Čarls Bukovski

FAKTOTUM

Naslov originala:

FACTOTUM
Copyright © 1975 by Charles Bukowski

Prevod:
Flavio Rigonat

MMXV
Za Džona i Barbaru Martin
„Romanopiscu nije do toga da vidi lava kako pase travu.
Njemu je jasno da je isti Bog stvorio i vuka i jagnje,
da bi se nasmešio, jer je ’video da je sve dobro’.”

Andre Žid
 1

Stigao sam u Nju Orleans po kiši u 5 ujutru. Sedeo sam neko vreme na autobuskoj stanici, ali ljudi su
me deprimirali, pa sam uzeo kofer, izašao na kišu i hodao. Nisam znao gde se izdaju sobe, gde žive
bednici.
Imao sam kartonski kofer koji se raspadao. Nekada je bio crn, ali se boja oljuštila i pojavio se žuti
karton. Pokušao sam da rešim problem imalinom. Dok sam hodao po kiši, imalin se otkravio pa sam,
premeštajući kofer iz ruke u ruku, nehotice utrljao crne štrafte preko obe nogavice.
Lepo, bio je to novi grad. Možda ću imati sreće.
Kiša je stala i izašlo je sunce. Bio sam u crnačkom kvartu. Polako sam hodao dalje.
„Ej, beli goljo!”
Spustio sam kofer. Na verandi je sedela mulatkinja i klatila nogom. Izgledala je kao avion.
„Zdravo, beli goljo!”
Ćutao sam. Samo sam stajao i gledao u nju.
„Hoćeš malo mindže, beli goljo?”
Smejala mi se. Klatila je visoko prekrštenom nogom; imala je lepe noge, visoke štikle i samo je klatila
nogom, smejući se. Uzeo sam kofer i krenuo stazom prema njoj. Tada sam uočio kako se pomakla zavesa
na prozoru levo od mene. Ugledao sam lice nekog crnca. Izgledao je kao Džersi Džo Volkot.1 Ustuknuo
sam ka trotoaru. Njen smeh me pratio niz ulicu.
 2

Bio sam u sobi na drugom spratu, preko puta nekog bara. Bar se zvao ’Gengplenk kafe’2 Iz moje sobe
se gledalo pravo u bar. Unutra je bilo surovih lica, zanimljivih lica. Ostajao sam noću u sobi, pio vino i
posmatrao lica u baru, dok mi se novac topio. Danju sam samo šetao naokolo. Satima sam sedeo i buljio u
golubove. Jeo sam samo jednom dnevno, da mi novac potraje što duže. Otkrio sam neki prljavi bife sa
prljavim gazdom, ali dobijao se obilan doručak - kobasica sa pireom - za male pare.
 3

Jednog dana izašao sam na ulicu i po običaju krenuo u skitnju. Bio sam srećan i opušten. Sunce je
bilo baš kako treba. Blago. U vazduhu je vladao mir. Posle stotinak koraka prošao sam pored čoveka koji
je stajao na ulazu neke radnje.
„Ej, lafe!”
Stao sam i okrenuo se.
„Treba li ti posao?”
Vratio sam se. Preko njegovog ramena videla se velika mračna prostorija. Unutra je bio dugačak sto za
kojim su s obe strane stajali muškarci i žene. Držali su čekiće kojima su lupali predmete ispred sebe.
Predmeti su u polumraku izgledali kao školjke. Mirisali su na školjke. Okrenuo sam se i produžio ulicom.
Prisetio sam se kako se otac svake večeri vraćao kući i pričao majci o poslu. Tirada o poslu počela bi
čim bi ušao, nastavljala se za večerom i završavala se u spavaćoj sobi, odakle bi se on u osam sati prodrao:
„Gasi svetlo!” kako bi mogao da se odmori i prikupi snagu za sutrašnji rad. Nije bilo nijedne druge teme
osim posla.
Na uglu me zaustavio drugi čovek.
„Slušaj, prijatelju...”, počeo je.
„Da?”
„Ja sam ratni veteran. Stavljao sam život na kocku za ovu zemlju, ali niko me neće, niko mi ne da
posao. Ne cene ono što sam radio. Gladan sam, daj nešto...”
„Ni ja ne radim.”
„Ne radiš?”
„Čuo si.”
Udaljio sam se. Prešao sam na drugu stranu ulice.
„Lažeš!” dreknuo je. „Radiš ti. Imaš ti posao!”
Nekoliko dana kasnije to sam i tražio.
 4

Čovek za pisaćim stolom imao je slušni aparat, žica mu je visila niz obraz i gubila se u košulji gde se
krila baterija. Kancelarija je bila mračna i udobna. Bio je u iznošenom smeđem odelu, izgužvanoj beloj
košulji i nosio je iskrzanu kravatu. Zvao se Heterklif.
Oglas sam video u lokalnim novinama, a mesto nije bilo daleko od moje sobe.
Potreban ambiciozan mladi čovek okrenut budućnosti. Radno iskustvo nije neophodno. Za početak u
odeljenju isporuke, mogućnost napredovanja.
Čekao sam napolju sa pet-šest mladih ljudi. Svi su se trudili da izgledaju ambiciozno.
Ispunili smo molbe za posao i čekali. Mene su prozvali na kraju.
„Gospodine Kinaski, šta vas je navelo da napustite posao na železnici?”
„Ne vidim nikakvu budućnost u železnici.”
„Oni imaju dobar sindikat, zdravstvenu zaštitu, penzije.”
„U mojim godinama izlišno je misliti na penziju.”
„Zašto ste došli u Nju Orleans?”
„Imao sam previše prijatelja u Los Anđelesu, prijatelja koji su me ometali u karijeri. Hteo sam da
odem nekud gde mogu nesmetano da se posvetim tome.”
„Otkud znamo da ćete se kod nas zadržati?”
„Možda i neću.”
„Zašto?”
„Vaš oglas govori o budućnosti za mladog čoveka. Ako se pokaže da je nema, moraću da odem.”
„Zašto ste neobrijani? Izgubili ste neku opkladu?”
„Nisam još.”
„Niste još?”
„Ne. Kladio sam se sa gazdom da ću i ovakav da nađem posao.”
„U redu, javićemo vam.”
„Nemam telefon.”
„To nije problem, gospodine Kinaski.”
Izašao sam i vratio se u sobu. Onda sam prošao prljavim hodnikom do kupatila i istuširao se vrućom
vodom. Obukao sam se, izašao i kupio flašu vina. Popeo sam se natrag u sobu, seo kraj prozora, pio i
posmatrao ljude u baru preko puta, posmatrao prolaznike. Polako sam pio i ponovo počeo da razmišljam
o revolveru - da to brzo obavim, bez mnogo priče i mozganja. Stvar hrabrosti. Kopkalo me da li je imam.
Popio sam vino, legao u krevet i zaspao. Oko četiri popodne probudilo me kucanje. Momak iz pošte.
Otvorio sam telegram:
G. H. KINASKI. JAVITE SE NA POSAO SUTRA UJUTRO U 8.
R. M. HETERKLIF CO.
 5

To je bila firma za distribuciju časopisa. Stajali smo za dugačkim pultom i proveravali da li se količine
u porudžbinama slažu sa fakturama. Kad bismo potpisali fakturu, pakovali smo robu za otpremu van
grada, ili odvajali časopise na stranu da bi bili isporučeni kombijem po gradu. Posao je bio lak i dosadan,
ali su službenici bili večito uspaničeni. Brinuli su za svoje zaposlenje. Sve je to bio mlađi svet, a nigde nije
bilo poslovođe. Posle nekog vremena dve žene su se posvađale. Nešto oko tih časopisa. Pakovali smo
stripove i nešto se poremetilo na drugoj strani stola. Žene su postajale sve bučnije. „Ej”, rekao sam, „ovi
stripovi nisu vredni čitanja, a kamoli svađe.”
„Kako ti kažeš”, rekla je jedna od njih. „Jasno nam je da je ovaj posao ispod tvog nivoa.”
„Ispod mog nivoa?”
„Vidi ti se po držanju. Misliš da nismo primetili?”
Tada sam prvi put uvideo da nije dovoljno samo raditi svoj posao, moralo se pokazati interesovanje,
čak i ljubav za to.
Radio sam tri-četiri dana, a onda smo u petak primili platu. Dobili smo žute koverte sa zelenim
novčanicama i tačnim iznosom sitnine za svaki sat rada. Prave pare, nikakvi čekovi.
Pred kraj radnog vremena, vozač kombija vratio se nešto ranije. Seo je na hrpu časopisa i pripalio
cigaretu. „Da, Hari”, rekao je jednom radniku, „digli su mi platu. Dobio sam još dva dolara.”
Kad je isteklo radno vreme, kupio sam flašu vina, popeo se u sobu, otpio malo, a onda sišao u
prizemlje i telefonirao u firmu. Telefon je dugo zvonio. Na kraju se javio g. Heterklif.
Još je bio tamo. „Gospodin Heterklif?”
„Da?”
„Ovde Kinaski.”
„Recite, gospodine Kinaski.”
„Hoću dva dolara.”
„Šta?”
„Dva dolara. Vozač kombija ih je dobio.”
„Ali on već dve godine radi kod nas.”
„Treba mi povišica.”
„Mi vam sada plaćamo sedamnaest dolara nedeljno, a vi tražite devetnaest?”
„Tako je. Dajete li ili ne?”
„To zaista ne možemo.”
„Onda vam dajem otkaz.” Okačio sam slušalicu.
 6

U ponedeljak sam bio mamuran. Obrijao sam se i otišao da se javim na jedan oglas. Seo sam naspram
urednika, čoveka u košulji, s tamnim podočnjacima, kao da nedelju dana nije spavao. U prostoriji je bilo
prohladno i mračno. To je bila slovoslagačnica jednog od dva dnevna lista u gradu, onog manjeg. Ljudi su
sedeli za stolovima i radili pod svetlošću stonih lampi.
„Dvanaest dolara nedeljno”, rekao je.
„U redu”, rekao sam. „Prihvatam.”
Radio sam sa malim debelim čovekom koji je imao trbuh nezdravog izgleda. Nosio je staromodan
džepni sat na zlatnom lancu i prsluk, a na glavi zeleni štitnik, imao je debele usne i tamnoputo mesnato
lice. Na licu mu se nije ogledala nikakva radoznalost; izgledalo je kao parče kartona koje je više puta
gužvano pa peglano. Nosio je četvrtaste cipele i žvakao duvan, štrcajući sok u pljuvaonicu pod nogama.
„Gospodin Beldžer”, rekao je o neispavanom čoveku, „grdno se namučio da postavi ove novine na
noge. Dobar čovek. Bankrotirali bismo da nije bilo njega.” Pogledao me. „Ovaj posao obično rade
studenti.”
On je žaba, pomislio sam, to je on.
„Hoću da kažem kako ovaj posao obično daju studentima”, rekao je. „Može da uči dok čeka nalog. Jesi
li ti student?”
„Nisam.”
„Ovaj posao obično rade studenti.”
Vratio sam se u svoju kancelariju i seo. Duž čitave prostorije bili su redovi i redovi metalnih fioka u
kojima su bili klišei za oglase, na cinku. Mnogi od tih klišea su već bezbroj puta korišćeni. Bilo je i raznih
unapred složenih tekstova - imena i firme stalnih mušterija. Debeljko bi dreknuo: „Kinaski!” i ja bih ustao
da vidim koji mu tekst ili oglas trebaju. Često me slao u konkurentske novine da pozajmim neke od
njihovih klišea. I oni su pozajmljivali naša. Bila je to lepa šetnja, a usput sam otkrio lokal u sporednoj ulici
gde je bilo piva za pet centi. Tu me debeli nije mnogo zivkao, pa sam počeo redovno da zalazim. Debelom
je postalo dosadno bez mene. U početku me samo mrko gledao. Onda me jednog dana upitao:
„Gde si bio?”
„Svratio na pivo.”
„Ovo je posao za studenta.”
„Ja nisam student.”
„Moraću da te vratim. Treba mi neko ko je stalno na raspolaganju.”
Debeljko me odveo do Beldžera koji je izgledao umornije nego ikad. „Ovo je posao za studenta,
gospodine Beldžer. Bojim se da ovaj momak ne odgovara. Nama treba student.”
„U redu”, rekao je Beldžer. Debeli se odgegao.
„Šta smo ti dužni”, upitao je Beldžer.
„Pet dana.”
„Dobro, odnesi ovo na blagajnu.”
„Slušajte, Beldžer, taj matori skot je zaista odvratan.”
Beldžer je uzdahnuo. „Isuse, zar misliš da ne znam?”
Sišao sam do blagajne.
 7

Još smo bili u Luizijani. Pred nama je bila duga vožnja kroz Teksas. Dali su nam konzerve sa hranom,
ali bez otvarača. Smestio sam svoje konzerve na pod i legao na drvenu klupu. Ostali su sedeli u prednjem
delu vagona, svi zajedno, razgovarali su i smejali se. Sklopio sam oči.
Posle desetak minuta osetio sam prašinu kako se diže kroz praznine na klupi. Neka bajata prašina,
kao iz mrtvačkog sanduka, bazdila je na smrt, na nešto davno mrtvo. Ušla mi je u nozdrve, zašla u obrve,
gotovo mi napunila usta. Onda sam začuo neko teško dahtanje. Kroz pukotine sam video čoveka kako
čuči iza klupe i duva mi prašinu u lice. Seo sam. Čovek je izbauljao i pobegao ka prednjem delu vagona.
Obrisao sam lice i zagledao se u njega. Nisam mogao da poverujem. „Ako dođe ovamo, morate da skočite
za mene”, čuo sam ga. „Obećajte mi...”
Grupa je gledala u mene. Ponovo sam legao na klupu. Čuo sam ih kako govore: „Šta ga muči?” „Šta
umišlja?” „Ni sa kim ne priča.” „Stalno sedi sam.”
„Sredićemo skota napolju na šinama.”
„Misliš da možeš da ga središ, Pole? Izgleda mi da je lud.”
„Ako ne mogu ja, ima ko može. Naješće se on govana, blago nama.”
Posle nekog vremena otišao sam u prednji deo vagona da pijem vode. Kad sam prošao pored njih,
ućutali su. Nemo su me posmatrali dok sam pio vodu iz čaše. Kad sam se okrenuo i otišao natrag na svoje
mesto, nastavili su priču.
Voz je često stajao, i noću i danju. Na svakoj stanici gde je bilo malo zelenila i gradić u blizini, poneko
bi iskočio napolje.
„Ej, gde su nestali Kolins i Martinez?”
Poslovođa bi izvadio notes i precrtao njihova imena.
„Ko si ti?” upitao me.
„Kinaski.”
„Ostaješ sa nama?”
„Treba mi posao.”
„U redu”, rekao je i udaljio se.
U El Pasu poslovođa je prošao i rekao nam da presedamo u drugi voz. Dobili smo bonove za noćenje u
obližnjem hotelu i obrok u lokalnom kafeu, kao i uputstva kako ćemo se, kada i gde ukrcati na sledeći
voz.
Čekao sam ispred kafea dok su ljudi jeli, i ušao kad su izlazili čačkajući zube i razgovarajući.
„Skenjaćemo kurvinog sina!”
„Čoveče, baš mrzim tog ružnog skota!”
Ušao sam i naručio hamburger s lukom i pasuljem. Nije bilo putera za hleb, ali je kafa bila dobra. Kad
sam izašao, nije ih više bilo. Neki klošar je išao prema meni. Dao sam mu bon za noćenje u hotelu.
Te noći spavao sam u parku. Činilo se bezbednije. Bio sam umoran, tako da mi tvrda klupa uopšte nije
smetala. Zaspao sam.
Posle nekog vremena probudilo me nešto kao urlik. Pojma nisam imao da aligatori urliču. Tačnije,
urlik je bio pomešan sa uzrujanim dahtanjem i šištanjem. Čuo sam i škljocanje čeljusti. Pijani mornar
stajao je usred jezerceta i držao aligatora za rep. Stvor je uzaludno pokušavao da se izvije i dočepa
mornara. Čeljusti su bile grozomorne, ali vrlo spore i nekontrolisane. Drugi mornar je stajao sa devojkom,
gledali su i smejali se. Onda je taj mornar poljubio devojku, pa su otišli i ostavili prvog mornara da se bori
s aligatorom...
Drugi put me probudilo sunce. Košulja mi je bila vrela. Samo što nije pekla. Mornar je nestao, kao i
aligator. Na jednoj klupi sedela je devojka sa dva mladića. I oni su očigledno prespavali noć u parku.
Jedan od mladića je ustao.
„Miki”, rekla je devojka, „skočio ti!”
Smejali su se.
„Koliko nam je para ostalo?”
Prekopali su džepove. Imali su deset centi.
„I šta ćemo sad?”
„Ne znam. Da hodamo.”
Posmatrao sam kako odlaze iz parka u grad.
 8

Kada je voz stigao u Los Anđeles, dobili smo dva-tri dana voljno. Opet su nam dali bonove za hotel i
hranu. Dao sam bonove za noćenje prvoj skitnici. Dok sam tražio kafe u kome ću utrošiti bonove za
hranu, našao sam se iza dvojice likova iz voza. Ubrzao sam korake dok ih nisam sustigao.
„Kako ste, šmekeri?” rekao sam.
„O, sve je u redu, nema greške.”
„Jeste li sigurni? Ništa vas ne muči?”
„Ne, sve je u redu.”
Prošao sam ih i pronašao neki kafe. Služili su pivo, pa sam zamenio bonove za pivo. Tu je sedela čitava
ekipa iz voza. Kad sam popio bonove, ostalo mi je taman toliko sitnine za tramvaj do kuće mojih roditelja.
 9

Majka je vrisnula kad je otvorila vrata.

„Sine! Jesi li to ti, sine?”
„Spava mi se.”
„Tvoja soba te uvek čeka.”
Otišao sam u sobu, svukao se i legao u krevet. Majka me probudila oko šest popodne.
„Došao je otac.”
Ustao sam i obukao se. Večera je bila na stolu kad sam izašao iz sobe.
Moj otac je bio krupan čovek, viši od mene, smeđih očiju; moje su zelene. Imao je preveliki nos i
upadljive uši. Uši kao da su htele da mu odskoče sa glave.
„Slušaj”, rekao je, „ako ostaješ, naplatiću ti sobu i hranu, plus pranje veša. Kad nađeš posao, to će ti se
odbijati od plate dok sve ne isplatiš.”
Jeli smo bez reči.
 10

Majka je našla posao. Trebalo je da počne ujutru. Tako sam ostao sam u kući. Posle doručka, kad su
roditelji otišli na svoje poslove, svukao sam se i vratio se u krevet. Izdrkao sam, a onda sam u jednoj staroj
školskoj svesci sastavljao red letenja aviona koji su preletali iznad kuće. Ukrasio sam red letenja sa
nekoliko zgodnih skarednih crteža. Znao sam da će mi otac obračunati krvoločne sume za sobu, hranu i
pranje veša i da će me obavezno prijaviti kao izdržavano lice da bi sebi smanjio porez, ali nisam nešto
žudeo da nađem posao.
Dok sam se tako izležavao, javio mi se neki čudan osećaj u glavi. Kao da mi je glava od pamuka, ili kao
da je mali balon ispunjen vazduhom. Jasno sam osećao prostor u glavi. Nisam to mogao da shvatim. Ali
ubrzo sam prestao da mislim o tome. Lepo mi je bilo, ništa me nije mučilo. Slušao sam klasičnu muziku i
pušio očeve cigarete.
Ustao sam i prešao u dnevnu sobu. U kući preko puta bila je mlada žena. Na sebi je imala kratku
tesnu smeđu haljinicu. Sedela je na stepenicama. Lepo sam video šta ima ispod haljine. Posmatrao sam je
iza zavesa, gledao joj pod haljinu. Uzbudio sam se. Na kraju sam ponovo izdrkao. Okupao sam se, obukao
i zaseo malo, popušivši još nekoliko cigareta. Oko pet popodne sam izašao iz kuće i šetao skoro sat
vremena.
Kad sam se vratio, roditelji su bili kod kuće. Večera samo što nije bila na stolu. Otišao sam u svoju
sobu i čekao da me pozovu. Pozvali su me. Ušao sam u trpezariju.
„I”, rekao je otac, „jesi li našao posao?”
„Ne.”
„Slušaj, svako ko hoće da radi može da nađe posao.”
„Moguće.”
„Ne mogu da verujem da si mi sin. Nemaš nikakve ambicije, ni trunke elana. Kako ćeš, jebi ga,
preživeti u ovom svetu?”
Strpao je gomilu graška u usta i ponovo progovorio: „Šta znači taj duvanski dim ovde? Fuj! Morao sam
da pootvaram sve prozore! Vazduh je bio plav! ”
 11

Kad su sledećeg dana otišli, vratio sam se još malo u krevet. Onda sam ustao, otišao u dnevnu sobu i
pogledao iza zavese. Mlada domaćica je opet sedela na stepenicama preko puta. Na sebi je imala drugu, još
jebozovniju haljinu. Dugo sam je gledao. Onda sam izdrkao polako i natenane.
Okupao sam se i obukao. U kuhinji sam našao neke prazne flaše i pokupio kauciju u dućanu.
Pronašao sam bar na aveniji, ušao i naručio čašu piva. Unutra je bilo mnogo pijanaca koji su slušali džu-
boks, bučno razgovarali i smejali se. S vremena na vreme, ispred mene bi se pojavila nova čaša piva. Neko
me častio. Pio sam. Počeo sam da razgovaram sa ljudima.
Onda sam pogledao napolje. Bilo je veče, gotovo mrak. Pivo je i dalje stizalo. Debela žena koja je držala
bar i njen tip bili su zaista ljubazni.
U jednom trenutku izašao sam da se mlatim s nekim. Nije bila neka tuča. Obojica smo bili odvaljeni
od pića, a na parkingu je bilo mnogo velikih rupa koje su otežavale rad nogu. Na kraju smo odustali...
Probudio sam se mnogo kasnije, u crvenom tapaciranom separeu. Ustao sam i pogledao oko sebe.
Nigde nikog. Na satu je bilo 3 i 15. Pokušao sam da otvorim vrata, ali bila su zaključana. Prošao sam iza
šanka i uzeo flašu piva, otvorio je i seo. Onda sam uzeo cigaru i kesu čipsa. Popio sam pivo, ustao i našao
flašu votke i flašu viskija, i ponovo seo. Mešao sam ih sa vodom, pušio cigare i jeo šunku, čips i kuvana
jaja.
Pio sam do pet. Onda sam počistio šank, sve sam lepo sklonio, otišao do vrata i otključao ih. Kad sam
izašao na ulicu, ugledao sam kako prilaze patrolna kola. Polako su vozila iza mene.
Na uglu su stali pored mene. Policajac je proturio glavu kroz prozor. „Ej, momak!”
Farovi su mi tukli pravo u lice.
„Šta radiš?”
„Idem kući.”
„Živiš u kraju?”
„Da.”
„Gde?”
„2122 Longvud avenija.”
„Šta si radio u onom baru?”
„Ja sam čistač.”
„Ko je vlasnik bara?”
„Dama koju zovu Biser.”
„Ulazi.”
Ušao sam u kola.
„Pokaži nam gde stanuješ.”
Dovezli su me do kuće.
„Izađi sad i zvoni.”
Prišao sam kući, popeo se uz stepenice i zazvonio. Niko se nije pojavio.
Ponovo sam zvonio, više puta. Najzad su se vrata otvorila. Otac i majka stajali su u pidžami i spavaćici.
 „Ti si pijan!” dreknuo je otac.
„Da.”
„Otkud ti pare za piće? Ti nemaš para!”
„Naći ću posao.”
„Ti si pijan! Pijan si! Moj sin je pijanac! Moj sin je odvratni pijanac!”
Kosa na očevoj glavi štrčala je u suludim čupercima. Obrve su mu išle na sve strane, lice mu je bilo
podbulo i crveno od spavanja.
„Ponašaš se kao da sam ubio nekog.”
„Isto sranje!”
„E, jebi ga...”
Najednom sam povratio na njihov persijski ćilim Drvo života. Majka je kriknula. Otac je nasrnuo na
mene.
„Znaš li šta radimo sa kerom kad se posere na tepih?”
„Da.”
Dočepao me za vrat na potiljku. Potiskivao me naniže, nateravši me da se presamitim.
Hteo je da me baci na kolena.
„Pokazaću ja tebi.”
„Nemoj...”
Lice mi je bilo skoro u bljuvotini.
„Pokazaću ja tebi što radimo sa psima!”
Uspravio sam se s poda pesnicom. Pun pogodak. Oteturao se preko čitave sobe i seo na kauč. Prišao
sam mu.
„Diži se!”
Sedeo je. Čuo sam majku.
„Oca si udario! Oca si udario! Oca si udario!”
Vrištala je i zaparala mi noktima jednu stranu lica.
„Diži se”, rekao sam ocu.
„Oca si udario!”
Ponovo mi je izgrebala lice. Okrenuo sam se ka njoj. Zahvatila mi je noktima i drugu stranu lica. Krv
mi je curila niz vrat, kvasila mi košulju, pantalone, cipele, ćilim. Spustila je ruke i blenula u mene.
„Jesi li završila?”
Ćutala je. Otišao sam u svoju sobu, misleći: bolje da nađem neki posao.
 12

Ostao sam u sobi sve dok nisu otišli. Onda sam uzeo novine i okrenuo oglase za posao. Lice me je
bolelo; još mi je bilo muka. Zaokružio sam neke oglase, obrijao se, uzeo dva-tri aspirina, obukao se i
otišao do bulevara. Isturio sam palac. Automobili su prolazili. Onda se jedan zaustavio. Ušao sam.
„Henk!”
To je bio jedan stari drugar, Timi Hanter. Išli smo zajedno u Gradski koledž.
„Šta radiš, Henk?”
„Tražim posao.”
„Ja sad idem na fakultet. Šta ti je to po licu?”
„Ženski nokti.”
„Je l’?”
„Aha. Timi, moram da popijem nešto.”
Timi je parkirao kod prvog bara. Ušli smo i on je naručio dve flaše piva.
„Kakav posao tražiš?”
„Magacioner, kurir, čistač.”
„Slušaj, kod kuće imam nešto para. Znam odličan bar u Inglvudu. Mogli bismo da ga obiđemo.”
Živeo je s majkom. Ušli smo, a stara dama je pogledala preko novina i rekla mi:
„Henk, nemoj da mi napiješ Timija.” „Kako ste, gospođo Hanter?”
„Kad ste prošli put izašli zajedno, obojica ste završili u zatvoru.” Timi je ostavio knjige u sobi i vratio
se. „Idemo”, rekao je.
Lokal je bio u havajskom stilu, prepun. Jedan čovek je govorio u telefon: „Nađite nekog da dođe po
kamion. Ja sam suviše pijan da vozim. Da, znam da sam izgubio jebeni posao, ali dođite više po taj
kamion!”
Timi je plaćao, obojica smo pili. Normalno je pričao. Mlada plavuša je povremeno gledala u nas i
pokazivala mi noge. Timi nije zatvarao usta. Pričao je o Gradskom koledžu: kako smo držali flaše vina u
kasetama; o Popofu i njegovim drvenim pištoljima; o Popofu i njegovim pravim pištoljima; o tome kako
smo pucali u dno čamca kad smo bili u Vestlejk parku i potopili ga; o studentskom štrajku u fiskulturnoj
sali...
Piće je i dalje stizalo. Plavuša je otišla s nekim drugim. Džu-boks je svirao. Timi je i dalje pričao.
Smrkavalo se. Bili smo pijani, hodali smo ulicom i tražili neki drugi bar. Bilo je 10 sati uveče. Jedva smo
stajali. Ulica je bila puna automobila.
„Slušaj, Timi, mogli bismo da odmorimo malo.”
Video sam je. Mrtvačnicu, palatu u kolonijalnom stilu, osvetljenu reflektorima, i široke bele stepenice
koje su vodile do trema.
Timi i ja smo se popeli do sredine stepeništa. Pažljivo sam ispružio Timija na jednu stepenicu.
Poravnao sam mu noge i lepo mu složio ruke uz bokove. Onda sam se i ja opružio u sličnom položaju na
stepenici ispod Timija.
 13

Probudio sam se u nekoj prostoriji. Bio sam sam. Svanjivalo je. Bilo je hladno. Bio sam u košulji.
Pokušao sam da razmislim. Ustao sam sa tvrde klupe i prišao prozoru. Na njemu je bila rešetka. Gledao je
na Tihi okean. (Ko zna kako sam se stvorio u Malibuu.) Posle sat vremena došao je čuvar, treskajući
metalnim posuđem i tacnama. Proturio mi je doručak. Seo sam i jeo, osluškujući okean.
Posle četrdeset pet minuta izveli su me iz ćelije. Grupa ljudi stajala je s lisicama na rukama, vezana
dugačkim lancem. Otišao sam na kraj reda i ispružio ruke. Čuvar je rekao: „Ne ti!” Dobio sam svojeručan
par lisica. Dva policajca su me smestila u patrolna kola, pa smo se odvezli.
Stigli smo u Kalver Siti i parkirali se iza zgrade suda. Jedan policajac je izašao sa mnom. Ušli smo na
sporedni ulaz i seli u prvi red sudnice. Skinuo mi je lisice. Nigde nisam video Timija. Kao i obično, dugo
smo čekali sudiju. Moj slučaj je bio drugi.
„Okrivljeni ste za javno opijanje i blokadu saobraćaja. Deset dana zatvora ili trideset dolara!”
Priznao sam krivicu, mada nisam znao šta mu znači ta blokada saobraćaja. Policajac me poveo niz
stepenice i smestio na zadnje sedište patrolnih kola.
„Dobro si prošao”, rekao je. „Vas dvojica ste blokirali saobraćaj čitav kilometar. Najgori zastoj u istoriji
Inglvuda.”
Onda me vozio u losanđeleski okružni zatvor.
 14

Te noći, otac je stigao sa trideset dolara. Kad smo izlazili, oči su mu bile vlažne.
„Obrukao si majku i mene”, rekao je. Izgleda da su znali jednog od policajaca koji ga je pitao:
„Gospodine Kinaski, otkud vaš sin ovde?”
„Kakva sramota. Da ne poveruješ, moj sin u zatvoru!”
Otišli smo do njegovih kola i ušli. Krenuo je. I dalje je kukao: „Dovoljno je loše što nećeš da služiš
domovini u ratu...”
„Psiholog je rekao da nisam spreman.”
„E moj sine, da nije bilo Prvog svetskog rata ja nikad ne bih upoznao tvoju majku i ti se nikad ne bi
rodio.”
„Imaš li cigaretu?”
„A sad si još dospeo u zatvor! Ovako nešto moglo bi da ubije tvoju majku.”
Prolazili smo pored nekih jeftinih barova na donjem Brodveju.
„Aj’ da svratimo na piće.”
„Šta? Ti bi se usudio da piješ, a tek si pušten iz zatvora zbog pijanstva?”
„Tada je piće najpotrebnije.”
„Nikada nemoj da kažeš majci kako si hteo piće odmah po izlasku iz zatvora”, upozorio me.
„A i nešto bih naguzio.”
„Šta?”
„Rekao sam da bih naguzio nešto.”
Samo što nije prošao kroz crveno svetlo. Vozili smo se dalje u tišini.
„Uzgred”, na kraju je rekao, „tebi je valjda jasno da će ti novčana kazna uvećati račun za sobu, hranu i
pranje veša?”
 15

Dobio sam posao u skladištu autodelova blizu ulice Flauer. Poslovođa je bio visok ružan čovek bez
dupeta. Uvek bi me obavestio kad pojebe svoju ženu prethodne noći.
„Jebao sam ženu noćas. Uzmi prvo ovu porudžbinu Braće Vilijams.”
„Nestalo nam je K-3 spojnica.”
„Naruči ih.”
Udario sam žig na narudžbenicu i fakturu.
„Jebao sam ženu noćas.”
Oblepio sam paket za Braću Vilijams, stavio etiketu, izmerio ga i prilepio marke.
„I uopšte nije bilo loše.”
Imao je riđe brkove i kosu i nije imao dupe.
„Pišala je dok je svršavala.”
 16

Moj račun za sobu, hranu, pranje veša, itd. toliko je u međuvremenu narastao da mi je trebalo
nekoliko plata da ga podmirim. Odmah sam se iselio posle toga. Nisam mogao da priuštim tako visoke
troškove stanovanja kod roditelja.
Našao sam sobu u blizini posla. Selidba nije bila problem. Jedva da sam napunio pola kofera.
Mama Strejder mi je bila gazdarica, farbana crvenokosa, dobro građena, sa mnogo zlatnih zuba i
matorim dečkom. Pozvala me u kuhinju prvog jutra i rekla da će mi dati viski ako joj nahranim piliće u
dvorištu. Nahranio sam ih i onda zaseo u kuhinju, pijući sa Mamom i njenim dečkom koji se zvao Al.
Kasnio sam sat vremena na posao.
Druge noći, neko je kucnuo na moja vrata. Bila je to debela žena, stara oko četrdeset godina. Držala je
bocu vina. „Živim tu do tebe, zovem se Marta. Čujem kako stalno slušaš tu dobru muziku, pa sam mislila
da bi mogao da popiješ nešto.”
Marta je ušla u sobu. Bila je u širokom zelenom penjoaru, i posle dva-tri vina počela je da mi pokazuje
noge.
„Imam dobre noge.”
„Palim se na noge.”
„Gledaj malo više.”
Noge su joj bile veoma bele, debele, mlohave, s nabreklim ljubičastim venama. Marta mi je odvojila
svoju priču.
Bila je kurva. Ordinirala je po barovima. Glavni izvor prihoda bio je vlasnik robne kuće. „On mi daje
pare. Uđem u njegovu robnu kuću i uzmem šta god želim. Prodavci me ništa ne pitaju. Rekao im je da
me ne diraju. On ne bi voleo da njegova žena sazna kako se bolje jebem od nje.”
Marta je ustala i uključila radio. Glasno. „Dobro igram”, rekla je. „Gledaj kako igram!”
Vrtela se u svom zelenom šatoru, dižući noge. Nije me napalila. Ubrzo je zadigla penjoar do pojasa i
mrdala mi guzicom u lice. Na desnom guzu ružičastih gaća bila je velika rupa. Penjoar je spao i ostala je u
gaćama. Onda su se i gaće našle na podu, i samo je mešala dupetom. Trougao dlaka na pizdi bio je gotovo
skriven njenim otromboljenim, poskakujućim trbuhom.
Maskara joj se topila od znoja. Oči su joj se najednom skupile. Sedeo sam na ivici kreveta. Skočila je
na mene pre nego što sam stigao da se pomerim. Njena otvorena usta bila su na mojim. Vonjalo je na
pljuvačku i luk i bajato vino i, kako sam uobrazio, na spermu četiri stotine muškaraca. Rinula mi je jezik
u usta. Bio je sav slinav, zagrcnuo sam se i odgurnuo je. Pala je na kolena, otvorila mi šlic i moja mekana
kita se za tren oka našla u njenim ustima. Sisala je, nabadajući glavom. Marta je imala žutu mašnicu u
kratkoj sedoj kosi. Na vratu i obrazima rasle su joj bradavice i krupni smeđi mladeži.
Penis mi je nabubrio; zastenjala je i ujela me. Kriknuo sam, zgrabio je za kosu i odvojio je. Stajao sam
nasred sobe, ranjen i isprepadan. Na radiju su svirali Malerovu simfoniju. Pre nego što sam se stigao da se
pomerim, bila je na kolenima i ponovo se okomila na mene. Nemilosrdno me uhvatila šakama za muda.
Usta su joj se otvorila, imala me; njena glava je skakala, sisala, trzala se. Cimnuvši me svom snagom za
jaja, bacila me na pod i samo što mi nije pregrizla kitu. Dok se na radiju čuo Maler, pratilo ga je bučno
sisanje i mljackanje. Osetio sam se kao da me proždire neka neumoljiva zver. Kita mi se digla, prekrivena
pljuvačkom i krvlju. To ju je raspomamilo. Bilo je kao da me živog jede.
 Ako svršim, očajnički sam pomislio, nikad to sebi neću oprostiti.
Pokušao sam da je povučem za kosu i odvojim je, ali ponovo se dočepala mojih jaja i stegla ih bez
milosti. Zubima mi je testerisala penis po sredini, kao da hoće da me prepolovi. Kriknuo sam, ispustio
njenu kosu, pao na leđa. Glava joj je i dalje mahnito nabadala. Bio sam siguran da se sisanje čuje u čitavoj
zgradi.
„NE!” viknuo sam.
Terala je dalje, obuzeta neljudskom pomamom. Počeo sam da svršavam. Bilo je kao da isisava utrobu
ulovljene zmije. Njena pomama bila je pomešana s ludilom; gutala je spermu, grgljajući njom u grlu.
Sisala je dalje.
„Marta! Prekini! Gotovo je!”
Ali ništa nije vredelo. Kao da se pretvorila u ogromna proždiruća usta. Samo je sisala, dok joj se glava
cimala gore-dole. Terala je sve dalje i dalje. „NE!” ponovo sam dreknuo...
Ovog puta me usisala kao frape od vanile na slamku.
Obeznanio sam se. Ona je ustala i počela da se oblači. Pevala je.

„Kad ti mala u Njujorku kaže laku noć

jutro je već svanulo

laku noć, ljubavi,

jutro je već svanulo

laku noć, ljubavi,

mlekar se već kući vraća...”

Jedva sam se uspravio, stežući sa obe ruke prednji deo pantalona, i onda iskopao novčanik. Izvadio
sam pet dolara i dao joj. Uzela je novčanicu, gurnula je među sise, još jednom me nestašno ćapila za jaja,
stisnula ih, pustila, i u taktu valcera izašla iz sobe.
 17

Radio sam dok nisam uštedeo za autobusku kartu do nekog drugog mesta, plus nekoliko dolara kad
tamo stignem. Dao sam otkaz, izvadio mapu Sjedinjenih Država i pregledao je. Odlučio sam se za Njujork.
U kofera sam poneo pet polulitarskih flaša viskija. Kad god bi u autobusu neko seo pored mene i
počeo da govori, izvadio bih flašu i solidno cimao iz nje. Stigao sam tamo.
Autobuska stanica u Njujorku bila je pored Tajms Skvera. Izašao sam na ulicu s mojim starim
koferom. Bilo je veče. Ljudi su vrveli iz podzemne železnice. Kao insekti, bezlični, ludi, srljali su na mene
i oko mene. Gurali su jedni drage, uz neke odvratne glasove.
Povukao sam se u neku kapiju i dokrajčio poslednju flašu.
Onda sam produžio, gurao se, laktao, sve dok nisam video natpis da izdaju sobe na Trećoj aveniji.
Pansion je vodila neka stara Jevrejka.
„Treba mi soba”, rekao sam joj.
„Tebi, sinko, treba dobro odelo.”
„Nemam para.”
„Imam dobro odelo, jako povoljno. Moj muž ima krojačku radnju preko puta. Hodi sa
mnom.”
Platio sam za sobu, odneo kofer gore. Onda sam pošao s njom tamo.
„Hermane, pokaži ovom dečku odelo.”
„A, to je mnogo lepo odelo.” Herman ga je izneo; tamnoplavo, prilično ofucano.
„Nešto je malo.”
„Ne, ne, odlično pasuje.”
Prošao je sa odelom iza tezge. „Evo. Probaj sako.” Herman mi je pomogao da ga navučem. „Vidiš?
Pasuje... Hoćeš li da probaš pantalone?” Držao je pantalone ispred mene, od pojasa do stopala.
„Nema potrebe.”
„Deset dolara.”
„Nemam.”
„Sedam dolara.”
Dao sam Hermanu sedam dolara i poneo odelo u sobu. Izašao sam po flašu vina. Kad sam se vratio,
zaključao sam vrata, svukao se i spremio se da se prvi put posle dužeg vremena pošteno naspavam.
Legao sam i otvorio flašu, sabio jastuk u tvrdu masu ispod leđa, duboko udahnuo, i zaseo u mraku
gledajući kroz prozor. Posle punih pet dana konačno sam bio sam. Ja sam čovek koji cveta u samoći; bez
nje sam kao neko drugi bez hrane i vode. Bez samoće sam svakog dana slabio. Nisam se ponosio svojom
samoćom, ali zavisio sam od nje. Mrak u sobi bio mi je kao svetlost sunca. Otpio sam malo vina.
Iznenada je sobu preplavila svetlost. Razlegla se tutnjava i kloparanje. Nadzemna železnica prolazila je
u nivou mog prozora. Voz se zaustavio. Gledao sam u niz njujorških lica kako bulje u mene. Voz je stajao
neko vreme, zatim polako krenuo. Bio je mrak. Onda je sobu opet preplavila svetlost. Ponovo sam gledao
u lica. Bilo je kao vizija pakla koja se ponavlja i ponavlja. Svaki novi voz pun lica bio je sve ružniji,
dementniji i okrutniji od prethodnog. Pio sam vino.
 Nastavilo se: mrak pa svetlost; svetlost pa mrak. Popio sam vino i izašao da kupim još. Vratio sam se,
svukao se i legao u krevet. Lica su i dalje stizala i odlazila; osećao sam da je to vizija. Dolazilo mi je na
stotine đavola koje ni Satana lično ne može da podnese. Pio sam još vina.
Na kraju sam ustao i izvadio svoje novo odelo iz plakara. Navukao sam sako. Bio je veoma tesan.
Činilo se da je manji nego u krojačkoj radnji. Najednom je nešto počelo da se para. Sako se rasparao
posred leđa. Skinuo sam ono što je ostalo od sakoa. Ostale su mi bar pantalone. Jedva sam proturio noge
kroz nogavice. Na šlicu su bila dugmeta; dok sam ih zakopčavao, čuo sam paranje. Opipao sam dupe i
napipao gaće.
 18

Šetao sam četiri-pet dana naokolo. Onda sam dva dana bio pijan. Iselio sam se iz sobe i prešao u
Grinič Vilidž. Jednog dana pročitao sam u rubrici Voltera Vinčela da je O’Henri sve svoje tekstove pisao za
stolom u nekom čuvenom baru gde svraćaju pisci. Pronašao sam bar i ušao tražeći - šta?
Bilo je podne. Bio sam jedini gost, ma šta Vinčel pisao. Stajao sam sam pred velikim ogledalom,
šankom i barmenom.
„Žao mi je, gospodine, ali ne možemo da vas uslužimo.”
Zanemeo sam. Čekao sam da mi objasni.
„Pijani ste.”
Verovatno sam bio mamuran, ali punih dvanaest sati ništa nisam popio. Promumlao sam nešto na
račun O’Henrija i izašao.
 19

Izgledalo je kao napuštena radnja. U izlogu je stajao napis: Potreban radnik. Ušao sam. Čovek sa
tankim brčićima mi se nasmešio. „Sedite!” Dao mi je olovku i formular. Popunio sam formular.
„A? Koledž?”
„Nije baš.”
„Mi radimo reklame.”
„O?”
„Ne zanima vas?”
„Pa, vidite, ja slikam. Slikar, razumete? Ponestalo mi je para. Nikako da nešto prodam.”
„Dosta je takvih ovde.”
„Ni ja ih ne volim.”
„Živnite! Možda postanete slavni kad umrete.”
Onda mi je rekao da se za početak radi noću, ali da uvek postoji mogućnost napredovanja u poslu.
Rekao sam mu da volim noćni rad. Rekao je da bih mogao da počnem u podzemnoj železnici.
 20

Čekala su me dva starija tipa. Našao sam ih u podzemnoj, tamo gde stoje prazni vagoni. Dali su mi
hrpu kartonskih postera i neku metalnu spravicu nalik na otvarač za konzerve. Svi smo se popeli u jedan
vagon.
„Gledaj me”, rekao je jedan od njih.
Skočio je na prašnjava sedišta i hodao po njima, kidajući stare postere svojim otvaračem za konzerve.
Znači tako se to radi, pomislio sam. Ljudi ih postavljaju tamo.
Svaki poster je bio pričvršćen sa dve metalne trake koje je trebalo skinuti da bi se postavio novi. Trake
su bile čvrsto zategnute i vijugale su, prateći konture zidova.
Pustili su me da probam. Metalne trake su odolevale mojim naporima. Ni da mrdnu. Njihove oštre
ivice sekle su mi šake. Počeo sam da krvarim. Svaki poster koji se izvadi trebalo je zameniti novim. Za
svaki je trebala čitava večnost. Poslu nikad kraja.
„Njujork je prepun zelenih buba”, rekao je posle nekog vremena jedan od njih.
„Je l’?”
„Aha. Ti si nov u Njujorku?”
„Da.”
„Ne znaš da svi Njujorčani imaju zelene bube?”
„Ne.”
„Aha. Žena je htela da se jebemo noćas. Ali rekao sam joj: ‘Ne, dušo, ništa od toga’.” „Je l’?”
„Aha. Rekao sam joj da ću da je karam ako mi da pet dolara. Treba pet dolara šnicli da bi ti skočio.”
„Pa je 1’ dala pet dolara?”
„Jok. Ponudila mi konzervu Kembelove supe od pečuraka.”
Radili smo do kraja vagona. Njih dvojica su izašli i krenuli ka sledećem vagonu, dvadesetak metara
odatle. Nalazili smo se na deset metara iznad tla od koga nas delila samo pruga i pragovi po kojima smo
hodali. Video sam da nije nikakav problem da propadneš između pragova i tresneš dole.
Izašao sam iz vagona i polako stupao s praga na prag, sa otvaračem za konzerve u jednoj ruci i
posterima u drugoj. Na susednoj pruzi stao je voz pun putnika; njegova svetla su mi pokazivala put.
Voz je krenuo; ostao sam u totalnom mraku. Nisam više video ni pragove ni praznine između njih.
Čekao sam.
Ona dvojica su vikala iz vagona: „Ajde više! Požuri! Imamo još mnogo posla!”
„Čekajte! Ništa ne vidim!”
Oči su mi se postepeno privikavale. Korak po korak, polako sam hodao dalje. Kad sam se najzad popeo
u vagon, ostavio sam postere na pod i seo. Noge su mi klecale. „Šta ti je?”
„Ne znam.”
„Šta se desilo?”
„Ovde čovek može i da pogine.”
„Niko još nije pao.”
 „Sve mi se čini da sam ja taj.”
„Sve je to samo u glavi.”
„Znam. Kako se izlazi odavde?”
„Eno tamo su ti stepenice. Ali moraš da pređeš gomilu šina, moraš da pripaziš na vozove.”
„Znam.”
„I ne staj na treću šinu.”
„Šta je to?”
„Struja. To je zlatna šina. Izgleda kao zlato. Videćeš je.”
Sišao sam na prugu i krenuo preko šina. Oni su me gledali. Naišao sam na zlatnu šinu. Visoko sam je
prekoračio.
Onda sam se upola sjurio, a upola se skotrljao niz stepenice. Na drugoj strani ulice bio je neki bar.
 21

Radno vreme u fabrici pasjeg keksa bilo je od pola pet popodne do jedan noću.
Dali su mi prljavu belu kecelju i debele platnene rukavice. Bile su nagorele i pune rupa. Kroz rupe su
mi virili prsti. Uputstva sam dobio od bezubog kepeca sa mrenom na levom oku; mrena je bila
zelenkastobela, s paučinastim plavim nitima.
Devetnaest godina je radio taj posao.
Stao sam na svoje mesto. Začula se pištaljka i mašinerija stupila u akciju. Pasji keks je krenuo. Testo je
oblikovano i onda izlazilo na teške metalne rešetke sa gvozdenim ivicama.
Dohvatio sam rešetku i stavio je u peć iza sebe. Okrenuo sam se. Tu je već bila druga rešetka. Nije bilo
šanse da ih usporiš. Stale bi samo kad bi nešto zapelo u mašineriji. To se nije često dešavalo. Kad se desi,
Kepec bi odmah otklonio kvar.
Plamen u peći peo se po pet metara u visinu. Unutrašnjost peći bila je kao ogroman točak sa
kabinama u luna-parku. Svaka lopata primala je dvanaest rešetaka. Kad bi čovek uz peć (ja) napunio
jednu lopatu, šutnuo bi polugu koja bi okrenula točak za jedan zub, i spustila bi se nova prazna lopata.
Rešetke su bile teške. Kičma je pucala od njih. Kad bi mislio da ćeš tako raditi osam sati, dižući na
stotine rešetaka, nikad ne bi izdržao. Zeleni keks, crveni keks, žuti keks, braon keks, ljubičasti keks, plavi
keks, vitaminski keks, biljni keks.
Na takvim poslovima ljudi se zamore. Stignu do iznurenosti koja prevazilazi umor. Govore sumanute,
lucidne stvari. Sluđen, psovao sam, izvaljivao gluposti i pevao. Pakao kipti od smeha. Čak sam i Kepeca
zasmejavao.
Radio sam nekoliko nedelja. Svakog dana dolazio sam pijan na posao. To se nije gledalo; radio sam
posao koji niko drugi nije hteo. Posle sat vremena uz peć bio sam trezan. Ruke su mi bile pune žuljeva i
opekotina. Svakog dana sedeo sam u sobi i bušio žuljeve čiodama koje bih prethodno sterilizovao šibicom.
Jednog dana bio sam pijaniji nego inače. Odbio sam da radim. „Dosta mi je”, rekao sam.
Kepec se traumirao. „Ali kako da odradimo posao, Kinaski?”
„Ah.”
„Radite bar još jednu noć!”
Stegao sam mu glavu u kragnu i stisnuo je; uši su mu pocrvenele.
„Skote mali”, rekao sam.
Onda sam ga pustio.
 22

Kad sam stigao u Filadelfiju našao sam sobu i platio nedelju dana unapred. Najbliži bar bio je star
pedeset godina. Osećao se poluvekovni vonj mokraće, govana i bljuvotina kako probija kroz pod iz klozeta
u podrumu.
Bilo je pola pet popodne. Dva čoveka tukla su se nasred bara.
Tip desno od mene rekao je da se zove Deni. Onaj sleva rekao je da se zove Džim.
Deniju je iz usta visila upaljena cigareta. Proletela je prazna pivska flaša, baš pored njegovog nosa i
cigarete. Nije se pomerio niti se osvrnuo, samo je otresao pepeo sa cigarete u pepeljaru. „Malo je falilo,
kurvin sine! Probaj opet pa si najebao!”
Sva su mesta bila zauzeta. Bilo je tu i žena, nekoliko domaćica, debelih i priglupih, i dve-tri
dekintirane dame. Dok sam sedeo, jedna od njih je ustala i otišla s nekim. Vratila se posle pet minuta.
„Helen! Helen! Kako to izvodiš?”
Nasmejala se.
Jedan tip je skočio. „To mora da je dobro. Moraću da probam!”
Otišli su zajedno. Helen se vratila za pet minuta.
„Ta ima usisivač u pizdi!”
„I ja ću da probam”, javio se neki matori s kraja šanka. „Nije mi se digao još od poslednje kampanje
Tedija Ruzvelta.”
Za njega joj je trebalo deset minuta.
„Hoću sendvič”, rekao je neki debeli tip. „Ko će da mi trkne po sendvič?” Prijavio sam se.
„Rozbif u kifli, sa svim prilozima.” Dao mi je nešto para. „Zadrži kusur.”
Otišao sam do kioska. Unutra je bio neki starac s velikim stomakom. „Rozbif u kifli za poneti, sa svim
prilozima. I flašu piva dok čekam.”
Popio sam pivo, odneo sendvič debelom u bar, i našao slobodno mesto. Preda mnom se pojavila čaša
viskija. Sabio sam ga. Pojavio se još jedan. Ispio sam i taj. Džu-boks je svirao.
Mladić od oko dvadeset četiri godine prišao mi je s kraja šanka. „Treba da se operu žaluzine”, rekao je.
„Ne sumnjam.”
„Šta ti radiš?”
„Ništa. Pijem. I jedno i drugo.”
„A žaluzine?”
„Pet dolara.”
„Dogovoreno.”
Zvali su ga Bili-Boj. Bili-Boj se oženio vlasnicom bara. Imala je četrdeset pet godina.
Doneo mi je dve kofe, sapunicu, krpe i sunđere. Skinuo sam žaluzine, izvukao prečke
i počeo.
„Imaš besplatno piće”, rekao mi je noćni barmen Tomi, „dokle god radiš.”
„Daj viski, Tomi.”
 Sporo je išlo; prašina se na njima skorila u debelu naslagu prljavštine. Posekao sam se nekoliko puta
na oštre metalne ivice. Sapunica mi je pekla ruke.
„Daj viski, Tomi.”
Oprao sam prve žaluzine i okačio ih. Gosti su se osvrnuli da pogledaju moj rad.
„Prekrasno!”
„Odmah je nekako lepše.”
„Sad će možda da nam dignu cene pića.”
„Daj viski, Tomi”, rekao sam.
Skinuo sam druge žaluzine, izvukao prečke. Dobio sam Džima na fliperu za četvrt dolara, ispraznio
kofe u klozetu i natočio čistu vodu.
Sa drugim žaluzinama je sporije išlo. Posekao sam se još nekoliko puta. Te žaluzine nisu prane bar
deset godina. Pokupio sam još četvrt dolara na fliperu, a onda je Bili-Boj dreknuo da se latim posla.
Helen je prošla pored mene, išla je u toalet. „Helen, daću ti pet dolara kad završim posao. Je l’ ti
dosta?”
„Naravno, ali neće ti skočiti posle toliko rada.”
„Ima da skoči.”
„Tu sam do fajronta. Ako ti i tada bude stajao, daću ti džabe!”
„Stajaće kao bandera, dušo.”
Helen je otišla u klonju.
„Daj viski, Tomi.”
„Ej, lakše malo”, rekao je Bili-Boj. „Nikad nećeš završiti posao.”
„Bili, ako ne završim, zadrži svojih pet dolara.”
„Važi. Jeste li čuli što je rekao?”
„Čuli smo, jajaro.”
„Još jedan, Tomi.”
Tomi mi je dao viski. Popio sam ga i latio se posla. Zapeo sam. Posle nekoliko tura viskija, sve tri
žaluzine blistale su na prozorima.
„To je to, Bili. Vadi pare.”
„Nisi završio.”
„Šta?”
„Ima još tri prozora u drugoj sali.”
„U drugoj sali?”
„Da, u sali za bankete.”
Pokazao mi je drugu salu. Još tri prozora, još tri žaluzine.
„Odradiću ih za dva i po, Bili.”
„Ne, ili ih operi ili ništa od para.”
Uzeo sam kofe, prosuo vodu, natočio čistu, napravio sapunicu, onda skinuo jedne žaluzine. Izvukao
sam prečke, stavio ih na sto i buljio u njih.
Džim je zastao pored mene, idući u klozet. „Šta je?”
„Ne mogu više.”
Kad se vratio iz klonje, Džim je otišao do šanka po svoje pivo. Onda je poćeo da pere žaluzine.
„Mani se toga, Džime.”
Otišao sam do šanka po još jedan viski. Kad sam se vratio, jedna od devojaka skidala je druge žaluzine.
„Pazi da se ne posečeš”, rekao sam joj.
 Posle nekoliko minuta četvoro-petoro ljudi je razgovaralo i smejalo se u sali za bankete, čak i Helen.
Svi su prali žaluzine. Ubrzo su skoro svi gosti prešli tamo. Sabio sam još dva viskija. Najzad su žaluzine
bile oprane i visile su na prozorima. Nije dugo potrajalo.
Caklile su se. Ušao je Bili-Boj.
„Ništa od para”, rekao je.
„Posao je završen.”
„Ali nisi ga ti završio.”
„Nemoj da si takvo govno, Bili”, rekao je neko.
Bili-Boj je iskopao pet dolara i ja sam ih uzeo. Svi smo se vratili za šank. „Piće za sve!” Stavio sam pet
dolara na šank. „A i meni jedno.”
Tomi je krenuo duž šanka i točio pića.
Popio sam, a Tomi je pokupio novčanicu. „Dođeš nam još tri dolara i petnaest centi.”
„Stavi na moj račun.”
„Dobro, kako se zoveš?”
„Kinaski.”
„Znaš onaj o Poljaku u javnoj kući?”
„Znam.”
Pića su mi stizala sve do fajronta. Kad sam ispio poslednje, pogledao sam oko sebe.
Helen je nestala. Zavrnula me.
E jeste kurva, pomislio sam, uplašila se duge tvrde jebačine...
Ustao sam i krenuo natrag u svoju sobu. Mesec je blistao na nebu. Moji koraci su odjekivali pustom
ulicom i činilo se kao da me neko prati. Osvrnuo sam se. Nigde nikog. Bio sam potpuno sam.
 23

Kad sam stigao u Sent Luis bilo je veoma hladno, samo što nije pao sneg, i našao sam sobu u lepom
čistom pansionu, sobu na drugom spratu, s dvorišne strane. Bilo je rano uveče i bio sam depresivan, pa
sam odmah legao i nekako uspeo da zaspim.
Ujutru, kad sam se probudio, bilo je užasno hladno. Tresao sam se kao sumanut.
Ustao sam i otkrio da je jedan prozor bio cele noći otvoren. Zatvorio sam ga i ponovo legao. Pripala mi
je muka. Uspeo sam da odspavam još sat vremena, onda sam se probudio. Ustao sam, obukao se, jedva se
dovukao do kupatila u hodniku i povratio. Svukao sam se i ponovo legao. Ubrzo je neko kucao na vrata.
Nisam reagovao. Kucanje se ponovilo. „Da?” rekao sam.
„Jeste li dobro?”
„Da.”
„Možemo li da uđemo?”
„Uđite.”
Ušle su dve devojke. Jedna je bila debeljuškasta, ali sva čista, negovana, u ružičastoj haljini na cvetiće.
Imala je ljubazno lice. Druga je bila utegnuta širokim pojasom koji je isticao njen vitki stas. Kosa joj je bila
duga i tamna, imala je lep nos; stajala je na visokim štiklama, noge su joj bile savršene, kao i duboki
dekolte na beloj bluzi. Oči su joj bile tamne, veoma tamne, i samo su me gledale, s uživanjem, s velikim
uživanjem.
„Ja sam Gertruda”, rekla je. „A ovo je Hilda.”
Hilda je stigla da pocrveni dok je Gertruda prilazila mom krevetu. „Čule smo vas tamo u kupatilu.
Jeste li bolesni?”
„Da. Ali ništa ozbiljno. Prozor mi je ostao otvoren.”
„Gospođa Dauning vam kuva čorbu.”
„Ne, čemu to?”
„Dobro će vam doći.”
Gertruda se primakla mom krevetu. Hilda je ostala gde je bila, sva u ružičastom, tako čista i rumena.
Gertruda je hodala gore-dole na tim visokim štiklama. „Jeste li tek stigli u grad?”
„Da.”
„Niste u vojsci?”
„Ne.”
„Šta radite?”
„Ništa.”
„Niste zaposleni?”
„Nisam.”
„Da”, rekla je Gertruda, obrativši se Hildi, „pogledaj mu samo ruke. Ima prelepe ruke. Vidi se da nikad
ništa nije radio.”
Gazdarica, gospođa Dauning, pokucala je na vrata. Bila je krupna i ljubazna. Zamislio sam da joj je
muž umro i da je pobožna. Visoko u vazduhu držala je veliku činiju teleće čorbe. Video sam kako se puši.
Uzeo sam činiju. Izmenili smo nekoliko ljubaznih reči. Da, muž joj je umro. Ona je veoma pobožna.
Donela mi je i krekere, plus biber i so.
„Hvala vam.”
Gospođa Dauning je pogledala u obe devojke. „Sad ćemo vas ostaviti. Nadamo se da ćete se brzo
oporaviti. I nadam se da vas devojke nisu ugnjavile.”
„O, ne!” iskezio sam se čorbi. To joj se dopalo.
„Idemo, devojke.”
Gospođa Dauning je ostavila vrata otvorena. Hilda je stigla da još jednom pocrveni, nasmešila mi se
krajičkom usana, onda je izašla. Gertruda je ostala. Gledala je kako gutam čorbu. „Valja li?”
„Svima sam vam beskrajno zahvalan. Sve ovo... zaista je vrlo neobično.”
„Odoh.” Okrenula se i sasvim polako pošla ka vratima. Dupe joj se mrdalo ispod tesne crne suknje;
noge su joj bile kao zlato. Na pragu je zastala i okrenula se, još jednom se zagledala tim tamnim očima u
mene. Nisam mogao da se pokrenem, sav sam usplamteo. Čim je osetila da sam se primio, zabacila je
glavu i nasmejala se. Imala je divan vrat, i tu bujnu tamnu kosu. Otišla je niz hodnik, ostavivši vrata
odškrinuta.
Uzeo sam biber i so, začinio čorbu, nadrobio krekere u nju i trpao je kašikom u svoju bolest.
 24

Našao sam posao u magacinu trgovine ženskom odećom. Čak i tokom Drugog svetskog rata, kada je
bio manjak muške radne snage, za svaki posao bi se našlo po četiri-pet kandidata. ( Bar za fizikalije.)
Čekali smo sa ispunjenim formularima. Rođen? Bračno stanje? Vojna obaveza? Poslednji posao? Poslednji
poslovi? Zašto ste napustili posao? Toliko sam takvih formulara popunio da sam davno upamtio sve
pravilne odgovore. Kako sam tog jutra vrlo kasno ustao, bio sam poslednji na redu. Primio me ćelavi tip s
neobičnim čupercima kose iznad ušiju.
„Da?” rekao je, gledajući me preko formulara.
„Ja sam pisac koji je privremeno ostao bez inspiracije.”
„O, pisac, a?”
„Da.”
„Jeste li sigurni?”
„Ne, nisam.” „Šta pišete?”
„Uglavnom kratke priče. I stigao sam do pola romana.”
„Romana, a?”
„Da.”
„Kako se zove?”
„Neispravna slavina moje sudbine.”
„O, baš mi se sviđa. O čemu je?”
„O svemu.”
„O svemu? Znači, na primer, i o raku?”
„Da.”
„A o mojoj ženi?”
„I o njoj.”
„Ma nemoj mi reći! A zašto hoćeš da radiš u trgovini ženskom odećom?”
„Oduvek sam voleo žene u ženskoj odeći.”
„Jesi li oslobođen vojske?”
„Da.”
„Da vidim knjižicu.”
Pokazao sam mu vojnu knjižicu. Vratio mi je.
„Primljen si.”
 25

Radili smo u podrumu. Zidovi su bili obojeni u žuto. Pakovali smo ženske haljine u duguljaste
kartonske kutije, od oko metar dužine i tridesetak centimetara širine. Tražila se određena veština da se
svaka haljina presavije a da se pritom ne izgužva u kutiji. Zato smo dobili pažljiva uputstva i služili smo se
komadima kartona i svilenog papira. Pošiljke van grada slali smo poštom. Svaki od nas imao je svoju vagu
i spravicu za poštanske marke. Pušenje je bilo zabranjeno.
Larabi je bio šef ekspedicje. Klajn je bio zamenik šefa ekspedicije. Larabi je bio gazda. Klajn se trudio
da ukloni Larabija s posla. Klajn je bio Jevrejin, a vlasnici trgovine su bili Jevreji, pa je Larabi bio
nervozan. Klajn i Larabi su se preganjali i svađali po ceo božji dan, sve do uveče. Da, do uveče. U tim
ratnim godinama problem je bio prekovremeni rad. Poslodavci su više voleli da nekoliko ljudi stalno radi
prekovremeno nego da zaposle više ljudi kako bi svi manje radili. Davao si gazdi osam sati, a on je uvek
tražio još. Nikada te, recimo, nije puštao kući posle šest sati rada. Tada bi možda imao vremena da
razmisliš.
 26

Kad god bih izašao u hodnik pansiona, natrčao bih na Gertrudu. Bila je savršena, čisto oličenje seksa
koji te izluđuje, i ona je to znala, igrala je na tu kartu i puštala te da patiš. Uživala je u tome. Ali ni meni
nije bilo loše. Lako je mogla da me isključi iz igre i čak mi ne dozvoli da osetim ni tračak tog sjaja. Kao i
većina muškaraca u takvom položaju, shvatio sam da ništa neću izvući od nje - intimne razgovore,
uzbudljive vožnje u luna-parku, duge šetnje nedeljom popodne - osim ako joj obećam kojekakve gluposti.
„Ti si čudan momak. Mnogo si sam, zar ne?”
„Da.”
„Šta ti je?”
„Bio sam bolestan davno pre onog jutra kad si me upoznala.”
„Jesi li i sad bolestan?”
„Ne.”
„Pa šta ti je onda?”
„Ne volim ljude.”
„Misliš da je to u redu?”
„Verovatno nije.”
„Hoćeš li da me vodiš u bioskop jedne večeri?”
„Potrudiću se.”
Gertruda se ljuljala preda mnom; ljuljala se na visokim štiklama. Primakla se. Dodirivala me delovima
tela. Bio sam kao oduzet. Nešto me razdvajalo od nje. Distanca je bila prevelika. Osećao sam kao da ona
razgovara sa osobom koja je iščezla, s nekim ko nije više tu, ko nije više živ. Njene oči kao da su gledale
kroz mene. Nisam mogao da uspostavim kontakt s njom. Nisam se stideo zbog toga, samo sam bio
pomalo zbunjen, i bespomoćan. „Hodi sa mnom.”
„Šta?”
„Da ti pokažem moju sobu.”
Pošao sam niz hodnik za Gertrudom. Otvorila je vrata svoje sobe, pa sam ušao za njom. Prava ženska
soba. Veliki krevet bio je prekriven plišanim životinjama. Sve su delovale iznenađeno i gledale u mene:
žirafe, medvedi, lavovi, psi. U vazduhu se osećao parfem. Sve je bilo uredno i čisto, nekako meko i
udobno. Gertruda mi se primakla.
„Sviđa ti se moja soba?”
„Lepa je. O da, sviđa mi se.”
„Nemoj ni slučajno da kažeš gospođi Dauning da sam te pozvala ovamo, šokirala bi se.”
„Neću joj reći.”
Gertruda je ćutke stajala preda mnom.
„Moram da idem”, na kraju sam joj rekao. Onda sam otvorio vrata, zatvorio ih, i vratio se u svoju
sobu.
 27

Ostavio sam već nekoliko pisaćih mašina po zalagaonicama, pa sam se odrekao ideje da imam mašinu.
Pisao sam priče rukom i tako ih slao. Pisao sam ih štampanim slovima, penkalom. Postigao sam veliku
brzinu pisanja štampanim slovima. Brže sam pisao štampanim slovima nego pisanim. Pisao sam tri-četiri
priče nedeljno. Zamišljao sam urednike Atlantik Mantlija i Harpersa kako govore: „Ej, evo još nešto od onog
pacijenta...”
Jedne večeri odveo sam Gertrudu u bar. Sedeli smo u jednom uglu i pili pivo. Napolju je padao sneg.
Osećao sam se malo bolje nego inače. Pili smo i razgovarali. Prošlo je oko sat vremena. Sve sam češće
zagledao Gertrudi u oči, a ona mi je uzvraćala pogled. „Teško je danas naći pravog dasu!” pevao je džu-boks.
Gertruda se klatila telom i glavom u taktu muzike, i gledala me u oči.
„Imaš veoma čudno lice”, rekla je. „I nisi tako ružan.”
„Četvrti čovek u ekspediciji, penje se u rangu.”
„Jesi li ikad bio zaljubljen?”
„Ljubav je za prave muškarce.”
„Ti zvučiš kao pravi muškarac.”
„Ja ne volim prave muškarce.”
„Ne voliš ih?”
„Mrzim ih.”
Još smo malo pili i uglavnom ćutali. Sneg je i dalje padao. Gertruda je okrenula glavu i gledala u druge
goste. Onda je opet pogledala u mene.
„Zar nije zgodan?”
„Ko?”
„Onaj vojnik tamo. Što sedi sasvim sam. Tako uspravno sedi. I okačio je sve medalje.”
„Hajde, idemo odavde.”
„Ali nije toliko kasno.”
„Ti ostani ako ti se sedi.”
„Ne, ja želim da idem s tobom.”
„Ne zanima me šta ti želiš.”
„Je 1’ to zbog vojnika? Jesi li ljut zbog vojnika.”
„E, jebi ga!”
„Jeste zbog vojnika!”
„Odoh.”
Ustao sam od stola, ostavio napojnicu i pošao ka vratima. Čuo sam Gertrudu iza sebe.
Išao sam ulicom po snegu. Ubrzo je hodala pored mene.
„Nisi čak ni taksi pozvao. A ja na ovim štiklama po snegu!”
Ćutao sam. Hodali smo četiri-pet ulica do pansiona. Popeo sam se s njom uz stepenice. Onda sam
skrenuo hodnikom do moje sobe, otvorio vrata, zatvorio ih, svukao se i legao u krevet. Čuo sam je kako je
u svojoj sobi bacila nešto u zid.
 28

I dalje sam pisao kratke priče štampanim slovima. Obično sam ih slao Kleju Gledmoru, jer sam se
divio njegovom časopisu Frontalna paljba, koji je izlazio u Njujorku. Gledmor je plaćao samo 25 dolara po
priči, ali otkrio je Vilijema Sarojana i mnoge druge, i družio se sa Šervudom Andersonom. Gledmor mi je
vratio silne priče, koje bi uvek propratio svojeručnim pismom. Istina, većina tih pisama nije bila dugačka,
ali delovala su dobronamerno i ohrabrivala su me da pišem dalje. Veći časopisi koristili su štampane
odgovore za odbijanje rukopisa. Ali čak su i Gledmorovi štampani odgovori bili nekako srdačniji od
drugih: „Žalimo, avaj, što vam ovim pismom odbijamo rukopis, ali...”
Sve u svemu, zatrpavao sam Gledmora sa četiri-pet priča nedeljno. U međuvremenu sam bio u
trgovini ženske odeće, u podrumu. Klajn još nije istisnuo Larabija; Koks, koji je takođe radio u ekspediciji,
nije mario ko će koga da istisne, dokle god može krišom da puši na stepeništu, svakih dvadesetak minuta.
Prekovremeni rad se podrazumevao. Sve sam više pio u slobodno vreme. Od osmočasovnog radnog
vremena ništa nije ostalo. Kad ujutru dođeš na posao mogao si da računaš da ćeš najmanje jedanaest sati
ostati unutra. Tako je bilo i subotom, kad se inače radilo samo pola dana, ali sada se radilo puno radno
vreme. Bio je rat, ali su dame kupovale haljine kao sumanute...
Jednog dana, posle dvanaest sati rada, navukao sam sako, izašao iz podruma, pripalio cigaretu i
krenuo hodnikom ka izlazu kad sam čuo gazdin glas: „Kinaski!”
„Da?”
„Dođite ovamo.”
Gazda je pušio dugačku skupu cigaru. Izgledao je sveže i odmorno.
„Ovo je moj prijatelj, Karson Džentri.”
I Karson Džentri je pušio dugačku skupu cigaru.
„I gospodin Džentri je pisac. Mnogo se zanima za pisanje. Rekao sam mu da ste pisac i poželeo je da
vas upozna. Nadam se da vam to ne smeta?”
„Ne, ne smeta mi.”
Obojica su sedela i pušila cigare gledajući u mene. Prošlo je nekoliko minuta. Uvlačili su dim, ispuštali
ga i gledali u mene.
„Mogu li da odem?” upitah.
„Samo izvolite”, rekao je gazda.
 29

Uvek sam hodao do svoje sobe, koja je bila šest-sedam ulica daleko od posla. Svo drveće na ulicama
bilo je slično: malo, krivo, upola smrznuto, bez lišća. Voleo sam to drveće. Hodao sam pod hladnim
mesecom.
Ta scena u kancelariji nije mi izbijala iz glave. Te cigare, ta odela! Mislio sam o dobrim biftecima, o
dugim vožnjama vijugavim putem koji vodi do prekrasnih vila. Lep život. Putovanja u Evropu. Otmene
žene. Zar su oni toliko bistriji od mene? Novac je bio jedina razlika, i želja da mlatiš pare.
I ja ću to učiniti! Štedeću. Sinuće mi neka ideja, uzeću kredit. Zapošljavaću i otpuštaću. Držaću viski
u pisaćem stolu. Imaću ženu s velikim sisama i dupetom na koje će svršavati svaki mali prodavac novina
kad ga vidi kako vrcka. Ja ću je varati, i ona će to znati, ali ćutaće da bi i dalje živela u mojoj kući,
okružena mojim bogatstvom. Otpuštaću ljude samo da bih video očaj na njihovim licima. Otpuštaću žene
koje ne zaslužuju da budu otpuštene.
To je sve što čoveku treba - nada. Nedostatak nade obeshrabruje čoveka. Pamtio sam svoje dane u Nju
Orleansu, kad sam nedeljama živeo na dve čokoladice dnevno da bih na miru pisao. Ali gladovanje, na
žalost, nije doprinosilo pisanju. Samo ga je ometalo. Koren duše je u stomaku. Čovek mnogo bolje piše
posle dobre šnicle i flaše viskija, nego posle jedne čokoladice. Mit o izgladnelom umetniku je obična farsa.
Kada jednom shvatiš da je sve farsa, opametiš se i počneš da izrabljuješ i varaš druga ljudska bića.
Podignuću imperiju na slomljenim telima i životima nemoćnih ljudi, žena i dece - strpaću im ga do jaja.
Pokazaću ja njima!
Stigao sam do pansiona. Popeo sam se uz stepenice do vrata svoje sobe. Otključao sam ih i upalio
svetlo. Gđa Dauning je ostavila moju poštu pored vrata. Tu je bio veliki smeđi koverat od Gledmora.
Podigao sam ga. Bio je težak od vraćenih rukopisa. Seo sam i otvorio ga.

Dragi g. Kinaski,
Vraćamo vam ove četiri priče, ali zadržavamo priču „Moja duša pijana od piva tužnija je od svih odbačenih
božićnih jelki na svetu”. Odavno pratimo vaš rad i neobično nam je drago što ćemo vam objaviti ovu priču.
Srdačno vas pozdravlja
Klej Gledmor

Ustao sam sa stolice ne ispuštajući ovaj povoljni odgovor, prvi koji sam ikad dobio. Od književnog
časopisa broj jedan u Americi. Nikada mi svet nije izgledao tako dobro, tako pun obećanja. Prešao sam do
kreveta, seo i ponovo pročitao pismo. Proučavao sam svaku krivinu u Gledmorovom potpisu. Ustao sam,
odneo pismo do komode, naslonio ga da stoji uspravno. Zatim sam se svukao, ugasio svetlo i legao u
krevet. Nisam mogao da zaspim.
Ustao sam, upalio svetlo, prišao komodi i ponovo čitao:
Dragi g. Kinaski...
 30

Često sam viđao Gertrudu u hodniku. Razgovarali smo, ali nisam je više pozivao da izađemo negde.
Stajala je sasvim blizu i uvek se pomalo ljuljala, posrnuvši tu i tamo kao da je pijana, na tim visokim
štiklama. Jednog nedeljnog jutra stajao sam na travnjaku ispred kuće, sa Hildom i Gertrudom, Devojke su
pravile grudve, smejale se i cičale, bacale ih na mene. Nikada nisam živeo u kraju gde pada sneg, pa sam
bio malo usporen, ali ubrzo sam i ja pravio grudve i bacao ih. Gertruda je vriskala, uzbuđena. Dražesna je
bila, sva zažarena i ustreptala. Na trenutak mi je došlo da joj priđem i dohvatim je. Onda sam odustao i
otišao dalje ulicom dok su grudve fijukale oko mene.
Desetine hiljada mladića borilo se u Evropi i Kini, po ostrvima Tihog okeana. Kad se vrate kući, ona će
naći sebi nekog od njih. To joj neće biti nikakav problem. Ne sa takvim očima. Čak ni Hildi neće biti
teško.
Osećao sam da je vreme da napustim Sent Luis. Rešio sam da se vratim u Los Anđeles; u
međuvremenu sam i dalje pisao priče štampanim slovima, opijao se, slušao Betovenovu Petu, Bramsovu
Drugu...
Jedne večeri, vraćajući se s posla, svratio sam u lokalni bar. Seo sam i popio pet-šest piva, ustao i
krenuo ka pansionu. Vrata Gertrudine sobe bila su otvorena kad sam prolazio pored njih. „Henri...”
„Zdravo.” Prišao sam vratima i pogledao je. „Gertruda, ja odlazim. Danas sam dao otkaz.”
„O, tako mi je žao.”
„Svi ste bili tako dobri prema meni.”
„Čuj, volela bih da te upoznam s mojim dečkom pre nego što odeš.”
„Tvojim dečkom?”
„Da, tek se doselio, tu je, na našem spratu.” Pošao sam za njom. Kucnula je na vrata. Stajao sam iza
nje. Vrata su se otvorila: pantalone na sive i bele pruge; karirana košulja s dugim rukavima; kravata. Tanki
brčići. Odsutan pogled. Iz nozdrve mu je visila gotovo nevidljiva nit sline koja se na kraju skupila u sjajnu
kuglicu. Kuglica se zalepila za brčiće i spremala se da kapne, ali je za sad još bila tu i presijavala se.
„Džoi”, rekla je, „da te upoznam sa Henrijem.”
Rukovali smo se. Gertruda je ušla u sobu. Vrata su se zatvorila. Otišao sam u svoju sobu i počeo da se
pakujem. Pakovanje je uvek bilo prava stvar.
 31

Kad sam se vratio u Los Anđeles, našao sam jeftin hotel kod ulice Huver, legao na krevet i pio. Tako
sam pio neko vreme, tri-četiri dana. Nisam mogao da nateram sebe da pročitam oglase za posao. Nisam
mogao da podnesem pomisao da sedim pred čovekom iza pisaćeg stola i govorim kako tražim posao, kako
sam kvalifikovan za taj posao. Priznajem, užasavao me život, sve ono što čovek mora da radi samo da bi
jeo, spavao i oblačio se. Zato sam ležao na krevetu i pio. Kad piješ, svet je i dalje napolju, ali te bar
trenutno ne drži za gušu.
Ustao sam iz kreveta jedne večeri, obukao se i izašao u grad. Stigao sam do ulice Alvarado. Hodao sam
dok nisam naišao na privlačan bar i ušao unutra. Bio je prepun. Ostalo je još samo jedno prazno mesto za
šankom. Seo sam. Naručio sam viski s vodom. Desno od mene sedela je jedna brineta, pomalo otežala,
podbulih obraza i vrata, očigledno alkoholičarka; ali bilo je tragova nekadašnje lepote u crtama njenog
lica, a telo joj je još izgledalo čvrsto, mlado i zgodno. U suštini, noge su joj bile dugačke i lepe. Kad je
popila svoje piće, upitao sam je da li bi popila još jedno. Pristala je. Naručio sam ga.
„Koliko je budala”, rekla je.
„Svuda ih ima, pogotovo ovde”, rekao sam.
Platio sam još tri-četiri ture. Ćutali smo. Onda sam joj rekao: „To je bilo to. Nemam više para.”
„Ozbiljno?”
„Da.”
„Imaš li gde da spavaš?”
„Sobu u hotelu, plaćenu još dva-tri dana.”
„I nemaš više para? Ili neko piće?”
„Nemam. ”
„Hajde sa mnom.”
Izašao sam za njom. Uočio sam da ima jako lepo dupe. Otišli smo do najbliže prodavnice pića. Rekla je
prodavcu šta želi: dve flaše burbona Grended, šest flaša piva, dve pakle cigareta, čips, pistaće, alka-selcer i
jedan dobar tompus. Prodavac je obračunao sve to. „Stavite to na račun Vilbera Oksnarda”, rekla mu je.
„Pričekajte”, rekao je. „Moram da telefoniram.” Pozvao je neki broj i razgovarao, zatim spustio slušalicu.
„U redu je”, rekao je.
Pomogao sam joj oko kesa pa smo izašli.
„Kuda ćemo s ovim?”
„Kod tebe. Imaš li auto?”
Odveo sam je do kola. Kupio sam ih na otpadu za trideset pet dolara. Amortizeri su bili razvaljeni i
hladnjak je curio, ali kola su još išla.
Stigli smo kod mene pa sam strpao robu u frižider, natočio dva pića, izneo ih na sto, seo i pripalio
cigaru. Ona je sela na kauč, okrenuta meni, i prekrstila noge. Nosila je zelene minđuše. „Dasa”, rekla je.
„Šta?”
„Misliš da si dasa, misliš da si neka fora!”
„Ne mislim.”
„Misliš, misliš. Vidim te kako dišeš. Ali ipak mi se sviđaš. Odmah sam te snimila.”
 „Zadigni malo haljinu.”
„Voliš noge?”
„Aha. Zadigni još malo.”
Zadigla je. „O Isuse, daj još malo, samo još malo!”
„Da nisi ti možda neki manijak, a? Ima neki lik koji ne da mira devojkama, samo ih pokupi, odvede na
gajbu, skine ih gole i onda im perorezom crta po telu ukrštene reči.”
„Nisam taj.”
„Ima likova koji te pojebu, a onda te iseckaju na parčiće. Posle nađu parče tvog dupeta kad zapuši
kanalizaciju na Plaja Del Rej, a levu sisu u kanti za đubre negde na Oušnsajdu...”
„Odavno ne radim takve stvari. Zadigni još malo haljinu.”
Povukla je haljinu naviše. Bilo je kao početak života i smeha, bio je to pravi smisao sunca. Prešao sam
na kauč pored nje i poljubio je. Onda sam ustao, natočio još dva pića i našao stanicu klasike na radiju.
Uhvatili smo početak nečega od Debisija.
„Voliš takvu muziku?” upitala me.
Negde u toku noći, dok smo razgovarali, pao sam sa kauča. Ležao sam na podu i gledao u njene
čudesne noge. „Ljubavi”, rekao sam, „ja sam genije, ali niko to ne zna osim mene.”
Pogledala je odozgo u mene. „Ustani s poda, budalo, i donesi mi piće.”
Doneo sam joj piće i priljubio se uz nju. Osećao sam se kao budala. Posle smo se našli u krevetu. Bili
smo pogasili svetla i legao sam preko nje. Munuo sam ga dva-tri puta, onda zastao. „Kako se ti uopšte
zoveš?”
„Zar je to uopšte bitno?” rekla je.
 32

Zvala se Lora. Bilo je dva popodne i hodao sam ulicom iza prodavnice nameštaja u ulici Alvarado.
Nosio sam svoj kofer. Preda mnom je bila velika drvena bela kuća na dva sprata, stara, bela boja se ljuštila
sa fasade. „Sad se skloni od vrata”, rekla je. „Nasred stepeništa je ogledalo u kome vidi svakog ko stoji pred
vratima.”
Lora je stajala i zvonila, dok sam se ja krio desno od vrata. „Neka vidi samo mene. Kad zazuji, ja ću
otvoriti vrata, a ti uđi za mnom.”
Zazujalo je i Lora je otvorila vrata. Ušao sam za njom i ostavio kofer pri dnu stepeništa. Vilber
Oksnard je stajao na vrhu stepeništa a ona je pohrlila ka njemu. Vilber je bio mator, sed, jednoruk.
„Srećo, tako mi je drago što te vidim!” Vilber je zagrlio Loru tom jedinom rukom i poljubio je. Kad su se
razdvojili, ugledao me.
„Ko je ovaj?”
„O, Vili, hoću da te upoznam s mojim prijateljem.”
„Zdravo”, rekao sam.
Vilber nije otpozdravio.
„Vilber Oksnard, Henri Kinaski”, predstavila nas je Lora.
„Drago mi je, Vilbere”, rekao sam.
Vilber je i dalje ćutao. Najzad je rekao: „Dobro, dođite gore.”
Pošao sam za Vilberom i Lorom kroz prvu sobu. Svuda su bili razbacani novčići od pet i deset centi,
od četvrt i pola dolara. Nasred sobe stajale su električne orgulje. Ušao sam za njima u kuhinju, gde smo
posedali za sto. Lora me predstavila devojkama koje su tu sedele. „Henri, ovo je Grejs, a ovo je Džeri.
Devojke, ovo je Henri Kinaski.”
„Zdravo”, rekla je Grejs.
„Kako si?” upitala je Džeri.
„Drago mi je, dame.”
Pile su viski i zalivale ga pivom. Nasred stola je bila činija puna crnih i zelenih maslina, ljutih papričica
i celera. Pružio sam ruku i uzeo jednu papričicu. „Posluži se”, mahnuo je Vilber prema flaši viskija. Već je
stavio pivo ispred mene. Natočio sam viski.
„Čime se baviš?” upitao je Vilber.
„On je pisac”, rekla je Lora. „Štampali su ga po časopisima.”
„Ti si pisac?” upitao me Vilber. „Ponekad.”
„Treba mi pisac. Jesi li dobar?”
„Svaki pisac misli za sebe da je dobar.”
„Treba mi neko da napiše libreto za operu koju sam komponovao. Zove se ‘Car San Franciska’. Znaš li
da je postojao čovek koji je hteo da bude car San Franciska?”
„Ne, nisam znao.”
„To je veoma zanimljiva priča. Daću ti knjigu o tome.”
„Dobro.”
 Čutali smo neko vreme i samo pili. Sve tri devojke su prešle tridesetu, bile su privlačne i vrlo seksi, i
znale su to.
„Kako ti se sviđaju zavese?” upitao me Vilber. „Devojke su ih pravile za mene. Devojke su izuzetno
talentovane.”
Pogledao sam zavese. Bile su grozne. Svuda ogromne crvene jagode sa peteljkama koje kaplju.
„Baš mi se sviđaju”, rekao sam.
Vilber je doneo još nekoliko flaša piva i svi smo cimali još viskija. „Bez brige”, rekao je Vilber. „Ima
druga flaša kad se ova popije.”
„Hvala, Vilbere.”
Pogledao me. „Koči mi se ruka.” Podigao je ruku i mrdao prstima. „Jedva mrdam prstima, mislim da
ću umreti. Lekarima ništa nije jasno. Devojke misle da se šalim, smeju mi se.”
„Ja ne mislim da se šalite”, rekao sam. „Verujem vam.”
Popili smo još nekoliko pića.
„Sviđaš mi se”, rekao je Vilber. „Izgledaš kao neko ko je dosta toga prošao, imaš stila. Većina ljudi
nema stila. A ti ga imaš.”
„Ne znam ništa o stilu”, rekoh. „Ali dosta sam toga prošao.”
„Hajdemo u drugu sobu. Hoću da ti odsviram nekoliko refrena iz moje opere.”
„Važi”, rekao sam.
Otvorili smo novu flašu viskija, uzeli još nekoliko flaša piva i otišli u drugu sobu.
„Vilbere, hoćeš da ti skuvam malo supe?” upitala je Grejs.
„Ko je još čuo da se jede supa za orguljama?” uzvratio je.
Svi smo se nasmejali. Svi smo voleli Vilbera.
„Kad god se napije, razbacuje pare naokolo”, šupnula mi je Lora. „Svašta nam govori i gađa nas
novčićima. Kaže da toliko i vredimo. Ume da bude vrlo neprijatan.”
Vilber je ustao, otišao u svoju spavaću sobu, vratio se s mornarskom kapom na glavi i seo za orgulje.
Počeo je da svira tom jedinom rukom i bolesnim prstima. Svirao je veoma glasno. Mi smo sedeli, pili i
slušali orgulje. Kad je završio, tapšali smo mu.
Vilber se obrnuo na stolici. „Devojke su pre neko veče bile ovde”, rekao je, „i onda je neko viknuo
’RACIJA!’ Trebalo ih je videti kako trče, neke od njih gole, neke samo u donjem vešu, sve su pobegle
napolje i sakrile se u garaži. Da umreš od smeha. Ja sam sedeo ovde dok su se vraćale, jedna po jedna iz
garaže. Baš je bilo smešno!”
„Ko je viknuo ’RACIJA’?” upitah.
„Ja”, rekao je.
Onda je ustao, otišao u spavaću sobu i počeo da se svlači. Video sam ga kako u gaćama sedi na ivici
kreveta. Lora je ušla tamo, sela na krevet pored njega i poljubila ga. Zatim se vratila, a ušle su Grejs i
Džeri. Lora mi je pokazala ka stepeništu. Sišao sam po kofer i poneo ga gore.
 33

Kad smo se probudili, Lora mi je pričala o Vilberu. Bilo je pola deset i u kući je bilo veoma tiho. „On je
milioner”, rekla je. „Nemoj da te ova stara kuća prevari. Njegov deda je pokupovao svu zemlju u okolini, a
i njegov otac. Grejs mu je devojka, ali nije mu lako s njom. I velika je stipsa. Voli da brine o devojkama iz
barova koje nemaju gde da spavaju. Ali daje im samo hranu i krevet, nikad ne daje pare. I smeju da piju
samo kad on pije. Džeri ga je ipak prešla jedne noći. Bio je napaljen i jurio ju je oko stola, a ona mu je
rekla: ’Ne, neću i neću, osim ako mi daš doživotnih pedeset dolara mesečno!’ Na kraju je potpisao neki
papir i zamisli da je sud priznao tu izjavu? Sad mora da joj plaća pedeset dolara mesečno, a kad umre
plaćaće joj njegova familija.”
„Baš lepo”, rekoh.
„Grejs mu je ipak glavna devojka.”
„A ti?”
„Nisam dugo ovde.”
„To je dobro, jer mi se sviđaš.”
„Stvarno?”
„Da.”
„Pazi sad ovo. Ako se jutros pojavi sa onom mornarskom kapom na glavi, onom kapetanskom, to
znači da idemo na jahtu. Doktor mu je preporučio da zbog zdravlja nabavi jahtu.”
„Je 1’ velika?”
„Naravno. Slušaj, jesi li ti sinoć pokupio sve one novčiće sa poda?”
„Da”, rekoh.
„Bolje je nešto pokupiti a nešto ostaviti.”
„U pravu si. Da vratim neke?”
„Ako ti se ukaže prilika.”
Ustao sam da se obučem kad je Džeri utrčala u sobu. „Stoji pred ogledalom i namešta kapu. Idemo na
jahtu!”
„Dobro, Džeri”, rekla je Lora.
Oboje smo se obukli. Stigli smo na vreme. Vilber je ćutao. Bio je mamuran. Pošli smo za njim niz
stepenice i u garažu, gde smo seli u neverovatno star automobil. Bio je toliko star da je pozadi imao
sedište za poslugu. Grejs i Džeri sele su napred sa Vilberom, a ja sam sa Lorom seo pozadi. Vilber se
isparkirao i vozio ulicom Alvarado ka jugu, išli smo u San Pedro.
„Mamuran je, pa ne pije, a kad on ne pije, onda ni drugi ne smeju da piju. Zato pripazi”, rekla je Lora.
„Jebeš ga, fali mi piće.”
„Svima nam fali”, rekla je. Onda je izvadila pljosku iz torbice, otvorila je i dodala mi. „Sad čekaj dok
nas ne overi u retrovizoru. Cimni čim opet pogleda na put.”
Ubrzo sam video kako Vilberove oči u retrovizoru gledaju u nas. Onda je opet pogledao na put. Otpio
sam i odmah mi je bilo lakše. Vratio sam pljosku Lori. Čekala je da Vilber pogleda u retrovizor, zatim opet
na put. Iskoristila je priliku. Vrlo prijatna vožnja. Kad smo stigli do San Pedra, pljoska je bila prazna. Lora
je izvadila žvaku, ja pripalio cigaru, pa smo izašli iz kola. Dok sam pomagao Lori da se izvuče sa sedišta za
poslugu, zadigla joj se suknja i ugledao sam te duge noge u najlonkama, kolena i vitke gležnjeve. Digao mi
se i pogledao sam ka vodi. Tamo je bila jahta: Oksvil. Najveća jahta u luci. Mali motorni čamac vozio nas
je do nje. Popeli smo se na palubu. Vilber je mahnuo nekim ljudima s drugih jahti i nekim lučkim
protuvama, a onda pogledao u mene:
„Kako se osećaš?”
„Fenomenalno, Vilbere... kao car.”
„Dođi da ti pokažem nešto.” Otišli smo na krmu gde se Vilber sagnuo i potegao alku na nekom
poklopcu. Dole su bila dva motora. „Da ti pokažem kako se pali pomoćni motor ako dođe do kvara. Nije
teško. Ja to mogu i ovom jednom rukom.”
Bilo mi je dozlaboga dosadno dok je on potezao za uzicu. Klimnuo sam glavom i
rekao mu da mi je sve jasno. Ali to nije bilo dovoljno, morao je da mi pokaže i kako se diže sidro i
otiskuje od obale, dok sam ja samo mislio o još jednom piću.
Najzad smo isplovili, i on je stajao za kormilom sa kapetanskom kapom na glavi.
Devojke su se tiskale oko njega.
„Oh, Vili, daj da malo upravljam!”
„Vili, pusti malo mene! ”
Nisam tražio da upravljam. Nije mi bilo do toga. Pošao sam za Lorom u potpalublje.
Bilo je kao luksuzni hotelski apartman, osim što nije bilo kreveta, samo mornarski ležaji. Otvorili smo
frižider. Bio je pun hrane i pića. Našli smo otvorenu flašu viskija i izvadili je. Popili smo malo viskija s
vodom. Pristojan život. Lora je stavila ploču na gramofon, pa smo slušali Bonapartino povlačenje. Lora je
lepo izgledala. Bila je srećna i nasmejana. Sagnuo sam se i poljubio je, zavukao joj ruku pod suknju. Onda
sam čuo kako je motor ućutao i Vilber je sišao niz stepenice.
„Vraćamo se”, rekao je. Izgledao je prilično strogo s tom kapetanskom kapom na glavi.
„Zašto?” upitala je Lora.
„Ona se opet duri. Bojim se da ne skoči sa broda. Neće da razgovara sa mnom. Samo sedi i bulji u
vodu. A ne ume ni da pliva. Bojim se da ne skoči u okean.”
„Slušaj, Vilbere”, rekla je Lora. „Samo joj daj deset dolara. Izvukle joj se žice na čarapama.”
„Ne, vraćamo se. Osim toga, vi ste ovde pili!”
Vilber je otišao gore. Motor je zakašljao, okrenuli smo se i usmerili natrag, ka San Pedru.
„Ovako je svaki put kad pođemo na Katalinu. Grejs se nešto nadrka, pa samo sedi i bulji u vodu, s
onom maramom oko glave. Tako izvlači stvari od njega. Nikad ne bi skočila u vodu. Ona mrzi vodu.”
„Dobro”, rekoh, „mogli bismo ipak da cimnemo još koje piće. Kad pomislim na pisanje stihova za
Vilberovu operu, smuči mi se život.”
„Sad možemo komotno da pijemo”, rekla je Lora. „Ionako je već ljut.”
Sišla je Džeri i pridružila nam se. „Grejs je besna što izvlačim onih pedeset dolara mesečno iz njegovog
dupeta. Ali nije ni to lako, jebi ga. Čim ona ode, taj matori skot skoči na mene i samo trpa. Nikad mu nije
dosta. Boji se da će da umre, pa hoće da ugrabi što više.”
Popila je piće i ponovo natočila.
„Bolje da sam ostala da sekretarišem u Sirs Roubaku. Dobro mi je krenulo tamo.” Svi smo nazdravili
za to.
 34

Pre nego što smo pristali, došla je i Grejs. Još je imala maramu oko glave i ništa nije govorila, ali pila je.
Svi smo pili kad je Vilber sišao niz stepenice. Stajao je i posmatrao nas. „Odmah se vraćam”, rekao je.
To je bilo popodne. Čekali smo ga i pili. Devojke su počele da se prepiru oko toga kako bi trebalo s
Vilberom. Izvalio sam se na jedan ležaj i zaspao. Kad sam se probudio, veče je prelazilo u noć, i bilo je
hladno.
„Gde je Vilber?” upitao sam.
„Neće se vratiti”, rekla je Džeri. „Naljutio se.”
„Vratiće se”, rekla je Lora. „Grejs je ovde.”
„Jebe mi se i ako se nikad ne vrati”, rekla je Grejs. „Imamo dovoljno hrane i pića za celu egipatsku
armiju.”
I tako sam se našao na najvećoj jahti u luci sa tri devojke. Ali bilo je veoma hladno. Ustao sam,
natočio piće i ponovo legao. „Isuse, ala je hladno”, rekla je Džeri. „Daj da se zgrejem malo.” Odbacila je
cipele i uvukla se ispod ćebadi kod mene. Lora i Grejs su bile pijane i svađale se oko nečega. Džeri je bila
mala i zaobljena, baš lepo zaobljena, veoma ugodna. Priljubila se.
„Isuse, ala je hladno. Zagrli me.”
„Lora...”, rekao sam.
„Jebeš Loru.”
„Možda se naljuti.”
„Neće se ljutiti. Mi smo prijateljice. Gledaj.” Džeri se uspravila na ležaju. „Lora, Lora...”
„Da?”
„Slušaj, pokušavam da se zgrejem. Je 1’ u redu?” „U redu je”, rekla je Lora.
Džeri se opet zavukla pod ćebad. „Čuo si je.” „Dobro”, rekoh. Uhvatio sam je za dupe i poljubio je.
„Nemojte preterivati”, rekla je Lora.
„Ma samo me drži”, rekla je Džeri.
Zavukao sam joj ruku pod suknju i počeo da joj skidam gaćice. Bilo je teško. Kad ih je konačno smakla
s nogu, bio sam više nego spreman. Jezik joj je poigravao u mojim ustima. Trudili smo se da izgledamo
nonšalantno, jebući se sa strane. Iskliznuo mi je nekoliko puta, ali Džeri ga je vraćala. „Nemojte
preterivati”, ponovo je rekla Lora. Ispao mi je, a Džeri ga je dohvatila i stisnula. „Ma samo me drži”, rekao
sam Lori. Džeri se zakikotala i vratila ga. Stajao je u njoj. Bio sam sve napaljeniji. „Kurvo”, šapnuo sam,
„volim te.” Onda sam svršio. Džeri je ustala i otišla u kupatilo. Grejs nam je pravila sendviče sa rozbifom.
Ustao sam, pa smo jeli sendviče sa rozbifom, krompir-salatu, paradajz, pitu od jabuka i pili smo kafu. Svi
smo bili gladni.
„Baš sam se zgrejala”, rekla je Džeri. „Henri je kao furuna.”
„Smrzla sam se”, rekla je Grejs. „I ja bih malo uz tu furunu. Imaš li nešto protiv, Lora?”
„Nemam. Samo nemojte preterivati.”
„Kad je preterivanje?”
„Znaš ti našta ja mislim.”
 Kad smo se najeli, ponovo sam legao, a sa mnom i Grejs. Bila je najviša od sve tri.
Nikad nisam bio u krevetu sa tako visokom ženom. Poljubio sam je. Jezik joj je uzvratio.
Žene, pomislio sam, žene su magične. Kakva čudesna bića! Zavukao sam joj ruku pod suknju da joj
skinem gaćice. Dugo je trebalo. „Šta to radiš?” prošaputala je. „Skidam ti gaćice.” „Zašto?” „Jebaću te.” „Ja
bih samo da se zgrejem.” „Jebaću te.” „Lora mi je prijateljica. Ja sam Vilberova devoj-a.” „Jebaću te.” „Šta
to radiš?” „Stavljam ti ga.” „Nemoj!” „Pomozi malo, jebi ga.” „Sam ga stavi.” „Pomozi malo.” „Sam ga stavi.
Lora mi je prijateljica.” „Kakve to ima veze?” „Šta?” „Nije bitno.” „Slušaj, još nisam spremna.” „Evo ti moj
prst.” „Joj, lakše. Imaj malo obzira prema dami.” „Dobro, dobro. Je 1’ ovako bolje?” „Bolje je. Malo više.
Tu. Tu! Samo tako...”
„Ne preterujte”, rekla je Lora.
„Ne, samo da je malo zgrejem.”
„Pitam se kad će Vilber da se vrati”, rekla je Džeri.
„Jebe mi se i ako se nikad ne vrati”, rekao sam i munuo ga u Grejs. Jeknula je. Bilo je dobro. Jebao
sam krajnje usporeno, veoma odmereno. Nije mi ispadao kao sa Džeri.
„Kurvin sine”, rekla je Grejs. „Skote pokvareni, Lora mi je prijateljica.”
„Jebem te”, rekoh, „osećaš li kako lepo ulazi u tebe i kako izlazi, uđe-izađe, uđe-izađe, uđe-izađe, fuk,
fuk fuk.”
„Ne govori tako, samo me pališ.”
„Jebem te”, rekoh, ”jeb-jeb-jeb, jebemo se, jebemo, jebemo. Ah, kako je kvarno, ah, kakvo je ovo
jebanje, jebanje, jebanje...”
„Prekini više!”
„Sve mi je veći i veći, osećaš li ga?”
„Da, da...”
„Svršiću, Isuse, svršiću...”
Svršio sam i izvadio ga.
„Silovao si me, gade, silovao si me”, šaputala je. „Trebalo bi da kažem Lori.”
„Samo izvoli, kaži joj. Misliš da će ti verovati?”
Grejs je ustala i otišla u kupatilo. Obrisao sam se čaršavom, navukao pantalone i ustao.
„Devojke, znate li vi da se kockate?”
„Šta nam treba za to?” upitala je Lora.
„Ja imam kocke. Imate li vi devojke para? Kocke i novac, to je sve što treba. Pokazaću vam kako se
igra. Izvadite kintu i stavite je ispred sebe. Ne stidite se ako nemate puno para. Nemam ni ja. Svi smo
prijatelji, zar ne?”
„Da”, rekla je Džeri, „svi smo prijatelji.”
„Da”, rekla je Lora, „svi smo prijatelji.”
Grejs je izašla iz kupatila.
„Šta sad radi ta bitanga?”
„Pokazaće nam kako se kocka”, rekla je Džeri. „Kako se bacaju kocke, tako se kaže.
Devojke, pokazaću vam kako se bacaju kocke.”
„Ma šta mi reče”, javila se Grejs.
„Aha, Grejs, spusti tvoje visoko dupe ovamo, da vam pokažem kako se to radi.”
Posle sat vremena imao sam najveći deo para, a onda je Vilber Oksnard iznenada sišao niz stepenice.
Tako nas je i zatekao - kako pijani bacamo kocke.
„Ne dozvoljavam kockanje na ovom brodu!” dreknuo je. Grejs je ustala iz klečećeg položaja, prišla mu,
zagrlila ga i gurnula mu svoj dugački jezik u usta, zatim ga je uhvatila za kitu. „Gde je moj Vili nestao i
ostavio svoju Grejsi samu na ovom velikom brodu? Baš sam se uželela mog Vilija.”
Vili nam je prišao smeškajući se. Seo je za sto, a Grejs donela novu flašu viskija i otvorila je. Vilber je
natočio svima. Pogledao me: „Morao sam da se vratim i sredim malo operu. Jesi li još raspoložen za taj
libreto?”
„Libreto?”
„Tekst.”
„Iskreno da ti kažem, Vilbere, nisam mnogo razmišljao o tome, ali ako si ozbiljan, poradiću na
njemu.”
„Ozbiljan sam”, rekao je.
„Sutra počinjem”, rekoh.
Baš u tom trenutku Grejs je zavukla ruku ispod stola i otvorila Vilberov šlic. Pred nama je bila još
jedna dobra noć.
 35

Nekoliko dana kasnije, Grejs, Lora i ja smo sedeli za šankom ’Zelene mrlje’ kad je ušla Džeri. „Viski s
limunom i vodom”, rekla je barmenu. Kad je piće stiglo, Džeri je samo buljila u njega. „Slušaj, Grejs, zašto
te nije bilo noćas? Ostala sam sama sa Vilberom.”
„Ne zameri, dušo, morala sam da obavim neki poslić. Volim da malo pržim matorog.”
„Bio je užasno potišten. Henri nije bio tu, Lora nije bila tu. Nije imao s kim da priča.
Trudila sam se oko njega koliko sam mogla.”
Lora i ja smo prespavali na celonoćnoj zabavi kod barmena. Odande smo se vratili pravo u bar. Još
nisam počeo da radim na libretu i Vilber me proganjao. Hteo je da pročitam gomilu jebenih knjiga. A ja
sam odavno prestao da čitam.
„Pio je kao manijak. Bacio se na votku. Pio je čistu votku. Stalno me pitao gde si ti,
Grejs.”
„Možda je to ipak ljubav”, rekla je Grejs.
Džeri je popila svoje piće i naručila još jedno. „Nisam htela da toliko loče”, rekla je. „Kad se obeznanio,
uzela sam tu flašu votke, prosula malo i dolila vode. Ali popio je već masu tog špiritusa. Stalno sam ga
nagovarala da legne...”
„Ma nemoj?” rekla je Grejs.
„Stalno sam ga nagovarala da legne, ali nije hteo. Toliko se uletvio da sam i ja morala da pijem. Sve u
svemu, prispavalo mi se, stiglo me piće, pa sam ga ostavila u toj fotelji s votkom.”
„Nisi ga odvukla u krevet?” upitala je Grejs.
„Ne. Kad sam jutros ušla, još je sedeo u fotelji, s votkom pored sebe. ’Dobro jutro, Vili’, rekla sam.
Nikada nisam videla tako lepe oči. Prozor je bio otvoren i u očima mu se presijavalo sunce, čitava duša.”
„Znam”, rekla je Grejs „Vili ima prelepe oči.”
„Nije mi otpozdravio. Ni reč nisam mogla da izvučem iz njega. Telefonirala sam njegovom bratu, znaš,
onom doktoru što se drogira. Brat je došao i pogledao ga i onda telefonirao, i sedeli smo dok nisu došla
neka dva tipa i sklopili Viliju oči i zabili mu iglu. Onda smo samo sedeli i razgovarali dok jedan od njih
nije pogledao u svoj sat i rekao: ’U redu’, pa su ustali i podigli Vilija sa fotelje i spustili ga na nosila. Onda
su ga izneli napolje i to je sve.”
„Sranje”, rekla je Grejs. „Pukla sam.”
„Pukla si”, rekla je Džeri. ,Ja još uvek imam mojih pedeset mesečno.”
„I tvoje okrugo debelo dupe”, rekla je Grejs.
„I moje okruglo debelo dupe”, rekla je Džeri.
Lora i ja smo znali da smo pukli. Bilo je suvišno govoriti o tome.
Svi smo sedeli za šankom, pokušavajući da smislimo šta ćemo sad.
„Pitam se”, rekla je Džeri, „da li sam ga ubila?”
„Kako ubila?” upitao sam je.
„Tako što sam mu pomešala votku s vodom. Uvek je pio samo čistu votku. Možda ga je voda ubila?”
„Sve je moguće”, rekao sam.
 Onda sam mahnuo barmenu. „Toni, hoćeš li molim te da natočiš ovoj bucmastoj dami votku s
vodom?” Grejs nije smatrala da je to duhovito.
Nisam bio očevidac, ali po onom što sam kasnije čuo Grejs je tada otišla do Vilberove kuće i počela da
lupa na vrata, da lupa i vrišti i lupa, pa je Vilberov brat, doktor, došao do vrata, ali nije hteo da je pusti
unutra, bio je ucveljen i drogiran i nije hteo da je pusti, ali Grejs nije odustala. Doktor nije baš dobro
poznavao Grejs (možda je trebalo, jer je bila rođena za kitu), pa je telefonirao i došla je policija, ali ona je
toliko podivljala da je trebalo dvojica kad su joj stavljali lisice. Pogrešili su, stavivši joj lisice s prednje
strane, pa je digla ruke uvis i lisicama rasparala jednom pubu obraz, tako ga je otvorila da si mogao da mu
vidiš zube. Došlo je još nekoliko pubova i odveli su Grejs, koja je vrištala i ritala se, i niko je od nas nije
više video, niti smo ponovo videli jedni druge.
 36

Redovi i redovi nemih točkova. Kutije pune rezervnih delova za bicikl. Redovi i redovi točkova koji
vise sa plafona: zeleni bicikli, crveni bicikli, žuti bicikli, ljubičasti bicikli, plavi bicikli, ženski bicikli, muški
bicikli, svi vise gore; blistave žbice, točkovi, gume, boja, kožni sicevi, štop-lampe, prednja svjetla, kočnice;
na stotine bicikala u nizu.
Imali smo sat vremena za ručak. Brzo bih jeo, jer sam bio na nogama veći deo noći i ranog jutra, bio
sam umoran, sve me bolelo, pa sam otkrio to pusto mesto ispod bicikala. Podvukao bih se ispod tri niza
besprekorno poređanih bicikala. Izvalio bih se na leđa, a iznad mene su visili, precizno poređani, redovi
blistavih srebrnastih žbica, blatobrana, crnih guma, sve jarko obojeno, sve u savršenom redu. Bilo je
veličanstveno, besprekorno - 500 ili 600 bicikala pružulo se nada mnom, pokrivalo me, svaki na svom
mestu. To je na neki način imalo smisla. Gledao sam naviše u njih i znao da imam četrdeset pet minuta
odmora ispod biciklovog drveta.
Međutim, drugi deo mene je znao: ako se prepustim bujici tih sjajnih novih bicikala, onda sam gotov,
propao sam, nema mi spasa. Zato sam samo ležao na leđima, prepuštajući točkovima, žbicama i bojama
da me uteše.
Mamuran čovek ne bi nikada smeo da leži na leđima i gleda u krov skladišta. Drvene grede te na kraju
stignu; a prozori na krovu - lepo vidiš žicu u oknima - ta te žica nekako podseti na zatvor. A kapci na
očima su teški, čezneš za samo jednim pićem, onda zvuk ljudi koji se kreću naokolo, čuješ ih, znaš da ti je
vreme isteklo, moraš nekako da ustaneš i hodaš naokolo i puniš i pakuješ pošiljke...
 37

Ona je bila sekretarica poslovođe. Zvala se Karmen - ali uprkos španskom imenu bila je plavuša i
nosila je tesne pletene haljine, visoke štikle, najlonke, pojas za čarape, usta su joj bila debelo
nakarminisana, ali o kako je vrckala, kako je mešala dupetom dok nosi porudžbenice do pisaćeg stola, a
zatim natrag do kancelarije, svi su pratili svaki njen pokret, svaki vrc njene guze. Ja nisam zavodnik.
Nikada nisam bio. Da bi čovek bio zavodnik potrebna je slatkorečivost. Nikada nisam bio slatkorečiv. Ali
na kraju, na njen podsticaj, odveo sam Karmen u jedan od teretnih vagona koje smo istovarivali u
zadnjem delu skladišta i uzeo je stojeći u dnu tog vagona. Bilo je dobro, bilo je toplo; mislio sam na plavo
nebo i široke čiste plaže, ali je ipak bilo tužno - tu je definitivno falilo neke ljudskosti, što nikako nisam
mogao da shvatim niti da se izborim sa tim. Zadigao sam tu pletenu haljinu oko njenih kukova i stajao
jebući je, da bi na kraju priljubio usta na njena jarkocrvena debelo nakarminisana mesnata usta i svršio
između dva neotvorena paketa u prašnjavom vazduhu, dok se ona leđima odupirala o prljavi ispucali zid
vagona u milosrdnom mraku.
 38

Svi smo bili i skladištari i dostavljači. Sami smo popunjavali naloge i otpremali robu. Uprava je služila
samo za traženje dlake u jajetu. Kako je samo jedan čovek u čitavom lancu bio zadužen za svaku pošiljku,
nije se mogla prebacivati odgovornost na drugoga. Tri-četiri greške i odmah bi te šutnuli.
Skitnice i neradnici, svi koji smo bili zaposleni, znali smo da su nam dani odbrojani. Zato smo
spokojno čekali da otkriju koliko smo nesposobni. U međuvremenu smo ušli u šemu, pošteno radili po
nekoliko sati, a uveče smo zajedno pili.
Bilo nas je trojica. Ja. Onda tip koji se zvao Hektor Gonzales - visok, pogrbljen, miran. Bio je oženjen
zgodnom Meksikankom koja je živela s njim na velikom bračnom krevetu u gornjem delu ulice Hil. Sve
znam, jer sam jedne večeri izašao s njim i pili smo pivo i isprepadao sam mu ženu. Hektor i ja smo bili
kod njega posle pijanke po barovima i ja sam je izvukao iz kreveta i poljubio je pred Hektorom. Računao
sam da bih mogao da ga razbijem. Samo je trebalo da pripazim na njegov nož. Na kraju sam se izvinuo i
njoj i njemu što sam ispao takav kreten. Jasno je bilo da nije mogla da se primi na mene, pa nikad više
nisam svratio.
Treći je bio Alabam, sitan lopov. Krao je retrovizore, šrafcigere, sijalice, farove, sirene, akumulatore.
Krao je ženske gaće i čaršave sa kanapa za sušenje veša, tepihe iz hodnika. Odlazio je u samoposlugu da
kupi kesu krompira, ali bi na dno kese strpao šnicle, šunku i konzerve sardina. Zvanično je bio Džordž
Felous. Džordž je imao ružan običaj da se napije sa mnom i napadne me kad postanem skoro sasvim
nemoćan. Čeznuo je da me premlati, ali bio je nikakav, a još i kukavica. Uvek bih uspevao da se priberem i
potkačim ga u stomak ili glavu, što bi ga oteralo niz stepenice, obično s nekim plenom u džepu - odneo bi
mi krpu za sudove, otvarač za konzerve, budilnik, penkalo, bibernik, makaze.
Poslovođa skladišta bicikala, g. Hansen, bio je namćor crvenog lica, jezik mu je bio zelen od pastila
koje je sisao da ne bi bazdio na viski. Pozvao me jednog dana u svoju kancelariju.
„Reci mi, Henri, ona dva momka su prilično glupa, a?”
„U redu su.”
„Ali mislim, posebno Hektor... on je stvarno glup. Mislim, u redu je, ali smatraš li da će ikad uraditi
nešto u životu?”
„Hektor je sasvim u redu, gospodine.”
„Stvarno to misliš?”
„Naravno.”
„Taj Alabam? Ima oči kao lasica. Verovatno krade po sedamdeset pedala mesečno, šta misliš?”
„Ne verujem, gospodine. Nikada nisam video da je uzeo nešto.”
„Kinaski?”
„Da, gospodine?”
„Daću ti deset dolara povišice nedeljno.”
„Hvala vam, gospodine.” Rukovali smo se. Tek sam tada shvatio da on i Alabam dele plen.
 39

Džen se neviđeno jebala. Rodila je dvoje dece, ali bila je vrhunska jebačica. Upoznali smo se kod
kioska pod vedrim nebom - trošio sam poslednjih pedeset centi na masnu pljeskavicu - i upustili se u
razgovor. Častila me pivom, dala mi broj telefona, i tri dana kasnije preselio sam se kod nje.
Imala je tesnu picu i primala ga kao nož koji je kolje. Podsećala me na debeljuškasto prasence. Bilo je
dovoljno zloće i odbojnosti u njoj da osetim kako da joj se svakim ubodom svetim za njen loš karakter.
Jedan jajnik joj je bio odstranjen, pa je tvrdila da ne može da zatrudni; lepo je reagovala i s tim jednim
jajnikom.
Džen je dosta ličila na Loru - osim što je bila vitkija i zgodnija, plavih očiju i plave kose do ramena.
Čudna je bila; uvek je bila uspaljena ujutru, sve onako mamurna. Moj mamurluk nije bio tako
inspirativan. Ja sam noćna ptica. Ali ona je noću večito vrištala i bacala stvari na mene: telefone,
telefonske imenike, flaše, čaše (pune i prazne), radio-aparate, torbice, gitare, pepeljare, rečnike, slomljene
narukvice za ručni sat, budilnike... Bila je zaista neobična žena. Ali na nešto sam uvek mogao da računam
- ujutru joj se jebalo, iz sve snage. A ja sam morao u skladište bicikala.
Kresnuo bih je, povremeno gledajući u budilnik, trudeći se da prikrijem koliko mi se bljuje; onda bih
se napalio, svršio i svalio se s nje. „Eto”, rekao bih joj, „sada kasnim petnaest minuta.” A ona bi odlepršala
u kupatilo, srećna kao ptičica na grani, oprala bi se, umila, virnula u dlake ispod pazuha, ogledala se,
brinući više zbog starenja nego zbog smrti, pa bi dolepršala i ponovo se zavukla u čaršave dok bih ja
navlačio isflekane gaće, sve u buci saobraćaja koji se valjao ka istoku, dole na Trećoj ulici.
„Tatice, vrati se u krevet”, rekla bi mi.
„Slušaj, tek sam dobio deset dolara povišice.”
„Ništa ne moramo da radimo. Samo lezi malo pored mene.”
„E jebi ga, mala.”
„Molim te! Samo pet minuta.”
„E jebi ga.”
Vratio bih se. Navukla bi čaršav i uhvatila bi me za jaja. Onda bi me ćapila za kitu. „0, baš je sladak!”
Da li ću se ikad izvući odavde, mislio sam.
„Smem li nešto da te pitam?”
„Kaži.”
„Je l’ ti ne smeta da ga poljubim?”
„Ne.”
Čuo sam i osetio poljupce, zatim i poneki liz. Onda sam totalno zaboravio na skladište bicikala. Čuo
sam kako cepa novine. Osetio sam kako mi nešto namešta na glavić. „Vidi”, rekla je.
Seo sam na krevetu. Džen je kreirala šeširić od novina i smestila mi ga na glavić. Oko oboda je bila
mala žuta traka. Stajao je vrlo ponosno.
„O, zar nije sladak?” upitala me.
„Ko! Pa to sam ja.”
„O ne, to nisi ti, to je on, nemaš ti veze s njim.”
„Nemam?”
„Nemaš. Je 1’ ti ne smeta da ga opet poljubim?”
„Dobro, dobro. Samo izvoli.”
Džen je skinula šeširić, uhvatila mi kitu i počela da ljubi mesto na kome je stajao.
Duboko me gledala u oči. Vrh glavića nestao je u njenim ustima. Pao sam unazad, pobeđen.
 40

Na posao sam stigao u pola 11. Radilo se od 8. Bila je jutarnja pauza i napolju se točila kafa. Osoblje
skladišta bilo je na okupu. Prišao sam i naručio kafu, duplu, i krofnu sa džemom. Popričao sam sa
Karmen, poslovođinom sekretaricom, onom iz vagona. Na sebi je, kao i obično, imala vrlo tesnu pletenu
haljinu koja joj je stajala kao što naduvani balon stoji vazduhu u njemu, možda i tesnije. Na usnama je
imala naslage i naslage tamnocrvenog karmina, i stajala je sasvim blizu mene u toku razgovora, gledala
me u oči i kikotala se, trljajući se isturenim delovima tela o mene. Karmen je bila toliko nasrtljiva da te
plašila, samo si gledao kako da joj umakneš. Kao i većina žena, htela je nešto što više nije mogla dobiti, a
Džen je cedila sve seme iz mene, pa i više od toga. Karmen je mislila da se pravim važan i nedostupan.
Odmaknuo sam se, s krofnom u ruci, da bi se ona opet prislonila na mene. Pauza se završila i svi smo ušli
unutra. Prisetio sam se njenih gaćica, malo umrljanih žutim, kako mi vise na nožnom palcu dok zajedno
ležimo u njenoj gajbi na Glavnoj ulici. Poslovođa, g. Hansen, stajao je ispred svoje kancelarije: „Kinaski!”
zarežao je. Znao sam taj zvuk - za mene je to bio kraj balade.
Prišao sam mu i čekao. Bio je u svetlom, sveže ispeglanom letnjem odelu, s leptirmašnom (zelenom),
u drap košulji, a crno-drap cipele bile su mu besprekorno uglancane. Odjednom sam postao svestan kako
mi ekseri u đonovima iznošenih cipela bodu tabane. Nedostajala su mi tri dugmeta na prljavoj košulji.
Zatvarač na pantalonama zapeo je negde na pola puta. Kopča na kaišu bila je slomljena.
„Da?” rekao sam.
„Moraću da te otpustim.”
„U redu.”
„Ti si prokleto dobar radnik, ali moraću da te otpustim.”
Bilo mi je neprijatno zbog njega.
„Već pet-šest dana dolaziš na posao u pola jedanaest. Šta misliš, kako drugi radnici gledaju na to? Oni
rade osam sati dnevno.”
„Ma nema problema. Opustite se.”
„Slušaj, i ja sam bio nezgodan kao klinac. Dešavalo se i da tri-četiri puta mesečno dođem na posao sa
šljivom na oku. Ali sam svakog dana stizao na posao. Na vreme. I tako sam se probio u službi.”
Ćutao sam.
„U čemu je stvar? Zašto ne možeš da stigneš na vreme?”
Iznenada mi je sinulo da možda i sačuvam posao ako mu kažem pravi razlog. „Nedavno sam se
oženio. Znate kako je to. Sad sam na medenom mesecu. Ujutru počnem da se oblačim, sunce probija
kroz roletne, a ona me povuče na krevet da je još jednom kresnem.”
Nije upalilo. „Daću nalog da ti ispišu ček.” Hansen je ušao u svoju kancelariju. Čuo sam kako je rekao
nešto Karmen. Opet mi je došlo neko nadahnuće pa sam kucnuo na jedan od šaltera. Hansen je pogledao,
prišao i podigao staklo.
„Čujte”, rekao sam, „nikad nisam bio sa Karmen. Kunem se. Ona je zgodna, ali nije moj tip. Dajte mi
ček za celu nedelju.”
Hansen se okrenuo. „Ispišite ček za celu nedelju.” Tek je bio utorak. Nisam se tome nadao - ali su on i
Alabam ipak delili 20.000 pedala. Karmen mi je prišla i dala mi ček. Stajala je preda mnom i ravnodušno
mi se smešila dok je Hansen sedao za telefon i okretao Biro rada.
 41

Još sam imao moj auto od 35 dolara. Poludeli smo za konjima. Džen i ja ništa nismo znali o konjima,
ali imali smo sreće. U to vreme je uvek bilo osam trka, umesto devet. Imali smo čarobnu formulu - zvala
se ’Harmac u osmoj’. Vili Harmac je bio natprosečan džokej, ali imao je problema sa težinom, kao sada
Hauard Grant. Proučavajući rezultate, primetili smo da Harmac obično pobeđuje u poslednjoj trci, i da
može pristojno da se dobije na njega.
Nismo išli svakog dana. Ponekad nam je jednostavno bilo previše muka od popijenog pića da bismo
uopšte ustali iz kreveta. Ustajali smo u rano popodne, svraćali u prodavnicu pića, provodili sat-dva u
nekom baru, slušali džuboks, posmatrali pijance, pušili, slušali mrtvački smeh - nije bilo loše.
Imali smo sreće. Kao da smo samo u prave dane završavali na trkama. „Slušaj”, govorio sam Džen, „on
neće ponovo uspeti... to je nemoguće.”
I onda bi Vili Harmac nagario na ravnom delu staze, izronio bi u poslednji čas iz mraka i pijanstva -
dobri stari Vili doneo bi nam dobitak 16 prema 1, 8 prema 1, 9 prema 2. Vili nas je spašavao kada je
ostatak sveta odavno postao ravnodušan i digao ruke od nas.
Auto od 35 dolara bi skoro uvek upalio, to nije bio problem; problem je bio upaliti farove. Posle osme
trke već je bio mrak. Džen obično nije išla na trke bez flaše porta u tašni. Onda smo tamo pili pivo i ako
nam krene - pili smo i u baru na hipodromu, uglavnom viski s vodom. Već sam bio kažnjavan zbog
pijanstva u vožnji, i odjednom vozim u kolima bez svetla, ne znajući gde se nalazim.
„Ne brini, mala”, govorio sam, „čim natrčimo na neke rupe, svetla će se upaliti.” Imali smo prednost
rasturenih amortizera.
„Evo rupa! Čuvaj kapu!”
„Ja nemam kapu!” Dodao bih gas.
TRES! TRES! TRES!
Džen je poskakivala gore-dole, pazeći da ne ispusti svoj porto. Ja sam čvrsto držao volan i tražio malo
svetla na putu ispred nas. Kad god bismo natrčali na te rupe, svetla bi se sama upalila. Pre ili kasnije, uvek
bi se upalila.
 42

Stanovali smo na četvrtom spratu stare zgrade sa stanovima za izdavanje; imali smo dve sobe sa zadnje
strane. Zgrada je bila podignuta na ivici visoke strmine i, kad god pogledaš kroz prozor, činilo se da nisi na
četvrtom, već na dvanaestom spratu. Bilo je kao da stanujemo na samoj ivici sveta - poslednje utočište pre
konačnog pada.
U međuvremenu se okončala naša srećna pobednička serija, kao i sve takve serije. Bilo je vrlo malo
para i pili smo vino. Porto i muskat.3 Na podu u kuhinji bilo je po šestsedam balona u nizu, četiri-pet
litarskih flaša ispred njih, a napred još tri-četiri od sedam deci.
„Jednog dana”, govorio sam Džen, „kad se dokaže da svet nema tri nego četiri dimenzije, čovek će
moći da ode u šetnju i jednostavno iščezne. Nema pogreba, nema suza, nema iluzija, nema ni raja ni
pakla. Ljudi će sedeti i pitaće se: ’Šta je sa Džordžom?’ A neko će reći: ‘Otkud znam. Rekao je da ide po
cigare’.”
„Slušaj”, rekla je Džen, „koliko je sati? Hoću da znam koliko je sati.”
„Ček’ da vidimo, namestili smo sat prema radiju u ponoć. Znamo da žuri 35 minuta na sat. Sada je na
njemu pola osam, ali znamo da to nije tačno, jer još nije mrak. Dobro. To je 7 i po sati. Sedam puta 35
minuta je 245 minuta. Pola od 35 je 17 i po. Tako dobijamo 252 i po minuta. Dobro, to je 4 sata i 42 i po
minuta, pa ćemo da vratimo sat na 5 sati i 47 minuta. Sad je znači 5 sati i 47 minuta. Vreme je za večeru
a mi nemamo ništa za jelo.”
Sat nam je bio pao na pod i razbio se, i ja sam ga popravio. Otvorio sam ga i utvrdio da nešto nije u
redu sa glavnom oprugom i velikim zupčanikom. Mogao sam da ga pokrenem samo ako skratim i
zategnem glavnu oprugu. To je ubrzalo pomeranje kazaljki; gotovo si mogao da pratiš kretanje minutne
kazaljke.
„Hajde da otvorimo novi balon vina”, rekla je Džen.
U suštini smo samo pili vino i vodili ljubav.
Pojeli smo sve što se moglo pojesti. Noću smo odlazili u šetnju i krali cigarete iz parkiranih
automoblla.
„Da ispečem palačinke?” pitala je Džen.
„Ne verujem da bih mogao da sabijem još neku.”
Nestalo nam je i putera i masti, pa je Džen pekla palačinke na suvo. A to i nije bila masa za palačinke,
samo brašno s vodom. Bile su reš. Baš su hrskale.
„Kakav sam ja to čovek?” glasno sam se pitao. „Otac mi je lepo rekao da ću ovako završiti! Pa valjda
bih mogao da nabavim nešto? E odoh sad napolje da nabavim nešto... Samo da popijem jedno solidno
piće.”
Natočio sam punu čašu porta. To vino je imalo čudan ukus i nisi smeo da misliš na to dok ga ispijaš,
jer bi ga inače odmah povratio. Zato bih uvek pustio neki drugi film u glavi. Mislio bih na neki stari
zamak u Škotskoj, obrastao mahovinom - pokretni mostovi, plava voda, drveće, plavo nebo, veliki sivo-
beli oblaci. Ili bih mislio na neku zgodnu ženu kako sasvim polako navlači duge svilene čarape. Ovog puta
sam pustio film sa svilenim čarapama.
Sabio sam vino. „Odoh ja. Vidimo se, Džen.”
„Vidimo se, Henri.”
 Prošao sam kroz hodnik, sišao niz četiri sprata stepenica, prošunjao se pored stana nadzornika zgrade
(dugovali smo kiriju) i izašao na ulicu. Spustio sam se niz breg. Stigao sam na raskrsnicu Šeste i Junion.
Prešao sam preko Šeste ulice, ka istoku. Tu je bio mali dućan. Prošao sam pored njega, onda se okrenuo i
vratio se. Napolju je bila tezga s voćem i povrćem. Na njoj je bilo paradajza, krastavaca, narandži, ananasa
i grejpfruta. Stajao sam i gledao ih. Pogledao sam u dućan; samo starac sa keceljom. Razgovarao je s
nekom ženom. Uzeo sam jedan krastavac, strpao ga u džep i udaljio se. Nisam prešao ni pet-šest metara
kad sam čuo:
„Ej, gospodine! GOSPODINE! Vratite taj KRASTAVAC ili ću pozvati POLICIJU! Ako nećete u
ZATVOR, odmah vratite taj KRASTAVAC!”
Okrenuo sam se i prešao taj dugi put nazad. Gledalo me troje-četvoro ljudi. Izvadio sam krastavac iz
džepa i stavio ga na vrh gomile krastavaca. Onda sam pošao na zapad. Išao sam ulicom Junion, uz
zapadnu stranu brega, ponovo prešao četiri sprata stepenica i otvorio vrata. Džen me pogledala sa svoje
čaše.
„Nisam ni za šta”, rekao sam. „Ni krastavac nisam uspeo da ukradem.”
„Ma nije važno.”
„Ispeci palačinke.”
Prišao sam balonu i napunio čašu.

... Jahao sam na kamili kroz Saharu. Imao sam veliki nos, pomalo kao orlov kljun, ali ipak sam bio lep, da, u
dugoj beloj haljini sa zelenim prugama. I bio sam hrabar, ubio sam više nego jednog. Za pojasom sam nosio
veliku krivu sablju. Jahao sam prema šatoru gde me je željno čekala, na debelom orijentalnom ćilimu,
četrnaestogodišnja devojčica, velike mudrosti i netaknutog himena...

Sabio sam piće i stresao se od otrova; osetio sam vonj zagorelog brašna s vodom. Natočio sam piće za
Džen i natočio još jedno za sebe.
Negde usred jedne od naših paklenih noći završio se Drugi svetski rat. Rat je za mene bio, u najboljem
slučaju, samo neka mutna stvarnost, ali sada je bio gotov. Poslovi do kojih je uvek bilo teško doći postali
su još nedostupniji. Ustajao sam svakog jutra i obilazio sve državne agencije za zapošljavanje, počevši od
Poljoprivredne berze rada. Jedva sam se dizao u pola pet ujutru, mamuran, i obično se vraćao do podne.
Pešačio sam tamo-amo između agencija, beskonačno. Ponekad bih i dobio neki jednodnevni posao na
istovari vagona, ali tek kad sam počeo da svraćam u jednu privatnu agenciju koja je uzimala trećinu
zarade. Novca je bilo vrlo malo, i sve smo više dugovali za kiriju. Ali junački smo i dalje ređali vinske boce
na podu, vodili ljubav, svađali se i čekali.
Kad bi se našlo malo para, odlazili smo na Glavnu pijacu da kupimo jeftino meso za gulaš, šargarepu,
krompir, luk i celer. Sve bismo to potrpali u veliki lonac i onda seli i razgovarali, znajući da ćemo se
najesti, mirišući to - luk, povrće, meso - slušajući kako krčka. Motali smo cigarete i zajedno legali u
krevet, ustajali i pevali. Ponekad bi se popeo nastojnik i govorio nam da stišamo malo, i podsećao nas da
stvarno dugujemo stanarinu. Stanari se nikad nisu žalili na naše svađe, ali nije im se sviđalo naše pevanje:
I Got Plenty Of Nothing; Old Man River; Buttons And Bows; Tumbling Along With The Tumbling
Tumbleeweeds; God Bless America; Deutschland über Alles; Bonaparte’s Retreat; I Get The Blues When It Rains;
Keep Your Sunny Side Up; No More Money In The Bank; Who’s Afraid Of The Big Bad Wolf; When The Deep
Purple Falls; A Tiskit A Tasket; I Married An Angel; Poor Little Lambs Gone Astray; I Want A Gal Just Like The
Gal Who Married Dear Old Dad; How The Hell Ya Gonna Keep Them Down On The Farm; If I’d Known You
Were Coming I’d A Baked A Cake...4
 43

Bilo mi je suviše muka jednog jutra da bih ustao u pola pet - ili, po našem satu, u 7 i 27 i po. Isključio
sam zvono budilnika i ponovo zaspao. Dva sata kasnije digla se se neka užasna galama u hodniku. „Šta je
sad ovo, jebi ga?” upitala je Džen.
Ustao sam iz kreveta. Spavao sam u gaćama. Gaće su bile isflekane - brisali smo se novinama koje smo
prethodno gužvali i smekšavali - pa često ne bih obrisao sve. Gaće su bile još i pocepane, pa i šuplje tamo
gde mi je padao žar sa cigarete.
Prišao sam vratima i otvorio ih. Hodnik je bio pun gustog dima. Vatrogasci sa velikim metalnim
šlemovima na kojima su bili brojevi. Vatrogasci koji vuku dugačka debela gumena creva. Vatrogasci u
azbestnim odelima. Vatrogasci sa sekirama. Neverovatna buka i panika.
Zatvorio sam vrata.
„Šta je to?” upitala je Džen.
„Vatrogasci.”
„A”, rekla je. Navukla je ćebe preko glave i okrenula se na drugu stranu. Legao sam pored nje i zaspao.
 44

Na kraju sam dobio posao u skladištu auto-delova na ulici Flauer, dole kod Jedanaeste. Sa ulične
strane je bila prodavnica, a pozadi se radila prodaja na veliko. Morao sam da se ponizim da bih dobio taj
posao - izjavio sam da gledam na svoj posao kao na drugi dom. To im se dopalo.
Radio sam na preuzimanju robe. Odlazio sam i u pet-šest drugih skladišta i donosio auto-delove. To
me izvlačilo iz zatvorenog prostora.
Jednog dana, tokom pauze za ručak, zapazio sam mladog Meksikanca, živahnog i inteligentnog
izgleda, kako u novinama čita trkačku prognozu.
„Kladiš se na konje?” upitao sam ga.
„Aha.”
„Daj da vidim malo.”
Pregledao sam prognozu i vratio mu novine.
„Osmu bi trebalo da dobije Maj Boj Bobi.”
„Znam. A nije čak ni favorit.”
„Utoliko bolje.”
„Šta misliš, koliko će da plati?”
„Oko devet prema dva.”
„Voleo bih da se kladim na njega.”
„I ja.”
„Kad je poslednja trka u Holivud Parku?” upitao me.
„U pola šest.”
„A mi radimo do pet.”
„Nema šanse da stignemo.”
„Mogli bi da pokušamo. Maj Boj Bobi dobija.”
„Samo našu sreću.”
„Hoćeš da probamo?”
„Zašto da ne.”
„Gledaj na sat. U pet sati palimo.”
U pet minuta do pet obojica smo radili što bliže zadnjem izlazu. Moj prijatelj Meni je pogledao na sat.
„Zdipićemo dva minuta. Čim potrčim, odmah pođi za mnom.” Stavljao je kutije s rezervnim delovima na
policu i odjednom jurnuo. Krenuo sam za njim i eto nas napolju, trčali smo niz ulicu. Bio je dobar trkač.
Tek sam posle doznao da je u srednjoj školi bio prvak grada u trčanju na 400 metara. Auto mu je bio
parkiran iza ugla; otključao ga, upali smo unutra i krenuli.
„Nema šanse, Meni.”
„Stižemo. Garim ja ovu mašinu.”
„Ima petnaestak kilometara donde. Moramo da stignemo, parkiramo se, i onda još pređemo od
parkinga do šaltera.”
 „Garim ja ovu mašinu. Stižemo.”
„Ne smemo da stajemo na crveno.”
Meni je imao prilično nova kola i dobro je menjao trake. „Kladio sam se na svakom hipodromu u
zemlji.”
„I u Kalienteu?”
„Da, i u Kalienteu. Ti gadovi uzimaju dvadeset pet posto.”
„Znam.”
„U Nemačkoj je još gore. U Nemačkoj uzimaju pedeset posto.”
„I ljudi se klade?”
„Da, još se i klade. Ovce računaju da treba samo da pogode pobednika.”
„Ovde uzimaju šesnaest posto, što je dovoljno ružno.”
„Ružno je. Ali dobar igrač može da ih uradi.”
„E, dokurca - crveno!”
„Ma zajebi ga. Samo prođi.”
„Idem u desnu.” Meni je naglo prešao u desnu traku i prošao kroz crveno. „Pripazi na pubove.”
„Ne brini.”
Meni je stvarno gario tu mašinu. Ako se i kladio kao što vozi, onda je unapred dobio.
„Jesi li oženjen, Meni?”
„Ni u ludilu.”
„A devojke?”
„Ponekad. Ali nikad ne potraje.”
„U čemu je problem?”
„Žena je puno radno vreme. Čovek mora da izabere jedno zanimanje.”
„A i zasitiš se emotivno.”
„I fizički. Jebale bi se i noću i danju.”
„Nađi jednu koju voliš da jebeš.”
„Da, ali ako piješ ili se kockaš, odmah misle da si izneverio njihovu ljubav.”
„Nađi jednu koja voli da pije, kocka se i jebe.”
„Kome treba takva žena?”
Onda smo stigli na parking. Bio je besplatan posle sedme trke. I ulaz na hipodrom je bio besplatan.
Ipak, bio je problem što nemamo program. Ako je tabla sa listom konja izgrebana, onda ne znaš ni koji je
tvoj konj.
Meni je zaključao kola. Potrčali smo. Na parkingu je stekao prednost od šest dužina. Projurili smo
kroz otvorenu kapiju i utrčali u tunel. Meni je zadržao svojih šest dužina prednosti u tunelu, koji je baš
dugačak u Holivud Parku. Kad smo istrčali iz tunela i izbili na hipodrom, smanjio sam Menijevu prednost
na pet dužina. Video sam konje na startu. Šprintali smo prema šalterima kladionice.
„Maj Boj Bobi... koji je broj?” doviknuo sam u prolazu čoveku bez noge. Pre nego što je stigao da mi
odgovori, nisam više mogao da ga čujem. Meni je pritrčao šalteru koji je primao opklade od pet dolara.
Kad sam stigao do njega, već je imao tiket. „Koji je broj?” „Osam. To je konj broj osam!” Promuvao sam
mojih pet dolara i dobio tiket u trenutku kad je zvono oglasilo da se klađenje obustavlja i da su konji
pušteni.
Bobi je bio na poziciji broj četiri. Konj broj 3 je bio favorit sa prognozom 5 prema 6. Već je osvojio
nagradu od 8000 dolara u trci na 1800 metara. Kad su izašli iz prve okuke, favorit je vodio za tri četvrt
dužine ispred Bobija koji mu je dahtao za vrat, kao dželat. Grabio je lako i opušteno.
„Trebalo je da stavimo deset”, rekao sam. „Dobijamo.”
 „Aha, upecali smo pobednika. Dobijamo, osim ako se iz grupe ne izdvoji neki jači finišer.”
Bobi se držao uz favorita sve do polovine poslednjeg kruga, a onda krenuo u napad, ranije nego što
sam očekivao. To je bila finta kojom se džokeji ponekad služe. Bobi je prestigao favorita, zauzeo
unutrašnju poziciju i odmah krenuo u finiš. Imao je prednost od tri i po dužine na ravnom delu staze.
Onda se iz grupe izdvojio konj koga je trebalo pobediti, broj 4, njegove su šanse bile 9 prema 1, i sustizao
ga je. Ali Bobi je leteo. Pobedio je pod šibom, sa prednošću od dve i po dužine i doneo nam po 10 dolara i
40 centi.
 45

Sledećeg dana su nas pitali na poslu zašto smo onako iznenadno nestali. Objasnili smo da smo žurili
na poslednju trku i da popodne opet idemo tamo. Meni je već izabrao svog konja, a ja svog. Neki su nas
pitali da li bismo stavili opklade za njih. Rekao sam da ne znam. U podne sam otišao s Menijem u bar na
ručak.
„Henk, ponećemo njihove opklade.”
„Ti ljudi nemaju kinte - samo za kafu i žvaku loliko im daju žene, a mi nemamo vremena da se
bakćemo na šalterima od dva dolara.”
„Nećemo se ni kladiti za njihove pare, zadržaćemo ih.”
„A ako dobiju?”
„Ne mogu da dobiju. Uvek se klade na pogrešnog konja. Talentovani su da izaberu pogrešnog konja.”
„Šta ako se klade na našeg konja?”
„Onda ćemo znati da je to pogrešan konj.”
„Meni, što ti uopšte radiš u auto-delovima?”
„Odmaram se. Ambicije su mi hendikepirane lenjošću.” Popili smo još po jedno pivo i vratili se u
skladište.
 46

Trčali smo kroz tunel dok su konje izvodili na start. Hteli smo se da se kladimo na konja po imenu
Srećne Igle. Stajao je 9 prema 5, a nisam verovao da ćemo dobiti dva dana za redom, pa sam stavio samo
pet dolara. Meni je stavio deset. Srećne Igle je pobedio za vrat, izbivši spolja pred samim ciljem. Uz taj
dobitak nam je ostalo i 32 dolara izgubljenih opklada, zahvaljujući momcima iz skladišta.
Stvar se pročula, pa su mi ljudi iz drugih skladišta u kojima sam preuzimao rezervne delove davali
pare da se kladim umesto njih. Meni je bio u pravu, retko su dobijali. Nisu znali da se klade; ili su
prebacivali ili podbacivali u proceni, a dobitak je uvek bio negde u sredini. Kupio sam par dobrih cipela,
novi kaiš i dve skupe košulje. Vlasnik skladišta nije više izgledao tako važan. Meni i ja smo se sve duže
zadržavali na ručku i vraćali se na posao pušeći dobre tompuse. Ali i dalje smo svakog dana ludački vozili
da bismo stigli na poslednju trku. Publika na hipodromu je zapazila kako svakog dana istrčavamo iz
tunela, pa su nas redovno čekali. Bodrili su nas i mahali prognozama, a klicanje je bivalo sve glasnije dok
smo jurcali pored njih u mrtvoj trci do šaltera kladionice.
 47

Novi život nije odgovarao Džen. Navikla je da se jebe četiri puta dnevno i da me gleda večito bednog i
poniznog. Posle rada u skladištu, zatim divlje vožnje i onog sprinta preko parkinga i kroz tunel, u meni
nije ostajalo mnogo mesta za ljubav. Kad god bih se uveče vratio kući, ona bi već bila propisno napojena
vinom.
„Gospodin Konjokladica”, rekla bi kad uđem. Bila je potpuno odevena; visoke štikle, najlonke, klatila je
visoko prekrštenom nogom. „Gospodin Velika Konjokladica. Znaš, kad sam te upoznala, dopalo mi se
kako hodaš preko sobe. Nisi samo hodao preko sobe, hodao si kao da ćeš da prođeš kroz zid, kao da je ceo
tvoj, kao da ništa nije važno. Sad si nabacio par dolara u džep i nisi više onaj isti. Ponašaš se kao student
zubotehnike ili vodoinstalater.”
„Nemoj da mi kenjaš o vodoinstalaterima, Džen.”
„Dve nedelje nisi vodio ljubav sa mnom.”
„Ljubav se javlja u raznim oblicima. Moja je postala nešto suptilnija.”
„Dve nedelje me nisi jebao.”
„Strpi se još malo. Za šest meseci provodićemo se u Rimu, u Parizu.”
„Pogledaj se! Nalivaš se dobrim viskijem, a mene ostavljaš da čamim ovde i pijem ovu jeftinu pomiju.”
Zavalio sam se u fotelju i promućkao kocke leda u svom viskiju. Na sebi sam imao skupu žutu
košulju, vrlo drečavu, i nove pantalone, zelene sa belim prugama.
„Čuveni gospodin Konjokladica!”
„Dušu sam ti dao. Dao sam ti mudrost i svetlost i muziku i malo smeha. Osim toga, ja sam najveća
konjokradica na svetu.”
„Konjosera!”
„Ne, konjokladica.” Ispio sam viski, ustao i natočio još jedan.
 48

Prepirke su uvek bile iste. Previše sam dobro shvatio poentu - da su veliki ljubavnici oduvek bili
dokoličari. Bolje sam jebao kao klošar nego kao čovek sa stalnim zaposlenjem.
Džen je prešla u kontranapad, koji se svodio na svađu sa mnom, u cilju da me razbesni, da bi onda
istrčala na ulicu, u neki bar. Dovoljno je bilo da sedne za šank i odmah bi stiglo piće, u paketu s
ponudama. Naravno, mislio sam da to ipak nije pošteno od nje.
Skoro svake večeri dešavala se ista priča. Posvađala bi se, grabila torbicu i odlazila. To je delovalo na
mene; predugo smo zajedno živeli i voleli se. Morao sam to da osetim, i osećao sam. Ali uvek sam je
puštao da ode, nemoćno sedeći u fotelji, pijući viski i tražeći malo klasike na radiju. Znao sam da je tamo
negde, i znao sam da postoji i neko drugi. Pa ipak sam morao da dopustim da se to desi, morao sam da
pustim da događaji idu svojim tokom.
Jedne večeri sam tako sedeo i nešto je puklo u meni, osetio sam kako je puklo, nešto se u meni
uzburkalo i podiglo se, pa sam ustao, sišao niz četiri sprata stepenica i izašao na ulicu. Spustio sam se od
ugla Treće i ulice Junion do Šeste ulice i onda zapadno niz Šestu ka ulici Alvarado. Prolazio sam pored
barova i znao sam da je ona u jednom od njih. Po nagađanju sam ušao u jedan i ugledao Džen kako sedi
za drugim krajem šanka. Preko krila joj je bio prebačen svileni zelenobeli šal. Sedela je između mršavog
čoveka s velikom bradavicom na nosu i nekog grbavca sa debelim naočarima, u ofucanom crnom odelu.
Džen me videla kako prilazim. Podigla je glavu i čak se u polumraku bara učinilo da je prebledela.
Prišao sam i stao iza njene stolice. „Pokušao sam da od tebe napravim ženu, ali uvek ćeš ostati samo
jebena kurva!” Ošamario sam je nadlanicom i srušio je sa stolice. Pala je čitavom dužinom na pod i
vrisnula. Uzeo sam njeno piće i ispio ga. Onda sam se polako uputio ka izlazu. Kad sam došao do vrata,
okrenuo sam se. „Ako slučajno ima neko kome se ne dopada to što sam uradio... nek slobodno kaže.”
Niko se nije javio. Biće da im se dopalo to što sam uradio. Izašao sam na Alvarado.
 49

U skladištu auto-delova radio sam sve manje i manje. Kad bi naišao vlasnik, g. Manc, ja bih čučao u
nekom mračnom ćošku, ili u jednom od prolaza, i lenjo stavljao pristiglu robu na police.
„Kako ste, Kinaski?”
„Dobro.”
„Da niste možda bolesni?”
„Ne.”
I Manc bi otišao dalje. Ova scena se ponavljala i ponavljala, sa minimalnim varijacijama. Jednom me
ulovio kako na poleđini fakture crtam skicu uličice iza skladišta. Imao sam pune džepove para sa
klađenja. Mamurluci nisu bili tako strašni, jer su bili posledica najboljeg viskija koji je mogao da se kupi.
Još dve nedelje sam podizao platu. Onda je jedne srede ujutru Manc stao nasred hola ispred svoje
kancelarije. Mahnuo mi je rukom da pođem za njim. Kad sam ušao u kancelariju, Manc je već sedeo za
svojim stolom. „Sedite, Kinaski.” Nasred stola je ležao ček okrenut naopako. Privukao sam ga po staklu na
stolu i stavio ga u novčanik, ne pogledavši ga.
„Znali ste da ćemo vas otpustiti?”
„Nije teško provaliti šefove.”
„Kinaski, već mesec dana zabušavate, i sami ste toga svesni.”
„Čovek se razbija na poslu, a vi to ne cenite.”
„Vi se nikad niste razbili na poslu, Kinaski.”
Buljio sam neko vreme u cipele. Nisam znao šta da kažem. Onda sam ga pogledao. „Dao sam vam
svoje vreme. To je sve što mogu da dam - to je sve što čovek ima. I to za bednih dolar i četvrt na sat!”
„Ne zaboravite da ste molili za ovaj posao. Rekli ste da vam je posao drugi dom.”
„... moje vreme, da biste vi mogli da živite u svojoj vili na brdu i imate sve stvari koje idu uz to. Ako je
iko nešto izgubio u ovom poslu, u ovom aranžmanu... onda sam to ja.
Shvatate li?”
„U redu je, Kinaski.”
„U redu?”
„Da. Idite više.”
Ustao sam. Manc je bio u konzervativnom smeđem odelu i beloj košulji sa tamnocrvenom kravatom.
Pokušao sam da efektno okončam čitavu stvar. „Manc, hoću svoje osiguranje za nezaposlene. Neću da se
zamlaćujem oko toga. Svi se vi uvek trudite da izigrate radnog čoveka u njegovim pravima. Zato nemojte
da mi pravite probleme, da ne bih morao ponovo da dolazim.”
„Dobićete osiguranje. A sad nestanite odavde!” Nestao sam odatle.
 50

Ostala mi je kinta od opklada i tuđih uloga, i samo sam sedeo kod kuće, što je Džen jedva dočekala.
Posle dve nedelje sam dobio socijalnu pomoć, pa smo i dalje plandovali, jebali se i obilazili barove, i
odlazio sam jednom nedeljno u Biro rada države Kalifornije, čekao u redu i podizao svoj lepi mali ček.
Trebalo je da odgovorim samo na tri pitanja:
„Jeste li sposobni za rad?”
„Hoćete li da radite?”
„Da li ćete prihvatiti zaposlenje?” „Da! Da! Da!” uvek sam govorio.
Morao sam da navedem tri firme gde sam tražio posao tokom prethodne nedelje.
Nazive i adrese vadio sam iz telefonskog imenika. Uvek bih se iznenadio kad bi neko na birou
odgovorio sa „ne” na bilo koje od tri pitanja. Ček bi mu odmah zadržali, a njega bi odveli u drugu sobu gde
bi mu posebno trenirani savetnici pomogli na putu do društvenog dna.
Ali uprkos socijalne pomoći i šteka od opklada, kinta je ubrzano iščezavala. I Džen i ja bili smo totalno
neodgovorni kad pijančimo, pa su nevolje samo stizale jedna drugu. Svaki čas sam jurcao u zatvor na
Linkoln Hajtsu da položim kauciju za Džen. Ona bi se spustila liftom u pratnji nekog ženskog bildera u
uniformi, skoro uvek sa šljivom na oku ili rasečenom usnom, a često i sa picajzlama koje bi pokupila od
nekog manijaka kojeg je upoznala u nekom baru. Tada je trebalo platiti kauciju i sudske troškove i
novčanu kaznu, plus bi sudija zahtevao da Džen odlazi šest meseci na sastanke Antialkoholičarskog
društva. I ja sam imao nekoliko uslovnih osuda i visokih novčanih kazni. Džen je uspela da me oslobodi
raznoraznih prijava, od pokušaja silovanja do fizičkog napada, od nedoličnog ponašanja na javnom mestu
do uznemiravanja javnosti. Remećenje mira je bio jedan od najčešćih prekršaja. Za većinu tih prestupa
nije se išlo u zatvor - ako imaš za novčanu kaznu. Ali to je bio ogroman neprekidni trošak. Sećam se kako
nas je jedne noći naš prepotopski automobil ostavio baš ispred Mek Arturovog parka. Pogledao sam u
retrovizor i rekao: „Imamo sreće, Džen. Upalićemo na gurku. Evo idu jedna kola iza nas. Valjda ima još
neka dobra duša na ovom ružnom svetu.” Onda sam ponovo pogledao: „Čuvaj DUPE, Džen, ZVEKNUĆE
nas!” Mamlaz uopšte nije usporio, pa je tresnuo pravo u nas, tako snažno da su nam prednja sedišta
pukla i mi se našli na podu. Izašao sam i pitao ga da li je polagao u Kini. Usput sam mu pretio ubistvom.
Stigla je policija i pitala me da li bih duvao u balon. „Nemoj!” rekla mi je Džen. Ali nisam je poslušao.
Nekako mi se činilo da ne mogu da budem pijan kad je taj kreten kriv za ceo incident. Poslednje čega se
sećam je kako ulazim u patrolna kola, a Džen stoji pored naše olupine sa razvaljenim prednjim sedištima.
Takve su nas nezgode - a samo su se nizale preskupo koštale. Malo-pomalo, život nam se raspadao.
 51

Džen i ja smo bili u Los Alamitosu. Bila je subota. U to vreme, trke na četvrt milje bile su nešta novo.
Dobijao si ili gubio za samo 18 sekundi. Tada se velika tribina sastojala od redova i redova običnih golih dasaka.
Kad smo stigli, počinjala je gužva, pa smo raširili novine na naša mesta kako bi se znalo da su zauzeta. Onda
smo otišli dole u bar, da proučimo program...
Negde oko četvrte trke bili smo 18 dolara u dobitku, ne računajući troškove. Uplatili smo opklade za sledeću
trku i vratili se na svoja mesta. Nasred naših novina sedeo je neki mali sedi starac. „Gospodine, ovo su naša
mesta.” „Ta mesta nisu rezervisana.” „Znam da ta mesta nisu rezervisana. Ali radi se o najobičnijoj pristojnosti.
Vidite... neki ljudi dođu ovamo ranije, siromašni ljudi, kao vi i ja, koji ne mogu sebi da priušte rezervisana
mesta, pa stave novine kako bi se znalo da su mesta zauzeta. To je kodeks, znate, kodeks pristojnosti... jer ako
siromašni nisu pristojni jedni prema drugima, ni od koga to ne možemo očekivati.” „Ova mesta NISU
rezervisana.” Još se malo raširio na našim novinama. „Sedi ti, Džen, ja ću da stojim.” Džen je pokušala da
sedne. „Pomerite se malo”, rekao sam. „Ako već niste džentlmen, ne budite svinja.” Pomerio se malo. Moj konj je
trčao na spoljnoj poziciji i stajao je 7 prema 2. Na startu se sudario i zaostao. Ali ipak je u fotofinišu sustigao
glavnog favorita koji je stajao 6 prema 5. Čekao sam, nadajući se. Izašao je broj drugog konja. A stavio sam 20
dolara. „Idemo na piće.” I unutra je bila informativna tabla. Kad smo ušli u bar, već su izašle prognoze za
sledeću trku. Naručili smo piće od čoveka koji je ličio na belog medveda. Džen se gledala u ogledalu, zabrinuta
zbog opuštenih obraza i podočnjaka. Ja nikada nisam gledao u ogledala. Džen je podigla čašu. „Taj matori na
našim mestima zaista je drzak. Baš se kurči, drtina.” „Nije ni najmanje simpatičan.” „Provocirao te.” „Šta da
uradiš sa starcem?” „Ne bi ti ništa uradio ni da je mlad.” Pogledao sam na tablu. Trooki Pit, koji je stajao 9
prema 2, činio se kao najbolji izbor. Ispili smo piće i stavio sam pet dolara na njega. Kad smo se vratili na
tribinu, čovek je i dalje sedeo na našim mestima. Džen je sela do njega. Noge su im bile priljubljene. „Čime se
inače bavite?” upitala ga je Džen.
„Nekretninama. Zarađujem šezdeset hiljada godišnje - po odbitku poreza.” „Zašto onda ne kupite rezervisano
mesto?” upitao sam ga. „To je moja stvar.” Džen je prislonila svoj bok uz njegov. Nasmešila se svojim najlepšim
osmehom. „Imate predivne plave oči”, rekla mu je. Promumlao je nešto. „Kako se zovete?” „Toni Endikot.” „Ja
sam Džen Medouz. Inače me zovu Misti.” Konji su uterani u kapije i onda su krenuli. Trooki Pit je izbio na čelo.
Sve vreme je vodio za dužinu vrata. U pedeset metara finiša džokej ga je šibao korbačem po guzici. Drugi favorit
ga je stigao na samom cilju. Opet fotofiniš, i znao sam da sam izgubio. „Imate li cigaretu?” upitala je Džen
Endikota. Dao joj je cigaretu. Stavila ju je u usta i on joj je pripalio, sve onako priljubljenih bokova. Pogledali su
se u oči. Sagnuo sam se i dočepao ga za okovratnik košulje. Iskrenuo se malo, ali sam ga i dalje čvrsto držao za
okovratnik. „Još uvek sedite na mom mestu.” „Sedim. I šta ćeš sad?” „Pogledajte malo dole. Vidite li otvor ispod
sedišta? Ima desetak metara visine. Mogao bih da vas gurnem.” „Nemaš ti muda za to.” Objavili su broj drugog
favorita. Izgubio sam. Potisnuo sam mu jednu nogu kroz otvor, visila mu je. Opirao se i bio je iznenađujuće
snažan. Ujeo me za levo uvo; samo što ga nije odgrizao. Stegao sam ga za gušu i počeo da ga davim. Na grlu mu
je rasla dugačka bela dlaka. Nestalo mu je vazduha. Usta su mu se otvorila, pa sam izvukao uvo iz njih. Gurnuo
sam mu i drugu nogu kroz otvor. U mislima mi je sevnula slika Zaze Gabor: hladnokrvna, pribrana,
besprekorna, sa bisernom ogrlicom, sise joj bujaju iz dubokog dekoltea - onda su usne koje nikad neće biti moje
rekle: ne. Starac se grčevito držao za dasku. Visio je ispod tribine. Uklonio sam mu jednu ruku. Onda sam
uklonio drugu. Pao je. Polako je padao. Odskočio je od zemlje, više nego što bi se očekivalo, ponovo pao, još
jednom odskočio, onda ostao nepomičan. Nije bilo krvi. Ljudi oko nas su ćutali. Bili su zadubljeni u svoje
programe. „Idemo”, rekao sam. Džen i ja smo izašli na bočni izlaz. Ljudi su i dalje pristizali. Bilo je blago
popodne, toplo ali ne i vruće, prijatno toplo. Napolju smo prošli pored staze, pored kluba, i kad smo pogledali
kroz žičanu ogradu na istočnom delu, videli smo konje kako izlaze iz štala i polako kruže, paradirajući ispred
tribina. Otišli smo do parkinga. Seli smo u kola. Vozili smo u grad: prvo smo prolazili pored bušotina nafte i
ogromnih rezervoara, a onda kroz otvorena polja, pored malih farmi, mirnih i čistih, sa zlatnim i čupavim
plastovima, oljuštenim belim ambarima na popodnevnom suncu, malim kućama na brežuljcima, savršenim i
toplim. Kad smo stigli u stan, provalili smo da nema nikakvog pića. Poslao sam Džen da uzme nešto. Kad se
vratila, sedeli smo i pili, nismo bogzna šta govorili.
 52

Probudio sam se u znoju. Džen mi je bila prebacila ruku preko stomaka. Uklonio sam je.
Ustao sam i otišao u kupatilo. Imao sam proliv.
Pomislio sam: dobro, živ sam i sedim ovde i niko me ne dira.
Onda sam ustao i obrisao se, pogledao; kakvo sranje, pomislio sam, kakav ubistveni smrad. Onda sam
povratio i pustio vodu. Bio sam veoma bled. Stresao sam se od jeze; onda me oblila toplina, vrat i uši su
mi se zažarili, lice se zacrvenelo. Zavrtelo mi se, pa sam zažmurio i naslonio se rukama na umivaonik.
Prošlo je.
Otišao sam, seo na ivicu kreveta i smotao cigaretu. Nisam se baš dobro obrisao. Kad sam ustao po
pivo, ostala je vlažna smeđa mrlja. Otišao sam u kupatilo i ponovo se obrisao. Zatim sam seo na krevet,
pio pivo i čekao da se Džen probudi.
U školskom dvorištu sam prvi put shvatio da sam idiot. Ismevali su me, gurali i sprdali se sa mnom,
kao i s još jednim ili dvojicom idiota. Jedina moja prednost nad tim drugim idiotima koje su tukli i
proganjali bila je što sam stalno bio smrknut. Kad bi me opkolili, ne bih se prepao. Nikada me nisu napali,
uvek bi se na kraju okomili na jednog od onih drugih i tukli ga, a ja sam to gledao.
Džen se pomerila, onda se probudila i pogledala me.
„Budan si.”
„Da.”
„Kakva noć.”
„Noć? Jebeš noć, mene brine dan.”
„O čemu pričaš?”
„Znaš ti dobro o čemu ja pričam.”
Džen je ustala i otišla u kupatilo. Natočio sam joj čašu porta s ledom i stavio je na komodu.
Vratila se, sela i uzela piće. „Kako se osećaš?” upitala me.
„Ja ubio tipa, a ti me pitaš kako se osećam.”
„Kakvog tipa?”
„Sećaš se. Nisi bila toliko pijana. Bili smo u Los Alamitosu i bacio sam onu drtinu kroz tribine. Tvog
nesuđenog plavookog ljubavnika od šezdeset hiljada godišnje.”
„Ti si lud.”
„Džen, ti se napiješ i onda sve zaboraviš. I ja zaboravljam, ali gora si od mene.”
„Mi juče nismo ni bili u Los Alamitosu. Ti ne voliš trke na četvrt milje.”
„Sećam se čak i imena konja na koje sam se kladio.”
„Juče smo ceo dan i noć sedeli ovde. Pričao si mi o svojim roditeljima. Roditelji su te mrzeli. Istina?”
„Istina.”
„I zato si sada malo lud. Nije bilo ljubavi. Svakom treba ljubavi. To te unazadilo.”
„Ljudima ne treba ljubav. Ono što njima treba je uspeh u ovom ili onom obliku. To je ponekad i
ljubav, ali nije im neophodna.”
 „Biblija kaže: ’Ljubi bližnjega svog’.”
„To može značiti i da ga ostaviš na miru. Odoh da kupim novine.”
Džen je zevnula i uzdigla sise. Bile su zanimljive zlatnosmeđe boje, nekako prljavopreplanule. „Kupi
malo viskija kad već izlaziš.”
Obukao sam se i spustio se nizbrdo ka Trećoj ulici. U podnožju brda je bio dućan, a do njega bar.
Sunce je bilo umorno, i neki su automobili išli istočno a neki išli zapadno, i sinulo mi je da bi sve bilo
rešeno kad bi svi vozili u istom pravcu.
Kupio sam novine. Stajao sam i prelistavao ih. Nigde ni pomena o ubijenom kladiocu u Los
Alamitosu. Dobro, to se desilo u Orindž Kauntiju. Možda losanđeleske novine izveštavaju samo o svojim
ubistvima.
Kupio sam pola litre burbona Grend Ded i pošao uzbrdo kući. Smotao sam novine pod mišku i otvorio
vrata našeg stana. Dobacio sam bocu Džen. „Leda, vode i solidnu turu za oboje. Ja jesam lud.”
Džen je otišla u kuhinju da nam sipa piće, a ja seo, otvorio novine i pronašao rezultate trka u Los
Alamitosu. Pročitao sam rezultat pete trke: Trooki Pit je stajao 9 prema 2 i pobeđen je za nos od drugog
favorita.
Kad je Džen donela piće, ispio sam ga na eks. „Ti zadrži kola”, rekao sam, „i pola one kinte koja mi je
ostala.”
„Našao si drugu, a?”
„Ne.”
Pokupio sam sve pare i raširio ih na kuhinjskom stolu. Bilo je 312 dolara i nešto sitnine. Dao sam
Džen ključ od auta i 150 dolara.
„To je Mici, je l’ da?”
„Ne.”
„Ne voliš me više.”
„Ne lupetaj, molim te.”
„Dosadilo ti da me jebeš, a?”
„Samo me odvezi do autobuske stanice, hoćeš?”
Otišla je u kupatilo i počela da se sprema. Bila je povređena. „Pukli smo nas dvoje. Nije kao što je bilo
na početku.”
Natočio sam još jedno piće i ništa nisam rekao. Džen je izašla iz kupatila i pogledala me. „Henk, ostani
sa mnom.”
„Ne.”
Vratila se u kupatilo i nije više progovorila. Izvadio sam kofer i počeo da trpam u njega ono malo
stvari. Uzeo sam budilnik. Njoj neće trebati.
Džen me ostavila ispred autobuske stanice. Samo sam izvadio kofer i već je otišla. Ušao sam na
stanicu i kupio kartu. Onda sam seo na tvrdu klupu uz ostale putnike. Svi smo samo sedeli i gledali se i
nismo se gledali. Žvakali smo žvake, pili kafu, odlazili u klozet, pišali, spavali. Sedeli smo na tvrdim
klupama i pušili cigarete koje nam se nisu ni pušile. Gledali smo jedni druge i nije nam se sviđalo ono što
vidimo. Gledali smo stvari po tezgama i policama: čips, časopise, kikiriki, bestselere, žvakaće gume,
sredstva protiv zadaha iz usta, mentol-bombone, dečje pištaljke.
 53

Majami je bio najdalje mesto do koga sam mogao da odem a da ne napustim zemlju. Poneo sam
Henrija Milera i čitavim putem pokušavao da ga čitam. Bio je dobar kad je bio dobar, i obrnuto. Popio
sam flašu viskija. Onda još jednu, i još jednu. Putovanje je trajalo četiri dana i pet noći. Osim epizode
trljanja-noge-i-boka s nekom mladom brinetom kojoj roditelji nisu više hteli da plaćaju koledž, ništa se
posebno nije desilo. Izašla je usred noći iz autobusa, u izuzetno golom i hladnom kraju, i nestala. Oduvek
sam patio od nesanice, a u autobusu sam mogao da zaspim samo ako sam totalno pijan. Nisam se usudio
da to probam. Kad smo stigli, pet dana nisam spavao ni srao, i jedva sam hodao. Bilo je rano uveče. Prijalo
je biti ponovo na ulici.
SOBE ZA IZDAVANJE.
Popeo sam se i zvonio. U takvim prilikama uvek staviš svoj stari kofer izvan vidokruga osobe koja će
otvoriti vrata.
„Tražim sobu. Pošto je?”
„Šest i po nedeljno.”
„Mogu li da je vidim?”
„Naravno.”
Ušao sam i pošao za njom uz stepenice. Imala je oko četrdeset pet godina, ali lepo je mrdala dupetom.
Išao sam tako za mnogim ženama uz stepenice, i uvek mislio: kad bi mi bar neka ovako dobra ženica
ponudila da brine o meni i hrani me toplom i ukusnom hranom i daje mi čiste čarape i gaće, pristao bih.
Otvorila je vrata i pogledao sam sobu.
„U redu”, rekao sam, „dobro izgleda.”
„Jeste li zaposleni?”
„Sam sebe zapošljavam.”
„Smem li da vas pitam čime se bavite?”
„Ja sam pisac.”
„O, pišete knjige?”
„Pa, nisam još spreman za roman. Pišem samo članke, tekstove za časopise. Ništa naročito, ali
napredujem.”
„Dobro. Daću vam ključ i napisaću vam priznanicu.”
Pošao sam za njom niz stepenice. Dupe nije tako lepo mrdalo kao kad je išla uz stepenice. Pogledao
sam njen potiljak i zamislio kako je ljubim iza ušiju.
„Ja sam gospođa Adams”, rekla je. „Kako se vi zovete?”
„Henri Kinaski.”
Dok je pisala priznanicu, čuo sam kako iza vrata s leve strane dopiru zvuci kao da neko struže drva -
osim što je struganje bilo isprekidano teškim disanjem. Kao da je svaki udisaj bio poslednji, a ipak je svaki
udisaj bolno vodio sledećem.
„Muž mi je bolestan”, rekla je gospođa Adams dajući mi priznanicu i ključ, i nasmešila se. Oči su joj
bile lepe boje lešnika i svetlucale su. Okrenuo sam se i pošao uz stepenice.
 Kad sam ušao u sobu, setio sam se da sam dole ostavio kofer. Sišao sam po njega. Dok sam prolazio
pored sobe gospođe Adams, dahtanje je postalo još glasnije. Poneo sam kofer gore, bacio ga na krevet,
onda opet sišao dole i izašao u noć. Našao sam glavni bulevar na severnoj strani, ušao u dućan i kupio
teglicu kikiriki-putera i veknu hleba. Imao sam perorez, pa sam mogao da namažem kikiriki-puter na
hleb i pojedem nešto.
Kad sam se vratio u pansion, zastao sam u hodniku i slušao g. Adamsa, i pomislio: to je Smrt. Onda
sam se popeo u sobu, otvorio teglicu kikiriki-putera i, osluškujući glasove smrti odozdo, gurnuo prste u
nju. Jeo sam ga prstima. Bio je fenomenalan. Onda sam otpakovao hleb. Bio je zelen i buđav i imao je
oštar i kiseo zadah. Kako su uopšte mogli da prodaju takav hleb? Kakvo je mesto ta Florida? Bacio sam
hleb na pod, svukao se, ugasio svetlo, navukao ćebe i ležao u mraku, osluškujući.
 54

Ujutru je bilo vrlo tiho, pa sam pomislio: baš lepo, odneli su ga u bolnicu ili mrtvačnicu. Sad ću
možda moći da se iskenjam. Obukao sam se i prošao hodnikom do kupatila i obavio to. Onda sam se
vratio u sobu, legao u krevet i odspavao još malo.
Probudilo me kucanje na vrata. Seo sam u krevetu i viknuo: „Napred!” pre nego što sam stigao da
razmislim. Pojavila se neka dama, sva u zelenom. Duboko dekoltovana bluza, veoma tesna suknja.
Izgledala je kao filmska zvezda. Samo je stajala i gledala me. Ja sam sedeo na krevetu, u gaćama, i držao
pokrivač ispred sebe. Veliki ljubavnik Kinaski. Da sam zaista muško, pomislio sam, silovao bih je, zapalio
joj gaćice, naterao je da me prati širom sveta, izmamio bih joj suze ljubavnim pismima napisanim na
svetlocrvenom svilenom papiru. Crte okruglog lica bile su joj neodređene, za razliku od tela; očima kao da
je tražila moje oči, ali kosa joj je bila pomalo u neredu, neočešljana. Bilo joj je oko trideset pet godina.
Delovala je pomalo uzrujano. „Noćas je umro muž gospođe Adams”, rekla je. „Ah”, rekao sam, pitajući se
da li je i njoj drago što je onaj zvuk prestao.
„Sada skupljamo novac da kupimo cveće za pogreb gospodina Adamsa.”
„Ja ne mislim da je cveće za mrtvace, jer im nimalo nije potrebno”, rekao sam, pomalo neubedljivo.
Oklevala je. „Mislili smo da bi to bilo lepo s naše strane, pa sam se pitala da li biste priložili nešto.”
„Voleo bih, ali tek sam sinoć stigao u Majami i uopšte nemam para.”
„Nemate para?”
„Tražim posao. Potrošio sam poslednjih deset centi na teglicu kikiriki-putera i veknu hleba. Hleb je
bio zelen, zeleniji od vaše haljine. Ostavio sam ga tamo na podu, ali ga čak ni pacovi nisu dirali.”
„Pacovi?”
„Ne znam kako je u vašoj sobi.”
„Ali sinoć sam razgovarala sa gospođom Adams, i pitala sam je za novog podstanara mi smo ovde kao
porodica - pa mi je rekla da ste pisac, da pišete za časopise kao što su Eskvajer i Atlantik Mantli.”
„Ma koji pisac. To je samo priča, da gazdarici bude lepše. Meni samo treba posao, bilo kakav posao.”
„Zar ne možete da priložite dvadeset pet centi? Nećete propasti zbog dvadeset pet centi.”
„Lepotice, meni je tih dvadeset pet centi potrebnije nego gospodinu Adamsu.”
„Imajte obzira prema mrtvima, mladiću.”
„A šta je s obzirom prema živima? Ja sam usamljen i očajan, a vi baš zgodno
izgledate u toj zelenoj suknji.”
Okrenula se, izašla, prošla hodnikom, otvorila vrata svoje sobe, ušla, zatvorila vrata, i nikada je više
nisam video.
 55

Biro za zapošljavanje države Florida bio je zgodno mesto. Nije bila takva gužva kao u losanđeleskom
birou, koji je uvek bio pun. Došao je red i na mene za malo sreće, ne mnogo ali bar malčice. Istina je da
nisam bio ambiciozan, ali moralo je postojati i neko mesto za neambiciozne ljude, mislim neko bolje
mesto od onog koje te obično čeka. Kako, jebi ga, može čoveku prijati da ga u pola sedam ujutru probudi
budilnik, da skače iz kreveta, oblači se, na silu se najede, sere, piša, pere zube i češlja se, i onda se probija
kroz saobraćaj da bi stigao do mesta gde u suštini pravi grdne pare za nekog drugog, i gde još traže da
bude zahvalan što mu je pružena prilika za tako nešto?
Prozvali su moje ime. Ispred službenika je bio formular koji sam popunio kad sam došao. Razradio
sam svoja radna iskustva na kreativan način. Tako rade profesionalci: izostaviš prethodne slabije plaćene
poslove i detaljno opišeš samo one bolje, ne pominjući periode kad si po šest meseci samo pijančio i živeo
s nekom ženskom tek puštenom iz ludnice ili lošeg braka. Naravno, pošto su svi moji poslovi bili slabo
plaćeni, izostavio sam one najslabije plaćene.
Službenik je prošao prstima kroz svoju malu kartoteku. Izvadio je jednu karticu. „Ah, evo posla za
vas.”
„Da?”
Pogledao me i rekao: „Sanitarni radnik.”
„Šta?”
„Đubretar.”
„To neću.”
Uzdrhtao sam pri pomisli na sve to đubre, na jutarnje mamurluke, na crnce koji mi se smeju, na
nemoguću težinu kanti, dok povraćam dušu na kore od narandži, talog od kafe, mokre opuške, kore od
banana i upotrebljene ženske uloške.
„U čemu je problem? Nije dovoljno dobar posao za vas? Radi se četrdeset sati nedeljno. Imate
osiguranje. Doživotno socijalno osiguranje.” „Uzmite vi taj posao, a ja ću vaš.” Tajac.
„Ja sam kvalifikovan za ovaj posao.”
„Je l’? A ja sam proveo dve godine na koledžu. Da li je to preduslov za skupljanje đubreta?”
„Dobro, kakav biste vi posao hteli?”
„Izlistajte još malo te vaše kartice.”
Izlistao je svoje kartice. Onda me pogledao. „Ništa za vas.” Lupio je pečat u knjižicu koju sam dobio i
vratio mi je. „Javite nam se za sedam dana, možda se i nađe neki posao”, rekao je.
 56

Našao sam posao preko novina. Zaposlila me konfekcijska radnja, ali ne u Majamiju, već u Majami
Biču, pa sam svakog jutra morao da prevozim svoj mamurluk preko vode. Autobus je vozio sasvim uskom
betonskom trakom iznad mora, bez ikakve zaštitne ograde, bez ičega. Vozač autobusa je sedeo zavaljen na
sedištu, i samo smo tutnjali uskom betonskom trakom, okruženi vodom, i svi ljudi u autobusu, njih
dvadeset petoro, ili četrdesetoro, ili pedeset dvoje, su mu verovali, ali ja mu nikad nisam verovao. Ponekad
bi bio novi vozač, i ja sam mislio: kako uopšte biraju te kurvine sinove? S obe strane je duboka voda i
samo jedna greška u proceni sve će nas pobiti. Totalni idiotluk. Šta ako se tog jutra posvađao sa ženom?
Ili ima rak? Ili vizije Boga? Ili ga muče kvarni zubi? Bilo šta. Mogao je to da uradi. Sve da nas podavi. Kad
bih ja vozio autobus, znam da bih razmatrao mogućnost ili poželjnost da sve podavim. Ponekad, nakon
takvih razmatranja, mogućnost se pretvara u stvarnost. Za svaku Jovanku Orleanku postoji Hitler na
drugoj strani klackalice. Stara priča o dobru i zlu. Ali nikada nas nijedan vozač nije podavio. Umesto toga
su mislili na otplatu kredita za kola, rezultate bezbola, na frizure, godišnji odmor, klistir, posete rodbini.
Nije bilo nijednog pravog čoveka u čitavoj govnarskoj ekipi. Uvek sam stizao na posao s mučninom, ali
živ. Što pokazuje zašto mi je Šuman bliži od Šostakoviča...
Dobio sam mesto devojke za sve. To je radnik koji ide naokolo bez određene dužnosti. On bi trebalo
da zna šta da radi, na osnovu nekog dubokog, iskonskog nagona. Da instinktivno zna šta je potrebno
učiniti da se rad glatko odvija, kako se najbolje čuva firma, Majka, i kako udovoljiti svim njenim malim
potrebama koje su iracionalne, svakodnevne i beznačajne.
Dobra devojka za sve je bezlična, bespolna, uvek spremna da se žrtvuje; to je radnik koji uvek čeka
pred vratima kad stiže prvi čovek sa ključevima. Ubrzo poliva trotoar, i pozdravlja po imenu svakog
radnika koji stiže na posao, uvek nasmejan i uzornog držanja. Servilan. Da svakom malo popravi
raspoloženje pre nego što počne krvavo rintanje. On pazi da uvek ima dovoljno toalet-papira, pogotovo u
ženskom toaletu. Da korpe za smeće nikad ne budu prepune. Da se na prozorima ne uhvati prljavština.
Da se na pisaćim stolovima i stolicama uredno obave sitne popravke. Da se vrata lako otvaraju. Da su
zidni satovi navijeni. Da su tapisoni pričvršćeni za pod. Da uhranjene, snažne žene ne moraju same da
nose svoje paketiće.
Nisam blistao. Moja ideja svodila se na to da se muvam naokolo i ne radim ništa, da uvek izbegnem
šefa i klonim se njegovih doušnika koji bi mogli da me prijave. Nisam bio toliko bistar. Sve je ostalo na
nivou instinkta. Stupao sam na svaki novi posao s osećanjem da ću ubrzo dati ili dobiti otkaz, i to mi je
davalo ležernost koja je navodila ljude da pogrešno misle kako sam inteligentan ili imam neku tajnu moć.
To je bila potpuno samostalna konfekcijska radnja, gde se odeća i šila i prodavala. Prodavnica je bila u
prizemlju, a radionica na spratu, pravi lavirint tesnih hodnika kroz koje bi se i pacovi teško provukli, i
dugačkih tavanskih prostorija gde su muškarci i žene sedeli i radili pod sijalicama od 30 vati, škiljili, gazili
pedale, udevali konac u iglu, ćuteći i nikad ne dižući glave, nemi i pogureni, zauzeti poslom.
Jednom sam u Njujorku nosio bale tkanine u slična potkrovlja. Gurao sam kolica ulicom, kroz
saobraćajnu gužvu, zatim prolazom iza neke oronule zgrade. Tu se nalazio veliki mračni lift, i morao sam
da vučem konopce na kojima su bili pričvršćeni prljavi okrugli drveni kalemovi. Jedan konopac je bio za
gore, drugi za dole. Unutra nije bilo svetla i, dok se lift polako dizao, čekao sam da se u mraku pojave bele
brojke ispisane na golim zidovima - 3, 7, 9, koje je neka zaboravljena ruka naškrabala kredom. Stizao sam
na svoj sprat, teglio drugi konopac i, zapevši iz sve snage, polako otvarao teška stara metalna vrata gde bih
ugledao redove i redove starih Jevrejki za svojim mašinama; prva je bila švalja za mašinom broj 1, odlučna
da zadrži svoje mesto; druga je bila švalja za mašinom broj 2, spremna da je zameni ako zapne. Nikada ne
bi podigle glavu, niti bilo čime pokazale da znaju za moje prisustvo kad bih ušao.
U toj radionici i radnji u Majami Biču nisu bile potrebne nikakve isporuke. Sve je bilo pri ruci. Prvog
dana sam prolazio kroz lavirint potkrovlja i gledao ljude. Za razliku od Njujorka, radnici su bili uglavnom
crnci. Prišao sam jednom crncu, prilično malom - gotovo minijaturnom, koji je imao simpatičnije lice od
ostalih. Radio je neki pipav posao iglom. U džepu sam imao pljosku viskija. „Baš gadan posao. Jesi li za
piće?” „Naravno”, rekao je. Otpio je solidan gutljaj i vratio mi pljosku. Onda mi je ponudio cigaretu. „Ti
nisi odavde?” „Nisam.” „Odakle si?” „Los Anđeles.” „Filmska zvezda?” „Aha, na odmoru.” „Ne bi smeo da
pričaš sa radnicima.” „Znam.” Ućutao je. Izgledao je kao majmunčić, okretni stari majmunčić. Za
prodavce u prizemlju on je i bio majmun. Otpio sam gutljaj. Dobro mi je bilo. Posmatrao sam sve njih
kako nemo rade pod tim sijalicama od 30 vati, posmatrao hitre i prefinjene pokrete njihovih ruku. „Ja
sam Henri”, rekao sam. „Bred”, uzvratio je. „Slušaj, Bred, mene stvarno hvata tuga kad vas gledam kako
radite. Kako bi bilo da vam otpevam neku pesmicu?” „Nemoj.” „Zajeban ti je taj posao. Zašto ga radiš?”
„Nema šta drugo, jebi ga.” „Bog kaže da ima.” „Ti veruješ u Boga?” „Ne.” „U šta veruješ?” „Ni u šta.” „Tu
smo isti.”
Popričao sam sa još nekim radnicima. Muškarci su se držali na distanci, a neke od žena su mi se
smejale. „Ja sam špijun”, smejao sam se s njima. „Špijun ove firme. Sve vas posmatram.”
Otpio sam novi gutljaj. Onda sam im otpevao omiljenu pesmu: ‘Moje srce je lutalica’. I dalje su radili.
Niko nije pogledao ka meni. Kad sam završio, i dalje su radili. Neko vreme je vladala tišina. Onda sam čuo
glas: „Slušaj, beli momče, nemoj da nas podjebavaš.”
Rešio sam da odem i polijem trotoar.
 57

Ne znam koliko sam nedelja radio tamo. Možda šest. U jednom trenutku su me prebacili na prijemno,
proveravao sam broj isporučenih pantalona po dostavnicama. To su bile pošiljke vraćene iz ogranaka
firme, obično iz drugih država. Popisi su uvek bili bez greške, verovatno zato što je tip na drugoj strani
previše strepeo za svoj posao da bi bio nepažljiv. Obično otplaćuje tek sedmu od trideset šest rata za novi
automobil, žena mu pohađa kurs iz keramike svakog ponedeljka uveče, živ se jede zbog kamata na
hipoteku, a svako od njegovih petoro dece pije po litar mleka dnevno.
Mene ne zanimaju krpe. Odeća me smara. To su užasne stvari, prevara, kao vitamini, astrologija, pice,
klizališta, pop muzika, borbe teškaša za šampiona, itd. Sedeo sam tamo pretvarajući se da brojim
pantalone, kad sam natrčao na nešto posebno. U štofu je bilo elektriciteta, hvatao mi se za prste i nikako
da se odvoji. Neko je najzad napravio nešto zanimljivo. Razgledao sam štof. Izgledao je isto tako magično
kao i pod rukom.
Ustao sam i poneo pantalone u klozet. Ušao sam i zaključao se. Nikad ništa nisam ukrao.
Svukao sam pantalone, pustio vodu. Onda sam navukao magične pantalone. Zavrnuo sam nogavice do
ispod kolena. Onda sam navukao stare pantalone preko njih.
Ponovo sam pustio vodu.
Izašao sam. Bio sam nervozan, pa mi se činilo da svi bulje u mene. Otišao sam u prednji deo
prodavnice. Ostalo je još sat i po do kraja radnog vremena. Šef je stajao za tezgom kod ulaza. Buljio je u
mene. „Moram nešto da obavim, gospodine Silverštajn. Odbijte mi od plate...”
 58

Otišao sam u svoju sobu i skinuo stare pantalone. Odvrnuo sam nogavice magičnih pantalona, obukao
čistu košulju, uglancao cipele i vratio se na ulicu u novim pantalonama. Bile su upadljivo smeđe boje, s
elegantnim uzdužnim prugama.
Tkanina je blistala. Stao sam na ćošak i pripalio cigaretu. Pored mene se zaustavio taksi. Vozač je
proturio glavu kroz prozor: „Taksi, gospodine?” „Ne, hvala”, rekao sam, bacio šibicu u slivnik i prešao
preko ulice.
Šetkao sam petnaest ili dvadeset minuta naokolo. Još tri-četiri taksista pitala su me trebam li taksi.
Onda sam kupio bocu vina i vratio se u sobu. Svukao sam se, okačio odeću, smestio se u krevet, pio vino i
pisao priču o siromašnom radniku koji radi u fabrici konfekcije u Majamiju. Jednog dana, tokom pauze
za ručak, taj siromašni radnik upoznaje devojku iz bogatog društva. On zaslužuje njen novac, a ona čini
sve što je u njenoj moći da pokaže kako zaslužuje njega...
Kad sam ujutru stigao na posao, g. Silverštajn je stajao ispred kase kod ulaza. Držao je ček. Mahnuo
mi je rukom. Prišao sam mu i uzeo ček. Onda sam se vratio na ulicu.
 59

Autobusu je trebalo četiri dana i pet noći da stigne do Los Anđelesa. Kao i obično, nisam ni spavao ni
srao tokom putovanja. Bilo je nešto malo uzbuđenja kad je negde u Luizijani ušla jedna krupna plavuša.
Te noći počela je da daje za dva dolara, pa su svi muškarci i jedna žena u autobusu iskoristili njenu
darežljivost, svi osim mene i vozača. Posao se obavljao noću u dnu autobusa. Zvala se Vera. Usne su joj
bile namazane ljubičastim karminom i mnogo se smejala. Prišla mi je kad smo stajali kod neke kafeterije.
Stajala je iza mene i upitala me:
„Šta je bilo, nisam tvoj nivo, a?”
Ćutao sam.
„Peder”, čuo sam je kako gadljivo mrmlja, sedajući pored jednog od normalnih likova...
U Los Anđelesu sam cunjao po barovima u našem starom kraju, tražeći Džen. Nigde je nije bilo, sve
dok nisam natrčao na Vajtija Džeksona koji je radio za šankom ’Ružičaste mazge’. Rekao mi je da Džen
radi kao sobarica u hotelu Darem, na uglu Beverli i Vermonta. Otišao sam tamo. Tražio sam hotelske
kancelarije kad je izašla iz jedne sobe. Dobro je izgledala, kao da joj je prijalo što neko vreme nije bila sa
mnom. Onda me ugledala. Samo je stajala, oči su joj postale intenzivno plave i okrugle. Stajala je i onda
rekla:
„Henk!”
Pohrlila je ka meni i pali smo jedno drugom u zagrljaj. Mahnito me ljubila, a ja pokušavao da joj
uzvratim poljupce.
„Isuse”, rekla je, „mislila sam da te nikad više neću videti!”
„Vratio sam se.”
„Za stalno?”
„Los Anđeles je moj grad.”
„Odmakni se malo”, rekla je, „da te pogledam.”
Koraknuo sam unazad, kezeći se.
„Mršav si. Izgubio si kilažu”, rekla je Džen.
„Ti dobro izgledaš”, rekao sam. „Jesi li sama?”
„Da.”
„Nikog nemaš?”
„Nikog. Ti znaš da ne podnosim ljude.”
„Drago mi je što si našla posao.”
„Dođi u moju sobu”, rekla je.
Pošao sam za njom. Soba je bila veoma mala, ali nekako prijatna. Kroz prozor se video saobraćaj,
semafori kako rade, prodavac novina na uglu. Baš mi se dopada. Džen se bacila na krevet.
„Dođi, lezi”, rekla je.
„Zbunjen sam nešto.”
„Volim te, budalo”, rekla je, „jebali smo se osamsto puta, opusti se.”
Izuo sam se i legao pored nje. Podigla je jednu nogu.
 „I dalje moje noge?”
„Još pitaš. Džen, jesi li završila posao?”
„Sve osim sobe gospodina Klarka. A njega baš zabole. Ostavlja mi napojnice.”
„O?”
„Nemam ništa s njim. On samo ostavlja napojnice.”
„Džen...”
„Da?”
„Svu sam kintu spiskao na autobusku kartu. Moram da se smestim negde dok ne nađem posao.”
„Mogu da te krijem ovde.”
„Možeš?” „Naravno.”
„Volim te, mala”, rekao sam.
„Rđo jedna”, rekla je.
Onda smo se polako upustili u to. Bilo je dobro. Bilo je jako dobro.
Džen je posle ustala i otvorila bocu vina. Otvorio sam poslednje paklo cigareta, pa smo sedeli u
krevetu, pili i pušili.
„Sav si tu”, rekla je.
„Kako to misliš?”
„Mislim, nikad nisam upoznala takvog čoveka.”
„Nije valjda?”
„Drugi su samo deset posto tu, ili dvadeset pet posto, ali ti si sav tu, sav si prisutan, to je tako
različito.”
„Ništa ne znam o tome.”
„Ti si navlaka, žena mora da se primi na tebe.”
Baš mi je prijalo da to čujem. Kad smo popušili cigarete, ponovo smo vodili ljubav. Onda me Džen
poslala po još jednu bocu. Vratio sam se.
Morao sam.
 60

Odmah sam se zaposlio u firmi za proizvodnju neonki. Bila je na severnom delu ulice Alameda, među
skladištima. Radio sam na isporuci. Posao je bio lak, uzimao sam porudžbine iz žičane korpe, popunjavao
ih, pakovao neonke u kartonske kutije i slagao kutije napolju gde ih preuzima kamion, svaka kutija imala
je svoj broj i nalepnicu. Merio sam kutije, ispisivao otpremnice i telefonirao špediterima da dođu po robu.
Prvog popodneva na tom poslu začuo sam neki veliki lom iza sebe. Stare drvene police s gotovim
proizvodima odvajale su se od zida i rušile se na pod - metal i staklo padali su po betonu i razbijali se uz
užasnu buku. Radnici na pokretnoj traci pobegli su na drugu stranu zgrade. Onda je zavladala tišina.
Gazda, Meni Feldman, izašao je iz svoje kancelarije.
„Šta se kog đavola dešava ovde?”
Niko mu nije odgovorio.
„U redu, isključite pokretnu traku! Neka svako uzme čekić i eksere, i odmah vratite jebene police na zid!”
G. Feldman se vratio u svoju kancelariju. Preostalo mi je samo da se priključim i pomognem oko toga.
Niko od nas nije bio tesar. Trebalo nam je čitavo popodne i pola sutrašnjeg prepodneva da vratimo te
police. Kad smo završili, g. Feldman je izašao iz svoje kancelarije.
„Obavili ste to? U redu, sad me slušajte - hoću da se devetstotridesetdevetke slože gore, osamstodvadesetice
ispod njih, a žaluzine i staklarija na donje police, jasno? Je l’ svima jasno?”
Niko ni reč nije rekao. Devetstotridesetdevetke su bile najteže neonke - gadure su bile teške kao tuč -
a on je hteo da budu na vrhu. Ali on je bio gazda. Latili smo se posla. Naslagali smo ih gore, sav taj teret, a
laku robu na donje police. Onda smo se vratili uobičajenom poslu. Police su izdržale ostatak dana i čitavu
noć. Ujutru smo začuli pucketanje. Police su krenule. Radnici sa pokretne trake počeli su da uzmiču,
kezili su se. Desetak minuta pre jutarnje pauze za kafu sve se opet sručilo na pod. G. Feldman je istrčao iz
svoje kancelarije.
„Šta se kog đavola dešava ovde?”
 61

Feldman je hteo da istovremeno bankrotira i pokupi osiguranje. Sledećeg dana pojavio se neki
dostojanstveni lik iz Američke banke. Rekao nam je da više ne dižemo police. „Samo složite ta govna na
pod” - tako se izrazio. Zvao se Dženings, Kertis Dženings. Feldman je dugovao gomilu para Američkoj
banci, i banka je htela da izvuče svoje pare pre nego što posao propadne. Dženings je preuzeo upravu
firme. Motao se naokolo i motrio na svakog od nas. Pregledao je Feldmanove poslovne knjige; proverio
brave i prozore, i zaštitnu ogradu oko parkinga. Prišao mi je rekao: „Ne uzimajte više Siberlingove
kamione. Imali su četiri krađe dok su prevozili jednu od vaših isporuka kroz Arizonu i Nju Meksiko.
Postoji li neki poseban razlog za angažovanje tih ljudi?” „Ne, nema ga.” Siberlingov agent mi je gurao
deset centi za svakih petsto funti robe koja se prevozila.
Dženingsu je trebalo tri dana da najuri čoveka iz uprave, i onda je zamenio tri radnika na pokretnoj
traci sa tri mlade Meksikanke, voljne da rade za pola plate. Otpustio je i čistača, a meni uvalio da uz posao
na isporuci razvozim robu kamionom po gradu.
Dobio sam prvu platu i iselio se iz Dženine sobe u iznajmljeni stan. Kad sam se jedne noći vratio kući,
video sam da se uselila kod mene. Jebeš ga, rekao sam joj, šta je moje, to je i tvoje. Ubrzo posle toga,
gadno smo se posvađali. Otišla je, a ja sam pio tri dana i tri noći. Kad sam se otreznio, znao sam da sam
ostao bez posla. Nisam se ni vraćao tamo. Rešio sam da pospremim stan. Usisao sam pod, oprao
drvenariju na prozorima, oribao kadu i lavabo, izglancao pod u kuhinji, potamanio sve paukove i
bubašvabe, ispraznio i oprao pepeljare, oprao sudove, oribao sudoperu, okačio čiste peškire i stavio novu
rolnu toalet-papira.
Izgleda da postajem peder, pomislio sam.
Kad se Džen najzad vratila kući - posle nedelju dana - optužila me da sam priveo neku žensku, zato
što je sve tako čisto. Ponašala se kao da je bogzna kako besna, ali to je bio samo paravan za njenu krivicu.
Nije mi bilo jasno zašto ne mogu da je otkačim. Uopšte nije bila u stanju da bude verna - odlazila je sa
svakim koga bi upoznala u baru; što bedniji i odvratniji, tim bolje. Neprestano je koristila naše svađe da bi
opravdala sebe. A ja sam stalno govorio sebi da nisu sve žene ovog sveta kurve, već samo moja.
 62

Ušao sam u zgradu ’Tajmsa’. Nekada sam, u mladim danima, odsedeo dve godine novinarstva na
Losanđeleskom koledžu. Zaustavila me mlada dama za pultom. „Treba li vam reporter?” upitao sam. Dala
mi je formular. „Popunite ovo, molim vas.” Bilo je isto kao u većini novina po gradovima. Prime te zato
što si slavan, ili zato što nekog znaš. Ali popunio sam formular. Nakitio sam ga. Onda sam izašao i spustio
se ulicom Spring.
Bio je vruć letnji dan. Počeo sam da se znojim i češem se. Svrbelo me među nogama. Svrab je postao
nepodnošljiv. Češao sam se u hodu. Nikada neću biti novinar, nikada neću biti pisac, nikada neću naći
dobru ženu, sve što umem je da bazam ulicom i češem se kao majmun. Požurio sam do kola koja sam
parkirao na Bunker Hilu i velikom brzinom se vratio kući. Džen nije bila tu. Ušao sam u kupatilo i svukao
se.
Prošao sam prstima kroz prepone i našao nešto. Iskopao sam to. Stavio sam ga na dlan i pogledao. Bilo
je belo i imalo je mnogo sićušnih nožica. Mrdalo se. Potpuno me fasciniralo. Onda je najednom skočilo
na pod u kupatilu. Samo sam ga gledao. Još jedan hitri skok i nestalo je. Verovatno natrag među moje
noge! Smučilo mi se i pobesneo sam. Počeo sam da ga tražim. Nisam mogao da ga nađem. Stomak mi se
prevrnuo. Izbljuvao sam se u šolju i obukao se.
Apoteka nije bila daleko. Za tezgom su bili stara žena i stari čovek. Žena mi je prišla. „Ne”, rekao sam,
„hteo bih da razgovaram sa njim.” „O”, rekla je.
Stari mi je prišao. Izgledao je veoma čisto, kao pravi apotekar. „Ja sam žrtva nejednakosti”, rekao sam.
„Šta?”
„Slušajte, imate li nešto protiv...”
„Protiv čega?”
„Paukova, buva... gnjida, vaški...”
„Protiv čega?”
„Imate li nešto protiv picajzli?”
Stari me gadljivo pogledao. „Sačekajte ovde”, rekao je. Izvadio je nešto ispod kraja tezge. Vratio se, i
stojeći što dalje od mene, pružio mi je zeleno-crnu kutijicu. Ponizno sam je primio. Dodao sam mu pet
dolara. Kusur mi je vratio ispruženom rukom. Žena se povukla u dno apoteke. Osećao sam se kao
gangster u akciji.
„Čekajte”, rekao sam starcu.
„Šta je sad?”
„Trebaju mi prezervativi.”
„Koliko?”
„Ma jedno pakovanje, nekoliko komada.”
„Suve ili vlažne?”
„Molim?”
„Suve ili vlažne?”
„Dajte mi vlažne.”
Stari mi je oprezno pružio kurtone. Dao sam mu pare. Opet mi je vratio kusur ispruženom rukom.
Izašao sam. Hodajući ulicom, izvadio sam kurtone i pogledao ih. Onda sam ih bacio u slivnik.
Kad sam se vratio u stan, svukao sam se i pročitao uputstvo. Pisalo je da treba naneti sadržaj na
ugrožene delove tela i čekati trideset minuta. Uključio sam radio, našao neku simfoniju i istisnuo sadržaj
iz tube. Bio je zelen. Temeljno sam se namazao. Onda sam legao na krevet i pogledao na sat. Trideset
minuta. Jebeš ga, baš mrzim te picajzle, čekaću sat vremena. Posle četrdeset pet minuta počelo je da peče.
Pobiću sve te gadure, pomislio sam. Peklo je sve više. Prevrtao sam se na krevetu i stezao pesnice. Slušao
sam Betovena. Slušao sam Bramsa, trpeo sam. Jedva sam izdržao sat vremena. Napunio sam kadu i
uskočio da sperem mast sa sebe. Kad sam izašao iz kade, nisam mogao da hodam. Prepone su mi bile
spržene, muda su mi bila spržena, stomak je bio spržen, bio sam jarkocrven kao orangutan. Odvukao sam
se kao gmaz do kreveta. Ali pobio sam picajzle, gledao sam ih u kadi kako odlaze u slivnik.
Kad je došla Džen, previjao sam se na krevetu. Stajala je i gledala me. „Šta ti je?” Obrnuo sam se i
opsovao.
„Kurvo nad kurvama! Vidi što si mi napravila! ”
Skočio sam. Pokazao sam joj svoje prepone, stomak, muda. Muda su mi visila u crvenoj agoniji. Kita
mi je gorela.
„Gospode! Što je to?”
„Ne znaš? Ne znaš? Ja nikog drugog nisam jebao! Od TEBE sam to pokupio! Ti si prenosilac, droljo
zaražena!”
„Šta?”
„Picajzle, picajzle, od tebe sam dobio PICAJZLE!”
„Ne, ja nemam picajzle. Mora da ih ima Džeraldina.”
„Šta?”
„Bila sam kod Džeraldine, valjda sam ih pokupila s njene klozetske šolje.”
Bacio sam se na krevet. „Ej, ne loži me takvim idiotarijama! Idi donesi nam neko piće! Ovde nema
jebenog pića!”
„Nemam ni kinte.”
„Uzmi iz mog novčanika. Ti bar znaš kako se to radi. I požuri! Daj neko piće! Umirem!”
Džen je otišla. Čuo sam je kako trči niz stepenice. Na radiju su sad svirali Malera.
 63

Sledećeg jutra probudio sam se sa mučninom. Bilo je gotovo nemoguće spavati pokriven čaršavom.
Opekotine su ipak izgledale malo bolje. Ustao sam, povratio u šolju i pogledao svoje lice u ogledalu.
Sredile su me. Gotov sam.
Ponovo sam legao na krevet. Džen je hrkala. Nije glasno hrkala, ali bilo je postojano. Tako bih nekako
zamišljao da prase hrče. Samo što ne rokće. Pogledao sam je, pitajući se s kim ja uopšte živim. Imala je
mali prćasti nos, a plava kosa je postajala ’mišja’, kako se sama izrazila, od sve više sedih. Lice joj se
otromboljilo, dobila je podvaljke, bila je deset godina starija od mene. Dobro je izgledala samo kad se
našminka i nabaci visoke štikle i tesnu suknju. Dupe joj je sačuvalo oblik, kao i noge, i u hodu je
zavodnički vrckala. Sada, dok sam je gledao, nije slavno izgledala. Spavala je na boku i trbuh joj je visio.
Ipak, bila je čudesna jebačica. Nikad nisam bolje jebao u životu. To je bio način na koji ga je primala.
Stvarno je proživljavala jebačinu. Čvrsto me stezala ručicama, a podjednako čvrsto picom. Većina jebačina
zaista su ništa, uglavnom je to rad, kao da se penješ uz vrlo strmo i blatnjavo brdo. Ali ne sa Džen.
Zazvonio je telefon. Zvonio je više puta pre nego što sam se izvukao iz kreveta i javio se.
„Gospodin Kinaski?”
„Da?”
„Ovde ’Tajms’.”
„Da?”
„Razmotrili smo vašu molbu i mogli bismo da vas zaposlimo.”
„Kao reportera?”
„Ne, reč je o održavanju i čišćenju zgrade.”
„Dobro.”
„Javite se nadzorniku Barnsu, večeras u devet sati, na južnom ulazu.”
„Važi.”
Spustio sam slušalicu. Telefon je probudio Džen.
„Ko je to bio?”
„Dobio sam posao, a ne mogu ni da hodam. Počinjem večeras. Ne znam koji kurac da radim.”
Vratio sam se do kreveta kao kornjača razakane bulje i svalio se.
„Smislićemo nešto.”
„Ne mogu ništa da obučem. Ne znam šta ću.”
Ležali smo na krevetu, gledajući u plafon. Džen je ustala i otišla u kupatilo. Kad se vratila, rekla je:
„Imam ideju!”
„Je 1’?”
„Umotaću te gazom.”
„Misliš da će biti neke vajde od toga?”
„Apsolutno.”
Džen se obukla i otišla u radnju. Vratila se s gazom, flasterom i bocom muskata.
 Izvadila je malo leda, natočila nam vino i našla makaze. „Dobro, daj da te sredim.”
„Čekaj malo, tamo treba da se pojavim tek u devet uveče. To je noćni rad.”
„Ali hoću malo da vežbam. Hajde.”
„E, jebi ga. U redu.”
„Digni jednu nogu.”
„Dobro. Samo polako.”
„Evo, idemo lepo okolo-naokolo. Dobri stari ringišpil.”
„Da li ti je iko rekao koliko si smešna?”
„Ne.”
„Baš me čudi.”
„Eto. Malo flastera. Još malo flastera. Eto. Digni sad drugu nogu, ljubavi.”
„Zajebi romantiku.”
„Okolo-naokolo i okolo-naokolo. Tvoje velike debele noge.”
„Tvoje veliko debelo dupe.”
„No-no, budi dobar, ljubavi. Još malo flastera. I još samo malo. Sad si kao nov!”
„Pričaj mi o tome.”
„Idemo sad na jaja, tvoja velika crvena jaja. Evo ide Uskrs.”
„Stani! Šta ćeš sa mojim jajima?”
„Umotaću ih.”
„Da to nije opasno? Možda mi zasmeta u stepovanju.”
„Ništa ti neće škoditi.”
„Iskliznuće.”
„Smestiću ih u lepu čauru.”
„Daj još jedno piće pre nego što počneš.”
Seo sam sa pićem, a ona počela da me umotava. „Okolo-naokolo i okolo-naokolo. Sirota mala jaja.
Sirota velika jaja. Šta su vam to uradili? Idemo okolo-naokolo, okolonaokolo. A sad malo flastera. I još
malo. I još malo.”
„Nemoj da mi zalepiš jaja za šupak.”
„Budalice! Nikad to ne bih uradila. Ja te volim!”
„Aha.”
„Sad ustani i prošetaj. Probaj da malo hodaš.”
Ustao sam i polako krenuo po sobi. „Ej, ovo nije loše! Osećam se kao evnuh, ali dobro mi je.”
„Možda i evnusi to koriste.”
„Sasvim moguće.”
„Hoćeš da ti skuvam jaja?”
„Naravno. Mislim da ću preživeti.”
Džen je stavila lonče s vodom na peć, ubacila četiri jajeta, i čekali smo.
 64

Bio sam tamo u 9 uveče. Nadzornik mi je pokazao gde je kontrolni sat. Ukucao sam se. Dao mi je tri-
četiri krpe i veliku posudu. „Oko čitave zgrade ide mesingana šipka. Hoću da uglancaš tu šipku.” Izašao
sam i potražio mesinganu šipku. Bila je tu. Išla je oko čitave zgrade. A zgrada je bila velika. Stavio sam
malo polir-paste na šipku i onda je istrljao krpom. Nije bilo nikakvog efekta. Ljudi su prolazili i radoznalo
me posmatrali. Radio sam dosadne i glupe poslove, ali ovaj kao da je bio najdosadniji i najgluplji.
Poenta je, smislio sam, da ništa ne misliš. Ali kako prestati da misliš? Zašto sam baš ja izabran da
glancam ovu šipku? Zašto ne sedim unutra i pišem kolumnu o korupciji u gradskoj upravi? Dobro, moglo
je da bude i gore. Mogao sam da berem pirinač u Kini.
Uglancao sam oko osam metara ograde, stigao do ugla i ugledao bar na drugoj strani ulice. Preneo
sam krpe i posudu preko ulice i ušao u bar. Nikog nije bilo unutra, samo barmen. „Kako ste?” upitao me.
„Fenomenalno. Daj mi flašu piva.”
Izvadio je, otvorio, uzeo moju kintu i smestio je u kasu.
„Gde su devojke?” upitao sam.
„Koje devojke?”
„Ma znaš. Devojke.”
„Ovo je pristojan lokal.”
Vrata su se otvorila. Bio je to nadzornik Bams. „Jeste li za pivo”, upitao sam ga.
Prišao je i stao pored mene.
„Popijte, Kinaski, daću vam još jednu i poslednju šansu.”
Ispio sam pivo i izašao napolje za njim. Zajedno smo prešli ulicu. „Očigledno niste baš spremni za
glancanje mesinga. Pođite za mnom.” Ušli smo u zgradu ’Tajmsa’ i popeli se zajedno liftom. Stigli smo na
jedan od najviših spratova. „Evo”, rekao je i pokazao dugačku kutiju na stolu. „U toj kutiji su nove
neonke. Treba zameniti sve koje su pregorele. Skinite ih sa plafona i stavite nove. Tu su vam merdevine.”
„U redu”, rekao sam.
Nadzornik je otišao pa sam opet ostao sam. Ta prostorija je imala najviši plafon koji sam ikad video.
Merdevine su stajale preda mnom, bar dvanaest metara visoke. Oduvek sam se plašio visine. Uzeo sam
jednu novu neonku i polako počeo da se penjem uz merdevine. Ponovo sam morao da podsetim sebe:
potrudi se da ne misliš. Peo sam se naviše. Neonke su bile dugačke oko metar i po. Lako su se lomile i bile
vrlo nezgodne za nošenje. Kad sam se popeo na vrh merdevina, virnuo sam dole. To je bila velika greška.
Gadno mi se zavrtelo. Bio sam kukavica. Stajao sam naspram ogromnog prozora na jednom od najviših
spratova. Zamislio sam kako padam sa tih merdevina kroz prozor, kako propadam u prazno sve dok ne
tresnem na ulicu. Gledao sam sićušne automobile kako se mimoilaze dole na ulici, farovi su blistali u
noći. Onda sam, krajnje usporeno, skinuo pregorelu neonku i na njeno mesto stavio novu. Zatim sam
krenuo naniže, svaki korak donosio mi je sve veće olakšanje. Kad sam stigao dole, zarekao sam se da se
nikad više ne penjem na te merdevine.
Šetkao sam naokolo čitajući tekstove ostavljene na pisaćim stolovima i pultovima. Ušao sam u jednu
zastakljenu kancelariju. Tu je bila poruka za nekog: ’U redu, isprobaćemo tog novog crtača, ali mora da
zna svoj posao. Mora da počne kako valja i tako nastavi, ovo nije dobrotvorna ustanova.’
Otvorila su se vrata i pojavio se nadzornik Barns. „Kinaski, šta radite tu?”
 Izašao sam iz kancelarije. „Nekada sam učio novinarstvo, samo sam malo radoznao.”
„Zar je to sve što ste uradili? Zamenili samo jednu neonku?”
„Nije to posao za mene. Imam fobiju od visine.”
„U redu, Kinaski. Slobodni ste za večeras. Ne zaslužujete još jednu šansu, ali ipak dođite sutra uveče u
devet da ozbiljno radite nešto. Onda ćemo videti.”
„Važi.”
Pošao sam s njim prema liftu. „Recite mi”, upitao je, „zašto tako smešno hodate?”
„Pržio sam neko pile na tiganju, mast je buknula i ispekla mi noge.”
„Mislio sam da su možda neke povrede iz rata.”
„Ne, pile me zeznulo.”
Spustili smo se zajedno u liftu.
 65

Puno nadzornikovo ime bilo je Herman Barns. Herman me dočekao sledeće večeri kod kontrolnog
sata, pa sam ukucao svoju karticu. „Pođite za mnom”, rekao je. Odveo me u neku veoma loše osvetljenu
prostoriju i predstavio me Jakobu Kristensenu, koji je trebalo da mi bude neposredni šef. Barns je otišao.
Ljudi koji su noću radili u zgradi ’Tajmsa’ bili su uglavnom stari i satrveni. Svi su hodali pogureno,
kao da im nešto nije u redu sa stopalima. Svima su nam dali radne mantile. „Dobro”, rekao je Jakob,
„uzmite svoju opremu.” Moja oprema su bila metalna kolica sa dve kofe. U jednoj su bila dva portviša za
pranje poda, nekoliko krpa i velika kutija deterdženta. U drugoj su bile raznorazne šarene boce, limenke,
kutije i još krpa. Očigledno je trebalo da budem čistač. Dobro, jednom sam već bio noćni čistač u San
Francisku. Prošvercuješ flašu vina, radiš kao sumanut i, kad svi odu, sediš i gledaš kroz prozor, piješ vino
i čekaš zoru.
Jedan stari čistač prišao mi je sasvim blizu i dreknuo mi na uvo: „Ovi ljudi su kreteni, kreteni! Glupi
su kao kurac! Ne znaju da misle! Boje se pameti! Bolesni su! Kukavice! Ne misle svojom glavom kao ti i
ja!” Njegova dreka čula se u čitavoj prostoriji. Bilo mu je oko 65 godina. Ostali su bili još stariji, većina je
imala bar sedamdeset i više; žene su činile možda jednu trećinu. Izgleda da su već navikli na njegovo
ponašanje. Niko nije delovao uvređeno.
„Muka mi je od njih!” urlao je. „Nemaju muda! Pogledaj ih! Gomila govana!”
„U redu je, Hju”, rekao je Jakob. „Ponesi svoje stvari gore i baci se na posao.”
„Srediću ja tebe, bitango!” dreknuo je na šefa. „Srediću te ovde, pred svima!”
„Kreni polako, Hju.”
Hju je besno pokrenuo svoja kolica, malo je falilo da sruši jednu babu.
„Takav ti je on”, rekao mi je Jakob. „Ali je najbolji čistač koga imamo.”
„Sve je u redu”, rekao sam. „Volim kad ima neke akcije.”
Dok sam gurao kolica, Jakob mi je rekao šta treba da radim. Bio sam zadužen za dva sprata. Najvažniji
su bili toaleti. Toaleti su uvek na prvom mestu. „Operi lavaboe, klozetske šolje, isprazni korpe za otpatke,
sredi ogledala, zameni peškire, napuni posude sa tečnim sapunom, upotrebi što više dezodoransa, i
pobrini se da bude dovoljno toalet-papira i papirnih obloga za klozetske daske. I ne zaboravi uloške u
ženskom toaletu! Posle toga isprazni korpe u kancelarijama i obriši prašinu sa stolova. Onda uzmi ovu
mašinu i uglancaj pod u hodnicima, a kad to završiš...”
„Da, gospodine”, rekao sam.
Kao i obično, najgori su bili ženski toaleti. Mnoge žene samo su bacale upotrebljene uloške na pod u
kabinama, i mada su mi takvi prizori bili poznati, smetali su mi, pogotovo s mamurlukom. Muški klozeti
su bili nešto čistiji, ali muškarci ne koriste uloške. Bar sam radio sam. Nisam bio preterano pedantan
čistač; često bi u nekom ćošku upadljivo ostala gužvica dlaka ili zgaženi opušak. Nisam ih čistio. Ipak, bio
sam savestan sa toalet-papirom i papirnim oblogama za klozetske daske: to sam mogao da shvatim. Nema
ništa gore nego kad se pošteno iskenjaš i onda otkriješ da nema toalet-papira. Čak i najodvratnije ljudsko
biće na ovom svetu zaslužuje da obriše guzicu. Dešavalo se da ne nađem papir, a odjednom ne bude ni
obloga za dasku. Ustaneš i pogledaš na dasku, a obloga ti već upala u šolju. Posle toga imaš nekoliko
mogućnosti. Čini mi se da je najbolje da obrišeš dupe gaćama, baciš i njih unutra, pustiš vodu i zapušiš
šolju.
Sredio sam i ženski i muški toalet, ispraznio korpe za otpatke i obrisao nekoliko stolova. Onda sam se
vratio u ženski toalet. U njemu su bile sofe, fotelje i jedan budilnik. Ostalo mi je još četiri sata posla.
Navio sam budilnik da me probudi pola sata pre kraja radnog vremena. Izvalio sam se na kauč i zaspao.
Probudila me zvonjava budilnika. Protegao sam se, pljusnuo lice hladnom vodom i sišao s mojom
opremom u ostavu. Prišao mi je stari Hju. „Dobrodošao u zemlju kretena”, rekao mi je, ovog puta malo
mirnije. Ćutao sam. Unutra je bilo mračno i ostalo je samo još deset minuta do kraja radnog vremena.
Svukli smo mantile, a naša odeća ispod njih bila je uglavnom isto tako bedna i žalosna. Govorili smo vrlo
malo, ili smo šaputali. Meni nije smetala tišina. Bilo je opušteno.
Onda mi se Hju bacio na uvo: „Vidi ova govna!” dreknuo je. „Vidi ova idiotska govna!”
Udaljio sam se od njega i stao na drugi kraj prostorije.
„Jesi li i ti jedan od njih?” doviknuo mi je. „Jesi li i ti govno?”
„Da, vaša visosti.”
„Možda bi voleo da te šutnem u guzicu!?”
„Samo je prazan prostor između nas”, rekao sam.
Kao stari ratnik, Hju je rešio da premosti taj prostor i jurnuo je, ukočeno preskačući preko poređanih
kanti. Pomerio sam se u stranu i on je prošišao pored mene. Okrenuo se, vratio i dočepao me rukama za
vrat. Imao je dugačke prste, veoma snažne za takvog starca; osećao sam svaki od njih, čak i palce. Hju je
smrdeo kao puna sudopera neopranih sudova. Pokušao sam da ga se oslobodim, ali samo je pojačao
stisak. U glavi su mi blesnula crvena, plava i žuta svetla. Nije bilo izbora. Krenuo sam kolenom,
najnežnije moguće. Prvi put sam promašio, ali sam drugi put pogodio. Prsti i palci su mu popustili. Hju je
pao na pod, držeći se za jaja. Pojavio se Jakob. „Šta se to desilo?”
„Rekao mi je da sam govno, a onda me napao.”
„Slušajte, Kinaski, ovaj čovek je moj najbolji čistač. To je najbolji čistač koga sam imao u poslednjih
petnaest godina. Lakše malo s njim.” Otišao sam do kontrolnog sata, uzeo svoju karticu i otkucao je.
Žestoki stari Hju pogledao me sa poda dok sam izlazio: „Ubiću vas, gospodine!”
Lepo, pomislio sam, bar je postao pristojan. Ali to me uopšte nije usrećilo.
 66

Sledeće noći radio sam oko četiri sata, zatim sam prešao u ženski toalet, navio budilnik i ispružio se.
Spavao sam možda sat vremena kad su se vrata otvorila. Herman Barns i Jakob Kristensen. Pogledali su
me; podigao sam glavu i pogledao ih, onda je ponovo spustio na jastuk. Čuo sam ih kako prolaze kroz
toalet. Kad su se vratili, nisam ih ni pogledao. Žmurio sam i pravio se da spavam.
Sutradan, kad sam se probudio oko podne, rekao sam Džen šta se desilo. „Uhvatili su me na spavanju i
nisu me najurili. Možda sam ih prepao zbog Hjua. Isplati se kad si opak.
Svet pripada jakima.”
„Ne zanosi se da će ti to proći.”
„Gluposti. Oduvek ti pričam da sam nezgodan. Nema zezanja sa mnom. Ti kao da nemaš uši. Nikad
me ne slušaš.”
„To je zato što stalno ponavljaš jedno isto.”
„Dobro, aj’ da popijemo nešto i raspravimo taj problem. Mnogo si digla dupe otkako smo opet zajedno.
Jebeš ga, ne trebaš ti meni, ne trebam ja tebi. Suočimo se sa činjenicama.”
Pre nego što je došlo do svađe, začulo se kucanje na vratima. „Samo trenutak”, rekao sam i navukao
pantalone. Otvorio sam vrata, ugledao momka iz Vestern Juniona. Dao sam mu deset centa i otvorio
telegram:
HENRI KINASKI, VAŠE ZAPOSLENJE U KOMPANIJI TAJMS JE OKONČANO.
HERMAN BARNS
„Šta je to?” upitala je Džen.
„Šutnuli su me.”
„A ček?”
„Ne pominju ga.”
„Duguju ti.”
„Znam. Idemo po pare.”
„Važi.”
Bio sam bez kola. Prvo sam izgubio rikverc, ali rešio sam taj problem tako što sam stalno unapred
planirao u vožnji. Onda je crkao akumulator, pa sam parkirao samo na nizbrdici. Gurao sam tako
nekoliko nedelja, a onda smo se jedne noći Džen i ja napili, pa sam se zaboravio i stao ispred jednog bara
na ravnom. Nisam mogao da pokrenem kola, naravno, pa sam pozvao nekog automehaničara da ih
odšlepa. Kad sam posle nekoliko dana otišao po auto, tražili su 55 dolara za popravku, mada i dalje nije
palio. Odustao sam od svega i vratio se kući.
I tako smo morali pešice do zgrade ’Tajmsa’. Džen je znala da je volim na visokim štiklama, pa je
obula te cipele i onda smo krenuli. Bilo je bar dvadeset blokova do tamo.
Džen je ostala napolju na klupi, a ja otišao na blagajnu.
„Ja sam Henri Kinaski. Dobio sam otkaz i došao sam po ček.”
„Henri Kinaski”, rekla je devojka. „Pričekajte malo.”
Pregledala je hrpu papira. „Žao mi je, gospodine Kinaski, ali vaš ček još nije urađen.”
 „U redu, pričekaću.”
„Vaš ček tek sutra stiže, gospodine.”
„Ali dobio sam otkaz.”
„Žao mi je. Sutra, gospodine.”
Izašao sam. Džen je ustala sa klupe. Bila je gladna. „Idemo na Glavnu pijacu da kupimo meso za gulaš
i povrće, plus nekoliko flaša dobrog francuskog vina.”
„Džen, kažu da ček nije urađen.”
„Ali moraju da ti daju ček. To je zakon.”
„Verovatno. Ne znam. Kažu da dođem sutra.”
„O Isuse, a ja prešla toliki put na ovim štiklama!”
„Dobro izgledaš, ljubavi.”
„Aha.”
Krenuli smo natrag. Džen se na pola puta izula i hodala samo u čarapama. Neki automobili su trubili.
Svakome sam pokazao srednji prst. Kad smo se vratili, skupilo se nešto para za takose i pivo. Kupili smo
to, pojeli, popili, pomalo se svađali, vodili ljubav i zaspali.
 67

Sledećeg dana oko podne ponovo smo krenuli, Džen na svojim štiklama. „Hoću da nam danas
napraviš onaj gulaš”, rekla je. „Nema muškarca koji ume da napravi takav gulaš. To je tvoj najveći
talenat.”
„Baš ti hvala”, rekao sam.
Pred nama je opet bilo dvadeset blokova. Džen je ponovo sela na klupu i izula cipele, a ja otišao na
blagajnu. Opet ista devojka.
„Ja sam Henri Kinaski”, rekao sam.
„Da?”
„Juče sam bio ovde.”
„Da?”
„Rekli ste mi da danas dobijam ček.”
„O.”
Devojka je pregledala papire. „Žao mi je, gospodine Kinaski, vaš ček još nije stigao.”
„Ali rekli ste mi da danas stiže.”
„Žao mi je, gospodine, ponekad treba malo više vremena da se urade čekovi.”
„Dajte mi moj ček.”
„Žao mi je, gospodine.”
„Nije vama žao. Ne znate vi šta je žalost. A ja znam. Hoću da vidim šefa, vašeg šefa. Odmah.”
Devojka je podigla slušalicu. „Gospodine Hendler? Gospodin Kinaski želi da razgovara s vama o čeku
posle otkaza na poslu.”
Ćaskali su još malo. Onda me devojka pogledala. „Soba trista devet.”
Otišao sam do 309. Na vratima je stajalo ’Džon Hendler’. Otvorio sam ih. Hendler je bio sam. Jedan
od direktora najvećih i najmoćnijih novina na Zapadu. Seo sam na stolicu naspram njega.
„Slušajte, Džone”, rekao sam. „Šutnuli su me s posla jer su me uhvatili na spavanju u ženskoj klonji.
Ja i moja dama šipčimo čak dovde već dva dana uzastopce samo da bi nam rekli kako nemate ček. To su,
naravno, obične idiotarije. Sve što meni treba u životu je taj ček i da se napijem. Možda ne zvuči
uzvišeno, ali to je moj izbor. Ako ne dobijem taj ček, nisam siguran šta ću da uradim.”
Onda sam mu uputio pogled iz ’Kazablanke’. „Imate li cigaru?”
Džon Hendler mi je dao cigaru. Čak je i pripalio. Ili će baciti mrežu na mene, ili ću dobiti svoj ček,
pomislio sam.
Hendler je uzeo slušalicu.
„Gospođice Sims, dužni smo ček gospodinu Henriju Kinaskom. Hoću da ga vidim ovde u roku od pet
minuta. Hvala.” Prekinuo je.
„Slušajte, Džone”, rekao sam, „pohađao sam dve godine novinarstva na Gradskom koledžu. Treba li
vam možda reporter?”
„Žao mi je, prebukirani smo.”
 Ćaskali smo dva-tri minuta dok nije ušla devojka i pružila Džonu ček. On se ispružio preko stola i
dodao ga meni. Pristojan tip. Kasnije sam čuo da je ubrzo posle toga umro, ali Džen i ja smo dobili naš
gulaš i povrće i francusko vino, i živeli smo dalje.
 68

Uzeo sam karticu koju su mi dali na Birou i otišao da se prijavim na posao, nekoliko ulica istočno od
Glavne, severno od klošarskog kvarta. To je bila neka firma koja je prodavala kočnice za automobile.
Pokazao sam im karticu i popunio formular. Produžio sam trajanje prethodnih poslova, pretvorivši dane
u mesece, a mesece u godine. Većina firmi nikada nije proveravala podatke. Tamo gde odmah primaju za
stalno ne bih imao velike šanse. Ubrzo bi isplivalo da sam osuđivan. U toj firmi za prodaju kočnica nisu
pominjali nikakav ugovor. Većina poslodavaca to i čini posle dve-tri nedelje, ali do tada obično nisam više
bio tu.
Čovek je pogledao moju molbu, zatim se šaljivo obratio dvema ženama u sobi: „Ovaj čovek traži posao.
Mislite li da će moći da nas trpi?”
Neke poslove je bilo neverovatno lako dobiti. Sećam se kako sam ušao na jedno mesto, svalio se na
stolicu i zevnuo. Tip iza stola me upitao: „Da, šta želite?” „Ne pitajte”, odgovorio sam. „Trebalo bi da
radim nešto.” „Primljeni ste.”
Međutim, nije bilo šanse da dobijem neke druge poslove. Plinara Južne Kalifornije nudila je u
oglasima visoke plate, prevremenu penziju, itd. Toliko sam puta bio tamo i ispunjavao njihove žute
formulare, toliko sam puta sedeo na tim tvrdim stolicama i gledao velike uokvirene fotografije plinskih
cevi i rezervoara. Nikada nisam bio ni blizu da budem primljen i, kad god bih video nekog radnika
plinare, pažljivo sam ga proučavao, ne bih li otkrio šta on to ima što ja očigledno nemam.
Čovek koji prodaje kočnice poveo me uz uske stepenice. Zvao se Džordž Henli. Džordž mi je pokazao
moju radnu prostoriju, vrlo malu, mračnu, samo jedna sijalica i prozorčić koji je gledao na prolaz između
zgrada.
„Evo”, rekao je, „vidiš ove kartonske kutije. U njih stavljaš paknove. Ovako.”
G. Henli mi je pokazao. „Imamo tri vrste kutija, na svakoj je drugi natpis. Jedne su za naše
’Supertrajne paknove’. Druge su za naše ’Superpaknove’. Treće su za naše ’Standardne paknove’. A
paknovi su ovde složeni.”
„Ali meni svi izgledaju slično. Kako da ih odvajam?”
„Nikako. Svi su isti. Samo ih razdvojiš na tri dela. Kad ih sve popakuješ, siđi dole da ti nađemo neki
drugi posao. Važi?”
„Važi. Kad počinjem?”
„Odmah. I nemoj slučajno da pušiš. Bar ne ovde gore. Ako baš moraš da pušiš, siđi dole. Važi?”
„Važi.”
G. Henli je zatvorio vrata. Čuo sam kako silazi niz stepenice. Otvorio sam prozorčić i pogledao napolje
u svet. Onda sam seo, opustio se i ispušio cigaretu.
 69

Ubrzo sam izgubio taj posao, isto kao i mnoge druge. Ali to me nikad nije uzbudilo - osim jednog
izuzetka. To je bio najlakši posao koji sam ikad dobio i bilo mi je krivo kad sam ostao bez njega. Za vreme
rata sam radio za Crveni krst u San Francisku, vozio sam kamion pun medicinskih sestara, boca i
frižidera po okolnim mestima. Skupljali smo krv za ratne potrebe. Kad bismo stigli na odredište, istovario
bih stvari za medicinske sestre, i onda sam ostatak dana mogao da šetam, spavam u parku, šta god bilo.
Na kraju dana, sestre bi potrpale pune boce u frižidere, a ja bih u najbližem toaletu iscedio ugruške krvi
iz gumenih cevi. Obično sam bio trezan, ali zamišljao sam da su ugrušci sitne ribice ili lepe male bube,
kako ne bih povratio ručak.
Dobar je bio taj posao za Crveni krst. Čak sam imao zakazan izlazak s jednom od sestara. Ali jednog
jutra izabrao sam pogrešan most za izlazak iz grada, pa sam zalutao u sirotinjskom kvartu, s kamionom
punim medicinskih sestara, igala i praznih boca. Tipovi iz tog kvarta jedva su čekali da nas sve redom
siluju, pa su neke od sestara postale nervozne. Morali smo da se vratimo preko istog mosta i vozimo
drugim putem okolo. Pobrkao sam imena tih mesta, i kad smo najzad stigli do crkve gde su nas čekali
dobrovoljni davaoci krvi, kasnili smo više od dva sata i petnaest minuta. Travnjak ispred crkve bio je pun
besnih davaoca, lekara i crkvenih službenika. Na drugoj strani Atlantika, Hitler je napredovao iz dana u
dan. I tako sam, nažalost, izgubio taj posao.
 70

U Los Anđelesu, kompanija ’Žuti taksi’ nalazi se na južnoj strani Treće ulice. Redovi i redovi žutih
taksija čekaju na suncu, nedaleko od Američkog društva za borbu protiv raka. Bio sam ranije u tom
društvu, jer sam mislio da je besplatno. Imao sam neke kvrge po čitavom telu, vrtoglavicu, pljuvao sam
krv, i otišao sam tamo samo da bi mi rekli da dođem za tri nedelje. Kao i svaki Amerikanac, oduvek sam
slušao: rano otkrij rak. Onda odeš da ga rano otkriješ, a oni ti kažu da dođeš za tri nedelje. U tome je
razlika stvarnosti i onog što nam govore.
Prošlo je tri nedelje, pa sam ponovo otišao tamo da bi mi rekli kako mogu da obave neke testove
besplatno, ali da i posle toga neće biti sigurno da nemam rak. Ali ako im dam 25 dolara i prođem određeni
test, biće prilično sigurno da nemam rak. Da bih bio apsolutno siguran, morao bih da uplatim test od 75
dolara, pa ako i taj prođem, mogu da se opustim. Što bi značilo da je moj problem u alkoholizmu ili
živcima ili triperu. Baš su lepo pričale te mačkice u belim mantilima Američkog društva za borbu protiv
raka, a ja im rekao da se sve to svodi na sto dolara. Aha, rekle su, pa sam izašao i zaglavio na trodnevnoj
pijanci, i sve su kvrge nestale, zajedno sa vrtoglavicom i pljuvanjem krvi.
Kad sam išao u kompaniju ’Žuti taksi’, prošao sam pored zgrade Raka i setio se da ima i gorih stvari od
traženja posla do koga ti nije stalo. Ušao sam i činilo se dovoljno lako, isti stari formulari, pitanja, itd.
Jedino što je bilo novo bili su otisci prstiju, ali znao sam kako se to radi, opustio sam šaku i prste na
jastuče s mastilom, a devojka mi je čestitala na stručnosti. G. Žuti je rekao da dođem sledećeg dana na
obuku, pa smo Džen i ja slavili te noći.
 71

Dženvej Smitson je bio mali suludi sedi petlić od čoveka. Ukrcao je pet-šest ljudi u taksi, i vozio nas do
isušenog korita Losanđeleske reke. U to doba reka je bila lažna - nije bilo vode, samo široka, ravna, suva
betonska staza. Tu je živelo na stotine skitnica, u malim betonskim udubljenjima ispod mostova i
nadvožnjaka. Neki od njih imali su čak i biljke u saksijama ispred svojih rupa. Da bi živeli kao kraljevi,
trebalo im je samo piće i ono što nađu na obližnjem đubrištu. Bili su preplanuli i bezbrižni, i većina je
izgledala daleko zdravije od prosečnih poslovnih ljudi u Los Anđelesu. Ti ljudi nisu imali problema sa
ženama, porezom na prihod, stanodavcima, pogrebnim troškovima, zubarima, mesečnim ratama,
popravkama kola, niti su morali da ulaze u glasačku kabinu i navlače zavesu.
Dženvej Smitson je dvadeset pet godina radio svoj posao i bio dovoljno glup da se ponosi time. Nosio
je pištolj u zadnjem džepu pantalona i hvalio se kako je na testiranju kočnica zaustavio taksi za najkraće
vreme i najmanjem rastojanju od svih ljudi u istoriji ’Žutog taksija’. Posmatrajući ga, zaključio sam da je
to obična laž, ili je imao neku umobolnu sreću, i da je Smitson, kao i svi ljudi koji 25 godina rade isti
posao, totalno lud.
„Dobro”, rekao je, „Boverse, ti si prvi. Nagari ovu pičokaru sedamdeset na sat. U desnoj držim ovaj
pištolj, u levoj štopericu. Kad opalim, zgazi na kočnicu. Ako nemaš reflekse da je zaustaviš na vreme,
prodavaćeš zelene banane na uglu Brodveja i Sedme... Ne, jajaro! Ne gledaj u moj prst na obaraču! Gledaj
pravo napred! Otpevaću ti jednu pesmicu. Uspavanku za tebe. Nikad nećeš provaliti kad će ovaj skot da
okine!”
Tad je i opalio. Bovers je zgazio na kočnicu. Zaneli smo se, proklizali i okrenuli se. Točkovi su digli
oblake prašine dok smo šišali između ogromnih betonskih stubova. Na kraju se taksi uz škripu zaustavio,
ljuljajući se napred- nazad. Nekom od onih pozadi prokrvario je nos.
„Jesam li prošao?” upitao je Bovers.
„Neću ti reći”, kazao je Smitson, zapisujući nešto u svoj mali crni notes. „De Esprito,
ti si na redu.”
De Esprito je seo za volan i prošli smo kroz istu priču. Vozači su se smenjivali dok smo pičili gore-dole
po isušenom koritu Losanđeleske reke, uz pucanje pištolja i prženje kočnica i guma. Bio sam poslednji.
„Kinaski”, rekao je Smitson.
Seo sam za volan i nagario taksi 80 na sat.
„Jurimo rekord, a šmizlo? Jebaću te ružno!”
„Šta?”
„Štaknem ti ga! Moj si, šmizlo! Gotov si!”
„Nemoj da jašeš jebenu kočnicu! Skidaj tu nogu sa kočnice!”
„Otpevaj mi pesmicu, šmizlo! Otpevaj mi tvoju malu pesmicu! Imam četrdeset ljubavnih pisama od
Me Vest u mom rancu!”
„Nećeš me zeznuti!”
Nisam čekao pištolj. Zgazio sam na kočnicu. Pun pogodak. Pištolj i moja noga krenuli su istovremeno.
Potukao sam njegov svetski rekord za četiri metra i devet desetinki. Tako je u prvi mah rekao. Onda je
promenio ploču i rekao da sam varao. „Dobro”, rekao sam, „napišite šta god hoćete, samo nas vodite iz
ove reke. Ionako nema kiše, pa teško da ćemo upecati nešto.”
 72

Na obuci nas je bilo četrdeset ili pedeset. Svi smo sedeli u klupicama koje su bile prikovane za pod. Na
svakoj klupici bila je mala ravna površina s desne strane na koju si mogao da se nalaktiš. Isto kao nekad u
školi, na časovima biologije ili hemije.
Smitson nas je prozivao.
„Piters!”
„Tu.”
„Kelovej.”
„Aha.”
„Mek Brajd...”
( Tišina. )
„Mek Brajd?”
„A, da.”
Prozivanje se nastavilo. Mislio sam kako je baš lepo što nam nude toliko radnih mesta, ali to me i
brinulo - verovatno će nas na neki način okrenuti jedne protiv drugih. Preživeće samo najsposobniji. U
Americi je oduvek bilo ljudi koji traže posao. Oduvek je bilo toliko upotrebljivih tela. A ja sam hteo da
budem pisac. Skoro svako je bio pisac. Nije svako mislio da može da bude zubar ili automehaničar, ali
svako je znao da može da bude pisac. Od pedesetak likova u toj učionici bar je petnaestoro njih mislilo da
su pisci. Skoro svako se služio rečima i mogao je da ih zapiše - znači da je skoro svako mogao da bude
pisac. Ali većina ljudi, srećom, nisu pisci, čak ni taksisti, a neki ljudi - mnogi ljudi - nisu, nažalost, ništa.
Prozivka je okončana. Smitson je gledao naokolo. „Skupili smo se ovde...”, počeo je, a onda ućutao.
Pogledao je crnca u prvom redu. „Spensere?”
„Da?”
„Izvadio si žicu iz svoje kape, a?”
„Da.”
„Eto, vidiš, sedećeš u svom taksiju s kapom preko ušiju kao Dag Mek Artur, i doći će neka baba s
punom kesom stvari da sedne u taksi, a ti ćeš tako da sediš s rukom napolju, i ona će misliti da si kauboj.
Misliće da si kauboj i neće hteti da se vozi s tobom. Sešće u autobus. To možda može da ti prođe u vojsci,
ali ovo je Žuti taksi! ”
Spenser se sagnuo, dohvatio žicu i vratio je u kapu. Trebao mu je taj posao.
„Ljudi većinom misle kako znaju da voze. Ali činjenica je da jako malo ljudi zna da vozi, ostali samo
okreću volan. Kad god vozim, čudim se što ljudi ne ginu oko mene. Svakog dana vidim po dva-tri vozila
kako samo projure kroz crveno svetlo, kao da ga i nema. Ja nisam propovednik, ali mogu vam reći ovo -
ljude izluđuje život kojim žive, i to ludilo ogleda se u njihovoj vožnji. Ja nisam ovde da bih vam govorio
kako da živite. Za to se obratite svom rabinu ili svešteniku ili lokalnoj drolji. Ovde sam da vas naučim da
vozite. Trudim se da smanjim rate našeg osiguranja i pomognem vam da se živi vratite svojim kućama
posle vožnje.”
„Bog te”, rekao je klinac do mene, „baš je faca ovaj matori Smitson, a?”
„Svaki je čovek pesnik”, rekao sam.
 „A sad...”, rekao je Smitson. „Ma jebem ti, Mek Brajde, probudi se i slušaj šta pričam... A sad, recite mi
kada čovek može da izgubi kontrolu nad taksijem i ništa ne može da preduzme?”
„Kad mu se digne?” rekao je neki šaljivdžija.
„Mendoza, ako ne možeš da voziš kad ti se digne, onda nisi za nas. Neki od naših najboljih ljudi voze
dok im stoji po ceo dan i po celu noć.”
Ekipa se nasmejala.
„Da čujem: kada čovek može da izgubi kontrolu nad taksijem i ništa ne može da preduzme?” Svi su
ćutali. Digao sam ruku.
„Da, Kinaski?”
„Čovek može da izgubi kontrolu kad kine.”
„Tačno.”
Opet sam se osećao kao zvezda svog razreda. Kao nekad na Losanđeleskom koledžu loših ocena, ali
brzojebog jezika.
„Dobro, šta treba uraditi kad kinemo?”
Kad sam ponovo digao ruku, vrata su se otvorila i čovek je ušao u učionicu. Prošao je između klupa i
stao ispred mene. „Jeste li vi Henri Kinaski?”
„Da.”
Smaknuo mi je vozačku kapu s glave, gotovo ljutito. Svi su blenuli u mene.
Smitsonovo lice bilo je bezizražajno i neutralno.
„Pođite za mnom”, rekao je čovek.
Pošao sam za njim iz učionice u njegovu kancelariju.
„Sedite.”
Seo sam.
„Proverili smo vas, Kinaski.”
„Da?”
„Kažnjavani ste osamnaest puta zbog običnog pijanstva i jednom zbog vožnje u pijanom stanju.”
„Mislio sam da neću biti primljen ako navedem te podatke.”
„Lagali ste nas.”
„Ostavio sam piće.”
„To je nebitno. Ko navede lažne podatke u svojoj molbi, ne može biti primljen.”
Ustao sam i izašao. Prošao sam ulicom pored zgrade Raka. Vratio sam se kući. Džen je bila u krevetu.
Na sebi je imala pocepani ružičasti kombinezon. Jedna naramenica bila je pričvršćena zihernadlom. Već
je bila pijana. „Kako si prošao, tatice?”
„Nisam primljen.”
„Kako to?”
„Ne primaju pedere.”
„A, tako. Imaš vina u frižideru. Uzmi čašu i dođi u krevet.”
Što sam i učinio.
 73

Dva dana kasnije našao sam u novinama oglas kojim traže čoveka za ekspediciju u prodavnici
slikarskog materijala. Prodavnica je bila vrlo blizu našeg stana, ali sam prespavao i stigao sam tamo tek u
tri popodne. Poslovođa je razgovarao s jednim kandidatom kad sam ušao. Nisam znao sa koliko je njih
već obavio razgovor. Devojka mi je dala formular da ga popunim. Činilo se da je kandidat ostavio dobar
utisak na poslovođu. Obojica su se smejali.
Popunio sam formular i čekao. Na kraju me poslovođa pozvao na razgovor.
„Moram nešto da vam kažem. Već sam prihvatio jedan posao jutros”, rekao sam mu. „Onda sam
slučajno video vaš oglas. Živim odmah iza ugla. Pomislio sam da bi bilo lepše raditi tako blizu kuće. Osim
toga, slikam iz hobija. Mislio sam da bih možda mogao da dobijem popust na slikarski materijal koji mi je
potreban.”
„Mi odobravamo petnaest posto našim radnicima. A gde ste to dobili posao?”
„U firmi za prodaju lučnih svetiljki Džons-Hemer. Da budem šef njihovog odeljenja ekspedicije. Oni
su u donjem delu ulice Alameda, odmah iza klanice. Trebalo bi da se javim na posao sutra ujutru u
osam.”
„Dobro, moramo da razgovaramo sa još nekoliko kandidata.”
„U redu je. Nisam se ni nadao da ću dobiti ovaj posao. Svratio sam samo zato što sam tako blizu.
Imate broj mog telefona na prijavi. Ali kad jednom počnem da radim za Džons-
Hemera, ne bi bilo pošteno da odem od njih.”
„Jeste li oženjeni?”
„Da. Imam jedno dete. Sina. Tomi, tri godine.”
„Dobro. Obavestićemo vas.”
Telefon je zazvonio predveče, u pola sedam. „Gospodin Kinaski?”
„Da?”
„Da li još želite ovaj posao?”
„Koji?”
„U prodavnici slikarskog materijala ’Grafički anđeo’.”
„Ovaj... da.”
„Onda se javite na posao u pola devet ujutru.”
 74

Posao nije cvetao. Porudžbine su bile retke i skromne. Stajao sam naslonjen na sto za pakovanje i
pušio cigaru kad mi je prišao poslovođa, Bad. „Ako nema posla, možeš da skokneš iza ćoška na kafu. Ali
gledaj da budeš ovde kad kamioni dođu po pošiljke.”
„Naravno.”
„I pripazi da uvek ima dovoljno raketa za sito-štampu. Neka ih uvek bude u rezervi.” „Važi.”
„I dobro otvori oči da nam neko slučajno ne uđe otpozadi i pokrade nam robu. Dosta se alkosa muva
po ovom kraju.”
„Dobro.”
„Imaš li dovoljno etiketa s natpisom LOMLJIVO?”
„Da.”
„Nemoj da štediš na tim etiketama. Ako ti ponestanu, odmah mi javi. Dobro pakuj robu, posebno boju
u teglicama.”
„Pobrinuću se za sve.”
„Dobro. A kad nema posla, skokni na kafu. Tu kod Montija. Imaju sisatu konobaricu, trebalo bi da je
vidiš. Nosi duboko dekoltovane bluze i stalno se saginje. A pita im je uvek sveža.”
„Važi.”
 75

Meri Lu je bila jedna od devojaka koje su radile u kancelariji. Imala je stila. Vozila je tri godine stari
kadilak i živela sa majkom. Zabavljala se sa članovima Losanđeleske filharmonije, filmskim režiserima,
kamermanima, advokatima, agentima za nekretnine, kozmetičarima, svecima, bivšim pilotima,
baletanima i drugim likovima iz sveta zabave, kao što su rvači i odbrambeni igrači ragbija. Ali nikad se nije
udala i nikad nije makla iz kancelarije u toj prodavnici slikarskog materijala, osim da se tu i tamo na
brzaka kresne s Badom u ženskom toaletu, kikoćući se iza zaključanih vrata, ubeđena da smo svi ostali
već otišli. Osim toga, bila je pobožna i rado se kladila na konje, ali pod uslovom da ima rezervisano mesto,
i to u Santa Aniti. Prezirala je Holivud Park. Bila je očajnički željna i izbirljiva u isti mah, i na neki način
lepa, ali nije joj baš išlo od ruke da postane ono što je zamišljala.
Jedan od njenih poslova bio je da mi donosi kopije porudžbina koje je prekucavala na pisaćoj mašini.
Prodavci su iz korpe uzimali drugi primerak istih porudžbina, da ih popune kad ne poslužuju mušterije, a
ja sam ih upoređivao pre nego što spakujem robu. Kad se prvi put pojavila s porudžbinama, na sebi je
imala tesnu crnu suknju, visoke štikle, belu bluzu i zlatno-crni šal oko vrata. Imala je sladak prćasti nos,
čudesno dupe i dobre sise. Bila je visoka. Mačka i po.
„Bad mi je rekao da slikate”, kazala je.
„Pomalo.”
„O, pa to je prekrasno. Ovde rade tako zanimljivi ljudi.”
„Kako to mislite?”
„Eto, imamo jednog čistača, starijeg čoveka, Morisa, on je iz Francuske. Dođe
jednom nedeljno da počisti prodavaonicu. I on slika. Kupuje sve boje, četkice i platna od nas. Ali
čudan je. Nikad ništa ne govori, samo klima glavom i pokazuje prstom. Samo pokazuje šta hoće da kupi.”
„Da-da.”
„Čudan je.”
„Da-da.”
„Prošle nedelje sam otišla u ženski toalet, a on je tamo u mraku brisao pod. Bio je sat vremena
unutra.”
„Mmm.”
„Ni vi ne pričate?”
„O, da. Sa mnom je sve u redu.”
Meri Lu se okrenula i otišla. Gledao sam kako guza mrda na tom visokom telu. Čarobno. Neke su
žene zaista čarobne.
Spakovao sam nekoliko pošiljki kad je naišao taj matori. Prljavi sedi brkovi visili su mu oko usta. Bio je
nizak i poguren, sav u crnom, sa crvenom maramom oko vrata i plavom beretkom na glavi. Ispod plave
beretke štrčala je masa duge, sede, raščupane kose.
Na Morisu su se najviše isticale oči; bile su jarkozelene i kao da su gledale iz dubine glave. Imao je
čupave obrve. Pušio je dugačku tanku cigaru. „Zdravo, dečko”, rekao je. Moris nije imao mnogo od
francuskog akcenta. Seo je na ivicu stola i prekrstio noge.
„Mislio sam da ne govorite?”
 „A, to. Gluposti. Ni na muvu ne bih pišao za njih. Zašto da se masiram?”
„Kako to da u mraku čistite klozete?”
„To je zbog Meri Lu. Posmatram je. Onda odem tamo i svršavam po patosu. To i brišem. Zna ona.”
„Slikate?”
„Da, sad radim na jednom platnu u svojoj sobi. Veliko kao ovaj zid. Nije mural. Platno. Slikam čovečji
život - od rođenja iz vagine, kroz sve godine njegovog postojanja, i najzad u grobu. Gledam ljude u parku.
Koriste mi. Ta Meri Lu, dobra bi to bila jebačina, a?”
„Možda. A možda je to samo privid.”
„Živeo sam u Francuskoj. Upoznao sam Pikasa.”
„Stvarno?”
„Naravno, jebi ga. Nije loš.”
„Kako ste se upoznali s njim?”
„Kucao sam mu na vrata.”
„Nije popizdeo?”
„Ne. Nije popizdeo.”
„Neki ljudi ga ne vole.”
„Neki ljudi ne vole nikog ko je slavan.”
„A neki ljudi ne vole nikog ko nije slavan.”
„Ljudi nisu bitni. Ni na muvu ne bih pišao za njih.”
„Šta je Pikaso rekao?”
„Pa, pitao sam ga neke stvari. Rekao sam: ’Učitelju, kako da usavršim svoj rad?’”
„Bez zezanja?”
„Najozbiljnije.”
„I šta je rekao?”
„Rekao je: ’Ne mogu ništa da vam kažem o vašem radu. Morate sami da ga
odradite’.”
„Ha.”
„Da.”
„Dobra žvaka.”
„Da. Imaš li šibicu?”
Dao sam mu šibice. Cigara mu se bila ugasila.
„Imam bogatog brata”, rekao je Moris. „Odrekao me se. Ne voli što pijem. Ne voli moje slike.”
„Ali vaš brat nikad nije video Pikasa.”
Moris je ustao i nasmešio se.
„Ne, on nikad nije video Pikasa.”
Moris se vratio hodnikom prema prodavnici, dim njegove cigare uvijao mu se preko ramena. Zadržao
je moje šibice.
 76

Bad je dogurao kolica sa tri kantice boje. Stavio ih je na sto za pakovanje. Na njima je bila nalepnica s
natpisom grimizna. Dao mi je tri nalepnice. Na njima je pisalo cinober.
„Nestalo nam je cinobera”, rekao je. „Odlepi te nalepnice i zalepi ove na kojima piše cinober.”
„Prilična je razlika između grimizne i cinobera”, rekao sam.
„Samo ti to izlepi.”
Ostavio mi je neke krpe i žilet. Pokvasio sam krpe i umotao njima kantice. Onda sam zgulio stare
nalepnice i prilepio nove.
Vratio se posle nekoliko minuta. Nosio je kanticu ultramarina i nalepnicu za kobaltno plavo. Baš lepo,
bio je sve bliže...
 77

Pol je bio jedan od prodavaca. Bio je debeo, imao je oko 28 godina. Oči su mu bile veoma krupne,
buljave. Bio je tabletoman. Pokazao mi je punu šaku pilula, raznih veličina i boja.
„Hoćeš neku?”
„Ne.”
„Ma uzmi jednu.”
„Dobro.”
Uzeo sam žutu.
„Ja uzimam sve redom”, rekao je. „Jebem im milu majku. Neke bi da me dignu, neke da me spuste.
Puštam ih da se bore za mene.”
„To može i da te sjebe.”
„Znam. Slušaj, kako bi bilo da svratiš kod mene posle rada?”
„Imam ženu.”
„Svi imamo žene. Ja imam nešto bolje.”
„Šta to?”
„Devojka mi za rođendan kupila mašinu za skidanje kilaže. Jebemo se na njoj. Radi gore-dole, ne
moramo ništa da se cimamo. Mašina obavi čitav posao.”
„Dobro zvuči.”
„Mogli bismo da je upotrebimo. Prilično je bučna, ali nije frka do deset uveče.”
„Ko će da bude odozgo?”
„To je nebitno. Mogu da trpam ili da ga primam. Gore ili dole, sasvim nebitno.”
„Ozbiljno?”
„Ma jebeš finese. Možemo da bacimo paru.”
„Razmisliću o tome.”
„Dobro. Hoćeš li još koju pilulu?”
„Aha. Daj još jednu žutu.”
„Vidimo se kad zatvore.”
„Važi.”
Pol se pojavio po isteku radnog vremena. „Idemo?”
„Ne mogu, Pole. Ne radim te stvari.”
„To je ludilo od mašine. Kad se jednom popneš na nju, zaboravićeš na sve.”
„Nema šanse.”
„Dobro, dođi bar da vidiš moje pilule.”
„U redu. To može.”
Zaključao sam zadnja vrata. Onda smo zajedno izašli na prednja. Meri Lu je sedela u kancelariji, pušila
i razgovarala sa Badom.
 „Laku noć, ljudi”, rekao je Bad, cereći se...
Pol je živeo jednu ulicu južnije. Imao je stan u prizemlju, s prozorima koji su gledali na Sedmu ulicu.
„Evo mašine”, rekao je. Onda je uključio.
„Gledaj je, gledaj. Zvuči kao veš-mašina. Žena iznad mene kaže: ’Pole, vi ste veliki čistunac. Malo-malo
pa vas čujem kako perete veš’.”
„Isključi je”, rekao sam.
„Vidi moje pilule. Imam ih na hiljade, na hiljade. Ne znam ni zašta su neke od njih.”
Pol je držao teglice s pilulama na kuhinjskom stolu. Tu je bilo jedanaest ili dvanaest teglica, različitih
oblika i veličina, bile su pune raznobojnih pilula. Bile su prelepe. Dok sam ih gledao, otvorio je jednu
teglicu, uzeo tri-četiri pilule iz nje i progutao ih. Onda je otvorio drugu teglicu i uzeo nekoliko pilula.
Onda je otvorio treću teglicu.
„K vragu život”, rekao je, „ajmo na mašinu.”
„Propustiću to. Moram da idem.”
„Dobro”, rekao je, „ako nećeš ti da me jebeš, jebaću sam sebe!”
Zatvorio sam vrata za sobom i izašao na ulicu. Čuo sam ga kako uključuje mašinu.
 78

G. Menders je prišao do mesta gde sam radio, stao je i gledao u mene. Pakovao sam veliku pošiljku
boja, a on je samo stajao i posmatrao me. Menders je bio prvi vlasnik radnje, ali mu je žena pobegla sa
crncem a on počeo da pije. Propio je radnju i sad je bio samo prodavac, a neko drugi vlasnik.
„Stavljaš li etikete LOMLJIVO na te pakete?”
„Da.”
„Da li ih dobro pakuješ? Dosta novinskog papira i slame?”
„Mislim da dobro radim.”
„Imaš li dovoljno etiketa LOMLJlVO?”
„Da, ima puna kutija ovde ispod klupe.”
„Jesi li siguran da znaš svoj posao? Ne izgledaš mi kao ekspeditor.”
„Kako izgleda ekspeditor?”
„Ima radnu kecelju. Ti je nemaš.”
„A.”
„Zvali su iz Smit-Barnslija da su našli razbijenu teglu gumarabike u paketu.”
Ćutao sam.
„Obavesti me ako ti ponestane etiketa.”
„Važi.”
Menders je izašao na hodnik. Onda je stao, okrenuo se i posmatrao me. Otkinuo sam parče lepljive
trake i znalački je omotao oko kutije. Menders se okrenuo i otišao.
Bad je dotrčao do mene. „Koliko rakela od metar osamdeset imaš na lageru?”
„Nijedan.”
„Taj tip traži pet komada za odmah. Eno ga čeka. Stvori ih.”
Otrčao je. Rakel je letva sa gumenom ivicom. Koristi se u sito-štampanju na svili. Otišao sam u
potkrovlje, uzeo letve, izmerio pet puta po metar osamdeset i isekao ih. Onda sam na kraju svake daske
počeo da bušim rupe. Kad se rupe izbuše, guma se pričvrsti na ivicu. Onda treba išmirglati gumu da ivica
bude apsolutno ravna. Ako ivica gume nije apsolutno ravna, ništa od sito-štampe. A ta guma se uvijala,
krivila i opirala.
Bad se vratio nakon tri minuta. „Jesu li gotovi ti rakeli?”
„Ne.”
Otrčao je natrag. Bušio sam, zavrtao šrafove, šmirglao. Posle pet minuta opet se pojavio. „Jesu li gotovi
rakeli?”
„Ne.”
Otrčao je.
Završio sam jedan rakel i stigao do pola drugog kad se ponovo vratio.
„Zaboravi. Otišao je.”
Bad se vratio u prodavnicu...
 79

Radnja je ubrzano propadala. Porudžbine su svakog dana bile sve manje i manje. Bilo je sve manje
posla. Najurili su Pikasovog drugara, i sada sam ja morao da perem klozete, praznim korpe za smeće i
kačim toalet-papir. Svakog jutra sam čistio i polivao trotoar ispred prodavnice. Prao sam prozore jednom
nedeljno.
Jednog dana rešio sam da sredim svoju prostoriju. Krenuo sam da počistim mesto na kome sam držao
prazne kartonske kutije koje sam koristio za pakovanje. Sve sam ih sklonio u stranu i, dok sam čistio,
primetio sam neku duguljastu sivu kutiju. Uzeo sam je i otvorio. U njoj su bile dvadeset četiri velike
četkice od kamilje dlake. Bile su debele i lepe, a prodavale su se po 10 dolara. Nisam znao šta da radim.
Gledao sam ih neko vreme, onda sam zatvorio poklopac, izašao na zadnja vrata i ostavio kutiju u uličnu
kantu za đubre. Onda sam vratio prazne kartonske kutije tamo gde su i bile.
Te večeri sam se zadržao na poslu. Otišao sam do obližnjeg kafea i uzeo kafu i pitu od jabuka. Onda
sam se vratio, prošetao do ugla i skrenuo u prolaz iza naše zgrade. Bio sam negde na četvrtini prolaza kad
sam ugledao Bada i Meri Lu kako dolaze s drugog kraja. Mogao sam samo da produžim. Bili smo sve bliže
i bliže. Na kraju, kad sam se mimoilazio s njima, rekao sam: „Zdravo.” I oni su rekli: „Zdravo.” Išao sam
dalje. Izašao sam na drugi kraj prolaza, prešao preko ulice i ušao u bar. Seo sam. Sedeo sam i popio pivo,
a onda još jedno. Neka žena za šankom pitala me imam li vatre. Ustao sam i pripalio joj cigaretu; dok sam
to radio, prdnula je. Pitao sam je da li stanuje u blizini. Rekla je da je iz Montane. Setio sam se jedne
gadne noći u Čejenu, Vajoming, nedaleko od Montane. Na kraju sam izašao i vratio se u prolaz.
Prišao sam kanti za đubre i zavukao ruku. I dalje je bila tu: duguljasta siva kutija. Nije delovala
prazno. Ubacio sam je kroz kragnu na košulji, kliznula je niz stomak i ostala tu.
Vratio sam se kući.
 80

Posle toga su zaposlili jednu mladu Japanku. Oduvek sam gajio neku čudnu ideju da će se, posle svih
muka i nevolja, jednog lepog dana pojaviti neka mlada Japanka i onda ćemo srećno živeti do kraja života.
Ne toliko srećno koliko bezbrižno i s dubokim razumevanjem i uzajamnom brigom. Japanke imaju
predivnu građu kostiju. Oblik njihove lobanje i koža koja se zateže s godinama je čisto savršenstvo; koža
napeta kao na bubnju. Kod Amerikanki lice postaje sve mlohavije i mlohavije, da bi se na kraju raspalo.
Čak im se i zadnjice raspadaju i postaju nepristojne. Snaga te dve kulture je takođe veoma različita:
Japanke instinktivno shvataju juče, danas i sutra. Nazovite to mudrošću. I istrajne su. Amerikanke znaju
samo za danas i često je dovoljno da samo jedan dan krene naopako pa da ih potpuno izbaci iz koloseka.
Zato sam bio apsolutno očaran novom devojkom. Osim toga, i dalje sam teško pijančio sa Džen, što je
blokiralo mozak, javljao se neki čudan vazdušasti osećaj, neki čudni obrti u glavi i neka nova hrabrost. I
tako, kad je prvi put došla pozadi sa porudžbinama, rekao sam: „Ej, dođi bliže. Daj da te ljubim.”
„Šta?”
„Čula si.”
Udaljila se. Tek sam tada uočio da jedva primetno hramlje. Uklapalo se: patnja i teret vekova...
Navadio sam se na nju kao napaljeni džiber naliven pivom u autobusu kroz Teksas. Zainteresovala se -
shvatala je moje ludilo. Opčinio sam je a da toga nisam ni bio svestan.
Jednog dana javio se neki kupac da pita imamo li velike limenke belog lepka, pa je došla da pogleda
kutije naslagane u ćošku. Ponudio sam se da joj pomognem. Rekla mi je:
„Tražim kutiju s lepkom na kojoj piše 2-G.”
„Dva-dži”, rekao sam. „Ma nemoj?”
Uhvatio sam je oko struka.
„Ti si mudrost vekova, a ja sam ja. Stvoreni smo jedno za drugo.”
Počela je da se kikoće kao Amerikanka.
„Japanke to ne rade. Šta te spopalo?”
Naslonila se na mene. Uza zid su bile naslagane velike kutije s bojama. Poveo sam je i nežno je
smestio na njih. Legao sam preko nje i počeo da je ljubim, zadižući joj haljinu. Tada je ušao Deni, jedan
od prodavaca. Deni je bio nevin. Pohađao je večernju školu slikanja i džonjao na poslu. Nije razlikovao
umetnost od opušaka. „Šta se kog đavola dešava ovde?” rekao je, a onda zbrzao u kancelariju.
Sledećeg dana, Bad me pozvao kod njega. „Znaš, morali smo i nju da otpustimo.”
„Ali ona ništa nije kriva.”
„Bila je tamo s tobom.”
„Ja sam je naveo.”
„Deni tvrdi da se podala.”
„Šta on zna o tome? Jedino čemu se podao u životu je njegova ruka.”
„Video vas je.”
„Šta je video? Nisam joj ni gaće skinuo.”
„Ovo je ozbiljna firma.”
 „Tu je i Meri Lu.”
„Zaposlio sam te jer sam mislio da si pouzdan radnik.”
„Hvala. I na kraju dobijam otkaz zato što sam pokušao da kresnem kosooku skvo koja ćopa na levu
nogu, i to na gomili auto-lakova koje vi, uzgred budi rečeno, prodajete Odseku likovnih umetnosti na
Losanđeleskom koledžu kao slikarsku boju. Trebalo bi da vas prijavim tržišnoj inspekciji.”
„Evo ti ček. Završili smo priču.” „U redu. Vidimo se na hipodromu.”
„Naravno”, rekao je.
Platio mi je dan više. Rukovali smo se i onda sam izašao.
 81

Ni sledeći posao nije potrajao. Nešto duže od puš-pauze. Bila je to neka mala firma specijalizovana za
božićnu galanteriju: raznobojne lampice, ukrase, Božić-Bate, papirna drvca i tome slično. Kad sam
primljen, rekli su mi da će morati da me otpuste odmah posle Nove godine, jer posle Nove godine nema
više posla. Zaposlili su nekoliko ljudi pod istim uslovima. Zvali su nas ’magacioneri’ i uglavnom smo
utovarivali i istovarivali kamione. Magacioner je, osim toga, tip koji mnogo stoji i puši cigarete, u nekom
bunovnom stanju. Ali niko od nas nije ostao do Nove godine. Moja je ideja bila da svakog dana odemo u
bar na ručak. Naše pauze za ručak bile su svakim danom sve duže i duže. Jednog popodneva se
jednostavno nismo ni vratili na posao. Ali sledećeg jutra, kao dobri momci, svi smo opet bili tamo.
Saopštili su nam da nismo više potrebni. „Jebi ga”, rekao je poslovođa, „sad moram da iskopam kompletno
novu ekipu.” „I najuriš ih posle Nove godine”, rekao je jedan od nas. „Slušajte”, rekao je poslovođa,
„hoćete li da radite još danas?” „Da biste iskopali ljude koji će da nas zamene?” rekao je neko. „To vam je
što vam je”, rekao je poslovođa. Odradili smo i taj dan, smejući se kao ludi, dobacujući se kutijama. Onda
smo pokupili čekove i vratili se u svoje sobe, svojim pijanim ženama.
 82

Ponovo sam ušao u biznis sa neonkama - u kompaniji Hanibim. Kutije su uglavnom bile oko metar i
po dugačke i jebeno teške kad se spakuju. Radili smo po deset sati dnevno. Sistem je bio vrlo jednostavan
- odeš do pokretne trake i uzmeš potrebne delove, preneseš ih natrag i spakuješ. Radnici su većinom bili
Meksikanci i crnci. Crnci su mi od prvog dana seli na grbaču, optužujući me usput da mnogo pružam
jezičinu. Meksikanci su se nemo držali po strani i posmatrali. Svaki dan je bio nova bitka - borio sam se za
svoju kožu i da održim korak sa glavnim pakerom, Montijem. Sedeli su mi ceo božji dan na grbači.
„Ej, momak. Momak! Dođi ’vamo! Momak, moraću da popričam s tobom.”
Bio je to mali Edi. Mali Edi je bio maher za te stvari.
Pravio sam se lud.
„Momak, tebi se obraćam!”
„Edi, kako bi bilo da ti steram ručnu dizalicu u dupe dok pevaš Old men river?”
„Gde si pokupio sve te rupčage po faci, beli momče? Da te nisu jeli miševi na spavanju?”
„A odakle tebi taj rez na donjoj usni? Možda tvoj dečko vezuje žilet na đoku?”
Izašao sam na pauzi i potukao se sa Big Enđelom. Big Enđelo me izdevetao, ali zviznuo sam i ja njega
dva-triput, nisam se uspaničio niti sam uzmicao. Znao sam da ima samo deset minuta za taj rad i to mi je
pomoglo. Najviše me zabolelo kad mi je nabio palac u oko. Vratili smo se zajedno unutra, dahćući.
„Nemaš ti pojma”, rekao je.
„Nađi me jednom kad nisam mamuran. Razbiću te od batina.” „Važi”, rekao je. „Dođi mi jednom svež
i odmoran, baš da te vidim.”
Rešio sam da nikad ne dođem svež i odmoran.
Moris je bio poslovođa. Bio je glup kao noga. Kao da su ga deljali od drveta. Trudio sam se da ne
pričam s njim, osim ukoliko moram. Bio je sin vlasnika firme i pokušao je da nešto uradi kao trgovački
putnik. Nije uspeo, pa su ga vratili unutra. Prišao mi je. „Šta ti je to na oku? Skroz je crveno.”
„Prolazio sam ispod jedne palme kad me napao kos.”
„I to baš u oko?”
„Aha.”
Moris se udaljio, pantalone su mu bile zavučene duboko u guzicu...
Najbolje je bilo kada oni na pokretnoj traci ne stignu da održe korak s nama, pa smo samo stajali i
čekali. Na traci su uglavnom radile mlade Meksikanke prelepe kože i tamnih očiju; nosile su tesne
farmerke, pripijene majice i šljašteće minđuše. Bile su tako mlade, zdrave, efikasne i opuštene. Odlične
radnice, a povremeno bi neka od njih pogledala oko sebe i nešto rekla, i onda bi usledile salve smeha i
bacanja farova, a ja sam ih gledao kako se smeju, u tim tesnim farmerkama i majicama, i mislio: kad bi se
bar jedna od njih noćas našla u krevetu sa mnom, daleko bih bolje podneo čitavo sranje. Svi smo tako
mislili. A mislili smo i kako sve one pripadaju nekom drugom. Jebeš ga. Ionako je svejedno. Za petnaest
godina imaće preko 80 kila, a onda će njihove ćerke biti kraljice.
Kupio sam auto star osam godina i ostao na tom poslu tokom decembra. Spremala se proslava na
Badnje veče. Trebalo je da bude pića, hrane, muzike i plesa. Nikada nisam voleo proslave. Ne znam da
igram i zazirem od ljudi, pogotovo na proslavama. Svi se trude da budu seksi i veseli i duhoviti, i sve se
nadaju da su dobri u tome, ali nisu. Loši su u tome. Toliko se trude da sve ispada još gore.
I tako, kad mi se Džen priljubila i rekla: „Zajebi tu proslavu, ostani kod kuće sa mnom. Napićemo se
ovde”, uopšte mi nije bilo teško da ostanem.
Dan posle Božića čuo sam kako je bilo na proslavi. Mali Edi mi je rekao: „Kristina se rasplakala što nisi
došao.”
„Ko?”
„Kristina, ona zgodna mala Meksikanka.”
„Ko je ta?”
„Ona što radi pozadi na traci.”
„Ne seri.”
„Aha. Plakala je kao luda. Neko je nacrtao tvoju veliku sliku sa tom kozjom bradicom i okačio je na
zid, a ispod slike su napisali: ’Daj piće!’”
„Žao mi je, čoveče. Bio sam sprečen.”
„Ma sve je u redu. Na kraju se smirila i onda je igrala sa mnom. Napila se i izbljuvala neku tortu, a
onda se još gore napila i igrala sa svim crnim ljudima. Mala baš napaljivo igra. Na kraju je otišla sa Big
Enđelom.”
„Verovatno joj je nabio palac u oko”, rekao sam.
Na Staru godinu, posle popodnevne pauze, Moris me pozvao i rekao mi: „Hteo bih da popričam sa
tobom.”
„Dobro.”
„Ovamo.”
Moris me poveo me u mračan ćošak do naslaganih kutija. „Slušaj, moramo da te otpustimo.”
„Dobro. Ovo mi je poslednji dan?”
„Da.”
„Imate li ček?”
„Ne, poslaćemo ga.”
„U redu.”
 83

U blizini je bila Državna pekara. Dali su mi belu kecelju i kasetu za odeću. Pravili su kolače, keks,
krofne i tako dalje. Pomenuo sam dve godine koledža u molbi, pa sam dobio posao kokosara. Kokosar
stoji gore, zahvata lopatom u bačvu kokosovog brašna i ubacuje tu belu masu u mašinu. Mašina radi
ostalo: bljuje kokos na kolače i ostale slatkiše koji prolaze na traci. Bio je to lak i dostojanstven posao. I
eto mene, sav u belom, ubacujem belo kokosovo brašno u mašinu. Na drugoj strani prostorije bilo je
desetak devojaka, takođe u belom, sa belim kapicama. Nisam bio sasvim siguran šta one rade, ali pošteno
su radile. To je bio noćni rad.
Ovo se desilo druge noći. Dve devojke su zapevale: „O Henri, o Henri, kako voliš ti! O Henri, o Henri,
ljubimo te mi!” Sve je više devojaka pevalo. Na kraju su sve pevale. Ja sam, naravno, mislio da pevaju
meni.
Onda je utrčala njihova nadzornica i prodrala se: „U redu je, devojke, dosta je bilo!” Spokojno sam
zabio lopatu u kokosovo brašno, prihvatajući sve to...
Radio sam tamo dve-tri nedelje kad je zazvonilo pred kraj noćne smene. Onda se uključio razglas:
„Neka svi muškarci dođu iza zgrade.”
Prišao nam je čovek u poslovnom odelu. „Okupite se oko mene”, rekao je. U ruci je držao ploču na
kojoj je bio pričvršćen list papira. Ljudi su se okupili oko njega. Svi smo bili u belim keceljama. Ja sam
stajao na ivici kruga.
„Ulazimo u mrtvu sezonu”, rekao je čovek. „Žao mi je što moramo sve da vas otpustimo dok se prilike
ne poprave. A sad, stanite svi u red ispred mene, da zapišem vaša imena, telefone i adrese. Vas ćemo prve
obavestiti kad posao krene.”
Ljudi su počeli da prave red, ali uz mnogo guranja i psovki. Nisam stao u red. Gledao sam svu svoju
sabraću sa posla kako poslušno navode svoja imena i adrese. To su, pomislio sam, ljudi koji fenomenalno
igraju na proslavama. Otišao sam do svoje kasete, okačio belu kecelju, ostavio lopatu kod vrata i izašao.
 84

Hotel Sans je bio najbolji hotel u Los Anđelesu. Bio je to stari hotel, ali imao je stila i šarma koji
nedostaju novijim hotelima. Nalazio se pored parka u centru grada.
Taj hotel je bio poznat po poslovnim konferencijama i skupim, legendarno talentovanim
prostitutkama koje su posle unosne noći davale čak i posluzi hotela. Pričalo se i o portirima koji su postali
milioneri - jebenim portirima s dokolenkom koji su imali sreću da upoznaju i ožene neke bogate starije
dame. Pa onda hrana, JASTOG, ogromni crni kuvari sa visokim belim kapama što sve živo znaju, ne samo
o hrani, već o Životu i o meni i o svemu.
Radio sam na iskrcavanju robe. I to mesto je imalo stila: svaki kamion istovarivalo je po deset ljudi,
mada su bila dovoljna i dvojica. Na poslu sam nosio svoje najbolje odelo. Nikad ništa nisam pipnuo.
Istovarivali smo (istovarivali su) sve što je stizalo u hotel, uglavnom hranu. Zaključio sam da bogataši
jedu jastoge više nego išta drugo. Stizale su kasete i kasete jastoga, velikih i prekrasno rumenih, mahali su
kleštima i pipcima. „Voliš ove stvari, a Kinaski?”
„Aha. O, da”, balio sam.
Jednog dana pozvala me dama iz personalnog. Kancelarija je bila iza mesta gde smo iskrcavali robu.
„Kinaski, hoću da vodite ovu kancelariju nedeljom.” „Šta treba da radim?” „Samo da se javljate na telefon
i zapošljavati nedeljne perače sudova.” „Važi!”
Lepo je bilo prve nedelje. Samo sam sedeo. Ubrzo je ušao neki stariji tip. „Šta ima, šefe?” rekao sam
mu. Na sebi je imao skupo odelo, ali izgužvano i malo prljavo; manžetne samo što nisu počele da se
krzaju. U ruci je držao šešir. „Čujte”, upitao me, „treba li vam neko ko je vešt u razgovoru? Neko ko ume
da dočeka goste i popriča sa njima? Ja imam izvesnog šarma, znam razne zgodne anegdote, zasmejavam
ljude.”
„Je l’?”
„O, da.”
„Zasmejte me.”
„O, niste me razumeli. Potrebna je prava situacija, raspoloženje, dekor, znate već...”
„Zasmejte me.”
„Gospodine...”
„Ne mogu da vas upotrebim, dosadni ste!”
Perači sudova primani su u podne. Izašao sam iz kancelarije. Napolju je stajalo četrdeset klošara. „Da
vidimo, treba nam pet dobrih radnika! Pet dobrih radnika! Pijanci, psihopate, komunisti i pedofili ne
dolaze u obzir! I obavezno radnu knjižicu! Da vidimo, izvadite ih i dignite ih uvis!”
Izvadili su radne knjižice. Mahali su njima.
„Ej, imam je!”
„Ej, šefe, vidi mene! Daj čoveku šansu!”
Polako sam ih razgledao. „Dobro, ti sa flekom od govneta na kragni”, pokazao sam prstom. „Dođi
ovamo.”
„To nije fleka od govneta, gospodine. To je od safta.”
„E, pa ne znam, šefe, nešto mi se čini da si više jeo od guzice nego od pečenja!”
 „A-hahaha”, smejali su se klošari. „A-hahaha!”
„Da vidimo sad, treba mi još četiri dobre sudopere! Imam četiri penija. Baciću ih uvis. Prva četvorica
koja mi vrate po peni praće danas sudove.” Bacio sam novčiće visoko u vazduh iznad gomile. Tela su
skakala i padala, odeća se parala, čule su se psovke, jedan je čovek vrisnuo, tukli su se. Na kraju su prišla
četiri srećnika, jedan po jedan, teško dišući, svaki je nosio novčić. Podelio sam im kartice i poslao ih
prema kafeteriji gde će se prvo najesti. Ostali klošari polako su se povukli preko mesta za iskrcavanje robe,
skočili dole sa bankine i vratili se prolazom u nedeljnu pustoš centra Los Anđelesa.
 85

Nedeljom je bilo najbolje zato što sam bio sam, i ubrzo sam počeo da donosim flašu viskija na posao.
Jedne nedelje, posle noćnog pijančenja, viski me tresnuo; obeznanio sam se. Kad sam se te večeri vraćao
kući, mutno sam se sećao neke neuobičajene akcije, ali sve mi je bilo nejasno. Sledećeg jutra, pre nego što
sam krenuo na posao, rekao sam to Džen. „Mislim da sam nešto sjebao. Ali možda samo umišljam.” Ušao
sam u hotel i prišao kontrolnom satu. Nigde nije bilo moje kartice. Okrenuo sam se i otišao do stare dame
na personalnom. Unervozila se kad me videla. „Gospođo Farington, nema moje kartice.” „Henri, oduvek
sam mislila da ste predivan momak.” „Da?”
„Zar se ne sećate šta ste uradili?” upitala me, nervozno gledajući oko sebe.
„Ne, gospođo.”
„Napili ste se. Saterali ste gospodina Pelvingtona u mušku garderobu i niste hteli da ga pustite napolje.
Držali ste ga unutra čitavih pola sata.”
„Šta sam mu radio?”
„Niste hteli da ga pustite napolje.”
„Ko je on?”
„Pomoćnik direktora ovog hotela.”
„Šta sam još uradio?”
„Učili ste ga kako treba voditi ovaj hotel. Gospodin Pelvington je već trideset godina u ovom poslu.
Savetovali ste mu da se prostitutke puštaju samo na prvi sprat i da se redovno šalju na lekarski pregled.
Nema prostitutki u ovom hotelu, gospodine Kinaski.”
„O, znam ja to, gospođo Pelvington.”
„Farington.”
„Gospođo Farington.”
„I još ste rekli gospodinu Pelvingtonu da bi dva čoveka umesto deset mogli da iskrcavaju robu, i da bi
se broj krađa smanjio kad bi svaki radnik dobio svake večeri po živog jastoga u specijalno građenom
kavezu koji može da se nosi u autobusu i tramvaju.”
„Vi baš imate smisla za humor, gospođo Farington.”
„Čuvar nikako nije mogao da vas natera da pustite gospodina Pelvingtona. Pokidali ste mu sako.
Popustili ste tek kad smo pozvali policiju.”
„Pretpostavljam da sam dobio otkaz?”
„Ispravno pretpostavljate, gospodine Kinaski.”
Otišao sam iza naslaganih kaseta. Kad gospođa Farington nije gledala, šmugnuo sam do kafeterije za
zaposlene. Još sam imao bon za ručak. Mogao sam da se poslednji put pošteno najedem. Hrana je bila
skoro isto tako dobra kao i ona koja se spremala za goste, a posluga je dobijala i veće porcije. Ušao sam u
kafeteriju stežući moj bon, uzeo tacnu, nož i viljušku, šolju i nekoliko salveta. Prišao sam pultu. Onda
sam pogledao naviše. Na zidu iza pulta bilo je parče belog kartona na kome je krupnim slovima bilo
naškrabano:
NE DAJTE NIŠTA HENRIJU KINASKOM
Neopaženo sam vratio tacnu i izašao iz kafeterije. Prošao sam preko mesta za iskrcavanje robe i skočio
sa bankine u prolaz iza hotela. U susret mi je išao neki klošar. „Šefe, imaš li možda cigaru?” upitao me.
„Aha.” Izvadio sam dve, dao mu jednu, ostavio sebi drugu.
Pripalio sam mu, zatim pripalio sebi. Otišao je ka istoku, ja sam otišao ka zapadu.
 86

Poljoprivredna berza rada nalazila se na uglu Pete i ulice San Pedro. Prijavljivalo se u pet ujutru. Još je
bio mrak kad sam stigao tamo. Ljudi su sedeli i stajali naokolo, motali cigarete i tiho razgovarali. Na svim
takvim mestima uvek je isti vonj - vonj ustajalog znoja, mokraće i jeftinog vina.
Dan pre toga pomogao sam Džen da se preseli kod debelog agenta za promet nekretnina koji je živeo
na Kingsli Drajvu. Ostao sam skriven u hodniku i gledao kako je ljubi; onda su oboje ušli u njegov stan i
zatvorili vrata. Vraćao sam se sam niz ulicu i prvi put primetio razbacane papire i hrpe smeća po ulici. Bili
smo izbačeni iz našeg stana. Imao sam dva dolara i osam centi. Džen mi je obećala da će me čekati kad mi
ponovo krene, ali nisam joj mnogo verovao. Agent za nekretnine zvao se Džim Bemis, imao je kancelariju
na ulici Alvarado i gomilu para. „Mrzim kad me jebe”, rekla mi je Džen. Sada mu je verovatno govorila
istu stvar o meni.
Narandže i paradajz bili su naslagani u gajbicama i očigledno su bili besplatni. Uzeo sam jednu
narandžu, zagrizao u koru i sisao sok. Potrošio sam svu pomoć za nezaposlene otkako sam otišao iz
hotela Sans.
Prišao mi je neki sredovečan tip. Kosa kao da mu je bila farbana, nije ni izgledala kao ljudska kosa,
više kao neko predivo. Bio je obasjan oštrim svetlom odozgo. Imao je tamne mladeže po licu, uglavnom
oko usta. Iz svakog mladeža rasle su po jedna ili dve crne dlake.
„Kako je?” upitao me.
„Nije loše.”
„Hoćeš da ti popušim?”
„Ne, nema potrebe.”
„Napaljen sam, čoveče. Izuzetno pušim.”
„Žao mi je, nisam raspoložen.”
Besno se udaljio. Pogledao sam po velikoj prostoriji oko sebe. Čekalo je bar pedeset ljudi. Desetak
državnih službenika sedelo je za pisaćim stolovima ili šetkalo oko njih. Pušili su cigarete i izgledali
zabrinutije od klošara koji su čekali posao. Službenici su bili odvojeni od nas masivnom žičanom
pregradom od poda do plafona. Neko ju je ofarbao bezličnom žutom bojom.
Kad bi službenik uspostavljao kontakt sa nama, otključao bi i otvorio stakleni prozorčić na pregradi.
Čim obavi papirologiju, zatvarao je prozorčić i zaključavao ga iznutra. Kad god bi to uradio, nada kao da
se gubila. Svi bismo ponovo živnuli kad bi se prozorčić otvorio, šansa svakoga od nas bila je naša šansa, ali
čim bi se zatvorio, nada bi isparila. Onda smo samo gledali jedni u druge.
Na zidu u dnu prostorije, iza žute žice i službenika, bilo je šest crnih tabli. Tu su bile bele krede i
sunđeri, baš kao u osnovnoj školi. Pet tabli je bilo obrisano, iako su se nazirali tragovi nekadašnjih
poruka, davno popunjenih radnih mesta, zauvek izgubljenih za sve nas.
Na šestoj tabli je pisalo:
TRAŽE SE BERAČI PARADAJZA
U BEJKERSFILDU
Mislio sam da su mašine davno oduzele posao beračima paradajza. Ali eto, još se traže. Ljudi su
očigledno jeftiniji od mašina. A mašine se i kvare. Ah.
Gledao sam oko sebe - nije bilo Azijata, nije bilo Jevreja, gotovo da nije bilo ni crnaca. Uglavnom bele
golje i Meksikanci. Onaj jedan ili dva crnca bili su već pijani.
Onda je ustao jedan službenik. Krupan čovek sa pivskim trbuhom. Imao je upadljivu žutu košulju s
vertikalnim crnim prugama. Košulja je bila previše uštirkana, a na rukavima je nosio podvezice. Prišao je
žutoj pregradi i otključao prozorčić.
„Idemo! Pozadi je kamion koji vozi u Bejkersfild!”
Zatvorio je prozorčić, zaključao ga, seo za pisaći stol i pripalio cigaretu.
U prvi mah se niko nije pomerio. Onda su oni koji su sedeli na klupama počeli jedan po jedan da
ustaju i protežu se, ravnodušnih lica. Ljudi koji su stajali bacali su cigarete na pod i pažljivo ih gasili
cipelama. Zatim je postepeno nastao opšti egzodus; svi su nagrnuli na bočna vrata u ograđeno dvorište.
Sunce je izlazilo. Prvi put smo zaista pogledali jedni druge. Nekoliko njih se nakezilo ugledavši
poznato lice.
Stajali smo u redu i probijali se ka zadnjem delu kamiona dok je sunce izlazilo. Peli smo se na vojni
kamion iz Drugog svetskog rata, natkriven pokidanom ciradom. Napredovali smo uz bezobzirno guranje,
mada smo se istovremeno trudili da budemo bar upola pristojni. Onda mi je dojadilo laktanje, pa sam stao
u stranu.
Kapacitet kamiona bio je neverovatan. Predradnik, krupan Meksikanac, stajao je sa strane i mahao
ljudima da uđu: „Ajde, ajde, idemo, idemo...”
Ljudi su se polako kretali napred, kao da ulaze u kitovo ždrelo.
Sa strane sam gledao lica na kamionu; tiho su razgovarali i smeškali se. Bili su mi odbojni, mada sam
se osećao usamljeno. Onda sam rešio da bih mogao da berem paradajz; rešio sam da uđem. Neko me
gurnuo u leđa. Neka debela Meksikanka, poprilično uzbuđena. Uhvatio sam je za bokove da bih joj
pomogao da uđe. Bila je veoma teška i kabasta. Na kraju sam našao neki oslonac; ruka mi je kliznula
duboko među njene noge. Ubacio sam je unutra. Onda sam pružio ruku da se uhvatim i popnem se. Bio
sam poslednji. Predradnik mi je stao nogom na ruku. „Ne”, rekao je. „Ne treba nam više.”
Motor se pokrenuo, zagrcnuo se i ugasio. Vozač ga je ponovo kresnuo. Kamion je krenuo i odvezao ih.
 87

Berza rada za industrijske radnike nalazila se na ivici klošarskog kvarta. Ljudi su bili bolje odeveni i
mlađi, ali jednako bezvoljni. Sedeli su na prozorskim nišama, pogrbljeni, grejali se na suncu i pili
besplatnu kafu. Nije bilo šlaga ni šećera, ali bila je besplatna. Nije bilo žičane pregrade između nas i
službenika. Telefoni su češće zvonili, a službenici su bili mnogo opušteniji nego na Poljoprivrednoj berzi
rada.
Prišao sam pultu i dobio karticu i penkalo vezano lančićem. „Popunite je”, rekao je službenik, lep
mladi Meksikanac koji se trudio da profesionalnim držanjem prikrije urođenu srdačnost.
Počeo sam da popunjavam karticu. Za adresu i telefon napisao sam: „Nema”. Za školsku spremu i
radno iskustvo napisao sam: „Dve godine Losanđeleskog koledža.
Novinarstvo i likovne umetnosti.”
Onda sam rekao službeniku: „Pokvario sam karticu. Mogu li da dobijem drugu?”
Dao mi je. Promenio sam tekst: „Diploma srednje škole u Los Anđelesu. Špedicija, magacioner, fizički
radnik. Rukuje pisaćom mašinom.”
Vratio sam karticu.
„Dobro”, rekao je službenik. „Sedite i videćemo da li će se naći nešto.”
Našao sam mesto na prozorskoj niši i seo. Do mene je sedeo neki stari crnac. Imao je zanimljivo lice,
bez uobičajenog rezigniranog izraza kao na licima većine koji su sedeli u prostoriji. Izgledalo je kao da se
obuzdava da se ne nasmeje sam sebi i ostalima.
Video je da ga gledam. Nakezio se. „Bistar je lik koji drži ovo mesto. Popizdeo je kad su ga najurili s
Poljoprivredne berze, pa je krenuo u ovu priču. Specijalizovao se za honorarni rad. Kad nekom treba da
se brzo i jeftino istovari vagon, taj se ovde javi.”
„Aha, čuo sam.”
„A ovaj lik uzima pedeset posto. Ne bunimo se. Daj šta daš.”
„Ma da, jebeš ga.”
„Nešto si skenjan. Šta ti se desilo?”
„Ostao sam bez žene.”
„Naći ćeš druge, a ostaćeš i bez njih.”
„Kuda li odlaze?”
„Gucni malo.”
U torbi je imao flašu. Otpio sam. Porto.
„Hvala.”
„Nema žena u klošarskom kvartu.”
Ponovo mi je pružio flašu. „Pazi da nas onaj ne vidi da pijemo. To je jedino što ga izluđuje.”
Dok smo sedeli i pili, nekoliko ljudi je prozvano i otišlo da radi. Živnuli smo. Bar je bilo neke akcije.
Moj crni drugar i ja smo čekali, šetajući flašu. Onda se ispraznila.
„Gde je najbliža prodavnica pića?” upitao sam.
Objasnio mi je pa sam otišao. Danju je uvek bilo vruće u klošarskom kvartu Los Anđelesa. Stare
skitnice hodale su po vrućini u debelim kaputima. Ali kad padne noć i nema više mesta u Vojsci spasa,
dobro im dođu ti kaputi.
Kad sam se vratio iz prodavnice, moj drugar je i dalje bio tu.
Seo sam i otvorio flašu, pružio mu torbu.
„Drži je dole”, rekao je.
Bilo je sasvim pristojno unutra kada imaš vina.
Nekoliko mušica počelo je da kruži ispred nas.
„Vinske mušice”, rekao je crnac.
„Nanjušile kurve.”
„Znaju one šta valja.”
„Piju da zaborave.”
„Ma samo piju.”
Zamahnuo sam i uhvatio jednu. Kad sam otvorio šaku, na dlanu je bila samo crna fleka i čudan trag
dva krilca. Nula.
„Evo ga!”
Bio je to onaj lepi mladi momak koji je vodio posao. Dojurio je do nas. „Idemo! Napolje odavde! Marš
napolje, jebene pijandure! Gubite se odavde da ne bih morao da zovem pubove!”
Gurao nas je ka vratima, psujući. Osećao sam se krivim, ali nisam se ljutio. Čak i dok nas je gurao,
znao sam da nam ustvari ništa ne zamera. Na desnoj ruci nosio je veliki prsten.
Nismo se dovoljno brzo kretali, pa sam dobio prstenom iznad levog oka; osetio sam kako curi krv. Moj
drugar i ja bili smo ponovo na ulici.
Udaljili smo se i seli na stepenice ispred nekog ulaza. Pružio sam mu flašu. Otpio je.
„Dobra roba.”
Vratio mi je flašu. Otpio sam.
„Aha, dobra je.”
„Ala prži ovo sunce.”
„Aha, baš prži.”
Ćutke smo sedeli i šetali flašu.
Onda se ispraznila.
„Dobro”, rekao je, „moram da idem.”
„Vidimo se.”
Otišao je. Ustao sam i otišao na drugu stranu, skrenuo sam iza ugla i našao se na Glavnoj ulici.
Produžio sam sve do Roksija.
U izlogu su bile fotografije striptizeta. Kupio sam kartu. Devojka na blagajni izgledala je bolje od onih
na fotografijama. Ostalo mi je samo 38 centi. Ušao sam u mračnu salu i seo u osmi red. Prva tri reda bila
su popunjena.
Imao sam sreće. Film se završio i prva striptizeta je već bila na sceni. Darlin. Prva je obično bila
najgora, olupina koja uglavnom samo diže noge u igračkom ansamblu. Dobili smo Darlin kao uvertiru.
Možda je neka devojka ubijena, ili premlaćena, ili je dobila histeričan napad, pa je Darlin dobila šansu da
opet nastupi sama.
Ali Darlin uopšte nije bila loša. Mršava, ali sisata. Vitka kao vrba. Na kraju tih uskih leđa, tog uskog
tela, bilo je ogromno dupe. Pravo čudo - dovoljno da sludi čoveka.
Darlin je bila u dugoj haljini od crnog baršuna sa dubokim izrezom - listovi i bedra bili su sablasno
beli na crnoj pozadini. Igrala je i gledala nas kroz proreze debelo nafrakanih očiju. Ovo je bila njena
šansa. Želela je povratak na scenu - da opet bude u centru pažnje. Navijao sam za nju. Potezala je patent-
zatvarače na haljini i sve se više otkrivalo iz tog magičnog crnog baršuna, noge i belina tela. Ubrzo je
ostala samo u ružičastom prslučetu i krpici ukrašenoj šljokicama koje su poigravale i svetlucale.
Darlin je u igri dohvatila zavesu na bini. Zavesa je bila pocepana i puna prašine. Dohvatila je, igrajući
u ritmu četvoročlanog orkestra, obasjana ružičastim svetlom reflektora.
Počela je da se jebe sa tom zavesom. Orkestar se ljuljao istim pokretima. Darlin se stvarno davala toj
zavesi; orkestar se ljuljao i ona se ljuljala. Ružičasto svetlo naglo se pretvorilo u purpurno. Orkestar je
ubrzao ritam, svirajući punom snagom. Izgledalo je da Darlin svršava. Zabacila je glavu, rastvorenih usta.
Onda se uspravila i igrajući se vratila na sredinu bine. S mesta na kome sam sedeo čuo sam kako sama
sebi peva uz muziku. Uhvatila je svoje ružičasto prsluče i strgla ga sa sebe, a lik tri reda ispred mene
upalio je cigaretu. Ostala je samo ona krpica na njoj. Gurnula je prst u pupak i zaječala.
Darlin je i dalje igrala nasred bine. Orkestar je svirao sasvim tiho. Polako je počela da meša. Jebala se s
nama. Svetlucava krpica je lagano poigravala na njoj. Kvartet je postepeno ubrzao ritam. Približavali su se
vrhuncu tačke; bubnjar je lupkao po ivici bubnjeva kao da pali prskalice; muzičari su izgledali umorno,
beznadežno.
Darlin je hvatala svoje gole sise, pokazujući ih, oči su joj bile u zanosu, usne vlažne i rastvorene. Onda
se najednom obrnula i ljuljnula svojim ogromnim dupetom ka nama. Šljokice su poskakivale i svetlucale,
poludele su, bacajući iskre. Reflektor se tresao i igrao kao sunce. Kvartet je treštao i tutnjao. Darlin se
okrenula. Strgla je šljokice sa sebe. Gledao sam, gledali su. Kroz gazu boje kože videli smo joj dlake na
pizdi. Orkestar ju je stvarno karao.
A meni nikako da se digne.
 „Priznajem, užasavao me život,
sve ono što čovek mora da radi
samo da bi jeo, spavao i oblačio se.
Zato sam ležao na krevetu i pio.”

Faktotum

„Faktotum” (1975) je nastavak poznatijeg romana „Bludni sin” (1982). Bukovski ovde priča o periodu
svog života kada je izbačen iz kuće i postao skitnica, besciljno lutajući Amerikom, od jedne daleke obale
do druge. To je knjiga o ’belom golji’ (’poor white trash’ je termin američkih crnaca za belce koji nemaju
kuću). Amerika je zemlja gde stotine hiljada ljudi žive kao skitnice, spavajući na ulici, u prihvatilištima
Vojske Spasa ili u jeftinim hotelima i pansionima. Bukovski je tako živeo od svoje 19. do 35. godine. On se
očigledno trudio da što manje svog vremena i života pokloni gazdama i besmislenim poslovima koje je
morao da obavlja ne bi li preživeo. „Kako, jebi ga, može čoveku prijati da ga u pola sedam ujutru probudi
budilnik, da skače iz kreveta, oblači se, na silu se najede, sere, piša, pere zube i češlja se, i onda se probija
kroz saobraćaj da bi stigao do mesta gde u suštini pravi grdne pare za nekog drugog, i gde još traže da
bude zahvalan što mu je pružena prilika za tako nešto?” Otuda njegova ogorčenost američkim stilom
života, mada je Bukovski uvek duhovit kada piše o apsurdima svoje egzistencije. Ipak, glavna tema
romana je njegova velika ljubav Džejn, (u romanu Džen) koju nikada nije zaboravio i posvetio joj neke od
svojih najboljih pesama.
 Napomene

1 Čuveni bokser. Prev.

2 Gangplank - mostić preko koga se ulazi na brod. Prev.
3 Jeftina slatka vina. Prev.
4 Popularni američki songovi i himne. Prev.