju o ovoj vrsti problema, ali, ja sam morao da
razgovaram s nekim, a Čarliju ili Denu ni u snu ne bih
spomenuo nešto tako delikatno.
Bilo mi je potrebno žensko mišljenje, jer žene, u to sam
uveren, imaju daleko opušteniji odnos prema svom telu od
muškaraca. Možda ne sve, ali Verni sigurno. Od dana kad
je ušla u pubertet, nije prestajala da priča o
menstruacijama, otečenim grudima i blagotvornom
dejstvu jagorčevine. Pokušao sam da joj stavim do znanja
da kao klinac, još daleko od puberteta, nisam ni najmanje
zainteresovan. Obično bih zapušio uši i glasno pevao, ali
bi njene priče ipak našle put do moje svesti. Tokom
godina, postao sam tako dobro obavešten o tehničkim
detaljima vezanim za takozvane „ženske probleme”, da su
sve moje drugarice mene pitale za savet. Nije mi trebalo
više od kratkog prisećanja da shvatim da bi upravo Verni,
iako nema isto što i ja, mogla da mi da neki čaroban lek ili
bar savet koji će sve dovesti u red.
 „Ne, nisam dobro”, smrknuto odgovorih na njeno
pitanje. „Ni najmanje. U stvari, mislim da mi nikada nije
bilo gore.”
„Šta nije u redu?”, pitala je Verni.
„Sve”, rekoh potišteno i prepričah joj svoje veče s
Aleksom, sa svim stravičnim detaljima.
Popevši se na naslon sofe. Verni je pažljivo slušala
moju čemernu priču, uz povremeno „Uh!” ili „Užas” ili
„Jadničak” između dve ogromne kašike sladoleda. Kada je
priča bila gotova, spustila je praznu činiju na tepih i s
nevericom mi se zagledala u prepone. „Jesi li siguran?”
„Znaš ono kad Merilin Monro, u onoj fantastičnoj
haljini, ljubi Tonija Kertisa u ‘Neki to vole vruće’, a ti
misliš da bi samo mrtvac mogao ostati hladan? Pa, ovo je
bilo nešto poput toga, samo nekih pedeset milijardi puta
gore, jer se cela stvar dešavala u mojim gaćama.”
„Da, ali, jesi li siguran? Možda si, znaš, bio nervozan
jer je ona s televizije?”
„Veruj mi”, uzdahnuo sam, prisetivši se prethodne
noći, „bio sam potpuno opušten.”
„Možda si previše popio?”
„Jedva koju kap.”
Verni je ustala, podigavši činiju s poda, i izašla iz sobe.
Kad se vratila, nosila je celo pakovanje „Wall” sladoleda
od čokolade bez masnoća, s kašikom zabodenom u njega.
Ona je zaista iz sve snage udovoljavala svojoj potrebi za
mlekom u trudnoći. Sela je i nastavila da jede.
„Znaš šta?”, rekla je posle dva zalogaja.
„Šta?”, odvratih nabusito.
„Ti, naravno, znaš da muškarci uvek razmišljaju onim
što imaju u gaćama?”
„Da, pa?”
 „Pa, mislim da je ono što ti imaš u gaćama još
zaljubljeno u Mel.”
„Reci mi da se šališ.”
„Razmisli. Cela ta stvar je funkcionisala s njom, jesam
li u pravu?”
Otvorio sam usta da nešto kažem, ali me je Verni
ućutkala pokretom ruke.
„Poštedi me detalja, o, moj brate. Jednostavno ‘da’ ili
‘ne’ biće dovoljno.” Klimnuh glavom. „A sada ne
funkcioniše.” Ponovo klimnuh. „U tome je, onda, stvar. To
je psihosomatski. Tvoj... znaš već šta... još je zaljubljen u
Mel!”
„To je totalna glupost”, rekao sam, odlučno odbacivši
njeno „eureka”. „I ti to znaš.”
„Dobro! Dobro!”, rekla je braneći se. „To je bila samo
sugestija, Dafi. Nema razloga da budeš tako prokleto
osetljiv.”
„Pa, ako ih imaš još te vrste, moja je sugestija da ih
zadržiš za sebe”, odbrusih iritirano i ustadoh da krenem.
„Došao sam po savet, Vern, ali ako misliš da ću otići kod
lekara i tražiti da mi prepiše nešto da mi ogadi bivšu
devojku, ili kod Holanda i Bareta za neki prirodni melem
koji će me spasti Mel, ili u apoteku da mi daju nešto slično
antinikotinskom flasteru da je lakše prebolim, dobro me
slušaj! Ovo nema nikakve veze sa Mel. Nikakve.”
Smirio sam se, konačno shvativši koliko je moj bes
smešan. „Idem sada, da uradim ono što je trebalo odavno
da učinim. Sam ću rešiti čitavu ovu žalosnu epizodu i kad
se budemo opet videli, ponovo ću biti u jednom komadu.
Do viđenja.”

***
 U narednih sedam dana, u pokušaju da ispravim zlo
koje mi je naneto, dva puta sam se video s Aleksom. Oba
puta nam je bilo divno zajedno. Smejali smo se, flertovali
i sjajno se provodili, ali čim bi atmosfera postala, makar i
neznatno, zagrejanija, pa... ništa. Čudno jeste, ali mi se
činilo da je Aleksa sve više i više zainteresovana za mene.
Kao da je njena reputacija „najseksepilnije TV klinke” bila
ulog, a ona rešena da je po svaku cenu zadrži. Iznova i
iznova, ona bi me pozivala „na kafu” i iznova i iznova bih
ja rekao ne, da se ono mlitavo subotnje veče slučajno ne
ponovi. Što je češće bivalo moje ‘ne’, to je upornija ona
bila da čuje moje ‘da’. Ovo je za mene bila jedinstvena
situacija, koja bi mi i te kako koristila u mladosti. Da sam
uspeo da u svojoj šesnaestoj ubedim devojke da sam ja taj
koji odbija da se seksualno zbliži s njima, moj život kao
osamnaestogodišnjaka bio bi daleko podnošljiviji.
Međutim, ništa od toga više nije bilo važno: šta god radio
da problem rešim – kupio široke pantalone, jeo žitarice ili
listao kataloge s reklamama za ženski veš – sve je bilo
uzalud.

„Jesi li dobro, Dafi?”

Posle nedelju dana od moje prve posete Verni, ponovo
sam sedeo u njenoj ordinaciji za seksualne probleme.
Ovoga puta bio sam rešen da sve što mi predloži
bezuslovno prihvatim, bile to pijavice, odsecanje ruke ili
noge, ili, čak, moja bivša devojka.
„Ne”, rekoh nadureno.
„Je l’ i dalje...?”, mahnula je rukom u pravcu mog krila
i upitno podigla obrve.
„Da.”
„Baš ništa?”
„Ništa.”
 „Ni kobasica?” Verni se previjala od nekotrolisanog
smeha, pridržavši se rukom za sofu da ne bi pala. Obrisala
je suzu iz oka i šmrknula. „Izvini Dafi, ali nisam mogla da
se uzdržim.”
„Da, verujem da nisi.” Očajan, zagnjurih glavu u ruke.
Ovo je već postajala noćna mora i bilo je sasvim moguće
da se iz nje nikada neću probuditi. „Zaista misliš da bi to
moglo imati neke veze s Mel?”
„A ti ne misliš?”
„Nisam siguran. Tvoja teorija se sasvim uklapa.
Samo...” Otvaranje ulaznih vrata prekinulo je naš
razgovor. Čarli se vratio s posla. Ušao je u dnevnu sobu
noseći dve plastične kese koje su šuškale. „Naleteo sam na
Dena u podzemnoj”, rekao je Verni, time objašnjavajući
ne samo zašto kasni čitav sat, već i zašto smrdi na pivo.
„Skoknuo je do trafike. Biće ovde za minut.”
„Pa, je l’ to lepo?”, upita Verni, očito ljuta. „Zašto me
nisi pozvao telefonom da mi kažeš da ćeš ovoliko da
zakasniš?”
Čarli je uradio ono što bih i ja – pravio se da nije čuo
pitanje i umesto da na njega odgovara, naglo promenio
temu. „Šta je smešno?”
„Ništa”, brzo ću ja. Nije mi padalo na pamet da mu
dopustim da iskoristi moju trenutnu slabost da bi se
izvukao iz problema s Verni.
Čarli se, međutim, nije dao. Njegova jedina nada bila
je da me salvom pitanja natera da popustim. „Čuo sam vas
napolju kako se smejete. Hajde, recite mi. O čemu je reč?”
Verni je otvorila usta, kao da hoće nešto da kaže.
„Verni, ne!” viknuo sam i skočio da joj zapušim usta.
Čarli je pogledao u mene, pa u Verni, očigledno
zbunjen, ali svestan da će uz još malo pritiska biti slobodan
zauvek. „Saznaću pre ili kasnije i vi to znate.”
 „Stvar je lične prirode”, rekao sam, još držeći šaku
preko Verninih usta, dok se ona neobuzdano kikotala.
Ujela me je za ruku i naterala me da je pustim. „Ja pred
Čarlijem nemam tajni, on je moj muž”, rekla je,
pokušavajući da se uzdrži da ne prsne u smeh. „Mi sve
pričamo jedno drugom, zar ne, Čarli?”
„Naravno, draga”, reče Čarli, tonom nevinašceta, čija
je svrha bila da se naruga meni. „Šta je to što tvoj dragi,
dragi brat ne želi da mi kaže?”
„Nećeš mu reći ni reč!”, zarežao sam na Verni,
pretećim glasom.
„Ali, Dafi”, molila je Verni. „Čarli samo hoće da
pomogne. Uostalom, možda bi ti i pomoglo da o tome
popričaš s drugim muškarcem. Možda on može da te
posavetuje šta da radiš u ovakvoj situaciji.”
„Kakav to primer daješ svom još nerođenom detetu?”,
pokazao sam na njen umereno vidljiv stomak. „On te čuje,
znaš. Mora da se sad pita: ‘Zašto li mama ovako muči ujka
Dafija? Mora da ona baš i nije neka fina dama. Pokazaću
joj da se ne slažem s njenim šokantnim ponašanjem tako
što ću iz nje izlaziti pedeset dva sata.”
„Više od dvanaest sati i sama ću te iščupati odatle”,
dreknu Verni. „Uostalom, ako je beba uopšte ‘on’”, reče
ona, s ljubavlju tapkajući stomak s obe strane, „sada uči
važnu lekciju – da ne liči na svog ujka Dafija. Bebo
Džejkobs, kad porasteš, nemoj da držiš sve u sebi. Pričaj.
Možeš da pričaš sa mnom. Možeš da pričaš i sa svojim
tatom – mada ti to ne bih preporučila – čak i sa svojim ujka
Dafijem. Jednog dana će čitava muška populacija na
zemlji jednostavno eksplodirati, jer je previše dugo u sebi
držala previše stvari, a ja ne želim da se to dogodi tebi.”
Zastala je. „Ako si devojčica, bebo Džejkobs, mogu da ti
kažem da baš imaš sreće. Život je neuporedivo lakši kad si
žena. Mi smo toliko.... ne znam... neopterećenije.” Onda
me je pogledala, šmrknuvši. „Pokušaj Dafi. Pokušaj da se
rasteretiš malo. Podeli svoju muku sa Čarlijem, možda on
zaista može da ti pomogne.”
Čarli me je gledao s interesovanjem, a ja sam, umesto
komentara, na Vernine napore da ostane ozbiljna napravio
grimasu. „Da li to znači da se ista stvar dogodila i Čarliju?”
„Nikada”, reče Verni, jedva suzdržavajući ciničan
osmejak. „Ne mojoj potentnoj krofnici.”
Izraz nepatvorenog užasa prelete Čarlijevim licem dok
je tabu nad tabuima pomaljao svoju jezivu glavu u
njegovoj svesti. „Hoćeš da kažeš da... znaš... au, brate,
tako mi je žao. Nisam imao pojma.”
Postiđeno pognuh glavu.
„Čuo sam da se to prilično često dešava”, reče Čarli,
očigledno pokušavajući da me ohrabri. „Ja se ne bih
mnogo sekirao oko toga, prijatelju. Ostavi se toga neko
vreme i sve će biti u redu.”
„Da se ostavi čega?”, upade Den, koji je upravo ušao
u sobu noseći porodično pakovanje čipsa.
„Dafi je... znaš već šta”, reče Verni mrtva hladna.
„Misli da je impotentan.”
Lepo se videlo kako se Den stresao od jeze. „Au,
brate”, bilo je sve što je uspeo da izusti umesto utehe, a
onda je nesigurno dodao: „Slažem se sa Čarlijem. Ostavi
se toga neko vreme. Verovatno ti se odmara ili je u stanju
hibernacije ili tako nešto.”
„Vi ste svi beznadežni slučajevi!”, grdila je Verni. „Vi
i vaš to-je-samo-ogrebotina mentalitet. Samo napred,
poslušaj Čarlija i ‘ostavi se toga neko vreme’ – ali kada ti
otpadne nemoj meni da dolaziš da to sredim. Nađi doktora,
Dafi. Ljudi stalno idu kod doktora zbog stvari koje ih
muče! Oni zato i postoje.”
„Ma, jok”, reče Den oprezno. „Gomila šarlatana, kad
ti kažem. Sigurno ne želiš da skineš pantalone u tamo
nekoj ordinaciji. Nikad ne znaš šta može da se desi. U
jednom trenutku mirno slediš uputstva i sedaš na sto za
preglede s papirnim ubrusima po njemu, a u sledećem
slušaš kako ti doktor priča šta će sve da ti otpadne.
Neznanje je, sine, blaženstvo.”
„Prekinite, vas dvojica”, viknu Verni, konačno se
sažalivši na mene. „Stvarno znate da preterate. Dafi je već
dovoljno zabrinut zbog toga što njegov problem može
imati veze s Mel.”
„Kakve veze to ima sa Mel?”, pitao je Den, začuđen.
„Svake moguće”, reče Verni.
„Ti znaš šta treba da radiš, zar ne?”, pitao je Den, pošto
mu je Verni rastumačila svoju teoriju.
„Šta?”, pitao sam, očekujući još jednu šalu na svoj
račun.
„Moraš da ga isteraš napolje.”
„Da ga isteram napolje?”
„Pa, ne baš ‘ga’”, reče Den, smejući se. „Mislim da se
nijedan sveštenik na svetu ne bi prihvatio tog posla. Ali,
mislim da moraš da se suočiš sa svojim demonima. Ako
sam dobro shvatio, Verni pretpostavlja da ti se to dešava
jer ti se Mel i dalje dopada? Znači, ako prestane da ti se
dopada, sve će biti kako treba, zar ne?”
Klimnuh glavom.
„Već sto godina pričaš kako želiš da vas dvoje budete
prijatelji, sad samo treba da prestaneš da pričaš i počneš da
radiš. Kad jednom doživiš Mel kao bliskog prijatelja a ne
bivšu devojku, tvojim mukama biće kraj.”
„Zvuči logično”, reče Čarli, pri čemu je bilo jasno da
je zatečen otkrićem da i Den može da zvuči logično.
„Jedino ti to preostaje, prijatelju.”
„Možda je u pravu”, reče Verni, gledajući u Dena,
nespremna da shvati da se i ona slaže s njim.
„Onda, da budemo prijatelji”, rekoh, gledajući u njih
troje. „Nadam se da će upaliti.”
 Trebalo bi ovo češće da radimo

„Pa, kako si, Dafi?”

„Dobro. A ti?”
„Nije loše. Uopšte nije loše.”
Bilo je rano popodne, vreme između ručka i odlaska
kući, kada se na poslu ne radi ništa do spava, zuri u prazno
i telefonira prijateljima. Odlučio sam da pozovem Mel.
Dok smo pričali, u detalje sam joj opisao Vernin poslednji
ultrazvuk („Izgleda kao smežurani Vinston Čerčil, samo
manji i bez cigare”), Čarlijevu upornu bitku da prihvati
očinstvo („Uradio je test u časopisu ‘Trudnoća za očeve’ i
dobio tri od mogućih dvadeset poena), kao i Denov
poslednji pokušaj da osveži svoju komediografsku tačku
likom koga je nazvao Majmun – majstor za padove
(„Pretvara se da je majmun koji neprestano pada. Moraš
da vidiš da bi mi verovala”). Tada je, bez ikakvog povoda,
Mel rekla: „Ovo je odlično. Sviđa mi se ovo naše
prijateljstvo.”
„Da”, složio sam se. „Dokaz da odrastamo. Sazrevamo
kao sir i dobro vino.”
Mel se nasmejala. „Ja sam dobro vino. Ti si sir.”
Zastala je. „Drago mi je da ovako razgovaramo, jer hoću
da ti kažem nešto što ti se možda neće dopasti, ali, pošto
smo prijatelji, mislim da bi ipak trebalo.”
„U redu”, rekoh, osetivši kako mi se trbušni mišići
stežu, očekujući udarac. „Samo napred.”
 „Rob i ja... idemo na odmor u Toskanu sledeće nedelje,
s Markom i Džuli.”
„O”, bilo je sve što sam uspeo da izustim dok sam ih
zamišljao razgaljene pored suncem obasjanog jezera, kako
se veselo smeju, a zatim, na svojim ležaljkama, pišu
razglednicu sledećeg sadržaja: „Želeo bih da si ovde.” To
je bilo previše. „Nisam shvatio da ste već u fazi
zajedničkih letovanja u inostranstvu. Mi dotle nismo stigli
sve do druge godine zabavljanja.”
„Samo zbog toga što je tada za tebe pet dana sa mnom
u Lejk Distriktu bilo najviše što se od tebe moglo očekivati
na temu zajedničkog života.”
„Ovo je bilo nepotrebno.”
„Izvini”, rekla je Mel. „U pravu si.”
„Ima nekih novosti i kod mene.” Već neko vreme sam
nameravao da ispričam Mel za Aleksu, a pošto smo sada
potpuno otvoreni jedno prema drugom, ova je prilika bila
dobra kao i bilo koja druga. „Sećaš li se one devojke koja
je poznavala Marka i došla da vidi moju predstavu... TV
voditeljka na ‘Hot Pop Šou’... e, pa, mi smo, na neki
način...”
„O”, rekla je Mel i zaćutala. „Pa, koliko ste već ti i
najseksepilnija TV klinka...?”
„Neko vreme”, priznadoh. Nisam želeo da je povredim
više nego što je ona mene s njenim aranžmanom za
letovanje. Oboje smo znali da život ide dalje, ali ga to nije
činilo ništa manje bolnim.
„To se moralo dogoditi pre ili kasnije”, rekla je Mel
rezervisano. „Drago mi je zbog tebe. Zaista jeste. Jesi li
srećan s njom?”
Vratismo se i na to. „Pa, ne bih išao baš tako daleko”,
rekoh utešno. „Mada nam je dobro zajedno.”
Tišina.
 „Eto, oboje smo napredovali”, izgovorih napokon.
„Tako izgleda”, odgovori ona.
„Dakle, to znači da sad možemo da budemo pravi
prijatelji.”
„Da”, reče Mel. „Pretpostavljam da je tako.”
Ćutao sam. „Hoću li te videti pre nego što otputuješ?”
„Ne znam”; rekla je Mel. „U poslu sam do guše.
Sačekaj da vidim šta imam po rasporedu.” Glas joj se
nakratko izgubio, ostavivši me samog sa svojim mislima.
„Mogu jedino u četvrtak.”
„Dobro, onda u četvrtak.”
„Čekaj malo. U petak ujutru imam prezentaciju, tako
da moram da radim do kasno.”
Bio sam zaista razočaran. Nismo se videli još od dana
kada sam je posetio na poslu i očajnički sam želeo da se
nađemo. Da se i sam uverim da smo zaista prijatelji. Ovde
nije bila reč o isterivanju uspomena iz mojih gaća, već o
tome da učvrstimo ono što imamo. Bio sam siguran da će
se ona, ako to ne uradimo, s odmora vratiti bliža Robu 1 i
dalja od mene nego ikada.
„Mogli bismo samo na piće?”, predložio sam, pun
nade.
„Biću premorena za izlazak”, rekla je sa žaljenjem u
glasu. „Ali, znaš šta, možemo mi i nešto bolje nego samo
piće. Šta misliš da svratiš do mene? Donesi flašu vina a ja
ću nam uzeti neki specijalitet iz frižidera ‘Marksa i
Spensera’.”
„Zvuči odlično”, rekoh, ozarivši se odmah. „Vidimo
se u četvrtak.”

Bilo mi je potrebno pedeset minuta više od mojih

uobičajenih pet da se spremim za odlazak kod Mel. Krevet
mi je bio prekriven stvarima koje sam probao i odbacivao
najveći deo večeri. Na kraju sam se odlučio za farmerke,
patike, belu majicu i somotsku jaknu. Delovao sam
pomalo otrcano, ali nisam brinuo, jer u tome i jeste stvar.
Poruka za Mel je bila da se nisam trudio. Ona je bila
ekspert za simboliku mog odevanja. I najmanji napor s
moje strane bio bi odmah protumačen kao prikriveni
pokušaj da je odvučem u krevet.
Stigao sam sa zakašnjenjem od deset minuta (svoju
teoriju „bez napora” razradio sam do detalja) i zazvonio na
vrata.
Posle nekoliko trenutaka, Mel ih je otvorila. „Zdravo”,
rekla je i poljubila me u obraz. „Uđi.”
Sledio sam je uz stepenice do njenog stana. Nosila je
farmerke od tamnog teksasa, crni bodi i zeleni džemper.
Diskretno, ležerno i udobno. Očigledno je i ona zastupala
istu teoriju kao i ja. Pružio sam joj flašu vina, moj doprinos
večeri. Kupio sam je u „Sejfveju.” Pojma nisam imao da li
je dobro ili ne. Jedino što me je zanimalo bilo je da je
zadovoljilo moja tri kriterijuma za kupovinu vina.
Da li ima lepu etiketu?
Da li znam nekoga koje letovao u zemlji porekla?
Da li košta manje od pet funti?

Na etiketi je bio naslikan kedar, vino je bilo iz Italije

(zemlje koju je Den posetio u okviru školske ekskurzije
pre sto godina), ali ono što je presudilo bila je cena – četiri
funte i 99 penija, ne baš jeftino, a opet ne ni toliko skupo
da bi me suma odvratila od kupovine.
„Doneću čaše.” Mel je otišla u kuhinju, ostavivši me
samog u dnevnoj sobi. Pogledao sam po sobi da vidim ima
li kakvih promena. Na prozoru su bile nove zavese, a
stajaća lampa, koja se ranije nalazila kraj sofe, bila je sada
u uglu sobe. Primetio sam i dve nove video kasete –
„Veliko plavo” i „Velika iluzija” (sigurno pokloni od Roba
1) – ali pored toga, ništa se drugo nije promenilo. Bio sam
neizmerno zadovoljan zbog toga i odmah daleko
opušteniji.
Seli smo za kuhinjski sto da večeramo. Tu su bili
ogromna hrpa računa, katalog „Next” i primerak časopisa
„Elle” na jednoj strani stola i svećnjak na drugoj. Mel je
zaista bila veliki pobornik teorije „bez napora”.
Kladim se da s Robom 1 nikada nije bila ovako
opuštena.
Dosuo sam vino u već poluispijene čaše i prešli smo
na večeru koja je definitivno bila najbolje što sam pojeo
od kada smo raskinuli. Dok sam pokušavao da savladam
zalogaj slatkih krompirića, Mel se izvinjavala što nije
spremila nešto ljudski za večeru, a ja sam joj rekao da ne
brine. Zašto? Zato što je to bila još jedna stvar koju...
...nikada ne bi mogla sa Robom 1!
Kad smo završili s večerom, s dve prazne flaše vina na
stolu i trećom već otvorenom, bacili smo se na dezert,
voćni puding za nju i torta od sira s prelivom od višanja
(moja omiljena) za mene. Sve je bilo opušteno. Sve je
bilo... dobro.
„Baš je dobro”, reče Mel, pomerajući svoju stolicu do
moje, tako da bi mogla istovremeno da proba krem s moje
torte i jede svoj puding bez protezanja preko stola. „Mi
smo uvek bili i prijatelji i ljubavnici, zar ne?”
„Da”, munuh je blago ramenom, „druškane.”
Onda je ona munula mene, malo jače. „Da, burazeru.”
Onda sam ja munuo nju, još jače. „Da, ortak.”
Onda je ona nastavila da me gura sve jače i jače, sve
dok nisam pao sa stolice. Smejući se histerično s poda,
uspeo sam da izustim jedno „Da... drugar”, dok je Mel
pokušavala da mi pomogne da ustanem. Držeći se za moju
ruku, izgubila je ravnotežu i pala preko mene, kikoćući se.
Pošto sam utvrdio da nas vino onemogućava u naporima
da ustanemo, dograbio sam preostalu flašu sa stola i, na
sve četiri, nekako dopuzasmo do dnevne sobe da se
odmorimo.
„Pa, jesi li dobro?”, pitao sam, svalivši se na sofu i
ispijajući još jednu čašu vina. „Mislim, je l’ sve u redu kod
tebe?”
Nije mi odgovorila. Munuh je ponovo. „Da.” Protresla
je glavom, kao da se tek probudila. „Izvini, molim te.
Samo sam mislila... Sedimo ovde, pijemo previše vina,
pričamo, smejemo se... Ovako dobro nam sigurno nije
postalo preko noći.”
„Ne.” Izuo sam patike. „Tu si u pravu.”
„Ljudi neprestano pričaju o tome kako su veze
fantastične na početku i, naravno, kako su grozne na kraju,
ali šta je s onim u sredini? U sredini, kad znaš sve što ima
da se zna. Kad pogledaš osobu koju voliš i znaš šta misli;
vidiš nešto na televiziji i znaš kako će reagovati; kad tačno
znaš šta će obući kad dolazi kod tebe.
Nežno joj se nasmeših. „Da li si znala šta ću da obučem
večeras?”
„Pogledaj ispod dupeta debelog Bude”, rekla je.
Skliznuh sa sofe, otpuzah do kamina i podigoh malog
keramičkog Budu, koga su Džuli i Mark doneli s putovanja
na Tajland pre nekoliko godina. Debeli Buda bio je meta
svih naših politički nepodobnih šala o debelim ljudima dok
smo bili zajedno. Podigao sam ga držeći ga za vrat, a ispod
je bio list hartije, iscepan iz džepnog podsetnika. Na njemu
je pisalo: „Bela majica. Farmerke. Patike. Somotska
jakna.”
„Pokušavaš li da mi kažeš da si tačno znala šta ću da
obučem?”, rekoh, dopuzavši nazad do sofe.
„Ništa ja ne pokušavam da ti kažem“, smejala se Mel.
„Kladim se da ispod imaš i svoje melirane sive gaće.”
Ovo je bilo tipično za Mel. Setio sam se da mi je
jednom prilikom ispričala da je kao tinejdžerka bila
vatrena obožavateljka grupe „Wham”! Do te mere da je
znala apsolutno sve o Džordžu Majklu i Endrjuu Ridžliju,
uključujući i broj njihovih cipela. Siguran sam da se u to
vreme nije nijednom zapitala šta će joj sve te informacije
skupljala ih je jer ju je to činilo srećnom, ne shvatajući da
je tako savladavala veštine koje će joj biti potrebne u
budućnosti. Nekih sedamnaest godina kasnije, ona je još
bila zagriženi kolekcionar pojedinosti vezanih za datu
osobu, s tim što sam, ovoga puta, ta osoba bio ja. Za četiri
godine koje smo proveli zajedno, Mel je napamet znala
svaku sitnicu koja je imala veze sa mnom – obim gudi, ime
prve devojke, omiljenu epizodu „Tatine armije” – sve.
Često sam se pitao zašto je to radila, ali sam tek sada, dok
sam sedeo na ovoj sofi, shvatio da je u njenom ludilu zaista
postojao sistem. Za nju, dobro poznavati znači biti
intiman. A biti intiman znači poznavati osobu koju voliš
onoliko dobro koliko poznaješ sebe. Ona je slagala
informacije u glavi sve dotle dok ne bi stvorila virtualnog
mene, model koji bi koristila da predvidi moje ponašanje
do poslednjeg detalja – uključujući i boju mojih gaća. Bio
sam impresioniran.
„Čestitam”, šalio sam se. „Kada postaješ član
‘Magičnog kruga’?”
„Ahhhhhh”, šalila se i ona. „Da te nisam slučajno
uvredila?”
„Ne”, rekao sam, praveći se ljut.
Mel se nagla ka meni. „Dođi ovamo”, rekla mi je,
trljajući mi obraze. „Samo ti sve prepusti meni.”
A onda me je poljubila.
 A onda sam ja poljubio nju.
A onda smo petljali s odećom.
A onda smo petljali još malo.
I život se vrati tamo gde ga ne beše.
I uradismo to.
Dvaput.
Dobro, jednom i po.

Zraci sunca probijali su se kroz zavese, budeći me iz

dubokog sna. Osvestio sam se u trenu, ali se nisam
pomerao da ne probudim Mel. Umesto toga, polako sam
otvorio oči i vrlo pažljivo manevrisao svojim telom dok se
nisam licem okrenuo k njoj. Brzo sam shvatio da je moj
trud da budem nečujan uzaludan. Mel je već bila ustala, a
iz kupatila se čuo tuš. Ponovo sam se zavalio na jastuk, s
rukama ispod glave, i uživao u slatkom mirisu pobede.
Znao sam da ćemo ponovo biti zajedno. Znao sam da
je to samo pitanje vremena. Previše smo značili jedno
drugom da bismo tako lako odustali. Mislim da, bar u
početku, ne bi trebalo ni u čemu da preterujemo. Trebalo
bi da se viđamo dva puta nedeljno, dok ponovo ne budemo
na sigurnom. A onda možemo da nastavimo kao pre. Samo
što ću ovoga puta dobro paziti da je više nikada ne
izgubim.
Mel je ušla u sobu u svom belom bademantilu s
kapuljačom, ljutito mašući fenom za kosu. Kosa joj je još
bila mokra. Srećna sigurno nije bila.
„Fen se pokvario, Dafi”, rekla je. „Ovo je znak.”
„Čega?”
„Znak da ću biti kažnjena zbog onoga što smo radili...
tamo...”, pokazala je na tepih na podu spavaće sobe... „i
tamo...”, pokazala je na malu fotelju boje kajsije koju joj
je poklonila baka... „i tamo”, pokazala je na krevet. „Moja
kosa, Dafi. Šta sad da radim? Ne mogu na važan sastanak
s mokrom kosom.”
Pridigao sam se u krevetu i pokušao da poprimim onaj
seksi, raščupan izgled koji junaci velikih holivudskih
hitova uvek imaju dan posle. Uhvatio sam svoj odraz u
velikom ogledalu na zidu. Izgledao sam seksi koliko i bilo
koji alkoholisani beskućnik. „Verovatno je kurcšlusirao”,
pokušah da pomognem.
„Ti ćeš da mi kažeš”, siknula je na mene nervozno. „Ti
koji znaš sve o poslovima tipa ‘uradi sam’. Seti se, upravo
si mi ti naopako montirao kvaku na vratima kupatila i,
posle tri godine, ona još tako stoji.”
Ovo nije raspoloženje kakvo sam očekivao. Nadao
sam se malo radosti. Možda euforiji. Iritiranost mojim
prisustvom, izražena kroz pokvareni električni aparat,
definitivno nije bilo ono što sam imao na umu.
„Kako vidim, ti se kaješ zbog onoga sinoć”
Mel se svom težinom sručila na fotelju boje kajsije.
„Kajem? Dafi, ovo je više od kajanja. Prevarila sam Roba!
Ne mogu da verujem da sam to uradila.”
Odmah mi bi lakše. Mel se ni najmanje nije kajala
zbog onog što se desilo sinoć, već ju je mučila pomisao na
to da će Roba 1 neminovno povrediti kad ga bude šutnula.
Bila joj je potrebna pomoć. Bio joj je potreban momak
zvani „Logika”.
„Grešiš, Mel”, počeh mudro. „Ono što si uradila... što
smo uradili, pa, to nije prevara. Bar ne prava. To je samo
pitanje tajminga. Ionako bi otkačila Roba 1, tako da
činjenica da smo učinili to što smo učinili pre nego što si
mu rekla, spada, u najgorem slučaju, u prelaznu fazu.”
Melino lice se u sekundi transformisalo od
bezizraznog do besnog. „Pod jedan!”, urlala je, „hoćeš li
prestati već jednom da ga zoveš Rob 1? To me zaista
nervira! Pod dva, to nije prelazna faza, Dafi! Stvar je vrlo
crno-bela. Pod tri, ne nameravam da otkačim Roba. Ti i ja
nismo smeli da uradimo ono što smo uradili. To je bila
velika greška.”
Osećao sam kako se smežuravam od poniženja. „Ali,
mislio sam..”
„Pa, pogrešno si mislio. Da li se tvoje mišljenje o
zajedničkom životu promenilo?”
Nisam odgovorio.
„Naravno. E, pa, nije ni moje!” Ustala je, prišla mi i
sela na krevet, zagnjurivši glavu u šake. Njen bes je nestao
brzinom kojom je i došao. „Vidi šta smo učinili”, rekla je.
„Šta ćemo sad s onim našim prijateljstvom?”
„Tu se ništa ne menja”, rekao sam snuždeno. „Sve dok
se držimo podalje od crnog vina od četiri funte i 99 penija.”
Tražio sam svoj veš. Kao jedina gola osoba u sobi, osećao
sam se prilično glupo. „Hoćeš li mi, molim te, dodati
odeću?”
Mel je podigla moje farmerke s poda i nestašno me
gađala njima. „Namerno si to uradio, priznaj.”
„Šta?”
„Došao si da me zavedeš. Tako sladak i izmučen.”
„Nije tačno!”, pobunio sam se.
Mel se smejala. „Zašto da ne? Nisam dovoljno dobra
za zavođenje, je li?”
„A ti?”, upitah optužujućim tonom. „Ti si me pozvala
da dođem samo zato što si ljubomorna jer sam s Aleksom.
Dok slušao tvoje priče o Robu 1, sve je bilo u redu, jer si
ti bila s nekim drugim. Onog trenutka kad sam ja nekog
našao, to ti se više nije sviđalo, je l’ da?”
Znao sam da nije trebalo to da kažem. Da, to je bila
istina. Da, dobio sam još nekoliko poena na tabeli
pravednosti. Ali, da li je vredelo? Ni najmanje. Još jedna
varijanta NIPOŠTO U TO NE DIRAJ, koju sam propustio
da izvedem. Zašto sam uvek ja taj koji pogrešnu stvar kaže
u pogrešno vreme?
Mel mi se više nije obratila nijednom rečju. Obukla se,
navukla jaknu i obula cipele, zgrabila aktovku i hermetički
zatvorila vrata zamahom tako snažnim da se lepo čulo
kako je nešto palo i slomilo se. Ustao sam i provirio u
dnevnu sobu. Debeli Buda je u krhotinama ležao na podu.
dok mu se glava kotrljala ka sofi. Tužno sam pokupio
komadiće i stavio ih na stočić.
Vratio sam se u spavaću sobu i pogledao kroz prozor.
Gledao sam kako Mel ulazi u kola zalupivši vratima za
sobom. To je bila bizarna scena, jer sam ja mislio samo na
jedno: Kosa joj je još mokra.
 ... a tvoj plan je?

„Dafi, Mel ovde.”

„Zdravo”, uzvratih oprezno. Prošlo je dve nedelje od
kada sam se poslednji put čuo s njom. „Kada si se vratila
iz Toskane?”
„Pre pola sata.”
„Kako je bilo... na odmoru, mislim?”
„Dobro”, rekla je brzo. „Mislim da mi hrana nije
prijala previše. Stalno mi je bilo muka.”
Da li bi bilo previše nadati se da je i Rob 1 bio
bolestan? Tračak gastroenteritisa. Mrvica dizenterije. Nota
beri-berija. „Da li je i Rob bio bolestan?”
„Na kraju nije ni krenuo sa mnom. Nešto mu je iskrslo
na poslu.”
Savršeno! Bolje od bolesti – kažnjen teškim radom.
„Zao mi je što to čujem”, rekoh izveštačeno.
„Sigurna sam da jeste”, cinično će Mel. „Ali ništa od
svega toga nikakve veze nema s onim zbog čega te zovem.
Mnogo sam razmišljala o onome što si mi rekao kad smo
bili zajedno poslednji put. Bio si u pravu – mislim da sam
zaista bila ljubomorna na tebe i Aleksu. Pogrešila sam kad
sam te pozvala i dozvolila da se dogodi ono što se
dogodilo. Pretpostavljam da sam samo htela da vidim da li
me još želiš i, ako ćemo pošteno, i ti si hteo isto to. Moraš
priznati da sam u pravu, Daf.”
 „Ne, nisi.”
„Naravno da jesam”, uporna je bila Mel, a u njenom
glasu nije bilo ni trunke sumnje. „Ne zaboravi da te ja
odlično poznajem.”
„Dobro, u pravu si”, priznadoh na kraju. „Ali, kakve
to veze ima? Ti još osećaš nešto prema meni. Ja još osećam
nešto prema tebi. Ti želiš jedno, ja nešto drugo, a povrh
svega, oboje se viđamo s nekim drugim.”
„Po mom mišljenju”, reče Mel autoritativno, jasno mi
stavivši do znanja da je vrlo dobro razmislila o svemu,
„moramo se suočiti sa činjenicom da, ma kako to
iracionalno izgledalo, još mnogo značimo jedno drugom,
ali da od života želimo različite stvari. Dugo smo bili
zajedno, a tako intenzivna osećanja ne mogu jednostavno
da nestanu. Nema sumnje da i dalje osećamo potrebu da
budemo deo života onog drugog...”
Prekinuo sam je. Mogao sam da osetim da se Melino
stanje uma pomera ka stadijumu prekomerne analize, u
kome bi nalazila petnaest načina da kaže jednu te istu
stvar. Izgubio sam strpljenje. Hteo sam da pređe na stvar,
„...a tvoj plan je?”
„Kad bi samo znao koliko me to nervira, Dafi!“,
brecnula se Mel, iziritirana. „Moj plan predviđa da, pošto
ti i ja ne možemo ni zajedno ni jedno bez drugog, moramo
da se ponašamo zrelo. Kao odrasli.” Još nije prešla na
stvar.
„A to znači...?”
„Pa, kako ja vidim stvari, jedno od nas ima previše
razvijenu savest, dok se onaj drugi ponaša kao da je nema,
iako je i te kako ima. Drugim rečima, kao što nekada sud
natera kriminalca da se suoči sa zločinom tako što ga
primora da se sretne sa žrtvom, ti i ja bi trebalo da se
upoznamo s partnerom onog drugog.”
 Nervozno se nakašljah. „Ti se, naravno, šališ?”
„Dafi, to je potpuno logično.”
„Na planeti psihopata možda, ali ovde, na zemlji,
mislim da ćeš se složiti da je to što si predložila
poremećeno.”
Nimalo potresena mojim rečima, Mel je nastavila.
„Kada jednom upoznamo naše nove partnere, oni će
postati stvarne osobe. Na taj način ću ja moći da Aleksu –
‘kučku s televizije koja spava s mojim bivšim dečkom’ u
svojoj glavi transformišem u Aleksu – ženu koja se našla
usred ove užasno zapetljane situacije’. Tako će ona za
mene postati stvarna.”
„Čini mi se da si zaboravila jednu sitnicu.”
„Koju?”
„Ja sam već upoznao Roba 1 – ‘onog drkadžiju koji
izlazi s mojom bivšom devojkom’, tako da imam pravo na
izuzeće iz ove noćne more. On neće postati ‘Rob 1 –
nesrećno biće koje se našlo između dvoje ljudi koji...”
Pažljivo sam birao reči, ...’gaje snažna osećanja jedno
prema drugom’. Mrzeo sam ga pre nego što sam ga
upoznao i nisam mogao da ga smislim posle toga. To je,
jednostavno, tako.”
„Dozvoli mi da ti ovo objasnim, Dafi”, rekla je Mel,
poprimivši poslovan ton koji je, pretpostavljam, koristila u
razgovorima sa svojim klijentima, „rečima koje ćeš
razumeti. Ne možemo i dalje biti prijatelji, a da i ne
pokušamo da popravimo ovu situaciju. To znači, nema
telefonskih poziva. Nema sastanaka. Nema pisama. Ni
mejlova. Nema nikakve komunikacije. Znam da će biti
teško, ali mislim da je to jedini način, kad već nećeš da
prihvatiš moj predlog.”
„Ozbiljna si, je l’ da?”
„Da, jesam”, rekla je. „Uostalom”, sad, kad je imala
moju pažnju, glas joj je postao mnogo blaži, „ti Roba
uopšte nisi upoznao kako treba. On je zaista dobar momak.
I ti mu se dopadaš. Rekao mi je.”
Jedva sam se uzdržao da prezrivo ne frknem u
slušalicu. „Kladim se da ti je rekao da nije ljubomoran ni
na to što me zoveš telefonom; da je srećan jer smo još deo
života onog drugog; da mu ne smeta kad mi spominješ
ime...”
„Da”, prasnu Mel.
„Mel, to su muške priče! Zar ne vidiš? Nije u našoj
prirodi da nam se dopada Onaj Koji Je Bio Tu Pre Nas. To
je prirodna selekcija. Sebični gen.”
„Čuj, potpuno sam ozbiljna. Moramo nešto da
učinimo. I to odmah.” Izvukla je džokera. „Imaš li neko
bolje rešenje, možda?”
„Ne”, rekoh.
„Pa, onda mi se čini da ćemo ipak prihvatiti moje, zar
ne? Sledeće subote uveče. Ti i Aleksa ćete doći kod mene.
Napraviću nešto lepo i sredićemo čitavu ovu stvar.”
„Ali, zar njima neće biti sumnjivo to što odjednom
organizujemo ovaj sastanak? Mislim, ti ne nameravaš da
Robu 1 ispričaš šta se dogodilo, zar ne?”
„Ti znaš da ja ne umem da lažem. Ubeđena sam da će
me udariti grom svaki put kad slažem mamu da nisam
preskočila doručak, ali ovo bi ga isuviše povredilo.”
Zastala je. „Kako bi Aleksa reagovala?”
„Stvarno bi pobesnela”, lagao sam. Pojma nisam imao
šta bi Aleksa pomislila. „Poludela skroz.”

Došao je dan posete i ja sam upravo stigao kod Alekse.

Nosio sam tamnobordo odelo bez kravate da bih izgledao
i elegantno i ležerno u isto vreme. Aleksa je, međutim,
odlučila da se dotera. Nosila je ljubičasti bodi čiji su šavovi
bili spolja, nekog holandskog dizajnera čije ime nisam
umeo da izgovorim, i crne pantalone sa širokim
nogavicama kupljene kod Džozefa. Znao sam sve te marke
jer je ona insistirala da joj čitavo popodne pravim društvo
dok je rasipala novac po Nju Bond Stritu. Iskustvo je bilo
zastrašujuće. Ne samo da se nijednom, za svo to vreme,
nije potrudila da pogleda cenu, već se premišljala puna tri
sata oko para cipela, koje na kraju nije kupila. Kupovina
nameštaja s Mel bila je tričarija u poređenju s ovim.
„Uđi”, pozvala je Aleksa, držeći vrata otvorena. Pošao
sam za njom u dnevnu sobu. „Hoćeš nešto da popiješ? Ja
sam već uzela čašu vina.”
„Pa dobro, hajde”, rekoh, sedajući na sofu. Pogledao
sam u Aleksina stopala dok mi je dodavala čašu vina. „Da
li su to one koje mislim da jesu?”
„Da”, smejala se Aleksa. „Čim sam ušla u kuću znala
sam da ipak želim njih. Pozvala sam taksi, odmah se
vratila u prodavnicu i kupila ih. Jeste da moram sama to da
kažem, ali izgledaju fantastično.”
„U pravu si”, rekao sam. Zastao sam da je osmotrim.
„U stvari, ti izgledaš fantastično.”
„Ni ti ne izgledaš loše.”
Sela je pored mene i otpila gutljaj iz svoje čaše.
„Moram da ti kažem nešto, iako znam da ti se neće
dopasti”, rekla je.
„O čemu je reč?”, pitao sam, nadajući se da će uslediti
govor „ovo ne ide”. Već neko vreme bilo je očigledno da
nama dvoma nije suđeno da budemo zajedno. Ona je bila
lepa, zabavna i, uprkos svim njenim prenemaganjima,
zapravo vrlo stabilna osoba, ali ona nije bila ona prava za
mene. Iako izlečen, i dalje sam glumio impotenciju, kao
znak, ako nam je uopšte i bio potreban, da nešto nije u
redu, a kada sam joj izneo Melin predlog pre nekoliko
dana, pristala je, a da ni trepnula nije. Niko normalan ne bi
toliko želeo da upozna bivšu devojku svog sadašnjeg
momka. Da je bilo obrnuto i da je Aleksa htela da upoznam
nekog od njenih bivših, nikada ne bih pristao na to. Mi,
jednostavno, nismo odgovarali jedno drugom. Ruku na
srce, to mi i nije smetalo, jer sam zaista mislio da bismo
mogli da budemo prijatelji, naročito pošto, tehnički
govoreći, mi i nismo videli jedno drugo potpuno gole.
„Reč je o audiciji”, poče Aleksa.
Prestao sam da dišem.
„Izvršna producentkinja me je pozvala pre jednog sata
da mi kaže da je donela odluku. Žao mi je, ali nisi dobio
posao. Zaista sam pokušavala da ih ubedim da si ti prava
osoba. Zaista jesam, ali su oni neprestano ponavljali da ti
nisi ono što oni traže, šta god to značilo. Ali, nemaju oni
pojma. Ne brini, Daf. Sigurna sam da će nešto drugo
iskrsnuti vrlo brzo.”
Iskapio sam svoje vino, ne prozborivši ni reč.
Namerno nisam hteo da mislim o audiciji, jer da jesam,
posle svih mogućih nadom ispunjenih „šta ako” koje bih
bio u stanju da smislim, u mom životu ne bi bilo ničeg
važnijeg od nje. Nažalost, tek sam sada, dok sam nemo
sedeo na sofi, a čitav moj svet se rušio oko mene, shvatio
u kakvoj sam zabludi bio. Uprkos svim mojim naporima,
audicija jeste bila najvažnija stvar u mom životu u
proteklih nekoliko meseci. Jedino što mi je držalo glavu
iznad vode. Najbolja stvar koja mi se dogodila u osam
godina provociranja, razdiranja i laži. Bolelo me je što nije
uspelo. Više nego što sam mogao da podnesem. Pogledao
sam Aleksu, a onda sobu u kojoj sam sedeo. Ovde ništa
nije bilo u redu. Sve je bilo greška.
„Nešto dobiješ, nešto izgubiš”, izgovorih konačno.
„Ko je dobio ulogu?”
Podigla je parče hartije pored telefona. „Neki Greg
Benet. Mislim da sam ga srela na nekoj audiciji.”
 „Mračan tip, gubi kosu, s ogromnim Napoleonovim
kompleksom, ne prestaje da priča o fudbalu?”
„Da”, rekla je, zbunjena. „Sad sam se setila, kad sam
razgovarala s njim, on je i rekao da te poznaje.”
Sad je dosta, rekoh sebi. Ovo je kraj. „Napuštam
komediju”, rekoh, pustivši misli da vrludaju. Bilo je
neobično napokon glasno izgovoriti te reči, ali sam, s
druge strane, osetio veliko olakšanje.
„Sigurno ne zbog ove glupe audicije?”
„Upravo zbog ove glupe audicije. Već više od osam
godina komediji dajem najbolji deo sebe, a ova audicija je
nešto najbolje što mi se dogodilo za svo to vreme. Možda
je to znak. Ne znam, možda je vreme da shvatim da ću biti
jedan od onih koji nisu uspeli. Ne, nisam ogorčen.” Zastao
sam. Neću nikoga da zavaravam, sebe ponajmanje. „U
stvari, da, jesam ogorčen. Ogorčen sam onoliko koliko
neko može biti ogorčen. Sve sam zapostavio jureći za
glupim snovima. Previše je. Vreme je da se izvučem dok
ne bude prekasno.”
„To je loša ideja. Ti si zaista talentovan, Dafi. Upravo
si pretrpeo neuspeh i to je sve. Svima nam se to dešava s
vremena na vreme. Sačekaj. Odmori se nekoliko nedelja,
zaboravi na audiciju i sve će ti izgledati drugačije.”
„Jesi li znala”, počeh, pitajući se da li ću ikada uspeti
da kažem Aleksi da više ne želim da je vidim, „da je
Margaret Tačer jednom rekla: ‘Ako muškarac od dvadeset
šest godina dozvoli sebi da putuje autobusom, može se
smatrati neuspešnim’?”
„Ne.”
„Da, jeste. Pročitao sam to u nekom članku u
‘Gardijanu’ prošle godine. Prikačio sam ga na tablu od
plute u kuhinji.” Duboko sam uzdahnuo. „Znaš li kako ja
idem na posao svakoga dana?”
 „Autobusom?”
„Poslednje tri godine”, rekoh. „Prešišao sam Megin
rok za dve godine i još svuda idem autobusom. Zato i
napuštam komediju. Moram da se uozbiljim. Moram da
prestanem da putujem autobusom.”
„Ma, hajde, Daf. Šta bi mogao da radiš? Zaposliš se za
stalno u kancelariji? Udarao bi glavom u zid za nedelju
dana.”
Slegnuo sam ramenima. „Možda bih mogao da se
vratim na koledž. Ne znam. Trebalo bi da uradim nešto
konstruktivno.”
„Samo si depresivan jer nisi dobio ovaj posao. Svi
znaju kako je kad si razočaran. Biće još audicija, još
prilika.“
„Možda.” Uzdahnuh ponovo. „A možda i ne.”
„Ali, to nije sve, zar ne?”, rekla je ona, ispitivački me
posmatrajući.
„Na šta misliš?”
„Na nas.”
„Nas?”
„Da, nas.”
„Aleksa je očigledno uspela da razvije istovetnu
tehniku čitanja misli koju je posedovala i Mel.
„Da, pa, nameravao sam da pređem na ‘nas’. Stvar je
u tome što...”
„... si još zaljubljen u svoju bivšu.”
„Nisam to hteo da kažem.”
„Znam da nisi, ali to je istina. Hteo si da mi plasiraš
neku otrcanu frazu o tome kako nam ne ide, jer se bojiš da
pogledaš istini u oči. Ja nisam ekspert za ljubav, ali sam
žena. Potpuno je očigledno da si još zaljubljen u Mel.
Postoje samo tri razloga zbog kojih bi neki muškarac
pristao da večera sa svojom bivšom i njenim sadašnjim
dečkom. Jedan: lud je. Dva: glup je. Tri: još je zaljubljen
u nju. Ti nisi ni lud ni glup, dakle, šta je ostalo? O
vezivanju pričaš kao o nečemu što ti je sasvim strano.
Nečemu što ti, jednostavno, ne možeš. Ali, zar ti nikada
nije palo na pamet da je ovo što ti sada radiš istinsko
vezivanje za ceo život? U nekoj knjizi sam pročitala
odličnu stvar: ‘Kakva je razlika između flerta i vernosti do
groba? Uzmite, na primer, omlet sa šunkom. Kokoška
flertuje. Svinja je verna do groba.” Ti si, gospodine Dafi,
verovatno uvek bio, a sigurno ćeš uvek biti, svinja.”
Aleksine reči su mi postepeno dopirale do mozga.
„Hoćeš da kažeš da se ja ponašam kao budala, jer sam se,
zapravo, već vezao za Mel...”
Klimnula je glavom.
„A ako sam se već vezao za nju, glupo je da se plašim
vezivanja. Dakle, ništa me ne sprečava da...” Ustao sam.
„Moram da idem.”
„Znam”, rekla je Aleksa.
„Zar nisi ljuta na mene? Zavlačio sam te sve ovo
vreme: pomogao sam ti da potrošiš ogromne sume novca
na odeću koja ti više ne treba, i kao da to nije dovoljno,
odbijao sam da spavam s tobom iako si me praktično
molila.”
„Pa, sad, kad si tako postavio stvari...” Aleksa poče da
se smeje. Nagla se ka meni i poljubila me. „Slušaj, kao
prvo, ja obožavam da kupujem odeću. Drugo, zavaravaš se
ako misliš da će moje nove cipele ostati kod kuće da
skapavaju od tuge za tobom dok ti budeš prosio svoju
bivšu devojku. I treće, odbijanje je dobro za dušu. Čak i
ako si ‘najseksepilnija TV klinka’. Dafi, ti si stvarno fin
momak, zaista jesi, i nadam se da ćemo biti prijatelji, ali
se na tebe ne ljutim iz sasvim drugog razloga – otkad znam
za sebe, obožavam srećan kraj.”
 Na zadnjem sedištu taksija, dok je vlažno londonsko
veče u nejasnim obrisima hujalo pored mene, jedino što
sam čuo bili su otkucaji mog srca. Zahvaljujući svom
prosvećenju, odjednom sam sagledao ključne greške koje
sam pravio tokom čitave svoje veze s Mel u sasvim novom
svetlu.
Kao prvo, u našu vezu sam ušao rešen da ostanem isti
kakav sam i bio, što je, sada mogu da priznam, bilo
prilično glupo, ali mi je tada bilo savršeno logično.
Promena je značila da više ne budem čovek kakav sam bio,
a meni se taj čovek oduvek dopadao. Mel me je, međutim,
povela iz divljine u kojoj sam živeo s Denom i uspela da
sa mnom pređe deo puta ka zemlji živih, u kojoj su u
kupatilu postojale tri vrste šampona, jorganske navlake
koje su se slagale s jastučnicama i hrana koja nije
obavezno iz konzerve i na parčetu tosta. Priznajem,
ponekad sam se osećao kao nespretnjaković usred ničije
zemlje – kada više nisam bio stari ja, niti, opet, dovoljno
reformisan da bih postao neko nov – i, da, ponekad sam
hvatao sebe kako očajnički želim da se vratim onome što
sam dobro poznavao. Ali. pokušao sam da budem
superpastuv-zavodnik i nije upalilo, upravo zbog toga što
sam tada već bio izmenjen. Ranije, moja najdublja
razmišljanja bila su vezana za komediju, muziku i žene.
Zahvaljujući Melinom uticaju, proširio sam svoj repertoar
na teme koje se tiču života, univerzuma i svega ostalog.
Mel je bila najbolja devojka kojoj sam se mogao
nadati. Bila je zabavna, nežna i, što je najvažnije, odana.
Bila je jedinstvena, a ja sam umalo sve uprskao zauvek, jer
sam imao problem sa svim što mi se činilo da ide uz vezu.
Ikea, na primer. Ili večere. Ili... brak. Jedino što je tražila
od mene i jedino što nisam mogao da joj dam.
E, pa, sada mogu.
 Plavo

Taksi se zaustavio ispred Meline kuće, ali sam ja ostao

da sedim, obuzet sledećim problemom: kako, do vraga, da
joj kažem da neću samo da večeram s njom, već da želim
s njom da provedem ostatak života? Pogledao sam kroz
prozor taksija, tražeći inspiraciju. Melin 2CV blistao je na
kiši, ali Robovih super kola nigde. Verovatno je uzeo taksi
da bi mogao da popije, zaključio sam. Ta me je misao
navela da još jednom razmislim o flaši vina koju sam držao
u ruci. Tokom popodnevnog šopinga s Aleksom, u
nastojanju da budem neobuzdan i nepredvidljiv kao ona,
odustao sam od svoje uobičajene strategije pri kupovini
vina, odabrao jedno po principu slučajnosti u „Selfridžisu”
i kupio ga. Koštalo me je 17 funti i 99 penija, a to je za
mene značilo da je bolje da bude u rangu najboljeg što
svetu čula ima da se ponudi, ili ću tražiti novac nazad.
Dosta odugovlačenja, gos’n Dafi, podviknuh sebi. Sad
il’ nikad. Stajao sam i gledao taksi kako odlazi. Noge su
me jedva držale, kao da sam upravo istrčao maraton.
Neverovatno! Jednostavno nisu radile kako treba. Pored
toga, pljuvačka mi se razredila i razvodnila. Sa svakim
gutljajem, kazaljka na skali varenja pomerala se naviše i
naviše, sve bliže stadijumu mlaznog povraćanja. To je bilo
utešno, jer je značilo da se moje svesno i moje podsvesno
slažu da je situacija u koju je trebalo da se upustim od
monumentalnog značaja.
Pozvonio sam i čekao, u sebi vežbajući tekst za
prosidbu, tako da kada dođe taj trenutak, bar verbalno
budem savršeno pripremljen.
Mel, volim te. Hoćeš li da se udaš za mene?
Fino.
Mel, bio sam budala. Hoćeš li da budeš moja nevesta?
Dobro, ali malo melodramatično.
Dušo, mislim, ja u odelu, ti u beloj haljini, a sveštenik
u čemu hoće.
Ko sam ja? Džon Travolta?
Zatvorio sam oči, duboko dišući u pokušaju da se
smirim. Konačno začuh kako se okreće brava na ulaznim
vratima, otvorih oči i ugledah Mel. U suzama.
„Šta se dogodilo?”, uzviknuo sam, primetivši
razlivene tragove maskare po celom njenom licu. „Jesi li
dobro?”
Dlanom je otrla suzu i rekla: „Bolje uđi.”
Sledio sam je uz stepenište do dnevne sobe, pitajući se
šta je moglo da se desi. Pomislio sam da se, možda,
posvađala s Robom 1, ali mi je ipak izgledalo da je stvar
ozbiljnija. Tada mi sinu da se možda nešto dogodilo
njenim roditeljima. Melina mama je imala manji moždani
udar pre par godina i od tada je vrlo često u bolnici.
„Jesi li dobro?”, pitao sam kad smo stigli do trpezarije.
„Nije valjda nešto s tvojim roditeljima?”
„Ne“, rekla je Mel. „Oni su dobro.”
Spustih svoju flašu vina na sto i pogledah po sobi,
tražeći nešto što bi ukazivalo na prisustvo Roba 1. „Gde je
Rob?”
„Bio je...”, poče Mel, sedajući na sofu... „i otišao.”
Seo sam pored nje i sve što sam želeo bilo je da je
zagrlim. „Jeste li se svađali?”
„Moglo bi se i tako reći.”
 „Žao mi je što to čujem”, rekoh tiho. Na neki čudan
način, zaista sam to i mislio.
„Nema potrebe da lažeš, Daf.” Slabašno se nasmešila.
„Bar ne zbog mene. Rob i ja nismo imali budućnost. Znala
sam to od početka. Čudno je to. Mislim da sam bila s njim
samo zato što je sušta suprotnost tebi.” Zastala je.
„Svejedno, ionako ne plačem zbog njega.”
„Ne razumem”, rekao sam, približivši joj se. „Šta te je
toliko potreslo?”
„Trudna sam”, rekla je ne gledajući me.
Uprkos svom mom trudu, značenje njenih reči kao da
mi je izmicalo. Kao da mi se mozak zaglavio. Nisam
reagovao. Bio sam potpuno miran. Ništa nisam rekao.
Ništa nisam ni mogao da kažem. Ništa nisam osećao i
jedva da sam išta čuo od otkucaja svog srca.
„Pre nego što pitaš”, rekla je Mel, „dete nije Robovo.
Bilo je neizvodljivo. Možda sam staromodna, ali ne mogu
da spavam s nekim koga ne volim, a njega nisam volela.”
„Kad si otkrila?”
Pogledala je na sat. „Pre tri sata i dvadeset sedam
minuta. Nije da brojim. Kasnila mi je više od nedelju dana.
I ranije je, ali, kako se kaže, ovoga puta sam znala. Kupila
sam tri testa, od tri proizvođača. Manje od toga ne bi bilo
dovoljno za ženu kao što sam ja.” Nežno se nasmešila,
ustala i odšetala do kamina, gde je nešto uzela u ruku.
„Mislim da ću ih sačuvati za uspomenu.” Odmotala je
hartiju i poređala tri tračice na sto, jednu do druge. „Plavo.
Plavo. I plavo. Beba je tu, nema sumnje.”
Uputila mi je pogled pun iščekivanja. Bio je red na
mene da nešto kažem. Sve što sam uspeo da izustim bilo
je: „Mislio sam da smo mi...”
„To ti je život”, reče oporo. „Nezgode se dešavaju.”
Nervozno je koračala po sobi. „Ako je ovo šok za tebe,
Dafi, žao mi je, ali, veruj mi, da je mnogo veći šok za
mene. Čitav moj svet se okrenuo naglavce.”
„Čuj, Mel”, prekinuh je. Morao sam nešto da kažem.
Morao sam da joj kažem da je volim. Da želim da budem
s njom. Da će s nama sve biti u redu, ma šta se dogodilo.
„Ima nešto što moram da ti kažem.”
„Da se nisi usudio!”, viknula je, dok su joj se suze
slivale niz lice. „Sad ja govorim, Dafi! Dosta mi je tog tvog
prekidanja. Bar jednom samo ćuti i slušaj!” Zatvorila je oči
i disala duboko. Kad je ponovo progovorila, njen glas je
bio mirniji i kontrolisan. „Hoću da znaš da sam odlučila da
rodim ovu bebu, Dafi. Ali, moram da ti objasnim, ovde i
sada, da mi nećemo biti zajedno. To si hteo da kažeš, zar
ne? Hajde da ponovo budemo zajedno?”
„Nije baš tako, Mel. Uopšte nije tako. Hoću da mi se
vratiš. Došao sam da ti to kažem. Zato Aleksa nije ovde.
Jer želim da budem s tobom.”
„Dafi, prekini! Prekini, molim te. Zašto me ne slušaš?
Ja ne želim da ti uradiš ono što se od tebe očekuje. Neću
da budemo zajedno zato što sam trudna. Želela sam da
budemo zajedno iz ljubavi, ali je za to prekasno. Baš
čudno. Za sve ovo vreme dok smo bili odvojeni, ni jedan
jedini put ti nisam rekla da te volim. Nekada smo to
govorili jedno drugom svakoga dana. Kad smo raskinuli,
to se prekinulo i nedostajalo mi je više nego išta drugo.
Umesto toga, govorili smo kako nam je „stalo” i kako smo
„potrebni” jedno drugom, plašeći se da priznamo kako se
još volimo. Pa, ja te volim, Dafi. Volim te toliko da me je
strah, ali ne mogu više. Jednostavno, ne mogu.“
„Šta hoćeš da kažeš?”
„Hoću da kažem da je s nama gotovo, uprkos tome što
te volim. Hoću da kažem da mi je sada teško da podnesem
tvoju blizinu. I hoću da kažem da su se stvari izmenile i
izmakle kontroli. Uvek sam pokušavala da uradim ono što
je najbolje za tebe. ali sada moram da mislim na sebe.”
Pogledao sam je u oči pune suza i znao sam da je sve
što je rekla zaista i mislila i dok su mi se oči punile suzama,
znao sam da je u pravu. Da sam znao da postoji i najmanja
šansa da je nateram da se predomisli, dragovoljno bih
proveo svaki sekund, od sada pa nadalje, u pokušajima da
to i ostvarim. Ali, ona mi nikada neće verovati. Nije
situacija bila nerešiva, već Mel neumoljiva. Mogao sam da
vidim iz načina na koji je govorila i gledala me da je
između nas podigla zid da se zaštiti i da ga nikada neće
srušiti.
Stojeći pred njom, s košmarom u glavi i bezgraničnom
ljubavlju u srcu, molio sam je. „Molim te, Mel, preklinjem
te. Da li mogu da uradim bilo šta što bi te nateralo da se
predomisliš?”
„Ne”, rekla je. „Nekima, jednostavno, nije suđeno.”
Rituali su važni. Danas je moderno biti neoženjen. Ne
želim da budem moderan.
Džem Lenon
 Italijanski posao

Petak. 23.30. Avion iz Pariza sleteo je na četvrti

terminal aerodroma Hitrou s tri sata zakašnjenja, što se,
otprilike, uklapalo u mučne dve nedelje koje sam tamo
proveo. Već prve noći u Parizu, došao sam na briljantnu
ideja da prespavam na Gard du Nord i tako uštedim mnogo
franaka, koje bih inače proćerdao na sobu s bizarnostima
poput kreveta, klozeta i tekuće vode. Tek kada sam video
u kom je stanju glavna pariska železnička stanica, shvatio
sam kakvu sam grešku napravio. Vazduh je bio zasićen
izduvnim gasovima iz vozova, a čak su i golubovi koji su
tiho gugutali na krovnim gredama bili prljave, čađavo sive
boje. U tri ujutru, kad sam stigao na stanicu, jedino mesto
s većom koncentracijom kriminalaca bio je zatvor. U
narednih pola sata, ponudile su mi se četiri prostitutke,
čovek u kućnom mantilu je pokušao da mi proda drogu, a
grupa mladića, koji nisu imali pametnija posla nego da se
muvaju po železničkoj stanici u tri ujutru, upućivali su mi
preteće poglede. Posle besane noći, koju sam proveo
misleći kako bi bilo divno da sam u svom Mazvel Hilu,
otišao sam pravo u hotel.
Tokom svoje dve nedelje u Parizu, video sam sve
znamenitosti koje je imao na repertoaru: Luvr, Ajfelovu
kulu, buvljak, Levu obalu, ali kako nisam imao s kim da
podelim utiske, sve mi se činilo prilično besmislenim. Kud
god bih otišao, bili su zaljubljeni parovi; gutali su jedno
drugo očima; hranili jedno drugo protežući se preko stola
u restoranu. Znao sam da je Pariz grad ljubavi, ali ovo je
bilo smešno – kao da odeš u Ikeu za državni praznik, samo
još gore, jer se ovo nije moglo izbeći i samo me je
podsećalo koliko sam usamljen.
Čak je i povratak kući bio noćna mora. Žena na šalteru
me je pitala da li želim mesto do prozora ili do prolaza, a
ja sam joj rekao da nije važno. Onda je ona nešto ukucala
u svoj kompjuter i rekla mi da su u mojoj klasi sva mesta
do prozora zauzeta. Sad, kad ga nisam mogao imati,
naravno da sam želeo mesto do prozora, mesto do prozora
mi je bilo neophodno, iščupao bih svoju desnu ruku za
mesto do prozora. I gde me je smestila? Na sedište u
sredini, u zadnjem delu aviona. Kada me je pitala da li sam
sam pakovao svoje stvari, pomislio sam načas da bih
mogao da joj kažem da me je spakovala mama, inače
ozloglašeni krijumčar dijamanata, terorista i kraljica
droge, ali sam odustao, pomislivši na sve muke na koje bi
me mogao osuditi njen moćni kompjuter.
Sve u svemu, moj boravak u Parizu bio je užasan od
početka do kraja, ali pretpostavljam da bi moje
raspoloženje bilo identično gde god da sam otišao.
Mel je apsolutno odbijala da čuje glas razuma. One
noći, kada mi je rekla da je trudna, ostao sam kod nje do
četiri ujutro, samo je grleći i plačući. Ipak, ništa se nije
promenilo. I dalje je mislila da je za nas najbolje da svako
ide svojim putem. Dok sam bio u Parizu, zaista sam
pokušavao da se stavim u njen položaj. Da shvatim kako
se ona oseća. Devojka od dvadeset osam godina, neudata i
trudna, s bivšim dečkom čija istorija pouzdanosti baš i nije
naročito impresivna. Naravno da se bojala da se osloni na
mene; da mi dozvoli da se vratim u njen život iako nije
sigurna da posedujem sve što je potrebno za tako nešto.
Imajući u vidu moj prethodni učinak, sigurno je da bih je
razočarao. Zašto bi mi verovala?
Istini za volju, to je bila samo jedna strana medalje.
Moja je bila isto tako komplikovana. Ne može se reći da
sam ja pošto poto hteo da budem nesiguran u svoju
sposobnost da nekog volim do kraja života – to je,
naprosto, bilo tako. Za razliku od Mel, koja je izgleda na
rođenju dobila kompas za svoje emotivne predele, ja nisam
znao šta mogu a šta ne i činilo se da sam bio kažnjen za tu
manjkavost.
Mel i ja smo bili loše sinhronizovan kung-fu film, u
kome je Mel bila akcija, a ja dijalog koji kasni. Mislio sam
da je nikada neću sustići. Ali, šta je bilo važnije: to da
dođemo do istog zaključka, ili da do istog zaključka
dođemo u istom trenutku? Mel je došla na ideju o braku
pre mene, ali sada, kad sam ja došao do tačke na kojoj je
ona bila, ona je opet otišla dalje. Izgleda da se ponovo sve
svodi na tajming.
Mel mi je rekla da joj je potrebno da neko vreme bude
sama, a ja sam se složio da je, verovatno, i meni potreban
prostor. Otišao sam kući i ispričao Denu sve što se
dogodilo – raskid s Aleksom, napuštanje komedije, moj
put za Damask koji je za rezultat imao moje preobraćenje
u osobu spremnu za vezivanje i, naravno, predstojeće
očinstvo. Pitao me je da li bi on mogao nekako da
pomogne, a ja sam odgovorio, prilično melodramatično,
doduše: „Ne mislim da bi iko mogao da mi pomogne.”
Tada sam odlučio da mi je potrebno da odem nekuda.
Zašto Pariz? A zašto da ne?
Najpre sam odlučio da nikom ne kažem kada se
vraćam, ali Čarli i Verni nisu hteli da prihvate moje
odbijanje. Toliko su me gnjavili dok su me pratili na
aerodrom, da sam na kraju popustio i obećao da ću ih
pozvati iz Francuske. Nisam pokušavao da budem
zagonetan. Samo nisam želeo da se vratim u Englesku sve
dok, barem donekle, ne sredim haos u svojoj glavi. Kako
mi je ovaj intenzitet emocionalne traume bio do sada
nepoznat, pojma nisam imao koliko je potrebno da bi se
stvari dovele u neki pristojan red, ali imajući u vidu da sam
spakovao dvanaest pari gaća i da sam iz dubine duše mrzeo
ručno pranje, moje odsustvo će, u svakom slučaju, biti
ograničenog trajanja.
Na kraju, ono što me je nateralo da se vratim (pored
loše hrane, dosade i nedostatka čistog veša) bio je Den. Pre
nego što sam krenuo, rekao mi je da je razmišljao o tome
da ipak ide na Minino venčanje. Nije me pitao da pođem s
njim. On to nikada ne bi uradio. Ali ako sam, u svojoj
dvadeset osmoj, imao išta slično onome što smo kao klinci
zvali „najbolji drug”, to je, bez sumnje, bio Den, i ja nisam
imao ni najmanju nameru da ga pustim da kroz tako nešto
prolazi sam.

Čim sam stigao u aerodromski restoran, našao sam

govornicu i okrenuo Melin broj. Dok sam bio u Parizu,
svakoga dana sam po milion puta poželeo da je pozovem,
ali sam svaki put odustao, bojeći se da će pomisliti da je
gušim. Telefon je zvonio i zvonio, da bi se, konačno,
uključila telefonska sekretarica. Spustio sam slušalicu ne
ostavivši poruku i krenuo da se nađem sa Čarlijem i Verni
ispred radnje „Sock Shop”.
„Kako si?”, pitala je Verni. Stomak joj je već bio toliko
zaobljen da sam morao da joj priđem sa strane da bih je
zagrlio.
„Dobro sam”, odvratih neuverljivo. „Još se držim, što
se kaže.”
„Baš dobro što si se vratio”, rekla je, držeći me za ruku.
„Nikada to ne bih rekla pod normalnim okolnostima, ali
pošto bi bebirončić mogao da iskoči bilo kada u naredne
dve nedelje, neka mi bude oprošteno – pripiši to
hormonskom poremećaju ili nečem sličnom.” Zastala je i
nasmešila se. „Braco Bene, nedostajao si mi.”
„I meni”, dodade Čarli i muški me zagrli. „Baš je bilo
čudno dolaziti kući iz dana u dan i videti da još ima hrane
u frižideru, piva u kredencu i da nema nikoga ko bi
uzurpirao daljinac. Prosto neprirodno, jednostavno nije u
redu.”
„Jesi li uzbuđena?”, pitao sam, gledajući u Vernin
stomak.
„Naravno da jesam. Biću sjajna majka.” Zastala je.
„Kad smo već kod sjajnih majki, mama dolazi kod nas na
nekoliko nedelja. Čarli ne može toliko da odsustvuje s
posla, a ja ću padati s nogu kad stigne beba, tako da nam
je ponudila svoje usluge na neko vreme.”
„Divno. S mamom iza ćoška, teško da će nered u mom
stanu još dugo biti tajna!”, tobož sam se bunio. „Majčinska
intuicija ne proteže se od Lidsa do Londona, ali od Krauč
Enda do Mazvel Hila za nju će biti sitnica. Neprestano će
joj se priviđati moja kuhinja i neće se smiriti dok me ne
ugnjavi nasmrt i tako natera da je spremim, ili to uradi
sama. Da se kladimo da ćete je na stanici videti s metlom,
„praškom” i sredstvima za čišćenje vrednim dvadeset
funti?”
„Od trudnoće mi se mozak možda i jeste skupio, ali
čak ni u ovom stanju ne bih bacala novac na sigurno
izgubljenu opkladu!”
Čarli je odlutao, pokušavajući da se seti na kom je
parkingu ostavio kola. U međuvremenu, Verni i ja smo
pronašli klupu napolju i seli da ga sačekamo. Bio sam
siguran da je htela da me pita kako se osećam, ali se
uzdržavala iz straha da njena zabrinutost ne bude
protumačena kao pritisak.
„U redu je”, rekoh joj. „Vidim da imaš nešto da mi
kažeš – samo izvoli.”
„Samo sam htela da znam da li si dobro. Ti si mi jedini
brat kojeg imam.”
 „Dobro sam”, rekoh. „Istini za volju, nisam baš sjajno,
ali sam dobro.”
„Ne izgledaš dobro, Dafi. Izgledaš užasno.”
„Baš ti hvala”, rekoh ironično.
„Znam da si mi rekao da ništa ne govorim mami, ali
ako bude kod nas, znaš i sam da ćeš morati da joj kažeš da
je Mel trudna, zar ne?”
„Da.” Bilo mi je muka i od same pomisli na to da ću
mami morati sve da ispričam. „Ali, ne još, a?”
„Čak i ako joj ne kažeš, ona će nekako saznati. U tome
su majke neprevaziđene. Ako bude saznala slučajno, zaista
će je povrediti što to nije čula od tebe.”
„Znam”, rekoh. Pogledah u Verni da vidim da li je
završila. „Srediću ja to.”
„Gde si, bre!”, viknuo je Den ozareno kad sam ušao u
dnevnu sobu i spustio ranac na pod.
„Mršav si kao glista”, smejao se Den. „Moraću da te
prikačim na infuziju i ukapavam ti mast dok spavaš. Pravo
si oličenje zdravlja..” Seo je i počešao se po kosi. „Pa, kako
je bilo?” ‘
„Nije loše”, odgovorio sam dok mi je dodavao
konzervu piva. „Šest od deset, ako se nategne.”
„Imam tri vesti za tebe i sve tri će te naterati da veruješ
da postoji sila koja radi u korist dobra, a protiv zla u svetu.”
„Prvo ona koja će me najviše usrećiti.” Sručih se u
fotelju. Vrlo mi je prijalo što sam se vratio.
„Pa, Aleksa je zvala dok si bio odsutan. Rekla je da
ima neke vesti koje jedva čeka da ti saopšti. Ispalo je da
onaj posao na televiziji, koji je dobio Greg, uopšte nije
tako dobar kako se činilo na početku. Izgleda da su
producenti odustali od ideje da im on piše gegove i
skečeve i umesto toga odlučili da iskoriste njegov talenat
za... slušaj sad... glas za jednu od studijskih lutki u
programu! Snimio sam ga prošle nedelje i, časna reč, Dafi,
zamalo da me srčka strefi koliko sam se smejao. I iz aviona
se vidi da je to Greg. Ko kaže da nema pravde na ovom
svetu?”
„A ostale dve?”, upitah, smejući se. „Sigurno nisu ni
blizu tako dobre kao ova?”
„Informacija o Gregu broj dva. Naleteo sam na lepu
En prošle nedelje u Haveršamu i, čik pogodi! Otkačila ga
je!”
„Bingo! Znači, ipak je na kraju došla sebi.”
„Ne baš. Pre će biti da nije imala drugog izbora. Slušaj
ovo.” Den se nagnuo ka meni kao da je previše šokiran da
bi mi novost normalno saopštio. „Izgleda da je En pravila
žurku u njihovom stanu da proslavi Gregov novi posao i
pozvala je sve njihove prijatelje. Polupijan, ko bi se drugi
nabacivao Betan Morgan, Eninoj najboljoj drugarici, do
Greg! Eni je poludela i šutnula ga!” Den je zastao. „Zao
mi je što nisam bio tamo.”
„A, šta je treća vest?”, pitao sam. „Nemoj mi reći da si
dobio sopstvenu komediju situacije?”
„Još bolje. Pogodi šta je za pola sata na drugom kanalu
Bi-Bi-Sija?”, pitao je Den, pokazujući na televizor
daljinskim upravljačem.
„Nemam pojma.”
„’Italijanski posao’.”
„Baš dobro”, rekoh. To je, za mene i Dena, bio najbolji
film svih vremena. „Neka telefonska poruka?”
„Jok”, reče Den.
Još sam se nadao da će Mel zvati. Pogledao sam na sat.
Kasno je – ako je izašla, do sada bi se već vratila. Na kojim
mestima trudna žena može da bude u ovo doba noći?
Ustavši s poda, otišao sam do telefona i okrenuo njen broj.
Sekretarica je još bila uključena. Ostavio sam poruku da
sam se vratio i da ću pokušati da je pozovem ponovo kada
budem znao da li Den i ja idemo na Minino venčanje. Den
je, mora biti, čuo poslednji deo poruke, jer me je
zamišljeno posmatrao kad sam se okrenuo.
„Ti znaš da ne moraš sa mnom sutra”, rekao je
ozbiljno. „Još nisam odlučio šta ću, ali ako budem rešio da
idem, mogu i sam.”
„Znam da možeš”, rekoh, „ali ti neće smetati ako ti se
prikačim, je li?”
Shvativši da je svaka rasprava besmislena, nasmejao
se i rekao: „Hvala ti. Bar ću imati s kim da pričam.”
Ispravio se i isključio televizor. Pogledao sam ga upitno, a
on je rekao: „Ima još nešto.”
„Šta?”
„Moramo da razgovaramo.”
„O čemu?”
„O nama?”
„Nama?”
„Da, hajde da razgovaramo o nama.”
„Ne znam do kakvih si zaključaka došao u Parizu u
vezi sa tobom i Mel ili o tome šta ćeš s ostatkom svog
života, ali sam ja vrlo ozbiljno razmišljao o svojoj
budućnosti dok tebe nije bilo. Isto tako, razmišljao sam i o
tvojoj odluci da napustiš komediju i mislim da je to zaista
loša ideja. Najgora koja ti je ikada pala na pamet. Znam da
se i tebi i meni događala gomila drugih stvari u životu, ali
je komedija uvek bila dobro zezanje. Nismo još toliko stari
da prestanemo da se zezamo, tako da... ono što hoću da
kažem je... mislim da bi trebalo da pokušamo da radimo
zajedno.”
„Kako to misliš?”, pitao sam. „Da budemo partneri?
Postanemo tandem?”
„Kao Abot i Kostelo.”
 „Morkam i Vajz.”
„Houp i Krozbi.”
„Džordž i Mildred.”
To je bio poslednji par kog smo mogli da se setimo.
Jedini zaključak do koga sam došao u Parizu bio je da
je Aleksa bila u pravu. Čim bih prihvatio stalan posao, bez
nade da ću se jednom iščupati napolje, lupao bih glavom o
zidove, stalno bio na bolovanju ili bi me obezbeđenje
izbacilo napolje u roku od nedelju dana. Neki ljudi mogu
da rade od devet do pet i ne brinu o tome, ali sam ja znao
da nisam od tih.
Den me je uhvatio za ruku i nasmejao se. „Da li ti,
Bendžamine Dominiče Dafi, uzimaš Danijela Erona
Kartera za zakonskog, venčanog partnera u komediji?”
„Da”, rekoh, smešeći se kao idiot. „Da li ti, Danijele
Arone Karteru, uzimaš Bendžamina Dominika Dafija za
zakonskog, venčanog partnera u komediji?”
„Da”, reče Den, dodavši: „Onda nas, na osnovu
ovlašćenja meni datih, proglašavam zvaničnim tandemom.
Karter i Dafi. Dobro zvuči, slažeš li se?”
„Ne tako dobro kao Dafi i Karter”, odgovorih, „ali
može, za sada.”
 I mladoženja je lep

Trgao sam se iz sna i pažljivo se zagledao u budilnik.

Stomak mi se zgrčio. Stavio sam ruke ispod glave i zurio
u tavanicu, zamišljen. Došao je i taj dan. Dan „D” za Dena.
Pre nego što smo otišli u krevet (a pošto smo zaspali na
pola „Italijanskog posla”) rekao mi je da je konačno
odlučio da ipak ide na venčanje. Znao sam da nema svrhe
da pokušavam da ga od toga odvratim, pa sam ga podsetio
da ću u svakom slučaju poći s njim i otišao u krevet,
nadajući se da će se urazumiti u narednih nekoliko časova.
Navukao sam majicu koja je ležala na podu i ustao,
pokucao na njegova vrata, viknuo: „’Bro jutro!”, i ušao
unutra. Iako su zavese bile navučene, svetlo koje je
prodiralo kroz prorez između njih bilo mi je dovoljno da
vidim Dena, uspravljenog u krevetu. Čuo se CD „What’s
Going On” Marvina Geja. Upalio je lampu pored kreveta.
„’Bro jutro”, ponovio sam.
„Jeste”, odvratio je bez oduševljenja. Pogledao je na
sat, ali nije rekao ništa.
„Predlažem da ostanemo u Londonu, smejemo se
Gregu u dečjem programu, popijemo piće sa Čarlijem i
pričamo o bivšim devojkama – a, ako budeš dobar, idemo
u onaj kafe na Arčvej Roudu, gde prave odličnu kajganu
sa slaninom. Evo, čak ću i da platim.”
Moj providni pokušaj da mu skrenem misli potpuno je
propao. „Ne danas”, rekao je, trljajući oči i protežući se.
„Moram na neko venčanje.”
 „Znači, ipak ideš?”
„Šta ti misliš?”, odgovorio je.
Nisam odgovorio.
„Nisam bio ironičan, Dafi. Zaista sam hteo da čujem
šta ti misliš. Misliš li da bi trebalo da idem na venčanje
svoje bivše devojke?”
Iako sam imao unapred spreman odgovor, još jednom
sam, iskreno koliko sam mogao, razmislio o svemu i
zaključio da je to ipak loša ideja. „Ne”, rekoh na kraju.
„Nikakve vajde od toga da ostaneš ovde i cmizdriš, ali ti
sigurno neće biti od koristi ni da odeš tamo i gledaš nekoga
koga još...”, tražio sam pravu reč, ...“nekoga prema kome
očigledno još gajiš snažna osećanja, kako se udaje za
nekog drugog.”
„Znao sam da ćeš to da kažeš, Daf”, reče Den,
isključivši Marvina Geja. „Znao sam, jer je to upravo ono
što bih rekao ja tebi. Ali, stvar je u tome da smo obojica
loši i u davanju i u prihvatanju saveta i zaista ne znam zašto
se gnjavimo s tim. Lakše je ne otići, ali upravo zato moram
da odem. Sve što sam ikada želeo jeste da mi život bude
jednostavan. Bez previše stresa, bez previše dosade, malo
zezanja, malo dangube. Ništa previše ozbiljno. I vidi dokle
me je to dovelo. Dotle da sam izgubio Minu. Dovelo me je
do toga da živim s tobom poslednjih osamnaest meseci, a
možda i zauvek. Dovelo me je do toga da živim apsolutno
isti život kakav sam živeo i ranije. Izgubio sam je, Dafi.
Udaće se za nekog drugog i ja tu ne mogu ništa. Zato sam
rešio da počnem da se ponašam kao da imam dvadeset
osam, a ne osamnaest godina. Idem na to venčanje i
poželeću joj sve najbolje, jer jedino tako mogu da naučim
lekciju.”
U odelu i s kravatom, Den mi je delovao pomalo
čudno. Poslednji put sam ga video u odelu pre dve godine,
kada je privremeno izgubio veru u svoju karijeru
komičara. Kupio ga je kod „Bartona”, pred razgovor za
posao u nekoj kompaniji koja se bavila kompjuterima.
Dvadeset minuta pošto je dobio pismo u kome ga pozivaju
da ponovo dođe na razgovor, odelo je bilo u ormanu, a on
ponovo u svetu smeha, noćobdija i dosetki iz publike.
Seli smo u voz za Notingem i ćutali veći deo puta. Den
je očigledno bio zadubljen u misli o Mini. Ja sam se, za to
vreme, pitao kako li je Mel. Neprestano sam brinuo za nju
i bebu, pitao se da li dobro spava i kako joj je na poslu.
Uvek mi je bila na umu, ali to nikada nisam doživljavao
kao teret.
Na stanici smo uzeli taksi i za nekih dvadeset minuta
bili pred opštinom. Ljudi su stajali u velikim grupama,
čineći prepoznatljivu atmosferu venčanja: elegantna
odeća, nervozni pogledi na sat i izrazi na licima koji su
istovremeno značili i „Ovo je tako uzbudljivo” i „Ove
cipele me ubijaju.”
Den i ja smo seli na zid ispred opštinskog parkinga i
olabavili kravate. Iako je bio septembar i ne previše vruće,
osećao sam kako mi se znoj sliva ispod miški i baš kad sam
hteo da sa Denom počnem razgovor o razlici između
antiperspiranata i običnog dezodoransa, Minin brat Kris
nas obojicu potapša po ramenu. Važno je znati da je Kris
svojevremeno imao nameru da Dena „izmlati tako da će
ga zapamtiti za ceo život”, zbog njegovog ponašanja
prema Mini, pri čemu je Kris bio poslednja osoba na svetu
od koje biste želeli da dobijete batine koje se pamte. Jedino
što ga je sprečilo da Dena ubije bile su Minine reči da Den
nije vredan toga.
„Karter i Dafi”, rekao je hladnim glasom, pri čemu
smo istinski zvučali kao komičarski tandem, što smo sada
i bili. „Kakvo iznenađenje!”
„Kako si. Krise?”, pitao je Den. „Šta ima novo kod
tebe?”
 „Ovo ću reći samo jednom”, procedio je Kris kroza
zube. „Ovo je venčanje moje sestre i ti ga nećeš pokvariti.
Ako uradiš bilo šta da ga zajebeš, ni rođena te majka neće
prepoznati.” Zabio je svoj mišićavi prst u Denove grudi.
„Jesi li me razumeo?”
„Nisam došao ovamo da bih pokvario bilo šta!”,
pobunio se Den, svesno izbegavajući da pogleda Krisa u
oči, kao što bi, uostalom, izbegavao kontakt očima s bilo
kojom divljom životinjom koja samo čeka povod da ga
rastrgne na komade. „Došao sam na venčanje dobre
prijateljice. U redu?”
Kris se zagledao u Dena, pa u mene, a onda
naizmenično u obojicu, okrenuo se i otišao.
Pogledao sam u Dena, želeći da prokomentarišem
Krisovu sposobnost da hoda bez pomoći zglobova, ali nas
ponovo prekinuše. Do nas je stajao proćelav čovek s
bradom, u kasnim pedesetim, tako krupan da me je
podsetio na rvače iz mog detinjstva koje je mama volela
da gleda subotom po podne. Žena strogog izgleda koja je
bila s njim, u drap kostimu i šeširu iste boje, bila je,
pretpostavljam, njegova žena. Oni su, naprosto, morali biti
Minini roditelji.
„Mislio sam da u tebi ima bar toliko pristojnosti da se
ne pojaviš ovde”, rekao je gospodin Ejmos Denu. Podigao
je obrve kod reči „tebi”, da je naglasi, pretpostavljam.
„Vaša kćerka me je pozvala, gospodine Ejmos”, rekao
je Den. „Ona je moja prijateljica. Ne bi bilo lepo da nisam
došao. Ja nisam kukavica.”
„Ipak mislim da nije trebalo da dođeš”, promrmljao je
gospođin Ejmos, zaprepašćen glupošću svoje kćerke.
„Zašto?”
Gospodin Ejmos nije uspeo da sakrije zbunjenost.
Njegove debele obrve iznenada se sastaviše, bore na čelu
produbiše, a usne skupiše.
Gospođa Ejmos, koju Denovo neočekivano pitanje ni
najmanje nije potreslo, odlučno je ustala u odbranu svog
supruga. „Jer ne zaslužuješ da budeš ovde”, rekla je i
frknula prezrivo, naglasivši muževljevo protivljenje.
„Da li na pamet nije palo da ovo upropastiš našoj
kćerki”, rekao je gospodin Ejmos preteći. „Kunem ti se da
joj ovaj dan nećeš upropastiti.” Pogledao je Dena s takvim
prezirom da sam pomislio da će ga i udariti.
„Slušajte”, rekao sam i ustao, blago ga odgurnuvši,
„rekli ste šta ste imali. Sada idite.”
„Ruke k sebi, sinko, ako znaš šta je za tebe dobro,”
Poslednja stvar koju sam želeo bila je tuča.
Ponajmanje sa čovekom čiji je sin tako očigledno ubilački
nastrojen. Međutim, on je pretio mom prijatelju i ja nisam
uzmicao, uprkos tome što su moje bokserske veštine bile
kao u osmogodišnje devojčice.
„Ostavite ga na miru, jeste li razumeli?”, rekoh, iz sve
snage pokušavajući da zvučim opasno.
Dobacivši mi pogled pun gađenja, gospodin Ejmos i
njegova supruga su se okrenuli i otišli, ostavivši me
obasjanog oreolom pobednika u potencijalno
smrtonosnom sukobu. Ponovo sam seo na zid, osetivši
kako mi se noge tresu.
„Možda i ne bi bilo tako loše da me je udario”, reče
Den tiho.
„Ma, ‘ajde, molim te”, rekoh. „U tuči bi mu sigurno
spala perika.”
„Misliš da nosi periku?”, Den baci brz pogled preko
ramena na gospodina Ejmosa. „Ko bi rek’o? Uvek sam
znao da mi nešto smeta kod matorog krelca. A Mina mi je
objašnjavala da on jednostavno ne voli da se šiša.”
Učinilo mi se da mi se vratio stari, dobri Den, ali je već
za nekoliko minuta ponovo bio u svom novom,
depresivnom izdanju.
Dok sam razmišljao šta da uradim da ga oraspoložim,
začuh glas iza sebe: „Samosažaljenje je gadna stvar, a?”
Trgoh se malo i pogledah iza sebe, gde je stajao visok,
crnokos momak čija je prepoznatljiva odežda jasno
ukazivala na to da je mladoženja. Do njega su stajala još
dvojica, koji su mogli biti samo izbacivači. Bilo je izvesno
da će nam ponovo pretiti silom. Pružio sam Denu cigaretu
i uzeo jednu i sam.
„Nemoj”, rekao je Den, preuzevši kontrolu nad
situacijom tako što nije hteo da se okrene. „Nemoj, molim
te. Nema potrebe, Pol. Ti si pobedio.” Povukao je dug dim.
„Dobio si Minu, a gledao sam i serije u kojima se
pojavljuješ i jasno je da si ređao uspeh za uspehom od kada
smo diplomirali. Za to vreme, ja sam izgubio Minu, a što
se moje karijere tiče... pa, recimo da nije ni blizu
impresivna kao tvoja. Tako da nema nikakve potrebe da
svoju muškost dokazuješ šakama – verujem ti na reč. Nek’
sve ostane kako jeste, važi?”
Jedan od Polovih izbacivača, željan da pokaže
solidarnost sa mladoženjom, gurnuo je Dena u leda i
sigurno bi nastavio da demonstrira silu da nisam ustao,
bacio cigaretu i snažno ga odgurnuo. Izgubio je ravnotežu
i pao na drugog izbacivača. Očigledno je hteo da se baci
na mene i ubije me od batina, ali ga je Pol zadržao.
„Stani, Džejmse”, rekao je. „Mina će poludeli ako
ovde napravimo frku.”
Džejms se smirio, ali tek pošto je pljunuo u mom
pravcu. „Ti si mrtav čovek”, rekao je, preteći pokazujući
na mene. Klimnuh glavom, nasmeših se i uzvratih
bezglasnim ali efektnim, u čitavom svetu poznatim
znakom prezira. Otkud svo to junačenje, pojma nemam,
ali, hteo sam da uživam dok je trajalo.
 „Odoh”, rekao je Pol, dok ga je Den hladno posmatrao.
„Nije mi jasno šta je Mina videla u tebi. Zaista nije. Bio si
gubitnik na fakultetu, a gubitnik si i sada.” Zastao je.
„Mina te je pozvala, a ja sam njenu želju ispoštovao.
Samo, nešto ću ti reći. učiniš li bilo šta da pokvariš ovaj
dan, zažalićeš.“
„Zašto svi misle da sam došao da pokvarim Minino
venčanje?“, rekao je Den, obraćajući se više meni nego
gorilama u odelima. ,.Ja sam voleo Minu. Zašto bih joj
upropastio ovaj dan?“
„Pol, hajdemo”, reče izbacivač-pacifista. I odoše bez
reči.

Sala za venčanja bila je na kraju parka, nekih pet

minuta hoda od mesta na kome smo stajali. Lako da smo
preostalih dvadeset lutali okolo, posmatrali cvetne leje,
sedeli na klupi i pušili jednu za drugom. Kad smo stigli do
sale, svatovi s prethodnog venčanja tek su je napustili i
šetkali su okolo, zajedno s Mininim i Polovim gostima. U
dva i pet, svi su bili usredsređeni na beli rols rojs kojim su
se dovezle Mina i njena kuma. Kad je izašla iz kola, Mina
je izgledala nestvarno. Nisam bio stručnjak za venčanice,
ali sam čak i ja video da je u svojoj Mina izgledala
zadivljujuće. Otac joj je pomogao da izađe iz kola, a ona
ga je ponosno uhvatila pod ruku.
„Ne mogu da verujem”, rekao je Den, blago
zamuckujući. „Ljubomoran sam na gospodina Ejmosa.
Mina se oslanja na njega, da joj pomogne da pregura sve
ovo. Želeo bih da sam ja gospodin Ejmos. Želeo bih da se
Mina osloni na mene, čak i ako se udaje za nekog čija je
najsvetlija tačka u karijeri uloga pljačkaša banke u seriji
‘The Bili’.“
Sala za venčanja bila je okrečena u neveselo drap, tako
da je čitava prostorija delovala hladno i bezlično. Den i ja
smo smatrali da je najbolje da zauzmemo mesta sasvim
pozadi, podalje od mladoženje, izbacivača i Minine
rodbine. Seli smo na plastične stolice s jastučićima koje su
videle i bolje dane i nasmešili se starijoj gospođi u
narandžastom taftu koja se pomerila da bismo mi mogli da
prođemo. Orguljaš je zasvirao Mendelsonov „Svadbeni
marš” i svi su ustali.
„Ona izgleda prekrasno”, stara dama u narandžastom
reče Denu dok su Mina i njen otac išli ka oltaru. ,.I
mladoženja je lep.“
Den klimnu glavom.
„Tako sam srećna zbog nje“, reče stara dama u
narandžastom. ..A zamalo da ništa ne bude od svega
ovoga. Njena majka mi je rekla da se Mina jutros prepala.
Činilo joj se da neće uspeti da pregura sve ovo.“
„Zaista?“, reče Den. „A, zašto?“
„Zaista nemam pojma, ali bih volela da znam”, rekla
je tajanstveno. „Izgleda da se sa Polom zabavljala svega
godinu dana. Možda je problem u tome. Mada, koliko sam
čula, nije baš imala sreće s muškarcima. Njena majka kaže
da je njen bivši dečko bio, kako da kažem, nepodoban.”
„Ja sam samo čuo da je, kako da kažem, glup”, reče
Den. „Nije znao šta valja dok to nije izgubio.”
„Trebalo bi da je i on tu negde”, reče stara dama,
gledajući po sali, očigledno tražeći nekoga s kopitama i
repom. „Izgleda da ima i pozivnicu. Zamislite samo tu
drskost! Da se tek iako pojavi na Mininom venčanju?”
Den odmahnu glavom.
„Pa, on više i nije važan”, prezrivo će dama u
narandžastom. „Važno je da je ona danas ovde. Kakve god
brige da su je mučile, očigledno ih je razrešila.”
Pogledao sam u Dena, ali je njegov pogled bio
prikovan za oltar.
 Gledao sam i „Diplomca” i sve njegove holivudske
imitacije. Znao sam da bi Den, kad matičar dođe do dela
gde kaže: „Ako neko zna nešto zbog čega ovoga venčanja
ne bi trebalo da bude, neka to kaže sada ili ćuti zauvek”,
trebalo nešto da kaže, ali nije. Samo je čvrsto stisnuo usne
i pokušavao da zadrži suze.
Svi su tapšali kad je matičar proglasio Minu i Pola
mužem i ženom. Ja najpre nisam, u znak solidarnosti s
Denom, ali je onda Den počeo da tapše i bilo je glupo da
budem jedini koji to ne čini.
Dama u narandžastom je tužno gledala u Dena dok se
srećan par upisivao u knjigu venčanih. „Baš dirljivo, zar
ne?”, rekla je, dodavši mu papirnu maramicu iz tašne.
„Nemojte mi zameriti, ali vrlo je retko da muškarci plaču
na venčanjima. Mora da ste vrlo bliski s Minom.”
„Da”, reče Den. „Bio sam.”
 Kao onaj momak u „Danu mrmota”

Dve Minine prijateljice s fakulteta, Dženi i Liza,

ponudile su da nas povezu na prijem, U kolima su me
pitale odakle poznajemo Minu, a ja sam ih slagao, rekavši
da smo nekada živeli u stanu iznad nje, dok je stanovala u
Mazvel Hilu. Den baš nije bio raspoložen za razgovor i
mada sam se trudio da anulirani njegovu
nekomunikativnost time što nisam prestajao da meljem,
njih dve su vrlo brzo primetile njegovo, blago rečeno,
čudno ponašanje.
Na kraju se Liza dovoljno iznervirala da
prokomentariše to što je Den na benigno pitanje čime se
bavi odgovorio apsolutnom tišinom. „Ne znam šta je tvoj
problem”, rekla je Denu kad se auto zaustavio na
semaforu, „ali ne vidim razlog da budeš toliko nepristojan.
Kada sam se raspitivala poslednji put, lepo ponašanje je
bilo besplatno.”
Bez razmišljanja, Den je otvorio vrata i izašao napolje,
zalupivši ih za sobom.
„Hm, hoćeš da skrenem?”, pitala je Dženi nervozno,
pošto je već trebalo da da migavac. S obe strane kola već
su se formirale duge kolone vozila.
„Nisam htela da ga iznerviram”, izvinjavala se Liza.
„Ali, ponašao se tako čudno. Zar ne misliš da bi trebalo da
pođeš za njim?”
„Ne”, rekoh tiho, dok sam gledao kako se Den,
izbegavajući automobile, probija do druge strane ulice.
„Ne, ne mislim da bi trebalo da pođem za njim i ne, ne
mislim da treba da skreneš.“
Obe su me pogledale kao da su upravo prisustvovale
najvećoj izdaji prijatelja ikada počinjenoj. Međutim, u
ovom trenutku Denu nisu bili potrebni moje mišljenje,
razumevanje ili uteha, što su ove dve, meni strane osobe,
mislile da treba da mu ponudim. Ono što mu je bilo
potrebno jeste da bude sam.
„Biće on dobro“, objasnio sam. „Imao je malo uvrnut
dan, to je sve.“
Beli rols rojs, u kome su se mlada i mladoženja dovezli
na prijem u hotelu „Pjermont“ bio je okružen gomilom
dece. Pokazivali su na šofera i u horu skandirali: „Krntija,
krntija!“ To je trajalo već skoro pet minuta i po izrazu
vozačevog lica moglo se videli da je u fazi razmišljanja o
tome da li bi vredelo izgubili posao radi prostačkog
zadovoljstva koje bi mu donelo da ih sve otera u materinu.
Drugi gosti su besciljno šetkali po hotelskom travnjaku,
pijuckajući koktel šampanjac-đus, ćaskajući s prijateljima
i rođacima koje nisu videli godinama, i manje-više svi su
se pitali šta će sad da bude. U međuvremenu su fotografi,
u želji da ovaj blagosloveni dan ima što raznovrsniju
kolekciju meko fokusiranih pozadina, kao dobri goniči,
vodali oko hotela Minu. Pola i njihove najbliže.
Dženi i Liza su me kad smo stigli gotovo istog sekunda
napustile da bi se „družile“, ostavivši me samog da se
vrtim ispred ulaza u hotel i proučavam ukrasni bršljan koji
je obrastao prozorske ramove, poput predanog botaničara
amatera. Pošlo je sigurno izgledalo da se dosađujem do
besvesti, prilazili su mi različiti ljudi koji su svi odreda
pokušavali da me uvuku u razgovor. Sa gospođom Kapur
(Mininom prababom) razgovarao sam o najmodernijim
muškim kravatama, sa Samantom (bivšom devojkom
mladoženjinog brala od strica) o tome koliko mrzi
mladoženjinog brata od strica, a sa Lusi (šestogodišnjom
devojčicom koja pojma nije imala u kakvom je srodstvu s
mladom i mladoženjom) o tome šta će dobili za rođendan,
za dve nedelje. Hvala Bogu, posle pola sata te torture, gosti
su pozvani da zauzmu svoja mesta u banket sali. Nije bilo
šanse da sednem za sto s nekim nepoznatim svetom, jedem
dinju i razmenjujem anegdote o venčanjima i baš kad sam
odlučio da pozovem taksi i uhvatim voz za London,
ugledah Dena kako se zamišljen penje prilazom ka hotelu.
„Sve u redu, prijatelju?”, upitah ga kad je stigao do
mene.
Klimnuo je glavom, ruku snuždeno gurnutih u
džepove pantalona. „Da, sve je u redu.”
„Hajde da sednemo na sekund.“ Pokazah na drvenu
klupu pored velikog ribnjaka. „Ove cipele me ubiše,” Den
klimnu glavom, te zajedno pođosmo preko travnjaka, dok
su nam suva pačja govanca krckala pod đonovima.
„Jesi li došao peške?”, pitao sam kad smo seli.
„Uzeo sam taksi”, reče Den. Nervoznim pokretom
počešao se po potiljku. „Izvini za... znaš već.”
„Nema problema“, odgovorih i ostadosmo da sedimo
tu, bez pokreta ili reči, jednostavno deleći tišinu – velika,
debela, prazna pauza ispunjena ništavilom. Zaboravio sam
kakav je strašan pritisak stalno tražiti prave reči da opišeš
svet i svoje viđenje sveta zarad onih koji ne razumeju.
Prijao mi je ovaj trenutak u kome sam mogao da sednem,
opustim se i ne mislim ni o čemu.
„Dafi?”, poče Den, posle više od pola sata
nekomuniciranja.
„Da?”
„Da li ti voliš Mel?”
Zastao sam da zapalim cigaretu pre nego što sam mu
odgovorio. Za početak, pitanje je zaista bilo važno, a
činjenica da ga je postavio Den činila ga je samo još
značajnijim.
„Ovo je baš ozbiljno, zar ne?“, odugovlačio sam.
„Otkud to?”
Indiferentno je slegao ramenima i slavio mi do znanja
da je prozreo moj pokušaj da izbegnem odgovor, kao i da
prihvata moje pravo na to. „Samo sam se pitao da li bih
postupio drugačije da mogu da putujem kroz vreme...“
Pažnju mu odvuče mlaznjak RAF-a koji je proleteo iznad
naših glava. Zastao je i zagledao se u nebo. „Znaš, nisam
siguran da bih To ti je, zapravo, životna mudrost – s
vremenom zaboraviš kakve si gluposti pravio u prošlosti.
Kao onaj momak u „Danu mrmota”. Samo što ja nikada
ništa neću naučiti. To što znaš da moraš da uradiš pravu
stvar ne znači mnogo ako je ne uradiš. Mislim...”
„Znala sam da ću vas ovde naći”, začu se ženski glas
iza naših leđa.. Izgleda da su svi rešili da nam prilaze s
leđa.
Den i ja smo se istovremeno okrenuli da vidimo koja
je to Minina rođaka ili prijateljica došla da nas upozori da
joj ne upropastimo venčanje. Kladio bih se na Mininu
kumu. jer sam, s izvesnom dozom predostrožnosti,
primetio da je građena kao profesionalni rvač, ali iza nas
je bila sama nevesta. Stajala je tamo sasvim nedužno, a
njena mi se venčanica činila još belja nego pre. Svako
malo bi nalet povetarca zahvatio laganu tkaninu, dajući joj
gotovo fluidan izgled.
„Zdravo, Dene, zdravo, Dafi. Kako ste vas dvojica?”
„Kako si ti. Mina?”, upitah je nervozno. Ustao sam,
spreman na beg. Bilo je izvesno da će se ovo pretvoriti u
ozbiljnu situaciju, a ja zaista nisam želeo da budem
prisutan kada se to dogodi. „Mislim da bi trebalo da vas
ostavim same. Imate o čemu da pričate, a ja vam sigurno
nisam potreban ovde.”
 „Ne”, odlučno će Den. „Mislim da bi trebalo da
ostaneš. Dafi. Upravo bi ti trebalo da čuješ šta imam da
kažem.” Prišao je Mini i ovlaš je poljubio. „Čestitam”,
rekao je toplo. „Venčanje je bilo divno, koliko to venčanja
mogu da budu.”
„Hvala”, rekla je Mina. „Meni je... drago što si došao.”
„Ne bih to propustio nizašta na svetu.“
„Vi niste bili na ručku, zar ne?“
„Ne“, reče Den kao da se izvinjava. „Greška je moja.
Malo sam se muvao po Notingemu i izgubio osećaj za
vreme.”
„Ima još hrane, ako želite”, rekla je pokazujući na
hotel. Ako sada niste raspoloženi, možete da sačekate
večeru.”
„Organizovali ste disko za kasnije?”, pitao je Den,
smešeći se.
„Ne“, nasmejala se Mina. „Polovi roditelji su unajmili
orkestar. Zovu se ‘Bez top liste’. Sviraju sve, ali su
specijalizovani za Motown hitove iz šezdesetih.
„Nema diska”, rekao je Den, s blagim sarkazmom u
glasu. „Nema ‘Come on, Eileen’? Nema ‘Three Times a
Lady’? Čak ni ‘Birdie Song’?”
Mina se smejala i zagledala se u Dena nekoliko
sekundi duže nego što je potrebno ili, ako hoćete, pristojno
za tek udatu ženu.
„Pa, kako je to biti u braku?”, pitao je Den. „Osećaš li
se drugačije?”
„Ne znam”, rekla je zamišljeno. „Ne, ništa drugačije.
Bar ne još.”
„Sećaš li se onog venčanja na kojem smo bili
zajedno?“, pitao je Den. „Udavala se neka tvoja drugarica
iz prvog pozorišta u kome si radila, kako se ono zvaše...
setio sam se, Lini Hodžiz, i izbila je strašna tuča između
kuma i njenog očuha.” Zastao je, pomalo zbunjen, kao da
je zaboravio šta je hteo da kaže, „Misliš li da bi naše
venčanje bilo ovakvo? Ja mislim da ne bi. Makar bi bilo
manje. Mojih rođaka je daleko manje nego tvojih. Moja
mama...”
„Nemoj, Dene”, prekinula ga je Mina. „Ne pretvaraj se
da smo stari prijatelji. Ne izigravaj još jednog svata s
dobrim željama. Ako hoćeš nešto da uradiš za mene,
molim te budi iskren.”
„Žao mi je, znaš?”, reče Den tiho.
„Zbog čega?“
„Zbog svega. Znam da sam sve uradio pogrešno. Ne
mogu da verujem da sam te pustio da odeš. Voleo sam te
dok smo živeli zajedno i mislim da te još volim. Žao mi je
što nisam imao hrabrosti da ti ovo kažem juče. Ili danas po
podne. Kad je matičar rekao: ‘Da li iko zna nešto zbog
čega ovo dvoje ne bi trebalo da se venčaju?’, želeo sam da
kažem šta osećam.“ Gledajući je pravo u oči, postavio joj
je pitanje za koje sam, sve do ovog momenta, bio
apsolutno siguran da ga Den ne bi mogao izgovoriti. „Da
sam progovorio”, poče Den, „da li bi se ipak udala za
njega?”
Nije odgovorila odmah „Nikada nećemo znati, zar
ne?” Onda je pogledala u stranu dok su joj se suza za
suzom slivale niz lice. Obrisala ih je rukom, razmazavši
maskaru preko nosa. „Od danas pa nadalje, ne želim više
da te vidim, Dene.”
„Znam”, rekao je. „Zato si me i pozvala i zato sam
ovde – da se oprostimo.”
Mina me je pogledala po prvi put od kad me je
pozdravila. Bilo mi je neprijatno što sam i dalje tu. Bilo mi
je neprijatno što sam bio svedok njihovog najintimnijeg
trenutka. Bilo mi je neprijatno što sam ja ja.
 „Imaš li cigaretu?”, pitala je. Dao sam joj onu koja mi
je već gorela među prstima. Nekoliko sekundi je žudno
povlačila duboke dimove, kao da joj je potrebniji nikotin
nego kiseonik, bacila ju je na tlo i otišla ne izgovorivši ni
reč.
Den je ostao nepomičan. Samo je stajao i gledao za
njom, ćuteći.
„Hajdemo, Dene“ hajde da pozovemo taksi i idemo
kući, prijatelju”, rekao sam. po džepovima tražeći sitninu
za telefon. „Uradio si ono zbog čega si došao. Najbolje je
da pođemo sada. Mora da je čak i tebi svega dosta.”
„Ne možemo još”, rekao je Den, prigušenim glasom.
„A zašto da ne?”
„Zato što je Mel ovde.“ Pokazao je na ulaz u hotel, gde
je Mel tog trenutka izlazila iz taksija sa Džuli.
„Ne mogu da verujem“, uzdahnuo sam.
„Šta će ona ovde?“, pitao je Den.
„Mina je još davno pozvala i mene i nju – baš onda kad
smo raskinuli. Rekao sam Mel da ne idem, pa je,
očigledno, zaključila da slobodno može da dođe i čestita
Mini.“
„Hoćeš li da razgovaraš s njom?“
Dobro pitanje. Posle svega što se dogodilo danas,
zaista nisam bio raspoložen za kurtoazne razgovore.
Džulino prisustvo bi me neizbežno iznerviralo, a poslednja
stvar koju sam želeo bila je svađa. Mel i meni svakako je
bio potreban razgovor, ali ne ovde, a naročito ne pred
milion svatova. „Ne, odlučio sam, ovog puta ću definitivno
odabrati opciju NIPOŠTO U TO NE DIRAJ.
„Hajdemo“, rekoh brzo, „pre nego što se ovaj dan
dodatno ne iskomplikuje. A hoće, da znaš, prosto osećam
da hoće.“
„Malopre“, reče Den, uputivši mi isti ispitivački
pogled kao i Mini pre toga, „kada sam te pitao da li još
voliš Mel, nisi mi odgovorio.“
„Znam”, priznah nevoljno. „Pa šta?”
„Pa, da li je voliš?”
Klimnuh glavom.
„Pa, zašto onda nećeš ništa da preduzmeš?”
„Dene, pusti to, molim te!“, rekoh, po prvi put
izgubivši strpljenje s Denom. „Već milion puta sam
objasnio tebi, Verni i Čarliju, svima vama, zašlo neću. Mel
misli da ja hoću da budem s njom samo zato što je trudna.
Ona me ne želi.”
„Smiri se!”, rekao je Den. „Ja te ne napadam, Dafi.”
„Čuj, prijatelju, stvarno oprosti”, izvinih se. „Znam da
samo hoćeš da pomogneš, ali ovde više nije reč samo o
meni. Moram da mislim i na Mel i na bebu. Već sam je
isuviše zavlačio. Nema šanse da je sad ubedim u suprotno.
Zla sreća, šta ćeš.“
„Ne“, Den će odlučno. „Nije tačno, ili bar ne mora da
bude. Pa, video si šta se meni dogodilo danas. Ne mogu da
stojim i mirno gledam kako se isto dešava i tebi. Ona te
voli, Daf. Ti to znaš isto tako dobro kao i ja. Vas dvoje ste.
ma kako to čudno zvučalo, stvoreni jedno za drugo. Moraš
da je nateraš da to shvati.“
„Kako? Sve sam pokušao. Ne mogu više da doprem do
nje ”
„Slušaj me”, reče Den, „niko mi ne može garantovati
da bi se Mina predomislila da sam progovorio u crkvi
danas. U stvari, prilično sam siguran da ne bi. Ali, bih bar
znao da sam pokušao. I to je ono što me najviše muči –
nisam ni pokušao. Isto je bilo i onda kada je otišla. Znao
sam da sam mogao da je nateram da se predomisli, znao
sam da sam mogao da je ubedim da ostane, ali mi je bilo
lakše da je pustim da ode. Ako u nešto veruješ, Dafi. ne
možeš odustali bez borbe. Jednostavno, ne možeš.”

***

„Dobrodošli u restoran ‘Feniks’ hotela ‘Pjermont’, na

venčanje Pola. i Mine Ejmos-Midford” pisalo je na tabli
ispred glavne banket sale. Otvorio sam vrata i pogledom
tražio Mel, ali je nisam odmah video. Konačno sam je
ugledao kako sedi za stolom u najudaljenijem uglu sale.
Čudno, ali upravo tog trenutka je podigla pogled, videla
me i nasmešila mi se.
Bio sam na pola puta do nje, manje od tridesetak
koraka od njenog stola – manje od trideset koraka od toga
da je pitam da se uda za mene – kada je kum počeo da
lupka kašičicom po čaši s vinom da privuče pažnju
prisutnih i objavio da je vreme za govore. Nisam hteo da
stanem, ali sam znao da bi svi gledali u mene da sam
nastavio, tako da sam seo na prvo prazno mesio i čekao
dok mi je srce udaralo kao ludo.
„Dobar dan, još jednom, mladiću”, začuh glas pored
sebe. To je bila stara dama u naradžastom iz sale za
venčanja, s velikom čašom vina u ruci. „Gde je vaš
prijatelj?”, glasno je prošaputala.
„Napolju”, objasnio sam. „Ne voli govore.”
„Ni ja”, rekla je dama u narandžastom i dodala: „Znate
li da mi je ovo već četvrta čaša vina?” Nesigurno se
naginjala ka meni sve dok se gotovo nismo dotakli
nosevima i prošaptala dovoljno glasno da je čuju svi za
okolnim stolovima: „Stvarno dobro vino. Ali, verujem da
me je udarilo pravo u glavu.”
Kumov govor sastojao se od šala na račun
mladoženjinih bivših devojaka, glumačkih sposobnosti i
navika. Minin otac je mislio da je momak fenomenalan i
srdačno je tapšao Pola po leđima. Mladoženjin govor je
bio još gori: samo je guslao o tome kako mu je tazbina
divna. Ljubavi nigde na vidiku, samo bezrazložno tapšanje
po leđima. Završio je nazdravivši najnovijoj gospodi
Ejmos-Midford i svi u sali su podigli čaše. Usledio je
gromoglasan aplauz, posle čega su ušli konobari, sipajući
svima šampanjac. Orkestar je počeo da svira ubrzanu
verziju „I’ve Got You Under My Skin”. Pol i Mina su došli
do sredine sale da bi odigrali prvi ples i počeli da se vrte
po podijumu, kao da su upravo stigli s nekog koktela iz
tridesetih. Mel ni trenutka nije skidala pogled s mene..
Provukavši se iza fotografa i čoveka s video kamerom,
koji su snimali svaki Minin i Polov pokret, probio sam se
do Melinog stola.
„Zdravo”, rekoh, smešeći se. Izgledala je prekrasno.
Lepše nego ikada. Ponovo je promenila frizuru i kosa joj
je sada bila kratka i raščupana na neki posebno privlačan
način, o kome bi Meg Rajan mogla samo da sanja.
„Zdravo, Dafi”, rekla mi je i ustala da me zagrli. „Kako
si? Kako je bilo u Parizu?”
„Dobro”, slagah. „A ti? Šta ima kod tebe?” Želeo sam
da je pitam i za bebu, ali nisam hteo o tome da pričam pred
tolikim svetom.
„Dobro sam”, odgovorila je. Očigledno je još bila u
stanju da mi čita misli, jer je spustila pogled na svoj
stomak i dodala: „I tu je sve u redu. Nema razloga za
brigu.”
„Dobro.”
Tišina.
„Učinilo mi se da si bila sa Džuli. Gde je ona?”
„Otišla je do toaleta”, reče Mel brzo. Znao sam da laže
jer je nervozno uvijala pramen kose oko prsta. Uvek je to
radila kad laže. Međutim, shvatio sam to kao dobar znak –
Džuli je očigledno nestala da bismo nas dvoje mogli da
razgovaramo.
„Otišla da nađe još neku dušu koju će osuditi na večno
lutanje, zar ne?”
„Ne počinji, Dafi”, ukori me Mel strogo. „Džuli
prolazi... pa, ona sada prolazi kroz vrlo težak period.”
Šta bi to moglo da potrese moćnu Džuli? Baš me je
interesovalo. Nestalo je palente u lokalnom „Sejnsberiju”?
Njen „dajson” usisivač se zapalio sam od sebe? Ili još gore,
otkrila je da ona i Mark nikada neće moći da si priušte
život u ljubljenom im Noting Hil Gejtu? Naravno, ništa od
svega toga nisam pitao Mel, jer mi je izgledalo besmisleno
peckati Džuli kad ona nije tu.
„Šta joj se dogodilo?”, pitao sam. „Ništa previše bolno,
nadam se.”
„Ne mogu da ti kažem, Dafi. Bar ne još.” Zastala je.
„Imam nekih novosti, ali ti se možda neće dopasti. Rekla
sam svojim šefovima da sam trudna i da želim da odem,
ali su mi oni ponudili nešto drugo da bih ostala.”
„Zvuči dobro”, rekao sam. „Ako je to ono što želiš.”
Nasmešila se. „Jeste... pa, bar mislim da jeste. Moja
kompanija je upravo preuzela grupu radio stanica na
severu i ja ću nadgledati reorganizaciju njihovih prodajnih
odeljenja. To je samo privremeni projekat – neka tri
meseca – ali je to korak napred u karijeri za mene, a ako
se dobro pokažem, to bi mi moglo doneti mnogo lepih
stvari u budućnosti.”
„Zvuči kao prava stvar za tebe. Ne vidim u čemu je
problem.”
„Daleko je od Londona. Moraću da budem tamo od
ponedeljka do petka i da letim u London vikendom.”
„Mel”, rekoh nervozno, „namerno si nejasna. Šta tačno
znači ‘sever’?”
 „Glazgov.”
Nisam rekao ni reč. Nisam ni mogao. Video sam kako
nailazi ogromna pauza, a onda su mi, iznenada, reči iz
nepoznatog izvora pritekle u pomoć. „Nemoj da ideš”,
rekoh tako tiho, da sam jedva i sam sebe čuo.
„Šta si rekao?”
„Rekao sam, nemoj da ideš. Ne želim da ideš, Mel.
Ostani ovde, u Londonu, i udaj se za mene. Nedostaješ mi.
Šta god da je to što te čini drugačijom od bilo koje žene
koju znam ili se mogu nadati da je upoznam – ta tvoja
Meličastost – nedostaje mi više od svega na svetu. Toliko
toga se dogodilo za ova četiri meseca od kada smo
raskinuli prvi put i hteo bih sve da ti objasnim...” Zastadoh,
tražeći prave reči da izrazim ono što sam hteo da kažem.
„Onda kada si me zaprosila, nisam želeo da se oženim
tobom jer nisam verovao u sebe. Mislio sam da ću se
osećati kao u klopci onog sekunda kad se oženim.
Naprosto, nisam mogao sebe da ubedim da brak nije
zavera sa ciljem da mi se otme nezavisnost. Ti si to znala
i zato si raskinula veridbu, jer nisi htela da uradim bilo šta
zbog čega bih posle žalio. Pa, više od svega žalim što se
nisam oženio tobom. Žalim što ne mogu da vratim vreme
bez tebe. Kunem ti se da beba nije razlog zbog koga sam
promenio mišljenje. Promenio sam ga sam. Hoću da se
oženim tobom jer sam uvideo da su prednosti braka mnogo
veće od njegovih manjkavosti. Ne, nisam hteo to da
kažem, ono što hoću da kažem je... da...”
„Mislim da je ono što hoćeš da kažeš to da se više ne
bojiš”, reče Mel nežno.
„Baš tako, ne bojim se više – dobro, možda sam malo
nervozan, ali i to će se srediti. Ne bojim se više da spavam
s jednom osobom do kraja života, naprotiv, radujem se
tome. Priznajem da sam još nesiguran oko odlazaka u Ikeu,
ali to možemo da rešimo. Najvažnije je da se više ne
plašim da ću se odljubiti, odnosno, da ćeš se ti odljubiti.
Mogu da se vežem za tebe za ceo život, zapravo, već sam
se vezao, jer bez tebe više ništa nema smisla. Čak ni ja
nisam više ja bez tebe. Bez tebe, ja sam niko i ništa.”
To je bilo to. Moj veliki govor. Ja sam svoje rekao i
sad je sve zavisilo od nje. Pažljivo sam joj proučavao lice,
tražeći neki znak koji bi ukazivao na to da sam je ubedio
da mi poveruje. Bilo je nečega u njenom izrazu lica što
nisam mogao da objasnim, ali zbog čega sam osećao da
sam uspeo da srušim zid koji je stajao između nas. Sada
nas je delilo svega par centimetara.
Ne prozborivši ni reč, Mel me je uzela za ruke, čvrsto
ih stegla i pogledala me pravo u oči, u njima tražeći
odgovore na sva svoja pitanja. A onda je počela da plače.
„Tako želim da ti verujem, Dafi”, jecala je. „Želim da
ti verujem više od ičega na svetu. Gledam te i slušam tvoje
predivne reči i skoro da ti verujem, Daf. Ali, skoro više
nije dovoljno. Kako da znam da zaista misliš ono što
govoriš? Kako da budem sigurna da se ono što si osećao
ranije neće vratiti?”
„Ne razumem. Uvek si govorila kako me dobro
poznaješ. Kako me znaš bolje nego što poznajem samog
sebe. I to je istina. Ne poznajem nikoga ko me zna tako
dobro kao ti. Kako onda ne vidiš da govorim istinu kad
kažem da hoću da se oženim tobom? Zašto ne možeš da
mi čitaš misli?”
Suze su joj sada lile u potocima i postali smo glavna
atrakcija u ovom uglu sale. Nije me bilo briga. Nisam
video nikoga do nju.
„O tome i jeste reč”, jecala je. „Više ne verujem sebi.
Nemam dovoljno poverenja u sebe da bih donela odluku
koja će uticati ne samo na moj i tvoj život, već i život naše
bebe. Ne mogu da znam šta ti misliš, jer ne znam šta ja da
mislim i to me plaši. Ja te volim, Dafi, ali se bojim da se
kockam sa svim što imam kad nisam sigurna.”
Nisam mogao da verujem. Ovo je trebalo da bude naš
srećan kraj, poslednja klapa romantične komedije,
momenat u kome momak konačno pridobije devojku, ali
se sve nekako pretvorilo u „Stravu u Ulici brestova”.
„Znam da ću, na ovaj ili onaj način, ja biti ta koja će
odlučiti za oboje”, nastavila je. „Više ne možemo ovako.
Znam da je ovo sebično s moje strane, ali ne mogu sada da
odlučim, pa te molim da mi daš vremena – vremena da
razmislim o svemu ovome.” Nagla se napred i poljubila
me. „Moj novi posao počinje u ponedeljak. Biću u
Glazgovu cele nedelje, ali se vraćam u London kasno
uveče u petak i obećavam ti da ćeš tada dobiti odgovor.”
 Kladim se da si sada srećan

Dok sam se vraćao vozom iz Notingama, nezadovoljan

činjenicom da mi nije preostalo ništa drugo osim da čekam
da Mel donese odluku, napravio sam plan. Savršen plan.
Plan koji će je, siguran sam, jednom zauvek uveriti da
nema čega da se plaši, da je zaista volim i da ću je uvek
voleti. Međutim, jedina mana mog plana bila je to što mi
je za njegovo ostvarenje bila neophodna Džulina pomoć.
One Džuli, znate, Markove Džuli. Sećate se, Nosferatu. To
je ona ista osoba koja me je, kad smo se videli poslednji
put, na evolutivnoj lestvici rangirala ispod žabokrečine.
Ali, svi savršeni planovi su takvi, uvek u sebi nose dozu
opasnosti. Kad smo Den i ja stigli kući, već je bilo kasno,
tako da sam odlučio da celu stvar prespavam, za slučaj da
sam prenaglio. U nedelju ujutru, i dalje sam mislio da je to
najbolja ideja koja mi je ikada pala na pamet (i koja je
nadmašila moje prethodne bisere poput ideje da na krekere
stavim prebranac ili snimim „Istenderse” dok ih gledam,
za slučaj da imam nešto pametnije da doviknem glavnim
junacima kad se završi), i znao sam da svoj plan moram
sprovesti u delo.
Dok sam se peo pokretnim stepenicama do izlaza iz
stanice podzemne železnice na Šepards Bušu, razrađivao
sam strategiju za ono što je imalo sve šanse da postane
nemoguća misija.

1) Otići do Marka i Džuli.

 2) Moliti je za milost.
3) U slučaju potrebe, plakati.

Nisam sebi ostavljao mogućnost da neki od koraka od

1 do 3 ne upali. Rezervnog plana nije bilo, a bez Džuli je i
moj originalni bio osuđen na propast. Džuli je bila ključ
cele stvari. Dok sam stajao na njenom pragu i kružio
kažiprstom oko zvona, a srce mi divlje udaralo, pade mi na
pamet da je ovo karma. Bio sam kažnjavan za grehe koje
sam počinio u prethodnom životu, zato što sam bivšoj
devojci rekao da sam mrtav, za poluistine koje sam
govorio Mel i za skelete u svom plakaru. Kao da je život
odlučio da moram da platim za sve svoje nesmotrenosti
ako želim istinsku sreću.
Zazvonio sam i čekao.
Kada je Džuli konačno stigla, na sebi je imala samo
penjoar. „Šta ćeš ti ovde?”, uzviknula je.
Imajući u vidu Melino upozorenje da je Džuli trenutno
u nekakvoj krizi, zaključio sam da je najbolje da budem
vrlo delikatan. „Zdravo, Džuli”, odgovorih što sam mogao
veselije. „Žao mi je što se nismo videli juče na venčanju,
ali dok si se ti vratila iz toaleta, meni je stigao taksi.”
Džuli mi je uputila preteći pogled, kao da sam upravo
napravio neslanu šalu na njen račun. „Dafi”, zarežala je,
„danas je nedelja i osam je sati. Ovde je užasno hladno, a
ja nemam strpljenja, a ni najmanju nameru, da
udovoljavam tvojim hirovima. Zato me dobro slušaj: baš
me briga što se juče nismo videli, jer te ionako mrzim.
Briga me i ako te više nikada ne vidim, jer te mrzim. U
stvari, baš me briga za tebe, tačka, jer mi se nikada nisi
sviđao. Sad, kad smo to razjasnili, reci šta hoćeš?”
„Je li Mark tu negde?”, pitao sam nedužno. Nadao sam
se da će njegovo prisustvo bar donekle smekšati Džuli.
 Nakostrešila se u sekundi. To mi je kostrešenje bilo
dobro poznato. Mel ga je primenjivala na meni kad sam
bio u nemilosti, kao što je, izgleda, Mark u nemilosti kod
Džil.
„On je na snimanju u Los Anđelesu”, odbrusila je.
Mora da su se posvađali zbog tog njegovog vitlanja po
svetu, zaključio sam. Mora da je to Džulina velika „kriza“.
Dva ljigava transatlantska razgovora od po dvadeset
minuta i ponovo će biti oni isti, uobraženi Mark i Džuli.
„Neće se vratiti u Englesku u narednih nekoliko dana”,
rekla je, dodavši: „Jesi li s njim hteo da se vidiš?”
„Ne, Džuli”, rekao sam. „Došao sam da vidim tebe.
Potrebna mi je tvoja pomoć.”
Bila je vidno šokirana. S lica joj je nestao svaki izraz.
Zaista je izgledala čudno. Ali, panika je nestala istom
brzinom kojom je i došla. „Nije moguće da očekuješ da
ubedim Mel da ti se vrati?”, uzdahnula je prezrivo. „Čak
ni ti ne možeš biti tako glup.”
Nakašljah se nervozno. „Znam da smo se uvek sporili
oko svega, Džuli, i žao mi je zbog toga. Isto tako, žao mi
je što sam se ispovraćao po tvom kupatilu, žao mi je što
sam bio nepristojan na tvojim večerama i zaista mi je žao
što sam te iza leđa zvao Nosferatu.”
„Zvao si me Nosferatu?”
„E, do đavola. Mislio sam da znaš. Pa, sad mi je
stvarno žao što sam te zvao Nosferatu. Žao mi je gotovo
zbog svega, ali molim te, preklinjem te da mi posvetiš
samo deset minuta svog vremena, da ti objasnim šta tražim
od tebe. Molim te.”
Zagledao sam se u njeno lice, da vidim koliko sam
poena dobio u svoju korist. Po njenom stavu
(odbrambenom) i izrazu lica (prezrivom), zaključio sam da
sam blizu, što bi rekli na Evroviziji, nula poena.
 „Nema šanse, Dafi”, odlučno će Džuli. „Mel mi je
ispričala sve što si joj rekao na venčanju. Hoćeš li da znaš
šta je bio moj savet? Rekla sam joj da je luda ako misli da
si u stanju da odrasteš, a kamoli da se promeniš.”
Duboko sam udahnuo i zadržao dah. Nisam imao
nameru da ga ispustim sve dok me želja da počinim
ubistvo ne napusti, što se i dogodilo čim sam se setio čemu
sve ovo. Džuli je štitila Mel na isti način na koji bih ja štitio
Dena da je neko poput Džuli našao put do njegovog srca.
Morao sam da je ubedim da sam ja dobar za Mel. Da ću
učiniti sve da je usrećim. Ponovo udahnuh duboko.”
„Dobro, Džuli”, rekao sam, povukavši pantalone
naviše. Postojala je samo jedna osoba na svetu zbog koje
bih uradio ono što sam nameravao, a to je bila Mel. „Ako
hoćeš da te molim, ja ću te moliti.” Kleknuo sam na
kolena, sklopio ruke kao u molitvi i viknuo iz sveg glasa:
„Moliiiiiiiiiiiim te.”
Džulina prva reakcija bila je da proveri da li su komšije
već izašle da provere šta se događa (nisu), druga da me
dobro pogleda i utvrdi da li sam skrenuo (što je, zapravo, i
bila istina) a treća da s najvećim zadovoljstvom usklikne:
„Ne!”
„Molim te.”
„Ne!”
„Molim te.”
Čitava armada roletni podigla se uz tresak. Džuli ga je
morala čuti. I ja sam to znao. Bilo je pitanje vremena ko
će prvi da popusti. Vratila se unutra i zalupila vratima.
Rešen da stvar isteram do kraja, ostao sam pri svome i
nastavio da urlam iz sveg glasa na Džulinom pragu.
„Džuli! Znam da si tu, a ja ću ostati ovde, na tvom
pragu, i buditi tvoje komšije sve dok me ne pustiš unutra i
saslušaš. Nije me briga da li ćeš pozvati policiju. Stvarno
me nije briga. Više ne. Imaš dve mogućnosti – da me pustiš
unutra na pet minuta i čuješ šta imam da kažem ili pozoveš
nekoga da me odvuče odavde i daš komšijama temu za
razgovor. Šta si odlučila?”
Usledila je duga tišina i ja sam već počeo da se pitam
kakva će mi biti noć u zatvoru. Teoretski, to i nije bilo tako
strašno. Ono što me je brinulo bila je mogućnost da će mi
uzeti pertle iz patika. Uvek mi je bila potrebna čitava
večnost da ih uvučem u patike. Džuli je otvorila vrata
upravo kad sam odlučio da ću, ako me uhapse, patike
radije ostaviti na čuvanje dežurnom policajcu nego da
izvlačim pertle iz njih.
„Dobro, dobro”, rekla je oprezno. „Uđi. Ali imaš tačno
pet minuta. Ni minut više.”
Pustila me je da uđem i išao sam za njom do trpezarije.
Soba mi je izgledala nekako praznija, kao da je u njoj bilo
manje nameštaja. Poslednji krik urbanog minimalizma,
pomislih za sebe. Bilo mi je neobično da je vidim u ovom,
tek probuđenom izdanju, s licem bez „klinik” preparata,
jer je u njoj ovakvoj zaista bilo nečeg vampirskog, ali,
moram priznati, i nečeg gotovo ljudskog. Odlučio sam da
je smekšam laskanjem. „Izgledaš fantastično, Džuli.”
„Ne izgledam”, brecnula se. „Izgledam užasno. Tačno
onako kako ljudi izgledaju kad ih probude u nedelju ujutru.
Nemoj da mi laskaš. I mani se kurtoaznih razgovora. Reci
mi šta hoćeš i nestani.”
„Dobro, biću iskren s tobom. Pokušavam da te
smekšam jer mi treba velika usluga. Za tebe ne postoji ni
jedan jedini razlog na svetu da mi to učiniš, ali znaj da si
ti jedina osoba koja mi može pomoći. Molim te. Ne želim
da plačem u tvojoj dnevnoj sobi, ali ću plakati ako treba.”
„Šta hoćeš?”
Objasnio sam joj njenu ulogu u svom planu, ali ne i
ceo plan. Saslušala me je, nije rekla ni da pristaje ni da ne
pristaje, a kad sam završio, delovala je podjednako
nervozno kao i pre.
„Prvo”, reče Džuli, „ideja je smešna. Drugo, ne mislim
da postoji nešto što bi ubedilo Mel da s tobom provede ceo
život, i treće... ne. Jasno i glasno, ne. Da budem preciznija
– neću ti pomoći ni sada ni u budućnosti. Da ti kažem
nešto, gospodine Dafi, moja najbolja prijateljica je prošla
kroz pakao zbog tebe. Nisi ti morao da je tešiš dok se
raspadala od tuge kad ste raskinuli. Nisi ti morao da gledaš
svoju najbolju drugaricu kako se miri sa čovekom koga
prezireš najviše na svetu. Nisi ti morao da joj brišeš suze
kad je otkrila da je trudna. Zašto? Jer ti ne spadaš u ljude
koji znaju da počiste za sobom.”
„Znam šta misliš o meni”, rekao sam, „ali imam ja i
drugu stranu, Džuli. I ti to znaš. Priznajem da sam ranije
bio sebičan, ali sada sam drugačiji.”
„Tako sada misliš”, rekla je Džuli besno, „a šta će biti
za šest meseci? Muškarci odlaze. Eto, šta rade. Dosadi im
ono što imaju, ustanu i odu.”
Bio sam zbunjen. Ovo je bilo više od uopštenog „svi
muškarci su govna, bolje kupi psa”. Zvučala je kao da
misli na nešto određeno.
„Ne shvatam, Džuli. Šta pokušavaš da kažeš?”
Odmahnula je glavom. „Ništa.”
„Mel mi je rekla da trenutno prolaziš kroz težak
period. Nije htela da mi kaže o čemu je reč. Ima li to veze
s tim što je Mark u Los Anđelesu?”
„Ne.”
„Pa, šta nije u redu? Znam da ne liči na mene da
brinem, ali ako je ozbiljno...”
„Mark i ja smo raskinuli, eto!”, rekla je ne pogledavši
me.
„Mark je otišao.”
 Bio sam zapanjen. Ovo je bilo gore nego kad sam u
osmoj godini otkrio da Božić Bata ne postoji. Tada sam
bar znao da ću i dalje dobijati poklone od mame, s njim ili
bez njega. Ali ako kralju i kraljici zajedništva nije pošlo za
rukom da sačuvaju svoju ljubav, čemu da se nadaju obični
smrtnici? Nije ni čudo što Mel nije sigurna da li da mi se
vrati ili ne – ne samo da sam joj dao dovoljno razloga da
sumnja, već je morala i da se izbori sa činjenicom daje sve
što je idealizovala u vezi s Markom i Džuli sada puklo
nadvoje. „Žao mi je, Džuli. Zaista jeste. Nisam imao
pojma.”
„E, pa, sad znaš. Iselio se pre nekih mesec dana. Rekla
sam Mel da ti ne kaže, jer sam znala kako ćeš reagovati.
Znam da si mislio da smo Mark i ja snobovi. Kako si ono
govorio? Da, sad sam se setila. ‘Držati korak s Markom i
Džuli.’ Kladim se da si sad srećan.”
„Ne, nisam, Džuli. Glupo je kad stvari pucaju. Ne bih
to poželeo nikome. Žao mi je zbog tebe i Marka. Mogu li
nekako da pomognem?”
Odmahnula je glavom.
Seo sam nakratko i zagledao se u nju. Bila je senka
pakosnice koju sam znao i zatekao sam sebe kako je žalim.
Koliko god da sam ismevao Marka i Džuli, uvek sam
mislio da su savršeni jedno za drugo. Odjednom sam se
osetio krivim što sam sedeo ovde i tražio da mi pomogne
da sačuvam svoju vezu, kad je ona tako očigledno patila.
„Čuj”, rekoh dok sam ustajao, „bolje da idem.”
Pokazala je na vrata. „Mislim da si shvatio da se tuda
izlazi.”
Nisam hteo ništa da joj kažem, hteo sam samo da
ustanem i odem, ali sam se onda setio Mel i šta je bio ulog
i odjednom osetio bes. „Ja ne mogu ništa da uradim da se
ti i Mark pomirite. Da mogu, sigurno bih. Ali zar ne vidiš
da ti imaš priliku da pomogneš meni i Mel? Znam da je ne
mogu naterati da se predomisli ako me više ne želi, ali bar
mogu da joj pokažem da sam mislio svaku reč kad sam joj
rekao da je volim.”
„Ne verujem u ljubav.” Džuli je ustala da bi ubrzala
moj odlazak.
„Zato što te je Mark ostavio?”
„Zato što više niko ne misli ono što govori. Zato što je
sve prolazno. Zato što ništa nije trajno. Zato što je to
jednostavno tako.” Pogledala me je iščekujući moj
odgovor.
„Ne mora da bude tako”, rekao sam joj, gledajući je
pravo u oči.
„Mislim da je tvojih pet minuta prošlo.”
„Da”, rekoh, pitajući se šta sad da radim.
„Pretpostavljam da jeste.”
 Ovo je mali Elvis

„Je l’ ti hladno?”
„Nije, mama.”
„Mora da ti je hladno.”
„Nije, mama.”
„Uvek duva po ovim bolničkim čekaonicama, a ti si
samo u košulji.”
„Ali, nije mi hladno.”
„Sigurno ćeš se prehladiti. Zašto ne odeš kući i ne
obučeš džemper?”
„Dobro mi je, mama”, rekoh, pošto sam prethodno
uspostavio kontakt sa svojim unutrašnjim Dalaj Lamom.
„Zaista mi je dobro.”
Prošla su tri dana od kada mi je Džuli upropastila plan.
Tri dana ispunjenih događajima koji su počeli telefonskim
pozivom u utorak i završili na tvrdoj plastičnoj stolici u
čekaonici bolnice „Vitington.”
Sve je krenulo početkom nedelje, dugom i
zbunjujućom porukom koju nam je na telefonskoj
sekretarici ostavio Pit Beri, organizator programa u klubu
„Kikot” u Hakniju. Hteo je da nas angažuje za predstavu
zakazanu za dve nedelje, jer je čuo sve najbolje o našem
novom programu. Onda nam je objašnjavao da bi nas, ako
predstava dobro prođe, angažovao kao prateći tandem
prošlogodišnjeg dobitnika nagrade „Perije” na
šestodnevnoj turneji po zemlji, čiji je on organizator. Sve
ovo je bilo iznenađenje za mene, jer, koliko mi je bilo
poznato, Den i ja nismo zajedno napisali ni jedan jedini
vic, a za dno Karter i Dafi znao je jedino dno Karter i Dafi.
Morao sam da čekam dva sata da bi se Den vratio iz
svoje nedeljne kupovine kod „Sejnsberija” u Mazvel Hilu,
da bih otkrio da je sve to njegovo maslo. „Ako hoćeš da
budeš senzacija”, objasnio mi je, „moraš prvo malo da
zatalasaš.” Pod „talasanjem” je, pretpostavljam,
podrazumevao sledeće totalne izmišljotine:

a) da nam je Kanal 4 ponudio da pripremimo novu

komediju situacije koja bi se zvala „Deksterova trzalica”,
o nekoliko beznadežnih, šesnaestogodišnjih autsajdera, za
koje se ispostavi da su novi U2.
b) da smo prihvatili „priličnu sumu s pet cifara” da
bismo pozajmili svoje glasove u seriji reklama za čuveno
ulje.
c) da je lovac na talente iz neke američke agencije
zapazio naš nastup i da nas je angažovao, tako da smo već
dva puta leteli za Los Anđeles na audiciju za dva
holivudska filma pod imenom „Engleski loši momci”.

Den je savršeno podesio svoje izmišljotine. U svetu

komedije, gde jednoga dana možeš biti na samom dnu, a
već sledećeg u Holivudu, sve je bilo moguće, a naš
izmišljeni uspeh bio je dovoljno neverovatan da bi svako
u njega mogao da poveruje.
„Časna reč”, rekao je Den, presamitivši se od smeha,
„sve što sam uradio bilo je da celu priču ispričam dvojici
redovnih posetilaca na predstavi prošle subote, u klubu
„Smeh” u Hamersmitu i, do ponedeljka uveče, svi
londonski komičari su za to znali. Mi smo hit!”
Drugi događaj je bio dolazak moje mame na stanicu u
Justonu, u utorak posle podne. Jedna od prvih stvari koje
mi je saopštila čim je ugledala Čarlija i mene bila je da će
doći da vidi gde živim, odmah u sredu ujutru. Pošto je stan
bio u najgorem mogućem stanju, naterao sam Dena da,
zajedno sa mnom, ostane na nogama do tri ujutru, da
bismo ga spremili za inspekciju. Dok smo ga sređivali,
pronašli smo sedam funti i osamdeset šest penija iza sofe,
buđ veličine omanjeg juka drveta iza mašine za veš, a iza
kredenca Denovu video kasetu s filmom „I Ti” koju je
kupio na buvljaku.
Kad smo završili, stanje izgledao potpuno drugačije.
Mama bi bila zaista impresionirana našim naporima da je
imala prilike da ga vidi, u čemu ju je sprečio sledeći veliki
događaj – Verni je počela da se porađa.
Mama me je sa Čarlijevog mobilnog telefona pozvala
iz bolnice da me o tome obavesti. Telefonski razgovor s
njom bio je priča za sebe, i to vrlo komična. Moja mama i
nove tehnologije jednostavno nisu jedno za drugo. Sve što
sam čuo privih nekoliko minuta bilo je: „Da li me čuješ?”,
„Da li govorim u pravi kraj slušalice?”, „Je l’ sad dobro?”.
Pošto je bilo tri i dvadeset ujutru, a ja sam se spremao za
spavanje posle akcije čišćenja, rekao sam joj da ću doći u
bolnicu tokom prepodneva. Obećala mi je da će me
pozvati ako bude nekih vesti i ja sam otišao u krevet.
Čim sam se probudio, krenuo sam u porodilište, gde
sam sada sedeo u čekaonici i slušao beskonačnu seriju
maminih pitanja.
„Hoćeš li da ti donesem čaj ili kafu iz automata?”,
pitala je, otvorenog novčanika u kome je bila bogata
kolekcija novčića. Mama je volela da bude spremna za
svaku situaciju i skupljala je sitninu kao što neki ljudi
skupljaju poštanske marke.
„Ne, hvala mama”, rekao sam, odbivši je iz svojih
uobičajenih razloga.
 „Baš sam htela da popijem šolju čaja”, rekla je,
zatvarajući novčanik, „ali mislim da ću i ja sačekati još
malo.”
Vratila je novčanik u tašnu, kopala po njoj neko vreme
i izvukla kesicu bombona. „Može pepermint?”
„Ne, mama, hvala ti”, nasmešio sam se. „Nervozna si,
je l’ da?”
„Naravno da sam nervozna.”, rekla je. „Zar ti nisi?”
To mi nije palo na pamet. Da li sam bio nervozan?
Mislim da jesam. Bio sam uzbuđen. Trebalo je da
postanem nečiji ujak. Rodiće se dete koje će imati ujka
Dafija; nekoga ko će ga naučiti da napravi savršen tost i ko
će mu čitati knjige koje je mama čitala meni kad sam bio
mali. Nekoga ko će biti tu da ga sluša kako se žali na
roditelje koji ga nerviraju. Baš lep osećaj.
Nisam morao previše da zamaram mozak da bih
povezao ovo što se događalo ovde s onim što se događalo
u mom životu. Uskoro ću postati i nečiji tata. O tome
nisam razmišljao ni u Francuskoj, niti od kada sam se
vratio kući, a ni kada mi je Mel rekla da je trudna. Bilo je
lako ne misliti o tome jer se još nije dogodilo. Ali, dok sam
sedeo ovde, u ovoj, priznajem, hladnoj čekaonici,
odjednom mi je sinulo: Ja ću biti otac.
Odjednom sam se rastužio. Bio sam tužniji nego ikada.
Ne zbog bebe, već zbog mene i Mel. Rođenje našeg deteta
trebalo je da bude jedna od najlepših stvari u životu, a ja u
tome nisam uživao koliko bi trebalo. Kakva god bila
Melina odluka, ništa ne može izmeniti činjenicu da ću
postati odgovoran za još jedan život, pored svog. Veće
privilegije od te nije bilo, bar ne za koju ja znam.
„Mama”, počeh, „moram nešto da ti kažem.”
„Znam”, reče ona.
„Kako znaš?”
 „Ne znam baš o čemu je reč, ali znam kad te nešto
muči, Bene.” Dodala mi je pepermint, uzela jedan i sama i
stavila ga u usta. „I ja tebi imam nešto da kažem. Dve
tajne, zapravo. Jednu veliku i jednu ne tako veliku. Prvo
ću ja tebi da ispričam tajne, a onda će tebi biti lakše da mi
ispričaš svoju.”
Bio sam pomalo zbunjen čitavom ovom situacijom.
Nisam mogao ni da pretpostavim kakve bi to svoje tajne
mama želela da podeli sa mnom.
Stavila je ruku preko moje i počela. „Prvo, mala tajna:
možda ću se preseliti u London za stalno. Od kad je saznala
da je trudna, Verni me neprestano zove da dođem da živim
s njom i Čarlijem. Kazala sam im da to ne želim, ali mi je
ona odgovorila da neće da njeno dete viđa baku samo o
praznicima. Rekla sam joj da ću ih posećivati što češće
mogu, ali je onda i Čarli počeo da insistira. Konačno sam
popustila, ali sam im saopštila da ću se najpre preseliti kod
njih samo na nekoliko meseci, da vidim kako stvari idu.
Kuću u Lidsu ću zadržati dok ne budem konačno odlučila
šta ću.”
„To je divno”, rekao sam. „Verni će biti oduševljena
što si tu. A i ja.” Nisam znao šta bih još mogao da kažem,
pa sam se koncentrisao na tajnu broj dva. „Pa, koja je to
druga važna stvar koju ćeš da mi ispričaš?”
„Neću ti ništa ispričati, poveriću ti se”, rekla je tiho.
„Ne znam kako ovo da ti kažem, pa ću odmah preći na
stvar: kad si raskinuo s Mel, zaista sam bila zabrinuta za
tebe. Znam da si odrastao i da nije trebalo da zabadam nos
u tvoje stvari, ali nisam mogla da se oslobodim pomisli da
ću pogrešiti ako ostanem pri tome. Vi ste se toliko voleli –
to je bilo očigledno. Kad si mi rekao da ste raskinuli jer
nisi bio siguran da li si u stanju da se vežeš za nekoga,
počela sam da krivim sebe zbog toga. Mučila me je
mogućnost da se nećeš oženiti zbog onoga što se dogodilo
s tvojim ocem i sa mnom. Zbog toga sam mu pisala i
zamolila ga da ti se javi.”
„Ti si pisala njemu?” Nisam mogao da verujem svojim
ušima. „Ti si, znači, bila u kontaktu s njim?”
„Dobila sam adresu od njegove sestre koja živi u
Tamvortu, i rekla mu da mora da ti se javi i da se nađe s
tobom da bi ti objasnio da ni najmanje ne ličiš na njega.”
Bilo je neobično biti predmet ovolike ljubavi. Ili
pomisliti da je mama bila spremna da oživi svakovrsne
bolne uspomene zarad moje sreće. Zagrlio sam je što sam
čvršće mogao, a ona je počela da plače.
„Samo sam htela da pomognem, Bene”, tiho je jecala.
„On mi je poslao pismo u kome kaže da mu nisi odgovorio
na njegovo. Nisam želela da te uznemirim. Samo sam htela
da uvidiš da ti nisi kao on. Ti si ti. Uvek si bio i uvek ćeš
biti.”
Kad je prestala da plače, doneo sam joj čaj iz automata,
a sebi kafu, da joj pravim društvo. Dok se hladila, ispričao
sam joj svoju priču, od samog početka, od kada sam prvi
put sreo Mel pre četiri godine, pa sve do našeg poslednjeg
susreta na Mininom venčanju, pre manje od nedelju dana.
Mama je ćutala neko vreme. Mislim daju je činjenica
da će za samo nekoliko meseci dva puta postati baka
ostavila bez reči. Pila je čaj u tišini. „Dakle, Mel će doneti
odluku za dva dana?”
„Dogovor je sledeći”, objasnih, „Mel se vraća iz
Glazgova u petak. Pozvaće me čim dođe kući. Otići ću do
nje i, ovako ili onako, rešićemo sve ovo. Oboje želimo
najbolje svom detetu i, ako to išta vredi, čak i ako odluči
da ne želi da bude sa mnom, mislim da smo oboje naučili
dovoljno da ostanemo prijatelji.”
Mama me je pogledala i rekla nešto što samo iz
majčinih usta zvuči uverljivo: „Ne brini. Sve će biti u
redu.”
„Znam, mama”, rekao sam. „Verujem ti.”

***

„Gledajte”, rekao je Čarli, držeći svoju kćerku tako da

je mama i ja možemo videti čim uđemo u porođajnu salu.
„Ja sam tata.”
Verni se porađala deset i po sati, što lekari smatraju
lakim porođajem. Sudeći po stanju u kome se nalazila
Verni koja je, da budem precizan, izgledala kao da je
upravo istrčala maraton, mislim da je termin „lak porođaj”
prilično pogrešan.
Još s bebom u rukama, Čarli je pokazao na mene. „Ovo
je tvoj ujak, Dafi! On će ti davati džeparac.” Onda je
pokazao na mamu. „Ovo je tvoja baka i ona će ti davati sve
što poželiš!” Dok je spuštao koprcavi zamotuljak u
Vernine ruke, predstavio nam je bebu. „A sada, zvezda
večeri... Mali Elvis!”
„Ne počinji, Čarli”, uzdahnula je Verni dobrodušno.
„Koliko god da te volim, nećemo je zvati Mali Elvis.”
„Ali, ona izgleda kao Elvis”, reče Čarli.
„Ona je ćelava, glava joj je neobičnog oblika, a za
slučaj da nisi primetio, devojčica je. I zove se Fibi. Znaš
da se zove Fibi, jer smo joj zajedno odabrali ime. Ako ovo
dete odraste misleći da se zove Mali Elvis, smatraj da si u
velikoj nevolji.”
Čarli se nasmešio: „Lepa beba Fibi.”
Sledećih pola sata proveli smo igrajući se „Dodaj
bebu”. Iz Verninih ruku je otišla kod mame, koja ju je
vratila Čarliju, a on ju je, čim je počela da plače, vratio
Verni koja ju je umirila i ponudila meni.
 „Radije bih to preskočio”, rekoh, najljubaznije
odbijajući da je uzmem. Bebe su me oduvek činile
nervoznim – bile su tako krhke, da sam mislio da će se
raspasti u mojim rukama samo ako ih pogledam kako ne
treba. Pored toga, nisam bio baš uveren u opšteprihvaćenu
teoriju „Sve su bebe slatke”. Hoću reći, ova je bila manje-
više u redu, ali daleko od onoga što sam ja podrazumevao
pod „slatka”. Međutim, moj najveći problem s bebama bio
je to što je s njima nemoguće voditi razuman razgovor.
Zato ni mačke ne volim previše. Razum je ono što nas
odvaja od životinja i, dok Fibi ne progovori, smatraću je
životinjicom. Može onda da bude moja sestričina koliko
god hoće, pomislio sam, ali se neću vezivati za nju sve dok
ne budem mogao da ćaskam s njom kao s normalnim
ljudskim bićem.
Na kraju je Verni dala Fibi Čarliju koji je se,
očigledno, nije mogao nagledati.
Posle pet minuta, ponovo je počela da plače. „Opet
plače”, nepotrebno će Čarli. „Šta da radim?”
Verni, sušta nežnost i blaženstvo, uputi Čarliju osmeh
i reče: „Ti si joj otac. Preduzmi nešto.”
Nakon deset minuta i dva kruga po bolničkom
hodniku, Čarli je trijumfalno vratio bebu Verni. „Nekako
je uspela da se vrišteći dovede u stanje blaženog mira”,
objasni Čarli. .
Dok je ležala u Verninom naručju, sa čvrsto
zatvorenim očima i tankim prstićima koji su se povremeno
trzali dok je sanjala šta već bebe sanjaju, pogledao sam je
izbliza.
„Liči na tebe”, rekao sam Verni.
„Mislim da liči na tetku Margaret dok pije šerbet”,
rekla je Verni. „Sličnost je frapantna.”
 Kad sam stigao kući, već je bilo kasno po podne. Bio
sam potpuno iscrpljen i baš sam razmišljao o jednom
podužem boravljenju u krevetu, kad začuh signal na
telefonskoj sekretarici. Preslušao sam poruke: Gregove
ulizičke čestitke meni i Denu na našem aranžmanu za
komediju situacije; Den koji proverava da li se beba rodila;
biro rada da proveri da li sam zainteresovan za
šestonedeljni posao u računovodstvenoj firmi i još jedna.
Tu sam preslušao dvaput. Prelistao telefonski imenik.
Podigao slušalicu i okrenuo broj.
„Džuli, Dafi ovde. Upravo sam dobio tvoju poruku.
Koliko sam shvatio, imaš nešto da mi kažeš.”
Čuo sam kako je duboko udahnula. „Sećaš li se šta si
me molio da uradim?”
„Da?”
„Pa, uradiću to.”
Bio sam zapanjen. Čuda se ipak dešavaju. Plan je
ponovo u igri. „Divno!”, viknuo sam s pomalo previše
oduševljenja, a onda dodao mirno ali stidljivo: „Ali, još
jedna usluga sigurno ne dolazi u obzir?”
„Šta je sad, Dafi?”, uzdahnu Džuli nestpljivo.
„Da li bi mogla da se nađeš sa mnom sutra posle posla?
Mislim da će mi biti potreban prevoz.”
„A kuda bi ti?”
„U Ikeu. Dodatak planu.”
Ćutala je. „Hoćeš da te pitam, je li? E, baš neću, jer ne
želim da znam kako taj tvoj mozak funkcioniše. Neke
stvari bi zaista trebalo da ostanu tajna.”
„Znači li to da pristaješ?”
„Vidimo se kod mene tačno u pola sedam.” Ponovo je
zastala. „Dafi?”, rekla je, a u glasu joj se osetio tračak
topline. „Zaista se nadam da će ti plan uspeti.”
 „Hvala ti”, rekao sam. „I ja se nadam. Jer, da budem
iskren, ne znam šta bih drugo mogao da uradim.” Sad je
meni bilo neprijatno. „Džuli?”
„Šta je sad?”, rekla je glumeći nestrpljenje. „Hoćeš da
te vozim i u ‘Marks i Spenser’?”
„Ne ove nedelje”, brzo uzvratih. „Samo sam hteo nešto
da te pitam. Zašto si se predomislila?”
„Znam da će mi biti žao što sam ti ovo rekla, ali ti si
me naterao, ti i niko drugi. Razmislila sam o svemu što si
rekao i uradio u poslednje vreme i, mada ne znam ni sama
zašto, zaista verujem da voliš Mel i da želiš da je usrećiš.
Ja sam samo želela da ona bude srećna, a ako je to ono što
i ti hoćeš, ja sam za.”
„Hvala ti.” Osetio sam kako se dešava nešto neobično.
„Moram da idem, ali se vidimo sutra u pola sedam.”
„Ako ti to nešto znači”, poče Džuli oklevajući, „želim
da ti kažem da juče nisam bila u pravu. Ali, bar sam se
predomislila. Kako bilo da bilo, ponovo verujem u staru,
dobru ljubav.”
Konačno je sve počelo da dolazi na svoje mesto.
Ostalo mi je još nešto da uradim. Podigao sam slušalicu i
okrenuo broj.
 Majmuni

Evo kako je tekao moj prvi razgovor s ocem:

Ja: Dobar dan, je li to Džordž?

On: Da.
Ja: Ben Dafi ovde.
On: (Pauza) Dobar dan. (Neprijatno duga pauza) Kako
si?
Ja: Nedavno sam dobio tvoje pismo. Da li još želiš da
se nađemo?
On: Da, naravno.
Ja: Da li ti odgovara sutra?
On: Sasvim.
Ja: Gde ćemo da se nađemo?
On: Gde god želiš.
Ja: (Bolno duga pauza) Ne znam.
On: (Mučno duga pauza) Ne znam ni ja.
Ja: (Očigledno se uhvativši za prvu stvar koja mi je
pala na pamet) Londonski zoološki vrt.
On: Zoološki vrt? Da ga nisi malo prerastao?
Ja: (Oštro) Dobro, izaberi onda ti.
On: Ne.... zoološki vrt je sasvim u redu. Da li ti
odgovara u jedanaest?
Ja: Dobro. (Pauza) Dobro, onda, zdravo.
 On: Zdravo.

Zoološki vrt. Jebeni zoološki vrt! Ne mogu da verujem

da sam se sa čovekom koji snosi polovinu odgovornosti za
moje začeće upravo dogovorio da se nađemo u zoološkom
vrtu. Ta je činjenica bleštala u mojoj glavi kao semafor.
Kasnije sam se pitao da li je moguće da sam tokom svog
odrastanja podsvesno više od ičega želeo da me tata
odvede u zoološki vrt. E, pa eto, dve decenije kasnije, san
mi se ostvaruje.
Odlučio sam da ga pozovem kada mi je mama, dok
smo sedeli u bolničkoj čekaonici, rekla da je s njim
uspostavila vezu samo da bih ja bio srećan. Mučila me je
pomisao na to da se ona oseća odgovornom za nešto što
nikakve veze s njom nije imalo. Već sam znao da sam
drugačiji od svog oca. Već sam znao da sam, za razliku od
njega, u stanju da se vežem. Ali sam osećao da bi ovo
trebalo da uradim zbog svoje majke, sebe i svih onih čiji
su očevi jednostavno otplesali nekuda i ostavili ih kao
male. Uostalom, sličnost između mog života i života Luka
Skajvokera u „Povratku Džedaja” bila je frapantna i ja
jednostavno nisam mogao da odolim. Da li ću ja, kao Luk,
otkriti da je moj otac moćan kao Dart Vejder ili će on biti
samo neki stari rent-a-tata, s uobičajenom trbušinom,
ćelom i dlakama u nosu? Kad sam bio klinac, svima sam
govorio da mi je tata u SAS-u i da ga zbog toga nikada
nema kod kuće. Ali kada je Majk Bejli uzeo knjigu o SAS-
u iz lokalne biblioteke, u kojoj je pisalo da pripadnici SAS-
a nisu ni svojim porodicama smeli da kažu su deo ove
elitne armijske jedinice, to je prilično uzdrmalo moj
izgovor.
Sutradan ujutru rano sam ustao i obukao odelo koje
sam nosio na Mininom venčanju. Bilo je pomalo
zgužvano, ali sam ga ipak obukao. Iako me nije bilo briga
šta moj otac misli o meni, nisam mogao da izbegnem blag
osećaj nesigurnosti. Deo mene nije hteo da on bude
razočaran kad me vidi. Stavio sam čak i kravatu.
Interesantno je da sam ga, dok sam prilazio zoološkom
vrtu tačno u jedanaest, prepoznao s kilometra, jer je i on
bio u odelu i s kravatom. I eto nas. Dva odrasla muškarca,
u odelima s kravatom, idu u zoološki vrt.
„Dobar dan”, rekao sam, mahnuvši mu nespretno. „Da
li si ti Džordž?”
„Ti mora da si Ben”, odgovorio mi je, pruživši mi
ruku. „Drago mi je što smo se upoznali.”
Pomislio sam da bih mogao da ispravim ono „Ben”, ali
sam odustao. Vrlo čvrsto mi je stegao ruku i zadržao je u
svojoj, činilo mi se, čitavu večnost. Bio je niži nego što
sam očekivao. I Verni i ja smo bili prilično visoki, a kako
mama nije bila, pretpostavljao sam da smo visinu nasledili
od oca. Bilo je neobično otkriti da je naš visok rast poticao
od nekog manje direktnog pretka. Imao je gustu, sedu kosu
(tako da ga nisam mogao okriviti za svoje visoke zaliske)
i izduženo, uzano lice, koje mu je, u kombinaciji s gustim
obrvama i brkovima, davalo izgled TV detektiva u poznim
godinama. Jedino zajedničko bile su nam oči. Bademastog
oblika i tamnosmeđe. „Hoćemo li da uđemo?”
„Da”, rekoh. „Hajdemo.”
Platio je ulaznice za obojicu na biletarnici u blizini
ulaza, gurnuli smo nisku, metalnu, rotacionu kapijicu i ušli
unutra. Kako je dan našeg susreta bio jedan vlažan četvrtak
u oktobru, a školski raspust još nije počeo, zoološki vrt baš
i nije vrveo od aktivnosti. Tu i tamo poneko dete
predškolskog uzrasta s mamom i to je sve. Preuzevši
inicijativu, Džordž je odlučio da najpre vidimo lavove. To
smo i uradili.
Najčudnije je bilo to što uopšte nismo razgovarali o
proteklim godinama, mom ili njegovom životu; umesto
toga, pričali smo o životinjama. Mislim da dvoje ljudi, koji
su tako malo znali o životinjskom carstvu, nikada nisu
imali više da kažu o tome jedno drugom. Čitali smo tablu
za tablom, prepričavali jedan drugom dokumentarce o
prirodi i iz malog mozga izvlačili sve moguće
zanimljivosti iz sveta životinja. (Ne, nisam znao da kitovi
rađaju žive mlade. Ali, jesi li znao da je kengurima penis
rascepljen na dva dela?). Posle lavova, otišli smo da
vidimo reptile i pingvine u bazenu, gledali lame, slonove,
zapravo sve što je imalo da se vidi.
Naročito smo se dugo zadržali kod kaveza s
majmunima, što mi je sasvim odgovaralo. Ponestalo mi je
tema za razgovor, a orangutani su bili tako zabavni da smo
o njima pričali bar pola sata. Čuvari su im dali odeću da se
s njom igraju. Jedan od orangutana, sa bez sumnje
najtužnijim i najžalosnijim licem u svetu primata, sedeo je
na zemlji kraj drveta, sa ženskim mantilom preko glave.
Sklupčan, s dlakavim rukama obavijenim oko sebe,
izgledao je kao da sam sebe grli. Dugo smo ga posmatrali
kako se, bez ikakvog razloga, prevrće preko glave napred-
nazad. Da je Mel ovde, sigurno bi se jedva uzdržala da ne
zaplače.
Posle tročasovne šetnje, dogovorili smo se da odemo
negde na ručak. Dok smo čekali u redu u restoranu, Džordž
mi je rekao da će me častiti ručkom, što mi je zvučalo
čudno – na putu do zoološkog vrta izračunao sam da mi je
verovatno dugovao već nekoliko hiljada funti, samo na
ime zaostalih rođendanskih poklona. Odlučio se za kiflu sa
šunkom zamotanu u plastičnu foliju, a ja sam uzeo pomfrit
s tri kesice kečapa.
„Želiš li kafu?”, pitao me je, kad smo došli do
automata s pićem.
„Ne volim baš tople napitke”, odgovorio sam.
„Ni ja”, rekao je, sa čudnim izrazom na licu. „Mrzim
kad je nešto previše vrelo za srkutanje.”
Pošto se sunce nakratko pojavilo iza oblaka, seli smo
za sto ispred restorana u zoološkom vrtu da tu ručamo,
iako su plastične stolice bile vlažne. Dok smo jeli u tišini,
bilo mi je jasno koliko je sve ovo teško za njega, ali ni
meni nije bilo lako. Između nas se isprečio ogroman
problem – razgovor za koji smo obojica znali da ga
moramo obaviti, ali koji nijedan od nas nije žurio da
započne.
Baš sam nameravao da iznesem još jednu činjenicu iz
životinjskog carstva („Jesi li znao da bikovi vide crno-
belo?”), kad je Džordž iznenada spustio svoju
polupojedenu kiflu. „Zaista me zanima zašto si se
predomislio?”
To je to. Razgovor.
„Da se vidimo?”, pitao sam, u pokušaju da dobijem na
vremenu. Klimnuo je glavom. Dobro sam razmislio o
njegovom pitanju i izbegavao da ga pogledam u oči dok
sam odgovarao. „Samo sam sredio svoj život onako kako
sam mislio da nikada neću. Dugo sam izbegavao sve čega
sam se plašio, a ako sam išta u životu naučio, to je da ništa
nije strašno onoliko koliko misliš da će biti.”
Džordž se nasmejao, dubokim baritonom na kome sam
mu pozavideo, jer moj nije ni izbliza bio tako dubok.
„Mislim da je Mark Tven jednom rekao: ‘Ja sam star
čovek i upoznao sam mnoge strahove. Od kojih se većina
nikada nije ostvarila.”
„Mislim da mi se više sviđa moja verzija”, rekao sam.
„Ima nekog neobičnog šarma u njoj.”
„I meni se tvoja više dopada”, rekao je Džordž.
Usledila je duga tišina. „Nekada sam te mrzeo. U
stvari, mrzeo sam te veći deo svog života. Otežao si mi
život, a ja ne vidim zašto.”
 „Zaslužio sam ovo”, rekao je. „Nema opravdanja za to
što sam uradio. U pravu si, upropastio sam život tvojoj
majci i iskomplikovao ga tvojoj sestri i tebi.” Zastao je.
„Rekao si ‘nekada sam te mrzeo’. Da li to znači da me više
ne mrziš?”
Progutao sam knedlu. „Mislim da sam upravo
zaključio da je besmisleno mrzeti te. Dok sam išao u školu,
većina mojih drugara je, iz različitih razloga, rasla bez
očeva. Baš čudno. Kao da je čitava jedna generacija
muškaraca održala tajno glasanje i jednoglasno odlučila da
zbriše, i to odmah. Svi su bili za. Kao majmuni.”
„Majmuni?”
„Da”, rekoh i ispričah mu Denov vic o mrtvom
majmunu. „Ti si glumio mrtvog majmuna kao i svi ostali,
što i nije neko iznenađenje kad se zna da je razlika između
DNK čoveka i majmuna svega pet procenata.” Ovaj
zaprepašćujući statistički podatak naterao me je da sebi
postavim pitanje: Otkud mi svi ovi podaci o životinjama?
„To ne mora da znači da si ti loš čovek”, nastavio sam.
„Samo slabić.” Pogledao sam ga prvi put. Džordž me je
napeto posmatrao.
„Ti znaš da mi je žao, zar ne?”, pitao je. „Beskorisno
je da se sad izvinjavam, na kraju krajeva, to bi bile samo
reči, ali meni je zaista žao. Propustio sam i tvoje i Vernino
odrastanje i to se ne može ničim nadoknaditi. Kad sam
otišao, pokušavao sam da ne mislim na vas, što je bilo vrlo
teško, ali sam znao da će vam vaša majka pružiti sve što
vam je potrebno. S vremenom mi je bilo sve lakše i lakše
da zaboravim da postojite. Kao da ste san ili deo tuđeg
života.”
U narednih pola sata pokušali smo da sabijemo što više
činjenica o proteklih dvadeset osam godina. Ispričao sam
mu za Verni i bebu, moju dosadašnju karijeru komičara i,
čak, Mel i bebu (mada, bez previše detalja).
 Zauzvrat, Džordž mi je ispričao svoj život. Ponovo se
oženio i ponovo razveo, nije imao više dece i čitav život
proveo je kao prodavac cipela. Sad je bio u penziji i najveći
deo vremena provodio u svom vrtu u Enfildu. Činilo se da
je relativno srećan s onim što ima, što me je pomalo
naljutilo, pa sam izmislio gomilu laži o mami i ispričao mu
kako je dobila pristojnu sumu na lutriji, kako ima udvarača
penzionera koji je vodi na egzotična letovanja na Karibe.
Iako ga više nisam mrzeo, mamu sam voleo milijardu puta
više.
„Pa, drago mi je što je srećna”, bilo je sve što je uspeo
da izusti.
„Jeste”, odgovorio sam. „Vrlo.”

Rešili smo da se raziđemo kad je počela da pada kiša.

Dok smo išli ka izlazu, Džordž mi je rekao kako ovo nije
bilo tako strašno kako je očekivao i da bi trebalo da
ponovimo celu stvar. Mislim da je znao, kao što sam i ja,
da je ovo naš poslednji susret. Obojica smo uradili ono na
šta smo čekali čitav život, a sada, kad smo to precrtali sa
spiska, više nije ostalo mnogo toga da se kaže osim
zbogom.
„Onda, do viđenja”, pružio sam mu ruku.
„Bilo mi je lepo s tobom”, rekao mi je uz čvrst stisak
ruke. „Ako ti to išta znači, mislim da si ti jedan dobar
mladić.”
„Hvala”, odvratih. Ne mislim da je očekivao da mu
uzvratim kompliment, ali ako jeste, grdno se prevario.
Ipak, njegov komentar je zaslužio nešto više od ‘hvala’, pa
čuh sebe kako govorim: „Imam tvoje oči.”
„Znam”, rekao je, zatečen.
„Mel misli da se zaljubila u moje oči”, rekoh tiho, dok
je počinjala kiša. „Reći ću joj da su iste kao tvoje.”
Nasmešio se, raznežen. „Vidimo se uskoro, onda?”
„Da”, rekoh. „Vidimo se.”
 Svaki muškarac nosi pesmu u srcu

„Jesi li sigurna da to ide ovde?”

Razdražljivo sam pogledao Džuli.
„Možda si ga okrenuo naopako? Prodrmaj malo to
čudo.”
Stegoh zube i besno protresoh.
„Ovo neće ići, čini mi se.”
Izgleda, pomislih, da je Džuli u pravu.
Sve do ovog trenutka, čitav plan je radio kao sat. Kako
smo se i dogovorili, našao sam se sa Džuli i odvezli smo
se u Ikeu. Posle pola sata saradnje s nekoliko zajapurenih
prodavaca, prvi deo plana bio je gotov. Drugi i treći deo
bili su mi u džepu, ali, kako sam bio izuzetno nadahnut, na
putu do Klepama sam rešio da svoj plan proširim. Vratili
smo se zaobilaznim putem, kroz odeljenje smrznute hrane
obližnjeg „Sejfveja” i moj posao je bio gotovo završen. U
Melin stan smo stigli oko osam, kada je Džulina uloga
došla do izražaja – dodala mi je rezervne ključeve od stana.
Rekao sam joj da ću sve završiti za jedan sat. To je bilo
onda.
„Koliko je sati?”, pitao sam, blago masirajući
slepoočnice dok sam posmatrao haos koji sam napravio u
Melinoj dnevnoj sobi. Biće mi potrebna večnost da sredim
sav ovaj krš. „Mora da je već ponoć.”
Džuli je pogledala na sat i odreagovala s malim
zakašnjenjem, kao na filmu. Pogledala me je. Pa još
jednom, s nevericom, pa još jednom, da budem siguran da
prva dva pogleda nisu halucinacija. „Sada je jedan ujutru”,
rekla je.
„Šališ se?”
„Ne, ne šalim se. Mrtva sam ozbiljna. Čuj, Dafi,
moramo da krenemo. Ja radim ujutru. Ne mogu da bdim
cele noći dok ti praviš sav ovaj krš. Žao mi je, ali mislim
da je vreme da ovo sredimo i pođemo kući.”
„Ne možemo još”, pobunio sam se. „Nisam završio
ono što sam počeo. Mel se vraća sutra uveče. Hteo sam da
sve bude savršeno...”, posustao sam, kada sam konačno
shvatio koliko je moj veliki plan neizvodljiv. „Ovo neće
ići, je l’ da?”
„Vidi, samo jedan deo plana neće upaliti. Ostatak je u
redu. Hajde da sredimo ovo i izvučemo maksimum iz
onoga što si uradio.”
„Hoćeš li reći neku lepu reč za mene? Objasnićeš joj
šta sam, u stvari, hteo da uradim?”
„Naravno da hoću”, rekla je Džuli. „Što više mislim o
tvojoj ideji, sve mi se više dopada. Nije važno što nisi
uspeo sve da završiš. Važno je da si pokušao. Mel nije
glupa, ona će znati koliko si truda uložio u sve ovo. A trud
je ono što se računa. Biće joj jasno koliko je voliš.”
Džuli je onda uradila nešto što nije nikada pre toga.
Nešto što nikada ne bih očekivao da će uraditi u ovom ili
nekom drugom životu – zagrlila me je. Još u šoku, najpre
sam se potpuno ukočio od straha, kao da sam se našao
licem u lice sa crnom udovicom. Međutim, kako su mi do
svesti dopirali kvaliteti „nove” Džuli, koja je prevazišla
svoje slabosti da bi pomogla meni, uspeo sam da
prevladam svoju prvu reakciju i zatekao sebe kako grlim i
ja nju. I tako smo stajali, zagrljeni, uživajući u trenutku
koji je, sve do juče, bio na vrhu liste od četrdeset
najneverovatnijih stvari koje bi se mogle dogoditi u
narednih dvadeset četiri sata.
Dok sam se pitao koji bi se sledeći najneverovatniji
događaj mogao zbiti, Džuli mi prošaputa u uvo: „Mislim
da je neko u sobi.”
Odmah smo se odmakli jedno od drugog, kao da smo
do tog trenutka bili integralni deo strujne mreže, okrenuli
se i razrogačenih očiju zurili u vrata dnevne sobe. S malim
koferom u ruci i izrazom beskrajne zbunjenosti na licu,
tamo je stajala Mel.
„Šta ćeš ti ovde?”, pitala je Džuli, pokušavajući iz sve
snage da ne zvuči kao krivac. „Nije trebalo da se vratiš do
sutra uveče.”
„Šta ću ja ovde?”, pitala je Mel, upalivši luster. Pravo
pitanje jeste šta ćete vi ovde? Jedan je ujutru i ja, umorna
kao pas, ulazim u svoj stan, gde zatičem svoju najbolju
prijateljicu u zagrljaju oca svog deteta. Ne mislim da sam
ja ta koja bi trebalo bilo šta da objašnjava.”
„Nije ono što misliš”, rekoh smeteno. „Časna reč, Mel,
sve ovo je jedna užasno velika zabuna.”
„Naravno da nije ono što mislim”, odbrusi Mel.
„Pogledajte se! Ukočeni od straha da bih vas mogla
optužiti da ste u šemi. Da li zaista mislite da bih tako nešto
mogla i da pomislim?” Ušla je u sobu i tek tada primetila
haos koji sam napravio u njenoj dnevnoj sobi. „Dobro”,
reče ona, podbočivši se. „Šta se ovde dešava? Zašto hoćete
da moj stan izgleda kao posle bombardovanja?”
„Mel”, počeh, „Džuli nije kriva, ja sam. Imao sam
plan, koji je trebalo da te uveri da su moje namere ozbiljne,
ali sve je krenulo naopako...”
„Nije, Dafi”, prekide me Džuli strogo. „Samo uradi
ono što treba.” Otišla je do Mel, zagrlila je i rekla s
toplinom u glasu: „Nemoj da budeš prestroga prema
njemu. On nije ni upola loš kao što izgleda.” Mel je
pogledala Džuli s neskrivenim zaprepašćenjem. „Moj
posao ovde je završen”, nastavila je Džuli, „tako da mislim
da je najbolje da sada odem i ostavim vas da ovo rešite
sami.” Izašla je, tiho zatvorivši vrata za sobom. Sad smo
Mel i ja bili sami i ja sam znao da je ovo mojih pet minuta.
„Imam nešto da ti dam”, počeo sam, osetivši kako mi
se disanje ubrzava. Krv mi je jurnula u glavu i osetio sam
blagu vrtoglavicu. „Prvobitan plan je bio da ti budeš ovde
sutra uveče i da sve to nađeš ovde, u stanu. Mene ovde
uopšte ne bi bilo. Ali, kad sam već tu, mogu i sam da ti
dam. To više nisu pokloni nego što jesu – ali svi imaju
nešto zajedničko o čemu bih želeo da razmisliš.”
„Sve ovo je tako neobično, Dafi, čak i za tebe”, rekla
je Mel. „Zaista me brine činjenica da si uspeo da uvučeš
Džuli u svoje šeme.”
„Zažmuri”, rekoh, „da ti dam tvoj prvi ne-poklon.”
Mel zatvori oči. „Ispruži ruke.” Uradila je to što sam od
nje tražio i ja spustih svoj prvi ne-poklon u njenu ruku.
„Bljak!”, uzviknu Mel. „Mokro je.”
„Znam. Slučajno sam zaboravio da ga vratim u
frižider. Sad možeš da otvoriš oči.”
„Kesa prokelja”, rekla je bezizrazno, pogledom tražeći
objašnjenje.
„Znam, davno si ostavila jednu takvu u mom frižideru,
pre nego što smo raskinuli. Bacio sam je, ali sam ti kupio
drugu.”
„Hvala. To je upravo ono što sam oduvek želela”, rekla
je Mel, s grimasom na licu. „Šta je sledeće?”
„Znaš pravila.”
„Zatvorila je oči i dodao sam joj drugi ne-poklon. „To
je daljinski upravljač za moj televizor!”, uzviknula je Mel.
„Hmmm... hvala ti mnogo! Ovo je, izgleda, uvrnuta verzija
Božića.”
 „Malo je komplikovanije od toga”, rekoh, ignorišući
njenu primedbu. „Zažmuri ponovo, ali ću sada morati da
te odvedem u drugi kraj sobe. „Držeći je čvrsto za ruku,
pažljivo sam je vodio preko sobe. „Sada možeš da otvoriš
oči.”
„Divno!” Mel je gledala oko sebe. „Komadi drveta i
metala. Potpuno sam sigurna da ništa od ovoga nije moje,
osim ako nisi razmontirao moj nameštaj.”
„A, ne, ti vidiš komade drveta i metala”, ispravio sam
je. „Ali, ono što j a vidim jesu veoma važni komadi drveta
i metala. Ovaj haos ovde”, pokazah na gomilu kratkih
metalnih šipki, dvoja velika vrata od panela, ogromno
uputstvo, hrpu konzola i stranica, „u mojim rukama ostaje
gomila drveta i metala, ali u rukama nekoga s više pameti
od cigle u tvom zidu, sve to bi se složilo u Ikein plakar.”
Melino lice se izmenilo, čim joj je doprlo do svesti šta
je bio moj cilj. Otvorila je usta, htela nešto da kaže, ali sam
je ućutkao nežno joj prstom pritisnuvši usne.
„Ne sada. Možeš da pričaš tek kad dobiješ poslednji
od mojih ne-poklona.” Preturao sam po džepu jakne i
klekao pred nju. „Ovo je za tebe”. Dao sam joj mali paketić
u ukrasnoj hartiji.
Pocepala je omot i užurbanim pokretom otvorila
kutijicu koja je bila u njemu. Nekoliko trenutaka je ćutala,
a onda me pogledala sa suzama u očima i klekla pored
mene. „To je moj verenički prsten.”
„Znam da se verovatno pitaš čemu sve ovo. Verovatno
misliš da je to još jedna moja lakrdija, što delom i jeste.
Volim da te nasmejem, Mel, i želim da ja budem taj koji
će te usrećiti zauvek, ali ovo ima i ozbiljnu stranu. Vidiš,
prokelj je bio tvoj i ja ti ga vraćam. Daljinski upravljač
jeste tvoj, ali sam ga ja najčešće koristio i vraćam ti i njega.
Plakar je trebalo da bude tvoj onog dana kad smo se
posvađali u Ikei, pa ti ga sada dajem. I, konačno, ovaj
prsten, u tvojoj ruci, koji predstavlja moje srce, jeste, bio
je i uvek će biti tvoj. Čak i ako me odbiješ, neću moći da
ga primim nazad, jer je tvoj zauvek.”
Seo sam na pod, iscrpljen. „Čarli mi je jednom rekao
da kad hoće da pridobije onu koju voli, ‘svaki muškarac
nosi pesmu u srcu’. Pa, Mel, ovo je moj sonet. Jedina stvar
zbog koje mi je žao večeras”, rekoh, obrisavši suzu s
njenog obraza kad mi je prišla, „jeste to što sam pretrpeo
poraz od ovog glupog ormana.” Rekavši to, zatvorio sam
oči poput dezertera koji, s povezom preko očiju, čeka
streljanje, i čekao njen odgovor.
Usledila je kratka tišina, a onda sam osetio kako se
Meline ruke obavijaju oko mene i čvrsto me stežu, dok mi
je šaputala u uvo: „Volim te.”
„Hoćeš li se udati za mene?”, pitao sam bojažljivo.
„Naravno”, rekla je Mel kad sam otvorio oči. „Zato
sam i rekla svojim šefovima danas da ne mogu da nastavim
s poslom u Škotskoj i zamolila ih da mi vrate moje staro
radno mesto. Zato sam se i vratila dan ranije. Nisam mogla
više da čekam. Nisu mi bili potrebni smrznuti prokelj,
daljinski upravljač, prsten, čak ni orman, da bih znala da
me voliš. To, jednostavno, znam.”
„Jesi li sigurna?”
„Naravno”, rekla je, brišući nos rukavom jakne. „Ako
je to zaista ono što želiš.”
„Iako ne umem da sklopim plakar?”
„Naročito jer ne umeš da sklopiš plakar.”
„Iako i dalje mrzim kupovinu u Ikei?”
„Naročito jer mrziš kupovinu u Ikei.”
„Iako te ne razumem uvek, nerviram te glupostima
koje povremeno pravim i ućutkujem te kad je uključen
televizor.”
„Ne preteruj”, rekla je, prišavši da me poljubi. „Prekini
dok vodiš, gospodine Dafi.” Ponovo me je poljubila. „Sve
što treba da znaš jeste da volim sve u vezi s tobom. Volim
te takvog kakav si. Ne želim da ti budeš kao ja, a
ponajmanje da ja budem kao ti. Hoću da budemo to što
jesmo.”
 Smanjiće ti podočnjake

Zakazali smo venčanje što je pre bilo moguće, a ispalo

je da je to za nekih četiri meseca, tako da sam se, u
međuvremenu, vratio svom honorarnom poslu u
kancelariji, jurio s Denom po zemlji, gde smo održavali
predstave đavolskim tempom, i bio zaljubljeniji u Mel više
nego što sam mislio da je moguće.
Kako to već biva, veliki dan je došao brže nego što smo
to i Mel i ja očekivali, ali je ipak bio dobrodošao, a moja
poslednja dvadeset četiri sata samačkog života protekla su,
otprilike, ovako:

12.30
Uzeo sam slobodno popodne i našao se s drugarima da
popijemo piće, jer je Mel rekla da ne smem da izlazim noć
pred venčanje, pošto se momačko veče prethodnog
četrvrtka završilo tako da nam je pristup Haveršamu bio
zabranjen deset nedelja. Den, Čarli, ja i drugari uputili smo
se u Haveršam noseći lažne brkove.

15.10
Gazda Haveršama odmah je prozreo čitavu našu
maskaradu i ljubazno nas otpratio do izlaza. Krenuli smo
ka pabu „Njuton Arms” u Tafnel Parku, tipično
gerijatrijsko mesto – cigarete vudbajns iza šanka, pod bez
tepiha i namćorasti starci kuda god pogledaš. Popodne smo
proveli pijući pivo, smejući se glupostima i pušeći
vudbajns s matorcima.

18.00
Zvanično vreme za razlaz, koje je utvrdila Mel. Kao
odgovoran kum, Den mi je stavio do znanja da je vreme da
idemo. Svi smo se složili da je zaista vreme da pođemo
kući.

18.10
Dobro, samo još ovu.

19.10
Još jedna i idemo. Ozbiljno.

19.30
Ne, stvarno.

20.10
Baš kad smo završavali ono što smo se zakleli da će
biti poslednje piće, Čarlijev mobilni započe elektronsko
izvođenje uvertire „Viljema Tela”. Odgovorio je na poziv,
misleći da je u pitanju posao, ali je to bila Verni koja je
pokušavala da sazna gde smo. Smislivši izgovor u letu,
rekao joj je da smo upravo krenuli kući, ali ga izdaše Den
i njegovi osamdesetogodišnji pajtosi, Albert i Redž, koji
su iz sveg glasa pevali „Can’t Smile Without You.”
Naravno, Verni je poludela, razvikala se tako glasno da
smo je svi čuli i tresnula Čarliju slušalicu. Sada je zaista
bilo vreme da krenemo.
 20.15
Verni je pozvala ponovo i zapretila Čarliju da će ga
mučiti svim mukama ovog sveta ako mi se išta neprilično
dogodi pre venčanja.

20.32
Den, Čarli i ja smo se oprostili s Albertom i Redžom i
ostalim našim prijateljima i uzeli taksi do kuće. Uprkos
našim protestima, na vozačevom radiju i dalje se vrtela
lagana muzika, tačnije Fil Kolins od početka do kraja. Iako
nije znao reči, uporno je pevušio uz „Easy Lover”, a ja sam
dva puta bio primoran da ispravim njegov potpuno
pogrešan refren.

20.51
Zahvalili smo se konobaru iz „Zvezde Pendžaba”
pošto smo naručili bahjees s lukom, vindaloo s piletinom,
kormu od račića i pileću sagwallu. Denova ideja. Časna
reč.

21.01
Verni je ponovo pozvala Čarlija na mobilni i
najozbiljnije mu zapretila: „Ako se dogodi bilo šta zbog
čega će Dafi sutra kasniti ili biti u nedoličnom izdanju,
nećeš me videti golu u ovom ili bilo kom drugom životu.”
Zarad Čarlijevih podjorganskih aktivnosti, zamolili smo
konobara da požuri.

22.15
Taksi se zaustavio ispred restorana i mi se oprostismo
sa Harpritom, Hasanom i Štivom, konobarima „Zvezde
Pendžaba.” Dok su nam mahali, obećaše da će udovoljiti
mom zahtevu i doći na venčanje. Najpre smo odvezli
Čarlija do Krauč Enda. Vernije izašla istog trena kad se
taksi zaustavio ispred kuće, uputila mu svoj
najsmrtonosniji pogled i oštro me pogledala u oči. „Neću
da mi brat izgleda iznureno na fotografijama s venčanja!”,
grdila me je glasno i dodala mi flašicu s Klarinsovim
tonikom. „Ovo će ti smanjiti podočnjake”, dodala je
ozbiljno.

22.25
Den i ja smo stigli kući. S dobrim raspoloženjem na
vrhuncu, odlučili smo da, u znak dobre volje, pozovemo
Vila i Elis koji su živeli u stanu ispod našeg, da dođu na
venčanje. Najpre su nas gledali sa čuđenjem, ali kad sam
konačno uspeo da ih ubedim da, iako pijan, govorim istinu,
rekli su da će im biti drago da dođu. Razmišljali smo da
pozovemo i Meta i Momku, iz stana iznad, ali je Den bio
protiv jer je bio ubeđen da su oni pozvali policiju kad smo
prošle godine pravili novogodišnju žurku. Međutim, moju
bujicu plemenitosti više ništa nije moglo zaustaviti, pa
pozvah i njih.

23.30
Seansa mamutskih tostova. Zabave radi, Den i ja smo
ispekli čitavu veknu „Hovis” hleba. Dok sam otvarao
konzervu piva, Den i ja razmenismo kratke nežnosti.
„Znaš, prilično si dobar za severnjačkog tostojedca”, rekao
je, premazujući tost puterom. „Nisi ni ti loš za jednog
južnjačkog mekušca”, odvratih. S dirljivim trenutkom iza
nas, odosmo u dnevnu sobu da uživamo u plodovima svog
truda.
 00.03
Pitao sam Dena ko je misteriozna gošća koju će
dovesti na venčanje, a on je ponovo odbio da mi odgovori.
Pre mesec dana me je pitao da li može nekog da dovede.
Rekao sam da, naravno, ali kad sam pitao ko je u pitanju,
Den je postao misteriozan, pa više nisam insistirao. Mel je
pretpostavljala da je to Fiona, nova šankerica u
Haveršamu. Čarli i Verni su mislili da će dovesti jednu od
mojih bivših devojaka kao gosta iznenađenja, ali sam ja
tipovao na nekog novog – to je više ličilo na Dena.

1.12
Nepodnošljiv umor me je preplavio odjednom, pa
odoh u krevet. Pre toga, napisao sam na parčetu hartije
sledeće: „Sutra se ženim”, da ne zaboravim, a onda sam
pročitao spisak instrukcija koje mi je Verni pribadačom
pričvrstila za jastuk:
1) Naviti sat na 7.30.
2) Naviti Denov sat s radiom na 7.30 i staviti ga na
pod pored kreveta.
3) Naviti sat „Miki Maus” na 7.30 i staviti ga na dno
kreveta.
4) Naručiti buđenje za 7.30.

1.22
Pokušao sam da zaspim.

1.55
Još sam bio budan. Počeo sam da brojim ovce.
 2.28
Ponestalo mi je ovaca, pa sam počeo da brojim druge
domaće životinje.

3.30
Pozvao sam Mel da joj kažem koliko je volim. Njen
jedini odgovor bilo je vrlo pospano: „Baš lepo.”

3.32
Ponovo sam pozvao Mel, za slučaj da misli da je zvao
neki ludak. „Naravno da znam da si to bio ti”, rekla je
strpljivo. „Samo ti možeš to da mi uradiš!”

3.40
I dalje budan, ustao sam i počeo da čeprkam po
Denovim video trakama u dnevnoj sobi. Odabrao sam „I
Ti” s buvljaka da prekratim vreme, pošto ga nisam
odgledao.

4.20
Zbog posebnog emotivnog stanja prouzrokovanog
predstojećim venčanjem, nisam mogao da zaustavim suze
dok sam gledao film. „Zašto su ljudi tako grozni? On samo
hoće kući.”

4.30
Još jednom sam premotao traku do kraja filma, da
budem siguran da I Ti nije mrtav.

5.21
Zadovoljan srećnim završetkom, odjednom sam osetio
umor i otišao u krevet.

7.30
Hor budilnika me je trgao iz sna, kao, pretpostavljam,
i sve stanovnike severnog Londona, osim Dena. Osećao
sam se grozno i pitao se da nisam, slučajno, mrtav.
Nastavio sam da spavam.

7.45
Probudilo me zvono na vratima. Poluotvorenih očiju,
sišao sam niz stepenice i pred ulaznim vratima ugledao
mamu, Čarlija, Verni i bebu Fibi, doterane za venčanje.
Svi su se popeli u stan i raskomotili se dok sam se ja
tuširao. Kad sam izašao iz kupatila pola sata kasnije, mama
je prala sudove, Verni pržila kobasice, a Čarli je držao Fibi
u krilu i gledao „I Ti-ja”. Den je i dalje spavao.

9.00
Došla su kola da nas odvezu u crkvu u Barnetu.
Procenjeno vreme dolaska: 9.30.

9.30
Zaglavljeni u saobraćaju. Novo procenjeno vreme
dolaska: 9.45.
9.45
I dalje zaglavljeni u saobraćaju. Novo procenjeno
vreme dolaska: 9.55. Uspeo sam sebe da ubedim da se Mel
neće udati za mene ako budem kasnio i da ću biti osuđen
na život s Denom sve do smrti.
 9.54
Stigosmo u crkvu. Hvala Bogu, Mel još nije stigla.
Mama mi je neprestano otresala trunje s odela i briskala
me svakih trideset sekundi, kao da sam jedna od njenih
„Capo Di Monte” figurica. Setio sam se da pitam Dena da
li je burma kod njega. Nekoliko uspaničenih momenata,
tokom kojih je kopao po svim svojim džepovima i
rupicama i još nije uspevao da je nađe. Srećom, našao ju
je obešenu o parče kanapa oko vrata, upravo onda kad sam
već hteo da ga zadavim golim rukama. Dobar momak!

10.00
Pozdravio sam se s konobarima iz „Zvezde Pendžaba”,
Vilom, Alis i Aleksom. Ni traga od naših suseda koji su
propovedali tihe novogodišnje noći, ni, kad smo već kod
toga, moje verenice. Ugledao sam Dena iza vokshol astre
kako se grli sa svojom misterioznom gošćom... niko drugi
do lepa En, bivša devojka budale Grega. Triput ura za
Dena!

10.05
Još nema ni traga od Mel. Mama me je dobronamerno
podsetila da je za žene tipično da kasne. Nisam odgovorio,
iz straha da neću uspeti da lociram svog internog Dalaj
Lamu. Prišla mi je Džuli i upoznala me sa svojim novim
dečkom, a bivšim profesorom keramike, Leonom, koji živi
u Noting Hil Gejtu. Leon mi je, u njeno ime, dao veliku
kutiju, umotanu u ukrasni papir. Pokušao sam da odolim
da zavirim unutra, ali nisam uspeo. Znao sam! Servis iz
„Habitata”.

10.15
Uspeo sam sebe da ubedim da se Mel uplašila i
pobegla. Mama je samo odmahnula glavom i rekla mi da
„prestanem da se ponašam kao budala”.

10.21
Den je ugledao Melin auto. Ona me voli!

10.25
Posle kratkog objašnjenja od strane Melinih roditelja
(zaglavili su se u istoj gužvi kao i mi), bili smo gotovo
spremni da počnemo.

10.45
Stojeći ispred oltara, osvrnuo sam se da vidim Mel
kako, s ocem pod ruku, hoda između nizova sedišta u
crkvi. Kao da je vidim po prvi put u životu – taj hod, ta
slika i prilika Krisi Hajnd dok peva „Brass in Pocket” –
čak i u venčanici i trudna već šest meseci. Kad je došla do
mene, prošaputao sam joj u uvo: „Izgledaš fantastično”, a
ona se nasmešila i uzvratila: „Ne govori mi takve stvari jer
ću se rasplakati, a očajnički želim da izgledam smireno i
ozbiljno na snimku s venčanja!”

10.55
Ona je rekla: „Da.”

10.57
Ja sam rekao: „Da.”

10.59
Ovim vas proglašavam mužem i ženom”, reklo je
odgovorno lice. „Sada možete da poljubite mladu.”
11.00
Poljubili smo se.
 Kum

Dame i gospodo, u ime neveste i mladoženje,

dobrodošli na venčanje Melani Lare Benson i, naravno,
jedinstvenog Bendžamina Dominika Dafija! Na meni je,
kao kumu, da mladu obaspem komplimentima i napravim
nekoliko viceva na račun mladoženje... a ko sam ja da se
poigravam s tradicijom? Ne, ozbiljno, iako je ovo jedan
srećan dan, on je, istovremeno, i tužan, jer će mi Dafi
mnogo nedostajati. U proteklih par godina, Dafi je bio
najbolji cimer koga sam mogao da zamislim. On je
fleksibilan, relativno domaćinski vaspitan momak, čija je
sposobnost da neupotrebljivu hranu iz frižidera učini
jestivom tako što joj skine gornji sloj i gurne je u
mikrotalasnu rernu uvek bila iznenađenje za mene. Neko
mi je danas rekao da o ovom danu ne bi trebalo da mislim
kao o danu u kom sam izgubio cimera, već o danu koji će
mi doneti lepo i čisto mesto na koje će me pozivati na
ručak nedeljom – možda su i u pravu. Pored pristojne
hrane, nadam se da ću dobiti i prijatelja dobrog kao što je
Dafi. Mel je zaista najbolje što mu se ikada dogodilo, a
mislim da i nema bolje osobe kojoj bih mogao poveriti
nadzor nad Dafijem. Dakle, molim vas da mi se pridružite
u zdravici za ovo dvoje hrabrih ljudi – hrabrih, jer koliko
god neko bio zaljubljen, zakleti se na ovo na šta su se oni
zakleli danas i ostati pri tome, jeste, na neki način,
neizvestan poduhvat. Da nazdravimo – Dafiju i Mel –
gospodinu i gospođi Za Ceo Život.
 Mlada

Dobar dan svima. Usled hiljada godina patrijahalnog

ugnjetavanja, ženama je bilo uskraćeno pravo da drže
govor na venčanju i prave viceve na mladoženjin račun.
Kao dosledna ali fleksibilna feministkinja, nisam dopustila
da mi neko drugi planira venčanje – a naročito imajući u
vidu činjenicu da sam platila polovinu troškova. Bilo kako
bilo, želela bih da vam kažem nekoliko reči. Kad smo Dafi
i ja odlučili da se venčamo, ja sam želela ogromno
venčanje. Ispalo je da sam ogromna ja, a ne venčanje. Ali,
istini za volju, sada mi je drago što su ovde samo ljudi koje
najviše volimo i do kojih nam je najviše stalo. Nisam
mogla poželeti ništa lepše. Htela bih svima vama da
zahvalim što ste došli – vi ste ovaj dan učinili danom koji
se pamti. Naročito bih htela da zahvalim mami i tati na
svom njihovom trudu da ovaj dan uspe, Džuli na njenoj
podršci i Dafijevoj mami za sve što je učinila, a posebno
jer se pobrinula za posluženje – moraćete da joj zahvalite
za divno predjelo od piletine na marokanski način. I
konačno, za svog supruga imam iznenađenje. On je
nekoliko prošlih meseci živeo u ubeđenju da ćemo večeras
imati živu svirku, ali ne – to će biti Derek Dži i njegova
„mobilna diskoteka”. Pre nego što sam ga angažovala,
proverila sam da li ima „Come On Eileen”, „Three Times
A Lady” i, naročito, „The Birdy Song”. To je sve što imam
da kažem, ali pre nego što sednem, htela bih da iskoristim
ovu priliku da zahvalim svom suprugu, koji je najdivnija
osoba na svetu...dobar, nežan i... i... jedan...
 Mladoženja

Evo, ovo je razlog zbog koga žene ne bi trebalo da drže

govor na venčanju – uvek se rasplaču. Mel, njena mama,
moja mama i Verni liju suze čitavo jutro. Ja sam jedini
suvih očiju, jer sam sve svoje prolio sinoć, gledajući „I Ti-
ja”. Ne postoji ništa na ovom svetu što želim više od toga
da do kraja života budem s Mel. Nemam ni najmanju
nameru da te okove stresem do, recimo, svoje osamdesete,
devedesete? Hoću sam da se uverim da li ćemo, zaista,
jednog dana piti plava pića, nositi srebrna svemirska odela
i ići na zimovanje na Mars. Ne bi mi smetalo da živim
zauvek, jer bi to, normalno, značilo i da zauvek budem
oženjen. Divno zvuči, a divno i jeste. To je upravo ono za
čim nisam tragao čitavog svog života, jer nisam znao da
mi je potrebno. Pre nekoliko časova, Mel je obećala da će
me voleti i poštovati do kraja života. Nije rekla slušati, što
je u redu, jer ja ne želim da je kontrolišem, ja samo želim
da ona želi da bude sa mnom i ja s njom. Znam da zvučim
kao „drugi čovek”, pomiren sa svojim emocijama, čovek
koji može da plače dok gleda romantične komedije s Meg
Rajan u glavnoj ulozi i koji ume da se druži sa ženama bez
tajne želje da ih vidi bez odeće. To nije tačno – pa, osim
onoga o golim drugaricama – ja sam i dalje ja. I dalje ne
volim kad Mel priča dok gledam televiziju. Priznajem da
je ne shvatam baš svaki put. Ali znam da ne bih voleo da
je drugačije, jer sam video kako to izgleda. I tako, želeo
bih da zajedno sa mnom nazdravite Mel, mojoj ženi,
najboljoj od svih.
Tri meseca kasnije
 Ona je fantastična

„Zar nije divna?”, pitala je Mel, podigavši je da je svi

vidimo.
„Fantastična”, rekla je Verni, uzevši našu bebu u
naručje. „Apsolutno fantastična. Pogledaj joj oči – kako
sijaju.”
„Dafi”, rekla je Džuli, „zar ne želiš da je uzmeš?”
„Hm”, izustih neodređeno, „nisam siguran. Nikad
nisam držao... ma znaš... uostalom, deluje mi lomljivo. Šta
ako je ispustim? Možda kasnije, a? Kad dođu Melini
mama i tata. Daj im šansu da svoju unuku vide u jednom
komadu pre nego što ja počnem da žongliram s njom.”
„Ne”, odlučno će Mel. „Uzećeš je sad. Izvlačiš se već
dva sata. Vreme je da se vas dvoje upoznate.”
„Ruke su mi znojave. Nju mora da drži neko sa
sigurnijim stiskom od mog.”
„Da li ti to čekaš da postane nemirnija, pa da je tek
onda uzmeš?”, pitala je Mel. Okrenula se i dodala mi moju
kćerku. „‘Ajde tata.”
„Nije teško”, tešila me Džuli kad sam je uzeo iz
Melinih ruku. „Samo budi nežan.”
Moja beba je bila potpuno nesvesna činjenice da je
sada drži neko drugi. Oči su joj bile čvrsto zatvorene, a
usta napućena kao kod njene mame kad se duri.
„Da li ste već razmišljali o imenu?”, raspitivala se
mama. „Ne mogu da verujem da niste sve do sada.”
 „Hteli smo da sačekamo da se rodi, pa da joj tek onda
damo ime. Mislili smo da nije u redu da joj damo ime pre
nego što se rodi.” Mel me je pogledala i nasmešila mi se.
„Otvoreni smo za sve sugestije. Šta vi mislite?”
„Ne znam”, reče mama, „nikad nisam umela da
odlučujem u letu.”
„Izgleda kao neki Filipa”, reče Džuli. „Ili, možda,
Džejn. Možda, čak, Filipa-Džejn.”
„Elvis!”, uglas će Den i Čarli.
„Mislim da je Džeki lepo”, rekla je Verni, pažljivo
držeći Fibi u jednoj ruci, dok je pokušavala da mune
Čarlija drugom. „Nije bilo nijedne slavne Džeki od doba
Džeki Onazis. Svetu je potrebna jedna, i to što pre.”
„Šta ti misliš?”, upita me Mel. „Ti si joj otac, do sada
je trebalo da imaš čitav spisak imena.”
Nežno sam gledao novog člana porodice Dafi, koji se
još mirno odmarao na mojim rukama. Ona je divna,
pomislio sam. Nema nikakve sumnje. Ovo je sigurno
najlepša beba ikada rođena. Potrebno joj je ime koje će
odražavati njenu ličnost. Neko koje bi govorilo – dobar
dan, ja sam pametna, zabavna i neodoljiva – baš kao moj
tata.
„Znam tačno kako će se zvati”, rekoh, gledajući u
njeno majušno lice. „Mel je ime odavno odabrala i, kao i
uvek, bila potpuno u pravu. Mislim da bi trebalo da se zove
Ela.”
„Ne mogu da verujem da si se setio!”, Mel će nežno.
„U pravu si, zaista izgleda kao Ela. Dakle, Ela Elvis Dafi.”
„Elvis?”
„Pa naravno”, reče Mel trijumfalno. „Ona je Dafi, zar
ne? Znači, mora da bude zvezda.”
 SADRŽAJ

Zahvalnica ..................................................................... 5
Znate li razliku između flerta i vernosti do groba? .......... 6
Davno zaboravljeni razgovor ..................................... 7
Hajde da razgovaramo o nama ................................... 9
Kad bih samo mogao ............................................... 19
Kosmopoliten kao medij za prizivanje duhova ......... 27
Nisam ti ja mama! ................................................... 36
Izgledalo je kao da se i Nosferatu smeje ................... 45
Čovek od šest miliona dolara ................................... 53
Jer ako jesi, moraću da te ubijem na spavanju i branim
se smanjenom uračunljivošću................................... 63
Dobro svetlo ............................................................ 74
Toliko sam se smejala da mi je mleko poteklo iz nosa
................................................................................ 81
Nije reč o plakaru .................................................... 92
Mogu da se promenim ........................................... 102
Da li je neko gledao onaj film sa Lesi sinoć? .......... 109
Obavezao sam se da se ne obavezujem. ...................... 121
Razmena emocionalnih biografija .......................... 122
Moja omiljena haljina ............................................ 131
 Moraš više da izlaziš.............................................. 140
Sviđa mi se ovo! .................................................... 147
Znaš već, vesela, raspoložena................................. 159
Bioskop, piće, večera, diskoteka... kuglanje ........... 172
Vidim par .............................................................. 182
Ni kobasica? .......................................................... 191
Trebalo bi ovo češće da radimo .............................. 200
... a tvoj plan je? .................................................... 211
Plavo ..................................................................... 221
Rituali su važni. Danas je moderno biti neoženjen. Ne
želim da budem moderan. .......................................... 226
Italijanski posao..................................................... 227
I mladoženja je lep................................................. 236
Kao onaj momak u „Danu mrmota” ....................... 245
Kladim se da si sada srećan.................................... 259
Ovo je mali Elvis ................................................... 267
Majmuni ................................................................ 277
Svaki muškarac nosi pesmu u srcu ......................... 285
Smanjiće ti podočnjake .......................................... 292
Kum ...................................................................... 302
Mlada .................................................................... 303
Mladoženja ............................................................ 304
Tri meseca kasnije ..................................................... 305
Ona je fantastična .................................................. 306