El Quijote en Serbio PDF

Велеумни племић Дон Кихоте од Манче.
Први део
Don Quijote de la Mancha, I
Мигелa Сервантесa Саведрe

M iguel de Cervantes
издала задужбина И.М . Коларца, Београд, 1895.

Edición digital basada en la de Beograd, Zadužbina Ilije M ilosavljevića Kolarca, 1895.
Vols. 1 y 2. Con prólogo del traductor Đorđe Popović. En cirílico.
Texto proporcionado por la profesora Jasna Stojanović y los estudiantes de Lengua

española y Literaturas Hispánicas de la Facultad de Filología de la Universidad de
Belgrado
Índice
Ђорђе Поповић, Сервантесов живот и дела му, 1895.

ПРЕДГОВОР
ПРВА ГЛАВА
Која г овори о стању и занимању славног племића Дон Кихота од Манче.
ДРУГА ГЛАВА
Која г овори о првом поласку, који је предузео из свог а завичаја велумни Дон
Кихоте.
ТРЕЋА ГЛАВА
У којој се прича о смешном начину, на који Дон Кихоте постаде витезом.
ЧЕТВРТА ГЛАВА
О томе, што се дог одило нашем витезу, кад је пошао из крчме.
ПЕТА ГЛАВА
У којој се даље казује белај нашег а витеза.
ШЕСТА ГЛАВА
О лепом и великом суду, који учинише парох и берберин у књижници нашег
велеумног племића.
СЕДМ А ГЛАВА
О друг ом поласку нашег а честитог витеза Дон Кихота од Манче.
ОСМ А ГЛАВА
О добром успеху, који је имао храбри Дон Кихотe у страховитом и ниг да
незамишљеном збитију са ветрењачама, уз друг е дог ађаје достојне срећне
успомене.
Д Р У Г А КЊ И Г А
ДЕВЕТА ГЛАВА
У којој се завршује и концу приводи чудостојни бојак, који су имали срчани
Бискајац и храбри Манчанац.
ДЕСЕТА ГЛАВА
O пријатном разг овору између Дон Кихота и њег ова коњушара Санча Пансе.
ЈЕДАНАЕСТА ГЛАВА
О томе, шта се случило Дон Кихоту са неким козарима.
ДВАНАЕСТА ГЛАВА
О томе што је причао један козар онима који су били са Дон Кихотом.
ТРИНАЕСТА ГЛАВА
У којој се довршује приповест о пастирици Марсели са друг им дог ађајима.
ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА
У којој су очајни стихови умрлог а пастира са друг им неочекиваним дог ађајима.
Гризостомова песма.
Т Р Е Ћ А КЊ И Г А
ПЕТНАЕСТА ГЛАВА
У којој се прича непријатна пустоловина, у којој се нађе Дон Кихоте кад се
намери на неке бездушне Јанг уезе.
ШЕСНАЕСТА ГЛАВА
О томе што се дог одило велеумном племићу у крчми, коју је држао да је замак.
СЕДАМ НАЕСТА ГЛАВА
У којој се настављају небројени белаји, који храбри Дон Кихоте и њег ов честити
коњушар издржаше у крчми, коју витез на своју злу срећу држаше за замак.
ОСАМ НАЕСТА ГЛАВА
У којој се казује разг овор Санча Пансе са њег овим г осподарем Дон Кихотом, уз
друг е дог ађаје достојне да буду причани.
ДЕВЕТНАЕСТА ГЛАВА
О мудром разг овору Санча са њег овим г осподарем и о пустоловини са мртвацем,
са друг им знаменитим дог ађајима.
ДВАДЕСЕТА ГЛАВА
О ниг да невиђеној и нечувеној пустоловини, коју је са мање опасности извршио ма
који славни витез у свету, као што је извршио храбри Дон Кихоте од Манче.
ДВАДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
Која г овори о узвишеном збитију и бог атом задобивању Mамбринова шлема са
друг им стварима, што су се десиле са нашим непобеђеним витезом.
ДВАДЕСЕТДРУГА ГЛАВА
О слободи, коју је Дон Кихоте дао мног им несрећницима, које су против њихове
воље онамо водили, куда нису марили да иду.
ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
О томе што се дог одило славном Дон Кихоту у Сијери Морени, што је била једна
од најређих пустоловина, што се причају у овој истинитој повести.
ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА
У којој се наставља пустоловина у Сијери Морени.
ДВАДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
Која г овори о чудним стварима, које се у Сијери Морени прикључише храбром
витезу од Манче и о њег овом подражавању испаштања Белтенебросова.
ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
У којој се настављају танкости, које је Дон Кихоте чинио у Сијери Морени као
заљубљеник.
ДВАДЕСЕТ СЕДМ А ГЛАВА
Како су прошли са својом намером парох и берберин, уз друг е ствари, к оје су
достојне да се причају у овој великој повести.
Ч ЕТ ВРТ А КЊИ Г А
ДВАДЕСЕТ ОСМ А ГЛАВА

У којој се казује нова и љупка пустоловина, која се пароху и берберину десила у
истој планини.
ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
У којој је реч о лепој зг оди и начину, ког а су се латили, да би нашег а витеза
извукли из најсверепија испаштања, коме се био подврг нуо.
ТРИДЕСЕТА ГЛАВА
У којој је реч о разборитости лепе Доротије, уз друг е ствари веома пријатне и
забавне.
ТРИДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
О пријатном разг овору међу Дон Кихотом и њег овим коњушарем Сачом Пансом,
уз друг е дог ађаје.
ТРИДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
У којој се казује, шта је било у крчми са целом дружином Дон Кихота.
ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
У којој је приповест о Неопрезном радозналцу.
ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА
У којој се наставља приповест о неопрезном радозналцу.
ТРИДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
Која г овори о страховитом и нечувеном боју што г а је имао Дон Кихоте са
неколиким мешинама црна вина, и довршује се приповест о Неопрезном
радозналцу.
ТРИДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
У којој се казују друг и необични дог ађаји, који су се збивали у крчми.
ТРИДЕСЕТ СЕДМ А ГЛАВА
У којој се наставља повест славне принцезе Микомиконе, са друг им пријатним
дог ађајима.
ТРИДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
У којој је реч о знаменитој беседи Дон Кихота о оружју и о науци.
ТРИДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
У којој роб казује свој живот и збитија.
ЧЕТРДЕСЕТА ГЛАВА
У којој се наставља робова повест.
ЧЕТРДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
У којој роб још наставља своју повест.
ЧЕТРДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
У којој је реч о даљим збитијама у крчми и о мног им друг им стварима, које је
вредно знати.
ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
У којој се прича пријатна повест мазг арева, уз друг е необичне дог ађаје, који су се
збили у крчми.
ЧЕТРДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА
У којој се настављају нечувени дог ађаји у крчми.
ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
У којој се провери сумња због Мамбринова шлема и самара, уз друг е сасвим
истините дог ађаје.
ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
О знаменитом збитију са четницима и о великој јарости нашег а доброг а витеза
Дон Кихота.
ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
О чудном начину, како је био очаран Дон Кихоте од Манче, са друг им славним
ЧЕТРДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
У којој каноник наставља претрес књига о витезовима, са друг им стварима,
достојнима њег ове умности.
ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
У којој је реч о мудром разг овору, који је имао Санчо Панса са својим г осподином
Дон Кихотом.
ПЕДЕСЕТА ГЛАВА
О паметној препирци Дон Кихота са каноником, са друг им догађајима.
ПЕДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
У којој је оно што је козар причао онима, који су водили Дон Кихота.
ПEДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
О кавзи, коју је Дон Кихоте имао са козарем, уз необичну пустоловину са
покајницима, коју је срећно довршио у зноју свог а лица.
ВЕЛЕУМ НИ П ЛЕМ И Ћ ДО Н К И Х ОТ Е ОД М А НЧ Е
ДРУГИ ДЕО
ПРЕДГОВОР ЧИТАОЦИМА
ПРВА ГЛАВА
О томе, како су поступили са Дон Кихотом парок и берберин у њег овој болести.
У којој се казује знаменита препирка, коју је Санчо Панса имао
са Дон кихотовом синовицом и г аздарицом, уз друг е пријатне дог ађаје
О смешном разг овору између Дон Кихота, Санча Пансе и бакалара Сансона Караска.
У којој Санчо Панса задовољи бакалара Сансона Караска у њег овим сумњама и
питањима, уз друге дог ађаје, које вреди знати и причати.
ПЕТА ГЛАВА
О паметном и забавном разг овору између Санча Пансе и њег ове жене Терезе Пансе, и
друга збитија достојна срећне успомене.
О томе што се дог одило Дон Кихоту са њег овом синовицом и г аздарицом,
а то је једна од најважнијих г лава у целој овој повести.
СЕДМ А ГЛАВА
О томе, шта се десило Дон Кихоту са њег овим коњушарем,
уз друг е особито знамените догађаје.
ОСМА ГЛАВА
У којој се прича оно што се догодило Дон Кихоту, кад је пошао да види своју сењору
Дулсинеју од Тобоза.
У којој се прича, што ће се у њој наћи
У којој се казује мајсторија, којој се Санчо довио, да би очарао сењору Дулсинеју, као и
други дог ађаји, који су исто тако смешни, колико истинити.
О необичној пустоловини, која се дог одила храброме Дон Кихоту са чезама или колима
смртних дворана.
О чудноватој пустоловини, која се договдила храброме витезу Дон Кихоту
са срчаним витезом од Ог ледала.
У којој се наставља пустоловина са витезом од Гаја, уз паметни,
нови и пријатни разг овор, који су имала оба коњушара
У којој се наставља пустоловина витеза од Гаја.
Где се казује и извештава ко је био витез од Ог ледала и коњушар му.
О томе, што се дог одило Дон Кихоту са једним разборитим витезом из Манче.
СЕДАМ НАЕСТА ГЛАВА

У којој се показује последња и крајња граница, до које jе могла да дође Дон кихотова
нечувена храброст, уз срећно довршену пустоловину са лавовима.
ОСАМ НАЕСТА ГЛАВА

О томе што се Дон Кихоту догодило у замку или у кући витеза од Зелене Кабанице,
уз друг е необичне ствари.
У којој се казује пустоловина заљубљеног а пастира, уз друге заиста забавне догађаје.
У којој се описују сватови бог атог а Камача, уз дог ађај са сиромахом Базилиом.

У којој се настављају Камачови сватови, уз друг е пријатне дог ађаје.
ДВАДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
У којој се казује велика пустоловина са пећином Монтезиноса, која је у срцу Манче, коју је
срећно извршио храбри Дон Кихоте од Манче.
О чудесним стварима, за које је занесени Дон Кихот казивао да их је видео у дубокој
пећини Mонтезиносовој, па због немогућности јој и чрезмерности мисле,
да је ова пустоловина подметнута.
У којој се казује тисућа ситница, које су исто тако глупе, као што су потребне за право
разумевање ове велике повести.

У којој се показује пустоловина са њакањем, као и забава са луткама, уз знаменита
прорицања мајмуна пог ађача.

У којој се наставља забавна пустоловина са вертепом,
уз друг е ствари заиста особито добре.
ДВАДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА

У којој се казује ко су били мајстор Педро и њег ов мајмун, уз лоши успех, који је Дон
Кихоте имао у пустоловини са њакањем, коју не изведе онако, како је он хтео и како је
замишљао.
ДВАДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА

О стварима, за које вели Бененџелија, да ће их онај знати, који их буде читао, ако их буде
пажљиво читао.

О славној пустоловини с опчињеним чуном.
О томе, што се десило Дон Кихоту са једном лепом ловицом.

У којој је реч о мног им великим стварима.

О одг овору који је дао Дон Кихот свом укротитељу, уз друге озбиљне и забавне
дог ађаје.

О пријатном разговору који имаше војвоткиња и њене девице са Санчом Пансом,
достојан да се чита и да се запамти.

У којој се прича о начину који су пронашли како да се скину чини са несравњене
Дулсинеје од Тобоза, што је једна од најславнијих пустоловина у овој књизи.

У којој се наставља упутство које је Дон Кихоте добио за скидање чини са Дулсинеје, уз
друге чудесне дог ађаје.

У којој се прича о чудној и никад невиђеној пустоловини са Дуењом Долоридом, иначе
г рофицом Трифалдом, уз једно писмо, које је Санчо Панса писао својој жени Терези
Панси.
ТРИДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
У којој се наставља славна пустоловина дуење Долориде.

У којој се казује, шта је говорила Дуења Долорида о својој злој срећи.

У којој Трифалда наставља чудну и знамениту повест.
О стварима које се односе и тичу ове пустоловине и ове знамените повести.

О доласку Клавилења, са завршетком ове опширне пустоловине.

О саветима, које је Дон Кихоте дао Санчу Панси, пре но што ће отићи на управу свог
острова, уз друг е добро смишљене ствари.

О друг им саветима, које је дао Дон Кихоте Санчу Панси.

Како су Санча одвели у њег ову губернију, и о необичној пустоловини, која се Дон Кихоту
дог одила у замку.

О томе, како је Санчо Панса заузео своје острово, и о начину, како је започео
г убернаторсво.

О страховитом клепетушанском и мачковском страху, који је Дон Кихоте задобио у
току заљубљености заљубљене Алтисидоре.
ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМ А ГЛАВА

У којој се наставља, како се владао Санчо Панса у својој г убернији.

О томе, што се Дон Кихоту догодило са Доњом Родриг овицом, херцег ињом дуењом. Уз
друга збитија, достојна описа и вечите успомене.

О томе, што се дог одило Санчу Панси, када је обилазио своје острво
У којој се објашњава, ко су били волшебници и крвници, који су шопали дуењу и штипали и
г ребли Дон Кихота, уз успех, који је имала двородржица што је носила писмо Терези
Панси, жени Санча Пансе

О даљем г убернаторству Санча Пансе, уз друг е какве такве дог ађаје
ПЕДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА

У којој се прича пустоловина друг е дуење Долориде или Притешњене, иначе назване Доње
Родриг есовице.
ПЕДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА

О немилом крају и завршетку г убернаторства Санча Пансе.
ПЕДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА

У којој је реч о стварима, које се тичу ове повести и никоје друг е.
ПЕДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА

О томе, што се дог одило Санчу на путу, и о друг им стварима, које је вредно читати
ПЕДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА

О нечувеној и донде невиђеној борби између Дон Кихота од Манче и локаја Тосилоса у
одбрани кћери дуење Доње Родриг есовице.
ПЕДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА

У којој се казује, како се Дон Кихоте опростио са херцег ом, и шта му се десило са
домишљатом и смеоном Алтисидором, херцегињином девицом.
ПЕДЕСЕТ ОСМ А ГЛАВА

У којој се казује, како су на Дон Кихота навалиле толике пустоловине, да једна друг ој
нису дале ока отворити.
ПЕДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА

У којој се казује ванредни дог ађај који се може узети као пустоловина која се десила са
Дон Кихотом.
ШЕСЕТА ГЛАВА
О томе што се Дон Кихоту догодило кад је ишао у Барселону.
ШЕСЕТ ПРВА ГЛАВА

О томе што се дог одило Дон Кихоту при уласку у Барселону, уз друг е ствари које су више
истините нег оли паметније.
ШЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА

У којој се казује пустоловина са чаробном г лавом, уз друг е детињарије, које се нису могле
изоставити да се не причају.
ШЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА

О незг оди коју је имао Санчо Панса кад су походили галије, и нова пустоловина са лепом
Мориском.
ШЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА

У којој се говори о пустоловини која је највише непријатности причинила Дон Кихоту од
свију осталих што су му се до тада биле дог одиле.
ШЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА

У којој се саопштава, ко је био онај од Сјајна Месеца, уз ослобођење Дон Грег орија и
друге дог ађаје.
ШЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА

У којој се казује оно што ће видети, ко буде читао, и што ће чути, ко буде слушао, кад
му се чита.
ШЕСЕТ СЕДМ А ГЛАВА

О одлуци Дон Кихота да се начини пастир и да у пољу живи, докле не прође г одина од
његовог а завета, уз друг е дог ађаје, који су заиста пријатни и зг одни.
ШЕСЕТ ОСМ А ГЛАВА

О чекињастој пустоловини, која се десила Дон Кихоту.
ШЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА

О најнеобичнијем и најновијем дог ађају, што се у целом току ове велике повести десио
Дон Кихоту.
СЕДАМ ДЕСЕТА ГЛАВА

Која долази за шесет деветом и г овори о стварима, које се не могу изоставити поради
јасности ове повести.
СЕДАМ ДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА

О томе што се десило Дон Кихоту и њег овом коњушару Санчу, кад су ишли у своје село.
СЕДАМ ДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА

Како су Дон Кихоте и Санчо доспели у своје село.
СЕДАМ ДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА

О знамењима што их је Дон Кихоте имао при уласку у своје село, уз друг е дог ађаје, који
ову велику повест красе и увеличавају.
СЕДАМ ДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА

Како се Дон Кихоте разболио, и о њег овој тестаменти, и њег ова смрт.
KРАJ
1

Ђорђе Поповић, Сервантесов жи вот и дела му, 1895.
Пу на три столећа навр шу ју се, откако се велеу мни витез од Манче са својим
вер ним коњушарем Санчом дигао у свет у пу столовине, један на Росинанту , други на
Сивцу , па у нашем р аздр аганом уображењу они и данас касају ситним касом. У
књижевном свету биће за једно тесте таквих витезова, за које нема пр остор а и времена.
Кад ови створ ови у ма и фантаз ије, ова чеда духа, пр еђу у здрављу неке године, они
постану бесамртни. Њима тада ништа не може да наху ди, ни неспр етни славопоји, ни
глу па објашњавања, ни шупља тумачења, ни подражавања, ни фалсификати, нити икакве
шпекулације. То њих само подмлађу је, увећава их, ор игиналност им оживљава и у двојава
р азмер е њиховога типа љупког, страшног или шаљивога. Санчо је данас трбушастији него
ли што је био за Сервантеса; његов тарчуг, набијен прир одним р азумом нар одским, далеко
већи обим заузима у нашим очима; а силуета племенитог др у га његовога подиже се на
ор изонту утолико више и ипер воличније, до пир у ћи својим копљем до месеца, с погледом,
који се гу би у облацима, са брковима боље засу каним, или још ју начкијима него икад.
Ако се у опште може казати за писца да се његов животопис огр аничава на оно што
је њега пр еживело, да су његови списи његова дел а, да се код њега човек губи у писцу , код
Сервантеса није тако. Његов живото пис био би занимљив сам по себи и његов живот исто
је тако пу н милине и наравствености, као и његови списи. Није дакле чудо ако се сваки
час нађе по ко год, те се наново даје у посао да опису је дела и да оцењу је списе
Сервантеса, чији високи ум и вел ико јунаштво већ су толика сл авна пер а обасипал а својим
хвалама. Ако сам се ја овде латио да коју о Сервантесу кажем, то је само зато што је ово
пр ви српски пр евод његовога бесамртнога дела, пак је свакако на свом месту да се нашој
пу блици прикаже писац р омана над романима. При томе сам се држао у главном Луја
Вијардота (Viardot), који је највише тр у да положио око тога; а послу жио сам се и
Сервантесовим животописо м од Цолер а као и Похвалном речи Мигелу Сервантесу
Саведри од Дон Хоза* Мор /де, прим. Ј.С./ Фуентеса.
Седам гр чких гр адова отимали су се о част да је Омир ова колевка у њима била.
Осам шпањолских гр адова доказивали су да је у њима Сервантес у гледао света. Дуга и
заметна истр аживања доказала су да се о н р одио у Алкали де Енарес, у који дан не з на се,
1
али је крштен тамо 9. окт. 1547. Стар ином је био о д Галисије, али му се фамилија
настанил а у Кастилији и р ачунала се у племство, које Шпањолци називају фидалг о
(хидалго*, коленовић). Још у XIII столећу одликовала се она у бојевима са М аврима. Отац
му Родр иго био ожењен племићком, с којом је р одио пр во две кћери, затим два сина,
Родрига и Мигела. М игел је био најмлађи.
На сву пр илику пр имио је М игел своје пр во изобр ажење у месту р ођења; а кад је
одрастао, отишао је у свеучилиште у Саламанку , где је остао две године, а затим је доспео
у Мадрит, где је у чио латински у ху манисте Ојоса (Hoy os). Ту је сачинио једну еклогу ,
једну елегију и друга мања стихотворења, која су била похваљена. У то вр еме (1568. г)

1
Фуентес има 3. октобра, али ја се држим Вијардота.
2

десила се тајанствена смрт краљевића Дон Карлоса и кр аљице Јелисавете, па је у М адрит

дошао кар динал Аквавива, да од папине стране изр ази саучешће Фил ипу II. Без су мње да
би у Италији до пунио своје студије и своје знање, оде Сервантес са кар динало м у Рим, као
и његов комор ник (camarero). У оно време то је био обичај, да су млади племић и одлаз или
у службу р имској багр еници. Али већ иду ће године о стави се Сервантес доколице у
кар диналовој служби и, следујући својој накло ности, у писа се у чету слав нога међу
Шпањолцима капетана Дијега Урбине.
Тада се био заподео велик р ат. Селим II у дар ио је 1570 г. на млетачк и Ћипар и
освојио га. У помоћ М лецима дође папа и Шпањолска. Над у дру женом флотом поставише
за команданта Дон Ху ана Ау стр ију , копилана ћесар а Карла V, а Ш пањолска поткр епи
флоту са 5000 војника, међу којима је била и чета Дијег а Урбине, која је била на гал ер и
Маркези.
Пошто флота одби Турке од Кр фа, стиже о на ту р ску флоту 7. окт. 1571. на уласку у
залив од Лепанта. Сервантес је тада боловао од гр ознице и његов капетан и другови му
говорaше да иде под палу бу ; али он замоли капетана да га постави на најопасније место.
Бој се почне по сле подне и до вечер а сврши се коначним пор азом турским. Маркеза се
особито одликовала; она је освојил а брод мисир скога капу дана, у била 500 Тур ака, добила
мисир ску краљевску заставу . У овом кр вавом окр шају добио је Сервантес два турска зрна
у груди, треће му р азмр ска леву ру ку , у коју остаде сакат. Сервантес није жалио што је по
ту цену у чествовао у овом славном боју . У томе беше пр ави Ш пањолац; пу н патр иотизма,
2
оданости ка вер и, витешке хр абрости.
3
Бој код Лепанта није имао никакве користи по хр ишћане. Сервантес је видао ране
у Месини, а пошто се извидао, учествовао је у р ату следеће године, који такође није имао
никаква у спеха. У Дон Кихоту заробљени капетан описује овај по хо д. Пошто је још
учествовао у походу на Ту нис, пу сти га Хуан Аустр ија 1575 г. у Шпањолску да се
опорави. Снабдевени најлепшим пр епору кама Дон Ху ана и сицилијанског а вицекр аља,
у кр ца се Сер вантес са својим братом Родр игом, који је такође био служио у војсци. Али
26. септ. нападну на њихову галеру три алђерска брода под командом капу дана Ар наута
Дели Топал М амије. У крваву окр шају , у коме се М игел, као и у век, храбро борио,
надјачаше Ту р ци, који одву коше заробљену галеру у Алђер , где поделише р обље. М игел
доспе у ру ке Дели М амије.
М амија био је колико грабљив, толико свиреп. Кад виде какве пр епору ке има
М игел, помисл и да ће он бити какав од најотменијих Шпањолаца, те да би з а њега
исцедио што веће отку пе, окова га у синђир , баци га у тамницу , мучаше га од сваке руке.
У по ових патњи показао је М игел у звишено јунаштво стрпљења. Њега муке не поло мише
него у њему сазре пл ан да о слободи себе и другове, којима је са својим узвишеним духом
и карактером брзо постао коловођа. План им је био да оду у Оран, који су тада држали

2
У боју код Лепанта особито су се одликовали дал матински бродови у млетачкој флоти.
3
Велики везир, славна потурица Мехмед Соколовић, већ оне зиме имао је нову флоту, те и рече касниј е
млетачком посл анику: „Ми вама отфикарисмо јед ан уд, Ћипар; а ви нама само браду по ткресасте, која је већ
сутра нарасл а”.
3
Шпањолци. Сервантес беше задобио једног Мавра, који их заиста изведе из Алђер а: али
већ други дан остави их М авар и сужњима не о стаде др у го него да се вр ате својим
господарима и да пр име казну за своје поку шавано бегство.
У 1576 г. отку пише са др у гима једнога друга Сервантесова, по коме оба брата
јавише р одбини своје стање. Отац на то пр одаде своје добарце, сестре неудате дадоше свој
мираз, осу ђу ју ћи себе на највећу сиротињу . Све беше залуду . М амија искаше за М игела
толико да се овај остави надања да ће се ослободити. Свој део у сту пи он за о тку п брата
Родрига, који се ослободи 1577. г. Полазећ и, Родр иго обећа да ће доћи са једним бр одом
да ослободи М игела и другове му .
План за ослобођење смисл ио је М игел изр аније. На три часа од Алђер а на исток
био је летњиковац каида Хасана, грчке потур ице. Ту је један р об Шпањолац био
баштован. У башти је он потајно ископао тамник у који су један по један одбег авали
поједини робови. Кад је Родр иго пошао у Шпањолску , било их је тамо већ петнаест. Не
излазећи из М амијине куће, М игел је упр ављао овом др у жином и старао се за њену храну
и безбедност. Човек би био вољан да посу мња у ову ствар , која сведочи за М игелово
оштр оу мље, али су ту поуздани докази. Осим баштована био је ту у помоћи још један роб,
који се млад поту рчио, па се посл е опет покр стио. Овај је носио храну у тамник, из кога су
само ноћу излазили. Кад је М игел мислио да ће ту бити вр еме да му брат дође, утекне и он
у тамник. Заиста дође брод после неколико дана, пр иближи се ноћу обали, али се о нде
десише неки р ибар и који дигоше у збуну , те бр од мор аде да у сту пи. Касније по нови брод
свој поку шај, али су М аври били на опр езу , па заробише оне који су дошли да ослобађају
р обље.
Свака нада остави сада робље у тамнику , где су већ и болести почел е да бесне. Већ
сутрадан онај други р об наново се поту р чи и изда алђерском деју Хасан аги где су се
скрили бегу нци. Деј по шље тамо 30 Тур ака, који, вођени издајником, изнебу ха ју р ну у
тамник са голим сабљама. Докле они везиваше хр ишћане, племенити Сервантес повика да
нико од његова друштва није крив, да их је он једини навео да беже и да се скрију , дакле
да само њега треба каз нити. Удивљени Тур ци послаше одмах коњаник а до деја, да му јаве
за то. Деј заповеди да се р обови одведу у затвор , а коловођу да доведу њему. Окована
одведоше Сервантеса у конак кроз светину , која га је обасипала погр дама. Више пута
у зимаше га деј на испит, обећаваше му , ласкаше му , претијаше му, али Сер вантес
окр ивљиваше само себе. Дир нут толиком пл еменитошћу деј г а само окова у свом затвору .
М еђутим, каид Хасан својом руком обеси свога баштована. Иста судбина очекиваше
Сервантеса и његове др угове, да их не спасе дејово среброљубље. У то стари господари
тражише своје р обове и Сервантес опет доспе у М амијину власт, али га од овога купи деј
за 500 талира.
Овај Хасан ага био је поту р чен М лечић Андрета и био је један од највећих зверова.
У Дон Кихоту опису је му сверепост заробљени капетан. Од њега су стр епили не само
његови р обови, којих је имао 2000, него и мусломани. Али код све опасности, Сервантес
не престајаше р адити на свом о слобођењу . У 1578. г. нашао је начина да по једно м М авру
4

пошаље писмо у Оран до губернатора. Али писмоно шу у хватише пр ед Ораном и

доведоше га деју , који заповеди да несрећника набију на колац, а Сервантесу да у дар е две
хиљаде дегенек а. Некоји пр ијатељи, које је Сервантес могао да задобије у дејовој околини,
заузеше се зањ и сверепи Хасан опет му опр ости, милоср ђе тим необичније, што су у исто
вр еме издахну ла на његове очи од дегенека три Шпањолца р оба, које су у хватили на
бегству .
Толики неуспеси и несреће не могоше оборити Сервантесу дух. Он у диљ мишљаше
на своје и својих др у гова ослобођење. У г. 1579. поз на се са поту рченим Шпањолцем који
је жел ео да се вр ати крсту . С њим у деси план за бекство. Два трговца Шпањол ца у Алђеру
пр истадоше у з план му и један од њих даде новце да се купи брод. Све беше спремљено,
неколико отменијих р обова чекаше на Сервантесову поруку , па да се крећу ; али један
фратар издаде их за новце. Хасан ага чекаше да их по хвата на делу , јер би р обови онда
дошли у његову својину . Али се ствар пр очу . Онај трговац који је дао новац за брод хтеде
да Сервантеса отку пи пошто пото и да га пошаље у Шпањолску, како на му кама не би
одао сау чеснике. Али С ервантесу не биваше да бежи кад је опасност могла да падне на
његове другове, зато одбије трговчеву пону ду , уверавајући га заклетвом да ни му ке ни
смрт неће од њега изву ћи никакво пр изнање. Како се био спремио да иде на потурчењаков
брод, Сервантес је био утекао из затвора и склонио се у кућу једног свог друга од војске.
Ту пођоше тел али по у лицама, који за деја тражише р оба Сервантеса, пр етећи смрћу оном
који би г а крио. Увек племенит, С ер вантес опр ости свога пр ијатеља такве одговорности.
Сам се пр еда Хасан аги. Овај иск аше од Сервантеса да му ода своје другове, па, да би га
поплашио, веза му р уке наопако и замаче му омчу око вр ата. Али се С ервантес не
поколеба; он окр ивљиваше само себе, и као учеснике означи четири шпањолска пл емића
који су већ били слободни. Његови одговор и били су тако благородни и му др и, да Хасан
опет о мекша. Он се задовољи да потур чењака пошаље у Фес у заточење, а Сервантеса
баци у тамницу , у којој је чамио окован пет месеци. Један очевидац ове С ервантесове
племенитости вели да је за њу Сер вантес у хришћана заслужио славу , част и кр у ну .
Све ово пр ибави Сервантесу толико у важење у Алђеру међу мусломанима и
хришћанима, да се Хасан аг а бојао и већа чу да. У Алђер у било је тада на 25,000 крштених
р обова и стр ах је био да би их Сервантес могао побу нити. Један од његових новијих
биографа каже да је о н то и намер авао и да би био и у спео да није било издаје. Сам Хасан
ага стр епио је од њега, па би говор ио: Кад имам под добром стражом оног сак атога
Шпањолца, не бојим се за мој град, за мо је робље и моје бр одове. Па ипак – тол ику моћ
има пр ава величина! - та звер од човека био је умерен и пу н обзир а пр ема Сервантесу . Сам
Сервантес казује то у Дон Кихоту на у ста заробљенога капетана.
Докле се он тако трошио у безуспешним поку шајима за своје о слобођење, његова
р одбина чинила је све што је могл а да би га могл а отку пити. М еђутим, умр е му отац, што
и опет задржа ствар . Најпосле реши краљ да пошље фратре р едемптор исте, да откупљују
р обље у Алђеру . Бедна мати Сервантесова донесе фр атр овима 250 дуката за отку п свога
мезимца, бедна сестр а даде им 50 дуката за отку п брата свога. Али деј иск аше за
5
Сервантеса 1000 талира, пр етећи иначе да ће га водити у Стамбол, куда га је султан

позвао. Најпосл е пр истаде Хасан да за Сервантеса прими 500 златних шпањолских тал ира.
М орали су много додати да би ту суму подмир или. У који се пар Хасан кретао у Стамбол,
доби Сервантес своју слободу 19. септ. 1580.
Прво што је слободан учинио беше да је одбио гадне клевете онога фратра
издајника, који је на њега бацао кривицу због неу спеха последњега покушаја. На његово
искање пр еду зе апостолички нотар ије истр агу којој р езу лтат би свечана потвр да његовом
патриотизму и поштењу. Најпосле, издр жавши пет година тешк а р обовања, стаде на
шпањолску земљу слободан.
Љу та сиротиња брзо га истер а из р одитељске куће. Са братом Родригом стане опет
у војску , као пр ост војник. Војевао је пр и освајању Пор тугалије, учествовао је славно у
морским битк ама и вр ати се у венчан ловориком, вазда пр азном, да са фамилијом, која се
због њега упр опастила, подно си највећу невољу . Бавећи се у Лизабони, р одио је са једно м
томошњом дамо м кћер , коју је пр и себи задржао и кад се оженио. То му беше једино дете.
Љу бав повр ати Сервантеса на књижевно поље. Налазећи се као војник у
Ескивијама (Еsquivias) у Кастилији, позна се са племенитом госпођ ицом тамошњом,
Каталином Пал асиос Саласар и Восмедијано. У славу љубљене девојке сачини Галатеју,
коју он назива еклогом, а то је пастир ски р оман пр ема тадашњем у ку су , у коме је пр ичао
део својих збитија, хвалио тадашње писце и пр ослављао Доњу Каталину, све под другим
именима. Галатеја је хваљена са чиста стил а, лепих описа, нежности у опису љу бави. Од
ње је изашао само пр ви део. Крајем 1584. г., у којој је написао Галатеју, оженио се Доњом
Каталином. Са женом је добио нешто мир аза, а он је у брачном у говору њојзи даровао 100
дуката, како р ече, десети део свог имања.
Оставивши војску, као пр ост војник по сле о нако сјајних у слу га, настани се у
Ескивијама. Пр имор ан да у већа свој малени доходак, баци се на књижевност, што му је
тим л акше било због близине М адрита. Тада могаше бити матер ијалне користиза
шпањолскога писца само код театра, који се код Шпањолаца у оно вр еме почео р азвијати.
Шпањолски краљевски двор настанио се 1561. г. у М адриту , а 1580. г. већ су тамо била
два театра. Од 1564. до 1588. г. сачинио је Сер вантес близу 30 драматских комада. Дуго
времена није се з нало за њих и мислило се, према некојим местима у Дон Кихоту, да су то
драматски ремеци. Касније су нашли 3-4 од њих у видело се да њима нимало није увећана
његова слава, као драматскога писца. Као најбољ е театарске комаде држе његове саинете,
интер меце, који су пр иказивани између актова. Таквих су нашли 9 и већином се одликују
живом шаљивошћу . Али сиромаху Сервантесу не би суђено да код позор ишта нађе
очекивану славу и корист. Тај извор брзо пресуши. И њега, као и многе др у ге, отер а од
театра Лопе де Вега са својом баснослов ном плодношћу .
Сервантес мор аде тражити др у ги начин опстанка за своју пор одицу , у којој је имао
ћер ку и две неу дате сестре. Фуентес пребацује Сервантесовим савр еменицима „варварско
слепило“, који су га тако оставили да се пати. Он се прима да буде пр одовољствени
комисар у Севиљи, а 1590. г. молио је за какво место порезника у Новој Гр анади, или
6

кмета у Гуатемали у Амер ици, коју он назива у точиштем шпањолск их очајника. Ова
његова молба затури се негде и никад не доби на њу р ешења.
У Севиљи остаде неких 10 година. Године 1593. престаде му комисарство и он се
лати поср едничке ађенту р е. Али није у з то занемаривао му зе. Дом славнога сл икара
Франсиска Пачека (Pacheco) у Севиљи био је отвор ен сам свако м заслужном човеку ; ту је
било збориште севиљским „лепим духовима“. И Сервантес је био ту чест гост и Пачеко је
исписао његов лик. У Севиљи је Сервантес написао већину својих новела, које су касније
издане. Ово су прве шпањолске новеле; има их 7 озбиљних и 8 шаљивих. Назвао их је
примернима (ejemplares), што су као за у зор потоњима и што, к ако вели, од сваке може да
се изведе неки користан пр имер . После Дон Кихота оне су Сервантесов најбољи
пр оизвод.
Сервантесово бављење у Севиљи непријатно се пр екиде. Њега бацише у затвор и
у зеше пр ед р ачу нски суд због пр одовољстевних р ачу на. Оставши сиромах, лако могаше
да докаже своју невино ст. Наново га хтедоше бацити у затвор , али га пу стише на јемство,
докле се у 1603. г. није и те беде о пр остио. Најбољи доказ његове невиности у сиротињи је
његовој и онда у томе што са својим веселим оштр оу мљем помиње своја апшења. А да је
било какве пр љавштине у њега, зацело му је не би опр остили завидљивци, који су му чак и
сакату ру ку замерали.
Из Севиље отишао је у Манчу и ту се настанио у паланци Ар гамазиљи де Алба. Ту
је имао многе непр ијатно сти, чак је био и у затвору . Не зна се томе пр ави у зр ок, јер
подаци из његовог живота од 1598. до 1603. г. посве су р етки. А за тих пет година он је
замисл ио, почео и скоро довршио пр ви део Дон Кихота. Његов затвор у Ар гамазиљи биће
да је дуго трајао, јер у предговору Дон Кихота вели да је з ачет у затвору ; а остало је једно
писмо, које је Сервантес писао једном свом стрицу и молио га з а помоћ из затвора.
Сећајући се тога посту пка с њиме у Ар гамазиљи, почиње он Дон Кихота овим р ечима
благе освете: „У једном селу у Манчи, на чије име не марим да се опомињем...“
Г. 1605, гоњен неу тешним стањем своје пор одице, оде Сервантес до дуке Лерме,
свемоћног а љубимца Фил ипа III. Али овај „највећ и лопов у Шпањолској“ прими га са
презирањем. До ср ца у вр еђен, Сервантес се за у век одрече мољакања. Остатак свога
живота пр овео је, издр жавају ћи се сиротињски својим трудом и по тпор ом, коју су му
давали конде (гр оф) Лемос и толедански ар циписку п.
Мучне његове околности пожу рише га са пр вим делом Дон Кихота. Сад је ваљало
наћи за књигу моћна покр овитеља, који би примио посвету и у зео је у окриље. То је тада
био обичај у Шпањолској, а непоз нату и у богу Сервантесу и књизи од врсте, какве је био
Дон Кихоте, било је то пр ава потр еба. Ако би ову књигу у зели као обичан р оман о
витезовима, људи у њој не би нашли ону фину сатиру на поквар ени им у ку с. Бу ду ли је
пак одмах познали и р азумели, наћи ће се толик и пецну ти да јој је свакако требала моћна
заштита. Сер вантес одабр а за то дуку Бехара (Bejar), једну од оних високор одних
незнал ица које књижев ност и уметност у достојавају свога снисходитељна осмеха. К ада
дука чу да је Дон Кихоте нека шала, помисли да му је тиме достојанствено по нижено и не
7
хте да пр ими посвету . Сер вантес замол и да изволи допу стити да му пр очита само једну
главу из књиге. Толико бише слушаоци овим читањем занесени, да је С ерватес мор ао да
чита ципо м до краја. Сад дука попу сти и пр истаде да г а Сервантес на тај начин обесамрти.
У почетку 1605. г. изиђе пр ви део Дон Кихота. Ради боља р азу мевања нека је
р ечено ово што иде.
Време у које стављају ту мараће витезове (caballero andante, chevalier errant,
irrender Ritter) у зима се између престајања стар ог и постајања новога света. У то време
вар вар ства, где је пр аво било у сили, где се правда доказивала на мегдану , где је
насил ничк а нео бузданост сл авила ор ђије, било је свакако л епо посветити се одбрани
несрећних, заштити притешњених људи. Такав племенит витез свуда би пожњео
захвалност и дивљење, име његово ишло би о д у ста до у ста, пр елазило би о д колена на
колено. Одпр илике таква је eпока настала и у српском нар оду кад је ту р ска најезда
р азор ила српску културу и повратила вар варство у српским земљама. Тада је нар од себи
створио Марка и друге витезове који су штитили нејач, ослобођавали робље, полу тали
Ар апе зулумћаре, светили се за непр авду . На западу је уз то са хр ишћанством поникла
галантер ија, нова вр ста љу бави, мешају ћи душевне дражи са тел еснима. Оту да су
тумараћим витезима пр иписивали као пр ву ду жност одбрану женских, те би ове борци у
оклопима делили своје вр еме између борбе и љубави. Замишљајући себи тако ту мараће
витештво, могли су се у књигама о њему додати описи тадашњих обичаја, мегдана,
свечаности, поклоњење светим местима, кр стоносни походи са св има чудесима истока.
Али књиге о витезовима не у ставише се на томе. Не освр ћући се на истину и на оно што је
могло бити, у њих су се трпале најгр убље погр ешке пр отив историје, земљописа, физике,
па и пр отив мор ала: ту се знало само за вечити бој, за невер оватна дела, пустоловине
скрпљене збрда здола, без свез е, без р азбор а; мешала се насилно ст са сверепством, злочин
са бабунством; ту су киптели дивови, немани, маљенице, мађинци, ишло се само на то,
како ће се из нети ствар што чу днија и немогу ћнија.
Ипак се овакве књиге допадаше. Не само што у човечијој пр ироди има велика
наклоност ка чу десно ме, него маса незналица и беспосл ичара ни тада није у мела бољим
чиме да растера вр еме; зато се жељно баци на ове књиге. Уз то од кр стоносних похода
р азвио се на западу у ку с за пустоловна предузећа, чиме се дивно спр емио пу т р оманима о
витезовима. А у Шпањолској су такве књиге морале већма него др у где имати трајна
у спеха, што нигде нису пр илике биле тако згодне за витезове, као у Шпањолској. Таман се
довршише борбе Шпањолаца са Ар апима и Маврима, које су трајале пу них осам стол ећа,
а дође откр ивење Америке, па р атови у Италији, Фл андрији и Африци. Катало нску
епизоду на балканском тр опољу да не помињем. Је ли чу до ако су се књигама о
витезовима заносили у земљи где се баш то витештво на делу вршило? Дон Кихоте није
био пр ва будала те вр сте; имао је живих пр етходника. Није један његов земљак пр е њега
ишао да дели мегдане са главним мавар ским ју нацима, а било их је, који су попу т пр авих
8

тумараћих витезова ишл и по Францу ској, Немачкој, Италији, зовући витезове да са њима
4
ломе копља у част својим дамама.
Али чр езмер на воља на витешке р омане брзо донесе ру жан плод. М лади људи
почеше се у гледати у ју наке тих књига. Повиновање женским ћу дима, забрањена љубав,
лажно частољу бље, крвава освета за ситницу, необу здана раскош, пр езир ање друштена
р еда, све то у ђе у обичај и витешке књиге дођоше кобне и за нар авственост и за добар
у ку с. Први у сташе мор алисте и разу мни и по божни писци на зло, које долажаше са читања
тих књига. Онда дођоше закони. Карло V заповеди властима у Амер ици да не допуштају
да се тамо печата, пр одаје ил и чита какав р оман о витезовима, а кортеси у Ваљадолиду
искаше 1555. г. да се таква забрана изда и за Шпањолску , сувише, да се поку пе и спал е све
такве књиге. Али не по могоше ни пр идике, ни р асправе, ни закони. Свет и даље писаше и
читаше књиге о витезовима. Великаши и пр елати пр имаше по свету од њих. Једна света
Терезија написа такође један такав р оман. Сам Кар ло V гу таше такве књиге. Један
фр анцишкан написа још у 1589. г. р оман коме је главни јунак био патр он његовога р еда,
св. Фр ања од Асизија. Посветио га је кондестаблу од Кастил ије. На наслову био је
светитељ сав у оклопу и о н и коњ му; на шлему је имао као челенку крст са чавлима и
трновим венцем, на штиту пет рана Христових, а на барјачићу на копљу слику Вере, која
је држала крст и пу тир са натписо м: En esta no fa ltaré (овим нећу промашити).
Тако беше у Шпањолској кад Сервантес, притворен у селу у Манчи, зауми да
у ништи књиге о витезовима. Он, у боги сиромах, непознат, без покр овитеља, једино са
својим духом и пер ом, нау ми да у дари на ту идру , која је пр косила р азу му и закону. И
у спех му беше потпу н. Од како је изишао Дон Кихоте, не само да се никакав нов р оман о
витезовима није написао, него ни старе не прештампаваше више, тако да су они данас
реткости за библиографе. Од гдекојих само се име зна, а многима се з ацело и име
изгубило. Једном р ечи, успех Дон Кихота био је такав да су му гдекоји замерали да је
јаким својим леко м из азвао противно зло, да је пр емашио циљ, ослабивши максиме
старога частољу бља кастил ијанскога.
Пу блика је сасвим р авноду шно пр имила пр ви део Дон Кихота. Зато Сервантес изда
анонимно један памфлет, у коме, тобоже кр итикују ћи своју књигу , изнесе јој праву
намер у , у исти мах наговешћу јући, ако су личности у књизи и измишљене, да би мо жда
могле имати нек е свезе са савременим људима и стварима. Ово лукавство поможе. Људи
стадоше читати Дон Кихота и равнодушност се окрену у највећу љубопитност. В ећ прве
године би пр ви део Дон Кихота у Шпањолској четир и пута препечатан, а у исто време
издаваше га у Фр анцу ској, Италији, Пор ту галији и Фландрији.
Овај сјајни у спех није изву као Сервантеса из сир омаштине, ал и му је тим више
створио завидљиваца и непр ијатеља. Осим ситних сујета, које цр кавају од муке код сваке
ваљаности, било је у књизи довољно литер ар них сатир а, тако да се мог ао у зру јати сав
књижевнички свет. Као и у век, тако и ту највећма се помамише слабији писци. Гр дише га

4
Који добро знају српски народ, ти ће потврдити да се није јед ан момак одметнуо у хајдуке само зато што су
га гуслари раздр агал и песмама о Новаку, Т атомиру, Грујици и другим славним хајдуцима.
9
јавно и тајно; одрицаше му изобр ажење и знање; један га назва чак кихотистом; овај га
прескакаше у памфлету , тадашњим новинама, онај му у писму шиљаше погр дну песму ,
коју би Сервантес, на свој начин светећи се, сам издао штампом. Сер вантес, у звишен дух
без пакости и сујете, мора да се смејао на ове нападе сујетних људи; али његово осетљиво
срце мор ало је у цвелити кад су га оставили некоји које је он држао да су му пријатељи, а
који нису могли да му опр осте што је он већи од њих.
Кад је Дон Кихоте изашао, р одио се Филип IV. Енгл ески краљ посла нар очита
посланика да Филипу III честита р ођење сина. Овога посланика частише у шпањолском
краљевском двору на дотад невиђен начин. Међу осталим био је и један ру чак, где је било
1200 ђаконија од меса и р ибе, не р ачунају ћи у то десерт и ђаконије за које већ није било
места. Ове светковине нар очито су описане и мисле да је тај о пис сачинио Сервантес. Али
у след ових свечаности доспе Сервантес по трећи пут у затвор . Један каваљер хоћаше да
ноћу пр еђе пр еко једног мо ста у Ваљадолиду , где је тада био краљевски двор , кад му
непознат човек стаде на пу т. Потегоше мачеве и каваљер би р ањен. Запомажући, сав крвав
у тр ча у једну од суседних кућа, у којој на доњем спрату становаше Сервантес и једна
у довица са својим синовима. На к аваљер ову запомагању истрча Сервантес и један
у довичин син, те рањеника у несоше у стан у довичин, где други дан у мр е од р ана. Поведе
се истр ага. Судија претпостављаше, да је каваљер био уплетен у љубавне послове са
Сервантесовом кћером, или сестичином, те пр итвор и и њега и сву његову женску
р одбину . Тек после десетак дана, после испита и саслушања сведока, пу штени су на
слободу .
М исли се да се Сервантес 1606. г. био стално настанио у Мадриту. Већ је доспео у
године старости; сиромах, са велико м фамилијом, без пр изнања за своје з аслуге и дар ,
занемарен од пријатеља, гоњен од такмаца, он се о ставио сваке илу зије, па је живео као
философ, не р оптају ћи, не жалећ и се. Књиге тада нису ништа доносиле, ађ ентура му није
више давала, те је тако боравио дане у тешкој сиротињи. Ипак је имао два добротвора,
толеданског ар цибиску па Бернарда и Дон Фер нандеса де Кастра, конда Лемоса, који, и
сам писац који је у Напољ отишао за вицекр аља, није заборавио на стара саката војника.
Човек не може да по јми како је он за живота био предан забораву, нити га се ико
сећао у краљевску двору , који је давао којекаквим писк арачима толике пенсије
издрљанчене пр осјачењем и ласк ањем. Ствар колико часна по С ервантесов карактер ,
толико стидна по краљеву околину . Пр ича се, да је Фил ип III са доксата свога дворца
у гледао једанпу т ђака који је пор ед р еке М ансањареса* шетао са књигом у ру ци. Ђак би
сваки час застао, млатарао би рукама, лу пио се у чело и гр ехотом се смејао. Гледајући
издалека ову пантомиму, краљ р ече: Или је онај ђак лу д, или чита Дон Кихота. Одмах
отр чаше дворани да виде да ли је краљево оштроумље погодило, па се вр атише да јаве
Филипу да је ђак заиста читао Дон Кихота. Али ни краљ, ни који од дворана не сети се да
писац ове по пу ларне књиге у својој старости сир оту је.
Г. 1612. изда Сервантес своје новеле, које и у Шпањолској и у другим земљама
пр имише као и Дон Кихота. То су биле пр ве шпањолске новеле и многи су их
10

подражавали, многи су из њих узимали гр ађу за драмате и опер е. После две године издао
је свој по емат Пут на Парнас (Viaje del Parnaso) и малени дијалог Додатак Парнасу
(Adjunta al Parnaso). Г. 1615. штампао је 8 глу ма и толико интер меца, али их је пу блика
пр имила равнодушно. Ту пу блика није била непр аведна, јер драматски пр оизводи
Сервантесови не вр еде. Исте године славил и су кано низацију шпањолске светице думне
Терезије de Jesus, и међу другим песмама у њену славу написао је једну и С ер вантес, коме
је тада било 67 година. Исте године изишао је и др у ги део Дон Кихота.
Сервантес је био већ написао већ ину другога дела, кад у 1614. г. изађе у Тар агони
наставак Дон Кихота, као дело лиценцијата Алонса Фернандеса Авељанеде, р одом из
Тордезиља. То беше измишљено име плађијаторово, а право име никад му не могоше
дознати, тек се мисл и да је фратар пр едикатор кога је Сервантес у пр вом делу Дон Кихота
због неке глу ме мало очепио. Није том Авељанеди било доста што је у кр ао наслов и мисао
од Сервантесова дела, него, пакостан и зав идљив, избљу вао је на Сервантеса сву своју
отр овну жу ч. Он га назва сакатим, маторим, гунђалом, завидљивцем, клеветником;
пр ебациваше му његову несрећу , затворе, сиротињу; р ече му , да је глу п, да нема дара и
духа, па се хвалио како ће га да л иши добитка од продаје др у гога дела Дон Кихота. Кад
Сервантес доби ту књигу и виде онолике у вреде, он нау ми да се освети на начин који је
достојан био њега. Пожур и се да доврши своју књигу , тако да се на посл едњим главама
виде трагови ове жу р бе. Посвећујући своје глуме конду Лемосу , он му р ече: „ Дон Кихоте
запетљао је остр уге, да господству ти дође и ноге ти целива. Рекао бих да ће бити у
неколико су тру сан, јер су га у Тарагони завели и злостављали; ал и је о н истр агом доказао
да није он онај што је у оној повести, него неки други подметну т, који је хтео да буде он,
али у томе није у спео.“ А у самом Дон Кихоту (у предговору и у 59. глави) одговор ио је на
гру бе грдње свога плађијатора, кога не у достоји да му каже пр аво име, финим шалама,
пу нима деликатности и атичк е соли, показу ју ћи тако своју племенитост и достојанство,
као и савшеност свога дела. Али да се не би нашао још какав Авељанеда, који би у дар ио у
нове пр офанације, о н сад одведе свога ју нака до гр оба; о н му пр ими тестаменту, исповест
и посл едње издисање; он га погр ебе, начини му надгр обно и с о пр авданим и узвишеним
поносо м заврши: Ту је Сид А мет Б ененџелија оставио своје пер о, али га је закачио тако
високо да никоме више не падне на у м да га у зима.
Да погледамо самог а Дон Кихота.
Кад је Сервантес почео да пише, он је само хтео да ор у жјем сатире у дар и на књиге
о витезовима. Он нам то и сам каже у пр едговору . А и по оним необичним аљкавостима,
пр отивословљима, неу путностима каквих је пу но у пр воме делу , види се да је он почео да
пише у тренутну расположењу , у тренутној р аздр аганости, без пр омишљена плана,
пу стивши пер у мах, нити давајући какву особиту вредност своме делу , коме као да ни он
сам није ник ад појмио свуколику величину . Али кад би вр едност Дон Кихоту била само у
пародисању р омана о витезовима, он ове не би дуго преживео. Кад би тај циљ био
постиг ну о, и он би отишао у заборав. Али Дон Кихоте нешто је далеко више него сатира
на старе р омане.
11

У почетку је Дон Кихоте само будала, пр ава будала, коју би требало везати, а
нар очито бити, па сиромах и прима толики бој и од скотова и од људи, да би доста било и
за Росинанта. И Санчо Панса није др у го с почетка него глу па сељачина, који је из
глупости и кор истољу бља пр истао у з свога господара. Али то тако не траје дуго. И зар је
Сервантес могао дуго остати између лудости и глупости? М ало по мало о н заволи своје
ју наке, које зове чедима свог ума; брзо им даје своју памет, свој дух, а свакоме л епо
одр еди свој део. Господару даде у м у звишен и широк, какав може да се р оди у здраву духу
у з сту дију и пр емишљање; слузи даде нагон огр аничени, али поуздани, у р ођени здрави
р азум, пр ир одну искр еност, кад је користољубље не му ти. Дон Кихоте има у свом мозгу
само још једну му шицу ; његова је моно манија као у поштена човека, који негоду је на
неправду , а заноси се са вр лином. Још о н сања како је он утешитељ у цвељенима,
бранитељ сл абоме, гр озан гор доме и неваљаломе. Иначе је дивно разу ман и р ечито у ме да
р азлаже. Од своје стране Санчо је из ишао други човек; он је фин, ако и незгр апан,
шакламан, ако и наиван. Као што Дон Кихоте има још само једну му шицу у глави, тако је
и Санчу остала мрва лаковерности, али се ова даје о правдати вишим у мом његовога
господара и његовом пр ивр женошћу према њему . И ту сад почиње диван пр изор. Ова два
човека, неразлу чна, позајмице објашњавају , допуњавају један др у гога; у дру жени у циљу у
исти мах пл емениту и безумну; творећи глупости и зборећи мудр о; изложени потпрду
људи, па и њиховој неотесаности, и износећи махне и глупости о них који се њима
подсмевају и злостављају их; у пр ве побу ђу јући у читаоца смех, онда његово сажаљење,
најпосле највећу његову симпатију ; у меју ћи да га р азнеже и развеселе, давајући му у исти
мах забаве и нау ке; најзад, у вечиту међусобну контрасту , као и у контрасту свом пр ема
осталом свету , творећи непокретно дно од огр омна, вазда нова драмата. Нар очито у
другом делу Дон Кихота може јасно да се види нова мисао његовога писца. Ту о
тумараћим витезовима има толико по мена колико да се настав и први део, колико да исти
општи план везу је оба дела. Али то није в ише само пар одија р омана о витезовима; то је
књига пр актичне философ ије, збирка максима и пар абола, блага и р азложита критика
целога човечанства. Кад је Санчо по стао гу бер натор остр ва Бар атар ије, ко није помислио,
да ће овај импр овизовани владар починити више лу дор ија неголи Дон Кихоте, кад је
испаштао у Сијери М орени? Али Сервантесов ђеније имао је у виду други циљ, ако и није
заборавио да забавља читаоца. Хтео је да покаже да хваљена нау ка о пр ављенију људима
није искључна тајна једна фамилије, или једне к асте, да је она пр исту пачна свакоме и да се
за њу иште нешто важније од познавања закона и излу чивања политике: здрав р азу м и
благе намере. Не прелазећи сферу свога духа, не излаз ећи из свога карактера, Санчо Панса
суди и влада као нов Соломон. Упр аво комика није у толикој мер и у з Дон Кихота, колико
у з Санча, јер онај хоће да се пл еће у тадашње књижев ничке лудорије и због тога је
ишчилео од чести; ал и код његовога коњушара, код му др ог и енерђичног гу бернатор а од
Бар атар ије, те дивне смесе у мља и лудости, није остарила ни једна цр та; он је створ за
себе, трајан комични тип.
12

Други део Дон Кихота изашао је на десет година посл е првога. Кад је Сервантес
написао први део, није по мишљао на то да га настави. Тада је то била таква мода. А ни
Авељанедино пр оду жење није побудило Сервантеса да о н своје проду жење напише, јер је
ово већ било скоро готово кад се Авељанеда јавио. Упр аво, Дон Кихоте остао би
недовр шен да је био само литер ар на сатира. У помену тој намери Сервантес се наново
латио ствари и наставио је. Ето зашто су оне после тога дел а јединствени изузетак у
књижености: др у ги део, који је изашао по сле постигну те намер е, а пр воме не само да је
р аван, него га надмашава. А то је зато што му изведење није слабије, што му је руководна
мисао виша и плоднија; јер ово дело збори свим нар одима, свим временима, јер збори
човечанству свесветским језиком; јер се у њему даје највиши израз пр ир одном здравом
р азуму . Нема у свету пр иче која ће се боље допадати сваком у зр асту , сваком у кусу , сваком
карактеру , сваком стању. А написана је језиком дивним, армоничним, лаким, који у зима
сваку ну ансу , сваки тон; стилом у коме су сви стилови, од пр осте комике до
највеличественије р ечитости; зато и веле за њу да је „боговски написана боговским
језиком.“ Ко хоће да зна и да се сети каква је она вековечита комика, којој је корен у
општим будалаштинама човечије пр ироде, тако да јој вр еме не може да наху ди, тај нека
само у век пр очита коју главу у Дон Кихоту. У Сервантеса толико је у мља да његове
будале му др ије зборе од паметних људи у других писаца; тако је пу н и богат шаљиве
лу дости да његовим епиго нима на том пољу остаје само тек да пабир че.
Нико неће онима замерити који гл едају на стакло увећавајуће кад је реч о Дон
Кихоту. Ко би замерио славном Густаву Дору (Doré), што и он са својим дивним
илу стр ацијама спада у ту школу у дивљене егзегезе, што се није мог ао уздр жати а да не
поетише и не иројише? Узмите му последњу слику начињену за Сервантесов р оман:
заогр ну т дугим плаштом као самртњачом, с очима у пр ављеним у небо, а мачину
пр итисну вши на гр у ди, спу шта се Дон Кихоте вел ичаствено по степенима у костур ницу ;
Велики Карло, Роланд и Сид, ору жани од главе до пете, држе плочу која ће скорим да се
спусти за посл едњим витезом; Иракле, велики витез древности, клечи и пл аче,
наслонивши р у ке на своју чвор новаку . Да је Дор е знао за нашег а Марка, зацело би и њега
метну о на своју слику , која нек а би у нечем и пр етер ивала, ипак так ав начин мор а се
претпоставити шмокљастоме дивљењу које у Дон Кихоту види само повор ку забавних
догађаја. До н Кихоте није кар икату р а; њему је Сервантес дао део своје бл аге и вел ике
душе. Та и сам Сер вантес био је нек и Дон Кихоте. И он је војевао, а никаква добра није
видео; храбро се борио, два зрна добио је у гру ди, једна му је р у ка остала саката, али је он
за то опет служио још толике године. Ни ране, ни служба не пр ибавише му никакву
пензију , а кад се он оставио војске, њега се зла ср ећа никад није остављала; њега бацају у
апс; он тражи на све стране занимања за своје способно сти и своју часност; таман почиње
имати у спеха са својим глу мама, кад мор аде доћи млади Лопе де Вега, да га и ту
у пр опасти. Тако стојаше Сервантес кад се у својој 58 години латио да пише Дон Кихота.
Други би с онаквом пр ошлошћу био пу н гњева и ир оније; ал и нису такви философски
духови и добри карактери; у њих нема места з а гор чину; из своје невоље изводе они
13

глу ме, а не трагедије, хумор и шалу , а не декламацију . Заиста мора човек да је тронут код
Сервантеса; сакат, стар , често гледајући, лишен у техе од успеха, о н нема ни мрве жучи.
Његов Дон Кихоте пр осто је забаван.
Није чу до ако су Дон Кихота преводили и тумачили сви изобр ажени нар оди.5 А то
најбоље показу је да он носи печат бесамр ности, кад је тако сл авно одолио унакажавању
р aзних пр еводилаца. Уз то имају у њему многе танке алузије који ни сами Шпањолци
данас не разу меју потпу но. Ваљало је завести њушкала свете инквизиције, зато је
Сервантес морао да крије своје најтајније мисли, те оту да мног и двосмислени изр аз, многа
лу кава ир онија. Без тумачења данас се Дон Кихоте не може читати. Ја сам се послу жио
објашњењима Вијардота, огр аничавајући се на најнеопхо днија, а дао сам и о сим тога и
друга објашњења, где сам држао да су потр ебна.
Као што су Дон Kихота много пу та издавали и преводили, тако су му многи и
подражавали. Филдингов Том Џонс, Бу тлеров Худибрас, донекле Попова Донкијада,
Виландов Силвио Розалва, и друге Сервантесове потр агу ше ни из далека не пристасају за
његовим бесамртним делом. У та подражавања спада и Роман без романа нашег а Јована
С. Поповића, као и песма Шипoдер војвода даровитога Јована Рајић а (не историка). Има
Фр анцу за који веле да је Вол тер ов Кандид надмашио Дон Кихота. Тако што је могао
казати само национал ни шовиниз ам.
Поку шавали су да Дон Кихота и драматизују . Нарочито Фр анцузи лаћали су се
често тога по сла. М олијер је игр ао Санча Пансу у комедији Дон Кихоту, коју је удесила
његова снаха М агдалина Бежар (Béjart) и један од М олијерових биографа пр ича како је
М олијер једно вече имао пу но му ке са јогунастим магарцем, који је хтео да изађе на
позоницу пр е шаптачева знак а. Последњи драматизатор Дон Кихота међу Францу зима
био је В икторијан* С ар ду .
Код толике попу лар ности Сервантесовог р омана није могло бити иначе него да су
слике главних лица живе пр ед очима сваком изображено м човеку . Дон Кихоте, Санчо,
Дулсинеја оз начавају одр еђене типове и карактере, као што се кихотеријом означава
нар очит појам. А то се зна, да су се у Шпањолаца одомаћиле стотине р ечи и р еченице из
Дон Кихота. У отменим шпањолским кућама спада у добро васпитање да се деца нау че у
р азговору на алузије на С ервантесов р оман. Дође ли странац у М анчу , сваки сељак
показиваће му места куда је ходио и бродио Дон Кихоте, о коме је у вер ен да је нек ада
заиста живео и да је био његов земљак.

5
Немци имају једно тесте превод а. По толико их имају и Енглези и Т алијани. Французи ће их имати барем
15; један од ових превода имао ј е до 60 изд ања. Рачунају да је Дон Кихот е до сада издаван шпањол ски 530
пута, енглески 305 пута, француски 180 пута, тал ијански 100 пута, пор тугал ски 85 пута, тол ико пу та
немачки, шведски 18 пута, пољски 10 пута, дански 8 пута, руски 7 пута, грчки 5 пута, катало нски 4 пута,
влашки 3 пута, мађарски и чешки по 2 пута, латинск и и басканск и по 1 пут. Т олико пута никаква књиг а,
осим Библ ије, није штампом издавана, као што осим Библије никоје дело неће сликару д авати толико
мотива. Још Доситија д ао је изр аза жељи д а се Дон Кихот е преведе на српск и. Г. 1862. почео је у Београду
да излаз и неки превод који није имао ник акве вредности. Браћа Јовановићи у Панч еву изд али су превод
једне фр анцуске прераде за млад еж. (Исти заслуж ни изд авачи из дали су мој превод Сервантесове новеле
Енглеска Шпањолкиња).
14

Сервантес беше већ пр ешао шесет година, али му р адна снага нимало не беше
малаксала. У посвети конду Лемосу другога дела Дон Кихота обећава скоро издање свога
р омана Персилеса и Сигисмунде. Другом пр иликом обећавао је други део Галатеје и два
друга дела којима се само знају имена (Бернардо и Седмице у врту.) Персилеса је издала
његова у довица 1617.г. Чу дно! У који је пар Сервантес својом сатиром у био р оман о
витезовима, истим пер ом написао је скоро исто тако претеран р оман као што су они који
су помер или памет његовом коленовићу . Сам паде у грех на који је бацио анатему.У
Персилесу све је чрезмерно, нити се он може са чиме у пор едити, нити класификовати, јер
он не спада ни у какву врсту , а све су врсте у њему . Добро је у чинио што га је преместио у
ипервор ејске р егионе, јер и онако нема никакве везе са светом у коме је живео. Човек се
диви бујној фантазији у старца од скоро 70 година, да је богатију нема ни Ариосто. По
стилу можда је Перси лес најкласичнија књига шпањолска. Упоређивали су га са палато м
од мрамора и кедра, али без сразмере.
Кад је Сервантес издао други део Дон Кихота, беше га већ обу зела водена болест.
Последња мисао беше му чу ство захвалности своме добр отвору . Беху му јавили да конде
Лемос дол ази из Напоља за председника држаном савету . Скор о у миру ћи, пошто су му већ
свештал и масла, казивао је пер о писмо конду Лемосу, за које лепо вели Лориос (Los Rios),
да би га у век тр eбaли да имају пред очима великаши и писци, да се једни уче
великоду шности, др у ги захвалности. А то писмо показу је да Сервантеса није до
последњега часа остављала ведр ина духа. Издахнуо је 23. (13) апр . 1616. Енглез и су
пр иметил и да су два највећ а ђенија оног а вр емена умр ла у исти дан, оба пр езр ена, али је
обојицу потомство осветило: Сервантес и Шек спир . Али како су у Шпањолској пр имили
нови календар већ 1583. г,. а у Енглеској су се служили старим календаром до 1754. г, то је
Шекспир још десет дана живео после Сервантеса.
Сервантес је погребен у женском клоштру у који је сту пила у думне кћи Изабела,
можда пр имор ана тешком сиротињом. Ове се думне преселише по сле 17 година у нов
клоштар , а Сервантесов гроб заборавише где је, јер га никакав белег не означаваше. Исто
тако пр опала су два његова пор тр ета, један од Хаур ега (Јаuregui), др у ги од Пачека. Од
Хаур егова лика има препочетак, који сасвим одговар а опису који је сам Сервантес дао о
себи у пр едговору својим новелама. Целога века презр ен, гоњен, неуважаван, тек после
два столећа траже му Шпањол ци кол евку и гроб, означавају му кућу у којој је становао
мр амор ним медаљоном, дају његово име једној у лици у М адриту , подижу му споменик на
пијаци!
*
Још неколико р ечи о овом пр еводу .
Као ђак читао сам Дон Кихота неколико пута, увек у другом немачком пр еводу .
Толико ме је освојила класична лепота Сервантесова дела да сам учио шпањолски да бих
га могао на српски превести. Био сам почео пр евод и у Седмици имају од тога пр евода
две главе; али сам се оставио посл а, јер ми се чинило да би ми пр евод био нагр ђивање
ор игинала. Тек последњих година, у којима сам пр отив воље био доколнији, латио сам се
15

наново пр евода. Књижевна Задужбина Илије М. Коларца помогла је да ми се превод изда.

Господа др Љу бомир Недић и Хаим Давичо, којима је Колар чева Задужбина повер ила
оцену мога пр евода, дали су о њему што ласк авију оцену . Не само што су пр еводу
пр изнали савесност и брижљивост, него им је мишљење да је мој пр евод можда највер нији
пр евод Дон Кихота у свету . Од своје стр ане толико ћу само казати да сам пр и овом послу
поступао с оним пијететом какав се иште за превођење класичних дела. М ожда би ту и
тамо пр евод испао течнији и лакши да сам хтео да будем слободнији. Али имајући у виду
да је ово први ср пски превод Дон Кихота и да ће он можда многе године остати и једини
пр евод српски, ја сам мисл ио да, по могу ћству не гр ешећи о српски језик, будем у пр еводу
што вер нији, тако да могу казати да Србин који не зна шпањолски са повер ењем мо же да
се ослони на мо ј пр евод. Потоњи пр еводиоци моћи ћ е већ бити слободнији. И онако бар
свака генерација требало би да има своје пр еводе од класичних списа.
У мом пр еводу изоставио сам песме које имају напред у ориђиналу . Тада је обичај
био у Шпањолској да су писци за своју књигу тражили не само патр онство каквог моћног
великаша, него и пр епор у ку од колега чувенијих песника. Исмевајући овај обичај,
Сервантес је сам сачинио ове песме, означивши их да су их сачинили главни витезови и
даме из гл авних романа о витезовима; па ту имају и песме некојих витешких коњушара
Санчу Панси, а најпосл е и сонет у коме се р азговар а Сидова Бабијека са Росинанто м. Исто
тако, изоставио сам и стихове које је Сер вантес, исмевају ћи р ечену моду , на крају свога
дела додао.
Што сам у пр вом делу изоставио посвету дуки Бехар у , томе ће читаоци наћи
р азлога у Сервантесовој биографији.
Коларчева Заду жбина у својила је пр едлог господе оцењивача пр евода, и тако овај
пр евод излази у крашен карактеристичним илу стр ацијама славнога францускога сликара
Тона Жоанота (Јоhannot). На сплендидне илу стр ације Густава Дорeа није се могло
рефлектовати због трошка, који би за наше прилике био несразмеран.
Ђорђе Поповић, „Сервантесов живот и дела му ”. У: М игела Сервантеса С аведре*

Велеумни племић Дон Кихоте од Манче. Са шпањолског превео Ђорђе Поповић. Београд:
Задужбина И. М . Колар ца, 1895, I, 7-29.

1

В ЕЛ ЕУ МН И ПЛ ЕМ ИЋ ДОН К ИХО Т Е О Д МАНЧ Е
ПРВ И Д ЕО
ПРЕДГОВОР
Докони читаоче, и да ти се не кунем, можеш ми веровати, да желим, да ова књига,

као чедо мога у мља, буде најл епша, нају миљатија и најчеднија, к ако се само може
замисл ити. Али не мого х ништа пр отив р еда у пр ироди, да у њој сваки створ р ађа себи
р авна. И тако што је мој јалови и лоше изобр ажени у м и могао р одити, до ли повест о
суху, у велу , ћудљиву сину , пу ну свакојаких мисли, какве нису другоме коме падале на
памет, исто као о нај, који се р одио у тамници, где се свака неу добност настанил а и где је
боравиште сваком ту жном шуму ? Покој, пријатан стан, љупка поља, ведр о небо, жубор
од извор а, душевни мир, већином помажу , да се и најнеплодније му зе показују плодне,
те дају свету чеда која га испу њавају дивљењем и задовољством. Дешава се, да отац има
сина р у жна и без икакве милине, а мило шта, коју има спрам њег а, мећ е му повез на очи,
па му не види мане, него их јо ш држи за пр еимућства и лепоте и показу је их својим
пр ијатељима као оштр оумље и љупкости. Али ја, који ако изгледам да сам отац Дон
Кихоту , тек сам му поочим, не мисл им поћ и у пбичајним пу тем, нити те скоро са сузним
очима молити, као што то други чине, драги мој читаоче, да о пр остиш ил и пр евидиш мане,
које ћеш на овом мом сину видети; а онда, ти нити си му род ни др у г и у твом телу имаш
твоју душу и слободну вољу како само може да буде, па си у својој кући, у којој си
господар , као и краљ у његовим добрима, па знаш, штоно р еч, да испод моје кабанице
пу цам под но с пр сто м и краљу . Све то опр ашта те и о слобађа те свака обзир а и обавезе, те
тако мо жеш казати о овој пр иповести шта ти се свиди, без бојазни, да ће ти се з аметити за
зло, нити да ће те нагр адити за добро, које ћеш казати за њу.
Само би хтео да ти дам чисту и голу , без украса од пр едговор а, нити да безбројем
и повор ком у обичајних сонета, епигр амата и по хвалних песама, које хоће да мећу у
почетку књига. Јер ваља да ти кажем, ако ме је и стало нешто тр у да да је сачиним, ни
један ми се не чини да је био већи од тр у да, да начиним овај пр едговор , који сада читаш.
М ного пу та латих пер о да га напишем, и много пута оставих га, јер нисам знао шта да
2

напишем. Па једанпу т како сам недоумевао, са хар тијо м пред собом, са пер ом за у ветом,
лактом на писаћем столу и ру ком на обр азу , премишљајући шта да кажем, ево ти у невреме
један мо ј досетљив и р азбор ит пр ијатељ, који видећи ме тако з амишљена, запита ме за
у зр ок , а ја не кријући му га р екох му , како мислим на пр едговор , који треба да начиним за
пр иповест о Дон Кихоту, па да ми то задаје тол ико главобоље, да сам нау мио да га не
пишем, па да ни славна дел а тог племенитог витеза не пуштам у свет. Јер како ћеш да
нисам у забуни због онога, што ће да каже стар и законодавац, кога зову пу бликом, када
буде видео, како сам после толико година, што сам их пр овео дремајући у ћу тању и
1
заборавноти, сада дошао, претоварен свима мојим годинама са једно м пр ичом сухопарном
као жу ква, лишеном замишљаја, без стила, у богом у досеткама и обнаженом од сваке
нау чности и књижевности, без опазка на страни и без пр имедба на крају књиге, као што
видим да су друге књиге, ако ће бити и измишљене и световне, тако пу не изр ечења из
Аристотела, Платона и целе чете философа, па им се читаоци диве и држе им писце за
људе начитане, у чене и речите? Па тек к ада наводе свето писмо! Не иначе, него да кажеш,
да је то какав свети Тома или други у читељ цр квени, пр и чему набљу ду ју занесена
заљубљеника, а у другом држе хр ишћанску проповед, да је удовољство и сласт то слушати
и читати.Свега тога л ишава се мо ја књига, јер нити имам што да додам на страни, нити
што да пр иметим на крају , још мање знам, којих сам се писаца у њој држао, те да их
пор еђам у почетку, како сви чине, све по абецеди, почињу ћи са Аристотелом завр шавајући
Ксенофонтом и Зојило м ил и Зевксом, ако је и био један зла језика, а други сликар . Исто
тако неће ми књига имати сонета у почетку, бар не сонета, којим су сачинитељи дуке,
мар кизи, конди, биску пи, госпе или гласовити песници. Премда кад бих их замол ио од
два или три вешта пр ијатеља, знам да би ми их дал и, и то такве, да се с њима не би могли
у поредити они који су у нашој Шпањолској највише на гласу .
Најзад, господине и пр ијатељу мој, наставих, ја са нау мио, да господин Дон К ихоте
почива погребен у његовој аркиви у М анчи, докле небо не пошаље кога, који ћ е га
у кр асити тол иким стварима што му недостају , јер ја велим, да нисам подобан да то
у чиним, пошто немам те силе и нисам тако учеван, а и по пр ир оди сам поду ласт и тром,
те да би се дао да тражим писце, који оно кажу што ја знам казати и без њих. Оту да оно

1
Сервантесу је било преко 57 година, када је издао први део Дон Кихота.
3

недоумевање и зловољност, у којој си ме нашао: а то што сам ти казао довољан је р азлог

моме нер асполо жењу .
Кад мој пријатељ чу то, пљесну се шаком по челу и стаде грохотом се смејати, па
р ече:
За бога, брате! Ево сада сам опростио крива мишљења, у коме сам био за све ово
дуго вр еме што те знам и у коме сам те у век држао за р азбор ита и му дра у сваком твоме
послу . Али сада видим. да си од тога тако далеко, као што је далеко небо од земље. К ако је
можно, да такве ситнице и тако лаке ствари имају толико силе. да вежу и збуне тако зрео
у м, као твој што је, и који је подобан да савлада и победи дал еко веће тегобе? Вере ми, то
није због недовољне способно сти, него због сувишне лености и недостатка у
пр емишљању . Хоћеш да ти докажем да је тако? Дакле послушај ме, па ћеш видети, како
ћу, док тренеш, развејати све твоје тегобе и излечити све недостатке, за које велиш, да ти
сметају и пл аше те, те не смеш на свет да издаш приповест о д твог славног Дон К ихота,
светила и наде свих коликих тумараћих витезова. А ти кажи, одговорих му на његове
р ечи, на који начин мислиш да попу ниш пр азнину мога стр аха и да у светлост доведеш
метеж мо је забуне?
На то одговор и: Прво, што те кињи због сонета, епиграма и по хвалних песама, који
ти требају да их метнеш пр ед књигу и да су од важних лица и велике господе, томе може
да се доскочи, ако се сам будеш потру дио да их сачиниш, а по сле их можеш крстити и
2
дати им име какво ти воља, посметнувши их Попу Јовану од Инђије, или цар у од
Тр абизонде, за које ја знам да се пише, како су били славни песници; а све нека и нису
били, на нека би се и нашао какав у ча или ђаче, који би те хтел и јести с леђ а и посумњати
у ту истину, немој да их ни у што у зимаш, јер нека би и доказали да си лагао, нећ е ти
одсећи р у ку , којом си писао. Што се тиче навођења са стране књига и писаца, одакле би
у зео изр ечења и правила да их употр ебиш у својој приповести, не треба ти др у го, него да
се удесиш о нако, како ти дођу под руку каква изр ечења, или што л атински што знаш на
памет, или бар тако што, што ти неће давати много посл а да га тражиш, као што би се
могло у зети, када је р еч о слободи и р обовању:

2
Т о је баснословна личност. У ср едњем веку мислили су, д а у источниој Инђиј и има негде хришћански
витез, који је цар и поп уједно. Држе, да је та басна по стала отуда, што је у Инђији заиста био на раз међу XII
и XIII стол ећа мал ен јед ан владал ац нестор ијанских хришћана кога је утаманио Џ ингис хан. Други мисл е, да
Поп Јована треб а тражити у Ависинији ; а трећи држе, да је искон басни о Поп Јовану у сличности папинске
вере са вером тиб етанског а далајламе.
4

3
Non bene pro toto libertas venditur auro.
4
Па одмах на страни навести Ор ација, или ко је већ то казао. Поменеш ли моћ смрти, држи
одмах:
Palida mors aequo pulsat pede
5
Pauperum tabernas, regumque tures.
Је ли р еч о пријатељству и љубави, коју бог заповеда да имамо и према
непријатељима, онога часа зађи у свето писмо, што можеш у чинити без многе опр езности
па наведи барем речи самог бога: А ја вам кажем: љубите своје непр ијатеље. Ако по менеш
ру жне мисли, потегни евађеље: Из срца излазе зл е мисл и. Ако ли непостојанство
пр ијатеља, ево ти Като на, који ће ти дати своју дистику :
Donec eris felix, multos numerab is amicos

6
Tempora si fuerint nubila, solus, eris.
Па се ов им латинск им стварима и др у гима од те вр сте држаће те батем за
граматика, што у наше вр еме није мала част и корист. Ш то се тиче стављања пр имедаба
на крају књиге, можеш поу здано посту пити на овај начин: Ако поменеш каква дива у
својој књизи, а ти удеси да то буде див Голијат, и само тиме, што те тако рећи неће,
ништа стати, имаћ еш велику пр имедбу , јер можеш метну ти: „ Див Голијат био је
Филистеј, кога је пастир Давид замашним каменом у био у долу Тер ебинту , као што се
пр ича у књизи о цар евима, у глави коју ћете наћи да се то пише.“ За тим, да се покажеш
човек учеван у људском знању и космограф, у деси, како ћеш у својој приповести да
поменеш реку Тахо, па ето те одмах са др у гом славном примедбом метнувши: „Река Тахо
тако је названа по неком цар у од Шпањолске; свој извор има на том месту и гу би се у мору
Окејану , целу ју ћи зидове славног гр ада Лисабоне, а мисли се, да носи златан песак, итд .“
Ако говор иш о лупежима, ја ћу ти дати пр ичу о Каку , коју знам на изу ст. Ако о женама
наложницама, ето ти бискупа од М ондоњеда, који ће ти дати Ламију , Лајиду и Флору, и
пр имедба о томе даће ти вел ико у важење. Ако о свирепима, Овидије ће ти дати М едеју .
Ако о врачарицама и вештицама, Омир има Калипсу , а Вер ђилије Ћир ћу . Ако о храбрим
војводама, сам Ју лије Ћесар даће ти самога себе у својим Коментаријама, а Плу тар ко ће

3
Ни за сво злато не треба слободу продав ати.
4
Т о није казао Орације, него безимени писац, који је написао тако зване Езопове басне.
5
Бледа смрт исто м ногом походи сиротињске колеб е и краљевск е дворце.
6
Докле будеш срећан, многе ћеш бројати непријатеље; наоблачи ли ти се небо, бићеш сам . (Али ова дистика
није од Катона, него од Овидија)
5

ти дати тисућу Александара. Ако будеш писао о љубави, нека и мрву знаш од тосканског
7
језика, наћи ћеш Леона Јевр ејина, који ће ти жељу испу нити. А ако не марите да идете у
туђе земље, ено ти у твојој кући Фонсека О љубави к бог у, где се налази све, што би ти и
најоштр оу мнији човек могао о томе пожелети. У кратко, не треба ти дуго, него да гл едаш
да поменеш та имена, или да наведеш у својој пр иповести ове које сам споменуо, па онда
пу сти мене да ја мећем пр имедбе и о паске, а ја ти се кунем, да ћу ти напунити све мар ђине
и надр љати четири арка на крају књиге. Да дођемо сада на навођење писаца, као што има
у другим књигама, а чега нема у твојој. Лек томе је посве лак, јер ти не треба ништа
друго, но да потр ажиш какву књигу , у којој су побележени сви, од А до Ижице, како
велиш. Дакле тај исти списак метнућеш у твоју књигу ; ако после и буду јасно у видети
лаж, по што си слабо имаопотр ебе да их у потр ебиш, ништа не мар и; а шат се нађе какав
глу пак, који ће повер овати, да си их све у потребио у својој пр остој и безазленој
пр иповести. Па ако буде др у ге користи, бар ће тај простр ани списак од писаца послу жити
да књизи изненада даде важности. И тим пре, што се нико неће наћи, који ће хтети да
пр овер и, да ли си их у потр ебио или ниси, пошто га се то ни мало не тиче. Сувише, ако сам
добро р азумео, овој твојој књизи не требају ник акве ствари, за које вел иш да јој недостају ,
јер она цела је гр дња је пр отив књига о витезовима, о којима Ар истотеле никада ништа не
помиње, нити што говор и свети Василије, нити зна Ћићер он, нити у њено пр ичање о
измишљеним лу дор ијама спадају изискивања истине, нити посматрања астролођијска;
нити за њу имају важности ђеометр ијске мере, нити побијање р азлога, којима се служе
р етор ика; нити она хоће коме да пр иповеда, бр кајући човечанско са божанск им, што је
таква вр ста збрке, каквом не би требало да се кити никакав хришћански разу м. Само хоће
да се служи подражавањем у ономе, што хоће да опише, и што буде оно савршеније, тим
боље биће оно што се пише. А пошто ово твоје писање неће што др у го, него да р азор и
уважење и оно место које у свету и светини имају књиге о витезовима, то ти није потр ебно
да идеш и да просјачиш код фило софа за изр ечења, код светог писма за савете, код
песника за басне, код р итор а за беседе, код светаца за чу деса, него да ти р еч тече пр осто,
изр азно, часно и нар едно и пер иоди да су ти звучни и о штроу мни, да своју намеру у свему
износиш у ономе што је постижно и можно, да су ти мисли р азговетне, а да их не
заплићу јеш и не замршујеш.Такође постарај се, да читају ћи твоју пр иповест, су мор ни се

7
Равин из Португалије, за тим лекар у Млецима, где је писао Дијалог е о љубави.
6

насмеје, весељак јо ш боље развесели, глу пак има у живања, паметан да се диви
домишљању , озбиљан да не презир е, нити мудар да је не хвали.Једном р ечи, нека ти
намер а иде на то, да ср у шиш зло подигну ту бину тих књига о витезовима, којих се толико
гну шају , а још више њих хвале их: па ако то постигнеш, нећеш мало постигну ти.
Дубоко ћутајући слу шао сам што ми је пр ијатељ говор ио, и његови р азлози толико
ми се у ду бише у душу , да не побијају ћи их, усвојих их као добре и од њих самих нау мих
да начиним овај пр едговор , у коме ћеш, наклоњени читаоче, видети разбор итост мога
пр ијатеља, моју добру срећу што сам у тако пр екој потр еби добио таква саветника, и твоју
олакшицу , што ћеш сасвим пр осто и без заковртања добити пр иповест о Дон Кихоту од
М анче о коме сви који станују у окру гу поља М онтијела мисл е, да је био најцело му дрији
љу бавник и најхр абр ији витез што су га од много година видели на оне стр ане. Ја нећу да
ти дижем цену у слу зи, коју ти указујем. давајући ти да познаш тако знаменита и тако часна
витеза; ал и жел им да ми захвалиш, што ћу те познати са сл авним Санчом Пансом, његовим
коњушарем, у коме како се мени чини теби дајем иску пљене све коњушарске љупкости,
које су разбацане у силесији празних књига о витезовима. И с тиме ти бог дао здравље, а
мене не заборавио. Збогом.
7

ПРВА ГЛ АВА
Која г овори о стању и занимању славног племића Дон Кихота од Манче.
У једном селу у Манчи, на чије име не мар им да се опомињем, није много времена
како живљаше један племић о д оних, који имају копље у пр едњем трему , оклоцан штит,
8
мр шава парипа и огр а за лов. Оља нека више од говеђ ине него овчевине, о вечер и по
највише исецкано зачињено месо 9 суботом божији оброци 10 петком сочиво, по који голу б
додатка недељо м, то му потр оши три четвртине доходака.Остатак оде на хаљину од танке
чохе, на чакшир е од аксамита за пр азнике и на ципел е од истога, а у остале дане преко
седмице задовољавао се сивом чо хом, средње каквоће. У својој кући имао је газдарицу ,
која је пр ешла четрдесет, и једну синовицу , која још није имала двадесет година, онда
једно слушче за поља и авлију , која седлаше пар ипа и дрва цепаше.
Наш племић имао је око педест година; био је снажна састава, мршав, су ха л ица,
велик р аноу сталац и љубитељ лова. Има их који хоће да кажу да се пр езивао Кихада или
Кезада (јер у томе има разлике међу онима, који су о томе писали) пр емда би се морало
у зети пр ема пр ема пр ема вер одостојном памћењу , да се звао К ихана. Али то мало смета
нашој пр иповести: доста је да се она у пр ичању о њему не удаљава од истине.
Дакле ваља знати, да овај по мену ти племић у часовима када је био докон (а таквих
је у години највише било), дао се на читање књига о витезовима, и то са тол ико воље и
насладе, даје тако р ећи посве заборавио на лов, као и на упр аву својим имањем, па је у
томе дотле ишао са својом лу дор ијом и жељом, да је пр одао многе дулуме ор аће земље, да
би куповао књиге о витезовима да их чита, те их тако наку пи у својој кући које је год
могао да добије. А од свију никакве му се нису допадал е, као оне које је сачинио сл авни
Фелисијано да Силва: јер јасноћа његове пр озе, па о на његова заплетена у мствовања
чинише му се пр ави бисер , а нар очито кад би читао оне љубавне у чтивости и писма од
изазива, где би на више места нашао написано :разбор неразборитости, која се показује
моме разуми, толико ми слаби умље, да са разлог ом морама да се жалима на твоју

8
Оља (Olla) рећ и ће у опште лонац или кувано јело; olla podrida jeло је чорбасто, у коме су главни делови
месо овчије и говеђе, шунке и живина.
9
Salpicon, јело од исецкана меса (об ично од гов еђине) са биб ером, со љу, оцтом и цр ним луко м, које се ј еде
хладно
10
У бачком потисју зову тако завијачу, само што јело duelos у quebrantos који се помиње у шпањол ском
ориђиналу.има са јајима помешано још и мозга од телета ил и овце.
8

лепоту.А исто тако када би читао: Висока небеса, која твојом божанственошћу
божанствено те звездама укрепљавају и достојном те чине достојанства, које се
достоји твојој величини. Уз такве р еченице бедни витез помер и памећу, те се мучаше да
их разу ме и смисао им докучи, који не би докучио, нити га р азумео ни сам Аристотеле,
баш када би у скр сну о само због тога.
Није био ни чисто ни са ранама које је дон Белијанис давао и пр имао, јер мишљаше
, ако су га и видали вешти видар и, ипак не може да не каже да му је лицу и сво тело било
пу но пу но ожељака и масница. Ипак хваљаше његовога писца због оног а завршетка у
књизи му , обећавши он неко недовр шено збитије, па више пу та дође му воља да дохвати
пер о и да га доврши на дну писма, као што се тамо обећава, и без сваке сумље био би то
у чинио и на своју част извр шио би , да му нису сметале већ е и недосту пне мисл и. Често би
се дохватио са пар оком из села (који је био у чен човек и добио је степен докторски у
11
Сигуенси око тога ко је био бољ и витез, да л и Палмерин од Англије, ил и Амадис од
Галије: али мајстор Никола, берберин из истог сел а, говор аше да се нико не може
у поредити са витезо м од Феба, а ако би се баш који могао са њим бар абар ити, то је био
дон Галаор, брат Амадиса од Галије , јер је он најодобнији за све: јер није био налицкан
витез, нити онакав плачко к ао брат му , а што се тиче храбрости, у томе му не у ступа.
Једном р ечи, о н се тол ико зари у своје читање, да пр овођаше ноћи читају ћи од су нца до
сунца, и дане читају ћи од мр ака до мр ака: те мало спавајући и много читају ћи, осу ши му се
мозак; тако да изгу би памет. Уобразиља му се напу ни свим оним што је био читао у
књигама, као вр ажбинама и кавгама, бојевима, изазовима, р анама, у дварањем, љу бавима,
белајима и немогућим лудоријама. И у овом уобр ажењу тако себи у вр те да је истинита сва
она гомил а оних сањаних измишљотина што их је читао, да зањ у свету није било
поу зданије повеснице. Он говораше, да је Сид Ру ј Дијас био вр ло добар витез, али да ни
нанесен није био на витеза од Пламена М ача, који је једним у дар цим преполовио два љута
и чрезмер на дива. Боље му се свиђ ао Бер нардо од Кар пија, јер је у Ронсесваљесима у био
очараног Роланда, послуживши се вештином Ер ку ловом, када је у свом нару чју у гу шио
Антеона, земљиног сина. Вр ло је лепо говор ио о диву М органту , јер ако је и био од оног
дивовског р ода , који су сви охоли и гру бијани, он сам био је љубазан и у чтив. Али од

11
Ово је иронија. У оно време било је у Шпањолској малих универзитета, који су за новац ма каквој будали
давали степен докторсва. Сигуенса је била на гл асу да докторство даје и магарцу за два дублона.
9

свију најбоље се слагао са Рејнал дом од М олталбана,особито кад би га видео, како излеће
12
из свог замка и р оби што ту падне шака, па када је испр ека у крао онај М ухамедов кип,
који је био од суха злата како казује његова повесница. Говорио би, да би дао своју
13
газдар ицу и још пр иде своју синовицу, само кад би мог ао изђотати издајицу Галалона.
Најзад, кад г а је свест сасвим оставила, паде му на у м најнеобичнија мисао, к акву је игда у
свету манит излегао, наиме, у чини му се пр илично и потр ебно, како р ади већ е своје части,
тако и р ади у су ге својој земљи, да буде тумарећи витез и да пође кроз свет са својим
ору жјем и коњем, тражећи збитија, и да вр ши све оно што је био читао да су ту марећи
витезови вршили, испр ављају ћи сваку непр авду и замећу ћи кавгу и бацајући се у опасност,
које савладавши,стећ и вечно име и славу . Несрећник већ гледаше себе да је због храбре
своје мишице крунисан барем као цар од Трабзонде. И тако у тим пр ијатним мислима,
у схићен сладошћу, коју је у њима осећао, пожу р и да у дело пр иведе што је жел ео.
Први му посао беше да очисти ору жје, које му је остало од дедова, па зарђало и
пр ашно, дуга столећа беше заборављено у једном углу .Очисти га и ур еди, како је боље
могао, ал и ту виде, да има један велики недостатак, наиме није имао потпу н шлем, но само
обичну пикачу ; но ту му помаже његова досетљивост, јер од хартије за корице направи
нешто као пола шлема, што у веза за пикачу , те доби изглед као потпу н шлем. Ду ша ваља,
да би оку шао је ли и доста јак и да ли поднео ударац, дохвати свој мач и у два маха у дар и
га, али већ на пр ви мах и одједанпу т поквар и оно што је градио за недељу дана; тек за то
не изгу би из воље шл ем, што га је тако л ако поквар ио, па да би се обезбедио од ове
опасности, л ати се да га наново пр ави, подметну вши изнутр а неколике гвоздене шипке,
тако да је био задовољан његовом јачино м, и не марећи да учини нови опит, о н нађе, да је
то прекрасан потпу н шлем.
Сада му је ваљало загледати се у свога коња, и ма да је овом лој кости изметао да и
14
више мана имао од коња гонел ина, који је био кожа и кост њему се чинило да се сњим не
може у поредити Ву ћефал ал ександров,каво име да му дадне: „јер ( говор аше у себи ) нема
смисла, да коњ тако славна витеза и тако ваљан већ по себи, буде без позната имена”.И

12
Из северне Афр ике.
13
Или Галадон. Један од дванест банова Карл а Великог, прозван издајица ш то је у кланцу Ронсесваљеском
издао хришћанску војску Сараценима.
14
Пјетро Гонела б ио је дворска буд ала фар ског дуке Борса.Јед анпу т се опклади, да ће њ егов коњ, нека
матора и јектичав а мрцина више скочити, него дукин коњ; он га натера да скоч и са једног балко на и тако
доби опкладу.
10

тако му чаше се, да му такво име даде, које ће показивати, шта је био пр е но што је био
тумараћа витеза, и шта је био од сад: јер то је имало смисла, кад му је господар пр оменио
стање, да и он пр омени име и учини га славним и чувеним, као што пр истји новом р еду и
занимању , кога се већ држао.И тако по што је многа имена сачинио, избр исао и махну о,
додавао, кварио и окр етао у својој памети и фантазији, најпосле г а назове Росинанте 15 име,
по његовом мишљењу , високо, звучно и означавају ћи оно што је био као мр цина, пр е него
што је био што је сад, када је био пр ед свима мр цинама у свету и први међу њима.
Пошто је свом коњу дао име тако по својој вољи науми да и себе пр езове, те у том
пр емишљању пр оведе дугих о сам дана и најпосл е докона да се зове Дон К ихоте откуда,
како веле,писци ове истините пр иповести у зеше р азлог, да ће се о н бити свакако звао
16
Кихада, а не Кезада, као што то др у ги хоће да кажу , али сетивши се, да се храбри Амадис
није тек задовољио да се зове пр осто Амадис, него је додао име своје кр аљевине и
отачанства, да би га пр ославио, и назвао се Амадис од Галије, тек нау ми и он, к ао добар
витез, да свом имену дода име свог завичаја и назове се Дон Кихоте од Манче, чиме је, по
његову мишљењу, сасвим јасно означио своју повр зму и завичај који је частио, у зимајући
свој надимак одањ.
Пошто је дакле очистио своје ору жје, од пикаче начинио шлем, дао име своме коњу
17
и сам себе покр измао, у чиниму се, да му ништа више не фали, но да потражи госпу
какву , у коју ће да се заљуби, јер тумараћи витез без љубави био би дрво без лишћа и без
плода и тело без душе. Говор аше у себи: „Кад бих ја р ади испаштања мојих грехова, или
мојом добром ср ећом наишао одавде на каквога дива, као што се то обично дешава на
тумараћим витезовима, па бих га оборио једним махом, или га преполовио, ил и га најзад
савладао и надјачао, зар не би било лепо, када би имао кога, коме би га посл ао да се
пр икаже, а о н тек у ђе и пр ед мојом слатком сењором спусти се на кол ена и каже гласом
покор ним и по низним: ја сам див Кар аку лијамбр е, господар од остр ова М алиндр аније,
кога је на мегдану победио никад довољно не нахваљени в итез Дон Кихоте од Манче, који
ме је посл ао да се пр икажем твојој милости, те да ти високо господство расположи мноме
по своме нахођ ењу !” О! Како се р адовао наш добри витез, када је довршио ову беседу, па

15
Ово титрање речима неможе се превести.Rocin у шпањолском рећ и ће мрцина, antes пре, раније,предњ е.
16
Quijote рећи ће оклоп на бутини; quijada знач и вилица; quesada, погачица са сиром. У шпањол ском
окончавање оте обично означава смешне ств ари.
17
Католици хоће кат кад о кризмању да промене име.
11

још када би нашао којој ће дати име своје госпе.Наиме, тако веле, у једно м селу близу
његовога била је једна цу р а сељанка вр ло лепа, у коју је он био заљубљен неко вр еме,
пр емда, како веле, она то није никад дознала, нити је у зимала на у м.Звала се Алдонса
Лоренсо и њему се у чини, да ће добро бити да њу назове госпом његових мисли. Елем
тражећи име које би пр иликовало његовоме, а које би у пу ћивало на принцезу и велику
госпођу назове је Дулсинеа од Тобоза, јер је бил а р одом из Тобоза: име, како се њему
чињаше музично и странско, а значајно, као и сва остала, која је надену о себи и својим
стварима.
12

ДРУГА ГЛАВ А
Која г овори о првом поласку, који је предузео из свог а завичаја велумни Дон Кихоте.
Пошто би готов с овим припремама, не мог аше дочекати час кад ћ е да извр ши своју
намер у , а на то га пожу риваше штета, коју , како мишљаше, пр ичињаваше у свету његово
оклевање, као што беху увр еде, што их је мислио у клонити, кривде, које ће испр авити,
неправде, које ће попр авити, злоупотребе, које ће у кину ти, и дугови, које ће да намир и. И
тако никоме не казавши о својој намери, нити опажен од кога, једно ју тро пр е дана (а био
је један од најтоплијих у ју лију ) тури на се сву своју у бојну опр ему, попне се на Росинанта,
натак не свој којекако скр пљени шлем, шчепа свој штит, дохвато своје копље, па на
стражња врата авлијска доспе у поље, особито задовољан и радостан видећи, како му је
лако пошао почетак његове благе намер е. Али тек што се виде у пољу , када му дође
страшна мисао тако да се у мало није ок ану о почета предузећа, наиме паде му на у м, да
није за витеза р ођен, те пр ема витешким законима да не може нити сме мерити ор у жје ни
са каквим витезо м, а и кад би то био, мор ао би но сити ор ужје празно, као нов витез, без
обележја на штиту , докле га не би задобио својом храброшћу . Ове мисли у здр мају га у
његовој намер и; али лу дост његова бил а је јача од свака друга р азлога, за то нау ми да се
даде витезом начинити од пр вога на кога наиђе, подражавајући многим другима, који су
исто тако чинили, као што је био читао у књигама о тим стварима. Што се тиче пр азна
ору жја, то је мислио да га тако својим вр емено м очисти, да буде беље од ермел ина. И с
тим се у мир и и настави свој пу т, не тражећи други, но што га му је коњ одабр ао, мислећи
да се у томе састоји су штина необичних збитија.
Дакле, јашући наш млади пу столов, стаде сам са собом овако говорити:
„Нема сумње, кад у будуће време буде на свет изашл а истинита повест мојих
славних дела, да ће му др ац, који је буде писао, кад стане пр ичати о овом мом пр вом
поласку у зору , почети овако: Тек што је ру јни Аполон р ашир и по лицу широке и
пр остр ане земље злаћане у војке својих дивних власи, и тек што су малене и шарене
птичице својим јасним језицима поздр авиле слатком и медотечном армонијом долазак
ру жичне Авр ор е, која остављајући меку постељу љу бомор нога су пру га, показиваше се
самртнима кроз вр ата и балконе манчанског о бзорја, када сл авни в итез Дон Кихоте од
13

М анче, махну вши беспосличарско перје, по јаха свог сл авног коњица Росинанта и пође
јездити старим и познатим пољем монтијелским“ – а заиста је тим пољем јездио – па
додаде, р екавши: „Срећно вр еме и столеће срећно, у које ће на свет да изађу моја славна
дела, достојна да се у р ежу у мед, да се у вајају у мрамор и да се испишу на платну ради
бу дућега спомињања! О ти, мудр и мађиниче, који си да си, коме ће бити дано да буде
летописац ове чудесне повести! молим те, да не заборавиш мога доброга Росинанта,
ваздашњега мога др у га на свима мојим пу товима и похо дима.“
Одмах окр ену другу и р ече, као да је био заиста заљубљен:
„О пр инцезо Дулсинео, госпођо овог заробљенога ср ца! вел ику си ми непр авду
у чинила, што си ме одбила и манисала ми са строгим налогом, да се не појављу јем пред
лепото м твојом. Смилуј се, сењора, и сети се на ово теби подложно срце, које подноси
толики јад, што те љуби.“
Овим глупостима додаваше друге, све на начин, како су му га пок азале његове
књиге, подражавајући по могу ћству р ечима у њима; а међу тим јахаше тако полако, а сунце
одскакаше и тако пр ижизаше, да би довољно било да му истопи мозак, да г а је имао.
Скоро цели тај дан јахаше, а ништа му се не догоди, што би било за пр ичање, због
чега очајаваше, јер жељаше да што пре наиђе на кога, који би иску сио храброст његове
снажне мишице. Има писаца, који вел е, да му се пр ва пу столовина десил а у кланцу
Лапису ; други кажу , да је пр ва била са ветрењачама; али колико сам ја мог ао у тој ствари
да пронађем и колико сам нашао у летописима манчанским, то је, да је ишао цели тај дан и
да су пр ед вече његов коњ и он били умор ни и у пола мр тви од глади, па осврћу ћи се на
све стране, је да би где угледао какав замак, или какву торину пастир ску, где би сврнуо и
подмир ити могао своју велику потр ебу , опази не далеко од пу та којим је ишао једну
крчму , те му беше, као да је у гледао звезву , која ће да одвести на вр ата, ако не у хр амине
његова спаса. Пожу р и коња и стигне тамо таман кад се смркавало.
Случајно се нађоше испред вр ата две девојке, од оних што се зову наше, које су
ишле у Севиљу са неким мазгарима, који су у крчми нау мил и да пр еноће; па како све што
би мислио, в идео, ил и замишљао, нашем пу столову изгледаше да је онако, како је у
књигама био читао, то чим у гледа крчму , већ му се она у чини да је замак са четир и куле и
кровом од светла сребра; нити ту недостајаше дижив мост и дубок р ов, у з сву осталу
справу , како се такви замци опису ју . Пр илазећи крчми (која се њему чињаше да је замак),
14

у малом растојању од ње затегне у зде Росинанту , очеку ју ћи да се покаже маљеница између

зубаца на зиду и да каквом трубом даде знак, да замку прилази витез. Али кад виде, да
оклевају , а како се Росинанте жу р ио да доспе и коњу шницу, то приђе вратима од крчме и
у гледа оне две девојчу р е, које су тамо биле и које се њему у чинише да су две дражесне
госпођице или две љупке госпе, па испред замачких вр ата стоје и уживају хладовину .
Случајно се деси, да у тај пар свињар један тераше са неке стрњике чопор свиња
(које се тако зову и без опроштења), па духну у р ог, којим знаком купи их, а Дон Кихоту
они час у чини се да је то оно што је жел ео, да какав кепец даје знак од његова доласка, те
са ванр едним задовољством дође до крчме и до женских, које кад у гледаше, да долази
човек оружан на онакав начин и са копљем и штитом, пуне страха хтедоше да у зекну у
крчму . Али Дон Кихоте, домушљајући се њиховом страху из њихова бег ања, подиже
р ешетку од корица, па показавши своје сухо и пр ашно л ице, р ече им на у чтив начин и
озбиљним гл асом:
„Нека не беже ваше милости, нити се бојте какве непр иличности; јер витешки р ед, у
који ја спадам, не допушта да се то икоме чини, а некамо л и тако високим го спођицама као
што показује ваше држање.“
Дивише му се девојке и погледима тражише да му виде лице, које му незгодна
р ешетка покр иваше; а кад чуше да их он зове госпођицама, ствар толи необична о
њиховоме занату не могоше да се у здрже од смеха, тако да се Дон Кихоте расрди и рече
им:
„Смерност добро доликује лепотицама и к томе голема је лудост смех, који долази
са ник аква р азлога; али вам не кажем то, да бих вас у цвелио и кварио вам вољу јер ја
немам др у гу жељу, но да вам будем на у слу гу.“
Говор , какав сењоре нису дотле чу ле, и р ђав изглед нашега витеза увећаваше код
њих смех, а код њег а негодовање, и било би свашта, да у тај пар не дође крчмар , који јер је
био вр ло гојазан, био је и врло мирољу бан, који кад виде ово нак арађено створење,
ору жано тако р азноликим ор у жјем, као што му беше у зда, копље, штит и пикача, у мало
што и сам не пр истаде уз госпођице у начину понашања. Али бојећи се тако опр емљене
машине, нау ми да говор и с њиме у чтиво, за то му р ече:
„Ако вам господство, сењор витеже, тражи пр еноћишта, мимо постељу (јер у овој
крчми нема ник акве) све остало имаћете у њој у сваком изобиљу .“
15

Када виде До н К ихоте понизно ст пор колаба од тврдиње (јер њему је то био крчмар
и крчма) одговор и:
„Ја сам, сењор кастељане, ма чиме задовољан, јер
Накит ми је ор ужије,
А одмор ми бојевање,
и тако даље.“
Кад крчмар чу , да га он назва кастељаном, по мисли, да га држи за пр епр едена
18
лу пежа од Кастилије, а он је био Андалузијан, и то из краја санлу кар скога, не мањи
крадљивац него Како, нити мањи неваљалац од ђака или слушчета. Он дакле одговор и:
„На тај начин вашем би господству била
Тврда стена мека ложа,
А лак санак вечно бдити;
и према томе, можете овде одјахати пуно у верени, да ћете у овој чатрљи имати пр илике и
пр илика да не спавате и пу ну годину дана, а камо ли једну ноћ.“
И говор ећи тако, пр идржа стрмен Дон Кихоту , који се спусти с коња с тешком
му ком и напор ом, као који цели онај дан није дор у чковао. Одмах рече крчмару , да се што
боље постар а за његова коња, јер у свету није било јо ш тако добра пар ипа. Кр чмар га
погледа и ник ако му се не у чини да толико вреди, како Дон Кихоте говор аше, па ни у пола.
Он га смести у коњушницу и врати се да види, шта му жел и гост, коме су међу тим ск идале
ору жје девојке (које су се већ биле помир иле с њим), које ако су му и скунуле биле оклоп
са пр сију и р амена, никако не знадоше и не мого ше да одврну оковр атник, нити да му
скину накар ађени шлем, који је био привезан неким зел еним тр ачцима, те би их требало
расећи, јер се чвор ови нису могли да одр еше; али он не хте ни на који начин на то
пр истати, те тако остаде целу ону ноћ са шлемом на главу , што беше најдр ажеснија и
најнеобичнија фигу р а, каква може да се з амисли. А докле су му скидале ор у жје (како је он
мислио, да су оне блу днице и скитнице, које су га разоружавале, неке главе госпођ е из тога
дворца), он им р ече са много у чтивости:
„Јоште никад не би витез
Тако служен од госпођа,

18
Овде у ориђиналу опет има титрање реч има, које се не д а прев ести. Castellano рећи ће Кастилијанац и
кастелан (порколаб, диздар ); a sano de Castilla (као што је у Серв антесову роману ) значи у пословичком
(лупешком) језику препред ена лупежа.
16

К'о што беше Дон К ихоте,

Кад из свога сел а пође:
Девице се зањ стараше,
Пр инцезе за коњица му ,
или за Росинанта, јер то је сењоре моје, име мо ме коњу , а ја се зовем Дон Кихоте од
М анче. Премда ја нисам хтео да се кажем, докле ме не би проказала дела извр шена у вашој
служби и за вашу корист, али нагођен да у овој пр илици пр именим стару р омансу о
Лансароту , казах вам моје име пр е времена. Ипак ће доћи време, кад ћ е ваша господства да
ми заповедају , а ја ћу слу шати, па ћ е хр аброст моје мишице откр ити моју жељу да вам
будем на у слу гу .“
Девојке, које нису биле вичне да чу ју такве кићене р ечи, не одговорише ништа, само
га запиташе, да ли би што да једе.
„Кусаћу вам ма што,“ одговор и Дон К ихоте; „јер како видим, то би ми пр еко
требало.“
Слу чајно се десило, да је био тај дан петак, те у целој крчми било је неколико оброка
суве р ибе, коју на једном месту зову бакалар , на др у гом треска, на трећем пастрма.
Запиташе га, да ли би можда његово господство јело пастр мице, јер немају да му даду
другу какву р ибу .
„Ако има много пастр мица,“ одговори Дон К ихоте, „могу поднети место једне
пастрме: јер то би тако било, као кад би ми ко дао осам реала у ситно, или новац у тврдо од
осам реала. Тим пр е, што те пастр мице могу бити као телећина, која је боља од крабља
меса, као и јар еће месо што је боље од јар чија. Него ма што било, нека долаз и што пр е, јер
посао и ор ужје не може се по дносити ако желудац није намир ен.“
Поставише му сто испр ед вр ата од крчме пор ади хладовине и крчмар му донесе
обр ок зло испр ана и још гор е обарена бакалара и хлеба тако цр на и глотна, као што му и
ору жје беше; али човек да се извр не од смеха гледајући га, како једе, јер како је имао на
глави и р ешетку , издигнуту , то није својим ру кама ништа могао да пр инесе у стима, него
други ко морао је да г а храни, те тако једна од оних госпођица узе на се ту службу : још
мање беше му можно дати да пије, нити би што од тог а било, да крчмар не проби једну
трску , те један крај од ње ту р и му у у ста, а на др у ги сипаше вино : а све то он је стрпељиво
подносио, само да не би кидао трачке на шлему . Таман они у том послу , а случајно стиже
17

пр ема крчми један свињски штројач и тако прилазећи духну четир и или пет пута у своју
свирајку од трске, што сасвим утвр ди Дон Кихота у мисли, да се налази у каквом славном
замку и да га часте свирком, и да је бакалар пастрмка, и хлеб колач, и дроље госпе, и
крчмар кастељан у замку, и с тиме мишљаше да му је намер а и полазак добро по шао за
ру ком. Тек га је много тиштало, што није р еђен витез, јер му се чињаше, да се по закону не
може у пу штати ни у какву пу столовину, ако не буде добио ред витешки.
18

ТРЕЋ А ГЛАВ А
У којој се прича о смешном начину, на који Дон Кихоте постаде витезом.
И тако мучен том мишљу пожур и се са својом крчмарском и мршавом вечером,

коју кад доврши, позове крчмара и затворивши се с њим у коњу шници, баци се пр ед њим
на колена говорећи му :
„Хр абр и витеже, ја донде нећу устати с овога места, докле ми твоја доброта не
одобр и дар, за који хоћу да те молим, а који ће бити теби на сл аву и на корист човечијем
р оду.“
Кад крчмар виде овога го ста код својих ногу и чу такве р ечи, збуни се, те га гледаше
не знајући шта да чини и да каже; он га мољаше да устане, али то никад не би било, да му
није био р екао, да му одобр ава дар , који иште од њега.
„Нисам се, сењоре мој, мањему надао од велике твоје велеможно сти,“ одговор и Дон
Кихоте; „дакле ћу да ти кажем, да дар , за који сам молио и који ми је твоја доброта
одобрила, у томе је, да ме у ју тру р едиш за в итеза; а ја ћу ноћас у капели овога твога з амка
стр ажар ити код оружја, па у ју тру , како р екох, испуниће се оно што толико желим, како
бих како треба пошао на све четири стране света, тражећи пу столовине користи ради о них,
који су потр ебити, к ао што је то задатак в итешк и, нарочито тумараћих витезова, као ја што
сам, чија жеља тежи за таквим делима.“
Крчмар , који је, како је р ечено, био у неколико лола и већ се домишљао да му гост
нема четврте, у твр ди се сасв им у том мишљењу , када чу такве р ечи, па да би имао чему
смејати се о ну ноћ, нау ми да пр истане у з шалу , те му р ече: како он посве пристаје на
његову жељу и како је његов предлог својствен и пр ир одан код витезова тако главитих,
као што му се чини да је о н и као што његов диван стас показу је; како се и сам у својим
млађим годинама био дао на тај часни посао, те је ишао по свету тражећи за себе
пустоловине, не мимоилазећи бркљаче од Малаге, аде ријар онске, севиљске шестаре,
чар шију у Сеговији, масл иник код Вал енсије, гранадске ћор бу џаке, санлукарско жало,
кордованскога коња, толеданске пив нице 19 и др у ге р азличне крајеве, у којима је био
вежбао своје лаг ане ноге и своје танке пр сте, творећи многу кривду , у пр опашћу ју ћи многу
у довицу , пр окваривши неколике девице и преваривши неколико сирочади, и најпосле

19
Ово су све места у Шпањолској, где се лупежи и скитнице понајвише врзу.
19

поставши познат код свију власти и су дова скоро у свој Шпањолској; па како се најзад
повукао у овај свој замак, у коме живи од свог имања и од туђега, дочекујући у њему све
тумараће витезове ма кога стања и занимања били, једино из велике љу бави пр ема њ има и
да би они с њиме делил и своје имање у нагр аду за његову благу намер у . Још му р ече, како
у овом свом замку нема никакве капеле, у којој би се могл а стража држати код ор у жја, јер
је пор у шио, да би нову сагр адио; али како он зна, да у случају потр ебе може стража да се
држи где се хоће и да он ову ноћ може бдити код ор у жја на двору замачком, а у јутру
извршиће се с божјом помоћу потр ебни обр еди, тако да ће о н постати потпу н витез, и то
такав витез, каква неће више бити у свету .
Запита га, да ли је понео новаца. Дон К ихоте о дговор и, да није по нео ни парице, јер у
повестима о ту мараћим витезовима никад није био читао, да је који од њих носио новаца.
На то му рече крчмар , да се вар а; јер ако се то не пише у повестима, то је за то, што се
њиховим писцима чинило, да није потр ебно писати о ствари тако јасној и потребној, као
што је ношење новаца и чистих кошуља, и зато не треба мисл ити, да их нису носили. И
тако је он уверен да су сви тумараћи витезови (о којима су пуне толике веродостојне
књиге) носили добро напу њене кесе за сваки слу чај, који би их могао снаћи, а исто тако да
су носили кошуље и малу кутијици пу ну мелема, к ако би л ечили ране које би добили; јер у
пољима и пу стињама, у којима се боре и буду р ањени, нема сваки пу т онога који би их
извидао, ван ако не би имал и као побр атима каквог му др ог мађиника, који би им одмах
пр итекао, носећи кроз вазду х у каквом облаку какву девицу или кепеца са каквом бочицом
такве водице, да кад би од ње окусили неколико капљица, онога часа биле би им залечене
маснице и р ане, као да им ништа није било. Али кад тога није било, може се у зети као
извесно код по мену тих витезова, да су њихови коњушари били снабдевени новцем и
другим потр ебним стварима, као што је ишчијано платно и мелеми за видање. А кад се
десило, да такви витезови нису имали коњушара (што се посве р етко дешавало), они сами
све су то носили у господским бисагама, које се тако р ећи ни виделе нису, остр аг на седлу ,
као да је то било што друго много важније; јер ако није било тога р азлога, у тумараћих
витезова није било баш у обичају да носе бисаг е. И зато му даје савет (а могао би му баш и
заповедити, као свом посинку , који ће му у скоро да буде), да се од сада не креће на пут ез
новаца и без спреме, па ће видети, како ће му то добро доћи, кад не буде на то ни мислио.
20

Дон Кихоте обећа му , да ће му савет у свему послу шати. А за тим одмах уреди како
ће да држи стражу код ору жја на велику двору, који је био од једне стране крчме, па пошто
га сво покупи, Дон Кихоте га намести на једно м валову пор ед бунара, узе свој штит, исто
тако и своје копље, па са пл еменитим држањем стаде ходати испред појила; а кад је почео
свој ход стаде и ноћ спуштати се.
Свима, који су се нашли у крчми, пр иповеди крчмар лудило свога госта, стр ажар ење
код ору жја и како очекује да га р еди за витеза. Они се дивише тако чу дну лудилу и
издалека посматраше га и в идеше, како каткад хода у мир ну држању , онда се наслони на
своје копље и у пре очи у оружје, па их дуго са њега не скида. Ноћ се спусти са свим, али је
месечина била тако јасна, да се могла надметати са сунцем, о д кога је светлост пр имала,
тако да су сви све видел и, шта је нови витез радио. У то паде на у м једно м од мазгар а, који
су били у крчми, да напо ји своју сејисану , те је ваљало са по јила у клонити ору жје Дон
Кихота који видећи га да дол ази, р ече му гр омким гласом:
„О ти који си да си, пр одрзљиви витеже! који идеш да так неш ор у жје најхр абр ијега
витеза, који је игда мач пасао, пази шта чиниш и не тичи га, ако нећеш да изгу биш живот
за казну твоје пр одр зљивости.“
М азгар се не освр таше на те р ечи (а за његово здравље боље би било да се освр тао),
него шчепа р емење и завитл а ору жје далеко оданде. Када то виде Дон Кихоте, подиже очи
к небу и у пр авивши (како се чињаше) своју мисао ка својој сењор и Дулинеи, р ече:
„Пр итеци ми, госпо моја, у овој пр вој погр ди, која наилази на ове теби покорне
гру ди; нека ме не остави твоја наклоност и по тпор а у овом пр вом одсудном часу !“
С тим и другим сличним р ечима о стави штит, шчепа копље оберучке и њим тако
жестоко у дар и по глави мазгара да га обор и на земљу у тако рђаву стању , да му више не би
требао видар , да га је још једном у р адио. Када то у чини, поку пи своје ору жје и стане опет
ходати исто тако спокојно као и пр е.
М ало за тим, не знајући шта је било (јер мазгар још лежаше у несвести), дође др у ги с
истом намер ом да напо ји мазге, па пође да уклони ору жје и да спреми појило; али Дон
Кихоте, не пр оговор ивши ни р ечи, нити иштући чију накло ност, по др у ги пу т остави штит,
по други пут шчепа копље, па не поломивши га, више него на три места р азби главу
другом мазгару , јер му зададе четир и р ане. На вику дотрчаше сви људи из крчме, међу
њима и крчмар . Кад их До н Кихоте у гледа, у зе свој штит и спу стивши р у ку на мач, р ече:
21

„О госпођо од лепоте, сило и снаго мог сл абачког срца! Сад је час да очи твоје
величине бациш на овог твога роба витеза, кога очекује ова страшна пу столовина.“
С тиме, како мишљаше, доби толико срчаности, да ни за једну пед не би у змакну о,
па да су нањ у дар или сви мазгар и у свету . Др у гови оба р ањеник а кад видеше шта је,
стадоше из далека бацати се камењем на Дон К ихота, који како је боље мог ао заклањаше
се својим штитом, а није смео да се у даљи од валова, да не би ор ужје остало само. Крчмар
викаше да га се о ставе, јер им је већ говор ио да је луд, па му као луди неће ништа бити, па
ако ће их све побити. А Дон Кихоте викаше јо ш јаче, називају ћи их му чким у билцима и
издајицама, а господара од замка да је нитков и неваспитан витез, кад допушта да се са
тумараћим витезовима на такав начин посту па.
„Само да сам ја р еђен за витеза, а ја бих теби показао твоју подлост; а што се вас
тиче, р ито и р ојто, као да вас и нема: бацајте се, пр имичите се, дођите, вређајте ме колико
можете, па ћете већ в идети своју плату за своју манито ст и пр одр зљивост!“
Ово изу сти са тол иком ватр ом и одважношћу, да својим нападачима ули гр озан
страх, те које због тога, које на крчмареве р ечи пр естадоше бацати се камењем, а он их
пу сти да однесу рањенике, па се вр ати да стр ажар и код свог ору жја са истим спокојством и
озбиљношћу .
Крчмару се не допадаше шале његовога госта, зато нау ми да ствар сврши и да му
одмах даде цр ни ред витештва, пр е но што би било др у га каква белаја; зато му пр исту пи и
извини се због неу чтивости те пр осте светине, за коју он није ништа знао, али да су и
добили добру казну за своју безобразност. Рече му , како му је већ казао, да у овом замку
нема капеле, а није баш ни по тр ебна за оно што још има да се учини; јер за р еђење за
витеза не треба друго него у дар ру ком за вр ат и у дар мачем по р амену , у колико он зна за
обр едник ређења, а то може да се изврши и на сред поља; уз то он је већ у чино што треба
за стр ажар ење код ору жја, јер ово стр ажар ење свршује се са два часа, а он је био на стражи
више од четир и.
Све то вер оваше Дон К ихоте и р ече, да је он о дмах готов да се повину је и да се ствар
сврши што брже; јер ако би га напал и и по други пут, а он би био већ р еђен за витеза, неће
оставити живе душе у замку , изу зимају ћи оне које му он буде означио и које ће оставити
из поштовања пр ема њему .
22

Опомену т и попл ашен тиме кастељан одмах нађе неку књигу , у којој записиваше
сламу и јечам што је давао мазгар има, па са једним дераном, који је носио пар че свеће, и са
обе већ помену те девице дође онамо где је стајао Дон Кихоте, коме заповеди да клекне, те
читају ћи у својој пр отоколи као да мр мљаше какву побожну мол итву , у по читања издиже
ру ку и поштено г а у дар и за вр ат, а онда његовим мачем згодно га так ну по вр ату ,
непрестано мр нђају ћи кроз зубе, као да чита неке молитве. Пошто тако у чини, заповеди
једно ј од оних дама, да му пр ипаше мач, што ова у чини са доста неу сиљености и
смерности, јер није мало му ке требало, па да наново пр сну у смех код свака нова обр еда;
али докази, које су видели од новога витеза, држаше им смех у гр аницама. Пр ипасу ју ћи му
мач, р ече добра сењора:
„Нека бог даде вашој милости да будете најср ећнији витез и да вас у боју прати добра
срећа!“
Дон Кихоте запита је, како се зове, да би у бу ду ће знао, коме треба да је обвезан за
добивену милост, пошто је вољан да јој даде део од части, коју ће доботи храброшћу своје
мишице. Она са вел иком смерношћу одговори, да се зове Толоза и да је кћи једнога крпе
р одом из Толеда, да жив и у чатрљама у Санчобијенаји и докле буде жива да ћ е му бити на
у слугу и припознаваће га као господара. Дон Кихоте јој р ече, да њему за љубав у чини ту
20
милост и да у будуће меће пр ед име Дон и да се зове Доња Толоза. Она му то обећа.
Друга му пр ивеже остру ге, а он с њом имаше од пр илике исти р азговор , као и с оном што
му је мач припасала. Запита је за име и она му р ече, да се зове М олинера и да је кћи
поштена воденичар а из Антекере. Њу Дон Кихоте такође замоли да свом имену дода Дон и
да се зове Доња Молинера, ну дећи јој такође услу ге и милости своје.
Пошто се у трку и на брзу ру ку свршише донде ник ад не виђени обреди, Дон Кихоте
не могаше да дочека час да се види на коњу и да пође тражити пустоловине. Одмах о седла
Росинанта и појаше г а, па загрливши свога до маћина, говор аше му тако чу дне ствари,
захваљу ју ћи му на милости, што г а је р едио за витеза, да не можемо дрзнути да то
саопштимо. Крчмар , који једва чекаше да га једном види ван крчме, одговор и му не мање
р ечито, ако и краћим изразима, и не тражећи да му плати трошак за јело, пожеле му срећан
пу т.

20
Дон или доња рећи ће господин или госпођа и почасти рад и меће се пред име.
23

ЧЕТВРТ А ГЛАВА
О томе, што се дог одило нашем витезу, кад је пошао из крчме.
Већ свиташе, кад Дон Кихоте пође из крчме тако задовољан, тако расположен,
тако весео, што је већ био р еђен за витеза, да се од р адости тресоше и попр у ге на коњу .
Али му падоше на у м савети његовога домаћ ина у погледу на тако потр ебне пр ипр еме,
које ваља да има у за се, посебице у погледу на новац и кошуље, зато нау ми да се врати
кући и да се свиме снабде, к ао и једним коњушарем, пр и чему р ачу наше да најми једног
сељака суседа свога, који је био сиромах и имао деце, али је таман био за службу
витешкога коњушара. У тој мисли окр ене Росинанта пр ема своме селу , а коњ као да
познаваше зав ичај стаде к асати тако весело, да се чињаше, е не стаје ногама на земљу .
Није дуго ишао, кад му се у чини, да с десна из шипр ага од гаја једнога, који је био тамо,
допире слаб глас, као да неко плаче. Чим је то чу о, а он р ече:
„Нека је хвала небу на мило сти, коју ми у казу је, кад ми тако брзо пру жа пр илику, у
којој ћу моћи оно вр шити, што сам дужан по своме занимању , те брати плод мојих благих
намер а. Овај глас без сумње долаз и од каква невољника или невољнице, којим је невоља
до моје мило ште и по моћи.“
Па нави у зду и окр ену Росинанта онамо, о дакле су му се чинили гласови да долазе. И
кад у лезе неколико корака у гај, виде кобилу пр ивезану за један раст, а за други везана
гола до пола тел а дечка од својих петнаест година који је оно јаукао, и то не без р азлога,
јер снажан један сељак у дар аше га кајишем, а сваки ударац пр атијаше опо мено м и
саветом, јер говораше:
„Језик за зубе, а очи отвор и!“
А дечак одговар аше:
„Нећу више, господару ! тако ти милоште божје, нећу више! обећавам ти се, да ћу
одсад боље пазити на стадо.“
Кад Дон Кихоте виде шта се чини, р ече гњевно:
„Груби витеже, р у жно ти доликује бити онога, који не може да се брани! Појаши
твога коња и узми твоје копље (јер заиста беше једно копље наслоњено на раст, за који је
кобила била пр ивезана), па да ти пок ажем, да је то подуласто што сада чиниш.“
24

Видећи сељак пр отив себе ову пр илику пу ну оружја, како му под но сом млата
копљем, љуто се препаде и по низним гласом одговори:
„Господине витеже, овај деран, кога овде бијем, мо ј је слуга, који ми чува стадо
оваца што га имам ову да, па је тако непажљив, да ми сваки дан нестане по која, па јер му
кажњавам непажњу или неваљалство, он вели, да чиним из цицилука, да му не бих морао
издати плату , а лаже, тако ми бога и моје душе!“
„Лаже, предамном? Неваљали сељаче!“ р ече Дон Кихоте. „Тако ми су нца, које нас
осветљава, хоћу ти скроз и скроз пр обити ово копље! Одмах га исплати без свака одговор а,
иначе, тако ми бога, који нас је саздао! хоћу те овога часа стопити и у ништити. Одмах га
дреши!“
Сељак обор и главу и без свака поговор а одр еши свога слугу , кога Дон Кихоте з апита,
колико му дугује његов газда. Одговори му овај да дугује за девет месеци по седам р еала
на месец. До н Кихоте пр ор ачу на и нађе, да то из носи шесет и три реала, па р ече сељаку, да
их оног а часа положи, ако нећ е да пог ине. Уплашени сељак одговор и, како ту стоји и тако
му учињене клетве (а није се ничим клео), да није толико; јер ваља одузети и одр ачу нати
троје кондуре што му их је дао и један реал што су му пу штали у два маха крв, кад је
боловао.
„То је све лепо и красно,“ одговор и Дон Кихоте; „али обућа и пу штање крви
пр ебијају се за у дар це, које си му на правди дао, иако је о н подер ао кожу од обуће, коју си
ти пл атио, ти си му дерао кожу са његова тела, а ако му је берберин пу штао крв у болести,
ти си му је здраву пу штао; дакле у то име ништа ти не дугује.“
„Незгода је та, го сподине витеже, што немам у за се новаца; нека Андр ес дође са
мном кући, па ћу му положити све до последњега р еала.“
„Ја да идем с њим?“ р ече дечко; „наново? Да не да бог! Не, сењоре, то ни мислити
није, јер кад бисмо остали сами, би ми кожу одерао као каквом светом Вр атоломији.“
„Неће он то чинити,“ одоговор и Дон Кихоте; „доста је да му ја заповедим, па да ме
слуша, и да ми се заку не законом витештва које је пр имио, да ће те пу стити слободна и
зацело те исплатити.“
„Ама гледајте, милостиви господине,“ р ече дечко; „јер овај мој г азда није витез, нити
је примио какав витешк и р ед, него је то богати Ху ан Алдудо из Кинтанара.“
25

„Не мар и ништа,“ одговори Дон Кихоте; „јер може бити Алдуда и витезова, у толико
више што је свак чедо својих дела.“
„То је истина,“ р ече Андрес; „али овај мој газда каквих је дела чедо, кад ми одр иче
моју плату и мој зној и моју му ку ?“
„Не одричем, брат' Андр есу ,“ пр ихвати сељак; „него учини ми повоњство и пођи са
мном, а ја ти се кунем свима витешк им р едовима што их има у свету , да ћу те исплатити,
како р екох, реал по реал, па још нове новцате.“
„Не тражим ти нове,“ р ече Дон Кихоте; „дај му реале, па сам тиме задовољан; па
гледај да у чиниш, као што си се заклео; иначе ти се кунем исто м клетвом, да ћу се вр атити
да те потр ажим и казним, па ћу те наћи, све да се боље сакријеш него гуштерица. А ако
желиш да знаш ко ти то налаже, те да видиш да си тим већма обавезан да извршиш, знај,
да сам ја храбри Дон Кихоте од М анче, уништитељ у вр еда и неправде. Па збогом остај, и
нека не заборављаш оно што си обећао и чиме си се заклео, иначе ће те по стиг ну ти
изр ечена казна.“
И р екавши то, ободе свога коња и до мало у даљи се од њих.
Сељак га пр атијаше очима и када виде, да је изишао из шуме и да се в ише не може
догледати, окр ену се своме слузи Андресу и рече му :
„Одидер амо, синко, да ти пл атим што ти дугујем, као што ми је з аповедио онај
уништитељ у вр еда.“
„Ваистину ,“ р ече Андрес, „тако је, и ако ти заиста не у чиниш по заповести о нога
доброга витеза, који нека поживе тисућу лета, јер је заиста храбар и добар суђаја, тако ми
Рока, не будеш ли ме исплатио, хоће се вр атити и у чиниће, како је рекао.“
„Исто тако и ја ти се кунем,“ р ече сељак: „па како ти желим добра, хоћу да повисим
дуг, како бих повећао плаћање.“
Па га у хвати за р у ку и наново га пр ивеза за раст, те га издевета на мртво име.
„Сад вичи, сењор Андресу, уништитеља у вр еда,“ говор аше сељак; „видећ еш, да ово
неће у ништити, премда ми се чини, да с ов им није све свршено, јер бих имао вољу да те
жива одер ем, као што си се бојао.“
Али најпосле одр еши га и даде му слободу да тражи свог судију , нека изврши
изр ечену пр есу ду .
26

Андр ес оде пр илично зловољан и кунећи се, да ће потажити храброга Дон Кихота од
М анче и свему од почетка до краја пр ичат шта је било, па ће му већ све то горко платити;
али у за све то он оде плачу ћи, а газда му оста смејући се.
И на тај начин у ништи у вреду храбри Дон Кихоте, који у схић ен збитијем, јер му се
чињаше, да је своје витештво почео што срећније и у звишеније, посве задовољан сам
собом јахаше пр ема своме селу и са пола гласа говораше:
„Заиста се можеш назвати најсрећнија од свију на свету , о надлепо тицама лепото
Ду лсинео од Тобоза! јер ти је судбина дала да имаш подло жена и предана свој твојој вољи
и ћуди тако храбра и тако сл авна витеза, као што јесте и као што ће бити Дон К ихоте од
М анче, који као што зна цели свет, јуче пр ими витешк и р ед, а данас је у ништио највећу
у вр еду и непр авду , какву је игда из мисл ила лу дост а сверепост извршила. Данас сам
истргну о каиш из руке оном немилосрдном непр ијатељу , који је онако без р азлога у дар ао
оног нежнога дечака.“
У то стиже на место, где се пу т р азилазио на четир и стране и одмах му падоше на у м
р аскр снице, на којима су се тумараћи витезови давали у мисли, којим пу тем да у дар е, па да
би им подржавао, застаде на који час, а пошто се беше добро пр омислио, пу сти узде
Росинанту , оставивши коњу на вољу да бира, а овај држаше се своје пр ва намер е, то јест да
иде својој коњу шници. Идући тако једно две миље, у гледа Дон К ихоте велику гомилу
људи, после се видело, да су то бил и неки толедански трговци, који су ишл и у Мур сију да
купују свилу . Беше их шест и ишл и су под својим штитовима од су нца, с њима беху још
четир и слуге на коњима и три мазгар а пешака. Тек што их Дон Кихоте о пази, а њему се
у чини да ће то бити нека нова пу столовина, па да би у колико је можно било подражавао
начину , који је читао у књигама, у чини му се да ваља да се у гледа на један и да по њему
посту пи. И тако са пл еменитим држањем и срчаношћу добро се намести у стр менима,
стисне копље, метне штит пр ед пр си и наместивши се на ср ед друма, очекиваше да дођу
они тумараћи витезови (јер их већ беше држао да су то), а кад се они пр иближише толико
да су га могли видети и чути, Дон Кихоте диже глас и сасвим пр одрзљиво р ече:
„Цели свет нека стане, ако цели свет неће исповедити, да у целом свету нема лепше
госпођице од цар ице манчанске, несрављене Ду лсинеје о д Тобоза.“
Тр говци застадоше, чу вши ове р ечи и у гледавши чу дно створење које им говораше,
па по изгледу и по р ечима познадо ше да је лу д, али хтедоше и боље знати, у чему се
27

састоји та исповест, коју од њих иск аше, те један међу њима, човек малко шаљивчина и
велик домишљан, р ече му:
„Господине витеже, ми не познајемо ту добру сењору коју помињеш; покажи нам је,
па ако буде тако лепа, као што кажеш, драге воље и без поговор а каква признаћемо истину ,
коју од нас тражиш.“
„Кад бих вам је показао,“ одговор и Дон Кихоте, „шта бисте бил и велико у чинили,
кад бисте исповедили тако јасну истину ? Важност је у томе да не видевши је, вер у јете,
исповедате, потврђу јете, тиме се кунете и браните; иначе са мном имаш посла, једна грдна
и о хола траго! Па сад ходите један по један, како иште витешки р ед или сви џу мле, као
што је обичај и р ужан начин у људи ваше вр сте, ја вас чекам овде и у здам се осл ањају ћи се
на разлог који је уза ме.“
„Господине витеже,“ на то ће трговац; „у име свију ових кнезова овде молим се твојој
милости, пошто не можемо у зети на душу да исповедамо нешто што никада нисмо видели
21
ни чули и по што би то могло бити на у штрб цар ицама и краљицама од Алкар ије ) и
Естремаду ре, да твоја милост благоволи пок азати нам какву слику од те сењоре, па нека би
била мају шна к ао зрно жита, јер по концу нађе се и клупче, а ми ћемо с тим бити
задовољени и обезбр ижени, па ће твоја милост бити задовољена и намир ена. Сувише,
мислим, да смо већ толико теби наклоњени, кад би нам показао њену слику са зиравим
једним оком, а из др у гог да јој цу р и ћиновар и сумпор, да бисмо твојој мило сти за љубав за
њу све оно казали што од нас иштеш.“
„Не цур и јој, поганијо једна,“ викну Дон Кихоте плану вши гњевом, „не цур и јој оно
што ти велиш, него амбер и мир изма, нити је она крива, нити гур ава, него је пр авија од
гуадарамска вр етена. Али ћете ми платити за ту велику погр ду , коју сте изу стили пр отив
толике лепоте, као што је моја сењора.“
Па, р еквши то, окоми копље и са тол ико по мамом и јартошћу залети се на онога који
је био говор ио, да би пр одр зљиви трговац зло био пр ошао, да му добра ср ећа не хтеде, те
Росинанте у по трка спотаче се и стропошта се. Росинанте паде, а господар му се добар
корак откотр ља у поље, нити могаше да се опет подигне, јер му много сметаше копље,
штит, мамузе и шлем са теретом старог оклопа. А докле се тако му чаше да у стане, а не
могаше, говор аше:

21
Алкарија рећи ће у шпањолском так ав предео, где су сама бедна мал а села и бед не сељачк е колебе.
28

„Не бежите, пу дљивци једни, ропска траго! Чекајте, јер не лежим овде својом
кр ивицом, него је томе крив мој коњ.“
Један од мазгар а, који је био у друштву , а као да није био најмило стив нија срца, када
чу беднога витеза да тако гр ди, није могао да подноси а да му не да одговор по р ебр има.
Па дође до њега и дохвати копље и по што га изломи, једним комадом по че нашег Дон
Кихота тако деветати, да га пор ед свег оклопа на мртво име излу па. Његови господар и
викаше му , да га не у дара толико и да га се остави; ал и мазгар се био р азгор опадио, па не
хте оставити се игр е, докле са свим не искал и своје срца, сувише, купљаше ко мађе од
копља и крхаше их о неср ећнога витеза, који код свег овог пљу ска од батина, које падаше
нањ, не затвараше у ста, него прећаше небу и земљи и лупежима, за које их држаше.
М азгар сустаде и трговци наставише свој пу т, имају ћи шта да пр ичају о несрећном
издеветаном; а о н кад се виде сам, опет поку ша да у стане; али кад то није могао, док је био
здрав и читав, како је могао угру ван и тако избијен? Па још држаше себе за срећна,
мислећи да је таква несрећа својствена тумараћим витезовима, а све зло пр иписивао је
кр ивици свога коња. Али није мог ао да се диг не, јер му је сво тело било испр ебијано.
29

ПЕТ А ГЛАВ А
У којој се даље казује бела ј нашег а витеза.
Кад дакле виде, да заиста не може да се макне, науми да пр итекне свом обичном
леку, то јест да мисл и на које место у својим књигама, и његова лу дост сети г а на оно о
Балдовину и мар кезу од М антове, кад га је Карлото оставио р ањена у планини: пр ича коју
знају деца, која није непозната одраслима, коју старце хвал е па и вер у ју , а која пор ед свега
22
тога није истинитија о д Му хамедових чудеса. Она му се у чини таман прикладна за стање
у којем се налажаше, дакле са изр азом велика бол а поче ву ћи се по земљи и слабим гласом
говор ити оно што веле да је р ањени витез говор ио у шуми :
Где си, голубице моја?

Не боли те зар мој јад?
Ил зањ јоште чула ниси?
Ил си невер на ми сад?
И на тај начин говор аше даље р оманцу до ових стихова, који гл асе:
Светли Бане од Мантове,

Стриче мој и р оде мо ј!
Случајно се деси, када дође до тога стиха, да ће онуда пр оћи један р атар из његова
села и његов сусед, који је носио у млин вр ећу жита. Онај кад виде човека, где ту лежи,
пр иђе му и запита га, ко је и која му је му ка, кад тако жалосно јау че. Зацело је Дон К ихоте
мислио, да је то маркез од М антове, његов стриц, па му не одговор и иначе, него казиваше
даље своју р оманцу , у којој се казу је његова несрећа и ашиковање цар евог сина са његовом
женом, све онако како се пева у р оманци. Сељак се удивио слу шају ћи ове лудорије, па му
скине р ешетку , која је већ била излу пана од батина, и у бриса му лице, које му ме било
пу но пр ашине, а чим г а је био у бр исао, познаде г а и рече:

22
У тој романци прича се, како је Карло то, син В еликога Карла, одмамио Балдовина у ,,Шу му без среће“ са
намером да га убије и д а се о нда ожени њ еговом удовицом. Он му з аиста з адад е две смртне р ане и остави га
на месту. Случајно беше на оној страни маркез од Мантов е, његов стриц, који чује јаук рањеников и позна га.
Он пошље посл аник е у Париз до цара, да иште правду, и Велики Карло погуби свога сина.
30

,,Сењоре Кихада (и тако ће бити да се звао, докле је био пр и чистој свести и није се
начинио од мир на пл емића тумараћи витез), а ко ти је господство тако у р едио?“
Али он говор аше даље своју р оманцу , ма га овај колико питао.
Када сељак виде то, а он му како је боље знао скине оклоп са пр ију и плећи, да
види, да није р ањен; ал и не в иде крв нити какву озледу . Гледаше да га подигне са земље и
са не мало тр у да подиже га на своје магар е, јер му се чињаше да ће бити мир није за јахање.
Поку пи оружје, па и иверје са копља, и све веже на Росинанта, онда му у зме у зду и у лар од
свога магарца, па се у пу ти свом селу, веома замишљен слу шајући лудорије што их је
говор ио Дон Кихоте. А није био мање замишљен ни Дон К ихоте, који онако изгр у ван и
испребијан једва се држаше на маг арцу, па би овда онда пустио по који уздах према небу ,
тако да сељаку наново даде повода да га пита, да му каже, шта га боли. Али као да га сам
ђаво сећаше на пр иповести, које су бил е према његово м збитију , јер сада з абор ави на
23
Балдовина и цети се Арапина Абиндар ајеса, кад га је алкаид од Антекер е, Родриго
Нарваес, заробио и као роба одвео у свој замак. Тако да кад га сељак поново запита, како
му је и шта га боли, он му одговор и оним истим р ечима и начином, којим је заробљени
Абенсераџ одговор ио Родр игу Нарваесу , исто онако, како је то читао у Дијани Хор ха
М онтемајора, у којој је то описано, па то у потр еби тако згодно, да сељак отпр ављаше до
вр ага сву ту р пу лудорија. А тиме познаде да му је сусед полу део, те се жу р ијаше да доспе
у село и да се курталише досаде, коју му пр ичињаваше Дон Кихоте својим дугим
словословљењем. Најпо сле му овај р ече:
,,Нека ти господство знаде, сењоре Дон Родр иго Нарваесе, да та лепа Харифа, коју
сам споменуо, данас је дивна Ду лсинеја од Тобоза, за коју сам чинио, чиним и чинићу
најславнија витешка дел а, која је гледао, гледа и која ће гл едати свет.“
На то одговор и сељак:
,,Ама погледај ме, сењоре, гр ешан у бога! нисам ја Дон Родр иго Нарваес, нити
мар кез од Мантове, него сам Педр о Алонсо, твој сусед, нити је твоје господство Балдовин,
нити Абиндарајес, него си ти часни племић и сењор Кихада.“

23
Порколаб, диздар.
31

,,Ја знам ко сам,“ н то ће Дон Кихоте, ,,и знам, да могу да будем не само о но што
24
сам каз ао, него и свих дванаест банова од Франције и сувише свих девет од Славе, јер све
оно, што су они скупа и сваки за себе починили, надмашавају моја дела.“
У овом и дру гом сличном разговору стигоше до села у вече, али сељак причека, да
се још боље смркне, како не би видел и испр ебијанога пл емића на тако лошу пар ипу . Кад
дакле дође час, који му се чинио у десан, у ђе у село и у кућу Дон Кохота, коју нађе сву
у знемир ену, а у њој је био пар ох и берберин из села, који су били велики пр ијатељи Дон
Кихота, а његова газдарица на глас говор апе им:
25
,,Шта вели ваша милост, господине лисенсијадо Перо Пересе (јер тако се зваше
пар ох), на ту несрећу мога господар а? Ево шест дана, како нема ни њега, ни коња, ни
штита, ни копља, ни оклопа. Куку мени неср ећници! ево ја кажем, и то је тако истина, као
што се р ађамо да умр емо, да су му памет по мер иле оне пр оклете књиге о витезовима, што
их има и обично их чита; јер сада се сећам, да сам чула толико пу та, како говор и у себи, да
ће да се начини тумараћи витез и да ћ е поћи по беломе свету да тражи пустоловине. Да су
пр епору чене Сотони и Варави такве књижу р ине, које су најпосле у пр опастиле
најоштр оу мнију главу што је било у свој М анчи!“
Синовица рече исто, па и више:
,,Треба да знате, сењор мајсторе Никола (јер се берберин тако зваше), да се много
пу та десило господину моме стр ицу , како је читао те бездушне књиг е од несреће по два
дана и две ноћ и, а онда би књигу оберу чке завитлао и дочепао мач и у дар ао по зидовима,
па кад би се сасвим у морио, казао би, да је убио четир и дива као четир и куле, а зној, што
би му цур ио од у мор а, казао је да је крв од рана што их је добио у боју , па би онда одмах
попио велику ру менчу хладне воде и био би здрав и мир ан, говор ећи, да је та вода неко
26
драгоцено пиће, које му је донео му др и Ескифе, велик мађиник и његов пр ијатељ. Али ја
сам крива за све, јер нисам вашим господствима јавила за лудовање господина мога
стрица, па да га излечите, пр е него што је у чинио, а и да спал ите све те проклете књиге – а
има их много – јер зацело заслу жу ју да буду спаљене, као да су јер етичке.“

24
Девет од славе (los Nueve de la Fama ) три су Јеврејина: Ису с Навин, Давид и Јуд а Макавеј; три су
незнабошца: Ектор, Александар и Ћесар; три су хришћанина: Артур, Велики Карло и Годофред од Буљона.
25
Који је свршио високе науке.
26
Срдита синовица искр енула је ово име. Т о је Алкифе, мудри писац Амадиса од Греције.
32

,,И ја тако велим,“ пр ихвати парох, ,,и ваистину , хеће пр оћи сутрашњи дан, а да им
свечано не судимо, па нека буду осу ђене на огањ, како не би дале пр илике да их ко чита и
да оно чини, што ће мој добри пријатељ бити чинио.“
Све то слушаше сељак и Дон Кихоте, и то по све разјасни сеаку болест његовога
суседа, зато и поче викати:
,,Отвар ајте, господо милостива, сењору Балдовину и господину мар кезу од
М антове, који долази тешко р ањен, као и господину Ар апину Абиндарајесу , кога води
заробљена храбри Родр иго Нарваес, антекерски алкајиде.“
На ове р ечи истр чаше сви, па кад једни познаше свога пр ијатеља, друге свога
господара и стрица, који још никако не беше одјахао са магар ца, јер не могаше, по хиташе
да га гр ле. А он р ече:
,,Оставите се тога, јер долазим тешко рањен због кр ивице мог а коња; о днесите ме у
моју постељу , па ако је можно, позовите му дру Урганду , да ми пр егледа и вида ране.“
,,Ето у зао час!“ на то ће газдар ица; ,, пр аво је мени казало моје срце, где жу љи мога
господара. Само нека ваша мило ст у добри час иде у собу , а ми ћемо веас већ знати овде
извидати и без те Урганде. И по др у ги пу т, велим, и по сто пу та нека су пр оклете те књиге
од витезова, које су вашу милост дотл е довеле!“
Одмах га однесоше у постељу и потр ажише му р ане, али ни једну не нађоше, а он
им рече, да је све у томе што се у грувао, јер је зло пао са Росинантом, његовим коњем, кад
се борио са десет дивова највећ их и најбешњих што их може бити у свету .
,,А! а!“ р ече пар ох; ,,дакле су ту дивови имали посла? В ере ми, пр е но што прође
дан, сутра ћу их спал ити!“
Стављаше Дон К ихоту тисуће питања, али он ни на једно не одговар аше др у го што
него да му даду јести и да га пу сте да спава, јер му то највише треба. Тако учинише, а
пар ох се потанко извести од сељака, на који је начин био нашао Дон Кихота. Овај исприча
све заједно са лу дор ијама, како је говор ио, кад га је нашао и кући носио, а то само у твр ди
пароха у намер и, коју је сутра дан извр шио, кад је позвао свога пр ијатеља бер берина
мајстор Николаса, с којим оде кући Дон Кихота.
33

ШЕСТ А ГЛАВА
О лепом и великом суду, који учинише паро х и берберин у књижници нашег велеумног
племића.
А овај још непр естано славише. Пар ох заиска од синовице кључеве од собе, у којој
су биле књиге, ти виновници зла, и она му их даде драге воље. Уђоше у собу сви и са њима
газдар ица и нађоше пр еко сто комада вел иких књига, врло лепо у коричених и много
малих. А кад их газдарица у гледа, жу рно изађе из собе и одмах се вр ати са кр опионицом
свете водице и једним кр опило м, говорећи:
,,Узмите, милостиви господине пар оху, покр опите ову собу, да не би ту био какав
од оних многих мађ иника што су у овим књигама, па да нас очар а за казну , што хоћемо да
им спискамо за душу .“
Насмеја се пар ох простоти газдар ичиној, па р ече бербер ину, да му додаје о не књиге
једну по једну , да в иди, о чему пишу , јер би се могла наћи која, да не заслужује огњену
казну .
,,А не,“ р ече синовица, ,,не треба опр остити ни једно ј, јер су све биле штеточиње;
боље ће бити да их побацамо кроз прозор на двор и од њих да начинимо гомилу и да их
потпал имо, ил и ако то не, да их однесемо у стражњу авлију, па тамо да се начини гло мача,
бар неће дим досађивати.“
Исто р ече и газдарица, толико су њих две биле кивне на невине књиге; али пар ох не
пр истаде на то, докле барем не пр очита наслове.
Прво што му пр едаде мајстор Николас, беху четири књиге Амадиса од Гали је, а
пар ох р ече:
,,Ово је као неко знамење, јер како сам чу о, ово је пр ва књига од витезова што је
печатана у Шпањолској и све касније од ње имају искон и повр зму, зато ми се чини, да без
изговор а каква треба да је осу димо на ог ањ, као основатеља тако погане секте.“
,,Немојте господине,“ примени берберин; ,,јер и ја сам опет чу о, да је то најбоља
књига тога р ода што је написана, па за то као јединој те вр сте ваља да јо ј се о пр ости.“
,,То је истина,“ р ече парох, ,,и пор ади тог а разлога пр ашта јо ј се живот за сад. Да
видимо ту другу што је уз њу .“
,,Ово је,“ рече берберин, ,,Витешка дела Еспландијана, законитога сина Амадиса
од Галије.“
34

,,Пошто је истина,“ р ече пар ох, ,,да очине врлине не треба да важе за сина, а ти,
сењора газдар ице, отвориде овај пр озор , па је баци на двор и тиме у дар и основ веселој
гломачи коју ћемо да начинимо.“
Газдар ица у чини тако са пу но задовољства и вр ли Еспландијан одлете на двор, са
пу но стрпељивости очекујући огањ, који му претијаше.
,,Даље,“ р ече пар ох.
,,Ово што долази,“ р ече бер берин, ,,Амадис је од Греције па бих рекао, да ће све на
овој страни бити од исте повр зме Амадисове.“
,,А они нека иду сви на двор,“ р ече пар ох; ,,јер само да бих спалио краљицу
Пинтикинијестр у и пастир а Даринела, његове склоге са наказним и извијеним
му др олијама његовога писца, бих с њима спалио и оца који ме је р одио, кад би ми дошао
под видом тумараћа витеза.“
,,Тако велим и ја,“ р ече берберин.
,,Богме и ја“ додаде синовица.
,,Кад је тако,“ р ече газдарица, ,, дајте их амо, па с њима на двор .“
Пр едадоше их јо ј, а било их је много, а у на у штеде себи степенице и завитла их
доле кроз прозор.
,,Каква је то купусара?“ запита пар ох.
,,То је,“ одговор и берберин, ,,Дон Оливанте од Лауре.“
,,Писац те књиге,“ р ече пар ох, ,,исти је који је сачинио Цветник, и заиста ја не могу
да пресудим, која је од тих двеју истинитија, или да се боље изр азим, мање л ажљива:
толико могу да кажем, да ћ е ова ићи на двор због глупости и у обр ажености.“
,,Ова за њом Флорисмарте је од Хирканије,“ рече берберин.
,,Ту је и сењор Флорисмарте?“ одазва се парох; ,,боље нека и он иде што пр е на
27
двор крај свега његовог необичног рођења и измишљених пустоловина, јер друго не
засужује његов тврди и сухопарни стил. На двор с њим и с овим др у гим, сењора
газдар ице!“
,,Драге воље, господине,“ одговор и она, и са пу но р адости изврши што јој беше
заповеђено.

27
Његова мати Марсел ина, жена кнеза од Мизије Флорасана, родила г а је у шуми и повер ила га д ивљакињи
Балсахини, која га је по очину и материну спојену имену назвал а Флорисмарте, одакле је после начињено
Феликсмарте.
35

,,Ово је Витез Платир,“ р ече берберин.

,,То је стара књига,“ р ече парох, ,,али у њој нема ништа што би заслу живало
опр оштај. Нека он без даља поговор а пр ати оне о стале.“
И тако би учињено.
Отвор ише другу књигу и видеше да јој је наслов Витез од Крста.
,,Пор ади тако света имена, као што га има ова књига, могла би јој се глупост
опр остити; али право веле људи: иза крста вири ђаво. На ватру с њим!“
Берберин узе другу књигу и р ече:
,,Ово је Ог ледало Витешко.“
,,Позната ми је већ његова милост,“ рече парох; ,,ту ти шета сењор Реиналдос де
М онталбан, са свим својим пријатељима и др у жинама, сви већи крадљивци од Кака, па
дванаест банова са истинитим повесто писцем Тур пином: ја у пр аво бих ове осу дио само на
вечито пр огнанствоиз земље, барем зато што их је од чести изу мео славни М атео Бојардо,
28
од кога је своје ткиво ткао кршћански писац Лудовико Ар иосто; а овога ако овде нађем,
па да говори др у гим језиком, а не својим, нећу имати никаква о бзир а пр ема њему ; ал и ако
збори својим језико м, хоћу му начинити места на мо јој глави.“
,,М а ја га имам талијански,“ р ече берберин, ,,Али га не р азу мем.“
,,Богме и не би боље било, да га разу мете,“ одговор и пар ох, ,,теби смо овде
опр остили сењору капетану , који га је пр евео на шпањолски и пок астеланио, јер му је
29
много у зео од његове пр ир одне вредности; а то чисто чине и сви о ни, који књиге у
стиховима хоће да пр еводе на др у ги језик, јер крај све брижљивости, коју залажу, и
вештине, коју показу ју , никада нећ е о ну висину постигну ти, коју они имају на свом пр вом
језику . Ја дакле велим, да ова књига и све оне, које би се нашле да говор е о тим
фр анцу ским пословима, буду остављене у какав сух почу о, докле се са више пр омишљања
не види, шта да се у чини с њима, ал и изу зимају ћи некаквога Бернарда од Карпија,који
нека се торња одавде, и она друга названа Ронсесваљес, јер ове ако ми падну шака, хоће
доспети у газдар ичине р уке, а из љених у ватру без икаква милосрђа.“
Све то потвр ди берберин и то му беше пр аво и сасвим му дро, јер је држао пар оха за
тако добра кр шћанина и тол ика љубитеља истине, да не би др у го шта р екао ни за са свет.

28
Као штоје познато, Бојардо је спевао Заљубљеног Орланда, а Ариосто Манитог Орланда.
29
Т о је био капетан Херо нимо Хименес од Уреје.
36

Па отвори другу књигу и виде да је то Палмерин од Оливе, а до ње беше др у га са насловом

Палмерин од Анг лије, што кад пар ох виде р ече:
,,Ова маслина (олива) нека се одмах исцепа и спали, тако да од ње не остане ни
пепел а; а ова по ма (пал ма) од Англије нек а се сахрани и чу ва, као јединствена ствар, и
нека се за њу начини још један онакав ковчежић, какав је Александар нашао у Даријеву
плену и одр едио га да у њему др жи списе песника Омир а. Ова књига, господар куме, има
важности са двојака р азлога: прво је сама по себи особито добра, а др у го, јер се говор и, да
је сачинио дар овит један краљ од Порту галије. Сва збитија у замку М ирагуарди не могу
бити боља и веома су уметнички изведена, р азговор у чтив и разговетан и држи се са
много м вештино м и р азбор ом пр имерености пр ема оно ме који говори. Ја дакле велим,
господар мајсторе Николас, ако и ви на то пр истанете, да ова и Амадис од Галије буду
поштеђене од ватре, а све о стал е, не претресајући их и не прашећи их, нека гину .“
,,А не, господине куме,“ одговор и берберин, ,,јер овде има славнога Дон
Белијаниса.“
,,Што се тиче тога,“ нато ће пар ох, ,,др у гој, трећој и четвртој чести требало би
нешто р у веда да се очисте о д чрезмерне своје јар ости, па би требало да избаце све оно о
замку од Славе, као и друге вр ло важне непр иличности; з ато нека им се даде прекоморски
30
р ок, па пр ема томе како се буд попр авиле, посту пиће се с њима по пр авди или по
милости, а међу тим задржите их, куме, у својој ку ћи, али никоме их немо јте дати на
читање.“
,,М ени је право,“ одговори берберин.
Па не хотећи више да се мор и читају ћи књиге од витезова, р ече газдар ици, да
покупи све вел ике књиге и да их баци на двор. Није то био р екао ни лу дој, ни глу хој, него
жени, која је волија била да их спал и, него ли да јој даду комад пл атна ма како велико и
танко било, па дохвати их једно осам у једанпу т и завитл аих кроз пр озор. Како је у један
мах много узела, паде јо ј једна код бербер инових ногу , који је по диже желећи да зна, каква
је, те виде да се зове: Повест о славном витезу Тиранту Белом.
,,Слава богу !“ викну парох; ,,дакле је ту Тиранте Бели! Дајте ми га амо, куме, јер
мислим, да сам у њему нашао благо од у живања и ру дник од забаве. Ту је Дон
Ћиријелејсон од Монтаблана, храбар витез, и његов брат Томас од М онтаблана и витез

30
Судски рок за људе у прекоморским насеобинама био је у Шпањол ској најмање шест месеци.
37

Фонсека, уз бојак срчанога Детријанта с Аланом, па досетљива девица Пласердемивида у з

љу бави и ликавштине удовице Репозаде, па госпо жда царица, која се заљубила у свога
коњушара Иполита. Пр аво да вам кажем, господар куме, по своме стилу то је најбоља
књига у свету ; ту ти витезови једу и спавају и у миру на својим постељама и пр е смрти
пр аве тестаменте, у з друге ствари, којих у свим књигама тога р ода нема. И опет вам кажем,
крај свега тог а, онај који је написао, з аслу жио би да га осу де да весла на гал ијама докле је
жив, ако се није толико трудио око толик их будалаштина. Понесите је кући и читајте је,па
ћете видети, да ли је истина што сам вам казао.“
,,Биће по вашој р ечи,“ одговор и берберин; ,,али шта ћ емо са овим малим књигама
овде?“
,,Ове,“ одговор и пар ох, ,,неће бити о витезовима, него ћ е бити стихови.“
Па отвори једну и виде, да је Дијана Хор ха М онтемајора, те мисл ећи да су све
остале истога р ода, р ече:
,,Ове не заслу жу ју да се спале, као оне, јер нити чине, нити ће чинити, ону шкоду ,
коју су у чиниле о не о витезовима, него су то књиге од забаве без штете по кога.“
,,Ајао, господине!“ викну синовица; ,,боље да кажете да их све спал ите као и оне;
јер неће много проћи, пошто ми се господин стр иц буде излечио од витешке болести, а он
ће читајући ове овде добити вољу да буде пастир, па ће певајући и свир ајући ићи по
гајевима и ливадама, ил и што је још горе, да ћ е хтети да буде песник, а то је, како веле,
болест, којој нема лек а, и заразна је.“
,,Право вели ова девојка,“ р ече пар ох, ,,и добро ће бити да се нашем пр ијатељу
у клони за у будуће ова прилика за поср тање. Па кад смо почели са Дијаном
М онтемајоровом, ја мислим, да се о на не спаљује, али би јо ј требало оду зети све оно, где је
р еч о му дрој Фелисији и о волшебно ј водици, као и све већ е стихове, па нека јо ј се у добри
час остави пр оза и част да је пр ва међу таквим књигама.“
,,Ова за њом,“ р ече берберин, ,,Дијана је названа др уга, од Салмантина; а ова друга,
опет с истим имено м,од писца Хил Пола.“
,,Нека та од Салмантина,“ одазва се пар ох, ,,пр ати и у множи број оних што су
осу ђене на двор ; а ова од Хил Пола нека се чува, као да је о д самог Аполона; ал и ајдемо
даље, сењор куме, па да се пожур имо, јер хоће да буде касно.“
38

,,Ова књига,“ р ече берберин, отворивши другу , ,,Дванаест су књиг а од Аморове

среће, које је сачинио сардински песник Анто нио Лофразо.“
,,Тако ми ређења које сам пр имио!“ викну парох, ,,откако је Аполон Аполон и музе
му зе и песници песници, тако миле и тако маните књиге као ова није било написано, и у
свом р оду то је најбоља и јединствена што их је у гледало света, и ко је није читао, може
казати, да још није читао ништа ваљано. Дајте ми је амо, куме, јер више ценим што сам њу
добио, него л и да су ми дали мантију од флорентинске чо хе.“
Он је остави на страну пуно весео, а берберин настави, р екавши:
,,Ове што долазе јесу : Пастир од Иберије, Енарске нимфе и Залудна љубоморност.“
,,Ту нема др у го да се чини,“ р ече парох, ,,него нека се пр едаду световним р у кама
газдар ичиним, а немо јте да ме питате за што, јер никад нећу до краја доћи.“
,,Ова што долази Филидин је па стир.“
,,Није то пастир ,“ р ече пар ох, ,,него најоштроу мнији дворанин; нека се чу ва, као
драгоценост каква.“
,,Ова велика на р еду има наслов: Сакровиште разних песама,“ р ече берберин.
,,Кад их не би толико било,“ рече парох, ,,биле би већма уважене; требало би ту
књигу оплевити и очистити од некојих пр остачлу ка што их има међу својим великим
стварима. Задржите је, јер јој је писац мо ј пр ијатељ, и за љубав другим ју начкијим и
у звишенијим делима што их је написао.“
,,Ово је,“ настави берберин, ,,Песмарица Лопеса М алдонада.“
,,Такође је мој пријатељ и писац ове књиге,“ одазва се пар ох; ,,а његовим стиховима
из његових у ста диве се они који их слу шају; па му је тако љубак глас којим их пева, да
очарава; у неколико је растегнут у еклогама; ал и добра никад није било сувише; оставите
га међу изабр ане. Него каква је то књига до ње?“
,,Галатеја Мигела де Сервантеса,“ одговор и берберин.
,,Тај Сервантес већ ми је толико година велик пријатељ и знам га, да се боље
р азумева у недаћама, него л и у стиховима. У његовој књизи замишљај може да поднесе,
гдешто започиње, а не довршује ништа. В аља пр ичекати други део, који обећава; да ако се
поправи и потпу но заслужи помиловање, које му се сад одриче, а докле се то не види,
држите га, куме, затворена у својој кући.“
39

,,Добро,“ одговори берберин; ,,а овде су три уједанпут: Араукана Дон Алонса
Ер сиље, Аустријада Хуана Ру а, општинара кордованскога, и Монсерат Кр истобала
Вируеса, валенсијанскога песника.“
,,Све ове три књиге,“ реч епарох, ,,најбоље су што их на кастиљанском има
написаних ју начким стихом, те могу да се такме са најсл авнијима талијанскима. Нека се
чу вају , као најбогатији у кр ас шпањолскога песништва:“
Парох беше у моран да пр егледа и даље књиг е и тако р ече негледу ш, да се све
остале спале; ал и берберин већ беше једну отвор ио, која се зваше Анђеликине сузе.
,,Ја бих их био лио,“ р ече пар ох, када чу наслов, ,,кад бих био дао да се таква књига
сагори; јер јој је писац био један од славних песника у свету , не само у Шпањолској, па је
особито срећан био у пр евођењу неколико Овидијевих басана.“
40

СЕДМА ГЛАВ А
О друг ом поласку нашег а честитог витеза Дон Кихота од Манче.
Када дотле дођоше, нададе дреку Дон Кихоте:

,,Амо, амо, добри витезови, овде ваља да покажете снагу својих јуначких мишица,
јер дворани хоће да однесу славу у игри витешкој!“
Похиташе на ову вику и ур небес и зато се ненастави даљи пр етрес књига које су
остале, те тако се мисли, да су доспеле на ватр у ни виђене ни преслушане Каролеја и
Шпањолски лав, са Царевим делима, које је сачинио Дон Лујс Авила, 31 које су свакако
морале бити међу заосталима, па мо жда не би иску силе тако строгу осу ду , да их је парох
био видео.
Кад стигоше до Дон Кихота, беше овај већ у стао са по стеље и настављаше лудо
бунцање, ударајући и бодући на све стране, а био је тако трезан, као да никад није тренуо.
Ухватише га око паса и силом га опет поло жише на постељу, те пошто се беше у неколико
у мир ио, окр ену се пар оху и р ече му :
,,Ваистину , господине арцибиску пе Тур пине, то је велика срамота за нас, који се
зовемо дванаест банова, да тако ол ако пу штамо, да нам дворски витезови однесу славу у
овој алци, а овамо смо ми пу столовци однел и нагр аду у сва три р анија дана.“
,,Само ћу тите, господине куме,“ р ече пар ох; ,,даће бог, па ће се ср ећа окренути и
што се данас изгубило, то ћ е се сутра добити; а засада гледајте ви своје здравље, јер ми
сечини, да ћете бити и сувише умор ни, ако нисте баш и тешко р ањени.“
,,Рањен нисам,“ одговор и Дон Кихоте; ,,ал и не сумњам, да сам изгру ван и
изломљен, јер онај копилан Дон Ролдан зло ме је изударао стаблом о д раста, а то све из
зависти, јер зна да сам једини, који могу у храбрости да се мер им с њим; ал и тако се не
звао ја Рејналдо с М онталбан, ако, пошто се подигнем из ове постеље, не буде он мени за
све то платио, нити ће му помоћи све његове мађ ије. А засада дајте ми да једем, јер знам да
ми то сада најв ише треба, па само пу стите мени, како ћу му се осветити.“
Учинише тако: дадо ше му да једе и остадоше: о н по други пу т да спава, а они
дивећи се његовој лу дости.

31
Сачинитељ ниј е Лујс Авила, него Лујс Сапата. Т у ће бити да се или Сервантесу перо омакло, или је слаг ач
његов мало погрешио.
41

Ону ноћ спали и сагор и газдарица све књиге што су биле на двору и у свој кући, те
ће и такве бити изгор иле, које би заслуживале да се на вечита вр емена сачувају; али тако
донесе су дбина и тромост суђајина, и тако се на њима испу ни р еч, да каткад плаћају
пр аведници за гр ешнике.
Један од лекова, који пр отив болести њиховога пријатеља у потр ебише пар ох и
берберин, беше да зазидају и замажу собу од књига,како их неће наћи, кад буде у стао
(можда са узр оком престаће и последица), а да му кажу , како их је однео један мађ иник и
собу и све. Тако учинише са много м жур бом.
После два дана у стаде Дон К ихоте и пр ви му посао беше да обиђе своје књиг е, па
како не нађе собу , у којој их је оставио, иђаше тамо и амо тражећи је. Одлажаше тамо, где
иначе беху вр ата и пипаше р у кама и окр еташе и пр евр таше очима на све стране, ништа не
говор ећи; ипак после поду жа времена запита своју газдар ицу , где му је соба са књигама.
Газдар ица, коју су већ били добро нау чили, шта да одговор и, р ече му :
,,Какву собу тражи ваша милост и не з нам шта још? Нема ту више ни собе, ни
књига, јер све то однео је сам ђаво.“
,,Није то био ђаво,“ пр ихвати синовица, ,,него некакав мађиник, који једне ноћи,
откако сте ви били одавде отишли, дође у једно м облаку , па сјаха са нек е змију рине, у ђе у
собу и не знам шта је у њој р адио, тек мало за тим излете кроз таванице и остав и кућу пуну
дима. А кад ми дотрчасмо да видимо шта је р адио, нити видимо књиге, ни со бе, само
толико се сасв им добро сећамо ја и газдар ица, да кад је полазио тај пакосни старац, р екао
је на гл ас, како је због пр икр ивене мрзности пр ема госпо дар у тих књига и собе у чинио у
овој кући штету , која ће се већ касније видети. И то рече, да му је име му др и Муњатон.“
32
,,Биће да је казао Фрестон,“ р ече Дон Кихоте.
,,Ја не знам,“ одговор и газдар ица, ,,да ли се зваше Фрестон или Фритон, само знам,
да му се име свршивало на тон.“
,,Тако је,“ на то ће Дон Кихоте; ,,то је мудар мађиник, моје велики непр ијатељ, који
је киван на мене, јер помоћу своје мајстор ије и нау ке зна, да ћу ја у своје вр еме да поделим
мегдан са једним витезом, коме је он наклоњен, па зато гледа да ми прави сваку пакост

32
Биће д а је у Сервантесову рукопису б ило Фристон, како се звао мађ иник, за кога веле, да је написао
Белијаниса и да је становао у шуми од Смрти.
42

коју може; али ја му велим, да ће он мучно моћи о су јетити или избегну ти оно што је бог
нар едио.“
,,Ко би ту посумњао?“ рече синовица; ,,ал и,господине стриче, ко вас го ни у такве
кавге? Зар не би боље било да седите мир но код своје куће и да не идете по свету тражећи
пр еко хлеба погаче, не р ачу нећи да многи о ду по ву ну , па се вр ате остр ижени?“
,,О, синовице моја!“ одговор и Дон Кихоте; ,,како сл або р азумеш твар ; пр е него што
би мене остригли, би ћ елави и без длаке о стал и св и, који би дрзнули и једну моју длаку
такнути.“
Њих две не хтеше випе одговар ати, јер видеше, да га обу зима гњев.
И тако би, да он остаде у кући петнаест дана посве миран и не показу ју ћи ничим, да
хоће да по нови своје р аније бу далаштине, а за то вр еме имао је најлепших р азговор а са оба
своја кума, са пар охом и бер бер ином, око тога,што је он тврдио, да је у свету ствар
најпр ече потр ебна да има ту мараћих витезова, те како ће он наново да пр обу ди ту мараће
витештво. Парох би му каткад пр отивословио, а другдаш би му повлађивао, јер да се није
држао те лукавштине, не би могао с њим изаћ и на крај.
За то вр еме сал еташе Дон К ихоте једног сељака, свога суседа, човек а ваљана (ако се
ваљаним може назвати онај који је сиромах), али са вр ло мало мозга у тикви. Најпосле
толико га наговараше и обећаваше му, да сиромах сељак пр истаде да пође с њим и да га
служи као коњушар . Између осталих ствари р ече му Дон Кихоте, нека се одважи да
добровољно пође са њим, јер може у једанпу т да се деси таква пустоловина, да док длан о
длан добије какво осторово, па ће га наместити тако да буде губернатор . Код ових и
других сличних обећања С анчо Панса (тако се зваше сељак) напусти жену и погоди се у
свога суседа за коњушара. Одмах се даде Дон Кихоте у посао да набави новаца, па
пр одавши једно, др у го заложивши, а све у бесцење, накупи приличну сумицу . И себе
снабде округлим великим штитом, који у зме у наруч од једног свога пријатеља, па пошто
свој поломљени шлем опр ави како је боље могао, јави свом коњушару Санчу дан и час, у
који је наумио да се крене на пу т, те да се и он о пр еми с о ним што види да му је
најпотр ебније; али пр е свега р ече да му понесе бисаге. Овај му обећа да ће их понети и да
такође мисли да поведе једног магарца, а имао је особито добро магар е, јер није био
особит пешак. Што се тиче маг ар ца, ту се Дон Кихоте као малко и замисли, па се сећаше,
да ли је к акав тумараћи витез водио коњушара, који је јахао на магар цу , али му никад
43

никакав не паде на у м. Ипак докона да га тако поведе, намер авају ћи да му пр вом у добном
пр иликом пр ибави часнија пар ипа, збацивши са коња пр ва неу чтивог витеза, на кога би
наишао. Снабде се кошуљама и осталим стварима, као што га је саветовао крчмар.
Када све то би у чињено и извр шено, не опр остивши се Панса од своје деце и жене,
нити Дон Кихоте о д своје газдар ице и синовице, кренуше се из сел а једне ноћи, а да их
нико не опаз и, па целу ноћ толико јахаше, да су у зору држали да се немају бојати, да ћ е их
наћи, па све да их и траже. Санчо Панса на његовом магар цу беше као какав патр ијар х, са
његовим бисагама и мешино м и са великом жељом да себе да себе већ види као
гу бер натора од остр ова, које му је његов господар био обећао. Дох Кихоте удешаваше да
у дари истим пр авцем и пу тем, којим је био пошао пр иликом свог пр вога поласка, то јест
пољем М онтијелом, којим сада јахаше са мање незгоде него пр ошли пу т, јер како је било
ју тро, то падаше на њих су нчеви зраци косо и не досађ иваше им. У то ће рећи Санчо Панса
своме господар у :
,,Гледајте, господине скитницо витеже, да не заборавите на оно што сте ми обећали,
на острово, а ја ћу већ знати њим у пр ављати, па ма колико оно било.“
На то одговор и Дон Кихоте:
,,Ваља да знаш, брат' Санчо Панса, да је то у век био обичај у стар их тумараћих
витезова, да су своје коњушаре пр авили гу бер наторима над островима ил и кр аљевинама
што су их добијали. А ја сам одлучио, да тако леп обичај не престане мојо м кр ивицом;
напротив, ја сам вољан да у томе и даље пођем, јер су они каткад, а можда и у највише
пр илика, чекали, да им коњушари остаре, па већ кад су били сити да их служе и да подносе
цр не дане и још цр ње ноћи, они су им давали какву титулу грофовску , или барем
33
маркеску од какве долине или области, већ како је била већа или мања. Али ако о станеш
жив и ја будем жив, лако може бити, да ни шест дана неће пр оћи, а ја ћу да задобијем
какву краљевину , која ће имати и др у ге што зависе од ње, таман како бих те крунисао као
краља над којом од њих. Па немој да мисл иш да претерујем, јер таквим витезовима
дешавају се такве ствари и случајеви, а на начин тако нигда невиђен и незамишљен, да
лако не мо же бити, да ћу ти више дати но што ти обећавам.“

33
У Шпањолској у племићкој јарархији мањи је марк ес (бан) од грофа; а обратно је у Немачкој, Француској
и Енглеској.
44

,,На тај начин,“ ту ће Санчо Панса, ,,кад бих ја био краљ каквим чу дом, како ви
велите, о нда би свакако мо ја женица Ху ана Гутијересова постала краљицом и мо ја деца
краљевићима.“
,,Ко би сумњао у то?“ одговор и Дон Кихоте.
,,Сумњам ја,“ на то ће Санчо Панса; ,,јер ми се чини кад би бог нешто пу стио на
земљу кишу од краљевина, опет ни једна не би како треба пристајала за главу Маре
Гутијересове. Ваља да знате, сењоре, да за краљицу не вреди ама ни за два мараведа; 34
гр офица би и подносила, ал и и ту да бог сачува.“
,,Ослони се у томе на бога, С анчо,“ одговор и Дон Кихоте; ,,о н ће јо ј оно дати што
јој најбоље пр иличи; али ти немо ј да себе тако по нижаваш и да се задовољиш мањим од
гу бер наторства.“
,,Нећу , господине,“ одговор и Санчо, ,,већ ни за то, што имам таква добра господара,
као што сте ви, који ћ ете ми знати дати о но што је за мене и што ћу моћи понети.“

34
Мараведи је б ио у Шпањол ској златан и сребрн новац, али је временом вред ност његова пала; д анас је
маравед и парунски новац и вреди од прил ике нешто више него чаршиј ска пар а.
45

ОСМА ГЛАВА
О добром успеху, који је имао храбри Дон Кихотe у страховитом и ниг да незамишљеном
збитију са ветрењачама, уз друг е дог ађаје достојне срећне успомене.
У тај пар угледаше тридесет или четрдесет ветрењача што су у том пољу , а Дон
Кихотe чим их о пази, р ече свом коњушару :
,,Срећа нам р у ководи ствари боље но што можемо да желимо; јер погл е тамо, брат’
Санчо Панса, где се појављу ју тридесет или нешто више гр дних дивова, са којима сам
вољан да бијем бојак и да их све погу бим и сa њиховим плено м почећ емо да се богатимо;
јер то је праведан р ат и богу се пу но у гађа, кад се таква пог ана трага тамани са л ица
земље.“
,,Какви дивови?“ запита Санчо Панса.
,,Они што их видиш тамо,“ одговор и му господар ; ,,они са дугим р у кама, да их
гдекоји имају дугачке и од две миље.“
,,Ама погледајте.“ на то ће Санчо, ,,оно што се тамо види нису дивови, него
ветрењаче, и што вам се на њима чини да су ру ке, то су крила, које ветар окр еће, те онда
иде жр вањ.“
,,Види се сасвим,“ одговор и Дон Кихоте, ,,да се не разу меш у пустоловинама: оно
су дивови, а ако се бојиш, а ти се склони на стр ану и моли се богу, докле ја будем отишао
да се с њ има у пу стим у љут и неједнак бојак.“
Па рекавши то, ободе свога коња Росинанта, не слушајући вику свога коњушара
Санча који га опомињаше, да су оно без сваке сумње ветр ењаче, а не дивови, на које хоће
да удар и. Али он беше себи тако у вр тео у главу да су то дивови, да нити чујаше вику свога
коњушара Санча, нити виђаше, ако се већ и био пр илично њима пр иближио, него још
викаше:
,,Не бежите, подл и и пу дљиви гадови, јер на вас у дара само један витез!“
У тај пар подиже се малко ветар и велика крила почеше кретати се, што кад опази
Дон Кихоте, викну:
,,Та да мичете и в ише р у кама, неголи див Бријарео, хоћете ми опет за то платити.“
И р екавши то, пр епору чи се од свега ср ца својој госпи Ду лсинеји, молећ и јој се, да
му у такву страшну часу буде у помоћи, добро се заклони својим штитом, копље окоми,
појур и на Росинанту у највећем трку , навали на пр ву ветрењачу пред собом и кад је у дар и
46

по крилу , ветар ово окрену са толиком силом, да се копље изломи на комађе, коњ и
коњаник бише обор ени и в итез се подобро откотр ља по земљи. Прихита му Санчо Панса у
помоћ што је брже могао на свом магар цу , а када дође до њега, нађе да не може да се
макне, тако се био у гру вао са Росинанто м.
,,Аман за бога!“ рече Санчо; ,,та зар вам нисам казао да добро пазите шта р адите,
јер су то ветрењаче и то само онај није видео, који их и сам има у глави!“
,,Лакше, брат' Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; ,,јер р атне ствари изложене су у
вечитој пр омени већ ма него друге које, тим већма, што мислим, а тако и јесте, да је онај
охоли Фр есто н који ми је у кр ао собу и књиге, ове дивове преокренуо у ветрењаче, како би
ме лишио сл аве да сам га победио : толико је киван на мене; али најпосле слабо ћ е му
његове пр оклете мајсторије по моћи пр отив мога доброга мача.“
,,Нека би дао јаки бог!“ одговори Санчо Панса.
Па помогавши му да се подигне, попе га на Росинанта, који готово да је био ор ону о,
и говор ећи о ово м збитију , у пу тише се пр ема клисури Лапису , јер ту , р ече Дон Кихоте, не
може бити да пр ође без многих и р азличитих пу столовина, пошто тим местом пр олази
многи свет; само је био вр ло дертан, што није имао копље, па по мену вши то своме
коњушару , р ече му :
,,Сећам се, да сам читао, како је један шпањолски витез по имену Дијего Пер ес
Варгас сломио у неком боју мач, па је од раста одломио тешку грану или стабло и с овим
тај дан таква чу деса починио и толике Арапе умецкао, да су га пр озвали Мачука (мецкало),
35
те тако о н, као и његово колено, пр озваше се од тог а дана и даљ е Вар гас и М ачука. То ти
за то кажем, јер од пр вог раста на који наиђем мислим да одломим какву гр ану толику и
такву , као и она, јер сам вољан да са њом извршим таква дела, да ћеш се ти држати за вр ло
срећна, што си се у достојио да их гледаш и да будеш сведок таквих ствари, које ће се једва
моћи вер овати.“
,,У божијој смо р уци,“ рече Санчо: ,,све то вер у јем, како ми кажете; али испр авите
се мало, јер као да сте се наерили, а то ће бити, што сте се у гру вали кад сте пали“.

35
Ово се догод ило за св етога Ф ердинанд а, кад су Шпањол ци о својили Хер ес. Имају некол ике романце о
томе.
47

,,Тако је заиста,“ одговори Дон Кихоте: ,,а ако не јаучем од болова, то је за то, што
тумараћим витезовима није слободно жалити се ни на какву р ану, ако ће на њу куљати и
цр ева.“
,,Ако је тако, онда немам шта да к ажем,“ на то ћ е Санчо; ,,али бога ми, право би ми
било, кад бисте се тужили, кад вас што боли. Ја богме толико знам, да јау чем код
најмањега бол а, већ ако се не р азу ме и за коњушаре скитница витезова, да се не смеју
жалити.“
Дон Кихоте не могаше да се не насмеје простоти свога коњушара, па му р ече да
може до милог бога јау кати к ако и кад хоће, била му воља на то, ил и без воље, јер до тога
дана није ништа пр отивно томе читао у витешким правилима.
Санчо му сада примети, да је време да се р у ча. Господар му одговор и, да он засад
не осећа потр ебу , а он нека једе, ако има вољу. С овим допуштењем намести се Санчо како
је боље могао на свом магар цу , па вадећи из бисага што је у њих био метну о, једући јахаше
добар комад пу та за својим господарем, а овда о нда натег ао би мешину са таквим
уживањем да би му могао завидети и најсавршенији го стионичар у М алаги. И тако на тај
начин убрзавајући гутљаје, не падаше му на у м никакво обећање, које му је његов
господар био дао, нити је сматрао за какву муку , него за велику забаву да иде да тражи
пустоловине, ма како опасне оне биле.
Најпосле ону ноћ пр оведоше под неким дрвима и од једног од њих одломи Дон
Кихоте једну суху грану, која би му могла поднети за копљиште, и на њој намести гвожђе
од копља, које се изломило.
Целу ту ноћ није тренуо Дон Кихоте мислећи на своју сењору Дулсинеју, да би се
пр илагодио ономе што је био читао у својим књигама, како су витезови не спавајући
пр оводили по толике ноћи у шу мама и пу стињама и р азговар ајући се сећањем на своје
сењоре. Није је тако пр овео и Санчо Панса, који к ако је био напу нио стомак, и то не водом
од водопије, једним ципом целу је преспава, и да га није господар му викао, не би га
пр обу дили ни сунчеви зраци, који су му били у прли у лице, нити песма оних многих
птица, које су што веселије поздр ављале долазак новога дана. Кад се пробу ди, помилова
мешину и нађе је доста спласнуту спрам синоћ, те му се стужи у срцу , јер му се чињаше, да
нису у дар или пу тем, не коме би се ова мана тако брзо излечила. Дон Кихоте не хте да
доручкује, јер како р екосмо, он се хр анио сочним у спо менама.
48

Они наставише свој започети пу т пр ема клису р и Лапису и после трећега часа по
сванућу у гледаше је. Кад је опази Дон Кихоте, р ече:
,,Ту ћемо, брат' Санчо Панса, моћи до лаката турити руке у оно што се зову
пустоловине; али те опо мињем, све да ме в идиш у највећој опасности у свету , да ниси узео
твој мач да ме браниш, већ ако не би видео да су они, који ме вређају , лупежи и пр остаци,
јер у том случају можеш ми са свим помаг ати; ал и ако би бил и витезови, ни на који начин
није ти допуштено и дозвољено да ми по мажеш, докле год не будеш р еђен за витеза.“
,,Не бр ините се, сењоре,“ одговор и Санчо, ,,јер у томе хоћу вас сасвим по слу шати, и
то тим р адије, што сам ја по себи мир ан човек и не мар им да се пачам у кијамете и кавге;
али је и то истина, ако буде требало да себе браним, богме нећу много питати за те законе,
јер божији и људски закони допуштају свакоме да се брани од онога, који г а напаству је.“
,,Не велим ни ја иначе,“ на то ће Дон Кихоте; ,,али што се тога тиче, да мени
помажеш пр отив витезова, ту мор аш држати у гр аницама твоју пр ир одну бујност.“
,,Кажем вам, да ћу тако чинити,“ одговор и Санчо, ,,и да ћу се тога пр описа држати,
као и свете недеље.“
Докле се они тако разговараше, у казаше се на друму два фр атр а од р еда светога
Бенедик та, јашу ћи на два дромедара, јер нису биле мање оне њихове две мазге. Имали су
пу тничке нао чар е и штитове од су нца. Иза њих дол ажаху кочије са четир и или пет људи на
коњима, који су их пр атил и, и два мазгар а пешака. Као што се после видело, у кочијама је
била нека госпа из Бискаје, која је ишла у Севиљу , где јој беше муж, који иђаше у Индију
на важно место. Фратрови нису с њо м пу товали, ако су и ишли истим др у мом. Али Дон
Кихоте тек што их о пази, р ече свом коњушару:
,,Или се варам, или ће ово да буде најглавнија пу столовина што је игда било, јер оне
цр не пр илике што се о намо у казу ју мор ају бити без сваке сумње какви мађ иници, који у
оним кочијама воде кришом какву пр инцезу и зато треба да ја свом силом станем на пу т
овом насиљу .“
,,Биће богме ово гор е од ветр ењача,“ р ече Санчо; ,,ма погледајте, сењоре, оно су
фр атр ови бенедиктни, а у кочијама биће какви пу тници. Кажем вам, пазите се, у змите се
на ум што радите, да вас не би ђаво опет пр евар ио.“
,,Ја ти већ р екох, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, ,,да се ти слабо разбир аш у послу
око пу столовина. Онако је, како ја кажем, па ћеш одмах да видиш.“
49

Изговор ивши ово, похита у напр едак и намести се на средини друма, којим су
фр атр ови долазили, и пустивши их од пр илике толико, да су му могли р ечи р азабр ати,
пр ивикну им:
,,Врашки грдни р оде! овога стика пу штајте у звишене пр инцез е, које силом водите у
оним кочијама; иначе спремите се да одмах пр имите смрт, као праведну казну за ваша
злодела.“
Фратрови затегоше у зде и стадоше дивећи се како пр илици Дон Кихота, тако и
његовим р ечима, на које одговорише:
,,Господине витеже, ми нити смо вр ашки, ни грдни, него смо два фратра
бенедиктна, који идемо својим послом, нити знамо, да ли у оним кочијама имају или
немају какве пр инцезе под мор ањем.“
,,Нема код мене цилимили, јер вас ја већ знам, издајничка траго!“ викну Дон
Кихоте.
Па не чекају ћи даљег одговор а, ободе Росинанта и с окомљеним копљем ју р не на
пр вога фр атр а са толиком јар ошћу и неу стр ашивошћу , да би фратр а обор ио на земљу и
пр отив његове воље и можда зло р ањена, ако не би баш и мр тав пао, да се овај није сам
спустио нагло са мазге. Дру ги фратар кад виде, како се посту па са његовим другом, ободе
своју добру мазгу и пу сти се преко онога поља лакши и од ветр а. Када Санчо Панса виде
фратра на земљи, лако скочи са свога магар ца и пр итр ча му , па му стаде скидати хаљ ине.
У то стигоше оба фратарска момка и запиташе га, зашто га свлачи. Санчо им одговор и, да
је то по закону његово, као плен од битке, коју је његов господар Дон Кихоте задобио.
М омци, који нису знали за шалу, нити су р азумевали што о плену у биткама, видећи да је
Дон Кихоте већ подаље од њих и да говори с онима, који су се возили у кочијама,
кидисаше на Санча, па г а обор ише и не о ставивши му ни длаке у бради, љуто га излемаше,
онда га оставише онако пр у ћена на земљи без даха и свести. А фратар , не часећи ни часка,
сав поплашен и збуњен и без боје у лицу опет појаха мазгу , па је ободе и полете своме
другу , који подаље оданде стајаше, гледају ћи и чекају ћи, како ће да се сврши та напаст, и
не марећи да виде крај целом овом почето м покор у , одоше даље својим пу тем, крстећи се
већма него да им је ђаво био у сео на кркаче.
Како је р ечено, Дон Кихоте говор аше са госпођо м у колима.
50

,,Ваша лепота, сењоро моја, р ече, ,,може сада са својом личношћу чинити, што јој је
највише у вољи, јер охолост ваших похититеља већ лежи на земљи пор ажена овом мојом
снажном мишицом; а да се не бисте мучили са дознавањем имена вашега ослободитеља,
знајте, да се зовем Дон Кихоте од М анче, тумараћи витез и р об несравњене и лепе Доње
Ду линеје од Тобоза; па у нагр аду за доброчинтво, које сте од мене пр имил и, не тражим
друго, него да одете у Тобозо и да се од моје стране пр икажете пред том сењором и да јој
кажете, шта сам у чинио за ваше о слобођење.“
Све то, што Дон Кихоте говор аше, слушаше један коњушар од оних, који су
пр атили кочије, а био је Бискајац, па кад виде да кола не пу шта, да иду даље, но да вел и, да
одмах окрећу у Тобозо, дође до Дон Кихота, ухвати му коље и р ече му лошим
кастељанским и још гор им бискајск им језиком овако:
,,Одлазиш, каваљер , хоћеш зло пр ођеш, тако ми мени бог мене ме створи, ако не
пу стиш каруц, хоћем тебе у бијем, како јеси ту бискајски?“
Савим добро га је р азу мео Дон Кихоте и одговор и му сасвим спокојно:
,,Да си витез, као што ниси, већ бих ти казнио будаласту беседу и пр одр зљивост, ти
р опски створе!“
На то му одговор и Бискајац:
,,Ја ниси витез? Тако мени бог, ти тако лажи како кристијано! Ако копаљу бацим и
мач ву ци, хоћеш видиш скоро вода како мачак бежиш. Бискајан на земља, племенит на
море, племенит до ђавол, па л ажиш, како видиш к ажиш друга ствар.“
,,Одмах ћеш видети, к азао је Аграхес,“ одговор и Дон Кихоте.
И бацивши копље на земљу , ису ну свој мач и шчепа свој штит, па залете се на
Бискајца са тврдом одлуком, да му узме живот. Ако је и Бискајац хтео да се спусти са
мазге, која најмљена будући, није се мог ао у њу поу здати, али кад г а виде да му тако
долази не имаде каде друго да чини, но да тргне свој мач; али му срећа послу жи, те се нађе
близу кочија, из којих могаше узети један јастук да му буде место штита, и одмах навали
један на другога, као да су била два кивна душманина. Остали људи хтедоше да их у мир е,
али не могоше, јер Бискајац својим наопачким начином говор аше, ако га не пу сте да
доврши своју битку , да ће он сам у бити своју госпођу и све људе који су му сметали.
Госпођа у кочијама, у дивљена и поплашена оним што гледаше, р ече кочијашу, да мало
даље оде, и издаље даде се у гледање љуте борбе, у којој у току јој Бискајац страшно у дар и
51

Дон Кихота по р амену једном и по горњем крају штита, тако да би га р асколио до паса, да
није био заштићен. Дон Кихоте који осећаше тежину овог јаког у дар ца, викну говор ећи:
,,О, Дулсинео, сењоро моје душе, цвете од лепо те! пр итеци овом твом витезу , који
да би задовољио твоју многу милошту , налази се у овом страшном боју .“
Изговор ити ово, стисну ти мач, добро се заклонити својим штитом и устрмити се на
Бискајца – све то би у исти мах, тврдо нау мивши, да све метне на коцку једног у дарца.
Бискајац, који га виде да тако кидише нањ, виде му срчаност по одважности, па нау ми да
у чини исто што и Дон Кихоте, дакле га очекиваше добро заклоњен својим јастуком, а не
могући кренути своју мазгу ни на једну, ни на др у гу страну, јер ова већ и од сама у мора, а
невична таквим детињаријама, не могаше ни да крочи.
Дакле, како р екосмо, Дон Кихоте кидисаше на о презнога Бискајца с издигну тим
мачем и са намер ом, да га по средини расколи, а Бискајац од своје стране чек аше г а такође
са издиг нутим мачем и заклоњен својим јасту ком, сви пак остали стајаше у страху и
стрепећи од о нога што ће да буде од тих гор опадних удараца, којима пр етише један
другом; а госпођа од интова с остал им њеним служавкама заветоваше се свима иконама и
цр квама у Шпањолској, само да бог ослободи њенога коњушара и њих из ове тако велике
опасности, у којој се нал ажаху .
Али је то штета у целом овом, да је таман на том месту писац ове приповести
оставио недовр шену ову битку , извињавају ћи се, да од дела Дон Кихота није нашао више
написано, него кол ико је саопштио. Оно је истина да други писац ове пр иповести није
могао да вер у је, да би тако љу бопитна пр иповест била предана законима заборава, нити би
му др е главе у М анчи биле тако мало љу бопитљиве, да не би могл и наћ и у својим архивама
или у својим писаћим столовима некоје хартије, у којима је р еч о овом славном витезу : и у
тим мисл има дакле није очајавао, да ће наћи завршетак ове љупке пр иповести, па како му
небо беше наклоњено, и нађе га на начин, који ћ е се пр ичати у другом делу .
52

Д Р УГ А К Њ ИГ А
ДЕВ ЕТ А ГЛАВА
У којој се завршује и концу приводи чудостојни бојак, који су имали срчани Бискајац и
храбри Манчанац.
У првоме делу ове приповести оставили смо храброга Бискајца и славнога Дон
Кихота с у здигну тим и гол им мачевима, готове да зададу два љута у дар ца, таква, да кад би
пала у пу ној сили, у најмању руку били би расцепљени и раскољени од гор е до доле и
отвор ени као какав шипак, и да је баш на том тако кобном месту ова тако сочна пр иповест
била пр екину та, нити нам њен писац остави белешку, где би се од ње могло оно наћи што
је недостајало. То ме је много озловољило, јер у живање при читању овога малога окрену
се у нерасположење, кад бих помислио на непр ијатности, које ме очекивају при тражењу
онога многог а, што је по мо м мишљењу недостајало од тако пр ијатне приповести. Некако
ми се чињаше немогу ће и мимо сваки благи обичај, да тако честит витез нема к аквога
му др аца, који би у зео на се, да о пише његова нигда невиђена дела, нешто, што није
недостајало ни једном тумараћем витезу , за које људи веле, да иду и траже пустоловине,
јер сваки од њих имао је по једног или по два му др аца спремна, који су описивали не само
његова дела, него су износили и његове најситније мисли и детињарије, ма како ове биле
скривене. Па није могао бити тако несрећан тако ваљан витез, да оно нема, што је
излишило за Платир а и за др у ге тога рода. И тако не могох склонити се да веру јем, да је
тако красна пр иповест о стала крња и недовр шена, и бацах кр ивицу пакосно м вр емену , том
пр ождир алу и потр ошачу свачега, које или је где крије, или је у таманило. С друге стране
чињаше ми се, кад су се међу његовим књиг ама нашле тако нове, као што је Залудна
љубоморност и Енарске нимфе и пастири, да ће му пр иповетк а свакако бити од нова
времена, па ако баш не би била написана, да ће живети у памети људи из његовога села и
околине.
Ове мисли бу нише ме и даваше ми жељу , да потпу но и истинито дознам сав живот
и чудејства нашега славног а Шпањолца Дон Кихота од Манче, дике и огледала
манчанск их витезова и пр вога, који се у нашем веку и у ово тако жалосно вр еме дао на
посао и занимање тумараћих витезова и да поништава у вреде, притиче удовицама, штити
девице, и то такве, које са бичем и на свом јор ги, а у за се са својим девичанством иду од
53

брда до брда и од долине до долине, па кад се не би нашао какав зликовац, или как ав
неваљалац са наџако м и под пикачом, ил и какав незгр апан див, који би их примор авао,
таква девица дотерала би и у старо вр еме и до осамдесет лета, и за све те године
ниједанпу т не би спал а под кровом, па би ипак пр и самрти била таква цел ица, као и мајка
јој, која је р одила. Ја дакле велим, да због ових и др у гих многих обзир а наш ваљани
Кихоте з аслу жу је вечиту и вел ику хвалу , а ова не треба ни мени да се у скр аћу је р ади оног
труда и прилежавања, који сам у ложио, тражећи крај ове пр ијатне пр иповести, пр емда
иначе добро знам, да ми небо, слу чај и добра срећа не помогоше, свет би остао лишен и
без забаве и у живања, које л ако може имати и за два часа о нај, који је буде пажљиво читао.
А нашао сам је на овај начин.
Кад сам једно м био у Алкали у Толеду, ево једног дерана и пр одаје једном свилару
неке тетраде и старе хар тије, па како имам страст да читам, ако ће бити и хартије с у лице,
побуђен том мојом пр иродном наклоношћу узмем један свитак од оних што их је деран
продавао и познам, да је исписан арапским писменима. Али ако сам то и познао, нисам
36
у мео да читам, те се дигнем да нађем каквог Мориска пошпањоленог, да пр очита. Нисам
се много трудио да нађем таква тумача, пр емда бих га нашао, да сам га тражио и за други
37
бољи и старији језик.
Елем, срећа ме послу жи и нађем једнога коме кажем моју жељу и предам му књигу ,
а он је отвор и на средини и пошто мало читаше у њој пр сну у смех. Запитах га, зашто се
смеје, а он ми одговор и, да се смеје нечему што је у тој књизи написано као пр имедба.
Рекох му , да и мени каже, а о н непрестано смејући се р ече:
,,Како р екох, овде на страни овако пише: Ова Дулсинеја од Тобоза, која се толико
помиње у овој приповести, веле, да је имала најподеснију руку за усаљање свињетиње како
никоја друга у Манчи.“
Када чу х име Дулсинеје од Тобоза, пренеразих се и у дивих, јер одмах ми паде на
у м, да ти свитци садржавају повест о Дон Кихоту . У тој мисл и одмах му р екох, да чита
почетак, а он у чинивши тако и одмах пр еводећи с арапског на кастиљански, р ече да овако
гласи: Повест о Дон Кихоту од Манче, списана Сидом Аметом Беленџелијом, арапским
повестописцем.

36
Мориски су потомци Арапа и Мавара, који су остали у Шпањолској, пошто је Гренада бил а освојена, па су
их силом покрстили.
37
Овде мисли Сервантес јеврејск и језик.
54

Ту је требало добро се узети на у м, да сакријем у довољство, које сам осећао, када

38
сам чу о наслов књиге. Отмем од св илара и купим од дерана за пола реала све оне хартије
и свитке; а да је имао памети и да је знао оно што желим, могао је за пазар лако добити и
више од шест реала.
Одмах одем за Мориском у ходник од велике цркве и замолим га, да ми на
шпањолски преведе ове свитке, све г де је р еч о Дон Кихоту, ништа не изостављају ћи, нити
што додавајући, а пону дим му плату , какву хоће. Он се задовољи са две аробе39 су ха воћа и
два мер ова жита и обећа, да ћ е их превести добро и вер но и што скорије. Ал и ја да бих
боље олакшао по сао и да не бих из ру ке давао тако добар налаз ак, одведо х га кући, где
40
кроз подруг месец и нешто више све ми пр еведе на начин, како се овде казује.
У првом свитку била е сасвим пр ир одно исписана битка Дон Кихота са Биск ајцем,
онако у оном положају, како их опису је пр иповест: с издигну тим мачевима, један
заклоњен штитом, други јастуком из кола,а Бискајчева мазга беше тако живо исписана, да
јој се на пушкомет видело да је кир иџијск а. Код ногу бискајчевих био је потпис, који је
гласио: Дон Санчо од Аспејтија, што је без сумње било његово име, а код ногу
Росинантових био је други потпис који је гласио: Дон Кихоте. Росинанте беше дивно
иснисан, тако дуг и тако отег нут, тако сух и мршав, са таквом хртењачом, тако јектичавом
гр ађом, да је одмах на први поглед показ ивао с к аквом су мудрошћу и својственошћу дали
њему име Росинанта. Поред њега беше С анчо Панса, који је држао магар ца за у зду , а овом
испод ногу беше др у ги потпис, који гласаше: Санчо Санкас, а биће да се тако звао зато,
што је, к ако показиваше сл ика, имао велик трбух, кратак струк и широке стопале, и зато ће
41
бити да су му дали име Панса и Санк ас, јер тим двама именима назива га пр иповест
неколико пу та.
М огао бих споменути и неко је др у ге маленкости, ал и све су од мале важности и
ништа не пр иносе истинито сти ове приповести, иначе никаква није р ђава, ако је истинита.
Ако би се могло било шта пр иметити у погледу на њену истинито ст, једино би то било,
што јој је писац Ар апин, јер том нар оду особито је својствено да лаже; но како су нам

38
Реал има отприлик е грош.
39
Ароба мери 11 килограма и 500 грама.
40
Сервантес се прилагођавао нач ину у романима о витезовима, те каже, да му је књигу написао Мавро, а себе
назива само издавач ем. Иначе је под имено м Бен Енџел ије сакрио своје име. Иџел ил и еџел у арапско м рећи
ће јелен, као што и Сервантес долази од шпањол скога сјерво, јелен.
41
Panza рећи ће у шпањолском трбух, а zanca рећи ће дустаб ан.
55

толики непр ијатељи, пр е би се могло узети, да је што у мањио, него ли да га је увеличао; и

мени се баш тако чини; јер кад би могао и требао да р азвезе пером у хвалу тако ваљана
витеза, он као да хотимице то пр ећу ту је, а то је ствар ру жна и пакосна душа, јер
повестописци треба и дужни су бити вер ни, истинити и нимало пр истрасни, и да их ни,
корист ни страх, пизма ни наклоност не може скренути са пута истине, која је мати
повесници, такмац времену , скр овиште делима, сведок пр ошлости, пр имер и наука
садашњости, опо мена за будућност. У овој знам да ће се наћи све што би се желело
најзабавније; а ако би недостајало каква добра у њој, то ће, мислим, бити пр е због
пексијана њезинога писца, него л и због мане у ствари.
Елем др у ги јој део, по гласу пр евода, почиње овако:
Гледајући голе издиг ну те оштре мачеве ових двају храбрих и љутих борацца, не
иначе него се чињаше да пр ете небу , земљи и аду ; толику ср чаност и смелост показиваху .
А први, који ће да одмер и свој у дар ац, беше ватр ени Бискајац, који га даде са тол иком
снагом и таквом јар ошћу, да кад му се не би мач у спу т искрену о, тај једини ударац био би
довољан да у чини крај том жестоком боју и свима пустоловинама нашега витез а; али
добра ср ећа, која га чуваше за већа дела. искрену мач његовом противнику тако, да ако га
је и дохватио по левом рамену , не у чини му друге штете, о сим што га са целе те стране
обезору жа, однесавши успу т велики део шлема са половином у вета, што све са гр озним
ломом паде на земљу , оставивши га у рђаву стању .
Господе боже! Ко ли би могао како треба сада описати јар ост, која обузе ср це
нашем М анчанцу , када се виде, у какву је стању . Нећу да казујем даље, него се он наново
у справи у стрменима, па шчепавши мач обер у чке, тако га јар осно спусти на Б искајца,
у даривши га на сав мах по јастуку из кола и по глави, да кад не би био тако добро
заклоњен, као да је нањ брдо какво пало, поче бацати крв на ноздрве и на у ста и на у шеса,
те се по че заносити да падне са мазге, а био би са ње пао и зацело, да јо ј није био вр ат
обу хватио; ал и ипак испадоше му ноге из стрмена и брзо опусти руке, а мазга поплашена
страшним удар цем стаде трчати по пољу и после неколико скокова збаци свога господар а
на земљу .
Све то посматр аше Дон Кихоте сасвим спокојно, а кад га виде да паде, скочи са
свога коња и са лаким кораком оде до њега, наслони му врх од мача на лице и рече му да
се пр еда, иначе ће га погу бити. Бискајац беше тако збуњен, да ни р ечи не могаше да
56

пр ослови, и зло би био пр ошао, како је Дон Кихоте био засл епио, да госпе из кочија, које
су донде од страха пр емр ле посматрале бој, не дођоше до њега и молише г а са великим
ласкањем, да у чини вел ику милост и љубав и да поклони живот том њиховом коњушару. А
Дон Кихоте одговор и им на то са поно сом и озбиљно:
,,Будите у вер ене, лепе сењор е, да сам веома задовољан, што вам могу по жељи
у чинити; али то чиним с једним у словом и погодбом, а то је, да овај овде витез мени да
р еч, да ће ићи у место Тобозо и од моје стране пр иказати се неср авњеној Доњи Дулсинеји
па она да чини с њиме, што јо ј буде воља.“
Устрављене и малоду шне сењоре не питаше. шта упр аво хоће До н Кихоте, нити
распитиваше, која је та Ду лсинеја, него му обећаше, да ћ е коњушар све учинити, што у је
он наложио.
,,На вашу ову р еч нећу му у чинити дање шкоде, ако је то и заслужио од мене.“
57

ДЕС ЕТ А ГЛАВА
O пријатном разг овору између Дон Кихота и њег ова коњушара Санча Пансе.
У тај пар Санчо Панса већ се био предигао, пр илично издеветан од фратарских
момака, па посматраше бој свог господар а Дон Кихота и из свега ср ца мољаше бог а, да му
благоволи подар ити победу , те да с њом з адобије какво острво, у коме ће га начинити
губернатором као што му је био обећао. А к ад виде, да је бој већ свршен и да му се
господар окр ену да појаше Росинанта, оде да му држи стрмене, и пр е но што ће се на коња
попети, спусти се предањ на колена, у хвати г а за р у ку , пољуби је и р ече:
,,Нека благоизволи ваша милост господару мој Дон Кихоте, да ми даде у губернију
оно остр во што га је добила у овом љутом боју, јер ма колико било, ја осећам толику снагу ,
да ћу знати њим упр ављати онако исто, како су и други у прављали, остр вима на свету .“
На то му одговор и Дон Кихоте:
,,Ваља да знаш, брат Санчо, да ова пустоловина и њојз и сличне нису пустоловине
островљанске, него раскршћанске, у којима се не задобија шта друго, него да се р азбије
глава и изгуби једно у хо. С тр пи се, а биће већ пу столовина, у којима не само да ћу те моћи
начинити гу бер натор ом, но и што више.“
Санчо му много захвали, по други пу т га пољу би у руку и помогне му попети се на
Росинанта, а сам појаха свог магар ца и пође за својим господарем, који не о пр остивши се с
онима у кочијама, нити говорећи с њима, оштр им ходом у лезе у гај један, који је на близу
био.
Санчо га пратијаше у сав кас на свом магар цу , али Росинанте тако се жу р аше, да
Санчо виде да ће заостати, те мораде викати господар у да га пр ичека. Дон Кихоте у чини
тако и затег ну у зде Росинанту , докле га не стиже умор ни му коњушар , који кад до њега
дође, р ече му :
,,Ја бих р екао, сењоре, да би добро било, кад бисмо се склонил и у какву цр кву , јер
42
како је у р ђаву стању онај што сте се с њиме бил и, лако да ће то јавити светоме братству ,

42
Свето братство, santa Hermandad, врста суда, који има да гони разбој нике, д а чува друмове, као и д а
истр ажује и казни злочине извршене изв ан варошких и сеоских атара; а тако се зову нароч ито стр ажари
полициј ски, пешаци и на коњу, који су тога ради узети и постављени.
58

па ће да нас у хвате, па богами, ако то буде, хоће нам се бунда добро знојити, пр е но што се
затвора опростимо“.
,,Ћути, “ р ече му Дон Кихоте; ,,где си ти игда видео ил и читао, да је ту мараћи витез
позиван пред суд, па ма колико вештаствених пр еступљенија у чинио?“
,,Не знам ја ништа з а вештице,“ одговор и Санчо, ,,нити сам у мом веку имао са
њима посл а; само то знам, да свето братство мотри на о не, који се бију у пољу , а друго ме
се то не тиче.“
,,Дакле немо ј да се бринеш, брајко,“ на то ће Дон Кихоте; ,,јер ћу те ја изву ћи из
ру ку Калдеја, а нек амо из ру ку братства. Него ми кажи, здравља ти, да ли си видео
храбрија витеза од мене у цело ме свету? Да ли си у повестима читао за кога, да има ил и да
је имао в ише ватре у нападању, више снаге у истр ајању , више вештине у задавању р ана,
или више окретности у обарању?“
,,Право да кажем,“ одговор и Санчо, ,,да ја никад нисам читао никакву повест, јер не
знам ни читати ни писати; али што смем потвр дити, то је, да свога века нисам служио
гор опаднијег а госпо дар а од вас, и дај боже, да ту гор опад на пл атимо онако, како р екох,
него бих вас мол ио, да привежете р ану, јер вам од у вета липти многа крв, а ја имам у за се у
бисагама ишчијана пл атна и нешто беле масти.“
,,Све то не би требало,“ рече му Дон Кихоте, ,,да сам се био сетио да начиним једну
боцу мелема Фијерабрасова,43 јер само једном капљицом од њега у штедело би се вр еме и
лекар ије.“
,,Каква је то боца и как ав мел ем?“ запита С анчо Панса.
,,То је мелем,“ одговор и Дон Кихоте, ,,од кога пр епис имам у глави; ко га има, тај
не треба да се боји смрти, нити да помишља да ћ е погину ти од р ане. Дакле, кад га будем
начинио и теби га дао, па ме будеш видео, да су ме у каквом боју по пола пресекли, као
што то много пу та хоће да се деси, а ти немаш да чиниш друго што, него о ну полу тину од
тела, која буде пала на земљу , да лепо и са што већо м опрезношћу , пр е него што би се у
крв у сир ила; метнеш на о ну другу полу што је остала у седлу , пазећи да их како треба

43
У повести Карл а Великог а прича се, како је Фијер абас б ио див наз набожац или мухамедовац, цар од
Александрије и син адмирал а Балана, који је освојио Рим и Јеру салим. Био је у з авади с Ол ивером, који му
зададе смртне ране, али Фијер абас одмах се извида, попивши нешто мел ема, који је у два мала буренцета
носио уза се и који је задоб ио при о свајању Ј ерусалима. Веле, да је тај мелем остао од Јосипа од Ариматије,
којим је Исус балсамован.
59

саставиш; онда ћеш ми одмах дати само два пу та да гунем од р еченога мелема, па ћеш ме
видети здрава као јабу ка.“
,,Ако је тако,“ р ече Панса, ,,ево одмах велим, на част вам губернаторство над
обећаним острвом, нити за моју многу и верну службу тражим другу плату , него да ми
дате пр епис од тога чу дотвор нога мелема; јер ја велим да ће његова у нција ма где било
вредети више него два реала, а мени више не треба, па да поживим поштено и без бриге.
Него ваља сада знати, да ли се хоће много трошка да се направи.“
,,Не треба ни три реала, па да се начини више од три оке,“ одговор и Дон Кихоте.
,,Па шта чекате, грешан у бога,“ викну Санчо, ,,што га не пр авите, па и мене не
нау чите?“
,,Ћути, брајко,“ одговор и Дон Кихоте; ,,јер хоћу да ти покажем и веће тајне и да ти
и веће награде дадем; а за сада дела да се привежемо, јер ме у хо већма боли но што ми је
драго.“
Санчо извади из бисаг а платно и маст:; али кад До н Кихоте угледа свој шлем
изломљен, јави да се по мами, па метну ру ку на мач и диг нувши очи к небу, р ече:
,,Кунем се творцем свију твари и светим четвер има јеванђељима, тамо где су их
писал а најопшир није, да ћу живот онако пр оводити, како га је пр оводио велики мар кез од
М антове, кад се заклео, да ће о светити смрт свога синовца Балдовина, а то је, да неће
ру чавати на трпежњаку , нити са својом женом шалити се, и др у ге ствари, на које ако се не
сећам, нека су као да сам их овде спо мену о, док се не будем потпу но осветио ономе, који
ми је нанео тол ику увр еду !“
Када ово чу Санчо, р ече:
,,Ја вас подсећам, сењоре Дон Кихоте, ако о нај витез буде извр шио оно што му је
заповеђено и оде да се прикаже мо јој сењори Дулсинеји од Тобоза, он је онда извр шио оно
што је био дужан да у чини и онда не заслужује другу казну , ако не учини нову какву
кр ивицу .“
,,Врло си добро говорио и пр иметио,“ одговор и Дон К ихоте, ,,и тако поништавам
заклетву , у колико се тиче нове освете; али се њом кунем и потвр ђу јем је наново, да ћу
пр оводити живот, како сам р екао, све дотле, докле од каквога витеза на силу не отмем
други шлем исто тако добар , као што је овај. А немој, Санчо, да мислиш, да ја то чиним из
60

какве лакоу мности, јер у томе имам у кога да се у гледам, пошто се то исто од слова до
44
слова десило са Мамбриновим шлемом, који је тако ску по стао С акр ипанта.“
,,М ахните до вр ага, сењоре, такве маните захтеве,“ на то ће Санчо, ,које пуно шкоде
спасенију и много терете душу . Иначе, кажите ми, ако случајно прође много дана и ми не
наиђемо на човека са шл емом, шта ћемо онда? Хоћемо ли да извр шујемо заклетву уз
толико неупу тности и незгоде, као што ће да буде спавање у оделу и неспавање међу
светом, и толика друга испаштања што су у заклетви оне матор е будале мар кеза од
М антове, коју ви сад хоћете да обновите? М а погледајте добро, да свима овима др у мовима
не иду људи у оклопима, него мазгари и возар и који не само да не но се шлемове, него
можда свога века нису ни чу ли за њих.“
,,У томе се вар аш,“ р ече Дон К ихоте, ,,јер нећемо бити ни два часа на овим
р аскр зницама, а ми ћемо да видимо више оклопник, него што их је дошло под Албраку да
45
би освојил и лепу Анђелику .“
,,Дакле ап! нека је тако,“ р ече Санчо, ,,и дај боже, да све прође добро и да већ дође
вр еме, кад ћемо да задобијемо оно о стр ово, које ме толико стаје, па ако ћу одмах
издахну ти.“
,,Ја сам ти већ казао, Санчо, да ти то не треба да задаје никакву бригу , јер ако ти се
измакне остр ово, ено ти краљевине Даније или Собрадизе, које ће ти у исати као прстен на
пр ст, и већ зато и треба да се већма р аду јеш, што су ти оне на копну . Него оставимо то за
своје вр еме, а ти гледни имаш ли што у тим бисагама да се једе, а онда ћемо одмах
потражити какав замак, где бисмо преноћили и начинили о нај мелем за који сам ти
говор ио, јер тако ми бога, баш ме у хо бол и.“
,,Ево имам један лукац и нешто сира и некол ико корица хлеба,“ р ече Санчо; ,,ал и то
нису ђаконије за тако храбра витеза као што сте ви.“
,,Ти то не разу меш,“ одговор и му Дон Кихоте; ,,треба да знаш, Санчо, да је то част
за тумараће витезове, да по месец дана не једу, а кад већ једу , заложе се оним што им дође
под р у ку . Са те стране ти би био у вер ен, да си читао толике повести к ао ја, али колико сам
их год читао, ни у једној нисам нашао да пише, да су тумараћи витезови иначе јели, но

44
Ариостов Махнити Орландо XVIII песма.
45
Бојардо у Заљубљеном Орланду прича, како је татарски цар Агр икан пао под Албраку са два милијуна
војника, кои су покрили поље са четири миље. А у Махнитом Орланду казује Ариосто, како је цар Марсилио
опсео исту тврдињу са тридесет и два своја клетвеника краља и са свима њиховим војскама.
61

само случајем и о к аквим господск им о бедима, које су им давали, иначе су своје дане
већином проводили једноу дећи. Па ако се то и по себи р азуме, да нису могли живети а да
не једу и не свршавају остале пр ир одне ну жде, јер су најзад били људи као и ми, ваља
имати и то на у му , да су већином у своме веку ишли по шумама и пу стињама и то без
кувара, дакле им је најобичније јело било сељачко, као што ми г а по богу ти ну диш; и тако,
брат Санчо, немој да се бринеш ти за то, шта је за мене, нити да испр ављаш свет
р аменом, нити да тумараће витештво крећеш из багламе му .“
,,Опр остите ми,“ р ече Санчо, ,,јер како сам већ р екао, ја не знам ни читати ни
писати, па не знам, ни шта су пр описи о д витешкога заната; а одсада ја ћу већ дати у
бисаге сваке вр сте о шапа за вас, јер бо сте ви в итез, а ја како нисам витез, за мене ћу
понети друге ствари летуште и мало једр ије.“
,,Не велим ја, Санчо,“ пр имети Дон Кихоте, ,,да тумараћи витезови не смеју што
друго јести, до ли сухо воће, како велиш; него да им је најобичнија храна мор ала бити
некоје биљке што су их налазили у пољима и које су знали, а з нам их и ја.“
,,Богме је то згода,“ пр ихвати Санчо, ,,кад се такве биљке знају , јер мени се чини, да
ћемо се једном мор ати послу жити тим знањем.“
М еђу тим извади о но што р ече да но си и о бојица једоше на миру и пријатељски.
Али желећи да потр аже ноћишта за ову ноћ, на брзу ру ку свр шише своју мр шаву част, па
одмах појахаше и по жу рише се да стигну у какво село пр е но што се смркне; ал и их издаде
сунце и нада да ће наћи оно што су желели, баш кад су били код неких козарских колиба,
зато доконају , да ту пр еноће, те у колико се Санчо вајкаше, што нису стигли у село, у
толико његов господар беше задовољан, што ће да спава под ведр им небом, јер му се
чињаше, да сваки пу т, кад му се то случи, он извр шу је чин, који му олакшава доказивање
његова витештва.
62

О томе, шта се случило Дон Кихоту са неким козарима.
Козари га дочекаше срдачно, и пошто Санчо како је боље могао подмир и Росинанта
и своје магар е, приву че га пар а што дол ажаше од некаквога меса јар ећега, које кркљаше
пор ед ватре у једном гвоздењаку. Ако је и хтео одмах да види, да ли је месо у том стању да
се пр енесе из гвоздењака у желу дац, ипак се остав и тога посла, јер козари скинуше
гвоздењак с ватр е и пр остр вши по земљи неколико овчијих р у на, поставише на брзу руку
своју пр осту трпезу и са пу но срдачности пону дише њих двојицу оним што су имали.
Шест њих, колико их је било код обора, посадише се око руна, пошто су пр во са
пр остачким церемонијама мол или Дон Кихота да седне на једну чабр ицу , коју су били
изврну ли. Дон К ихоте посади се, а С анчо остаде на ногама, да му служи купу , која је била
начињена од р ога. Видећи га господар му где стоји, рече му :
„Да би знао, Санчо, колико благо крије у себи ту мараће витештво и како лако они,
који се ма у каквој његовој служби у пр ажњавају , могу да буду поштовани и уважавани у
свету , хоћу да седнеш овде у за ме и у друштву ових добрих људи, и да будеш једно са
мном, који сам ти господар и пр ир одни власник, да једеш са мога тањира и да пијеш
одакле ја пијем: јер за тумараће витештво може се к азати што се вели за љубав, да
изједначава све.“
„Велика хвала!“ одговори Санчо; „али мор ам да вам кажем, кад имам што добро да
једем, хоћу се исто тако добро и још боље најести с ногу и сам за се, него ли да седим у з
цар а. И ако ћу пр аво да кажем, много ми је слађ е оно што једем у мом кутку без у спијања
и штимовања, ако ћ е бити хлеб и лу кац, него ли ћур кови печени з а дугим трпезама, где
морам полако да жваћем, да сркућем, сваки час да се бришем, где не смем да к ихнем, ни да
се накашљем, ако ми воља дође, нити др у ге ствари да у чиним, које подносе у самоћи и
слободи. И тако сењоре мој, оне поште, које хоћете да ми дате, зато што сам слуга и као
члан ск итничкога витештва, окрените на др у го што, што би ми боље пр истајало и вајдило,
јер сам ја само ваш коњушар , а ових које ми дајете, пр емда их ја у зимам као пр имљене,
одр ичем се сада и за сав век.“
„Ипак зато треба да седнеш, јер ко се понижава, тог а бог у звишава.“
Па га у зе за ру ку и силом га посади у за се.
63

Козари ништа не разабр аше од овог пословичког језика о коњушарима и тумараћим

витезовима, но само једоше и ћуташе и посматр аше своје госте, који са много у чтивости и
воље слагаше залогаје колико песница. Пошто свршише са месом, дадоше на ру но многи
осу шен жир од сладуна и заједно с тим изнесо ше половину сомуна од сира тврђа него да
су га пр авили од кумсала. М еђу тим није дангубио ни р ог, него је о билазио наоколо час
пу н, час празан тако често, к ао кабо на бунару , да се у часку испр азни једна о д двеју
мешина, које су се ту нашле.
Пошто Дон Кихоте добро намир и свој желу дац, у зе у ру ку шаку жир а и
посматрајући га пажљиво, диже глас овако говор ећи:
„Срећно време и векови били су они, које су стари назвали златнима, а то не зато,
што се злато, које у овом нашем железно м веку толико цене, у оно блажено вр еме добијало
без сваке муке, него што они, који су тада живели, нису знали за ове две р ечи: моје и
твоје. У то свето вр еме све су ствари биле заједничк е; да би имао свој обични у житак,
никоме није био потр ебан др у ги труд, него да дигне р уку и да га у зме са снажнога р аста,
који је ту вољан стојао и ну дио свој слатки и у кусни плод. Бистри извор и и жу борећи
потоци пу шташе им у велелепном изобиљу свежу и чисту воду . У пу котинама у стењу и у
дупљама од дрва оснивале су р адљиве и му дре пчеле своје државе, ну дећи свакој р у ци без
сваке себичности обилати пр оизвод свога слаткога р ада. Снажни плу тови даваше без друге
вештине, до ли своје драге воље, своју широку и лагану кору , којом се почеше покр ивати
куће на простом кољу , грађене само ради заклона од непогоде. Тада беше све поко ј, све
дружба, све слога. Још се тешко гвожђе кривога плуга није у су дило да отвара и премеће
штедру у тробу наше прамајке, јер она и непр иморавана пр у жаше на све стране свога
плодног и пр остранога крила оно што је могло наситити, одржавати и наслађ ивати њене
синове, који су тада на њој били. Тада идоше пр осте и красне пастир ке од дола до дола и
од брда до брда, гологлаве и са витицама, без друга одела осим о нога, које је било
потребно да се часно покр ије оно што обр аз иште и што је искао увек да се покр ива; нити
су имале накит, какав се данас употр ебљава, који се поску пљу је тирском багр еницо м и од
сваке ру ке му ченом свилом, него су носил е спл етове од зелена лишћа и бршљана, а тиме
су биле можда тако окићене и намештене, као што су данас наше дворанке са р етким и
туђинским пр оналасцима, које је за њих измислила беспослена домишљатост. Тада се
изјаве љу бавне красише у пр остој и безазленој души онако, како их је она примал а, не
64

тражећи вештачко извијање р ечима, да би им се већа цена дала. Превара, лукавство и злоба
не мешаше се с истином и искр еношћу . Правда је владала у свом цар ству, нити се
у су ђиваше у знемир ити је и вређати хатер и себичност, које је данас тол ико вређају ,
понижавају и го не. С амовоља се још није настанила у срцу судијином, јер тада не беше ни
што да се су ди, ни коме да се суди. Девице и поштење им, како р екох, идоше куд им воља
беше, саме и самосвојне, не бојећи се да ће им пр етити чија пр одр зљивост и по хотљива
намер а, и оне га губише по својој вољи и наклоности. А сада, у овом нашем поквареном
веку, није ни једна безбедна, па да је крије и затвара нов какав лавир инат, као што је био
онај на Криту , јер и тамо ће да пр одр е љубавна ку га кроз пукотине, или вазду хом са
р евношћу пр оклете неу мор ности, те оне падају са свом њиховом самоћом. Па како што
даље вр еме иде, све даље растеи неваљалство, то њима р ади безбедности о снован је р ед
тумараћих витезова, да брани девице, штити удовице и пр итиче сирочади и невољнима. У
тај ред спадам ја, козар и браћо, којима захваљујем на части и лепу дочеку моме и мо јега
коњушара; јер ако по прир одноме закону и јесте сваки живи створ дужан да иде на р уку
тумараћим витезовима, ипак знајући, да ви не знајући за ту дужност, мене сте пр имили и
почастили, ваља да својом добром вољом вама по свом могу ћству захвалим на вашој
доброј вољи.“
Целу ову пространу беседу , без које се сасвим могло бити, изговор и наш витез, јер
жир, којим су га почастили, одведе га да се сети златнога века, те доби вољу да ово
сувишно р азглагољство упр ави козарима, који му ништа не одговор ише, него у безекну ти и
у дивљени слу шаше га. Такође и Санчо ћу таше и жваташе жир , а почесто по хађаше другу
мешину , коју су били обесили о једно плу то, да би се вино р асхладило. До н Кихоте дуже
говор аше, но што вечер а трајаше, а кад се ова сврши, р ећи ће један од козар а:
„Господине ту мараћи витеже, да можеш са више р азлога казати, како смо те
дочекали радо и од срца, хоћемо да те весел имо и задовољимо песмом једног нашега
друга, који ће до мало доћи, а то ти је мо мак р азборит и вр ло заљубљен, па, сувише, зна
читати и писати и свирати на егеду , да боље не мо же бити.“
Тек што козар доврши, а зачу се егеда и мало за тим дође и свирац, момче од једно
двадесет и две го дине и вео ма леп. Другови га запиташе, да л и је вечер ао, а он одговор и да
јесте, на што онај, који г а је приказао, рече му:
65

„На тај начин, Анто нио, могао би нам баш учинити по вољи и малко певати, нека
види овај наш госпо дин гост овде, да у шу мама и у брдима има ко зна свирку . Ми смо му
казали, шта све ти знаш, па велимо да покажеш, да смо истину зборили. И зато те молим,
тако ти душе, да седнеш и певаш ону песму од твоје љу бави, коју ти је саставио твој стриц
опат и која се целом селу тако допала.“
„Хоћу р адо,“ одговор и момак.
Па не даде се више молити, него се по сади на одсечен један пањ, удеси своје егеде и
мало за тим л епим гласом поче овако певати:
Антонио
Знам, Олаљо, да ме љубиш,
М а да ниси то ми рекла,
Ни бар оком казала ми
Вест љубави нему твоје.
Јер бо знадем да си му др а;
Да ме љубиш, ласкам себи;
Јер знам, да је срећна свагда
Опажена љубав била.
Истина је, да си каткад

Спрама мене таква бил а,
К'о да душу од челика,
Од камена срце имаш.
Ал' у твоме у карању

И у твојој ср дитости
Нада мени показује
Пору б своје од одеће.
Тада опет себи л аскам

66

И правдам се мо јој вер и,

Која с' никад не у мали,
Нити кадгод ваљуља се.
Благост ако је милошта,

Ја по твојој по благости
Већ се добру крају надам
За надање моје тврдо.
А у слу ге ако могу

Срце умилостивити,
Шат гдекоје и од мојих
Буду исти успех имат'.
Јер мотр ила ако си само,

Чешће си ме тад видела,
Тежатником да стајаће
Ја облачим моје р ухо.
К'о што с'љубав и кићење

Једно с другим лепо слаже,
Гледао сам да пр еда те,
Увек у глађен изађем.
Да због тебе само игр ам

То нећу ни помињати,
Нити свирку , коју чујеш
Доцкан и кад петли поју .
М ахнућу се казивања,
Да лепоту твоју хвалим,
67

И баш за то, што не лажем,

М нога мене пр еко гледа.
Тереза ми Бер окала

Рече, кад сам хвалио те:
„О анђелу многи снева,
„А он љуби баш мајмуна,
„Кој нак итом којекаквим

„И са туђом вр аном косом
„И са лажним лепотама
„Самог Амор а варају .“
„Лажеш!“ рекох. Расрдих је.

Братић за њу заузе се;
Увреди ме, и већ знадеш,
Што смо ја и о н чинили.
Не љубим те тек онако,

Ни те иштем, ни ти служим,
Да ми будеш наложница;
Јер добра је намера ми
Света цр ква има иго,

Сво од свиле спл етено је;
Пружи твој вр ат под то иго,
Па ћу и ја исто чинит'.
Иначе се овде кунем

Првим божјим у годником,
Да ћу са планине сић и,
68

Ли да идем у фр атр ове.
Тиме доврши козар своју песму, па ако га До н Кихоте и јесте молио, да још што
пева, не пристаде на то С анчо Панса, јер беше већма расположен да спава, него л и да
слуша песме. Те тако р ече своме господару :
„Добро би било, сењор е, кад бисте потр ажили место, где ћете да пр оведете ноћ, јер
ови људи раде по цел и дан, па им не бива да у певању пр оводе ноћ.“
„Већ те р азу мем, Санчо,“ одговор и му Дон Кихоте, „јер се свак ако домишљам, да
твоје посете код мешине ишту пр е накнаде у сну , него ли у свир ци.“
„Хвала богу , свима нам је добро било,“ на то ће Санчо.
„И ја тако велим,“ одговор и Дон Кихоте; „него се ти намести где знаш, а људима од
мога заната већма пр иличи да бдију него ли да спавају ; ипак пор ед свега тога биће добро,
Санчо, да гледаш да ми пр ивежеш ово ухо, јер ме већма боли, но што би требало.“
Санчо му учини по заповести, а кад један од козара виде р ану , рече му, да се не
брине, јер ће му он дати лек, да му р ана одмах зарасте. Па у зе неколико листова
ру змар ина, кога је ону да пу но било, ижвата их и по меша их са мало сол и, па их метну на
у хо; које добро стеже, уверавајући Дон Кихота, да му не треба др у ги лек; па тако и би.
69

ДВАНАЕСТА ГЛ АВА
О томе што је причао један козар онима који су били са Дон Кихотом.
У то ево другог момка, од оних што доносе храну из села, па р ече:

„А знате ли, браћо, шта бива у селу ?“
„Како ћемо да знамо?“ одазва се један од њих.
„Дакле да знате,“ настави мо мак, „да је ју тр ос у мр о онај чувени пастир ђак по
имену Гризостомо, па веле, да је у мр о због оне вр ашке девојк е Марселе, кћери богатога
Гиљерма, оне што иде у пастир ску ру ху по овим гу дур ама.“
„Због М арселе, велиш?“ запита један.
„Рекох, због ње,“ одговор и козар ; „а што је најлепше, да је у својој тестаменти
нар едио, да га погр ебу у пољу , као да је М авро, и то да буде у дну стене, где је извор од
сладуна, јер тако се говори (а веле, да је он то казао), на том месту је њу видео први пу т. И
још је нар учио и друге такве ствари, да попови у селу веле, да се не могу извр шити, нити
би добро било да се изврше, јер изгледају као поганске. А на све то одговар а онај његов
велики пријатељ, ђак Амбр озио, који се пр еру шио у пастира, као и он, да све на длаку
мора бити онако, како је Гр изостомо нар едио, па се сада због тога село у збу нило. Али како
веле, најпосле ћ е бити онако, како хоће А мброзио и пастири, који су му сви пр ијатељи, па
сутра хоће да га погр ебу са великом пар адом тамо где сам казао. А ја бих р екао, да ће се ту
имати шта да в иди, бар ја нећу пропустити да одем да гл едам, па ма знао, да се нећу сутра
вр атити у село.“
„Сви ћемо да одемо,“ одговор ише козар и, „па ћ емо бацати коцку , ко ће да остане да
чу ва све козе.“
„Право велиш, Педр о,“ пр ихвати један од њ их, „пр емда неће требати да се у потреби
тај начин, јер ћу ја да останем за све; а то немојте да ми пр ипишете у вр лост и што не
мар им да видим, него што не могу да идем од трна у који сам се ју че у боо.“
„Ипак нека ти је хвала од нас,“ одговори Педро.
А Дон Кихоте замоли Педр а, да му каже, ко је био тај у мр ли и каква је то пастирка.
Педр о му одговори, да колико зна , тај мр тавац био је богат пл емић из једнога места у овој
планини, па се у чио као ђак многе године у Саламанци, а онда се вр ати у своје место, на
гласу као врло у чеван и да је многе књиге читао.
70

„Нарочито веле, да је з нао читати у звездама и шта тамо р аде на небу сунце и месец,
па нам је на длаку казивао липсање сунца и месеца.“
„То се, пр ијашине, зове еклипса, а не липсање, то је помр чавање ових двају великих
светила,“ пр имети Дон Кихоте.“
Али Педр о не у зимаше на у м ситнице и настави даље своје пр ичање:
„Исто тако знао је да погоди, хоће ли година омахну ти, или ћ е бити свега бозбол е.“
„Изобила треба да кажеш, пр ијашко,“ пр имети Дон Кихоте.
„Бозболе ил и изобила,“ рече Педр о, „све је једно. Па велим, његов отац и његови
пр ијатељи, који му вер оваше, вр ло се обогатише у з оно што је о н говорио, јер су чинили
онако, како их је он саветовао, говорећи им: Ове године немојте сејати шеницу , него јечам;
ове године мо жете сејати р огачицу , а не јечам; на годину ће добро р одити маслине, а три
године за тим нећ е се добити ни к ап у ља.“
„Та се нау ка зове астр олођија,“ пр имети Дон Кихоте.
„Не знам ја, како се зове,“ одговор и Педро, „али знам, да је све то знао и још више
што. Најпосле не пр ође некол ико месеци, како је дошао из Саламанке, к ад одједанпут
искрсну преру шен као пастир са пал ицо м и кожухом, а скинуо беше о ну широку хаљину
што је носио као ђак, па се с њим у исти мах обу че као пастир онај други његов пр исни
друг по имену Амбр озио, који је с њим био на школама. Заборавио сам да кажем, како је
покојни Гризостомо био особито вешт да начини песму , те их је пр авио за вер тепе о
божићу и за брашанчево, па су их пр иказивали момци из нашега села и сваки вели да боље
не могу бити. Када сељани видеше оба ова ђака, уједанпут прерушене као пастире, даше се
у чудо, нити могоше да се домисле у зр оку , зашто су у чинили тако чу дну пр омену . Баш у
то вр еме умр е отац нашем Гр изостому и остави њега као насл едњика од велика имања,
како покр етна, тако и непокр етна, и од не мало кр у пне и ситне сток е и од много новца, те
од свега постаде момак потпу н господар ; а пр аво р ећи, све то и заслуживао је, јер је био
вр ло добар друг и милостиван и пр ијатељ добрим љу дима, а имао је лице благо као благи
дан. Касније се дознало, да се он пр еру шио само зато, да би по овим пустињама ишао за
оном пастир ком Марселом, коју је наш пр истав мало час спо мену о, јер се у њу беше
заљубио сиромах покојни Гр изостомо. И хоћу још да вам кажем, јер ваља да знате, ко је то
девојче. М оже бити, а баш и зацело да тако што нећете чу ти целога свога века, па ма више
живели него М атија Сал ин.“
71

„Ама кажи М атусал,“ примети Дон Кихоте који не могаше да поднесе, што козар
46
изврташе речи.
„Био ма ко,“ на то ће Педр о, „али, сењоре, ако ћете ми сваки час замерати р ечима,
нећемо до краја доћи ни за годину дана.“
„Опр ости, пр ијатељу ,“ р ече Дон Кихоте; „хтедох само да ти кажем, што је то велика
р азлика; али настави своје казивање, јер ти ништа више нећу пр имећивати.“
„Дакле велим, господине мој драговићу ,“ пр ихвати козар , „да је у нашем селу био
један сељак богатији и од оца Гр изостомова, који се звао Гиљер мо, па мимо своје много и
велико благо имао је ћерку , којој пр и пор ођају у мре мати, а то вам је била у свем овом
крају најпоштенија жена. Чисто ми је, као да је сада гледам и о но њено л ице, од кога од
једне стране сијаше јој су нце, а од друге месец, а свр х свега била је вредна и пр ијатељ
сиротињи, па зато мислим да јој се душа у овај пар наслађава на оно м свету гледања у
божије лице. Од туге за тако добром женом, у мр е јој муж Гиљермо и остави своју кћер
М арселу малешну али богату под окриљем једног њенога стр ица, који је у нашем селу
пар ок и пребендар. М ала растијаше тако лепа, да нас сећаше на лепоту њене матер е, а ова
је баш била л епа, ипак држасмо да ћ е је једном кћи и надмашити. Те тако би, к ада дође до
четрнаесте-петнаесте године, нико је не виде, а да не благосиљ аше бога, што је створио
тако красну, а већина их се заљубише да полуде. Стриц је држаше под добрим надзор ом и
у многу запту , ипак пу че глас о њеној лепоти тако, да које због ње, које због њена блага, не
само из нашега села, него и далеко из околине људи, и то најбољи, мол ише њенога стрица,
наваљиваше нањ и досађиваше му , да је у да за њих. Али о н, који је пр аво рећи добар
кр шћанин, ако је и жел ео да је у да, чим је видео у тим годинама, не хте то да чини без
њене воље, нити се у томе освр тао на добитак и корист, који му даваше упр ављање
девојачким имањем, кад би јо ј удадбу одгађао. И вере ми, то се тако говорило у селу не у
једно м друштву у хвалу добром свештенику . Па бих хтео да знате, сењор скитнички, да се
у овим малим селима свашта претреса и о свачему се говори, па то у змите у твр до, као што
и ја држим, да онај поп мор а бити особито добар , који своје овчице пр имор а, да за њега
добро говор е, нарочито у селима.“

46
У шпањолском има: „Више него сарна“ (шуга). А Дон Кихоте пр имети: „Кажи Сара.“ У шпањолском има
узречица: ser mas vi ejo que la sarna (б ити старији од шуг е), бити стар престар. Ово титрање р ечима не да се
превести.
72

„То је истина,“ р ече Дон Кихоте, „па, добри мој Педро, пр ичај даље, јер ти је прича
лепа, а у меш да је згодно казу јеш.“
„Дај боже да је тако. Елем да вам даље кажем, стриц је говор ио својој синовици и
описао јој свакога посебице какав је од оних многих, који су је просили, и мол ио је да се
у да и да бира, који јо ј се допада, ал и она никада не одговар аше, него да за сада не мисл и да
се удаје, јер је још сувише мл ада и не осећа се подобна да би могла понети терет од брака.
На ове р ечи, које су изгледал е да су р азложите, није јој стриц више досађивао, надају ћи се,
да ће већ бити зрелија, па ће знати себи по вољи изабр ати друга. Јер , говор аше и ту је имао
р азлог, р одитељи не треба да своју децу пр еко њихове воље жене и у дају . То тако беше,
кад уједанпут, кад се нико ни надао није, начини се пастирком наша лепа М арсела, па не
осврћу ћи се на свога стрица и на цело село, који је одговар аше, о на поче ићи с о сталим
пастиркама из села и стаде сама чу вати своје стадо. А чим она изађе у свет, те јој се лепота
показа на дану , ја вам заиста не бих з нао каз ати, колики богати момци, племић и и сељаци,
навукоше Гр изостомово ру хо, па заљубљени тумарају по овим лу зима. Један од њих, како
већ р екох, беше наш покојник, за кога веле, да је више није ни волио, него је обожавао. А
немој да мислите, ако се М арсела дала у такав слободан живот и ако је бил а са маленим
или никаквим надзор ом, да је за то дала и најмања повода, што би било на штету њеном
обр азу и поштењу, него је толика и таква њена опр езност, са којом чу ва своје поштење, да
ни један, који око ње ласкају и чепају , није мог ао да се похвали, нити се са пр авом може
похвал ити, да му је дала ма и најмању наду да ће му се испу нити жеља. Али зато не бежи
нити се крије од др у штва и р азговор а са пастирима, него с њима по сту па лепо и
пријатељски, докле јо ј који од њих не откр ије своју жељу, па била ова тако праведна и
света као брак што је, о на га од себе одбаци, као из пр аћке. И владајући се на тај начин,
она пр ави више штете у земљи, него ли да по њој куга мор и, јер њена милина и лепота
пр ивлачи им срца, да мор ају да јо ј служе и да је љубе, а њено презирање и осор ност
доводи их да очајавају , те тако не знају шта да јој кажу , него је на глас зову бездушном и
немилоср дном и још иначе је таквим начино м називају , да се мо же о ту да видети, каква јој
је ћуд. Па, сењоре, кад бисте нешто остали овде који дан, чу ли бисте ове планине и ове
долине к ако јече од јау ка оних неср ећника, који за њом иду . Није далеко одавде једно
место, где ће бити двадесетак букава, и ни једне нема, да јој у глаткој кори није урезано и
написано име М арсела, а повр х гдекојега бива ур езана у дрвету круна, као да је љу бавник
73

хтео сасвим јасно да покаже, да је М арсела носи и заслужује са своје потпу не човечанске
лепоте. Овде један пастир у здише, онамо се др у ги жали, тамо се чу ју заљубљене песме,
оданде јечи очајно нар ицање. Један пр оведе по целу ноћ седећи пор ед каква раста или
стене и не склапајући плачне очи, па у ду бљена и занесена у мислима налази г а у зору
сунце; други не да починка ни одмор а својим уздасима, па у по најтопл ијег л етњега дана
пру ћио се по вр еломе песку и шаљ е своје жалбе милостивном небу ; а лепа М арсела
слободна и весела р у га се и овима и онима. И сви ми који је знамо чек амо, на што ће изаћи
њена о холост и који ћ е бити онај срећник, који ће доћи да у мекша ту гр озну ћуд и да
у жива толику лепоту . Како је све то што сам казивао пр ава истина, то морам да мислим да
је тако и с оним што је наш пристав казао за повод Гр изостомове смрти. И зато бих вам
пр епору чио, сењоре, да свакако сутра одете на његов погр еб, јер ће се имати шта да види,
пошто Гризостомо има мног е пр ијатеље, а нема ни пола миље одавде до места, где је
нар едио да га погребу .“
„То ће ми бити брига,“ одговори Дон Кихоте; „па ти захваљујем на у живању , које
си ми пр у жио, казивајући ми тако красну пр иповест.“
„О!“ на то ће козар , „не знам ја ни половину од онога , што се све десило
М арселиним љу бавницима; али шат будемо су тр а наишли на каквога пастира, који ће нам
то пр ичати. Него ће за сада бити добро да идете и да спавате под кр овом, јер под ведрим
небом могле би вам р ане позлити, ако се и не треба бојати никакве непр илике после лека,
који сам вам дао.“
Санчо Панса, који је већ у першу н отправљао толико брбљање козар ево, такође
навали на свога господара, да иде да спава у Педровој колеби. Он тако у чини и сав остатак
ноћи пр оведе у мисл има о својој сењори Ду лсинеји, подражавајући Мар селиним
љу бавницима. Санчо Панса намести се из међу Росинанта и свога магар ца, па заспа не као
несрећни љубавник, но као коме су добро наместил и р ебр а.
74

ТРИНАЕСТА ГЛАВ А
У којој се доврш ује припо вест о пастирици Марсели са друг им дог ађајима.
Али тек што се дан поче по јављивати на вр атима од истока, а пет од шест козара
дигоше се и стадоше будити Дон К ихота и питати га, да ли остаје пр и намер и да иде да
види Гризостомов сл авни погр еб, а о ни ћ е бити у његову друштву. Дон Кихоте, који друго
није ни желео, диже се и заповеди Санчу , да одмах седла и меће самар , што овај у чини са
доста брзине, а исто тако жу рно сви се кренуше. И не идоше ни четвр т миље, кад на
једно м раскршћу у гледаше, где пр ема њима иду до шест пастира у цр ним кожусима и са
главама окићенима венцима од кипариса и злољесине. Сваки је имао добру батину од
поме. С њима јахаше и два племића у господску пу тничку оделу и са њима још три момка
пешака, који су их пр атили. К ада се су кобише, у чтиво се поздр авише и питаше се једни
друге, куда иду , те дознаше, да сви иду на место погр еба, и тако сви заједно пођоше даље.
Један од коњаника у разговору са својим др угом р ече му :
„Ја бих р екао, сењоре Вивалдо, да се нећемо кајати, што смо пр одангу били, идући
да видимо овај р азглашени погр еб, јер ће заиста према ономе, како су нам ови пастири
пр ичали, изаћ и на гл ас чудне ствари о умр лом пастиру , као и о у билачкој пастир ици.“
„И сам тако мислим,“ одговор и Вивалдо, „па бих пр одангу био не један дан, него
четир и, да бих то могао видети.“
Дон Кихоте запита их, шта су они чу ли за Марселу и за Гр изостома. Коњаник му
одговор и, како су се ју тр ос ср ели са овим пастир има, па видећи их у тако тужну оделу ,
запитал и су их, зашто иду у короти, а један од њих пр ичао им је о настраности и лепоти
некакве пастир ке по имену М арсела и о љубави, коју многи осећају спрам ње, као и о
смрти тога Гр изостома, коме иду на погр еб. Једном р ечи, он испр ича све што је Дон
Кихоту пр ичао Педр о. Овај разговор престаде, а поче други, јер онај, који се звао Вивалдо,
запита Дон Кихота, какав га је у зр ок навео да на такав начин ор ужан иде по земљи тако
мирној. А Дон Кихоте одговор и му :
„М ој занат не слаже се нити допушта да ја идем др у гојачије. Удобност, благовање и
доколица, то су изу мели за мекушце дворане; ал и посао, неспокојство и ор у жје изу мели су
и створили само за оне, које свет зове тумараћим в итезовима, од којих ја, ако и недостојан,
најмањи сам међу свима.“
75

Чим су ово чу ли, одмах сви видеше, да је лу д, а да би се боље у верио и видео, кога
је р ода лу дост му , опет ће га запитати, шта ће то да каже тумараћи витезови.
„Зар ви нисте читали,“ одговори Дон Кихоте, „летописе и повести од Англ ије, у
којима је реч о славним делима краља Артура, кога ми у нашо ј кастељанској р оманци увек
зовемо краљем Арту сом, о коме има древно и о пште предање у свој краљевини В еликој
Бр итанији, како тај краљ није у мр о, него је неком мађијо м пр етвор ен у гавр ана, а са
временом да ће се вр атити да влада и опет да у зме скиптар своје краљевине! Због тога
47
нема пр имер а, да је од тога доба па до наших дана Енглез у био гавр ана. Елем за тога
48
доброга краља основан је онај слав ни р ед витешки од витезова Окру гле Трпезе и
догодиле су се од слова до слова љубавне ствари што се пр ичају о Дон Лансароту од Језер а
и Хинебр и краљици, а поср едница и која је за све знала била је она часна дуења
Кинтањона, отку да је постал а она опште позната романца, која се толико пева у нашој
Шпањолској:
Јоште никад не би витез
Тако служен од госпођа,
К'о што беше Лансароте,
Из Бретање када пође,
са оним тако сл атким и тако љупким описо м његових љу бавних и ју начких дела. Од тога
времена и од р уке до руке тај је витешки р ед растао и ширио се по многим и различним
крајевима света, и у њему пр ославише се и познаде их свет са њихових дела: храбри
Амадис о д Галије са свима његовим синовима и уну цима до петога колена, па ју начки
Фелик мар те од Хир каније, па Тир анте Бели, који се ник ад не може довољно слав ити, па
непобедни и ју начки витез Дон Б елијанис од Гр еције, кога смо тако рећи у наше дане
гледали, с њим се др у жили и слушали га. То ће дакле, господо, р ећи тумараћи витез и као
што сам казао, то је р ед његовога витештва, у који, како мало час р екох, ако и грешан,
ступио сам и ја и што су помену ти витезови р адили, то чиним и ја, те тако идем по овим
самоћама и пустињама, тражећи пустоловине, одваживши се, да мо ју мишицу и моју

47
Артур је баснослован краљ британски, о коме има у народу пуно пред ања. Т ако се говори, да г а је њ егова
сестра Моргајина, велик а мађиница, опчинила, али да ће се он зацело вр атити и о пет сести на свој престо.
Скоро сваки народ има такве своје јунаке, за које вели, да нису умрли и да ће се опет вратити у свет.
48
Ред од Округле Т рпезе (Тabla Redonda, Table-Ronde, Tafelrunde) основао је краљ Артур и имао је двадесет
и четири витеза, у које су примали и стр анце.
76

личност принесем и у најопаснијем задатку , који ће ми судбина дати, р ади по моћи слабима
и невољнима.“
После ових р ечи његових пу тници се потпу но у вер ише, да је Дон Кихоте по мерио
памећу , и каква је лу дост која је њим овладала, па се томе исто тако дивише, као што се
дивио сваки, који су пр ви пу т за то дознали. А Вивалдо, који беше човек вр ло оштр оу ман и
веселе нар ави, да би у забави прешао оно мало пу та, што им р екоше да имају још пр оћи до
стене, где ће бити погр еб, нау ми да му даде још повода да којешта лу ду је. Зато му р ече:
„Ја бих рекао, господине тумараћи витеже, да сте ви одабрали један од
најстр ожијих р едова што их има у свету , па мисл им, да ни р ед фратара кар ту зијана није
тако строг.“
„М оже бити да је тако строг,“ одговори наш До н Кихоте; „али да је тако и потр ебан
свету , ту ни за два пр ста нећу да посу мњам. Јер ако ћемо истину рећи, војник, који
извршу је оно што му војвода заповеди, не чини мање од самога војводе, који му то
заповеда. Хоћу р ећи, да монаси сасвим мир но и спокојно моле бога за благо земље; али ми
војници и витезови извршу јемо и оно, за што се они моле, бранећи то храбрим нашим
мишицама и оштрицо м наших мачева, и то не испод крова, него под ведр им небо м, на
чисто изложени несно сним зр ацима сунчевим у лето и љутим мразевима зиминим. Тако
смо дакле слу ге божије на земљи и мишице, пр еко којих се на земљ и врши божја пр авда.
Па како р атни послови и што се на њих односи не могу бити извр шени без зноја, напора и
велика труда, то излази, да они, који их у пр ажњавају , полажу свакако већи труд, него ли
они, који у тихом спокојству и мир но шаљу богу молитве, да буде у помоћи нејакима.
Нећу да кажем, нити ми то пада на у м, да је сталиш тумараћега витеза тако добар , као онај
усамљенога монаха; само хоћу то да кажем према оно м што сам подносим, да је без сумње
му чнији и у мор нији, и гладнији и жеднији, јадан, одр пан и у шљив, јер нема сумње, да су
бивши тумараћи витезови у току свога живота искусили многу недаћу . Па ако су гдекоји
знали да постану цар евима поради храбрих својих мишица, богме их је то и стало доста
њихове крви и зноја; а ти који су се тако понели, да нису имали мађиника и му др аца, који
су им помагали, би се заиста пр евар или у својим жељама и не би им се испу ниле наде.“
„И ја тако мисл им,“ пр ихвати коњаник; „али међу толиким др у гим стварима једно
ми се не допада од тумараћих витезова, а то је, кад дођу у пр илику да се баце у какву
велику и опасну пустоловину у којој су очевидно у опасности да ће живот да изгу бе, никад
77

им у том часу , кад ће да се у дар е, не пада на у м да се пр епору че богу , као што је сваки
кр шћанин дужан да чини у таквим опасно стима, него се они пр епор у чу ју својим дамама са
толиком уср дношћу и побожношћу , као да су богиње; а то ми у неколико заудара
незнабо штвом.“
„Господине,“ одговор и Дон Кихоте, „без тога не може да буде ни на који начин и
оном би се тумараћем витезу замерило, ако би иначе посту пио; јер то је већ обичај и начин
у тумараћем витештву , да ту мараћи витез, пр ед што ће да се у пу сти у какво велико у бојно
дело, има пр ед собом своју сењору , да њојзи нежно и заљубљено окр ене очи, као да је
моли, да му иде на р уку и помаже у сумњивој борби, у коју ће да загази. Па ако га нико и
не би чу о, он је дужан да пр омр мља некол ико р ечи, којима јој се од свег а срца
пр епору чу је. А о томе имамо небр ојене пр имер е у повестима. Али зато не треба мисл ити,
да они не треба да се препор у че богу, ако им то време и место допусте да у чине у току
посла.“
„Ипак,“ примети пу тник, „има што ми није право, а то је, што сам читао много пута,
како се два ту мараћа витеза пор ечкају, па један р еч – други р еч, они се р азјар е, окрену
коње, па подобро зађу у поље и онда у једанпу т поју р е један на др у гога, а у по тр ке
пр епору чу ју се својим дамама. И од тога сукоба обично бива то, да један падне нау знако
пр еко коњске сапи, јер га је противниково копље скроз пр обило, а други би исто тако
пр ошао и пао на земљу, да се не у хвати за гр иву своме коњу . Сад ја не знам, к ако је
погину ли у току таква нагл а посла имао каде да се богу препоручи. Боље би било, да је
р ечи, које је трошио у трку , пр епоручу ју ћи се својој дами, у потр ебио на то, на што је
требао и био дужан да у потр еби као кр шћанин, тим пр е, што мислим, да немају сви
тумараћи витезови даме да им се пр епор у чу ју, јер нису сви заљубљени.“
„То не може да буде,“ одговор и Дон Кихоте; „велим, не може да буде да има
тумараћи витез без даме, јер је њима закон, да су заљубљени, тако својствен и тако
пр иродан, као што небо мор а да има звезде; и то је извесно, да нема повести, у којој би
било ту мараћа витеза без љубави, и у пр аво зато, кад не би био заљубљен, не би г а држали
за пр ава витеза, него за нека копил ана и да у тврдињу р еченога витештва није у шао на
вр ата, него пр еко плота, као какав р азбојник и лу пеж.“
„Ипак,“ на то ће пу тник, „мени се чини, ако се добро сећам, да сам читао, како Дон
Галаор , брат храброга Амадиса о д Гал ије, никад није имао одређену даму , којој би се
78

могао пр епор у чити, па опет за то није био мање уважен и био је вр ло храбар и славан
витез.“
На то му одговор и наш Дон Кихоте:
„Сењоре, једна ласта не пр ави пр олеће, тим мање, што ја знам, да је тај витез у
потаји био вр ло заљубљен, осим тога што је он био свакој наклоњен, која му се допадала;
јер таква му је била нар ав, па није могао иначе. Најпосл е, ипак је сасвим доказ ано, да је он
имао једну, коју је једину у чинио госпођом своје воље, којој се препоручивао сваки пу т,
али сасвим у потаји, јер је хтео да буде тајанствен витез.“
„Кад је дакле главно, да сваки тумараћи витез треба да је заљубљен,“ р ече коњаник,
„то се може у зети, да сте заљубљени и ви, јер то спада у р ед; па ако не пол ажете вредност
да будете тако тајанствени, као Дон Гал аор , то вас молим са највећо м озбиљношћу у име
целог овог друштва и у своје, да нам кажете име, отачаство, својства и лепоту своје даме,
јер ће се она држати за срећну, ако сав свет буде знао, да је љуби и да јој служи такав
витез, какав ви изгледате.“
Дон Кихоте у здахну овде дубоко и р ече:
„Не бих могао казати, да ли моја сл атка душманка воли ил и не воли, да свет знаде,
да јој ја служим; само одговар ају ћи на оно, што се од мене иште са толиком у чтивошћу ,
знам да кажем, да јој је отачаство Тобозо, место у Манчи, да има својства, да би у најмању
ру ку могла бити пр инцеза, јер је моја цар ица и сењора, да јој је лепо та натчовечанска, јер
су у ње постали истинити сви немогу ћи и замишљени пр идеви лепо те, које песници дају
својим дамама, да су јој власи злато, њено чело Јелисејска поља, њене обр ве небеске дуге,
њене очи су нца, њени обр ази ружице, њене усне мерџан, бисер њени зуби, алавастар њен
вр ат, мрамор њене груди, слонова кост њене руке, кожа јој снег, а у дови, које
срамежљивост крије од људских очију, такви су , како ја мислим и р азу мем, да би их само
савестан преглед могао уважити, али никако и у пор едити са чим.“
„Желели бисмо јој знати повр зму , р од и колено,“ на то ће Вивалдо.
„Није о д р ода древних р имск их Ку р тија, Гаја и Шћипио на, нити од нових Колона и
Ор сина, нити од каталуњских М онкада и Рекесена, па ни од валенсијанских Ребеља и
Виљанова, или од арагонских Палафоха, Ну са, Рокабер та, Кореља, Луна, Алагона, Уреја,
Фоса и Гур еја, ни о д кастиљанских С ер да, М анр ика, М ендоса и Гусмана, ни од
79

пор ту галских Аленк астра, Паља и М енеса; али је од р ода Тобоза од М анче, од пл емена,
ако и нова, али таква, да може дати сл аван почетак најсјајнијим пор одицама будућих
векова. Па нека ми се ту ништа не пр имећу је, ван у з у слове, које је Цер бино ставио у дну
трофеја начињених од Орландова ор у жја, написавши:
Дирнут' их немо ј
С Орландом ако не смеш бити бој.“
49
„Ако моје племе и јесте од К ачопина од Лареда,“ примети пу тник, „ипак г а не бих
смео у пор едити с Тобозима од М анче, пр емда истину р ећи, до данас нисам чуо за такво
пр езиме.“
„Како то да га нисте чу ли!“ одговор и Дон Кихоте.
Сви остали слушаше са велико м пажњом р азговор ове двојице, па и сами козари и
пастири увидеше, колико недостаје памети нашем Дон Кихоту . Само Санчо Панса
мишљаше, да је све онако, како његов господар каже, јер га је знао, ко је и познавао га је
од детињства; једино што му некако не биваше да вер у је, беше оно за лепотицу Дулсинеју
од Тобоза, јер никад не беше чуо за такво име, ни за такву пр инцезу , макар што је живео
тако близу Тобоза.
Идоше тако разговарајући се, кад у гледаше кроз стру гу између два висока брда,
како се спуштају до двадесет пастира, сви обучени у цр не кожухе и закић ени венцима, које
су после видел и да су од кипар иса. Шест од њих но сише но сила покр ивена многим
р азноликим цвећем и гр анчицама. К ада то виде један од козара, р ече:
„Они, што онамо дол азе, но се тело Гр изостомово, а у дну онога брда место је, где је
нар едио да га сахране.“
Зато се пожу р ише и таман стигоше, кад су они, који су долазили, већ спустили били
носила на земљу , а четири од њих оштр им пију цима копаше гр об пор ед једне тврде стене.
Једни др у ге у чтиво поздр авише, а Дон Кихоте и који су с њиме дошли одмах почеше
50
посматрати но сила и на њима видеше покр ивено цвећем мртво тело у пастирску оделу ,
од пр илике човека од тридесет година. Ако је и био мр тав, видело се да је био лепа л ица и
красна изгледа. Око њега на носилима беху неколике књиге и многе хартије отворене и

49
Качопинима звали су тад а у Шпањолској убоге ђаволе, који су се селили у Америку.
50
Како је Гризостомо умро као очајник (d esesp erado), како веле Шпањолци, тј. самодавећ и се, то му ј е и
погреб б ез свака црквена обред а. Зато има на себ и пастирско одело, а не самртњачу (mortaja), монашку
мантију, у којој мртваце погребавају.
80

у мотане. И тако они, који посматр аше као и они, који су копал и гроб, и сви о стал и што их
је ту било, дивно се држаше мучања, докл е један од оних, који су мр тваца донели, рече
другоме:
„Пази добро, Амбр озио, да ли је ово место, које је казао Гр изостомо, кад већ хоћеш
да се све о нако на длаку извр ши, како је нар едио у својој тестаменти.“
„То је,“ одговори Амброзио, „јер ми је ту много пу та мој несрећни пр ијатељ
казивао приповест своје несреће. Казао ми је, да је ту први пу т видео ону самртну
душманку човечијега р ода, исто тако овде је било, када јој је откр ио своју мисао колико
поштену , толико заљубљену , а ту је било последњи пу т, где га је Марсела најпосле
освестил а и пр езрела, тако да је он у чинио крај жалосној игр и његовог јаднога живота, па
ту , ради спомена толике несреће, желео је да буде положен у у тр обу вечитога заборава.“
Па окренувши се Дон К ихоту и коњаницима, настави говор ити:
„Ово тело, господо, које посматр ате р азнеженим погледом, било је обиталиште
души, коју је небо било украсило небројеним својим благом. Ово је тело Гр изостома, који
је јединствен био по у мљу , једини у учтивости, претеран у племенито сти, несравњен као
пр ијатељ, неоцењен у веледу шности, озбиљан без охолости, весео без нискости и једном
р ечи први у свему што је вр лина, а без р авна себи у свему што је несрећа. Љу био је, беше
одбијен; обожавао је, беше пр езр ен; преклињао је једну горду , молио мрамор , јурио је по
ветру , зборио самоћи, служио незахвал ности, од које је то добио, да је по стао жр твом
смрти у по пу та његова живота, коме у чини крај једна пастирка коју је он хтео да
овековечи, те да живи у у спомени свију нар ода, као што би то могле доказати ове хартије
које гледате, да ми о н није нар у чио да их предам огњу , пошто му тело будем пр едао
земљи.“
„Ви бисте,“ пр имети В ивалдо, „с њима опорије и сверепије по сту пили, него сам
њихов господар , јер нити је пр аво, нити се пр исто ји да се извр ши нечија воља у ономе, као
он што наређу је мимо р азлог. Па Август Ћесар не би био добро учинио, да је пр истао на
то, да се оно извр ши, што је божански М антован нар едио у својој тестаменти. И тако,
сењор Амбр озио, већ кад будете пр едали земљи тело свога пр ијатеља, немојте да забораву
предате његове списе, јер ако је он наређивао као у вр еђен, није добро, да ви то извр шујете
као нер азуман; напр отив, оставивши у животу ове хартије, о др жите за увек и спомен на
М арселину сверепост, нека служи као пр имер за вр емена потоњих нараштаја, те да се
81

клоне и беже од таква опасна посл а. Ја и који смо овде дошли, већ знамо повест овог вашег
заљубљеног и очајнога пријатеља и знамо ваше пр ијатељство и повод његовој смрти, као и
што је он нар едио на крају свога живота; а из те жалосне повести може да се знаде, колика
је сверепост М ар селина била, Гр изостомова љубав, ваше вер но пријатељство, као и мета,
којој иду они, који колачки јур е по пу ту, што им га манита љубав износи пр ед очи. Синоћ
дознасмо за Гр изостомову смрт, и да ће да га погр ебу на овом месту , те из љу бопитства и
сажаљења остависмо свој предузети пут и доконасмо да својим очима видимо о но, што нас
је при слушању толико дир ну ло; а у нагр аду за ту растуженост и желећи да је излечимо,
ако могбу демо, молимо те, о мудри Амбр озио, бар ја те молим од моје стране, да се
оставиш спаљивања тих хартија и да ме пу стиш да у змем коју од њих.“
Па не чекају ћи на пастиров одговор , пру жи руку и узе некоје, које су му најближе
било, што кад А мбр озио виде, рече:
„Сењоре, из у чтивости пр истаћу да задржите оне што сте их већ у зели; али би
залуду било мислити, да остал е нећу спалити.“
Вивалдо, који је жел ео да види шта пише у тим хар тијама, одмах отвори једну и
виде да јо ј је наслов: Очајна песма. Кад то чу Амбр озио, р ече:
„То је последња хартија, коју је неср ећник исписао, па да бисте, сењоре, видел и, до
колике је мере био несрећан, читајте да и др у ги чују , а имаћете каде докле се ископа гр об.“
„То ћу да учиним вр ло р адо,“ р ече Вивалдо.
Па како су сви остали имал и исту жељу , окру жише га, а он читају ћи на глас, ово им
казиваше:
82

У којој су очајни стихови умрлог а пастира са друг им неочекиваним дог ађајима.
Гризостомова песма.
Кад већ, свирепа, хоћеш да се знаде

Од нар ода до нар ода, од у ста
До у ста сила кр утог ср ца твога,
Чинићу тако, да сам пак'o дадо

Звук болећа мог јада гр дна, пу ста
Нек њиме јечи дрхат гласа мога;
Па жеља мо ја, искон бола мога

И твоја цр на да казујем дел а,
Из груди јак и тисвуће страшан
И са њиме, ах! какав поглед плачан!
Румену крвцу из мог срца свела.
Чу ј дакле и обр ати пажљив свој у м

На звучни склад не, већ на замршен шум,
Кој куља са дна мо јих гр у ди,
Сировитом покр етан манитошћу ,
Да теби болљу , мени сласт буди.
Лавовска рика, сграхотно вијење

Зверског ву ка, ужасно сиктање
Отровне гује и немани какве
Хуктање грозно, злокобно гракћење

Гаврана враног, и страшно урлање
Олује бесне, с морем кад се кавжи,
Рањеног бика, али још у сназ и,
Јар осна битка, самице гр лице

Гу кање тужно, па су морна крика
Мрзана кућа, уз то плачна вика
Целог пакла црне др у жнице –
Све би то ванка са душом боланом,
Смешано скупа једним гр дним гл асо м,

Да сва претр ну човечија чу ла,
Јер моје муке, моје страшне му ке,
Од друге ру ке траже си оду шке.
Ур небес овај никако с' не ор и

Жалосном јеком пор ед Тага жу тог,
83

Ни масл иником чувеног Бетиса:

Тешки мој јаде овуда се шир и,
Сред кршна стења, амбиса дубоког,

Са живом р ечи од мр тва језика,
Ил' долом мр ачним, ил и по л итица,
Куд људска није још крочила нога,

Или где сунце не засветли нигде,
Ил' где крај Нила гмиже небр ојен гад,
И неман љута тражи друга свога.
Па док прому кла јека мога јада
Безљу дним крајем р азлеже се сада

И твоју кивност жели разгласити,
Због моје цр не несрећне судбине
За њу ће цела васељена знати.
Убија пр езир ; стрпљење смождава,

Ил' лажна сумња, или опр авдана;
И љубомора све љуто покоси;
Ду г изостанак живот разор ава;

У срећну су дбу не бива надања,
Од заборава страх кад срце носи.
Све клања с' смрти, том страшноме госи;

А ја, да чуда ниакд непозната !
Живим одсутан, љубоморан, пр езр ен.
Уз чисту сумњу као и усмр ћен.
Са жешћ им огњем пор ед заборава,
И код толике моје му ке, нигде

Поглед мој не зна за сенку од нада;
А ја очајник тога и не желим,
Већ да бих једно м краја догледао
Ево се кунем, да за њим не тежим.
У истом часу да ли може бити

И страховања и сл аткога нада ?
Зар има наде, где је р азлог страху ?
Ко ли ће моћ и очи затворити

Код љубоморе, кад му тешко пада,
Да је не види на сваком даху ?
Шир ом ћу вр ата отвор ити маху

84

Неповерења, кад а гледам јавно

Изр ажен пр езор и, о горка мено!
Сумњање тешко делом остварено,
Истину светлу скрену иту на лажно?
Ох! љубоморо , тир анине пр ави

У цар ству љу бве, нож дај отр овани
Пр езор е, дај ми коноп у плетени –
Али вај! вашу успомену дави
Победом гр озном бол од патње вељи.
Умирем најзад; а да се не надам

Никада добру , ни жив, ни у гр обу ,
У мојој мисл и нећу попу стити.
Љубав је благо, то ћу р ећи ваздан,

Душа слободна у свакоме добу,
Када се даде љубвом покор ити.
Душманка моја - и то ћу још р ећи -

Душу и срце да лепо имаде,
Њен немар да је са кр ивице моје
И љу бав, код све веље злоће своје,
Да у свом цар ству мир одржат знаде,
И, са том мишљу и у з омчу јаку ,

Прекр аћују ћи тешку муку сваку ,
До које дођох због њена пр езира,
Предаћу ветру и душу и тело,
Без наде какве будућега добра.
Ти, која таквом свирепошћу својом

Дала си разлог, да овако творим
С животом својим, који ми је тежак,
Када већ знадеш, да са р аном мојо м

На срцу моме само р адо скорим,
Да ти се мржњи ја жр тву јем једнак :
Ако ли срећом – за ме случај р едак –

Твог ока небо хоће да се му ти
Због смрти мо је, немо ј то да чиниш;
Јербо не желим, као да ти видиш
Накнаду неку у мојојзи души.
Боље да с' види на моме опелу,

Весела да си, к'о на каквом пр елу .
85

Али сам глу пак, то ти помињу ћи,

Кад сваки знаде, да је дика твоја,
Што тако р ано чезне душа моја.
Час је ту ; ходи с понор а дубока,

Тантале, с жеђу , и Сизифе, амо
С теретом сињ им твоје кршне стене;
Титије, дајде ти јастреба твога,

Пак и Исксијо н с колом нек је амо,
И динајиде што с' у век послене.
Сви нека сло же своје нар ицањ е,

У моје гр уди, па са тихим гл асом
(Ако то бива једно м очајнику)
Нека запоје жалосно опело,
Над телом, ком се самртњача не да.
А вратар адски, Ћер вер са три главе,

Безброј авети с тисућу сабласти,
Нек погуђу ју у з жалосну песму:
Лепше о пело о ном не пр иличи,
Ко са љубави самог себе дави.
Очајна песмо, немој да ми ту жиш,

Што се с мно ме више ти не др у жиш;
Јер кад већ оној, рад’ које си сузна,
С несрећом мојо м порасло је перје,
Ти о погребу немој бити ту жна.
Слушаоцима се добро свидела Гр изостомова песан, само онај, који је читао, р ече, да
му се нек ако не слаже с оним што је слушао за поштење и доброту М ар селину , јер у песни
се жал и Гризостомо на љубомору , подзр евање и одсуствовање, све то на штету добром
гласу и образу М арселину . Амбр озио, који је знао и најскр ивеније мисл и свога пријатеља,
одговор и му :
,,Да бих вам, сењоре, р азјаснио ову сумњу , добро је да знате, да кад је овај јадник
писао ту песму , био је далеко од М арселе, од које се био у даљио, да би видео, хоће ли
одсуство с њиме посту пити пр ема свом обично м начину . Па како одсу тнога заљубљеника
свака ствар мор и и страховањем га испу њава, тако је и Гр изостома мучила замишљена
љубомора и страховање, као да је било томе разлога; и са те стране, онако је као се говор и
86

о Марселину поштењу , јер осим што је сверепа и мало охол а и сувише поносита, ни сама
завист не може и неће јој дати какву ману “
,,Имате пр аво,“ одговор и Вивалдо.
Па како како хтеде да чита др у гу хартију од оних што их је спасао од ватр е,
пр екиде га у томе чу десно виђ еније (јер тако то изгледаше), које се уједанпут у каза
њиховим очима, а то беше да на вр ху од стене, код које су копали гр об, указа се пастирка
М арсела тако лепа, да јој је лепота надмашавала глас о њој. Који је дотл е нису видели,
гледаше је дивећи се и ћутећи, а који су већ били навикли да је гледају , не бленуше мање
него они, који је нигда нису видели. Али тек што је Амбр осио у гледа, а он јој пу н
негодовања р ече:
,,Да ли ниси дошла, о аспидо васил инска ових пл анина, да можда видиш, да ли пред
тобом л ипти крв из р ана овога јадника, коме је твоја сверепост у зела живот? Или си дошла
да се гордиш сверепим дел има твоје охолости? Или да са те висине, као други
немилоср дни Нерон, гледаш пожар његовог запаљенога Рима? Или да безобразно газиш
ову несрећну лешину , као она незахвална кћи што је газил а лешину свог оца Тарквинија?
Говори брзо, зашто си дошла, ил и што би ти најмилије било, јер знајући ја, да
гр изостомове никада за живота му нису престале да ти се повину ју , ево ћу у чинити, да ти
се покор авају и у смрти, као и сви ови, који се зову његови пријатељи.”
„Нисам, о Амбр осио, дошла пор ади ни једне ствари које си споменуо,“ одговор и
М арсела, „него да сама себе браним и да покажем, колико мало р азлога имају сви они, који
мене криве због гризостомових му ка и његове смрти. Зато мол им вас све, који сте овде, да
ме послушате, а неће ми требати много времена, нити да потр ошим многе р ечи, да бих
р азумнима доказала оно што је истина. Како велите, небо ме је створило лепу , тако да вас
моја лепота пр имор ава да ме љубите, нити мо жете иначе да чините; а пор ади те ваше
љу бави пр ема мени велите, па и иштете, да и ја вас морам љубити. Са пр ир одним р азу мом,
који ми је дао бог, ја у виђам да све што је лепо заслужује и љубав; али не р азу мем, да зато,
што га љубе, онај, кога љу бе р ади лепоте, мора да љуби онога, који њега љуби, тим мање,
што се мо же десити, да је љубитељ лепог а р ужан, па као ружан заслужује гну шање, нити
има смисл а да каже: Ја те љубим, што си л епа, дакле треба да ме љубиш, и ако сам р у жан.
Али баш да у змемо да лепоте иду напор едо, не морају зато напоредо ићи и жеље, јер не
побуђу је љубав свака лепота, него некоје увесељавају око а не овлађују вољом; а кад би
87

све лепоте побу ђивале љубав и вољом овлађивале, да би се начинила збрка од воља, које
не би знале, где да се уставе, јер како су лепи предмети безбројни, тако би бескрајње
морале бити и жеље; а ја сам чу ла, да се пр ава љубав не дели и да треба да је добр овољна и
не натер ана. Кад је то тако, као што ја мислим да је, зашто хоћете да моју вољу потчиним
намор авању , и то само за то, што ви велите да ме волите? Ако није тако, кажите ми: у
место што ме је небо створило лепом, да ме је створило ру жну , зар би било пр аво, кад бих
се ја ту жила на вас, што ме не волите? У толико пр е, што ваља да помислите, да нисам ја
сама одабрала ову моју лепоту , него ми је такву дало небо из мило сти, без моје молбе и
избор а; па као што гу ја није крива за свој отров, јер њиме у бија, пошто јо ј је га дала
пр ирода, тако ни ја не з аслу жу јем да ми се пребацује, што сам лепа Лепота у часне женске
таква је, као удаљена ватр а, или оштар мач, јер нити ова жеже, нити ова сече кога, ако јој
се не пр имак не. Поштење и вр лина у крас су ду ши, без њих тело не треба да се чини лепо,
баш и да је лепо; па ако је поштење једна од вр лина, које тело и душу већма красе и
у лепшавају, зашто да га изгу би она, коју воле пор ади лепоте, само да би одговорила тежњи
онога, који једино за љубав своје насл аде р ади свом својом снагом и вештино м на томе, да
је у пр опасти? Слободна сам р ођена, и да бих могл а слободно живети, изабр ала сам пољску
самоћу ; дрва ових пл анина моја су дружба, бистра вода ових потока мени је огледало, са
дрвима и са пото цима делим моје мисл и и лепоту . Ја сам ватр а у даљини, мач склоњен.
Који су се заљубили у мене, гледајући ме, њих сам р азувер ила р ечма; а ако се жеље
одржавају надањем, пошто нисам наде дала ни Гр изостому , ни коме другоме, то се
најпосле ни з а једног од њ их не мо же казати, да га је у била моја сверепост, него његово
јогунство. Ако ми се пр ебацу је, да су му намер е биле часне и да сам зато требала да им
одговор им, ја велим, к ад је на овом истом месту , где се сада копа гроб његов, откр ио мени
чистоту своје жеље, ја сам му одговор ила, да је мо ја жеља да живим у век сама и да једина
земља у жива плод моје часности и обележје мо је лепоте. А ако је о н пор ед свег а тога
обавештења хтео да се оду пир е нади и да плови у з ветар , зар је чудо, ако се у топио у по
затона своје необуздане жеље? Да сам му изашла у сусрећу, била бих пр етвор на; да сам га
задовољила, поступил а бих пр отив моје боље намер е и о длуке. Он се обавештен узјогу нио,
очајавао је, а није био мржен: кажите сада, да ли има р азлога, да се на мене баца кр ивица
за његов јад? Нека се жал и, ко је обмахну т, нека очајава, кога су пр евар иле обећане наде,
нека се у зда, кога ћу да позовем, нека се по носи, коме сам се одазвала; али нека ме о нај не
88

зове сверепом, ни у билицом, коме нити сам обећала, ни о бмахну ла га, ни звала га, ни му се
одазвала. Досада још није небо хтело да љубим по су дбини; а глупо је мисл ити, да ћу ја
љубити по избору. Ово обавештење нека у опште служи за опомену нар очиту сваком који
обилази око мене, и нека се одсада знаде, ако буде ко у мр о због мене, неће у мр ети са
љубоморе и несреће, јер ко никога не љуби, ником не даје ни повода љубомори, и јер
р азочар авање не може да се у чини као пр езир ање. Ко ме зове звером и аспидом
василиском, нека ме се остави као о паке и опасне ствари; ко ме зове нез ахвалном, нека ме
не слу жи, ко ме зове необичном, нека ме не гледа, коме сам сверепа, нека не иде за мно м;
јер та звер , та аспида васил иска, та незахвал на, та сверепа и необична нити ће их тражити,
служити им и гледати их, нити ићи за њима ма на који начин. Ако је Гр изосто ма у била
његова нестр пљивост и пр одр зљива жеља, зашто да се кр ивица баца на мо је поштено
владање и скромност? Ако ја моју чистоту чувам у држби са дрвима, зашто би хтео, да је
изгубим, онај, који би хтео да је сачувам међу људима? Као што знате, ја имам свога добра
и не желим туђе; ја сам слободна и не марим да се коме потчињавам; ја никога нити љубим
нити мр зим; не вар ам овога, нити облећем око онога, не шал им се с једним, нити се
забављам с др у гим. Ја се забављам у часну разговору са пастир кама из ових села и у бризи
за моје козе; ове планине гр анице су мојим жељама, а пр елазе ли пр еко њих, то је да би
посматрале лепо небо, куда ће се душа да у пу ти, као у своје исконско боравиште.“
Па рекавши то, не чекају ћи никакав одговор, окр ену леђа и изгу би се у тесном
сур ду ку једног од оближњих брда, оставивши све, који су ту били, у дивљене како због
њеног у мља, тако и због лепоте јој. А некоји (од оних, које је моћна стрела зракова њених
лепих очију р анила) као да хтедоше за њом да пођу , не о сврћу ћи се на јасну опомену , коју
су били чу ли. Кад то опази Дон К ихоте, у чини му се, да је ту згода за његово витештво да
пр итекне невољним девицама, па метну ру ку на балчак свога мача и вел егласно рече:
„Нико, ма кога стања и занимања био, да се није покусио да пође за лепом
М арселом, ако неће да га снађе моје јаросно негодовање. Она је јасно показала, да је мало,
или нимало крива за смрт гр изостомову , као и да никако не мисл и да у чини по жељама ма
ког од њених з аљубљеника; за то је пр аво, у место да се иде за њо м и да буде гоњена, да је
поштована и уважавана од свију часних људи у свету , јер је показала, да у њему једина је
она, која живи са таквом часном намером!“
89

Било због пр етњИ Дон Кихота, ил и што им је А мбр осио р екао, да свр ше оно што су
дужни да учине његовом добром пр ијатељу , тек од пастир а ни један се не мак ну, нити оде
оданде, докле не ископаше гр об, па спал ивши гр изостомове хратије, метну ше уњ његово
тело не без мног их суза од стране пр ису тних. Гр об поклопише великом каменицом, докле
се не начини плоча, коју је Амбр озио, како р ече, хтео да нар у чи са надгр обним, које ће
овако да гласи:
Хладан леш овде почива
Љу бавника јадног, бедног;
Био пастир стада белог,
Нељу бав га у била.
Лепотица бездушна
Зададе му самрт преку ,
у му шком га пр авом јеку
Рака покр ива ту жна.
За тим посу ше гроб мног им цвећем и гр анчицама и пошто сви изр азише његовом
пр ијатељу Амбр осију у чешће у тузи, расташе се сњим. Исто у чинише Вивалдо и његови
другови; и Дон Кихоте се опр ости са својим домаћинима и са пу тницима, који га мол ише
да пође с њима у Севиљу , јер је то место тако згодно за пустоловине, да их има у свакој
у лици и иза свакога р огља више но ма у каквом другом. Дон Кихоте им захвал и на савету
и на њиховом пријатељ ском расположењу , па им р ече, да засада не мисли ићи у Севиљу ,
докле све ове пл анине не очисти од р азбојника, за које је чуо да их је пу но туда. Видећ и му
племениту одлуку, пу тници не хтедоше да му више досађују , него се наново опр остише с
њим и оставише га, наставивши свој пут, на коме су имали доста да говоре како о повести
М арселе и Гр изостома, тако и о лудоријама До н Кихота, који нау ми да потр ажи пастирку
М арселу и да јој се пону ди у службу са свим оним што му је у власти. Али се не зби онако,
како је он мислио, као што ће се причати у овој истинитој приповести, којој се овде
свр шу је други део.
90

Т Р ЕЋ А К Њ И Г А
ПЕТ НАЕСТА ГЛАВ А

У којој се прича непријатна пустоловина, у којој се нађе Дон Кихоте кад се намери на неке
бездушне Јанг уезе.
Мудри Сид Амет Бененџелија казује, како Дон Кихоте, пошто се беше опр остио са
својим домаћинима и са свима, који су се нашл и пр и погребу пастир а Гр изостома, он и
његов коњушар уђоше у исту шуму , у коју су видели пастир ку М арселу да је у шла, и
пошто су ишли по њој више од два часа, тражећи је на све стране и не могу ћи је наћи,
зауставише се на ливади пу ној свеже траве, пор ед које тецијаше тих и хладан поток, тако
да је позивао и чисто примор ао, да тамо проведу подневне часове, који се почеше већ
жестоко осећати. Дон Кихоте и Санчо одјахаше и пустивши на вољу магар цу и Росинанту
да се напасу онамо бујне траве, навалише на бисаге и без к аквих цер емонија господар и
слуга у најлепшој слози пор учаше што се у њима нађе. Санчо се није по бр ину о да
Росинанта веже за у же, јер знајући га као благе нар ави и нимало похо тљива, мислио је, да
га ни све кобил е са кордованска пашњака не би могле навести на зло. С ад судбина и ђаво,
који не спава у век, у десише, да ће оном долином пасући да прођу некакви јангу ески
мазгар и са чопор ом галисијанских коња, који имају обичај, да са својом стоком у подне
застану на местима са травом и водом, а оно место, где се десио Дон К ихоте, беше
Јангу езима таман к ако ваља. Елем би, да Росинанту дође жеља да се мало забавља са
сењорама кобилама, па чим их осети. Остави се своје наваде и обичаја и не питају ћи за
допуштење свога господар а, закаса се у неколико ситним касом и хтеде да код њих
подмир и своју прир одну потр ебу . Али оне, које као да су имале више воље на траву , него
ли на што др у го, дочекаше га копитама и зубима, тако да му у скоро попуцаше колани и он
остада без седла; а што ће и горе да буде по њега, беше да мазгари опазише насиље, које
хоће да им на кобил ама извр ши, те пр итр чаше са батинама и дадоше му толико удараца, да
га у злу стању обор ише на земљу .
М еђутим Дон Кихоте и С анчо, који су видели, како лемају Росинанта, хиташе
онамо задихани и Дон К ихоте р ече Санчу :
91

„Како видим, брат Санчо, оно нису витезови, него неки пр остаци и ниски р од; то ти
кажем, јер ми сасвим лепо мо жеш помоћ и, да се како треба осветим за увр еду , коју су на
наше очи нанел и Росинанту .“
„Какву до вр ага освету помињете,“ одговор и Санчо, „кад их је више од двадесет, а
нас смо само двојица, а можда и један и по?“
„Ја ваљам за стотину !“ на то ће рећи Дон Кихоте.
Па не трошећи више р ечи, трже мач и залете се на Јангуезе, а исто тако у чини
Санчо Панса, побу ђен и покр ену т пр имер ом свога господар а, и на пр ви мах зададе Дон
Кихоте једно ме ударац, који му р асече кожни прслу к и добро засече р аме. Видећи
Јангу ези, како њих толике само два човека злоставе, дохвате своје батине, па узевши ону
двојицу у среду , стану их деветати са велико м у срдношћу и жестино м. Елем на други
у дарац стропошта се Санчо на земљу, а исто се слу чи и Дон Кихоту, коме ништа не
поможе вештина и хр аброст, па случај хтеде да падне Росинанту чело ногу , који се још не
беше пр едигао, откуда може да се види беснило, са којим ударају батине у ру кама
разјарених сељака. Кад онда видеше Јангуези, какво су зло починил и, што брже могоше
натовар ише своје коње и одо ше даље, оставивши оба пу столова у лошу стању и још горем
расположењу .
Први, који се пр ибр а, беше Санчо Пансо, и видећи се пор ед свога господар а, рече
слабим и жалостивним гласом:
,,Сењоре Дон Кихоте ! о х, сењоре Дон Кихоте !“
,,Шта хоћеш, брат Санчо?“ одазва се Дон Кихоте истим малаксалим и плачним
гласом.
,,Хтео бих бих, ако је можно,“ одговори Санчо Панса, ,,да ми дате да само два пу та
гу цнем од онога пића фер басар ова, ако г а имате ту при ру ци, шат буде добро и за
поломљене кости, као што л ечи р ане.“
,,Камо срећа, да га имам ту ,“ рече Дон Кихоте, ,,ништа нам не би било; али ти се
кунем, Санчо Панса, вером тумараћа витеза, да ни два дана неће пр оћи, само ако су дбина
не буде иначе у р едила, па ћу га имати, ван ако не бих мог ао мо цати р у кама.“
,,А да колико мисл ите требаће нам, да могнемо ногама мицати?“ опет ће Санчо
Панса.
92

,,За себе могу казати,“ одговор и излемани витез Дон Кихоте, ,,да не бих знао дати
р ока тим данима; ал и ја сам крив свему , јер нисам требао узимати мач на људе, који нису
р еђени витезови, као ја, и зато мисл им, да за к азну , што сам пог азио витешке законе,
у бојни је Бог пу стио на ме ту педепсу . Зато, брат Санчо, ваља да знаш ово што ћу ти сада
казати, јер ће добро бити за нас обојицу , а то је, кад видиш, да нас пр остаци хоће да
у вр еде, а ти не чекај, да ја на њих трзам мач, јер то ја нећу у чинити ни на који начин, него
ти тргни твој мач, па их казни што боље знаш; ал и ако им у помоћ и р ади одбр ане дођу
витезови, ја ћу те већ знати бранити и удараћу на њих са свом мојом силом, а већ си видео
тисућу знамења и доказа, докле се пр у жа храброст ове моје снажне мишице.“
Толико се бедни сењор понео са својом победом над ср чаним Бискајцем. Али Санчу
Панси не свиде се баш савет његовога господара, зато му одговор и:
,,Сењоре, ја сам човек мир ан, благ, мекан, па у мем да отр пим ма какву увр еду : јер
имам жену и децу да храним и одгајим; зато нека и ви знате, јер се то не може заповедати,
да ја ни на који начин нећу потезати мач ни на сељака, ни на витеза, и да ја од сада па до
страшнога суда праштам све у вр еде, које су ми у чињене и које ће ми се учинити, или које
је био у чинио, ил и ми их чини, или ће ми их бити учинио ко, па био он висока или ниска
р ода, богат или у бог, племић или пр остак, не изу зимају ћи никакво стање ни занимање“
Када му то чу господар , одговори :
,,Да ми је да могу да дахнем, те да бих могао са мање муке говор ити, па да ми
колико толико попу сти бол у овом р ебру овде, те да ти покажем, Панса, колико се вараш.
Амо дакле, гр ешниче ! ако се ветар од среће, досада толико пр отиван, окр ене на нашу
корист, пу нећи нам ветрила жеље, како ћемо безбедно и без сваке пр епоне да улегнемо у
пр истаниште којег од остр ова, које сам ти обећао, шта ћеш онда бити ти, каад га ја будем
добио и од њега те начинио господарем? А ти ћеш у чинити немогу ћим да будеш витез,
нити то желиш, нити имаш срца ни воље да светиш нанесену ти увр еду и да бр аниш своје
господство; јер ваља да знаш, да у њима није страха. И зато треба да нови господар има
памети и да се зна владати, и да има хр абрости, да може, ма што било, и нападати и
бранити се.“
,,У овоме што нам се сада десило,“ на то ће С анчо, ,,мени би право било, да сам
имао ту памет и ту хр аброст, коју помињете; ал и тако ми поштења, мил ији би ми сад био
какав мел ем, него ли р азговор . Дела видите, да л и можете да у станете, па да по могнемо
93

Росинанту , ако то и не заслужује, јер он је главни повод био целом боју . Никад то не бих
помислио за Росинанта, јер сам г а држао за чељаде тако чедно и мир но, као и сам што сам.
Најзад, пр аво веле, да се хоће пу но вр емена, па да се човек позна, и да се човек ни на што
не може осло нити у овом животу . Ко би р екао, да ће после о них силовитих у дар аца, што
сте их задали оном несрећнику ту мараћем витезу ; доћи одмах и као нека испратња, овај
пљусак од батина, које се излише по нашим л еђима?“
„Барем твоја, С анчо,“ примети Дон Кихоте, ,,створена су за такве непогоде; али
моја су однегована у холандском и у сади-пл атну , дакле морају већма осећати и бол од ове
незгоде; и да не мислим – шта рекох, мислим? – да не знам сасвим на чисто, да су све те
неприлике скопчане са војничк им занатом, ево бих овде скапао од тешке муке.“
На то одговор и коњушар:
,,Сењоре, кад већ такви белаји иду у з витезовање, кажите ми, да ли о ни дол азе по
често, или можда имају своје одр еђене р окове, кад се збивају ; јер бих ја р екао, да после
овакве две испр атње нећемо ни мало ваљати за трећу , ван ако нам бог у својој великој
милости не по могне.“
,,Ваља да знаш, брат Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, ,,да је живот тумараћих
витезова подвр гнут тисући опасности и белаја, а исто тако скопчано је с тим, да ту мараћи
витезови постану краљевима и цар евима, као што нам то иску ство показу је код многих
р азличних витезова, којима повест ја по тпу но знам; и само кад бих мог ао од болова, сад
бих ти могао пр ичати за неколико њих, који су само помоћу своје храбре мишице доспели
до тако великих места, као што р еко х, а ти исти и пре и посл е били су у различним бедама
и невољама. Јер храбри Амадис од Г алије нашао се у бласти свог самртнога непр ијатеља
мађиника Аркалава, за кога се зна као извесно, да му је у р опству дао више него двеста
у дараца у здом његова коња, пошто га је био пр ивезао за ступ на једном двору . И још има
други писац непоз нат, али заслу жу је пу но вер е, који прича, како су витеза од Феба
у ловили помоћу некога трапа, који му се отвор ио под ногама у једном з амку , па кад је пао,
нашао се у дубокој јами испод земље са везаним ногама и ру кама, и ту му онда у штр цаше
што се зове клистир од снежнице и песка, тако да мало што не скапа, и да му у тој великој
невољи не пр итече један му дарац, велик његов пријатељ, би богме бедни витез вр ло зло
пр ошао. Дакле са свим могу поднети међу толиким одличним људима, јер су веће у вреде,
које су они подносили, него ли што их ми сада подносимо. Дакле хоћу, Санчо, да ти
94

кажем, да не наносе у вр еде р ане, које се задају ору жјем, што се случајно десило у р у ци, те
овако пише изр ечно у закону о мегдану : ако ципелар у дар и кога шаном који му је у руци,
све нека је овај заиста од дрвета, опет зато не мо же се казати да је ударени био батинан. То
ти кажем, да не мислиш, ако су нас у овој прилици избили, да смо и у вр еђени, јер оружје,
које су они људи имали и којим су нас ударали, биле су само њихове батине, а ни један од
њих, колико се сећам, није имао палоша, мача ни ножа.“
„Богме мени не дадо ше, да их тол ико гледам,“ пр имети Санчо; „јер тек што тргох
мој мач, а они ме стадоше миропомазити својим моткама, тако да ме издадоше и очи и
ноге, те се пр у ћих амо, где и сада лежим и где се нимало не му чим око тога, да ли су оне
батине биле у вр еда или нису , као што ме му чи бол од удараца, који су ми се љуто
у тисну ли и у памет и у плећа.“
„Ипак ти велим, брат Санчо,“ на то ће Дон К ихоте, „да нема сећања, које се
временом неће изгу бити, нити бола који смрт неће изл ечити.“
„Онда ја не знам, где ћеш веће несреће,“ одговор и Санчо, „него да се чека вр еме да
излечи и смрт да избр ише? Овај наш белај и подносио би, кад би се могао излечити каквим
мелемом; али к ако видим, неће бити довољни ни фластрови читаве болнице, да колико
толико пр едигнемо.“
„Остави се, Санчо, тога и поцр пај снагу у немоћи,“ пр имети му Дон Кихоте; „ето ћу
тако да чиним ја, па да видимо, како је Росинанту , јер бих р екао, да сиромах није извукао
тањи крај у овој несрећи.“
„То није никакво чу до,“ на то ће Санчо, „кад је и он ту мараћи витез; ал и се чу дим
томе, да је моје маг ар е остало здраво читаво, а овамо нама изло мише р ебра.“
„Увек ће случај оставити једна вр ата отвор ена у несрећи, како би се овој
доскочило,“ пр имети Дон Кихоте; „то зато велим, што ће то живинче моћи сада заменити
Росинанта, те ме одавде однети до к аква замка, где ћу да видам моје р ане. То тим пр е, што
нећу држати да сам понижен таквим пар ипом, јер се сећам да сам читао, како је онај
ваљани старац Сил ен, наставник и у читељ веселога бога Смеха, кад је у лазио у стовратни
гр ад, са великим задовољством јахао на прекрасну магар цу .“
„М оже бити да је о н тако јахао, како ви велите,“ на то ће Санчо; „али је велика
р азлика јахати и лежати попр еко као врећа са тр ицама.“
Њему одговор и Дон Кихоте:
95

„Ране добивене у боју пр е служе на част, него ли на срамоту ; зато, брат Санчо,
немој више да ми којешта пр имећу јеш, него како ти већ р екох, у стани како мо жеш, па ме
намести на твом маг арцу како боље знаш, те да идемо одавде пр е но што дође ноћ и да нас
не затече у овој пустињи.“
,,Aма ја чух, где р екосте,” на то ћ е Панса, ,,да тумараћи витезови пр еко године
већином спавају у пољу и у пу стињи и да им је то пр ава сласт.“
,,То бива онда,“ одговор и Дон Кихоте, ,,кад им иначе не бива, или када су
заљубљени. И то је тако истина, да је било витезова, који су на стени на су нцу и у сенци и
у непогодама небеск им стајали по две године, а да им сењора то ни знала није; а један од
њих био је Амадис, кад се назвао Белтенеброс и станио се на стени Сиротој, сад не знам,
да ли за осам година, или за осам месеци, јер не знам у пр аво повест; доста да је о н ту био,
испаштају ћи не знам за какву непр ијатност, коју му је учинила дама Ор ијана. Али да
махнемо то, Санчо, па свр шу ј што треба, пр е но што се деси к акав белај са матарцем, као и
са Росинанто м.“
,,То би онда било до вр ага,“ р ече Санчо.
Па пу стивши тридесет ајао! и шесет уздисаја и сто и двадесет клетава и псовака
ономе, ко га је ту довео, у стаде, оставши погур ен на по пу та, као какав турски ћемер , нити
му пође за р у ком да се испр ави. Мучећи се тако, опреми свога магар ца, који код превелике
слободе онога дана беше мало подаље отишао. За тим дигне Росинанта, који да је имао
језика да се жали, зацело не би у томе заостао за Санчом и за својим господарем. Најпосле
намести Санчо Дон Кихота на магар цу, веже Росинанта магар цу за р еп, па узевши магар е
за улар , у пу ти се од пр илике онамо, где му се чинило да ће бити главни др у м. Срећа га
послу жи од добра на боље, те не пр ође ни малу миљу , а у гледа друм, на коме после откр и
крчму , која је, по мишљењу и уку су Дон Кихота, мор ала бити замак. Санчо тврђаше да је
крчма, а његов господар да није, но да је замак, и пр епирка им дотле трајаше, да је не
довршише, ни кад до ње дођоше, а С анчо са целом својом сејисаном у ђе уну тр а, не
тражећи даље оверавање.
96

ШЕСНАЕСТА ГЛАВ А
О томе што се дог одило велеумном племићу у крчми, коју је држао да је замак.
Крчмар , који је видео Дон К ихота, где попр еко лежи на магар цу , запита Санча, шта
му је. Санчо му одговори, да није ништа, него да је пао са једне стене, па је ребр а мало
нагњечио. Кр чмар је имао жену, која није била онаква, какве су обично од њенога рувета,
јер је била срца милостив на и пр имала је срцу несрећу свога ближњега. Дакле одмах се
лати да вида Дон Кихота и заповеди својој кћери, младом и вр ло красном девојчету , да јој
помогне лечити госта. У истој крчми служаше једна девојка Асту р ијанка, широка лица,
зализана потиљка, прчаста носа, на једно око чиљава, а друго јој није било сасвим читаво.
Тек је истина, да јој је дивни стас накнађавао о стале мане: од пете до главе није имала
седам шака, а у неколико натовар ене плећи пр имор аваше је да више да гледа у земљу, но
што је марила. Дакле ова нежна девица помогне госпођици и њих две начинише Дон
Кихоту злохуду неку постељу у неком страћу , коме се јасно видело, да је негда многе
године служио за смештање сламе; а у њему беше се сместио и један мазгар , који је имао
постељу мало даље од нашега Дон Кихота, па ако му је ова и била од самара и покр оваца
његових масака, тек је била много у гледнија од Дон кихотове, који је имао само четири зло
састављене даске на две посве неједнаке клупе и један модр овац, који по својој танкоћи
изгледаше као јорган, пун кучића, које би по твр доћи мор ао човек држати да су шиљци, да
се кроз неколике р у пе није видело да су од ву не, онда две плахте као од кр у те коже, па
једно ћ ебе, коме су се сви конци могли по вољи избројати, а да се ни један не изостави.
У ту узаочасну постељу спусти се Дон Кихот и одма га кр чмар ица и ћер ка јој
стадоше мазати од главе до пете, пр и чему им светлијаше М ар итор нес, као што се звала
Астур ијанка, па како мажу ћи Дон Кихота виде, да је свуд пун масница, р ече кр чмар ици, да
јој ово више изгледају батине, а не да се у гру вао.
„Нису биле батине,“ одговор и Санчо, „него је стена имала многе шиљке и друге
заоштрљке, па је сваки оставио своју модр ицу ; а и то ћу да вам кажем, сењора, да тако
у десите, да претече која крпа, јер ће се већ наћи коме ће требати, будући да и мене нешто
тиште л еђа.“
„На тај начин бићете и ви бил и пал и?“ запита кр чмарица.
97

„Нисам пао,“ одговор и Санчо Панса; „али кад сам видео мога господара да је пао,
тако сам се пр епао, да ме све тело бол и, и тако ми је, као да ми је неко дао хиљаду
у дараца.“
„То може бити, “ одговори девица, „јер ми се неколико пу та десило, да сам сањала,
како падам са куле, а никако да доспем до земље, па кад бих се пр обу дила иза сна, тако
бих била ломна и испр ебијана, као да сам заиста бил а пал а.“
„То и јесте вр аг, сењор а,“ на то ће Санчо Панса, „што ја нисам ништа сањао, него
сам био буднији него сад што сам, па о пет зато немам мање модр ица од мог а господар а
Дон Кихота.“
„Како се зове овај витез?“ запита Асту ријанка М ар итор нес.
„Дон К ихоте од Манче,“ одговор и Санчо, „и он је витез пустолов, и то о д најбољих
и најјачих што их је одавна било у свету .“
„Шта је то витез пу столов?“ опет запита девојка.
„Зар си тако млада зелена у овоме свету , да то не знаш?“ одговор и Санчо Панса;
„дакле да знаш, сешо, да је витез пу столов створење, које, док ти длан о дл ан, буде бијен и
оцарен; данас је најнесрећнији и најневољнији створ у свету , а сутра има две и три
краљевске круне да их да своме коњушару .“
„Па кад вам је тако добар господар ,“ примети кр чмарица, „зашто да немате, како ми
се чини, барем какву кнежевину ?“
„Још је р ано за то,“ одговор и Санчо, „јер нема истом месец дана, како идемо и
тражимо пу столовине, па досад јо ш нисмо наишли на такву , која би се назвала
пустоловином, а често се тражи нешто и нађе се сасвим друго; тек то стоји, нек а ми се мој
сењор Дон Кихоте излечи о д ове р ане или у боја, а и ја да од тога не о станем богаљ, па оно,
чему се надам, не бих дао ни за какво богатство у Шпањолској.“
Сав овај р азговор слушао је Дон Кихоте вр ло пажљ иво, па посадивши се у кревету ,
како је могао, у зе кр чмарицу за ру ку , и р ече јој:
„Верујте ми, лепа госпођо, да се можете држати за срећну, што сте у овом своме
замку мене пр имил и, јер ја сам такав, да ако се не хвалим, то је зато, што се обично каже,
да се квари, ко се хвал и. Али мој коњушар казаће вам, ко сам. Толико ћу вам рећи, да ћу
вечито уписану у мојој памети држати у слугу , коју сте ми у казали, да бих вам остао
захвалан, докле ми живот буде текао. А да није била воља високих небеса, да ме љубав
98

тако покори и тако подложи својим законима и очима оне незахвалне лепотице, коју тек у
себи именујем, очи ове лепе госођице бил е би господари над мо јом слободом“
Кр чмар ица и кћи јој и добра М ар итор нес стојаше збуњене, слу шајући беседе
пустолова витеза, јер их тол ико р азу меваше, као да им је грчки говорио, пр емда су ипак
схватиле, да се то све своди на лепу хвалу и ласкање, па како нису биле вичне таквом
говору , гледаше га и дивише се и чињаше им се други човек, него ли обични што су, те
пошто му захвалише на ласкавости крчмарским р ечима, одоше, а Астур ијанка пр евије
Санча, коме то није мање требало него л и његовом господару .
Беше с њом мазгар у говор ио, да се ону ноћ заједно забављају , и она му беше дала
р еч, пошто им се гости смире и њезини господари буду заспали, да ће га потр ажити и
у чинити му по вољи, што год буде желео. А за ту добру девицу прича се, да никад није у
томе дала р еч, а да је није испу нила, па да је нешто била дала у планини и без каква
сведока, јер је много држала на своје племенито порекло, а није држала за понижење што
служи у крчми, јер говораше, да су је до тога стања довеле беде и рђаве прилике.
Тврда, трошна, тесна и никаква постеља Дон К ихотова беше пр ва на средини ове
оклепане стаје, а одмах до ње начини Санчо своју , у којој је била само једна р огожина и
једно ћ ебе, које пре изгледаше да је од стрижене пртине, него ли од ву не. После ова два
кревета долажаше мазгаре, начињен како р екосмо, од самара и од целога пр ибор а његове
две најбоље мазге што их је имао, а имао их је двадесет, све сјајне, у гојене и красне, јер је
био један од богатих мазгар а из Аревала, као што то каже писац ове повестим који овога
мазгар а нарочито по миње, јер га је добро знао, па неко и вел е, да му је био баш и нешто
р од. Излази дакле, да је Сид Амет Бененџелија био писац, који је хтео да ствари сазна и у
свему био вр ло савестан, а то може да се л епо види, јер по ономе што је наведено, ако су и
биле ствари по све ситне и незнатне, ипак није хтео да их му ком пр еђе, нашто се могу
у гледати озбиљни повесничари, који нам казују дела тако у кр атко и збијено, да их једва
можемо да оку шамо, остављајући у мастио ници, било сад због небр ижљивости, или због
пакости и незнања, оно што је нагл авније у ствари. Хиљаду пута боље посту па писац
Табланта, Рикамо нта и онај од др у ге књиге, у којој се пр ичају дела Конда Томиљаса. Како
на длаку све описују они!
Елем р екох, пошто је мазгар обишао своју стоку и дао јој дру ги оброк, прући се на
своје самаре и стане чекати своју поу здану Мар итор ну . Санчо беше већ превијен и лежаше
99

у кревету , али ако је и поку шавао да заспи, не допушташе му то бол у ребр има, а и Дон
Кихоте са болом у својима држаше очи отворене као зец. Цела крчма почиваше у тишини
и нигде не беше др у ге светлости, до ли коју је пу штао жижак обешен на средини од
у ласка. Ова чу десна тишина и оне мисл и, које су се у век по глави нашега витеза вр зле о
догађајима што се сваки час пр ичају у књигама виновницама његове несреће, заведоше га
да се з анесе у најчу днију лу дост што би се могла замислити; а то беше, да је он себи
у образио, да је доспео у славан неки замак (а како р екосмо, њему су замцима биле све
крчме, у које је свртао), па се крчмарева кћи, тј.кћи господара од замка, побеђ ена његовим
племенитим начином, заљубила у њега и обећал а му , да ће ноћас кришом од својих
р одитеља доћи да код њега полежи неко вр еме. Па држећи за истиниту и јамачну целу ту
лу дор ију , коју је сам себи склопио, дад се у бригу и у мисли, како ће му сада образ да дође
у непр илику , и у себи докона, да неће невер е у чинити својој сењори Ду лсинеји од Тобоза,
па све да му дође и сама краљица Хинебр а са њеном пр атилицом Кинтањоном.
Докле он ове луде мисли пр емишљаше, дође вр еме и час (који је за њ биои
несрећан), кад ће да дође Асту ријанка, која у кошуљи и боса, косу туривши у мр ежицу од
ву не, нечу јно и опр езно уђе у одају где су били њих тројица, да потр ажи мазгара. Али тек
што она дође на вр ата, а Дон Кихоте осети је, па посадивши се на кревету у пркос својим
р ебрима, опр у жи руке да дочека своју лепу госпођицу Астур ијанку , која се сва ску пила и
не дишући пр у жила ру ке пр еда се, тражећи свога љубазника. Она натрапа на р уке Дон
Кихота, који је снажно стиште за један чланак на ру ци, пр иву че је себи и посади је на
кревет, а она не смеде да пу сти глас. Одмах јој опипа кошуљу , па ако је и била пр тена,
њему се у чини да је од најтања и најмекша сади пл атна. Око чл анака на ру ци имала је низ
стаклених ђинђу ва, али њему су се оне преливале као скупоцени источњачки бисер ; њене
власи, које су у неколико бил е као грива, њему су биле танане жице најсветлијега злата
арапскога, које својим блистањем помр чава и само сунце; а дах њен, који је з ацело
заударао смесом од у стојал а и пр окисла јела, њему се чињаше, да јој из уста шаље
пр ијатан и ароматски мирис. Најзад о н је у својој у обр азиљи описао исто онако, као што је
био читао у својим књигама о каквој пр инцези, која је дошла да походи ноћу љуто
р ањенога витеза, кога је љубав опхрвала, са свима оним у кр асима, који су тамо наведени.
Па је неср ећни племић био тол ико заслепљен, да ни пипање, ни задах, нити друге ствари
могоше да га освесте, које је ово племенито госпојче собом вукло, а код којих би се
100

смучило сваком др угом, који није био мазгар . Њему на пр отив чињаше се, да у свом
нар учју држи богињу лепоте, па држећи је тако крепко, почео је говорити заљубљеним и
тихим гласом:
„Желео бих, л епа и у звишена госпођице, да сам у том стању , да бих могао
захвалити на толикој милости, коју сте ми указали погледом ваше велик е лепоте; али
су дбина, која неу мор но хоће да го ни оне који ваљају хтела је да ме баци на ову постељу ,
на којој лежим тако изгњечен и изломљен, да и кад бих хтео да задовољим вашу вољу, то
би ми немогу ће било, тим мање, што уз ту немогућност долази већа, а то је вера, коју сам
задао несравњеној Ду лсинеи од Тобоза, јединој сењори мојих најсакривенијих мисл и; а од
тога није по средини, не бих ја био тако шмокљаст витез, те да пр опу стим на пр азно
срећну пр илику , коју ми је дал а ваша вел ика доброта.“
М ариторнес да свисне од страха и зној је проби, што је Дон Кихоте тако чврсто
држаше, па не р азу мевају ћи, нити пазећи на његове р ечи, гледаше о нако му чећи да г а се
курталише. Добри мазгар , коме његове р у жне жеље нису дале да заспи, био је у своју
р оксу осетио, чим је била у шла, па је пажљу живо слушао све што је Дон Кихоте говорио,
те љу боморан, што му Асторијанка није одр жала р еч другоме за љу бав, пр ику чи се ближе
кревету Дон Кихотову и о стаде мир ан да види, на што ћ е да изађу те р ечи, које није могао
да разу ме; али кад виде, да се цур а у сиљава да би се отел а, а Дон Кихоте да се напр еже да
је задржи, у чини му се да је то за шалу и сувише, измахне песницом, па је спусти тако
гр озно на мршаву вилицу заљубљенога витеза, да му се у ста одмах напунише крвљу , али
незадовољан тиме, скочи му на р ебр а и са најбр жим касом пр етр ча их све с краја на крај.
Кревет је и онако био слабуњав и без чврстих основа, те немогу ћи поднети још и мазгарев
терет, поломи се и паде на земљу , а на ту велику праску пробуди се и крчмар и одмах се
досети, да ће ту бити нека М ар итор нина посла, јер је био викао, а о на му се није одазвала.
Подозревају ћи тако у стаде, запали жижак и у пу ти се о намо, одакле је чу о лом и тучу .
Видећи девојчу р а, да јој иде господар и да је зло разјарен, сва поплашена и збуњена
шмукне у кревет Санча Пансе, који још спаваше, и ту се згрчи и начини се као клупче.
Крчмар у ђе говорећи:
„Где си, ти др ољетино ? Зацело је ту опет твога масла.“
На то се пробу ди Санчо, па осетивши тако р њћи на себи тај терет, помисли да га је
пр итисла мора и стаде ударати и једно м и др у гом песницом. Међу осталима не знам
101

колико пу та дохвати М ар итор ну , која од бола баци стид под ноге и стаде Санчу тако
враћати зајам, да га хтео не хтео остави сан, па видећи о н, да се тако с њим по сту па, а не
знајући од чије стране, издиже се како је могао, у хвати се у коштац са Мар иторном и сад
поче из међу ових двоје најжешће и најљу базније комешање у свету.
Када мазгар спрам крчмарева жишка виде, где му је лепојка, остави се До н Кихота
и похита да јо ј да потр ебну помоћ; исто у чини и крчмар , само са пр отивном намер ом, јер
је хтео да казни девојчуру , зацело држећи, да је само она повод целоме овом покор у. И
тако, штоно р еч, мачак на миша, миш на у же, у же на батину , мазгар у дар аше по Санчу ,
Санча по девојчури, она по њему , крчмар по њој, па сви млатише са таквом р евношћу, да
ни за часак не пр авише хују . Сад јоши то дође, да се крчмару у гаси жижак, те к ако осташе
у мраку , удараше се на су мце тако немилоср дно, да куда паде песница, тамо не пр ође без
маснице.
Случајно се ону ноћ нађе један од четник а што се зову од старога светога братства
толедантскога, који и сам чу ју ћи необичну тутњаву од баталије, дохвати своју палицу и
кутију лиману са његовом испр авом, па по мраку у ђе у одају говорећи:
„М ир у име власти братства!“
Први на кога наиђе, беше избу бани Дон Кихоте, који лежаше у свом поломљеном
кревету без свести, с устима горе, па пипају ћи ру ком наиђе му на браду непрестано
говор ећи:
„Покор ност власти!“
Али видећи да о нај, кога је држао, нит` се миче нит` помиче, помисл и да ће бити
мр тав, а који су у ну тр и да су му у билци, па то подозревајући у су туби глас вичу ћи:
„Нека се з атвор е вр ата од крчме, нека се пази, да нико не оде, јер овде има мртав
човек!“
На ове р ечи сви се пр епадоше и свак се онога часа остави кавге. Крчмар оде у своју
собу, мазгар ка својим самар има, девојка у свој страћ; једини До н К ихоте и С анчо не
могоше с места макну ти се. М еђу тим четник пу сти браду Дон Кихотову и оде да потр ажи
свећу , те да пр онађе и похвата кр ивце; али је не нађе, јер крчмар беше намерно у трну о
лампаду , кад је о тишао у своју собу , и тако чувар беше примор ан да притекне огњишту ,
где после вел ике и мног а времена пр ипали дуги жижак.
102

СЕДАМНАЕСТА ГЛАВА
У којој се наставља ју небро јени бела ји, који храбри Дон Кихоте и њег ов честити коњушар
издржаше у крчми, коју витез на своју злу срећу држаше за замак.
М еђу тим се Дон Кихоте беше већ повр атио из своје несвестице, на о ним гласом,
којим је дан пр е позивао свога коњушара, кад је лежао у Леманом Долу , поче га звати:
„Санчо брате, спаваш л и? С паваш л и, брат Санчо?”
„Да, до спавања ми је!” Одговори Санчо зловољан и једак, „ама није него као да сам
ноћас имао посла са св има ђ аволима”
„То веру ј у тврдо,” на то ће Дон Кихоте, „јер или ја не знам ништа, или је овај з амак
очаран, јер ваља да знаш… ал и што ћу сад да ти кажем, заку ни ми се, да ћеш чувати као
тајну све до мо је смрти.”
„Добро, кунем се,” одговор и Санчо.
„То ти зато велим,“ додаде Дон Кихоте, „што сам противан, да се задире ма у чији
обр аз.”
„М а кажем вам да се кунем,” о пет ће Санчо, „да ћу ћутати све до ваше смрти, а дао
би Бог, кад бих могао то пр ичати колико сутра.”
„Зар ти толико зла чиним,” на то ће Дон К ихоте, „да желиш да ме видиш мр тва у
тако кратку р оку ?”
„Није зато,” одговор и Санчо, „него што не мар им да дуго др жим тајну у себи па не
бих хтео да ми се од чу вања у смр ади.”
„Било сад зашто му драго,” р ече Дон Кихоте, „ја се више о слањам на твоју љубав и
у служност. И тако да знаш, да ми се ноћ ас прикљу чила једна од најнеобичнијих
пустоловина, каквима ћу се мо ци по хвалити, и да ти у кратко кажем, да з наш, да је мало
час дошла мени кћи господара овога замка, а то ти је тако у бава и лепа девица, да је далеко
на свету нема р авне. Шта да ти кажем за красоту њенога тела! Шта за њено живоу мље!
Шта ли за друге скривене ствари, које ћу да пр еђем нетакну те и му чећи, да бих очувао
веру, коју сам дужан мојој сењори Ду лсинеји од Тобоза! Само хоћу да ти кажем, да
завидећи ми небо тол иком добру , која ми је срећа предала у ру ке, или можда (а ово ће пр е
да буде) што је онај замак очар ан, као што ти р екох, баш кад сам с њом био у најслађем и
најљу бавнијем р азговору, нити сам видео, нити з нао одку да, ето ти дође песница од неке
ру ке каквог грднога дива и зададе ми такав ударац по вил ици, да ми је сада сва у крви, а за
103

тиме тако изударан да сам сада гор е него ју че кад су оно мазгар и због Росинантове
необу зданости онако нам у вр еду нанели, као што ти је поз нато. Оту да се домишљам, да ће
бити, да благо од лепо те р ечене госпођ ице чу ва какав очаран Ар апин и да није мени
намењено.”
„А мени ни тол ико,” пр ихвати Санчо, „јер више него четири стотине Ар апа тако да
су ме излемали, да је онај бој од батина бијо спрам овога торта и паштета. Него кажите ми,
сењоре, како можете казати да је ово красна и р етка пу столовина, када смо у њој добили то
што смо добили? Па ви још и којекако, јер сте држали у свом нар у чју ону несравњену
лепотицу , како велите; али шта сам ја добио, до ли батине, какве свога века нећу добити?
Куку мени и мо јој мајци, која ме је р одила! Ја нити сам скитница витез, нити мисл им да то
игда будем, а од сваке беде мор ам да потегнем дебљ и крај.”
„А зар си и ти добио батине?” запита Дон К ихоте.
„Та до беса, зар вам нисам већ казао, да јесам?” одговор и Санчо.
„Не бр ини се, пријатељу ,” р ече Дон Кихоте, „јер ћу ја сада да начиним онај
драгоцени мелем, с којим ћ емо да се исцелимо за један тренут ока.”
М еђутим пр ипали четник жижак и дођ ем да види о нога, за кога је мислио да је
мр тав; а кад га виде С анчо да у лази у кошуљи, са рупцем увијеним око главе и са жижком
у руци, у з то са врло немилим лицем, запита свога господара:
„Сењоре, да није ово којом ср ећом онај очар ани Арапин, па се вратио да нас о пет
маже, ако му је остало што у мастио ници?”
„Не може да је Арапин,“ одговор и Дон Кихоте, „јер које очаран, тај се ником неда
видети.”
„Ако се не даду видети, дају се осетити,” р ече Санчо; „то ће посведочити моја леђа.”
„Богме исто би могла и мо ја посведочити,” пр ихвати Дон Кихоте; „али то није
довољно знамење, па да се каже, да је тај што г а видимо, очар ани Арапин.”
Четник пр иђе, па кад их чу , где се тако мир но разговарају , забезекну се. Ду ша ваља,
Дон Кихоте јос лежаше с у здигну тим устима, нити могаше да се мак не од силних батина
завоја. Четник му пр иђе и запита га:
„Но, како је, пр ијашине?”
“Да сам на твом месту ,” одговори Дон Кихоте, „бих у чтивије говор ио; зар се у овој
земљи тако говор и са тумараћим витезовима, један заврзане?”
104

Када четник виде, да са њим тако о холо говор и човек, који тако зло изгледаше, не
могаше да то поднесе, па замахну кандилом и заједно с у љем у њему завитла га Дон
Кихоту на главу , тако да га р ужно уреди, па за тим о нако у помр чини одмах изађ е. А
Санчо Панса р ече:
„Ово је, сењоре, зацело очараним Ар апино м, па ће бити да за друге чу ва благо, а за
нас има само песнице и жишке.”
„Тако је,” одговор и Дон Кихоте, „зато се не може ништа ни чинити са тим
вр ажбинама, нити да се једимо и гњевимо због њих, јер како су невидовне и сабласне, неби
смо имали коме да се светимо, све и кад бисмо хтел и. Зато ако можеш, а ти, С анчо, у стани
и дозови пор колаба од овога замка, па гледај да добијемо мало у ља, вина, сол и и
ру змар ина, те да начинимо о нај спасоносни мел ем, а вајстину рекао бих, да би ми сад
свакако требао, јер ми много крв липти из р ане, коју ми зададе ова авет.”
Са великим болом у костима својим устаде Санчо и диже се у мраку да потрази
крчмара, те ту наиђе на четник а, који пр ислу шкиваше, шта ће да му р ади пр отивник, па му
р ече:
„Сењоре, ко сте, да сте, у чините нам милост и добро дело и дајте нам мало
ру змар ина, у ља, соли и вина, јер нам треба з а видање једног од најбољих скитница
витезова на овом свету , који онамо у кревету лежи у теским р анама од р у ке очараног
Ар апина, који је ту, у овом замку .”
Када четник чу ово, виде да није при чистој свести, па како већ поче свитати,
отвор и вр ата на крчми и зовну крчмара и рече му да том добром човеку да што иште.
Крчмар му даде што је искао и Санчо се врати Дон Кихоту ; који се р укама држаше за
главу , тужећи се на бол о д лампаде, а ова му беше начинила само две повеће чвору ге, а
што је мислио да је била крв, то беше само з ној од издр жане велике му ке. Елем он у зе ове
ствари, све их смеша и онда их поду го кухасе, докле му се не у чини доста. Заиска за тим
какву боцу, да у њу саспе мелем, а како се у крчми никаква не нађе, р еши се да га у спе у
једну у љаницу од лима, коју ми крчмар беше дао на дар . Сад очита над у љаницом више од
осамдесет оченаша и опет толико здравих М арија и веру ја, а сваку р еч пропр аћаше
крстовим знамењем као бл агословом. Све то учини се пр ед Санчом, крчмарем и четником,
јер мазгар се беше у тишини у даљио да тимари своје мазге.
105

Пошто се то сврши, одмах хтеде да обиду је силу овог драгоценог мелема, као што
је мисл ио, и тако попије оно што не могаше да стане у у љаницу , и што беше заостало у
лонцу у коме се вар ило, а беше га за један литар . Тек што пр естаде пити, а о н почне
бљувати, тако да му у стомаку ништа не остаде, а у з му ку и напор пр и бљувању пр оби га
обилат зној, зато рече да га покрију и сама г а оставе. Они у цинисе тако и он о ста спавајући
дуже од три часа, а о нда се пр обу ди, осећајући се сасвим лак и тако мало осећаше своје
маснице, да се држасе да је здрав, те заиста мишљаше да је пронашао Фијер абр асов мелем
и да са тим л еком може одсада да се без икаква страха у пушта ма у какве кавге, битке и
борбе, па биле о не ма колико опасне.
Санчо Панса, коме такође беше за чу до исцељење његовог господара, замоли га да
му даде оно што је остало у лонцу , а тога не беше мало. Дон Кихоте му допусти, а он
дохвати лонац о бер у чке са тврдом вер ом и још бољом вољом и ју начки потеже бар
онолико, колико и господар му . Али бице да стомак сиромаха Санча није био тако нежан,
као његова господара, јер пр е него што ће да се побљу је, снал ажаше га тол ика му ка и
гађење, у з толики зној и обамир ање, да је у тврдо држао да му је ту последњи час, па
видеци се у толикој невољи и муци, проклињасе мел ем и оног лу пежа, који му га је дао.
Гледајући га тако, р ече му Дон Кихоте:
„Ја мислим, Санчо, да ти је све ово зло оту да што ниси р ођен витез, јер ми се чини,
да ово пиће неће онима помоћ и, који то нису .”
„Па кад сте знали,” одговор и Санчо,” да то није за мене и моју багру , зашто сте ми
дали да пијем?”
У то ће пиће да учини своје и бедан коњушар поче испр ажњавати се на обе стране
тако жестоко, да ни р огожина, на којој се био бацио, ни пр тени покр ивач не беху више ни
за што. Толико се знојаше и му цаше, да не само он, него сви мислаше, да му оде душа. Ова
бура и му ка подр жа једно два часа, а посл е се не осећасе као господар му , но тако малаксао
и ломан, да се једва могаше да држи.
Али Дон Кихоте, који, како рекасмо, осећаше се лак и здрав, жељаше да одмах
полази и да тражи пустоловине, јер му се чињаше, да је све оно вр еме, које се ту
задржаваше, пр опало за свет и за о не у њему , којима је потр ебна његова наклоност и
потпор а, у толико више, сто се поу здано ослањао на свој мел ем. И тако гоњен том жељом,
он сам оседла Росинанта и ошамари маг ар ца свог коњушара, коме поможе и да се обу че и
106

да се попне на магар е. Одмах по јаха коња и отишавши у један у гао у крчми, у зе неко
пољар ско бодило, да му буде место копља. Сви што су били у крчми, а беше их више од
двадесет људи, гледаше га, а гледаше га и крчмарева кћи, па и он не скидаше очију са ње и
овда онда пу стио би у здах, који као да дол азаше сад на његове у тробе. Сви мислаше да ће
то бити од бола у р ебрима, бар тако мислаше они, који су синоћ гледал и, како су га
пр евијали.
Кад већ обојица беше у седлу , застаде он на вр атима од крчме, зовну крчмара и
најсвечанијим и најозбиљнијим гласом р ече му :
„М ноге су и веома вел ике мило сти, сењор пор колабе, које сам пр имио у вашем
замку , и остајем вам по све обвезан, да вам на њима будем захвалан целог мог живота. Ако
вам могу то вр атити, светећи вас на каквом насионику , који вам је нанео какву у вр еду ,
знајте да моје звање и није друго, но да помажем слабомоћнима, да светим нанесене
у вр еде и да казним о холост. Притеците своме памћењу , па ако надјете тако што да ми
пр епору чите, само треба да ми кажете, а ја вам обећавам в итешк им р едом који сам
пр имио, да ћу вас задовољити и платити вам по вашој жељи.”
Крчмар му одговор и исто тако озбиљно:
„Господине витеже, немам потребе, да ми осветите какву увреду , јер ја знам и сам
светити се, ако ме ко у вреди; само треба да ми платите трошак, који сте ноћ ас у чинили у
овој крчми, дакле за сено и зоб за оба живинчета, како и за вечер у и постељу .”
„Дакле је ово крчма?” запита Дон Кихоте.
„И то вр ло часна,” одговор и крчмар .
„То сам ја све до сада живео у заблуди,” на то ће Дон Кихоте, „јер сам ја заиста
мислио, да је замак и то не лош; ал и кад је већ тако, да није замак, него крчма, за сада не
може се друго учинити, него да опростите за плату , јер ја не могу преступити закон
тумараћих витезова, за које поуздано знам (нити сам до сада читао што др у го), да никада
нису плаћали ни конак нити друго што у крчми, у којој би се насли, јер по пр аву и пр авици
њима пр исто ји од свакога добар дочек у нагр аду за онај несносни тр у д њихов, тражећи они
ћпустоловине ноћу и дању , зими и лети, пешице и на коњу , жеђу ју ћи и гладу ју ћи, по
вру ћини и по зими, изложени свакој непогоди небесној и свакој незгоди земаљској.”
107

„Не тиче се мене то ништа,” одговори крчмар ; „платите ви мени што је моје, а
оставимо се пр иповедак а и витезова, јер ја се не бринем ни за што др у го, но да ми је посао
у р еду .”
„Ви сте једна будала и неваљао бирташ,” одговор и Дон Кихоте.
Па ободавши Росинанта и окомивши бодило, одју р и из крчме, нити га ко задржа; а
он се не освр те за својим коњушарем, но подобро измаче у поље.
Када крчмар виде, како он оде а не плати, заиска плату од Санча Пансе, који р ече,
кад његов господар није хтео да плати, да неће платити ни он, јер пошто је коњушар у
скитнице витеза, исто правило и р азлог важи и зањ, к ао и за господара му , да ништа не
плаћа у гостионицама и крчмама. Крчмар се на ово много наљу ти, па му попр ети, ако му
неће платити, да ће г а тако почастити, да ће га памтити. На то му одговор и Санчо, да
пр ема закону од витештва које му је господар пр имио, неће да му пл ати ни пар ицу , ако ће
га и главе стати, јер не треба због њега да пр опадне добри и стари обичај тумараћих
витезова, нити хоће да се нањ туже коњушари потоњи, замерајући му да је погазио такву
добру пр авицу .
Зла коб неср ећнога С анча донесе, да се међу људима, који су били у крчми, нађоше
51
и четр и сукнара из Сеговије, три иглар а од кордованскога Потра и два суседа у
беспо сличар ењу из Севиље, људи весели, добре воље, на зло брзи и шаљиви, који као да
их је подбола и покр енула иста мисао, пр иђоше Санчу и пошто га скинуше са маг арца,
један од њих у ђе по поњаву са крчмареве постеље, бацише га на њу , погледаше горе и
видеше, да су таванице испод капије сувише ниске за њихов посао, зато доконају да иду на
двор, коме су небеса биле таванице, и ту метну ше Санча на средину поњаве, па га почеше
бацати у вис и с њиме се титрати, као са псетом о месојеђама. Дрека јаднога Санча беше
таква, да допре и до у шију његова господар а, који се заустави да добро чује и помисли, да
ће то да буде каква нова пу столовина, докле са свим јасно не познаде, да се то дере његов
коњушар . Окр ене коња и у трку доспе до крчме, коју нашавши затворену , пође да је
обилази, једа би нашао где улазак. Али не дође до платна од двора, које није било високо,
кад виде р ужну шалу са његовим коњушарем. Виде га, како се спушта и диже у вазду ху са

51
Потро ће у шпањолском р ећи о ме. Тако се у Кордови зове ј едан трг, на коме се крадљивцима уд ара жиг и
кесарошима уши секу; дакле нико није томе похваљен, ако се з ањ каже, да ј е имао послана кордованском
Потру.
108

толиком пристојношћу и скор ошћу , да мисл им, да би се морао смејати, да га није јарост
обу зела. Покуша да се са коња попне на зид, али беше тако мал аксао и ломан, да не
могаше ни да се спу сти на земљу , те тако са коња поче тако грдити и псовати оне, који су
се са Санчом титрали, да се то не могаше ни описати, али зато нити они престаше са
својим смехом и по слом, нити лету шти С анчо престајаше са својим јадиковањем
помешаним час са пр етњама, час са мол бама; тек му све то ништа не по маже, докле га се
не оставише, чисто што су се били у мор или. Пр иповедаше му магар ца и попевши га нањ,
огр ну ше га његовом кабаницо м, а болеца М ариторнес, видећи г а тако малаксал а, помисли,
да ће добро бити, ако му пр итече са бок алом воде, те му га и напу ни из бунара, како би
вода што свежија била. Узе Санчо бокал и подиже г а на уста, али застаде на вику свога
господара, који му говораше:
„Санчо сине, не пиј воде, сине, не пиј, јер ће те у бити! Ево овде благословени мелем
(па му показиваше у љаницу са пићем), попи од њега две капљице, па ћеш јамачно
оздравити.”
На ове р ечи извали Санчо очи као пр еко р амена, па одговори још јаче вичући:
„Зар сте којом срећом заборавили, да ја нисам витез? Или бисте ваљда хтел и да
избљу јем и ово мало црева што ми је остало од ноћ ас? На част вам васе пиће са свима
ђаволима, а в и ме се оканите!”
Па кад доврши то, одмах натеже да пије, ал кад на пр ви поглед опази да је вода, не
хте даље да пије, него замол и Мар итор несу , да му донесе вина, што о на и у чини драге
воље, па га јо ш и плати својим рођеним новцем, као што се збиља каже за њу , ако је и била
у такву стању , ипак је имала из далека нешто и кр ишћанства у себи.
Дакле пошто се напи; Санчо у дар и петама свога магарца, те како му широм
отвор ише врата од крчме, изађе ван вео ма задовољан, што није ништа платио и што је
остало на његову , ако је то и било на р ачу н његових обичних јамаца, а то су му биле плећи.
Душа ваља крчмар му је задржао бисаге на име дуга, али Санчо у својој збуњености није
у зео то на у м. Крчмар хтеде да добро замандали вр ата, кад га виде на пољу , али то не
дадоше поњавар и, који су бил и такви људи, да Дон Кихота не би ни пода шта узимали, па
све да је био ту мараћи витез и од саме Окр у гле Тр пезе.
109

ОСАМНАЕСТА ГЛАВА
У којој се казује разг овор Санча Пансе са њег овим господарем Дон Кихотом, уз друг е
дог ађаје достојне да буду причани.
Санчо стиже до свога господар а, клонуо и малаксао, да је једва могао да тера свога
магар ца. Када га тако виде Дон Кихоте, р ече му :
„Сад у тврдо веру јем, др аги Санчо, да је онај замак или крчма на сваки начин
очарана, јер они, који су се онако грозно титрали тобом, шта могу бити до ли авети и
створења с онога света? А у томе у твр ђу је ме то, што сам видео, кад сам био код платна од
двора, гледајући чинове твоје тужне трагедије, да нисам могао да пређем пр еко њега, нити
могох спустити се са Росананта, јер су ме зацело били опчинил и. А кунем ти се оним што
сам да сам могао пр ећи или сићи, бих те био тако осветио на о ним пу дљивцима и
нитковима, да би се вазда сећали те шал е, па све да бих знао у томе погаз ити законе
витешке јер као што сам ти казао толико пу та, они не допуштају да витез трза мач на кога,
који то није, о сим у одбрани свога живота и личности у пр екој потреби и великој невољи.”
„Не бих ја питао, јесам ли р ођен за витеза или нисам, него бих се о светио, да сам
могао, али то је, што нисам мог ао. Иначе р екао бих, да о ни што су се са мном титрали,
нису били авети, ни људи опчињени, као што ви велите, него људи са месом и костима,
као и ми, па како сам их чу о звати, док су ме бацали, сви су имали своја имена, те се један
зваше Педр о М артинес, а други Тенор ио Фернандес, а крчмар шуо сам зове се Хуан
Паломеке Су вак. Дакле, сењоре, ако нисте могли да пр еђете пл атно од двора, нити да се
спустите с коња, ту је нешто друго било, а не вр ажбина. И што ја из свег а тога на чисто
изводим то је, да ове пустоловине, које тражимо, хоће нас најпосле дотле дотерати, да
нећемо знати, која нам је десна нога; па по мојој малој памети ја вел им, да би било најбоље
и најпаметније, кад бисмо се ми вр атили у наше село сад кад је жетва, па да гледамо свој
52
домазлук, а да се оставимо да тумар амо од С еке до Меке и од зла у гор ем, штоно р еч.”
„Ти, Санчо, по све мало знаш од в итешк их послова,” одговор и Дон Кихоте. „Ћути,
па чекај, а доћи ће дан, кад ћ ес се својим очима у вер ити, колика је част бити у том чину .

52
Сека се звала највећа и најстарија ар апск а џамија у Кордови када су мухамедовци одлаз или много у
хаџилук.
110

Или кази ми, зар у свету има већег задовољства, или зар се може која сласт у пор едити с
оном, кад се задобије битка и кад се победи непр ијатељ? Никоја, ваистину.”
„Ајде нека је и тако,” на то це Санчо, „ако то и не р азу мем, тек толико знам, од како
смо тумараћи витезови, ил и од како сте ви то (јер ја се не могу р ачу нати у тако часно
друштво), још никада нисмо добил и какву битку , осим оне са Бискајцем, па из те издрали
сте са пола у вета и пол а шлема, а од то доба све су биле батине на батине и буботке на
буботке, к томе ја сам добио и бацање у поњави, и то од очар аних људи, којима не могу да
се осветим, те да бих окусио сласт од победе над непријатељем, као што ви велите.”
„Та то ме и му чи, као и тебе, Санчо, што мора мучити, ” о дговор и Дон Кихоте;
„али ћу ја да се постарам, да ми до руке дође какав мач, скован с таквом вештином, да
никакве вражбине не могу ономе нахудити, који га но си у за се, а мо же баш и то бити, да
ме ср ећа послу жи и да добијем мач Амадиса, кад се назвао витезом од Ог њена Мача, који
је био један од најбољих мачева што га је у свету витез понео, јер осим што је имао
помену ту вр лину , секао је као бријач, нити је било оклопа јака и са чинима, који би му
могао одолети.”
„Какве сам ја среће, ” р ече Санчо, „баш да и нађете так ав мач, о н би био од вајде
само р еђеним витезовима, као оно и мел ем, а за коњушаре би било да ждеру батине.”
„Не бој тога, С анчо, “ р ече Дон Кихоте, „небо ће с тобом боље да посту пи.”
У таквом разговору иђаше Дон Кихоте са својим коњушарем, кад др у мом којим
идоше у гледа Дон Кихоте велику и густу прашину, где се њима пр имаче. Кад је опази,
окр ену се Санчу и р ече му :
„Ово је дан, о Санчо, у који ће да се види оно добро, које ми је судбина наменила;
ово је дан, вел им, у који ће већма но у који др у ги показати се храброст моје мишице и у
који ћу да починим дело, које ће се у писати у књигу за све потоње векове. Видиш л и ти,
Сначо, о ну пр ашину , што се онамо дигла? Она је пу на вел ике војске, која је састављена од
р азличитих и безбројних нар ода и овамо се у пу тила.”
„Онда их морају бити две,” пр имети Санчо, „јер се и од о не др у ге стране диже исто
такав облак од пр ашине.”
Дон Кихоте погледа на ону страну и виде да је тако, па се вео ма обр адова, зацело
мисл ећи да су то две војске, које хоће да се у дар е и побију на овом широком пољу , јер му
фантазија у сваком часу беше пу на оних битака, чини, дог ађаја, бљутавости, љу бави,
111

изазива што се у њима пр ича у књигама о витезовима, те што је год говор ио, мислио и
чинио, све се то односило на такве ствари. А облак од пр ашине, коју је видео, подигла се у
два велика стада од оваца и овнова, која су истим др умом долазила са две пр отивне стране,
те се од пр ашине нису могла да виде, докло нису ближе дошла. Дон К ихоте тврђаше тако
поу здано, да су то војске, да Санчо најпосле вероваше, па му р ече:
„Па шта ћемо да радимо ми?”
„Шта?” понови До н Кихоте; “да смо на ру ци и у помоћи потр ебнима и слабима.
Тр еба да знаш, Санчо, војска што иде пр ема нама, њу води и пр едводи вел ики цар
Алифанфарон, господар од великог о стр ова Тр апобане; овај др у ги што долаз и иза мојих
леђа, то је његов непр ијатељ Пантанолин, цар над Г ар амантима, са з асуканим р укавом, јер
у бој у век иде са обнаженом десницо м.”
„Па зашто се мр зе толико та два господара?” запита Санчо.
„Зато се мрзе,“ одговор и Дон Кихоте, „што је тај Алифанфар он жесток поганик и
заљубљен је у Пентаполинову кћер , а то ти је госпођица о собито лепа и ванр едно љупка и
кр ишћанка је, па њен отац неће да је у да за поганога цара, докле се прво он не одрече
закона лажнога прор ока Мухамеда и не пр ими закон њен.”
„Тако ми браде, “р ече Санчо, “Пентаполин твори сасв им добро и хоћу му баш по
могућности да помог нем.”
„Ту ћеш да у чиниш о но што треба,” пр имети Дон Кихоте; „јер , Санчо, за такве
битке не мор а човек бити р еђен витез.”
„То ми је пр аво,“ одговор и Санчо, „али куда ћемо да денемо овога магар ца, како
ћемо зацело да га нађемо, пошто буде битка пр ошла, јер не верујем, да је до данас био
обичај, да се у бој иде с оваквим пар ипом?”
„То је истина,” одговори Дон К ихоте; „што ћеш с њим да у чиниш, пусти га на
срећу , па изгу био си или не, јер изађемо л и као победитељи, имаћемо толико коња, да мало
те неће и Росананте бити у опасно сти да буде промењен за другога. Али сада слушај и
гледај, јер хоћу да ти кажем главне витезове који се нал азе у обе војске, а да их боље
видиш и у познаш, пођимо на о ну хумку тамо, одакле ће се моћи видети обе војске.”
Учинише тако и наместише се на једној хумци, са које би добро видели оба стада,
што су Дон Кихоту била две војске, да облаци о д прашине, коју су дизала, нису сметали и
112

погледу их крили. Ипак он видећи у свом уобр ажењу оно што није видео ни чега није
било, у звишеним гл асом стаде беседити:
„Онај витез што га видиш онамо у жу том оклопу , који у штиту има крунисана лава
чело ногу једне девице, то је храбри Лау р калко, господар од сребрнога моста. Онај др у ги у
оклопу са златним цветовима, који на штиту има три сребрне круне у плаветну пољу , то је
страшни Микоколембо, велики дука од Киросије. Онај други са дивским стасом што је
десно од њега, то је неу стр ашни Брандибарбаран од Болича, господар од три арабије, који
место оклопа има кожу од змије, а место штита носи једна вр ата, за која веле, да су од
онога храма, који је ср у шио Самсон, кад се са својом смрћу осветио својим
53
непријатељима. Али баци очи на ову другу страну , па ћеш у гледати испр ед оне друге
војске вазда победнога и никад побеђенога Тимонела о д Каркахоне, кнеза од нове Бискаје,
који има оклоп подељен на коцке плаветне, зелене, бел е и жу те, а на штиту има златна
мачка у пу рпур ну пољу са натписом: Мију, што је почетак имена његове даме, која је, како
веле, несравњена М ијулина, кћи Алфењикена од Алгар бије. Онај др у ги, који онако тешко
пр итиску је р ебр а оном коњу бујину , а има оклоп бео к ао снег и штит чист и без икаква
знамења, то је нов витез р ода фр анцускога, по имену Пјер Цапин, господар од барунија
Утрика. Онај други, који гвозденим о стр у гама цака слабине о ној шареној и лаг аној зебри, а
има оклоп са пл аветним цветићима, то је силовити дука од Нер бије, Еспар тафил ар до од
Шу ме, који у штиту има као знамење шпаргу у семену са шпањолским натписо м: „Моју
судбину тражим.“
На тај начин именова мног е витезове од једне и друге војске, које је себи
уображавао, па код свакога означи грб, боје, знамења и натписе, без оклевања, ношен
у образиљом донде невиђене његове лудости. Не одмар ају ћи се настави говор ити:
„У овој војсци пред нама р азлична су племена. Ту су они, који пију слатку воду
славнога Ксанта; планинци који ходе масилијским пољима; о ни који пер у најчистије и
најситније злато у Ср ећној Арабији; о ни који у живају чувену и хладну воду бистрога
Термодонда; они који у многе и различите чатр ње одводе златоноснога Пактола;
Ну мидијани непоуздани на р ечи; Пер сијани славни са лу ка и стрела; Парти, М иђани, који
се боре бежећиви; Ар апи са несталним станом; Скити колико св ирепи, толико бели;

53
Није Самсон однео врата од храма, у коме је погинуо, него су то била врата од града Гаве.
113

Етиопи пр обу шених усана, и други безбројени нар оди, којима лица познајем и видим, ако
им се имена и не сећам. У оној др угој војсци долазе они, који пију кристалну воду
маслинороднога Бетиса; они који своје лице чисте и перу течношћу вазда богатога и
златоносног а Тага; они који у живају здраву воду божанственог а Хенила; они који ходе по
тартезијским пољима богатима пашом; о ни који се игр ају на јелисејским пољима
хереским; богати М анчанци окић ени злаћаним класјем; они који се у железо облаче,
древни остаци готске крви; они који се купају у Писуерги, чувеној са блага свога тока; они
који пасу своја стада на широким пашњацима кривудаве Гуадијане, слављене са скривена
јој тока; они који дркћу на мразу пиренејске шумадије и на снежним вр ховима високог
Апснина; једном речи, сви нар оди, које цела Европа садржи и обихвата.“
Господе боже! Колике ли земље спомену , какве ли нар оде именова, давајући сваком
са дивном спр емношћу својства његова, сав занесен и у глубљен у оно што је био читао у
својим лажљивим књигама! С анчо Панса слушаше му р ечи ништа не говор ећи, само овда
онда освр ну о би се да види, да ли иду витезови и дивови, што их његов господар
именоваше, па како не у гледа ни једнога р ече му :
„Сењоре, ево нека ме вр аг носи, ако ту има и један човек или див, или витез од свих
оних што их ви спомињете; бар ја их не видим, ван ако ће све то да буду мађије, као и
ноћашње аветиње.“
„Шта ти то збориш?“ одазва се Дон Кихоте; „ зар не чу јеш хрзање коњско,
трештање тр у ба, лупу од бубњева?“
„Ја не чу јем што,“ одговор и Санчо, „до ли на много блејање оваца и шкопаца.“
А тако је и било, јер су већ оба стада на бл изу била дошла.
„Страх твој, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „чини да нити пр аво видиш, нити чу јеш, јер
један од у чина страха пому ћивање је чу ла и пр ичињавање да пр едмети не изгледају оно
што су ; на кад се толико бојиш, склони се на страну и остави ме сама, јер ја сам довољан
сам да оној страни пр ибавим победу , којој пр узим моју помоћ.“
Па р екавши то, ободе Росинанта и окомивши копље јур ну као муња са оног
брдељка. Санчо се даде у вику :
„Вратите се, сењоре Дон Кихоте! Јер тако ми бог а, оно су овце, на које хоћете да
у дарите. Вратите се, куку мајци, која ме р одила! Ма каква је то лудост! А ма погледајте,
114

нема тамо ни дивова, ни каквих вотезова, ни мачке, ни грбова, ни штитова подељених и

целих, ни пл авих цветића, ни враголија. М а што чините? Ех, гр ешан сам ти у бога!“
Али Дон Кихоте не о свр таше се на то, него још наглас викаше:
„Хај! витезови, који идете и борите се под заставама храброга цара Центаполина са
засуканим р укавом, сви замном, да видите, како ћу лако да га осветим на његовом
непријатељу Алифанфар ону од Тр апобане!“
С тим р ечима јур ну у сред стада и стаде овце бости са таквом срчаношћу и
одважношћу , као да збиља натиче на копље своје највеће непр ијатеље. Пастири и чобани,
који су ишли у з стадо, викаше му , да се остави тога посл а; али кад видеше да то не
помаже, развезаше пр аћке и стадоше му у шеса поздрављати каменицама као песница. Али
Дон Кихоте каменицама ни мукает, него јо ш тркајући на све стране в икаше:
„Где си, гор ди Алифанфар оне, ходи амо, јер ја инокосан витез вољан сам да се
мер им с тобом и да ти у змем живот за казну , за у вреду , коју си нанео хр аброме
Пентапол ину Гар аманти.“
У тај пар стиже један пиљак и пого ди га са стр ане и сатера му два р ебр а у у тр обу .
Кад осети тај ударац, помисли да је зацело пог ину о, или зло р ањен, па сетивши се свога
мелема, дохвати своју у љаницу и натеже је, па стаде лити пиће у свој стомак; али пр е него
што онол ико по пи, колико мишљаше да би било довољно, ево и другога бадема па га тако
добро погоди у руку и у уљаницу , да ову сву расцопа, по несавши у спу т и три четири зу ба
кутњака из у ста и љуто му осакативши два пр ста на ру ци. И први и други у дар ац беше
тако силовит, да јадни витез мор аде да клоне са коња. Пастири му пр иђоше и мисл ећи да
су га у били, што брже иску пише своју стоку , натоварише оне овце што су погинуле, а било
их је око седам, па не р аспиту јући даље, у текоше.
Цело то време стајаше Санчо на хумци, гледају ћи шта му изр ађу је луди господар и
чу пају ћи браду и проклињући онај час, кад је срећа хтел а да г а позна; а кад г а виде да паде
на земљу и да су пастири отишли, спусти се са хумке и пр иђе му , па га нађе у врло рђаву
стању , пр емда небеше изгу био свест, и р ече му:
„Јесам ли вам казао, сењор Дон К ихоте, да се вр атите, јер на кога сте хтел и да
кидишете, нису биле војске, већ стадо оваца?“
„Ето како је у мео да то искр ене и преокрене онај лу пеж му дар ац, мој непријатељ! И
знај, Санчо, да је таквима сасвим лако да опсенама учине да оно видимо што они хоће, па
115

тај зликовац, који ме гони, завидећи слав и, коју је видео да ћу задобити у овом боју ,
преокренуо је непријатељске војске у стада оваца. Иначе, тако ти живота, Санчо, у чини
нешто, па да се у вер иш и да видиш да је онако, како ти ја кажем: по јаши твога магарца, па
пођи онако за њима, па ћеш видети, кад буду одавде неколико одмакли, к ако ће да узму
свој пређашњи облик и да престану бити шкопци, него да буду људи сасвим о накви, какве
сам ти их ја био описао. Али немој сад да одлазиш, јер ми треба твоја служба и помоћ.
Ходи овамо па погледај, колико ми фали зуба и кутњака, јер ми се чини, да ми ни један
није остао у у стима.“
Санчо му пр иђе тако бл изу , да му готово очи тури у ста, кад у Дон кихотову стомаку
поче р адити мел ем и таман кад се санчо даде да му гледа у ста, избаци жешће него из
пу шке оно што је у њему било и све то сасу у браду болећем коњушару .
„Света М арија!“ викну Санчо; „шта је сад ово? Зацело је овај гр ешник добио
самртну р ану , кад бљује крв.“
Али пр ибравши се мало боље, виде по боји у ку су и мир ису , да то није крв, него
мелем из уљанице, који је видео, кад га је пио, па се тако згади, да му се пр евр ну у тр оба и
он испр азни своја цр ева на свога господара, те се о бојица блисташе као бисер . Санчо отр ча
своме магар цу , да из бисага што извади да се у бр ише и да пр евије свога господара, а кад
их не нађе, у мало што не полуде. Наново у дар и у пр оклињање и у себе докона да ћ е да
остави свога господара и да се вр ати у своје село, па ма изгу био и плату за досадашњу
службу и наду на у пр аву обећаним о стровом.
М еђутим устаде Дон Кихоте, па метну вши леву ру ку на у ста, да му не би
поиспадал и зуби, дохвати др угом у зду р осинантову , који ник ад да се макну од свога
господара (тако беше поштен и вер ан), па оде до свога коњушара, који се наслонио на
свога магарца и узео обр азе међу шаке, као човек посве замишљен. Када га виде Дон
Кихоте таква са знацима вел ике жало сти, р ече му :
„Ваља, Санчо, да знаш, да човек није бољи од др у гога, ако не р ади више него други.
Све ове непогоде, које нас сналазе, знамења су , да ће се скорим небо изведр ити и да ће се
ствари на боље окр ену ти, јер то није можно, да траје и зло и добро, и отуда излази, ако је
зло дуго држало, добро је већ близу ; зато немој да си ту жан због несрећа које ме сналазе,
јер оне се тебе и не тичу .“
116

„Како да није?“ одговор и Санчо; „а молим, кога су оно ју че бацали у поњави, него
сина мог оца? Па бисаг е што их сада нема ту са свима мојим стварима, чије су , него опет
моје?“
„Шта, нема бисага, Санчо?“ запита Дон Кихоте.
„Нема их,“ одговор и Санчо.
„На тај начин нећемо данас имати шта да једемо,“ р ече Дон Кихоте.
„Тако ће да буде,“ одговор и Санчо, „ако на овим ливадама буде нестало и о них
трава, за које велите да их знате, а којима су се у таквим незгодама по магал и тако
несрећни скитнице витезови, као ви што сте.“
„Ипак,“ на то ће Дон Кихоте, „у овај пар милијаби ми била четвр т хлеба, ил и каква
погача са две главе од аринге, него л и све биљке што их описује Дио скор ид, па ма биле
протумачене и доктор ом Лагуном. Али пор ед свег а тога појаши твоје магар е, драги Санчо,
и пођи за мном, јер бог, који се стара за све, неће ни нас о ставити, тим мање што ми њему
служимо, јер он не заборавља на му хе у вазду ху , ни на црве на земљи, ни на мрмољке у
води, и тако је милоср дан, да пу шта да су нце гр еје праведне и грешне и киша да пада на
криве и пр аве.“
„М еђер бисте ви, сењоре,“ р ече Санчо, „боље подносили за по па, него ли за
скитницу витеза.“
„Тумараћи витезови, Санчо, знају све и треба да знају,“ одговор и Дон Кихоте; „јер у
пр ошлим вековима тумараћи витез, ако је то требало, мор ао је да држи пр оповед или
беседу у по поља, као да се у чио на пар иском свеучилишту . Отуда излази, да копље не
тупи вр х пер у ни пер о копљу .“
„Сад добро, нека је тако, како велите.“ р ече Санчо ; „пођимо сада одавде и гледајмо
где ћемо преноћити, па дај боже да тамо не буде ни поњаве, ни поњавара, ни аветиња, ни
опчињених Ар апа; јер ако их буде, да их све носи вр аг без трага!“
„М оли се богу , синко,“ рече Дон Кихоте, „па води ти куда хоћеш, јер за овај пар
остављам теби да избер еш пр еноћиште. Него дедер амо р уку и опипај ми пр стом па види
добро, колико ми зуба и кутњака фали овде на десно у горњој вилици, јер ту осећам бол.“
Санчо ту р и пр сте и пошто пажљиво пропипа, р ече му:
„Колико сте кутњака иначе имали на овој страни?“
117

„Четир и,“ одговори Дон Кихоте, „о сим најстр ажњег, а сви су били цели и сасвим
здрави.“
„Пазите, сењоре, добро, шта говор ите,“ пр имети Санчо.
„Рекох четир и, ако их није баш пет било,“ одговори Дон Кихоте; „јер свога века
нисам вадио зуба ни кутњака, из у ста, нити ми је који испао, нити ми се изео од тр у лежи
или р евмата.“
„Дакле на овој страни доле,“ р ече Санчо, „немате више него два ку тњака и по; а на
гор њој немате ни пол а нити ишта, јер је сва чиста к ао длан.“
„Куку мени несрећнику !“ р ече Дон Кихоте, чувши тужни извештај свога коњушара;
„Волији бих био да су ми одсекли једну р уку, само не ону која мачем влада; јер ваља да
знаш, Санчо, у ста без кутњих зуба то су што и млин без жр вња, и зуб један ваља већма
ценити него дијамант. Али свему томе изложени смо ми, који се држимо строгога реда
витешкога. Јаши, синко, па води, а ја ћу за тобом пу тем који будеш изабр ао.“
Санчо у чини тако и у пу ти се онамо, где се надаше наћи преноћиште, а да не сврће
са цар ска друма, којим ону да иђаше многи свет. Али идоше тек полагано, јер бол у
вилицама До н Кихота не допушташе ни да застану , ни да хитају ; зато нау ми Санчо да га
забавља и разоноди пр ичају ћи му што, па међу осталим што му говораше беше и то, што
ће се казати у идућој глави.
118

ДЕВ ЕТНАЕСТ А ГЛАВ А

О мудром разговору Санча са њег овим господарем и о пустоловини са мртвацем, са
друг им знаменитим догађајима.
„М ени се чини, сењоре, да сви ови белаји, који су нас снашли ових дана, јамачно су
били казна за гр ех, који сте ви у чинили пр отив р еда вашег ветештва, јер нисте извр шили
заклетву своју , да нећете јести хлеба на трпежњаку , нити се шалити са краљицом, заједно
са свим о ним што у з то иде и што сте се в и заклели да ћ ете учинити, докле год не добијете
онај шл ем од С мандрљана, или како ли се зове о нај Арапин, јер се више не осећам добро.“
„Имаш пу но р азлога, Санчо,“ р ече Дон Кихоте; „ал и да ти истину кажем, то сам био
смео с у ма, па и то можеш у зети као јамачно, да ти се догодило оно са поњавом за твоју
кр ивицу , што ме ниси за вр емена о помену о. Али ја ћу то да испр авим, јер у витешком реду
има л ека свачему .“
„Зар сам којом ср ећом и ја себе заветовао ?“ на то ће Санчо.
„Ништа зато, ако ниси завет полагао,“ одговори Дон Кихоте; „доста је да ја мислим,
да ти као саучесник ниси сасвим чист, па било сад тако или не било, неће бити згорега да
се постарамо за лек.“
„Кад је то тако,“ р ече Санчо, „а ви гледајте да не заборавите и то, као и заклетву .
М ожда ће аветиње иначе добити вољу да се опет са мном поигр ају, а можда и са вама, кад
вас виде тако у порна.“
У овом и др у гом разговору у хвати их мрак на по друма, а не нађоше где за ону ноћ
да се склоне; а што пр и томе никако није добро било, скапаваше од глади, јер изгу бивши
бисаге, изгубили су и сав ћ илер и пр одовољство. Да би им несрећа и већа била, деси им се
пустоловина, која је то заиста била без свака мајсторисања. Елем ноћ се спусти доста
мр ачна, али су они ипак ишл и даље, јер је Санчо мислио, кад је то цар ски др у м, да после
једне ил и др у ге миље свакако морају доћи до какве крчме. Иду ћи тако по мр ачној ноћи,
коњушар гладан, а господар са вољом на јело, у гледаше на исто м др у му , којим су ишли
где се пр ема њима пр имичу силна светил а, која се креташе. Санчо пр етр ну , кад их опази, а
боље не би ни Дон К ихоту . Један затеже у лар свом магар цу , а други узду своме коњу, па
застадоше, пажљиво гледају ћи, шта то мо же да буде. Видеше, да им се светил а све боље
пр имичу и у колико су ближа, да све већа долазе. Кад ово угледа Санчо, деста дрктати, као
лист на јасици, а До н Кихоту у спр ави се коса на глави, ал и се о н мало осмели и рече:
119

„Санчо, сумње није, да ће ово да буде највећа и најопаснија пу столовина, у којој ће

требати да покажем сву своју храброст и силу.“
„Куку мени!“ одазва се Санчо, „ако ова пу столовина буде с аветињама, као што ми
се чини да је, одкуд ми р ебр а, да и то поднесем?“
„Биле ма какве авети,“ рече Дон Кихоте, „ја нећу допу стити да ти и једну длачицу
у вр еде; јер ако су оно пре могли с тобом да збијају шалу , што ја нисам могао да пређем
пр еко платна од двора, сад смо у отворену пољу , где могу на сав мах из махну ти мачем,“
„Али ако га опчине и затупе, као што би оно пр е,“ пр имети Санчо, „шта ће нам
помоћи, што смо у широку пољу?“
„Ипак,“ одговор и Дон Кихоте, „молим те, Санчо, да будеш храбар , а искуство ће ти
показати, да ли сам храбар ја.“
„Добро, бићу храбар , у име божије,“ одговор и Санчо.
Па обојица сташе на једну страну од пута и наново стадоше пажљиво мотр ити, шта
то могу бити она светила што иду , и мало за тим у гледаше многе људе у белим стихар има,
коју страхоту кад Санчо Панса о пази, клону сасвим духом и стаде цвокотати зубима, као
да га је у хватил а тролетњица, а стаде и жешћ е дрктати и цвокотати кад јасно разазнаше
шта је било. Наиме у гледаше до двадесет људи у стихарима, сви на коњима, са запаљеним
буктињама у ру ци, и иза њих долажаше тетриван цр нилом покривен, после кога идоше
другох шест коњаника у вијених у цр но до мазгиних копита, јер се добро познавало да нису
коњи, пошто им је ход био тих. Љу ди у стихар има идоше, мр мљају ћи међу собом гласом
тихим и тужним.
Ова необична појава у то доба и у таквој самоћи свакако је била довољна да у лије
страх у Санчово ср це, па и у срце његовога господара. Тако је и било код Дон Кихота, а
Санча о стави сва снага. Иначе би са његовим господар ем који сад у свом уображењу живо
себи представи, да је то нек а пустоловина из његових књига. Он по мисл и од тетривана да
су носила, на којима мора да је какав мртав или тешко р ањен витез, кога само он може да
освети, па не пр емишљају ћи се даље спусти своје копље, добро се намести у седлу и са
племенитом одважношћу и држањем намести се на ср ед друма, којим су стихарци морали
пр оћи, а кад их у гледа на бл изу , пр ивикну им:
„Стојте, витезови, ко сте да сте, и дајте ми р ачу на ко сте, отку да долазите, куда
идете, које тај што га носите на оним носил има; јер пр ема знамењима, или сте ви
120

извршили, или су вама учинил и какву непр авду , па ваља и треба ја то знам, било сада да
вас казним за извршено зло, било да вас осветим за увр еду нанесену вам.“
„Нама је жу р но,“ одговор и један од оних у стихарима, „а крчна је далеко, те не
можемо стати, да толик и р ачу н дамо, какав иштете.“
Па ободе мазгу и пође даље.
Овај одговор вр ло у вр еди Дон Кихота, па у хвативши мазги узду , р ече:
„Стојте и будите мало учтиви, па ми дајте одвета на оно, што сам вас питао, ако
нећете са мном посла.“
М азга је била пл ашљива, а кад је он у хвати за у зду , она се тако по плаши, да скочи у
пр опнице и баци на земљу свога господара. Један мо мак, који иђаше пешице, кад виде
стихарца да паде, стаде грдити Дон Кихота, који је и о нако гњеван, не окл евајући окоми
копље на једног у цр нини и тешко р ањена обор и га на земљу , онда се окрену ка другима и
то, беше вредно гледати, скаквом их бр зином нападаше и обараше, да не беше иначе, но
Росинанту као да су пор асла крила у тај пар , тако је лако и по носито корачао.
Сви они у стихарима били су људи плашљиви и без ор у жија, и зато без му ке и у
часку оставише бој и стадоше бегати пр еко поља са запаљеним буктињама, да су
изгледали као крабуље, кад трче пр иликом ноћних забава. Исто тако и они у короти,
замумљени и закукуљени у њиховим мантијама и расама не могаше да се мичу , тако да их
се Дон Кихоте мог аше свију по вољи да наудар а и нагони их, да их против воље своје
у ступе, јер су сви мислили, да то није човек, него ђаво из пакла, који на њих наваљу је, да
му оставе мр тво тело, што су га носили у тетривану . Све то гледаше Санчо, дивећи се
смелости свога господар а, и говор аше у себи:
„Ваистину је овај мој го сподар онако храбар и јак као што каже.“
Беше на земљи једна буктиња пор ед оног пр вог, што га је мазга збацила, и спрам ње
могаше га видети Дон Кихоте, који му пр иђе, наслони му врх од бодила на л ице и позва га
да се пр еда, јер ће га иначе у бити. Онај са земље одговор и му :
„И су више сам предан, јер не могу да се макнем, пошто ми је сломњена једна нога.
М олим вас, ако сте кршћански в итез, да ме не у бијете, је ћ ете се огр ешити о светињу ,
пошто сам ја лиценцијат и пр имио сам пр во посвећење.“
„А који вас је вр аг довео овамо,“ запита Дон Кихоте, „кад сте духовно л ице?“
„Који сењоре?“ одговор и лежећиви; „довела ме моја зла срећа.“
121

„Богме ће вас и гора снаћи,“ рече Дон Кихоте, „ако ми нећете одговорити на сва
моја питања.“
„Лако ћете бити задовољени,“ одговори лиценцијат; „и тако да знате, ако сам мало
час и казао, да сам л иценцијат, ја нисам то, но само бакалар и зовем се Алонсо Лопес,
р одом сам из Алковенда, долазим из вар оши Бајесе са др у гих дванаест свештеника, који су
у текли са буктињама, идемо у вар ош Сеговију , пр атећи једног а мр тваца, који је у оном
тертивану , а то је један витез, који је умр о у Бајеси, где си г а били погр ебли, а сада, како
р екох, носил и смо му кости у његову костур ницу , која је у Сегови, одакле је р одом.“
„А ко га је у био?“ запита Дон Кихоте.
„Бог посредством кужне вр у ћице, која га је била спопала,“ одговори бакалар .
„На тај начин,“ р ече Дон Кихоте, „наш господ о пр остио ме је посла, који бих имао,
светећи му смрт; али кад је умр о од таква у дар ца, ту само могу ћутати и слег нути
р аменима, као што бих у чинио, кад би и мене у дар ио. А хоћу да ваша часност знаде, да сам
ја витез од М анче, по имену Дон Кихоте, и моја је дужност и посао да идем по свету и да
исправљам кривде и загладим у вр еде.“
„Ја не знам, какво је то испр ављање кривде,“ на то ће бакалар , „кад сте ме од права
начинили крива, пр еломивши ми једну ногу, која се свога века неће више испр авити;
у вр еду , коју сте мени загладили, у томе је, да сте ме за у век оставил и вр едовна, па је грдна
несрећа била што сам наишао на вас, који тражите пустоловине.“
„Не бивају све ствари на исти начин,“ одговори Дон Кихоте; „зло је било,
господине бакаларе Алонсо Лопесу , што сте ишли, као што сте ишли ноћу, у оним
огр тачима, са запаљеним буктињама, мр мљају ци, у вијени у короту, да сте заиста
изгледали, као неко зло и с оног света, па тако нисам мог ао да не чиним своју дожност, и
у дарио сам на вас, а бих удар ио на вас, па да сам баш на чисто знао, да сте и саме сотоне из
пакла, као што сам у век и држао да сте то.“
„Кад је већ тако хтела моја су дбина,“ рече бакалар , „молим вас, го сподине ту мараћи
витеже, због кога никад више нећу тумарати, да ми помогнете да се изву чем испо д ове
мазге, која ми је притисла једну ногу између стр мени и седла.“
„М огао сам говорити и до сутра,“ р ече Дон Кихоте; „па што ми одавна нисте казали
за своју невољу ?“
122

Одмах зовну Санча Пансу да дође; али овај није хитао са дол аском, јер се дао у
посао да опљачк а једну мазгу , коју су она добра господа водила добро натовар ену сваким
јестивом. Санчо начини као врећу од своје кабанице, поку пи и набије у њу све што је
могао, натовар и њом свога магарца, о нда одмах пр ихита на вику свога господар а и по може
господин бакалару да се опр ости терета од његове мазге, онда га попе на њу и предаде му
буктињу , а Дон Кихоте рече му, да пође за својим др у штвом од кога нека у његово име
иште о пр оштење за у вр еду , а није у његовој власти било да је не у чини. И Санчо му р ече:
„Ако би та господа случајно хтела знати, ко је тај ју нак, који их је тако намајсторио,
кажите им, да је то славни Дон Кихоте од Манче, који се др у гим имено м назива витез
Жалосног а Лица.“
С тиме у тече бакалар , а Дон Кихоте запита Санча, шта га је побудило, да га сад, а
никад дотле назва витезом Жалосног а Лица.
„Хоћу вам казати,“ одговор и Санчо; „дакле ја сам вас донекле гледао спр оћу оне
буктиње, коју носи онај несрећник, и ваистину ви тако рђаво изгледате, да таква л ица
ваљда никад нисам видео, а то ће бити или од у мора у свом боју , или што су вам избили
кутњаке и зу бе.“
„Није за то,“ на то ће Дон Кихоте, „ него онај му др ац, који ће имати да пише повест
о мојим делима, биће да је мислио, да ће бити добро да у змем какав надимак, као што су га
имали сви бивши витезови; један се звао од Огњена Мача, други од Инороза, овај од
Госпођица, онај од Тице Финака, други витез од Грифа, треци од Смрти, и по тим
именима и знамењима бил и су познати на свом земљином шару . И тако велим, да ће
помену ти мудрац бити теби дао на језик и у мисао, да ме сада назовеш витезом Жалосног а
Лица, како сам наумио да се зовем од сад, па у напредак; а да ми такво име и боље у јише,
хоћу кад буде била згода, да дадем исписати на мом штиту једну врло жалосно лице.“
„Немате р ашта, сењоре, да трошите вр еме и новац на пр ављење тога лица,“ рече
Санчо, „него само треба да покажете своје и да вам виде л ице, који вас гледају , па без
ичега др у гог и без друге какве слике или штита зваће вас од Жалосна Лица. И веру јте ми
да истину кажем, кад вам то велим, сењоре, (али то нека је р ечено у шали), да од глади и
што немате кутњака тако р ђаво изгледате, дакако већ р екох, сасвим можете да будете без
жалосне слик е.“
123

Насмеја се Дон К ихоте Санчовој досетљ ивости, тек о пет нау ми да се тим именом
пр езива, а кад буде могао да испише свој штит, као што је био намислио, па му рече:
„Ја знам, Санчо, да ћу бити анатемисан, што сам ставио насил ну руку на свештену
54
ствар , пр ема оно м: Si qu is suadante diabo lo и тако даље пр емда и то знам, да нисам ставио
ру ку, него ово бодило; тим мање, што нисам мислио да вређам свештенике, или цр квене
ствари, јер ја цр кву пошту јем и обожавам, као католик и вер ан кршћанин, него аветиње и
страшила од онога света. А баш и да буде тако, ја држим у памети оно, како је било са
Сидом Рујом Дијасом, кад је пр ед његовом светости папом поломио стол ицу поклисар у
некаква краља, због чега папа га анатемише, ал и врли Родр иго од Вивара владао се онај
дан као најчаснији и најхрабр ији витез.“
Пошто ово чу , бакалар , како р екосмо, оде без сваке даље р ечи. Дон К ихоте хтеде да
види, да ли су кости или не оно тело као што је у тетривану било, али Санчо не даде му ,
р екавши:
„Сењоре, ви сте извр шили ову опасну пу столовину славније него ма коју другу ,
коју сам видео. Ако и савладани и р азвијани, ови људи могу есапити, да их је победио
само један човек, па оср амоћени и по стиђ ени тиме вратити се и потр ажити нас, па нас тако
добро почастити, да бисмо то памтили. М агарац је онако како треба, планина је близу , глад
велика, не остаје др у го, него да се пову чемо лепо овако ногу пр ед ногу , па како оно кажу ,
нека мр твац иде у гр об, а живи за погачу .“
Пак потер а свога магар ца напред и замол и свога господара, да иде за њим,а овај
виде, да С анчо има р азлог, не одговори му ништа, него пође за њим. Пошто мало идоше
између два брега, нађоше се у широкој и скровитој долини, где одјахаше, а Санчо олакша
свога магарца, па се посадише на зелену траву и доручковаше, ру чаше, и вечер аше све
уједанпут, зачињавајући глађу и задовољавајући своје стомаке не једно м ђаконијо м, коју
су носили на мазги господа свештеници покојникови (који р етко кад нису добро
збринути). Али их снађе др у га незгода, која се Санчу чињаше гор а од свију других, а то је
што нису имали вина да пију , па ни воде да оквасе у ста. Како су му чени били жеђу, а
видећи да ливада, на којој се налазише, беше покривена зеленом и ситном травом, рече
Санчо, што ћ е казати у глави која иде.

54
Т о је канон латеранекога сабора римске цркве од г. 1139, који гласи: Si quis suadente Diabolo hujus sacrilegii
reatum incurrerit, quod in Clericum, vel Monachum violentas injecerit, anathematis vinculo subjaceat.
124

ДВАДЕС ЕТА ГЛАВА

О ниг да невиђеној и нечувеној пустоловини, коју је са мање опасности извршио ма који
славни витез у свету, као што је извршио храбри Дон Кихоте од Манче.
„Сењоре, не може бити иначе, него да ова трава показу је, да ту на близу мор а бити
какав извор или поток, који јој даје потр ебну влагу; зато ће бити добро да пођемо мало
даље у напредак, па шта нађемо, где ћемо моћи загасити ову страшну жеђ, која нас мори и
зацело нам више муке задаје него гл ад.“
Добро се свиде тај савет Дон Кихоту, па он у зе Росинанта за у зду , а Санчо свог
магар ца за у лар , пошто је нањ био натовар ио остатке од вечер е, и почеше пипају ћи ићи
пр еко ливаде, јер мр ачна ноћ не даваше им ништа да виде. Не пођоше ни двеста корака, а
до ушију им допре јак шум од воде, као да пада са каквих вел иких и в исоких стена. Овај их
шум веома обр адова, па застадоше да чу ју , са које стране долази; али уједанпут зачуше
други шум, са кога им р адост због воде у воду паде, нар очито С анчу , који је од нар ави био
плашљив и р авноду шан. Наиме чу ше неко ударање одмерено са неком звеком од гвожђа и
вер ига, што у з помамни шум од воде улило би страх у свако друго ср це, које не би било
Дон Кихотово. Ноћ беше мр ачна, к ако р екосмо, а они се нађоше испод неких високих
дрва, којима л ишће покретано благ им поветар цем шумораше страшљиво и тихо, тако да
самоћа, оно место, по мр чина, шум од воде са шу морењем лишћа, све то задаваше страх и
у жас, а још више кад видеше, да нити лу па престаје, нити ветар утишава се, нити се буди
зора, додавши уз све то да нису знали место на коме су. Али Дон Кихоте са својим
неу стр ашним срцем скочи на Росинанта, па шчепа свој штит и обори копље и р ече:
„Санчо, брате, треба да знаш, да сам ја по небеској милости р ођен у овом нашем
железно м веку , да у скр снем век од злата, или златни век, као што га зову . Ја сам о нај, за
кога су задржане опасности, велика дела, храбри подвизи; ја сам онај, и о пет вел им, који ће
да пр обу ди оне од Округле Тр пезе, дванаест банова од Франције, оних девет од Сл аве, и
онај, који ће у заборав да баци Платире, Табланте, Оливанте и Тиранте, Фебе и Белијанисе
са свом повор ком славних ту мараћих витезова из пр ошлих времена, творећи у овом у коме
се налаз им таква велика, необична и витешк а дела, да ће спрам њих да потамне и
најсветлија њихова. Ти добро видиш, вер ни и поштени коњушару, ову мрачну ноћ, њену
чу десну мучаљивост, потму ли и нејасни шумор ових дрва, страшљиви шум оне воде коју
125

тражимо, да се чини, као да се стропоштава и су р вава са високих М есечевих планина, па

ону непр екидну лупу ,, која нам дере и му чи ушеса; све ће ствари у једно и свака з а се
подобне су да у лију страх, трепет и у жас у прси и самога Марта, а камо ли о нога, који није
вичан таквим збитијама и пустоловинама. Али све то, што ти опису јем, само ми буди и
дражи храброст, са које ми срце у грудима игр а од жеље да се пу сти у ту пу столовину, ма
се она како му чна пок азивала. Зато пр итегни мало колане Росинанту , па остај збогом и
чекај ме овде три дана, више не, и ако се за то вр еме не вр атим, пођи натраг у наше село, а
оданде у чини ми љубав и добро дело и отиди у Тобозо, где ћеш казати несравњеној
сењори мојој Дулсинеји, да је њен р об витез погину о творећи подвиге, који би га
достојним учинили да се њеним назове.“
Када Санчо чу такве р ечи од свога господар а, стаде плакати са највећим чу ством и
говор ити:
„Сењоре, ја не знам, зашто хоћете да се у пу штате у ову тако стр ашљиву
пустоловину . Сад је ноћ, овде нас нико не в иди, сасвим л епо можемо окренути натр аг и
у клонити се од опасности, па макар не пили воде и три дана. Па кад нас нико не види, неће
нам нико казати, да смо кукавице; тим пр е, што сам много пу та чуо, како пр едику је парок
из нашег а сел а, кога ви вр ло добро знате, да ко тражи опасност, тај пр опада у њој. Дакле
није добро кушати Бога и у пу штати се у такво гр ешно дело, из кога би се могло утећи само
чу дом каквим. И доста је што је небо у чинило за вас, кад вам није дало да доспете у
поњаву , као што сам ја доспео, и кад вам је дало да као победил ац, здрав и читав изиђете
између толиких непр ијатеља, који су пратили мр тваца; па кад све то не дира и не у мекшава
ваше тврдо срце, а оно нека га дирне помисао и вер а, да чим ви будете пошли одавде, ја ћу
од стр аха да моју душу предам ономе ко је буде хтео. Ја сам пошао из мога завичаја и
оставио сам децу и жену, да бих вама служио, мисл ећи да ћу бити нешто боље, а не гор е;
али од гр амзивости хоће да се пар а врећа, а мени је подерала све мо је надање, јер таман
кад сам као у воску држао да ћу добити оно цр но и пр оклето острово, које сте ми обећали
толико пу та, ето видим, да места њег а хоћете да ме оставите на месту , које је сасвим мимо
свет. Тако вам јединога бог а, сењоре, немо ј да ми чините толику непр авду . Али ако баш
никако нећете да се оставите тога посла, а ви га одгодите барем до сутра, јер колико ми
126

показу је знање што сам га по црпао као пастир , до зоре неће бити више него три часа, јер
55
отвор на р огу стоји изнад главе и пр ави пола ноћи у пр авцу са левом ру ком.“
„Ама, С анчо“, примети Дон Кихоте, „како можеш да видиш тај пр авац и где је
отвор и потиљак, како велиш, кад је ноћ тако мрачна, да на небу нема ниједна звезда?“
„Тако је“, одговори Санчо, „али у страха су велике очи и види и ствари под земљом,
а камо ли оне на небу ; у з то лако се може знати, а до дана није в ише далеко.“
„Било сад како било“, на то ће До н К ихоте, „ал и за мене неће се казати ни сад нити
игда, да су ме сузе и молбе скренула са пу та, којим сам требао ићи као витез. Зато те
молим, Санчо, да ћу тиш, јер Бог, који ми је дао ср ца да се у пустим сада у ову досад
невиђену и страховиту пу столовину , постараће се и за мој спас и за утешење твоје
жалости. Што ћеш да чиниш, притегни добро потпруге Росинанту, па остани ту, а ја ћу се
брзо вр атити жив или мртав.“
Кад дакле виде Санчо тврду одлу ку свога господара, те како му мало по мажу
његове сузе, савети и молбе, нау ми да у потреби лу кавштину , како ће, ако могбу де, да га
пр имор а на чекање до дана; зато кад је коњу пр итезао потпр у ге, полако и нео сетно веже
магар ећим уларем обе ноге Росинанту , тако да кад Дон Кихоте хоћаше да пол ази, не
могаше то, јер коњ могаше само да пр ави скокове. Када Санчо Панса виде добри у спех
своје лу кавштине, р ече:
„Ето, сењоре, и небо се умекшало на моје молбе и сузе, па је нар едило да Росинанте
не може да се макне; а кад бисте ви хтели да се у зјогу ните и да га цак ате и гоните, то би
било пр косити су дбини и штоно р еч песницо м ударати по шилу .“
Дон К ихоте очајаваше због тога и што јаче маму заше коња, тим мање могаше да га
крене, па не домишљајући се путу , напосле се склони да се смири и да чека, или да сване
или да се Росинанте макне, зацело мислећи, да је томе други какав у зрок, а не Санчова
лу кавштина, те му р ече:
„Кад је тако, С анчо, да Росинанте не може да се макне, ја ћу пр ичекати, докле ми се
зора не осмехне, ако бих и пл акао, што са дола ком оклева.“

55
Шпањол ски пастири зову мал и плуг на небу лов ачким рого м. Ово сазв едије састоји се из поларне звезде,
која је непомич на, и седам других звезда, које се око ње окрећу. Да би знали, које је доба, пастир и замишљају
крст или човека распета. На сред ини крста полар на је звезда, и по месту звезде, која је на отвору рога, спроћу
четири главна крака у крсту, одређују часове ноћне. У августу, кад се горња пу столовина десил а, правац
поноћни ид е на леви крак крста, тако да Санчов рачун није погрешан.
127

„Што ћете да плачете“, на то ће С анчо, „та ја ћу вас разговар ати, причаћу вам приче
од сад па до дана, ван ако нећете да одјашите и да мало лег нете да спавате на зел еној
тр авици по обичају скитница витезова, како бисте били одмор ни, кад буде свануло и
дошао час да се у пу стите у ту страховиту пустоловину , коју очекујете.“
„Коме л и то кажеш да одјаше и да спава?“ осекну се на њ Дон Кихоте; „зар сам ја
можда од оних витезова, који почивају у опасностима? Спавај ти, који си се р одио да
спаваш, или чини што ти воља, а ја ћу да чиним што ми се најбоље подудара са мојом
чашћу .“
„Немојте да се срдите, сењоре,“ одговор и Санчо; „нисам ја то за то казао.“
Па му пр иђе и метну му једну ру ку на у нкаш, а другу остр аг на седло, тако да је
леву бутину свога господара обу хватио, нити се смеде од њега и за један пр ст одмак нути,
тако се бојаше оне лу пе, која се без пр естанка одмер ено чу јаше. Дон Кихоте му рече, да му
пр ича штогод, те га р азговар а, као што му је био обећао. Санчо му одговор и, да би тако
чинио, само кад би г а се оставио страх од о нога што чује.
„Ипак,“ додаде, „ја ћу се потру дити да вам пр ичам једну пр ичу, и ако је будем
могао испричати и не збуни ме штогод, то вам је најлепша пр иповест што је има, па сада
слушајте, јер ћу одмах почети: Елем беше једном што беше, свако добро што ће да буде,
56
нека буде за све, а зло оном ко га тражи ; узмите само на ум, сењоре, да се у старо време
нису пр иповетке тако почињале као сада, него је ту била у зр ечица Римљанина Катона
Цинцар ина, који вели: а зло ономе, који г а буде тражио, што овде таман пр истаје, као
бурма на пр ст, те да миру јете и да не тражите нигде зло, него да окренемо др у гим пу тем,
јер нас нико не го ни да и даље идемо овим, на коме на нас наилазе толике страхоте.“
„Казуј ти твоју причу , Санчо,“ рече Дон К ихоте, „а мени остави бригу за пу т, којим
ћемо у дар ити.“
„Елем р екох,“ настави С анчо, „био у једно м селу у Естремадури један пастир козар ,
хоћу р ећи који је чувао козе, па тај пастир ил и козар, како се већ пр ича, звао се Лопе Руис,
па тај Лопе Ру ис загледао се у једну пастир ку која се звала Тор алва, па та пастирка, која се
звала Тор алва била је ћ ерка једног богатог говедар а, па тај богати говедар...“

56
Каткад би се шпањол ске народне приповетке почињал е овако: Сваком свако добро, а зло на попову
бишофтерку.
128

„М еђер , Санчо,“ пр имети Дон Кихоте, „ако будеш тако пр ичао твоју пр ичу , да два
пу та понављаш оно што си казао, нећеш бити готов ни за два дана. Говори како се говор и
и причај као паметан човек, иначе боље да ћу тиш.“
„Онако како ја причам,“ одговор и Санчо, „причају се у мом селу све пр иповетке, и
ја не з нам др у гојачије, нити је л епо да ме ви сад го ните, да нешто ново заводим.“
„А ти пр ичај, како знаш,“ р ече Дон Кихоте; „кад ми је већ таква судбина, да те
морам слушати, а ти говор и даље.“
„Елем, господине мо ј драги,“ настави Санчо; „к ако већ р екох, тај пастир загледао се
у пастир ку Торалву , а то вам је била претила цу р а, гор опадна и у неколико му шкобана, јер
је имала мал е нау снице, тако ми је, као да је сада гледам.“
„Зар си је ти знао ?“ запита Дон Кихоте.
„Нисам је ја знао,“ одговор и Санчо, „ал и онај, који ми је каз ивао ову причу , казао
ми је, да је све тако било и да је све истина, да ја кад то др у гоме пр ичам, могу слободно
казати и заклети се, да сам је баш мо јим очима видео. Ел ем дан по дан, па ђаво, који никад
не спава и у све се брка, удеси да се пастирева љубав пр ема пастирци окрене у мржњу и у
злобу , а како зли језици веле, то је било због тога, што му је она давала више пута повода,
да буде зле воље на њу , јер је прекардашивала гр анице и чинила што је неваљало било, и
од тога доба пастир је тако огади, да нау ми да је више не гледа и да оде из онога краја
куда, где је очи његове никада неће видети. Када виде Тор алва, да Лопе за њу више не
мар и, одмах г а већма заволи, но што га је игда била волила.“
„То је таква женска нар ав,“ пр имети Дон Кихоте, „да не маре за онога, који их воли,
и да воле оног а, који се гади од њих. Тер ај даље, Санчо.“
„Даклем,“ настави Санчо, „пастир ће да извр ши своју намеру , па иску пи своје козе
и у пу ти се естр емаду р ским пољем да пр еђе у пор ту галску краљевину . Тор алва то дознаде,
па ајд' за њим и иђаше за њим пешке и боса назорце са пал ицо м у ру ци и са торбом о
вр ату , у којој је имала, како веле, један комад од огл едала и комад о д чешља и још не знам
какво стакоце белил а за лице. Али сад носила што носила, ја сад нећу овде питати, је ли
баш тако било, само кажем, како се пр ича, да пастир дође са својим стадом на реку
Гуадијану , која је у тај пар била нар асла и скор о рећи излила се, а од стр ане, од које је
долазио, не беше ни чу на ни оранице, нити ко би превезао на другу страну њега и његово
стадо, због чега се он много даде у бригу , јер је већ видео Тор алву вр ло близу себе и знао
129

је, да ћ е му она много досађивати својим молбама и су зама. Али се о н толико на све стране
осврташе, докле угледа једног рибар а, који је има у за се тако мален чу нић, да је у њ могао
стати само један човек и једна коза. И пак га он зовне и погоди се с њим да превезе њега и
његових триста коза. Уђе дакл е рибар у чун и превезе једну козу , врати се и превезе другу ,
опет се вр не и о пет вр ати и превезе другу . Сад ми држ'те р ачу н од коза што их је р ибар
превео, јер ако се једна пр омаши, биће пр иповетци крај, нити ће се моћи од ње пр ичати и
једна р еч. Дакле ја настављам и кажем, да је место за искр цавање на другој обали било
пу но блата и клизаво, те је р ибар много дангу био при долажењу и одлажењу . Ипак се он
опет враћаше по др у гу козу , и опет по једну .“
„Ајде р еци да их је све превезао,“ рече Дон К ихоте, „немој вазда дол азити и
одлазити на тај начин, јер са превожењем нећ еш бити готов за годину дана.“
„Колико их је превежено досада?“ запита Санчо.
„А ђаво ће их знати,“ одговор и Дон Кихоте.
„М а ја сам вам казао, да добро хватате р ачу н; ето сад је пр иповетци крај, нити могу
даље да пр ичам.“
„Како је опет то?“ на то ће Дон Кихоте; „зар је у приповетци тако важно да се зна,
колико је коза прешло на ону страну , да не можеш даље да пр ичаш, ако се и са једном
погреши?“
„Не могу , сењор е, ни на који начин,“ одговор и Санчо; „јер кад сам ја вас запитао, да
ми кажете, кол ико је коза пр ешло, а ви сте ми одговор или, да не знате, у тај исти мах ја сам
све заборавио, што сам имао јо ш да кажем, а бога ми то је било вр ло лепо и добро.“
„На тај начин,“ р ече Дон Кихоте, „пр иповетке нема више.“
„Тако је, нема више, као ни мо је мајке,“ одговор и Санчо.
„Право да ти кажем,“ на то ће Дон Кихоте, „ти си сад пр ичао неку посве нову
пр ичу , пр иповетку или пр иповест, какву још нико у свету није могао да замисли, и так ав
начин пр ичања и завр шивања још се није ник ад мог ао видети, нити ћ е се игда видети,
пр емда се од твоје памети нисам бољем ни надао. Али се не чу дим, јер мо жда ова лупа,
која не пр естаје, збу нила ти је памет.“
„Све то може да буде,“ одговор и Санчо, „тек ја знам, да што се тиче моје
пр иповетке, немам више ништа да кажем, јер она се одмах тамо сврши, где почиње
погрешка у р ачу ну за превезене козе.“
130

„Нека се у име божје свршује где хоће,“ р ече Дон Кихоте, „а ми да видимо, да ли
може Росинанте да се миче.“
Опет га цакну и опет коњ поче скакати и стаде; тако беше добро спутан.
У тај пар , било због ју тар ње хладовине, која у зимаше маха, или што је Санчо био
вечер ао што растварајуће, или што је сасвим пр ир одним начином дошло (и ово као да ће
бити глав но), њему дође воља и жеља да нешто сврши, што други није могао у чинити
место њега; али му у срце беше у шао толики страх, да не смеде да се одмак не од свога
господара ни за један нокат. М еђутим није ник ако могао мисл ити да не свр ши оно што је
хтео и тако што ће мир а р ади, него у клони десну руку , која му је била остр аг на седлу, па
њом полако и без каква шума одр еши лаку петљу , којом су му се чакшир е држале без
какве друге помоћи, те кад их пусти, оне одмах спадоше доле и остадоше му на ногама као
пу то. За тим издиг не кошуљу, како је боље мог ао, и пу сти у зрак две полу тине од
стр ажњице, која није била најмања. Пошто тако у чини, а то је мислио да је главно, па да се
опр ости ове страшне ну жде и невоље, ево му др у ге још веће, а то је што му се учини да се
неће моћи олакшати а да не у чини нека стропота и шума, те дај стискај зубе и у влачи
р амена и не диши, већ како је могао ; ал и код све ове опр езности беше тако несрећан, да
овамо онамо па учини нешто шума, који се посве разликовао од онога, који му је задао
толики страх. Чу то Дон Кихоте и запита:
„Санчо, какав је то шум?“
„Не знам, сењор е,“ одговор и овај; „биће што ново, јер пустоловине и белаји никад
не почињу р ади ситнице.“
По други пу т окуша ср ећу и тако му добро испаде за ру ком, да без већа шума и
гр аје него пр ви пу т курталиса се тер ета, који г а беше толико тиштао. Али како је Дон
Кихоте имао и но с исто тако осетљив, као и слу х, а како С анчо беше тако близу и у з њега,
да је пар а тако р ећи пр авце њему у вис ишла, то не мог аше да се избегне, а да нешто од ње
не допре и до његових ноздр ва. Чим то тако би, а он пр итече у помоћ ноздр вама и затвори
их двама прстима, па у нкају ћи рече:
„Ја бих р екао, Санчо, да си у велику страху .“
„Јесам,“ одговор и Санчо; „али откуда вам се то сада већ ма чии но иначе?“
„Јер сада,“ одговор и Дон Кихоте, „већма но иначе мир ишеш, и то не амбером.“
131

„Лако може бити,“ на то ће Санчо ; „али томе нисам крив ја, него ви, што ме ву чете
у ово доба и по овим пу стим местима.“
„Одмакнидер се, брајко, на три ил и четир и корака даље,“ рече Дон Кихоте (све то
не скидају ћи пр стију с носа), „па одсада мало више води р ачу на о томе, ко си и шта си
дужан пр ема мени, јер моје велико снисхођење спрам тебе причинило је ово
малоуважење.“
„Ево да се опкладимо,“ на то ће С анчо, „да ви мисл ите, да сам ја нешто у чинио, што
нисам требао.“
„Још би горе било у то дирати, брат Санчо,“ одговори Дон Кихоте.
У таквом и др у гом сличном р азговору пр оведоше ноћ господар и слу га, а кад Санчо
виде, да се зора све боље пр имиче, са св им вешто одр еши Росинанта и стегне своје
чакшир е. Кад се Росинанте виде слободан, ако сам по себи и није био нимало жустар , ипак
као да се осетио, те стаде копати пр едњим ногама, јер нека ми не замери, он није умео
скакати у пр опнице. Кад дакле виде До н Кихоте, да се већ и Росинанте миче, у зе то као
добро знамење, па му се у чини, да је ора да се у пу сти у ону страшљиву пу столовину . У то
дође и зора и пр едмети се могоше р аспознавати, те Дон Кихоте виде, да се нал азе под
неким висок им дрвима, кестенима, који су бацали врло гу ст сен; исто тако чу јаше, да лупа
не престаје, али не виђаше, отку да је могла долазити. Зато не оклевајући даље, ободе
Росинанта, па наново опростивши се са Санчом, заповеди му , да га ту чека најду же за три
дана, к ао што му је већ био казао једном, а ако се посл е три дана не вр ати, нека знаде, да је
бог тако хтео да му се у тој опасној пустоловини заврше његови дани. Наново га сети на
поруку и поклисар ство, које треба да изврши од његове стране код његове сењоре
Ду лсинеје; а што се тиче пл ате за његову службу , за то нека се не бр ине, јер пре него што
је пошао из села, начинио је тестаменту, у којој ће се наћи наредба да му се изда сва плата
за оно вр еме, које га буде служио; али ако га бог изнесе здрава и читава из ове опасности,
може се што сигу рније надати обећаном остр ову .
Када Санчо наново чу жалостивне р ечи свога доброга господар а, у дар и наново у
плач и нау ми да га не о ставља до последњега часа и краја у овом послу . По овим сузама и
тако часној одлуци Санча Пансе изводи писац ове повести, да је мор ао бити од добра рода
132

57
и у најмању руку кр шћанин од старине. Ово његово чуство у неколико дирну његовога
господара, ал и не толико, да би показао к акву слабост, него напротив кријући то што је
боље могао, у пу ти се на ону страну , од које му се чињаше да долази о нај шум од воде и
она лу па.
Санчо га пр атијаше пешице, држећи по свом обичају за у лар свога магарца,
ваздашњега др у га у његовој доброј и злој срећи. Пошто подобро идоше испод о них
кестенова и гу стих дрва, излегоше на једну ливадицу испод нек аква висока стења, са кога
падаше силовит слап воде. Доле код стења беху некол ике јадне куће, које више изгледаше
на неке р азвалине, него ли на куће, и ту опазише, да из њих дол ази онај шум и лу па, која
никако не престајаше. Росинанте се у знемир и од шума воде и од лупе, али га Дон Кихоте
у мир и, па се полако стаде пр иближавати о ним кућама, од свега срца пр епор учу ју ћи се
својој сењори и молећи је, да му буде наклоњена у овом страшном дану и предузећу, а
у спут се препоручиваше и богу , да га не заборави. Санчо не одступаше од њега, па у
колико могаше о тегну врат и вребаше између Росинантових ног а да види, шта л и је то, што
му је у ливало толику страву . Пођоше још сто тину корака, кад свр ну вши за један р огаљ,
откри им се и показа у зрок, нити могаше др у ги бити оно м гр омовито м и за њих страшном
шуму , који их је целу драгу ноћ држао у толику стр аху у трепету , а то беху (ако ти, о
читаоче, неће бити досадно и непријатно) шест ступа једне ваљарице, које својом
наизменично м лу пом пр ичињаваше онај лом.
Када Дон Кихоте виде то, занеме и сав се у кочи. Погледа га Санчо и в иде га, како је
оборио главу на прси и да сав изгледа постиђен. И Дон Кихоте погледа у Санча и виде га,
где му се обр ази напели, а у ста му пу на смеха са јасним знацима, да хоће да пр сну са њим,
па на поглед у Санча не поможе му ни сва меланкол ија да се не осмехне. А кад Санчо виде,
да му се господар почео, пр сну у смех тако да мор аде песницама подбочити се, да не пукне
од смеха. Четир и пу та одахну и толико пу та опет у дар и у смех исто онак силовито, као и у
пр ви мах, због чега би Дон К ихоте да до ђавола иде, а су више кад г а чу да говори као
исмевају ћи га:

57
У Шпањол ској се зову они кршћанима од стар ине, који међу својим прадедовима немају покрштених
Жидова или Мавара.
133

„Треба да знаш, о Санчо брате, да сам ја по небеској мило сти р ођен у овом нашем
железно м веку , да ускрснем у њему златни век. Ја сам о нај, за кога су задржане опасности,
велика дела, храбри подвизи.“
И ту понови све, ил и већину р ечи, које је Дон Кихоте говор ио, кад су пр ви пу т чули
страшну лупњаву. Кад дакле виде Дон К ихоте, да га је С анчо у зео у потпрд, тако се расрди
и р азјар и, да из махну бодилом и у два маха тако г а удар и, да кад би га био лу пио по глави,
а не по р амену , не би му мор ао плаћати плату , ван ако не његовим наследњицима. Кад
Санчо виде, да му се шала плаћа тако злом збиљом, попл аши се, да ће му господар и даље
у томе поћи, па му сасвим по низно р ече:
„Умир ите се, јер за бога само се шалим.“
„Ако се ти шал иш, не шалим се ја,“ одговор и Дон Кихоте. „Дела, весели мој
сењоре, зар ти мислиш, к ао што је ово била лу пњава од ваљар ице, да је то била каква
опаснија пустоловина, да ја нисам показ ао ону хр аброст, која би требала да је преду змем и
довршим? Зар ја, ако сам витез, да сам којом срећом дужан да разазнајем звуке и да знам,
који су од ступа,а који нису ? Су више, што их можда, а тако у пр аво и јесте, свога века
никад нисам видео, као што си их видео ти, један пр остачк и ниткове, који си се међу њима
р одио и одрастао. Иначе у чини, да се ових шест ступа преокрену у шест џинова, па их
пу сти на ме једног по једнога, или све у једанпу т, па ако их све не поваљам, да издигну
своје пете, онда ми се потпр ду ј колико хоћеш.“
„Немојте више, сењоре,“ одговор и Санчо, „јер и сам пр изнајем, да сам у смејању у
неколико претерао. Али кажите ми сад, кад смо се по мирили, да ли вас је бог извео из
досадашњ их пустоловина тако здрава и читава, као из ове? И зар није било да се човек
смеје и за пр иповест онај велики страх који издр жасмо ? Бар ја сам г а имао, а што се вас
тиче, то већ знам, да не познајете и не знате шта је страх и трепет.“
„Не велим ја,“ одговор и Дон Кихоте, „да о но није за смех, што нам се десило ; али
није за приповест, јер нису сви људи тако р азбор ити, да свакој ствари даду своје место.“
„Бар ви,“ на то ће Санчо, „знадосте бодило метнути на своје место, хотећи ме по
глави, а мазну вши ме по плећ има, богу хвала и мојо ј хитр ини, да сам могао да се у клоним;
али сад што му драго, и то ће пр оћи, а ја сам чу о да веле: онај те воли који те нагони на
плач, тим пр е, што велика го спода, кад испсу ју свога слугу , а они му тада одмах даду једне
134

чар апе, пр емда не знам, шта му хоће да поклоне, пошто му даду батине, већ ако неће
скитнице витезови, по сле батина да дају остр ова или краљевине на копну .“
„Оно би се могло тако окр ену ти,“ р ече Дон Кихоте, „да се све обистини што кажеш;
а сад пр ости што је било, па буди од сада паметан и знај, да пр ви покр ети нису у човечијој
власти. И још да си опо мену т сада за будуће у једној ствари: да се у здр жаваш и да ниси у
говору са мном необу здан, јер што сам год читао књига о витезовима, а таквих је безброј,
никад нисам нашао, да је какав коњушар тако говор ио са својим господарем, као ти са
својим, и заиста мисл им, да је то велика мана твоја и моја: твоја, у колико ме мало
пошту јеш, моја, у колико не иштем већ е по штовање; јер Гандал ин, коњушар Амадиса од
Галије, био је кнез од остр ова на копну, па се чита за њега, да је у век са својим господарем
говор ио са капом у ру ци, са погну том главом и повијеним тело по ту р ском обичају . Шта
ли пак да кажемо за Газабал а, коњушара Дон Галаора, који је био таква ћу талица, да му се
име само једанпу т помиње у целој оној колико велико ј, толико истинитој повести, да би се
тиме означило преиму ћство његове чувене мучаљивости? Из свега овога што сам казао
треба, Санчо, да имаш нау к, да ваља правити разлику између господара и слуге, господина
и служитеља и између витезова и коњушара: дакле у бу дуће нека буде пр ема нама више
поштовања, нити да буде с нама потпрдивања, јер било ма на који начин да се расрдим на
58
тебе, у век ће зло бити по крчаг. Награде и милоште, које сам ти обећао, доћи ће у своје
вр еме, а не дођу ли, барем плата неће ти пр опасти, као што сам ти већ к азао.“
„Тако је, како кажете,“ р ече Санчо; „али бих хтео да знам (ако случајно не би дошло
доба за мило сти, него би мор ало спасти на плату ), колико је у оно вр еме добијао коњушар
скитнице витеза и да ли су погађали на месец ил и на дан, као о но надничар и зидар ски?“
„Ја мисл им,“ одговор и Дон Кихоте, „да такви коњушари никад нису били за плату ,
него за нагр аду ; а ако сам те ја спо мену о у тестаменти з апечаћеној, коју сам о ставио код
куће, то је било з а свак и случај, јер ја не знам, како ће бити са витештвом у ово наше тако
чемер но време, па нисам хтео, да ми се на о ном свету му чи душа због ситнице; јер то хоћу
да знаш, Санчо, да у свету нема опаснија посла од пустоловина витезовања.“
„То је истина,“ рече Санчо, „јер сама лу пњава од ступа у ваљарици могла је да
задрма и забр ине ср ца таква храбра скитнице пу столова, као што сте ви; али са тим можете

58
Овде се наговешћује шпањолск а пословица: Т а пао камен на крчаг, та пао крчаг на камен, увек зло по
крчаг.
135

бити без бриге, да од сада у будуће нећу отварати у ста да правим шалу са оним, што се вас
тиче, но да вас поштивам, као мога господар а и р ођенога госпо дар а.“
„На тај начин,“ потвр ди Дон Кихоте, „живећеш на лицу земље, јер после р одитеља
ваља господара поштовати, као и њих.“
136

ДВАДЕС ЕТ ПРВА ГЛАВ А

59
Која г овори о узвишеном збитију и бог атом задобивању Mамбринова шлема са друг им
стварима, што су се десиле са нашим непобеђеним витезом.
У то поче киша прскати и Санчо хтеде да у ђе у ваљар ицу ; али се Дон Кихоте због
пр ошле шале тако гну шао од ње, да никако није хтео да у лази, те окрене пу тем на десно и
тако се у путе пр авцем противним о номе којим су били ју че ишли. М ало за тим угледа Дон
Кихоте човека на коњу , који имаше нешто на глави, што се блистало, као да је од злата.
Чим га опази, окр ете се Санчу и р ече му :
„Ја мислим, Санчо, да нема пословице, која не би истину казала, јер су сва она
изр ечења поцр пана из сама искуства, матере свега знања, нар очито пак оно које вели: где
се једна врата затворе, друга се отвор е. Ово за то велим, ако нам је срећа ноћ ас затворила
вр ата од онога, што смо тражили, и обману ла нас са ваљар ицом, сад нам широм отвар а
друга вр ата за другу бољу и р азговетнију пустоловину , у коју кад се не бих у пу стио, сам
бих био крив, нити бих се могао извињавати да нисам добро био извештен, као код
ваљар ице и код мрачне ноћи! Ја то зато вел им, што ако се не вар ам, ево према нама човека,
који има на глави М амбринов шлем, за којим сам се заклео, као што з наш.“
„Отвор ите ви добро очи, шта говор ите, и још боље шта чини,“ пр имети Санчо, „ако
нећете да опет буду какве ваљарице те да нас не поваљају и не смрве у ступу .“
„М а ти ниси пр и себи!“ викну Дон Кихоте; „каква посл а има шлем са ваљар ицом?“
„Ја не знам,“ одговор и Санчо, „али бога ми, кад бих могао онако говор ити као
иначе, можда бих знао казати р азлоге, да бисте видели, како се варате у оном што
говор ите.“
„Како могу да се вар ам у оном што говор им, ти издајничка кукавицо?“ викну Дон
Кихоте. „Кажи ми, зар не видиш онога витеза, што пр ема нама долази на зеленку и на
глави има златан шлем?“
„Што ја видим и могу да разберем,“ одговор и Санчо, „то је само човек на сиву
магар цу , као мој што је, и на глави има нешто што се бл иста.“

59
Мамбрино је био арапски цар и имао је очаран шлем, који ко је имао, није могао добити рану.
137

„Е то ти је мамбир нов шлем,“ р ече Дон Кихоте. „Уклонидер се мало и остави ме

сама са њим, па ћеш видети, како ћу и без једне р ечи, да не бих дангу био, свршити ову
пустоловину у задобити шлем, који сам толико желео.“
„Ајде побрину ћу се да се у клоним,“ на то ће Санчо „али дај боже, и опет велим, да
буде цвеће, а не батине.“
„Већ сам ти казао, да ми више не помињеш то ни у мисли,“ викну Дон Кихоте, „јер
тако ми... нећу више да говор им, ал и ћу ти душу избатинати.“
Санчо у ћута, бојећи се да му господар не извр ши завет, који му тако жестоко
испаде.
А ево шта је било са шл емом и са коњем и са коњаником, кога је видео Дон К ихоте.
У оном крају била су два села, једно тако мало, да није имало ни дућана, ни бербер ина, а
друго до њега имало је, и тако берберина из онога, већег а служио је и мање село, у коме се
нађе један болесник, коме је требало пу стити крв, а једнога је ваљало бријати. Због тога
ишао је берберин и понео је тањир од туча, а ту се деси, да га к иша у хвати у пу ту, па да му
не би оштетио шешир , који ће бити био нов, метне тањир на главу , те како је овај био
светао, бл истао се на по миље. Јахао је на сиву магар цу , као што је р екао Санчо, и то је
дало Дон Кихоту повода, да му се у чинио коњ жер ав и витез са златним шлемом, јер све
што би видео, он би сасвим лако пр илагођавао својем скренутом витезовању и заврнутим
мислима. Када в иде, да му се несрећни јахач пр иближио, не у пуштају ћи се у разговор с
њиме, у највећем Росинантовом трку навали нањ с окомљеним бодилом, намеравају ћи да
га прободе скроз и скроз; а кад дође до њега, не задржавајући се у трку , викне му:
„Брани се, један никоговићу , или ми од своје воље предај о но, што је мо је по сваком
р азлогу .“
Видећи бербер ин, како нањ долази ова сабласт, кад на њу ни мислио није, нити је
од ње био страховао, не имаде др у га начина да се спасе од копља, него да сам падне на
земљу са магар ца, па чим се дотакну земље, скочи лаган као јел ен и стаде трчати пр еко
поља, да га ни ветар не би стигао. Тањир остави на земљи, којим се Дон Кихоте задовољи,
р екавши, да је поганик мудро посту пио и да је подражавао дабр у, који кад види да су га
ловци опколил и, а о н зубима оно пр егр изе и откине, што по пр иродном наго ну зна, да је
у зр ок његовом гоњењу . Заповеди Санчу да подигне шлем, који га узе у руке и р ече:
„Богме је ово леп тањир и вр еди талир као мараведи.“
138

Кад га даде своме господару , овај га одмах метну на главу , окрећући га то на ову, то
на ону страну , тражећи му згоду, па не нашавши је, рече:
„Онај пог аник, на чију се мер у пр ви пут пр авио овај славни шлем, зацело је мор ао
имати велику главурду , а што је још горе, нема му једне поле.“
Када С анчо чу , да тањир зове шлемом, не мог аше да се уздр жи од смеха, али му
паде на у м јар ост његовога господара, зато престаде у по смеха.
„А што се смејеш, С анчо?“ запита га Дон Кихоте.
„Смејем се,“ одговор и овај, „што гледим, колику је гл авурду морао имати погани
господар овога шлема, који изгледа синти берберски тањир .“
„Знаш ли ти шта ја мислим, Санчо, да је ова славна ствар , овај очарани шлем
каквим чу дним случајем мор ао доћи у руке каквог, који му није у мео да позна и оцени
вредност, па не знајући што чини, видећ и га од жежена злата, мора да је стопио о ну другу
полу, да би јој вредност добио, а од друге половине начинио је ово што изгледа, као
берберски тањир , како велиш. Али сад било како му драго, ја му знам вредност и не
мар им, што су га пр едругојачили, и дотераћу га у првом месту , у коме се нађе ковач, тако
да га неће превазилазити, а богме неће га ни достизати ни онај, што га је бог ковача
начинио за бог а р ата. А међутим носићу га, како се буде могло, јер боље ишта, него ништа,
тим пр е, што ће бити довољан да ме одбр ани од каква каменања.“
„То ће и бити,“ пр ихвати Санчо, „ако се не буду бацали пр аћком, као што су се
бацал и у боју између оне две војске, кад су оно вама избили кутњаке и р азбили вам
у љаницу , у којој је било оно најблагословеније пиће, од кога мало што не избљу вах и
цр ева.“
„Не бр инем се ја,“ на то ће Дон К ихоте, „што сам га изгу био, јер то већ знаш,
Санчо, да у глави имам његов пропис.“
„И ја га имам,“ одговор и Санчо ; „ал и ако г а будем зготовио, или г а ик ад у мом веку
оку сио, нека одмах скапам, а тим пр е, што не мислим да долазим у пр илику да га
потребујем, јер хоћу да се са свих својих пет чу ла чувам, да не добијем рану , нити да кога
р аним. Што се пак тиче тога, да опет доспем у поњаву , ту не кажем ништа, јер такве
незгоде мучно могу да се избег ну , па кад дођу , не остаје друго, него у ву ћи р амена,
задржати дах, зажму р ити, па пу стити се о намо, куда нас баци судбина и поњава.“
139

„Ниси, Санчо, добар кршћанин,“ р ече Дон Кихоте, чу вши ово, „јер никад не
заборављаш у вр еду , која ти се у чини. Дакле знај, да пл еменито и великоду шно срце не
у зима на ум детињар ије. На коју си ногу хром? Које ти је р ебро сломљено ? Где ти је
р азбијена глава, да не можеш због тога да заборавиш на о ну шалу? Јер ако ћемо ствар на
чисто да у змемо, била је шала и забава, јер да нисам ја то тако у зео, бих се већ био вр атио
и светећи те, бих био у чинио више штете, него ли што су је Гр ци у чинили поради отете
Јелене, а она да је била у ово време, или да је моја Ду лсинеја тада живела, могла би бити
сигурна, да не би изишла на глас, као таква лепотица, за какву је сада држе.“
И ту пу сти дубок уздах у облаке, а Санчо р ече:
„А оно нека иде као шала, кад од освете не може да буде збиља; али ја знам, какве
су биле збиље и шале, а и то знам, да их нећу заборавити, као што ми неће парасити се и
плећа мојих. Али да оставимо то, кажите ви мени, шта ћ емо с овим пар ипом жеравом, који
изгледа као магарац сивац, што га је ту оставио самохрани о нај М артин, кад сте га
стр обор или, јер како је жестоко загребао и очистио чу ства, не вер у јем, да мисли икад
вр атити се, а тако ми браде, жерав баш ваља.“
„Никад немам обичај,“ рече Дон Кихоте, „да оне пљачкам, које победим, нити је
витешки обичај, да им се коњи узимају и они о ставе пешице, ван ако није да је победитељ
изгубио свога коња у боју , јер у том слу чају допуштено је у зети коња побеђеникова, као
шићар у часној борби. Дакле, Санчо, остави тога пар ипа, или магар ца, ил и што хоћеш да
је, а његов господар , чим буде видео, да смо се у даљили одавде, вратиће се по њег а.“
„Бог ми је сведок, како бих га радо повео,“ на то ће Санчо, „или бар да га трампим
за овога мога, који ми не изгледа тако добар . Ваистину , витешк и закони баш су стр оги, кад
неће да допусте, да се један магар ац измења за другога; онда бих желео знати, да ли се
могу измењати барем самари.“
„То не знам баш поу здано,“ одговор и Дон Кихоте „па докле се боље не обавестим,
велим, да их из мењаш, ако ти је баш невоља за то.“
„Таква ми је невоља,“ одговор и Санчо, „да већа не би била, баш кад би се и мене
тицало.“
Па имају ћи ово допуштење, одмах пр еду зе измену , те свога магарца ваздан ок ити,
да је лепши био и три и пет пу та. После тога дор у чковаше остатке од продовољства, које
140

су опљачкали са мазге поповске, напише се воде из поток а од ваљар ице, али не окр ећу ћи
јој лица, јер тако су је омрзнули због страха, који им је била задала.
Пошто их пр ође срчба, пак и зловољност, појахаше и не одабр авши одр еђен пу т (јер
то је сасвим било пр ема ту мараћим витезовима, да се не бира одр еђен пу т), упу тише се
даље онамо, куда је хтео Росинанте, а за његовом вољом ишао му је господар , пак и
магар ац, који је увек ишао свуда онамо, куда га је водио његов др у г и пр ијатељ. Ипак
доспеше на цар ски др у м и пођоше њим даље без друге какве намер е. Идући дакле тако,
р ећи ће Санчо своме господару :
„Сењоре, хоћете ли ми допу стити, да се мало р азговар ам са вама? Јер откако сте ми
издали ону круту заповест да ћутим, више него четири ствари истру ну ле су ми у стомаку ; а
у овај пар нашла ми се једна на вр х језика, која не бих да ми тако пропадне.“
„А ти је кажи,“ р ече Дон Кихоте; „али немо ј да отегнеш твој говор , јер што је год
дуго, није слатко.“
„Ја велим, сењоре,“ на то ће Санчо, „како од неколико дана амо пр емишљам, како
се мало добија и вајди, тражећи те пу столовине, које ви по овим пу стињама и
р аскр сницама тражите, па и нека би и дошла и свршила се и најо паснија, нема кога, ни да
их види, ни зна, и тако ће да остану у вечиту забораву и на штету ваше намер е и оног а што
заслу жу ју . Па велим, да би боље било (дабогме ваша ће бити најпаметнија), кад бисмо ми
нешто служили каквог цар а, или др угог каквог принципа, који је у рату , и у његовој
служби да би покажете вредноћу своје личности, своју велику снагу и велико у мље. Кад би
то видео онај господар , коме бисмо служили, мор ао би нас нагр адити свакога по његовој
заслузи, а тамо би се и такав нашао, који би на писмо дао ваша дела р ади вечитога
спомињања; за моја дела не велим ништа, јер она неће изаћи пр еко гр анице коњушарске,
пр емда велим, ако је у витезовању обичај да се пишу коњушарска дела, мисл им, да се неће
заборавити ни моја.“
„Та ти није р ђава, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; „али пр е но што се дотле дође,
ваља ићи по свету, као у неку потвр ду , тражећи пустоловине, како би се неколике свршиле
и задобило име и сл ава, те к ад би се дошло на двор каквог великога монар ка, да је витез
већ познат са својих дела и чим га дечу р лија виде да је у шао на градска вр ата, да за њим
потрче и опколе га вичући: Ово је витез од Су нца, ил и од Гу је, или од др угог каквога
знамења, по д којим је био извршио велика дела. Ово је, викаће, онај који је на мегдану
141

победио дива Брокабруна силнога, он који је скинуо чини са великога мамелу ка од

Персије, који је опчињен чамио неких девет стотина година. Тако ће му се дел а да славе од
једнога до др у гога, а на вику дечурлије и о сталога нар ода указаће се на пр озору на свом
цар ском двору , цар од оне цар евине, па чим буде у гледао витеза, познаћ е га по ору жју , или
по знамењу на штиту , те ће обрадован викнути: На ноге се, витезови моји, што вас је год
на мом двору , да дочекате цвет од в итезова, који амо долази! На ту заповест сви по хитају ,
а цар оде до на половину степеница, па га што својскије поздрави и даде му поздрав,
пољу бивши га у уста, па га одмах у зме за р у ку и одведе у собу госпође цар ице, где је витез
затече са цар евном њеном ћер ком, која је једна од најл епших и најсавршенијих дев ица,
каква би се с тешком муком могла наћи на познатој земљи. Одмах за тим о на ће да баци
очи на витеза, а он на њу , и свако се другоме у чини створ пр е божански, него ли
човечански, па и не знајући, шта и како бива, они се у хвате и з аплету у лукаве љубавне
мр еже, а срце им обу зме велика брига, јер не знају, шта да кажу једно др у гом, да би си
открили своје јаде и своја чу ства. Одатл е ће га свакако одвести у какву собу у двору ,
богато намештену, где ће му скину ти оружје и огр нути га у богат плашт од скерлета; а он
ако му је добро ујисало ору жје, још боље му мора доликовати кућевно ру хо. Када се
смркне, вечер аће са царем, царицом и цар ском кћери, са које никада неће ока скидати,
посматрајући је кр адом од осталих, а она ће исто да чини с истом опр езношћу, јер како
р екох, то је вео ма му др а девица. Пошто се вечер а сврши, ето ти одмах на вр ата од трема
гадан и мален кепец са лепо м госпо м, која између два дива долази иза кепеца са неком
пустоловином, коу је у десио стар један му др ац, тако да ко је изврши, тај ће бити најбољи
витез у свету . Цар ће одмах да заповеди, да сви, који су ту, обидују ову пу столовину , али
нико је неће довршити и извршити, само витез гост на своју велику славу , са чег а ће
цар ева кћи да буде што задовољнија, па ће себе држати за ср ећну и богато нагр ађену , што
је своје мисли у правила и у твр дила на тако високој стр ани. А што је најлепше, тај цар или
пр инцип, ил и шта већ буде, има крвав р ат са др у гим исто тако силним, као и о н, те пошто
му је неколико дана био у двору , витез гост мол и га да му допусти, да му послу жи у
р еченом р ату . Цар му драге воље даде то допуштење, а витез ће му у чтиво пољубити ру ку
за учињену му милост. А ту ноћ опростиће се са својо м сењором цар евом ћер ком кроз
р ешетку у вр ту , који је испод њене ложнице, а он је кроз ту р ешетку већ више пу та
говор ио са њом, при чему је била посредница и повер итељица једна госпођ ица, на који се
142

цар ева кћи много ослањал а. Он уздисаше, о на се обезнани, госпођица донесе воде,
бринући се много да не сване, те да се не би на штету части њене сењоре дознало за њих.
Најпосле ћ е се царева кћи р азабрати, па ће своје бел е р у ке да пру жи витезу кроз р ешетку , а
он ће их пољу бити хиљаду и хиљаду пу та и оку паће их сузама. Ту ће њих двоје да се
договоре, како ће једно др у гом да јављају своје добро или свој јад, а цар ева кћи молиће га,
да се задржава што мање може; он ће јој то обећ ати у з многе пр исеге. Опет јој стане
љубити руке и опр ости се с њом са тол иким чу ством, да готово да му пр епукне срце.
Одатле оде у своју ложницу , баци се на постељу , од бола са растанка не може да спава, пр е
зоре пор ани, па оде да се о пр ости са цар ем, цар ицо м и цар ском кћери. Кад му кажу , пошто
се био опростио са оних двоје, да је сењор а цар евна болесна и да га не мо же пр имити,
витез се досети, да је то од бола због његова одласка, срце му задркће и у мало што се
јасно не издаде са својим јадом. Ту је и го спођица поср едница, која све то опаз и, па оде да
каже својој сењори, која је дочека са сузама и каже јој, да јој је једна од највећ их му ка што
не зна, ко је њен витез и да ли је од краљевска р ода или није. Госпођица је уверава, да
толика у чтивост, племенитост и хр аброст, као што је у њенога витеза, може бити само у
лица од р ода краљевска и господска. Ту жна цар евна у теши се тиме и стара се да се
развесели, да не би својим р одитељ има дал а ру жно мишљење о себи, и после два дана она
се опет јавно пок аже. В итез је већ отишао; о н се бори у р ату, побеђу је царева непр ијатеља,
освоји многе гр адове, тријумфује у многим биткама; вр ати се на двор , састане се са својом
сењором на обичном месту и договоре се, да је пр оси у оца јој за љу бовцу у нагр аду за
његове у слу ге. Цар неће да је да, јер не зна, ко је о н; али ипак, било да је о н отме, било да
је на др у ги који начин, тек цар евна буде му жена и њен отац држи то за велику срећу , јер
се после потвр ди, да је тај витез син храбра краља од не з нам које краљевине, које мислим
и нема назначене на мапи. Отац у мр е, наследи га кћи, једно м р ечи, витез постане царем.
Сад је дошао час, да у казу је многе мило сти своме коњушару и свима онима, који су му
помогли, да се тако високо попне. Свога коњушара ожени госпођицом царевнином, која ће
зацело бити она, што је бил а трећа у њиховој љубави, а то је кћи једног од пр вих војвода.“
„То и ја желим и то је оно пр аво,“ викну Санчо; „ја ћу се тога држати, јер све то на
длаку ће да буде и код вас, који се зовете Витез од Жалосна Лица.“
„Немој да сумњаш, Санчо,“ прихвати Дон Кихоте, „јер на исти начин и истим
пу тем, као што сам ти казао, пењу се и пењали су се тумараћи витезови, да постану
143

краљевима и цар евима. Само ваља сада распитати, који крштени или поганички краљ има
р ата и има лепу кћер ; али ћу имати каде и на то да мислим, јер како ти рекох, пр во ваљау
свету изаћи на гл ас, па о нда отић и на двор . Ипак ми нешто др у го недостаје, јер да у змемо,
да се нађ е краљ са р атом и са л епо м кћери, а ја да сам се прославио и по целом свету , опет
не знам, како да се удеси да ја будем од краљевска р ода, или барем цар ски братучед; јер ми
краљ неће дати своју лепу кћер за љу бовцу , ако пр во не буде са те стране сасвим на чисто,
па ма кол ико то иначе заслуживала моја сл авна дел а, тако да се бојим, да ћу због те мане
изгубити оно, што ми мишица буде добро заслужила. Оно истина ја сам племић од позната
60
стара колена, имам свога непокр етна имања и пр аво да тражим пет стотина солада; а
може бити да ћ е онај мудар ац, који буде писао мо ју повест, довести тако мо је пор екло и
поврзму , да ме начини уну ком краљевским од пета или шеста колена; јер ваља да знаш,
Санчо, да у свету имају две вр сте пор екла: једни, који доводе своје колено од владал аца и
монар ка, које је вр еме мало по мало уништило, те се завршују кано пир амиде у вр шку ;
други су имали свој искон од ниска р ода, па се пењу од степена до степена, докле не
постану велика господа, тако да је р азлика у томе, да су једни били оно што више нису, а
други су оно, што већ нису били, па можда сам ја од тих, јер ће се касније бити показало
моје високо и славно порекло, чиме се мор а задовољити краљ, мој будући таст. А неће ли,
његова кћи тако ће ме љубити, да у пр кос њеном оцу , па све да зна, да сам син једног
сакаџије, она ћ е ме у зети за господара и војна; иначе ту долази, да је отмем и одведем куда
ми је воља, докле вр еме или смрт не у чини крај гњеву њених р одитеља.“
„Ту и оно таман подно си,“ на то ће Санчо, „што гдекоји неваљал ци кажу: немој да
молиш за оно, оно можеш силом да узмеш; пр емда би боље приликовало казати: боље
шумагеле, него молба добрих људи. То велим зато, јер ако сењор краљ ваш таст нећ е да се
у мекша и да вам даде моју сењору краљевну, онда не преостаје др у го, него како р екосте,
отети и одвести. Али је то незгодно, докле се помир ење не начини и в и у краљевини мирно
не уживате, сиромах коњушар може сушити зубе, докле не дође до нагр аде, већ ако трећа
госпођица, која треба да му буде жена, не у скочи заједно са краљевом кћери, те он с њом
пр оводи своју неср ећу , докле небо инако не нар еди; јер ја мислим, да му је његов господар
може одмах дати за зако ниту жену .“

60
Према старим пр авима (fueros), племић у Кастилији мо гао је на увреду нанесену његовој лично сти ил и
његовом имању тр ажити на име задовољења 500 солада; а који није б ио племић имао је права само на 300
солада.
144

„То му нико не може забранити,“ р ече Дон Кихоте.

„Кад је тако,“ на то ће Санчо, „онда не остаје, него да се на бога ослонимо, па нека
су дбина тече, докле се на боље не окр ене.“
„Даће бог,“ пр ихвати Дон К ихоте, „онако како ја желим и како, Санчо, теби треба, а
онај нека остане пр остак, ко се држи за пр остака.“
„Дај боже,“ р ече Санчо, „а ја сам стари кршћанин и то ми је доста, да могу бити
гр оф.“
„И су више ти је,“ пр итврди Дон Кихоте, „па баш да и нити то, не мар и ништа, јер
кад сам ја краљ, могу да ти дам и племство, да га и не купујеш, нити да ме служиш, јер кад
те начиним гр офом, начинио сам те одмах и витезом, па нека кажу што им је воља, бога
ми, мор ају те мор ају да те зову господарем, па било им пр аво или не.“
„Сад само што пр е, а ја ћу већ знати, к ако ћу за у везанију ,“ викну Санчо.
„Треба да кажеш уважење, а не увезанија,“ примети му господар .
„Ако ће,“ одговори Санчо Панса; „ја велим, да ћу већ знати да се удесим, јер кад
сам једно м био ваму лу с у једном братству , тако ми је лепо у јисало ваму лу ско рухо, да су
сви казали, да бих баш могао поднети и за кључара у истом братству . Ја што ће тек да
буде, кад се огр нем војводским плашто м, или кад се оденем у злато и бисер , као какав
странац конде? Ја мисл им, да ће са сто тину миља долазити да ме виде.“
„Добро ћеш изгледати,“ пр имети Дон Кихоте; „ али ће требати да добро поткр ешеш
браду , јер како ти је сада гу ста, разбарушена и забатаљена, ако је нећеш ножицама кресати
барем сваки др у ги дан, хоће ти се видети на пушкомет, ко си.“
„Па шта ми др у го треба,“ на то ће Санчо, „него да у змем бербера, па да га држим у
кући под платом, а ако би баш требало, да иде са мном, као коњушар за великашем.“
„А отку да знаш ти,“ запита Дон Кихоте, „да вел икаши воде са собом своје
коњушаре?“
„Хоћу вам казати,“ одговор и Санчо; „пр ошлих година био сам једанпу т пу н месец
дана у М адриту , па сам тамо видео, кад би пр олазио један господин врло мален, за кога
р екоше да је вр ло велик, свуда би га пр атио један човек на коњу , тако да је изгледао као
његов р еп. Ја запитах, зашто тај човек не пристане у з онога другога, него у век иде иза
њега, а о ни ми одговор ише, да му је то коњушар и да вел икаши имају обичај да их воде са
собом. Од то доба то добро знам, да никад нисам заборавио.“
145

„Заиста имаш р азлог,“ р ече Дон Кихоте, „пак и ти можеш водити твога берберина,
јер обичају нису дошли сви уједанпут, нити су их изу мели на један мах, зато можеш ти да
будеш пр ви конде, који за собом води свога берберина; а ко томе више се иште повер ења
за дотеривање браде, него ли за седлање коња.“
„Што се тиче бербер ина, то је моја брига,“ р ече Санчо, „а ви само гледајте да
постанете краљ и да ме начините гр офом.“
„Тако ће и бити,“ одговори Дон Кихоте.
Па диже очи и у гледа што ће се пр ичати у идућој глави.
146

ДВАДЕСЕТДРУГ А ГЛАВА
О слободи, коју је Дон Кихоте дао мног им несрећницима, које су против њихове воље
онамо водили, куда нису марили да иду.
Сид Амет Бененџел ија, арапск и и манчански писац, пр ича у овој посве озбиљној,
у звишеној, понизној, љупкој и оштр оумној повести, како је после о ног разговор а између
славнога Дон К ихота од М анче и његова коњушара Санча Пансе, који је саопштен у
пр едњој глави, Дон Кихоте подигао очи и у гледао, да истим пу тем иду до двадесет људи
пешака нанизани као бројанице на дугачку гвоздену ланцу око вр ата, а сви са л исицама на
ру кама. С њима беху два човека на коњу и два пешака, о ни на коњима са пу шкама, а
пешаци са копљима и мачевима. Кад их опаз и Санчо Панса, р ече:
„То је ланац са г алијашима, које краљ пр иморава да му служе на галијама.“
„Како пр имор ава?“ запита Дон К ихоте; „зар то може да буде, да краљ икоме чини
силе?“
„Не кажем ја то,“ одговор и Санчо, „него да су то људи, који су због својих кр ивица
осу ђени, да мор ају краљу да служе на галерама.“
„Једном р ечи,“ на то ће Дон Кихоте, „било сад како му драго, ови људи иду под
морање, а не од своје воље.“
„Тако је,“ одговори Санчо.
„На тај начин,“ р ече му господар , „ту има места вр шење моје дужности, да у кидам
насиљ е и да пр итичем и помажем невољнима.“
„М а пр омислите,“ пр имети му Санчо, „да суд, а то је главо м краљ, не чини никакво
насиљ е ни увр еду таквим људима, него их казни за њихове кр ивице.“
У то стиже галијашка повор ка и Дон Кихоте нају чтивијим речима замоли чу вар е, да
му изволе објаснити и казати у зр ок или у зор ке, пор ади којих воде те људе на такав начин.
Један од чувар а коњаника одговор и, да су галијаши, људи његовога величанства, који иду
на галер е, и да нема што више да каже, нити он в ише зна.
„Ипак,“ на то ће До н Кихоте, „желео бих да знам о сваком посепце у зр ок њиховој
несрећи.“
Овим р ечима додаде друге такве и тако у чтиве, да би их по бу дио да му кажу што је
желео, да му онај др у ги коњаник р ече:
147

„Оно ми имамо овде списак и потврђене пресуде свију ових злоср ећника, али
немамо каде да се задржавамо, те да бисмо их вадили и читали. Приђите им и питајте њих
саме, јер ако хоће, о ни ће вам к азати, а то ће хтети зацело, јер ти људи р адо хоће да казују
неваљалштине.“
С овим допуштењем, које би Дон Кихоте себи био узео и да му га нису дали, приђе
повор ци и првога запита, за какву је кр ивицу дошао у такво ру жно стање. Овај му
одговор и, што је био заљубљен.
„Не за што друго?“ викну Дон Кихоте; „ако заљубљени долазе на галер е, то бих ја
давно и давно требао за њима да весл ам.“
„Није то љубав, као што ви мисл ите,“ р ече галијаш; „јер моја је бил а таква, да сам
сепет пу н бела р убља тако заволио, да сам г а пр игрлио толико јако, да га ни до данас не
бих оставио од своје воље, да ме од њега није суд силом раставио. Како су ме на делу
у хватили, то није било места мучењу , ствар се сврши, по леђима добих пу ну стотину и к
томе јо ш три године кар лице, и тиме би ствар свршена.“
„Шта су то карлице?“ запита Дон Кихоте.
„Карлице су галере,“ одговор и галијаш, који беше момак од своје двадесет четир и
године, а рече, да је р одом од Пједр ајите.
Исто запита Дон К ихоте др у гога на реду , који ни р ечи не одговор и, него је био
тужан и суморан. Али за њега одговор и онај пр ви и рече:
„Овај, сењоре, иде што је канар инац, хоћу р ећи што је свирач и певач.“
„Како то?“ запита Дон К ихоте; „зар на гал ер е одлазе и због свир ке и певања?“
„Дакако, сењоре,“ одговор и галијаш, „јер нема ти горе, него певати у невољи.“
„Напр отив,“ на то ће Дон К ихоте, „ја сам чу о да кажу: певати и бригу растерати.“
„Овде је нао пачке,“ р ече галијаш; „ко једном пева, плаче целога века.“
„Ја то не р азу мем,“ р ече Дон Кихоте.
Али један од чу вар а р ече:
„Господине витеже, певати у невољи значи код ових људи одати на му кама. Овога
зликовца метнули су на му ке и он је пр изнао своје злодело, да је био четвртак, што ће
р ећи, крао је стоку , па по што се одао, осу дили су га на шест година галер е, осим две
стотине бичева, што их је већ пр имио по плећима, и вазда иде замишљен и ту жан, јер
остали лу пежи, који су тамо остал и и овде иду , злостављају га и никоговићем га зову и
148

ру гају му се и ни пода шта г а не у зимају , што се одао, а није имао срца да каже: нисам. Јер
они веле, да у нисам има тол ико писмена, колико и у јесам, и да је то за окривљеника
велика срећа, што је у његовом језику његов живот или смр т, а није у језику сведока и
доказа. И ја бих р екао, да у томе не суде сасвим криво.“
„И ја тако мисл им,“ р ече Дон Кихоте.
Па пр иђе трећем и запита га, као и ону двојицу , а он брзо и са великом готовошћу
одговор и:
„Ја идем на пет година на к ар лице, што су ми недостајали десет дуката.“
„Ја бих р адо дао двадесет,“ р ече Дон Кихоте, „да те опр остим ове невоље.“
„То ми тако изгледа,“ на то ће галијаш, „као кад ко има новаца на пу чини, па у мир е
од глади, јер нема где да купи што му треба. То велим зато, јер да сам ја у своје вр еме имао
тих двадесет дуката, што ми их ви сада ну дите, био бих намазао писар у пер о, а адвокату
бих оживио памет тако, да бих данас био у Толеду насред пијаце Сокодовер а, а не на овом
пу ту, везан као пас. Али бог је вел ик, стр пићемо се, па доста.“
Дон Кихоте пр иђе четвр томе, који беше човек часна изгледа, бела брада пал а му по
пр сима, који кад га запита, зашто је ту , поче плакати и ништа не одговор и; али пет
осу ђеник послу жи му језиком и р ече:
„Овај пречасни човек иде на четир и године на галере, пошто је свршио уобичајену
опходњу у великолепну руку и на коњу.“
„То ће бити, како ми се чини,“ рече Санчо Панса, „да је био на пел енг ир у .“
„Тако је,“ одговори галијаш; „а кр ивица му је, због које су му одмерили ту казну ,
што је био самсар за у шеса, па и за цело тело. Управо р ећи, овај витез био је подводник, а
61
био је у з то још и врачар .“
„Да нисте додали и оно о врачаријама,“ р ече До н К ихоте, „не би заслуживао да иде
на галере једино због подвођења, него би га тамо требало послати, да над њима буде
ђенер ал; јер звање подводника није тек којек акво, него се ту ишту р азбор ити љу ди, и оно
је добро уређеној држави веома ну жно, па би требало да га у пр ажњавају људи од добре
куће. Такође би требало да имају над њима надзорници и пр егледачи, к ао и у другим

61
У Шпањолској је казна з а подводнике и по дводнице бил а ова: метнули су их пол а голе на магарца, пошто
су их медом намаз али и перјем по сули, па су их тако водил и кроз улице. На глави су имали шиљасту капу од
беле хар тије, на којој је писало кру пним словима по дводник или подводница. На тој о пходњи светина се на
њих бацал а трулим наранч ама, јабукама и другом неч исто том, а онда су их протер али из земље.
149

звањима, с одр еђеним и поз натим бројем, као код самсара на бу р си. На тај начин
пр еду пр едило би се много зло, које иначе долаз и оту да, што је тај посао у р укама људи
глу пих и нер азу мних, као што су мање или више све женту рине, млада слу шчад и
лакрдијаши с мало година, и са још мање иску ства, који у највећој потреби и кад би се
требало добро домислити, пу штају да им се чорба охлади од ру ке до у ста, нити знају , која
им је десна р ука. М огао бих и даље ић и и навести р азлоге, зашто би у држави требало
бирати људе, који би се тим тако ну жним посло м занимали, али није место згодно за то.
Биће пр илике, к ада ћу то коме казати, који ће се ту моћи састарати и помоћи. Сада само
толико кажем, да оно непр ијатно чу ство, које сам осећао, видећи ове седе власи и ово
часно л ице у толикој невољи због подвођења, оставило ме је због додатка што је врачар ,
пр емда добро знам, да у свету нема вр ажбине, која би могла покр ену ти и пр иморати вољу ,
као што мисле гдекоји глу паци; јер наша воља слободна је и нема биља ни вр ажбине, која
би је могла пр имор ати. Оно што хоће да пр аве некоје глу пе женту рине и нитковске
вар алице, то су којекакве смесе и отр ови, којима залуђују љу де, вар ају ћи их, да имају силу
да натер ају на љубав, јер како рекох, воља се не мо же пр исилити.“
„Тако је,“ рече часна старина; „и з аиста, сењоре, што се тиче вр ажбине, ту нисам
крив, а што се тиче подвођења, ту не могу пор ицати; ал и никад нисам мисл ио, да тиме
чиним какво зло, јер ми је сва тежња на то ишла, да се сав свет слаже и у миру и
спокојству да живе, без свађе и му ке. Али ова добра тежња ништа ми није помогл а, него
сад мор ам да идем онамо, одакле се не надам да ћу се вр атити, јер су ме пр итисле године и
нека болест у бешици, која ми ни часа одмора не да.“
И ту опет у дар и у плач, као и у почетку , те се Санчо тако р ажали, да се маши у
недра и извади сребрн р еал и даде му га. Дон Кихоте пође даље и запита др у гога за његову
кр ивицу , који одговор и много веселије, него онај пр ед њим:
„Идем сада ову да, што сам се и сувише шал ио са две мо је брадучеде и са др у ге две
сестре, које нису биле моје. Најпосле толико сам се шалио са свима, да је из те шале
поникло неко тако запл етено сродство, да га не би могао расплести ни највећ и р ачу нар .
Све се доказа пр отив мене, наклоно сти није било, новаца нисам имао, мало што ми не
посекоше вр ат, осу дише ме на галер е за шест година. Ја пр истајем на то, то је к азна за моју
кр ивицу ; млад сам, имам живота пр ед собом, а са њим је свему крај. Ако ћете, господине
витеже, дати штогод у помоћ овим бедницима, бог ћ е вам платити на небу, а ми ћемо се на
150

земљи старати да се молимо богу за живот и здравље ваше мило сти, да буду тако дуги и
добри, као што заслу жу је доброга вашега пр ису ства.“
Овај беше у ђачку оделу и један од чу вар а р ече, да у ме вр ло лепо да говори и да зна
латински савршено.
После свију ових долажаше човек вр ло добра изгледа од својих тридесет година,
само што је био на оба ок а р азр ок. Био је нешто иначе спу тан, него ли остали, јер на
ногама имао је тако вел ико пу то, да га је пасало око целога тел а, а на вр ату имао је два
огр љка, један на ланцу , а други тако звани пазидр у г, од кога су ишле две гвоздене шипке
до појаса, а у њима су биле две пр итвр ђене лисице, у којима су му биле р уке, а бил е су
опет закључане двама тешким катанцима, тако да нити мог аше р уке дигнути до у ста, нити
главу спустити до р уку . Дон Кихоте запита, зашто тај човек има много више окова, него ли
остали. Чувар му одговори:
„Јер он један у чинио је више злих дела, него сви остали з аједно, а тако је пр одрзљив
и тако лу кав, да нисмо сигу р но с њим, ако га и тер амо на такав начин, него се бојимо, да ће
нам у тећи.“
„Па какве је злочине починио,“ запита Дон Кихоте, „кад није заслужио већу казну ,
него да га пошаљу на галер е?“
„Осуђен је на десет година,“ одговор и чувар, „а то је колико и грађанска смрт. Не
треба друго да кажем, него да је овај поштени човек р азглашени Хинес о д Пасамонта, кога
иначе зову Хинесиљо од Пар ипиље.“
„Господине комисару ,“ на то ће галијаш, „дела мало лакше, па немо јмо сад
издевати имена и надимке. Ја се зовем Хинес, а не Хинесиљо, а презивам се Пасамо нте, а
не Пар апиља, као што ваше господство каже, а нека сваки погледа око себе и биће му
доста.“
„Говор и мало смер није,“ одговор и комисар , „сењоре лупежу пр ве вр сте, ако нећеш
да те у ћу ткам, како ти неће бити мило.“
„Оно изгледа,“ на то ће гал ијаш, „да човек онако пр олази, како хоће бог ; али ће
једно м неко дознати, да ли се зовем Х инесиљо од Парапиље, ил и не.“
„Зар те не зову тако, р азбојниче?“ р ече чу вар .
„Зову ме,“ одговор и Хинес; „ал и ћу ја већ једно м у десити, да ме више тако не зову ,
или ћу их наместити, како већ знам. Господине витеже, ако хоћете да нам што дате, а ви
151

нам дајте, па пођите с богом, јер је већ досадно толико распитивање за туђе стање; ако ли
пак жел ите знати мој живот, а ви знајте, да сам ја Хинес од Пасамо нта, чији су живот
описал и ови пр сти.“
„Истина је,“ пр имети комисар , „јер он сам написао је своје житије, како само може
бити, па је остав ио књигу у залогу у тамници на двеста реала.“
„А мисл им да је о тку пим,“ пр ихвати Хинес, „па ма ме стало двеста дуката.“
„Зар је тако добра?“ запита Дон Кихоте.
„Јесте тако добра,“ одговор и Хинес, „да спрам ње није ништа Ла сариљо од Тормеса
и све остале тог а рода што су написал е, или ћ е се написати. Толико вам могу казати, да је у
њој све истина, а та истина толико је љупка и забавна, да нема лажи, која се с њом може
у поредити.“
„А како се зове та књига?“ запита Дон Кихоте.
„Живот Хинеса од Пасамонта,“ одговор и он сам.
„А је ли довршена?“ запита Дон Кихоте.
„Како ће да буде довршена,“ одговори он, „кад ми ни живот није још довршен?
Што је написано, то је од мога р ођења до дана, када су ме овај посл едњи пу т осудили на
галер е.“
„А зар си већ био тамо к адгод?“ запита Дон Кихоте.
„У име божије и у краљево здравље био сам тамо четир и године и знам, шта ћ е рећи
двопек и камџија,“ одговор и Хинес; „ал и ми није баш жао, што ћу на галије, јер ћу тамо
имати каде да моју књигу довршим, јер имам још доста што шта да к ажем, а на
шпањолским галер ама има човек више мир а, но што ће ми требати, ако ми много и не
треба за оно што ћу да напишем, јер све знам на изу ст.“
„Изгледаш да си способан,“ пр имети Дон К ихоте.
„И несрећан,“ одговор и Хинес, „јер неср ећа у век гони даровите људе.“
„Гони лу пеже,“ р ече комисар .
„Већ сам вам казао, господине комисару ,“ одговор и Хинес, „да будете мало
умеренији, јер вам она госпо да нису дала ту палицу , да нас неср ећнике злостављате, но да
нас водите и пр атите онамо, куда је заповедило његово величанство; иначе, тако ми
живота... Али доста. М ожда ће једном већ изаћи у лужници оне мрље, што су се начиниле
152

у крчми, па сваки нека ћути и добро живи и боље говор и, па да се иде даље, јер ово је већ и
сувише за шалу .“
Комисар измахну пал ицом, да Пасамонту одговор и на пр етње му , али се умеша Дон
Кихоте и замоли га да га не бије, јер није сувише, кад су коме тако везане р у ке да мало
већма пу сти језик, па окрену вши се свима на ланцу , рече им:
„По свему, што сте ми казал и, пр едрага браћо, на чисто видим, ако вас и јесу
казнили за ваше кр ивице, да казне, које подно сите, нису вам много по вољи и да идете
тамо само нер адо и посве пр отив ваше воље; а и то да може бити, да је оно мало
срчаности, што је овај имао на мучењу, недостатак у новцу код овога, оно мало наклоности
у онога и најпосл е крибо суђење у суђаје, да је било у зр ок што сте тако зло пр ошли и што
вам није у чињено по правди, као што би требало. Све то тако ми се представља у мојој
памети, да ми то каже, уверава ме и у пр аво гони ме, да на вама на делу покажем, зашто ме
је небо посл ало на свет и у чинило, те сам у зео р ед витешки у коме сам, као и завет његов,
да потпо мажем невољне и оне, које силни у гњетавају . Али пошто знам, да спада у
му др ост, да оно што може да се у чини лепим, не треба да се чини ру жним, то хоћу да
молим ову господу чуваре и комисара, да изволе одр ешити вас и пу стити вас да идете с
миром, јер ће већ бити других, који ћ е да служе краља у бољим приликама; а мени се чини
свирепо, да се о д оних пр ави р обље, које је бог и прир ода створ ио слободне. Ово тим пр е,
господо чувар и,“ додаде Дон Кихоте, „што ови бедници нису вама ништа скривили; нека
дакле свакога са својим грехом, а бог је на небу и он неће заборавити да казни кривца и да
награди праведника, па није ни л епо, да су поштени људи кр вници др у гим људима, кад их
се све то ништа не тиче. Ово молим тако лепо и мир но, како бих вам имао на чему да
захвалим, ако ми то у чините; а не у чините ли на лепе начине, ово копље и овај мач са
мојом храбром мишицом у чиниће, да то на силу извршите.“
„Лепа лу дор ија!“, одговор и комисар ; „баш красна шал а, с којом најпосле изађе на
среду ! Хоће да пустимо краљеве р обове, као да ми имамо власт пуштати их, или да о н има
пр ава да од нас то иште! Идите ви, господине, л епо даље својим путем, па наместите боље
тај тањ ир на својој глави, а немој да истер ате ку р јака.“
„Ти си курјак и дедак и поганац!“ викну Дон Кихоте.
Па с тим речима пол ете нањ тако нагло, да овај не имаде кад да се брани, него га
Дон Кихоте обор и на земљу зло р ањена копљем, а то баш беше онај, који је имао пу шку .
153

Остали чувар и стадоше пренеражени и убезекнути због ненадане напасти; али се

пр ибр аше, и они на коњима тргоше мачеве, а пешаци потегоше своја копља, па навал ише
на Дон Кихота, који их чекаше сасвим спокојно. Без су мње био би зло пр ошао, да
галијаши, видећ и пр илику да дођу до слободе, не покушаше да је добију , трудећи се да
р азбију ланац, за који су били везани. Начини се забуна, тако да чувар и час трчаше
галијашима, који се о слобођаваше, час удараше на Дон К ихота, који на њих наваљиваше, и
тако не свршише ништа паметно. Санчо од своје стране поможе Хинесу од Пасамонта да
се опрости окова, и овај беше пр ви, који стаде у пољу слободан и одр ешен, те навали на
лежећива комисара и у зе му мач и пушку , коју сад напери на једног, сад нанишани на
другога, а не опал и је ни једанпу т, тако да ни један чувар онде не остаде, него сви
поу тицаше које од Пасамонтове пу шке, које од силних каменица, којима се ослобођени
галиоти на њих бацаше.
Санчо се много ожало сти код овог у спеха, јер је мислио, да ће бегунци јавити за то
светоме братству , а ово ће у дар ити у звона наопако, па ће тражити кривце. Он то рече
своме господар у и замоли га, да одмах оданде иду и да се скрију у оближњој планини.
„Добро велиш,“ одговор и Дон Кихоте, „али ја знам шта треба сад да се р ади.“
Он позва све гал ијаше, који су врвели на све стр ане и опленини комисара до коже, а
сад се искупише око њега да виде, шта ћ е да им каже. Он им овако говор аше:
„Људи поштени захваљују на примљену доброчинству , и један од грехова, који бога
највише вређају , незахвалност је. Ово вам зато кажем, што сте већ видел и, господо, јасним
искуством оно што сте од мене пр имил и, а за то иштем и моја је воља, да носећи овај
ланац, који сам скину о са ваших вр атова, одмах се дигнете на пу т и одете у град Тобозо и
тамо да се представите сењори Ду лсинеји од Тобоза и да јој кажете, да њен витез од
Жалоснота Лица вас шаље и препору чује вас, и да јој испр ичате све потанко, како је текла
ова славна ствар , докле вас није поставио у жељену слободу . А кад то у чините, можете
ићи, куда вам је воља.“
У име свију одговор и Хинес од Пасамонта и рече:
„То што од нас иштете, господине и ослободитељу наш, ни на који начин не може
да се извр ши, јер ми не можемо ић и друмом сви у гомили, него инокосни и р астављени и
сваки за се, гледају ћи да се у земљу заријемо, да нас не би нашло свето братство, које ће на
сваки начин поћи за нама у потер у . Што бисте могли да у чините и треба да се у чини, то је,
154

да ту службу и тај одлазак до сењоре Ду лсинеје од Тобоза пр еиначите у извесну количину

здравих Марија и вер овања, које ћемо ми очитати по вашо ј жељи, а то је ствар , која може
да се сврши и ноћи и дању , у бегању или одмар ању , у мир у или у рату . Али помисл ити, да
се сад враћамо мисир ским лонцима, хоћу р ећи, да у змемо свој ланац и да идемо у Тобозо,
то је кол ико мислити, да је сад ноћ, а овамо је истом десети час од дана, и то искати од нас
толико је, колико искати кр у шке од бреста.“
„А ја се дакле кунем,“ викну Дон Кихоте већ р азјар ен, „ти господичићу курвићу ,
Дон Хинесиљо Пар опиљо, или како ли се зовеш, да ћеш ти ићи сам са р епом међу ногама и
вукући сав ланац!“
Пасамонте, који није био о собито стрпељив, (а већ је био в идео, да Дон К ихоте
нема четврте, кад је у чинио толику лудост да им вр аћа слободу ), кад виде, да се с њим
посту па р ужно и на такав начин, намигну на др угове, те се мало у клонише и стадоше
сипати такве и толике каменице на Дон К ихота, да не имаде доста р уку да се заклања
штитом, а бедни Росинанте тако се освр таше на маму зе, као да је био саливен од меди.
Санчо се шчу чу њи иза свога магар ца и њиме се одбранио од пљу ска од каменица, које су
на њих падале. Дон К ихоте не мог аше да се тол ико заштити, да га не погодише не знам
колико каменица по телу са таком силом, да га оборише на земљу, а тек што паде, већ се
код њега обре и ђак, који му скиде тањир са главе и њиме га три или четир и пута лупи по
леђима, а толико пу та удар и и тањиром о земљу , тако да га скоро р азлу па. Скидоше му
доламу , коју је носио повр х оклопа, а би му скину ли и чар апе, да им нису сметале гвоздене
у длаге. Санчу у зеше кабаницу и оставише га у кошуљи, и пошто међу собом поделише
остали шићар из боја, оде сваки на своју страну , више бринући се, како ће да по бегну од
страшнога братства, него ли да носе л анац и да га предстану сењори Ду лсинеји од Тобоза.
Сами осташе магар ац и Росинанте, С анчо и Дон К ихоте; магарац с о пу штено м главом и
замишљен, овда онда потресајући у шесима, ваљда мислећи, да још није престао гр ад од
каменица, које су му у ши гађале; Росинанте лежећи пор ед свога господар а, јер и он се
стропоштао од једне каменице; С анчо у кошуљи и стрепећи од светога братства; Дон
Кихоте што зловољнији, видећи да тако ру жно с њим посту пише они, којима је у чинио
толико добра.
155

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛ АВА

О томе што се дог одило славном Дон Кихоту у Сијери Морени, што је била једна од
најређих пустоловина, што се причају у о вој истинитој повести.
Видећи се у такву жалосну стању , р ече Дон Кихоте своме коњушару :

„Увек сам, Санчо, чу о да кажу , да је чинити добро поганији толико, колико сипати
воду у море. Да сам ти био вер овао што си ми говорио, био бих избегао ову белу. Али сад
што би, би; стрпићемо се и опаметићемо за други пу т.“
„Опаметић ете се ви,“ на то ће С анчо, „као што ћу се и ја поту р чити. Али кад велите,
да сте ми били вер овали, да бисте били избегли ову штету, а ви ми вер ујте сада, те да се
избегне друга и већа, јер ја вам кажем, да са светим братством треба да се оканете свака
витезовања, јер оно не да за све ск итнице витезове ни два мар аведа; не вер у јте ми, тако ми
62
је, као да му стреле већ зује око мојих ушију .“
„Ти си р ођен пу дљивац, Санчо,“ р ече Дон К ихоте; „али да не р екнеш да сам
тврдоглав и да никад нећу да ти послушам савет, ево ћу сада да ти пр имим савет и да се
у клоним од опасности, које се толико бојиш. Али то да буде под једним условом: да никад,
ни жив, ни мр тав не кажеш никоме, да сам се од ове опасности у клонио и скрио што сам се
поплашио, него само да ти мол бама у чиним по вољи; јер ако будеш казао иначе, лагаћеш,
и ја те сад за будуће и у будуће за сад опор ичем и велим, да лажеш и да ћеш лагати сваки
пу т, када то будеш по мислио и казао. Па немој ништа да ми одговар аш; јер и сама
помисао, да се ја уклањам и повлачим испр ед какве опасности, а нар очито испред ове, где
изгледа да у мене има нека сенка од стра, гони ме да овде останем и да ту чека не само
свето братство, које по мињеш и бојиш га се, него и братства од дванаест изр ајиљевих
племена, и седам М акевија, и Кастора и Полука, па и сву браћу и братства што их је год у
свету .“
„Сењоре,“ одговори Санчо, „пову ћи се није бегати, а ишчек ивање није срчаност,
кад је опасност већа од очекивања. Му др и се чу вају данас за сутра и не р изику ју све у
један дан. Па да вам кажем, ако и неотесан и пр ост, ипак имам нешто од онога, што се зове
добро у прављање. Зато немо јте да се кајете што сте ме послушали, него по јашите
Росинанта, ако можете, а ако не можете, ја ћу вам помоћи, па ајдете за мном, јер ми каже
памет, да нам сада више трабају ноге, него л и р уке.“

62
Свето братство стрел ама је убијало своје осуђеник е, па им је за тим мртва тел еца давало на вешала.
156

Дон Кихоте ништа не одговор и, но појаха коња, а Санчо на свом магарцу

пр едводећи, у лезоше у једну стр ану Сијер е Морене, која онде беше, при чему је Санчо
имао намеру , да је целу пр еђе и да оде у Висо или у Алмодовар дел Кампо, па тамо да се
склоне неколико дана у оним провалијама, како их не би нашло братство, ако би их из боја
са гал иотама здрава читава остала зајира на његовом магарцу , што је заиста чудно било,
како су галијаши све преметали и тражили.
Ону ноћ стигоше нар ед Сијер е М орене, где Санчо нау ми да пр оведу ту ноћ и још
даље који дан, барем докле им буде трајал а зајира што је носио, те тако сместише се за ноћ
између две стене и многих плутова. Али зла судбина, која по мишљењу оних, који нису
пр освећени виделом пр аве среће, р уковиди, упр авља и р асполаже по својој вољи, хоћаше
да Хинес од Пасамонта, онај р азглашени неваљалац и лу пеж, који се храброшћу и
лу дошћу Дон Кихота опр остио пу та, доњен страхом од светога братства, од кога је са
пр аведним р азлогом стрепио, докона да се скрије у планини, па његова судбина и страх
доведе га на ону исту страну , куда је стигао Дон Кихоте са Санчом да у сну . Па како су
неваљалци у век незахвални, а невоља даје повод да се притиче о ном што не треба, па
садашња добит преча је од будуће, Хинес, који нити је био захвалан, нити племенитија
срца, нау ми да у краде Санчу Панси магар ца, не осврћу ћи се на Росинанта, јер је био стока
исто тако лоша за залогу , као и за пр одају . Санчо Панса, спаваше, а о н му у кр аде магар ца и
пр е него што свану беше већ толико одмакао, да га нису могли више наћ и.
Зора се диже и обрадова земљу , а ожалости С анча Пансу , јер не виде свога сивца, те
кад се нађе без њега, поче што жалосније и што тужније запевати, тако да се на његово
нар ицање пр обу ди Дон Кихоте и чу га, како збори:
„О сине мој једнор одни, одрастао у мом дому , адиђару моје дец, него моје жене,
зависти мојих суседа, олакшицо мога терета и најпосле мој половни хр анитељу , јер са
оних двадесет и шест мараведа, што си их зарађивао сваки дан, ја сам подмир ивао пловину
мога трошка.“
Када виде Дон Кихоте плач и дознаде му узр ок, тешаше Санча што је лепшим
р ечима у мео и мољаше га да се стрпи, обећавајући му , да ће му дати меницу , да му се даду
три магар ца од пет, што их је био код куће оставио. Санчо се тиме у теши и утр са своје
сузе, у мер и своје јецање и захвали Дон Кихоту на милости коју му чини; а овај ккао је
улегао у ову планину , срце му се р азигр а од р адости, јер му се ова места чинише таман
157

згодна за пу столовине, које је тражио. Падоше му на у м она чу дна збитија, која су се у

таквој самоћи и пу стињи дешавал а тумараћим витезовима, па опијен тим мисл има и
занесен, не мар аше ни за шта др у го; ни С анчо не имаше више никакву бригу (откако
мишљаше да онде нема никакве опасности), до ли како ће да задовољи свој желудац
остацима од поповске пљачке. Седећи на женски начини на свом маг арцу, иђаше за својим
63
господарем, вадећи из бисага и трпајући у свој трбух, па докл е је тако ишао, не би био
дао ни једну мангуру за нову какву пустоловину . У то диже очи и виде, да му се господар
зауставио, тр у дећи се да вр хо м бодил а по дигне некакав замотуљак, који лежаше на з емљи,
зато му пр ихита да му помогне, ако би требало, и таман стиже, кад је Дон Кихоте са вр хом
од бодила издигао један јастук и бисаг е пр ивезане зањ, све то у пола истр уло и распаднуто.
Али је завежљај био тако тежак, да Санчо мор аде одјахати и пр ихватити г а. Господар му
заповеди да види, шта има у бисагама. С анчо у чини тако са вел иком окретношћу , па ако
бисаге и беху затворене ланцем и катанцем, како су биле пр одр те и истр у ле, могаше
видети шта има у њима, а то беху четири кошуље од танка холандска платна и друге
ствари од платна исто тако лепе и чисте, а у једном ру пцу нађе сумицу златних тал ира, те
кад их виде, р ече:
„Да је благословен господ, што нам даде пу столовину од неке вајде!“
Тр ажећи даље, нађе књижицу записницу богато у кр ашену . Ову заиска Дон Кихоте,
а новац, рече, нека задржи за себе. Санчо му пољу би ру ку на толикој милости, и
повадивши из бисага сво ру бље, тури га у вр ећу с јелом. Када све то виде, р ече Дон
Кихоте:
„Ја бих р екао, Санчо, а и не може бити иначе, да ће какав пу тник бити залутао,
прелазећи пр еко ове пл анине, па су какви зликовци нањ напали и у били га, и онда га
погребили у овом тако пустом крају .“
„То не може бити,“ пр имети С анчо, „јер да су били лупежи, не би ту били оставил и
свој новац.“

63
Ово се не слаже са оним, да је Х инес украо Санчу маг арца. Домишљали су се од св аке руке, да про тумач е
ово противуречје, па су мислили, да је Серв антес хтео да пародиш е романе о витезовима, у којима има пуно
таквих противусловља. Биће да је Сервантес наставио писање ове гл аве посл е подуже поч ивке, кад је био
смео с ума ову ситницу са санчовим маг арцем; а можда је крађу хинесову уметнуо овде, тек пошто је био
написао сл едећ е две главе. У другом издању Дон Кихота Сервантес је поправио ту непажњу, али не потпуно,
него је оставио на више места. Али Шпањол ци са поштовањем према великом сину свом не мењају му текст,
па ни оне нескл адно сти, које су у поменутој честимичној исправци; а ова исправка гл аси: „и тако иђаше за
својим го сподар ем, натовар ен свим оним, што ј е сивац тр ебао да носи.“ У другом д елу Дон Кихота
Сервантес сам шаљиво исмева своју непажњу и она противословњ а, која отуда излазе у његовој приповести.
158

„Пр аво велиш,“ р ече Дон Кихоте, „и тако не могу да се домишљам, шта би то могло
бити. Али чекај, да видимо, да ли ће у овој књижици записници бити што написано, по
чему бисмо могли доз нати, оно што жел имо.“
Отвор и књижицу и пр во што нађе написано, као у пр ву сачињењу , премда врло
читким писмо м, беше један сонет, који пр очита на глас, да би га чу о и Санчо, а овако је
гласио:
Ил' љубав не зна, зашто тако р ади,
Или је она мати свирепости,
Ил' ни у каквој не стоје р авности
С у зр оком својим моји вељи јади.
Бог љубве, Амор , он ништа не гради

Без сазнавања, без пу не зналости,
Нити он отац може бити злости;
Ко дакле посл а бол, који срце вади?
Речем ли, ти си, Клор идо, послала,

Лаж би то била; од добра толика
Нема зла таква; р ај не шаље ада.
Шта др у го могу ? Умрети ми ваља,

Другога лека ниј' за бол есника,
Кога у веку мине свака нада.
„Из ове песме,“ р ече Санчо, „не мо же ништа да се дозна, ван ако се неће од о не рите
дознати за цело ткање.“
„Каква има ту р ита?“ запита Дон Кихоте.
„Па мени се у чини,“ одговор и Санчо, „до ви помену сте неку р иту.“
„Нисам казао р ита, него Клорида,“ на то ће Дон К ихоте, „а то ће зацело бити име
оне даме, на коју се ту жи писац овога сонета, а вер е ми, биће пр иличан песник, ил и се ја у
том нећу разбир ати.“
„Шта,“ викну Санчо, „зар се ви разу мете и у песмама?“
„И више но што ти мислиш,“ одговор и Дон Кихоте, „па ћеш то да видиш, кад будеш
однео мојој сењори Дулсинеји од Тобоза писмо написано у стихови од гор е до доле; јер
треба да знаш, Санчо, да су сви тумараћи витезови, или већина од њих, били велики
песници и велики му зици, јер ове две вештине, или боље р ећи два дара, скопчани су са
159

заљубљеним витезовима; душа ваља песме некадашњих витезова имају више духа, него ли
уметности.“
„Читајте јо ш што,“ р ече Санчо, „шат нађете што, што ћ е вас задовољити.“
Дон Кихоте пр еврне лист и р ече:
„Ово је пр оза и биће неко писмо.“
„Писмо, сењоре?“ запита Санчо.
„Пр ема почетку изгледа да ћ е бити љу бавно писмо,“ одговори Дон Кихоте.
„Али читајте г а на гл ас,“ на то ћ е Санчо, „јер ми се допадају те ствари од љубави.“
„Драге воље“ р ече Дон Кихоте.
Па стаде читате велегласно, као што га је Санчо био молио, и в иде да овако гл аси:
„Твоје лажно обећање и моја извесна несрећа воде ме далеко, одакле ћеш пре чути
г лас о мојој смрти, него ли речи мога јадања. Одбацила си ме, незахвалнице, поради
човека, који више има, а не који више вреди од мене; јер кад би врлина била благо, које би
се убажавало, н е бих ја завидео туђој несрећи, нити оплакивао своју несрећу. Што ти је
лепота узвисила, то су ти дела оборила; поради пр ве држао сам те за анђела, а по о вима
видим да си жена. Остај због ом, виновнице рата против мене, и нека би небо дало, да
никад не дознам за варање твога мужа, те да се не кајем за оно што си учинила а ја да не
узмем освету за оно што не желим.“
Кад доврши читање свога писма, р ече До н Кихоте:
„Из овога писма још се мање мо же дознати, него ли из стихова, до ли да је о нај, који
га је написао, какав пр езрен љу бавник.“
Па пр евр ћући скоро све листове у књижици, нађе и др у гих стихова и писама, које је
некоје могао да чита, а некоје не, ал и све што је у њима било, беху жалбе, јадиковања,
чежње и грдње, пребацивање, милошта и пр езир ање, једини славњени, други оплакивани.
Докле Дон Кихоте пр егледаше књижицу , Санчо пр егледаше бисаг е, не о ставивши у
њима нити у јастуку ни једнога кутка, који није преметнуо, пр ецу њао и испитао, нити
какав шав, који није отпар ао, нити прамен ву не, који није ишчијао, као што се ништа не би
изгубило због недовољне р евности и пажње. Оволику гр абљивост пр обу диле су у њему
оне нађене шкуде, којих је било пр еко сто, па ако и није ништа више нашао, о пет је р екао,
да је добро нагр ађен за лет на поњави, бљување мелема, бл агослове батинама, песнице
мазгареве, нестале бисаге, у кр адену кабаницу и за сву глад, жеђ и у мор , који је издр жао у
160

служби свога доброга господара, који га је више но што треба нагр адио, оставивши му
милостиво оно што је нађено.
Витез од Жалосног а Лица остаде са велико жељом да доз на, ко ли је господар од
бисага, закљу чу јући из сонета и писма, из златна новца и онога танкога рубља, да ће бити
какав отмен заљубљеник, кога је пр езир ање и р ђаво поступање његове даме довело до
какве очајне одлуке. Али како се у овом пу стом и суровом месту нико не указиваше, кога
би мог ао запитати, то само мишљаше на то, како ће даље да иде, не бир ајући други пу т, до
ли онај, који Росинанте буде одабрао, вазда у овој мисли, да се у овим честима мора
десити каква необична пустоловина.
Идући дакле у таквим мисл има, виде на вр ху једног брежуљка пред собом човека,
како с необичном лакоћом скакаше са стене на стену и од жбу на до жбуна. Изгледаше да
беше го, да имаше браду цр ну и гу сту , косу бујну шире по изгледу од смеђа аксамита, али
тако подр те, да му се на више места виђаше гола кожа. Б ио је гологлав, па ако и јесте лако
трчао, како р екосмо, ипак све ове по јединости у очи и о пази витез од Жалосна Лица. Ако је
то и поку шавао, не могаше за њим ићи, јер Росинанте по својој слабости није био на
пролажење оним неспу ћем, више будући оклевао и флег матичан. Одмах се домисли Дон
Кихоте, да ћ е оно бити власник од јастука и бисага, па у себи докона, да ће да га тражи, ако
ће и годину дана да тумара по оним брдима, докл е га не нађе. Заповеди дакл е Санчу , да
одјаше свога магар ца и да оде на једну страну брда, који се онако жу рно мало час био
склонио испр ед њих.
„Не могу ја то чинити,“ одговор и Санчо, „јер чим се одмакнем од вас, одмах ме
спопадне страх и наваљују на ме свака чу дејства и виђенија. И то што вам сада кажем,
нека вам је на знање, да ја о д сада нећу од вас да се макнем ни за један пр ст.“
„Ајде де!“ на то ће витез од Жалосна Лица; „па ми је баш мило, да се толико
ослањаш на мо ју храброст, која те неће ни издати, ван ако би ми се одел ила душа од тела.
Ходи дакле за мном полако, или како можеш и од својих очију начини л ампаде; да
пр ођемо овим брдељком, шат наиђемо на онога човека што смо га видели, који зацело није
други, него господар од нашега наласка.“
На то му Санчо примети:
„Биће много боље, ако га не тражимо, јер ако га нађемо и случајно он буде господар
од новца, онда је јасно, да му га мор ам вр атити. Зато ће бити боље, да се без невоље не
161

трудимо, него д ановац буде у мене са мир ном савешћу , докле се прави госпо дар не јави на
други, не тако наметљиви и тешки начин; а можда бих ја донде новац био и потр ошио, па
би ме о нда и краљ опр остио.“
„Вараш се у томе, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, „јер кад смо већ посумњали, да је
онај господар , кога смо мало час видели, дужни смо да га потр ажио и вратимо му новац;
не потр ажимо ли га, код те јаке сумње, да је он власник, бил и бисмо исто тако криви, као
кад бисмо извесно знал и. Дакле, брат Санчо, немо ј да ти је му ка тражити га, а ја ћу се
опр остити моје муке, ако га нађем.“
И ту ободе Росинанта, а С анчо за њим пешице и носећи терет, благодарећи
Хинесиљу од Пасамонта. Пошто пр ођоше једним делом брега, нађоше поред једног потока
мр цину од оседлане и зауздане мазге, у пола поједену од паса и вр ана, што у њима још
боље у твр ди сумњу , да је онај што је бегао, господар од мазге и јастука. Докле је они
гледаше, чуше звиждање, к ао од пастира, и у исти мах лево од њих појавише се многе козе,
а за њима на вр х брега у каза се козар , који их је чу вао, човек већ постар . Дон Кихоте викну
га и замоли г а да сиђе до њих. Он им се одазва вичу ћи, ко их је довео на то место, куда
слабо ко или никада не долаз и, осим коза и вукова и других зверова, који ону да тумарају .
Санчо му одговори, нека само сиђе до њих, па ће му на све одговорити. Козар се спусти са
брда, а кад дође до Дон Кихота рече му:
„Смео бих се опкладити, да гледате мазгу , која је у оној гудур и липсала, а бога ми
биће већ по године, о ткако је тамо. Кажите ми, да ли сте јо ј где наишл и на го су јој?“
„Нисмо наишл и ни на кога,“ одговор и Дон Кихоте, „о сим једног јасту ка и бисага
што смо их близу одавде нашли.“
„Видео сам их и ја,“ пр ихвати козар ; „али ник ад нисам хтео да их дигнем и да их
такнем, бојећи се какве беде, и да ме не повијају због крађе; јер је ђаво лу кав, па хоће
човеку да што пр ед ноге баци, како ће да се спотак не и да падне, ни сам не знајући како.“
„То и ја велим,“ на то ће Санчо, „јер и ја сам оно видео, али не бих му био пр ишао
ни за пу шкомет; нека га тамо и нек а остане како је било, јер не марим пса са прапорецем.“
„Кажи ти мени, добри човече,“ рече Дон Кихоте, „да л и ти знаш ко је власник оних
ствари?“
„Што бих вам у мео казати,“ одговор и козар , „то је, да од пр илике пр е по године
дана дође ка једном стану на једно три миље одавде мл ад један човек господска стаса и
162

изгледа, јашу ћи на истој мазги, што јој је онамо л ешина, а с истим јастуком и бисагама,
које велите да сте нашли и нисте их так нули. Запита нас, који је крај од ове пл анине
најпу стији и најскр овитији. Рекосмо му , да је тај, где смо ми сада, а то је истина, јер да
пођете јо ш за по миље даље мо жда не бисте могли изаћи одавде, па се чудим, како
доспесте довде, јер нема стазе ни ногосту па, који би водио на ово место. Ел ем кад чу наш
одговор , младић окрену мазгу и у пу ти се онамо, како смо му били казали, и о стави нас све
у чуду , како се његова господска изгледа тако и са његова питања и оне жу р бе, са којом га
видесмо да се у путио био међу брда. Од то доба никад више не видесмо га, док после
неколико дана ето ти га изађе пр ед једног нашег а пастир а, ништа му не рече, него навали
нањ и стаде га песничити и газити, па онда држ'на маг арца са храном и у зе све што је
носио хлеба и сира, за тим одлете као ветар у брда. Кад то чу смо, ми неколико козара
дигосмо се да га тражимо по највећим гу дур ама у овој планини и после два дана нађосмо
га у дупљи једног великог дебелога плу та. Изађе пр ед нас по све мир ан, одела већ
исцепана, лица испр чена и смагнута од су нца, тако да га једва познасмо, и само одело, ако
и подер ано, како смо га били запамтили, показиваше нам, да је то онај кога тражимо. Лепо
нас поздр ави и са мало сасв им паметних р ечи каза нам, да се не чудимо што га видимо да
тако иде, али каза нам, да се не чу димо што га видимо да тако иде, али тако мора да буде,
јер мор а да издржава покајаније, које му је због мног их његових грехова нало жено.
Замолисмо га да нам каже, ко је, али га на то никако не могосмо приволети; и то га
молисмо, кад му треба хране, без чега не може опстати, да нам к аже, где да му је оставимо,
а ми ћемо је тамо вр ло р адо доносити; ако л и му пак није тако повољно, а он нека бар дође
и нека иште, а не да отима од пастир а. Он нам захвали на нашој пону ди, замоли за
опр оштење за прошасте напасти и р ече, да ће у будуће молити бог а р ади, а неће никоме
досађивати. Што се тиче његовога боравка, р ече, да нема други, него који му даде пр илика,
где га ноћ у хвати; а своје р ечи заврши тако гр озним пл ачем, да ми, који смо га слушали,
морали бисмо бити од камена, да нисмо и ми пл акали, сећају ћи се, каква га видесмо први
пу т и какав је сад, јер како р екох, беше то красан и пр икладан младић и својим смерним и
смишљеним р ечима показиваше, да је био од добра рода и лепо одгајан, јер ако смо и били
пр остаци, који смо г а слушали, тек је био тако у миљат, да смо то и могл и да познамо.
Таман кад је најбоље говор ио, уједанпут застаде и занеме, упр е очу у земљу подуже вр еме,
а ми сви стајасмо и чекасмо, шта ће да буде са том вансебно шћу , и много га жалисмо
163

гледајући га, а он би тек диг ао очи, у пр о их у земљу , дуго не тр епћу ћи, или би их
заклопио, стисну о у сне и набр ао обр ве, отку да лако познасмо, да га је било снашло његово
лу дило. А он ће ускор о да нам покаже, да је у пр аво онако, како се ми домишљасмо; јер
једанпу т скочи као помаман са земљ е, на коју се беше бацио, па навали на пр вога од себе
тако жестоко и по мамно, да би га био у био песницама и закл ао зубима, да их не
растависмо, а све то чињаше в ичу ћи: „Ха, издајниче Фер нандо! Сад, сад ћеш ми платити за
подлост, коју си ми у чинио! Ове ру ке ишчу паће ти ср це, у коме су се у гнездиле све злоће
у ку пно, а нар очитво лукавштина!“ И још додаде друге р ечи, које су све на то ишле, да
нагрде онога Фер нанда и да г а обележе као издајника и неваљалца. М и га за тим о стависмо
веома ожалошћ ени, а он ништа више не р ече, него оде од нас и нестаде га трчећи по овом
шипрагу и чести, тако да нисмо могли за њим ићи. Отуда ми мислимо, да га лу дило
сналаз и овда онда и да ће му некакав Фернандо бити у чинио какво велико зло, да га је то
довело до таква стања. А све то потвр дило се досад више пута, кад је он пресретао пастир е,
каткад молећ и их да му даду што да једе, другдаш да им то силом отме; а кад га споз наде
лу дило, нека му пастири и од добре воље дају јело, он то неће, него га узима песничајући
их; а кад је пр и себи, он смерно и пр исто јно моли бога р ади и на то им пуно захваљује, па
и у з су зе. И пр аво да вам кажем, господо,“ настави козар, „ју че доконасмо ја и четир и
момка, две слуге и два моја друга, да га тражимо, докле га не нађемо, а кад га будемо
нашли, да га било силом, било милом одведемо у град Алмодовар, који је одавде на осам
миља и тамо да га дамо лечити, ако му болетица нема лека, ил и бар да дознамо, ко је, кад
је при себи; па ако има рода, да јавимо за његово зло. То вам, сењори могу казати на оно
што сте ме питал и; и треба да знате, да господар од ствари, које сте нашл и, исти је о нај,
кога видесте у пола нага, да онако брзо пр ође.“
Дон Кихоте беше заиста казао, како је видео онога човека да ск аче по планини. Он
оста у дивљен на оно што је био чу о од козара, и још већма зажеле да дозна, ко је тај
манити неср ећник, зато у себи нау ми, што је већ био смислио, да га потр ажи по својој
планини и да не оставио ни један кутак ни пећ ину непр егледане, докле га не нађ е. Али
срећа га боље послу жи, но што је мислио и надао се, јер у тај исти пар у једном су р дуку ,
који се пр ужаше до њих, у каза се онај младић, кога је тражио, који иђаше говор ећи са
собом нешто, што се не могаше р азабрати ни изблиза, а камо ли издаље. Одело му беше,
какво смо га описал и, само кад бл иже дође, виде Дон Кихоте, да има на себи пр шњак од
164

миришљаве јелење коже, сасвим поцепан, одакле се домишљше, да не може бити од ниска
стања, који носи такво одело.“
Пр иближивши им се, мл адић их поздрави пр ому клим и суровим гласом, али веома
у чтиво. Дон Кихоте вр ати му поздр ав са не мање у чтивости и одјахавши Росинанта, загрли
га са племенитим држањем и својски, те га подобро подр жа тако у свом нару чју, као да га
је био одавна познавао. Онај други, кога можемо звати Одрпанцем од бедна лица, као Дон
Кихота од жалосна, пошто беше пу стио да г а загрли, уклони га мало од себе, метну руке
Дон Кихоту на р амена и стаде га посматр ати, као да би хтео да види, да л и га познаје, а
можда не мање у дивљен, видећи лице, стас и ор у жје Дон кихотово, као што се Дон К ихоте
њему дивио. Најпосл е, пр ви који ће после загрљаја да проговори, беше Одрпанац, који
р ече што ће мало даље да се каже.
165

ДВАДЕС ЕТ Ч ЕТВРТ А ГЛАВА

У којој се наставља п устоловина у Сијери Морени.
Повест нам к азу је, како је Дон Кихоте са највећо м пажњом слушао беднога витеза
од Планине, који настављајући свој говор , р ече:
„Заиста, сењоре, који сте, да сте, јер вас ја не знам, ја вам захваљујем на учтивости,
коју сте према мени показал и, и ја бих желео да сам у стању, да вам могу чим другим, а не
само добром вољом, вр атити овај лепи дочек; алу судбина моја није ми дала да одговорим
на лепом у чешћу пр ема мени другим чим, до ли благим жељама.“
„М оје жеље,“ одговор и Дон Кихоте, „иду на то, да вам будем на у слу зи, тако да сам
био нау мио не одлазити из ове планине, докле вас не нађем и од вас не дознам, да ли јад,
који необичним својим животом показу јете да вас мори, може да има каква год лека, па
ако би требало да га тражим, да га тражим са највећо м р евношћу ; а ако би вам несрећа
таква била, да су јој затворене двери од сваке у техе, нау мио сам да вам помажем плакати и
оплакивати је, колико год могу , јер свакако је у несрећи у теха, кад се ко нађ е болећи. А ако
моја добра намер а заслужује захвалност са неком у чтивошћу , то вас молим, сењоре, да с
оном многом у чтивошћу, коју видим у вас, и у једно вас пр еклињем оним, што вам је у
животу било и јесте најмилије, да ми кажете, ко сте, к ао и у зр ок, зашто сте дошл и да
живите и умр ете у овој пу стињи, као к аква дивља звер , јер ћете у њој у мрети отуђени сами
себи, као што то показује ваше по нашање и личност. И кунем се,“ додаде Дон К ихоте,
„р едом витешким, који сам пр имио, ако ми у томе, сењоре, у чините по вољи, да ћу вам
бити на у слу зи са оно м р евношћу , на коју ме обавезује оно што сам, било лечећ и вам
несрећу , ако јој има лека, било по мажући вам у јадиковању , као што сам вам обећао.“
Витез од Шу ме, који на такав начин слушаше да говор и витез од Жалоснога Лица,
само га гл едаше и опет гледаше и наново га посматраше од главе до пете, те пошто га се
беше доста нагледао, р ече му :
„Ако имате да ми што дате да једем, тако вам жива бога, дајте ми, а пошто се будем
пр ихватио, хоћу све у чинити, што се мене иште, у име захвалности, на тако благим
жељама, какве су ми се овде у казале.“
Одмах Санчо из своје вр еће и козар из своје торбе извадише по штогод, чиме
Одрпанац поплаши своју глад, једу ћи оно што су му дали, као човек суманут, тако
166

хал апљиво, да није давао вр емена једном залогају и др у гом, него је пр е гу тао, но што је
ижватао, а докле је јео, нити он, нити они, који су га гледали, говор ише што. Кад доврши
јело, знацима их позва да иду за њим, што и учинише, а он их одведе на зелену ливадицу ,
која мало на страни иза једне стене беше. Дошавши тамо, пр у ћи се у траву , што и остали
у чинише, а све то без ичије р ечи, на што ће Одрпанац р ећи, пошто се на свом месту боље
наместио:
„Ако, сењори, хоћете да вам у кратко испр ичам моју чезмер ну несрећу , мор ате ми
обећати, да ми никаквим питањем, ни иначе чиме нећете пр екинути конац моје жалосне
повести, јер чим то будете у чинили, о нога стика пр естаћу са пр ичањем.“
Ове р ечи одр панчеве сетише Дон К ихота на пр иповетку његовога коњушара, кад
није пазио на број коза, које су пр ешле пр еко р еке, те тако остаде пр ича недовршена; али
одрпанац узе р еч и настави:
„Ово вас зато молим, што бих хтео да што брже свршим казивање мо је несреће, јер
сећајући је се, само додајем нове јаде старима, а што ме мање будете питали, тим пр е ћу
вам ствар испр ичати, ал и зато нећу ништа важније изостав ити, да бих потпу но задовољио
вашој жељи.“
У име осталих обећа му то Дон Кихоте и он са тим уверењем поче овако:
„М ени је име Карденио, р одом сам из једног од пр вих гр адова у Андалузији,
пор еклом сам племић, родитељи су ми богати, али ми је несрећа тол ика, да ће је моји
р одитељи оплакивати и мој р од осећати, а неће је моћи у блажити својим богатством, јер
несрећу , коју небо пу шта, не може откло нити никакво земаљско благо. На исто ј земљи
живљаше небо, које је љубав украсила свом својо м славо м, какву сам само мог ао желети;
таква је лепо та у Лу синде, госпођице тако племените и богате, као и ја, ал и ср ећније и са
мање стал ности, него ли што је требало да је има пр ема мојим часним намерама. Ову
Лу синду ја сам љубио, миловао и обожавао још од мале малоће, а и она је мене љубила с
оном безазленошћу и искр еношћу , какву допушташе њено детињство. Наши р одитељи
знали су нам наклоно ст и било им је пр аво, јер су добро видели, ако то и даље пође, да се
не може иначе завршити, него нашим браком, што се таман поду дар ало са једнакошћу
нашег а племена и богатства. Са годинама растијаше љубав међу нама, па се лу синдину оцу
у чини поради обр аза, да треба да ми одрекне пр исту о у његову кућу , у томе као
подражавајући р одитељима оне Тизве, коју песници толико певају . Ова забрана само
167

пр идаде пламен пламену и жељу жељи; јер ако и везаше језике, не могоше везати и пер а,
која са више слободе него ли јез ици о номе коме хоће исказу ју оно, то је на дну душе; јер
много пу та пр ису ство љубљенога предмета збу њу је и везу је најодлучнију намер у и
најсмел ији јез ик. О небо, колико л и сам јој писама писао! какве нежне и часне одговор е
добијао сам! кол ике сам песме сачинио, колике ли заљубљене стихове, у којима душа
изјављиваше и показиваше своје чу ства, описиваше своје пламене жеље, одржаваше њену
у спомену и предаваше се заносу! Најпосле, видећ и себе у крајности и да ми се душа троши
у жељи да је видим, нау мим да у чиним једним махом оно, што ми се у чинило да је
најпр иличније, те да бих постигну о моју жељу и заслужену нагр аду, а то беше, да је у њена
оца пр осим за љу бавцу , на тако и у чиним. Он ми на то о дговор и, да ми захваљује на вољи,
коју показујем да га почаству јем и да себе почаству јем сродством са њим; али пошто имам
оца жива, да по праву он треба да за мене пр оси девојку , јер ако то није са пу ном његовом
вољом, Лусинда није таква, да се кришом у зима и даје. Ја му захвалим на добру
расположењу , јер ми се чинило, да има р азлог да онако говор и, а мој отац да ће пр истати
на то, чим му будем казао, па са том намер ом одмах пођох оцу да му кажем, шта ми је
жеља. Кад у ђох у собу његову , затекох га са отвор еним писмо м у ру ци и пр е но што му
могох што р ећи, предаде ми писмо са речима:
„Из овога писма видећ еш, Кар денио, да дука Рикар до хоће да ти у чини мило ст.“
„Као што ћете, сењори, већ знати, овај дука Рикар до шпањолски је гр анде
(великаш), који има своја добра у најлепшем крају Андалузије. Узмем писмо и пр очитам
га. Било је тако својски написано, да се и самом мени у чини, да би ру жно било, кад би ми
отац пр опустио да не учини оно, што се у њему искало, наиме да мене одмах онамо
пошаље, где је дука био, а он је жел ео, да будем његово м старијем сину друг, а не слуга, па
ће већ његова брига бити, да ме постави у положај, који ћ е одговар ати уважењу његовим
пр ема мени. Пр очитам писмо и читају ћи га занемим и више, к ад ми отац рече:
„До два дана пол азићеш, Кар денио, да у чиниш дуки на вољи, па захвали богу , што
ти је о творио пу т, којим ћеш оно постићи, што ја з нам да заслу жу јеш.“
„Овим р ечима додаде друге очинске савете. Дође дан моме поласку . Ја сам једну
ноћ говор ио са Лусиндом и казао јо ј, шта бива, а исто сам казао и оцу јој, молећ и га да
пр ичека који дан и да одгоди њену удадбу , докле не видим, шта мисл и Рикар до са мном.
Он ми то обећа, а она ми потвр ди тису ћом заклетава и тисућом несвестица. Најпосле
168

стигох тамо, где је био дука Рикар до, и он ме тако лепо р пими и тако поступаше са мном,
да одмах почеше да ми завиде његови страији служитељи, јер им се чинило, да су на
њихов у штр б докази од мило сти, које ми је дука давао. Али од свију се најбоље мени
обр адовао други син дукин, по имену Фернандо, младић красан, отмен, широка и
заљубљена срца, који за кратко вр еме толико се опр ијатељи са мном, да су се томе сви
чу дили, па ако ме је старији брат и волио и указивао ми своју наклоност, тек ни издалека
није ме тако волио и са мном по сту пао, као Дон Фер нандо. Елем како међу
пријатељствима нема тајне, коју неће један другом саопштити, а како дружба моја са Дон
Фернандом пр еђе у пријатељство, то ми о н казиваше и све своје мисл и, посебица за неку
љубав, која га у неколико бацаше у бригу . Он је љубио једну сељанку , поданицу његовог
оца, а р одитељи су јој било брло богати, она пак била је тако л епа, чедна, р азу мна и часна,
да ко је знао, не мог аше да каже, у којој је од свих ствари претежнија и која је већма краси.
Оваква тако красна својства лепе сељанке толико распалише жеље Дон Фернанда, да
нау ми, да би мог ао савладати и пр идобити њено девичанство, да јој обећа, да ћ е се њом
оженити, јер на други начин није могао до циља доћи. По дужности, као пр ијатељ његов,
гледао сам, да га са што бољим р азлозима и са најживљим пр имер има од тог а одговор им и
одвратим, а кад видех, да то не по маже, наумим да целу ствар саопштим његовом оцу ,
дуки Рикарду . Али Дон Фер нандо, лу кав и домишљат, подозр евао је и бојао се, да ћу ја,
као вер на слуга, по дужности открити моме господину дуки оно што је тако штетно по
његову част, па да би ме одвр атио и предвар ио, р ече ми, како нема боља лека, да би могао
избити из главе лепо ту , која га је тако опчинил а, него да се у клони за који месец дана, и за
то вр еме да нас двојица будемо у кући мог оца, а дуки да се каже, да би хтео да види и
купи неколико добрих коња у мом р одном месту , пошто су тамо коњи најбољи на свету .
Чим ми о н то р ече, а ја покретан мојом страшћу , ако му одлу ка и није била тако добра, био
бих је одобр ио као најбољу што се мо же замислити, јер сам видео у томе добру пр илику и
згоду , да опет видим мо ју Лусинду . Са том мишљу одобр их му мишљење и у твр дих га у
намер и, говор ећи му , да је што скор ије у делотвор и, јер заиста одсуство чини своје у пркос
и најјачим намер ама. А кад ми је то био казао, он је како сам посл е дознао, већ био у живао
код сењанке су прушка права, па је вар дао пр илику , да се без своје опасности откр ије дуки,
јер се бојао шта ће овај да у чини, ако му буде иначе дознао за нпр омишљеност. За тим
дође, како љубав у мадића већино м није др у го него само жеља, којој је наслада последњи
169

циљ, па постигну вши ову и пр естаје, те оно, што се чинило да је љубав, окр ене и натраге,
јер не може да прелази границу коју јој је прир ода положила, а ту гр аницу није пр ирода
положила пр авој љу бави – хоћу р ећи, кад је Дон Фер нандо тако у живао ону сељанку ,
његове жеље се утишаше и р асхладише се пожу де, па ако се у прве градио да ће да се
у клони, да би се од њих изл ечио, сада ревносно настојаше на том, да их не би
у пр ажњавао. Дука му даде допуштење и мени заповеди, да г а пр атим. Ми дођосмо у мој
гр ад, мој отац дочека г а пр ема његовом сану, а ја одмах по ходих лу синду и моје жеље
одмах у живеше, (ако и нису биле мр тве, нити у спаване), о чему сам на своје зло пр ичао
Дон Фер нанду , јер ми се чинило, да од његовог великог пријатељства, које је показивао, не
треба ништа да му кријем. Ја му хвалих Лусиндину лепоту , љупкост и оштр оу мље, тако да
моја хвала у њему пр обуди жељу да види госпођицу у кр ашену таквим својствима. Ја му је
испуних на мо ју несрећу и једне ноћи покажем му је спроћу светлости једне свеће а кроз
пр озор , кроз који смо се ми обично разговарали.Он је виде и тако се занесе, да у заборав
пу сти све лепо тице, које је донде био видео. Постаде ћу тљив, бесчуствен, сав замишљен и
најпосле тако заљубљен, као што ћете већ в идети из тока повести моје неср еће. А да би му
се страст још већ ма у спалила (што је од мене крио и само небу повер авао), хтеде судбина,
да једанпу т нађе једно њено писмо, у коме ме позива, да је пр осим у оца за љубавцу , тако
паметно, тако часно и тако пино љу бави, да пр очитавши га, он ми р ече да су у једној
Лу синди иску пљене све мил ине лепо те и р азума, што су подељене међу остал им женама у
свету . Оно истина мор ам сад исповедити, ако сам и видео, да Дон Фер нандо хвали
Лу синду са пу ним р азлогом, ипак ми непр ијатно беше слушати оне хвале из његових у ста,
те поче бојати га се и подозр евати наљ, јер ни часка не беше, да он бе би повео р еч о
Лу синди, па би пр ви почео, ако ће повод и силом наћи. Ово у мени буђаше као неку
љубоморност, не што бих се био бојао каква непо стојанства од Лу синде у милости и у
вер ности; тек ми мој судбина побу ђиваше страх од оног а, што ми је она спр емала. Увек би
Дон Фер нандо искао да чита писма, која сма ја слао Лусинди и којима је она мени
одговар ала, тобоже што је пу но у живао у оштр оу мљу једне и друге стране. Десиће се за
тим, да ме Лу синда замоли за неку књигу о витезовима да је чита, која јој се о собито
допадал а, а то беше Амади с од Галије.. “
Тек што је Дон К ихоте био чу о да се спомену књига о витезовима, а он повикну :
170

„Да сте ми бил и одмах у почетку казали, да је милостива сењора Лусинда љубитељка
књига од витезова, не би требала никаква друга хвала, па да имам по јма о њеном високом
у мљу , јер ово јој не би било онако одлично, к ао што сте га сењоре описал и, да се она
лишавала уку са таква одабр ана читања. И тако мени није потр ебно трошити и даље р ечи,
опису ју ћи јој лепоту , врсноћу и р азум, јер само тиме што сам дознео за њен у ку с, ја
потвр ђу јем да је она најлепша и најр азу мнија жена на свету. Само бих био желео, сењоре,
да сте јој били посл али са Амадисо м од Галије и врлога Дон Ру хела од Гр еције, јер сам
у верен да би сењора Лу синда пу но у живала у Дарајиди и Гар аји и у оштр оу мљу пастира
Даринела, као и у оним дивним стиховима његових пастир ских иг ар а, што их је он певао и
пр иказивао са сваком мил ино м, досетљивошћу и неу сиљеношћу. Али шат се вр еменом
могбу де ова погрешка попр авити; а за ту попр авку не треба друго, него кад бисте ви
иѕволели да са мном пођете у моје село, где ћу вам моћи дати пр еко триста књига које су
сласт мо јој души и р азговор моме животу , пр емда ми се чини, да немам више ни једне,
благодарећи пакости, неваљалих и завидљивих мађиника. Али опр остите ми, што сам
погазио дату р еч, да вам нећу прекидати говор ење, јер кад чу јем да се спомену витешке
ствари и тумараћи витезови, исто тако не могу да не говор им о њима, као што сунчеви
зраци не могу д ане греју , нити месечина да не даје влагу . Дакле опр остите и пр оду жите,
јер то је сада најглавније.“
Дакле Дон Кихоте говораше то што је казао, Кар денио беше спу стио гл аву на гру ди и
видело се, да се много дао у мисли, па и кад га До Кихоте и два пу та позва, да настави
своју повест, он нити диже главу , нити одговар аше, него после поду же почивке пидиже је
и р ече :
„М ени не може да изађе из главе нити ми ико у свету може противно док азати, и онај
би био заврзан, који би иначе р азу мео и мислио, мего да је онај нитков мађистар Ел изабат
са краљицом мадазимо м живео у забрањеном одно шењу .“
„Није тако, тами ми...“ викну Дон Кихоте и по свом обичају жестоко о псова; „то је
велика пакост, или боље р ећи нитковлу к, јер кр аљица М адазима бил а је о собито тмена
госпођа и не може се претпоставити, да ће таква узвишена владатељка да се по меша са
64
једним мазалом. А ко иначе каже, тај лаже к ао највећ и нитков, и то ћу му доказати
пешице или на коњу , с оружјем или без ор у жја, у ноћи или у дану , или како му је воља.“

64
Елизабат био је видар Амадиса од Галије.
171

Кар денио га посматр аше сасвим пажљиво, а већ му беше дошао насту п од лудила,
зато није могао ни своју повест пр оду жити, као што је немогаше ни Дон К ихоте слушати,
како га беше расрдило оно што је био чу о за М адазиму . Чу дновато! Толико се жестио
пор ади ње, као да му је заиста бил а његова права и законита кр аљица: к ако су га залу диле
његове гр ешне књиге. Ел ем к ако Карденио већ беше у свом лудилу и чу , а да га зову
лажом и нитковом, у з друге такве грдње, у чини му се ру жна таква шала, па дохвати једну
каменицу , која му беше пр и руци, и њом тако у дар и у груди Дон Кихота, да овај паде
нау знако. Када Санчо Панса в иде, да се тако поступа са његовим господарем, навали на
суманутога са песницом, а одр панац га дочека на исти начин и једним у дар цем обор и га на
земљу и одмах скочи нањ и изгази му р ебр а до миле воље. Козар хтеде да г а одбрани и
пр ође исто тако, те пошто их је све пролемао и избубао, остави их и са племенитим
спокојство м изгу би се у планини. Санчо се подиже, на јаростан, што без своје кр ивице
тако зло прође, навали да се свети козар у , пребацујући му , да је он крив, што их није
опомену о, да онога човека овда онда спопада лу дило, јер да су то знали могли су се
чу вати. Козар одговор и, да им је то веч к азао, а ако о н није чу о, да није његова кривица.
Санчо Панса одговор и њему , козар опет њему, и крај одговор има беше, да се дохватише за
косе и стадоше се тако песничати, да би један другога били р ашчупали, да их Дон Кихоте
није р азвадио. Тезмајући се са козарем, говор аше Санчо:
„Пу стите ви мене, господине Витеже од Жалосна Лица; јер овом овде, који је сељак,
као и сам што сам, нити је р еђен за витеза, могу сасвим по вољи светити се за ненету ми
у вр еду , бијући се с њим пр си у пр си, као поштен човек.“
„Оно је тако,“ р ече Дон Кихоте; „али ја знам, да није ништа о н крив за оно што је
било.“
С тим их у мир и, и Дон Кихоте наново стаде питати козар а, да ли би се Карденио
могао наћи, јер би вр ло радо хтео да чује свршетак његове повести. Козар му р ече оно, што
му је био казао у пр ви мах, да му у пр аво не зна стана; али ако буде много тумарао по оној
околини, мораће га наћ и било присебна, било суманута.

172

ДВАДЕС ЕТ ПЕТ А ГЛАВ А
Која г овори о чудним стварима, које се у Сијери Морени прикључише храбром витезу од
Манче и о њег овом подражавању испаштања Белтенебросова.
Дон Кихоте опр ости се са козарем, па наново појахавши Росинанта, заповеди Санчу
да иде за њим, који то учини на свом магар цу посве задовољан. Мало по мало у легоше у
најнепр оходнији крај у планини, а Санчо да скапа од жеље да беседи са својим
господарем, па чекаше да овај почне р азговор , да он не би пр есту пио заповед; али не
могући да подно си тол ико ћу тање, р ече му :
„Сењоре Дон Кихоте, дајте ви мени свој благослов и допуштење, да се одавде
вр атим кући и мојој жени и мојој деци, с којима бар могу да говорим и да зборим све што
хоћу; а ви ако хоћете да са вама идем по овим пу стињама дан и ноћ, а да не говор им, кад
ми дође воља, то је, као да сам жив погребен. Кад би барем хтела срећа, да животиње
говор е, као што су збориле за Гизопета, не би ни по јада било, јер бих се разговарао са
мојим магар цем што бих хтео, и тиме бих р азбијао бригу . Ваистину то је мучна ствар , нити
се то мо же ол ако да подноси, да се траже пустоловине целог а века, а овамо се нал азе само
у дарци и поњаве, каменице и песнице, па још к отоме треба да зашијемо у ста, нити човек
сме да каже што му је на срцу , као да је немак.“
„Већ те р азу мем, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; „му ка ти је, што не у кидам забрану ,
што сам ти је ставио на језик; дакле узми, да сам је скинуо, па кажи, шта би хтео, али с
у словом, да ово у кидање не траје дуже, но докле будемо тумарали по овој планини.“
„Ајде де,“ на то ће Санчо; „нека ја говор им сада, а посл е како бог да; па пр ема том
допуштењу питам вас, шта се то вас тицало, да сте се толико з аузимали за ону кр аљицу
М акумазу , или како се звала? Шта се то вас тицало, да л и је онај зубати био њен драган
или није? Јер да сте се томе били чинили невешти, пошто јој ни онако нисте били судија,
у штедели бисте ударац каменицом и гажење и још в ише него шест пљусака.“
„Бога ми, Санчо,“ одговор и Дон К ихоте, „да ти знаш, као ја што знам, како је часна
и отмена госпођа бил а краљица М адазима, знам, да би казао, да сам био и сувише
стрпељив, јер нисам одмах р азбио у ста, која су говор ила такве богохулности; јер веће
богохулности нема, него казати, да се једна краљица по мешала са једним видар ем. У
ствари је то, да је тај мађистар Елизабат, кога је о нај суманути по мену о, био човек вр ло
173

му дар и врло р азбор ит и да је био кр аљици као саветник и као лекар ; али казати, да му је
она била драгана, то је таква глу пост, да заслу жу је највећу казну ; а да у видиш, да
Карденио није знао, шта је говор ио, треба да имаш на у му , да већ није био пр и себи, кад је
то казао.“
„Па то ја и кажем,“ пр ихвати Санчо, „да не треба много водити р ачу на о томе, шта
говор и једна будала; јер да вам добра ср ећа није помогл а и да она каменица није погодила
у прси, него у главу , бисмо боме лепо пр ошли за то, што смо се заузимали за ону сењору ,
у био је Бог! А Карденија као суманута пу стили би и ништа му не би било.“
„Било пр отив му др их, било пр отив лудих, сваки тумараћи витез дужан је да брани
част женскима, па биле оне ма ко, а к амол и тако у звишеним краљицама и особито каква је
била краљица М адазима, којој сам ја посебице наклоњен због њених лепих својстава; јер
не само што је била лепа и брло паметна и стр пељиво је сносила беде, које су је много
сналаз иле; а савети и друштво мађистара Елизабата вео ма су јој користили и олакшали су
јој, те је могла свој посао да свр шу је му др о и стрпељиво, то пак дало је повода глу пој и
пакосно ј светини да из мисл и и каже, да му је она била наложница. А лажу , велим и по
други пу т, и лажу по две стотине пу та сви, који тако мисл е и говоре.“
„Нити ја то кажем, нити мисл им,“ на то ће Санчо; „на част им, па нека присмачу са
својим хл ебом. Јесу ли били драган и драгана или нису , о томе ће богу давати р ачу на. Ја
долазим из мог а виногр ада и ништа не знам; не мор ам да дознајем, како др у ги живе, јер ко
купује и лаже, томе к еса бива пр азнија, тим пр е, што сам се го р одио, го сам остао, нити
што гу бим нити добијам. А нека би баш и били, шта се то тиче мене? М ноги мисле, да
имају сланине, а они немају ни тр у шнице; ал и ко ћ е метати вр атнице на пољани? Тим пр е,
што су и самог а бога ху лили.“
„Аман и помагај!“ викну Дон Кихоте, „ма Санчо, шта наређа ваздан све лу ђе од
лу ђега! Шта се то тиче наш р азговор свих тих по словица, што их нижеш? Тако ти живота,
Санчо, ћу ти и одсад гледај, како ћ еш да цакаш твоје маг аре, а остави се посла, који те се не
тиче. И р азу ми са свих пет чула, да све што сам чинио, чиним и што ћу чинити, то је
сасвим му др о и посве према законима витешким, које ја боље знам, него сви витезови што
их је било у свету.“
„Сењоре,“ на то ће Санчо, „па зар је и то пр ема закону витешком, да лу тамо по
овим брдима без стаза и ногосту па, тражећи једну будалу , коју кад будемо нашли, можда
174

ће добити вољу да доврши што је почела, то јест, не своју пр иповетку, него са вашом
главом и мојим р ебр има, да их сасв им поломи?“
„Мучи, и опет ти кажем, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „јер треба да знаш, да ме по
овим вр летима не води тол ико жеља да нађем ону лу ду, колико то, што хоћу да ту
извршим једно дело, са којим ћу стећи вечито име и сл аву у свему свету, такво дело, које
ће да у дари печат на све о но, што мо же тумараћега витеза да у чини савршеним и
славним.“
„А је ли то дело опасно ?“ запита С анчо Панса.
„Није,“ одговор и витез од Жалосна Лица, „тек и тако може коцка да падне, да буде
гу битак место добитка; али све ће зависити од твоје ревности.“
„Од моје р евности?“ запита Санчо.
„Да,“ одговор и Дон Кихоте; „јер ако се будеш брзо вр атио оданде, куда мисл им да
те пошаљем, брзо ће се свршити и моје му ке и брзо ће ми почети сл ава. А пошто није
добро да те и даље оставим у неизвесности и да чекаш, на што у пр аво циљам са мојим
р ечима, то хоћу да знаш, Санчо, да је славни Амадис од Галије био један од
најсавршенијих тумараћих витезова. Не велим, да је био један; био је једини, први,
јединствени, господар над свима што их је у оно вр еме било у свету . Тешко Дон
Белијанису и свима о нима, који мисле, да су му у чему р авни, јер у томе се, вер е ми, з ацело
вар ају . Исто тако велим, кад какав живописац хоће да буде славан у својој уметности, а он
гледа да подр ажава подлиницима најбољих живописаца што их зна, и то исто пр авило
важи за сва звања и занимања, која служе државама за у кр ас. И тако треба да по сту па, па и
посту па онај, који би хтео да га зову мудрим и стр пељивим, подражавајући Улису , у чијој
личности и дел има о писао нам је Омир живу слику мудрости и стрпељивости, као что нам
је и Вер ђилије у лицу Енеје приказао вр лине добра сина и оштр оумност храбра и р азумна
војводе, не опису ју ћи их, какви су били, но какви треба да су , како би потоњим коленима
оставили пр имер њихових вр лина. На тај исти начин постао је Амадис север ном звездом,
светилом и су нцем храбрих и заљубљених витезова, коме мор амо да подр ажавамо сви,
који воју јемо по д заставом љу бави и витештва. Кад је дакле тако, како јесте, то нал азим,
брат Санчо, да што му ту мараћи витез више подражава, ближи ће бити постигнућу
витешкога савршенства. А једно од дела, у којима је овај витез показао своју му дрост,
вр лину, срчаност, стрпељивост, постојанство и љубав, било је, кад се, презр ен од сењоре
175

Ор ијане, пову као р ади испаштања на Бедну Стену , променивши своје име на име
Белтенеброс, име зацело значајно и згодно пр ема животу, који је он од своје воље био
изабр ао. Дакле како ми је посве л ако у томе подражавати му , него л и раскољавати дивове,
сећи главе змијама, у бијати змајеве, распуђивати војске, р азвијати флоте и разор авати
чини, и пошто је ово место таман згодно за такве по слове, то не знам, зашто да пр опу стим
пр илику , која ми се тако згодно даје.“
„Дакле у право,“ запита Санчо, „шта хоћете ви да р адите у обој пу стињи?“
„Зар ти нисам већ казао,“ одговор и Дон Кихоте, „да хоћу да подражавам Амадису ,
градећи се овде очајник, суманут и манит, да бих у исти мах подражавао храброме Дон
Ролдану , кад је код једног извор а нашао знаке, да је лепа Анђел ика са Медором у чинила
нешто р у жно, због чега се тако р аздертио, да је помер ио памећу и чу пао дрва, мутио воду
у бистрим извор има, у бијао пастир е, растеривао стада, спаљивао колибе, ру шио куће, коње
спутане вукао и починио др у гих стотину хиљада претераности, које су достојне да се за
сва времена запишу ? А како ја не мислим подражавати Ролдану , или Ор ланду , или
Ротоланду (јер сва три ова имена његова су) на длакун у свима лудоријама што их је
чинио, говор ио и мислио, ја ћу да што боље могу своје у чиним у оно м, што ми се буде
чинило најважније, а можда ћу се задовољити само подражавањем Амадису , који није
чинио штетне лудости, него је плак ао и уздисао, те је стекао тол ику славу , као нико
други.“
„Ја бих р екао,“ на то ће Санчо, „да витезови, који су тако посту пил и, били су
изазвани и имал и су повода, да чине такве будалаштине и испаштања; ал и који је р азлог
вама да полу дите? Каква је дама вас презр ела? Или какве сте знаке ви нашли, који би вам
показали, да је сењора Ду лсинеја од Тобоза у чинила какву беспослицу с Ар апином или
кр шћанином?“
„Та то и јесте оно,“ одговор и Дон Кихоте, „и у томе је танкост мога посл а. Јер да
тумараћи витез помер и памећу , што има повода, то нити је што лепо, ни што особито; али
мајстор ија је полудети без повода, па дати р азу мети својој дами: кад ово овако р адим без
повода, да што бих чинио, кад би повода било? Тим пр е, што имам велика р азлога у оном
дугом одсуству мом од моје ваздашње сењоре Дулсинеје од Тобоза; јер као што си већ чуо
неки дан од о нога пастира Амбросија, ко је одсу тан, тај му чи сваку бригу и страхује сваки
страх. Зато, брат Санчо немој да трошиш вр еме да ме одговар аш од тако необична, тако
176

срећна и досад невиђена подражавања; јер ја сам лу д, бићу лу д, докле се год ти не вр атиш
с одговор ом на писмо, које мислим по теби да по шаљем мојој сењори Ду лсинеји; па ако
буде такав, како треба да је пр ема мојој вер ности, пр естаћ е и моја лудост и испаштање; али
буде ли пр отивно, онда ћу тек да будем лу д, а тада ништа нећу осећати. И тако одговорила
она како јој драго, ја ћу се опростити забуне и му ке, у којој ћеш ме оставити, у живајући
пр исебан благо, које ћ еш ми донети, или лу д не о сећају ћи зло, које ће ми с тобом доћи.
Него кажи ти мени С анчо, јеси ли ти добро сачувао М амбр инов шлем? Јер сам ја видео,
како си га подиг ао са земље, к ада је онај незахвалник хтео да га р азбије, ал и није могао,
одакле се може да види, како је вешто скован.“
„Забога, сењоре витеже од Жалосног Лица, ја збиља не могу да по дносим
стрпељиво некоје ствари, које ви говорите и због којих почињем мислити, да све оно што
ми кажете за витезове и за освајање краљевина и цар евина, за давање остр ова и за
раздавање других милости и дарова, као што је то обичај у ту мараћих витезова, да све то
мора да је ветар и лаж и једна гатка, или басна, како ли ћемо то да кажемо, јер нека когод
чу је вас, како берберски тањир називате М амбр иновим шлемом и како пр и томе остајете
већ четир и дана, шта може друго да мисли него онај, који то каже и док азује, да није
читав? Ја сам тањир ту р ио у вр ећу сасвим излу пан, па ћу га однети кући и испр авити, те да
се у њењму бријем, ако ми бог буде толику милост дао, да се састанем са мојом женом и
децом.“
„Видиш, Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „кунем ти се истим, чиме си се ти мало час
клео, да у свету још није било коњзшара тако кратке памети, к ао ти што си. Ето већ толико
идеш са мно м, па како да још ниси видео, да све ствари тумараћих витезова изгледају као
опсене, маштанија и лу дор ије и да су оне све натр ашке окр ену те? А то није што је баш
тако, него што у з нас у век има читава р уља мађиника, који све наше послове извр ћу и
искрећу и окрећу по својој вољи и како им је ћеф да нам иду на р у ку , или да нам шкоде. Па
тако оно што се теби чини берберски тањир , мени изгледа да је М амбр инов шлем, а
другоме ће се чинити нешто друго. А то је била необична о пр езност оног а му дарца, који је
у за ме, да је у десио, да се свакоме чини да је тењир оно, что је у право и у истину
М амбр инов шлем; јер како му је толика вредност, сав свет би ме вијао, да ми га отме, али
кад виде, да је то тек само берберски тањир , не маре да га се дочепају , као што се лепо
видело код о нога, који га је хтео да р азбије, па га је оставио на земљи, а да је з нао, шта је,
177

бога ми, никада се не би о двајао од њега. Чу вај га друже, јер за сад ми не треба, него хоћу
да скинем и све ово ор у жје и да о станем го, као од мајке р ођен, ако ми буде воља да више
подражавам Ролдану , него ли Амадису.“
У том р азговору стигоше до под једно високо брдо, које се као отесана грдна стена
дизаше поср ед мног их других. Пор ед њега тецијаше тих поточић и ор ошаваше свуда око
себе тако зелену и бујну ливаду , да се очи наслађиваше гледајући је. Ту беше и много
шумских дрва, као и доста биљака и цвећа, те о но место изгледаше пријатно. Ово есто
одабр а витез од Жалоснога Лица за своје испаштање, те тако чим га у гледа, стаде говорити
велегласно, као да је по мер ио памећу :
„Ово је место, о небеса! које сам одвојио и одабр ао да о плаку јем несрећу , у коју сте
ме ви бацили; ово је место, где ћ е сузе мојих очију наводнити овај мали поточић, а моји
непрестани и дубоки уздаси без престанка покретати лишће ових шумских дрва, у доказ и
у знамење оно му ке, коју подноси моје ту жно срце. О ви пољски боз и, који сте да сте, који
на овом необитавано м месту имате свој стан, чу јте тугу овога несрећнога љу бавника, кога
дуго одсу ство и нека уображена љубоморност доведоше да плаче у овој пу стињи и да се
жали на сверепо држање оне незахвал нице лепо тице, у зор а и вршка сваке човечанске
лепоте! О ви, Напеје и Др ијаде, које обично станујете у планинским гудур ама, тако вам
никад не нарушавали ваш слатки покој лагани и по хотљиви С атири, који вас љубе, ако и
залуду , помозите ми о плакивати моју злу срећу , или барем немојте да се у мору те
слушајући је! О Ду лсинејо од Тобоза, дане моје ноћи, северна звездо моме путу , сунце
моје среће! нека би ти небо дало свако добро, које будеш одањ искала, ако бациш поглед
на место и на стање, докле ме је довело твоје одсуство, и ако будеш онако одговор ила,
како то изиску је моја верност! О ви, у самљена дрва, која ћете од сада да ми будете др у гови
у самоћовању , дајте знак а благим нихањем ваших гр ана, да вам мо је пр исуство није
немило! О ти, коњушару мој, пр ијатни др у же у мојим у спешним и несрећним збитијама,
добро у ту би ово што видиш да овде чиним, те да пр ичаш и кажеш све у зр оку свега тога!“
Па рекавши то, одјаха Росинанта и у часку му скиде у зду и седло, па тапшући га по
сапи р ече му :
„Слободу ти даје онај, који без ње овде остаје, о парипе колико изврстан по твојим
делима, толико несрећан по су дбини твојој! Пођи куда хоћеш, јер на челу ти пише, да те у
178

лаганости не достиже Ипогр иф Астолфов, нити чу вени Фронтин, који је тако ску по стао
Брадаманта.“
Гледајући то, р ече Санчо:
„Да се није нашао онај, који нас о пр ости по сла да са сивца ск идамо самар у лар , а
бих га, бога ми, шопнуо и имао бих му у хвалу шта казати; ал и кад би ту био, никад ја не
бих пр истао, да се са њега ск ида самар , јер не би имао рашта, јер се њега нису тицали
пр описи з аљу бљенички и очајнички, јер му то није био господар , а тај сам ја био, докле је
божја воља била. Па збиља, сењоре витеже од Жало сна Лица, ако ће што да заиста буде од
мога одласка и ваше суманутости, ја велим, да би добро било, кад би се Росинанте наново
оседлао, те да замени сивца, јер би се иначе вазда отегло вр еме са мојим пол аском и
доласком, јер ако будем пешачио, не знам, када ћу тамо стићи, ни к ад ћу се вратити, јер
пр аво р ећи, лош сам пешак.“
„Рекох ти, Санчо,“ одговор и Дон К ихоте, „удеси се, како знаш, јер не бих р екао, да
ти је намера р ђава; а велим, да од данас после три дана пођеш, јер хоћу да за то време
видиш, шта творим и зборим поради ње, па да јој то кажеш.“
„А шта имам ја да видим осим онога што сам већ видео ?“ запита С анчо.
„Вараш се јако у рачу ну ,“ одговор и Дон Кихоте; „још треба да раздерем хаљине, да
разбацам ор у жје и да главом ударам у ово стење, уз друге такве ствар и, којима ћеш да се
дивиш.“
„Ако бога знате,“ р ече Санчо, „у змите се ви на у м, како ћете у дар ати главом, јер
у дарати о такву стену , могло би испасти, да на пр ви мах буде крај целом испаштању ; зато
бих ја мислио, кад већ велите, да мор ате лу пати главу и да се без тога не може пр оћи, да
тако удесите, јер је и онако све то к’о навољ’ и из мишљотина и лакр дија, велим, да
у десите, да главом лу пите о воду , или о штогод меко као паму к, а ја већ то пр имам на се,
да кажем мојој сењори, како ви у дар ате главом о стену тврђу и од дијоманта.“
„Хвала ти на бл агој намер и, брат Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; „али треба да знаш,
да све то што чиним није шала, него највећа збиља, јер иначе би се повр едили велики
закони, који нам заповедају , да никад лаж не кажемо, иначе да гу бимо витештво; а чинити
место једнога нешто друго, то је као и лагати. Дакле и моје лу пање главом биће истинско,
озбиљно и срчано,нити ће у њему бити што софистично и из мишљено. Зато ће требати да
179

ми оставиш ишчијана платна, да се видам, кад је зла срећа хтел а да немамо мел ема, који
нам је пр опао.“
„Већа је штета, што је нестало магар ца,“ на то ћ е Санчо, „јер са њиме је пр опало
ишчијано пл атно и све. Па мол им вас, немојте ми више помињати оно проклето пић е, јер
само кад га чу јем да се спомене, већ ми се душа пр евр ће, а камо ли стомак. И још вас
молим, да у змете, као да су већ пр ошла она три дана, што сте ми их дал и р ока да вам
видим ваше лу дости, а ја их већ у зимам, као да сам их в идео и да су заиста и извр шене, па
ћу чу дејства да напр ичам мојој сењор и. Поинда напишите писмо и што пре ме шаљите, јер
једва чекам да вас изву чем из тога чистилишта, у коме вас остављам.“
„Чистилиште велиш, Санчо?“ р ече Дон К ихоте; „боље би погодио, да си рекао ад, и
још гор е, ако има горе што.“
„Кога се пакао дочепао,“ одговор и Санчо, „нула ест ретенцио65, тако сам ја чу о да
веле.“
„Не р азу мем, шта ће р ећи ретенцио,“ пр имети Дон Кихоте.
„Ретенцио је то,“ одговор и Санчо, „кад је ко у паклу , тај више ник ад не изађе из
њега, нити може изаћ и; ал и то тако неће бити код вас, или ја нећу мицати ногама, ако
будем имао маму зе да цакам Росинанта. А нека сам само ја једанпут у Тобозу и пр ед мојом
сењором Ду лсинејом; бре ћу јој тако наказивати за бу далаштине и лу дости (а то је све
једно), које сте починил и и још хоћете да почините, да ћ е бити мекша од р укавице, баш да
је нађем тврђу од растовине, па са њеним слатким и замедљаним одговор ом вратићу се
облаком, као к акав вр ачар , па ћу да вас изву чем из овог чистил ишта, које вам се чини да је
пакао, али није то, јер се можете надати да ћ ете о данде изаћи, а као што сам р екао, који су
у паклу , они се томе не могу надати, нити ја мислим, да ћ ете и ви друкчије мислити.“
„То је истина,“ р ече витез он Жало сног Лица; „само како ћ емо књигу да
напишемо?“
„Па и књижицу магар ећу,“ додаде Санчо.
„Све ће то да буде написано,“ рече Дон Кихоте, „па би добро било, кад већ немамо
хартије, да напишемо, као што су чинили у старо вр еме, на лишћу од дрва, или на
дашчицама од воска, пр емда би овде исто тако тешко било наћи то, као и хар тију. Него ми

65
In inferno nulla est redemptio, из ада нема искупљењ а. Овде се опет титрао Сервантес са речима, јер retentio
значи задржавање и Санчо би са nulla est retentio казао, да у паклу нема задржав ања.
180

сад паде на у м, где би било добро, па и најбоље да напишем писмо, а то је у књижицу

записницу што је кардениова била, а ти ћес се постарати, да се она пр епише на хартији
лепо р азговетноу пр вом селу, где бу деш нашао мађистор а школскога, или каквога
сакристана; ал и ни по што не дај да ти га пр епише к акав писар , који пр ави пар ничка писма,
јер онда га ни Сотона не би р азумео.“
„А шта ћемо са потписо м?“ запита Санчо.
„Амадисова писма никада нису имала потписа,“ одговор и Дон Кихоте.
„То је лепо,“ на то ће Санчо, „али у пу тница треба да је потписана како треба, а кад
би се о на преписала, би казал и, да је потпис лажан, и ја би остао без магарца.“
„Упу тница ћ е бити потписанау исто ј књижици, и к ад је види мо ја синовица, неће се
ништа пр отивити да је извр ши; а што се тиче љубавнога писма, ту ћес метну ти потшис :
Ваш до г роба витез од Жалосног Лица. А то ништа не мари што ће бити написано туђом
ру ком, јер колико могу да се опоменем, Дулсинеја не з на но читат, ни писати, нити је
целога свога века видела моје писмо или потшис, јер моје миловање и њено у век је било
платонско, нити је даље ишло од часна погл еда, па и то тако на р азмаке, да бих по истини
смео да се закунем да за ових дванаест година, како је љубим више него зеницу ових очију ,
које ће у земљи да истр уну , нисам је видео но четири пу та она можда није ни у зела на у м,
да ја њу гледам : тако су је стр ого и под надзор ом одгојил и њени р одитељ и Лоренсо
Корчу ело и мати јој Алдонса Ногалес.“
„Гле, гле!“ Викну Санчо, „зар је кћи Лоренса Кор чу ела сењора Ду лсинеја од
Тобоза, која се иначе зове Алдонса Лоренсо.“
„Да о на је,“ одговор и Дон Кихоте, и она је која заслужује, да буде госпођа над
целом васељеном.“
„Знам је добро,“ рече Санчо, „и могу казати, да може да по тегне снагом, као ма који
момак у селу . Тако ми бога, то је једанпу т девојкаправа и здрава, па гор опад, да би могла
из блата изву ћи ма каквога скитницу витеза, или би можда била сењора. Ау курвино
копиле! каква је то снага, па какав глас ! Знам, како се једанпу т попела на сеоску звонару ,
да зове некоје своје слуге, који су били на оченој њиви, па ако су и били висе него на то
миље, тако су је чу ли, као да су били дол е код звонаре ; а што је најбоље у ње, није
никаква чепа, него је баш слободна, са сваким се шали и од свачег пр ави спрдњу и
лакрдију . Па ћу да вам кажем, сењор е витеже од Жалосног Лица, не само можете и треба
181

да лудујете пор ади ње, него можете заиста очајавати па и обсити се, јер ко год буде дознао,
казаће, да сте у чинили сасвим добро, баш и кад би вас ђаво однео. А ја бих хтео да сам већ
на пу ту , само да је видим, јер је већ поодавна, како је нисам видео, па ћ е бити да се и
пр оменил а, јер у жена хоће много да квар у је лице, кад иду вазда по пољу , по су нцу и по
ветру . И хоћу вам пр аво казати, сењоре Дон Кихоте, да сам све до сад био посве на криву
пу ту, јер сам у тврдо веровао, да ће сењора Дулсинеја бити нека принцеза, у коју сте се ви
заљубили, или каква госпа, која заслу жу је богате дарове, што сте јој их послал и, као онога
Бискајца и г алиоте, и многе друге, што ће их свакако бити, као што су морале бити и многе
ваше победеод оног а времена, кад вам још нисам био коњушар . Али ако ћемо право
казати, шта ће се вајдити сењора Дулсинеја од Тобоза, што ћ е јо ј отићи да пр ед њом
клекну они побеђен, које јо ј ви шиљете и још ћете јој послати? Јер може да буде, кад они
дођу њојзи, да је затеку , како трља лан, или млати жито, па они кад дођу да је виде, да им
се она потпр ду јеи да им се даровима р уга.“
„Ја сам ти већ тол ико пу та казао, Санчо,“ р ече До н Кихоте, „да си ти велик
брбљавам, па ако и јеси глу пак. Хоћеш р адо да се у пу шташ у мудровање. А да видиш,
колико си лу д ти, а ја кол ико сам паметан, хоћу да ти кажем једну кратку пр ичу . Дакле
једна лепа, млада, слободна и богата и сврх свега жива у довица заљуби се у једног младог
искушеника, здрава и замашна мо мка. Ово најпосле дозна његов старешина, па једанпу т
че, као братски пребацујући, рећи доброј у довици : Чу дим се, сењора, и не без многа
у зр ока, да се тако отмена, бог ата и лепа женска, као ви што сте, заљуби у човека тако
никаква, ниска и глу па, као што је оно чељаде, а у овој кући имате тол ике мађистр е,
докторе богословља и богослове, међу којима сте могли бирати као крушке, па казати:
овога хоћу, овога нећу . Али му она одговор и вр ло учтиво и искр ено: Ви се господине мој,
вр ло вар ате и ви мислите и сувише по стар ински, ако мисл ите, да сам р ђав избор у чинила с
оним чељадето м, иако се чини да је глу пак; јер за оно, зашто га ја потребујем, зна толико
философију, као и Аристотел, па и више. Дакле исто тако, Санчо, за оно, за што ми треба
Ду лсинеја од Тобоза, она ми толико ваља, колико и највиша пр инцеза на свету . Исто тако
и песници, који славе даме под именом, које су им по својој вољи дали, нису у њих у
истину заљубљени. Зар ти мисл иш, да оне Амар илиде, Филиде, Силвије, Дијане, Гал атеје и
остале којих су пу не књиге, р оманце, бер бернице, позр ишта, да су збиља бил од пу ти и
кости и љубавнице онима, који су их слав или и који ће их славити? Зацело, нису , него их
182

само измишљају , да би им стихови имали неку пр едмет и да би их људи држали за

заљубљене и за љуе, који нешто полажу на заљубљеност. И тако мени довољно да мислим
и веру јем, да је добра Алдонса Лоренсо лепа и поштена, а што се тиче њенога пор екла, то
слабо мар и, јер нико неће за то питати је, ваљда да би је узели у какав клоштар , па ја је
себи замишљам, да у свету нема више пр инцезе од ње. Зато треба да знаш , Санчо, ако
ниси знао, да две ствари већ ма но ишта побуђу ју на љубав, а то су велика лепота и леп
глас, а те обе ствари у потпу но се слажу у Дулснеји, јер у лепоти никоја јој није р авна, а у
лепу гласу мало је која достиже. А да у кратко завршим, ја себи замишљам, да је све онако,
како кажем, и да нити треба што одузимати, ни додавати па је у свом уображењу тако
замишљам, какву је желим како у лепоти, тако и у господству , те нити је достиже Јел ена,
нити је надмашава Лу кр еција, нити икоја др у га од славних жена прошастих векова,
Гркиња, вар вар ка или Латинка. Па нека говори ко шта хоће, нек а ми због тога незналице
замерају , али строги људи ме нећ е осу дити.“
„Видим да ви у свему томе имате право,“ одговори Санчо, „а ја да сам маг арац.
Само не знам, одку да ми р еч магар ац у у стима, јер не ваља по мињати у же у кући обешена
човека. Него брже са писмо м, па збогом, јер хоћу да полазим.“
Дон Кихоте дохвати књижицу записницу , уклони се мало на страну и са много
спокојства поче писати писмо, а к ад га доврши, зовну Санча и р ече му , да хоће да му га
пр очита, те да га запамти, пошто се може свашта очекиватиод његове несреће. На то
одговор и Санчо :
„Напишите г а ви ту у књигу два или три пу та, па ми га дајте, а ја ћу га већ добро
чу вати ; јер то је сасвим глу по, да ћу га ја уту бити, јер ми је памет тако сл аба, да често
заборавим и како се зовем ; али опет зато пр очитајте ми га, јер ће ми бити мило да га
чу јем, пошто мор а бити као сал ивено.“
„А ти слушај, јер овако гласи,“ рече Дон Кихоте.
Писмо од Дон Кихота Дулсинеји од Тобоза.
„Самодржавна и пр евисока сењора!

Рањен врхом одсуства и повр еђени до сба ср ца, о слачајша Дулсинео од Тобоза,
жели ти здравље, које сам нема. Ако ме твоја лепо та пр езир е ако твојаврсноћа није мени
наклоњена, ако ми твој немар задаје јаде, макар да сам доста подносио, опет ћу тешко
моћи издр жати ову му ку, која не само што је веља, но и сувише траје. М ој добри коњушар
183

Санчо потанко ће те, о лепанезахвалнице, љубљена душманко моја, известити о начину ,

како сам о стао због тебе. Ако будеш хтела да ми притекнеш, твој сам ако л и нећ ес, чини
што ти је воља, јер завршујући мој живот, задовољићу ти сверепост и моју жељу ,
Твој до гроба,
Витез од Жалосна Лица.“
„Тако ми очине душе!“ викну Санчо, кад чу писмо, „тако што високо овога века ја
још не чу х. Ау му чицу му ! па како ви ту све кажете, што год треба, па како згодно
доликујеу потпису Витез од Жалосног Лица. М орам да кажем, д асте ви пр ави вр аг и да
нема оно што ви не з нате.“
„За моје знање потр ебно је све,“ одговор и Дон Кихоте
„Е сада,“ рече Санчо, „окр ените лист, да напишете на др у гој страни писмено за три
магар ца, па га р азговетно потпишите, како ћ е га познати ко га види.“
„Драге воље,“одговор и Дон Кихоте.
Па написавши га, пр очита г а, а гласио је овако :
„На ову прву меницу изволите, госпођице синовице, предати мо м коњушару Санчу
Панси три од пет магар аца, које сам у кући оставио и налазе се под вашим старањем. Ова
три магар ета изволите му предати и платити за исто тол ико овде пр имљених у готовом,
што ће се овим и његовом пр изнаницом у ред довести. Написано у сред Сијере Морене
вадесет и седмог авгу ста ове текуће године.“
„Добро је,“ р ече Санчо, „а сада га по тпишите.“
„Није потребно д апотписујем,“ на то ће Дон Кихоте, „само ћу да ставим з нак од
мог имена, што је толико кол ико и потпис, и било би довољно за три магар ца, а ако ће и за
триста.“
„Ја се ослањам на вас,“одговор и Санчо ; „а сад пу стите ме да одседл ам Росинанта и
спремите се да ми дате свој благослов, јер мисл им, да одмах полазим, а да не гл едам оне
лу дор ијешто их хоћете да чините, а ја ћу већ казати, да сам их видео толике, да ми више
неће требати.“
„Бар толико желим, С анчо, а желим што тако треба, да ме видиш гол ишава и како
ћу да начиним једно ил и два тестета лудорија, што ће све бити ни за по часа, бар кад их
184

будеш видео својим очима, моћи ћеш се свачим клети, да си видео и о стале, које ћ еш да
додаш; а уверавам те, да ти нећеш за толике казати, колико их мислим да учиним.“
„Ако бога знате, господине мој, немо јте да вас видим голишава, јер би ме то много
растужило и не бих се могао у здр жавати да не плачем, а већ ми је гл ава и онако отежала од
плаче ноћашњега за сивцем, д ане марим да поново удесим дипле. А ако баш хоћете да
видим какве лудорије, а ви их начините обу чени, у кратко и које вам баш дођу под р у ку , јер
у пр аво мени све то и не треба, и као што сам вам већ р екао, само ме задржава од поласка и
да се вр атим скорије и да вам донесем гласе , к акве ви желите и заслужујете. А не буде ли
тако, нака се сењора Ду лсинеја добро опаше, јер ако не одговор и како треба, ево се кунем
свачим на свету , да ћу јој одговор какав треба песницама и ногама ишчупати из стомака;
јер ко би и трпео, да тако сл аван скитница витез, као ви, полу ди ни знаш зашто, ни кошто,
него због једне... Нек а ме сењора само не пу шта да искажем, јер тако ми бога, хоћу јој све
што знам казати и без прекидања, па и што с еникад не пр одаје. Кадар сам ја то у чинити;
не зна о на мене, а бога ми д аме зна, би ми држала седмицу .“
„Ваистину , Санчо,“ пр имети Дон Кихоте, „ја бих рекао, да ти ниси паметнији од
мене.“
„Нисам тако лу д,“ одговор и Санчо, „ал и сам ватр енији. Али да оставимо то, него
шта ћете ви јести, докле се ја не вр атим? Или ћете као К ардениопресретати пастир е и од
њих отимати?“
„Та брига нека те не му чи,“одговор и Дон Кихоте; „јер и да имам, не бих јео друго
што, до ли биље и плод, који ће ми дати ова ливада и ова дрв, јер у томе и јесте танкост
мога предузећа, да не једем и иначе не испаштам.“
На то р ече Санчо:
„Знате ли ви, шта се бојим? Да се нећу у мети вр атити на ово место, где вас сад
остављам, како је сасвим на страни.“
„Утуби ти добро знакове, а ја ћу гледати да се не удаљавам одавде,“ р ече Дон
Кихоте, „па ћу још потру дити се да се попнем на ове највише стене, како бих те могао
у гледати на повр атку ; али ће још боље и сигу р није бити, да ме не би пр омашио и себе
изгубио, д аускинеш и понесеш ове жу тиловке што је пу но има овде, па иду ћи, да овда
онда коју пу стиш на земљу , докле не доспеш на чистину , те ће ти она служити као место
185

међаша и знакова, како ћ еш ме наћи на повр атку , подражавајући тезејеву концу у

лавир инту .“
„Тако ћу и да у чиним,“ рече Санчо Панса.
Па одсече неколико жу тиловака и замоли свога господара за благослов и опр ости се
с њим не без мног их суза с обе стране. Онда се по пе на Росинанта, кога му Дон К ихоте
топло пр епор у чи, да се стара зањ, као и за самога себе, па се у пу ти пр ема чистини,
пу штају ћи овда онда гранчице од зу тиловине, као што му је његов господар био
пр епору чио. И тако оде, пр ема Дон Кихоте не пр естајаше звати га, да г а види, како је
начинио барем две лудорије. Али се не одмаче ни стотину корака, кад се вр ати и р ече:
„Ја бих р екао, сењоре, да сте ви вр ло добро казали, да бих се могао заклети, а да не
гр ешим душе, да треба да вас видим, како пр авите лудорије, па ако ће бити да видим барем
једну , пр емда је свакако највећа та, што вас овде сама о стављам.“
„Јесам ли ти казао?“ На то ће Дон Кихоте: али пр ичекај, Санчо, неће пр оћи ни једно
вер овање, па ћу ти да их учиним.“
Нагло свуче чакшир е и остаде го и само у кошуљи, на одмах без оклевања два пу та
поскочи и два пу та сеусчлови главом доле и ногама гор е, откривајући неке ствари, које да
не би видео и по други пу т, окрену Санчо Росинанта, по тпуно задовољан и спокојан, што
се може заклети, да је свога господара оставио суманута. И тако ћемо га оставити да иде
својим пу тем, докле се не вр ати, што ће за мало да буде.
186

ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ГЛ АВА

У којој се настављају танкости, које је Дон Кихоте чинио у Сијери Морени као
заљубљеник.
Дакле враћајући се на казивање онога, што је витез од Жалоснога Лица чинио,

откако је остао сам, повест вел и, по што је Дон К ихоте свршио чловљење и пр екобацивања,
до пола о д доле го и до пол а од гор е обу чен, и кад је в идео, да је Санчо отишао, не марећи
да гледа и др у ге лудорије, он се попео на вр х од високе стене и ту се дао у мисли о томе,
што је толико пу та већ био пр емишљао, а никад није могао у томе да дође до одлу ке, а то
беше: шта би било боље и више би њему доликовало, или да подр ажава Ролдану у
штетним лудоријама које је чинио, или Амадису у меланколичним, па разговарају ћи сам
собом, р ече:
„Ако је Ролдан био тако добар витез и тако храбар , као што сви кажу , није ни чудо,
јер најзад био је очаран и нико га није могао у бити, до л и који би г а у бо иглом на једно
66
место на табану , зато је он и носио обу ћу са седам гвоздених ђонова. Пр емда му те
мајстор ије не помогоше код Бернарда од Кар пија, који је дознао за њих, па га у
Ронсесваљима у гушио у свом загрљају. Али да оставимо на страну његову храброст, него
да дођемо на оно, што је помер ио памећу , а то се зна, да је поманитио због з накова што их
је нашао код извор а и због вести, које му је донео пастир, како је Анђелика спавала не
једанпу т са М едором, младим Арапчетом кудравих власи и двородр жицом у Агр аманта.
Ако је дакле он р азу мео, да је то истина и да му је његова дама нанела такву срамоту , није
ништа много, што је полу део. Али како да му ја подражавам у лудости, ако му нећу
подражавати у њеном поводу ? Јер моја Ду лсинеја од Тобоза, смео бих се заклети, није
целога свога век а видела каква Ар апина о нако, какав је и у његовом оделу , и онаква је и
данас, каква јо ј је мати била, која је родила. Ја бих јо ј дакл е очевидно нанео увр еду , кад
бих, мисл ећи друго што о њој, окр ену о да онако лудујем, као што је лу довао манити
Ролдан. На другој страни видим Амадиса од Галије, који није изгу био памет, нити је
пр авио лу дости, а постигао је као заљубљеник толику славу , како нико други; јер како се
пише у његовој повести, он није друго чинио, него кад је видео, да је његова сењора
Ор ијана презр ела и заповедила му , да пр ед њу не долази, док га она не зовне, пову као се на
Сиромашну Стену са једним пустињаком и тамо се сит налио суза, докле му није небо

66
Т о је био Ферагу, који је носио на пупку седам гвоздених плоча.
187

пр итекло у његовој највећој му ци и невољи. Ако је дакле то истина, к ао што јесте, зашто ја
сада да се дајем у посао да се свучем го наг и да ов им дрвима чиним квара, која ми ништа
нису скривила, и зашто да му тим бистру воду овим потоцима, који ће ме напојити, када
будем желео? Да живи спомен Амадисов и њему нека у свему што се буде могло
подражава Дон Кихоте од М анче, за кога ћ е се к азати, што се за другога некога р екло, ако
67
није извр шио велика дел а, бар је у мр о обиду јући их! А ја ако нисам погрђен и пр езр ен од
моје Дулсинеје, доста ми је, к ако сам већ казао, што нисам код ње. Напр ед дакле, па на
посао! Дођите ми у памет, А мадисови послови, и у пу тите ме, где да почнем подражавати
вам. Али ја знам, да је њ ему главно било читати мол итве, па ћу тако и ја.“
Узе дакле неколико крупних шишарака од једног плу та, па их наниза једно десетак
и начини бројанице, ал и га много му чаше, што о нде не беше никаква пу стињака, који би га
исповедио и с којим би се тешио. И тако би пр оводио вр еме ходајући по мал еној л ивади,
пишу ћи и ур езивају ћи у кору од дрва и по ситном песку многе стихове, сви удешени према
његовој тузи, а некоји у славу Дулсинеји; ал и што су их могли да нађу целе и који су могли
да се пр очитају , када су га тамо нашл и, само су ови били што иду :
О траве, биљке, дрвеће,
На овом пустоме месту ,
Зелени, бујни, к’o цвеће!
Не пр евир ите бол свету ,
Чу јте јад, ср цем што креће.
Бол ми од вас ништ’ не хоће,

М ада му р авна још неје;
Срце му то место оте,
Ту плака, ту Дон Кихоте,
Што није код Ду лсинеје
Од Тобоза.
Ово је место и пак’о,

Љу бавник вер ни где седе,
Од драге бежећ’ злопако,
Допавши вел ике беде,
А не зна, зашто и како.
Амор испружио нокте,

Од њега злим сваким веје;

67
Ово се од носи на Фаетона, заког а Овид ије к аже у Пр еображењима, ако и није могао да упр авља оч иним
колима, али је тек погинуо, дрзнувши велико дело.
188

Док нали врч сузне воде,

Од Тобоза.
Тр ажећи пустоловине
М еђу камењем и стењем,
Пр оклињу ћ’ судбине кивне,
Јер међу дрвљем и трњем
Свуд нађе несреће цр не.
Амор га бије на ноте,

Па му се тако злобно смеје,
Разне му памет на фоте:
Од Тобоза.
Који су гор ње стихове нашли нису се мало смејали додатку од Тобоза к имену
Ду лсинејину , јер им се чињаше, да је Дон Кихоте морао мисл ити, да се стих нећ е моћи
р азумети без Тобоза; па је тако и било, као што је к асније признао. Писао је и друге многе,
али како је р ечено, осим ове три китице нису се више могле р азабрати. У томе и у
пр изивању Фау на и Силвана оних гајева, Нимфа од потока, ту жне и пл ачне Јеке, да му се
одазову , да га теше и слушају , пр овођаше вр еме, као и у тражењу некојих биљака, којима
се издр жавао, докле се С анчо не вр ати. Али да се задржао три дана, би се витез од
Жалосног Лица тако преобразио да га не би познала ни мајка, која га је р одила.
А сада ћ е бити добро да га оставимо окру жена његовим уздасима и стиховима, а ми
да пр ичамо, шта се десило Санчу Панси на његовом поклисар ству .
Елем кад из ађе на цар ски друм, даде се у тражење Тобоза и други дан стиже до
крчме у којој је имао онај белај с поњаво м. Тек што је у гледао, одмах му се у чини, као да
га наново бацају у вис, зато не хтеде тамо свратити, али је и стигао у доба, кад је то могао
и требао чинити, јер је било ручно доба, а и сам је желео да се чим топлим заложи, јер
одавна хр анио се непр естано хладним јело м. Ова потр еба нагони га да пр иђе крчми, али
вазда не доумевајућу , да ли да у ђе или не. Докле он тако стајаше, изађоше из крчме два
човека, који га одмах познаше, и један рече другоме:
„Кажите ми, сењоре лиценцијате, онај онамо на коњу није ли Санчо Панса, што за
њега р ече газдарица нашега пустолова, да је са њеним господарем отишао као коњушар?“
189

„Он је“, одговор и лиценцијат, „а о но је коњ нашег а Дон К ихота.“

А познали су га дабог ме, јер су то били пар ох и берберин из истог а сел а, они који су
судили књигама и спал или их, па кад већ сасвим познаше Санча Пансу и Росинанта,
жељни да што чу ју за Дон Кихота, пођоше му и пар ох га зовну по имену и р ече му :
„Брат Санчо Панса, а где ти је господар?“
Санчо Панса одмах их познаде и нау ми да им не каже место и стање, где је и како је
оставио свога господара. Дакле им одговор и, да му се го сподар задржао негде некаквим
вр ло важним посло м, које о н њима не сме казати, пошто има очи у глави.
„Нећемо тако, С анчо Панса“, р ече берберин; „ако нам нећ еш каз ати, г де је, ми ћ емо
мислити, као што већ и мисл имо, да си га ти у био и опљачкао, кад те ето на његову коњу .
Дакле ћеш нам набавити господара коњу , или тешко теби!“
„Нема р ашта да ми пр етите, јер ја нисам човек, који ће кога харати и у бити. Сваки
гине по својој срећи или по вољи божијој. М ој господар остао је у по ове планине, па тамо
испашта на сав мах“.
Па одмах, не пр естају ћи у говору , пр ича им, у какву га је стању оставио, шта му се
све догодило, па к ако носи писмо сењори Ду лсинеји од Тобоза, у коју му се господар
заљубио као луд.
Она двојица дивише се ономе што им С анчо Панса казиваше, па ако су и знали за
лу дило Дон Кихотово и кога је р ода, опет к ад чу ше, наново се дивише. Искаше од С анча
Пансе, да им покаже писмо, што га је носио сењори Ду лсинеји од Тобоза. Он им р ече, да је
написано у једну књигу записницу и да му је господар заповедио, да га даде пр еписати на
лист хартије у пр вом месту у које буде дошао. На што му р ече пар ох, да му га пок аже, а он
ће га што лепше пр еписати. Санчо Панса маши се у недра, тражећи књижицу, али је не
нађе, нити би је мог ао наћи, па да је тражио и до данашњег а дана, јер је Дон К ихоте
задржао у себе и није му је дао, а он се опет није сетио да је од њега иште. Када виде
Санчо да нема књиге, пребледе као крпа, па наново стаде се жу р но свуда пипати и наново
опет виде, да је нема; а он на то обер учке дохвати се за браду и стаде је чупати и нагло се
поче песницама лупати по лицу и по носу , тако да сав огр езну у крви. Када то видеше
пар ох и бербер ин, запиташе га, која му је велика невоља, да се тако гру ва.
„Која ми је невоља?“ одговор и Санчо. „Ето док длан о длан изгу био сам у часку три
магар ца, од којих је сваки био к ао гр ад.“
190

„Како то?“ запита берберин.

„Изгу био сам књижицу записницу “, одговори Санчо, „у којој је било писмо за
Ду лсинеју и једно писмено, које је потписао мој господар и у коме је заповедао својој
синовици, да ми даде три магар ца од о на четири или пет што су били код куће.“
Па им онда испр ича, како је изгу био свица. Парох га у теши и р ече му , кад се буде
нашао са својим господарем, нека му овај наново напише у пу тницу, и то тако, да је начини
на листу хартије, као што је обичај; јер у пу тнице у записницама никад се не пр изнају , нити
се извр шавају . Санчо се у теши тиме и р ече, кад је тако, онда и не мари много, што се
изгубило Ду лсинејино писмо, јер тако р ећи зна га наизу ст, па га може дати да се пр епише
где хоће и кад хоће.
„Па дела нам г а кажи, Санчо“, рече берберин, „па ћемо га преписати.“
Санчо Панса стаде се чешати по глав и, једа би из ње изву као писмо, па час стане на
једну ногу, час на другу, сад упр е очи у земљу , сад у небо и пошто себи одгризе скоро
половину нокта на једном пр сту, одржавајући ону двојицу у живу очекивању , рече после
дуге почивке:
„Тако ми бога, господине по по, ево нека одмах сви ђаволи носе оно, што се сећам
од писма, само з нам да се овако почињало : Превисока и смождавана сењоро.“
„Неће бити р екао смождавана,“ пр имети берберин, „него савршена, или
самодржавна сењора.“
„Тако је,“ викну Санчо ; „о нда је даље, ако се могу да о поменем... рањен и без сна и
озлојеђен љуби руке вашој милости, незахвална и врло непозната лепотице; онда нешто не
знам к аже за здравље и за бол ест што јој шаље, па онда иде даље, докле не дође свршетак:
Ваш до г роба витез од Жалосног Лица.“
Она двојица у живаше, видећи добро памћ ење Санча Пансе, те му га и хвал ише
много, па га позваше да им још један пу т и два пута каже писмо, како ће и они да га
запамте и да га у своје вр еме пр епишу. Санчо га им наново каза три пута и толико пу та
наново изусти три хиљаде бу далаштина. О нда и сам испр ича, шта му је господар чинио,
али ни р ечи не спомену за ону поњаву, с којом је имао посла у тој крчми, у коју није хтео
да свр не. И то р ече, к ако ће његов го сподар , ако му буде донео добре пор у ке од сењоре
Ду лсинеје од Тобоза, да се дигне и да пор ади да буде цар , или барем владар , јер су се њих
двојица тако погодил а, и то ће да буде сасв им л ако, како је храбар и силне мишице; па кад
191

то буде, онда ћ е њега да ожени цар ичино м госпођицом, која ће да насл еди богату и велику
државу на тврдој земљи, без каквих острова и острва, јер за ова већ и не мари. Све то
говор аше Санчо тако озбиљно, час по бр ишући нос, и тако без памети, да се о на двојица
наново дивише, видећ и, колик а је жестока бил а лудост у Дон Кихота, кад је могао да
залуди и овог сиромаха. Не хтедоше да се му че и да га обавештавају , јер им се чињаше, кад
му то ништа не шкоди савести, да ћ е боље бити да га у томе оставе, а њима ћ е бити тим
слађе слушати му глупости. Рекоше му дакле, нек а се моли богу за здравље свога
господара, јер је ствар вер оватна и врло можна, да ће о н временом постати цар, као што
вели, ил и бар ем ар цибиску п, ил и други такав сан да ћ е да добије. На то им Санчо
одговор и:
„Ако би срећа окренула ствари тако, да би мој господар имао вољу да не буде цар
него да буде арцибиску п, онда бих, господо, желео знати, шта л и дају скитнице
арцибискупи својим коњушарима.“
„Па дају им,“ одговор и пар ох, „какву обичну цр квену овицију или парокију , или
какву сакристанију, која им доноси л епу вајдицу , осим других доходака, који обично дају
још толико.“
„Онда ће зато требати,“ на то ће Санчо, „да коњушар није ожењен и да знаде бар о
миси по магати; а ако је тако, шта ћу ја несрећник, који сам ожењен и не знам ни пр во
писме у бекавици? Шта ће да буде са мно м, ако мој господар буде добио да буде
арцибискуп, а не цар , као што је о бичај у скитница витезова?“
„Немој да се бринеш, брат Санчо,“ р ече берберин, „јер ћемо ти ми господар а
милити и пр епору чити му , па и на његову савест позваћемо се, да буде цар , а не
арцибискуп, што ће му и лакше бити, јер је више храбар , но што је учеван.“
„Тако бих рекао и ја,“ р ече пар ох, „и чинићеш тако, као добар кр ишћанин. Ал и што
сад ваља да се чини, то је, да се у деси, како ће да се твој господар опрости непотр ебна
испаштања, које је, велиш, остао да вр ши; а да бисмо промислили начин, којим то да
извршимо, као и да бисмо јел и, биће добро да у ђемо у ову крчму .“
Санчо им рече, нека они у ђу , а он ће их чекати ту на пољу , па ће им после већ
казати, зашто неће да у ђе и з ашто му не бива да у лази у крчму ; него их мол и, да му ту
донесу да што једе, али нека је што вру ће, па исто тако и зоби за Росинанта. Они у ђоше у
крчму и оставише г а на пољу , а мало за тим донесе му берберин да једе.
192

Пошто њих двојица пу но пр емишљаше о начину , кога да се држе, те да би постигли

оно што желе, досети се пар ох начину сасвим пр ема у ку су Дон Кихотову и пр ема оном
што би они хтели, а то беше, како рече берберину , да мисли, да се о н пр ер у ши као
скитница и госпођица, а берберин да се како боље зна начини коњушарем, па тако да оду
тамо, где је Дон Кихоте, градећи се он, да је девица ту жна и невољна; па ће онда да га
моли за дар, који му он као храбар скитница витез, неће моћи одбити, а тај дар , који мисли
да од њега иште, да буде то, да он са њом пође, куда ће га повести, те да испр ави у вр еду ,
коју јој је опак један витез нанео, као и то да га моли, да од ње не иште да скида своју
обр азину , нити да је што пита за њене околности, докле не буде испр авио зло дело онога
витеза. М ишљаше, да ће Дон Кихоте у то име све у чинити, што се одањ буде искало, и да
ће га на тај начин оданде изву ћи и одвести у његово село, где ће се постарати да виде, да
ли има каква лека његовој чу дној лу дости.
193

ДВАДЕСЕТ С ЕДМА ГЛАВ А

Како су прошли са својом намером парох и берберин, уз друг е ствари, кoје су достојне да
се причају у о вој великој повести.
Парохов план добро се свидео бербер ину, тако да одмах присту пише да га
у делотвор е. Заискаше од крчмарке једну хаљину и неколико ру баца, а за то оставише у
залогу нову парохову мантију. Берберин начини вел ику браду од сива или р иђаста
воловока репа, у који је крчмар свој чешаљ закачавао.Кр чмар ица их питаше, нашто ће им
те ствар и. Пар ох јој у кр атко каже, како је Дон Кихоте полу део и како им треба то
прерушавање, те да би га изву кли из планине, у којој се сада налази. Одмах се досетише
крчмар и кр чмарица, да ће та будала бити био њихов гост са мелемом и господар
коњушара у поњави, па пр ичаше пар оху све што им се десило, не пр ећу тавши ни о но, што
је Санчо пр ећу тао.Најпосл е обу че крчмарица пар оха тако, да се др у кчије није могло
пожелети. Она му обу че чошну сукњу пу ну пру га од цр на аксамита шир оких са шаке и
изр ецканих, па један пр слу к од зелена аксамита, са пасом од бела кумаша, све такво као
68
што се кројило још за краља Вамбе. Пар ох није хтео да му пр аве конђу , него метне на
гдаву капицу од пр ошивена платна, коју је носио да у њој ноћу спава, а чело повеже
подвезом од цр не свиле и другом широком подвезом начини обр азину , којом сасвим лепо
покрије браду и лице.На главу метне свој шкрљак, који је био тако широк, да му је служио
као штит од сунца, па огр ну вши се огртачем, седне на мазгу своју на женски начин, а
берберин појаше своју са својом дугом и сивом брадом, која му допираше до појаса, а како
р екосмо, начинио је од р епа здрава вола.Опростише се са свима, па и са добром
М аритор несом, која обећа, ако и гр ешна, да ће очитати читаве бројанице, да им бог даде
добра у спеха у тако му чну а тако кршћанску делу , као каквога су се били латил и.
Али тек што из ађе из крчме, а пар оху паде на у м, да не чини добро, што се тако
пр еру шио, јер није пр истојно, да се један свештеник тако накаради, па ма било и због
важне ствари. Рече то берберииу и замоди га, да мењају одело, јер је пр авије да берберин
буде невољна девица, а он ће бити коњушар; неће ли тако, он је нау мио не макнути се
даље, па ма ђаво однео Док Кихота. У то пр истиже Санчо и видећи њих двојицу у такву
ру ху, не могаше да не прсне у смех. Б ерберин заиста пр истаде на све што је пар ох хтео, па

68
Вамба је био готски краљ у сед мом стол ећу, који се и сад ау народу помиње; нароч ито кад хоће да се каже,
да је што давно било, онда се вели, да је то било за Вамбина краљевања.
194

кад мењаше р у хо, пар ох га поучаваше, к ако да се влада и шта да говор и Дон К ихоту , те да
би га побу дио и нагонио, да с њим пође и да се остави боравишта, које је био изабр ао за
своје пр азно испаштање. Берберин одговор и, да му не треба никакво поучавање, јер ће он
већ како треба о двалатати своју лекцију . Не хте засад да се облачи, докл е не стиг ну близу
места, где је био До н К ихоте, з ато савије своје хаљ ине, а парох намести своју браду , па се
у пу те даље, пр едвођени Санчом Пансом, који им испр ича, што им се десило са суманутим,
кога су нашли у нланини, ал и пр ећу та, како су нашли бисаг е и што се ових тицало, јер
макар да јо био шмокљаст, ипак је ово чељаде било и мало себичио.
Сутра дан стигоше тамо, где је Санчо био остављао гр анчнце као знакове, да би
знао место, где је свога господара оставио. Када познаде место, р ече им, да је то у лазак и
да се сада могу преобу ћи, ако је то потр ебно, да би му се господар ослободио; јер су му
они пр во били казали, да је ово овакво идење и прерушавање посве важно, да би му се
господар отргнуо од онога ру жна живота, који је одабр ао, па му пу но препору чиваше, да
не каже свом господар у, ко су , нити да их познаје; па ако га буде питао, као што ће га
зацело питати, да ли је предао писмо Ду лсинеји, нек а каже, да јесте, а по што о на не зна да
чита, то му је наустице казала и пор учила, да му заповеда, да онога стика дође до ње,
иначе ће га постигну ти њена немилост, а то је зањ веома важно, пошто тиме и с оним, што
су сами нау мили да му кажу , мисле, да ћ е га повратити к у љу днијем животу и толико
постиг ну ти, да се он одмах дигне на пу т, да буде цар или монар к, јер да ће да буде
арцибискуп, тога нека се не пл аши.
Све то слушаше Санчо и добро у ту би, па им много захвал и на њиховој намер и, да
ће саветовати његовом господару , нека не буде ар цибиску п, него цар , јер се њему чини, да
цар еви могу боље чинити милости својим коњушарима, него ли скитнице ар цибиску пи. И
то им јо ш рече, да ће бити добро, да о н пођ е напр ед да га потр ажи и да му однесе одговор
од његове сењоре, јер ће већ то бити довољно, те да га изву ку из тога места, нити ће им
требати, да се они тол ико труде. Учини им се, да Санчо Панса има р азлога, дакле
доконају , да ће да га пр ичекају , докле не дође да им јав и, да је нашао свога господар а.
Санчо у легне кроз онај теснац у планину , оставивши њ их двојицу на једном месту ,
где је текао тих поточић и где су pр ијатну хладовину пр авиле неке стене и некоlик а дрва.
Врућина и пр ипeка била је јака, јер је био месец август, кад у оном крају хоће да је врло
велика жега, доба је било око три часа посл е по дне, све то твораше оно место веома
195

пр ијатним и позиваше их да ту чекају на Санча да се вр ати, као што и у чинише.

Лешкајући њих двојица тако у хладовини, допре им до у шију глас, који без пр атње какве
друге инстр у менте звоњаше слатко и пр ијатно, чему се они не мало у дивише, јер
мишљаху , да оно није место, где би се могло наћ и такво певање; јер ако и хоће да кажу , да
у гор и и у пољу имају пастири са дивним гласом, то је више песничко кићење, него ли
истина. Још већма се зачудише, кад р азу меше, да оно што се пева стихови су , не пр остих
говедар а, него оштр оу мних дворана; у томе их у твр дише ови стихови, које су чу ли:
Ко ми квари срећовање?
Превирање.
Ко ми множи боловање?
Ревновање.
Ко ми куша истрајање?
Негледање.
Зато мо је јадовање
Не налази нигде л ека,
Јер ми ру ше наду сваку
Презор , ревност, негледање.
Ко овим јадо м гр ува?

Љу бва.
Ко ми сл аву моју вређа?

Срећа.
Ко помаже тога беса?

Небеса.
Зато с’ ових свих чудеса

Ваља мени у мр ијети,
Јер прот мени су заклети
Љу бав, срећа и небеса.
Шта ће блажити мо ју коб?

Гр об.
А љубави шта је цена?

М ена.
Шта јој л ечи њену скудост?

Лудост.
196

Зато дакле није му др ост,

Тражит’ лека од љубови,
Кад су од ње ти лекови:
Црни гроб, па мена, лудост.
Доба од дана и године, самоћа, глас и вештина певачева изазва дивљење и

задовољство у слушалаца, који осташе мир ни, надајући се, да ће чути још што; али видећи
да ћутање поду же потр аја, доконаше да се дигну и да траже певача, који тако дивним
гласом певаше, и таман да тако у чине, кад исти глас у чини да се не макоше, допрвши
наново до њихових у шију, певају ћи овај сонет.
Сонет
О света дружбо, која си се дигла

М еђ свете душе р ајском пер ивоју ,
Нам остав ивши тек пр ивидност своју ,
Ширећи небу своја лака крила,
Одакле нама, да се чу ство крене,
Покажеш лице застрто ваћело м,
Који' се каткад бл иста добрим делом,
Тек ово најзад на зло се искр ене:
Сиђи са неба, о дружбо! Ил’ не дај,

Да ти одор ом превара се кити,
Да њоме р ужи сву намеру благу;
То не буде ли, онда у здано знај,

Свет хоће брзо р ату се вратити,
Раздору првом, пакленоме вр агу.
Певање се заврши дубоким у здахом, а ова двојица наново пажљиво очекиваше, да

ли ће се јо ш певати; ал и видећ и, да се песма окр ену ла на јецање и тужно вајкање, нау ме да
дознају , који је тај веселник, који тако дивно пева, а тако ту жно у здише, и не пођоше
далеко, кад савивши за једну стену , угледаше човека исто онаква изгледа, како га је био
описао Санчо Панса, кад им је пр ичао за К ар денија; а тај човек кад их о пази, не ђипи, него
остаде онако главе спуштене на пр си, као да се дао у мисли, нити подиже очи да их гледа
више но онај пр ви пу т, кад су изненада дошли. Пар ох, који је био човек лепор ек (а већ је
знао за његову несрећу , јер га је познао по знацима), приђе му и кратким, али веома
197

р азумним разлозима стаде г а мол ити и наговар ати, да се о стави тог јаднога живота, да га
тамо не би изгу био, што би највећа несрећа бил а међу свима несрећама. К ар денио беше
тада сасвим пр и свести, слободан од о ног насту па од беснил а, који би га тако често
оту ђивао самоме себи, па видећи ову двојицу у оделу , какво нису носили обитници оне
пу стиње, није се томе мало чудио, тим више, кад је чуо, да су говорили о његовом
страданију, као о познатој ствари, јер из пар охових р ечи могао је то да разбер е, те
одговор и овако:
„Који сте, да сте, госпо до, ја добро видим, да небо, које се бр ине за помоћ добрим
људима, па много пу та и неваљалима, мени, који без р азу ма пр оводим живот, шаље, ако то
и нисам заслужио, у ове у даљене о д света стране људе; који живим и многим р азлозима
гледају да ме одатле извуку ; на бољи пу т. Али како они не знају , као што знам ја, кад бих
се и у клонио од ове беде, да бих пао у другу већу , то би ме можда морали држати за човека
слабе памети, ил и што би још горе било, за сасвим лу да; а не би чу да било, кад би тако
било, јер ја добро знам, да је моћ замишљаја моје несреће тако силна и тако дејствује на
моје зло, да нисам подобан да јој одолим, и онда сам као камен, без свака људска осећања
и свести, па онда морам вер овати, кад ми људи кажу и показу ју знамења од о нога што сам
починио, докле ме је опхр вао овнај страшни наступ. А ја др у го не знам, него залуду
жалити се и пр оклињати без вајде моју злу срећу , те онима, који хоће да чу ју , у извињење
моје манитости, казивати њен повод; јер кад р азбор ити људи виде, какав је узр ок, неће се
чу дити посл едицама, па ако ми неће дати лека, бар ме неће кр ивити, и њ ихово негодовање
спрам мо је непр илично сти окрену ће се у сажаљење спрам моје несреће. Па ако сте ви,
господо, дошли с исто м намер ом, са којом су др у ги пр е вас долазил и, пр е но што бисте
даље пошли у вашем добронамерном усаветовању, молим вас, да саслушате нечу вену
пр иповест од моје несреће, јер пошто је будете чули, шат се попл ашите од посл а који
бисте у зели на се, кад бисте хтели јаду дати у техе, коме не може бити у техе.“
Она двојица, који др у го и не желеше, него баш из његових у ста да чују повод
његовој неср ећи, молише га да им пр ича, обећавајући, да нећ е друго чинити, него што он
буде желео р ади његова л ека и у техе. С тиме поче ту жни витез своју жалосну повест од
пр илике истим р ечима и начином, као што је био пре неколико дана пр ичао Дон Кихоту и
козару , кад је због мађистр а Елизабата и савесности Дон Кихотове у одржавању витешког
у гледа оставио причање недовршено, као што је већ гор е описано. Али сада хтеде добра
198

срећа, да не дође насту п од манито сти, те могаше да дотера казивање до краја. И тако
дошавши донде, како је Дон Фернангдо нашао писамце у књизи од Амадиса од Галије,
р ече Кар денио, да га је добро запамтио и да је овако гласило:
„Лусинда Карденију.
„Сваки дан налаз им у вама вр лине, које ме обвезу ју и пр имор авају, да вас све више
уважавам; и зато ако хоћете да ме опр остите овога дуга, али без у штрба по мој образ,
можете то ласно у чинити. Имам оца, који вас поз наје и који ме милу је, и о н ће не
пр имор авају ћи ми вољу , испу нити ону, која ће бити пр ема вашој; ако ме ви пошту јете, као
што кажете и као што веру јем.“
Ово писамце, к ао што већ р екох, побу ди ме да пр осим Лусинду за љубовцу , а оно је
у чинило, те је Дон Фер нандо у свом мишљењу држао Лусинду за једну од најпаметнијих и
најразбор итијих девојак а онога вр емена, па то писамце побуди у њему жељу , да ме
у пр опасти, пр е но што би се моја жеља испу нила. К ажем Дон Фер нанду , како ми је
одговор ио Лу синдин отац, да мој о тац ваља да је пр оси, а ја му то не смем да кажем,
бојећи се да нећ е на то пр истати, не што није добро знао Лу синдину вредност, доброту ,
вр лину и лепоту , и што их није држао за довољне да о племене ма коју кућу у Шпањолској,
него што знам, да ми отац не би желео да ме тако брзо жени, докле не види шта је нау мио
са мном дука Рикар до. Једном речи, казах му , да не могу да се у су дим да мом о цу говорим,
како због ове незгоде, тако и због многих др у гих, које су ме плашиле, и не знајући их какве
су биле, али тек да ми се чини, као да никада ништа неће бити од онога што сам желео.
На све ово одговор и ми Дон Фернандо, да он у зима на се, да са мојим оцем говор и
и да га наведе да говор и са Лу синдиним оцем. О частољубни М арије! О сверепи
Катилино! О зликовче Су ла! О подли Галалоне! О издајниче Вељидо! О осветљиви
Ју лијане! О гр абљиви Ју до! Издајниче, сврепи, осветљиви, подму кли! Каква ти је зла
у чинио овај бедник, који је са тол иком искреношћу откр ио најтајније тајне срца свога?
Чиме те је увр едио? Које ти је речи казао, или к акав савет давао, а да сви нису на то ишли,
да ти у већају част и корист? Али шта се жалим неср ећник, кад се зна, ако звезде у свом
току носе несрећу, те ова од горе навали са необу зданом јарошћу и силом, да нема силе на
земљи која ће је задржати, нити човечије вештине, која може да је пр еду пр еди. Ко ће да
помисли, да Дон Фер нандо, одличан, разбор ит витез, мени обвезан за моје у слуге, који је
подобан био да постигне оно, што му је љубавна жеља тражила, ма се на коју страну
199

окр ену о, да ће он да, се укописти, штоно р еч, и да ми пр еотме једину мо ју овчицу , коју ни
сам још нисам имао! Али да остав им ове некор исне и сувишне примедбе и да наставим
пр екину ти конац моје неср ећне повести.
Дакле Дон Фер нанду у чини се, да му је на сметњи моје пр ису ство за извр шење
његове издајничк е и ру жне намер е, па докона да ме пошаље до његовог старијег брата,
тобоже да од њега иштем новац за исплату шест коња, које је навчаш и само да би ме
у клонио, како би лакше мог ао у спети са својом проклетом намер ом, исти онај дан био
купио, у који се био понудио да говор и са мо јим о цем, па искаше да ја идем по новце. Зар
сам могао пр еду предити ово издајство? Зар сам мог ао и да га слутим? Зацело не, напр отив,
са највећом вољом понудих се да одмах пођем, задовољан добрим пазар ом. Ону ноћ
говор ио сам са Лу синдом и р екох јој, шта је у дешено са Дон Фер нандом, и да се тврдо
у здам, да ће наше благе и праведне жеље имати у спеха. Она ми р ече, као ни ја не
помишљајући на издају Дон Фернанда, да гледам да се што пр е вр атим, јер мисли, да ће се
наше жеље испу нити, чим буде мој отац говор ио са њеним. Не знам, како би, али када ми
то рече, напу нише јој се очи су зама и гр ло јој се стеже, да ништа више није могла да
говор и, а учинило ми се, да је још много имала да ми каже. Зачудих се овом ненаданом
случају , који дотле никад код ње нисам пр иметио, јер кад бисмо се год по доброј срећи и
моме старању састали, разговарали смо се са сваком р адошћу и задовољством, нити смо у
наш р азговор мешали сузе, у здахе, р евновање, сумње и стр аховање. Све ми увећаваше
срећу , што ми је небо дало за љу бавницу , ја јој пр еу зносих лепоту , дивљах се њеној
вр лини и разбор итости, а она опет хваљаше на мени оно, што јо ј се заљубљеној чинило да
је хвале вредно. Уз то ир ичали бисмо тису ће детињарија и шаљивих ствар и од наших
суседа и познаника и највише што бих се у судио, било би да јој као силом у хватим лепу ц
белу ру чицу и принесем је мојим у снама, у колико је то допуштала честа ниска р ешетка,
која нас је растављала. Али ону ноћ пр ед мој жало сни пол азак она плакаше, јецаше и
уздисаше, те ме баци у забуну и немир , јер сам се поплашио, видећи у Лу синде тако нове и
тако ту жне знак е од туге и чу ства; ипак да не бих р азор авао моју наду , све сам приписивао
силној њено ј љу бави пр ема мени и болу , који хоће да изазива одсуство у онима, који се
милују . Најпосле кренух се тужан и замишљен, са душом пу ном мисли и сумња, а не
знајући шта сумњам и шта мислим - јасна знамења, која су показивала ту жан у спех и
несрећу , која ме је очекивала.
200

Стигох онамо, куда сам био послан, предадох писмо брату Дон Фер нанда, бих
лепо дочекан, али не и брзо отпр емљен, јер ми р ече да чекам осам дана, сасвим пр отпв
моје воље, и да гледам, како ме дука његов отац неће видети, пошто му је брат писао, да
му новац пошље без очина знања. А све то измислио је невер ни Дон Фернандо, јер је
брат имао новца, да ме одмах врати. Овај налог беше такав, да дођох у иску шење, да му
се не повину јем, јер ми изгледаше немогу ће, да ћу моћи жив издр жати толико дана у
одсуству од Лусинде, тим мање, што сам је оставио онаку тужну , као што сам вам казао;
ипак као добар слу га повиновах се, ако сам и видео, да ће то бити на штету мога
здравља. Али четвр ти дан по мом доласку ево човека једног где ме тражи са писмом,
које ми предаде и које по адреси познадо х да је од Лусинде, јер је ру копис био њен.
Страхујући и у збуђен отвор их га, мислећи да ће бити нешто велико, што је побудило да
ми у одсу ству пише, јер је то р етко чинил а, и кад сам прису тан био. Пре но што ћу
писмо читати, запитах човек а, ко му га је дао и колико је времена пр овео на пу ту. Он ми
р ече, како је у подне ишао у вароши једно м у лицом, кад га кроз један прозор зовну вр ло
лепа сењора с очима пу ним суза, те му жур но р ече:
„Брате, ако сте крштен, као што изгледате, тако вам бог а, одмах идите с овим
писмом у село и до лица, које је означено на адреси, као што се о боје добро види, и тиме
ћете у чинити велику у слу гу самоме богу ; а да бисте то могли у чинити у добно, нате ово
што је у овој мар ами. С тим р ечима добаци ми кроз пр озор рубац, у коме је било увезано
стотину р еала и овај златни пр стен што ми је на пр сту и писмо што сам вам га дао. Па
нечекају ћи мог одговор а, оде, са пр озор а, пошто је пр во видела, како сам у зео писмо и
ру бац и знацима јој к азао, да ћу у чинити о но што ме моли. Видећи ја, да сам тако добро
награђен за тр у д, који сам могао имати тражећи вас, а познавши из адресе, да сте ви,
коме се пише, јер ја вас, господине, вр ло добро знам, у з то обвезан сузама оне л епе
госпође, нау мим да писмо иикоме не повер авам, него сам да дођем да вам га предам; а
на пу ту сам пр овео шеснаест часова, јер знате, да има осамнаест миља.“
Докле ми овај захвал ни и нови гласоноша то говор аше, бејах сав пор ажен
његовим р ечима, ноге ми дрхташе, да се једва могох држати. Најзад отвор их писмо и
пр очитах ове р ечи:
„Реч, коју вам је дао Дон Фернандо, да ћ е говор ити вашем оцу, да говор и са
мојим о цем, он је одр жао више пр ема својој жељи, него ли на вашу корист. Знајте,
201

сењоре, да ме је он пр осио, а мој отац, заведен пр еиму ћствима, која му се чини да Дон
Фернандо има над вама, у зео је ту ствар тако озбиљно, да ће од данас до два дана да
буде вер идба, али тако у потаји и тако скривена, да ћ е бити сведоци само небеса и
некоји људи домаћи. Како ми је, можете мислити; ако вам је можно доћи, по хитајте, а да
вас љубим, или не, то ће вам показати у спех ове ствари. Дај боже да ово писмо доспе у
ваше р у ке пр е но што се мо ја р ука буде мор ала спојити са ру ком онога, који тако р у жно
држи задану р еч.“
То беше укр атко садржај писма, које ме одмах крену на пу т, не чекају ћи друга
одговор а ни новца; јер сам сада сасвим јасно поз нао, да ме Дон Фер нандо није до свога
брата послао због ку повине коња, него р ади своје згоде. Јарост, коју сам осећао спрам Дон
Фернанда, у з страх да ћу изгубити благо, које сам толиким годинама дворбе и чежње
задобио, даде ми крила, те као у лету стигох сутра дан у моје место у онај час, у који сам
се обично састајао са Лу синдо м. Тајом у ђох у вар ош и оставих мазгу , на којој сам дошао, у
кући онога доброга човека, који ми је донео писмо, а срећа ме у тај пар тако добро
послу жи, да нађох Лусинду на р ешетци, која је била сведок нашој љу бави. Лу синда ме
одмах поз наде и ја познадо х њу; али не о нако, како је она требала да ме види и ја њу да
нађем. Али камо тога у евету , који се може по хвалити, да је пр оникну о и дознао збуњену
мисао и нестално расположење у женске? Зацело тога нема. Дакле кад ме Лусинда у гледа,
р ече ми:
„Карденио, обу чена сам за веридбу , већ ме чекају у сали издајица Дон Фернандо и
мој гр абљиви отац са другим сведоцима, који ће пр е видети моју смрт, него ли моју
веридбу . Не брини се, др у же, само гледај да се нађеш пр и тој жр тви коју ако не будем
могла пр еду пр едити мојим р азлозима, имам скр ивен нож, који ће моћи пр еду пр едити да
ме снага изда, у чинивши крај моме животу и почетак твоме познавању , да видиш, колико
сам те волила и волим те.“
Ја јој одговор их збуњен и жу р но, бојећи се да нећу имати каде да јој одговор им:
„Нека ти, мил а моја, твоје дело обистини твоје р ечи, јер ако ти имаш нож р ади
потвр де твојих р ечи, ево ја имам мач да те браним њиме, ил и да се у бијем, ако нам срећа
буде пр отивна.“
Не веру јем да је могла чути све ове речи, јер је жур но позваше, пошто је чекао
младожења. С тиме наста ноћ моје туге, зађе су нце моје р адости, остадо х без видела у
202

очима и без р азбор а у уму . Не знадох ни у ћи у њену кућу , ни макнути се ма куда; али
сетивши се, колико је потр ебно моје прису ство за оно, што је могло у тој пр илици да буде,
пр ибер ем се што сам већма могао и у ђем у њену кућу , па како сам знао у њој врло добро
све улазе и излазе, а нар очито како се цело у тајности чинило, то ме нико не о пази, тако да
неопажен могох да се сместим у пањези од једног а прозор а у истој сал и, где су ме сагови и
завесе тако скривали, да сам све могао да видим што се у сали чини, а да мене нико не
види. Ко би могао казати, каква су ми чу ства срцем пр олазила, докле сам тамо стојао,
какве су ми мисли долазиле у главу , какве сам планове правио! Јер их је било тол ико и
таквих, да се не могу казати, нити мар им да их к азу јем. Доста је да знате, да је мл адожења
у шао у салу без друга накита, до ли у обичду свом оделу. Као сведок био му је један
Лу синдин рођак и у целој сал и никога са стране није било, до ли домаћа чељад. М ало за
тим изађе из једне побочне собе Лусинда, пр аћена матер ом и њеним двема девојкама, тако
лепо обу чена и пр инар еђена, као што је заслуживао њен сталеж и лепота и како је
захтевала господска велелепо та и у ку с. М оја у збу ђеност и занос не дадоше ми да потанко
гледам и посматрам њено одело, само мого х пр иметити боје белу и црвену и блеск од
драгога камења и адиђара у накиту на глави и у целом њено м оделу , а све то гу било се
спрам нео писане лепоте њених дивних р у сих власи, које спрам драга камења и светлости
од четири велике воштанице у сал и само још већма бл исташе се пр ед очима. О памети,
пр ека душманко мом поко ју ! Шта ми вр еди сада замишљати несравњену лепоту оне моје
обожаване непр ијатељице? Не би ли боље било, сверепо сећање, да ме о поменеш и
изнесеш ми о но, што сам тада чинио, те да побу ђен таком очито м у вр едом, ако не да се
осветим, а оно бар да се опр остим овога живота? Немојте, господо, да су вам досадне моје
пр имедбе, јер му ке моје иису такве, да се могу и требају да казују укр атко и као узгр ед, јер
свака околност у њима мени се чини достојна пр острана р азговор а.“
Парох му одговори на то, да не само што им није досадно слушати г а, него баш оне
појединости, које казу је веома су пр ијатне, јер су такве, да их не треба муком прећи, него
заслу жу ју исту пажњу , као и главни догађај.
„Елем“, настави Кар денио, „кад су сви били у сали дође ондашњи парох, па их
обоје у зе за ру ку , те да извр ши оно, што се у таквој пр илици иште. Он р ече:
„Хоћете ли, го спођице Лу синдо, го сподина Дон Фернанда, који је овде, за свога
законитога супруга, као што то заповеда света мати цр ква?“
203

Целу главу и врат промолих из међу сагова и са највећом пажњом и смућеном

душом стадох слутити, шта ће Лу синда да одговори, очеку ју ћи од њеног одговор а моју
смртну пр есу ду , или по твр ду мога живота. О, зашто тада нисам изашао на среду , зашто
нисам повик ао: Лусиндо, Лусиндо! Пази што чиниш, по мисли, шта ми дугујеш, помисли,
да си мо ја и да не мо жеш бити чија др у га. Имај на у му , да твоје да и крај мо ме животу
биће једно и исто. Хеј, издајниче Дон Фернандо, ти разбојниче моје среће, ти смрти мога
живота! Шта хоћеш? Шта тражиш? Пр омисли, да на кршћански начин не мо жеш
постиг ну ти твоје жеље, јер је Лу синда моја зару чница и ја сам јој вер еник! Ах, ја будала!
Сад, кад сам на стр ани и далеко од опасности, говор им, шта сам требао чинити и што
нисам у чинио; сад, кад сам пу стио да ми се отме моје бл аго, пр оклињем о тмичар а, коме
сам могао да се осветим, да сам имао срца за то, као што га имам да се јадам; па да, кад
сам онда био кукавица и глуп, право је да сад умр ем по д срамотом, у кајању и луд.
Парох чекаше на Лусиндин одговор , која с њим поду го оклеваше, и кад сам ја
мислио, да ће потег ну ти нож да се осигу р а, или да ће одрешити језик и изу стити какву
истину или изјаву, која ће излазити на мо ју корист, чу х је, где р ече гласом малак салим и
слабим: Да, хоћу . Па то исто рече Дон Фернандо и даде јој прстен, те тако беше везани
нер аздр ешивом везом. Вереник пр иђе да пољуби своју вер еницу , а она метну руку на срце
и обезнањена клону матери у нару чје.
Имам још да кажем, како ми је било, кад сам са оним да видео да су осу јећене моје
наде, да су лажне Лу синдине р ечи и обећања, да је онемогућен ма за које вр еме повр атак
блага, које сам изгу био у том часу . Мене остави у мље, у чини ми се да ме је цело небо
издало, да сам постао мрзак земљи, која ме је но сила, те ми није давал а вазду ха за у здахе и
влаге за очи; само ми порасте ватр а, тако да сам сав буктео од јар ости и љу боморе.
Сви се у жур баше око онесвеснуте Лу синде и кад јој мати раскопча пр си, да би јој
дисање ол акшала, нађоше савијену хартију , коју одмах у зе Дон Фернандо и стаде је читати
спрам једне воштанице, а кад је пр очита, баци се на једну столицу и наслони главу на
ру ку, као човек врло замишљен, нити по магаше, да му се заручница поврати из несвести.
Видећи све у кући збуњене, доконам да одем, па видел и ме или не, нау мивши, ако ме виде,
да учиним такав р у свај, да ће сав свет чу ти праведно негодовање мог а срца у казни
издајничкога Дон Фер нанда, као и у пр евртљивости обезнањене невернице. Али моја
су дбина, која као да ме је сачувала за веће беде, ако их може бити већих од садашњих,
204

у деси, те у тај пар дође ми пр исебност, која ме је од тог доба оставил а, и тако не тражећи
да се осветим мо јим највећ им ду шманима, (а то сам лако мог ао у чинити, како нико на ме
ни мисл ио није), нау мим да се осветим на мени и да на себи извршим казну , коју су они
заслуживали; а можда сам ту био окрутнији, него ли да сам им тад задао смрт, јер муке
брзо престану , кад нагло дођу , а кад се му ке одгађају, то вазда у бија, не довр шу јући живот.
Најпосле изађо х из оне куће и одох тамо, где сам о ставио мазгу , дадох је оседлати и
не пр аштајући се, појахах је и одо х из града, као Лот не у суђу ју ћи се да се о свр нем натраг;
а кад се видех сам у пољу и ноћни мр ак ме окр у жи и тишина ме његова позва да се јадам,
не мар ећи да ли ћ е ме ко чу ти или познати, дигох гл ас и одреших језик у толиком
пр оклињању Лусинде и Дон Фернанда, као да ћу тиме испр авити неправду , коју су ми
у чинили. Назвах је сверепом, немилом, пр етворном и незахвал ном, али највише
гр абљивом, јер богатство мога непр ијатеља заслепило је очи њене воље, те ме је оставила
и предала се ономе, спрам кога се срећа била показала штедрија и подашнија; а у по ових
клетава и грдња ја је извињавах, говор ећи, да је она била само девојка држана у кући
својих р одитеља, васпитана и нау чена да им се у век повину је, па је мор ала одговор ити
њиховој жељи, кад су јој давали као супр у га витеза тако одлична, тако богата и лепа; јер
да није пр истал а нањ, могло се мисл ити, или да нема памети, или да је на другу страну
окренула своју жељу , а тога се мор ала бојати р ади свог доброг гласа и образа. Онда опет
р екох, да је нешто она само бил а казал а, да сам ја њен зару чник, видели би они, да она
није са мном у чинил а најгор и избор , па би је извинили, јер пр е но што се по ну дио Дон
Фернандо, ни о ни сами, ако им је жеља била р азложна, нису могли за своју кћер желети
бољу пр илику од мене, те пр е но што је пр истала на силу и у последњем часу дала руку ,
могла је казати, да сам јој ја дао моју р уку , а ја бих о нда изишао и по твр дио све што би
она том приликом била измислил а. Најпосл е доконах, да је мало љубави, мало р азбор а,
много частољу бља и жеља з а величино м у чинила, те је заборавила на р ечи, којима ме је
вар ала, задржавала и одржавала у мојој тврдој нади и у поштеним жељама.
С таквим речима и у том неспокојству јахах остатак од ноћ и, и кад освану, нађох се
на једно м у лазу у ову планину, којом јахах др у га три дана без стазе и пу та, докле не
стигох до неке ливаде, које су не знам на којој стр ани ових брда, и ту запитах неке
пастире, где су ова брда понајдивљија. Рекоше ми, да је овде. Одмах се овамо у пу тих са
намер ом, да ту довршим живот. Кад стигох у ову пу стињу , скапа ми мазга од у мора и
205

глади, или што ће бити пр е, да се курталише тако непо требна терета, какав је са мном
вукла. Сад опешачих, савладан пр иродом, опхрван глађу, а не хотећи ни мислити да
тражим кога да ми помогне. На тај начин о стадо х, не знам докле лежећ и на земљи, а о нда
се дигох без глади и нађох се у з неке козар е, који су ми свакако били у помоћи, јер ми они
р екоше, како су ме нашли и како сам говорио такве лу дости и бесмислице, да се јасно
видело, да сам по мер ио памећу . И од тог доба сам сам осетио, да ми није увек читава, него
да тако ослаби и попу сти, да р адим тисуће лудорија, дерем хаљине на себи, вичем по овој
пу стињи, проклињући моју злу срећу и у залу д понављају ћи сл атко име моје душманке, не
имају ћи другу мисао и намер у тада, него да виком том у чиним крај моме животу ; а кад
дођем к себи, нађем се тако умор ан и малаксао, да једва могу да се мичем. Највише
станујем у шупљем једном плу ту , где могу да склоним ово јадно тело. Говедар и и козари у
овој планини, покретани сажаљењем, издр жавају ме, о стављају ћи јело по стазама и стењу ,
куда мисле да ћу можда пр оћи и наћи га, па ако ми тада и није чиста свест, али пр ир одна
потреба даје ми да познам храну и отвар а у мени жељу да је тражим и вољу да је у змем.
Другдаш ми кажу, кад ме нађу пр и свести, да излазим на путове и да од пастир а, ако ми и
дају од драге воље, отимам, кад долазе са храном из села у своје станове. На тај начин
пр оводим мој јадни и неср ећни живот, докле небу не буде воља да га доведе ка крају , или
ми памет тако окрене, да се не сећам лепо те и невер е Лу синдине, ии у вр еде Дон Фернанда.
Буде ли то за мога живота, хоћу мо је мисли упр авити на бољу страну ; не буде ли, само ћу
га једно молити, да ми се души смилује, јер ја не осећам силе у себи ни подобности, да
тело своје истр гнем из ове невоље, у коју сам га бацио од своје воље.
То је, господо, горка пр иповест о мојој несрећи. Реците ми, да ли се могла
испричати са мање бола, него што сте га видели у мене? Па немо јте да се тр у дите и да ме
наговар ате и светујете, што вам памет буде говор ила да би било добро за моје исцељење,
јер то би ми толико помогло, колико и лек, који би славан, лекар прописао бол еснику , који
неће да га узме. Без Лусинде не треба ми спаса; а по што о на хоће да је друга чија, а овамо
је била или требала да буде моја, тако и ја хоћу да сам несрећан, а овако сам могао бити
срећан. Својом нестал ношћу она је хтела да у твр ди моју пр опаст, а ја гл едајући да се
у пр опастим, хоћу да јо ј вољу испу ним, и онима који за мном буду долазили, бићу пр имер ,
да је само мени недостајало оно, што у свију несрећних преостаје, којима хоће да
преостане утеха, да им, несрећа не може бити већа; а мени је само повод већем јаду и
206

терету , јер мислим, да му неће бити краја ни кад у мр ем.“

Овде доврши Кар денио свој дуги говор и колико несрећну , толико љубавну
пр иповест, и таман пар ох да му каже неколике р ечи од у техе, кад га пр екиде глас, који му
допре до ушију , и који ту жан оно говораше, што ћ е се казати у четвр том делу ове
пр иповести; јер на овом месту довршио је трећи део мудри и вр едни пр иповедач Сид А мет
Бененџел ија.

207

Ч ЕТ В Р Т А К Њ И Г А
ДВАДЕС ЕТ ОСМА ГЛАВ А

У којој се казује нова и љупка пустоловина, која се пароху и берберин у десила у истој
планини.
Срећно и пресрећно било је време, када се у свету појав ио најхрабр ији витез Дон
Кихоте од М анче; јер имају ћи он тако часну намер у, као што је поку шај да се у скр сне и
свету поврати већ изгу бљени и тако р ећи у мрли р ед ту марају ћих витезова, у живамо ми у
ово наше вр еме, коме су потр ебне веселе забаве, не само сласт његове истините повести,
него и оних пр иповедак а и епизода у њој, које од чести нису мање пр ијатне и у метничке и
истините, као и сама повест, која настављају ћи свој огребенали, о плетени и одељени
конац, пр ича, како таман кад је пар ох био заустио да теши Кар денија, пр екиде га глас, који
му допре до у шију и који је тужно овако говорио:
„Авај боже! Да ли једно м нађох место, које ће да буде скривен гроб сињем терету
овога тела, који и сувише пр еко моје воље носим? Да, биће, ако ме не вара самоћа, коју ми
обећава ова планина. Авај несрећница! И колико милије друштво биће мојој намер и ово
стење и шипр аг, јер ће ми до пустити да се пожалим небу на моју несрећу , што на земљи
никога немам, од кога могу очекивати савета у двоу мици, у техе у јаду , нити лек а злу.“
Све ове р ечи чу ше и р азумеше пар ох и који су с њиме бил и, па како им се у чини, а
тако је и било, да су оне ту у близини изу штене, дигоше се да потраже тога ту жнога, па не
у чинише ни двадесет корака, кад иза једне стене угледаше под једним јасеном момче у
сељачку руху , коме у први мах нису могли да виде лице, јер је главу био сагнуо пер ући
ноге у потоку , који је онуда текао, а они беху пр ишли тако тихо, да их о н није о сетио, нити
је био на што друго пазио, него да пере ноге, које су такве биле, да су изгледале као два
комада бела гр исталда, што се тамо у потоку изр авна пор ед друга камења. Они се у дивише
белоћи и лепоти ногу , јер им се чинило, да насу биле створене да газе по земљ и, ни да иду
иза плу га и волова, као што је показивало одело у младнћа. Елем видећи, да их није
осетио, парох, који је напр ед ишао, даде знак о сталој двојици, да се скрију за неко камење
што је тамо било; тако и у чинише сви, пажљиво мотр ећи, шта р ади мо мче, које имаше на
себи мр к гуњ од две поле, стег нут око паса бел им р у пцем. Носио је још и чакшире и
доколенице од мрке чохе, као и на гл ави мр ку капу . Доколенице је био уздигао до
208

половине ногу , које чисто к ао од бел а алавастра изгледаше. Кад доврши прање лепих ногу ,
одмах их убр иса убру сом, који извади испод капе, па скидајући ову , подиже лице, те који
га посматраше, у дивише се, к ад у гледаше несравњену лепоту , тако да Карденио тихим
гласом р ече пар оху :
„Ако ово није Лу синда, онда није човечански створ , него божански.“
М омче скиде капу, па тресући главом тамо амо, поче му се коса осипати и ширити,
да би јој и сунце могло завидети. По овом познаше, да је по изгледу сељак био женско; и
то такво, да га нежније и лепше нису дотле виделе очи о не двојице; па ни Карденио, да
није видео и знао Лусинду , јер је касније казао, да се само Лу синдина лепо та може
такмичити с овом. Дуге и р у се власи не само јој плећ а покр иваше, него је целу до доле
у вијаше, тако да се од тела друго не виђаше осим ногу , такве су и толике власи биле. Сад
се место чешља послу жи р у кама, које, ако су ноге у води изгледале к ао комади гр исталда,
у коси су изгледале као комади од у грудана снега. Све то баци она три гледаоца у највеће
чу до и побу ди у њима што јачу жељу да дознаду , ко је то. Зато нау ме да се укажу и на
шум, који учинише кад се кренуше, диже гл аву лепа девојка и у клонивши обема р у кама
косу испр ед очију, погледа у оне, који су тај шум пр ичинил и, и чим их опази, ђипи и не
обу вши се и не поку пивши косу , шчепа нагло један замотуљак као од платна, који беше
пор ед ње, те покуша пу на забуне и страха да бежи; али не у чини ни шест корака, кад не
могући јој нежне ноге издр жати о штр о камење, паде на земљу. Кад ово видеше она
тр ојица, прихиташе јо ј и пр ви јој пар ох р ече:
„Не бежите, сењора, ко сте, да сте, јер што нас овде видите, једино имамо намер у да
вам будемо на служби. Немате рашта да се дајете у безразложно бегање, јер нити вам ноге
могу то да издр же, нити ми можемо на то пр истати.“
Поплашена и збуњена на све то о на ни р ечи не одговор и. Они јој на то пр иђоше и
пар ох је у зе за р уку и настав и:
„Што нам крије ваше одело, сењора, то су нам одале ваше власи, јасни знаци да
нису мор али бити мало важни у зр оци, који су вашу лепоту испрчили у тако недостојну
ру ху и довели вас у пу стињу , као што је ова, у којој срећа нас послу жи да вас нађемо, ако
не да дамо лека вашем злу , а оно да вам дамо у техе, јер никакво зло не може бити тако
силно, нити дотерати до крајиости, докле год има живота, да не би хтело нослушати барем
савет, кад се овај даје са добром намером паћенику . И тако, сењора, или сењоре, или што
209

већ хоћете да сте, оставите страх, који вас је обу зео код нашега погледа, па нам кажите
своју добру или злу ср ећу , а у нама у ку пно и у сваком по јединце наћи ћете, који ћ е вам
помоћи у осећању за ваше патње.“
Докле пар ох тако говор аше, беше прерушена девојка као пренеражена, погледајући
их све, не мичу ћи у снама, нити р ечи говор ећи, као оно сељак, кад му се покажу ствари
р етке и које дотле никад није видео. Али кад нар ох рече и др у ге речи, које су имале исти
циљ, она дубоко уздахну и пр екиде ћу тање, р екавши:
„Кад самоћа ових брда није могла да ме сакрије, нити ми моје распуштене власи
допустише да ми језик лаже, те би ми залуду било наново што измишљати, које ако би ми
се вер овало, било би више из учтивости, него л и из др у га р азлога. Претпоставивши ово,
велим вам, господо, да вам захваљујем на пону ди коју сте ми у чинил и и која ми је
наложил а обавезу, да вас у свему задовољим што сте од мене искали, ако се и бојим, да ће
казивање моје несреће вама причинити колико сажаљења, толико и непр ијатно сти, јер
нећете наћи л ека за њу , нити савета да је растерате. Ипак, да ми част код ваше добре воље
не би изгледал а сумњива, по што сте ме већ поз нали да сам женска и в идите ме као девојку
саму и у овом оделу , што све у ку пно и свако за себе може да обор и свако добро мишљење,
хоћу да вам кажем о но, што бих хтел а пр ећу тати, кад бих могла.“
Све то р ече без устру чавања она, која изгледаше тако лепа женска, и тако лаким
језиком, тако љупким гласо м, да се њеној р азбор итости не мање дивише, него ли лепоти; и
пошто јо ј учинише нове по ну де и наново је замолише, да испу ни што је обећала, она се не
даде више молити, о бу се са сваком чедно шћу , па поку пивши своју косу , намести се на
једно м камену , и пошто се она тр ојица око ње наместише, у сили се да задржи неколике
сузе, које јој дођоше на очи, и поче озбиљним р азговетним гласом каз ивати повест свога
живота овако:
„У овој Андалу зији има једно место, по коме се пр езива један дука, који је један од
69
оних људи што се зову гранди (великаши) од Ш пањолске. Он има два сина, стар ији је
наследник његовог имања и канда његових врлина, а млађ и не знам шта је наследио, ако
70
не невер ство Вељида и подмуклост Галалона. Овом господину клетвеници су моји

69
Мисле, да је Сервантес овде имао на уму дуку Осу ну, јер је можда било нека ств арна основа у Доротијину
казивању.
70
За Г алалона приметил и смо пре (стр. 14). Вељидо ј е витез од Кастилиј е који је уб ио краља Санч а II пр и
опсади Саморе 1073. године.
210

р одитељи, ниски пор еклом, али тако богати, да кад би благо од њихове пр ироде било
р авно њиховом богатству, нити би о ни имали што више да желе, нити бих ја имал а бојати
се да се видим у несрећи у којој сам; јер можда мо ја зла срећа оту да пониче, што о ни нису
високог р ода; оно истина нити су тако ниски, да би се могли стидети свога стања, нити
тако високи, да бих се ја могла оставити моје мисли, да ми неср ећа долази од њихове
нискости. Једном р ечи, они су сељаци, људи пр ости, несмешани ни са каквом р ђавом
пасмином, и штоно р еч од старине чисти кршћани, ал и тако чисти, да њ ихово богатство и
отменост могла им је мало по мало прибавити име пл емића, па и витезова. Али је њима
било највеће племство и богатетво, што сам им ја бил а кћи; па како нису имали друге
деце, а били су р одитељи пу но милостивни, то сам бил а једна од најр азмаженијих кћери,
коју су р одитељи игда имали. Б ила сам им огл едало, у коме су се гледал и, по тпор а
старости, мета којој су ишл и, мер ећи пр ема небу све своје жеље, а како су ове биле благе,
то ни мо је ни у чему нису се од њих одвајале. И као што сам им над срцем била господар ,
тако сам бил а и над њиховим имањем; ја сам пр имала и отпу штала млађе; р ачун од сетве
и жетве ишао је пр еко мојих ру ку ; тескови од у ља, пивнице, р ачу н од крупне и ситне
стоке, од кошница, једном р ечи од свега, што тако богат сељак, као мој о тац, може да има
и има, водила сам р ачу н ја и била сам газдар ица и до маћица са тол иком р евности и на
толико његово задовољство, да вам то не могу исказати. Часове од дана, који су ми
преостајал и, пошто бих дала што треба најстар ијим слугама и осталим надничар има,
пр оводила сам у занимању , које је девојкама и корисно и потр ебно, као што га даје игла и
ђер ђев, а много пу та преслица; а кад бих та занимања о ставил а, да бих се душом
опоравила, а ја бих се забављала читају ћи какву књигу од божанства, или бих ударала у
арфу, јер ми је иску ство показало, да му зика у тишава у збу ђену душу и олакшава у мни
р ад. Такав ми је био живот у р одитељској кући, а ако сам га тако подр обно описала, није
било из р азметљивости, ни да бих се по хвал ила, да сам бог ата, него да видите, како сам
без моје кривице из по мену тог доброг стања доспела у несрећу , у којој се сад налазим.
Елем пр оводећи мој живот у толику послу и у такву затвору, да се могао упор едити
с оиим у клоштру, да ме, како мишљах, нико не могаше видети осим домаће чељади, јер
оних дана, кад бих на мису ишла, бивало је то тако р ано и толико сам била пр аћена
матер ом и осталим слушкињама, и у з то била сам тако у вијена и покр ивена, да су ми очи
једва виделе земљу , где ћу ногом да станем - ипак очи љубави, или боље р ећи
211

беспослености, које су оштрије од р исових, изложише ме пажњи Дон Фер нанда, јер тако
се зове дукин млађи син, ког а сам вам већ споменула.“
Пр иповедачица није још добро изр екла име Дон Фернанда, а Кар денио се пр омени
у лицу и стаде з нојити се у толикој у збу ђености, да пар ох и бер берин, који га посматраше,
страховаше да ће га снаћи наступ од манитости, за коју су били чу ли, да овда онда наилази
нањ; ал и Кар денио само се знојаше и остаде мир ан, укочено гдедају ћи у сељанку ,
домишљајући се, ко је; а она не у зимају ћи на ум Кар денијево трзање, настави даље своје
казивање:
„Чим ме је видео, а о н, као што ми после р ече, тако се заљуби у мене, како се то
могло добро р азумети из његовога понашања. Али да бих пр е била готова са причањем
моје бескрајне патње, нећу помињати, шта је све чинио Дон Фер нандо, да би ми показао
своју вољу: подмити све људе у кући; мојим рођацима даваше и нуђаше дарове и користи;
пр еодан у мојој у лици не престајаше пр азновање и увесељење, а пр еоноћ нико од свирке
не спаваше; писамца, која не знам како долазише ми у ру ке, беху без краја и конца, пуна
заљубљених р ечи и обећања, мање слова, него уверавања и заклетава. Али све то не само
да ме не у мекша, него ме још отвр дну тако, као да ми је био највећ и ненријатељ и као да је
све што је чинио да би ме з адобио, чинио ради противна у спеха; не што ми се не би
допадао племенити стас До н Фернанда, ил и што би ми се његово обилажење чинило да је
претерано, јер сам осећала као неко у довољство, видећи да ме толико љуби и у важава тако
отмен витез, нити ми криво беше читати у његовим писмима моју хвалу ; јер ма како
ру жне да смо ми женске, ја бих р екла, да нам је у век мило чу ти, да нас зову лепотицама;
него свему томе пр отивљаше се моје поштење и непрестано саветовање мо јих родитеља,
који су већ сасвим знал и за намер у Дон Фер нанда, пошто се он нимало није бринуо, ако ће
је знати сав свет. Родитељи ми говор ише, да своју част и добри глас остављају и полажу
само на моје поштење и добро срце, да р азмислим разлику између мене и Дон Фер нанда,
па да ћу увидети, ако он и вели нешто друго, да његове мисли више иду на његову
насладу , него л и на моју корист, па ако ћу да на неки начин ставим пр епону , те да се он
остави своје неправедне тежње, да ће ме они одмах у дати за онога, који се мени најбоље
допада, било међу најодличнијима у нашем месту , или у околини, јер све то може да се
у чини код њихова велика имања и мога добра гласа. Уз ова поу здана обећања и у з истину
њихових р ечи ја сам се у твр ђивала у мојој намер и и никад ни речи не о дговор их Дон
212

Фернанду , која би му и издалека могла показати наду , да ће постигну ти своју жељу . Али
све ове мо је о пр езности, које је о н требао да држи за пр езирање, мора да су му само већма
дражиле његове ру жне пожу де, јер тако мор ам да назовем намеру , коју ми је показивао,
јер да је ова била онаква, каква је требала да је, не би сте ви сад з нали за њу , јер не бих
имала пр илику да вам је казу јем. најпосл е дознаде До н Фернандо, да моји р одитељи хоће
да ме у даду , како би му оду зели наду да ће ме добити, или барем да ћ е ми дати јаке
чу вар е. На овај глас или су мњу он у чини оно, што ћ ете одмах чу ти.
Једне ноћи, кад сам у мојој соби сама била са једном девојком служавком, добро
закљу чавши вр ата, бојећи се да ми због небр иге не дође поштење у опасност, не знам и
не разу мем како, тек у по ове опр езности и чувања и у самоћи о не тишине и затвора обре
се он пр еда мно м, а ја кад га угледах, тако се збуних, да ме очи издадоше и језик ми
занеме, и зато не мого х повик ати, а мислим, да ми ни о н не би допу стио, јер одмах ми
пр итр ча, па у зевши ме у своје нару чје - јер како р екох, у оној забу нинисам имала моћи
да се бр аним - поче ми говор ити такве р ечи, да не знам, к ако је можно, да лаж има
толику вештину , како ли их зна сл агати, да онако истините изгледају ; невер ник у чини,
да му сузе потвр ђиваше р ечи, а уздаси његову намер у . Ја сиротица, одрасла код мојих
сама, невешта у таквим пр иликама, почех не знам ни сама како држати за истину толику
пр етвор ност, али не тако, да би ме био покр ену о на што више својим сузама и уздасима,
до ли на сажаљење. И тако кад ме прође прва забуна, почех опет по мало пр ику пљати
изгубљену свест, те са више сталности, него што се могао надати, рекох:
„Кад бих, сењор е, као што сам у твоме нар у чју, била у наручју дивљега лава и кад
бих се од њега могла избавити, у чинивши или казавши што на у штр б мом обр азу , то би
било исто тако немогу ће да учиним и да кажем, к ао што би ми немогу ће било да
пр естанем бити оно што сам била; зато ако ми и држиш тело обу хваћ ено твојим р у кама,
ја имам душу моју окру жену мојим часним чуствима, која су тако различна од твојих, да
ћеш то видети, ако би на силу хтео даље да посту пиш пр отив мене. Ја сам ти клетвеница,
али не р обиња. Нити племенитост твоје крви има, нити треба да има силе, да нискост
моје крви обешчасти и ни пода шта држи; и у толико ја сељанка себе пошту јем, колико
ти себе држиш као господар и каваљер; код мене ти твоја снаг а ништа неће помоћи, нити
ће имати вредности твоје благо, нити ће ме преварити твоје р ечи, нити ме дирнути твоји
у здаси и сузе, а ако бих коју од свију помену тих ствари видела у онога, кога би ми
213

р одитељи одр едили за мужа, моја воља пр илагодила би се његовој и мо ја и његова воља
не би се раздвајале, тако да кад бих остал а са мојом чашћу , од своје воље, ако и без
у живања, дала бих му оно, што ти, сењоре, сад на силу хоћеш да добијеш. Све то казала
сам, да не би по мислио, да би ико шта од мене добио, који ми не би био законит су пр у г.“
„Ако је само то што ти побу ђује сумњу , прекрасна Доротија,“ (јер то је име ове
несрећнице) р ече непоштени витез, „ево ти овде дајем ру ку , да ћу бити твој, а сведок
овој истини нека је небо, коме ништа није сакривено, и ова икона наше госпе, коју овде
имаш.“
Кад Карденио чу , да каже, да се зове Доротија, наново се у збу ди и најпосле се
у вери, да се о дмах добро домишљао; али не хте да прекида казивање, да види, на што ће
изаћи оно, што је тако р ећи већ знао; само р ече:
„Име ти је Доротија, сењора? Чу о сам, да се још једна тако зове, која је можда
једнаке среће с тобом; говор и даље, а у своје време казаћу ти ствари, да ћеш се
пренеразити и у исти мах стужити.“
Доротија погледа на ове р ечи пажљиво у Кар денија и у његово необично и
очајничко одело, па га замол и, ако што зна за њену злу срећу , да јој одмах к аже, јер ако јој
је добра срећа што оставила, то је срчаност да може да по дноси ма какву невољу, која би је
снашл а, у вер ена будући, да јој се ништа не може десити, што би могло повећ ати несрећу ,
која је већ снашл а.
„Нећу пропустити, сењора,“ одговор и Карденио, „да ти кажем, шта мислим, ако се
обистини оно, чему се домишљам; а за сада још није згодни час, нити би ту вајдило, кад би
знала.“
„Било како му драго,“ р ече Доротија, „да настав им моје к азивање.“
„Дон Фер нандо у зе једну икону што је у соби бил а и њу позва као сведока нашем
вер ењу . Најснажнијим р ечима и страшним заклетвама обећа ми, да ће ми бити му ж. Али
пр е но што је то изу стио, р екох му , да добро пази што чини и да пр омисли, како ће се
његов отац р азјарити, кад га види ожењена сељанком његовом ноданицом; да га неће
заслепити моја лепота; јер нећ е бити довољна, да у њој нађе изввњење за његову
погрешку , па ако жели да ми у чини добра из љубави пр ема мени, нека ми пу сти судбину
да тече, како то иште моје стање, јер такви неједнаки бракови ник ад не доносе р адости,
нити дуго траје сладост, са којом почињу . Све ове р ечи р еко х му и јо ш многе др у ге, на
214

које се не сећам; али о не не могоше да га одвр ате од његове намер е, исто као што о нај,
који не мисли платити, кад удешава превару , не гледа на незгоде. А у исто вр еме у кр атко
се и сама пр омислих и рекох сама себи: Па нећу ја бити пр ва, која ћу удадбом од ниска
стања да се попнем до господства, нити ће До н Фернандо бити пр ви, кога је лепота, или
боље р ећи слепа страст навела, те се оженио пр иликом, која није пр ема његовом
господству; кад дакле не чиним ништа необично, нити заводим нов обичај, то зашто не
бих пр истала на ову част, коју ми су дбина пру жа; па нека му наклоност, коју ми показу је,
и не потр аје дуже од испу њене жеље, ја ћу најзад пред богом бити његова жена; а кад бих
хтела да га са презирањем отерам, он би још могао учинити што не треба и силу
у потр ебити и о нда бих била обешчашћена и без извињења за кр ивицу , које би ми могао
дати он, јер људи не знају , како сам дошла дотле; јер какви р азлози били би довољни; да
ми се р одитељи и др у ги увере, да је тај витез ушао у моју собу без мог пр истанка?
Сва ова питања и одговоре пр етур их у тренутку у мојој памети, а свр х свега почеше
да ме савлађују и да ме склањају на оно, што ни мислил а нисам да ми је пропаст, заклетве
Дон Фер нанда, сведоци које је пр изивао, сузе које је л ио, па најпосл е његова у миљатост и
лепота, што у з толике доказе искр ене љубави могло је савладати и др у го срце, које је тако
као моје било слободно и безазлено. Дозовем моју слушкињу , нека на земљи прати
небеске сведоке. Дон Фернандо стаде понављати и потврђивати своје заклетве, пр вим
свецима додаде нове као сведоке, позва на себе тисућу бу ду ћих пр оклетиња, ако своје
обећање не извр ши, опет стаде влажити своје очи и умножи своје уздахе, стиште ме јаче у
своје нар у чје, из кога ме ник ад на пу штао није, па с тим и кад из собе изађе мо ја девојк а, ја
пр естадо х бити том, а о н постаде неверник и поганац.
Дан, који је дошао иза ноћ и моје несреће, као да није тако брзо дошао, рекла бих,
како је то жел ео Дон Фернандо; јер пошто се извр ши оно, што пожу да иште, највећа жеља
што може да дође та је, да се оде оданде, где је постигну та. Ово велим, јер се Дон
Фернандо жу р ио да оде од мене, те по моћу моје слушкиње, оне исте, која га је бил а у собу
пр опу стила, нађе се на у лици пр е сванућа; а о пр аштају ћи се са мно м, ако и не онако
својски и жестоко, као кад је дошао, рече ми, да не су мњам у његову веру и да су његове
заклетве постојане и истините, па у већу потвр ду своје речи скиде са пр ста скупоцен
прстен и натаче га на мој пр ст. Једном р ечи, он оде, а ја остадо х не знајући, да ли тужна
или весела. То могу по истини казати, да сам била збуњена и замишљена и к ао ван себе
215

доведена тим новим случајем, нити имах срца, или ми не паде на у м да покар ам моју
слушкињу због извр шене издаје, с којом је пу стил а Дон Фернанда у саму мо ју собу , јер
још нисам бил а на чисто са мном, да ли је то било добро или зло, што ми се догодило. При
поласку р екох Дон Фер нанду , да истим пу тем ове ноћи може ме походити и даље по ноћи,
јер сам његова била, докле му се не свиди, да ту ствар изнесе на јавно ст; али осим прве
ноћи за тим, он више не дође, нити га мого х видети на у лици, ни у цр кви кроз више него
месец дана, те сам се залуду мучила да се с њиме састанем, а знала сам да је у месту и да је
скоро сваки дан ишао у лов, јер му је та забава била особито мила. Добро знам, да су ови
дани и часови били за мене тужни и жало сни, и добро знам, да сам тада почела сумњати,
па и р азу вер авати се од вер е у Дон Фернанда; и то знам, да је моја девојка тада чу ла речи
од укор а за њену пр одрзљивост, каквих пр еђе није слушала; па знам, да сам морала да
водим р ачуна о мојим сузама и о изгледу мога лица, да не бих дала повода мојим
р одитељима да ме питају, зашто сам тако зловољна, те да морам тражити, каквом л ажи да
им одговорим. Али све то заврши се у једанпу т, јер дође нешто, што поломи обзир е и
у чини крај пр истојним мисл има, него престаде стрпљење и на видик изађоше моје тајне
мисли; а то би, кад се после неколико дана пронесе глас по месту, да се Дон Фернандо у
једно ј оближњој вар оши вер ио са девојком несравњене лепо те и од вео ма о тмених
р одитеља, ако и није тако богата била, да је пр ема свом мир азу могла очекивати тако
одличну прилику. Рекоше да јој је име Лусинда и да су се пр и њеној веридби догодиле
друге ствари достојне дивљења.“
Када Кар денио чу Лусиндино име, само што у ву че рамена, у једе се за у сне, набр а
обр ве и мало за тим пу сти од очију два извор а од су за, али Доротија ипак настави своје
казивање овако:
„Овај жалосни глас дође до мене и у место да ми се код њега срце следи, толика се
јар ост и гњев распалише у њему, да мало што нисам потр чала у лицама вичу ћи и казу јући,
каква ми се г адна издаја и невера у чинила; али засад се ова помама у мер и пр и помисл и, да
ону исту ноћ у дело приведем оно, што сам нау мила, а то би, да ту р им на се оно одело,
које ми је дао млађи пастир , који је слу жио у мог оца, пошто сам му открила сву моју
несрећу и замолила га да ме отпр ати до вар оши, у којој сам чу ла да ми се мо ј ду шманин
налази. Он у пр ве замери ми смелости и у кор и ме за ламер у , али кад ме виде стал ну у
предузећу , пону ди ми се да ме пр ати, како рече, до на крај света. Онога стика у вијем у
216

платно једно женско одело у з некоје драгоцености и нешто новца за сваки случај, на оне
ноћи у тишини, не јавивши се мојо ј невер ној служавци, одо х од куће, праћена мојим
слугом и небр ојеним мислима, па се пешице у пу тих у вар ош, носена живом жељом да
тамо стигнем, и ако не да поквар им што је у чињено, а о но да питам Дон Фернанда, где му
је душа била, да тако у чини.
За два и по дана стигох камо сам хтела, и кад у ђох у вар ош, запитах за кућу
Лу синдиних р одитеља. Први, кога запитах, више ми одговор и, него што сам жел ела да
чу јем. Рече ми кућу и све што се догодило пр иликом кћ еринога прстеновања, те к ако се
људи екупљају и по свој вар оши о томе говор е. Рече ми, к ако ону ноћ, кад се Дон
Фернандо вер ио са Лусиндом, пошто је она изу стила своје да, да ће му бити зар у чница,
снашл а је јака обамр лост, па к ад јој је вер еник пр ишао да је раскопча, те да добије ваздуха,
нашао је писмо написано Лусиндином р уком, у коме она каже и изјављу је, да она не може
бити вер еница Дон Фер нанду , јер је она зару чница Кар денију , за кога ми онај човек р ече,
да је то веома отмен каваљер из истога гр ада; па ако је казала да Дон Фернанду , то је
у чинила само из послу шности пр ема својим р одитељима. Једном р ечи, кажу , да је у том
писму тако писало, да је о на дала р азу мети, да је имала намер у да се у бије, пошто се
сврши прстен, па је наводила р азлоге, зашто је себи узела живот, а све то потвр ди се тиме,
што су нашли један нож не зиам где у њеној хаљ ини. К ад је све то видео Дон Фернандо,
у чини му се, да му се Лусинда ругала и титрала с њим и држала га ни пода шта, он ју рну
њојзи пр е но што се освестила и истим ножем, који су код ње нашли, хтеде да је изу дар а,
па би то био и у чинио, да му нису стали на пут њени р одитељи и они који су се ту десили.
Још р екоше, да је Дон Фер нандо одмах о тишао и да се Лусинда из несвести повратила тек
сутра дан и онда је пр ичала својим родитељима, да је о на пр ава зар у чница помену тога
Карденија. Још дознадох, да је К ар денио, како пр ичаше, био пр и прстену и кад је видео
прстеновану , што о н никад није могао да помисл и, да је очајан отишао из гр ада,
оставивши најпр е једно писмо, у коме се жалио на о но, што му је Лусинда у чинил а, и како
ће отићи, где га нико неће видети. Све то било је познато у целој вароши и о томе се
говорило, и сви говор ише и више, кад дознаше, да је Лусинде нестало из очине куће и из
вар оши, јер је у целој не нађоше, тако да р одитељи јој скоро да помер е памећу , не знајући
шта да чине, да би је нашли.
Ове вести оживеше ми наду и у чини ми се да је боље, што нисам нашла Дон
217

Фернанда, јер не нашавши г а зар у чена, помисл их, да ми нису сасвим затворена вр ата од
лека, мислила сам, да је можда небо зато ставило ову препону за други брак, да би му
показало да у види, шта је пр воме дужан, и да у зме у р ачу н, да је крштен и да више треба
да помишља на своју душу , него ли на земаљске обзир е. Све те ствари пр етур ивах у
мислима и тешах себе без каква р азлога, замишљајући себи далеке и слабе наде, да бих
одр жала живот, који ми је већ одвратан постао.
Налазећи се тако у вар оши и не знајући, шта да чиним, пошто нисам нашча Дон
Фернанда, чу х зду р а да јавно виче, како се обећава велика нагр ада ономе, који нађе,
опису ју ћи моје године и одело у коме сам, те чу х, како веле, да ме је из очине куће отео
момак, који је са мном дошао; а то ме до срца дарну , јер видех, колико ми је пала част, јер
не беше доста да ме срамоте са мојим одласком, него још додаше и с киме, са човеком
тако ниским и недосто јним мојих накло ности. Чим дакле чух здура, одмах одо х из града
са мојим слу гом, који већ показиваше да му се обећана вер ност у здр мала, па о ну ноћ
доспесмо у честе ове планине, бојећи се да нас не наћу . Алн штоно реч, да једно зло
изазива друго и да крај једне беде хоће да буде почетак др у гој већој, тако би и са мном; јер
мој добри слуга донде вер ан и поу здан, кад ме виде у овој самоћи, побу ђен пр е својим
неваљалство м, него л и мојом лепотом, хтеде да у потр еби прилику, коју му пру жаше, како
он мишљаше, ова пу стиња, па са мало у стру чавања и још мање страха од бога и
поштовања пр ема мени поче ми говор ити о љу бави, а кад виде, да му ја на његове
безобразне пр едлоге одговор их оштр им и заслу женим р ечима, о стави се молбе, чиме је у
пр ви мах мисл ио да се користи, па поче силу да у потр еби. Али праведно небо, које р етко
или никад не пр опу шта да паз и на поштене намер е и да им иде на р у ку , поможе и мени,
тако да са мојом малом снаго м и са мал им напор ом њега отисну х са једне стрмени, где га
оставих, не знам да ли мртва или жива, па одмах са што већом жу рбом, у колико се могло
од узбу ђености и умор а, у легох у ова брда, не имају ћи др у гу мисао ни другу намер у , него
да се ту сакријем и да бежим од оца и од оиих, које је он посл ао да ме траже. Са том
жељом има не знам већ колико месеци да сам у овим брдима, где сам нашла једнога
пастира, који ме је у зео за слугу у једном месту у сред планине, и код њега сам служила
цело то време, гледају ћи, да сам у век у пољу , да бих скрила ове власи, које ме данас
издадоше, кад ни мисл ила иисам. Али све моје лу кавство и све моје старање ништа ми не
помогоше, јер мој газда опази, да нисам мо мак, па му се роди иста р у жна мисао, као и у
218

мога слуге; а како срећа не даје у сваком белају и помоћ, те не нађо х стрмен ни р у пчагу ,
одакле бих се опростила газде и стрмекнула га, као што сам у чинил а са слугом, то нађох
за мању незгоду да га о ставим и да се наново сакријем у ову пу стињу , него ли да код њега
к шам моју снагу и у вештавање. И тако, како рекох, наново се стадох крити и тражити, где
бих без какве пр епоне могла с уздасима и сузама молити небо, да се смилује мојој неср ећи
и да ми даде начина и згоде да је се о простим, или да о ставим живот у овој пу стињи, те да
не остане по мена од неср ећнице, која је тако без своје кр ивице дала повода, да се о њој
говор и и да је оговар ају у њеном завичају и на страни.“
219

ДВАДЕСЕТ ДЕВ ЕТ А ГЛАВ А

У којој је реч о лепој згоди и начину, ког а су се латили, да би нашег а витеза извукли из
најсверепи ја испаштања, коме се био подврг нуо.
„То је, господо, истинита повест моје несреће. Сад р еците и судите, да ли у здаси,
које сте чули, р ечи, које сте разабр али, и сузе, што ми од очију теку, имају довољна
р азлога, да се показу ју у највећој мер и. А кад ми у змете пр ир оду моје несреће, видећете, да
би залуду била свака у теха, јер јој нема л ека. Само вас молим – а то можете и треба лако да
ми учините – да ми дате савета, где бих могла пр овести живот, а да не мор ам страховати и
бојати се, да ће ме наћи они, који ме траже; јер ако и знам, да ћу код велике милоште мојих
р одитеља пр ема мени зацело бити лепо пр имљена код њих, тек ме тол ики стид обу зима
пр и самој помисли, да ћу пр ед њих доћи не онако, како су они мисл или, да сам волија за
у век у клонити се испр ед њихова погледа, него ли да им видим л ице са помисли, да ме они
гледају отуђену поштењу, које су у мени очекивали.“
С тим р ечима у ћута, а лице јој се покри руменилом, које јасно показиваше чу ство и
стид у њеној души. А који су је били слушали осећаше спрам њене несреће колико
сажаљење, толико и дивљење, па ако је пар ок и хтео да је одмах теши и савету је, пр едвар и
га Кар денио и р ече:
„Дакле, сењора, ти ли си л епа Доротија, јединица богатог а Кленарда?“
Зачуди се Дор отија, када чу име свог оца и да га помиње онакав бедник, јер смо већ
помену ли, како је лоше био обу чен Карденио, па му рече:
„А ко сте ви, пр ијатељу , који ми очино име знате? Јер досад, ако се добро сећам, у
целом току пр иповести о мо јој несрећи ја г а нисам именовала.“
„Ја сам,“ одговои Кар денио, „онај несрећник, за кога је, како р екосте, сењора,
казала Лу синда, да сам јој вер еник; ја сам несрећни К ар денио, кога је пакост онога, који
вас је довео до стања у коме сте, поставио таква, каква ме видите, у др оњцима, гола, без
сваке у техе човечанске; а што је од свега најгор е, без памети, јер ову само онда имам, кад
је небу воља да ми је даде за који кратки час. Ја сам, Доротијо, о нај, који сам пр ису ствовао
неправди Дон Фернанда и који сам чекао да чујем оно да, што га је Лу синда изу стила да ће
му бити зару чница; ја сам онај, који нисам мог ао да видим, шта ће да буде од њене
несвести, нити шта ће се показати из писма што су га нашл и у њеним недр има, јер ми
душа није имала снаге да гледа тол ики јад у исти мах, па тако оставих кућу и стрпљење и
220

једно писмо, које дадох мо ме домаћину , са молбом да га пр еда Лу синди, и дођох у ову
пу стињу са намером, да у њој завршим живот, који ми је после тога био мрзак, као највећи
мој душманин; али су дбина не хте да ми га у зме, задовољивши се, да ми у зме памет,
можда да ме одр жи за добру срећу и вас да нађем; јер ако је истина оно, што сте нам сада
пр ичали, а вер у јем да је тако, онда може бити да нам је небо и једно м и др у гом сачувало
бољи у спех у нашој несрећи, него што ми мисл имо; јер пр етпоставивши да се Лу синда не
може у дати з а Дон Фер нанда, што је моја, ни До н Фер нандо оженити се њом, што је ваш, и
пошто је она то онако отворено изјавила, то се свакако можемо надати, па ће нам небо
повратити оно што је наше, јер то постоји све у диљ, нити је отишло у друге руке, нити је
у ништено. И пошто имамо ту утеху , која се не оснива на ник аквој нејасној нади, нити на
манито м уобр ажењу , то вас молим, сењор а, да у својим часним мислима у змете другу
одлуку , као што и ја мислим да је у змем за себе, па да пр истанете да се надате бољој срећи.
А ја вам се кунем вер ом, као витез и кршћанин, да вас нећу оставити, докле вас не видим
као љу бовцу Дон Фер нанда, и ако га р азлозима не могу довети да у види, шта је дужан
пр ема вама, да ћу онда да се послу жим сло бодом као витез и да са пр авом иштем од њега
одвета за непр авду , коју вам је у чинио, не помињу ћи моје увр еде, за које освету остављам
небу, да бих на земљи могао баше о светити.“
На ове карденијеве р ечи зачуди се Доротија у највећем степену , па не знајући, како
да захвали на толик им пону дама, хтеде да се баци предањ и да му ноге љуби, што
Карденио не допусти, а лиценцијат одговор и за њих обоје и одобр и карденијеве племените
р ечи, а пр е свега замоли их, да иду са њим у његово село, где се могу снабдети оним што
им недо стаје и где се може удесити, како ћ е да нађу Дон Фер нанда, или да одведу
Доротију до њених р одитеља, или да учине што им се најбоље буде свидело. Карденио и
Доротија захвалише му и пр имише му пону ду.
Берберин, који је цело то вр еме мир но ћутао, изговори такође паметну р еч и понуди
се са не мањом вољом, као и пар ок, на сваку у слу гу , којом би им се помогло; такође
у кр атко каза у зр ок, који их је овамо довео, као и чудну лудост Дон Кихота, и како чекају
његовога коњушара, који је о тишао да га тражи. Као кроз сан сети се Карденио на распру ,
коју је имао са Дон Кихотом, па је и осталима каже; али не у меде казати, око чега су се
завадили.
221

У то чу ше вику и познаше да је то С анчо Панса, који не нашавши их на месту, на

коме их је био оставио, викаше их. Одоше предањ и питаше га за Дон Кихота, а он им
р ече, како га је нашао гола у кошуљи, мр шава, пожу тела и скоро мр тва од глади, како
у здише за својом сењором Ду лсинејом; па како му је казао, да му она заповеда, да остави
то место и да иде у Тобозо, где га о наа пу на наде очеку је, а о н је одговорио, да је одлучио
не излазити пр ед њену лепоту , докле не буде починио дел а, која ће га достојним у чинити
њене милоште; те ако ће то тако да и даље иде, да је ту опасност, да неће по стати царем,
као што би требало по дужности да постане, да ни арцибиску пом, што би већ најмање било
да постане; зато нека гледају , шта да се чини да би га о датле изву кли.
Лиценцијат му одговор и, да се не брине, да ћ е га они већ опр остити му ке, у којој се
налази. Одмах каже Карденију и Доротији, чему су се домислили да би Дон К ихота
излечили, барем да га његовој кући одведу ; на што р ече Доротија, да ће она боље него
берберин пр иказати невољну девицу , нар очито што има уза се хаљине, у којима ћ е то
сасвим пр ир одно да у чини, з ато нека они само њојз и оставе да све оно пр иказу је, што буде
потребно за у напређивање њихове намер е, пошто је о на читала многе књиге о д витезова и
добро зна стил, кога се невољне девице држе, кад од тумараћих витезова траже какве
дарове.
„Па више нам није по требно,“ р ече пар ок, „него да се одмах латимо посла, јер
очевидно ср ећа ми је наклоњена, кад и не мислићи на вас, господо, ето је почел а да отвар а
вр ата вама на у теху , а нама да олакша оно што нам треба.“
Одмах извади Доротија из свога замотуљка целу хаљину од богате тканине и један
огр тач од друге прекрасне зелене матер ије, а из једне кутије у зе ђер дан и други накит,
чиме се у часку тако накити, да је изгледала као богата и отмена сењора. Све то и још
друго, р ече, понела је од куће, ако би јо ј затребало, па досад јој се није дала пр илика да
у потр еби. Сви беху у схић ени њеном велико м милином, љупкошћу и лепото м и сложише
се у томе, да Фернандо није имао много чу ства, кад је толику лепоту презр ео; али ко се
највише дивио, беше Санчо Панса, јер му се чинило, а тако је у пр аво и било, да за свога
века није видео тако лепо створење. Дакле запита пар ока онако својски, да му каже, ко је
ова тако лепа сењора и шта тражи по овим гу дур ама.
„Ова лепа сењора, брат Санчо,“ одговор и пар ок, „није ни мање ни више, него
наследњ ица по правој мушкој лози велике царевине микомиконск е, која је дошла да тражи
222

твог господара, да о д њега иште дар , а то је, да одмазди неку кривду или у вр еду, коју јој је
нанео један поганац див, па како се по цело м свету пр очу о твој господар као добар витез,
то је дошл а и ова пр инцеза из Г инеје, да г а тражи.“
„Прекрасно тражење и још красније налажење,“ на то ће Санчо Панса, „а о собито
ако ми господина послу жи срећа, те опер е ону љагу и испр ави ону кривду и убије онога
курвића дива, кога помену сте, а он ћ е га у бити, ако га нађ е, ван ако није аветиња, јер мој
господин нема никакве моћи над аветињама. Ал и међу другим, господине лиценцијате,
имао бих нешто да вас замолим, а то је, да ми го сподин не одбије вољу да буде
арцибискуп, чега се у пр аво бојим, да па му пр епору чите, да се одмах ожени овом
пр инцезом, те о нда не би могао добити арцибискупски р ед, него би лако дошао до своје
цар евине, а мени би се испу нила жеља; јер ја сам то добро пр омислио и за мој р ачу н
налазим, да ми не бива да мој господар буде ар цибиску п, јер ја нисам за цр кву , јер сам
ожењен, а кад бих сад тражио раздр ешења, а да бих могао имати дохотка од цр кве, како
имам жену и децу, ник ад не бих дошао до краја; и тако, го сподине, све је сад за тим стало,
да се мој господин омах ожени овом сењор ом, којој још не знам господства и зато је и не
зовем по имену .“
„Она се зове пр инцеза Микомикона,“ одговор и парок, „јер кад се њена цар евина
зове М икомикон, по себи излази, да и она треба да се тако зове.“
„У томе нема двоу мице,“ на то ће Санчо, „јер сам ја многе видео, да су имали
пр езиме и надимак од места где су се р одили, па су се звали Педр о од Алкале, Ху ан од
Уведе и Дијего о д Ваљадол ида, па ће тако бити о бичај и у Гинеји, да кр аљице у зимају име
од својих краљевина.“
„Дабогме да је тако,“ р ече пар ок; „а што се тиче женидбе твога госпо дина, хоћу већ
у чинити све што могу .“
С тим беше кол ико Санчо задовољан, толико се парок дивљаше његовој глупости,
видећи, како му се у вр тела у главу иста лу дост, као и његовом господину , јер без икакве
сумње он показиваше, да ће да буде цар.
Опомену ше га, да не каже, да познаје пар ока и бер бер ина, јер у томе је главно, ако
ће му господин бити цар, да их не поз наје, а ни пар ок ни Карденио нису хтели да иду с
њима, да се не би Дон Кихоте сетио кавге своје са Кар денио м, а пар ок зато не, што му
пр ису ство за сад није било потр ебно, и зато пу стише њих да иду напред, а они полако
223

пр истасаше пешке з а њима. Парок не пр опу сти да каже Доротији, шта има да чини, на што
му она р ече, да се не брине, јер ће све на длаку да онако буде, као што се иште и о писује у
књигама од витезова.
М огли су тако ићи три четвр ти миље, кад у гледаше Дон Кихота између неких
растрканих стена већ обу чена, ако не и ор ужана, а чим га Доротија опази и од С анча
дознаде, да је оно Дон Кихоте, ошину своју јор гу , а за њом пође берберин са његовом
великом брадом, те кад дођоше до њега, скочи коњушар са своје мазге и дочека Доротију
на своје р уке, која се спусти на ног е са велико м љу пкошћу и клекне пр ед Дон Кихота, па
ако се он и тр у дио да је подиг не, о на га клечећи овако ослови:
„Нећу одавде устати, о храбри и срчани витеже, докле ми ваша доброта и у чтивост
не одобри дар , који ће бити на сл аву и част ваше личности, а на корист најнеутешније и
највећ ма уцвељене девице, на коју је икад су нце сјало ; и ако храброст ваше снажне
мишице одговар а гласу ваше бесмртне славе, то сте дужни да пр итекнете неср ећници, која
од тако далеких страна долаз и по мир ису вашега чу веног имена, тражећи вас р ади по моћи
у њеној неср ећи.“
„Ни р ечи вам нећу одговор ити, лепа сењоро,“ одговор и Дон Кихоте, „нити ћу ишта
слушати од ваше ствар и, докле се не подигнете са земље.“
„Ја нећу донде устати, сењор е,“ на то ће у цвељена девица, „докле ми пр во ваша
у чтивост не одобри дар који иштем.“
„Ја вам га одобр авам и дајем,“ одговор и Дон Кихоте, „ако није што на штету и
у штрб мога краља, мога отачаства и о не, која држи кључ од мога срца и слободе.“
„Неће бити на штету ни на у штр б онима, које споменусте, добри мој сењоре,“
одговор и тужна девица.
У то пр иђе Санчо Панса уху свога господара и са свим тихо р ече му:
„Ваша милости, сењоре, мо же јој слободно одобрити дар који иште, јер цело није
ништа, само да се у бије неки див, а ова што то иште светл а је пр инцеза М икомикона,
кр аљица велике краљевине микомиконске у Етио пији.“
„Била ко јој драго,“ одговор и Дон Кихоте, „ја ћу чинити оно, што сам дужан да
чиним и што ми прописује савест сходно моме чину .“
Па окренувши се девици, р ече:
„Нека у стане ваша велика л епота, јер вам одобр авам дар , који ћете од мене иск ати.“
224

„Дакле што иштем то је ,“ р ече девица, „да ваше великодушно лице одмах пође са
мном онамо, куда ћу вас повести, и да ми се обећ ате, да се нећ ете у пу штати ни у какву
пустоловину , ни у др у гу какву кавгу , докле ме не осветите на издајнику , који ми је пр отив
божијег и човечијега пр ава пр еотео моје краљевство.“
„Дакле кажем, да одобр авам,“ одговори Дон Кихоте, „и тако, сењора, већ од овога
часа можете одагнати сету , која вас мор и, и учинити, да ваша клонула нада задобије нов
живот и снагу , јер у з божију помоћ и моју мишицу брзо ћете се видети повр аћена у вашој
краљевини и посађена на пр естолу ваше старе и велике државе, а на му ку и јед оним
подлацима, који би хтел и да се пр отиве. Па на посао, јер веле, да је опосност у оклевању!“
Уцвељена девица наваљиваше много да му пољу би ру ке, али Дон К ихоте, који је
био смеран и у чтив витез, никако не допусти то, него је подиже и пр игр ли са много
у чтивости и у глађености, па заповеди Санчу , да пр итегне колане Росинанту и да га одмах
ору жа.
Санчо поскида ору жје, које је попу т трофеја висило о једном дрвету , па пошто
пр итегну колане, у часку оружа свога господара, који кад се виде под ор у жјем, р ече:
„Пођимо одавде у божије име, да будемо у служни овој високој госпођ и.“
Берберин стојаше још на коленима и много се напр езаше да не пр сне у смех и да му
не спадне брада, јер кад би ова пала, можда ништа не би било о д све благе намер е; а кад
виде да је дар већ одобр ен и да се Дон К ихоте дао у жур бу да иде да г а извр ши, подиже се
и у зе своју госпођу за дру гу руку и између њих двојице помогоше јој на мазгу . Одмах
појаше Дон Кихоте свога Росинанта, а берберин се намести на свом кљусету , оставивши
Санча пешке, те му се повр ати наново жалост за сивцем код овога недостатка, али је све то
са вољом сносио, јер је видео, где му се госпо дин упу тио таман да буде цар ; а без сваке
сумње држаше да ћ е се оженити ово м пр инцезом и бити барем краљ од Микомикона; само
га бацаше у бригу помисао, да је та кр аљевина у земљи цр них Ар апа и да ће сви људи, који
ће му бити клетвеници, бити црни Ар апи; ал и брзо у својој памети нађе томе добра лека и
р ече себи:
„А шта марим ја, ако ће ми васали бити цр ни? Зар ми треба што друго, него
у кр цати их у лађу и довести их у Шпањолску, где их могу пр одати и где ће да ми за њих
положе готов новац, па за тај новац моћи ћу ку пити какво имање или какво звање, па да
без бриге поживим целог мога века. Нисам ја глу пак, имам ја памети и вештине да у десим
225

ствар , па ћу да продам једно тридесет ил и десет хиљада поданика док си длан о длан. Бога
ми, хоће све да л екеде мали и велик и, већ како се може, па нека су и цр ни, хоће ми већ
бити бели и жу ти. Хоћу већ с њима у десити, макар да сам луд.“
С таквим мислима иђаше тако лак и задовољан, да је заборавио на незгоду што
пешачи. Све то гледаше између неког трња Карденио и пар ок и не знадоше, како ће да
у десе, да се њима у дру же; али пар ок, који је био вр ло домишљат, досети се шта ће да
у чине, па да постигну што желе: ножицама, што их је имао у за се, брзо поткреса браду
Карденију и наву че му мрку хаљину , коју је носио, па га заогрну , те од Кар денија начини
тако друга човека, да сам себе не би био познао, кад би се у огледалу видео. Пошто тако
у чинише, ако су они остали и одмакл и били, докле су се они прерушавали, лако пр ед њих
излегоше на краљевски друм, јер често и р ђави пр олази нису допуштали коњаницима, да
ону да онако брзо иду као пешаци. И тако о ни се наместише на чистини испр ед уласка у
планину , па к ад оданде изиђе Дон Кихоте са др у жином, посматр аше га пар ок подуже,
давајући знаке, да г а је познао, те пошто га је неко време био гледао, пође му у сретање са
р ашир еним р у кама и на глас говор ећи:
„Нека је од срца поздр ављено огледало витезовима, мој добри земљак Дон Кихоте
од Манче, цвет и дик а племенитости, у точиште и потпора невољнима, у зор тумараћим
витезовима!“
И с тим р ечима обухвати код колена леву ногу Дон Кихоту , који дивећи се томе,
што виде и чу да твори, и говор и овај човек, стаде га пажљиво гледати и најпосл е га
познаде, те се зачуди, што га ту види, па се стаде много трудити, да се спусти с коња; али
му то не даде пар ок, на што Дон Кихоте р ече:
„Пустите ме, господине лиценцијате, јер нема смисла, да сам ја на коњу , а тако
пречасно лице, као ви, да иде пешице.“
„Ни на који начин не могу на то пр истати,“ р ече парок; „нека ваше високо
господство остане на коњу , јер на коњу извр шили сте највећа дела и пустоловине, што их
је наш век видео ; а мени, као недостојно м свештенику , биће довољно, да се наместим на
сапима ових масака у ове господе, што иду с вама, ако им то не буде досадно, а мени ћ е то
тако бити, као да јашем на Пегазу , или на зебри, ил и на коњу бујину , на коме је јахао онај
226

славни Ар апин Мусараке, који и дан дањи лежи очар ан на великом хуму Су леми, који је
71
близу велике Комплуте.“
„На то нисам мислио, господине лиценцијате,“ одговор и Дон Кихоте; „а ја знам, да
ће госпођа пр инцеза мени за љубав наложити своме коњушару , да он вама у ступи место у
седлу на мазги, а он да се намести на сапима ако ћ е иначе мазга издр жати.“
„Ја мисл им, да ће издр жати,“ пр имети пр инцеза; „а и то знам, да неће требати
никаква налога госпо дину мо ме коњушару , који је тако у чтив и тол ико у глађен, да неће
дати, да духовно лице иде пешице, кад може да јаше.“
„Тако је,“ пр ихвати бер бер ин.
Па одмах скочи са мазге и пону ди пар ока са седлом, који пону ду прими, не давајући
се много молити. Али несрећа хтеде, кад берберин хтеде да се по пне на сапе, мазга, која је
у пр аво била најмљена, што је довољно р ећи да се зна да је била погана, р итну се у два
маха стражњим ногама и да је мајстор Николу у прси погодила бил а или у главу, би до
свих вр ага желео и кад се дигао з а Дон Кихотом. Ипак се од тога тако попл аши, да паде на
земљу , тако мало по мишљају ћи на браду , да му ова спаде, а кад се он в иде без ње, не з наде
друго, него да обема р у кама покр ије лице и да се вајка, како му је мазга р азбила вил ицу .
Кад Дон Кихоте виде онол ику бр адускеру без вилица и крви и далеко од лица
оборена коњушара, викну:
„Е богами, ово је баш велико чудо, како је брада отргну та и скинута с лица, као да
је тако навлаш у чињено!“
Парок, који опази опасност да ће му се план открити, одмах скочи до браде и оде с
њом тамо, где лежаше мајстор Никола, који у диљ дрекаше, па наслонивши му главу на
своје гр у ди, једним махом намести му је, мрмљају ћи у з то неке речи, за које рече, да су
поу здана басма за пр илепљивање брада, као што ће одмах да виде и по што је намести оде
на стр ану , а коњушар дође тако брадат и здрав, као и пре, чему се Дон Кихоте зачуди
пр еко мер е и замоли пар ока, да му у згодној пр илици к аже ту басму , јер мисли, да ће јој се
моћ и на даље простирати, а не само да лепи браде; јер је јасно, кад брада отпадне, да мора
месо бити повређено и рањено, а кад се све то зал ечи, мора по моћи још чему , а не само
бради.

71
Сулема зове се брдо југозападно од Алкале де Енарес, и на врх њега имају неке развалине, за које мисле, да
су од древнога Комплутума. Овде Сервантес чини помен месту у ком се родио.
227

„Тако и јесте,“ р ече пар ок и обећа, да ће г а научити ту басму пр вом пр иликом.

Доконаше, да засад јаше пар ок а после ће њих тројица наиз менце да јашу , док не
стигну до крчме, која је оданде бил а на две миље.
Кад тако троје јахаше, то јест Дон Кихоте, пр инцеза и пар ок, а троје пешачише,
Карденио, берберин и Санчо Панса, р ече Дон Кихоте девици:
„Нека ме ваше високо господство води сад о намо, куда вам се најбоље свиди.“
Али пр е но што ће она да одговор и, у зе р еч лиценцијат:
„У коју краљевину хоће да иде ваше господство? Да не мислите у М икомикон? Ја
милим, да ће то бити, или ја не знам шта је краљевина.“
Како је она била домишљата, одмах се досети, да треба да потвр ди, зато одговор и:
„Да, господине, ја мислим у ту краљевину .“
„Ако је тако,“ р ече пар ок, „онда мор амо да пређемо средом мог а сел а, а оданде ће
ваша милост да у дар и на Картађену , где се са згодом може укр цати у лађу, па ако вам буде
ветар поспешан, море мир но и без буре, ни за пу них девет година моћи ћете доспети до
у ласка у велики мочар Миону , хоћу р ећи М иотиду , одакле нешто више него сто дана има
до краљевине вашега високога господства.“
„Варате се, господине,“ одговори она, „јер нема ни две године, како сам се кренула
из краљевине, и у пр аво никад нисам имала по спешно време, па ипак сам постигла да
видим што сам тако жел ела, то јест сењора Дон Кихота од Манче, за кога сам чу ла чим сам
ногу метнула у Шпањолску и то ме је побудило да га потр ажим и да себе у слу жности
његовој препору чим, као и мо ју праведну ствар хр абрости његове непобеђене мишице.“
„Не више, пр естаните са мојо м хвалом,“ на то ће Дон Кихоте, „јер сам непр ијатељ
сваком ласкању , па ако ово и није ласкање, ипак такве р ечи вр еђају ми моје целому дарне
у ши. Толико могу казати, сењора, имао ја храбрости ил и не, оно што је имам ил и немам
у потр ебиће се у вашој служби, ма и живот изгу био. И тако оставимо то у своје време, а сад
молим господина л иценцијата да ми каже, шта је у зрок, да је дошао тако сам у ове стране,
тако без службе и тако лако обучен, да се мор ам да се чу дим.“
„На то ћу вам у кратко одговор ити,“ одговор и пар ок, „јер ваља да знате, сењоре Дон
Кихоте, да смо ја и мајстор Никола наш пријатељ и наш берберин, ишли у Севиљу да
дижемо неке новце, које ми је послао неки р ођак, који је има много година отишао у
228

72
Инђију , а није тако ни мало било, јер је било шесет хиљада добрих пеза, што ће нешто
р ећи. Па кад јуче ову да пр олазисмо, нападо ше на нас четири лу пежа и однеше нам све до
брада, и тако нас добро очистише, да берберин мор аде у зети туђу бр аду , па и овог младића
овде,“ и показа на Кар дениа, „одр аше до коже. Што је најлепше, овуда свуда говор е, да су
ти лупежи били нек и галио ти, које је, веле, ослободио од прилике на том истом месту неки
човек тако срчан, да их је и поред комисара и чу вара све опростио; а сумње нема да мор а
бити без мозга, или ће бити исто тако поганац, као и о ни што су, или човек без душе и
савести, јер је пустио вука међу овце, лисице међу кокоши, му ху на мед. Велим, квари
пр авди, иде пр отив свога краља и пр ир однога господара јер је посту пио пр отив његових
праведних заповести; он је, вел им, оду зео галијама р у ке за веслање, у збунио свето
братство, које је од тол ико година амо мир но било; најзад учинио је дело, којим гу би своју
душу а свом телу ништа не кор исту је.“
Санчо је пар оку и бер бер ину био пр ичао за дог ађај са г алиотима, који је његов
господар извр шио са онолико м својом славом, зато је пар ок и у лучио ту згоду и повео је
р еч о томе, да види, шта ће да чини или да каже Дон К ихоте, који се мењаше у лицу код
сваке р ечи, а не у су ди се да каже, да је он био ослободилац оних добрих људи.
„Ти су дакле нас опљачкали,“ додаде пар ок, „а бог у свом милоср ђу нек опр ости
оном, који није пустио да их одведу на заслужену казну .“

72
Шпањолски новац, иначе пиј астар, вредност му је око два динара.
229

ТРИДЕСЕТА ГЛ АВА
У којој је реч о разборитости лепе Доротије, уз друг е ствари веома пријатне и
забавне.
Још пар ок у р ечи, а Санчо повика:

„Тако ми вер е, господине л иценцијате, о нај који је то у чинио био је мо ј господин, а
није да му нисам пр е казао и о помињао га, да пази шта чини и да је гр ехота дати им
слободу , јер су их све терали као највеће зликовце.“
„Завр зане!“ На то ће Дон Кихоте; „витезови тумараћи не питају , нити их се тиче да
пр овер е да ли су бедници, окованици и пр итешњени, које на такав начин сретну на своме
пу товању , доспели у ту незгоду својом кр ивицом или врлином; њихово је само да им
пр итеку као у цвељенима, гледајући на њ ихову невољу , а не на њихово неваљалство. Ја сам
наишао на повор ку људи невољних и несрећних, па сам с њима у чинио, што је од мене
искао мој завет, а др у го ме се не тиче. А коме се то чини да је зло-част и поштење светом
чину господина лиценцијата и његовом часном л ицу -томе велим, да се слабо р азбира у
витешким пословима и да л аже као курвин син и никоговић, и то ћу му доказати мојим
мачем где год хоће.“
И рекавши ово, намести се у стрменима и наби јаче ликачу , јер берберски тањир ,
који је по његовом мишљењу био М амбр инов шлем пр ивезао је спреда о у нкашу, докле га
не излечи од неу чтива посту пка галиотскога.
Доротија, која је била разбор ита и досетљ ива, знајучи већ за заковрнуту памет у
Дон Кихота и да осим Санча Пансе сви с њим тер ају спрдњу , не хте бити гор а од других,
па видећ и га тако љутита, р ече му :
„Господине витеже, о помените се на дар , који сте ми одобрили, и да пр ема њему не
можете се упуштати ни у какву пу столовину , ма како жур на била. Умирите своје гр у ди, јер
да је господин лиценцијат знао, да су овом непобедном мишицом били ослобођени
галиоти, три пу та би се удар ио по у стима и још би се три пута у јео за јез ик пр е но што би и
р еч изу стио која би била неповољна вашој мило сти.“
„На то бих се мог ао заклети,“ прихвати пар ок; „пр е бих себи брк ишчу пао.“
„Ја ћу ћутати, сењора,“ рече Дон Кихоте, „и угу шићу пр аведни гнев, који ми се већ
био диг нуо у мојим пр сима и мир ан и спокојан бићу, докле год не извр шим обештани дар ;
али у награду за ову благу намер у молим вас да ми кажете, ако вам иначе није то
230

непријатно, који вам је јад и колика су и која и каква су лица, од којих ваља да вам
пр ибавим дужну , довољну и потпу ну освету ?“
„То ћу р адо у чинити,“ одговори Доротија, „ако вам неће бити отужно да слушате
јадиковање и несрећу .“
„Неће ми бити отужно, сењора,“ одговор и Дон Кихоте.
„Кад је тако, а ви ме изволите слушати.“
Чим она тако р ече, а Карденио и берберин наместише се пор ед ње, жељни да виде,
како ће му др а Доротија да измишља своју приповест, а исто тако у чини и Санчо, који беше
исто тако залуђен, као и господин му . Она пак, пошто се добро намести на седлу и спреми
се, нак ашљавши се и иначе у десивши се, поче са много љупкости овако казивати:
„Пре свега ваша милост ваља да з нају , да се ја зовем...“
И ту мало запе, јер беше заборавила име, које јо ј је парок био наденуо; ал и он
пр ихита у помоћ, јер се досетио, где је запело, и р ече:
„Није ни чудо, сењора, ако се ваше високо господство буни и недоу мева, казу ју ћи
своју несрећу , јер ова хоће да бива таква, да често одузима памћење онима, које
пр итиску је, тако да ни на своје рођено име не могу да се сете, као што и са вашим високим
господством, који сте заборавили да се зовете пр инцеза М икомикона, законита насл едница
велике кр аљевине микомиконске; па с овом малом о помено м моћ и ће ваше високо
господство лако повр атити у своју у цвељену памет све о но што хоћете да пр ичате.“
„То је истина,“ одговори девица, „а од сада, мислим, неће ми требати никаква
опомена, јер са мојом истинском повешћу доспећу већ у добро пр истаниште. Дакле, краљ,
мој отац, који се звао Тинакрио Учени, био је веома искусан у оном што се зове мађиничка
вештина, и својом нау ком дознао је, да ћ е моја мати, која се звала кр аљица Хамар иља,
у мрети пр е њега, и да ћ е по кратку вр емену и он оставити овај живот, а ја да ћу остати без
оца и мајке; али, р че, није га ово толико тиштало колико га је бу нило, што је знао као
јамачно, да један незгр апан див, господар велика о стр ва, које је тик наше краљевине, по
имену Пандафиландо са М рким Погледом – јер то је истина, да је он истина имао очи на
свом месту и пр аве, али је у век тако гледао попр еко, као да је био р азр ок, а то је тако
чинио од злоће и да би улио страх и трепет у оне које гледа – р екох, знао је, да ће дај див,
кад буде дознао да сам осир отела, у дарити са вел иком силом на моју краљевину и да ће ми
је целу отети, а неће ми оставити ни најмање сеоце, где бих се склонил а; ал и да ћу моћи
231

избегну ти сву ту пр опаст и неср ећу , ако будем пошла за њега; али је знао и то да мени
никад неће пасти на у м, да пр истанем на такав неједнак брак, и у томе се није вар ао, јер
никад ни помисл ила нисам, да се у дам за тога дива, па ни за којега др у гога, ма како о н био
велики и гломазан. Ипак ми р ече отац, пошто о н буде у мро и ја видим, да Пандафил андо
почиње да удар а на моју краљевину , да не чекам и не бр аним се, јер би ми то била пр опаст,
него да му слободно и без пр отивљења оставим краљевину, ако ћу да сачувам од смрти и
коначне пропасти моје добре и вер не клетвенике, јер неће ми бити могуће да се браним
пр отив паклене силе дивове; него да се одмах са неколико вер них дигнем у Шпањолску ,
где ћу наћи лека мо ме јаду , јер ћу наћи витеза ск итницу , чија ће слава да испуни сву ту
краљевину и који ће се звати, ако се добро сећам, Дон Асо те ил и Дон К ихоте.“
„Биће казао Дон Кихоте, сењора,“ пр имети овде Санчо Панса, „или др у гим р ечима
витез од Жалосна Лица.“
„Управо тако је,“ р ече Доротија; „ још р ече да ће бити висока стаса, суха лица и да
ће на десној страни испод лева пл ећа ил и онуда на близу имати мрку белегу са неколико
чекињастих длака.“
Кад ово чу Дон Кихоте, рече своме коњушару:
„Одидер амо, Санчо синко, по мози ми да се свучем, хоћу да видим, да ли сам ја онај
витез, за кога је прорекао онај мудри краљ.“
„А зашто хоће ваша милост да се свуче?“ запита Доротија.
„Да видим, да л и имам оно обележје, за које је казао ваш отац.“
„Немате р ашта да се свлачите,“ р ече Санчо, „јер ја знам, да имате белег так ав
насред леђа, што значи срчана човека.“
„То је доста,“ р ече Доротија, „јер код пријатеља не треба гл едати на ситнице, па сад
је ли на пл ећу или на л еђима, неће много р ећи; доста да је белег ту , па где је да је, јер је све
исто месо. А мо ј добри отац зацело је добро погодио, а и ја сам добро погодила, кад сам се
пр епору чила сењору Дон Кихоту , јер је о н баш онај, за кога је каз ао мој отац, јер обележја
на лицу подударају се са славом, коју је овај витез стекао не само у Шпањолској, него и у
свој М анчи; јер чим сам се бил а искр цала у Осуни, када чух за толика његова дела, одмах
ми ср це р ече, да је то у право онај, кога тражжим.“
„Али како сте могли, сењора, искрцати се у Осуни, кад тамо није морско
пр истаниште?“ запита Дон К ихоте.
232

Али пр е но што би Доротија одговор ила, у зе реч пар ок и каза:

„Светла принцез а биће да је хтел а да каже, пошто се била искр цала у М алаги, да је
Осуна била пр во место, где је чула за вас.“
„То сам и хтела да кажем,“ р ече Доротија.
„Е то је јасно,“ р ече пар ок; „а сад нека ваше величанство настави даље.“
„Немам шта да наставим,“ одговор и Дор отија, „ до ли да ми је срећа била најпосле
тако наклоњена, да сам нашл а сењора Дон Кихота, тако да себе већ р ачу нам и држим за
кр аљицу и владатељку целе моје краљевине; јер ми је он у својој у чтивости и високом
духу обећао дар , да ће ићи са мном онамо, куда ћу ја да га водим, а то није нику д иначе,
него да га изведем пр ед Пандафил анда са Мрким Погледом, те да га погу би и мени оно
поврати, што ми је на толикој непр авди пр еотео; а све то биће од речи до р ечи, јер је такво
пр орпштво оставио Тинакрио Учени, мој добри отац, који је и то оставио казано и
написано калдејским ил и гр чким писменима, која ја не знам да читам, ако тај витез од
пророчанства, пошто буде погубио дива, буде хтео да се мноме жени, да ја одмах на то
пр истанем без сваког приговора да му будем љубовца по закону и да му дадем власт над
мојом краљевином заједно са мојом л ичношћу.“
„Шта велиш, брат Санчо?“ р ећи ће ту Дон Кихоте; „чу јеш ли, шта је то? Зар ти
нисам тако говор ио? Ето видиш, имамо већ краљевину да њом владамо и кр аљицу да се
њом женимо.“
„Бре триста му !“ рече Санчо;“ оно је пр ави поганац који се не ожени, чим пр екоље
сењора Пандафиланда; јер зар је лоша краљица? Да ми се хоће у такву претворити бухе у
сламњачи!“
Па с тим речима два пу та се р итну ногама као у знак највећег задовољства, одмах
у хвати у зду дор отијине мазге и зауставивши је, клече пр ед њу молећи је, да му даде руку
да је пољу би у знак, да је пр ипознаје за своју краљицу и госпођу .
Ко се од прису тних не би насмејао, гледају ћи лу дост господара и глупост у слуге?
Доротија му заиста пр у жи ру ку и обећа му , да ће г а начинити великим господином у својој
краљевини, чим јој небо буде дало да је задобије и у мир у држи. Санчо јој захвал и таквим
р ечима, да се сви наново мор аше смејати.
„То је, господо, моја заповест,“ настави Доротија; „имам још само то да вам кажем,
да од свију мојих пр атилаца, с којима сам по шла из моје краљевине, остао ми је само овај
233

добри брадати коњушар , јер су сви остали пропали у страшној бури, коју смо имал и пр ед
самим пр истаништем; он и ја доспесмо као чудом на сухо на две даске, а чу до ми је и као
тајна цела повест мога живота, као што ћете бити пр иметили; па ако сам у чему била
сувише опшир на или не довољно јасна, као што би требало, баците кр ивицу за то на оно,
што је господин лиценцијат пр иметио у почетку мо је повести, да непр естане и изванр едне
патње хоће да у зму памет оно ме, који од њих страда.“
„Бре мени је неће у зети, о у звишена и срчана сењора,“ р ече Дон Кихоте, „што их
год будем поднео у вашој служби, па биле оне ма како вел ике и дотле невиђене; и тако
наново по твр ђу јем дар , који сам вам о бештао, и кунем се, да ћу с вама ић и до на крај света,
докле не у гледам оног вашег непр ијатеља, коме у з помоћ божију и моје мишице мислим
скинути гор ду главу оштр ицом овог, не могу казати доброга мача, благодарећи Хинесу од
Пасамонта, који ми је мој мач однео.“
Ово р ече онако кроз зубе; а онда настави:
„А пошто га будем погубио и вас поставио у мир но владање над вашом државом,
оставићу вам на вољу да својом личношћу располажете о нако, како вам се буде најбоље
свидело, јер докле ми памет буде одузета и воља заробљена, а разу м изгу бљен поради
оне... даље ништа не велим, ал и ја ни помислити не могу на женидбу , па све да би било и
птицом финиксом.“
Санчу се тако мало св иде о но што му господин сада рече, да не мисл и женити се, да
се зло р ажљу ти и повика:
„Тако ми бога, сењор е Дон Кихоте, ви нисте при себи! Јер како можете да
двоумите, да ли да се жените тако у звишеном пр инцезо м, као што је ова? Зар ви мислите,
да ће вам срећа пру жити иза свака р огља такву пр илику као што вам се сада дала? Зар је по
срећи моја сењора Дулсинеја можда лепша? Вала није, ама ни у пола, па баш ни за мали
пр ст није овој овде. А ја ћу о светом никада добити моју грофовину, којој се тобоже надам,
ако ћете тар ану да вадите из бунара. Жените се, жените се одмах овом, па нек а је носе сто
вр ага, и у змите краљевину , која вам не знаш како долаз и у тал; а кад постанете краљем,
начините ме мар кезом или губернатором, ако ће онда ђаво све да однесе.“
Дон Кихоте, који чу тако хулне р ечи на своју сењору Дулсинеју , не мога то да
поднесе, него диже копље, па ни р ечи не говорећи, нити Санча чиме о помену вши, одалами
234

га у два маха тако, да га обор и на земљу , и да му Доротија не повика, да га остави, би му

зацело онде спискао за душу .
„Зар ти мисл иш, гадни ниткове,“ р ече најпосл е, „да ћу ја у век метнути ру ке у
растриж и да ћеш ти у век моћи којешта чинити, а ја да ти пр аштам? Дакле нек а ти не пада
то више на у м, безбожни зликовче, јер си зацело тај, кад си твој језик пу стио пр отив
несравњене Дулсинеје. Та зар не знаш, гаду, пр остачино, лоло, да ми она у мишицу не
у лива силу, не бих могао у бити ни једну буху ? Реци, нак азо са змијињим јез иком, ко
мислиш да је освојио ону краљевину и скинуо главу оном диву и тебе мар кезом начинио-
јер све то држим ја све то за извр шено и у чињено, као да је суд своје р екао-него је то
у чинила сила ду лсинејина, која је моју мишицу у зела као ору ђе за своја дела? Она се бори
у мени, она побеђу је у мени и ја у њој живим и дишем и по стојим и јесам. О неваљали
курвин син! па колико си нез ахвалан кад си подигну т из пр ашине са земље и постао си
велик господин, а ти се одазиваш тако добру делу , хулећи ону, која је тако с тобом
посту пила.“
Санчо није био тако претучен, да није све чу о што му је господин говорио, па доста
брзо подиже се и намести се иза доротијине мазге и оданде рече своме госпо дар у:
„Кажите ви мени, господине, ако сте баш ви у твр до нау мили да се не жените овом
великом принцезом, онда је јасно, да краљевину нећете добити, а кад то није, какву ми
награду можете дати? То и јесте о но што ми је криво; ожените се би једанпу т овом
кр аљицом, овако како нам је ту, као да је спала са неба, а посл е можете се окр ену ти мојој
сењори Дулсинеји, јер није мало било у свету краљева, који су живели са нало жницама. А
што се тиче лепоте, у то се не мешам, јер ако ћу пр аво да кажем, мени су обадве лепе, јер
никада нисам ни видео сењору Ду лсинеју .“
„Како је ниси видео, богохулни издајниче,“ вик ну Дон К ихоте, „кад си ми мало час
донео налог од њене стране?“
„То јест,“ одговори Санчо, „нисам је видео тако изблиза, да бих могао комад по
комад запамтити њену лепоту и добре јој стр ане; него онако једно на др у го мени се
допада.“
„Онда ти пр аштам,“ р ече Дон К ихоте, „и опр ости ми з а непр илику , коју сам ти
пр ичинио, јер човек није властан над првим покр етима.“
235

„Ја већ то видим,“ на то ће Санчо, „па тако је код мене воља да говор им у век први
покрет, нити могу оно да пр ећу тим, што ми једно м дође на језик.“
„Ипак,“ примети Дон Кихоте, „пази, С анчо, што говор иш, јер крчаг дотле одлази на
бунар ...ја више не кажем.“
„Па добро,“ одговор и Санчо; „има бог на небу, који све види, и о н ће да пресуди, ко
чини више зла, да л и ја, кад не говорим у пу тно, или ви, кад радите неу пу тно.“
„Сад нека је доста,“ р ече Доротија; „ајде брже, Санчо, па пољуби у руку твога
господина и мол и га да ти опр ости, а од сада боље пази, како ћ еш да хвалиш и да кудиш, и
немој да р ужно говор иш за ону сењору Тобозу , коју не поз најем, а бих јој дворила, па се у
бога у здај, да ћеш већ доспети у стање, да ћеш живети као кнез.“
Санчо се поку њи и оде до свога господина и замол и га да му да руку , а овај му је
даде на свечан начин, те пошто је био пољу био, даде му господин свој бл агослов и рече
Санчу , да се мало у клоне, јер има да га пита и да расправи с њим неке веома важне ствари.
Санчо у чини тако и по што њих двоје мало измакоше, р ече му Дон Кихоте:
„Откако си се вр атио, ниам имао ни места ни вр емена да те питам за многе ствари
нар очито, у колико се тиче твога поклисарства, и за одговор , који си донео; а сад, кад нам
је срећа дала и времена и места, немој да ми у кр аћу јеш срећу коју ми можеш дати тако
лепим гласовима.“
„Само ви питајте шта бисте да знате,“ одговор и Санчо, „па ћу ја већ дати онаква
одвета, какво буде питање; само вас молим, господине, да убу ду ће не будете тако
осветљиви.“
„А зашто ми то кажеш, Санчо?“ запита Дон К ихоте.
„Велим зато,“ одговор и Санчо, „јер ове данашње батине више су биле пор ади оне
наше свађе, што је неку ноћ међу нас бацио ђаво, неголи за оно, што сам казао за моју
сењору Дулсинеју, коју ја љубим и штујем, као какву светињу , ако то и није ње р ади, него
само да вама у чиним повољство.“
„Остави се, С анчо, тих речи, по што си жив,“ р ече Дон Кихоте, „јер се једим на
њих; ја сам ти за то о пр остио, али добро знаш, како се каже: новом гр еху нова казна.“
Докле је то тако било, у гледаше на пу ту којим су они ишли, човека једног на
магар цу , а кад им ближе дође у чини им се да је циг анин; али Санчо Панса, коме би на мах
срце гр акнуло, чим би магарца видео, тек што у гледа тога човека, одмах познаде да је то
236

Хинес од Пасамонта, па по циганском концу познаде и клупче од свога магар ца, а тако је и
било, јер је Пасамо нт у право јахао на сивцу , а да г а не би поз нали и да би пр одао маг арца,
пр еру шио се као циганин, а цигански језик и многе др у ге знао је тако да добро говори, као
да их је знао од детињства.
Санчо га виде и поз наде и чим га виде и поз наде, о н повика на њ:
„Ха, лу пежу Хинесиљо, амо с мојим благом, враћај ми живот, не сметај ми више
миру и покоју , дај мога магар ца, дај ми дику моју ! Бежи, курвићу , торњај се, лопове, и
остави оно што није твоје!“
Нису биле потр ебне толике р ечи и гр дње, јер код прве скочи Хинес, па у зевши кас,
који изгледаше као трк, у часку се изгуби и у клони испр ед њих. Санчо приђе своме сивцу ,
загрли га и р ече:
„Како ти је било, добро моје, очи моје сивче, др у же мој?“
Па га у з то љубљаше и миловаше, као да је био човек. М агарац стојаше и пу шташе
да га Санчо љуби и милује, ни речи не одговар ају ћи. У то пр истигоше о стали и честиташе
му , што је сив ца нашао, а посебице Дон К ихоте, који му р ече, да за то неће тргнути натр аг
оно писмено за три магарета. Санчо му захвали на томе.
Докле су се њих двоје тако разговарали, р ече пар ок Доротији, да је вео ма паметно
посту пила, к ако и у приповести, тако и што је у кратко свела и што је у десила према
књигама од витезова.
Она одговор и, да се много забављала чиају ћи их, ал и да није з нала, где су
пр овинције и мор ска пр истаништа, па је тако на сумце била к азала да се искр цала у Осуни.
„Ја сам то опазио,“ р ече пар ок, „и зато сам одмах прихватио да кажем онако, како
сам казао, чиме је све било у глађено. Али зар то није чудно видети га, како лако тај
несрећни човек вер у је све те из мишљотине и лажи, само јер пр истају у з стил и начин о них
његових лудих књига.“
„Тако је,“ пр ихвати Карденио, „и то је нешто тако р етко и никад невиђено, да
мислиш, нема оног оштр оу мља, које би све то тако могло изу мети и удесити.“
„Има у томе још и то,“ р ече пар ок, „да осим глу пости што их тај добри племић
говор и, где се тиче његове лу дости, ако је р еч о чему др угом, а он збори што р азложеније и
пр иказу је у свему јасно и пр ијатно у мље, тако да тамо, где се не тиче његових витезова,
нико не би иначе рекао, него да је то врло паметан човек.“
237

Докле они тако р азговар аше, настави До н Кихоте свој р азговор и рече Санчу :
„Оставимо, брат Санчо, нек а засад иду у сиње мор е наше свађ е, него ти мени сада
кажи онако без сваке срдње и пиз ме, где си, како и кад нашао Дулсинеју? шта р ади? шта
си јој к азао? шта ти је одговор ила? како је изгледала, к ад је читала моје писмо? ко ти га је
преписао ? и све што си видео и што је у овој пр илици вр едно да се зна, да се пита и да се
задовољи, не додавајући и не измишљају ћи што да би ме обрадовао, а још мање
изостављајући што, да би ме насладе лишио.“
„Господине,“ одговор и Санчо, „ако ћу пр аво да кажем, писмо ми није нико
преписао, јер нисам ни носио никакво писмо.“
„Тако је, како кажеш,“ рече Дон Кихоте, „јер бележницу , у којој сам га написао,
нашао сам код мене два дана по твоме одл аску , што ми је пр ичинило највећу бригу , јер
нисам з нао, шта ћеш да чиниш, кад видиш, да нема писма, па сам све мислио, да ћ еш се из
оних стопа вр атити, чим видиш да га нема.“
„Тако би и било,“ одговор и Санчо, „да га нисам добро у ту био, кад сте ми г а читали,
тако да сам га казивао у пер о једном сакристану , који ми га је пр еписао по памћењу од
р ечи до р ечи, тако да р ече, ако је и читао многа писма од анатемисања, да свога века није
видео ни читао такво красно писмо.“
„А да ли га јо ш памтиш, Санчо?“ запита Дон Кихоте.
„Богме не памтим, господине,“ одговор и Санчо, „јер пошто сам га о номе казивао,
кад сам видео, да ми више не треба, а ја сам га заборавио; а чега се сећам, то је
Самодреждена, хоћу р ећи Самодржавна сењора, и на крају : Твој до г роба, витез од
Жалосна Лица; а на средини између овога двога ту р ио сам добре три стотине душа и
живота и мојих очију .“
238

ТРИДЕС ЕТ ПРВА ГЛАВ А

О пријатном разговору међу Дон Кихотом и њег овим коњушарем Сачом Пансом, уз
друг е дог ађаје.
„Све то није ми криво,“ р ече Дон Кихоте, „казуј даље. Дошао си тамо, па шта је
чинил а она кр аљица од лепоте? Зацело си је затекао како ниже бисер , или злаћаном
у плетеном жицо м везе какав белег за свога р оба витеза?“
„Богме сам је затекао,“ одговор и Санчо, „како је на двору њене куће вејала две
вр еће жита.“
„Али си опазио,“ рече Дон Кихоте, „да се зрно онога жита пр ометало у зрну бисера,
кад би га она такнула својом руком; па кад си гледао, брате, да ли је жито била белица
шеница или цр вена шеница?“
„Богме је бил а р аж,“ одговор и Санчо.
„М огу те увер ити,“ р ече Дон Кихоте, „да ће без сваке сумње одатл е да буде под
њеном р уком најбоља брашненица. Али говори даље: кад јој предаде моје писмо, да ли га
је пољу била? да ли г а је пр итисла на чело? да л и је извр шила покр ет достојан таква писма?
или шта је радила?“
„Кад сам хтео да јо ј га пр едам,“ одговор и Санчо, „баш је вејал а подоста жита у
пр отаку , па ми р ече: метнидер, пр ијатељу , то писмо на ову пу ну вр ећу , јер га не могу
читати, докле не проточим све ово овде.“
„Паметна сењор а,“ пр имети Дон Кихоте; „то ће бити зато било, да г а натенани чита
и да се наслађу је њим. Даље, Санчо! Па докле је била у свом послу , шта се р азговар ала с
тобом? шта те је питала за мене? и шта си јој одговар ао ти? Дела, све ми пр ичај, немој ни
најситнију ситницу да изоставиш.“
„Није ме ништа питал а,“ одговор и Санчо; „ ал и сам јој ја пр ичао, како ви у њеној
служби вршите испаштање го од појаса на ниже како сте се у вукли у ову планину , као
какав дивљак, спавајући на голој земљи, не једу ћи хлеба са тр пежњака, ни чешљ ајући
браду , него плачући и проклињући своју ср ећу.“
„Што си к азао да пр оклињем моју срећу , ниси добро казао,“ пр имети Дон К ихоте,
„јер напр отив још је благосиљам и бл агосиљаћу је целог мога века, што ме је у достојила да
љубим тако високу сењору , као што је Дулсинеја о д Тобоза.“
239

„Богме је толико висока,“ пр ихвати С анчо, „да ће л ако бити већа од мене за читав
педаљ.“
„Како то, Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „зар си се мерио са њом?“
„Ето к ако сам се мер ио с њом,“ одговор и Санчо, „помагао сам јо ј да дигнемо врећу
жита на магар ца, па смо тако на бл изу дошли, да сам могао да видим, да је од мене већа за
добру шаку.“
„Толико стоји,“ пр имети Дон Кихоте, „да ту величину прати и укр ашава хиљаду
милију на ду шевних мил ина. Али ми једно нећ еш пор ећи, Санчо : кад си стајао пор ед ње,
ниси ли о сетио као задах о д истока, као ароматски мир ис и нешто бл аго што ти не у мем
исказати онако као неку дуву , као кад би био у дућану код господска ру кавичар а?“
„Толико у мем казати,“ одговори Санчо, „да се осећала у неколико к ао мушко, а то
ће на сву прилику бити што се оз нојил а од многа посла и сва се задухала.“
„Неће бити тако,“ пр имети Дон Кихоте, „него ћеш ти бити имао балабан, или си сам
себе осећао; јер добро знам чиме мир ише ова р ужица у трњу, тај пољск и крин, тај
истопљени амбер .“
„М оже и то бити,“ на то ће С анчо, „јер много пу та иде од мене онаква сага, каква
ми се тада у чинила да долази од њене милости сењоре Ду лсинеје; ал и ту није никаква
чу да, један ђаво као и други.“
„Е лепо,“ настав и Дон Кихоте; „дакле је прорешетала своје жито и посл ала га у
воденицу , а шта је чинила, кад је пр очитала писмо ?“
„Она писмо није читал а,“ одговор и Санчо, „јер р ече, ни читати ни писати, него га
исцепа и искида на ситне комадиће говор ећи, да не би да га ико други чита, јер не треба да
се у селу зна за њене тајне, а доста је што сам јо ј у смено казао за љубав, што је ви имате
пр ема њојзи, и за необично испаштање, које вр шите ње р ади; и најпо сле ми р ече, да вам
кажем, да вам љуби ру ке и да би јо ј милије било да вас види, него да вам пише, и да вас
још лепо мол и и заповеда вам, чим пр имите ту пору ку , да махнете овај шипраг и да се
оставите правити којекакве бу далаштине, него из оних стопа да пођете у Тобозо, ако вам
не би што много важније сметало, јер има велику жељу да вас види. М ного се смејал а, кад
сам јој казао, да се презивате витез од Жалосна Лица. Питао сам је, да л и јо ј је доходио
онај некидањи Б искајац; р ече ми, да је дол азио и да је то врло красан човек, а питао сам је
и за галиоте, али ми р ече, да до сада није видела јо ш ни једног.“
240

„Ово довде све је лепо и красно,“ р ече Дон Кихоте; „али кажи ми какав ли ти је
адиђар дала у нагр аду за новости што си јо ј донео о д мене? јер то је давнашњи и стари
обичај међу ту мараћим витезовима и дамама, да штитоношама, девицама или маљеницама
од њихових дама и дамама од њихових скитница, даду по какав богат адиђар на име
му шту лу ка и награде за њихов тр у д.“
„То може бити да је и р екао бих, да је то леп обичај; али ће бити да је тако било у
старо вр еме, јер данас је у шло у обичај, да даду комад хлеба и сира, као што је и мени моја
сењора Дулсинеја дал а пр еко еведре од једне авлије, кад смо се р астали, и за боље
вер овање био је овчи сир.“
„Дарежљива је врло,“ р ече Дон К ихоте, „па ако ти није дала какав златан адиђар ,
зацело је зато било, што јој се није десио пр и ру ци да ти г а да; ал и је добар по нов и после
у скрса; ја ћу се већ састати са њом, па ће се све довести у р ед. Али знаш ли, чему се чу дим,
Санчо? што ми се чини, да си мор ао летети тамо и амо, јер нешто више пр еко три дана
требало ти је да идеш у Тобозо одавде и да се овамо вр атиш, а одавде биће пу та преко
тридесет миља; због тога мор ам да мисл им, да је онај му дри волшебник, који води р ачу на
о мојим пословима и мој је пријатељ, јер свакако имам га и мор ам га имати, пошто иначе
не бих био добар тумарач и витез, р екох, такав волшебник морао ти је по моћи у пу товању ,
а да ни осетио ниси; јер имају такви мудраци, да у зме тумараћег витеза, кад спава у свом
кревету , па овај, не знајући ни како, ни на који начин, сутра дан пр обу ди се на више него
хиљаду миља од места, где је заноћио ; а кад то не би тако било, не би тумараћи витезови
могли у опасности један др у гоме бити у помоћи, као што се хоће да помажу у сваки час;
јер се дешава, да се један у јер менским пл анинама бори са каквим з мајем, или са каквом
страшном немани, или са др у гим каквим витезом, па кад бојак нагор е стоји и он већ је ту
да погине, ево ти из небуха на гр ани од облака, или на каквим ватр еним кочијама др угог
витеза, његовога пр ијатеља, који се мало пр е тога налазио у Енглеској, те му помогне и
избави га од смрти, па на вече ено га у својој кући вечер а по својој вољи, а хоће да буде
између једне и друге земље по две и три хиљаде миља. И све то бива по вештини и знању
ових му дрих волшебника, који воде бригу за ове храбре витезове, тако да мени, брат
Санчо, није тешко вер овати, да си за ово тако кратко вр еме ишао одавде у Тобозо и вр атио
се, јер , како ти р екох, какав му дар пр ијатељ биће те однео у лету , а ти то ни осетио ниси.“
241

„И биће тако,“ р ече Санчо, „јер је Росинанте збиља ју р ио као цигански магар ац са
73
живом у у шима.“
„Бре заиста као да је имао живу,“ потврди Дон Кихоте „и чак леђијон демо на, јер су
то људи, који пу тују и путовати дају без одмор а по својој вољи кога хоће. Али да оставимо
то на страну , шта би ти р екао, шта да чиним сад на то, што ми моја сењора заповеда да
идем до ње? јер ако и видим да сам дужан да испу ним њен налог, ипак в идим и то, да тако
не могу у чинити због дара, који сам обећао пр инцези што са нама иде, а зако н витешки
гони ме, да своју реч пр е испу ним, неголи своју жељу. С једне стране го ни ме и мори жеља
да видим своју сењору , с друге стране дражи ме и зове задата р еч и слава, коју ћу да
задобијем у овом предузећу ; али ја сам наумио да се пожу р им и што пр е да стигнемо
онамо, где је онај див, па кад тамо дођем, да му скинем главу и пр инцезу у миру да
повратим у њену државу , а онда о дмах да кренем да видим видело, које ми чу ства
осветљава; а ја ћу јој о нда навести таква извињења, да ће ми одобрити закашњавање, јер ће
видети, да све излази на у множење њене славе, пошто све што сам постигну о, што
постизавам и што ћу постић и ору жјем у овом животу, све то долази ми од њене милоште и
што сам ја њен.“
„О мај!“ викну Санчо, „како сте се дали у бригу за те тричар ије! Ама кажите ви
мени, сењоре, мислите ли ви збиља, да ово сад путу јете тек онако и да пр опу стите и
изгубите прилику за тако добру женидбу , као што је ова, где вам се у напр ед даје читава
краљевина, за коју сам чуо да поу здано кажу, да има више од двадесет хиљада миља, кад
би је човек хтео да обиђе, и да је обилата сваким добром што треба за живот човеку и да је
већа него Пор ту галија и Кастилија у једно? Тако вам бога, само сад ћутите и треба да се
стидите з а оно што сте рекли, него пр имите мој савет, и опростите ми, па се одмах жените
у првом селу , где има пар ок ил' ако тако нећете ево ту нашег а лиценцијата, који ће то
у чинити таман како треба. А пр омисл ите, да сам већ у тим годинама, да могу дати савета, а
овај што вам га сад дајем, таман је к ако треба; јер више вреди врабац у ру ци од јастреба
под облацима, јер коме се даде пр илика и не у ме да је избер е, ма се како љутио, нећ е се
осветити.“

73
У Шпањолској Цигани успу мало живе у уши мазги или коњу, кад хоће да их прожустре. Наши Цигани
мећу им запаљену труд у уши.
242

„Е видиш, С анчо,“ одговор и Дон Кихоте, „како ме ти то саветујеш да се женим,

како бих одмах постао краљем, чим бих у био дива, те имао згоду да те нагр адим и да ти
дам што сам обећао, ево ти ја опет велим, да ти жељу сасвим лако могу испу нити, а да се
не женим, јер пр е но што се упу стим у битку , ја ћу да у говор им, ако из ње изиђем као
победил ац, а не оженим се, да ми даду део краљевине, који ћу моћи дати коме хоћу; па кад
ми га даду , коме ћу га дати пр е него теби?“
„Ово је баш паметно,“ р ече Санчо, „ал и гледајте да одаберете земљу у кр ај мор а; јер
ако ми се тамо не допадне, да могу моје цр не поданике у кр цати и с њима у чинити што сам
већ казао; а за сад ви немојте да идете да по хо дите моју сењору Ду лсинеју , него идите па
у бите онога дива, па да свр шимо ту ствар , јер тако ми бога, мени се чини, да ће отуда бити
много по штења и много вајде.“
„Рекох ти, С анчо,“ на то ће Дон К ихоте, „да у томе ништа не двоумим и да ћу
пр имити твој савет и поћи прво са пр инцезо м и посл е по ходити Дулсинеју ; али те
опомињем да никоме ништа не говор иш, па ни овима што с нама иду , шта смо сад овде
говорили и доконали, јер је Дулсинеја толико скровита и обазр ива, да не мар и да јој се
знају мисл и, а то не бих да их о ткр ивам ја, ил и др у ги ко у колико се мене тиче.“
„Добро,“ рече Санчо, „кад је то тако, зашто онда кажете ви свима, које победите
својом мишицом да иду и да се пр икажу мојој сењори Дулсинеји, кад тиме отворено
кажете о д своје стране, да је волите и да сте њен заљубљеник? па кад они који треба да оду
и пред њом да савију колена, мор ају да су дошли у ваше име да јој се покло не, како онда
могу да се крију мисли вас двају?“
„Е баш си глупи пр остак!“ викну Дон Кихоте; „зар не видиш, да све то иде само на
њену већу славу ? Јер ваља да знаш, да је по том нашем витешком адету велика част, кад
једна дама има многе тумараће витезове, који јој служе, а своје мисли не пу штају даље,
него да јо ј служе, само јер је она то, нити очеку ју другу нагр аду за своје многе и добре
у слуге, него да она пр истане да их пр ими за своје битезове.“
„Па ја сам чу о у цр кви,“ р ече Санчо, „да таквом љубављу треба да љубимо нашег
господа, само њега р ади, да нас не креће ни надање у славу, ни страх од казне, пр емда ћу
га ја љубити и служити му , колико и како могу.“
„Иди бесу и са сељако м!“ викну Дон Кихоте, „какве су то р ечи у једанпу т! М а
изгледа као да си био на нау кама.“
243

„А вер е ми не знам ни читати,“ одговори Санчо.

У то их викну мајстор Никола, да малко стану, јер хоће да се задрже да пију воде из
нека изворчића, који је тамо био. Дон Кихоте заустави се на вел ико задовољство санчово,
који се већ у мор ио толико лажући, те се бојаше да ће га његов господин ухватити у лажи,
јер ако је и знао, да је Дулсинеја сељанка из Тобоза, никад је свога века није видео. Међу
тим је Кар денио обу као хаљине што их је Доротија имала к ад су је нашли, па ако и нису
биле баш особите, тек су биле много боље о д оних што их је скину о. Спустише се пор ед
извор а, па с о ним што је пар ок био по нео из крчме, ако је и мало било, поплашише велику
глад, коју су сви осећали.
У то деси се да ону да прође путем један дечко, који стаде и пажљиво погледа све
који су били пор ед извора, па мало за тим потр ча Дон Кихоту и обу хвативши му колена,
стаде гр озно плакати говор ећи: „Ајој, господине, зар ме не познајете? Ама добро ме
погледајте, јер ја сам онај дечко Андрес кога сте ви одр ешил и од раста, за који је био
везан.“
Дон Кихоте познаде га и у зевши га за руку , окр ену се осталима и рече:
„Да бисте, господо, видел и, колико је важно да у свету имају тумараћи витезови,
који испр ављају у њему кривде и у вр еде, што их чине неваљали и зли људи, нека знате, да
сам неки дан, пролазећи неко м шумом, чу о веома жалостивну вику и помагању од некога,
који је био у цвељен и у невољи. Гоњен мојо м ду ховношћу , одмах одем тамо, одакле ми се
чинило да дол ази плачна вика, и нађем везана за један р аст овог дерана што је ту пр ед
нама, што ми је особито мило, јер ће посведочити, да ни најмање нећу лагати. Дакле беше
пр ивезан за један раст и до појаса го, а једа сељак шибаше г а у здом од коња, за кога сам
после дознао, да му је био газда. Кад то видех, запитах га, зашто га бије тако жестоко. Тај
гру бијан одговор и ми, да га бије, јер му је слу га и јер његове некоје немар ности долазе
више од његове пакости, неголи о д глупости, на што ми ово дете рече: Госпо дине, само ме
зато бије, што тражим мо ју плату . Газда одговор и не знам чиме пр авдају ћи се и
извињавајући се, што ако сам и био чу о, нисам одобрио. Једном р ечи, дадох г а одр ешити и
сељак ми се мор аде заклети да ће г а одвести својој кући и платити му реал по р еал, и још у
здраву новцу . Зар није све то истина, синко Андресе? зар ниси видео, како сам му
силовито заоведио, а о н како је по низно обећ ао да ће извр шити све што сам му наложио и
објавио и искао? Одговар ај, немо ј да се бу ниш, нити што да двоумиш, кажи овој
244

госпоштини, шта је било, нека виде и нека оцене, како је корисно, што ја вел им, да треба
да има витезова, који тумарају по друмовима.“
„Све то што сте казал и, сушта је истина,“ одговор и дечко; „али крај од посла
догодио се сасвим инако, а не како ви мисл ите.“
„Како инако?“ запита Дон К ихоте; „зар те сељак није одмах исплатио?“
„Не само што ме није иплатио,“ одговор и дечко, „него кад ви изађосте из гаја и
остадосмо сами, наново ме пр ивеза за исти р аст и наново ми даде тол ико у дар аца, да сам
био као свети Вр атоломија, кад су му кожу одерали; а код свака у дар ца, који ми је дао,
р екао би по какву досетљиву и подр у гљиву , да би се потпр дну о са вама, и да ме није онако
болило, мор ао бих се смејати његовим р ечима. Укратко он ме тако издевета, да сам се све
до сад у једно ј болници лечио од зла, које ми је зли сељак учинипо; а свему томе криви сте
ви, јер да сте ону да били пр ошли и да нисте долазили онамо куда вас нису звали, нити се
мешал и у туђе послове, мој газда задобољио би се, да ми даде једно ил и два тестета
у дарца, па би ме одмах одрешио и исплатио ми, што је имао да ми да; али како сте га ви
онако љуто осрамотили и казали му онакве погр де, у њему плану гнев, па како га није
могао да искали на вама, кад се видео сам, иск алио је на мени срце тако, да бих р екао, да
нећу ваљати целога мога века.“
„У томе сам погр ешио,“ р ече Дон Кихоте, „што сам о тишао оданде, а нисам требао
одлазити, докле те није исплатио; јер толико сам требао да знам из дуга иску ства, да нема
сељака, који ће своју р еч одр жати, ако зна да оту да неће имати користи; ал и, Андресе, ти
ћеш се већ сећати, да сам се з аклео, ако те не буде исплатио, да ћу га потражити и да ћу га
наћи, ма се сакрио киту у трбух.“
„То је истина,“ одговор и Андр ес, „али која вајда?“
„Сад ћеш видети, која вајда,“ р ече Дон Кихоте.
Па с тим речима ђипи и заповеди Санчу , да заузда Росинанта, који је пасао, докле
су они јели. Доротија га запита, шта је наумио да чини. Он јој одговор и, да хоће да
потражи сељака и да га казни за такав р у жан поступак и нагони га да исплати Андреса до
последњега мар аведа, за инат и на муку свима сељацима у свету . На то му она пр имети,
нека се о помене, да о н, пр ема обећаном јој дару , не може у пу штати се ни у какво друго
предузеће, докле не сврши њено, те пошто он то боље зна него ико, да свој гњев у толи,
докле се не вр ати из њене кр аљевине.
245

„То је истина,“ одговор и Дон Кихоте, „и Андрес мора да се стрпи до мога повр атка,
као што р екосте, сењор а; а ја му се опет кунем и обећавам, да нећу мир овати докле га не
осветим и не наплатим.“
„Не у здам се ја у те заклетве,“ р ече Андрес, „него бих волио сад да имам су чим
отићи у Севиљу , него ли све освете у свету . Дајте ми сад, ако имате, што да једем и мало
харча, па останите с богом и ви и сви витезови скитнице и нек а са скитањем онако пр ођу ,
као што сам пр ошао с њима ја.“
Санчо извади из своје торбе комад хлеба и сира и пр ужају ћи га дечку р ече:
„Узми, брат Андресе, јер на све нас долази део твоје несреће.“
„А како долази део на тебе?“ запита Андр ес.
„Па по овом хлебу и сиру што ти га дајем,“ одговор и Санчо; „јер бог зна да ли ће ми
требати или не; јер ваља, брајко, да знаш, да ми коњушари витезова скитница мор амо да
подносимо многу глад и др у гу беду , па још и друге ствари, које се боље могу осетити
неголи исказати.“
Андр ес узе хлеб и сир и видећи, да му нико ништа више не даје, обори главу и у зе
пу т за у ши, како се вели. Душа ваља још р ече пр и поласку Дон Кихоту :
„Тако вам бога, господине витеже и скитницо, ако бисте ме још кадгод срели, па да
видите, да ме на комаде секу , не пр итичите ми, нити ме помажите, него ме оставите са
мојом несрећом, јер ма каква она била, опет ће мања бити од оне, која би ми дошл а од
ваше по моћи, а вас у био бог и све витезове скитнице што их је било у свету !“
Хтеде Дон Кихоте да се дигне да га казни, али онај загреба да га нико не би могао
стигну ти. Дон К ихоте остаде сав посрамљен од Андресова казивања, а о ни о стал и с
тешком муком у здр жаше се да не пр сну у смех, чиме би г а бил и са свим збу нили.
246

ТРИДЕСЕТ ДРУГА ГЛ АВА

У којој се казује, шта је било у крчми са целом дружином Дон Кихота.
Пошто се доврши добри ру чак, одмах опет појахаше и без да им се што десило, што
би вр едно било казивати, стигоше др у ги дан до крчме, страха и ужаса Санчо Пансина, коју
ипак не могаше да избегне, ако и није мар ио да у њу сврће. Кр чмар ица, крчмар , њихова
кћи и М ариторна, који видеше Дон К ихота и Санча да долазе, изиђоше да их дочекају са
знацима велике веселости, али их витез пр ими озбиљно и са снихођ ењем и р ече им, да му
спреме другу , бољу постељу , него ли посл едњи пу т. На ово одговор и кр чмар ица, ако ћ е он
боље да плати, него последљи пут, хоће му дати кнежевску постељу .
Дон Кихоте р ече, да ће платити, те му спремише пр истојну постељу у истом
некидашњем вајату , а он одмах леже, јер је био веома у мор ан и малаксао на памети.
Још се о н није добро затворио, а кр чмар ица пође ка бер бер ину и у хвативши г а за
браду , р ече:
„Тако ми бога, не дам више да мо ј р еп но сите као браду ! Враћајте ми мој р еп, јер
онај мога мужа вуче се по земљи, да је баш срамота, хоћу р ечи чешаљ, који сам обично
забадала у мој добри р еп.“
Не хте га јој дати берберин, ако га је она и ву кла, докле му парок не рече, да га
пу сти, јер му више није потр ебно да се крије, него нек а се слободно откр ије и покаже
онакав, какав је, а Дон Кихоту нека каже, да је у текао у ову крчму, кад су га они галиоти
опљачкали; а буде ли га питао за пр инцезина коњушара, казаће му , да га је она напр ед
послала, да јави у њеној краљевини, како она долази и доводи спаситеља свију њих. На ово
вр ати берберин драговољно р еп кр чмарици, а исто тако вр атише јој све ове ствари, што их
је бил а дала у нар уч р ади иску пљења Дон Кихотова.
Сви у крчми дивише се Доротијиној лепоти, као и господскоме стасу чобанина
Кардемија. Пар ок нар у чи да им спреме р у чак од онога што се нашло у крчми, а крчмар ,
надају ћи се бољем плаћању , спреми им својски присто јан обед. А дотле је Дон К ихоте
непрестано спавао, о ни пак доконаше, да га не буде, јер ће му за сад више вајдити спавање
него ли јело.
За ручком, онако пр ед крчмарем, његовом женом и кћером, М ариторном и свима
пу тницима, разговараше се о чудној лу дости Дон Кихотовој и како су га били нашли.
247

Кр чмар ица им причаше, шта се догодило са њ им и са мазгарем, освр ћући се, да л и је ту

можда Санчо ; а к ако га онде не о пази, пр иповедаше им његово страданије са поњаво м што
су они слушали са не малом насладо м. Када пар ок р ече, да су књиге од витезова, што их је
Дон Кихоте читао, њему памет пр еокр ену ле, пр имети крчмар :
„Ја не виђу, како то може да буде, јер колико се ја р азбирам, нема у свету лепша
читања од тог а, па и ја имам ту две или три такве књиге уз друге хартије, које ми заиста
веселе срце, па не само мени, него и многим другима, јер кад је о жетви, иску пе се овде о
пр азницима многи жетеоци и увек се нађе по који, који зна читати, те ти дохвати коју од
тих књига, а нас више од тридесет око њег а, па га слу шамо тако слатко да све у живамо;
бар за мене могу казати, кад чујем, какве горопадне и страшне у дар це дају они витезови,
чисто ми дође воља, да и сам тако чиним, а то бих могао слушати дан ноћ.“
„И ја исто тако,“ рече крчамарица, „јер у кући никад немам мира, до ли к ад слушаш,
како читају, јер онда се тако занесеш, да ти не пада на у м да се свађаш са мном.“
„То је истина,“ прихвати М ар итор на: „и ја, бога ми, исто тако у живам, кад слушам
такве слатке ствари, а нар очито кад се пр ича, како се каква сењора под по мор анчом грли
са својим витезом, а једна дуења стоји на стражи, а сва у мир е од зависти и сил на страха –
ја кажем, све то слађе је од меда.“
„А како се вама допадају те ствари, сењор а госпођице?“ запита пар ок крчмареву
ћер ку .
„Ја не знам, господине, душе ми,“ одговор и она, „тек и ја слу шам, па ако баш и не
р азбир ам, тек ми је мило да слушам; али не мар им за у дар це, који се мом оцу допадају ,
него оно вајкање од витезова, кад су далеко од њихових сењора, и заиста каткад мор ам да
плачем што ми их је жао.“
„То бисте их ви одмах у тешил и, сењора госпођице, кад би они због вас пл акали?“
запита Доротија.
„Ја не знам, шта бих чинила,“ одговор и девојчица, „само то знам, да међу тим
сењорама имају некоје тако сверепе, да их њихови витезови зову тигрицама и лавицама и
многим другим гадним именима; а, боже мој, ја не знам, како може да има света тако
бездушна и без савести, да се не освр ћу на поштена човека, него га пу сте да скапа, или да
помер и памећу ; ја не знам, шта се толико снебивају и цивр ају ; ако мисле часно и поштено,
нека се у дају за њих, јер они не траже др у го што.“
248

„Ћу ти, дијете,“ р ече кр чмар ица; „ти као да и сувише знаш о тим стварима, а није
лепо, кад девојк е толико знају и говор е.“
„Кад ме је питао овај господин,“ одговор и она, „нисам га могла оставити без
одговор а.“
„Е лепо,“ рече парок; „донесите ми сењоре гостионичар е, те књиге, хтео бих да их
видим.“
„Драге воље,“ одговор и овај.
Па оде у своју собу и донесе оданде старе бисаге затворене вер ижицо м, отвор и их и
извади из њих три вел ике књиге и некоје хартије исписане вр ло лепом р уком. Прва књига,
74
који парок отвори, беше Дон Сиронђилио о д Тракије; Дру га беше Феликс Марте од
Ирканије, а треће беше Повест о великом капетану Гонсалу Фернандесу од Кордове са
Животом Дијег а Гарсије Паредеса. Кад пар ок прочита оба прва наслова, окрену се
бер бер ину и р ече:
„Овде би нам сада само још требала г аздар ица нашег пр ијатеља и његова
синовица.“
„М оже и без њих да буде,“ одговор и берберин, „Јер и ја ћу их знати завитлати на
двор или у комин, у коме збиља таман има добра ватра.“
„Ваљда ми неће палити моје књиге?“ запита крчмар .
„Не све,“ одговор и пар ок, „само ове две, од Дон Сир онђил ија и Феликс М арта.“
„А да нису моје књиге јер етичне или флег матичне,“ запита крчмар, „кад хоћете да
их пал ите?“
„Ваљда хоћете, пријатељу , да кажете шизматичне, а не флегматичне,“ пр имети
берберин.
„Па да,“ одговори крчмар ; „али ако хоћете кога да палите, ето вам Вел икога
Капетана и тога Дијега Гар сије, а пр е бих дао да ми сина спале, него ли кога од осталих.“
„Слушајте, пр ијатељу ,“ р ече пар ок; „ове две књиге измишљене су и пу не су
лу дор ија и булажњења; а ова од Вел иког Капетана истинита је повест и у њој су дела
Гонсала Фернандеса од Кор дове, који је з а своја мног а и вел ика дел а заслужио, те га сав
свет зове Великим Капетано м, надимак сл аван и светао и посве заслужен, а овај Дијего

74
Овај роман написао је Бернардо Варг ас; наслов му је: Књиге о Дон Сиронђилију од Тракије, сину
племенитог краља Елесфро на од Маћедоније, онако како их је списао Новарко грчки и Промузис латински.
249

Паредес био је одличан витез, р одом од града Тру хиља у Естремадури, веома храбар
војники са толиком пр иродном снагом, да би једно м пр стом задржао воденично коло, кад
се најјаче окр еће; а једанпу т се са мачино м наместио на уласку од моста, па читавој
великој војсци није дао да пр еђе пр еко моста, и починио је др у га таква дела, која је о н сам
пр ичао и описао се витешко м скр омношћу и као свој летописац, а да их је писао други
човек слободно и без пристрасности, би потаманила и дел а Хектора, Акила и Роланда.“
„Идите ми збогом!“, р ече наш крчмар ; „чу дна ми чу да, задржати коло од воденице!
Бре читајте ви, као ја што сам читао за Феликса М арта од Ир каније, како је једним у даром
преполовио пет дивова по пасу , као да су били од пасуља, као што деца пр аве мале
фр атр ове, а др у ги пу т побио се са грдном и силовитом војском, у којој је било преко
милију н и шест стотина хиљада војника, сви ор у жани од главе до пете, пак их је све
растурио, као да су били стадо оваца. А што ли да се каже за честитога Дон С ир онђилија
од Тр акије, који је био тако храбар и срчан, као што се то види у књизи, где се пр ича, како
је пловио пр еко реке, па наср ед воде измоли се један змај огњени, а он чим га о пази,
навали нањ и објаха га на пл ећима покр ивенима краљушћу , па му гушу тако силовито
стиште обема р у кама, да з мај к ад виде, да ће да га у гу ши, не знаде др у го, него да се спусти
р еци на дно, носећи на себи и витеза, који га никако не хте пу стити; а кад доспеше доле,
нађе се он у неким дивним двор овима и вртовима, да је било за чу до; а змај се одмах
пр ометну ку ку љавим старцем, који му казиваше такве ствари, да их се не можеш сит
наслушати. Само ћутите, господине, јер кад бисте то чу ли, од насладе бисте полудели; а за
Великога Капетана и за тог Дијег а Гар сију што помињете, за њих не дам вам ни два
шипка.“
Кад Доротија ово чу , р ече полако Кар денију :
„Нашем крчмару не треба много, па да буде друг Дон Кихоту.“
„И мени са тако чини,“ одговор и Каренио, „јер по његовим р ечима он држи за целу
истину , да се све оно, што се у тим књигама пр ича, на длаку онако догодило, како се тамо
пише, нити би г а од тога вер овања отргли и босонози фр атрови.“
„М а пр омислите,пријатељу ,“ у зе пар ок наново р еч, „да на свету никад није било ни
Феликса Марта од Ирканије, ни Дон С ир онђилија од Тр акије, нити оних др у гих таквих
витезова, о каквима се пише у књигама од витезова, јер све то сачинил и су и изу мели
беспослени људи, да би се пр екр аћивало вр еме, као и ви што кажете да су се забављали
250

ваши жетеоци, кад су их читали; и ево вам се истинск и кунем, да таквих витезова никад
није било на свету, нити су икад у свету чињена таква дел а и лудорије.“
„Другом псу подајте ту кост,“ одговор и крчмар , „Као да је не знам, колико је
петина, нити где ме жу љи ципел а. Немојте да мислите, да сам ја дете, а бога ми ни луд
нисам. Таман погодисте, да ми кажете, да су све то глупости и лажи, што је у овим
кр асним књиг ама, које су напечатане са допуштењем господе од краљевскога већа, као да
су то људи, који би пустили да се печатају толике лажи и толике битке и толике
волшебности, да човеку стане памет!“
„Ја вам већ р екох, пр ијатељу ,“ опет ће пар ок, „Да се то чини, да би се занимале
наше беспослене мисли; па као што се у добро уређеним државама допушта да има игр е
шкака, лопте и билијар а, р ади забаве некол икима, који нити мар е, нити морају , нити могу
да раде, тако се допушта да се печатају и да имају такве књиге, мислећи, као што и јесте
тако, да нико нећ е бити таква незналица, да ће за истину у зети приповести у тим књигама;
па кад би томе била пр илика, или кад би слушаоци желели, ја бих умео к азивати штошта о
томе, шта треба да има у књигама од витезова те да буду добре, и можда би онда бил е коме
од користи и чак и по вољи; али ја се надам, да ће се дати прилика, где ћу то моћи каз ивати
некоме, који ће моћи наћи лека, а међу тим вер у јте, господар гостионичар е, да је онако,
како сам вам казао, па у змите ваше књиге и чистите се са њиховим истинама или лажима,
па нека вам буду на здравље, и дао бог, да не будете хроми на нози, на којој храмље ваш
гост Дон Кихоте.“
„То неће бити,“ одговор и крчмар „јер ја нећу бити тако лу д да се начиним скитница
витез, јер ја лепо видим, да данас није више онај адет, који је био онда, када су како веле,
светом пр олазили ови славни витезови.“
У по овог разговор а дође Санчо, који остаде вео ма збуњен и замишљен код о нога
што је чу о, како данас нису у обичају скитнице витезови и како су све књиге од витезова
глупости и лажи; па у себи докона да пр ичека, како ће испасти ово путовање његовога
господина, па ако не буде с онаквом срећом, како је он замишљао, нау ми да га махне и да
се врати својој жени и деци и свом обично м послу .
Крчмар понесе бисаге и књиге, ал и му пар ок рече:
„Чекајте, хтео бих да видим, какве су то хартије, које су исписане тако лепим
ру кописом.“
251

Крчмар их извади и даде их пар оку на читање, који виде, да ту има осам табака
ру кописа, а у почетку је био наслов кр у пним словима: Новела о неопрезном радозналцу.
Парок пр очита у себи три четири вр сте и р ече:
„Почетак ове новеле није лош и имао бих вољу да је читам целу .“
Крчмар му одговори:
„Па ваша пречасност може је читати, а ваља да вам кажем, да су некоји гости овде
читали је и много су били задовољни, па су је искали ваздан од мене; али им је ја нисам
дао, јер мисл им да је вратим оно ме, који је овде заборавио ове бисаг е са тим књиг ама и
хартијама, јер лако мо же бити, да овамо по неком времену свр не власник, па ако и знам, да
ће ми бити жао књига, кад их будем вр атио, ал и ако и јесам крчмар , ипак сам крштен
човек.“
„Имате пу но р азлога, пријатењу ,“ р ече пар ок; „али ако ми се пр иповест свиди,
даћете ми је да је пр епишем.“
„Од свег срца,“ одговор и крчмар.
Докле њих двојица тако разговар аше, узе Карденио пр иповетку и поче је читати, па
му се свиде исто онако као и пароку , те га замоли, да је чита како ће је чу ти сви.
„Читаћу је,“ р ече пар ок, „ако неће бити боље да то време проведемо спавајући, а не
читају ћи.“
„М ени ће бити довољно одмор а,“ рече Дор отија, „ако будем вр еме пр овела
слушајући какву пр ичу , јер ми се душа још није тол ико у мир ила, да бих могла спавати, као
што би требало.“
„Е кад је тако,“ р ече пар ок, „а ја ћу је читати бар из љубопитства; шат нам се буде
понар авила.“
И мајстор Никола стаде га исто тако мол ити, па и Санчо, што кад парок виде и
р азумеде, да ће свима у чинити по вољи и сам да ће у живати, р ече:
„Кад је тако, а ви сви слушајте, јер пр иповетка овако почиње.“
252

ТРИДЕС ЕТ ТРЕЋА ГЛАВ А

У којој је приповест о Неопрезном радозналцу.
У Флоренцији, богатом и славном гр аду у области које се зове Тоскана, живел и су

Анселмо и Лотарио, два богата и отмена витеза, који су се тако миловал и, да су их сви који
су их знали, по преиму ћству и имену звали оба пријатеља. Бил и су нежењени, младићи
истих година и истих навада, што је све било довољан р азлог да они одговор е један
другоме узајамним пријатељ ством. Истина Анселмо је више био наклоњен љу бавним
насладама, него ли Лотарио, кога су више мамиле насл аде лова; али кад би се пр илика
дана, Анселмо би махну о своје наклоности, да би сл едовао Лотарију , а Лотарио би махну о
своје, да би пр истао у з Анселмове, и на тај начин њихове воље тако би се слагале, да није
било часовника, који би тако на дл аку ишао.
Анселмо се беше заљубио у једну отмену и лепу девицу из истога гр ада, кћер тако
добрих р одитеља и сама по себи тако добра, да пошто се договори са својим пријатељем
Лотариом, без кога ништа не би пр еду зимао, докона да је иште од родитеља себи за
љу бовцу , па тако и у чини, а које био пр осилац, то беше Лотарио, који ствар извр ши тако
пр ема вољи пријатељевој, да се овај за кратко вр еме виде у др жавини жељенога блага; а
Камил а беше толико задовољна, што је Ансел ма добила з а му жа да непрестајеше бога
благодарити и Лотарија, чијом помоћу је дошла до тол ика добра.
Првих дана, као што ов и обиично бивају весели у сватовима, по ходио је Лотарио
као и обично кућу свога пр ијатеља Ансел ма, тр у дећи се да колико год може у већа му част,
светковину и весеље; али кад се свадба доврши и престадоше честе походе и честитке,
поче Лотарио намер но ређе долазити Ансел мовој кући, јер му се чинило, као што се са
р азлогом чини сваком разбор итом човеку , да не треба куће ожењених пр ијатељ а онако
походити, као кад су били нежењени; јер ако добро и пр аво пр ијатељство и не може и не
треба да је подозриво ма у чему, ипак је част о жењеног а тако дел икатна да би се могла
повредити и међу р ођеном браћом, а камо ли међу пријатељима.
Анселмо опази Лотариово устручавање и зло се стаде на то жалити, говорећи му , да
је био знао, да ћ е његова женидба бити у зр ок, што га он нећ е по ходити као иначе, да се
никад не би ни женио, па ако су због лепе дружбе њихове, докле је он био нежењен, они
стекли тако сл атко име, да су их пр озвали оба пријатеља, да он не допушта, да само због
253

опр езности, без свака друга повода, тако сл авно и пријатно име пропадне; зато да га моли,
ако је слободно употр ебити такав изр аз међу њима, да о пет буде као господар у његовој
кући и да у њу долази и из ње одл ази, као и пр еђе, уверавајући га, да његова жена Камила
нема др у ге р адости, нити друге воље, него коју он хоће да о на има, те кад је доз нала,
колико су се њих двоје бил и миловали, да је у недоумевању, видећи сад ово туђење.
На све ове и многе друге р азлоге, које је Анселмо навео Лотарију , да би га
наговор ио, да му у кућу опет долази као и пр е, одговор и Лотарио тако паметно, смишљено
и р азложно, да Анселмо беше задивљен добром намер ом свога пријатеља, те доконаше, да
Лотарио два пу та у недељи и о пр азницима ру ча код њих; но ако су се и погодили тако
њих двојица, наумио је Лотарио, да не одлази чешћ е, него ли кол ико пр истоји за част
његовога пријатеља, чији обр аз дражи му је био од његовог р ођенога. Он р ече, а имао је
пр аво, да ожењен човек, коме је небо дало лепу жену , ваља да се онолико брине, какве
пр ијатеље пр има у својој кући, као што треба да пази са каквима се пр ијатељицама меша
његова жена; јер што не може да се у чини и да се удеси на пијацама, ни у цр квама, ни пр и
јавним светковинама, ни о литијама, (ствар и, које мужеви не могу увек укр аћивати својим
женама) то ћ е да се у деси и олакша у кући пр ијатељице или рођаке, којој се највише
повер ава. А и то рече Лотарио, да сваки ожењен човек треба да има по пријатеља, који би
му обратио пажњу на неке ствари, јер бива, да му ж код велике своје љубави према жени
или је не опомене, или јој не каже, да је не би срдио, како треба што да у чини, што ако
буде у зимала, или не, може да јој буде на част или на срамоту ; а када га у том погледу
пр ијатељ опомене, л ако се може л ека наћи свему. Али где да нађеш пр ијатеља тако
р азумна и поу здана и искр ена, као што га ту иште Лотарио? Толико могу казати, да је
једини Лотарио био тај, који је са сваком р евношћу и опрезношћу мотрио на част свога
пр ијатеља, па је десетковао, одузимао и скраћивао дане уговорене р ади доласка у њихову
кућу да не би беспосленој светињи и пако сним очима што замерно било, ако у кућу тако
лепе жене, к ао што је Камила, долази младић богат, пл емић и од добра р ода, који има
таква пр еиму ћства, као што их је сам себи пр еписивао; јер све нек а би њена племенитост и
вр лина обуздавала сваки пакосни језик, он ипак није хтео да у сумњу доводи добар глас
њен и свога пр ијатеља, и зато је већину у говор ених дана проводио у другом послу , за који
је говор ио, да се није могао пропустити, тако да је вел ик део таквога дана пр олазио у
жалбама од једне и у извињавању од друге стране.
254

Десиће се једном, да се њих двојица шеташе по ливади иза гр ада, те Ансл мо ће

Лотарију овако да пр оговор и:
„Лотарио друже, зацело мислиш, да код штедроте, са којом ме је бог у чинио сином
онаквих р одитеља кави су били моји, и дао ми издашном р у ком блага, како она што их
зову пр ир однима, тако и она срећина, да не могу довољно бити захвал ан на примљеном
добру и на томе, што ми је дао тебе као пр ијатеља и Камилу за вер ну љубовцу , два добра,
која ако не ценим о нако, како би требало, ценим их, колико могу . Ипак код свега тог а, што
се узима потпу но као оно, сучиме људи хоће и могу да задовољни живе, ја сам ти
најочајнији и најнез адовољнији човек, што га има у свету ; јер не знаш од када мор и ме и
тишти жеља тако чу дна и тако осим свака обичаја, да се сам себи чу дим и сам себе корим
и псу јем, па гледам да је у ћу ткам и сакријем сам од својих мисли; ипак ме ова тајна
пр итиску је, као да навлаш треба да је к ажем целом свету . А пошто она мора те мора
избити на поље, то нека буде теби повер ена, у здају ћи се ја у то и у твоју брижљивост, са
којом ћеш као мо ј пр ави пр ијатељ хтети да ме лечиш, да ћу се брзо опр остити бриге, која
ме мучи, и да ће ми се у з твоју р евност повр атити веселост до онага степена, до кога ме је
са моје лу дости довело моје незадовољство.“
Удивљен слушаше Лотарио Ансел мове р ечи, нити знађ аше, куда ће да изађе тол ики
у вод или пр исту п; па ако у својој памети и нагађаше, каква ли би то жеља толико морила
његовога пријатеља, у век би био посве далеко од пр аве истине; да би се дакле о пр осио
му ке, коју му причињаваше ова неизвесност, р ече му , да велику кривду чини тол иком
његовом пријатељству , када вазда околиши са казивањем својих тајних мисли, јер може
бити у вер ен, да од њега може очекивати или савет, како да их се опр ости, ил и начин, како
да му се испу не.
„Пр аво велиш,“ одговори Анселмо; „и са тим повер ењем дајем ти на з нање,
Лотарио друже, да мисао, која ме мори, она је сумња, да ли је моја жена Камила онако
добра и савршена, као што ја мислим, нити могу о тој истини у верити се, него да је метнем
тако на пр обу , како ће ова показати вр едност њене врлине, као што огањ показу је вредност
злата; јер ја ти, друже, мислим у себи, да ни једна жена није боља од др у ге, докле није била
у иску шењу , и да је само она крепка, која се не пода обећањима, даровима, сузама и
непрестаном наваљивању р евноснога љубавника; јер каква је то врлина, што је једна жена
добра, кад јој ништа не каже да буде р ђава? Какво ми је чу до, ако је она скромна и
255

поштена, којој не даду пр илике да буде разуздана, или која зна, да има му жа, који би је
лишио живота, када би је у хватио у првој непр иличности? Зато ја о ну , која је поштена из
страха, или што није имал а пр илике, не могу онако по штовати, као што бих поштовао ону ,
која би нападана и гоњена задобила венац победе. И тако са ових р азлога и са много х
других, које бих ти могао навести у доказ и потвр ду мога мишљења, желео бих, да моја
жена Камила пр ође кроз те незгоде и да опстане и своју вр едност одржи у огњу , видећи да
је жели и на њу наваљу је такав, који толико вр еди, да може пр ема њојзи окр ену ти своје
жеље; па ако из те борбе, као што се надам изађе са по мом победе, ја ћу држати моју срећу ,
да јој нема р авне; моћ и ћу казати, да је испу њена празнина мо јих жеља; рећи ћу да ми је у
део пал а крепка жена, о којој мудар ац каже: ко ће је наћи? А ако то испадне иначе, него ли
што се надам, са уверењем, да се нисам преварио у мом мишљењу , ја ћу стрпљиво
подносити о ну казну , коју ми може са р азлогом пр ичинити тако р изични поку шај; па
претпоставиши да никаква пр имедба од твоје стране пр отив моје намер е неће моћи мене
одвратити од ње, желим, Лотарио друже, да се р ешиш, да ти будеш оруђе, које ће се
пр имити тога посла по мојој жељи; а ја ћу ти дати маха да то у чиниш и даћу ти све што
мислим да ћ е бити потребно, да би се задобила часна, поштована, смерна и несебична
жена. А да теби повер им тај тако тугаљиви посао међу осталим побу ђу је ме то, кад видим,
да си ти Камилу победио, да победа неће ић и до крајне крајности, него само да се држи као
у чињено оно, што са добрих р азлога не треба да се учини, те тако ја ћу бити у вређен само
у мојој намер и, а моја у вр еда биће скривена у вр лини твоје му чаљивости; јер знам добро,
да је ова вечита, као и смрт, у свему оном, што се мене тиче. Дакле ако ћеш да живим
пр авим животом, ваља одмах да започнеш овај љу бавни бој, али не млако и немар но, него
са ватр ом и р евношћу , која ће одговарати мојо ј жељи, и са поверењем које ми о сигу рава
наше пр ијатељство.“
Тако је говор ио Анселмо Лотарију , који га непр естано пажљицо слу шаше и докле
год он у р ечи бејаше, не отвор и у ста да што каже, а кад виде, да више не говори, поду же га
гледаше, као да посматра нешто што још никад није видео, а што му изазва чу ђење и
пренераженост, па му р ече:
„Не могу иначе да мислим, А нсел мо друже, него да је то шала што си ми р екао, јер
да сам мислио да ми озбиљ но говор иш, не бих те пустио да тако далеко одеш, него бих ти
дугу беседу пр екину о не слу шају ћи те. Свакако мисл им, или да ти мене не познајеш, или
256

да ја тебе не познајем; али није тако, јер добро знам, да си ти Анселмо, а ти знаш, да сам ја
Лотарио; него је беда то, што мисл им да ти ниси више о нај Ансел мо, који си био, но си
морао мислити, да исто тако ја нисам онај Лотарио, који треба да сам; јер оно што си ми
казао нити је од мог пр ијатеља Ансел ма, нити оно што од мене иштеш, треба да се иште од
Лотарија, кога познајеш; јер добри пријатељи треба да кушају своје пријатеље и да се на
њих позивају usque ad aras, како р ече један песник, што ће р ећи, да не треба од њихова
пријатељства да ишту оно, што би богу пр отивно било. Па кад је тако о пријатељству
мислио један незнабожац, у колико више треба да мисли тако један кршћанин, који зна, да
ни за какву човечанску љубав не треба да изгу би љубав божанску ? Ако ће пак пр ијатељ
дотле да иде, да на страну остави вољу божју , да би учинио по вољи пр ијатељу , то не треба
да буде за којешта и за какве ситнице, него за тако што где се тиче части и живота његова
пр ијатеља. А кажи ми сад, Ансел мо, која је од ове две ствари код тебе у опасности, да
мислиш да треба да ти у чиним по вољи и да се л атим тако гнусна посла, као што г а иштеш
од мене? Зацело ни једна, него колико ја разу мем, ти иштеш од мене, да настанем и
потру дим се да те лишим части и живпта, а у једно и себе тога да лишим; јер ако ја треба да
се постарам да те л ишим части, јасно је, да те лишавам живота, јер човек без части гори је
од мртваца, а пошто бих ја, као што ти желиш, био ор у ђе за толико твоје зло, ја бих био
бешчастан, дакл е због тога бих био без живота. Слу шај, Ансел мо друже, и стрпи се да ми
не одговараш, докле не довршим да ти кажем о но што ми паде на у м у погледу на твоју
жељу , а имаћеш каде да ми одговар аш, а ја да те саслушам.“
„Добро,“ р ече Анселмо, „казу ј шта хоћеш.“
А Лотарио настав и овако говор ити:
„М ени изгледа, о Ансел мо! да ти је сада памет, као што је у век имају М аври, којима
се не може погр ешност њихове вер е доказати наводима из светога писма, нити разлозима,
који се састоје из довода р азу ма, нити који се оснивају на члановима вер е, него им ваља
навести пример е опипљиве, л аке, разу мљиве, доказне, нео спор не са математским
доказима, који се не могу порећи, као кад се каже: ако од два једнака дела одузмемо
једнаке делове, они што остану такође су једнаки, па кад то не разу меју р ечима, као што
заиста не разу меју, ваља им показивати р у кама и изнети им пр ед очи, па ипак све то није
довољно да им се докаже истина наше свете вер е. Исти тај начин требало би да употр ебим
код тебе, јер жеља, коју си зачео, тако је далеко и тако изван свега онога, што је и нал ик на
257

памет, да мислим, да би било време изгу бљено, кад би ти се доказивал а твоја глупост, јер у
овај пар не могу то назвати другим имено м, а з а казну твоје р у жне намер е требало би те
оставити при твојој неу пу тности; али ми не допушта ту строгост моје пријатељство према
теби, које неће да те оставим у тако јасној опасности да се у пропастиш; а да то јасно
видиш, кажи ми, Анселмо, ниси ли ми сам р екао, да дворим једној скр омно ј, да преварим
једну поштену , да митим некористољубну , да служим паметној жени? Ти си ми то казао;
па кад знаш, да имаш жену скр омну, поштену , некор истољу бну и паметну, шта још
тражиш? И кад мисл иш да би о на на све моје ју р ише остала победитељка, к ао што би и
остала без сумње, какве боље титуле мислиш да јој даш по сле тога од ових што их сад
има? ил и шта ће она бити после боља него сад што је? Ти дакле или је не држиш за
онакву , како кажеш, или не знаш шта хоћеш. Ако је не држиш за ону , какву је кажеш,
зашто хоћеш да је кушаш, па да са њом у чиниш о нолико зло, какво ти само мо же пасти на
у м? Ако ли је пак тако добра, као што мисл иш, биће ствар неуместна да се пр ави поку шај с
истом истином, јер кад се буде у чинио, неће се ништа пр идати ранијем уважењу . И тако
чисто излази, да само неразбор ита и продр зљива памет може да почиње ствар , из које нам
пр е може доћи штета него корист, тим пр е, кад се у то хоће да у пу сти без невоље и не
морају ћи, а овамо из далека већ се в иди, да је чиста лу дост тако што започињати. М учне
ствари пр еду зимају бога р ади, или света р ади, или р ади обојих; о не што се бога р ади
пр еду зимају , извршили су светитељи, пр оводећи анђелски живот у човечијем телу ; оне
што се пр еду зимају р ади света, извр шују они, који пр олазе толика бескрајна мор а, толике
р азличне климате, толике туђе нар оде, да би оно стекли, што зову ср ећиним благом; а оне
што се чине р ади бога и света у једно, дела су храбрих војника, који тек што виде у
пр отивничку зиду отворен толики пр олом, колико може да начини окру гло зрно, а они
оставе на стр ану сваки страх, не пр омиу шљајући, нити осврћу ћи се на јавну опасност, која
им пр ети, ношени у лету на крилима жеље да гину за своју веру , за свој нар од и за свога
краља, неустр ашно јур ну у по тисућа смрти, које их на пр отивно ј страни очеку ју . Ове
ствари пр еду зимају се, и част је, слава и корист предузети их, ако и јесу пу не незгода и
опасности; али оно што велиш да ти хоћеш да пр еду змеш и да га се латиш, нити ће ти
пр ибавити сл аве у бога, ни срећних добара, ни части у љуи, јер да узмемо, да ти то испадне
по жељи, нити ћеш бити веслији, ни богатији, нити ћеш имати више части него сад; а не
испадне ли ти по жељи, видећеш се у највећој невољи, какве може да се замисли, јер ти
258

после нећ е по моћи, што ћеш мислити да нико не зна, каква те је несрећа снашл а, јер доста
је, да је ти сам знаш, па да будеш тужан и пор ажен. А у потр врду овој истини хоћу ти
навести ејдну станцу , коју је сачинио сл авни песник Луиђи Тансило на крају пр вог дела
75
Суза светог Петра, која овако гласи:
У Петр а кад се дан у каза, туга
Све већа бива, све се већма стиди,
Па ако нико и не види ту га,
Сам себе стиди с', свог гр еха се стиди:
Срамота тишти пл еменита духа,

Све да га поглед чији и не види,
Себе се стиди, свога гр еха веља,
Ако то и зна тек небо и земља.
И тако тајна ти не би ол акшал а бол, него ћеш плак ати без престанка, ако не сузе од
очију , а оно крваве су зе од ср ца, као што их је лио онај глупи доктор , за кога нам песник
казује, да је предузео пробу са судом, а мудр и Рејналдо згодно се изговор ио и није је
76
пр еду зимао; па нека то и јесте песничка измишљотина, тек у њој су скривена
нар авоу чења, која заслу жу ју да се у важе, р азумеју и по њима да се посту пи, тим пр е, што с
овим што ћу ти р ећи потпу но ћеш у видети велику погр ешку , коју хоћеш да у чиниш. К ажи
ми, Ансел мо, кад би те небо, ил и добра срећа у чинила зако нитим власником најлепшега
дијаманта, чијо м вр едношћу и чистотом били би задовољени сви зл атари, који би га
видели, те би сви у исти мах и сложно казал и да је у погледу на вр едност, чистоту и
финоћу такав, какав само може да буде такав камен, па и ти сам то да вер у јеш, нити да
знаш да није тако: да ли би то паметно било, кад би те дошла жеља да у змеш тај дијамант и
да га метнеш међу наковањ и чекић, па да ту свом силом удараца и мишица пр обаш, да ли
је тако тврд и фин као што к ажу ? Па тек кад би то извр шио! Јер узмимо, да камен одоли
таквој манитој пр оби, тиме он нити би добио више вр едности нити славе; а кад би пр сну о,
што мо же да буде, зар не би онда било изгу бљено све? Зацело би, о стављају ћи власника
дијаманта, да г а сви људи држе за глу пака. Дакле промисли, Анселмо друже, да је Камила
најлепши дијамант к ако о твом мишљењу , тако и по туђему , и да нема р азлога изложити га
стању да прсне, јер нека и остане целоку пан, неће моћи добити већу важно ст но што је сад

75
Луиђи Т ансило из Нол е у Јужној Италији, спевао је Суза светог Петр а (Le lagrime di San Pietro) да б и
загладио саблаз ну, коју је био причинио својим несташним спевом под насловом Берач (Le vendemiatore).
76
Ово се односи на алигор ију Ариостову у Манит у Орланду, одакле је, како мисле, Сервантес узео мисао за
ову своју новелу.
259

има; а ако би слаб био и не би одол ио, пр омисли већ сада, какав би о стао без ње, са каквим
би разлогом могао сам себе кривити, да си био у зр ок пропасти њеној и својој. Промисли,
да у свету нема адиђ ара, који би толико вр едео, кол ико целому дарна и поштена жена, а да
се сво поштење женско састоји у лепу мишљењу о њима; па кад је мишљење о твојој жени
такво, зашто хоћеш ту истину да доводиш у сумњу ? Пр омисли, друже, да је жена
несавршен створ и да јој не треба метати сметње, о које ћ е се спотак нути и пасти, него јој
ваља очистити пут и опростити га од свак е незгоде, како би без му ке и лако постигну ла
савршенство, које јој недостаје и које се састоји у вр лини. Пр ир одњаци веле, да је
гор ностај зверка са веома белом кожом, па кад ловци хоће да је у лове служе са таквим
лукавством, да знајући, куда ће гор ностај пролазити и трчати, ону да у пр љају блатом, те
кад он дође до блата, застане и даде се пр е у хватир и, него ли што ће пр ећи пр еко блата и
изгубити и у пр љати своју белоћу , која му је милија од живота и слободе. Часна и поштена
жена гор ностај је, а вр лина поштења беља је и светлија од снега, па ко хоће да је не изгуби,
него да је одржи и сачува ваља да дукчије посту пи, него ли са гор ностајем што се чини, јер
не треба пред њу да се износи бл ато дворења и ласкања досадних љу базника, јер може
бити па и без мо же бити, она нема толике прир одне вр лине и крепости, да би сама собом
савладала те пр епоне и пр еко њих пр ешла; зато је потр ебно ове у клонити и пр ед њу
ставити чисто ту вр лине и лепоту која иде у з добар глас. Добра жена слична је и огледалу
од гр исталда светла и чиста, али оно хоће да посу хне и да по тамни ма на какав дах. Са
поштеном жено м ваља поступати, као са светим моштима, поштовати их, али не тичући у
њих; добру жену ваља чувати и ценити, као што се чува и цени диван перивој пун цвећа и
ру жица, чији власник нико ме не допушта да њиме шеће и дира га; довољно је, да се из
далека и кроз гвоздену ограду у жива његов мир ис и лепота. Најпосле хоћу да ти кажем
некоје стихове, који ми падоше на у м, а чуо сам их у некој новој комедији, па ми се чини,
да таман пристају у з оно, о чему говоримо. Му дар један старац препуручивао је другоме,
оцу једне девојке, да је на страни држи, чу ва и затвара, па међу другм р азлозима казао му
је и ово:
Жена је о д стакл ета
Зато не треба кушати
Да л' ће, неће ли пу цати:
У часку је ту беда.
Пре хоће се р азбити,

260

Па је лудо р изикати,
Да се може р азлу пати,
Што се не да слепити.
Општа ј' мисао така,

И р азлог јој људи виде,
Јера где су Данајиде,
И киша ј' ту од злата.
Што сам ти довде говор ио, о Анселмо! било је о но што се тебе тицало, а сад ваља да
чу јеш, што се мене тиче, па ако ћу бити опшир ан, не замери, јер све то иште лавир инт, у
који си у шао и хоћеш да те ја из њега изву чем. Ти ме држиш за пријатеља, а хоћеш да ми
у змеш част, што је пр отино сваком пријатељству ; па нећеш само то, него још иштеш да ја
лишим тебе части. А да ми је ти у зимаш, то је јасно, јер кад Камила види, да ја око ње
онако обилазим, како ти иштеш од мене, зацело ће ме држати за човека непоштена и
неваљала, пошто намер авам и чиним ствар посва пр отивну ономе на што не обавезује моје
биће и твоје пр ијатељство. А да иштеш, да тебе лишим части, о томе нема сумње, јер кад
види Камила, да ја на њу наваљу јем, помисл иће да сам на њој видео неку лакоу мност, која
ми је дала смелости да јо ј откр ијем моју р ужну жељу , па буде ли о на себе држала за
обешчашћ ену , њена срамота исто се тако тебе тиче, као и ње; а о ту да долази оно, што
обично бива, да човек браколомне жене, све да зато и не зна, нити да је дао пр илике , да му
жена буде онаква, каква не треба даје, све да и није до њега стојало и до његове
немар ности и непажње, ако га је несрећа постигла, ипак га људи зову имено м погр дним и
ру жним, па о ни који му знају за женино неваљалство, нек ако га пр е гледају с очима
пр езир ања, него ли сажаљења, ако и виде, да га је та несрећа снашла не са његове кривице,
него са наклоности његове неваље су пру жнице. А хоћу да ти кажем, зашто је са добрим
р азлогом обешчашћен муж неваљале жене, ма он зато и не знао, нити био крив зато, нити
учествовао у томе, нити дао прилике, да о на буде таква, па немој да ти је досадно да ме
слушаш, јер све то треба да буде теби на корист. Кад је бог створ ио нашег пр аоца у
земаљском р ају , пише свето писмо, да је бог пу стио надама сан и докле овај спавао, узео
му је једно р ебр о од леве страна и од њег а начинио је нашу прамајку Еву, тек кад се Адам
пр обу дио и њу видео, р екао је: Ова је месо од мог меса и кост од моје кости. А бог р ече: За
њу ће човек оставити свог оца и матер и они ће бити двоје у једној пу ти; и тада би
основана божанствена тајна брака са таквим у зима, да их једина смр т може р аскину ти. И
261

ова чудесна тајна има толику силу и крепост, да од две р азличне лично сти начини да буду
једна и иста пу т; сувише у добром браку и више у чини, ако и имају две душе, да имају
само једну вољу ; а оту да долази, к ао што је женина пу т иста, као и у му жа, да љаг е које на
њу падају , или мане, које она задобије, падају на му жевљеву пут, све да он није дао
пр илике, како р екох, да се то зло у чини; јер као што бол у нози или ма у ком уду
човечијега тела осећ а цело тело, јер је цело исто месо, и к ао што глава осећ а озледу чланка
ако је и није она пр ичинил а, тако и му ж учесник је у женино ј срамоти, јер је једно са њом;
па како у свету поштење и бешчашћење по ниче од пути мора и му ж да је у њему учесник и
да га људи држе за оср амоћена, све ако он то и неће знат. И то промисли, о Анселнмо на
опасност, у коју се бацаш, хотећи да узнемириш спокојство, у коме ти је сада добра жена;
пр омисли, са каквом сујетном и непр омишљено м лакоумношћу хоћеш да пр обу диш
страсти које сада мир но почивају у гру дима твоје цело мудар не жене; пр омисли, да оно
што ћеш можда добити мало је, а што ћеш изгу бити да ће бити тол ико, да нећу да кушам
да то опишем, јер немам р ечи да то изр азим. Али ако све то што сам казао не може да те
одврати од ру жне намер е, а ти трежи др у го оружје за своје бешчашће и несрећу, јер ја то
нећу да сам, ако ћу тога р ади изгибити твоје пр ијатељство, што је за мене највећи гу битак
што га могу да замислим.“
Ту уму кну поштени и мудр и Лотарио, а Анселмо остаде тако збуњен и замишљен,
да поду го не могаше ништа да одговори; али најпосле му р ече:
„Видео си, др у же Лотарио, с каквом сам пажњом слушао, што си хтео да ми кажеш,
и у твојим р азлозима, пр имерима и упоређењима видео сам твоју велику мудрост и
највиши степен правога пр ијатељства, до кога си се попео ; а исто тако видим и пр изнајем,
ако не следујем твоме мишљењу, него идем за мојим, да бежим од добра и бежим за злим.
Претпоставивши ово ваља да у змеш, као да ја сада болујем од бол ести, коју хоће да добију
неке жене, које добију вољу да једу земљу , креду , у гљен и друге и горе ствари, које су
гадне већ на погледу , а камо л и да се једу ; па зато ваља у потр ебити какву мајстор ију те да
оздравим, а то може лако да се у чини, само ако ћ еш почети, ако и млако и к'онавољ, да
облећеш око Камиле која неће бити тако слаба, да ће јој поштење да се пода одмах код
пр ва напада; а ја ћу се задовољити већ тим пр вим почетком, а ти си у чинио оно што си
дужан нашем пријатељству , не само давајући ми живот, него и увер ивши ме, да себе не
гледам као без части; а то си дужан да учиниш већ и зато, што како сам нау мио да ту пробу
262

пр еду змем, да не смеш допустити, да ја моју манитост повер им др у гом коме, чиме бих
иложио о псно сти част, коју ти хоћеш да не изгу бим; а што се тога тиће, да ће твоја част
код Камиле иштетити, докл е будеш око ње чепао, то ће мало р ећи ил и ништа, јер кад у ње
видимо ону вр лину којој се надамо, ти јо ј можеш укр аткио казати пр аву истину о нашој
мајстор ији, па ћеш у ње опет онолико важити колико и пр е, пошто тако мало ризикаш, а
толико мо жеш да ме задовољиш, ако се у то упу стиш, немој да одрекнеш у чинити, све ако
би ти и друге незгоде пале на ум, јер како већ р екох, чим будеш почео, ја ћу ствар узети
као извр шену .“
Видећи Лотарио у Анселма одсу тну вољу и не знајући нових пр имер а да наведе,
нити др у ге р азлоге да изнесе, да би г а од ње одвратио, па чујући му пр етњу , да ће другоме
да повер и своју ружну намер у да би се избегло веће зло, нау ми да га задовљи и да му
у чини по жељи, с том намер ом, да ту ствар тако удеси, како се у Камиле чуства неће
у збудити, а Анелмо да буде задовољен; и тако одговор и му , да никоме др у гом не
саопштава своју мисао, да о н на себе узима терет тога предузећа, које нек а почне, кад он
буде на то имао највише воље. Ансел мо га што нежније и срдачније загрли и захвал и му на
понуди, као да му је у чинио велику неку милост, те се њих двоје погодише, да се већ сутра
почне посао, а он ће му дати места и времена, како ће на само моћи говорити са К амилом,
па ће му дати и новца и адиђар а, да јој може дати и покло нити. Препору чи му , да јој прави
серенаде, да јој у по хвалу пише стихове, а ако не мари да се му чи око њих, да ће му их он
начинити.
На све пр истаде Лотарио, ако и не с о наквом намер ом, као што је Анселмо мислио;
па спор азумевши се тако, вр етише се А нсел мовој кући, где затекоше К амилу забр инуту ,
чекају чи мужа, јер је тај дан касније но иначе дошао.
Лотарио оде својој кући, а Анселмо остаде дома тако задовољан, као што се
Лотарио дао у мисли, не знајући, како да удеси, да из ове непр омишљене ствари добро
изиђе; ал и ону ноћ домисл и се начину , како ће да пр евар и Анселма, а да не у вр еди Камилу ,
па су тр а дан оде на р у чак своме пр ијатељу где г а Камил а лепо дочека која г а је пр имала и
частил а од свега срца, јер је знала, колико га цени њен му ж. Кад довршише ру чак и
распремише трпезу р ече Анселмо Лотарију , да остане ту са Камилом, докле он оде неким
пр еким посло м, али ће се вр атити кроз подру ги час. Камила га мољаше да не одлази, а
Лотарио се ну ђаше да иде с њим; али ништа не у спе код Анселма, него овај још
263

досађиваше Лотарију , да тамо остане и чек а га, јер има да говор и с њим о некој вр ло
важној ствари. Исто тако р ече Камили, да не остави Лотарија сама докле се о н не вр ати.
Једном р ечи, он знаде тако описати неодло жено ст ил и неупу тност свога одласка, да нико
не мог аше опазити, да је то само пр етвор ност.
Анселмо оде и за трпезом остадоше само К амила и Лотарио, јер остал а чељад сва је
отишла да ру ча. Лотарио се виде на бојишту , како му је пријатељ жел ео, и са непријатељем
испред себе, који би само са својом лепотом могао победити чету ор ужаних витезова.
Помислите, да л и је Лотарио имао р азлога, ако се бојао; али он шта ће, него наслони на
наслон од стол ице свој лак ат, метну обр аз у шаку , па молећ и Камилу , да му опр ости што је
тако лоше забавља, р ече, да би да мало почине, док се Ансел мо не врати. Камила му
одговор и, да ће боље почину ти на миндер у , него на стол ици, те га замоли, да оде тамо и
наслони се. Лотарио не хте да у чини тако и остаде тамо дремајући, докле се не врати
Анселмо, који кад Камилу нађе у њеној соби и Лотарија да дрема, помисл и пошто се био
толико задржао, да су њих двоје имали кад да говоре и да дремају и на могаше да дочека
да се Лотарио пр обу ди, те да оде са њим и пита г а, како је пр ошао. Све би онако како је
желео. Лотарио се пр обу ди и одмах њих двојица одо ше од куће и Анселмо запита га,што је
желео знати, а Лотарио му одговор и, да му се није свидело, да се о дмах пр ви пу т сасвим
изр ази, зато да није др у го чинио, него да је Камилу хвалио са лепоте, р екавши јој, да се у
овом гр аду не говор и о чему другом, до ли о њеној л епоти и р азбор итости, и да му се то
чинило да је згодан почетак, како би јој дошао у вољу и расположио је да га др у ги пу т
р адо слуша, служећи се тако лу кавством, којим се служи зли дух, кад кога хоће да пр евар и,
који сам на себе мора да пази, те се пр ометне анђелом видела он, анђео мрака, па изно сећи
с почетка добра својства, најпосл е се покаже, ко је, и изнесе своју намер у, ако му пр евару
нису у хватили у почетку . Све то много задовољи Ансел ма, па р ече, да ће му сваки дан исту
пр илику давати, ма и не одл азио од куће, јер ће се о н и дома занимати таквим стварима, да
му Камила не може лу кавству у траг у ћи.
После тога пр ође доста дана, да Лотарио ни речи није казао Камили, а Анселмо је
говор ио, како јој збори и како никад не може ни најмањи знак да опази у чему , који би се
ру жно могао тумачити, нити да му она даје и сенку од наде, него му рече, како му она
пр ети, ако се не остави те своје ру жне намер е, да ће пр ичати своме му жу .
264

„Лепо,“ р ече Ансел мо, „до сад је К амила одолевала р ечима; сад ваља видети, како
ће одолети делима. Сутра ћу ти дати две хиљаде шкуда у злату , да их пону диш њојзи и
даш, а толико ћу ти дати да купиш накита, чиме ћеш је намамити; јер лепе женск е, ма
иначе како бил е целому др не, хоће да имају страст да се л епо носе и ките; па ако одоли том
искушењу , ја ћу бити задовољан и нећу ти више досађивати.“
Лотарио одговоти, кад је већ почео, да ћ е тај посао и до краја тер ати, ако и в иди, да
ће у њему сустати и бити побеђен.
Сутра дан добије четир и хиљаде шкуда и са њима четир и хиљ аде забуна, јер није
знао шта да каже и да наново сл аже, али најпосле нау ми да к аже, да је Камила исто тако
непристу пна дар овима и обећењима, као и р ечима, дакле да не вр еди и даље мор ити се, кад
се сво вр еме залуду губи.
Али судбина, која је ствар онако у прављала, у деси тако, да пошто је Анселмо
оставио саме Лотарија и Камилу, као што је иначе чинио, затвори се у једну собу , па кроз
кључаоницу стаде гледати и слушати, шта ће да р аде њих двоје, те виде, како Лотарио кроз
више од пола часа ни р ечи не р ече Камил и, нити би јо ј пр ословио, да је ту остао пуно
столеће; он се досети, да је све било из мишљотина и лаж, што му је пријатељ говор ио о
Камил иним одговор има; па да би се у вер ио, да ли је тако, изађе из собе и одазвавши
Лотарија на страну, запита га, какве вести има и на чему је са Камило м. Лотарио одговор и,
да неће више да има посла са том ствари, јер му она одговар а тако опоро и осор но, да он
нема више срца да јој и речи више к аже.
„Ах, Лотарио, Лотарио!“ р ече Анселмо, „како лоше одговар аш ономе што си ми
дужан и оно м велико м мом повер ењу . Сад сам те гледао кроз ону кљу чаоницу и видео сам,
да ни р ечи ниси проговорио Камили, оту да закљу чу јем, да ваља истом прву да јој
пр оговор иш; а кад је тако, као што зацело јесте, зашто ме вар аш, или зашто хоћеш твојом
преваром да ми оду змеш средства, која бих могао у зети, да бих постигао моју намер у ?“
Анселмо не р ече више, али то што је рекао беше довољно да се Лотарио застиди и
збуни, који као у зимају ћи ствар од части, што су га ухватили, закле се Анселму , да о д тога
часа у зима на се да га задовољи и да га не лаже, што ћ е видети, ако би га и што пажљ ивије
у ходио; али да неће бити потребно никакво пооштравање, јер да би га задовољио,о н је
нау мио да му не да повода никаквој сумњи. Ансел мо му повер ова, па да би му дао
поу зданију пр илику и без свака узнемир авања докона да оде од куће на осам дана ка
265

једно м свом пр ијатељу , који је живео у једном селу , не дал еко од града. Са том пријатељем
у деси, да га позове тобоже неодложним по слом, како би за К амилу имао изговор што
одлази. Неср ећни и непромишљени Анселмо, шта то чиниш! шта си то нау мио ? шта си то
у десио? Промисли, да сам пр отив себе радиш, поступајући на своје бешчашће и
удешавајући своју пр опаст. Добра је твоја жена Камил а, ти је имаш миран и безбрижан,
ништа ти не нар ушава у живање; њене мисли не прелазе зидове твоје куће, ти си јој р ај на
земљи, циљ њеним жељама, у ку пност њеним р адостима и средиште, из кога цр па своју
вољу , прилагођавајући је у свему пр ема твојој и према вољи божанској; па к ад и р у дник
њеног поштења, лепоте, части и скр омно сти даје без свака твога тр у да сво богатство што
га има и што г а ти мо жеш да желиш, зашто хоћеш да копаш земљу и да тражиш нове жице
од нова и никад не виђена благ а, излажу ћи себе опасности, да ће се све просести, јер
најпосле све се држи на сл абим потпорњима њене прир одне нејакости? Промисли, да се са
пр авом одриче оно, што је можно оно ме, који тражи о но што је немогу ће, као што лепше
изр ази песник овим р ечима:
Живот тражим у самрти,
Здравље у болесника,
Слободу у су жника,
А излазак у томруци,
Веру код издајника.
Ал' у моје су дбине

Нигда нема добриње,
Па докона пу на злоће,
Када тражим немогу ће,
И можно да ми г ине.
Сутра дан оде Ансел мо у село, пошто је К амили био казао, да ће за вр еме његова
одсуства доћи Лотари да надгледа кућу и да с њом обеду је, зато нека о на гледа, да г а онако
пр има, као њега самог а. Као жена р азу мна и поштена, ожалости се К амила на наредбу , коју
јој је му ж давао, па му рече, нека пр омисли, да није пр истојно, да у његову одсу ству ико
други заузме његову столицу за његовим столом, а ако тако чини, што нема вер е, да ће она
у мети у пр ављати својом ку ћом, нека је стави на пр обу овај пу т, да ће по иску ству видети,
да би о на бил а дорасла и већим бригама. А нсел мо јо ј одговор и, да је тако његова воља и да
јој не остаје дуго, него да пр иклони главу и да га послу ша. Камила р ече, да ће тако
у чинити, ако и пр отив своје воље.
266

Анселмо оде, а су тр а дан дође у његову ку ћу Лотарио, где га К амила дочека

љубазно и са почашћу . Она је тако била удесила, да никад не буде сама са Ло тариом, па је
у век била окружена слугама и слу шкињама, нар очито је у з њу била једна њена служавка
по имену Леонела, коју је о на много волил а, јер су њих две од детињства заједно одрасле у
Камил ино ј р одитељској кући, а кад се Камила у дала за Ансел ма, одвела је и њу са собом.
У прва три дана никад јо ј Лотарио ништа не говор аше, ако је то и могао, кад би
распремили трпезу и млађи отишл и да р учају на брзу ру ку , јер им је тако Камила
заповедила; а Леонела ако је и имала налог, да једе пр е Камиле и да никад не одступа од
ње, она је имал а своју памет код других ствари, које су се допадале њојзи, па јој је оно
вр еме и оно место требало за њено уживање, те тако није у век испу њавала налог своје
госпође, него би их о ставил а саме, као да нјо ј је тако нар еђено било. Ипак Камил ино
достојанство, њено озбиљно л ице, њен племенити стас имаше толику моћ, да су Лотарију
везивали језик; али корист од Камилиних многих вр лина, налажу ћи ћутање Лотариову
језику , искр ену се на то већу штету њих двају , јер ако је језик ћутао, мисао је ходила и
имала каде да посматр а потанко све крајности вр лине и лепо те у Камиле, које би подобне
биле , да љубављу загреју кип од мр амор а, а камо ли срце од меса. За оно вр еме, докле је
могао да јој говори, Лотарио је гледаше и посматр аше, колико је била достојна љубави, па
ово посматрање поче мало по мало да обара обзире које је имао пр ема Ансел му , и по
тисућу пу та хтео је да се у клони из гр ада и да тамо оде где Ансл мо ник ад неће видети
њега, нити о н Камилу ; али му већ сметаше и задржаваше га сл аст, коју је налазио
гледајући је. Он се усиљаваше и бораше се сам са собом, да би стресао и да не би о сећао
у довољство, које је налазио гл едајући Камилу; сам себи пр ебацивао је своју манитост, себе
је називао лажним пр ијатељем и још гор им кришћанино м; пр етр есаше и упор еђиваше себе
и Ансел ма и у век налажаше, да је више кривице у Анселмовој лу дости и повер ењу , него ли
у његовом маленом сверовању , и тако ако ће наћ и извињења код бога, к ао код људи за оно
што је смерао да у чини, да не треба да се боји казне за своју кр ивицу . Кр атко да кажем,
лепота и врлина Камилина у з пр илику, коју је нер азу мни му ж дао му на ру ку, обор ише
сасвим Лотариово поштење, па не гледају ћи на што др у го, него на што га навођаше његова
наслада, после три дана по Анселмову одласку, за које вр еме био је у непрестаној борби да
би одолио својим жељама навали на Камилу са толиком жестином и са таквим љу бавним
изјавама, да се о на чисто пренерази и само што се подиже са места, на коме је бил а и оде у
267

своју собу , не одговор ивши му ни једне р ечи; али ова р авноду шност не обори у Лотарија
наду, која се увек р ађа у исто вр еме са љубављу , него му само још дража дође Камила.
Видећи она у Лотарија оно што никад није помишљала, није знал а, шта да р ади; па пошто
јој се у чини, да не би ствар била сигурна и најбоља, к ад би му дала пр илике и згоде, да
говор и с њом и по др у ги пу , науми да по шаље још исту ноћ, као што и у чини, једног свога
слугу до Анселма са писмо м у коме му је овако писала:
268

ТРИДЕС ЕТ ЧЕТВ РТА ГЛАВА

У којој се наставља приповест о неопрезном радозналцу.
„Као што се обично каже да је тешко војсци без војводе и тврдињи без диздара, тако
велим ја, да је много горе у датој и младој жени без свога мужа ако му не сметају најпречи
р азлози. Мени је тако зло без тебе и толико ми није можно да подносим ово одсуство, да
ако брзо не дођеш, о тићи ћу р одитељској кући, макар твоју и без чувара оставила, јер онај,
кога си ми о ставио, ако је, р ецимо, ту био под тим именом, р екла бих да више циља на
своју насладу , него ли на оно што се тебе тиче, па пошто си паметан човек, немам шта да
ти још кажем, а није ни добро, да ти више казујем.“
Анселмо добије ово писмо и р азу ме из њега, да се Лотарио већ латио посла и да ће
му Камила бити како је он желео; па особито обр адован на такве гласе, пор у чи Камили
у стмено, да не пр еду зима ни на који начин такве пр омене у кући, јер ће он што скор ије да
се врати. Ансел мов одговор баци Камилу у чудо, јер се она збуни још већ ма него пр еђе, јер
нити се у суђиваша да остане у кући, још мање да оде својим р одитељима, јер остане ли, у
опасности јој је поштење, а о де л и, посту пиће пр отив му жевљева налога. Најпо сле о дважи
се на о но што је гор е било, дакле да остане, па нау ми да се не клони Лотаријева пр ису ства,
да не би дала повода слугама да што говоре, па се већ кајаше што је своме мужу писала
оно пимо, бојећи се, да ће помислити, да је Лотарио опазио на њој неку непр иличност, која
га је побу дила, да пр ема њој не одражава дужни обзир ; дакле ослањајући се на своју
вр лину, у здаше се у бога и у своју чвр сту одлу ку , па мишљаше, да ће ћу тају ћи одолети
свему ономе што би јо ј Лотарио хтео да к аже и да више ништа не јавља своме мужу , да га
не би заплела у какве распре и незгоде; сувише она тражаше начина како ће да извини
Лотарија код Анселма, кад је овај буде питао, који је повод био, да му је писала оно писмо.
Са тим мисл има, које су биле више часне, него ли поу здане и корисне, слушаше она
Лотарија сутра дан, који на такав начин наваљиваше, да се Камил ино постојанство поче
љуљати, па њено поштење имаше не мало му ке с очима, да не би пок азала знамења
љу бавна сажаљења, које су Лотаријеве сузе и р ечи пр обудиле у њеним гру дима. Све то
опази Лотарио и то га још већ ма распали. Најпо сле му се у чини, да у р оку и згоди, коју му
даје Анселмово одсуство, ваља сасвим да затвори ту тврдињу , те стаде ударати на њену
сујету хвалећи јој л епоту, јер ништа не савлађује и не р у ши брже у твр ђене куле сујете у
269

лепотици, него сама сујета, изр ажена р ечима ласкања. Укратко да кажем, са тол иком
р евношћу лагу маше он стену Камил инога поштења са таквим ор у жјем, да би морала
попустити све да је о д меди била. Лотарио плакаше, мољаше, обећаваше, ласкаше,
наваљиваше и претвар аше се са таквим чуством, са доказима толике искр ености, да
савлада Каил ину часност и однесе победу над нечим, што је најмање мисл ио и највише
желео. Камил а се предаде, пр едаде се Камила, ал и зар је у томе чу да, кад издаде Лотариово
пријатељство? Јасан пр имер , који нам показује, да се љубавна страст побеђу је само ако је
избегавамо, и да нико не треба да се хвата у коштац са тако сил ним пр отивнико м, јер се
ишту божанск е силе за савлађ ивање својих човечанских сила.
Једина Леонела знала је за слабост своје госпође, јер од ње нису је могли сакрити
оба лоша пријатеља и нови љубазници. Лотарио није хтео да каже Камили за Ансел мов
налог, нити да му је он дао пр илику да дотле дође, да о на не би мање ценил а његову љубав
и помисл ила, да је он тек слушао и без намер е око ње полагао тр у да.
Неколико дана за тим вр ати се Ансел мо кући и не у зе на у м оно што у њој
недостајаше, што је најмање чувао, а што му је најдр аже било. Одмах оде до Лотарија и
затече г а код куће; изгр лише се њих двојица и он запита за вести о своме животу или о
смрти.
„Што ти могу да кажем, о др у же Анселмо,“ р ече Лотарио, „то је да имаш жену , која
са пр авом може да буде у зор и круна свима добрим женама. Што сам јој говор ио, то је
одбила у ветар , пону де ни пода шта није у зимала, дарове није допуштала, што сам
неколико пр етворних суза пр олио, томе се добро нару гала. Једном р ечи, као што је Камила
вр хунац од сваке лепоте, тако је и шкриња, у којој се чу ва поштење и храни чедност и
смерност и све о не вр лине, које часну жену могу да пр ославе и уср еће. Узми натр аг свој
новац, пр ијатељу , који је ево у мене, јер нисам имао потр ебе да га тичем, по што Камил ино
поштење не у сту па пр ед тако ниским стварима, као што су дарови и обећања. Задовољи се,
Анселмо, и немој да пр авиш друге пр обе мимо већ у чињене, па кад си босом ногом прешао
пр еко мор а од незгода и подозревања, која хоће и могу да се имају пр ема женама, немој да
наново загазиш у дубоко море од нових непр илика, нити пр ави поку шаје са новим
крманошем у погледу на вр сноћу и јакост л ађе, коју ти је небо подар ило, да на њој пр ођеш
море овога света; него рачу нај, да си већ у безбедну пр истаништу , у тврди се на котвама
270

искрена повер ења и остани ту , докле не дођу да од тебе ишту дуг, који никакво племство
међу људима не може да избегне.“
Анселмо беше веома задовољен Лотаријевим речима и тако им је вер овао, као да му
их је казала каква ор аку ла; али ипак га замоли, да се не оставља пр еду зећа, ако ће и само
р ади љубопитности и забаве, па ако и нећ е одсада у потр ебаљавати ону превелику р евност
као досада; само би желео, да јо ј напише неколико стихова њојзи у славу под именом
Клор иде, јер ће он К амили да каже, к ако се он заљубио у једну даму , којој је дао то име да
би је могао славити са пристојношћу , која пр ипада њеној часности, а ако Лотарио не мар и
да се му чи око састављања стихова, начинић е му их он.
„То неће бити по тр ебно,“ р ече Лотарио, „јер му зе и су ми толико ненаклоњене, да
ме не би по који пу т у години походиле; кажи ти само Камили оно што си по мену о за моју
тобожњу љу бав, а стихове ћу већ ја да сачиним, ако и не онако добре, као што пр едмет
заслу жу је, а оно ће да буду барем најбољи што их ја могу да саставим.“
Дакле тако удесише неопр езни и неверни пр ијатељ, те кад се Анселмо вратио кући,
запита Камилу за оно, због чега се о на већ чу дила, зашто је није питао, то јест, да му каже,
шта јој је дало повода да му пише оно писмо, које му је послала. Камил а му одговор и, да
јој се било у чинило, као да је Лотарио гледа у неколико са мање поштовања, него ли кад је
он дома; али да је већ видел а, да се вар ала, и да мисли да је то само било у њеном
уображењу, јер Лотарио клони се да је види и да са њом одтане сам. Ансел мо јој р ече да
свакако може напустити то подозр ење, јер она зна, да се Лотарио заљубио у једну отмену
госпођицу у гр аду, коју слави под именом Клор иде; а или све и да није то, о на не треба
ништа да зазире од Лотарија пор ади његове искр ености и велика пријатељства међу њима
двома. Да није Лотарио известио Камилу , да је она љубав пр ема Клориди измишљена и да
је он то казао Ансел му , да би се који пу т могао занимати хвалом саме Камил е, би она без
сумње пала у очајну мрежу љу боморности; али како је она била извештена, то је без
пренеражености чула за то.
Кад су сутра дан њих троје бил и за трпезом; замоли Ансел мо Лотарија, да к аже што
од оног што је срочио на своју драгу Клор иду ; јер кад је Камила не познаје, мо же без
зазора р ећи све што му воља.
„Па и да је познаје,“ одговор и Лотарио, „не бих ја ништа крио, јер када љу бавник
хвали своју даму са лепоте и опису је је као сверепу , не наноси никакав у штр б њеном
271

доброме гласу ; али било како му драго, толико знам, да сам ју че срочио сонет на окр у тност
те Клор иде, који овако гласи:
Сонет.
Слађани санак кад у ноћи тихој
Све самртнике на земљи савлада,
Плачевни р ачу н мога вељег јада
Небу ја дајем и Клориди мојој.
И онда кад се сунашце по маља

На ружичастим источним вратима,
С болним јецањем, с гор ком уздасима
М оје се старо вајкање понавља.
И када су нце са пр естола сјајна

Огњене зраке земљи шаље пр лој,
И плач и у здах у дваја се мени.
Нојца се вр аћа, с њом туга ми трајна,

И увек нађох у борби ми црној
Да су небеса и Клор ида неми.
Вр ло се допао сонет Камил и, али још више Ансел му, који га хваљаше и рече, да је
дама пр еко мер е сверепа, кад се не одазива таквим искр еним чу ствима. На то р ече Камила:
„Да ли је збиља све истина, што заљубљени песници кажу ?“
„Као песници, не казу ју истину ,“ одговор и Лотарио; „али као заљубљени увек
остану немоћни да искажу све што чу ству ју .“
„О томе нема сумње,“ прихвати Анселмо, да би код К амиле потпо могао и оверио
лотариова чуства.
Али Камила исто тако није мар ила за Анселмову мајстор ију, као што се већ сасвим
заљубила у Лотарија, па како су јој се допали његови стихови, а још више што је знала, да
се његово уздисање и стихови ње тичу и да је у пр аво она Клор ида, замоли га, да к аже још
такав сонет, ил и др у ге стихове, ако их зна.
„Знам јо ш један,“ одговор и Лотарио; „али бих р екао, да није тако добар, као онај
пр ви, или да се боље изр азим, да је лошији, а можете судити и сами, јер овако гласи:
Сонет.
Знам, да мрем; па све нек се не вер у је,
Радије себе гл едао бих мртва,
272

Душманко лепа, као твоја жр тва,

Нег да се кајем због љубавне стр у је.
Кад одем смрти, њеном пер ивоју ,

Лишен живота, славе и милоште,
На моме срцу отвореном, јоште
Видећеш слику извајану твоју .
Светињу ову чувам за час страшни,

Којем се надам са моје стал ности,
А ову крепи сверепост ти крута.
Тешко мор нару у з данак облачни

По туђу мору, пу ну опасности,
Пристану звезда где не каже пу та!
И овај други сонет похвал и Ансел мо, као што је чинио са пр вим, и на тај начин
додаваше карику по карику ланцу , којим је склапао и стезао своју срамоту , јер кад га је
Лотарио највећ ма срамотио, он му је говорио, да му је част што чистија; и што је Камила
код свега тог а већма падал а по степенима до своје презор ности, пењал а се она у мишљењу
њенога му жа на врху нац вр лине и добра гласа.
М еђу тим деси се, да се Камила једанпу т као и иначе нађе сама са својом
служавком, па јој рече:
„Срамота ме је драга Леонела, што видим, како сам мало у мела сама себе да ценим,
јер ваљало је, да је Лотарио истом по неком времену дошао до потпу на у живања онога,
што сам му тако брзо предала од своје воље. Бојим се, да ћ е ми наглост или лакоумност
пр езир ати, а неће увиђати, да његовој силовитој навали нисам могла одолети.“
„Немој, сењора, да се тога р ади бринеш,“одговор и Леонела, „јер не вр еди, нити има
р азлога, да се мање уважава оно што се брзо дало, ако је то заиста добро и ако је само по
себи вр едно уважавања; а и о нако веле, да онај два пута даје који брзо даје.“
„Али и то кажу ,“ рече Камила, „да се слабо у важава, што се јефтино добије.“
„Тај р азлог не тиче се тебе,“ одговори Леонела; „јер како сам чу ла, љу бав код
једних лети, код др у гих корача; с овим трчи, а с оним иде полако; једнога начини
млакоњом, др у гога распали; једне р ањави, а др у ге у бија; каткад тек што је почела пу т
својих жеља, већ га је у исти пар довршила и завршила; ују тру хоће да опседне тврђаву
какву , а у ноћ мора ова да јој се пр еда, јер нема силе да јо ј одолева; па кад је тако, шта се
273

плашиш и бојиш, кад се исто то морало догодити и са Лотариом пошто је љубав

у потр ебила одсу ство мога господара као средство, да би вас савладала? Па се у том
одсуству морало извр шити, што је љубав била доконал а, не давајући маха времену , да се
Анселмо врати и да због његова пр исуства остане ствар недовр шена, јер љубав нема бољу
слугу за извр шивање онога што жели, него што је пр илика; пр иликом служи се она у свима
својим пословима, нар очито у почетку . Све то знам ја вр ло добро и више по искуству , него
ли по чу вењу , а већ ћу ту, сењора, други пу т казати, да сам и ја девојка од крви и меса. А
сувише, сењора Камил а, ниси се ти пр едала и подала тако брзо, докле ниси у уздисајима, у
очима, у р ечима и у обећањима и даровима Лотариовима видела сву његову душу , видећи
у њој и у његовим вр линама колико заслу жу је Лотарио да буде заљубљен. Па кад је тако,
немој да ти на у м падају ове стр ашљиве мисли, као у какве чепе, него буди увер ена, да
Лотарио тебе онако уважава, као што ти уважаваш њега, па живи мир на и задовољна, што
кад си већ пала у љубавну мр ежу , да те у њој држи човек од вр сноће и уважења; а о н не
77
само да има сва четир и СССС, за која веле, да их добри љубавници треба да имају , него
има читаву азбуку, и само ме слушај, па да ти је к ажем на изу ст. Како ја вел им и како ми се
чини, он је атеш, бог ат, витешки, господски, добар, ђентилан, елег антан, живостан,
захвалан, искрен, јуначан, красан, личан, љубак, млађан, нежан, отмен, поуздан, речит,
онда дол азе четири СССС, па онда тајан, учтив, храбар, частан, штедар. Њ је неко
незгодно писме, Ћ и Ц немају ништа што би њему пр истајало, Ф и Џ некако су туђа
писмена, али зати има он и пето С, то јест старање за твоју част.“
Насмеја се Камила азбуци своје служавке и нађе, да је у љу бавним пословима много
искуснија, него ли што је мислила, а она јој се исповеди и откр и Камили, како пр оводи
љубав са једним младићем од добре куће у истом граду , због чега се Камил а даде у бригу ,
бојећи се, да би тим пу тем њена част могла иштетити. Она је испитиваше, да л и су и даље
отишли о д р ечи. Са мало стида и са много неу стр у чавања одговор и јој, да су богме
отишли; јер то је већ позната ствар , да неопрезност у госпође одузима стид у слу шкиња,
које кад виде госпођ е да су поср ну ле, нимало се не у здр жавају да не храмљу на обе ноге,
ма то цел и свет видео. Камил а не мог аше друго, него да моли Леонелу , да оном што вели
да јој је љубазник ништа не говор и за њену ствар , а своје послове да држи у тајности, како

77
Шпањолкињама су четири љубавничка SSSS ова: Sabio, Solo, Solicito y Secreto, што би се у српском могло
превести: Смишљен, Сам, Служљив и Скровит.
274

не би за то дознао Анселмо или Лотарио. Леонела јој одговор и, да ће тако поступити, али
се тако владала, да је Камила као поу здано страховала, да ће због ње да изгу би свој добри
глас.
Јер непоштена и безобразна Леонел а, откад је видел а, да јо ј се госпођа не влада
онако, како би требало, осмели се да пушта у кућу свога љубавника, у здају ћи се, баш да је
госпођа и види, да нећ е смети да је прокаже; јер погр ешке домаћичине вуку за собом и то
зло, да постану ропкиње својих слушкиња, те морају да крију њихове безобразности и
неваљалства, к ао што је било и са Камило м; јер ако је и видела једанпу т и много пу та, да је
њена Леонела са својим швалером у једној соби од њене куће, не само није смела да је
у кори, него јој је још ишла на р уку , да га закљу ча, и у клонила је сваку пр илику , да га не би
видео њен му ж.
Али не могаше преду пр едити да га Лотарио не види једанпут, кад је зором одлазио.
Не знајући га, ко је, у прве помисли, ди ће бити каква аветиња; али к ад га виде, како оде и
замуму љи се, и у ви брижљиво у плашт, остави се такве лу де мисли и паде на другу , са које
би сви били пр опали, да Камила није нашла лека. Лотарио помисли, да онај човек, што га
је видео да у тако необичан час излази из Ансел мове куће, није тамо био због Леонеле, па
ни на у м му не паде, да има Леонела у свету, него као што је Камил а била према њему
лакоу мна, да је таква и спрам др у гога; јер те последице ву че за собом неваљаство
неваљале жене, да гу би веру у своје поштење код самог оног а, на чије се молбе и речи
предала, те он мисли, да се о на са јо ш већо м лакоћо м пр едаје другима, и поклања тврду
веру сваком подозревању, које му падне на у м. И не иначе, него као да је у томе Лотарија
била о ставила сва р азборитост и као да му је из памети нестало сваке паметне помисли, не
да не у чини ништа добро и смишљено него не чекају ћи да Анселмо у стане, нестрпљив и
слеп о д по мамне љубоморности, која му р аздир аше груди, жеднећи за освето м на Камили,
која га ни у чему није била у вр едила, оде Анселму и рече му:
„Да знаш, Анселмо, да има већ толико дана, како се борим сам са собом,
усиљавајући се да ти не кажем оно, што већ није могуће ни пр аво да ти и даље кријем.
Дакле да знаш, да се Камилина тврдиња пр едала и покор ила свему оно м што сам с њом
хтео да чиним; а ако сам оклевао да ти откр ијем ту истину, то је за то било, што сам хтео
да видим, да ли је ту било само нек е лакоумне пожуде њене, или она тако чини, да би ме
пр обала и видела, да ли су биле са тврдом намер ом чињене оне љубавне изјаве, у које сам
275

се био у пустио са твојим допуштењем; а и то мислим, кад би била она, која би требало да
је и какву смо је обојица замишљали, да ти је већ требала казати за моје по сту пке; али
видећи да она оклева, видим да су збиљска обећања, која ми је дал а, да кад опет одеш од
куће, она ће са мно м да се састане у ризници (а заиста се тамо и састајао са Камилом); ја
дакле не бих хтео да нагло извршиш какву освету , јер још гр ех није извр шен, но само у
мисли, и може бити, докле би се извр шио, шат се Камила пр омени и у њој се р оди к ајање.
Па кад си већ у свему или од чести у век послушао мо ј савет, послу шај и овај, који ћу ти
сад дати, и држи га се, како би поу здано и с озбиљним пр емишљањем себе задовољио
онако, како ти се најбоље буде свидело. Реци, да ћеш тобоже да одеш на два на три дана,
као што си иначе чинио, па у деси, да се скријеш у ризници, где ти тапети што су тамо и
друге ствари дају добру згоду да се пр икр ијеш, и онда можеш видети р ођеним очима, као и
ја мојима, шта је у пр аво Камилина намер а; па ако буде неваљаство, којега бисмо се пр е
могли бојати, него ли надати му се, моћи ћеш у тишини, му др о и пр омишљен осветити
своју у вр еду .“
Пренеражен, недоу мевајући и з ачу ђен слушаше Ансел мо Лотариове р ечи, јер их чу
у онај пар , кад им се најмање био надао, јер већ беше држао Камилу за победитељку над
тобожним Лотариовим навал ама и почео беше у живати у победи. Дуго остаде ћу тећи и
нетренимице гледајући у земљу и најпосле р ече:
„Ти си, Лотарио, онако посту пио, како сам очекивао од твога пријатељства; ја сам
се у свему држао твога савета, чини и сад што ти се свиди и храни тајну , као што знаш да
треба у такву ненадану случају .“
Лотарио обећа тако и полазећи од њег а, љуто се покаја за своје р ечи, видећ и, како је
глу по био постпу пио, јер је могао да се Камили освети, а да се не лаћа начина тако сверепа
и тако срамотна. Пр оклињаше своју памет, прекораваше се због брзоплетости, нити
знађаше, чега да се лати, да би збрисао што беше у чинио, или да би ствар окренуо на
р азуман свршетак. Најпосле докона, да све каже Камили, па како није био без пр илике да
то учини, још исти дан нађе се с њом на само, а она чим виде да може с њим говор ити,
р ече му :
„Знајте, пријатељу Лотарио, да имам неку муку , која ме тако тишти, да мислим,
хоће ми срце у грудима да пр епу кне, и не би чу да било, ако би тако било, јер безоразност
Леонел ина дотле је дошла, да сваку ноћ затвара у овој кући неког свог љубазника и с њим
276

се пр оводи до зоре, што све доводи у опасност мо ј добри глас, јер који би га видео, да из
моје куће излази у тако необично доба, може на сав мах свашта да мисли; па што ми је
му ка, што не могу да је казним ни у корим, јер пошто она з на за наш однос, мор ам да ћу тим
на њене посту пке, па се бојим, да ћ е отуда да изиђе неко зло.“
Кад му је Камила почел а то да говори, помисли Лотарио, да је то лу кавштина, како
би он мислио, да онај човек што га је видео, није од ње ишао, него од Леонеле; али кад је
виде плачну и тужну и да га моли за помоћ, у вер и се о истини, а с тиме још се већма збуни
и кајаше се због свега; ипак одговор и Камил и, да се не брине, јер ће он већ наћ и начина, да
обу зда Леонелину безобразност. Уједно јој р ече, шта је гоњен јаросном по мамом
љу бор евности казао Ансел му , те како су у десили, да се Анселмо сакр ије у р изници и тамо
да види јасно, како му је мало она вер на; мољаше је за опр оштење за ту лудост и за савет,
како би своју лу дост могао испр авити и извући се из тако заплетена л авир инта, у који га
беше довела његова непромишљено ст.
Камил а се по плаши, када чу , што јој Лотарио казиваше, и пу но срдећи се, са
многим р азлозима пр екор и га и покар а за његово ружно мишљење и за глупу и узаочасну
одлуку , али како је по прир оди женска домишљатија за добро и зло од мушкога, а овамо
остави је оштр оумље, кад хоће са намер ом да се покаже паметна, тако и Камил а одмах
онога стика нађе начина да исправи ствар , којој по изгледу никако није било лека, те рече
Лотарију , да у деси, како ће се Ансел мо сутрадан сакр ити онамо где је р екао, јер је она
мислила, да ће баш о ту да добити у добност, к ако ће у будуће да се састају без свака страха,
па не р азложивши му сву своју мисао, пр епору чи му, да се спр еми, пошто се Ансел мо буде
сакрио, да дође, чим га буде Леонел а позвала, и да јој на питања онако одговара, као што
би одговарао, баш и да не зна да га Ансел мо слуша.
Лотарио наваљиваше, да му каже, шта је нау мила, јер ће са више поу здања и
вештине моћ и онако да се влада, како треба.
„Ја вам кажем,“ р еће Камила, „да немате др у кчије да се владате, до л и да ми
одговар ате, како вас будем питала.“
Камил а није хтела да му пр во каже, шта је нау мила да чини, јер се бојала, да се он
неће владати по плану , како га је она смислила, него да ће се држати пл ана или да ће
тражити такав, који неће моћи бити тако добар.
277

Лотарио оде на то, а Ансел мо сутрадан оде тобоже у оно село своме пријатељу , па
се вр ати да се сакрије, што је мог ао да у чини сасвим удобно, јер Камила и Леонела
намер но му у томе идо ше на р уку . Сакривени Анселмо беше у оној у збу ђености, која се
може да замисли код онога, који је очекивао да види својим очима р азу ђавање своје части,
те хоће да изгу би оно највећ е благо, које је мислио да има у својој љубљеној Камил и.
Знају ћи већ Камила и Леонела, да се Ансел мо сакрио, у ђоше у р изницу и чим је у
њу сту пила Камила, дубоко у дахну и рече:
„Ах, драга Леонела! Не би ли боље било, пр е но што се буде оно извр шило, што не
бих хтела да знаш, да ми не би у томе сметала, кад би у зела Ансел мов нож, који сам искала
од тебе, па да ми га сју р иш у ове срамне гр у ди? али нећу да то чиниш, јер нема р азлога да
ја носим к азну за туђу кр ивицу. Прво хоћу да знам, што су то на мени виделе Лотариове
безобразне и неваљале очи, да му је дало повода да се обезобр ази и да ми откр ије тако
гадну жељу, са којом је у вр едио свога пр ијатеља а мене обешчастио. Стани, Леонела, на
онај пр озор и зови га, јер нема сумње, да ће бити на улици, надају ћи се да ће моћи
извршити своју ружну намер у ; али пр во ће да се извр ши моја намер а колико сверепа,
толико поштена.“
„Јој, госпођо!“ одговор и домишљата и окр етна Леонела; „а шта би ти са овим
ножем? да нећеш мо жда себи са у змеш живот, или Лотарију ? јер ма које од тога што
хоћеш, изићи ћ е на пр опаст твога л епога гласа. Боље је, да сакријеш ту у вр еду и да не даш
пр илике, да тај неваљал и човек дође у ову кућу и да нас нађе саме. Помисл и, госпођо, да
смо ми слабе жене, а о н је човек и одважан, па како долази з аслепљен и распаљен о ном
ру жном намер ом, можда пр е него што би ти извр шила своју намер у , учинио би он оно,
што би горе било, него да ти узме живот. Тешко нашем господину Анселму , који је том
поганцу дао толику слободу у својој ку ћи! Али, сењора, р ецимо да га у бијеш, као што ми
се чини да хоћеш, шта ћемо онда са мртвацем?“
„Шта, драга моја?“ одговор и Камила; „предаћемо г а Анселму да га погребе, јер је
пр аво, да у накнаду у зме на се труд око погребавања своје р ођене срамоте. Ама зови га
једанпу т, јер све то вр еме, што оклевам са дужном осветом за моју у вр еду , изгледа ми као
повреда верности, коју дугујем моме мужу .“
Све то слушаше Анселмо и код сваке речи, коју је Камил а изу стила, окр еташе му се
мисли; али када р азабр а, да је нау мила да у бије Лотарија, хтеде да изађе и да се покаже, да
278

се не би тако што у чинило ; ипак надвлада жеља да в иди, како ће се извр шити толика
срчаност и часна одлука, а нау мио је да у своје вр еме изиђе и да је пр еду пр еди. М еђутим
савлада К амилу јака несвест и она паде на по стељу , која тамо беше, а Леонела стаде гор ко
р идати и говор ити:
„Куку мени неср ећници! зар тако да немам ср еће, да ми ту на мојим р укама умр е
цвет од поштења у свету , круна добрих жена, узор целому дар ности!“
Ко би слушао ове и овима сличне р ечи, човек би њу држао за најту жнију и
највер нију слушкињу у свету , а њезину госпођу за нову и гоњену Пенелопу . Мало за тим
поврати се Камила из несвестице и дошавши себи, р ече:
„Што не идеш, Леонел а, и не зовеш најневернијег а пр ијатеља пријатељу, што га је
сунце гледало, или га ноћ крила? Дела, трчи, хитај, жу ри се, да се окл евањем не би
охладила моја јар ост и моја пр аведна освета, којој се надам, да се не изгуби у пр етњама и
клетвама.“
„Хоћу га већ звати, госпођо,“ р ече Леонела; „ал и пр во да ми даш тај но ж, да не би у
мом одсуству што у чинила, што би целог свог века оплак ивали сви који те воле.“
„Пођи без бриге, драга Леонел а, нећу тако што у чинити,“ одговор и Камила; „јер ако
ти се мо ј посту пак и чини смеон и глуп за моју част, ја ипак нећу онако р адити, као она
Лу кр еција, за коју веле да се у била, а није ни у чему била погр ешил а, нити је пр во оног
у била, који је био у зр ок њеној несрећи; ја ћу у мр ети, ако је да се у мире, али ћу се пр во
осветити ономе, који ми је дао повода да овамо дођем и да о плаку јем његову
пр одрзљивост, којој ја никаква повода нисам дала.“
Дуго се даде Леонела мол ити, пр е но што оде да зове Лотарија, али најпосле оде, а
међутим до њена повр атка р ече Камила, као говор ећи сама за себе:
„О боже! зар не би боље било, да сам одбила Лоратија, к ао што сам у чинил а толико
пу та, него ли што сам му дала повода, да ме држи за непо пштену и неваљалу , ако ће бити и
само за о но вр еме, докле г а не изву чем из заблуде? Зацело би то било боље; али онда не
бих се ја осветила, нити би част мог а мужа била задовољена, кад би о н тако чистих р у ку и
без му ке отишао натр аг ону да, куда су га довеле његове гадне намере. Нека издајник
животом плаћа, што се поку сио са тако погано м жељо м! нек а свет зна – ако би случајно
дошао – да је Камила не само одржала вер ност своме му жу , него да се и осветила о ном,
који је дрзнуо да ову у вреди! Ипак мисл им, да би боље било, да о томе известим Анселма;
279

али ја сам му то већ наговестил а у писму , које сам му писла у село, па биће ако није
похитао да лечи зло, за које сам му јавила, да од чисте доброте и повер ења није хтео нити
могао да вер у је, да би у грудима таква поу здана пр ијатеља могла понићи каква мисао, која
би била против његове части, као што ни сама нисам вер овала многе дане, нити бих игда
вер овала, да му безочност није дотл е ишл а, те су његови толики дарови и велика обећања и
вечите сузе мени то откр иле. Али нашто сад сав тај говор? зар можда за одважно дело
треба какав савет? Зацело не. Ван дакле, неверници! амо, о свето! Нека дође издајник, нека
у ђе, пр иђе, погине, па нека се извр ши и збуде што хоће! Чиста сам дошла у власт ономе,
кога ми је небо дало, и чиста ћу да одем од њега, па ма била и окупана у мојој чистој крви
и у поганој крви најневернијега пр ијатеља, што га је пр ијатељство видело у свету.“
Говор ећи ово, корачаше по сали са голим ножем тако гор опадно и бесно, кретање
јој беше тако чр езмер но, да изгледаше не иначе, него да је помер ила памећу и да није била
нежна жена, него очајна убојица.
Све то гледаше Ансел мо иза нек их тапета, за које се беше скрио, и свему се томе
чу ђаше, те му се учини да што је в идео и чу о, довољно би задовољење било и за највеће
подозревање; већ жељаше, да поку шај са дол аском Лотариовим не испадне, бојећи се каква
ненадан зла; и већ хтеде да се по јави, да изађе и да загрли и обавести своју жену , али се
у здржа , јер виде Леонелу, где се вр аћа, водећи Лотарија з а руку .
Чим га у гледа Камила, пову че на земљи ножем испр ед себе дугу пру гу и рече му :
,,Лотарио, пази што ћу да ти кажем: ако се случајно у су диш да пређеш ову пругу
овде, или само да јој се пр иближиш, чим будем видела твоју намеру , у исти мах сју р ићу у
гру ди овај нож, који ми је у руци; и пр е но што ми и речи кажеш на то, хоћу да ми
саслушаш још неке р ечи, а о нда мо жеш одговар ати, што ти буде воља. Прво желим,
Лотарио, да ми кажеш да л и ти познајеш Ансел ма, мога мужа, и шта мислиш о њему; а
друго иштем да знам и то, да ли познајеш мене. Одговор и на то и немој се бу нити и много
премшљати, шта ћеш да ми одговор иш, јер што те питам, није ништа тешко.“
Лотарио није био тако луд, па чим му је Камил а била казал а, да сакр ије Анселма,
одмах је водио р ачу на о ономе што је она мислил а да у чини, те тако одазиваше се њеној
намер и тако паметно и тако згодно, да њих двоје начинише од ове лажи више него праву
истину . Он дакле одговори Камили овако :
280

,,Нисам мислио, лепа К амила, да си ме звала, да ме питаш за ствари, које су тако

далеко од намер е, са којом сам овамо дошао. Ако то чиниш, да би ми одгодила обећану
награду , можеш је и даље о дгодити, јер тим већма мучи нас жу ђено благо, што је већа нада
да ћемо г а добити; али да не би казала, да ти на питања не одговар ам, ево, кажем, да ти
му жа Анселма познајем и нас двојица знамо се од наше мал е малоћ е; а не мар им да ти
казујем, што ти тако добро знаш за наше пр ијатељство, да не бих сам посведочавао
неправду , коју љубав чини да је чиним, снажно ив ињење за највеће погр ешке И тебе знам
и држим те на истој цени, као и он; јер да није тако, за мање благо, него ти што си, никад
не бих ишао пр отив онога, што сам дужан самом себи, ни пр отив светих закона пр авога
пријатељства, које сам пог азио и повредио сад р ади тако силна непр ијатеља, као што је
љубав.“
,,Када то признајеш,“ одговор и Камила, ,,ти смртни непр ијатељу свега онога што
заиста заслу жу је да буде љубљено, с каквим обр азом у су ђујеш се да изађеш пред ону , за
коју знаш да је огледало, у коме се огледа онај, у кога си се ти требао у гледати, те да
у видиш како га без икаква повода вр еђаш? Али, куку мени, несрећници! Већ се
домишљам, з ашто си се тако мало освр тао на о но што си сам себи био дужан, јер ће то
бити каква моја неопр езност, коју не могу назвати непр истојно шћу , пошто није долазила
од намер не одлуке, него од какве непромишљености, , као што их жене хоће нехотице да
у чине, кад мисле, да немају р ашта у стру чавати се. Ако то није, кажи ми, о издајниче, кад
сам о дговор ила на твоје молбе и једном р ечицом или знаком, који би могао у теби да
пр обу ди неку сенку од наде, да ћу ти испу нити гадне жеље? Кад ти нисам заљубљене речи
одбила и пребацила мојим строгим и осор ним р ечима? Кад сам твојим многим обећањима
и најбогатијим даровима вер обала ил и их пр имила? Али пошто мислим, да нико не може
истрајати у љубавном расположењу кроз дуже вр еме, ако га не подр жава нек а нада, то ћу
себи да припишем кривицу за твоју продрзљивост, јер зацело је каква моја неопр езност
кроз толико вр еме одр жавала твоју страст, и зато хоћу себе сама да казним и да педепшем
онако, како заслужује твоја кр ивица; а да видиш, да нечовечна будући тако спр ам себе,
нисам могла да не будем таква и спрам тебе, то сам те хтела да довучем, да будеш сведок
жр тви, коју хоћу да принесем увр еђеној части мог а тако часног а мужа, кога си ти увр едио
са највећо м р евношћу , каква може да буде, а ја сам га у вр едила са оно мало о пр езности, са
којом сам требала да се клоним пр илике, ако сам ти какву дала, да ми на руку идем
281

ру жним намер ама и да их по твр ђу јем. И опет кажем, да ме највише мучи сумња, да је
каква моја непр омишљеност изазвала у теби тако погане мисл и, то и моја велика жеља, да
се казним својим р укама, јер кад би ме ко други казнио, можда би ми се кр ивица већма
пр очу ла. Али пр е но што ћу то да у чиним, хоћу у миру ћи да у бијем и са собом да поведем
онога, који ће ми тек потпу но да задовољи жеђ за освето м, којој се надам и негу јем је, те
ћу тамо, где већ буде било, гледати казну , коју ће досудити пр аведни и неподмићени суд
ономе, који ме је довео до таква очајна посту пка.“
Па са тим р ечима навали са голим ножем на Лотарија са невер оватно м снагом и
брзином, показу јући толико воље да му нож сју р и у пр си, да и о н сам дође у сумњу , да ли
су те ствари пр етвор не или збиљске, јер је мор ао да у потр еби сву своју окретност и снагу ,
да не да Камил и да то учини; а она се с овом чу дном јарошћу и лукавством тако живо
пр етвар ала, да хотећи јо ј дати изглед збиље, нау ми да је у кр аси својом крвљу , те видећи,
да не може да р ани Лотарија, или гр адећи се да то не мо же, рече:
„Кад већ судбина не да да потпу но извр шим моју намер у, а она бар неће имати
толико силе, да ми стане на пу т, да извршим бар један део.“
Па отимајући ру ку са ножем, коју је Лотарио држао, ослободи је и у пр авивши вр х
онамо, где се није могла дубоко р анити, забоде га с лева у месо изнад пазу ха и одмах се
стропошта на земљу као ван себе.
Узбезекнути и преплашени сташе Леонел а и Лотарио код овога догађаја и чисто
сумњаше у истину тога чина, ако су и гледали Камилу , где у својој крви лежи на з емљи.
Што брже и у препашћен пр ихита Лотарио, да изву че нож, а кад виде незнатну р ану ,
опр ости се свога страха и наново се стаде дивити оштр оу мљу , памети и великој
домишљатости лепе Камиле; па да би извр шио оно, што му је био задатак, стаде ваздан
тужно нар ицати над К амилиним телом, као да је она мр тва била, те пу но пр оклињаше не
само себе, него и о нога који је био повод, да је дотле дошло; а како је знао, да га слуша
његов пр ијатељ Ансел мо, то је тако говор ио, да онај који га је слушао морао је много више
њега жалити, него ли Камилу , баш и да је за мртву држао.
Леонел а је у зе у нару чје и положи је на кревет, молећ и Лотарија, да потражи кога,
који би Камилу у тајности видао; такође га замоли за савет и мишљ ење, шта да кажу
Анселму за ту р ану њене госпође, ако би се он случајно вратио пре но што се она извида.
Он одговори, нека кажу што знају , а он да не у ме дати корисна савета; само јој р ече, нека
282

гледа да задржи крв, а он оде тамо где га људи неће видети. Па показу ју ћи велику жалост и
у збуђеност оде из куће, а кад се нађе сам и да га нико није могао видети, стаде се крстити,
дивећи се Камилиној вештини и умешности Леонел иној. Помисли, како тврдо мора
Анселмо бити у вер ен, да му је жена друга Пор ција, па жељаше да се састане са њим и да
заједно славе лаж и пр етвор ну истину , да се претвор нија никад није могл а замислити.
Као што р екосмо, Леонела у стави крв својој госпођи, које није више истекло, него
колико је било довољно да се лукавство овери, и пошто опр а р ану са нешто вина, пр ивије
је, како је бољ е знала, а док је превијала, говор ила је такве р ечи, да баш и нису њима
пр етходиле др у ге, биле би довољне да у вер е Анселма, да у Камили има узор од часности.
Леонел иним р ечима додаде друге Камила, која себе гр ђаше као подуласту и плашљивицу ,
јер онда, кад је највише требало, није имала срца да себи у зме живот, који јо ј је тако мр зак.
Искаше савета од своје слушкиње, да ли да каже или не љубљеном му жу за сав тај дог ађај;
а она јој р ече, да му не говори, јер би он онда мор ао светити се Лотарију , што би могло
бити само са великом његовом опасношћу , а добра жена дужна је да не даје пр илике своме
му жу да се кавжи, него још да га у клања од сваке могуће распре. Камила одговор и, да јој
се њено мишљење сасвим свиђа и да ће г а се држати; али да свакако ваља потр ажити, шта
да се каже Анселму , отку да је та р ана, коју ће он мор ати видети. На то јој Леонела
одговор и, да она ни у шали не би у мел а лагати.
„А зар бих ја, сестро, могла лагати?“ одговори Камила; „ма не бих се усу дила да
измислим или да подр жавам какву лаж, па да ми се тиче главе. Па кад већ не знамо да
нађемо изласка одавде, најбоље ће бити да му се каже гола истина, да нас не би у хватио у
лажи.“
„Немој да себе мучиш, госпођо,“ на то ће Леонел а; „до сутра ћу се домислити, шта
ћемо казати, па шат се рана на том месту може да сакрије, да је он не види, а небо ћ е се
у милостивити и ићи ће на ру ку нашим тако поштеним намер ама. Умир и се само, госпођо,
и гледај да своју узбу ђеност смириш, да те мој господин не би нашао у збуђену , а за остало
ослони се на мене и на бога, који у век помаже бл агим жељама.“
Што пажљивије слу шаше и гледаше А нселмо пр иказивање трагедије од смрти
његове части, коју су са таквим необичним и живим начином пр иказивала л ица у њој, да је
изгледало, да су се пр етвор иле у су шту истину онога што су измишљали. Једва чекаше да
се смр кне, те да има прилику да оде из своје куће и да се састане са својим добрим
283

пр ијатељем Лотаријом и с њим заједно да се раду је оном скупоценом бисеру , који је нашао
у доказу врлине његове жене. Њих две постараше се, да му даду прилику и згоду, да може
отићи, и он не оклевајући оде и одмах потр ажи Лотарија, кога кад нађе, небројено пу та
загрли га, нити се може казати, колико му је изр ажавао своје задовољство и како је хвалио
Камилу . Све то слушаше Лотарио, не могући дати знаке какве р адости, јер му паде на у м,
колико се љуто вар а његов пр ијатељ и како га неправедно он вређа. Ако је Анселмо и
видео, да Лотарио није весео, мислио је, да је то за то, што је Камилу оставио под р аном и
што је р ани он био у зр ок; он му дакле међу осталим р ече, да се не бр ине због догађаја са
Камило м, јер ће рана без сумње бити лака, јер су се оне договориле, да то крију од њега,
дакле пр ема томе нема чег а да се боји, него од сада нека се с њим р аду је, пошто његовом
вештино м и по моћу види се сада подигну та до највише среће коју је икад желео, те од сада
неће се чим др у гим занимати, него да пр ави стихове у похвалу Камил и, који ћ е јо ј спомен
овековечити за потоња столећа. Лотарио му по хвали намеру и р ече, да ће му он од своје
стране по моћи да подиг не тако дивну зграду .
На тај начин би Ансел мо човек преварен на најфинији начин, как ав се могао наћи у
свету : својом р у ком одведе својој кући онога, који му је у ништио сву част, а овамо
мишљаше да води ор у ђе од своје славе; Камила га дочека са лицем тобоже набу ситим, а
срце јој се овамо смејало. Ова превара потр аја неко вр еме, докле посл е неколико месеци
окр ену ср ећа своје коло, те изађе на среду неваљаство, које се дотле тако вешто скривало,
а Ансел му ће живота да стане његова неопр езна р адозналост.
284

ТРИДЕС ЕТ ПЕТ А ГЛАВ А

Која г овори о страховитом и нечувеном боју што га је имао Дон Кихоте са неколиким
мешинама црна вина, и довршује се приповест о Неопрезном радозналцу.
Није још много остало да се чита о д пр иповетке, к ад ево из страћа, у коме је Дон
Кихоте почивао, изађе С анчо Панса сав у сплахир ен вичу ћи:
„Амо, господо, брзо, и помозите мом господину , јер се заплео у тако жесток и
му чан бојак, какав моје очи до сад не видеше. Тако ми бога, тако је у дар ио дива, онога
душманина госпође пр инцезе Микомиконе, да му је главу одр убио, ама као да је репа
била!“
„Ама, брајко, шта то говор иш?“ р ече пар ок, који се остави да чита оно што је још
остало било од новел е; „јеси ли ти пр и себи, Санчо ? Како ће до вр ага да буде то што
кажеш, кад је див одавде на две хиљаде миља далеко?“
У то чу ше у оној соби велику грају и Дон Кихота, како на сав мах виче:
„Чекај, лу пежу , разбојниче, ниткове ! Сад сам те ухватио и неће ти по моћи твоја
сабљетина !“
И у чини им се, као да љуто у дара по дувар овима; а Санчо р ече:
„Шта сте стали ту и слушате, него улазите и р азвадите их, или по мозите моме
господину , пр емда то неће ни требати, јер ће див на сваки начин већ бити мр тав и даваће
богу р ачу на за свој погани живот, јер сам видео крв како је текла по земљи и главу
одсечену на једно ј страни, а толика је, као каква велика мешина вина.“
„До сто вр ага !“ викну ту крчмар , „још ће Дон Кихоте ил и До н Ђаво бити дао как ав
у дарац којој од мешина са цр ним вино м што су му биле чело главе и пу не, па пр осу то вино
биће да се учинило крв овом заврзану овде.“
Па са тим р ечима пол ете у страћ и сви остал и за њим и затекоше Дон Кихота у
најчу дноватијем одјејанију у свету . Беше у кошуљи, која не беше толико дугачка, да му је
спреда покр ивала бу тине,а од остраг била је у пет палаца краћа; краци мршави ваздан му
се отегл и, пу ни дл ака и ни мало чисти; на гл ави имаше цр вену малену шлофкану
крчмареву ; око леве руке обавио поњаву са постеље, на коју је Санчо зло киван био, и знао
је добро зашто; а у десници имаше го мач, којим удараше на све стране, говор ећи р ечи, као
да се заиста борио са каквим дивом. Што је најлепше, нису му очи биле о творене, јер је
спавао и сањао, да бије бојак са дивом, пошто му се уображење толико напу нило мислима
285

о предузећу , које је хтео да извр ши, да је сањао, како је већ стигао у краљевину
М икомикон и да је већ почео бојак са својим пр отивником, те је тол ике у дарце мачем
задао мешинама, мислећи да их даје диву , да је сва соба била пу на вина, што кад виде
крчмар , тако се р азјар и, да навали на Дон К ихота и песницо м стаде га тако бубати, да би
у чинио крај р ату са дивом, да га Кар денио и парок нису раставили. Али ни тиме не
пр обу дише беднога витеза, докле берберин не донесе са бунара велико ведр о хладне воде
и њом запљу сну цело тело, на шта се пр обу ди Дон Кихоте, ал и се не р азабр а толико, да би
видео у какву је стању . Дор отија, која је видела, како је кратко и танко одевен, не хтеде да
у ђе да види бој међу својим по моћником и својим противнико м.
Санчо се у сту мар ао, па свуда тражи по земљи дивову главу , и кад је не нађе, р ече:
„Ја већ знам, да је у овој кући све сама вр ажбина, јер оно пр е на истом овом месту ,
где сам сад, дадоше ми мног е песнице и буботке, а никад нисам знао, ко ми их даје, нити
сам могао кога да видим, а сад ето нема о не главе, коју сам мо јим р ођеним очима видео,
кад су је одсекли, а крв је шиктала из тела, као из каква точира.“
„Какву крв и какав точир помињеш, пр отивниче божји и његових у годника?“ рече
крчмар ; „зар не видиш, један лупежу, да та крв и точи није друго, него ове избу шене
мешине овде и црно вино што тече по овој соби, да бог да видео да тече по паклу душа
онога, ко их је избу шио!“
„Не знам ја ништа,“ одговор и Санчо, „само то з нам, да ће ме и та несрећа снаћи, ако
не нађ ем ту главу , да ће ми се истопити моја грофија, као и со у води.“
И тако Санчо будан горе бунцаше, него његов госа у спавању ; тако су га занела
обећања његовог господина.
Крчмар да се помами, гледају ћи р авноду шност коњушареву и зло дело господар ево,
па се ку нијаше, да сад неће бити, као последњи пу т, кад су отишли, не плативши р ачу н,
него да му сад неће по моћи правице витешке, те ће платити и једно и др у го, па чак и
трошак за закрпе, што ће се морати метати на мешине.
Парок држаше за ру ке Дон Кихота, који мишљаше, да је већ свршио свој задатак и
да се сад нал ази пр ед пр инцезом Микомиконом, те се баци на колена пр ед пар оком
говор ећи:
„Од данас може ваше вел ичаство, у звишена и л епа госпо, сасвим безбрижно да
живи, нити вам може какво зло чинити тај пакосни створ ; а и ја сам исто тако од данас
286

разрешен од р ечи, коју сам дао вама, јер помоћу бога јакога и милошћу оне, којом живим и
дишем, ја сам је сада испу нио.“
„Јесам казао?“ викну Санчо, кад ово чу ; „та нисам ја био пијан; ето сад видите, да
ли је мој господин дива метнуо већ у саламуру; посао је свршен, моја гр офија не гине ми.“
Ко се не би смејао лу дости ове двојице, господар а и слуге? Сви се смејаше, само не
крчмар , који се помамио; ал и најпо сле тол ико у спеше берберин, Кар денио и пар ок, да са
не малом муком метнуше на постељу Дон Кихота, који заспа са знацима највећ а у мор а.
Пу стише га да спава и одоше на капију од крчме да теше Санча Пансу , што није нашао
дивову главу ; али много више посл а имаше, докле у тишаше крчмара, који беше очајан
због ненадне смрти његових мешина, а кр чмарица запеваше и викаше:
„У зао час и на несрећу ми је дошао у кућу тај скитница витез! К амо да га моје очи
никад нису виделе, колико ме је стао! Последњи пу т не плати трошак за једну ноћ, вечер у ,
постељу , сламу и зоб за њега и з а његова коњушара и једнога коња и једно магар е, вели,
витез је пустоловац, да бог да га не пу стило зло њега и све пу столове што их је у свету ! па
за то, вели, није дужан да плати ништа, јер тако, вели, пише у тарифи тумараћих витезова;
онда његарад дође овај други господин и у зе ми мој р еп и вр ати ми га у две четвр тине
оштећена и сасвим очер упана, тако да г а мој муж неће за оно у потр ебљавати, за што му је
требао; па најпосле и као завршетак свему подер а ми мешине и просу ми вино – да бог да
му видела пр осу ту крв! Али тако ми костију мог о ца и тако ми мати не била жива! нека не
мисли, да ми сада нећ е платити све до посл едње пар е, или да се не зовем о на која се зовем
и да нисам она која сам!“
Ове и друге сличне р ечи говораше крчмарица у највећој јар ости, а помагаше јој
њена добра слушкиња Мар иторна. Кћи ћу таше и овда онда осмехнула би се.
Парок у мири све, обећавајући да ће им гу битак накнадити што боље мо же, како од
мешина, тако и од вина, а нар очито штету са р епом који им је тако драг. Доротија у теши
Санча Пансу , р екавши му , ако и кад се обистини, да је његов господин погубио дива,
обећава му, кад мир но стигне у своју краљевину , да ће му дати најлепшу грофију у њој.
Санчо се утеши тиме и увераваше пр инцезу, да не сумња, јер је он баш видео
дивову главу и да је за веће веровање имао браду , која му је допирала до појаса, а ако је
сада нема, то је зато, што све што у овој кући бива, сама је вражбина, к ао што је већ
287

искусио, кад је једно м ту конаковао. Доротија р ече, да му то вер у је и да се он не бр ине, јер

ће све бити добро и онако како он жели.
Кад се сви у мир ише, хоћаше парок да доврши читање пр иповести, јер је видео, да је
нема још много. Кар денио, Доротија и сви остали молише га да чита до краја, те да би
свима у чинио по вољи и пошто је и сам р адо читао, настави приповетку , која је овако
гласила:
Добивши уверење о камилиној вер ности, Анселмо је за тим пр оводио живот
задовољан и безбрижан, а К амила је намер но пр ћила у ста на Лотарија, како би Анселмо
мислио пр отивно о њено м пр авом расположењу , а томе у већу потвр ду мољаше га Лотарио
за допуштење, да му више не долази у кућу , јер се јасно види зловољност, са којом Камила
пр има његове походе. Али преварени Анселмо р ече му , да то ни на који начин не чини. И
тако Анселмо од сваке ру ке р ађаше на својој срамоти, мислећи да је све то на његову
срећу .
М еђутим весела Леонела видећи се овлашћена у својој љу бави, тераше тако далеко,
да ни на што не осврћући се, не знађаше ни за какву у зду, ослањајући се на то, да ће је
њена госпођ а крити, па још је и нау чити, како ће да поступи, а да не изазива ни најмању
сумњу . Најпосле једне ноћи чу је Ансел мо кораке у Леонелиној соби, па хотећи да у ђе да
види ко је, осети да су вр ата поду пр ли, што га тим већма надр ажи да о твор и, те навали и
отвор и вр ата и у ђе таман да види, како је један човек скочио кроз прозор на у лицу . Он
пр ихита, да га стиг не или позна, ал и му се не даде ни једно ни др у го, јер га Леонела
обу хвати и р ече му:
„Умири се, господару , и немој да се срдиш и да идеш за оним, који је овуда скочио;
то је мо ј посао, јер то ми је му ж.“
Анселмо не хте да јо ј вер у је, него заслепљен јар ошћу трже нож и хтеде да у дар и
Леонелу , рекавши јој да му истину каже, иначе ће је у бити. У стр аху и не знајући, шта
говор и, р ече му :
„Немој, го сподар у, да ме у бијеш, а ја ћу ти казати вр ло важне ствари, да их ни
замишљати ниси могао.“
„Одмах говор и,“ рече Анселмо, „иначе ћ еш пог ину ти.“
288

„За сада ми није мо жно,“ р ече Леонела, „јер сам збуњена; остави ме до у ју тру, а
онда ћеш од мене дознати ствари, да ћеш се дивити; а буди у вер ен, да онај, што је скочио
кроз пр озор, момак је из овога града, који ми је дао реч, да ће ме у зети.“
Анселмо се задовољи тиме и нау ми да дочека р ок, који је од њега иск ала, јер му ни
на крај памети, да ће чу ти што пр отив Камиле, по што је о њеној врсноћи био тако у вер ен и
сигуран. Он дакле оде из собе, у којој је закључао Леонелу , р екавши јој, да оданде неће
изаћи, докле му не к аже оно што има да каже. Одмах оде Камили и к аже јој све што му се
десило са њеном служавком и како му је обећ ала, да ће му откр ити велике и вр ло важне
ствари. Није ну жно по мињати, да ли се К амила препала или није, јер је обу зе толики страх
и у жас, мисл ећи збиља- а и могла је то да мисл и- да ће Леонела казати Ансел му све што је
знала за њену невер у , па не имаде ку р ажи да пр ичека, да л и јој је сумња основана ил и није,
него још ову ноћ, кад јој се у чинило, да је Ансел мо заспао, поку пи најскупоценији адиђар
што га је имала и нешто новаца и изађе из куће, да је нико није опаз ио, па оде Лотарију ,
коме каже, шта се десило, па г а мољаше, да је пр икрије, или да се обоје склоне гдегод, где
ће моћи бити сигурни од Анселма. Камил ин извештај тако збуни Лотарија, да јој ни речи
не знаде одговор ити, још мање могаше на што да се р еши. Најпо сле пр едложи, да одведе
Камилу у један клоштар , где је једна његова сестра била опатица. Камила пр истане на то,
па са жу р бом, коју је ствар изискивала, одведе је Лотарио у клоштар и остави тамо, па и
сам оде одмах из града, нико ме не јавивши за свој одлазак.
Када свану, не у зимају ћи на ум, да Камила није пор ед њега, Ансел мо у стаде са
жељом да чује што је Леонела хтела да му каже и оде тамо, где је био закључао. Откључа
собу и у ђе, али у њој не нађе Леонелу, само виде о прозору спуштене неколике креветне
чар шаве надвезане, знак и доказ, да се ону да спустила и удаљила. Одмах се вр ати врло
тужан, да каже Камили, и сав се пренерази, кад је не нађе у постељи, ни у свој кући.
Питаше за њу чељад, али му нико не знаде дати одговор а. Тражећи Камилу , случајно опази
њене ковчеге отвор ене и да из њих нема већине њеног накита, чиме се у вер и сасвим о
својој несрећи и да му јаду није у зр ок Леонела. Онако како је био, још необу чен сасвим,
жалостан и брижан оде да јави за своју несрећу свом пр ијатељу Лотарију ; али када га не
затече дома и слуге му његове р екоше, да је о не ноћи отишао о д куће и да је понео сав
новац што г а је имао, мисл ио је да ће да полу ди; а да би се цело довршило, кад се врати
кући, не затече тамо никога од послу ге му шке и женске, него кућа беше пу ста и сама. Не
289

знаде шта да мисли, каже и чини, и мало по мало стаде г а остављати памет. Погледа се и
виде се у једанпу т без жене, без пр ијатеља и без чељади, чињаше му се, да га је оставило и
небо над њим, а надасве виде се без части, јер у Камилиној погр ешци видео је и гу битак
части.
После дуга вр емена најпосл е нау ми да оде на село своме пр ијатељу , код кога је
бивао, кад је давао пр илике да се цел а та неср ећа начини. Закључа вр ата од куће, појаше
коња и сав клонуо дигне се на пу т; али једва што је прешао пола пу та, савладан својим
мислима мор аде да одјаше и да пр ивеже коња за једно дрво, коме код стабла клону тужно
и болно у здишу ћи. Ту остаде до вечер а, а тада у гледа човека једног на коњу да иде из
гр ада. Пошто га беше поздр авио, запита г а, шта има ново у Флор енцији. Грађанин му
одговор и:
„Веома чу дно нешто, што се одавна није у њој догодило, јер се јавно говор и, да је
Лотарио, онај велики пријатељ богатог Анселма, који је живио у Сан Џовану , ноћас у кр ао
Камилу , Анселмову жену, а и овога је нестало. Све то казала је једна Камилина служавка,
коју је ноћас гу бер натор у хватио, кад се о чаршаву спустила са пр озора на Анселмовој
кући. Ја у пр аво не знам, како је та ствар била, само знам, да се сав град чуди томе догађају ,
јер се нико није могао надати таквом по слу код велика и тесна пр ијатељства међу том
двојицо м, које је, веле, било толико, да су их звали оба при јатеља.“
„Да ли се случајно зна,“ запита Ансел мо, „којим су пу тем у дар или Лотарио и
Камил а?“
„Ни најмање,“ одговор и грађанин, „ако је гу бер натор и у чинио све што је могао да
их нађе.“
„Е срећан вам пу т, господине,“ рече Ансел мо.
„Остајте збогом,“ одговор и грађанин и оде.
На овакве кобне гласе Анселмо скоро да изгуби не само памет, него и да га живот
остави. Подиже се, како је могао, и стигне до куће свога пријатељ а, који ако му и није знао
за несрећу , али кад га је видео бледа, малак сала и клонула, домишљао се, да га је снашло
какво велико зло. Анселмо одмах з амол и, да му даду постељу и што треба за писање.
Учинише тако и оставише га у постељи и сама, јер је он тако искао и још да му закљу чају
вр ата.
290

Кад дакле остаде сам, изнесе пред своје уображење своју несрећу тако живо да по
самртном чуству , које у себи осећаше, јасно виде, да му је ту животу крај; зато нау ми да
остави гласа о у зроку своје необичне смрти; почне дакле да пише, али пре но што написа
све оно што је хтео, издаде га дах и он остави живот у руке јаду , који му је пр ичинила
његова неопр езна р адозналост.
Видећи домаћин, да је већ касно, а Анселмо да се не јавља, нау ми да у ђе да види,
није ли му болест на горе окренула, па га нађе, где ничице лежи, пола са телом на кревету
и пола на столу , на коме беше л ист хартије исписан и р ашир ен, а да јо ш држаше у руци
пер о. Домаћин му пр иђе, пошто г а беше зовнуо, у зе га за руку , кад му се он не одазва, и
нашавши га хладна, виде, да је мртав. Зачуди се и препаде се здраво, те сазва људе из куће,
да виде, каква се несрећа десила Ансел му , а најпосле прочита лист, на коме је познао
његову руку и где су биле ове р ечи:
„Луда и неопр езна жеља оду зе ми живот. Ако глас о мојој несрећи допре до
Камил иних у шију, нека знаде да јој праштам, јер није била дужна да чудеса твори, нити
сам ја требао да од ње иштем да их чини; те пошто сам својој срамоти сам био крив, то
нема р ашта.....“
Дотле беше Анселмо написао, тако да се видело, да га је ту оставио живот, нити је
могао да доврши што је почео.
Сутрадан извести му пријатељ ср однике Ансел мове о његовој смрти, али су му већ
чу ли били за несрећу и знал и су, у коме је клоштру била Камила, такорећи, и сама у стању
да иде са мужем на оно м пр инудном пу ту , не р ади вести о у мр лом му жу, него ради онога
што је доз нала за одсутнога љу бавника. Кажу , ако се и видела као удовица, ипак није хтела
да иде из клоштра, још мање да положи обет као думна, докле пр е неколико дана не доби
глас, да је Лотарио погину о у боју , који је у то време био из међу господина Лотрека и
великога капетана Гонсал а Фернандеса од Кор дове у краљевини напољској, куда је био
отишао позни покајни пријатељ.78 Када К амила то чу, положи обет и до мало дана доврши
живот у свирепом нар у чју туге и жалости.
Тако довршише сви због онако луда почетка.

78
Овде је Сервантес погр ешио у времену. Велики Капетан отишао је из Италије 1507. и умро је 1515. године;
а Лотрек је дошао у Италију са францу ском војском 1527. године и војском Карл а V управљао је принц од
Горанџе.
291

„Ова ми се новела добро допала,“ р ече пар ок; „ал и не могу да вер ујем, да је то било
истина; а ако је из мишљено, онда је писац незгодно измисл ио, јер не може бити да има
тако лу д муж, који би хтео да учини тако р изичан опит, као Анселмо. Кад би се тај случај
десио између љу базника и његове даме, могло би и поднети; али између му жа и жене
некако ми изгледа немогуће; а што се тиче начина, како је причано, нисам незадовољан.“
292

ТРИДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВ А

У којој се казују др уги необични дог ађаји, који су се збивали у крчми.
У тај пар крчмар , који стојаше на вр атима од крчме, рече:

„Ево иде лепо друштво од гостију ; ако овамо свр ну , хоће бити весело.“
„Какви су то људи?“ запита Карденио.
„Четир и човека,“ одговор и крчмар , „јашу са кратким стрменима, носе копља и
79
штитове, а сви имају црне образине; са њима је женска у белу ру ху на женску седлу ,
такође с обр азином на л ицу , онда још два мо мка пешака.“
„Јесу ли близу ?“ запита пар ок.
„Тако су близу ,“ одговори крчмар , „да су већ ту .“
Када Доротија то чу , покр и своје лице, а Карденио оде у Дон К ихотову собу , и једва
што то у чинише, а у крчму уђоше они, о којима је крчмар био говор ио. Пошто она
четвор ица сиђоше с коња и видело се, да су били посве господскога стаса и држања,
скидоше женску , која је била у седлу , а један је пр ихвати у свом нару чју и посади у једну
столицу , која је бил а испр ед врата од собе, у којој се Карденио беше скло нио. За све то
вр еме ни она ни они не поскидаше обр азине, нити р ечи пр ословише; само женска, кад
седаше на стол ицу, у здахну дубоко и опусти руке, као ко је болестан и онесвеснут. М омци,
који су пешке ишли, одведо ше коње у коњу шницу .
Видећи ово пар ок, дође му жеља да зна, какви су то људи, који у такву руху и тако
ћу тећи пу ту ју , оде до момака и једнога од њих запита то што је желео, а овај му одговори:
„Богме, сењоре, ја вам не бих умео казати, ко су ти људи, само знам, да ће бити
нека велик а господа, а о собито онај, који је на својим р укама пр ихватио ону госпу , што сте
је видел и, а то велим, што г а сви о стал и пошту ју и само се оно чини, што о н заповеди и
нар еди.“
„А ко је она госпа?“ запита пар ок.
„Ни то вам не у мем казати,“ одговор и момак, „јер целога пу та ја јој не видех лица;
али сам је чу о више пута како је уздахну ла и јаукну ла, да се чинило сваки пу т да је
издахну ла; а није чу да, ако не знамо више, него колико смо каз али, јер мој др у г и ја идемо

79
Т ада су го спод а, нарочито кад су путовал а, носил а обр азине од какве лаке материј е, обично од црне лаке
свиле.
293

с њима исто м од два дана амо, јер кад смо се с њима срели на пу ту , замолише нас и
говор ише нам, да с њима пођемо до Андалу зије, ну дећи нам за то вр ло добру плату .“
„А чусте ли име кога од њих?“ запита пар ок.
„Баш никако,“ одговор и момак, „јер сви пу ту ју у такву ћутању , да је то чудо, и међу
њима не чује се др у го, него уздисање и јецање јадне сењоре, да је баш жалимо, и ми не
сумњамо, да њу силом воде онамо куда иду , а колико се може судити по њеном оделу , она
је думна, или ће то да буде, тако нешто изгледа, па можда зато изгледа тако ту жна, што јој
думанство није о собито у вољи.“
„Све то можда је тако,“ рече парок.
Он их остав и и оде до Дор отије, која кад је чу ла уздисање госпе под копреном,
кретана пр ир одним у чешћем приђе јој и р ече јој:
„Је ли вам зло, го спо? Ако је што, у чему женске имају знања и иску ства за лечење,
ја вам од моје стране ну дим добру вољу да вам будем на служби.“
На све то ћуташе тужна сењора, па ако је Доротија додал а и већ е у чтиве пону де, она
остаде ипак му чаљива, докле не дође витез под обр азином, за кога је момак казао, да му се
остали повину ју , те р ече Доротији:
„Немојте, сењора, да се тр у дите и да овој жени ичим се ну дите, јер је њен обичај, да
ни на чему не захваљује, што се за њу чини, нити тражите од ње к аква одговор а, ако нећете
да чујете какву лаж из њених у ста.“
„Никад је ја нисам изу стила,“ рече ту она, која је дотле ћутала; „него у пр аво за то
што сам тако искрена и без л ажне лу кавштине, ево ме у таквој несрећи, а ту самог а вас
зовем као сведока, јер само моја чиста искр еност у чинила је, да сте ви неискр ени и
лажљиви.“
Карденио чу ове р ечи јасно и р азговетно, јер је био сасвим близу оне која је
говорила, пошто су међу њима бил а само вр ата од дон К ихотове собе, и кад их чу, повикну
велегласно:
„Боже! Шта чу јем? Как ав то глас дол ази ми до у шију?“
Она госпа окрете главу на ту вику сва у пр епашћена, па не видећ и онога, од кога је
вика долазила, у стаде и хтеде да у ђе у собу, али када витез то виде, задржа је, да није
могла крочити. Онако збуњеној и у знемир еној спаде свила, која јој је лице покр ивала, те се
у каза несравњена лепота и дивно лице, ако и бледо и у сплахир ено, јер с очима прелеташе
294

на све стране, мотр ећи тако пажљиво, да изгледаше као да је ван себе, а ови знаци, ако им
и нису знали у зр ока, изазваше велико сажаљење у Дор отије и у свију , који су је гледали.
Витез је свом снагом дршаже седећиву на столици, па држећи је тако, не могаше да
подигне обр азину, која му падаше, те најпосле и сасвим паде, а кад Доротија подиже очи,
која је госпу бил а обгрлила, виде, да о нај, који је ову такође био обу хватио, беше њен муж
Дон Фер нандо, и чим га беше поз нала, а она из дубљине свога срца ту жно завапи: Авај! па
обезнањена занесе се да падне, и да се пор ед ње не нађе бер бер ин, који је пр ихвати у
нар учје, би нау знако пала на земљу .
Парок одмах пр итр ча и скиде јој обр азину , да би јој лице водом пошкр опио, а кад
јој откри лице, познаде је Дон Фернандо, јер он беше који је ону другу био обухватио, па
се скамени, кад је виде, ал и опет зато не пусти Лусинду , која се отимаше из његовога
нар учја, јер је по у звику познала Карденија, к ао што је он познао њу . Карденио је чуо
такође и оно авај! Дор отијино, к ад се обезнанила, па мислећи, да је његова Лу синда, пу н
страха изађе из собе и прво опази Дон Фер нанда, који је у свом нару чју држао Лу синду. И
Дон Фер нандо беше одмах познао Карденија, и свих троје, Лу синда, Карденио и Доротија
стојаше неми и у дивљени, као да не знадоше, шта их је снашло. Сви ћу таше и гледаше се,
Доротија у дон Фернанда, Дон Фер нандо у Кар денија, К арденио у Лусинду и Лусинда у
Карденија.
Али ће пр ва да прекине ћутање Лу синда, која дон Фернанду овако пр оговор и:
„Пустите ме, сењоре Дон Фернандо, за љубав ономе што треба да сте, кад већ
нећете из др у га обзир а да то у чините; пу стите ме да се пр ивијем зиду , коме сам бршљен и
од кога ме нису могли отр гну ти ваше досаде, ваше претње, ваша обећања, ни ваши дарови;
ето видите, к ако ме је небо необичним и за нас скривеним пу товима опет довело до мог
пр авог му жа, а знате добро после тисућу скупих искустава, да би само смрт могла њена
избрисати из мо је памети. Нека једном тако јасан наук помогне да окр енете- к ад већ инако
не можете- своју љубав у јар ост, наклоност у мр зост, па да ми у змете живот, који ако
изгубим пред мо јим добрим му жем, држаћу да није на пр азно пр ошао; шат са мојом смрћу
буде увер ен о вер ности, коју сам му одр жала до последњега часа мога живота.“
М еђутим је Доротија дошла себи, па је чу ла све што је Лусинда говорила, одакле
виде, ко је била она; па видећ и, да Дон Фернандо нити је пу шта из свога нар у чја, нити јој
295

одговар а на р ечи, у сили се што је више могла, подиже се и клече код његових ногу и
пр оливају ћи многе лепе и жалостивне су зе, овако му поче говор ити:
„Ако ти, господару мој, зраци овога сунца, које по мр чало држиш у своме нар учју ,
нису оду зели и помр чали видело твојим очима, бићеш већ видео да о на, која ти код ногу
клечи, несрећна је Доротија, која ће у јаду остати, докле год ти будеш хтео. Ја сам она
понизна сељанка, коју си ти по твојој доброти или наклоности хтео да дигнеш до висине,
да би се смела назвати твојом; ја сам она, која затворена у међ ама по штења живил а сам
задовољним животом, докле на р ечи твојих молба и на твоја по изгледу искр ена и љу бавна
чу ства нисам отворила врата свога скрова и предала ти кључеве своје слободе: дар , који си
ти тако зло у важио, као што се јасно види оту да, што сам била пр имор ана да ме опет
нађеш овде где си ме нашао, и ја тебе да видим тако, као што те видим. Али зато не бих да
ти у у обр ажењу дође помисао, да сам овамо дошла са мојо м ср амотом, јер ме је довела
само туга и јад, што си ме ти заборавио. Ти си хтео да будем твоја и хтео си то на начин, да
ако сад и нећ еш да сам твоја, није могуће да ти ниси мој. Промисли, господар у мој, да моја
несравњена љубав пр ема теби може да буде потпу на накнада за лепоту и племство, р ади
кога ме напу шташ: не можеш бити лепе Лу синде, јер си мој, нити она мо же бити твоја, јер
је Кар дениова; и лакше ће бити, ако за тим пођеш, да твоју наклоност повр атиш оној, која
те обожава, него ли да ону , која се тебе гр ози, окр енеш да те воли. Ти си облетао око моје
безазлености, пр еклињао си моју чистоту , није да ниси знао мој стал еж, ти добро знаш, на
који си ме начин себи приволио, нема дакле места излику, да се поз иваш на превару; па
кад је тако, као што јесте, и ако си тако кр шћанин, као што си витез, зашто са толиким
околишењем одгађаш да ме у срећиш на послетку , као што си ме у ср ећио у почетку ? Па
кад ме нећеш као оно, што јесам, твоја законита жена, а ти ме бар у зми и пр ими као твоју
р обињу , јер само нека сам твоја, па сам задовољна и срећна. Не дај, да оставивши ме и
махну вши ме, пр аве и сроче погр де на моју срамоту ; немој да мо јим р одитељима огор чиш
старост, јер нису то заслужили за ваздашњу вер ну слу жбу , као добри клетвеници твоји; а
ако мисл иш, да ћеш понизити твоју кр в, што ћеш је помешати са мојо м, пр омисл и да у
свету има мало или никаква пл емства, које није тим пу тем пр ошло, и да оно, које се пр има
од жена, не у словљава светла покољења, у толико мање, што је право племство у вр елини,
па ако ове немаш, одр ичу ћи ми оно, што си ми дужан по сваком пр аву , ја ћу бити
племенита са већим пр авом него ли ти по твоме. Најзад, сењоре, да ти још кажем, да хтео
296

ти не хтео, ја сам твоја жена; то сведоче твоје р ечи, које нису , нити смеју бити лажне, ако
већ на себи цениш оно, р ади чега мене пр езир еш; сведочи пр исега, коју си поло жио, и
сведочи небо, које си позвао као сведока за оно што си ми обећавао; а ако све то не важи,
важиће твоја савест, која ћ е подиз ати свој глас у по твога весеља, понављати ову истину ,
коју сам ти казал а, и у знемир у јући те у највећој насл ади и уживању.“
Ове и још друге речи изусти јадна Доротија са тол иким чу ством и сузама, да у томе
у з њу пр исташе и о ни, који су пратили Дон Фернанда, и који су је слу шали.
Дон Фер нандо слушаше је, ништа не одговарајући, докле она у мукну и поче тако
јецати и у здисати, да би онај морао имати ср це од леда, који не би о мекшао на доказе
толике туге. Лусинда је гледаше, не мање дир ну та њеним чуством, него л и дивећи се њеној
великој разборитости и лепоти, али и ако је хтела да јој пр иђе и да јој каже неколике речи
од утехе, не пу шташе је р уке Дон Фер нанда, које су је обухватил е; а он, пу н забуне и
у дивљења, после поду жа вр емена, докле је пажљиво био гледао Дор отију , р ашир и ру ке и
пу стивши Лу синду р ече:
„Победила си, лепа Доротијо, победила си, јер није могу ће пор ицати толике
нагомилане истине!“
Како је Лусинда још слаба била од несвести, коју је имала, кад је пустио Дон
Фернандо, би пала на земљу , али се ту нађе Карденио, који се био склонио иза леђ а Дон
Фернанда, да га не би познао, па оставивши се сваког страха и готов на сваку опасност,
пр ихита да пр идр жи Лу синду , и у зевши је у своје нару чје, рече:
„Ако милостивно небо хоће и жели, да једно м и ти починеш, моја вер на, постојана
и лепа го спођо, нигде, мисл им, нећеш бити безбрижнија, него у овом нару чју , које те сад
држи и које те је некад грлило, кад је срећа хтела, да сам те могао звати мојо м.“
На ове р ечи баци Лу синда поглед на Кар денија и пошто га је пр во почела да позна
по гласу , сад се увер и и по стасу да је о н, па ван себе од чу ства и не осврћући се ни на
какав зазор, обгр ли га и пр итисну вши своја у ста на Кар дениова, р ече му :
„Да, господару мој, ти си пр ави господар ове твоје р обиње, па ако ће јој се
ненаклоњена судбина и већ ма пр отивити и животу јој јаче пр етити, који се држи о твоме
животу .“
То беше необично позорје за Дон Фернанда и за све прису тне, који се дивише
таквом невиђено м догађају . Доротији се у чини, да је Дон Фернандо пр оменио боју на л ицу
297

и да хоће да се свети К арденију , јер га виде, како спусти р у ку на мач и чим то помисли, већ
и са невиђено м бр зино м обу хвати му колена, љубећи их и стискујући их, да се он не
могаше макну ти, па не престајући сузе лити, говораше му :
„Шта си нау мио да чиниш, једина снаго моја, у овој неочекиваној пр илици? Ево ти
код ногу твојих твоја жена, а која би хтео да ти је жена, у нар у чју је свога му жа; пр омисли,
да ли би ти доликовало, или би ти можно било да р аставиш о но што је небо саставило, или
би ти пр истојало да хоћеш да са собом изједначиш ону , која презир у ћи сваку незгоду ,
у тврђена у својој истини и сталности, у твоје очи у пир е своје, с окупаним л ицем и гр у дима
од љубавних суза њеног пр авог му жа. Богом те пр иклињем и о ним што си, молим те, нека
те овај јасни нау к не само не баци у јар ост, него да ти је још тако у мал и, да мир но и
спокојно допу стиш, да се ово твоје љубазника без икакве сметње од твоје стране љубе,
докле год небу буде то воља, и у томе показаћеш великоду шност твога племенитога и
светлога срца, а свет ће видети, да тобом више влада р азу м, него ли пожу да.“
Докле Доротија тако говор аше, Кар денио не скидаше ока са Дон Фернанда, ако је и
држао Лу синду пригр љену , одважан, чим би пр иметио какав сумњив покр ет у њега, да се
брани и у дар а како боље зна против свију оних који би на њега напали, па ма га и живота
стало; али у то пр иђоше пријатељи Дон Фернанда и пар ок и берберин, који су сви
пр ису ствовали, а ту је био и добри Санчо Панса, па опколише Дон Фер нанда, молећ и га, да
се умилостиви и да погледа у Доротијине сузе, па ако је истина, као што они не су мњају да
је, оно што је она говорила, да он не допусти, да се преваре тако праведне наде; да
пр омисли, како то није било случајно, како се чини, него да су се по особитом небеском
пр омислу сви састал и на месту , где нико ни мисл ио није. А пар ок му р ече, нека пр омисли,
да само смрт може растав ити Лусинду од Кар денија, па нека би их раставил а оштрица
каквог мача, они би смрт пр имили као највећу срећу ; а у пословима, који се не даду
пр еиначити, да је највиша му дрост, у силити се и савладати сам себе и показ ати племенито
срце, зато нека он пр истане, да о но двоје само по његовој вољи уживају благо, које им је
небо већ поклонило; па нека баци поглед и на Дор отијину лепоту и види, да се мало њих
или ниједна не може са њо м у пор едити, а камол и надмашити је, и л епоти њено ј да дода
смерност и о ну превелику љубав пр ема њему; а осим свега нека пр омисли, ако себе држи
за витеза и за кр шћанина, да не може иначе чинити, него држати дату јој р еч, што кад
у чини, у годиће богу и задовољиће р азбор ите људе, који знају и увиђају , да је повластица
298

лепоте, нека би бил а и у ниском л ицу , ако је удру жена са врлином, да се може да у звиси и
да се изједначи ма са каквим височаством, а без понижења за онога, који је до себе подиже
и себи је изједначи; јер кад се вр ше силов ити закони накло ности, а у томе не има гр еха,
ономе се не мо же замерити, који их се држи.
Овим р азлозима сваки додаде др у ги такве и толик е, да витешко срце у дон
Фернанда, свакако загревано у звишеном крвљу , омекша и даде се победити од истине, коју
не би мог ао пор ицати све и кад би хтео; а у знак, да се предао и покр ио се добрим
саветима, које су му давали, пр иже се и пр игрли Доротију , говорећи јој:
„Устани, госпођо мо ја, јер није пр аво, да она клечи код мојих ногу , коју ја у мом
срцу држим; а ако досад нисам давао доказе ономе што кажем, можда је тако била небеска
воља, да видећ и у теби вер у , са којом ме љубиш, нау чим онако те поштовати, како
заслужујеш; а молим те, да ми не замериш ру жном владању и вел иком немар у, јер исти
повод и моћ, која ме је покр енула, да те пр изнам з а своју , она иста ми је сметал а да будем
твој; а да је то истина, окр ени се и погледај у очи задовољне Лусинде, па ћеш у њима наћи
извињење за све моје погр ешке. Пошто је пак она нашла и по стигла што је желела, а ја сам
оно нашао, што ме у ср ећава, нека она са својим Кар денијо м живи без бриге и у
задовољству дуга и срећна лета, а ја ћу на коленима молити небо, да ми исту ср ећу да са
мојом Доротијом.“
Рекавши то, наново је стаде грлити и љубити са толиким нежним чу ством, да се
морао много усиљавати, да му су зе не даду јасне знак е од његове љубави и кајања. Али не
у чинише тако Лусинда и Карденио, па ни сви они, који су ту били, него стадоше лити
обилате сузе, једни са своје среће, остали са туђе, тако да изгледаше, да је нека велика
несрећа снашла све; и сам Санчо Панса плакао је, ако је по сле и казао, да је само зато
плакао, што је видео, да Доротија није, као што је он мислио, краљица М икомикона, од
које се надао вел иким нагр адама.
Неко вр еме потр аја општи плач и у дивљеност, а онда Кар денио и Лу синда клекоше
пр ед дон Фернанда и на доброти, коју им је указао, захвалише му тако лепим речима, да
дон Фер нандо не знаде, шта да им одговор и, и тако по диже их и загрли са док азима велике
милоште и у чтивости. Затим запита Дор отију , да му каже, к ако је доспела овамо, тако
далеко од њена завичаја. Она кратким и згодним р ечима каже све оно, што је пређе
пр ичала Кар денију , а Дон Фернанду и његовим пр атиоцима тол ико се понар авило њено
299

казивање, да би желели да је и дуље потрајало: таква је милина била, са којом је Доротија

пр ичала своја збитија. А кад она доврши, каза Дон Фернандо, шта је било у граду , откако
је нашао у Лу синдиним недр има писмо, у коме она вели, да је Кардениова жена и да не
може бити његова. Рече, да је хтео у бити, и би то био у чинио, да г а не пр еду пр едише њени
р одитељи, и тако о тишао је из њене куће јар остан и киван, са намер ом, да ће са више
у добности да се освети. Су тр а дан дознао је, да је Лусинде нестало из р одитељске куће, а
нико није умео да каже, куда је отишла, али најпо сле по сле неколико месеци чује, да је у
једно м клоштру са намер ом, да тамо сав свој живот пр оведе, кад не може да буде уз
Карденија. К ад је то дознао, одабр ао је ова три витеза и отишао је тамо, где је она била,
али није тражио, да с њом говори, јер се бојао, кад се буде дознало, да је он тамо, да ће је
они у клоштру боље чувати; те тако опазивши једанпу т да су вр ата била отворена, о ставио
је двојицу као стражу на вр атима, а са трећим у шао је у клоштар да тражи Лу синду , коју
нађоше у ходнику у разговору с једном думном, одмах је шчепаше и без оклевања
одвукоше, докле не доспеше на једно место, где су могли да у десе што треба, како ће је
даље носити. Све то могли су натенане да у чине, јер је клоштар у пољу подалеко од села.
Рече, како се Лу синда обезнанила, кад се видела у његовој власти, а кад је дошл а к себи, да
није друго чинила, него плакала и уздисала, ни р ечи не говор ећи; и тако праћени ћу тањем
и сузама, доспели су до ове крчме, у којој мисли да су дошли у р ај, у коме престаје и
свр шу је се свака земаљска незгода.
300


У којој се наставља повест славне принцезе Микомиконе, са друг им пријатним
Све то слушаше Санчо, не са малом тугом срца свога, гледају ћи, како ишчезавају и
у диму се р азилазе наде о његовом господству и како се лепа пр инцеза М икомикона
пр ометну ла Доротијом, а див се пр етвор ио у Дон Фернанда, а његов господин тврдо спава,
не бр ину ћи се ништа за оно што се збива. Доротија никако да се увер и, да ли је сан срећа
коју је постигла, К ар денио беше у истом мишљењу, а мисао Лусиндина гр еђаше истим
пр авцем. Дон Фернандо захваљиваше небу на пр имљеној милости и што га је извело из
онога заплетенога лавиринта, у коме умало што није изгубио част и душу ; најпосле сви
што су били у крчми беху задовољни и р адосни због добра исхода, који су имали тако
му чни и очајни послови. Пар ок, као паметан човек, све то доведе у свој р ед и свакоме
честиташе на полученој ср ећи; а највише се радоваше и беше задовољна кр чмарица, јер су
јој Кар денио и парок обећали, да ће јој платили сву штету са каматом, коју је пор ади Дон
Кихота била претрпела.
Једини С анчо, к ао што је већ р ечено, беше у цвељен, тужан и жалостан, те сав сетан,
невесео у ђе своме го сподину , који се таман буђаше, и р ече му :
„М ожете сад, витеже од Жалосна Лица, до мил е воље спавати, нити брину ти се,
како ћете погу бити дива и пр инцези повр атити њену краљевину , јер је већ све то у чињено
и свршено.“
„То ти сасвим веру јем,“ одговори Дон Кихоте, „јер сам са дивом имао најстр ашнији
и најгр ознији бојак, да такав никад свога века нећу имати: једним махом, фис! отфикарих
му главу на земљу и толика крв истече од њега, да је по земљи текла к ао вода.“
„Као цр но вино, боље да кажете,“ пр ихвати Санчо; „јер ваља да знате, ако не знате,
80
да је погу бљени див просечена мешина, и крв шест су ароба цр на вина што је у њој било,
а глава одсечена ку р ва је, која ме је р одила и да хоће све сотона однети!“
„Шта бенета ова будала?“ р ече Дон Кихоте; „јеси ли ти пр и себи?“
„Само у станите,“ одговори Санчо, „па ћете видети, какав сте покор починил и и шта
ћемо имати да плаћамо, и в идећете краљицу где се пр ометну ла обичном дамом по имену
Доротијом, у з друге ствари, којима се хоћете див ити, докле их дознате.“

80
Ароба вина има 16 литар а и 12 центилитара.
301

„Ја се ничему нећу чудити,“ пр имети Дон Кихоте; „јер ако се добро сећаш, кад смо
ту скор о овде били, ја сам ти к азао, да што год овде бива, све је сама вражбина, па не би
било ник акво чу до, ако би и сад исто било.“
„Све бих ти вер овао,“ на то ће Санчо, „да је и моја поњава била ствар од те багре,
али није таква била, него баш истинска и збиљска, па сам баш видео, да ће крчмар , који је
и дан дањи ту , држао крај од поњаве и бацао ме у вис сасвим весео и р аздраган и са
толиким смехом, кол иком и снагом; па где могу да се разазнају људи, ја бих р екао овако
пр ост и гр ешан, да ту нема никакве вр ажбине, него пуно батине и зле среће.“
„Е лепо, лепо, даће бог, биће добро,“ рече Дон Кихоте; „дај ми да се обучем, те да
могу изаћи на поље, да видим дог ађаје и пр омене, што их помињеш.“
Санчо му даде хаљине и докле се о блачио, каже пар ок Дон Фер нанду и осталима
онде за лу дост Дон Кихотову и за лукавштину , којом су се служили да га отр гну од Бедне
Стене, где је мислио да је доспео због пр езор а његове сењоре. Такође им исприча и све
пустоловине, за које је Санчо казивао, чему се не мало дивише и смејаше, јер им се
чињаше, као и свакоме, да је то најнеобичнија вр ста лу дости, која је могл а снаћи
пор емећено у мље. Пар ок додаде, пошто већ добра ср ећа сењоре Дор отије не допушта јој,
да и даље остане пр и својој намер и, да ваља измислити и пронаћи др у ги начин, како би га
могли о двести у његов завичај. Карденио пр едложи, да се настави, како се почело, и да би
Лу синда могл а сада заменити Доротију.
„А не,“ р ече Дон Фер нандо, „не треба тако, него ја мислим, да Дор отија настави
своју измишљотину , па како није сувише далеко одавде село тог а доброга витеза, мени ће
бити мило, ако будем по могао пр и његовом исцељењу.“
„Нема одавде два дана хода.“
„Ако ће бити и више, др аговољно ћу донде ићи, где се тиче тако добра дела.“
У то изађе Дон Кихоте у пу ној својој у бојно ј опр еми, са М амбр иновим ако и
излупаним шлемом, о левој мишици са својим штитом и насл ањајући се на своју тољагу
или копљачу . Дон Фер нандо и о стал и зачудише се чудној појави Дон Кихота, видећ и му
његово сухо и жуто лице, које се отегло на по миље, његово неједнако ору жје и одмерено
држање, па ћу таше да виде, шта ће да каже, а он са велико м озбиљ ношћу и свечаношћу
у пр е очи у лепу Дор отију и р ече:
302

„М ене је известио, красна сењора, овај мој коњушар , да је ваше господство само
себе по ништило и ваше биће да се пр едру гојачило, јер од кр аљице и високе госпође, која
сте иначе били, да сте се пр етвор или у обичну девицу . Ако је то по заповести краљевскога
волшебника вашег оца, који се боји, да вам ја нећу дати потр ебну и дужну помоћ, онда
кажем, да се он није р азбир ао нити се р азбира у ствари нимало и да су му слабо познате
повести о витезовима, јер да их је читао и проу чио тако пажљиво и толико вр еме, колико
сам их ја пр оу чавао и читао, нашао би код свак а корака, како су други витезови, мање
славни него ја, извр шивали најму чније по слове, јер то није ништа осо бито погу бити какво
дивче, ма како о но безобразно било, јер мало час имао сам посла са једним и..... хоћу да
ћу тим, да ми не кажу да лажем; ал и време, које открива сваку ствар , показаће и то, кад се
томе и не надамо.“
„Имали сте посла са две мешине, а не са дивом,“ пр имети ту крчмар .
Али му Дон Фернандо заповеди да ћу ти и да не у пада у р еч Дон Кихоту ни на који
начин, а Дон Кихоте овако настави:
„Ја дакле велим, узвишена и свога достојања л ишена сењора, ако је са по мену тога
р азлога ваш отац учинио ту пр омену у вашој л ично сти, немојте да му дајете никакве вер е,
јер нема опасности у свету , кроз коју мој мач неће пр окр чити пута, с којим ћу на земљу
положити главу вашега непр ијатеља, а вама кроз мало дана на вашу главу метну ти круну
ваше државе.“
Дон К ихоте у му кну и очекиваше, да му пр инцеза одговор и, а ова, знајући већ вољу
Дон Фернанда да се с њиме настави превара, докле Дон Кихота не одведу у његово село,
одговор и са пу но умешности и достојанства:
„Ко вам је год казао, храбри витеже од Жалосна Лица, да сам ја моје биће
пр оменил а и пр едру гојачила, није вас добро известио, јер која сам ју че била, она сам и
данас. Толико је истина, да су некоји ср ећни догађаји у чинили неку пр омену са мном, јер
су ми дал и о но најбоље, што сам себи могла да желим; али за то нисам престала да сам
она, која сам и пр е била, и да остајем пр и исто ј намер и, коју сам у век имала, да се
послу жим сило м ваше храбре и непобедне мишице. И тако, господине, нека ваша доброта
поврати поштовање пр ема о цу , који ме је р одио, па га држите за искр ена и му др а човека,
јер својим знањем нашао је он тако лака и поу здана пу та да ми помог не у неср ећи; а ја
мислим, да вас није било, сењоре, никад не бих дошла до среће, коју сам постигл а, и у
303

томе кажем пу ну истину, као што ће ми посведочити остала ова господа овде. Остаје нам
сада, да се сутра дигнемо на пу т, јер данас би се већ слабо могло одмаћи, а за о стал и добри
у спех, коме се надам, о слањам се на бога и на ваше храбро ср це.“
Тако р ече паметна Доротија, а кад је чу Дон Кихоте, окр ену се Санчу и р ече му са
знацима велике јарости:
„Ево ти велим, мој лепи С анчо, да си највећи лу пеж што га има у Шпањолској.
Кажи ти мени, лоло и пр обисвете, зар ми ниси мало час р екао, да се ова пр инцеза
преокренула у девицу , која се зове Доротија, и да је глава, коју сам мислио да сам одсекао
једно м диву , била ку р ва, која те је р одила, са другим глупостима, које су ме бациле у
највећу забуну , у каквој сам се икад налаз ио у мо м веку ? Ево се кунем,“ и ту погледа у
небо и стиште зубе, „да ћу чудо од тебе у чинити, да ћу улити памети свима лажљ ивим
коњушарима тумараћих витезова, што ће их од сада да буде у свету!“
„Немојте да се љутите, господине,“ одговор и Санчо, „јер лако може бити да сам се
и преварио, што се тиче пр омене са пр инцезом М икомиконом; ал и што се тиче дивове
главе, или барем избу шених мешина и да је ова крв цр но вино, ту се богме не варам, јер су
мешине ено тамо просечене чело главе од вашега кревета, а од црнога вина начинило се у
соби читаво језер о; а ако не веру јете, видећете, кад се буду лу пала јаја, хоћу р ећи, кад вам
његова милост овде, сењор крчмар , буде потражио штету од свега. Што се о сталога тиче,
да је госпођ а кр аљица о на која је била, мени је сасвим право, јер ћу онда добити што је
моје, као и свако др у го чељаде.“
„Онда ти вел им, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „да си ти један заврзан, па ми опр ости и
онда нека је крај.“
„Нека је доста,“ рече Дон Фернандо, „и нек а се о томе више не говор и; а пошто
госпођа принцеза жели, да се су тр а даље иде, пошто је сад већ касно, то нека се тако и
у чини, па ћемо ову ноћ провести у лепу р азговору до зоре, а аонда ћемо сви да пр атимо
сењора Дон Кихота, јер желимо да смо сведоци ју начким и нечу веним делима, што ће да
их почини у току велика предузећа, кога се латио.“
„На пр отив, ја бих хтео да вама будем на у слу гу и да вас пр атим,“ одговор и Дон
Кихоте, „и много захваљујем на милости, која ми се у казу је, и на лепу мишљењу , које
имате о мени, а моје је да гледам, да то потвр дим, па ма ме и живота стало, а и више, ако је
то можно.“
304

М еђу Дон Кихотом и Дон Фернандом измењаше се многе р ечи од у чтивости и

многе понуде, ал и свему томе у чини крај један пу тник, који у тај пар у ђе у крчму, а својим
оделом показиваше, да је кр шћанин, који је не давно дошао од мавар ске земље, јер је имао
на себи кратко гуњче од плаветна сукна са кратким р у кавима и без огр лице; чакшир е му
беху од плаветна платна, а капа исте боје; носаше ниске чиз ме ур мине боје и мавар ску
сабљу о кајасу , који му је ишао пр еко пр сију . Одмах за њим у ђе на магар цу женска у
мавар ску руху , са лицем застртим танким велом; на глави имаше капицу од златотканице,
а од р амена до ногу покр иваше је широк огр тач. Човек беше снажна и гипк а стаса, око
четрдесет година, л ица цр номањаста, са дугим брцима и л епо м брадом; једном р ечи,
изгледаше тако, кад би био боље одевен, да би га држали за отмену личност и од господска
р ода. Кад уђе, заиска једну собу, а кад му р екоше, да у крчми нема такве собе, као да му не
беше мило; оде за тим до о не, која по оделу изгледаше да је М аварка, и у свом нар учју
скиде је са самара.
Лу синда, Дор отија, кр чмар ица, њена кћи и Марит ор на, које је пр ивлачило ново
одело, какво дотле нису виделе, окру жише М аварку , а Доротија, која је у век била љубазна,
у чтива и паметна, како јој се у чини, да она, као и њен вођа мало су зловољни, што нема
собе, р ече јој:
„Немојте, сењора, да се много једите, што овде немате сваку у добност, јер у
крчмама то је обично тако; ипак ако имате вољу , дасе нама пр идр у жите,“ показу ју ћи на
Лу синду , „можда ћете у даљем току свога путовања наићи на конаке, где нећ ете имати ни
толике у добности.“
Женска под копреном не одговор и на све ништа, нити што у чини, него се диже са
места, на које се беше спустила, и прекр стивши обе ру ке на грудима, пр иклони главу и
поклони се у знак да захваљује. По њеном ћутању судише, да ће без сваке сумње бити
М аварка и да не зна кршћанск а језик а.
У то дође роб, који је међу тим имао нек а друга посла, па видећи их све, како су
окружиле ону , која је с њиме дошла, а она да ћути на све њихове р ечи, р ече:
„Сењоре, ова девојка тек-тек р азбира наш јез ик, нити знаде говорити другим
језиком, до ли о ним свога завичаја, и за то није могла да одговор и на о но, што сте је
питал е.“
305

„Нисмо ми њу ништа питале,“ одговори Лу синда, „него смо јој за ноћас пону диле
наше др у штво и део од места, у коме ћемо да се сместимо, па ће ту да има у добност, коју
јој може да даде готовост, која нас обавезује да смо на у слугу странима, којима је
потребно, а нар очито кад се то тиче женске.“
„У њено и у моје име ја вам, сењора, љубим ру ке,“ одговори р об, „и много ценим и
како треба пону ђену милост, јер је особито велика у таквој пр илици и од стране таквих
личности, као што вам показу је ваш изглед.“
„Кажите ми, сењоре,“ р ече Доротија, „је ли ова сењора кршћанка или М аварка? јер
по оделу и ћу тању њену изгледа нам да је о но, што ми не бисмо хтеле да је.“
„Она је М аварка по оделу и телом, али у души је велика кршћанка, јер има највећу
жељу да то буде.“
„Дакле није крштена?“ запита Лу синда.
„Још није било пр илике за то,“ одговор и роб, „откако се кренула из Алђерије,
њенога завичаја, а до сада још није била у каквој тако пр екој смртној опасности, да би је
требало крстити, пр е но што би најпр е знала све о не обр еде, које нар еђу је наша мати света
цр ква; али у з божију помоћ о на ћ е се скорим крстити с оно м свечаношћу , коју захтева њен
сталеж, јер она је нешто више, него што показу је одело њено и мо је.“
Овим р ечима у свију који су га слушали изазва он жељу да дознаду , ко је била
М аварка и р об, али нико не хте да пита за о нај пар , јер се видело, да им требаше одмор а
дати, а не питати их за њихов живот. Доротија у зе М аварку за руку и посади је у за се и
замоли је, да у клони копрену . Она погледа у роба, као да га питаше да јој к аже, шта говор е
и шта она да чини. Он јој арапски р ече, да је моле да у клони покр ивало, па нека у чини
тако, и тако о на ск ине копрену и покаже тако лепо л ице, да се Доротији у чини лепша од
Лу синде, а Лу синди л епша од Дор отије и сви који су онде били по мислише, ако се која
може у поређивати са ов им двема, да је то М аварка, а некојима се чињаше, да их је о на и
надмашил а у неколико. А како лепота има ту повластицу и милину , да ублажава духове и
да себи задобија накло ности, тако и све одмах обу зе жеља да лепој М аварци служе и да је
дворе.
306

Дон Фер нандо запита р оба, како је име М аварци, а овај одговор и, да се зове Лела
81
Сорајида. Кад она то чу, досети се, шта је питао кршћанин, па р ече жу р но, пу на р евности
и мил ине:
„Но, но Сорајида: М арија, М арија!“
Тиме даваше р азумети, да се она зове Марија, а не Сор ајида. Ове р ечи и страсност,
са којом их је изустила, из мамише не једну су зу из очију некојима из околине, нар очито
женск има, које су по пр ир оди нежне и болеће. Лусинда је загрли пу на милоште говорећи
јој:
„Да , да, Марија, Марија!“
А Маварка јој се одазва:
„Да, да, М арија: Сор ајида маканџе!“
А то ће р ећи: никако.
У то већ се спушташе ноћ и по нар едби оних, који су дошли са Дон Фернандом,
постарао се крчмар и потр у дио се да спреми вечер у, како је боље могао. К ад дође вр еме
јелу, сви поседаше за дугу трпезу , као оно у чељадској трпезарији, пошто у крчми не беше
округле и квадратне трпезе, и прво место у прочељу дадоше Дон Кихоту , ако се о н томе и
пр отивио, а он искаше, да пор ед њега седне сењора Микомикона, пошто јој је он заточник.
За тим по седаше Лу синда и Сорајида, а спроћу њих Дон Фернандо и Карденио, па р об и
остали витезови, а пор ед сењора пар ок и берберин; и тако вечер аше пу но задовољни и још
веселији дођоше кад видеше Дон К ихота да престаде јести и покр етан сличним духом, који
га је побудио да говор и, кад је оно вечер ао са козарима стаде беседити:
„Заиста, господо мо ја, ако добро погледамо, велике и нечу вене ствари хоће да
дочекују они, који исповедају ред тумараћих витезова. Или који би живи у свету у шао на
вр ата овога замка и видео нас овако, како смо, па помислио и вер овао, да смо ми оно што
смо? Ко би у мео казати, да је ова сењора поред мене велика кр аљица, коју сви знамо, а ја
да сам онај витез са Жалосним Лицем, чију славу свуда по свету р азносе? Данас се ни мало
не сумња да та уметност и занимање надмашује све које су људи изу мели, а тим више ваља
га уважавати, што је оно изложено већим опасностима. Нека ми не излазе пр ед очи они,
који веле, да су нау ке пр етежније од ору жја, јер ћу им казати, па били они ко им драго, да

81
Лела рећ и ће арапски: бож анска, обожавана, блажена. Ово име д ају само бого матери М арији. Сорајида је
тепање од сорат, цвет.
307

не знају шта говоре: јер разлог, који они хоће да наводе и ког а се највише држе, тај је, да је
у мни р ад претежнији од телеснога, а ор у жје да се само телом у пр ажњава; као да је
војничко занимање посао носачки, за који се не иште друго, до ли добра снага; или као да
се за оно, што ми зовемо војничк им занимањем и што ми у пр ажњавамо, не ишту таква
дела хр абрости, за која пр и извр шењу иште се пуно разборитости; или као да дух у
војника, који пр едводи војску , или брани о пседну т град, не р ади исто тако, као што му и
тело р ади. Или кажите ми, да ли се само телесном снагом мо же докучити непријатељска
намер а, планов и, лу кавства, да л и се могу преду пр едити непр илике и штете могу ће, а то
све рад је умни, у коме тело нема никаква у чешћа. Кад је дакле тако, да ору жје исто тако
иште у мља, као и нау ка, да видимо сад, чије у мље р ади више, да ли нау чењаково, или
војниково; а то ће се видети, кад погледамо циљ и мету , коме сваки од њих тежи, јер она
тежња ваља да се већма цени, којој је циљ племенитији. Циљ и мета нау ци- ја овде не
говор им о божанској науци, која води и у пу ћује душе ка небу , а то је такав бескрајни циљ,
да се с њиме не може никоји други у пор едити- ја мислим човечанску нау ку , којој је циљ да
пр авда побеђу је, да се сваком даде што је чије, да се добри закони разу меју и пошту ју : циљ
ваистину племенит и у звишен и достојан велике хвал е, тек не онол ике, какву заслу жу је
циљ, за којим иде ор у жје, а овоме је пр едмет мир , што је највећ е благо што га људи могу
желети у овом животу ; па тако пр ва благовест, што је имао свет и људи, била је она, коју
су у ноћи, која је била наш дан, анђел и огласили, кад су појали на небесима: слава на
висинама и мир на земљи људима добре воље; а поздр ав, који је најбољ и у читељ земље и
неба у чио своје ученике и изабр анике, био је да кажу , кад у коју кућу дођу : мир буди у
овом дому; а толико пу та р екао им је: дајем вам мој мир, мој мир вам о стављам, мир буди
с вама; што је као адиђар и залог, дат и остављен од такве ру ке, адиђар , без кога не може
бити никаква добра ни на земљи ни на небу . Тај мир пр ави је циљ р ату , јер оружје и р ат то
је све једно. Претпоставивши дакл е ову истину , да је р ату циљ мир и да је у томе његов
циљ претежнији од циља нау ке, пр ећи ћемо сад на тел есни р ад научењаков и војников, па
да видимо, који је му чнији.“
На такав начин и са таквим добрим р азлозима наставио је До н К ихоте своју беседу ,
да у тај пар нико од оних, који су га слушали, не могаше г а држати за будалу , него како су
сви већином бил и витезови, којима је ор у жје било занимање, то су га слушали са највећом
вољом, а он настави беседити:
308

„Дакле велим, главне муке у чењакове ове су: пр е свег а сиротиња, не зато што су
сви сиромаси, него да у змем тај случај у његовој највећој крајности; а к ад сам рекао, да се
пати сиротињом, мислим, да немам што додавати његовој беди, јер ко је сиромах, тај не
у жива никакво добро. Овом сиротињом пати се у њеним по јединостима, час глађу , час
зимом, час голотињом, час свиме тим у купно; ипак она није толика, да се о н неће
наситити, ако и нешто касније, него што је обичај, ако ће бити и су вишком од богаташа, а
највећа невоља у ђака је о на, што они међу собом зову ићи на чорбу82; а нађе се и как ав
мангал или комин, те може ако не да се огр еје, а оно бар да се откр ави на з ими, а најзад
ноћу добро спавају под покр ивачем. Остале ситнице не морам да по мињем, као што је
недостатак у кошуљама, па о нај у обу ћи, у р етком и по хабано м оделу , нити по мињем како
хоће јелом да се очемере, кад их добра срећа доведе на какав пир . На овом пу ту, који сам
описао, неравну и му чну, ту поср ћу ћи, тамо падајући, опет у стају ћи и наново падајући,
дођу до жељене мете, коју кад постигну , мног е смо в идели, к ако су прошавши кроз те
вр лети и између тих Сћила и К ар ивда, као да их је носило ветр ило наклоњене среће, р екох,
како смо их видели, да заповедају или у пр ављају светом са столице, променивши своју
глад и зеботињу у благостање, голотињу у накит, а место да спавају на р огожини, почивају
на хол андском платну и дамашки: нагр ада, коју су својом вр лином праведно заслужили.
Али кад се њихове му ке у пор еде са оним војниковим, показу ју се у свему много мање, као
што ћу сад да кажем.

82
Andar á la sopa, ићи на чорбу, каже се у Шпањол ској за просјаке, који у одређено време иду на клоштарска
врата, гд е им се даје чорба и комад хлеба. Стање шпањол ских ђ ака није се много попр авило од
Сервантесових времена; и данас мног и ђаци просе по улицама, по каванама и по кућама.
309

ТРИДЕСЕТ ОСМА ГЛАВ А

У којој је реч о знаменитој беседи Дон Кихота о оружју и о науци.
Дон Кихот настави овако:

„Кад смо код ђ ака почели са сиротињом и њеним пр инадл ежно стима, да видимо, да
ли је бојник богатији, и ту видимо да ни сама сиротиња није сиромашнија, јер је он
огр аничен на своју јадну плату , која му се издаје касно или никада, или ако може што да
заграби својим р укама у з велику опасност по свој живот и по своју савест; а каткад је тако
без одела, да му је поцепан кожух и трлац и млатац, па у по з име хоће да буде изложен
немилосном небу, стојећи насред р авна поља само са дахом из својих у ста, који како
долази из пр азна пр остора, мислим да пр отив све прир оде мор а бити хладан. Ту бар може
да се нада да ће доћи ноћ и он да се о пор ави од свију ових незгода у постељи, која га чека,
а ова, ако није његове кр ивице, никад није тесна, јер на земљи може по вољи да се
разбалаћи и да се по њој пр евр ће, а да се не боји да ће изгужвати поњаве. На све то ће да
дође дан и час к ад ће да полу чи пр ави сан свога занимања, дође дан о д битке и ту ће да му
на главу положе кићанку од ишчијана платна, да би га видали о д каква зр нца, које му је
пр ошло кроз слепо око, ил и му је осакатило ру ку или ногу ; а ако није то, него га болећиво
небо сачува и одржи здрава и жива, може да остане у исто ј сиротињи у којој је био пр еђе, и
да ће требати да дође још који су коб, још која битка, па да у век изиђе као победилац, ако
ће да до чег а дође; ал и таква чуда р етко бивају . А кажите ми, господо, ако сте о томе
пр емишљали, колико је мање оних, који су у р ату награђени него ли оних, који су у њему
пр опали? Зацело ћете ми о дговор ити, да се то не може у пор еђивати, нити се могу у мрли
у зети на р ачу н, а живи награђени да се могу ср ачу нати са три цифре из р ачу нице. Све је то
ионако код у чењака, јер сви о ни могу да се издр жавају својим звањем, тако да је у војника
мања нагр ада, ако му је патња и јесте већ а. Али на ово може да ми се одговор и, да је лакше
наградити две хиљаде учењака, него ли тридесет хиљада војника, јер они бивају награђени
давањем звања, која се дају само онима од њихова занимања, а ови могу бити награђени
само имањем господар а, коме слу же; а ова немогу ћност потвр ђује још већма мој р азлог.
Али оставимо то на страну , јер је то лавиринт из кога је вр ло му чно изаћи, па да се
вр атимо на пр еиму ћство ору жја над нау кама: ствар , која ваља да се пр омотр и према
р азлозима, које свака страна наводи, а уз које сам навео, вели нау ка, да се без ње ор у жје не
310

би могло одр жати, јер и рат има своје законе и подложан им је, а закони долазе под нау ке и
под учењаке. На ово одговар а оружје, да се закони не могу одр жати без њега, јер оружјем
се бране репу блике, одржавају се краљевства, чу вају се градови, обезбеђу ју се пу тeви,
чисте се мора од гусара; једном р ечју , кад оружја не би било, р епу блике, краљевине,
монар хије, гр адови, мор ски и земаљски пу тови били би подвр гну ти крутости и забуни коју
р ат доводи са собом, докле траје и док има слобо ду да се служи својим повластицама и
својом силом; а и то је осведочена истина, да оно што више стаје мор а се више и
поштовати. Доћи до тога, да неко буде одличан у нау ци, иште се времена, бдијења,
гладовања, голотиње, у мна напрезања, очемерена желу ца и др у гих ствари што у з то иду ,
које сам од чести већ споменуо; али да ко дотле дође, да буде добар војник, тога стаје свега
онога, као и ђака, само у толико већ ем степену , који се не да у пор едити, што на сваком
кораку може да изгу би живот. Па каква му ка од невоље и сиротиње може снаћи ђака и
кињити г а, која би се могла упор едити са муком војника, који налазећи се опкољен у
каквој тврдињи и стојећи на стражи у каквом опко пу или шарампову осећа да непр ијатељи
лагумају земљу под њим, а он оданде не може нипо што да се уклони, нити побећи од
опасности, која му тако изблиза пр ети? Једино што мо же да у чини то је да јави своме
капетану за оно што се чини, те да доскочи каквим пр отивним лагумом, а сад да остане
миран, стрепећи и очеку ју ћи кад ће у једанпу т да оде по д облак е без крила и да се у бездан
спусти без своје воље. А ако се ово чини да је незнатна опасност, погледајмо, да ли јој је
р авна или већа од ње она, кад се две галере дохвате пр овама насред морске пу чине, па су
се закучале и заквачиле, те је војнику остало само за две стопе пр остор а на дасци од
шиљка, па ипак, ако пр ед собом и види о нолико служитеља смр тних који му пр ете, колико
је топова напер ено на противној страни који нису од њега ни за једно копље, ако и види да
ће код прва неопр езна корака ићи у по ходе у дубоко крило Непту ново, ипак са
неу стр ашивим срцем, вођен чашћу која га покр еће, он себе ставља као циљ толиким
смр тоносним цев има и поку шава да тим тесним прелазом пр еђе на пр отивничку галију; па
чему се човек мора највише чу дити, чим је један пао да се више не дигне докле је света и
века, већ да је други стао на његово место, и нека и овај падне у мор е, које га вр еба као
душманин, други и други долазе за њим, не давајући вр емену вр емена за његово у бијање:
највећа храброст и одважност што може да се нађе у свему р атном послу. Срећна су била
она благословена столећа која нису знала за гр озно беснило ових пакл ених артиљеријских
311

ору ђа, којима проналазач, мислим, у паклу је, где пр има нагр аду за свој сотонски
проналазак, којим је дао повода да по дла и кукавичка мишица оду зме живот храбру
витезу , и да не знаш ни како ни отку да, тек у по срчаности и заноса, који загрева и
оду шевљава ју начка срца, дође лу до какво зрно које је пу стио как ав који је бег ао и
поплашио се од севка ватр е, кад је плану ла пр оклета напр ава, па пр екине и у чини крај у
тренутку мислима и животу , који је заслуживао да траје дуге векове. И тако посматр ајући
све то, морам да кажем, да ми као терет пада на душу што сам се латио посл а тумар ајућег
витеза у тако мр ском времену , као што је ово у коме живимо; јер ако мени и не у лива
страха никаква опасност, ипак ми је немило кад помислим да прах и олово могу да ме
лише пр илике да храбром мојом мишицо м и оштр ицом мога мача будем славан и чу вен у
целом познатоме свету . Али нека небо чини онако како за добро нађе јер ћу тим бити више
уважаван, кад постигнем мо ју намер у у колико се будем пуштао у веће опасности него ли
што су их пр етур или тумарајући витезови прошастих векова.“
Целу ову дугачку орацију изговор и Дон Кихот докле су остал и вечер али, не
помишљајући на то да се заложи, ако му је Санчо Панса и казао некол ико пу та, нека
вечер а, па ће после већ имати каде да каже све о но што жел и. Који су га слушали наново
жалише, видећ и човека који изгледаше да је р азу ман и р азбор ит у свакој ствари о којима
би говорио, а коначно је лу д кад спомене његово цр но и пр оклето витештво. Пар ок му
р ече да има пу но р азлога у оном што је говор ио у корист ору жју , и он, ако и у чеван и
одликован, да мисли исто тако.
Довр шише вечер у, скинуше тр пежњак и докле кр чмар ица, њена кћи и Мар иторна
намешташе собу Дон Кихота од М анче, где су одредили да ову ноћ саме женске пр оведу ,
замоли Дон Фер нандо р оба да пр ича ток свога живота, јер не може бити да није необичан
и занимљив, већ по о номе што се видим по што је дошао са Сорајидом. На ово одговор и
р об да ће врло р адо у чинити према тој заповести, само се боји да му пр ича неће пр у жити
онолике забаве колико он жели: ипак ће да казује, да се не би огр ешио о послушност.
Парок и сви остали захвалише му и наново га молише, а он видећи да га толико
моле, р ече да нису потр ебне молбе, где је заповест у пу ној важности.
„Па слушајте, го сподо“, додаде, „па ћете чу ти истинску повест са којом можда се не
могу у поредити оне измишљ ене, које хоће да састављају са необично м и великом
вештино м.“
312

Тиме у чини да се сви наместише и наста велика тишина, а он видећи да они већ
ћу те и чекају , шта ће да говори, поче пријатним и одмер еним гласом овако говорити:
313

ТРИДЕСЕТ ДЕВ ЕТ А ГЛАВА

У којој роб казује свој живот и збитија.
М оје племе води своје пор екло из једног места у леонским пл анинама и пр ир ода му
је била наклоњенија и штедрија, него ли срећа, пр емда у оном сир омашно м крају мој је
отац ипак изишао на глас као богат, па би то и био заиста, да је положио толико тр у да за
очу вање имања, колико га је дао да га у пр опасти. А разлог, што је био издашан и
распикућа, био је у томе, што је у своје младе године био војник; јер солдачија то вам је
школа, у којој тврдица постане издашан, а издашан бива р аспику ћа, па ако се који војник
нађе циција, то су као неке наказе, које се р етко кад виде.
М ој отац прешао је гр анице штедроте и заишао је у област распикућанства, а та
ствар није никако пр обитачна за човека ожењена и који има синове, који ваља да га
наследе и у имену и у стању . Мој отац имао нас је тр ојицу, сви одрасли мл адићи и сви у
годинама да бирају какав положај. Кад дакле мој отац виде да не може, како р ече, да
савлада своју наклоност, то нау ми да се лиши ор уђа и повода, који га је пр авио
распикућом и издашним, то јест да себе лиши имања, без кога и сам Александар био би
твр дица, и тако нас једанпу т позове сву тројицу на само у једну собу и од пр илике овако
нам р ече:
„Децо мо ја, да вам кажем, да вас милу јем, доста је знати и рећи да сте ми деца, а да
се разу ме, да вам хоћу зла, довољно је знати да нисам подобан да вам ваше имање
сачувам; да бисте дакле видели сад и у век да вас милу јем као отац и да нећу да вас
у пр опастим као очу х, хоћу нешто с вама да у чиним, што сам већ много времена
пр емишљао и расположио са зрелим расуђењем. В и сте већ у годинама да бирате стање,
или бар да изаберете занимање које ће вас, кад будете старији, частвовати и хранити, па
сам смисл ио да моје имање поделим на четвор о: три дела даћу вама, сваком по онолико
колико и другом, а четврти део остаће мени, да живим и прехр ањујем се за оне дане, који
ми небо буде дало да још пожив им; али желим, да по што сваки од вас добије свој део од
имања, пођете о ним пу тем који ћу да кажем. Има једна пословица у нашој Ш пањолској,
која ми се чини вео ма истинита, као и све што су , јер су то кратка изр ечења поцр пана из
дуга и пр омишљена искуства, а она, коју ја мислим, вел и: црква, или море, или краљев дом,
као да би сасвим јасно да каже: ко хоће да што важи и да буде богат, нека иде или за
314

цр квом, или нека плови морем тргујући, или нека иде да служи краљу у његовој кући, јер
се каже: више вреди краљева мрвица, нег о ли плата господска. То велим зато, јер желим и
воља ми је, да један од вас иде на науке, други на трговину , а трећи нека служи краљу у
р ату, јер је му чно доспети да му се слу жи у његовој кући, а р ат ако баш не да велико
богатство, он хоће да даде много уважење и велику славу. До осам дана даћу вам ваше
делове у новцу , нити ћу вам закину ти и једну пару , као што ћете видети на самом делу. А
сад ми кажите, да ли ћете послушати мо је мишљење и савет у ономе, што сам вам
пр едложио.“
Па мене, као најстар ијег а, позва да одговор им, а ја му р екох, нека се он не лишава
свог имања, него нек а онолико троши, колико му је воља, јер смо ми толики момци, да
ћемо моћи што стећи; ал и он искаше, да му у чинимо по вољи, на што р екох, да имам вољу
на војнички посао, служећи богу и мо ме краљу . Други брат у чини исте пону де и одабр а да
иде у Индију , куда ће да понесе што је његово. Најмлађ и, и како ми се чини најпаметнији,
р ече да ће да стане у црквену службу , или да ће да доврши у Саламанци своје почете
нау ке.
Елем пошто тако у годисмо и изабрасмо себи занимање, отац нас изљуби, па као
што је био р екао, за оно кратко вр еме извр ши што нам је био обећао. Он нам даде сваком
његов део, што је износило, колико се сећам, на свакога по три хиљаде дуката у готову
новцу , јер наш један стриц, да не би имање отишло у туђе ру ке, ку пио је цело и испл атио
готовим нов цем, те нас тр ојица исти дан о простимо се са нашим добрим оцем, али ту се
мени у чини, да не би било човечно, да ми стари отац остане на тако незнатну имању , па га
пр иболих да од моје три хиљаде дуката у зме две хиљаде, јер ће мени о статак бити довољан
да се снабдем о ним што је војнику потр ебно. Покр ену ти мојим пример ом, мо ја оба брата
дадоше му сваки по хиљаду дуката, тако да мом оцу остадоше четири хиљаде дуката у
новцу и сувише три хиљаде, јер толико од прилике вр едило је имање које му је остало и
које није хтео да пр ода него га је хтео да задржи као непоср едно добро.
Укратко да кажем, опр остисмо се с њиме и с оним нашим стрицем не без велике
жалости и суза код свију ; а они нам наложише, да их, кад нам се год пр илика даде,
извештавамо о нашим успесима или незгодама.
315

М и им обећасмо и пошто нас они изљубише и дадоше нам свој благослов, један од
нас оде у Саламанку , други у Севиљу, а ја се у путих у Аликанте, где дознадох да има
ђеновска галија која је ту товарила ву ну за Ђенову .
Сад је томе двадесет и две године, како сам отишао од очеве куће, а за све то вр еме,
ако сам и писао неколико пу та, нисам ништа чу о ни за њега, ни за моју браћу, а што се
мени за то вр еме догодило, то ћу у кр атко казати.
Укрцам се у Аликантеу , срећно стигнем у Ђенову , одатле одем у М илан, где се
снабдем ору жјем и др у гом војничком опр емом, па оданде хтедох да одем у Пијемонте да
тражим себи места, кад на пу ту у Алесандрију дела Паља чу јем, да велики дука Алба
одлази у Фландрију . Ја пр оменим намер у , одем к њему и служио сам му у његовим
походима, био сам пр и смр ти грофова Егмонта и Хорна, најпо сле постадо х заставником
славног неког капетана од Гуадалахаре, по имену Дијего од Урбине 83, а по неком времену
после мог а доласка у Фландрију дознам за савез који је његова светост папа Пије Пети
блажене успомене био закључио са М лецима и са Шпањолском пр отив општега
непријатеља, то јест Турчина, који је у то вр еме са својом флотом био задобио славно
острво Кипар , који је био у млетачкој држави: жалостан и несрећан гу битак! Знало се као
поу здано, да ће војвода овога савеза бити Пр есветли Дон Хуан од Аветрије, пр иродни брат
нашег доброг краља Дон Филипа; говорило се о огр омним пр ипр емама за р ат, а све то
побуди ме и подстак ну ми дух и жељу да учествујем у очекиваном походу ; па ако сам и
очекивао и имао и тврда обећања, да ћу пр вом у добном приликом постати капетаном, ја
нау мих да све то оставим и да одем у Италију , што и у чиних. Ср ећа ме послу жи, да је
таман тада сењор Дон Хуан од Аветрије био дошао у Ђенову , одакле ће пр ећи у Напуљ, да
се сједини са мл етачком флотом, као што је посл е и учинио у М есини.
Укратко да кажем, да сам у оном срећном по ходу у чествовао већ као пешачки
капетан, до кога часнога сана дошао сам више мо јом добром срећом, него ли по мојој
заслузи; а онога дана, који је за кршћанство био тако сл аван, јер се у њему свет и сви
нар оди опростише з аблу де у којој су били, мислећи да се Тур ци не могу на мор у победити,
онога дана, р екох, кад је османск а гордост и охоло ст бил а поломљ ена, међу толиким
срећнима, који су ту били - јер још већу срећу нашли су они кршћани, који су ту погинули,
него ли који су остали живи и победиоци – сам ја био сам несрећан, јер у место каквог

83
Овај Дијего од Урбине био је капетан над четом, у којој се Сервантес борио у великом боју код Лепанта.
316

бр одског венца коме сам се могао надати, да су то била р имск а вр емена, видех се оне ноћи,
која је дошл а после тако славна дана, са пу том на ног ама и лисицама на р укама, а то је
84
овако било.
Учалија, краљ од Алђер ије, смео н и срећан гу сар , у дар ио је на глав ни брод
малтијански и савладао га, тако да су на овом остала само три витеза жива, па и ови у
тешким р анама. Малтијанима дође у помоћ главни брод Хуана Андр еје, на коме сам ја био
са мојом четом. Чинећ и оно што је требало у таквој пр илици, скочим на непријатељску
галер у , али се ова отку ча од оне, која је била напала, те не даде мојим вoјницима да за
мном пођу, и тако се ја нађо х сам међу мојим непр ијатељима, којима нисам могао да
одолим; најпо сле покр ивен р анама падо х, па као што сте, господо, већ чули, да се Учалија
спасао са цело м својом флотом, доспех ја као р об у његову власт, те сам бејах тужан међу
толиким весел има и р об међу толиким слободнима, јер тога дана петнаест хиљада кршћана
добише жељену слободу , који су сви били на весл има на турској флоти.
Одведоше ме у Цар игр ад, где султан Селим начини мога господара капудан пашом,
што је у боју чинио своју дужност, донесавши у доказ своје храбрости заставу
малтијанских витезова. Иду ће године, а то је хиљаду пет стотина и седамдесет друге,
нађох се у Наварину , веслајући на главном броду Три фењера. Ту сам видео и гледао
пр илику , која се пр опу стила да се ухвати у пр истаништу цела ту р ска флота, јер сви
Левантинци85 и јаничар и на њој држали су као избесно, да ће се на њих да у дар и у самоме
пр истаништу , па су имали у припр авности свој пр тљаг и пашмаге, а то су им папу че, да
беже на сухо, не сачекавши борбу : толики је био страх у њих од наше флоте; ал и је небо
ионако наредило, не због кривице или немар а од стране нашега војводе, него због гр ехова
кршћанских и јер бог хоће и допушта да у век има шиба, које ће да нас казне. Укратко,
Учалија се пову че у М одон, што је острово близу код Наварина, па изведавши људство на
сухо у твр ди у лазак у пр истаниште и о стаде мир ан, докле се није удаљио сењор Дон Хуан.
Том пр иликом освојена је галера Шићар, на којој је био капетан један син оног славног
гу сар а Барбаросе. Освојио је напољски гл авни брод Вучица, којим је у пр ављала она у бојна
му ња, отац војницима, онај срећни и непобеђени капетан Дон Алвар о од Басана, мар кез од
Санта Кр у са; а не могу да не кажем како су задобили Шићар. Барбар осин син био је тако

84
Сервантес говори о овом боју као очевидац и учесник.
85
Т о су Грци морнари са Архипелаг а.
317

свиреп и тако је зло поступао са својим р обовима, да кад су они, који су на веслима били,
видели да на њих иде г алер а Вучица и да их је стигла, у један мах махнуше весла,
дохватише свога капетана, који је стојао код крме и викао да живље весл ају , па бацајући га
од клупе до клупе, од крме пр ема пр ови, толико га изуједаше, да једва што је прошао био
катарку , већ је и своју душу пр едао паклу : толика беше, како р екох, свирепост, са којом је
86
он с њима по сту пао, и мржња њихова пр ема њему .
Вратисмо се у Цар игр ад, а иду ће године, то јест хиљаду пет стотина и седамдесет
треће, дође тамо глас, да је сењор Дон Ху ан отео Ту нис, ту краљевину освојио од Тур ака и
наместио тамо Мулеј Амета, пресекавши наду да ће се тамо на престо вр атити Мулеј
Амида, који је најсвир епији и најхр абрији Мавар што га је било у свету. Су лтан је много
жалио за овим гу битком, па следу ју ћи у виђавности, која је својствена свима од његовога
дома, начини мир са М лечићима, који су га већма желели него о н, а иду ће седамдесет
четвр те године удар и на Голету и на тврђаву , коју је сењор Дон Хуан близу Ту ниса
подигао и недовр шену оставио.
За свих ових догађаја ја сам био на веслу без икакве наде на слободу : бар нисам се
надао, да ћу је отку пом добити, јер сам био нау мио не писати мо м оцу за моју неср ећу .
Најпосле изгу би се Голета, изгу би се тврђава, на која места кренуто је седамдесет и
пет хиљада плаћених турских војник а, а пр еко четири стотине хиљада Мавара и Арапа из
целе Афр ике, и у з ове силне људе била је толика у бојна опр ема и толики р обијаши, да су
Голету и тврђаву могли покр ити ру кама и пр егр штима земље.
Прво се изгу би Голета, коју су дотле држали за неосвојну , а није се изгу била
кр ивицом њених бр анитеља, који су за њену одбр ану чинили све што је требало и што су
могли, него што је иску ство показало, како се лако могу да подижу опкопи у оном песку ,
јер , говор ише, да се на воду наилази, кад се копа за два педља, а Тур ци је не налазише ни
за хват један, и тако са многим вр ећама песка подиго ше опкопе тако високе, да су
надмашивал и градске зидове, па пу цајући са висине на њих, нико није мог ао да опстане и
истраје у одбрани. Обично се тада мислило, да наши нису требали да се затворе у Голети,
него да су непр ијатеља дочекал и у пољу при искрцавању. Који тако говоре, говор е из
даљине и без многа иску ства у таквим пр иликама, јер кад у Голети и у тврдињи једва ако је

86
Други писци веле, да је то био Барбаросин унук, а не син и да се звао Амет беј. Кажу да је он крштене
весларе на својој галери ударао мишицом, коју је одсекао једном од њих.
318

било седам хиљада војника, како је могао тако мален број, па све да су били и најјачи,
изаћи ће на мез ево и у коштац се хватати са тол иким непријатељима? И како да не падне
тврдиња, којој не долаз и по моћ, па још кад су је опколил и непр ијатељи многи и кивни и
још у својој земљи? Али многи мисле, а и ја велим, да је небо у чинило Шпањолској
нар очиту милост и добро, кад је пу стило да пр опадне оно легло и сметиште од свака
неваљалства, онај р ак и пијавица, где су се небр ојени новци тратили, а од свега никакве
користи није било, да ли што се одр жавала успомена, да је освојио најсрећнијега спомена
најнепобеднији Кар ло Пети, као да би потребно било за његов вечити спомен, да га
одржавају они зидови.
Изгуби се и тврдња, али је Турци добише стопу по стопу, јер војници који су је
бранили, борили су се тако храбро и снажно, да је пр еко двадесет и пет хиљада
непријатеља погину ло у двадесет и два глав на ју р иша што су их преду зимали. Од њих три
стотине који су заробљени живи, ниједан није био без р ане, поуздано и јасно знамење
њихове храбрости и срчаности и к ако су добро бранили и држали своја места.
Пр едаде се осим тог а мал ена твр ђавица или кула, што је била у по језер а под
заповедништвом Дон Хуана Саног ере, валенсијанска витеза и добра војник а. Зар обише
Дон Педр а Пуертокареру, војводу од Голете, који је чинио што је могао да своју тврдињу
брани, а толико је срцу пр имио, што је изгу био, да је од дерта пр есвисну о на пу ту у
Царигр ад, куда су га водили као р оба. Зар обише и војводу од тврђаве, који се звао Габрио
Сервељон, миланск и витез, велик инжењер и веома храбар војник. У ове две тврђаве
погибоше мног и знаменити људи, међу којима је био Пагано Дорија, витез од реда светог
Јована, племенита срца, као што то показу је она вел ика штедрота са којом је посту пио
пр ема своме брату, славном Јовану Андр ији Дор ији; а што му смрт чини још жало снијом,
то је, што је погину о од ру ке некојих Арапа, којима се био повер ио, кад је већ видео да је
тврдиња пала, а који су му се пону дили да га одведу у мавар ску оделу у Табар ику , малено
пр истаниште или кућа, коју у оном пр имор ју имају Ђеновљани који тамо лове мер џан.
Речени Ар апи одсекоше му главу и однесоше је турском капудан паши, а овај извр ши на
њима нашу кастилијанску пословицу : ако је и повољна издаја, издајник је гнусан; јер веле,
319

да је капудан заповедио да повешају оне, који су му донели дар зато што му га нису жива
87
довели.
М еђу кр шћанима, који су у тврдињи допали р опства, био је један по имену Дон
Педр о Агилар , р одом не знам из кога места у Андалузији, који је био заставник у тврдињи,
одличан војник и необично даровит, а особито је био вешт ономе што зову поезијом.
Велим ово, што га је судба довела на моју галер ију и на моју клупу и да буде р об у истога
господара; а пр е но што ћемо се кренути из оног пр истаништа, тај витез срочио је два
сонета, као неке натписе, један на Голету, а други на тврдињу ; а баш имам вољу да их
кажем, јер их з нам на изуст; а мислим, да нећ е бити досадни, него ће се допасти.
Када р об помену Дон Педр а Агилар а, Дон Фернандо погледа у своје другове и сва
тр ојица осмехну ше се, а кад о нај помену сонете, р ећи ће један од њих:
„Пре но што наставите своје казивање, мол им вас, р еците ми, шта је са тим Дон
Педр ом Агилар ом, кога сте спо мену ли.“
„Толико знам,“ одговор и р об, „да после две године дана, нал азећи се у Цариграду ,
утекао је преру шен као Арнаут са једном гр чком уходом, па не з нам, да ли је слободан, али
мислим, да јесте, јер годину дана за тим видео сам Гр ка у Цар играду , али га нисам могао
питати за успех о нога пу товања.“
„Добро је испало,“ р ече витез, „јер тај Дон Педр о мој је брат и сад је у нашем месту
здрав и богат, ожењен и има три детета.“
„Нека је богу хвала,“ р ече р об, „на толикој учињеној милости, јер ја мислим да у
свету нема среће, која би се могла у поредити са повраћеном изгу бљеном слободом.“
„Сувише, “ пр ихвати витез, „ја знам сонете, што их је срочио мо ј брат.“ „Па кажите
кад нам их ви, “ р ече р об, „јер ви ћете их боље знати казати од мене.“
„Драге воље, “ одговор и витез; „онај на Голету гласи овако:

87
Голету је освојио Синан паша, српска потурица, који је по сле дв адесет година спал ио на Врач ару мошти
св. Саве; а турск и велики в езир б ио је тада о пет потурч ењак Мехмед Соколовић, највећи вел ики вез ир, што
су га имали османск и султани.
320

ЧЕТРДЕС ЕТА ГЛАВ А

У којој се наставља робова повест.
Сонет.
Блажени дуси, опроштени тела
Човека смртног, који се дижете
Са ниске земље у пр остор е свете
Висока неба, р ади добрих дела!
Горећи гњевом и ревношћу часном

Телесну снагу сву залагали сте,
Своју и туђу крв пр оливали сте
На блиском мор у и жалу пешчаном.
Не срце храбро, живот остави вас

У мишицама од у мор а тешка,
Ал' побеђени победу носите.
Између вида и мача стиже вас

Вазда завидна лепа смрт витешка,
Да се у свету на веки славите!
„Исто тако знам сонет и ја, “ рече р об.

„А сонет на тврдињу , “ р ече витез, „овако гласи:
Сонет.
Са ове земље, изр ивене, гол е,
Са р азру шених овизих браника,
Гле! Свете душе три тисућ'војника
Летнуше горе у жилиште боље.
Залу ду они силу показаше

Мишица својих снажних, прекаљених,
Док малаксали најзад, у мањени
Живот под мачем славно о ставише.
Ради богатства ту жних у спомена

Познат је овај мал и комад земље
У старим и у новим вековима:
Чистије душе с' тврда крила њена

Још не пр ну ше у р ајско насеље,
321

Нит' се покр ила храбриј'м лешевима.
Сонети се пр илично допадоше, а р об се обр адовао вестима свога др у га, па настави

своје казивање овако:
Пошто у зеше Голету и тврдињу , заповедише Ту р ци да се р азруши Голета, јер је
тврдиња таква била, да се није имало шта р у шити, па да би се посао пр е свр шио, лагу маше
Голету на три стране; али ник ако не могоше да ср у ше оно што је изгледало слабије, то јест
стари зидови, а све што је било остало од у кр епљења нових, што их је начинио Фратин,
паде на земљу без по му ке.
Најпосле се повр ати флота у Цар игр ад са тријумфом и победом, а за тим после мало
месеци у мре мој го сподар Учалија, кога су звали Учалија Фартах, што ће турски рећи
шугави потурчењак, јер је и био такав а у Тур ака је обичај, да имена издевају по каквој
мани, ил и по каквој вр лини, коју ко има; а то је зато, што међу њима имају само четир и
пр езимена од пл емена, која долазе од османска дома, а остали, к ако р екох, у зимају име или
пр езиме или од каквих тел есних мана, или од душевних врлина; па овај шугави веслао је
као султанов р об четрнаест година и кад му је било више од тридесет и четири године,
потур чио се од муке, што му је један Тур чин дао ћу шку , кад је био на веслу , па се одр екао
своје вер е, да би се могао осветити; а био је тако храбар , да не служећи се гадним
средствима и пу тевима, којима иду остали султанови љубимци, постао је краљем од
Алђер ије, а затим капудан пашом, што је у тој цар евини трећи сан. Био је р одом из
Калабр ије и био је добар човек, па је веома човечно поступао са својим робовима, којих је
имао три хиљаде, а после његове смрти ови су се поделили, као што је о н нар едио у
тестаменти, између султана (који иначе наслеђује све, кад ко у мр е, и на једно м је талу са
покојниково м децом) и његових потурчењака; те ја доспех једном млетачком поту р чењаку ,
кога је Учалија заробио, кад је био мали на једној лађи, и тако га је заволио, да му је био
најмил ији међу млађима; па тај вам је био најсвер епији потурчењак што га је икад било.
Звао се Асан ага и постао је вр ло богат и краљ Алђерије, с којим сам дошао из Цар игр ада у
неколико задовољан, што ћу бити тако близу Шпањолске, не што сам мислио ико ме да
пишем за своју злу срећу , него што сам хтео да видим, да ли ће ми судбина бити
наклоњенија у Алжиру , него ли у Цариграду , где сам већ кушао на тисућу начина да
у текнем, па никад нисам имао згоде ни среће; те тако мислио сам, да у Алжиру потр ажим
друга начина, како бих извр шио оно што сам толико жел ео, јер никад ме не остављаше
322

нада, да ћу добити слободу , па кад у ономе, што сам удешавао, смишљао и почињао, није
одговар ао у спех жељи, одмах сам мислио и тражио другу наду да ме подр жава, ма како
била слаба и неоснована.
88
Тако сам пр оводио живот затворен у затвору или кући, коју Тур ци зову бањо , у
којој затварају крштено р обље, како краљево, тако и некојих пр иватних људи, као и које
зову алмасен, што ће рећи као гр адско р обље, које служи гр аду у јавним пословима
његовим и у другим пр иликама, и ови р обови најтеже добијају своју слободу , јер су као
јавни и немају нарочита господар а, немају с киме да се погађају за откупе, баш и к ад их
имају . У тим бањима, како р екох, дају своје робове гдекоји пр иватни људи, нарочито кад
треба да се отку пе, јер их тамо држе под пр исмотр ом, докле им отку п дође. Ни краљеви
р обови, који су за отку пе, не иду на посао с о стало м го мило м, осим кад им се о ткупи
задрже, па да би писал и својима настојавније, дају им по сла и да иду по дрва с осталима,
што није мален посао.
Елем ја сам био један од одређених за откупе, јер како су знали, да сам био к апетан,
ако сам и казао, да сам сиромах и без имања, ништа ми то не помаже, него ме у зеше у број
витезова и одр еђених за отку пе. М етнуше ми пу то, више у знамење откупа, него ли да ме
њиме чу вају , и тако сам пр оводио живот у том бању с осталим мног им витезовима и
одличним људима, које су одредили и држали за откупе.
Ако смо се и патили к аткад, а баш и у век глађу и голотињом, ништа нас не му чаше
толико, колико слушати и гледати на сваком кораку никад невиђене и нечу вене
сверепости, које је мо ј господар р адио са крштенима. Сваки дан обесио би по једнога,
другога би набио на колац, трећем би одсекао у ши, и то због такве ситнице и без свака
р азлога, да су и Турци видели, да то чини само да би то р адио, јер му је у пр ир оди било да
89
буде крвопија целог а р ода човечијега.
Једини је с њим излаз ио на крај један шпањолск и војник, неки Сааведра, који и ако
је у чинио ствар и, које ћ е код о них људи остати дуге године у памети, а све да би дошао до

88
Бањо ће рећи по арапском кор ену: обељено зд ање. – Робови у том б ању нису тако зло живели, као што се
обично мисли. Имали су богомоље, где су им св ештеници служили службу божију; ту су катол ици служили
своје мисе са помпо м и музико м; ту су се деца крстила и вршил е су се о стал е тајне; ту се славио Божић и
Ускрс што свеч аније. Јед ан Шпањол ац вели, да му слиманском роб љу у Шпањолској није тако добро било,
као крштеном робљу у бањи.
89
Овај господар био је родом Млечић и звао се Андр ета. Кад су га з аробили, био је писар на једно м
дубровачком броду. Кад се по турчио, назвао се А сан аг а, постао је еламир, тј. риз нич ар у Учал ије, по
његовој смрти по стао је алжирским дејем (краљем) и капуд ан пашо м, докле га један такмац не отрова.
323

слободе, ипак никад га не у дар и, нити заповеди да га бију , нити му ру жну р еч р ече, а за
најмању ствар од оних мног их што их је у чинио ми смо стрепили сви да ће г а набити на
колац, а и сам је то очекивао не једанпу т; и кад бих само имао каде, бих вам сада пр ичао
што од онога што је тај војник чинио, и то би вас много већма занимало и ви бисте се
90
далеко више чу дили, него ли мојо ј пр иповести.
Ваља да кажем, да су на двор од нашега затвора ишли пр озори од куће једног
богатог и отменог М авра, који, као што је обично у М авара, више су били неке баџе, него
ли пр озор и, па и на њ има још су били чести и збијени капци. Елем деси се да сам једанпу т
стојао на једној батр ици од нашега з атвор а са још три друга, поку шавају ћи да скачемо у
пу ту, да бисмо пр овели вр еме, а били смо сами, јер сви остали кршћани били су отишли на
посао. Слу чајно дигох очи и видех како се кроз оне затворене капке промолила трска којој
је на крају био привезан ру бац, па се трском махало и кретало као да се дају знаци, да
пр иђемо и да је у змемо. Гл едасмо у то, па један од о них, који су били са мном, намести се
под трску да види, хоће ли је бацити доле, или шта ли ће да чине; ал и чим он тамо стиже,
издигоше трску и махаше њом на обе стране, као кад би главом казал и не. Кршћанин се
вр ати, а они трску опет спустише и махаше њом, као у почетку. Оде други мој друг и
пр ође онако, као и пр ви. Најпосле оде и трећи и прође, као пр ви и други. Кад то видех,
хтедох такође да окушам срећу, али чим тамо одо х и стадох под трску , пустише је и паде
ми код ногу у бањо. Одмах о др ешим р у бац, у коме видех чвор и у чвору нађох десет
сијанија, а то је ситан златан новац, којим се служе М авре и сваки вреди наших десет
реала. Не треба да кажем, да сам се обр адовао, кад сам то нашао, јер сам се и р адовао и
чу дио пр и помисли, о ткуда та ср ећа баш мени, јер што трску нису хтели да спусте, него
само мени, јасно је показивало, да се мени мило ст указивала. Узмем мо ј лепи новац,
сломијем трску , вр атим се на батрицу , погледим у пр озор и видим, к ако се из њега
промоли вр ло бела ру ка, која га жур но отвор и и затвори. Оту да разабрасмо или се
домишљасмо, да ће нам онај дар бити дал а каква женска, која живи у оној кући, а у знак,
да јој захваљујемо, поклонисмо се на мавар ски начин, погну вши се дубоко и метну вши
ру ке на срце. М ало за тим пр омолише кроз исти прозор мален крст од трске начињен и
одмах га у ву коше. Овај знак потвр ди нам да ће у оној кући бити каква кр штена р обиња и

90
Овај „неки“ Сааведра главом је наш Сервантес, који је као роб у Алжиру заиста предуз имао нечувена дела,
да би себе и друге ослобод ио.
324

она да нам је оно добро учинила; али њена бела р у ка и златне гр ивне на њој избише нам ту
мисао из главе, него се домишљасмо, да ћ е бити по ту р чена кршћанска, којима њихови
господари обично хоће да се ожене, па то још држе за своју срећу, јер њих већма цене од
жена од свога р ода.
У свему нашем нагађању били смо вр ло далеко од истине, а сва наша забава од сад
и у напр едак беше да гл едамо у нашу север ну звезду у прозор , на коме нам се бил а указала
трска; али пр ође добрих петнаестих дана, а она нам се не у каза, ни р у ка, нити друго какво
знамење; па ако смо за то вр еме и гледал и својски да дознамо, ко живи у тој кући и да ли у
њој има каква по ту р чена кршћанка, нико нам никад не знаде др у го казати, него да ту живи
отмен један и богат М авар , по имену Хаџи Мурат, који је био диздар у Пати, што је у њих
91
вр ло високо звање. Али кад ни по мишљали нисмо, да ће још каде пасти дажда од
сијанија, угледасмо у једанпу т трску где се указа и на њој други ру бац са другим већим
чвором, а то беше у онај пар , кад је бањо било празно и без људи, као и прошли пу т.
Учинисмо обичну пр обу, те пр е мене идоше она тројица што су са мном бил а, али се трска
никоме не спусти, него само мени, јер кад ја тамо одох, спустише је на з емљу . Одр ешим
чвор и нађем у њему четрдесет шпањолск их шкуда и писмо исписано арапск и, а на крај
писма беше начињен велик крст. Целивам крст, у змем шкуде, вр атим се на батрицу и сви
начинимо наше поклоне, опет се у каже ру ка, у чини знак да читам писмо и пр озор се
затвори.
Сви остадосмо збуњени и р адосни због тога догађаја, а како ни један од нас није
знао арапски, то на беше велика жеља да дознамо шта је било у писму , а још већа тегоба,
да кога нађемо да нам га пр очита. Најпосле нау мим да се повер им једно м потурчењаку из
Мурсије, који се градио мој особит пријатељ, а ја сам имао од њега јамства, да је мор ао
чу вати тајну , коју ћу му повер ити; јер некоји потурчењаци, кад намер авају да се вр ате у
кршћанску земљу, хоће да имају у за се по некол ико у вер ења од главних зар обљеника, у
којима на начин, који им је могу ћ, уверавају, како је тај поту р чењак добар човек и да је
у век добра чинио крштенима и да има жељу да у текне првом приликом која му се буде
дала. Некоји набављају оваква у вер ења са добром намер ом, а некоји се њима служе за

91
Шпањол ски фратар Аједо (Haedo) у својим делима о Алђер ији често спо миње овога Хаџи Мурата,
потурчена Словенина, (свакако од ср пскога приморја, јер на Средоз емно м мору нема друг их Словена), као
једног од најбогатијих људи у Алжиру.
325

сваки случај и из лу кавства, јер кад иду да р обе по кршћанским земљама, ако би случајно
залутали, или допали р опства, по тегну своја уверења, па веле, к ако се из тих хартија види,
с каквом су намером дошли, то јест да остану у кршћанској земљи, и да су зато с осталим
Турцима пошли у гусарење. Тиме избегну незгоду у пр ви мах и помир е се са цр квом, нити
им се чини каква шкода; а кад им се укаже згода, они се враћају у Берберију , да буду што
су и пр е бил и. Некоји у потр ебљавају таква уверења и набављају их са добром намер ом, па
остану у кршћанској земљи. Дакл е један од таквих потурчењака био је тај пр ијатељ, који је
имао у вер ења од свију наших другова, где смо га колико се могло пр епору чивали, а кад би
М аври у њега нашли та уверења, жива би га пекли.
Ја сам знао да о н вр ло добро зна арапски, и не само говорити, него и писати; али
пр е но што бих му се сасвим повер ио, рекох му да ми пр очита о но писмо које сам случајно
био нашао у једно м кутку мога затвора. Он га отвори и подуго га гледаше и у чаше
мр мљају ћи кроз зубе. Запитах га да л и га је р азабр ао; р ече ми да је сасвим р азабрао, али да
му дам мастил а и пер о, ако желим да ми саопшти од р ечи до р ечи, јер ће боље тако да
у десу . Одмах му додасмо што је иск ао, а он мало по мало преведе га и к ад би готов, р ече:
„Све што је овде на шпањолском, све је у овом мавар ском писму, нити је
изостављено једно писмо, само ваља да знате, где каже: Лела Маријен, то ће рећи наша
г оспа девица Марија.“
Прочитасмо писмо, које је овако гласило :
„Кад сам била мала, имао је мој о тац једну р обињу , која ме је на мом језику нау чила
кршћанску молитву и много ми каз ивала за Лелу М аријен. Кр шћанка је умр ла и ја з нам да
она није у огњу , него код Алаха, јер од то доба у два маха видела сам је и казала ми је, да
идем у кршћанску земљу да видим Лелу М аријен, која ме много воли. Ја не знам како да
одем. Кроз овај пр озор видела сам многе кршћане, и ни један ми се није у чинио да је
витез, до ли ти. Ја сам врло лепа и девојка и имам мног и новац који ћу понети са собом. Ти
пр омисли, да л и можеш да у десиш, како ћемо да одемо, и ако будеш хтео, тамо ћ еш ми
бити му ж, а ако нећ еш, не мар им, јер Лела Маријен даће ми за кога ћу се у дати. Ово ти
пишем, пази коме ћеш дати да чита, не повер авај се никаквом М авру , јер су сви
непоу здани. Ово ми задаје много бриге, да се нећеш мо жда неком повер ити; јер ако ми
отац то дозна, одмах ће ме бацити у какав бунар и пр етр паће ме камењем. На трску
пр ивезаћу конац, пр ивежи зањ одговор, а ако немаш ко ће ти арапски написати, к ажи ми
326

знацима, а Лел а Маријен у чиниће да те р азу мем. Она и Алах нека зе хране и овај крст, који
целивам много пута, јер ми је тако наложила ропкиња.“
Пр омислите, господо, да ли смо имали р азлога, да се томе писму дивимо и
р адујемо, и то једно и друго чинисмо тако, да је потур чењак р азу мео, да се ово писмо није
нашло случајно, него да је оно заиста писано коме од нас, он нас дакле мољаше, ако је
збиља оно, чему се он домишља, да му се повер имо и да му то кажемо, а он ће свој живот
да ризика за нашу слободу . Па говорећи тако, извади из недар а распело од бронзе и уз
многе сузе ку нијаше се богом, кога она слика приказиваше, у кога он, ако и грешан
зликовац, вер но и тврдо верује да ће нам држати веру и тајну , што му год будемо
повер или, јер њему изгледа и слути му се да ће помоћу оне која је писала о но писмо он и
сви ми добити слободу , те ће он постићи о но што толико жел и, да се врати у стадо своје
матер е свете цр кве, од које се одвојио и отпао пор ади свога нез нања и гр ешности, као труо
у д. Потур ица говор аше то у з толике су зе и са знацима толика кајања, да сви једноду шно
нау мисмо и сложисмо се да му кажемо целу ствар , те му и пр ичасмо све и ништа му не
затајисмо. Показасмо му пр озор чић, на коме се трска у казу је, и он отуда у туби кућу и
нау ми да се својски постара да дозна ко живи у њој. И у томе се сложисмо да би добро
било одговор ити М аварци на писмо, па како смо имал и ко ће то у чинити, одмах онога
стиска потур ица напише р ечи, које сам му казивао, а то су сасвим оне, које ћу вама да
кажем, јер од свега важнијега што ми се дешавало у тој прилици ништа нисам заборавио,
нити ћу заборавити, докле будем жив. И тако одговорио сам М аварци овако:
„Нека те храни Алах од истине, госпо моја, и она блажена Маријен, која је истинита
мајка божија и у срце ти дала да идеш у кршћанску земљу, јер бо те милу је. Ти њу моли,
нека ти изволи дати да р азу меш, како ћеш да извр шиш оно што ти заповеда, јер је она тако
добра, да ће то у чинити. Од моје и од стране свију ових кршћана, који су са мном, ну дим
ти да за тебе чинимо све што можемо, па и да пог инемо. Немој да ми не пишеш и да ми
јавиш, шта си наумила да чиниш, а ја ћу ти увек одговар ати; јер велики Алах дао нам је
једнога кршћанина р оба, који зна да говор и и да пише твој језик тако добро, као што ћеш
видети из овога писма. И тако без страха мо жеш нам јављати све што хоћеш. Што велиш,
кад будеш у кршћанској земљи, да ћеш ми бити жена, ја ти обећавам, к ао добар кршћанин,
а знај да кршћани оно што обећају боље држе него М аври. Алах и његова мати М аријен
нека те хране, госпо моја.“
327

Пошто се ово писмо написа и запечати, чекао сам два дана, да бањо опет остане
пр азно, као обично, и одмах одох на обично место на батр ици да видим, да ли ће се
појавити трска, а она не оклеваше дуго да се укаже. Чим је опазих, ако и не мого х видети
ко је пр у жа, показах писмо, као давајући р азу мети, да пр ивежу конац; али о н је већ био
пр ивезан на трсци, за коју вежем писмо, а мало затим опет се у каза наша звезда са белом
заставом мир а привезана ру пца. Спустише је на земљу , а ја је подиго х и нађох у ру пцу
р азна сребрна и златна новца пр еко педесет шкуда, које у педесет пу та повећаше нашу
р адост и потвр дише наду, да ћемо се ослободити.
Ону исту ноћ вр ати се наш потурчењак и каза нам да је дознао да у оној кући живи
исти о нај Мавар ; за кога су нам говорили да се зове Хаџи Мур ат, човек пр еко мере богат,
који има јединицу ћер ку, наследницу целог његовог имања, и да се у свој вар оши говор и,
да је она најлепша женска у Берберији, па су је многи кајмаками тамошњи пр осили, а она
никад није хтел а да се уда; па и то да је дознао, да је о на имал а крштену р обињу , која је
већ у мр ла. Све то поду дар аше се с оним, што је у писму било.
Одмах се стадосмо договарати са потурчењаком, како да посту пимо, те да доведемо
М аварку и сви да доспемо у кршћанску земљу , и најпосл е би доконано за сад, да чекамо
нову пору ку од Сор ајиде, као што се звала она, која сад хоће да се зове М арија, јер смо
добро видели, да она и нико други не може дати помоћ и у свима овим незгодама. Пошто
тако доконасмо, рече нам потурчењак, да се не бринемо, јер ће он изгу бити главу , али ће
нас ослободити.
Четир и дана било је бањо пу но људи, због чега у четир и дана касније појави се
трска, а кад за тим бањо по обичају остаде празно, указа се о на са р у пцем тако надевеним,
да је обећавао што обил атију садржину. Тр ска се и р убац мени поклонише и у рупцу нађох
друго писмо и сто златних шкуда без друга каква новца. Ту се десио поту р чењак, коме
дадосмо у нашо ј соби писмо да чита, а о н р ече, да је оно овако гласило:
„Ја не у мем, господар у мој, назначити начин, како да одемо у Шпањолску, нити ми
је Лел а М аријен то казала, ако сам је и мол ила. Ш то може да се у чини, то је, да ћу вам кроз
овај пр озор дати што више златна новца: отку пи себе њиме и своје пријатеље, па један
нека оде у кршћанску земљу и нека купи шајку и вр ати се по остал е; а мене ће наћи у
гр адини мога о ца, која је испр ед капије баб-асо нске до самог а мора, где ћу цело ово лето
бити са мојим о цем и са мо јом чељади. Оданде можете ме ноћу без стр аха одвести и
328

довести шајку . И имај на у му , да треба да ми будеш му ж, иначе ћу молити М аријен да те

казни. Ако се ни у кога не у здаш да ће доћи са шајком, отку пи ти себе и иди, а ја знам, да
ћеш се ти боље вратити него други, јер си витез и кршћанин. Постарај се да знаш, где је
гр адина, а кад будеш одавде пол азио, гледај да бањо буде пр азно, па ћу ти дати много
новаца Алах нека те чу ва, господару мој.“
Тако гласаше садржај другога писма, које како сви дознаше, сваки се пону ди да
њега отку пе, обећавајући да ће отићи и сасвим поу здано вратити се; по нудих се тако исто
и ја; ал и у свему томе оду пр е се потур ица, говорећи да никако нећ е пристати да се који
ослободи, докле сви сложно не буду слободни; јер је иску ство показало, како ружно држе
ослобођени р еч, коју су дали и р опству ; јер много пу та послу жили су се тим начином
некоји отмени заробљеници, отку пивши новцем кога из Валенсије или М ајорке, да би
могао опр емити шајку и вр атити се се по оне који су га откупили, па се никад нису
вр атили; јер задобивена слобода и страх да ће је опет изгу бити брисаше им из памети све
обавезе у свету . Па у потвр ду истине онога што нам је говор ио, у кр атко нам пр иповеди
случај, који се у само оно вр еме десио са некојим кр штеним витезовима, нешто по све
необично што се ик ад догодило на о не стране, где се сваки час збивају ствари, да им се
човек мор а дивити и чу дити. Најпосле р ече, што може и треба да се у чини то је, да новац,
што би имао да се да за откупе једног кршћанина, нека се њему даде, да он у Алжиру купи
шајку под изликом, да ће да тргује у Тету ану и у оном примор ју, а он, као господар од
шајке, лако ћ е наћи згоду , да их све изведе из бања и у кр ца. А то тим пре, што М аварка,
како каже, ако да новац да се сви отку пе, кад они буду слободни, могу се најл акше у кр цати
у по дана; већа је незгода ту , што М аври не пристају, да потурчењак купује или има шајку ,
осим да има велику галију , да са њом иде гу сар ити, јер се боје, да онај који купује шајку ,
нар очито ако је Шпањолац, само зато је купује, да би отишао у кршћанску земљу ; али да
ће он ту незгоду уклонити, што ће да се у дру жи са једним таг аринским Мавром у погледу
на сопственост шајке и на добитак од трговине, па под тим изликом о н ће бити господар од
шајке, чиме је тако р ећи све о стало готово. Ако се мени и мојим др у говима и чинило да је
боље, да једнога пошљемо у М ајорку по шајку, као што нам је М аварка пору чила, ипак не
смедосмо да му пр отивсловимо, бојећи се, ако не у чинимо онако, како он каже, да ће нас
одати и довести у опасност, да изгу бимо главе, ако би се дознало за Сорајидин пл ан, а за
њу сви бисмо дали свој живот. И тако р ешисмо, да се пр едамо у ру ке богу и потур ици.
329

Одмах одговор исмо Сорајиди, да ћемо све онако учинити, како нас она у чи, јер се тако
добро домислил а, као да је научила Лела М аријен, и да само о д ње стоји, да се та ствар
одгоди или одмах извр ши. Ја јој се наново обећах, да ћу јој бити му ж, а сутрадан, како
бањо остаде пр азно, додаде нам она трском и р у пцем у неколико пу та две хиљаде златних
шкуда и једно писмо, у коме нам јављаше, да ће пр ве џуме, што ће р ећи петак отићи у
очину гр адину , а пр е но што оде, да ће нам дати још више новаца; а ако то не би било
довољно, да јој јавимо, па ће нам дати, кол ико иштемо, јер њен отац има толико, да неће
ни осетити, тим мање, што су у ње кључеви од свега.
Одмах дадосмо по ту р ици пет стотина шкуда да купи шајку ; са осам стотина
откупим себе, давши новац једно м валенсијанском трговцу, који се у то вр еме налазио у
Алжиру , који ме откупи од краља, у зевши ме на своју р еч, да ће моје откупе да плати, чим
пр ви брод из Валенсије дође; јер кад би одмах положио новац, побу дио би сумњу у краља,
да је мој отку п одавна у Алжиру , па га је трговац пр икр ио, да би с њиме р адио. Једном
р ечи, мој господар био је такав сплеткаш, да ни на који начин нисам смео да му се новац
одмах исплати.
У четвртак у очи петка, у који ћ е лепа Сорајида да оде у гр адину , даде нам још
хиљаду шкуда и јави нам за свој о длазак молећи ме, кад се будем отку пио, да одмах
распитам за гр адину њеног оца и да тражим свакако пр илику да одем тамо и с њом да се
састанем. Одговорим јо ј у кр атко, да ћу тако да у чиним, а о на нека се постара и пр епору чи
нас Лели Маријен свима оним молитвама, које је научила од р обиње.
Кад се тако у чини, удесисмо, те се она три наша друга откупише, да би се олакшао
одлазак из бања, као и да се не би у збунили, видећи мене слободна, а себе не, а овако имам
новаца, те да их ђаво не наведе да у чине што на штету Сорајидину ; јер ако знајући их ко
су , и нисам мор ао тога бојати се, ипак нисам хтео да ствар мећем на коцку, и зато их дадох
откупити на исти начин, како сам себе откупио, предавши сав новац трговцу, како би
поу здано и сигурно могао јамчити; али њему не откр исмо нашу намер у и тајну због
опасности, која је била скопчана са њом.
330

ЧЕТРДЕС ЕТ ПРВА ГЛ АВА

У којој роб још наставља своју повест.
Није пр ошло петнаест дана, а наш потурчењак већ беше ку пио вр ло добру шајку ,
која је могла понети пр еко тридесет људи; а да би био сигу рнији у послу и дао му тобожни
изглед, одвезе се у једно место, које се зове Сархел и од Алђер а је на двадесет миља према
Ор ану , где је јака трговина са су хим смоквама. Два или три пу та учини тај пу т у друштву
са помену тим тагар ином. У Берберији зову таг арине М авре из Арагоније, а мудехаре оне
из Гранаде, а у краљевини Фесу му дехар е зову елчије и њима се краљ највише служи у
р ату.
Дакле, кад год би пол азио, пр истао би са својим шајком у мален затон, који је на
два пу шкомета био од гр адине, где је Сорајида чекала, и ту би потурчењак са младим
М аврима, који су бил и на весл има, намерно пр авио поклоне, ил и као у шал и оно
покушавао, што је смерао у збиљи да у чини, те је тако одл азио у Сор ајидину гр адину и
исекао воћа, а њен отац давао му је не познавајући га. Ако је и желео да говор и са
Сорајидом, како му је после казао, и да јо ј каже, да је он онај, који ће да је по мојој
наредби одведе у кршћанску земљу , и да о на буде весела и без бриге, никад му то не беше
могуће, јер М аварке не даду се видети никаквом Мавру ни Турчину , ван ако им то не
наложи му ж или отац; са заробљеним кршћанима р азговар ају и друже се и више но што би
требало; а и ја бих био у бризи, да је он говор ио с њом, јер би се о на можда у знемир ила,
кад би видел а, да је њена ствар повер ена потурчењаку ; али бог, који је ионако био нар едио,
не даде места бл агој жељи нашег потур чењака, који видећи, да слободно иде у Сархел и
вр аћа се и да пр истаје кад и како и где хоће, и да његов другар тагарин све оно чини, што
он нар еђу је, и ја да сам већ откупљен и само да треба још наћ и неколико кршћана, који ће
веслати, р ече ми, да поведем јо ш неколико мимо откупљене и да их погодим з а пр ви петак,
у који је одр едио да полазимо. Видећи то, договорим се са дванаест Шпањолаца, св и добри
веслачи и од оних, који су сасвим слободно могли да иду из гр ада; а није мало било наћи
их толике у овој пр илици, јер двадесет галија отишле су у гусарење и са њима сви веслачи,
па ни ови не би се нашли, да им господар овога лета није остао дома и није отишао да
гу сар и, јер је довршивао једну галеру у кантеру ; њима само толико р екох, да у петак који
пр ви дође у вече изађу кришом један по један и да се иску пе на пу ту пр ема Хаџи му р атовој
331

гр адини, па тамо да ме чекају , докле дођ ем. Свакоме нар едих тако по себице, с тим, ако би
тамо видео др у ге кршћане, да им само каже, да сам им ја казао, да на том месту чекају .
Кад је ово било учињено, остало ми је још нешто да у чиним, што ми је најважније
било, то јест да известим Сорајиду , како стоји ствар , да би била опо мену та и извештена, те
да се не препадне, ако бисмо пр ед њу искр сли пр е онога времена, које је она могла
замишљати да се шајка може вратити из кршћанлука; и тако нау мим да одем у гр адину и
да поку шам, да ли могу говор ити с њом, па под изл иком, да ћу да тражим неке биљке,
одем тамо један дан пр ед мо ј полазак и пр ви, на кога нађох, беше њен отац, који ми рече
језиком, којим се говор и међу робовима и М аврима у свој Берберији, па и у Цар игр аду, а
који нити је маварски, ни шпањолск и, нити језик другог ког нар ода, него је нека мешавина
од свију језика, којом се сви међу собом р азу мевамо; дакле, како р екох, тим језико м запита
ме, шта тражим у његовој градини и чији сам. Одговор их му, да сам р об Арнаута М амије, а
то зато, што сам вр ло добро знао, да му је то особит пр ијатељ, и да тражим неке биљке, да
начиним салату . Он ме запита за тим, да ли ћу се отку пити, или не, и колико иште мој
господар за мене.
Докле ме он тако питаше и ја му одговар ах, изађе из куће у градину лепа Сорајида,
која ме је већ одавна била опазил а, па како се М аварке нимало не устру чавају да се покажу
кр штенима, нити се од њих крију , као што р екох, тако се и она у пути онамо, где јој је отац
стојао са мном, тим пр е, кад је отац опазио и издал ека је позвао да пр иђе. Залу ду бих вам
сада хтео описивати велику лепоту , достојанство, ску поцени и богати накит, у коме се
мила моја Сор ајида мо јим очима у казала; само ћу то да кажем, да је на пр екр асну гр лу, у
у шима и у коси имала више бисера, него власи у глави. На чланковима од ногу, које је по
тамошњем обичају имала голе, имала је два каркаџа(јер тако се маварски зову гр ивне на
ногама) од жежена злата, осу та толик им дијамантима, да ми је после казал а, да их је њен
отац ценио на десет хиљада дублона, а гр ивне, што их је имала на чланковима од руку ,
опет су толико вредиле. Бисера је било много и особито лепа, јер М аварке најрадије ките
се кру пним и ситним бисером, и зато има у Мавра више крупна и ситна бисера, него у свих
других народа, и Сорајидин отац био је на гласу , да има највише и најл епша бисера у
Алђеру , а имање да му вреди преко двеста хиљада шпањолских шкуда, од чега свега била
је господар она која је сад моја. Да ли је са свим тим накито м могл а бити још лепша или
не, може се судити по остатцима из а толиких патња, каква је мор ала бити у срећним
332

пр иликама, јер је познато, да лепота некојих женских иде пр ема данима и времену и у
пр иликама бива мања ил и већа; а пр ир одно је, да душевне страсти њу подижу или
смањују , а већином је р азор авају. Укратко да кажем, тада дође сасвим принаређена и у свој
својој великој лепоти, или се бар мени у чинило, да такве лепоте дотле нисам видео ; у з то
ми падаше на у м обавез е, у које ме је ставила, те ми се у чини, да пред собом имам небеско
божанство, које је сишло на земљу мени за љубав и за мо ј спас. Елем кад о на дође, р ече јој
отац њиховим језиком, да сам роб његовога пријатеља Ар нау та Мамије и да сам дошао да
тражим биљке за салату. Она узе р еч, па о ним мешовитим језиком који сам споменуо
запита ме, да ли сам в итез и зашто се нисам откупио. Ја јој одговор их, да сам се већ
откупио и да она по цени може да види, колико ме је мој господар ценио, јер сам за себе
92
дао хиљаду и пет стотина солтанија. А она на то р ече:
„Заиста, да си био р об у мог оца, ја бих бил а искала да те не пу шта ни за још
толико, јер ви кршћани у век лажете што год кажете и градите се сиромаси, да бисте
преварили М авре.“
„М ожда је и тако, сењора,“ одговор их, „али ја сам поштено уговарао са мојим
господарем и тако уговарам и у говар аћу са сваким у свету .“
„А кад полазиш?“ запита Сорајида.
„М ислим су тр а,“ р екох, „јер има овде једна г алија из Француске, која сутра
р азапиње ветр ила, па мисл им са њом да идем.“
„Зар не би било боље,“ примети Сорајида, „да пр ичекаш да дођу из Шпањолске, па
да са њима идеш, а не са лађо м из Француске, која вам није пр ијатељ?“
„Није,“ одговор их; „кад бих чу о да долази л ађа из Шпањолске, бих је свакако чекао,
али је поу зданије да пођем сутра, јер жеља да се видим у мом завичају и код људи, који су
ми мили, толика је, да ми не да да чекам др у гу каснију пр илику , па ма како добра била.“
„Бићеш зацело ожењен у том завичају ,“ р ече Сор ајида, „и зато желиш да одеш да се
састанеш са својом женом.“
„Нисам ожењен,“ одговор их, „али сам дао р еч, да ћу се оженити, к ад онамо дођем.“
„А је ли лепа дама, којој си се обећао?“ запита Сорајида.
„Тако је лепа,“ одговор их, „ако ћу да је по хвалим и да истину кажем, вео ма л ичи на
тебе.“

92
Солтанија је вредила 40 сребрних аспри, или 2 здрава шпањолска гроша.
333

Њен отац од срца се томе насмеја и р ече:

„Валах, ђаур ине, онда мора бити о собито лепа, кад л ичи на моју кћер, која је у
својој краљевини најлепша; иначе добро је гледај, па ћеш видети да ти истину кажем.“
У овом р азговору већином био нам је тумач Сорајидин отац, који је боље знао
ладински, јер ако је она и говор ила онај мешовити језик, који се, како р екох, тамо
у потр ебљава, више је знацима него л и речима показивал а оно што је хтела.
Докле се то и много друго р азговар асмо, дотрча један М авар вичу ћи, да су преко
огр аде пр ешла четир и Тур чина у гр адину , па беру воће, ако и није зрело. Препаде се
старац и Сорајида, јер Маври се сви и као по пр ир оди боје Тур ака, а нар очито војника, који
су тако пр одр зљиви и толико су се осилил и на М аврима, који су им поданици, да с њима
гор е поступају , него да су им р обови. Отац ће на то рећи Сорајиди:
„Чедо моје, иди у кућу и закључај се, докле ја одем да говор им с оним псима; а ти,
ђаурине, тражи твоје биљке, пођи са срећом и нека те Алах на мир у одведе у твој завичај.“
Ја се поклоних, а он оде да тражи Турке, оставивши ме сама са Сорајидом, која
тобоже пође, куда јој је отац заповедио, али чим је био заишао за дрва у градини, окр ену се
она мени и са очима пу ним суза р ече ми:
„Тамеџи, кристијано, тамеџи?“
Што ће р ећи: зар идеш, кр шћанине, зар идеш? Ја јој одговорих:
„Идем, сењора, али никако не без тебе; чекај ме пр ве џу ме и немој да се препаднеш,
кад нас видиш, јер јамачно идемо у кршћанску земљу.“
Ово јој р екох тако, да ме је вр ло добро р азу мела све што смо говорили, па бацивши
ми једну руку око вр ата, пође малаксалим корацима пр ема кући, а судбина хтеде, што је
могло испасти врло ру жно, да небо није иначе нар едило, да иду ћи нас двоје онако, како
вам р екох, са једно м ру ком око вр ата, њен отац, који је већ у клонио Тур ке и враћао се,
виде нас онако како смо ишли, а и ми смо видели, да нас је био о пазио; али Сорајида,
опр езна и мудра, не хтеде да скине р у ку са мога вр ата, него се још већма наслони на мене
и метну своју главу на моје гр уди, помало клецајући, показују ћи јасно, да се о безнанила, а
ја опет показ ивах, као да је држим против моје воље. Њен отац пр итр ча нам, па видећи
своју кћер у таквом стању, запита је: шта јо ј је; али к ако она не одговар аше, р ече њен отац:
„Зацело се препала, што су они пси дошли, па се обезнанила.“
334

Па узевши је са мојих гру ди, пр итиште је на своје, а она у здахну и са очима још
мокрима од суза наново рече:
„Амеџи, кристијано, амеџи!“ Иди, кр шћанине, иди!“
Њен отац на то одговор и:
„Не треба, дете моје, да одлаз и ђау р ин; није ти он учинио ник аква зла, а Тур ци су
већ отишли; ничега се не бој, јер нема р ашта да страхујеш, јер како ти р екох, Тур ци су на
моју молбу већ отишли, откуда су дошли.“
„Од њих се она препал а, господар у , како си р екао,“ р екох ја њеном оцу; „ал и кад
она каже да одл азим, нећу да је срдим; остај на мир у, а с твојим допуштањем опет ћу доћи,
ако ми буду требале биљке из ове гр адине, јер како мој господар вели, нигде нису тако
добре за салату као овде.“
„М ожеш доћи, кад год ти је воља,“ одговор и Хаџи Мур ат; „А моја кћи не вели то,
што си јо ј досадан ти, или који од кршћана, него само да каже, да одлазе Ту р ци, или што
треба већ да тражиш твоје биљке.“
С тим се опр остих с обојима, она оде с оцем, а изгледаше као да јој срце пу цаше, а
ја под излико м да тражим биљке тумарах свуда и до миле воље по целој гр адини: добро
пр омотр их уласке и изласке и поу зданост куће и згоду , која би се могл а дати, да нам се сав
посао олакша.
Кад тако учиних, одо х и р екох потурчењаку и мојим др у говима све што је било и
већ једва чеках час, кад ћу без бриге да уживам бл аго, које ми је ср ећа пр у жила у
прекрасној и лепој Сорајиди.
Најпосле пр ође време и дође дан и р ок, који смо толико очекивал и, па држећи се
сви нар едбе, коју смо више пу та удешавали са мудрим пр емишљањем и свестраним
претресањем, имадо смо добар у спех који смо желели, јер у петак, који је дошао после
дана, у који сам говорио са Сорајидом у гр адини, поту р чењак у сумрак пу сти ленгер са
својом шајком тако р ећи тик самога стана прекрасне Сорајиде. Кршћани, који су требали
да весл ају били су већ спремљени и скривени на р азним местима онуда. Сви су били
у збуђени и р аздр ажени, чекају ћи мене, жељни већ да у дар е на шајку , која им је била пред
очима; јер нису знали за договор са потурчењаком, него су мислили, да на силу треба да
дођу до слободе, погу бивши Мавре, који су били у шајци. Чим се ја указах са мојим
335

друговима, сви остали скривени кад нас у гледаше приђоше нама. У то доба гр ад беше већ
затворен и у целом оном пољу не беше живе душе.
Кад смо се иску пили, недоу мевасмо, да л и ће бити боље да пр во идемо по Сорајиду ,
или да најпр е савладамо М авре весларе у шајци; у тој нашој сумњи дође нам наш
потур чењак и р ече нам, да не оклевамо, јер је већ ту ор а, а сви његови М аври да су без
бриге и већина да их спава. Рекосмо му, шта нас заджава, а он р ече, да је главно, да се пр во
задобије шајк а, што може да се извр ши посве лако и без сваке опасности, па онда да се иде
по Сор ајиду . Свима нам се свиде што је говор ио, те не оклевајући више, он пр ед нама,
дођосмо до шајке, он пр ви скочи у њу и држећи сабљу р ече мавар ски:
„Да се нико од вас не миче одавде, ако неће да га стане живота!“
Већ су међу тим ушли бил и и сви кршћани. Маври нису били срчани људи и видећи
да им онако говори њихов падру н, препадоше се, нити и један од њих потеже за ор у жје,
које су мало или ник ако имал и, те и без једне р ечи пу стише да их кршћани повежу , а ови
то брзо свршише, претећи М аврима, ако и најмање писну , да ће их одмах све поклати.
Кад већ то свршисмо, остависмо половину наших на стражи, а ми остал и, опет под
водством поту р чењаковим, одосмо Хаџи мур атовој гр адини, и добра срећа даде, кад
хтедосмо да отворимо врата, ова се тако лако отвор ише, као и да нису била закљу чана, те
тихо и нечујно доспесмо у кућу, да нас нико није осетио. Прекрасна Сорајида очек иваше
нас на једном пр озору и кад чу да иду људи, запита тихим гласом, да л и смо низарани, као
да да би да к аже или пита да ли смо кршћани. Ја јој одговорих да јесмо и нек а сиђе. Кад ме
она поз наде, не почаси ни часа, него ништа не одговар ају ћи ми сиђе одмах, о твор и вр ата и
свима се у каза тако лепа и богато обу чена, да вам то не могу описати. Ч им је у гледах, узех
јој једну руку и стадох је љубити, а поту р ица у чини исто тако, а моја два др у га и остали,
који за ствар нису знали, у чинише што су видели да чинимо ми, тако да изгледаше, да јој
захваљујемо и припознајемо је к ао госпођу над нашо м слободом. Поту р ица је запита
мавар ским језиком, да ли јој је отац у гр адини. Она одговори, да јесте и да спава.
„Треба га пр обу дити,“ р ече поту р ица, „па га повести с нама и све што је од
вредности у овој лепој градини.“
„Не“, р ече она; „у мог оца никако не треба дирати, а у овој кући нема ништа друго,
него што ћу ја понети, а то је толико, да ће бити доста да сви будете богати и задовољни;
пр ичекајте мало, па ћете видети.“
336

Рекавши то, вр ати се у кућу са р ечима, да ће одмах да се вр ати, али да будемо

мирни и да се не мичемо. Запитам потурчењака, шта је говор ио с њом, а он ми каза, на што
му рекох, да се ни на који начин инако не р ади, него како Сорајида жели; а о на се врати
носећи ковчежић пу н златних шкуда, толико да их је једва држала.
Зла срећа хтеде, да јој се међу тим отац пр обу ди и чу шум од гр адине; промоли се
кроз пр озор , одмах виде да су ђаур и сви који су ту били, па дер ући се на сав мах, стаде
арапски викати:
„Ђаури! ђаур и! хајдуци! хајду ци!“
Због ове вике се сви нађосмо у највећој и стр ашно ј опасности; али потурчењак
видећи опасност у којој смо и колико је за тим стало, да се одавде у клонимо, пр е но што
би нас осетил и, што брже у стр ча до Хаџи Мурата, а са њим пр исташе и некоји од наших,
јер ја нисам смео да остав им Сор ајиду , која је као онесвеснута клонула у моје нар учје.
Укратко да кажем, који су били у стр чали, били су тако вр едни, да у часу сиђоше са Хаџи
Муратом, водећи га везаних р у ку и туривши му у у ста р у бац, да није гласа могао пу стити,
претећи му ако проговори, да ће изгу бити живот. Кад га у гледа његова кћи, покр и очи да
га не види, а он се препаде, јер није знао, како се р адо она нама била пр едала.
Али сад су нам ноге биле најпо тр ебније, те хитајући и жу р ећи се упу тимо се шајци,
а које смо у њој били оставили, већ су нас са страхом чекали, да нам се није какво зло
десило.
Једва ако је било пр ошло два часа ноћи, кад смо већ сви били у шајци, у којој
Сорајидину оцу одр ешисмо р уке и извадисмо р у бац из у ста; ал и му поту рица наново р ече,
да ништа не говор и, иначе да ће погину ти. Кад о н ту виде своју кћер , стаде тужно
уздисати, тим јаче кад је опазио, да сам је ја својски пр игр лио, а она нити се брањаше,
нити жаљаше, нити се о тимаше, него мирна беше, ипак код свега тог а ћуташе, да
потур чењак не би извр шио своје многе пр етње. Кад се дакле Сорајида већ виде у шајци и
да хоћемо да пу стимо весла у воду , а гледајући ту свога оца и остале М авре, који су били
везани, р ече потурчењаку да ми каже, да у чиним милост и да одр ешим о не М авре, а њеног
оца да пу стим на слободу, јер она ће пре да скочи у море, него ли да гл еда својим о чима да
са њене кривице воде њеног о ца као роба, који је њу толико миловао. Поту р чењак ми то
р ече, а ја одговорих, да ми је сасвим пр аво; али он пр имети, да то не може бити, јер да их
ту оставимо, о дмах би повикал и земљу и у збунили град, те би дали повода да нас потерају
337

са неколико лак их вр кета и да нас одсеку од копна и мор а, тако да не бисмо могли измаћи;
него што може да се у чини, то је, да им се даде слобода, кад стигнемо у пр ву кршћанску
земљу .
Сви пр истадосмо на то; и Сорајида се задовољи, којој се саопштише разлози, са
којих не можемо да у чинимо одмах по њеној жељи. Одмах у веселој тишини и р адосној
р евности сваки од наших ваљаних веслара дохвати весло и од свега срца пр епору чивши се
богу, почесмо пловити пр ема островима од Маљорке, као најближој кршћанској земљи;
али како је пу хао северни ветар и мор е је било у неколико валов ито, то нисмо могли да се
држимо правца од М аљорке, него морадосмо држати се обале пр ема Ор ану , не без велике
бриге наше, да ћ е нас у гледати од С архела, који на ону страну није од Алђера само шест
миља; а и тога се бојасмо, да ћемо ону да сусрести се са каквом галијом о д оних, које
обично но се р обу од Тетуана, пр емда сваки од нас и сви у једно држасмо, ако бисмо се
сударили са трговачком галијом, која не би била од гусарских, да се не само не бисмо
предали, него да бисмо и лађу отели, на којој бисмо сигур није могл и извр шити наше
пу товање. Међу тим Сорајида, докле смо пловил и, држаше гл аву међу мојим р укама, да не
би видела свог оца, а ја сам чу о, како је пр изивала Лелу М аријен да нам помогне.
М огли смо пловити тридесет миља до свану ћа и нађосмо се на своја три пу шкомета
од копна, које видесмо пусто и без икога који би нас мог ао одати; ипак ми завесласмо даље
у пучину , па како је мор е било мир није и ми на једно две миље одосмо од копна, то
нар едисмо, да се весла наиз менице, докле би др у ги могли јести, јер је шајка била храном
добро снабдевена; али који су на веслу били рекоше, да није вр еме за одмар ање и о ни неће
ни на који начин остављати весла из руку . Тако и у чинисмо, а у то поче дувати јак ветар ,
који нас примор а да одмах р азапнемпо ветрила и махнемо весла, те заједрисмо према
Ор ану , јер се није могло на др у гу страну . Све то у часку се у чини и тако једрисмо по више
него осам миљ а на час, нити се чега бојасмо, до да ли да се сусретнемо са каквим
гу сар ским бр одом. Дадосмо да једу Маври, које поту р ица тешаше, говор ећи им, да они
нису р обови, него да ћ е им се дати слобода првом приликом. Исто би р ечено и Сор ајидину
оцу , који одговор и:
„Све друго, о кршћани, могу очекивати и веровати вашој штедроти и доброј вољи,
али да ћете ми дати слободу , немојте ме држати за тако глупа, јер мислим, да се ви никад
не бисте излаг али опасности да ми у змете слободу , да бисте ми је вр атили тако штедро,
338

нар очито кад знате, ко сам и колику корист можете имати, ако ми дате слободу ; ако
хоћете, кажите ми одмах сада, а ја вам ну дим све што иштете за мене и за ову моју
несрећну кћер , или ако ће само за њу , јер она је већи и бољи део моје душе.“
Говор ећи тако, поче тако гор ко плакати, да нас све дирну и пр имора Сорајиду да га
погледа, која кад га виде да плаче, тако се р азнежи, да се подиже са мога крила и оде до
оца, загрли га и пр ислонивши своје лице у з његово, обоје стадоше тако тужно плакати, да
многи од нас онде пр истадо смо уз њих.
Али кад је отац виде у стајаћу руху и онако искићену, р ече јој њиховим језиком:
„Што ће то р ећи, кћери, јер синоћ, пр е но што ћ е да нас снађе ова стр ашна несрећа у
којој смо, видео сам те у твом обичном и кућевном оделу , а сад, ако и ниси имала каде да
се преобу чеш и ако ти и нисам донео никакав весео глас, да би га славила тиме, што ћеш се
накитити и у кр асити, видим те у најбољој одор и, коју сам ти у мео и могао дати, када нам
је срећа била наклоњенија? Одговор и ми на то, јер ми је то више за чудо, него и сама
несрећа у којој сам.“
Све што је М авар говорио својој кћери, тумачио је нама поту р чењак, а она му не
одговор и ни р ечи. Али кад у једно м углу у шајци угледа ковчежић, у ком је она држала
свој накит, за који је добро знао, да су га оставили у Алђеру и да га нису понел и у гр адину ,
веома се збуни и запита је, како је тај ковчежић доспео у наше шаке и шта има у њему .
Не чекајући да му Сорајида одговор и, рече му на то поту р ица:
„Немој, сењоре, да се трудиш питају ћи твоју кћр Сорајиду за такве ствари, јер ћу ти
једно м р ечи на све одговор ити, и тако да знаш, да је она кршћанка и да је о на била пила
нашим оковима и слобода од нашега робовања; она је овде од своје воље, тако задовољна,
како се мени чини, што је у том стању, као ко је дошао из мр ака у светлост, од смрти ка
животу и од невоље ка слав и.“
„Је ли то истина, што онај каже?“ запита М авар .
„Тако је,“ одговори Сорајида.
„Дакле,“ на то ћ е старац, „ти си заиста кршћанка и ти си предала свог оца у власт
његовим душманима?“
На то одговор и Сорајида:
„Ја јесам кршћанка, ал и те нисам ја довела у то стање, јер ми жеља никад није ишла
да ти чиним зла, него себи да у чиним добра.“
339

„А какво си, кћери, добро у чинила себи?“

„То питај Лелу Маријен,“ одговор и она, „она ће ти то боље умети казати од мене.“
Чим то чу М авар, а он са невер оватном брзином стрмоглави се у мор е, где би се
зацело у топио, да га широко и алватно одело његово није донекле задржало над водом.
Сорајида дрекну , да га вадимо, и ми сви по хитасмо и дохвативши га за кафтан, изву космо
га у пола угу шена и без свести, што толико у цвели Сор ајиду, да га као мр тва стаде ту жно и
жалосно опевати. Окр енусмо га стрмоглавице и он повр ати многу воду и после два часа
дође к себи, а међу тим се ветар окрену о и тераше нас пр ема копну , те морасмо свом
снагом веслати, да не бисмо насели; али добра срећа хтеде, те стигосмо у затон један у з
малено пр едгор је или р ат, који М аври зову Кава Румија, што ће на нашем језику р ећи зла
кршћанка, а има предање међу М аврима, да је на том месту погребена Кава, због које је
пр опала Шпањолска, јер кава на њиховом језику р ећи ће зла жена, а румија р ећи ће
93
кршћанка. Ако они и држе за злу коб, да овде пу штају котву , кад их невоља на то
нагони, а без невоље то неће у чинити, али за нас није то био затон Зл е Жене, него
поу здано пр истаниште за наш спас, како је узбур кано било мор е. Наместисмо страже на
копну и не пуштасмо весла из р уку ; прихватисмо се оним што је потурчењак спремио и од
свега срца мол исмо се богу и Нашој Го спи, да нам по могне и на р у ку иде, те да срећно
довршимо, што смо тако срећно започели. На Сорајидину молбу би у дешено, те на сухо
изнесемо њеног оца и све остале М авре, који су били везани, јер не имаше срца, нити јој
мека душа мог аше да гледа свог оца везана и оне остале своје земљаке. То смо обећали пр и
поласку да ћемо учинити, а на ово м пу стом месту није било опасно да их оставимо.
Наше молбе нису биле залудне, јер их небо чу и нама за љубав одмах се окрену
ветар , мор е се у тиша, позивају ћи нас, да весели наставимо започето пу товање. Видећи то,
одр ешисмо М авре и једног по једног метнусмо на сухо, чему се они чу дше; али кад
хтедосмо да искр цамо Сорајидина о ца, који већ сасвим беше дошао к себи, р ече нам:
„Шта мислите, ви кршћани, зашто ова неваљала женска наваљу је да ми дате
слободу ? Мислите ли, да је због милоште пр ема мени? Зацело није, него то чини, што би
јој моје прису ство сметало, кад би хтела да извр ши своје гадне жеље; нити треба да
мислите, да је њу покр ену ло да пр еврне вер ом, што је у видела, да је ваша вера боља од

93
Ово се односи на Флоринду, кћер грофа Јул ијана од Сеуте, коју је превар ио Родриго, последњи готски
краљ шпањолски, а њен отац, да би се за то осветио, дозове Арапе у земљу.
340

наше, него што зна, да се у вашој земљи безобразност може слободније да шири него у
нашој.“
Па окренувши се Сорајиди, а држећи га ја и још један кршћанин за обе руке, да не
би учинио какву манито ст, р ече јој:
„О неваљала девојко и лудо дете! Куда идеш з аслепљена и залуђена у власт ових
паса, наших диндушмана? Пр оклет онај час, кад сам те р одио, и проклета она брига и нега,
којом сам те окру живао!“
Али видећи ја, да он неће тако скор о престати, по хитах да га метнемо на сухо, а он
оданде настави викати и пр оклињати и нар ицати, молећ и Мухамеда, нека мол и Алаха, да
нас упр опасти, у ништи и сатари; а кад р азапесмо ветр ила и не могасмо му више чу ти р ечи,
видесмо му покр ете, како чупаше браду и косу и ваљаше се по земљи; али једанпу т у сили
глас толико, да могосмо чути, како говор аше:
„Врати се, мило дете, вр ати се на земљу, а ја ти све пр аштам, остави тим људима тај
новац, који је и онако њихов, па се вр ати да тешиш овог јадног оца твога, који ће на овом
пу стом песку скапати, ако га ти о ставиш!“
Све то слушаше Сор ајида и све то чу јаше и плакаше, не знајући му др у го казати ни
одговор ити, него:
„М оли се, оче мој, Алаху, да те у тузи у теши Лела Маријен, која је у зр ок, што сам
кршћанка. Алах зна најбоље, да ја не могу инако, него како сам у чинила, и да ови кршћани
нимало нису у тицали на моју вољу , јер да нешто и нисам пошла са њима и да сам остала
дома, не бих могла одолети навали моје душе, да извршим оно што се мени тако чини да је
добро, као што се теби, слатк и оче, чини да је зло.“
Ово говор аше она, кад је нити о тац чујаше, нити га ми видесмо; и тако тешећи ја
Сорајиду , сви пр иону смо око нашега пу товања, при чему нам иђаше на р у ку поспешан
ветар , тако да тврдо држасмо, да ћемо са зором бити под шпањолском обало м.
Али као што р етко или никад не дол ази добро чисто и незаму ћено, а да га не прати
у застопце по какво зло, које г а му ти и р емети, тако хтеде наша ср ећа, или можда клетва
М аврова на своју кћер , јер очина клетва у век је страшна, ма о н какав био, хтеде, р екох, кад
смо већ били на пу чини и кад је већ пр ошло три часа ноћи, а ми р азапел и сва ветр ила,
махну вши весл а, јер поспешна ветр а нису нам требала, да спр ам јасне месечине у гледасмо
близу нашега брода округлу галију , која р азапела сва ветр ила, па нагну вши се крмом мало
341

на страну , пролажаше мимо нас, и то тако близу , да мор асмо ветр ила уву ћи, да се не би
у дарили са њом, а о ни мор аше снажно окр ену ти крмом, да нас пусте да пр ођемо.
Наместили су се били на галији и питали нас, ко смо и куда пловимо и одакле долазимо;
али пошто су нас то питали француски, р ече нама по ту р ица:
„Нико нека не одговар а, јер то су без сумње фр анцу ски гу сар и, који р обе све.“
Због ове опо мене нико не одговор и ништа и по што мало измакосмо напр ед, да је
галија о стал а испод ветр а, у једанпу т опал ише два топа, и као што се чињаше, оба
синџирлије, јер један метак пресече нашу катарку по ср едини и обор и је са ветр илом у
море, а у тај пар опал ише други топ, који нам у дар и у сред шајке и скроз је пр оби, не
у чинивши др у га зла каква; ал и кад в идесмо да тонемо, у дарисмо сви у помагању и молити
оне у галији да нас пр име, јер ћемо се у топити. Ови уву коше ветрила и спу стивши у море
шајку , у ђоше у њу дванаест Фр анцу за, добро ору жаних самострелима и са запаљеним
мићама, и тако дођоше до нас; а кад видеше, кол ишно нас је и да нам шајка тоне, пр имише
нас, р екавши, да нас је то зато снашло, што смо били неу чтиви и нисмо одговорили. Наш
потур чењак дохвати ковчежић са Сорајидиним благом и завитли г а у море, да г а нико није
опазио кад је то чинио. Укратко да кажем, сви пр еђосмо ка Фр анцузима, који по што од нас
све дознаше што су хтели да знаду , као да су нам били динду шмани, опљачкаше нас са
свим, па са Сорајиде по скидаше и гр ивне што их је имал а на ногама; али мени није онога
жао било, ради чег а је Сор ајида жалила, колико сам стрепио, чега се и она бојал а, да ће
пр во у зети најбогатији и најдр ажи накит и онда лишити је адиђар а, који је највише вр едио
и она га највише ценила; ал и пожу де ових људи не иду даље од новца, а овога њихова
грабљивост никад нема доста, па је толика била, да би нам у зели и наше р обовско одело,
да им је шта вр едило. Међу њима појави се мишљење, да нас све у вију у једно ветр ило и
баце у мор е, јер су намер авали да у некојим шпањолским пр истаништима тргују ,
издавају ћи се за Бр итанце, па ако би нас живе повели, да би бил и кажњени, кад би им се
открила превара; али капетан, који је о пљачкао моју драгу Сорајиду , р ече, да се
задовољава добијеним пленом и да не мисли свртати ни у какво шпањолско пр истаниште,
него ће одмах да окрене у мор оу з ђибр алтар ски, те да га пр ође ноћу или како може, па у
Рошелу , одакле се кренуо. И тако се погодише да нам даду шајку од своје гал ије и све што
нам треба за кратко наше пу товање које смо још имали, па тако и у чинише сутра дан већ
на погледу шпањолској земљи, коју кад угледасмо, развеселисмо се и заборависмо сасвим
342

на сву нашу невољу и сиротињу, као да је никад ни подносили нисмо : толика је сласт кад
се добије изгу бљена слобода.
М огло је бити и око подне, кад нас пустише у шајку, давши нам два барила воде и
нешто двопека; а капетан, покр етан не знам каквим сажаљењем, кад се прекрасна Сорајида
у кр цавала, даде јој до четрдесет златних шкуда, нити допусти, да јој његови војници узму
оне исте хаљ ине што су на њој.
Уђосмо у шајку , захвал исмо им на у чињену добру , показу јући се више весели, него
тужни. Они се латише пучине, држећи се пу та пр ема мор оузу ; а ми не гледајући на друго,
него на земљу , која нам се у казиваше, у дар исмо тако својски веслати, да пр и залажењу
сунца бејасмо тако близу, да нам се чињаше, да ћемо стићи пр е мрака, али како те ноћи
није било месеца и небо је било о блачно, а како нисмо знал и примор је где смо бил и, то
нам се не свиђаше саветно да пр истајемо у з копно, као што су многи наши хтели,
говор ећи, да треба да пр истанемо, ако ће бити и на стени далеко од села, јер тако нећемо се
морати бојати, чему иначе има разлога, пошто ону да тету р ају лађе тетуанских гусара, који
заноће у Бер бер ији и освану у шпањолском пр иморју , по обичају пљачкају и враћају се
дома на конак; али о д противних мњења би у својено, да се пр имичемо копну полако, па
ако мир но мор е допусти, да се искр цамо где можемо. Тако и у чинисмо и у неколико пр ед
ноћ стигосмо пр ед неко високо брдо чудна изгледа, које није ни било тако близу мор а, да
није давало пр остор а, да се у добно искр цамо. Насучемо се на пр у ду , сви изађемо на копно,
пољу бимо земљу и са сузама најр адоснија задовољства сви одасмо хвалу господу богу на
несравњеном добру , које нам је указао на нашем пу ту . Из шајке извадисмо храну што је у
њој била, изву чемо је на сухо, па онда пођемо добар комад у з брдо, јер ако смо ту и били,
ипак нам срце не беше сигу р но, нити могасмо да веру јемо, да је то већ кршћанска земља у
којој смо.
Чинило ми се, да је касније свануло, него што смо жел ели; попесмо се сасвим низ
брдо, да видимо, да ли ћемо оданде у гледати какво село, или какве пастирске колебе; али
ма колико да се освртасмо, не угледасмо ни село, ни човека, ни стазу , ни друм. Нау мимо
дакле да пођемо дубље у земљу, јер није могло бити иначе, него ћемо морати брзо наћи
кога, који ће нас известити о њој; али што ме је највећ ма мучило, беше да гледам Сорајиду
како пешке иде по оном камењаку , па ако сам је који пу т и у пртио на леђа, више је њу
морио мој умор , него што је о пор ављао њен одмор , и зато ник ако више није хтела, да се ја
343

тиме му чим, те у з велико стрпљење и знаке од веселости, водећи је ја непрестано за руку ,

ни за једну четвр т миље нисмо ишли, када чусмо звук од мал ене клепетуше, јасан знак, да
ту близу има стадо ; па мотрећи сви пажљиво, неће ли се ко појавити, у гледасмо у з једно
плу тово дрво младо пастирче, које спокојно и безбрижно дељаше на некој палици.
Викнусмо га, а он диже главу и загреба, и како смо после дознал и, пр ве које је у гледао био
је поту р ица и Сорајида, па како их је видео у мавар ску ру ху , помисли, да су сви М аври из
Берберије, те необично лако стру жу ћи кроз шипр аг, стаде на сав мах дерати се:
„М аври, ево М авара! М аври! М аври! На ору жје! На оружје!“
Ова вика све нас збуни, нити знасмо шта да чинимо ; али пр омисливши, да ће
пастирова вика у збу нити земљу и да ће пр имор ски коњаници одмах доћи да виде шта је,
доконамо да потурчењак скине турско ру хо и да наву че р опски прслу к или гуњче, што му
један од нас одмах даде, а сам у кошуљи остаде; и тако препору чивши се богу , у дар исмо
истим пу тем, којим смо пастира видели да је отишао, непрестано очеку ју ћи пр иморске
коњанике да на нас ју р ну ; и наше домишљање није нас преварило, јер нисмо ни два часа
ходили, по што смо већ изашли из о ног трња и излегли у р авницу , кад угледасмо до педесет
коњаника, где колачки јур е пр ема нама. К ад их видесмо, застадосмо очеку ју ћи их; а они
кад стигоше до нас и у место М авара, које су тражили, видеше тол ике бедне кршћане,
недоумеваше, и један од њих запита нас, нећемо ли можда ми бити повод, што је један
пастир у чинио поклич.
„Тако је,“ одговорих.
Хтедох да почем да му кажем моје збитије и откуд долазимо и ко смо, кад један од
кршћана, који су с нама ишл и, поз наде ко пљаника, који нас је питао, не пуштају ћи да даље
говор им, рече:
„Нека је богу хвала, господо, што нас је одвео на тако добру страну , јер ако се не
вар ам, ми смо сад у околини Велеса Малаге; ако ли пак године мога робовања нису ми
у зеле памћење и сећ ање, то сте ви, сењоре, који нас питате, ко смо, Педро де Бустаманте,
мој ујак.“
Чим кршћанин роб то изу сти, а копљаник се пу сти са коња и загрли младића
говор ећи:
„Слатки мој нећ аче, сад те већ познајем, а оплак ао сам те већ као мр тва и ја и моја
сестра твоја мати и сви твоји, који су још живи, јер је бог изволио да нам даде живота, те
344

да се р аду ју , што те опет в иде. М и смо већ чули, да си у Алђеру, па по знацима и твом
оделу и свију у овом друштву видим, да сте се ослободил и на чу дана начин.“
„Тако је,“ одговори младић, „па имаћемо каде да вам све испр ичам“
Чим копљаници чуше, да смо крштени р обови, одјахаше коње и свак и нас по нуди
својим, да нас одведу у гр ад Велес М алагу , који је оданде био за подр у г миље. Некоји од
њих одо ше да довуку шајку у гр ад, пошто смо им казал и, где смо је оставил и, др у ги нас
у зеше за се на коње, а Сорајида доспе иза у јака р обова. Сав гр ад изађе да нас дочека, јер су
за наш долазак чули од једног а, који је напр ед био отишао. Нису се чу дили видећи
слободно робље, нити заробљене М авре, јер сви у оном пр имор у вични су да виде једне и
друге; али се дивише Сорајидиној лепоти, која у онај пар беше на вр ху нцу , како од у мор а
на пу ту , тако и од р адости, што је већ у кршћанској земљи, без бојазни да ће пропасти, и то
јој изаз ива на лицу такве боје, да ако ме тада није љубав варала, смео бих казати, да лепша
створа нема у свету , барем ја да л епшу нисам видео.
Одосмо пр авце у цр кву , да богу захвалимо на пр имљеној милости, а Сорајида кад у
њу уђе, р ече, да тамо имају лица, која л иче на Лелу М аријен. Рекосмо јој, да су то њене
иконе и потурчењак јој како је боље знао објасни, шта оне значе, да би им се она
поклонила, као да је свака од њих заиста главом Лела М аријен, која јој је говорила. Она са
својим добрим р азу мом и лаким и бистр им схватањем одмах је р азу мела, шта јој се казало
за иконе.
Одатле нас у зеше и поделише све по р азним кућама у месту, а потур ицу , Сорајиду и
мене о нај кршћанин, који је с нама дошао, одведе у кућу својих р одитеља, који су били
људи средња имања, па нас у гостише, као и свога сина.
Шест дана бесмо у Велесу , а онда потурчењак, пошто је распитао што му је
требало, оде у гр ад Гр анаду , да се пу тем свете инквизиције опет повр ати у пресвето крило
цр кве; остали ослобођени кршћани одоше сваки, куда му се најбоље свидело, сами
остадосмо Сор ајида и ја само с оним шкудама, које је у чтиви Француз дао Сорајиди, чиме
сам ку пио оног магар ца на коме јаше, па будући сам јој досад био као отац и коњушар , а
не као му ж, идемо са намер ом да видимо, да ли ми је отац жив, ил и да ли је који од моје
браће имао бољу ср ећу од моје, ако ми се и чини, кад ми је небо дало Сорајиду као друга,
да ми никаква друга су дбина не може доћи, ма како добра била, коју бих ја више ценио.
Стрпљење с којим Сорајида сноси незгоде, које иду у з сиротињу , и жеља, коју показу је да
345

се једном покр сти, толика је и таква да се ја див им и то ме побу ђу је да јој служим целог
мога века; само ми сл аст, што се видим да сам њен и она да је моја, му ти и квари то што не
знам, да л и ћу у мом завичају наћи кутак, где бих је склонио, и дал и вр еме и смрт нису у
стању и имању мог оца и браће у чинили такву пр омену , да можда нећу никога наћ и, који
би ме познавао, ако њих не бих имао.
Немам, господо, више да вам казујем за моја збитија, па ако вам се мо је казивање
буде у чинило забавно и необично, то нека ваш добри суд каже; што се мене тиче, толико
велим, да бих требао да сам вам моју повест у краће пр ичао јер страх, да ћу вам бити
досадан, јесте у чинио, те сам некоје ствари прећутао.
346

ЧЕТРДЕС ЕТ ДРУГА ГЛАВ А

У којој је реч о даљим збитијама у крчми и о многим друг им стварима, које је
вредно знати.
Рекавши то, р об уму кну , а Дон Фернандо р ече му :

„Зацело, господине капетане, начин, на који сте пр ичали овај необични догађај, био
је такав, да је р аван новости и необичности саме ствари; све је чу дно и р етко и пуно
догађаја који у дивљавају и у чудо бацају онога који их слуша, и толика је сласт, коју смо
имали у слушању, да бисмо пристал и да се пр иповест иста понови, макар нас пр и томе
затекла и зора.“
Рекавши то, Дон Фер нандо и сви о стал и ну дише му да му буду на у слугу свачим
чиме могу, а р ечима и р азлозима тако ср дачним и искр еним, да је капетан био веома
задовољан са њиховом готовошћу ; нарочито му се нуђаше До н Фернандо, ако ћ е с њим да
пође, па ћ е пор адити, да његов брат мар кез кумује при Сорајидину крштењу , а он од своје
стране да ће га тако снабдети, да ће моћи отићи у свој завичај с оним угледом и
у добношћу, као што пр иличи његовој лично сти. Роб на свему захвал и учтиво, али не хте
да пр ими ни једну њихову штедру понуду .
У то спусти се ноћ и кад се смрче, стиже у крчму један интов са неколико људи на
коњима. Искаше ноћиште, а крчмарица им одговор и, да у свој крчми нема ни педља
незау зета.
„Нека би и тако било,“ рече један од коњаника који су били дошли, „за го сподина
великога судију , који је ту дошао, мор а бити места.“
Кр чмар ица се на те р ечи препаде и р ече:
„Сењоре, пр аво да кажем, немам по стеље; а ако његова милост вел ики су дија има
своју постељу , а биће да је носи са собом, нека у лази у име божије, а ја и мо ј муж даћемо
нашу собу , да се у њој намести његова милост.“
„У добри час!“ р ече коњушар .
Али међу тим већ је из интова изишао један човек, који је оделом о дмах показао
звање и чин свој, јер дугачка хаљина са шир оким ру кавима, коју је имао на себи,
показиваше да је био велики судија, као што је слуга казао. За ру ку вођаше девојку од
својих шеснаест година, тако лепу и красну и у баву, да се на њен поглед сви зачудише,
тако да нису видели Доротију и Лу синду и Сорајиду, које су биле у крчми, мислил и би, да
347

би се му чно могла наћи таква лепотица, као ова девојка. Дон К ихоте нађе се пр и у ласку
великога судије и девојке и чим их у гледа, р ече им:
„Ваша мило ст може без бриге ући у овај замак и у њему боравити, јер ако и јесте
потесан и лоше снабдевен, тек у свету нема те тескобе и неудобности, где не би било места
за ору жје и за нау ку , нарочито ако ору жје и нау ка имају лепоту као вођу и калауза, као што
ваша милост има у овој лепој девојци, којој треба да се о твар ају не само з амкови, него и
стене да се у клоне и брда да се растворе и понизе, да би јој дали дочека. Улазите само,
р екох, у овај р ај, јер ћете овде наћи звезде и су нца, која пр истају у з небо, које ви у за се
водите; овде ћ ете наћи ору жје у пу ном сјају и лепоту на њеном вр ху нцу .“
Велики судија зачуди се р ечима Дон Кихота и у зе га пажљиво посматрати, па се не
мање чу дио његовом изгледу , као и р ечима му , и не нашавши ништа да му одговор и, даде
се наново у чудо, кад пр ед собом у гледа Лусинду , Доротију и Сор ајиду , које на глас о
новим го стима и на оно што им је крчмарица казала о л епоти девојци, дошл е беху да је
виде и да је дочекају ; а Дон Фернандо, Карденио и пар ок дочекаше га са простијим и
у глађенијим поздр авом. И заиста господин велик и судија у ђе недоу мевају ћи како због
оног што је видео, тако и због оног што је слушао, а лепотице из крчме дочекаше
добродошлицом лепоту девојку. Велики судија истина виђаше, да су ту све отмени људи,
али га буњаше изглед, л ице и држање Дон К ихота.
Пошто је одговорио на све у чтиве пону де и пр огледао у добности у крчми, би
нар еђено онако, како је раније било удешено, да све женске буду у већ споменутој соби, а
му шки да остану с пољ а, као њихова стража; и тако би задовољан велик и судија и кћи му ,
јер то је била она девојк а, што ће бити с оним сењорама, и о на то прими са великим
задовољством; те нешто са худом крчмаревом постељом, и са половино м оне, што је
велики судија са собом носио, сместише се з а ону ноћ боље, него што су се надали.
Већ у пр ви мах, кад је у гледао великога судију, заку ца р обу ср це и он поче слутити,
да ће му то бити брат; запита једног од слугу, који су с њиме дошли, како се зове, и да ли
зна, одакле је. Слуга одговор и, да се зове лиценцијат Ху ан Перес од Вједме и да је слушао
да кажу , да је из једног места у леонској планини.
Овај извештај и оно што је сам видео у твр ди га, да му је то брат, који је према
очину савету отишао на нау ке, па узбуђен и радостан позва на страну Дон Фер нанда,
Карденија и пар ока и р ече им шта је било, уверавајући их, да је тај велик и судија његов
348

брат. И то му је слуга био р екао, да иде као мехички вел ики судија у Индију ; дознао је, да
је она девојк а његова кћи, којој је мати у мрла пр и пор ођају , те је остао вр ло богат са
миразом, који је уз кћер остао у кући. Он их замоли да га саветују, на који начин да му се
каже, ил и да пр во дозна, да ли ће брат његов, ако му се каже, њега стидети, или ће га
пр имити срдачно.
„Пустите ме да ја у чиним ту пр обу ,“ р ече пар ок; „тим пр е, што не могу иначе
мислити, него да ћете ви, господине капетане, бити вр ло добро пр имљени, пошто вр лина и
р азбор итост, коју ваш брат показу је својим достојанственим изгледом, не показу је да је
поносит и охол, нити да не у ме пр омене у срећи како треба оценити.“
„Ипак,“ примети капетан, „не бих да му се покажем изненада, него околишећи.“
„Како већ р екох,“ одговор и пар ок, „ја ћу тако у десити, да ћ емо сви бити
задовољни.“
М еђутим, беше вечер а зготовљена и сви седоше за трпезу, осим р оба и женских,
који су засебно у својој соби вечер али. У по вечер е рећи ће пар ок:
„Господине велики судијо, ја сам био у Царигр аду заробљен неколико година, па
сам имао тамо нека др у га истог имена, као и ви, који је био један од најхр абр ијих војника и
капетана у шпањолској пешадији, али колико је био ваљан и храбар, толико је био
несрећан.“
„А како се звао тај капетан, господине?“ запита вел ики судија.
„Звао се,“ одговори пар ок, „Ру ј Пер ес де Вједма и био је родом из једног места у
леонским планинама, па ми је пр ичао, шта се догодило његово м оцу са његовом бр аћом, и
да ми то није пр ичао човек озбиљан као о н, ја бих држао за г атку , какве пр ичају бабе зими
пор ед ватре, јер ми р ече, како је његов отац поделио своје имање међу својим трима
синовима и дао им извесне савете боље од Катонових; и тол ико вам у мем казати, да је он
одабр ао да иде у р ат и толико је напредовао, да је за мало година својом вр едношћу и
храброшћу, без друге потпор е осим своје вр лине, по стао капетаном у пешадији и био је на
пу ту да што пр е постане пу ковником; али г а ср ећа остави, јер кад јој се најбоље надао, она
га изневер и и о н изгу би слободу у најср ећнији дан за толике друге, то јест у боју код
Лепанта; ја сам је изгу био у Голети и за тим после р азличних догађаја нађосмо се као
другови у Цариграду . Оданде је доспео у Алђер , где му се догоди један од најнеобичнијих
случајева, што их може да буде у свету.“
349

Ту сад настави пар ок и укр атко испр ича оно, што је било са Сорајидом и његовим
братом.
Све то слушаше велик и судија тако пажљиво, како никад пр и никаквом суђењу .
Тако дође пар ок донде, како су Францу зи опљачкали кр шћане у шајци, те у каквој
сиротињи и невољи остао му је др у г и лепа Маварка, а за њих није више доз нао, како су
пр ошли ни да л и су доспел и у Шпањолску , или су их Фр анцу зи одвели у Фр анцуску .
Све што је пар ок говорио слушао је капетан мало издаље и мотио је на сваки покр ет
свога брата, који видећи да је пар ок већ свршио своје казивање, дубоко уздахну и с очима
пу ним суза р ече:
„О господине! К ад бисте знал и, колико ме се тичу те вести, које сте ми казивали, те
сам пр иморан да доказе томе дајем овим сузама, које ми на очи долазе пр отив све моје
воље и усиљавања. Тај тако храбри капетан, о коме говористе, мој је старији брат, који као
најснажнији и у звишенијих тежња од мене и мог а млађег а брата, одабр а часну и достојну
р атну службу , која је била један од три пу та, које нам је отац пр едложио, као што вам је
казао ваш др у г, причају ћи вам то, што вам се у чинило као гатка. Ја сам отишао на нау ке, у
којима сам божјом помоћу и мојом мар љивошћу дотерао до чина, у коме ме видите. Мој
млађи брат у Перу је и тако богат, да с о ним што је посл ао мо м о цу и мени нак надио је
обилато тал, који је понео, и још је оца ставио у стање да је могао следовати својој
пр ирођеној штедроти, а и сам могао сам са више пр икладности и важности да се одам
нау кама, и да дођем дотле, где сам сад. И отац ми је жив и умир е од жеље да што доз на за
свога старијег а сина, па се мол и богу без пр естанка, да му смрт не заклопи очи, докле за
свога века не види очи свога сина, коме се чу дим, јер је тако разбор ит, да у толиким
му кама и невољама или добрим пр иликама није хтео да свом оцу пошаљ е гласа од себе, јер
да је отац знао, или који од нас, не би имао по тр ебе да чека на чудо са трском, па да се
откупљу је; али сад страхујем да ли су му они Французи дали слободу , или су га у били, да
би сакр или своје разбојништво. Због тога нећу мој пу т наставити с оно м р адошћу , с којом
сам га почео, него посве сетан и невесео. О добри брате мој! К ад би ко знао, где си, бих те
потражио и опр остио твојих мука, ма било и с мо јом му ком. О! Ко ли ће јавити нашем
старом оцу, да си у животу , па ма био у најду бљој тамнци у Берберији, да те оданде изву че
његово, братово и моје благо. О Сорајидо лепа и дарежљива! Ко ће моћи да ти захвали на
350

добру , које си брату у чинила? Ко л и ће бити пр и новор ођењу твоје душе и у сватовима,
што би свима нама пр ичинило тол ику нагр аду!“
Ове и сличне р ечи говораше велики судија, пу н толика у чешћа у след вести, које је
добио о своме брату , да сви који су га слу шали с њим заједно показ иваше чу ство
сажал евања. Кад дакле виде пар ок, да му је намер а пр ема капетановој жељи тако добро
испал а, не хте да их све држи дуже у жалости, него устаде од трпезе и у шавши тамо, где је
била Сорајида, у зе је за руку , а за њом изиђоше Лу синда, Дор отија и кћи великога судије.
Капетан чекаше да види, шта је пар ок нау мио, а овај у зе и њега другом руком и међу њима
и с њима оде тамо, где је био велик и судија с остал им витезовима и р ече:
„Нека вам престану сузе, господине вел ики су дији, јер се ваша жеља испу нила са
сваким жу ђеним добром, јер ево пр ед вама вашег доброга брата и ваше племените снахе:
овај што га овде гледате капетан је Вједма, а ово је лепа Маварка, која му је толика добра
у чинила: Фр анцу зи, за које сам вам говор ио, бацили су га у ову сиротињу , да бисте ви
показали великодушност свога пл еменитога срца.“
Капетан прихита да загрли свога брата, а овај му метну ру ке на груди, да би га мало
издаље посматр ао; ал и кад га најпо сле познаде, загрли га лијући тако чу ствитељне сузе од
р адости, да и остали који су ту с њиме били с њиме стадоше плакати. Речи, које су браћа
један др у гоме говорили, чу ства, која су показивали, тешко би било и замисл ити, а камо ли
описати их. Сад укр атко казиваше један др у гоме шта им се догађало, сад показиваше један
другоме братинску милошту у свему сјају , сад гр љаше велики су дија Сор ајиду , сад јој
ну ђаше своје имање, сад р ече кћери да је загрли, сад лепа кршћанка и прелепа М аварка
изнова отвор ише извор суза у свију .
Дон Кихоте стојаше ту , пажљиво по сматр ајући, а ни р ечи не говор ећи, ове тако
необичне ствари, пр иписују ћи их све маштама скитничкога витештва.
Ту доконаше, да се капетан и Сорајида вр ате са његовим братом у Севиљу и да јаве
оцу , да су га нашли и да је слободан, те да може доћи Сорајиди у сватове и на крштење,
пошто велики судија није мог ао махнути пу т, јер је чуо, да до месец дана пол ази флота из
Севиље у Нову Шпањолску , те би му вр ло незгодно било, кад би ту пр илику пр омашио.
У кратко, сви су били задовољни и весели због р обове добре среће; па како је ноћ
већ две тр ећине свога тока превалила, то нау ме да легну и да почину онолико, колико је од
ње остало.
351

Дон Кихоте по ну ди се да стр ажар и у замку , да не би на њих напао какав див или
други какав злонамерни пог анац, жељни оног великог бл ага од лепоте, које је било у овом
замку . Који су га знали, захвалише му и известише великога судију о необичој лу дости
Дон Кихотовој, што овај није са мал им з адовољством слушао. Само С анчо беше зловољан,
што се оклева са легањем, и само он удеси се боље, него сви остали, наместивши се на
пр ибору свога магар ета, који га је тако скупо стао, као што ће се после пр ичати.
Пошто се даме наместише у својој соби, а остали се удесише, како су могли са што
мање у добности, изиђе До н Кихоте из крчме да чу ва замак, као што је био обећао.
Ту се деси, да пред саму зору дође дамама до у шију тако пу н и леп глас, да све
мореше да слушају , нар очито Доротија, која је још била будна, а пор ед ње спавала је Доња
Клара од Вједме, како се звала кћи великога су дије. Нико не могаше да се домисл и, ко би
то тако лепо певао, а беше сам глас, без пр атње какве инстр у менте. Каткад им се чињаше
да пева на двору , каткад опет у коњу шници, и докле су тако у тој забуни слушали, дође
Карденио на вр ата од собе и р ече:
„Ко не спава, нека слуша, па ће чути глас од мазгара, који тако пева, да очар а.“
„Чујемо га већ, господине,“ одговор и Дор отија.
Карденио оде на то, а Доротија слу шајући што пажљивије, чу да се ово пева:
352

ЧЕТРДЕС ЕТ ТРЕЋА ГЛАВ А

У којој се прича пријатна повест мазгарева, уз друге необичне догађаје, који су се
збили у крчми.
Ја сам морнар од љубави,

И дубоким њеним мор ем
Без икакве наде пловим,
Да ћу стићи ком затону.
Пловим тако за звездицом,

Издалека коју гледам:
Ни Палину р никад лепшу
Ни сјајнију ниј' видео.
Не знам, куд ме она води:

Ето тако збуњен пловим,
Ду ша тоне у гледању ,
Сетна и опет без бриге.
Али претерана чедност

И обр азност необична
К'о облаци крију ми је,
Кад највећма за њом чезнем.
Звездо светла, звездо јасна!

У твом сјају ја се гу бим:
Кад пр ед оком ишчезнеш ми,
И мој живот ишчезну ће.
Кад је певач био дотле дошао, по мисли Доротија, да не би било лепо, кад би Клару
оставила да не чу је тако леп глас, те је пр одр ма и с једне и с др у ге стране и пр обу дивши је,
р ече јој:
„Опр ости ми, дете моје, што те будим, али бих да чу јеш најлепши глас, што га
можда свога века нећ еш чути.“
Клара се пробу ди сва санана и у пр ви мах није р азу мела шта јо ј Доротија говор и, те
је запита, а ова јој наново р ече, на што Клар а стаде слушати; али није чула ни два стиха,
што је певач у песми био наставио, а њу спопаде таква необична др ктавица, као што је
снашл а љута четвор одневна гр озница, па жестоко загрливши Доротију , р ече јој:
353

„Авај драга и слатка сењора! Зашто ме пр обу дисте? Јер највеће благо, које би ми
срећа сада могла у чинити, било би да су ми затворене очи и у ши, те да не гледам и не
чу јем тог несрећног младића.“
„Шта то збориш, дете? Ево веле, да је тај певач мазгар.“
„Није,“ одговор и Клар а, „него је господар од некол ико места и од моје душе, коју
тако чвр сто држи, да ће она на веки бити његова, ако је се не буде махну о.“
Доротија се у диви р ечима младе девојчице, јер јој изгледаше много р азложне према
њеној мл адости, па јој р ече:
„Ви тако говор ите, сењора Клара, да не могу да вас р азу мем; изјасните се боље и
кажите ми, шта је то са душом и местима што вел ите са тим певачем, чији глас вас толико
у знемир у је? Али немојте ми за овај пар ништа говор ити јер не бих р ади објашњавања ваше
забуне да изгу бим сласт, коју осећам слу шајући овога певача, који као да хоће да започне
нову песму и нов глас.“
„Што вам драго,“ одговор и Клар а, и да г а не би чула, запуши о бема р укама уши,
чему се Доротија такође зачуди.
Слушајући певање, чу да се оно овако наставило:
Надо моја слађана,
Што пролазећи кроз вртлет и цесту ,
Гредеш ми пу тем стал на,
Бираш и р авниш сама себи мету :
Не клони, смрт када ти
Упорна, кивна сваки корак пр ати.
Ленивац не добива
Тр ију мфе часне, ни победе сјајне,
Нит игда срећан бива
Кој судби не да да век отпор е трајне,
Већ мал аксан подлеже,
Сва чу ства да му мека лено ст веже.
Љу бав ску по пр одаје

Над собом сл авље, а то и право је;
Оно благо тек траје,
Љу бавним огњем кад прекаљено је;
Истина је по ср еди:
Да се не цени, што тек мало вр еди.
Постојанство љубави
Често постигне, немогу ће што је;
354

Зато кад у љубави

Идем за оним, најмучније што је;
Твр до очекујем крај,
Да ћу на земљи по стиг ну ти мој р ај.
Ту у му кну глас, а поче Клара наново уздисати. Све то побу ди р адозналост у

Доротије, која жељаше да зна повод тако слаткој песми и тако ту жну плачу, па за то
навали питати, шта јој је хтела мало час да каже. С ада Клар а, бојећи се да је не чује
Лу синда, чврсто пр игр ли Доротију и пр инесе своја у ста тако бл изу њена у вета, да је
поу здано могла говор ити, а да је др у ги ко не чује, и овако јој казиваше:
„Драга сењора, тај што пева син је једног витеза од краљевине арагонск е, господар а
од два сел а, који је у М адриду живио пр еко пута од куће мог оца; па ако је мој отац и имао
94
на својим пр озор има зими завесе и лети капке , и сад не знам како је то било, да је тај
витез, који је био на наукама, мене опазио, у цр кви ли, на другом ли месту , тек он се у
мене заљуби и то ми даде познати са пр озор а његове куће са толиким знацима и толиким
сузама, да сам морала да му веру јем, па и да г а замилујем, ако и нисам знала, да о н мене
љуби. Између знакова, које ми је давао, био је и тај, да је спајао једну руку са другом,
давајући ми р азу мети, да ће се оженити мноме; па ако сам се и р адовала много, што је то
тако, како сам била сама и без мајке нисам имал а коме бих казал а, то сам г а тако оставила
и нисам му указивала другу милошту , до ли кад мој и његов отац не би били дома, ја бих
мало у клонила завесу или капак и показала бих се цел а, чему би се о н тако обрадовао, да
би изгледао, као да ће помер ити памећу . М еђу тим, дође време да ми отац полази, што је
он дознао, али не од мене, јер му то никад нисам могла казати. Он се р азболи, колико сам
р азумела, од јада, те тако онај дан, к ад ћемо поћи, нисам никако могла да га видим и да се
са њим о простим, ма и погледима; али после два дана како смо путовали, кад улазисмо у
једну стрању у неком селу на дан хода одавде, видех г а на вр атима од крчме, прерушена
као мазгара тако пр ир одно, да га не бих могла познати, да му лик нисам носила у мојој
души. Познадох га, у дивих се и обр адовах се; он ме гледаше крадом од мог оца, од кога се
у век склони, кад пр ед њим пр олази испр ед мене на пу ту и у крчмама, у које свр ћемо; а
како знам, ко је, и пр омислим, да р ади мене иде пешице и у з толики труд, то умир ем од
туге и куда он ноге ставља, тамо ја бацам погледе. Ја не знам, с каквом намер ом иде, ни

94
Т ада у Мадриду још нису имали стакла а прозорима, па ни велике судије.
355

како је могао да измакне од свога оца, који га и сувипе милу је, јер нема др у га наследњика
и јер он то заслу жу је као што ћете сами видети, докле га видите. И то још могу да кажем,
да све што пева, пева из своје главе, јер сам чула да говоре, да је веома учеван и песник; па
још и то, да свак и пу т, кад га видим, или г а чу јем да пева, сва се у здр кћем и стр епим од
страха, да ће га мој отац познати и дознати наше жеље. М ога века нисам говорила са њим
ни речи, али га ипак тако волим, да без њега не бих могл а живити. То је, моја сењоро, све
што вам могу казати за тог а певача, који вас је својим гласом тако задовољио, и само по
њему можете сасвим да видите, да то није мазгар , како р екосте, него властел ин над срцима
и селима, као што сам већ каз ала.“
„Не говор ите више, сењора Доња Клар а,“ р ече сад Доротија, љубећи је небр ојено
пу та; „не говорите више, р еко х, и у здајте се у нови дан, а ја се уздам у бога, да ћу вашу
ствар тако удесити, да ћ е да се лепо сврши, као што и заслу жу је тако леп почетак.“
„Ох, сењоро!“ р ече Доња Клар а, „какав се свршетак мо же очекивати, кад му је отац
тако отмен и богат, да ће мислити, да ја његовом сину не могу бити ни слу шкиња, а камо
ли жена? А да се венчам кришом од мог оца, то ни за сав свет не бих учинила; само то
желим, да се тај младић вр ати и да мене махне, може бити кад г а не будем видел а и код
велика р астојања, куда идемо, олакшаће ми се ова му ка, коју сад имам, пр емда морам
казати, да тај лек, како ми се чини, неће ми много помоћ и; ја не знам, који је то вр аг био,
ни откуда је дошла ова моја љубав, јер сам још тако млада, а и он је тако млад, да збиља
мислим да смо једних година, а ја још нисам навр шила шеснаест година јер мој отац каже
да ћу их навр шити о михољу дне.“
Доротија не мог аше да се не насмеје, чујући Доњу Клару , како говор и као дете, па
јој рече:
„Да починемо, сењора, оно мало, што мислим да нам је још остало од ове ноћи;
даће бог нов дан, па ћ емо већ што наћи, ил и бих мор ала бити вр ло невешта.“
С тим се у тишаше и у целој крчми насту пи дубока тишина; само не спаваше
крчмарева ћер ка и њена слушкиња М ар итор на, које знајући већ, од какве болести болује
Дон Кихоте, и да изван крчме ору жан и на коњу чува стражу , доконаше обе, да са њим
начине какву комедију , или да бар пр оведу мало вр еме, слушајући његове лу дор ије.
Ваља знати, да у целој крчми није било пр озор а у поље, осим једне баџе од тавана,
кроз коју су бацали сл аму на поље. Обе полу девице наместише се на ту баџу и видеше Дон
356

Кихота, како седи на коњу , наслонивши се на своју копљачу , овда онда пу штају ћи тако
тужне и дубоке у здахе, да изгледаше, да ће са сваким и душу испустити; а такође чу ше га,
како говори нежним, свечаним и заљу бљеним гл асом:
„О моја сењор а Дулсинеја од Тобоза, у зору сваке лепоте, цвету и вр хунче
р азумности, хранилиште највећег оштр оу мља, оставо обр азности и највиша мисли сваке
савршености, часности и милине што је има у свету ! Шта ли милост р ади сад? Да ли
можда мислиш на твога р оба витеза, који је пошао од своје воље да се изложи
опасностима, само да би тебе слу жио? Дај ми вести о њој, о видело са три лица! М ожда
завидљиво гледаш јој сада лице, која пр олази којим ходником својих господских дворова,
или се наслонил а на какав балкон, па пр емишља, како би, не вређајући свој обр аз и
господство, у блажила муке, које р ади ње подноси ово моје болно срце, какву р адост да
даде мо јим патњама, к акву у теху мојој бризи и најпосл е какав живот мојој смрти и какву
награду мојој служби. И ти, сунце, које већ биће да журно пр ежеш твоје коње, да би
пор анило и видело мо ју сењору, кад је будеш видело, молим те, да је поздр авиш од мене;
али паз и, кад је у гледаш и поздр авиш, да јој не даш пољу бац у лице, јер ћу љубоморнији
бити на тебе, него што си ти било на ону лагану незахвалницу , која је учинила, те си се
толико знојило и тумарало по тесал ским р авницама, ил и по обалама Пенеја, јер се не сећам
добро, куда си тада тумарало љубоморно и заљубљено.“
Дотле беше Дон Кихоте дошао у својој жалостивној ор ацији, кад му крчмарева кћи
поче нањ са Пст! Пст! И пр оговор и му :
„Сењоре, пр иђите амо, ако је по вољи.“
На те знак е и р ечи окр ену главу Дон Кихоте и спрам месечине, која је на сав мах
сијала, виде како га зову кроз баџу , која се њему у чини пр озор, па још са позлаћеном
р ешетком, као што и требају да их имају тако богати замци, како је он мислио да је ова
крчма; па му онога часа у његовој лудој глави паде на у м, како је оно пређе, кад је ону да
пр ошао, лепа девица, кћи госпође овог замка, побеђена љубављу , око њега врзла се, па у
тој мисл и, да се не би показао неу чтив и незахвалан, окр ену Росинанта и пр иђе баџи, те
чим виде оне две девојке, р ече:
„ Ја вас сажал евам, л епа сењор а, што сте своју заљубљену мисао окренули на такву
страну , где вам не могу одговорити онако, како з аслужује ваша висок а врсноћа и љупкост,
а за то не треба да кр ивите овог беднога тумараћег витеза, кога љубав држи у
357

немогућности да своју вољу може обр атити другој, до ли оно ј, која се у чинил а искљу чном
госпођом његове душе, чим су је очи његове виделе. Опр остите ми, милостива сењоро, и
вр атите се у своју одају, нити се трудите више да ми пок азу јете ваше жеље, јер ћу се
показати посве незахвалан; а ако по љубави, коју имате према мени, имате што др у го, у
чему да вас задовољим, ал и да то није сама љубав, а ви ми р еците, и кунем вам се о ном
одсутном мојом слатко м душманком, да ћу вам пр ибавити задовољење, па да ишетете од
мене прамен медузине косе, која је сва била о д гу ја, или сам сунчев зрак затворен у боци.“
„Не треба мојој сењори ништа од тог а, господине витеже,“ раче ту М ар итор на.
„Да што треба, мудр а дуењо, вашој сењори?“ запита До н Кихоте.
„Само једна ваша л епа ру ка,“ рече М ар итор на, „да је у з њу мине она велик а жеља
која је довела на ову баџу са великом опашношћу по њену част, јер кад би је отац био
осетио, у најмању ру ку би јој у хо одсекао.“
„Но, то бих хтео да видим,“ одговор и Дон Кихоте; „ал и ће се он тога добро чу вати,
ако неће да гор е пр ође, него и један отац у свету , који је дигао руку на нежне удове своје
заљубљене кћери.“
М ариторни се свиђаше, да ће Дон К ихоте свакако пру жити р уку , коју је искала, па
смисливши шта ће да чини, оде са баџе доле у коњушницу, где у зе у лар са магар ца Санча
Пансе, па што жур није вр ати се на баџу , таман кад се Дон Кихоте био ногама по пео на
Росинантово седло, к ако би допро до пр озора са р ешетком, где је о н себи замишљо да је
девица р ањена срца, па пр у жајући ру ку р ече:
„Узмите, сењора, ову руку , или боље р ећи овај бич за злковце у свету; нате ову
ру ку, велим, које се још није такнула ру ка никоје женске, па ни оне, која је власник од
целог мог а тел а. Не дајем вам да је љубите, него да посматрате ткиво њених живаца, склоп
њених мишића, чвр стоћу и р азвијеност њених жила, из чега ћете су дити, каква снага мора
бити у мишице, која има такву руку .“
„То ћемо одмах видети,“ р ече Мариторна.
Па начини омчу на у лару и замаче му је за песницу , онда се у клони са баџе и други
крај чвр сто пр ивеза за браву на таванским вр атима.
Дон Кихоте осети гр у бо уже око своје песнице и р ече:
„Ви као да ми р уку не милујете толико, колико је рибате; немо јте с њом да тако
ру жно поступате, јер није о на крива за зло, које вам моја воља пр ичињава, нити је то
358

добро, да се на тако малену уду светите са св им вашим гњевом; пр омислите, ко право

љуби, не свети се тако р ужно.“
Али све ове р ечи Дон Кихота већ нико не слу шаше, јер пошто га је Мар итор на
пр ивезала, она и она друга да пукну од смеха, па га оставише у такву стању, да се није
могао опр остити.
Он стојаше, како рекосмо, на Росинанту , с опру женом р у ком пр ема баџи и пр ивезан
песницо м за браву од врата у највећем страху и бризи, да ће се Росинанте макнути на ову
или о ну страну , те би он онда остао висећи о р у ци, те тако не у су ди се да мр дне, ако се од
Росинантове стрпељивости и мир ољу бности и могло очекивати, да се неће макну ти ни за
стотину година.
Укратко да кажем, кад До н Кихоте виде, да је везан и да су даме већ отишле, паде
му на у м, да све то бива вр ажбино м, као оно пр еђе, кад га је у истом замку деветао онај
М авар очаран у мазгара, па у себи пр оклињаше своју малу памет и р азлог, јер кад је оно
пр ви пу т онако р ужно прошао у том замку , он се опет латио да оде тамо по др у ги пу т, а то
је правило за витезове скитнице, кад су обидовали какву пустоловину и с њом нису добро
пр ошли, да је то знак, да о на није одр еђена за њих, него за др у ге, зато и не треба да је се
лаћају по др у ги пут. Ипак потезаше својом р уком, да види, хоће л и се моћи о др ешити, али
беше тако пр итвр ђен, да му сви поку шаји беху залуду . Душа ваља потезао је о презно, да се
не би Росинанте мак нуо, па ако је и желео да седне и у седлу се намести, не могаше тако,
него мор аде остати на ногама, или себи р уку истр гну ти. Час жељаше мач Амадисов,
пр отив кога немаше силе никаква вражбина; час пр оклињаше своју злу ср ећу ; час се
вајкаше због гу битка, који ће свет имати због његова одсу ства, докле је ту очаран, јер је у
тврдо држао, да су га опчинили; час би се наново сетио своје љубљене Ду лсинеје од
Тобоза; час би звао свога доброга коњушара Санча Пансу , који погр у жен у сну и
пру ћивши се по самару свога магарца, у онај пар не сећаше се ни мајке, која га је р одила;
час зваше волшебнике Лиргандеја и Алкифа, да му по могну ; час пр изиваше своју добру
пр ијатељицу Ур ганду , да му пр итекне.
Најпосле га тако и зора затече, толико очајна и смућена, да је р икао као бик, јер се
не надаше, да ће му са даном престати му ке, пошто их је држао за вечите, држећи себе за
опчињена; а у тој вер и утвр ђиваше га, што је видео, да се Росинанте никако не миче, па је
359

мислио, да ће тако без јел а и пић а и сна о н и коњ му остати, докле год не пр ође тај зли
у тицај од звезда, ил и докле др у ги му дрији волшебник не скине са њега чини.
Али се много пр евар ио у свом мишљењу , јер тек што је почело свитати, а четир и
коњаника стигоше пр ед крчму , добро одевени и опремљени са мушкетима на ункашу . На
вр атима од крчме, која су још била затворена, викаше жестоко лу пају ћи, што кад опази
Дон Кихоте, који ни оданде не престајаше стражарити, повика гор опадним гл асом:
„Витезови или коњушари, ко сте, да сте, немате рашта викати на вр атима овога
замка, јер је довољно јасно, да они који су у ну тр и у то доба спавају , или немају обичај да
тврдињу отвар ају, докле су нце не озари земљу ; идите одатл е, па чекајте да сасвим сване,
па ћемо онда видети, да ли ће требати отворити вам или не.“
„Каква је до вр ага ова тврдиња или замак,“ р ече један, „да бисмо морали те
цер емоније држати? Ако сте крчмар , заповедите да нам отвор е, јер смо пу тници и само
хоћемо да назобимо коње, па да идемо даље, јер нам је жу р но.“
„Зар вам ја, о витезови, изгледам као какав крчмар ?“ одговор и Дон Кихоте.
„Не знам ја, на што сте налик,“ одговор и онај, „али знам, да лу до говорите, кад ову
крчму називате замком.“
„Замак је,“ р ече Дон Кихоте, „и још један од најлепших у овој области, а у ну тр и су
људи, који су имали скиптар у руци и кр у ну на глави.“
„Боље би било обр атно,“ р ече пу тник, „скиптар у глави и круна у ру ци; и на сву
пр илику биће у ну тр и какво комендијашко др у штво, јер они често држе те кр у не и
скиптрове што их по менусте; а у тако малој крчми и у којој је толика тишина, као у овој,
не вер у јем да конакују љу ди достојни кр у не и скиптра.“
„Ви се сл або р азбир ате у свету ,“ одговор и Дон Кихоте, „јер не знате догађаје, који
се збивају , у ту мараћем витештву .“
Онима који су са питачем били, досади се његов р азговор са Дон Кихотом, те
наново у зеше горопадно викати, тако да се пр обуди крчмар и сви остали у крчми, те
крчмар у стаде да види ко зове.
У тај пар деси се, да један од коња, на којима су дојахала о на четворица што су
звала, пр иђе да оњу ши Росинанта, који сетан и невесео о пустио уши, па непомичан држи
свог испр уженог господара, па како је најзад и о н био од меса, ако се и чинило да је од
дрвета, не могаше да не вр ати зајам и да се не освр не и не оњуши оног, који му је пр ишао
360

да га о милује, и тако није се малко макну о, а састављене ноге Дон К ихотове о макоше се са
седла и би с њиме пал е на земљу , да није био обешен о р у ку , што му пр ичини тол ики бол,
да је мисл ио, ил и да му секу песницу , или да му се мишица ишчу пала, јер је био тако близу
земље, да је пал цима од ногу додиривао земљу , што је зањ тим гор е било; јер како је
осећао, да му не треба много, па да је на земљи, то се му чаше и отезаше што већма, да би
доспео на земљу , као оног кога су метну ли на му ке на отезав ицу , па стоји и не стоји, а сам
себи у већава бол тиме, што би да се већма истегне, у варљиву надању , ако се још мало
истег не, да ћ е домашити земљу .
361

ЧЕТРДЕСЕТ Ч ЕТВРТ А ГЛАВА

У којој се настављају нечувени дог ађаји у крчми.
И заиста дер ао се Дон Кихоте тако, да крчмар што пр е отвор и врата од крчме сав
у сплахир ан, да види, ко се тако дере, а који су били на пол ју исто учинишше.
М ариторнес се већ беше пр обудила на исту дреку и домисл ивши се, шта ће бити, оде на
таван, да је нико не виде, и одреши у лар , који је држао Дон Кихота, а овај одмах паде на
земљу пр ед крчмара и коњанике, који му приђоше и запиташе га, шта му је, кад се тако
дере. Ништа не одговарајући, он свуче у лар са песнице и у ставши на ноге, попне се на
Росинанта, у зме свој штит, обори копље, па добро пар че поља пр ошавши, вр ати се у ситну
трку, говорећи:
„Који год каже, да сам са р азлогом био опчињен, ако ми то буде допустила моја
пр инцеза Микомикона, ја му кажем да лаже, ја га зовем на мег дан јуначки!”
Нови пу тници зачудише се речима Дон Кихота ал и их крчмар опрости чуда
р екавши им, ко је био Дон Кихоте, и да не треба да се осврћу нањ, јер није пр и себи. Они
запиташе крчмара, да ли је случајно дошао у ту крчму какав деран око својих петнаест
година, који се носи као мазгар , са таквим и таквим обележјем, опису ју ћи ова онако, каква
су била у љу бавника Доња Клар е. Кр чмар одговор и, да у кр чми има толико света да није
доспео да мотри на о нога, за кога питају ; али један од њих у гледа кочије, у којима је био
дошао велики судија, па рече:
„Ту ће бити без сумње, јер оно су кочије, за којима, веле, иде; зато један од нас нека
остане на вр атима а двојица нека у ђу да га траже; а биће добро, да један од нас обилази
целу крчму, да не би из макну о пр еко огр аде.”
„Тако ћемо и у чинити,” одазва се један од њих.
И тако двојица их у ђоше у ну тр а, један остаде на вр ати, а један оде да обилази
крчму . Све то гледаше крчмар и не могаше да погоди, з ашто се чине све те о пр езности, ако
се и домишљао, да траже о ног дечка, кога су му описали.
У то већ беше свануло, те које због тога, које због граје, коју је дигао Дон Кихоте,
сви се поизбу дише и поустајаше, а по именце Доња Клар а и Доротија, једна у збуђена, што
је тако близу љу бавник, а др у га жељна да га види, те су тако ту ноћ р ђаво спавале. Дон
Кихоте, видећ и да ни један од оне четвор ице не обр ће нањ главе, нити му одговар а на
362

изазив, да свисне и да се по мами од муке и јар ости и да је у пр авилима свога р еда нашао,
да витез скитница може латити се и пр еду зети нову ствар , пошто је дао своју р еч и веру, да
се неће упуштати ни у какву докле не извр ши оно што је обећао, би на њих све кидисао и
натер ао их да му даду одвета и пр еко своје воље, ал и пошто му се учини, да се не пр истоји,
нити би лепо било, кад би се латио новог посла, пре но што би повр атио М икомикону у
њено краљево, то ћу таше и мироваше чекају ћи да види, на што иду они пу тници са
њиховим припр емама.
Један од ових нађе дечка кога је тражио, како спава у з једнога мазгар а, сасвим без
бриге да ће га когод тражити, још мање да ће га наћи. Човек га пр одр ма за руку и р ече му :
„Заиста, сењоре Дон Лујсе, лепо вам пристаје одело на вами и доликује постеља, на
којој вас налазим, оној нези, којом вас је мати одхр анила.”
Дечко трљаше санане очи и дуго гледаше у онога, који га је држао; одмах је био
познао, да је то слу га његовог оца, од чега се тако препадеда дуго не могаше ни речи
пр ословити, а слуга настави говор ити:
„Ту не остаје друго, сењоре Дон Лујсе, него да се стрпите и да се вр атите кући, ван
ако нећ ете, да вам о тац и мо ј господар оде на о нај свет, као што и не може бити иначе код
жалости, у којој је пор ади вашег одласка.”
„Али како је доз нао мој отац,” питаше дон Лујс, „да сам по шао овим пу тем и у овом
ру ху?”
„Један ђак,” одговор и слу га, „коме сте саопштили своју намер у , одао вас је,
покрену т сажаљењем, к ад је видео, шта вам чини отац, кад вас је нестало, те тако је послао
четир и своје слуге да вас траже, и ту смо сви вама на службу , већма задовољни, него што
може да се мисли, због доброг гласа, с којим ћемо се вр атити, водећи вас пр ед очи, које вас
толико милу ју .”
„Биће онако, како ја хоћу, или како небо буде нар едило,” одговор и дон Лујс.
„Шта мо жете ви хтети, ил и шта ће небо да нар еђу је, него да пр истанете да се
вр атите? јер друго што не може да буде.”
Сав овај р азговор између њима двома слу шао је мазгар , поред кога је био Дон Лујс,
па се по диже и оде да каже шта је Дон Фердинанду и Карденију и о сталима, који су се већ
обукли, те им р ече, како онај човек вели Дон оном дечку , и шта су говорили, и како га зове
да се вр ати кући оцу , а дечко неће. Ово је што су већ знали за лепо гр ло, које му је небо
363

дало, сви добише велику вољу да подрбније чу ју , ко је био, па да му се у помоћи нађу, а

ако би хтели да му у чине какво насиље, и тако одоше тамо где се он разговарао и препирао
са слугом својим.
М еђутим изађе Дор отија из своје собе и за њом Доња Кл ар а смућена. Доротија
одазове Кар денија на страну и укр атко му каже ствар са певачем и Доња Кларом; он опет
каза њојзи шта је било, како су дошли слуге његовог оца да га траже, а то јој не каза тако
тихо, да није чу ла Доња Клар а, на што ова толико се обезнани, да би пал а на земљу да није
Доротија пр ишла и пр идр жала је. К арденио рече Доротији, да се вр ате у собу , а он ће се
постарати за л ек свему , и оне тако у чинише.
Сва четворица, која су пошла у потер у за Дон Лујсом, била су сад већ у крчми и око
њега, наговар ају ћи га, да одмах без оклевања иде натраг и утеши свог оца. Он им
одговор и, да то не мо же чинити ни на кој начин, докл е не сврши неки посао, где се тиче
његовог живота, његове части и душе. Слу ге навајиваше сад још већма нањ, говор ећи му ,
да се о ни никако неће вр аћати без њега и да ће о ни њег а водити, па хтео он или не хтео.
„То ви нећете у чинити,”
одговор и дон Лујс, “ван да ме носите мр тва, ал и однели ме ма како, носић ете ме као
мр тва.”
М еђутим пр иђоше им сви остали у кр чми, поименце, Карденио, Дон Фер нандо,
његови другови, велики судија, пар ок, берберин и Дон Кихоте, коме се чињаше да није
више потр ебно да чу ва замак.
Карденио, који је већ знао дечакову повест, запита оне који су хтели да га воде,
зашто хоће да воде тога дечака пр отив његове воље?
„Зато,” одговор и један од четвор ице “да би смо дали животе његовом оцу, који је у
опасности да ће га изгу бити због одсу ства ова господина.”
„Није овде место” р ече дон Лујс на то, „да се овде говор и о мојим посл авима; ја сам
слободан човек, па ћу се вр атити, ако ми је воља, а ако није, нико од вас нећ е ме натер ати.”
„Нагониће вас на то памет,” одговор и човек; „а ако она код вас не по могне, у чиниће
своје код нас, да оно у чинимо, ради чега смо дошл и и што смо дужни да учинимо.”
“Да видимо, шта је ту у пр аво,” р ече овде велики судија. Али човек, који га је знао,
као суседа, па је отипшао из очине куће у оделу тако неприлично његовом положају , као
што то мо жете да видите.”
364

Велики судија погледа га сада пажљивије; па га познаде и загрли га, р ече:

„Какве су то детињарије, Дон Лујсе, или какви су то велики поводи, који су вас
навели, да идете на такав начин и у такву оделу, које се тако мало сл аже са вашим
положајем”.
Дечку у дарише сузе на очи и ништа не могаше да одговори великом судији, који
р ече оној четворици да се у мир е, да ће све бити добро, па у зевши за р у ку Дон Лујса,
одведе га на страну и запита, зашто је то отишао тако из куће
Докле га он тако и онако питаше, подиже се вика на вр атима од крчме, а у зр ок је
био тај, што два госта, која су у њој преноћивала, видећи, како су се сви збу нили око тога
да знаду , шта траже она четворица, хтедоше да оду, а да не плате што су дуговали; али
крчмар , који је више мотр ио на своје послове, него ли на туђе, у хвати их пр и изласку код
вр ата и заиска да му плате, па им р ужну њихову намер у р ебаци таквим р ечима, да они
имадо ше повода да им одговор е песницама, те г а стадоше тако бубати, да сиромах крчмар
нађе за потр ебу да виче и да зове у помоћ. Кр чмар ица и њена кћи не видећи другог кога
мање у послу , да би могао помоћи, него Дон Кихота, р ече му ћер ка:
„Тако храбрости, коју вам је дао бог, помозите, господине витеже, мом сиромашном
оцу , јер она два зликовца хоће да га сатру у млево.”
Дон Кихоте одговор и јој натенане и сасвим флег матично :
„Лепа девице, за сад ваша молба нема места, јер се не могу у пу штати у други посао,
докле год не свршим о нај, у коме сам заложио мо ју реч; али ћу вам одмах к азати шта могу
у чинити, да бих вам био на у слу гу : трчите и кажите вашем оцу , нека се у том боју држи
што боље може и нека се никако не да победити, а међу тим ја ћу од пр инцезе М икомиконе
искати допуштење, да могу притећи у невољи, и даде ми ли г а, не сумњајте, да ћу га
извући из беде.”
„Куку мени!” р ече М ар итор на која ту стојаше; „докл е ви то допуштење добијете,
биће ми господар већ на оном свету .”
„Дајте ми, сењора, да добијем допуштење,” одговор и Дон Кихоте, „а добијем л и га,
не мари ништа, ако ћ е он бити на оно ме свету, јер ћу га оданде изнети у пр кос и том свету ,
који би се пр отивио, или ћу се осветити тако онима, који га буду тамо послали, да ћете
бити више задовољени, него л и у средњу ру ку.”
365

Па не говор ећи ништа више, приклони колена пр ед Доротијом, молећи је р ечима

витешким и скитничким, да њено височанство благоизволи дати му допуштење, да
пр итекне и помог нњ пор колабу овога замка, који се налази у му чну окр шају .
Пр инцеза му га даде др аговољно, а о н одмах шчепа свој штит и метну р уку на мач,
па оде на вр ата од крчме, где су она два госта се удиљ деветала крчмара; али кад тамо
стиже, у стукну и застаде, макар да су му крчмарица и М ар итор на говориле, да не стоји,
него да им господар у и мужу помогне.
„Устручавам се, '' рече Дон Кихоте, „јер ми није дозвољено дизати мач на којекакве
коњушаре, него зовите амо мога коњушара Санча, јер њему пр истоји и њег а се тиче ова
одбрана и освета”.
Ово биваше у капији од крчме и ту падаше песнице и буботке на сав мах, у ек на
у штр б крчмару и на јар ост М ариторне, кр чмар ице и њене кћери, које очајаваше гледајући
Дон Кихотову подлост и беду , која им је снашл а господара, му жа и оца.
Али оставимо га ту , јер ће му већ неко по моћи, а ако не, нека трпи и ћу ти ко се лати
чега, што му превазилази снагу, па вратимо се даље са педесет корака да видимо, шта је
одговор ио Дон Лујс великом судији, кога смо о ставили с њим на страни, где га пита, зашто
је тамо дошао пешк е и у онакву непр иличну оделу .
Дечко га жестоко стиште за руке, као да му неки велики бол притиску је срце, па
гр озне сузе, лију ћи, р ече му :
„Господине, не могу вам дугпо казивати, него од оног а часа, које је небо дало и
наше суседство му на р уку ишло, када сам видео сењору Доња Клару , вашу ћерку и моју
госпођу , од тога часа ја сам је учинио заповедницо м над мојо м вољом; па ако ваша воља,
истински мој господару и р одитељу , није томе пр отивна, још овај дан о на ћ е ми бити жена.
Због ње сам оставио очинску кућу и због ње сам у зео ово рухо, да је пр атим куда било, као
оно стрела циљ, или као морнар северну звезду . Она не зна за моје жеље више, него колико
је могла разу мети, кад ми је неколико пута издалека видела очи да сузе лију . Ви,
господине, већ занте богатство и племство мо јих р одитеља и да сам им ја једини
наследњ ик; ако вам се чини, да је то довољно, да хтеднете да ме сасвим уср ећите, а ви ме
одмах пр омите за свога сина; а ако мог оца р уководе друге намер е и о н не би одобр ио ову
срећу , коју сам ја знао наћи, време има више сил е да поквар и и измени ствари, него ли
човечја воља.”
366

Заљу бљени дечко у му кну после оих р ечи, а велики судија, слушајући га, беше
зачуђен, збуњен и у дивљен, како чу вши начин и прикладност, с којом је Дон Лујс њему
открио своју намер у , тако и што се нашао у пр илици, да није знао шта да чини у такој
изненадно ј и неочекивано ј ствари; и тако не одговори му друго, него да се засад у мири и
да пр иволи своје слу ге, да га за тај дан не воде натр аг, па ће имати каде да пр омисли, шта
ће да буде најбоље за све. Дон Лујс силом му пољуби ру ке и још их ор оси сузама, што је
могло да дирне и срце од мр амор а, а не само су дијино који као паметан човек већ беше
измер ио, како би за његову кћер био добар овај брак, ако би га у дело мог ао привести с
одобр ењем Дон Лујсова оца, за кога је знао, да је своме сину хтео да пр ибави високе
санове.
У то се већ измир ише гости са крчмарем, али ише на саете и благе р ечи Дон
Кихотове, него л и на пр етње, платише му све што је искао, а слуге Дон Лујса очек иваше
крај разговора са великим судијом и одлуку свога господара, кад ђаво, који не спава, удеси
да у тај пар у ђе у крчму берберин, од кога је Дон Кихоте узео М амбр инов шлем, а Санчо
Панса о пр ему за маг арца, коју је тр ампио з а своју ; те кад бер берин одведе соје маг аре у
шталу , виде Санча Пансу, који удешаваше не знам шта на самару , па чим га опази, поз наде
га и у су ди се да навал и на Санча, говорећи:
„А, дон лупежу ! Ту си! Овамо мој тањир и мој самар и сав мој прибор , који си ми
отео!”
Кад се Санчо виде, како га нападоше тако изненада, и чу онакве гр дње, једном
ру ком шчепа самар , а др у гом лу пи берберина песницо м, да му зуби одмах огрезоше у
крви; али берберин ипак не пу сти шићар који је задобио са самаром, него још стаде тако
дерати се, да си у крчми дотрчаше на грају и свађу , па говораше:
„Амо у име краља и пр авде! Јер што хоћу да имам оно што је моје, хоће да ме у бије
овај лу пеж и р азбојник.”
„Лажеш,'' одгоор и Санчо: „јер ја нисам р азбојник, него је тај плен у поштену рату
задобио мој господар Дон Кихоте.”
Већ се ту нађе Дон К ихоте, пу но задовољан, што види, како му се коњушар добро
брани и напада, те г а одсада у век држаше за важна човека и науми у себи, да га начини
витезом првом у добном пр иликом, јер мишљаше, да ће код њега витешки р ед бити добро
пр имењен. М еђу дру гим стварима, што их је берберин у току кавге говор ио, р ече и ово:
367

„Господо, овај самар моје је, као што сам богу дужан смрћу, и ја га знам, као да сам
га родио, а ево мога магар ца у штали, који ме неће терати у лаж; ако не веру јете, пр обајте
му га и ако му не стоји као сал ивен, нека сам нико и ништа; и суише, исти дан, када су ми
у зели самар, у зели су ми и но тањир од туча, а дао сам зањ једну шкуду .”
Ту се Дон Кихот не мог аше у здржати да не одговор и, па ставши између њих двоје и
р азвадивши их, спусти самар на земљу, нека је тамо на очима, докле се не објасни истина,
и р ече:
„Да би ваше господства јасно и р азговетно увидела блудњу , у којој је овај добри
коњушар , јер тањиром зове оно, што је било, јесте и биће Мамбринов шлем, који сам му
у зео у часној борби и присвојио га на законит и допуштен начин – што се тиче самара, ту
се не мешам, јер ту толико знам казати, да ме је мо ј коњушар Санчо молио за допуштење
да скине о пр ему са коња ове побеђене кукавице и њом да окити свога; ја сам му то дао, и
он је у зео, а што се опр ема пр ометну ла самаром, то не знам др у га разлога, него онај
обични, да се такви преображаји збивају у витештву; а томе у потвр ду трчи, Санчо синко,
и донеси амо шлем, за који вели овај добри човек да је тањир .”
„Богме, господине,'' р ече Санчо, „ако немамо др у га доказа за ваше р ечи, него које
ви наводите, о нда је тањир исто тако Мамбринов шлем, као што је о пр ема коњска овога
човека самар .”
„Ради што ти заповедам,'' одговор и Дон Кихоте, „јер ваљда неће у овом замку ићи
све по вр ажбини.”
Санчо оде по тањир и донесе га, а када г а Дон К ихоте виде, у зе га у ру ке и р ече:
„Посмотр ите, господо, с каквим обр азом може овај коњушар да каже, да је ово
тањир , а не шлем, као што ја велим; а ево се кунем витешким р едом у коме сам, да је овај
шлем исти онај, који сам у зео од њега, нити сам од њега ишта оду зео, нити му што додао.”
„У томе нема сумње,'' примети ту Санчо, „јер откако га је мој господар задобио, па
до сад није с њим био у боју , но само једанпу т, када је о слободио несрећне окованике; а да
не беше овог шлемтањира, би богме тада зло пр ошао, јер том пр иликом падало је камење
као гр ад.”
У по ове мешавине, урнебеса и лавиринта од ствари у чини се Дон К ихоту , да се
уједанпут налази у завађеном околу аграмантову , те повика гласом, који је гр мео крчмом
„М ир , сви! Сваки мач у кор ице! Стојте сви, чујте ме сви, ако желите остати живи.”
368

На овај гр омовити глас сви дођоше мирни, а он настави:

„Јесам ли вам казао, господо, да је овај замак опчињен и да ћ е у њему имати свој
стан који леђион од демона? У потвр ду томе молим вас да својим очима погледате, да се
међу нас у селила неслога из окола аграмантова.Погледајте, к ако се ту боре за мач, тамо за
коња, овде за ор ла, онамо за шлем, и сви се боримо, и сви се не разу мемо; ходите, дакле,
господине вел ики судијо, и ви господине пар оче, па један нека је краљ Агр аманте, а други
краљ Собрино, и нека нас у мире; јер тако ми бога свемогућега, заиста је велика лу дост да
се толик и одлични људи као што смо овде, боре око којечега.”
Четници који нису р азу мели Дон К ихотове р ечи, а видели су се злостављани од Дон
Фернанда, К ар денија и осталих његових др у гова, нису марили да се у мир е, а берберин је
р ад био мир у , јер у кавзи беше му рашчу пана брада и самар ; Санчо, као добар слуга,
повиноваше се на најмању р еч свога господара; четир и слуге Дон Лујса остадоше такође
мирни, видећ и да их се ствар мало тиче; једини крчмар искаше да ваља казнити манитост
ове будале, који му сваки час у збу њује крчму ; најпосле се галама за сада у тиша, самар
остаде до судњега дана седло, берберски тањир шлем и крчма замак у Дон Кихотову
уображењу.
Пошто се сви у мир ише и спријатељише на р ечи великога судије и пар ока, Дон
Лујсове слуге наново стадоше нањ наваливати, да о дмах иде са њ има, а докле се о н с њима
гложио, заиста велики су дија До н Фернанда, Карденија и пар ока, шта да чини у овој
пр илици, па им каже, што му је говор ио Дон Лујс. Најпо сле доконаше, да се Дон Фер нандо
каже слугама Дон Лујса, ко је, те како има вољу , да Дон Лујс иде с њим у Андалу зију , где
ће га његов брат мар кез пр имити, као што пр иличи сану Дон Лујса, јер се на тај начин
могла видети одлука Дон Лујса, да се за овај мах не вр аћа на очи своме оцу , па ма га на
комаде исекли. Када она четвор ица чуше, ко је Дон Фернандо, и р азу меше одлуку Дон
Лујса, договорише се међу собом да се тројица вр ате и јаве његовом о цу , шта је било, а
четвр ти да остане да служи Дон Лујса и да га не оставља, докле они не дођу по њега, или
док се не види, шта ће му отац нар едити.
И тако по моћу уважења Агр аманта и му др ости краља Собр ина уталожише се оне
презаплетене ствари; али непријатељ слоге и завидљивац мир а, видеће се пр езр ена и
изигр ана и како се мало вајдио, што их је све довео у тако заплетен л авиринат, нау ми да на
други начин куша срећу , замећући нове кавге и немире.
369

Дакле, четници се у мир ише, кад су дознали, ко су они, с којима су се борили, те се

повукоше из распре, јер су су дили, ма како испал а ствар , да ћ е по њих бити гор е; ал и један
од њих, онај што г а је Дон Фернандо деветао и г азио, сети се, да из међу некојих налога,
које је добио за хватање неких злочинаца, има и један за Дон Кихота, за кога је свето
братство издало налог, да г а хватају , што је о слободио галиоте, чег а се Санчо са пуно
р азлога и бојао. Сетивши се дакле тога, хтеде да се у вер и, да ли се поду дар а опис са Дон
Кихотом, извади дакле из недара једну пер гаменту , нађе што је тражио, па лативши се на
тенану читања, јер није био најписменији, код свак е р ечи, коју је читао, погледаше у Дон
Кихота, и тако у пор еђу ју ћи у налогу са Дон Кихотовим лицем, нађе да нема никакве
сумње, да је то онај, кога налог тражи. Чим се био у вер ио, а он склони своју пергаменту, у
леву у зе налог; а десном шчепа Дон Кихота снажно за огр лицу , да је једва могао дисати, и
стане викати:
„Послушност своме братству ! А да би се видело, да то иштем с разлогом, читајте
овај налог, у ком стоји, да се у хвати овај р азбојник.”
Парок у зе налог и виде, да је онако, к ако је говор ио четник и да се опис подудара са
Дон Кихотом, који к ад виде, како с њим по ступа овај обични лу пеж, тако се р азјар и, да му
кости у телу кврцаше, па оберучке свом снагом стиште четника тако за гу шу, да би овај
пр естао живити, пр е но што би га Дон Кихоте пу стио, да му другови нису дошли у помоћ.
Крчмар , који је морао по свом члану да им по маже, одмах им пр итр ча у помоћ.
Кр чмар ица, кад наново виде свога му жа у окр шају , наново стаде викати, а на њену вику
одмах дођоше М ар итор на и кћи јо ј, ишту ћи по моћ и од неба и од пр исутних. Кад Санчо
виде што бива, р ече:
„Е живога ми бога! баш је истина, што мо ј господар вели за чини у овом замку , јер
у њему не може да буде мир а ни за један часак.”
Дон Фернандо р астави четника и Дон Кихота и на задовољство објице опр ости их
међусобно њихових р у ку, које су једнога држале за огр лицу , а дру гог за гушу стегнуче;
али четници о пет зато не престадоше иск ати да се он у хвати и да им се помогне, да га вежу
и за ног е и за р у ке, јер тако иште краљева служба и светог а братства, у чије име наново
искаше по моћ и послу шност, те да се у хвати тај р азбојник и хајдук, који је засео стазе и
друмове.
Слушајући такве речи, Дон Кихоте насмеја се и сасвим спокојно р ече:
370

„Овамоте, подл и и по тиштени роде! Зар ви зовете разбојништвом, кад се слобода

даде окованицима, заробљени пу сте, пр итече невољницима, пр идигну пали, у теше
у цвељени? А х, никакви људи! Због ваше ниске и подуласте душе не заслу жу јете, да вам
небо покаже вр лину , која је у тумараћем витештву, нити да вам даде р азу мети гр ех и
неу виђање, у коме се налаз ите, не по штују ћи и сенку, а камоли пр ису ство каквог
тумараћег витеза! Овамоте, лу пежи у чети, а не четници, разбојници једни по допуштењу
светога братства! р еците ми, који је то био звекан, који је издао налог за пр итвор таква
витеза, као ја што сам? Који је тај, који не зна, да су тумарајући витезови изу зети испод
свака суђења и да је њима закон њихов мач, њихове пр авице њихове мишице, њихови
пр описи њихова воља? Који је тај заврзан, који не зна, да нема оне племићк е испр аве са
толиким повластицама и правицама, као што их добије ту мар ајући витез о нај дан, кад
постане витезом и подвргне се витешком кр утом занимању? Који је тумарајући витез кад
плаћао порезу , царину , трошарину , доходарину , малтар ину и бр одар ину ? Који је кројач од
њега тражио наплату за руке од одела које му је скројио? Који је пор колаб њега пр имио у
замку и искао да му плати што је појео и по пио ? Који га краљ није седао за своју трпезу ?
Која се девица није у њега заљубила и предала му се сасвим његовој вољи и расположењу ?
И најпосл е, који је ту мараћи витез био, јесте и биће у свету, који не би имао толико силе,
да он сам даде четир и стотине батина четир и сто тине четницима, који му стану на пу т?”
371

ЧЕТРДЕС ЕТ ПЕТ А ГЛАВ А

У којој се провери сумња због Мамбринова шлема и самара, уз друг е сасвим
истините дог ађаје.
„Шта вел ите на то, господо,” рече берберин, „кад ови красни људи веле и још се
свађају , да ово није бер бер ски тањир , него шлем?”
„А ко пр отивно каже”' р ече Дон Кихоте, „томе ћу показати да лаже, ако је витез, а
ако је коњушар , да лаже и опет лаже по хиљаду пу та.”
Наш берберин, који је све то гл едао, к ако је добро знао Дон Кихотову лу дост, хтеде
у томе још да га потвр ди и да тера шалу даље, како ћ е сви да се смеју , па окрену вши се
другом бербер ину, р ече му :
„Сењор бербер ине, или шта ли сте, ваља да знате, да сам и ја од вашега ру ковета и
још пр е двадесет година имам уверење о положеном испиту , па вр ло добро знам сваку
берберску алатљику од пр ве до последње, а сувише, неко вр еме у младости био сам и
војник и знам такође, шта је шлем, и шта је кацига и пик ача и остал и војнички пр ибор, па
велим, не пр отивећи се бољем суду и увек клањајући се јачем доказу , да ово овде што овај
часни господин држи у рукама, не само није берберски тањир , него је од њега далеко, као
бело од цр нога и истина од л ажи; тек велим, ако ово и јесте шлем, да није по тпу н.”
„Дабогме да није,” р ече Дон Кихоте, ''јер му доња половина недостаје, део за
браду .”
„Тако је,” рече парок, који је већ р азу мео намер у свога пр ијатеља берберина.
А исто потвр дише Кар денио, Дон Фер нандо и његови др у гови, а и вел ики судија би
од своје стране пристао уз шалу, да није било мисл и због Дон Лујса, али озбиљне ствари,
које га занимаше, тол ико му даваше посла да је мало или нимало пазио на ове лакр дије.
„Забога!” викну сад преварени берберин, „како могу толики часни људи да кажу, да
ово није берберски тањир , него да је шлем? То је нешто, што би у чу до бацило читаво
свеучилиште са свом његово м нау ком. Е кад је овај берберски тањир шлем, о нда мор а да је
овај самар коњско седло, као што је овај господин казао.”
„Ја бих р екао, да је самар,” р ече Дон Кихоте „ал и сам већ казао, да се у то нећу да
плећем.”
„Да ли је самар или седло,''р ече пар ок, „ту ваља своју да каже сењор Дон Кихоте,
јер у тим витешком пословима сва ова господа и ја њему дајемо првенство.”
372

„Бога ми, господо,” р ече Дон Кихоте, „у два маха, што сам свртао у овај замак,
толике и тако чудне ствари дешавале су ми се, да се устру чавам о чему за јамачно
говор ити, шта се у њему збива када би ме запитали, јер мисл им, да што год у њему бива,
све је сама вр ажбина. Први пут много ме наму чи опчињен М авар , који је у њему , а ни
Санчо није много боље пр ошао са његовим помоћницима; а ноћас сам пуна два часа в исио
о овој ру ци, нити знам како, ни зашто сам доспео у такву незгоду. И тако кад бих се сад
плео у тако заплетену ствар и давао свој суд, било би од мене вр ло пр одрзљиво. У колико
се тиче тога што веле, да је ово берберски тањир , а не шлем, ту сам већ одговорио; али да
пр есу дим да ли је ово самар или седло, ту се не у суђу јем дати коначан суд, то остављам
добром у виђању вашем: мо жда како нисте у чињени потпу ним витезовима, као ја што сам,
нећете својим очима в идети чини овога места и имаћете слободна чу ла, те ћете о стварима
у овоме замку моћи судити о нако, како су оне у ствари и заиста, а не к ао што се мени чини
да су.”
„Нема сумње,” примети на то Дон Фернандо, „да је сењор Дон Кихоте ово вр ло
згодно р екао, да је на нама да р ешимо ову ствар ; а да би текла што основаније, ја ћу у
тајности поку пити гласове ове господе, па што се буде показало, то ћу вер но и јасно
саопштити.”
За оне, који су знали Дон Кихотову лудост, све ово било је веома смешно, ал и за
оне, који је нису знали, изгледаше као највећа глу пост на свету , нарочито четвор ици
слугама Дон Лујса, па и самом Дон Лујсу , као у другој тр ојици путника, који су случајно
свр ну ли у крчму и изгледали су као четници, а то су заиста и били; али ко се највећма
кидао, беше бер бер ин, чији се тањир на његове очи пр ометну о Мамбриновим шл емом, а
ни часка није двоумио, да ће му се и самар прометнути бог атом коњском о пр емом; и један
и други смејаше се, гледајући Дон Фернанда, како иђаше и купљаше гласове од једног до
другога, шапћући им да кажу да ли је самар или седло она др агоценост око које се толико
пр епир ало, па пошто је поку пио гласове од оних, који су знали Дон Кихота, рече
„Е, добри човече, већ сам сустао купећи толик е гласове, јер видим, кога год сам
запитао за оно што сам хтео да знам, сваки ми је к азао, да је манито р ећи, да је то самар за
магар ца, него је седло од коња, и то коња семенита соја, те тако стр пићете се, јер у пркос
373

вама и вашем магар цу ово је седло, а не самар, и тако ви сте сасвим р ђаво донели доказ е са
ваше стране.”
„Да бог да не видео р аја,'' р ече бедни берберин, ''ако се сви ви не вар ате, ио нако ми
душа изишла пр ед бога, ако ово није мој самар , а не седло; али већ закон онако каже... па
више нећу да говор им:95 а ја заиста нисам пијан, јер још се данас ни омр сио нисам, ван ако
ће бити по гр еху .”
Бер бер инове глу пе р ечи изазваше не мањи смех, него Дон Кихотове лу дор ије, који
ће ту р ећи:
„Ту сад не остаје др у го, него да сваки у зме што је његово, па шта је коме бог дао,
нека му благослови свети Петар.”
Један од оне четвор ице рече:
„Ако то није удешена шала, ја не могу да р азумем, како тако паметни људи, као што
јесу или изгедају сви који су овде, не устручавају се да кажу и тврде, да ово није берберски
тањир , а оно самар ; али видећи да то тврде и кажу , мор ам да мисл им, да ће ту бити нека
тајна, кад тврде нешто, што је пр отивно оном, што пок азу је сама истина и само иску ство;
јер тако ми – па ту нешто кр у пно окр еса – да ми нико у свету неће доказати, да ово није
берберски тањир , а оно самар за маг ар ца.”
„М оже бити и за магарицу ,” пр имети пар ок.
„Ако ће,'' рече слуга, „јер није питање о томе, него да ли је то самар или није, као
што ви кажете.”
Чувши то један од четника, који су били дошл и, који је слушао ову пр епир ку , пу н
љутње и негодовања р ече:
М а то је самар , као што сам и ја син мог о ца и ко инако каже, тај мор а бити пијан!”
„Лажеш, као нитковски лупеж!” одговор и му Дон Кихоте.
Па подигнувши копљачу, која му избиваше из ру ку , хтеде да четнике посред главе
у дари и да се овај није у клонио, би га смлатио; копљача оде на земљи на пар анпар че, а кад
остали четници видеше, како се зло посту па са њиховим др у гом, подигоше глас, иштући
помоћ за свето братство Кр чмар, који је спадао у то братство, одмах оде по своју палицу и
мач и стаде у з четнике: Дон Лујсови момци окр у жише Дон Лујса, да у оној гу нгу ли не
у текне; берберин, видећи ону галаму у кући, наново шчепа самар , а Санчо исто тако; Дон

95
Allá van leyes dó quieren reyes – закон онако каже како краљ налаже. Шпанска пословица.
374

Кихоте трже мач и навал и на четнике; Дон Лујс викаше својим слугама, нек а се махну
њега и потеку у помоћ Дон Кихоту , Кар денију и Дон Фер нанду , који сви пр исташе у з Дон
Кихота; пар ок викаше, кр чмарица кричаше, кћи јој се вајкаше, М ариторна плакаше,
Доротија беше збуњена, Лу синда у збезекнута, а Доња Клар а онесвеснута. Берберин
деветаше Санча; Санчо лемаше бер берина; један слуга у судио се да Дон Лујса у хвати за
ру ку, да не би у текао, а Дон Лујс тако га лу пи песницом, да му се одмах зуби окрвавише;
велики судија, брањаше га; Дон Фер нандо добио под своје ноге једног а четника и на сав
мах танцаше по њему ; крчмар наново подиже глас, ишту ћи помоћ за свето братство, тако
да цел а крчма беше плач, в ика, крик, забуна, стр ах, трепет, беда, батине, буботке, песнице,
ђотање и крвопр олиће.
375

ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТ А ГЛАВА

О знаменитом збитију са четницима и о великој јарости нашег а доброга витеза
Дон Кихота.
Докле је Дон Кихоте тако говорио, доказиваше пар ок четницима, како Дон К ихоте
није читав, као што то виде по његовом р аду и р ечима, и зато да немају рашта да ту ствар
терају до кр аја, јер и када би га у хватили и одвели, одмах би га пустили као луда; на што
одговор и онај са налогом, да није његово да су ди, да л и је Дон Кихоте луд, него да чини
оно, што му је старешина заповедио, а кад га буду једанпу т у хватили, могу га пу штати
после, ако ће и три стотине пу та.
„Ипак,” р ече пар ок, „за овај пар немојте да га водите, а колико ја видим, ни о н се не
би дао одвести.”
Једном р ечи, пар ок им знаде толико говор ити, а Дон К ихоте знаде да почини толике
лу дор ије, да би четници лу ђи бил и него о н, кад не би видели, шта фали Дон Кихоту, те
зато нађоше за добро да се задовоље, те још поср едоваше да се начини мир између
бер бер ина и Санча Пансе, који све у диљ не одустајаше од своје кавге. Најпосле о ни, као
судска лица, пор авнаше ствар и беше јој изабр ане судије, тако да су обе стране биле, ако
не са самаре, али не и потпр у ге и у ларе; а што се тиче М амбр инова шлема, пар ок тајом и
да Дон Кихоте не опази, даде му за тањир осам реала, а берберин му начини признаницу ,
да се неће од сада и никада дондежде више позивати на какво пр аво.
Пошто се пор авнаше све две распре, које су биле најглавније и најзамашније,
остало је још, да слу ге Дон Лујса пр истану , да се тројица од њих врате, а један да остане да
га прати, куда ће да га води Дон Фер нандо, па како је наклоњена судбина и добра срећа већ
почела да ломи копља и да олакшава тегобе у корист заљубљенима у крчми и храбрима у
њој, то она све лепо сврши и свему даде срећан исход, јер слуге пр исташе онако, како је
желео Дон Лујс, чему се Доња Клар а толико обрадова, да ко је сад само погл едао, видео би
јој на л ицу душевно задовољство.
Сорајида, ако и није добро р азу мевала све догађаје, које је видела, тужила би и
р адовала се насумице пр ема томе, како је видела да су они остали, а нар очито њен
Шпањолац, са кога није ока скидала и о коме јој је душа висела.
Крчмар , који је опазио пар оково давање и плаћање бер бер ину , искаше да му се
плати што је Дон Кихоте трошио, у з накнаду штете за његове мешине и пр оливено вино,
376

кунећи се да, из крчме неће пу стити Росинанта ни Санчова магарца, пр е но што му се не

исплати све до последње пар ице. Све то изр авна пар ок, а Дон Фер нандо исплати, а и
велики судија вр ло се р адо понуди да плати.
И тако се сви у мир ише и задовољише, нити је крчма више изгледала завађ ена, као
аграмантов око, к ао што је р екао Дон Кихоте, него је била синти мир и покој октавијанова
времена; а на свему томе по општем мишљењу ваљало је захвалити бл агој намер и и
великој р ечитости пар оковој и несравњеној издашности Дон Фер нанда.
Видећи дакле Дон Кихоте, да се опр остио и ослободио од толиких запл ета својих и
свога коњушара, учини му се, да ће добро бити да настави свој започети пу т и да доврши
ону велику пу столовину, на коју је био позват и изабрат; па се одважно м одлуком
пр еклони колена пр ед Доротијом, која му не допусти да и речи прослови, дакле не у стане,
а он повинују ћи јој се, у стаде и рече:
„Позната је по словица, прекрасна сењора, да је пр илежност мати ср еће, а у многим
озбиљним стварима показ ало је иску ство, да мар љивост у трговца пр иводи добром крају
сумњив р ачу н; али се ова истина ни у чему тако не показу је, као у р атном по слу , где
брзина и жу р ба пр еду пр еђава непријатељске пл анове и свршује победу пре но што
пр отивник почне да се брани. Све ово вел им, у звишена и изр една сењор а, што ми се чини,
да наше борављење у овом замку већ није ни од какве користи и може да нам се окр ене на
толику шкоду , као што ћемо једнога дана видети; јер ко зна, није ли пр еко тајних и вештих
у хода ваш непр ијатељ див већ дознао, да ја долазим да га утаманим, па имају ћи вр емена,
сад се у тврђу је у каквом несавлађеном замку или тврдњи, пр отив које ће слабо помоћи
моја р евност и сила моје неу мор не мишице? Зато, сењора, пр еду пр едимо, како р екох,
нашо м пр илежношћу његове намер е и у име божије полазимо одмах, јер ваше височанство
не има већу жељу да га пор азимо, колико ја не мар им да оклевам, да се огледам са вашим
пр отивником.”
Дон Кихоте у му кну и ништа више не рече, очеку ју ћи сасвим спокојно одговор лепе
инфанте, која са господственом озбиљношћу и пр ема стилу Дон Кихота овако му
одговор и:
„Хвала вам, господине витеже, на жељи, коју показу јете да ми по могнете у мојој
великој невољи, као витез, коме пр исто ји и пр ипада му , да помаже сироте и у цвељене; и
нека би небо дало, да се извр ши ваша и моја жеља, те да видите, да у свету има
377

благодарних жена; а што се тиче мога поласка, нека одмах буде, јер ја немам другу вољу
него вашу ; располажите мно ме сасв им по вашој вољи и у виђењу, јер кад сам вам једном
повер ила заштиту моје л ично сти и у ваше р у ке пр едала повраћање мо је државе, то не бива
да се пр отивим оно м, што ваша му др ост буде одредила.”
„У име божије!'' рече Дон Кихоте; „к ад је тако, да ми се понижава једна сењор а, то
нећу да изгу бим пр илику да је по дигнем на њен наследни престо; одмах нека се полаз и, јер
ме гони жеља и даљ ина, јер се каже, да је о пасност у оклевању ; а пошто није небо ништа
створило, нити пакао видео, што би мене поплашило и подил астим ме у чинило, седлај
Санчо, Росинанта и о преми твога магар ца и јор гу кр аљичину , па да се пр аштамо са
порколабом и с овом го сподо м и да полазимо одавде овога стик а.”
Санчо, који је све то гледао, р ече машу ћи главом:
„Хеј, хеј, господине! бре у селу је веће зло, него што се мисли, нека је р ечено с
опр оштењем свију часних конђа.”
„Какво зло може бити у селу и у свим градовима у свету , које би ти могао
замисл ити мени на у штр б, ти један лу пежу ?”
„Ако се љутите,” одговори Санчо, „ја ћу ћу тати и нећу говорити оно што сам дужан
да кажем, као добаркоњушар , и као што треба да каже добар слуга свом господару .”
„Говор и што имаш,” р ече Дон Кихоте, „ако ти р ечи не иду на то, да ме плаше, јер
ако је тебе страх, ти чиниш пр ема себи, а ако мене није страх, ја чиним пр ема себи.”
„Није то, грешан у бога,” одговор и Санчо, „него што ја држим за јамачно и за цело,
да ова сењора, која се каже кр аљица о д велике кр аљевине Микомикона, тол ико је краљица,
колико моја мати, јер кад би то била што каже, не би се цмакал а са неким овде у гомили,
чим човек главу окр ене, и у сваком буџаку .”
Доротија поцр вене на С анчове речи, јер је заиста њен му ж До н Фер нандо неколико
пу та крадом у зимао својим у снама део од нагр аде, коју су његове жеље заслуживале, а то
је Санчо био видео, па му се у чинило, да таква непр истојно ст више дол икује каквој
намигу ши, неголи кр аљици вел ике краљевине; она не могаше, нити хоћаше ишта
одговор ити Санчу, него га пу сти да даље збори, а он р ече:
„То велим, господине, јер ако ће плод од наше му ке брати онај што пр езјава у овој
крчми, пошто смо ми пролазили др у мовима и имали злих конака и још гор их дана, онда
немам р ашта да се жу р им са седлањем Росинанта, опр емањем магарца и јор ге, него ће
378

боље бити, да останемо на миру и свака курва нека пр еде свој лан, а нама на здравље
ру чак.”
Јао, боже, како ли се страшно р азјари Дон К ихоте, слушајући непр истојне речи
свога коњушара! Рекох разјар и се тако да промуклим гласо м и муцајући, бацају ћи живи
огањ од очију , р ече:
„О, пр остаче и лупежу , злонамер ниче, безобразниче и глу паче, заврзане, брбљавче,
оговар ало и клеветниче! како си се у судио, да такве речи изу стиш пр еда мном и пр ед овим
у звишеним сењорама и да такве бешчасности и подр зљивости туриш у твоју луду главу ?
Торњај ми се испр ед очију , чудовиште пр ир оде, стовар иште лажи, ору жницо клевете,
слагалиште нитковлу ка, измишљачу пакости, пр оноситељу глупости, непр ијатељу
поштовања дужнога краљевским лично стима! Тор њај се и да ми више не долазиш пр ед
очи, ако нећеш да те по стиг не мој гнев!”
Говор ећи тако, беше набрао обрве, наду вао обр азе, на све стр ане звераше, а десном
ногом лу паше по земљи, све знаци од јар ости, која му је утр обу испу њавала. На ове речи
гор опадне покр ете Санчо дође тако малодушан и попл ашен, да пожел е, да се у тај пар
земља отвор и и да га прогу та, нити знаде шта друго, него да леђа покаже и оде испр ед
љутита погледа његовога господар а.
Али паметна Доротија, која је већ знал а Дон Кихотов начин, да би му у блажила
гњев, р ече му :
„Немојте да се љутите, господине витеже од Жало сна Лица, због лу дор ије, коју је
казао ваш добри коњушар , јер можда их није казао без повода, нити се код његове
р азбор итости и кршћанске савесности може посумњати, да на кога криво сведочи; него не
подозревајући нањ, мор а се помислити, како по вашим р ечима, господине витеже, у овом
замку све јесте и бива путем вражбине, биће, велим, да је Санчо на исти тај ђавољи начин
видео оно што вели да је видео на тол ики у штр б моје части.”
„Е тако ми бога свемогућега!” рече на то Дон Кихоте, „ваше величанство погодило
је, у чему је ствар, и биће са се ма какво нечастиво виђеније пр ичинило ово м гр ешнику
Санчу , те је видео, што не би иначе могао видети, него по каквим чинима, јер ја добро
знам доброћудност и безазленост тога несрећника, који не би могао ни на кога криво
сведочити.”
379

„Тако је и тако ће бити,” пр ихвата Дон Фер нандо, „и зато треба ваша милост,
сењоре Дон Кихоте, да му опр остите и да га наново пр имите у лоно своје милоште, sicut
96
erat in princip io , пр е него што су му таква виђенија обузела памет.”
Дон Кихоте одговор и, да му пр ашта, а пар ок оде по Санча, који дође вр ло понизан и
клекнувши пр ед свог господар а, замоли га да му да руку , и он му је даде, те пошто пусти
да гапољу би у ру ку , даде му свој благослов говор ећи:
„Сад ћеш једном у видети, синко Санчо, да је истина, што сам ти говорио толико
пу та, да је у овом замку све опчињено.”
„И ја тако мислим,” р ече Санчо, ''изу зимају ћи оно са поњаво м, што је било сасвим
од истине.”
„Немој да мисл иш,” пр имети му Дон Кихоте, „јер да је тако било, ја бих те био тада
осветио, или ма и сада, ал и ни тада ни сада не мог ах нити видех кога, на коме бих могао
светити твоју у вр еду .”
Сви зажелеше да з нају , шта је то било са поњавом, и крчмар им по танко испр ича,
како је то било са леткањем С анча Панса, чему се сви не мало смејаше, а због чега би се
Санчо не мање једио, да га његов господин није наново уверавао, да је то била вр ажбина,
пр емда Санчова лудост никад није дотле ишл а, да не вер ује као голу нагу и осведочену
истину , без свака додатка од какве преваре да су њега у поњави бацали људи од меса и
кости, а не авети замишљене ил и сањане, као што је његов господин мислио и доказивао,
Већ је два дана пр ошло, како је све ово светло друштво било у крчми, те им се
чињаше, да би већ вр еме било да се полази; зато нар едише, како ћ е пар ок и берберин по
њиховој жељи одвести Дон К ихота и у његовом селу поку шавати да галече, а да се не
труде Доротија и Дон Фер нандо, да са њиме иду у њихово село и да настављају
измишљања с ослобођењем кр аљице Микомиконе.
И тако у десише, те се погодише с једним р абаџијо м, који је случајно о ну да пр ошао,
да га на овај начин понесу : начинише као крлетку од мотака намештених као р ешетка, тако
да је Дон Кихоте мог ао у њој у добно лежати.
Одмах Дон Фер нандо и његови другови са момцима До н Лујса и четницима,
сложно с крчмарем, сви пр ема нар еђењу пар окову , закрабуљише се и нагрдише себи л ица,
неко овако, неко онако, тако како ћ е Дон Кихоту изгледати, да су то др у ги људи, а не они,

96
Како је било у почетку.
380

које је видео у крчми. Кад тако учинише, у највећо ј тишини одо ше тамо, где је он спавао и
одмар ао се од бивших битака. Одоше дакле до њега, који је слободан и не мислећи на
такву напаст спавао, па га добро шчепаше и чврсто му везаше ру ке и ноге, тако да кад се
пр обу дио, пренеражен не могаше макну ти се, нити друго шта чинити, него гледати и
чу дити се, гледајући пор ед себе тако чудна л ица, и одмах му паде на у м, што му је његово
непрестано и замршено у обр ажење представљало, те помисл и, да су све те пр илике
аветиње од овог опчињеног замка, па да је и о н без сваке сумње опчињен, по што није
могао да се макне, ни да се брани - све сасвим онако, као што је виновник целог тог посла,
пар ок, мислио да ће да буде.
Од свију пр ису тних једини Санчо био је при својој памети и са својим обичним
изгледом, па ако му и није баш много требало, па да га обу зме иста бол ест, као и господар а
му , ипак разазнаваше све оне пр ер у шене пр илике, ко су били; али се не у су ди да отвор и
у ста докле не види, шта ће да буде од тога напада на господар а му и од његовога р опства; а
овај исто тако ни р ечи не говораше, очеку ју ћи да види исход своме белају , који се у томе
састојао, да довукоше онамо крлетку и њега у њој затворише, па онда баскије тако добро
заковаше, да се нису могле олако искину ти. Онда га у пр тише на рамена и кад пођоше из
собе, зачу се страшљив глас, како га је већ мог ао да удеси берберин, не о нај са самаром,
него онај други који говор аше:
„О витеже од Жало сна Лица! Немој да те смућава затвор , у који одлазиш, јер тако
треба, да би се брже свршило предузеће, у које те је довела твоја велика ср чаност; а о но ће
се извр шити, кад јар осни манчански л ав буде у једно везан са тобозанском белом
голубицом и пошто буде поно ситу главу погну о у благо или брачно; а из овога нечу венога
су пру жинства пр оизићи ће свету на видику ју начки кот, који ће подражавати оштрим
панџама свога р одитеља; и то ћ е бити пр е но што пр атилац бежећиве нимфе у свом
журном и пр ир одном ходу буде два пута походио светле слике. А ти, о најпл еменитији и
најпослу шнији коњушару , који је икад имао мач о бедрици, бркове под носом и у носу
чу ло, немој да се пренеразиш и да тужиш, гледајући где носе тако на твоје очи цвет
тумараћих витезова; јер скорим, ако буде воља створитељу света, видећеш себе тако
у звишена, да сам себе нећ еш познати, и обећања, која ти је дао твој добри господин, неће
бити на празно; а од стране мудр е Лагар инане уверавам те, да ћ е ти се плата издати, као
што ћеш то видети на делу ; па следуј стопалама храброга и очаранога витеза, јер ваља да
381

идеш тамо где ћете се о бојица зауставити; а по што ми није допуштено да још што
говор им, остајте збогом, јер ја се вр аћам онамо, куда ја знам.”
И кад ће да доврши пророчанство, подиже глас, а онда га спушташе мало по мало и
заврши тако нежно, да и они, који су знали за шалу , држаше да је истина оно што су били
чу ли.
Дон Кихоте беше у тешен пророчанством које је чуо, јер му је одмах схватио сво
значење и видео је, како му се обећава, да ће себе видети везана у свету и закониту браку
са својом љубљеном Дулсинејом од Тобоза, из чије ср ећне утр обе пр оизићи ће кот, који ће
бити његови синови, а на вечиту славу М анче; па веру ју ћи у то тврдо и чвр сто, диже глас и
са дубоким уздахом р ече:
„О ти, који си, да си, који си ми дао тако лепо пророчанство, молим те, да од моје
стране иштеш од му др ости волшебника, који води бригу о мојим по словима да не да да
пр опаднем у овој тамници у којој ме сада носе, докле не будем видео испуњена тако
р адосна и несравњена обећања, као што су ми сад овде дата; а буде ли то, биће ми као
слава му ке мога тамновања и као сласт ови окови, који ме стежу , нити ће ми бити као
тврдо поље бојно ова ложа, на коју ме намештају , него као мека постеља и срећни брачни
одар. А што се тиче у техе Санча Пансе, мога коњушара, ја се у здам у његову ваљаност и
племенитост, да ме неће о ставити ни у добру, ни у злу, јер нека и не бих са његове или
моје зле коби могао дати му остр ово, или друго што исте вредности што сам му обећао, он
никако неће моћ и изгу бити своју плату, јер у мојој тестаменти, која је већ написана, ја сам
означио, шта треба да му се да, не пр ема његовој многој и доброј служби, него према моме
могућству .”
Санчо Панса поклонио му се са пу но учтивости и пољу би га у обе ру ке јер у једну
није ни могао, пошто су обе бил е свезане. У то оне аветиње у зеше крлетку на р амена и
наместише је на воловска кола.
382

ЧЕТРДЕС ЕТ С ЕДМА ГЛАВ А

О чудном начину, како је био очаран Дон Кихоте од Манче, са друг им славним
Кад се Дон Кихоте виде на такав начин у кавезу и на колима, р ече:

„М ноге и вр ло озбиљне повести читао сам о ту марају ћим витезовима; али никад
нити сам читао, ни видео, нити чу о, да очаране витезове возе на такав начин и са
спорошћу , коју обећавају ове лепе и споре животиње; јер у век хоће њих да носе кроз
вааздух са необичном брзином увијене у какав цр н или гу ст облак, или на каквим огњеним
колима, или пак на каквом ипогр ифу , или на др у гој сличној зверињи; али што мене сада
носе на воловским колима, то ме заиста баца у чу до; него можда витешк и послови и
волшепства нашега времена треба да иду другим путем, а не оним, којим су ишли у старо
вр еме; а и то може бити, к ако сам ја нов витез у свету и први, који сам у скр ену о
заборављено већ упражњавање пу столовскога витештва, да су исто тако пр онашл и нове и
другојачије начине за опчињавање и за пр еношење опчињених. Како се то теби чини,
Санчо синко?“
„Не знам ја, како се мени чини“, одговори Санчо, „јер нисам тако писмен у
скитничким књигама, као ви што сте; тек тол ико смем р ећи и заклети се, да ове авети, што
туда му те, нису сасвим благочастиве.“
„Бог те видео, бл агочастиве!“ викну Дон К ихоте „како ће бити бл агочастиве, к ад су
то све демони, који су на се у зели сабласне пр илике, како би ово у чинили и ставил и ме у
ово стање? А ако хоћеш да се у вер иш о тој истини, а ти их дирни и опипај, па ћ еш видети,
да им је тело само од вазду ха и да се само пр ичињавају такви.“
„Бога ми, господине,“ одговор и Санчо, „ја сам их већ пипао, па овај ђаво, што се ту
ваздан у жур бао, има сасвим чврсто месо и још има нешто, што немају ђаволи, као што сам
слушао, јер кажу , да они ударају на сумпор и на други гад, а овај ти мир ише амбром на по
сата.“
Ово р ече Санчо за Дон Фернанда, који, као онакав господин, мор ао је мирисати, као
што је Санчо казао.
„Немој да се томе чу диш, брат Санчо,“одговор и Дон Кихоте, „јер хоћу да ти кажем,
да ђаволи много шта знају , на нека и имају мир измате у за се, они се ни на шта не осећајум
јер бо су дугови, а ако се осећају, не могу се осећати на пр ијатне ствари, него на непр ијатне
383

и смрдљиве, а р азлог је томе, што ма где били, они носе уза се и пакао, нити могу имати
икакве олакшице у њиховим мукама, па к ако је пр ијатни мир ис ствар љупка и слатка, то не
може бити, да се они осећају на што пр ијатно; зато ако ти се чини, да тај ђаво за кога
велиш, мирише амбром, ти се или вар аш, или о н хоће да те превари, како га ти не би држао
за ђавола.“
Сам овај разговор био је између господара и слуге, па како се Дон Фернандо и
Карденио бојаше, да ће им Санчо открити целу измишљотину , којој је већ много у шао у
траг, то нау мише да у скор е полазак и позвавши на страну крчмара, заповедише му да
одседла Росинанта и осамар и Санчово магар е, што овај у чини са вел иком жу р бом.
М еђу тим се беше пар ок погодио са четницима, да га пр ате до његова села, а за то
ће им дати нешто на дан, К ар денио о беси о у нкашу на Росинанту с једне стране штит, а са
друге берберски тањир , па знацима заповеди Санчу да се пење на свога магарца и да узме
Росинанта у поводцу , а оба четника са њиховим мушкетима намести са обе стране кола;
али пр е но што ће кола да се крену , дођоше кр чмар ица, њена кћи и Мар итор на да се
опр осте са Дон Кихотом, градећи се да опл акују његову ср ећу , а Дон Кихоте им рече:
„Не пл ачите, добре моје сењоре, јер све ове незгоде скопчане су с о нима, који се
оним занимају , чиме се занимам ја; и да ми се ове непр илике не дешавају , не бих себе ни
држао за славна тумараћа витеза, јер такве ствари никад се не дешавају витезовима, који
нису изашли на глас и не сл аве се, јер у свету нико о њима не води р ачу на; али је ионако са
ју нацима, који побу ђу ју завист спрам њихове вр лине у многих кнезова и у многих других
витезова, који у потр ебљавају ружне начине, да би ју наке у ништил и. Ипак је вр лина толико
силна, да ће сама по себи, у пркос свима чаролијама, што их је знао пр ви им проналазач
Зоастар , као победитељка изаћ и из свију незгода и о светлити свет својим виделом, као што
и сунце светли на небу . Опр остите ми, л епе госпе, ако сам вам по непажњи пр ичинио
какву непријатно ст, јер хотимице и навлаш то никоме не чиним; па молите бога, да ме
опр ости ове тамнице, у коју ме је неки злонамерни волшебник ставио, а ако је се о пр остим,
нећу заборавити на о не милоште, које сте ми указивале у овом замку , те да вам на њима
захвалим, да вам слу жим и наградим вас онако, како вам милости заслужују .“
Докле је ово бивало између госпа из замка и До н Кихота, пар ок и берберин опр осте
се са Дон Фернандом и с његовим др уговима, са капетаном и братом му и са свима оним
р адосним сењор ама, нар очито са Доротијом и Лусиндом. Сви се изгр лише и иск аше да јаве
384

једни др у гима, шта им се буде догодило, а Дон Фер нандо каза пар оку , куда да му пише, да
би му јавио, шта је са Дон Кихотом, у вр авају ћи га, да га ништа не би могло тако
обр адовати, као такав извештај, он пак сам јавиће му све што мисл и да би му могло бити
пр ијатно, као за своју женидбу и крштење Сорајидино, па з а успех Дон Лујса, па за
повратак Лу синдин њезино м дому . Пар ок обећа, да ће што савесније у чинити све што се
од њега иште. Наново се стадоше гр лити и наново чинише једно другом пону де.
Крчмар пр иђе пароку и даде му некоје хартије, р екавши му , да их је нашао у једном
чпагу у бисагама, у којима се нашла новела о Неопрезном радозналцу, па како им се
власник никад више није о ну да вр атио, то нека их о н у зме све, јер он и онако не зна
читати, па му и не требају . Парок му захвали и отворивши тетарду , одмах виде, да с
почетка ово писаше: Новела о Ринконету и Кортадиљу, одакле разу ме, да ће бити друга
пр иповест, те пошто је она о Неопрезном радозналцу била добра, то закључиваше, да ће и
ова друга ваљати, јер ће можда обе бити од истога писца; зато је склони са намер ом, да је
97
чита, кад буде био докол ан.
Он појаше своју мазгу, исто тако његов пр ијатељ берберин, обојица под
обр азинама, да их Дон Кихоте не би одмах познао, и тако пођоше за колима; а ишли су у
овом р еду : прво идоше кола, која је водио рабаџија; с обе стране четници са њиховим
му шкетима, као што је р ечено; о нда долажаше Санчо Панса на свом маг ар цу , водећи
Росинанта за у лар; иза свију долажаше пар ок и берберин на њиховим здравим мазгама, с
обр азинама на лицу, као што је р ечено, држећи се озбиљ но и мир но, не ускор авају ићи ход
већма, него што је допуштао спори воловски корак. Дон Кихоте сеђ аше у кавезу везаних
ру ку, опружених ногу , наслонивши се на летве, тако му чаљив и стрпељив, као да није
човек од меса него кип од камена.
Тако полако и у тишини идеше једно две миље и доспеше у једну долину , где се
р абаџији у чини згода да волове одмор и и пу сти их на пашу . Он то р ече пар оку , а берберин
пр имети, да се иде још мало даље, јер је знао, да иза брдељка, који се ту видео, има доља
са бољом травом и л епша од о не, где су хтели да стану . Пр истану уз бер бер инов пр едлог и
тако наставе пу т.

97
Ринконете и Кортадиљо Сервантесов а је новела. (Ринкон у шпањолском рећи ће кут, буџак, а кортадиљо
врста је варања у картању.)
385

У то освр ну се пар ок и виде да за њима иду шест или седам коњаника добро
одевених и ор у жаних, који их брзо стигоше, јер нису ишли са спор ошћу и флегмом
воловском, него као који иду каноничким мазгама и са жељо м, да што пр е стигну на
пландовање у крчми, која се оданде видела у растојању ни од једне миље.
Журни стигоше спор е и у чтиво се поздр авише, а један од нових пу тника, који је
заиста био кано ник из Толеда и господар над о нима, који су га пр атил и, видећи свечану
опходњу са колима, четник е, Санча, Росинанта, пар ока и берберина и сувише Дон Кихота
у кавезу и везана, не могаше да не запита, шта ће то р ећи, да тога човек а воде на такав
начин; пр емда видећи обележја четничка, већ се беше домишљ ао, да ће бити какав гр озан
р азбојник, или други какав злочинац, чија казна долази пр ед свето братство. Један четник,
кога беше запитао, одговор и овако:
„Господине, шта ће р ећи, да овај витез овако иде, нека вам каже он, а да ми то не
знамо“.
Дон Кихоте чу о је р азговор и р ече:
„Да ли сте, господо витезови, познати којом срећом и иску сни у оном што се
односи на тумараће витезове? Јер ако сте, казаћу вам мо ју несрећу , а ако нисте, немам
р ашта да се мор им и да вам је казу јем.“
М еђутим већ стигоше и пар ок и берберин, видећи пу тнике у разговору са Дон
Кихотом од М анче, да би о нако одговор или, како им се не би откр ила лу кавштина.
На Дон Кихотове речи одговор и каноник:
„Богме, брате, ја се боље р азбир ам у књигама о витезовима, него ли у Сумулама
98
Виљалпанда; зато ако је само стало за тим, можете ми слободно казати оно што хоћете.“
„У име Божије,“ рече на то Дон Кихоте; „кад је тако, господине витеже, онда ваља
да знате, да сам очаран у овом кавезу по зависти и лу кавству пакосних волшебника, јер
зликовци већма прогоне вр лину, него што је по штени људи љубе. Ја сам тумарајући витез,
и то не о д оних, на чија имена сл ава се никад не сећа, да би их овековечила у својој
памети, него од оних, који ће у пр кос и на јад зависти и свима мазима, што их је Пер сија
пр оизвела, браманима од Инђије и ђимно софистама од Етиопије дасвоје име стави у храм
бесмртности, да слу жи за пр имер и у зор будућим вековима, где ће тумараћи витезови да

98
Кашпар Кардиљо Виљалпандо, учен Шпањолац, који се одликовао по тридентској концил ији, написао је
под имено м Sumas de las sumulas кратку школску књигу о лођици.
386

виде пу т, којим ваља да иду , ако ће да стигну до вр шка и часне висине од војничка
занимања.”
„Сењор Дон Кихоте од Манче истину збори“, р ећи ће ту пар ок, „јер је он у овим
колима очар ан не пор ади својих кр ивица и гр ехова, него поради пакости оних, који мр зе на
вр лину а храброст им је немила. Ово је, господине, витез од Жалосна Лица, ако сте икад
чу ли зањ, чија храбра дела и велик и подвиз и биће у писани у тврду мед и у вечити мр амор ,
па ма се колико трудила завист да их помр ачи и пакост да их пр икрије.“
Када каноник чу зар обљеника и слободнога да на исти начин говоре, од чу да скоро
да се крсти, нити могаше да схвати, шта му би, а у истом чуду нађоше се и они, који су с
њиме ишли. У то Санчо Панса, који беше пр ишао да чу је р азговор, у венчавају ћи још цело,
р ече:
„Јако, господо, можете ми замерити ово што ћу р ећи, тек толико стоји, да је овај мој
господин До н Кихоте толико о пчињен, колико и моја мати; он је сасвим пр и свести, једе и
пије и свр шу је своју ну жду , као и други људи и као што је свршивао, пре него што су га
турили у кавез. Кад је пак тако, како хоће да ми докажу , да је опчињен? Јер ја сам слушао
од многих људи, да кога су опчинили, тај нити једе, нити спава, нити говори, а мога
господина да пу сте, би надговорио и тридесет адвоката.“
Па се окр ену и погледа у пар ока и настави:
„Јао, господине попо, господине попо! Зар ви мислите, да вас нисам познао? И зар
мислите, да ја не знам и не докучујем, куда се иде са овом новом вр ажбином? М а знајте
дакле, да ћу вас ја познати, ма се ви и како замумуљили, па знајтем да ћу вас докучити, ма
ви како крили своје сплетке. Јер најпосл е, тамо где влада злоба, не може опстати вр лина,
нити има дарежљивости, где је тврдовање. Ту се умешао ђаво, јер да није било ваше
пречасности, досад би се мој господин већ био оженио инфанто м Микомиконом и ја бих у
најмању руку био гроф, јер мање што се није могло очекивати од доброте мога господина
од Жалосна Лица, као ни од велике моје службе; али већ видим ја, да је истина, што људи
веле, да се срећино коло брже окреће, него коло у воденици, и ко је ју че био горе, тај је
данас доле. Жао ми је само пор ади деце и жене, јер кад су могли и требали да се надају да
им се отац кући вр ати као губер натор или вицекраљ од каква острва или краљевине,
вр атиће им се о н као о бичан коњушар . Све ово што сам вам к азао, господине по по, само је
за то, да ваша пречасност у зме ср цу и да помисли на бога и да не посту пате тако са мојим
387

господином, па промисл ите добро, неће л и вас на о ном свету бог узети на одвет због овога
тамновања мога господина и у зети вам као кривицу пор ади сваке помоћ и и добра, које мој
господин Дон К ихоте не може да чини, докле овако тамнује.“
„Усекни твој нос,“ р ећи ће ту берберин; „зар и ти, Санчо, спадаш у друштво твога
господина? М еђер ја видим, да би требало да си с њим у кавезу и да си онако исто
опчињен, као и о н, јер је и тебе обу зела витешка болест. У зао час пр имио си у се његова
обећања и у зло доба напу нио си тикву остр вом, за којим тако чезнеш.“
„Нисам ја ни од кога ништа у се пр имио,“ одговори Санчо, „нити бих у се што
пр имио, па ни од краља; ако сам и сиромах, ја сам кришћанин о д старине и никоме ништа
не дугујем; а ако чезнем за острвима, др у ги чезну и за гор им стварима, а свак и даје одвета
за своје дело, па ако сам и мален човек, могу постати и папо м, у толико пр е губернатог
каква остр ва, тим више, јер их мој го сподин може толико да задобије, да не зна, коме да их
даде. Пазите се в и шта говорите, господине бр ицо, јер није сва мајстор ија у бријању, па
има нек е разлике међу Петр ом и Петр ом. Ово велим, јер се знамо сви, а ја се не дам
преварити; а што се тиче чини на мом господину , бог већ зна, шта је у истини; па нека тако
и остане, јер би гор е било да се то чеврљи.“
Берберин не хтеде да одговар а Санчу , да овај по својој простоти не би оно открио,
што је о н са пар оком толико крио, па због иста страховања био је пар ок р екао канонику ,
неко мал и напр ед измакне, па ће му казати тајну са крлетком са другим стварима, које ће
га занимати. Каноник у чини тако измакне у напр едак са својим слугама и са њ име, па
саслуша пажљиво, што му је пар ок говорио о стању , животу , лудости и навадама Дон
Кихота, у кратко изложивши му искон и повод његовој лудости и сав ток његових збитија,
све докле га није довео у крлетку , те шта им је намера, што г а доводе у његов завичај, је да
би се нашло каква начина, да се о н излечи од његове лу дости.
Наново се дадоше у чудо слуге и каноник, када чу ше необичну повест о Дон
Кихоту , и каноник р ече:
„Заиста, господине пар оче, ја мисл им, да су по др у штво шкодљиве те књиге, што их
зову књигама од витезова; па ако вођен беспосленошћу и кривим у ку сом и јесам читао
почетак скоро од свију што су печатане, ник ад не мого х ни једне да пр очитам од краја до
корица, јер ми се чини, да су више, ил и мање, све на један калуп, нити једна више вр еди од
друге, ни ова од оне; и како се мени чини, овај р ед писања и сачињења нити је од онога,
388

који зову милетским баснама, што су пр иче непр икладне и иду само на забаву , а не на
поу ку , пр отивно баснама поу чним, које забављају и у једно поу чавају ; па да у змемо да је
главна намер а таквих књига и забава, ја не знам, како ће то да постигну , кад су пуне таквих
и толиких бесмислица; јер наслада, коју душа пр има, треба да је она лепота и складност,
коју ова види или посматр а у стварима, што их вид ил и уображење пр ед њу износи, а што
год је ру жно и нескладно, не може нам пр ичинити никакву насладу . А каква лепота може
да се има, или к аква сразмерност делова пр ема целоме и целога пр ема деловима у књизи
или пр ичи, у којој деран од шеснаест година тако звизне дива велика као кула, да га
преполови, као да је од медена колача? Или кад хоће да нам опису ју битку , пошто су
казали, да на непријатељској страни има милију н бораца? Нека је пр отих ових ју нак од
књиге, у силу бога, хтели, не хтели, морамо да пр истанемо на то, да је тај витез задобио
победу једино храброшћу своје снажне мишице. Па онда шта да кажемо за ону лакоћу, са
којом се краљица или цар ица наследњица баца у нар у чја каквом ск итници и непознатом
витезу ? Чија памет, ван ако није по све вар вар ска и неизобр ажена, може да се задовољи
читају ћи, како велика кула пу на витезова плови морем, као лађа са поспешним ветр ом, да
данас омр кне у Ломбардији, а сутра осване у земљама свештеника Јована од Инђије, или у
другима каквим, које нити је описао Птоломеј, нити их је видео Марко Поло? А ако би ми
се на то приметило да они који састављају такве књиге пишу их као измишљене ствари,
дакле да нису дужни освр тати се на ситнице и на истину , тима одговарам, да је
измишљотина тим боља, што изгледа истинитија, и да је тим пријатнија, што више од
сумњивога и могућега. Измишљене приче ваља да се сачетавају са р азу мом оних који их
читају , зато ваља да су тако написане, к ако ће немогу ће да буде олакшано, што је велико
да буде поравњено, да бух буде занимат, да се читаоци чу де, у збуде, потресу и забављају
тако, да напор едо иду сложно дивљење и у живање; а све то не може у чинити о нај, који
бежи од вер оватности и подражавања, у чему се састоји савршенство оног а који пише. Ја
не видех ник акву књигу од витезова, која би творила једноставно тело у пр ичи у свима
њеним деловима, тако да средина одговар а почетку и крај почетку и ср едини, него их
сачињавају са толиким у довима, да више изгледа да су имали намер у да начине неку
пр азну ствар , или неко чу довиште, него л и да створе сразмерну пр илику . Осим тога у
стилу су тврде, у р адњама невер оватне, у љу бави бесрамне, у у чтивости неотесане, у
борбама опшир не, у говору глу пе, у пур овању безумне, и једно м р ечи лишене сваке
389

р азумне уметности, и зато заслу жу ју да из кришћанске земље буду пр отер ане, као
непотр ебна поганија.“
Са великом пажњом слушаше га пар ок и у чини му се, да је човек веома разбор ит и
да има р азлога у ономе што говор и; зато му рече, пошто је и сам истог а мишљења и киван
је на књиге од витезова, то је и спалио све Дон Кихотове, а било их је много, па му
исприча, како им је судио, те које је осу дио на ог ањ и које је оставио у животу , чему се
каноник не мало насмеја, те р ече, како год свег а зла, што г а је р екао о тим књигама, налази
у њима једну добру ствар , а то је пр едмет њихов, тако да се добар у м може у њима да
покаже, јер дају широко и пр остр ано поље, на коме без икакве пр епоне може перо да тече,
опису ју ћи бр одоломе, бу р е, мегдане и бојеве, приказу јући ваљану војводу са свима
својствима, која се з а то ишту , показу јући се као обазр ив, преду пр еђу ју ћи лу кавства својих
непријатеља, а као р ечит говорник, наговар ају ћи или одговарајући своје војнике, зрео у
савету , брз у р ешењу , подједнако храбар у дочекивању , као и у нападању ; опису ју ћи сад
плачан какав и трагичан одг ађај, сад весело и неочекивано збитије; овде прекрасна дама,
часна, паметна и смерна, тамо витез кр ишћански, храбар а благ; овамо несразмеран
вар вар ски хвалиша, тамо владалац учтив, храбар и р азбор ит; пр иказују ћи ваљаност и
вер ност поданичку, величину и милости у господе; може да се покаже час као звездочатац,
час као изврстан космограф, сад као музичар , час као који р азуме државне послове, а
каткад ће му се дати пр илика да се покаже као вр ачар , ако хоће; може да изнесе лу кавство
Улиса, побожно ст Енеје, храброст Акила, несрећу Хектора, издајство Синона,
пр ијателјство Евр ијала, дарежљивост Александра, величину Ћесар а, благост и
истинољу бље Трајана, вер ност Сопир а, му дрост Катона, и једно м р ечи, сва она дела, која
могу да савршеним творе одлична човек а, час давају ћи их једноме, час делећи их међу
многе; па кад се ово извр ши са љу пким стилом и са у мним замишљајем, који се што је
могуће већма пр иближује истини, о нда ће без сваке сумње творити ткиво изаткано од
р азних лепих нити, које довршено показиваће нам толико савршенство и красоту , да ће
оно постигну ти најлеши циљ, који се иште од списа, а то је, да да у исти мах по ду чава и
забавља, као што р екох, јер слободно писање ових књига даје маха, да се писац може
показати као епик, лир ик, трагик, комик, са свима оним стварима, које у себи садр жавају
најслађе и најпр ијатније нау ке песништва и витијества, јер епика може да се пише исто
тако у пр ози, као у стиховима.
390

ЧЕТРДЕС ЕТ ОСМА ГЛАВА

У којој каноник наставља претрес књиг а о витезовима, са друг им стварима,
достојнима њег ове умности.
„Тако је, како кажете, господине канониче,“ р ече пар ок, „и зато заслужују особит
у кор они, који су досад сачињавал и такве књиге, не осврћући се на какв леп говор , нити на
вештину и пр авила, којих би се могли држати и пр ославити се у пр ози, као што су се
стиховима пр ославила два пр вака гр чке и латинск е поезије.“
„Бар ја,“ на то ће каноник, „ био сам као у иску шењу, да сачиним књигу о
витезовима, држећи се свију ствар и, које сам споменуо; па ако ћу истину да кажем,
написао сам в ише него стотину табака, а да бих видео, да ли одговар ају мојим намер ама,
саопштио сам их љубитељима таквих књига, у ченим и р азбор итим, као и незнал ицама,
који само у томе уживају, да чују глупости, па сам код свију нашао л аскаво одобр ење; али
пор ед свега тога нисам даљ е наставио, једно што ми се чинило, да нешто творим, што ми
није занимање, друго, што сам видео, да је више глу пака, него паметних; па по што је боље
бити по хваљен о д некол ицине паметних, него л и поку ђен од мнозине глу пака, то не марим
да се излажем збрканом су ду уображене светине, које већ ино м чита такве књиге. Али што
ми је највећма ово избило из руку , па и из главе да га довршим беше р азлог, који сам сам
са собом р аспр авио, а у зео сам га из комедија, које се сад пр иказују , па сам р екао: Кад за
ове, што сад пр иказу ју , било измишљене, или истор ијске, за све или за већину им веле, да
су глу пе и да немају р епа ни у шију , па опет их за то светина слуша са уживањем и држи
их и одобрава их као добре, макар да су далеко од тога; па кад сачинитељи и у пр авитељи
позор ишта веле, да такве треба да су , а не другојачије, јер их такве хоће светина; па кад
оне, које се држе пр ава пу та и обрађују басну пр ема захтевима уметности, ваљају само за
четир и р азумна човека, који и х р азу меју , а сви о стали ташти остају , слушајући уметничко
дело, те писци пр етпо стављају да код многих зараде што, него ли пр изнања да добију код
неколицине: то ће исто тако да пр ође и моја књига, по што наму чио држећи се по менутих
пр авила, па ћу само бити залуду р адио па ако сам некол ико пу та и поку шавао да р азу верим
писце, да се вар ају , ако онако мисле, а да би више људи пр иву кли и више славе добили,
кад би пр иказивали комедије, које се држе уметности, а не глупости, они су тако у твр ђени
и у вер ени у свом мишљењу , да нема р азлога ни пример а, који би их од њега одвр атио.
391

Сећам се, да сам једанпут казао једном од тих тврдоглаваца: Кажите ми, да л и се сећате,
како су у Шпањолској пре мало година пр иказивали три трагедије, које је сачинио славан
један песник ових кр аљевина, а такве су биле, да су им се дивили, њима се наслађивали и
у живали у њима сви који су их слушали као незнал ице,тако и у чени, како велика го мила,
тако и одабр аници, те су пр иказивачима пр ибавил е само њих три више новца, него ли и
тридесет од најбољих, које су се касније сачинил е? – Сећам се, одговор и поменути писац,
ви мисл ите Изабелу, Филипу и Александру? 99 – Баш те мислим, р екох ја; па кажите ми, да
ли су оне набљу довале пр описе уметности, а да л и због тог а нису увесељавале цео свет,
тако да погр ешка није код светине, која тражи глупости, него код оних, који не знају друго
да пр иказују . Исто тако, није глува била ни Освета за незахвално ст, нити Нуманција, нити
је био Заљубљени трг овац, па ни Наклоњена душманка,) нити још некоје, које су сачинили
некоји р азмни песници за своју славу и дику , као и за корист онима, који су их
пр иказивали. И још овоме додадох др у ге ствар и, којима сам га, како ми се чини, у
неколико забу нио, али га нисам тол ико задовољио и у вер ио, те да бих га изву као из
погрешна му мишљења.“
„Ту сте, господине канониче,“ рећи ће сад пар ок, „дотакнули ствар , која је у мени
пр обу дила стару мр жњу, што је имам спрам данашњих комедија и која се барабари са
мојом мр жњом спрам књига о витезовима; јер како вели Ту лије, комедија треба да је
огледало човечија живота, пр имер за нар ави и слика истине, а што се данас пр иказу ју
огледало су глу пости, пример и лу дости и слике од безобразности; јер ку д може да буде
веће глупости у ствари о којој говоримо него кад у пр вој појави првога чина излази дете у
пеленама, а у другој већ долази као бркат човек? И где ћете веће лу дости, него храбра
старца, момк а кукавицу, витију локаја, двор одр жицу саветника, краља надничар а и
пр инцезу су доперу ? Па шта да кажем, како се освр ћу на време, у коме могу или су могле
да се догађају приказиване ствари, јер сам видео комедију , којој је пр ви чин почео у
Европи, други се наставио у Азији, а трећи се довршио у Афр ици, а да је било четир и чина,
четвр ти би се довршио у Амер ици, те би се тако збивала у сва четир и дела света. Па ако је
подражавање главно, чега комедија ваља да се држи, како ће моћи и средњи р азу м да

99
Освету за н езахвалност (La ingratitud vengada) написао је Лопе од Вег е; Нуманцију написао ј е сам
Сервантес, Заљубљеном трговцу (El mercador amante) писац је Кашар од Аг илара, а Наклоњ ену душманку
(La enemiga favorable) написао је кано ник Франсиско Тарага.
392

задовољи она, у којој се изно си р адња, која се збива за краља Пепина и Карла Великога, па
се као главно л ице у њој из носи цар Ир аклије, како је са кретом у шао у Јерусалим и
освојио свети гр об као Годофр ед од Буљона, кад су ту безбројне године из међу једнога и
другога? А ако се комедија оснива на измишљеној ствари, како да јој се пр ипису ју
истор ијске истине и додају комади од ствари, које су се догодил е разним лицима и у р азна
времена, и то не на вероватан начин, него са очевидним погр ешкама, које се не могу
извинити? А што је најгор е, имају незналице, које вел е, да је у томе савршенство и да би
претерано било више што тражити. А што, ако узмемо духовне комедије? Каква се чудеса
измишљају у њима, какве лажне и испречне ствари, пр иписују ћи чудеса једнога светитеља
другоме! Па се усу ђу ју да творе чудеса и у световнима ко медијама без др у га обзира и
пр емишљања, него што им се чини, да би ту згодно било такво чудо и виђеније, како они
веле, како ће глу па светина да се чу ди и да долази у комедију ; а све то на штету је истини и
на уштр б истор ији, па и на срамоту шпањолском уму ; јер странци, који се са вел иком
точношћу држе закона комедије, држе нас за вар вар е и незналице, гледајући нас, какве
глупости и лу дости чинимо; и у томе није довољно извињење каз ати, да у добро уређеним
државама главна је намер а пр и допуштању да се приказу ју јавне комедије у томе, да се
пу блика забавља каквом часном забавом и у једно да се одводи од р ђавих мисли, које рађа
беспосленост; а пошто се то постизава ма каквом комедијом, добром ил и р ђавом, то нема
р азлога пр описивати законе, нити ограничавати о не, који их сачињавају и пр иказу ју , да их
пр аве овако, како би требало да се сачине, пошто, како р екох, са сваком се по стиг не оно,
на што се са њима иде. А ја бих на то одговорио, да би се тај циљ по стиг ну о далеко боље и
без свака упор еђивања са добрим комедијама, него л и са ло шима, јер пошто је слушао
у метничку и добро састављену комедију , слушалац ће отићи весео од шале, поучен
истином, удивљен догађајима, разу ман од р азлога, опоменут сплеткама, мудар од пр имер а,
огорчен против пор ока и заљубљен у вр лину ; јер сва ова чуства пробу диће добра комедија
у слушаочевој души, па био о н ма како пр ост и туп; па је сасвим немогу ће, да комедија,
која би имала сва та својства, не би увесељавала и забављала и задовољавал а много боље
од оне, које их не би имал а, као што их се већином лишавају оне, што се сада приказу ју. А
кр ивица за то није код песник а, који их пишу, јер некоји од њих знају врло добро, у чему
гр еше и шта би требало да чине; али како су комедије постале пр одајно м р обом, то веле и
истину веле, да их пр иказивачи не би куповали, кад не би биле од такве вр сте; те тако
393

песник гледа да се пр илагоди оном, што од њега иште приказивач, који ће да му плати
труд. А да је то истина, в иди се на оним многим безбр ојним комедијама, које је сачинио
један од најср ећнијих велеу мова у овим краљевинама са толико дивоте, са толико
оштр оу мља, са толико кр асним стихом, са тако озбиљним поу кама, са тако добрим
р азлозима и најпосле тако пу не р ечитости и у звишена стила, да је свет испу њен његовом
100
славом; па да би се пр илагодио у ку су приказивача, нису све достигле савршенство
потребно, као што су га некоје по стигл е. Други их сачињавају , толико не освр ћу ћи се на
оно што чине, да по сле представе глу мци морају да беже и да се крију , бојећи се да ће бити
кажњени, као што је то бивало много пу та, јер су пр иказивали ствар и на у штрб некојих
краљева и на погрду некојим пор одицама; а све ове незгоде престале би, па и друге многе
које не помињем, к ад би се пр и двору поставило лице р азборито и паметно, које би
пр егледало све комедије, пр е но што би се пр иказале, и то не само оне, које би се
пр иказивале у пр естоници, него и све што би се хтеле да пр иказују у Шпањолској, па без
његовога одобрења, печата и потписа да никаква власт не да у свом месту приказивати
какву комедију . На тај начин постарали би се глумци да шаљу комедије на двор и са
сигурношћу могли би их пр иказивати, а који их пишу , поклањали би више старања и
брижљивости своме по слу , бојећи се да ћ е им р ад пр оћи кроз оштр и испит о нога који га
р азуме; и на тај начин сачињавале би се добре комедије и постигло би се што ср ећније оно,
што се од њих иште, то јест забава за нар од, као и слава шпањолск их великих у мова,
корист и безбедност за глумце, а у штедио би им се страх од казне; а ако би се предала
дужност другоме или исто ме, да пр егледа књиге о витезовима, које се нове пишу , зацело
би некоје могл е изаћ и са савршенством, које сте спо мену ли, обогаћавајући наш језик
пр ијатним и драгоценим дар ом р ечитости, давајући пр илике да старије књиге буду
замењене виделом нових, које би бил е као часна забава не само за беспосл ене, него и за
оне, који имају и сувише посла, јер лу к не може у век бити затегнут, нити пр ир ода и
слабост људска могу да опстану без каква допуштена у живања.“
Каноник и парок беху дотле дошли у своме р азговору, када берберин њима пр иђе и
р ече пар оку:

100
Ово се тич е Лопа од Веге, савременик а Сервантесова, који је написао не мање од осамнаест стотина
драматских дел а.
394

„Господине лиценцијате, овде је место, за које сам р екао, да је згодно, да ми

планду јемо, а волови да имају свежу и обилату пашу .“
„И мени сае тако чини,“ одговор и пар ок.
Каже канонику , шта је намер ио, а овај зажел е да остане са њима, примамљен
положајем красне долине, која им се погл еду даваше; па да би у живао у долини, к ао и у
р азговору са пар оком, који му се већ био понар авио, а и да би подр обније дознао за дела
Дон Кихота, заповеди некојим својим слугама, да оду до крчме, што је недалеко оданде
била, и да из ње донесу што буде било за јело свима, јер је био наумио да оно посл е подне
тамо пр оведе; на што му један служитељ одговори, да ће мазга са храном бити већ у
крчми, а да она толико носи сваке захире, да ће у крчми требати у зети само јечма.
„Кад је тако,“ р ече кано ник, „ нека се тамо о тер ају све мазге, а овамо дотерајте о ну са
захиром.“
Докле ово биваше, виде Санчо, да може говор ити са својим господином без ваздашања
пр ису ства пар окова и бербер инова, који су њему подозр иви бил и, пр иђе кавезу , у коме му
господин беше, и рече му:
„Господине, хоћу да скинем терет са срца и да вам кажем, како је упр аво са вашим
чинима, а то је, да ова двојица што ту иду покр ивена лица, пар ок је од нашег села и
берберин, па мислим да су у десили, да вас тако воде чисто што вам завиде, што сте их
надмашил и у славним дел има. А кад је то истина, онда изл ази, да вас нису опчинили, него
су вас обманули и заблудили. У доказ томе хоћу нешто да вас питам, а ако ми онако
одговор ите, као што мислим да ми мор ате одговор ити, ода ћете р у ком опипати ову
превару , па ћете видети да нисте опчињени, него сте мало шенули памећу.“
„Питај, Санчо, синко, што ти је воља,“ одговор и Дон Кихоте, „ а ја ћу те задовољити и
потпу но одговор ити твојој вољи; ашто вел иш, да су ови што са нама иду ту наши земљаци
и знанци пар ок и бер берин, лако може бити, да изгледа, као да су баш они; али да су то
баш о ни заиста, то никако немој да мислиш; то треба да знаш и р азу меш, ако ти се они
онако чине, како кажеш, то ће бити зато, што су они, који су ме опчинили, у зели на се тај
лик и нал икост, јер волшебницима је лако да у зму пр илику на се, каква им је воља, то ће
бити у зели вид ових наших пријатеља, да би ти дал и повода да мисл иш то што мисл иш и
да те заведу у лавир инту мисли, из кога нећеш изаћ и, па да имаш и Тезејево у же; а зато су
то учинили, да бих се ја поколебао у мом уверењу и да се не бих домислио, отку да ми
395

долази та беда; јер кад са једне стране ти ми кажеш, да ме пр ате бер бер ин и пар ок из
нашег а села, а ја са друге стране видим себе у кавезу , а овамо знам, да човечанске силе,
осим натприр одних, не би биле довољне да ме стрпају у крлетку , шта можеш друго хтети
да мисл им, него да начин мо је очар аности превазилази све што сам их читао у свима
повестима, у којима је р еч о тумараћим витезовима, који су били очарани? И тако можеш
се сасвим умир ити, у колико веру јеш, да су оне који кажеш, јер су толико, колико сам и ја
Турчин; а што хоћеш да ме нешто питаш, говор и, а ја ћу ти одговар ати, ако ћеш ме питати
и до сутра.“
„Јао мајко божија!“ викну Санчо; „ та за може да буде, да сте ви тако тврде главе и
тако без мозга, да не видите, да је то чиста истина, што вам говорим, и да ово ваше
тамновање и несрећа не долази толико од вражбине, колико од злобе? Али кад је тако,
гледаћу да вам сасвим докажем, да нисте одчињени; дакле ми кажите, тако вас бог
опр остио ове му ке и тако се нашл и у нар учју моје госпође Дулсинеје, кад на то и не
помишљате!“
„Остави се преклињања,“ р ече Дон К ихоте, „ па питај што хоћеш, јер сам ти већ казао,
да ћу ти одговор ити што точније.“
„То иштем,“ на то ће С анчо, „и што бих да знам то је да ми к ажете, не додавајући и не
оду зимају ћи ништа, него потпуну истину , као што се очеку је да је казују и као што је
казују сви који као ви носе ор у жје под именом скитница витезова.“
„Кажем ти, да ни у чему нећу лагати,“ одговор и Дон Кихоте; „почни једанпу т да
питаш, јер заиста већ си ми, С анчо, досадан са тол иким уверавањем, молбама и
пр ипр емама.“
„Ја кажем, да вер у јем у доброту и истину мога господина, па тако, пошто то спада у
нашу ствар, питам вас, говор ећи са сваким поштовањем, да л и откако сте стрпани у
крлетку и како мисл ите очарани у том кавезу , нисте добили вољу и жељу , да свршите
велику или малу ну жду , као што се то каже?“
„Не р азу мем те са свршивањем нужде, Санчо; изјасни се боље ако ћеш да одговорим
пр авце.“
„Зар може да буде да ви не разу мете, шта је то свршивати велику и малу ну жду ? М а то
знају и мала деца у школи. Дакле да з нате да хоћу да кажем, да ли вам је дошла жеља да
нешто у чините, што не може да се пр опу сти?“
396

„А сад те већ р азу мем, Санчо. Те колико пу та, па и сад имам вољу – опр ости ме ове
беде, иначе може да буде свашта.“
397

ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВ ЕТ А ГЛАВА

У којој је реч о мудром разговору, који је имао Санчо Панса са својим г осподином Дон
Кихотом.
„А!“ викну Санчо, „сад сам вас ухватио, то је оно што сам желео да знам за живот
главе. Е дакле, господине, можете л и пор ицати, да сви тако веле, кад је неко зле воље, кад
не зна шта му је, па нити једе, нити пије, нити спава, нити одговара како треба на оно што
га питају , да није друге него да су га опчинили? Отуда излази, да који не једу , нити пију ,
нити спавају , нити свршују пр ир одне послове које сам помену о, да су ти људи опчињени;
али нису они, који имају жељу, као и ви, и пију , кад им се да, и једу , кад што имају, и
одговар ају на све што их питају .“
„Истину збориш, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; „ ал и сам ти већ казао, да имају многи
начини од чини, па може бити да су се вр емено м пр оменили једни на др у ге, те је сад
обичај, да који је опчињен све ово чини што и ја чиним, ако то пр е и нису чинили, тако да
пр отив обичаја нема шта да се чини и да се нешто изводи. Ја знам и држим за себе, да сам
очаран, и то ми је довољно за споко јство мо је савести, јер то би ме вр ло му чило, кад бих
помислио, да нисам очаран и да тако стојим у кавезу беспослен и као кукавица,
оду зимају ћи помоћ, коју бих мог ао пру жити многим невољницима и потр ебнима, којима
можда и у овај пар у највећем степену треба моја потпор а и по моћ.“
„Ја ипак велим,“ на то ће Санчо, „да би р ади веће потпуности и задовољства добро
било кад бисте поку шали да изиђете из ове тамнице, а ја ево дајем реч, да ћу вам по
могућству олакшати, па и изву ћи вас одатле; па гледајте, да опет седнете да свог доброга
Росинанта, који такође изгледа као о пчињен, тако је сетан и невесео; па кад тако у чинимо,
наново ћемо да окушамо срећу тражећи пустоловине; а не пође ли нам то за р у ком,
имаћемо каде да се вр атимо у крлетку ; а ја вам обећавам, као добар и вер ан коњушар , да ћу
се и ја са вама затворити, ако бисте случајно ви били тако несрећни, или ја тако глуп, то не
би онако испало, како ја кажем.“
„Ја пр истајем да чиним, како велиш, брат С анчо,“ одговор и Дон К ихоте, „па к ад ти се
у чини згода да ме ослободиш, хоћу ти се повиновати у свему и свачему ; али ћ еш већ
видети, С анчо, како се вар аш у познавању моје несреће.“
У овом р азговору скитница витез и његов коњушар стигоше тамо, где их већ о дјахали
очекиваше пар ок, кано ник и бербер ин. Одмах испр егне р абаџија воловеиз кол а и пу сти их
398

да по својој вољи иду по овој зеленој и љупкој долини, чија свежина позиваше да је људи
у живају , али не очарани као Дон Кихоте, него паметни и р азу мни, као његов коњушар ,
који замоли пар ока, да допсути, да његов господин за часак изађе из крлетке, јер ако га не
пу сте, неће му тај затвор остати онако чист, као што би пристојност изискивала од таква
витеза, као што је његов господин.
Пар ок га је р азу мео и р ече, да би он вр ло р адо учинио што иште, да се не боји, кад му
се господин види у слободи, да ће опет у дар ити у свој посао и отићи где га нико више не
би нашао.
„Ја стојим добар , да неће у тећи,“ р ече Санчо.
„И ја,“ р ече каноник, „нар очито ако ми даде витешку реч, да се од нас нећ е одвајати,
докле не буде наша воља.“
„Ево моја р еч,“ пр ихвати Дон Кихоте, који је све то слушао; „тим пр е, што онај, који је
очаран као ја, нема слободу да од своје личности чини што би хтео, јер онај, који га је
очарао, може да учини, да се он не може с места макну ти ни за триста година, па к ад би
утекао, вр атио би га у лету ; па кад је тако, можете ме слободно пу стити, тим пр е, што би то
било косрисно за све, а ако ме не пу стите, уверавам вас, да нећете моћи избег ну ти
непријатности по обоњаније, ако се не бисте одавде уклонили.“
Каноник му узе једну, ако су му и биле везане, па на његово поштење и р еч пу стише га
из крлетке, чему се он вео ма и без мер е р адоваше, кад се виде изван крлетке, и пр во му
беше да протегли цело тело, затим оде до Росинанта, па потапкавши га два пу та по сапима,
р ече:
„Уздам се у бога и његову благословену мајку , о цвете и огледало коњско, да ћемо се
нас двојица скорим онако видети, како желимо, ти под својим господарем, а ја на теби,
вр шећи дужност, ради које бог ме је дао на свет.“
И казавши то, Дон Кихоте у клони се са Санчом на стр ану , одакле се врати веома
олакшан и са тим већо м жељом да о но извр ши, што ће му нар едити његов коњушар .
Каноник га посматраше и дивљаше се, гл едају ћи му необичност његове вел ике
суманутости и да је у говору и одговарању показивао потпуну пр исебитост, само би онда
отишао на зауш, као што је р ечено бише пута, кад би р еч дошла на витешке послове; и
тако покр етан, саучешћем по што су се сви били посадил и на зеленој трави, чекајући на
каноникову захиру, р ече му :
399

„Да ли је мо жно, племенити господине, да је читање злоср ећних и ник аквих књига од
витезова имало тол ике силе код вас, да вам је окренуло памет тако, да сад мислите, да сте
очарани, у з друге ствари истога р ода, које су тако далеко од истине, као што је дал еко од
ње сама лаж? И како је можно, да има људскога мозга, који би себи замишљао да је у свету
било оних безбројних Амадиса и оне булументе од толиких славних витезова, толиких
импер атор а од Трапезу нта, толиких Фел иксмарта од Хир каније, толик их јор га, толиких
скитница девица, толиких змија, толик их аждаја, толиких дивова, толиких нечу вених
збитија, толиких начина очаравања, толиких битака, тол ико пр езмер них мегдана, толике
претераности у оделу , толиких заљубљених пр инцеза, толиких окнежених коњушара,
толиких љупких кепеца, толик их писамаца, толик е у чтивости, тол иких храбрих жена, и
једно м р ечи толиких и тако суманутих ствари, као што их има у књигама од витезова? Што
се мене тиче, могу да к ажем, да у њима у неколико и у живам, докле ми не падне на у м, да
је све то лаж и глупост; али к ад се сетим шта су у право, завитлам о зид и најбољу од њих,
па бих је и у ватру бацио, кад би ми се десила пр и руци, јер заслужују такву казну , пошто
су лажне и преварне и без онога, што иште прир одност, и јер измишљају нове секте и нове
начине живота, и јер дају повода, да глу па светина веру је и за истину држи толике
глупости што су у њима; па још су толико пр одрзљиве, да се усу ђу ју р еметити памет
р азбор итих и изобр ажених племић а, као што се ето види јасно оту да, што су с вама
у чиниле, јер су вас дотле довеле, да су вас морали затворити у кр летку и носити вас на
воловским колима, као што но се ил и воде лава или тигра од места до места, да би што
добили пр иказу јући га. Дела, господине Дон Кихоте, пожал ите сами себе и вратите се у
крило р азу ма, па у потр ебљавајте свој обични р азу м, који вам је небо дало,
у потр ебљавају ћи р етки дар свог у ма на др у гојачије читање, на корист ваше савести и на
у множење своје части; а ако ру ковођени својом прир одном наклоно шћу хоћете баш да
читате књиге од славних дела и витезова, читајте у светом писму књигу о су дијама, јер
ћете тамо наћ и у звишене истине и дела кол ико истинита, толико и храбра. Лу зитанија је
имала Вар ијар та, Рим Ћесара, Кар тађина Ханибала, Гр чка Александр а, Кастилија кнеза
Фернана Гонсалеса, Вал енција Сида, Андалузија Гонсала Фернандеса, Естремадура Дијега
101
Гарсију од Паредеса, Хер ес Гар са Переса од Варгаса, Толедо Гар силаса , Севиља Дон

101
Толедо има два Гарсиласа. Један је песник, који је такођер био добар војник. Сервантес овде мисли
другога Гарсиласа од Вег е, који се прославио, кад су католичк и краљеви 1491. године били о псел и Гранаду.
400

М ануела од Леона, па читање њихових храбрих дела може да забавља, поу чи, увесељава и
на дивљење да побу ђу је нају звишеније у мове, који би их читали. Овакво читање, мој
господине До н Кихоте, било би достојно вашега одличнога ума, и са њим поу чили бисте се
у истор ији, заволели бисте вр лину , у пу тили бисте се у благостињи, поправили бисте се у
нар авима, били бисте храбри без подр зљивости, срчани без подлости, а све то било би богу
на част, вама на корист и М анчи на сл аву , јер сам дознао да сте ви тамо рођени и да вам је
одатле пор екло.“
Што пажљивије слушаше Дон К ихоте кано никове р ечи, па пошто је видео да је овај
пр естао говор ити, поду го га посматр аше, па онда р ече:
„М ени се чини, господине пл емићу, да ваше р ечи иду на то, да ми даду р азумети, како
у свету није било ту мараћих витезова, и да су све књиге о витезовима лажне, лажљиве,
шкодљиве и непотр ебне за државу , и да сам ја зло чинио читају ћи их, још горе вер у ју ћи
им, а најгор е подражавајући им, лативши се да вр шим најму чније занимање тумараћега
витештва, које оне пр иказу ју , па велите, да у свету није било ни Амадиса ни од Галије, ни
од Гр еције, нити свију оних других витезова, којих су пу не књиге.“
„Сасвим је тако, као што сад р екосте“, одговор и каноник.
На то му р ече Дон Кихоте:
„И то сте додали, к ако су мени те књиге пр ичиниле многу штету , јер су ми пор еметиле
памет и довеле ме у крлетку , те да би за мене боље било да се испр авим и да пр оменим
читање, читају ћи др у ге истинск ије књиге и које боље з абављају и поу чавају .“
„Тако је“, р ече каноник.
„А ја,“ на то ће Дон Кихоте, „вел им, да ви немате памети и ви да сте очарани, кад сте
могли да иту стите толик е погр де на ствар тако пр ипознату у свету и узету као истиниту, да
онај, који би је пор ицао, заслужио би исту казну , коју ви, како велите, дајете књиг ама, кад
их читате и оне вам дођу бљутаве; јер хтети неко ме док азати да Амадиса није било у свету ,
ни свих оних пу стловних витезова о којима су повести пу не, било би као и доказивати, да
сунце не светл и, лед није хладан, ни земља да нас не носи. Јер камо у свету у мља, које ће
кога у вер ити, да није било истина о но за инфанту Флоринесу и Гуја од Бур гу ндије, па оно
за Фијерабаса на мосту од М антибла, што се догодило з а Карла Великога? Па ево се кунем,

Њега зову и Гар сил асо од Аве Мар ија (Здрава Мар ија), јер је на мегдану по губио ј едног мав арског витез а,
који је из погрде на репу свога коња носио име Аве Марија.
401

да је то тако истина, као сад што је дан; а ако је лаж, онда излази да није било ни Хектор а,
ни Акила, ни тројанскога р ата, нити дванаест пер ова од Фр анције, ни краља Артуса од
Англије, који и дан дањи иде претвор ен као гавран и коме се у његовој краљевини надају
сваки час; исто тако дрзнули би и казали, да је лажна повест Гуар ина Мескина, и она о
освојењу светога Гр ијала102, а да није истина миловање До н Тр истана и кр аљице Изеје,
нити оно Хиневре и Лансерота, а овамо имају лица, које се сећају , тако р ећи, да су видели
дуењу Кинтањону, која је била најбоља пехар ница у Великој Бр итанији; а то је тако
истина, да се ја сећам, како ми је говорила једна моја баба са очине стране, кад би видела
какву дуењу са часном капом: Дете моје, ова изгледа као дуења Кинтањона; из чег а ја
изводим, да је мор ала познавати, или је барем могла да види какав њен лик. А ко може
казати, да није истинита повест о Петру и лепој М агалони, кад се и дан дањи у краљевској
ору жници види чекр к, којим се у пр ављао дрвени коњ, на коме је храбри Петар јездио
103
вазду хом; а чекр к је нешто већи од ру де у колима? А у з чекрк је седло Бабијек е ,ау
104
Ронсесваљима је Ролданов р ог, толики као велики какав балван , одакле може да се
изводи, да је било дванаест перова, да је био Петар, да је био Сид и остал и витезови од
оних, који су на своју руку тражили пустоловине. Иначе кажите, да није истина, да је био
тумараћи витез храбри Лузитанац Ху ан од Мерла, који је отишао у Бур гу ндију и у граду
Раси борио се са славним господином Шарном, кога су звали М ојсијем Петром, а затим у
гр аду Базилеји са М ојсијем Хенр иком од Реместана, па је из оба мегдана изашао као
победил ац и пу н часне славе; као ни збитија и мегдани, што су их такође у Бур гу ндији
имали храбри Шпањолци Педр о Барба и Гу тијер е Кахада (у чијега р ода ја произилазим у
пр авој му шкој грани по мачу ), који су савладали синове грофа Сан Пола. Кажите, да није
отишао у Немачку да тражи пу столовине До н Фернандо од Гевар е, који се борио са
господином Ђорђем, витезо м куће дуке Австр ије. Реците, да су лакр дије биле мегдани
Суера од Кињона дел Пасо ; подвизи М ојсија, Лујса Фалсеса пр отив Дон Гонсала од
Гусмана, кастиљанскога витеза, са толик им другим великим делима, што их починише
крштени витезови из ових и страних краљевина, а тако су ујамчена и истинита, да и опет
кажем, ко би их пор ицао, лишавао би се свака у ма и здраве памети.“

102
Свети Гријал или Грал чинија је, у коју је Јосиф од Ариматије пр имио крв Ису са Христа, кад га је скинуо
са крста, д а би га погреб ао. Повест о то ме, како су краљ Арту с и витезови од Округл е Т рпезе освојили
светог а Гријала, написана је прво латински у дванаестом столећу.
103
Бабијека је коњ шпањолскога народнога јунак а Сида.
104
Како веле Данте и Бојардо, овај рог чуо се на две миље дал еко.
402

Удивљен слушаше каноник ову збрку Дон Кихотову од истине и лажи и гледајући,
колико он знаде све оне свари, које се тичу и односе на дела његових тумараћих витезова,
па му одговор и:
„Не могу спорити, сењоре Дон Кихоте, да није истина нешто од онога, што сте к азали,
нар очито што се тиче шпањолских тумараћих витезова; исто тако допустићу да је било
дванаест пер ова од Фр анције; али не могу да вер у јем, да су они све оно починили, што о
њима пише ар цибиску п Тур пин; јер толико је истина, да је било витезова, које су одабрали
105
краљеви од Фр анције, па су их звали пер овима , пошто су били једнаки по вр лини,
пор еклу и храбрости, или је бар требало да су једнаки, и то је био као неки р ед, као што га
имају данас в итезови од Сантјага или Калатр аве, јер се претпоставља, да они, који су у том
р еду, треба да су витезови ваљани и храбри од добра р ода; па као што се данас каже витез
од светог Јована или Алкантар е, тако су у оно вр еме казали витез од дванаест перова, јер је
било дванаест једнаких, који су бирани у овај војнички р ед. Да је био Сид, о томе нема
сумње, као ни од Бернарду од Карпија; али мислим, да има вр ло много претеривања у
ономе, што веле за њихова дела. Што се пак тиче чекрка грофа Петра, који споменусте, и
да је у з Бабијекино седло у краљевској ору жници, ту пр изнајем мој грех, јер сам таква
незнал ица, или тако кратковид, да ако сам и видео седло, нисам могао да видим чекр к,
макар да је о нолики, као што ви кажете.“
„М а и он је тамо, без сваке сумње“, пр имети Дон Кихоте, „и за ближе означење кажу ,
да су га турили у говеђу кожу , да га не би по пао пл есан“.
„М оже бити да је и тако,“ одговори каноник, „али тако ми р едова што сам их пр имио,
не сећам се, да сам г а видео ; ал и баш и да допустим, да је тамо, зато нисам дужан вер овати
повести толиких Амадиса, нити о не од онол ике булументе витезова, као што нам се тамо
пр ича; нити има разлога, да човек, као ви што сте, тако частан и тако даровит и имајући
тако одличан р азум, треба да истините држи толике и тако необичне лу дор ије, као што су
писане у глу пим књигама од витезова“.

105
Pair, француск и (Pares, латински, што ће рећи једнаки).
403

ПЕДЕСЕТА ГЛАВ А
О паметној препирци Дон Кихота са каноником, са друг им догађајима.
„То би лепо било!“ одговор и Дон Кихоте; „дакле књиге, које су печатане са
краљевским одобрењем и са одобр ењем оних, који су их пр егледал и, и које се с вољом
читају и славе се од великих и малих, од сир омашних и богатих, од у чених и неписмених,
од пр остих и витезова, једном р ечи од свију људи, па били о ни кога му драго стања и
занимања, те књиге да буду лаж, а овамо изгледају сасвим истините, јер нам казују оца,
матер , завичај, р ођаке, године, место и дела на длаку и од дана на дан, што их је какав
витез извршио, или их витезови извршили? Ћу тите само, не говор ите такве погр де и
верујте ми, да вам у томе дајем савет, какав треба да вам даде р азбор ит човек; иначе
читајте их, па ћете видети ону сласт пр и читању . Кажите ми, мол им вас, зар може бити
веће у живање, него гледати, тако да кажем, како се ту сада на наше очи у казу је велико
језеро смољано, како кључа и вр и, а по њему плове и тумарају силне змије, гу је и
гу штер ови и многе др у ге вр сте дивљих и страшних зверова, па тек од средине језера чује
се тужан глас, који збори: „О витеже, који си да си, који по сматр аш страшљиво језер о, ако
хоћеш да задобијеш благо, што се крије под овим цр ним валима, покажи вр лину твојих
снажних гру ди, па се залети у ср едину ових цр них и кључалих таласа, јер не учиниш ли
тако, нећеш бити достојан да видиш велика чу дејства што их у себи крију и садр жавају
седам дворова од седам в ила, који су испод овог цр нил а.“ А витез тек што је чу о овај
страшљиви глас, а о н не пр омишљају ћи даље, не освр ћу ћи се на опасност, којој се излаже,
па и не скину вши тешки свој оклоп, пр епору чи се богу и својој дами и баци се у по
кључала језер а, кад у једанпу т и не знајући како, нађе се на цветну пољу , на које елисејска
поља ни нашенена нису. Тамо му се чини, да је небо ведр ије и да су нце светли са
подмлађ еном светлошћу : очима му се укаже пр ијатан гај са тако зеленим и лисним дрвима,
да му зеленило увесељава поглед, а слу х му чу је слатко и пр иродно појање малених и
шарених безбројних птичица, које летк ају међу у плетеним гр анама. Овде види поточић,
чија свежа вода изгледа као течан кристалд и тече пр еко чиста песка и углађена шљунка,
који изгледа као злато и чисти бисер. Тамо види диван шедрван од шарена јаспида и
у глађена мрамора; намо види други, удешен необично, где ситне шкољке од каменица са
завојитим бел им и жу тим пу жевим кућама, намештене у неу р едну р еду, са измешаним
404

међу њима комадима од сјајна кристал да и по др ажаваним смарагдима творе р азнолик

посао, тако да уметност, подражавајући пр ир оди, овде као да је побеђује. Ту уједанпут
у гледа јаку тврдињу или диван замак, коме су зидови од жежена злата, гребени од
дијаманта, вр ата од јаћинта, једном р ечи, тако је чу десно састављен, да ако вештаство, које
је при њему у потребљено, није др у го, него дијаманти, кар бу нку ли, ру бини, бисер , злато и
смарагди, још му више вр еди изр ада; а пошто се тога нагледао, зар може још што више
бити, него кад види, како на вр ата од замка излазе многе девице, којима бог ато и
велелепно одело кад бих сад хтео да о пису јем, као што нам г а казују повести, никад не бих
дошао до краја, па она, која међу њима изгледа као главна, у зме за ру ку смеонога витеза,
који се бацио у кључало језер о, па ни р ечи не говорећи, одведе га у богату тврдињу или
замак, тамо га свуку гола, као од мајке р ођена и окупају га у млакој води, а за тим га
намажу мир ишљавим мастима и обу ку у кошуљу од најтањега садиплатна, која је сва
намирисана, па онда дође др у га девица и пребаци му пр еко р амена плашт, за који веле, да
ваља барем гр ада, а можда и више? Па што, кад за тим видимо, како нам описују , како га
после свега тога одведу у другу салу , где налази трпезе са толиком раскошношћу
постављене, да мор а да се чу ди и диви? Па што, кад га видимо, како му лију на ру ке воду
сву од амбера и мирисава цвећа начињену ? Што ли, кад га седају на стол ицу од слонове
кости? Па кад видимо, како га служе све девице, хранећи чудесну му чаљивост? Ш то ли,
кад му доносе толике ђаконије тако уку сно зготовљене, да му иштал не зна, које да се
маши? Па кад чу је свирку , која јечи, докле о н једе, а не зна се, ни ко пева, ни отку да јечи?
А кад је свршио ру чак и трпеза се р аспр емила, па витез се на стол ици извалио и можда
чачка зубе, као што је обичај, ето у једанпу т на вр ата од сал е у лази друга много лепша
девица, него и једна од пређашњих, па седне до в итеза и почне му казивати, какав је то
замак и како је она у њему очар ана, са другим стварим,а које бацају витеза у чудо, а у
у дивљење оне који читају његову повест? Нећу о томе даље да говор им, јер из овога може
да се изводи, нека се у зме и чита ма на ком месту повест о каквом ту мараћем витезу , увек
ће оном који је чита пр ичинити насладу и дивљење; па вер у јте ми, као што вам р екох,
читајте ове књиге, па ћете видети, како ће вам растерати сету ако је имате и поправити вам
расположење, ако вам случајно не би било најбоље. За себе могу да кажем, откако сам
постао тумараћи витез, ја сам храбар, у чтив, штедар , васпитан, великоду шан, у дворан,
смеон, благ, стрпељив, подносим му ке, затвор , чини, па ако сам у овај пар затворен у
405

кавезу као луд, уздам се, ако ми буде небо ишло на р у ку и ср ећа ми не буде противна, да
ћу са мојом хр абром мишицо м до мало дана постати краљем од какве краљевине, па ћу
онда моћи показати захвалност и штедроту , која ми испу њава груди; јер вер е ми,
господине, сиромах нема подобно сти да покаже вр лину штедроте спрам кога, па ма је он
имао и у највишем степену , а захвалност, која се састоји једино у жељи, мртваје ствар , као
што је мр тва вера без дела. За то желим, да ми ср ећа што пр е пру жи пр илику , те да
постанем импер атор ом и да покажем моје срце, чинећи добра мојим пр ијатељима, а
нар очито овом сиромашку Санчу Панси, мо ме коњушару , који је најбољи човек што га
има у свету, па бих да му дадем какву грофовину , као што сам му поодавно обећао, само се
бојим, да неће имати вештину за у пр аву својом државом.“
Чим је С анчо чу о ове р ечи свога господина, а он му рече:
„Само ви, господине Дон Кихоте, гледајте да ми дате ту грофовину , коју сте ми
толико обећавал и, а ја јој се толико надам, а ево вам моја р еч. да нећ е бити мане у моме
владању , а ако баш не бих у мео владати, ја сам слу шао, да имају људи у свету , који
у зимају од господе властелинства у заку п, па им дају годишње неколико што одреде, па
они воде бригу о у пр ави, а господин седи без бриге и у жива доходак који му дају , не
старајући се за друго што; па ћу тако и ја да учиним, нити ћу око тога ваздан лу пати гл аву ,
него ћу одмах свега да се отар асим, па да у живам мој доходак, као какав дука, а они тамо
нека р аде како знају .“
„Ово важи, брат Санчо, за у живање дохотк а,“ пр имер и кано ник; „али што се тиче
изр ицања пр авде, ово мора да р азу мева сам господар државни, и ту онда стало је до његове
вештине и р азборитости, а нар очито до добре намере, јер ако нема ове у начелу , у век ће
бити погр ешна средства и циљев и, а и бог хоће да помаже добру намер у пр остог у ма, а да
иде пр отив зле намер е у многа човека.“
„Не знам ја те вилозовије,“ одговор и Санчо Панса, „само то знам, чим будем имао
гр офију , знаћу и упр ављати њом, јер и ја имам душу, као и други, и имам тело као ма који,
па ћу да будем у мојој држави такав краљ, као и сваки у својој, а кад сам то, чинићу што
ми воља, а чинећ и што ми воља чинићу за моје у живање, а чинећ и за моје у живање, бићу
задовољан, а кад је ко задовољан, нема шта више да жел и, а кад нема шта више да жели,
онда је ту и крај, па нека само дође држава, па збогом и видећ емо се, што р екао слепац
слепцу .“
406

„Нису , Санчо, лоше философије, што си их казао, ипак има много шта да се каже
што се тиче гр офовина.“
Ту пр ихвати Дон Кихоте:
„Ја не знам, шта има да се каже, само се р у ководим пр имером, који ми даје велики
Амадис од Гал ије, који је начинио свога коњушара грофом од инзуле на копну , те тако и ја
могу без у стру чавања начинити гр офом Санча Пансу, који је један од најбољих коњушара
што су их имали тумараћи витезови.“
Дивљаше се каноник лођично ј лу дости – ако у лудости има лођике – коју је Дон
Кихоте наговор ио, начину , како је описао догађај витезова од језер а, упечатку, који су у
њему у чиниле измишљене лажи у књигама што их је читао, а најпо сле чуђаше се лу дости
Санча, који са толиком жу дњом очекиваше грофовину , коју му је његов господин обећао.
У то вр атише се и каноникове слу ге, које су ишле у крчму по мазгу са захиром па
р ашир ивши саг по зеленој трави на л ивади, да им буде трпеза, поседаше у хладу
неколиких дрва и пр ихватише се ту , да р абаџија не би изгу био пр илику са тим местом, као
што је р ечено.
Једући они, уједанпут чуше неки шум и звук од клепетуше, који долажаше од нека
трња и густа шипрага, а у исти мах у гледаше, где из те честе изађе лепа коза, сва шарена
цр на, бела и мр ка; за њом долажаше козар , који је зваше и говораше јој по обичају , еда би
стала, или се вр атила чопор у . Бегу ница коза, плашљ ива и попл ашена, дође до људи, као да
би у њих заштиту тражила, и ту стаде. Пр истиже и козар , па у хвативши је за р огове, као да
би подобна бил а разу мети му р ечи, говор аше јој:
„Скитницо, скитницо, шарко, шарко! Ку да си се дигла по такву пу ту ? Какви су те
то ву ци поплашили, цу р о моја? Хоћеш л и ми казати, шта је то, лепото моја? Али шта може
друго бити, него си женска р ода, па не можеш мир на да о станеш – да вр аг носи и твоју ћу д
и свију оних, којима подражаваш! Ходи натр аг, ходи натр аг, драга моја, јер ако не толико
задовољна, а о но ћеш барем сигу р на бити у твом обор у или са твојим др угар ицама; јер кад
ти тумараш тако без вође и пу та, која треба да их паз иш и водиш, шта онда могу оне да
чине?“
Козареве речи причинише у довољство онима који их чу ше, нарочито канонику ,
који му р ече:
407

„Тако ти живота, брате, одмор и се мало и немо ј да се жу риш, враћајући тако брзо
ову козу њеном стаду ; јер кад је женско, као што велиш, она мор а да сл едује свом
пр иродном нагону, па ма ти колико у томе њој сметао. Узми овај залогај и напи се
једанпу т, чиме ћеш у толити свој гњев, а коза ће се међу тим одмор ити.“
С тим р ечима пр ужи му на вр х ножа плеће од хл адна печена пито ма зеца.
Козар пр ими то и захвали, напи се и у мир и се и за тим р ече:
„Зато што сам с овим живинчето м тако говор ио, немојте да ме држите за глу па
човека, јер р ечи које сам казао није да не значе нешто. Ја јесам сељак, ал и нисам тако
пр ост, да не знам, како ваља да се поступа са људима и к ако са стоком.“
„То веру јем потпу но,“ р ече пар ок, „јер из иску ства знам, да пл анине р ађају
књижевнике и да пастирске колебе закривају мударце.“
„У најмању ру ку , сењоре“, пр ихвати козар , „живе у њима разбор ити људи; а да би
сте се у верили о тој истини и да је р у ком опипате, ако и изгледа, да се непозван намећем,
ако вам није досадно и желите, господо, да ми дате мало пажљивости, хоћу вам казати
једну истину , која ће потвр дити оно што је р екао овај господин“ – и ту показа на пар ока –
„као и мо је р ечи.“
На ово пр имети Дон Кихоте:
„Видећи да та ствар има као неке сл ично сти са витешко м пу столовином, ја од моје
стране хоћу те слушати, брате, са највећо м вољом, а исто ће чинити сва ова господа, јер су
људи веома р азбор ити и пр ијатељи необичним новостима, које у збу ђују , увесељавају и
занимају чуства, као што зацело мислим да ће да буде твоја повест. Почињи дакле,
пр ијатељу , а сви ћемо слушати.“
„Осим мене,“ р ече Санчо, „јер ја одох на о нај поток с овом паштето м, где мислим
да се наједем за три дана, јер мој господин Дон Кихоте каже, да коњушар скитнице витеза
треба да једе, кад му се даде прилика, да више не може ни оку сити, јер хоће да се деси да
доспе у тако гу сту шуму, да из ње не може изаћи ни за шест дана, па ако човек није сит,
или није добро напу нио бисаге, може тамо да се осуши као дрво, као што је то бивало
много пу та.“
„Имаш пр аво, Санчо“, рече Дон Кихоте; „пођи куда си нау мио и једи што ти се
може, а ја сам себе већ по дмирио и само још треба и души да дадем њено у живање, као
што ће је имати, слушајући пр ичање овог доброга човека.“
408

„И ми ћ емо да га дамо сви нашим душама,“ р ече каноник и замол и за тим козар а, да
почиње пр ичање, као што је обећао.
Козар потапка козу по плећима, коју је држао за р огове, и р ече јој:
„Ајде, шарка, лези у з мене, а имаћемо каде да се вр атимо нашем обор у .“
Као да га коза беше р азумела, јер кад јој се господин посади, пр у ћи се и она пор ед
њега сасвим спокојно, па гледају ћи му у лице показиваше, да слуша оно што ће козар да
говор и, а он поче своју повест на овај начин.
409

ПЕДЕСЕТ ПРВ А ГЛАВ А

У којој је оно што је козар причао онима, који су водили Дон Кихота.
На три миље од ове долине има једно село, које и ако је малено, али је од
најбогатијих у околини, и у том селу био је један ор ач вео ма поштован, па ако поштовање
и иде у з богаштину , њега су бише поштовал и због његове ваљ аности, него због имања му ;
али како би он говор ио, највећ а му срећа беше, што је имао кћер тако необично лепу , р етке
памети, оштр оу мља и поштења, да онај који је знао и видео, дивио би се видећи рако
велике дарове, којима су је украсили небо и пр ир ода. Још као дете, била је лепа и лепота
јој је све већма р асла, а кад јој би шеснаест година, била је пр екр асна. Глас о њено ј лепоти
пу че по свима селима наоколо, али шта велим по селима у околини? Разнесе се и до
далеких градова, па допре и у краљевски двор и међу људе сваке вр сте, тако да су ода
свуда долазили да је гледају , као неку реткост, или као чу дотвор ну икону .
Отац њен чуваше је, а чувала се и она сама, јер нема браве, страже и катанца, који
ће девојку боље да чу ва, него што је чу ва њено рођено поштење. Очина богаштина и
кћерина лепота покреташе многе, како из села, тако и са стране, да је пр осе; ал и он, који би
требало да р асположи тако богатим адиђар ом, беше у недоу мевању , нити могаше да се
одлучи, коме да је даде од о них безбројних, који му досађиваше, па међу оним многима,
који су имали исту благу жељу, бејах и ја један, који сам имао много и вел ико у здање у
добар крај, јер ме је отац знао, ко сам, пошто сам био из истога сел а, од чисте крви, у
младићк им годинама, богат имањем, а и по памети добро обдар ен.
С истим таквим својствима пр осио је и др у ги момак из истог а села, што би повод,
те се очина воља стаде л елу јати, јер му се чинило, да би му се кћер добро у дала ма за кога
од нас; па да би се опр остио о д овог недоумевања, нау ми да каже Леандри – јер тако се
зове та богаташка, која ће ме у невољу да баци – пошто смо нас двојица били једнаки, да
ће добро бити, ако својој драгој кћери буде оставио на вољу , да у чини избор , што би
вр едно било да подражавају сви р одитељи, који своју децу хоће да жене и у дају . Не велим
то, да их пусте да бир ају ствари неваљале и рђаве, него нека им предложе добре и од ових
нека бирају по својој вољи. Не знам, шта је чинила Леандра, само знам, да нас је отац
обојицу задржавао са сувишном мл адошћу своје кћери и са пр азним р ечима, које нити су
њега везивале, нити су нас разрешавале. Мој такмац зове се Анселмо, а ја се зовем
410

Евђеније, да бисте знали и имена лица у овој жалосној игр и, која и ако још није довршена
тек се јасно в иди, да ће јој крај несрећан бити.
У то вр еме доћи ће у наше село неки Висенте од Роке, син једног сир омашка, орача
из истог а села, а тај Висенте долазио је из Талије и из др у гих р азличних крајева, где је био
војник. Кад му је било дванаест година, одвео г а је из нашега села један капетан, који је са
својом четом случајно онуда пр олазио, а посл е других дванаест година вр атио се као
момак, одевен по војничк и, шарен као детлић, навешавши вазда којек аквих тричарија од
кристала и танк их вер ижица од чел ика. Данас би се овако нак итио, сутра онако, али све му
беше танко премазано, лако и без вредности. Љу ди сељаци, који су по прир оди пакосни, а
кад су доколни, су шта су пакост, пазише и бројише комад по комад сву његову ђузел
ђејисију и наките, те нађоше, да није имао три одела р азличне боје са подвезама и
чар апама; ал и је он с тиме пр авио толике промене и толико се домишљао, да ко их није
бројио, би се заклео, да има више него десет пар и хаљина и пр еко двадесет пер јаница; и
немојте да вам изгледа беспослица и су вишно што вам ту говор им о његовом оделу , јер
оно много важи у овој повести. Сео би на клупу , што је испод вел ике топол е на нашој
пијаци, па би нам пр ичао своја дел а, да бисмо з ину ли слушајући га. Нема земље у целом
свету , коју он није видео, нити беше битке, у којој није био он; више је побио М авара, него
што их има у М ароку и Ту незији, а како говор аше, однео је више мегдана, него Ганте-и-
Луна, Дијего Гар сија од Паредеса и небр ојени други, које је именовао, па је са свакога
отишао као победилац, нити су му и кап крви пролили. Другдаш би нам показивао
ожиљке, који ако се и нису видели, он нам је говор ио, да су од зрна што су га погодила у
р азличним окр шајима и бојевима. Једном р ечи, са нечу веном безочношћу говор аше ви
себи р авнима, па и онима који су га знал и, па би р екао, како је његова мишица његов о тац,
његова дела његов р од, а као војник да ни самом краљу ништа не дугује. Уз ове безочности
долажаше, да је мало био и свирач, те је тандр као у гитар , тако да су некоји говорили, да
овај под његовом р у ком збори; али његово дар ованије не у стави се на томе, јер се он
држаше и за стихотворца, па би макар о каквој ситници у селу сачинио и романцу у
ду жину од подру ге миље.
Дакле овога војника, кога сам ту описао, тога Висента од Роке, тога дел ију , тога
пеливана, тога свир ца, тога стихотворца видела је и гледал а Леандра много пу та са
пр озор а њене куће, који је ишао на пијацу . Она се заљуби у вар ак његовог кићеног одела,
411

опчинише је његове р оманце, јер чим би коју сачинио, р аздао би од ње по двадесет

пр еписа, до ње допреше гласови о делима, која је сам о себи пр ичао, једном р ечи, ваљда је
тако сам ђаво био удесио, она се заљуби у њега, пр е но што је он и помислио, да чепа око
ње; а како у заљубљеним пословима ништа се тако брзо не испу ни, него онај који се тиче
женск е жеље, то се брзо у годише и Леандра и В исенте, те пр е него што се и један од
њених мног их просилаца јаду досетио, она је своју жељу већ била испунила, оставивши
кућу свог милог родитеља, јер мајке нема, па је из села отишла са солдатом, који је из
овога предузећа изишао са већим тријумфом, него ма из кога од оних, које је себи
пр иписивао.
Сви у селу у дивише се, као и свак и, који чу за то; ја се пренеразих, Анселмо беше
пор ажен, отац тужан, родбина р аздр ажена, суд у журбан, четници свуд мотр ише,
пр егледаше пу тове, преметаше све шипр аге и шумарке и после три дана нађоше ћу дљиву
Леандру у једној пећ ини у брду само у кошуљи и без оног многог новца и скупоценога
накита, који је била по нела од куће. Вратише је жалосно м оцу , питаше је за њену несрећу и
она без свака пр имор авања пр изнаде, како је Висенте од Роке пр евар ио и обећавши јој, да
ће јој бити му ж, наговорио је да остави очину кућу , како ће је одвести у најбогатију и
најразвратнију варош у целоме свету , то јест у Напољ, па к ако је она непромишљена и зло
преварена њему вер овала, те покр авши свог оца, предала се њему оне ноћи, кад је било
нестало, а он да је одвео на неко стрмо брдо и тамо је затворио у ону пећину , у којој су је
нашли. И то р ече, да јој солдат није дирао у обр аз, али јој је узео све што је имала и
оставио је у оној пећ ини, па је отишао. Ово наново баци свакога у чудо.
Тешко беше вер овати, госпо до, у у здр жање момково; ал и она тврђаше то са таквим
уверавањем, да се неу тешни отац у некол ико у теши, не марећи за благо које су му однели,
кад су му кћери оставили онај адиђар, који кад се једанпут изгуби, нема наде, да ће се
више повр атити.
Исти дан, кад су Леандру нашли, у клони је њен отац испр ед наших очију и одведе
је у један клошта у суседном граду , надају ћи се, да ће вр еме у гладити један део од ру жна
гласа, у који му је кћи дошла. Леандр ина младост служаше као извињење за њену
погрешку , бар у оних, којима је све једно било, била она добра или неваљала; ал и који су
јој знали р азбор итост и памет нису јој погр ешку пр иписивали незнању , него лакоу мности
и прир одној женско ј накло ности, која је већином непр омишљена и неваљала.
412

Затворена Леандра у зе вид Анселмовим очима, бар не имаше ништа, што би могле
са насладом гледати; мо је о сташе у мраку без видела, јер без Леандре ништа их више не
увеесељаваше; наша туга растијаше, стр пљење нам биваше мање, поклињасмо солдатову
ђузел ђеисију и негодовасмо због малене опрезности Леандр ина оца. Најпосл е Ансел мо и
ја договорисмо се, да о ставимо село и да дођемо у ову долину , где он пасу ћи многе своје
овце, а ја велик чопор мојих коза, пр оводисмо живот међу дрвима, давајући маха нашим
страстима, или сложно певају ћи по хвале или погр де Леандр иној лепо ти, или инокосни и
самотни у здишу ћи казу јемо небу наше жалбе.
Угледајући се у нас, мног и други Леандрини заљубљеници дођоше у ову дивљу
планину , владајући се као и ми, па их има толико, да изгледа, као да се овај крај начинио
новом Ар кадијом, јер је тако пун пастира и обора, нити има кутка, где се не чује име лепе
Леандре. Један је пр оклиње и зове ћу дљивом, превр тљивом и непоштено м; др у ги је
осу ђу је, као лакоумну и непр омишљену ; овај је извињава и пр ашта јој, а онај је о су ђује и
гр ди; један јо ј слав и лепоту , други јој манише памети, а најпосл е сви је куде и сви је
обожавају , и међу свима толико је лу дило у зело маха, да их има који се туже на пр езор , а
никад нису р ечи прословили с њом ил и се јадају и о сећају помамну болест љубоморе, коју
она ником није задала, јер како р екох, пр е се дознало за њену погр ешку, него ли за њену
жељу . Нема пећине у стени, нити бајира крај потока, ни сенке под дрветом, где не би био
по какав пастир , који облацима казује своју несрећу; одјек понавља Леандрино име на све
стране: Леандр а одјеку ју брда, Леандра жу бор е потоци и Леандра нас је све обу зела и
опчинила, надамо се без наде и стр епимо не знајући од чега.
М еђу овим суманутима најмање и највише памети показује мој такмац Анселмо,
који имају ћи толике друге ствари да се на њих жал и, само се жали на њено одсуство, па у з
106
гу сле, у које дивно гу ди, жали се певају ћи стихове, у којима показу је свој л епи дар ; ја се
држим лакша пу та и р екао бих поу зданија, па р у жно говор им о женској лакоу мно сти,
непостојанству , о женској дволичности, лажним обећ ањима, о неодр жаној вер у женској и
најпосле о краткој памети што је имају, не з нају ћи обу здати своје мисл и и намере; па то је,
господо, био повод р ечима и говор у мом овој кози, кад сам овамо дошао, јер пошто је
женскога рода, то је слабо ценим, ако и јесте најбоља у свему стаду мом.

106
У шпањолских пастира много се употр ебљав ају омање гусл е са три жице, које се зову rabél.
413

То је повест, коју сам обећао да ћу вам је пр ичати; ако сам био проливен у
пр иповедању , нећу бити кратак у служби вашој; овде на близу имам моју колебу и у њој
имам свежа мл ека и веома у кусна сира, у з друго разно воће од доба од године, које је
пр ијатно исто тако гледати, као и оку сити.
414

ПEДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВ А

О кавзи, коју је Дон Кихоте имао са козарем, уз необичну пустоловину са покајницима,
коју је ср ећно довршио у зноју свог а лица.
Козарева прича нађе опште у довољство код свију који су је слушали, а нар очито
код каноника, који са необичним љубопитством посматраше начин, на који је казивао
козар , који не беше као у пр остака, него као у изобр ажена двор анина; зато и рече, да је
пар ок вр ло добро казао, кад је рекао, да у планини има у чених људи. Сви се са у слу гама
понудише Евђенију , али најштедр ији показиваше се До н Кихоте, који му рече:
„Зацело, брат козару , кад бих се налазио у стању да могу почињати какву
пустоловину , бих се из оних стопа диг ао, да вам какву добру пр ибавим, јер ја бих Леандру
извадио из клоштара, у коме без сваке сумње мора да је пр отив своје воље, у пркос
опатици и свима, који би у томе хтел и да ми сметају , па бих је предао у ваше р у ке, да с
њом чините по својој вољи и нахођењу , али држећи се закона витешких, који заповедају ,
да се ни једној девојци не чини непр авда и срамота; али се уздам у нашега господа бог а, да
моћ пакосног једног волшебника неће бити већ а од др у гог благонаклоњеног волшебника,
те засад вам обећавам моју наклоно ст и по моћ, као што ми је дужност по занимању , а то је
да помажем нејак има и невољнима.
Козар га погледа и видећи га онако лоша одела и лица, у диви се, те запита
бер бер ина, који је био пор ед њега:
„Сењоре, ко ли је тај човек, који тако изгледа и на такав начин говор и?“
„Ко ће бити други,“ одговор и берберин, „него славни Дон Кихоте од М анче,
осветник од у вреда, испр авитељ кривда, заштитник девицама, у тамнитељ дивова и
победитељ у бојевима!“
„То мени изгледа,“ р ече на то козар , „као оно што се чита у књигама о скитницама
витезовима, који све ово чине, што ви вел ите з а овога човека; зато мислим, или да се ви
шалите, или да овај добри човек нема све четир и у глави.“
„Ти си једна најпоганија лола,“ на то ће Дон Кихоте, „и ти немаш све четири у
глави и ниси читав, а ја сам читавији, него што је икад била о на ку рветина, која те је
р одила!“
Па говорећи то, шчепа хлебац, који беше поред њега, и њиме у дар и козара у лице
тако јар осно, да му р азби нос; али козар , који није знао за шалу , кад виде, како га збиљски
415

у дарише, не освр ћу ћи се ни на саг, ни на чар шав, ни на остал е, који су јели, скочи на Дон
Кихота и дохвати га оберу чке за гу шу и би га зацело у гу шио, да у то не пр истиже Санчо
Панса, те га дохвати за рамена и тресну на трпезу , р азбијају ћи чиније, ломећи тањире и
ру шећи и пр осипљу ћи све што је на њој било. Кад се Дон Кихоте виде слободан, скочи на
козар а, који сав крвав у лицу и гажен Санчо м, тражише пипају ћи по столу какав нож, те да
се кр ваво освети; али га у томе пр еду пр едише каноник и пар ок; али се берберин удеси, те
козар доби пода се Дон Кихота, те обори нањ кишу од толиких песница, да је са лица
сиромаха пл емића тол ико крви цур ило, као и са његова.
Каноник и пар ок да пу кну од смеха, четници све ск ачу од у живања, те пу јдаше
једног и другога, као што се чини са псима кад се кољу , једини Санчо Панса очајаваше, јер
не могаше да се о пр ости једнога каноникова момка, који му сметаше да дође у помоћ
своме господину .
У кратко да кажем, докле се сви наслађиваше и у живаше, осим оне двојице, који се
позајмице деветаше, з ачуше звук од трубе тако ту жан, да погледаше о намо, одакле им глас
допираше; али највећ ма се смути Дон Кихоте, кад га чу , који и ако је био испод козара
веома пр отив своје воље, те већма намештен но што је требало, р ече му :
„Ђаволе брате, јер не може бити да ниси сам ђаво, кад си имао силе и моћи да мене
савладаш, молим те да начинимо пр имир је не више но за један час, јер ту жни звук оне
трубе, који нам допире до у шију, чини ми се да ме позива на нову пу столовину .“
Козар , који беше већ сустао бијући и пр имају ћи батине, одмах г а пу сти, и Дон
Кихоте стаде на ноге и погледа онамо, одакле се чујаше звук, те виде одмах, како се низ
један брдељак спуштају многи људи у белу оделу обучени на начин пок ајника.
Наиме о не године облаци су ускр атили земљи своју р осу, те су у свим местима
онога краја носили литије, пр ошенције и чинил и су покајања, мол ећи бога, да о твор и руке
свога милоср ђа и да им даде кише, па р ади тога људи из једног села онде близу идоше у
пр ошенцији до неког побожног пу стињак а, који беше на једно м брежуљку у оном долу .
Дон Кихоте виде нео бично одело у покајника, па му не паде на ум, да их је толико пу та
видео, него по мисли, да је то нека пу столовина, коју само он, као тумараћи витез, треба да
изврши; а у том уобр ажењу потвр ди га то, што су они носил и кип обу чен у короту , те он
помисли, да ће то бити каква отмена госпођа, коју на силу воде они поганци и крајњи
зликовци; па к ад му то паде на у м, лаганим скоком пр искочи Росинанту , који је пасао,
416

скиде му с у нкаша узду и штит, у часку га заузда, па заискавши свој мач од Санча, по јаха
Росинанта, дохвати свој мач, па повик а свима који су онде бил и:
„Сад ћете, сл авна др у жино, да видите, колико вр еди, што у свету има витезова, који
се држе скитничкога р еда; сад ћете, велим, да видите слободну ону добру госпу, коју тамо
заробљену држе, и да ли треба поштовати тумараће витезове!“
Па с тим речима стиште Росинанта ногама, јер није имао мамуза, па у трку – јер у
целој овој истинито ј повести ниг де се не чита, да је Росинанте колачки ју р ио – пође пр ед
покајнике, ако су пар ок и каноник и берберин и гледали да га задрже, али им не пође за
ру ком, као ни Санчу , који му викаше:
„Куда ћете, сењоре Дон Кихоте? Какви су вам ђаволи у срцу , који вас подбадају да
идете пр отив наше католичанске вер е? М а погледајте, грешан у бога, то је покајничка
пр ошенција, а о на го спа што је носе на поду менти, к ип је преблагословене пр ечисте
девице; пазите, сењоре, шта чините, јер за овај пар може се рећи, да не знате што чините.“
Залуду се мучаше Санчо, јер његов господин тако се захукао пр ема заку куљенима и
да би о слободио ону госпу у короти, да ништа не чу , а и да је чу о, не би се вр атио, па да га
је звао и сам краљ. Стиже дакле до пр ошенције и заустави Росинанта, који већ осећаше
жељу да мало одахне, па пр ому клим и су р овим гласом р ече:
„Станите ви, који можда зато што сте неваљал ци скривате своја лица, па чу јте што
ћу да вам кажем.“
Први се десише они, који су носил и кип, а један од четир и свештеника, који су
појали литаније, видећи необични стас Дон К ихотов, Росинантову мршавост и остале
смешне ствари, које је о пазио на Дон Кихоту , одговор и му :
„Господине брате, ако имате што да нам кажете, казу јте што пре, јер ова браћа
шибају себе, па не можемо, нити је р азлог да се задржавамо и да што слушамо, ван ако ће
бити у две р ечи.“
„Једном р ечи казаћу вам,“ одговор и Дон Кихоте, „ и то је да овога стика пу штате на
слободу ову лепу сењору , чије сузе и ту жан изглед јасно показују , да је водите пр отив
њене воље и да сте јој нанел и какву велику увреду ; а ја који сам р ођен на овом свету, да
поправљам такве кривде, нећу дати ни да крочите, докле јој не дате жељену слободу , коју
она заслу жу је.“
417

Сви који чуше ове р ечи увидеше, да ћ е Дон К ихоте бити каква будала, те пр сну ше у
смех, али овај смех јо ш већ ма распали гњев у Дон Кихота, јер не говорећи више, шчепа
мач и полете на но сила. Један од носача остави терет својим др уговима и пође на сусрет
Дон Кихоту , издигну вши нек е виле ил и мотку , којом је пр идржавао носила, ал и Дон
Кихоте тако сил но у дар и по вилама, да их преполови, а носач са оно м трећином, која му
оста у р у ци, одалами Дон Кихота тако зло по р амену од оне стране, где му беше мач, да га
штит не могаше да заштити од сељ ачке силе, те сиромах До н Кихоте нађе се на з емљи у
посве жалосну стању . Санчо Панса, који се сав задухао трчећи за њим, кад га виде на
земљи, повик а ударачу , да га не у дар а више, јер је то опчињен сиромах витез, који свога
века никоме зла у чинио није; али сељака не задржа Санчова вик а, него што је видео да Дон
Кихоте не миче ни ру ком ни ногом, па мислећи да га је у био, брже боље задиже своју
мантију до појаса, па загреба преко поља као дивокоза.
М еђу тим стигоше и сви остали од дру жине Дон К ихотове онамо; ал и учесници у
пр ошенцији, видећи их где трче пр ема њима и са њима четнике са својим пу шкама,
побојаше се и даљег а зла, те сви око копа начинише шупље коло, подигоше своје
покајничке капе, стисну ше бичеве, а попови чир аке, те очекиваше напаст са намер ом да се
бране, па и да нападну на своје нападаче: али срећом ствар пр ође боље но што су мисл или,
јер Санчо не у чини друго, него паде на тело свога го сподина, нар ичу ћи над њим на
најжалоснији и најсмешнији начин, мислећи да је мр тав. Пар ок се познавао са другим
пар оком, који је ишао са пр ошенцијо м, и ово познанство утоли страховање на обе стране.
Први пар ок р ече другоме са две р ечи, ко је био До н Кихоте, те и он и сви покајници
пр иђоше да виде, да ли је мр тав бедни витез, па чу ше, како Санчо Панса са сузним очима
говор аше:
„О цвете од витезова, који си једним у дар ом од батине завршио ток твојих тако
славних година! О дико твога рода, поно су и славо цел е Манче и можда целога света, у
коме без тебе биће пу но зликоваца, који се нећ е бојати, да ће за своја зла дела бити
кажњени! О подашнији од свак а Александр а, јер само за осам месеци службе хтео си да ми
даш најлепше о стр ово што га море окру жава и око њега тече! О ти пониз ни с охол има и
охоли с понизнима, нападачу у опасностима, тр пљениче у вр еде, заљу бљениче без р азлога,
бичу поганцима, непр ијатељу неваљалцима, једно м р ечи скитниче витеже, јер тиме је све
р ечено што може да се каже!“
418

На Санчово јау кање и уздисање дође к себи Дон К ихоте и прве му р ечи беху :
„Ко далеко од тебе живи, пр еслатка Ду лсинејо, тај је изложен и већем јаду , него
што је овај. Помози ми, Санчо др у же, да ме метнеш на очарана кола, јер ти не могу држати
се у седлу на Росинанту , јер ми је ово раме сво смрвљено.“
„Хоћу то учинити драге воље, господине,“ одговори Санчо, „па да се вр атимо у
моје село с ово м господом, који вам желе добра, и онда ћ емо се спремити за др у ги полазак,
који ће нам бити на већу корист и славу.“
„Добро збориш, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „и добро ће бити да пу стимо да прође
зли у тицај од звезда, који сада влада.“
Каноник и пар ок и бер бер ин р екоше му , да ће вр ло добро бити, ако о нако у чини,
како вели; те тако у живају ћи пу но у простоти Санча Пансе, наместише Дон Кихота на
колима, како је пре био, опходња се у реди, па настави свој пу т; козар се опрости са свима;
четници не хтеше даље да иду и парок им плати, колико је требало; каноник замоли
пар ока, да му јави за догађаје Дон Кихота, ако се излечи од његове лудости, или ако је
буде наставио, и с тиме се о пр ости да настави свој пут.
Најпосле сви се раставише и осташе сами парок и берберин, Дон Кихоте и Панса и
добри Росинанте, који на све о но што је дочекао беше онако стрпељив, као и господар му .
Рабаџија у пр егне своје волове и намести Дон Кихота на навиљку сена, па са својом
обично м равнодушношћу настави пут, који му је пар ок означио, те после шест дана
доспеше у Дон К ихотово село, куда стигоше у по дана, и то случајно баш у недељу , кад су
људи сви били на пијаци, којом по среди пр ођоше кола са До н Кихотом. Сви пр ихиташе да
виде, ко се то вози у колима, а кад познше свога земљака, удивише се; а један дер ан отр ча
да јави његовој газдар ици и синовици, к ако им стриц и господин долази мр шав и бл ед и
лежећи на нешто сена и на воловским колима. Жалост беше слушати вр иску ових двеју
добрих женских, те како се гру ваше по глави и наново у дарише да куну пр оклете књиге о
витезовима, што се све понови, кад у гледаше До н Кихота да у лази у своју кућу .
На глас о ово м доласку Дон Кихота дотрча жена Санча Пансе, која је већ била
знала, да је о н отишао као коњушар Дон Кихота, па кад у гледа Санча, пр во што ће да га
запита беше, да ли је срећно и магар ац дошао? Санчо одговор и, да је магар цу боље, него
његову господару.
419

„Нека је хвала богу ,“ р ече она, „што ми је указао толику милост; али кажи ми сад,
човече, чиме си вајдио са твојим коњушарством? Какав си ми зубун донео? Какве ли
папучице својој дечици?“
„Од свега тога, женице, не доносим ништа,“ р ече Санчо, „али донео сам друге
ствари много важније и замашније.“
„То ми је особито мило,“ одговор и жена; „покажидер ми те ствар и важније и
замашније, мој драгане, да их видим, да ми се развесели моје срце, које је било тако тужно
и незадовољно за све оне дуге векове, докле те није било дома.“
„Показаћу ти дома, женице,“ р ече Панса, „а за сада буди задовољна, а други пу т кад
пођемо на пу т да тражимо пустоловине, хоћеш ме бога молећи видети к ао грофа, или
гу бер натора од каква острова, и то не тек на каква, него од најбољега што га мо же бити.“
„Дај боже, му жићу, јер би нам то и требало. Ма р еци ми, каква су то о строва? Јер ја
то не р азу мем.“
„Није мед за магар ећа у ста,“ одговор и Санчо; „у твоје вр еме већ ћ еш видети,
женице, па ћеш да се чу диш кад те сви твоји поданици стану звати госпо ждом.“
„Шта ти то говориш, Санчо, за госпожде, острова и поданике?“ на то ће Хуана
Панса, јер зако се зваше Санчова жена, ако и нису били у р оду, него што је у М анчи
107
обичај, да жене у зимају мужевљево пр езиме.
„Немој, Хуана, да се жур иш, да би све то тако брзо дознала; доста да ти кажем
истину , па сад језик за зубе; само ти могу то онако у згр ед казати, да у свету нема лепше
ствари за по штена човек а, него бити коњушар у з скитницу витеза, који тражи
пустоловине. Душа ваља, већином су такве, да нису баш онако повољне, како би их човек
желео, јер од стотине што се дешавају деведесет и девет хоће да буду наопачке. Знам то ја
по иску ству , јер у некојима бацали су ме на поњави, а у другима било је и боја; тек је лепа
ствар пр олазити пл анином, тумарати по шумама, пентр ати се по стењу , свртати у замке,
конаковати по крчмама по својој вољи, а овамо не плаћати ни вр ажији мараведи.“
Сав овај р азговор текао је међу Санчом Пансом и Хуаном Пансом, његовом женом;
докле су газдарица и синовица Дон Кихотова дочекал е њега, свукле га и метну ле га на

107
У осталој Шпањолској удате жене пр езивају се својим д евојачким през именом. – У своме Дон Кихоту даје
Сервантес различ на имена Санчовој жени. Прво је зове Марија Гутијерес; овде је зове Хуана Панса; у другом
делу назив а је Т ереза Каскахо, онд а опет Марија Гутијерес, па она Т ереза Панса. И најпосл е остаје при овом
имену.
420

његову стару постељу . Он их избеченим очима гледаше и не могаше да их р азуме, где је.
Парок пр епору чи синовици, да добро негу је свога стр ица и да пази да им не би опет
умакао, пр ичају ћи, колико је му ке било, докле су га довукли кући.
Њих две ту наново у дар ише у јау кање, наново стадоше кл ети књиге од витезова, па
молише небеса, да на дно пакла баце писце таквих лажи и глу пости. Укратко р ећи, оне
недоумеваше и страховаше, да ће опет остати без свога господина и стрица, чим се буде у
неколико опоравио, па је тако и било, како су мислиле.
Али писац ове повести, ако и јесте прилежно и р евносно тражио вести о делима,
која је Дон Кихоте починио приликом свога трећега по хода, није могао да о њима нађе
трага, бар не у вер одостојним списима; само се одржало устмено предање у Манчи, да је
Дон Кихоте, кад се по трећи пут дигао из своје куће, био у Сарагоси, где се нашао пр и
славним витешким игр ама, које су у том граду прир едили, и ту су се догодиле ствари
достојне његове храбрости и великог у мља. Ни о његовом концу и свршетку није могао
ништа да докучи, нити би што докучио и дознао, да га добра срећа није намер ила на
некаква стара лекар а, који је имао некакву ку тију од олова, коју је, како говор аше, био
нашао у рушевинама од некакве старе пустињачк е колебе, коју су оправљали, па у тој
кутији нашли су пер гаменте пр еписане готск им писмом, али у кастилијанским стиховима,
који су описивали многа дела и јављали за лепо ту Ду лсинеје од Тобоза, за пр илику
Росинантову , за вер ност Санча Пансе, као и за погр еб самога Дон К ихота, у з р азлична
надгробца и по хвал не р ечи о његовом животу и нар авима; па што се могло пр очитати и на
чисто извести, то овде ставља вер одостојни писац ове нове и досад невиђ ене повести.
У нагр аду за пр евелики труд, који га је стао, докле је пр еметао и пр етр ажио све
аркиве у Манчи, да би је изнео на видело, писац не тражи ништа др у го од читалаца, него
да јој исто онако вер у ју , као што веру поклањају р азумни људи књигама о витезовима, које
су тако лепо пр имљене у свету , па ће тиме себе држати за добро нагр ађена и задовољена,
те ће добити вољу да потр ажи и друге, ако и не тако истините, а оно бар исто тако
108
измишљене и забавне.
Само некоји од тих стихова могл и су се пр очитати; остали, к ако им је писмо било
ишчилело, предати су једном академичару , да се домисли шта је у њима. Веле, да му је то

108
Сервантес никако ниј е тада мисл ио, да пише и други део свога Дон Кихота. У ориђиналу су некоји од
помену тих стихова, али у овом преводу изостављени су, јер немају никаква смисл а ни садржине, пошто их је
писац намерно такве сачинио.
421

пошло за ру ком после многа неспавања и велика труда и да намер ава да их изда на видело,
надају ћи се трећем по ходу Дон Кихота.
109
Forse altrui canterà con miglior plettro.
КРАЈ ПРВОМ ДЕЛУ.

109
Шта други ко запоје уз гласније стру не. (Манити Орландо, ХХХ песма)
1
ПРЕДГОВОР ЧИТАОЦИМ А
Ваистину , читаоче високор одни, а можда и нискор одни, биће да с ообитом вољом
очеку јеш сада овај пр едговор , мислећи да ћеш у њему наћи гр дње, свађе и у кор а писцу
оног др у гог Дон Кихота, велим онога, за кога веле,да се зачео у Тор десиљама и р одио у
Тарагони.1 Али ја ти нећу дати то удовољство, јер ако у вр еде и побу ђу ју гњев и у
најсмер енијим гр удима, у мојим ће то пр авило да бу де изу зетак. То би желео, да га
назовем магар цем, завр заном и безобр азником; али ми то никада не пада на ум: нека је
кажњен својим грехом, нека га то једе о своме хлеб и нека му бу де на здр авље.
Али нисам могао да не осетим, што ме је назвао матор им и једнор уким, као да је до
мене стојало да задр жим вр еме, те да за ме не пр отиче, као да сам моју р у ку изгу био у
каквој кр чми, а не у најузвишенијој прилици што су је видела пр ошла столећа а садашња
што ће је бу ду ћи векови видети.2 Ако моје ране не блистају у очима онога који их гледа,
бар их пошту ју они, који знају где сам их задобио; а војнику боље долику је да је мр тав у
боју, него ли слободан у бегству; па о томе ја тако мислим, кад би ми сад пр едложили и
оствар или нешто немогуће, ја бих био волији што сам се нашао у оном дивном боју, него
ли да сам сад излечен од мојих р ана, а да нисам био у њему. Које р ане војник показу је на
лицу и на пр сима, то се звезде, које осталима показују пу тна небо од части и побу ђу ју у
њима жељу за праведном похвалом; а ваља имати на у му , да се не пише седим власима,
него р азу мом, који хоће да се попр авља са годинама.
И то ме је жао, што ме зове завидљивим, па као каквом незналици описује ми, шта
је то завист; а у истину од оних двеју вр ста зависти што их има ја само знам ону свету,
племениту и добронамерну; па кад је тако, као што јесте, нећу ја да нападам ни на каква
свештеника, па још кад је у з то члан светога звања;3 па ако је оно р екао за онога, за кога
изгледа да је р екао, онда се на сву меру пр евар и, јер ја ономе обожавам умље, дивим му се
делима и његовом неу мор ном и донр одетељном занимању. Али упр аво захваљу јем томе

1
Ово се односи на писца, који се скрио под именом лиценцијата Алонса Фернандеса од Авељанеде, родом
од Тордесиља (Tordesillas), а књига му је печатана у Т арагони.
2
Бој код Лепанта.
3 Ово се односи на Лопа од Веге, који је заиста био свештеник и члан светога звања (инквизиције) ако се и
женио два пута.

2
господину писцу , што је за моје новеле казао, да су више сатир ичне, него ли пр имерне,
али да су добр е, што не би могле бити, дасе у њима не налази и једно и дру го.
М ени се чини, да ми кажеш, да себе су више огр аничавам и да се много др жим у

гр аницама моје скр омности, знају ћи да не тр еба додавати у дар це удар цима, а онај
господин биће да их је без су мње велике добио, јер се не у су ђује да изађе на отвор ено
поље и под ведр о небо, него крије своје име, измишља свој завичај, као да је извршио неку
у вреду величанства. Ако га случајно познајеш, кажи му од моје стр ане, да себе не др жим
за увр еђена, да добр о знам, шта су иску шења вр ажија, а да је једно од највећих, кад се
коме у вр ти у памет, да може сачинити и печатир ати књигу , са којом ће да добије исто тако
славе, као и новаца, и исто тако новаца, као и славе, па у потвр ду томе молим те, да му са
својом добром вољом и умешношћу причаш ову пр ичу :
У Севиљи била једна будала, која је пала на најсмешнију лу дост, којој се игда у
свету домислила бу дала. Она дакле начини од тр ске цев зашиљену на једном крају па кад
би ухватила пса каква на у лици, или др у где, она би му једном ногом притисну ла његову
ногу, а др угу би му издигла р у ком, па како је већ знала, наместила би му цев на неко др уго
место и наду хала би га окр у гла као лопту , и др жећи га тако, у дар ала би га два пута шаком
по тр бу ху и пу стила би га, говор ећи околнима, којих је у век пу но било: „Ви сад мислите,
да је лак посао написати књигу ?“
А ако му се ова пр ича не би свиђала, а ти, љу базни читаоче, кажи му ову , која
такође гласи о бу дали и псу .
У Кор дови беше др у га бу дала, која је имала обичај да носи на глави комад од
мр амор не плоче, или дру ги какав потежи камен, па кад би наишла на какво безбр ижно
псето, стала би у зањ и спу стила би камен, одозгор е нањ. Пас би се поплашио, па лају ћи и
у р личу ћи не би се зау ставио ни у трећој у лици. Елем деси се, да међу псима, на које је
бу дала спуштала свој камен, беше и пас једног шеширџије, кога је његов господар
особито волио.. Спу сти камен, овај паде псу на главу, пас стаде цикати, његов господар то
виде и пр ими ср цу , дохвати р иф,дође до будале и испр ебија јој кости, говор ећи јој уза
сваки у дарац: „Пасја тр аго! зар моју вижљу? зар , ду шманине један, ниси видео да је мој
пас вижља?“ па понављају ћи реч вижљу много пу та, пу сти бу далу поштено издеветану .
Бу дала се у саветова, пову че се и више од месец дана не излажаше у свет, а онда ево је
3
опет са њеним проналаском и са још већим каменом. Оде до пса и посматр ајући га што
боље са сваке стране, р екла би, не у судивши се да спу сти камен: „Пази, ово је вижња!“ И
заиста, ког би год пса нашла, па били самсови или шипар ице, за свакога би бу дала казала
да је вижња, па тако није више спу штала каменицу .
М ожда ће се моћи на тај начин десити и том повестописцу , да се више не у су ди да

тер ет свога велеу ма меће у књиге, које р ђаве бу ду ћи твр ђе су од камена. И то му кажи, да
ме ни најмање није поплашила његова пр етња, да ће ме лишити добитка његовом књигом,
јер др жећи се познатог интермеца Перенденг е,4 одговарам му, да за мене живи мој
господин Веинтикуатро,5 а Христос за све: нека ми жив бу де велики гр оф Лемос, чије
кр шћанство и опште позната штер дота мене штити од свака у дар а моје сир омаштине, и
нека ми живо бу де велико милоср ђе пр есветлога у Толеду, Дон Бер нарда од Сандовала
Рохаса, па ако ће и не бити печатња у свету, и ако ће се пр отив мене печатати више књига,
него што је стихова М инга Реву лга.6 Оба ова кнеза, ако их и није изазвало моје ласкање,
нити иначе какво хваљење, једино по својој добр оти латили су се да ми у чине милост и
бу ду и наклоњени, у чему се ја др жим за ср ећнија и богатија, него ли да ме је срећа
обичним пу тем подигла до свога највишега вр ху нца. Сир омах може имати части, али
неваљалац не; сиромашнога може засенити племенитост, али никако сасвим је помр ачити;
али као што вр лина по себи даје неки сјај, ако ће бити и кроз незгоде и пу котине
сир омаштва, тако је у важавају узвишени и племенити ду хови, па за то је и штите.
А више немој му говор ити, нити ја хоћу више да ти говор им, само ћу те опоменути,
да имаш на у му , да је овај др уги део Дон Кихота, који ти подносим, скр ојен од истога
у метника и од истога сукна, као и први, и да ти у њему дајем Дон Кихота настављена и
најпосле умр ла и погребна, како се нико не би у су дио, да о њему доноси нова
сведочанства, јер доста је досадашњих; а и тога је доста, кад је поштен човек јавио за ове
пр ијатне лудор ије, не мар ећи да се наново у њих упу шта; јер изобиље у стварима, ако и
добрима, чини да их не у важавамо, а р еткост у ствар има, ако и р ђавима, у неколико се

4
Ово се односи на Лопа од Веге, који је заиста био свештеник и члан светога звања (Инквизиције) ако се и
женио два пута.
5
Веинтикуатро зове се општински управник у Севиљи, Гранади и Кордови.
6
Стихови Минга Ревулга (las coplas de Mingo Revulgo) као сатиричне су тужаљке о владавини краља IV.
Хенрика Немоћнога.
4
у важава. Забор авио сам да ти кажем, да се надаш Персилесу, кога већ довр шујем, као и
др угом делу Галатеје.
ПРВА ГЛАВА
О томе, како су поступили са Дон Кихотом парок и берберин у њег овој болести.
У др у гом делу ове повести, а о трећем поласку Дон Кихота пр ича Сид Амет
Бененџелија, да пар ок и бер бер ин пу н месец дана не походише њега, да му у памети не би
поновили и пр обудили сећање на пр ошле ствар и; али за то нису пр опустили да походе
његову синовицу и газдар ицу , пр епору чу ју ћи им да се бр ину за његову негу , давају ћи му
јела која кр епе и освежавају ср це и мозак, одакле му је пр ема зр елу домишљању и
долазила његова неср ећа; а оне им говор ише, да тако и чине и да то р аде са што већом
вољом и бригом, јер су опазиле, да им господим овда онда показује да је сасвим пр и себи,
а она двојица беху тиме веома задовољни, јер мишљаху, да су то постигли тиме, што су га
опчињена донели на воловским колима, као што је то пр ичано у пр вом делу ове велике
истинске повести у последњој глави. Нау мише дакле да га походе и да се у вер е о његовом
исцељењу , ако су и др жали тако р ећи за немогу ће, да се он исцели, па су се договор или, да
никако не помињу ту мараће витезове, да не би дошли у опасност да позледе р ану , која тек
што беше замладила.
Походише га дакле и затекоше га да седи на постељи у јанклу од зелена фланер а са

цр веном капом толеданском, а био је тако су х и мр шав, да је изгледао кожа и кост. Он их
вр ло лепо дочека, они га питаше за здравље, а он им даде рачу на о себи и своме здр ављу
са пу но р азу ма и с што одабр анијим речима, па у такву р азговову дођоше на оно што се
вели др жавни р азлог и начин упр аве, те ову злоу потр ебу укину ше а ону испр авише, овај
обичај пр еустр ојише а овај у клонише, сваки од њих тр ојице гр адећи се нов законодавац,
савремен Лику р го, нов Солон, па на тај начин обновише др жаву, као да су је донели у
кованицу и оданде је у зели сасвим др укчију но што су је донели; а Дон Кихоте говор аше о
свима ствар има, којих се дотакну ше, са тлико р азбор итости, да оба испитивача чвр сто
беху у вер ена, да је сасвим здр ав и пр и чистој свести.
5
Овом р азговор у пр ису ствоваше синовица и газдар ица и не могоше довољно богу да
захвале, видећи свога господина пр и тако чистој памети; али пар ок измени своју прву
намер у, да неће помињати ствари од витезова, па хоћаше да се посве у вери о здрављу Дон
Кихота, да ли је пр ивидно или лажно, те тако мало по мали стаде пр ичати за неке повести,
које су дошле из пр естонице, па међу осталом р ече, како се др жи за извесно, да се Ту р чин
кр ену о са јаком флотом, а не зна му се намер а, нити где ће да се пр овали тај стр ашни
облак; па тај стр ах, који нас од год до год узбу ђу је, обу зео је свеколико кр шћанство, а
његово величаство нар едило је, да се чу ва пр имор је напољско и сицилијански и остр ово
М алтија.
На ово пр имети Дон Кихоте:
„Његово величаство посту пило је, као веома опр езан р атник, кад се за вр емена
бр ине за своје др жаве, да га непр ијатељ не би затекао неспремна; али кад би се пр имио мој
савет, ја бих му саветовао, да се послу жи преду пређивањем, на које његово величаство
биће да у овај пар ни најмање не мисли.“
Тек што пар ок ово чу , а он р ече у себи:
„Бог нека те пр ихвати, бедни Дон Кихоте, јер бих р екао, да ћеш са висока врха
твоје лу дости да се спу стиш до најду бља понор а твоје глу пости.“
Али бер бер ин, који је већ био исто помислио што и парок, запита Дон Кихота,
каква је то мер а од пр едохр ане, за коју вели, да би је добр о било у зети; можда ће бити
таква, да би је требало метну ти у р ед оних многих непр иличних пр едлога, какви се чине
владаоцима.
„М ој пр едлог, господине шишало,“ одговор и Дон Кихоте, „не би био непр иличан,
него посве у местан.“
„Не велим за то,“ р ече бер бер ин, „него што је искуство посведочило, да сви или
већина пр едлога што се дају његовом величанству, или су немогу ћи, или лу ди, или на
штету кр аља и кр аљевине.“
„Али мој,“ одговор и Дон Кихоте, „нити је немогу ћ, нити лу д, него најлакши,
најпр икладнији, најзгоднији и најбр жи што би могао пасти на у м каквом пр едлагачу.“.
„Па што нам га већ не кажете, господине Дон Кихоте?“ р ече пар ок.
6
„Нисам р ад,“ одговор и Дон Кихоте, „да га ј а сад овде кажем, а сутр а да га дознаду
господа саветници, па да др у ги однесе хвалу и нагр аду за моју му ку.“
„Што се мене тиче,“ на то ће бер бер ин, „ево дајем р еч овде и пр ед богом, да то што
ви кажете нећу рећи ни кр аљу, нити икоме на овоме свету а ту пр исету нау чио сам из
песме о попу , који је у почетку мисе јавио кр аљу за кр адљивца, који му је у кр ао сто
ду блона и лаконогу мазгу.“
„Не знам ја за песме,“ рече Дон Кохоте, „али знам, да је ова пр исега истинска, јер
знам, да је господин бер бер ин поштен човек.“
„Кад то не би био,“ прихвати пар ок, „ја стојим добар и јамчим зањ, да у овој
пр илици неће више говорити него немак, ако неће да плати осу ду и су дски тр ошак.“
„А ко јамчи за вас, господине попо?“ запита Дон Кихоте.
„мој чин,“ одговори пар ок, „коме је ду жност да хр ани тајну.“
„Е, му чицу му !“ узеће ту р еч Дон Кихоте, „шта др уго тр еба његово величаство да
у чини, него да преко зду р а даде заповедити, да се у одр еђени дан искупе у двор у сви
ту мар аћи витезови што их је у Шпањолској, па нека би их и било само пола тестета, може
се међу њима наћи какав, који би сам био довољан да р азори сву силу ту рску. Послу шајте
ме и пођите са мном. Зар је можда нешто ново, да сам један ту мар аћи витез у тамани
војску од двеста хиљада љу ди, као да су сви имали само један вр ат, или да су били од
медених колача? Или кажите ми, нису ли новости пуне таквих чу деса? Кад би нешто, у зао
час по мене, не велим по др у гога кога, у наше вр еме живео славни Дон Белијанис, али који
од небр ојене поврзме Амадиса од Галије, кад би који од њих био данас у животу и са
Ту рчином се су кобио, богме не знам, како би овај пр ошао; али ће бог погледати на свој
нар од и послаће каквог, који и ако није толики ју нак, као некадашњи ту мар аћи витезови, а
оно шат не бу де мање ср чан од њих; а бог ме већ р азуме, на више ништа не велим.“
„Авај!“ викну ту синовица, „ево ме у бите, ако мој господин опет не мисли да оде у
ту мар аће витезове.“
На то р ече Дон Кихоте:
„Као ту мараћи витез хоћу да у мр ем, а Ту р чин нека се спу шта или пење, како хоће и
што већма може, ја пак велим и опет: Бог ме разу ме.“
7
Овде у зе реч бер бер ин.
„М олим вас, да ми допустите да пр ичам једну кр атку пр иповест што се десила у

Севиљи, а имао био воље да је пр ичам, јер таман овде пр истаје.“
Дон Кихоте и пар ок допустише му, остали пажљиво слу шаше и он поче овако:
У лудници у Севиљи био је један човек, кога су његови р ођаци онамо довели, јер је
био померио памећу; у Осу ни је добио канонски степен, али да су му га дали и у
Саламанци, опет би остао и даље лу д, како су многи мислили. Овај тако степеном
одликовани, пошто је тамо пр овео неколико година, у вр ти себи у глави, да је оздр авио и
да му је памет читава, па у тој мисли пише ар цибиску пу молећи га плачевно и са многим
р азбор итим р азлозима, да заповеди да га изваде из оне беде у којој је био, јер по милосрђу
божјем већ му се повратила изгу бљенапамет; а његова родбина, др жи га тамо, да би
у живала његово имање, па би у пркос истини хтели, да он остане лу д до гр оба.
Ар цибискуп се дао обрлатити многим смишљеним и р азу мним писмима, па заповеди
једном своме капелану, да се извести код у правника лу днице, да ли је истина што му је тај
лиценцијат писао, па и сам нека говор и са бу далом, па ако му се свиди да је пр и себи, да га
у зме и пу сти на слободу. Капелан у чини тако и упр авитељ му р ече, да је онај човек
свакако луд, јер ако много пу та и говор и као човек особито паметан, најпосле завр шу је
таквим лудор ијама, које у многоме и у главном бар абар су са његовим р анијим
му др остима, као што може о томе да се у вер и, говорећи са њим. Капелан р ече, да то жели,
па оставши сам са лу дом, говораше с њим један час и ду же за све то време не р ече луда
никакву неу пу тну ни луду, него говор аше тако р азбор ито, да капелан беше примор ан да
помисли, да је сасвим здр ав и читав; па међу осталим р ече лу да и то, како га у пр авник
мр зи, да не би изгу био дар ове, које му његови р ођаци дају, да би казао, да је још лу д и да
има р азу мне часове; а да му је у тој неср ећи његовој највећи непр ијатељ његово велико
имање, јер да би ово у живали, његови непр ијатељи вар ају и су мњају у милост, коју му је
наш господ у казао, у чинивши ха од животиње човеком. Једном р ечи, говор аше тако, да на
у правника баци су мњу , р ођаци му изгледаше гр абљиви и бездушни, он сам чињаше се
тако паметан, да капелан нау ми да га поведе са собом, те да га види ар цибискуп и сам се
у вери о истинитости ове ствар и. У том лепом у верењу заиска капелан од у правника, да
нар еди да се лиценцијату да одело, у коме је доведем у лу дницу . Опет р ече у пр авник, нека
8
пази што чини, јер нема су мње, да је лиценцијат још лу д. Али у пр авникове опомене и
р азлози ништа не помогоше код капелана, који хоћаше да га води. Упр авник се повинова,
видећи да је ар цибиску пова заповест, те дадоше лиценцијату његово одело, које је било
ново и пристојно; а овај кад се виде обу чен као паметан и сву чен као луд, замоли
капелана, да му учини милост и допусти му да се опр ости са својим лудим др у говима.
Капелан му р ече, да жели да га пр ати и да види лу де што су у лу дници. Заиста пођоше и са
њима њих неколико, који су се ту десили, а кад лиценцијат дође до једне кр летке, у којој је
био један манит, пр емда у онај пар беше мир ан и спокојан, рече му:
“Брате, дела пр омисли се, имаш ли што да ми пор у чиш, јер ја одох дома, јер бог по
својој бесконачној благости и милосрђу, ако и нисам то заслу жио, благоволио је да ми
поврати у мље; јако сам здр ав и р азу ман, јер као што је мене повратио у пр еђашње стање,
тако ће и онога повр атити, који се у зда у њ; а ја ћу се постар ати да ти пошљем што за јело,
па једите то у свој ку ћи, јер ако ћу ти р ећи, мислим, као који сам пр ошао ту школу, да све
наше лу дости долазе оту да, што су стомаци пр азни и мозак пу н вазду ха. Успр ените,
у спрените, јер клону лост у несрећи у мањава нам здравље и у скор ава смр т.
„Све ове лиценцијатове речи слу шала је др уга лу да, која је била у др у гом кавезу
пр ема оном манитоме, па дигнувши се са неке стар е р огожине, на којој је лежала сасвим
нага, вичу ћи запита, који је то, који полази здрав и исцељен. Лиценцијат одговори:
“Ето, бр ате, ја идем, нити мор ам више да останем овде, на чему нека је небесима
бесконачна хвала, што су ми у чинила толику милост.”
“Пази, попе, шта говор иш, немој да те ђаво вар а, одговори лу да; поку пи ноге, па
седи мир но у својој ку ћи, а нећеш мор ати вр аћати се.”
“Ја знам, да сам здр ав,” на то ће лиценцијат, “нити ми је потр ебе да се наново
лечим.”
“Ти здр ав?”, р ече лу да; “па лепо, видећемо: пођи збогом; али тако ми Ју питер а, чије
величанство ја на земљи пр едстављам, само р ади тога греха, који Севиља данас чини,
пу штају ћи те из ове куће и држећи те за исцељена, хоћу је тако казнити, да ће спомен
остати о томе ва веки веков, амиин. Зар ти не знаш, један никакви попе, да ја то могу да
у чиним, јер, како р екох, ја сам Ју питер Гр омовник и у мојим р у кама др жим огњене стр еле,
9
којима могу и обичавам да свету пр етим и р азор им га? Али ћу ову глу пу вар ош да казним
само једним, а то је, што у њој и у свој њеној околини и окр у гу неће киша пасти за тр и
године дана, које ће се рачу нати од онога дана и часа, у који је изречена ова пр етња, па у
напредак. Ти слободан, ти здр ав, ти исцељен, а ја лу д, ја болестан и ја везан? Бр е толико
мислим дати кише, колико и обесити се.
Који су се онде десили слу шаше вику и р ечи лу дине, али наш лиценцијат окр ену се
нашем капелану и у хвати га за ру ке, па му р ече:
“Немојте ништа да се бринете, господине, нити се освр ћите на оно, што је ова луда
говор ила; јер ако је он Ју питер и неће да даде кишу, ја сам Нептун, отац и бог водама, па
ћу пу стити кишу , кад ми год бу де воља и кад затр еба.”
На ово одговор и капелан:
“Ипак, господине Нептуне, не би добро било ср дити господина Јупитер а; останите

ви овде у ку ћи, а ми ћемо се по вас вр атити дру ги пут, кад бу демо за то доколнији.”
„Насмеја се у правник и који су онде били, да се капелан чисто застиде; а

лиценцијата сву коше, задр жаше у ку ћи и тиме се довр ши приповетка.“
„Дакле, господине бр ицо,“ р ече Дон Кихоте, „то ли је та прича, која таман пр истаје
и зато је ваљало пр ичати? Ао, господине бр адобријо, господине бр адобр ијо! онај би
морао бити слеп, који не би видео кр оз сито. И зар је можно, да ви не знате, да су
у поређивања међу у мљем и у мљем, хр аброшћу и хр абр ошћу, лепотом и лепотом,
пор еклом и пор еклом у век мр ска и немила? Ја, господине бр ицо, нисам Нептун, бог над
водама, нити иштем, да ме ико др жи за паметна, ако нисам то; само се тр у дим, да свету
изнесем пред очи погр ешку , у којој се налази. што неће да обнови оно пр еср ећно вр еме,
кад се одликовао р ед тумар аћих витезова; али наш покварени век не заслу жу је да у жива
толико добр о, као што су га у живали векови, у којима су ту мар аћи витезови у зели на се и
понели на својим пр ећима одбр ану кр аљевина, помоћ девицама, засту пање сир очади и
недор аслих, кажњавање охолих и награђивање смерних. Већина витезова данашњих више
шкрипе од дамашке, златотканице и дру гих ткива, којима се одевају, него ли од панцерске
кошу ље, којом би се ору жали; већ нема данас витеза, који би спавао у пољу изложен
непогодама неба, ор у жан потпуно од главе до пете; а већ нема онога, који не вадећи ноге
10
из стр мени, само би се наслонио на копље и пр евар ио сан, штоно р еч, као што су чинили
ту мар аћи витезови; па данас нема никога, који би излегао из оне шу ме, па у легао у ону
планину , а из ове доспео на голо и пу сто жало од мор а, већином бу р нога и немир нога, па
нашавши у мор у и у кр ај њега мален чу нић без весала, ветрила, катар ке и др у ге опр еме, са
неу стр ашивим ср цем скочио у њ, пр едавши се немилоср дним валима безданога мор а, а он,
изнесавши гр у ди неодољивој бу р и, кад то најмање очеку је, нађе се на три хиљаде и више
миља од места, у коме се у кр цао, па скочивши на далеку и непознату земљу, долазе му
ствар и достојне да се пишу , не на пергаменти, него у меди; али данас трију мфу је леност
над пр илежношћу, беспосленост над р адом, пор ок над вр лином, продр зљивост над
хр абр ошћу и теор ија над у бојном пр актиком, која је једина цветала и блистала се у
златном веку ту мар аћих витезова. Иначе р еците ми, ко је часнији и хр абр ији од славнога
Амадиса од Галије? ко му др ији од Палмер ина од Англије? ко погоднији и нару чнији од
Тиранта Белога? ко у чтивији од Лисуар та од Гр еције? ко је више мачем у дар ан и више
мачем у дарао од Дон Белијаниса? ко неу стр ашивији од Периона од Галије? ли ко је већма
ср љао у опасност од Феликсмарта од Хир каније? или ко је искр енији од Еспландијана? ко
ср чанији од Дон Сир онђилија од Тр акије? ко смелији од Родомонта? ко му др ији од кр аља
Собр ина? ко пр одр зљивији од Рејналда? ко непобеднији од Ролдана? и ко гиздавији и
у чтивији од Ру ђера, од кога пр оизилазе данашњи херцези од Фер аре, као што каже Ту р пин
и његова космографија?7 Сви ови витезови и многи др уги, које бих могао именовати,
господине пар оче, били су ту мар аћи витезови, дика и понос витезовима. Ови, или такви
као ови хтео бих да су они, које ја мислим, а кад би то било, његово величаство био би
добро послу жено и у штедио би му се велик тр ошак, а Ту р чин би остао чу пају ћи себи
бр аду; па с тим хоћу да ме оставите у мојој ку ћи, јер ме капелан не води из ње; а ако
Ју питер , како р ече бер бер ин, не би пуштао кишу , ту сам ја, који ћу пу штати кишу , кад ми
бу де воља: ово велим, да господин бр ица знаде, да га р азу мем.“
„Заиста, господине Дон Кихоте,“ на то ће бербер ин, „ја нисам оно р екао тога р ади,
и онако ми поногао бог, како ми намер а чиста била, и ви не тр еба да се срдите.“
„Да ли се могу ср дити или не,“ одговори му Дон Кихоте, „то знам ја“.

7
Стихови Минга Ревулга (las coplas de Mingo Revulgo) као сатиричне су тужаљке о владавини краља IV
Хенрика Немоћнога.
11
На ово пр имети пар ок:
„Баш добро, што ја досад ништа говор ио нисам, а не бих да останем са неком
двоумицом, која ме гр изе и једе, а постајале од онога, што је господин Дон Кихоте сада
казао.“
„Уз остале др у ге ствар и,“ одговор и Дон Кихоте, „има господин парок и ту слободу,
и за то може да каже своју двоумицу , јер није пр ијатно остати са двоу мицом у души.“
„Дакле са тим допу штењем,“ рече парок, „велим, да ми је двоу мица та, да не могу
да вер у јем никако, да су сви ту мар аћи витезови, које сте сад, господине Дон Кихоте,
помену ли, заиста и у истину били у свету људи од меса и кости; него мислим, да је све то
измишљотина, басна и лаж и сни, које су причали љу ди, кад су се пр обу дили, или боље
р ећи љу ди др емљиви.“
„То је др уга погр ешка,“ на то ће Дон Кихоте, „у коју су многи падали, који не
вер ују , да је у свету било таквих витезова, пасам више пу та код разних љу ди и у р азним
пр иликама гледао да ову тако рећи општу заблу ду потиснем виделом истине; али каткад м
намер а није полазила р уком, а каткад јесте, ослањају ћи се на р амена истине; а ова истина
тако је јасна, да могу казати, да сам својим очима гледао Амадиса од Галије, који је био
човек висока стаса, лица бела, лепе бр аде, али црне, погледа блага и оштр а, кр атак у
говор у , спор да се р азјари и брз да се махне гњева; а као што сам описао Амадиса, чини ми
се, да бих могао исписати и описати сваколике витезове ту мар аће што их има у повестима
у свету , јер пр ема у вер ењу мом, да су онакви били, како о њима говор е њихове повести,
као и пр ема делима што су их починили и пр иликама у којима су били, могу да им се са
свим лепо изведу цр те, маст и стас.“
„Шта мислите, господине Дон Кихоте“, запита бербер ин, „колики је мор ао бити
див М ор ганте?“
„Што се тиче дивова,“ одговор и Дон Кихоте, „ту су р азлична мишљења, да ли их је

било у свету или не; али свето писмо, које ни за мр вицу не може одсту пити од истине,
каже нам, да их је било, пр ичају ћи нам повест о Филистимљанину Голијату , који је у
висину имао седам лаката и по, што је висина чр езмер на. Такође на остор ву Сицилији
нашли су цеванице и плећа толика, да им величина показује, да су била од дивова тако
12
великих као ку ла, и ту истину извела је ђеометр ија из сваке су мње. Ипак код свега тога не
бих могао казати поу здано, колики је био Мор ганте, пр емда мислим, да неће бити да је
био голем; а на то мишљење наводи ме то, што у повести, у којој се нар очито помињу
његова дела, налазим да је много пу та спавао под кровом, а кад је налазио ку ће, у које је
могао да у ђе, јасно је, да му величина није била пр еко сваке мер е.“
„Тако је,“ р ече пар ок, који у иваше слу шајући такве лу дор ије, па га запита, шта
мисли за лице Рејналда од Монтаблана и Дон Ролдана и осталих дванаест пер ова од
Фр анције, јер сви ови били су тумар аћи витезови.
„За Рејналда смем казати,“ одговор и Дон Кихоте, „да је био шир оких обр аза,
бр оћаста лица, очију избу љених и да у неколико плаховитих, пр еко мер е пр зница и
колер ичан, пр ијатељ лу пежима и пр опалицама. За Ролдана, или Ротоланда, или Ор ланда –
јер га повести имену ју свима овим именима – мислим и твр дим, да је био ср едња стаса,
широк у плећима, мало кр ивоног, цр номањаст и бр аде чекињасте и р иђе, космат по телу и
стр ашна погледа, на р ечи кр атак, али веома у чтив и добр о васпитан.“
„Ако Ролдан није био милокр внији, него што ви кажете,“ пр имети парок, „онда
није чу до, што га је лепа сењор а Анђелика пр езрела и одабр ала гиздавог, учтивог и
досетљивог малога жу токљу нога М авр а, коме се пр едала; па је паметно чинила, што се
пр е заљу била у нежнога Мавр а, него ли у су ровога Ролдана.“
„Та Анђелика, господине пар оче,“ пр ихвати Дон Кихоте, „била је девица вантаста,
скитница и малко јогу наста, те је исто тако испу нила свет својим непр иличностима, као и
славом своје лепоте. Презр ела је тису ћу господе, тису ћу ју нака и тису ћу племенитих
љу ди, а задовољила се жу токљу ном двор одр жицом, који није ништа у чинио, нити је са
чега чу вен био, до ли што се знало, да је био вер ан своме пр ијатељу .8 Велики певац њене
лепоте, славни Ариосто, да не би мор ао певати оно, што се овој сењор и дешавало, пошто
се била сасвим понизила, а то свакако неће бити да су биле су више часне ствар и, махну је
са речима:
А како се у Китају дочепала кр уне,

Штa др у го ко опева у з гласније стру не.

8 Како Ариосто пева у песми свога Манитога Орланда, Медор је допао ране и мислили су да је погинуо, кад
је хтео да спасе трупину свога господара Данила од Алмонта.
13
И ваистину је ово било као пр ор очанство, јер песници се зову и ватес, што ће рећи
пр орок. Ова истина јасно се види, јер од то доба славан један андалу ски песник оплакивао
је и певао њене сузе, а дру ги и јединствени кастилијански песник опевао је њену лепоту.“ 9
“Кажите ви мени, господине Дон Кихоте,“ р ећи ће ту бер бер ин, „зар се не нађе ни
један песник, који би био начинио какву сатир у на ту госпу Анђелику , кад су је толико
хвалили.“
„Богме ја мислим,“ одговор и Дон Кихоте, „да су Сакр ипанте или Ролдан били
песници, би они девицу ту већ насапу нили, јер је својствено и пр иродно песницима
пр езр еним и одбијеним од његових измишљених или неизмишљених дама, које су били
одабр али за госпе својим мислима, да им се свете сатир ама и погр дама: освета зацело
недостојна племенита срца; али досад мени није познат никакав погрдни стих пр отив
Анђелике, која је свет ту мбе окрену ла!“ 10
„Чудно,“ рече парок.
Али ту чу ше газдар ицу и синовицу , које су већ биле оставиле др у штво, како нешто
вичу на двор у , те сви потр чаше на гр ају.
У којој се казује знаменита препирка, коју је Санчо Панса имао

са Дон кихотовом синовицом и г аздарицом, уз друг е пријатне дог ађаје
Повест казу је, да је вика, коју су чу ли Дон Кихоте, пар ок и бер бер ин, долазила од
синовице и газдарице, које су грдиле Санча, који је силом хтео да у ђе да види Дон Кихота,
а оне га нису пу штале ка вр атима.
„Шта ће та битанга у овој ку ћи? Иди ти, бр ајко, твојој ку ћи, јер ти, и нико др уги,
ву чеш и мамиш мога господина, па га водиш по оним пу столовинама.“

9
Андалуски песник је Лујс Барона од Сота, који је у двадесет песама опевао Las Lagrimas de Angélica; а
кастилијански песник Лопе је од Веге, који је у двадесет песама спевао La Hermosura de Angélica.
10 После неколико година осветио је Кеведо презрене анђеличине заљубљенике, написавши свог Orlando
Burlesco (Шаљиви Орландо).

14
На ово одговор и Санчо:
„Ајде, ђавоља газдар ице“ Нису твога господина одву кли и одмамили и водили по
оним пу столовинама, него мене; он је мене водио по свима небелима и ви се вар ате, кад
тако су дите; он ме је одмамио од моје ку ће на пр евар и, обећавају ћи ми остр ово, које и
данас изгледам.“
„Да бог да ти проклета остр ова засела, пр оклети Санчо!“ пр ихвати синовица, „и
каква су то остр ова? је ли што за јело, пр ождрљивче и ждералицо?“
„Није то за јело,“ одговор и Санчо, „него је то да се у пр авља и влада, више него

четир и гр ада и више него што четир и су дца имају у својој власти.“
„Ипак,“ на то ће газдарица, „овде нећеш у ћи, ти вр ећо, од неср еће и тор бо од

пакости; иди оа у пр ављај својом кућом и р ади своје добар це, а остави се остр ова и
острва.“
Парок и бер бер ин пу но у живаше слу шају ћи р азговор оних тр ију ; али Дон Кихоте,
бојећи се да ће Санче избр бљати и излајати пу но пакосних глу пости и дотакнути ствар и,
које не би добр е било за његово иважење, зовну га, те оне две ућу таше и пу стише га да
у ђе. Санчо у ђе. а пар ок и бер бер ин опр остише се са Дон Кихотом, очајавају ћи о његовом
здр ављу , кад видеше, како чвр сто стоји пр и својим завр нутим мислима и како је огр езну о
у мислима његових пр оклетих витешких послова, те пар ок и р ече бер бер ину:
„Видећете, ку ме, кад се најмање бу демо надали, наш ће племић поново да се отисне
на обале.“
„О томе не су мњам,“ одговор и бер берин; „али се не чу дим толико лу дости у витеза,
колико глупости коњу шар евој, који тако твр до вер ује у оно острово, да мислим, не би му
то из главе могло избити ништа на свету .“
„Бог нека их исцели,“ р ече пар ок, „а ми ћемо да пазимо, да видимо, на што ће изаћи
толико лу дости тога витеза и тога коњу шар а, а р екао бих, да су обојица изашли из једног
творила, нити би што вр едиле лудости господинове без слу гиних глу пости.“
„Тако је,“ одговор и бербер ин, „а много бих желео да знам, шта ли говоре сад она
двојица.“
15
„Не су мњам,“ р ече пар ок, „да ће нам то после казати синовица или газдар ица, јер
нису такве, да би пр опу стиле да не пр ислу шкују .“
М еђу тим се Дон Кихоте затворио у својој соби и кад бише сами, рече му:
„М ного ме тишти, Санчо, што си казао и говор иш да сам ја тебе изву као из твоје
ку ћице, а овамо знаш да ни ја нисам остао дома. Заједно смо пошли, заједно смо ишли и
заједно смо ту марали; исту ср ећу и исту су дбину имали смо обојица; ако су тебе једанпу т
бацали у поњави, мене су сто пута били, и у толико сам одличнији од тебе.“
„То има свога р азлога,“ пр имети Санчо, „јер како би кажете, непр илике су већма ту
за тумар аће витезове, него ли за њихове коњушар е.“
„Вараш се, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „пр ема оном: cuando cap ut dolet, и тако даље.“
„Не знам ја др у го језик мимо мој,“ р ече Санчо.
„Хоћу да кажем,“ р ече Дон Кихоте, „кад глава боли, боле сви у дови; и тако пошто
сам твој господар и господин, ја сам твоја глава и ти си мој у д, јер си мој слу га; и за то оно
зло, које мене сналази, тебе тр еба да боли, а мене твоје.“
„Оно тр еба да је тако,“ р ече Санчо; „али кад су мене, као у д, бацали на поњави,
моја глава је била иза ограде и гледала ме је, како летим у вис, а није осећала никакав бол;
а кад у дови тр еба да болују, кад глава боли, ваљало би и њу да боли бол од у дова.“
„Хоћеш ли ти сад да кажеш, Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „да мене није болило,
кад су тебе у поњави бацали? а ако то кажеш, немој више да кажеш, јер у мојој ду ши тада
сам осећао већи бол, него ти у свом телу . Али оставимо то сад на стр ану, јер ћемо имати
каде да то р аспр авимо како треба; него ми кажи, бр ат Санчо, шта веле у месту за мене?
шта мисли о мени светина, шта ли племићи и шта витезови? Шта говор е за моју хр абр ост?
шта ли за моја дела? а шта за моју у чтивост? Шта се говор и о мом пр едузећу да у скр снем
и повр атим у свету забор ављени већ витешки р ед? Једном р ечи, Санчо, желим да ми
кажеш оно, што ти је о томе дошло до у шију , али да ми кажеш, не додавају ћи добр о, ни
оду зимају ћи ништа од зла; јер вер ни поданици тр еба истину да кажу својим господар има
онако како је заиста, нити ласкање што да у већава, нити какво кр иво поштивање да од ње
оду зима; јер ваља да знаш, Санчо, кад би ушесима владалачким долазила истина гола и
без одела ласкања, настала би др у гачија столећа, др у ги векови били би као железни
16
цењени више него наш, јер ја мислим, да је овај садашњи век златни век. Ова опомена
нека ти слу жи, Санчо, да ми р азборито и добр онамер но доставиш у шесима истину о
ствар има које знаш и за које сам те питао.“
„То ћу у чинити вр ло радо, господине,“ одговор и Санчо, „у з погодбу, да се не

љу тите на оно што ћу вам казати, јер хоћете да вам т на чисто кажем, не у вијају ћи га у
др уге хаљине, него оне, како ми је дошло до ушију .“
„Никако се нећу љу тити,“ одговор и Дон Кихоте,; „сасвим можеш, Санчо, слободно
да говор иш и без свака околишења.“
„Дакле пр во да вам кажем,“ р ече Санчо, „да нар од др жи вас за највећу бу далу, а
мене исто тако за су манута. Племићи веле, да се нисте задовољили гр аницама племићким,
него сте у својили титу лу дон, па хоћете да сте витез са четир и чокота и два плуга земље и
са једном ритом састр аг и једном спреда. Витезови веле, да не мар е да им се племићи
бар бар е, нар очито они племићи сир омашни, који ципеле мажу чађу и цр не чар апе крпе
зеленом свилом.11
„То се не односи на мене,“ примети Дон Кихоте, „јер у век идем добр о одевен и
никад исцрпљен; може бити подр т, али подр т пр е од ор у жја, него ли од времена.“
„Што се тиче ваше хр абрости,“ настави Санчо, „па учтивости, дела и пр еду зећа, ту
се мисли различито; једни веле: лу д, али забаван; др у ги веле: храбар, али није таличан;
др уги веле: у чтив али непр иличан; па ту вам говор е свашта, да ни длаке не оставе читаве
ни на вама, ни на мени.“
„Погле, Санчо,“ пр имети Дон Кихоте, „како сву да гоне врлину , где се показу је у
одличну степену ; слабо који или ни један од славних ју нака у прошлости није пр ошло, а
да га није пакост клеветала. Јулије Ћесар, нају ченији, најму др ији и најхр абр ији војвода,
описиван је као частољубив и пр илично пр љав, како у свом оделу, тако и у навадама. За
Александр а, коме су његова дела пр ибавила надимак Великога, веле да је у неколико био
пијаница. За Херку ла, који је толика дела починио, пр ича се, да је био похотљив и
р азблу дан. За Дон Галаора, бр ата Амадиса од Галије, хоће да кажу, да је био плачко.

11 Тада су разлоковали ове степене у племству: hidalgo (племићи, коленовићи), cavalleros (витезови),
ricoshombres (бољари), títulos (сановници), grandes (великаши).
17
Па тако, о Санчо! код толиких клевета на добр е људе могу пр оћи и оне на мене, ако није
што више, него што си казао.“
„Богме то и јесте ђаво што је у тор би,“ одговор и Санчо.
„Дакле има и више?“ запита Дон Кихоте.
„Још ваља и р еп одер ати,“ р ече Санчо; „ово досад били су колачи и папр ењаци, али
ако желите да знате све што на вас клеветају, то ћу вам овога стика некога довести, који ће
вам све да каже на длаку, јер ноћас је дошао син Бартолома Кар аска, који се у Саламанци
у чио и постао бакалар, па кад сам отишао, да га поздр авим казао ми је, да се већ у
књигама писала повест ваша и зове се Велеумни племић Дон Кихоте од Манче; па вели, да
мене тамо помињу баш са пр авим именом Санчо Панса, и сењор у Ду лсинеју од Тобоза, са
др угим ствар има, које су биле само међу нама, да сам се мор ао крстити од чу да како је то
могао да дозна онај који је то писао.“
„Ја те у веравам, Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „да ће нашу повест бити написао
какав му дри волшебник, јер њима ништа није скр ивено, што хоће да описују .“
„Е дакако,“ р ече Санчо, „откуд да бу де мудар волшебник, јер бакалар Сансон

Караско – тако се зове тај што сам га помену о – вели да је повест списао неки Сид Амет
Патлиџанлија.“
„То је мавар ско име,“ пр имети Дон Кихоте.
„И биће тако“, одговор и Санчо, „јер сам обично слу шао да су Мавр и пишман на
патлиџане.“
„Биће, Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „да се вар аш у надимку тога Сида, што ће на
ар апски р ећи господин.“
„М оже лако бити,“ одговор и Санчо, „али ако имате вољу да га овамо доведем,
отићи ћу тамо у једном часку.“
„Учинићеш ми много по вољи, пр ијатељу ,“ р ече Дон Кихоте, „јер што си ми сад
казивао, побу дило је у мени р адозналост, нити ћу моћи што оку сити, докле се не известим
о свему.“
„Дакле ја одох по њега,“ на то ће Санчо.

18
Па оставивши свога господина, оде да тр ажи бакалар а, са којим се вр ати мало за

тим, те међу њима тр има отвор и се што забавнији р азговор .
О смешном разговору између Дон Кихота, Санча Пансе и бакалара Сансона Караска.
Чекају ћи на бакалар а Кар аска, Дон Кихоте веома се дао у мисли, па се надао, да ће
од њега чути вести што су о њему списане у књизи, како р ече Санчо, а не могаше да
вер ује, да има таква књига, јер се још ни кр в не беше осу шила на оштр ици његовога мача,
а већ веле да су његова славна витешка дела печатана. Ипак мишљаше, да их је у шмампу
дао какав му дар ац, сад или пр ијатељ или непријатељ, пу тем волшебне вештине: ако је био
пр ијатељ, да би их у већао и у здигао над најчу венијим делима ту мар аћих витезова; ако ли
је био непр ијатељ, да би их уништио и ставио испод најр у жнијих, дела каквог подлог
коњу шар а, о којима се кад писало.
„Али,“ говор аше у себи, „коњушар ска дела никад се не опису ју ; а ако би истина
била, да има таква повест, пошто би говор ила о ту мар аћем витезу , свакако би мор ала бити
зву чна, у звишена, одлична, величанствена и истинита.“
Тиме се у теши колико толико; али га опет расту жи помисао, да му је писац био
М авар , су дећи по оном имену Сид, а од М авар а није се могла очекивати никаква истина,
јер су сви вар алице, кривотвор ци и занешењаци. Бојаше се, да се о његовој љу бави
говор ило непр истојно, те да би оту да изишла штета и у вр еда по обр аз његове сењор е
Ду лсинеје од Тобоза; жељаше, да се описала његова вер ност и пр истојност, које се у век
др жао пр ема њојзи, пр езир у ћи кр аљице, царице и девице сваке вр сте, држећи под у здом
навале пр ир одних покрета. И тако бацана тамо и амо међу овим и многим др у гим
мислима, затекоше га Санчо и Кар аско, кога Дон Кихоте прими са много учтивости.
Ако му и беше име Сансон, бакалар не беше особито голема стаса, али велик
шакламан, бледа лица, али веома р азбор ит. Имаше око двадесет и четир и године, лица
беше окр угла, носа пр часта и великих у ста, све знаци да је пакостан и пријатељ досеткама
19
и лакр дијама, као што и показа, кад дође до Дон Кихота, бацивши се пр ед њим на колена и
говор ећи му:
„Нека ми ваше височаство, сењор е Дон Кихоте од Манче, даде ру ку , јер тако ми
ове р изе светога Петр а на мени, ако и јесам пр имио само прва четир и р еда, ви сте један од
најславнијих ту мар аћих витезова што их је било и што ће их још бити на земном шару.
Добр о дело у чини Сид Амет Бененџелија, кад је повест ваших великих дела оставио
написану , а два пута добр о дело у чинио је онај пр илежни човек, који се побр инуо и дао је
с арапскога пр евести на наш обичан кастељански језик на свеопшту насладу љу ди.“
Дон Кихоте р ече му да устане, па додаде:
„Дакле је на тај начин истина, да има моја повест и да је сачинио М авар и

му дар ац?“
„То је тако истина, господине,“ одговор и Сансон, „да мислим, да ће данас бити
печатано више од дванаест хиљада књига од те повести; ено нека каже Пор ту галија,
Бар селона и Валенсија, где се штампала, су више, веле да се сада штампа у Анвер у , па
мени се чини, да нема народа ни језика, на који се није пр евела.“
„Једна од ствар и,“ пр имети ту Дон Кихоте, „која мор а дати особито у довољство
човеку ваљану и одличну , то је, да се још за живота види, како га љу ди по добр у помињу ,
печатано и у књигама; рекох по добру, јер у пр отивном слу чају гор е је и од најгор е
смр ти.“
„Ако је стало до славе и добр а имена,“ р ече бакалар, „сами ви надмашили сте све
ту мар аће витезове, јер Мавар на свом језику и кр шћанин на своме постар али су се да нам
што живље опишу вашу племенитост, велику хр абр ост у бор би с опасностима,
стр пељивост у неср ећи и постојанство у беди и под р анама, па часност и у здржавање у
љу бави толи платонској вашој и госпође Доње Ду лсинеје од Тобоза.“
„Ја,“ пр имети ту Санчо Панса, „никада не чу х да госпу Ду лсинеју зову Доња, него
само сењора Ду лсинеја од Тобоза, па већ у томе повест је погр ешила.“
„То није никаква важна пр имедба,“ одговор и Кар аско.
„Зацело да није,“ пр ихвати Дон Кихоте; „али кажите ви мени, господине бакалар е,
која се моја дела највећма цене у тој повести?“
20
„У томе,“ одговори бакалар, „мишљења се не слажу, као што су и у ку си р азлични;

једни хвале догађај са ветр ењачама, које су се вама у чиниле да су Бр ијар еји и дивови;
др уги онај са ваљар ицом; тр ећи хвали опис двеју војска, које се после показаше да су два
стада оваца; оном се допада догађај са лешином, коју су носили у Сеговију да је погр ебу ;
овај вели, да све надмашава ослобођење галиота; др у ги вели, да се ништа не може
бар абар ити са двема дивовима бенедиктинима у з борбу са хр абр им Бискајцем.“
„Кажите ми, господине бакалар е,“ узе ту Санчо р еч, „да ли је ту догађај са
Јангезима, кад је наш добр и Росинанте хтео да тр ажи гр ожђе на врби?“
„Није му дар ац ништа оставио у дивиту ,“ одговор и Сансон; „све он опису је, па и
оно пр еметање добр ога Санча по поњави.“
„Нисам се ја пр еметао на поњави,“ испр ави Санчо, „него у вазду ху , и то већма но

што сам мар ио.“
„М ени се чини,“ пр имети Дон Кихоте, „да у свету нема повести о љу дима, која не
би имала својих незгода, нар очито оне о витезовима, које никад не могу писати само о
ср ећним догађајима.“
„Ипак,“ прихвати бакалар, „некоји веле, који су читали повест, да би им пр аво

било, да су писци изоставили неколико од оних безбр ојних батина, које су у р азним
пр иликама падале на господина Дон Кихота.“
„Ту се повест др жи истине,“ пр имети Санчо.
„Ипак су их могли пр ећутати пор ади пр авичности,“ р ече Дон Кихоте; „јер догађаји,
који истину повести нити мењају, нити је помер ају, не мор ају се описивати, ако би се тиме
ју нак повести омаловажио. Зацело Енеја није био тако побожан, као што га опису је
Верђилије, нити Улис тако му дар, како га каже Омир.“
„Тако је,“ потврди Сансон; „али је др у го писати као песник, а др у го као

повесничар; песник може да пр ича или пева ствар и, не како су биле, него како би тр ебало
да су , а истор ичар тр еба да их опису је, не како би тр ебало да су, него како су биле, не
додавају ћи ништа истини, нити оду зимају ћи што од ње.“
„Е, кад је тај сењор М авар хтео да говор и истину ,“ р ече Санчо, „онда су зацело и
моје батине међу онма које је добио мој господин, јер никад нису његовој милости у зели
21
мер у од леђа, а да је нису мени у зели од целога тела; али ја се томе не чу дим, јер како вели
и мој господин, кад глава боли, тр еба да осећају и у дови.“
„Враг си ти, Санчо,“ примети Дон Кихоте, „јер заиста можеш да запамтиш, кад то
хоћеш.“
„И кад бих хтео да забор авим батине, које су ми давали,“ р ече Санчо, „не би то
допустиле маснице, које ми се још виде на р ебр има.“
„М учи, Санчо,“ рече Дон Кихоте, „па не у падај у р еч господину бакалар у, кога
молим, да настви казивати ми, шта се о мени пр ича у поменутој повести.“
„И о мени,“ р ече Санчо, „јер ето веле, да сам ја у њој од главних личина.“
„Личности, бр ат Санчо, а не личине,“ испр ави Сансон.
„Зар и ви попр ављате изр иганија?“ р ече Санчо; „ако тако потер ате, нећемо целога
века доћи до кр аја.“
„Нека ме бог накаже, Санчо,“ одговор и бакалар, „ако ти у повести ниси др уга
личности и ако многи не слу ша р адије тебе кад говор иш, него ли и најплеменитијега у
њој; али има их и таквих, који веле, да си и сувише лаковеран, ако мислиш, да то може да
бу де истина, да постанеш гу бер натором над оним остр овом, које ти је обећао господин
Дон Кихоте, који је ту пред нама.“
„Још има дана,“ пр ихвати Дон Кихоте; „па докле Санчо дође у зр елије године, са
искуством, које године дају, он ће ир и подобнији и вештији за гу бер натора, него ли што је
сад.“
„Бога ми, господине,“ р ече Санчо, „ако не бих могао остр овом у пр ављати у овим
мојим годинама, нећу га у пр ављати ни у мату салимовим годинама; беда је то, што се то
острово крије не знам где, а не што ја не бих имао мозга за његову у пр аву.“
„Ослони се само на бога, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „па ће све бити добр о, и можда
боље но што ти мислиш, јер без божије воље ни листак на дрвету неће се покр ену ти.“
„То је истина,“ прихвати Сансон, „јер бу де ли божја воља, имаће Санчо за у пр аву
хиљаду остр ова, а не једно.“
22
„Видео сам ја доста гу бер натор а,“ на то ће Санчо, „који, како ми се чини, нису
мени ни слу ге били, па опет зато р у чају на ср ебр у.“
„То нису гу бер натор и од остр ова,“ пр имети Сансон, „него од дру гих нар у чнијих
гу бер нија; а који упр ављају островима, тр еба да знају бар граматику.“
„Што се тиче гр аме, ту ћу већ изаћи на кр ај,“ одговор и Санчо, „али са тиком не
знам како ће ићи, јер то не р азу мем;12 него да оставимо то са гу бер нијом у божје р у ке, а
бог ће ме већ онамо наместити, где ће најбоље бити за мене; па зато велим, господине
бакалар е Сансоне Кар аско, да ми је то баш неописано мило, што је онај који је списао
пр иповест, онако говор ио за мене, како неће љу дима бити досадно што се пр ича за мене;
јер да нисам коњушар који сам, да је за мене говорио штогод, што није пр ема мени, као
пр ема кр шћанину од старине, би нас чули и глу ви!“
„Та то би било, колико твор ити чу деса,“ пр имети Сансон.
„Чудеса или не чудеса,“ одговор и Санчо, „тек сваки нека пази, како ће о љу дима да
говор и или пише, а не да пискара што му год звекне у главу.“
„Једна замер ка, коју пр аве повести, „рече бакалар, „у томе је, што је њен писац у
њу у метнуо новелу под насловом Неопрезан радозналац, не што би била лоша и р ђаво
написана, него што јој није тамо место, нити је у каквој свези са повешћу милостивога
господина Дон Кихота.“
„Ја бих се опкладио,“ на то ће Санчо, „да је тај ку чкин син начинио читаву збр ку.“
„Ја сада велим,“ р ече Дон Кихоте, „да писац моје повести није никакав му дарац,
него нека незналица и брбљивац, који се насумице и без свака пр омишљања дао у писање,
па што бу де изишло, као што је то чинио Ор банехо, сликар из Убеде, кога су питали, шта
слика, а он одговор ио, што бу де изашло; једанпу т је нашарао петла таква и тако лоша, да
је мор ао готским писменима пор ед њега написати: ово је петао; па ће таква бити и моја
повест, којој ће требати објашњења, да би се разу мела.“
„То није,“ одговори Сансон; „јер је тако јасна, да нема у њој никакве тегобе: деца је
носе у за се, младићи је читају, љу ди је р азумеју, а стар ци је хвале, једном р ечи, тако је
обична и читана и позната љу дима сваке вр сте, да чим виде каква мр шава парипа, већ и

12
Овде се Сервантес титра речима; јер грама у шпањолском значи пиревина, коју је Санчо свакако знао.
23
кажу: ено Росинанта; а који су се највише дали на њено читање, то су двор одр жице: нема
пр едње собе господске, у којој се не би нашао по који Дон Кихоте; једни га у зимају чим га
др уги оставе; једни се свађају око њега, а др у ги моле зањ. Једном речи, ова повест
најлепша је и најнешкоднија забава што је до сад било, јер нигде у њој нема ни издалека
безобр азне р ечи, нити мисли, која не би била благочастива.“
„Кад би се иначе писало,“ р ече Дон Кихоте, „не би се писала истина, него лаж, а
повесничари, који се др же лажи, тр еба да се спале, као и они, који ку ју лажне новце; а ја
не знам, шта је покр енуло писца да се лаћа новела и туђих приповедака, кад је имао
толико да и мени пише; без су мње биће се држао пословице: да л' је тр бух пу н сламе или
сена, то је свеједно. А заиста, само да је изнео моје мисли, моје уздисаје, моје су зе, моје
благе жеље и моје бор бе, па би могао написати књигу већу , или бар онолико, колика би
могла бити од свију списа тостадових.13 Управо, како ја разу мем, господине бакалар е, за
списавање повести и ма каквих књига хоће се велико у мље и зр ео р азу м; заказивање
оштр оу мних ствари и досетака хоће се велеум. Најпаметније лице у комедији бу дала је,
јер онај не тр еба да је и сам луд, који хоће да нам покаже да је он глу п. Историја је као
нешто свето, јер тр еба да је истинита, а где је истина, тамо је бог, у колико је он истина,
ипак има их, који књиге тако сачињавају и бацају, као да су у штипци.“
„Нема тако р ђаве књиге, у којој не би и нека добр а било,“ примети бакалар.
„О томе нема су мње,“ одговори Дон Кихоте; „али се много пу та деси, да они, који
су својим списима по заслу зи стекли и пр ибавили велику славу , изгу бе ову сасвим, или у
неколико умале, кад своје списе даду у штампу .“
„Томе је узр ок тај,“ р ече Сансон, „што се печатана дела удобно и лакше могу да
пр егледају, ако имају мана, а тим се већма решетају, што је већа слава онога који их је
сачинио. Љу дма славним са њиховог велеу ма, великим песницима, гласовитим
повестописцима, увек или већином завиде они, који у живају и нар очито се занимају
пр есу ђивањем ту ђих списа, не давши сами какве на видело.“

13
Дон Алонско од Мадригала, обично назват Т остадо (опрљен), бискуп од Авиле, умро је 1450. године још
млад, оставивши 24 тома великога кола на латинском језику и скоро толико на шпањолском, не рачунајући
амо његове непечатане списе. Зато је његово име ушло у пословицу, кад се хоће да означи „многопосац“ .
24
„То није никакво чу до,“ р ече Дон Кихоте, „јер имају многи богослови, који нису
никако за пр едакаоницу, али су изр едни у пр оналажењу погр ешака и мана у оних који
пр оповедају .“
„Све је то тако, господине Дон Кихоте,“ р ече Кар аско; „али ја бих тр ажио, да такви
пр оцењивачи бу ду милоср днији и мање пр обир ачи, па да не хватају и сунчеве пр ашке од
дела, које пр етр есају, јер si aliquando bonus dormitat Homerus,14 ваља да пр омисле, колико
је он бдио, да би своје дело изнео на видело са што мање сенке; а може и то бити, што се
њима у чинила мана, били су младежи, који каткад хоће да увећају лепоту лицу на коме су ;
и тако велим, да се онај, који хоће да печатак његов, излаже највећој опасности, јер је
посве немогу ће да је онако сачини, како ће задовољити свакога који је бу де читао.“
„Она што о мени говор и биће да је мало њих задовољила,“ пр имети Дон Кихоте.
„Баш напротив; јер као што је бескрајан број бу дала, тако су безбр ојни и они,
којима се новост допала; па некоји замер ају пишчевој памети, што је забор авио да каже,
који је оно био лупеж, који је у кр ао санчова свица, јер се то тамо не објашњава, него се
само то види из списа, да су га у кр али, а мало за тим видимо да га јаше на истом магарцу ,
макар да се овај није био појавио; такође пр имећу ју , да је забор авио да каже, шта је р адио
Санчо с оних стотину шку да што их је нашао у бисагама у Сјер и М ор ени, јер их никад
више не помиње, а многи желе да знају шта је р адио с њима, или на што их је потр ошио,
што је једна од главних мана у књизи.“
Санчо одговор и:
„Ја господине Сансоне, нисам сада подобан, да дајем р ачун или рачу не, јер ме је
нека слабост обу зела у желу цу, па ако је нећу у клонити стар ом р у меником, хоћу вам
богме отегну ти папке; дома тога имам, тамо ме чека моја реду ша; чим се мало пр ихватим,
ево ме натраг, па ћу вама и целом свету да одговор им на оно што ме бу дете хтели питати,
како за изгубљенога магар ца, тако и за потр ошених стотину шку да.“
Па не чекају ћи на одговор и не говор ећи више ни р ечи, оде својој ку ћи.

14 Управо казао је Орације: Quandoque bonus dormitat Homerus, и сам добри Омир хоће каткад да дремне (т.ј.
и у најсавршенија писца хоће каткад да се нађе погрешка).
25
Дон Кихоте позва и замоли бакалар а, да остане и да заједно посте. Бакалар пр ими
понуду и остаде; обичном р у чку додадоше још два голубића; за р у чком говор ише о
витезовима и Кар аско попу шташе ћу ди свога домаћина. По свр шену р учку мало
пр оспаваше, Санчо се врати и пређашњи р азговор настави се.
У којој Санчо Панса задовољи бакалара Сансона Караска у њег овим сумњама и
питањима, уз друг е дог ађаје, које вреди знати и причати.
Санчо се врати Дон Кихотовој ку ћи и вр аћају ћи се на р анији р азговор р ече:
„На оно, што је господин Сансон казао, да би желео знати, ко је и како је и кад ми
је у кр ао магар ца, одговар ам му ово: да ону исту ноћ, кад смо бегали од свете братовштине
после незгоднога догађаја са галиотима и онога са мр твацем, кога су носили у Сеговију,
у легосмо у Сијеру М ор ену и мој господин и ја у ву космо се у неку честу, где мој господин,
наслонивши се на своје копље, а ја на моме сивцу , онако изломљени и у мор ни после оних
баталија, заспасмо као да смо лежали на четири пер ине; нарочито ја тако сам тврдо заспао,
да, ко беше да беше, могаше да ме намести на четири тачке, које је подметну о под четир и
кр аја од самар а, тако да ме јашу ћи остави на њему, а испод мене изведе мога сивца, да ни
осетио нисам.“
„То је сасвим лако,“ примети Дон Кихоте, „нити је што ново: јер се исто десило
Сакрипанту, кад је био у опсади Албраке, па на исти начин онај чу вени лу пеж Бр у нело
извукао му је коња између кр акова.“
„Када свану ,“ настави Санчо, „и тек што се пр отеглих, а тачке се измакоше и ја

поштено љосну х о земљу; погледим, где ми је магар ац, а њега нема; гр уну ше ми су зе од
очију и у дар их у нар ицање, што ако онај, који је нашу повест описао, није метну о у њу ,
може знати да је много погрешио. После не знам колико дана, идући са госпођом
пр инцезом М икомиконом, познам мога магарца и да на њему јаше пр ер ушен као Циганин
26
онај Хинес од Пасамонта, онај лу пеж и највећи зликовац, кога смо господин и ја
опр остили пу та.“
„Није ту погр ешка,“ пр имети Сансон, „него што писац каже, пр е но што се магарац
опет био јавио, да је Санчо јахао на истоме сивцу .“
„Ту не знам шта да кажем,“ р ече Санчо, „ван ако се писац није забу нио, или можда
штампар није добро пазио.“
„Тако је без су мње,“ р ече Сансон; „а шта би са оних стотину шку да?“
„А шта ће да бу де?“ одговор и Санчо; „потр ошио сам их на себе и на моју жену и на
моју децу , и у право због њих подноси моја жена стр пељиво моје ту марање и скитање у
слу жби господина Дон Кихота; јер да сам се нешто после толика вр емена вратио кући
пр азних шака и без магарца, бих богме зло био дочекан; па ако желите још што да знате за
мене, ево ме, ако ће и самоме кр аљу да одговар ам а никога се не тиче, да ли сам што
нашао, или нисам, да ли сам што потр ошио или нисам јер кад би ми се новцем
исплаћивале батине, што сам их добио тако путу ју ћи, још др у гих стотину шку да не би ми
ни половину исплатили, па кад бих сваки у дарац р ачу нао само по четир и мар аведа. Сваки
нека се маша сам у своја недр а, па нека не каже, да је бело цр но и цр но бело, јер сваки је
онакав, како га је створ ио бог, а много пу та и гор и је.“
„Ја ћу се постар ати,“ р ече Кар аско, „да опоменем писца ове повести, ако је бу де по
др уги пу т печатао, да не забор ави то што је казао добр и Санчо, а тиме ће му књига много
више вр едити, него ли што сада вр еди.“
„Има ли још шта да се испр ави у тој књизи, господине бакалар е?“ запита Дон
Кихоте.
„Било би,“ одговор и овај, „али то није тако важно, као то што смо већ помену ли.“
„А да ли писац можда обећава др у ги део?“ запита Дон Кихоте.
„Он обећава,“ одговор и Сансон, „али вели, да га није нашао, нити зна, у кога је, па
тако у двоу мици смо, да ли ће се издати, или не; и тако због тога, а и зато, што некоји
веле, да дру ги делови никад нису што вр едили, а дру ги опет, да је већ доста писано о Дон
27
кихотским пословима, сумња се, да неће ни бити др у гога дела; пр емда некоји, који су
више јовијални него ли сату рнински15, веле: дајте још кихотер ија, нека напада Дон
Кихоте, а Санчо нека бр бља ма што било, нама је то пр аво.“
„А шта вели писац?“ запита Дон Кихоте.
„Шта?“ одговор и Сансон; „вели, кад бу де нашао повест, коју тр ажи са изванр едном
р евношћу , одмах ће је дати у печатњу , р уковођен више кор ишћу , коју ће имати од
штампања, него ли др у гом каквом славом.“
„Дакле писац иде на новац и добитак? Онда ће бити чу до, ако погоди, како тр еба,
јер ће само да фир ца, као оно кр ојач у очи ускр са, а што се бр зо р ади, никад неће бити
у р ађено, како тр еба. Тај господин М авар , или већ ко је, да је, нека добро пази шта р ади,
јер ја и мој господин даћемо му толику силесију од пу столовина и р азличитих догађаја, да
ће моћи написати не тек др у ги део, него и стотину . Тај добр ичина мора да мисли, да ми
овде спавамо на слами, али нека нам др жи ногу да се потку је, па ће видети шта ћемо да
у чинимо. Толико бих знао да кажем, кад би господин послушао мене, ми бисмо већ били у
вилајету , светећи у вр еде и испр ављајући кривде, као што је то обичај и навика у пр авих
скитница витезова.“
Још Санчо беше у р ечи, кад зачу ше Росинантово хрзање, које Дон Кихоте у зе као
најсрећније знамење, те докона, да кр оз тр и или четир и дана наново полази. Казавши
бакалар у своју намер у, запита га за савет, на коју стр ану да се крене, а овај му одговор и,
да мисли, да би ваљало да иде у кр аљевину Ар агонију и у гр ад Сар агосу, где ће до мало
дана да се одр жавају свечане витешке игр е о пр азнику светога Ђур ђа, па ће ту моћи да се
пр ослави над свима ар агонским витезовима, што ће р ећи да се пр ославио над свима
витезовима у свету . Похвали му намеру, као што часнију и ваљанију , па га опомену , да се
са више опр езности у пу шта у опасности, пошто његов живот није његов, него свију оних,
којима је он потр ебан, да би им дао потпор е и помоћи у њиховој неср ећи.

15
Јовијалан – весео, сатурнински – суморан, невесео.
28
„Та то и јесте моја му ка, господине Сансоне,“ р ећи ће ту Санчо, „јер ето господин
у дариће на стотину ор ужаних љу ди, као што би облапор ан дер ан навалио на пола тестета
лу беница. Ама триста му му ка, господине бакалар е! Јесте, има кад тр еба нападати, а кад
тр еба у змицати, а није у век и вазда: „др ж' и удр и!“ и то у толико пр е, што сам слу шао – а
ако се добр о сећам, баш од мога господина – да између претер ане пу дљивости и
смеоности на ср едини стоји хр абр ост; а кад је тако, то не иштем да бежи не знам зашто,
нити да напада, кад силесија иште нешто др у го, али пр е свега хоћу да кажем мом
господину , ако ће да ме поведе са собом, да то бу де у з погодбу , да се он сам бије, а ја да
нисам на др у го што, него да га надгледам што се тиче његове чистоте и неге, а у томе ћу
га пазити, као мало воде на длану; али ако мисли, да ја треба да се лаћам мача, ако ће и
пр отив пр остих лу пежа са бу џом и у кабаници, ту се он сасвим вар а. Ја, сењор е Сансоне,
не мислим да стечем славу од ју нака, него да сам најбољи и највер нији коњу шар што је
игда слу жио скитницу витеза; па ако мој господин Дон Кихоте, покр ену т мојом многом и
добром службом, бу де мени дао које од оних многих остр ова, за која вели његова милост,
да ће их бити овуда, хоћу тиме пр имити обилату нагр аду , а не да ли ми га, хе, р одио сам
се, а човек не треба у др у гог кога да се у зда, до ли у бога, у толико пр е, што би ми
негубер натор ски хлеб исто тако пр ијао, а можда и боље од гу бернатор скога; па могу ли
знати, није ли ђаво у тим гу бер нијама за ме спр емио какве клипове да се пр еко њих
спотакнем и паднем и избијем ку тњаке? Родио сам се као Санчо и као Санчо мислим и
у мрети. Али ипак, ако би онако полагацко, без многа тр у да и без многе опасности, небо
мени дало какво остр ово, или тако што, нисам тако лу д, да га не пр имим, јер и то веле: кад
ти дају кр авицу , води је у шталицу , а кад ти срећа долази, у ку ћу је одведи.“
„Бр ат', Санчо,“ р ече Караско, „сад сте говор или, као какав у чен човек; ипак у здајте
се у бога и у господина Дон Кихота, који ће вам дати и кр аљевину , а не тек остр ово.“
„Било сад више или мање, све једно,“ одговор и Санчо; „пр емда могу казати
господину Кар аску, да мој господин неће у пр одр тој вр ећи бацити ону кр аљевину , коју
бу де мени дао, јер сам ја сам себи пипао дамар, па сам нашао, да сам подобан да владам
кр аљевинама и у пр ављам остр овима; па сам то мом господину и казао већ толико пу та.“
29
„Промислите се, Санчо,“ р ече Сансон, „јер у господству хоће човек да се пр омени,
те би могло бити, кад се видите у гу бер наторству, да нећете хтети познати ни матер, која
вас је р одила.“
„То може да се тиче оних, који су тиква без кор ена,“ одговор и Санчо, „али не оних,
који по својој ду ши имају са четир и пр ста сланину од стар их кршћана, као што је имам
ја16; ако не вер ујете, а ви ми пр оу чите нар ав, па ћете видети, да ли могу бити коме
незахвалан.“
„Дај боже,“ р ече Дон Кихоте, „и он ће нам то показати, кад гу бер нија бу де дошла, а
чисто је већ назирем мојим очима.“
Рекавши то, замоли бакалар а, ако је песник, да му у чини милост и начини неколико
стихова, у којима би била р еч о опр оштају , који мисли да узме од своје сењор е Ду лсинеје
од Тобоза, па да гледа, да се сваки стих почиње једним писменом од њеног имена, тако да
се на кр ају стихова, кад се у зму пр ва писмена, може да пр очита Дулсинеја од Тобоза.
Бакалар одговор и, ако и није од оних славних песника шпањолских, за које веле, да
их има само тр и и по, ипак ће гледати да сачини те стихове, пр емда ће му у сачињавању
бити велика тегоба у томе, што у имену има седамнаест писмена, па ако начини четир и
кастељане17 са по четир и стиха, пр етиче му једно писме, а начини ли их са по пет стихова,
што их зову десиме18, или р едондиље, онда му недостају тр и писмена; али ће он гледати
да једно писме прогу та што лепше може, тако да у четир и кастељане буде садржано име
Ду лсинеје од Тобоза.
„Тако мора бити на сваки начин,“ р ече Дон Кихоте; „јер кад ту име није јасно и
р азговетно, ни једна женска неће вер овати, да се стихови ње тичу .“
Пр и томе остадоше и да полазак бу де после осам дана. Дон Кихоте пр епор учи
бакалар у, да то никоме не казу је, нар очито не пар оку и мајстор Николи, његовој синовици
и газдар ици, да му не би сметали часној и племенитој намер и. Све то обећа Кар аско и с

16
У Шпањолској је кршћанство од старина било као неко племство и имало је и неке повластице. Нови
крштеници нису могли бити ни свештеници, ни чиновцници, па нису им допуштали ни неке занате.
17 Кастељана има четири стиха по осам слогова, а други и четврти стих чине слик.
18
Десима је строфа од десет осмосложних стихова.
30
тиме опр ости се, пр епор учу ју ћи Дон Кихоту , да му јавља, чим буде имао пр илике, за све
своје добр е или рђаве пр игоде. И тако се р астадоше, а Санчо оде да у реди што тр еба за
свој полазак.
ПЕТА ГЛАВА
О паметном и забавном разговору између Санча Пансе и њег ове жене Терезе
Пансе, и друг а збитија достојна срећне успомене.
Кад је пр еводилац ове повести дошао до ове пете главе, вели, да му се чини да је
подметну та, јер у њој Санчо Панса говор и дру гојачијим стилом, него ли што би се могло
очекивати од његове кр атке памети, и казу је тако танке ствар и, да мисли, да није можно,
да их он знаде; ипак није могао да је не пр еведе, да би тиме вр шио своју ду жност, те овим
р ечима наставља:
Санчо стиже ку ћи тако р адостан и весео, да му жена познаде веселост на

пу шкомет, тако да га мораде запитати:
„Шта ти је, Санчо бр ате, кад си тако весео?“
А он јој одговор и:
„Драга женице, кад би хтео бог, мени би сасвим браво било, кад не бих био тако
весео, као што изгледам.“
„Ја те, му жу, не разу мем,“ одговор и она, „нити знам, шта хоћеш тиме да кажеш, да
би ти пр аво било, кад би бог хтео, да ниси весео, јер ако сам и глупа, ја не знам, ко не би
хтео да је весео.“
„Виш, Тереза,“ рече Санчо, „весео сам, јер сам се решио да опет идем у слу жбу
моме господину Дон Кихоту , који по тр ећи пу т хоће да иде да тр ажи пу столовине, а ја
хоћу наново с њим да пођем, јер тако иште моја потр еба и са њом надање, које ме весели
пр и помисли, да бих могао и опет наћи стотину шкуда, као оних већ потрошених; а овамо
сам жалостан, што мор ам да се р астанем од тебе и од моје деце; па кад би ми нешто хтео
31
бог дати да се без му ке хр аним и у мојој кући, да се не вер ем по свим небесима, а то би

могао да учини без велика тр у да и само ако хоће, би ми, дабогме, р адост била постојанија
и трајнија, јер ова садашња помешана је са тугом, што те остављам; дакле зато сам добр о
р екао, да би ми право било, кад би хтео бог, да нисам весео.“
„Виш, Санчо,“ одговор и Тер еза, „откако си отишао у скитнице витезове, говориш
тако закр ену то, да нико не може да те разу ме.“
„Доста је да ме р азу ме бог, жено,“ на то ће Санчо, „јер он р азу ме све, па да

останемо пр и томе; па слу шај, секо, ова тр и дана ваља добро да се бр инеш за сивца, како
би могао носити ор у жје; у двој му обр оке, р азгледај самар и осталу опр ему , јер не
полазимо у сватове, него да ту мар амо по свету и да се свађамо са дивовима, са аждајама и
вр ажбинама и да слу шамо сиктање, рику , ур ликање и дреку; па све то можда ће бити
смиље и ковиље, ако не натр апамо на јангу езе и на очар ане стр ање.“
„Ја знам, човече,“ одговор и Тер еза, „да скитнице коњу шар и не једу свој хлеб за
бадава, и зато ћу се молити нашем господу , да те што пр е опр ости твоје невоље.“
„Ја ти кажем, жено,“ р ече Санчо, „кад не бих мислио, да ћу за кратко вр еме бити
гу бер натор од каква острова, ево бих пр ед тобом пр есвисну о.“
„Немој тако, човече,“ р ече Тереза; „нека је кока жива, ако ће бити тр шава; нека си
ти мени жив, а нека ђаво носи све гу бер није у свету: без губер није изишао си из матер ине
у тр обе, без гу берније живео си досада и без гу берније ићи ћеш у гр об, или ће те тамо
однети кад бу де божја воља. Колико их је у свету, који живе без губер није, па зато су опет
живи и р ачу нају их у људе. Најбољи зачин у свету глад је, па како се ова у век налази у з
сир отињу , то ова у век једе слатко. Зато пази, Санчо, ако случајно дођеш до какве
гу бер није, немој да забор авиш на мене и на своју децу . Имај на уму, да Санчико има већ
пу них петнаест година и ваљало би да пође у школу, ако већ његов стр иц опет хоће да га
у зме у цркву . И то промисли, да твоја кћи М ар исанча неће скапати, ако је удамо, јер
некако ми изгледа, да она исто тако чезне да добије му жа, као што ти чезнеш за
гу бер нијом, а најпосле боље је и кћи зло у домљена, него ли да бу де добр а наложница.“
32
„Ваистину ,“ на то ће Санчо, „ако ми бог да, да добијем какву гу бер нију , хоћу ,
жено, у дати М ар исанчу тако високо, да ће јој моћи само пр ићи, кад је зову владиком.“
„Немој, Санчо,“ одговори Тер еза, „у дај је за њену пр илику , јер то је најбоље; јер
ако је из опанка тур иш у папу че и из мр ка џу бета у обр у чану су књу и свилен зубу н, и ако
од Мар ике и ти начиниш госпођу и не знам какву владику, неће се девојчица у мети наћи,
него ће на сваком кор аку у чинити тису ће погр ешака и показаће нити од своје гр у бе и
дебеле кошу ље.“
„М учи, лудо,“ р ече Санчо, „јер све је стало до тога, да је у томе две или три године,
па ће онда господство и владичаство да јој у јише, као да се у њему р одила; а ако не буде
тако, па шта мар и? Нека је она владика, па после како било.“
„Држи се, Санчо, свога р еда,“ пр имети му Тер еза; „не тр ажи веће и имај на уму
пословицу : у бр иши нос су седову сину, па га у зми у своју ку ћу . То би тек било лепо, да
нешто у дамо нашу М арију за нкаквог гр офића, или каквога племића, па кад му падне на
у м, да је злоставља, називајући је пр остаку шом, кћер ом надничар ском и тр ицама и
ку чинама. Јок, човече, тако ми дана, нисам ја моју кћер на то р одила. Донеси ти само
новаца, Санчо, а мени остави бригу око њене у дадбе. Ето ту је Лопе Точо, момак др ечан и
здр ав и знамо га, а ја знам, да не гледа девојку кр ивим оком; с њиме, који је наша пр илика,
биће добр о у домљена и у век ћемо је имати пр ед очима, па ћемо сви бити као једна кућа,
р одитељи и деца, у ну чад и зетови, па ће међу свима нама бити мир и божји благослов, а
немој да ми је сад у даш у оне господске дворове и полаче, где нити њу разу меју, нити она
себе р азу ме.“
„М а ходи амо, скоте и вар авина жено!“ викну Санчо, „а што ти сад паде на у м, да
ми ни р ашта сметаш, кад хоћу да у дам моју кћер за зета, који ће ми дати у ну ке, што ће да
их зову милостивом господом? Виш, Тер еза, увек сам слу шао од мојих стар ијих, ко не уме
да употр еби пр илику , кад му се јави, тај не тр еба да се вајка, кад она пр ође, па не би
паметно било, кад она виче на нашим вр атима, да јој ова затвор имо; тр еба да се пр едамо
овом поспешном вођу , који нам пу ше у ветр ила. (Због овога начина у говор у и због онога
што Санчо мало даље говор и, вели пр еводилац ове повести, да ову главу др жи за
подметну ту.) Зар не видиш, животињо,“ настави санчо, „како би то лепо било, кад бих се
33
са целим телом завалио у какву масну гу бер нију , која би нам извукла ногу из блата, па да
нам се М арисанча у да по мојој вољи, па да видиш, како те зову Доња Тер еза Панса, па у
цр кви да седиш на свиленим саговима, јасту цима и шар еницама, да пу цају од муке
племићке у селу ? А ако нећеш, а ти остани без пр омене тако, као каква слика на ћилиму ;
па оставимо се даља р азговор а о томе, јер ће Санчика бити гр офица, па ма ти шта казала.“
„М а шта то говориш, човече?“ на то ће тер еза; „а ја ипак стр епим, да ће та гр офија

моје кћер и бити њена пр опаст. Ти можеш чинити што ти је воља можеш је начинити
хер цегињом или пр инцезом, али толико ти кажем, да то неће бити са мојом вољом ни
пр истанком. Увек сам ти, бр ате, волила једнакост и не могу гледати охолост, која нема
р азлога. На кр штењу дали су ми име Тер еза, име лепо и прикладно, без пр идавака и у лама
и шар ена гајтана од донова и доња. Отац ми се пр езивао Каскахо, а мене зову Тереза
Панса, што сам ти жена, а у пр аво ваљало би да ме зову Тер еза Каскахова; али како хоће
кр аљ, онако је закон, па сам задовољна са тим именом, да ми не мећу пр едањ дон, које би
ми тако теретно било, да га не бих могла понет, нити мар им да дам пр илике онима, који би
ме видели обу чену као гр офицу или гу бернатор овицу , да онда кажу: глете како се
поневидила она свињар уша! Још ју че му чила се пр еду ћи ку чине, а у мису ишла је,
покривши главу ску том од су кње место ваћелом, а ево је данас већ с обру чаном су књом,
са накитом и са дигну тим носом, као да је не знамо. Ако ме бог остави уз мојих седам или
пет чу ла, или колико их имам, а ја не мислим дати прилике, да ме виде тако накар ађену; а
ти, бр ајко, иди да бу деш гу бернија или островија, па се печи колико ти воља; а тако ми
моје мајке, моја кћи и ја ни кр очити нећемо из нашега села: јер поштена жена и нога
сломјена седи дома, а девојка часна вазда је радна. Иди ти са твојим Дон Кихотом у ваше
пу столовине, а нас остави дома са нашим му чним животом, који ће нам бог попр авити,
како бу демо ваљале; а ја поу здано не знам, ко му је дао оно дон, јер га није имао ни отац
му, ни дедови.“
„М ор ам да кажем,“ на то ће Санчо, „да је у теби пр ави ђаво. Бог те видео, жено,

шта си све ту надр обила, да нема ни репа ни у шију ! Шта има посла с оним што сам казао
Каскахо, накит, пословице и охолост? Ходи амо, луцпр до и глу пар о – а могу да те тако
зовем, јер ми не разу меш р ечи и бежиш од среће – кад бих казао, да ми кћи скочи са куле,
34
или да ту мар а по свету, као што је ту мар ала инфанта Доња Ур ака19, имала би разлога, да
се са мном не слажеш; али кад ја без по му ке и док тр епнеш оком њојзи добацим једно дон
и госпоштину , па ти је у змем са сламњаче, па ти је тур им у свиту и на миндер и на канабе
са јсту цима од кадиве, за што онда нећеш да пр истанеш на оно што ја хоћу?“
„Знаш ли, зашто нећу , човече?“ одговор и Тереза: „због оне пословице, која вели: ко
те покр ио, тај те откр ио; пор ед сир омаха сви пр олазе и једва га погледају, а на богатоме
у ставе се свачије очи; па ако је тај богаташ био некад сир омах, одмах се шу шка и оговар а,
а оговар ање неће да попушта, јер злих језика има у нашем селу, као р ојева од пчела.“
„Пази, Тереза,“ на то ће Санчо, „а слушај што ћу сад да ти кажем; можда то свога

века још ниси чу ла; а ово сад не говорим од себе, него све што ћу да ти кажем р ечи су фр а
пр едикатора, који је пр ошлога великога поста у нашем селу пр едиковао, па ако се добр о
опомињем, он је казао, да све пр ису тне ствар и, што их очи гледају, много се јаче
пр иказу ју , остају и у жљебе се у нашој памети, него ли оне што су пр ошле. (Све ове р ечи,
што их Санчо казу је, по др у ги пу т дају повода пр еводиоцу , да ову главу др жи за
подметну ту, јер надмашују Санчову му др ост, а он настави овако:) Оту да излази то, да кад
видимо кога лепо намештена и у богату оделу и са пр атњом од слу гу , онда као силом да
нас гони и позива да га поштујемо, све нека би нам памћење у тај пар и изнело неку
нискост, коју смо виђали у тога лица; а то ниско мишљење, па било то сир отиња, или
ниско пор екло, пошто је већ пр ошло, већ и није ту , и само остаје оно што нам је пред
очима. Па кад је тај, кога је ср ећа извукла из којекако написана прва састава (онај фр атар
баш тако рече) на висину његова у спевања, добр о одгајен, љу базан и у чтив са свима, а не
бар абар и се с онима, који су племићи од стар ина онда др жи за цело, Тер еза, да се нико
неће сећати онога што је био, него ће поштовати оно што је, осим завидљиваца, од којих
не утече никаква добр а ср ећа.“
„Ја те, човече, не р азу мем,“ одговор и Тер еза; „чини што ти др аго и немој ми више
лу пати главу твојим ор ацијама; а ако си закључао да у чиниш како велиш...“
„Треба, жено, да кажеш закљу чио, а не закљу чао,“ примети Санчо.

19
У старим песмама, које се много певају у Шпањолској, казује се за инфанту (краљевску кћер) Доњу Ураку,
како није била ништа добила, кад јој је отац, Фердинандо I, краљ од Кастилије, делио земљу између своја
три сина (у г. 1066), па је она претила да ће да оде из Шпањолске, на што јој отац даде град Самору.
35
„Немој ти са мном да се лишпуташ, човече,“ на то ће Тереза; „ја говорим онако,

како је у годно богу , а не цивр ам много; само велим, ако си баш нау мио да бу деш
гу бер нија, а ти поведи са собом свога сина Санча, те да га већ сада научиш, како ће да
др жи гу бернију , јер је добр о, кад синови наследе и држе занат свог оца.“
„Док добијем гу бер нију ,“ пр ихвати Санчо, „послаћу га до мене поштом, а теби ћу
послати новаца, а тога ћу већ имати, јер ће се у век наћи ко ће да позајми гу бернатор има,
кад им тр еба; па га тако одени, да се не види оно што је, него да изгледа оно што тр еба да
бу де.“
„Пошљи ти новце,“ р ече Тер еза, „а ја ћу га одену ти као цвет.“
„И тако смо се сложили,“ р ече Санчо, „да нам кћи буде гр офица.“
„Онај дан, у који је видим као гр офицу, р ачунаћу, као да сам је сахр анила; али ти и
опет кажем, чин ишто ти др аго, јер ми жене рођене смо са тим теретом, да се покор авамо
својим му жевима, па макар они били и глу паци.“
Па с тим речима поче тако грозно плакати, као да већ гледа Санчику мр тву и
погребену . Санчо је тешаше, говор ећи јој, ако већ мор а да је начини грофицом, да ће то
у чинити што је можно касније. Тиме им се разговор довр ши и Санчо оде до Дон Кихота,
да пр ими нар едбе за полазак.
О томе што се дог одило Дон Кихоту са њег овом синовицом и г аздарицом,
а то је једна од најважнијих г лава у целој овој повести.
Докле се Санчо Панса и жена му Тер еза Каскаха онако неприлично р азговар аше, не
осташе беспослене ни Дон Кихотова синовица и газдар ица, које су по тису ћу знамења
виделе, да им стриц и господар смер а и по тр ећи пу т да се дигне и да се вр ати вр шењу
његове, како су оне мислиле, узаочасне каваљер ије. На све начине гледаше да га одврате
од тако р у жне мисли; али све то беше пр оповед у пу стињи и ковање по хладну гвожђу .
Ипак у з остале многе р азговор е, што их је имала с њиме, р ећи ће му газдарица:

36
„Ваистину , господине, ако нећете да се у ставите и да на мир у останете у својој

ку ћи, него ако будете хтели да идете пр еко бр да и дола, као каква гр ешна ду ша, тр ажећи
оно што ви велите да се зову пу столовине, а ја велим да су неср еће, хоћу дићи глас и
завапити богу и краљу, да томе даду лека.“
На то јој одговор и Дон Кихоте:
„Газдар ице, шта ће бог да одговор и на твоје жалбе, то не знам, нити знам, шта ће да
одговор и његово величаство; толико знам, кад бих ја био кр аљ, не бих одговарао на оне
безбр ојне непр иличне молбенице, које му се пр едају сваки дан; јер једна од највећих
р абота што их краљеви имају међу толиким др у гима и та је, што мор ају да преслу шају
свакога и свакоме да одговар ају; па зато не бих марио, кад би му и моје ствар и задавале
посла.“
На то р ече газдар ица:
„Кажите ви нама, господине, да ли има витезова на двор у његовога величаства?“
„Има их,“ одговор и Дон Кихоте, „те много; па и тр еба да их има р ади у краса
владалачка господства и р ади велелепоте кр аљевскога величаства.“
„Па зар не бисте ви могли бити један од оних, који лепо на мир у служе своме
кр аљу и господару и његовом двор у ?“ запита она.
„Видиш, драга моја,“ одговор и Дон Кихоте, „не могу сви витезови бити двор ани;
нити сви двор ани могу бити нити тр еба да буду витезови тумар аћи; од сваких треба да има
у свету , па ако и јесмо сви витезови, тек је велика р азлика између једних и др у гих; јер
дворани, не излазећи из својих соба и не пр елазећи пр ага, пр олазе целим светом, гледајући
у какву мапу , да их не стаје ни пар е, нити подносе вр у ћину ни зиму , глад ни жеђ; а ми
ту мар аћи витезови пр елазимо својим рођеним ногама по целом свету по су нцу , зими, под
ведрим небом, по непогодама, ноћу и дању, пешице и јашу ћи; па непр ијатеље знамо не тек
по слици, него баш на јави, и свима начинима и у свакој пр илици у дар амо на њих, не
осврћу ћи се на детињарије, ни на прописе о мегданима, да ли пр отивник има или нема
кр аће копље или мач, да ли на себи има какве свете мошти или какве пр икр ивене чини, да
ли је су нце међу њима једнако подељено или није, у з дру ге обр еде тога р ода, који се
37
набљу ду ју у мегданима међу двојицом, које ти не знаш, а ја их знам; па и то тр еба да

знаш, да добар витез тумар аћи, па нека би видео десет дивова, који би главама не само
допир али до облака, него их и надмашивали, и који би сваки место кр акова имао по две
велике ку ле, а мишице да су им као катар ке у највећих галија, а свако око да им је веће од
воденична камена и ватреније од стаклар ске пећи, опет никако не тр еба да се поплаши,
него са племенитим др жањем и са неу стр ашеним ср цем тр еба да у дар и на њих и да их
нападне, па ако је можно, да их победи и за тили час обор и, све нека би на њима била
кр љу шт од неке р ибе, за коју веле да је твр ђа од дијаманта, а они место мачева имали
ножеве од дамашка челика, или бу здоване оковане пер има такође од челика, као што сам
их ја видео и више пу та. Све то р екох, газдар ице, да видиш р азлику између једних и
др угих витезова, па не би имало смисла, кад би било владаоца, који не би већма у важавао
ову др у гу, или боље р ећи пр ву вр сту ту мар аћих витезова, јер како читамо у њиховим
повестима, било их је и таквих међу њима, који су били спас не тек једне кр аљевине, него
и многих.“
„Ах, господине стр иче!“ на то ће р ећи синовица, „ама пр омислите, да све то, што
р екосте за скитнице витезове, басна је и лаж, и повести о њима, кад их баш не би спалили,
20
заслу живале би да се на сваку наву че по санбенито , или метне какав знак, те да је
познаду као ср амну и као р азвр атницу благих обичаја.“
„Тако ми бога, који ме држи,“ рече Дон Кихоте, „да ми ниси р ођена нећака, као кћи
моје р ођене сестре, бих те тако казнио за твоје богоху лне р ечи, да би се чу ло у целоме
свету ! Шта? Зар једна девојка, која једва у ме да држи своје игле плетиваче, сме да пусти
језик и да пр етр еса повести о тумар аћим витезовима? Шта би р екао господин Амадис, кад
би тако што чу о? Али зацело би ти он опростио, јер је био најпонизнији и нају чтивији
витез у своје вр еме и највећи заштитник девицама; али те је могао чу ти такав, који би ти
зло платио, јер нису сви у чтиви и васпитани, има их поганаца и неотесаних, нити сви они,
који се зову витезовима, јесу то потпуно, него су једни од злата, др у ги од какве смесе, а
сви изгледају да су витезови, пр емда сви не могу опстати код пр обе од истине: има их
пр остака, који се пече, да би изгледали као витезови, а има их високих витезова, који као

20 Санбенито (скраћено од saco benedito, благословена раса) одело је за осуђенике свете инквизиције. То је
била као нека жута мантија са црвеним положеним крстом.
38
да у силу бога хоће да изгледају као пр остаци; они се подижу било частољу бљем, било
вр лином, ови се понижавају било тромошћу, или пор оком, па је зато потр ебно имати
добро знање, да би се могле р азликовати ове две врсте витезова тако једнаких по имену, а
тако р азличних по делима.“
„Тако ми бога, господине стр иче!“ р ече синовица, „ви знате толико, да кад би било
потребно у каквој невољи, могли бисте се попети на катедр у и пр оповедати по нашим
у лицама, па опет зато налазите се у толикој заслепљености и тако очевидној занесености,
да за себе мислите, да сте ср чани, а овамо сте стар и, да сте снажни, а овамо слаби сте, и да
исправљате кр ивде, а од стар ости идете погрбљени, и свр х свега, да сте витез, а нисте то,
јер ако племићи и могу да бу ду, нису то они који су сир омаси.“
„Имаш, синовице, много р азлога у томе што кажеш,“ одговор и Дон Кихоте; „и ја
бих ти у мео казати ствари о пореклу, да би се ти чудила; али да не бих мешао божанско са
човечанским, оставићу то. Пазите, драге моје, и добр о ме саслушајте: на четир и врсте
пор екла могу да се своде сви што их је у свету , а то су : једна, која су имала ниске почетке,
па су се шир ила и р асла, докле нису постигла највише господство; др уга, која су имала
велике почетке, па су их одр жала и одржавају их у стању, у коме су била у почетку ; др уга,
која ако су и имала велике почетке, завр шила су се попу т пир амиде у вр шку , смању ју ћи се
и у ништавају ћи свој почетак, докле се не изгуби у ништа, као што је вр шак од пир амиде,
која пр ема своме основу није ништа; др у га опет, и ових је највише, нити су имала добр а
почетка, нити ср едине са смислом, него ће доћи до свога кр аја беславно, као што су
пор екла људи пр остих и обичних. Од оних првих, која су имала низак почетак и попела су
се до висине, на којој се и данас др же, нека ти бу де као пр имер османова ку ћа, која од
ниска и обична пастир а, који јој је дао искон, дошла је на висину, на којој је видимо. Од
др уге вр сте пор екла, које је имало свој искон у господству и одр жава га не у множавајући
га биће пример многи владаоци, који су то по наследству и у томе се одр жавају, не
у множавајући га и не смању ју ћи га, задовољавају ћи се мирно у границама својих др жава.
Од оних, која су почела велика и довр шила у ништа, имају тису ће пр имер и, јер сви
фараони и Птолемеји од М исира, ћесар и од Рима, са свом гомилом (ако јој се може дати
ово име) безбр ојних владалаца, самодр жаца, господар а од М идије, Асир ије, Пер сије,
гр чких и вар вар ских, сва ова пор екла и госпоштине завр шиле су се у вр шку и у ништа,
39
како оне, тако и они, који су им дали искона, јер данас не би им се могли наћи никакви
потомци, а и кад бисмо их нашли, били би у ниску и незнатну стању. За пр остачко племе
немам шта да кажем, до ли да је на то, да у множава број онима који живе, нити им
господство заслу жу је дру гу славу , нити дру гу хвалу . Из свега р еченога желио бих да
изводите, лу дице моје, да има велика збр ка међу пореклима и да само она изгледају велика
и славна, која то показују у вр лини и у богатству и штедр оти својих господар а. Рекох
вр линама, богатством и штедротом, јер великаш, који би био пор очан, био би велик
пор очник, а богаташ, који није штедар, био би ср еброљу бан пр осјак: јер ко има богатства,
тај није ср ећан, што га има, него ако га тр оши, и то не да га тр оши по своме ћефу, него да
га зна добро потрошити. Сир омашну витезу не остаје др у ги пу т да се покаже да је витез,
него вр лина, ако бу де снисходљив, добр о васпитан, учтив, уљу дан и у служан, а не гор д, не
охол, не клеветник, а сврх свега да је милостиван, јер са два мараведа, што ће их весела
ср ца дати сир омаху, показаће се тако дар ежљив, као онај, који даје милостињу и у сва
звона лу па, нити ће бити кога, који би га видео у кр ашена помену тим вр линама, који ако га
и не познаје, не би га др жао за коленовића; па би чу до било, кад не би тако било; а
похвала је увек била награда врлини и ваљани љу ди не могу бити непохваљени. Имају два
пу та, децо моја, којима љу ди могу поћи и постати богати и у важени, један је пу т од науке,
др уги од ор у жја. Ја се већма пр иклањам ору жју, неголи књизи, па како сам наклоњен
ор ужју, р одио сам се под у тицајем планете Мар та, тако да сам тако р ећи пр имор ан ићи
тим пу тем, па ћу њиме ићи у пр кос целоме севту, па би у заман било да се морите
доказу ју ћи ми, да не бих оно хтео што небеса хоће, што ср ећа нар еђу је и памет иште, а
свр х свега што моја воља жели. А ако знам небр ојене му ке, које су скопчане са ту мар аћом
каваљер ијом, знам и она небр ојена блага, која се њом постизавају , и знам, да је пу тања
вр лине веома у ска, а пу т порока шир ок и у добан, а знам, да су им мете и гр анице
р азличне, јер широки и у добни пу т од пор ока завршу је се у смрти, а уски и му чни пу т
вр лине завр шу је се животом, и то не животом, који има краја, него оним, који неће имати
кр аја; па знам, као што каже велики песник кастилијански21, да
Пу тањом тесном овом у лази се

Бесамр тности високом престолу,

21
Гарсиласо де ла Вега.
40
Са кога никад више не слази се.“
„Ју , ку ку мени!“ викну синовица; „та мој стриц и песник је; он зна све, он може све;
ја бих се опкладила, кад би хтео да бу де зидар , да би умео начинити ку ћу , као какву
кр летку.“
„Ево ти велим, нећако,“ на то ће Дон Кихоте, „да ми ове велике ствар и нису
обу зеле сва моја чу ства, не би било ничег, што ја не бих начинио, нити какве необичне
ствар и, која не би изашла из мојих р у ку , а нарочито кр летке и чачкалице.“
У тај пар викну неко на вр атима и кад запиташе, ко виче, одговори Санчо Панса да
је он, а газдар ица чим га познаде, отр ча да се склони, да га не види, тако га се гну шавала.
Отвор и му вр ата синовица, а његов господин Дон Кихоте изађе му на су ср ет са
р ашир еним р у кама, те се њих двоје затвор ише у његовој соби и имаше р азговор, који није
лошији од пр ошлога.
СЕДМА ГЛАВА
О томе, шта се десило Дон Кихоту са њег овим коњушарем,

уз друг е особито знамените дог ађаје.
Чим газдарица виде, како се Санчо Панса затвор и са њеним господином, одмах се
досети њиховим намер ама, па домишљају ћи се, да ће из овог договор а изаћи одлу ка за
тр ећи полазак, у зе своју копрену , па сва брижна и јетка оде да нађе бакалара Сансона
Караска, кер јој се чињаше, како је добар на језику и нов пријатељ њеном господину , да ће
га он моћи и наговор ити, да се остави тако неср ећне намер е. Нађе га дома, где шеће по
двору , па кад га виде, паде му пр ед ноге сва бр ижна и ту жна. Кад је Кар аско виде са
знацима толике туге и у збу ђености, р ече јој:
„Шта је, госпо газдар ице? Шта се то десило, кад изгледате, као да ће да изгу бите
ду шу.“
„Није ништа, господине Сансоне, него мој господин у тече, зацело утече.“
41
„Па ку д у тече, госпо?“ питаше Сансон; „да није начинио отвор на своме телу?“
„Хоће да у тече кр оз вр ата своје лудости,“ одговор и она; „хоћу р ећи, слатки
господине бакаларе, да наново хоће да полази, а то би сад било тр ећи пу т, да тр ажи по
свету оно што он зове пустоловинама, али ја не могу да р азумем, шта ће рећи то. Пр ви пу т
вр атише нам га пребачена пр еко магарца, на мр тво име пр ету чена; др у ги пу т дошао је на
воловским колима затворен у кавезу, где је мислио да су га опчинили, па је тако јадан био,
да га не би познала мајка, која га је р одила, мр шав, жу т, очи му у пале у најду бље ку ктур е
од главе, па да бих га колико толико повр атила, потр ошила сам шест стотина јаја и више,
као што зна бог и сав свет и моје кокошке, које ме неће у лаж у теривати.“
„То вр ло радо вер у јем,“ одговор и бакалар, „јер су тако добр е, тако пр етиле, тако
добро васпитане, да не би што кр иво казале, па ма одмах пу кле. Збиља, госпо газдар ице,
нема ништа др у го, није се десио никакав др у ги белај, до ли што се бојите да господин Дон
Кихоте смер а онако да у чини?“
„Није, господине,“ одговор и она.
„Е, немојте да се бр инете,“ на то ће бакалар, „него идите лепо ку ћи, па ми спр емите
што топло за дор учак, а у спу т читајте молитву свете Аполоније, ако је знате; а ја ћу одмах
тамо доћи, па ћете видети чу деса.“
„Забога!“ одговори газдар ица; „велите да читам молитву свете Аполоније? То би

добро било, кад би ми господину болили ку тњаци, али његова је болест у мозгу .“
„Ја знам, што кажем, госпо газдар ице; идите и немој да се са мном пр епир ете, јер
знате, да сам саламанкански бакалар, и да немам више шта доказивати,“ одговор и
Караско.
С тим оде газдарица, а бакалар одмах оде до пар ока, да се договор и с њим око
онога што ће се казати у своје време.
Кад се Дон Кихоте и Санчо закљу чаше, имадоше р азговор, који нам повест казу је
са много вер ности и истинитости. Санчо р ече своме господину :
42
„Господине, моја је жена већ сашавољила, да ме пу сти да идем с вама, куда хоћете
да ме поведете.“
„Треба да кажеш саизволила, Санчо, а не сашавољила,“ пр имети Дон Кихоте.
„Једном или др у гом,“ на то ће Санчо, „ако се добр о сећам, молио сам вас, да ми не
поправљате р ечи, кад ме р азу мете, шта хоћу да кажем; а ако не разу мете, кажите: Санчо,
вр аже, не р азу мем те; па ако ја не бих умео да себе пр оту мачим, онда ме можете
поправити, јер сам ја вр ло му чаљив.“
„Не р азу мем те, Санчо,“ пр имети одмах Дон Кихоте, „јер не знам шта ћеш с тим, да
си вр ло мучаљив.“
„Врло му чаљив хоће р ећи, да сам вр ло... па ето тако,“ одговор и Санчо.
„Сад те још мање р азу мем,“ пр имети Дон Кихоте.
„Кад не можете да ме р азу мете,“ одговор и Санчо, „онда не знам, како да кажем, ја
богме др у кчије не знам.“
„Аха, домишљам се!“ на то ће Дон Кихоте; „хоћеш да кажеш, да си у чељив, благ и

послу шан, да ћеш пр истати на оно, што ти бу дем казао, и р азу мети, што те бу дем
поу чавао.“
„Смео бих се опкладити,“ р ече Санчо, „да сте ме одмах р азумели, него ви хоћете да
ме збу ните, па да кажем још који стотинак лу дор ија.“
„М оже бити,“ одговор и Дон Кихоте; „па шта дакле вели Тереза?“
„Тереза вели,“ одговор и Санчо, „да добр о вежем мој пр ст са вама, и нека збор и
писмо, а мучи брада, јер ко у говар а, тај се не свађа, јер више вр еди једно у зми, него два
даћу ти; а ја велим, да је женин савет малена ствар, а онај је лу д, који га не пр ими.“
„И ја велим тако,“ на то ће Дон Кихоте. „Говор и, брат Санчо; настави, данас су ти

р ечи бисер.“
43
„Оно тако стоји,“ настави Санчо, „као што ви боље знате, сви стојимо под
смр тином ру ком и данас јесмо и су тр а нсимо, а јагње исто тако гине, као и шкопац, и нико
не може у овом свету рећи, да ће више живити, него колико му бог бу де дао; јер је смр т
глу ха и кад дође на врата од нашега живота да зове, у век је нагло дошла, нити ће је
задржати молбе, ни сила, ни жезлови, ни владичанске кр у не, како се то већ сву да говори и
казује и како нам веле са пр едиконице.“
„То је све истина,“ р ече Дон Кихоте, „али не знам, куда нишаниш тиме.“
„Нишаним тамо,“ одговор и Санчо, „да ви мени одредите плату , шта ћете ми дати
сваки месец, докле вас слу жим, и та плата да ми се плаћа од вашег имаћа, јер не мар им да
се ослањам на нагр аде, које долазе касно, или р ђаво, или никако; што је моје, то нека ми
бог помогне. Једном р ећи, хоћу да знам, шта ћу добити, па сад било мало или много; јер
кока носи на пологу , а много малко износи много, па докле се добије нешто, не гу би се
нитша. Ду ша ваља, кад би се десило – а то нити веру јем, нити му се надам – да ми ви дате
оно остр ово што сте ми га обећали, ја нсиам тако незахвалан, нити баш тер ам мак на
конац, па нека се пр оцени оно што би доносило то остр ово и нека се од мога тала одбије.“
„Бр ат Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „каткад је добар тал, као и мал.“
„Већ р азу мем,“ одговори Санчо; „хтели сте да кажете, да је мал толико, колико и
тал; али свеједно, кад сте ме р азу мели.“22
„И тако сам те р азу мео,“ пр ихвати Дон Кихоте, „да сам проникнуо у крање твоје
мисли и на чисто знам, ку да нишаниш са небр ојеним стрелама твојих пословица. Виш,
Санчо, ја бих ти р адо одр едио плату , да сам нашао у каквој повести о ту мар аћим
витезовима пр имер , који би ми откр ио и показао и најмању мрвицу од онога, што су
исплаћивали на име плате свакога месеца или године; али ето сам читао све, или већину
њихових повести и не сећам ес да сам читао, да је икоји ту мар аћи витез одр едио своме
коњу шар у извесну плату, само знам, да су сви слу жили за милост, а кад су на то најмање
мислили, ако им је господина ср ећа послу жила, били су нагр ашивани каквим остр овом,

22
У ориђиналу има ту титрање речима, које се не да превести. Санчо каже на крају своје претходне речи
место: да се одбије rata por cantidad (дотични део од целога), gata por cantidad. На то Дон Кихоте, титрајући
се овим речима, одговори: „Кад кад је добра мачка (gata), као и пацов (rata).“ А Санчо му одговори: „Ево се
кладим, да сам требао казати rata, а не gata, али свеједно...“
44
или др у гом сличном ствар и, или су у намјању р у ку добили какав сан и властелинство. Ако
дакле, Санчо, имаш вољу , да ме опет слу жиш у з ове наде и додатке, у добр и час; а
мислити, да ћу ја р еметити и квар ити др евни обичај ту мар аће каваљер ије, значило би
у залу дан посао; и тако, др аги Санчо, иди ку ћи и кажи твојој Тер ези моју намер у; па ако се
њој и теби свиди, да идеш са мном на милост, бене квидем (онда добр о), а ако не, остаћемо
добри пр ијатељи, као и пр е; јер има ли за голу бињак зр на, биће и голубова; па имај на
у му, синко, да више вр еди добр о надање, него никакво држање, и добра ту жба више од
р ђава плаћања. Ја ти, Санчо, зато говор им тако, да можеш разу мети, да и ја, као и ти, знам
пу стити пљу сак од пословица; а најпосле хоћу да кажем и кажем ти, ако нећеш да идеш са
мном на милост и да са мном делиш су дбину , а ти остај с богом и бог нек те начини
свецем, а мени не гину коњу шар и послу шнији, р евноснији, а не тако везани, па ни тако
бр бљави, као ти што си.“
Када Санчо чу тврду одлу ку свога господина, помрча му небо и клону ше кр ила од
ср чаности, јер је мислио, да му господин не би ишао без њега ни за сво благо у свету .
Докле он још стојаше пренер ажен и замишљен, у ђе Сансон Кар аско и газдар ица и
синовица, жељне да чу ју, каквим ће р ечима да наговор и њиховога господина, да се остави
да наново тр ажи пу столовине. Пр иђе Сансон, пр ави шакламан, па зар гливши га, као и
пр ви пу т, рече му у звишеним гласом:
„О цвете ту мар аћега витештва! О сјајна светлости ор у жја! О части и зр цало

шпањолске нације! Свемогу ћи бог у свој својој сили нека ономе или онима, који би твоме
тр ећем поласку стављали пр епоне и сметали му, не да да у лавиринту својих жеља нађу
начина, нити игда да им се р у жне жеље испу не!“
Па окр ену вши се газдар ици, р ече јој:
„Госпо газдар ице, не морате виеш читати молитву свете Аполоније, јер ја знам, да
је јасна одлу ка високих сфер а, да сењор Дон Кихоте наново пође да вр ши своје у звишене
и нове мисли; и ја бих своју савест пу но оптер етио, кад овога витеза не бих позвао и
наговар ао, да више не др жи скр ивену и задржавану силу своје храбр е мишице и вр лину
свога у звишенога ду ха, јер својим оклевањем изигр ава пр авду од кр ивде, помоћ сир очади,
част девицама, наклоност у довица и потпор у у датих жена, и др у ге ствари тога р ода, које
45
се тичу , односе се, зависе и пр идате су р еду ту мар аће каваљер ије. Елате, мој лепи и
хр абр и сењор е Дон Кихоте! Дижите на пу т своје господство, боље данас, него сутр а; а ако
би што недостајало за извр шење, ево мене да то допу ним својом личношћу и имањем; па
ако би потребно било да вашем господству слу жим као коњу шар , бих то др жао за највећу
ср ећу.“
Овде р ече Дон Кихоте, окр ену вши се Санчу :
„Не р екох ли, Санчо, да ћу да имам коњу шара изобила? Погле, ко ми се ну ди за то,
главом чу вени бакалар Сансон Кар аско, ваздашњи шаљивчина и пр иклапало у пр едњим
тр емовима школским у Саламанци, здр ава тела, окр етних у дова, му чаљив, вољан да
подноси вру ћину и зиму , глад као и жеђ, са свим оним својствима што се ишту за
коњу шар а ту мар аћега витеза; али да не даду небеса, да бих ја р ади своје кор исти сметао и
оборио ступ племенити и сасуд нау ке, и да окр њим високу пому лепих и слободних
ху дожастава! Нека нови Сансон остане у свом завичају и частву ју ћи га нека у исти мах
частву је седину својих достојних р одитеља, а ја ћу се већ задовољити каквим било
коњу шар ем, ако већ не би Санчо у достојио ме да иде са мном.“
„Хоћу , у достојићу,“ одговор и Санчо р азнежен и с очима пу ним су за, па настави:

„неће се р ећи за мене, господине, кад се најео, а он оставио др у штво; јер ми повр зма није
од каква незахвална р ода, јер сав свет зна, а посебице моје село, ко су биле Пансе, од којих
сам ја поникао; и тим пр е, што сам познао и у видео од многих добр их дела и од многе
лепе р ечи жељу, коју имате да ми у чините милост, а што асм се толико адо у рачу не око
моје плате, то је било за љу бав мојој жени, која кад се лати да што увер ава, нема оне
маљице, која ће обр у че онако набијати на бачву , као што ће она навалити да се учини оно
што она хоће; али најзад човек тр еба да је човек, а жена жена; па пошто сам човек колико
толико, нити то могу порицати, то ћу човек да бу дем у мојој ку ћи, па било коме пр аво или
не; и тако не остаје др у го, него да ви ур едите своју тестаменту са кодисилом, тако да се то
више не може опозвати, па да се одмах кр ећемо на пу т, како не би господину Сансону
ду ша болила, јер вели, да му савест налаже да наговор и вас, да по тр ећи пу т пођете по
овом свету, а ја се наново ну дим да вас служим вер но и поштено, онако и боље него ма
који коњу шар, који је служио скитнициу витеза у пр ошло и у данашње време.“
46
Бакалар се чу дио, слу шају ћи, како говор и Санчо Панса, јер ако је и читао пр ви део
од повести његовога господар а, ипак није мислио, да је онако забаван, као што га тамо
опису ју ; али кад сада чу за тестаменту и кодисил, који не могу да се опозивају 23, вер оваше
све што је о њему био читао, те се у вер и, да је то један од најсвечанијих завр зана нашега
века, а у себи р ече, да у свету још није било таквих лу да, као што су овај господин и слуга
му.
Најпосле се Дон Кихоте и Санчо изгр лише и остадоше пр ијатељи, па према

мишљењу и савету великога Кар аска, који им је сада био ораку ла, доконаше да се кр ећу до
тр и дана, а међу тим имаће се каде да се спр еми што тр еба за пу т и да се нађе потпу н
шлем, јер, како р ече, свакако треба да га има.
Сансон му пону ди један шлем, јер је знао, да му га неће одрећи један његов
пр ијатељ, чији је био, јер је био више цр н од р ђе и пр ашине, него ли сјајан од у глађена
челика.
Клетве, које су газдар ица и синовица бацале на бакалар а, не могу се избр ојити;
чу паше кику , гр ебаше се по лицу , па сасвим као покајнице запеваше због поласка, као да
је то смр т њиховом господину .
Намер а, коју је Сансон имао, кад га је наговар ао, да наново полази у свет, беше да
оно извр ши, што ће повест касније пр ичати, а све то било је у договору са пар оком и
бер бер ином, којима је он то био р аније саопштио.
Укратко, за ова тр и дана Дон Кихоте и Санчо спремише што су мислили да им

тр еба, и пошто је Санчо био у мир ио своју жену , а Дон Кихоте своју синовицу и газдар ицу ,
дигоше се у вече пу товати у Тобозо, тако да их нико није опазио, до ли бакалар, који је
хтео да их испр ати на по миље иза места, Дон Кихоте на свом добр ом Росинанту, а Санчо
на свом матор ом сивцу , снабдевши бисаге потр ебама за живот у пољу , а кесу новцем, коју
му Дон Кихоте даде за сваки слу чај. Сансон се изгрли с њим и замоли га, да му јави за
своју добру или злу ср ећу, како би се р адовао с оном или ту жио с овом, као што ишту

23 У шпањолском ориђиналу Санчо је употребио реч revolcar (ваљати) место revolcar (опозвати); али се у
српском ово титрање речима није могло изразити.
47
закони пр ијатељства. Дон Кихоте обећа му то; Сансон се вр ати у село, а њих двојица
у путише се у велики гр ад Тобозо.
ОСМА ГЛАВА
У којој се прича оно што се дог одило Дон Кихоту, кад је пошао да види своју сењору
Дулсинеју од Тобоза.
Нека је благословен јаки алах! Вели Амет Бененџелија у почетку ове осме главе;
нека је благословен алах! Понавља тр и пу та и вели, да зато казу је ове благослове, што већ
гледа у пољу Дон Кихота и Санча, и да његови читаоци могу у зети, да ту сад почињу дела
и лакр дије Дон Кихота и коњу шар а му; пр епор у чу је им, да забор аве пр ошла витешка дела
велеу многа племића и да у пр у очи у она, која сад почињу на пу ту у Тобозо, као што су она
др уга почињала на пољу М онтијелу ; па много и не иште пр ема ономе што обећава, и
овако наставља казивање:
Сами осташе Дон Кихоте и Санчо, и тек што се Сансон у даљи, а Росинанте стаде
њискати и сивац њакати, што обојица, витез и коњу шар, у зеше као добр о знамење и добр у
ср ећу, пр емда ако ће истина да се каже, јаче је било сивчево њакање од хр зања коњскога,
одакле је Санчо изводио, да ће његова ср ећа надвисити и надмашити ср ећу његовога
господар а, ослањају ћи се можда на какве звездогатачке р ачу не, које је он знао, али повест
се о томе не изр ажава; само су га чу ли, кад би казао, кад се забатрга или падне, да би боље
било не полазити од ку ће, јер од батргања или падања неће добро доћи; па ако и лу д, у
томе није много пр омашио.
Дон Кихоте р ече му:
„Бр ат Санчо, што ми даље одмичемо, тим се већма спу шта ноћ, и то мр ачнија, него
што нам треба да осванемо у Тобозу, ку да сам свакако науман да идем, пр е но што бих се
у пустио у нову пу столовину , и тамо ћу да узмем благослов и милостивно допуштење од
несравњене Ду лсинеје, са којим допуштењем мислим и увер ен сам, да ћу довр шити и
ср ећном концу привести сваку опасну пу столовину , јер на свом свету ништа не даје више
ср чаности ту мар аћим витезовима, него кад виде, да су им њихове даме наклоњене.“
48
„И ја тако мислим,“ одговор и Санчо; „само бих рекао, да ћете се тешко са њом
састати и говор ити, бар у колико да пр имите од ње благослов, ван ако вам га бу де дала
пр еко еведр е од мале авлије, где сам је видео пр ви пу т, кад сам оно носио писмо, где се
јављало за глу пости и лудости, што сте их пр авили, кад сте остали у по Сијер е Мор ене.“
„Еведр а од мале авлије пр ивиђала се зар теби, Санчо, где си гледао ону
милокр вност и лепоту , која се никад не може довољно похвалити?“ пр имети Дон Кихоте.
„То су могли бити само доксати, или ходници, или лонџе, или како се то већ зове у
богатим и кр аљевским двор овима.“
„М ожда је и тако,“ одговор и Санчо; „тек мени се у чинила еведр а, ван ако ме памет
није изневер ила.“
„Ипак ћемо тамо да одемо, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; „јер нека је само видим и
нека ми се оно даде, па било преко еведр е, или кр оз пр озор, или кр оз пу котину , или летве
баштене, нека ми до очију допре само један зр ачак од њене лепоте, па ће ми пр осветити
у мље и у кр епити ср це тако, да ћу бити јединствен и без такмаца у р азбор итости и
хр абр ости.“
„Ама збиља, господине,“ пр имети Санчо, „ја кад сам видео то су нце од сењор е
Ду лсенеје од Тобоза, није оно било тако јасно, да би могло бацати какве зр аке; а то ће
бити оту да, што је њена милост, како р екох, у тај пар р ешетала жито, па она многа
пр ашина што је излазила наку пила јој се око лица као облак, те га је помр чавала.“
„Ама, Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „зашто ти у век говориш, мислиш, вер у јеш и
доказу јеш, да је моја сењор а Ду лсинеја р ешетала жито, кад је то р ад и занимање, које
сасвим одсту па од онога, што чине и тр еба да чине отмене личности, које су спремљене и
васпитане за др у га занимања и забаве, које на пу шкомет показу ју њихову отменост? Ти, о
Санчо, слабо се сећаш оних стихова нашега песника, где нам описује посао, који р аде тамо
у својим жилиштима од гр исталда оне четири нимфе, које су из омиљенога Тага издигле
главе и посадиле се на зеленој ливади да р аде оне богате тканине, које нам тамо опису је
велеу мни песник и које су све биле од злата, свиле и бисер а испр едене и изаткане. Па
такав је мор ао бити р ад моје сењор е, кад си је видео, ван ако какав пакостан волшебник не
злоби мени, па све што би тр ебало да ме наслађава, испр чава и окр еће на др уге облике,
49
него ли што то има на себи; и зато бојим се, да у оној повести, за коју веле, да је печатана
о мојим делима, ако јој је писац, какав му драц, случајно био мој непр ијатељ, да је у њој
писао једне ствар и место др у гих, мешају ћи са једном истином тису ћу лажи, у живају ћи у
томе, што ће да казу је др у кчија дела која нису пр ема ономе, што се иште од проду жења
истинске повести. О зависти, кор ену небр ојеном злу и цр воточино вр лине! Сви пор оци,
Санчо, имају у за се као неку насладу; али пор ок зависти р ађа само злу вољу , љу тњу и
јар ост.“
„То и ја кажем,“ пр ихвати Санчо; „па ми се чини, да у оном житију или повести, за
коју бакалар Караско вели да је о нама читао, биће да ми је част натр ашке у пр егну та у
кола, те како веле, да је ту збрка тамо амо и пр ава кр ндија; а ду ше ми, баш нисам ништа
р у жно говор ио за каквог волшебника, нити имам каква блага, да би ми се завидело; душа
ваља, јесам много пакостан и хоћу кадкад да се гр адим лу д; али све то покр ива и запу шава
широка кабаница моје пр остоте, која је вазда пр иродна и никад није измајсторисана; па
ако се не тр ажи др у го него вера, као што вазда вер ујем чвр сто и истински у бога и у све
оно што држи и вер у је света црква католичанска р имска, и ако је да сам ду шманин Ју дама,
као што и јесам, онда би они који списивају повести тр ебали да су спр ам мене милостиви,
па да са мном лепо посту пају у својим књигама. Али казали они што им воља, го сам се
р одио, го сам и сад, нити што добијам нити гу бим, па макар да сам у књигама и идем по
свету од р уке до ру ке, баш ме ни мало није брига, па ма казали за мене што год хоће.“
„То ме сећа, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „на оно што се десило једном сувр еменом
славном песнику , који је био саставио пакосну сатиру пр отив свију пр идвор них дама, али
не узе нити помену у њој једну даму, која је могла су мњати, да ли пада у оне или не; те
она видећи да није у списку од дама, пожали се песнику , питају ћи га, шта је нашао у ње,
кад је није метну о међу остале, зато нека пр ошир и сатир у и у тако пр ошир ену нека и њу
метне, иначе нека гледа шта ће га снаћи. Песник учини тако и накити је, како је ду ење
никад не би накитиле, а она беше задовољна, што је сад била славна, ако и нагр ђена.
Такође спада овамо оно што се пр ича за онога пастир а, који је запалио славни храм
Дијанин, који су др жали за једно од седам светских чу деса, само да би му име живело у
потоњим вековима, па ако и би заповеђено, да га нико не помиње, нити да му се име
помиње у стмено или писмено, како му не би била постигну та мета жељи, ипак се зна, да
50
се звао Иростр ат. Такође пр истаје амо, што се у Риму догодило великоме цар у Карлу
Петом са једним витезом. Цар је хтео да види онај славни храм Роту нду , који се у
др евности звао храм свију богова, а сад се бољим именом зове храм свих светих и здање
је, које је најцелије остало од оних, што су их незнабошци подигли у Риму , и у њему је
највећма очу вана слава о огр омности и величију његових градитеља: саграђен је у облику
једне полу тине помор анчине, преко мере велик и веома је видан, ако у њ и не у лази др уга
светлост, до ли она која долази од једног пр озор а, или боље да кажем од окр у гла отвор а на
његову вр ху , одакле посматр ајући цар здање, беше с њим и у зањ један римски витез, који
му је ту мачио пр еиму ћства и лепоте оног великога здања и знамените гр ађевине; па кад су
отишли од оног отвор а, р екао је цару : Свето величанство, тисућу пу та долазила ми је
жеља, да обу хватим ваше величанство и да кроз онај отвор скочим доле, како би ми се име
у свету помињало кр оз све векове. Хвала вам, одговор и цар , што тако р ужну мисао нисте
у дело пр ивели, а одсада нећу вам дати пр илике да осведочавате своју вер ност, и тако
заповедам вам, да никад не говор ите нити се налазите тамо где ја бу дем. И после ових
р ечи у каза му велику милост. Хоћу да кажем, Санчо, да жеља за славом у великој мер и
р ади. Шта мислиш, шта је оног Ор ација бацило са моста у ду боки Тибар ор ужана свим
ор ужјем? Шта је сагор ело мишицу и ру ку Му цију ? Шта је нагонило Ку ртија да се баци у
пламени отвор , који се појавио наср ед Рима? Шта је у чинило те је Ћесар пр ешао Ру бикон,
пр отивно свима знамењима, која су се против тога показала? И да наведем новије
пр имер е: шта је потопило лађе и самохр ане на копну оставило хр абр е Шпањолце, које је у
новом свету пр едводио славни Кор тес? Сва ова и дру га велика р азлична дела јесу, била су
и биће дела славе, коју самр тни љу ди желе као нагр аду и део од бесамр тности коју њихова
славна дела заслу жу ју, пр емда ми католичански кр шћани и ту мар аћи витезови тр еба више
да тежимо за славом потоњих векова, која је вечита у етир ским и рајским р еђионима, него
ли за су јетном славом, која се свр шу је у овом кратком веку , па ма колико да траје,
најпосле ће пр естати с овим светом, који има свој одр еђени конац. Дакле, о Санчо, наша
дела не тр еба да пр елазе гр анице, које им је поставила кр шћанска вер а коју исповедамо. У
дивова имамо да савлађу јемо охолост, завист племенитошћу и добрим ср цем, гњев
ваздашњим постојанством и ду шевним спокојстсвом, пр ождр љивост и чмавање у мер еним
јелом и многим нашим бдијењем, необузданост и похотљивост вер ношћу , коју
набљу ду јемо спрам оних, које смо учинили госпођама наших мисли, леност тиме, што
51
ћемо пр олазити целим светом, тр ажећи пр илике, у којима бисмо постали не само
кр шћански витезови, него и славни. Ту ето видиш, Санчо, начине, којима се постизавају
највеће похвале, које иду са чу веним именом.“
„Све то што сте ми до сад говор или,“ р ече Санчо, „р азу мео сам вр ло добр о; ипак
бих желео, да ми решетате једну двоу мицу , која ми сад око тога дође у памет.“
„Да р ешим, хоћеш да кажеш, Санчо,“ рече Дон Кихоте; „говор и у добр и час, а ја ћу
ти одговарати, како бу дем знао.“
„Кажите ви мени, господине,“ настави Санчо, „ти Ју лији или Авгу сти и сви они
ср чани витезови, за које рекосте да су већ мр тви, где су они сада?“
„Незнабошци,“ одговор и Дон Кихоте, „без сваке су мње у паклу су ; кр шћани, ако су
били добр и кр шћани, налазе се или у чистилишту , или у р ају.“
„Е лепо,“ рече Санчо; „а сад и ово да знамо: да ли гр обови, у којима су телеса те

госпоштине, имају пр ед собом кандила од ср ебр а, или су им зидови од капела окићени
штакама, самр тњачама, витицама, воштаним ногама и очима? А ако није тако, чиме су
онда окићени?“
„Гр обови незнабожаца били су већином великолепни хр амови; пепео од тела Ју лија
Ћесар а био је под огр омном пирамидом од камена, коју данас зову у Риму Шиљак светога
Петра. Цару Адријану била је гр об твр диња тако велика, као добр о какво село, коју су
звали M oles Adriani, а то је данас твр диња Светог Анђела у Риму . Цар ица Ар темисија
погребла је свог му жа Мавсолеја у такав гр об, који су др жали за једно од седам чу деса у
свету . Али ни један од тих гр обова, нити они многи др у ги што су их починили
незнабошци, нису у кр ашени самр тњачама, нити дру гим жр твама и знамењима, која би
показивала да су они свети, који су у њима погр ебени.“
„То хоћу да знам,“ на то ће Санчо; „па ми кажите сад: шта је веће, ускр снути
мр тваца, или у бити дива?“
„Одговор је јасан,“ одговор и Дон Кихоте; „веће је у скр сну ти мр тваца.“

52
„Ту смо,“ рече Санчо; „дакле слава онога, који у скр шава мртваце, даје вид слепима,
исправља богаље и даје исцељење болеснима, и пред чијим гр обовима кандила гор е, и
чије су капеле пуне побожна нар ода, који му на коленима обожавају мошти, боља ће му
слава бити овога и онога света, него ли што је она што су је оставили и што ће је оставити
сви незнабожачки цар еви и скитнице витезови што их је било у свету .“
„Признајем да је тако,“ одговори Дон Кихоте.
„Дакле ту славу , те милости, те повластице, како ли се то каже,“ на то ће Санчо,

„имају телеса и мошти светитељске, које с одобр ењем и допу штењем наше свете матер е
цр кве имају кандила, воштанице, самр тњаче, штаке, иконе, витице, очи, ноге, чиме
у већавају побожност и умножавају им кр шћанску славу. Телеса светитељска или њихове
мошти носе кр аљеви на својим р аменима, целивају комађе од њихових костију, ките и
у крашавају њима њихове капеле и најлепше олтар е.“
„Шта хоћеш, Санчо, из свега тога да изведеш што си казао?“ запита Дон Кихоте.
„Хоћу да кажем,“ одговор и Санчо, „да ми тр еба да се посветимо, па ћемо много

бр же доћи до славе коју тр ажимо; па у змите само, господине, да ју че или пр екју че – јер
како ниеј давно било, може се тако казати – у зеше у свеце или у блажене два фр атр а
босонога, и њихове гвоздене вер иге, којима су пасали и му чили своје тело, целивати и
такну ти држе данас на велику ср ећу и оне су у већем поштовању, него ли што се каже за
Ролданов мач у ор у жници нашега кр аља и господар а, кога бог да поживи. Дакле,
господине, више вр еди бити понизан фр атар ма од каквога реда, него ли хр абар и
скитница витез; угоднији су богу два тестета у дар ца шибом, него ли две хиљаде бодежа
копљем, па било да се боду дивови, или аветиње, или змајеви.“
„То је све тако,“ на то ће Дон Кихоте; „али сви не можемо бити фр атр ови и многи
су пу тови, којима бог своје изабр анике диже у р ај; витештво је р ед и у р ајском насељу има
и светих витезова.“
„Јесте,“ одговор и Санчо; „али сам ја чуо да кажу, да у р ају има више фратар а него
скитница витезова.“
„То је зато,“ пр имети Дон Кихоте, „што има више фратар а, него витезова.“
53
„Али много има скитница,“ р ече Санчо.
„Има их много,“ одговори Дон Кихоте, „али мало их заслу жу ју име витешко.“
У овом и сличном р азговор у прође им ова ноћ и дан за тим, нити им се пр икључи
штогод, да би тр ебало причати, што није мало бацало у печал Дон Кихота. Др у ги дан пред
вече у гледаше велики град Тобозо и код његова погледа разгали се ду ша Дон Кихоту, а
сму ти се Санчо, јер није знао Ду лсинејину кућу, нити је свога века кад видео, као што је
није видео ни његов господин, тако да један, желећи да је види, а др у ги зато, што је није
видео, беху зло збу њени, нити Санчо могаше да се домисли шта да чини, ако би га
господин његов послао у Тобозо. Најпосле нар еди Дон Кихоте, да у гр ад у ђу , кад се ноћ
спу сти, а међу тим чекају ћи то вр еме, остадоше под некојим р астовима, који су се
налазили око Тобоза, а кад дође одр еђени час, улегоше у гр ад, где им се догодише
знамените ствар и.
У којој се прича, што ће се у њој наћи
Таман беше поноћ, нешто више или мање, кад дон Кихоте и Санчо сиђоше са
бр ежу љка и у ђоше у Тобозо. М есто беше огр изло у мир ној тишини, јер сви његови
становници спаваше и почиваше р азбалећени штоно р еч. Ноћ беше видна, пр емда Санчо
жељаше мрак као тесто, те да у помр чини има извињења за своју глу пост. У целом месту
чу јаше се само пасји лавеж, који је дон Кихоту заглу шавао у ши, а Санчу потресао срце.
Овда онда њакао би као какав магар ац, загроктале би свиње, мау кале би мачке, па ови
р азличити зву ци јаче су се ор или у ноћној тишини. Све то у зимао је заљубљени витез као
зло знамење, ипак р ече Санчу : „Санчо синко, води ме двор у ду лсинејину , можда ћемо је
наћи бу дну.“
„Каквом двор у , хоћете да вас водим, за име божије?“ одазва се Санчо „јер онај, у
коме сам видео њено величанство, била је тек посве мала кућица.“
54
„Биће,“ примети дон Кихоте, „да се она тада повукла у какво малено одељење
својих дворова, да би се у весељавала сама са својим девицама, као што је обичај и навика
код високих госпођа и принцеза.“
„Господине,“ р ече Санчо, „кад већ мени за пакост хоћете, да је ку ћа госпође

Ду лсинеје господски двор , зар је ваљда ово вр еме да се налазе врата отвор ена? И зар би
лепо било, да ку цамо звекир ом, те да нас чу ју и отвор е, бунећи и у знемир авајући толики
свет? Зар ми идемо да се дер емо пр ед ку ћом наших наложница, као што то чине поганци,
који дођу и дер у се и у лазе ма како касно било?“
„Прво ћемо полако да нађемо двор ове,“ одговор и дон Кихоте, „а онда ћу ти, Санчо,
казати, шта ће ваљати да чинимо; па гле, Санчо, али ја не видим добр о, или она огр омна и
цр на маса , што се одавде види, биће да су двор и ду лсинејини.“
„А ви онда водите,“ одговор и Санчо; „можда је и тако, пр емда ћу и видети очима и

опипати р укама и опет ћу толико вер оовати, колико бих веровао, да је сада дан.“
Дон Кихоте пође напр ед и пошто идоше једно двеста кор ака, дођоше до оне масе,
која је бацала сенку, и виде велик тороњ и одмах познаде, да ово задње нису двор и него
месна саборна цр ква, па рече:
„Наишли смо на цр кву , Санчо.“
„Видим,“ одазва се Санчо, „и дај боже да не наиђемо и на наш гр об, јер није добр о
знамење ићи у то доба по гр обљу , а ја сам вама казао, ако се добр о сећам, да ће ку ћа те
госпе бити у неком ћор сокаку.“
„Проклетниче божији и су манути човече!“ рече дон Кихоте; „где си видео, да се

кр аљевски двор ови и палате гр аде по ћор сокацима?“
„Господине,“ одгвор и Санчо, „сваки кр ај има свој обичај; можда је такав обичај
овде у Тобозу, да у ћор сокацима граде палате и велика здања; зато вас молим, да ме
пу стите да ја тр ажим по овим сокацима и сокачићима, шта где у ком буђаку натр апам на
те двор ове, које да бог да пси надр ли, колико само због њих имамо му ке и ту мар амо.“
„Говор и, Санчо, са поштовањем о ствар има моје сењор е,“ р ече Дон Кихоте, „па
пр оведимо пр азник у миру и немој да мислимо да је све пр опало.“
55
„Добр о, владаћу се како тр еба,“ одгвор и Санчо; „али како да бу дем стр пељив, кад
ви иштете да нађем сењор ину ку ћу увек и у по ноћи, кад сам је само једанпут видео, а
овамо не можете ви да еј нађете, који сте је мор али видети и хиљаду пу та?“
„Ти ћеш ме, Санчо, бацити у очајање,“ р ече Дон Кихоте; „одидер амо, јер етиче
један : зар ти нисам казао хиљаду пута, да свога века никад нисам видео неср авњену
Ду лсинеју , нити сам икада пр ешао преко пр ага њене палате, и да сам се заљу био само по
чу вењу и по великој слави њене лепоте и р азбор итости?“
„То сад чу јем,“ одговор и Санчо, „па велим, кад је нисте видели ви, нисам ни ја.“
„То не може бити,“ пр имети дон Кихоте; „бар си ми казао, да си је видео, како
р ешета жито, кад си ми донео одговор на писмо, које сам послао по теби.“
„Богме немојте се на то ослањати, господине,“ одговор и Санчо, „јер ваља да знате,

да је и гледање и одговор који сам донео био тек само по чу вењу , јер толико знам казати,
ко је сењора Ду лсинеја, колико бих се могао о небо очешати.“
„Санчо, Санчо,“ рече Дон Кихоте: „има вр емена шали, а има кад шала не пр иличи;
ако сам ја казао, да нисам ни говор ио са госпођом моје ду ше, нити је видео, не тр еба и ти
да кажеш, да ниси с њом ни говор ио, нити је видео, кад знаш, да је пр отивно томе.“
Разговар ајући се њих двојица тако, видеше, где се онамо где су они били, у пу тио
један човек са две мазге, кога по лу пи, коју је плу г ву чен по земљи пр авио, др жаше да ће
бити ор ач и да је пор анио пре зор е, да би ишао на посао; тако и беше заиста. Орач
долазише певају ћи ону романцу, која вели:
Зло пр ођосте, о, Фр анцузи,
У боју од Ронсесваља.
„Ево главе, Санчо,“ р ече Дон Кихоте слу шајући га, „ако ноћас добр о прођемо. Чу
ли, шта пева тај орач?“
„Чујем,“ одговор и Санчо; „али шта се тиче ронсесваљски лов нашега посла? Исто
тако могао би певати р оманцу од Калајина, па би све било једно па добар или р ђав излазак
нашега посла.“
У то пр иђе ор ач, којега запита Дон Кихоте:

56
„Добр и човече, бог ти дао сваку ср ећу, да ли би ми могао казати, где су овде
дворови неср авњене пр инцезе Доње Дулсинеје од Тобоза?“
„Господине,“ одговор и момак, „ја сам јабанац и тек од неколико дана слу жим у
овом селу код једног богатог тежака као ор ач: у овој ку ћи овде седи овдашњи пар ок и
сакристан, њих двојица, или који од њих знаће вам казати за ту пр инцезу , јер они имају
списак од свију жиљаца у Тобозу, пр емда бих р екао, да у целом месту нема никакве
пр инцезе него имају многе отмене госпође, која свака може бити и пр инцеза у својој
ку ћи.“
„Дакле, пријатељу,“ р ече дон Кихоте, „међу тима може бити и она, за коју сам те
питао.“
„М оже бити,“ одговор и момак; „па збогом, јер ено свиће.“
Па ошину своје мазгде, не чекају ћи на даља питања. Видећи Санчо свога господина
збу њена и пр илично незадовољна, р ече му:
„Господине, ево ће скор о да сване, па не би било најбоље, ако би нас су нце затекло
на улици; биће боље, да ми изађемо из гр ада, па ви се склоните у какву гају у близини, а ја
ћу се вр атити по дану и нећу оставити никаква ку тка у овом месту, где не бих потр ажио
сењор ину ку ћу , двор ове или полачу ; и мор ао бих бити пр илично неср ећан, када је не бих
нашао, а када је нађем, говор ићу са њеном милошћу и казаћу јој, где и како ви чекате у
надању , да вам она даде налог и у р едбу, како бисте је видели без у штапа по њену част и
добро име.“
„Е, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „у неколико кр атких р ечи казао си хиљаде му дрих
ствар и; савет, који ми сад даде, пр имам и одобр авам од свег срца; ходи, синко, па да
потражимо, где да се склоним, докле се ти вр атиш, како р ече, да потр ажиш, видиш и
говор иш са мојом сењором, од чије разу мности и учтивости очеку јем више него чу десне
милоште.“
Санчо се ужу р бао да свога господине изву че са села, да не би изашла на видело

лаж с одговор ом, који му је од стр ане Ду лсинеје био донео у Сијер у М ор ену , те тако
пожу р и са поласком, који се одмах извр ши, и на две миље од места нађоше један гај или
шу мар ак, у коме се Дон Кихоте склони, докле се Санчо вр ати у вар ош да говор и са
57
Ду лсинејом, и у том посланству догодише му се ствар и, које ишту нову пажњу и ново
вер овање.
У којој се казује мајсторија, којој се Санчо довио, да би очарао сењору Дулсинеју, као и
друг и дог ађаји, који су исто тако смешни, колико истинити.
Кад је писац ове велике повести дошао да прича оно, што у овој глави пр иповеда,
вели, да би хтео, да то ћутом пређе, бојећи да му се неће вер овати, пошто су лудости Дон
Кихота ту допр ле до гр анице и до највишега вр шка што може да се замисли и још су их
пр омашиле са два пу шкомета.
Најпосле, код свега овог старања и бр иге, описао их је онако, како их је он

починио, не додавају ћи нити изостављају ћи у повести ни мрвицу истине, нити освр ћу ћи се
на пр имедбе, које би му могли у чинити, као да лаже; и имао је разлог, јер истина даје се
отезати, а не кида се, и у век плива поврх лажи, као у ље поврх воде.
И тако настављајући своју повест, каже, како је Дон Хихоте, чим се склонио у гају,
гр мку или шу марку поред великога Тобоза, послао Санча натр аг у велико Тобозо, и то да
му се не враћа пред лице, докле не буде пр во говорио са његовом сењором, молећи је да
изволи дати се видети од њенога р оба витеза и да се у достоји да му даде свој благослов, те
да би се оту да могао надати најср ећнијим исходима у свима својим су кобима и му чним
пр еду зећима.
Санчо се поду хвати да ће у чинити како му заповеда и да ће му донети онако добар

одговор , као што му га је донео пр ви пут.
„Пођи, сине,“ р ече Дон Кихоте, „па немој да се збу ниш, кад се нађеш пред
светлошћу су нца од лепоте, које идеш да тражиш. Ти си ср ећнији од свију коњу шара у
свету ! Добр о ту би и немој да забор авиш, како те је дочекала, да ли је мењала боју, докле
си јој пр едавао моје посланство, да ли се у знемир ила и збу нила, кад је чула моје име, да ли
се наслонила на јасту к, ако је можда затечеш седећиву на богатој господској софи, а ако
бу де стојала пази, да ли стоји сад на ову , сад на ону ногу , да ли ти два и тр и пу та понавља
одговор , који ти бу де дала, да ли ти је сад блага, сад осор на, сад опор а, сад љу базна, да ли
58
подиже р у ку на косу, да би је наместила, ако јој и није замршена – једном р ечи, сине, пази
јој на сав рад и покр ете, јер ако ми их опишеш онако, како су били, знаћу оно, што она
др жи скр ивено у тајности ср ца свога у погледу на оно што се тиче моје љу бави; јер ваља
да знаш, Санчо, ако не знаш, да су спољашњи покрети, које љу бавници показују, кад еј
р еч о њиховој љубави, најпоу зданији гласници, који носе гласе о ономе, што у ду ши бива.
Иди, др у же, и нека те води ср ећа боља од моје, а бољи у спех нека те прати, него ли кога
ћу се ја бојати и надати му се у обој горској самоћи, у којој ме остављаш.“
„Идем и одмах ћу се вр атити,“ р ече Санчо, „па р астегните, господине, то ср дашце,

које не веру јем да је сад веће од лешљика; пр омислите што љу ди веле; да смеоно срце
ломи злу ср ећу и где нема у дараца, да тамо нема ни батина, а и то веле, да зец искочи тамо
где му се надаш. Велим ово, што ако ноћас нисмо нашли сењор ине полаче или двор ове,
сад по дану хоћу их наћи, кад се томе најмање надам, а кад их једном нађем, онда ме само
пу стите да изр ађујем.“
„Ваистину , Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „ти твоје пословице тако згодно примењу јеш
на оно, око чега радимо, да само желим, да ми бог даде бољу ср ећу у ономе што желим.“
После ових р ечи окр ену Санчо леђа и потера свога сивца, а Дон Кихоте остаде на
коњу , одмар ају ћи се на стр менима и наслоњен на своје копље, пу н су мор них и му тних
мисли, где ћемо га оставити, а ми ћемо поћи са Санчом Пансом, који није мање замишљен
и сму ћен пошао од свога господар а, кога је тамо оставио, те чим је изишао из гаја, осврну
се и опазивши, да се Дон Кихоте више не види, сиђе са свога магар ца и посадивши се под
једно др во, поче сам са собом р азговарати се:
„Да ли знамо, брат Санчо, куда смо се у пу тили? Идеш ли да тр ажиш какво
изгубљено магар е?“
„Богме није за то.“
„Па шта тражиш?“
„Идем да тр ажим, како веле, неку пр инцезу и са њом су нце од лепоте и у з то сво
небо.“
„А где мислиш да ћеш наћи то што велиш, Санчо?“
„Где, у великоме гр аду Тобозу.“

59
„Е, лепо, а у чије име тр ажиш је?“
„У име славнога витеза Дон Кихота од М анче, који тамани кр ивду и даје жедноме
хлеба и гладноме воде.“
„Све је то вр ло лепо. А знаш ли јој ку ћу, Санчо?“
„М ој господин каже, да ће то бити неке краљевске палаче, или какви господски

дворови.“
„А да ли си је кад видео којом срећом?“
„Ни ја, ни мој господин никад је нисмо видели.“
„А мислиш ли ти, да би то паметно било, кад би они у Тобазу дознали, да си амо

дошао са намер ом, да им бу ниш девице, па кад би дошли и наместили ти р ебр а батинама и
ни једну ти коштицу не би оставили здр аву и читаву?“
„Ваистину , ту би имали добр а р азлога, ако не би пр омислили, да сам поклисар, а

вели се:
Поклисар си, пријатељу,
Нећеш бити кажњен, не.“
„Немој, Санчо, да се у то у здаш, јер љу ди у Манчи напр асити су и др же на обр аз и

не тр пе, да се ко са њима титр а. Богме ако те осете, хоћеш ало пр оћи.“
„Ао, погањевићу , нећемо тако; нећемо ми тр ажити тронога мачка ради ту ђа ћефа. А
тр ажити Ду лсинеју у Тобозу, било би, као тр ажити М арику у Равени, или бакалар а у
Саламанци. Сам нечастиви и нико др у ги у плео ме је у ово.“
Овако се р азговара Санчо са собом и из свега изведе то, да рече:
„Добр о је, свему има лека, само не смрти, испод чијег јар ма мор амо да пр ођемо на
кр ају нашега живота, па било нам пр аво или не. По толиким знаковима видео сам, да је тај
мој господин лу д, да би га тр ебало везати, а ја нисам бољи од њега, него сам лу ђи од њега,
јер идем с њим и слу шам га, ако је истина што пословица вели: кажи ми с ким се др у жиш,
па ћу ти казати, ко си; а она др у га: није с ким си се р одио, него с ким си ку сао. Кад је
60
дакле лу д, као што јесте, и то тако лу д, да већином узима ствар и за нешто др у го, те му је
бело цр но и цр но бело, као што се показало, кад је казао, да су ветрењаче дивови и
поповске мазге камиле и стада оваца да су непр ијатељске војске, и др у ге ствар и те вр сте,
то неће бити вр ло тешко доказати му, да је каква сељанка, пр ва која ће ову да да пр ође,
сењор а Дулсинеја; а не хтедне ли вер овати, ја ћу се заклети; а ако се он стане клети, ја ћу
још већма да се кунем; ако се он у зјогуни, ја ћу се још већма у зјогу нити, па тако ћу ја моје
да одр жим, па како било. Шат са тим јогу нством добићу то, да ме др у ги пу т неће слати у
таква поклисар тва, кад види, како му оту да мало утехе доносим; а можда ће мислити и
тако ће и бити, да је какав злобан волшебник од оних, за које вели, да су му непр ијатељи,
њојзи пр оменио облик, да би му у чинио на жао и оштетио га.“
С овим мислима у мир и Санчо Панса своју ду шу и нађе, да је свој посао добр о
свр шио, те онде остаде до после подне да би Дон Кихоте могао мислити, да је међу тим
био у Тобозу и вр атио се; а срећа га тако добр о послу жи, да кад у стаде да појаше сивца,
у гледа да из Тобоза онамо где је он био, иду тр и сељака на тр и магар ца или тр и магар ице,
што писац не објашњава, пр емда би се пре могло вер овати да су биле магар ице, јер
сељанке обично јашу на њима; али како није много стало за тим, немамо р ашта да се
задржавамо и оверавамо.
Укратко, чим Санчо у гледа сељанке, вр ати се у касу да потр ажи свог господина
Дон Кихота, и нађе га, како у здише и говор и тису ће заљу бљена јадања. Кад га Дон Кихоте
у гледа, р ече му :
„Шта је, брат Санчо, хоћу ли моћи овај дан обележити белом писаљком или цр ним
у гљеном?“
„Боље ће бити,“ одговори Санчо, „да га обележите цр венилом, као оно што пише
на катедр и, како би се издалека могло видети.“
„На тај начин доносиш добр е гласе,“ примети Дон Кихоте.
„Тако добро,“ одговор и Санчо, „да не остаје др у го, него да цакнете Росинанта и да
изађете на чистину и да видите сењор у Ду лсинеју од Тобоза, која са још две девице долази
да вас походи.“
61
„Забога! Шта то рече, Санчо дру же?“ р ече Дон Кихоте. „Пази да ме не вар аш, нити
да лажном р адошћу обр аду јеш моју истинску ту гу .“
„Не знам, зашто бих да вас вар ам,“ одговор и Санчо, „а нарочито кад можете одмах
да видите моју истину . Цакајте, господине, па ајте да видите принцезу нашу госпожду
обу чену и у кр ашену, ама онако како јој пр иличи. Њене девице и она као да су један златан
сјај, све сами низови бисер а, све сами дијаманти, све сами р у бини, све сама златотканица
од десет китова; власи им пале по р аменима, изгледају као ждр аке од су нца, које се играју
са ветр ом; а свр х свега јашу, на тр и жерава мугр е, каквих још досад није било.“
„Треба, Санчо, да кажеш јор ге.“
„Нема ту много разлика међу му гр ама и јор гама,“ одговор и Санчо, „али ма на чему
јахале, оне долазе као најкићеније сењор е што се могу пожелети, а нар очито моја сењор а
пр инцеза Ду лсинеја, код које трне свако осећање.“
„Пођимо, Санчо, синко,“ р ече Дон Кихоте „а као му шту лу к за ове ненадане а добр е
гласе хоћу ти дати најбољи шићар , што ћу га добити у првој пустоловини; а ако ти и то
није доста, даћу ти ждр ебад што ћу их ове године добити од моје тр и кобиле, које сам,
како знаш, дао на општински пашњак, да би их опасали.“
„Ја ћу се др жати ждр ебади,“ на то ће Санчо, „јер се не може баш знати, да ли ће

бити какав шићар од пр ве пу столовине.“
У то су већ били изашли из шу ме па у гледаше на близу тр и сељанке. Дон Кихоте

погледа по целом др у му од Тобоза, па како виде само оне тр и сељанке, сав се збу ни и
у пита Санча, да ли их је био оставио ван вар оши.
„Како изван вар оши?“ одговори овај: „Ваљда вам нису очи на потиљку , кад не
видите да су оно оне што тамо долазе, блистајући се, кано исто су нце у по дана? “
„Ја, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „видим само три сељанке на магар цима.“
„Онда нека ме бог опр ости ђавола,“ на то ће Санчо; „ама како можете да кажете да
си магар ци за јор ге, како ли се зову , беле као снег? Тако ми бога, ишчу пао бих ову бр аду,
кад би тако било.“
62
„А ја ти кажем, бр ат Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „да су оно тако магар ци или
магар ице, као што сам ја Дон Кихоте, а ти Санчо Панса, бар мени се тако чини.“
„М учите, господине,“ рече Санчо, „не говор ите тако, него у бришите те очи па
ходите да се поклоните госпожди својих мисли, јер ево је ту.“
Па р екавши то, оде у ср етање тр има сељанкама, сиђе са сивца и у хвати за узде
магар ца једне од тр ију сељанака, па клекну вши на оба колена на земљу, рече:
„Краљице и пр инцезо и хер цегињо од лепоте, нека ваше величанство и господство

благоволи пр имити у своју милост и наклоност вашег зар обљеног витеза, који се овде
скаменио као мрамор, сав збу њен и без живота, што се види пр ед вашим високим
пр ису ством. Ја сам Санчо Панса, његов коњушар а он је сетан витез Дон Кихоте од М анче,
названи дру гим именом витез од Жалосна Лица.“
Ту се већ беше спу стио на колена у з Санча Дон Кихоте, па избечио очи и збу њена
лица гледаше у ону , коју је Санчо називао краљицом и госпођом, па како нађе у њој само
сељанку девојку, и то не особито лепу јер је била бу цмаста и прчаста носа, то беше као
пр енер ажен и у безекнут, нити се у су ди да отвори у ста. И сељанке се дале у чудо,
гледају ћи ова два човека тако р азличена како клече, који има дру гар ицу не пу штају да
пр ође; али она задр жана пр екиде ћу тање, сва јетка и љу тита, па р ече:
„С пу та и пу штајте нас да пр ођемо, јер жу р имо.“
На то одговор и Санчо:
„О пр инцезо и свеопшта госпо од Тобоза, како ваше великоду шно ср це неће да се

р ажали, гледају ћи на коленима пр ед вашом у звишеном пр ису тношћу сту п и потпор у
скитничкога витештва?“
Кад ово чу сељанка, р ече:
„Пази, магар е мога свекра, да те добр о не почешем! Гле ти господичића, дошли ту

да се спр дају са сељанкама, као да им ми овде не бисмо знале доскочити. Идите ви својим
пу тем и пуштајте нас да идемо, па ће вам бити на здравље.“
„Устани, Санчо,“ р ече овде Дон Кихоте, „јер видим већ, да ср ећа, незасићена мојим
јадом, затвор и сваки пу т којим би могла доћи ма каква у теха овој малаксалој ду ши. Која
63
ми је у телу . А ти, о кр ајња вр лино која може да се пожели, вршку човечанске

милокр вности, једина утехо овога ојађена ср ца које те обожава, кад ме већ злобни
волшебник гони и метну о је облаке и бело на моје очи и само за њих и ни за кога др у гога
пр оменио је и пр еобр азио твоју неср авњену лепоту и лице у облик сиромашне сељанке,
ако већ и моје лице није променио у какву аветињу , како би твојим очима било
стр ашљиво, не одр еци и погледај ме благо и љу базно и у овој понизности на коленима
пр ед двојом испр ченом лепотом види оданост, са којом те моја ду ша обожава.“
„Ено ти мога деке,“ одговор и сељанка, „а ја ти цр кох за таквим испу цаним р ечима.
С пута и пуштај нас да идемо, па ћемо вам р ећи хвала.“
Санчо се уклони и пр опу сти је, сав задовољан, што се тако испетљао. Чим се види
слободна сељанка, која је мор ала да бу де Дулсинеја, а она боцну своју јор гу останом, па
појур и пр еко ливаде, а магар ца осети остан, који је већма заболи но иначе, стаде р итати се,
тако да сењор а Дулсинеја љосну на земљу. Кад то виде Дон Кихоте, похита да је подигне,
а Санчо јој намести и пр итегну самар, који је такође био доспео на тр бу х магар ици. Пошто
наместише самар, хтеде Дон Кихоте да своју опчињену сењор у у нару чју подигне на
магар цу , али се сењор а подиже са земље и у штеде му овај тр у д, јер малко начини као
затрку, метну обе р у ке на сапи магар ца и диже се лакша од сокола на самар, па опкор ачи
магар ца као какав му шкар ац, на што р ече Санчо:
„Тако ми Рока, међер је наша сењора госпожда лакша од сокола и могла би у

јахању поду чити и највештијега Кордованца или М ехичанина! Једним скоком беше у
седлу, па без мамуза тера јор гу да тр чи као зебр а, а за њом не заостају њене девице, које
ју р е као ветар.“
А тако беше заиста, јер кад се Ду лсинеја виде у седлу све поју р ише за њом и у трку
одлетеше, не осврну вши се, него тек после пола часа.
Дон Кихоте пр атијаше их очима и кад их нестаде, окрену се Санчу и р ече му :
„Санчо, шта мислиш, колико ме мр зе волшебници? И погле само, докле им иде

пакост и мр жња, кад су ме лишили насладе, коју бих имао гледајући моју сењору онакву
каква је. Заиста, ја сам р ођен за у зор од неср ећника и да бу дем циљ и нишан, у који
у дарају стр еле од зле ср еће; па и то у зми на ум, Санчо, да се ови поганици нису
64
задовољили, што су моју Ду лсинеју преокр ену ли и пр еобр азили, него су је пр еокр ену ли и
пр еобр азили у такав низак и р ужан облик као што је та сељанка, а у исто вр еме оду зели су
јој оно, што је тако својствено отменим сењор ама, а то је пр ијатни задах, пошто у век иде
по амбер у и цвећу; јер мор ам да ти кажем, Санчо, кад сам пр ишао да Дулсинеју подигнем
на њену јор гу (како ти велиш, а мени је изгледала да еј магар ица), тако ме задахну смрад
од пр есна бела лука, да ми се душа пр евр ну и отр ова.“
„Ао погањевићи!“ викну ту Санчо, „ао неваљали и злобни волшебници! Кад бих
вас све видео ту нанизане, као сар дине на повор ци! М ного знате, много можете и још
више творите. Требало би да вам је доста било што сте бисер од очију моје сењор ине
пр еокр ену ли у шишар ке и њене власи од најчистијега злата у вигове од репа р иђега вола и
најпосле сва њена лепа својства и р у жна, а да јој нисте тицали у задах, јер бисмо можда,
по њему дознали, шта има скр ивено под оном р у жном кором, премда пр аво да кажем, ја
јој никад нисам видео р угобу , него њену лепоту , којој је савр шенство особито дизао један
младеж што га је имала на десној у сни као неки бр чић са седам или осам р иђих длака, као
златне жице, а ду гих више него са шаке.“
„Према овом младежу,“ р ече Дон Кихоте, „како већ младежи на телу одговарају
онима на лицу , Дулсинеја тр еба да има др у ги на бу тини, који би одговар ао стр ани, на којој
има онај на лицу ; али су длаке што их опису јеш, су више ду гачке за младеже.“
„Толико вам могу казати,“ одговор и Санчо, „да су јој особито у исале.“
„Веру јем ти, др у же,“ на то ће Дон Кихоте, „јер пр ирода није Ду лсинеји ништа дала,
што не би било савр шено, па нека би имала и стотину младежа, као што је онај што
кажеш, у ње би то биле сјајне звезде вечите младости. Него кажи ми, Санчо, оно што се
мени чинило да је самар, који си ти намештао, да ли је било обично седло или женско
седло?“
„Валах,“ одговор и Санчо, „било је право ар апско седло са покр овцем, који вр еди
пола кр аљевине, тако је богат.“
„А да ја ништа од тога не видим, Санчо!“ р ече Дон Кихоте, „и опет кажем и казаћу
хиљаду пу та, да сам ја најнеср ећнији човек.“
65
М у чно беше лупежу Санчу да не пр сне у смех, слу шају ћи лу дорије свога
господар а, кога је тако вешто обману о. Најпосле, после многа и дуга р азговор а међу њима
двома, нанаова појахаше своје пар ипе и у пу тише се др у мом у Сарагосу, где су мислили за
вр емена стићи да се нађу на великој светковини, која се сваке године одр жава у овом
знаменитом гр аду; али рпе него ће да стигну тамо, догодиле су им се ствар и, које као
многе, велике и нове заслу жу ју да бу ду описане и читане, као што ће се даље видети.
О необичној пустоловини, која се догодила храброме Дон Кихоту са чезама или колима
смртних дворана.
Веома замишљен иђаше Дон Кихоте даље пу тем, пр емишљају ћи о р у жној шали,
коју су волшебници са њим у чинили, пр еокрену вши његову сењор у Дулсинеју у р у жан
сељанчин облик, па не могаше да се досети леку, да би је повр атио у првобитно стање, и
ове мисли толико га занеше да и не знају ћи, пу сти у зда Росинанту , који осећају ћи слободу,
коју му даваше, код свака кор ака застајиваше да чу пка зелену тр авицу , која је оним пољем
бу јала.
Из заноса му, поврати га Санчо Панса рекавши му :
„Господине, ту га и није створ ена за живинче, него за човека, али ако јој се човек
ису више преда, постане живинче; р азбу дите се дакле и оживите, дођите себи, пр ику пите
у зде Росинанту , па покажите ону ср чаност каква се иште од скитница витезова. Који враг!
Каква је та клонулост? Јесмо ли ми овде или у Фр анцу ској? Боље нека ђаво носи све
Ду лсинеје у свету , јер више бр еди здр авље једног скитнице витеза, него све чини и
пр еобр ажења у свету.“
„М учи Санчо,“ одазва се Дон Кихоте са гласом доста кр епким, „му чи, велим, и не
говор и богоху лне р ечи пр отив оне очар ане сењор е, јер њеној беди и несрећи једино ја сам
кр ив: због злобе, коју зликовци имају спр ам мене, дошла је и њена неср ећа.“
„То и ја велим,“ пр ихвати Санчо; „Ко је пр еђе гледао, и сад је види, камо ср ца које
не би пр оплакало?“
66
„То ти можеш са р азлогом да кажеш, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „јер си је гледао у
потпу ној њеној лепоти, јер чини нису дотле ишле, да теби заму те вид и скр ију ти њену
лепоту ; само пр отив мене и против мојих очију у прављена је сила отр ова. Ипак, Санчо,
нешто ми паде на у м, а то је што си ми кр иво описао њену лепоту, јер ако се добр о сећам,
казао си да има очи као бисер, а очи, које су као бисер, пр е изгледају као у р ибе, него ли
као у даме. А ја мислим, очи у Ду лсинеје морају бити као зелени смар агд, кр у пне, са два
небеска лу ка, који су јој место веђа; зато онај бисер у зимај од очију и дај га зу бима, јер си
зацело помео, Санчо, па си у зео очи у место зуба.“
„Све то може да бу де,“ одговори Санчо, „јер и мене је збу нила њена лепота, као вас
њена р у гоба; али оставимо ми све то богу , који зна шта ће бити у обој плачној долини, у
овом нашем р у жном свету, где ће се једва наћи ствар да није пр имешана са пакошћу ,
лу кавштином и лупештвом. Једно ме, господине, више му чи, више него ли остало, а то је
да помислим, шта да се чини, кад победите каквога дива или др у гог витеза па му
заповедите да оде и поклони се лепоти сењор е Ду лсинеје. Где да је тр ажи тај бедни див,
или тај бедни и јадни витез? Чисто их видим како иду по Тобозу као шмокљани какви,
тр ажећи сењор у Ду лсинеју , па ако је и ср етну наср ед у лице, неће је боље познати него мог
оца.“
„Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „можда се чини неће толико распр остир ати, да
побеђене и послате дивове и витезове лише познавања Дулсинеје; а са једним или двама
од пр вих, кад бу дем победио и послао, имаћемо иску ство, да ли је виде или не, јер ћемо
им заповедити, да се вр ате и навесте ме о ономе, што се бу де догодило.“
„Ја бих р екао, господине,“ р ече Санчо, „да ми се добр о свиди то што сте ми казали,
и да ћемо са том мајстор ијом дознати што желимо; па ако се она само за вас
пр едр у гојачила, неср ећа ће бити више на вашој страни, него на њеној, али нека сењор а
Ду лсинеја бу де жива и здр ава, а ми ћемо већ своје чинити, како најбоље знамо, тр ажећи
наше пу столовине и остављају ћи вр емену да оно чини своје, јер је оно најбољи лекар за
такве и за др у ге веће болести.“
Дон Кихоте хтеде да одговор и Санчу Панси, али му у томе стадоше на пу т кола,
која су пр елазила пр еко пу та и пу на била најр азличитијих лица и пр илика што могу да се
замисле. Онај што је тер ао мазге и био као кочијаш, беше некакав зао демон. Онда
67
долажаше кола сасвим отвор ена без платна или р огожине. Пр ва пр илика, која паде у очи
Дон Кихоту, беше ситна смр т са човечијим лицем; уз њу беше један анђео са великим и
шареним кр илима; на једној страни беше неки цар са кр у ном на глави, која изгледаше да
је златна; чело смртиних ногу сеђаше бог, кога зову Ку пидоном, неповезаних очију , али са
својим лу ком, тулом и стр елама; беше још један витез потпу но ор у жан, само што није
имао ни шлема ни пикаче, него клобу к пун шарена перја; с њима изаху дру га лица
р азлична ру ха и облика. Све то како је изгледа у гледао, дон Кихоте се у неколико збу ни, а
у санчево ср це у лази страх; али се бр зо пр ибр а Дон Кихоте мислећи да му се пр ужа нова и
опасна пу столовина, па са тим мислима и вољан да се у пусти ма у какву опасност, стаде
пр ед кола и велегласно и пр етећи р ече:
„Кочијашу, возачу, вр аже, или ко си, да си, да ми одмах кажеш ко си, куда идеш и
какви су то љу ди, које возиш на колима, која више изгледају као кар онов чу н, него ли као
обична кола.“
Ђаво задр жа кола и мир но одговор и:
„Господине, ми смо глу мци од др у жине Ангу ла Злога; ју тр ос, како је седмица од
бр ашанчева, пр иказивали смо Смртне дворане у селу што је тамо иза онога брежу љка, а
довече ваља да их пр иказу јемо у оном селу што се тамо види; па како је то близу и да
бисмо у штедели тр у д са свлачењем и облачењем, идемо обу чени у истом оделу, у коме
пр иказу јемо. Ово момче пр иказу је смр т, овај др у ги анђела, она женска, у правитељева
жена, пр иказу је кр аљицу, онај др у ги војника, онај др у ги цар а, а ја ђавола и једно сам од
главних лица у глу ми, јер у овој др у жини пр иказу јем пр ве улоге. Желите ли још што знати
о нама, питајте ме а ја ћу вам одговор ити са сваком поу зданошћу , јер пошто сам ђаво, то и
знам све.“
„На моју реч ту мар аћега витеза“, одговор и Дон Кихоте, „кад сам угледао ова кола,
помислио сам да ћу имати какву велику пу столовину , а ад велим, да ваља пр ивидиност
р у ком такну ти, да би се избегла забу на. Пођите збогом добр и људи, и чините свој посао,
па ако имате што, у чему бих вам могао бити кор истан, хоћу вам у чинити др аге воље и
р адо, јер од детињства сам био наклоњен Кар атули, а као младићу у век су ми очи
замицале ка Фар анду лу.“
68
Докле су они тако говорили, хтеде су дбина, да пр истиже један од др у жине, који је
био обу чен као пајац са многим пр апор цима, а на вр х једне палице имао је пр ивезане тр и
волујске бешике. Овај лакр дијаш кад стиже до Дон Кихота, стаде махати палицом и по
земљи лу пати оним бешикама, те ђипати да су прапор ци звечали, због чега толико се
у сплахир и Росинанте, да га Дон Кихоте не могаше задр жати, него пар ип дохвати у зду у
зу бе, па полете преко полја са више лакоће, него што се ида могло очекивати од костију
његове анатомије. Санчо у виде опасност у којој му господин беше, да ће бити збачен,
скочи са сивца и што брже потр чи да му бу де у помоћи; али кад стиже до њега, већ овај
лежаше на земљи и до њега Росинанте, који је са својим господар ем доспео на земљу –
обични кр ај и завршетак од р осинантеова несташлу ка и његове пр одр зљивости.
Али чим је Санчо био оставио свога пар ипа, да пр итекне Дон Кихоту , а онај ђаво
игр ач са бешикама скочи на сивца, па у дар ају ћи га њима, стр ах и лу па више него бол од
у дараца учинише, да сивац ју р аше пр еко поља пр ема селу, ку да су ишли р ади
пр иказивања. Санчо гледаше трку свога сивца и пад свога господар а и не знађеше, ку да ће
у помоћ пре; али најпосле, као добар коњу шар и добар слу га, у њему надвлада љу бав
пр ема свом господар у пр ијатељство пр ема магар цу, пр емда сваки пу т, кад би видео да
онај измахне бешикама и лу пи сивца по сапи, осећаше самртне муке, и волео би да се они
у дарци бију њему пр еко очију, него ли и по најмањој длаци у р епу његовога магар ца.
У тој забу ни и бризи, стиже онамо, где беше Дон Кихоте, који се гор е у гру вао наго
што му је мило било па помажу ћи му да се попне на коња, рече му :
„Господине, ђаво је однео сивца.“
„Какав ђаво?“ запита Дон Кихоте.
„Онај са бешикама,“ одговор и Санчо.
„М а ја ћу га опет добити,“ на то ће Дон Кихоте „па макар се са њиме сакр ио у

најду бље и најмр ачније клеттке у паклу . Пођи за мном, Санчо, јер кола иду полагано, па
ћу ти сивца накнадити мазгама из кола.“
„Нема р ашта да се тр у дите, господине,“ одговор и Санчо; „умир ите ви своју јар ост,
јер бих р екао, да је ђаво већ махну о сивца, који се враћа своме госи.“
69
Тако и беше, јер пошто је ђаво био пао са сивцем, да би подр жавао Дон Кихоту и
Росинанту , он се пешице у пу тио у село, а магар ац се вр аћао своме госи.
„Ипак,“ р ече Дон Кихоте, „добр о ће бити да се казни неу чтивост онога демона на
којем од оних на колима, па ма било на самоме цар у .“
„Окајте се, ви тога посла,“ на то ће Санчо, „па послу шајте што вам кажем, јер
никад не ваља у пуштати се са глу мцима, који су људи вр ло гледани; ја сам видео глу мца,
који је био већ у затвор у, што је у био два човека, па је изашао слободан и без штете. Па ви
знате, да су то љу ди весели и омиљени, сваки им иде на р уку , поду пир е их, помаже им и
поштива их, па тек они, па тек они који су од кр аљевских др у жина и имају повластице, те
сви или већина их у оделу и начину изгледају као какви кнезови.“
„Ипак,“ одговор и Дон Кихоте, „нећу да ми онај глу мачки шаво тек олако пр ође, па
ма му сав човечији р од био наклоњен.“
Па с тим р ечима окр ете се колима, која су била већ близу села, и стаде викати:
„Стани, почекај, весела и несташна тр аго, јер хоћу да вам покажем, како се поступа
са магар цима и стоком, на којој јашу коњу шари ту мар аћих витезова.“
Дон Кихоте дер ао се тако јако, да су га они на колима лу ли и р азу мели, па по

р ечима, које им је говорио, су дећи на његову намеру, онога часа скочи смр т са кола, а за
њоме цар , ђаво кочијаш и анђео, па не изостаде ни кр аљица, ни бог Купидон, па сви се
снабдеше каменицама и наместише се у у бојни р ед, вољни да дочекају Дон Кихота својим
шљунцима. Кад Дон Кихоте у гледа ову ср чану чету с у здигну тим р у кама и вољни да што
јаче завитлају каменицама, затеже у зда Росинанту и даде се у мисли како би могао на њих
у дарити са што мањом опасношћу по његову личност.
Докле он тако пр емишљаше, стиже Санчо, па видећи га вољна да удар и на спр емну
чету, р ече му:
„Била би пр илична лу дост у пустити се у такву работу. Пр омислите, да отакве

обилате чорбе нема одбране у свету , ван да се човек у ву че и сакр ије под какву меденицу; а
и ту ваља пр омислити, да ту није толико хр абр ости, колико пр одр зљивости, да сам један
човек у дари на војску, у којој је смр т и лично се бор е цар еви и којој помажу добр и и зли
анђели. А ако нећете да останете на мир у код тог погледа, а ово пр омислите, да међу
70
свима овима ту , ако и изгледају да су кр аљњви, кнезови, цар еви, нема зацело никаква
ту мар аћа витеза.“
„Е, Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „сад си оно погодио, што може и треба да ми
окр ене већ свр шену одлу ку. Ја не могу , нити тр еба да трзам мач, као што сам ти казао
толико пу та, на онога, који није р еђен за витеза; на теби је Санчо, ако хоћеш да се светиш
за увр еду твога сивца, а ја ћу ти одавде помоћи виком и спасоносним саветом.“
„Немам, господине, р ашта да се коме светим,“ одговор и Санчо, „јер добар

кр ишћанин не свети се, у толико пр е, што ћу се ја већ изр ачу нати са мојим маграцем, који
своју у вр еду полаже у моје р уке, а моја је воља да мир но пр оживим дане, које ће ми бог
дати овога века.“
„Кад си тако доконао,“ пр ихвати Дон Кихоте, „о добр и Санчо, паметни Санчо,
кр ишћанине Санчо и искр ени Санчо, а ми ћемо махну ти ове аветиње и наново ћемо
потражити боље и пр иличније пу столовине, јер ми овај кр ај тако изгледа, као да ће их
бити много и чу десних.“
Одмах окрену коња, Санчо у хвати свог сивца, смр т са свом својом лаком војском
вр ати се колима и настави свој пу т, те тако олако прође страшљива пу столовина самр тним
колима, благодар ећи спасоносном савету, који је Санчо Панса дао своме господар у , коме
се су тр а дан догоди са неким заљу бљеним и ту мараћим витезом нова пу столовина, која
није мање чу десна, него ли ова пр ошла.
О чудноватој пустоловини, која се договдила храброме витезу Дон Кихоту
са срчаним витезом од Ог ледала.

71
Ноћ која дође за даном од су коба са смр ћу пр оведоше Дон Кихоте и коњу шар му
под некаквим високим и лиснатим дрвима, пошто је Санчо наговор ио Дон Кихота да се
пр ихвати оним што је понео на сивцу , па у з вечер у рећи ће Санчо свом господару:
„Господине, ала бих ја био лу д, да нисам одабр ао ждр ебад од тр ију кобила, него да
сам пр истао на име шићар а на добитак од пр ве пу столовине, коју бисте извр шили.
Ваистину , ваиситину , више вр еди вр абац у р уци од летећива јастр еба.“
„Свакако,“ одговор ио Дон Кихоте, „ да си ти, Санчо, био мене пу стио да нападнем,
као што сам хтео, ти би на име шићара добио у најмању р уку царичину кр у ну и шарена
кр ила ку пидонова, јер бих им то у зео, ма они шта р адили, па бих теби пр едао.“
„Скиптр ови и кр уне глумачких цар ева,“ пр имети Санчо Панса, „никад нису били
од пр авога злата, него од телеја и жу та лима.“
„То је истина,“ потвр ди Дон Кихоте, „јер не би имало смисла. да је накит у

комедији фин, него нека је тобожни и пр ивидни, као што је и сама комедија, за коју
желим, Санчо, да си јој наклоњен и да је држиш у милости, а према томе и оне, који је
пр иказу ју , и оне, који их пишу, јер сви они ор у ђа су да се чини велико добро др жави,
износећи нам код свака кор ака огледало, где се као жива виде дела човечија живота, нити
има икаква у пор еђења, које би живље пр иказивало нам оно што смо и што тр еба да смо,
као што је глу ма и глу мци. Иначе кажи ми, ниси ли видео да се пр иказује каква глу ма, у
којој долазе кр аљеви, цар еви и папе, витезови, даме и др у ге р азне личности? Један
пр иказу је заметкавгу, дру ги сплеткаша, овај тр говца, онај војника, онај глу пака, разбор ита
човека, овај заљубљенога шмокљана, а кад се свр ши глу ма и они поскидају р ухо од ње,
сви глу мци остану једнаки.“
„То сам видео,“ одговор и Санчо.
„Е,“ настаби Дон Кихоте, „исто бива у комедији и пр иказивању овога света, где
једни пр иказу ју цар еве, др у ги папе, једном речи сваколика лица, која могу да се у зму у
какву глу му ; али кад се дође до кр аја, а то је кад се свр ши живот, смр т свима скида р ухо,
које их је разликовало, и у гр обу остају сви једнаки.“
72
„Баш ваља у пор еђивање!“ викну Санчо, „премда није тако ново, да га нисам већ
чу о толико пу та, као оно за игр у од ћосе, где докле игр а тр аје свака пр илика има своје
нар очито звање, а кад се игр а довр ши, сви се смешају и побр кају, па их стр пају и кесу,
што је као оно кад се довр ши живот у гр обу .“
„Сваки дан, Санчо,“ пр имети Дон Кихоте, „биваш мање глуп и паметнији си.“
„Дабогма,“ одговор и Санчо, „јер нешто од ваше памети ваља да се и за мене

залепи, јер земље, које су по себи неплодне и су хе, кад се гноје и обр ађу ју, дају добар
плод; хоћу р ечи, да је р азговор с вама био онај гној, који је дошао на неродну земљу моје
су хе памети, а обрађивање било је оно вр еме, што вас служим и у з вас сам; па се с тим
надам да ћу од себе дати плод, који ће бити благословен, који неће пр опасти и склизну ти с
пу та добр ога васпитања, које сте ви у чинили у мојој су хој памети.“
Дон Кихоте насмеја се намештеним р ечима санчовим, па му се у чини да је истина

што је казао за своје пр ављање, јер овда онда говорио би тако, да би му се чу дио, пр емда
у век или највише пу та, кад си се Санчо у пустио да говор и ионако и као господин човек,
завршило би му се говор ење тиме, да је са бр да своје глупости стр мекну о у пр овалију
свога незнања; а кад би највећима показивао своју елеганцију и памет, он би потегао
пословице, па пр истајале оне и не пр истајале уз оно о чему је била р еч, као што се видело
и опазило у току ове повести.
У свом и дру гом разговор у пр ође велик део ноћи и Санчо доби вољу да пусти капке
на очима, као што би р екао, кад би хтео да спава, па скину вши самар са сивца, пу сти га да
се обилато и слободно напасе. Росинанту не скиде седло по изр ичитој заповести његовога
господар а, да се Росинанту не скида седло, кад су у пољу , или не спавају под кр овом,
стари обичај у тврђен и набљу дован код ту мар аћих витезова, да скину у зду и обесе је о
у нкаш; али да се с коња скине седло, ни по што! Па тако у чини Санчо и даде му исту
слободу, као и сивцу , а пр ијатељство између сивца и Росинанта било је тако јединствено и
дебело, да им предање с оца на сина, како је писац ове истинске пр иповести написао о
томе нар очите главе, али да би одр жао пр истојност и пр иличност, каква се иште за такву
витешку повест, није их у њу узео; пр емда каткад хоће да забор ави на ову своју намер у, те
опису је, како ова два живинчета, кад би се састала, чешала би једно дру го, а кад би се
тиме у мор или и задовољили, наслонио би Росинанте вр ат свој на сивчев, те би му се на
73
др угу стр ану пру жио више него са пола аршина, па посматр ајући њих двојица земљу,
остали би тако по тр и дана, бар за сво оно време, докле их нису дир али, или их глад ене би
нагонила да потр аже пићу . Велим да се говори, да је писац на писмено оставио, како их је
у поређивао у пр ијатељству њиховом са Низом и Евр ијалом и Ор естом и Пиладом; па ако
је тако, онда може да се види на опште удивљење, колико је постојано мор ало бити
пр ијатељство међу ова два мирољу бна створа, као и на ср амоту љу дима, који не знају да
одр жавау пр ијатељство међу дру говима: Зато се вели:
Нема др у га, да ј'у з др у га,
Од мотака праве копља;
па она др у га, која пева:
Др у г др у гу стеницу даје.
А нека не помисли ко, да је писац у неколико свр ну о с пута, кад је пр ијатељство

ових животиња упор едио са пр ијатељством међу љу дима, јер су људи од животиња
пр имили многу опомену и научили многе важне ствар и, као клистир од р ода, од паса
бљување и захвалност, од ждр алова опрезност, од мр ава ствар ање, од слонова
ср амежљивост и вер ност од коња.
Најпосле заспа Санчо под једном плу том, а Дон Кихоте задрема под једним
великим р астом.
Али не пр ође много вр емена, а пр обу ди га неки шу м, који му иза леђа долажаше, па
тр гну вши се, ђипи да види и да чу је, отку да је тај шу м, и виде да су то два коњаника и
један од њих спу сти се с коња и р ече дру гоме:
„Одјаши, др у же, и скини у зде коњима, јер бих рекао, да ово место изобилу је
тр авом за њих и тишином и самоћом, које су потр ебне за моје љу бавне мисли.“
То рече и у исти мах спусти се на земљу , а кад се пру ћи, зазвекета ор у жје на њему,
јасан знак, по коме је Дон Кихоте познао, да ће бити ту мар аћи витез, те оде до Санча,
стаде га дрмати за р у ку и не без велике му ке разбу ди га и тихим гласом р ече му:
74
„Бр ат Санчо, ево пу столовине.“
„Дај боже да је добр а,“ одговор и Санчо; „а где је, господине, њена милост та
сењор а пу столовина?“
„Где је, Санчо?“ на то ће Дон Кихоте; „окр ени очи и погледај, па ћеш онамо
видети, где лежи ту мар аћи витез, и како се мени чини, као да није особито весео, јер сам
га видео, где се спу сти с коња и пр у ћи на земљу са некојим знацима од туге, а кад је легао,
зазвекета му ор у жје.“
„Па по чему су дите,“ запита Санчо, „да је то пу столовина?“
„Не велим ја,“ одговор и Дон Кихоте, „да је то баш потпу на пу столовина, него само
њен почетак, јер се пу столовине тако почињу. Али слу шај, јер бих р екао да у дешава неку
лау ту или гитар , те како отпљу ва и р акољи се, као да се спр ема да нешто пева.“
„Вере ми и биће тако,“ одговор ио Санчо, „и зацело је заљу бљен витез.“
„Нема ни једног ту мар аћега витеза, који није заљу бљен,“ пр имети Дон Кихоте; „да
слу шамо, јер ако бу де певао, дознаћемо му мисли: по концу клу пче; јер чега је срце
пр епу но, оно језик говори.“
Санчо хтеде да нешто одговори своме господар у , али му не даде глас витеза од
Гаја, који не беше су више р ђав ни особито добар, те слушају ћи пажљиво њих двојица,
чу ше да је певао овај
Сонет.
Дај ми, сењор а, пр ема твојој вољи
Означен пр авац, којим ћу да гр едем,
А моју вољу тако ћу да сведем,
Да не зажели никад пр авац бољи.
Јеси ли вољна, да гу шећи јад свој
Свиснем, а ти не сматр ај већ к'о мр тва;
Хоћеш ли, да је необична жр тва

75
М оја, љу бав ће казивати бол мој.
Од пр отивности саздали се мене,
Алем сам твр ди и восак сам меки,
Ал' мноме влада закон од љу бави.
Па меке гр у ди, или пр екаљене!
Што је већа воља, то ти од њих прави,
А ку нем се, то хранићу на веки.
Са једним ах! које као да му се оте из ду бљине његовога срца, завр ши своју песму
витез од Гаја, а мало за тим р ече ту жним и малаксалим гласом:
„О најлепша и најнезахвалнија жено у свету! Како је можно било, пр есветљејша

Касилдејо од Вандалије, да си пристала да се овај твој р об витез троши и пр опада у вечиту
ту мар ању и у тешкој и му чној му ци? Зар већ није довољно што сам у чинио, да те пр изнају
за најлепшу у свету сви витезови од Навар е, све Леонци, сви Тар тежани, сви Кастилијанци
и најпосле сви витезови од М анче?“
„То није,“ р ече ту Дон Кихоте, „јер ја сам од М анче, а никад нисам то пр изнао,
нити бих могао, нити смео пр изнати тако што на у штр б лепоте моје сењор е. Ето, Санчо,
већ видиш, да онај витез тамо булазни. Али чујмо даље, можда ће се изјаснити боље.“
„Вазда хоће,“ одазва се Санчо, „ јер канда је вољан јадати се пу н месец дана.“
Али не би тако, јер како је витез од Гаја био чу о, да говор е близу њега, не настави
своје јадовање, него се диже на ноге и рече зву чним и у чтивим гласом:
„Ко је ту ? Какви сте љу ди? Да ли сте можда од задовољних, или од у цвељених?“
„Од у цвељених,“ одазва се Дон Кихоте.

76
„А ви ходите мени,“ одговор ио онај од Гаја, „па веру јте, да ћете моћи доћи су штој
ту зи и жалости.“
Видећи Дон Кихоте, да му се одговара нежно и у чтиво, оде до њега, исто тако и
Санчо. Ту жни витез у зе Дон Кихота за р у ку говор ећи:
„Седите овде, господине витеже, јер да р азумем да сте тај, и то од оних, који се
др же р еда ту мар аћега витештва, доста ми је, што сам вас нашао на овом месту, где вам је
др уг самоћа и вр едо небо, пр ир одне постеље и својствене ложнице ту мар аћим
витезовима.“
На то одговор ио Дон Кихоте:
„Ја јесам витез од р еда који спомену сте; па ако су се у мојој ду ши и настаниле туге,
беде и неср еће, опет зато није њу оставило у чешће, које имам спр ам ту ђе неср еће; по
ономе што сте певали, мало сам р азабр ао, да је ваш јад од љу бави, хоћу р ећи од љу бави
пр ема оној незахвалној лепотици, коју сте именовали у своме јадовању.“
Већ док је то било, беху се посалдили један пор ед дру гога на твр дој земљи и добр у
и мир ну слагању , као да у зор у неће један др угоме лупати главу .
„Да ли сте, господине витеже, којом ср ећом заљу бљени?“ запита Дон Кихота онај
од Гаја.
„По неср ећи јесам,“ одговор и Дон Кихоте, „пр емда штета, која долази од добр о
смишљених мисли, пр е тр еба да се др жи за срећу, него ли за неср ећу.“
„То је истина,“ пр ихвати онај од Гаја, „кад нам у мље и р азум не би му тило
пр езир ање, које кад је претер ано изазива чу ство освете.“
„М оја сењор а никад мене није пр езир ала,“ р ече Дон Кихоте.
„Зацело није,“ пр ихвати Санчо, који је ту стојао; „јер моја сењор а безазлена је као
јагњешце и блага као слатко масло.“
„Је ли ово ваш коњу шар?“ запита онај од Гаја.
„Јесте,“ одговор и Дон Кихоте.

77
„Ја још никад нисам видео коњушар а,“ пр имети овај од Гаја, „који би се у су дио да
онде говори, где његов господин говор и; бар ево овај мој, који је толики, колики и отац
му , а не може се доказати, да је онде отвор ио уста, где ја говор им.“
„Богме,“ на то ће Санчо, „ја сам говорио и могу да говор им пр ед мало др у кчијим,

па макар... али ћу да ћу тим, није добр о то потрзати.“
Коњу шар онога од Гаја узе Санча за р уку говор ећи му:
„Ајмо нас двојица, где ћемо моћи диванити се онако по коњу шар ски о чему нам
воља, а пу стимо нашу ову господу , нека се џавељају, пр ичају ћи о својој љу бави, а зацело
ће и свану ти, а они још неће бити готови.“
„Ајде у добр и час,“ р ече Санчо, „а ја ћу вам казати, ко сам, па ћете видети, да ли
сам од оних бр бљивих коњу шара.“
С тим одоше оба коњу шар а, међу којима се водио тако весео р азговор , као што је
био озбиљан онај, који су међу собом имали њихови господар и.
У којој се наставља пустоловина са витезом од Гаја, уз паметни,
нови и пријатни разговор, који су имала оба коњушара
Дакле се р аставише витезови и коњу шар и, ови казу јући један др у гоме свој живот, а
они своју љу бав; али повест прво пр ича за р азговор међу слу гама и за тим наставља онај
међу господар има, и тако казу је, кад су се малко удаљили од њих, онај од Гаја р ећи ће
Санчу :
„М учан вам је овај наш живот, господине, који смо коњу шар и ту мар аћих витезова;
у право ми хлеб једемо у поту нашега лица, што је једна од клетава, којима је бог пр оклео
наше пр аоце.“
„И тако би се могло казати,“ додаде Санчо, „да га једемо у мр азу наших телеса, јер
ко подноси већу вр у ћину и већу зиму, него бедни коњу шари ту мар аћег витештва? Па још
78
би и подносило, кад бисмо јели, јер уз јело беда је мања; али толико пута деси се да нам
дан пр ође и без р учка, ван ако нећемо узети ветар који ду ва.“
„Све то може да се тр пи и подноси,“ пр ихвати онај од Гаја, „уз надање што га

имамо у нагр аду , јер ако није пр еко неср ећан ту мараћи витез, коме слу жи коњу шар, може
за кр атко вр еме да се види нагр ађен бар лепом гу бер нијом од каква острова, или каквом
пр истојном гр офијом.“
„Ја сам већ казао моме господину ,“ на то ће Санчо, „да ћу се задовољити

гу бер нијом каква остр ова; а он је тако племенит и дар ежлјив да ми је обећао многе и
р азличите ствар и.“
„А ја,“ р ече онај од Гаја, „задовољићу се за моју слу жбу каквим каноникатом, па
ми је то мој господин већ обећао.“
„Е гле ти“, р ече Санчо, „онда ваш господин мор а да је витез од цр квене р у ке, те
може тако да награђу је своје добр е коњу шаре; али мој је само светоњјак, пр емда се сећам
кад су р азбор ити љу ди хтели да му пр епор у че, али они су се мени чинили да су
злонамер ни, да гледа да постане ар цибиску пом; али он неће др у го него да бу де цар , па од
то доба стрепим да неће добити вољу да оде у цр кву , јер мислим да нисам подобан да од
ње имам какве дохотке ; јер ваља да вам кажем, ако и изгледам као човек, тек сам за цр кву
као и др у го мар винче“.
„Ја мислим“, на то ће онај од Гаја, „да се ви у томе вар ате, јер гу бер није
островљанске нису све добр е ру ке; некоје су завојите, неке сир омашне, некоје сетне, па
најзад и најбоља и нају р еђенија доноси са собом тешки тер ет од брига и незгода које ваља
да понесе онај неср ећник коме је пала у део. Много боље било би за нас који се налазимо у
тој пр оклетој службености, кад бисмо се пову кли нашим ку ћама и забављали се много
пр ијатнијим послом, као р ећи ловећи и хватају ћи р ибу ; јер који коњу шар у свету био би
тако сир омах, да не би имао једног парипа и два огр а и једну у дицу да пеца р ибу и тиме да
се издр жава у свом селу?“
„Ја свега тога имам“, одговор и Санчо; „ду жа ваља немам пар ица, али имам магарца
који вр еди за два коња мога господина; ево не дао ми бог срећна ускр са, ако ће бити и овај
пр ви који иде, ако бих га тр ампио за његова коња, па ма ми дао пр ида и четир и мерова
79
јечма; ви ћете мислити да се шалим са врлином мога сивца, јер мој магарац сив је.
Ловачких паса могу да имам, јер их у мом селу има и су више, а онда лов је тим слађи, кад
бива о ту ђем тр ошку.“
„Право и отвор ено да вам кажем, господине коњу шар е“, на то ће онај од Гаја, „ја
сам нау мио и доконао да ћу да се махнем тих лу дорија тих витезова, па ћу да одем у моје
село и да одгајам моју дечицу , а имам их тр оје, као три источанска бисер ова зр на“.
„Ја их имам двоје“, р ече Санчо, „која би могла и пред папу отићи, нар очито једна
девојана коју одгајам као гр офицу , ако бу де божја воља, пр емда у пр кос њеној матер и.“
„А колико је година том госпојчету које се одгаја за гр офицу ?“ запита онај од Гаја.
„Петнаест година, две мање или више“, одговор и Санчо; „али је висока као копље,
а свежа као ју тр о у апр илију , па ти је јака као хамалин“.
„То су својства“, на то ће онај од Гаја, „да бу де не само гр офица, него вила из

зелене гор ице. Ао ку р вино копиле, па каква ли то мора да је лепотица!“
На то ће одговор ити Санчо у неколико љу тито:
„Нити је она ку р ва, нити јој је то мати била, нити ће, бога молећи, и једна од њих то
бити докле сам ја жив; па говорите мало у чтивије, јер како сте се васпитали код ту мар аћих
витезова који су су шта учтивост, то ми се ваше р ечи не чине да су најпр иличније“.
„Ала се слабо р азбир ате, господине коњу шаре, у пр авој хвали“, одговори онај од
Гаја. „Шта, зар ви не знате, кад какав витез на пијаци добро у дари копљем бика, или кад
когод у чини што сасвим добр о, хоће људи да реку: ао ку р вино копиле, ала га добр о у р ади!
И оно што у тим р ечима изгледа као погр да, велика је похвала; па, господине мој, боље се
одр еците синова или кћери који неће извр шити таква дела која не би заслу живала да им се
р одитељима дају такве похвале“.
„Ето одр ичем се“, одговор и Санчо, „и на тај начин и пр ема том р азлогу можете
мене и моју ку ћу и моју жену назвати у ку пно ку рвињском ку ћом, јер што год творе и
говор е, заслу жу је у пу ној мер и такву хвалу ; а да бих се њима вр атио, молим се богу да ме
избави самр тна греха, јер ће то исто бити ако ме опр ости овог опасног, коњушар скога
звања, у које сам се по др у ги пу т заплео, јер ме је намамила и превар ила кеса са стотину
ду ката коју сам једном нашао у ср ед Сијер е М ор ене; па ми ђаво износи пр ед очи кесу
80
пу ну ду блона, сад овде, сад тамо, сад ту , сад онамо, да ми се чини код свака кор ака, сад ћу
је ухватити р у ком, па ћу је у зети и донети кући и дати на добит и ву ћи доходак и живети
као кнез; па са том помишљу лаке су ми и подносне све му ке што их подносим с овим
мојим су ману тим господар ем, за кога знам да је више лу д него ли витез“.
„Зато и веле“, примети онај од Гаја, „да у з грабљивост пу ца повраз; а ако је р еч о

лу дама, веће лу де у свету нема од мога господар а, јер он је од оних за које веле: ту ђа брига
у бија магарца; јер хоће др у гом витезу да повр ати памет коју је изгу био, па се сам гр ади
лу д и тр ажи оно, што не знам, кад бу де нашао, неће ли сам добити по њу шци“.
„Да није заљу бљен којом ср ећом“.
„Јесте“, одговор и онај од Гаја, „у неку Касилдеју од Вандалије, најкр у ћу и

најпеченију сењору што би се могла наћи у свету; али не жу љи њега кр утост, него дру ге
веће пакости р аспињу га, и то ће показати кр оз који час“.
„Нема пу та тако равна“, на то ће Санчо, „да се не би човек спотакну о и забатр гао; у

др угој ку ћи ку хају боб, али у мене га вар е котловима; више пр атње и чељади мора бити у з
лу дост, него ли уз памет; али ако је истина што се обично каже да је човеку мука лакша
кад има плачи-дру га, онда се с вама могу утешити, јер и ви служите господар у који је
ћакну т, као и мој“.
„Ћакну т, али ср чан“, одговор и онај од Гаја, „и још већи шакламан, него ли ћанут и
ср чан“.
„М ој није такав“, р ече Санчо; „велим, да није нимало шакламан, пр е би се могло

р ећи да је шмокљан; не може никоме зло да учини, него би сваком да чини добра, нити је
и најмање пакостан; дете би му могло у по дана доказати да је ноћ, па због те његове
безазлености пр ирастао ми је за ср це, нити могу да га махнем, па ма какве лу дорије
чинио“
„Код свега тога, бр ате и господине“, р ече онај од Гаја, „кад слепац води слепца,
обојица су у опасности да ће пасти у јар ак. Боље ће бити да се ми у клонимо, докле смо
читави и да се вратимо нашим ку ћама, јер који траже пустоловине, не налазе их у век
добре“.
81
Санчо пљуцкаше и избациваше некакав лепкаст и посу х пљу ванак, што кад виде и
пр имети на њему болећи гајски коњу шар, р ече:
„М ени се чини да нам се од нашега р азговор а лепи језик за небо; али ја имам
р аствор да ми виси о у нкашу мога коња, који је таман како ваља“.
Па устаде и мало затим вр ати се са великим мешином вина и неком печенком од по

р ифа, а ово није пр етер ивање, јер је био неки бео зец тако велик, да се Санчу у чини кад га
у зе, да је од каква јар ца, а не од јар ета, зато кад га Санчо виде, р ече:
„Па зар ви то, господине, тако носите уза се?“
„Да шта мислите ви?“, одговори онај; „зар сам ја какав коњу шар испосник? На
сапима мога коња носим ја бољу зајир у, него ли какав ђенерал кад пу ту је“.
Санчо се не даде молити, него једаше и онако у мр аку гу маше се замашним

залогајима, па р ече:
„М еђер сте ви вер ан и поштен коњушар, у свему на свом месту, господски и

великашки, као што се види по овој части, која ако није овамо доспела каквом вражбином,
а оно тако изгледа да је; а не као јајадан и невољан, који у мојим бисагама носим тек
нешто мало сир а тако твр да, да би се њим могла диву р азбити глава, а у зањ имам још
четир и тестета рошчића и толико лешњика и ор аха, благодар ећи твр довању мога
господина и томе што мисли и др жи се завета, да скитнице витезови ваља да се хр ане само
су хим воћем и биљем са поља“.
„Богме, брате“, на то ће онај од Гаја, „мој стомак није створ ен за чкаљ и зу квар е,
нити за планинско корење; нека се наша господа др же свога мишљења и витешких
пр описа, па нека једу што им ови заповедају; ја носим увек хладна печења, а ова ми
мешина виси о у нкашу , па ми је тако мила и др ага, да отуд оду д па јој дајем по хиљаду
пољу баца и загр љаја“.
И с тим р ечима додаде је Санчу , који је одмах издиже до у ста, те тако на четвр т
часа остаде гледају ћи у звезде, а кад довр ши пиће, наже главу на једно р аме и ду боко
у здахну вши, р ече:
„Ао ку р вићу и лупежу , то се зове католичански!“

82
„А, виш“, на то ће онај од Гаја, када чу да Санчо р ече ку р вић, „сад си похвалио ово
вино и назвао га ку р вићем!“
„Велим“, одговори Санчо, „да вер у јеми пр изнајем, да није погр да ни за кога, кад му
се каже ку рвин сине, ако се у томе р азу ме похвала. Ама кажите ми, сењоре, тако вам онога
што вам је најмилије, је ли ово вино од Сију дад Реала!“
„Евала, Винко Лозићу !“викну онај од Гаја; „заиста је оданде и има му неколико
годиница“.
„Шта мислите!“ рече Санчо; „ма ваља да знате да је то мени дато да р аспознајем
винце. Зар то није чу дно, господине коњу шар е, кад ја имам од бога такво дарованије и
толико, да познам вино, само ми дај да га омир ишем, па ћу ти казати отку да је, кога је
р ода, какав му је у ку с и век и каква су му б својства са свим околностима, које иду у з
вино? Али ту није чу да, јер у моме р оду од очине стр ане била су двојица пр ва познавача
вина, што их је у многим годинама било у М анчи; а у доказ ево ћу ово да кажем. Дадоше
тој двојици да ку шају вино из једне бачве и искаше да кажу каква је р ода, какво је, да ли је
добро или р ђаво. Један га оку ша вр хом од језика, дру ги га пр инесе носу. Пр ви р ече да то
вино има уку с од гвожђа, др у ги р ече да се више осећа на кор дован. Власник р ече да је
бу ре чисто и да у вину нема никаква зачина од кога би добило у кус од гвожђа или
кор дована. Али она два славна познавача вина ипак остдоше пр и свое. Прође време, вино
се искр чми и кад чистише бу р е, нађоше у њему кључић о кор дованску ремику. Дакле да
знате, кад је ко од те поврзме, да ли је подобан да су ди у сличним ствар има“.
„Зато и велим“, пр ихвати онај од Гаја, „да се ми оставимо тр ажити пу столовине, па

када имамо погаче, да не тр ажимо колача, па да се вр атимо нашим колебама, где ће нас
бог већ наћи кад бу де хтео“.
„Слушаћу мога господина, докле не оде у Сарагосу, а после већ знамо штаћемо“.
Једном р ечи, оба добра коњушар а толико говорише и пише, да сан нађе за
потребно да им веже језике, а жеђ да им у мер и, јер није можно било сасвим у гасити је; и
тако загр ливши обојица скор о већ празну мешину, имајући у устима у пола у жватане
залогаје, предадоше се сну , где ћемо их оставити, да бисмо пр ичали оно што се догодило
витезу од Гаја са витезом од Жалосна Лица.
83
У којој се наставља пустоловина витеза од Гаја.
У многом разговор у , који су имали Дон Кихоте и витез од Шу ме, повест каже да је
витез од Гаја р екао Дон Кихоту :
„Укр атко, господине витеже, желим да знате да ме је моја су дбина, или боље р ећи
мој избор одвео да се заљубим у неср авњену Касилдеју од Вандалије; зовем је
несравњеном, јер јој нема р авне како у големости тела, тако ни у савршености стања и
лепоте. Дакле ова Касилдеја, о којој вам говор им, вр аћа ми моје благе мисли и пр истојне
жеље тиме, што ме, као оно Хер ку ла његова маћеха, баца у многе и р азличне опасности,
обећавају ћи ми при завршетку сваке, да ће ми се нада испунити пр и свр шетку иду ће; али
ови моји послови тако су се заплели, да им нема бр оја, нити знам, који ће бити последњи,
који би дао почетка испуњењу мојих жеља. Једанпу т ми заповеди, да делим мегдан с оном
чу веном дивкињом од Севиље по имену Хир алдом,24) која је тако хр абр а и снажна, као да
је од меди начињена, а не мењају ћи место, покр етнија је и несталнија од сваке жене у
свету . Одох тамо, видех је и победих и нагоних је да се не миче, јер више од недеље дана
ду хали су само север ни ветр ови. Опет др у ги пу т заповеди ми, да измер им тежину др евних
каменова од големих бикова од Гисанда,25) ствар пр икладнија за хамале, него ли за
витезове. Др у ги пу т заповеди ми, да скачем и стр моглавим се у амбис од Кабр е, опасност
нечувена и стр ашна! Па да јој поднесем подр обан извештај о томе, шта има у оној
пр овалији.26) Ја задр жах Хир алду у кр етању, измер их тежину биковима од Гисанда,
стр мекну х се у провалију и изнесох на видело тајну њеног амбиса, а моје наде мр твије су
него пр е, а њени налози и пр езор и живљи него икад. Укратко, најпосле ми заповеди, да
пр ођем све шпањолске земље и све ту мар аће витезове, који по њима ту мар ају, да нагоним
да пр изнаду , како је она најсавршенија у лепоти од свију дру гих, а ја да сам најхр абр ији и

24
) Хиралда је велика статуа од бронзе, која је на место ветрнице на високом арапском торњу на саборној
цркви у Севиљи. У висину има 14 стопа, а тешка је 36 центи. У левој руци држи пому од победе, а у десној
барјак, који показује, који ветар пуше.
25
) Бикови од Гисанда четири су стећака од сива камена, који скоро немају никаква облика, а налазе се у
винограду јеронимитскога клоштра у Гисанду, у провинцији Авили. Ови стећаци стоје један до другога,
окренути су према западу и имају дужину до 13 педи, 8 у висину и 4 у ширину.
26 ) На једном врху планине Кабре у провинцији Кордови има амбис, за који мисле, да је кратер од угашена
огњедуха.
84
најзаљу бљенији витез у свету, па пр ема том налогу пр ошао сам већ већи део од
Шпањолске и победио сам многе витезове, који су др зну ли да ми пр отивослове; али што
највише ценим и чиме се поносим, то је, да сам на мегдану победио оног тако славног
витеза Дон Кихота од Манче, те га нагонио, да пр изна, како је моја Касилдеја лепша од
његове Дулсинеје; и по једној овој победи хесапим, да сам победио све витезове у свету,
јер тај Дон Кихоте, о коме је реч, све је њих победио, па кад сам ја победио њега, његова
слава, глас и част пр ешли су на мене, јер
Што ј' славнији витез побеђени,
Тим часнији бива победилац;
и тако већ се мени у писују и моја су она небр ојена дела већ поменутога Дон Кихота.“
Удиви се Дон Кихоте, слу шају ћи витеза од Гаја, и хиљаду пу та хтеде да му каже да
лаже, и већ му на вр х језика беше лажеш; али се задр жа што је боље могао, да би га
нагонио, да сам својим устима пр изна своју лаж, те му мир но р ече:
„Што велите, господине витеже, да сте победили већину ту мар аћих витезова
шпањолских и ако ћете у целом свету, ту не велим ништа; али да сте победили Дон
Кихота од М анче, то су мњам; може бити био је какав др у ги, који личи нањ, премда их је
мало, који су слични њему.“
„Како не?“ одговор и онај од Гаја; „тако ми неба над нама, ја сам се борио да Дон
Кихотом и победио сам га и добио пода се, а то је човек висока стаса, су ха лица, у кочених
и смежу р аних у дова, просед, носа орловска и мало повијена, великих бр кова цр них и
спу штених; бор ио се под именом витеза са Жалосним Лицем и има као коњу шар а једног
сељака по имену Санча Пансу; стиска р ебра и у правља у зду славну пар ипу по имену
Росинанту и најпосле има као сењор у своје воље неку Ду лсинеју од Тобоза, негда звану
Алдонсу Лор енсу, као и моја што се зове Касилда и из Андалу зије је, па је ја зовем
Касилдеја од Вандалије. Ако сви ови знаци нису довољни да потвр де моју истину , ево
мога мача, који ће дати потвр де и самом неверовању.“
„Лакше, господине витеже,“ р ече Дон Кихоте, „и чујте што ћу да вам кажем. Ваља
да знате, да је тај Дон Кихоте, кога споменусте, мој највећи непр ијатељ што га имам у
свету , тако да могу казати, да ми је он место мене самога, па по знацима, које сте ми о
85
њему дали онако потанко и јасно, не могу мислити, но да сте баш њега победили; али с
др уге стр ане видим очима и пипам р у кама, да не може бити да је он, ако већ није то, како
има многе непр ијатеље волшебнике, посебице једног, који га постојано гони, да је који од
њих у зео на се његов облик, да би се дао победити, како би га лишио славе, коју су његова
висока витешка дела њему подигла и стекла у целоме свету, а у потвр ду томе ваља и то да
знате, да ти волшебници његови непр ијатељи истом пр е два дана пр еокр ену ше лице и стас
лепе Ду лсинеје од Тобоза у гадну и ниску сељанку, па су на тај начин преокр ену ли и Дон
Кихота; а ако све то није довољно да вас увер и о истини мојих р ечи, ево главом Дон
Кихота, који ће је заступати својим ор у жјем пешке или на коњу, или ма на који начин,
који вам буде повољан.“
Рекавши то, диже се на ноге и метну ру ку на мач, чекају ћи шта ће да р еши витез од
Гаја.
Овај исто тако спокојним гласом одговор и:
„Добр ом платиши не смета залога; кад сам вас, господине Дон Кихоте, могао
једанпу т да победим пр еобр ажена, свакако се могу надати, да ћу вас савладати у вашем
пр авом виду ; али пошто није лепо, да витезови свр шу ју своје послове у мр аку, као какви
р азбојници и лу пежи, то ћемо чекати на дан, те да нам дела види су нце; а у слов за нашу
бор бу нека бу де, да се побеђени пр еда вољи победиочевој да с њиме чини шта хоће, то
јест, да оно што се бу де нар едило бу де пр истојало за витеза.“
„Потпу но сам задовољан с овим у словом и погодбом,“ одговор и Дон Кихоте.
Са тим р ечима одоше до својих коњушар а, које нађоше да хр чу и да су у истој

позиту р и, како их је сан савладао. Пробу дише их и заповедише им, да опр еме коње, јер
кад гр ане су нце, ова двојица ће да боју ју кр вав и неједнак бојак, што кад чу Санчо,
пр енер ази се и поплаши се, јер је стр аховао за здр авље свога господар а због хр абр ости, о
којој му је говорио за свога господара коњушар од Гаја; али ни р ечи не говор ећи, оба
коњу шар а одоше да потраже своју стоку, а сва тр и коња и сивац већ су се нању шили и сви
су били заједно.
Успу т р ече Санчу онај од Гаја:

86
„Ваља да знате, пр ијашине, да бор ци у Андалу зији имају обичај, кад су девери у
каквом двобоју, да не стоје са скр штеним р укама, докле се њихове младожење бор е; то
велим, да знате, да докле се наши господар и бор е, ваља и ми да се бијемо и да се сечемо.“
„Тај обичај, господине коњу шар е,“ одговори Санчо, „може тамо да подноси са
у бојицама и борцима, како велите, али ни мислити није то за коњушар е ту мар аћих
витезова; бар ја нисам чу о мога господар а да је спомену о такав обичај, а он зна на изуст
све пр описе ту мараће каваљер ије; су више, баш да речем, да је истина и изр ична нар едба,
да се коњушар и бију, докле им се господар и бор е, ја нисам вољан да је извр шим, него да
платим глобу што је одређена за такве мир ољу биве коњу шар е, јер др жим, да глоба не би
пр ешла две либр е воска, а у толико пр е вољан сам да платим те либр е, јер би ме мање
стале од ишчијана платна што би ми тр ебало да лечим главу , коју већ видим, како је
р аскољена и р асцепана на двоје; па и то, што ми не да да се бор им, јер немам мача, јер га
свога века нисам пасао.“
„Томе ја знам добр а лека,“ р ече онај од Гаја; „имам овде две пр тене тор бе једнаке;
ви ћете у зети једну, а ја др у гу , па ћемо се тако тор бама у дарати једнаким ор у жјем.“
„На тај начин нека је у добр и час,“ одговор и Санчо, „јер то би нас пр е испр ашило,
него ли р анило.“
„Није то тако,“ на то ће онај дру ги, „него да ветар не би однео тор бе, ваља у њих
метну ти једно пола тестета подобр их и глатких шљу нака, да важе једни толико, колико
др уги, па на тај начин можемо се тор бати, а да не у чинимо никаква зла ни штете.“
„Е гле ти, му чицу му !“ викну Санчо; „какве би он љу ске од лу ка и лопте од

чешљана паму ка да метне у тор бе, да се не би р азлу пале главе и поломиле кости; ама
знајте, господине мој, да их напу ните свиленим чау рама ја опет нећу да се бијем; нека се
бију наши господар и, и на част им, а ми ћемо да пијемо и да живимо, јер се вр еме већ
бр ине да нам у зме живот, а да не тр ажимо не знам какве ђаконије, те да нам се завр ши пр е
свога р ока и земана и пр е но што и сам као зр ео отпадне.“
„Ипак,“ примети онај од Гаја, „ваља да се бијемо барем пола часа.“

87
„Нећемо тако,“ одговор и Санчо; „како бих ја био тако неу чтив и незахвалан, да се с
оним, с којим сам јео и пио, кавжим, па ма и оволишно; а камо ли кад нити се љутим, нити
се срдим, па ку да до вр ага да се бијем онако на су хо?“
„Ту ћу ја већ дати лека довољна,“ р ече онај од Гаја, „а то је, што пр е него почнемо
бојак, ја ћу сасвим лепо да дођем до вас, па ћу вас тр и или четири пу та пљу сну ти, да се
изврнете код мојих ногу , а тиме ћу вам р азбу дити јарост, па да твр ђе спава и од пу жа.“
„На ту згоду имам ја дру гу , која није лошија,“ одговор и Санчо; „дохватићу једну
батину и пр е него ви доспете да ми пр обудите јар ост, ја ћу вам вашу батином тако
у спавати, да ће се пр обудити тек на оном свету , где већ знају , да нисам од оних, који ћу
дати да ми ико грди лице; а сваки нека води своју бригу , пр емда би најпаметније било, да
сваки пу сти своју јар ост нека спава, јер нико не зна, какво је ср це у др у гога, па многи хоће
да иду по ву ну и вр ати се острижен, а бог је благословио мир и проклео ср ећу, јер кад од
једне мачке, кад је пр огоне, притесне и натер ају, постане лав, бог ће га знати, што би
могло постати од мене, који сам човек; и зато велим вам засада, господине коњу шар е, да
ће на вас пасти кривица за све зло и штету, која ће доћи од наше свађе.“
„Ајде, добро,“ на то ће онај од Гаја, „свану ће, па како бог да.“
У то већ почеше на др вима цвр ку тати тису ће вр ста од птичица и својом

р азноликом и веселом песмом као поздр ављаше свежу зор у, која већ на вр атима од истока
показиваше лепоту свога лица, тр есу ћи са својих власи безбр ојне бисерне капље, у чијој
благој течности купају ћи се биљке, као да и саме тераше и пу шташе р осу од бела и ситна
бисер а; врбе се покр ише слатком маном, извор и ликоваше, потоци жу бор ише, шу ме се
у зр адоваше, а ливаде се окитише са њеним доласком.
Али тек што је видело од дана допу стило да се пр едмети могу видети и р азазнати, а
пр во што Санчу Панси паде у очи беше нос коњу шар а од Гаја, који је био толики, да је
чисто засењавао цело тело. И заиста прича се, да је био пр еко мер е велик, на ср едини крив
и сав пу н модр их чвор у га, као оно модр и патлиџан; спу стио се на два пр ста пр еко у ста, па
његова величина, боја, чвор у ге и кр ивина толико му нагр дише лице, да Санчо кад га виде
стадоше му др ктати ноге и р уке, као у детета, које има велику болест, те у свом срцу
докона, да ће пр етр пети и двеста ћу шака, али да неће бу дити своју јар ост, да би се бор ио с
овом аветињом.
88
Дон Кихоте посматр аше свога пр отивника и опази, да је већ натакао шлем и
спу стио р ешетку, тако да му лице није могао видети; али примети, да је човек снажан, али
да није голема стаса. Преко оклопа имао је гор њу хаљину од матер ије, која изгледаше да
је најтања златотканица, а по њој беху осу ти многи ситни полу месеци од светлих
огледала, што му даваше особито диван и великолепан изглед. Над шлемом више му се
многа зелена, жу та и бела пер а. Копље му беше наслоњено на једно дрво и беше веома
ду гачко и замашно, а на вр ху му беше шиљак гвозден у дужину пр еко једне педи. Све то
гледаше и све пр имећиваше Дон Кихоте и по ономе што је видео и гледао, су дио је, да већ
помену ти витез мор а да је особито снажан, али зато није се пр епао, као Санчо Панса, него
са племенитим држањем р ече витезу од Огледала:
„Господине витеже, ако вам велика воља на бој не смета учтивости, то вас молим,
да мало издигнете р ешетку, те да видим, да ли ср чаност вашега лица одговар а ср чаности
вашега начина.“
„Било да из ове бор бе изађете као побеђен или победилац, господине витеже,“
одговор и онај од Огледала, „имаћете вр емена и пр илике довољно, да ме видите; а ако сад
не чиним по вашој жељи, то је зато, што ми се чини, да бих нанео велику у вр еду лепоти
Касилдеје од Вандалије, кад бих дижу ћи решетку пр оду жио вр еме, а да вас нисам
пр ину дио да оно пр изнате, што већ знате да иштем.“
„Тек докле се не попнемо на коње,“ рече Дон Кихоте, „можете ми свакако казати,
да ли сам ја онај Дон Кихоте, за кога велите да сте га победили.“
„На то вам одговар амо,“ одговор и онај од Огледала, „да сте налик, као што је јаје
налик на јаје, на онога витеза, кога сам победио; али пошто ви кажете да вас волшебници
гоне, то не бих смео казати, да ли сте били онај или не.“
„То ми је довољно,“ на то ће Дон Кихоте, „да вер у јем у вашу заблу ду; али да бих
вас сасвим из заблу де изву као, нека нам доведу коње, а бу де ли ми у помоћи бог, моја
сењор а и моја мишица, хоћу за кр аће вр еме него што сте оклевали да дигнете решетку са
лица, видети ваше лице и ви ћете видети, да ја нисам онај побеђени Дон Кихоте, као што
мислите.“
89
С тиме пр екидоше р азговор и појахаше коње, а Дон Кихоте окр ену Росинанта да би
добио поља, колико је потр ебно да може навалити на свога пр отивника, па исто у чини
онај од Огледала; али Дон Кихоте не одмаче двадесет кор ака, када чу да га зове онај од
Огледала, те пошто сваки дође натр аг на по пута, р ече онај од Огледала:
„Имајте на у му , господине витеже, да је у словље нашој бор би, као што сам већ
казао, да побеђени бу де безу словно на р асположењу победиоцу .“
„Знам већ,“ одговор и Дон Кихоте, „с тим, да оно што се побеђеноме бу де наложило
и заповедило, не бу де тако што, што би пр елазило границе витешке.“
„То се зна,“ р ече на то онај од Огледала.
У то у гледа Дон Кихоте необични нос у коњушар а и зачу ди се не мање него Санчо,
тако да га др жаше за неко чу довиште, или за неког новог човека и таква, каквих нема у
свету . Санчо, који виде, да му господин хвата поље р ади затр ке, не хте остати сам са
носоњом, бојећи се, да га онако изненада гу рне у нос оним његовим носом, био би кр ај
свој његовој кавзи, јер би љосну о о земљу од у дарца или од страха; зато пође са својим
господар ем, др жећи се за један Росинантов стр мен, а кад му се у чини да је већ вр еме да се
вр аћа, р ече му :
„М олим вас, господине, пр е но што пођете да се у дар ите, помозите ми да се попнем

на ову плуту , одакле бих боље могао видети, него ли са земље, храбр и ваш су коб с оним
витезом.“
„Пре бих рекао, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „да би ти хтео да се попнеш на лазила, те
да без опасности какве гледаш бикове.“
„Право да кажем,“ на то ће Санчо, „она носекања у коњу шар а тако ме је

поплашила, да не смем с њим да останем.“
„И јесте таква,“ рече Дон Кихоте, „да кад не бих био онај који сам, и сам бих се од
ње поплашио. Дакле ходи да ти помогнем онамо, ку да р ече.“
Докле се Дон Кихоте задр жаваше, да се Санчо попне на плу ту , онај од Огледала
у зео је поља, колико је мислио да му тр еба; па мислећи, да је Дон Кихоте исто учинио, не
чекају ћи на глас тр у бе, ни на дру ге знакове, окр ене коња, који није био окр етнији ни боља
изгледа од Росинанта, па колачки, што је у њега био обичан кас, пође у су срећу своме
90
пр отивнику; али видевши га у послу око Санчова пентр ања, затеже у зде и застаде на по
затрке, на чему му је пар ип особито био захвалан, јер већ не могаше да се миче. Дон
Кихоте, коме се чињаше, да му непријатељ нањ лети, цакне оштр о Росинанта у меке
слабине, те га тако у бр за, да повест каже, да је само овај пут покушао да мало потр чи, јер
иначе у век се др жао чиста каса, па са овом нечу веном помамом стиже тамо, где је онај од
Огледала сатер ивао своме пар ипу остру ге до кр аја, не могући га ни с прста помакну ти са
места, на коме се задр жао у своме трку. У тај добр и час и згоду стиже Дон Кихоте до
свога пр отивника, који се збу нио око свога коња и заплео са копљем, које никако или није
у мео или није имао каде да окоми. Дон Кихоте, који не мотр аше на ове незгоде, слободно
и без сваке опасности у дар и на оног од Огледала таквом силом, да га пр отив његове воље
обори на земљу пр еко сапа његовога коња, те паде тако жестоко, да не макну ни ногом ни
р у ком, него изгледаше као мр тав.
Чим га виде Санчо да је пао, а он се спу сти са плу те, па што бр же потр ча до свога
господина, који одјахао Росинанта и дошао до оног од Огледала, те му одр еши гајтане од
шлема, да види, ако је мртав, и да му даде вазду ха, ако би можда био жив, али виде – ко би
могао казати, шта је видео, а да не изазове чуђење, дивљење и пр енер аженост у
слу шалаца? – виде, вели повест, суште лице, сушту слику , су шту пр илику , су шту
физиономију , су шти лик и су шти изглед бакалар а Сансона Кар аска, па кад га виде, викну
Санчу :
„Ходи, Санчо, па гледај оно што ћеш да видиш и нећеш вер овати; похитај, синко,
па да знаш, шта могу чини, шта ли могу вешци и волшебници.“
Санчо пр истиже и кад виде лице бакалар а Кар аска, стаде се по хиљаду пута
кр стити. Међу тим обор ени витез не даваше знака да је жив, те Санчо р ече Дон Кихоту :
„Ја велим, господине, да ви свакако у змете свој мач и пр ојур ите га кр оз уста овоме,
који изгледа да је бакалар Сансон Кар аско; можда ћете у њему у бити каквог свог
непријатеља волшебника.“
„Не велиш р ђаво,“ р ече Дон Кихоте, „јер ће бити мање непријатеља.“
Па дохвати мач, да извр ши мишљење и савет Санчов, али ту стиже коњушар онога
од Огледала; сад већ без носа, који га је био онако нагр дио, вичу ћи:
91
„Пазите шта ћете чинити, господине Дон Кихоте, јер тај што је на земљи бакалар је
Сансон Караско, ваш пр ијатељ, а ја сам му коњу шар.“
Видећи га Санчо без пр еђашње гр добе, р ече му:
„А нос?“
На то му он одговор и:
„Ево га у чпагу .“
Па десном р у ком извади нос од кру те хартије и маза, као што их шар ају за
кр абу ље: а Санчо гледајући га боље и боље, сав у дивљен викну :
„Помози ми, мајко божија! Та није ли ово Томе Сесијал, мој су сед и ку м?“
„Дабогме да сам ја,“ одговор и обезношени коњу шар. „Ја сам Томе Сесијал, ку ме и
пр ијатељу Санчо Панса, како сам овамо доспео, а међу тим моли твога господина, да не
дир а, ни злоставља, не обр ани нити у бије витеза од Огледала, који лежи пр ед њим, јер без
сваке су мње то је пр одр зљиви и непр омишљени бакалар Санчо Караско, наш земљак.“
У то дође к себи онај од Огледала, што кад виде Дон Кихоте, у пр е му врх од свога
обнаженога мача у лице и р ече му:
„Погину ћете, витеже, ако не пр изнате, да је несравњена Ду лсинеја од Тобоза

надмашнија у лепоти од ваше Касилдеје од Вандалије; и уз то обећаћете ми, ако од ове
бор бе и пада останете у животу , да ћете ићи у град Тобозо и од моје стр ане да јој се
поклоните, да она чини с вама, што буде хтела, а ако би вас пу стила на слободу, имате да
се вр атите и потражите ме, а тр аг мојих дела слу жиће вам као вођа, који ће вас одвести
тамо, где ја бу дем био, те да ми кажете, како сте пр ошли код ње. Ово су услови који пр ема
у годби нашој пр е бор бе наше не пр елазе гр анице ту мар аће каваљерије.“
„Признајем,“ р ече лежећиви витез, „да више вр еди подр та и пр љава ципела сењор е
Ду лсинеје од Тобоза, него нешчешљана, ако и чиста Касилдејина бр ада, и обећавам, да ћу
од ње вр атити се вама и дати вам потпун и подр обан извештај о ономе што желите.“
„Такође имате да пр изнате и да вер у јете,“ настави Дон Кихоте, „да онај витез, кога
сте победили, није био, нити је могао бити Дон Кихоте од Манче, него неки др уги, који је
личио нањ, као што ја пр изнајем и вер у јем, да ви, ако и изгледате као бакалар Сансон
92
Караско, нисте он, него неки дру ги, који личи нањ, и да су моји непр ијатељи дали вама
његов лик, како бих у здржао и у мер ио силу моје јарости и да бих благо у потр ебио славу
победе.“
„Све исповедам, су дим и осећам онако, како ви вер у јете, судите и осећате,“
одговор и угр у вани витез; „пу стите ме, молим вас, да у станем, ако ми то допу шта мој љути
пад, који ме је добр о наместио.“
Дон Кихоте и Томе Сесијал, његов коњу шар, помогоше му да у стане, а Санчо не
скидаше очију са овога, питају ћи га којешта, а његови одговор и даваше му јасне доказе, да
је то заиста био Томе Сесијал, као што је казао; али пр едр асу да, коју је Санчо имао отуда,
што му је господар р екао, да су волшебници пр оменили лице витеза од Огледала у лице
бакалар а Кар аска, не даваше му да вер у је истини, коју је очима гледао. Једном р ечи,
господар и слу га му осташе у тој заблу ди, а онај од Огледала и коњу шар му зловољни и
јадни опр остише се са Дон Кихотом и Санчом, намер авају ћи да потр аже место, где ће
кости мелемом да обложе и наместе. Дон Кихоте и Санчо опет наставише свој пу т у
Сарагосу, где их повест оставља, да би казала, ко су били витез од Огледала и његов
носати коњу шар.
Где се казује и извештава ко је био витез од Ог ледала и коњушар му.
Сасвим задовољан, поносит и су јетан иђаше Дон Кихот, што је пр идобио тако
хр абр ог витеза, као што је себи замишљао оног од Огледала, од чије витешке речи надао
се да ће дознати да ли још тр аје очараност његове сењор е, пошто је тако побеђени витез
био пр иморан да се вр ати, ако неће, да није више витез и да му поднесе извештај о ономе
што му се догодило са њом. Али једно мишљаше Дон Кихот, а др уго онај од Огледала, јер
овај за сада није мислио ни на шта дру го, него да потр ажи где да меће мелеме, као што
р екосмо.
Дакле, повест казу је кад је оно бакалар Сансон Караско саветовао Дон Кихоту да
он наново настави своје остављено витезовање, да је било пошто се пр во био договор ио са
93
пар оком и бер берином о начину који би се могао у зети, те да се наведе Дон Кихот да
остане миран и спокојан у својој ку ћи, а да га не узнемиру ју његове у заочасне
пу столовине, па у том договор у доконали су сложно и на посебно мишљење Карасково да
пу сте Дон Кихота да оде, пошто изгледаше немогу ће да ће га задржати, а Сансон да крене
као ту мар ају ћи витез и да заметне кавгу с њиме, што ће му лако бити, па да га победи, што
су др жали за ласно, а услов и у говор је да побеђени бу де на р асполагању победнику, и
тако пошто бу де побеђен Дон Кихот, заповедиће му витез бакалар да се вр ати у своје село
и својој кући и да за две године нику д не одлази, или докле му се не бу де др у го што
заповедило, а било је јасно да ће побеђени Дон Кихот то да извр ши без сваке сумње, да не
би повр едио и погр ешио против витешких закона, па ће можда за време свога
заточеништва забор авити на своје лу дор ије, или ће се дати згода да се његовој лу дости
потражи згодан лек.
Караско пристане на то, а као коњу шар понуди се Томе Сесијал, ку м и сусед Санча
Пансе, човек весео и отвор ена глава. Сансон се ор ужа, као што је р ечено, а Томе Сесијал
намести на свој пр ир одни нос већ помену ти лажни нос од чу виде да га његов ку м не би
познао кад се састану, те тако у дар ише истим пу тем којим је ишао Кихот, и у мало не
доспеше на пу столовину са смртним колима; касније их стигоше у гају , где се догодило
све оно што је р азу мни читалац читао; и да није било изванр едних пр едстава Дон
Кихотових, који је мислио да бакалар није бакалар, никад овај не би могао постати
лиценцијат, пошто није онде нашао гнездо, где је мислио да ће у хватити птице.
Томе Сесијал који је видео како му је намер а на зло изашла и како му је пу т р у жно
испао, р ече бакалар у:
„Ваистину , господине Сансоне Кар аско, добили смо што смо заслу жили: љу ди се
лате лаке ру ке посла и пр еду зму га, али већином излазе с му ком оданде; Дон Кихот је лу д,
а ми паметни; он оде здрав и смеју ћи се, а ви остадосте у гр увани жалосни. Знамо ли сад ко
је луђи, онај који је то јер не може иначе, или онај који је луд од своје воље?“
На то одговор и Сансон:
„Разлика је та између ове две лу де, што ће онај то у век остати који је лу д по
морању , а онај који је луд од своје воље, опаметиће се кад му бу де воља.“
94
„Кад је тако“, р ече Томе Сесијал, „те сам од своје воље био лу д кад сам хтео да вам
бу дем коњушар, те с тим р азлогом нећу више да бу дем лу д и вр аћам се кући.“
„На вољу ти“, одговор и Сансон, „али онај се вр ло бр зо вара који мисли да ћу се ја
својој ку ћи вр атити пр е но што издеветам Дон Кихота, па сад ме неће водити жеља да га
нађем, да бих му повр атио памет, него освета, јер велики бол у мојим костима не да ми да
бу дем побожнији у жељама.“
Тако ова двојица р азговар аше, докле доспеше у једно место, где ср ећом нађоше
једнога видар а, код кога се лечио несрећни Сансон. Томе Сесијал вр ати се и остави га, а
он остаде пр емишљају ћи своју освету, а повест ће опет говор ити о њему у своје вр еме, сад
пак хоће да се наслађава Дон Кихотом.
О томе, што се догодило Дон Кихоту са једним разборитим витезом из Манче.
Као што рекосмо, Дон Кихоте настави своје пу товање весео, поносит и задовољан,
мислећи, да је после задобивене победе најхр абр ији ту мар аћи витез, што га у овај пар има
у свету; др жаше за свршене и ср ећном концу доведене све пу столовине, које би му се
одсада могле догодити; не у зимаше ни пода шта чини и волшебнике; не сећаше се
небројених батина, које је у току свога витештва добио, нити оних каменова, који су га
лишили половине зу ба, нити незахвалних галиота, нити смеоности и пљу ска од штапова
јангуеских; у кр атко, у себи мишљаше, кад би се нашло згоде, начина или пу та, како да се
скину чини са његове сењор е Ду лсинеје, не би завидео ни највећој ср ећи, коју је постигао
или могао постићи и најср ећнији ту мар аћи витез из пр ошлих векова. Сав се дао у те
мисли, кад му Санчо р ече:
„Није ли то чу дно, господине, да ми је ево непр естано пр ед очима она стр ашна
носекања мога ку ма Тома Сесијала?“
„А зар ти мислиш, Санчо, да је витез од Огледала био бакалар Кар аско и његов
коњу шар Томе Сесијал, твој ку м?“
95
„Ја не знам, шта ћу да кажем,“ одговор и Санчо; „само то знам, да оно што ми је
казао за моју ку ћу, жену и децу, нико ми др уги није могао казати, до ли он; а лице, кад је
скину о нос, било је исто као и у Тома Сесијала, као што сам га толико пу та видео у мом
селу, а живимо кућа у з ку ћу, па и глас му је био исти.“
„Да говор имо р азу мно, Санчо,“ на то ће Дон Кихоте: „одидер амо: какав је р азлог
могао навести бакалар а Сансона Кар аска, да као ту мар аћи витез ор у жан од главе до пете
дође и са мном се бије? Зар сам му ја непр ијатељ? Јесам ли му икад дао повода да има
ср це на мене? Да ли сам му такмац, или спада ли он у војнике, да би ми слави завидео,
коју сам ору жјем задобио?“
„Онда шта ћемо да кажемо, господине,“ на то ће Санчо, „што је онај витез, па био
сад ко му др аго, онако налик на бакалар а Кар аска, а његов коњушар на мога ку ма Тома
Сесијала? Па кад су то чини, како р екосте, зар нису у свету била др у га два човека, на које
би личили?“
„Све је то,“ одговор и Дон Кихоте, „мајстор ија и лу кавштина пакосних волшебника,
који ме гоне, па кад су пр едвидели, да ћу ја у боју остати победилац, у десили су, како ће
побеђени витез да покаже лице мога пријатеља бакалар а, те да се пр ијатељство моје према
њему стави између вр ха мога мача и силовите моје мишице и да у блажи пр аведни гњев
мога ср ца, па на тај начин да не погине онај, који је вар ањем и лажју хтео мени да у зме
живот. У доказ томе знаш већ, Санчо, из искуства, које те не може лагати и вар ати, како је
лако волшебницима да пр еокр ену лице једно у др уго, да начине од лепога р ужно и од
р у жнога лепо, јер нема два дана, како си својим очима гледао лепоту и кр асоту
несравњене Ду лсинеје у свом савр шенству и пр ир одном стању, а ја сам је видео у р у гоби
и нискости једне неотесане сељанке дрљавих очију и смр дљивих уста; дакле тај неваљали
волшебник, који је др знуо да у чини тако р у жну пр омену , тим пр е је могао поступити тако
са Сансоном Кар аском и са твојим ку мом, како би ми из р уку истр гну о славу од победе;
али опет зато ја се тешим, јер најзад ја сам победио мога непр ијатеља, па сад било у ком
виду.“
„Сам бог знаће праву истину ,“ рече Санчо.

96
Па како је знао, да је Дулсинејин пр еобр ажај био његово вар ање и лаж, то га нису
задовољила му дровања његовога господар а; али не хте одговар ати, да му лу кавштину не
би издала каква р еч.
Тако се р азговар аше, кад их стиже један човек, који је за њима ишао истим пу тем
на веома лепој жер авастој кобили. Имао је на себи кабаницу од танка су кна зелена,
опточену мр ким пер вазом од кадиве, и капу од исте кадиве; сер сам на кобили био је лак и
такође мр к и зелен; имао је преко рамена обешену маварску сабљу о шир оку р емену
зелену на злато, а чизме му беху исто тако р ађене, као и р емен од сабље; маму зе му нису
биле позлаћене, него пр еву чене зеленим мазом, али тако чисте и у глађене, да како су биле
пр ема целој опр еми, изгледаше боље него да су биле од жежена злата. Кад их јахач стиже,
поздр ави их у чтиво и цакну вши кобилу, обиђе их; али Дон Кихоте р ече му:
„Господине племенити, ако вам је пу т исти, који и нама, а није вам жу рно, ја бих
у зео као милост, ако бисмо заједно јахали.“
„Заиста,“ одговори онај на кобили, „ја вас не бих тако обилазио, кад се не бих
бојао, да би близина моје кобиле у знемир ила овога коња.“
„Слободно можете, господине, задр жати вашу кобилу ,“ у зе ту р еч Санчо, „јер наш
коњ најпоштенији је и најваспитанији у свету ; никад у таквим пр иликама није у чинио
какву непријатност, а једанпу т кад се био забор авио, добро смо испаштали господин и ја.
И опет велим, можете остати, ако хоћете, јер да му се ова кобила поднесе и на
слу жавнику, зацело је коњ ни дир ну о не би.“
Коњаник зау стави коња, посматр ају ћи стас и лице у Дон Кохота, који иђаше без
шлема, јер му овај имаше Санчо као тор бу о пр едњем у нкашу на самар у његовога сивца; а
ако је онај Зелени много посматр ао Дон Кихота, још више посматраше Дон Кихоте
Зеленога, јер му је изгледао да је отмен човек: по годинама као да је био око педесет са
мало седих власи и ор ловим носом; лице беше весела и озбиљна, једном р ечи, по оделу и
стасу изгледаше као човек од добр а рода. А Зелени је су дио о Дон Кихоту од М анче, да
таква начина у такве љу дске пр ир оде још никад није видео; он се дивљаше ду жини
његовога коња, његовом големом стасу, његовом сухом и жу том лицу , његовом ор у жју,
његовом држању и начину - пр илика и лице, какво се одавна није видело у овој земљи.
97
Добр о опази Дон Кихоте, како га коњаник пажљиво посматр а, па у љу бопитности

му читаше жељу, а како је био тако у чтив и толико вољан да свакоме у чини по вољи, пр е
него што га ишта запита, изиђе му у суср ећу и р ече му:
„Овај изглед, како га видите на мени, пошто је тако нов и тако ван обична изгледа,
не бих се чу дио, ако бисте му се чу дили, али чу ђење ће вам пр естати, кад вам кажем, да
сам витез од оних, за које љу ди веле, да тр аже пу столовине. Оставио сам завичај, заложио
сам имање, махну о благовање и бацио сам се у нар у чје ср ећи, нека ме онамо носи, ку да јој
је воља. Хоћу да у скр снем већ у мр ло ту мараће витештво, па има доста дана, како онде
спотакну вши се, овде павши, тамо стрмекну вши, онамо дигну вши се, извр шио сам велик
део моје жеље, притичу ћи у довицама, помажу ћи девицама, кор истећи у датима, сир очади
и неодр аслима, прави и пр ир одни задатак ту мар аћих витезова, те тако за моја хр абр а,
многа и кршћанска дела заслужио сам да печатан идем скор о по свима, или по већини
нар ода у свету . Тр идесет хиљада свезака од моје повести печатано је, а изгледа да ће се
тр идесет хиљада хиљаду пу та печатити, ако бу де божја воља. Укратко, да бих све свео у
неколико речи или у једну, велим, да сам ја Дон Кихоте од М анче, иначе назват витез са
Жалосним Лицем; па ако своја хвала и понижава пр имор ан сам каткад да је кажем, р азуме
се, кад нема др у гог кога, који би је казао; и тако, господине племенити, ни овај коњ, ни
ово копље, ни овај штит, ни штитоноша, ни све ово ор у жје у ку пно, ни бледоћа мога лица,
ни моја превелика мр шавост неће вас одсада моћи бацати у чу до, кад већ знате, ко сам и
шта ми је занимање.“
Рекавши ово, Дон Кихоте у му кну, а онај Зелени, како оклеваше с одговором, као да
недоу меваше, шта да чини, али после поду жа вр емена р ече му:
„Ви сте, господине витеже, из мога у дивљења погодили моју жељу, али нисте
погодили, да ће ме оставити чуђење изазвано вашим изгледом, јер ако ви, господине, и
р екосте, да знају ћи ко сте, престаћу чу дити се, ево није тако, него још сам тим више
у дивљен и зачу ђен, откако то знам. Шта? И зар је можно да има ту мараћих витезова у
свету и да има печатаних повести о истинским витештвима? Ја не могу да замислим, да у
земљи има данас, који би користовао у довицама, помагао девицама и поштовао у дате
жене, или пр итицао сир очади, нити бих то веровао, да својим очима нисам видео вас. Нека
је благословено небо, што ће са том повести, за коју велите да је печатана о вашим
98
у звишеним и истинским витешким делима, доћи у забор ав оне небр ојене о измишљеним
ту мар аћим витезовима, којих је пу н свет био, како на штету благим обичајима, тако и на
у штр б и предсу ђивање добр их повести.“
„Имало би се пу но казати,“ пр имети Дон Кихоте, „о томе, да ли су измишљене или

нису повести о тумар аћим витезовима.“
„Зар има ко би су мњао,“ р ече Зелени, „да те повести нису лажне?“
„Ја су мњам,“ одговор и Дон Кихоте, „и за сада нека пр и том остане, а ако нам
пу товање ду же потр аје, уздам се у бога, да ћу вас у вер ити, да нисте добр о чинили, што сте
ишли са стру јом оних, који др же као извесно, да нису истините.“
Из ових последњих р ечи Дон Кихота поче коњаник су мњати, да ће Дон Кихоте
бити у неколико ћану т, те мотр аше, да му то потвр ди и др у го што, али пр е но што се
у пустише у др у ги р азговор , замоли га Дон Кихоте да каже, ко је, пошто му је он казао за
своје стање и свој живот. На то одговори онај од Зелен Кабанице:
„Ја, господине витеже од Жалосна Лица, племић сам р одом из једнога места, у које
ћемо ићи да р у чамо, ако бог да; богат сам више него у ср едњу р у ку , а зовем се Дон Дијего
од Мир анде; живот свој пр оводим са мојом женом и мојом децом и пр ијатељима; занимам
се ловом и р ибањем, али немам ни сокола ни огр е, него неколико обу чених пр епеличар а,
или какву ср чану ласицу ; имам до шест тестета књига, некоје шпањолске и некоје
латинске, неколике о повести и неколике од божанства; књиге о витезовима још нису
пр ешле преко мога пр ага; више пр елиставам световне, него ли оне од божанства, ако су
пр истојно забавне и наслађу ју својим језиком, а дивљење и љу бопитство изазивају својим
измишљањем, пр емда је таквих вр ло мало у Шпањолској. Каткад р у чам код мојих су седа
и пријатеља, а много пу та су ми они званице; моји ру чкови су чисти и спр етни и никако у
томе не комр ачим; не мар им да оговар ам, нити пристајем да се пр еда мном оговар а; не
питам, како др у ги живи, нити вар дам, шта дру ги р аде; сваки дан слу шам мису, делим моје
добро сиротињи, не р азмећу ћи се добр очинством, да не бих дао пута у моје срце
пр етвор ности и су јети, непр ијатељима, који неосетно хоће да овладају и најсмер нијим
ср цем; гледам да измир им оне, који су се завадили; пошту јем мајку божију и вазда се
у здам у бескр ајње милосрђе нашега господа бога.“
99
Што пажљивије слу шаше Санчо извештај о животу и забавама племићевим, па му

се учини да је добар и свет и ко тако живи да мор а твор ити чу деса, зато се спу сти са сивца
и врло жу рно у хвати му десни стр мен, па са побожним ср цем и скор о плачу ћи пољу би му
ногу један пу т и много пута. Кад то виде племић, запита га:
„Шта р адиш, бр ате? Какво је то целивање?“
„Пустите ме да целивам,“ одговор и Санчо, „јер ми изгледате да сте пр ви светац у

седлу, кога сам мога века до сад видео.“
„Нисам ја светац,“ р ече племић, „него сам велик гр ешник; али ти ћеш бити светац,
бр ате, јер мор а да си добар, као што ти безазленост показу је.“
Санчо се опет вр ати своме самар у, пошто је из ду боке сете свога господина
измамио смех и причинио ново чу ђење код Дон Дијега.
Дон Кихоте запита племића, колико има деце, па му р ече, како су др евни му др аци
др жали за највеће благо, пошто нису познавали правога бога, у дар овима пр ир оде, у
дар овима ср еће, у многим пр ијатељима и у многој и добр ој деци.
„Ја, господине Дон Кихоте,“ одговор и племић, „имам једног сина, и кад га не бих
имао, можда бих себе држао за ср ећнија него што сам, и то не што је неваљао, него што
није тако добар, како бих хтео. Биће му осамнаест година; шест година провео је у
Саламанци, у чећи латински и грчки језик, а кад сам хтео да се лати др у гих нау ка, нађох га
тако понета за појезијом – ако се ова може назвати нау ком – да није можно навести га да
се лати закона, које бих хтео да у чи, нити краљице свију нау ка, богословља. Хтео бих да
бу де дика своме племену , јер живимо у веку , где наши кр аљеви богато нагр ађују
добродетељне и добр е књиге, јер књиге без добр одетељи бисер су на сметишту. По читав
дан пр оводи око тога, да пр овер и, да ли се Омир добр о или зло изразио у каквом стиху, да
ли је М ар тијал у какву натпису био безобр азан или не, да ли се овако или онако имају
р азумети какви стихови Вер ђилијеви, једном р ечи, сав његов разговор тиче се књига
помену тих песника и Орација, Пер сија, Ју венала и Тибу ла; а савр емене песнике не цени
много; али ако и не цени много шпањолску појезију , сад му све мисли иду на то, да сачини
глосу од четир и стиха, коју су му послали из Саламанке, и р екао бих, да је то р асписана
књижевна утакмица.“
100
На све ово р ећи ће Дон Кихоте:
„Деца, господине, делови су од у тр обе својих р одитеља, и зато их р одитељи треба

да милу ју, била добр а или неваљала, као што милујемо душу , која нам живот одр жава;
р одитељи су ду жни, да их од мале малоће упу ћу ју на пут вр лине, добр ога васпитања и
благих и кр шћанских обичаја, како би, кад одрасту, била потпор а својим старим
р одитељима и слава потомству ; а што се тиче пр исиљавања њихова, да у че ову или ону
нау ку , не др жим за саветно, пр емда неће бити замерно наговар ати их; а кад не мор а у чити
р ади p ane lucrando27, пошто је тако срећан ђак, да му је бог дао родитеље иму ћне, ја бих
р екао, нека га пусте да се др жи оне нау ке, на коју виде да има највише наклоности; и
пр емда је појезија мање кор исна, него ли што је пр ијатна, није она таква, да би онога
обешчастила, који је се др жи. Појезија, племенити господине, како се мени чини, таква је,
као нежна и млађана девица, обдар ена највећом кр асотом, па њу гледају да наките,
наместе и у кр асе многе др у ге девице, које су све др у ге нау ке, и она тр еба да се даје
слу жити од свију, а све тр еба од ње да добију важности; али ова девица не мар и да је
др пају, ни да је ву ку по у лицама и р азносе по р огљевима од пијаца и по палатама.
Створ ена је од таква метала, да ко знаде с њом посту пати, тај ће је пр еобр атити у чисто
злато неоцењене вр едности; ко је има, ваља да је високо пошту је, а не да је тр оши на глупе
сатир е и беср амне сонете; не тр еба да је никако пр одајна, него да се у потребљава за
ју начке песме, дирљиве тр агедије, или за веселе и уметничке глу ме; не тр еба да се подаје
лакрдијашима, ни глу пој светини, која није подобна да види и пошту је благо, које је у њој.
Али немој да мислите, господине, да овде светином зовем само љу де пр оста и

ниска р аста, јер свака незналица, па био он господин и кнез, може и тр еба да се р ачу на у
светину ; и тако онај, који ће са помену тим својствима неговати и миловати појезију , биће
му име славно и поштовано код свију изобр ажених народа у свету . А што велите,
господине, да вам син не поштује много шпањолску појезију , мор ам да кажем, да у томе
није добр о погодио, а ево р азлога: велики Омир није писао латински, јер је био Гр к, нити
је Веђилије писао гр чки, јер је био латин. Једном р ечи, сви древни песници писали су
језиком, који су посисали са млеком, а нису тражили ту ђе језике, да би изр азили
у звишеност својих замишљаја; па кад је тако, било би по р азлогу , кад би се тај начин

27
Да би хлеба зарадио.
101
у својио код свију нар ода, и да немачки песник није малоу важен, ако пише на свом језику,
нити шпањолски, па ни бискајски, кад пише својим језиком; али ваш син, господине, како
се мени чини, неће бити пр отиван шпањолској појезији, него песницима, који само знају
шпањолски, а не знају дру ге нау ке и језике, који у крашавају и буде и потпомажу у њима
пр иродни дар; премда и ту може бити кр ива мишљења, јер је истинита р еч, да се песник
р оди, што ће р ећи, да пр ир одни песник долази као песник из матер ине утр обе; па са том
наклоношћу , коју му је небо дар овало, без многе науке и уметности сачињава ствар и, које
потвр ђу ју изр еку: Est deus in nobis 28, и тако даље. И то велим, да ће песник од пр ир оде,
који ће се у метношћу помагати, бити много бољи и надмашиће песника, који хоће да је
песник, само јер зна у метност. Разлог је у томе, што у метност не надмашава прир одност,
него је усавр шава; и тако пр ир одност помешана са у метношћу и у метност са
пр иродношћу даће вам најсавршенијег песника. Да завршим дакле тиме моју беседу,
господине племенити: пустите ви свога сина, нека онамо иде, ку да га зове његова звезда,
јер кад је он тако добар ђак, као што тр еба да је, и кад се већ ср ећно попео на први степен
нау ке, а то су језици, па ће сад на њима и сам да се попне на вршак хуманих уметности,
које тако лепо приличе отменом витезу , те га тако кр асе, слу же му на част и у величавају
га, као митр е биску пе, или као плашт искуснога пр авника. Корите свога сина, кад би
пр авио сатир е, које би вређале др у гима част, ту га казните, а сатир е поцепајте; али ако би
сачињавао поу ке на начин Ор ација, где би пор оке у опште шибао, као што је овај чинио
тако пр икладно, онда га похвалите, јер песнику је слободно писати против зависти и у
својим стиховима нар у жити завидљивце, па тако и дру ге пор оке, али да не наводи никакву
личност; али имају песници, који да би казали какву пакост, излажу се опасности, да их
заточе на остр овима Понта. Ако је песник целомудар ан у својим мислима, биће то и у
својим стиховима; пер о је ду шин језик: какве су се мисли у ду ши родиле, такви ће му бити
и списи, па кад кр аљеви и кнезови виде чу десну нау ку појезије у р азу мних,
добродетељних и озбиљних поданика, они их часте, шту ју их и обогаћавају их и још их
у венчавају лишћем од дрвета, у које гр ом не у дар а, као у знак да нико не тр еба да вређа
оне, којима је чело у венчано и укр ашено таквим венцима.“
Онај од Зелене Кабанице дивљаше се р ечима Дон Кихота, тако да се остави

мишљења, које је имао о њему да је суману т. Али у по ове беседе Санчо, пошто му се није

28
У нама је бог.
102
свиђала, беше сврну о с пу та, да поиште мало млека од неких пастир а, који су онде на
близу му зли неке овце; а међу тим већ беше племић почео нов разговор , у пу ној мер и
задовољан р азборитошћу и р азложношћу Дон Кихота, кад Дон Кихоте диже главу и виде
на др у му, којим су ишли, кола пу на кр аљевских застава; па мислећи, да ће то бити нова
каква пу столовина, викну на Санча, да дође и даде му шлем; а Санчо чују ћи да га зову ,
остави пастир е и жу р но цакну сивца, те стиже до свога господина, коме ће да се деси
стр аховита и лу да пу столовина.
СЕДАМНАЕСТА ГЛАВА
У којој се показује последња и крајња г раница, до које jе мог ла да дође Дон кихотова
нечувена храброст, уз срећно довршену пустоловину са лавовима.
Повест казу је, кад је Дон Кихоте викао Санча да му донесе шлем, да је овај ку повао
млада сир а, који су му пастир и пр одали, па пр итешњен великом жу р бом свог господар а,
не знаде, шта ће са сир ом и како да га понесе, али да му не би пр опао, пошто га је већ био
платио, науми да га мете у шлем свога гоsподина и са том згодом вр ати се да види шта га
зове, а кад дође до њега, р ече му овај:
„Дај ми, дру же, тај шлем, јер ја или се не р азбир ам у пу столовинама, или оно што
онамо видим таква је, да ће ме нагонити и гони ме да се латим ор у жја.“
Онај од Зелене Кабанице, кад то чу, освр ну се на све стр ане и не опази, до ли једна
кола, која су им ишла у су ср ећу са две или тр и малене заставе, из којих познаде, да ће она
кола бити да носе новац његовога величанства, па то и р ече Дон Кихоту ; али овај му не
хте вер овати, вазда др жећи и мислећи, да све што му се дешава мор ају бити пу столовине и
само пу столовине, зато одговори племићу ;
„Спреман човек толико је, као да се у пола био; тиме ништа нећу изгу бити, ако се
бу дем спр емио, јер из иску ства знам, да имам видовитих и невидовитих непр ијатеља, па
не знам, кад, ни где, ни у ком ће виду да ме нападну .“
Па окр ену вши се Санчу , заиска шлем, а овај не имају ћи каде да се скони млади сир ,
мораде му га дати, како је био. Дон Кихоте дохвати шлем, па не загледајући шта је у њему
103
било, жу р но га натаче на главу , па како се сир пр итиште и исцеди, то стаде су р утка

цу рити Дон Кихоту низ цело лице и браду, на што се овај тако у препасти, да р ече Санчу:
„Шта је ово, Санчо? Ово као да ми се топи мозак, али ми се р аствар ају чула, или се
знојим од главе до пете: а ако је да се знојим, зацело није од страха; него мислим, да ће
ово бити стр аховита пу столовина која ће сад да ми се догоди. Дај ми, ако имаш што да се
у бришем, јер многи зној не да ми да видим.“
Санчо ћу таше и даде му р у бац, хвалећи бога, што му се господин није досетио
пр авој истини. Убр иса се Дон Кихоте, па скиде шлем, да види, шта је то било, што као да
му р асхлађиваше главу , те видећи ону белу кашу у шлему, принесе је носу и кад је
омириса, рече:
„Тако ми живота моје сењор е Ду лсинеје од Тобоза, ово је млади сир , што си ми га
ту метну о, ти невер ни, безобр азни и неваспитани коњу шар е!“
На ово одговор и Санчо са великом хладнокр вношћу и пр етвор ношћу :
„Ако је млади сир, а ви ми га дајете да га једем; али јео га ђаво, који га је тамо и
метну о. Зар ја да се у судим да у пр љам ваш шлем? Таман сте нашли безобр азника. Бога
ми, господине, колико ми је бог дао да р азу мем, и ја мор ам да мислим да имам
волшебнике, који мене гоне, као ствар и уд ваш, па ће они бити ту нечистоту тамо
метну ли, да би ваше стрпљење пр еокр ену ли у јарост, те да ми, као што вам је обичај,
наместите ребр а; али овај пу т пр евар или су се у рачу ну , јер се ја у здам у здрав р азу м
господинов, да ће пр омислити, да ја немам ни млада сир а ни млека, нити др у го што од
тога; али кад бих имао, пр е бих га дао у мој трбу х, него ли у шлем.“
„Све то може да бу де,“ рече Дон Кихоте.
А све то гледаше племић и свему се чуђаше, нар очито кад Дон Кихоте, пошто беше
у брисао главу , лице и бр аду и шлем, натаче га на главу и наместивши се добр о у
стр менима, спр емивши мач и шчепавши копље, р ече:
„Сад нека бу де што ће бити, а мене ево готова да се дохватим са самим Сотоном.“
У то стигоше кола са заставама и са колима беше само кочијаш на једној мазги и

један човек, који сеђаше спр еда. Дон Кихоте стави се пр е њих и р ече:
104
„Куда идете, бр аћо? каква су то кола? шта имате у њима? и какве су то заставе?“
На то одговор и кочијаш:
„Кола су моја, а у колима су два голема лава у кавезима, које ор ански губер натор
шаље двору , као дар његовом величанству ; заставе су нашега господар а кр аља у знак, да
се ту вози његова ствар.“
„А јесу ли велики лавови?“ запита Дон Кихоте.
„Толики су,“ одговор и човек, који је седео испр ед крлетке, „да још нису из Афр ике
у Шпањолску никад пр елазили тако големи; а ја тимар им лавове, па сам др у ге пр еносио,
али овакве још никад; има лав и лавица, лав је у овом пр вом кавезу, а лавица је у
стр ажњем, а сада су гладни, јер још нису данас јели; зато уколните се, јер ваља да што пр е
ку да стигнемо, где ћемо им дати да једу.“
На то р ече Дон Кихоте са лаким осмехом:
„М ени лавићи? мени лавићи и у овај пар ? Е бога ми, нека виде господа, која их амо
шаљу , да ли сам ја онај, који се боји лавова. Силази, добр и човече, па кад ти тимариш
лавове, отвор идер те кр летке и пу сти напољe те звер ове, а ја ћу наср ед овога поља
показати, ко је Дон Кихоте од Манче, у пр кос у на јед волшебницима, који ми их шаљу.“
„Хм, хм!“ рече ту племић у себи, „сад се показало, ко је наш добри витез, зацело је
од млада сир а омекшао му мозак и сазрела му чу ла.“
У то пр иђе му Санчо и р ече му :
„Господине, тако вам бога, не дајте да се мој господин Дон Кихоте бори са овим
лавовима, јер дође ли дотле, хоће нас они све ту на комаде растр гну ти.“
„Зар ти је господин тако лу д,“ одговори племић, „да се бојиш и мислиш, да ће се он

бор ити са таквим звер овима?“
„Није он луд,“ одговор и Санчо, „али је смео.“
„Гледаћу да то не бу де,“ на то ће племић.
Па пр ишавши Дон Кихоту , који наваљиваше на човека да му отвор и кр летке, рече

му :
105
„Господине витеже, ту мар аћи витезови ваља да се у пу штају у пу столовине, које

дају изгледа, да ће из њих ср ећно испливати, а не у такве, где никако нема таква изгледа;
јер хр абр ост, која пр еђе у област смелости, више изгледа на лу дост, него ли на срчаност, у
толико пр е, што ови лавови не иду на вас, него су дар његовом величанству, нити би
добро било задр жавати их и сметати им у пу ту .“
„Идите ви, господине племенити,“ одговори Дон Кихоте, па се др жите вашег

обу ченог пр епеличар а и ваше ср чане ласице, а пу стите нека сваки чини своје; а ово је мој
посао и ја знам, да ли ова господа лавови на мене иду или не.“
Па окр ену вши се чу вар у ласкавом, р ече му :
„Тако ми бога, господине лу пежу , ако одмах не отвор иш кр летке, хоћу те овим
копљем приковати за кола!“
Видећи кочијаш одважност ове ор у жане сабласти, р ече му:
„Господине, у чините ми милост и пу стите ме да испр егнем мазге и да се с њима

склоним, пр е но што лавови изађу ; јер кад би ми их у давили, био бих убијен за сав мој
живот, пошто немам др уга имања, до ли та кола и ове мазге.“
„О човече са малом вер ом!“ викну Дон Кихоте; „силази и испр ежи и чини што ти је
воља, а бр зо ћеш видети, да си се залу ду тр у дио и да си могао себи у штедети тај посао.“
Кочијаш сиђе и жур но испр егну, а лавски чу вар р ече велегласно:
„Сви који сте овде да сте ми сведоци, да против моје воље и примор ан отварам
кр летке и пу штам лавове, а овом господину изјављујем, да сво зло и штета што ће их ови
зверови да у чине пада на његов р ачу н, у то у зу мају ћи и моју плату и пр аво. А ви, господо,
склоните се пр е но што отвор им, јер сам сигу ран, да мени неће у чинити никакво зло.“
Наново му говор аше племић, да се не упу шта у такву лу дост, јер је то ку шати бога,
дати се у такав манити посао. Али му Дон Кихот одговори, да он зна, шта р ади. Племић
му пр имети, нека се добро пр омисли, јер је у вер ен да се он вар а.
„Ех, господине!“ одговор и Дон Кихоте, „ако не мар ите да сте очевидац ове
тр агедије, како се вама чини, а ви цакните жеравасту кобилу, да се у клоните.“
106
Када Санчо то чу, са сузним очеима мољаше га, да се остави своје намер е, јер
спр ам ове биле су смиље и ковиље ветр ењаче и она стр ахота са ваљар ицом и у кр атко сва
дела, што их је целога свога века починио.
„Промислите, господине,“ р ече Санчо, „да овде нема никаквих чини или др у го што
такво, јер кр оз решетке и пу котине у вр атима видео сам шапу од пр авога лава, па од ње
су дим, да лав, који има такву шапу , мор а да је већи од бр да.“
„Страх ће у чинити,“ одговор и Дон Кихоте, „да ће ти изгледати већи него пола
света. Склони се, Санчо, и махни ме, а ако овде погинем, већ знаш нашу стар у погодбу ,
отићи ћеш до Ду лсинеје, и више ти нећу говорити.“
Овоме додаде др уге р ечи, којима оду зе свима наду , да ће се оставити своје маните
намер е. Онај од Зелене Кабанице имао је воље да му стане на пут, али видећи, да им је
ор ужје неједнако, у з то не свиђаше му се Дон Кихоте у пуној мер и, који наново
пожу р иваше лавскога чувар а и понављаше своје пр етње, зато племић ободе своју кобилу,
а Санчо свога сивца и кочијаш своје мазге, сви гледају ћи да се што даље у клоне од кола,
пр е но што би лавови искочили. Санчо оплакиваше смр т свога господар а, јер овај пу т
др жао је у твр до, да ће доспети у лавске шапе, он пр оклињаше своју злу ср ећу и
анатемисаше онај час, кад му је пало на у м да га опет слу жи; али ако је и плакао и вајкао
се, није пр естајао гонити сивца, да што даље иде од кола.
Кад дакле виде ласкави чу вар, да су бегу нци већ били подобро измакли, поче
наново молити Дон Кихота и говор ити му , што га је већ био молио и говор ио му, а овај му
одговор и, нека га слу ша и нека се остави даља говор а и молбе, јер све то слабо ће му
помоћи, па нека се пожур и. Докле је чу вар оклевао, да ли ће отвор ити пр ву кр летку,
пр емишљаше Дон Кихоте, не би ли боље било да се бори пешице, него ли на коњу, и
најпосле докона да се бор и пешке, бојећи се да ће се Росинанте поплашити, кад у гледа
лавове; зато скочи с коња, баци копље и у зме штит; па исуну вши мач, кор ак по кор ак са
дивном смелошћу и ср чаношћу стане пр ед кола, од ср ца пр епору чу ју ћи се богу и онда
сењор и Дулсинеји.
А ваља знати, кад је довде дошао, писац ове истинске повести у звику је и вели:
107
„Ој снажни и сврх свака описа ср чани Дон Кихоте од М анче, огледало, у коме се
могу огледати сви ју наци у свету , др уги и нови Дон М ану еле од Леона, који је био слава и
част шпањолским витезовима! Којим р ечима да причам ово тако стр ашљиво дело и на
који начин да га вер оватним у чиним потоњим вековима? или које су још хвале, које ти не
би пр иличиле и доликовале, те ма пр етер аније биле од сваке пр етер аности? Ти пешице, ти
сам, ти неу стр ашиво, ти ср чано, само са мачем, и то не најбољим, са штитом, не од
најсветлија и најчистија челика, стојиш чекају ћи и изгледају ћи на сва најдивљија лава,
што су икад одрасли у афр ичким шу мама! Твоја р ођена дела сама те хвале, хр абр и
М анчанче, а ја их овде пуштам да сама збор е, јер ја немам речи, којима бих их преу знео.“
Овде пр естаје помену ти у звик пишчев, који наставља даље конац од повести,
казују ћи, како је чу вар , пошто је видео већ Дон Кихота намештена и да не може а да не
пу сти лава, ако неће да падне у немилост код љу тита и смеона витеза, отвор ио мало по
мало пр ву кр летку, у којој је, како је р ечено, био лав, који изгледаше необично голем и
изгледаше стр ашно и у жасно. Пр во што у чини беше да се окр ене у кавезу где је био и да
опр ужи шапе, онда да се сав протегли; за тим зину и ваздан зеваше, на језик шир ок са две
шаке исплази и обр иса очи и у ми лице; кад то свр ши, пр омоли главу из кр летке и погледа
на све стране очима светлим као жер авица, поглед и прилика, да се пр епаде и сама
пр одр зљивост. Само га Дон Кихоте, гледаше пажљиво, желећи да једном скочи с кола и да
се с њим дохвати, мислећи да би га исекао као р епу .
Дотле дође кр ајност његове никад невиђене лу дости; али племенити лав, више
у чтив, него ли охол, не мар ећи за детињар ије и џавељање, пошто беше, како р екосмо,
погледао на једну и на др у гу стр ану, окр ене се и покаже Дон Кихоту своју стр ажњу
стр ану , па са великом р авноду шношћу и спокојством пр у ћи се у кавезу, што кад виде Дон
Кихоте, заповеди чу вар у, да га удар и батином и да га р аздр ажи, да би га истер ао на поље.
„То нећу чинити,“ одговор и чу вар , „јер ако га р аздр ажим, пр во ће мене р астр гнути.
Ви, господине витеже, задовољите се овим што је било, а то је све што би се могло р ећи о
хр абр ости, нити ку шајте поново ср ећу; лаву су отвор ена врата, до њега је, да ли ће изаћи
или не; али кад досад није изашао, неће изаћи цели дан. Велико ваше ср це већ је довољно
обелодањено; ни један ваљан бор ац, у колико ја то разу мем, није ду жан на више што, него
108
да изазове пр отивника свога и да га чека на белези; а кад пр отивник не дође, на њему

остаје ср амота, а онај који га је ишчекивао добија венац победе.“
„То је истина,“ р ече Дон Кихоте. „Затвор и врата, пријатељу, и дај ми на начин који
најбоље знаш сведочанство о оном, што си ме видео да сам овде у чинио; тр еба да се зна,
како си отвор ио вр ата лаву , како сам га ја ишчекивао, како он није изашао, него је наново
легао. Више што нисам ду жан, па сад даље, чини! а бог нека је у помоћи р азу му и истини
и правом витештву ; па затвор и кр летку , како р екох, а ја ћу међу тим дати знак бегу нцима
и одсу тнима, нека из твојих у ста чу ју за ово дело.“
Чу вар у чини тако, а Дон Кихоте натаче на вр х копља р у бац, којим је брисао лице
од су р у тке од младога сир а, па стаде звати оне, који непр естано бегаше и код свака корака
осврташе се, сви у чопор у , а пр ед свима племић; али кад Санчо у гледа знак са белим
р у пцем, р ече:
„Ево главе, ако ми господин није савладао звер ове, јер нас ено зове.“
Сви застадоше и познаше га је оно Дон Кихоте, који им даје знаке, те изгу бивши
нешто од стр аха, мало по мало пр иђоше ближе, докле јасно не чуше вику Дон кихотову ,
који их зваше. Најпосле вр атише се колима, а кад се иску пише, рече Дон Кихоте
кочијашу:
„Упр егни, бр ате, наново твоје мазге и настави свој пу т; а ти, Санчо, подај две
златне шкуде за њега и за чу вара и накнаду што су мене р ади пр одангу били.“
„Даћу то од свега ср ца,“ одговор и Санчо; „ама шта је с лавовима? јесу ли мр тви
или живи?“
Сад ће чу вар потанко и све застају ћи, да казу је исход од су коба, претер у јући што је
боље могао и знао са хвалом Дон кихотове храбр ости, кога кад је лав идео, лав се пр ешао
и није хтео ни смео да изађе из кр летке, ако су вр ата од крлетке и била поду го отвор ена;
па пошто је он био казао овоме витезу, да би било бога ку шати, кад би се лав надр ажио да
изиђе, као што је он искао да се р аздр ажи, пр отив његове воље допу стио је да се врата
затвор е.
„Шта велиш на то, Санчо,“ р ече Дон Кихоте; „има ли чини, које могу што пр отив
пр аве хр абрости? Волшебници ми могу у зети ср ећу, али не могу снагу и ср чаност.“
109
Санчо даде шку де, кочијаш у прегну мазге, чу вар пољу би Дон Кихота у р у ку на
пр имљену дар у и обећа му , да ће за ово хр абр о дело пр ичати и самоме кр аљу, кад буде
дошао у двор .
„Ако би слу чајно његово величанство питало, ко је то у чинио, казаћеш му, да је

у чинио витез од Лавова, јер хоћу да се одсада у то име пр омени, окр ене, тр ампи и изврне
оно које сам досад носио као витез са Жалосним Лицем; а у томе се др жим др евног
обичаја ту мар аћих витезова, који су мењали имена, кад су хтели, или кад им се чинило
пр икладно.“
Кола наставише свој пу т, а Дон Кихоте, Санчо и онај од Зелене Кабанице свој.
Цело то вр еме Дон Дијего од М ир анде ни р ечи не р ече, само посматр аше и
ту бљаше дела и речи Дон Кихота, који му се чињаше да је паметна лу да и лу да која има
памети. Још му није до ру ке била дошла пр ва чест његове повести, а да је читао, пр естао
би дивити се његовим делима и р ечима, јер би већ знао род његове лу дости; али како је
није знао, то га је др жао сад за паметна, сад за лу да, јер што би говор ио, било је
смишљено, елегантно и речито, а што би чинио, било је лудо, продр зљиво и глу по, па у
себи говораше:
„Куд ће веће лу дости, него натакну ти на главу шлем пу н млада сир а, па вер овати,
да су му волшебници р аствар али мозак? и куд ће веће смелости и глу пости, него ли хтети
у силу бога бор ити се с лавовима?“
Из ових мисли и из овога р азговор а са самим собом истр же га Дон Кихоте, који му
р ече:
„Нема су мње, господине Дон Дијего од М иранде, да ме ви у овом су ду др жите за

човека су ману та и лу да, па не би било чу до, ако би тако било, јер моја дела не могу што
др уго посведочити; ипак хтео бих да вас опоменем, да нисам тако лу д и тако без памети,
као што ће бити да сам вам у чинио. Лепо изгледа ср чан витез пр ед очима свога кр аља
насред велике пијаце, кад са срећним у спехом у дар и копљем голема бика; лепо је гледати
витеза ор ужана светлим ор у жјем да се показује пр ед дамама у веселој кар ташкој игр и; па
добро изгледају сви они витезови, који у војничку вежбању, или у сличну занимању
забављају и у весељавају и ако се може казати, у кр ашавају двор е својих владалаца; али над
110
свима овим показу је се као бољи ту мар аћи витез, који пролази пу стињама, самоћама, по
р аскр сницама, шумама и планинама, тражећи опасане пу столовине са намер ом да им даде
ср ећан и жељен исход, само да би задобио славе тр ајне. Ја велим, да бољи изгледа
ту мар аћи витез, пр итичући каквој у довици на пу сту месту, него ли двор анин витез у
гр адовима, који ласка каквој девици. Сви витезови имају своје нарочито занимање:
дворанин слу жи дамама, у кр ашава краљевски двор сјајном одором, сиромашне витезове
издржава богатим ђаконијама своје трпезе, удешава витешке игре и показу је се велик,
издашан и великолепан, а свр х свега као добар кршћанин, и на тај начин вр шиће своје
пр аве ду жности; али ту мар аћи витез тр ажи све бу џаке у свету, пр одир е у најзаплетеније
лавир инте, код свака кор ака лаћа се немогућности, он одолева на пу стар ама жестоким
зр ацима сунчевим у по лета, а зими кру тој свир епости ветрова и мр азева; он се не пр епада
од лавова, нити га плаше аветиње, нити га стр аше аждаје, јер потр ажити их, на њих
нападати и све их побити њехово је главно и пр аво занимање. Ја дакле, пошто је су дбина
хтела да будем један од ту мараћих витезова, не могу да не нападам све оно, што ми се
чини да спада у кр у г мога занимања; и тако кидисати на лавове, као што сам сад кидисао,
тицало се мене непоср едно, ако сам и знао да је то пр етерана смелост; јер ја добр о знам,
шта је хр абр ост, која врлина стоји између два кр ајња порока, као што су ку кавичлук и
пр одр зљивост; али ће мање зла бити, ако онај, који је хр абар, тер а до саме пр одрзљивости,
него ли да падне и понизи се до ку кавичлу ка; јер као што је лакше р аспику ћи да буде
дар ежљив, него ли твр дици, тако је лакше пр одр зљивоме да бу де хр абар, него ли ку кавици
да се у звиси до пр аве хр абр ости; а што се тиче нападања на пу столовине, вер у јте ми,
господине Дон Дијего, да је боље, ако се на крату изгу би више него мање, јер лепше звони
у у шима, кад се чу је: овај је витез смео и продр зљив, него ли: овај је витез плашљив и
ку кавица.“
„Ја, велим, господине Дон Кихоте,“ одговор и Дон Дијего, „да све што сте казали и
у чинили, измер ено је на језичицу самога р азу ма, па мислим, кад би се пр описи и закони
ту мар аћега витештва изгу били, да би се нашли у гр удима вашим, као у каквој остави или
акр иви. Него да се пожур имо, јер је већ касно, те да стигнемо моме селу и ку ћи, где ћете
се одмор ити од пр ошла тр у да, јер ако није био р ад телом, био је р ад ду хом, који хоће
каткад да пр ичини телесни у мор.“
111
„Узимам вашу пону ду , као велику част и милост, досподине Дон Дијего,“ одговор и
Дон Кихоте.
Пак ободоше коње боље, него дотле, и око два часа после подне стигоше у село и
ку ћи Дон Дијега, кога је Дон Кихоте звао витезом од Зелене Кабанице.
ОСАМНАЕСТА ГЛАВА
О томе што се Дон Кихоту дог одило у замку или у кући витеза од Зелене Кабанице,
уз друге необичне ствари.
Дон Кихоте нађе да је кућа Дон Дијега од Мир анде пр острана, као што су ку ће у
селу; али гр б, ако и од бигор а, беше изнад врата од у лице, киљер беше на двору , подру м
под у ласком са многим кр зачима наоколо, који како су било од Тобоза, сетише га на
његову опчињену и пр еобр ажену Ду лсинеју , па у здижу ћи и не гледају ћи шта говор и, ни
пр ед киме је р ече:
„О мило благо, на зло те ту нађох!
Мило и слатко, ако би бог хтео.
О тобозански кр чази, који ме сетисте
на мило благо моје највеће гор чине!“
Ове његове р ечи чу ђак песник, син Дон Дијега, који са својом матер ом беше
дошао да га дочека, те и мати и син у дивише се, кад у гледаше чу дну пр илику Дон Кихота,
који спу стивши се са Росинанта, са великом учтивошћу замоли је да му допу сти пољу бити
је у р у ке, а Дон Дијего р ече:
„Примите, сењор а, са вашом обичном љу базношчу Дон Кихота од М анче, јер то је

он кога имате пред собом, ту мар аћи витез, и то најхр абр ији и најму др ији што га у ма у
свету .“
112
Госпођа, која се звала Доња Кристина, дочека га са пу но љубазности и у чтивости, а

Дон Кихоте јој се пр иказа са довољно р азбор итим и у чтивим р ечима. Од пр илике исте
у чтивости измењаше се са ђалом, који чу вши Дон Кихота како говор и, држаше га за му др а
и оштр оу мна.
Овде описује писац све околности у ку ћи Дон Дијега, казују ћи нам шта све има у
ку ћи богата витеза и економа, али пр еводиоцу ове повести чинило се, да ће боље бити да
му ком пр еђе пр еко ових и сличних ситница, јер се не слажу добр о са главним циљем
повести, којој је сила више у истини, него ли у беспосленим р азглагољствијама.
Дон Кихота у ведоше у једну салу, где га Санчо р азор у жа, те остаде у шир оким
чакшир ама и гу њчету од ср неће коже, све то у пр љано од рђе на оклопу ; огр лица му беше
валонска ђачка кроја неу шкр обљена и без чипака; доколенице мр ке и ципеле жу ћкасте.
Опасао је свој добр и мач, који му висаше о рамену од мор ска ву ка, а то зато јер се мисли,
да је многе године патио од бу бр ега; огр ну о је плашт од добр е мрке чохе; али пр е свега је
са пет или шест ибр ика воде (о количини ибрика не саглашавају се) опр о главу и лице, па
још се спир ала вода сур у ткине боје, благодар ећи пр ождр љивост санчовој и ку повини
његовог црног младог сира, који је његовог господина толико обелио.
Тако у кр ашен и са лепим и слободним др жањем оде Дон Кихоте у др у гу салу, где
га чекаше ђак, да би га забављао, докле се сто не постави, јер кад јој је дошао тако
племенит гост, хтела је госпођа Доња Кр истина да покаже, да у ме и може да угости оне,
који јој у ку ћу дођу.
Докле је Дон Кихоте скидао ору жје, имао је Дон Лор енсо – јер се тако зваше син
Дон Дијега – пр илике да запита оца:
„Какав је то, сењор е, витез, кога сте нам довели у ку ћу? јер име, изглед му и што
велите да је ту мараћи витез бацило је мене и матер у чу до.“
„Не знам, синко, шта да ти кажем,“ одговор и Дон Дијего; „толико ти могу казати,
да сам га видео да чини ствар и, које би чинила највећа луда на свету, а да говор и тако
му др о, да му се дела наспр ам тога губе: говор и са њим, па га опипај шта зна, а како си
паметан, то су ди, да ли у мозгу има више памети или лу дости, пр емда истину да кажем,
пр е ми изгледа луд, него паметан.“
113
С тим оде Дон Лор енсо да р азговар а Дон Кихота, као што је речено, па између
др угога р азговор а р ећи ће Дон Кихоте Дон Лор енсу :
„Господин Дон Дијего од М ир анде, ваш отац, известио ме је о вашој р еткој

дар овитости и танком у му , а сврх свега сте ви велики песник.“
„М ожда јесам песник,“ одговорио Дон Лор енсо, „али да сам велик ни мислити није,
толико стоји, да сам у неколико понешен за појезијом и да р адо читам добр е песнике, али
не тако да би ми се могло дати име великога, како вели мој отац.“
„Ова скр омност допада ми се,“ р ече Дон Кихоте, „јер нема песника, који не би био
безобр азан и не би био о себи мислио, да је највећи песник у свету.“
„Нема пр авила без изу зетка,“ рече Дон Лор енсо, „па ће се наћи, који то јесте, а не
мисли тако.“
„М ало их је,“ р ече Дон Кихоте: „али кажите ми, какве стихове имате сад под
р у ком, јер господин ваш отац казао ми је, да сте са њих у знемир ени и замишљни? Па ако
је каква глоса, и сам се р азбир ам у глосама, па би ми мило било да их знам; а ако је
књижевна у такмица, гледајте да добијете др у гу нагр аду , јер пр ва се у век даје по
наклоности или по отмености лица, а др у га се даје често по пр авди, те тр ећа долази да
бу де др у га, а пр ва би пр ема томе била тр ећа, од пр илике као што се дају на
свеучилиштима лиценцијатски степени; ипак је име пр ве нагр аде велика ствар.“
„Досад,“ рече у себи Дон Лоренсо, „не бих га могао др жати за бу далу; пођимо
даље,“ па му р ече: „Ја бих р екао да сте ви у чили школе; какву сте нау ку слу шали?“
„Тумар аће витештво,“ одговор и Дон Кихоте, „које толико вр еди, колико и појезија,
па је за који палац и надмашава.“
„Није ми позната та нау ка,“ р ече Дон Лор енсо, „и досад нисам чу о за њу .“
„То је нау ка,“ на то ће Дон Кихоте, „која у себи обу хвата све или већину нау ка у
свету , јер ко је се др жи, тај тр еба да је пр авник и да зна законе р аздељу ју ћега и
изр авнају ћега пр ава, како би свакоме дао оно што је његово и што му пристоји; он треба
да је благослов, да би знао, ако би се то од њега искало, дати и р азговетна одговора о
кр шћанском закону , који исповеда; он тр еба да је лекар а нар очито биљар , да би у сред
пу стар а и пу стиња познао биљке, које имају силу да лече р ане, јер ту мар аћи витез не може
114
код најмање пр илике тражити, ко ће да га вида; он тр еба да је звездочатац, да би по

звездама знао, колико је часова ноћи пр ошло и на којој страни и у ком појасу света налази
се; он тр еба да зна математику, јер на сваком кораку показаће му се да му тр еба; па
остављају ћи на стр ану , што он тр еба да је у кр ашен свима ду ховним и главним вр линама,
пр елазећи на др у ге појединости, велим, да тр еба да зна пливати, као што веле да је пливао
Пешекола;29 он треба да зна потковати коња и наместити седло и узду; а вр аћају ћи се оном
што је пр етежније, тр еба да хр ани веру богу и својој дами; он треба да је целому дар ан у
мислима, частан у р ечима, штедар у делима, хр абар у бр ојевима, му котрпан, болећ пр ема
невољнима и најпосле да стоји у з истину , ма га и живота стало бранећи је. Из свију ових
кр упних и ситних ствар и састоји се добар тумар аћи витез, дакле видите оту да, господине
Дон лор енсо, да ли је то никаква нау ка, коју у чи витез који се дао на њу и исповеда је, да
ли се може у пор едити са најотменијима, које се пр едају у ђимназијама и школама.“
„Ако је тако,“ пр имети Дон Лор енсо, „онда, велим, да та нау ка надмашава све
др уге.“
„Како ако је тако?“ запита Дон Кихоте.
„Хоћу да кажем,“ р ече Дон Лор енсо, „да су мњам, да је било и да има данас
ту мар аћих витезова, у кр ашених толиким вр линама.“
„М ного пута казао сам оно што ћу сад опет да кажем,“ одговор и Дон Кихоте, „да
већина љу ди на свету мисле, да није било тумар ајућих витезова, да се мени чини, ако им
небо каквим чу дом не докаже истину , да их је било и да их има, да ће сваки тр уд око тога
бити залу ду, као што ми је много пта доказало искуство, па тако нећу сад да се око тога
задржавам, да вас изводим из заблу де, коју са многима делите; толико мислим да у чиним,
да молим небо, да ваас изведе из заблу де и да вам даде разу мети, колико су кор исни и
потребни били у свету тумар аћи витезови у пр ошлим вековима и колико су корисни били
данас, кад би их било; али пор ади гр ехова човечанских данас тр ију мфу ју лењост,
беспосленост, банчење и благовање.“

29
Пешекола (pesce Cola, риба Никола) звао се у петнаестом столећу на гласу пливач, родом из Катаније у
Сицилији. Веле да је више боравио у води, него на копну, најпосле је погинуо, тражећи у месинском заливу
златан пехар, који је онако бацио напољски краљ Дон Фадрике. Далеко је знаменитији неки Франсиско де
Веге Касар, родом из села Лијерганеса код Сантандера на бискајском заливу. Овај човек, који се родио 1660.
године, живио је неколико година у мору, па су га рибари ухватили у својој мрежи у кадиском затону, те га
доведоше у његов завичај, али после неког времена он наново умакне у море и никад га више не видеше.
115
„Сад нам се одао наш гост,“ р ече ту Дон Лоренсо у себи; „тек свакако он је дивна
лу да и ја бих био глу па швр ћа, кад то не бих увиђао.“
Овде им се пр екиде р азговор , јер их позваше на ру чак. Дон Дијего запита свога
сина, шта је извео на чисто из у ма њиховога госта. Син му одговори:
„Први концепт његове лу дости не би могли на чисто извести сви лекари и добр и
писар и што их има у свету ; то вам је нека збр ка од луде пу на јасних тр енутака.“
Седоше за р у чак, а р у чак беше такав, како је Дон Дијего био казао да га обично
даје својим гостима, спр етан, обилат и у ку сан; али што је Дон Кихота највише задовољило
беше она чу десна тишина, која у целој ку ћи владаше, тако да је ова изгледала као кар ту ски
клоштар.
Пошто свршише р у чак и очиташе молитву и опр аше р уке, замоли Дон Кихоте
својски Дон Лор енса, да каже стихове од књижевне утакмице. На што овај одговор и:
„Да не бих изгледао као они песници, који ћуте кад их моле, да кажу своје стихове,
а кад их не моле, бљу ју их, то ћу казати моју глосу , за коју не очеку јем никакву нагр аду ,
јер сам је сачинио само ради у пражњавања свог оштроу мља.“
„Један мој пр ијатељ и р азбор ит човек,“ р ече Дон Кихоте, „р екао је, да нико не би
тр ебало да се мор и, гр адећи глосе на стихове, а р азлог рече, тај је, што глоса никад не
пр истаје у з текст и да много пута или већином глоса хоће да се одаљи од намер е и мете,
коју је пр ед очима имао онај, који је сачинио глосу, нар очито што су закони за глосу и
су више строги, јер не тр пе питања, ни рекох ни казаћу, нити да се именице пр аве од
глагола, нити да се мења смисао, у з дру ге досетке и огр аничавања, којима су везани они,
који глосу ју , као што ћете ви то свакако знати.“
„Заиста, господине Дон Кихоте,“ р ече Дон Лор енсо, „желео бих да вас ухватим у
погрешци у латинскоме, па не могу , јер ми исклизнете из р уку , као јегу ља.“
„Не р азу мем,“ одговор и Дон Кихоте, „шта ви кажете и мислите са тим да вам
исклизнем.“
„Ја ћу се већ објаснити,“ одговор ио Дон Лоренсо, „а засад нека ваша милост пази
на глосоване стихове и на глосу, који овако гласе:
116
Да м' од било бу де сад,
Не би тр ебао ми над,
Ил' да ј' већ ту часа нит
Од онога, што ће бит'.
Глоса.
Најзад како све пр олази,
Пр ође ср ећин кр асан дар,
Штедр а једном кад ме спази;
То ми не би за у вар ,
Нит' ме више она мази.
Знаш ме, ср ећо, од вајкад,
Теби вазда кадим кад:
Поврати се опет мени,
Да ми ср це ништ' не жели,
Да м' од било буде сад.
Нећу др у гу сласт ни дику,
Др у гу палму ни победу,
Тр ију мфалну нећу слику,
Тек да скинем само беду.
Што је тер ет моме жићу .
Да ме вр атиш тамо сад,

117
Ср ећо, би ми био благ
Жестине ми огањ силне;
Ако добр о скор о стигне,
Не би требало ми над.
Иштем немогу ће је;
Јер да опет бу де час
Оно, једном било што је,
За то нема земља власт.
Нема дотле силе своје.
Тр чи, лети час манит,
Нити ће се кад вр атит',
И обмању ју се жеље,
Ил' да ј' већем пр ошло вр еме,
Ил' да је ј' већ ту часа нит.
Вазда збу њен век имати,
Сад у наду , сад др кћу ћи,
То је вечно у мир ати,
И боље је, у мир ући,
Болу свом излаза дати.
За ме била би кор ист,
Да довр шим; али циц!
Јер у з боље размишљање
Живот даје ми гр ожење
Од оног а, што ће бит'.

118
Кад је Дон Лор енсо довр шио своју глосу , у стане Дон Кихоте, па узвишеним
гласом, који изгледаше као дерање, ухвативши својом р уком Дон Лоренса за десницу ,
р ече:
„Тако ми навиших небеса, племенити младићу, би сте најбољи песник у свету и

заслу жјете да вас у венчају лавор овим венцем, не у Кипр у ни у Гајети, као што р ече један
песник, коме бог нека опр ости, него у академијама атинским, кад би и сад постојале, и у
онима које данас постоје у Пар изу , Болоњи и Саламанци. Нека би небеса дала, да сту дије,
које су вам одр екле пр ву нагр аду , Феб у стр ели, а музе никад да не пр еђу пр агове њихових
ку ћа. Кажите ми, господине, ако изволите, још какаве стихове вашега рада, јер бих да са
сваке стр ане огледам ваш дивни дар.“ 30
Зар није чудно, да је Дон Лор енсу било мило, што га је Дон Кихоте хвалио, ако га
је и др жао за суману та? О моћно ласкање, докле ли се пр у жаш и како су пр остране
гр анице твојој пр ијатној области! Ову истину потвр ди Дон Лор енсо, који попу сти захтеву
и жељи Дон Кихота, те изговор и овај сонет на басну или пр ичу о Пир аму и Тисви:
Сонет.
Зид пр овалила лепота девојака,
Ту је Пир аму р азбу дила гр у ди,
Са Кипр а Aмор диже се и бу ди,
Чу ди га дера у ска и шир ока.
Ћу тање овде збори: јер најтиши
Недоу мева глас, да ту д'пролази;
Ал' љу бав хоће, и ду ша улази,

30
Луј Вијардо, који је написао најбољи Сервантесов животопис и веома цењена објашњења Дон Кихоту, са
разлогом примећује овде, да је горњим речима Сервантес хтео да се подругне претеривању у хвали, јер се не
може помислити да је Сервантес хтео сам себе онако да похвали. И заиста, у својој новели Пут на Парнас
Сервантес вели сам о себи. „Ја, који се трудим и мучим без престанка, да бих изгледао да имам ону милину
песничку, коју ми небо није хтело да даде.“
119
Јер љу бав лакша и тер ет највиши.
Пр етер а мер у силовита жеља,
И неопр езна девојка издише,
М есто насладе пије чашу смр ти;
Јер у исти мах, каква жалост веља!
Обоје бије, кр ије и у здиже
Исти мач, исти гроб и спомен исти.
„Нека је благословен бог,“ р ече Дон Кихоте, пошто је чу о сонет Дон Лоренса, „јер
међу толиким отр цаним песницима видео сам савр шена песника, као ви што сте,
господине, јер толико могу да разабер ем од у метности у овом сонету !“
Четир и дана остаде Дон Кихоте што боље чашћен у ку ћи Дон Дијега, а онда га
замоли да му допу сти да иде рекавши му, да му захваљује на милости и лепом дочеку,
који је имао у његовој ку ћи; али како није лепо да ту мар аћи витезови себе пр едају дуго
беспосленосзи и благовању , то жели да иде да чини своју ду жност, тр ажећи пу столовине,
којих је, како је дознао, пу на ова земља, па ће у томе да проведе вр еме, докле не дође дан
за витешке игр е у Сар агоси, куда му је пр ави пу т; али ће пр во да походи монтезиносову
пећину , о којој се толико и тако чу дне ствар и пр ичају у оном кр ају, желећи да сам испита
искон и пр ави извор од оних седам језер а, што их обично зову Ру јидер а.
Дон Дијего и син му похвалише му часну намер у и пр екоше му, нека из њихове
ку ће и од њихова имања понесе све што му је воља, јер ће му они послжити са највећом
готовошћу, пошто их на то обавезу је храбр ост његове личности и његово часно занимање.
Најпосле дође дан од поласка, тако мио Дон Кихоту , а ту жан и немио за Санча
Пансу , коме је особито годило изобиље у ку ћи Дон Дијега, па није мар ио да се врати
гладовању , које је обично у шу мама и пу старама, и сир омаштини његових лоше
120
снабдевених бисага, ипак их напу ни и набије оним што му се чинило да је најпотр ебније, а
пр и р астанку р ече Дон Кихоте Дон Лоренсу :
„Не знам, да ли сам вам већ казао, а ако сам казао, и опет велим, ако желите да себи
у штедите хода и посла пр и доспевању на непр иступни вршак храма од славе, не треба
ду го да чините, него да махнете потесну стазу појезије и да пођете најтешњом стазом
ту мар аћега витештва, која је довољна да постанете цар ем у једном часку.“
С овим р ечима довр ши Дон Кихоте доказе у пар ници око његове лу дости, а још
више кад додаде, рекавши:
„Бог зна, како бих р адо повео са собом господина Дон Лор енса, да га поучим, како
тр еба да се пр ашта покор енима, а да се понизе и газе охоли, врлине скопчане са мојим
занимањем; али пошто то не допу штају његове младе године и његово похвално у чење, то
ћу се задовољити само да вас опоменем, да пошто сте песник, моћи ћете постати славан,
ако се бу дете више у прављали по туђем суду, него ли по своме; јер ни једном оцу и
матер и нису њихова деца р у жна, а код деце у ма та је заблу да још већа.“
Отац и син наново се дивише збр каним р ечима Дон кихотовим које су биле сад
р азумне, а сад луде, као и намер и и упор ности, са којом је мислио само на то, како ће да
тр ажи његове у заочасне пу столовине, које је држао за задатак и циљ својих жеља.
Поновише се понуде и учтивости и са милостивим допу штењем госпође од замка одоше
Дон Кихоте и Санчо на Росинанту и на сивцу .
У којој се казује пустоловина заљубљеног а пастира, уз друг е заиста забавне дог ађаје.
Није Дон Кихоте био далеко одмакао од села Дон Дијега, кад ср етну двојицу као
свештенике или као ђаке са два сељака, који јахаше на четир и магар ца. Један од ђака
носаше као у бисагама у р у пцу од зелена дебела платна, како се чињаше, нешто бела
р у бља и двоје чарапе од цр не ву не; дру ги носаше само две нове цр не шпаде за мачевање
заједно са ду гмадима на њима. Сељаци су носили др у ге ствар и, које су показивале, да
121
долазе из каква велика гр ада, где су их покуповали, па их сад носе у своје село, а како
ђаци, тако и сељаци чу дише се, као што су се и сви чу дили, који су Дон Кихота видели
пр ви пу т, те у мираше од жеље да знају, какав је то човек, који је тако мимо обичне људе.
Дон Кихоте их поздр ави, па кад је дознао, ку да иду , а тамо је и његов пут био, пону ди им
се у др у штво и замоли их, да мало лакше иду, пошто су им магар ице оштр ије кор ачале од
његова коња; а да би их обавезао, у кр атко им каже, ко је и шта му је звање и занимање, да
је он ту мараћи витез, који тр ажи пу столовине по целом свету . Рече им, да се пр авим
именом зове Дон Кихоте од М анче, а да се пр езива витез од Лавова.
Све то било је за сељаке, као да им је говорио гр чки или пословички, али не и за

ђаке, који су одмах р азу мели, да у Дон Кихота није мозак читав; ипак га гледаше са
чу ђењем и поштовањем и један од њих р ече:
„Ако ви, господине витеже, не идете на одр еђено место, као што иначе не иду они
који тр аже пу столовине, а ви ходите с нама, па ћете видети сватове најлепше и
најкићеније, што их је досад било у М анчи и на многе миље око ње.“
Дон Кихоте запита га, да ли су сватови каквога кнеза, кад их тако пр еу зноси.
„Нису ,“ одговорио ђак, „него су сватови једнога сељака и сељанке; он је

најбогатији у овој земљи, а она је лепа, да је лепше није видео свет. Пр ипр еме за сватове
необичне су и нове, јер ће да бу ду на једној ливади у з невестино село, а невесту по
пр еиму ћству зову лепа Китерија, а женик се зове богати Камачо; она има осамнаест
година, а он двадесет и две; обоје су р авни једно др у гоме, пр емда некоје многозналице,
које знају на изу ст сва племена у свету , хоће да кажу, да је р од лепе Китер ије бољи од
камачова; али већ на то се не гледа, јер богаштина је подобна да запуши многу деру.
Иначе је тај Камачо издашан, па му се допало да грањем одозгоре покрије целу ливаду ,
тако да ће су нце имати посла, ако хоће да походи зелену траву , којом је покр ивена земља.
Има на окупу играче, како с мачевима, тако и са пр апор чићима, јер у његовом селу има их,
који особито знају скакати и потр есивати прапор цима; за сапатеадор е да и не помињем,
јер то сви кажу, да их је пу но нар у чио;31 али ни једна од речених ствар и, нити од др угих
многих које нисам спомену о, неће овим сватовима дати више знаменитости, него ли што

31
Т анац с мачевима играли су уз свирку људи у белу руху, који су били оружани голим мачевима. Т анац са
прапорчићима играли су људи, који су око колена имали мале прапорце. Сапатеадори (играчи са ципелама)
играли су танац, у коме су такт означавали ударајући длановима по ципелама.
122
ће је, мислим, дати очајни Базилио. Овај Базилио момак је из су седства у истом селу, где
је Китер ија, и ку ћа му је била зид у з зид са ку ћом китеријиних р одитеља, те Амор узе
пр илику да у свету обнови већ забор ављену љу бав Пир ама и Тисве, јер се Базилио
заљубио у Китерију још као дете, а она му одговар аше жељи тису ћама часних знакова,
тако да су у селу љу ди забаве р ади говор или о миловању деце Базилија и Китер ије. Кад
одр астоше, паде на у м китер ијину оцу , да забрани Базилију да као обично долази у његову
ку ћу; а да би се опр остио бр иге и вечитих непр ијатности, нау ми да своју кћер у да за
Базилија, кога ср ећа није толико обдарила, колико пр ир ода; јер ако ће да се каже истина
без зависти, он је најокр етнији момак што га знамо; особито гађа у циљ, необичан хр вач и
добар у у дар ању лопте; тр чи као дивокоза, скаче боље од козе, а ку гла се за пр иповест;
пева као шева, а у дар а у гитар као да говори, сврх свега пак влада мачем, као најбољи
бор ац.“
Једино поради тога дар а,“ р ећи ће ту Дон Кихоте, „заслу жу је тај момак не само да
се ожени лепом Китер ијом, него и самом кр аљицом Хинебром, кад би данас била жива, за
инат Лансароту и свима, који би хтели да му стану на пу т.“
„Кажите ви то мојој жени!“ р ече Санчо Панса, који је дотле био ћу тао и слу шао,
„она хоће да се сваки жени себи р авном, др жећи се пословице која вели: свака овчица са
својим пар ом. Ја бих само желео, да се тај добр и Базилио, кога сам већ заволио, ожени том
сењор ом Китер ијом а свако добр о и бер ићет – хтео је да каже противно – нека се снађе,
који сметају да се у зму који се воле.“
„Кад би се у зимали сви који се воле,“ на то ће Дон Кихоте, „би нестало избора и
пр ава р одитељскога да своју децу жене и у дају за кога и кад тр еба; а кад би се оставило
кћерима да бир ају своје му жеве, нашла би се, која би изабрала слугу свога оца, а др у га би
одабр ала каквог, кога је видела да иде у лицом и допао јој се да је диван и ваљан, па ма био
никакав беспосличар, јер љу бав и наклоност лако хоће да заспеле очи р азу ма, које су тако
потребне за избор стања, а за брачни збор највећа је опасност да се може човек пр евар ити,
за то се ту иште велика опр езност и особита милост небеска да се пр аво погоди. Неко хоће
да иде на далек пу т, па ако је му дар, он пр е но што ће да полази тражи поу здано и
пр ијатно дру штво, с којим ће пу товати; зашто да исто не чини онај, који хоће да пу ту је
целога века све до у мр лога часа, тим пр е, што ће дру г да га пр ати у постељу , за тр пезу и
123
сву да, као што бива међу женом и мужем? Своја жена није р оба која кад се једном купи,
може опет да се остави, измења и тр ампи, него је то нер аздељан додатак, који траје докле
и живот траје; то је омча, који кад једном бациш на вр ат, постане гор дијански чвор , који се
не др еши, докле га не пр есече коса смр ти. Могао бих још много шта казати о тој ствар и,
али ми у томе смета жеља да знам, да ли господин лиценцијат има још што да саопшти о
Базилију .“
На то одговор и ђак, бакалар или лиценцијат, као што га је назвао Дон Кихоте:
„Немам више ништа да кажем, него од како је Базилио дознао, да ће лепа Китерија
да се у да за богатога Камача, никад га више не видеше да се насмејао, нити је р азу мно
говор ио, него у век иде замишљен и тужан и говор и сам са собом, што су поу здани и јасни
знаци, да му се памет помер ила; мало једе и спава мало, а хр ани се само воћем, а кад
спава, ако спава, то је у пољу на твр дој земљи, како какво живинче; овде онда погледа у
него, а каткад тако у пр е очи у земљу и занесе се, да изгледа као кип обу чен, коме ветар
покреће одело. Једном речи, он даје толике знакове од болана срца, да сви који га знамо
бојимо се, кад лепа Китерија буде казала да, да ће му то бити смр тна пр есуда.“
„Бог ће то боље удесити,“ р ече Санчо, „јер бог ако даде болест, даде и лек; нико не
зна, шта ће бити; од данас до су тр а има доста часова, па у једном часу, а и у једном
тр ену тку ср у ши се ку ћа; ја сам видео како киша пада и сунце сија у исти мах; неко легне
здр ав у вече а сутр а дан не може да се макне. Па кажите ми, је ли се ко похвалио, да је
у куцао клин у срећино коло? Зацело није; а између да и не женинога не бих се поду хватио
да метнем и један бод од чијоде, јер не би било места зањ; дајте ми да Китер ија воли од
свег ср ца и од добр е воље Базилија, а ја ћу јој дати тор бу добр е ср еће; јер ја сам чу о да
веле, да љу бав гледа кроз наочар е, на које бакар изгледа као злато, сир омаштина као
богатство и кр мељ као бисер.“
„М а ку д си навалио, Санчо?“ рече Дон Кихоте; „да те вр аг носи, јер кад почнеш
читати пословице и беспослице, не може те издр жати ни сам Јуда, да те хоће однети!
Кажи ми, животињо, шта знаш ти о клиновима и колима и о др у гим стварима?“
„О! кад ме не р азу мете,“ одговор ио Санчо, „онда није чу до, кад моје р ечи др жите
за лу де; али ништа зато, ја мене р азумем и знам, да што сам казао, нисам ништа лудо
казао; али ви, господине, у век сте неки катр анар мојим р ечима, па и делима.“
124
„Контр олор тр еба да кажеш, а не катранар,“ р ече Дон Кихоте, „шта квариш језик,
бог те видео!“
„Немојте да код мене узимате све на длаку,“ одговор и Санчо, „кад знате, да се
нисам одгајао у кр аљевом двору , нити сам учио у Саламанци, па не могу казати, да ли
додајем или одузимам које писме од мојих р ечи. Ваистину , нико неће тражити од
Сајажана, да говор и као Толеђанин;32 а биће и Толеђана, који неће баш не зна како
у глађено говор ити.“
„Тако је,“ пр ихвати лиценцијат, „јер који се одгајају у табаканама и у Сокодоберу,

не могу тако лепо говорити, као који по читав дан пр оводе у ходницима сабор не цр кве, а
Толеђани су и једни и др у ги. Чисти језик, пр ави, у глађени и јасни налази се код
изобр ажених дворана, па ма били р ођени у Махалафонди; велим изобр ажени, јер их много
има, који то нису , а изобр ажење је гр аматика за добро говор ење, ако га пр ати у пр ажнење.
Ја, господо, р ади гр ехова мојих у чио сам каноне у Саламанци, па се тр у дим у неколико да
своје мисли изр азим р ечима јасним, простим и значајним.“
„Да се ниси у судио више да знаш владати мачевима, што их носиш, него ли
говор им,“ пр имети др у ги ђак, „био би пр ви у академијским достојанствима, а овако си
доспео натраг.“
„Чуј бакалар е,“ одговор и лиценцијат, „ти се гр дно вараш, кад мислиш да је
мачевање беспослица.“
„Код мене није то мишљење, него доказана истина,“ на то ће Кор чу ело; „а ако
хоћеш да ти то докажем иску ством, а ти имаш мачеве, места имамо, у мене има мишице и
снаге, па то у з моју срчаност, која није малена, употр еби твоје намештање ногу , твоје
вр тило и твоје мајстор ије и науку , а ја се у здам, да ћеш у по дана видети звезде у з моју
неу чену и пр осту вештину , у з коју, у бога се надам, тр еба још да се р оди онај, коме бих
морао окр ену ти леђа, нити има у свету човека, кога не бих нагонио да у ступи.“
„Што се тиче давања плећи или недавања, ту не кажем ништа,“ одговори мачевач;
„пр емда би могло бити да тамо, где си у пр ви мах у пр о ногу, гр об ти се отвор и, хоћу р ећи,
да мр тав останеш од пр езр ене вештне.“

32Сајаго је један крај у провинцији Самори, где се људи и грубо носе и грубо говоре. А држе, да се у Т оледу
говори најбоље шпањолски.
125
„Сад ћемо видети,“ р ече Кор чу ело.
Па скочи са свога магарца и као помаман трже један од мачева, који је лиценцијат
носио на свом магар цу .
„Нећемо тако,“ рече сад Дон Кихоте, „јер ја хоћу да будем надзор ник у овом
мачевању и су дија у том питању, које се толико пу та није могло да пр овери.“
Па одјаха Росинанта и узевши своје копље, стаде на ср ед пу та, а лиценцијат већ са

племенитим др жањем тела и намештањем ногу корачаше на Кор чу елу, који нагињаше
бацају ћи, штоно р еч, муње из очију. Она два сељака из др у штва остадоше на својим
магар цима, као гледаоци ове смр тоносне тр агедије. Удар ци, бодови, тирови, измахивање
од гор е, тер цови и тешки махови од стр ане Кор чуела беху безбр ојни, чешћи од кише,
ситнији од гр ада. Нападаше као р аздр ажен лав, али би га дочекало ду гме на лиценцијатову
мачу и запу шило би му у ста, које га задр жаваше у по мамила, те га гоњаше да га целива,
као да је каква светиња, пр емда не са толиком побожношћу , као што светиње тр еба и
обично се целивају . Најпосле му лиценцијат бодовима избр оји сва пуцета на кр аткој
мантији што је носио, а ску тове му исцепа, да су изгледали као кр аци полипови; у два
маха свали му шешир и толико га у мори, да од једа, гнева и јар ости дохвати мач за балчак
и завитла га у вазду х са толико силом, да је једна од пр ису тних сељака, који је био
шкрибан и отишао по мач, касније посведочио, да га је фр љио скор о на тр и четвр ти миље
далеко, и ово сведочанство слу жи и слу жило је да се види и позна у пу ној истини, како је
вештина победила снагу .
Корчу ело седе у мор ан, а Санчо му пр иђе и р ече:
„Бога ми, господине бакалар е, ако ћете мене послу шати, одсада немојте никога да
изазивате на мачевање, него на хр вање и да ву чете клипка, кер су вам године и снага
пр ема томе; а за оне што их зову мачеваче слушао сам да кажу, да у меју вр хом од мача да
погоде у шице од игле.“
„М ени је пр аво,“ одговор ио Кор чу ело, „што сам излечен од заблуде моје и што ми
је иску ство показало истину , од које сам тако далеко.“
Па у стаде и пољу би лиценцијата, те сад беше бољи пр ијатељи него дотле, а не

хтедоше сачекати шкр ибана, који је отишао по мач, јер им се чињаше да су се много
126
задржали, и зато нау ме да наставе пу т, да би за вр емена стигли у катер ијино село, одакле
су сви били. Успу т им лиценцијат описиваше пр еиму ћства мача са толиким убедљивим
р азлозима, да сви бише у верени о вр лини ове нау ке, а Корчу ело се остави свога
твр доглавства.
Беше се смр кло, али пр е но што стигоше до села, учини им се свима, да је испред
села небо пу но небр ојених и светлих звезда. Чу ше такође смешане и пр ијатне зву ке од
р азних инстр у мената, као од фр у ла, тамбу рина, гитар а, гајда и меденица; а кад ближе
дођоше, видеше да су дрва од једне сенице, коју су били начинили испред села, сва била
пу на кандила, којима ветар није сметао, јер је тада ду хао тако благо, да ни лишће ни
др вима није покр етао. Свир ачи су веселили свате, па су у различитим чопор има пр олазили
оним љу пким местом, један танцају ћи, др уги певају ћи, тр ећи у дар ају ћи у помену те
р азличите свир але. И заиста изгледаше, као да целом оном ливадом пролеће веселост и
игр а задовољство. М ноги др у ги занимаше се подизањем лазила, одакле ће се су тр а дан
моћи у добно гледати пр иказивања и танци, што ће на том месту да се изводе, које је било
одр еђено за пр ославу сватова богатога Камача и опела базилова.
Дон Кихоте не хте да иде у село, ако су га и молили и сељак и бакалар; али он рече
као р азлог, који се њему чињаше и сувише довољан, да је обичај ту мараћих витезова, да
ар адије спавају у пољу и у шу ми, него ли под кр овом, па ма кр овови и позлаћени били; па
тиме савије мало с пу та, свакако пр отив санчове воље, коме на ум паде оно благовање у
замку или у ку ћи Дон Дијега.
У којој се описују сватови бог атог а Камача, уз дог ађај са сиромахом Базилиом.
Тек што је сјајна зор а дала пр илике светломе су нцу, да чистином његових топлих
зр акова пресу ши течни бисер са њених златних власи, кад Дон Кихоте, стр есају ћи са
својих у дова тр омост, диже се на ноге и позва свог коњу шар а Санча, који још у диљ
хр каше, а кад Дон Кихоте то пр имети, пр е него што ће га пробу дити, р ече му:
127
„О ти најср ећнији од свију који живе на лицу земље, јер нити завидећи, нити
побуђу ју ћи завист, спиш мир на ду ха, нити те гоне волшебници, нити те плаше чини.
Спавај, и опет велим, и казаћу то и по сто пу та, јер те р евњивост због твоје даме не
одр жава у непр естано бдијењу, нити ти не даду да спаваш мисли о плаћању ду гова, нити о
томе, шта чиниш, да бисте су тр а дан имали јести ти и твоја мала сир омашна пор одица.
Тебе не узнемиру је ни частољу бље, нити ташта слава светска тебе мор и, јер гр анице
твојих жеља не простир у се даље од бр иге за пићу твога магар ца, пошто бр ига за твоју
личност положена је на моја рамена: задатак и терет, који је на господар е натоварила
пр ирода и обичај, Слу га спи, а господар му бди, мислећи, како да га издржава, дотер у је и
награди га. Стр аховање пр и погледу на небо, које се пр еокрену ло у мед, а неће да освежи
земљу потребном р осом, слу гу не мучи, него господар а, који у нер одици и глади има да
издржава онога, који га је слу жио у р одној години и у изобиљу .“
На све ово не одговар аше Санчо, јер спаваше, нити би се тако скор о пр обу дио, да
га није р азбу дио Дон Кихоте копљиштем. Најпосле се пр обу ди санан и тром, па окр ећући
лице на све стр ане, р ече:
„Од ове стр ане од сенице, ако се не вар ам, долази нека сага и мир ис од печене
сланине, а не од р у змарина и мајчине ду шице; тако ми ду ше, где сватови почињу да
таквим мирисима, ту ће да бу де изобиља и дивоте.“
„Ајде, ждеро!“ р ече Дон Кихоте; „ходи да идемо да видимо то венчање, да видимо
шта р ади пр езр ени Базилио.“
„М а нека ради што му је воља,“ одговор и Санчо; „само кад не би био сиромах и кад
би се оженио Китер ијом. Нема ни пр ебијене пар е, а хтео би човек да се жени? Бога ми,
господине, ја мислим, да сир омах тр еба да се задовољи оним што нађе, а не да тр ажи оно
што не може бити. Опкладио бих се о р у ку једну, када би Камачо могао Базилија засути
р еалима; а кад је тако, као што ће бити, морала би Китер ија бити велика бу дала, кад би
одбацила накит и др агоцености, које ће јој бити дао и може јој дати Камачо, па кад би
одабр ала Базилија са његовим ву чењем клипка и мачевањем. За добр о вучење клипка, или
за леп мах мачем, не даду у крчми ни полић вина. Вештине и мајстор ије, које ништа не
доносе, може понети гр оф Голић; али кад такве вештине знаде онај који има новаца, онда
128
сасвим др угачије у јишу . На добр у основу може се градити добр о здање, а новац је у свету
најбољи основ и темељ.“
„Тако ти имена божија, Санчо,“ р ећи ће ту Дон Кихоте, „свр шу ј своју беседу, јер
ми се чини, кад би те пу стили, како сваки час почињеш, не би ти остало вр емена ни за
јело, ни за сан, него би ти св отишло на бр бљање.“
„Ако се добр о сећате,“ одговор и Санчо, „треба да се опоменете на у слове наше

у годбе, пр е но што смо се последњи пу т на пу т кр ену ли од ку ће; један од њих био је, да ме
пу стите да бр бљам што год хоћу , ако није против искр њега ни пр отив вашега
достојанства, а ја бих р екао, да до сад нисам погр ешио пр отив тог услова.“
„Не сећам се на такав услов, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; „па све нека је тако,
хоћу да ћутиш и да пођеш, јер свирка, коју смо ноћас слу шали, већ наново оживљава
долине, па нема су мње, да ће венчање бити за ју тар ње хладовине, а не после подне по
вр ућини.“
Санчо у чини по господиновој заповести и оседлавши Росинанта и осамар ивши

сивца, појахаше њих двојица и полако одоше под сеницу. Пр во што се даде Санчову
погледу беше читав ју нац натакну т на р ажањ од читава бреста, а на ватр и, на којој ће се
пећи, гор ијаше читаво брдо од др ва и шест ћупова што су били око гломаче као да се нису
пр авили у истој твор ници с осталим лонцима, јер су то биле читаве земљане бачве и свака
од њих хваташе по месарницу меса; па у њима и беху читави овнови, а нису се из њих ни
видели, као да су били голу бићи; без бр оја беху већ одер ани зецови и очу пане коке, које
висеше на др вима, да би их погр ебли у лонцима; безбр ојне беху птице и дивљач сваке
вр сте, која висаше о др вима, да би их вазду х одр жао свеже. Санчо избр оја више од шесет
мешина, свака већа од тр идесет литара и свака напу њена племенитим вином, као што се
после показало; такође беху ту гомиле бела хлеба, као што се на гу мну пр аве хр пе од
жита; сомуни сир а наслагани као цигље изгледаше као зид, а две ор аније с у љем, веће него
што су бојаџијске каде, слу жише да се пр же колачи, које би са две големе ку тлаче вадили
пр жене и онда у макали у др у гу ор анију са истопљеним медом, која је одмах ту стојала.
Ку вар а и ку вар ица било је пр еко педесет, сви чисти, сви вр едни и сви весели. У пр азну
тр буху у ју нца беше дванаест нежних и малих мангу лица, које онде пр игане тр ебаше да
му даду у ку са и да га осладе; р азличите зачине као да нису ку повали на литре, него на
129
центе, а сви беху видни у велику неку ковчегу . У кр атко пр ипреме за сватове биле су
сељачке, али тако обилате, да би се могла у гостити читава војска.
Санчо Панса гледаше и посматр аше све то и све то усхићаваше га. Пр во га

освојише и пр обудише му жељу лонци, из којих би он врло р адо био извадио за добр у
тавицу ; за тим му вољу отвор ише мешине; најпосле мамљаше пециво у тавицама, ако су
се тавицама могли назвати читави котлови; па не могу ћи више издр жати, нити др у го што
чинити, приђе једном од у жу р баних кувар а и са у чтивим и гладничким речима замоли га,
да му допусти да комад хлеба замочи у један од тих лонаца. А ку вар му одговор и:
„Бр ате, ово није дан, у коме влада глад, хвала бу ди богатоме Камачу; одјаши, па
види, да ли ту на има каква ку тлача, па спени једну или две коке, па нека су ти на
здр авље.“
„Не видим никакву,“ р ече Санчо.
„Чекај,“ на то ће ку вар ; „гр ешан у бога, како се цивраш и ваздан снебиваш!“
Па рекавши то, дохвати једну таву и ту р ивши је у један од великих ћу пова, захити
из њега тр и коке и две гуске, па р ече Санчу :
„Једи, бр ацо, па се пр ихвати овом пеном, докле не дође вр еме р у чку .“
„Немам, у што да то метнем,“ р ече Санчо.
„А ти носи и таву и све,“ одговор и кувар , „јер Камачово богатство и задовољство

све ће да накнади.“
Докле Санчо овако пр олажаше, посматр аше Дон Кихоте, како од једне стр ане од
сенице долажаше до дванаест сељака на дванаест дивних кобила са богатим и кр асним
покровцима и са многим пр апор цима на пр синама, а сви обу чени у стајаћу одор у, па у
сложну касу неколико пута обиђоше ливаду уз весело клицање и вику :
„Да живе Камачо и Китер ија, он тако богат, као што је она лепа, а она најлепша у
свету !“
Чу вши ово, р ече Дон Кихоте у себи:
„Види се, да ови нису видели моју Ду лсинеју од Тобоза; а да су је видели, оставили
би хвалити ову своју Китер ију .“
130
М ало за тим почеше долазити са р азних страна сенице многи и различни игр ачи,
међу којима дође једна гомила са мачевима, њих до двадесет и четири момка кр асна
изгледа и др жања, сви обу чени у танко и пр ебело платно и на главама са шар еним
р у пцима од танке свиле, а онога, који их пр едвођаше, а беше то неко лагано момче, запита
један од оних на кобилама, да ли се р анио који од играча.
„За сада, богу хвала, нико није рањен, сви смо читави.“
А за тим почеше заплетати се с осталом др ужином са таквим окретима и толиком

вештином, да се Дон Кихоте, ако је и имао пр илике да гледа такве танце, у чини се, да ни
један не беше као овај.
И др у ги му се добр о допаде, који су изводиле пр екр асне девице, тако млађане, да

ни једна не изгледаше да је испод четр наест, ни да је пр ешла осамнаест година, све
обу чене у зелену чоху, коса им од чести оплетена, од чести р аспу штена, а у свију тако
р у са, да се са су нчаним зр ацима могаше надметати, а у коси имале су венце од чемина,
р у жица, ђипана и ор лових ноката. Њих пр едвођаше частан један стар ац и једна стар ица,
али ови беху лаганији и окр етнији, но што се могло очекивати од њихових година.
Девојчице игр аше у з самор ске гајдаше, па на лицу и у очима имајући смер ност, а у ногама
лаганост, показаше се као најбоље игр ачице у свету .
Иза ових дође дру ги вештачки танац, и то од оних, које зову р ечитима. У њему
било је осам нимфа, које су биле подељене у два реда: један предвођаше бог Ку пидон,
др уги Корист; онај у крашен кр илима, лу ком, ту лом и стр елама; ова у богатој шарној
одори од злата и свиле. Нимфе, које Амор пр едвођаше, имаше на р аменима на белој
пер гаменти са великим писменима исписана своја имена. Пр ва се зваше Појезија; др уга
Оштроумност; трећа Добро порекло; четвр та Храброст. На исти начин беху оне означене,
које је пр едводила Кор ист. Дарежљивост зваше се пр ва; Дар зваше се дру га; Благ о трећа
и четвр та Мирно уживање. Испр ед њих иђаше др вена ку ла, коју су ву кла четири дивљака
обу чена у бр шљан и у конопљу зелено обојено, али тако пр ир одно, да се Санчо скор о
поплашио од њих. На пр очељу од куле и на све четир и стр ане њене писаше: Замак од
добра чувања. Овај танац изводио се уз четири вешта свирача у фр у лу и тамбу рин. Танац
поче Ку пидон, те пошто две промене у чини, подише очи и затегну лу к на једну девицу ,
која стојаше између гр ебена на ку ли, па јој овако пр оговор и:
131
Ја сам онај богић силни
На земљици и у зраку,
На шир оких мор а крили,
У амбиса стр ашном мр аку,
Где од гр озе ду ша цвили.
М оје срце страх не скр ива,
Што ја хоћу, оно бива,
Све да хоћу немогуће;
А свему, што је могу ће,
М оја воља закон бива.
Довр ши своје стихове, пусти једну стрелу према високој кули и врати се на своје место. За
тим дође Кор ист и извр ши др у ге две пр омене. Уму коше тамбу р ини и она р ече:
Ја сам јача од Амор а,
Ал' и мене љу бав води;
М ој р од није тек од скор а,
Јер га небо земљи роди,
К'о виђена, славна створ а.
Ја сам Кор ист, ал' у з мене
М ало њих се оплемене,
А ништа је рад без мене;

132
Тек теби се ја пр едајем,
За увек ти се подајем.
Корист у сту пи, а изиђе на ср еду Појезија, која пошто извр ши своје пр омене, као и остали,
погледа у девицу на ку ли и р ече:
У звуцима у најслађим
Појезија најмилија,
Узвишеним, силним, благим,
Душу ево сад у вија
У сонетим, небр ојеним.
Удвар ање ако моје
Не вр еђа ти чу ство твоје,
Завидна ти хоће срећа,
Изгледати мноме већа
Од светлости звезде које.
Појезија се у клони и са стр ане Користи изађе Дар ежљивост и пошто изврши своје
пр омене, рече:
Дарежљивост име је
Давању , што ј' по средини
Распику ћства идеје
И слабости, која чини,
Да се р азу м њој смеје.

133
Ал' да си узвишенија,
Од сад бићу издашнија,
Јер бо пор ок пу н је части,
Од љу бавне иде власти,
Кад давањем штедр им сија.
На тај начин излазише и у сту паше све личности из оба р еда и свака извођаше своје
пр омене и казиваше своје стихове, некоје елегантне и некоје смешне, али је Дон Кихоте,
који је добр о памтио, само оне запамтио, које смо већ навели; за тим се сви измешаше,
заплећу ћи и р асплећу ћи танце на дражестан начин и без у сиљавања; а кад би Амор
пр олазио испр ед ку ле, пуштао би на њу своје стр еле, а Кор ист бацаше у њу злаћане јабуке.
Најпосле, пошто поду же игр аше, Кор ист дохвати кесу од коже голема шпањолска мачка,
која изгледаше да је пу на новаца, па је завитла о ку лу , на који у дар отворише се ду вар ови
и попадаше, а девица оста обнажена и без сваке заштите. Кор ист са лицима своје пр атње
пр иђе и бацивши јој на вр ат велик ланац од злата, као да је хтедоше у хватити, зар обити и
одвести; али кад то виде Амор и његова пр атња, навалише да девицу ослободе; а све што
су чинили, бивало је уз зву ке тамбу р ина, танцајући складно и сложно. Дивљаци их
у мир ише, који похиташе да наново наместе и затвор е ду варове од ку ле, те девица би у њој
затвор ена наново, и тиме се довр ши танац на велико задовољство оних, који су га гледали.
Дон Кихоте запита једну нимфу, ко је све то саставио и у десио. Она му одговор и,
да је сачинио један бенефицијат из онога села, који има особито дарованије за такве
послове.
„Опкладио бих се,“ р ече Дон Кихоте, „да ће тај бакалар или бенефицијат бити већи
пр ијатељ Камачу него Базилију и да ће му више бити стало до сатир е, него до вечер ња;
добро је у плео у танац вештине Базилиове и Камачово богатство.“
Санчо Панса, који је све то чу о, р ече:
„М ени је краљ мој петао, ја др жим Камача.“

134
„Најзад,“ рече Дон Кихоте, „баш се види, Санчо, да си простачина и од оних који
веле: да живи ко је јачи.“
„Ја не знам, чији сам,“ одговор и Санчо; „али то добр о знам, да од Базилиових
лонаца никад не бих скину о тако красну пену , као што је ова, што сам је спенио са
Камачових.“
Па му показа тигањ пу н гу сака и кока, па дохвативши једну, стаде јести са великом

милокр вношћу и вољом и р ече:
„На част Базилију његова окретност, јер онолико вр едиш, клико имаш, колико
вр едиш. Једна моја баба казала је, да у свету има само два р ода, а то је имати и немати,
пр емда се она држала онога од имати; а у данашње вр еме, господине Дон Кихоте, прво
питају , шта имаш, а после, шта знаш; магар ац под златним покр овцем лепше изгледа од
пар ипа осамар ена. Зато и опет велик, да се ја др жим Камача, са чијих лонаца спене се
гу ске и коке, шумски и питоми зецови; а у Базилиовима, кад би до чега дошло, био би
чингер , па да захиташ и до дна.“
„Јеси ли готов са твојом пр едиком, Санчо?“ запита Дон Кихоте.
„Па довр шио сам је,“ одговор и Санчо, „јер видим, да се љу тите на њу, а да тога
није по ср едини, било би насецкано и за тр и дана.“
„Кад би дао бог,“ на то ће Дон Кихоте, „да те видим нема, пре него што у мр ем.“
„Како живимо,“ одговори Санчо, „може и то бити, да пр е но што у мр ете, морам

гр исти блато, и онда може бити да ћу тако онемети, да нећу р ечи пр ословити, докле свега
тр аје, или бар ем до су дњега дана.“
„М а то и било, о Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „никад неће твоје ћутање бити

бар абар с оним што си говор ио, што говор иш и што ћеш свога века говор ити; а пр ема
пр иродном закону пр е ће доћи дан моје смрти, него ли твоје, и зато мислим, да те никад
нећу видети нема, па ни кад пијеш и спаваш, а то је доста р ечено.“
„Бога ми, господине,“ одговор и Санчо, „немојте се много уздати у ону су хотињу ,
мислим у смр т, јер она тамани јагње, као и овна; а чу о сам од нашега пар ока, да она
подједнако походи високе дворове краљевске, као и ниске сир омашне колебе. Та госпа
више је силовита него блага, па у своју тор бу трпа свакога, не питају ћи за године и
135
господство. Није то косац, који спава у подне, него коси у свако доба и сече су ху и зелену
тр аву , а као да не жваће, него гу та и ждер е што се год метне пр ед њу , јер има псећу глад,
којој никад није доста; па ако и нема тр бу ха, али се види да има водену болест и да је
жедна, јер пије све животе што их има, као што би ко испр азнио крчаг хладне воде.“
„Немој даље, Санчо,“ р ећи ће ту Дон Кихоте, „остани пр и томе и немој да паднеш,
јер заиста, што си на твој пр остачки начин казао за смрт, то би могао казати и добар
пр едикатор. Ја ти кажем, Санчо, да имаш памети, као што имаш дар ованије, могао би
у зети пр едиконицу и ићи по свету, пр оповедају ћи красне ствар и.“
„Онај добро пр едику је, који добр о живи, а ја не знам за др у гу богословију ,“

одговор и Санчо.
„И не тр еба ти,“ р ече Дон Кихоте; „тек ја не могу да р азумем, отку да да толико
знаш, кад је стр ах господњи начело пр ему др ости, а ти се више бојиш једнога гу штер а,
него бога.“
„Судите ви, господине, о вашем витештву ,“ одговор и Санчо, „а немојте да се

плећете у су д о туђем стр аху и ср чаности, јер ја се исто тако лепо пр ибојавам бога, као ма
који мој су сед; а сад ме пу стите да свр шим с овом пеном, јер све остало пр азне су
беспослице, за које ћемо давати одвета на оном свету.“
Па рекавши то, наново навали на свој тигањ тако својски, да пр обу ди иштал и у
Дон Кихота, који би му без су мње помогао, да му не стаде на пу т нешто, што ваља сад да
се пр ича.
У којој се настављају Камачови сватови, уз друг е пријатне догађаје.
Кад су Дон Кихоте и Санчо били у р азговор у, о коме је р еч у пр еђашњој глави, зачу
се вика и велика гр аја, коју причињаваше они на кобилама, који у тр ку и подвику јући
идоше у сретање младенцима, који окр у жени р азновр сном свир ком и китом, долазише у
136
пр атњи парока и обостране р одбине и свију најодличнијих љу ди из су седних села, сви у

стајаћу р у ху .
А кад Санчо виде невесту, р ече:
„Вала, ова није обу чена као сељанка, него као каква лепотица господска. Ма тр иста
му , колико могу да р азу мем, ђер дан у ње богати је мерџан, а зелена чоха од Ку енке
најтања је кадива; па гле, пор уб није од бела платна, него је бога ми од ку маша. Па у зми
р у ке у кр ашене претењем од гагата; да нисам, који сам, ако пр стење није од жежена злата,
а осу то белим бисер ом, као пр огр у шаним млеком, јер свака ће вр едити колико око у глави.
Ао ку р во! па каква јој је коса, ако није ту ђа, свога века не видех ни ду жу, ни која би већма
р у са била. И ко би јој манисао др жању и стасу, ама да је у пор едиш са помом, која се креће
оптер ећена у р мом, јер тако изгледа накит, који је повешала у косу и о вр ат. Ду ше ми, то је
девојка на своме месту и могла би пр оћи кр оз пр у дове у Фландр ији.“
Дон Кихоте насмеја се на сељачку хвалу Санча Пансе, али и сам мишљаше, да
мимо његову сењор у Дулсинеју од Тобоза никад није видео лепше женске. Лепа Китерија
беше у неколико бледа, а то ће бити да је било од непр оспаване ноћи, као што је невесте
у век тако пр оведу, спр емају ћи се за су тр ашње венчање.
Они се у путише пр ема једној позор ници, која је била на једној стр ани од ливаде,
у крашена саговима и гр ањем, где ће да се обдр жи венчање и одакле ће да гледају танце и
др уге забаве; па кад бише близу места, зачу ше иза себе вику и глас, који кр ичаше:
„Чекајте мало, ви непр омишљени и назлобр зи љу ди!“
На ову вику и р ечи сви се освр ну ше и у гледаше, да то виче човек један обу чен,
како се чињаше, у цр ну чоху опточену пламеним кар мажином. На глави имаше, као што
се бр зо виде, венац од сумор на кипар иса, а у ру ци држаше велику батину. Кад ближе дође,
сви познаше у њему у бавога Базилија, и сви се у дивише, чекајући, на што ће да изиђе
његова вика и р ечи, бојећи се какве беде од његова доласка у таквој прилици. Најпосле
дође у мор ан и заду хан, па ставши пр ед младенце, забодавши у земљу батину , која је имала
вр х од гвожђа, блед, у пр вши очи у Китер ију , гласом др ктавим и пр омуклим изу сти ове
р ечи:
137
„Ти знаш добр о, незахвална Китер ијо, да пр ема светом закону, који исповедамо, ти
се не можеш у давати, докле сам ја жив; а у једно и то знаш, да чекају ћи ја, да време и моја
пр илежност попр аве моје стање, нисам пр опу штао да хр аним поштовање, које пр иличи
твом обр азу; али ти, одбацу ју ћи све обавезе, које си ду жна мојој благој намер и, хоћеш да
у чиниш дру гога господаер м од онога што је моје, чије богатство слу жи му не само за
добру ср ећу, него и за највеће блаженство; а да би га потпу но у живао – не што би га
заслу живао, велим, него што тако хоће да му га даду небеса – ево ћу мојим р у кама да
у клоним препону, која би му могла сметати, у клонивши себе са средине. Нека живи, нека
живи ду ге и ср ећне векове богати Камачо са незахвалном Китеријом, а нека умр е, нека
у мре сир омашни Базилио, чија немаштина поткр есала је крила његовој ср ећи и довела га
до гр оба!“
Па р екавши то, шчепа батину, коју беше побоо у земљу , и оставивши једну
половину од ње у земљи, показа да је она била као кор ице за подобр и мач, који је у њој
био скр ивен, па наместивши крај, који се могаше назвати балчаком, на земљу, са лаком
смелошћу и одважном намер ом наслони се нањ, и у часку се показа на леђима вр х кр вав
од помену та мача, а јадник остаде на земљи опр у жен и обагрен својом кр вљу , пробу р ажен
својим мачем.
Одмах његови пријатељи пр искочише да му помогну , жалећи га са невоље и јадне

несреће; а Дон Кихоте скочи са Росинанта и пр ихита му, па га у зе у нар учја и виде, да још
није издахну о. Хтедоше да му изву ку мач, али пар ок, који је ту био, мишљаше, да не треба
да га извлаче, докле се не бу де исповедио, јер у који би му пар изву кли мач, у исти мах и
издахну о. Али Базилио дође мало себи и слабим и малаксалим гласом р ече:
„Кад би, свир епа Китеријо, хтела да ми у овом последњем и стр ашном часу
пр ужиш р уку као су пр ужница, бих мислио, да ће ми пр одрзљивост наћи извињења, јер би
ми пр ибавила да бу дем твој.“
Чу вши ово пар ок, р ече му, нека пр е помишља на спас своје ду ше, него ли на
телесно у живање, и нека од срца моли бога да му опр ости гр ехе и његову очајничку
одлуку. На то одговор и Базилио, да се никако неће исповедити, ако му Китер ија пр во неће
пр ужити ру ку као су пр ужница, јер то задовољство спр емиће му вољу и даће му снаге за
исповест. Чу вши Дон Кихоте рањеников захтев, повика, да Базилио захтева ствар пуно
138
пр аведну и р азложну , која у з то сасвим лако може да се извр ши, а сењор Камачо биће исто
тако частан, ако сењор у Китер ију пр ими као у довицу хр абр ога Базилија, као да је пр имио
из ру ке њенога оца. Овде се не тр ажи, до ли једно да, а ово неће имати др у ге последице,
него што ће се изустити, јер бр ачна постеља ових сватова биће гр об.
Све то слушаше Камачо и све га бацаше у у збу ђеност и забу ну , не знајући шта да
чини и шта да каже; али вика Базилиових пр ијатеља беше толика, који га молише да
пр истане, да му Китер ија пр у жи р у ку као су пр у жница, како му ду ша не би пр опала,
одлазећи очајна с овога света, да га покр ену ше и у право присилише да каже, ако Китерија
хоће да му даде ру ку, да он пристаје, пошто се цело сводило на то, да за који час одгоди
испуњење својих жеља. Одмах сви приђоше Китер ији, па једни молбама, др у ги су зама, а
тр ећи у бедљивим р азлозима навалише на њу , да пр у жи р у ку бедноме Базилију ; а она
твр ђа од мр амор а и озбиљнија од кипа показиваше, да нити знађаше, нити могаше, нити
хоћаше р ечи одговор ити, нити би одговор ила, да јој пар ок не р ече, нека се бр зо одважи на
оно што ће да чини, јер је Базилију ду ша дошла већ међу зубе, нити се имало каде
оклевати. На то лепа Китер ија, ни р ечи не говор ећи, по изгледу збу њена, ту жна и бр ижна
оде до Базилија, који лежаше с искр ену тим већ очима, кр атко и бр зо дишу ћи, кр оз зубе
мр мљају ћи Китеријино име, изгледају ћи, да ће да у мре као незнабожац, а не као
кр шћанин. Најпосле пр иђе му Китер ија, спу сти се на колена и заиска му р у ку знацима, а
не речима. Базилио отвори очи и пажљиво посматр ајући је рече:
„О Китер ијо! дошла си да бу деш болећа онда, кад ми твоје сажаљење тр еба да буде
као нож, који ће ми сасвим пр есећи живот, јер већ немам снаге да подносим р адост, коју
ми пр ичињаваш, бир ајући ме за свога, нити да у др жим бол, који ће ми тако бр зо да
покрије очи стр ашљивом сенком смр ти. Што те молим то је, о кобна звездо моја, да р уку,
коју ми пру жаш и хоћеш да даш, не дајеш р ади пр еду сетљивости и да би ме наново
пр евар ила, него да пр изнаш и да кажеш, да не пр исиљавају ћи твоју вољу, ти ми је пр у жаш
и дајеш као своме законитоме му жу; јер није лепо да ме вараш у стању, у какву сам, нити
да се слу жиш обманом према оном који је тако искр ен био спр ам тебе.“
Докле то говор аше, падаше у несвест, тако да сви пр исутни мислише, да ће му

свака несвест однети душу. Китер ија пу на часности и стида, у зе својом десном р у ком
Базилиову десницу и р ече:
139
„Никаква сила не би била довољна да ми вољу пр еокр ене; дакле са најслободнијом

мојом вољом пр ужам ти р у ку као законита жена и пр имам твоју , ако ми је дајеш од твоје
воље, коју не му ти нити јој смета неср ећа, у коју те је бацио твој пренагљени посту пак.“
„Дајем ти је,“ одговор и Базилио, „не збу њен ни пому ћен, него при чистој свести,
коју ми је небо дало, и тако себе дајем теби за су пр у жника.“
„А ја теби себе за су пр ужницу ,“ р ече Китер ија, „па живио ми ти многе године, или
те из мојих нар у чја понели у гр об.“
„Колико ли је р ањен овај момак,“ примети Санчо Панса, „много ми говор и; нека
гледају да се остави тих заљу бљених послова и нека помишља на своју ду шу, која као да
му није толико међу зу бима, колико на језику.“
Др жећи се тако за р у ку Базилио и Китер ија, пар ок им дир ну т и плачу ћи даде

благослов, молећи небо да даде блажен покој ду ши новоме женику ; а овај кад пр ими
благослов, нагло и лако ђипи и са невиђеном слободом извади мач, коме је дотле његово
тело било као кор ице. Сви прису тни у дивише се, а некоји од њих, пр остији него ли
досетљиви, стадоше викати:
„Чудо! чу до!“
Али Базилио одговор и:
„Није чу до, чу до, него мајстор ија, мајстор ија!“
Пр енер ажен и поплашен пар ок пр иђе и обема р у кама стаде пипати р ану , те нађе, да
мач није пр ошао Базилију кр оз месо и кости, него кр оз шу пљу лиману цев, коју је ту
наместио пу ну крви, која је, као што се после дознало, била удешена да се не у сир и.
Једном р ечи, пар ок и Камачо и сви прису тни др жаше да су пр еварени и нар у гани. Невеста
не показиваше да је у цвељена због превар е, него још када чу , где веле, како је венчање
било пр евар но и зато да не може важити, она р ече, да га наново потврђу је, одакле сви
изводише, да се та ствар у десила са пристанком и са знањем тих двоје, због чега Камачо и
његове пр исталице толико се разјар ише, да нау мише да се свете, па многи тр гоше мачеве
и навалише на Базилија, у з кога у часку обнажише се од пр илике исто толики мачеви,
испред којих Дон Кихоте на коњу са окомљеним копљем и добр о заклоњен штитом,
кр чаше себи пу т кр оз гомилу . Санчо, коме се такви послови никад нису допадали ни
140
свиђали, склони се за лонце, са којих је скидао ону пр ијатну пену , јер му се то место
чињаше као свештено, које је ваљало да сви пошту ју.
Дон Кихоте викну гласовито:
„Станите, господо, станите, јер нема разлога светити се за у вр еде, које нам љу бав
наноси; па имајте на у му да су љу бав и р ат исто; и као што је у рату слободно и
у обичајено да се у потр ебљавају лу кавства и стр атађемати да би се непр ијатељ победио,
тако у р аспр ама и борбама љу бавним допу штене су превар е и лу кавства, да би се
постигну о жељени циљ, само ако нису на омаловажавање и ср амоту љу бљенога пр едмета.
По пр аведном и наклоњеном расположењу небеса, Китер ија је била Базилиова и Базилио
Китер ијин. Камачо је богат и свој избор може да купи кад, где и како хоће. Базилио има
само ову овчицу и нико не тр еба да му је отме, ма како силан био, јер њих двоје саставио
је бог и човек их не може р аставити; а који би то поку шао, пр во ће имати да иску си вр х
овога копља.“
И ту затр есе њиме тако жестоко и тако окр етно, да стр ах у ли у све, који га нису
знали; а у Камачовим мислима толико се јако у ду би Китер ијин пр езор, да је из памети
избаци онога часа, па тако пар окова увештања нађоше места, који беше човек р азу ман и
добронамеран, те Камачо и његове пр исталице у мир ише се и у тишаше; а у доказ томе
вр атише мачеве у корице, већма замер ају ћи лакоћи Китер ијиној, него Базилиовој
лу кавштини, пр едстављају ћи Камачу, кад је Китер ија миловала Базилија девојком, да би
га миловала и женом, те да тр еба да хвали бога већма, што га је ње опр остио, него ли што
је њему дао.
Пошто се утеши и у мир и Камачо са присталицама, умир ише се и они од Базилиове

стр ане; а богати Камачо, да би показао, да пр евар у није у зео ср цу и да се не осврће на њу ,
нар еди, да се весеље настави, као да се заиста био венчао; али у томе не хтедоше
у чествовати Базилио, ни жена му, ни пр исталице, него одоше у Базилиово село, јер и
ваљани и разу мни сир омаси имају ко ће у з њих пристати, поштовати их и потпомагати,
као што богаташи имају ко ће им ласкати и пр атити их. Поведоше са собом Дон Кихота,
ценећи га као човека хр абр а и племенита. Једином Санчу сму ти се ду ша, кад виде, да неће
моћи у чествовати у богатој части и светковини Камачовој, која је тр ајала до мр ака, па тако
су мор ан и ту жан пође за својим господином, који иђаше са Базилиовом др у жином; тако
141
дакле остави мисир ске лонце, ако су му они и остали у ду ши, од којих потр ошена и
пор учана пена, коју је био понео у тигању , представљаше му славу и изобиље блага што га
је изгу био; и тако зловољан и замишљен, ако и без глади, не слазећи са сивца, следоваше
стопама Росинанта.
ДВАДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
У којој се казује велика пустоловина са пећином Монтезиноса, која је у срцу Манче, коју је
срећно извршио храбри Дон Кихоте од Манче.
Велике и многе биле су почасти, које су младенци у казивали Дон Кихоту, захвални
на доказима, које је био дао, бр анећи њихову ствар , па у истој мери у важаваше му
хр абр ост и му др ост, др жећи га за Сида у ор у жју и Ћићер она у р ечитости.
Добр и Санчо неговаше себе три дана на р ачу н младенаца, од којих се дознало, да
лепа Китерија ништа није знала за намер авано тобожно задавање р ане, него да је то била
лу кавштина Базилиова, који се оту да надао истом успеху , као што смо га видели; али је
истина, да је своју намеру саопштио некојим својим др у говима, те да у своје вр еме иду на
р у ку његовој намер и и да му превар и даду потпор у .
„Не може се, нити тр еба да се пр евар ом зове,“ р ече Дон Кихот, „где се тиче
добродетељна циља, а венчавање заљубљених био је један од најузвишенијих циљева; али
ваља имати на у му , да је љу бави највећи противник глад и немаштина, јер љу бав је сама
р адост, наслада и задовољство, тим веће, кад љу бавник има оно што љу би, а томе су љути
и отвор ени непр ијатељи невоља и сиромаштина; а све то велим са намером, да се сењор
Базилио махне да у пр ажњава своје вештине, које ако му и дају славе, не дају му новаца, па
нека се пашти да стече имања допу штеним и добр им начином, који ће у век наћи р азу мни
и вешти љу ди. Поштени сир омашак – ако сиромашак може да бу де поштен – има благо у
лепој жени, а кад му ову у зму , у зму му част и ову му у бију . Лепа а поштена жена, којој је
му ж сир омах, заслу жу је да буде у венчана лавор иком и помама од победе и тр ију мфа.
Лепота по себи привлачи жеље свију , који је гледају и познају , као оно што на добр у меку
падају кр аљевски ор лови и високопар не птице; али ако се таквој лепоти придр у жи невоља,
142
и немаштина, хоће на њу да се намаме и ор лови, јастр ебови и дру ге грабљиве птице, па

која код толике напасти не поср не, заслу жује да се назове кр уна свога му жа. Видиш,
паметни Базилио,“ додаде Дон Кихоте, „не знам који му дарац казао је, да у целом свету
има само једна добр а жена, па је пр епор у чивао, да сваки мисли и вер у је, да је та једина
добра његова жена, паће живети задовољан. Ја нисам ожењен, нити ми је досад падало на
у м да се женим, ипак бих се у су дио да дам савета оном, ко би га од мене тр ажио, како да
тр ажи жену, којом мисли да се ожени. Пр во бих му пр епор у чио, да гледа више на глас
него ли на имање, јер добр а жена не излази на добар глас само тиме што је добр а, него
што таква и изгледа; јер много више шкоди жениној части неопр езност и слобода пред
др угима, него ли тајно неваљаљство. Ако си довео у ку ћу добр у жену , лако ће ти бити да
је у тој добр оти одр жиш, па и да је бољом начиниш; али ако је неваљала, имаћеш му ке да
је попр авиш, јер му чно је пр ећи од једне крајности ка др угој. Не велим, да је немогуће,
али др жим да је пому чно.“
Све то слу шаше Санчо и р ече у себи:
„Овај мој господин, кад ја што паметно и р азу мно говор им, има обичај да каже, да
бих могао у зети пр едиконицу и ићи по свету да пр оповедам лепе ствари; а ја велим за
њега, кад почне да р азвезе и да даје савете, не само што би могао у зети пр едиконицу у
р у ке, него по две на сваки пр ст, па да иде по пијацама и онда га чу јеш. И који те враг
начини ту мар аћим витезом, кад знаш толике ствар и! Ја сам мислио, да он може само оно
да зна, што се тиче његовога витештва; али нема ствар и, у коју он не би забоо свој нож.“
Ово мр мљаше Санчо, а господин његов чу вши га, запита:
„Шта то гунђаш, Санчо?“
„Не велим ништа и не гунђам ништа,“ одговор и Санчо; „само сам у себи казао, да
сам то, што ви сада казасте, чу о нешто пр е моје женидбе, можда бих сада казао, да се
испрегну т во по вољи лиже.“
„Зар је твоја Тер еза тако зла, Санчо?“, запита Дон Кихоте.
„Није баш зла,“ одговори Санчо, „али није ни су више добра, бар не онолико, како
бих ја желео.“
143
„Не чиниш добр о, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „што р ужно говор иш о твојој жени, јер
она је мати твојој деци.“
„Не ду гу јемо ми ништа једно др у гоме,“ одговор и Санчо, „јер и она мене оговар а,
кад јој дође воља, а нар очито кад р евнује, јер онда је не би тр пео ни сам Сотона.“
У кратко рећи, код младенаца осташе тр и дана, који их частише и слу жише, као да су били
кр аљеви.
Дон Кихоте замоли мачевача лиценцијата, да му даде вођу, који ће га одвести до

пећине М онтезиноса, јер имаше велику вољу да се спу сти у њу и да својим очима види, да
ли су истинита она чу деса, што се о њој говоре у оном кр ају. Лиценцијат му р ече, да ће му
дати једног свог рођака, ваљана ђака и љу битеља да чита књиге од витезова, који ће га
др аге воље одвести до сама у ласка у пећину , па ће му показати и у јидер ска језер а, такође
на гласу у свој Манчи, па и свој Шпањолској; и то му р ече, да ће с њим имати пр ијатна
р азговор а, јер је момче да у ме да списује књиге за печатњу и да их посвећује кнезовима.
Најпосле дође р ођак на су ждребној магар ици, којој самар беше застр т шар еном
поњавом или ћилимцем. Санчо одседла Росинанта и опр еми сивца, напу ни своје бисаге, у з
које дођоше р ођакове такође добр о напу њене, па препор у чивши се богу и опр остивши се
са свима, дигоше се на пут пр ема чу веној пећини М онтезиноса.
Успу т запита Дон Кихоте р ођака, кога рода и вр сте су његова занимања,
у пражњења и нау ке. На то онај одговор и, да је по занимању ху маниста, да су му
у пражњења и науке да спису је књиге и даје их у печатњу, све то на велику кор ист и не
мању забаву за др жаву; да је једној наслов: Књига од ношива, у којој је описао седам
стотина и тр и ношива са њиховом бојом, мотом и цифр ама, одакле двор ски витезови могу
да узму и употр ебе за светковине и забаве она која им се свиде, а да не мор ају ни код кога
пр осити, нити метати мозак на шар ајтов, како се каже, да би ношива имали пр ема својим
жељама и намер ама; „јер ја дајем и љу бор номе, и презр еноме, и забор ављеноме и
одсутноме онаква, каква им пр иличе, да на длаку ваљају . Имам и др у гу књигу , која треба
да се зове Метаморфозе или Шпањолски Овидије, замисао нова и р етка, јер ту ,
подражавају ћи у шали Овидију , опису јем, ко је била Хир алда у Севиљи и анђео на
М агдалини, ко ли олу к од Весингере у Кор дови, који ли бикови у Гисанду , Сијер а
М орена, чесме Леганитос и Лавапијес у М адр иту , не забор ављају ћи Пиоху , позлаћени
144
олу к и Пр иор у ; све то с алигоријама, метафор ама и пр оменама, тако да увесељава, занима
и поу чава у исти мах. Имам још једну књигу , коју сам назвао Допуна Верђилију Полидору;
у којој се говор и о пр оналаску ствари, а пу на је велике у чености и нау ке, јер што је
Полидор о изоставио да спомене важне ствар и, ја их опису јем и истр ажу јем лепим стилом.
Верђилио је заборавио да нам каже, ко је био пр ви у свету, који је имао кијавицу , и први,
који се мазао, да би се излечио од вр анцуске болести; а ја то износим на длаку и
потвр ђу јем са више од двадесет и пет писаца, одакле можете видети, да ли сам добр о
р адио и да ли ће таква књига бити кор исна свету.“
Санчо, који је веома пажљиво слу шао што је рођак говор ио, р ече му:
„Кажите ви мени, господине, тако вам бог дао ср еће у штр анпању ваших књига, да
ли бисте ми могли казати, а то ћете знати, јер ви знате свашта, ко је био први, да се
почешао по глави? јер ја бих р екао, да ће бити био наш пр аотац Адам.“
„Тако ће и бити,“ одговор и р ођак, „јер нема су мње, да је Адам имао и главу и косу;
а кад је то тако, те пошто је био пр ви човек на свету, биће се који пу т и почешао.“
„Тако мислим и ја,“ пр ихвати Санчо, „него кажите ви мени сада, ко је био у свету
пр ви скакало?“
„Право да кажем, бр ате,“ одговор и р ођак, „засад не бих то могао опр еделити, докле
не бих књиге пр еметну о; али ћу то пр оу чити, док се вратим мојим књигама, па ћу ти
одговор ити, кад се опет видимо, јер ово нам ваљда неће бити последњи пут.“
„Е ви'те, сењор е,“ на то ће Санчо; „немој да се му чите око тога, јер ми сада паде на
у м одговор на оно што сам питао; дакле знајте, да је пр ви скакало у свету био Лу цифер ,
кад су га бацили или стр моглавили из раја, јер се пр еметао све до дна пакла.“
„Имаш р азлог, брате,“ р ече р ођак.
А Дон Кихоте пр имети:
„Ово питање и одговор нису твоји, Санчо; морао си то од кога чу ти.“
„Ћутите, бога вам, господине,“ одговор и Санчо; „јер бога ми, ако је да се пита и
одговар а, не бих био готов од сад па до зор е. Јер ако је да се лу до пита и одговара лу до, не
тр еба ми да тр ажим помоћи у суседа.“
145
„Више си рекао, Санчо, него што мислиш,“ р ече Дон Кихоте, „јер некоји се му че да
дознаду и пр онађу ствар и, које кад су дознали и пр онашли, нису ни мр ве помогле ни
р азуму ни памети.“
У овом и др у гом пр ијатном р азговор у пр ође им тај дан, а ноћ пр оведоше у малену
селу, где рођак рече Дон Кихоту , да одатле до М онтезиносове пећине има само још две
миље, а ако је наумио да у лази у њу, да ће тр ебати понети у жета да се веже и спу сти у
ду бљину .
Дон Кихоте р ече, ако ће и у пакао сићи, хоће да види, где је пећини крај; те како
ку пише у жета на сто хвати, па су тр а дан око два часа после подне одоше до пећине, којој
је отвор пр остр ан и шир ок, али је пу н тр ња и шипр ага, глога и ку пине, тако гу сте и
у плетене, да се од ње отвор и не види.
Кад онамо стигоше, одјахаше рођак, Санчо и Дон Кихоте, кога она двојица одмах
добро везаше у жетима, а докле су га у тезали и пасали, р ече му Санчо:
„Пазите, господине, што чините, немојте да се жив погр ебете, па немој да изгледате
као боца, коју спу штају у какав бу нар да је р асхладе; ма вас се нимало не тиче, да ви
пр егледате ту р у петину , која ће бити гор а и од најцр ње тамнице.“
„Везу ј и ћу ти,“ одговор и Дон Кихоте; „јер пр едузеће као што је ово, за мене
створ ено, бр ат' Санчо.“
На то р ече вођа:
„М олим вас, господине Дон Кихоте, да добр о гледате и посматр ате са стотину
очију оно што је у пећини; можда ће бити што, што ћу моћи у зети у моју књигу о
пр еобр ажењима.“
„Тамбу р а је у р у кама, које ће знати у дар ати,“ пр имети Санчо Панса.
После ових р ечи и пошто су у везали Дон Кихота – а нису га у везали пр еко оклопа,
него пр еко гу њчета – р ече Дон Кихоте:
„Нисмо пошли опр езно, јер се нисмо снабдели каквим звонцетом, које је би било
истим у жетом за мене везано, те да се по његовом зву ку чује, да се у диљ спу штам и да сам
жив; али кад то већ није можно, онда се пр едајем богу , да ме он води.“
146
И за тим спу сти се на колена и тихим гласом изговори молитву богу , да му бу де у

помоћи и даде му ср ећан исход у овој по изгледу опасној и новој пу столовини; а
велегласно р ече:
„О сењор о мојих дела и покр ета, пр есветла и неср авњена Дулсинејо од Тобоза! Ако
је можно да до твојих у шију допр у молитве и молбе овог твога срећнога љу бавника, тако
ти твоје нечу вене лепоте, молим те, да га саслу шаш, јер те не молим за др у го, него да ми
не одр екнеш твоју милост и потпор у сад, кад ми толико тр еба. Хоћу да се стр моглавим, да
се бацим и спу стим у пр овалију, која ми се овде показу је, једино да би свет дознао, кад си
ми ти наклоњена, да нема немогу ћности, које се ја не бих латио и извр шио је.“
Па рекавши то, пр иђе улази и виде, да се не може пр ову ћи ни допр ети кр оз у лаз,
него само помоћу мишица или мачем, па истргну вши мач, стаде удар ати и сећи по оном
шипр агу што је био пр и отвору од пећине, а на тај шу м и лу пу су ну ше из ње небр ојени
велики гавранови и вр ане, тако гу сто и тако силовито, да Дон Кихота оборише на земљу; и
да је био толико су јеверан, као што је био кр шћанин католик, био би то у зео као р ђаво
знамење и не би хтео да се затвор и у такво место.
Најпосле се подиже и видећи, да више не излазе гавр анови ни остале ноћне птице,
као што су били нетопир и, који су такође су ну ли са гавр ановима, у зеше у же р ођак и
Санчо и стадоше га спу штати на дно од стр ашљиве пећине, а кад се спусти у нутр а, даде
му Санчо свој благослов и метну нањ тису ће кр стова и р ече:
„Бог нека те води и Стена од Фр анције са тр ојством од Гајете, о цвете, дико и пено
од скитница витезова! Идеш тамо, светски мејданџијо, ср це од челика, мишицо од меди! И
опет нека те води бог и слободна те вр ати, здр ава и без мане на светлост овога живота,
коју остављаш да би се погр ебао у том мр аку који тражиш.“
Готово исте молитве и пр еклињања твор аше р ођак Дон Кихоте спу шташе се,
вичући да спу штају у же и само пу штају , а они га спу шташе мало по мало; а кад се више не
чу вика, која одјеку ју ћи долажаше од пећине, беху они већ пу стили свих сто хвати у жета.
Помислише, да вуку на поље Дон Кихота, пошто не имаше више ужета да му га пу штају ;
ипак пр ичекаше око пола часа, а онда почеше купити уже са великом лакоћом и без
икаква терета, по коме знаку помислише, да је Дон Кихоте остао у пећини, па мислећи
Санчо тако, стаде гор ко плакати и купљаше у же жу р но, да би се р азу вер ио; али пошто,
147
како им се у чини, извукоше у жета на осамдесет хвати, осетише тер ет, чему се веома
обр адоваше. Најпосле на десетом хвату јасно угледаше Дон Кихота, коме Санчо
пр ивикну :
„Добр о нам се вратили, господине! а ми смо већ мислили, да сте тамо остали р ади
запатка.“
Али Дон Кихоте ни р ечи не одговор и, а кад га сасвим извукоше, видеше, да су му

очи заклопљене, као да је заспао. Спу стише га на земљу и одр ешише га, али он никако да
се пр обу ди. Али га они толико окр еташе тамо и амо, дрму саше и штипаше, да после
подужа времена дође к себи, будећи се, као да је био у дубоку сну , па гледају ћи десно и
лево као у дивљен, р ече:
„Нека вам бог опр ости, бр аћо, што сте ме истр гли од најслађа и најпр ијатнија
живота и погледа, какав још никакав човек није видео ни иску сио. Заиста, сад тек у виђам,
да све насладе овога живота пр олазе као сан и сен, или вену као пољски цвет. О неср ећни
М онтезиносу ! О зло р ањени Ду р андар те! О јадна Белермо! О плачни Гу адијано, и ви
кћери Ру јидер е злеху де ср еће, које у вашим водама оне показујете, што их лију ваше
кр асне очи!“
Рођак и Санчо слу шаше са великом пажњом р ечи Дон Кихота, који их говор аше,
као да му их из у тр обе кида бескр ајни бол. Молише га, да им објасни што говори и да им
каже, шта је видео у оном паклу.
„Пакао велите?“ рече Дон Кихоте; „немојте га тако звати, јер то не заслужу је, као
што ћете одмах видети.“
Заиска, да му даду што јести, јер је веома гладан. Пр остр еше поњаву р ођакову на
зелену тр аву , р аздр ешише своје бисаге, па поседавши свих тр оје у лепој љу бави и др у жби,
у жинаше и вечер аше у исти мах. Пошто поку пише поњаву , р ече Дон Кихоте од Манче:
„Немојте устајати, децо, па ме добр о слу шајте.“

148
О чудесним стварима, за које је занесени Дон Кихот казивао да их је видео у дубокој

пећини Mонтезиносовој, па због немог ућности јој и чрезмерности мисле,
да је ова пустоловина подметнута.
Било је четир и часа после подне, кад је су нце заклоњено облацима са у мер еном
светлошћу и у блаженим зр ацима дало маха Дон Кихоту , да не пар ећи се и без тегобе
својим двама пр есветлим слу шаоцима казу је оно, што је видео у Монтезиносовој пећини,
те поче овако:
„На својих дванаест до седамнаест хвати у дубљини ове црне тамнице отвар а се на
десну р у ку шу плјина и пр остор, да у њ могу да стану велика кола са мазгама у пр егну тим.
Овамо допир е слаба светлост кроз неке пу котине и ру пе, које су негде далеко отвор ене у
површини земље. Ову шу пљину и пр остор угледах, кад сам био умор ан и зловољан, што
сам висио везан за у же и пр олазио оним мр ачним простор ом без одр еђена и јасна пу та, па
зато нау мим да онамо у ђем и малко се одморим. Ја вам повиках, да не пуштате више уже,
докле вам не бу дем казао, али мор а да ме нисте чу ли. Покупим у же које сте ми спу штали
и начинивши од њега коту р или гомилу , посадим се нањ пуно замишљен, р азбирају ћи шта
да чиним, да бих дошао до дна, пошто немам ко би ме др жао; и докле сам био у тим
мислима и недоу мевању, у једанпу т и неодољиво навали на ме ду бок сан, а кад се томе ни
најмање нисам надао, нити знам, како ни како не, пр обу дих се иза сна и нађох се насред
најлепше, најпр ијатније и најљупчије ливаде, коју пр ир ода може да створ и, а какву не
може да замисли ни најживља уобр азиља љу дска. Пр отр љах очи и у бр исах их и видех, да
не спавам, него да сам заиста бу дан. Ипак се опипах по глави и прсима, да бих се у верио,
да ли сам збиља ја то, који сам ту , или каква пр азна и испр чена сабласт, али пипање,
осећање, чисте мисли, које сам у себи пр емишљао, увер ише ме, да сам то ја исти, који сам
овде сад.
„За тим ми се погледу у каза краљевска и великолепна палача или двор ац, у кога су
зидови и дувар ови изгледали да су од пр овидна и чиста гристалда начињени, а у њему се
отвор ише двоја велика вр ата и на њих изађе и мени се у пу ти часна једна стар ина у
љу бичасту ву нену плашту , који му допир аше до земље; пр еко р амена и пр сију имаше
широку у чењачку тр аку од зелена кумаша: на глави имаше цр ну миланску капу , а брада
149
бела као снег падаше му до појаса; не носаше никакво ор у жје, до ли бр ојанице што је имао
у р уци, у којих су зр на била већа од ср едњих ор аха, а свако десето било је као подобр о
нојево јаје; његово др жање, ход, озбиљност и у гледни стас, све то свако за се и све у ку пно
баци ме у дивљење и чудо. Он ми пр иђе и пр во што у чини беше, да ме својски загр ли, а
затим р ече ми:
„Одавна, хр абр и витеже Дон Кихоте од Манче, ми који смо опчињени у овој
самоћи чекамо да те видимо, те да јавиш свету , шта садр жава и покр ива ду бока пећина, у
коју си ушао, названа пећина М онтезина: дело чу вано да га пр еду зме само твоје
непобеђено ср це и твоја дивна ср чаност. Пођи са мном, пр есветли господине, јер ћу да ти
покажем чудеса, што их покр ива овај пр овидни дворац, коме сам ја пор калаб и ваздашњи
заповедник, јер ја сам главом Монтезинос, од кога је пећина добила име.33“
„Чим ми рече, да је он Монтезинос, а ја га запитах, да ли је истина, што се за њега

пр ича гор е у свету , како је он испр ед гр у ди са маленим ножем извадио срце свом великом
пр ијатељу Ду р андар ту и однео га сењор и Белер ми, као што му је овај био нар у чио на
самрти.34 Он ми одговори, да је све истина, што кажу, осим што није био нож, ни мален,
него пињал оштар и шиљастији од шила.“
„Такав пињал,“ пр иметиће ту Санчо, „мора да је био од Рамона од Фосеса

Севиљанца.“
„Не знам,“ настави Дон Кихоте, „али неће бити од тога ножара, јер Рамон од
Фосеса живео је ју че, а од боја у Ронсесваљима, где се та неср ећа догодила, има много
година; а то истр аживање није важно, нити смета и ремети истину и ток повести.“

33
Како казују старе витешке романце, француског палатина грофа Грималдоса облагао је гроф Томиљас, да
је издајица, те му одузеше добра и протераше га из Француске. Он утекне преко планине са својом женом,
која му роди сина, коме даду име Монтезинос, а један пустињак склони га у своју пећину. Кад је
Монтезиносу било петнаест година, оде у Париз, убије Т омиљаса пред краљем и докаже невиност свога оца,
кога поврате на двор. Монтезинос постаде један од дванаест перова француских, после е ожени једном
Шпањолкињом Розом Флоридом, власницом замка Роче Фриде у Кастилији. У том замку живео је до смрти
и по њему се назове пећина у близини. Ова пећина налази се на пољу варошице Осе де Монтијел и може да
има у дубљину до тридесет хвати. У њу се склањају пастири од зиме или од непогоде. На дну њену тече
обилат поток, који се сједињава са рујидерским језерима, из којих извире Гуадијана.
34
Дуранданте био је рођак Монтезиносу и такође француски пер. Старе романце казују, како је он после
порава у Ронсесваљима умро у наручју монтезиносову и на смрти искао од овога, да његово срце однесе
његовој сењори Белерми.
150
„Тако је,“ пр ихвати р ођак; „наставите ви, господине Дон Кихоте, јер вас слу шам са
највећим уживањем.“
„Ни ја не причам са мањим у живањем,“ одговор и Дон Кихоте, „и тако велим, да ме

часни М онтезинос одведе у палачу од гр исталда, где је у ниској, су више хладној и сасвим
од алавастра сали био гроб од мр амора начињен са великом вештином, на коме у гледах
пр ућена витеза, и то не од бр онзе или од мрамор а, ни од јаспида камена извајан, као што
тога има у др у гим костур ницама, него од пр ава меса и костију. Своју десницу (која ми се
чини у неколико космата и жилава, знамење да јој је власник веома снажан) др жао је тамо,
где му је ср це, и пр е но што ћу да запитам М онтезиноса, видећи ме овај, где у дивљен
посматр ам гр об, рече ми:
„Ово је мој пр ијатељ Ду р андар те, цвет и у зор заљу бљених и хр абр их витезова свога
вр емена; овде га др жи опчињена, као што и мене др жи и многе др у ге, М ерлин, онај
фр анцу ски волшебник, за кога веле, да је син ђаволски; а ја мислим, да њега није р одио
ђаво, него да је знао, како веле, више од ђавола. Како или чиме нас је опчинио, то нико не
зна, али ће то казати вр еме, које није вр ло далеко, како се мени чини. Чему се ја чу дим, то
је, да тако поу здано знам, као што је сада дан, да је Ду р андар те издахну о у мом нар у чју, и
кад је био умр о, ја сам му ср це извадио мојим р ођеним р у кама, а заиста је могло важити за
две либр е, па како веле пр ир одослови, који има веће ср це, тај је и ср чанији од онога, који
има мало. Кад је дакле тако и кад је тај витез заиста умр о, онда како се сада жали и у здише
овда онда, као да је жив?“
Кад то р ече, викну јадни Ду р андар те и рече:
М ој бр ате Монтезиносу ,
Последње сам молио те,
Када бу дем издахну о
И душа ми одлетела,
Да однесеш моје ср це
Тамо до лепе Балерме,

151
Извади га из гр у ди ми,
Ја пињалом, ја ли мачем.
Када то чу часни Монтезинос, спу сти се на колена пр ед јаднога витеза и са су зним

очима р ече му :
„Господине Ду р андар те, предр аги мој братићу , ја сам већ у чинио, што си ми нар у чио
кобнога дана наше пр опасти: ја сам ти ср це извадио што сам боље могао, тако да ти у
пр сима није остало ни најмање пар че, ја сам га у бр исао везеним р у пцем, ја сам с њим
колачки пошао у Фр анцу ску , пошто сам прво тебе положио у кр ило матер е земље са
толиким сузама, да су биле довољне да ми опер у р уке од кр ви, што сам с њима пр евртао
твоју у тр обу ; а у бољи доказ, пр емили мој братићу , у пр вом селу, у које сам доспео после
Ронсесваља, метнуо сам мало соли у твоје срце, да не би ру жно воњало и да би доспело,
ако не свеже, а оно бар ем осу шено пр ес сењор у Белер му , коју заједно с тобом и са мном и
са твојим коњу шар ем Гуадијаном и са ду ењом Ру идер ом и њених седам кћер и и синовица,
које како су плакале, биће да се М ерлин на њих сажалио, па их је пр еобр азио у толико
исто језер а, која данас у свету гор њих љу ди и у земљи М анчи зову р у јидер иним језер има;
седам од њих својина су шпањолских кр аљева, а обе синовице својина су витезова од
веома света р еда, који зову по светом Јовану . Твој коњушар Гу адијана, који је такође
оплакивао твоју неср ећу, би преобр ажен у реку, која се зове његовим именом, па кад је
избио на повр шину земље и угледао су нце од дру гога неба, тако му дође тешко пр и
помисли да вас оставља, да зар они у земљину у тр обу ; али као што није можно да напусти
свој пр ир одни ток, то овда онда излази гор е и показује се да га виде су нце и љу ди. Његову
воду у множавају поменута језер а, са којима и са многим др у гим пр итокама величанствен
и велик у лази у Пор ту галију . Ипак где год тече, показу је своју тугу и сету, нити се пашти
да га у својој води пр оизводи рибе у кусне и цењене, него гру бе и неслатке, посве р азличан
од злаћана Тага; а што ти сад казу јем, о мој бр атићу, толико сам ти пу та казивао, а како ми
не одговараш, мислим, да ми не вер у јеш, или ме не чу јеш, што ми је тешко и бог зна како.
Једну новост сад хоћу да ти кажем, која ако ти неће јаду олакшати, неће ти га никако ни
у множити. Знај, да је овде пр ед тобом – отвори само очи и видећеш га – онај велики витез,
за кога је толике ствар и пр ор оковао му др и М ер лин, велики онај Дон Кихоте од М анче,
152
који је наново и са већим у спехом него ли пр ошли векови у скр сну о у овом веку већ
забор ављено ту мар аће витештво, па може бити, да ћемо се њиме и његовом наклоношћу
опр остити чини, јер велика дела задр жана су за велике љу де.
„А ако није тако“, одазва се јадни Ду р андар те гласом слабим и тихим, „ако није тако,
о братићу! Велим, тр пи, па мешај кар те!“
„Па окр ену вши се на стр ану , наново се вр ати свом обичном му чању, нити више што
пр оговор и.
„У то зачу се жестоко р идање и плач у з ду боко у здисање и жалосно јецање. Освр нем
се и кр оз ду вар ове од гр исталда видим, како др у гом салом пр олази опходња у два реда
најлепших девица, све обу чене у кор оту и на глави са ду лбентама на тур ски начин. Иза
р едова корачаше једна госпођа, јер по озбиљности тако изгледаше, такође у цр нини, са
белим ваћелом тако ду гим и шир оким, да је допир ао до земље. Дулбента јој беше два пута
већа и од највеће у осталих; обр ве јој беху састављене, нос мало пр част, у ста велика, али
у сне р у мене; зу би, које би овда онда показала, видеше се да су р етки и не најбоље
пор еђани, пр емда беху бели као отр ебљен бадем, у р у ци имаше танан р у бац и р у пцу ,
колико сам могао да р азазнам, ср це од сасушена меса, тако беше збегну то и ску пљено.
М онтезинос ми р ече, да су сви ови у опходњи чељад Ду р андар та и Белерме, који су ту са
своје обе госпоштине били опчињени, а она последња, која носи у ру кама ср це у р у пцу , да
је сењор а Белер ма, која са својим девицама четир и дана у недељи пр аве опходњу и певају ,
или боље рећи нар ичу ту жбалице над телом и над бедним ср цем његовога бр атића; а ако
ми је изгледала у неколико р ужна, или не тако лепа, као што је била на гласу, томе су
у зр ок зле ноћи и цр ни дани, што их пр оводи тако опчињена, као што може да се види по
њеним великим подочњацима и болешљивој боји, а немој да мислите, да јој бледоћа и
подочњаци долазе од месечне болести, обичне у женских, јер од толиких месеци, па и
година има како је изгу била; него је то од ту ге, коју јој ср це осећа спр ам ср ца, што га у век
др жи у р укама, те јој обнавља и у памет пр иводи неср ећу њенога беднога љу бавника; а да
тога није, тешко да би се с њом у лепоти, милокрвности и нежности могла упор едити
велика Ду лсинеја од Тобоза, толи славњена у целој овој околини, па и у целом свету .
„Лакше мало, сењоре Дон М онтезиносе,“ р екох ту : „казу јте ви повест, како тр еба, а
већ знате, да је свако у пор еђивање непр ијатно, ап зато немате р ашта да кога у пор еђу јете;
153
несравњена Ду лцинеја од Тобоза она је која је, а сењор а Доња Белер ме она је која је и која
је била, па пр и томе нека остане.“
На то ми он одговори:
„Господине Дон Кихоте, опр остите ми, јер признајем, да нисам добр о чинио и да
нисам добро казао, кад сам р екао, да би се сењор а Ду лсинеја једва могла у пор едити са
сењор ом Белер мом, јер би ми довољно било, да сам не зна по каквој слутњи р азу мео, да
сте ви њен витез, па да се у једем за језик, пр е но што бих је у пор еђивао и са самим небом.“
„С овим задовољењем, које ми је дао велики М онтезинос, у мири ми се ср це од

велике у збу ђености, које га је било обу зело, кад сам чу о, да моју сењор у у пор еђу ју са
Белер мом.“
„И ја се чудим,“ р ече Санчо, „како да нисте у зели тога маторога и добр о му

наместили кости и бр аду му у р едили, тако да му ни длаке у њој не остане.“
„А не, др аги Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, „то ми није пр истојало да чиним, јер сви
смо ду жни да пошту јемо стар це, ма и не били витезови, а нар очито они, који су опчињени;
а знам добр о, да нисмо остали ништа ду жни један др у гоме у др угим многим питањима и
одговор има, које смо имали међу собом.“
Овде ће р ећи р ођак:
„Ја не знам, господине Дон Кихоте, како сте ви за тако кр атко вр еме што сте били
доле могли да видите толике ствар и и да толико говор ите и одговарате.“
„А колико сам био доле?“ запита Дон Кихоте.
„М ало више од једнога часа,“ одговор и Санчо.
„То не може бити,“ на то ће Дон Кихоте, „јер тамо сам дочекао ноћ и свануће и ноћ и
дан тр и пута се вр аћаше, тако да сам по моме р ачуну био тр и дана на оном скр овитом
месту, које је заклоњено од нашега погледа.“
„Господин ће мој истину збор ити,“ пр имети Санчо, „јер како су све ствар и што су му
се десиле биле са чинима, то ће бити да се тамо чинило да су тр и дана и тр и ноћи, што се
нама чини да је један час.“
„Тако ће и бити,“ р ече Дон Кихоте.

154
„А да ли сте јели, господине, за све то време?“ запита рођак.
„Нисам ни залогаја оку сио,“ одговор и Дон Кихоте, „а глад ми ни на ум није падала.“
„А једу ли опчињени?“ запита р ођак.
„Не једу,“ одговори Дон Кихоте, „нити дају од себе кр у пније ствар и, пр емда се
мисли, да им р асту нокти, бр аде и коса.“
„А да ли случајно спавају опчињени, господине?“ запита Санчо.
„Зацело не,“ одговор и Дон Кихоте; бар она тр и дана што сам их с њима провео нико
није ока склопио, па ни ја.“
„Ту баш пристаје пословица,“ рече Санчо, „реци ми, с киме се дру жиш, па ћу ти
р ећи, ко си; кад се мешате са опчињеним једноу дницима и блу дницима, онда није чудо,
ако нити једете нити спавате, докле сте с њима; али пр остите ми, господине, ако ћу р ећи,
да од свега што сте ту сад пр ичали, тако ми бога, мал' не рекох ђавола, ама баш ништа не
вер ујем.“
„Како да не вер у јеш?“ примети рођак; „зар господин Дон Кихоте да лаже? А баш и
кад би хтео, није имао каде да састави и измисли толике лажи.“
„Не мислим ја, да мој господин лаже,“ р ече Санчо.
„Кад то не мислиш, шта онда мислиш?“ запита га Дон Кихоте.
„Ја мислим,“ одговор и Санчо, „да је онај М ер лин, или они волшебници, који су
опчинили сав онај чопор, за који велите да сте га тамо доле видели и с њим говор или,
ту р или у вашу главу или памет сав тај вашар , који сте нам пр ичали, и све оно, што ћете
нам још да пр ичате.“
„Све то може да буде, Санчо,“ рече Дон Кихоте, „али није тако, јер што сам пр ичао,
то сам видео мојим р ођеним очима и тицао мојим р ођеним р укама. Али шта ћеш да
кажеш, кад ти велим сад, како ми је у з др уге небр ојене ствар и и чу дејства, које ми је
М онтезинос показао – а то ћу ти пр ичати пр иликом и у своје вр еме у току нашега
пу товања, да не бих све сад причао – показао и три сељанке на оној прекр асној ливади,
које су ђипале и скакале као козе, па чим сам их опазио, одмах сам познао, да је једна
несравњена Ду лсинеја од Тобоза, а оне две да су исте оне сељанке што су ишле с њом и с
155
којима смо говор или пр и поласку из Тобоза? Запитах М онтезиноса, да ли их познаје, а он

ми одговори, да их не зна, али да мисли, да ће бити какве опчињене отмене сењор е, јер тек
од неколико дана како су се показале на оним ливадама; а томе да се не чу дим, јер да тамо
имају многе др у ге сењор е из пр ошлих и садашњих вр емена опчињене у р азличним и
чу дним облицима, међу којима он познаје краљицу Хиневр у и њену дуењу Кинтањону ,
које су точиле вино Лансар оту , кад је дошао из Бр етање.“
Када Санчо Панса чу свога господина да тако говор и мишљаше да ће да полу ди, или
да пу кне од смеха, јер како је знао праву истину од тобожних чини Ду лсинејиних, којима
је он био волшебник и засту пник сведочанства, то сасвим јасно познаде, да му је господин
помер ио памећу и сасвим лу д, те му р ече:
„У зао час и у зло вр еме и у несрећан дан спу стили сте се ви, др аги мој господине, у
онај свет и на злу ср ећу нашли сте се са господином Монтезиносом, који вас је таква
вр атио. Лепо сте ви били овде гор е са својом читавом памећу, онако како вам је бог дао,
говор ећи му др е р ечи и давајући савете код свака кор ака, а не као сад, кад пр ичате
глу пости, да се већ не могу замислити.“
„Пошто те познајем, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „то ти речи на пода шта не узимам.“
„Ни ја богме ваше,“ одговор и Санчо, „па ако ћете ме бити, или у бити за оно што сам
р екао, или што још мислим да кажем, ако ви своје р ечи нећете испр авити и попр авити.
Ама кажите ми сад, кад смо у мир у , како и по чему сте познали сењор у нашу госпожду?
па ако сте говор или с њом, шта је казала и шта је одговор ила?“
„Познао сам је,“ одговор и Дон Кихоте, „што је имала исто одело, које је имала, кад
си ми је показао. Говор ио сам јој, али ми ништа није одговор ила, него ми окр ену леђа и
одјур и тако жу р но, да је лобу д не би стигао. Хтедох да пођем за њом и бих то у чинио, али
ми рече Монтезинос, да се не тр у дим, јер би ми било залуду, а и онако да је ту час, кад
тр еба да идем натр аг из пећине. И то ми рече, да ће ми у своје вр еме јавити, како су
скину те чини са њега и Белер ме и Дур андарта са свима који су тамо; али што ми зададе
највише муке од свега што тамо видех и опазих, беше то, кад ми је М онтезинос то
говор ио, пр иђе ми са стр ане, да ја ни опазио нисам, једна од пр атилица неталичне
Ду лсинеје, па са су зним очима и др хтавим и тихим гласом рече ми:
156
„М оја сењора Ду лсинеја од Тобоза љу би вам р у ке и моли вас, да јој дате на знање,
како сте, и пошто се налази у великој ну жди, у једно вас моли што се понизније може, да
јој изволите на ову су књу овде од нова цица позајмити шест р еала, или колико можете да
дате, а она даје своју р еч, да ће вам их вр атити што скор ије.“
Ја се пр енеразих и у дивих на ову молбу, те окр енувши се сењору М онтезиносу ,

запитах га:
„Зар је можно, сењор е М онтезиносе, да опчињене отмене личности тр пе нужду ?“
На то ми он одговори:
„Вер ујте ми, господине Дон Кихоте од М анче, да оно што се зове ну жда сву да се
налази и сву да се шир и и на свакога долази, па ни опчињенима не пр ашта: а кад је сењор а
Ду лсинеја од Тобоза послала и иште тих шест р еала, а залога изгледа да је добр а, то вам
не остаје, него да јој их дате, јер ће зацело бити у некој великој непр илици.“
„Залогу јој нећу у зети,“ одговор их му , „али јој нећу дати ни оно што иште, јер имам
само четири р еала.“
„Ове јој дадох – а то су они, Санчо, што си ми их дао ономадне за милостињу

сир отињи, коју бисмо ср ели на пу ту – па јој р екох“:
„Кажи, др ага моја, твојој сењор и, да ме ду ша боли код њене невоље и да бих хтео
Фу кар 35, да бих јој ову у клонио, па да јој дајем на знање, да не могу нити тр еба да имам
ср еће, лишавају ћи се њеног милог погледа и р азу мна р азговор а, и да је молим што могу
у ср дније да изволи дати видети се и пр оговор ити њеном зар обљеном слу зи и ту жном
витезу . Кажи јој и то, када се бу де најмање надала, да ће чу ти, како сам се заклео и
заветовао, као оно што је у чинио мар кез од М антове, да ће осветити свога синовца
Балдовина, када га је у мир у ћи нашао у планини, те да неће јести хлеба на тр пежњаку, у з
др уге ствар и што их је додао, докле га не освети; па ћу тако у чини и ја и нећу мир овати,
него ћу пр олазити кр оз свих седам чести света са више пажње, него што је чинио
пор ту галски кр аљевић Дон Педро, докле не скинем чини са ње.“
„Све то и још више ду жни сте ви мојој сењор и,“ одговор и девица.

35 Управо Фугер. У шеснаестом столећу Фугери су у Аугзбургу у Немачкој били оно у новчаном свету, што
су данас Рочилди.
157
„Па узевши четир и р еала, у место да ми се поклони, поскочи, да се подиже у вис за

два ар шина.“
„О благи боже!“ викну овде Санчо; „зар је и то можно у свету и да су волшебници и

њихове чини тако снажни, да су од здр аве памети мога господина начинили такву
невиђену лу дост! О господине, господине, тако вам имена божија! помислите на се и
повратите се ваше части р ади, па немојте да вер у јете у те лудор ије, које су вам завр ну ле и
пор еметиле памет.“
„Ти ме волиш, Санчо, зато тако говор иш,“ р ече Дон Кихоте; „па како ниси иску сан у
светским ствар има, свака ти се ствар чини немогућа, која је мало потежа; али ће бити
пр илике, као што сам ти казао, па ћу ти саопштити некоја од оних, што сам их тамо доле
видео, па ћеш онда вер овати ономе што сам овде казивао, а истина томе не допу шта ни
пр имедбу и отпор.“
У којој се казује тисућа ситница, које су исто тако г лупе, као што су потребне за право
разумевање ове велике повести.
Онај, који је пр еводио ову велику повест с ор иђинала, који је писао њен први
сачинитељ Сид Амет Бененџелија, вели, да дошавши до главе о пу столовини у
М онтезиносовој пећини, на стр ани су биле написане р у ком самога Амета ове р ечи:
„Не могу да р азумем, нити могу да се у вер им, да се хр абр оме Дон Кихоту све оно
баш онако догодило, као што је описано у пр еђашњој глави. Разлог је томе, што све
пу столовине, које су се досад догодиле, биле су могу ће и вер оватне; али ова са пећином
баш ништа нема, да би је човек др жао за истиниту , јер је изишла из р азумних гр аница. А
овамо да мислим, да Дон Кихоте лаже, не могу, јер је он најистинитији племић и
најплеменитији витез свога вр емена, па не би казао лаж, ма га стр ељали. С дрге стране
мислим, да је он то пр ичао и казивао са свима помену тим околностима и да за тако кр атко
вр еме није могао измислити толику гомилу лу дости; зато ако ова пу столовина изгледа
подметну та, ја нисам кр ив, па тако не твр дећи ни да је лажна ни истинита, написао сам је.
158
Ти, читаоче, пошто си разу ман, су ди онако, како ти се свиди, а ја нити тр еба, нити могу
што више; тек др же као извесно, да је на самрти порекао и р екао, да је измислио, јер му се
чинило да пр иличи и подноси уз пу столовине, које је читао у својим повестима.“
А за тим наставља овако:
Рођак се нађе у чу ду како због смеоности Санча Пансе, тако и због стрпљивости
његовог господара, те мишљаше, да је у след задовољства, што га је имао, јер је видео
своју сењор у Ду лсинеју од Тобоза, ако и опчињену , долазило оно благо расположење, што
га је сад показивао; јер да тога није, р ечи и говор Санчов заслу жили су да га добр о
издевета, пошто му се заиста чинило, да је доста безобр азан био са својим господином,
коме р ече:
„Ја, господине Дон Кихоте од М анче, др жим да сам што боље пр овео овај дан
свама, јер сам ту у добиту са четир и ствар и. Пр во, што сам познао вас, што др жим за
велику ср ећу. Дру го, што сам дознао, шта има у овој пећини М онтезиносовој, уз пр омене
Гу адијане и р у јидер ских језер а, што ће поднети за мог Шпањолског Овидија, кога сад
пишем. Треће, што сам дознао век од кар ата, јер су се у најмању р у ку морале
у потр ебљавати већ за ћесар а Кар ла Великог, као што се даје извести из р ечи, за које
велите да их је казао Ду рандар те, када се пр обу дио после оног дугог вр емена, докле му је
М онтезинос говорио, и казао: тр пи па мешај кар те. А те р ечи није могао нау чити опчињен,
него још кад је био у Францу ској и у вр еме помену тога ћесар а Карла Великога. А тај доказ
долази ми таман како треба за др у гу књигу коју сачињавам, то јест за Допуну Верђилију
Полидору у проналаску древности. Ја мислим, да он у својој књизи није помишљао на то,
да спомене кар те, као што ћу сад да у чиним ја, што ће бити вр ло важно, тим више, што ћу
се позвати на тако озбиљна и тако истинита автор а, као што је сењор Ду рандар те.36
Четвр то, што сам поу здано дознао искон р еци Гу адијани, који до сад љу ди нису знали.“
„Имате р азлог,“ р ече Дон Кихоте; „али бих желео знати, кад вам већ бог буде
милостиван и добијете допу штење да печатате ове своје књиге, о чему сумњам,37 коме сте
нау мили да их посветите?“

36
Карте је изумео неки Никола Цепен за болести францускога краља Карла VI; а Јаков Гренгонер у време
краља Карла VII бојадисао их је. Брзо су се употребиле по свој Европи.
37
За Сервантесова времена давали су у Шпањолској врло тешко допуштење за печатање књига.
159
„Има у Шпањолској доста господе и великаша, којима се могу посветити,“

одговор и рођак.
„Нема их много,“ р ече Дон Кихоте, „и то не што то не би заслу живали, него што не
мар е да то допу сте, да се не би обавезивали на задовољење, које изгледа да треба да се
даде р аду и у чтивости писаца. Ја познајем једног кнеза, који би могао попу нити
недостатак осталих са толиким пр еиму ћством, да кад бих се у су дио да ово побр ојим,
можда би побу дио завист не у једним племенитим гр у дима;38 али то ћемо сад оставити за
згодније време, а сада пођимо да потр ажимо, где ћемо ову ноћ да пр оведемо.“
„Близу одавде,“ р ече рођак, „има ћелија, у којој стану је један пу стињак, за кога
веле, да је био војник, а др же га за добр а кр ишћанина и за веома р азу мна и особито
милостивна. Уз ћелију има малена ку ћа, коју је он сагр адио о свом тр ошку , али ако и јесте
малена, могу у њој да се сместе гости.“
„Да ли тај пу стињак има слу чајно кокошака?“ запита Санчо.
„М ало је пу стињака, који их немају,“ одговор и Дон Кихоте, „јер данас нису они
онакви, какви су били у мисир ским пу стињама, који су се одевали поминим лишћем и
хр анили кор ењем из земље. А не мислим то тако, ако за ове добр е кажем, да за то оне
ку дим, него хоћу да кажем, да данашње испаштање није такво, као некадашње што је
билотешко и стр ого, тек зато сви су добр и, ја их бар ем држим за добр е; а кад све потече
му тно, мање ће зла чинити пр етвар алица, који се гр ади поштен, неголи јаван гр ешник.“
Докле тако говор ише, видеше, како према њима иде један човек пешице, жу р ећи се
и шибају ћи мазгова, који беше натовар ен копљима и алабар дама. Стигавши их, поздр ави
их и обиђе. Дон Кихоте рече му:
„Добр и човече, дела мало лакше, јер као да се већма жу р иш, него ли што ти мазгов
потребу је.“
„Не могу , господине, да се задржавам,“ одговор и човек, „јер ор у жје што га видите,
да га овде носим, тр еба да се сутр а у потр еби, па зато не бива ни да оклевам, дакле збогом
остајте. Али ако желите знати, р ашта га носим, ја мислим ноћити ноћас у кр чми, што је

38 Ово се односи на грофа Лемоса, који је Сервантесу био покровитељ и коме је Сервантес посветио други
део свог Дон Кихота.
160
тамо изнад ћелије; па ако вас исти пу т води, тамо ћете ме наћи, где ћу вам чу да напр ичати,
и сад по дру ги пут остајте збогом.“
Па тако потер а мазгова да Дон Кихоте не имаде кад да га пита, каква ће им то чуда
да казу је; а како је био у неколико љу бопитљив и вазда га му чаше жеља да знаде што
ново, то заповеди да се одмах полази, теда се пр еноћи у кр чми, не свр ћу ћи у ћелију , где је
р ођак хтео да се зау ставе.
Тако у чинише, појахаше пар ипе и сва тр ојица у путише се пр авце ка крчми, ку д
стигоше пред што ће да се смр кне. Рођак рече Дон Кихоту , да оду до ћелије, да мало
ср кну. Чим то чу Санчо Панса, а он онамо упу ти сивца, па исто у чинише Дон Кихоте и
р ођак; али Санчова зла ср ећа као да беше у десила, да се пу стињак не деси дома, како им
р ече вицепу стињица, коју затекоше у ћелији. Заискаше од најбољега. Она одговор и, да га
њен господар нема, али ако ће јефтиније воде, да ће им дати вр ло радо.
„Да сам хтео воде,“ р ече Санчо, „у спу т има бу нара, где бих се задовољио. Хај,
Камачови сватови и обиље у кући Дон Дијега, колико пу та пожелећу вас!“
С тиме махну ше ћелију и одјахаше пр ема кр чми, а мало даље у гледаше момче, које
пр ед њима изађе не баш вр ло жу р но, те га стигоше. Завр гао се маче, на који беше натакао
завежљај или замоту љак, како се чињаше са његовим хаљинама, које као да су се састојале
из чакшира и огр тача и неколико кошу ља, јер је на себи имао хаљетак од кадиве са
зар укављем од кумаша, испод кога се видела кошуља; чарапе му беху свилене, а ципеле
затубасте, као што је обичај на двору ; могао је имати осамнаест или деветнаест година,
лица весела и по изгледу окр етна стаса; певаше песмице, да би се разонодио на пу ту . Када
га стигоше, таман довр ши једну, коју је р ођак запамтио и овако је гласила:
Ево у р ат води ме
Моја невоља.
Да је новца, била би
Ку ћа ми боља.
161
Пр ви му проговори Дон Кихоте, који му р ече:
„Ви, господичићу , сасвим весело пу ту јете; ако бог да? ако је по вољи кажите нам.“
На то му одговор и момче:
„Што тако весело пу ту јем, то је са вр у ћине и сир омаштине, а пу т ми је у рат.“
„Како сир омаштине?“ запита Дон Кихоте, „јер за вр ућину већ може бити.“
„Господине,“ одговор и момче, „у овом завежљају имам чакшир е од кадиве пр ема

овоме хаљетку; ако их поквар им на путу , не бих могао у гр аду у њима пр иказати се, а
немам чиме да ку пим др уге; и тако због тога, као и да бих се р асхладио, идем овако, докле
не стигнем до каквих пешачких чета, које су на дванаест миља одавде, где ћу себи наћи
места, а даће се прилика, да оданде идем даље до пристаништа за укр цавање, које ће, веле,
бити у Картађени; а волији сам имати кр аља за господар а и слу жити га у р ату , него ли
какву пр идвор ну твр дицу .“
„Али ви ваљда имате какву повишену плату ?“ запита р ођак.
„Да сам слу жио каквог великаша од Шпањолске, или каквог отменог господина,“
одговор и момче, „зацело бих је имао, јер то се добије, кад се слу жи господин, да се из
пр едњег трема постане заставник или капетан, или се добије какав добар у житак; али ја
несрећник вазда сам слу жио код фр кафу ља и којекаквих дошљака у з плату и нагр аду тако
јадну и танку, да је половина од ње отишла, када сам хтео огр лицу да у шкр обим, па би
чу до било, када би двор одр жица код таквих дошао ма до какве пр истојне ср еће.“
„М а кажите ми, живота вам,“ питаше Дон Кихоте, „зар је можно, да за године своје
слу жбе нисте могли стећи никакву либер ију ?“
„Дали су ми две“, одговор и двор одр жица; „али као што оном, који одлази из
клоштр а, пр е но што положи фр атар ски обет, скину мантију и вр ате му његове хаљине,
тако су моји господар и мени вр аћали моје, јер кад би свршили свој посао, р ади кога су
дошли на двор , вр аћали су се ку ћи и у зимали натр аг либерије, које су били дали само да
би се хвастали.“
„Чудна спилоркерија (циганисање), како вели Талијан,“ рече Дон Кихоте; „ипак
у змите то као ср ећу, што сте отишли из двора са тако лепом намером, како р екосте, јер у
162
свету нема ништа часније ни кор исније, него пр во слу жити богу и за тим своме кр аљу и
пр иродноме господар у , нар очито у војничкој служби, у којој се добије, ако не више
богатства, а оно бар ем више части, него ли пер ом, као што сам толико пута казао; јер ако
су пер ом и основали више великих имања, него ли ор у жјем, ипак ор у жје има нешто више
над пер ом, са неким сјајем, који се у њему налази, да надмашава све др у го. А ово, што ћу
сад да вам кажем, добро задржите у памети, јер ће вам бити од велике користи и за
олакшицу у му кама, а то је, да у клоните представљање незгодних пр илика, које вам се
могу десити, јер од свију смрт је најгор а, али ако је она лепа, онда ништа боље него
у мрети. Питаше Ју лија Ћесара, оног хр абр ог римског цар а, која је смр т најбоља.
Одговор и: ненадана, напрасна и непр едвиђена; па ако је и одговорио као незнабожац и без
познавања пр авога бога, ипак је добро казао, када се није освртао на обично човечије
осећање; јер да узмемо, да погинете у пр вом су кобу и боју, било да вас погоди зр но из
топа, или вас однесе лагу м, па шта мар и? умр ети се мора, па је ствар свр шена; а како
Терентије вели, лепши је војник, који погине у боју, него ли који је жив и здр ав у бегству ;
а толико славе задобија добр и војник, колико слу ша своје капетане и старешине; па имајте
на уму, синко, да је лепше, кад војник мирише на бар у т, него ли на мошу с, и ако вас
старост затече у том часном занимању , па нека сте и пу н р ана и хром и сакат, затећи ће вас
бар ем у части и таква, да вас сир омаштина не може понизити, у толико више, што су већ
издане наредбе, како да се издржавају и лече стар и и осакаћени војници; јер није лепо, да
се с њима оно чини, што имају обичај да чине они, који отпу штају и слободу дају својим
цр нцима, кад су ови већ остар или, и не могу да р аде, те пу штају ћи их из ку ће као
слободне, дају их у р опство глади, које се неће моћи опр остити, него са смр ћу. А за сад
нећу више говор ити, него да се попнете на сапи моме коњу до кр чме, а тамо ћете вечерати
са мном, а су тр а ћете наставити пу т, који нека би вам био ср ећан, као што заслу жу ју ваше
жеље.“
Двор одр жица не пр ими пону ду на сапе, али пр ими да вечера с њим у кр чми, а ту ће
Санчо р ећи у себи:
„Хвала богу ! зар је можно, да човек, који уме да каже такве, толике и тако лепе
ствар и, као што их је сада казао, вели, да је видео оне немогу ће лудор ије, што их пр ича о
М онтезиносовој пећини? Али сад, што му др аго!“
163
У то стигоше у крчму, кад се смр кавало, и не без Санчова задовољства, кад виде, да
је његов господар др жао за пр аву кр чму, а не за замак, као иначе.
Чим су у шли, а Дон Кихоте запита кр чмар а за човека са копљима и алабар дама,
који му одговор и, да је у коњу шници, где подмиру је мазгова; исто у чинише са својим
магар цима р ођак и Санчо, давши Росинанту најбоље место у коњушници.
У којој се показује пустоловина са њакањем, као и забава са луткама, уз знаменита

прорицања мајмуна пог ађача.
Дон Кихоте не могаше да дочека да се хлеб испече, као што се каже, док не чу је и
не дозна за чу деса, која је обећао човек што је носио ор у жје. Он га потр ажи тамо, где је
кр чмар био р екао да је, нађе га и р ече му, да му свакако одмах каже, што има да казу је на
оно, што га је на пу ту питао. Човек му одговор и:
„За казивање мојих чу деса хоће се да је на тенане, а не бива овако с ногу; пу стите
ме, добр и господине, да подмир им моје живинче, па ћу вам пр ичати оно, чему ћете се
чу дити.“
„Ако је за тим стало,“ р ече Дон Кихоте, „ја ћу ти у свему помоћи.“
Па тако и у чини, чинећи јечам и чистећи јасле, а ово снисхођење обвеза човека, да
му др аге воље казу је оно што је желео, те пошто се посади на једну клупу и Дон Кихоте
у зањ, имајући као пр иседнике и слу шаоце р ођака, двор одржицу , Санча Пансу и кр чмар а,
поче овако говор ити:
Ваља да знате, да у једном селу, што је од ове кр чме на четир и миље и по, деси се,
да његовом кмету са пакости и пр еваре једне његове слу шкиње – а ду го би било да се то
пр ича – нестаде магар ац, те ако је кмет и чинио што се могло, не могаше да га нађе. Како
сви кажу, било је пр ошло две недеље дана, откако је нестало магар ца, кад се оштећени
кмет нађе на пијаци, а дру ги кмет из истога села р ече му :
„Дај, ку ме, му штулу к, јер ти се нашао магар ац.“

164
„Хоћу ти дати, и добар, ку ме,“ одговори онај др у ги, „али ми кажи, где се јавио?“
„На бр ду,“ одговор и налазач; „видео сам га ју тр ос без самар а и какве опреме, а био је тако
мр шав, да је жалост била гледати га; али је тако подивљао и у ћу дио се, да када му пр иђох,
а он побеже и заву че се у најдаљи крај од бр да; ако хоћеш, да идемо нас двојица да га
тр ажимо, само ме пу сти да ову магар ицу одведем ку ћи, па ћу се одмах вр атити.“
„Хоћеш ми у чинити велику љубав,“ рече госа од магар ца, „а ја ћу гледати, да ти

вр атим на исти начин.“
Ето са свим тако и на такав начин, као што вам ја причам, пр ичају то сви који знају ,
како је та ствар била. Једном р ечи, оба кмета одоше пешке и др жећи се за р у ке на бр до, а
кад стигоше тамо на место, где су мислили да ће наћи магар ца, не нађоше га, нити им се
он у свој оној околини указа, ако су га и тр ажили својски. Видећи да нема магар ца, р ећи ће
онај кмет што га је видео оном др у гоме
„Знаш шта, ку ме, нешто ми паде на у м, чиме ћемо без сваке су мње моћи то
живинче наћи, па ма се скр ило у земљину у тробу, а не у бр ду; а ево шта је: ја знам дивно
њакати, па ако и ти знаш колико толико, ствар је готова.“
„Велиш колико толико, ку ме?“ одговор и онај др у ги; „вала не дам у томе пр еда се
никоме, па ни самим магар цима.“
„То ћемо сад видети, одговор и др у ги кмет; јер ја велим, да ти одеш на једну стр ану
од бр да, а ја на дру гу , тако да га обиђемо и пр ођемо сасвим, па ћеш овда онда зар евати ти
и зар еваћу ја, и не може бити иначе, него ће нас магар ац чути и одговор ити нам, ако буде
на бр ду.“
На то одговор и магар ећи госа:
„Е, ку ме, баш си се добр о досетио и види се, да си паметан човек.“
Па се р астадоше пр ема договору , те тако р ећи у исти мах зар еваше и сваки од њих
пр евар и се њакањем др угога и похита да се нађу , а кад се састадоше, р ече оштећени:
„Да л' то може да бу де, ку ме, да оно није њакао мој кењац?“
„Није он, него ја,“ одговор и онај др у ги.

165
„М ор ам да кажем,“ р ече госа, „да између тебе, ку ме, и магарца нема никакве
р азлике, у колико се тиче њакања, јер свога века тако што нисам видео ни чу о.“
„Ова хвала и ласкање,“ одговори онај др у ги, „боље пр иличи и пр истаје теби, куме,
него ли мени; јер тако ми бога, који ме је створ ио, ти би могао по два њакања прида дати и
највештијем њакалу у свету; јер у меш добр о да дигнеш глас, у меш да га у здр жаваш у своје
вр еме и да га у мер аваш, па оно много и бр зо извијање, једанпу т р ећи, пр изнајем да сам
побеђен и теби у сту пам славу и хвалу за такву р етку вештину .“
„Онда мор ам да кажем,“ на то ће госа, „да ћу себе у бу ду ће др жати за што боље и

мислићу да нешто знам, јер имам једну вештину ; јер ако сам и мислио да добро њачем,
никад нисам мислио, да баш тако њачек, као што кажеш.“
„А ја велим на то,“ одговор и др у ги, „да се у овом свету губи многа р етка
способност и да оне нису на свом месту код оних, који не знају да их у потр ебе.“
„Наше,“ на то ће госа, „ако нису слични слу чајеви, као што је овај наш, не могу вам
послу жити у др у гима, па и у овоме дај боже да бу де какве вајде.“
После ових р ечи опет се р астадоше и почеше р евати и у век се пр евар ише и наново
се састадоше, докле не уговор ише као знак, да би се знало да су они, а не магар ац, да по
два пу та њачу једно за др у гим. Удвајају ћи тако сваки пу т њакање, пр ођоше сво бр до, али
им се изгубљени магарац не одазва ни знацима. И како да им јадник и неср ећник
одговор и, кад га нађоше у најгу шћој шу ми, где су га ку р јаци изели? А кад то виде госа,
р ече:
„Ја сам се већ чу дио, што нам се не одазива, јер да није мр тав, би њакао, кад би нас
чу о, или не би био магарац; но како сам те, ку ме, за то чу о њакати онако лепо, др жим да
нисам штетовао, што сам га тр ажио, ако сам га и нашао мр тва.“
„Твоја је стар ија, ку ме,“ одговор и др уги, „јер кад опат добр о поје, пр истаса за њим
ђак.“
С тим се неу тешни и пр омукли врате у своје село, где својим пр ијатељима,
су седима и познаницима пр ичаше, колико су се намучили тражећи магар ца, пр етер у ју ћи у
похвали њакачке вештине у дру гога, а све то дознаше и чу ше љу ди из су седних села; а
ђаво, који не спава, како р адо сеје и пр осипа свађу и неслогу , где год може, заподир ући
166
кавгу из ветр а и велике р аздоре из ничега, у реди и у деси, да љу ди из дру гих села, кад би
видели кога из нашега села, стану њакати, као да им замер ају, што су наши кметови
њакали. Деца то пр ихватише, па као да је доспело у р у ке и у ста свију ђавола из ада, те се
њакање р ашир и од села до села, тако да се сељаци из њакаћега села знају и р азлику ју , као
што се р азлику ју цр нци од белих, и дотле је дошло са том немилом шалом, да су много
пу та ор у жаном р уком и у гомили они пор у гани у дар али на р у гаче, нити ту помаже краљ
ни власт, ни стр ах ни стид. Ја мислим, да ће сутр а или пр ексу тр а љу ди из мога села, а то је
оно од њакања, изићи у поље на др уго село, које је на две миље од нас, а то је једно од
оних, која нам највише пакосте, па да бисмо изашли што опр емљенији, носим ова ку пљена
копља и алабар де, као што сте видели. И то су она чу деса што сам казао да ћу вам их
пр ичати; а ако вам није то чу дно, ја вам не знам др у го.
С тим доврши свој говор добр и овај човек; а у тај пар у ђе на вр ата од крчме један
човек, сав обу чен у ср нећу кожу, чар апе, чакшир е и гу њче, те повика:
„Господине кр чмар у, има ли конака? јер долази мајму н погађач и вер теп, како је
М елисендра ослобођена.“
„Их, тр иста му!“ р ече кр чмар, „ма ово је господин мајстор Педр о; хоћемо лепо
пр овести ноћ.“
Забор авио сам да кажем, да је тај мајстор Педр о имао на левом оку и скор о на
половини обр аза везану мар аму од зелена тафета, знак, да му је цела та стр ана морала
бити болесна; а крчмар настави:
„Добр о нам дошли, сењор е мајстор Педр о! А где је мајму н и вер теп, ја их не
видим?“
„Ту су већ близу,“ одговор и онај у ср нећој кожи, „само сам ја дошао напр ед, да
видим, има ли конака.“
„Не бих га дао ни самом ду ки Алби, само да бих да дао сењор у мајстор у Педру ,“
р ече кр чмар; „нека дође мајму н и вер теп, јер у кр чми има за ноћас љу ди, који ће платити
да виде вертеп и мајму нову вештину .“
„Нека је у добр и час,“ на то ће онај са завојем, „а ја ћу спу стити цену и задовољићу

се да ми се тр ошак накнади, па идем да доведем кола са мајму ном и вер тепом.“
167
И за тим опет оде из кр чме.
Одмах запита Дон Кихоте кр чмар а, какав је то мајстор Педро и какав има вер теп и
мајму на. Кр чмар му одговор и:
„Тај је на гласу са својих лу така и одавна иде по ар агонској Манчи и показу је

вер теп, како је славни Дон Гајфер ос ослободио М елисендру , што је једна од најбољих и
нејлепше пр иказиваних повести што смо их од толико година видели у овом крају
кр аљевине; такође води уза се мајму на са најређом способношћу што се видела у мајмуна,
нити се може замислити код људи, јер кад га што питају , он слу ша што га питају и онда
скочи на раме своме госи, пр игне му се у ху и каже му одговор на оно што га питају, а
мајстор Педр о за тим га саопшти, а о ономе што је било казу је много више, него о оном
што ће да бу де; и не погађа у век све, тек већином неће се пр евар ити, тако да мислимо, да
ће у њему бити сам ђаво. За свако питање у зима по два р еала, ако мајмун нањ одговор и,
хоћу р ећи, ако његов госа одговор и на њега, пошто му је он одговор пр ишапнуо; па тако
мисле љу ди, да је тај мајстор Педр о врло богат и да је човек галантан, како веле у Талији,
и добар дру гар; па живи што се може боље: говор и за шестор ицу, пије за дванаестор ицу ,
све на р ачун свог језика и свога мајму на и вертепа.“
У то вр ати се мајстор Педр о, а на једним колима беше вертеп и велик мајму н без
р епа са стражњицом као од пу сти, иначе не особито ру жан.
Чим га у гледа Дон Кихоте, а он га у пита:
„Кажи ми сењор е погађачу какве ћемо р ибе добити? шта ли ће бити од нас? А ево
моја два р еала.“
Па заповеди Санчу, да их даде мајстор Педр у , који одговор и место мајму на и р ече:
„Господине, ова животиња не одговара, нити казу је за ствар и које ће доћи; нешто
зна за пр ошасте, а за садашње тек помало.“
„Таман!“ рече Санчо; „не дам ја ни пар е, да ми кажу оно што ми се десило, јер ко
ће то боље знати од мене? а да плаћам за оно што знам, била би велика глу пост; али кад
зна што је сад, ево моја два р еала, па нека ми каже сењор мајму њејши, шта р ади сад моја
жена Тер еза Панса и чиме се занима?“
М ајстор Педр о не хте у зети новце, р екавши:

168
„Нећу да примам нагр аду у напред, докле нису биле учињене у слу ге.#
Па удар ивши десном р у ком два пу та по левом р амену, у једном трену прискочи му
мајму н и принесавши у ста у ху , вр ло бр зо стаде шклоцати зубима и пошто тако учини кроз
једно веровање, др у гим скоком спу сти се на земљу, а у исти мах мајстор Педр о спу сти се
жу рно на колена пр ед Дон Кихота и обгр ливши му ноге, р ече:
„Ове ноге гр лим, као да гр лим оба сту па Хер ку лова, о славни у скрситељу забор аву
већ пр едатога скитничкога витештва! о никад достојно не похваљени витеже Дон Кихоте
од М анче, ду шо обезнањенима, потпор о онима који хоће да падну , мишицо палих,
наслоне и савете свима неср ећнима!“
Дон Кихоте беше пр енер ажен, Санчо у дивљен, р ођак зачу ђен, двор одр жица
у безекну т, збу њен онај од њакања, кр чмар у недоу мевању и једном р ечи сви беху
поплашени, који су чу ли р ечи вер тепара, а он настави:
„А ти, о добр и Санчо Панса, најбољи коњу шар у најбољега витеза у свету , буди
весео, јер твоја добр а жена Тереза добр о је и у овај пар чешља пер ајицом либр у лана, а у
боље вер овање има с леве р у ке кр њ бар дак, који хвата подоста вина, и тиме се у свом
послу забавља.“
„То сасвим вер ујем,“ рече Санчо, „јер је то пр ава добр оср ећница, и да није
р евњива, не бих је дао ни за дивкињу Андандону , за коју вели мој господин, да је била
вр ло р азбор ита жена и добр а домаћица, а моја Тер еза од оних је, које не мар е да комр аче,
па ма то било на рачу н њених наследњика.“
„Ја сада вели,“ у зе ту р еч Дон Кихоте, „да ко много чита и много пу ту је, тај много
види и зна много. Ово велим, јер какво би у веравање било довољно да ме увер и, да у свету
има мајму на који погађају, као што сам сад видео својим очима? јер ја сам главом Дон
Кихоте од Манче, као што је овај добри створ казао, пр емда је у неколико пр етерао у мојој
хвали; али био ја ко му др аго, ја хвалим бога, што ми је дао ср це меко и болеће, које је
у век наклоњено да чини добр а свакоме, а зла никоме.“
„Кад бих имао новаца,“ р ече двор одржица, „питао бих сењор а мајму на, шта ће ми
се догодити на мом садашњем пу ту .“
На то одговор и мајстор Педр о, који се већ беше дигао од ногу Дон Кихота:
169
„Ја сам већ казао, да ово звер е не одговар а за бу ду ћност, а кад би одговарало, не би
сметало што немате новаца, јер да бих био у слу жан пр ема господину Дон Кихоту , који је
овде, махнуо бих се сваке кор исти у свету ; а сад пошто ми је то дужност и што хоћу да му
пр ибавим уживање, хоћу да наместим мој вер теп и да свима који су у кр чми у чиним
р адост без икакве наплате.“
Кад то чу кр чмар, сав весео означи место, где се може наместити вер теп што се у
часку у чини.
Дон Кихоте није био особито задовољан са мајмуновим погађањем, јер му се

чињаше да је неприлично, да један мајму н погађа било бу дуће, било бивше ствар и; и тако
докле мајстор Педр о намешташе вертеп, оде Дон Кихоте са Санчом у један у гао од
коњу шнице, где их нико не могаше чу ти, и р ече му :
„Виш, Санчо, ја сам добр о пр омишљао о чудној вештини онога мајму на, па ми се
чини, да нема су мње, да му је госа мајстор Педр о начинио ћу тке или изр ично у говор са
ђаволом.“
„Ако је тесто густо и од ђавола,“ рече Санчо, „нема сумње, да ће бити врло
нечисто; али коју би вајду имао тај мајстор Педр о да се др жи таква теста?“
„Ниси ме разу мео, Санчо; хоћу само да кажем, да мор а имати какав договор са
ђаволом, отку да је дошла она вештина у мајму на, којом заслу жу је хлеб, а кад се буде
обогатио, пр едаће му своју ду шу, јер тај свеопшти непр ијатељ то иште; а то др жим отуда,
што видим, да мајму н одговар а само на пр ошле и садашње ствари, а ђаволово знање не
може се даље ни пр остир ати; јер оне од буду ћности зна само по домишљању, и то не
свакад, пошто је једино богу остављено да знаде вр емена и лета, и за њега нема
пр ошлости ни буду ћности, него је све садашњост; а кад је тако, као што јесте, онда је
јасно, да тај мајмун говор и са ђавољим стилом, и чу дим се, да га нису пр ијавили светом
звању инквизиције и испитали га и потанко дознали, силом кога погађа; јер толико стоји,
да тај мајмун није звездочатац, нити му госа ни он знају подизати оне фигу р е које се зову
су дске,39 што се данас толико у потр ебљавају у Шпањолској, да нема бабе, ни

39
Подизати судске фигуре, звао се у звездачатаца начин којим су одређивали положај дванаестим
сазвездијама у зодијаку, планетама и звездама некретницима у одређени час, да би могли отуда извести
рожданик.
170
двородр жице, нити кр пе, који се не би латио да подигне фигу р у , као да је то доњак, који је
пао на земљу, те својим незнањем и лажама само помр чавају дивну истину нау ке. За једну
госпу знам, да је питала једног од тих фигур аша, да ли ће њена једна мала ку чка бити
су штена и оштенити се и какве ће боје бити њени штенци. На то фигу р аш подиже фигур у
и одговор и, да ће ку чка бити су штена и да ће оштенити три штенета, једно зелено, др уго
цр вено и тр еће коласто, али с у словом, да се та кучка спар и између једанаест и дванаест
часова дању или ноћу и да то бу де у понедељак или у суботу; а шта би? после два дана
цр че ку чка што се пр ејела, али господин фигу р аш остаде у оном месту на гласу као
најпоу зданији фигу р аш, као што су то сви фигу р аши, или већина им.“
„Ипак бих желео,“ р ече Санчо, „да ви кажете мајстор Педр у, нека пита свога
мајму на, да ли је оно истина што се с вама догодило у М онтезиносовој пећини; јер ја бих
р екао, да ми не замер ите, да је све то било вар анција и лагар ија, или бар да сте ви то
сањали.“
„Све може да бу де,“ одговор и Дон Кихоте, „али ћу учинити по твоме савету, ако у
томе и имам неку двоу мицу .“
У то дође мајстор Педр о, тражећи Дон Кихота, да му каже, да је вер теп већ
намештен, па нека му господство дође да га види, јер је вр едно видети га. Дон Кихоте
саопшти му своје мисли и замоли га, да пита одмах свога мајму на, нека му каже, да ли су
неке ствар и, које су му се десиле у М онтезиносовој пећини, биле сан или јава, пошто му се
чини, да је и једно и др у го.
М ајстор Педр о не одговор и ништа на то, него оде по мајмуна и метну вши га пред
Дон Кихота и Санча, р ече:
„Погле, сењор е мајму не, овај витез жели знати, да ли су неке ствар и, које су му се
десиле у некој пећини што се зове М онтезиносова, биле лажне или истините.“
Пак у чинивши му обичан знак, мајму н му се попе на лево раме и пошто му тобоже
нешто пр ишапну , р ече мајстор Педр о за тим:
„М ајму н каже, да је нешто од онога, што сте видели или иску сили у р еченој
пећини, лажно и нешто вер оватно; и то је што зна на то питање и ништа више; а ако
171
желите знати што више, у пр ви петак одговориће на све, што ћете га питати, а за сад му је
кр ај знању, које му неће доћи пре петка, као што р екох.“
„Јесам казао,“ викну Санчо, „да ми се не може од онога, што сте ви, господине,
говор или о догађајима у пећини, доказати истина, па ни од половине?“
„Иску ство ће показати, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, „јер вр еме, које откр ива све
ствар и, не оставља ни једну, да је не изнесе на видело су нца, па ма била скр ивена у
земљину кр илу ; а за сад нека је то одста, па ајдемо да видимо вер теп добр ога мајстор
Педр а, јер ми се чини, да ће то бити једна новост.“
„Како једна?“ на то ће мајстор Педр о; „шесет хиљада има их мој вер теп; кажем вам,
господине Дон Кихоте, да је то ствар, какве данас више нема у свету , и вр едно је видети,
па делима вер у јте, а не р ечима; него р у ке на посао, јер је касно, а имамо много шта да
у р адимо и да кажемо и покажемо.“
Дон Кихоте и Санчо послу шаше и одоше тамо, где је вер теп већ био намештен и
отвор ен, пун на све стр ане запаљених малих воштаница, те се светлио и блистао. Кад тамо
дође, оде мајстор Педр о за вер теп, јер он је требао да у дешава фигур е у њему, а на пољу се
намести једно слушче мајстор Педр а, да ту мачи и објашњава тајне тога вер тепа; у р уци
др жаше пру тић, којим означаваше фигу р е, које су излазиле. Пошто се сви што их је у
кр чми било наместише пр ед вер тепом, а некоји на земљу поседаше, и пошто се Дон
Кихоте, Санчо, двор одржица и р ођак наместише на најбољим местима, поче ту мач
говор ити оно што ће чу ти и видети онај, који бу де слу шао или читао следећу главу .
У којој се наставља забавна пустоловина са вертепом,

уз друге ствари заиста особито добре.
Умукну ше сви Тир ци и Тр ојанци, хоћу р ећи, сви који гледаше у вер теп мотр ише на
у ста ту мачева, који ће да им објасни чудеса, кад се у вер тепу зачу ше многи бу бњи и тр убе
и опалише се многи топови, али овај ур небес не потр аја ду го, а за тим подиже свој глас
момче и р ече:
172
„Ова истинита повест, која се овде пр иказује вама, у зета је од р ечи до р ечи из
фр анцу ских летописа и шпањолских романца, које се певају у народу и код дечу р лије по
у лицама. Говор и о томе, како је господин Дон Гајфер ос ослободио своју жену
М елисендру , која је била зар обљена у Шпањолској у мавар ским р укама у гр аду Сансу ењи,
јер тако се тада звао гр ад, који се сада зове Сар агоса; па погледајте како се Дон Гајферос
игр а даме, као што се пева:
Игра се даме сењор Дон Гајферос,
Јер М елисендр у већ забор авио.
„А ово лице, које овде излази са кр у ном на глави и скиптр ом у р уци, цар је Карло
Велики, прир одни отац исте Мелисендр е, који љу тит што види нер ад и немар свога зета,
дошао је да га кар а; па погледајте, како га жестоко и љу то кар а, да се чини, хоће да му
скиптр ом одмер и једно тесте по глави, а баш има писаца који веле, да га је у дар ио и много
му удар аца дао; и пошто му је казао много р ечи о опасности, у којој му је обр аз, ако неће
својој жени пр ибавити слободу, кажу да му је р екао:
Ја ти р екох, сад гледај!
„Погледајте сад како се цар окрену о и оставио Дон Гајфера љу тита, који, као што
видите, фрља у јар ости далеко од себе даме и камење, па нагло иште ору жје, а од свога
бр атића Дон Ролдана иште у нар у ч његов мач Ду р индану , па како Дон Ролдан неће да му
га даде, него му ну ди своје дру штво у му чну послу ; али хр абр а љу тица неће да пр ими
понуду , него вели, да је он довољан сам да ишчу па своју жену , па да су је метну ли и у
најду бљу ду бину у земљи, па с тиме оде да се ор у жа и за тим да полази.“
„Окр ените очи на ову кулу што се овде види, за коју се мисли, да је једна од кула
на Сар агосанској твр ђави, коју данас зову Алхафер ија, а она дама, што се у казује на оном
доксату обу чена по мавар ски, неср авњена је Мелисендр а, која оданде често погледа према
Фр анцији и мислећи на Пар из и на свога мужа, теши се у своме р опству. А погледајте и
нов један слу чај, који се сад збива, а можда никад није дотле виђен. Видите ли оног
173
М авар а, који полако и метну вши пр ст на уста, шу ња се иза мелисендр иних леђа? Сад
погледајте, како јој даде пољу бац у ср ед у ста, па како она одмах отпљу ва и бр ише се белим
р у кавом своје кошу ље, те како се вајка и од му ке чупа своју лепу косу, као да је ова кр ива
р у жну делу . Сад погледајте онога озбиљнога М авар а у оном ходнику , а то је краљ
М арисилио од Сансу ење, који је видео непр иличност мавр ову , па ако му је и био р ођак и
добар пр ијатељ, одмах заповеди да га у хвате и одвале му двеста дегенека и да га пр оведу
кр оз главне у лице у гр аду са викачима пр ед њим и панду рима за њим; па погледајте овде,
како извр шу ју пресу ду, тек што је кривица учињена, јер у М авара нема тр говлачења, ни
доказивања и оклевања као у нас.“
„Дијете, дијете,“ викну овде Дон Кихоте, „казу ј ти твоју повест, а немој да се
у пушташ у стр анпу тице и кр иву дање, јер ако ће да се истина на чисто изведе, ишту се
многи докази.“
И мастор Педр о рече изну тр а:
„Остави се р азлагања, момче, него чини оно, што ти каже овај господин, што ће
бити најбоље; др жи се ти пр осте песме и немој много да извијаш, јер што је су више танко,
кида се.“
„Добр о, у чинићу тако,“ одговори момче и даље настави: Ова пр илика, што се овде
у казу је на коњу у гасконској кабаници, главом је Дон Гајфер ос, кога очеку је његова жена,
па већ добивши освету за безобр азност заљу бљенога М авар а, са бољим и спокојнијим
др жањем стала на доксат од ку ле и говор и са својим му жем мислећи да је какав пу тник, са
којим изведе све речи и разговор из оне р оманце, која вели:
Идеш ли у Фр анцију, витеже,
За Гајфер а р аспитај
„Ја то овде нећу наводити, јер опширност хоће да роди досадност; доста је казати,
да се Дон Гајфер ос покаже и да по веселим покр етима мелисандр иним видимо, да га је она
познала, тим пр е кад видимо, како се спу шта са доксата, да седне коњу на сапи иза свог
вр лога му жа. Али да неср еће! јер један кр ај од су кње запне за један од гвоздених шиљака
на доксату и она оста висећи у вазду ху, не могу ћи доспети на земљу . Али погледајте, како
милоср дно небо пр итиче у највећој невољи, јер пр иђе Дон Гајфер ос, па не мар ећи да ли ће
174
се поцепати или неће богата су кња, шчепа је и силом је сву че на земљу, па за тим у часку
је метну на сапе своме коњу да га опкор ачи као човек и р ече јој, да се добр о држи и да га
р у кама обухвати, тако да јој се на његовим пр сима пр екр сте да не би пала, пошто сењор а
М елисендра није била вична таквом јахању. Погледајте и то, како коњ хрзањем даје знак,
да је задовољан са хр абрим и лепим тер етом, који носи са својим господар ем и госпођом.
Погледајте, како се окр ену ше и изађоше из града, па весели и р адосни у путише се Пар изу .
Пођите у мир у , о двоје неср авњених пр авих љу бавника; стигните здр аво у ваш жељени
завичај и нека вам су дбина не ставља пр епоне у вашем ср ећном пу товању ; очи ваших
пр ијатеља и р ођака нека вас гледају, како у мир у проводите дане – да би били нестор ови!
– који вам остају од живота!“
Овде мајстор Педро наново диже глас и р ече:
„Полако, синко, не пењи се, јер свако печење од зла је.“
Ту мач ништа не одговори, него настави даље:
„Десише се некоје беспослене очи, које обично све виде, па видеше и спу штање и
пењање мелисендрино, о чему јавише кр аљу М ар силију , који одмах заповеди, да се у дар а
на узбу ну ; па гледајте, са каквом скорошћу, јер град хоће да се ср у ши од силних звона,
која зазвонише са свију му нар а на џамијама.“
„А, то не,“ р ећи ће ту Дон Кихоте; „ово са звонима није мајстор Педр о добр о
погодио, јер М авар и немају звона, него у дар ају у бубње и ду вају у ду лсајине, што су као
наше тр у бе; а оно са звонима у Сансу ењи свакако је велика глу пост.“
Чу вши то мајстор Педр о, пр естаде звонити и рече:
„Немојте, господине Дон Кихоте, да гледате на те детињарије, нити иштите да су

ствар и са свим савр шене, јер тога не бива. Зар се сад не пр иказују обично тису ће глума
пу них неприличности и глу пости, па ипак пролазе што боље, људи их слу шају не само с
одобр авањем, него са дивљењем, које пр елази мер у? Настави, момче, па само говор и, јер
нека се мени пу ни кеса, па ма било непр иличности више него што је зр на пр ашине.“
„Тако је,“ пр ихвати Дон Кихоте, а момче р ече:
„Погледајте, колика и каква сјајна коњица излази из града да вија оно двоје
католичанских љубавника, како тр еште тр у бе, како јече дулсајине и како лу пају бу бњи и
175
таламбаси; стр ах ме је, да ће их стићи и вратити везане за р еп њиховога коња, што би

стр ашно било погледати.“
Кад Дон Кихоте виде толике М авар е и чу толики у рнебес, учини му се, да ће добр о
бити да помогне бегу нцима, па дигну вши се на ноге, викну :
„Док сам ја жив, нећу допу стити, да се пр еда мном учини насиље таквом витезу, и
таквом смелом љу бавнику , као што је Дон Гајфер ос. Станите, пиједна тр аго, нити га
гоните и вијајте, иначе са мном имате посла!“
Са тим р ечима тр же мач и једним скоком обр е се до вер тепа, па жур но и са

невиђеном помамом стаде мачем млатити по мавар ским лу ткама, једне р аскољаваше,
др угима скидаше главе, тр еће скатећи, четвр те комадајући, да међу многим др у гим
у дарцима један му такав беше, да се мајстор Педр о није погну о, скр ио и згр чио, би му
главу отфикар ио лакше, него да је била од медена колача. Мајстор Педр о викаше:
„Престаните, господине Дон Кихоте, па погледајте, да ти што их полу тате,

комадате и у бијате, нису пр ави М авар и, него лу тке од теста. М а ето ми неср ећнику
полупасте и у пр опастисте све моје имање!“
Али код свега тога Дон Кихоте не пр естајаше да пљу ском пу шта у дар е мачем,
бодеже, да сече и коље. Најпосле, ни колико је за два веровања ср у ши сав вер теп на
земљу , а све његове справе и лу тке беху искомадане и оштећене, кр аљ М ар силио беше
р ањен, а цар у Карлу Великом раскољена кр уна и глава на двоје. Збор од слу шалаца беше
пр енер ажен, мајмун у тече на кров од кр чме, р ођак се поплашио, двор одр жица се пр епао,
сам Санчо Панса беше у највећем стр аху, јер како се клео, пошто је бу р а била прошла, још
никада не беше видео свога господина тако грозно р азјар ена.
Пошто дакле посве р азори вер теп, Дон Кихоте у мир и се мало и р ече:
„Е хтео бих да су ми овде сада сви они, који не вер у ју и неће да веру ју , колико су у
свету кор исни тумар аћи витезови. Ето да се ја овде нисам нашао, ко зна, шта би било од
ваљанога Дон Гајфер оса и лепе М елисендр е; зацело би их они пси досад били стигли и би
им учинили какву ср амоту. Једном р ечи, да живи ту мар аће витештво над свима др у гим
живим ствар има у свету!“
176
„Да, нека живи,“ рече овде ту жним гласом мајстор Педр о, „а ја нека у мрем јер сам
тако неср ећан, да са кр аљем Дон Родр игом могу р ећи:
Ју че власник од Шпањолске,
Данас немам једног кр ова,
Да га могу својим звати
Нема ни пола часа, ама ни пола тр ену тка, како сам био господар од кр аљева и
цар ева, имао сам моје коњу шнице и ковчеге и вр еће пу не небр ојених коња и бескр ајња
накита, а сад сам неу тешан и у ту чен, сир омах и пр осјак, а свр х свега без мога мајму на, јер
бога ми, докле га опет добијем, хоћу имати љу те му ке; па све то због непромишљене
јар ости овога господина витеза, за кога веле да помаже сир очад и испр авља кривде и да
чини др у га милоср дна дела, а само код мене пр омашио је своју племениту намеру, нека је
слава и хвала небесима у нају звишенијим њиховим бор авиштима! Једном р ечи, витез од
Жалосна Лица мор ао је баш моје пр илике да нагр ди.“
Санчу Пансу р ажали се на р ечи мајстор Педр а и р ече му:
„Немој да плачеш, мајстор Педро, нити да се вајкаш, јер ми ср це пар аш, јер хоћу да
ти кажем, да је мој господин Дон Кихоте такав католик и савестан кр ишћанин, ако само
види, да ти је у чинио какву штету, хоће ти све накнадити и исплатити и задовољити те
боље, него што си квар овао.“
„Кад би ми господин Дон Кихоте платио нешто од онога што ми је поквар ио, па
бих био задовољан, а његова милост спасла би своју ду шу, јер не може ономе бити спаса,
који др жи ту ђе добр о против воље пр авога власника и неће да га враћа.“
„Тако је,“ р ече Дон Кихоте; „али досад, мајстор Педр о, ја не знам, да имам какву
вашу ствар.“
„Како да немате?“ одговор и мајстор Педр о; „А ово комађе што је на овој твр дој и
голој земљи, ко га је р азбацао и у ништио, него непобедна сила ове снажне мишице? а чија
су била ова телеса него моја? па чиме сам се издр жавао, него њима?“
„Е сад тврдо вер ујем,“ рече ту Дон Кихоте, „што сам већ толико пу та вер овао, да
они волшебници, који ме гоне, изнесу пр ед моје очи пр илике онако како су, а онда их
177
пр еокр ећу и измењају онако, како они хоће. Заиста и збиља кажем вам, господо која ме
чу јете, да ми се учинило све што се овде догађало, да се на длаку онако догађало, да је
М елисендра била М елисендр а, Дон Гајфер ос Дон Гајфер ос, М ар силио Мар силио и Карло
Велики Карло Велики; зато и се побу дио гнев и да бих вр шио моју ду жност, као ту мар аћи
витез, хтео сам да помогнем и да будем на р у ци онима, који беже, па са том лепом
намер ом учиних оно што сте видели; ако ми је испало наопако, није моја кр ивица него
оних поганаца, који ме гоне; па са ове моје погр ешке, ако и није дошла од пакости, хоћу
сам себе да осу дим да платим накнаду; нека мајстор Педр о види шта ће да иште за
поквар ене лу тке, а ја сам готов да му то платим одмах у здр аву данашњу кастилијанску
новцу .“
М ајстор Педр о поклони му се и р ече:
„Од нечу вена кр шћанства хр аброга Дон Кихота од Манче, истинскога помоћника и
потпор е свију невољних и притешњених скитница, нисам се мањему ни надао; а ево
господар кр чмар и велики Санчо нека бу ду поср едници и пр оценитељи између вас и мене
у ономе што вр еде и могу вр едети већ поквар ене лу тке.“
Кр чмар и Санчо рекоше, да пр истају на то, а мајстор Педр о подиже са тим са земље
кр аља М арсилија од Сарагосе, о главу смањенога, и рече:
„Овде се већ види, колико је немогу ће да се овај кр аљ повр ати у његово р аније
стање, па зато мислим, не тр чећи пр ед бољи су д, да ми се даде четири р еала и по за
његову смрт, конац и свршетак.“
„Даље!“ р ече Дон Кихоте.
„Онда за ово преполовљење од гор е до доле,“ настави мајстор Педр о, у зевши

р асцепљенога цара Кар ла Великога, „неће бити много, ако тр ажим пет р еала и четвр тину .“
„Није мало,“ пр имети Санчо.
„Није ни много,“ пр ихвати кр чмар; „али да у змемо у ср едњу р у ку , па да пр оценимо

на пет р еала.“
„Нека му се даду потпу них пет и четвртина,“ р ече Дон Кихоте, „јер код ове велике
нер еће није стало до четвр тине више или мање; па свр шу јте бр зо, мајстор Педр о, јер је
вр еме да се вечер а, а ја бих р екао да сам гладан.“
178
„За ову лутку,“ рече мајстор Педр о, „која је остала без носа и једног ока, а то је
лепа М елисендр а, иштем два р еала и дванаест мар аведа, и мислим, да је то пр аво.“
„Но, ту би ђаво мор ао метну ти свој пр ст,“ рече Дон Кихоте, „ако М елисендр а са
својим му жем није досад већ бар ем на фр анцу ској гр аници; јер њихов пар ип изгледао ми
је пре да лети, а не да трчи, и зато нема р ашта да ми се мачак пр одаје место зеца и да ми се
ту Мелисендр а износи без носа, а она др у га, ако узмемо ствар како јесте, сад у жива са
својим му жем на сав мах у Фр анцу ској. Нека бог свакоме бу де у помоћи, господине
мајстор Педр о, па сви дај да идемо пр авим пу тем и са чистим ср цем, па наставите.“
Видећи мајстор Педр о, да Дон Кихоте р еве на лево и да се вр аћа на своју пр еђашњу
лу дост, не хте да му измакне, те му р ече:
„Биће да ово није М елисендр а, него каква од девица, које је слу же, па са шест
мар аведа што ће ми их дати бићу задовољан и добр о плаћен.“
На тај начин у цењиваше се многе др уге оштећене лу тке, те пошто их умер аваше
оба изабр ане су дије на задовољство стр анака, изађе накнада на четр десет р еала и тр и
четвр ти; а кад Санчо ово одмах исплати; заиска мајстор Педр о још два р еала за тру д,
докле у хвати мајму на.
„Подај му их, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „али не да хвата мајму на, него да се
опије;40 а ево дао бих му шту лу ка две стотине ономе, који би ми поу здано казао, да су
сењор а доња М елисендр а и сењор дон Гајфер ос већ у Фр анцу ској и код своје ку ће.“
„Нико вам то не би у мео боље казати, него мој мајмун,“ р ече мајстор Педр о; „ али
нема вр ага, који ће га сад у хватити, пр емда мислим, да ће га пр иврженост и глада
нагонити да ме потр ажи ову ноћ, а кад сване, опет ћемо се видети.“
Једном р ечи, бу ра са вер тепом свр ши се и сви мир но и у љу бави вечер аше на
тр ошак Дон Кихота, који је претер ао у штедр оти. Још пр е зоре оде онај што је носио
копља и алабар де; а кад већ свану , дођоше да се опр осте са Дон Кихотом р ођак и
двородр жица, један да се вр ати ку ћи, а др у ги да настави свој пут, а овоме у помоћ даде
Дон Кихоте дванаест р еала. М ајстор Педр о не хтеде да има још р ечи са Дон Кихотом, кога

40 У шпањолском је tomar el mono, хватати мајмуна, а tomar la mona, опити се. Ово титрање речима не да се
превести.
179
је вр ло добр о знао, зато пор ани пр е су нца и покупивши остатке свога вер тепа и свога
мајму на, оде такође да тр ажи пу столовине. Кр чмар, који није познавао Дон Кихота, беше
у дивљен како са његове лу дости, тако и са његове издашности. Најпосле га Санчо исплати
обилато по налогу свога господина, пак опр остивши се око осам часова, одоше из кр чме и
дадоше се на пу т, на коме ћемо их пу стити да иду , јер тако тр еба, да бисмо имали каде да
казујемо дру ге ствар и, које су потр ебне за објашњавање ове славне новости.
ДВАДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
У којој се казује ко су били мајстор Педро и њег ов мајмун, уз лоши успех, који је Дон
Кихоте имао у пустоловини са њакањем, коју не изведе онако, како је он хтео и како је
замишљао.
Сид Амет, летописац ове велике повести, почиње ову главу овим р ечима: кунем се
као католичански кршћанин; на што пр еводилац пр имећује, кад се Сид Амет ку не као
католичански кр шћанин, а овамо М авар , као што је то зацело и био, да није хтео др уго
шта р ећи, него, да као што католичански кр шћанин кад се ку не, ку не се или тр еба да се
ку не истинито и да истину каже у оном што казу је, тако да ће је и он казати, као што би се
заклео католичански кр шћанин у ономе што бу де писао о Дон Кихоту, а посебице кад
бу де казивао, ко је био мајстор Педр о, ко ли мајмун погађач, који је својим погађањем у
чу до бацао сва она села.
Пр ича дакле, како ће онај, који је читао пр ви део ове повести, свакако сећати онога
Хинеса од Пасамонта, коме је с осталим галиотима дао Дон Кихоте слободу у Сијер и
М орени, добр очинство, за које му тада р у жно захвалише и још р у жније платише они
неваљали и неваспитани љу ди. Тај Хинес од Пасамонта, кога је Дон Кихоте назвао
Хиснесиљом од Пар апиље, био је тај, који је Санчу Панси у кр ао сивца, а пошто се по
штампар ској кр ивици у пр вом делу није навело, како је и кад то било, то су многи
мислили, да је томе у зр ок кр атка памет пишчева, где је кр ивица печатње. Али укр атко да
се каже, Хинес му га је укр ао, кад је Санчо Панса на њему спавао слу жећи се лу кавством и
начином који је у потр ебио Бру нело, кад је Сакрипанту , које је седео под Албр аком,
180
извукао коња између кракова, а после је Санчо повр атио магарца, као што је пр ичано.
Дакле тај Хинес, бојећи се, да га не ухвати власт, која га је тр ажила, да би га казнила за
његове небр ојене вар анције и злочине, којих је било толико и таквих да је он сам сачинио
велику књигу и описао их, докона да пр еђе у ар агонску краљевину и да завеже лево око,
у десивши се као вер тепаш, јер то и опсенарство знао је савр шено. За тим се деси, да од
некојих ослобођених кр шћана који су долазили из Бер берије, купи овога мајму на, кога
нау чи, када му даде известан знак, да му скочи на раме и да му тобоже нешто шапу ће на
у хо. Кад то у чини, пр е него што ће у ћи у место, у које је ишао са својим вер тепом и
мајму ном, р аспитао би у оближњем месту, или код кога је најбоље могао, шта се особито
догодило у томе селу и којим љу дима, па уту бивши то добр о, пр во би показивао свој
вер теп, где је пр иказивао једанпут једну ствар, а др у ги пу т др у гу , тек у век понешто весело
и забавно. Кад би се довршило пр иказивање, потегао би вештину свога мајму на, говор ећи
љу дима, како погађа све што је било и што је сад, али да за буду ћност не р азбир а. За
одговор на свако питање искао је по два р еала, а код неких био је јефтинији, како би већ
опипао жилу питачима; каткад би у шао у ку ће, за које је знао шта се њиховим обитницима
догодило, па ако га и нису ништа питали, да му не би платили, он би дао знак мајму ну, а
за тим би казао, како му је он казао то и то, што се поду дарала са оним што је било. Тиме
стече особито у важење и сви тр чаше за њим. Др у гдаш, како је био вр ло паметан,
одговар ао би тако, да су одговор и били пр ема питањима; а како га нико не питаше, нити
наваљиваше нањ да каже, како му то мајму н погађа, то је све ву као за нос и пунио своју
кесу. И тако кад је у шао у кр чму, познао је Дон Кихота и Санча, те му је онда лако било
бацити у чудо Дон Кихота и Санча Пансу и све који су били у кр чми; али би га ску по било
стало, да је Дон Кихоте мало ниже спу стио р у ку , кад је погу био кр аља М ар силија и
у ништио му сву коњицу, као што је р ечено у пр едњој глави. Ово имам да кажем за мајстор
Педр а и његовог мајму на.
А вр аћају ћи се Дон Кихоту од М анче, имам да кажем, пошто је пошао из кр чме,

нау мио је да пр во види обале р еке Ебр а и сву ону околину , пр е но што оде у град
Сарагосу, пошто је имао за све то довољно времена до тамошњих витешких игара. Са том
намер ом настави пу т и два дана иђаше, нити му се што догоди, што би вр едно било да се
пр ибележи, а тр ећи дан кад се пењао уз један бр дељак, чу велик лом од бу бњева, тр у ба и
пу цњаве. У пр ве помисли, да ону да пр олази какво одељење војске, па да би га видео,
181
ободе Росинанта и попне се на бр дашце, а кад се попе горе, виде на дну му , како му се
у чини, више него двеста љу ди ор у жаних р азличитом вр стом ор ужја, као р ећи копљима,
самостр елима, миздр ацима, алабар дама и лобу дима и неколиким пу шкама и многим
штитовима. Спу сти се са виса и приђе чети, тако да је р азговетно видео заставе,
р азазнавао боје и р азабрао гр бове, које су носили, нар очито на једној великој застави или
стегу од бела ку маша, на којој беше сасвим живо исписано магар е издигнуте главе; зинуло
и исплазило језик и у таквој позиту р и, као да р ева, а око њега били су великим словима
исписани ови стихови:
Не њакаше бадаваде
Један и др уги алкалде.
По овој застави виде Дон Кихоте, да ће они љу ди бити из њакаћега села, па то рече
Санчу , коме пр отумачи, шта је писао на застави. И то му рече да по ономе што им је о тој
ствар и онај човек говорио, криво излази, јер је казао, да су два кмета њакала, а пр ема
стиховима на застави била су два алкалда. На то одговор и Санчо Панса:
„Господине, ту нема шта да се замер и, јер лако може бити, да су кметови, који су
њакали, временом постали алкалди у свом селу, па се зато могу звати и по једној и по
др угој титули, у толико пр е што ништа не смета истинитој повести, ако су њакали кметови
или алкалди, само ако су њакали, јер исто тако може да њаче алкалде, као и кмет.“ 41
Најпосле дознаше и сазнаше да је пор угано село изишло да се бори с оним, које му
се ру гало, већма но што је пр аво и што би се очекивало од добр их су седа. Дон Кихоте им
пр иђе не без мале бр иге санчове, који никад није мар ио да се нађе у такву послу . Они у
чети пр имише га у своју ср едину , мислећи да ће бити који од њихове стране. Дон Кихоте
подоже р ешетку и са племенитим др жањем и начином дође до магар еће заставе, где га
окр ужише сви главни људи у војсци, дивећи се, као што су се обично сви дивили, који су
га пр ви пут видели. Видећи их Дон Кихоте, да га тако пажљиво гледају, а нико му ништа
не говор и, нити га ко шта пита, хтеде да се кор исти том тишином и пр екинувши своје
ћу тање, диже глас и р ече:

41 Алкалде је као главни кмет, што би се данас у Србији казало председник, и њега бирају кметови
(regidores).
182
„Храбр а господо, молим вас што могу својскије, да ми не пр екидате беседу, коју
хоћу да вам др жим, докле не видите, да вам се не допада и да вам је досадна, а бу де ли то,
на најмањи ваш знак метну ћу печат на моја у ста и катанац на мој језик.“
Сви му рекоше, нека каже што хоће, а они ће га радо слу шати. С овим
допуштењем, настави Дон Кихоте говор ити:
„Ја, господо моја, ту мараћи сам витез, коме је ор у жје занимање, а задатак му, да
невољнима пр итече у невољи и да је у помоћи којима тр еба помоћи. Пр е неки дан дознао
сам за вашу незгоду и за повод, зашто мор ате сваки час да се лаћате ору жја, да бисте се
светили својим непр ијатељима, па пошто сам једанпу т и више пу та промислио у мојој
памети вашу ствар, налазим према законима о двобоју, да се вратите, ако се др жите за
у вређене, јер никоји поједини човек не може у вр едити читаво село, ван ако целоме не
пр ебацу је да су издајице, јер не зна посебице, ко је извр шио издају, р ади које му
пр ебацу је. Пр имер томе имамо у Дон Дијегу Ор доњесу од Лар е, који је издајицама назвао
цело место Самору, јер није знао, да је само Вељидо Долфос извр шио издају и убио свога
кр аља, па је дакле свима пр ебацио издају и сви су дужни били да се освете и да одговор е,
пр емда је истина, да је господин Дон Дијего мало даље отишао и пр екрдашио и су више
гр анице пребацивања, јер није имао р ашта да изазива мр тве, воде, жито, ни оне који ће се
р одити, ни оне дру ге ситнице, које се у изазиву помињу ; али што му др аго, јер кад се мајка
р азјар и, не слу ша се очима р еч, нити има у зде, која ће је задр жати. Кад је дакле тако, да
појединац не може у вр едити кр аљевину , пр овинцију, гр ад, др жаву, нити цело село, онда је
јасно, да се нема рашта ићи у освету за такву увр еду , јер у вреде нема; јер како би било, кад
би се љу ди у селу у бијали сваки час, кад би им ко име издену о, или они које зову
вр едницима, патлиџанлијама, китићима, сапу нар ама,42 или љу ди са др угим надимцима и
издену тим именима, или што их деца идевају и др уги љу ди мање или више; то би таман
било, кад би сва та знаменита места гр дила се и светила се и у век ишла са спр емњеним
мачевима ма за какву тр ичаву ствар . Не, не, то ни бог не допу шта и неће; љу ди р азу мни и
др жаве добр о у ређене могу ради четир и ствар и лаћати се ор ужја и тр зати мачеве, те
излагати опасности своја лица, живот и имање. Прво, р ади одбране вер е католичанске;
др уго, р ади одбране свога живота, што је по закону пр иродном и божијем; треће, ради

42 Вредници су људи из Ваљадолида, патлиџанлије они из Т оледа, китићи су Мадрићани, сапунари су људи
из Хетафа.
183
одбране своје части, своје пор одице и имања; четвр то, у слу жби свога краља у пр аведну
р ату; а ако хоћемо да додамо пето – што би се могло р ачу нати као дру го – то је р ади
одбране свог отачаства. Овим петор им у зр оцима, као главнима, могу се додати некоји
др уги, који су пр аведни и р азложни и који налажу ду жност да се у зима ору жје; али
у зимати га р ади детињарија и ради ствар и, које су више за смех и беспослицу , него ли што
су увр еда, изгледа, као да онај, који га у зима, нема никако памети, у толико пр е, што ићи у
неправедну освету – а пр аведна не може бити ниједна – иде се чисто против свете вер е,
коју исповедамо, у којој нам се налаже, да чинимо добра својим непр ијатељима и да
љу бимо оне који нас мрзе, налог који ако и изгледа да га је потеже извр шити, тежак је
само за оне, којима је мање стало до бога, него ли до света, и више до пу ти, него ли до
ду ха; јер Ису с Хр истос, бог и човек истинити, који никад није лагао, нити могао, нити
може лагати, који је наш законодавац, вели, да је његово иго благо и његово бреме лако;
дакле није могао од нас искати, што се не би могло извр шити. Дакле, господо моја, пр ема
божијим и љу дским законима ви ваља да се у мир ите.“
„Да ме ђаво носи,“ р ећи ће ту Санчо у себи, „ако овај мој господин није богослов, а
ако то није, онда је налик на њега, као јаје на јаје.“
Дон Кихоте мало дахну , па видећи да сви још ћу те, хтеде да настави своју беседу,
па би је и наставио, да се ту не у меша оштр оумни Санчо, који видећи да му господар ћути,
у зе р еч:
„М ој господин Дон Кихоте од М анче, који се неко вр еме звао витез од Жалосна
Лица, а сада се зове витез од Лавова, племић је веома паметан, који зна латински и
шпањолски, као какав бакалар, а у свему што твори и говор и посту па као врло добар
војник, а на нокту има све законе и пр описе од онога што се зове двобој, и тако нема
др уге, него да онако чините, како он вели, па ја кр ив, ако не бу де добр о, а тим пр е што је
он казао, да је глу пост једити се само због једног њакања, јер ја се сећам, кад сам био
дер иште, да сам њакао, кад год ми је пало на у м, па ми нико ништа не р ече, и тако сам
лепо и добр о њакао, да кад бих стао њакати, сви кењци у селу у дар или би у р евање, али
зато опет остао сам син мојих р одитеља, који су били веома поштовани; па ако ми због ове
вештине и јесу у мом селу многи завидели, нисам ја ништа мар ио за то; а да видите, да
184
истину збор им, почекајте и послу шајте, јер та нау ка исто је као и пливање, ко је једном
нау чи, никад је неће забор авити.“
И за тим се у хвати за нос и стаде тако гор опадно њакати, да су се ор или сви околни
долови; али један од оних, који су били у зањ, помисли да им се ру га, па измахну мотком,
што му је у р у ци била и тако га одадр е, да Санчо Панса не мога инако, него љосну о
земљу. Дон Кихоте, који виде Санча тако зло почашћена, навали на оног, који га је
у дарио, с окомљеним копљем, али их се толики у мешаше, да му немогу ће би да га освети;
су више, видећи да поче нањ падати киша од камења и да му прете хиљаду натегнутих
самостр ела и не мање пу шака, окр ене Росинанта и у највећем његовом тр ку стр угне
између њих, пр епор у чу ју ћи се у ср дно богу , да га опр ости од ове опасности, бојећи се код
свака кор ака да ће му какво зр но пр обити леђа и изаћи на пр си, и сваки час у здахну о би да
види, да ли још може да дише; али они у чети задовољише се да га виде бежећива и не
пу цаше.
Чим се Санчо пр ибр ао, наместише га на његовога магар ца и пу стише га да иде за

својим господар ем, не што би сам имао свести да магар ца у пр аваља, него што је сивац
ишао р осинантовим тр агом, од кога не би ни за длаку одступао.
Пошто Дон Кихоте добро измаче, освр ну се и виде да Санчо иде, па пр иметивши,
да га нико не вија, пр ичека га. Сељачка чета остаде онде до мр ака и пошто им противници
не изађоше на мегдан, вратише се своме селу весели и р адосни, и да су знали за обичај
старих Гр ка, би на оном месту подигнули тр офеј.
ДВАДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
О стварима, за које вели Бененџелија, да ће их онај знати, који их буде читао, ако их буде
пажљиво читао.
Кад ју нак бежи, опазила се заседа, и му др и љу ди гледају да се сачу вају за бољу

пр илику . Ова истина потвр дила се на Дон Кихоту , који у сту пивши р азјар еном нар оду и
р у жним намер ама оне гњевне чете, забоде папке у ледину и не помишљају ћи на Санча и
на опасност, у којој га је оставио, у даљи се онолико, колико др жаше да је р ади сигу р ности
185
потребно. За њим пр истасаше Санчо, лежећи преко на свом магарцу , као што је
спомену то. Најпосле, дође већ повраћен у свест и кад стиже, паде са сивца код
р осинантових ногу, сав клону о, сав изломљен и сав изгр у ван.
Дон Кихоте одјаха да му потр ажи р ане, али кад га нађе здр ава и читава од главе до
пете, р ече му доста љу тито:
„У зао час си стао њакати, Санчо. Где си чу о, да ваља помињати уже у ку ћи онога
кога су обесили? М у зици од р евања шта се др у го могло одазвати, него батине? Па хвали
бога, Санчо, што су те благословили батином, а нису те сабљом закр стили.“
„Не могу да одговор им,“ одговор и Санчо, „јер ми је тако, као да говор им кр оз леђа;
јашимо и ајдемо одавде, а ја ћу већ у му кну ти са мојим њакањем, али нећу пр емучати, како
скитнице витезови беже и остављају своје верне коњу шар е пр емлаћене у р у кама њихових
непријатеља.“
„Онај не бежи, који у сту па,“ на то ће Дон Кихоте; „јер ваља да знаш, Санчо, да
хр абр ост, која се не оснива на му др ости, назива се пр одр зљивост, а дела пр одр зљивога
више се припису ју доброј ср ећи, него ли његовој ср чаности; па тако пр изнајем да сам
у ступио, а нисам бегао, и у томе сам подр ажавао многим добрим ју нацима, који су се
сачували за боља вр емена, и тога има пу но у повестима, али ти их сад нећу казивати, јер
теби неће ништа помоћи, а ја немам воље да казу јем.“
У то беше Санчо већ у зјахао помоћу Дон Кихота, који такође у седне на Росинанта,
и мало по мало доспеше у један тополик, који се на четврт миље оданде налазио. Овда
онда Санчо би ду боко у здахну о и вр ло болно јекну о, а кад га запита Дон Кихоте зашто је
тако ту жан и невољан, одговор и му , да га од кр аја хр тењаче па до потиљка леђа тако боле,
да би чисто да полу ди.
„Узрок томе болу биће без су мње у томе,“ р ече Дон Кихоте, „што је мотка, којом су
те одаламили, била пошир ока и поду гачка, те ти је захватила сва леђа, где су они делови
који те боле, а да те је даље дохватила, би те даље и болило.“
„Е бога ми,“ р ече Санчо, „баш ме велике двоу мице опр остисте, те ми је танко и
р азговетно пр отумачисте. Е муку му ! Зар је у зр ок моме болу био тако скр ивен, да ми је
тр ебало казати, да ме све боли што је захватила мотка? Кад би ме чланкови на ногама
186
болели, можда би и вр едно било нагађати, зашто ме боле; али не иште се много да се
погоди, да ме тамо боли, где су ме били. Ваистину , господине мој, туђе зло слабо нас
тишти и сваки дан све боље видим, како мало имам да се надам од др у жбе са вама, јер ако
сте ме сад пу стили деветати, толико и толико пу та сетићемо се оног бацања у поњави и
др угих детињар ија, које ако су ми сад доспеле у леђа, хоће ми после доспети у очи. Далеко
боље бих чинио – ван ако сам већ стока и ништа не бих свога века чинио што је добро –
далеко боље чинио бих, р екох, кад бих се вр атио ку ћи мојој жени и дечици, па да их
хр аним и одгајам оним што је богу била воља да ми даде, а не да са вама идем по
којекаквим др у мовима и по стазама и пу тањама, куда нико није ишао, зло пијући и гор е
једући. Онда у змимо моје спавање: дела; бр ат коњу шар у , одмер и себи седам стопа земље,
а треба ли ти више, у зми још толико, јер ти стоји на вољу , па се пру ћи како ти воља. Да ми
је да видим спаљена и измр вљенога онога првога, који је помислио на скитнице витезове,
или бар онога, који је пр ви хтео да бу де коњу шар код таквих бу дала, као што су сви
бивши скитнице витезови; за данашње, ништа не кажем, јер како сте ви један од њих, то
их пошту јем, јер знам, да у ономе што говор ите и мислите знате малко више и од ђавола.“
„Ево бих се смео са тобом и опкладити, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „да те сад нигде
ништа не боли, кад овако бр бљаш, а нико ти не смета. Говор и, синко, све што ти падне на
у м и дође на језик, јер кад те онда ништа не боли, хоћу радо подносити досаду коју ми
пр ичињавају твоје глу пости; а кад толико желиш да се вр атиш ку ћи својој жени и деци, не
дај боже да ћу ти томе стати на пу т; мој новац у тебе је; прор ачу ни, колико је, откако смо
кр ену ли из нашега села, па пр оесапи, колико можеш и тр еба да добијеш на месец, па се
наплати сам.“
„Кад сам слу жио,“ одговор и Санчо, „код Тома Кар аска, оца бакалара Сансона
Караска, кога ви добр о познајете, имао сам на месец по два ду ката, мимо хр ану ; код вас не
знам шта би ми могла бити плата, тек знам, да коњушар скитнице витеза има више посла
од слу ге код ор ача; јер у кр атко да кажем, ми који слу жимо код сељака, ма обдан колико
р адили и ма колико се му чили, у вече имамо да ку снемо ожицом и спавамо на постељи, у
којој нисам спавао, од како вас слу жим, осим оног кр атког вр емена што смо били у кући
Дон Дијега од М ир анде, и што сам се осладио пеном из камачових лонаца, и што сам јео и
пио и спавао у базилиовој ку ћи; а све остало вр еме спавао сам на твр дој земљи под ведрим
небом, изложен оном што кажу непогодама вр емена, хранећи се комадићима сир а и
187
кор ицама хлеба и пију ћи воду сад из потока, сад из извор а што их налазимо по овим
гу дур ама ку да идемо.“
„Признајем,“ р ече Дон Кихоте, „да је тако, Санчо, како кажеш; па шта ти се чини,
колико тр еба да ти дам више, него што ти је давао Томе Караско?“
„Ја бих р екао,“ одговор и Санчо, „да би пр аво било да ми на месец дана додате још
по два р еала, и то је што се тиче плаће за мој р ад; али што се тиче моје задовољштине за
вашу р еч и обећање, да ћете ми дати губер нију од каква остр ова, пр аво би било, да ми дате
још др у гих шест реала, и онда би свега било тр идесет.“
„Врло добр о,“ рече Дон Кихоте; „па пр ема плати коју си означио, како има
двадесет и пет дана, откако смо пошли из нашега села, изр ачу нај, Санчо, колико ти долази
и колико ти ду гу јем, па се наплати својом р у ком, као што сам ти казао.“
„Ао, тр иста му !“ повика Санчо, „ви сте се љу то превар или у р ачу ну , јер што се
тиче обећања за губер нију , ту ваља да се р ачу на од дана, кад сте ми је обећали, па до овога
часа.“
„Па колико има, Санчо, како сам ти је обећао?“ запита Дон Кихоте.
„Ако се добр о опомињем,“ одговор и Санчо, „биће пр еко двадесет година, сад тр и
дана више или мање.“
Дон Кихоте пљесну се по челу и слатко се насмеја, па р ече:
„Откако сам био у Сијери М орени и у опште откако смо полазили од ку ће, једва
има два месеца дана; па како кажеш, Санчо, да има двадессет година, како сам ти обећао
гу бер нију ? Сад видим, да би ти хтео, да на твоју плату оде мој новац што је у тебе; а ако је
тако и имаш вољу нањ, на част ти и нека ти је на ср ећу, јер да бих се ку р талисао тако лоша
коњу шар а, волијо сам да останем сиромах и без игде ичега. Него кажи ми, испр читељу
пр описа коњу шарских у ту мар аћем витештву , где си видео или читао, да се икоји
коњу шар ту мар аћега витеза у пуштао са својим господар ем у р ачуне, да ми дајеш толико и
толико за моју слу жбу месечно? Заплови, заплови, лоло, лу пежу и чу довиште, јер све то
си ти, заплови, рекох, у дебело море њихових повести, па ако нађеш, да је и један
коњу шар оно р екао или помислио оно што си ти сад р екао, пр икуј ми то на чело и још ми
у дари четир и жига на лице. Окрени у зде или у лар сивцу , па се торњај кући, јер ни кор ака
188
више нећеш ићи са мном. О хлебу непр ипознати! О р ужно у потр ебљена обећања! О
човече, који си сличнији звер у , него ли човеку! Сад одлазиш, кад сам хтео да те у ср ећим,
те да те госпоштином зову у пр кос твојој жени? Сад одлазиш кад сам имао твр ду и
непоколебану намер у, да те у чиним господарем најлепшег остр ва на свету? Најзад, како
си казао толико пута, није мед за магарца. М агар ац јеси и магар ац ћеш остати, докле ти се
не завр ши ток животу , јер ја мислим, да ћеш пр е и скапати, него што ћеш у видети, да си
једно живинче.“
Санчо не скидаше ока са Дон Кихота, докле га овај тако гр ђаше, и толико пр ими
ср цу, да му у дар ише су зе од очију и тужним и слабашним гласом рече му :
„Господине, пр изнајем, да ми само још р еп треба, па да бу дем потпу н магар ац; ако
ћете да ми га наместите, мени ће бити пр аво и слу шаћу вас као магар ац за сво вр еме што
ми остаје од живота. Опр остите ми и смилу јте се на моју младост, па имајте на у му , да ја
мало знам, и ако много бр бљам, да је то више од слабости, него ли од пакости, у толико
пр е, јер ко се каје, богу се пр епор у чу је.“
„Чудио бих се, Санчо, кад ти не би у свој говор у мешао по коју пословичицу . За сад
добро, пр аштам ти, али да се попр авиш и да се у буду ће не показу јеш тако себичан, него
да гледаш да пр ошир иш ср це и да се хр аниш и одушевљаваш надом у извр шење мога
обећања, које ако и касни, није за то немогу ће.“
Санчо одговор и, да ће тако чинити, па ма снагу цр пао из слабости. С тим стигоше у

тополак, и Дон Кихоте се намести под једним бр естом, а Санчо под једном бу квом. Санчо
пр оведе ноћ зловољан, јер под вер дим небом осећаше се мотка јаче. Дон Кихоте пр оведе
је у својим обичним мислима; ипак сан им заклопи очи, а кад свану, наставише пу т,
тр ажећи обале славног Ебр а, где им се деси, што ће се пр ичати у иду ћој глави.
О славној пустоловини с опчињеним чуном.
Полако идући два дана, пошто оставише тополик, доспеше Дон Кихоте и Санчо на
р еку Ебр о и кад га Дон Кихоте у гледа, особито се обр адова, јер гледаше и посматр аше
189
љу пке његове обале, бистр е његове вале, тихи његов ток и обиље течних кр исталда, па на
тај радосни поглед обновише му се у памети тису ће заљу бљених мисли, нар очито пак оно
што је видео у монтезиносовој пећини; јер му је мајму н мајстор Педр а био р екао, да је
нешто од тих ствар и истина и нешто лаж, он се више др жаше истинитих, него ли лажних,
сасвим пр отивно Санчу , који их је све др жао за пу ку лаж.
Идући дакле тако, у гледа мален чу н без весала и дру ге опреме, који беше у з бајир
пр ивезан за једно др во. Дон Кихоте погледа на све стр ане и никога не виде, а онда без
оклевања спу сти се на Росинанта и заповеди Санчу , да исто тако слази на сивца, па да оба
живинчета једно до др у гога веже за какву тополу или врбу што је онде била. Санчо га
запита, зашто је тако нагло одјахао и зашто то везивање. Дон Кихоте одговор и му:
„Ваља да знаш, Санчо, да је овај чу н овде навлаш, нити може бити инако, па ме
зове и позива да улазим у њ и у њему да идем у помоћ каквом витезу , или др у гом каквом
отменом лицу , које је у невољи великој; јер то је начин у књигама о витешким повестима
и о волшебницима, који се у њима појављу ју и дејству ју, кад је какав витез на великој
му ци, те не може да је се опр ости, до ли р у ком др у гог витеза, па нека су један од др у гога
далеко две или три хиљаде миља, па и више, онда га или однесу у каквом облаку , или му
пошаљу чун, у који у ђе, па док тр ене оком, однесу га или вазду хом или по мор у онамо,
ку да хоће и где је његова помоћ потребна; и то тако, о Санчо, овај чу н овде стоји р ади
иста посла, а то је тако истина, као што је сад дан, и пр е но што овај пр ође, вежи сивца и
Росинанта једнога до дру гога, па да се пр едамо божијој р у ци; а ја не бих оду стао од
у крцавања, па да ме одвраћају сви босонози фр атови.“
„Кад је тако,“ р ече Санчо, „и ви код свакога кор ака хоћете да загазите у те, не знам
да ли да их назовем лу дости, онда ми не остаје др у го, него повиновати се и сагнути главу ,
др жећи се пословице: чини што ти господар заповеда, па седи са њим за тр пезу ; ипак да
бих скину о гр ех са моје савести, хтео бих да вам кажем, да бих ја р екао, да овај чу н није
опчињен, него је то чу н овдашњих р ибар а, јер се овде лове најбоље ћепе у свету .“
Ово говораше Санчо докле је везивао оба живинчета, остављају ћи их са великим

болом своје ду ше покр овитељству и заштити волшебнчкој. Дон Кихоте р ече му, да се не
бр ине за храну оба живинчета, јер ко их бу де водити кр оз толике дистанције, водиће бр игу
и за њих.
190
„Не р азу мем, шта је то иштанција,“ р ече Санчо, „нити сам ту р еч чу о свога века“.
„Дистанција,“ одговор и Дон Кихоте, „р ећи ће р астојање; а није чу до, ако то не

р азумеш, јер ниси ду жан да знаш латински, као што неки граде се да знају, а не знају .“
„Ево су већ пр ивезани,“ пр имети Санчо, „шта ћемо сад?“
„Шта?“ одговор и Дон Кихоте; „Пр екр стићемо се и изву ћи котве, хоћу р ећи
у крцаћемо се и пресећи уже, којим је овај чу н пр ивезан.“
Па скочи у чу н, Санчо за њим, пр есече у же, а чу н мало по мало стаде у даљавати се

од обале; а кад се Санчо виде на два хвата од бајир а, стаде др ктати, бојећи се да је пр опао;
али му ништа не би тако тешко, него када чу сивца, како њаче, и виде Росинанта, како се
отима да се одр еши, те и р ече своме господар у:
„Ено је сивцу жао што одосмо, а Росинанте гледа да се одр еши, да би за нама
ју р ну о. О мили дру гови, мир у јте само, а нека би нас вама вр атила лу дост, која нас одводи
од вас, пошто бу де себи дошла!“
И ту стаде тако гор ко плакати да му Дон Кихоте ср дит и љутит р ече:
„Чега се бојиш, поду ласти створ е? Зашто плачеш, ср це од папр ењака? Ко те гони,
или ко те вија, ти мишја ду шо? Или шта ти недостаје, који си потр ебит у сред кр ила
изобиља? Или можда пешачиш бос кр оз р ифејске планине, а не седиш ли у чу ну , као какав
ар циду ка, па те носи тихи ток ове љупке р еке, одакле ћемо кр оз кр атко вр еме доспети у
широко мор е? Али већ ћемо бити пр ешли и пр ошли најмање седам до осам стотина миља,
и да имам овде астр олабију, с којом бих нашао висину пола, казао бих ти, колико смо
пр ошли, пр емда или ја не знам много, или смо већ пр ешли, или чемо скорим пр ећи
еквинокцијалну линију , која дели и сече оба пр отивна пола, на једнака р астојања.“
„А кад стигнемо до те леније, како је велите,“ запита Санчо, „колико ћемо бити
пр ешли?“
„М ного,“ одговори Дон Кихоте, „јер од тр и стотине и шест степена, што их има
шар од воде и од копна, као што је прор ачу нао Птоломеј, који је био највећи космогр аф за
кога се зна, бићемо пр ешли половину , кад доспемо на помену ту линију .“
191
„Вала,“ р ече Санчо, „доводите ми некр штена човека, да посведочи речи, неку
космату лолу и грабанцијаша.“
Дон Кихоте насмеја се, како је Санчо пр оту мачио птоломејево име и космогр афа,
па му р ече:
„Ваља да знаш, Санчо, да Шпањолци и који се укр цавају у Кадису да иду у

Источну Инђију , међу осталим знацима што их имају да су пр ешли еквинокцијалну
линију , за коју сам ти говор ио, имају и тај, да на свима који су на лађи поскапају ваши,
нити и једна остане, нити би се на свој лађи и једна нашла, па да је златом плате; зато,
Санчо, можеш се машити р у ком за једну бу тину , па ако што у хватиш живо, опростићемо
се те су мње, ако ли не у хватиш, пр ошли смо линију .“
„Ништа ја то не вер у јем,“ одговор и Санчо; „ипак ћу у чинити, како ми заповедате,

пр емда не знам, каква је потр еба да се пр аве те пр обе, кад мојим рођеним очима видим, да
се од обале нисмо одмакли ни пет хвати, нити смо се са два хвата спу стили од места где су
нам оба живинчета, јер ено тамо Росинанта и сивца на истом месту, где смо их оставили;
па кад их гледам, као што их сад гледам, ево главе, ако се мичемо и идемо бр же него
мр ав.“
„Начини ти, Санчо, пр обу , као што ти р екох, а не бр ини се даље, јер ти не знаш,
шта су то колу ри, линије, паралеле, зодијаци, еклиптике, поли, солстиције, еквинокције,
планете, сазвездија, пу нктови, мер е из којих се састоји земни и небески шар; а да све то
знаш, или некоје од тих, јасно би видео, колико смо пар алела прешли, колико сазвездија
видели и која смо за нама оставили и сад их остављамо. И опет ти кажем, опипај се и лови,
а ја мислим, да сам чистији, него лист беле хартије.“
Сачно се опипа и ту р и подобр о р у ку и пипајући се наже се на лево, подиже главу ,

погледа у свога господара и р ече:
„Или је та пр оба кр ива, или нисмо онамо доспели где кажете ни још за много
миља.“
„А што,“ запита Дон Кихоте, „јеси л' што у ловио?“
„Те неколико,“ одговор и Санчо.

192
Па отр есе пр сте и опр а целу р уку у реци, којом мирно клизаше чун ср едом матице,
нити га кр еташе каква потајна сила, нити какав скр ивени болшебник, него једино ток р еке,
који дотле беше благ и мир ан.
У то у гледаше неколико великих воденица на ср ед р еке, а Дон Кихоте како их

опази, повика Санчу :
„Ено гле тамо, др у же, види се гр ад, замак или твр диња, где ће бити какав
пр итешњен витез, или каква злостављана краљица, инфанта, или пр инцеза којој сам у
помоћ овамо доведен.“
„Каквог врага помињете и гр ад, твр дињу или замак, господине?“ р ече Санчо; „Зар
не видите, да су оно неколике воденице у р еци, у којима се меље жито?“
„М учи, Санчо,“ рече Дон Кихоте, „јер ако и изгледају као воденице, опет нису то, а
ја сам ти већ казао, да чини пр еобр аћају све ствар и и мењају им пр ир одни вид; не велим,
да им вид мењају у дру ги у истину, него се само тако чини, као што је показивало
искуство са пр еобр ажајем Ду лсинеје, јединога пр ибежишта моме надању .“
У то доспе чу н у ср едину матице и стаде бр же но дотле кр етати се. Млинар и у

воденицама, кад опазише онај чу н да плови реком и да ће га матица нанети на кола, брзо
многи изађоше са ду гачким штицама да га задр же, па како су били обр ашнављени и лица
им и одело им беше пр екр ивено бр ашном, то нису изгледали најбоље. Они викаше:
„Е вр ашки љу ди! Ку да ћете? Јесте ли се помамили? Зар хоћете да се подавите и да

вас ова кола измр ве?“
„Зар ти, Санчо, нисам казао,“ рече ту Дон Кихоте, „ да смо онамо доспели, где ће
да се покаже, докле допир е хр абр ост моје мишице? Погле само, колико их лу пежа и
поганаца иду на мене; погле, колико гадних створ ова на нас се осмеку ју; али сад ћете да
видите, ви лу пежи!“
Па успр авивши се у чу ну, стаде викати и пр етити воденичарима:
„Пакосна и злонамер на поганијо! Пу штајте на слобоу и на слободну вољу то лице,

које др жите силом у овој вашој твр дињи или тамници, било оно високо или ниско, или ма
кога стања и положаја; јер ја сам Дон Кихоте од Манче, назван витез од Лавова др у гим
193
именом, коме је по нар едби високога неба било остављено, да ову пу столовину ср ећно
свр ши.“
Па с тим речима тр же мач и стаде махати у вазду ху на млинар е, који чују ћи а не

р азумевајући те глу пости, латише се са својим штицама да задрже чу н, који је већ био
доспео у рекавицу и матицу од кола. Санчо се спу сти на колена, од ср ца моелћи се небу ,
да га избави из такве очевидне опасности, као што то и у чинише млинари својом
вештином и хитр ином, који својим штицама дочепаше чу н и задржаше га, али не могоше
пр еду пр едити да се чу н извр не, те Дон Кихоте и Санчо стр моглавце падоше у воду , али
Дон Кихоту добр о дође, што је знао пливати као гу ска, пр емда га тешки његов оклоп у два
маха одву че до дна; и да не би воденичар а, који поскакаше у воду и обојицу на поље
изнеше, ту би била Тр оја за ову двојицу .
Пошто их за тим однесоше на копно, више наквашене, него скапале од жеђи паде
Санчо на колена и са склопњеним р у кама и очима у пр тим у небо мољаше се богу у ду гој и
побожној молитви, да га у бу дуће опр ости смелих жеља и преду зећа његовога господар а.
У то дођоше р ибар и, власници чу на, који су кола од воденица свега разбили, па

видећи га разбијена, навалише да свлаче Санча и да ишту од Дон Кихота да им плати; а он
са свим спокојно, као да му ништа није било, р ече млинар има и р ибарима, да ће драге
воље платити чу н, али уз у словље, да они пусте на слободу безу словно оно лице или лица,
која су у оном њиховом замку пр итеснили.
„Каква лица или какав замак помињеш, човече без мозга?“ р ече један од
воденичар а; „Или би зар хтео да одведеш оне, који долазе да мељу бр ашно у овим
воденицама?“
„Доста,“ р ече Дон Кихоте у себи; „овде би било пр оповедати у пустињи, кад би се
хтело да се ови љу ди доведу, да на молбу у чине какво добр о дело; а у овој пустоловини
мора да су се нашла два силна волшебника,па један квар и, што др у ги смер а: један ми је
послао чу н, а др уги ме извр ну у воду. Ту нека помогне бог, а сав овај свет састоји се из
самих сплетака и тежња пр отивних једна др у гој. Ја више не могу .“
Па дигну вши глас и гледају ћи у воденице настави:

194
„Пријатељи, који год да сте, који сте затвор ени у тој тамници! Опростите ми, јер са
моје и са ваше зле ср еће не могу да вас изву чем из ваше беде; за др у гога витеза мор а да је
ова пу столовина задр жана и сачу вана.“
Рекавши то, погоди се са р ибар има и плати за чу н педесет реала, које Санчо
положи вр ло пр еко ср ца и р ече:
„Са две овакве вожње у чу ну остаће вам кеса пр азна.“
Рибар и и воденичар и дивише се гледају ћи ова два човека, који су изгледали посве
мимо др у ге љу де, а никако не могоше да р азу меју, куда циља са својим р ечима и
питањима Дон Кихоте, па држећи их за бу дале, оставише их и вратише се својим
воденицама, а р ибар и своме др уштву . Дон Кихоте и Санчо вр атише се својим пар ипима да
и даље остану без четвр те, и тако се сврши пустоловина с опчињеним чу ном.
О томе, што се десило Дон Кихоту са једном лепом ловицом.
Доста сетни и невесели стигоше стигоше витез и коњушар до својих пар ипа,
нар очито Санчо, коме је ду ша болила, кад би се издавао новац, па му се чинило, кад би
год вадио што из кесе, да му очи ваде. Најпосле, ништа не говорећи, појахаше пар ипе и
одоше до славне р еке, Дон Кихоте потр у жен у мисли о својој љу бави, а Санчо о свом
обогаћивању , које му се за сада чињаше да је подалеко од њега, јер макар да је био
заврзан, ипак је увиђао, да је р ад његовог господар а, сав или већином, био лу д, те је
тр ажио пр илике, да се одвоји од њега и оде кући, не у пу штају ћи се са својим господар ем у
р азрачу навање и опр аштање; али су дбина у деси ствар са свим инако, но што је он мислио.
Наиме деси се су тр а дан пр и заходу сунца, да Дон Кихоте, кад изађе из једне шуме,
погледа по некој зеленој ливади, и на кр ају јој у гледа неке љу де, а кад им пр иђе, виде да
лове са соколовима кр у пне птице. Пр иђе ближе и међу њима у гледа дивну госпу на белој
јор ги окићеној зеленим сер самом и са седлом на ср ебр о. И госпођа је такође била у зеленој
одори тако велелепној и богатој, да изгледаше у њој као сушта велелепота. На левој р уци
195
имаше кр агу ја, по ком знамењу познаде Дон Кихоте, да је то нека велика госпођа и да су
сви они ловци од њене слу жбе, као што је и било; он дакле рече Санчу :
„Бр зо, Санчо синко, иди кажи оној госпођи на јор ги и са кр агу јем, да ја, витез од
Лавова, љубим р уке њеној великој лепоти, и ако ми њено господство даде дозволу , да ћу
доћи и пољу бити их јој и двор ити је по мојој сили и како ми њено господство буде
заповедило; па гледај, Санчо, како ћеш говорити, и немој да у твоје посланство у плетеш
коју од твојих пословица.“
„Зар сам ја такав у плетач?“ одговор и Санчо; „Што ми то говорите, као да ми је

пр вина у мом веку, да сам ишао као поклисар високим и отменим госпођама!“
„Ако мислиш оно што си ишао до сењор е Ду лсинеје,“ пр имети Дон Кихоте, „ја не
знам, да си још кад ишао, бар не, откад си у мојој служби.“
„То је истина,“ одговор и Санчо, „али добр ом платиши не смета залога, а где је пуна
ку ћа, ту је бр зо вечер а вр у ћа; хоћу р ећи, да мени не тр еба ништа говор ити и у чити ме, јер
од свачега знам и по мало се р азбир ам у свему.“
„Веру јем ти, Санчо,“ р ече Дон Кихоте; „полази у добр и час и у име божије.“
Санчо одјур и у тр ку , гонећи сивца на бр жи ход, и доспевши тамо где је била лепа
ловица, одјаха и клекну вши пр ед њом, р ече јој:
„Лепа госпођо, онај витез, што га тамо видите, зове се витез од Лавова и мој је
господин, а ја сам један његов коњу шар и зову ме код моје ку ће Санчо Панса; и тај витез
од Лавова, који се још не давно звао од Жалосна Лица, послао ме је да кажем, да ваше
господство благоизволи дати му допуштење, да са вашом намером и благовољењем и
пр истанком дође да извр ши своју жељу, а то није др у го, пр ема оном што он вели и ја
мислим, него да двор и вашу пр еу звишену височину и лепоту , а кад му то у чини ваше
господство, хоћете такво што учинити, што ће бити на вашу кор ист, а он ће пр имити
најодликованију милост и задовољство.“
„Заиста, добр и коњу шаре,“ одговор и госпођа, „ви сте извр шили своје поклисар ство
са свима оним околностима, које се за таква поклисар ства ишту ; дигните се са земље, јер
коњу шар тако велика витеза, као што је онај од Жалосна Лица, за кога смо већ много
р азабр али, није пр аво да клечи; у станите, др аги мој, и кажите вашем господину , да је
196
особито добр о дошао да двор и мене и хер цега, мога му жа у једном летњиковцу , који овде
имамо.“
Санчо у стаде у дивљен, како са лепоте добр е госпође, тако и њеном великом
благошћу и у чтивошћу , а највише тиме што му је казала, да познаје његовога господар а
витеза од Жалосна Лица, а што га није назвала витезом од Лавова, биће да је зато било,
што је то име у зео истом скор о. Запита га хер цегиња (којој име никако се не зна):
„Кажите ми, бр ат' коњушар е, није ли тај ваш господин онај, о коме је печатана
повест под насловом: Велеумни племић Дон Кихоте од Манче, који има као сењор у свога
ср ца неку Ду лсинеју од Тобоза?“
„То је тај исти, госпођо,“ одговор и Санчо; „а онај његов коњу шар, који се помиње
или тр еба да се помиње у тој повести и кога зову Санчо Панса, то сам ја, ван ако су ме
подметну ли у колевци, хоћу р ећи, ван ако ме нису измењали у печатњи.“
„Томе се особито р аду јем,“ р ече хер цегиња. „Идите, бр ат Панса, и кажите вашем
господину , да је мио и добро дошао у мојој држави и да ме ништа не би толико
задовољило.“
Са овим пријатним одговор ом вр ати се Санчо особито весео своме господину , коме
исприча све, што му је казала велика госпођа, својим сељачким начином пр еу зносећи до
облака њену велику лепоту , њену милокр вност и у чтивост. Дон Кихоте намести се у
седлу, добр о се оду пр е о стрмени, у деси р ешетку на шлему, потер а Росинанта и са
племенитим др жањем дође да пољу би р у ку хер цегињи, која даде дозвати хер цега свога
му жа, и докле је Дон Кихоте долазио, испр ича му цело његово посланство; а како су обоје
били читали пр ви део ове повести и одатле разу мели заврну те ћуди Дон Кихотове, то са
највећом вољом и са жељом да га познаду очекиваше га пр еду зевши себи да му у гађају
ћу дима и да пр истају на све што им буде говор ио, посту пају ћи с њиме, као са ту мар аћим
витезом за све оно вр еме, што се бу де код њих задржавао, са свима обр едима у обичајеним
у књигама о витезовима, које су они читали и у з то их особито обегенисали.
У то стиже Дон Кихоте с у здигну том р ешетком, и спр емају ћи се он да одјаше,

пр ихита Санчо да му држи стрмен; али зла ср ећа послу жи га те спу штају ћи се са сивца,
западе му нога у неко у же од самар а тако, да не могаше да је изву че, него тр есну на земљу
197
ничице и са гр удима. Дон Кихоте, који је био нау чио, да му се држи стр мен пр и
одјахивању, мислећи, да је Санчо већ дошао да му га др жи, наже се свом тежином тела, и
повуче за собом росинантово седло, које мора да није добро било стегнуто, те седло и он
доспеше на земљу не без његова стида и многе псовке, коју је онако кр оз зу бе пр осу о на
несрећнога Санча, који све у диљ др жаше ногу у омчи. Хер цег заповеди својим ловцима,
да пр итеку витезу и коњу шару, који подигоше Дон Кихота угр у вана од пада, а он
хр амљу ћи и како је могао дође да приклони колена пр ед обе госпоштине, али хер цег не
допусти то никако, него скочи са коња и загр ли Дон Кихота, говорећи му :
„М ени је жао, господине витеже од Жалосна Лица, да је пр ва посета, коју сте у

мојој земљи у чинили, тако р ђаво испала, као што смо видели; али коњушар ска небрига
хоће да бива у зр ок и горим незгодама.“
„Она, која ми даје да вас видим, великодушни кнеже,“ одговор и Дон Кихоте,
„никако не може бити р ђава, па да сам се са мојим падом задржао истом у ду бљини
амбиса, јер оданде би ме извадила и изву кла слава што сам вас видео. М ој коњушар, у био
га бог, боље пу шта језик, да би пакости ландао, него ли што пр итеже колане седлу да се не
кр еће, али ма се ја како налазио, пао или дигао се, пешице или на коњу , увек ћу бити вама
на слу жби и госпођи хер цегињи, достојној вашој су пр ужници и достојној госпођи од
лепоте и свеопштој пр инцези од у чтивости.“
„Лакше, господине Дон Кихоте од М анче,“ рече хер цег, „јер где је сењор а Доња
Ду лсинеја од Тобоза, тамо нема р азлога хвалити др угу лепоту .“
У то већ беше Санчо Панса опростио своје омче, па нашавши се онде близу , пр е но
што би његов господин одговорио, р ече:
„Не може се пор ећи, него ваља потврдити, да је моја сењор а Ду лсинеја од Тобоза
веома лепа, али зец хоће да искочи, где му се човек најмање нада, а ја сам слу шао да кажу,
да оно што се вели пр ер ода, исто је као кад лончар пр ави лонце од глине, и онај који
начини један леп лонац, може да их начини и два и тр и и стотину, то велим, јер бога ми
госпођа херцехиња није лоша од моје госпожде сењор е Ду лсинеје од Тобоза.“
Дон Кихоте окр ену се херцегињи и р ече:

198
„Што је добр и Санчо шањивчина, то на њему особито ценим, јер је то знамење

оштр оу мља, а ви, господине Дон Кихоте, знате добр о, да веселост и домишљатост није
својство глу пе памети; а пошто је добри Санчо шаљив и домишљат, и то оту да закљу чујем
да је оштр оу ман.“
„И бр бљав,“ додаде Дон Кихоте.
„Тим боље,“ пр имети херцег, „јер многа досетка не може да се каже са мало р ечи; а
да нам вр еме не би пр олазило у р ечима, нека дође велики витез од Жалосна Лица...“
„Од Лавова ваља да каже ваше височанство,“ р ече Санчо, „јер нема више жалосна
лица; сад је лице од Лавова.”
Херцег настави:
„Велим, нека господин витез од Лавова дође у један мој замак, који је ту у
близини, где ће бити дочекан, као што по пр аву пр иличи тако високој личности и као што
обично дочеку јемо ја и хер цегиња све ту мар аће витезове, који тамо дођу.“
М еђу тим беше Санчо већ наместио и добро пр итегну о росинантово седло, Дон
Кихоте појаха Росинанта, а хер цег и лепа пар ипа, у зеше хер цегињу у ср еду и у путише се у
замак. Херцегиња нар еди, да Санчо бу де у з њу , јер је неисказано у живала, слу шајући
његове досетљиве р ечи.
Санчо се не даде молити, него се у тисну међу њих тр оје, те тако би четвр ти у
р азговор у на велико у живање хер цегиње и херцега, који сматр аше као велику ср ећу, што у
свом замку могу да у госте таква ту мараћа витеза и таква пр оскитана коњушар а.
У којој је реч о мног им великим стварима.
Санчо беше особито весео, видећи се, како му се чињаше, у толикој милости код
хер цегиње, јер је мислио, да ће у њеном замку оно наћи, што је имао у кући Дон Дијега и
Базилија, вазда љубитељ добр а живота, те би тако у силу бога тр ажио прилику где би му
се дала да благу је.
199
Дакле повест даље казу је, како је хер цег напред измакао, пре но што ће да стигну у
летњиковац или замак, те издао налог свима својим служитељима, на који начин да
посту пају са Дон Кихотом, који кад са хер цегињом стиже на врата од замка, изиђоше
одмах два локаја или стр ажар а, обу чени у ду ге неке хаљине од најфинија кармажинска
ку маша, и пр имивши Дон Кихота на своје р у ке, да их нико не чу је и не види, р екоше му:
„Идите, у звишени господине, и скините с коња госпођу хер цегињу.“
Дон Кихоте у чини тако, те међу њима двома дође до великих комплимената тим
поводом, али најпосле надјача јогу нство хер цегињинио, која не хте иначе, но да је са јорге
дочека, на своје ру ке само хер цег, говор ећи, да себе не држи за достојну, да тако велику
витезу задаје толики беспослен тр у д. Најпосле дође хер цег да је скине са коња, а кад
у ђоше у једно велико двор иште, дођоше две девице и пр ебацише Дон Кихоту пр еко
р амена широк плашт од најтања скер лета, а у часку се на свима доксатима од двор ишта
начетише слу житељи и слу житељке оне госпоштине, кр ичући:
„Добр о дошао, цвете и у зор е тумар аћих витезова!“
И сви или већина их шкр опљаше мир ишљивом водицом Дон Кихота и хер цеге,
чему се Дон Кихоте дивљаше, и то му беше пр ви дан, да је на чисто видео и у вер ио се, да
је прави тумар аћи витез, а не тек к'о навољ, јер виде, да с њим посту пају на онај начин, као
што је читао да су са таквим витезовима поступали у пр ошлим вековима.
Санчо напустио сивца и пр иставши уз хер цегињу , у ђе у замак, али га ту стаде

савест гр исти, што је магар ца оставио сама, те пр иђе једној часној ду ењи, која је са др у гим
женскима изашла да дочека хер цегињу, и тихим гласом р ече јој:
„Госпо Гонсалеовице, или како ли се зове ваша милост...“
„Ја се зовем доња Родр игес од Гр ијалве,“ одговор и ду ења;43 „шта желите,
пр ијатељу ?“

43
Дон или доња меће се само пред крштено име; али код дуења прави се изузетак и доња меће се пред
њихово презиме; па је тако и горе код дуењина презимена. (Дуења обично значи женску, која је ради
друштва код какве госпе, или као гувернанта код госпођица; иначе има та реч у шпањолском и других
значења.)
200
„М олио бих вас, да ми учините љу вбав и да одете на вр ата од замка, где ћете наћи
мога сивца магар ца; изволите нар едити да га одведу у коњушницу, или га одведите ви, јер
сир омах малко је као и плашљив, па се неће сам никако у мети наћи.“
„Ако је и господин тако паметан као слу га,“ одговор и ду ења, „онда смо лепо
налепили. Идите ви, пр ијашине, у зли час по вас и по онога ко вас је овамо довео, па се
сами бр ините за свога магар ца, а ми дуење у овој ку ћи нисмо вичне таквом послу.“
„А ја сам збиља слу шао од мога господина,“ на то ће Санчо, „који у пр сте зна све
повести, кад је казивао ону , како је Лансар оте дошао из Бр етање, па се девице зањ
стараше, а дуење за коња му; а што се тиче посебице мога магарца, ја га не бих тр ампио
за пар ипа сењор а Лансарота.“
„Пријатељу,“ одговор и ду ења, „ако вам је занат лакр дисање, а ви задр жите своје
лакрдије за пр илику , где се допадају и где вам за њих плаћају, а од мене највише ако
добијете смокву.“
„Добр о је и то,“ доскочи Санчо, „ако буде пр езр ела, јер ви зацело нећете изгу бити у
кар тама својих година, ако у које око бу дете мање имали.“
„Бр е, ку р вин сине,“ р ече ду ења, „с овим љу базним човеком, који ме је својски
замолио да одем и у коњу шницу одведем некаква магар ца његова, који је на замачким
вр атима, наводећи ми пр имер , како је то било, не знам где, те су неке даме неговале
некаква Лансар ота, а неке ду ење његовога коња, и свр х свега још ме је назвао матор ом.“
„Ја бих то пр имила као увр еду , већу него сваку др угу , која би ми се могла казати,“
р ече хер цегиња, па окр ену вши се Санчу , додаде: „ваља да знате, др аги Санчо, да је Доња
Родригес вр ло млада и да онај ваћел има р ади достојанства и што је тако обичај, а не због
година.“
„Нека ми пр еседну оне године, што ћу их још живити,“ р ече Санчо, „ако сам тога
р ади казао; само сам јој казао јер ми је мој магар ац особито др аг, а у чинило ми се, да га не
могу пр епор у чити коме, ко би био већма болећ, него што је госпођа Доња Родр игес.“
Дон Кихоте, који је све то слу шао, р ече:
„Зар су, Санчо, то р ечи за ово место?“

201
„Господине, „ одговор и Санчо, „нека сваки говор и о својој ну жди, па био где му
др аго; овде сам се сетио сивца и овде сам говорио о њему; а да ми је пао на у м у
коњу шници; био бих тамо говорио.“
На то р ече хер цег:
„Санчо има сасвим пр аво и не може се ни за што кр ивити: за сивца ће бити

постар ано што боље и нека се Санчо не бр ине зањ, јер ће се са њиме посту пати, као да је
он главом.“
Са оваквим р азговор ом, у коме су сви у живали, само не Дон Кихоте, попеше се у з
степенице и одведоше Дон Кихота у салу укр ашену најбогатијим саговима од
златотканице. Шест девица скидоше му оклоп и слу жише га као двор одр жнице, све
нау чене и опомену те од стр ане херцега и хер цегиње, шта тр еба да чине и како да
посту пају са Дон Кихотом, те да мисли и види, да се са њим посту па као са ту мар аћим
витезом.
Сад остаде Дон Кихоте разор у жан у својим тесним чакширама и џу бету од ср неће
коже, су х, висок, отегнут, с обр азима, који се изнутр а целоваше, пр илика, да се девице,
што су га слу жиле, нису мор але у здр жавати од смеха – а то беше један од најстр ожих
налога, који им је дала њихова госпоштина – би се поизвр тале од смеха.
Замолише га, да се сасвим свуче, да би му обу кли кошуљу; али он никако не

пр истаде на то, говор ећи, да ср амежљивост исто тако пр иличи ту мар аћим витезовима, као
и храбр ост. Ипак р ече, да кошуљу пр едаду Санчу , па затвор ивши се с њим у једну собу, у
којој беше богата постеља, сву че се и обу че кошу љу; а видећи се сам са Санчом, р ече му:
„Кажи ми, скор ашња бу дало и данашњи заврзане, зар ти се у чинило да је паметно,
да се оср амотиш и у вр едиш онакву часну и толи достојну поштовања ду ењу, као што је
она? Зар је оно било време сећати се на магар ца, или зар је ово таква госпоштина, да би
живинче пустила да скапа, кад му госу тако одлично дочеку је? Тако ти бога, Санчо, пази
се и немој да откр ијеш твој дебели конац, те да не виде, да си откан од пр тена и гр уба
платна. Промисли, гр ешниче један, да у толико већма пошту ју господар а, у колико има
пр истојније и васпитаније слу житеље, и да је једно од највећих пр еиму ћстава што их
пр инципи имају над осталим љу дима, што имају тако добр е служитеље, као што су и
202
сами. Зар не у виђаш, злоср ећниче, који си ми дошао у зао час, ако виде, да си гру б
пр остак, или су ману т лакр дијаш, да ће помислити, да сам каква вар алица, или какав витез
од каматничке врсте? Не, не, бр ат Санчо; бежи, бежи од таквих непр иличности, јер ко се
спотакне као пр еклапало или као лакр дијаш, пр вом ће приликом љосну ти и остати као
некаква будала; зау здај језик, промисли и пр ожваћи р ечи, пр е но што ти изађу из у ста, па
имај на у му, да смо сад онамо доспели, где у з божју помоћ и хр абру моју мишицу тр еба да
изађемо три и пет пу та бољи са славом и имањем.“
Санчо га пуно у вер аваше и обећаваше, да ће пр е зашити у ста и одгр исти језик, него
што ће и једну р еч казати, која не би била на добр ом месту и добро пр омишљена, као што
му заповеда, и да се због тога не бр ине, јер од њега никада се неће дознати, ко су . Дон
Кихоте обуче се, пр ебаци р емен са мачем, огрну плашт од скер лета, натаче на главу капу
од зелена ку маша, коју су му девице оставиле, и тако окићен у ђе у велику салу, у којој
нађе девице намештене у два једнака реда и све спр емљене да му даду воде да опер е р уке,
што и у чинише у з велико стр ахопоштовање и цер емоније.
За тим дођоше дванаест двор одржаца са дворским у пр авником, да га воде на р у чак,

јер га госпоштина већ очекиваше. Узеше га у ср еду и са пу но велелепоте и величаства
одведоше га у дру гу салу, где беше богата тр пеза постављена само за четвор о. Хер цег и
хер цегиња дођоше на врата сале да га дочекају и с њима један озбиљан свећеник, од оних
што у пр ављају кнежевским кућама; од оних, који како нису од кнежевска рода, нису
подобни да у че, како треба да то бу ду они, који су р ођени као кнезови; од оних, који би
хтели, да се великашка величина мер и пр ема њиховом тесном ср цу ; од оних, који хотећи
онима, који у пр ављају , да покажу , да умер е своју штер доту, гр аде од њих никакве циције.
Од таквих, р екох, беше онај озбиљни свећеник, који је са хер цезима дошао да дочека Дон
Кихота. Учинише и зајмице тису ћу у чтивих комплимената и најпосле, у зевши Дон Кихота
у средину, одоше да седају за тр пезу . Хер цег пону ди Дон Кихота гор њим челом за
тр пезом, па ако он понуду и одбијаше, хер цег толико наваљиваше, да је мор ао пр имити.
Свећених седе спроћу њега, херцег и хер цегиња са стр ане.
Свему томе беше пр исутан Санчо, сав у безекну т и зачуђен, гледају ћи, колику
пошту дају ови хер цези његовом господину , па сматр ају ћи оне многе церемоније и молбе
између ду ке и Дон Кихота пр и седању у пр очеље од тр пезе р ече:
203
„Ако ми ваше милости даду допу штење, бих им пр ичао нешто, што се десило у
мом селу око таква седања.“
Чим то р ече Санчо, а Дон Кихоте поплаши се, бојећи се, да ће на сваки начин
казати какву глу пост. Санчо га погледа и р азумеде, те му р ече:
„Не бојте се, господине, да ћу се забор авити, или да ћу што казати, што не би
пр истојало, јер нисам забор авио савете, које сте ми мало час давали о многом и малом,
добром и рђавом говор ењу .“
„Ја се ни на што не сећам, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте; „говор и што хоћеш, само
бр зо казу ј.“
„Што ћу да кажем,“ р ече Санчо, „тако је истина, да мој господин Дон Кихоте, који
је ту, неће казати да лажем.“
„Што се мене тиче,“ одговор и Дон Кихоте, „лажи ти, Санчо, колико ти воља, јер ти
ја нећу сметати; само пази, шта ћеш да говор иш.“
„Толико сам мер ио и премер ио, да оном који звони ништа не може бити, као што
ће се видети на делу.“
„Добр о би било,“ р ече Дон Кихоте, „кад би ваша височанства заповедила, да се

одавде у клони ова бу дала, која ће да каже тисућу глупости.“
„Тако ми хер цегове главе,“ р ече хер цегиња, „нека Санчо од мене не одсту па ни
кор ака; ја га много волим, јер знам, да је веома паметан.“
„Да бог поживи вашу светлост лепе даме,“ рече Санчо, „кад тако лепо мислите о
мени, ако и нисам такав; а пр ича што хоћу да је кажем, ово је: Позове један племић из
мога села, вр ло богат и угледан, јер је ву као лозу од Алама од Медине од Кампа, који се
оженио Доњом Менсијом од Кињона, што је била кћи Дон Алонса од М арањона, витеза од
р еда сантјагова, који се у давио у Фераду р и, због кога је било у нашем месту пр е више
година кавге, у којој је, чини ми се, био и господин Дон Кихоте, те је оданде р ањен
изишао Томасиљо настрани, син ковача Балбастр а. Није ли све то истина, господине?
Кажите, живота вам, да ме ова господа не би др жала за лажљива брбљавца.“
204
„Досад,“ р ече свећеник, „пр е бих р екао да сте бр бљавац, него лажа; али не знам, за
што ћу вас др жати даље.“
„Ти наводиш толике сведоке, Санчо, и толика обележја, да не могу да не кажем, да

ће бити истина што говор иш, пођи даље и скр ати пр ичу , јер како си почео, нећеш бити
готов ни за два дана.“
„Ако ће мени да у чини по вољи,“ р ече хер цегиња, „нека је не скр аћу је, него нека
пр ича, како он зна, па ма не био готов ни за шест дана, јер нека би му и толико дана
тр ебало, они би ми били најпр ијатнији у животу .“
„Елем р екох, господо моја,“ настави Санчо, „тај племић, кога знам као моје р уке,
јер од моје ку ће до његове нема колико један стр еломет, позове једног сир омашка сељака,
али поштена човека.“
„Даље, пр ијашине,“ р ече ту свећеник; „јер тако се мичете, да хоћете са вашим

пр иповедањем бити готови тамо на оном свету.“
„Ако да бог, свр шићу и на половини тога пу та,“ одговор и Санчо, „дакле велим, кад
тај сељак дође у ку ћу племића званца, лака му земљица била, јер је већ у мр о, а за боље
вер овање веле, да је умр о као анђео, али ја нисам ту био, јер сам ишао у жетву у
Темблеке.“
„Тако жив био, синко, вр аћајте се бр же из Темблека, и немојте погр ебавати

племића, ако не мислите да у чините неколико гр обова, на свр шу јте своју пр ичу .“
„Елем ће да бу де,“ одговор и Санчо, „кад ће она два да седну за трпезу – ама као да
их и сад гледам...“
Херцези особито у живаше у негодовању , које обу зимаше добр ога свећеника због
р азвлачења и у метања, с чиме је Санчо пр ичао своју пр ичу, а Дон Кихоте да се жив изеде
од јар ости и љу тине.
„Дакле како р екох,“ р ече Санчо, „кад ће она двојица да седну за трпезу , како р екох,
сељак се препир аше са племићем, да он седне у пр очеље од тр пезе, а племић опет у пео се,
да сељак тамо седне, јер у његовој кући оно мор а да бу де, што он заповеда; али сељак,
који др жаше да је у чтив и добро васпитан никако то не хтеде, докле племић љутит метну
обе р у ке на његова р амена, па га силом посади, говорећи му:
205
– Седај, завр зане, један, јер ма где сео, тамо ће бити и гор ње чело.“
„И то је моја пр ича и заиста мислим, да овде баш пр истаје како ваља.“
Дон Кихоте мењаше тисућу боја, које му пробијаше и шараше црномањасто лице.
Госпоштина задр жаваше смех, да се Дон Кихоте не би љу тио, јер је разу мела санчову
пакост; па да би окр енула р азговор и да не би Санчо наставио са др угим глу постима,
запита хер цегиња Дон Кихота, какве вести има о сењор и Ду лсинеји и да ли јој је оних
дана послао у име дар а неколико дивова или гу сара, јер не може бити да их није многе
победио. На то одговор и Дон Кихоте:
„Госпођо, моја неср ећа, ако је и имала почетка, кр аја никад неће имати. Ја сам
побеђивао дивове и слао сам јој лу пеже и гусар е; али где да је нађу , кад је опчињена и
пр еокр ену та у најглотнију сељанку што може да се замисли?“
„Ја не знам,“ р ече Санчо Панса, „мени изгледа, као најлепши створ у свету; бар што
се тиче лаганости и добра скакања, ту знам, да је не би надмашио ни пеливац; ду ше ми,
госпођо херцегињо, тако скаче са земље на магар ицу, као каква мачка.“
„А јесте ли је видели опчињену , Санчо?“ запита хер цег.
„Те како сам је видео,“ одговор и Санчо; „да који се вр аг пр ви и досетио чинима,
него ја? Тако је опчињена, као и мој бабо.“
Свећеник, који чу да се помињу дивови, лу пежи и чини, досети се, да ће то бити да

је Дон Кихоте од Манче, чију је повест ду ка обично читао, те га је он због тога више пу та
у корио, говор ећи му , да је глупо читати такве глу пости, па у тврдивши се у основаности
своје су мње, веома љу тит окр ену се херцегу и р ече му:
„Господине пр еу звишени, ви ћете давати господу одвета, за оно што овај бедни
човек чини. Овај Дон Кихоте, или Дон Звр ндов, или како ли се зове, мислим, неће бити
толико су ману т, колико би ваша пр еу звишеност хтела да је, давајући му пр илике на р уку,
да и даље чини своје лу дор ије и глу пости.“
Па окр ену вши се Дон Кихоту , рече му :
„А ви, сметењаче, ко вам је у вртео у главу , да сте скитница витез и да савлађу јете
дивове и хватате лу пеже? Идите у добр и час и кажем вам: вратите се својој ку ћи и
206
одгајајте своју децу , ако је имате, и гледајте своје имање а оставите се ту мар ања по свету,
тер ају ћи ветар и давају ћи повода да вам се смеју сви који вас знају и који вас не знају . Кад
сте у зао час чу ли да је било и да има данас скитница витезова? Откуд у Шпањолској
дивова, или гу сара у Манчи, или опчињене Ду лсинеје, или сва она гомила глу пости, које
се о вама пр ичају ?“
Дон Кихоте слу шаше пажљиво р ечи овог часног му жа, па видећи, да је већ
у мукну о, не осврћу ћи се на хер цеге, сав гневан и са љу титим лицем диже се на ноге и
р ече...Али овај одговор заслу жује засебну главу .
О одг овору који је дао Дон Кихот свом укротитељу, уз друг е озбиљне и забавне дог ађаје
Дигавши се, дакле, Дон Кихот на ноге, и др шћу ћи од главе до пете, р ече нагло и
му цају ћи:
„М есто на коме сам, и лица пр ед којим сам, и поштовање које сам у век имао и
имам пр ема чину вашем задр жавају ме и везу ју р уке мога пр аведнога гнева; и тако због
тога што рекох, као и што знам што сваки зна да је р евер ендашима ору жје исто што и
женама, то јест језик, и ја ћу се мојим језиком у пу стити у једнаки бојак са вама, од кога
тр ебао сам пр е очекивати добра савета, а не гадне гр дње. Свети и добронамерни у кор и
тр аже др у ге пр илике и др у ге начине; бар ем тиме што сте ме у кор или јавно и тако жестоко
ви сте пр ешли све гр анице добра у кора, јер овај се више држи благости неголи опор ости; а
без познавања гр еха који се у кор ава није добро звати гр ешника онако попр еко су ману тим
и лудим. Ако није тако, кажите ми, р ади којих лу дор ија што сте их у мене видели
осу ђу јете ме и кор ите, те ми заповедате да идем својој кући и да гледам своје добр о и
своју жену и децу, не знају ћи да ли их имам или немам? Зар се нема др у го него негледу ш
ср нути у ту ђе куће и упр ављати њиховим власницима, те васпитавши се неколико у з
благодјејанско комр ачење, не видевши више света неголи на каквих двадесет или тр идесет
миља, смело хтети пр описивати законе витештву и су дити о лу тајућим витезовима? Зар је
то пр азно пр еду зеће, или је зар дангу ба, кад се вр еме тр оши у ту мар ању по свету не да се
207
тр аже светске насладе, него непр ијатности, кр оз које добродетељни му жеви пењу се до
пр естола бесамр тности? Кад би ме за бу далу др жали витезови, великодушни, племенити,
високор ођени, држао бих то за погр ду која се не да збр исати; али ако ме др же за луда
у чењаци, који никад нису пошли и ишли путем витештва, за то не мар им ама нимало;
витез сам и као витез умр ећу, ако тако бу де воља Свевишњега. Једни иду простр аним
пољем горда високоу мља, др у ги пољем р опска и ниска ласкања, тр ећи пољем пр еварне
пр етвор ности, а некоји пољем истините вер е; али ја, вођен мојом звездом, идем у ском
пу тањом лутају ћег витештва, и вр шећига пр езир ем богатство, али не и част. Ја сам у вреде
задовољио, испр авио непр авде, казнио безочности, побеђивао дивове и савлађивао
аветиње: ја јесам заљу бљен, али не и више него колико лутају ћи витезови морају то да
бу ду, а као такав нисам од пор очних заљу бљеника, него од платонских, који се
у здржавају. М оје тежње у век упр ављам на добар циљ, а то је да чиним добр а свакоме, зла
никоме; ако онај који тако мисли, ако онај који тако дела, ако онај који тако поступа
заслу жу је да га зову будалом, то нека кажу ваша господства, пр еу звишени војводо и
војвоткињо.“
„Тако ваља, богами!“ р ече Санчо; „немојте више да говорите, господине, у своју
одбрану, јер нема више да се шта каже, нити више шта да се мисли, ни више шта да се
бр ани у свету, у колико пр е што пор ичу ћи овај господин, као што је порицао, да у свету
није било, нити има скитница витезова, зар је чу до ако ништа неразбир а од ствар и које је
спомену о?“
„А да слу чајно“, рече свештеник , „нисте ви, др аги мој, онај Санчо Панса о коме се
говор и да вам је ваш господин обећао неку гу бер нију?“
„Ја сам тај“, одговор ио Санчо, „и онај сам који је заслу жује као ма који др у ги; ја
сам: Пр идру жи се добр има, и сам ћеш бити један од њих; и ја сам од оних: Није с киме си
се родио, него с киме си ку сао; и од оних: Ко се наслони на добр о др во, имаће и добар
хлад; ја сам се наслонио на добр а господина и толико има месеци да идем с њиме, па ћу
бити као др у ги он, дај боже здр авља; па жив био он и жив био ја, а он ће већ добити
цар евине да у њима заповеда, а ја остр ва да им бу дем гу бер натор .“
„Зацело је тако, брат Санчо“, р ече овде војвода, „јер у име господина Дон Кихота ја
вам дајем гу бер нију , једну од оних што их имам, а није најгор а.“
208
„На колена, Санчо“, р ече Дон Кихот, „па целивај ноге његовој преу звишености на
милости коју ти је у чинио.“
Санчо у чини тако, што кад виде свештеник, устаде од тр пезе веома љу тит и р ече:
„Силом ове хаљине коју носим мор ам казати да је ваша преу звишеност исто тако
су ману та као и ови грешници; ма узмите, како да не полу де, кад им паметни људи
повлађу ју лу дости? Нека ваша пр еу звишеност остане с њима, јер докле год они бу ду у
овој ку ћи, ја ћу остати у мојој, и у штедећу себи тру д да кор им оно чему не могу дати
лека.“
Па не говор ећи више, нити даље једући, оде, нити га могоше задр жати војводске
молбе, ако војвода и није много говорио, не могу ћи то од смеха који му је изазвао његов
неу месни гнев. Кад пр естаде смејати се, р ече Дон Кихоту :
„Ви сте, господине витеже од Лавова, одговор или за себе тако узвишено да вам
ништа више не треба за задовољење, јер пр емда оно изгледа да је у вр еда, није то ни на
који начин, пошто, као што жене не могу у вредити, тако не могу ни свештеници, као што
ви то боље знате.“
„Тако је“, одоговор и Дон Кихот, „а у зр ок је што онај који не може бити увр еђен не
може никога ни увр едити. Жене, деца и свештеници, као што се не могу бр анити, ма и
у вређени били, не могу бити погр ђени, јер између у вр еде и погр де има та р азлика, као што
ће ваша преу звишеност то боље знати. Погрда долази од онога који је може да у чини и
пр и њој остаје; у вр еда може доћи ма од чије стр ане, а да нема погр де. Ево пр имер а: Неко
иде у лицом без бриге, дођу њих десет са ор ужаном ру ком ии стану га бити, он тргне мач и
чини своју ду жност; али већина пр отивника стане му на пу т и не да му да изврши своју
намер у, то јест да се освети; овај би остао у вр еђен , али не погр ђен. А исто ће потвр дити
др уги пр имер : Један окрене леђа, дође др у ги и у дари га батином и онда загр ебе и не чека,
а онај пр ви вија га и не стигне га; онај који је добио батину у вр еђен је, али не и погр ђен,
јер погр да ваља да се одр жава. Ако онај који је у дар ио батином, ако је то и у чинио,
кр ију ћи се, тр гне мач и остане на белези, чекају ћи свога непр ијатеља, онда би у дар ени био
у исти мах у вр еђен и погр ђен: увр еђен, јер су га издајнички у дарали, подр ђен, јер који га
је удар ио остаје пр и ономе што је учинио, нити окр еће леђа, него мирно чека. И тако
пр ема законима пр оклетога двобоја, могу ја бити у вр еђен, али не погр ђен, пошто деца не
209
осећају у вр еду , нити жене, нити могу бежати, нити имају р азлога чекати; а исто тако и
слу житељи свете вер е; јер ове три вр сте љу ди немају ор у жја за нападање и одбр ану; и тако
ако по пр ир оди и јесу ду жни да се бр ане, нису подобни да икога у вр еде; па ако сам
малочас и казао да могу бити увр еђен, сад велим да то не могу никако бити, пошто ко не
може пр имити погр ду , још мање је може дати; са тих р азлога ја не тр еба да осећам, нити
осећам, оне погр де које ми је казао онај добри човек; сам бих желео да је мало пр ичекао,
те да му докажем заблуду у којој је кад мисли и каже да у свету није било лу тају ћих
витезова, нити их има; јер да је то био чу о Амадис, или који од његове бескр ајне повр зме,
знам да његова милост не би добр о пр ошла.“
„Ту бих се смео заклети“, пр ихвати Санчо; „би га мачем у дар или, би га расколили
одозгор е до доле, као какав шипак или као презр елу лу беницу ; таман су то били љу ди који
би тр пели такве послове! Ду ше ми, у вер ен сам, да је нешто Рејналдос од М онталвана чу о
ове р ечи тога кепеца, би га лу пио по устима, да не би говорио тр и године дана; нека само
почне с њима, па ће видети како ће га намајстор ити.“
Војвоткиња да пукне од смеха слу шајући Санча како говори, и она др жаше да је он
забавнији и лу ђи од његова господина, па многи су у то вр еме исто тако мислили.
Најпосле се у мир и Дон Кихот и р у чак се доврши, а кад р аспр емише тр пезу , ево ти
четир и девице, једна са легеном од сребр а, др у га са ибр иком такође од ср ебр а, тр ећа са
пр ебелим и богатим у бр усима пр еко рамена, а четврта имаше заскане р у каве до лаката и у
својим белим р у кама – јер су без су мње биле беле – др жала је окр углу лопту од напу љска
сапуна. Она са легеном, са пријатним начином и слободом, подметну леген под Дон
Кихотову бр аду, а он ћутећи, чу дећи се таквој церемонији, мишљаше да је такав адет у
том вилајету да у место ру ку пер у бр аде, те тако опру жи своју што је боље могао, а у исто
вр еме стадоше сипати воду из ибр ика, девица са сапу ном насапу ни му жу рно бр аду,
пр авећи гомиле од пене, која је била бела као снег, и то не само по бр ади, него и по целом
лицу, па и по очима послу шнога витеза, тако да их мор аде заклопити. Војвода и
војвоткиња, који ништа о томе нису знали, чекаше да виде на што ће да изађе такво
необично мијење. Девица бер бер ка, пошто га са шаке беше напенила, учини се да јој је
нестало воде, па р ече оној са ибр иком да иде по њу , а господин Дон Кихот пр ичекаће.
Тако и би, а Дон Кихот остаде са најчу днијим лицем и тако смешан да се већма не може
210
замислити. Сви га гледаше који су ту били, а беше их много, па како га видеше са вр атом
од по ар шина, црњим но у ср едњу р уку , са очима заклопљеним и бр адом пу ном сапуна,
беше велико чу до и многа памет да се у здр жаше од смеха. Девице шаљивице обор иле очи
и не смедоше погледати у своју госпоштину, а овој у ср цу наваљиваше љу тина и смех,
нити знађаше на што да се р еши, или да казни девојачку др скост или да их нагр ади за
у живање што га је имала гледајући Дон Кихота у таквом положају .
Најпосле дође девица са ибр иком, те опр аше Дон Кихота, а затим она што је носила
у бру се у бриса га и оосуши сасвим озбиљно, те пошто му се све четир и велико и ду боко
поклонише, хтеодеше да оду, али војвода, да се Дон Кихот не би досетио шали, пр изва
девицу са легеном и р ече јој:
„Ходите и у мијте и мене, али пазите да вам вода дотраје.“
Домишљата и окретна девојка дође и подметну леген војводи, као и Дон Кихоту , па
жу рећи се у мише га и насапу нише, онда га осу шише и у бр исаше, и клањају ћи се одоше.
Касније се дознало да се војвода био завер ио, да га нису умиле као Дон Кихота, да би им
смелост био казнио, али оне то избегоше мудр о, те и њега насапу нише. Санчо пажљиво
посматр аше цер емоније са тим умивањем, па рече у себи:
„Е, богами, кад би нешто у овом вилајету био обичај да умивају бр аде и
коњу шар има као и витезовима! Јер вере ми и ду ше ми, баш би ми тр ебало, па ако би ми је
мало и поткр есали, баш би ми добр о било.“
„Шта то говор ите у себи, Санчо?“ запита војвоткиња.
„Велим, госпо“, одговори он, „да сам у век слу шао како се у двор овима др угих
кнезова, пошто се спр еми тр пеза, донесе вода за р уке, али не цеђ за бр аде; и зато је добр о
живети много да човек види много, премда и то кажу, ко дуго живи тај много зло дочека,
пр емда дочекати овакво умивање пр е је сласт неголи му ка.“
„Не бр ините се, брат Санчо“, р ече војвоткиња, „јер ћу нар едити да Вас моје девице
у мију , па и у лу жницу метну , ако би у стр ебало.“
„Ја ћу се задовољити бр адом“, одговори Санчо, „бар за сада, а после ће већ дати бог
што тр еба.“
211
„Пазите, двор ски у пр авниче“, рече војвоткиња, „шта жели добр и Санчо, па му о
извршите на длаку.“
Двор ски у пр авник одговор и да ће господин Санчо бити у свему послу жен, и с тим
оде да р у ча и поведе са собом Санча, оставивши за тр пезом војводски пар и Дон Кихота у
р азговор у о р азличитим ствар има, али су се све тицале ор у жја и лутају ћег витештва.
Војвоткиња замоли Дон Кихота, пошто јој се чини да има добр о памћење , да јој
опише и представи лепоту и стас сењоре Ду лсеније од Тобоза, јер по ономе што се говор и
о њеној кр асоти, увер ена је да ће она бити најлепши створ у свету , па и у целој Манчи.
Дон Кихот у здахну кад чу војвоткињин захтев, и р ече:
„Кад бих могао извадити моје срце и изнети га пр ед очи вашем височанству овде на
овој тр пези у чинији, опр остио бих мој језик посла да оно говор и што се једва замислити
даде, јер у ср цу видела би то ваша пр еу звишеност цело исписано; али куда ћу ја сад да се
лаћам да опису јем и цр там потанко лепоту неср авњене Дулсинеје, кад би то био задатак
достојан дру гих рамена, а не мојих, задатак којим би се морале занимати кичице Пар азија,
Тиманта и Апела и длето Лисипа, те да би је сликали и вајали на платну , мр амору и меди,
и цицер онска и демостенска р ечитост да би је славили?“
„Шта ће то р ећи демостенска, господине Дон Кихоте?“ запита војвоткиња, „јер ту

р еч још нисам чу ла у моме веку.“
„Демостенска р ечитост“, одговор и Дон Кихот, „толико је колико кад би се казало

р ечитост Демостена, као цицер онска од Цицер она, који су били два највећа говор ника у
свету .“
„Тако је“, р ече војвода, „и ти си тим питањем показала колико знаш. Ипак би нам
господин Дон Кихот дао велико задовољство кад би нам је насликао, јер, зацело, нека би
било само у скици и пр вом нацрту , она би таква била да би јој завиделе и најлепше.“
„Бих то зацело у чинило“, одговор и Дон Кихот, „да ми је из памети није избир исала
несрећа која ју је ту скоро задесила, и која је таква да бих је пр е оплакивао неко описивао;
јер ваља да знаду ваша височанства, кад сам неки дан пошао да јој р у ке пољубим и да
пр имим њен благослов, одобр ење и дозволу за овај тр ећи полазаак, нашао сам неку др угу ,
а не коју сам тр ажио; нађох је опчињену и од пр инцезе пр етвор ену у сељанку, од лепотице
212
у ру гобу , од анђела у ђавола, од миришљаве у кужницу, од р ечите у пр остаку шу, од

озбиљне у ђипалницу , од видела у мр ак, једном р ечи, од Дулсеније од Тобоза у сељанку из
Сајага.“
„За име божије!“ викну овде војвода, „ко је тај који је свету у чинио толико зло? Ко
је уклонио из њега лепоту која га је увесељавала, љу пкост која га је красила и смер ност
која га је дичила?“
„Ко?“ одговор и Дон Кихот; „ко би могао бити него какав пакосни волшбеник од
оних многих завидљиваца који ме гоне? То је пр оклета тр ага, р ођена у свету да
потамању је и у ништава дела вр лих љу ди и да осветљава и уздиже дела зликоваца.
Волшебници су ме гонили, волшебници ме гоне и вошебници ће ме гонити све док мене и
моја висока дела витешка не баце у ду боки амбис забор ава, па ме онда штете и р ањавају
где знају да ћу највећма осетити; јер лишити лу тају ћа витеза његове даме, то је лишити га
очију којима гледа, и сунце које га осветљава, и хр ане којом се одр жава. Казао сам много
пу та, па и сад опет кажем, да је лу тајући витез без даме пр во др во без лишћа, згр ада без
основа и сенка без тела које је пр оу зр оку је.“
„Ту нема шта да се каже“, рече војвоткиња; „али ипак, ако ћемо да вер у јемо
повести која је пре кр атког вр емена о господину Дон Кихоту изашла свету на видику , у з
опште одобр авање нар одно, то се у њој чита, ако се добр о сећам, да ви никад нисте видели
сењор у Дулсенију, и да те сењор е и нема у свету, него да је то чедо фантазије, које сте ви
зачели и р одили у својој уобр азиљи, те га у кр асили свима могу ћим милинама и
савршенствима.“
„Ту би се имало много шта казати“, одговори Дон Кихот; „бог зна да ли има или
нема Ду лсеније у свету, да ли је машта створ ила или не; то нису ствар и којима се
оверавању ваља до дна пр оницавати. Нити сам ја зачео моју сењору , нити је р одио, ако је
и замишљам онакву каква тр еба да је, даму која у себи има она својства која могу да је
пр ославе у свим кр ајевима света, као: да је лепа без замер ке, озбиљна без гор дости,
љу бавна уз часност, пријатна у чтивошћу , учтива са добрим васпитањем, и најпосле од
висока р ода, јер кр оз племениту кр в сија се и блиста лепота у већем степену савр шенства
неголи у лепотица од ниска р ода.“
213
„Тако је“, р ече војвода; „али нека ми господин Дон Кихот даде дозволу да кажем
оно на шта ме гони повест коју сам читао о његовим делима, и из које излази да нека би
Ду лсинеја била у Тобозу или изван њега, па нека би и била лепота у највећем степену , као
што нам је ви опису јете, тек што се тиче господска рода, не може се мер ити са Ор ијанама,
са Аластр ахар ејама, са Мадазимама44, нити са др у гима ове вр сте, којих су пу не повести,
као што ви то добро знате.“
„На то могу да кажем“, одговор и Дон Кихот, „ да је Ду лсинеја чедо својих дела и
да вр лине облагор ођавају кр в, као и да више ваља поштовати и ценити добродетељна
човека ниска пор екла неголи пор очна од висока р ода, у толико више што Ду лсинеја има
својства по којима би могла бити кр аљица са кр у ном и скр иптом; јер достојанство лепе
добродетељне жене може да иде дотле да чини највећа чу деса, па ако и не фор мално, а она
вир ту ално садр жава у себи највећа опредељења.“
„М ор ам казати, господине Дон Кихоте“, р ече војвоткиња, „да ви у свему што

кажете идете ствари до дна, а од сада вер оваћу и у вер аваћу све у мојој ку ћи, па и самога
војводу , мога господар а, ако би тр ебало, да постоји Ду слинеја у Тобозу и да је она данас
жива и лепа и господска р еда, и да заслу жу је да је двор и витез као што је господин Дон
Кихот, нити јој у похвалу могу , нити знам што веће дати. Али не могу да се отресем неке
двоумице и да пр ема Санчу Панси имам као неко негодовање; а двоу мица је у томе што се
у помену тој повести каже да је неки Санчо Панса затекао неку сењор у Ду лсинеју , кад је
носио од ваше стране за њу писмо, како она чини вр ећу жита, и, за боље опр едељивање,
вели да је била белица, а то ми даје повода да су мњам у њено господско пор екло.“
На то одговор и Дон Кихот:
„Ваља да знате, госпођо, да све и већина од онога што се са мном збива излази из
обичних граница којима се збива др у гим лу тају ћим витезовима, било да је то упу ћено по
неиспитаној вољи су дбине, било да тим р у ководи пакост каквог завидљивог волшебника;
па као што је већ позната ствар да су сви или већина литајућих и славних витезова
обдар ени по којим дар ом: један да га нису могли опчинити, др у ги да је имао тако чврсто
месо да није могао бити рањен, као што је био славни Роланд, један од дванаест пер ова од

44Оријана је љубазница Амадиса од Галије; Аластрахареја је кћи Амадиса од Грчке и краљица Сахаре;
Мадазима је кћи Фамонгомадана, дива од Кључала језера – све су то измишљени створови.
214
Фр анцу ске, за кога се прича да није могао бити р ањен но само у табан од леве ноге, па и
то да је могло бити само вр хом од дебеле игле, а иначе никојим др у гим ор у жјем, те тако
кад га Бернар до од Кар пија у био у Ронсесваљима, видећи да га не може гвожђем р анити,
подиже га са земље у нару чје и у гу ши га, сећају ћи се тада смр ти којом је Хер кул у морио
Антеја, оног љу тога дива који је, веле, био син Земље. Хоћу да из р еченога изведем да
може бити да ја имам које од тих пр еиму ћстава, али не да не могу бити р ањен, јер ми је
искуство много пу та показало да ми је месо мекано и никако непробојно, нити да не могу
бити опчињен, јер сам себе већ видео стр пана у кр летку, куда ни сав свет не би имао силе
да ме стр па да није било волшебне силе. Али пошто сам се од тога опр остио, то мислим да
нема др у гих чини које би ми могле сметати, па, дакле, видећи ти волшебници да са својим
р у жним мајстор ијама немају моћи нада мном, свете ми се на оном што ми је најмилије, па
би да ме лише живота злостављају ћи Ду лсинеју , за коју живим; и тако мислим, кад јој је
мој коњу шар дошао са мојом посланицом, да су је пр еобр азили у сељанку и заузету тако
ниским послом као што је чињење жита, али ја сам већ казао да оно жито нити је била
белица, ни жито, него зр на источна бисер а, а у доказ тој истини хоћу да кажем вашем
господству, кад сам ту скор о дошао у Тобозо, никако нисам могао да нађем Дулсинејине
дворе, а сутр адан, пошто је мој коњу шар Санчо видео у правом виду , који је најлепши у
свету , мени је изгледала као сељанка, гр у ба и гадна и нимало р азу мна, а овамо је први
р азум овога света. А пошто ја нисам опчињен, нити то могу бити пр ема зр елом
пр емишљању , то је она опчињена, у вређена и пр еокр ену та, измењена и пр еображена, па
су се моји непр ијатељи мени у њој осветили, и због ње ћу ја лити непр естано су зе док је не
видим у њеном пр вобитном стању. Све ово казао сам да се нико не чуди што је Санчо
говор ио о Ду лсинејину пр осевању и пр отакању , јер кад су је мени пр еокрену ли, није чудо
ако су је и њему пр оменили. Ду лсинеја је отмена и од господска р ода и од оних
пр емићких р одова што их има у Тобозу, а има их много и стар их и веома отмених. Зецело
не долази оту да мален део на неср авњену Ду лсинеју , због које ће њено место да буде
славно и спомињано у потоњим вековима, као оно Тр оја због Јелене и Шпанија због
Каве45, пр емда са бољим тазлогом и гласом. С др у ге стр ане хтео бих да ваша господства
знају да је Санчо Панса један од најзабавнијих коњу шара што су служили лу тају ћим

45Т ако зову арапски лерописци Флоринду, кћер грофа Јулијана, коју је краљ Родриго осрамотио, па светећи
му се за то, отац је дозвао Арапе у Шпанију.
215
витезовима; каткад су му глу пости тако досетљиве да човек не мало у жива у помисли да
ли је глу п или досетљив; има пакости, да га човек др жи за поганца, и безазлености, да
изгледа да је глу п; у све су мња, а вер ује све; кад мислим да ће стрмекну ти као бу дала, ево
га са каквим досеткама које га уздижу до небеса. Укр атко рећи, ја га не бих дао за др угог
коњу шар а, па да ми пр иде даду један гр ад, а овамо двоу мим да ли би добр о било послати
га у гу бер нију коју му је ваше височанство изволило милостиво подар ити, пр емда у њему
видим извесну подобност за гу бер натор а, , па дотеравши му малко памет, и он би изашао
накрај са ма каквом гу бер нијом као и кр аљ са својим дажбинама, у толико виже што из
многа искуства знамо да се не тр ажи ни велика вештина, ни особита у ченост па да човек
бу де гу бернатор, јер их и стотина има који једва знају читати, а у пр ављају као какви
соколови; главно је да имају добр у намер у и да желе у свему да добр о чине, јер никад им
неће недостајати когод који ће их посаветовати и у путити шта имају да чине, као што бива
са гу бер натор има витезовима који нису у чени, па изр ичу пр есу де са пр иседницима. Ја ћу
га саветовати да нити пр има мита, нити да пр аво оштети, као и др уге ствар и које су ми на
ср цу, а у своје вр еме биће на корист Санчу и на добро остр ва којим ће у прављати.“
Дотле беху дошли у р азговор у војвода, војвоткиња и Дон Кихот кад зачу ше велику
бу ку и у рнебес од љу ди у двор цу , те у једанпу т хру пи Санчо у салу, сав у сплахир ен, са
су допер ом везаном испод вр ата, а за њим многи момци, или, боље р ећи, пар аку вар и и
др уга служинчад, а један носаше кар лицу са водом, која по боји и слабој бистини
показиваше да су то помије. Онај са кар лицом нату р ио се за њим и упео се да му је
свакако подметне и намести под бр аду, а др у ги пар аку вар спр емаше се да га у мије.
„Шта је то, бр аћо?“ питаше војвоткиња. „Шта је то? Шта ћете с овим добрим
човеком? Шта? Зар не помишљате да је изабр ан за губер натор а?“
На то одговор и спадало бер бер ин:
„Овај господин неће да га у мијемо, као што је обичај и као што се у мио господин
војвода и његов господин.“
„Ја хоћу “, на то ће Санчо много љу тит, „али хоћу да су у бру си и да је вода чистија
и р уке да нису тако пр љаве, јер није баш толико р азлика између мене и мога господина да
њега у мивају водом за анђеле, а мене цеђом за ђаволе. Обичаји у вилајету и у двор овима
кнежевским у толико су добр и кад ти у двор овима кнежевским у толико су добр и кад нису
216
досадни; али обичај са у мивањем, какав је овде, гор и је од свака испаштања. М оја је брада
чиста, нити ми треба такво р асхлађивање; а које ми пр иђе да ме у мива, или да ми се
дотакне и једне длаке на глави, хоћу р ећи у мојој бр ади, хоћу га, с опр оштењем, тако
лу пити песницом да ће ми песница запасти у његову главу р ду ; јер таква церемонија и
насапу њавање више изгледа на подр у гивање неголи на у гошћавање.“
Војвоткиња да пукне од смеха гледају ћи Санчову љутину и слу шају ћи му р ечи; али
Дон Кихоту не беше особито мило што га види тако у брађена пр љавом кр пом и тако
окр ужена толиком слу жинчади из ку хиње, те поклонивши се ду боко господи, као тр ажећи
дозволу да говор и, озбиљним гласом рече фу кар и:
„Хеј, господо витезови! Оставите се овога човека и вр аћајте се одакле сте дошли,
или на др угу стр ану , ако вам је повољно; јер мој коњу шар тако је чист као и који др у ги, а
ова кар лица за њега је погр да и вр еђа га, послу шајте мој савет и махните га се, јер ни он,
ни ја не знамо за такве шале.“
Санчо му узе р еч из у ста и настави:
„Оставите се ви шале са мном као са битангом, јер ћу то толико тр пети колико је

сада ноћ. Донесите амо чешаљ или што вам је воља, па ми ову бр аду пр очешљајте, па ако
извучете из ње што што би вр еђало чистоту, стр ижите ме ако ћете на басамаке.“
Не пр естајући са смехом, р ече ту војвоткиња:
„Санчо Панса има р азлога у свему што је р екао, и имаће га у свему што бу де казао;
он је чисмен и, како р ече, нема ну жде да се умива, а ако му наш обичај није повољан, тр и
му воље и четир и ћу ди, тим пре што ви, као слу житељи чистоте, посту пили сте пр еко мер е
немар но и аљкаво, да не р екнем др ско, кад сте таквој личности и таквој бр ади у место
легена и ибр ика од чиста злата и немачких убр у са донели кар лице и р учке од др вета и
кр пе од судопер а; али ви сте пакосни и неваспитани, па какви сте лу пежи, не можете да се
оставите своје мр жње што је имате наспр ам коњу шара лу тају ћих витезова.“
Ку хињска чељад, па и двор ски у пр авник, који је с њима био дошао, мислише да
војвоткиња говори у збиљи, те скидоше Санчу са пр сију су доперу и, сви збу њени и као
посрамљени, одоше и махну ше га се.
217
Видећи се он изван ове по његовом мишљењу стр ашне опасности, оде и клече пред
војвоткињу и р ече:
„Од великих госпођа очеку ју се велике милости; она коју сте ми сад учинили не
може се платити мањим чим него жељом да се видим р еђен за скитницу витеза, па целога
мога века да ми је занимање слу жба тако високој госпођи; али ја сам сељак, зовем се
Санчо Панса, ожењен сам, имам децу и слу жим као коњу шар; ако којом од ових ствар и
могу да послу жим вашем господству , бржи ћу бити у послу шности неголи ваше
господство у заповести.“
„Сасвим се види, Санчо“, одговор и војвоткиња, „да сте се научили да бу дете

у чтиви у школи саме у чтивости; сасвим се види, хоћу да кажем, да сте се васпитавали на
гр у дима господина Дон Кихота, који је свакако у глед у чтивости и цвет цер емонија; нека
би ср ећни били такав господин и такав слу га, један као полар на звезда лу тају ћега
витештва, а др у ги као звезда коњу шар ске вр едности. Устаните, др аги Санчо, а ја ћу
наградити вашу учтивост тиме што ћу пожу р ити војводу, мога господар а, да што пр е
изврши обећану милост са гу бернијом.“
Тиме се сврши р азговор и Дон Кихот оде да почине по обеду, а војвоткиња замоли
Санча, ако баш није особито санан, да дође и са њом и њеним девицама пр оведе
послеподне у једној хладовитој сали. Санчо одговори, ако и јесте истина да му је обичај
лети да спава по ру чку по четири или пет часова, али да би њеној добр оти био на у слугу ,
потру диће се из све снаге да не спава никако тај дан и да ће доћи послу шан њеном налогу ,
па затим оде.
Војвода издаде нове наредбе како да се посту па са Дон Кихотом као са лу тају ћим
витезом, а да се не одсту па ни за длаку од начина како се опису је да се посту пало са
давнашњим витезовима.
О пријатном разг овору који имаше војвоткиња и њене девице са Санчом Пансом,
достојан да се чита и да се запамти
218
Казује дакле повест да Санчо тога дана није спавао после р учка, него, да би одр жао
своју р еч, пошто је обедовао, оде до војвоткиње, а она, како га је веће волела слу шати,
посади га до себе на ниску столицу , премда се је он, као добр о васпитан, нећкао да седне.
Али војвоткиња му р ече да само седне као губер натор , а да говори као коњу шар, пошто
пор ади обеју ствар и заслу жу је и саму двожичницу Сида Ру ја Дијаса Компеадор а. Санчо
слеже р аменима, послу ша и посади се, а све војвоткиње девице и ду ење окр ужише га,
чекају ћи у највећој тишини да га чу ју шта ће да каже; али пр ва ће да пр оговор и
војвоткиња и р ече:
„Сад кад смо сами и нико нас овде не може чу ти, желела бих да ми господин
гу бер натор објасни некоје су мње што их имам, а поникле су из повести која је већ
штампана о великоме Дон Кихоту . Једна од тих сумња у томе је, пошто добр и Санчо
никад није видео Ду лсинеју , хоћу р ећи, сењор у Дулсинеју од Тобоза, нити јој је однео
писмо од господина Дон Кихота, јер га је оставио у књижици бележници у Сијер и
М орени, како се усу дио да измисли одговор и оно да је затекао да чини жито, пошто је све
то лакр дија и лаж и толико је на штету добр ога гласа неср авњене Ду лсинеје, а најпосле не
слаже се никако са својством и вер ношћу добрих коњу шар а?“
На ове р ечи Санчо ништа не одговори, него се диже са столице и, шу њају ћи се,
погну вши се и метну вши пр ст на у ста, обиђе целу салу, подижу ћи тапете, а пошто је тако
у чинио, опет седе и р ече:
„Сада, госпођо, кад сам видео да нас осим пр ису тних нико пр икр ивен не слу ша,
одговор ићу без стр аха и пр езања на оно што сте ме питали и на све што ћете ме питати; а
пр во што ћу да р екнем, то је да ја др жим мог господина Дон Кихота за потпу но луда,
пр емда каткад казу је ствар и које, како се мени чини, па и свакоме који га слу ша, тако су
паметне и на свом месту да ни сам Сотона не би у мео боље их казати, али ипак, збиља и
без сваке су мње, ја сам за себе у вер ен да је он лу д; па како сам то себи тако замислио, то
се усу ђу јем да му доказу јем ствар и које немају ни р епа ни у шију , као што је оно с
одговор ом на писмо и оно што је било пр е шест или осам дана, које ако и није у повести,
вр едно је знати, то јест за опчињавање сењоре Доне Ду лсинеје, за коју сам му казао да су
је опчинили, што је толико истина као што на жаби има длака.“
219
Војвоткиња га замоли да јој пр ича за то опчињавање или шалу, а Санчо јој исприча
све онако како је било, што су слу шатељке са особитом насладом примале, па
настављајући р азговор , рече војвоткиња:
„Из онога што ми је добр и Санчо пр ичао, некако ми се у душу у ву кла нека
двоумица и неки шапат ми допир е до у шију и каже ми: кад је Дон Кихот од Манче лу д,
ћакну т и суману т, и његов коњу шар Санчо Панса то зна, па ипак га слу жи и иде за њим и
намамио се на његова празна обећања, онда без сваке су мње мор а да је он већа бу дала од
његовог господара: а кад је тако, као што јесте, онда, госпођо војвоткињо, није добар
р ачун твој ако томе Санчу Панси бу деш дала остр во у у праву , јер кад он не зна са собом
да упр авља, како ће знати др у гима у прављати?“
„Богами, госпођо“, р ече Санчо, „та двоу мица има баш свог р азлога, али кажите јој
нека говори јасно, или како је воља, јер ја пр изнајем да она има пр аво, јер да ја имам
памети, бих одавна оставио мога господина; али то ми је усу д и моја зла ср ећа; не могу
никако, мор ам да идем с њим, из истог смо места, јео сам му хлеб, волим га, он ми то
пр ипознаје дао ми је своју ждребад, а вр х свега ја сам веран човек, па тако не може нас
др уго р аставити него лопата и мотика; а ако ми ваше височанство не би хтело дати
обећану губер нију, мене је бар ем бог створ ио и може бити да би за моју ду шу и било боље
да ми се не да, јер ма и су лу д, тек знадем ону пословицу да су мр аву кр ила изр асла на
његово зло, па тако може да буде да ће коњушар Санчо лакше доспети у р ај неголи Санчо
гу бер натор. И овде пеку добар хлеб као и у Фр анцу ској, а у ноћи све су мачке мр ке, па
онај је особито зле ср еће који у два часа после подне још није дору чковао; а нема желуца
за педаљ већега него дру ги, а да се не би могао, штоно р еч, напунити сламом и сеном, па
птицама у пољу бог је стр атељ и бр анитељ, а топлија су четир и аршина чохе из Ку енке од
четир и ар шина најфинија су кна из Сеговије, и кад остављамо овај свет и одлазимо под
земљу , истом тесном пу тањом иде кнез као и надничар , а папи не тр еба више стопа земље
неголи цр квењаку, макар да је један много у звишенији од др у гога, јер кад у лазимо у јаму,
сви се згр чимо и сагнемо, или нас дотер ају и погну и згр че, па како нам било, па лаку ноћ!
И опет велим, ако ми ваше господство не буде хтео дати остр во што сам лу д, ја ћу бити
толико паметан да ћу знати шта ћу и како ћу; а слу шао сам да кажу да је иза крста ђаво, и
да није све злато што сија, и да су сељака Вамбу у зели од волова, плу га и јар ма да буде
220
кр аљ од Шпаније, а Родр ига су у зели од златотканица, весеља и богатства да га змије

поједу – то јест, ако не лажу стихови стар инских песама.“
„Како да лажу!“ пр имети ова ду ења Дон Родр игес, која је била међу прису тнима,
„кад има једна песма која вели да су краља Родр ига сасвим жива бацили у јаму пу ну жаба,
змија и гуштер ова, па је после два дана краљ из те јаме јау као ту жним и малаксалим
гласом:
Већ ми гр изу , већ ми гр изу
Чим сам највише грешио.
И према томе овај господин има пу но разлога кад каже да више воли да бу де сељак
неголи владар, ако би га мор ао јести гад.“
Војвоткиња не могаше да се не насмеје чу ју ћи пр остоту своје ду ење, нити пр естаде

дивити се слу шајући Санчове р ечи, коме р ече:
„Добр и Санчо већ зна, што витез једном обећа, то гледа да испу ни, па ма га живота
стало. М ој господар и му ж војвода, ако и није скитница, али је опет зато витез, па ће,
дакле, да испу ни реч са обећаним остр вом у пркос зависти и пакости светској.
Бу дите, Санчо, само добр е воље, јер кад на то најмање будете мислили, посадиће
вас на столицу вашег остр ва и ваше државе, коју ћете напустити само за богатију и бољу;
што бих вам ја препор у чила, то је да пазите како ћете у прављати својим поданицима, јер
ваља да знате да су сви вер ни и у чтиви.“
„Што се тиче добре у пр аве“, одговор и Санчо, „ту није потребна препор ука, јер сам
ја срца милостива и жао ми је сир отиње, и ко сам кува и меси, томе немој отимати погачу ,
а тако ми вер е, неће ни они мене вар ати, матор сам ја пас и знам шта је „пу ј! пу ј!“, па знам
кад тр еба да се р азбу дим, нити ћу пр истати да ми се под носом шара, јер знам где ме жуљи
ципела, то велим што ће поштени љу ди са мном имати љу бав и задовољство, а поганци ми
неће ни присмр дети. А чини ми се да, што се тиче упр аве, главно је почети, па можда ћу
после петнаест дана у праве дотер ати се у послу и боље се у њему р азбир ати неголи у
ор ачку послу , у коме сам одр астао.“
„Имате пр аво, Санчо“, рече војвоткиња, „јер нико се није у чен родио и од људи
постају биску пи, а не од камења. Него да се вр атимо на р азговор који смо малочас имали о
221
зачар аности сењоре Ду лсинеје, ја мислим да је поу здано и више него доказано да оно што
Санчо мисли да је свога господина ву као за нос и у верио га да је она сељанка била
Ду лсинеја, а ако је његов господин није познао, да је било зато што је она опчињена, све
то да је изумео који од волшебника који гоне господина Дон Кихота; јер ја као поу здано и
истинско знам, од поу здане стране, да је она сељанка која је скочила на магар ицу била и
јесте Ду лсинеја од Тобоза, и добр и Санчо, мислећи да вар а, сам је пр еварен; нити се може
су мњати у ту истину , као ни у ствар и које никад нисмо видели; и тр еба да зна господин
Санчо Панса да и ми имамо овде волшебнике, који нам желе добр а, те нам казу ју шта бива
у свету , и то чисто и искр ено и без заплитања и шарања; па нека ми Санчо вер у је да је она
скакалица сељанка била и јесте Ду лсинеја од Тобоза, да је опчињена као мати која ју је
р одила, и кад се најмање бу демо надали, видећемо је у њеном пр авом виду и онда ће
Санчо у видети своју заблу ду.“
„Све то може да бу де“, р ече Санчо Панса, „и онда хоћу да веру јем што ми мој
господин пр ича да је видео у Монтезиносовој пећини, где је вели, видео сењор у Ду лсинеју
од Тобоза у истом оделу које сам ја видео кад сам је онако за ћеф опчинио; и све мор а
бити да је наопачке, као што вели ваше господство, јер код моје никакве памети не може
се и не тр еба да се пр едпоставља да ће она у часку измислити тако паметну лукавштину ,
нити ја веру јем да је мој господин тако лу д да би на тако жалосно и мр шаво наговар ање
као што је моје повер овао ствари која је сасвим мимо сваки обични р ед; али, госопођо, не
би зато пр аво било да ме ваша добр ота др жи за пакосника, јер такав завр зан као ја што сам
није ду жан да доку чу је мисли и пакости тих поганих волшебника; ја сам оно измислио да
ме не би псовао господин Дон Кихот, а не са намер ом да га вр еђам, а ако је испало
налич46, бог је на небу и он су ди ср цима.“
„То је истина“, р ече војвоткиња, „али кажите ми сада, Санчо, шта је то што каже за
М онтезинову пећину , јер бих хтела да знам.“
Ту јој Санчо Панса испр ича од р ечи до р ечи оно што је већ р ечено за ту
пу столовину .
Кад је то чула војвоткиња р ече:

46
Наопако, обратно.
222
„Из овога догађаја може да се изводи, пошто велики Дон Кихот вели да је тако
видео исту ону ону сељанку коју је Санчо видео пр и поласку из Тобоза, да је она без
су мње Ду лсинеја и да су ту у плетени вр ло вешти и необично домишљати волшебници.“
„То ће и бити“, р ече Сачно Панса: „јер ако је моја сењора Ду лсинеја од Тобоза
опчињена, онда је то њена штета, јер ја нећу да се хватам у коштац са непр ијатељима мога
господина, који мор а да су многи и зли; толико је истина, она што сам је ја видео била је
сељанка и др жао сам је за сељанку и као о сељанци су дио сам о њој; а ако је оно била
Ду лсинеја, не тр еба мени бележити у р ачу н, нити ме због тога кор ити, иначе може бити
свашта. Ионако сваки час има што да ми се замери: Санчо је рекао, Санчо је у чинио,
Санчо окрену о, Санчо обр ну о, као да је Санчо какав макар ко, а није онај исти Санчо
Панса који у књигама иде шир ом по овом свету , као што му је казао Сансон Караско, који
је бар ем постао бакалореат у Саламанци; а такви љу ди не могу лагати, сем ако им се
пр охте, или им је тако на згоду. И тако нема нико рашта да се чеше о мене, а пошто ми је
глас неокаљан, а како сам чу о да каже мој господин да више вр еди добро име од великог
блата, то ви мени само упр тите ту гу бер нију, па ћете да видите чу да, јер ко је био добар
коњу шар , биће и добар гу бер натор.“
„Све што је овде казао добр и Санчо“, р ече војвоткиња, „катонске су изр еке, или, у
најмању р уку , у зето је из у тр обе самога М ихаила Вер ина, који florentibus occidit annis 47.
Најзад, најзад, да кажем на његов начин, под издртом кабаницом хоће да се нађе добар
испичу ту р а.“
„Право да кажем, госпођо“, на то ће Санчо, „свога века никад нисам пио из

пакости; пор ади жеђи може бити, јер нимало нисам пр етваралица; пијем кад имам вољу и
кад је немам, и кад ми га даду, да не бих изгледао као чепа или р ђаво васпитан, јер на
пр ијатељску здр авицу да се човек не одазове, мор ао би имати ср це од мр амор а. Али ако их
назувам, ја их не каљам, у толико мање што коњу шари скитница витезова скор о у век пију
воду, јер увек иду по пустар ама, шу мама и ливадама, бр дима и стенама, нити налазе вина
за лек, ако ће и око дати за њ.“

47
Михаило Варино написао је школску књижицу под насловом De puerorum moribus disticha (стихови о
дечјим наравима); Анђело Полисијано написао је за њега епитаф, који почиње: „Michael Verino florentibus
occidit annis“ (премину у цветним годинама), па како је и Сервантес морао да се мучи као ђаче тим
стиховима, то се сетио и овог епитафа.
223
„И ја тако мислим“, р ече војвоткиња; „па за сада нека Санчо иде да почине, а после
ћемо опшир није говор ити и дати налог да му се што пр е у прти, као што р ече, она
гу бер нија.“
Наново Санчо пољу би ру ку војвоткињи и замоли је да му у чини милост те да се

води бр ига о његовом сивцу , јер му је то очни вид.
„Какав је то сивац?“ запита војвоткиња.
„М ој магарац“, одговори Санчо, „јер да га не бих звао тим именом, зовем га

сивцем, па кад сам у шао у овај замак, замолио сам ову сењор у дуењу да се побр ине за њ,
али се она тако раср ди као да сам јој казао да је ру жна или матор а, а за ду ење би било
пр иличније и пр ир одније да тимар е магар це неголи да собом ките сале. Јао, боже, како ли
је на те сењор е имао пик један племић из мог села!“
„Биће да је каква пр остачина“, р ече ду ења Родр игес, „јер да је он племић и добр о
васпитан, би их дизао изнад месечевих р огова.“
„Сад доста“, р ече војвоткиња, „више не говорите и ћу титте, Дона Родр игес; а сењор
Панса нека се у мир и и нека моме старању и бр изи остави свога сивца, јер кад је Санчу
тако др аг, биће ми милији од зенице у очима.“
„Доста му је да је у коњу шници“, одговор и Санчо; „јер да смо зенице од очију

вашега височанства нисмо достојни ни он ни ја да бу демо и један часак, нити бих ја
допустио , као ни да ми ко даје бу ботке, јер ако и каже мој господин да у у чтивости боље
је да се које око у кар ти изгу би, мислим да у магарећим пословима ваља ићи са мер ом у
р у ци и др жати се ср едње р у ке.“
У којој се прича о начину који су пронашли како да се скину чини са несравњене Дулсинеје
од Тобоза, што је једна од најславнијих пустоловина у овој књизи
Војвода и војвоткиња наслађиваше се много разговор ом са Дон Кихотом и Санчом

Пансом, те у твр дивши се у својој намер и да изврше некоје шале које би имале вид и
224
изглед пу столовина, у зеше као повод у томе што им је Дон Кихот већ био пр ичао о
М онтезиносовој пећини, те да му једну прир еде која ће дивна да буде; али чему се
војвоткиња највише чу ђаше, беше то што је Санчова пр остота била толика да је дошао да
вер ује како је неоспор на истина да је Ду лсинеја од Тобоза опчињена, а овамо он сам био је
онај вошлбеник који је ту ствар у десио. И тако издаше налог својој чељади о свему оном
што тр еба да чине; после шест дана одведоше га у лов на кр у пну дивљач, са толиком
војском ловаца колику би могао повести кру нисан кр аљ. Дон Кихоту дадоше ловачку
одећу, а Санчу др у гу , зелену, од најфиније чохе; али Дон Кихот не хте да је обуче,
говор ећи да пр вом пр иликом ваља да се вр ати му чном војничком послу , па да не може у за
се носити ризнице и стовар ишта.
Санчо пр ими ону коју му дадоше, с намер ом да је првом згодном пр иликом пр ода.
Кад дакле дође одр еђени дан, стави Дон Кихот ор у жје на се, Санчо се обу че, па на
свом сивцу, кога не хте оставити ако му и јесу давали коња, пристане у з остале ловце.
Војвоткиња дође дивно опр емљена, и дон Кихот из пр евелике у чтивости у зе у зду од њене
јор ге, иако војвода то није хтео да допусти, те најпосле доспеше у једну шу му која је била
између два веома велика бр да, где поделише љу де по местима, наместише их у заседама и
по стазама, и онда поче лов са великим у р небесом, виком и др еком, тако да један др у гога
не могаху р азабр ати, како због лавежа паса, тако због јеке ловачких р огова. Војвоткиња
ободе коња и са оштр им копљем у р у кама намести се тамо где је знала да обично пр олазе
неколико вепр ова. Одјахаше и војвода и Дон Кихот, и остадоше уз њу ; Санчо се намести
иза свију њих, не силазећи са сивца, кога не смеде да остави да му се не би десила каква
несрећа.
Тек што се наместише и у вр стише са др у гим многим својим слу житељима, кад
у гледаше, кр ену та огр има и гоњена ловцима, да пр ема њима иде голем вепар , шкљоцајући
зу бима и сав запену шен. Кад га виде Дон Кихот, у зе свој штит и тр же мач и пође пр ед њ
да га дочека; исто у чини и војвода са својим копљем, али би их војвоткиња била све
пр етекла да је војвода није задржао. Једини Санчо, кад виде стр ашну звер, остави сивца и
загреба што је боље могао, те поку шавају ћи да се попне на висок хр аст, не пође му за
р у ком, него кад је био на половини, у хвати се за једну гр ану , тр удећи се да се гор е попне,
али би тако лоше ср еће и баксу з да му се гр ана одломи и он падају ћи остаде висећи у
225
вазду ху , запевши за једну гр ану од хр аста, нити могаше доспети на земљу; па кад себе
виде тако и да му се зелена чоха цепа, и кад му се учини да би га овај дивљи вепар могао
дохватити ако би ону да пошао, стаде дер ати се и запомагати тако жестоко да сви који су
га чули, а нису га видели, помислише да га коље каква звер .
Најпосле матор и вепар паде обор ен вр ховима многих копаља која су се на њ

окомила, а Дон Кихот освр ну се на Санчову др еку, кога је већ по томе познао, па га виде
где виси о хр аст стр моглавце и сивца уза њ, који га не остављаше у невољи. А Сид Амет
вели да је мало кад видео Санча Пансу а да није видео и сивца, нити сивца а да није видео
Санча; толико беше пр ијатељство и пр ивр женост међу њима.
Дон Кихот дође и откачи Санча, који се виде слободан на земљи, погледа на своју
подрту ловачку одећу и у ду ши га заболи, јер је мислио да са том хаљином има читав
спахилу к.
М еђу тим натоварише грднога вепр а на једну мазгу , и покр ивши га стр у ковима
р у змар ина и мр чиним грањем, однесоше га као знамење победнога добитка до неколиких
великих шатор ова које су насред шуме били подигли, где нађоше постављене тр пезе и
спр емљен обед тако обилат и богат да се добр о могаше да види у томе господство и
велелепност онога који га даваше.
Показу ју ћи војвокињи дер е на својој подр тој хаљини, р ече Санчо:
„Да је то био лов на зечеве или птице, зацело се мојој хаљини не би десила таква неср ећа.
Ја не знам каква је то сласт да се дочеку је звер , а да вас дарне својим зу бом, могао би вам
бити ту и гр об. Сећам се да сам чу о где певају стар инску песму у којој се каже:
М ечке нека те пождер у
Ко Фавилу гласовитог.“
„То је био готски кр аљ“, р ече Дон Кихот, „који је ишао у лов, па га пождер ао један
медвед.“
226
„Па то и ја кажем“, пр ихватио Санчо, „јер ја не мар им да кнезови и кр аљеви себе у

такве опасности доводе само за љу бав нека у живања које ми не изгледа да је у живање, јер
се ту у бија животиња која није учинила никакво зло.“
„Биће да се вар ате, Санчо“, примети војвода, „јер у пр ажњавање лова на велике
зверове прикладније је и потребније кр аљевима и кнезовима неголи дру го које. Лов је
слика р ата: ту има лу кавства, доскакивања, заседа, да би се непр ијатељ победио, а сам
човек да остане здр ав и читав; ту се подноси највећа зима и несносна вр у ћина; ту се
пр езир е давадисање и сан, кр епи се снага, вежбају се у дови онога који га у пр ажњава, и,
једном р ечи, то је ствар која може да се чини без ичије штете, а многима на уживање, а
што је у томе најбоље, то није за свакога, као што су остале вр сте лова, у зимајући лов са
соколовима, што је такође само за кр аљеве и велику господу . Зато, Санчо, окр ените своје
мишљење, па кад бу дете гу вер натор , занимајте се ловом, па ћете видети како ће то да вам
пр ија.“
„Нећемо тако“ , одговори Санчо; „добар гу бер натор хр ом је на ногама и седи дома;
таман би лепо било да љу ди долазе умор ни послом и тр аже га, а он тумар а по планини;
наопако би било по гу бер нију . Богами, госодине, лов и забаве више подносе за
беспосличар е неголи за упр авнике; ја ако се бу дем забављао, то ће бити да се мало кар там
о Божићу , Водокршћу, Ускр су и Тр ојицама, а недељом и пр азником да се купам, а ови
ловови нису за моју нар ав, нити се слажу са мојом савешћу.“
„Дај, боже, Санчо, да је тако, јер од р ечи до дела има много пр едела.“
„Нека бу де што ће бити“, на то ће Санчо, „јер добр ога платишу не буне залоге,
више вр еди кад бог бр ани неголи кад се р ано р ани, а тр бу х носи ноге, а не ноге тр бу х,
хоћу р ећи, нека мени бог бу де у помоћи, и ја будем ли чинио што тр еба са добром
намер ом, зацело ћу боље у пр ављати него какав јастреб; само ви мени ту рите прст у у ста,
па ћете видети да ли ћу га у јести или не.“
„Е убио те бог и сви свеци, пр оклети Санчо!“
Викну Дон Кихот; „и кад ћу једанпу т, као што сам ти толико пу та казао, и ја дочекати дан
да те видим да говор иш без пословица, и р азбор ито и смишљено. Оставите се, у звишена
господо ове бу дале, јер ће вам ду шу смр вити не тек међу две пословице, него међу две
227
хиљаде пословица, које су све наведене тако згодно и где треба како бих желео да њему да
бог здр авља, или мени, кад бих хтео да их слушам.“
„Пословице Санча Пансе“, на то ће војвоткиња, „ако их и јесте више неголи у

гр чкога комендатор а48 заслу жују не мање уважење због кр аткоће изр еке. Што се мене
тиче, оне ми се боље допадају него др у ге какве, ма ове и биле згодније и боље
пр имењене.“
У овом и др у гом р азговор у изађоше из шатора у шуму , те походећи некоје заседе и

позиције прође им дан и пр иближи се ноћ, и то не тако ведр а и тиха као што би била
пр ема добу године, јер је било у ср ед лета, него беше неколико су мр ачна, што је много
ишло нар уку војводском плану; те тако чим се у чини као да шума на све четир и стране
гор и, а затим се чу ше ту и тамо, овде и онде небр ојене тр убе и др у га у бојна свир ка, као
кад би силна коњица шу мом пр олазила. Светлост од ватр е и јека р атних инстр у мената
чисто заслепише очи и заглу хну ше у ши пр ису тнима, као и свима који су се налазили у
шу ми. Затим се зачу небр ојено „Алах! Алах“, као оно кад Мар ви почињу битку, тр у бе и
пишталице јечаше, бу бњеви гр меше, свир ка се р азлегаше, и то све у једанпу т, тако у исти
мах и изненада да би онај био без чу вства кога оно не би оставило код ур небеса толиких
инстр у мената. Војвода се пр епаде, војвоткиња се нађе у чу ду, Дон Кихот се у диви, Санчо
Панса у здрхта; једном речи, уплашише се и они који су знали за у зр ок. Са стр ахом
занемеше, а у тај час ево у лака у ђавољу оделу, који дојезди до њих ду вајћи место у тр убу
у неку шу пљу и гр дну рожину , која издаваше гр у б и стр ашан зву к.
„Хеј, бр ат у лаче!“ викну војвода. „Ко си? Ку да ћеш? И каква је то војска која као да
пр олази овом шу мом?“
„Ја сам ђаво и тр ажим Дон Кихота од Манче; љу ди што оданде долазе шест су чета
волшбника, који на победним колима возе неср авњену Ду лсинеју од Тобоза; она иде
опчињена са ваљаним Фр анцу зом М онтезиносом, даде налог Дон Кихоту како ће да се
скину чини са те сењор е.“

48
Грчким комендатором (el comendador griego) звали су славнога хуманисту Фернанда Нуњеса од Гусмана,
који је у Саламанци предавао грчки, латински и реторику. Умро је 1553. године, и после његове смрти
издали су његову збирку пословица.
228
„Да си ти ђаво, као што кажеш, и као што ти изглед показу је“, пр имети војвода, „ти
би већ био познао витеза Дон Кихота од М анче, јер га ето пред тобом.“
„Е, богами и ду ше ми“, одговор и ђаво, „нисам га ни у зимао за у м, јер ми је глава

пу на толиких р азличитих ствар и да сам смео с у ма главну , рад које сам дошао.“
„Зацело“, пр имети Санчо, „овај ђаво мор а да је поштен човек и добар хришћанин,
јер да није то, не би се клео богом и ду шом; сада видим да и у самом паклу мор а да има
поштена света.“
Сад ђаво, не спазећи са пар ипа, окр ену се Дон Кихоту и р ече:
„Теби витеже од Лавова – да ми те је видети у њиховим шапама! – шаље ме

несрећни али хр абр и витез М онтезинос, положивши ми да ти кажем од његове стр ане да
га на оном месту чекаш где те ја будем нашао, јер он води са собом ону што се зове
Ду лсенија од Тобоза, са намером да ти каже: шта тр еба па да се са ње склоне чини; а
пошто нисам р ад чега дру гога дошао, то нећу ду же ни да се задржавам. Ђаволи као што
сам ја нека су с тобом, а добр и анђели с овом госпоштином.“
С тим р ечима ду хну у велики рог и окр ену леђа и оде, не чекају ћи одговор а ни од
кога.
Наново се зачу дише сви, нар очито Санчо и Дон Кихот; Санчо, видећи како у пр кос
истини хоће да је Ду лсенија опчињена, а Дон Кихот, јер није могао да је начисто да ли је
истина или није оно што му се десило у Монтезинској пећини. Док он још беше у тим
мислима, рече му војвода:
„Господине Дон Кихоте, мислите ли да их дочекате?“
„Како не бих?“ одговор и он. „Овде ћу да их дочекам неу стр ашиво и кр епко, па ма
на мене дошао сав пакао.“
„Бр е ако видим још једног ћавола и чу јем опет рог као што је малопр еђашњи,
толико ћу га сачекати колико сам у Фландр ији“, р ече Санчо.
У то се ноћ веома спу сти, а по шу ми стадоше лу тати многи светлаци, као оно што
по небу хоће да пр елећу су ха испар ења земаљска, која нама изгледају да су звезде које
пр олећу . У исти мах чу јаше се стр аховит шу м, као оно од шкр ипе јаких точкова на
229
воловским колима, од чије гр озне и непр естане шкрипе воле да беже кур јаци и медведи,
ако их има ону да. Целом овом дому пр идру жи се др у ги, јачи од свију, јер се чињаше
збиља да на све четир и стр ане у шуми бију четир и боја или битке, јер овде гр мљаше
жестока пуцњава стр ахотних топова, тамо се кокаше небр ојене пу шке, поближе као
чу јаше се вика ратника, а издаље понављаше се агар јанско „Алах! Алах!“ Једном р ечи,
пишталице, р огови, звиждаљке, свираљке, тр у бе, бу бњи, топови, пу шке, а вр х свега
стр ашна шкр ипа од точкова, све у ку пно сливаше се у такав гр озовити ур небес да је Дон
Кихот мор ао да пр ику пи сву своју срчаност да би га издр жао; али Санчово ср це клону и
он обезнањен паде на ску т војвоткиње, која га тамо прими и жу р но заповеди да га
пошкр опе по лицу. Тако у чинише, и он дође себи таман кад су једна кола са шкр ипавим
точковима доспела до онога места. Вукоше их четир и спора вола, сви покр ивени цр ним
покровцима; на сваком рогу беше им пр ивезана и запаљена по велика воштана бу ктиња, а
на колима беше високо седиште на коме сеђаше частан старац, са бр адом бељом од самога
снега, и тако ду гом да му допир аше до појаса; на њему беше алватна хаљина од црна
су кна, јер како су на колима биле запаљене небр ојене свеће, то се на њима могаше лепо да
види и р азлику је све што је тамо било. Пр атише га два гадна ђавола у исту чоху обу чена,
тако р у жна лица да Санчо заклопи очи да их не би поново видео.
Кад, даље, кола стигоше наспр ам њиховога места, подиже се часни стар ац на своме
мести, стаде на ноге и повикну :
„Ја сам му др и Лиргандео!“
И не говорећи више ништа, кр ену се са колима даље. Затим дођоше др уга кола на
исти начин са др угим стар цем на пр естолу , који даде кола зау ставити, и гласом не мање
озбиљним него први, р ече:
„Ја сам му др и Лакифе, велики пр ијатељ Угр анде Непознате!“
И крену се даље. Затим са истом опр емом дођоше дру га кола; али онај који сеђаше
на пр естолу не беше стар ац, као они др у ги, него снажна љу дескар а и одвр атна лица; кад
стиже до места, у стаде као и остали, па р ече гласом посве прому клим и ђавољим:
„Ја сам волшбеник Алкалај, смр тни непр ијатељ Амадиса од Галије и целога р ода
његовога.“
230
И крену даље.
Пошто мало одмакоше оданде, ова тр оја кола зау ставише се, те пр естаде она
несносна шкр ипа њихових точкова, затим не чу се никакав шум, него зву ци љу пке и
складне свир ке, чему се Санчо обр адова и као добр о знамење у зе, те и р ече војвоткињи, од
које се ни за кор ак ни за длаку не одвајаше:
„Госпођо, где је свир ка, тамо не може бити зла.“
„Као ни тамо где има светлости и видела“, одговор и војвоткиња.
„Ватр а даје светлост а пламење видело, као што видимо по ономе око нас, те би нас
лако могло спр жити; али свир ка је у век знамење весеља и празновања.“
„Видећемо“, р ече Дон Кихот, који све то слушаше, и он дор о р ече, као што ће се
показати у следећој глави.
У којој се наставља упутство које је Дон Кихоте добио за скидање чини са Дулсинеје, уз
друг е чудесне дог ађаје.
Уз такт пријатне свир ке у гледаше, како пр ема њима долазе кола од оних, што се
зову тр ијумфска, с у пр егну тих шест мр ких масака, покр ивених сасвим белим платном, а
на свакој јахаше један покајник, такође у белу оделу, држећи у р у ци у паљену велику
воштану машалу. Ова кола беху два и тр и пу та већа од оних што су била прошла, а са
стр ане им и гор е на њима беху др у гих дванаест покајника у белу као снег оделу, сви са
запаљеним бу ктињама, поглед који у исти мах у ливаше дивљење и стр ах; а на у звишену
тр ону сеђаше нимфа обу чена у тису ћу копрена сребр ом тканих, кр оз које се блисташе
небројено злаћено лишће, са чега изгледаше ако не богато, а оно сјајно одевена; лице јој
беше покривено пр овидним и танким наћелом, тако да се кр озањ могаше опазити
пр екр асно девојачко лице, а оне многе бу ктиње даваше могу ћности да се р азазнава лепота
и године, које као да не пр елазише двадесет, нити их мање беше од седамнаест; пор ед ње
231
беше пр илика у одећи величаственој, која јој падаше до земље, а глава јој беше покр ивена
цр ним велом.
Али кад кола стигоше наспр ам хер цега и Дон Кихота, пр естаде свир ка од фр у ла, а
за тим у мукну ше и ар фе и лау те, које зу јаше са кола, а она пр илика у дугој одећи подиже
се, уклони хаљину на обе стр ане и скину вши наћел са лица, показа се да је то су шта
пр илика од смр ти, без меса и гадна, то Дон Кихоте пр енерази се, Санчо се поплаши, а и
хер цези показиваше неко чу ство гр озе. Дигну вши се на ноге ова жива смр т, поче гласом
спаваћивим и језиком не баш окр етним овако говор ити:
Ја сам М ер лин, за којега повести
Веле, да му је ђаво био отац
(А вр еме је лаж ову потвр дило),
Ја сам господар мађије и владар
И ковчег знања сам зор озстр ова,
Летима такмац сам и вековима,
Који би р адо да избр ишу дела
Скитничких хр абрих оних витезова,
Који су ср цу моме много др аги
Ако и јесу др у ги волшебници
И мађиници и вр ачари у век
Немилоср дни, опор и и гр у би,
М оје је срце нежно, благо, меко,
Вољно да чини целом свету добр а
У плу тонове сумор не пећине,

232
Где ми се ду ша тиме забављала,
Да цр та неке р омбе и шестар е,
Допр е ми ту жни јау к лепотице
Неср авњене Ду лсинеје Тобоске.
Дознах јој злу коб, да је опчињена,
Преобр ажена од господске даме
У пр остаку шу, па ме је би жао,
И затвор ивши дух мој у пр азнину
Овога стр ашног и гр озног костур а,
Пошто пр елистах сто хиљада књига
Од моје адске и гадне нау ке,
Дођох да дадем и да кажем лека
Толиком јаду и толикој беди.
О ти, који си слава и част свију,
Који понеше челичну одећу,
Видело, фар е, звездо, пу товођо
Оних, који се махну тр ома санка
И мека пер ја, него се лаћају
М учног и тешког оног занимања
Са ор у жјем кр вавим и тешким.
Теби, ју наче, збор им, кога неће

233
Никад довољно моћи похвалити
О Дон Кихоте храбр и и р азу мни,
Дико од М анче, звездо од Шпањолске!
Желиш ли, да се вр ати своме виду
Неср авњена Ду лсинеја Тобоска,
Тр еба да Санчо, тај твој штитоноша,
Себи одцепи тр и хиљаде тр иста
Удар аца по дебелој стражњици,
Ал' сасвим голој, али и то тако,
Да га то боли, пече, љу то бр иди.
Ето на што су сви они пр истали,
Који су њеној беди чиновници.
Пор ади тога дођох вам, господо!
„Бога ми,“ викну овде Санчо, „не велим тр и хиљаде у дар аца, него нећу себи дати
ни тр и, као што се не бих тр и пу та ни ножем у дар ио. До врага и са таквим скидањем чини!
Ја не знам, каква посла има моја стр ажњица са чинима. Бога ми, ако сењор М ер лин није
нашао др уги начин, како ће да скида чини са сењоре Ду лсинеје од Тобоза, може она под
чинима и у гр об отићи.“
„Бр е ћу те шчепати,“ р ече Дон Кихоте, „ти дон ниткове, обелолу чени смрадљивче,
па ћу те привезати за какво др во гола, као што те је мајка родила, па не тр и хиљаде и тр и
стотине, него ћу ти одцепити шест хиљада и шест стотина удар аца, и то таквих вр у ћих, да
ћеш их памтити три хиљаде и триста година; и да ми ниси речи одговар ао, јер ћу ти душу
ишчу пати!“
Кад ово чу М ер лин, р ече:

234
„Не може то да буде тако, јер удар ци, што их вр ли Санчо има да добије, тр еба да су
од његове добр е воље, а не на силу , и у време, које он буде хтео, јер му се не одр еђу је
какав р ок; али му се допу шта, ако ће своје испаштање да сведе на половину ових шиба,
може дати да му их даде ту ђа р ука, ма ова била мало и потежа.“
„Ни ту ђа, ни своја, ни тешка, ни лака,“ одговор и Санчо; „неће се мене дотаћи
никаква р ука. Зар сам ја р одио сењор у Ду лсинеју од Тобоза, те да моја стр ажњица плаћа,
што су њене очи сагр ешиле? Мој господин – е, он је њен, јер на сваком кор аку зове је мој
живот, моја ду ша, његова одбрана и потпор а, па нека се он шиба за њу и нека чини све
што тр еба да се скину са ње чини; али ја да се шибам? абернунцио!“
Тек што Санчо ово изу сти, а ђипи она поср ебр ена нимфа, што је била у з мер линова
ду ха, у клони танки вео са лица и откр и ово, те се свима у чини већма него обично лепа, па
са му шком гор опадношћу и гласом не баш особито женским р ече, окр енувши се Санчу :
„О неср ећни коњушар у , завр зане, ср це од плу те, у тр обо од соље и кр емена! Да ти
кажу, лу пежу , у бојицо, да се стр моглавиш са какве високе ку ле на земљу; да ишту од тебе,
ду шманине р ода човечанска, да поједеш тесте жаба, два тестета гуштер ова и тр и змаја; да
те наговар ају , да у бијеш своју жену и децу каквом смр тоносном и оштр ом сабљом: не би
било чу до, ако би се показао оклевало и недоу мевало; али да си тако зину о због тр и
хиљаде и тр иста шиба, које свако сироче, ма како слабо било, у школи понесе свакога
месеца; то је што у чу до баца, одр вењава, ужасава свако осетљиво ср це у оних који то
слу шају, па и све оне, који ће за то вр еменом дознати. Баци, о никакви и твр докорни
створ е, баци, велим, те твоје очи гадне бу љу не на зенице мојих очију, које су у пор еђивали
са сјајим звездама, па ћеш видети, како лију су зе за су зом, потоком их лију, пр авећи
бр азде, стазе и пу тање по лепим пољима мојих обр аза. Нека те дир не, лоло и пакосно
чу довиште, моја тако цветна младост, јер једва ако имам... година, јер имам деветнаест
година и нисам још навр шила двадесет, која ми пр олази и вене под кор ом пр осте сељанке;
а ако сад нисам таква, то је нарочита милост, коју ми је у чинио овај сењор М ерлин, само
да би те дир ну ла моја лепота, јер сузе у цвељене лепоте пр еобраћају стење у паму к и
тигрове у овце. Дела, дај се на то шибање, неу кр оћени звер у , па отр еси тр омост са те
одлуке, која те гони само да једеш и све више да једеш, па дај слободу глачини моје коже,
мир мојој ду ши и лепоти мога лица; а ако нећеш да се у милостивиш и да се одважиш на
235
какву р азумну одлу ку мене р ади, а ти у чини то р ади оног беднога витеза, што је у за те,
велим, р ади твога господина, коме видиш да је ду ша већ дошла у подгр лац и није му даље
од усана, него десет пр стију , очеку јући само твој гр озни или љубавни одговор , да или
излети на уста, или да се вр ати у стомак.“
Чу вши ово, опипа се Дон Кихоте за гу шу и окр ену вши се хер цегу , р ече:
„Тако ми бога, господине, Ду лсинеја је пр аво казала, јер ми се ево ду ша испр ечила
у грлу , као тане у самостр елу.“
„Шта велите ви на то, Санчо?“ запита хер цегиња.
„Велим, госпођо,“ одговор и Санчо, „оно што сам казао за шибе, абернунцио.“
„Абренунцио49) ваља да кажете, Санчо, а не тако, како р екосте,“ примети ду ка.
„М ахните ме, ваше господство,“ одговор и Санчо, „јер ми сад није до тога да пазим
на танкоће и хоће ли бити које писме више или мање, јер су ме тако збу ниле оне шибе што
ће да ми их даду, или ћу их ја мени дати, да не знам, ни што говорим, ни што чиним. Али
бих хтео да ми каже моја милостива сењор а Доња Ду лсинеја од Тобоза, где је нау чила
такав начин да моли: овамо ме моли, да себе мрцвар им шибама, а овамо назива ме
заврзаном и неу кроћеним звер ом, у з повор ку погр да, које ни ђаво не би тр пео. А молим,
зар је моје месо од гвожђа? И шта се мене тиче, хоће ли се са ње скину ти чини, или
неће?Је ли донела, да би ме у мекшала, какав сепет са белим р у бљем, кошу љама, накитом
и танким чар апама, ако их ја и не носим? Него је дошла са том и др у гом гр дњом, а овамо
знаде ону пословицу , која овде пр истаје, да магар ац са товар ом злата лако пр олази
планином, и да дарови р азбијају стење, и бога молећи и маљем у дар ају ћи, и да више вр еди
једно на, него ли два даћу ти. Па онда мој господин, који би тр ебало да ме глади и ласка
ми, те да бу дем мек, као ву на и чешљан паму к, он вели, ако ме шчепа, да ће ме везати
голишава за какво др во и у двојити ми обр ок од шиба; па нека пр омисле ова милостива
господа, да не само ишту да се шиба један коњу шар, него један гу бернатор , који није
мачји кашаљ. Научите, нау чите у зао час да знате молити и искати и др жати се васпитања,
јер нису сва вр емена једнака, нити су љу ди увек добр е воље. Ево сам сада једак од муке,

49
Abrenuncio, латинска реч, која је ушла у обични шпањолски говор, значи: одрекох се.
236
што ми се подр ла зелена хаљина, а они дошли да ишту од мене, да се од своје воље
шибам, а ја за то толико мар им, колико да бу дем дивљачки цар .“
„Ама збиља, пр ијатељ' Санчо,“ р ече хер цег, „ако не омекшате већма него зрела
смоква, нећете боме добити у р уке гу бер нију. То би таман било, да ја мојим островљанима
пошљем губер натор а свир епа са каменитим срцем, кога не дир ају су зе у цвељених девица,
нити молбе му дрих, достојанствених и стар инских волшебника и му дар аца. Једном р ечи,
Санчо, или ћете бити шибани, или ћете се сами шибати, или нећете бити гу бер натор.“
„Господине,“ одговор и Санчо, „не бисте ли ми дали два дана р ока, да промислим,
шта је боље?“
„Не, никако,“ р ече М ер лин; „овде овога часа и на овом месту мор а се свршити, шта
ће да бу де с тим послом: или ће се Ду лсинеја вр атити у монтезинску пећину и у њено
пр еђашње стање као сељанка, или ће још ово вече бити одведена у јелисејска поља, где ће
чекати, да се наврши бр ој од у дар аца.“
„Дела, добр и Санчо,“ у зе р еч хер цегиња, „дела ју начки и одговор ите како треба
оном хлебу, који сте јели у господина Дон Кихота, коме сви треба да смо услу жни и
захвални на у звишену духу и његовим великим делима витешким. Пр истаните, сине, на те
шибе, па нек иде ђаво до ђавола и стр ах до неваљалца, јер храбр о срце р у ши злу ср ећу, као
што то добр о знате.“
На ове р ечи збу њени Санчо не одговори, него се окр ену М ер лину и запита га:
„Кажите ви мени, сењор М ер лине, кад је амо дошао онај ђаво у лак, донео је моме
господину пор у ку од сењор а Монтезиноса, пор у чу јући му од своје стр ане, да га чека овде,
јер ће доћи да даде налог, како да се скину чини са сењоре Доње Ду лсинеје од Тобоза, а
ето досад не видесмо М онтезиноса, ни кога налик на њега.“
На то одговор и Мелин:
„Драги Санчо, ђаво је звр ндов и велик поганац; ја сам га послао да тражи твога
господина, али не са пору ком од М онтезиноса, него од мене, јер Монтезинос је у пећини,
чекају ћи, или боље р ећи, надајући се да му се скину чини, а тр еба му још само остатак да
издржи; ако ти што тр еба, или имаш посла са њим, ја ћу ти га довести и донети, ку да ти је
најзгодније; а за сада дај једанпу т пр истанак на оно шибање, и веру ј ми, да ће ти бити од
237
велике користи, како за ду шу, тако и за тело, јер знам, да си пу нокр вна јастаства, па ти не
може шкодити, ако мало пу стиш себи кр ви.“
„Има у свету много лекар а, пак чак и волшебници су отишли у лекар е,“ р ече Санчо;
„али кад сви на ме наваљу јете, ако сам то и не у виђам, ево кажем, да пр истајем да себи
у дарим тр и хиљаде и триста у дар аца, с тим у говором, да ћу ја њих себи дати, кад бу дем
хтео, а да ми се не меће рок у данима ни у времену ; а ја ћу гледати, да тај ду г оду жим што
скорије могу , нека свет ужива лепоту сењор е Доње Ду лсинеје од Тобоза, јер р екао бих, да
је заиста кр асна, а не као што сам ја мислио. И то да у говор им, да нисам ду жан
пр окр вавити се шибањем, а ако би који у дарац пр омашио, да ми се и тај у р ачуна. Онда,
ако бих се пр ебр ојио, нека сењор М ерлин, кад већ све зна, има стар ање да их бр оји и да ми
јави, ако би који недостајао, или ако би који пр етекао.“
„Што се тиче су вишка, немам рашта да ти га јављам,“ одговор и М ер лин; „јер кад се
дође до потпу на бр оја, онога часа опр остиће се чини сењора Ду лсинеја и потр ажиће, како
је благодарна, добр ога Санча и захвалиће му на добру делу и још му дати нагр аду . Зато не
тр еба да се бр инеш за сувишак, ни за недостатак, а ни небо не допу шта да кога вар ам, ако
ће и за длаку у глави.“
„Е дакле у име божије,“ р ече Санчо, „пр истајем на моју злу ср ећу, то јест пр имам
испаштање у з у говор ену погодбу .“
Тек што Санчо изу сти ове последње речи, а фр у ле наново засвираше и пр аснуше
небројене пу шке, а Дон Кихоте паде Санчу око врата, давају ћи му хиљаду пољу баца у
чело и образе. Хер цег и хер цегиња и сви пр ису тни исказиваше највеће задовољство, а
кола се кр ену ше даље и пр олазећи мимо њих Ду лсинеја пр иклони главу пр ед хер цезима, а
Санчу се дубоко поклони.
У то дође већ у велике весела и смешљива зор а. Цветићи у пољу отвар аше се и
у справљаше, а течни кристали у поточићима, жу бор ећи пр еко белог и цр ног шљу нка,
текоше да даду свој данак р екама, које их очекиваше; р адосна земља, ведр о небо, чисти
вазду х, благо видело, свако за се и сви у купно даваше јасне знаке, да ће овај дан бити
ведар и јасан, који долажаше стају ћи на зор ни ску т. А хер цези задовољни ловом и што им
је намер а изведена тако наметно и ср ећно, вратише се своме замку са намер ом да наставе
своје шале, које их боље занимаше но ишта дру го.
238
У којој се прича о чудној и никад невиђеној пустоловини са Дуењом Долоридом, иначе

грофицом Трифалдом, уз једно писмо, које је Санчо Панса писао својој жени Терези
Панси.
Херцег је имао двор ског у пр авника, човека веома весела и домишљата, који је
пр иказивао М ер лина и удесио све што тр еба за пр ошасту пу столовину , сачинио стихове и
једнога двор одр жицу спр емио да приказу је Ду лсинеју . Најпосле у з пр ипомоћ своје
госпоштине у деси др у гу пу столовину , да се не може згоднија и необичнија замислити.
Су тр а дан запита хер цегиња Санча, да ли је почео задатак с испаштањем, који

тр еба да извр ши р ади скидања чини са Ду лсинеје. Он р ече, да је почео и да је ноћас дао
себи пет у дар аца. Хер цегиња га запита, чиме их је себи дао. Одговор и, да је р у ком.
„То је пр е шопање,“ р ече херцегиња, „него ли у дар ање; ја мислим, да се му др и

М ерлин неће задовољити таквом благошћу; биће потр ебно да добр и Санчо начини какав
вир газ од тр ња или пр утова, које ће да осети, јер се нау ка добија кр вљу, нити ће се тако
јефтино дати слобода и тако малом ценом једној таквој сењор и, као што је Ду лсинеја.“
„Па нека ми ваше господство даде какав вир газ или згодно у же, а ја ћу се тим већ
у дарати, само да ме не боли јако; јер тр еба да вам кажем, ако и јесам сељак, али ми у месу
има више паму ка, него ли жу кве, а не би пр аво било, да др угоме за љу бав себе мрцвар им.“
„Ајде да је у добри час,“ р ече хер цегиња; „сутр а ћу вам дати вир газ, који ће таман
бити за вас и пр истајаће уз ваше нежно месо, као да су обоје р ођени р од.“
„Ваља да знате ваше височанство, моја пр емила госпођо, да сам писао писмо мојој
жени Тер ези Панси и известио је о свему, што ми се десило, откако сам се р аставио са
њом. Ево га у недр има и само му још треба и натпис; хтео бих да га пр очита ваша
р азбор итост, јер ми се чини, да пр иличи гу бер натор у , хоћу р ећи начину , како треба
гу бер натори да пишу .“
239
„А ко га је састављао?“ Запита хер цегиња.
„А ко ће га састављати, него ја гр ешан у бога?“ Одговор и Санчо.
„А јесте ли га ви писали?“ Питаше хер цегиња даље.
„То ни помислити,“ одговор и Санчо; „јер не знам ни читати ни писати, али знам
потписати.“
„Дела да га видимо,“ р ече хер цегиња, „ јер зацело у њему показу јете својственост и
потпу ност вашег ума.“
Санчо извади из недар а отворено писмо, које кад хер цегиња у зе, виде да овако
гласи:
Писмо Санча Пансе својој жени Терези Панси:
„Ако су ме добро шибали, живио сам као добар витез; ако сад имам добру
г убернију, и стала ме је добрих удараца. Ти то, моја Терезо, нећеш разумети за сада,
други пут дознаћеш. Ваља да знаш, Тереза, да сам доконао, да се возиш у интову, јер то
је сад најпрече, јер свако друг о ходање на пасју је. Сад си г убернаторица, па г ледај, да ти
нико нема што замерити. Овде ти шаљем зелену ловачку хаљину, коју ми је дала г оспођа
херцег иња; удеси је, да отуда излишиш сукњу и прслук за нашу кћер. Мој г осподин Дон
Кихоте, како сам чуо у овом вилајету, мудра је будала и забавна луда, а ја да му не
уступам. Били смо у монтезинској пећини, па је мудри Мерлин на мене бацио око ради
скидања чини са Дулсинеје од Тобоза, која се тамо код нас зове Алдонса Лоренсо. Са три
хиљаде и три стотине мање пет шиба, што ћу их ја примити, опростиће се чини, као и
мајка, која је родила. Немој о томе никоме да г овориш, јер кад своју ствар изнесеш ред
збор, једни веле, бело је, а друг и, црно је. До неколико дана полазим у г убернију, куда идем
са највећом жељом, да накупим новаца, јер су ми казали, да сви нови г убернатори иду с
истом жељом; видећу, како је, па ћу ти јавити, да ли да дођеш до мене, или не. Сивац је
добро и мног о ти се препоручује, а ја не мислим да г а махнем, па да ме поведу да будем
турски цар. Госпођа херцег иња љуби ти руке по хиљаду пута; ти јој то врати са две
хиљаде, јер како вели мој г осподин, ништа не стаје мање трошка, нити је јефтиније од
лепих речи. Бог у није било уг одно да ми подари друг е бисаг е са других стотину шкуда, као
оно пређе; али зато немој да си тужна, моја Терезо, јер оном неће ништа бити који
240
звони, а све ће то да подмири губернија, само ме то баца у бриг у, што ми веле, ако сам је
једанпут окусио, да ћу и прсте одг ристи лижући их па ако би то било, не би ме стала
врло јефтино, ако хроми и кљасти и имају поштено довољство у милостињи коју просе, и
тако овако или онако ти ћеш бити бог ата и срећна. Бог нека ти да, како може, а мене
нека одржи, да ти служим. У овом замку 20. јулија 1614.“
„Твој муж г убернатор,
Санчо Панса.“
Кад хер цегиња прочита писмо, рече Санчу :
„Добр и гу бер натор малко је сврну о с пу та у две ствар и: једна је, што је казао, или
дао р азу мети, да му је гу бер нија дата за шибе, што ће их себи дати, а овамо зна, да не
може пор ећи, да кад му је мој господар ду ка обећао, није се ни сањало, да има шиба у
свету ; др уга је, што се показу је веома ср ебр ољубан, а ја не бих р ади, да се покаже
гр абљив, јер гр абљивост дер е тор бу и ср ебр ољу бан гу бер натор неће су дити по пр авди.“
„Нисам ја то тако р азу мео, госпођо,“ одговори Санчо; „па ако се вама чини, да ово
писмо није како тр еба, онда ми не остаје, него да га подер ем и начиним др у го ново, а
можда ће ово бити још гор е, ако бу де поникло само из моје главе.“
„Не, не,“ на то ће хер цегиња: „добр о је ово и хтела бих да га хер цег види.“
С тим одоше у један врт, где ће тај дан да обедују. Херцегиња показа санчово
писмо хер цегу , који особито у живаше у томе.
Обедоваше и пошто распр емише трпезу и поду го се забављаше пр ијатним

санчовим разговор ом, зачу се у једанпу т веома ту жан звук једне свир ајке у з потму о и
р аздешен бу бањ. Сви се у знемир ише на ову необичну , у бојну и жалостивну свирку ,
нар очито Дон Кихоте, који од узбу ђености не могаше да се др жи на свом месту; за Санча
нема шта да се каже, него да га је страх одвео ка његовом обичном у точишту , то јест у з
хер цегињу или њен скут, јер збиља и заиста зву к који се чу јаше беше што може бити
жалостиван и сетан. И докле су сви тако били у збу ђени, у гледаше да у вр т у ђоше и к њима
241
се упу тише два човека у кор оти, са тако ду гим и шир оким хаљинама, да им се ву коше по
земљи. Ови иду ћи у дар аше у два велика бу бња такође покр ивена цр нином. Уз њих иђаше
свирач, црн и сетан, као и остали. За њима долажаше човек исполинска стаса, заогр нут а
не обу чен у сасвим цр ну мантију , којој ску т такође беше пр еко мер е дуг. Поврх мантије
пасаше га попр еко шир ок р емен такође цр н, о коме висаше гр дна сабљетина са цр ним
балчаком и кор ицама. Лице му беше покр ивено провидном цр ном копреном, испод које
виђаше се пр еду га бр ада бела као снег. Уз зву к бу бњева кор ачаше са пуно достојанства и
озбиљности. Једном р ечи, његова големост, његово др жање, његова корота и пр атња му
могаше да у збу ни свакога, који га је видео, а није га знао. Са реченим достојанством и
озбиљношћу дође и клече на колена пред ду ку, који с осталима тамо стојаше и очекиваше
га. Али хер цег никако не хте пр истати да он говори, пр е но што се дигне. Стр ашљиво
чу довиште у чини тако и у ставши, у клони са лица копр ену и показа најстрашнију, најду жу,
најбељу и најгу шћу бр аду, што су је дотле виделе човечанске очи, а за тим пу сти и изваља
из пр остр аних и шир оких гр у ди озбиљан и звучан глас и у пр вши очи у хер цега, рече:
„Височајши и велеможни господине, ја се зовем Тр ифалдин са белом бр адом;

коњу шар сам гр офице Тр ифалде, др у гим именом назвате Ду ење Долор иде, од чије стране
долазим вашем височанству са посланством, а то је, да ваша велеможност благоволи дати
јој дозволу и допу штење, да може доћи и казати вам своју невољу , која је једна од
најнеобичнијих и најчу днијих што их је и најневољнија мисао у свету могла замислити; а
пр е свега жели знати, да ли је у овом вашем замку хр абри и никада побеђени витез Дон
Кихоте од М анче, кога тр ажећи долази пешке и не р у чајући чак из кр аљевине Кандаје у
ову вашу др жаву, што се заиста мор а и тр еба да др жи као чу до, или као сила волшебности.
Она чека на вр атима ове тврдињице или летњиковца и само чека ваше милостивно
одобр ење, па да уђе. Рекох.“
За тим се накашља и поглади обер учке браду од гор е до доле, па са великим

спокојством очекиваше хер цегов одговор , који овако р ече:
„Добр и коњу шаре Тр ифалдине са белом бр адом, већ има неколико дана, како смо
чу ли за неср ећу госпође гр офице Тр ифалдо, коју волшебници у чинише да се зове Ду ења
Долор ида; можете јој, чудејствени коњу шар е, казати да дође и да је ево овде хр абр и витез
Дон Кихоте од Манче, од чије племенитости може да се нада сигу р но свакој потпор и и
242
помоћи; а у једно можете јој казати од моје стране, ако би јој потребно било моје
подржавање, да јој ово неће недостајати, пошто ме на то већ обвезу је то што сам витез,
који је дужан и пр илично му је да бу де на р у ци сваке вр сте женскима, а нар очито
у довицама ду ењама које су у цвељене и плачне, као што ће бити њено господство.“
Кад Тр ифалдин ово чу , сави колена до земљице и давши знак свирачу и бу бњар има
да удар ају, у з исте зву ке и истим кораком, како је био дошао, окр ену се да оде из врта,
оставивши све у чу ду са његове појаве и понашања.
Херцег се окр ену Дон Кихоту и р ече му:
„Најзад, славни витеже, мр ак пакости и незнања не може да покр ије и потамни

светлост храбр ости и врлине. Ово велим зато, јер ево нема ни шест дана, како је ваша
доброта у овом замку, а већ долазе да вас траже из далеких и у даљених земаља, и то не на
кар уцама и др омедар има, него пешке и једноу дећи, они који су ту жни и у цвељени,
у здају ћи се, да ће у овој пр еснажној мишици наћи лека својим невољама и му кама,
благодар ећи вашим великим подвизима, који се шир е и иду по целој повр шини
земаљској.“
„Желео бих, господине хер цеже,“ одазва се Дон Кихоте, „да је сад овде онај
блажени свећеник, који је ономадне за тр пезом онако р у жно и пакосно говор ио пр отив
ту мар аћих витезова, те да види својим очима, да ли су такви витезови потр ебни у свету,
бар би р уком опипао, како љу то уцвељени и неу тешни у важним пр иликама и у
чр езмер ној неср ећи не тр аже лека у ку ћама у чењака или цр квењака сеоских, нити у
витеза, који никад није кр очио из свога места, нити у беспослена двор анина, који р адије
тр ажи новости, да би их даље казивао и пр ичао, него ли да твори дела и подвиге, да их
др уги пр ичају и описују . Лек за невоље, помоћ у невољи, заштита девицама, савет
у довицама ни у кога се не може боље наћи, него у ту мар аћих витезова, и што сам то,
бескр ајно благодар им небу и држим за што боље у потр ебљен сваки посао и тр уд, који би
ми се у овом тако часном занимању могао десити. Нека дође та ду ења и нека иште што
хоће, а ја ћу јој пр ибавити лека снажном мојом мишицом и неу стр ашивом одважношћу
мога оду шевљенога ду ха.“
243
У којој се наставља славна пустоловина дуење Долориде.
Херцег и хер цегиња р адоваше се што већма, видећи како им Дон Кихоте лепо
одговар а намер и, а Санчо ће ту да р екне:
„Не бих мар ио, ако би ова госпођа ду ења наместила какву пр епону обећању за моју
гу бер нију , јер сам чу о, како је казао један толеђански апотекар, који вам је говор ио као
гр делиц, да где се у плету ду ење, ту не може изаћи никакво добр о. Господе боже, како ли
их је гр дио тај апотекар! Оту да изводим, кад су већ све ду ење несносне и немиле, па ма
биле кога му др аго р еда и стања, да шта ли је тек с онима, које су плачне, као што р екоше
да је та гр офица са тр и ску та или тр и репа? Јер у мом вилајету скутови и р епови, и р епови
и ску тови све је једно.“ 50)
„М учи, брат Санчо,“ р ече Дон Кихоте; „јер кад је ова госпођа ду ења дошла из тако
далеке земље да ме потражи, неће бити од оних, што их је апотекар имао на у му, у толико
пр е, што је она грофица, а кад гр офице слу же као ду ење, оне служе кр аљице и цар ице, у
својим пако ку ћама велике су госпође, које се дају слу жити др у гим ду ењама.“
На то ће да пр имети Доња Родр игес, која се ту десила:
„Госпођа хер цегиња има у својој слу жби ду ење, које би могле бити гр офице, да је
ср еће; али оно је закон, што хоће кр аљ, а нико нека не оговар а ду ење, нарочито не старије
и девице, па ако ја и нисам за то, ипак у виђам и признајем пр еиму ћство, које има ду ења
девојка над ду ењом у довицом; а ко је нас хтео да шиша, томе су ножице остале у р у ци.“
„Ипак,“ одговор и Санчо, „има толико да се стр иже на ду ењама, како вели мој
бер бер ин, да је боље не мешати ор из, па ма и загор ио.“
„Увек су коњу шар и наши противници,“ на то ће Доња Родр игес, „јер како
пр езјавају по пр едњим тремовима и виде нас сваки час, све оно време, кад се не моле богу
– а тога је и су више – пр оводе оговар ају ћи нас, превр ћући нам и кости и у бијају ћи нам
добри глас. Али ја велим тим пањевима, да ћемо ми њима у пр кос да живимо у свету и у

50 Долорида рећи ће у шпањолском тужна, жалосна, плачна, а Трифалда рећи ће са три скута. Отуда Санчово
титрање речима.
244
господским ку ћама, па ма скапавале од глади и покр ивале цр ном мантијом наше нежно
или ненежно тело, као што се на дан од опходње покр ива сагом сметиште. А бога ми, кад
би ми се дало и кад би томе време било, бр е бих дала р азумети не само пр ису тнима, него
целоме свету, да нема врлине, које не би било у ду ење.“
„Ја мислим,“ р ече хер цегиња, „да моја добра Доња Родригес има р азлога, и то
веома велика; али ваља да пр ичека, па да се зау зме за себе и за остале дуење, те да побије
р у жно мишљење оног неваљалог апотекар а и да искор ени мишљење што га у свом срцу
има велики Санчо Панса.“
„Откако ми је гу бер натор звекну о у главу , оставиле су ме све коњу шарске

лу дор ије, нити бих сад и за све ду ење дао и једну дивљу смокву.“
Би они и даље наставили ду ењански р азговор , да нису наново чу ли зву ке од

свирајке и бу бњева, одакле разу меше, да долази Ду ења Долорида. Хер цегиња запита
хер цега, не би ли ваљало да јој иду у сретање, пошто је гр офица и отмена госпођа.
„Што се тиче гр офице,“ одговор и Санчо пр е но што могаше херцег да одговор и,

„мислим, да ваша господства изиђу пр ед њу и дочекају је; али што се тиче ду ење, ту
мислим, да не тр еба ни да кр очите.“
„А ко тебе меша у то, Санчо?“ Запита га Дон Кихоте.
„Ко, господине?“ Одговор и Санчо; „ја себе мешам, а могу у то да се мешам, као
коњу шар, који је нау чио у чтиво говор ити у вашој школи, који сте најучтивији и
најваспитанији витез, што га има у свој у чтивости; а у таквим ствар има, као што сам чу о
да кажете, толико се изгу би са једном кар том више, колико и са једном кар том мање, а
паметном човеку не тр еба много р ечи.“
„Тако је, како Санчо каже,“ р ече ду ка; „да видимо, каква је гр офица, па пр ема томе
у десићемо и у чтивост, која јој пр ипада.“
У то у ђоше бу бњар и и свир ач, као и пр ви пу т. И овде довр ши писац ову кр атку
главу и поче др угу , настављају ћи исту пу столовину , која је једна од најзнаменитијих у
повести.
245
У којој се казује, шта је г оворила Дуења Долорида о својој злој срећи.
Иза ту жних свирача стадоше улазити у вр т до дванаест ду ења подељених у два

р еда, све обу чене у шир оке мантије, р екао би од ваљана су кна, са белим копр енама од
танка платна, тако ду гим, да су покр ивале и пор у б од мантија. За њима долажаше гр офица
Тр ифалда, коју вођаше за р у ку коњу шар Трифалдин са белом брадом, одевена у најтањи
цр ни фланер; р еп или ску т, или како је воља назвати га, имаше тр и кр аја, које су носиле
тр и двор одр жице такође обу чене у кор оту, твор ећи у гледну и математичку фигу р у с она
тр и оштр а у гла, што их гр адише тр и шиљка, због чега сви се домислише, који видеше
ску т са шиљастим кр ајевима, да због њега мор а да се зове гр офица Тр ифалда, као када би
се рекло грофица са тр и ску та; а и Бененџелија вели, да је тако било и да се она пр авим
именом звала гр офица Лобу на, јер у њеној грофовији било је пу но ку р јака 51, а да је место
ву кова било лисица звали би је гр офицом Сору ном; 52 јер у оним кр ајевима обичај је, да се
господа презивају по ствар има или по ствар и, што је у њиховој др жави има највише; али
ова гр офица, да би пр епор у чила новину са својим ску том, махну Лобу ну и назва се
Тр ифалда.
Оних дванаест дуења и госпођа долазише кор аком као у пр ошенцији, са лицима
покривенима цр ним ваћелима, али не пр овиднима, као у Тр ифалдина, него тако честима,
да се кр оз њих ништа не виђаше. Кад ду ењска војска пр естаде у лазити, хер цег, хер цегиња
и Дон Кихоте поустајаше, као и сви, који су посматр али велику пр ошенцију . Дванаест
ду ења застадоше и наместише се на две стр ане, а између њих пр ође Долорида, којој
Тр ифалдин не пушташе р у ку . Кад то опазише хер цег, херцегиња и Дон Кихоте, изиђоше
јој у ср етање на својих дванаест кор ака. Она клече на земљу и р ече глaсом пр е гр у бим и
р апавим, него ли танким и финим:
„Нека ваша височаства благоволе да не у казу ју толике у чтивости овом своме слузи,
хоћу р ећи овој својој служитељици, јер колико сам ту жна и жалосна, не могу да у годим да
одговар ам оно што тр еба, пошто ми је моја необична и никад невиђена неср ећа однела

51 Шпањолски lobo, курјак, вук.
52
Шпањолски zorra, лисица.
246
памет не знам куда, и мор а да је посве далеко, јер што је више тр ажим, тим је мање
налазим.“
„Онај би био без ње, госпођо гр офице,“ одговор и хер цег, „који по вашој личности
не би опазио ваше вр лине, које без даља ислеђивања заслу жу ју сву вр хњу у чтивости и сав
цвет најваспитанијих церемонија.“
Па подигнувши је р у ком, одведе је и посади до хер цегиње, која је такође пр ими са

великом љубазношћу. Дон Кихоте ћу таше, а Санчо да у мр е од љубопитности да види лице
у Трифалде и у које од њених многих ду ења; али то не беше могуће, докле се оне од своје
воље не би показале.
Сви мир но и ћу тећи очекиваше, ко ће пр ви да пр оговор и, што ће да у чини Ду ења

Долор ида овим р ечима.
„Увер ена сам, великоможњејши господине, пр екрасњејша госпођо и

благор азу мњејши слу шаоци, да моја невољњејша невоља хоће у вашим племенитејшим
гр у дима наћи одзива, колико блага, толико благор одна и жалостивна, јер је она таква, да је
довољна да р азнежи мрамор да омекша адамант и да р аскваси челик и најокор елијих
ср даца у свету ; али пр е него што бих пр ису тпила пр агу ваших слу хова, да не р екнем
у шеса, желела бих да ме известите, да ли је у овоме збор у , колу и др у штву најпречистејши
витез Дон Кихоте од М анчењејше и његов коњу шар ејши Панса?“
„Панса је ту ,“ одговор и Санчо, пр е но што је др у ги ко у зео р еч; „а такође и Дон

Кихотејши, и тако, плачевњејша ду ењејша, можете казати што желитејше, јер сви ми
готови смо и пр ипр авњејши, да бу демо ваши слу житељејши.“
У то диже се Дон Кихоте и у пр авивши своје речи Дуењи Долор иди, р ече:
„Ако ваша невоља, пр итешњена госпођо, може да има наде какве за олакшицу од
хр абр ости или снаге каквог ту мар аћег витеза, ево ту сам ја са мојом, која ако и слаба и
кр атка, сва ће се у потребити у вашој служби. Ја сам Дон Кихоте од М анче, чија је
ду жност, да пр итиче сваком ко је у невољи; па пошто је тако, као што јесте, није потр ебно,
госпођо, да тр ажите благовољења, нити да околишите, него пр осто и без у вијања кажите
своје зло, јер вас слу шају у ши, која ће умети, ако не помоћи вам, а оно пожалити вас.“
247
Чу вши ово Ду ења Долорида, хтеде да се баци пр ед ноге Дон Кихоту , па и спу сти се
доле и тр у дећи се да му ноге обгр ли, р ече:
„Падам пред ове ноге и стегна, о непобеђени витеже, јер то је темељ и сту пови
скитничкога витештва; ове ноге желим да целивам, од којих зависи сав лек мојој неср ећи.
О хр абр а скитницо, чији истински подвизи надмашу ју и помр ачавају баснословна дела
Амадиса, Еспландијана и Белијаниса!“
Пак махну вши се Дон Кихота, окр ену се Санчу Панси и у хвативши га за ру ке, рече
му:
„О ти највер нији коњу шар е, што је игда слу жио скитницу витеза у овом и у
пр ошлим вековима, ду жи у добр оти од бр аде мога пр атиоца Трифалдина, који је овде!
М ожеш себе др жати за ср ећна, јер слу жећи великога Дон Кихота, слу жиш у језгр и сву
повор ку витезова, који су пр оносили ор у жје по свету . Пр еклињем те оним што си ду жан
својој пр евер њејшој доброти, да ми будеш добар ходатај код твога господина, те да одмах
помогне овој пр епонизњејшој и пр енеср ећњејшој гр офици.“
„Да ли је, госпођо, моја добр ота тако ду га и велика, као брада вашег коњу шар а, то
не чини ништа у овој ствар и; али би ми пр аво било, да ми је ду ша бр адата и бр ката, кад
бу де отишла са овога света, а за бр аде на земљи ни мало ме није бр ига; али и без тих шар а
и молба молио бих мога господина – а знам, да ме воли, и сада још већма, јер му тр ебам за
неку ствар – да пр итече и помогне вама, колико само бу де могао; а ви дела измотајте своју
невољу и кажите нам је, а пу ститие нас да чинимо, јер ћемо се сви р азу мети.“
Херцези да попуцају од смеха на ове р ечи, јер су они ову пу столовину тако
у р едили, па у себи хвалише досетљивост и претвар ање Тр ифалде, која опет седе и р ече:
„Над славном кр аљевином од Кандаје, што је између велике Тапробане и ју жнога

мора, на две миље иза предгор ја Комор ина, владала је кр аљица Доња М агу нсија, у довица
кр аља Ар кипјела, њенога господар а и му жа, из кога брака имаше и р одише инфанту
Антономасију , наследњицу у краљевству, р ечена инфанта Антономасија одр асте и васпита
се под мојим надзор ом и у пу тством, пошто сам ја најстарија и најотменија дуења њене
матер е. И тако би, да дани долазише и пр олазише и дете Антономасија дође до своје
248
четрнаесте године са тако великим савршенством у лепоти, да пр ир ода није могла на више
у томе попети се. Не треба да мислите, да јој је памет била лака: била је толико р азу мна,
колико лепа, па је била најлепша у свету , и то је још, ако јој завидљиви ад и свирепе парке
нису пр есекли нит живота, али нису то у чинили, јер небеса неће допу стити, да се земљи
у чини толико зло, као кад би се као греш откину о гр озд најлепше лозе у винграду . У ту
лепотицу , коју мој гр у би језик никад не би у мео похвалити како тр еба, заљу бише се
небројени кнезови, како домаћи, тако стр ани, између којих у су ди се да мисли ка небесима
толике лепоте један обичан витез, који је био у двор у , уздају ћи се у своју младост и
кр асоту и у своју многу окр етност и милине, у окр етан и ср ећан свој у м; јер имам да
кажем вашим височанствима, ако вам неће бити незгодно, да је у дар ао у гитар да је чисто
говор ио, а су више био је песник и добар играч, па је знао пр авити кавезе за птице и само
пр авећи то, могао је себе хр анити, када би се нашао у највећој невољи; а све ове ствари и
дар ованија довољна су да дир ну бр да, а не једну нежну девицу . Али сва његова окр етност
и малокр вност и све његове дражести и вештине слабо и никако не би биле подобне да
савладају твр дињу мога чеда, да тај безобр азни лу пеж није употр ебио лу кавштину да прво
мене савлада. Тај неваљалац и безду шник пр во хтеде да ми задобије наклоност и да ми
подмити чувства, како бих, као лош диздар, њему издала кљу чеве од твр диње коју сам
чу вала. Укр атко да кажем, он ми ласкаше чу вству и савлада ми вољу не знам каквим
накитима и поклонима. Али што ме највише савлда и обори, то су неки стихови, које је
једне ноћи певао у сокачићу, у коме је био, а ја га слушах на пр озору , а ако се добр о сећам,
стихови су гласили:
Слатка ду шманка вададе
Јаде, који душу тиште,
Па за већу му ку иште,
Да ми јаде свет не знаде.
Стихови ми се у чинише да су бисер, а његов глас да је мед и шећер, те од сада, хоћу р ећи
од тада, видећи зло, у које сам пала са тих и др у гих сличних стихова, велим, да би добре и
249
лепо у р еђене др жаве тр ебале да пр отер ају песнике, као што је Платон препор у чивао, бар
оне р азблудне, јер пишу стихове, не као што су они од мар кеза од Mантове, који забављају
и на плач наводе децу и жене, него нека извијања, која вам пр одир у у ду шу, као слатко
тр ње, и као му ње р ањавају вас у њој, не повр еђу ју ћи вам одело. А др у ги пу т певаше:
Тихо, тихо дођи, смр ти,
Да ти кор ак не чу јем.
Да ме радост, што сад мр ем,
Опет жићу не поврати.
И др у ги стихови и припеви сличнога р ода, који певани очар авају и писани

у збуђу ју. А што кад се понизише да пр аве неке стихове, који су тада у Кандаји били у
обичају и које су зваи сегедиљама?53 Ту вам ду ше заиграше, смех се р азу зда, тело се
у збуди, једном речи, као да жива у ђе у сва чу ла. И зато велим, господо, да би такве
песнике ваљало заточити на гу штер ска остр ова. Али нису они кр иви, него оне будале, које
их хвале, и сметењаци, који им вер у ју ; а ја да сам била она добр а ду ења, каква сам тр ебала
да сам, нити би ме дир ну ла њихова у стојала довијања, нити сам тр ебала веровати кад
кажу: живим у мир у ћи, гор им у леду, зебем у ватр и, надам се без надања, полазим и
задржавам се, са др у гим немогућностима такве вр сте, што их је пуно у њиховим списима.
А што кад обећавају финика из Ар апске, кр уну Аријадне, су нчеве пар ипе, бисер са југа,
злато из Тибр а и мелем од Панкаје? Ту највећи мах дају пер у , јер их мало стаје оно да
обећају, што никад не мисле нити могу испу нити. Али, ку д сам се ја дала? Ку ку мени
несрећници! Каква лу дост, или каква су ману тост гони ме да р еђам туђе мане, а овамо
толико имам да кажем о својима? Ку ку и опет мени неср ећници! Јер ме нису савладали
стихови, него моја глу пост; није ме у мекшала свир ка, него моја лакоу мност; моје велико
незнање и моја слаба опрезност отворише пут и пр окр чише стазу кор ацима дон Клавиха,
јер тако се зове речени витез; те бу дући ја поср едница, налажаше се он једанпу т и врло
много пу та у соби мноме а не њиме превар ене Антономасије, као пр ави му ж; јер ако сам и
погрешила, тек никако не бих била пр истала, да он не бу ду ћи њен му ж такне и вр х од ђона

53
Сегедиље су дошле у обичај у Сервантесово време и звали су их и coplas de seguida (стихови за пратњу).
Т о су кратке строфе са кратким стиховима, удешене за лаку и брзу свирку. Од прилике као поскочице, јер се
уз њих и игра.
250
њених ципелица. Не, не, то никако; бр ак мор а претходити сваком послу , у који се ја
у пуштам. Само је била једна незгода у том послу , а то је била неједнакост, јер како већ
р екох, дон Клавихо био је обичан витез, а инфанта Антономасија била је наследњица
кр аљевства. Ова заплетена ствар била је неко вр еме скр ивена и покр ивена лу кавом мојом
памећу, докле ми се не у чини да опажам, да се тр бу х у Антономасије нешто почиње
надухати, те онако поплашени нас тр оје састасмо се у договор у и ту доконасмо, да пр е но
што изађе на видело тај р у жни посао, нека Клавихо код наместника пр оси Антономасију
на основу писмена, које му је инфанта била издала, да ће му бити жена, а које сам ја му др о
сачинила и тако снажно, да га ни Самсон не би могао оборити. Учини се што је тр ебало,
наместник виде писмено, исти наместник у зе сењору на испит, она све исповеди, а он
заповеди, да се писмено пр еда двор ском су дцу, човеку особито у важену .“
Овде пр имети Санчо:
„Дакле, и у Кандаји има двор ских су даца, песника и сегидиља? Оту да бих се смео
заклети сада, да је у целом свету исто; него, сењора Тр ифалда, дела се пожу рите, јер је
касно, а ја да у мр ем од жеље, да видим кр аја овој тако ду гој повести.“
„Хоћу ,“ одговор и гр офица.
У којој Трифалда наставља чудну и знамениту повест.
Код сваке р ечи, коју би Санчо изу стио, хер цегиња би толико у живала, колико би
Дон Кихоте очајавао, те пошто му заповеди да ћу ти, настави Долорида овако:
„Најзад после многа питања и одговар ања, пошто је инфанта у век остала пр и
своме, не одсту пају ћи од своје пр ве изјаве, нити мењају ћи је, наместник пр есу ди у корист
Клавиху и пр едаде му је као закониту љу бовицу , што кр аљица доња М агу нсија, мати
инфанте Антономасије, тако пр ими ср цу , да је кр оз тр и дана погр ебосмо.“
„Зацело ће бити умр ла,“ пр имети Санчо.

251
„То је јасно,“ одговор и Тр ифалдин, „јер у Кандаји не погр ебавају живе љу де, него
мр тве.“
„Ја сам видео, господине коњушар е,“ на то ће Санчо, „да су онесвеснута човека
погребли, др жећи га да је у мр о; а мени се чини, да је кр аљица М агу нсија пр е тр ебала да се
обезнанила, а не да у мир е, јер за живота многе се ствари дају излечити, а инфантина
погрешка није била тако велика, да је мор ала толико ср цу пр имати. Кад би се ова сењор а
била венчала са којом својом двор одржицом, или са др у гим којим слу житељем у својој
ку ћи, као што су многе др у ге у чиниле, колико сам слу шао, онда штети не би било лека;
али што се она венчала са витезом тако племенитим и тако разбор итим, као што сте нам га
сад описали, ваистину , ваистину ако је и била глу пост, није баш тако велика била, као што
се мисли, јер пр ема пр авилима мога господина, који је овде и неће казати да лажем, као
што од у чених љу ди праве биску пе, тако могу од витезова, па још кад су скитнице, да
бу ду кр аљеви и цар еви.“
„Имаш пр аво, Санчо,“ рече Дон Кихоте, „јер ту мараћи витез, нека има ср еће само
за два пр ста, најближи је подобности да бу де највећи господин у свету . Али нека сењор а
Долор ида настави даље, јер бих р екао, да јој још остаје да нам каже гор ки део ове до сад
слатке повести.“
„Те каква ми горчина остаје,“ одговор и гр офица, „и тако гор ка, да су спр ам ње
сласт чемер и злолесина. Дакле, пошто кр аљица пр емину , а не обезнани се, погребосмо је,
и тек што је покр исмо земљом и тек што јој р екосмо последње збогом, кад – quis talia
54
fando temperet a lacry mis? – над кр аљичиним гр обом, јашу ћи на др вену коњу, ево дива
М аламбр у на, р ођака Магу нсијина, који није био само свир еп, него и волшебник је, па
својом мајстор ијом, да би осветио смр т своје полу сестр е и да би казнио продр зљивост дон
Клавиха, и гњеван због необу зданости Антономасијине, опчини их онде на гр обу , те њу
пр еобр ати у мајму ницу од бронзе, а њега у стр аховита кр окодила од нека непозната
метала, а између њих двоје има ступ такође од метала и на њему исписане р ечи на
сир ском језику, које пошто их пр еведоше на кандајски и сада на шпањолски, овако гласе:

54
Ко би се уздржао од суза, казујући то?
252
„Ово двоје пр одрзљивих љу бавника дотле неће добити свој пр еђашњи облик, докле
ми на мегдан не изиђе храбр и Манчанац, јер само за његову велику хр аброст хр ани ад ову
никад невиђену пустоловину .“
„Пошто тако у чини, тр же из кор ица гр дну сабљетину и шчепавши мене за кику,
измахну да ми одсече врат и отфикари главу. Ја се збу них, залепи ми се глас у гр лу , сва
клону х; ипак се усилих што већма могох и др ктавим и ту жним гласом рекох му толике и
такве ствари, да он оду стаде од извр шења тако строге казне. Најзад дозва преда се све
дворске дуење, а то су ове што их овде видите, и пошто нас у кор и пор ади наше кр ивице и
изгрди владање ду ења, њихове пакосне лу кавштине и р у жне сплетке, те товарећи на све
кр ивицу , коју сам само ја у чинила, р ече, да нас неће казнити погубљивањем, него др у гим
споријим казнама, које ће нам задати гр ађанску и пр оду жену смрт; па у онај мах, кад то
изу сти, све ми осетисмо, како нам се отвар ају скважине на лицу и да нас сву да по њему
боду као иглама. М ашисмо се одмах ру кама за наша лица и нађосмо се у стању, као што га
сад видите.“
И ту Долор ида и остале ду ење у клонише копр ене, којима су биле застр те, и
показаше лица сва обр асла бр адом, некоје риђом, некоје цр ном, некоје белом, а некоје
пр огр у шаном, што кад видеше, хер цег и хер цегиња изгледаше да су у дивљени, Дон
Кихоте и Санчо запањише се, а и сви пр ису тни зачу дише се, а Тр ифалда настави:
„Тим начином казни нас онај лу пеж и пакосни М аламбр уно, покр ивши белоћу и
нежност наших лица кр утим овим чекињама, и да су небеса изволила да нам је пр е својом
гр дном сабљетином поодсецао главе, него ли што нам је светлост наших лица помр чао
овим длакама што их покр ивају, јер ако ћемо пр аво да кажемо, господо – и оно што ћу сад
да кажем хтела бих да пропр атим стр ујом из мојих очију, али поглед на нашу неср ећу и
мора што су оне до сад исплакале, др же их без влаге и су хе као сламу, зато ћу то да кажем
без су за – дакле велим, ку да је доспела брадата ду ења? Који ће се отац или која мати
смиловати на њу ? Ко ће јој дати помоћ? Јер кад већ глатка коже и лице изму чено тису ћама
којекаквих водица и белила једва може да нађе, коме ће да се допадне, да шта ће да буде,
кад јој лице покрива читава шума? О ду ење и др угар ице моје! У зао час р одисмо се, у
несрећни дан зачеше нас наши родитељи!“
И с тим р ечима, обезнани се.

253
О стварима које се односе и тичу ове пустоловине и ове знамените повести.
Ваистину и збиља сви који у живају у таквим повестима, као што је ова, тр еба да се
покажу захвални њеном пр вом писцу Сиду Амету због савесности, са којом нам је пр ичао
потанкости од ње, не изоставивши ништа, ма колико ситно било, а да га не изнесе јасно на
видело. Он опису је мисли, открива у обр ажења, одговар а на пр ећутане ствар и, разјашњава
су мње, р аспр авља р азлоге, најпосле показује најтање танкости најзаплетеније жеље. О
пр еславни пишче! О славни Дон Кихоте! О гласовита Ду лсинеја! О забавни Санчо Панса!
Сви у ку пно и свако за себе живећете небр ојене векове на насладу и општу забаву живих
љу ди.
Повест даље казу је, кад је Санчо видео обезнањену Долор иду , р екао је:
„Е ку нем се, као поштен човек и тако ми свију мојих досадашњих Панса, да никад
нити чу х, нити видех, нити ми мој господин пр ичаше, нити му у главу падаше таква
пу столовина, као што је ова. Е до тр иста ђавола – да те ионако не ку нем – вр ашки
волшебниче и диве М аламбр у но; зар не нађе др у ги начин да казниш ове гр ешнице, него да
их обр адатиш? Шта, зар не би боље било, и њима би то боље ишло у р ачу н, да си им
р аспар ао по ср едини нос од гор е до доле, па ма и у њкале после, него ли што си им дао
бр аде? Ево да се кладим, да немају чиме да плате ни онога, који би их обријао.“
„То је истина, господине,“ одговор и једна од оних дванаест, „да немамо чиме да
плаћамо бријање, те тако некоје од нас штедње р ади латиле смо се тога, да у потребљавамо
неку смолу, па је мећемо на лице и онда је ујданпут тр гнемо, па останемо чисте и глатке
као ту цало од камените сту пе; јер ако у Кандаји и имају жене, које иду од ку ће до ку ће, да
чу пају длаке и навлаче обр ве и да пр аве др уге којекакве водице за женскадију, ми ду ење
наше госпође никад нисмо хтеле да их себи пу штамо, јер оне обично мало воњају на
подводнице; па ако нас не избави господин Дон Кихоте, хоће нас овако бр адате и у гроб
метну ти.“
„Своју бих бр аду дао ишчу пати у мавар ској земљи,“ р ече Дон Кихоте, „кад не бих
вас опр остио ваших.“
254
Ту се Тр ифалда повр ати из своје несвестице и р ече:
„Звук овог обећања, хр абр и витеже, допр о је у по моје несвестице до мојих у шију ,
те био подобан да се из ње повр атим и потпу но себи дођем; дакле вас наново умољавам,
славна скитницо и несавладани господине, да се ваше милостивно обећање преобр ати у
дело.“
„До мене неће стати,“ одговор и Дон Кихоте, „дакле, госпођо, шта тр еба да чиним,
јер моја хр абр ост готова је сасвим да вам слу жи.“
„Ствар је у томе,“ у зе р еч Долор ида, „да одавде до кр аљевине кандајске, ако се иде
су хим, има пет хиљада миља, две више, две мање; али ако се иде ваздухом и пр аво као
пчела, има тр и хиљаде и двеста и двадесет и седам миља. Сад ваља знати, да ми је
М аламбр у но казао, ако ме ср ећа намери на витеза нашега ослободитеља, да ће ми послати
пар ипа много бољега и са мање ћу ди, него ли што су обично најмљени коњи, јер ће то
бити исти онај коњ од дрвета, на коме је хр абри Пјер у кр ао пр екр асну М агалону; а тај коњ
у правља се чивијом што је има на челу, која му је место у зде, па лети вазду хом тако лако,
као да га сви ђаволи носе. Како каже стар о пр едање, тога коња склопио је онај му др и
М ерлин. Дао га је на послу гу Пјеру , који му је био пр ијатељ, те је овај на њему
пр еду зимао велика пу товања и као што р екох, у кр ао је пр екр асну М агалону , однесавши је
вазду хом на сапима, оставивши у дивљене све оне, који су их са земље гледали: а није га
давао никоме у послу гу него ли кога је он волео, или који му је боље платио; па после
великога Пјер а до данас не знамо да ли га је ко појахао. Одатле га је М аламбр уно добио
својим мајстр ијама и у његовој је власти, те се слу жи њиме, кад пу ту је, а часком пр олази
р азличним стр анама света, те је данас овде, а сутр а у Фр анцу ској, а пр екосу тр а у
Потосима; па што је добро, тај коњ нити једе, нити спава, нити тр оши потковице, а иде као
јор га ваздухом и без кр ила, тако да ко је на њему може носити шољ пу н воде у р у ци, а да
му се не пр оспе ни капљица, толико му је ход лак и мир ан, због чега је пр екр асна
М агалона особито р адо на њему јахала.“
Овде пр имети Санчо:
„Што се лагана и мир на хода, мој сивац, ако и не иде облаком, али на земљи не бих
га дао ни за све јорге на земљи.“
255
Сви се насмејаше, а Долор ида настави:
„Тај коњ, ако је Маламбру но вољан да у чини кр ај нашој неср ећи, пр е но што пр ође
пола часа од ноћи, биће овде код нас, јер ми је казао, да ће знак, који ће ми дати и по коме
ћу разу мети, да сам нашла витеза, кога сам тр ажила, бити тај, што ће ми послати што
поу зданијег и бр жег коња онамо, где се бу дем находила.“
„А колико их могу сести на тога коња?“ запита Санчо.
Долор ида одговори:
„Двоје, једно у седлу и др у го на сапи, па већином су то витез и коњу шар му, ако
није каква отета девојка.“
„Желео бих знати, сењора Долорида,“ на то ће Санчо, „како се зове таj коњ.“
„Име му ,“ одговор и Долор ида, „није као у Велер офонтова коња, који се звао Пегаз,
нити као у коња Великог Александра, који се звао Ву ћефал, нити као у коња манитог
Ор ланда, који се звао Бр иљадор о, па ни Бајар те, како се звао коњ Рејналдоса од
М онталбана, нити Фр онтино, као у коња р у ђер ова, нити Воот, па ни Пер итоа, како веле да
55
се зову сунчеви коњи, а ни Ор елија, како се звао коњ неср ећнога Родр ига, последњег
кр аља готскога, на коме је започео бој, у коме је изгубио живот и кр аљевство.“
„Ја бих се опкладио,“ рече Санчо, „пошто му нису дали ни једно од тих славних
имена толи познатих коња, да му нису дали ни име Росинанта, коња мога господина, које
по згодности надмашава све оне, које сте именовали.“
„Тако је,“ одговор и бр адата грофица, „ипак му оно згодно пр иличи, јер се зове
Клавилењо Бр зи, које му име приличи, пошто је од др вета, и са чивије што је има на челу,
онда са брзине којом језди, те тако што се имена тиче, може слободно да се такмичи са
56
славним Росинантом.“
„Име подноси,“ на то ће Санчо, „него каквом се у здом или улар ем у пр авља?“
„Већ сам казала,“ одговор и Тр ифалда, „да се у пр авља чивијом, коју кад окр еће на
једну или др у гу стр ану витез на њему, чини да му иде како хоће, или кроз облаке, или да

55
Воот није сунчен коњ, него сазвездије близу Великога Плуга; а сунчев коњ не зове се Перитоа, него
Пиројеј, уз кога су још Еој, Етон и Флегон.
56
Clavija у шпањолском рећи ће чивија, чекрк, а leño дрво.
256
се ву че по земљи и тако р ећи да је пара, или ср едином, а ову ваља тр ажити и ње се др жати
у сваком смишљеном послу .“
„Желео бих да га видим,“ на то ће Санчо, „али ко би мислио, да бих да уседнем на

њ, па било у седлу, или на сапима, тај би тражио кр у шке на бр есту. Добр о је, што једва
могу да се др жим на мом сивцу и на самар у мекшу и од свиле, а кад би сад нешто искали,
да се посадим на др веним сапима без икаква јасту ка – вала, немам воље да себе кињим, да
бих кога ку р талисао браде; нека се сваки бр ије, како му је најзгодније, а ја не мислим
пр атити мога господина на тако далеку пу ту , тим мање, што ја ту немам никаква посла око
бр ијања тих бр ада, као што га имам око скидања чини сењоре Ду лсинеје.“
„Свакако га имате, пр ијатељу ,“ р ече Тр ифалда, „и то толика, да без вас нећемо

ништа свр шити.“
„Не дај, краљу господару !“ викну Санчо. „А шта се тичу коњу шар а пустоловине
њихових господара? Зар они да понесу славу од онога што изврше, а ми да подносимо
тр у д и му ку? Ама тр иста му! Бар кад би они који пишу повести казали: тај и тај витез
извршио је ту и ту пу столовину , али помоћу тог и тог свога коњушар а, без кога не би је
могао извршити; али они тек у кр атко пишу : дон Паралипоменон од тр и звезде извр шио је
пу столовину са шест аветиња, а коњу шар а му и не помињу , који је пр и свему ту био, као и
да га нема на свету ! Сад, господо, и опет кажем, да мој господин може ићи сам и нека му
бу де ср ећно, а ја ћу овде остати у з госпођу хер цегињу , па може бити кад се врати, да ће
затећи ствар сењор е Ду лсинеје у тр ећину или петину бољу, јер мислим у доколици и док
сам беспослен да себи дадем толико шиба, да ни длака на мени неће остати читава.“
„Ипак ваља да га пр атите, ако бу де потр ебно, добр и Санчо,“ р ече хер цегиња, „јер
вас за то моле добр и људи, а због вашега су вишнога стр аха не тр еба да лица ових госпођа
остану тако космата, што би заиста р у жно било.“
„И опет не дај, краљу господару !“ одговор и Санчо, „кад би се то милосрђе чинило

за какве затвор ене девице, или за какву сир очад женску, још би се човек и могао у пу стити
у какав посао; али да се ја кињим, да бих ду ење ку рталисао бр аде! М у чицу му! М ени би
милије било, да их све видим бр адате, од највеће до најмање и од најциврастије до
најзаглађеније.“
257
„Ви не мар ите за ду ење, брат Санчо,“ рече хер цегиња, „сувише се др жите
мишљења толеђанског апотекара; а заиста немате право, јер ја у мојој ку ћи имам ду ења,
које могу бити у зор и за ду ење, јер ево овде моје Доње Родригесовице, која ми неће дати да
инако говор им.“
„Ваша пр еузвишеност лепо каже,“ на то ће Родр игесовица, „а бог зна свему шта је
истина, па ми ду ење биле добре или зле, бр адате или голуждр аве, и нас су наше матер е
р одиле, као и др уге жене; а кад нас је већ бог створио на овај свет он зна и р ашта је тако,
па се ја др жим његова милоср ђа, а ничије бр аде.“
„Сад доста, госпођо Родр игесовице и госпођо Тр ифалдо са др у жином,“ р ече Дон
Кихоте, „ја се у здам у небо, да ће благим оком погледати на нашу невољу и да ће Санчо
оно чинити, што му ја заповедим. Нека само дође Клавилењо и да ми је да се једном
дохватим са М аламбр у ном, а знам да нема оне бр ијачице, која би вас бр же обр ијала, него
ли што ћу ја да скинем М аламбр у ну главу са р амена, јер бог тр пи поганце, али не на
веки.“
„Јој!“ р ече ту Долор ида, „нека све звезде небеских поља погледају благим очима на
наше господство, хр абр и витеже, нека и у ваше ср це у лију сву ср ећу и хр аброст, те да
бу дете штит и потпора оклеветаног и притешњенога рода ду ењанскога, који мрзе
апотекар и, оговарају коњу шар и и погрђу ју двор одржице, а зло чини она поганија, која у
цвету своје младости није отишла пр е у ду мне, него ли у дуење. Ку ку нама ду ењама, које
и кад бисмо пр оизлазиле непоср едно од колена Тр ојанца Хектор а, опет нам наше госпође
не би р екле ви, као да ће за то бити кр аљице! О диве М аламбр уно, ако си и волшебник,
али др жиш твр до своју р еч, зато пошљи нам једном неср авњенога Клавилења, да нам
несрећи буде кр ај, јер ако дође вр у ћина, а ове наше бр аде остану, јао наше невоље!“
Тр ифалда изу сти ово са таквим чу вством, да нагони су зе на очи свима прису тнима,
па и Санчове очи овлажи, те он у себи докона, да ће ићи са својим господином и на кр ај
света, ако би то требало да се она часна лица опр осте ву не.
О доласку Клавилења, са завршетком ове опширне пустоловине.

258
У том спусти се и ноћ и са њом дође одр еђени р ок, кад ће да дође славни коњ
Клавилењо, због чијег оклевања већ се срђаше Дон Кихоте, јер му се чињаше, кад
М аламбр у но р азгађа са пошиљањем, да или није он витез, за кога је одређена ова
пу столовина, или да Маламбру но не сме да му изиђе на мегдан ју начки. Ал' ето ти
у једанпу т уђоше у вр т четир и дивљака обу чена сасвим у зелени бр шљан, која носише на
р аменима велика др вена коња. Спу стише га на земљу и један од дивљака рече:
„Нека се пење на ову справу витез, који има ср ца.“
Санчо се на то одазва:
„Ја се нећу пењати, јер нити имам ср ца, нити сам витез.“
А дивљак настави:
„А на сапи нека седне коњу шар, ако га има, и нека се повер и хр абром М аламбр уну,
а ако га не у вр еди његов мач, никаква др уга пакост ни лу кавство неће. И само треба
окр етати ову чивију овде на врату , па ће их коњ носити кр оз вазду х тамо где их очеку је
М аламбр у но; али да им висина и у звишеност не пр ичини вртоглавицу , ваља да вежу очи,
докле коњ не захрже, што ће бити знак, да је кр ај пу ту .“
Рекавши то, оставише Клавилења и са поноситим др жањем одоше отку да су

дошли. Кад Долорида у гледа коња, р ече са су зама Дон Кихоту :
„Храбр и витеже, маламбру нова обећања нису лагала, коњ је ту , наше бр аде р асту, а
свака од нас са сваком длаком у бр ади молимо те, бр ијај нас и стрижи, а за то се не иште
др уго, него да се попнеш нањ са твојим коњу шар ем и да ср ећно започнеш ваш нови пу т.“
„Хоћу то у чинити, госпођо гр офице Тр ифалда, др аге воље и са највећим

у довољством, па нећу подметати ни јасту че, нити ћу пр ипетљати мамузе, да се не бих
задржавао; толика ми је воља, да вас, госпођо, и све ове ду ење видим чисте и без бр аде.“
„Ја богме нећу тако,“ р ече Санчо, „ни р ђаве ни добре воље ни на који начин; а ако
то бр ијање не може да бу де иначе, него да ја седнем на сапи, онда може мој господин
тр ажити дру гога коњу шар а, да га пр ати, а ове сењоре др у ги начин да у гладе себи лица, јер
ја нисам гр абанцијаш, да бих мар ио да летим по облацима. И шта би казали моји
259
островљани, кад би знали, да њихов губер натор води облаке? И што је још више, како има
одавде до Кандаје тр и хиљаде и толико миља, нека се коњ умор и, или див нека се р асрди,
па ће нам тр ебати да се вр атимо пола тестета година, а онда нити ће бити остр ова ни
острва у свету, која би ме знала; а како се обично каже, да је опасност у оклевању и кад ти
даду ју ницу , а ти донеси у зицу, нека ми опросте браде ових сењор а, јер је светом Петр у
добро у Риму , хоћу р ећи, да ми је добр о у овој ку ћи, где ми се чини толика милост и од
чијега госе очеку јем тако велико добр о, као да себе видим као гу бер натора.“
На то ће р ећи ду ка:
„Бр ат Санчо, острово што сам ти обећао нити је покр етно, нити ће побећи; оно има
тако ду боке жиле, да га оданде не би могли тако лако помер ити ни отр гну ти; а пошто
знате, да ја знам, да нема никакве службе од веће вр сте, која се не би мор ала као ку пити
неким алвалу ком, сад већим, сад мањим, онај што га ја иштем за ту губер нију то је, да
идете са вашим господином Дон Кихотом и да овој знаменитој пустоловини дате циља и
конца; па сад вр атили се ви на Клавилењу у кр атку р оку , који обећава његова лаганост,
или нека вас завидљива ср ећа доведе и вр ати пешке, као каква хаџију , од ку ће до ку ће и од
кр чме до кр чме, у век кад се вратите, наћи ћете своје остр ово тамо, где сте га оставили, и
своје остр овљане са истом жељом да вас пр име као свога губер натор а, као што су је увек
имали, а и моја воља биће иста; па немој да сумњате у ту истину , господине Санчо, јер то
би било да љу то увр едите жељу, коју имам да вам будем на слу жби.“
„Немојте, господине, даље,“ р ече Санчо; „ја сам сир омах коњу шар и не могу на
кр качи понети толике учтивости. Нека се пење мој господин, мени вежите ове очи и
молите се богу за ме; а кажите ми, кад бу демо јездили по том соколовом лову, да ли се
могу молити нашем господу , или пр изивати анђеле, да ми буду у помоћи?“
На то одговор и Трифалда:
„Санчо, сасвим лепо можете се богу молити, или коме хоћете, јер Маламбр у но, ако
и јесте волшебник, кр шћанин је, и своја волшепства извршу је са много оштроу мља и
опр езности, не у пу штајући се с киме у др у говање.“
„Е дакле,“ р ече Санчо, „бог нека ми буде у помоћи и пр есвета тр ојица од Гајете.“
260
„Од знамените пустоловине са ваљарицама,“ пр имети Дон Кихоте, „никад нисам

Санча видео да се толико плаши, као сад; и да тако кобим, као др уги, његова малоду шност
би ми побудила неке су мње у ду ши. Али ходи амо, Санчо, јер са допу штењем ове господе
имам да ти на само кажем р еч две.“
И одведавши Санча на стр ану под нека др ва у вр ту и у зевши му обе р у ке, р ече му:
„Знаш већ, бр ат Санчо, какав нас ду г пу т очеку је, и бог зна, кад ћемо се оданде
вр атити, нити колико ће нам посао оставити удобности и времена; па зато бих желео, да ти
сад одеш у своју собу, као да би да тр ажиш какву ствар , што ти је потр ебна за пут, па тамо
на бр зу р уку у дар и себи једно пет стотина у дар аца на р ачу н оних три хиљаде и тр и
стотине, за које си се обавезао, јер то ће ти бити од вајде, пошто је пола посла свр шено,
кад се једном почне.“
„Тако ми бога“, рече Санчо, „ви мор а да нисте читави; то је као оно што се каже,
видиш ме да хитам, па хоћеш да ти девичанство дам. Сад, кад хоћу да седнем на голу
даску, иштете да нажир им стр ажњицу? Ваистину , ваистину, ви немате памети. Ајдемо сад
да обр ијемо ове ду ење, а кад се вр атимо, обећавам вам, као поштен човек, да ћу се тако
жу рити да извр шим чиме сам се обавезао, да ћете бити задовољни, па сад доста.“
А Дон Кихоте одговор и:
„Дакле, добр и Санчо, ја сам у тешен тим обећањем и вер у јем, да ћеш га испу нити,
јер ако си и лу д, тек си човек испр аван.“
„Био сад испр ављен, или искр ивљен,“ рече Санчо, „али ја ћу моју реч одржати.“
С тим се вратише да се попну на клавилења и пењајући се, рече Дон Кихоте:
„Вежи себи очи, Санчо, па се пењи, Санчо, јер онај, који из тако далеке земље
шаље по нас, неће хтети обмањивати нас за љу бав никакве славе, коју би могао добити,
вар ају ћи онога, који му вер у је, па нека би све и наопако изашло, а не како ја мислим,
никаква пакост не може помр ачити славу, да сам се поду хватио за ово дело.“
„Ајдемо, господине,“ р ече Санчо, „јер бр аде и су зе ових сењор а пале су ми на срце,
нити бих могао појести залогаја, који би ми пр ијао, докле их не видим као и пр е глатке.
Пењите се ви и прво ви себи вежите очи, јер ако ћу ја седети на сапима, онда је јасно, да се
пр во пење онај који седи у седлу.“
261
„То је истина,“ одговор и Дон Кихоте.
Па извади из чпага р у бац, замоли Долор иду да му добр о веже очи, а тек што му их
она веже, опет их он одр еши и рече:
„Ако се добр о сећам, читао сам у Вер ђилију оно за тр ојанску Паладију , како је био
др вен коњ, кога су Гр ци пр инели богињи Палади, а био је пу н наор у жаних витезова, који
су за тим Тр оју сасвим р азорили: па зато ће бити добр о, да пр во видим, шта има
Клавилењо у својој у тр оби.“
„Немате шта да гледате“ р ече Долор ида; „ја јамчим, јер знам, да Маламбр у но није
никакав пакосник ни издајник; пењите се ви, господине Дон Кихоте, и ништа се не бојте, а
бу де ли какве штете, на мој одговор у зимам је.“
Дон Кихоту у чини се, кад би још што р екао р ади своје безбедности, да би то било
на уштр б мишљењу о његовој хр абр ости, и зато без даља прекословља попне се на
Клавилења и огледа му чивију , која се лако окр еташе; а како није имао стр емени и ноге му
висише, то изгледаше како каква намолована или извезена фигу р а у р имском каквом
тр ију мфу на фламанском тапету.
Без воље и оклевају ћи попе се Санчо и намештајући се на сапима како је боље

могао, у чинише му се потвр де и нимало меке, те замоли дуку, ако би могло бити да му се
подметне какво јасту че, па ма било са херцегињине шамлице, или из постеље какве
двородр жице, јер му се сапи тога коња чинише да су пр е од мр амор а, него ли од др вета.
На то р ече Тр ифалда, да Клавилењо на себи не трпи никакву вр сту опр еме, зато нека
Санчо седне на женски начин, па ће тврдоћу мање осетити.
Санчо у чини тако и р екавши збогом, даде себи везати очи, а пошто их већ беше
везао, одр еши их и посматр ају ћи оне у вр ту нежним и су зним очима, р ече, нека му бу ду у
помоћи у овом послу са којим оченашем и којом здравом Мар ијом, те да и њима бог кога
пошље, који ће се за њих њему молити, кад се нађу у сличну послу . Ту ће р ећи Дон
Кихоте:
„Лупежу један, зар си под вешалима, или у р опцу , да ти тр ебају такве молитве? Зар,
безду шни и поду ласти створу , ниси на истом месту, на коме је седела пр екр асна
М агалона, са кога је сишла не у гр об, него да бу де кр аљица од Фр анције, ако повести не
262
лажу? А ја, који сам у за те, зар се не могу у пор едити са храбр им Пјер ом, који је седео на
истом месту, на коме ја сад седим? Везу ј очи, везу ј, животињо без ср ца, и нека ти из уста
не излази твој страх, бар не пр еда мном.“
„Вежите ми очи,“ р ече на то Санчо, „па кад нећете да се богу пр епор у чим, ни да ме
др уги пр епор у чују , зар је онда чу до, ако се бојим, да ћу одавде доспети у какву ђавољу
земљу и оданде да ћемо у Пер алвиљо?“57
Везаше дакле себи очи и осетивши Дон Кихоте, да је све онако, како треба да је,
заврну чивијом, а чим метну прсте на њу , како све ду ење и сви који су онде били стадоше
викати:
„Бог нека те води, хр абри витеже! Бог нека је у за те, неу страшиви коњу шар у ! Ено,
ено већ јездите вазду хом, пр осецају ћи га бр же него стр ела, већ почињете бацати у чу до и
дивљење све који вас са земље посматр ају! Др жи се, хр абри Санчо, јер се нешто љу љаш,
гледај да не паднеш, јер би ти пад био гори од онога смеонога дечка, који је хтео да
у правља колима свог оца су нца.“
Санчо чу ове гласове, па тискају ћи се у з свога господина и обу хвативши га

оберу чке, рече му:
„Господине, како кажу ови да смо се толико попели, кад им гласови до нас допир у
и није иначе, него као кад би говор или ту поред нас?“
„Немој да се на то освр ћеш, Санчо, јер како су ове ствар и и ово летење ван
обичнога тока, то ћеш на хиљаду миља чу ти и видети што хоћеш. Па немој да ме тако
стискиваш, јер ћеш ме свалити; а заиста ја не знам, шта се плашиш и бојиш, јер бих се
смео заклети, да свога века никад нисам јахао коња са лаганијим ходом; није иначе, него
као да се не мичемо с места. Отр еси се, драги мој, стр аха, јер заиста ствар и иду , како
тр еба, и ветар нам поспешан пу ше.“
„То је истина,“ одазва се Санчо, „јер од ове стр ане долази на ме тако јак ветар , као
кад би на ме ду хали хиљаду мехова.“

57
Пералвиљо је село близу Толеда, где су злочинце стрељали без суда, ако су их ухватили на делу. Отуда
пословица шпањолска, да у Пералвиљу човека прво обесе, па му онда суде. (У Банату реку за Бочар: у
Бочару прво туку, понда суде).
263
Па тако је и било, јер неколико великих мехова пр авише тај ветар . Хер цег и
хер цегиња и њихов дворски упр авник тако су добр о у десили ову пустоловину , да се
ништа није изоставило, како би што савр шеније испала. Осетивши ветар, и Дон Кихоте
р ече:
„Зацело, Санчо, сад ћемо већ бити доспели у др у гу обаст вазду ха, где се пр ави град
и снег; гр омови, севање и му ње р ађају се у тр ећој области; па ако бу демо на тај начин
пењали се, скор им ћемо доспети у област огња, а ја не знам, како да у дешавам ову чивију ,
те да се не попнемо тамо, где ћемо сагор ети.“
У то им загр еваше личе ку чинама, које могу лако да се запале и угасе, а натакли су
их на мотке. Санчо осети топлоту и р ече:
„Ево главе, ако већ нисмо тамо где је ватр а, или бар наблизу, јер добар комад браде
опр љише ми, па бих господине, да скинем завој, да видим, где смо.“
„Ни по што немој,“ одговори Дон Кихоте, „и сећај се истинита казивања

лиценцијата Тор алве, кога су ђаволи у лету однели јашући на штапу , са заклопљеним
очима, па је за дванаест часова стигао у Рим и спу стио се у Тор е-ди-Нони, што је у лица у
том гр аду, па је гледао сву гу нгу лу и ју р иш и смр т Бу р бона, а у јутр у већ се био вр атио у
М адр ит, где је казао све што је видео; исти је и то казао, кад је летео кр оз облаке, казао му
је сам ђаво, да отвор и очи, и он их отвор и и учини му се, да је тако близу месеца, да би га
могао р у ком у хватити, а на земљу није смео да погледи, бојећи се да ће га несвест
у хватити. И тако, Санчо, немамо р ашта да дрешимо очи, јер који нас сада носи, тај ће за
нас и одвета давати; а можда се зато сада дижемо у вис, да бисмо се у једанпу т спу стили
на кр аљевину од Кандаје, као што чини соко, кад падне на чапљу, пошто се високо диже
да би је у хватио; па ако се и чини нама, да нема пола часа, откако смо се кр ену ли из врта,
вер уј ми, мор а да смо пр ешли велик комад пу та.“
„Не знам ја ово ил` оно,“ одговор и Санчо Панса, „само знам казати, ако се сењор а
М агаљанес или Магалона задовољила овим сапима, да није мор ала имати особито нежно
тело.“
Сав овај разогор оба ова ју нака слу шаше хер цег и хер цегиња и остали у вр ту и
ванредно се тиме у весељаваше; па хотећи да доврше ову необичну и добр о у дешену
264
пу столовину , потпалише Клавилењу под р еп неколико кучина, па како је коњ био пу н

р акетла, то оде у зр ак са јаком пр аском,а Дон Кихоте и Санчо Панса тр есну ше о земљу у
пола опр љени. М еђу тим је већ била отишла из вр та сва чета бр адатих ду ења и Тр ифалда и
сви, а остали што су били у вр ту лежаше као ван себе на земљи.
Дон Кихоте и Санчо у стадоше зло у гру вани и освр ћу ћи се на све стр ане, зачу дише
се, кад себе видеше у истом вр ту , одакле су и пошли, и толике љу де да леже на земљи; још
већма у дивише се, кад на једној стр ани од вр та у гледаше пободено велико копље у семљу
и како на њему на два гајтана од зелене свиле виси глатка и бела пергамента, на којој
великим златним словима ово беше написано:
„Славни витез Дон Кихоте од Манче довр шио је и извр шио пу столовину гр офице
Тр ифалде, др у гим именом назване ду ење Долор иде, и њене др у жине, само тиме, што је се
подухватио.
М аламбр у но је задовољан и задовољен потпу но и бр аде у ду ења већ су глатке и

чисте, а краљеви дон Клавихо и Антономасија у њиховом су пр еђашњем стању; кад се пак
бу де извр шило коњу шарско шибање, бела голу бица опр остиће се ку жних јастр ебова, који
је гоне, и наћи ће се у нар у чју њеног љу бљенога голу ба, јер је тако нар едио му др и
М ерлин, протоволшебник над волшебницима.“
Пошто Дон Кихоте пр оучи што је на пер гаменту писало, јасно разу меде, да је ту
р еч о скидању чини са Ду лсинеје, пак пу но благодарећи небесима, што је са тако маленом
опасношћу извр шио тако велико дело, повр ативши лица у часних ду ења у њихово
пр еђашње стање, ако се ове и нису више у казивале, оде до хер цега и херцегиње, који још
никако нису били к себи дошли, па ву ку ћи херцега за р у ку , р ече му:
„Дела, добр и господине, не бојте се, не бојте се, јер није ништа, пу столовина је
довршена без сваке штете, као што то јасно показу је писмено што је на ономе диреку.“
М ало по мало и као ко се буди из тешка сна дође хер цег себи, а исто тако и
хер цегиња и сви који су у вр ту лежали, са таквим знацима у дивљења и пр енеражености,
као да им се оно збиља догодило, чиме су тако добр о знали да се у шалли претвар ају.
Херцег прочита писмено у пома жмур ећи, а за тим са рашир еним р укама загр ли Дон
Кихота, р екавши му , да је он најбољи витез, каква још ни један век није видео. Санчо се
265
осврташе за Долор идом, да види, какво јој је лице без бр аде и да ли је без ње тако лепа,
као што то обећавашењено кичељиво др жање; али му р екоше, чим се Клавилењо запањен
спу штао са висине и пао на земљу, да је ишчезла цела чета ду ења са Трифалдом, а да су
оне већ биле до коже обр ијане. Хер цегиња запита Санча, како је пр ошао на том далеком
пу ту. Санчо јој на то одговор и:
„Ја сам, госпођо, осетио, да летимо, како ми рече господин, кр оз ватр ену област, и
хтео сам да малко одр ешим очи, али не пр истаде на то господин, од кога сам тр ажио
допуштење да одр ешим; али како сам ја малко радознао и р адо бих да знам што ми
забрању ју, полако и да нико не види уклоним до носа колико толико р у бац, који ми је очи
везивао, те онда погледах пр ема земљи, која ми се сва у чини да није већа од зрна
гор ушице, а љу ди, који су по њој ишли, једва да су нешто већи били од лешњика, из чега
се може видети, колико смо се тада морали попети.“
На то пр имети херцегиња:
„Ама, бр ат Санчо, пазите што говор ите, јер пр ема томе ви нисте видели земљу,
него љу де, који су по њој ишли; а јасно је, ако вам се земља у чинила колико зрно
гор ушице, а сваки човек ако лешњик, један човек сам мор ао је заклонити целу земљу.“
„То је истина,“ одоговори Санчо; „ипак ја сам је погледао онако са стр ане, па сам је
видео целу.“
„М а пр омислите, Санчо,“ на то ће хер цегиња, „са стр ане не може се видети сав
пр едмет који гледамо.“
„Не знам ја за те погледе,“ одговор и Санчо, „само знам, да би добр о било, да ваше
господство пр омисли, пошто смо летели волшепством, да сам волшепством могао видети
и целу земљу и све љу де, где сам само хтео да их гледам; а ако ми то не вер у јете, онда ми
нећете вер овати ни то, кад сам у клонио р у бац са веђа, да сам себе видео тако близу неба,
да није од мене било ни за подр у ги педаљ, и могу се баш заклети, госпођо, да је пр еко
мер е велико; па се деси, па ону да пр ођосмо, где су седам козлића;58 па тако ми бога и тако
ми ду ше, како сам дететом у мом селу чу вао козе, кад их видех, а мени гракну срце да се с
њима мало поигр ам, и да то нисам у чинио, мислим распао бих се. Елем дај, шта ћу ? ником

58
Т ако зову шпањолци влашиће.
266
ништа не р екох, па ни мом господару , полако и тихо спу стим се са Клавилења, те се

поигр ах са козлићима, који су ама као шебој и какво цвеће, а играх се с њима ваљда тр и
четвр ти сата, и Клавилењо а да се кор ак макнуо с места.“
„А докле се добри Санчо игр ао са козлићима,“ запита хер цег, „чиме се занимао
сењор Дон Кихоте?“
„Како су све те ствар и и ови догађаји изван прир однога р еда, то није ништа
пр етер ано, што Санчо сада говор и; за себе знам казати, да нисам у клањао р у бац ни под
носом, ни над носом, нити сам видео небо ни земњу , ни море ни песак. Истина осетио сам,
да пр олазим кр оз област ваздуха и да сам доспео у ватр ену област, јер како је ватрена
област између месечева неба и кр ајње вазду шне области, то нисмо могли допр ети до неба,
где су седам козлића, што их Санчо помиње, а да се не спр жимо; а пошто се нисмо
испекли, то Санчо или лаже, или сања.“
„Нити лажем, нити сањам,“ на то ће Санчо, „а ако не вер у јете, питајте ме за белеге
тих козлића, па по њима видећете, да ли истину зборим или не.“
„Па кажите нам их, Санчо,“ р ече хер цегиња.
„Има их,“ одговори Санчо, „два зелена, два р умена, два плава и један шарен.“
„То је нова вр ста коза,“ пр имети хер цег; „а у овој нашој земаљској области нису
такве боје у обичају, то јест козе такве длаке.“
„То је бар јасно,“ на то ће Санчо, „јер мор а бити разлике међу небеским козама и
онима на земљи.“
„Кажите ми, Санчо,“ запита ду ка, „не видесте ли међу тим козама и јар ца?“
„Нисам, господине,“ одговор и Санчо; „али сам чу о, да ни један не пр елази пр еко

месечевих р огова.“
Не хтедоше више да га питају за пу товање, јер им се у чини, да Санчо има матер ије,
да их пр оведе по целом небу и да пр ича, шта све тамо бива, макар да се није макну о из
баште.
267
И тако то беше кр ај пу столовини са Ду ењом Долор идом, која даде материје

хер цезима да се имају чему смејати не само тада, него и целог свога века, а Санчу , да
столећима пр ича, ако их бу де живео; а Дон Кихоте пр иже се санчову у ху и р ече:
„Санчо, кад ти хоћеш да ти се вер у је оно што си видео у небу, хоћу да и ти мени
вер ујеш, што сам видео у монтесиносовој пећини, па нећу више ништа да кажем.“
О саветима, које је Дон Кихоте дао Санчу Панси, пре но што ће отићи на управу свог
острова, уз друг е добро смишљене ствари.
Херцези беху тако задовољни са ср ећним и забавним исходом долор идине

пу столовине, да нау мише да иду даље са шалом, видећи како имају згодан пр едмет, да би
ову у зимали с озбиљне стр ане; и тако пошто беху издали упу тства и налоге, како да им се
слу житељи и поданици владају пр ема Санчу у у пр ави обећаног остр ова, су тр а дан по
летењу на Клавилењу р ече ду ка Санчу , да се пр инар еди и спр еми да иде да буде
гу бер натор, пошто га његови остр овљани очеку ју као мајску кишу.
Санчо му се поклони и рече:
„Откако сам се спу стио са неба и откако сам са његове висине гледао земљу, те је
видео онако малену, у неколико се у мени умер ила жеља, која ми је тако велика била, да
бу дем гу бер натор; јер какво ми је господство заповедати на једном зр ну гор у шице и какво
ми је то достојанство и власт у пр ављати половином тестета љу ди толишних као лешњици,
јер мени се у чинило да их више и нема на целој земљи? Кад би ми ваше господство
благоизволило дати једно пар ченце неба, ма не било веће од полак миље, ја бих га р адије
пр имио, него и највеће остр ово на свету.“
„Промислите, др аги Санчо,“ одговор и хер цег, „да ја не могу никоме дати комад
хлеба, па ма не био већи од нокта, јер само богу остављене су ове милости и благодети;
што могу дати, то вам дајем, а то је остр ово спр етно и згодно, окр угло и смишљено, а свр х
свега плодно и родно, где ако бу дете у мели, моћи ћете земаљским благом задобити
небеско.“
268
„Па добр о,“ на то ће Санчо, „нека само дође то остр ово, а ја ћу се паштити да бу дем
такав гу бер натор, да ћу за инат лу пежима отићи у р ај; а није да бих да одем из моје
ку ћице, што сам гр абљив, или што бих да се погосподим, него што бих хтео да видим,
како је то, кад је човек губер натор .“
„Кад то једном обиду јете, Санчо,“ р ече хер цег, „хоћете све пр сте лизати за
гу бер нијом, јер нема слађе, него заповедати и бити послушан. Зацело кад вам господин
постане једном царем, што ће и бити без су мње, како су му се ствар и у путиле, неће му то
пр еотети шале, па ће му жао бити и заму ка у ср цу , што је оно време пр опу стио и није то
р аније постао.“
„Господине,“ одговор и Санчо, „ја мислим, да је лепо заповедати, па ма и чопор у

говеда.“
„Ево главе, Санчо, ако ви не знате све,“ р ече хер цег; „и ја се надам, да ћете бити
такав гу бернатор, као што то ваш р азу м обећава, па пр и томе нека остане; па имајте на
у му, да ћете су тра у ју тру ићи на у пр аву над остр овом, а вечер ас ће вам удесити пр истојно
одело, у коме ћете ићи, и све што је потр ебно за ваш полазак.“
„Нека ме обу ку, како хоће,“ примети Санчо, „а ја ћу бити Санчо Панса ма како био
обу чен.“
„То је истина,“ р ече ду ка, „али одело тр еба да се у дешава пр ема слу жби или сану
који се носи, јер не би лепо било, да се судија носи као војник, а војник као поп. Ви,
Санчо, бићете одевени нешто као у чењак и нешто као војвода, јер у остр ову, које вам
дајем, потребно је исто тако ор ужје, као и наука, и нау ка, као и ор ужје.“
„Слабо сам вичан нау ци,“ одговор и Санчо, „јер не знам ни абецеду, али ми је доста
имати Христа на у му , па да будем добар губер натор . Што се тиче ор ужја, оно што ћу
носити, које ми буду дали, докле не паднем, а божије је даље.“
„Са таквом памети,“ р ече хер цег, „неће Санчо ни у чему погр ешити.“
У то дође Дон Кихоте и дознавши, шта бива и како Санчо скор им ваља да иде у
своју гу бер нију , са херцеговим допу штењем у зе га за р уку и оде с њим у своју собу,
хотећи да га посавету је, како да се влада у својој служби. Кад дакле у ђоше у његову собу,
269
закљу ча за собом вр ата и силом нагони Санча да седне пор ед њега, па му озбиљним
гласом стаде говорити:
„Бескр ајну хвалу одајем небу , др аги Санчо, што те је су дбина послужила, да
пр имиш и наиђеш на добр у ср ећу, пр е него што сам се ја намер ио на њу. Ја, који сам ти у
мојем у спеху на писмено дао нагр аду за твоју службу, видим се истом у почетцима да
своје стање поправим, а ти пр е вр емена, пр отивно закону р азу мна р азвитка видиш
испуњене твоје жеље. Др у ги мите, досађу ју, наваљу ју , р ане, моле, не попу штају , па не
постигну оно што би хтели, а дође неко, па не зна ни како ни зашто, добије звање и
слу жбу, коју су многи дру ги тражили; и ту пр истаје и важи оно што се каже, да у жељама
има ср еће и несреће. Ти, који си пр ема мени без сваке су мње један глу пак, нити р ано
р анећи, нити ноћи бдију ћи, нити какав тру д полажу ћи, тек такну т дахом ту мар аћег
витештва, па себе видиш као губер натор а над остр вом, као да је тако тр ебало да бу де. Све
ово говор им ти зато, о Санчо! да пр имљену милост не пр ипису јеш својим заслугама, него
да небесима захвалиш, која благо у пр ављају ствар има, а онда да захвалиш у звишености,
коју у себи садр жава занимање ту мар аћег витештва. Ако ти је дакле ср це вољно да веру је
оно што сам ти казао, а ти, сине, пази на овог твога Катона, јер хоћу да те посавету јем и да
бу дем звезда и вођа, који ће у пу ћу је и води до тиха пр истаништа по оном бу р ном мор у, на
које хоћеш да се навезеш; јер звања и велике слу жбе нису др у го, него ду боко мор е од
заблу да.“
„Пре свега ваља, о сине, ваља бога да се бојиш, јер господњи стр ах пр емудр ост је, а
јеси ли му дар, ни у чему нећеш моћи погр ешити.“
„Дру го, ваља да очи бациш на то, ко си, тру дећи се да сам себе познаш, а то је
најтеже познавање, које може да се замисли. Познајеш ли себе, нећеш се напињати као
жаба, која је хтела да се бар абари са волом; а у чиниш ли то, погле у р у жне ноге са лепезе
твоје лу дости и сети се, да си у свом селу чу вао свиње.“
„То је истина,“ рече Санчо, „али то је било, кад сам био дететом, а кад сам мало
поодр астао, чу вао сам гуске, а не свиње; али ја мислим, да то не спада на ствар, јер нису
сви од кр аљевска р еда, који су гу бер натор и.“
270
„Тако је,“ р ече Дон Кихоте „зато они, који нису племенита р ода, ваља озбиљност
свога звања да удр у же са меком благошћу, која ру ковођена мудр ошћу, опростиће их
пакосна оговар ања, од кога никакво стање неће избегну ти.
„Хвали се, Санчо, ниским твојим пор еклом и немој се у стр у чавати, да си сељачка
р ода; јер видећи да се не стидиш тога, нико те неће тиме прекор ети, па држи за што више,
да си понизан поштењак, него ли гор д гр ешник. Небр ојени су они, који су р ођени од ниска
р ода, па су се попели до највишег папинског и цар ског достојанства, и о тој истини могао
бих навести толике пр имер е, да би ти досадно било.“
„Промисли, Санчо, ако вр лину у змеш за вођу и ако се будеш паштио, да твориш
добродетељна дела, нећеш имати р ашта да завидиш онима, који су кнежевска и господска
р ода, јер кр в се наслеђује, а врлина се задобија, а врлина сама по себи оно вр еди, што кр в
никад неће вр едити.“
„Кад је то тако, као што јесте, ако би слу чајно док си у твом острову дошао да те
походи који од твојих р ођака, немој да га презир еш и погр диш, него га лепо и љу базно
дочекај и угости, јер тиме ћеш угодити небу , које иште да се ништа не презир е што је оно
створ ило, и одговор ићеш ономе што треба, законима пр ир оде.“
„Ако доведеш себи своју жену- јер није лепо, да они који у пр ављају губер нијом,
ду го бу ду без својих жена- поу чи је, у пу ти је и у глади јој прир одну гр у бост, јер све што би
могао задобити разу ман гу бернатор, хоће да у пропасти и поквар и неотесана и глупа
жена.“
„Ако слу чајно обу довиш (ствар која може да ти се деси), па у з своје звање бу деш
добио жену од виша стања, немој да такву у змеш, која ће ти бити у дица и пр у т за пецање
р ибе и оно ја нећу твоје ку ку љице,59 јер ти збиља кажем, за све оно што су дијина жена
пр ими, одговар аће му ж пр ед свеопштим судом, где ће онда у смр ти четвор остр уко
платити за оно, што му се за живота није пр ебацило.“
„Никад немој да те р у ководи закон самовоље, који је тако мио незналицама, који би
да важе као оштр оу мни.“

59 Овде мисли Сервантес шпањолску пословицу: Немој, нећу, али баци ми у кукуљицу. У оно време носили
су судије у Шпањолској плаштове са кукуљицом.
271
„Сиромашкове сузе нека у тебе налазе више сажаљења, али не и више правде, него
ли богаташеви докази.“
„Стар ај се да пр онађеш истину међу обећањима и дар овима богаташевим, као и

између јецања и мољакања сир омашкова.“
„Кад може и тр еба да се пр имени пр авичност, немој да на кривицу пр имењу јеш сву
стр огост закона, јер није већа слава строгога су дије од славе болећега су дије.“
„Ако би слу чајно у блажио стр огост пр авде, нека то не буде са пр етегом поклона,
него са пр етегом милоср ђа.“
„Ако би ти дошло да су диш у пар ници каквог твога непр ијатеља, уклони сећање на
твоју у вр еду и стави га уз истину ствари.“
„Нека те не заслепи своја стр ас у ту ђој парници, јер погрешке, што ћеш их тада
у чинити, биће у већини пр илика без лека, па бу де ли то, биће на у штр б твог у важења, па и
твог имања.“
„Ако би лепа каква жена дошла да иште од тебе правду , затвор и очи пред њеним
су зама и твоје у ши пр ед њеним у здисањем, па натенане посматр ај су штину оног што она
иште, ако нећеш, да ти у тоне памет у њеном плачу и твоја памет у њеним у здасима.“
„Ако имаш кога да делом казниш, немој да га р ечима гр диш, јер је доста
несрећнику казна телесна без додавања р у жних р ечи.“
„Кривца, који би дошао пр ед твој суд, сматр ај као бедника, подложна у словима
поквар ене пр илике, и у колико бу де до тебе, а да не чиниш кривду пр отивној стр ани,
показу ј му се болећ и благ, јер ако божија својства и јесу сва једнака, у нашим очима
већма сјај пр етежније је милоср ђе од правде.“
„Бу деш ли се, Санчо, др жао ових мојих пр описа и ових пр авила, биће ти ду ги твоји
дани, слава ће ти бити вечита, нагр ада голема, ср ећа твоја неисказана, своју деци
поженићеш и поу даваћеш по вољи, она и твоја у ну чад биће одликована, живећеш у миру и
благовољењу народом, а у последњим пр еделима твога живота доћи ће ти смр т у стар ости
пр ијатној и зр елој и твоје очи заклопиће ти меке и нежне р у чице твојих пр апрау ну чади.
Ово што сам ти досад казао, наук је за у кр ас твоје ду ше, чу ј сада и нау к, који тр еба да си
слу жи за у кр ас тела.“
272
О друг им саветима, које је дао Дон Кихоте Санчу Панси.
Ко би чу о гор ње р ечи Дон Кихота, а да га не др жи за човека најпаметнија и

најдобр онамер нија! Али као што је било р ечено толико пу та у току ове велике повести, он
је лу довао само тамо, где се тицало витезова, а у др у гим ствар има показивао је да има
јасан и непому ћен р азу м, тако да су му код свака кор ака дела утер ивала у лаж памет, а
памет његова дела; али у овим др у гим у пу тствима што их је дао Санчу показао је да има
велику досетљивост и свој р азу м и лу дост довео је до висока степена.
Санчо га слу шаше што пажљивије и гледаше да му савете уту би, као да је
намер авао да их се др жи и да помоћу њих дође до ср ећна порођаја у тр у дноћи своје
гу бер није. А Дон Кихоте настави овако:
„Што се тиче, Санчо, тога како да држиш своју личност и ку ћу , пр во што ти као
ду жност означавам то је да бу деш чист и да сечеш нокте, а да их не пу шташ да р асту, као
што неки чине, којима је њихова глу пост казала, да ду ги нокти кр асе р у ке, као да је нокат
тај изр астак и сувишак, који пр опу штају да секу, а није пр е канџа гр абљивог јастр еба:
свињска и необична злоупотр еба.“
„Немој, Санчо, да идеш р аспр ас и хаљкав, јер неу редно одело показу је неу р едан
ду х, ван ако та неу р едност и хаљкавост не долази од лу кавштине, као што су држали да је
било у Ју лија Ћесар а.“
„Паметно пр омотр и, колико ти слу жба може да доноси, па ако бива, да својим
слу житељима даш либер ију , а ти им је дај пр истојну и у добну, а не кићену и парадну , па је
подели између твоје чељадин и сир отиње, хоћу да кажем, ако можеш да оденеш шест
двородр жица, а ти их одени три, а место дру га три тр и сир омашка, па ћеш тако имати
двородр жница на небу и на земљи; а тога новога начина у давању либер ије неће се др жати
хвалисавци.“
„Не једи бела ни цр на лу ка, да ти се по задаху не позна твоје пр осташтво. Иди

полако; говор и смишљено али не тако, да изгледа, као да сам себе слу шаш, јер свако
печење р у жно је.“
273
„Ру чај мало, а вечер ај још мање, јер у р адионици желудца спрема се здр авље
целога тела.“
„Бу ди у мерен у пићу и имај на уму , да много пиће нити чу ва тајну, нити др жи р еч.“
„Пази, Санчо, да се не гумаш при једењу, нити да пр ед киме ер у ктујеш.“
„То ер у ктовање не р азу мем,“ р ече Санчо.
„Ер уктовати, Санчо,“ објасни му Дон Кихоте, „то ће р ећи подр игивати, а то је једна
од нају мнијих р ечи у нашем језику, ако и јесте веома означавају ћа, па зато у глађени људи
пр ибегавају латинском језику, те тако подригивати значи ер у ктовати, а подр игивање
ер у ктација; ако ли пак когод не би р азу мео те р ечи, ништа за то, јер у потр ебом навикнуће
се љу ди временом на њих, те ће се лако р азумети; а то ће рећи обогатити језик, над којом
има власти гомила и обичаји:“
„Заиста, господине,“ р ече Санчо, „једно од савета и опомена што мислим да

запамтим, биће да ми се не подригу је, јер то баш обично чиним почесто.“
„Ер уктовати, Санчо, а не подр игивати,“ попр ави га Дон Кихоте.
„Ер уктовати говорићу одсада,“ одговор и Санчо, „и заиста то нећу забор авити.“
„Исто тако, Санчо, не треба у твој говор да мешаш по твом обичају, ону силесију
пословица, јер ако пословице и јесу кратке изр еке, али их ти често за кике довлачиш, тако
да више изгледају као лудор ије, а не као изр еке.“
„Ту ако ће бог помоћи,“ одговор и Санчо, „јер знам пословица више него читаву
књигу , па кад говор им, толике наваљују ми на у ста у исти мах, да се отимају, која ће пр е
да изиђе; али језик избаци пр ве што их дочепа, баш ако и не пр истају згодно; али ћу
одсада да пазим, како ћу да оне говор е, које пр иличе мом уваженом звању , јер где је пуна
ку ћа, ту је вечера бр зо вр у ћа, а ко се погађа, тај не р азгађа, а ко звони, тај је добр о
заклоњен и ко даје и има, тр еба памети да има.“
„Само тако, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „хватај, нижи, р еђај пословице, јер нико ти
не смета. Мати ме бије, а ја тер ам чигру . Тек што ти р екох, да се оду чиш од пословица, а
ти их у часку избаци читаву повор ку, које толико пр истају у з оно о чему је р еч, као и
седло у з магар ца. М а промисли, Санчо, не велим ти ја, да је пословица што зло, ако се
274
у потр еби на згодну месту, неко кад се товаре и р еђају пословице негледу ш, онда говор
излази никакав и пр остачки.“
„Кад јашеш на коњу , немој да тело наслониш на стр ажњи ункаш, нити да опр у жиш
ноге и одрвениш их даље од трбу ха коњскога; а исто тако не ваља да се отр ембесиш, као
кад си на сивцу ; јер јахање на коњу пр ави од једних витезове, а од др у гих кочијаше.“
„Умер ено спавај, јер ко не р ани са су нцем, не у жива дан; па имај на у му , Санчо, да
је вредноћа мати ср еће, а леност, пр отивност од тога, никад није доспела до циља, који се
иште за благу жељу.“
„Овај последњи савет, који хоћу сада да ти дам, ако и не служи за укр ашавање тела,
ипак бих хтео да га запамтиш, јер мислим, да ти неће бити од мање вајде него они, које
сам ти досада дао, а то је, да се никад не у пушташ у пр епир ке око пор екла, још мање да
у поређу јеш једно с др у гим, јер једно од оних која се у поређу ју мор а бити боље, па кога
бу деш понизио, тај ће те мр зити, а кога бу деш у звисио, ничим те неће нагр адити.“
„Одело нека су ти у р едне чакшир е, шир ока хаљина, још шир и плашт, а шир оке
чакшир е ни помислити, јер не долику ју ни витезовима, ни губер натор има.“
„За сада ми је то пало на у м, Санчо, да ти као савет дам; у своје вр еме и према
пр иликама даваћу ти моја у путства, ако се бу деш постар ао, да ми јављаш, у каквом се
стању налазиш.“
„Господине,“ одговор и Санчо, „ја лепо видим, да што сте ми год казали, добр о је и
свето и кор исно; али на што ће ми, ако се не бу дем сетио ни на једно? Истина, то нећу
забор авити, да не пу штам да ми нокти р асту и да се по др уги пу т оженим, ако ми се даде
пр илика; али оних ситнар ија и петљанија и манзафлар ија сећаћу се, колико и ланског
снега, па зато ће тр ебати да ми то дате на писмено, јер ако и не знам читати ни писати, ја
ћу их дати мом духовнику , да им их до потр ебе понови и покаже.“
„Авај!“ викну Дон Кихоте, „како је то р у жно за гу бер наторе, кад не знају читати ни
писати; јер ваља да знаш, о Санчо, који не зна читати, или је незграпан, показу је једно од
двога: или да је дете р одитеља посве ниских и пр остих, или да је тако поквар ен и неваљао,
да га се благи обичај и нау ка није пр имила. То ти је велика мана и зато тр еба да нау чиш
бар да се потпишеш.“
275
„Ја знам да потпишем моје име.“ одговор и Санчо, „јер кад сам у мом селу био
побир ач, нау чио сам да нека слова пр авим, као оно белеге на дењковима, па ми рекоше, да
је то моје име; а још боље је да се начиним, као да ми је узета десна р у ка, па нека др уги
потпису је место мене; јер свему има лека, само га нема од смр ти, па кад је у мене власт и
штап, могу да р адим што хоћу, у толико више, што онај коме је кмет отац... а ја кад сам
гу бер натор, то је што више него кмет, па нека само дођу, па ће да виде, само нека ме
дир ну и грде, бр е хоће поћи по ву ну , па ће се вр атити остр ижени, а кога бог љу би, томе се
на ку ћи види, и богаташке глупости пр олазе у свету као му др е р ечи, а кад сам ја богат,
што ћу бити као гу бер натор , а у з то издашан, као што мислим да бу дем, неће нико на мени
наћи мане; јер ако се начиниш мед, потр ошиће те му хе, а толико важиш, колико имаш,
што р екла нека моја баба, а на човеку богату ну никад се нећеш осветити.“
„О убио те те бог, Санчо!“ викну овде Дон Кихоте; „да те носе и твоје пословице
шесетхиљада ђавола. Ево ваздан ми их р еђаш, а са сваком мећеш ме на му ке. Ево ти
кажем, те твоје пословице још ће те једанпу т довести на вешала; због њих пр отер аће те
твоји поданици, или ће бити буне међу њима. Ама кажи ми, сметењаче, где их налазиш?
или како их пр имењу јеш, завр зане? јер док ја једну кажем и добр о је пр именим, знојим се,
као да сам копао.“
„Забога, драги господине,“ одговор и Санчо, „ви се вајкате баш због ситница. А кога
се ђавола то тиче, ако ћу ја да тр ошим моју имовину, а др уге и немам, нити какве сер мије,
до ли пословица и много пословица, па и сад ми се намећу четир и, које овде таман
пр истају, као кр у шке у котар чицу ; али нећу да их кажем, јер Санчо у ме добр о да ћу ти.“ 60
„Тај Санчо ниси ти,“ р ече Дон Кихоте, „јер не само не у меш добр о да ћу тиш, него и
зло говор иш, зло се свађаш; ипак бих желео знати, какве су ти то четири пословице пале
на ум, које овде таман пристају, јер ја их тр ажим у мојој памети, а баш је имам добр у, и ни
једна ми не пада на у м.“
„Куда ћете лепше,“ на то ће Санчо, „него: не мећи твоје палце међу два ку тњака; и:
одлази ми из ку ће, шта ћеш ту код моје жене? ту се нема шта да одговор и и: та у дарио
кр чаг о камен, да камен о кр чаг, у век зло по кр чаг; све то таман пр истаје. Јер нико нека се
не хвата у коштац са својим губер натор ом, ни с оним који му заповеда, јер ће зло пр оћи,

60
Шпањолска пословица.
276
као онај који метне пр ст међу два ку тњака, па баш нека и нису ку тњаци, само нека су зуби
све једно; а на оно што гу бер натор заповеди, нема поговор а, као ни на одлази ми из куће,
шта ћеш ту код моје жене; а оно за кр чаг и камен и слепац ће видети. Дакле ко види тр ун у
ту ђем оку, тр еба да види балван у своме, да му се не казало: поплашила се мр тва од
погубљене; а ви добр о знате, да бу дала више зна у својој кући, него паметни у туђој.“
„То не стоји, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, „јер будала не зна ништа ни у својој,
ни у ту ђој ку ћи, јер на лу ду основу не може стојати никакво паметно здање; али махнимо
то сада, Санчо, јер ако зло бу деш у пр ављао, биће твоја кр ивица, а моја срамота; али ја себе
тешим, да сам чинио што тр еба да чиним, свету ју ћи те по могу ћству искр ено и паметно,
тиме сам испу нио моју ду жност и моје обећање. Бог нека ме р у ководи, Санчо, и нека те
у правља у твом гу бер натор ству, а мене нека опр ости стр аховања мога, да ћеш сво остр ово
ту мбе окр ену ти, што бих могао пр еду пр едити, кад бих хер цегу откр ио, ко си, казавши му,
да сва та тр бу шина и тај човечу љак није др у го, до ли тор ба нату чена пословицама и
пакости.“
„Господине,“ одговор и Санчо, „ако се вама чини, да нисам за ову гу бер нију , ја је се
одмах овде одр ичем, јер ми је милије и цр но иза нокта од моје душе, него цело моје тело;
па ћу остати исто тако Санчо у з су хи хлеб и лу кац, као гу бер натор у з јар ебице и копуне,
тим пр е, што кад се спава, сви су једнаки, велики и мали, сир омаси и богати; а ако добр о
пр омислите, видећете, да сте ме само ви подболи са тим гу бер натор ством, а ја толико знам
за губер није од остр ова, колико и један јастр еб; па ако мислите, да ће ме ђаво однети, што
ћу бити губер натор мени је милије, да као Санчо одем у р ај, неко ли као гу бер натор у
пакао.“
„Е бога ми, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, само због ових последњих твојих р ечи су дим,
да заслу жујеш да си гу бер натор од хиљаду остр ова; имаш добр о дар ованије, без кога не
вр еди никаква наука; препор у чи се богу и гледај да не погр ешиш у првом заносу , хоћу
р ећи, да у век имаш намер у и чвр ст задатак, да пр аво су диш у сваком послу који ти се
деси, јер небо у век помаже благој жељи; а сада пођимо да р у чамо, јер мислим, да нас ова
господа већ чекају.“
277
Како су Санча одвели у њег ову г убернију, и о необичној пустоловини, која се Дон Кихоту
дог одила у замку.
Веле, да у пр авом ор иђиналу ове повести може да се чита, како је Сид Амет, кад је
дошао да пише ову главу, коју његов пр еводилац није онако пр евео, како је он написао, да
се ту М авар као сам на себе жалио, што се латио посла да пише тако су хопарну и тако
огр аничену повест, као што је ова о Дон Кихоту , јер види, да вазда мор а да говор и о њему
и о Санчу, не усу ђу јући се да се упу сти у каква одсту пања и епизоде озбиљније и
забавније; па вели, да писати, вазда имају ћи напр егну т у м, р у ку и перо око описивања
једне ствари, те говор ити на у ста неколиких тек лица, посао је непр ијатан, од кога плод
није на кор ист писцу , те да би ту епизоду избегао, да је у пр воме делу употр ебио
мајстор ију са неколиким новелама, као што је била она о Неопрезном радозналцу и она о
Заробљеном капетану, које су као одвојене од повести, а остало што се тамо пр ича, ствар и
су , које су се догодиле самоме Дон Кихоту и нису могле изоставити се да се не опишу .
Ипак, како вели, помислио је, да многи вођени пажњом изазватом делима Дон Кихота,
нису је поклањали и новелама, те су преко њих пр елазили на бр зу ру ку , или са досадом, не
у зимају ћи на у м лепоту и у метност, које оне имају у себи, што би се сасвим показивало,
кад би оне засебно изашле на видело, не везу ју ћи се за лу дости Дон Кихотове, ни на
бу далаштине Санчове. И тако у овој др у гој чести није хтео да уплеће новеле одељене и
у плетене, него некоје епизоде, које се виде да су то, а које су поникле из самих догађаја,
како их истинитост са собом доноси, па и те само огр аничено и само са толико р ечи,
колико је потр ебно да би се објасниле. И пошто се др жи и огр аничава у у заним међама
пр иповести, ако и има способности, подобности и знања, да би могао писати о целој
васељени, то моли, да му се р ад не презир е и да му се одаје хвала, не за оно што пише,
него за оно што је изоставио да пише; а затим наставља повест овако:
Онај дан, у који је Дон Кихоте давао савете Санчу , пошто су били обедовали, оно
после подне даде му их исписане, а он нека нађе, ко ће му их читати; али тек што му их је
био дао, а овај их изгу би, те падоше у р у ке хер цегу, који их саопшти херцегињи и обоје се
наново дивише лудости и велеуму Дон Кихота. И тако настављајући своје шале, оно после
278
подне послаше Санча са великом пр атњом у место, које је за њега тр ебало да је остр ово.
Деси се дакле, да је онај, који га је водио на звање, био један од хер цегових двор ских
у правника, човек веома разбор ит и веома домишљат, јер не може бити домишљатости, где
нема р азу ма, који је пр иказивао личност гр офице Тр ифалде са дар овитошћу , као што је
описано; па с овом и с у пу тством његове госпоштине, како да се понаша пр ема Санчу,
дивно му пође за ру ком његова намер а.
Како р екох, деси се, да Санчо, чим у гледа тога двороу пр авитеља, у чини му се лице
његово да је чисто као у Тр ифалде, те се окр ену своме господину и р ече:
„Господине, или да ме ђаво сад понесе одавде права и здр ава, или ми морате
потвр дити, да је лице у овог херцеговог двор ског у правника овде синто као у Долор иде.“
Дон Кихоте погледа пажљиво двор оупр авитеља и пошто га посматр а, одговор и
Санчу :
„Нема, Санчо, ђаво р ашта да те носи, ни пр ава, ни здр ава – јер Долор идино лице
исто је, као у дворског упр авника; али зато двор ски у пр авник није Долор ида, што кад би
било, дошло би се до највећега пр отивословља, а сада није вр еме за истраживање, пошто
бисмо се заплели у свакојаке лавир инте. Вер уј ми, др аги мој, да ваља да се молимо нашем
господу од свега ср ца, да нас обојицу опр ости злих вр ачар а и пакосних волшебника.“
„Није то шала, господине,“ на то ће Санчо, „него сам га отојич чу о да говор и, па ми

се учини, да није него да ми у ушима звони баш Тр ифалдин глас. Сад добр о, ја ћу ћу тати;
али нећу пр опу стити да одсада пазим, нећу ли открити дру го какво знамење, које би ми
су мњу потвр дило или р азгонило.“
„Чини тако, Санчо,“ р ече Дон Кихоте „па ћеш ми јавити све што пр онађеш у тој
ствар и и све што ти се догоди у гу бер нији.“
Најпосле се кр ену Санчо, пр аћен многим људима, одевен као у чевњак, заогр ну т
пр остр аном кабаницом од жу ћкасте матер ије, са капом од исте, а на мазгову са високим
стр еменима, за њим пако, по налогу хер цегову , иђаше сивац с магарећом опр емом и
у красом од сјајне свиле. Санчо би овда онда окр енуо главу, да погледа свога магар ца и у
његовом дру штву био је тако задовољан, да се не би мењао са немачким ћесар ем.
279
Опраштајући се са херцезима, пољуби их у р у ке, а од свога господина у зе

благослов, који му га даде са су зама, а Санчо га пр ими плачући и јецају ћи као дете.
Пу сти, љубазни читаоче, добр ога Санча, нека иде у мир у и у добр и час, и очеку ј
два товар а смеха, што ће ти га изазвати извештај о његовом владању у звању ; а међу тим
пази да чујеш, шта се десило његовом господину ове ноћи, па ако се на то нећеш
насмејати, а ти ћеш барем р азву ћи усне на смех као мајму ни, јер Дон Кихотова збитија
морају се славити или са дивљењем, или са смехом.
Дакле се пр ича, чим је Санчо отишао, да је Дон Кихоте себе осетио у самљен и да
му је било можно, да опозове у р едбу и лиши га гу берније, да би то био и у чинио.
Херцегиња му примети сетност, па га запита, зашто је тако ту жан, па ако је због Санчова
одсуства, да у њеној ку ћи има довољно коњу шар а, ду ења и девојака, који ће га слу жити на
потпу но његово задовољство.
„Истина је, госпођо“, одговор и Дон Кихоте, „да осећам Санчово одсу ство, али није
то такви узр ок, са кога изгледам да сам ту жан; а од многих пону да, које ми чини ваша
пр еузвишеност, пр имам и избир ам само вољу , са којом ми се чине, а за остало молим
вашу пр еу звишеност, да допу сти и одобр и, да у мојој соби ја сам себе служим.“
„Заиста, господине Дон Кихоте,“ р ече хер цегиња, „то тако не тр еба да бу де, него ће
вас да слу же моје четир и девице, лепе као какви цветови.“
„За мене“, одговори Дон Кихоте, „неће бити оне као цветови, него као тр ње, које ће
ми ду шу бости. Зато неће оне, ни што је на њих налик, у моју собу у ћи, као што ни ја нећу
полетети. Ако ваше височанство хоће и даље да ми указу је милости, које ја не заслу жу јем,
нека ме пусти да сам сам и да ја себе слу жим иза мојих вр ата, јер ја хоћу да поставим зид
између мојих жеља и мога обр аза; на ову навику не желим да изгу бим р ади штедр оте, коју
ваше височанство хоће да ми у каже; једном речи, пре ћу спавати обу чен, него ли да ме ико
свлачи.“
„Не даље, доста, господине Дон Кихоте,“ на то ће хер цегиња; „што се мене тиче, ја
ћу дати налог, да ни мушица не у лази у вашу собу, а камоли девица; неће због мене
пр етр пети у штр ба стидљивост господина Дон Кихота; јер колико сам у видела, међу
његовим многим вр линама обр аз је најсветлија. Свлачите се ви и облачите се сами, како и
280
кад хоћете, нити ће вам ко ту сметати, а у својој соби наћи ћете потр ебне су дове за онога,
који спава иза закљу чаних вр ата, како вас никаква пр ир одна ну жда не би пр имор ала да их
отвор ите. Нека велика Ду лсинеја од Тобоза живи хиљаду столећа и име јој нека се слави
по свем земаљском шар у, када је заслужила, да је љуби тако хр абар и тако частан витез; а
милостиво небо нека у ср це нашега губер натор а Санча Пансе у лије жељу да довр ши што
скорије своје шибање, како би свет наново у живао тако велике сењор е.“
На то р ече Дон Кихоте:
„Ваше височанство говор ило је пр ема себи, јер на у ста племенитих госпођа не
може изаћи ништа р у жно; а Ду лсинеја ће бити у свету ср ећнија и познатија са хвале
вашега господства, него да су јој се дале и најречитије похвале у свету .“
„Е дакле лепо, господине Дон Кихоте,“ р ече хер цегиња, „ту је време за вечер у и
хер цег ће нас чекати; ходите, па да вечер амо, те да р аније легнете, јер ваше пу товање
ју чер ашње у Кандају није било кр атко, да вам није причинило неки у мор .“
„Баш никакав не осећам, госпођо,“ одговор и Дон Кихоте, „и смео бих се заклети
вашој пр еузвишености, да свога века нисам јахао мир нија коња и са лепшим ходом, него
што је Клавилењо, па не знам, шта је могло навести М аламбр уна, да се опрости тако
лагана и тако кр асна пар ипа и да га ни за што спали.“
„Ту се може да мисли,“ на то ће херцегиња, „да се покајао за оно зло, које је

у чинило Тр ифалди и дру жини јој и др у гим лицима, као и за пакости, које као вештац и
волшебник мор а да је починио, па је хтео да учини кр ај свима ор уђима свога посла, а као
главно и које му је задавало највише неспокојства, носећи га од земље до земље, спалио је
Клавилења, како би његовим пепелом и тр офејем од онога писмена на веки остала
вр едност великога Дон Кихота од М анче.“
Наново захвали Дон Кихоте херцегињи, а пошто вечер аше, пову че се Дон Кихоте у
своју собу сам, не пу штају ћи да нико дође с њим да га слу жи: толико се бојаше каквих
пр илика, које би га навеле или пр имор але, да изгуби часну пр истојност, коју је хр анио
својој сењор и Дулсинеји, вазда имају ћи на у му ваљаног Амадиса, цвет и огледало
ту мар аћих витезова. Закљу ча врата за собом и спр ам светлости двеју воштаница сву че се,
па кад се изу вао – о да неср еће недостојне таква лица! – измакоше му се, не у здисаји, нити
281
др уго што, што би у сенку бацило чистоту његове целому дар ности, него једно два тестета
машлија на једној чар апи, од које се начини сада као р ешетка. Љуто се ражалости
племенити господин и кад би ту сад имао др ам зелене свиле, би дао у нцију ср ебр а, велим
зелене свиле, јер су чар апе биле зелене.
Овде у звику је Бененџелија и пишу ћи вапије:
„О сир отињо, сиротињо! Ја не знам, којим је р азлогом био покретан онај велики
песник из Кор дове, да те назове светим дар ом пр имљеним без захвалности. Ако и М авар ,
тек добр о знам из др ужбе, што сам је имао са кр шћанима, да се светиња састоји у
милоср ђу , понизности, вер и, послу шности и сир омаштву ; ипак велим, да онај мор а имати
у себи много од бога, који би се задовољио што је сир омах, ван ако се не у зме онај начин
сир отиње, о којој вели један од њихових највећих светитеља: Пр итежавајте све ствар и, као
да их немате; и то они зову сиромаштвом ду ха; али ти, о дру га сиротињо! – а о теби овде
говор им – зашто волиш да се већма лепиш племића и љу ди од отмена р ода, него ли
осталога света? Зашто их гониш, да сами себи кр пе ципеле и да су им пуцета на хаљинама
једна од свиле, др у га од ву не, а тр ећа од стаклета? Зашто да им огр лице већином висе
изгужване, а не како тр еба у кру ћене? – и из овога се види, да се од старине у потр ебљава
шкроб и укр у ћене ор глице –.“ Па наставља: „Јадни човек од добр а р ода, који своју част
мора да лечи, р ђаво се хр анећи иза закљу чаних вр ата, гр адећи се лицомер са чачкалицом,
са којом излази на у лицу, пошто ништа није јео, да би морао зу бе чачкати! Јадан, велим,
онај, кога част одр жава у стр аху, те мисли, да ће му на миљу даљине опазити закр пљене
ципеле, знојем у прљани шешир , олињали огр тач и глад његовога стомака!“
Све то понови се Дон Кихоту , кад му се осу ше машлије, али се у теши, кад виде, да
му је Санчо био оставио пар пу тничких чизама, које је нау мио су традан да навуче.
Најпосле леже замишљен и сетан, како што му ту нема Санча, тако и због непопр ављене
беде са његовим чар апама, којима би машлије био поку пио макар и са свилом од др уге
боје, што је један од највећих знакова сир омаштине, што га племић може показати у току
своје р азнолике немаштине. Угаси свеће, али беше топло и не могаше да заспи; у стане са
постеље и отвор и мало капак од пр озор а, који је ишао на лепу башту; а кад га отвор и,
осети и чу, да по вр ту иду и говор е љу ди; он стаде пажљиво слу шати, а они доле
подигоше јаче глас, тако да могаше чу ти ове речи:
282
„Немој наваљивати, о Емер енсијо, да певам, кад знаш откако је тај стр анац дошао у
овај замак и моје га очи угледаше, ја не могу да певам, него да плачем, тим пр е, што је сан
госпођин пр елак, него ли ду бок, а ја не бих да нас овде затече ни за сво благо у свету; а
баш и кад би спавала и не би се пр обудила, залу ду би ми била песма, кад би спавао и не би
се пр обу дио да је чу је тај нови Енеја, који је дошао у моју близину, да би ме у неср ећио.“
„Немој на то да се освр ћеш, др ага Алтисидоро,“ одговор ише, „јер хер цегиња и сви
што их је у ку ћи спавају, осим власника твога ср ца и бу дилника твоје ду ше, јер сад сам
чу ла, да је отворио пр озор на својој соби, па ће без су мње бити бу дан. Певај, невесела
моја, тихим и меким твојим гласом уз твоју ар фу, а ако нас хер цегиња чу је, бацићемо
кр ивицу на запар у.“
„Није ми до тога, о Емер енсијо,“ одговор и Алтисидор а, „него што не бих да ми

песма ода моје срце, те да ме она, који не знају за неодољиву моћ љубави, не др же за
девојку похотљиву и лакоу мну ; али нека бу де ма што, више вр еди стид на обр азу од ране
на ср цу .“
И ту стаде у ар фу што у милније у дар ати.
Чу вши то Дон Кихоте, упр епасти се, јер у тај пар падоше му на у м оне безбр ојне
пу столовине, сличне овој са прозор има, р ешеткама и гр адинама, свир кама, миловањем и
вр тоглавицама, што их је читао у његовим вр тоглавим књигама о витезовима. Одмах
помисли, да ће се каква девица хер цегињина бити заљу била у њега, па је обр аз пр исиљава
да кр ије своју наклоност. Бојаше се, да ће јој подлећи, па у мислима нау ми да се не да
победити, те пр епор у чивши се од свега ср ца и са тврдом одлу ком својој сењор и Ду лсинеји
од Тобоза, нау ми да слу ша свирку , па да би дао р азу мети, да је ту, у чини се да је кихну о,
чему се девојке не мало обр адоваше, јер дру го ни желеле нису , него да их Дон Кихоте
чу је. Пошто дакле ар фа би у дешена и пр исту п одевиран, започе Алтисидора ову р оманцу :
О ти, који на постељи
М еђу холандским плахтама
Разбалаћен твр до чмаваш
Од вечер а, па до зор е;
283
Најхрабр ији ој витеже,
Што га икад роди Манча,
Стидљивији и чистији
Од арапског су хог злата!
Невеселу чу ј девицу ,
Лепа стаса, лоше среће,
Којој ду ша сагор ева
Од огња твојих очију.
Пу столовине ти тр ажиш
И налазиш ту ђу беду,
Ти задајеш љу те ране,
А одричеш дати мелем.
Реци ми, хр абр и ју наче,
– Наспор ио бог ти јаде! –
Да л' се р оди у Ливији,
Ил' у бр дима од Хаке?
Да ли гу је дојише те?
Ил' су можда нивиле те
Горске виле и бауци

284
Или планинске стр ахоте?
Нек се хвали Ду лсинеја,
Пр етила и здр ава цу р а,
Што је могла да савлада
Љу тог тигр а, дивљег вепр а.
Зато ће се пр ославити
Од Фенар а до Хар аме,
Од Тага до Мансанар а,
Од Писвер ге до Ар лансе.
Бих се р адо с њом мењала,
Још би пр ида дала сукњу,
Што је имам понајлепшу
Са ројтама злаћаним.
Ср ећна, коју ти пољубиш,
Ил' бар да је до тебека,
Да те чешка по главици
И перу т ти на ње скида!
Много иштем, нисам вр една
Тако големе милости;

285
Само ноге да ти тр љам,
Доста ј' ср еће за менека.
Кол'ко капа бих ти дала,
Кол'ко чар апа на сребр о,
Па чакшир а од дамашке
И плаштова бела платна!
Па бисер а кол'ко р етка,
Свако зр но к'о шишар ка,
Па зато јер нема пар а,
Јединствено би названо.
Са Тар пејске твоје стене
Не гледај, Нер оне један!
Овај огањ, што ме троши,
Нит' га снажи твојим гњевом.
Ја сам млада, нежна дева,
Нисам пр ешла ни петнаест,
Тек сам четр најст с тр и месеца,
Тако м' бога и ду ше ми!
Нит' сам кр ива, ни гур ава,

286
Нити хр ома, нит' кљакава,
Коса ми је жу ти златан,
По земљи се за мном ву че.
Усне јесу напу ћене
И нос ми је малко прчаст,
Ал' топази зу би су ми,
А лепота узвишена.
Чу јеш ли ме, глас ми знадеш,
А од њега нема слађа,
А стас ми је нешто мањи,
Него што је ср едње мер е.
Ове и још дру ге дражи
За твој ту л су шићар згодни;
У замку сам овом дева,
Зовем се Алтисидор а.
Овде се довр ши песма љуто р ањене Алтисидор е и поче чу до љу бљенога Дон

Кихота, који ду боко у здахну и рече у себи:
„Зашто сам ја тако неср ећан тумар аћи витез, да ме не може девојка погледати, а да
се не заљуби у мене! Зашто да је тако зле ср еће несравњена Ду лсинеја од Тобоза, те је не
пу штају да она сам у жива моју неср авњену сталност! Зашто је нападате, девице од
четрнаест и петнаест година? Пу стите, пу стите бедницу , нека трију мфује, нека у жива и
287
поноси се су дбином, коју јој је љу бав хтела да даде, покоривши јој моје ср це и пр едавши
јој моју душу. М а пр омисли, заљу бљена гомило, да сам само за Ду лсинеју благ и мек, а за
све остале сам тврд соља; за њу сам мед, а за вас гор ки пелен: мени је једина Ду лсинеја
лепа, паметна, смер на, оштр оумна и од добр а р ода, а све др у ге р у жне су ми, глупе,
лакоу мне и од најгор а рода; да бих њен био и никоје др уге, пр ир ода ме је дала на свет.
Нека цвили и плаче Алтисидора, нека очајава мадама, р ади које ме излемаше у замку
опчињенога М авра, а ја остајем Ду лсинејин вар ен и печен, чист, васпитан и с обр азом,
у пркос свим вр ачар ским мађијама на земљи.“
И тиме залу пи прозор , па зловољан и су моран, као да га је снашла каква велика

неприлика, легне на своју постељу , где ћемо га засад оставити, јер нас позива велики
Санчо, који хоће да почиње своје славно гу бернатор ство.
О томе, како је Санчо Панса заузео своје острово, и о начину, како је започео
губернаторсво.
О ваздашњи пр оналазачу антипода, буктињо света, око небеско, слатки покр етачу
вр чева, овде Тимбр ије, онамо Фебу, ту стр елац, тамо лекар, оче песништва, изналазачу
свирке, ти који се у век дижеш и никада не лежеш, ако се то и чини да чиниш! Теби
говор им, о су нце! чијом помоћу човек р ађа човека; теби зборим, да ми помогнеш и
пр осветиш мр ак мога у ма, те да могу вер но у појединостима пр ичати о гу бернатор ству
великога Санча Пансе, јер без тебе осећам се млак, тром и збу њен.
Елем велим, да је Санчо са целом својом пратњом дошао у једно место са својих
хиљаду становника, које је било од најбољих што их је хер цег имао. Рекоше му , да се зове
острово Бар атар ија, било што се место звало Бар атарио или што му се тако јефтино дало у
гу бер нију . Када дође до вр ата од града, који је био обзидан, изађе месна власт да га
дочека, гру ну ше звона и сви становници даваше знаке опште р адости, па са великим
слављем одведоше га у највећу цр кву , да пр инесу богу благодар ност, а затим са смешним
цер емонијама пр едадоше му кљу чеве од места и примише га као вековечита губер натор а
288
острова Бар атар ије. Одело, бр ада, гојазност и малени стас новога гу бернатор а бацише у
чу до све оне, који нису знали у чему је у пр аво ствар, а богме и оне, који су то знали, а тих
је било много. Најпосле, кад изађоше из цр кве, одведоше га у судницу и посадише га на
су дијину столицу , а хер цегов двор ски упр авитељ р ече му:
„У овом остр ову , господине губер натор е, стар ински је обичај, да онај који зау зме
ово славно остр ово, ду жан је да одговор и на питање, које ће му се ставити, а које је малко
заплетено и пому чно, па по одговор у на то питање су де и закљу чују људи о памети свога
новога гу бер натора, те тако и о томе, да ли се р аду ју или да ту же што им је дошао.“
Докле дворски у пр авник тако говор аше, посматр аше Санчо велика и многа слова,
која су била исписана на зиду спр оћу његове столице, па како није знао читати, запита
какве су оне шар е онамо на оном зиду . Одговор ише му:
„Господине, тамо је записан и забележен дан, у који је ваше господство зау зело ово
острово, а натпис гласи: данас, тога и тога месеца и те и те године, зау зео је ово остр ово
господин Дон Санчо Панса, који нека га у жива на многа лета.“
„А кога то зову Дон Санчо Панса?“ запита Санчо.
„Ваше господство“, одговор и упр авник двор ски, „јер у ово остр ово није у шао
др уги Панса мимо онога, који седи на тој столици.“
„Дакле слушајте, пр ијатељу “, рече Санчо, „ја нисам Дон, нити је тога било у целом
мом р оду ; ја се зовем просто Санчо Панса, а Санчо ми се звао отац, и Санчо је мој дед, и
сви су били Пансе без додатка од дона, а ја бих р екао, да ће у овом остр ову више бити
донова него камења; него доста, бог ме р азу ме, па може бити, ако ми ово гу бернатор ство
подржи четир и дана, да ћу исплевити те донове, који својом мнозином мор а да су досадни,
као и комар ци. На ср еду са вашим питањем, господине у пр авниче двор ски, а ја ћу
одговор ити како боље знам, па ожалостило се ово место или не ожалостило.“
У тај мах уђоше у су дницу два човека, један обу чен као сељак, а др у ги као кр ојач,
јер је у р у ци имао ножице, па ће кр ојач р ећи:
„Господине гу бернатор е, ја и овај човек сељак дошли смо пр ед вас зато, што је овај
добри човек дошао ју че у мој ду ћан, јер да опр осте пр ису тни, ја сам, богу хвала, испитан
кр ојач, па ми је дао комад чохе и запитао ме:
289
„Господару , има ли у овој чоси толико да ми можете начинити једну капу?“
„Ја опипам чоху и одговор им, да може: а он је морао мислити, како ја мислим, а
мислим са разлогом, да ја без сумње хоћу да му у крадем комад од чохе, јер се ослањао на
своју пакост и на р у жно мишљење о кр ојачима, па ми р ече, да пр омислим, не бих ли могао
излишити за две капе; ја сам се домислио његовој мисли и р екох му да може; а он,
остају ћи при својој пр оклетој и најпр вој мисли, додаваше капе, а ја додавах да, све док не
дођосмо до пет капа; па је сад дошао по њих, ја му их дајем, а он неће да ми плати р уке,
него тр ажи да му ја платим, или да му вр атим чоху.“
„Је ли све то тако, бр ате?“ запита Санчо.
„Јесте, господине“, одговор и човек; „али му кажите, нека покаже оних пет капа
што ми их је начинио.“
„Драге воље“, одговор и кр ојач, па у исти мах извадивши р у ку испод плашта,

показа на њој пет капа натакну тих на пет вр хова од пр стију и р ече: „Ево овде пет капа што
их овај добр и човек иште од мене, а тако ми бога и ду ше ми, ништа ми није остало од
чохе, а ја сам готов, нека посао пр егледају заклети стр у чњаци.“
Сви пр исутни насмејаше се многим капама и тој новој парници, а Санчо се мало
пр омисли и р ече:
„М ени се чини, да у овој пар ници нису потребна испитивања, него ту ваља одмах
пр есу дити по здр авој памети, и тако ја пр есу ђу јем, да кр ојач изгуби р у ке, а сељак чоху, а
капе нека се однесу апсеницима у тамници, па с тиме је кр ај.“
Ако је р анија пресу да са говедар евом кесом изазвала дивљење пр исутних, ова
изазва смех; али најпосле онако би, како је нар едио гу бернатор , пр ед кога стадоше два
старца, од којих је један имао трску у место штапа, а онај без штапа р ече:
„Господине, пр е некога вр емена позајмио сам овом добр ом човеку десет златних
шкуда у злату , да бих му у чинио љубав и добр о дело, а у говорили смо да ми их вр ати,
када их будем заискао; пр ошло је доста вр емена и ја их нисам искао, да га не бих доводио
са вр аћањем у већу невољу неголи што му је била, кад сам му позајмио; али кад ми се
у чини да он не мисли на вр аћање, искао сам их један пу т и више пу та, а он не само да ми
их не вр аћа, него ми и пор иче и вели, да му никад тих десет шкуда нисам ни позајмио, а
290
ако сам му их позајмио, да ми их је већ вр атио. Ја немам сведока ни за зајам, ни за

вр аћање, јер ми их није вр атио. М олим, да ви од њега у змете заклетву, па ако се заку не, да
ми их је вратио, ја ћу му их опр остити овде и пр ед богом.“
„Шта велиш на то, ти стар че са штапом?“ запита Санчо.
На то одговор и стар ац:
„Ја, господине, признајем да сам их узнајмио; па спу стите вашу палицу , и кад он
затражи заклетву од мене, хоћу се заклети, да сам му их вр атио заиста и потпу но.“
Гу бер натор спу сти палицу , а овај старац са штапом даде штап оном др у гом старцу ,
да га пр идржи, докле се он ку не, као да би му много сметао, а затим метну р у ку на кр ст на
палици, говор ећи да је истина да је у зајмио оних десет шку да што се сад тр аже од њега,
али да му их је он вр атио у његову р у ку , те их каткад наново иште, јер се не сећа на то.
Видећи то велики гу бернатор, позове повер иоца, да одговор и на оно што говор и
његов пр отивник, а овај р ече, да ће његов дужник без сваке су мње бити казао истину , јер
га др жи за поштена човека и добр а кршћанина, и да ће он бити забор авио, како му је и кад
вр атио ду г, а од сада да га никад више неће тр ажити. Ду жник у зе назад свој штап, и
погну вши главу , изађе из су днице.
Кад то виде Санчо, и да он тек тако оде, а видећи и стр пљивост ту житељеву , спусти
главу на пр са, па метнувши кажу од десне р у ке на веђе и на нос, остаде за часак као
пр емишљају ћи, а затим подиже главу и заповеди да му дозову онога стар ца са штапом,
који је већ био отишао. Доведоше му га, а кад га Санчо виде, р ече му:
„Дајдер ми, добр и човече, тај штап, тр еба ми.“
„Драге воље“, одговор и стар ац; „ево га на, господине,“ па му га даде.
Санчо га у зе, и давши га др у гоме стар цу , р ече му:
„Пођи збогом, јер си већ измир ен.“
„Ја, господине?“ запита стар ац; „зар ова тр ска вр еди десет златних шку да?“
„Вреди“, одговори гу бер натор, „или сам ја највећи глу пак у свету ; а сад ћемо
видети да ли имам мозга да у прављам читавом кр аљевином.“
291
Па заповеди, да се онде пр ед свима преломи и р асцепи тр ска. Учинише тако и у њој

нађоше десет шку да у злату. Сви се у дивише и др жаше свога гу бер натора за нова
Соломона. Запиташе га, отку да је доку чио, да су оних десет шку да у тој трсци? а он
одговор и, кад је видео да је старац, који се заклињао, дао своме противнику штап, докле је
полагао заклетву, и заклео се, да му је ду г заиста и потпу но дао, а кад је готов био са
заклетвом, искао је штап натр аг, тада му је дошло у памет, да је у штапу наплата која се
тр ажи; а оту да може се изводити, да оне који у пр ављају , ма били и глупаци, бог каткад
у правља у њиховом су ђењу; али и осим тога да је он слу шао од пар ока у његовом селу за
др уги такав слу чај, па да има тако добр у памет, да ништа не забор авља што неће да
забор ави, тако да такве главе нема у целом остр ову . Најзад одоше стар ци, један постиђен,
а дру ги наплаћен, а пр ису тни беху задивљени, па онај који је бележио р ечи, дела и покрете
Санчове, не могаше да бу де начисто, да ли ће га др жати и описати као лу ду, или као
паметна човека.
Чим се ова пар ница свр шила, ето у судницу једне жене, која је својски обу хватила
једнога човека обучена као богата говедар а, па вичу ћи р ече:
„Правду , господине гу бер наторе, пр авду , а ако је не добијем на земљи, на небо ћу

ићи да је тр ажим. Слатки господине губер натор е, овај поганац у хватио ме је наср ед поља,
па је у потребио моје тело, као да је оно каква пр љава р ита, па ку ку мени неср ећници! узео
ми је оно што сам чу вала више него двадесет и тр и године и бр анила од Ар апа и кр шћана,
од овдашњих и од јабанаца, и у век сам била твр да као плу та и сачу вала сам се гр еха, кано
ду ждевњак у ватри, или као вуна у трњу , а сад овај овде дошао са његовим чистим р у кама
да ме пипа.“
„То ћемо тек да видимо да ли су чисте или пр љаве р у ке у овога швалер а,“ рече
Санчо, па окр енувши се човеку, р ече му : „Шта ти кажеш и одговар аш на ту жбу ове
женске?“
Овај одговор и сав сму ћен:
„Господо, ја сам сир омах свињар, па сам ју тр ос пошао из овога места да пр одам – с
опр оштењем – четир и крмета, те ми на име којекаквих дажбина и глоба узеше малко мање
од онога што су вр едила; кад се вр атим у моје село, нађем на путу ову добр у женску, а
ђаво, који се у све плеће и све заплеће, у деси да ми се заједно игр асмо; ја јој поштено
292
платих, а она, незадовољна, шчепа ме и не пусти ме, докле ме овамо не дову че; она вели,
да сам је силовао, а лаже, тако ми заклетве коју полажем или је мислим положити! И то је
пр ава истина од краја до почетка.“
На то га запита губер натор , да ли има у за се који сребр ен новац, а он одговор и, да

има до двадесет ду ката у недр има у кожној кеси. Санчо му заповеди да је извади и да је
пр еда онако како је била ту житељици, што овај др кћу ћи у чини. Жена у зе кесу и по
хиљаду пута свима клањају ћи се и пр изивајући бога, да поживи господина гу бер натора и
здр авље му даде, који се тако стар а за невоље сир отице и девице, оде из су днице и однесе
кесу, др жећи је обер у чке, пошто је пр во погледала, да ли је новац у њој од ср ебра.
Чим је изишла, а Санчо рече свињар у , коме су су зе удар иле и очи и ср це му отишло
за кесом:
„Слушај, добр и човече, иди за том женом и узми од ње кесу ма се бр анила, па се с

њом вр ати овамо.“
Није то казао ни лу ду ни глу ху, јер одмах излете као му ња и оде по заповести. Сви
пр ису тни пу ни очекивања изгледаше кр ај овој пар ници, кад мало затим ето ти човека и
жене, још се боље обу хватили неголи пр ви пу т: она надигла су књу и у кр ило метнула
кесу, а он хоће да јој отме, али му то не беше могу ће, како се бр анила жена, која кр ичаше:
„Правду за бога и за име света! Глете само, господине гу бер натор е, како мало
стида и страха има овај безду шник, па у по гр ада и наср ед у лице хтео да ми отме кесу,
коју ми је дао по вашој заповести.“
„Па је ли ти је отео?“ запита гу бер натор .
„Таман отео!“ одговор и жена; „пр е бих погину ла, него што би ми отели кесу; нисам
ја лу да балавица, др у кчији мачкови мор али би ми доћи с р епом под нос, а не овај
никоговић и гад. Ни клеште ни чекићи, маљеви и длета не би ми је ишчупали из р у ку , па
ни лавовске шапе, пр е бих дала ду шу из тела.“
„Она пр аво каже“, р ече човек, „и ја кажем, да сам побеђен и да немам силе, јер
пр изнајем, да моја сила није довољна да јој кесу отме.“
Па је махну. На то гу бер натор рече жени:

293
„Покажидер, поштена ју накињо, ту кесу.“
Она му је одмах даде, а гу бер натор је вр ати човеку, р екавши силовитој

несилованој:
„Да си ти, моја сешо, исту ср чаност и исту храбр ост, коју си показала при одбр ани
ове кесе, показала и пр и одбр ани свога тела, или и половину од ње, ни сам Хер кул не би те
могао силовати. Пођи збогом и у зао час и да се ниси показала у целом овом острову , ни у
околини од шест миља, ако нећеш да добијеш дванаест пр у това. Ву ци се таки, р екох,
тор оку шо једна, безобр азницо и вар алицо!“
Жена се поплаши и оде са обор еном главом и веома незадовољна, а губер натор
р ече човеку:
„Пођи, пр ијатељу, збогом у своје село са својим новцем, па одсада, ако нећеш да га
изгубиш, стар ај се да ти не пада на у м да се и с ким игр аш.“
Човек му се захвали што је гор е у мео и оде, а пр исутни наново се у дивише су ђењу
и пресу дама свога новога гу бернатор а. Све то пр ибележи његов летописац и одмах посла
се хер цегу , који са великом љубопитљивошћу то очекиваше. И нека ту остане Санчо, јер
нас веома жу р и његов господин, који је у знемир ио због Алтисидорине свир ке.
О страховитом клепетушанском и мачковском страху, који је Дон Кихоте задобио у

току заљубљености заљубљене Алтисидоре.
Оставили смо великога Дон Кихота погр у жена у мисли, које му је изазвала свирка
заљубљене девице Алтисидор е. Са њима леже, а оне као да су бу хе биле не дадоше му ни
часка заспати ни почину ти, а у з њих дођоше и оне о квар у на његовим чар апама; али како
је време лагано и нема прегр аде, која би га задр жала, то преју р и колачки часове и у скор о
дође и зора. Кад то опази Дон Кихоте, остави меке ду шеке и нимало лен наву че своју
одећу од ср неће коже и наву че своје пу тничке чизме, да би скрио белај својих чар апа.
Баци на рамена свој плашт од скер лета, а на главу метне капу од зелена аксамита са
294
ср ебр ним ројтама; пр ебаци пр еко р амена р емен са његовим добр им и љутим мачем, у зме
велике бр ојанице, које је у век у за се носио, па са великом помпом и величанствено оде у
пр едњи тр ем, где хер цег и хер цегиња већ беху обу чени и као очекују ћи га.
Пр олазећи он једним ходник, стојаше чекају ћи нањ Алтисидор а и њена др у гар ица
девица, па чим Алтисидор а угледа Дон Кихота, начини се да се обезнанила, а њена
др угар ица пр ихвати је на своје кр ило и жу рно јој стаде откопчавати гру ди. Дон Кихоте
опази је, приђе им и р ече:
„Знам већ, отку да долазе те ствар и.“
„Не знам ја, отку да то,“ одговори др у гар ица, „јер је Алтисидор а најздр авија девојка
у свој овој ку ћи и ја је никад нисам чула ни да је у здахну ла, откако је знам; али нека гром
у бије све ту мар аће витезове што их је у свету, ако су сви незахвални. Идите, господине
Дон Кихоте, јер ово јадно дете неће се р азабр ати, докле год ви бу дете ту .“
На то одговар а Дон Кихоте:
„Учините тако, сењор а, да ми се довече донесе лау та у моју собу, па ћу ову

у цвељену девојку у тешити што боље бу дем могао; јер у почетку љубави хоће скор о
р азор ачање да особито добр о помогне.“
И с тим оде, да га не би ко тамо опазио.
Није се добр о био у даљио, а онесвесну та Алтисидор а повр ати се и рече својој
др угар ици:
„Треба му однети лау ту , јер Дон Кихоте хоће без сумње да нам свир а, а свир ка му
неће бити лоша, кад је од њега.“
Одмах одоше да известе хер цегињу о оном што је било и како Дон Кихоте иште
лау ту , а она особито обрадована у деси са хер цегом и својим девојкама, како ће с њим да
у чине шалу, која ће бити више смешна него шкодљива, те пу но задовољни очекиваше ноћ,
која тако бр зо дође, као што је био дан дошао, који су хер цези пр овели у пр ијатну
р азговор у са Дон Кихотом. Хер цегиња исти дан збиља и у истину отпреми једну своју
двородр жницу , која је у шу ми пр иказивала опчињену Ду лсинеју , до Тер езе Пансе са
писмом њеног мужа Санча Пансе и са завежљајем, у коме је била хаљина, коју је он био
295
оставио, да се пошаље његовој жени; па нар у чи двор одр жници, да јој донесе веран
извештај о свему што јој се бу де десило са њом.
Кад се то у чинило и кад је било једанаест часова ноћи, нађе Дон Кихоте у својој
соби један гитар ; он га удеси, отвор и капак и пр имети, да по вр ту иду љу ди; те пошто је
оку шао акор де на гитар у и у р едио га што је боље могао, отпљу ну и пр оракољи се и за тим
гласом пр ому клим, ако и поу зданим, отпева ову р оманцу , коју је исти дан био сачинио:
Хоће сила Амор ова
И шарке да кр ене душе,
Слу жећи се к'о ор уђем
Небр ижном бесплосленошћу.
Која с' др жи веза и шва
И вазда је око посла,
Она има лек поу здан
Од отр ова љу банога.
Поштеној и смер ној деви,
Која хоће да се у да,
Поштење је главни мир аз,
Оно тр у би њену хвалу .
А скитнице витезови
И што двор ски чин имају
Са лудама радо с' шале,
Ал' се жене поштенима.

296
Има љу бави од зор е,
Што се води са гостима,
Ал' у вече већ пр естаје,
Јер с одласком свр шу је се.
Љу бав, која нагло дође,
Данас дошла, су тр а очла,
Не оставља своју слику
Да се у твр ди у ду ши.
Живопис на живописну
Нит' се види, нити сјаје:
Где лепота пр ва има
Ту већ др у га нема ср еће.
У ср цу ми исписана
Ду лсинеја од Тобоза
И никоја још пор ед ње,
Нит' је може што збрисати.
Постојанство заљу бљених
Највећма се сву да цени,
За њих љу бав чу да твор и,
Отвара им рајска врата.

297
Дотле беше дошао Дон Кихоте са својим певањем, које слушаше хер цег и
хер цегиња, Алтисидор а и скор о сва чељад у замку. Кад једанпу т са доксата, који је у пр аво
био над пр озор ом Дон Кихотовим, спу стише у же, на коме је било пр ивезано пр еко
стотину клепету ша, а за тим одмах истр есоше велику вр ећу са мачкама, којима су такође
мале клепету ше биле привезане за р епове. Толики се у рнебес начини од клепету ша и
мачија маукања, да се поплашише хер цези, иако су они и измислили ту шалу , а Дон
Кихоте од стр аха пр енер ази се. Зла коб хтеде, да две или три мачке доспеше кр оз пр озор у
његову собу, па како су скакале тамо и амо, изгледаше, као да по соби ђипају три стотине
ђавола. Угасише воштанице што су гориле у соби и тр ажише пу та да у макну. Спу штање и
дизање у жета са великим клепету шама не престајаше; већина чељади у двор цу, која није
знала, у чему је ствар , беше у збуђена и у безекну та.
Дон Кихоте у стаде и шчепавши мач, стаде њиме млатати кроз пр озор и викати:
„На поље, пакосни волшебници! На поље, вр ачарска поганијо, јер ја сам Дон
Кихоте од Манче, код кога не вреде и не могу опстати ваши зли у мишљаји!“
Па се окр ену на мачке, које скакаше по соби и стаде мачем у дар ати за њима, а оне
поскакаше на пр озор и ону да у текоше, али једна се нађе Дон Кихотовим мачем тако
пр итешњена, да му скочи на лице и ноктима и зу бима у хвати му се за нос, те Дон Кихоте
од бола стаде на сав мах дер ати се. Чу вши то хер цег и хер цегиња и домишљају ћи се шта је
могло бити, што бр же похиташе к његовој соби и отвор ивши је главним кљу чем, у гледаше
беднога витеза, како се тр у ди из све снаге, да би отчу пао мачку са свога лица. Уђоше са
свећама и у гледаше неједнаку бор бу; хер цег пр ихита да га ослободи, али Дон Кихоте
викаше:
„Нека га нико не скида, пу штајте ме прси у пр си с овим демоном, с овим вешцем, с

овим волшебником, јер хоћу да вам покажем, ко је Дон Кихоте од Манче.“
Али се мачак не освр таше на ове пр етње, него вр чаше и не попу шташе. Али
најпосле хер цег га отчу па и баци кр оз пр озор. Дон Кихоте остаде изгр ебена лица, а и носа
не најчитавија, ипак беше веома љу тит, што га нису оставили да довр ши битку, у коју се
заплео био с оним поганим волшебником.
298
Донесоше мелема и сама Алтисидор а са њеним пребелим р у кама метну завој на

целу р ану , а пр и намештању р ече му тихим гласом:
„Све ове незгоде, скамењени витеже, долазе ти са гр еха твоје окорелости и

јогунства, и дао би бог, да твој коњушар Санчо забор ави да се шиба, те да се никад не
опр ости чини она твоја толи љу бљена Ду лсинеја, нити ти да се њом наслађаваш, нити да
са њом легнеш у постељу бр ачну, бар докле сам жива ја, која те обожавам.“
На све то не одговор и Дон Кихоте ни речи, само ду боко у здахну , а онда се пр у ћи на

свој кр евет, захваљу ју ћи хер цегињи на милости, не што се он био поплашио од оне мачеће
волшебничке и клепету шанске поганије, него што је видео добр у намер у, са којом су му
дошли у помоћ. Хер цези га оставише да почива и одоше бр ижни због незгодна исхода
шале, јер нису очекивали, да ће бити тако тешка и ску па по Дон Кихота ова пу столовина,
која га стаде пет дана самоћовања и лежања, где му се деси др у га пу столовина, пр ијатнија
од пр ошасте, али повестописац неће да је сад казу је, него је потр ажио Санча Пансу , који је
у својој гу бер нији веома р евностан и веома забаван.
ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
У којој се наставља, како се владао Санчо Панса у својој г убернији.
Повест казу је, како су из су днице одвели Санча Пансу у велелепну палачу , где у
једној великој сали беше постављена краљевска и обилата тр пеза ; а чим Санчо уђе у салу,
затру бише тр у бе и дођоше четир и двор одр жице са водом за р у ке, што Санчо пр ими са
пу но достојанства. Свирка пр естаде и Санчо Панса посади се за трпезу у гор ње чело, јер
др уге столице није било, нити је више постављен било. Пор ед њега стаде једно лице, које
ће после да се покаже да је лекар, држећи у р у ци пр у тић од китове кости. Уклошише
особито богат и бео чар шав, којим беше покр ивено воће и сличне р азличне чиније са
р азним ђаконијама. Један, који изгледаше као ђак, очита молитву , а једна двор одр жица
подвеза Санчу у бр у с са чипкама ; др у ги који слу жаше, као пехар ник, метну пр едањ чинију
са воћем, али тек што је оку сио један залогај, а онај са пр утићем такну њим чинију , коју
у клонише испр ед њега са највећом бр зином. Али пехар ник метну пр едањ др у гу са др у гом
299
ђаконијом. Санчо хтеде да је окуси, али пр е него што је такну и оку ци, већ је пру тић беше
дир ну о и једна двор одржица уклони је исто онако бр зо, као и ону са воћем. Кад то виде
Санчо, нађе се у чу ду, па погледа све и запита, да ли ће овај обед да се једе, као оно што
пр аве опсенар и своје игре. На то одговор и онај са пр утићем:
„Неће се онако јести, господине гу бер натор е, него како је обичај и начин у др у гим
островима, где имају гу бер натор и. Ја сам , господине , лекар и у овом остр ову плаћају ме
да бу дем у з овдашње гу бер натор е, и пазим на њихово здр авље боље него на своје,
пр оучавајући и осматр ајући дан ноћ губер нтову комплексију, како бих га могао излечити,
ако би пао у болест, а главни ми је посао да пр ису ству јем његовим обедима и вечер ама и
да му допустим да једе оно што ми се чини да је за њега, а оно да у клоним , што мислим
да ће му шкодити и поквар ити желу дац ; зато сам заповедио да се у клони чинија са воћем,
јер је су више влажна, а чинију са др у гим јелом заповедио сам да такође днесу, јер је била
су више топла и имала сувише зачина, који побу ђу ју жеђ, а који много пије , у бија и тр оши
кор ениту влагу , у којој се живот састоји.”
„На тај начин она чинија са оним печеним јаребицама тамо, које ми изгледају да су
добро зготовљене, неће ми ништа шкодити.”
На то одговор и лекар:
„То се неће јести господине гу бер натор, докле у мени има живота.”
„А зашто не?” запита Санчо.
А лекар одговор и:
„Јер наш у читељ Ипократ , звезда и лу ч медицине, каже у једнм своме пр авилу :
Omnis saturatio mala, perdieis autem pessima. Што ће р ећи: Свака пр еситост шкодљива је,
али је најгор а она од јар ебица.”61
„Кад је тако,” р ече Санчо, „нека господин доктор пр егледа одмах јела што су на
том столу , које ће ми бити најзгодније и најмање шкодљиво, па нека ми да да га једем, а да
га не тиче пр у тићем, јер тако ми гу бер наторова живота и тако ми бог дао да га у живам,

Управо гласи Ипократово правило: Omnis saturatio mala, panis antem pessima
61 т. ј. Свака преситост
шкодљива је, али је најгора она од хлеба.

300
мр тав сам гладан, па ако ми не да јести, ма како мудр овао господин доктор и ма шта ми
говор ио, пре ће бити да ће ме лишити живота, него ли што ће ми га пр одужити.”
„Имате р азлог, господине гу бернатор е,” одговор и лекар, „и тако ја мислим, да не

једете ове питоме зецове зготовљене, јер је јело од животиње са меком длаком ; ону
телећину могли бисте оку сити, кад не би била печена и са киселом у мачком, овако пак
никако.”
62)
„Она чинија што се пу ши, р екао бих да је оља подрида па како у тим ољама
подридама имају различите ствар и, то ћу свакако на какву наићи, која ће ми пр ијати.”
„Absit (даље с тим)!” р ече лекар ; „нека је далеко од нас тако р у жна помисао ;
ништа у свету не свар у је се горе од оље подриде ; нека иду оље подр иде каноницима, или
р ектор има школским, или сељачким сватовима, а не тр ебају оне на гу бернатор ске тр пезе ,
где ваља да влада свака извр сност и финоћа ; а р азлог је томе што су свакад и од свакога
већма у важене лекар ије пр осте, него ли састављене, пошто у пр остима не може бити
забуне, а у састављенима може, јер количина ствар и из којих су састављене мења им моћ ;
али што знам да би господин гу бер натор могао сада јести, да би сачу вао своје здр авље и
у крепио га, то би био један стотинак ситних олипана и неколико танких кр ишкица од
гу ње, што пр ија стомаку и помаже сваривању .”
Чу вши ово Санчо, извали се на столици и погледа лекар а од главе до пете, па га

озбиљним гласом запита, како се зове и где је свр шио нау ке. А овај му одговор и:
„Ја се, господине гу бер натор е, зовем доктор Педр о Ресио од Агу ера и р одом сам из
села што се зове Тир теафу ер а, које је између Кар акуела и Алмодобар а од Кампа на десно,
а добио сам доктор ски чин на свеу чилишту у Осу ни.”
На ово р ече Санчо сав р азјар ен:
„Дакле, господине докторе Педро Ресио од Зле Гу р е, р одом из Тиртеафу ер е, које је

место на десну ру ку, кад се иде од Кар акуела у Алмодобар од Кампа, задоктор ени у

62 Оља
подрида или еспањола јело је од меса, са умачком, којој су главне саставице месо овчије, говеђе,
шунка и живина.

301
Осуни, овога стика тор њајте се одавде; иначе тако ми су нца, дохватићу батину , па ћу прво
почети код вас и издеветати све лекар е из целог овог остр ов, бар ем оне, за које др жим да
су незналице; а лекар има у ченим, мудр им и р азу мним начинићу место на мојој глави и
штоваћу их, као каква божанства. И опет велим, нека ми иде одавде Педр о Ресио, јер ћу
иначе у зети ову столицу, на којој седим и сву ћу му је о главу изломити; па кад ме
у спитају у р езиденцији,63 изговор ићу се тиме да сам у чинио дело у годно богу , јер сам
пр емлатио р ђава лекар а, џелата светскога; па ми дајте да једем, или на част вам ваша
гу бер нија, јер која слу жба не да да једе њен носилац, та не вр еди ни два боба.”
Доктор у шепр тљи, кад виде гу бер натор а тако јар осна и хтеде да се очисти из сале,
али у тај пар чу ше поштански р ог на у лици, пехар ник похита на пр озор и вр ативиши се,
р ече:
„Дошао је улак од господина херцега, биће донео какву важну штафету.”
Улак у ђе знојаван и задухан и извадивши из недар а писмо, пр едаде га гу бер натору,

а Санчо га пр едаде дворском упр авнику , коме заповеди да пр очита натпис који је гласио:
Дон Санчу Панси, г убернатору острва Баратарије, у сопствене руке, или у руке њег ова
секретара. Чу вши то, Санчо запита:
„Ко је овде мој секр етар?”
Један од прису тних одговор и:
„Ја сам, господине, јер знам читати и писати и Бискајац сам.”
„Са тим додатком,” р ече Санчо, „можете сасвим бити и секр етар самога ћесар а;
отвор ите ово писмо и видите шта нам каже.”
Новопостављени секр етар у чини тако и пр очитавши писмо, р ече, да је то ствар ,

која се у четир и ока може казати. Санчо заповеди, да одлазе из сале и да остану само
дворски упр авник и пехар ник, а остали са лекар ем изиђоше; за тим пр очита секр етар
писмо, које је гласило:

63 Шпанољцису били примили обичај од Арапа, да губернатори и још некоји државни чиновници, кад им
престану службе, морају да „резидују“ неко време у земљи, којом су управљали, а за то време могли су се на
њих жалити њихови бивши потчињени, који су им сада постали равни.

302
„Дошло ми је до знања, господине дон Санчо Панса, да неки моји непријатељи и

тог остр ова хоће да преду зму јар осно нападање, не знам, које ноћи; ваља бдити и на
опр езу бити, да вас не би неспремна нашли. И то сам дознао од поу зданих у хода, да су у
то место дошла четир и пр ер у шена лица, да би вас лишила живота, јер се боје вашег у мља ;
отвор ите очи и пазите, ко је дошао да с вама говор и, и немојте јести од онога што вам
изнесу . Ја ћу се постар ати, да вам пр итекнем, ако се нађете у невољи, а у свему посту пите
овако, како се очеку је од ваше у виђавности. У овом месту, шеснаестог авгу ста, у четир и
часа у зор у. Ваш пр ијатељ хер цег. ”
Санчо се пренер ази, а и остали пр ису тни показиваше се да су пр енер ажени, а он се

окр ену двор ском у пр авнику и рече му:
„Што сад има да се р ади и што одмах да се извр ши, то је, да се баци у ду боку
тамницу доктор Ресио, јер ако ми је ико ишао о глави,то је он, јер је хтеода ме у мор и
најгор ом и најстр ашнијом смр ћу, то јест глађу.”
„Ипак” пр имети пехар ник, „ја бих р екао, да ви не бисте требали да једете штогод
од овога што има на овом столу , јер су то послале неке ду мне, а вели се, да је ђаво иза
кр ста. ”
„То је тако,” р ече Санчо, „а за сада дајте ми комад хлеба и једно четир и либр е
гр ожђа, јер у ово не може доћи отр ов, пошто заиста не могу бити без јела ; па ако ваља да
смо спр емљени за те бојеве, који нам пр ете, ваља се добро поткр епити, јер трбу х носи
ср це, а не ср це тр бу х. А ви, секретар у, одговор ите господину хер цегу и кажите му, да ће се
на длаку онако учинити, како он заповеда, и од моје стране казаћете, да љубим р уке
госпођи хер цегињи и да је молим, да не забор ави и да пошље по нар очиту човеку моје
писмо и мој замоту љак мојој жени Тер ези Панси, чиме ће ми у чинити многу милост, а ја
ћу се стар ати да јој послу жим колико могу по мојој сили; и у згр ед можете у метну ти и да
љу бим р у ке господину Дон Кихоту од М анче, нека види, да сам захвалан на хлебу му; а
ви, као добар секр етар и добар Баскијац, можете додати све што знате и што ће лепше
изгледати. Па сад у клањајте ове тр пежњаке и дајте ми да једем, а онда се не бојим ни свих
у хода и у билаца и волшебника, који би на мене дошли и на моје остр во.”
У то у ђе једна двор одр жица и р ече:

303
„Ту има један сељак трговац, који би да говор и са вашим господством неким
послом, који је веома важан, како он вели.”
„Чудни ли су људи ти тр говци,” р ече Санчо; „зар је можно да су тако луди, да не

виде, да у ово доба није ор а за такве послове? Зар ми, који смо гу бер натори и који су димо,
нисмо љу ди од меса и кости, и да тр еба да нас пу сте да се одмор имо неко време које је
потребно, него хоће да смо од мр амора камена? Тако ми бога и моје ду ше, потраје ли ми
гу бер наторство - а како бих р екао, канда неће потр ајати - хоћу у кротити не једнога
тр говца. Сада кажите том добром човеку нека у ђе; али пр во поледајте да није који од
у хода или мојих убилаца.”
„Није, господине,” одговор и двор одр жица, „јер ми изгледа неки шмокљан, а ја или
сам лу д или је он добар као добар дан.”
„Немате р ашта да се бојите,” примети упр авник двора, „јер смо ту сви ми.”
„Да ли би, пехар ниче,” рече Санчо, „могло бити, да сад, кад ту није доктор Педр о
Ресио, поједем што замашно и сито, ако ће бити и комад хлеба и главица лу ка?”
„Довече о вечер и попу ниће се што није било о р у чку ,” одговор и пехарник, „и ви
ћете бити задовољни и подмир ени.”
„Дај боже,” р ече Санчо.
У то у ђе сељак, који је добр о изгледао, а на хиљаду миља виђаше му се, да је био

добра ду ша. Пр во што р ече беше:
„Који је овде господин губер атор?”
„А који ће бити,” одговори секретар, „него који седи на столици.”
„Ја му се клањам,” р ече сељак и клекнувши замоли га за р у ку да је пољу би.
Санчо му је не даде, него му заповеди да у стане и каже, шта хоће. Сељак у чини
тако и за тим р ече:
„Ја сам, господине, сељак, р одом из Мигел Тур е, то је место а две миље од Сју дад
Реала.”
304
„Да није ту опет какава Тир теафу ер а?” р ече Санчо; „говори, пр ијашко, јер толико
ти могу казати, да вр ло добр о знам М игел Тур у, јер није далеко од мога села.”
„Дакле ево шта је, господине,” настави сељак; „ја сам по милоср ђу божијем
ожењен по закону свете католичанске р имске цр кве; имам два сина ђака, и млађи у чи да
бу де бакалар, а стар ији да бу де лиценцијат; у дов сам, јер ми је жена у мр ла, или боље да
кажем, у био ми је р ђав неки лекар, који јој је давао лаксир, када је била тр у дна. И да је
била божја воља и да се детер одило и да је био син, био бих га дао у школе а бу де доктор.
Како не би завидео својој бр аћи бакалар у и лиценцијату .”
„На тај начин,” пример и Санчо, „да ти жена није у мр ла, или да је нису умр твили,
ти још не би био удов.”
„Не бих, господине, никако,” одговор и сељак.
„Добр о смо одмакли”, на то ће Санчо: „даље, пр ијашко, јер је пр е доба за спавање,

него ли за послове.”
„Дакле, велим,” настави сељак, „да тај мој син, што тр еба да бу де бакалар, загледао
се уистом селу у једну девојку по имену Клар у Пер лер ину , кћер Андр еса Пер лер ина,
веома богата сељака; а то име Пер лерини није им дошло од р ода ни поврзме, него што су
сви од те фамилије у зети64 па да им се име у лепша, зову их Перлер ини: пр емда ако ћу
пр аво да кажем, девојка је као бисер источански, и кад је човек погледа од десне стр ане,
изгледа као цвет у пољу, али од леве није таква; јер нема оно око, што гаје изгу била од
богиња; па ако јој р апе на лицу и јесу многе и велике, они који је воле кажу; да то нису
р апе, већ гр обови, у којима су погр ебене ду ше њених љу базника. Она је тако чисмена, те
да не би упр љала лице, носи нос, штоно р еч, у здигну т, тако да изгледа, као да бежи од
у ста, па ипак изгледа особито лепа, јер има велика уста и да јој не фале десет или дванаест
зу ба и ку тњака, могла би поднети и важити као пр ва међу најлепшима. За у сне немам шта
да кажем, јер су јој тако фине и нежне, да кад би био обичај да се у сне вију на мотовило,
могло би се од њих истер ати повесмо; али како нису оне боје, каква је обична у у сана, те
јој изгледају чу десна, јер су ишар ана плаво и зелено и модр икасто; па нека ми опр ости

64 Паралитичан, узет, у шпањолском се каже perlatico.

305
господин гу бер натор, ако му тако потанко опису јем комад по комад, која ће најзад да ми
бу де снаха, јер је ја волим и мени не изгледа рђаво.”
„М олу ј што ти је воља,” р ече Санчо, „јер ја уживам у молер ају, и да сам р у чао, не
би ми тр ебало боље засладе од твоје слике.”
„То и хоћу на служби,” одговор и сељак, „али ће дати бог, па ћемо бити оно, што
сада још нисмо; па велим, господине, кад бих јој хтео описивати милокр вност и високи
стас, то би било нешто за дивоту ; али то не може да бу де, јер је пр есомићена и згу р ена и
колена су јој под бр адом, ипак може да се види, кад би се могла испр авити, удар ила би
главом у гредицу, па би и р у ку била пр у жила као љу бовца мом бакалару, кад би је могла
пр ужити, јер јој је згр чена, тек опет зато по шир оким и кр ивим ноктима познаје јој се
лепота и добар строј.”
„Е, лепо,” р ече Санчо, „па у зми, пр ијашине, као да си је већ описао од главе до
пете: шта дакле питаш сада? Па говор и без околишења и свр тања, нити што подсецај, нити
додаји.”
„Хтео бих, господине,” одговори сељак, „да ми у чините милост и дате ми писмену
пр епор у ку за мога пр ијатеља и да га молите, да благоволи и да се тај бр ак закљу чи, јер
нисмо неједнаки у имању , нити по дар овима пр ироде, пошто ако ћу пр аво да кажем,
господине гу бер натор е, мој је син манит и нема дана, кад га нечастиви не му че по тр и и по
четир и пу та: а како је једанпу т био пао у ватр у , то му се лице ску пило као пергамента, а
очи су му малко др љаве и кр мељиве; али му је нарав као у анђела, и да сам себе не би
у дарао и гру вао, био би као какав светац.”
„Желиш ли још што, пр ијашине?” запита Санчо.
„Још бих нешто желео,” одговор и сељак, „али се не у су ђујем да кажем, али нека
иде, јер најзад не тр еба да ми тр у не у пр сима, па сад помогло или не помогло. Дакле,
господине, хтео бих да ми дате тр и стотине или шест стотина ду ката у помоћ за опр ему
мога бакалар а; велим у помоћ да се оку ћи јер најзад ваља да живе за себе, да им не могу
ништа отац и свекар.”
„Промисли се, да ли би још што тр ебало,” р ече Санчо, „па немој да не кажеш због
снебивања или због стида.”
306
„Не тр еба ми ништа више,” одговор и сељак.
Чим то изусти а губер натор ђипи и шчепа столицу , на којој беше седео, и повика:
„Тако ми свега, дон лоло, пр остаче и безобр азниче, ако ми одмах не одеш и не
у клониш се испр ед очију, хоћу ти овом столицом расцопати и р азбити главу ! Ти ку р вин
сине и ниткове, који опису јеш самог ђавола, зар си сад дошао да иштеш од мене шест
стотина ду ката? И отку да ми, смр диврано? И зашто да ти их дам, све да их и имам, лу пежу
један и будало? И шта ме се тиче Мигел Ту р а и сва пасмина пер лер инска? Тор њај се
одавде, р екох, иначе тако ми живота господина хер цега, хоћу у чинити што р екох! Ниси ти
из Мигел Ту р е, него си какав нитков, кога је до мене послао сам ђаво, да ме ку шаш.
Говор и, безду шниче, нема ни подр у ги дан да сам у гу бер нији, а већ хоћеш да имаш шест
стотина дуката?”
Пехар ник намигну на сељака, да одлази из сале, што он и у чини покуњен и по

изгледу преплашен, да губер натор не би излио своју јар ост, јер је лола у мео вр ло добр о да
избрши свој задатак.
Али оставио Санча са његовим гњевом и пустимо га да му се спокојство вр ати у

свој колосек, а ми вр атимо се Дон Кихоту , кога смо оставили с у везаним лицем и како се
лечи од мачијих рана, којих се не опрости за осам дана; а једнога од тих дана деси му се
оно, што Сид Амет обећава да ће пр иповедати с оном вер ношћу и истинитошћу, са којом
обично пр ича ствар и ове повести, ма како оне незнатне биле.
О томе, што се Дон Кихоту дог одило са Доњом Родриг овицом, херцег ињом дуењом. Уз
друга збитија, достојна описа и вечите успомене.
Посве зловољан и сетан беше зло р ањени Дон Кихот, у везана лица и жигосан не
р у ком божијом, него ноктима мачијим : белаји скопчани са ту мараћим витештвом. Шест
дана не у злазаше међу лју де и једне од тих ноћи, кад је био бу дан и без сна, мислећи на
своју беду и како га гони Алтисидор а, чу , како кључем отвар ају вр ата од његове собе, и
одмах помисли, да заљу бљена девица долази да навали на његову целому дар ност и да га
307
доведе у стање, како ће да погази вер ност што је ду жан био хр анити својој сењор и
Ду лсинеји од Тобоза.
„Не,” р ече вер у јући у свом у обр ажењу, и то гласом, да се чу ти могло, „ни највећа
лепота на земљи неће бити подобна да у чини, да ја пр естанем обожавати ону , која ми је
у р езана и утештена у ср ед ср ца мога и у најскр ивенијој мојој у тр оби! Била ти, сењор о моја,
пр еобр ажена у залу чену сељанку, или у нимфу златоснога Тага, ткају ћи ткиво од злата и
свиле, или те др жали М ер лин или М онтезинос где им воља: била ти ма где, моја си, а био
ја ма где, увек ћу бити твој.”
У који пар он довр ши ове речи, отвор ише се и вр ата. Он у стаде на кр евету,
огр ну вши се од главе до пете у јор ган од жу та кумаша, са капом на глави, а са лицем и
бр ковима ур езанима: лице због гр еботина, бркови да му се не би опу стили и пали; и у тој
опр еми изгледаше као најнеобичнија аветиња што би се могла замислити. Упр е очи у
вр ата и док се надаше да ће у гледати како на њих у лзи савладана и тужна Алтисидор а,
виде да у чази чешњејша деу ња са белом бор ном и дугом копр еном, тако да је покр иваше и
у мотаваше од главе до пете. М еђу пр стима у левој ру ци др жаше комад запаљене
воштанице, а десном заклонила очи, да јој светлост не досађу је, очи јој пак скр иваше врло
велике наочар и; иђаше полако корачају ћи и кр еташе ноге нечу јно. Дон Кихоте
посматр аше је са своје анте и видећи је у такву оделу и приметивши да ћу ти, помисли, да
каква вештица или вр ачар а долази у таквој опр еми, да извр ши над њим какву злу
вр ачар ију , те се стаде жур но крстити.
Аветиња се пр иближаваше, а кад дође на ср едину собе, подиже очи и виде, како се
Дон Кихоте жу р ни кр сти; па ако се он поплашио, видећи такву пр илику, она се пр епаде,
опазивши њега јер кад га вид онако висока и онако жу та са јор ганом и са завојима који су
га нагр ђивали, викну :
„Исусе! Шта је оно?”
Па од стр аха испусти воштаницу и кад се нађе у мр аку, окрене се да бежи и у оном
стр аху заплете се у своју копр ену и тр есне о земљу.
Устр ављени Дон Кихоте стаде говор ити:

308
„Преклињем те, аветињо, или што ли си, да ми кажеш, ко си, и да ми кажеш, шта
ћеш од мене. Ако си гр ешна ду ша, кажи ми, а ја ћу чинити за те све што ми силе
допуштају, јер сам ја католички кр шћанин и вољан да чиним добр а целоме свету , па сам
тога р ади и пр имио р ед ту мар аћега витештва, кога се др жим и коме се задатак пр остир е
чак дотле, да се чини добр о и душама у чистилишту .”
Угру вана ду ења, чу ју ћи да је пр еклињу , по своме стр аху дови се стр аху Дон
Кихота, па ту жним и тихим гласом одговор и му:
„Господине Дон Кихоте - ако сте можда ви Дон Кихоте - нисам ја аветиња ни
виђеније, нити душа из чистилишта, као што ће бити да сте помислили, него сам Доња
Родригес, почасна госпођа ду ења госпође хер цегиње, па сам до вас дошла по једној од
оних ну жда, које ви обично у клањате.”
„Кажите ми, госпођо Доњо Родр игес,” р ече Дон Кихоте, „да нисте можда дошли
р ади каква подвођења? Јер ту вам кажем, да ја нисам никоме на р асположењу,
благодар ећи неср авњеној лепоти моје сењор е Ду лсинеје од Тобоза. Једном р ечи, госпођо
Доња Родригес, ако ћете махну ти и на стр ану оставити сваку љу бавну пор у ку , можете се
вр атити и запалити своју воштаницу , и онда дођите натр аг, па ћемо р аспр авити све што
највише желите и хоћете, али, како р екох, оставивши се свака љу бавна р аздр аживања.”
„Зар сам ја чија поштоноша, господине?” одговор и дуења ; „ви мене р ђаво
познајете; још нисам у тим годинама, да бих се у пу штала у такве лакр дије, јер богу хвала
још ми је ду ша у месу и сви су ми зу би и ку тњаци у у стима. Осим некојих, који ми
испадоше због кијавица, што су тако обичне у овој земљи ар агонској. Али пр ичекајте ме
мало, идем да запалим моју свећу, а вр атићу се одмах да вам причам моју невољу , као
исцелитељу сваке невоље у свету .”
Па не чекају ћи на одговор , оде из собе, у којој остаде Дон Кихоте у мир ен и

замишљен очеку јући је ; али за тим дођоше му хиљаду мисли око нове пустоловине, па му
се учини, да није добр о чинио и да је зло промислио, што се бацио у опасност да својој
сењор и погази задату верност, па р ече у себи:
„Ко зна, није ли ђаво, који је пр епр еден и вешт, вољан да ме пр евар и са ду ењом,
оно што није могао да постигне са цар ицама, краљицама, херцегињама, маркезама и
309
гр офицама? Зар нисам чу о толико пу та и од толиких паметних људи, кад може, он ће вам
пр е дати иску шење пр часта него ли ор ловска носа? Па ко зна, неће ли ова самоћа, ова
пр илика и ова тишина, побу дити у мени жеље које спавају, те у чинити да под стар ост онде
паднем, где никад нисам посрну о? А у сличним пр иликама, боље је у тећи него ли
дочекати бој. Али ја мора да нисам при себи, кад такве глу пости говорим и мислим јер
није можно, да би ду ења у белој копр ени, дебела и са наочарима покр ену ла или пр обу дила
похотљиву помисао и у најбезду шнијим гр у дима у свету. Или зар у свету има ду ења, да
није несносна, пу на бор а и пр ава чепа? Даље дакле, ду њанска траго, која ниси ни за што
љу дима! О, како је добро у чинила она госпођа, за коју веле, да је имала два кипа од ду ења
са њиховим наочар има и јастучићима на свом миндер лу ку , као да р аде, па су јој ови
кипови толико у већавали достојанство сале, колико и живе ду ење!”
Па рекавши то, залети се са кревета са намер ом да закључа вр ата и да не пу шта

у нутр а госпођу Родр игес, али кад дође до вр ата, већ се вр аћаше и госпођа Родр игес са
запаљеном белом воштаницом, па кад у гледа Дон Кихота изближе у вијена у јор ган, са
завојима и капом са у шима, наново се поплаши и у сту пивши за два кор ака, р ече:
„Да ли смо сигу рни, господине витеже? Јер ми се не чини да је особито часно
знамење, што сте у стали са кр евета.”
„То исто тр ебало би ја да питам, госпођо,” одговор и Дон Кихоте; „и зато питам, да
ли сам сигур ан, да нећу бити нападну т и силован?”
„Од кога и пр ед ким иштете ви ту сигур ност, господине витеже?” запита ду ења.
„Пред вама и од вас,” одговор и Дон Кихоте ; „јер нити сам ја од мр амор а, нити сте
ви од мени, нити је сад десет часова у дану, него је поноћ, а р екао бих и нешто пр еко
поноћи, а у соби смо, која је боље закљу чана и скр ивенија, него ли што је могла бити она
пећина, у којој је издајнички и пр одр зљиви Енеја обљу био пр екр асну и побожну Дидону .
Али дајте ми р у ку , госпођо, јер не тражим др у гу безбедност, него што је имам у мојој
у здржљивости и умер ености и што је дају ове чешњејше копр ене.”
И с тим р ечима пољу би је у десну р у ку , коју у зе у своју ру ку , а она му је даде с

истим цер емонијама.
310
Овде Сид Аме прави једно между метије и вели, тако му Му хамеда, да би дао једну
од двеју најбољих антерија што их има, кад би могао видети ово двоје, како су се тако
у хватили и сљу били и иду од врата до кр евета.
Најзад Дон Кихоте леже у свој кр евет, а доња Родр иге седе на једну столицу нешто
даље од постеље, али не скидају ћи наочар и ни остављају ћи свећу. Дон Кихоте згр чи се и
сав се у вије, не оставивши што откр ивено осим лчица, те пошто су се обоје у мирили, први
пр екиде ћутање Дон Кихоте и рече:
„Сад, госпођо Доњо Родр игес, можете исказати и изр у чити све што имате на свом
печалном ср цу и ту жној ду ши, а ја ћу вас слушати целому дар ним у шима и помоћи ћу вам
богоу дним делима.”
„То вам вер у јем,” одговор и дуења, „и од ваше племените и љу базне личности није
се ни могло др уго очекивати, него тако кр ишћански одговор. Дакле ствар је ово,
господине Дон Кихоте, да ако ме и видите, да седим на овој столици и уср ед кр аљевине
ар агонске и у оделу у боге и јадне дуење, ја сам од Асту рије из Овиједа и од р ода који
спада у најбоље у тој земљи; али моја зла срећа и немар мојих р одитеља, који
осиромашише пр е вр емена и не знају ћи како ни зашто, доведе ме у двор мадр итски, где да
би ме збр ину ли и да би се избегле веће невоље, моји р одитељи дадоше ме једној отменој
госпођи у слу жбу као шваљу , и ваља да знате, да у штеповању и белом послу ни једна ме
није надмашил целог мога века. М оји родитељи оставише ме у служби и вр атише се у свој
завичај, а до мало година мор али су отићи у рај, јер су били особито добри и католичански
хр ићани. Остадох сир отица и издр жавају ћи се јадном платом и мршавим поклонима, који
се таквим слу житељима дају у двор у ; а у то вр еме, ако ја и нисам дала повода, заљу би се у
мене један двор ски коњушар, човек већ у годинама, бр адат и личан, а цвр х свега племић,
као и кр аљ, јер је био плaнинац. М и своју љубав не пр оводисмо тако тајно да за њу моја
госпођа није дознала, која да би избегла свакојаке речи, венча нас по закону свете матер е
католичанске р имске цркве, из кога бр ака се р оди једна кћи, да ми сасвим убије моју
ср ећу, ако сам какву имала, не што би била у мр ла при пор ођају, јер сам је р одила здр аву и
на вр еме, него што мало за тим пр емину ми мој му ж у след неке стр аве коју је добио, и кад
бих имала каде да вам то пр ичам, знам да бисте се дивили. ”
И ту стаде гор ко плакати и р ече:

311
„Опр остите ми господине Дон Кихоте, „али не могу иначе, јер кад год се сетим
мога јада у дар е ми су зе на очи. Господе! Са каквим ли је достојанством водио моју
госпођу на сапима велике једне мазге, цр не као гагат; јер тада још нису у потребљавали
кочије и тетр иване, као што веле да их сад у потребљавају, него су госпође јахале на
сапима иза својих коњушар а, и то бар не могу да вам не пр ичам, јер се ту види
васпитавање и пр еду ср етљивост мога добр ога му жа. Пр и уласку у у лицу светога Јакова у
М адр иту , која је нешто потесна, дође му у суср ећу један двор ски алкалде (су дац) и пред
њим два панду р а, а кад га мој добр и му ж угледа, окр ену мазгу, показу ју ћи да хоће да
окр ене и да га пр ати. Госпођа, која је била на сапима, р ече му тихо:
„Шта р адите неср ећниче, зар не видите да сам ја ту ?“
Алкалде, као у чтив, затеже у зде коњу и р ече му:
„Наставите ви, господине, ваш пут, јер ја тр еба да пр атим госпођу Доњу Касилду.“
„Јер тако се звала моја госпођа. Али мој му ж са капом у р уци и не попу шташе, него
он хоће да пр ати алкалда. Видећи то моја госпођа, пу на гнева и љу тине у зе једну дебелу
иглу, или ће бити извадила из ку тије шило, те му га сју ри у слабину , тако да мој му ж
др екну и тако извр ну тело, да са својом госпођом паде на земљу. Два њена локаја
пр итр чаше да га подигну , а исто у чини и алкалде и пандур и. Узбу ни се капија
гу адалахарска, хоћу р ећи љу ди, који су тамо пр езјавали. Моја госпођа вр ати се пешке, а
мој му ж оде у ку ћу једнога бер бер ина говор ећи, да су му у тробу скр оз пробу шили.
Учтивост мога мужа изађе толико на глас, да су деца тр чала у лицом за њим, те због тога и
што је био мало кр атковид, отпу сти га моја госпођа, а ја мислим, да нема су мње, да је он
због тога од дер та у мр о. Остадох у дова и самохр ана са ћер ком, која је у кр асоти р асла, као
морска пена. У кратко да кажем, како сам била на гласу као особита шваља, то госпођа
хер цегиња, која се не давно у дала за господина хер цега, изволи повести ме у ову
кр аљевину од Арагоније, као и моју кћер, где мало по мало пор асте ми кћи и са њом свака
дивота у свету: пева као шева, танца као помисао, скаче као манита, чита и пише као какав
мађистор и р ачу на као каматник; за њену чисменост ништа не кажем, јер ни теку ћа вода
није чистија, а сад ће имати, ако сам добр о запамтила шеснаест година, пет месеца и тр и
дана, један више или мање. Укратко да кажем, у ту моју кћер заљу би се син веома богата
сељака, који је у једном селу господина херцега не много далеко одавде. Сад, не знам,
312
како је то било, тек они се састану и пошто јој даде р еч да ће је узети, превар и ми кћер а
р еч неће да одр жи; па ако то господин хер цег и зна, јер сам му се ту жила не једанпу т, него
онолико пута, и молила га, да заповеди сељаку да се ожени мојој кћер ју, он се гр ади глув и
једва хоће да чу је; а у зр ок је томе, што је отац те варалице богат, па му даје новаца у зајам,
и јамчи зањ у тр ену тним непр иликама, те неће ни по што да му квар и вољу и да га ср ди. Ја
бих дакле хтела, господине, да ви у змете на себе да испр авите ту кр ивицу , било молбом,
било ор у жјем; јер како сав свет вели, ви сте се р одили да их испр ављате и да непр авду
таманите и помажете невољнима; па замислите сада да је моја кћи сир оче, да је милокрва,
млада зелена, у з сва она својства што сам споменула да их има, а тако ми бога и моје
ду ше, међу свима девојкама што их има госпођа, ни једна јој није ни за ђон од њене
ципеле, а једна међу њима, што се зове Алтисидор а и коју др же да је најдр ажеснија и
милокр вна, пр ема мојој кћер и ни издалека није онаква, јер хоћу да вам кажем, господине,
да није све злато што сија, јер та Алтисидор а више је у обр ажена него лепа и више
р аскалашна него смер на, у з то није ни сасвим здр ава, јер има неки досадан задах, да је
човек не може изблиза издр жати ни један часак; па и госпођа хер цегиња... Али ћу да
ћу тим, јер се каже, да и зидови имају уши.“
„Тако вам живота, госпођо Доња Родр игес, шта има госпођа херцегиња?“ питаше
Дон Кихоте.
„Кад ме тако пр еклињете,“ одговор и ду ења, „не могу да не одговор им на оно што
ме питате са свим по истини. Видите ли ви, Дон Кихоте, лепоту госпође хер цеговиње, оно
чисто лице, да не изгледа иначе него као у глађен и чист мач, она два обр аза од маска и
кар мина, где на једном има су нце и на др у гом месец, на ону у бавост са којом гази и чисто
пр езир е земљу, да није иначе, него као да сву да шир и здравље, ку да кр очи? Е дакле да
знате, да на томе има да захвали пр во богу , а онда двема фонтанелама, што их има на обе
ноге, на које одлазе све нездр аве влаге, којих је пу на, како веле лекар и.65
„О света Богор одице!“ викну Дон Кихоте; „та зар је можно да госпођа хер цегиња
има такве одводе за влаге? То не бих био повер овао, да су ми казали босоноги фр атр ови;
али кад ми то каже госпођа Доња Родр игес онда ће бити тако; него такве фонтанеле и на

65
У Сервантесова времена биле су веома у обичају фонтанеле на рукама и ногама, па и за вратом.
313
такву месту неће пу штати влагу , него течни амбар. Заиста, сад хоћу да вер у јем, да такве
фонтанеле мор а да су важна ствар по здр авље.“
Чим је Дон Кихоте то изустио, а са великом лу пом отвор ише се врата од собе, те од
стр аха на лу пу испаде Доњи Родр игесовици свећа на р у ке и соба остаде мр ачна као вучја
чељу ст, штоно р еч. Одмах осети јадна ду ења, како је стегоше за гушу две р у ке тако силно,
да не могаше ни да писне, а др уги неко жу р но и ни речи не говор ећи задиже јој ску тове, па
како се чињаше папу чом стаде је тако шопати, да је то јад био; па ако је Дон Кихоту и
било жао, не маче се са кр евета, нити знађаше шта је то могло бити, него остаде мир ан и
ћу тећи, па и пр ибојавајући се, неће ли и на њега доћи р ед и р ад папу чански, па се и не
у боја, јер пошто му чаљиви кр ивци добр о надеветаже ду ењу , која се не у су ди да јауче,
пр иђоше Дон Кихоту и скину вши са њега и чар шав и јор ган, тако га добр о и оштр о
стадоше штипати, да мораде да се бр ани песницама, а све то збиваше се у дивној тишини.
Ова паталија потр аја око пола часа, онда одоше авети, Доња Родр игес намести своје
ску тове и у здишући због своје неср еће оде на врата напоље, ни р ечи не р екавши Дон
Кихоту , који пу н бола и иштипан, збуњен и замишљен остаде сам, где ћемо га оставити у
жељи да зна, ко је то био поганац волшебник, који га је тако намајсторио; али то ће се
казати у своје вр еме јер нас сад зове Санчо Панса, а то иште добр и р аспоред ове повести.
О томе, што се дог одило Санчу Панси, када је обилазио своје острво
Оставили смо великога гу бернатор а зловољна и љу тита због оног сељачкога

шарала и шакламана, који научен од двор ског у пр авитеља, а у пр авитељ од хер цега,
тер аше спрдњу са Санчом; али он се спр ам свију њих др жаше јуначки, ма да беше лу д,
гр у б и неотесан, те р ече онима, који су ту били, и доктору Педр у Росију , који се опет
вр атио у салу, кад су пр очитали хер цегово тајно писмо:
„Сада заиста у виђам, да су дије и гу бернатор и јесу или тр еба да су од меди, те да не

би осетили досаде од ту жилаца, који у свако доба у свако вр еме хоће да их пр еслу шају и
задовоље, имају ћи на у му само своју ствар, па ма иначе шта било ; а кад их јадни су дија не
314
саслу ша или не задовољи, или што не може, или што није вр еме да их преслу шава, одмах
га грде и оговар ају и премећу му кости, па му на мир у не остављају ни фамилију . О луди
ту жиоче, су ману ти ту жиоче, не наваљу ј, него пр ичекај на вр еме и на згоду за ту жбу ; не
долази у доба кад се једе и кад се спава, јер и су дије су од пу ти и кости и тр еба пр ир оди да
даду оно што прир ода иште, једини сам ја, који ништа не тр еба да једем, хвала буди
господину доктору Педру Ресију Тиртафу ери, који је овде и који хоће да скапам од глади,
и вели да је та смр т живот, а нека тако да бог њему и свима његовога рода, велим овим
р ђавим лекар има, јер добр и заслу жу ју псалме и лаворику.“
Сви који су знали Санча Пансу чу дише се, слу шају ћи га да тако одабр ано говор и, и
нису знали, чему то да пр ипишу , него што звања и озбиљне слу жбе или у савр шавају у м,
или зату пе. Најпосле му доктор Педр о Агу еро од Тир тафуер е обећа, да ће му довече дати
да вечер а, ма и одсту пиоо од свију ипокр атових пр описа. Тиме се задовољи гу бер натор и
са великом чежњом чекаше да дође ноћ и час за вечер у ; па ако му се и чињаше, да је
вр еме застало и да се не помиче с места, ипак дође зањ толи жељени час, у који му дадоше
да вечер а исецкана кр авља меса са цр ним лу ком и неколико нога од поматор а телета.
Наклопи се он на све то са већом вољом, него да су му дали миланских лештар ака,
р имских гистела, телећине од Сор ента, јар ебица од Мор она, или гу сака од Лавахоса, а у з
вечер у окрену се доктору и р ече му :
„Имајте на у му , господине доктор е, да ми од сада не дајете да једем господске

ђаконије и одабр ана јела, јер би се тиме желу дац пор еметио у његовом стању , који је
вичан козјем и крављем месу, свињетини и сланини, р ени и лу ку, а кад му се слу чајноо
даду др у га господска јела, он их нер адо пр има и каткад се гади од њих ; што ће пехар ник
да учини, нека ми зготиви оно што се зову оље подриде66 јер што су тр у лије, боље ваљају,
па у њих може метну ти и помешати све што му је воља, то јест ако се то једе, а ја ћу му се
за то једном захвалити и платити ; а нико нека се не титра са мном, јер или јесмо, или
нисмо ; зато да живимо сви и да једемо лепо у мир у и љу бави, јер кад сване дан, сване за

66 Ollapodrida (трули лонац) шпањолско је народно јело. Санчо мисли ољу простога човека, која се састоји
из остатака сваке врсте меса, репе, мркве, које у току једне или више недеља дана долазе на трпезу, па их
трпају све у један лонац и онда их подгреју. Ова оља се не зове без разлога подрида. Богаташи имају такође
своју ољу али она је далеко боља. У њој долази говеђина, овновина, сланина, месо од кокошака и јаребица,
девенице и крвавице, различно вариво и зеље и свакојаки зачини, и све то дотле се вари док се све то
различно месо не раскуха и међу собом помеша, као што се распада презрело гњило воће.

315
све ; ја ћу у пр ављати овим островом не вр еђају ћи пр аво, нити у зимају ћи мита; а сви нека
добро отвор е очи и нека се у зму на у м, јер им кажем да ђаво не спава, па нека ми се даде
повода биће тр иста чу да ; јер ако се начиниш мед, појешће те му хе.“
„Зацело, господине гу бер наторе,“ р ече пехар ник, „имате много р азлога што сте
казали, и ја у име свију остр овљана на овом остр ову обећавам, да ћемо вас слу жити са
сваком савесношћу , љу бављу и наклоношћу , јер блага у пр ава ваша у самоме почетку не да
им места да што чине или мисле, што би било на ваш у штр б.“
„То вам вер у јем,“ одговор и Санчо, „и они би били лу ди, кад би иначе чинили или
мислили ; и наново кажем, нека се води бр ига о мојој хр ани и мога сивца, јер то је важно у
овом послу и најглавнија је ствар, па кад дође вр еме, поћи ћемо у обилажење, јер ми је
намер а да ово остр ово очистим од сваке вр сте нечистоте и ту мар ала, беспослена и
неваљала света ; јер хоћу да знате, браћо, да су беспослени и лени љу ди у држави исто
што и тр у тови у кошници, који једу мед, што га пр аве челе р адилице. Намер авам да идем
на ру ку пољоделцима, да племићима хр аним њихове повластице, ваљане да нагр ађу јем, а
свр х свега да у части др жим веру и у у важењу свећенство. Шта вам се чини, браћо? Јесам
ли што р екао, или само лу пам главу ?“
„Ви, господине гу бер натор е,“ р ече двор ски у пр авитељ, „говорите тако, да се
дивим, гледају ћи човека неу чена, као ви што сте, јер мислим, да нисте били на нау кама, да
говор ите такве и толике ствар и пу не му др ости и савета и тако далеко од свега оног, чему
се се од ваше намети надали они, који су вас послали, и ми, који смо овамо дошли; сваки
дан виде се нове ствар и у свету ; потпрдивање окр еће се у збиљу и који су се потпр дивали
њих у зимају у потпр д.“
„Дође ноћ и губер натор вечер а са допуштењем господина доктора Ресија.

Спремише се за обилажење, те се кр ену са двор ским у пр авитељем, секретар ем и
пехар ником, као и са летописцем, коме је задатак био да пр ибележи његова дела, онда са
толиким панду р има и писар има, да их је могло бити за пола чете. У ср едини иђаше Санчо
са својим штапом даје сасвим красно изгледао, те пошто пр ођоше неколико у лица у месту,
чу ше звеку од мачева; одоше тамо и видеше, да су се борила само два човека, који кад
у гледаше власт престадоше и један од њих р ече:
316
„Онамо у божје и кр аљево име! Зар да се тр пи, да се у овом месту јавно р оби и да
на љу де нападају на ср ед у лица?“
„Умир ите се добри човече,“ р ече Санчо, „па ми кажите, р ашта сте се завадили, јер
ја сам гу бер натор.“
Др уги пр отивник р ече:
„Господине гу бернатор е, хоћу вам то казати сасвим у кр атко: ваља да знате, да је

овај племић баш овај час добио у коцкар ници пр еко од нас више него хиљаду реала, а сам
бог знаће га како; па како сам се тамо нашао, нисам пр есу дио једну сумњиву пр илику
њему у корист против свега онога што ми је савест говор ила; он се подиже са добитком и
докле сам се ја надао, да ће ми дати бар коју шку ду алвалу ка, као што је то обичај да се
даје отменим љу дима, као ја што сам, који се онде налазимо да нас вр еме којекако пр ође и
да поду пиремо непр авду и у клањамо распр е, он стрпа у кесу свој новац и оде из ку ће; ја
одмах пођем за њим и са лепим и у чтивим речима замолим га, да ми даде до осам р еала,
пошто зна, да сам поштен човек и да немам ни службе ни дохотка, јер ме моји р одитељи
нису школовали, нити су ми што оставили; а тај лу пеж, који је већи кр адац од Кака и гор а
вар алица од Андрадиље, неће више да ми да него четир и р еала, дакле оту да можете да
видите, господине гу бер натор е, како је мало у њега стида и савести; али вер е ми, да нисте
ви дошли, би ми бљу вао добит и бих га нау чио памети.“
„Шта велите ви на ово?“ запита Санчо.
Онај др у ги одговор и, да је онако, како вели његов пр отивник и да му није хтео

више да даде него четири р еала, јер му је већ толико пу та давао; а који изгледају на
алвалу к, ваља да су пристојни и да са љу базним лицем пр име што им се даде, а да не
тр аже р ачуна од оних који су добили, ако већ не знају поу здано да су они вар алице и да су
непоштено дошли до добити; а у доказ, да је он поштен човек, а не лу пеж, како онај вели,
не тр еба већи доказ, него што му није хтео ништа да да, јер вар алице у век мор ају да
плаћају гледаоцима који их знају.“
„То је тако,“ р ече двор ски у правитељ; „а сад видите, господине гу бер натор е, шта
ћете с овим љу дима.“
317
„Ево шта ћемо,“ одговор и Санчо; „ви који сте добили, поштено или непоштено,
или ни једно ни др у го, подајте вашем нападачу одмах стотину р еала и још положите
тр идесет за сир омахе у затвор у; а ви који нити имате звања нити дохотка, него базате без
занимања по овом остр ову , у змите одмах ових стотину р еала и су тр а кад сване одлазите из
овог остр ова на десет година, а ако ову пр есуду погазите, хоћете ми главом платити, јер ћу
вас на вешала попети, или бар ем ће то кр вник у чинити на мој налог, и нико нека ми ништа
не одговара, јер ће ми осетити ру ку .“
Један исплати новце, дру ги их пр ими, један оде из острва, дру ги оде ку ћи, а
гу бер натор р ече:
„Или нисам ништа или ћу у кинути те коцкар нице, јер видим да су веома штетне.“
„Бар ову овде“, пр имети један писар, „нећете моћи у кинути, јер је др жи отмено
лице, а много више изгу би пр еко године, него што добије на кар те; код дру гих коцкар ница
које нису тако отмене, моћи ћете показати своју власт, а оне чине више штете и дају више
повода запр ећеним делима, јер у кућама отмених витезова и господе не усу ђу ју се
вар алице да изводе своје мајстор ије; а пошто је коцкање постало општим пор оком, то је
боље да се коцкају у отменим ку ћама, а не у ку ћи каквога заначије, где каквога неср ећника
у хвате у по ноћи и жива га одеру.“
„Но, писар у,“ р ече Санчо, „ја знам, да би се ту имало много шта р ећи.“
У те ево један панду р , води једног момка па вели:
„Госпдине гу бер натор е, овога момка ср ели смо, па чим је опазио власт, он се
окр ену плећи и загр еба као ср ндаћ, што је знак, да ће бити што скр ивио; ја га поју р их, да
се није споотакао и пао, никад га не бих стигао.“
„Зашто си бегао, момче?“ запита Санчо.
М омак одговор и на то:
„Да бих избегао одговар ање на многа питања, које власт задаје.“
„Шта ти је занимање?“
„Ткач сам.“
„А шта ткаш?“
318
„Врхове за копља, са милостивим вашим допуштењем.“
„А, ти си неки шаљивац? Хоћеш да мало пр иклапаш? Лепо; а ку да си пошао сад?“
„Господине, на свеж вазду х.“
„А где је свеж вазду х у овом остр ову ?“
„Тамо где пир и.“
„Лепо, одговар аш баш досетљиво; ти си пр ому ћу р но момче, али замисли, да сам ја

вазду х, па ти пир им у ветр ила, те те у затвор гоним. Дела ухватите га и одведите га, јер ћу
у чинити, да ноћас почине без свежа вазду ха.“
„Вала,“ р ече момче, „толико ћете ми учинити да у затвор у починем, колико би ме

и краљем могли начинити.“
„А зашто не бих могао учинити да починеш у затвору ?“ запита Санчо; „зар ми није
у власти да те затвор им и пу стим, кад и како хоћу ?“
„М а каква да вам је власт,“ р ече момак, „опет не можете у чинити, да починем у

затвор у .“
„Како да не могу?“ одговор и Санчо, „одмах га водите, нека својим очима види,
колико се вар а, ма тамничар и хтео за љу бав себичне штедр оте да те попу сти, јер ћу га
оглобити са две хиљаде ду ката, ако те пу сти да и кр очиш из затвора.“
„Све је то баш смешно,“ на то ће момак; „ствар је у томе, да нико живи не може

у чинити, да починем у затвор у . „
„Кажи ми вр аже,“ р ече Санчо, „има ли каква анђела, који ће те пу стити и

опр остити те негава, што ћу дати да их метну на тебе?“
„Е, господине губер натор е,“ одговори момак сасвим весело, „да коју паметно
р ечемо и да се р азу мемо. Узмимо, да сте заповедили, да ме воде у затвор , и да ми тамо
метну негве и пу та, и да ме баце у какву јаму р ину, и да пр ипр етите тамничар у великом
глобом, ако ме пусти, и да он извр ши све по заповести, ипак кад ја нећу да спавам и бу дан
319
останем целу ноћ и нећу да тр енем оком, зар ћете ви моћи са свом својом влашћу у чинити
67
да спавам, кад ја нећу ?“
„Зацело не,“ р ече секр етар, „и тај човек добр о се изговор ио.“
„Дакле,“ рече Санчо, „ти само зато не би спавао, што би ти тако била воља, а не
што би хтео да се пр отивиш мени?“
„То не, господине,“ одговор и момче, „ни помислити тако што.“
„А ти иди збогом,“ р ече Санчо, „иди ку ћи својој да спаваш и бог ти дао добар сан, а
ја ти га не мислим у зети, него ти пр епор у чујем, да одсада не збијаш шале са влашћу , јер
би могао на коју наићи, која би ти шалу натерала на нос.“
М омак оде, а губер натор настави своје обилажење и мало за тим дођоше два
панду р а, који доведоше ухваћена човека и р екоше:
„Господине гу бернатор е, овај што изгледа да је човек, није човек, него је женска, и
то није р у жна, па се пр еру шила као мушко.“
Пр инеше јој лицу две тр и лампаде и спр ам ових угледаше лице женско од својих
шеснаест или мало више година, са косом скупљеном у мр ежицу златну и од зелене свиле,
лепа као низ бисер а; посматр аше је од главе до пете и опазише, да има чар апе од р у мене
свиле са подвезама од бела тафетана са р ојтама златним и бисер ом осу тима; чакшир е беху
зелене на златно и зу бу н и гу њче од исте матер ије, испод кога имаше пр слу к од најфиније
беле материје на злато, на ногама пак имаше беле мушке ципеле; није имала мач пр ипасан,
него веома богат нож, а на пр стима били су јој многи и особито лепи пр стенови. Једном
р ечју девојка се свима допала, а нико од оних који су је видели није је знао и ондашњи
љу ди р екоше, да не могу знати, ко је, а који су били посвећени у спр дње што тр еба да
пр аве са Санчом, нађоше се највише у чу ду, пошто тај догађај и слу чај нису они у десили,
те тако недоу меваше и очекиваше, на што ће ствар да изађе. Санчо се сав у дивио
девојачкој лепоти, те је питаше, ко је, ку да иде и који је повод био, да се тако обу че. Она
обори очи и пу на стида одговори:

67 У шпањолскоме dormir рећи ће спавати и починути, отуда оно титрање речима горе.

320
„Не могу вам господине, тако јавно казати, то бих живо желела да остане тајно;
једно само молим да ми се веру је, да нисам кр адљивица, ни каква неваљалица, него сам
несрећна девојка, коју је сила љу боморе, нагонила да погази пр истојност, коју иште стид.“
Чу вши то, двор ски у пр авитељ рече Санчу :
„Господине гу бернатор е, р еците љу дима да се у клоне, како би ова сењора са мање

у стру чавања могла оно казати што хоће.“
Гу бер натор нар еди тако, сви се у клонише и само оста дворски у пр авник, пехар ник
и секр етар. Кад тако сами осташе, настави девојка:
„Ја сам, господо, кћи Педр а Пер еса Масор ке, заку пника овдашње ву не, који врло
чест долази у ку ћу мог оца.“
„То се не слаже,“ пр имети дворски у правник, „јер ја, сењора, вр ло добр о познајем
Педр а Переса и знам, да нема никакве деце, ни му шке ни женске; онда, велите, да вам је
он отац, а за тим кажете, да вр ло често долази у ку ћу вашег оца.“
„И мени је то пало у очи,“ р ече Санчо.
„Сада сам, господо, сва збу њена и не знам шта говорим,“ одговори девојка; „али је
истина, да сам кћи Дијега од Љане, кога ћете сви ви мор ати познавати.“
„То већ има смисла,“ одговор и двор ски у пр авник, „јер знам Дијега од Љане и знам
да је отмен племић и богат и да има сина и кћер, а откако је обу довио, нема у месту
никога, који би био видео лице његове кћер и, јер је др жи тако затвор ену , да ни сунцу не да
да је види, ипак се говор и, да је она ванр едно лепа.“
„То је истина,“ одговор и девојка, „и та кћи ја сам; а да ли је лаж или истина то што
се говор и о мојој лепоти, то, господо, можете сад да знате, јер сте ме видели.“
И с тим стаде горко плакати. Кад то виде секр етар, пр иже се у ху пехар никовом и
р ече му тихо:
„Без сваке су мње биће да се овој сир отој девојци нешто вр ло велико догодило, кад
отмена, као што је, иде од ку ће у такву оделу а у то доба.“
„Ту нема сумње,“ одговор и пехар ник, „а још већма потвр ђују то њене су зе.“
321
Санчо је у теши што бољим р ечима и замоли је да им без свака страха каже, шта јој
се догодило, а они ће гледати да јој искр ено помогну и чиме само могу .
„Ствар је ово, господо,“ одговор и она, „да ме отац др жи затвор ену има десет
година, а толико је у пр аво, од како ми матер земља покр ива; у кућу у богатој ор аторији
слу жи се миса и за сво то вр еме нисам др у го видела, него дању су нце и месец и звезде
ноћу, шта знам, шта су у лице, пијаце и цр кве, па ни љу ди, осим мог оца и једног мога
бр ата и Педр а Пер еса заку пника, који пошто нам често у ку ћу долази, пало ми је на у м да
кажем да ми је отац, да не бих одала свог оца. Због тога што ме др же затвор ену и не
пу штају ме из ку ће, па ни у цр кву , већ од више месеца веома сам неу тешна; желела сам да
видим свет, или бар ем место, у коме сам се р одила, па ми се чинило, да ова жеља није
пр отивна уважењу, која отмене девојке тр еба саме пр ема себи да имају. Кад бих чу ла, како
говор е, да се бикови боре и да се игр ају алке и да се глу ме пр иказу ју , ја бих питала бр ата,
који је у годину дана млађи од мене, да ми каже, шта је то и много др уго, што ја нисам
видела, а он би ми објашњавао што је боље могао, али све то само је већма у мени
р аспаљивао жељу и да видим. Укр атко, да не бих дуљила казивање о мојој неср ећи, да вам
кажем, да сам молила и искала од бр ата – камо ср еће да га никад нисам молила!“
Па наново бр изну у плач. Двор ски у правник рече јој:
„Наставите, сењора, и довр шите своје казивање о томе што вам се догодило, јер сви
смо пу ни очекивања код ваших р ечи и су за.“
„Немам још много да говор им,“ одговор и девојка, „пр емда имам многе су зе да
лијем, јер неу месне жеље не могу за собом пову ћи дру ге незгоде, него као што је ова.“
Лепота девојчина силно се косну ла пехар никова срца и он по дру ги пут пр инесе
лампаду, да би је наново видео, па му се у чини, да јој од очију не иду су зе, него ситни
бисер или р оса са ливада, па му се још и надмашније учинише и у пор еђиваше их са
источњачким бисер ом, те жељаше, да јој белај не буде толики, као што се чинило да је по
толику плачу и у здисању. Гу бер натор очајаваше због девојчина оклевања у пр ичању своје
повести, па јој р ече, нека их више не држи у неизвесности, јер је касно, а има још много да
се место обилази. Уз испрекидано јецање и јако у здисање она р ече:
322
„Није ме др у ги белај снашао, нити ми се др у га неср ећа десила, него што сам
замолила мога брата, да ме му шки обу че у његове хаљине, па да ме једне ноћи поведе да
видимо цело место, кад нам отац бу де заспао; како сам му досађивала мојим молбама, то
ми учини по жељи и да ми ово своје одело, а он се обу че у моје хаљине, које су му у исале,
као да се у њима р одио, јер нема ни тр ага од бр аде и изгледа као пр екр асна девојка, па
вечер ас, биће пр е једнога часа, или мало р аније или касније, одемо од ку ће, па р уковођени
нашом лу дом и непр омишљеном памећу ту мар асмо по целом месту, а кад хтедосмо да се
вр атимо кући, у гледасмо да иде велику гомилу, а мој бр ат рече ми:
„Сејо, ово ће бити извидница, пожу р и ноге и пр идај им крила, па потр чи за мном,
да нас не би познали, јер ћемо зло пр оћи.“
„Па кад то р ече, окр ену се и стаде не тр чати, него летети; ја ни шест кор ака не
у чиних и падох од стр аха, а ту дође слу житељ су дски и доведе ме пр ед вашу милост, где
се видим оср амоћена пр ед толиким људима, као неваљала и лакоу мна девојка.“
„А иначе, сењор а,“ р ече Санчо, „није вам се десила никаква незгода, нити вас је из
ку ће извела љу бомор а, као што р екосте у пр ви мах?“
„Ништа ми се није догодило, нити ме је водила љу бомор а, него само жеља да

видим свет, а то није даље ишло, него да видим у лице овога места.“
Девојчине речи потвр ди као истините то, што су панду р и довели њеног бр ата, кога
је један од њих ухватио, кад је бегао од сестр е. На себи имаше само богату хаљину и
огр тач од плаве дамашке са р ојтама од чиста злата, глава му беше без капе и др уга у кр аса,
до ли његових власи, које су биле као златни увојци, јер су биле р усе и кудр аве.
Гу бер натор, дворски у правник и пехарник у зеше га у стр ану и да му сестр а не чу је

питаше га, како је доспео у такво одело, а он не са мање стида и недоу мевања испр ича им
исто што је његова сестра говор ила, што се заљу бљеном пехар нику особито понар авило;
али им гу бер натор р ече:
„Заиста, господо, то је била велика детињар ија, па да се испр ича та глу пост и
непор мишљеност, нису биле потр ебе толике многе сузе и уздисаји, него је тр ебало казати,
ми смо тај и та, па смо изашли у шетњу из р одитељске ку ће овако пр ер ушени без икакве
323
др уге намер е једино из љу бопитности, па би ствар била свр шена, а не окање и плакање и
шта ти ја знам.
„То је истина,“ одговор и девојка; али ваља да знате, да сам била тако сму ћена, да
нисам могла да се одр жим у потр ебној гр аници.“
„Ништа није изгубљено,“ на то ће Санчо; „ајдемо да вас одведемо у кућу вашег

оца, који можда није ни опазио да вас нема, а у буду ће немојте да сте тако детињасти и
тако жељни да видите света, јер часна девојка и сломљена нога седе код ку ће, а жена и
кока бр зо ће да залу та, па која жели да види, та жели и њу да виде ; и више не кажем
ништа.“
Дечко захвали гу бер натор у на милости, коју им у казу је водећи их ку ћи, те тако се
онамо у путише, а није ни била далеко. Кад тамо стигоше, баци бр ат један камичак на
један канап, на што одмах сиђе једна слу шкиња, која их је очекивала и отвор и им вр ата, те
у ђоше,оставивши све у у дивљењу како због њихове милокр вности и лепоте, тако и због
њихове жеље да виде свет ноћу, не излазећи из места ; али све то пр иписиваше њиховим
зеленим годианама. Пехар ник остаде са р ањеним срцем и одмах докона, да ће је су тра у
оца пр осити, др жећи као сигу р но, да га неће добити, јер је био у хер цеговој служби ; па и
Санчу дођоше жеље и слу тње, да дечка ожени својом ћерком Санчиком, и дкона да то у
своје вр еме покрене, држећи да никакав младожења неће одбити гу бер наторску кћер.
Тиме се сврши извидница ове ноћи, а после два дана и гу бер наторство, чиме се р азбише и
у ништише сви његови планови, као што ће се даље видети.
У којој се објашњава, ко су били волшебници и крвници, који су шопали дуењу и штипали и

гребли Дон Кихота, уз успех, који је имала двородржица што је носила писмо Терези
Панси, жени Санча Пансе
Сид Амет, најточнији претр есач најситније ситнице ове истинске повести, вели, да
у онај пар , кад је Доња Родр игес изишла из своје собе да иде у Дон Кихотову собу, др уга
ду ења, која је с њоме спавала, то је осетила, па како су све ду ење жељне да знају , чу ју и
324
омиришу , то је пошла за њом тако тихо, да је добра Родригес није ни осетила; па кад је
ду ења видела да је у шла у Дон Кихотову собу, како јој није оску девала општа навика, коју
све ду ење имају, да су то јест бр бљаве, то онога стика извести своју госпођу хер цегињу ,
како је Доња Родригес отишла у Дон Кихотову собу. Хер цегиња рече то хер цегу и заиска
да јој допусти, да с Алтисидор ом иде и види, шта ће она дуења са Дон Кихотом. Хер цег јој
одобр и, а њих две тихо и полагано ногу пр ед ногу наместише се до вр ата од собе и тако
близу , да чу ше све што се у соби говор ило; а кад хер цегиња чу , да је Родригесовица
изнела на пазар њене фонтанеле, не мога више издр жати, исто као ни Алтисидор а, него
пу не јар ости и жељне освете јур ну ше у собу и иштипаше Дон Кихота, а ду ењу ишопаше
онако, како је причано, јер у вр еде, које су у пр ављене пр отив лепоте и су јете женске,
изазивају у женскима јарост у великој мер и и р аспаљу ју жељу за осветом.
Херцегиња пр иповеди хер цегу шта је било, што је њега веома у весељавало, па она
настављајући са његовим спор азу мом шалу и забаву са Дон Кихотом, отпр еми
двородр жицу , која је приказивала Дулсинеју пр и обр еду скидања чини са ње (на што је
Санчо Панса посве био забор авио занимају ћи се својим гу бер наторством), до његове жене
Терезе Пансе са писмом њенога мужа и са једним својим, као и са великим низом
пр екр асна мер џана на дар.
Повест дакле казује, да је двор одр жица била веома отвор ено и оштр оу мно чељаде и
пу но воље да што боље послу жи своју госпоштину у Санчову селу. Пр е но што ће у ћи у
село, у гледа на једном потоку многе жене где перу р у бље, које у пита, да ли му знају
казати, где је ку ћа неке жене по имену Тер езе Пансе, жене некога Санча Пансе, коњу шар а
некога витеза по имену Дон Кихота од М анче, на која питања у стане једна девојка, која је
пр ала, и р ече:
„Та Тер еза Панса моја је мати, а тај Санчо мој је господин отац, а тај витез наш је
господин.“
„А ви ходите, госпођице,“ р ече двор одр жица, „и одведите ме до ваше мајке, јер јој
носим писмо и дар од вашег оца.“
„Хоћу , господине, вр ло радо,“ одговори девојка, која изгледаше да јој је четр наест
година, нешто мање или више.
325
Па оставивши р убље што га је пр ала једној др у гарици, не наместивши косу, нити

се обу вши, јер је била боса и р азбар у шена, потрча пред парипом двор одржичиним,
говор ећи:
„Ходите, јер нам је ку ћа на кр ај села и у њој моја мајка, која је у великој бр изи, јер
одавна немамо гласа за господина оца.“
„Онда вам ја доносим тако добр е гласе,“ р ече двородр жица, „да на њима ваља да
захвалите богу .“
Најзад игр ају ћи, тр чећи и скачући дође девојче у село и пре но што ће ући у своју
ку ћу, стаде викати још са вр атанца:
„Ходи, мама Тер еза, ходи, ходи, јер ево једнога господина, који је донео од мога
слаткога тате писмо и дру ге ствар и.“
На ову вику изађе њена мати Тер еза Панса, преду ћи ку дељу, у мр кој су књи. Како је
су кња кр атка била, то изгледаше, као да су је скр атили до половине бу тина; у з то имаше
пр слу к исте боје и кошу љу као у дојиље. Не беше много стар а, ако и изгледаше да је
пр ешла четр десет; али беше снажна, чвр ста, жилава и смагну та лица. Када виде своју кћер
и двор одр жицу на коњу , р ече јој:
„Шта је то, ћер ко, ко је овај господин?“
„То је слу га госпође доње Тер езе Пансе,“ одговор и двор одржица.
Па с тим речима спу сти се са коња и са свим понизно клече пр ед госпођу Тер езу
говор ећи:
„Дајте ми ру ку , милостива госпођо доња Тер езо, као пр авовер на и законита су пруга
господина дон Санча Пансе, дејствителнога губер натор а остр ова Бар атар ије.“
„Ју х, господине! Устаните, махните се тога,“ одговори Тер еза, „јер ја нисам нимало
отмена, него сирота сељанка, кћи једнога надничар а и жена ту мар аћег коњу шар а, а
никаквога гу бер натор а.“
„Ваша милост,“ одговор и двор одр жица, „достојњејша је жена пр едостојњејша

гу бер натора; а у доказ ове истине пр имите ово писмо и овај дар.“
326
И у исти мах извади из чпага низ мерџана са златном пр еђицом, метну јој га око
вр ата и р ече:
„Ово писмо је од господина гу бер натора, а дру го писмо што га имам и овај мер џан
од госпође су хер пегиње, која ме је послала до вас.“
Тереза беше пр енер ажена, не мање и кћи јој, а девојче р ече:
„Ево главе, ако то није масло нашега господина Дон Кихота, који ће бити оцу дао
ону гу бер нију или гр офију , коју му је обећао толико пу та.“
„Сасвим је тако,“ одговор и двор одржица; „из у важења пр ема господину Дон
Кихоту сада је господин Санчо гу бер натор над остр овом Бар атар ијом, као што ћете
видети из овога писма.“
„Читајте ми га, господине племићу ,“ рече Тер еза, „јер ако и знам пр ести, не знам
ни мр ве читати.“
„Ни ја,“ додаде Санчика; „али пр ичекајте, идем ја да дозовем, ко ће га прочитати, а

то је или баш пар ок, или бакалар Сансон Караско, који ће вр ло р адо доћи, да што чу ју за
мог оца.“
„Није потребно никога звати, јер ја не знам пр ести, али знам читати, па ћу вам га
пр очитати.“
И тако пр очита цело писмо, које се овде не меће, пошто је већ горе саопштено: а за
тим извади др у го од хер цегиње, које је овако гласило:
„Љубазна Тер еза! Лепе стр ане ср ца и у ма вашега мужа Санче дале су ми повода и
пр иволиле су ме да иштем од мога му жа хер цега, да му даде гу бер нију над једним од
многих остр ова што их има. Дознала сам, да у пр авља кано јастреб, због чега сам много
задовољна, исто тако и мој господар ду ка, на чему одајем многу хвалу небесима, што се
нисам пр евар ила, изабр авши зањ такву гу бернију ; јер ваља да зна госпођа Тер еза, да је у
свету тешко наћи добр а гу бернатор а, и нека ми бог толико добр а у чини, како Санчо
у правља. Овде вам, љу базна моја, шаљем један низ мер џана са златном пр еђицом; право
би ми било, да је источански бисер, али ко ти пр у жа кост, не жели ти смрт; биће вр емена,
па ћемо се познати и састати, па ко зна, шта ће још бити. Пр епор учите ме Санчици, вашој
ћер ци, и кажите јој од моје стр ане, нека се спреми, јер мислим да је господски у дам, кад не
327
бу де ни мислила на то. Кажу ми, да у том селу имају кр у пан жир од сладуна, пошаљите ми
до два тестета, а ја ћу их особито ценити, пошто ће бити од вас; па ми пишите опшир но и
јавите ми за ваше здр авље и како вам је, а ако би вам што тр ебало, само ваља да отворите
у ста, па ће вам жеља бити послу жена, и бог нека ми вас чу ва. У овом месту, ваша
пр ијатељица, која вас особито љу би,
Херциг иња.“
„Ју х!“ викну Тереза, када саслу ша писмо, „па како је то добр а, како ли искр ена и
милостива госпођа. Са таквим госпођама нека ме сахр ане, а не као што су племићке што
су у овом селу, које мисле, ако су племићке, да на њих ни ветрић не сме пирну ти, а у
цр кву иду са толиком пар адом, као да су кр аљине, и није иначе, него као да је срамота, ако
на сељанку и погледају; а ето гле овде, где ова добра госпођа, ако је хер цегиња, па ме зове
пр ијатељицом и са мном тако говор и, као да смо барабар; а ја бих да је видим високу , као
највиши тор ањ што га има у М анчи; а што се тиче жир а, послаћу јој један селемин (4
килогр ама), јер је кр у пан, да би могли доћи да гледају као чу до; а за сада, Санчика, гледај
да угостимо овога господина; подмири му коња и донеси из коњу шнице јаја и одсеци
добар комад шу нке, да га почастимо као пр инципа, јер то заслу жу ју добр и гласови што
нам их је донео, као и његово лепо лице; а ја одох међу тим да кажем мојим суседима за
нашу ср ећу и оцу пароку и бер берину мајстор Николи, који су били и јесу велики
пр ијатељи твом оцу .“
„Добр о, мајко,“ одговор и Санчика; „али гледај да ми даш полак од тога низа, јер ја
мислим, да госпођа хер цегиња није тако лу да, па да сав низ пошаље само за тебе.“
„Цео је твој, ћер ко,“ одговор и Тер еза; „али пу сти ме да га носим који дан на вр ату ,
јер заиста тако ми је, као да ми је ср це веселије.“
„И ви ћете се обрадовати“, р ече двор одр жица, „док видите завежљај што је у овим
бисагама, јер ту има хаљина од најтање чохе, коју је гу бернатор само један дан носио у
лову, па је целу шаље за сењор у Санчику .“
„Нека га бог поживи хиљаду година!“ викну Санчика, „а исто толико и онога ко је
донео, па и две хиљаде, ако тр еба.“
328
У то изађе Тер еза из куће са писмима и ђерданом о вр ату , ку цају ћи пр стима по

писмима, као по какву тамбу рину , те слу чајно сретну вши се са пар оком и Сансоном
Караском, стаде поигр авати говор ећи:
„Вала, сад нисмо жебр аци, имамо нашу гу бернијицу; нека ми сад дође племићка ма
како накинђу р ена, хоћу јој већ показати, ко сам!“
„Шта је то, Тер еза Панса? Какве су то лу дор ије и какве су то хар тије?“
„Није то лудор ија, него су то писма од хер цегиње и од гу бер натора, а ово што имам
на вр ату фини је мерџан и ове шљоке у ђер дану од кована су злата, а ја сам
гу бер наторовица.“
„Тако ми бога, Тереза, ми вас не р азу мемо, нити знамо шта говор ите.“
„Ево, овде можете видети,“ одговор и Тер еза и даде им писма.
Парок их пр очита, да их је Сансон Караско могао чути; и Сансон и пар ок загледаше

се као у чуду због онога што су читали, а бакалар запита, ко је донео та писма. Тереза
одговор и, нека пођу с њом њеној ку ћи, па ће видети гласоношу , који је момак као златан
бор, и да је донео још један дар, који вр еди још једанпу т толико. Пар ок јој скиде мер џан са
вр ата, пр егледаше га са сваке стр ане и у веривши се, да је фин, наново се стаде чу дити и
р ече:
„Тако ми хаљине, што је носим, не знам; шта да кажем и шта да мислим код ових
писама и ових дар ова; овамо видим и осећам финоћу овога мерџана, а овамо читам, да
једна хер цегиња моли да јој се пошаљу два тестета жир а.“
„Распр ављајте тај р ачу н како знате,“ рече на то Караско; „а сада пођимо да видимо
онога што је то донео, па ћемо од њега добити објашњења за ове нејасности.“
Учинише тако и Тер еза се вр ати са њима. Затекоше двор одр жицу да р ешета мало
јечма за свога парипа и Санчику, како сече сланину да је пече с јајима, те да двор одр жици
даде да једе, који их обојицу много задовољи својим изгледом и господским оделом; и
пошто га у чтиво поздравише и он њих, замоли га Сансон, да им каже шта је са Дон
Кихотом, као и са Санчом Пансом, јер ако су и читали Санчово писмо и оно госпође
хер цегиње, ипак су у недоу мевању и не могу доку че, шта је то са Санчовом гу бер нијом, па
329
још са остр овом, јер сва што су у Ср едоземном мор у , или бар већина их, у власти су
његовога величанства.
На ово одговор и двор одржица:
„Да је господин Санчо Панса губер натор , о томе нема су мње; да ли је остр ово или
није његова гу бернија, у то нећу да се у пу штам; али доста да је место од пр еко хиљаду
становника, а што се тиче жир а, велим, да је госпођа хер цегиња тако милостивна и
снисходљива, да то није ништа, ако је послала да иште жир а од сељанке, него је и то било,
да је слала једној својој су седи да јој на послугу даде чешаљ; јер ваља да знате, да госпође
ар агонске, ако и јесу тако отмене, нису тако гор де и поносите, као госпође у Кастилији:
оне су снисходљивије спрам људи.“
У по овога р азговор а ево Санчике са јајима у кр илу и запита двор одр жицу:
„Кажите ми, господине, да ли господин мој отац носи можда задигну те чакшир е,
откако је губер натор ?“
„Нисам то у зимао на у м,“ одговор и двор одр жица, „али ће их свакако носити.“
„Ју х, боже!“ р ече Санчика, „па тек кад видим мог оца у шир оким чакшир ама; зар
није чу дно, да откако сам р ођена, то ми је највећа жеља да видим оца у задигну тим
чакшир ама?“
„Дај боже здр авља, па ћете га већ видети и тако,“ одговор и двор одр жица. „Бр е како
се упу тио, нека му гу бернатор ство потр аје само два месеца дана, па ће пу товати са капом
са ушима.“
Парок и бакалар добр о опазише, да је двор одр жица један шакламан, тек их бу њаше
фини мер џан и ловачка хаљина, коју је Санчо послао, јер Тер еза им већ беше показала
хаљину ; а не могоше да се не насмеју Санчикиној жељи и још више кад Тер еза рече:
„Господине попо, ала бу дите мукает, ако би когод пошао у М адр ит или Толедо, да
ми ку пи окр у глу су књу на обру че, онако како ваља и како се носе и што има најбоља; јер
заиста, заиста хоћу да колико могу осветлам обр аз гу бер натор ству мога му жа, па још ако
ми падне на у м, хоћу да идем у двор, па да набавим кочије, као и све др у ге, јер којој је
му ж гу бер натор, може и то да има и да ку пи.“
330
„Те како, мамице,“ пр ихвати Санчика; „и дај боже да то буде данас, а не су тр а, па

ма они који ме виде да седим са госпођом мајком у тим кочијама и казали: глете и ту чепу ,
отац јој једе бели лу кац, а она се посадила и извалила у кочијама, као да је папиница! Али
нека они само гацају по блату, а ја нека седим у кочијама и нека сам дигла ноге над
земљом. Удар ила зла година да бог да у све зле језике у свету ! Па је ли мени топло, ако ће
се љу ди и ру гати. Је ли тако, мамице?“
„Те како, ћер ко,“ одговор и Тереза; „а сву ову ср ећу и још више мени је пр ор екао
мој добр и Санчо, и видећеш, ћер ко, још ће ме начинити грофицом, јер главно је да срећа
почне своје; а како сам више пута чу ла од твог оца – који како је твој отац, тако је и отац
пословицама – кад ти дају кр авицу , а ти спр еми у зицу ; кад ти дају гу бернију , а ти је у зми;
кад ти дају гр офију , др жи је; а кад ти дају леп поклон и веле ти: др ж`, а ти га смотај; него
ваљда да спаваш и да се не одзовеш ср ећи и добр у, кад те зове са пр ага твоје ку ће!“
„А шта ме се тиче,“ додаде Санчика, „шта ће ко да каже, кад ме види окићену и у

господску ру ху : видео се пас у пр теним гаћама, на шта онда?“
Чу вши ово, р ече пар ок:
„Не могу иначе да мислим, него сви од Пансине пасмине као да се сваки р оди са
тор бом пословица о вр ату ; ни једног од њих још не видех, да их не потеже сваки час и уза
сваку р еч.“
„То је истина,“ р ече двородр жица, „јер господин гу бер натор Санчо чим кр очи, већ
и пословицу ср очи; па ако многе и не пр истају згодно, тек су забавне, и госпођа хер цегиња
и херцег много их хвале.“
„И ви, господине, остајете пр и томе,“ рече бакалар, „ да је баш збиља са Санчовом

гу бер нијом и да има у свету херцегиња, која му шаље дар ове и пише му? Јер ми, ако смо и
опипали дар ове и читали смо писма, не вер ујемо то и мислимо, да је то који од послова
Дон Кихота, нашега земљака, који за свашто мисли да бива пу тем волшенства; зато велим,
да бих хтео да опипам и да вас дир нем, да видим, нисте ли какав сабласни одасланик, или
сте човек од пу ти и кости.“
„Господо,“ одговор и двор одр жица, „ја вам не знам др у го за себе, него да сам заиста
одасланик, и да је господин Санчо Панса заиста гу бер натор , и да моја госпоштина херцег
331
и хер цегиња могу дати и да су дали такву губер нију , и да сам чуо, да се у њој тај Санчо
Панса влада да не може бити боље; има ли у томе каквих чини или не, то ви међу собом
р аспр авите, а ја др у го не знам, тако ми заклетве, коју ћу у чинити, а то је, тако ми живи
били р одитељи, који су још у животу и које љу бим и много пошту јем.“
„М оже бити да је тако,“ пр имети бакалар; „али dubitat Augustinus.”68
„Нека су мња ко хоће,“ одговори двородр жица; „онако је, како рекох, а истина је
у век боља од лажи и плива над њом, као уље над водом, иначе operibus credite et non
verbis:69 нека когод од вас иде са мном, па ће својим очима видети, што не веру је
у шесима.“
„Ја ћу да идем,“ р ече Санчика; „поведите ви мене, господине, на сапима вашега

коња, јер бих ја врло р адо ишла да видим господина мог оца.“
„Гу бер натор ске кћер и не тр еба да иду на пу т саме, него у пр атњи кар у ца и
тетривана и многих слу житеља.“
„Богме,“ одговори Санчика, „ја могу да идем исто тако на магар ици, као и у
интову ; таман сте нашли чепу !“
„М учи, ћерко,“ рече Тереза, „јер не знаш шта говориш, и овај господим има пр аво,
јер какво вр еме, такав обичај: кад је Санчо, онда Санча, а кад је губер натор , онда сењор а,
па сада доста.“
„Госпођа Тер еза ту је више р екла, него што мисли,“ р ече двор одржица; „али дајте
ми да једем и што пр е отпр емајте ме, јер мислим да се вр аћам ово после подне.“
На то р ече пар ок:
„Ви ћете са мном поћи на р у чак, јер сењор а Тер еза има више добр е воље, него ли
што је спр емна за таква одлична госта.“
Двор одр жица се одговараше, али најзад попусти на своје добр о, те га пар ок р адо
одведе са собом, да би имао каде, да га натенане р аспита за Дон Кихота и његове подвиге.
Бакалар се пону ди да Тер ези пише одговор , али она не хте да се бакалар у то плеће, јер га

68 Сумња (свети) Августин.
69 Делима верујте, а не речима.

332
је држала да хоће р адо да се потпр дне, зато даде један колач и два јајета једном писменом
ђачету, које јој написа писма, једно за њенога му жа и др у го за херцегињу, која је она сама
ср очила, нити су била најгор а што их има у овој великој повести, као што ће се после
видети.
О даљем г убернаторству Санча Пансе, уз друг е какве такве дог ађаје
Свану дан иза ноћи са гу бер натор овом извидницом, коју је пехар ник пр овео без
сна, занимају ћи се мислима о лицу , др ажести и красоти пр ер у шене девојке, а двор ски
у правитељ пр оведе јој остатак пишу ћи својој госпоштини, шта је Санчо Панса твор ио и
говор ио, дивећи се исто тако његовим делима, као и р ечима, јер му р ечи и посту пци беху
помешани са знацима му др ости и лудости. Устаде господин губер натор и по нар едби
доктор а Педр а Ресија дадоше му да дор у чку је мало слаткога са којим гу тљајем хладне
воде, што би Санчо р адо дао за комад хлеба и један гр озд; али видећи, да ту има више силе
него слободне воље, приклони се са великом ту гом у ср цу и зловољношћу у стомаку,
пошто га беше Педр о Ресио у вер авао, да мало и одабр ано јело оживљава у м, а то је оно
што је највише потр ебно љу дима у високим звањима и слу жбама, где ваља да имају не
толико телесне, колико умне силе. Уз ову философију Санчо је трпио глад, и то тако, да је
у себи пр оклињао гу бер нију , па и онога, који му је дао.
Али код све глади и слаткога оде да су ди тај дан и пр во што му се изнесе, беше
питање од једнога стр анца, које му се зададе пр ед у пр авитељем дворским и осталим
љу дима, а било је ово:
„Господине, велика једна р ека р астављала је два ср еза истога властелинства – и

пазите на ово, јер је ствар важна и мало помучна – а на тој р еци био је мост и на кр ај моста
беху вешала и као нека су дница, у којој је обично било четир и судије, који су бдили над
законом што га је издао господар од реке, моста и властелинства, а закон је овако гласио:
Ако ко пређе пр еко тога моста с једне стр ане на др угу , мор а пр во заклети се, ку да иде и
р ашта, па ако се пр аво заклео, нека се пр опусти, а ако је слагао, нека умр е на вешалама
333
што су тамо, без свака милоср ђа. За тај закон и стр ого му условље љу ди су знали и многи
су пр елазили, јер се видело, да су у заклетви истину казали, те их судије пушташе да
слободно пр елазе. Сад деси се, да кад су у зимали присегу од једнога човека, он се закле и
р ече, тако му те његове заклетве, да иде да у мр е на вешалама што су тамо, а не р ади
др угога чега. Су дије дођоше у недоу мевање због ове заклетве и р екоше: Ако овога човека
пу стимо да слободно прође, лагао је у заклетви и пр ема закону тр еба да погине; а ако га
обесимо, он се заклео, да иде да у мре на овим вешалама, те пошто се истинито заклео,
тр еба по томе да остане слободан. Питају вас, господине губер натор е, шта да чине су дије
са тим човеком, јер све досад у су мњи су и недоу мевању? А пошто су чули за ваше оштр о
и узвишено у мље, послали су ме да вас молим, да ви од своје стране кажете своје
мишљење у тако заплетеној и сумњивој ствар и.“
На ово одговор и Санчо:
„Та господа су дије што су вас до мене послали, зацело су могла то изоставити, јер
ја сам човек више глу п, него ли досетљив; ипак кажите ми ствар и по др уги пу т, тако ћу је
р азумети, шат бу дем могао пр аво погодити.“
Питач наново пр едстави ствар, како је у пр ви мах у чинио, и Санчо р ече:
„Ту ствар, како ми се чини, моћи ћу без по муке р аспр авити, а ево како: тај човек, је
ли, заклео се да ће у мр ети на вешалама, па ако га обесе, истинито се заклео и по издатоме
закону заслу жу је да бу де слободан и да пр еђе пр еко моста, а ако га не обесе, онда се кр иво
клео и по истом закону заслу жује да га обесе?“
„Тако је, како каже господин гу бер натор,“ р ече одасланик, „и за потпуно
р азумевање ствари нема ништа више да се тр ажи, ни што да се су мња.“
„Ја онда велим,“ на то ће Санчо, „да се томе човеку она стр ана, која се истинито
заклела, пропу сти да прође, а она страна, која је слагала, нека се обеси, па на тај начин
извршиће се на длаку у слов за пр олаз.“
„На тај начин, господине гу бернатор е,“ пр имети питач, „требаће да се тај човек на
двоје подели, на лажљиву и истиниту стр ану , а ако се подели, мораће свакако погину ти, а
онда се ништа неће постићи од онога што закон иште, а овамо се јасно иште, да се
изврши.“
334
„Ходите амо, господине добр и човече,“ одговор и Санчо; „тај пу тник ваш, или сам
ја преки глу пак, или он има исти р азлог да погине, као и да живи и да пређе пр еко моста,
јер ако га истина спасава, лаж га осу ђу је у истој мер и; па кад је тако, као што јесте, то
мислим да тр еба да кажете тој господи, која су вас послала до мене, пошто су подједнаки
р азлози за његову осу ду и за слободу, нека га пу сте слободна, јер се у век више хвали
добро дело, него ли р ужно; и то бих издао са потписом мог имена, кад бих се знао
потписати; а у овој ствари нисам ја говор ио по мојој памети, него што сам се сетио наука,
који ми је у з многе др у ге дао мој господин Дон Кихоте ону ноћ пр ед што ћу да дођем да
бу дем гу бер натор над овим остр овом, а нау к је био: кад бих са су дом био у недоу мевању ,
да се пр иклоним и наклоним милоср ђу; па је бог хтео, те сам се сад тога сетио, да ми у
овој пр илици дође таман како треба.“
„Тако је,“ пр имети двор ски у правник; „и ја бих р екао, да ни сам Лику р г, који је дао
законе Лаћедемонцима, не би могао дати бољу пр есу ду, него што је дао велики Панса, а
тиме нека се доврши су ђење овога ју тра, а ја ћу наредити, да господин губер натор сасвим
по вољи р уча.“
„То иштем и пр аве клипове,“ рече Санчо; „дајте ми да једем, па ако ће на ме наићи
пљусак од ствар и и двоу мица, све ћу их у ништа р азду хати.“
Двор ски у пр авник одр жа р еч, јер му се у чини да је гр ешно, да се глађу умор и тако
паметан губер натор, тим пр е што је хтео оне ноћи да с њиме заврши, пошто с њиме буде
извео последњу шалу , за коју је имао налог да је изврши.
Ту се деси, пошто је био тај дан р у чао пр отив пр авила и пр описа доктор а
Тиртеафу ер е, кад р аспремише тр пезу, да дође један у лак са писмом од Дон Кихота за
гу бер натора. Санчо заповеди секр етару, да га пр очита у себи, па ако не бу де у писму
видео ништа што би тр ебало тајити, нека га чита на глас. Секр етар у чини тако и пошто га
пр во пр очита, р ече:
„Свакако може да се чита на глас, јер што вам пише господин Дон Кихоте,
заслу жу је да се печата и напише златним словима; а пише овако:
Писмо Дон Кихота од Манче Санчу Панси, г убернатору острова Баратарије.

335
„Кад сам очекивао да ћу чу ти твоје непр омишљености и неу пу тности, чу о сам за

твоју му дрост, др аги Санчо, на чему сам особито захвалио небесима, која од гнојишта
подижу у боге и од бу дала пр аве му драце. Кажу ми, да у прављаш, као да си човек, а човек
да си, као да си живинче, тако се снисходљиво владаш; а ваља да имаш на у му , Санчо, да
често ваља и потребно је р ади у важења звања да се иде против снисходљивости ср ца; јер
у крас за лице, које је постављено на високо место, ваља да одговор и овоме, а не оном
мер илу , на које га нагиње његова пр иродна наклоност. Лепо се одевај, јер окићена батина
није више батина; не велим да носиш адиђар е и наките, ни да се као су дија облачиш попу т
војника, него да носиш одело пр ема свом звању , онакво, које је чисто и пр истојно. Да би
задобио наклоност нар ода, којим у пр ављаш, међу осталим ваља да чиниш двоје: једно, да
си учтив пр ема свима, као што сам ти то већ једном казао, и дру го, да се постар аш за
изобиље хране, јер ништа није сир отињском ср цу несносније од глади и ску поће.
Не издаји многе нар едбе, а кад их издаш, гледај да буду добр е, а свр х свега да буду
набљу доване и извр шиване; јер нар едбе које се не набљу дују, такве су , као да их и нема;
него још дају повода мислити, да владалац, који је имао памети и власти да их изда, није
имао моћи да у чини да се набљу ду ју; а закони, који пр ете, а не извр шују се, толико су,
колико и пањ, цар над жабама, који их је у пр ве поплашио, а после су га презир але и
скакале по њему.
Бу ди отац пр ема вр линама и очу х пр ема пороцима. Немој да си у век стр ог, нити
у век благ, него изабер и ср едину између ове две крајности, јер у томе је пр ава му др ост.
Обилази затвор е, месар нице и пијаце, јер појава гу бер натор ова на таквим местима веома
је важна; она теши су жње, који очекују скоро р ешење; стр ашило је месар има, који онда
дају пр аву мер у, као и пиљар ицама због иста р азлога. Не показу ј се (ако би то можда био,
што ја не вер у јем) ср еброљу бан, похотљив ни пр ождр љив, јер нар од и они који су око
тебе, знајући твоју изречену наклоност, хоће оданде на тебе циљати, докле те не
стр моглаве у понор . Промишљај и премишљај, читај и опет читај савете и писмена, што
сам ти их дао пр е но што ћеш одавде поћи на гу бер наторство, па ћеш видети, ако их се
бу деш др жао, како ћеш у њима наћи потпор у, која ће ти олакшати тр у д и тегобе, које се на
сваком кораку показу ју гу бер натор има.
336
Пиши твојој госпоштини и покажи се њима захвалан, јер незахвалност кћи је

гор дости и један од најтежих грехова што их има; а ко је захвалан овима који су му добр а
чинили, даје доказа да ће то бити и пр ема богу , који му је учинио толика добр а и
непрестано му их чини.
Госпођа хер цегиња послала је нар очита човека твојој жени Тер ези Панси са твојом
хаљином и др у гим дар ом; сваки час очеку јемо одговор . Ја сам мало боловао од неке
мачије гр еботине, која није добр о испала по мој нос; али то није ништа, јер ако има
волшебника, који ме злостављају, има их и који ме бр ане. Јави ми, да ли је двор ски
у правник, који је код тебе, имао каква посла у ствари Тр ифалде, као што си подозр евао; и
о свему што ти се догоди јавићеш ми, јер је пу т тако кр атак, тим пр е што мислим што
скорије овај беспослени живот оставити, јер нисам р ођен за то. Појавила ми се нека ствар,
која као да ће ме ставити у немилост код ове госпоштине; али ако ми то и јесте врло
непријатно, опет ништа не мар им, јер најпосле и најпосле ду жан сам пр е оствртати се на
моју ду жност, него на њихово у довољство, пр ема ономе што се каже: amicus Plato, sed
magis amica veritas.70*) Ово ти кажем латински, јер мислим, откако си гу бер натор , да си га
нау чио. Па збогом и бог нека те хр ани, да те нико не пр итесни.
Твој пр ијатељ
Дон Кихоте од Манче.“
Са великом пажњом саслу ша Санчо писмо, које сви слу шаоци хвалише и др жаше
за му др о, а Санчо у стаде за тим иза стола и позвавши секретар а, затвор и се с њим у своју
собу, па не оклевају ћи даље, хтеде да одмах одговор и своме господину Дон Кихоту , те
р ече секр етар у, да не додавајући нити изостављајући што пише оно што ће му казивати,
који тако и у чини, а писмо с одговор ом овако је гласило:
Писмо Санча Пансе Дон Кихоту од Манче
„Занимање у мојој слу жби толико је, да немам каде ни да се по глави почешем,
нити да нокте одсечем, те их тако имам ду гачке, како је богу воља. Ово кажем, слатки мој

70 Платон ми је пријатељ, али ми је истина већа пријатељица.

337
господине, да се ви не бринете, што вам до сад нисам јавио за моје добр о или зло стање у
гу бер нији, у којој више гладујем, него ли кад смо оно нас двојица ишли по шу мама и
пу стињама.
Писао ми је господин хер цег сутр адан и јавио ми је, како су у ово остр ово дошли
неки шпијуни да ме у бију, а досада ја не нађох дру гога, до ли некаквога доктор а, кога
плаћају у овом месту да у бија све губер натор е, који овако дођу; заове се доктор Педр о
Ресио и р одом је од Тиртеафу ере, па видите, каква су то имена и да се човек не плаши да
ће умр ети од његове р уке.71 Тај доктор каже сам за себе, да он не лечи болести кад их
човек добије, него да их од пр еду пр еђава, да оне не дођу, а лекарије што их у потр ебљава
дијета је и опет дијета, докле од човека не начини прави косту р, као да мршавост није веће
зло од вр ућице. Једном речи, он хоће да ме умор и глађу и ја хоћу да цр кнем од једа, јер ја
сам мислио, кад дођем у ову губер нију, да ћу јести топло и пити хладно и опор авити тело
међу чар шавима холандским а не пер инама, а овде постим, као да сам пу стињак, па како
то не чиним од своје воље, то мислим, да ће ме најпосле однети ђаво.
Досад нити сам примио какве дације, нити сам добио поклона, па не знам, како је
то, јер су ми овде казали, да гу бер натори, који долазе у ово остр ово, пр е но што ће у њ ући,
њима или су дали, или су позајмили многи новац они из места, и да је то р едован обичај у
свима осталим гу бер нијама што их има, не само у овој.
Ноћас иду ћи у извидници у хватио сам вр ло лепу девојку у му шку оделу и њенога
бр ата у женску оделу; у девојку се заљу био мој пехар ник и у својој памети одабрао је себи
за љу бовцу, као што р ече; а ја сам момче одабр ао за мога зета. Данас ћемо нас двојица да
наше намере кажемо оцу оних двоје, а то је некакав Дијего од Љане, племић и кр шћанин
од стар ина, како се само може пожелети.
Обилазио сам пијаце, као што ми пр епор у чу јете, и ју че сам нашао једну
пиљар ницу, која је пр одавала нове лешњике, те сам доку чио, да је у мер ов нових лешњика
помешала мер ов стар их, шу пљивих и поквар ених; оду зео сам јој све за децу у школи, која
ће их знати р азликовати, и осу дио сам је, да на пијацу не долази за петнаест дана; р екоше
ми, да сам то баш добр о у чинио. Толико могу казати вам, да у овом месту веле, да нема

71 Ресио рећи ће у шпањолском: крут, немио; Тиртеафуера рећи ће: торњај се, вуци се напоље.

338
гор их створ ова од пиљар ница, јер су све безобр азне, бездушне и пр одр зљиве, а то и сам
вер ујем, јер сам их такве видео и у др угим местима.
Веома сам задовољан, што је госпођа хер цегиња писала мојој жени Тер ези Панси и
послала јој дар, као што кажете, па ћу гледати да се у своје вр еме покажем захвалан;
пољу бите јој р у ке од моје стр ане и кажите јој, да ја кажем, да то није тур ила у пр одрту
вр ећу , као што ће видети на делу. Не бих желео да имате непр ијатне кавге са том
госпоштином, јер ако се ви с њима завадите, јасно је, да ће изаћи на моју штету, а неће
бити лепо, да ми овамо дајете савет, да бу дем захвалан, а овамо ви да то не бу дете пр ема
онима, који су вам у чинили толико милоште и тако вас лепо др же у своме замку.
Оно од мачијих греботина не разу мем, али мислим, да ће бити каква од р у жнијих
вр ачар ија, какве пр ема вама у потребљавају пакосни волшебници; дознаћу, кад се
састанемо. Хтео бих да вам пошаљем штогод, али не знам, шта да пошаљем, ван који
клистир , који са бешикама пр аве у овом остр ову и вр ло су добр и; пр емда ако звање
потраје, послаћу вам што од онога што бу дем добио. Ако ми у спише моја жена Тереза
Панса, платите ви поштар ину и пошљите ми писмо, јер врло желим да знам, како ми је
ку ћи, мојој жени и деци. И с тим нека вас бог опр ости пакосних волшебника, а мене нека
здр ава и читава изведе из ове губер није, о чему су мњам, јер мислим да ћу скапати, како са
мном поступа доктор Педр о Ресио.
Слуга ваше милости
Санчо Панса, губернатор.“
Секретар затвор и писмо и одмах га отпр еми по улаку, а Санчови потпр дивачи
у десише међу собом, како да га у клоне са гу бер натор ства; а оно после подне пр оведе
Санчо, давају ћи некоје нар едбе за добр у у праву тога тобожњег остр ова и одреди, да у
њему не буде више пр еку паца хр ане и да се може довозити вино одакле се хоће, с тим, да
се означи место, одакле је, како би му се цена одр едила пр ема вр сноћи, ваљаности и
доброти, а који би га мешао са водом, или му име мењао, да за то изгу би живот; у мер ио је
цену свакој обу ћи, а нарочито ципелама, јер му се чинило, да је била пр етер ана; одр едио је
таксу за плату служитељима, који су без сваке мер е много искали; одр едио је најстр ожије
казне за оне, који су певали безобр азне и р аскалашне песме било ноћу или дању; нар едио
је, да никакав слепац не пева песме о каквоме чу ду, ако нема веродостојно сведочанство,
339
да је чу до истинито, јер му се чинило, да већина слепаца певају песме о измишљеним

чу десима на у штрб истинитих.
Начинио је и поставио је надзор ника над сир омасима, не да би их гонио, него да

испиту је, да ли су сир омаси, јер под сенком тобожних сакатих р у ку и чажних р ана пр олазе
кр адљиве ру ке и здр аве пијанице. Једном р ечи, наредио је тако добр е ствар и, да их се и
данас др же у оном место и зову их уредбама великог а г убернатора Санча Пансе.
ПЕДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
У којој се прича пустоловина друг е дуење Долориде или Притешњене, иначе назване Доње
Родриг есовице.
Сид Амет пр ича, кад се Дон Кихоте већ излечио од гр еботина, да му се у чинило, да
је његов начин живота у оном замку пр отив свака правила његовога витешкога р еда, зато
нау ми да иште допу штење од хер цега да иде у Сар агосу, где су свечаности близу биле и
где је мислио да добије оклоп, који се у тима свечаностима задобијао. Па кад је једанпу т
био за тр пезом са хер цезима и почео своју намер у да казу је и да иште допу штење, ево
у ђоше у једанпу т на врата од велике сале две женске, као што се после показало,
покривене цр нином од главе до пете и једна од њих пр ишавши Дон Кихоту , баци му се на
ноге, пр у ћивши се по тлима, притиснувши уста на Дон Кихотове ноге, стаде тако ту жно
у здисати, тако ду боко и тако болно, да се сви збу нише, који је слушаше и гледаше: па ако
су хер цези и мислили, да ће то бити каква шала, коју његови слу житељи хоће да пр аве са
Дон Кихотом, ипак видећи ону жестину , са којом је жена у здисала, јецала и плакала,
стадоше недоу мевати и узнемирише се, докле је Дон Кихоте болећи не подиже са земље и
р ече јој, да у клони копрену са плачнога лица. Она у чини тако и показа се, да је то, што
нико никад не би био помислио, главом Доња Родригес, ду ења оне ку ће; а она др у га у
кор оти беше њена кћи, коју је пр евар ио син богатога сељака. Сви који су је знали
зачудише се, а хер цези већма но ико, јер ако су је и др жали за глу пу и шмокљасту, ипак
нису је замишљали такву, да прави лу дор ије.
Најпосле се окр ену Доња Родр игесовица госпоштини и р ече:

340
„Нека ваше пр еу звишености имају милост дати ми допу штење, да мало говор им с
овим витезом, јер то је потр ебно, да бих са лепим изишла из посла, у који ме је бацила
пр одр зљивост једног злонамер ног пр остака.“
Херцег р ече, да јој то допу шта и да може говор ити са господом Дон Кихотом
колико год жели. Сад она окр ену лице Дон Кихоту и у пр авивши му р ечи, р ече:
„Неки дан, хр абри витеже, ја сам вас известила о непр авди и пр евари, коју је
неваљао један сељак у чинио мојој пр емилој и пр ељу базној кћер и, а то је ова неср ећница
овде, и ви сте ми обећали, да ћете се зау зети за њу , испр авивши кривду , која јој је
нанесена; а сад ми је дошао глас, да мислите да полазите из овога замка и да тр ажите
добру ср ећу, коју вам бог бу де послао;
па зато иштем, пр е но што бисте се кр енули на пу т, да изазовете тога неваспитанога

пр остака и да га нагоните, да се ожени мојом кћер ју, чиме ће испунити р еч, коју јој је дао
да ће је у зети, пре но што се сигр ао са њим; јер да помислим, да ми господин херцег
пр ибави правду , било би тр ажити кр ушке на бр есту због у зр ока, који сам вама на чисто
казала; и с тим нека вам наш господ даде много здр авље, а нека ни на нас не забор ави.“
На ове р ечи одговор и Дон Кихоте пу но озбиљно и свечано:
„Добр а дуењо, умер ите ваше су зе, или боље р ећи, осу шите их и пр естаните с
вашим у здисајима, јер ја у зимам на се да помогнем вашој кћери, којој би боље било
пр истојало, да није тако лако повер овала заљу бљеничким обећањима, која се већином
лако дају, а вр ло се тешко испу њавају ; и тако са допу штењем господина херцега ја ћу
одмах поћи да тр ажим тога безду шнога младића, па ћу га наћи и изазвати и у бићу га, чим
и када стане избегавати да испу ни задану р еч; јер главна ду жност мога занимања
пр аштање је понизнима и казна охолима, хоћу р ећи, пр итицати невољнима и у ништити
у порне.“
„Није потребно,“ р ече хер цег, „да се ви тр у дите тражећи сељака, на кога се тужи
ова добр а ду ења, нити је потр ебно да ви иштете моје допу штење да бисте га изазвали, јер
ја га сматрам за изазвана и у зимам на себе да му тај изазив саопштим и он да га пр ими и
да дође у овај мој замак да одговар а за себе, где ћемо вам обојица дати поу здано место за
мејдан, набљу ду јући све пр описе, који се у таквим пословима набљу дују и треба да се
341
набљу ду ју, подједнако набљу дују ћи пр аво свакоме од вас, као што су ду жни то да чине
сви они кнезови, који дају поље за мејдан онима који се боре у области њихове др жаве.“
„С овим увер ењем и са милостивим допу штењем вашега господства,“ одговор и

Дон Кихоте, „ево овде велим, да се за овај пар одричем мога племства и бар абар им се и
понижавам се до нискости у вр едитеља и изједначавам се са њим, чинећи га подобним да
се може са мном бор ити; и тако ако и одсутнога изазивам га и позивам на мегдан са
р азлога, што је р ужно у чинио, пр еваривши ову сиротицу , која је била девица, а сад већ то
није са његове кривице, и да јој има одр жати р еч, коју јој је дао да ће јој бити законит
војно, или ће погину ти на мејдану.“
И за тим скину вши једну р укавицу, баци је насред себе, а хер цег је подиже,
р екавши, да пр има изаив овај у име свога клеветника, као што је већ казао, и да одр еђу је
р ок мејдану одавде за шест дана, а поље на дворишту овога замка и ор у жје обично
витешко, копље и штит и оклоп с осталом опр емом, без икакве пр евар е, лу кавштине или
вр ачар ије, него ће га да пр егледају су дије од мејдана; али је пр е свега потр ебно да ова
добра ду ења и ова несрећна девица положе пр аво свога потр аживања у р у ке господина
Дон Кихота, јер иначе не може ништа бити, нити ће се овај изазив како треба извр шити.
„Ја га полажем,“ одговори ду ења.
„И ја,“ додаде кћи, сва плачна и пу на стида и зловољна.
Пошто је овако уговор ено и пошто је хер цег смислио, шта тр еба у овој ствар и да
чини, ове у цвељене одоше, а хер цегиња нареди, да се одсада с њима не поступа као са
њеним слу житељкама, него као са сењор ама, које су дошле у њену ку ћу да тр аже су да; и
тако им одвојише стан и слу жише као ту ђинке, не без стр аховања остале женске послуге,
која није знала, на што ће да изиђе глу пост и пр одрзљивост Доње Родригесовице и њене
несрећне кћер и.
Ствар је тако стојала, кад да би се празник и боље пр ославио и обед како треба
свр шио, ево ти уђе у тр пезарију двор одр жица, која је носила писма и дар ове Терези
Панси, жени гу бер натора Санча Пансе, коме доласку много се обр адоваше хер цези,
жељни да знају , шта му се догодило на пу ту , те га и запиташе, али двор одр жица одговор и,
да то не може казати тако пр ед свима нити са мало р ечи, зато да њихове пр еу звишености
342
изволе то оставити кад бу ду саме, а међу тим нека се забављају оним писмима; па
извадивши два писма, предаде их хер цегињи; на једноме беше натпис: Писмо за г оспођу
неку херцегињу, не знам где; а на др у гоме: Моме мужу Санчу Панси, г убернатору острова
Баратарије, коме нека бог наспори више г одина нег о мени.
Херцегиња не могаше да дочека да јој се хлеб испече, штоно р еч, те да пр очита

своје писмо, па га отвор и и пр очита у себи, а кад виде, да га може читати велегласно, да би
га чуо и херцег и остали пр ису тни, пр очита га овако:
Писмо Терезе Пансе херцег ињи.
„М ного ме је обрадовало, госпођо, писмо, које ми је писало ваше господство, јер

сам га заиста много желала. Низ мер џана веома је леп, а ловачка хаљина мога му жа није
гор а од њега. Што је ваше господство начинило мога мужа Санча гу бер натором, то се
много допало овом селу, пр емда никога нема који то вер ује, а нар очито пар ок и мајстор
Никола бербер ин и Сансон Караско бакалар; али ја то не мар им, јер нека је онако, како
јесте, па нека говор и ко шта хоће; пр емда ако хоћу пр аво да кажем, да није дошао мер џан
и хаљина, ни сама не бих вер овала, јер у овом селу сви др же мога му жа да је луд, па како
су га у зели од чопор а коза што их је чувао, не могу да замисле, да му гу бер наторство може
бити добр о. Бог нека му помогне и у пути га онако, како види да му деци тр еба, Ја, слатка
моја госпођо, нау мила сам, са допу штењем ваше милости, да ову лепу пр илику употр ебим
и у чиним себи повољство и да одем у двор и извалим се у кочијама, па нека испадну очи
оним многим завидљивцима што их већ имам; и зато молим вашу пр еу звишеност,
заповедите моме му жу, нека ми пошаље коју пар ицу , али то нека је мало повише, јер у
двору су велики тр ошкови, јер је хлеб за р еал, а либр а меса по тридесет мар аведа, што је
за бр у ку; а ако неће да идем, нека ми то јави за времена, јер ми ноге све игр ају што бих
хтела да идем; а кажу ми пр ије и су седе, ако ја и моја кћи одемо накићене и у пар ади у
двор, хоће ми муж бити више чу вен са мене, него ли ја са њега, јер ће многи морати
запитати: а ко су ове сењор е у кочијама? А један мој слу га одговор иће: жена и кћи Санча
Пансе, гу бер натора у остр ову Бар атарији; па на тај начин биће Санчо познат, а ја ћу бити
поштивана, а нар очито у Риму . Заму ка ми је да не може бити већа, што ове године жир у
овом селу није родио, ипак шаљем вашој пр еу звишености до полак селемина, а ја сам
343
бир ала у гор и један по један и нисам их кр у пније нашла; да је по мени, мор ао би бити као
нојево јаје.
Немојте да забор авите, ваша дивото, да ми пишете, а ја ћу се постар ати за одговор

и јавићу вам за моје здр авље и за све што би се имало да јави из овог села, у коме остајем,
молећи нашега господа да чу ва ваше височанство и да на мене не заборавите. М оја кћи
Санча и мој син љу бе р уке вашој милости.
Она која више жели да види вашу милост, него да вам пише,
Ваша слу жбеница
Тереза Панса.“
Сви много у живаше, слу шајући писмо Тер езе Пансе, а нар очито хер цези; а
хер цегиња запита Дон Кихота, шта мисли, не би ли добр о било да отвор е писмо, што је
дошло на гу бер натор а, јер мишљаше да ће бити особито лепо. Дон Кихоте одговор и, да ће
га отвор ити, да би им у чинио по вољи, па у чини тако и виде да овако гласи:
Писмо Терезе Пансе њеном мужу Санчу Панси.
„Твоје писмо пр имила сам, слатки мој Санчо, и ево ти кажем и ку нем се као
католичанка кр шћанка, да није тр ебало још два прста, па да полу дим од р адости. Виш,
бр ате, кад сам чула, да си гу бер натор, мислила сам да ћу мр тва пасти од тешке р адости,
јер већ знаш, како веле, да срећа изненада исто тако у бија, као и велик јад. Твоја кћи
Санчика помокр ила се од веље р адости, а није ни осетила. Имала сам пред собом хаљину
што си ми је послао, и мер џан што ми га је послала госпођа хер цегиња на вр ату , и писма у
р у ци, и ту је био ко је све то донео, па сам мислила и др жала да је све то сан што гледам и
што др жим; јер ко је могао мислити, да ће један козар постати гу бер натор над остр овима?
Већ знаш, бр ате, шта вели моја мати, да ваља много живити, па да се много види; то
велим, јер мислим, да ћу и више видети, ако у живим више, јер не мислим пр е одлазити,
докле те не видим као заку пника или као благајника од тр ошар ине, што ако и јесу слу жбе,
у којима ђаво носи онога који се р у жно влада, тек овамо онако, али у век донесе и пр ибаве
новаца. Госпођа хер цегиња казаће ти, како желим да идем у двор ; пр омисли то и јави ми,
како ти се свиди, јер мислим, да ћу ти у двор у осветлати образ, кад тамо одем на кочијама.
344
Парок, бербер ин, бакалар, па и цр квењак не могу да вер у ју да си губер натор и веле,
да је све то вар анција, или да су то чини, као што је и све што бива са твојим господином
Дон Кихотом; а Сансон вели, да ће поћи да те потр ажи и да ти избије из главе губер нију, а
Дон Кихоту лу дост из ћу пе; а ја се само смејем и гледам у ђер дан и кр ојим хаљину , коју
мислим да од твоје начиним за нашу кћер. Послала сам нешто жир а госпођи хер цегињи,
да је по мени, морао би бити од злата. Пошљи који низ бисер а, ако га носе у твом остр ову .
Новости из овога села то су, да је Бер уека у дала своју кћер за некаква злеу да мазала, који
је дошао у ово село да молу је што се нађе. Одбор му је нару чио да измолу је гр б његовога
величанства над вр атима општинске ку ће; он заиска два ду ката и они му их дадоше
у напр ед, а он р ади осам дана и не изр ади ништа, него р ече: да он не уме шарати такве
ситнице; врати новац, али се ипак ожени, као добар заначија; душа ваља већ је махну о
кичицу и дохватио мотику , те иде у поље, као паметан човек. Син Педр а од Лоба р еђен је
и постр игао се са намер ом да буде свећеник; дозна то М ингаља, синовица М инга Силвата,
па га ту жи, да јој одр жи р еч задату да ће је у зети; пакосни језици хоће да кажу, да је она
затру днела од њега, али он то у пор но одриче. Ове године неће бити маслинака, нити
можеш да добијеш кап оцта у целоме селу. Ову да је пр ошла чета војника, па су у спу т
повели тр и девојке из овог села; нећу да ти кажем, које су, можда ће се вр атити, па ће се
већ наћи, ко ће се њима оженити са њиховим добр им или ру жним манама. Санчика пр ави
чипке и добија сваки дан чистих осам мар аведа, које меће у једну ку тију , као помоћ њеном
миразу ; али сад, кад је гу бер натор ска кћи, ти ћеш јој дати мир аз, а да не мор а то р адити.
Бу нар на пијаци шр есу шио је; у вешала у дар ио гр ом, па ако ће тако бити и са свима.
Очеку јем одговор на ово и одлуку за мој одлазак у двор ; и с тиме нека те бог поживи више
година него мене, или исто толико, јер не бих да те без мене оставим у овом свету
Твоја жена Тереза Панса.“
Писма пр еу зносише, смејаше им се, хвалише их и дивише им се, а да би се још

печат у дарио, стиже у лак и донесе писмо, које је Санчо послао Дон Кихоту , које се такође
јавно пр очита, те у су мњу доведе, да ли је гу бернатор лу д. Хер цегиња оде, да би од
двородр жице дознала, шта је било у Санчову селу, а он јој исприча све опшир но, нити
изостави штогод што није саопштио; пр едаде јој жир и још један сир ац, који му је Тереза
345
дала, пошто је био особито добар, јер је бољи од тр ончонска сир а; хер цегиња све пр ими са
највећом вољом, и с тиме ћемо је оставити, да бисмо пр ичали свр шетак од гу бернатор ства
Санча Пансе, цвета и огледала свију остр овљанских гу бер натор а.
ПЕДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
О немилом крају и завршетку губернаторства Санча Пансе.
М ислити, да у овом животу ваља његове ствари да остану увек у истом стању, било
би замишљати што није можно; пр е изгледа, као да он иде у наоколо. За пр олећем долази
лето, за летом долази јесен, за јесењу зима, а за зимом пр олеће, и тако тече вр еме у век у
истом колу. Само човечији живот тече своме скор ом кр ају, бр же од вр емена, нити се нада
обновљењу, ако није у дру гом животу , који нема међа да би га огр аничавале.
Тако вели Сид Амет, мухамедовски му дар ац; јер да у виде кр аткоћу и несталност
овога живота и трајање вечитога живота, коме се надамо, многи су докучили без видела
вер е, него пр ир одним умљем; али нам писац овде то каже пор ади скорости, са којом се
свр шило, истр ошило, поквар ило и отишло као сен и дим санчово гу бер наторство, који
налазећи се седму ноћ од толико дана његовога губер натор ства у постељи, не баш сит
хлебом и вином, него од су ђења и р ешавања и од у ређења пр описа и наредаба, кад му сан
пор ед све глади поче да заклапа очи, зачу тако велик ур небес од звона и вике, да се
чињаше не иначе, него да пр опада цело остр ово. Седе на постељи и ослушкиваше, једа ли
би могао доку чити, шта ли је повод толиком лому , али не само не доку чи то, него у з вику
и звона дође и тр ештање безбр ојних тру ба и лу па бубњева, те се још већма збу ни и испуни
се стр аха и у жаса, па у ставши, наву че неке папу че пор ади влажне земље и не огрну вши се
ничим, изађе на вр ата од своје собе, таман кад у гледа да долазе једним ходником пр еко
двадесет љу ди са запаљеним буктињама у р укама, са голим мачевима, вичу ћи сви на сав
мах:
„На ор у жје! На ор у жје, господине гу бер натор е, јер су ево ушли у остр ово
небројени непр ијатељи, па смо пр опали, ако нам не помогне ваша памет и хр абр ост!“
346
С овим ломом, помамом и гр ајом дођоше до Санча, који се пр енеразио и заблену о

на оно што слу шаше и гледаше, а кад дођоше до њега, р ече један:
,,Одмах се ор у жајте, господине, ако нећете да пр опаднете и да цело ово остр ово
пр опадне!“
,,Што ћу да се ору жам?“ одговор и Санчо, ,,и шта знам ја за ор у жје и потпор у ? Биће
боље да те ствар и оставите моме господину Дон Кихоту , који ће их док длан о длан лупи
свр шити и у р едити; а ја, гр ешан у бога, ништа се не разбир ам у тим пословима.“
,,Хеј! Господине гу бер натор е,“ р ече дру ги, ,,какво је то меку штво? Ор ужајте се, а
ево вам овде ор ужје за нападање и одбр ану, па излазите на пијацу и бу дите нам војвода,
јер по пр аву тр еба то да сте, кад сте нам гу бернатор .“
,,А ви ме ор у жајте у име божије.“ одговори Санчо. Одмах донесоше два велика
штита, која су били пр ипр авили, па не дају ћи му да што др уго наву че, један штит метнуше
му пр еко кошу ље спр еда, а др у ги састр аг, па кр оз неке р у пе, које су били начинили,
пр ову коше му р уке и добр о га у везаше неким у жетима, тако да је био као међу зидовима и
даскама, у спр ављен као пр еслица, нити могаше превити колена и макнути се и за један
кор ак. Дадоше му у р уке једно копље, на које се наслони, да би се могао на ногама
др жати, Кад га тако у десише, рекоше му да иде и да их пр едводи и све их оду шевљава, јер
нека им је он звезда пр еходница, лампада и кандило, па ће им послови добр о испасти.
,,Како ћу да идем, тешко мени!“ одговор и Санчо, ,,кад не могу да макнем колена,
јер ми сметају ове даске, које су ми тако стегну те по телу? Него што ћете да чините,
у змите ме на р у ке и наместите ме поваљена или у спр ављена на какво место, да га бр аним
или овим копљем, или мојим телом.“
,,Ајдете, господине гу бер наторе,“ р еле др уги, ,,више вам смета стр ах, него ли
штитови, што не можете да идете; ајде једанпу т и мичите се, јер је кр ајње вр еме,
непријатељи пр идолазе и вика бива већа, а опасност расте.“
На ове опомене и погр де поку ша бедни гу бернатор да се крене, па тр есну о земљу

тако жестоко, да помисли, р аспао се. Лежаше као кор њача затворена и покр ивена њеним
шкољкама, или као половина сланине мећу двема кар лицама, или баш као чун, који се
изврну о на пр у ду; али ови потпр дивачи ни мало га не пожалише, кад га видеше да је пао,
347
него још погасише бу ктиње и стадоше још јаче дерати се и поновише убојну вику што
жешће, прелазећи пр еко сиромаха Санча, небр ојено пу та удар ају ћи мачевима по
штитовима, тако да се није згрчио и у ву као и ту рну о главу међу оба штита, би јадни
гу бер натор посве зло прошао, који у оној тескоби заклоњен сав се беше ознојио и од свега
ср ца мољаше се богу , да га опр ости ове напасти. Једни се спотицаше о њега, др уги
падаше, а један се нађе и попе се нањ поду же вр еме и одатле, као са какве куле,
у прављаше војском и дераше се:
,,Амо који од наших, јер од ове стране непр ијатељ јаче наваљује! Она вр атоца
чу вајте, а ова вр ата закљу чајте! Оне степенице закрндијајте! Амо р у чне гр анате, смолу и
катран у судовима и кључало у ље! Закр ндијајте у лице модровцима!“
У кр атко, он са највећом р евношћу именоваше све опр еме, ор у ђа и у бојне спр аве,
којима се одбија нападање на град; а угњечени Санчо, који то слушаше а све подношаше,
говор ише у себи:
,,Ох! Кад би се господ смиловао, те да једанпу т пр опадне ово остр ово, а ја да сам
сам или мртав или да се опр остим ове велике невоље!“
Небеса му чу ше молбу и кад се најмање надао, зачу где вичу:
,,Победа, победа! Непр ијатељ усту па! Дела, господине гу бер наторе, дигните се, па
ходите да се наслађавате победом и да р азделите шићар , који смо задобили од
непријатеља хр аброшћу ове неодољиве мишице!“
,,Дигните ме,“ р ече јадни Санчо ту жним гласом.
Помогоше му да устане, а кад стаде на ноге, рече:
,,Онога непр ијатеља, што сам га победио ја, можете ми о чело привезати; није ми
до дељења непр ијатељскога шићар а, него молим и пр еклињем каквога пр ијатеља, ако га
имам, да ми да да гу нем мало вина, јер сам се осу шио, и да ми убр ише овај зној, јер сам
сав у води.“
Убрисаше га, донеше му вина, одр ешише му штитове, а он седе на свој кр евет и
обезнани се од страха, у збу ђености и му ке.
348
Који су правили ову шалу , већ се кајаше, што су је дотле тер али, али кад Санчо
дође к себи, попу сти им и кајање, што су га имали за његове несвести. Запита, које је доба,
одговор ише му , да свиће. Он у ћу та и ништа не говорећи стаде се облачити сав погр у жен у
ћу тању , а они га сви гледаше и чекаше, на што ће да изиђе она жур ба, са којом се
облачаше. Најпосле се обу че, па полако, јер беше сав изломљен и не могаше бр же ићи, оде
у коњу шницу и за њим сви, који су се ту нашли, и дошавши до сивца, загр ли га и даде му
пољу бац од мир а у чело, па му рече не без су за у очима:
,,Ходи амо, др у же и пр ијатељу мој и помоћниче у подношењу моје му ке и невоље!

Докле сам се слагао с тобом и нисам на др уго што мислио, него да се стар ам за опр авку
твоје опр еме и да ти нахр аним тр бу шчић, били су ми ср ећни часови, дани и године; али
откако сам те оставио и попео се на ку ле частољу бља и охолости, у шле су ми у душу
хиљаду невоља, хиљаду му ка и четир и хиљаде бр ига.“
А докле тако говор аше, у исти мах опр емаше магар ца, нити му ико ишта р ече.
Пошто осамар и сивца, са великом му ком и натегом попе се нањ, па у пр авивши своје р ечи
и говор ење двор ском у пр авнику , секретар у, пехар нику и доктору Педр у Ресију , као и
онима многима, који су тамо били, р ече:
,,С пу та, господо моја, и пу стите ме да се вр атим мојој негдашњој слободи; пу стите
ме да идем да потр ажим негдашњи живот и да у скр снем из ове садашње самр ти. Нисам ја
р ођен да бу дем гу бер натор, ни да бр аним остр ова и гр адове од непр ијатеља који хоће да
на њих нападају. Боље се ја р азбир ам у ор ању и копању , да р ежем лозу и да је вежем, него
ли да дајем законе и да бр аним земље и кр аљевине. Светом Петру најбоље у Риму , хоћу
р ећи, да је најбоље, кад сваки ради посао, за који је рођен. У мојој р у ци боље пр истаје ср п,
него ли губер натор ски скиптар; волији сам бити сит од киселице, него ли да ме кињи
безобр азан лекар, који ме мор и глађу, и р адије ћу се извалити лети у хладу под каквим
р астом, а зими у вити се у два кожу ха, па бити слободан, него ли да са гу бер натор ским
бр игама лежем на холандске чар шаве и да носим ћу р ак од самур а. Останите збогом и
кажите господину хер цегу , да сам се р одио го и да сам го остао; нити губим, нити
добијам; хоћу р ећи, да сам без пар е дошао у ову гу бер нију и без пар е одлазим из ње, посве
инако, него ли што обично одлазе гу бер натори од дру гих остр ова; па у клоните се, пу стите
349
ме да идем, идем да ми метну мелем, јер ми се чини, да су ми поломљена сва р ебр а,

благодар ећи непр ијатељима, који су ноћас по мени газили.“
,,Нећемо тако, господине гу бернатор е,“ р ече доктор Ресио, ,,јер ћу ја да вам дам
пиће од у гр у вања и пр игњечености, па ће вам се одмах вр атити раније здр авље и снага; а
исто се тиче јела, ево дајем вам р еч, да ћу се попр авити и да ћу вам дати да обилато једете
свега што хоћете.“
,,Доцкан пију чеш,“ одговор и Санчо; ,,јер бих се махну о исто тако поласка као што
бих се и поту р чио. Није та шала да се понавља. Тако ми бога, толико бих хтео остати у
овој гу бернији, или др угу пр имити, па да ми је донесу на слу жавнику , колико и што бих
хтео летети у облаке без кр ила. Ја сам од пансина колена, а сви од њега јогу нице су , па кад
једанпу т кажу лијо, лијо и остане за инат целом свету, па ма било тако. У овој коњу шници
нека остану мр авља кр ила, која су ме у вис понела, те да ме једу вр апци, а ми ћемо наново
да пођемо по земљи здр авом ногом, коју ако не бу ду кр асиле ципеле взене од кор дована,
имаће свакако јаке опанке од коже; свака овчица са својом пар ицом, и нико нека не пр ужа
ноге већма, него колико му гу бер досеже; па пу штајте ме, јер ми је већ касно.“
На то р ече двор ски у пр авник:
,,Господине гу бернатор е, вр ло р адо ми бисмо вас пустили да идете, пр емда ће нам

тешко бити што вас гу бимо, пошто ваше у мље и ваш кр шћански начин пр иморава нас да
жалимо за вама; али је познато, да је сваки губер натор, пр е но што оде из своје гу бер није,
ду жан пр во да даде р езиденцију ;72 дајте је и ви на оних десет дана, откако др жите
гу бер наторство, па онда пођите с милим богом.“
,,Нико не може то од мене искати,“ одговор и Санчо, ,,ван ако не нар еди господин
хер цег; идем да се састанем с њим и њему ћу је дати потпу но, тим пр е, што полазећи го,
као што полазим, не тр еба др у ги доказ да се види, да сам у пр ављао као анђео.“
,,Бога ми, велики Санчо има р азлог,“ р ече доктор Ресио; ,,и ја мислим, да га
пу стимо да иде, јер ће се хер цег особито обр адовати, кад га види.“

72
Шпањолци су били примили обичај од Арапа, да губернатори и још некоји државни чиновници, кад им
престану службе, морају да „резидују“ неко време у земљи, којом су управљали, а за то време могли су се на
њих жалити њихови бивши потчињени, који су им сада постали равни.
350
Сви пр истадоше на то и пу стише га да иде, нудећи му се прво да га пр ате и све оно

што је потребно ради његове неге и у добности на путу . Санчо р ече, да не иште више, него
мало јечма за сивца и пола сирца и пола сому на хлеба, јер пошто нема далеко да иде, не
тр еба му ни већа ни боља спр ема. Сви се изгрлише с њим и он се плачу ћи са свима изгрли,
па их остави у дивљене, како због његових р ечи, тако и због тако твр де и му др е одлу ке.
ПЕДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА
У којој је реч о стварима, које се тичу ове повести и никоје друг е.
Херцег и хер цегиња беху доконали, да се свр ши мејдан, на који је Дон Кихоте
изазвао њихова поданика због већ саопштене ствар и; а пошто је момак био у Фландр ији,
ку да је био у текао, да му Доња Родр игес не би била пу ница, то удесе да на његово место
дође један локај Гаскоњац, који се звао Тосилос, пошто су га прво сасвим поучили, шта
све има да р ади. После два дана каже хер цег Дон Кихоту , да ће до четир и дана доћи његов
пр отивник и изићи му на мејдан, ор ужан као витез, па ће доказати, да девојка лаже са
половином своје бр аде, па и са целом бр адом, када каже, да јој је он дао реч, да ће се њом
оженити. Особито се обрадова Дон Кихоте на ову вест и у себи нау ми да овом пр иликом
чу деса почини, те за велику ср ећу др жаше, што му се дала пр илика, у којој ће она
госпоштина моћи видети, докле се пр остире хр абр ост његове снажне мишице; и тако
весео и задовољан чекаше та четир и дана, који му се према живој жељи чинише да су
четир и стотине векова.
Пу стимо их и ми да прођу , као што смо пу стили да пр ођу дру ге ствар и, а ми

пођимо са Санчом који и весео и ту жан јахаше на сивцу да тр ажи свога господина, чијем
др уштву више се р адоваше, него да је био гу бер натор свију остр ова у свету.
Елем деси се, да није далеко био одмакао од остр ова своје гу бер није – коју никад
није пр омотр ио, да ли је остр ово, гр ад, паланка или село, где гу бер наторише – кад у гледа
да пу тем којим је ишао долазе шест поклоника са њиховим палицама, од оних ту ђинаца,
који пр осе милостињу певају ћи, који кад доспеше до њега, стадоше у ред и сви сложно
дигну вши глас, почеше певати на свом језику, што Санчо није могао да разу ме осим једне
351
р ечи, која је р азговетно казала милостиња, одакле р азабра, да они својом песмом просе
милостињу; а како је он, по р ечима Сид Амета, био веома милостиван, извади из бисага
половину хлеба и половину сир ца, чиме се био снабдео, па им то даде, казавши им
знацима, да нема др у го што да им да. Они то пр имише вр ло р адо и р екоше:
„Гу елте! Гуелте!“73
,,Не р азу мем, шта иштете од мене, добри љу ди“ одговор и Санчо.
На то један од њих извади кесу из недар а и показа је Санчу, одакле он разабр а, да

они ишту новаца, па наслонивши палац на гу шу и пр уживши шаку напр ед, даде им
р азумети да нема ни пребијене пар е, онда ободе сивца, да пр ође кр оз њих; а док је
пр олазио пор ед њих, један од њих пажљиво га погледа, па му притр ча и обу хвати га око
паса и викну му чисто кастилијански:
,,Тако ми Бога! Шта видим? Зар је можно, да у мом нар у чју др жим мога др агога
пр ијатеља, мога добр ога су седа Санча Пансу ? А др жим га зацело, јер не спавам, нити сам
сада пијан.“
Зачуди се Санчо када чу да га по имену зове и да га гр ли непознат поклоник; те пошто га

беше ћу тећи посматр ао са великом пажњом, никако не могаше да га пр епозна; а поклоник,
видећи му забу ну, р ече му:
„М а, бр ате Санчо Панса, зар је можно да не познајеш твога су седа Рикота, М ор иска, тржу
из твога села?“
Санчо га на то у зе боље на око и стаде сећати га се и најпосле га сасвим познаде, те

не слазећи са магар ца баци му ру ке око вр ата и р ече му:
„А који би те враг, Рикоте, познао у том твом чувидском оделу? М а кажи ми, ко те
пофр анцу зи? И како си се у су дио да се вр атиш у Шпањолску, где ако те познаду и у хвате,
нећеш добро пр оћи?“ 74

73
Ово је од немачке речи гелд, новац.
74
Кад су Шпањолци у 1492. години добили од Мавара Гранаду, последњи остатак мусломанске државе у
Шпањолској, многи су мусломани Маври остали у Шпањолској; али их брзо почеше гонити и 1525. године
изиђе краљевска наредба, да се сви Маври морају покрстити, иначе да ће бити протерани из земље. Ове на
силу покрштене Мавре назваше тада Морискима за разлику од старих кршћана. Али гоњења не престадоше:
1566. године изиђе краљевска наредба, којом се Морискима забрани да говоре маварски, да се носе
маварски, да држе маварске обичаје, да имају маварске бање, па им забранише и маварска имена. Ово изазва
352
„Ако ме ти не одаш, Санчо,“ одговор и поклоник, „ не бојим се, да ће ме ко познати

у овом р у ху ; него да сврнемо у онај шу мар ак онамо, где моји др угови хоће да се пр ихвате
и да почину , па ћеш и ти с њима тамо јести, јер су вр ло мир ни људи; тамо ћу имати каде
да ти пр ичам, како сам пр олазио, откако сам отишао из нашега села, да бих се повиновао
заовести његовога величаства, која је пр етила са оноликом стр огошћу неср ећницима мога
р ода, као што си чу о.“
Санчо у чини тако и пошто Рикоте р ече осталим поклоницима, свр ну ше у шу марак,
који се подаље видео од велика др у ма. Побацаше палице, посвлачише огр таче и
поклоничке р асе и остадоше у кошу љи, а сви су били млади и здрави људи, осим Рикота,
који је већ био човек у годинама. Сви су имали тор бе, а све као да су добр о напу њене
биле, бар са таквим ствар има, које драже и изазивају жеђ две миље далеко. Полегаше по
земљи и од тр аве у чинише тр пезу , те по њој метну ше хлеба, соли, ножеве, ор аха, кр ишке
сир а, кости од шунке, које ако се нису могле гр исти, тек могле су се сисати. Метну ше и
неко цр но јело, које се зове ајвар и пр ави се од икр е, а жестоко изазива вољу на пиће; било
је ту и маслинака, ако и су хих и незготовљених, али сочних и добро очу ваних.
Али што је понајбоље блистало пр и овој части беху шест мешина вина, које сваки
из своје тор бе извади; па и добр и Рикоте, који се од М ор иска пр ер у шио као Аламан,
извуче своју, која по величини могаше да се мер и са ових пет. Стадоше јести са најбољом
вољом и натенане, сладећи сваки залогај, који су у зимали на вр ху од ножа, а све помало од
свачега, а за тим уједанпут сви сложно подигоше р уке и мешине у вис, наслонише им усне
на своје усне, па у пр еше очи у небо, не иначе но као да циљају тамо у нишан; па
климају ћи главом с једне стр ане на др у гу , чиме показиваше, како им је слатко, на тај
начин остали би поду же, пр еливајући у своје стомаке у тр обу од мешина. Све то
посматр аше Санчо и нимало му не беше кр иво; него др жећи се пословице, коју је врло
добро знао, да кад си у Риму , ти онако р ади, како видиш да др у ги чине, па заиска мешину
од Рикота и у зе циљ на око, као и остали, па ни са мање сласти од њих. Четир и пута
допустише мешине да их издижу , али пети пу т не беше више можно јер су већ биле

устанак међу Морискима, који једва би угушен после четири године. Мориске растурише по свој
Шпањолској, ипак не оставише се да их гоне. Године 1609. изађе краљевска наредба, да се сви Мориски
протерају, те их и протераше из Шпањолске до 15, 000, а што су остали у земљи, ти се мораше крити и
претопише се у туземце. Сервантес у овој глави говори о овом догађају, коме је био очевидац, и колико мора
да извија, тек се види, да сажалева бедне гоњене Мориске.
353
исцеђене и су хе као слама, што у толи весеље, које су дотле показивали. Овда онда по који
би узео Санча за десну р уку и рекао би:
„Шпањол и Немец сви добар човек!“
А Санчо би одговор ио:
„Добар човек, тр иста му му ка!“
Па би у дар ио у смех читав сат, нити се тада и најмање сећао онога што му се
догодило за његова гу бер натор ства, јер докле се једе и пије, слабо маха имају бр иге.
Најпосле кад свршише с вином, почеше сви спавати, пру ћивши се по истој тр пези и
тр пежњацима; једини Рикоте и Санчо остадоше бу дни, пошто су више били јели и мање
пили, те пошто се Рикоте и Санчо у клонише даље и посадише под једну бу кву, пу стивши
хаџије у дубљене у слатку сну, Рикоте, не заносећи нимало на мор искански, стаде му
чистим кастилијанским језиком овако говор ити:
„Ти знаш добр о, о Санчо Панса, суседе и пр ијатељу мој, како је заповест и
пр огонство нар еђено од његовога величаства пр отив мојих саплеменика у све нас у лило
стр ах и трепет; бар ја сам се тако поплашио, да ми се чинило, да се стр огост казне
извршила на мени и на мојој деци још пр е р ока, који нам је био остављен, да се селимо из
Шпањолске. Удесим дакле, као паметан човек – свакако као који зна, да у одр еђену р оку
мора отићи из ку ће у којој је и постар ати се за др у гу, у коју ће да се у сели – у десим, вељу ,
да ја сам одем из мога села без моје фамилије и да потр ажим, где ћу да их у добно одведем,
а да не хитам, као што су остали одлазили; јер сам добр о видео, а то су видели и сви наши
старији људи, да ове нар едбе нису биле тек пр етње, као што су некоји говорили, него
пр ави закони, који се имају извршити у одр еђену р оку ; а гонило ме је и то да веру јем у ову
истину , што сам знао опаке и махните намер е, што су их наши имали и које су такве биле,
да ми се чини, да је оно било божије мановеније, које је покр ену ло његово величаство да
изврши такву смеону одлу ку, не што бисмо сви ми били кр иви, јер нас има постојаних и
пр авих кр шћана, али их је тако мало, да се нису могли оду пр ети онима који то нису били,
зато није добр о било неговати змију у недр има, др жећи непр ијатеља у кући. Једном р ечи,
ми смо са пр аведним р азлогом педеисани казном прогонства, коју неки др жи да је мека и
блага, али ми мислимо, да нам се стр ашнија није могла дати. М а где да смо, ми плачемо за
Шпањолском, јер најзад р одили смо се у њој и она нам је пр ир одно отачаство; нигде не
354
нађосмо дочек који би био према нашој неср ећи; и у Бер бер ији и у свим кр ајевима
Африке, где смо се надали да ћемо бити пр имљени, дочекани и поштовани, само нас
већма вр еђају и злостављају. Нисмо знали добр о, него тек кад смо га изгубили, и толика је
жеља, коју тако рећи сви имамо да се вр атимо у Шпањолску, да многи од њих, а много их
је, који знају језик као ја, вр аћају се у њу и остављају онамо своје жене и децу без помоћи;
толика им је љу бав пр ема њој, и сада разу мем и иску сио сам оно што се каже, да је слатка
љу бав к отачаству. Одох, како рекох, из нашега села, у ђох у Фр анцу ску , па ако су нас тамо
и примили лепо, хтедох све да видим. Пр еђох у Талију, одох у Аламанију и ту ми се у чини
да се може живети са више слободе, јер јој становници не гледају на многе ситнице, сваки
жеви како хоће, јер у већем њеном делу живи се са слободном савешћу. Ку пих ку ћу у
једном селу близу Ау кшпу р ка, па пристанем у з ове поклонике, који имају обичај да у
Шпањолску долазе у велику броју сваке године, да походе њене светиње, јер ове др же за
своју Инђију и за најсигу р нију зар аду и поуздан добитак. Тако р ећи целу обиђу и нема
села, из кога не изиђу сити и пијани, као што се каже, и бар са једним р еалом у новцу , те
пр и кр ају свога пу товања накупе више од стотину шку да, које промене у злато, па или у
шу пљим својим палицама, или између закр па на својим р асама, или мајстор ијом како већ
могу износе их из кр аљевине и односе у свој завичај код свих стража, које их на у лицама
пр емећу. Сад ми је намер а, Санчо, да извадим благо, које сам оставио закопано, а то ћу
моћи у чинити без сваке опасности, јер је изван села, па ћу писати из Валенсије, или ћу и
сам отићи до моје жене и деце који су у Алђер ији, те у десити, како ћу да их пр евезем у
какво фр анцу ско пр истаниште, а оданде да их одведем у Аламанију , где ћемо чекати оно
што ће богу бити у годно да с нама учини; јер у кр атко да ти кажем, Санчо, ја знам на
сигур но, да су Рикота, моја кћи, и Франсиска, моја жена, католичке кр шћанке, а ја ако и
нисам баш у толико, тек сам више кршћанин него Мавар , и у век се молимо богу , да ми
отвор и очи р азу ма и да ме у пу ти како тр еба да му слу жим; а чему се чудим то је, што не
знам, зсшто ми жена и кћи одоше у Бер бер ију, а не у Фр анцу ску , где су могле живити као
кр шћанке.“
„Е, виш, Рикоте, биће да није стојало до њих, јер их је водио Ху ан Тиопијејо, брат
твоје жене, па како ће бити потпу н М авар , то је отишао, где му се најбоље свидело; и још
ти могу казати, да бих рекао, да ћеш залу ду ићи да тр ажиш то што си закопао, јер смо
355
чу ли, да су твоме шу р и и твојој жени у зели многи бисер и многи златан новац, који су
хтели да изнесу .“
„То може бити,“ рече Рикоте; „али ја знам, Санчо, да моју оставу нису дир али, јер
им нисам казао, где је, бојећи се какве беде; па ако ћеш ти, Санчо, са мном да дођеш и да
ми помогнеш да је извадимо и сакријемо, даћу ти двеста шку да, којима ћеш моћи
подмир ити твоје потр ебе, а већ знаш да знам, да их доста имаш.“
„Бих то у чинио,“ одговор и Санчо, „али нимало нисам грабљив, јер да сам то, ево сам
ју трос махну о службу у којој сам могао позлатити зидове од моје ку ће и пр е него пр ођу
шест месеци јести на посу ђу од ср ебр а; те како због тога, тако и што мислим да бих
у чинио издају моме кр аљу, идући на ру ку његовим непр ијатељима, не бих ишао с тобом,
па не да ми обећаш двеста шку да, него дас ми сад положиш четир и стотине.“
„А какву си слу жбу оставио, Санчо?“ запита Рикоте.
„Оставио сам се гу бер натор ства над једним остр овом,“ одговор и Санчо, „и то над
таквим, да бога ми нећеш таква наћи ни на тр и миље у околини.“
„А где је то остр ово?“ запита Рикоте.
„Где?“ одговор и Санчо; „на две миље одавде и зове се остр ово Баратар ија“
„М учи, Санчо,“ рече Рикоте, „јер су остр ова у мор у , а на копну нема острова.“
„Како да нема?“ одговор и Санчо, „кажем ти, др аги Рикоте, ју тр ос сам отишао
оданде, а јуче сам у њему био гу бер натор за мој ћеф; ипак сам махну о, јер ми се чини да је
опасна ствар гу бер наторска служба.“
„А шта си добио у гу бернатор ству ?“ запита Рикоте.
„Добио сам то,“ одговори Санчо, „што сам видео, да нисам за гу бер натора, него за
говедар а, и што се у тим гу бер нијама добије блага, да се то добија са гу битком мир а и сна,
па и хр ане, јер у остр овима морају гу бер натор и мало да једу, нарочито ако имају лекар е,
који мотр е на њихово здравље.“
„Ја те не разу мем, Санчо,“ р ече Рикоте; „али бих р екао да је све то лу до што
говор иш; јер ко би теби дао остр ова да њима упр ављаш? Зар у свету нема људи
подобнијих од тебе за гу бер натор а? Му чи, Санчо, а дођи к себи и пр омисли се, да ли ћеш
356
поћи са мном, као што ти р екох, те да ми помогнеш да узмем благо које сам сакр ио, а
заиста га је толико, да се може назвати благом, па ћу ти дати, да можеш живити, како ти
р екох.“
„Већ сам ти казао, Рикоте,“ одговор и Санчо, „да нећу ; задовољи се, што те ја нећу
одати, а настави свој пу т у божије име, а пу сти ме да ја идем својим пу тем, јер знам, да се
пр аведна тековина изгу би, а непр аведна пр опада са својим господар ем.“
„Нећу на тебе наваљивати, Санчо,“ р ече Рикоте; „него р еци ми, да ли си се налазио
у нашем селу, кад ми је оданде отишла жена, кћи и шу р ак?“
„Јесам,“ одговор и Санчо, „и могу ти казати, да ти је кћи изашла тако лепа, да су сви
из села долазили да је виде и сви су говор или, да у свету нема више такве лепоте. Плакала
је и гр лила све своје др угар ице и познанице и који су год долазили да је виде, па их је све
молила, да је пр епор у че богу и нашој госпи његовој матер и, па је то чинила са толико
осећања, да сам и мор ао плакати, а нисам никакав плачко; и бога ми, многи су имали вољу
да је сакр ију или да изиђу пр ед њу на пу ту и отму је, али их задржа страх да иду пр отив
кр аљеве заповести; а особито се највише за њу зау зимао Дон Педро Гр егор ио, онај богати
властелин што га ти знаш, за кога веле, да је много волио, те откако је отишла, никад више
није се јавио у селу, и ми сви мислимо, да је отишао за њом да је отме, али досада ништа
нисмо дознали.“
„Увек сам подозревао,“ рече Рикоте, „да тај витез милу је моју кћер, али ослањајући
се у вр лину моје кћер и, никад ми није задавало бр иге, што сам знао да је милу је; јер си већ
чу о да кажу, Санчо, да ће Мор иске р етко кад или никада у пу штати се у љу бав са
кр шћанима; а моја кћи, пошто је др жим да се више бр ине да бу де кр шћанка него ли да се
заљубљу је, неће се освр тати на чепање тога господина властелина.“
„Дај боже,“ одговор и Санчо, „јер ни за једно не би било добр о; па пу сти ме да идем
одавде, др аги Рикоте, јер бих вечер ас да стигнем тамо, где ми је господин Дон Кихоте.“
„Бог нека је с тобом, драги Санчо, а ено ми се и дру гови вр поље, јер је вр еме да
наставимо наш пут.“
И са тим се њих двојица изгрлише, Санчо појаха свога сивца, а Рикоте дохвати
своју палицу и р аставише се.
357
ПЕДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
О томе, што се дог одило Санчу на путу, и о друг им стварима, које је вредно читати
Како се Санчо био задр жао са Рикотом, то није могао онај дан да стигне у хер цегов
замак, него кад је био на полак миље од њега, у хвати га ноћ мало помр ачна и су мор на; али
како је лето било, то није много мар ио за то, него свр не с пу та са намер ом да дочека зору ;
а његова зла и неср ећна коб хтеде, кад је тр ажио место, где би се боље сместио, да и он и
сивац падоше у ду боку и мр ачну пр овалију што је била између некаквих стародр евних
зидина, и у који је пар падао, мољаше се богу у ср дно, мислећи да се неће зау ставити,
докле не доспе до пр еисподњих; али не би тако, јер нешто ду бље од тр и хвата доспе сивац
на дно и он се нађе на њему , не добивши никакве озледе или штете. Сву да се опипа по
телу и задржа дисање, да би видео, није ли здр ав, или гдегод повређен; а кад се виде здрав
и читав целоку пан, не пропу сти одати хвалу нашем господу богу на у казаној му милости,
јер је у твр до држао, да ће отићи на пар анпар че. Такође опипа р укама по ду варовима од
јар уге, да види, да ли би могао из ње изаћи без чије помоћи, али их сву да нађе стр ме и без
какве згоде, што Санча веома опечали, нар очито кад чу сивца, како се болно и тужно жали
сир омах; а то није било никакво чу до, нити се сивац жалио без у зр ока, јер заиста није му
добро било.
„Авај!“ р ече на то Санчо Панса, „колики изненадни догађаји бивају на сваком

кор аку онима, који живе на овом тр аљавом свету . Ко би казао, да онај, који је ју че био
постављени гу бернатор над једним остр овом и заповедао својим слу гама и поданицима,
данас ће се видети погр ебен у једној јар у зи и да никога неће имати, који би му пр итекао,
нити слу ге и поданика, који би му пр ужио р уку помоћи? Овде ћемо скапавати од глади ја
и мој магар ац, ако већ и пр е тога не свиснемо, он што се у гр увао и изломио, а ја од
тешкога дер та; бар ја нећу бити тако ср ећан, као што је био господин Дон Кихоте од
М анче, кад је сишао и спу стио се у пећину оног опчињенога М онтезиноса, где је нашао,
ко ће боље да га дочека, него ли у његовој ку ћи, тако да изгледа, као да је имао
постављену тр пезу и намештену постељу . Тамо је он видео кр асне и пр ијатне ствар и, а ја
ћу овде на сву пр илику видети жабе и змије. Тешко мени, на што ми изиђоше моје
лу дости и маште! Одавде ће ми изнети кости, кад небу бу де у годно да ме нађу , голе, беле
358
и састр у гане, а с њима и кости мога добр ога сивца, одакле ће се можда дознати, ко смо,
бар они који су чу ли, да се Санчо Панса никад није одвајао од свога магар ца, нити његов
магар ац од Санча Пансе. И опет велим, куку нама! Јер наша зла ср ећа није хтела да
у мремо у наем завичају и међу нашима, где кад већ не би било лека нашој беди, свакако
би се нашао ко би нас пожалио и у последњем часу наше свести заклопио нам очи! O
др уже и пријатељу мој, како сам те зло наградио за твоју добр у слу жбу! Опрости ми и
моли се ср ећи што боље у меш, нека нас опр ости овога белаја, у који смо обојица доспели,
а ја ти обећавам, да ћу ти на главу метну ти венац од лавор ике, те ћеш изгледати као
у венчан песник, и да ћу ти дати двостру ке оброке.“
На тај начин вајкаше се Санчо Панса, а његов магар ац слу шаше га ништа не
одговар ајући; толика беше му ка и невоља, у којој се сир омах налажаше. Најпосле пошто
целу ону ноћ пр оведе у ту жним жалбама и вајкању, дође дан и спр ам његова видела и
светлости виде Санчо, да је посве немогу ће изаћи из овога почула без ту ђе помоћи, те
стаде вајкати се и викати, да види, да ли га ко чује; али сва његова вика беше вика у
пу стињи, јер нигде ону да не беше никога, који би га могао чу ти, те сада др жаше он себе за
мр тва. М агар ац лежаше са њу шком у вис, те га Санчо Панса намести на ноге, а једва се на
њима могаше др жати, па из бисага, које су иску силе исту су дбину падања, извади комад
хлеба и даде га свом магар цу , који то не пр ими р у жно, а Санчо му р ече, као да га р азу ме:
„Где се хлебац једе, ту се гу бе беде.“
У то у гледа на једној стр ани од јаме један отвор , да се кр озањ могаше пр овући
човек, кад би се погну о и ску пио. Санчо Панса оде тамо и погну вши се прову че се ону да и
виде, да је онамо пр острано и шир око, а то могаше да види, јер кр оз оно што се могаше
назвати кр овомм, пр одираше један су нчев зр ак, који је све осветљавао. И то виде, да се то
шири и р аспр остир е у дру гу простр ану шу пљину ; што кад виде, врати се тамо где му беше
магар ац, па са једним каменом стаде у клањати земљу с отвор а, тако да га за кр атко вр еме
пр ошир и тако, да је лако могао пр оћи са магар цем, што и у чини, те у зевши га за у лар ,
стаде ићи кр оз ону пећину у напр едак, да види, да ли ће наћи какав излазак на др угој
стр ани; каткад пр олажаше кр оз помр чину , без светлости, али никад без стр аха.
„Тако ми јакога бога!“ говор аше у себи; „што је мени сад неср ећа, то би мом
господину Дон Кихоту било најлепша пу столовина. Ове јазбине и тамнице биле би њему
359
75
цветне гр адине и двор ови Галијане , па би очекивао, да из ове помр чине и тескобе доспе
на какву цветну ливаду ; али ја неср ећник, без памети и клону ла ду ха, код свака корака
мислим да ће ми се под ногама уједанпу т отвор ити др у га р упчага ду бља него прва, која ће
ме сасвим пр огу тати. Добр а си, бедо, ако само једна дођеш.“
На тај начин и у тим мислима у чини му се да је прешао нешто пр еко пола миље,
кад у гледа нејасну светлост, која већ изгледаше, као да је од су нца, и од неку да долажаше,
што беше знак, да је кр ај овоме, како се њему чињаше, пу ту на др уги свет.
Ту га оставља Сид Амет Бененџелија и вр аћа се да се занима Дон Кихотом, који

весео и задовољан очекиваше мејдан што ће да га подели са похититељем части кћер и
Доње Родригесовице, којој је мислио да испр ави кр ивду и у вр еду, коју су јој злонамерно
били нанели.
Елем, деси се, да једно ју тр о изађе да се вежба и оку ша у оном, што ће имати да
чини у борби, у којој се надаше да ће се су тра дан видети, па пу стивши у кр атку затрку
Росинанта, доспе овај са својим ногама тако близу неке јамур ине, да би мор ао у њу пасти,
да витез није снажно затегао у зде. Најзад задржа га, те не упаде, па пр ишавши ближе а не
силазећи с коња, гледаше у дубљину, а докле је гледао, чу из ње вику , па слу шајући
пажљиво, могаше да р азазна и разу ме, да онај који је викао говор аше:
„Хеј, тамо гор е! Има ли кр штена ду ша да ме чу је? Или какав милостиван витез,
који би пожалио гр ешника жива у гр обу ? Једног р азгу бер натор ена гу бер натор а?“
Дон Кихоту у чини се да чу је глас Санча Пансе, чему се зачу ди и пр епаде се, па
дигну вши глас што је већма могао, р ече:
„Ко је то тамо доле? Ко то ту жи?“
„А ко ће бити овде, или ко ће да ту жи,“ одазваше му се, „него злоср ећни Санчо
Панса, поради његових гр ехова и на његово зло губер натор острова Бар атар ије, бивши
коњу шар славнога витеза Дон Кихота од М анче.“
Чу вши ово Дон Кихоте, још се већма у диви и пр епаде, јер му паде на у м, да ће
Санчо Панса бити у мр о и да му се ду ша ту мучи, па вођен том помишљу , р ече:

75 Према предању, била је Галијана кћи арапскога цара, којој је отац Гадалиф саградио дивне дворе на обали
Т ага. И данас имају тамо развалине, које зову Галијанин двор.
360
„Преклињем те свим оним, којим могу да те пр еклињем као католик и кр шћанин,

да ми кажеш, ко си; па ако си душа на му кама, р еци ми, шта да чиним за тебе; јер на овом
свету , то ћу такође помагати и пр итицати и невољнима у др у гом свету , који сами себи не
могу да помогну .“
„На тај начин,“ одазваше му се, „ви који ми говорите мора да сте господин Дон
Кихоте од Манче, па и по самом гласу не може нико др у га бити.“
„Ја јесам Дон Кихоте,“ одговор и Дон Кихоте, „онај коме је завет да пр итиче и
помаже у невољи живима и мр твима; зато кажи ми, ко си јер ме бацаш у чу до, јер ако си
мој коњу шар Санчо Панса а умр о си, ако те нису ђаволи однели, него си по милосрђу
божијем у пу р гатор ији, то наша света мати цр ква католичанска р имска има довољно
ср едстава да те опр ости му ка у којима си, а ја ћу пр ема мојем могу ћству од моје стр ане
код ње потру дити се; зато једанпу т изјасни се и кажи, ко си.“
„Тако ми бога,“ одазваше се, „и тако ми р ођења чијег год хоћете, ку нем вам се,
господине Дон Кихоте од М анче, да сам ја ваш коњушар Санчо Панса и да свога века још
никад нисам у мр о, него сам махну о моју гу бер нију са р азлога и послова, за које се хоће
више вр емена да вам их кажем, па сам ноћас упао у ову р упчагу , у којој лежим, а сивац са
мном, који ме неће тер ати у лаж, јер за боље вер овање ево га овде са мном.“
А сувише, не иначе но као да је магарац р азумео оно што је Санчо казао, јер у тај
пар стаде ревати тако горопадно, да се ор ила цела пећина.
„Славан сведок,“ р ече Дон Кихоте; „познајем то њакање, као да сам га ја р одио, а
чу јем твој глас, др аги Санчо; причекај ме, а ја одох у хер цегов замак, који је ту близу , па
ћу да доведем, ко ће да те изву че из ове јаме, у коју си мор ао у пасти са твојих гр ехова.“
„Идите, господине,“ одговор и Санчо, „и вр атите се што пре, тако вам бога, јер не
могу више да издржим да сам овде жив у гр обу , него хоћу да у мр ем од страха.“
Дон Кихоте остави га и оде у замак да каже хер цезима збитије Санча Пансе, чему
се ови не мало у дивише, пр емда су могли да р азу меју, да је морао пасти у отвор онога
јар ка, који је тамо био начињен у незапамћено вр еме; али не могоше да схвате, како је
оставио губер натор ство, а да они нису извештени о његовом доласку. Најпосле, како се
361
пр ича, однесоше ужета и пајване и помоћу многих љу ди и велике му ке изву коше сивца и
Санча Пансу из онога мрака на су нчеву светлост. Један ђак виде га и р ече:
„Тако тр еба из њихових гу бер нија да долазе сви р ђави гу бернатор и, као што долази
овај гр ешник из дубљине понора, мр тав гладан, блед и без игде ичега, како ми се чини.“
Санчо га чу и р ече:
„Има осам или десет дана, бр ат пањкало, како сам почео у пр ављати островом, које
су ми дали, и за то вр еме нисам се хлеба најео ни за један час; за то време гонили су ме
лекар и, и непр ијатељи су ми поломили кости; нити имадох каде да пр имам дарове, ни да
ку пим дажбине; па кад је тако, као што јесте, нисам заслу жио, р екао бих, да тако одлазим;
али човек пр едлаже, а бог р асполаже; а бог најбоље зна и шта је за кога добр о; па какво
вр еме, онако бр еме; а нико нека не каже, ову воду нећу пити, јер где се мисли да има
сланине, има ножа; а бог ме р азуме, па доста, и више ништа не кажем, ако бих и могао.“
„Немој да се једиш, Санчо, нити да се љу тиш на те речи, јер томе никад не би било
кр аја; дођи ти само са чистом савешћу, а они нека говор е шта хоће, а ко би хтео да веже
језике клеветницима, тај би исто чинио, као кад би пољану хтео вр атима да затвор и. Ако
гу бер натор изађе богат из своје гу берније, кажу зањ, да је лу пеж; изађе ли сир омашан,
веле, да није био ни за што и да је без памети.“
„На тај начин,“ одговори Санчо, „мене ће сад др жати пр е за глупака, него ли за
лу пежа.“
У такву р азговору стигоше окру жени многом дечу р лијом и др у гим многим љу дима
у замак, где на доксату већ беху херцег и хер цегиња, ишчеку ју ћи Дон Кихота и Санча,
који не хте пр е попети се до хер цега, докле пр во није сместио сивца у коњу шници, јер
р ече, да је на ноћишту вр ло зло пр овео ноћ; а за тим попе се да види своју госпоштину ,
пр ед којом клече на колена и р ече:
„Ја, господо, пошто је тако хтело ваше господство, без сваке моје заслуге отишао
сам да у прављам вашим остр овом Баратар ијом, у које сам дошао го и го сам изишао, нити
гу бим, нити добијам. Да ли сам у пр ављао добр о или р ђаво, ту имам доста сведока, који ће
казати што им воља. Ја сам р ашчишћавао двоу мице, пр есу ђивао сам р аспр е, а вазда мртав
гладан, јер је тако хтео доктор Педро Ресио р одом од Тир теафу ер е, остр овљански и
362
гу бер наторски лекар. Непр ијатељи удар ише ноћу на нас и пошто су нас били зло
пр итеснили, они из острова веће, да су излегли слободни и са победом хр абр ошћу моје
мишице; онако их бог помиловао, како истину збор е! Једном р ечи, за то вр еме ја сам
обидовао тер ете и обавезе, које има да сноси гу бер натор, па сам од своје стр ане нашао, да
их моја р амена не могу да понесу , нити је то тер ет за моја леђа, нити су стр еле за мој лу к;
и тако пр е но што би губер натор ство мене напу стило, ја сам напустио губер натор ство, и
ју че у ју тру оставио сам острово, како сам га затекао, с истим у лицама, ку ћама и
кр ововима, који су тамо били, кад сам у њ у шао. Нисам тр ажио зајма ни од кога, нити сам
се плео у какве добитке; па и ако јесам мислио дас издам неке кор исне нар едбе, нисам
издао ни једну, бојећи се да неће бити набљу доване, што је исто та се издале, или не
76
издале . Отишао сам из остр ова, како р екох, без дру ге пратње, осим мога сивца; пао сам
у једну јару гу , којом сам ишао даље и даље, докле ју тр ос спр ам су нца не у гледах њен
излазак, али нисам оданде изишао тако лако, јер да ми небо не посла мога господина Дон
Кихота, остадох тамо до су дњега дана. И тако, господо хер цеже и херцегињо, ево вам
вашега гу бер натора Санча Пансе, који је за десет дана свога гу бер натор ства то добио, да је
у видео, да никако не би више хтео да је губер натор, не у једном острову , него ни над
целим светом; па са том намер ом љу бим вам ноге и као оно што деца кад се игр ају , па
веле: у стај одатле и седи овде, тако и ја скачим из гу бер натор ства и пр елазим у слу жбу
мога господина Дон Кихота, јер најзад, ако и једем код њега хлеб пр езају ћи, тек се
наједем, а ја кад се наједем, свеједно ми је, била мр ква, или јар ебице.“
С тиме довр ши Санчо своју дугу беседу, а Дон Кихоте непр естано стр епљаше, да
ће казати тису ће глу пости, када пак виде, да је пр ошло о тако мало, у себи захвали богу; а
хер цег загр ли Санча и р ече му , како му је вр ло тешко, што је тако бр зо махну о
гу бер наторство; али да ће он већ у десити, да му се у његовој др жави даде др у га слу жба са
мање тер ета и са више кор исти. И хер цегиња га загрли и заповеди да га добр о негу ју , јер
му се видело да је изломљен и сустао.
ПЕДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА

76
Ово изгледа да се не слаже с оним што је речено у 51. глави, да у Баратарији и данас држе уредбе великога
губернатора Санча Пансе. Али је Сервантес без сумње хтео овде да куцне шпањолску владу, која је издавала
пуно закона и уредаба, а није их могла и да изврши.
363
О нечувеној и донде невиђеној борби између Дон Кихота од Манче и локаја Тосилоса у
одбрани кћери дуење Доње Родриг есовице.
Херцег и хер цегиња нису се кајали, што су начинили ону шалу са Санчом Пансом,
кад су му дали губер нију , тим мање, што је исти дан дошао њихов дворски у правитељ и
потанко им пр ичао тако р ећи све што је Санчо говор ио и твор ио оних дана; најпосле им
описа ју р иш на остр ову и Санчов стр ах и његов одлазак, што им пр ичини не мало
у живања.
За тим казује повест, како је дошао дан за одређени мегдан, те пошто је Хер цег био
не једанпу т у пу ћивао свога локаја Тосилоса, како треба да се влада са Дон Кихотом, те да
га победи, али да га нити у бије, нити да га рани, заповеди, да се са копаља скине гвожђе,
р екавши Дон Кихоту , да му кр шћанство, које он много цени, не допу шта да се овај мегдан
обдржи са таквом опасношћу по живот, него нек се задовољи тиме, што му је дао у својој
земљи слободно поље, макар да је то пр отивно закљу чку свете концилије, који забр ању је
такве мегдане, зато и не може пустити да се овај љу ти бојак изведе у свој свер епости. Дон
Кихоте р ече, нека његова пр еу звишеност р асположи у овој ствар и, како буде
благоизволила, а он ће се у свему повиновати.
Кад дакле дође стр ашни дан и пошто хер цег беше нар едио, да се испр ед пр осторије
замачке начини простр ана бина, на којој ће бити су дци од бор бе, као и женске, мати и кћи,
које се жале, искупио се из свију околних места и села небр ојени свет, да види овај нови
мегдан, ког у оном кр ају нико није ни видео ни чуо, ни који су живи, ни који су били
у мрли.
Пр ви који дође у поље и у одр еђени пр остор беше мађистар од цер емоније, који
пр егледа поље и цело га обиђе, да не би у њему било какве пр евар е, или какве скр ивене
ствар и, о којој би се могло спотаћи и пасти; за тим дођоше обе женске и посадише се на
своја места, у вијене у своје копр ене до очију, па и до гр у ди, показу ју ћи не малу
у збуђеност, пошто је Дон Кихоте био већ у огр ади. М ало за тим, пр аћен многим тр у бама,
показа се од једне стр ане онога пр остор а на голему коњу, под којим се земља тр есаше,
велики локај Тосилос, са спу штеном р ешетком на шлему и сав утр ентан у јак и светао
оклоп. Коњ се виђаше да је од Фр изије, кру пан и жер аваст; на свакој нози имаше по
364
пер ајицу од длаке. Хр абри бор ац долажаше добр о нау чен од његовога господина хер цега,
како ће да се влада са храбр им Дон Кихотом од М анче, и беше опомену т, да га никако не
у бије, него да гледа да избегне пр ви сукоб, како би избегао опасност његове смр ти, која би
била извесна, кад би се на сав мах у дар или. Он обиђе поље и кад дође тамо, где су биле
женске, застаде да мало погледа у ону , која га искаше за му жа.
М ађистар од мегдана позва Дон Кихота, који већ беше дошао на поље, и у з
Тосилоса говор аше са женскињама, питају ћи их, да ли саизволевају, да им се за њихово
пр аво бор и Дон Кихот од М анче. Оне р екоше да саизволевају и да све што он у том буде
у чинио, оне одобравају, потвр ђу ју и пр изнају . М еђу тим већ се беху херцег и хер цегиња
наместили на једном доксату, који гледаше на огр аду, а ова сва беше окр у жена
небројеним светом, који очекиваше да види донде невиђену стр ашну битку . Услов беше за
бор це, ако Дон Кихот победи, да се његов противник има оженити кћер ју Доње
Родригесовице; ако ли пак бу де побеђен, његов пр отивник да је р азр ешен од р ечи, коју је
био дао, и да не даје више никакво задовољење.
М ађистар од церемонија р аздели међу њима су нце и намести обојицу свакога на

место, где ће да стоји. Удар ише бу бњеви, испу ни се вазду х тр ештањем тр у ба, задр кта
земља под коњским ногама; ср ца у гледалачке гомиле у спрену ше, једни стр епише, др уги
се надаше добр у или р ђаву исходу ове ствар и.
Најзад пр епор у чивши се од свега ср ца нашем господу богу и сењор и Дулсинеји од

Тобоза, Дон Кихоте очекиваше да му се даде коначни знак за нападање; али наш локај
пр емишљаше др уге мисли; он премишљаше оно што ћу сад да кажем.
Чини се, да кад је погледао своју ду шманку, она му се допала да је најлепша

женска што је икад видео свога века; а онај слепи дер ан, кога у том послу обично зову
Амор ом, не хте да пр опусти пр илику , која му се дала да трију мфује над једном локајском
ду шом и да је стави на списак својих тр офеја; и тако дошу ња се до њега, да га нико не
опази, па бедном локају пу сти од леве стр ане једну стр елу ду гачку два пуна лакта и скроз
пр ободе му ср це; а то могаше сасвим лепо да у чини, јер је Амор невидован, па долази и
одлази где му је воља, нити га ко пита за р ачу н од његових дела. Елем кад даше знак за
нападање, наш локај беше сав занесен, мислећи на лепотицу , коју већ беше начинио
власницом његове слободе, те тако и не чу глас тру бе, као што је било са Дон Кихотом,
365
који чим га је зачуо, већ и навали и у целом тр ку, који допу шташе Росинанте, залети се на
свога пр отивника, а добри његов коњушар Санчо, кад га виде да се кр ену о, повика:
„Бог те водио, дико и цвете ту мар аћих витезова! Бог ти дао победу, јер је р азлог на
твојој стр ани!“
А Тосилос ако је и видео Дон Кихота да на њега иде, не макну се са свога места,
него викну мађистр а од мегдана, који кад дође да види шта ће, р ече му:
„Господине, није ли овај мегдан за то, да бих се ја оженио или не оженио оном
госпођицом?“
„Тако је,“ одговори му .
„Е онда ја,“ р ече локај, „бојим се за моју савест и много бих је оптер етио, кад би се
овај мегдан др жао; и зато велим, да себе сматр ам као побеђена и да сам готов да се одмах
оженим оном госпођицом.“
М ађистар од мегдана зачу ди се на Тосилосове р ечи, па како је био један од оних,

који су били посвећени у ту ствар, то му не знаде ништа одговор ити. Дон Кихоте застаде у
по свога трка, кад виде, да његов пр отивник не иде на њега. Хер цег не знађаше повод,
зашто се не почиње бој, али му мађистар од мегдана оде и објасни, шта је Тосилос казао,
на што се он веома зачу ди и р азљу ти.
Докле је то тако било, Тосилос оде онамо, где је била Доња Родр игесовица, и рече
„Госпођо, ја сам вољан да се оженим вашом кћер ју и не мар им да свађом и кавгом

оно добијем, што могу да добијем мир но и без опасности по живот.“
Ово чу хр абр и Дон Кихоте и р ече:
„Кад је тако, онда сам ја ослобођен и р азр ешен од мога обећања; нека се у зму у
добри час, па кад му је бог даје, нека му је благослови свети Петар .“
Херцег беше сишао на замачко поље и пр ишавши Тосилосу, р ече му:
„Је ли истина, витеже, да себе сматр ате за побеђена, те гоњени својом плашљивом
савешћу да сте готови да се ожените оном госпођицом?“
366
„Јесте, господине,“ одговор и Тосилос.
„Врло добро р ади он,“ пр имету ту Санчо Панса, „јер што ћеш да мишу даш, мачки
подај, па више бриге немај.“
Тосилос се му чаше да скине шлем и мољаше да му што пре помогну , јер не може
више да дише и не може више да издржи толико у тој тесној кр летци. Брзо му га скинуше
и откр и се и у каза његово локајско лице. Када то видеше Доња Родригес и њена кћи,
стадоше викати:
„То је пр евар а! Пр евара је! На место мога пр авога мужа подметну ли су нам
Тосилоса, локаја господина херцега! Пр авду у име божије и кр аљево пр отив толике
пакости, да не р екнемо нитковлука!“
„Немојте, сењор е, да се бр инете,“ р ече Дон Кихоте, „јер то нити је пакост, нити
нитковлу к; а ако је, није томе узр ок хер цег, него они зли волшебници, који ме гоне, који
завидећи, ако бих ја задобио славу ове победе, пр еокр ену ли су лице вашега мужа у лице
онога, који је, велите, хер цегов локај. Пр имите мој савет и у пр кос мојим непријатељима
пођите за њега, а то је без сваке су мње онај исти, кога бисте ви да добијете за му жа.“
Херцег, који ово чу , код све своје љу тине мало што не пр сну у смех, те р ече:
„Ствар и, које се дешавају господину Дон Кихоту , тако су необичне, да сам готов да
вер ујем, да овај мој локај није то; али ми ћемо да у потр ебимо ово лу кавство и мајстор ију:
ако је по вољи, одгодићемо венчање на петнаест дана, а овога овде пр итвор ићемо, који нас
др жи у су мњи, па ћемо међу тим видети, хоће ли се вр атити свом пр еђашњем облику, јер
не може толико тр ајати пизма, што је волшебници имају спр ам Дон Кихота, а нар очито
кад им ове мајсторије и пр еиначавања слабо помажу.“
„О, господине!“ рече Санчо, „ код тих поганаца већ је у шло у обичај, да пр еокр ећу
једне ствари у др уге, које се тичу мога господина. Једнога витеза, кога је ту скоро победио
и звао се од Огледала, пр еокр ену ше у облик бакалар а Сансона Кар аска, р одом из нашега
села и великог пр ијатеља нашега; а сењор у Ду лсинеју од Тобоза преокр ену ли су у
сељанку, па зато мислим, да ће овај локај у мрети и живити као локај целога свога века.“
На то ће р ећи кћи Родр игесовице:

367
„Био сад ко му др аго тај што ме проси, ја му захваљу јем, јер волија сам бити
законита жена једном локају, него ли наложница и пр еварена од једнога племића, пр емда
онај, који ме је превар ио, и није племић.“
Укратко, сви ови р азговор и и послови свр шише се тиме, да Тосилос би пр итворен,
докле се не види, на што ће изаћи његово пр еду гојачење. Сви пр ису дише победу Дон
Кихоту , а већина их беше зловољна и нер асположена, што се тако изгледани бор ци нису
позајмице исекли, као оно што дечу р лија нису весела, кад онога не обесе, као што су се
надали, него кад му опр ости или противник или су д. Нар од се р азиђе, хер цег и Дон
Кихоте вр ате се у замак, Тосилоса закљу чаше, Доња Родр игесовица и њена кћи беху што
задовољније, видећи да ће се овако или онако та ствар свр шити сватовима, а Тосилос се не
надаше др угом чему.
ПЕДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
У којој се казује, како се Дон Кихоте опростио са херцег ом, и шта му се десило са
домишљатом и смеоном Алтисидором, херцегињином девицом.
Већ се у чини Дон Кихоту, да ће добр о бити да се остави толике беспослености, као
у којој се налажаше у овоме замку, јер мишљаше да много гр еши од своје стр ане, што се
затвор ио те дангу би у бескр ајњим свечаностима и весељу, које ова госпоштина
у дешаваше за њега, као ту мараћег витеза, па му се чињаше, да ће морати небу давати
одвета због те беспослености и затвор ености, зато једнога дана заиска од хер цега
допуштење да може ићи. Они му га дадоше са знацима, како им је особито жао што их
оставља. Хер цегиња пр едаде Санчу Панси писма од његове жене и он се заплака на њих и
р ече:
„Ко је мислио, да ће тако велике наде, као што су се р одиле у ср цу моје жене
Терезе Пансе на вест о моме губер натор ству , да се завр ше тиме, што ћу опет да се вр атим
му чним пустоловинама мога господина Дон Кихота од Манче? Ипак ми је право, што
видим, да се моја Тер еза владала како се пристоји, па је хер цегињи послала жир , а да га
није послала, бих се баш љу тио, што би се она показала незахвална. Што ме теши, то је, да
368
се овај дар не може назвати подмићивањем, јер кад га је она послала, ја сам већ био
гу бер натор, а то тр еба да они, који су пр имили какво добр очинство, себе покажу захвалне,
ако ће бити и ситницом. Укр атко да кажем, го сам отишао на губер нију и го излазим из
ње, и зато могу казати са мир ном савешћу,а то није мало: го сам се р одио, го сам остао,
нити што гу бим нити добијам.“
Овако говор аше Санчо у себи на дан од поласка; а Дон Кихоте, пошто се беше
опр остио једно вече р аније са хер цезима, полазећи једно ју тр о појави се ор у жан на
замачкој пијаци. Са доксата сви га људи у замку посматр аше, па и хер цези изиђоше да га
виде. Санчо беше на свом сивцу са својим бисагама, тор бом и зајир ом, веома задовољан,
јер хер цегов дворски у правитељ, онај што је Тр ифалду пр иказивао, беше му дао кесицу са
две стотине златних шкуда на тр ошак на пу ту , а то Дон Кихоте још није знао. Докле га
тако, како р екосмо, сви гледаше, у једанпут између осталих хер ецегињиних ду ења и
девица, које га посматр аше, диже глас несташна и домишљата Алтисидор а и ту жно му
пр оговор и:
Послушај ме, али витеже,
Па задр жи мало у зде,
Нити цакај по бокови
Твог нетимареног коња.
Ти не бежиш, неверниче,
Од отр овне пр исојкиње,
Него бежиш од јагњета,
Које још не чу пка траву .
Обман'о си, о немани!
Најкраснију девојчицу ,
Какву нема ни Дијана,

369
Нит' Венер а такву знаде.
Кр у т Бирено,77 бежећив Енеја,
Пр атио те Вар ава, свако зло те снашло!
У канџама твојих шака
Носиш, безбожни носачу !
Ср це једне покор нице.
Ср це нежне љу бавнице.
Носиш тр и спаваће капе
И подвезу са ножице,
Бела која је и глатка,
Као мр амор са Пароса.
И уздаха две хиљаде
Носиш, који да су огањ,
Спалили би две хиљаде
Тр оја, кад би их било.
Кр у т Бир ено, бежећив Енеја,
Твоме Санчу коњу шар у
Нек је ср це тако тврдо,

77 У Манитом Орланду у 10. песми Бирено оставља своју љубавницу на пусту острову, а она кад се
пробудила, проклиње неверника, као оно Дидона Енеју, или Аријадна Тезеја на острову Наксу.
370
Да са твоје Ду лсинеје
Никад чини не скину се!
Нека за кр ивицу твоју
Она бедница искија:
Јер за гр ешне пр аведници
Често пате међу нама.
Нек се неср ећом пр ометну
Најсрећнија твоја дела,
А сном твоје у живање,
Забор авом твоја верност!
Нек те знаду невер ника
Од Севиље до М ар чене,
Од Гранаде све до Лохе,
Од Лондона до Англије!
Ако ли се игр аш кар те,
Било ломбр а, ил' пикета,
Не имао никад кр аља,
Па ни кеца, ни седмице!
371
А жуљеве када сечеш,
Кр в нека ти из њих вр ца
А кутњаке када вадиш,
Шкрботине остале ти!
Докле се овако, како рекосмо, жаљаше тужна Алтисидор а, посматр аше је Дон
Кихоте, па ништа јој не одговоривши, окр ену се Санчу и запита га:
„Тако ти дедови били у р ају, др аги Санчо! Пр еклињем те, пр аво ми кажи, да ниси
слу чајно повео спаваће капе и подвезе, које помиње ова заљу бљена девица?“
На што Санчо одговор и:
„Јесте, носим тр и спаваће капе, али подвезе немам ни од корова.“
Херцегиња се зачу ди Алтисидор ину несташлу ку, јер ако је и држала за смеону,
веселу и несташну, ипак не у такву степену , да се у пу сти у такве несташлу ке; па како није
била напр ед спр емљена за ову шалу , то јој чудо беше тим веће. Хер цег хоћаше да шалу и
боље р азвије, па рече:
„Господине витеже, мени се чини да није лепо, да после тако лепа дочека, који вам
се указивао у овом моме замку, ви сте се у судили да понесете у најмању ру ку три спаваће
капе, а можда још и подвезе моје собар ице; то су знаци р у жна ср ца, и ствари, које не
одговар ају вашој слави; зато вратите подвезе, иначе вас позивам на бој на живот и смр т,
не бојећи се да ће ми пакосни волшебници пр едр у гојачити или пр еокр енути лице, као што
су учинили са лицем мога локаја Тосила, онога што је вама изишао на мегдан.“
„Да не да бог,“ одговори Дон Кихоте, „да ја тр зам мој мач на вашу пр есветлу
личност, од које сам примио толике милости; капе ћу вр атити, јер Санчо каже, да су у
њега, а подвезице не могу вр атити, јер нити сам их ја добио, нити он; а ако та ваша девица
бу де хтела завир ити у своје бу џаке, зацело ће их наћи. Ја, господине хер цеже, никад нисам
372
био кр адљивац, нити мислим то да бу дем мога века, ако бог не скине са мене своју р уку .
Ова девица говори, како вели, као заљу бљена, а томе ја јој нисам кр ив, па зато немам
р ашта ни да је молим да ми опр ости, ни њу, ни вашу пр еу звишеност, коју молим, да о
мени има лепше мишљење и да ми наново даде допу штење да могу поћи.“
„Нека вам га бог даде тако лепо, господине Дон Кихоте,“ рече херцегиња, „да у век
чу јемо добр е гласе о вашим подвизима, па пођите збогом, јер што се више задр жавате,
тим већма у множавате огањ у ср цима девојака, које вас гледају: а ову моју ја ћу тако
казнити, да одсада неће пр екар дашивати ни погледом, ни р ечима.“
„Само још једну да ме послушаш и не више, о хр абр и Дон Кихоте,“ р ече сад
Алтисидора, „а то је, да те молим да ми опр остиш због кр ађе подвезица, јер тако ми бога и
ду ше ми, ја сам их подвезала, али сам се изгу била, као онај што је јахао на магар цу, а
овамо га је тр ажио.“
„Зар нисам казао?“ р ече Санчо; „таман ћу ја кр ити кр ађу, јер да сам то хтео да
чиним, без по му ке могао сам то у згоди чинити, кад сам био гу бернатор.“
Дон Кихоте пр иклони главу и поклони се хер цезима и свима пр исутнима, па

окр ену вши Росинанта, праћен Санчом на сивцу , оде из замка, у пу тивши се у Сарагосу.
ПЕДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
У којој се казује, како су на Дон Кихота навалиле толике пустоловине, да једна друг ој
нису дале ока отворити.
Кад се Дон Кихоте виде у отвор ену пољу, слободан и без љу бавних напада
Алтисидориних, учини му се да је у својој ср едсреди, и да му се ду х обнавља, да би
наставио изнова дело свога витештва, те окр ену вши се Санчу , р ече:
„Слобода, Санчо, један је од најдр агоценијих дар ова, које су небеса дала љу дима; с
њом се не може у пор едити благо што је закопано у земљи и што га мор е покр ива; за
слободу, исто као и за част, може и треба да се жр тву је и живот; а као њена противност,
р опство је највеће зло, које може да снађе људе. То кажем, Санчо, што си добр о видео оно
373
благовање и изобиље, које смо имали у том замку што смо га оставили; али у по оних
одабр аних обеда и онога р асхлађенога пића мени се чињаше да сам стављен на му ке од
глади, јер нисам то у живао с оном слободом, с којом бих у живао, кад би моје било; јер
обавезе због захвалности на примљеним добр очинствима и милостима окови су, који не
дају ду ши слободнога маха. Благо оном, коме је небо дало комад хлеба, а да није обавезан
коме др у гом на томе захваљивати, до ли самоме небу.“
„Ипак,“ примети Санчо, „код свега што сте ми казали, није лепо да без захвалности
од наше стр ане бу демо на две стотине златних шку да, које ми је у једној кесици дао
хер цегов двор ски у пр авитељ и које као поткр епљење носим на ср цу за сваки слу чај, јер
нећемо у век наилазити на замке, где ће нас у гостити, него ћемо каткад наићи на какве
кр чме, где ће нас батинати.“
У овом и др у гом разговор у идоше скитнице витез и коњу шар, кад пр ешавши нешто
пр еко једне миље, у гледаше на тр ави једне ливадице до дванаест љу ди у сељачком оделу,
где на својим огртачима једу. Уза се имаху као беле поњаве, којима покр ивене беху неке
ствар и, а беху у спр ављене и затегну те и пор еђане у извесну р астојању. Дон Кихоте пр иђе
онима, који су јели, и пошто их пр во у чтиво поздр ави, запита их, шта имају под оним
поњавама. Један од њих одговори:
„Господине, испод ових поњава имамо неколико кипова у р елијеву и извајаних,

који ће доћи на олтар што га пр авимо у нашем селу; носимо их покривене, да не би
посукну ли, а на р аменима, да се не би сломили.“
„Ако бисте хтели,“ на то ће Дон Кихоте, „ја бих желео да их видим, јер кад се
кипови носе са толиком пажњом, онда без су мње морају бити лепи.“
„Те како су лепи,“ одговор и онај, „иначе не би толико стали, јер заиста ниједан није
стао мање од педесет ду ката; а да се у вер ите да је тако, чекајте, па ћете сами видети
својим очима.“
Па пр естаде јести и у стаде, па скиде застор са пр ве слике, која пр иказиваше светога

Ђу рђа на коњу с аждајом у вијеном код ногу и копљем забоденим у њену чељу ст, с
изр азом одважности, с којим га обично пишу . Цела слика не иначе но као гор ијаше у
злату , штоно р еч. Кад је Дон Кихоте виде, р ече:
374
„Овај витез био је један од најбољих скитиница што га је имала божанска војска;
звао се Дон Свети Ђу р ађ и нар очито је био бранич девица. Да видимо др угу .“
Човек је отвор и и показа се да је свети Мр ата на коњу , како дели плашт са

сир омахом; а Дон Кихоте чим га опази, р ече:
„И овај витез био је један од кр шћанских пу столова, а мислим да је био више

дар ежљив, него ли хр абар, као што можеш да видиш, Санчо, јер дели плашт са сир омахом
и даје му половину ; а мор а да је тада била зима, јер како је био милостивна срца, био би
му дао и сав плашт.“
„Не мор а баш то бити,“ р ече Санчо, „него ће се бити др жао пословице која каже:
ако ћеш да даш и имаш, ваља р ачу нати да знаш.“
Насмеја се Дон Кихоте и замоли да скину дру гу плахту , испод које у каза се слика
патрона од Шпањолске на коњу , са крвавим мачем, вијају ћи М авр е и газећи по њиховим
главама, што кад виде Дон Кихоте, р ече:
„И ово је витез из хр истове војске, зове се Дон Свети Дијего М атамор ас78, један од
најхрабр ијих светаца и витезова што их је било у свету и што их сад има у р ају.“
За тим скину ше др у гу плахту и видеше да је покр ивала светога Павла, како је пао
са коња, са свима околностима, које се обично пишу на сликама његовог обр аћења. Кад га
виде тако као жива, да изгледаше, као да Хр истос говор и, а Павле да одговар а, р ече Дон
Кихоте:
„Овај је био највећи пр отивник, што га је у своје вр еме имала цр ква нашега господа
бога, и највећи њен бр анитељ, што га је икад имала; ту мар аћи витез за живота, а светац
смеран после смр ти, неу мор ан делатељ у виногр аду господњу , у читељ нар одима, коме су
небеса била школа, а у чио га је и у пу ћивао сам Ису с Хр истос.“
Није више било слика, зато заповеди Дон Кихоте да их наново покр ију, па рече
онима који их носише:
„Е бр аћо, др жим за добр о знамење, што сам видео оно што сам видео, јер ови
светитељи и витезови р аде оно што и ја р адим, а то је да су носили ор у жје; само је р азлика

78
Свети Јаков, утаманитељ маварски.
375
између мене и њих, што су они били светитељи и бор или су се на божански начин, а ја сам
гр ешник и бор им се на начин човечански. Они су задобили небо силом мишице, јер небо
тр пи силу , а а досад још не знам, шта сам задобио силом мојих подвига; али ако ми се
Ду лсинеја од Тобоза опрости му ка у којима је, и попр ави ми се ср ећа и у саврши у мље,
можда ћу упр авити моје стопе др у гим пу тем, а не којим сад идем.“
„Бог те чу о, а гр ех био глу х!“, рече Санчо ту .
Љу ди се чу дише и пр илици Дон Кихотовој и његовим р ечима, ако ни половину

нису р азу мели што је говор ио. Довр шише јело, у пр тише своје слике и опр остивши се са
Дон Кихотом, пођоше даље.
Наново се у диви Санчо ономе што му је господин знао, као да га никад није
познавао, јер му се чињаше, да у свету није било повести ни догађаја, што их он не би знао
на изу ст, па му р ече:
„Ваистину , др аги мој господине, ако се ово, што нам се данас догодило, може
назвати пустоловином, онда је то једна од најпр ијатнијих и најслађих што су нам се
десиле за целога нашега ту мар ања; из ње смо изашли без стр ахоте и без икаквих батина,
нити смо се машали мача, нити смо падали на земљу, нити смо остали гладни;
благословен нека је бог, који је дао, да то видим мојим очима!“
„Добр о велиш, Санчо,“ р ече Дон Кихоте; „али ваља да имаш на у му, да нису
вр емена иста, нити теку на исти начин, и оно што прости љу ди обично зову знамењем, ако
се не оснива на каквом пр ир одном р азлогу , му дар ће га др жати и сматр ати као ср ећан
догађај. Нека који од тих су јевер аца пор ани и изиђе из ку ће, па нека се сретне са фр атром
од реда блаженога светога Фр ање, као да се ср ео са гр ифом, окр ене леђа и вр аћа се кући.
Каквом М ендоси пр осу ла се со на тр пези, па му се по ср цу пр оспе сета, као да је пр ир ода
ду жна да даје знамења од бу дућих неср ећа са стварима никаквим, као што су поменуте.
Паметан и кр штен човек неће по трицима су дити о ономе, шта смера небо. Сћипион
дошао у Афр ику, спотакне се скачу ћи на земљу и његови војници сматрају то као кобно
знамење; али он загр ли земљу и р ече: Нећеш ми у тећи, Африко, јер сам те у хватио р у кама.
И тако, Санчо, пошто сам наишао на ове слике, др жим за најср ећнији слу чај.“
376
„И ја тако мислим,“ одговор и Санчо, „па бих хтео да ми кажете, зашто Шпањолци
кад хоће да почну бој веле, пр изивају ћи онога светога Дијега Матамор аса: Сантјаго и
склопи се Шпањолска? Зар је Шпањолска отклопљена, те да је тр еба склопити? Или каква
је то цер емонија?“79
„Баш си прост, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, „јер видиш, тога великога витеза са
цр веним крстом дао је бог Шпањолској да јој бу де покр овитељ и заштитник, нар очито у
љу тим бојевима, што су их Шпањолци имали са М авр има, па зато га пр изивају и зову , као
свога бр анича, у свима својим биткама које почињу , а много пута видели су га у боју
јасно, како у дар а, р азгони, у ништава и тамани авгаранске чете; а о тој истини могао бих ти
навести многе пр имер е, који се опису ју у достовер ним повестима шпањолским.“
Санчо окр ену говор и р ече:
„Чудим се, господине, безобр азности оне Алтисидор е, херцегињине девојке; биће
баш да је поштено р анио и пр обу р азио онај што га зову Амор , за кога веле, да је слепо
дер иште, па ако је кр мељив, или боље р ећи слеп, тек он у зме на нишан срце, ако ће бити и
најмање, па га погоди и пр обије својим стр елама скрожђу. И то сам слу шао да кажу, да се
љу бавне стр еле поломе о стидљивост и смерност девојачку; али код ове Алтисидор е као
да се још већма зашиље, а не да се поломе.“
„Ваља да знаш, Санчо,“ р ече Дон Кихоте, „да љу бав не зна за обзир е, нити се у
свом поступању освр ће на пр еделе разу ма, него је таква, као и смр т, те напада високе
кр аљевске двор ове, као и пастир ске ниске колебе, а кад сасвим обу зме какву душу , прво
јој је, да је лиши зазор а и ср амоте, па тако Алтисидор а лишена тога, изјавила је своје
жеље, чиме је у мом ср цу изазвала пр е негодовање, него ли сажаљење.“
„Та то је пр етер ана безду шност!“, викну Санчо, „нечу вена незахвалност! Што се
мене тиче, ја бих се пр едао и покор ио на најмању њену заљу бљену р еч. Ех, ку рвин сине!
Па какво је то ср це од мр амор а, каква ли у троба од гвожђа и каква ду ша од ку мсала! Него
не могу да р азу мем, шта је та девојка видела у вама, што је толико савладало и покор ило.
Где је лепота, где чилост, где милокр вност, где ли лице, шта ли је у тим ствар има свакој за

79
Santiago y cierra España! То ће рећи буквално: Свети Јакове, и удри, Шпанијо! Реч cerrar значила је пре у
шпањолском нападати (manus conserere, стиснути песнице за нападање), али је после остало само значење
стиснути, стиснути се, и отуда горње Санчово титрање речима.
377
се и свима у ку пно нашла да се заљуби? Јер збиља и ваистину , толико пу та стао сам и
гледао сам вас од пете до последње длаке на глави, па сам видео више ствар и да се човек
поплаши, него ли да се заљу би; а како сам и то чуо да кажу, да је лепота пр ва и главна
ствар, која бу ди љу бав, па како ви од ње баш ништа немате, то не знам, у што се загледала
она сир отица.“
„Ваља да знаш,“ одговори Дон Кихоте, „да имају две вр сте лепоте, једна ду шевна и
др уга телесна; ду шевна блиста и показује се у р азу му, у поштењу , у племениту понашању ,
у штедр оти и лепу васпитању , а све те ствар и могу да се налазе у р у жна човека; па кад се
ова лепота у зме на око, а не телесна, хоће да изазива бу рно љубав и са јачим
пр еиму ћством. Ја, Санчо, добро знам, да нисам леп, али и то знам, да нисам наказан; па
код добр а човека довољно је да није наказа, па да га заволе, ако има она ду шевна својства,
која сам ти навео.“
У овакву разговор у доспеше у једну шу му , која је била на стр ани од др у ма, кад
у једанпу т и изненада нађе се Дон Кихоте у мр ежи од зелена конца, која је била р азапета
између неких др ва, па не могу ћи да зна, шта ће то бити, р ече Санчу:
„Чини ми се, Санчо, да ово с овом мр ежом хоће да буде једна од најновијих
пу столовина, какве могу да се замисле. Ево сад да погинем, ако волшебници, који ме гоне,
неће да ме у њу заплету и да ме задрже на пу ту , као у освету за свер епост, са којом сам
посту пио пр ема Алтисидор и; али ево им кажем, нека би ова мрежа, како је од зелена
конца, била од најтвр ђа дијаманта, или нека је јача од оне, којом је љу бомор ни ковачки
бог у плео Венер у и М ар та ја ћу је ипак р аскину ти, као да је од сите, или од паму чна
влакна.“
И кад хтеде да даље пође и сву мр ежу да искида, у једанпу т изађоше пр едањ иза
неколико др ва две пр екр асне пастир ке, бар ем су обу чене биле као пастир ке, ако су им
ћу ркови и су кње и биле од најтање златотканице, хоћу рећи, сукње су им биле богато
извезене златом по тафету; косу су имале р асплетену и пу штену преко р амена, а р у са им је
била, да је могла надметати се са самим су нчевим зр ацима, па окићена двама венцима од
зелене лавор ике и цр вена тр атор а; по годинама изгледаше, да нису биле испод петнаест,
ни пр еко осамнаест. На овај поглед у диви се Санчо, у безекну се Дон Кихоте, само сунце
378
застаде у свом току да их види, те свих четвор о осташе у зачу ђену ћу тању . Најпосле ће
пр ва да пр оговор и једна пастир ка, која р ече Дон Кихоту :
„Станите, господине витеже, и не кидајте мр ежу, која је овде р азапета не за вашу

шкоду, него за нашу забаву; а пошто знам, да ћете нас питати, зашто смо је наместили и ко
смо, то ћу вам у кр атко казати. У једном селу што је одавде на једно две миље, у коме
имају многи отмени љу ди и многи племићи и богаташи, договор или су се многи
пр ијатељи и р ођаци, да са својим синовима, женама и кћерима, су седима, пр ијатељима и
ср одницима дођемо да пр обавимо у овом пределу, који је један од најпр ијатнијих у свој
овој околини, образовавши међу свима нама нову и пастирску Аркадију, па девојке да се
обу ку као пастирке, а момци као пастир и. Нау чили смо две еклоге, једну од славнога
песника Гар силаса, др у гу од неср авњенога Камонса на његовом пор ту галском језику, али
их досад још нисмо пр иказали. Ју че је био пр ви дан, како смо дошли овамо. Међу оним
гр ањем р азапели смо неколико шаторова, како веле онакве, како их имају војници, а у з
један обилат поток, који ор ошава све ове ливаде. Ноћас смо р азапели ове мр еже по овим
др вима,да пр еваримо луде птице, које поплашене нашим шу мом, похватале су се у њима.
Ако вам је, господине, повољно да нам бу дете гост, бићете уср дно и лепо пр имљени, јер за
сада у овом пр еделу не сме бити бр иге ни жалости.“
Она у му кну и више не говор аше, а Дон Кихоте одговор и јој:
„Зацело, прекр асна госпођице, ни Актеон није био већма у дивљен и зачу ђен, кад је
изненада угледао Дијану да се ку па у потоку, него ли што сам се ја у безекнуо, кад сам
у гледао вашу лепоту . Ја похваљу јем намер ене ваше забаве и захваљу јем на вашој понуди;
а ако вас ја могу слу жити, можете ми заповедати с увер ењем, да ћете бити послушане, јер
ми занимање и није др уго, него да се покажем захвалан и као добр отвор целом р оду
љу дском, а нар очито оном полу , који ваше личности пр едстављају; па кад би ове мр еже,
које ће заузимати тек мален простор , зау зимале цели земљин шар, ја бих потражио нове
сведоке, да их не бих покидао; а да бисте иоле вер овали овом мом пр етеривању , знајте, да
вам то обећава нико мањи него главом Дон Кихоте од М анче, ако је до вашега слу ха моје
име допр ло.“
Ју х, слатка др у го!“, викну ту дру га пастир ка, „како нас је нашла велика срећа! Знаш
ли, ко је овај господин пр ед нама? Дакле ти кажем, да је то најхр абр ији и најзаљу бљенији
379
и нају чтивији витез што га има у свету , ако нас не лаже и не вар а повест о његовим
подвизима, која је печатана и коју сам ја читала. Ево да се опкладим, да је онај добр и
човек, који је с њим, онај Санчо Панса, његов коњу шар , са чијим досеткама ништа се не
може у поредити.“
„Тако је,“ р ече Санчо; „јер ја сам онај шаљивац и онај коњушар што га ви
спомену сте, а овај господин мој је господар, главом Дон Кихоте од Манче, како је у
повести и у опису.“
„Ју х!“, на то ће дру га, „да га молимо, др у го, да остане, јер наши родитељи и браћа
неисказано ће се томе обр адовати, јер сам и ја чу ла на његову хр абр ост и љу базност исто
оно што си ми ти казала, а свр х свега кажу за њега, да је постојанији и вер нији љу базник,
него што се зна у свету, а да му је дама нека Ду лсинеја од Тобоза, којој цела Шпањолска
даје пр венство у лепоти.“
„Са р азлогом дају га јој,“ пр ихвати Дон Кихоте, „ако га не доводи у сумњу ваша
несравњена лепота; али немојте се тр у дити, госпођице, да ме задр жавате, јер строге
ду жности мога занимања не дају ми да где почивам.“
У то дође онамо где су њих четвор о били један бр ат једне од двеју пастир ака, и он
обу чен као пастир , а богато и кићено, како је одговар ало оделу у пастир ака. Оне му
р екоше, да онај што с њима говор и, храбр и је Дон Кихоте од М анче, а онај др у ги његов је
коњу шар Санчо, за кога већ зна, пошто му је повест читао. Господски пастир пону ди му
своје у слуге и замоли га, да пође с њим до њихових шатор ова, те Дон Кихоте мораде
попустити и у чини тако. У то потер аше хајку, мр еже се напу нише р азличним птичицама,
које обмахну те бојом мр ежином падаше у опасност, од које бегаше. На том месту
искупише се пр еко тр идесет лица сва богато обу чена као пастир и и пастир ке, па у часку
бише извештени о томе, ко је био Дон Кихоте и његов коњушар, што им пр ичини не мало
у довољство, јер су већ знали зањ из његове повести.
Дођоше ка шатор овима и ту нађоше постављене тр пезе, богате, обилате и одабр ане.
Дон Кихоту одаше пошту и дадоше му гор ње чело; сви га гледаше и дивише се, гледајући
га. Најпосле р аспремише тр пезу, а Дон Кихоте подиже глас и р ече:
380
„М еђу великим гресима, које љу ди чине, ако неки и веле, да је то гор дост, ја велим
да је незахвалност, позивају ћи се на оно што се каже, да је незахвалних пу н пакао. Тај
гр ех, у колико ми је било можно, ја сам гледао да избегавам од часа, кад сам обр азу мио, па
кад у казана ми добр очинства не могу да платим др угим делима, ја место тога у змем жељу
да их у чиним, а кад ова није довољна, ја их обнар оду јем, јер ко др у гима каже и објави
пр имљена добр очинства, тај би их вр атио др угима, кад би могао; јер већином су они који
пр имају нижи од оних који дају и тако бог је над свима, јер он је дар оватељ сваког, нити
човечанско давање може да се у пор еђу је са божијим због бескр ајне неједнакости, а ову
недовољност и недостатак у неколико допу њава захвалност. Ја дакле захваљу јем на
милости, која ми је овде у казана, па не могу ћи одговор ити у истој мер и, пошто мор ам да
се задовољавам тесним гр аницама мојих сила, ну дим оно што могу и што имам у мојој
власти; и тако велим, да ћу пуна два дана остати на ср ед овога кр аљевскога дру ма, који
иде у Сар агосу, и заступати, да су ове пр еру шене пастирке овде најлепше и нају чтивије
госпођице што их има у свету, изу зимају ћи једину несравњену Ду лсинеју од Тобоза,
једину власницу над мојим мислима – нека је р ечено на задовољство свију који ме
слу шају.“
Чу вши ово Санчо, који га је слушао са великом пажњом, повика:
„Да ли је можно, да у свету има љу ди, који се у су ђу ју да кажу и да се ку ну , да је

мој господин лу д? Кажите ви, господо пастир и, има ли у селу пар ока, па ма како био
му дар и учеван, који би могао оно казати, што је мој господин р екао? И да ли има
скитнице витеза, па ма како био на гласу да је ју нак, који би се могао оним пону дити,
чиме се овде понудио мој господин?“
Дон Кихоте окр ену се Санчу и са зажареним лицем и љу тито р ече му:
„Да ли је можно, о Санчо, да у целом свету има кога, који би казао, да ниси луд и
постављен лу дошћу у з не знам какав пер ваз од пакости и нитковства? Ко те плеће у моје
послове и да ти испиту јеш, да ли сам ја му дар или глу п? М у чи и немој ми одговар ати,
него седлај ми Росинанта, ако није оседлан, па пођимо да извр шим моју понуду , јер са
р азлогом, који је у за ме, можеш већ као побеђене сматр ати све који би хтели да
пр отивослове.“
381
Па у великој јарости и са знацима љу тине устаде са столице, оставивши у чуду

пр ису тне, који нису знали, хоће ли га моћи држати за лу да, или за разу мна.
Најпосле они га наговараше, да се не у пу шта у такав посао, јер они сматр ају као
доказано његово захвално р асположење и да нису потебни нови докази за познавање
његовог храбр ога ду ха, пошто су довољни они, који се опису ју у повести о његовим
подвизима; ипак Дон Кихоте диже се са својом намером, па појахавши Росинанта,
пр ихвативши свој штит и шчепавши своје копље, намести се на ср ед кр аљевска др ума,
који је био не далеко од зелене ливаде. Санчо пође за њим на сивцу , у з све чланове
пастир ске др у жине, који су жељни били да виде, на што ће изаћи његова пр одр зљива и
дотле нечувена пону да.
Пошто се Дон Кихоте, како је р ечено, намести насред др ума, испу ни вазду х овим
р ечима:
„О ви, путници и намер ници, витезови, коњу шари, пешаци и коњаници, који
пр олазите овим дру мом, или ћете пр олазити за ова два дана који долазе! Знајте, да се овде
наместио Дон Кихоте од М анче, ту мараћи витез, да засту па то, како се над свима лепотама
и учтивостима у свету у звишу ју нимфе, које стану ју у овим ливадама и гајевима,
остављају ћи на стр ану власницу моје ду ше Ду лсинеју од Тобоза; зато ко би пр отивно
мислио, нека дође, ја га овде чекам!“
Два пу та понови исте р ечи и у два маха никакав намер ник не чу их.
Али су дбина, која је његовим ствар има у пр ављала од добра на боље, у деси, да се
мало за тим у казаше на др у му многи љу ди на коњима, и многи од њих са копљима у р уци,
сви јездећи збијени у гомилу и веома жу р ећи се. Чим их опазише они, који су били у з Дон
Кихота, а они окрену ше плећа и склонише се подаље од др ума, јер су видели, ако бу ду ту
остали, да их може снаћи каква беда; само Дон Кихоте остаде ту са неу стр ашним ср цем, а
Санчо Панса склони се за Росинантове сапи. Дође гомила копљаника и један од њих, који
је био испред др угих, стаде викати Дон Кихоту:
„Уклањај се с пу та, вр ашки човече, јер ће те ови бикови р азнети на пар анпар че!“
382
„Хај, канајлијо!“, одазва се Дон Кихоте, „нема за ме бикова, који што вреде, па ма
били и они најбешњи, које рађа Хар ема на њеним обалама. Пр изнајте, лупежи, без
пр емишљања, да је оно истина, што сам овде пр огласио, иначе излазите ми на мегдан!“
Не имаде каде да одговор и волар , нити Дон Кихоте да се у клони, све да је хтео,
него чопор дивљих бикова и питомих спр оводника80 у з многе воларе и дру ге људе, који су
их окр у жили и терали у једно место, где ће сутр а да се боре, пр еђоше преко Дон Кихота и
Санча, Росинанта и сивца, поваљавши их све по земљи, и шор ају ћи их ногама. Санчо беше
сав у гр у ван, Дон Кихоте збу њен, сивац изгњечен, а Росинанте нимало бољи; али најпосле
сви поу стајаше, а Дон Кихоте жу р но стаде тр чати за чопор ом, овде спотичу ћи се, тамо
падају ћи, па викаше на сав мах:
„Станите и чекајте, лу пешка канајлијо, јер сам један витез чека вас, који није
вољан, нити мисли као они, који веле, да ваља сребр н мост градити непр ијатељу који
бежи!“
Али жу р ни тр качи не зау ставише се на то, нити се освр таше на његове пр етње,
колико ни на лански снег. Дон Кихота савлада у мор и више зловољан него ли освећен седе
на др у м, чекају ћи да дођу Санчо, Росинанте и сивац. Ови дођоше, господин и слуга
наново појахаше, па не вр аћају ћи се да се опр осте са тобожном или подражаваном
Ар кадијом и са више стида, него ли весели, наставише свој пу т.
ПЕДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
У којој се казује ванредни дог ађај који се може узети као пустоловина која се десила са
Дон Кихотом
Од пр ашине и у мор а што га Дон Кихот и Санчо понеше због неучтивости бикова,
даде им лека чист и свеж поточић који нађоше у хладовитом гају , па се пор ед њега
посадише неср ећни господин и слу га, пу стивши Росинанта и сивца слободне, без оглава и
у зде. Санчо пр итече залиси својих бисага и из њих извади што је он обично звао

80 Чувари бикова одређених за јавне борбе немају бичеве, него копља. А кад дивље бикове терају са паше у
арену, то их воде питоми волови, који су за тај посао изучени и зову се cabestros.
383
пр исмакањем; он пр омућка у ста, Дон Кихот у ми лице, и тим освежењем повр атише се
у мор ни духови. Дон Кихот не оку си од тешке жалости, а Санчо не у су ди се да такне у јело
што је пр ед њим било од силне у чтивости, па чекаше да се његов господин први маши;
али видећи да овај, погр ужен у своје мисли, не сећаше се да у зме хлебац у у ста, отвор и он
своја, па потисну вши сваку вр сту у чтивости, стаде у свој желу дац тр пати онај хлеб и сир
пр ед собом.
„Једи, Санчо, бр ате“ , р ече Дон Кихот, „одр жи живот, до кога ти је више стало него
мени, а мене пу сти да у мр ем од тешких мисли и велике несреће. Ја сам се, Санчо, р одио да
живим у мир у ћи, а ти да у мр еш жвачући; а да видиш да ти тиме истину кажем, погледај ме
штампана у повестима, славна ор у жјем, у чтива у делима, у важена код кнезова, облетана
од стр ане девојака, па најпосле, најпосле, када сам очекивао палме, трију мфе и венце
стечене и заслу жене мојим храбр им подвизима, ево ме ју тр ос гажена, и погр ђена, и
изломљена од ногу нечистих и пр љавих животиња. Кад на то помислим, зу би ми се тупе,
ку тњаци ми тр ну, р у ке малаксавају и гу бим сву вољу на јело, тако да сам вољан да себе
у мор им глађу, најсвир епијом смр ћу међу смр тима.“
„На тај начин“ , рече Санчо, не пр екидају ћи своје ревносно жватање, „ви не бисте
одобр или ону пословицу која вели: Ако ће у мр ети Вита, нека у мр е сита; бар ем ја не
мислим сам себе убијати, него мислим да р адим као и ципелар , који зу бима ву че кожу док
му не допре донде докле хоће; ја ћу да истежем мој живот једу ћи док му не дође кр ај који
му је небо одр едило, а богами, господине, заиста нема веће лу дости од те као кад човек
хоће да очајава као ви; и вер у јте ми, прихватите се, па се извалите и малко пр одр емајте на
зеленим дуњама81 ове тр аве, па ћете видети, кад се пробу дите, биће вам лакше.“
Дон Кихот у чини тако, јер му се у чини да су Санчове р ечи више му др е него луде,
па му р ече:
„Кад би ти, о Санчо, у чинио оно за мене што ћу сад да ти кажем, био бих са мојом
олакшицом сигу рнији и моја ту га не би била тако голема, а то је, док ја бу дем спавао,
повину ју ћи се твојим саветима, да се ти малко у клониш одавде, па обнаживши своје месо,
да себи Росинантовом у здом у дар иш тр и до четир и стотине у дараца на р ачу н оних тр и

81
Дуња – перина.
384
хиљаде и толиких што их себи имаш да дадеш р ади скидања чини са Дулсинеје, јер није
мала гр ехота да је та јадна сењора зачарана сбог твога немара и небр ижљивости.“
„Ту има много шта да се каже“, одговор и Санчо: „да ми засад обојица проспавамо,
а после ће дати бог што ће бити. Ваља да знате да је то нешто стр ашно да се човек шиба
онако тек, па још кад у дар ци падају на тело ненеговано и зло храњено; нека се пр етрпи
сењор а Дулсинеја, јер кад се не бу де ни надала, ја ћу бити сав изрешетан од у дар аца, а до
смр ти све је живот, хоћу р ећи да је у мени живот заједно са жељом да извр шим што сам
обећао.“
Дон Кихот му захвали, пр ихвати се мало, а Санчо много, па се обојица пру ћише да
спавају, пустивши оба ваздашња др у га и пријатеља, Росинанта и сивца, да се по вољи и
без икаква надзора напасу бу јне тр аве, које је пу на била она ливада. Пробу дише се мало
покасно, наново појахаше пар ипе и наставише свој пут, жу рећи се да стигну у једну кр чму
која се отпр илике на једну миљу оданде видела, велим да је била кр чма, јер је Дон Кихот
тако назва, мимо своју наваду да замцима зове све кр чме. Стигоше дакле до ње и запиташе
кр чмар а да ли има ноћишта. Добише одговор да има, са сваком у добношћу и угошћењем
какво би могли наћи у самој Сар агоси. Они одјахаше и Санчо однесе своје ствари у једну
собу, од које му кр чмар пр едаде кљу ч. Пар ипе одведе у коњу шницу , даде им њихов оброк
и оде да види шта ће му заповедити Дон Кихот, који сеђаше на једној клу пи, особито
благодар ећи небу што му господин није ту крчму држао за замак. Кад дође доба за вечеру ,
оде у своју собу, а Санчо запита кр чмар а шта има да им да за вечеру. Кр чмар одговор и да
ће имати шта да жваће, зато нека тр ажи шта хоће, јер од птица у ваздуху , од живине на
земљи и од р иба у мор у свега има у његовој кр чми.
„Не тр еба толико“, одговор и Санчо, „јер са два пилета што ћете нам испећи
имаћемо доста, јер је мој господин пр обир ач и мало једе, а ни ја нисам никакав ждер а.“
Кр чмар одговор и да нема пилића, јер су их јејине поконабиле.
„А ви, сењор е крчмар у“, р ече Санчо, „р еците нека испеку једну коку, али да не
бу де твр да.“
„Куд ћу коке!“ викну крчмар; „ама ето баш ју че послах у вар ош на пр одају пр еко
педесет; али осим кока иштите што год хоћете.“
385
„На тај начин“, р ече Санчо, „ваљда имате теле или јар е.“
„Засад немам код ку ће“, одговор и кр чмар, „јер се потр ошило; али од недеље биће
до миле воље.“
„Лепо смо насели“, пр имети Санчо; „да се опкладим да ће се све то ваше изобиље
свести на сланину и јаја.“
„Е, богами“, одговар а крчмар, „мој се гост особито домишља; та казао сам вам да
немам ни пилића ни кокошака, па отку д ми јаја? Де бир ајте др у ге какве ђаконије, а
немојте у век тр ажити коке.“
„Дела да свр шавамо, триста ли му!“ викне Санчо, „па кажите ми једанпу т шта
имате, па се оставите извијавања.“
„Господине госте“, одговор и крчмар, „што заиста и јамачно имам, то су два папка
од кр аве, који изгледају као телеће ноге, или две телеће ноге које су као папци од кр аве;
ку хане су лепо са гр ахом, цр ним лу ком и сланином, и само што не вичу : једи ме, једи ме!“
„Ја их одмах за себе капар ишем“, р ече Санчо, „и нико нека их не дир а, јер ћу их ја
боље платити него др у ги, јер за мене нема веће сласти, нити ми што др у го тр еба осим
папака који су као ноге.“
„Нико их неће дир ну ти“ , р ече кр чмар, „јер су моји остали гости тако отмени да
воде са собом ку вар а, касир а и хр ану .“
„Ако је стало до отмености“ , пр имети Санчо, „нико отменији од мога господина;

али његова слу жба не допу шта да има уза се киљер и ту лу ме82 ; ми се пр у ћимо на сред
ливаде и наједемо се жира или му шму ла.“
Тако се р азговар аше Санчо са кр чмар ем, а више му не хте одговарати, јер га је овај
већ био питао за слу жбу и занимање његовог господина.
Дође дакле вр еме вечер и, Дон Кихот оде у своју собу, крчар донесе јело како је
било, па и сам се посади да вечер а.
Деси се да од др уге собе, која је била до Дон Кихотове и од ње је р астављао само

танки пр етин83 од облепљених летава, чу Дон Кихот где неко р ече:

82
Тулум – мешина.
386
„Тако вам живота, господине Дон Хер онимо, да прочитамо док нам се вечер а не
донесе и дру гу главу од др у гога дела Дон Кихота од М анче.“
Чим чу Дон Кихот своје име, а он устаде, и пажљиво послу ша што се о њему
говор ило, те чу како онај поменути Дон Хер онимо одговор и:
„Зашто хоћете, господине Дон Ху ане, да читамо те глу пости; јер ко је читао први
део повести Дон Кихота од Манче, не може бити да може у живати у читању др у гога
дела.“
„Ипак“ , р ече Дон Ху ан, „биће добр о да га прочитамо, јер нема књиге која би тако
р ђава била да у њој нема што добр о. Што ми се у овоме најмање допада, то је што опису је
Дон Кихота као да је одустао од љу бави пр ема Ду лсинеји од Тобоза84.“
Чу вши ово Дон Кихот, пун гнева и љу тине диже глас и повика:
Ко год хоће да каже да је Дон Кихот од М анче забор авио или да може забор авити
Ду лсинеју од Тобоса, ја ћу га обавестити једнаким ор у жјем да је вр ло далеко од истине,
јер неср авњена Ду лсинеја од Тобоза нити се може заборавити, нити Дон Кихот може
знати за забор ав: његов гр б је постојанство, а исповест му је да ову хр ани од своје воље и
не пр исиљавају ћи себе.“
„Ко је то који нам одговар а?“ одазваше се из др у ге собе.
„А ко ће да бу де“ , одговор и Санчо, „него главом Дон Киот од М анче, који ће

остати пр и оном што је казао, па и пто год бу де казао, јер добром плативши не сметају
залоге.“
Тек што је Санчо то изустио, а на вратима од собе у ђоше два витеза, који су бар
тако изгледали, па један од њих загр ли Дон Кихота и р ече му:
„Нити ваша личност може порећи ваше име, нити ваше ме може а да не потврди
вашу личност. Ви сте, господине, зацело прави Дон Кихот од Манче, звезда и светиља
скинтничарскога витештва, на јед и пакост ономе који је без пр ава хтео да у зме ваше име
и да поништи ваша дела, као што је у чинио писац ове књиге коју сам вам овде донео.“

83
Претин – преграда.
84
Сервантес говори овде о злонамерном продужењу Дон Кихота, које је као пародију написао неки писац
који се сакрио иза имена лиценцијата Алонса Фернандеса од Авељанеде. Ово продужење изашло је док је
Сервантес радио на другом делу свога романа.
387
Пр едавши му ону књигу, коју је његов др у г др жао, у зе је Дон Кихот, и ништа не

одговар ајући стаде је пр елиставати, а мало затим окрену му се и р ече:
„У оно мало што сам видео нашао сам у овога писца тр и ствар и које заслу жују
у кор. Пр во су неке р ечи које сам читао у пр едговор у85; др уго је што му је језик ар агонски,
јер каткада не у потр ебљава чланове; а тр еће, што га највише показу је као незналицу , то је
што блу ди и одсту па од истине у главној ствар и у повести, јер ту каже да се жена мога
коњу шар а зове Мар и Гутијер ес, а она се не зове тако, него Тер еза Панса86, а ко гр еши у
овој тако важној ствар и, ту се може бојати да гр еши и у свему осталом у повести.“
На то пр имети Санчо:
„Зацело лепа ствар за писца повести; тај мора да добр о зна за наша збитија, кад
моју жену Тер езу Пансу зове Мар и Гутијер ес; у змите, господине, поново књигу , па видите
да ли сам и ја тамо и да ли ми је искр ену то име.“
„Према овоме што вас чу јем да кажете“, рече Дон Херонимо, „ви, пр ијатељу ,
бићете без су мње Санчо Панса, коњу шар господина Дон Кихота.“
„Ја сам тај“ , одговор и Санчо, „па се тим дичим.“
„Онда, дабогме“ , р ече витез, „овај нови писац не посту па с вама са онаквом
спр етношћу каква се показу је у вашој личности; он вас опису је као ждер у и глу пака и
нимало као досетљива, него сасвим као др у гачијега Санча неголи што се опису је у пр вом
делу повести вашега господина.“
„Бог нека му то опр ости“ , р ече Санчо; „тр ебао ме је оставити у мом буџаку и не
помињати ме, јер ко зна тај и у дар а у жице, а светом Петр у добр о је у Риму .“
Она два витеза замолише Дон Кихота да оде у њихову собу и да вечер а са њима, јер
су добр о знали да у овој кр чми немају ништа чиме би њега пр истојно у гостили. Дон
Кихот, који је у век био учтив, пр истаде на њихову жељу и вечер а с њима; а Санчо остаде
са вечер ом као потпу н власник; посади се у гор ње чело, а с њиме кр чмар, који је исто као
и Санчо био у схићен својим папцима и ногама.

85
Т о су ружне погрде на Сервантеса.
86Сервантес као да је заборавио да јој је он сам дао име Мари Гутијерес, а у VII глави другога дела је назива
Хуана Гутијерес
388
За вечер ом запита Дон Ху ан Дон Кихота какве вести има о сењор и Ду лсинеји од
Тобоза, да ли се у дала, да ли се пор одила, или је тр у дна, или, оставши у девичанству, а
чу вају ћи свој образ и пристојност, сећа ли се љу бавних чу встава господина Дон Кихота.
На то одговор и он:
„Дулсинеја је још девица, а моја чу вства постојанија су но икада; наш је однос у

свом р анијем виду, њена лепота пр еокрену та је у изглед р у жне сељанке.“
И затим им испр ича потанко зачар аност сењоре Ду лсинеје, и шта му се догодило у
пећини М онтезинској, у з нар едбу коју је издао му дри М ерлин за скидање чини са ње, а то
је да се Санчо ишиба. Оба витеза особито се наслађиваше слу шају ћи Дон Кихота како
казује необичне догађаје своје повести, па се исто тако дивише његовој лу дости као и
његовом елегантном начину како их је казивао. Час га др жаше за му др а, час би исклизну о
као лу д, нит у медоше одредити степен који му се тр ебао дати између памети и лудосто.
Санчо свр ши вечер у , и оставивши кр чмар а пијана, пр еђе у собу свога господина и
у лазећи р ече:
„Ево ме у бијте, господо, ако тај што је написао ту књигу што је имате жели да се
нас двојица лепо слажемо; кад ме је већ назвао ждер ом, као што кажете, ваљда ме неће
назвати и пијаницом.
„Богме вас тако зове“ , р ече Дон Херонимо, „само не знам на који начин, пр емда
знам да су р у жне р ечи и веома лажљиве, као што ето сад видим по лицу доброг Санча,
који је ту пр ед нама.“
„Веру јте ми, господо“ , р ече Санчо, „да Санчо и Дон Кихот у тој повести мор а да
су др у кчији неголи што су у оној што је сачинио Сид Амет Бененџелија, јер ту смо ми: мој
господин хр абар, му дар и заљу бљен, а ја пр ост, весео, али никако пр ождрљив и пијаница.“
„И ја тако мислим“ , прихвати Дон Ху ан, „али кад би било могу ће, тр ебало би
заповедити да се нико више не усу ђу је писати о пословима великога Дон Кихота доли Сид
Амет, његов пр ви писац, онако као што је Александар заповедио да се нико више не
у су ђу је сликати му лик доли Апелес.“
„Нека ме слика ко хоће“ , р ече Дон Кихот, „али нека ме не нагр ђује; јер често хоће
да нас остави стр пљење кад пр евр ши мер а погр де.“
389
„Никава се не може нанети господину Дон Кихоту “ , р ече Дон Хуан, „а да је он не

би могао осветити, ако је не би дочекао на штит свога стр пљења, који је, како ми се чини,
јак и велик.“
У овом и у др у гом р азговор у пр ође им велик део ноћи; па како је Дон Ху ан и желео
да Дон Кихот још што чита у књизи, те да види у чему одступа, не могаше га на то
навести, јер он р ече да је толико колико да је читао, па је оценио сву као глу пу, јер није
р ад, ако би слу чајно њен писац дознао да је он има у својим р у кама, да се обр аду је
мислећи да је он читао, пошто од беср амних и р у жних ствар и мисли треба да се клоне,
тим пак више очи. Запиташе га ку да је нау мио да иде. Одговор и им да иде у Сарагосу, да
тамо бу де пр и витешким игр ама о оклоп, које се у том гр аду др же сваке године. Дон Хуан
му рече како се пр ича у тој новој повести да се Дон Кихот, сад био то ко му др аго, нашао
тамо у једној алки, која је сасвим без домишљатости, слаба у начину описа, посве
сир омашна у пр иказивању одора, али богата у глу постима.
„Е због тога“ , одговор и Дон Кихот, „неће моја нога сту пити у Сарагосу, и тако ће
изаћи свету на видело лаж тога новога писца, те ће љу ди видети да нисам ја онај Дон
Кихот кога он опису је.“
„То ћете у чинити вр ло добр о“ , пр имети Дон Хер онимо; има у Барселони и др угих
витешких игар а, у којима Дон Кихот може да покаже своју хр абр ост.“
„Тако и мислим да р адим“ , р ече Дон Кихот; „а сада ми допу стите, пошто је томе
вр еме, да идем у кр евет, па ме др жите и метните у бр ој својих највећих пријатеља и
слу житеља.“
„И мене“ , додаде Санчо, „можда ће за што бити добро.“
С тиме се опр остише, и Дон Кихот и Санчо одоше у своју собу оставивши Дон
Ху ана и Дон Хер онима задивљене видећи ону смесу од његове памети и лудости, те
заиста вер оваше да су то били они прави Дон Кихот и Санчо, а не они које је описивао
писац Ар агонац.
Дон Кихот пор ани, и у дар ајући претин од др у ге собе, опр ости се са својим
у гоститељима. Санчо исплати гостионичар а господски и даде му савет да мање хвали
залиху своје кр чме, али да је боље снабде.
390
ШЕСЕТА ГЛАВА
О томе што се Дон Кихоту догодило кад је ишао у Барселону
Ју тро беше свеже, и беху знаци да ће такав бити и дан у који Дон Кихот кр ену из
кр чме, пошто је пр во р аспитао који је кр аћи пу т до Бар селоне, а да не мор а удар ати на
Сарагосу; толико му беше жеља да у лаж утер а оног новога писца повести, за кога му
р екоше да га је толико нагр дио. Елем, деси се да му се за пу них шест дана не догоди
ништа што би вр едно било да се напише, а шести га дан, кад је ишао мимо др у ма, у хвати
ноћ испод неких хр астова или плу та, јер у томе Сид Амет није тако тачан као што је иначе
у дру гим ствар има. Господин и слу га одјахаше са својих пар ипа, па наместивши се у з неке
пањеве, Санчо, који је тај дан добр о ужинао, без много околишања у ђе на вр ата сна; али
Дон Кихот, коме више не дадоше спати мисли неголи глад, не могаше очију заклопити,
него му мисли лу таше на хиљаде стр ана. Час му се чињаше да је у М онтезиносовој
пећини, час да гледа како ђипа на своју магарицу скаче у сељанку пр еокрену та Ду лсинеја,
час му звонише у у шима р ечи му др ога М ер лина, које му казиваше у слове и начине како да
се Ду лсинеја опр ости чини. Он очајаваше гледају ћи немар и оно малено милоср ђе у свога
коњу шар а Санча, јер, колико је знао, само је пет удар аца себи дао, број несразмер ан и
мали пр ема оноликима који су још недостајали, па тога р ади обу зе га толики јад и љу тина
да у себи овако р ече:
„Кад је Велики Александар пр есекао гор дијски чвор , говор ећи: толико треба
пр есећи колико и одр ешити, па је опет зато постао власником над целом Азијом, може, ни
мање ни више, исто да бу де сад са скидањем чини са Ду лсинеје ако ја бу дем Санча
ишибао против његове воље; јер кад је у слов томе леку Санчо да пр ими тр и хиљаде и
толико у дар аца, дао му их ја, или дао их себи он сам, или дао их ко др у ги, то је главно да
их он добије, па дошли ма од кога.“
С тим мислима приђе Санчу , пошто је пр во био у зео Росинантову у зду и у десио је
како ће моћи њом у дарати га, па му стаде др ешити појас – а мисли се да је имао само
спр еда у зицу којом су се др жале чакшир е; али чим му беше пр ишао, а Санчо се сасвим
р азбу ди и рече:
391
„Ко је то што ме дир а и др еши ми у чкур?“
„Ја сам“, одговори Дон Кихот; „дошао сам да допу ним твој немар и да лечим моје
му ке; дошао сам, Санчо, да те шибам и да делом скинем ду г на који си се обавезао.
Ду лсинеја пр опада, ти живиш без бр иге, а ја умир ем чезну ћи, и тако, дела се лепо сву ци, а
моја је воља да ти дам у овој самоћи бар ем две хиљаде у дараца.“
„Нећемо тако“ , р ече Санчо, „седите ви само на мир у; иначе, тако ми бога
истинитог, хоће нас чу ти и глуви. Удар ци за које сам се обавезао тр еба да су од своје
воље, а не на силу , а сад немам воље да се шибам; доста да сам вам дао р еч да ћу се
шибати и удар ати кад ме бу де воља.“
„Не могу се ослонити на твоју племенитост, Санчо“ , р ече Дон Кихот; „јер си тврда
ср ца, па иако си простак, ипак си меку шац.“
И тако гледаше и настојаше да му одр еши у чку р . Кад то виде Санчо Панса, диже се
на ноге па навали на свога господина, обу хвати га и, подметну вши му ногу , тр есну с њим
о земљу нау знак, наслони му десно колено на пр си па својим р у кама тако му стиште р уке
да не могаше ни макну ти, ни дахну ти. Дон Кихот му р ече:
„Шта, издајниче, зар се дижеш на свога господина и пр ир одног господара? Зар на

онога др зну о си који те хр ани?“
„Нити пр авим краља, нити р ушим краља“ , одговор и Санчо, „него бр аним себе,
који сам свој господар ; ви ћете ми обећати да ћете бити мир ни и да нећете сад да ме
шибате, па ћу вас пу стити слободна и читава; иначе:
„Ту ћеш мрети, издајице,
Душманине Доне Санче!“
Дон Кихот му то обећа и закле се животом својих чу встава да му ни кончић од

његове одеће неће дир нути и да ће му оставити сасвим на вољу и пр оизвољење да се шиба
кад му бу де воља. Санчо се подиже, уклони се подобр о оданде, па хотећи да се наслони на
др уго др во, осети да га неко дир а по глави, а кад диже р у ке у хвати две ноге од човека са
392
ципелама и чар апама. Од стр аха се најежи, приђе дру гом др вету и наиђе на исто; стаде се
дер ати и звати Дон Кихота да му дође у помоћ. Дон Кихот у чини тако и запита шта му је и
ода шта се поплашио, а Санчо му одговор и да су сва она др ва пу на љу дских ципела и
ногу. Дон Кихот их опипа и одмах се досети шта би то могло бити, те р ече Санчу:
„Немаш р ашта да се бојиш, јер те ципеле и ноге што их пипаш а не видиш зацело
су од каквих лу пежа и разбојника које су повешали на овим др вима, јер власт овде има
обичај да их веша, кад их у хвати, по двадесет и по тр идесет; а оту да изводим да нисам
далеко од Бар селоне.“
А тако и беше као што је мислио. У свану ће дигоше очи и у гледаше гр ожђе по
оним др вима где су била телеса р азбојника.
Уто већ и свану, па ако су их мр тви поплашили, не мање их у стр ах бацише

четрдесет разбојника живих, који их изненада опколише, говор ећи им по каталонски, да
бу ду мир ни и чекају док им не дође вођа. Дон Кихот се нађе пешке, оњ његов незау здан,
копље му наслоњено на једно др во и, једном р ечи, без икакве одбр ане, те такође нађе за
најбоље да скр сти р у ке и да пр иклони главу , чу вају ћи се за бољу згоду и пр илику. Лу пежи
одоше и опленише сивца, коме ништа не оставише што је имао у бисагама и у тор би, те
добро дође Санчу што је у једном ћемер у, којим беше опасан, имао војводине шку де и оне
што их је био понео из свога села, ипак ови красни љу ди би га добр о опленили и
пр еметали чак међу кожом и месом да виде шта је сакр ио да уто није био њихов вођа
дошао, који изгледаше између тр идесет и четр десет година, снажан, већи него ср едња
стаса, изгледа озбиљна и смагнута лица. Јахао је на голему коњу и на себи имао је панцир
у з четир и пиштоља за појасом, што их тамо зову кр емењацима. Виде да његови коњу шар и
– јер тако зову оне који се баве тим послом – хоће да опљачкају Санча Пансу ; он заповеди
да то не чине, и одмах би послу шан, те се тако спасе ћемер. Зачу ди се кад виде копље
наслоњено о др во, штит на земљи и Дон Кихота у оклопу и замишљена, са тако ту жним и
сетним лицем да ту жнија није могла бити ни сама жалост. Онда му пр иђе и р ече му :
„Немојте да сте тако ту жни, добр и човече, јер нисте пали шака каквом свир епом
Озир иду , него у ру ке Рока Гинар та, које нису толико свир епе колико милоср дне87.“

87 За Сервантесова времена опустошавале су нарочито Каталонију породичне распре, због којих су често
одлазили у разбојнике синови отмених кућа, који су из освете били убили противника. Барселона се тада
393
„О хр абр и Роке“ , одговор и Дон Кихот, „нисам ја тужан штосам пао у твоју власт,
јер ти слава нема гр анице на земљи, него што сам био тако небр ижљив да су ме твоји
р азбојници затекли ван седла, а пр ема пр авилима лу тајућег витештва, кога се др жим,
ду жан сам у век да сам на опр езу , у свако доба да сам стр ажа сам себи; јер ваља да знаш, о
велики Роке, да су ме затекли на мом коњу са мојим копљем и мојим штитом, не би ме
тако лако савладали, јер ја сам Дон Кихот од Манче, онај који је својим подвизима
испунио цели свет.“
Одмах виде Роке Гинар т да Дон Кихотова болест није толико у хр абр ости колико у
лу дости, па ако је и чуо за његово име више пута, никад није др жао да су му дела
истинита, нити је могао да се у вер и да се таква мисао могла у селити у човечије ср це; зато
се веома обр адова што је наишао на њ, те да изблиза види оно што је о њему издалека
слу шао, зато му рече:
„Храбр и витеже, немојте да ту жите нити др жите за злу ср ећу у којој се сад
налазите, јер може бити да ће се у овом спотицању ваша кр ива ср ећа исправити, јер
необичним и никад виђеним путовима, какве љу ди не замишљају, хоће небо да диже оне
који су пали и да обогати сир омахе.“
Таман хтеде Дон Кихот дс му захвали, кад иза себе чу ше топот као од више коња,
али беше само један, на коме у највећем тр ку ју р аше момче по изгледу од својих двадесет
година, у оделу од зелене дамашке са златним р ојтама, у чакшир ама и зубу ну , са
шешир ом велашким на волонску , чизмама тесним, маму зама, позлаћеним мачем и ножем,
са маленом пу шком у р уци и два пиштоља за појасом. Роке окр ену главу на шу му и у гледа
ову лепу прилику, која дошавши до њега, р ече:
„Тебе тр ажим, о хр абр и Роке, да у тебе нађем, ако не лека, а оно олакшице мојој
несрећи; а да те не бих др жала у неизвесности, јер знам да ме ниси познао, хоћу да ти
кажем ко сам. Ја сам Клау дија Хер онима, кћи Симона Форта, твога великога пријатеља и
нар очитога непр ијатеља Клау кела Торељаса, који је то и твој, јер пр ипада чети која је
пр отивна твојој, а већ знаш да тај Торељас има сина који се зове Дон Висенте Тор ељас,
или се бар тако звао још пр е два часа. Тај, дакле, да скр атим казивање моје несреће, па ћу

поделила на два табора: на Нијаре и Кадеље. Један од Нијароваца мораде да бежи и састави разбојничку
чету. Звали су га Роке Гинарт, или Гињарте; а право му је име било Педро Роча Гинарда. Т о је био храбар и
племенит младић, онакав како га описује Сервантес.
394
ти укр атко казати ону коју је мени причинио. Он ме виде, изјави ми своју љубав, ја га
слу шах, заљу бих се кр адом од мога оца, јер нема жене, ма како она била склањана и
чу вана, да неће доспети да извр ши оно што јој је непр омишљена жеља. Укр атко, он ми
обећа да ће ме у зети, и ја му дадох р еч да ћу бити његова, али даље у делу нисмо ишли.
Ју че дознадох да је заборавио на оно што је мени био ду жан и да ће ју тр ос да се венча. Ова
вест заму ти ми чувство и у чини кр ај стр пљењу , па како ми отац није био дома, то наву кох
ово р у хо што га видиш, и погонивши овога коња, стигох Дон Висента на једну миљу
одавде, па не у пу штају ћи се да му се ту жим, ни да му слу шам извињења, опалим на њ ову
пу шку и пр еко тога ова два самокр еса, па мислим да сам му у тело сасула не једно зрно,
отвор ивши на њему вр ата на која ће моја част да истече увијена у његову кр в. Тамо га
оставих међу његовим слу гама који не смедоше, нити могаше ставити се њему у одбр ану.
Потр ажила сам те да ме поведеш у Фр анцу ску , где имам р ођака, код којих ћу живети, а
у једно те молим да ми бр аниш оца, да се пр исталице Дон Висента не би усу дили да му се
ср амно освете.“
Дивећи се ср чаности, лепоти, држању и догађају лепе Клау дије, Роке јој рече:
„Ходи, сењор а, да пођемо да видимо да ли ти је непр ијатељ мртав, а онда ћемо

видети шта ће бити најпотр ебније.“
Дон Кихот, који беше пажљиво слу шао што је Клау дија казала и што је Роке
одговор ио, р ече:
„Нико не тр еба да се тр уди око одбр ане ове сењор е, јер то ја у зимам на себе; дајте
ми мога коња и моје ор ужје, па ме чекајте ту, а ја ћу потражити тога витеза и, мр тва или
жива, нагонићу га да испуни р еч коју је дао овој лепотици.“
„Ту нико нека не су мња“, пр ихвати Санчо, „јер мој господин вр ло је срећне р уке
око сватова, јер колико пр е неколико дана нагонио је на бр ак некаквога који је такође тамо
некој девојци хтео да не одр жи р еч; и да волшебници, који га гоне, нису пр еокрену ли лик
у лик једнога лакеја, у онај час она девојка већ то не би била.“
Роке, који се више дао у мисли о догађају са лепом Клау дијом неголи што је
слу шао шта говор е господар и слуга, није их ни чу о, те пошто заповеди својим
коњу шар има да вр ате Санчу све што су му скину ли с сивца, заповеди им у једно да оду
395
онамо где су ову ноћ провели, па затим оде што жу р није са Клау дијом да тр аже р ањена
или мр тва Дон Винсента. Дођоше тамо где је стигла Клау дија, и не нађоше њега, него
скоро пр оливену кр в; али освр ћу ћи се на све стране, угледаше љу де неке на једном
бр ежу љку, те помислише, а тако је и било, да ће тамо бити Дон Висенте, кога су његове
слу ге носиле, било жива или мртва, било да га видају или да га погр ебу : пожу ре се дакле
да их стигну , што и у чинише лако, како су ови ишли полагано. Нађоше Дон Висента у
нар учју његових слу га, које мољаше малаксалим гласом да га пу сте да ту у мр е, јер бол од
р ана не допу шта му да се и даље иде. Клау дија и Роке спу стише се с коња и приђoше му;
слу ге се поплашише од Рока, а Клау дија се збу ни пр ед Дон Висентом, и тако пола
р азнежена и пола огор чена пр иђе му , и у хвативши га за р у ке, р ече му :
„Да си ми ове био пр у жио како смо у говор или, никад не би до тога ни дошао.“
Рањени витез отвор и већ затворене очи, и познавши Клау дију, р ече јој:
„Видим, лепа и превар ена госпођице, да си ме ти у била, а ту казну нису заслу жиле
моје жеље, којима, као ни мојим делима, никад нисам хтeо ни могао у вр едити те.“
„Дакле није истина“ , р ече Клау дија, „да си ју тос хтео да се венчаш са Леонором,
кћери богатога Балвастр а?“
„Зацело није“ , одговор и Дон Висенте; „моја зла срећа мор ала ти је однети такав
глас, те да ме љубоморна лишиш живота, а пошто овај остављам у твоме нар у чју , то
др жим за ср ећну моју судбину; и да бих те увер ио о тој истини, стисни ми р у ку и пр ими
ме као свога му жа, ако хоћеш, јер не могу да имам др у го задовољење него да те опр остим
у вреде коју мислиш да си је од мене добила.“
Клаудија му стиште р у ку, а и ср це јој се стеже тако да онесвесну та пада на кр в и на

пр си Дон Висента, њега пак у хвати самр тни хр опац. Роке стајаше збу њен, не знају ћи шта
да чини. Слу ге отр чаше да нађу воде да их пр скају по лицу , нађоше је и поквасише им
лица. Клаудија дође к себи из несвести, али не и Дон Висенте из хропца, јер га живот беше
оставио. Кад то виде Клау дија и у вер и се да јој мили му ж не живи, испуни вазду х својим
у здисајима, пр оломи небо својим нарицањем, чу паше своје власи, пр едају ћи их ветру ,
нагрђиваше своје лице својим ру кама, показују ћи сав онај бол и жалост каква може да се
замисли код у цвељена срца.
396
„О свир епа и непромишљена жено!“ говор аше, „како си се лако дигла да извр шиш
тако р ђаву намер у! О помамна сило љубоморе, до каква очајна свршетка водиш онога који
те пр ими у своје ср це! О му жу мој, чија зла коб, јер си моје благо, у зе те са бр ачне
постеље у гр об!“
Такво и тако жалостиво било је Клау дијино нар ицање да истер а су зе и из Рокових
очију , које нису биле вичне да их ма у каквој пр илици лију . Слу ге плакаше, на сваком
кор аку падаше Клау дија у несвест, и цели онај бр ежу љак изгледаше као плачевно поље и
место неср еће.
Најпосле заповеди Роке Гинар т слу гама Дон Висента да му тело носе у село код
његовог оца, које је ту близу било, те да га положе у гр об. Клау дија р ече Року да ће да иде
у манастир, где је опатица једна њена тетка, па ће тамо да довр ши живот везана са ду гим,
лепшим жеником за сву вечност. Роке јој похвали намер у и пону ди се да је пр ати тамо
ку да је намер ила, а њеног оца да бр ани од ср одника Дон Вицентових и од целога света,
ако би хтели да га вр еђају. Клау дија никако не хте да му пр ими пр атњу и захваливши на
његовој пону ди како је лепше у мела, опр ости се с њим плачући. Слуге Дон Висента
однесоше његов леш, а Роке се вр ати својима; и тако се сврши љубав Клау дије Хер ониме.
И како је могло бити др укчије, кад је неодољива и кр у та сила љубомор е откала основицу
њене жалосне повести.
Роке Гинарт нађе своје коњу шар е тамо где им је наредио да бу ду, и међу њима Дон
Кихота на Росинанту , како им говор и и пр епор у чује им да се оставе тога начина живота,
који је толико опасан како за душу, тако и за тело; али како су зо били већином Гасконци,
љу ди су р ови и разу здани, то Дон Кихотове р ечи нису много помагале. Када дође Роке,
запита Санча Пансу да ли су му вр атили адиђар и драгоцености које су његови љу ди у зели
са сивца. Санчо одговори да јесу, али да им још нема тр и спаваће капе, које вр еде тр и
гр ада.
„Шта то рече, човече?“ р ече један од пр исутних, „јер ево их у мене и не вр еде ни
тр и р еала.“
„Тако је“ , р ече Дон Кихот, „али их је мој коњу шар онолико цени као што је казао,
јер ми их је дало лице које ми их је дало.“
397
Одмах заповеди Роке Гинар т да их врате до последње, затим нар еди љу дима да се
свр стају, и р ече им да изнесу све хаљине, др агоцености и новце и све што су задобили од
последње поделе; на бр зу р у ку извр ши пр оцену , а што се није могло делити, то сведе у
новац, па га подели међу целом др у жином тако поштено и паметно да нико не би оштећен
ни пр евар ен од његове податљиве88 правде. Када у чини тако да су сви били задовољни и
намир ени, р ече Роке Дон Кихоту:
„Да се пр ема овима не примењује ова тачност, не би се могло с њима живети.“
На то пр имети Санчо:
„Како сам видео овде, пр авда је тако лепа ствар да ње ваља да се држе и сами
лу пежи.“
Чу то један коњушар, па потеже ку ндаком од пу шке, којим би зацело р асцопао

главу Санчи да му Роке Гинар т не пр ивикну да се макне. Пр епаде се љуто Санчо и науми
да не отвори у ста докле се год бу де налазио међу тим љу дима.
Уто дође један и још неколико од оних коњу шар а који су били р азмештени као
стр аже по др у мовима, да пазе на љу де који ону да пр олазе и да своме поглавар у јаве шта
бива, па тај р ече:
„Господине, близу одавде иде велика гомила љу ди бар селонским др у мом.“
На то одговор и Роке:
„Да ли си могао да видиш да ли су то од оних који нас тр аже, или су они које
тр ажимо ми?“
„Они су што их ми тр ажимо“ , одговори коњушар.
„А ви сви одлазите“ , рече Роке, „и одмах их овамо доведите, да вам ниједан не

измакне.“
Тако се у чини и остадоше сами Дон Кихот, Санчо и Роке, чекајући шта ће коњу шар и да
доведу, а међу тим р ећи ће Роке Дон Кихоту :

88
Податљив – издашан.
398
„Господину Дон Кихоту изгледаће нов начин живота овај наш, нове пу столовине,
нови догађаји, а сви опасни; па се не чу дим ако вам тако изгледа, јер мор ам признати да
нема неспокојнија и страшнија начина од овога нашега. Мене је на то довела не знам
каква жеља за осветом која је подобна да узбу ни и најблаже срце; ја сам од пр ир оде
болећив и добр оду шан; али, како р екох, тежња за осветом нанесену ми у вр еду у чини те
тр есну х о земљу са свима мојим благим намер ама, те у овом стању тр ајем у пркос моме
бољем у виђању ; па као што једна пр овалија води у др у гу и један гр ех изазива дру ги, тако
су се и освете нанизале толико да на себе у зимам не само моје него и туђе; али ако буде
божја воља, ако се и видим у по лавир инта мојих заблу да, не губим наде да ћу из њега
изаћи у мирно пр истаниште.“
Дон Кихот зачу ди се чу јући Рока како говор и тако лепо и р азборито јер мишљаше
да у такву послу као што је р обљење, у бијање и отимање не може нико имати чисту памет,
те му одговор и:
„Господине Роке, почетак исцељењу познавање је болести, и да болесник хоће да

у зима лекове које му лекар пр опису је; ви сте болесни, познајете своју бољку, па небо, или
бог, да се боље изр азим, који је наш лекар, даће вам лекове који ће вас исцелити, а ови
исцељу ју мало-помало, а не напр асно и као чу дом; а како су р азу мни гр ешници ближи
исправљењу него глу пи, и пошто сте ви својим р ечима показали своју му др ост, то само
ваља у здати се и очекивати оздр ављење болесне свести; а ако хоћете да скр атите пу т и да
бр зо дођете на пут свога спаса, то ходите са мном, па ћу вас нау чити да бу дете лу тајући
витез, пр и чему се догађају толики тру дови и невоље да, узимајући их као испаштање, у
тили час доспећете у р ај.“
Роке се насмеја Дон Кихотовом савету, па окр енувши разговор, пр иповеди му

жалосни догађај са Клаудијом Хер онимом, што особито ожалости Санча, јер му се допала
лепота, смеоност и живост у девојке.
Уто дођоше извесни коњу шар и и доведоше два витеза на коњима и два поклоника
пешака и једне кочије са женскадијом и са шест слу гу , који су их пр атили пешице и на
коњима, у з др у га два мазгар а које су витезови водили. Коњу шар и их узели у ср еду, а
ду боко ћуташе побеђени и победиоци, очекују ћи да пр оговор и велики Роке Гинар т, који
запита витезове ко су и ку да иду и колико новца имају у за се. Један од њих одговор и:
399
„Господине, ми смо капетани шпанске пешадије, наше чете налазе се у Напу љу и

идемо да се у кр цамо у четир и галије за које веле да су у Бар селони и имају налог да иду у
Сицилију ; имамо у за се две до тр и стотине шку да и мислимо да смо с тиме богати и
задовољни, пошто обично војничка сиромаштина не допу шта веће благо.“
Роке запита исто онако поклонике као и капетане, а они му одговор ише да могу да
се укр цају за Рим, а да њих двоје могу имати до шездесет р еала.
Хтеде да зна ко је у кочијама и ку да иду и колико имају новаца, а један од њих на

коњу одговор и:
„Госпођа Дона Гиомар од Кињонеса, жена р егента напуљског намесништва, са

једном маленом кћер ком и једном девојком налазе се у кочијама; нас шест слу житеља
пр атимо је, а имамо шест стотина шку да.“
„На тај начин“ , рече Роке Гинар т, „имамо ту већ девет стотина шку да и шездесет
р еала; мојих војника биће на шешдесет; дела изр ачунајте колико долази на свакога, јер ја
нисам особито јак у р ачунању .“
Кад ове р ечи чу ше р азбојници, повикаше:
„Да живи Роке Гинар т на многа лета, упр кос псима који иду њему на пр опаст!“
Капетани дођоше жалостиви, госпођа р егенткиња постаде ту жна, а поклоници

нимало се не обр адоваше видећи да им се имање одузима. Роке их остави неко вр еме тако
сму ћене; али не хтеде да им жалост и даље тр аје, која им се могаше видети на пу шкомет,
па се окр ену капетанима и р ече:
„Ви, господо капетани, имаћете добр оту да ми у зајмите шездесет шку да, а госпођа
р егенткиња осамдесет, да бих намир ио ову чету која ме пр ати, јер опат живи од онога што
испева, а онда можете поћи даље слободно и без сметње са писменом које ћу вам дати да
вам не пр аве штете др у ге које чете моје које су р аспор еђене у овом кр ају, ако бисте на њих
наишли, јер моја намер а није да вр еђам војнике или какву даму, нар очито не отмену.“
Капетани пу но и лепо захвалише Року на његовој учтивости и штедр ости, коју су

тако оцењивали пошто им је оставио новац.
400
Госпођа Дона Гиомар од Кињонеса хтеде да изађе из кочије, те да великоме Року

пољу би ноге и р уке, али он то никако не допу сти, него њу замолида му опр ости нанесену
јој увр еду , пошто је пр имор ан да извршава јасне обавезе свога худога занимања. Госпођа
р егентка заповеди једном своме слу житељу да одмах положи осамдесет шку да, које су на
њу пор езали, а капетани већ су били исплатили шездесет. Поклоници хтедоше да дају сву
сир отињу , али им Роке рече да остају мир ни, да окр ену вши се својима, р ече:
„Од ових шку да долазе на свакога по два и још пр етичу двадесет; десет нека се
даду овим поклоницима а др у гих десет овом добр ом коњу шар у , да би се могао похвалити
овом пу столовином.“
Донесоше му писаћи пр ибор , који је Роке у век имао у за се, па им даде писмено за
старешине његових чета, те опростивши се с њима, пу сти их да иду слободни и у дивљени
његовом племенитошћу , господским држањем и необичним посту пањем, др жећи га пр е за
нова Александр а Великога неголи за озлоглашена р азбојника.
Један од коњу шара р ече на свом гасконском и каталонском језику:
„Овај наш капетан пр е би подносио за фр атра неголи за р азбојника; ако ће од сада

да се гр ади издашан, нека то бу де са својим добр ом, а не са нашим.“
Не изр ече неср ећник ово тако тихо да га Роке не чу , који тр же мач и расколи му
главу на двоје, р екавши:
„Овако кажњавам ја бр бљивце и безобразнике.“
Сви се пр епадоше и нико се не у су ди и р еч пр озборити: тако су му се повиновали.

Роке се у клони на стр ану и написа писмо једном свом пр ијатељу у Бар селону , јављајући
му како је код њега славни Дон Кихот од Манче, онај скитница витез о коме се толико
пр ича: па му јавља да је то најпр ијатнији и најпаметнији човек у свету , и да ће га од данас
до четир и дана, а то је за дан светог Јована Кр ститеља, довести наср ед градског жала, под
пу ним његовим ору жјем, на његовом пар ипу Росинанту , као и његова коњу шара Санча на
магар цу ; па ову новост да јавља својим пр ијатељима Нијар има да се они с њиме
забављају, пошто би хтео да његови пр отивници Кадељи бу ду лишени овог у живања
пр емда ће то бити немогу ће, пошто су лу дости и му др ости Дон Кихота и приклапања
401
његовога коњу шар а Санча Пансе таква да не може бити а да се њима не наслађу је сав
свет.
Ово писмо пр едаде свом коњу шар у , који скиде р азбојничко одело и пр ер уши се као
сељак, па оде у Бар селону и пр едаде га коме је тр ебало.
ШЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
О томе што се дог одило Дон Кихоту при уласку у Барселону, уз друг е ствари које су више
истините нег оли паметније
Тр и дана и тр и ноћи остаде Дон Кихот код Рока, а да је остао и три стотине година,
имао би шта да гледа и чему да се чу ди у начину његовога живота. Овде свањивају , тамо
р у чају , једанпу т беже, не знају ћи од кога, дру ги пут ишчеку ју, не знају ћи кога. Стојећки
спавају, пр екидају ћи сан, премештају ћи се с једнога места на др уго. Непр естано
намешташе у ходе, слу шаше стр аже, пир ише на фитиље му шкета, пр емда су их мало
имали, јер су се сви слу жили кр атким кр емењачама. Роке пр овођаше ноћи одвојен од
својих, на местима која они нису могли знати, јер оне многе наредбе што их је
бар селонски вицекр аљ издао пр отив његовога живота одр жаваше га у неспокојству и
стр аху, нити смеде да се икоме повер и, бојећи се и својих љу ди, да ће га или у бити или га
издати власти; живот заиста јадан и досадан.
Најпосле по пу стим пу товима, по скр ивеним стазама и богазима кр ену ше се у

Бар селону Роке, Дон Кихот и Санчо са још шест коњу шар а. Уочи светог Јована ноћу
дођоше на жало тамошње, и пошто Роке загр ли Дон Кихота и Санча, коме пр едаде
обећаних десет шку да, јер му их дотле још не беше дао, остави их, у з тисућу у чтивих речи
и од једне и од дру ге стране. Роке оде, а Дон Кихот остаде, чекајући дан онако како је био
на коњу , а не потр аја ду го а од врата истока поче се показивати лице светле зор е,
р азвесељавају ћи тр аву и цвет; а у исти мах стадоше и слух у весељавати многе свир ке и
таламбаси, звека од пр апор аца, силан топод од коња, који као да долазише из града. Зор а
у ступи место сунцу , које са лишћем већим од окр у гла штита полако се дизаше до
најнижег обзор а. Дон Кихот и Санчо освр таше се на све стране, у гледаше мор е, које дотле
402
не беху видели, па им се у чини пр остр ано и шир око, много лепше од Руидер ских језер а,
која су видели у Манчи. Видеше галије које су биле на жалу, са којих поскидаше покр ове,
те се у казаше пу не стегова и ситних заставица, које се лепр шаше на ветр у и води љу бише
и миловаше; у њима јечаше тру бе и др у га свир ка, која изблиза и надаље испу њаваше
вазду х пр ијатним и р атничким мелодијама; оне се стадоше кр етати и изводити као неку
бор бу на мир ној води, а на исти начин одговар аше им небројени витезови, који долазише
из гр ада на лепим коњима и у кићеним одор ама. Војници на галијама палише небр ојене
топове, којима одговар аше они што су били на гр адским зидовима и твр дињама, а кр у пни
мер зер и проламаху стр ашном р иком облаке, а одазиваше им се топови са галија. М ор е
весело, земља р адосна, небо ведр о, само овда-онда пому ћено димом од топова, као да све
у лепшаваше и изазиваше живу р адост у свим љу дима. Санчо не могаше да р азуме откуда
толике ноге у оних гломаза што се по мор у креташе.
Уто у тр ку, кр ичу ћи, лику ју ћи и весело кличу ћи, они у одор ама пр испеше онамо
где је Дон Кихот стајао у збу ђен и задивљен, а то беше онај коме је Роке писао, р ече Дон
Кихоту :
„Добр о нам дошао у наш град, огледало, фар е, звездо и пр етходницо целога
скитничкога витештва где га год има! Добр о нам дошао, велики, хр абр и Дон Кихоте од
М анче! Не онај лажни, не измишљени, не подметнути, кога су нам у лажним повестима
показали ових дана, него истински, законити и вер ни, кога нам је описао Сид Амет
Бененџелија, дика повестописаца!“
Дон Кихот ништа не одговор и, нити витезови очекиваше одговор а од њега, него
они и остали који су за њима дошли окр еташе се и обигр аваше око њега, те правише као
коло око Дон Кихота, који се окр ену Санчу и р ече:
„Ови су нас свакако познали; опкладио бих се да су читали нашу повест, као и ону
од Ар агонца, која је скоро штампана.“
Наново се вр ати витез који је говор ио Дон Кихоту и рече му:
„Ходите с нама, господине Дон Кихоте, јер сви ми ваши смо поштоватељи и велики
пр ијатељи Рока Гинар та.“
На то одговор и Дон Кихот:

403
„Ако у чтивости рађају учтивости, онда ваша, господине витеже, кћи је или блиска
р ођака у чтивости великога Рока; водите ме ку да хоћете, јер ја нећу да имам дру гу вољу
мимо вашу, тим пре ако ћете је употр ебити на вашу слу жбу.“
Са не мање у чтивим р ечима одговор и му витез, и у зевши га сви у ср едину, у з тр убе

и таламбасе кр енуше се с њим у гр ад; али пр и у ласку ђаво, који у дешава свако зло, и
дер ани, који су гор и од ђавола, два од њих вешта и смела пр ову коше се између свију
љу ди, и надигавши један сивцу р еп а др у ги Росинанту , сваком од њих ту р ише по киту
чкаља. Бедни створ ови осетише нове остр уге, па у тиснувши р епове, толико повећаше
своје зло да после хиљаду скокова бацише своје господар е на земљу. Пу н једа и
оср амоћен, пр иће Дон Кихот до своје мр цине и опр ости је ките испод р епа, а Санчо
опр ости свога сивца. Они који су пр атили дон Кихота хтедоше да казне безобр азну
дечур лију, али није било могуће, јер су се изгу били међу оним тисућама које су их
пр атиле. Дон Кихот и Санчо наново појахаше своје парипе и уз исто подвикивање и
свирку дођоше до ку ће свога вође, која беше велика и господска, једном речи, као у богата
витеза, где ћемо га сада оставити, јер то тако хоће Сид Амет.
ШЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
У којој се казује пустоловина са чаробном г лавом, уз друг е детињарије, које се нису могле
изоставити да се не причају
Дон Антонио М ор ена зваше се домаћин Дон Кихота, витез богат и разбор ит и
пр ијатељ поштене и пр истојне забаве, који видећи Дон Кихота у својој ку ћи, тр ажише
начина како ће без његове штете измамити његове лу дости, јер оно није шала што боли,
нити забаве вр еде кад су са штетом трећега. Пр во што ће да у чини беше да р азор у жа Дон
Кихота, па да га изведе на у глед у његовом тесном оделу од јелење коже (као што смо га
више пу та већ описали и насликали) на један доксат, који је ишао на једну од главних
у лица у граду, да га виде љу ди и деца, који га гледаше као оно мајмуна. Они у одор и
наново поигр аше коње пр ед њим, као да су то у чинили само р ади њега, а не р ади
светковине оног пр азника; а Санчо беше што задовољнији, јер мишљаше да је, не знаш
404
како ни зашто, опет доспео у др у ге Камачове сватове, у др у гу ку ћу Дон Дијега од

М иранде и у др у ги замак војводин.
Онај дан ру чаше код Дон Антонија неколико његових пр ијатеља, који сви одаваше
почаст Дон Кихоту и посту паше с њим као са лу тају ћим витезом, због чега се он толико
надува и поневиде да није знао шта ће од задовољства. Санчове досетке беху толике да
сви слу житељи у ку ћи и сви који су га слу шали као да беху пр иковани за његова у ста. Док
се ру чало, р ече Дон Антонио Санчу :
„М и смо овде чули, др аги Санчо, да сте толики пријатељ питију и ваљу шцима с
месом, да кад вам пр етекну , ви их ту р ате у недр а да вам бу ду за дру ги дан89.“
„Није, господине, није тако“, одговор и Санчо, „јер сам више чисмен него
пр ождр љив, а господин Дон Кихот, који је ту , зна добр о да ми са пр егр шћу жир а или
ор аха заједно пр оведемо и по осам дана; истина је, кад се некад деси да ми даду кр авицу ,
ја онда пр итр чим са у зицом, хоћу р ећи, да једем што ми се дâ и да у потр ебљавам згоду
како је нађем; а ко год да је казао да ждер ем без мере и да нисам чисмен, тај нека зна да се
није погодио, а то бих и мало др у кчије казао да се не освр ћем на ове часне бр аде за
тр пезом.“
„Зацело“, пр ихвати Дон Кихот, „штедљивост и чисменост са којом Санчо једе

могла би се у писати и ур езати у плоче од ту ча, да остане за вечити спомен потоњим
вековима. Истина, кад је гладан, изгледа у неколико халапљив, јер једе брзо и гума се; али
је био у век чисмен, а док је био гу бер натор, нау чио је да једе сасвим уситно, тако да на
виљу шку набада и гр ожђе, па и семе од шипка.“
„Шта!“ викну Дон Антонио: „Санчо је био гу бер натор ?“
„Јесам“, одговор и Санчо, „и то над остр вом што се зове Бар атар ија. Управљао сам
њим десет дана како само може бити; за то вр еме изгу био сам покој и нау чио сам да
пр езир ем све гу бер није у свету; из ње сам у текао, упао сам у једну јар у гу , где сам мислио
да сам мр тав, али сам чу дом из ње жив изишао.“
Дон Кихот потанко испр ича сав догађај са Санчовим губер натор ством, чиме је
пр ичинио велику насладу слу шаоцима.

89
У Дон Кихоту од Авељанеде каже се то за Санча Пансу.
405
Пошто обедоваше, у зе Дон Антонио за р у ку Дон Кихота и оде с њим у једно

одељену собу, у којој не беше др у га укр аса сем једног стола, који као да беше од јаспида, а
стајаше на нози од исте матер ије, и на столу беше, на начин глава р имских император а, од
пр сију навише, једна глава која као да беше од бр онзе. Дон Антонио ходаше са Дон
Кихотом по целој соби, више пута обилазећи сто, а онда му р ече:
„Сад, господине Дон Кихоте, кад сам увер ен да нас нико не чу је и не слуша, и кад
су вр ата закљу чана, хоћу да вам кажем једну од најр еђих пу столовина, или, боље да
кажем, новости које могу да се замисле, али с у словом да оно што ћу вам казати оставите
у најскр ивеније кутове тајне.“
„То вам се заклињем“, одговор и Дон Кихот, „па ћу за већу сигу р ност да наваљам на
то и једну плочу од камена, јер ваља да знате, господине Дон Антонио – јер му је већ знао
име – да говор ите са човеком који ако и има у ши да чује, нема језика да говор и; зато
можете поуздано што имате у својим гр у дима пр енети у моје, и бити увер ени да сте то
р инули у бездан ћу тања.“
„Уздају ћи се у ово обећање“, рече Дон Антонио, „хоћу да вас у чу до бацим оним
што ћете видети и чу ти, и да себи унеколико олакшам му ку која ме кињи што немам
никоме да кажем своју тајну, јер није да се свакоме повер и.“
Дон Кихот беше пу н очекивања шта ће да бу де после толика у вода. У то узе га Дон
Антонио за р у ку и повуче овом пр еко бр онзане главе и преко целога стола, као и по нози
од јаспида, на којој се држаше, па затим р ече:
„Ову главу , господине Дон Кихоте, начинио је и у десио један од највећих

волшебника и врачар а што их је било у свету , који је, мислим, био пор еклом Пољак и
у ченик славног Ескотиља, о коме се казу ју толика чу деса90; па како је био овде у мојој
ку ћи, то ми је за хиљаду шку да што сам му их дао начинио ову главу , која има то својство
и силу да одговара на свако питање које јој се стави на у хо. Пр авио је своје кр у гове, шарао
слова, посматр ао звезде и најпосле начинио је онако савршену као што ћемо је видети
су тра, јер петком је нема, а како је данас петак, то ћемо морати причекати до сутр а. За то

90
Михаило Ското, из Парме, био је звездочатац и живео је у тринаестом столећу.
406
вр еме можете се спр емити шта ћете да је питате, јер из иску ства знам да истину говори у
свему што одговори.“
Дон Кихот беше задивљен због силе и својства главе и не могаше да вер у је Дон
Антонију ; али видећи да нема много вр емена да чека па да се у вери искуством, не хте му
др уго р ећи него му захвали што му је открио тако велику тајну. Изађоше из собе, Дон
Антонио закљу ча је и оду у салу где су били остали витезови. Међу тим је овима Санчо
пр ичао за многе пу столовине и догађаје који су се десили његовом господину .
Оно послеподне поведоше у шетњу Дон Кихота, без оклопа, у гр ађанску оделу, у
широкој одећи од смеђе чохе, да би се у њој у оно доба године и сама зима морала
знојити. Са својима млађима удесише да Санча тако забављају како га неће пу стити из
ку ће. Дон Кихот јахаше не на Росинанту , него на голему мазгову тиха хода и веома лепо
опр емљену. Навукоше му мантију и на леђа му пр ишише, али да он не види, пергамент на
коме је писало великим словима: Ово је Дон Кихот од Манче. Кад почеше шетњу , она
цедуља привлачаше очи свима који га видеше, па како су читали: Ово је Дон Кихот од
М анче, то се чу ђаше Дон Кихот како сви који га виде знају га и по имену га кажу; те
окр ену вши се Дон Антонију , који иђаше у з њега, р ече му :
„Велика су пр еиму ћства што их у себи има лу тају ће витештво, јер ко га исповеда,
тај бива познат и славан по свој земљи; или ето погледајте, господине Дон Антонио, како
ме знају у овом граду и дечу р лија, а никада ме нису видела.“
„Тако је, господине Дон Кихоте“, одговор и Дон Антонио; „јер као што се огањ не
може др жати затвор ен и скр ивен, тако и врлина не може да буде непозната, а која се
постигне војничким занимањем, блиста и сјаји се већма него све дру ге.“
Ту се деси, кад је Дон Кихот ишао пр аћен помену том виком, да један Кастилијанац
који је читао цедуљу на леђима повика:
„Е до сто вр ага, Дон Кихоте од М анче! М а како си чак довде допетљао а да ниси
скапао под оним безбр ојним батинама што си их добио по леђима? Ти си бу дала, па да си
то сам и да остајеш у гр аницама твоје лу дости, ни по јада; ама имаш то својство да полуде
и побу дале сви који се с тобом мешају и говор е; не вер у јеш ли, ево ти ове господе што те
407
пр ате. Иди својој ку ћи, бу дало, па гледај своје имање, своју жену и децу, а остави се тих
беспослица које ти једу мозак и пију р азу м.“
„Пријатељу“, р ече Дон Антонио, „идите својим послом и немојте давати савета
ономе који вас не пита. Господин Дон Кихот од Манче посве је паметан, а ми који га
пр атимо нисмо луди; вр лину ваља поштовати где се год нађе, па одлазите и не плећите се
тамо где вас не зову .“
„Вала, имате пр аво“, одговор и Кастилијанац, „јер световати овог добр ога човека
значило би лизати у з длаку; ипак ми је особито жао да се она велика памет, коју, како
веле, има у свима ствар има ова бу дала, гу би у лу достима његовога скитничкога витештва;
па ево велим, нека ме враг носи и мене и све моје потомство ако од данас, па ма живео
М ату салемов век, бу дем икоме давао савета, па ма га тр ажио од мене.“
Саветодавац оде и шетња се даље настави, али тишма и гу жва од дечу р лије и
осталога нар ода, који су читали цедуљу , беше толика да Дон Антонио скиде цеду љу ,
тобоже као да скида нешто др у го.
Спусти се ноћ и вр ате се ку ћи, где се искупило женско др у штво, јер жена Дон
Антонија, госпођа отмена и весела, лепа и паметна, позва остале своје пр ијатељице да
дођу и одаду пошту њеном госту и да у живају у његовим неср авњеним бу далаштинама.
Дође их повише, вечер а се сјајно и око десет часова у вече поче игр анка. М еђу госпама
беху две ђаволасте и шаљиве, па иако су биле посве поштене, биле су толико несташне да
су њихове шале забављале а да нису досадне. Оне толико навалише са игр ањем на Дон
Кихота да му се у клати не само тело него и ду ша. Беше вр едно погледати Дон Кихота,
висок, отегну т, мр шав, жу т, у тесну оделу, неокр етан и нимало лаган. Несташна
женскадија као кришом чепаше око њега, а он исто тако као кр ишом презир аше их; али
кад виде да га оне пр итеснише, повика:
„Fugite, partes adversae!91 Дајте ми мир а, у заочасне мисли! Даље од мене, сењор е,
са вашим жељама, јер краљица мојих жеља, неср авњена Дулсинеја од Тобоза, ме дâ да ме
икоје др у ге мимо њене покор е и савлађу ју!“

91 „Одступите, нечастиви!“ – речи којима се црква служи кад тера беса из човека, па су у Шпаљолској ушли
у обични говор.
408
Па р екавши то, седе наср ед сале на земљу, сав изломљен и су стао од толика
у пражњавања у игр ању .
Дон Антонио нареди те га однесоше на његову постељу , те ће пр ви Санчо да га

спопадне говор ећи му :
„Но, у добр и час, др аги господине, ви се баш наиграсте! Зар ви мислите да су сви
ју наци плесачи и да су све скитнице витезови игр ачи? Вала, ако тако мислите, пр евар или
сте се; има их који би се подухватио да у бије дива, а није подобан да поскочи. Да је
тр ебало да игр ате лу пајући се по ђону, ја бих вас био заменио, јер то играм као соко, али
да плешем, ту нисам ни за што.“
Са овим и др у гим р ечима изазва Санчо смех међу свима на игр анци, па метну свога
господина у постељу, претр павши га, те да му на зној изађе пр охлада од плеса.
Су тр адан у чини се Дон Антонију да ће бити добро да учине опит са чар обном
главом, те са Дон Кихотом, Санчом и још два пр ијатеља, са оне две госпе које су на
игр анци сатр ле Дон Кихота и ону ноћ биле су остале код жене Дон Антонијеве, закљу ча се
у собу у којој је била глава. Он им каза какво она има својство, препор у чи им тајну и рече
им да је ово пр ви дан кад ће да опита силу те зачар ане главе; а мимо оба пр ијатеља Дон
Антонија нико др уги не знађаше за тајну чар ања, па да Дон Антонио није ову прво открио
својим пр ијатељима, и они би се дали у чу до као и остали, а иначе није ни могло бити, јер
је тако вешто и мајстор ски била у дешена.
Пр ви који пр иђе у ху главе беше сам Дон Антонио, па тихим гласом, али толико
гласно да су га сви могли чу ти, рече јој:
„Кажи ми, главо, тако ти силе која је у теби, шта мислим ја сада?“
Не мичу ћи у снама, одговор и глава јасним и р азговетним гласом, тако да су сви

могли чу ти, овако:
„Ја не су дим о мислима.“
Чу вши ово, сви се пр енер азише, тим пр е што видеше да у свој соби, нити око стола,
не беше људскога створ а који би могао одговор ити.
409
„Колико нас има овде?“ запита Дон Антонио наново, и доби одговор на исти начин
и тихо:
„Ту си ти и твоја жена, и два твоја пр ијатеља, и њене две пр ијатељице, и славан
један витез, по имену Дон Кихот од Манче, и један његов коњу шар, који се зове Санчо
Панса.“
Наново се опет зачу дише ту , тако да од стр аха кожа им се свима најежи. Дон
Антонио у клони се од главе и р ече:
„Ово ми је довољно да се у верим да ме онај није превар ио који ми је то пр одао, о

главо му дра, главо говорна, главо одговар ајућа и чудесна главо! Нека дру ги ко оде и пита
је што хоће.“
А како су жене обично на зло бр зе и жељне да што дознаду, то ће пр ва да пр иђе

једна од обеју пр ијатељица Дон Антонијеве жене, па је овако запита:
„Реци ми, главо, што да чиним те да будем врло лепа?“
И доби одговор .
„Бу ди вр ло поштена.“
„Више те не питам“, р ече питалица.
Њена др у гар ица пр иђе и р ече:
„Хтела бих, главо, да знам да ли ме му ж љу би или не.“
Одговор ише јој:
„Гледај како с тобом посту па, па ћеш по томе видети.“
Жена се у клони говор ећи:
„Ради овог одговор а нисам мор ала питати, јер у пр аво пољу пци показују
р асположење онога који их даје.“
Затим дође један од двојице пр ијатеља Дон Антонија и запита је:
„Ко сам ја?“
И доби одговор .
410
„То ти знаш.“
„Не питам те то“, одговор и витез, „него да ми кажеш да ли ме познајеш ти.“
„Познајем те“, одговор ише му , „јер ти си Дон Педр о Нор ис.“
„Више не тр ажим да знам, јер ми је то доста да се у вер им, о главо, да знаш све.“
Он се у клони, а приђе дру ги пријатељ и запита је:
„Кажи ми, главо, шта жели мој најстар ији син?“
„Већ сам казала“, одговор и му, „да не су дим о жељама; ипак могу да ти кажем да
ти син то жели да те погребе.“
„Ово видим очима и пипам р у кама“, р ече витез, „и више не питам.“
Пр иђе жена Дон Антонија и р ече:
„Ја не знам, главо, шта да те питам, само бих желела да знам да ли ће ми мој добр и
му ж живети још много година?“
Одговор и јој:
„Живеће ти, јер његово здр авље и у мер еност у у живању обећавају му дуге године
живота, који многи хоће да скр ате својом неу мер еношћу.“
Затим пр иђе Дон Кихот и р ече:
„Кажи ми, ти која одговар аш, да ли је била јава или сан што казу јем да ми се
догодило у М онтезиносовој пећини? Хоће ли се извршити удар ци мога коњу шар а Санча?
Хоће ли се скину ти чини са Ду лсинеје?“
„Што се тиче пећине“, одговори глава, „ту би се имало много шта казати, има ту
свашта; Санчови удар ци ићи ће натенане; Ду лсинејине чини скину ће се како тр еба.“
„Више не желим знати“, р ече Дон Кихот, „Јер док видим са Дулсинеје скинуте
чини, биће ми као да су ми у један мах дошла сва блага што сам их желео.“
Последњи питалац беше Санчо и он овако запита:
„Да ли ћу ја, главо, добити можда др у гу гу бер нију ? Да ли ћу се опр остити

коњу шар ске сир омаштине? Да ли ћу опет видети моју жену и децу?“
411
На ово доби одговор :
„Имаћеш губер натор ство у својој ку ћи, а ако се у њу вр атиш, видећеш жену и децу,
па кад пр естанеш слу жити, пр естаћеш бити коњу шар.“
„Е ово ваља, тако ми бога!“ викну Санчо Панса; „то сам могао казати сам себи; ни
пр орок Перогр у љо не би у мео боље прор ећи92.“
„Животињо!“ пр имети му Дон Кихот; „да шта хоћеш да ти одговор и? Зар није
довољно што одговор и ове главе одговар ају оном што је питају ?“
„Довољно је“, одговор и Санчо; тек бих хтео да је р азговетнија била и да ми је што
више казала.“
Тиме се свр шише питања и одговор и, али не би краја и чуду у коме су сви били,
изу зимају ћи она два пр ијатеља Дон Антонија, који су знали за ствар . А ову је Сид Амет
Бененџелија хтео одмах да објасни, да не би свет био у недоу мевању и мислио да је у тој
глави био какав вештац и изванр една тајна; па тако вели да је Дон Антонио М ор ено,
подражавају ћи дру гој глави, коју је видео у М адр иду и коју је био начинио један
бакрор езац, наместио ову у својој ку ћи да би имао забаву и да би у дивљавао незналице
љу де; а ствар је овако у дешена била. Даска од стола била је др вена, пр емазана и у глађена
као јаспид, а нога на којој је била такође је била од др вета, са четир и ор ловске канџе, које
су од ње ишле ради бољег држања тер ета. Глава, која изгледаше да је од бронзе и да
пр иказу је римска импер атор а, била је сва шупља, а исто тако и даска од стола, у коју је
тако добр о била ужлебљена да се не виђаше никакав тр аг од веза. Нога од стола била је
такође шу пља и била је у вези са вр атом и прсима главе; а све то било је у вези са др у гом
собом, која је била испод собе у којој је била глава. Кр оз сву ову шу пљину ноге, стола,
вр ата и прсију помену те фигур е ишла је цев од лима, тако намештена да је нико није
могао опазити. У доњој соби, која је била у вези са гор њом, наместио би се онај који је
тр ебало да одговар а, наслонивши у ста на исту цев, тако да је глас, као кр оз стентор ску
тр у бу , ишао од гор е доле и од доле гор е, са р ечима р азговетним и јасним, те на тај начин
се није могла пр евар а да позна. Један синовац Дон Антонија, оштр оу ман и паметан ђак,
давао је одговор е, а како би њега стриц известио ко ће с њим онај дан доћи у собу до

92 Перогруљом зову Шпањолци онога који мисли да је са знањем опште познатих ствари велики мудрац, те
се на тај начин излаже подсмеху.
412
главе, то му је лако било да одговар а бр зо и згодно на пр во питање; на дру го одговар ао је

по домишљању , па као паметан човек паметно.
Сид Амет каже да се ова чу дна спр ава др жала десет или дванаест дана, али како се
у граду прочу ло да Дон Антонио има у својој ку ћи чар обну главу, која одговара свакоме
који је пита, то се он поплаши да ће то доћи до у шију бу дним стр ажар има наше вер е, па
објасни ствар господи инквизитор има, који му заповедише да спр аву поквар и и више да је
не употр ебљава, како се глу па светина не би саблазнила. Али у мишљењу Дон Кихота и
Санча Пансе остала је глава као волшебна и да одговара, випше на задовољство Дон
Кихоту неголи Санчу .
Витезови у гр аду , да би се показали у слу жни Дон Антонију и да би забављали Дон

Кихота и дали му пр илике да показу је своју лу дост, у десише да до шест дана др же алку ,
али од ове не би ништа, због у зрока који ће се после показати.
Дон Кихот доби вољу да пр ође кр оз гр ад без пр атње и пешке, јер се бојао, ако буде
јахао, да ће га деца вијати, и тако он и Санчо, са две слу ге које му је дао Дон Антонио,
дигоше се у шетњу . Елем, деси се да иду ћи једном у лицом Дон Кихот подиже очи и виде
написано вр ло великим словима над једним вр атима: Овде се штампају њиг е, чему се
много обр адова, јер дотле не беше још ни видео никакву штампар ију, па је желео да зна
како то изгледа. Са целом својом пр атњом у ђе и овде виде како се штампа, онамо
поправља, тамо слаже, онде пер у слова, једном р ечи, све оно што има у великим
штампар ијама. Дон Кихот пр иђе једном сандуку и запита се шта се с тиме р ади; слагачи
му показаше и он се дивљаше, па пође даље. М еђу осталима пр иђе једном и запита га шта
р ади. Радник му одговори:
„Господине, овај витез овде“, па му показа на човека врло пр истојна изгледа и

у неколико достојанствена, „пр евео је једну тосканску књигу на наш кастилијански језик93,
па је ја сад слажем да би се штампала.“
„Какав је наслов књизи?“ запита Дон Кихот.
На то одговор и писац:

93
Као што је тосканско наречје узето за књижевни језик талијански, тако је и кастилијанско наречје усвојено
као књижевни језик шпањолски; зато ће горе тоскански толико рећи, колико талијански, и кастилијански
толико, колико шпањолски.
413
„Господине, у тосканском зове се књига Le bagatelle.“
„А шта ће рећи Le bagatelle у нашем кастилијанском језику?“ запита Дон Кихот.
„Le bagatelle“, одговор и писац, „р ећи ће толико као кад бисмо ми кастилијански
казали ситнице; али мада је ова књига по имену смерна, садр жи и има у себи веома лепе и
важне ствари.“
„Ја знам нешто тоскански“, рече Дон Кихот, „па се хвалим да у мем певати
неколико станца од Ар иоста. Али кажите ви мени, господине – а питам вас не да бих хтео
да испиту јем ваше знање, него чисто из љу бопитљивости – да ли сте у своме спису нашли
који пу т р еч pignata?“
„Јесам неколико пу та“, одговори списатељ.
„Па како је пр еводите на кастилијански?“ запита Дон Кихот.
„Како да је пр еведем“, одговор и списатељ, „него да кажем лонац?“
„Ао, тр иста ли му!“ викну Дон Кихот, „међер сте ви у тосканском језику далеко
отишли! Ја бих се опкладио о што велико да где се тоскански каже p iace, тамо ви у
кастилијанском велите допада се, а где се каже più, тамо кажете више, па su преводите са
г оре, а giù са доле?“
„Сасвим је тако“, р ече списатељ, „јер те р ечи упр аво одговар ају тосканском.“
„Смео бих се заклети“, настави Дон Кихот, „да вас свет и не зна, који је вазда
пр отиван нагр ађивању цветне дар овитости и похвалних дела. Колике су способности тако
пр опале! Колики дар ови пр езр ени! Колике врлине омаловажене! Ипак се мени чини да кад
се пр еводи са једног језика на др у ги, ако то није са кр аљица међу језицима, гр чког и
латинског, то је тако као кад би когод гледао фламанске тапете са наличја, јер ако се и
виде фигу ре, пу не су конаца који их квар е, нити се виде онако чисто и лепо као с лица; а
пр евођење са лаких језика нити изоштр ава ум, ни речитостм као што га не изоштр ава ни
онај који пр еноси и пр епису је с једне хар тије на дру гу ; али тиме нећу да кажем да није
похвално упр ажњавање са превођењем, јер човек може да се занима др у гим горим
ствар има и које му доносе мању кор ист. Изван овога р азлога стоје два славна преводиоца,
један је доктор Кристовал од Фигер оје са својим Верним Пастиром, а дру ги је Дон Хуан
од Хау р ега са својим Аминтом, где ср ећно доводе у су мњу које је превод, које ли је
414
ор игинал!94 Али кажите ми, господине, штампа ли се ова књига на ваш рачу н или сте већ
пр одали издавање каквом књижар у ?“
„Ја је штампам на мој трошак“, одговор и списатељ, „и надам се да ћу код пр вог

издања добити бар ем хиљаду ду ката, јер ће имати две хиљаде комада, а ови ће се
пр одавати по шест р еала као алва.“
„Ви добр о р ачу нате“, пр имети Дон Кихот, „и види се да ви не знате штампарске
мајстор ије и како су они у договор у међу собом. Ево вам кажем, кад бу дете имали на
вр ату две хиљаде комада књига, да ћете имати с њима толико да теглите да ћете се
поплашити, тим пр е ако књига није особита и нема ништа занимљиво.“
„Зар бисте ви хтели“, на то ће списатељ, „да је дам каквом књижар у , који ће ми

дати за издавање тр и мараведа, па ће још да мисли да ми милост чини кад ми их даде?95 Ја
не штампам моје књиге да бих стекао глас у свету, јер ја сам већ познат са мојих дела,
него хоћу добити, јер без ове не вр еди глас ни поту р е.“
„Бог вам дао доста ср еће!“ одговор и Дон Кихот.
Па оде даље до дру га санду ка, где виде да попр ављају један табак од књиге која се
зваше: Видело душе, што кад виде, р ече:
„Овакве књиге, иако их има доста те врсте, ваљало би да се штампају, јер многи су
гр ешници којима су потребне и тр еба небр ојено лу чева за толике који су у мр аку.“
Пође даље и виде опет да попр ављају др у гу књигу , и питају ћи за њен наслов,
одговор ише му да се зове Дргуи део велеумног а племића Дон Кихота од Манче, који је
сачинио некакав из Тор десиља.
„Чуо сам већ за ту књигу “, р ече Дон Кихот, „и збиља и тако ми ду ше, мислио сам
да су је већ сагорели и у пепео обр атили, јер није ни за што; али ће и њој доћи њен свети
М р ата, као и сваком кр мету; јер измишљене повести у толико су добр е и забавне у колико
се пр иближу ју истини или њеној сличности, а истините у толико су боље у колико су
истинитије.“

94
Верни Пастир, Pastor Fido, од Гварина је, а Aminta од Т аса.
95
У својој новели Лиценцијат Видријера каже Сервантес за књижаре: „Како ли варају писца кад о свом
трошку књигу штампа! Место петнаест стотина комада штампају три хиљаде, и кад писац мисли да се
продају његови, разашиљу се они други.“
415
Па рекавши то, са знацима нер асположења оде из штампар ије.
Исти дан одлу чи Дон Антонио да га води да види галије које су биле на жалу, чему
се Санчо особито р адовао, јер свога века још их није видео. Дон Антонио јави
заповеднику над галијама да ће то после подне доћи да их види његов гост, славни Дон
Кихот од Манче, за кога су већ чу ли заповедник и сви становници гр адски; а оно што се
догодило на галијама казаће се у иду ћој глави.
ШЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
О незг оди коју је имао Санчо Панса кад су походили г алије, и нова пустоловина са лепом
Мориском
М ного лупаше главу Дон Кихот око одговор а волшебне главе, али ниједно
домишљање му не пр онициваше лу кавштину, тек свако му се устављаше на обећању о
скидању чини са Ду лсинеје, које је др жао као извесно. Око тога вр зоше му се мисли и он
се у себи радоваше, веру ју ћи да ће ускор о видети његово извр шење; а Санчо, ако се и
гадио од гу бер натор ства, као што је р ечено, ипак жељаше наново да заповеда и да га
слу шају: јер то зло повлачи за собом заповедање, па ма било и у шали.
Укратко да кажемо, оно послеподне оду на галије Дон Антонио М ор ено, његов
домаћин, и његова два пр ијатеља, са Дон Кихотом и Санчом. Заповедник, који беше
извештен о њиховом доласку, очекиваше да види оба толико славна Кихота и Санча. Чим
ови дођоше на обалу, а све галије поскидаше покр овце а тру бе затр ешташе; затим
спу стише у воду шајку застр ту богатим саговима и са јастуцима од цр вена аксамита, а тек
што Дон Кихот метну ногу у шајку, а на главној галији опалише велики топ и остале
галије у чинише исто; кад се пак Дон Кихот попе по лествицама на десној стр ани, све
љу дство поздр ави га, као што је обичај кад висока каква личност долази на галију , и у тр и
маха викну: ху ! ху! ху !96 Генер ал, кога ћемо тако звати, а био је отмен витез од Валенсије,
пр ужи р у ку Дон Кихоту , загр ли га и р ече му:

96
Т о је тада било место данашњег „ура!“
416
„Овај дан забележићу белом писаљком, јер је то један од најлепших у моме животу ,
кад сам видео господина Дон Кихота од М анче, час и знамење које нам показује да се у
њему садр жи и оличава сва вр лина лу тају ћег витештва.“
Др угим не мање у чтивим р ечима одговор и Дон Кихот, пр еко мер е обр адован
видећи да га тако господски дочеку ју. Сви одоше на стр ажњи крај, који је био особито
лепо искићен, и поседаше по клу пама; веслачки мајстор оде до весала и пиштаљком даде
знак да веслачи скидају хаљине, што се у часку у чини. Санчо се пр енер ази кад виде голе
толике љу де, а још више кад их виде како разапињу платнени штит од су нца, тако брзо
као да су се сви ђаволи дали у посао; али све то биле су тор те и медени колачи спрам
онога што ћу сад да кажем. Санчо сеђаше на клу пи остр аг до пр вога веслача надесно, који,
већ извештен о ономе што тр еба, шчепа Санча, па у здигну вши га на ру ке, сви веслачи
бивши на ногама и спр емни, даваше га и бацаше га с р у ке на р у ку веслачима од клу пе до
клу пе, тако вр зо да јадни Санчо чисто обневиде, те зацело помисли да га сами ђаволи
бацају, нити пр естадоше са њим док га не вратише левом стр аном и не поставише опет на
фару . Бедник сав беше излољен и заду ван и ознојен, не могу ћи да појми шта га је то
снашло. Дон Кихот, који гледаше Санча како лети без кр ила, запита генер ала да ли су те
цер емоније у обичају са онима који први пу т дођу на галије; јер ако би тако било, пошто
он не мисли ићи у морнар е, то не мисли ни да пр ави таква у пр ажњења, те се богом
зар ицаше да само ако би га који у хватио да га тако баца, свега ће га исећи као р епу ; па
р екавши то, ђипи и маши се за мач.
У тај мах спу стише кр ов и пустише одозго лантину да тр есне највећом бу ком.
Санчо помисли да небо пада из својих шар ки и да ће му се стр опоштати на главу , те пу н
стр аха сагну је и метну међу ноге. Ни Дон Кихот не беше сасвим мир ан, него и он задрхта
и у ву че р амена, а лице му пр ебледе. Мор нари издигоше лантину с истом бр зином и лу пом
као што су је спу стили, а све то чинише ћу тећи, као да нису имали гласа ни даха. Веслачки
мајстор даде знак да ваде котве, па скочивши међу веслаче, стаде их корбачем или бичем
шибати по плећима, те се мало-помало отискиваше у мор е.
Кад Санчо виде како се у један мах мичу толике шар ене ноге – јер је мислио за
весла да су ноге – а он р ече у себи:
417
„Ово су праве враџбине, а не оно што мој господин каже. Шта ли су то скр ивили
ови неср ећници кад их тако шибају? Па овај сам човек који иде туда са својом свир ајком,
како сме да шиба толике љу де? Ја бих рекао да ће ово бити пакао, или барем чистилиште.“
Дон Кихот, који опази пажњу са којом је Санчо посматр ао оно што бива, рече му:
„Ех, др аги Санчо, како бр зо и са како мало тру да могао бих сад, кад бих хтео, себе
до појаса скину ти, па да станеш међу ону господу и да бу деш готов са скидањем чини са
Ду лсинеје! Јер у з јад и му ку толиких њих не би много ни осетио своју; у з то можда би
му др и М ерлин, пошто би ови удар ци пали од замашне р у ке, сваки од њих у зео у р ачу н за
десет оних које ти свакако тр еба себи да дадеш.“
Генер ал хтеде да запита какви су то удар ци или какво скидање чини са Ду лсинеје,
кад мор нар р ече:
„Тврдиња Монху јич даје знаке да има бр од на весла уз обалу на западној стр ани.“
Чу вши ово, скочи генер ал међу веслаче и р ече:
„Дела, децо, да нам не умакне! Биће какав бр игантин97 алжир ских гу сара, за који
нам јавља стр ажа.“
Одмах пр иђоше остале тр и галије главној галији, да виде шта се заповеда. Генерал
заповеди да две иду на мор е, а он ће са оном др у гом ићи ду ж обале, јер имбр од онда неће
у маћи. М орнар и завеслаше и тако потераше галије да се чињаше да лете.
Оне што су веслале на мор е на једно две миље у гледаше бр од, који им изгледаше
да ће имати четр наест или петнаест великих клу па, па је тако и било; кад ова лађа опази
галије, даде се у бежање с намер ом и надом да ће својом лакоћом измакну ти; али јој не
испаде за ру ком, јер главна галија била је једна од најлакших бродова што их је било на
мору, па тако се стиште за бр одом да они на бр игантину у видеше да не могу у макну ти, те
тако ар ајес98 р ече да се оставе веслања и да се пр едаду, да не би р аср дили заповедника над
нашим галијама; али су дбина, која је др у кчије у прављала, нар еди, те кад је већ главна
галија била тако близу да су они на лађи могли да чују, са ње гласове који су их позивали
на пр едају, два пијана Тур чина, која су у з дру гих дванаест била на бр игантину , испалише

97 Бригантин – лака једрилица са две катарке.
98
Заповедник на алжирској лађи.
418
две пу шке и у бише два војника који су били на нашим палу бама. Када то виде генерал,
закле се да неће жива оставити никога ко се на лађи бу де нашао, па навали на сав мах, али
мали бр од измаче испод галијиних весала. Галија се заху ка подобр о даље; они на лађи,
видећи да су пр опали, разапеше једр а док се галија вр аћала, па наново нагоше бежати у з
једра и весла; али им не поможе бр зина, као што им није вајдила ни њихова др скост, јер их
главна галија стиже на пола миље, доби их под весла и све их живе похвата. У то стигоше
и остале две галије, те све четити са пленом вр атише се ка жалу, где силан свет беше,
жељан да види шта су ухватили. Генер ал спусти котве код обале, и виде да је на обали
вице кр аљ од гр ада. Заповеди да се спусти чун да га доведу, а нареди да се спу сти лантина
да повешају једнога за дру гим ар ајеса и остале Ту р ке што их је на лађи ухватио, а било их
је до тр идесет и шест љу ди, сви лепи љу ди и већином ту рски мускетар и. Генерал запита
који је ар ајес од бр игантина, и један од заробљених – за кога се после показало да је
шпанска поту р ица – одговор и кастилијански:
„Господине, ово момче овде нам је ар ајес.“
Па му показа једног од најлепших и нају гледнијих момака које могаше човечији у м

замислити. По годинама изгледаше да нема двадесет година. Генерал запита:
„Говор и, непр омишљено псето, ко те је навео да ми у бијаш војнике, кад си видео

да ми не можеш у тећи? Зар се тако посту па пр ема главним галијама? Зар не знаш да
смеоност није храбр ост? Су мњиве наде тр еба да људе праве срчанима, али не
безобр азнима.“
Ар ајес хтеде да одговор и, али му одговор генерал не могаше за онај мах да

саслу ша, пошто оде да дочека вицекр аља, који већ пењаше се на галију , а с њиме дођоше и
некоји његови служитељи, као и некоји љу ди из гр ада.
„Господине генер але, имали сте добар лов“, рече вицекр аљ.
„Тако добар“, одговор и генер ал, „да ћете га сад видети обешена на оној лантини.“
„Како то?“ запита вицекраљ.
„Јер су ми“, одговор и генер ал, „пр отивно сваком закону и пр отив свака р азлога и
р атна обичаја у били два војника од најбољих што их има на овим галијама, па сам се
419
заклео да ћу их све повешати што сам их зар обио, а нар очито ово момче, које је ар ајес од
бр игантина.“
Па му показа како већ има везане р у ке и око вр ата у же замакну то и очекује смр т.
Вицекр аљ га погледа, па видећи га тако лепа и у гледна, а тако понизна, како му

лепота његова у тај час даде писмо од пр епор у ке, пожеле да му пр еду пр еди смр т, па га
запита:
„Јеси ли р одом Тур чин, или М авар , или поту рчењак?“
На то одговор и момче, такође кастилијанским језиком.
„Нити сам р одом Ту р чин, ни Мавар , ни поту рчењак.“
„Да што си?“ запита вицекр аљ наново.
„Хришћанка“, одговор и момче.
„Женска и хр ишћанка, и у том оделу и у такву послу ? То би било више да се човек

чу ди неголи да веру је.“
„Одгодите, господо“, рече момче, „извр шење моје смрти, јер ништа нећете
изгубити ако вашу освету одгодите док вам не испр ичам ток мога живота.“
Које ср це било би тако твр до да се на те р ечи не бу у блажило, или бар док не би

чу ло шта ће ту жно и жалосно момче да каже? Генер ал му р ече да говор и што има да
кажем али нека се не нада да ће добити опр оштаја за своју јавну кривицу . Са овим
допуштењем поче момче овако казивати:
„Од онога више неср ећнога неголи мудр ога нар ода на који се ових дана пр осуло
море неср ећа, р одила сам се од р одитеља Мор иска. У току моје неср еће два моја стр ица
одведоше ме у Бер бер ију, нити ми поможе што сам казала да сам хр ишћанка, као што
заиста и јесам, и то не пр етворена и тобожња, него пр ава католикиња. Није ми вр едело
што сам ту истину говорила онима који су имали да изврше наше несрећно прогонство,
нити моји стр ичеви хтедоше то да веру ју , него др жаше да је лаж и измишљотина како би
ме оставили у земљи у којој сам се родила, и тако поведоше ме више силом него од моје
добре воље. Имала сам матер хр ишћанку и оца паметна и хр ишћанина искр ена; са
мајчиним млеком у сисала сам вер у католичку и васпитана сам у благим обичајима; ни
420
говор ом, ни обичајем, мислим, нисам никад показала да сам М ориска. Напор едо са овим
вр линама, а др жим да то јесу, р азвила се моја лепота, ако је имам какву; па ако и јесам
живела веома у самљена и затвор ена, ипак могаше да ме угледа један младић племић, по
имену Дон Гаспар Гр егор ио, најстар ији син једнога витеза који у з наше село има своје
село. Како ме је видео, како смо се састали, како се он заљу био у мене и како ја нисам
много била за њим понесена, било би ду го да казу јем, а нарочито у часу када степим да ће
се између језика и гр ла стегну ти свир епо у же које ми пр ети, и тако само ћу казати како је
у нашем прогонству хтео да ме пр ати Дон Грегор ио. Он се у меша међу М ор иске који су
долазили из др у гих места, јер им је вр ло добр о знао језик, па у пу ту спр ијатељи се са
мојим стр ичевима, који су мене водили; јер мој отац, паметан и обазр ив, чим је чу о за
пр ви налог за наше пр огонство, отишао је из села и потр ажио је у стр аним кр аљевинама
како место које би нас пр имило. На једном месту, за које само ја знам, скр ио је и закопао
је многи бисер и др аго камење од велике вр едности, у з нешто новаца у златним кр у садима
и ду блонима. Заповедио ми је да нипошто не дир ам у то благо ако би нас можда
пр отер али пр е но што би се он вр атио. Ја тако у чиних и са мојим стр ичевима, како р екох,
и осталим ср одницима и познаницима пр еђосмо у Бер берију , а место где се сместисмо
беше у Алжир у , као да смо отишли у сам пакао. Кр аљ чу за моју лепоту , а говорише му и
о моме богатству , што унеколико беше моја ср ећа. Он ме дозва пр еда се, пита ме из кога
сам кр аја у Шпанији и какве новце и др агоцености имам. Ја му р екох место, а
др агоцености и новци да су закопани, али да би се лако могло наћи кад бих се ја вр атила
сама по њих. Све то р екох му у страху да га неће заслепити моја лепота, него његова
гр абљивост. Док је он са мном тако говор ио, дођоше да му кажу да је са мном дошао један
од нају гледнијих и најлепших момака што могу да се замисле. Одмах сам р азумела да је
р еч о Дон Гаспару Гр егор ију , чија лепота надмашава и највеће лепоте што могу да се
опишу .
М ене у знемир и опасност у којој је био Дон Гр егор ио, јер код тих ту р ских вар вар а
више цене и у важавају лепо дете или младића неголи и најлепшу женску. Одмах заповеди
кр аљ да га доведу њему да га види, па ме запита да ли је истина што су му говорили за тог
младића. Ја на то, као да ме је небо научило, одговорих му да је истина, али да му дајем на
знање да то није му шко, него женско, као и сама што сам, па да га молим да ме пу сти да
одем и да га обу чем у његово пр ир одно одело, како би му се у пу ној мер и показала лепота
421
и пред њим била са што мање пр епона. Он ми р ече да идем у име божије, а су тра да ћемо
говор ити о начину како да се вр атим у Шпанију и да извадим закопано благо. Ја се
састанем са Дон Гаспар ом и кажем му у каквој је опасности ако се покаже да је му шко, па
га обу чем као М авар ку , и оно исто послеподне одведем га пр ед краља, који кад га у гледа,
задиви се и докона да га чу ва и да га пошаље на дар су лтану ; а да би избегао опасност у
којој је могао бити од његових жена, а ни сам себи не вер у јући, нареди да га одведу у кућу
неких отмених М авар ки, да га чу вају и слу же, те га тамо одмах и одведоше. Како је нама
двома било – јер не могу пор ицати да га љубим – то остављам да пр омисле они који се
р астављају а воле се. Затим кр аљ нар еди да се ја вратим у Шпанију у овом бр игантину и
да ме пр ате два Ту р чина, а то су они били који су у били ваше војнике. Још је са мном
пошао овај поту рчени Шпанац“, додаде показу ју ћи онога који је пр ви говор ио, „за кога
знам да је у потаји хр ишћанин и да је дошао са јачом жељом да остане у Шпанији неголи
да се вр ати у Бер бер ију; остали љу ди на бр игантину М авар и су и Ту р ци, који су само за то
да веслају. Она два ту р чина, грабљиви и др ско, не освр таше се на пр имљени налог да мене
и овога поту р чењака искр цају у најближем шпанском примор ју у хр ишћанском оделу,
којим смо се били снабдели, него пр во хтедоше да плове дуж пр имор ја и што да у шићар е,
ако би могли, јер се бојаше, ако пр во нас искрцају на копно, нека би се што догодило нама
двома, да висмо могли одати да је на мор у бр игантин, те ако би се слу чајно нашле какве
галије у овом кр ају, да би их похватале. Ноћас у гледасмо ову обалу, па не знајући за ове
четир и галије, бисмо опажени, те нам се догоди оно што сте видели. Укр атко да кажем,
сад је дон Гр егорио остао у женску оделу међу женама, у очевидној опасности да ће
пр опасти, а ја себе гледам везаних ру ку , надају ћи се, или боље р ећи, стр епећи да ћу
изгубити живот, који ми је већ досадан. То је, господо, свр шетак жалосне повести, колико
истините, толико неср ећне; једино што вас молим то је да ме пу стите да умр ем као
хр ишћанка, јер како већ р екох, ниу колико нисам имала у дела у кр ивици у коју су пали
моји саплеменици.“
И затим у му кну , очију пуних суза, којима је пратише и многи од прису тних.
Разнежен и дир ну т, вицекр аљ ништа не р ече, него јој пр иђе и својим р у кама
одр еши у же које је везивало М ор исци лепе ру ке. Док је крштена Мор иска казивала своју
необичну повест, у пр о беше у њу очи стар један поклоник, који је на галију доспео кад и
422
вицекр аљ, а чим М оир ска доврши своје казивање, а он јој паде код ногу , обу хвати их, и
пр екидају ћи р ечи тису ћама јецаја и у здаха, р ече:
„О Ана Феликс, неср ећна кћер и моја! Ја сам твој отац Рикоте, који сам се вр атио да
те тражим јер не могу да живим без тебе, јер си ми ти ду ша моја.“
На ове р ечи отвор и очи Санчо и подиже главу , коју беше обор ио мислећи на
незгоду са својом шетњом, па погледавши у поклоника, познаде да је то исти онај Рикоте
на кога је наишао онај дан кад је отишао из своје губер није, и у вер и се да му је оно кћи,
која, већ одр ешена, гр љаше свога оца, мешајући су зе са његовима, а отац р ече генер алу и
вицекр аљу:
„Ово је, господо, моја кћи, несрећнија у збитијама него што јој име каже99. Она се
зове Ана Феликс и пр езива се Рикоте, а на гласу је како са своје лепоте, тако и са мога
богатства; ја сам отишао из мога завичаја у туђе кр аљевине да тр ажим ко ће да нас пр ими
под свој кр ов, па нашавши то у Немачкој, вр атио сам се у овој поклоничкој р аси, са
др угим Немцима, да тр ажим моју кћер и да ископам оно велико благо које сам сакрио.
Кћер нисам нашао него сам нашао благо, које имам уза се, а сад, чу дним слу чајем који сте
видели, нашао сам благо са кога сам већма богат, а то је моја мила кћи; ако наша мала
кр ивица и њене су зе и моје могу код неу митности вашега пр авдољу бља да отвор е врата
милоср ђу , пр имените га на нама, јер никад не помишљасмо да вас вр еђамо, нити у чему
пр истајасмо у з наше који су пр аведно пр отер ани из земље.“
„Ја добр о познајем Рикота, и знам да је истина што вели да му је Ана Феликс кћи; а
што се тиче др у гих ситница с одлажењем и долажењем, са добр ом или р ђавом намер ом, у
то се не плећем.“
Сви скор о пр ису тни дивише се необичном догађају, а генер ал р ече:
„Свака ваша су за не да ми да извр шим моју заклетву : живите, лепа Ана Феликс,
колико год вам год година бу де небо одр едило; а казну за своју кр ивицу нека понесу они
др зници и безобр азници који су је у чинили.“

99
Феликс, латински, значи срећан.
423
Па заповеди да се одмах на лантини обесе оба Ту р чина што су убила његова два
војника; али га вицекр аљ замоли што лепше да их не веша, јер су били не толико хр абр и
колико лу ди. Генер ал у чини онако како га мољаше вицекр аљ, јер код хладне кр ви не врши
се тако лако освета.
Затим се промислише како би да изваде Дон Гаспар а Гр егорија из опасности у којој

је био. Рикоте пону ди за њ пр еко две хиљаде ду ката, што их је имао уза се у бисер у и
др агом камењу. Пр едлагаше многе начине, али ниједан не беше као онај што га је
пр едложио Шпанац потур чењак, који се пону ди да се врати у Алжир на каквој мањој
шајци са својих шест клупа, на којој би били хр ишћани веслачи, јер он зна где, како и кад
може и тр еба да се искр ца, а исто тако знао је и ку ћу у којој је био Дон Гаспар . Генер ал и
вицекр аљ су мњаше да ли да се потур ици повер е и да му пр едаду хришћане који би
веслали; али му Ана Феликс вероваше, а њен отац Рикоте рече да ће он дати откупе ако би
они хр ишћани слу чајно постр адали. Пошто ово утвр дише, вицекр аљ се вр ати, а дон
Антонио Мор ено поведе ку ћи М ор иску и њеног оца, вицекр аљ му пак пр епору чи да их
што лепше др же и госте, и понуди од своје стр ане све што имаше у својој ку ћи за њихово
у гошћење; толико беше благовољење и милошта што је у његово ср це улила лепота Ане
Феликс.
ШЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА
У којој се говори о пустоловини која је највише непријатности причинила Дон Кихоту од

свију осталих што су му се до тада биле дог одиле
Повест пр ича да је жена Дон Антонија М орена била особитно задовољна што је
Ана Феликс била у његовој ку ћи. Она је дочека вр ло љу базно , колико заљу бљена у њену
лепоту , толико и у њену памет, јер Мор иска и у једној и у др у гој беше изр една, те сви
љу ди из града долазише да је виде, као да их је звоно сазивало.
Дон Кихот р ече Дон Антонију да није добар онај начин који су били у зели за
ослобођење Дон Гр егор ија, јер је више опасан неголи згодан, и да би боље било кад би
424
њега с његовим ору жјем и коњем пр евезли у Бер берију , а он би га већ довео у пр кос свој
ар апији као што је у чинио Дон Гајфер ос са својом женом Мелисендр ом.
„Промислите, господине“, пр имети Санчо када то чу, „да је господин Дон Гајферос
довео своју жену са копна и да је по копну одвео у Фр анцу ску ; а овде нека бисмо можда
повели Дон Гр егор ија, немамо ку да доћи у Шпанију , јер је мор е по ср едини.“
„Свему има лека, само не од смр ти“, одговор и Дон Кихот; „јер кад шајка дође до
обале, ми се можемо у њу у кр цати, па ма сав свет сметао.“
„Ви то вр ло лепо и лако опису јете“, р ече Санчо; „али до дела од речи има се много
пр ећи, и ја се др жим поту р чењака, који ми изгледа вр ло потиштен човек и да нема лажи у
њега.“
Дон Антонио р ече, ако поту р чењак не би добр о прошао у тој ствар и, да ће онда
пр исту пити у том ср едству да велики Дон Кихот пр еђе у Бербер ију.
После два дана оде потур чењак на лакој шајци са по шест весала на свакој стр ани,
имају ћи најваљаније веслаче, а после др у га два дана одоше галије у Левант, пошто је
генер ал замолио вицекр аља да има добр оту и јави му како је било са ослобађањем Дон
Гр егор ија и шта је било с Аном Феликс. Вицекр аљ му р ече да ће му у чинити по жељи.
А једно ју тр о, кад је Дон Кихот изашао у шетњу , на жалу, ору жан потпу но, јер како
је толико пу та казао, ору жје му је било накит а борба његов одмор, те ни часка није био
без њега – у гледа где му пр илази један витез такође ор у жан од главе до пете, а на штиту
му исписан сјајан месец, који кад му толико пр иђе да га је могао чу ти, у пр авивши своје
р ечи Дон Кихоту , наглас р ече му:
„Знаменити витеже и никад довољно нахваљени Дон Кихоте од М анче! Ја сам

витез од Сјајна Месеца, чији нечу вени подвизи можда су ти га у чинили познатим. Дошао
сам да се с тобом бор им и да оку шам силу твојих мишица, јер хоћу да знаш и да пр изнаш
да је моја дама, била сад која била, без ср авњења лепша од твоје Ду лсинеје од Тобоза; па
ако ту у истину пр изнаш др аговољно, избегну ћеш смр т и тр у д који ћу имати да бих ти је
задао; а ако ћеш да се бор иш и да ја те победим, не тр ажим др уго у довољење него да
оставиш ору жје и оставиш се тражења пу столовина, те се уву чеш и повучеш у твоје село
за рок од године дана, за које вр еме имаћеш да живиш не мећу ћи р у ку на мач, мир но и
425
спокојно и у кор исну почивању , јер тако треба р ади у множења твог имања и спаса твоје
ду ше; а победиш ли ти мене, ево ти моје главе на р асполагање и на част ти моје ор у жје и
мој коњиц, и на тебе нека пр еђе слава мојих ју начких дела. Пр омисли шта ти је милије, па
ми одмах одговори, јер сам цели овај дан одр едио на то да свр шим тај посао.“
Зачуђен и задивљен беше Дон Кихот, како због смеоности витеза од Сјајна М есеца,
тако и због у зр ока због којег га изазиваше, па му спокојно и стр ого одговор и:
„Витеже од Сјајна М есеца, за чија дела досад још нисам чу о! Хоћу вас нагонити да
се заку нете да никад још нисте видели пр есветлу Дулсинеју ; јер да сте је видели, знам да
бисте се постар али да не стављате овај захтев, јер њен поглед би вам показао да нити је
било, нити може бити лепоте која би се могла у пор едити са њеном; и тако не велим вам да
лажете, него да нисте погодили пр ави пу т; пр имам ваш изазив с у словима како сте их
казали, и то одмах, да не би протекао дан који сте одр едили, једино изузимам од у слова
онај да на мене пр еђе слава ваших подвига, јер их не знам какви су ни колики су ; ја се
задовољавам са мојима, какви су и колики су. Хватајте дакле стр ану поља коју хоћете, а ја
ћу да у чиним исто тако, па коме бог буде дао, томе ће благословити и свети Петар .“
Са гр ада су у гледали витеза од Сјајна М есеца, те р екоше вицекр аљу да говор и са

Дон Кихотом од М анче. Вицекр аљ, мислећи да ће бити каква нова пу столовина коју је
у десио Дон Антонио М ор ено или др уги који витез у гр аду , одмах изиђе на жало са Дон
Антониом и са многим др у гим витезовима који га пр атише, и таман стиже кад је Дон
Кихот окр ену о Росинанта да узме потр ебно поље. Кад дакле виде вицекр аљ да се она
двојица спремају да у даре један на дру гога, стаде на ср едину и запита их који их у зрок
покреће да тако изненада хоће да деле мегдан. Витез од Сјајна М есеца одговор и да је
пор ади пр еиму ћства у лепоти, и у кр атко му рече оно што је казао Дон Кихоту , додавши и
у слове изазиву који су ставиле обе стране. Вицекр аљ пр иђе Дон Антонију и тихо га запита
да ли зна ко је тај витез од Сјајна М есеца, или је то можда каква шала коју хоће да начине
са Дон Кихотом. Дон Антонио одговори му да нити зна ко је, ни да ли је овај изазив шала
или збиља. Овај одговор доведе вицекр аља у недоумицу да ли да допу сти овај мегдан или
не; али не могу ћи помислити да није шала, у клони се, р екавши:
426
„Господо витезови, ако овде нема др уга лека него или пр изнати или гину ти, а ако
господин Дон Кихот неће да се пр иклони, ви пак, господине од Сјајна Месеца, нећете да
попустите, онда како бог да, па напр ед!“
Онај од Сјајна Месеца захвали вицекр аљу учтивим и лепим р ечима на датом им
допуштењу, а Дон Кихот у чини исто тако, који препор у чивши се од свега срца небу и
својој Ду лсинеји, као што је обично чинио кад је почињао битке које су му се дешавалем
окр ену се да у зме још мало поља, пошто је видео да му противник исто тако чини, па вез
тр у бе или др у ге у бојне свир ке која би им дала знак за нападање, обојица у исти мах
окр ену ше своје коње, па како је коњ у Сјајнога Месеца био бр жи, то је до Дон Кихота
допро док овај још није ни тр ећину растојања пр ешао, те се у дар и с њим тако љу то, не
такну вши га копљем које је, тако се чињаше, намерно био издигао, да р осинанте и Дон
Кихот опасно тр есну ше о земљу. Одмах навали на њ, и окомивши копље на његово лице,
р ече му :
„Побеђен си, витеже, па ћеш и погину ти ако не пр изнаш у слове нашег изазива.“
Угру ван и заглу хну т, не дижу ћи р ешетку са лица, рече Дон Кихот слабим и болним
гласом, као да из гр оба говор аше:
„Дулсинеја од Тобоза најлепша је жена на свету , а ја сам најсрећнији витез на

земљи; а не би лепо било да моја слабост пориче ту истину; у др и, витеже, копљем и у зми
ми живот, кад си ме лишио части.“
„То нипошто нећу у чинити“, р ече витез од Сјајна М есеца; „да живи и живи у
потпу ности слава од лепоте сењор е Ду лсинеје од Тобоза, а ја се само тиме задовољавам
што ће се велики Дон Кихот на годину дана пову ћи у своје село, или за оно вр еме које му
ја будем заповедио, као што смо се погодили пр е но што ћемо почети овај бој.“
Све то чу вицекр аљ и Дон Антонио, са многим др у гима који су ту били, а чу ше и то

како Дон Кихот одговори пошто се од њега не тр ажи ништа што би било Ду лсинеји на
у штр б, то да ће све остало испу нити као савестан и истински витез. Кад се ова исповест
у чини, онај од Сјајна М есеца окр ену коња, поклони се вицекр аљу и у лаку тр ку оде у град.
Вицекр аљ рече Дон Антонију да иде за њим и да на сваки начин дозна ко је.
427
Дон Кихота подигоше, откр ише му лице и видеше га бледа и знојава. Од тешка
пада Росинанте не могаше одмах да у стане. Санчо, сав ту жан и жалостан, не знађаше шта
да каже, ни шта да чини. Учини му се да је све то било у сну и да је сав тај догађај био
вр ажбина. Виде свога господина побеђена и обавезана да за годину дана не у зима ор у жје.
Замишљаше потамнело видело славе од његових дела, у ништене наде од његових нових
обећања, као што се дим гу би на ветр у. Стр аховаше није ли Росинанте орону о или његов
господин осакаћен, а не би мала ср ећа била ако би му се овом пр иликом опаметио.100
Најпосле у тетр ивану , који је дао донети вицекр аљ, однесоше витеза у гр ад, у који се
вр ати и вицекр аљ са жељом да дозна ко је тај витез од Сјајна М есеца, који је Дон Кихота
поставио у тако жалосно стање.
ШЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА
У којој се саопштава, ко је био онај од Сјајна Месеца, уз ослобођење Дон Грегорија и

друг е дог ађаје.
Дон Антонио пође за витезом од Сјајна М есеца, а пратише га, па га и гонише многа
дечур лија, све докле га не опколише у једној гостионици у гр аду . Дон Антонио оде тамо,
желећи да га позна. Један коњу шар дође да га дочека и да му скине ор у жје; он се затвори у
једну салу на доњем боју и са њиме Дон Антонио, који беше као на жер авици да дозна, ко
је. Кад онај од Сјајна М есеца виде, да га овај витез не пу шта, р ече му:
„Ја знам, господине, да сте дошли да дознате, ко сам; а пошто немам р азлога да вам
то кр ијем, докле ми онај мој слуга бу де скидао ор у жје, казаћу вам потпу ну истину , у чему
је ствар . Дакле треба да знате, господине, да се зовем бакалар Сансон Кар аско. Ја сам из
истога места, из кога је Дон Кихоте од Манче, чија лу дост и су манутост покр еће на
сажаљење све који га познајемо, а међу онима, који су га највише жалили, био сам ја; па
мислећи, да му је спас у спокојству и да остане у свом завичају и у својој ку ћи, начиним
план, како ће он да остане у њој, те тако пр е неких тр и месеца дана дигох се као скитница
витез, назвавши се витез од Огледала, намер авају ћи да се бор им с њим и да га победим, не

100 Овде се Сервантес опет титра речима, како се српски не може превести: deslocado рећи ће осакаћен,
угануо, а deslocado (од loco, луд) рећи ће излечен од лудости.
428
наносећи му никаква вр еда, ставивши као у слов нашој бор би, да побеђени бу де на
милости или немилости победитељевој; а смерао сам да иштем од њега, пошто сам га већ
др жао за побеђена, да се вр ати у своје село и да из овога не излази за пу ну годину дана, за
које вр еме могао би се излечити; али судбина одр еди инако, јер он победи мене и обор и ме
са коњи, те тако не извр ши ми се намер а. Он настави свој пу т, а ја се вр атих побеђен,
посрамљен и у гр уван, јер сам веома опасно био пао; али зато ме није оставила жеља да га
на ново потр ажим и да га победим, као што је данас било. Па како је он савестан у
испуњавању пр авила тумар аћег витештва, то ће без сваке су мње испу нити у слове моје и
одр жати своју р еч. То је, господине, у ствари, нити имам још што да вам кажем; а молим
вас, да ме не одате, нити да кажете Дон Кихоту , ко сам, те да би ми намер е моје имале
у спеха и да се вр ати памет човеку, који би био особито у ман, кад би га оставиле лу дорије
са витештвом.“
„О господине!“ р ече Дон Антонио, „бог нека вам опрости кр ивду , коју сте у чинили
целом свету , што хоћете опет да опаметите најзабавнију будалу што је може бити. Зар не
видите, господине, да корист, коју ће дати памет Дон Кихоту , није р авна у живању , што га
он пр у жа својим бу далаштинама? Али ја мислим, да сав тр у д господина бакалар а неће
бити подобан да повр ати памет човеку, који је тако скр оз и скр оз лу д; и кад не би било
пр отив кр шћанскога милоср ђа, бих пожелео, да Дон Кихоте никада не оздр ави, јер ако
оздрави, не само што ћемо изгубити његове лу дор ије, него и оне Санча Пансе, његовога
коњу шар а, од којих свака р азвеселила би и саму сету. Ипак ћу ћу тати и нећу му ништа
казати, да видим, да ли се добро домишљам кад кажем, да неће имати у спеха тр уд, који је
положио господин Кар аско.“
Овај одговор и, да је ствар сада већ добр о упу ћена и да се нада ср ећну у спеху; а
пошто му се Дон Антонио понуди, да ће му вр ло р адо бити на у слу гу , опр ости се с њим,
даде своје ор у жје натовар ити на једнога мазгова, па одмах без оклевања појаха коња, на
коме је ишао на мегдан и исти дан оде из гр ада и вр ати се у завичај, нити му се што
догоди, што би ваљало пр ичати у овој истинитој повести.
Дон Антонио каже вицекр аљу све што му је Кар аско говорио, чему се вицекр аљ не
обр адова много, јер ако се Дон Кихоте пову че, изгу биће се толико у живања, које су могли
од његове лу дости сви они имати, који су за њу знали.
429
Шест дана остаде Дон Кихоте у постељи, зловољан, ту жан, замишљен и

нер асположен, непр естано у себи пр емишљају ћи неср ећни догађај свога пор аза. Санчо га
тешаше и међу осталим рече му:
„Господине, у здигните главу и р азвеселите се, ако можете, а хвалите небо, кад сте
већ пали на земљу, да нисте прошли са којим поломљеним р ебр ом; па кад знате, да где се
даје, тамо се и у зима, и да нема сву да сланине, где има квака да је вешате, то се махните
лакар а, јер вам не тр еба да вас лечи од ове болести. М и ћемо се вр атити ку ћи, па ћемо се
оставити да тр ажимо пу столовине по местима, која не познајемо; а кад добр о промислимо,
ја ту највише гу бим, ако сте ту ви и пр ошли најгор е. Ја ако сам са гу бер натор ством
оставио жељу да више бу дем гу бер натор , нисам изгу био жељу да бу дем гр оф, а од тога
неће ништа бити, ако ви нећете да бу дете краљ и махнете се свога витештва, те ће тако у
дим отићи све чему сам се надао.“
„М учи, Санчо, кад знаш, да ће ми у здр жавање и покој тр ајати само годину дана, а
за тим ћу ја опет да се латим мога часнога занимања, па ме неће мину ти да задобијем
кр аљевину и какву гр офију , коју ћу дати теби.“
„Бог вас чуо, а глу х само вр аг,“ р ече Санчо; „у век сам чу о да кажу, да је боље лепа
нада од лоша др жања.“
Они у такву р азговору , кад у ђе Дон Антонио и р ече са знацима највећега

задовољства:
„М ушту лук, господине Дон Кихоте, јер је стигао на обали Дон Гр егорио и онај
потур чењак, који је ишао по њега! А шта р екох, на обалу? Већ је код вицекр аља и тек што
није дошао овамо.“
Дон Кихоте мало се р азгали и р ече:
„Право да кажем, милије би ми било, да је све инако испало, јер бих онда ја морао
отићи у Бер бер ију, где бих силом моје мишице дао слободу не само Дон Гр егор ију , него и
свима зар обљеним кр шћанима што их има у Бер бер ији. Али шта р екох неср ећник? Зар
нисам побеђен? Зар нисам оборен? Зар нисам онај, који за годину дана не може у зети
ор ужје? Шта онда обећавам? чиме се хвалим, кад ми пр е приличи пр еслица, него мач?“
430
„Оставите се тога, господине,“ р ече Санчо; „нека је жива кока, ако ће и балава; јер
данас теби, а су тр а мени; а у тим пословима око мегдана и бу ботака не може се знати
ништа напред, јер ко је данас пао, може су тра да устане, ван ако ће да остане у кр евету,
хоћу р ећи, ако ће да се опу сти и неће да добије нову чилост за нове борбе; него у станите
ви сада да дочекате Дон Гр егорија, јер би р екао, да је тамо нека галама, и он ће већ бити у
ку ћи.“
А тако и беше, јер пошто су Дон Гр егор ио и поту рчењак известили вицекр аља о
своме одласку и повратку , жељан Дон Гр егорио да види Ану Феликс, дође са
потур чењаком у ку ћу Дон Антонија, па ако је Дон Грегор ио, кад су га повели из Алђера, и
био у женском оделу, на шајци је ово одело заменио оделом р оба, који је ишао с њим; али
ма како да је обу чен, изгледао је леп, племенит и отмен, јер беше пр еко мер е красан, а као
да му беше седамнаест или осамнаест година. Рикоте и кћи му изађоше да га дочекају,
отац са су зама, а кћи са стидом. Њих двоје нису се загр лили, јер где је велика љубав, тамо
не бива велика раскалашност. Ово двоје лепих напор едо, Дон Гр егор ио и Ана Феликс,
бацаше у дивљење све који су ту били. Ћу тање говор аше овде за обоје заљу бљених и очи
им беху језици, који казиваше њихове р адосне и часне мисли. Поту рчењак казиваше
лу кавство и начин, којима се послу жио да одведе Дон Гр егор ија. Дон Грегор ио казиваше
опасности и непр илике, у којима се беше налазио са женскима, с којима је био остао, не
ваздан говор ећи, него укр атко, чиме показа, да му је р азбор итост зр елија од његових
година. Најпосле Рикоте штедр о плати и обдар и како поту р чењака, тако и веслаче.
Поту р чењак наново вр ати се и помири се са цр квом и од тр у ла у да опет постаде чист и
здр ав у з покајање и испаштање.
После два дана разговараше се вицекр аљ и Дон Антонио, на који би начин Ана
Феликс и њен отац остали у Шпањолској, јер им се чињаше, да није ништа непр илично,
ако ту остану кћи таква кр шћанка и отац, који изгледаше да тако лепе намер е има. Дон
Антонио пону ди се да иде тога р ади у двор, ку да и онако мор а да одлази због др угих
послова, наговештавају ћи, како се тамо могу да у клоне многе тегобе помоћу пр ијатељства
и дар ова.
„Не.“ пр имети Рикоте, који се налазио пр и овом разговор у , „ништа се не може

очекивати од благовољења и поклона, јер код великог Бернар дина од Веласка, гр офа од
431
Саласар а, коме је његово величаство пр едало да нас пр отер а, не вр еде молбе, обећања,
поклони, вајкање; јер ако и стоји, да он меша милосрђе са пр авдом, он зна, да је цело тело
вашега р ода оку жено и тр у ло, па у потр ебљава код њега пре у сијано гвожђе, него ли маст
која р азмекшава; и тако са му др ошћу, оштроу мљем, р евношћу и са страхом, који задаје,
у зео је на своја снажна рамена да извр ши како тр еба овај тешки и велики задатак, нити
наше лу кавство, мајсторије, подилажења и пр евар е могоше засенити његове аргове очи,
које су у век отвор ене, како му се не би скрио и заостао нико од наших, те да као оно
скр ивен кор ен временом не пр оклија и не донесе отр ован плод у Шпањолској, која је сад
већ очишћена и опр остила се стр аха, у коме је др жава наша мнозина. То је ир ојска одлука
великога Филипа Тр ећега и р етка мудр ост, што је поверио једном Дон Бер нар дину од
Веласка!“
„Сад како било,“ р ече Дон Антонио, „кад једном тамо бу дем, ја ћу чинити што
могу, а небо нека чини, што му бу де воља; Дон Грегор ио ићи ће са мном, да утеши ону
ту гу, у којој његови р одитељи мор ају да су због његова одсу ства; Ана Феликс остаће у
мојој ку ћи код моје жене, или у каквом клоштр у, а ја знам, да ће вицекраљ одобр ити, да
добри Рикоте остане у његовој ку ћи, докле не видимо, колико ћу ја у спети.“
Вицекр аљ пр истаде потпу но на овај предлог, али Дон Гр егор ију , знају ћи шта бива,
р ече, да ни на који начин неће и не може оставити Доњу Ану Феликс; али како је имао
намер у да обиђе своје родитеље и да у деси, како ће се вр атити по њу, то пристаде на
пр едлог. Ана Феликс остаде код жене Дон Антонија, а Рикоте у вицекр аљевој кући.
Дође дан поласку Дон Антонија, као и дан поласку Дон Кихота и Санча, што је
било после два дана, јер се толико у гр у вао од пада, да се пр е није могао кр етати на пу т.
Беше су за, у здисања, обнезнањивања и јадања при р астанку Дон Грегор ија с Аном
Феликс. Рикоте нуђаше Дон Гр егор ију хиљаду шку да ако хоће; али он ништа не у зе, само
пет, које му позајми Дон Антонио, обећавши му, да ће му то вр атити у М адр иту . С тиме се
кр ену ше њих двоје, а за тим Дон Кихоте и Санчо, као што рекосмо: Дон Кихоте без ор ужја
и у пу тничку оделу, а Санчо пешице, јер је сивац носио ор ужје.
432
ШЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА
У којој се казује оно што ће видети, ко буде читао, и што ће чути, ко буде слушао, кад
му се чита.
Излазећи из Бар селоне оде Дон Кихоте да види место, где је био пао, па рече:
„Овде је била Тр оја! Овде моја неср ећа, а не моја плашљивост одузе ми задобивену
славу ; овде поступи ср ећа са мном по својој пр евр тљивости; овде ми помр чаше дела;
једном р ечи, овде за у век паде ми ср ећа!“
Чу вши ово Санчо, р ече:
„Господине, ју начко ср це исто тако тр еба да подноси патњу у несрећи, као и р адост
у срећи; а то су дим по себи, јер кад сам био гу бер натор, био сам весео, а сад кад сам
пешачки коњу шар, нисам ту жан; јер сам слу шао, како кажу, да она што је љу ди зову
ср ећа, женска је пијана и ћу дљива и свр х свега слепа, па тако нити види што ради, нити
знаде, кога обар а, кога ли подиже.“
„Сувише си у дарио у философију , Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, „су више ми

му др о говор иш, не знам, ко те тако нау чи. Што ти у мем казати, то је, да у свету нема
ср еће, нити слу чајно бивају ствар и које бивају , биле сад добр е или р ђаве, него долазе по
нар очитом небесном пр омислу ; и оту да долази оно што се обично каже, да сваки ку је сам
своју ср ећу. И ја сам ковао моју, али не са потр ебном опр езношћу , па тако је и моја
охолост зло пр ошла, јер сам тр ебао да помислим, да големом пар ипу витеза од Сјајна
М есеца није могао одолети слаби Росинанте. Е, ја се у су дих, у чиних што могох, бих
оборен, али ако сам и изгу био част, нисам изгу био, нити могу изгу бити вр лину да своју
р еч одр жим. Кад сам био ту мар аћи витез, смеон и хр абар, потврђивао сам моје подвиге
мојим делима и мојим р укама; а сад, кад сам опешачени коњу шар, потвр дићу моје р ечи,
испуњавајући оно чим сам се обр екао. Тер ај дакле, др аги Санчо, па ајдемо да у нашем
селу издр жимо иску шеничку годину , а код овога заточења пр икупићемо нову кр епост, те
да се опет вр атим војничком занимању, које ја никад нећу забор авити.“
„Господине,“ одговор и Санчо, „није баш најпр ијатније пешачити, те да би ме то

навело и покр ену ло, да за дан што више пр еђемо. Него да ми ово ор у жје обесимо о какво
433
др во, као каква обешењака, па кад ја бу дем на р аменима сивчевим и с ногама над земљом,
пр авићемо обданице, како вам бу де воља; али ако мислите, да ћу ја ићи пешке и да ћу дуго
ићи сваки дан, ту се јако вар ате.“
„Добр о збор иш, Санчо,“ на то ће Дон Кихоте; „да обесимо моје ору жје, као
тр офеје, па испод њега, или око њега да у р ежемо у др во оно што је писало на тр офејима
р олданова ор у жја:
Дирнут' га немој,
С Орландом ако не смеш бити бој.“
„Све то чини ми се дивота,“ рече Санчо, „и кад нам не би Росинанте тр ебао за

пу товање, добр о би било и њега обесити.“
„Тек нећу да се обеси ни он, ни ор у жје,“ примети Дон Кихоте, „да се не каже, за
добру слу жбу лоша награда.“
„Право велите,“ на то ће Санчо, „јер како веле паметни љу ди, због магар чеве
кр ивице не тр еба се светити на самару, а пошто сте за овај догађај кр иви ви, то себе и
казните, а немојте да калите ср це на већ поломљену и окр вављену ор у жју, нити на
благости Росинантовој, па ни на мојим меким ногама, кад иштете да иду више него што је
пр аво.“
У овакву р азговор у прође им сав онај дан и још др у га четир и, нити им се што
догоди, што би им пу товању сметало, а пети дан у лазећи у једно место, нађоше пред
вр атима једне кр чме многе љу де, који се тамо забављаше, јер је био пр азник. Кад им пр иђе
Дон Кихоте, један сељак викну му и р ече:
„Ето један од ова два господина што долазе, који не познају љу де, нека каже, шта
да се р ади у нашој опклади.“
„Хоћу казати како је пр аво,“ одговор и Дон Кихоте, „ако је бу дем разу мео.“
434
„Ево шта је,“ р ече сељак: „један жиљац из овога места, др аги господине, који је
тако дебео, да важи једанаест ар оба,101 изазвао је на у тр кивање дру гог свога суседа, који
важи само пет. Услов је био, да пр отр че даљину од стотину кор ака са једнаком тежином; а
кад запиташе изазивача, како да се изравна тежина, одговорио је, нека изазвани, који важи
пет ар оба, понесе на себи гвожђа за шест ароба, па ће се тако изр авнати једанаест ар оба
дебељкових са једанаест ар оба мр шиних.“
„То не бива,“ у зе Санчо р еч овде, пр е но што Дон Кихоте могаше да одговор и; „на
мени је да рашчистим ту ствар и да изречем пр есу ду у парници, јер тек пр е неколико дана
пр естао сам бити гу бер натор ом и су дијом, као што је то познато целом свету.“
„А ти одговор и у добр и час, драги Санчо,“ рече Дон Кихоте, „јер ја не бих могао ни
маче нахр анити, како ми је збу њена и уздр мана глава.“
С овим допу штењем р ече Санчо сељацима, који су се многи око њега иску пили и
зијали, чекају ћи на његову пр есу ду :
„Бр аћо, оно, што дебељко иште, не бива, нити је бар мало пр аво; јер ако је истина,
што се каже, да изазвани може бир ати ор у жје, онда не може овај да такво ор ужје бир а,
које смета и не да изазваном да победи; и зато ја мислим, нека дебели изазивач шчисти,
слисти, очупа, истоциља и изгладни и скине од свога меса шест ароба, одавде или оданде
са свога тела, како му се бу де згодније у чинило, па кад тако бу де важио пет ар оба,
изр авнаће се и избар абар иће се са пет свога пр отивника, и тако моћи ће на р авно да се
у тр ку ју.“
„Е му чицу му !“ викну један сељак, који је слу шао Санчову пр есу ду, „овај сењор
говор ио је, као какав светац, а пр есу дио је, као какав каноник; ал' бога ми неће дебељко
скину ти са себе ни др ам меса, а некмоли шест ар оба.“
„Најбоље ће бити, да се и не утр ку ју,“ пр ихвати дру ги, „па се мр ша неће мор ити
под тер етом, нити ће се дебељко мор ати стру гати, него нека се узме половина опкладе у
вину, па да ову господу поведемо у кр чму, а ја навлачим јапу нџе, кад киша пада.“
„Хвала вам, господо,“ одговор и Дон Кихоте, „јер не могу ни часка почасити, пошто
ту жне мисли и догађаји чине да изгледам неу чтив и да не путу јем полако.“

101
Једна ароба има 11 ½ килограма.
435
И тако ободе Росинанта и оде даље, оставивши их у дивљене, како због његова
необична изгледа, тако и због памети његове слу ге, јер су Санча за слугу др жали, те ће
један од сељака р ећи:
„Кад је слуга тако паметан, да какав тек мор а да је господар? Опкладио бих се, кад
би отишли у Саламанку на нау ке, у часку би постали велики су дци, јер све то није ништа,
ваља у чити и само у чити, па имати пр ијатеља и среће, па док си се окр ену о, већ имаш
су дску палицу у ру ци, или зевалицу на глави.“
Ону ноћ пр оведоше господар и слу га наср ед поља под ведр им небом, а су тр а дан
наставише пу т и у гледаше да им у су коб иде човек један пешице са тор бом о вр ату и
су лицом или лобудом у р у ци, као што га имају пешаци у лаци, који кад ближе пр иђе Дон
Кихоту , у скор и ход и скор о тр чу ћи дође до њега, те обу хвативши га по десној бу тини, јер
на више не могаше допр ети, р ече му у з знаке велике р адости:
„О, господине Дон Кихоте од Манче! Како ли ће се обр адовати господин хер цег,
кад чу је, да се ви вр аћате у његов замак, јер је све у диљ тамо са госпођом хер цегињом!“
„Ја вас не познајем, пр ијатељу ,“ одговор и Дон Кихоте, „нити знам, ко сте, ако ми
то не кажете.“
„Ја сам, господине Дон Кихоте,“ одговор и у лак, „онај локај господина хер цега,
Тосилос, који није хтео да се с вама бори пор ади у дадбе кћер и Доње Родригесовице.“
„А за бога!“ викну Дон Кихоте; „зар је можно, да сте ви онај, кога су моји
непријатељи волшебници пр еокр ену ли у онога локаја што велите, да би ме лишили части
од онога мегдана?“
„Само ћу тите, добр и господине,“ одговор и писмоноша, „јер ту нити је било каквих
чини, нити се какво лице мењало; онако сам као локај Тосилос у шао у ограду , као што сам
као локај Тосилос изишао из ње. Ја сам мислио да ћу се оженити без боја, јер ми се девојка
допала, али инако изађе, него што сам мислио, јер чим ви одосте из нашега замка, даде ми
господин хер цег одвалити стотину штапова, што сам повр едио наредбе, које ми је био дао
пр е но што ћу на мегдан изаћи, и цела ствар свр ши се на томе, да је девојка већ ду мна, а
Доња Родригесовица вратила се у Кастилију, а ја идем сад у Бар селону са писмима за
вицекр аља, која шаље мој господин. Ако вам је повољно да ср кнете добр а вина, ако и
436
вр ућа, ево имам овде тикву пу ну вина, са неколико комада трончонска сира, који ће
изазвати и пр обу дити жеђ, ако би ова можда задр емала.“
„Ја пр имам пону ду ,“ р ече Санчо, „па на ср еду с остатком у чтивости и нека добр и
Тосилос само точи, на јед и у пркос свима волшебницима што их има у земљи Инђији.“
„М еђер си ти, Санчо,“ рече Дон Кихоте, „највећа ждер а у свету и највећа незналица
на земљи, кад не видиш, да је овај у лак очар ан и овај Тосилос пр еобр ажен; остај ти с њиме
и наједи се, а ја одох даље полако, ишчеку ју ћи те да ме стигнеш.“
Локај се насмеја, извади своју тикву , р аздреши своје сирце, па изнесавши једну
циповку , посади се са Санчом на зелену тр аву , па мирно и пр ијатељски очистише и
потрошише сву залиху што је била у тор би, и то са толиким ишталом, да лизаше и завој на
писмима, само јер је мирисао на сир . Тосилос р ече Санчу :
„Тај твој господин, бр ат Санчо, мор а свакако да је луд.“
„А што да је лу д,“ одговор и Санчо, „кад никоме ништа не ду гује, него свакоме
плаћа, нар очито ако се лудост пр има као новац; видим ја то добр о, па му и кажем; али која
вајда? па тек сада, кад се помамио, што га је победио витез од Сјајна М есеца.“
Тосилос га замоли, да му каже, како је то било; али му Санчо одговор и, да је

неу чтиво да пу сти свога господина да га чека, а дру ги ће пу т, кад се нађу , имати и за то
вр емена, па пошто зглади хаљину и отр есе мр ве из бр аде, у стаде, у зе сивца за у лар и
р екавши збогом Тосилосу , стиже свога господина, који га ишчекиваше у хладу под једним
др ветом.
ШЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА
О одлуци Дон Кихота да се начини пастир и да у пољу живи, докле не прође г одина од
њег овога завета, уз друг е дог ађаје, који су заиста пријатни и зг одни
Ако су Дон Кихота му чиле многе мисли, пр е но што су га обор или, још више су га
мориле после пада. Стојаше у хладу под др ветом, како р екосмо, и ту , као оно мухе на мед,
навалише и му чише га мисли. Једне му идоше на скидање чини са Ду лсинеје, а др у ге око
437
живота, какав ће му бити у примор ану покоју. Дође Санчо и похвали се дар ежљивошћу
локаја Тосилоса.
„Да ли је можно, о Санчо,“ р ече му Дон Кихоте, „да непр естано мислиш, да је оно
пр ави локај? М ора да си забор авио, како си видео Ду лсинеју пр еобр ажену као сељанку, а
витеза од Огледала као бакалар а Караска; све су то послови оних волшебника, који ме
гоне. Него кажи ми сада, да ли си тога што велиш да је Тосилос питао, шта је бог у чинио с
Алтисидором, да ли је оплакивала моје одсуство, или је већ у р у ке забор ава пр едала
љу бавне мисли, које су је му чиле за мога пр ису ства?“
„М оје мисли,“ одговор и Санчо, „нису биле такве, да сам имао каде да р аспиту јем и
за такве детињар ије. Ама тр иста му , господине! Зар вам је сад до тога, да р аспиту јете за
ту ђе мисли, па још за заљу бљене?“
„Виш, Санчо“, р ече Дон Кихоте, „велика је р азлика између дела, која се чине из
љу бави, и оних, која се чине из захвалности. Може се десити, да какав витез није
заљубљен, али не може бити, и то говор им у најстр ожијем смислу, да је он незахвалан.
Алтисидора као да ме је љу била, дала ми је три спаваће капе, као што знаш; плакала је пр и
мом поласку , клела ме је, гр дила ме, жалила се на ме јавно без обзир а на стид: све сами
знаци, да ме је обожавала, јер у љу бавника гњев хоће да се изр ажава у клетвама. Ја јој
нисам могао дати наде, нити јој ну дити блага, јер сам моје наде предао Ду лсинеји, а благо
ту мар аћих витезова такво је, као и у бау кова, пр ивидно и лажно, и само јој могу дати ове
у спомене што их имам на њу , али без у штрба оних што их имам на Дулсинеју , коју ти
цвелиш, оклевају ћи да се шибаш и да казниш то месо, које камо да видим да га вуци
изеду ! него га чу ваш за цр ве, а не дајеш га за избављење оне јадне сењор е.“
„Господине,“ одговор и Санчо, „ако ћу пр аво да кажем, никако ми не иде у главу , да

у дарци по мојој стр ажњици имају каква посла са скидањем чини са опчињених, јер то би
било, као кад би се р екло: ако те боли глава, а ти намажи колено; бар ем ја бих се смео
опкладити, што сте год читали повести, у којима је р еч о ту мар аћим витезовима, да нисте
ни у једној нашли да се чини скидају шибама; али било сад тако или не, ја ћу их мени
дати, кад ми бу де воља и кад будем имао вр емена да се шибам.“
„Дај боже,“ на то ће Дон Кихоте, „и нека те небеса у пу те, да пр омислиш, да си

ду жан помоћи мојој сењор и, јер је она и твоја, пошто си ти мој.“
438
У том р азговор у наставише пут, докле дођоше до онога места, где су их бикови
изгазили. Дон Кихоте познаде га и р ече Санчу:
„Ово је ливада, где смо наишли на оне велелепне пастир ке и кићене пастир е, који
су ту хтели да обнове и да подражавају пастир ској Ар кадији, мисао колико нова, толико и
му др а, па подр ажавају ћи јој, ако ти се свиди, о Санчо, хтео бих да се ми пр ер ушимо као
пастир и, бар за вр еме, за које ћу ја бити усамљен. Ја ћу ку пити неколико оваца и све
остало што тр еба за пастир ски живот, па ћу се ја назвати пастир Кихотис, а ти пастир
Пансино, па ћемо ићи по бр дима, по шу мама и ливадама, овде певају ћи, онамо ту жећи,
пијући воду из течних кр истала извор ских, или из бистрих поточића, или из обилатих
р ека. Најдар ежљивијом р у ком даваће нам сладу ни свој пр еслатки плод, најтвр ђе плуте
даће нам у стаблини стана, вр бе даће нам хлада, р ужице мир иса, сагова са тису ћом боја
ишар аних даће нам широке ливаде, хладовине чисти и јасни вазду х, месец и звезде даће
нам светлости у пр кос ноћном мр аку, у живање даће нам песму, жалост плач, Аполон
стихове, љу бав домишљање, да ћемо се моћи овековечити и пр ославити не само у овом
веку, него и у потоњима.“
„Е му чицу му !“ викну Санчо, „баш би ми се допао такав живот, су више, бакалар

Сансон Караско и бер берин мајстор Никола само да га виде, одмах би хтели да га у живају
и да бу ду с нама пастири; а не дао бог, могла би воља и пар оку да дође у обор, како је
весео и р адо хоће да се нашали.“
„Та ти је врло добр а,“ рече Дон Кихоте, „па бакалар Сансон Кар аско, кад би у шао у
пастир ски р ед, као што би зацело ушао, могаи би се назвати пастир Самсонино, или
пастир Караскон; а бер бер ин Никола моћи ће се звати Николозо, као што се стар и Боскан
звао Неморозо;102 не знам, како бисмо назвали парока, већ ако не бисмо име извели од
његова чина, те га назвали пастир Кур ијамбро.103 Што се тиче пастир ака, којима ћемо да
бу демо љубавници, ту можемо да им бир амо имена, као кр у шке, па пошто моје сењор е
подноси исто тако за пастир ку , као и за пр инцезу , то немам р ашта да се му чим, тр ажећи
јој згодније име; а ти, Санчо, можеш твојој дати име, какво хоћеш.“

102
Мисле да је песник Гарсиласо од Веге у својим еклогама назвао свога пријатеља, песника Боскана,
Неморозом, пошто талијанско bosco и латинско nemus значе гај.
103
Шпањолски cura значи парох.
439
„Ја не мислим дати јој др у го име, него Тер езона,“ одговор и Санчо, „које би
пр истајало њеној пр етилости и имену , јер се зове Тер еза, а и зато, што кад бих је певао у
мојим песмама, показао бих моје чисте жеље, јер не пр осим хлеба по ту ђим ку ћама. За
пар ока не пр истоји се да има пастир ку, да би давао добар пр имер , а ако бакалар хоће да је
има, бог му, а ду ша му .“
„Тако ми бога!“ викну Дон Кихоте, „ала ће то да бу де живот, др аги Санчо. До

у шију долазиће нам толике фру ле, самор анске гајде, тамбу р ини, па толики прапор ци и
гу сле. А што ако уз толику р азличну свир ку звекну и албоги? Ту ће да се иску пи тако р ећи
свака пастир ска свир ка.“
„Шта су то албоги?“ запита Санчо, „јер то нити сам кад чу о, нити видео овога
века.“
„Албоги су,“ одговор и Дон Кихоте, „као заклопци од меди, налик на доњи део
ту чаних свећњака, па кад се удар а један о др у ги, издају због оне шу пљине и пр азнине
зву к, који ако није баш особито пр ијатан или ар моничан, није најгор и и добр о пр истаје у з
пр остоту гајда и тамбу рина; а то име albogues мавар ско је, као и све оне р ечи, које у
нашем кастилијанском језику почињу са al, као што је: almohaza, almorzar, alhombra,
alguacil, alhuzema, almacen, alcancia104 и др у ге сличне, којих ће бити мало више; а у нашем
језику имају само тр и р ечи, које су мавар ске и свр шу ју се на i, а то су: borcegui, zaquizami
и maravedi105, alhelí и alpaqui106, виде се да су ар апске, како због почетка са al, тако и због i
на свр шетку. Ово ти р екох у згред, што ми паде на ум, што спомену х албоге. А што ће нам
много помоћи да ту ствар извр шимо, то је, што сам ја у неколико песник, као што знаш, а
особито је у томе ваљан бакалар Сансон Караско. За пар ока ништа не кажем; али бих се
опкладио, да ће и он имати своје мушице као стихотвор ац, а да тога има и у мајстор
Николе, ту не су мњам, пошто сви бер бер и или већина их удар ају у гитар и пр аве стихове.
Ја ћу ту жити због одсуства; ти ћеш се хвалити као постојан љубавник: пастир Кар аско
певаће пр езор , а пар ок Ку р ијамбр о певаће што му се најбоље бу де свидело, па ће тако да
иде ствар , да се боље не може пожелети.“

104
Чешагија, доручковати, саг, пандур, лавендула, магазин, мален округао суд напуњен миризмама.
105
Чизме, страћ, ситни новац (34 мараведа иде у реал). Још је ту: zahori, који копа благо, zahonri, лаж.
106 Шебој, факир (а значи и правник). Сервантес је овде заборавио још: alfoli, солара, alhori, житница,
aljonjoli, сезам или сусам (биљка), almotoli, уљаница, almudi, житница.

440
„Ја сам вам, господине, толики неср ећник, да се бојим, нећу дочекати дан, кад ћу
себе видети у такву послу . Хај! какве ћу у глађене ожице да пр авим, кад бу дем пастир . Па
какве ђаконије, какав скор у п, какве венце и др у ге пастир ске ситнице! па ако са тога и не
изиђем на глас као паметан, а оно ћу се пр очу ти као досетљив. Моја кћи Санчица
доносиће нам у жину до стада. Али јок! она добр о изгледа, а имају пастир и, који су више
поганци, него ли глу паци, па не бих р ад да пође по ву ну , па да је остр ижу ; а швалер ање и
погане жеље исто тако налазе се у пољу ; као и у градовима, по пастир ским колебама, као
и по кр аљевским двор овима, а где нема пр илике, нема ни греха, и што око не види, то срце
не жели, и више вр еди прескочити плот, него молити добр е љу де.“
„Доста је пословица, Санчо,“ примети Дон Кихоте, „јер ма која од оних, што си их
казао, довољна је да ти се р азуме што мислиш; а толико сам ти пута казао, да не р асипаш
толико пословице, него да се у мер иш, кад их говор иш, али као да ми је глас вапију ћега у
пу стињи: мати ме бије, а ја тер ам чигр у.“
„М ени се чини,“ на то ће Санчо, „да сте ви, као и оно што се каже: р екла тенџер а
лонцу , одлази, гарави враже! овамо кор ите ме, што говорим пословице, а овамо сами их
све по две и две нижете.“
„Виш, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, „ја наводим где тр еба, те кад их кажем,
пр истају као пр стен на пр ст; али ти их за кике довлачиш, те их силом ву чеш, а не доводиш
их; а ако се добро сећам, казао сам ти једанпу т, да су пословице кр атке изр еке, које су
наши му дри пр едци извели из иску ства и премишљања; а пословица, која не пр истаје у з
ствар, пр е је глу пост, него ли изр ека. Али оставимо то, па како се већ спушта ноћ, то да се
у клонимо мало од велика др у ма, где ћемо пр еноћити, а бог зна, шта ће бити су тра.“
Склонише се и вечер аше касно и зло, нимало Санчу по вољи, коме дође на у м
натезање тумар аћег витештва, као што га је иску сио по шу мама и планинама, а тада би му
долазило пр ед очи изобиље у замцима и ку ћама како Дон Дијега од Мир анде, тако и у
сватовима богатога Камача, као и код Дон Антонија М ор ена; али пр омисли, да не може
у век бити дан, нити у век ноћ, и тако ову пр оведе спавају ћи, а његов господин бдију ћи.
441
ШЕСЕТ ОСМА ГЛАВА
О чекињастој пустоловини, која се десила Дон Кихоту
Ноћ беше помр ачна, ако је месец и био на небу, само не тамо, где би га могли
видети, јер сењора Дијана хоће често да шетне до антипода, па оставља брда цр на и
долине мрачне. Дон Кихоте попу сти пр ир оди и одспава пр ви сан, не давају ћи места
др угоме, сасвим пр отивно Санчу , који никад немаше др у га сна, јер њему тр ајаше сан од
вечер а до зор е, у чему се показиваше његово добр о здр авље и малене бриге. Дон Кихота
р асанише његове бр иге тако да пр обу ди Санча и р ече му :
„Ја се дивим, Санчо, твојој небр ижној пр ир оди. Ја мислим, да си створ ен од

мр амор а, или од твр де меди, у коју не допир е никакав покрет ни чу ство. Ја бдијем, када ти
спиш, плачем, када ти плачеш, изнемажем од једноуђења, кад си од пр еситости ти тр ом и
једва дишеш. Добре слу ге деле му ку својих господара и саучествују у њиховим чу ствима,
бар ем пр истојности р ади. Погледај ову ведр у ноћ, ову самоћу у којој смо, која нас позива,
да у свој сан у мешамо и коју стр ажу. Подигни се, тако ти ду ше, па се у клони мало одавде,
па као племенит човек и захвална душа у дар и себи тр и или четир и стотине удар аца на
р ачун оних р ади скидања чини са Ду лсинеје; а ово те молим и пр еклињем, јер не бих да се
опет хватам с тобом у коштац, као оно неки дан, јер знам, да су ти р у ке тешке. А пошто то
у чиниш, провешћемо остатак ноћи, ја певајући моје одсу ство, ти твоје постојанство, већ
сада почињу ћи пастир ски живот, који ћемо проводити у нашем селу.“
„Господине,“ одговор и Санчо, „ја нисам фратар, да се у по сна дижем и себе

шибам, а још ми се мање свиди, да се од највећа бола од у дар ца може пр ећи на му зику .
Пу стите ви мене да спавам, па немојте наваљивати да се шибам, јер ћу се заклети, да
никад нећу такну ти ни у хаљину, а камо ли у моје месо.“
„О окор ела ду шо! О безбожни коњушар е! О хлебу зло у потр ебљени и р у жно
пр ипозната добр очинства, која сам ти у чинио и мислим да ти учиним! Са мене си био
гу бер натор и са мене имаш поу здану наду да ћеш постати гр офом, или да ћеш добити
442
др угу сличну титу лу , а то се неће касније извр шити, него колико пр ође ова година, јер ја
post tenebras spero lucem.“ 107
„То ја не р азу мем,“ одговор и Санчо; „само то знам, да докле спавам, нити имам
стр аха, ни надања, ни му ке, ни славе; и баш је добр о у чинио који је изу мео сан, кабаницу ,
која покр ива све љу дске мисли, јело, које отклања глад, воду , која у толи жеђ, огањ, који
гр еје хладноћу , хладноћу, која у мер ава топлоту , и најпосле новац, којим се купу је свака
ствар , тер азије и тег, који изр авнава пастир а са кр аљем и глу пака са му драцем. Само једну
незгоду има сан, као што сам чу о да кажу, а то је што је сличан смрти, јер бо је мала
р азлика између спаваћива и мр тваца.“
„Е Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „још никад не чу х, да тако лепо говор иш као сад,
одакле у виђам да је истинита пословица коју имаш обичај да кажеш каткад: не с киме си
се родио, него с киме се др у жиш.“
„А пасја вер о!“ викну Санчо, „не р еђам ја сада, др аги господине, пословице, него и
вама лете из у ста све две и две и боље него мени, само што ће бити међу мојима и вашима
та разлика, да ваше долазе кад тр еба, а моје у невр еме; али тек су и једне и др уге
пословице.“
Они тако у р ечи, кад чуше потму лу ломљаву и јак шу м, који се шир ио по свим
оним долинама. Дон Кихоте ђипи и дохвати мач, а Санчо се шчу чу њи иза сивца,
наместивши са стране свежањ с ор у жјем и самар свога магар ца, толико дркћу ћи од стр аха,
колико Дон Кихоте беше зачу ђен. Што даље све јача бејаше ломљава и примицаше се оној
двојици страшљиваца, бар оном једном, јер код онога др у гога позната је хр абр ост. А ствар
је у томе била, да су неки љу ди тер али на пр одају на неки сајам више од шест стотина
кр мака, с којима су сада пр олазили, и толику ху ку начинили су са гр октањем и цикањем,
да су заглухну ле у ши Дон Кихоту и Санчу , који нису могли да се домисле, шта је то могло
бити. Ру љом дође велики и гр окћу ћи чопор , па не освр ћући се на важност Дон Кихота и
Санча, пр еђе пр еко њих, р аскрвар ивши Санчов заслон и обор ивши не само Дон Кихота,
него и поваливши пр ида и Росинанта. Ру ља, гр октање, наглост, са којом су ју р или нечисти
створ ови, баци у забу ну и на земљу самар, ор у жје, сивца, Росинанта, Санча и Дон Кихота.
Подиже се Санчо, како је боље могао и заиска мач од свога господина, говор ећи да ће да

107
После мрака очекујем видело.
443
у бије половину тестета оне господе и неу чтивих крмака, јер је већ видео, да су то били.
Дон Кихоте р ече му:
„Нека их, пр ијатељу , јер ова увр еда казна је за мој гр ех, а пр аведна је педепса са
неба, да побеђена ту мар аћег витеза једу ву ци, боду зоље и газе кр мци.“
„Онда мора да је небеска казна и то,“ пр имети Санчо, „Да коњушар е побеђених
витезова пецкају комар ци, једу ваши и мор и глад. Кад би ми коњушар и били деца
витезова, које служимо, или какав њихов пресни род, ајде нека би нас и до четвр тога
колена гонила казна за њихове кр ивице. Али шта се тичу Панса Кихоти? Него сад наново
да легнемо, па да спавамо оно мало што нам је остало од ноћи, а кад сване, видећемо шта
ћемо.“
„Спавај ти, Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, „јер си се р одио да спаваш, а ја сам се
р одио да бдим; за вр еме што нам остаје још до дана пу стићу маха мојим мислима и даћу
им оду шке у мадригалчићу , који сам ноћас да ти и не знаш у мислима сачинио.“
„Ја бих р екао,“ на то ће Санчо, „да неће бити тако многе мисли, које дају маха да се
пр аве стихови; правите их ви, колико хоћете, а ја ћу да спавам, колико могу .“
И за тим зау зевши на земљи места, колико је хтео, згу р и се и тврдо заспа, нити га
у знемир аваше каква јамства, дугови, ли ту га каква. Дон Кихоте наслони се о стабло једне
бу кве или плу те – јер Сид Амет Бененџелија не каже, какво је у пр аво др во било – па у з
зву к својих сопствених уздисаја овако стаде певати:
Помислим ли љу бво, кад
На гр озни, гр дни са тебека мој јад,
У смрт цр ну ср љам тад,
Тр ажећи краја на бескр ајњи мој јад.
Ал' до вр ата кад дођем,
Затон у мор у где је мојих му ка,

444
Остави ме сва туга,
Живот се крепи, нећу да га с' пр ођем.
Тако смр ти ме живот,
А смр т наново оживљава мене,
О су дбе нечу вене,
Како се са мном титр а смрт и живот.
Сваки од ових стихова пр опр аћаше многим уздасима и не ретким су зама, као коме
је срце испуњено ту гом са пор аза и са Ду лсинејина одсу ства.
У то свану и су нце својим зр ацима у пре у Санчове очи. Он се пр обу ди, протегли се,
р астр есају ћи и пру жају ћи санане у дове; погледа ру свај, што су га крмци починили у
његовим ствар има, па кунијаше и чопор и остало све.
Најпосле наставише њих двојица свој почети пу т, а тад се стаде вече спу штати,
у гледаше, где пр ема њима иду до десетак људи на коњима и једно четир и или пет пешице.
Ср це у Дон Кихота живље закуца, а у Санча пр еплаши се, јер љу ди који су им пр илазили,
имали су копља и штитове и изгледаше сасвим, као да ће у р ат. Дон Кихоте окр ену о се
Санчу и р ече му:
„Кад бих ја, Санчо, могао у потребити моје ору жје и кад ми моја р еч не би везивала
р у ке, сва та гомила што иде на нас била би ми што и тор та и медени колач; али можда је и
што др у го, него чега се ми бојимо.“
У то стигоше они на коњима и окомивши копља, без и једне р ечи опколише Дон
Кихота, у пр еше му их у леђа и пр си, пр етећи му смр ћу. Један од пешака, метнувши прст
на уста у знак да ћу ти, у зе Росинанта за узду и пову че га са др у ма; а остали пешаци
потер аше Санча и сивца, сви ваздан ћутећи, па пођоше за оним, што вођаше Дон Кихота,
који и два и тр и пу та хтеде да запита, ку да га воде, или шта хоће, али чим би проговорио,
одмах би му у ста запу шили вр ховима од копаља; а Санчу исто се догађаше, јер чим би дао
445
знака да ће да говор и, а један од пешака боцну о би га шилом, па исто тако сивца, као да и
овај хоће да говори.
Већ се спусти, они се пожу р ише, у она два зар обљеника пор асте стр ах, тим већма,
што би чу ли, како им се онда каже:
„М учите, тр оглодити! Ћу тите, вар вар и! Кихајте, антр опофази! Не вајкајте се,
Скити! Не отвар ајте ока, у билачки Полифеми, кр вожедни лавови!“
И још др у га слична имена, којима му чише слух бедноме господину и слу зи.
Санчо говор аше у себи:
„Зар ми проглодати? Зар ми варвар и? М и повр ази и поливени? Мени се нимало не

допадају та имена, р у жан ветар пу ше по том вр шају , свако се зло сад склептало око нас,
као батине око пса, а као да хоће на њима пр оћи ова неср ећна пу столовина!“
Дон Кихоте беше сав збу њен, нити могаше да доку чи, ако је и напр езао своју
памет, шта ће да значе та имена пу не погрде која су им се давала, те из њих толико
извођаше, да се нема надати никакву добр у, него да ваља очекивати свако зло. М еђу тим
од пр илике за један час ноћи доспеше до једнога замка, који је Дон Кихоте одмах познао
да је хер цегов, у коме је не давно бор авио.
„Боже мој!“ р ече, чим познаде дом; „шта ће то да буде? Та у овој ку ћи све је сама
у чтивост и љу базни дочек! Али побеђеном окр еће се добр о на зло, а зло на гор е.“
Уђоше у главно двор иште у замку и видеше га намештено и спр емљено тако, да им
чу ђење дође веће и стр ах им се одвоји, као што ће се видети у иду ћој глави.
ШЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА
О најнеобичнијем и најновијем дог ађају, што се у целом току ове велике повести десио
Дон Кихоту.
Коњаници одјахаше и заједно са пешацима шчепаче нагло Санча и Дон Кихота и

у несоше их у двор иште, око кога су до стотину бу ктиња у свећњацима гориле, а на
446
доксатима око двор ишта беху више него пет стотина лампада, тако да се видело, као у по
дана, ако је ноћ и била помр ачна. На ср едини дворишта дизаше се на своја два лакта од
земље мр твачки одар, сав пр екр иљен великим небом од цр на аксамита, а око њега по
степенима му гораше беле воштанице у више него стотину ср ебрних свећњака, на одр у
пак виђаше се мртво тело тако лепе девојке, да је лепотом својом чинила лепом и саму
смр т. Глава јој почиваше на златотканој у зглавици, а окићена беше венцем од шар ена и
мирисава цвећа; ру ке јој беху пр екр штене на пр сима и у њима гр ана победне палме. На
једној стр ани двор ишта беше намештена позор ница и на њој на две столице седеше два
лица, која како су у р у кама имала скиптр ове и на главама кр у не, изгледаше да су неки
кр аљеви, ја пр ави, ја лажни. Десно од ове позор нице, на коју се пењало у з неколико
степена, беху др уге две столице, на које они, који су зар обљенике носили, посадише Дон
Кихота и Санча, све то у ћу тању и давају ћи знацима њима двојици да р азу меју, да и они
ћу те, јер им језике везиваше чудо пр и погледу на оно што су видели. У то попеше се на
позор ницу са великом пр атњом две отмене личности, које Дон Кихоте одмах познаде да
су хер цег и хер цегиња, њихови домаћини, који се посадише на две велелепне столице до
оних, који су изгледали као кр аљеви.
Ко се томе не би чу дио, кад се још дода, да је Дон Кихоте у мр твом телу на одр у
познао да је ово лепа Алтисидор а? Кад се хер цег и херцегиња попеше на позор ницу ,
у стадоше Дон Кихоте и Санчо и ду боко им се поклонише, а хер цези исто тако у чинише,
поклонивши се мало главама. У то искр сну са стр ане један слу житељ и дошавши до
Санча, пр ебаци нањ хаљину од цр на пор кета, сву ишарану црвеним пламеновима, па
скину вши му капу, натаче му на главу високу шиљасту шарену капу од твр де хар тије, као
што их међу кр ивцима свете инквизиције, и пр ишапну му, да не отвар а уста, јер ће му их
запушити чепом, или ће му у зети живот. Санчо се погледа од гор е до доле, виде се у
самим пламеновима, али пошто га нису жегли, није их ни у што у зимао. Скиде капу , виде
је ишар ану ђаволима, па је поново натаче, р екавши у себи:
„Добр о што ме нити пламенови жегу, нити ђаволи носе.“
И Дон Кихоте погледа га, па ако му чуства и беше обу зео стр ах, не могаше да се не
насмеје видећи Санча, како изгледа.
447
У то поче да се, како се чињаше, од одр а диже пр итуљен и пр ијатан зву к од фр ула,
а како му не сметаше никакав човечији глас, јер овде и само ћу тање набљу доваше ћу тање,
то се показиваше благ и љу бак. За тим се изненада у каза пор ед у зглавнице тобожње
лешине леп младић у р имску оделу, који у з зву ке ар фе, коју је сам у дарао, отпева веома
пр ијатним и јасним гласом ове две станце:
Док не оживи та Алтисидор а,
М ртва са кр у та ср ца Дон Кихота,
И докле год из опчињена двора
Даме не дођу цр не од кор ота,
И док од њених ду ења сењор а
Кићена бива, к'о пр ава дивота,
Неср ећу њену и лепост певаћу
Са бољим плектр ом, нег Орфеј певачу .
Па како велим, да се мене тиче
Не тек за живот она моја слу жба,
То језик мр тви нека ми се миче,
Глас да покренем, нек се чу је ту жба,
Слободна ду ша моја нека кличе,
Када Стиг пр еђе кој је Аду др у жба,
Па ови зву ци, кој'гласно славе те
Зау ставиће и ток р еке Лете.

448
„Не даље!“ р ече ту један од оних, који су надгледали као кр аљеви: „не даље,
небески певаче, јер би било поћи у бескр ај, да нам сад опису јеш смр т и милине
несравњене Алтисидор е, која није мртва, као што мисли глу пи свет, него је жива у
језицима славе и у казни, коју да би је повр атио изгу бљеној светлости има да издржи
Санчо Панса, који је овде; и тако, о Радаманте, који са мном су диш у печалним
плу тоновим пећинама, пошто све знаш, што је неиспитани усу д дознао, те да би опет себи
дошла ова девица, р еци и изјасни одмах, да нам се не би одгађало благо, коме се надамо са
њеним оживљавањем.“
Чим ово изу сти Минос, су дија и др у г Радаманту, а Радаманто у стаде и р ече:
„Дела, служитељи овога дома, високи и ниски, велики и мали, долазите један за
др уги и запечатите Санчово лице са двадесет и четири звр цке и дванаест пу та у штините га
у ру ке и шест пу та убодите у бедр ину чијодом, јер у том обр еду састоји се спас
Алтисидоре.
Када Санчо ово чу, пр екиде ћу тање и рече:
„Бр е, ку нем се, да ћу исто тако пу стити да ми се удар а печат на лице и да ми се

дир а у лице, као што ћу се потур чити. Ама сто му му ка! Шта имају посла звр цке по мом
лицу са у скр шавањем ове девице? Допао се баби лисичији р еп; опчинили Ду лсинеју , па
дај мене шибај, да јој се скину чини; умр ла Алтисидор а од болести, коју јој је бог дао, па
сад да је ускр шавају, што ће мене двадесет и четири пу та звр цнути и избу шити ми тело
чијодама и начинити ми по р у кама модр ице од штипања! Такве лудор ије оставите за кога
др угога, а ја сам матор пас и не бива код мене пу јпу ј!“
„Умр ећеш!“ викну Радаманто; „омекшај, тигру , понизи се, гор ди Нимр оде, па трпи
и ћути, јер се не иште од тебе што је немогу ће, па не плећи се да испиту јеш тајне ове
ствар и; бићеш звр цан, бићеш избу шен, јау каћеш од штипања. Дела, слу житељи, р екох,
извршите ми налог, иначе, тако ми поштења, хоћете видети, на што сте се р одили!“
Ту се у казаше, иду ћи пр еко двор ишта, шест ду ења у повор ци једна за др у гом,
четир и њих са наочар ама, а све с у здигну том у вис десном ногом, са чланцима голим са
четир и пр ста, како би р уке изгледале ду же, ако што је сад обичај. Чим их Санчо у гледа, а
он стаде р икати као бик и р ече:
449
„Нека ме звр ца сав свет, али да ме тичу ду ење, то нећемо. Нека ме гр ебу по лицу ,
као што су чинили са мојим господином у овом истом замку: нека ми боду тело вр ховима
од оштр их ножева; нека ми др пају мишице у сијаним кљештама, све ћу то стр пељиво
поднети, или да бих у чинио повољство овој господи; али да ме дир ају ду ење, то нећу
пу стити, па да ме ђаво однео.“
И Дон Кихоте пр екиде ћутање и р ече Санчу :
„Стрпи се, синко, и у чини по вољи овој господи и пуно захвали небу , што је у твоје
тело положило такву крепост, да са његовим му чеништвом скидаш чини с опчињених и
у скршаваш мр тве.“
Већ беху ду ење стигле до Санча, кад он омекшан и боље у вер ен, наместивши се
добро на столици, пр у жи лице и бр аду пр вој, која га поштено зврцну и за тим ду боко му
се поклони.
„М ање у чтивости и мање белила, госпођо дуењо,“ р ече Санчо, „јер тако ми бога,
р у ке вам се осећају на оцат вински.“
Укратко, све ду ење зврцаше га и многа др у га чељад иштипа га; али боцкање
чијодом не могаше да издр жа, него у стаде са столице и како се чињаше р азјарен, дочепа
једну запаљену буктињу што је била до њега, па је завитла за дуењама и осталим својим
кр вницима, вичу ћи:
„Даље, паклене слу ге, јер нисам ја од гвожђа, да не осећам такве необичне му ке!“
У то Алтисидор а, којој мор а да је досадило лежати толико вр еме на леђима, окр ену
се на једну стр ану, што кад видеше они наоколо, као у један глас повикаше:
„Алтисидора живи, жива је Алтисидор а!“
Радаманто заповеди Санчу , да у толи јар ост, јер је већ постигну то оно што се
намер авало. А кад Дон Кихоте виде Алтисидор у да се миче, спу сти се на колена пред
Санчом и рече му:
„Сад је час, р ођени сине мој, а не коњу шару мој, да себи дадеш неколико оних
у дараца, које си ду жан да дајеш себи р ади скидања чини са Ду лсинеје. Сада р екох, ор а је
450
томе, кад имаш своју крепост пр ику пљену , да с успехом извр шиш добр о дело, које се
очеку је од тебе.“
„Ово ми изгледа глу пост на глу пост, а не мед на колач; таман да после звр цака,
штипања и боцкања дођу још и у дар ци, само још треба да узмете велику каменицу и да ми
је обесите о вр ат, па да ме баците у бу нар, што ми баш и не би ни било много жао, кад
морам да бу дем сватовска кр ава, да би се ту ђи љу ди опр остили зла. М ахните ме, јер тако
ми бога, бацићу све до врага, па што да било!“
У то већ се беше Алтисидор а посадила на одру, а у исти мах зајечаше тр убе, у з које
пр истадоше фр у ле и вика од стране свију :
„Да живи Алтисидор а! Да живи Алтисидор а!“
Подигоше се хер цези и кр аљеви М инос и Радаманто и сви заједно са Дон Кихотом
и Санчом одоше да дочекају Алтисидор у и да је прихвате са одра, а она гр адећи се да је
још у несвести, поклони се хер цезима и кр аљевима, а Дон Кихота погледа попр еко и рече
му :
„Бог нека ти опр ости, витеже без љу бави, јер са твога сверепства била сам у оном
свету , како ми се чини, више него хиљаду година; а теби, о најболећивији коњушар е што
га има у свету, теби захваљу јем на животу , који имам. Од данас, др аги Санчо, располажи
са шест мојих кошу ља,које ти дајем, да од њих начиниш др у гих шест за тебе, да ако и
нису сасвим читаве, бар су све чисте.“
За то јој Санчо пољу би р у ку са зевалицом на глави и коленима на земљи. Херцег

заповеди, да му зевалицу скину и вр ате му његову капу , и да му даду његову хаљину , а да
му скину одор у са пламеновима. Санчо замоли хер цега, да му оставе одору и зевалицу , јер
хоће да их однесе у свој завичај р ади знамења и спомена од овога никад невиђенога
догађаја. Хер цегиња одговор и, да ће му оставити, јер већ зна колико му је она наклоњена.
Херцег заповеди да се двор иште р аспреми и да сви оду у своје собе, а Дон Кихота и Санча
да одведу у оне, које они већ знају.
451
СЕДАМДЕСЕТА ГЛАВА
Која долази за шесет деветом и г овори о стварима, које се не мог у изоставити поради
јасности ове повести
Ону ноћ спавао је Санчо на војничкој постељи у истој соби са Дон Кихотом, што би
он радо био избегао да је могао, јер је добр о знао, да му његов господин неће пу стити да
спава, него ће га питати и одговар ати му , а он није био р асположен да много говор и, јер
бол од бившега му чења сећаше га на сва ова, нити му језику даваше слободу, те би му
милије било да спава сам у колеби, него ли у др у штву у овој богатој соби.
Његов стр ах се тако обистини и су мња његова тако се оствар и, да чим му господин
леже у кр евет, а он већ и р ече:
„Шта велиш, Санчо, за ноћашњи догађај? Велика је и моћна сила љу бавнога

пр езор а, као што си својим р ођеним очима гледао Алтисидор у мр тву , не од каквих др угих
стр ела, ни од др уга мача, ни од др у га у бојна ор у жја, ни од смртоносна отр ова, него је
погину ла од једине помисли на моју строгост и пр езор , с којим сам је у век пр едуср етао.“
„Ако ће нека у мре у добр и час, кад јој је воља и како јој је воља,“ одговор и Санчо,
„а мене да је оставила на мир у , јер ја нити сам је пр авио заљу бљену , нити сам је свога века
пр езир ао. Ја не знам, нити могу да замислим, како је то, да спас Алтисидор е, девојке не
толико паметне, колико ћу дљиве, има посла. Како р екох пр еђе, са му чеништвом Санча
Пансе. Али сад видим и јасно и р азговетно разу мем, да у свету има волшебника и чини,
којих нека ме бог опр ости, јер ја их се не бих знао опр остити; ипак вас молим, да ме
пу стите спавати, и немојте ме више питати, ако нећете да скочим кр оз пр озор доле.“
„Спавај, драги Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, „ако ти то допу шта пр имљено
боцкање и штипање и претр пљене звр цке.“
„Никакав бол,“ на то ће Санчо, „није толики, колика је у вреда од звр цака, не због
чега др у гога, него што су ми их дале ду ење, које да бог да му тна вода однела; али опет вас
молим, да ме пу стите спати, јер је сан олакшица у невољи, коју могу имати бу дни љу ди.“
„Ајде бу ди тако,“ р ече Санчу , „и бог ти био на помоћ.“

452
Заспаше обојица, а међу тим Сид Амет, писац ове велике повести, хоће да напише
и објасни, шта је навело хер цеге, да удесе целу ону мајстор ију, па казује, како бакалар
Сансон Караско није забор авио, како је витез од Огледала био побеђен и оборен од Дон
Кихота, те овај пор аз и пад пору шио му је и покварио све планове, али он је хтео наново
да пр оба срећу, надају ћи се бољем у спеху него пр е; и тако известивши се од двородр жице,
која је донела писмо и дар Санчовој жени Тер ези Панси, где се налазио Дон Кихоте,
потражи ново ор ужје и коња и метне на штит сјајни месец, па све то натовар и на једног
мазгова, кога је водио један сељак, али не Томе Сесијал, бивши његов коњу шар, да га не
би пр епознао Санчо или Дон Кихоте. На то дође до хер цегова замка и хер цег га извести,
ку да је пошао Дон Кихоте са намер ом да се нађе у Сар агоси пр и витешким играма. Рече
му и то, какве је шале изводио са планом око скидања чини са Дулсинеје, што је тр ебало
да бу де на р ачу н Санчове стр ажњице. Најпосле му каже, како је Санчо пр евар ио свога
господина, казавши му , да је Ду лсинеја опчињена и пр еокр ену та у сељанку, а како је
његова жена хер цегиња дала р азу мети Санчу , да се он у пр аво вар а, јер је Ду лсинеја заиста
опчињена, чему се бакалар немало насмеја и удиви, видећи оштр оумље Санчово и његову
глу пост, као и крајњу лу дост Дон Кихотову . Херцег га замоли, ако га бу де нашао и
победио или не, да свр не њему и јави му за успех. Бакалар у чини тако; оде да га тр ажи и
не нашавши га у Сар агоси, оде даље, те му се догоди оно што је већ пр ичано. Он се врати
у хер цегов замак и све испр ича хер цегу у з у слове мегдана и да се Дон Кихоте већ вр аћа да
као добар ту мар аћи витез одр жи задату р еч и да се за годину дана пову че у своје село; а за
то вр еме, р ече бакалар, можда ће се можи излечити од његове лу дости, што је и била
намер а, која га је покр етала, да се тако пр еоблачи, јер је то пр ава жалост, да је лу д тако
р азбор ит племић, као што је Дон Кихоте. С тиме се опр ости са херцегом и вр ати се у своје
село,чекајући тамо на Дон Кихота, који је за њим долазио.
Ово даде хер цегу пр илику , да у чини са њим ову шалу; толико је у живао у
пословима Санча и Дон Кихота; зато са многим својим слугама на коњу и пешке у хвати
пу тове близу и даље од замка на све стр ане, ку да је мислио да ће се Дон Кихоте моћи
вр атити, те да га силом или милом доведу у замак, ако га бу ду нашли; они га нађоше и
јавише херцегу , који већ спр емивши све што се имало чинити, чим чу за његов долазак,
заповеди да се на двор ишту запале бу ктиње и лампаде и да се Алтисидор а намести на
одр у, у з сву спр ему, као што је пр иповеђано, а све беше тако живо и добро у дешено, да се
453
слабо р азликовало од истине. А Сид Амет вели, да он мисли, да су исто тако лу ди они,
који су збијали шалу, као и они, с којима су је збијали, и да херцези ни два пр ста нису
били далеко да изгледају лу ди, кад су толику р евност показали око тога да се спр дају са
бу далама, који спавају ћи један у твр ду сну , а др у ги бдију ћи у з растр ојене мисли, у хвати
их дан и воља да у стану; јер беспослено лешкар ење никад се није допадало Дон Кихоту ,
па био победилац или побеђен.
Алтисидора, која се по мишљењу Дон Кихота повр атила од смр ти ка животу ,

следу ју ћи ћу ди своје госпоштине, окићена истим венцем, који је имала на одр у , и обу чена
у лаку хаљину од бела тафета извезену златним цвећем, са р аспу штеном по р аменима
косом и наслањајући се на палицу од цр на и најфинија абоноса, у ђе у собу Дон Кихотову ,
који њеним доласком зачу ђен и збу њен сакр и се и покр и се покр ивачима и у зглавницама у
кр евету, језик му се везао, нити јој у казати могаше икакву учтивост. Алтисидор а се посади
на једну столицу чело његове главе, те пошто ду боко у здахну , р ече му нежним и
малаксалим гласом:
„Кад отмене жене и стидеће девице газе обр аз и дају слободу језику да р уши сваку
пр егр аду , давају ћи на јавност тајне, што их кр ије њихово ср це, оне се налазе тада у
кр ајности. Ја, господине Дон Кихоте од М анче, једна сам од тих, пр итешњена, побеђена и
заљубљена, али ипак тр пећа и поштена, тако, јер што сам таква била пр епу че ми ср це од
ћу тања и изгу бих живот. Има два дана, како из обзир а на свер епост, са којој си са мном
посту пао, о окамењени витеже, твр ђи од мр амор а спр ам мога јада! Ја сам у мр ла, или бар
су ме за такву др жали они, који су ме видели, и да се љу бав није сажалила на моје
пр емину ће а била ми спас у му чеништву овог добр ога коњу шар а, бих остала тамо у
др угом свету .“
„Љубав је могла,“ пр имети Санчо, „то му чеништво удесити на мом магарцу , па бих
јој казао хвала. Али кажите ми, сењор а, тако вам небо дало мекша љу базника, него што је
мој господин! Шта сте видели у др у гом свету? Шта има у паклу ? Јер ко умр е као очајник,
тај мор а тамо да доспева.“
„Прво да вам кажем,“ одговори Алтисидор а, „ја мор а да нисам сасвим умр ла, јер
нисам доспела у пакао, јер да сам тамо у шла, једном за у век не бих могла оданде изаћи, па
и да сам хтела. Истина је то, да сам дошла до вр ата, где су се до сванаест ђавола игр али
454
лопте, сви у чакшир ама и пр слу цима, са валонским огр лицама и фламанским чипкама и
зар укављем истим таквим, а р уке су им над чланцима биле голе за четир и прста, да би
изгледале ду же, па су држали огњене лопар е; а чему сам се највише зачудила, место лопта
имали су књиге, које као да су биле пуне ветра и кучина, нешто чудно и ново; али ни томе
се толико не чу дих, колико кад сам видела, пошто је пр ир одно код игр ача да је весео који
добија, а жалостан који гу би, овде у тој игр и сви су гу нђали, сви врчали и сви се псовали.“
„То није никакво чу до,“ пр имети Санчо, „јер ђаволи игр али се или се не игр али,
никад не могу бити задовољни, па добијали или не добијали.“
„Тако мор а да је,“ одговор и Алтисидор а; „али има нешто др у о, чему сам се такође
чу дила – хоћу р ећи и сад се чу дим – а то је, што пр ви у дар не остаде од лопте ништа, нити
се њом могаше по др у ги пу т игр ати, те тако биваше мањи бр ој нових и стар их књига, да је
пр аво чу до било. Једну од њих, нову , у глађену , и лепо у кор ичену , тако шопнуше, да јој
испаде у троба и разлетеше јој се листови. Ту р ече један ђаво др у гоме:
„Видидер , каква је то књига? “
А ђаво му одговори:
„То је др у ги део повести Дон Кихота од М анче, није оне што је сачинио Сид Амет,
њен пр ви писац, него неки Ар агонац, који вели да је р одом од Тор десиља.“
„Даље с њом одавде,“ одговор и онај дру ги ђаво, „и баци је у паклене понор е, да је
више не виде моје очи.“
„Зар је тако р ђава?“ запита др у ги.
„Тако је рђава,“ одговор и пр ви, „да ни ја сам кад бих намер но хтео да сачиним
гор у, не бих могао.“
„Они наставише своју игр у , лоптају ћи се, др у гим књигама, а ја чу вши име Дон
Кихота, кога толико љу бим и волим, гледала сам да ми ово виђеније остане у памети.“
„Без су мње је било виђеније,“ рече Дон Кихоте, „јер у свету нема др у гог мене, а та
новост иде ову да од р у ке до ру ке, али се не задр жава ни у једној, јер је сви бацају. Ја се
нисам ни љу тио, кад сам чу о, да као нека сабласт идем по мр ачном аду, као по земљи на
455
видику , јер ја нисам онај, о коме та повест пише. Бу де ли добр а, вер на и истинита, живеће
столећима; а бу де ли р ђава, неће бити далек пут од њенога рођаја до смр ти.“
Алтисидора хтеде да настави своје жалбе на Дон Кихота, али јој Дон Кихоте р ече:
„Ја сам вам, сењор а, више пу та казао, колико ми је тешко, што сте своје мисли на
мени у ставили, јер моје мисли само могу бити захвалне, а не у зајамне. Ја сам се р одио, да
пр инадлежим Ду лсинеји од Тобоза, на у су д, ако га има, мене је њојзи одредио; а ко мисли,
да ће др у га која лепотица зау зети оно место у мојој ду ши, које она држи, тај мисли на
немогу ће. Довољно је ово р азочар ање, па да се пову чете у гр анице часности, јер нико се
не може обавезати оним што није могуће.“
Кад Алтисидор а то чу , изледаше гњевна и љу тита и рече му:
„Бр е, сењор е, дон су ха тр еско, ду шо од авана, коштицо од у рме, јогунастији и

твр доглавији од сељака, кад га моле а он се у сићи! Ако вас спопаднем, хоћу вам очи
ишчу пати! Зар можда још мислите, дон побеђени, дон издеветани, да ја цр кавам за вама?
Све што сте ноћас видели било је тек к'о навољ, јер нисам ја женска, која ћу и за љу бав
таквих звекана пустити да ме боли и црно иза нокта, а камо ли да умр ем!“
„То сасвим вер у јем,“ примети Санчо; „јер што веле за заљу бљене да у мир у , то је
баш смешно; ајде де, могу то говор ити, али да ће и да у чине, нека вер у је Ју да.“
У то у ђе свир ач, певач и песник, који је певао већ саопштене две станце, ду боко се
поклони Дон Кихоту и р ече:
„Господине витеже, р ачунајте ме и држите ме као свога највећега слу житеља, јер
одавна много сам вам наклоњен, како ради ваше славе, тако и р ади ваших подвига.“
Дон Кихоте одговор и му:
„Реците ми, ко сте, како би моја у чтивост одговор ила вашој заслу жности.“
М ладић одговор и, да је он свир ач и славопевац од прошле ноћи.

456
„Ви зацело имате пр екр асан глас,“ р ече Дон Кихоте; „или оно што сте певали, не
чини ми се да је било најзгодније, јер каква посла имају станце Гар силаса са смр ћу ове
сењор е?“ 108
„Немојте да се томе чу дите,“ одговори свир ач, „јер међу данашњим жутокљу ним
песницима такав је обичај, да сваки пише како хоће и да кр аде од кога хоће, па ујисала му
намер а или не ујисала; а нема већ глу пости, коју ће певати или написати, а да је не
пр ипишу песничкој слободи.“
Дон Кихоте хтеде да му одговор и, али му ту сметаше хер цег и хер цегиња, који су
дошли да га виде, те се ту заведе ду г и пр ијатан р азговор, у коме је Санчо казао толике
досетке и толика заједања, да се хер цези наново чудише како његовој глу пости, тако и
његовом оштр оу мљу . Дон Кихоте их замоли да му допу сте, да још онај дан оде, јер за
побеђене витезове, као он што је, пр иличније је да бор аве у стр аћевима, а не у краљевским
полачама. Они му р адо дадоше то допуштење, а херцегиња га запита, да ли ће Алтисидор а
остати код њега у милости. Он јој одговор и:
„Госпођо, ваше господство треба да зна, да све зло ове девице долази од
беспослености, којој је лек у часну и непр екидну занимању. Она ми сада р ече, да у паклу
носе чипке; а пошто ће их она свакако знати да пр ави, то нека јој не избивају из р у ку , јер
занимају ћи се плетиваћим иглама, неће јој долазити на у м слика или слике онога кога
воли; и то је истина, то моје мишљење и то мој савет.“
„И мој,“ додаде Санчо, „јер ја свога века још нисам видео плетиљу , да је у мр ла од
љу бави; јер девојке р адилице више мисле, како ће да свр ше свој посао, а није им до
љу бавника. То ја велим за себе, јер кад копам, не сећам се жене, то јест моје Терезе Пансе,
коју већма волим од мојих тр епавица.“
„Ту р екосте вр ло добро, Санчо,“ рече херцегиња, „па ћу гледати, да се моја

Алтисидора одсада занима белим швм, у чему је особито вешта.“
„Није потребно, госпођо,“ одговор и Алтисидор а, „да се тај лек употр ебљава, јер
помисао на свир епост, коју је према мени показала ова неваљала скитница, изгониће ми га
из памети без свака др у га лека: а са допу штењем вашега господства ја ћу да одем одавде,

108 У првој станци у шесет деветој глави два последња стиха узета су из једне еклоге Гарсиласа од Веге, исто
као и цела друга станца.
457
да не гледам мојим очима не већ његово жалосно лице, него његову гадну и гну сну
наказу.“
„М ени се чини,“ рече херцег, „да је то, као оно што кажу, да ко грди, тај је готов да
пр ашта.“
Алтисидора тобоже у бр иса су зе р у пцем и поклонивши се својој госпоштини, оде из

собе.
„Иди само,“ р ече Санчо, „иди, јадна девојко, велим, сир отице, јер си наишла на
ду шу од жу ковине и на ср це од р астовине. Хај, да си нешто на мене наишла, дру кчији би
ти петао запевао.“
Разговор се свр ши, Дон Кихоте обу че се, р у ча са хер цезима и оно после подне оде.
СЕДАМДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА
О томе што се десило Дон Кихоту и њег овом коњушару Санчу, кад су ишли у своје село.
Побеђени и сетни Дон Кихоте иђаше веома замишљен у једну р у ку, а веома весео у
др угу . Пораз га бацаше у ту гу, а весељаше се помишљајући на Санчову кр епост, коју је
показао при у скршавању Алтисидор е, пр емда је са неком су мњом себе у вер авао, да је
заљубљена девојка збиља била мр тва. Санчо не беше нимало весео, јер га у жалост
бацаше, што Алтисидор а није одр жала р еч и дала му кошу ље, па пр емишљају ћи те мисли,
р ече своме господар у :
„Заиста, господине, баш сам ја најнесрећнији лекар што га има у свету, где има
доктор а, који у бију болесника што су га лечили, па ишту да им се плати му ка, а овамо сав
им је посао да потпишу цедуљицу за какве медицине, па ни ове не пр ави он, него
апотекар, а није их ко је лу д; а мени, кога је ту ђи спас стао капљица кр ви, звр цака,
штипања, боцкања и шиба, не даду ни пар ице: али тако ми бога, нека ми донесу још
каквога болесника, бр е нећу га пр е излечити, него док ме добр о не подмаже, јер опат где
пева, тамо и једе; а нећу да мислим, да ми је небо дало ову кр епост што је имам, да је
др угима дајем тек џабе.“
458
„Имаш пр аво, др аги Санчо,“ одговор и Дон Кихоте, „и Алтисидора вр ло се р у жно

показала, што ти није дала обећане кошу ље; и ма да ти је кр епост ту не дар ована, јер те
није стала никакве нау ке, али је више него нау ка, што си ти пр имио мучеништво твојом
личношћу ; што се мене тиче, могу ти казати, ако хоћеш плату за у дарце р ади скидања
чину са Ду лсинеје, хоћу ти је дати што бољу, само не знам, да ли се лек слаже са
плаћањем, а не бих р ад да нагр ада смета леку. Ипак ми се чини, да се ништа неће
изгубити, ако бу демо опитали; пр омисли дакле, Санче, шта да иштеш, па се за тим шибај,
па се одмах наплати својим р у кама, јер је мој новац у тебе.“
На ове пону де отвор и Санчо шир ом очи и у ши и у ср цу свом пр истаде да се драге

воље шиба, те р ече своме господар у :
„Е добр о, господине, хоћу да вам у чиним по вољи, кад то желите са мојом

кор ишћу ; јер што волим моју децу и жену , мор ам да се показу јем себичан. Кажите ми,
колико ћете ми дати за сваки у дар ац који ћу себи дати?“
„Кад бих ти, Санчо, плаћао према величини и каквоћи тога лека,“ одловор и Дон
Кихоте, „не би било довољно да те нагр адим благо од Млетака, ни мајдани од Потоса;
него ти сам пр ор ачу ни, што имаш пр и себи мога новца, па одр еди цену за сваки удар ац.“
„Има их,“ на то ће Санчо, „тр и хиљаде и тр и стотине и толико; од тога дао сам себи
пет, остају остали; нека у остале у ђу ових пет, па ћемо имати тр и хиљаде и тр и стотине, на
по квар тиљо109 сваки, јер за мање нећу , па да ми сав свет каже, излази тр и хиљаде и тр и
стотине квар тиља, а то чини три хиљаде то јест петнаест стотина половина р еала, то јест
седам стотина и педесет р еала, а оне тр и стотине чини сто и педесет половина реала, што
чини седамдесет и пет р еала, што кад се дода онима седам стотина и педесет, чини свега
осам стотина и двадесет и пет реала. Ово ћу да одбијем од вашега новца што је у мене, па
ћу доћи својој ку ћи богат и задовољан, ако и добр о изу дар ан, јер ко хоће да хвата
пастр мке...110 но, више не кажем.“
„О благословени Санчо! О слатки Санчо!“ викну Дон Кихоте; „како ћемо ти бити
обавезни Ду лсинеја и ја да те слу жимо све време, што нам бу де дато живота! Повр ати ли
се она изгубљеном стању – а не може бити да се не повр ати – њена неср ећа постаће

109 Квартиљо је ситан новац, од прилике 5 пара.
110
Пословица шпањолска вели: ко хоће да хвата пастрмке, не може имати сухе гаће.
459
ср ећом и мој пораз најсрећнијом победом, па пр омисли Санчо, кад ћеш да почнеш своје
шибање, јер ако будеш ускор ио, даћу ти још стотину р еала.“
„Каде?“ одговор и Санчо, „ноћас на сигу р но; гледајте да је пр оведемо под ведрим
небом, па ћу и ја бити свучен.“
Дође ноћ, коју је Дон Кихоте очекивао са највећом чежњом, те му се чињаше, да су

се поломили точкови на аполоновим колима и да се дан отегао већма но иначе, као што то
бива у заљу бљених, кои никад немају чиста рачу на са својим жељама. Најпосле доспеше у
пр ијатан гај мало на стр ани од др у ма, где скину ше седло и самар са Росинанта и сивца, па
се извалише на зелену траву и вечер аше од Санчове залихе, који од оглава и у лара сивчева
начини замашан и витак бич, па оде на својих двадесет кор ака од свога господар а међу
неке бу кве. Дон Кихоте, који га виде, како иде смело и вољно, р ече му:
„Пази, бр ајко, да се не исакатиш, пу сти маха између једног и др у гог у дар ца, немој
да се у трку заху каш, па да те на по пу та изда дах, хоћу р ећи, да се не у дар аш тако
жестоко, да би те живот издао, пр е но што би дошао до жељенога бр оја; а да не би око које
изгубио више или мање, ја ћу овде бити на стр ани и на мојим бр ојаницама бр ојаћу у дарце
што ћеш их себи давати. Нека ти небо бу де у помоћи, колико ти добр а намер а заслу жу је.“
„Добр у платишу не жу ље залоге,“ одговор и Санчо; „ја ћу већ тако да се у дарам,

како ће ме болети, а да се не у бијем, јер у томе тр еба да је језгр а тога чу да.“
За тим се сву че до појаса и завитлавши бичем, стаде у дар ати се, а Дон Кихоте стаде
бр ојати у дар це. Једно шест или осам пу та у дар и се Санчо, кад му се шала у чини су више
озбиљна, а цена за њу су више малена, те заставши мало, р ече своме господар у , да се
пр евар ио у р ачу ну , јер сваки у дар ац вреди да се плати половином реала, а не четвр тином.
„Само даље, др аги Санчо, и немој да су станеш,“ р ече Дон Кихоте, „а ја ти у двајам
одр еђену цену .“
„На тај начин,“ р ече Санчо, „у добр и час, па нека пљуште у дар ци.“
Али лола не даваше их више себи по леђима, него у дар аше по др вима, овда онда
у здишу ћи, као да ће му са сваким у здахом одлетети ду ша. Дир ну т беше Дон Кихоте, који
се бојаше, да ће себи живот одузети, те да ће се Санчовом неопр езношћу осу јетити његова
жеља, зато му р ече:
460
„Тако ти живота, пр ијатељу , остави за сад ту ствар, јер ми се чини да је тај лек
су више опор , па ће ваљати у зимати га од вр емена на вр еме, јер ни Самор у нису отели за
један дан. Ако сам добр о р ачу нао, дао си себи пр еко хиљаду у дараца, што је за сад доста,
јер да се гру бо изразим, магар ац може да се натовар и, али не да се пр етовар и.“
„Нећемо тако, господине,“ одговор и Санчо; „нећу да ми се каже: аспре плаћене

р у ке у клаћене; у клоните се ви опет мало, па ме пу стите да се наново у дарим бар ем хиљаду
пу та, јер онда ћемо имати посао свр шен у два маха и још ћу бити у добитку.“
„Кад си тако добро р асположен,“ р ече Дон Кихоте, „нека ти бог бу де у помоћи, па
се удар ај, а ја идем на страну .“
Санчо се опет лати свога задатка са толиком вољом, да је већ био многа дрва
лишио кора: тако се љу то у дар аше; а једанпу т јау кну, љу то у дар и по једној бу кви и р ече:
„Ту нека цркне Сансон и сви што су са њим!“
Дон Кихоте одмах пр итрча на јау к и на жестоки удар ац, па у хвативши оплетени
оглав, који је Санчо у потр ебљавао место бича, р ече му:
„Не дај боже, драги Санчо, да мене р ади изгу биш живот, који ти треба да би
издржавао своју жену и децу ; нека Дулсинеја чека на боље пр илике, а ја ћу се задовољити
у границама скоре наде и очекиваћу да задобијеш нове силе, те да се та ствар свр ши на
опште задовољство.“
„Кад ви тако желите, господине,“ одговор и Санчо, „а оно нека је у добр и час;
пр ебаците ми ваш огр тач на леђа, јер сам се ознојио, јер не бих да се р асхладим, као што
нови испосници долазе у ту опасност.“
Дон Кихоте у чини тако и остаде у гу њчету , а покр и Санча, који спаваше, докле га
су нце не пробу ди, а за тим наново наставише пу т и засад зау ставише се у једном месту на
тр и миље оданде. Одседоше у једној крчми, коју је Дон Кихоте познао као такву, а не као
замак са јар ком, ку лама, р ешетком и покретним мостом; јер откако су га победили,
посту пао је у свима ствар има разу мније, као што ће сад да се види. Сместише га у једној
сали доле, у којој су место тапета биле неке стар е поњаве ишар ане, као што их
у потр ебљавају у селима. На једној беше што невештијом ру ком исписана отмица Јелене,
кад је смеони гост повео од Менелаја; а на др у гој беше повест Енеје и Дидоне, она на
461
једној ку ли, како са половином плахте маше на бежећива госта, а он на мору бежи на
фр кету или бр игантину . На ове две повести видело се, да Јелена није ишла пр еко воље, јер
се кр адом и шакламански смешила; али лепа Дидона виђаше се да лијаше су зе од очију
кр упне као ор аси. Када то виде Дон Кихоте р ече:
„Ове две сењор е биле су пр енеср ећне, што се нису родиле у наше вр еме, а ја сам од
свију најнеср ећнији, што се нисам р одио у њино време, а ја сам од свију најнеср ећнији,
што се нисам р одио у њино време, јер да сам ја наишао на ову господу , нити би Троја
изгор ила, нити би се Кар тагина р азорила, јер само кад бих у био Пар ида, избегле би се
толике несреће.“
„Ја бих се опкладио,“ на то ће Санчо, „да неће много вр емена пр оћи, да неће бити
кр чме, пивнице ни гостионице или бербер нице, у којој неће бити намолована наша дела;
али бих желео, да их шарају р у ке каквога бољега сликар а, него ли што је овај ово писао.“
„Имаш пр аво, Санчо,“ рече Дон Кихоте; „јер овај сликар такав је као Ор банеха,
неки сликар у Убеди, који кад би га питали, шта слика, одговорио би, р ецимо, моловао
петла, он би испод њега написао: ово је петао, да не би људи помислили, да је ово лис. Од
те вр сте чини ми се, Санчо, да ће бити онај сликар или писац, што је све једно, који је
изнео на видело повест оног новога Дон Кихота, која је изашла, те је сликао и писао што
бу де испало; или је био као неки песник, који је пр ошлих година дошао на двор и звао се
М аулеон, па би одмах одговар ао на све што би га питали; па га једанпу т запиташе, шта ће
то рећи Deum de Deo111, а он одговор и: De donde diere112. Него да махнемо то, па ми кажи,
Санчо, да ли мислиш ноћас себи избр ојати ону др у гу половицу , и да ли хоћеш да бу де под
кр овом, или под ведр им небом.“
„Е бога ми, господине,“ одговор и Санчо, „како их ја мислим себи дати, могу их
дати исто онако под кр овом, као и у пољу ; ипак бих хтео да то бу де међу др вима, која као
да ме пр ате и помажу ми дивно да подносим му ку.“
„Тек нећемо да буде тако, др аги Санчо,“ на то ће Дон Кихоте, „него да би ти себе
опоравио, да оставимо то за наше село, ку да ћемо најдаље пр ексу тра да стигнемо.“

111 Бог од бога.
112
Куд пукло да пукло.
462
Санчо одговор и, да ће му у чинити по вољи, али да би он хтео да што пр е сврши

овај посао за вр еле кр ви и докле меље воденица, јер у оклевању често хоће да буде
опасност, а бога молећи и бу џом у дар ају ћи, и више вр еди један врабац у р у ци од јастреба
под облаком.
„Доста је пословица, Санчо, тако ти бога јединога!“ р ече Дон Кихоте; „јер изгледа,
да се вр аћаш на sicut erat113; говор и пр осто, јасно и незаплетено, као што сам ти казао
толико пу та, па ћеш видети, да ће ти једна вр едети за стотину .“
„Ја не знам, каква ми је то зла ср ећа, “ одговор и Санчо, „да не у мем казати р азлог
без пословице, нити пословицу , која ми не би изгледала као р азлог, али ћу се већ
поправити, ако могу . “
И с тиме престаде им р азговор за сада.
СЕДАМДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА
Како су Дон Кихоте и Санчо доспели у своје село
Сав онај дан, очеку ју ћи ноћ, остадоше Дон Кихоте и Санчо у том месту, један да би
у отвор ену пољу довр шио задатак свога испаштања, а дру ги да би овоме видео кр аја, у
чему беше мета његовој жељи. Међу тим стиже у крчму један пу тник на коњу са тр и или
четир и слуге, од којих један р ече ономе, којим им као господин изгледаше:
„Овде, господине Дон Алвар о Тар фе, можете данас пландовати; кр чма изгледа
чиста и спретна.“
Чу вши ово Дон Кихоте, рече Санчу :
„Слушај, Санчо, кад сам пр елиставао ону књигу о др у гом делу моје повести, р екао
бих да сам у зр ед наишао на то име Дон Алваро Тар фе.“
„М оже бити,“ одговор и Санчо; „пу стимо га да одјаше, а после ћемо га питати.“

113
Како је било.
463
Витез одјаха коња и спроћу Дон Кихота даде му кр чмар ка једну салу на доњем
спр ату , у кр ашену оваквим дру гим сликаријама на платну , као што су биле у Дон
Кихотовој соби. Нови гост изађе на свежи вазду х и изишавши под вр ата од кр чме, која су
била пр остр ана и хладовна и куда се шетао Дон Кихоте, запита га:
„Ако бог да сте нау мили ви, племенити господине?“
А Дон Кихоте одговор и му:
„Идем у једно село близу мога завичајнога села; а куда идете ви?“
„Ја, господине,“ одговори витез, „идем у Гр анаду , где ми је завичај.“
„И кр асан завичај,“ пр имети Дон Кихоте; „него молим вас, да имате добр оту казати
ми ваше име, јер ми се чини, да ми је више стало да га знам, него што би се то већ сада
могло казати.“
„Ја се зовем Дон Алвар о Тар фе,“ одговор и гост.
На то пр имети Дон Кихоте:
„Без сваке су мње мислим, да ћете ви бити онај Дон Алвар о Тар фе, који је печатан у
др угом делу повести Дон Кихота од Манче, која је не давно печатaна и у свет пу штена од
неког новога писца.“
„Ја сам тај,“ одговор и витез, „а тај Дон Кихоте, главна личност у тој повести, био је
мој највећи пр ијатељ, и ја сам га извукао из његова села, или бар сам га пр иволио, те је
отишао на витешке игр е, које се дају у Сар агоси, камо сам ја ишао; а заиста сам му у казао
много пр ијатељство, па сам га од тога избавио, да га не шиба по плећима кр вник, јер је
био пр еко мер е наср тљив.“
„Па кажите ми, господине Дон Алвар о, да ли ја у чему личим на тога Дон Кихота,
што га ви помињете?“
„Не зацело“, одговор и гост, „ни у чему.“
„Па тај Дон Кихоте,“ рече наш, „да ли има у за се коњу шар а по имену Санча
Пансу .“
464
„Има, да како,“ одговор и Дон Алвар о; „али ако је и био р азглашен као приклапало,
никад га не чу х, да је што досетљиво казао.“
„То сасвим вер у јем,“ пр имети овде Санчо, „јер није досетка за свакога: а тај Санчо,
што га ви помињете, племенити господине, мор а да је какав највећи лу пеж, шконац и
поганац у једно, јер пр ави Санчо Панса ја сам и имам више досетака него киша капљица; а
ако не веру јете, начините пр обу , па пођите са мном бар за једну годину дана, те ћете
видети, како ми падају на сваком кор аку, и то какве и толике, да ја обично и не знам што
кажем, а љу ди се смеју, који ме слу шају; а прави Дон Кихоте од Манче, славни, хр абри и
му др и, заљу бљени, осветник у вр еда, заштитник малолетњих и сирочади, потпор а
у довицама, у билац девица, онај коме је једина сењора неср авњена Ду лсинеја од Тобоза, то
је овај господин овде, који је мој господар ; ма који др у ги Дон Кихоте и сваки дру ги Санчо
спр дња је и сан.“
„Тако ми бога веру јем вам,“ одговор и Дон Алвар о, „јер сте ви, пр ијашине, више
досетака казали у ово неколико ваших р ечи, него ли што их је онај дру ги казао за сво
вр еме што сам га слу шао, а то је богме поду го било. Више је ждера, него лепорек, и више
је шмокљан него ли домишљен: па мислим без су мње, да волшебници, који гоне доброга
Дон Кихота, хтели су да гоне мене са неваљалим Дон Кихотом. Само не знам, шта да
кажем, јер смем се заклети, да сам га оставио у Толеду у лу дници да се лечи, а сад ево
овде др у ги Дон Кихоте, ако много и р азличан од мога.“
„Ја не знам,“ р ече Дон Кихоте, „да ли сам добар; али могу казати, да нисам
неваљао; а томе у доказ желим да знат, господине Дон Алвар о Тар фе, да целог мога века
нисам био у Сар агоси, него пошто су ми казали, да је овај измишљени Дон Кихоте био на
витешким игр ама у том гр аду , нисам хтео да идем тамо, како бих пр ед целим светом изнео
његову лаж, и тако отишао сам пр авце у Бар селону , легло у чтивости, гостионицу за
стр анце, дом за сир отињу , отачство ју нацима, освету у твр ђенима и пр икладно место
чвр ста пр ијатељства, а јединствену по положају и лепоти. Па ако су догађаји моји у њој и
без велике насладе, него су веома непр ијатни, опет их сносим без ту ге, јер сам видео
Бар селону . Једном р ечи, господине Дон Алвар о Тарфе, ја сам Дон Кихоте од Манче, исти
онај, о коме се пронео глас, а не онај неср ећник који је хтео да присвоји моје име и да се
пр ослави мојим мислима. Ја вас молим, тако вам вашега р ода витешкога, да имате добр оту
465
дати на јаву пр ед алкалдом овога места, како ме ви свога века нисте видели до данас, и да
ја нисам онај Дон Кихоте, што је печатан у др у гој чести, нити овај мој коњу шар Санчо
Панса онај, кога сте ви познавали.“
„Хоћу то учинити вр ло р адо,“ одговор и Дон Алваро; „тек свакако изазива чу ђење
гледати два Дон Кихота и два Санча у исто вр еме, тако сличне по именима, колико
р азличне по делима; и опет велим и кажем, да нисам видео што сам видео, нити ми се оно
догађало, што ми се догодило.“
„За цело бићете и ви опчињени,“ р ече Санчо, „као и сењор а Ду лсинеја од Тобоза, и
дао би бог, да се чини са вас скину тиме, што бих ја себи дао др у гих тр и хиљаде и толико
у дараца, као што их дајем себи ње р ади, јер бих их себи дао без сваке наплате.“
„Не р азу мем, какви су то у дар ци,“ пр имети Дон Алвар о.
А Санчо му одговор и, да би то дуго било да се пр ича, али да ће му он то

пр иповедати, ако слу чајно бу ду у дар или истим пу тем.
У то дође и р у чано доба и Дон Кихоте р у ча са Дон Алвар ом. Слу чајно дође у кр чму
местни алкалде са једним писарем, те пр ед алкалда изнесе Дон Кихоте молбу, да он по
своме пр аву иште, да Дон Алвар о Тарфе, витез, који је ту пр ису тан, изјави пр ед алкалдом,
како он није познавао Дон Кихота од Манче, који је такође ту пр ису тан, и да то није онај,
који је печатан у једној повести под насловом: Друг и део Дон Кихота од Манче, сачињен
неким Авељанедом, родом од Тордесиља.
Укратко да кажемо, алкалде то сачини пр авно ваљано; изјава се начини са свима

формалностима, које у таквим пр иликама тр еба да се набљуду ју, чему су се Дон Кихоте и
Санчо пу но обр адовали, као да им је много тр ебало таква изјава и као да се р азлика
између оба Дон Кихота и она између оба Санча не показу је јасно у њиховим делима и
р ечима.
М ноге у чтивости и пону де измењаше се између Дон Алвар а и Дон Кихота, пр и

чему велики М анчанац показа своју р азбор итост, тако да се Дон Алвар о Тар фе разочар а из
блу дње, у којој се налажаше, те и даде р азу мети да је свакако опчињен, јер р у ком пипа два
тако пр отивна Дон Кихота.
466
Дође после подне и кр ену ше се из тога места, а после пола миље р аздвајаше се
пу тови, један пођаше у Дон Кихотово село, а др у гим имаше да иде Дон Алвар о. На овом
кр атком р астојању исприча му Дон Кихоте неср ећу са својим поразом, као и очар аност и
лек Ду лсинеје, што све наново баци у у дивљење Дон Алвар а, који пошто загр ли Дон
Кихота и Санча, настави свој пут, а Дон Кихоте свој.
Ову ноћ пр оведе наш витез опет испод др ва, да би Санчу дао прилике да наврши
своје испаштање, који га и извр ши на исти начин, као и пр ошле ноћи, више на р ачу н
бу кове коре, него ли својих плећа, која је тако штедио, да његови у дарци не би са њих
отерали ни комарца, да се на њима десио. Пр еварени Дон Кихоте не пр ебр оја се ни с
једним у дар цем у р ачуну и нађе да их је с онима од пр ошле ноћи било три хиљаде
двадесет и девет. Су нце као да се беше р аније дигло, те да види ову жр тву , па спрам
његове светлости наставише свој пу т, говор ећи међу собом, како се пр евар ио Дон Алвар о
и како су се добр о домислили кад су од њега узели најаву пр ед влашћу и сасвим
надлежно.
Онај дан и ону ноћ пу товаше и ништа им се не догоди, што би вр едно било да се
пр ича, до ли што је Санчо довршио свој задатак, због чега је Дон Кихоте био пр еко мер е
задовољан, те очекиваше дан да види, неће ли у спут ср ести своју сењор у Ду лсинеју , са
које су већ скину те чини; па настављају ћи своје пу товање, коју би год женску срео, гледао
би је, неће ли познати у њој Дулсинеју од Тобоза, јер је тврдо у вер ен био, да Мер линова
обећања не могу лагати.
У тим мислима и жељама у спеше се на један бр ежу љак, са кога у гледаше своје
село, које када Санчо виде, паде на колена и рече:
„Отвор и очи, жу ђени завичају, па види како ти се враћа твој син Санчо Панса, ако
не вр ло богат, а оно поштено издеветан. Рашир и своја нар у чја и пр ими свога сина Дон
Кихота, који ако долази побеђен од туђе р у ке, долази као победитељ себе самога, а како
ми је он казао, то је највећа победа што може да се пожели. Носим новаца, јер ако су ме
добро у дарали, ја сам се добр о др жао на мом пар ипу .“
„Остави се тих лудор ија,“ р ече Дон Кихоте, „него у пр аво да идемо у наше село, где
ћемо дати маха нашој у обр азиљи и плану, како ћемо да у десимо наш намер авани
пастир ски живот.“
467
С тим спу стише се са бр ежу љка и у пу тише се у своје село.
СЕДАМДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА
О знамењима што их је Дон Кихоте имао при уласку у своје село, уз друге дог ађаје, који
ову велику повест красе и увеличавају
„Улазећи у село, како каже Сид Амет, виде Дон Кихоте два дер ана на сеоским
гу мнима, како се свађају, и један р ече др у гоме:
„Немој да се му чиш, Нерикиљо, јер је нећеш видети, док си жив.“
Чу то Дон Кихоте, и р ече Санчу:
„Чу ли пр ијатељу , што р ече онај дер ан, да је нећеш видети, док си жив?“
„Пак, шта онда, ако је деран то казао?“ запита Санчо.
„Шта?“ одговор и Дон Кихоте; „зар не видиш, да пр имењу ју ћи те р ечи на моју

намер у, значе, да нећу више видети Дулсинеју?“
Санчо хтеде да му одговор и, кад му реч пр екиде то, што виде, како преко онога
поља бежи зец и за њим ју р е многи хр тови и ловци, а он у стр аху дође да се склони и
ишчу чу њи између сивчевих нога. Санчо га у хвати р уком и даде га Дон Кихоту , који р ече:
„Malum signum, malum signum 114; зец бежи, хртови га вијају. Ду лсинеја се не јавља.“
Ви сте баш чу дни,“ р ече Санчо; „да узмемо, да је овај зец Ду лсинеја од Тобоза, а
ови хр тови што га вијају да су лу пежи волшебници, који су је пр еокр ену ли у сељанку; она
бежи, ја је у хватим и дајем у вашу власт и ви је у змете на своје р уке и милу јете је: какав је
то рђав знак и какво р у жно знамење може отуда да се изводи?“
Она два дер ана што су се свађала дођоше да виде зеца и једног од њих запита
Санчо, зашто су се свађали. Одговор и му, да је зато р екао, да је неће више видети целог
свога века, што је од оног др у гога дерана био у зео кр летку са зр икавцима, па мисли да му

114
Ружно знамење, ружно знамење.
468
је не да док је жив. Санчо извади из чпага четир и квар та и даде их дер ану за кр летку, коју
даде Дон Кихоту са р ечима:
„Ево вам, господине, пору шена и поквар ена ова знамења, која са нашим догађајима
имају толико посла, колико и лански облаци, како се мени чини, ако и јесам лу д; а ако се
пр аво сећам, слу шао сам где вели парок из нашега села, да кр штени и паметни љу ди не
тр еба да гледају у те детињар ије, па и ви сте ми казали пр е негде, да су сви они кр шћани
лу ди, који гледају на знамења; зато не тр еба то ни у зимати на у м, него ајдемо даље и
у лазимо у наше село.“
Ловци дођоше и искаше свога зеца, кога им даде Дон Кихоте; пођоше даље и на
у ласку у село у гледаше на једној ливадици пар ока и бакалар а Кар аска, где читају из
књиге. А ваља знати, да је Санчо Панса био пр ебацио по сивцу и по завежљају с ор у жјем
као покр овац ону хаљину од покр ета ишар ану пламеновима, у коју су га обу кли били у
хер цегову замку ону ноћ, кад се Алтисидор а повр атила. Намести сивцу на главу и шар ену
зевалицу , што је била најновија пр омена и накит, што га је икад у свету имао магарац.
Одмах их познадоше парок и бакалар, који им пр иђоше са рашир еним р укама. Дон Кихоте
одјаха и срдачно их изгр ли, а дечу рлија, која су неизбежни р исови с оштрим очима,
у гледаше зевалицу на магар цу и дотр чаше да га виде, те говор ише један др у гоме;
„Ходите, децо, да видите магар ца Санча Пансе, који је кићенији него М инго, и Дон
Кихотова пар ипа, који је још мршавији него пр еђе!“
Најпосле окр у жени дечур лијом и пр аћени пар оком и бакалар ем у ђоше у село и
одоше Дон Кихотовој кући, где нађоше на вратима газдар ицу и његову синовицу , које су
већ чу ле биле да су дошли. Исто тако јавили су Санчовој жени Терези Панси, која
р ашчер у пана и у пола гола, водећи за р у ку своју кћер Санчику , дође да види свога мужа,
па видећи га не онако принар еђена, како је она себи замишљала да тр еба да је губер натор ,
р ече му :
„Како си ми то дошао, човече? Јер ми изгледаш да си дошао пешице и подбијених

ногу и више си налик на адр ановца, него ли на гу бернатор а.“
469
„Ћути, Тереза,“ одговори Санчо, „јер много пу та нема сланине, где има квака, па
ајдемо ку ћи и чућеш читава чу деса. Новаца сам донео, и то је главно, а добио сам их
мојом вештином и без ичије штете.“
„Донеси ти новаца, човече,“ р ече Тер еза, „па нека су добивени овако или онако, јер
ма како да си их добио, нећеш бити ништа ново у свету завео.“
Санчика загр ли свог оца и запита га, да ли јој је шта донео, јер га је чекала, као
мајску кишу ; па обу хвативши га она с једне стр ане и у зевши га жена за р у ку , кћи му
поведе сивца и тако одоше својој ку ћи, оставивши Дон Кихота у ру кама његове синовице
и газдар ице и у дру штву пар ока и бакалар а.
Не чекају ћи часа и р ока, Дон Кихоте онога часа у клони се на само са бакалар ем и
пар оком и у кр атко им испр ича за свој пор аз и како се обавезао, да за годину дана неће
излазити из свога села, чега се он мисли на длаку држати, нити и најмање повр едити своју
обавезу, онако као што пр иличи ту мараћем витезу , који је ду жан да вер но вр ши пр описе
ту мар аћег витештва; па како је пр омислио да се за ту годину дана начини пастир и да
пр оводи у самоћи пољској, где ће на сав мах моћи да се преда својим љубавним мислима,
у пражњавају ћи се у пастир ству и у добр одеетељи; а њих моли, ако немају дру га многа
посла, нити им сметају важнији послови, да му бу ду др у гови, а он ће већ ку пити толико
оваца и говеда, да ће се моћи назвати пастирима; а то им јавља, да је већ најглавније што
је у овом послу већ свр шено, пошто им је надену о имена, која им долику ју као саливена.
Парок му р ече, да им их каже. Дон Кихоте одговор и, да ће се он звати пастир

Кихотис, а бакалар пастир Караскон, а пар ок пастир Ку ријамбро, Санчо Панса пастир
Пансино.
Сви се пренер азише, кад видеше нову лу дост Дон Кихотову ; али да им не би
наново отишао из села у своје витезовање, надају ћи се да ће се за ону годину дана моћи
излечити, пр истадоше му у з благу намер у и као му др у одобр ише његову лу дост, ну дећи
му се као др у гови у извршењу .
„У толико пр е,“ рече Сансон Кар аско, „што сам ја, као што већ и сав свет знаде,
пр еславан песник, те ћу код свака кор ака састављати пастир ске, или господске стихове,
или како ми се буде дало, како ћемо имати забаве по оним гу ду р ама, по којима ћемо ићи; а
470
што је најпотр ебније, господо, то ј, да сваки изабер е име од пастир ке, коју намерава
славити у својим стиховима, и да не оставимо др во, па ма како оно било твр до, а да у
њему не упишемо и не у р ежемо њено име, као што је обичај и навика у заљу бљених
пастир а.“
„Ово је пр екр асно,“ прихвати Дон Кихоте, „пр емда ја не морам тр ажити име
измишљене пастирке, јер ту је неср авњена Дулсинеја од Тобоза, слава ових лу гова, у крас
ових ливада, језгр а од лепоте, вр шак од милокр вности и једном р ечи пр едмет,, коме
пр истаје свака похвала, па ма како пр етер ана била.“
„То је истина,“ р ече парок; „али ми ћемо потр ажити за нас нар у чне пастир ке, које
ако баш и не би најбоље пр истајале, тек да подносе.“
На то додаде Сансон Караско:
„А ако их не би било, а ми ћемо им дати имена штампана и печатна, каквих је пуно

у свету ; Филиде, Амар иле, Дијане, Флер иде, Галатеје и Велизар де, јер како их пр одају на
пијацама, можемо их слободно ку пити и др жати их, као да су наше. А ако би моја дама,
или боље р ечено моја пастир ка, имала слу чајно име Ана, ја ћу је славити под именом
Анар де, а како би се звала Фр ансиска, ја ћу је звати Фр ансенија, а ако је Лу сија, Лу синда,
јер све тим р едом иде; а Санчо Панса, ако ћеда сту пи у ту бр атовштину , може своју жену
Терезу Пансу славити под именом Терезајине.“
Дон Кихоте насмеја се пр имењивању имена, а пар ок му особито похвали часну и

кр асну намер у и наново се понуди у др у штво му, кад год му то бу ду допу штале његове
тешке ду жности. С тиме се опр остише с њим и молише га и саветоваше га, да води р ачуна
о своме здрављу и да се што боље негује.
Су дбина хтеде да синовица и газдар ица чу ше р азговор оних тр ију и тако чим они
одоше, а њих две уђоше до Дон Кихота и синовица му р ече:
„Шта ће то р ећи, господине чико? Сад, кад смо помислиле да сте се вр атили да код
ку ће останете и да мир но и поштено живите, хоћете ви да се бацате у нове лавиринте и да
се гр адите младо пастирче, отку да си, младо пастир че, ку да ћеш; а бога ми су више је
матор а вр ба за свир ајку.“
А газдар ица додаде томе:

471
„И зар ви можете да издржите у пољу по летњој вру ћини и по мразу зимском и у з

завијање ку р јачије? Зацело не, јер је то посао и слу жба за људе јаке и пр екаљене и
одгојене за такав рад тако р ећи од повоја и пелена; а ако ћемо зло за зло, боље и ту мараћи
витез, него ли чобанин. Пр омислите, господине, пр имите мој савет, а не дајем вам га, што
сам се најела хлеба и напила вина, него наште ср ца, а пр ешла сам богме педесет година:
останите ви у својој кући, надгледајте своје имање, чешће идите на исповест, помажите
сир отињи, па ја примам на себе, ако вас какво зло снађе.“
„М учите, децо,“ одговор и им Дон Кихоте, „ја знам најбоље, шта ми пр истоји:
наместите ми постељу, јер бих р екао, није ми најбоље; а бу дите у вер ене, био ја сад
ту мар аћи витез, или пастир ту мар ало, у век ћу онима пр итицати, који су у невољи, као што
ћете видети на делу.“
А оне добре ду ше – и то су заиста биле – газдар ица и синовица, наместише га у

кр евет и тамо му дадоше да једе и што боље могаше неговаше га.
СЕДАМДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА
Како се Дон Кихоте разболио, и о њег овој тестаменти, и њег ова смрт.
Пошто човечанске ствари нису вечите, него непр естано клоне се своме паду од
свога постанка, докче не дођу до свога кр аја и завр шетка, кад је на то најмање мислио, сад
било што га је сета опхрвала, што је најмање видео себе побеђена, или што је тако небо
нар едило, тек он паде у вр у ћицу која га др жаше у постељи шест дана, за које време често
га походише пар ок, бакалар и бер бер ин, његови пр ијатељи, а његов добр и коњу шар Санчо
Панса не одсту паше му од постеље. Ови, мислећи, да је он у том стању од муке, што се
види побеђен и што му се није испу нила жеља за ослобођење и скидање чини са
Ду лсинеје, свима могу ћим начинима гледаше да га развеселе, и бакалар му р ече, нека се
оку ражи и у стане, те да почне свој пастир ски живот, за који је он већ сачинио једну
еклогу , која ће за појас задену ти све што их је сачинио Саназар о; а већ је за своје новце
ку пио два славна пса, да чу вају стадо, један по имену Бар сино, а др у ги Бу тр он, које му је
пр одао један говедар од Кинтанар а. Али зато не остави Дон Кихота његова сета. Његови
472
пр ијатељи дозваше лекара, који му опипа жилу и не би особито задовољан, него р ече, да
се свакако постара за спас своје ду ше, јер спас његовога тела у опасности је. Дон Кихоте
саслу ша то са спокојном ду шом, али не саслушаше тако његова господарица и синовица и
његов коњу шар, који у дар ише гор ко плакати, као да је већ био мр тав пр ед њима. Лекар
мишљаше, да га је опхр вала сета и заму ка. Дон Кихоте замоли, да га оставе сама, јер би
хтео мало да спава. Учинише тако и он штоно р еч ципом одспава више него шест часова,
тако да газдар ица и синовица помислише, да ће у спавању и пр емину ти. После р еченога
вр емена пробу ди се и велегласно р ече:
„Благословен нека је бог, који ми је дар овао толико добр о. Најзад његовом
милоср ђу нема границе, нити га у кр аћују или сметају гр еси човечански.“
Синовица пажљиво саслу ша стр ичеве р ечи и ове јој се учинише паметније, него
што их је он обично говор ио, бар у тој болести, те га запита:
„Шта кажете ви то, господине? Имамо ли шта ново? Какво је то милоср ђе, или
какви су то човечански греси?“
„М илоср ђе, синовице,“ одговори Дон Кихоте, „оно што га је у овај пар мени бог
у казао, коме, како р екох, не сметају моји грси. Сад ми је већ слободно и јасноу мље, без
су мор на сена незнања, који је на ме спу стило моје неср ећно и непр естано читање гну сних
књига о витезовима. Сад већ у виђам њихове глу пости и неваљалство и само ми је то жао,
што ми је ова свест дошла тако касно, да ми не остаје вр емена, да бих могао у чинити неку
исправку , читају ћи др уге вр сте које су видело ду ше. Осећам, синовице, да ћу скор о
у мрети; хтео бих да то бу де тако, како бих показао, да ми живот није био тако р у жан, да
би ми остао надимак бу дале; ако је то и било, не бих да ту истину потвр дим мојом смрћу.
Дозови ми, дете моје, моје добре пр ијатеље, пар ока, бакалар а Сансона Кар аска и мајстор
Николу бербер ина, јер хоћу да се исповедим и да начиним тестаменту.“
Али овај тр у д у штедише синовици, јер у ђоше ова тр ојица. Чим их у гледа Дон
Кихоте, а он им р ече:
„Дајте ми му шту лу к, добр и људи, јер ја већ нисам више Дон Кихоте од Манче, него
Алонсо Кихано, коме су моји посту пци пр ибавили надимак Добр ога. Сад сам већ
пр отивник Амадису од Галије и целој бескр ајној повор ци његове пасмине; сад су ми мрске
473
све глу пе повести о скитничким витезовима; у виђам већ моју глупост и опасност у коју
сам доспео читају ћи их; сад по милоср ђу божјем, освестивши се, гну шавам их се.“
Кад ово чуше ова тр ојица да говор и, помислише, да ће га без су мње бити снашло
какво ново лу дило. Те му Сансон р ече:
„Зар сад, господине Дон Кихоте, кад знамо, да су скину те чини са сењор е
Ду лсинеје, долазите ви с тим, и сад, кад хоћемо да бу демо пастири и да певајући
пр оводимо живот, како какви цар еви, хоћете ви да се начините испосником? Ћутите, бога
вам, дођите к себи и оставите се беспослица.“
„Оне досадашње,“ одговор и Дон Кихоте, „које су збиљски биле на мој квар , њих ће
смр т у з небеску помоћ да окр ене на моју кор ист. Ја, господо, осећам да ћу што скорије
у мрети, зато се оставите спр дње и дајте ми ду ховника да ме исповеди и једног писар а да
начиним тестаменту; јер у стању као што је моје, човек не тр еба да се шали са ду шом; и
зато вас молим, докле ме исповеда господин пар ок, пошљите по писар а.“
Они се згледаше, чу дећи се р ечима Дон Кихота, па ако и у су мњи, вољни беху
вер овати му; а један од знакова, по којима су дише да ће умр ети, беше, што се тако лако
окр ену о да од луда бу де паметан, јер р ечима, које је већ казао, додаде др у ге много тако
паметне, тако кр шћанске и тако смишљене, да пр ема свему мор аше оставити се су мње и
вер овати да је дошао к себи. Пар ок р ече осталима да изиђу и оставши сам са њиме,
исповеди га. Бакалар оде по писар а и мало за тим врати се са њиме и са Санчом Пансом, а
кад Санчо – коме је бакалар већ био казао, у каквом му је стању господин – затече
газдар ицу и синовицу да плачу, стаде кр ивити лице и су зе лити. Исповест се довр ши и
пар ок изађе говорећи:
„Заиста хоће да умр е и заиста је дошао к себи Алонсо Кихано Добр и; сад ваља да
у ђемо, те да начини своју тестаменту.“
Ове вести беху стр ашан у дар за наводњене очи у газдар ице, синовице и његовог
доброга коњу шара Санча Пансе, тако да им исцеди су зе од очију и истер а тису ћу ду боких
у здаха из гр у ди; јер заиста, као што је једанпу т речено, докле је Дон Кихоте био само
Алонсо Кихано Добр и, и докле је био Дон Кихоте од М анче, у век је био благе ду ше и
474
пр ијатан у опхођењу , те зато не само да су га љу били они у његовој ку ћи, него и сви који
су га знали.
Писар у ђе с осталима и поштобеше Дон Кихоте начинио заглавље од тестаменте и

своју ду шу богу пр епору чио, уз све оне околности кр шћанске које се ишту , дошавши на
р аспор еђај р ече:
„Даље, моја је воља, да се извесни новци, што их има Санчо Панса, кога сам за моје
лу дости начинио мојим коњу шар ем, пошто смо ми међу собом имали наших р ачу на и
пазар а, желим да се они од њега не потр ажу ју, нити од њега да се иште какав р ачу н, него
ако би што пр етекло, пошто се плати оно што му ду гу јем, остатак нека је његов, што ће
бити свакако мало, и нека му је ср ећно; а како сам, докле сам био лу д, желео да му дам
гу бер наторство над једним острвом, сад, кад сам при себи, да могу , дао бих му у у пр аву
кр аљевину, јер то заслу жу је са својега искр енога ср ца и верне ду ше.“
Па окр ену вши се Санчу рече:
„Опр ости ми, др уже, што сам био повод, те си изгледао лу д, као и ја, јер сам те
у вукао у заблу ду, у којој сам био ја, да је био и да има у свету ту мар аћих витезова.“
„Јој!“ одговор и Санчо плачу ћи, „немојте да у мр ете, господине, него примите мој
савет и живите многе године, јер нема веће лу дости што је човек у овом животу може да
у чини, него да пусти да умр е ни знаш зашто, ни кр озашто, ни да би га ко у био, нити др уге
р у ке да би му спискале за ду шу, него чисто од сете. Немој да се лените, него устаните са
тога кр евета, па да идемо у поље у ппастир ску оделу, као што смо у десили; можда ћемо
наћи иза какве живке сењор у Доњу Дулсинеју , да већ нису чини на њој, да је дру кчију не
можемо ни пожелети. Ако је да се у мире од му ке, што су вас победили, баците кр ивицу на
мене и кажите, да су вас зато обор или, што сам Росинанту р ђаво пр итегну о колане, па то
тим пр е, што сте ви читали у вашим књигама од витезова, како је то обична ствар , да
витезови обар ају један дру гога, па који је побеђен данас, тај је победитељ су тр а.“
„Тако је,“ пр ихвати Сансон, „и добр и Санчо Панса у томе сасвим пр аво каже.“
„Господо,“ р ече Дон Кихоте, „само полако, јер у ланском гнезду нема птице ове
године: ја сам био лу д и сад сам већ пр и себи; био сам Дон Кихоте од Манче, а сада сам,
475
како р екох, Алонсо Кихано Добр и; нека би моје кајање и искр еност повратили ме код вас
у оно у важење, које сам уживао; а сад да наставимо, господине писар у .
„Даље, свеколико моје имање остављам мојој синовици Антонији Кихани, која је
овде, пошто пр во се прво бу де одатле потпу но узело оно што је потребно за исплату
завештања која ћу да оставим, а пр во је, желим, да се потпуно исплати плата за сво вр еме,
што ме је моја газдар ица слу жила, и сувише двадесет ду ката за једно одело. За извр шиоце
моје тестаменте означавам господина пар ока и господина бакалар а Сансона Караска, који
ту пр ису ству ју .
„Даље, моја је воља, ако би моја синовица Антонија Кихана хтела да се у да, нека се
у да за човека, о коме се пр во известила да не зна, шта су то књиге о витезовима; па у
слу чају да би се осведочило, да он то зна, и моја синовица ипак би хтела поћи зањ и
венчала би се, нека гу би све што сам јој оставио, што ће извр шиоци моје тестаменте моћи
по својој вољи р азделити на добр отворне циљеве.“
„Даље, молим помену ту господу извршиоце моје тестаменте, ако би их добр а коб
довела да познаду писца, за кога веле да је сачинио неку повест, која је издата под
насловом: Др у ги део подвига Дон Кихота од М анче, нека га од моје стр ане моле што
својскије могу , да ми опр ости, што сам и не мислећи на то дао му повода, те је написао
толике и тако велике глупости, као што су у књизи, јер остављам овај живот са гр ижом, да
сам му дао повода да их напише.“
Тиме завр ши тестаменту и онда га снађе несвест, те се колико је ду г испр у жи по

постељи. Сви се узнемирише и пр итр чаше му у помоћ, а за она три дана, што их је живио,
пошто је начинио тестаменту, сваки се час обезнањивао. Сви у ку ћи збу нише се, ипак
синовица једаше, газдар ица пијуцкаше и Санчо Панса беше весео, јер кад се што наследи,
онда то хоће да огр аничи и у блажи у наследњика помисао на жалост, коју задаје мр твац.
Најпосле дође последњи час Дон Кихоту , пошто је био пр имио све тајне и пошто је
многим и снажним р ечима осу дио књиге о витезовима. Ту се нађе писар и р ече, да никад
није читао ни у једној књизи о витезовима, да је какав ту мар аћи витез у мр о на својој
постељи тако спокојно и тако кршћански, као Дон Кихоте, који у з у чешће и су зе оних који
су се ту десили испу сти ду х, хоћу р ећи, у мр е.
476
Када то виде пар ок, замоли писар а, да изда у вер ење, како је Алонсо Кихано Добр и,
обично називани Дон Кихоте од М анче, оставио овај живот и у мро од пр ир одне смр ти; а
то увер ење да иште зато, да би оду зео повод, те да га др у ги какав писац, мимо Сида Амета
Бененџелију, лажно у скрсне и начини бескр ајне повести о његовим подвизима.
То беше кр ај Велеумном племићу од Манче, чије завичајно место Сид Амет није
хтео да јасно одр еди, како би се све паланке и села у М анчи међу собом отимали, које ће
да га у сини и у зме као свога, као што су се седам гр чких гр адова отимали о Омир а115.
Овде нећемо наводити нар ицање Санча, синовице и газдарице Дон Кихотове, као ни нова
надгр обна његова, пр емда му је Сансон Кар аско ово сачинио:
Снажни племић оде почива,
Хр аброшћу дотле дотер а,
Да кад смр т га одазива,
Живот да му у ништ' слива.
М ален беше њему свијет,
Беше свету стр ах и трепет,
А у згодама таквима,
Да за њега рећи с' има:
Лу д поживе, му дар умр е.
А пр ему дри Сид Амет рече пер у своме: ту ћеш остати обешено о овој полици и о
овој жици од меди, пер це моје, не знам, да ли добр о зар езано или зло заоштр ено, и ту ћеш
живети дуга столећа, ако те високоумни и погани повестоспевци не откаче, да би те
обесветили. Али пр е но што ти пр иђу, можеш их опоменути и привикати им, како боље
знаш:

115
А осам шпањолских градова отимали су се о част, да се Сервантес у њима родио.
477
Даље мичи, поганијо!
Нико нека ме не тиче!
М имо мене ову повест
Нико више да не пише!
Једино за ме р одио се Дон Кихоте и ја за њега; он је у мео делати, а ја писати; само

нас двојица један смо за др у гога, у пр кос и на пакост оном измишљеном и
тор десиљанском писцу , који се у су дио, или ће се у су дити да пише дебелим и р ђаво
зар езаним нојевим пер ом подвиге мога хр абр ога витеза, јер то није тер ет за његова
р амена, нити задатак за његов смр зну ти мозак; па ако га можда будеш познао, а ти ћеш му
казати, нека остави да у гр обу почивају у морне и већ истру ле кости Дон Кихота и нека га
не ву че против свака смр тина пр ава у Стару Кастилију, повлачећи га из гр оба, у коме
заиста и петински лежи пр у ћен колико је ду г, нити он може пр еду зимати тр еће пу товање и
наново отисну ти се у свет; јер ако је да се тер а спр дња са толиким походима толиких
ту мар аћих витезова, довољна су она два пу товања, што их је у чинио на толико уживање и
повољство љу ди, који су за то дознали како у овим, тако и у стр аним кр аљевинама; и тиме
ћеш извр шити своју кр шћанску ду жност, и ја ћу бити задовољан и поносићу се, што сам
пр ви био, који сам му списе потпу но у живао, као што сам желео; јер моја жеља била је
само та, да гну шању светском изложим измишљене и безу мне повести у књигама о
витезовима, које са мојом повести о мом истинитом Дон Кихоту већ су се заљу љале и
сасвим ће да падну, као што нема су мње. И буди здраво!
- КРАЈ -

El Quijote en Serbio PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

El Quijote en Serbio PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Велеумни племић Дон Кихоте од Манче.

Мигелa Сервантесa Саведрe

издала задужбина И.М . Коларца, Београд, 1895.

Texto proporcionado por la profesora Jasna Stojanović y los estudiantes de Lengua

Ђорђе Поповић, Сервантесов живот и дела му, 1895.

ДВАДЕСЕТ ОСМ А ГЛАВА

СЕДАМ НАЕСТА ГЛАВА

ОСАМ НАЕСТА ГЛАВА

ДВАДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА

ДВАДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА

ДВАДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА

ДВАДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА

ДВАДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА

ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА

ТРИДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА

ТРИДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА

ТРИДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА

ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА

ТРИДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА

ТРИДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА

ТРИДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА

ТРИДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА

ЧЕТРДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА

ЧЕТРДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА

ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА

ЧЕТРДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА

ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА

ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА

ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМ А ГЛАВА

ЧЕТРДЕСЕТ ОСМА ГЛАВА

ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА

ПЕДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА

ПЕДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА

ПЕДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА

ПЕДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА

ПЕДЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА

ПЕДЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА

ПЕДЕСЕТ СЕДМА ГЛАВА

ПЕДЕСЕТ ОСМ А ГЛАВА

ПЕДЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА

ШЕСЕТ ПРВА ГЛАВА

ШЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА

ШЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА

ШЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА

ШЕСЕТ ПЕТА ГЛАВА

ШЕСЕТ ШЕСТА ГЛАВА

ШЕСЕТ СЕДМ А ГЛАВА

ШЕСЕТ ОСМ А ГЛАВА

ШЕСЕТ ДЕВЕТА ГЛАВА

СЕДАМ ДЕСЕТА ГЛАВА

СЕДАМ ДЕСЕТ ПРВА ГЛАВА

СЕДАМ ДЕСЕТ ДРУГА ГЛАВА

СЕДАМ ДЕСЕТ ТРЕЋА ГЛАВА

СЕДАМ ДЕСЕТ ЧЕТВРТА ГЛАВА

Ђорђе Поповић, Сервантесов жи вот и дела му, 1895.

десила се тајанствена смрт краљевића Дон Карлоса и кр аљице Јелисавете, па је у М адрит

пошаље писмо у Оран до губернатора. Али писмоно шу у хватише пр ед Ораном и

Сервантеса 1000 талира, пр етећи иначе да ће га водити у Стамбол, куда га је султан

наново пр евода. Књижевна Задужбина Илије М. Коларца помогла је да ми се превод изда.

Ђорђе Поповић, „Сервантесов живот и дела му ”. У: М игела Сервантеса С аведре*

В ЕЛ ЕУ МН И ПЛ ЕМ ИЋ ДОН К ИХО Т Е О Д МАНЧ Е

Докони читаоче, и да ти се не кунем, можеш ми веровати, да желим, да ова књига,

недоумевање и зловољност, у којој си ме нашао: а то што сам ти казао довољан је р азлог