BLISKI ISTOK

Sve karakteristike bliskoistočnog društva bile su prepletane s vladajućom religijom.

Reliigija je imala veoma važnu ulogu. Umetnost je crpela svoju inspiraciju iz
religije, a književnost i istorija su se bavile ćudima bogova. Nauka je bila prožeta
religijom.

Verski, mitopoetski ili mitotvorački pogled na svet

Predstavlja prvi način mišljenja čovečanstva.

Ovo je najraniji pokušaj da se priroda i život učine razumljivim.

Oni su prvenstveno koristili maštu i emocije, a ne razum. Narodi bliskog istoka su

svoja iskustva tumačili pomoću mitova koji su nastali poreklom od svetih obreda,
gozbi, ceremonija i opisivali su dela bogova.

Mitovi su takođe omogućili Mesopotamcima i Egipćanima da shvate prirodu i da

objasne svet prirodnih pojava. Pomoću mitova, um Bliskog istoka je pokušao da
univerzumu da celovitost u učini ga shvatljivim. Razlika između naučnog i mitskog
razmišljanja je u tome što naučni um sagledava fizičku prirodu kao ono beživotno,
bezlično čime upravlja opšti zakon, dok mitotvorni um smatra da svaki predmet u
prirodi ima vlastitu ličnost, individualnu volju, to je bog ili demon koji je sposoban
da upravlja stvarima po svojoj volji. Drevni čovek je ispredavao mitove umesto da
daje analize i zaključke.

Oni su doživljavali prirodne pojave kao život suočen sa životom. Kada bi rekla
poplavila neku oblast ili uništila useve, to je zato što je ona tako želela, reka ili
bogovi su odlučili da kazne narod.

Mesopotamci i Egipćani nisu pravili razliku između subjektivnog (kako nam se

prikazuje priroda kroz osećanja, iluzije i snove)i objektivnog (onoga što priroda
jeste, sistem kojim upravljaju zakoni).

Civilizacija Bliskog istoka je dostigla svoj prvi nivo u razvoju nauke,posmatranje

prirode, beleženje podataka. Međutim ona nije dosegla di nivoa samosvesne
filozofske misli.
 JEVREJI I MONOTEIZAM

Jevreji su verovali u jednog Boga, Jehovu –monoteizam. Smatrali su da je Bog

večan, za razliku od Egipćana i Mesopotamaca koji su mislili da se Bog rađa i
umire. Takođe, po mišljenju Jevreja, Bog je suveren, vlada svime i ničemu nije
potčinjen. On je transcedentan, iznad prirode, a ne njen deo. Priroda je nešto što
je stvorio bog, ali sama po sebi nije božanska. Kada su se Jevreji suočavali sa
prirodnim pojavama, oni su doživljavali veličanstveno Božje delo. Sve pojave u
prirodi su bile lišene natprirodnih osobina. jevreji su demitologizovali prirodu.
Jevreji nisu postavljali pitanje o poreklu stvari, zato što saznali da je Bog stvorio
sve. Bog je dobar, brine o ljudskim potrebama i postavlja moralne zahteve svom
narodu.

Jevreji su verovali da je Bog koji i sam poseduje slobodu, podario svim narodu
moralnu slobodu, sposobnost da biraju između dobra i zla. Ono što je bilo osnovno
u jevrejskoj religiji jesto to da Bog nije stvorio ljude kako bi mu bili roblje. Bog im je
dao autonomnost i suverenost. Ljudska bića su najviša stvorenja, potčinjena jedino
Bogu. Od svih stvorenja, samo su ljudi dobili slobodu da biraju. Postojao je jedan
uslov za slobodu. Sloboda je značila dobrovoljnu podređenost zapovestima koje
sudolazile od Boga. Zlo i patnju čoveka nisu izazivali Bogovi ili demoni, već
neuvažavanje božjih zapovesti. Ljudska poročnost ne potiče od neznanja, već od
neposlušnosti i tvrdoglavosti.

Bog je zahtevao od Jevreja da nemaju drugih bogova i zabranjivao im da prave

idole, da im se klanjaju i da im služe. Zato su Jevreji odbacili slike i sculpture i sve
druge idolatrije. Smatrali su da Bog ne može biti predstavljen slikom ili skulpturom
koju su uobličile ljudske ruke.

Kroz ljubav prema Bogu, ljudi postaju uzvišeniji i bolji. To što je čovek stvoren
prema božjem liku, znači da svako ljudsko biće ima u sebi boćansku iskru.

Proroci – božiji glasnici, učili su da će ljudi kada zaborave na Boga na sebe i na

svoju zajednicu navući nesreću; procvat proročkog pokreta je počeo u VIII veku
pre nove ere; za proroke društvena zla su bili verski grehovi; oni su isticali nadu da
će život bolji; Bog je milostiv, brine o svima; Bog zahteva pravičnost.
Univerzalizam i individualizam (parahijalizam) – postojala su dva načina
razmišljanja kod Jevreja. Parohijalizam je naglašavao posebnu prirodu, sudbinu i
potrebe izabranih ljudi, a univerzalizam je naglašavao brigu za čitavo čovečanstvo.
Univerzalizam proroka pratila je podjednako duboka svest o pojedincu i o tome
koliko on vredi Bogu; proroci su naglašavali odgovornost pojedinca za sopstvena
dela i ukazivali su na to pojedinac ne može da spozna Boga samo vršenjem obreda,
pojedinac mora da doživi Boga.

GRCI: OD MITA DO RAZUMA

Etički monoteizam koji su začeli Jevreji predtsvalja jedan od izvora tradicije

zapada, a drugi jeste drevna Grčka. Oni su raskinuli sa mitopoetskim pogledom na
svet Bliskog istoka i začeli nov način gledanja na prirodu u čijoj je osnovi bio
razum. Od V veka pre nove ere Grčka postepeno počinje racionalno da razmišlja o
fizičkom svetu i o čovekovom delovanju. Grci su smatrali da priroda i društvo ne
deluju prema čudima demona ili bogova, već slede neka opšta pravila. Smatrali su
da ljudksa bića imaju sposobnost da racionalno razmišljaju. Oni nikada nisu
odbacili bogove. Stvorili su racionalni pogled koji je izrazita odlika zapadne
civilizacije.

Kosmolozi

Prvi teorijski filozofi u istoriji su se pojavili u VI veku pre nove ere u grčkim
gradovima maloazijske Jonjije. Jonjani: Tales, Aneksimandar, Aneksimen su tragali
za fizičkim objašnjenjima prirodnih pojava.

Oni su smatrali da prirodom ne upravljaju samovoljni bogovi i demoni i da njom ne

vlada puka slučajnost. Govorili su da ispod prividnog haosa leže principi poretka –
opšti zakoni koje ljudski razum može da utvrdi. Prve grče mislioce zovemo
kosmolozima zato što su se bavili prirodom kosmosa ili presokratovcima zato što
su živeli pre sokrata.

*Jonjani – prirodna objašnjenja fizičkih pojava

*Parmenid – logički dokaz
*Pitagora – matematički poredak prirode
*Demokrit – mehanička struktura svemira
Sofisti

Sofisti su bili profesionalni učitelji koji su lutali od grada do grada i učili druge
retorici, gramatici, poeziji, matematici idr. Nastojali su da dokažu da je beskorisno
spekulisati o prvom principu univerzuma jer je takvo znanje van dosega ljudskog
uma. Zalagali su se za to da pojedinci unaprede sebe i svoje gradove . Oni su tvrdili
da mogu da podučavaju političkim veštinama (arete). Humanistička tradicija
mnogo duguje sofistima koji su istraživali političke i etičke probleme.

Sofisti su uzdrmali tradicionalne i verske vrednosti antičkog društva. Neki sofisti su

učili da je spekulacija o božanskom beskorisna. Neki su otišli dalje i tvrdili da je
religija tek ljudski izum stvoren kako bi se obezbedila pokornost tradiciji i
zakonima. Neki sofisti su tvrdili da je zakon jednostavno nešto što su napravili
najmoćniji građani radi svoje koristi, takav stav je imao opasne implikacije. Pošto
nije počivao ni na kakvom principu, nije se morao poštovati. Radikalni sofisti
pokrenuli su intelektualnu i duhovnu krizu. Podsticali su na nepokornost zakona,
zanemarivanje građanskih dužnosti i sebični individualizam. Ovakvi stavovi su bili
rasprostranjeni za vreme Peloponenskog rata i posle njega.

Sokrat

Živeo od 470 do 399 p.n.e. Njegova glavna preokupacija je bila usavršavanje

pojedinačnog ljudskog karaktera i dostizanje moralnog savršenstva. Za njega
moralne vrednosti nisu poticale od transcedentnog Boga. One se postižu kada
pojedinac uredi svoj život prema univerzalnim načelima do kojih se dolazi
racuonalnim razmišljanjem, odnosno kada mišljenje postaje vodeći i vladajući
činilac duše. On je želeo da odvoji etiku od carstva vlasti, tradicije,dogme.

Poznat je po metodi ispitivanja koji se zvao dijalektika ili logička diskusija. Sokrat je
koristio dijalog. Dijalog primorava pojedinca da igra glavnu ulogu u izgrađivanju
ideala i vrednosti prema kojima će živeti. Kroz dijalog pojedinci postaju aktivni
učesnici u potrazi za znanjem. Dijalog je podrazumevao da je svrha razuma da se
koristi između ljudi kako bi ona mogla da uče jedna od drugih.

Nije zapisivao svoju filozofiju i uverenja,a najviše o njemu možemo saznati od

Platona, njegovog najvažnijeg učenika. Optužen je, odbio je optužbu i ispio otrov.
Platon

Živeo je od 429. do 347. godine p.n.e. Sve problem o kojima su raspravljali filozofi
Zapada pokrenuo je Platon. Najviše ga je interesovala teorija ideja i teorija o
pravednoj državi. Platon je insistirao na postojanju jednog sveta više realnosti, a ta
viša realnost jeste carstvo Ideja ili Formi (nepromenjivih, večnih,apsolutnih,
univerzalnih merila lepote,dobrote,pravde i istine).Istina se nalazi u svetu Formi, a
ne u svetu koji se može saznati preko čula. Najviša ideja je ideja Dobra i ona
obuhvata sve ostale ideje. Ispod nje su ideje istine, znanja, lepote, pravde, vrline.
Ispod ovih su ideje matematičkih oblika. Najniže ideje su ideje o materijalnim
stvarima.

Platon je preživeo Peleponenski rat, suđenje Sokratu i njegovo pogubljenje.

Smatrao je da je Atini potrebna moralna i politička reforma koja bi se zasnivala na
Sokratovoj filozofiji. Osnova Platonove političke teorije je formulisana u njegovom
dijalogu Država i bila je kritika atinske demokratije. Verovao je da je glupo
očekivati da običan čovek inteligentno razmišlja o spoljnoj politici, privredi ili
drugim pitanjima važnim za državu. Odbacio je osnovni princip atinske
demokratije da je prosečan čovek u stanju da razumno učestvuje u javnim
poslovima. Prema Platonovm mišljenju jedini sposobni da vladaju bili bi oni koji
poseduju znanje o istini.

Aristotel

Živeo je od 384. do 322. godine p.n.e. On je organizovao i sistematizovao misli

presokratovca,Sokrata i Platona. Njemu je platonovski pojam o nezavisnom i
odvojenom svetu formi izgledao suprotan zdravom razumu. Platon je potcenio
svet činjenica i predmeta koji se otkriva vidom, sluhom i dodirom – svet koji je
Aristotel cenio. Aristotel je kao i Platon želeo da shvati suštinu stvari i smatrao je
da razumevanje univerzalni principa predstavlja krajnji cilj znanja. Za Aristotela
Forme se nisu nalazile u višoj realnosti, već su postojale u samim stvarima.
Aristotel je podržavao razvoj empirijskih nauka, biologije, zoologije, botanike i
drugih disciplina koje se zasnivaju na posmatranju i beleženju podataka.Dok je
Platonovo korišćenje razuma težilo da naglasi onaj drugi svet, Aristotel je
pokušavao da filozofiju vrati na zemlju.
Etička misao – verovao je da je učenje o moralnom moguće i da se ono mora
zasnivati razumu, dobar život je bio ispitani život, to je značilo donošenje razumnih
odluka u situacijama kada je čovek suočen sa specifičnim problelima, Aristotel je
priznavao da ljudi nisu u potpunosti racionalni i da bi mogli da dostignu moralno
blagostanje ili vrlinu kada bi izbegavali krajnosti i i izabrali umerenost. Ništa
preterano je ključ aristotelove etike.

Politička misao – Aristotelova Politika upotpunjuje njegovu Etiku. Da bi čovek

dobro živeo on mora da učini kao član političke zajednice. Naglašavao je važnost
vladavine zakona. Polagao je svoju veru u zakon, više nego u pojedince.
Preporučivao je veliku obazrivost, inače bi ljudi izgubili svoje poštovanje prema
zakonima i ljudskim postupcima. Tiranija i revolucija mogu predstavljati veliku
pretnju vladavini zakona i dobrobiti građana. Da bi se sprečila revolucija, država
mora da održava duh poštovanja zakona. Aristotel je smatrao da je najbolja
politička zajednica ona koju formiraju građani srednje klase . Zato što građani niže
klase, siromašni, suviše su poniženi, a građani više klase, bogati, nevoljni su da se
povinuju vlasti. Srednja klasa je manje podložna zavisti od siromašnih,i oni će pre
nego bogati na svoje sugrađane gledati kao na sebi ravne.

Helenističko doba: stocizam

Grčka civilizacija ili helenizam prošla je kroz tri jasno izdvojena perioda :

 helensko doba – počelo oko 800.godine p.n.e,vrhunac u V veku p.n.e,trajao

do smrti A.Velikog 323.godine p.n.e. U ovom periodu Grčki filozofi dele svet
na Grke i Negrke (Varvare). Parohijalizam je ustupio mesto univerzalizmu i
kosmopolitizmu, kada su ljudi počeli da misle o sebi kao o članovima svetske
zajednice, filozofi si poceli da svet posmatraju kao jedan grad, grad
čovečanstva.
 helenističko doba – završilo se 30.godine p.n.e. Stoicizam je bio vodeća
filozofija. Svet čini samo jedno društvo. Ideja da je svet jedna država, grad
čovečanstva. U osnovi stoicizma je bilo uverenje da u univerzumu vlada
princip reda (Božanska vatra, Bog, božanski razum-logos), pojedinci treba da
se moralno usavršavaju, sposobnost razmišljanja kvalitet neke osobe, svi
ljudi su jedni drugima bližnji, a jedan zakon, zakon prirode važi za sve.
  grčko-rimsko doba - trajalo je 5 stotina godina, i to je period Rimskog
carstva do pada zapadnog dela imperija krajem V veka n.e.

RIMLJANI

Istoričari dele rimsku istoriju na dva široka perioda:

 period Rimske republike počeo je 509. godine p.n.e

 period carstva je počeo 27.godine p.n.e

Veliki je bio uticaj Grka na Rimljane. Rimljani su od Grka sticali znanje o naučnoj
misli, filozofiji, medicine.Rimski pisci i govornici su koristili grčku istoriju,
književnost i retoriku kao uzore. Usvojili su grčkihumanistički pogled na svet.
Bogati Rimljani su zadržali grčke tutore u svojim kućama,i slali sinove na
školovanje u Atinu.

Stoicizam je bio glavna filozofija rimskog sveta, a njeni glavni predstavnici su bili
Ciceron, Seneka, Epiktet, Marko Aurelije.Smatrali su da svetom vlada razum i cenili
ljudski intelekt. Oni su tragali za najvećim dobrom na ovom svetu, a ne u
zagrobnom životu. Nisu videli snagu koja bi bila veća od ljudskog duha. Moralne
vrednosti su se sticale samo razumom.

U toku perioda širenja republike van granica Italije, dodir s Grcima i drugim
narodima je doveo da razvoja međunarodnog prava (ius gentium), ogranka
rimskog prava koje je bilo spoj rimskog građanskog prava sa principima selektivno
izvučenim iz pravne tradicije. Rimski pravnici sui us gentium poistovećivali
saprirodnim pravom (ius naturale) stoika. Pravo treba da je usaglašeno sa
racionalnim principima neodvojivim od prirode . Neće biti nikakvih različitih
zakona u Rimu i u Atini, ili raznih zakona sada i u budućnosti već će jedno večno i
nepromenjivo pravo važiti za sve nacije za sva vremena. Međunarodno pravo je
počelo da se primenjuje širom imperije ali nikada nije u potpunosti zamenilo
lokalne zakone.

Rim je ostavio Zapadu bogato nasleđe koje je opstalo vekovima. Rim je ojačao
temelje kulturne tradicije Zapada. Latinski, jezik Rima, živeo je još dugo i pošto je
Rim iščezao.Iz latinskog nastali ita,fra,rum,špa,por.U r.carstvu rođeno Hrišćanstvo.
 HRIŠĆANSTVO

Hrišćanstvo se razvijalo i širilo u okviru klasicizma. Nastalo je kao odgovor na

opadanje helenizma i pomeranja kulturne emfaze – skrenja od razuma ka
emocijama i otkrovenju. Religija je pokazala veću sposobnost da pokrene ljudska
srce, nego što je to učinio razum. Hrišćanstvo je pružilo životu nov smisao i
ponudilo novu nadu razočaranim ljudima. Ponudilo je razlog zbog koga je vredno
živeti u duhovno razočaranom grčko-rimskom svetu: nadu u ličnu besmrtnost.
Hrišćanstvo je ponudilo pojedincu ono što grad-država i rimski svet-država nikad
nisu mogli, a to je dubok odnos s Bogom i blisku vezu s višom realnošću. Grčko-
rimska misao nije zadovoljavala potrebe običnog čoveka, a hrišćanstvo se obraćalo
upravo tom nedostatku ugrčko-rimskom pogledu na svet.

Hrišćanstvo i grčka filozofija

Hrišćanstvo je stvorilo sintezu jevrejske i grčko-rimske tradcije. Poniklo je iz

judeizma i asimilovalo je jevrejski monoteizam i moralnu misao proroka. Takođe je
zadržao Stari zavet kao božju reč. Za konzervativne crkvene oce, klasična filozofija
je bila u osnovi pogrešna zato što nije proizlazila iz božanskog otkrovenja.
Konzervativci se se plašili da bi izučavanje klasičnih autora potkopalo hrišćanski
moral i promovisalo jeres. Za crkvene oce nije moglo biti nikakvog kompromisa
između grčke filozofije i hrišćanskog otkrovenja. Neki od prvih crkvenih oca su
branili vrednost izučavanja klasične literature. Tvrdili su da grčka filozofija
poseduje nejasan odsjaj božije istine.

Helenizacija hrišćanstva

Koristeći jezik i kategorije grčke filozofije, hrišćanski intelektualci su preobrazili

hrišćanstvo od jednostavnog etičkog kreda u teorijski sistem – teologiju. Hristos je
predstavljen kao božanski logos odnosno razum u ljudskom obliku. Učenje stoika
da su svi ljudi u osnovi jednaki, mogla se formulisati hrišćanskim izrazima da su svi
sjedinjeni u Hristu. Naročito u platonizmu, hrišćanski mislioci su našli prikladno
sredstvo da izraze svoja uverenja. Hrišćani su smatrali da u božjem umu postoje
savršene Forme ili Ideje za koje je Platon smatrao da predstavljaju pravi cilj znanja.
Helenizacija hrišćanstva nije značila i pobedu helenizma. Razum je morao da se
uklopi u hrišćanski okvir. I ako je hrišćanstvo koristilo isključivo grčku filozofiju,
hrišćanska istina je na kraju počivala na very, a ne na razumu.

Sveti Avgustin – hrišćanski pogled na svet

- najvažniji hrišćanski teoretičar u poznom Rimskom carstvu

- živeo od 354-430.godine n.e.
- biskup u Hipu u Severjnoj Africi
- autor knjige O državi Božjoj
- 410.godine Vizigoti su pokorili Rim,Pagani su krivili hrišćanstvo za to
- u delu o državi božjoj, avgustin je zastupao stav da briga hrišćanstva ne
treba da bude zemaljska država, nedaće rima ne bi trebalo bepoterbno da
uznemiravaju hrišćane, jer je pravi hrišćanin građanin nebeske države koju
niko ne može porobiti, već će ona trajati večno
- u poređenju sa božjom nebeskom državom, pad Rima je bila nevažna
- ono što je zaista važno nije nestanak ili nastanak gradova i carstva već
odlazak pojedinca u raj il pakao
- Avgustin nije smatrao da je hristos svojom smrću svima otvorio vrata neba,
smatrao je da samo mali broj ljudi poseduje dar vere i obećanje neba
- najviše dobro nije na ovom svetu, već je uvečnom životu s Bogo (ovo
njegovo razlikovanje između višeg sveta savršenstva i nižeg sveta
iskvarenosti je imalo uticaj tokom čitavog srednjeg veka)
- odbacivao je obeležje klasičnog humanizma –autonomiju mišljenja, za njega
krajnja se mudrost ne može dostići samo putem razmišljanje, vera treba da
vodi mišljenje, zamerao je klasičnom stavu to što se samo razmišljanjem
može stići do mudrosti
- S Avgustinom, pogled na svet klasičnog humanizma usredsređen na čoveka
ustupio je mestu pogčedu na svet usredsređen na Boga, ispunjenje božje
volje, a ne potpun razvoj ljudksih sposobnosti postao je preokupacija života.
Hrišćanstvo i klasični humanizam

Ovo su dve glave komponente zapadne tradicije. Klasični humanisti su verovali da

vrednost pojedinca potiče iz sposobnosti jedinke da rasuđuje.

Hrišćanstvo takođe stavlja važan akcenat na pojedinca. Bog brine o svakom

pojedincu, on želi da se ljudi pravedno ponašaju i da uđu u raju. Hristos je umro za
sve zato što voli čovečanstvo. Hrišćanstvo podržava aktivnu ljubav i iskrenu brigu
prema bližnjima.

Međutim, hrišćanstvo i klasični humanizam predstavljaju dva bitno različita

pogleda na svet. Razlike su:

 pobeda hrišćanskog gledišta je označila raskid sa osnovnim značenjem

klasičnog humanizma, ukazivao je na kraj antičkog sveta i početak novog
doba – srednjeg veka
 cilj života više nije bio dostizanje savršenstva na ovom svetu, već dostizanje
spasenja u nebeskoj državi
 prema klasičnom shvatanju, istorija nema krajnji cilj, niti ikakvog kranjeg
značenja, dok prema hrišćanskom uverenju, istorija je ispunjena duhovnim
značenjem i počela je Adamovim i Evinim prkošenjem, a završiće se kada se
Hristos vrati na zemlju
 klasicizam je smatrao da nema višeg autoriteta od razuma,a hrišćanstvo je
smatralo da nema višeg autoriteta od Boga, znanje bez Boga kao polazne
tačke je besmisleno i sklono greškama
 klasicizam je takođe smatrao das u etička merila bili zakoni prirode, dok je
hrišćanstvo smatralo da etička merila proizlaze iz božje volje
 u klasicizmu kranje dobro trebalo je tražiti kroz nezavisnu misao i akciju, a u
hrišćanstvu krajne dobro dolazi kroz spoznaju Boga, poslušnost i ljubav
prema njemu; ulazak u carstvo božje svakome mora da predstavlja glavni cilj
u životu
 SREDNJI VEK

Trijumf hrišćanstva predstavlja novu fazu u istoriji zapada. Kraj antičkog sveta i
početak srednjeg veka, perioda koji je trajao hiljadu godina. U toku srednjeg veka,
razvila se zajednička evropska civilizacija koja je objedinila hrišćansku, grčko-
rimsku i germansku tradiciju. Hrišćanstvo je bilo u središtu srednjovekovne
civilizacije. Rim je bio duhovna prestonica. Latinski jezik je bio jezik intelektualnog
života. Germanski običaji su proželi društvene i pravne odnose. Crkva je više od
svega davala oblik i smer civilizaciji na pomolu. Ljudi su sebe videli kao učesnike
jedne velike drame spasenja. Postojala je samo jedna istina – božje otkrovenje
čovečanstvu. Postojao je samo jedan put do neba, a on je vodio preko crkve.

 rani srednji vek (500-1050)

 pozni srednji vek (1050-1300)

Rani srednji vek

Kada je Rim pao i njegova kultura i tradicija su polako počeli da blede.Grčko-rimski

humanizam je nastavio da slabi. Evropska kultura je bila mnogo siromačnija od
vizantijske, islamske i rimske. Učeni ljudi Boepijo, Kasidor i Isidor bavili su se
očuvanjem grčko-rimske kulture – prepisivali su stare tekstove, a istovremeno
ostajali verni hrišćanstvu. Pravili su neku vrstu kompilacije dve kulture i na taj
način pomogli da interkulturni život ne umre u potpunosti. Karlo Veliki
(800.godine krunisan za cara) je okupio neke od najučenijih ljudi u Engleskoj u
školi Alkuinu od Nortambrije, poverenoj dvorskoj školi koju su pohađali visoki
plemići i mladići koji su se obučavali da služe caru. Karolinska renesansa je bila
mala, ali ipak je pomogla izvlačenju kulture, jer je pre toga bila na jako niskom
nivou.

Pozni srednji vek

U poznom XI veku latinski hrišćanski svet počeo je kulturno da se obnavlja. U XII i

XIII veku obrazovna elita se ujedinjava. Simbioza grčke tradicije i hrišćanstva se
napokon postiže. Gotičke katedrale su podizane širom Evrope. Univerziteti su
nicali. Rimski pisci su ponovo čitani. Rimsko pravo se opet pojavilo u Italiji.
Srednjovekovni pogled na svet

Srednjovekovni pogled na svet se zasnivao na hrišćanstvu. Zasnivao se na

crkvenim učenjima i Bogu. Razum ukoliko nije bio obasja otkrovenjem nije bio
pravi. Dobar život nije moguć na ovom svetu, većse javlja spajanjem s Bogom u
jednom višem svetu. Ovaj pogled na svet, dominirao je tokom čitavog srednjeg
veka.

Univerzum

Postoje dva carstva:

 zemaljsko carstvo (sastavljeno od proste stvari, neposredno iznad pakla)

 carstvo višeg sveta(konačno odredište vernih iz koga se izvlače moralne
vrednosti)

Dva niza zakona su vladala srednjim vekom, zemaljski i nebeski. Zemaljskije važio
za zemlju, a nebeski za nebo.

Kosmos je bio predstavljen lestvicom: kamenje, biljke, životinje, ljudi, anđeli i Bog.
Hijerarhija je napravljena po njihovom posedovanju duse i sposobnosti da
razumeju boga. Povezane su sa Bogom jednim velikim neraskidivim lancem.

Zemljocentricni svemir
Sve planete i Sunce se okrecu oko Zemlje, iznad toga su nepomicne zvezde,a iznad
njih 3 nebeske sfere je Bog i izabrani. Zemaljska tela sacinjena su od 4 osnovna
elementa, a nebeska tela iznad Meseca sacinjena su od 5 elemenata „Bozanskog
etra“, suvise savrsenog da bi se nasao na Zemlji. Zemlja je podlozna promenama,
nebeska tela su imuna na promene. Nebeska tela se krecu uvek u istim krugovima,
to je savrsenstvo prirode. Isto je tako prirodno da nebeska tela (kamenje) pada, a
laksi predmeti (vatra i dim) idu na gore.

Pojedinac

Čovek je rođen grešan, to mu je u krvi, još od Adama i Eve. Ali Bog koji nije
prestajao da voli ljude, nije odustao od njih. Bog je postao čovek i umro je kako bi
ljudi mogli da se spasu. Sa božjom milošću oni bi mogli da prevaziđu svoju grešnu
prirodu i steknu spasenje. Srednovekovni ljudi su se osecali sigurno zbog
hijerarhije u koju su verovali. Srednjevekovni milioci smatrali su pravim znanjem
samo znanje bozjeg otkrovenja, to su smatrali vrhuncem poznavanja sebe,a kao
vrhunac ulazak na nebo.

Društvena hijerarhija

Čitava društvena strukturapredstavlja hijerarhiju u kojoj su dužnosti i prava svakog

pojedinca definisani prema njegovom božanskom mestu. Društvo neometano
funkcioniše kada svako prihvata svoj status i igra svoju pravu ulogu i kada svi
obavljaju svoje dužnosti i ne ometaju druge u obavljanju dužnosti. Oni koji imaju
gospodnje dužnosti treba da se poštuju, ali i oni treba da poštuju druge.

Srednjovekovna filozofija

To je sholastika. Pokušala da primeni razum na otkrovenje. Pokušala da objasni i

razjasni hrišćansko učenje pomoću pojmova i logičkih principa iz grčke filozofije.
Nisu pokušali da dovedu veru u pitanje, već da je razumom ojačaju. Pokušali su da
dokažu putem razuma ono što su već putem vere smatrali istinitim. Doneli su
sintezu hrišćanskog otkrovenja i grčkog racionalizma. Razum ne postoji nezavisno.

Nauka

Naučna misao je na početku srednjeg veka bila na najnižem nivou još od svog
nastanka kod zapadnih Evropljana. Tek u poznom srednjem veku, počinju da se
prevode antički tekstovi sa grčkog i arapskog na latinski i to u Španiji i Siciliji. U XIII
i XIV veku dolazi do pravog naučnog pokreta. Od tad su počeli da se interesuju za
istraživanje prirode.

 Albert Veliki – rođen u Nemačkoj, studirao u Padovi, predavao na

univerzotetu u Parizu, student mu je bio Toma Akvinski, filozofija čini da
priroda ima smisla, a ne samo za pomoć u shvatanju Boga, proučavao je
prirodu i ako je zadržao hrišćanska uverenja
 Robert Groseteste – rektor u Oksfordu, tvrdio da se okrugli oblik zemlje
može dokazati razumom, matematika je neophodna za raumevanje fizičkog
sveta, vršio eksperimente na refrakciji svetlosti
  Rodžer Bekon – nauka služi da bi čovek ovladao prirodom, cenio studije
matematike i izučavao arapska dela o odbijanju i razlaganju svetlosti, uočio
da se svetlost kreće brže od zvuka, opisao anatomiju oka kičmenjaka i
optičkih nerava bolje od bilo koga drugog.

Srednjovekovni mislioci nisu došli ni do kakvih većih otkrića jer su se ograničavali

verom, ali su napravili osnovu za moderne mislioce da izvode dalje zaključke.

Toma Akvinski

 1225-1274
 pokušavao da izmiri aristotelizam sa hrišćanstvom
 predavao je u Parizu
 najveće delo ‘’Summa Theologiae’’ u kome izlaže hrišćanske misli
 ubacivanje Aristotelovih dela u hrišćanstvo je izazvalo strah kod mnogih
visokih crkvenih zvaničnika jer su se mnoga njegova razmišljanja kosila sa
osnovnim principima hrišćanstva, zato su oni pokušali da izbace Aristotela iz
programa, ali nisu uspeli u tome
 trudio se da približi razum hrišćanstvu
 za njega razum i vera ne deluju jedno po drugo,jer imaju zajedničku
najvažniju stvar (potiču od Boga), već oni jedino mogu da potpomognu
jedno drugom
 koristio je Aristotelove kategorije u svojih 5 dokaza o postojanju Boga
 on je ljudskom svetu dao novo dostojanstvo, pre njega se ovaj svet smatrao
ništavnim
 on je ipak ostao srednjovekovni, a nemoderni mislilac, jer je razum
podređen veri i nije dovodio u pitanje istinu srednjovekovnog hrišćanskog
viđenja sveta i pojedinca

Kontinuitet i diskontinuitet -
 RENESANSA

Renesansa je začeta u XIV veku u gradovima-državama severne Italije. Bogataši su

davali pare da se prikupljaju stara učena dela za njihove zbirke. U poznom XV,XVI
veku renesansa se proširila na Nemačku, Francusku, Španiju i Englesku zahvaljujući
mnogobrojnim knjigama koje su bile na raspologanju zbog izuma štampe. Nisu
odbacivali hrišćanstvo. Oni su cenili ovozemaljski život mnogo više nego što su to
činili ljudi u sredjem veku. Ljudi su u potpunosti bili okrenuti ovozemaljskom
uživanju.

Fransoa Rable

- francuski humanista
- 1495-1553
- ‘’Gargantua Pantagruel’’ – folklorni ep u kome kritikuje srednjovekovnu
ograničenost u uživanju, osuđivao monasticizam, srednjovekovni asketizam
- ‘’RADI ŠTO TI JE VOLJA’’

Kolučio Salutati

- 1331-1406
- prekoreo prijatelja koji je hteo da ode u manastir

Individualizam

- bitno obeležje renesanse

- čovek se trudi da što više postigne u životu, da što više da zna i da svoj život
pretvori u umetničko delo
- renesansni umetnici su prikazivali individualne crte ljud
- renesansni piscu su ispitivali svoja osecanja, izrazavajuci samosvest koja
karakterise moderni pogled na svet
- Đovani Piko dela Mirandola ’’Govor o dostojanstvenom čoveku’’ – u ovom
delu kaže da našu sudbinu ne određuje ništa izvan nas, čovek može da bude
šta god poželi, on bira sopstvenu sudbinu
- ‘’Mogu da stvaram čuda ‘’ – Leonardo da Vinči
- ‘’Kakvo umetničko delo je čovek…’’ Šekspir
 - renesansa je odbacila Avgustinovo gledište o paloj i zavisnoj prirodi
pojedinca

Čovek renensanse je bio svestan toga da živi u novom i posebnom vremenu.

Humanisti su gledali na vekove koji su neposredno prethodili kao na mračno doba
u kome je kulturni sjaj antike bio ugašen, a svoje sopstveno doba su opisivali kao
preporod umetnosti. Renesansni humanisti su bili ti koji su rasporedili istoriju na
tri perioda: antički, srednjovekovni i moderni.

Lorenco Vala dokazao da je delo Lažna Konstantinova darovnica falsifikat (crkveni

zvaničnici falsifikovali).

Reformacija
 Naučna revolucija

Naučna revolucija je potisnula srednjovekovnu sliku o svetu i uspostavila naučni

metod – rigorozno i sistematsko posmatranje i eksperimentisanje. Sve više su
mislioci na zapadu naglašavali važnost matematike. Smatrali su da je priroda
mehanički sistem kojim rukovode zakoni koji se mogu izraziti mehaničkim putem.
Nauka je istisnula teologiju kao kraljicu znanja, a razum u srednjemveku potčinjen
religijom učvrstio je svoju autonomiju.

Srednjovekovno shvatanje univerzuma

Srednjovekovni mislioci su izgradili jasnu sliku svemira koja je povezivala teorije

dvojice drevnih Grka, Aristotela I Ptolemeja. Prema sredjovekovnom gledištu,
centralni položaj zemlje je značio da je svemir usresređen na čoveka. Oko Zemlje
se okreće 7 providnih svera od kojih svaka nosi jednu planet – Mesec, Merkur,
Veneru, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn. Osma sera u kojoj su položene zvezde
takođe se okreće oko Zemlje. Iza zvezda se nalazi nebeska sfera primum mobile.
Postoji još jedna nebeska sfera koja okružuje čitav sistem, najviše nebo, gde Bog
sedi na svom prestolu, okružen anđelima.

Ptolemej je isto kao i Aristotel smatrao da se planete kreću po savršeno kružnim

orbitama. Neke stvari se nisu poklapale, pa je ubacio pomoćne stvari. Zemlju je
stavio u jednu tacku u precniku, nesto izvan centra orbite i ustanovio jednu drugu
tacku – ekvant, duz istog precnika. Kada se meri iz ekvanta, kretanje je
ravnomerno. Uveo je i epicikle, male kruzne putanje oko kojih su se planete
kretale, a ceo epicikl se ravnomerno kretao oko Zemlje.

Renesansno zaleđe naučne revolucije

 NIKOLA KOPERNIK

 1473-1543
 s njim počinje moderna astronomija
 astronom, matematičar, crkveni kanonik
 proglasio da je Zemlja planeta koja zajedno sa drugim planetama kruži oko
Sunca u centru (heliocentrična teorija)
 ‘’O kruženju nebeskih orbita’’ 1543.godine (plašio se da će njegovo delo
izazvati kontraverze, na nagovor prijatelja ipak popušta i objavljuje ga)
 u knjizi se nalazio i predgovor bez potpisa u kome je stajalo da je nova
kosmologija zamišljena kao hipoteza, a ne kao istina (Andreas Osiander
autor predgovora)
 Kopernikova astronomija odbacila ekvant, neke epicikle, i razrešila
retrogradno kretanje planeta
 Kopernikov sistem svemira je bio samo nešto manje složen od Ptolomejevog
modela

Napad na kopernikanizam

Napadali su ga jer se teorija kosi sa Biblijom u kojoj piše da je Bog utemeljio Zemlju
da se ne pomera. Katolička crkva je ćutala 70 godina, a 1616.godine stavlja
Kopernikovu knjigu na listu zabranjenih.

Napadali su ga i zato što je ‘’zemlja suviše teška da bi se kretala tom brzinom’’.

Ako se kreće oko svoje ose, kamen kada se baci u vis, ne bi bio namestu ispod,
nego iznad. Mesec ne može istovremeno da kruži i oko Zemlje i oko sunca. Pravi
razlog napada bio je taj da će ova teorija razoriti hrišćansku hijararhiju.

Đordano Bruno je podržavao teoriju, ali joj je dodao malo mističnosti. Optužen je
za jeres, živ spaljen,a Evropa očišćena od njegovih spisa (takođe spaljeni).
 Galileo Galilej

 1564-1642
 muzičar, umetnik, humanista, astronom,fizičar
 mnogo je dugovao platonovskoj tradiciji koja je pokušavala da shvati
matematičku harmoniju univerzuma i Arhimedu koji je tragao za
geometrijskim shvatanjem prostora i kretanja

Jednoobraznost prirode

Galilej je odbacivao srenjovekovnu podelu univerzuma na više i niže carstvo i

proklamovao ideju o jednoobraznosti prirode.Sam sebi je napravio teleskop i
upotrebio ga za istraživanje neba, prvi čovek koji je to učinio. Otkriće mesečevih
kratera i planina navelo je Galileja da raskine s aristotelovskim stavom das u
nebeska tela savršena i nepromenjiva. Za Galileja nije postojala razlika u sastavu
između nebeskih i zemaljskih tela. Sa svojim teleskopom je otkrio 4 meseca koja
kruže oko Jupitera. Galilej je pokazao da jedno nebesko telo može da se zaista
okreće oko centra koji nije Zemlja, da Zemlja nije zajednički centar za sva nebeska
tela, može da kruži oko neke planete u isto vreme dok se ta planeta okreće oko
nekog drugog tela. Galilej je potvrdio svoju hipotezu da je rastojanje koje pređe
neko telo koje pada srazmerno kvadratu vremena koje je proteklo od trenutka
kada je telo počelo da pada.

Suprostavljanje autoritetu

Smatrao je pogrešnim slepo verovanje Aristotelu i uzaludno citiranje njega, samo

da bi uzdigli sebe. Smatrao je da bi sam Aristotel promenio svoje stavove kad bi
video nova otkrića. Kritikovao je rimokatoličke vlasti što pokušavaju da suzbiju
Kopernikovu teoriju. 1615.godine je poslao vojvotkinji Kristini od Toskane pismo u
kome je rekao da crkva ne treba da se meša i das veto pismo priča o tome kako
otići do Boga i neba, a ne kako se nebo okreće. Cilj Svetog pisma bio je da
podučava ljude istini koja je neophodna za spasenje duše,ne da ih upućuje u
funkcionisanje prirode. 1616 – crkva osudila učenje kopernikanizma; 1633 je
pozvan u Rim, gde mu se sudilo, morao da se odrekne svojih uverenja, osuđen na
doživotni kućni pritvor, 1820 – skinuta zabrana učenja kopernikanizma
 Johan Kepler

 1571-1630
 nemački matematičar i astronom

Tvrdio da su Platonove ideje bile večni arhetipovi u božjem umu, da je Bog dao
ljudima sposobnost da zakone harmonije i proprcije shvate. Bavio se astrlogijom.
Želeo je da otkrije geometrijsku harmoniju planeta što je on nazvao muzikom
sfera. Koristio je beleške Tiho Brahea koji je 20 godina posmtrao i beležio položaj
planeta i zvezda. Dopisao je tri zakona: Prvi zakon – planete se kreću po eliptičnim
putanjama, a ne kružnim. Sunce je žiža te elipse. Drugi zakon – planete se ne kreću
ravnomernom brzinom, već dobijaju ubrzaje kad se približe suncu. Treći zakon –
matematički odnos između vremena koje je potrebno planeti da pređe svoju
putanju i njene prosecne udaljenosti od Sunca.

Njutnovska sinteza

Vrhunac naučne revolucije predstavlja objavljivanje Matematičkih principa

prirodne filozofije 1687.godine. Njutn je postavio tri zakona kretanja koji su
povezivali sve nebeske i zemaljske premete u jedan ogroman mehanički sistem čiji
svi delovi funkcionišu u savršenoj harmoniji, a čije se veze mogu iskazati
matematičkim izrazima. On je obezbedio matematički dokaz za heliocentrični
sistem čime je zaustavljeno svako suprostavljanje tom sistemu. Kao veliki vernik
sačuvao je za Boga centralno mesto u sistemu.

Prvi zakon

Zakon inercije – telo koje miruje ostaje u stanju mirovanja dok na njega ne deluje
neka sila, a telo koje se kreće pravolinijski kreće se pravolinijski istom brzinom sem
ukoliko na njega ne deluje neka sila.

Drugi zakon

Sila masi daje ubrzanje.

Treći zakon

Za svako delovanje sile postoji podjednako i suprotno delovanje ili sila.

 Proroci moderne nauke
1. FRANSIS BEKON

 1561-1626
 englesi državnik i filozof
 podržavao napredak nauke i naučnog metoda
 zalago se za ukidanje sholastičkih učenja po skolama
 kritikovao je sholastičke mislioce zbog njihove slepe privrženosti
Aristotelovim doktrinama kao i zbog toga što se bave suvpoparnim
verbalizmom i konstruišu obimne sisteme koji imaju malo veze s empirijskim
svetom

Opisivao je idole (lažne idole – lažne pojmove ). Idoli sprečavaju ljude da shvate
stvari. Idoli pećine potiču od jedinstvene prirode pojedinačnog iskustva. Ova lična
pećina sprečava razumevanje, a to čine i Idoli Trga. Isto kao i Idoli Teatra.

Metod koji je Bekon zastupao kao put ka istini i korisnom znanju je bio induktivni
pristup – ili empirijski, pažljivo osmatranje prirode i sistematsko sakupljanje
podataka, izvlačenje opštih zakona iz poznavanja pojedinostii provera zakona kroz
neprekidne eksperimente.

Znanje treba da nam pomogne da upotrebimo prirodu u spostvenu korist, da

poboljša svoj život i unutrašnju trgovinu, privredu i poljoprivredu. Vršio pritisak na
vlasti da otvaraju naučne institucije.

2. Rene Dekart

 1596-1650
 francuski matematičar i filozof
 formulisao racionalni, matematički odnosno deduktivni metod
 smatra se osnivačem moderne filozofije zato što je tražio da pojedinac
preispituje, odbacuje sva tradicionalna uverenja
 ‘’Rasprava o metodi’’ – izrazio nezadovljstvo u učenost svoga vremena
 rešio da traga za neoborivom istinom koja bi poslužila kao 1.princip znanja
Slagao se sa skepticima da je znanje dok koga dolazimo putem čula često varljivo.
Takođe se slagao oko toga da zaključci do kojih dolazimo mogu biti zasnovani na
pogrešnoj logici. Ali je smatrao da postoji jedna istina koje je izvesna i
nepokolebljiva, da je on taj koji sumnja i razmislja. ‘’Mislim, dakle postojim’’.

Dekart je podržavao deduktivni ili matematički pristup. On se sastoji od razlaganja

problema na elemntarne činioce da bi se onda logičkim ponovnim sakupljanjem
činilaca napredovalo ka složenijem saznanju. Njegov deduktivni metod
upotpunjuje Bekonov induktivni, kada se spretno sinhronizuje to je odlično.

Osnovna osobina Dekartove filozofije bila je dualizam, podela stvarnosti na dve

fundamentalno različite supstance: razum i materiju.

3. Benedikt Spinoza

 1632-1677
 potomak Spanskih Jevreja koji su pobegli u Holandiju
 izučavao je tradicionalna jevrejska verska i filozofska dela
 osporavao je rabinske interpretacije svetog pisma
 bio optužen za jeres
 živeo jednostavno, bušač sočiva

Slagao se sa Dekartom da je stvarnost Celina koja se može shvatiti razumom i oko

deduktivnog pristupa. Kretao je od opštevažećih premisa i dedukcijom dolazio do
drugih istina. Smatrao je da je naviši oblik znanja bilo poznavanje Boga. Isticao je
da je Intelektualna ljubav prema Bogu krajnji čovekov cilj. Međutim za Spinozu
Bog nije bio ni trenscedentan, ni tvorac, ni čudotvorac, nije bio nadljudsko biće.
Spinoza je Boga identifikovao s prirodnim poretkom.

Bog i priroda su nedvojivi. Pošto je priroda jedinstven, razumljiv kauzalni sistem,

Bog je saznatljiv ljudskom razumu.

Tradicionalisti su optužili Spinozu da je ateista koji poriče Boga i odbacuje autoritet

Svetog pisma.
 REVOLUCIJA U POLITIČKOJ MISLI
Ka modernoj državi

Skeptički i kritički stav, raskid s tradicionalnim načinom razmišljanja i sekularizacija

intelektualnog života koju je započela renesansa, a unapredila naučna revolucija,
takođe su obeležili ranu političku misao. U XVI i XVII veku neki politički teoretičari
tvrdili su da je država čisto ljudska tvorevina, njena vlast ne potiče od Boga, i njeno
delovanje ne treba meriti normama koje potiču iz višeg sveta. Crkva ne treba da se
meša.

Tokom srednjeg veka kraljevi su morali da dele političku vlast s feudalcima,

sveštenstvom, slobodnim gradovima i predstavničkim skupštinama. Ljudi su sebe
doživljavali kao članove nekog staleža, a ne kao podanke ili građane neke države.
Marsilije iz Padove se prvi suprostavio tome. U poznom srednjem veku napravio je
radikalni raskid s tradicionalnom srednjovekovnom političkom teorijom. On u
svojoj knjizi ‘’Branilac mira’’ tvrdi da hristos nije želeo da njegovi apostoli ili
njegovi naslednici, biskupi vrše političku vlast. On je poricao osnovne premise
srednjovekovne papske teorije (da je papa kao božji sveštenik ovlašćen da vodi
kraljeve, da je sveštenstvo iznad zakona države, da država morada se prilagodi
ispunjenju natprirodnih ciljeva). Marsilije je osećao da crkva treba da bude jedna
duhovna institucija bez ikakve zemaljske vlasti. Papa Jovan XXII žigosao ga je kao
jeretika zato što je objavio to delo.

U XVI i XVII veku kraljevi su uspešno učvrstili svoju vlast nad suparničkim
silama.Vratili su svoj uticaj na staro. Obeležja moderne države su:
neprikosnovenost na sopstvenoj teritoriji, jaka centralna vlast koja izdaje zakone
primenjive širom zemlje, ona održava i plaća stalnu vojsku,obučava birokrate koji
plaćaju porez, primenjuje zakone i sprovodi pravdu, država je sekularna i nema
veze sa crkvom, rast kapitalističke tržišne ekonomije čiji je centralni focus
pojedinac koji radii bori se za sebe.

Apsolutizam –oblik vladavine koji su podržavali prvi modderni kraljevi

Tri najznačajnija predstavnika rane moderne Evrope :

Nikolo Makijaveli, Tomas Hobs, Džon Lok.
 NIKOLO MAKIJAVELI

 1469-1527
 firentinski državnik i politički teoretičar
 dva glavna dela ''Vladaocu'' (1513) i ''Raspravama o prvoj dekadi Tita Livja''
(između 1512 i 1516 godine)
 u ovim delima on ukazuje na novi smer u kom se kretala politika

1512.godine Španci pod nalogom pape Julija II svrgavaju firentinsku vladu i vraćaju
Medičije koji su proterali Makijavelija. Nešto kasnije pokušaj svrgavanja
Medičijevih ne uspeva i Makijaveli biva uhapšen pod sumnjum da je umešan.
Pušten je jer nije priznao ništa,povlači se na imanje u unutrašnjosti posvetio se
nauci i pisanju.Pokušao je da dobije naklonost Medičija kako bi ponovo dopbio
položaj u firentinskoj vladi i Vladaoca je posvetio jednom Medičiju – Lorencu, ali
ne uspeva.

U XV veku gradovi države postaju sve sekularniji. Gradovi-države koji su se pojavili

u srednjem veku u severnoj i centralnoj Italiji postali su prve prave sekularne
države u hrišćanskoj Evropi. Makijaveli je bio strog kritičar italijanske politike,
kritikovao je zato što su na vlasti bili samo ljudi koji su silom dolazili do svojih
ciljeva.

Politika realnosti

Makijaveli je želeo da vladari nauče kakoda očuvaju i prošire moć države da

obezbede sigurnost u jednom opasnom svetu. Ono što je ljudima potrebno jeste
sigurna i bezbedna država,a cilj politike je da to dostigne. Smatrao je da
platonizam dovodi državu do propasti, jermi ne živimo u svetu trebalo bi, već u
svetu jeste. On priznaje da su ljudska bića po prirodi sebična, podla, sklona nasilju.
U svom delu ''Rasprava'' naglašava da su sbi ljudi pokvareni. U njegovom delu
''Istorija Firence'' opisuje partijske razmirice i nemire među nižom klasom koje su
eksplodirale i prešle u nasljie 1378.godine. Država je čisto ljudska tvorevina.
Uspešan vladar odbacuje pitanje šta je moralno, a šta nije. Mudri vladar odaje
utisak da je pun vrlina, ali kada bezbednost države to izuskuje vladar je spreman
da napusti sve vrline.Ako sve bude u redu,njegova okrutnost ce biti oproštena.
 Tomas Hobs

 engleski filozof i teoretičar

 1588-1679
 ''Levijatan'' (1651)- apsolutna monarhija najlogičniji i najpoželjniji oblik
vladavine, stav koji je zastupljen u ovom delu, naslov dela potiče iz Knjige o
Jovu i odnosi se na veliko čudovište koje vlada ''nad ponosnom decom''

Imao je iste stavove kao i Makijaveli (imao je mračnu sliku o ljudskoj prirodi,
odbacivao je verske interpretacije političkog života i pokušavao da uobliči jednu
teoriju koja se slagala sa realnošću ljudskog stanja). Obojica su smatrali pokušaje
antičkih filozofa da oblikuju političke zajednice prema idealu ljudskog savršenstva
za beskorisni utopijski san. Hobs je zamislio jednu zemlju čija bi svrha bila da
osigura bezbednost .Hobs je za građanski rat u Engleskoj optužio parlament i
verske vođe. Pokušavao je da političku filozofiiju poveže sa naukom (kaže da kao
što se tela koja se kreću povinuju mehaničkim principama, tako i ponašanje
ljudskih bića podleže zakonima)

Ljudska priroda kao nesavršena

Prvo moramo u potpunosti razumeti ponašanje ljudi, pa onda da gradimo politički

poredak. Dedukcijom je ispitano ljudsko ponašanje.Uveren da su ljudi po prirodi
sebični, zavidljivi, podmukli, nepoverljivi, tvrdio je da suparništvo i svađa, a ne
saradnja karakterišu ljudske odnose. Ljudi ne veruju jedni drugima i uvek će pre
upotrebiti silu nego lepu reč.

Prirodno stanje

Hobsova teorija vladavine je bila zasnovana na sukobima koje izaziva nesavršena

ljudska priroda. Hobs je pretpostavio prirodno stanje, hipoteticko stanje
čovečanstva pre formiranja države. Nije ga formirao po istinitim činjenicama, već
po svom mišljenju. Prirodno stanje – stanje borbe i haosa za čoveka. Nepodnošljivi
uslovi u prirodnom stanju čine ljude očajnim. Ljudsko ponašanje u prirodnom
stanju predstavlja način na koji mi postojimo. Dokazao je da je ljudim neophodan
vladar koji bi držao sve pod kontrolom. Mora da ima vrhovnu,neograničenu moć.
 Džon Lok

 1632-1704
 engleski fizičar, državnik, filozof i politički teoretičar
 delio je Hobsov racionalni i sekularni prilaz političkoj misli
 smatrao je da je pojedinac u osnovi dobar i razuman
 odbacivao Hobsovu apsolutističku državu
 zalagao se za ustavnu vladu koju biraju glrađani i čija je vlast ograničena
sporazumom
 ''Dve rasprave o vladi'' – anonimno objavljene 1690
 prva rasprava predstavlja odbacivanje pokušaja Roberta Filmera da opravda
apsolutističku vladavinu Čarsla II kao božansko pravednog
 druga rasprava odbacuje monarhistički apsolutizam pod vladavinom zakona
i zaštitom privatne svojine

Prirodno stanje

Lok je kao i Hobs koristio ''prirodno stanje'' (pretpostavljeno stanje čovečanstva

pre stvaranja države) kao osnovu razvoja svojih stavova o ljudskoj prirodi i svoje
političke filozofije. U prirodnom stanju pojedinci se rađaju slobodni, razumni i
jednaki. Prirodno stanje nije bio hobovski rat protiv svih, već je Lok zamišljao da
njime rukovode zakoni prirode (zakoni razuma koje racionalni um može da shvati).

Lok pobija teoriju da sva snaga potiče od Boga, služilo kao oslonac apsolutizmu
Stujarta (afirmiše princip da sva zakonska vlast potiče od pristanka većine).Ljudi,
racionalna bića,obdarena po prirodi osnovnim pravima, na život,slobodu i
imovinu.Vlada koja vlada apsolutistički i postavlja sebe u ratno stanje s narodom.

Kamen temeljac liberalizma

Lokova politička misao bitna je za oblikovanje liberalno-demokratske tradicije.

Zakoni su namenjeni opštem blagostanju naroda, a ne privatnoj koristi vladara.
Glavna briga je bila da se narod zaštiti. Nema ništa gore od gubitka slobode
pojedinca. Suverenitet leži u narodu, a vlada zavisi od onih nad kojima vlada.
Lokova država je takođe i ustavna država. Vlada pomoću zakona poštuje i
primenjuje prirodne zakone. Društveno blagostanje je objektivna lična sloboda.
 PROSVETITELJSTVO

Prosvetiteljstvo XVIII veka dovelo je do vrhunca pokret ka modernosti koji je

započela renesansa. Prosvetitelji su težili da stvore racionalnije i humanije društvo.
Zato su se suprostavljali srednjovekovnoj usresređenosti na onostrano, odbacivali
teologiju kao put ka istini i hrišćansku ideju o grešnoj prirodi naroda. Pokušavali su
da shvate prirodu samo pomoću razume, bez pomoći samoobjavljenih istina i
uticaja sveštenika. Uz pomoć snage razuma čovečanstvo se najzad oslobađa okova
neznanja , praznoverja i despotizma kojima su ga tirani i sveštenici vezivali tokom
proteklih doba. Pariz je bio centar prosvetiteljstva. Prosvetitelji su sebe smatrali
građanima sveta kojima na srcu leže samo bahviši interesi čovečanstva.

Nekoliko tradicija se slilo u prosvetiteljstvo:

-racionalni pogled rođen u antičkoj Grčkoj
-zamisao stoika o prirodnom zakonu koji se odnosi na sve ljude
-hrišćansko verovanje da su svi pred Bogom jednaki
-sekularni i individualistički duh renensanse

Prosvetitelji su smatrali svoje doba dovršetkom pokreta koji je započela

renesansa, pokreta čiji je krajnji cilj bio oslobađanje ljudskog uma od
srednjovekovnog načina razmišljanja. Sekularizam prosvetitelja je bio temeljniji od
renesansnih humanista i umetnika.

Prosvetiteljstvo je direktno izniklo iz naučne revolucije. Prosvetiteljji su se divili

otkrićima naučne revolucije i cenili metode koje su dovele do njih. Veličalu su
Njutna. Volter je Njutna nazvao ''Kolumbom XVIII veka''. Naučna revolucija je
učinila da ljudi postanu svesni ogromne snage sposobnosti mišljenja. Prosvetitelji
se težili da prošire znanja o prirodi i da primene naučne metode na svet.
Prosvetitelji su prigrlili Njutnovu nauku, ali suobazrivo ignorisali Njutnova snažna
verska uvrenja. Zamišljali su sebe u monumentalnoj borbi protiv praznoverja,
neznanja i despotske vlasti.

Povukli su oštru razliku između teologije i nauke.

Teologija (obična kula u vazduhu –Baron od Holbaha);

 PROSVETITELJSKI POGLED NA SVET – RAZUM I NAUKA

Prosvetitelji su verovali da su pravi zakoni društva u stvari zakoni prirode.

Društveni poredak je manjkav upozoravali su prosvetitelji, jer mu nedostaje
racionalnost potvrđena u prirodi.

Prosvetitelji su više voleli Bekonove i Njutnove metode analize i sinteze, nego

metodologije Dekarta, Spinoze i Lajbinca koji su izvodili velike intelektualne
sisteme onoga što su smatrali očiglednim aksionima.

Prosvetitelji su proučavali društvo kao da je ono neko fizičko biće.

Podržavajući metodologiju nauke, prosvetitelji su potvrdili poštovanje prema

sposobostima razuma. Pojedinci vladaju sami sobom, insistirali su. Razum je
nezavistan. Odbacili autoritet tradicije. Oni su bili učenici Dekarta, koji je tvrdio da
sumnjati u nasleđeno jeste prvi korak ka otrkiću istine.

*''Šta je prosvetiteljstvo''-1784, Kant, esej, izrazio je kritički princip prosvetiteljstva

Nikada ranije zapadnjaci nisu imali toliko poveranja u snagu uma. Razum je bio
više od obične apsraktne vežbe. Bio je efikasno sredstvo ze reformu društva. Iza
njihove odanosti razumu i svetskom znanju ležala je strasna moralna pobuna
protiv institucija i uverenja koja su degradirala ljudksa bića. Za ove mislioce
filozofija, nauka, istorija i književnost sadržavale su etičku komponentu,
obezbeđivale su zanje koje je unapređivalo pojedinca i društvo i doprinosilo sreći
ljudi.

Doba vere koje se vekovima povlačilo, ustupilo je put Dobu Razuma.

NAPAD NA HRIŠĆANSTVO

Prosvetitelji su započeli bespoštednu borbu protiv tradicionalnog hrišćanstva,

optužujući ga da širi predrasude, podržava iracionalizam i podstiče fanatizam i
verske progone.

SUPROSTAVLJANJE DOGMI, FANATIZMU I PROGONU

DEIZAM I SKEPTICIZAM
 POLITIČKA MISAO

Politiku XVIII veka karakteriušu beskompromisni sekularizam, optužba

despotoizma, božanskog prava kraljeva, sprecijalne privilegije aristokratije i
sveštenstva, poštovanje prema engleskom konstitucionalizmu i afirmacija teorije
Džona Loka da vlada ima obavezu da štiti prava svojih građana.

Najvažnije za politički pogled prosvetitelja je bilo uverenje da se mogu pronaći

politička rešenja za nedaće koje su unesrećile društvo.

Prosvetitelji su favorizovali ustavnu vladu koja štiti građane od zloupotrebe vlasti.

Briga prosvetiteljstva za slobodu nije ih navodila da prigrle demokratiju (izuzetak
Ruso), jer su polagali malo poverenja u mase. Međutim, prosvetitelji su bili manje
zainteresovani za oblik vladavine nego što su bili zainteresovani za sprečavanje
zloupotrebe vlasti.

Volter

Bio je propagandista i polemičar. Prezirao je despotsku vlast jer se ona zasniva na

ćudljivim prohtevima, a ne na utvrđenom zakonu. Za njega, sloboda se sastoji u
vladavini na osnovu utvrđenog i standarnog kodeksa koji se sve primenjuje
podjednako. bez vladavine zakone nema lične slobode, nema slobode misli ili
verosipovesti, nema prostrasnog sudstva i nema zaštiteod despotskih hapšenja.
Vlast treba da se koristi racionalno i u opštu korist.

Kao i Monteskje Volter je cenio engleski sistem ustavne monarhije. Prosvećeni

engleski sitem je podsticao je napredak trgovine i procvat umetnosti. Divio se
NJutnu zato što je otrkio tajne prirode. Loku zbog njegove praktične i emirijske
filozofije i Bekonu zato što je izjednačio napdredak s napretkom nauke i
tehnologije.

Volter nije bio demokrata. Nije podržavao ni revoluciju ali je bio sklon
reformisanju društva unapređenjem razuma i promovisanjem nauke i tehnologije.
Borio se za slobodu štampe, krivični zakon, versku toleranciju…
 Monteskje

 1689-1755
 ''Duh zakona'' 1748
 smatrao je da izučavanje političkog i društvenog ponašanja nije uvežbavanje
apstraktnog mišljenja, već se mora preduzeti u odnosu na geografske,
ekonomske i istorijske uslove
 preteča moderne sociologije – pokušao da objasni političko ponašsanje
empirijskim putem
 zaključio je da različiti klimatski i geografskiuslovi i različiti nacionalni običaji,
navike, vere i institucije daju svakoj naciji poseban karakter

Monteskje je verovao u postojanje prirodnog zakona, ali je on takođe priznavao da

univerzalni zakoni treba da se prilagode određenim društvenim i fizičkim uslovima.
Monteskje krenuo da istaržuje upravo taj odnos između zakona i kulture u svom
delu ''Duh zakona''. U ovom delu ib razlikuje tri osnovna oblika
vladavine:republiku, monarhiju i despotoizam i definiše posebnu prirodu svakog
od njih. Ako čitav narod poseduje moć, republika je demokratija, ako je jedan deo
naroda suveren, onda je to aristokratija. Da bi demokratska republika opstala, ne
sme da bude velikih krajnosti uimovini, odanost zajednici mora da prevagne nad
ličnim interesom, a ponašanje građana ne sme da se izvrgne u razuzdanost.
Monteskje je smatrao da je despotoizam poguban oblik vladavine, koji je po
prirodi iskvaren.

Kako bi zaštitio slobodu od despotoizma, Monteskje se zalago za princip podele

vlasti. U svakom sistemu vlasti postoje tri vrste vlasti: zakonodavna, izvršna i
sudska.

Delo ''Persijska pisma'' je anonimno objavljeno 1721.godine u Holandiji. U vidu

pisama koja su pisala dvojica Persijanaca putnika po Evropi. Monteskje iznosi svoj
stav. On kritikuje francuski apsolutizam, slavi englesku parlamentarnu vladui
napada verske progone. Izražava divljenje prema verskoj toleranciji.

Nekoliko M.ideja je stopljeno u liberalnu tradiciju:ustavna vlada,vladavina

zakona,podela vlasti,sloboda misli,verska trpeljivost i zaštita slobode pojedinaca.
 RUSO

 1712-1778
 francuski mislilac rođen u Ženevi
 ''Rasprava o poreklu nejednakosti'' (1775)
 ''Rasprava o umetnosti i nauci (1751)

U ovim delima on je preispitivao napredak u znanju veličatitelja koji je bio

najvažniji za pogled na svet prosvetitelja.

Pravio je oštru razliku između civilizovanog ili društvenog čoveka i prirodnog ili
divljeg čoveka. Prirodni čovek –pojedinac pre stvaranja građanskog društva bio je
superiorniji od civilizovanog čoveka u više pogleda.Bio je snažniji i imao je više
samilosti za patnje čoveka. Moderni čovek je izgubioi dosta od svoje prirodne
samilosti za svoje bližnje. Ruso je smatrao da da je civilizacija uništila čovečanstvo.
On nije vodio kampanju protiv civilizacije uopšte, već protiv civilizacije svoga
vremena koja je podrivala moral ljudi. Odbacivao je Hobsovo gledište da je
pojedinac po prirodi brutalan i nasilan. On je ljudska bića smatrao po prirodi
dobrim. Svako biće poseduje unutrašnji glas u kome se nalazi osećanje pravde i
samilosti.

 ‘’Društveni ugovor’’ (1762) – čuveno delo političke misli; ‘’Čovek se rađa

slobodna, a svuda je u okovima’’ – prva rečenica tog dela

Ruso kaže da je država onako kako je sada konstituisana nepravedna i iskvarena.

Njome dominiraju bogati i moćni koji je koriste kako bi unapredili svoje interese.
Moderna država lišava ljudska bića njihove prirodne slobode i neguje sebični
idnividualizam koji potkopava osećanja zajedništva i brige za opšte dobro. Ruso je
želeo da država bude prava demokratija. Za Rusoa pojedinci ispunjavaju svoj
moralni potencijal ne u izolovanosti već kao predani članove zajednica. Divio se
antičkom gradu-državi,polisu, jer je to bila organska zajednica u kojoj građani
stavljaju na stranu svoje privatne interese kako bi stekli opšte dobro. Rusova
idealna zajednica je mala država, kao polis, u kojoj ljudi imaju mogućnost da jedni
za druge znaju i da aktivno učestvuju u javnimposlovima. Takvo političko
udruženje stvara slobodne i predane građane. Nasuprot tome, velike teritorijalne
države kojima vladaju apsolutni monasi stvaraju ponizne podanike.

Osnovni problem društvenog ugovora jeste da se nađe oblik saveza koji će braniti
svakog pojedinca i člana saveza.

Rusoovo rešenje jeste da svaki pojedinac preda bezuslovno sva svoja prava
zajednici kao celini i da se potčini njenoj vlasti. Ruso želi da se državom vlada
shodno po opštoj volji što je princip koji leži u osnovi. Ta opšta volja nije većina čak
ni anonimni glas, od kojih oboje mogu biti pogrešni. To je jasno vidljiva istina koje
se lako može prepoznati zdravim razumom, pameću i osluškivanju srca. Opšta
volja izražava ono što je najbolje u ljudskim bićima. Do blagostanja svakog
pojedinca dolazi kada blagostabhe zajednice postane glavna briga građana.
Rusoova država predstavlja demokratiju u kojoj sami građani, a ne njihovi
predstavnici postavljaju zakonodavno telo, na taj način oni nad kojima se vlada i
vlada jesu jedno telo. Za Rusoa građani kao kolektivno telo postavljaju vladara. On
bi da natera ljude da budu slobodni.Smatrao je da je saradnja sa građanima
predstavlja put ka sigurnosti.

Za Rusoa pojam zakonodavca označavao je harizmatičnog vođu koji zna koja je

opšta volja naroda i oseća da mu je dužnost da vodi svoj narod, navodeći ga da
učini pravi izbor. Tako je Robespjer (Rusoov učenik)tokom radikalne faze
Francuske revolucije opravdao terror tvrdeći da on i njegovi jakobinci predstavljaju
volju francuskog naroda i da su protivnici grešnici koje treba likvidirati radi dobra
nacije.To je posebno brinulo kritičare.

Takođe, kritičari su tvrdili da njegova politička misao ustvari podržava opasni

koletivizam pa čak i totalitarizam. Njegov pojam primoravanja čoveka da bude
slobodan jeste eufemizam za njegovo primoravanje na slepu poslušnost masama
ili nečijoj partiji. On je odbacio Lokov princip po kome građani poseduju prava
nezavisno od od države i protiv nje. To je njegov apsurd. Kako pojedinac može da
ima prava protiv samog sebe? Rusova država protivreči načelima liberalizma:
poseduje neograničenu moć, zahteva pokornost u ime opšte volje, traži da
pojedinac poistoveti lični život sa totalitetom,osuđuje različitost.
 DRUŠTVENA MISAO

Prosvetitelji su odbacivali hrišćansko uverenje da su ljudska bića opterećena

grešnom prirodom usled neposlušnosti Adama i Eve. Prosvetitelji su verovali i
prirođenu dobrotu pojedinca i njihovu sposobnost da poprave svoj moral. Ideja
prosvetitelja o ljudskoj prirodi bsnažno je počivala na Lokovoj epistemologiji ili
teoriji saznanja. Prosvetiteljima se činilo da je Lok otkrio fundamentalne principe
upravljanja ljudskim umom.

Epistemologija

 ‘’Ogled o ljudskom razumu’’(1690) Džon Lok

Kaže da se ljudska bića ne rađaju sa idejama,već da je ljudski um prazna table na

koju se utiskuju oseti koji proističi iz kontakta sa pojavnim svetom. Znanje
proističe iz iskustva.

Lokova epistemologija je glavni temelj filozofske škole pozate kao empirizam.

Mislioci prosvetiteljstva su smatrali da se ne treba zadržavati na pitanjima na koje
nema odgovara, naročito ne na ona srerila, teološka, već se treba posvetiti
praktičnom znanju.Lokov empirizam je insistirao na jasnoći i verifikaciji i težio je
korisnom znanju. Lok je pomogao da se uobliči utilitaristički i reformistički duh
prosvetiteljstva.

Psihologija

Klod Adrijan Helvecije doveo je Lokovu psihologiju do njene logičke krajnosti.

Tumačio je da tabula rasa znači da su sva ljudska bića rođena sa jednakim
sposobnostima, a da razlike u intelektu potiču iz kumulativnog iskustva počev od
rođenja.

Obrazovanje

Najznačanije delo obrazovane misli prosvetiteljstva bilo je Rusovo delo Emil

(1762). Prepoznao je bolest savremenog društva, naročito despotizma,
nejednakosti i individualizma.
Tolerancija

Prosvetitelji su smatrali verski progon, spaljivanje jeretika u srednjem veku, pokolj

Jevreja i muslimana u toku Prvog krstaškog rata i masakre u ratu za reformaciju
kao najizopačnije prekršaje čovečanstva protim razuma.

Jedan primer verskog proganjanja koji je naročito razgnevio Voltera bio je čuveni
slučaj Kalas.Godine 1761. Mark Kalas, sin Žana Kalasa, izvršio je samoubistvo. Po
francuskom zakonu telo samoubice trebalo je vući ulicima, a onda obesiti.Da bi se
to izbeglo, porodica Kalas je prvo je tvrdila da je on ubijen. Brzo se proneo glas da
je porodica zadavila tog mladića kako bi ga sprečila da pređe u katoličku veru. Žan
Kalas je uporno odbacaivao optužbu, ali je svirepo pogubljen.

1765.godine Ševalje de la Bar je osuđen zato što je unakazio raspeće i zbog

bogohuljenja. Odsečena mu je desna ruka i jezik, a pošto je izdržao dugo mučenje,
odsečena mu je i glava, i telo spaljeno.

Sva ova zverstva uzburkala su ljudkse provie prosvetitelja koji su vodili neumornu
kampanju za toleranciju:

 Spinoza – insistirao na tome da je versko ubeđenje pitanje lične savesti i

tražio je da država ne favorizuje jednu religiju na račun druge
 Baron Samuel – bunio se protiv toga da vladar nameće sopstvenu religju
svojim podanicima i zagovarao toleranciju prema sektama
 Vilijem Pen – tvrdio da je verski progon protivreči učenju Hrista i krši pravo
pojedinca na slobodnu upotrebu razuma
 Rodžer Vilijems – ''Krvavo osnovno pravilo progona za stvar savesti'' (1644),
zapazio protivrečnost između netolerantnosti i pravog duha hrišćanstva
 Pjer Bejl – čak i ateiste treba tolerisati
 Ričard Overton – pozivao na transformaciju Engleske u demokratsku
republiku
 Džon Lok – ''Pismo o toleranciji'' (1689) – niko nema pravo da druge
primorava da veruju pošto se verske doktrine ne mogu dokazati, ubeđivanje
je pravo sredstvo da se zadobije duša, ne prisiljavanje.

Prosvetitelji su bili složni u osudi verskog progona. Volter među njima.

Sloboda štampe

Cenzura je bila ozbiljan i uvek prisutan problem za prosvetitelje.

 posle objavljivanja Engleskih pisama, Volterov izdavač uhapšen, knjiga

konfiskovana i zapaljena kao nereligiozna
 Helvecijeva knjiga ‘’O duhu’’predstavlja opasnost po religiju, javni dželat je
spalio
 Didro koji je obavljao poslove glavnog urednika Enciklopedije morao je da se
bori protiv francuskih vasti koje su ponekad obustavljale objavljivanje
 1759.godine papa Klimen XIII osudio je enciklopediju zato što što uključuje
prezir prema religiji
 1772.godine Didro i mišljenje prosvetitelja trijumfovali sun ad crkvenim,
kraljevskim i aristokratskim cenzorima

Humanitarizam

Humanitarni duh je potekao iz hrišćnaskog milosrđa, prožeo je pogled na svet

prosvetitelja. Humanitarizam prosvetitelja je počivao na dobronamernim
uvrenjima da su ljudska bića obdarena dobronamernim osećanjima jednih prema
drugim ida je vrlina u osnovi ljudkse prirode.

 Čezar Bekarija (O deliktima i kaznama,1764)

U ovom delu Čezar je nadahnut Monteskjeom, osudio je mučenje kao nečovečno,

kao neracionalan način da se odredi krivica il nevinost, jer nedužna osoba sa
niskim pragom bola priznaće bilo šta samo da bi prestala biti mučena,a krivac sa
visokim pragom bola biće oslobođen.Nisu bili pacifisti, ali su optuživali rad da je
varvarski i predstavlja uvredu za razum.
*1787-Bendžamin Franklin predsednik društva za ukidanje ropstva u Pensilvaniji

Napredak

Prosvetitelji su uglavnom bili optimisti u pogledu budućnosti čoveka. Dve glavne

pretpostavke su doprinole tome. Prvo, prihvatajuću Lokovu teoriju znanja filozofi
su pripisivali zlo načetom, ali izlečivom okruženju. Drugo, obožavanje nauke ih je
navelo da veruju u napredak.
 PROSVETITELJSTVO I FRANCUSKA REVOLUCIJA

Sami prosveitelji nisu bili revolucionari, a do 1789.godine skoro svi istaknuti

prosvetitelji više nisu bili među živima, ali su njihove ideje pomogle da se ona
pokrene. Međutim te ideje ne mogu biti dovoljno objašnjenje za francusku
revoluciju. Ona je začeta u napetostima između aristokratije i prestola, buržoazije i
seljaštva, u propustima apsolutizma, narastajućoj finansiskoj krizi. Ipak ideje jesu
oružje. U XVIII veku institucije su prestale da imaju ikakvu vrednost i društvo treba
da bude organizovano da potpuno novim osnovama napisao je Aleksis de Tokvil u
delu ‘’Stari režim’’ i ‘’Francuska revolucija’’.

F.revolucija je pokušala da rekonstruiše društvo na osnovu misli prosvetiteljstva.

Deklaracija prava čoveka i građana (1789) prokalovala je neotuđivo pravo
pojedinca na slobodu ličnosti, na podjednak tretman pred zakonom, potvrdila je
da vlada pripada narodu kao celini i insistirala na tome da država nema veće
sposbnosti no da unapređuje slobodu i samosvojnost pojedinca, smatrala je das vi
građani imaju pravo da učestvuju u donošenju zakona i izglašavanju
poreza.Revolucija je ukinula obaveze seljaka prema gospodaru. Crkva je lišena
svog specijalnog položaja, što je ubrzalo sekularizaciju crkve. Žene takođe počinju
da traže jednakost. Nakon što je izglasan deklaracija prava čoveka, objavljena je i
deklaracija prava žena (1791).

Revolucija je takođe oslobodila snage, teror kao vladinu politiku, politički

ekstremizam, totalni rad i nacionalizam. Sve to je pretilo da poništi slobodu kojoj
su težili prosvetitelji. Roberspjer, Rusoov učenik, zamislio je volju kao krajnju i
nepogrešivu. On i prijatelji jakobinci su smatrali da su nosioci jedne dublje vere.
Robersperisti su težili da spovedu Rusoovo uverenje da je ispavno primoravati
ljude da budu slobodni u delo. Ključno pitanje, da li je Roberspjerova humana
religija obnovila fanatizam i svirepost verskih ratova kojih su se prosvetitelji
gnušali.

Tragedija zapadnog iskustva jeste što ćeta humanistička vizija kojui je blistavo
izrazilo prosvetiteljstvo i kojoj je odatoprizanje u reformama revolucije, biti
potkopana u narednim generacijama.