Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Zli dusi
Dramatizacija: Stevo Žigon

Lica:

ANTON GRIGORJEV
STEPAN VERHOVENSKI
NIKOLAJ STAVROGIN
VARVARA STAVROGIN
LIPUTIN
ŠATOV
VIRGINSKI
GAGANOV
MLADI GAGANOV
PRASKOVJA DROZDOV
LIZA DROZDOVA
DAŠA
MAVRIKIJE NIKOLAJEVIČ
KIRILOV
MARIJA TIMOFEJEVNA
LEBJADKIN
PETAR VERHOVENSKI
FEĆKA
LJAMŠIN
TIHON
MARIJA ŠATOVA
BOGOSLOV
ŠIGALJOV
DEVOJČICA
STUDENTKINJA
OFICIR

1. ŠVAJCARSKO JEZERO

VARVARA: Praskovja, reci sve! Ne volim aluzije! Treba li da poverujem kako je Daša imala
nešto sa mojim sinom u Švajcarskoj?
PRASKOVJA: Ne, Nikolaj je zaljubljen u Lizu, to je sigurno, ja se ne varam. Ženski instinkt.
Ali, ti poznaješ Lizin karakter, tvrdoglava i podrugljiva. A Nikolaj, ponosan. Tvoj sin! I tako,
nije mogao podneti njene šale, pa joj se... rugao...
VARVARA: Rugao?
PRASKOVJA: Rugao, rugao, a ni Liza nije prestajala da ga izaziva. A još kad smo se
upoznali sa rođakom ovog tvog...
VARVARA: Stepana Trofimoviča!
PRASKOVJA: Ne znam zašto mu uvek zaboravim ime.
VARVARA: Petar Verhovenski nije njegov rođak već njegov sin!
PRASKOVJA: Sin? Dobro, sin... tako živ, slobodan... Ali Liza dozvoli da joj se sasvim
približi ne bi li izazvala ljubomoru kod Nikolaja. A Nikolaju baš kao da je to bilo sasvim
svejedno. To je Lizu dovodilo do besnila. I još kad primeti kako on ponekad razgovara sa
ovom tvojom Dašom, prosto pomahnita. A meni su lekari zabranili da se uzbuđujem. A sem
toga, pravo da ti kažem, Matuška, dosađivala sam se pored tog Švajcarskog jezera. Na kraju,
Nikolaj je otputovao. A Liza je pri ispraćaju bila vrlo vesela a kad je otišao nije mi dala ni da
ga pomenem.
VARVARA: Sve ću ja to odmah izvesti na čistinu! Daša!
PRASKOVJA: Ali ne, zaista nije potrebno...
VARVARA: Daša!
PRASKOVJA: Pogrešila sam, ta zpege, što sam ti govorila o Daši. Između nje i Nikolaja bili
su samo svakodnevni razgovori, bar preda mnom. Ah, pravo da ti kažem, Matuška, to jezero...
Moja. Dašenjka ma pettit, ma chere au revoir! Slatka moja, golubice moja... Au revoir!
VARVARA: Nemaš ništa što bi želela da mi kažeš?
DAŠA: Ne, ništa.
VARVARA: Ništa na duši?
DAŠA: Ništa.
VARVARA: Na srcu?
DAŠA: Ništa.
VARVARA: Na savesti?
DAŠA: Ništa!
VARVARA: Znala sam! Nikad nisam ni posumnjala u tebe. Daša, ostavi vez, dođi i sedni
pored mene. Želim da se udaš! Čekaj, ćuti! Vidiš, ja postupam sa tobom kao sa rođenom
ćerkom. Pomažem i tvog brata. Mislila sam da ćete bar ovog jutra raditi na svojoj knjizi?!
STEPAN: Prošetali smo po vrtu.
VARVARA: Zato je i prošlo petnaest godina kako ste najavili svoju knjigu.
STEPAN: Građa je sakupljena, samo je treba sjediniti. Naposletku, vrlo važno, ja sam ionako
zaboravljen. No, ko je za to odgovoran? Ko je srušio moju karijeru? Ah, neka mre Rusija!
VARVARA: Ništa vam ne smeta da delom pokažete koliko su pogrešili što vas zanemaruju.
STEPAN: Vi zaboravljate, chere amie, da sam ja već dosta toga objavio. Anton Lavrentijević
se svakako seća...
GRIGORJEV: Predavanja o Arapima, zatim uvod u studiju o izuzetnoj moralnoj plemenitosti
vitezova, i najzad, teza o značaju koju bi mogla da ima varošica Hanau između 1413. i 1428.
godine.
STEPAN: Imate čelično pamćenje, mladi prijatelju. Zahvaljujem vam.
VARVARA: Udaćeš se za starijeg od sebe! Čekaj, ćuti! Ti si pametna. Naposletku, on je još
uvek lep čovek.
DAŠA: Ko?
VARVARA: Reč je o Stepanu Trofimoviču. Stani, ćuti! Ti si ga uvek poštovala. Znam, on
cmizdri zato što je egoista, koji misli samo na sebe. Ali on ima osobina koje ćeš ceniti. On čak
zaslužuje da bude voljen, zato što je nezaštićen. I on će tebe voleti. Moraće! Dozvoli mu da
prima svoje odvratne prijatelje jedanput nedeljno. Ako bi dolazili češće, izbaci ih! Pisaće ti
pisma iz jedne sobe u drugu. Htedne li da se obesi, ne veruj. Ali pazi, može se ipak obesiti.
Kaži nešto!
DAŠA: Varvara Petrovna, ako već moram da se udam, meni je svejedno.
VARVARA: Kako moraš?
DAŠA: Učiniću kako je vama po volji.
VARVARA: Dakle, pristaješ. Odmah posle svadbe, pokloniću ti petnaest hiljada rubalja. Od
tih petnaest hiljada daćeš osam Stepanu Trofimoviču. Dozvoli mu da ih primi, a u zaveštanju
ću ti ostaviti još osam hiljada. Dakle, pristaješ ili ne?
DAŠA: Da li Stepan Trofimovič zna nešto o tome?
VARVARA: Ne zna, ali će saznati! Ti si luda! Ti si nezahvalna! Ne misliš valjda da hoću da te
prodam za osam hiljada! Svi ste vi lude nezasvalne! Doći će da te preklinje, on lično, na
kolenima! Umreće od sreće! Moraće!
VARVARA: Vi već petnaest godina najavljujete knjigu od koje niste napisali ni jednu jedinu
reč.
STEPAN: Ja radim, radim. Eto, nedavno sam opet potpisao jedan protest.
VARVARA: Protiv koga?
STEPAN: Bio je to... najzad, zaboravio sam! Trebalo je protestovati i ja sam protestovao. Ah,
sve je bilo drugačije u moje vreme. Radio sam dvanaest časova dnevno. Gradili smo
budućnost, diskutovali smo do ovanuća...
VARVARA: Ako ste broljali do svanuća, onda niste mogli raditi dvanaest časova dnezno.
STEPAN: Chere amie! Kako ste vi nepravedni prema meni!
VARVARA: Dosta o tome! Htela sam nešto drugo da vam kažem. Moj sin Nikolaj, vi to znate,
on je sav moj život! Ali, nespokojna sam.
STEPAN: Nespokojna?
VARVARA: Ne izigravajte bolničarku! Da, nespokojna sam. Sva ta šaputanja koja kolaju,
razvrat, obest, dvoboji, društveni ološ...
STEPAN: Sve su to izmišljotine. Kakav razvrat! Setite se nežnog deteta, sa njegovom lepom
setom.
VARVARA: On više nije dete.
STEPAN: Ali je slabog zdravlja.
VARVARA: Gde ste to pronašli? On je razdražljivog zdravlja. Nisam mogla da ga poznam,
tako je telesno izvanredno ojačao.
STEPAN: Eto vidite!
VARVARA. Ništa ja ne vidim. Kada ćete napustiti običaj da govorite a da ništa ne kažete. A
osim toga, tu su činjenice. Zar nije izgubio čin zato što je u dvoboju... smrtno ranio drugog
oficira? Da ili ne?
STEPAN: To nije zločin, to je viteški. To je mladost princa Harija.
VARVARA: Odakle vam sad taj princ?
STEPAN: Kod Šekspira, moja uvažena prijateljice, besmrtnog Šekspira, imperatora svih
genija. Veliki Viljem prikazuje princa Harija kako se predaje razvratu zajedno sa Falstafom.
VARVARA: Ponovo ću pročitati taj komad. U svakom slučaju ja želim da Nikolaja ovde
zadržim i da ga oženim.
STEPAN: Ah, kako je to romantično. Ja Nikolaja volim kao da mi je rođeni sin.
VARVARA: Onda to nije mnogo. Vi ste svoga sina Petra videli samo dva puta u životu,
računajući tu i dan njegovog rođenja.
STEPAN: Šta sam mogao. Njegove tetke su ga gajile, a ja sam mu redovno slao prihode sa
njegovog malog poseda...
VARVARA: Koji mu je zaveštala njegova pokojna majka.
STEPAN: Ali moje srce je patilo zbog te udaljenosti. Pisao sam mu i molio ga svim očinskim
srcem da dođe i da ga vidim. Znate li šta mi je odgovorio: ako se vratim, vratiću se samo da
sredim naše račune!
VARVARA: Znala sam! Vas treba oženiti!
STEPAN: Oženiti? Mene?
VARVARA: Ne kolutajte očima, niste na pozornici!
STEPAN: Treći put? U pedeset trećoj godini?
VARVARA: Pa šta? U pedesetim godinama čovek je na vrhuncu svog života. Apropo, da li vi
upražnjavate svoje vežbe? Strašno ste oronuli. Dobro znate da morate pešačiti šest vrsta na
dan. Doduše, vi ste i pored svega još uvek lep čovek.
STEPAN: Vi ste uvek bili galantni prema meni, chere amie!
VARVARA: Oženićete se Dašom.
STEPAN: Dašom?
VARVARA: Opet kolutate očima!
STEPAN: Pa ona je još dete!
VARVARA: Dete od dvadeset godina, hvala Bogu. Svadbena korpa neće biti prazna. Biće tu i
onih osam hiljada što ih dugujete svom sinu. Mislite da ne znam da ste na kartama prokockali
njegovu šumu?! Vama je potrebna dadilja. Šta ćete raditi kad ja umrem? I šta će biti sa
Dašom? Doduše, valjda neću odmah umreti!
STEPAN: Ali ona... vi ste joj već rekli?
VARVARA: Na vama je da je zamolite, da je preklinjete da vam ukaže čast! Budite spokojni,
ja ću biti tu! Naposletku, vi nju već odavno volite. No?
STEPAN: Ja... ja prihvatam, svakako, zato što vi to želite, ali nikad ne bih poverovao da biste
vi pristali bez jednog višeg razloga...
VARVARA: Na šta?
STEPAN: ...Da me vidite oženjenog... nekom drugom ženom...
VARVARA: Nekom drugom ženom? Nikad vam neću zaboraviti, nikad, nikad, čujete li! Kako
ste mogli pomisliti makar i za trenutak da između vas i mene...
GRIGORJEV: Naša prijateljica izgleda prilično uzrujana.
STEPAN: Na kraju ću izgubiti strpljenje.
GRIGORJEV: Šta?
STEPAN: Rešiću da se branim i odbiću!
GRIGORJEV: Odbićete, šta?
STEPAN: Da... da me ožene. Da, hoće da me ožene Darjom Pavlovnom. Da, da i ja sam
pristao, dakle, pristao sam. U mojim godinama! Šta će reći Liputin! Ah, moj prijatelju, brak je
smrt svake iole ponosne duše. Brak će potkopati moju energiju i neću više moći da služim
krajnjim ciljevima čovečanstva. Doći će i deca i sam Bog zna da li će biti moja. To jest
naravno da neće biti moja! Mudrost zna gledati istini u lice. Ah, pristao sam samo zato što mi
je život dodijao. Je suis jedan čovek priteran uza zid. Znate... postoji i taj dug...
GRIGORJEV: Kakav dug? Čoveku nije potreban dug da bi se oženio mladom i lepom
devojkom.
STEPAN: Mon dieu, meni je potrebniji novac, nego mlada i lepa devojka. Znate da sam loše
upravljao onim imanjem koje je moj sin nasledio od svoje majke. On će zahtevati svih osam
hiljada rubalja. Optužuju ga da je revolucionar, da hoće da ukine privatnu svojinu i tako
dalje... ali na svojinu računa, uveravam vas... I sem toga, ja neću da pokrivam tuđe grehove.
GRIGORIJEV: Tuđe grehove?
STEPAN: Da, tuđe grehove!

2. ON JE LUD

STEPAN: Dobar dan, dragi moj Liputine, dobar dan.

LIPUTIN: Dovodim posebnog gosta. Gospodin Kirilov, građevinski inženjer. Obećano mu je
mesto pri građenju našeg železničkog mosta. On se preko vašeg sina Petra poznaje i sa
Nikolajem Stavroginom.
KIRILOV: Da, poznajem i toga.
STEPAN; A ja već odavno nisam video svog Patrušu. A gde stanujete?
LIPUTIN: U Bogojavljenskoj.
GRIGORJEV: Tamo gde i Šatov!
LIPUTIN: Jeste, i Šatov i Lebjadkin i njegova sestra. Gospodin Kirilov znate moralnost
sasvim odbacuje. Drži se načela o sveopštem rušenju.
STEPAN: A kako ćete onda da gradite most?
LIPUTIN: A propao, taj kapetan Lebjadkin svoju sestricu svakog dana korbačem bije. A
Kirilov mu je korbač oteo i bacio kroz prozor. Da nije umobolna i hroma, pomislio bih da je
ona zaista „žrtva strasti" našeg „princa", kao što se priča.
KIRILOV: To je nisko od vas.
STEPAN: Kog „Princa"?
LIPUTIN: Nikolaja Stavrogina! Priča se naime da je „princ" iz Švajcarske ne zna se zašto
poslao po jednoj od ovdašnjih najplemenitijih devojaka 300 rubalja da se predaju kapetanu
Lebjadkinu. A malo docnije, Lebjadkin je dobio izveštaj da je poslato 1000 rubalja.
KIRILOV: To je nisko.
LIPUTIN: Pa vi ste izvestili kapetana Lebjadkina da je poslato 1000 rubalja.
KIRILOV: To je nesporazum, gadost!
LIPUTIN: Jeste, gadost! Jer je najplemenitija devojka upletena.
STEPAN: Koja najplemenitija devojka?
LIPUTIN: Pa Darja Pavlovna, vaša Daša, štićenica Stavroginove majke, upletena, prvo zbog
utaje 700 rubalja, a onda zbog očevidne intimnosti sa tim istim princom.
KIRILOV: Dosta! Ne verujte, neko se prevario, više ne mogu! Dosta!
STEPAN: A vaša žena nije sa vama?
LIPUTIN: Nije. Žene treba da ostanu kod kuće i da se boje Boga.
STEPAN: Boga! Pa, zar vi niste ateista?
LIPUTIN: Jesam i upravo zato vaspitavam svoju ženu da se boji Boga. Pogledajte našeg
prijatelja Virginskog. Dok on ide u kupovinu, njegova žena spava sa kapetanom Lebjadkinom.

STEPAN: Ali to nije istina!

LIPUTIN: Kako nije istina!? Ja sam to saznao do Virginskog lično. On je svoju ženu uveo u
naše ideje. Pokazao joj da je čovek slobodno stvorenje i ona se oslobodila. Znate li šta je
Virginski rekao kad mu je žena saopštila da je na njegovo mesto uzela Lebjadkina: „Moja
prijateljice, do sad sam osećao prema vama ljubav, sad vas i poštujem!"
STEPAN: Pravi Rimljanin.
GRIGORIJEV: Naprotiv, kako možete. Čim je njegova žena to izgovorila, on je briznuo u
plač.
STEPAN: Je li? Znači, on, ima, nežno srce. Evo našeg prijatelja Šatova! Kako je vaša sestra
Darja Pavlovna od kako se vratila iz Švajcarske?
ŠATOV: Dobro, kad me već pitate. Ali to se vas uopšte ne tiče!
STEPAN: To vi mislite. Ah, dragi moji, ne može se živeti daleko od Rusije, vidite li...
LIPUTIN: Još manje se može živeti u ovakvoj Rusiji... Treba sve preurediti.
ŠIGALJEV: Preurediti? A hoćete li pristati da snosite odgovornost, gospodo?
STEPAN: Dobar dan dragi moj Virginski, kako je vaša mila ženica?
VIRGINSKI: Otišla u kupovinu.
LIPUTIN: Ha, ha, ha!
GRIGORIJEV: Gospodo, Gospodo!
GAGANOV: Možda smetam? Ja sam slučajno prolazio pa uđoh da pozdravim Varvaru
Petrovnu.
STEPAN: Ne, ne! Na prijateljskoj gozbi uvek ima jedno mesto više. Treba da diskutujemo o
svemu.
GAGANOV: Sem o Caru, Rusiji i o porodici. Otome se ne može diskutovati.
ŠATOV: Koješta, može se diskutovati o svemu. Ali svakako ne sa vama.
LIPUTIN: Opa!
STEPAN: Ah Šatove, Šatove, naš ljutiti Šatove! Naš dobri Šatov, to vam je mleko na vatri.
Ako i
on bude želeo da diskutuje, mi ćemo ga najpre čvrsto vezati. Vidite, on već odlazi. LJuti se.
Hajde, moj dobri prijatelju, znate da vas volim.
ŠATOV: Onda me nemojte vređati.
STEPAN: A sad, pomirimo se. Pijmo za opšte izmirenje.
VARVARA: Popijte i za mog sina Nikolaja, koji se posle toliko vremena vratio svome domu.
STEPAN: Nikolaj, moje drago dete! Kako ste?
STAVROGIN: Zahvaljujem, dobro.
VARVARA: A o čemu govorite?
STEPAN: O nadi, moja plemenita prijateljice, i o svetloj zori koja blista na kraju našeg
zamračenog puta.
VARVARA: Nastavite, molim vas, nastavite. Govorili ste, dakle o budućnosti?
STEPAN: Već dvadeset godina neprestano zvonim na uzbunu i pozivam na rad. Da bi se
Rusija ponovo digla treba joj rada. Zar ne Nikolaj. Prionimo, dakle, na posao...
LIPUTIN: A u međuvremenu, trebalo bi ukinuti flotu i vojsku.
GAGANOV: Dozvolite, zašto to odjednom?
LIPUTIN: Da, da bi zavladao mir, opšti mir.
GAGANOV: A ako ih drugi ne ukinu, zar ih ne bismo doveli u iskušenje da nas napadnu i
osvoje? I kako to proveriti?
LIPUTIN: Ukidanjem. Eto tako.
ŠIGALJOV: A ja mislim da treba krenuti od početka u mojoj studiji o budućem društvenom
uređenju prvo se ukidaju crkva i porodica....
GAGANOV: Gospodo, ja razumem šale, ali jednim udarcem ukinuti vojsku, flotu, porodicu i
sveštenstvo, ne, a ne, ne... mene niko neće vući za nos!
STEPAN: Ali može se o tome diskutovati, može se diskutovati, može se diskutovati o svemu.
GAGANOV: Ali sve ukinuti, molim vas, jednim jedinim udarcem istovremeno, ne, a ne, ja se
ne dam vući za nos!
LIPUTIN: Da li vi uopšte mislite da Rusiju treba reformisati?
GAGANOV: Treba, bez sumnje. Nije sve savršeno.
LIPUTIN: Treba je, dakle, rasparčati. Treba od nje načiniti federaciju. Ali da bi se spojila u
takav jedan savez treba je najpre raskomadati. To je matematika.
GAGANOV: Matematika? Ja... a ne, ne, ne! Ne dopuštam da me vuku za nos...
ŠIGALJOV: Po mojoj studiji treba najpre svako da dođe do hrane. Knjige, saloni, pozorišta,
to docnije... Jedan par čizama više vredi od Šekspira...
STEPAN: A, ja to ne mogu da dozvolim. Neka ceo svet ide bos, ali neka živi Šekspir!
ŠIGALJOV: Dobro sam ja rekao! Niko od vas neće da snosi posledice, da preuzme
odgovornost...
LIPUTIN: Dozvolite Stepane Trofimoviču...
STEPAN: Ne, ne, ja to ne mogu dozvoliti. Mi koji volimo narod...
ŠATOV: Ne volite vi narod. Niko od vas nije nikada za njega stradao
VIRGINSKI: Dozvolite, ja...
ŠATOV: Ne volite vi ni Rusiju ni narod! Vi ste izgubili osećanje narodnosti, a ko nema
osećanje narodnosti, nema ni Boga. Eto zašto smo svi mi samo ravnodušni bednici.
STEPAN: Ha, ha, ha!
ŠATOV: Stepane Trofimoviču, ni vi niste nikakav izuzetak, mada ste nas sve vaspitali.
STEPAN: Ne razumem, zašto me svi ovde ističu kao ateistu. Ja verujem u Boga. Ali u Boga
koji sebe tek u meni spoznaje. A naš ljutiti Šatov na silu veruje.
LIPUTIN: Apropo, znate li da je stigao novi gubernator?! Kažu da taj želi sve da ispretura.
STEPAN: Neće biti ništa. Malo administrativne opijenosti... Ah, to je poznata bolest. Stavite u
dužnost prvoj nuli da prodaje karte na šalteru kakve jadne železničke stanice i odmah će ta
nula na vas da gleda sa Jupiterskih visina. Nula je opijena... Ona je.
VARVARA: Skratite, molim vas. skratite!
STEPAN: ...Bilo kako bilo, ja poznajem našeg novog gubernatora. Zaista lep čovek,
četrdesetih godina
ŠIGALJOV: Sa očima kao u ovna.
STEPAN: To je tačno, ali... ja...
GAGANOV: Ne može se kritikovati novi gubernator pre nego što se vidi na delu.
LIPUTIN: A zašto da ga ne kritikujemo! On je gubernator i to je dovoljno. Tako bismo mogli i
konja da dovedemo na položaj gubernatora pa da onda čekamo da ga vidimo na delu.
GAGANOV: Ali dozvolite, vi vređate, ja sam rekao... ili bolje... ne, ne, ja neću dozvoliti da
me vuku za nos! Stavrogine! Kako je mogao... mene... Kako je samo mogao...
VARVARA: Oh, bože moj, on je lud, on je lud!
STEPAN: Nikolaj, molim vas, dete moje. Imajte milosti bar prema svojoj majci...
STAVROGIN: Izvinite, molim vas, iznenadan... prohtev... glupost... Sve ću vam objasniti... ali
u poverenju...
GAGANOV: LJudi, grize mi uvo! Policija! Policija!
VARVARA: On je lud, moj bože, on je lud!

3. ZVEZDA NA KONJU

LIZA: Evo ga, najzad! Mavrikije, to je on, zaista on! Šta, niste me poznali?
STEPAN: Bože! Draga Lizaveta Nikolajevna! Najzad jedan trenutak sreće.
LIZA: A ja baš pošla vama! Niste, dakle, zaboravili svoju malu učenicu? Još uvek znam
napamet sva vaša predavanja. Pričao mi je kako je Kolumbo pronašao Ameriku, o princu
Hamletu... Tako me lepo varao, kamo sreće da je istinu govorio. Htela sam da vam donesem
onaj vaš omiljeni kolač, ali Mavrikije Nikolajevič je savetovao cveće. On je tako nežan. Eto,
Mavrikije, to je čovek koga volim najviše na svetu. Pozdravite mog dobrog učitelja,
Mavrikije!
MAVRIKIJE: Veoma sam počastvovan.
LIZA: Zašto sam uvek tužna u ovakvim situacijama?
STEPAN: I ja isto tako, i ja želim da zaplačem. Oh, oprostite, glavu sam izgubio...
predstavljam vam Antona Lavrentijeviča Grigorjeva, svog izvrsnog prijatelja.
LIZA: Dakle, vi ste ta osoba kojoj svi poveravaju tajne?
GRIGORJEV: Ja...
LIZA: I Daša se vratila sa nama. Ona je anđeo. Tako bih želela da bude srećna. Ah, da, kako
je njen brat?
STEPAN: Šatov? Bio je socijalista, ali se toga odrekao i sada živi za Boga i za Rusiju.
LIZA: Htela bih da ga upoznam, potreban mi je. Meni je u Švajcarskoj vaš sin Petar govorio
da se on razume u štamparski zanat.
GRIGORJEV: Ja dobro poznajem Šatova i ako vam to odgovara, odmah ću otići da ga nađem.

LIZA: Može se dogoditi da ja tamo lično odem. Ali ne bih želela da ga uznemiravam... kao
uostalom nikoga u onoj kući. Jeste li spremni, Mavrikije? Ah, da, čestitam vam veridbu!
STEPAN: Kako ste to saznali?
LIZA: Bože moj, kao i svi ostali... To je divna novost! Sigurna sam da je Daša nije očekivala.
Hajte, Mavrikije...

4. POVRATNICI IZ AMERIKE

GRIGORJEV: Oprostite, tražim Šatova.

KIRILOV: Sad će on. Ja volim čaj. Noću. Mnogo vežbam i pijem čaj do zore. Malo jedem,
sve čaj.
GRIGORJEV: Oprostite mi moju radoznalost, je li zaista Stravrogin poslao Lebjadkinu 1000
a ne 300 rubalja?
KIRILOV: To je glupost. Lebjadkin je pijan, a Liputin je lažov, haos!
GRIGORJEV: Liputin nedavno reče da vi pripremate neko delo?
KIRILOV: Kazao je istinu. Tražim uzrok, zašto ljudi ne smeju da ubijaju sebe?!
GRIGORJEV: Zar je malo samoubistava?
KIRILOV: Vrlo malo. Sprečavaju ih dve predrasude: jedna vrlo mala druga vrlo krupna a i
ona mala je krupna!
GRIGORJEV: Koja je ta mala?
KIRILOV: Fizički bol. Jedni se ubijaju iz velike tuge, oni najedanput. Oni nemaju vremena da
misle na bol. A oni, koji po razumu...
GRIGORJEV: A zar ima takvih?
KIRILOV: Mnogo. Da nema predrasuda, bilo bi ih još više. Svi. Zamislite kamen veliki kao
velika kuća. Ako padne na vas, hoće li vas boleti?
GRIGORJEV: Razume se, neće.
KIRILOV: Ali dok vi tako stojite a kamen visi nad vama, vas će ipak biti mnogo strah da će
boleti. U kamenu nema bola. U strahu od kamena ima bol.
GRIGORJEV: A druga predrasuda, ona krupna?
KIRILOV: Onaj svet. Sloboda biće tada, kada bude svejedno živeti ili ne živeti.
GRIGORJEV: Čovek strahuje od smrti zato što voli život,
KIRILOV: To je nisko. Život je bol, život je strah i čovek je nesrećan. Biće nov čovek, srećan
i ponosit: Kome bude svejedno: živeo, ne živeo, taj biće nov čovek. Taj biće Bog. A „ovaj"
Bog neće biti!
GRIGORJEV: Dakle, ovaj Bog ipak postoji?
KIRILOV: Ne, Bog ne postoji, ali će biti. Bol je Bog. Ko pobedi bol i strah ot' bola postaće
Bog. Tada će istorija deliti se u dva dela: od gorile do uništenja Boga i od uništenja Boga...
GRIGORJEV: Do gorile?
KIRILOV: Meni je žao što vi kao da se podsmevate. Mene je Bog celoga života mučio. Svako
ko hoće slobodu, taj mora smeti da se ubije.
GRIGORJEV: Zašto vi ne govorite pravilno ruski?
KIRILOV: Ja tako govorim otkako znam za sebe. Vi mnogo ličite na mog brata... on je umro
pre sedam godina...
ŠIGALJOV:/OFF/ Pljujem ja na taj vaš obračun! dugujete obračun!
ŠATOV: /OFF/ Pljujem ja na taj vaš obračun!
KIRILOV: Šatove, čast mi je obavestiti vas da vas gospodin Grigorjev od maločas čeka.
GRIGORJEV: Ako sam dobro razumeo Kirilova, on hoće da svi mi izvršimo samoubistvo da
bi dokazali Bogu da ne postoji.
ŠATOV: Tu je bolest dobio u Americi.
GRIGORJEV: U Americi?
ŠATOV: Tamo smo on i ja umirali od gladi, na goloj zemlji spavali... Hteli smo da ličnim
iskustvom upoznamo stanje čoveka bačenoga u najteže društvene uslove.
GRIGORJEV: Gospode, zašto ići tako daleko? Bilo vam je dovoljno da se zaposlite ovde u
fabrici braće Špiguljin! A kako ste se otuda izvukli?
ŠATOV: Jedan čovek.. poslao mi 100 rubalja... Ne pitate ko je bio taj čovek?
GRIGORJEV: Dobro, ko je bio taj čovek?
ŠATOV: Nikolaj Stavrogin. A ne pitate zašto?
GRIGORJEV: Dobro, zašto?
ŠATOV: Zaveo mi je ženu. Još mu nisam vratio...
GRIGORJEV: Novac?
ŠATOV: Da, novac! Ali to ću učiniti. Neću više da imam ikakve veze sa tim svetom tamo.
Vidite li, Grigorjev, svi ti ljudi, Šigaljov, Liputin, LJamšin, Virginski, pa i sin Stepana
Trofimoviča, pa i sam Stavrogin... oni mrze svoju zemlju. Oni bi bili prvi duboko nesrećni
kad bi Rusija postala napredna i srećna. Ne bi više imali koga da pljuju.
GRIGORJEV: A vi, Šatove?
ŠATOV: Ja Rusiju volim, iako je nisam dostojan. A oni, moji bivši prijatelji, osuđuju me da
sam ih izdao i sad mi rade o glavi. Moram što pre da zaradim novac da ga vratim Stavroginu.
To moram apsolutno, moram!
LIZA: Vidite, ja sam ipak lično došla. Dozvolite da se upoznamo...
ŠATOV: Šatov.
LIZA: Lizaveta Drozdova Petar Verhovenski... ustvari, Nikolaj Stavrogin mi je govorio o
vama. Još u Švajcarskoj. Evo zašto sam došla: u Rusiji izlazi mnogo svakojakih novina.
Godina prođe a one se bacaju i zaborave. A, kad bi se sve što je u njima najinteresantnije
objavilo u jednoj knjizi, naravno, po nekom sistemu, takav bi zbornik mogao označiti naš
ruski život za celu jednu godinu...
ŠATOV: To je zanimljiva ideja.
LIZA: A ovde stanuje neki kapetan, gospodin Lebjadkin? Zar ne?
GRIGORJEV: Da. Vi se interesujete za njega?
LIZA: On se interesuje za mene. Pogledajte, napisao mi je pismo, u stihu...
GRIGORJEV: „O kako je divna ova, Lizaveta Tušinova, kad sa rođakom na ženskom sedlu
lebdi..."
LIZA: Ja sam Tušinova po ocu.
GRIGORJEV: Može li se sunce ljutiti na amebu... Pomisao na brak bila bi smešna... Ali mogu
mnogo toga da vam saopštim..."
ŠATOV: Prestanite! On je pijanica i nepošten čovek.
LIZA: Rekli su mi da stanuje sa svojom sestrom.
ŠATOV: Jeste, sa sestrom.
LIZA: Kažu da je zlostavlja. Raspitaću se ja kod...
GRIGORJEV: Kod koga?
LIZA: Kod Nikolaja Stavrogina. Hoću odmah da je vidim! Moram da je vidim svojim očima!
Molim vas, pomozite mi!
ŠATOV: Nemojte, treba da se vratite kući. Knjiga o Rusiji je bila samo izgovor. Došla je da
vidi Mariju Timofejevnu.

5. LAKEJ I NJEGOVA SESTRA

MARIJA: Dobar dan, Šatuška.

ŠATOV: Srećan sam što vas vidim, Marija Timofejevna.
MARIJA: I ja sam. Ko je onaj tamo? Čast gostima. Da, ja sam uvek radosna kad govorim s
tobom. Pusti me da te očešljam.
ŠATOV: Nemam češalj.
MARIJA: Kad se moj princ vrati, on će ti pokloniti češalj. Ah, Šatuška, tebi je sve dosadno. A
meni je sve zabavno.
ŠATOV: I kad je tu tvoj brat?
MARIJA: Hoćeš da kažeš moj lakej! Ja mu zapovedim: Lebjadkine, vode! i on trči po nju. A
kad je pijan on me tuče,... Korbačem. Neka selidba, loš čovek, izdaja, mrtvački krevet... Karte
lažu... Svi lažu izuzev Majke Božije...
ŠATOV: Majke Božije...
MARIJA: Da, Majka Božija! Velika vlažna zemlja, ona je jedina dobra. Sećaš li se, Šatuška,
šta je zapisano: „Kad budeš natopio zemlju suzama, tada ćeš se svemu radovati"! I zbog toga
ja često plačem, Šatuška, za svojim detencetom. Zamisli, ne pamtim, beše li dečak ili
devojčica. A muža ne znam... Kao da ga i nije bilo...
ŠATOV: A gde je sada to dete?
MARIJA: Odnela sam ga na sprud. Šatuška, je li istina da te je žena napustila?
ŠATOV: Da, istina je.
MARIJA: Nemoj da tuguješ. I moje srce je ojađeno. Moj princ se više neće vratiti. Šatuška
zašto me ti nikad ništa ne pitaš?
ŠATOV: Jer znam da mi nećeš ništa reći.
MARIJA: Zapitaj me, Šatuška, i ja ću ti pričati. Hajde, preklinji me, Šatuška, i ja ću ti sve
ispričati...
LEBJADKIN: Šatove, Šatove! Dođi, Šatove, prijatelju...
MARIJA: Evo došo moj lakej! Kad se vrati moj princ, on će me braniti...
LEBJADKIN: Ama dođi, Šatove, ja sam dobar, ko Falstaf! Ja ću ti oprostiti... Šatove, neću
nikome da kažem da si štamlao letke znam da si zakopao štampariju... Ne brini, dođi. Ko je
ovaj, prijatelj ili neprijatelj? Svejedno. Razumeš li, magarče, ja sam zaljubljen. Frak sam
kupio, frak ljubavi, petnaest srebrnih rubalja... ljubav jednog kapegana zahteva pristojnost
velikog sveta...
ŠATOV: Čisti se, dođavola!
LEBJADKIN: Robe posednički! I sestra ti je rob i kradljivica, utajila 700 rubalja! Ološ! I
znajte svi da sam zaljubljen u Lizu Nikolajevnu. To je zvezda na konju. Savršenstvu, devici
Tušinoj: „O kako je divna ova, Jelizaveta Tušinova, s uvojcima njenim igraju se vetri, kad s
rođakom na ženskom sedlu... vetri! Tada bračnih i zakonskih radosti zaželim..." Jer, ja sam
častan čovek, istina neuk u stihu, ali častan čovek.
ŠATOV: Koji prodaje sestru.
LEBJADKIN: Opet kleveta! A mogao bih samo reč da kažem! Znaš li ti ko je moja sestra?
ŠATOV: Ko?
LEBJADKIN: Pa ti znaš!
ŠATOV: Ja znam, samo ti to kaži.
LEBJADKIN: Ja smem da kažem.
ŠATOV: Kaži!
LEBJADKIN: Misliš da ne smem?
ŠATOV: Ne smeš, ti si kukavica iako si bivši kapetan!
LEBJADKIN: Ona je... ona je... ona je... joj, Stavrogine, Stavrogine!
KIRILOV (OFF): Hulja si ti, Lebjadkine!

6. U PORTI

VARVARA: Šta želite, dušo? Treba li vam pomoć?

MARIJA: Došla sam... Došla sam samo da poljubim vašu ručicu...
VARVARA: Samo ste zato došli?
LIPUTIN: Gle, deset rubalja! Da nije mnogo?!
MARIJA: Molim za vašu ručicu.
VARVARA: Vi drhtite. Nemojte klečati, molim vas! Gde stanujete? Zar niko ne zna gde ona
stanuje?
LIPUTIN: Ona je od Lebjadkinih. Stanuje u Bogojavljenskoj ulici.
VARVARA: Vi ste, dušo, gospođa Lebjadkin?
MARIJA: Ne, nisam više Lebjadkina. Lebjadkin je moj brat.
VARVARA: Povešću vas, posle ćete se odvesti svojoj kući. Šta je to, vi ramljete?
LIZA: Tetka, tetka, povezite i mene!
7. ŠAMAR

VARVARA: I neka ne isprežu konje!

STEPAN: Šta? Šta se dogodilo?
VARVARA: Nije ništa. Ova hroma jadnica bacila mi se pred noge na izpazu iz crkve. LJubila
mi ruke! Čaja!
MARIJA: Ah, kako je ovde lepo. Šatuška, šta ti radiš u ovom otmenom svetu?
VARVARA: Vi znate ovu ženu?
ŠATOV: Znam
VARVARA: Šta znate? Brže?!
ŠATOV: Šta da vam kažem... Stanuje u istoj kući gde i ja... Ah... ne vredi govoriti... Vidite i
sami!
VARVARA: Od vas nisam ništa bolje ni očekivala! Popijte čaj, zagrejaće vas.
MARIJA: Da. Oh, zaboravila sam da vam vratim šal.
VARVARA: Zadržište ga! Vaš je. Sedite i popijte čaj. Ne bojte se, sedite.
MARIJA: Mersi. Tetka, da se vi ne ljutite na mene?
VARVARA: Kako sam ja vama tetka?
MARIJA: Ja... ja sam mislila da tako treba. Tako vas je Liza nazvala...
VARVARA: Koja sad opet Liza?
MARIJA: Tako ste je vi maločas nazvali. A u snu sam istu takvu lepoticu videla...
STEPAN: Chere amie!
VARVARA: Stepane Trofimoviču, ćutite! Situacija je i bez vas isuviše komplikovana!
PRASKOVJA: Došla sam po svoju kćer.
VARVARA: Praskovja, učini ljubav, sedi!
PRASKOVJA: Ne bih ja u vašoj kući sela, Matuška, da mi nije ovih mojih nogu.
VARVARA: Ti si šcelo opet uvrtela nešto u glavu.
PRASKOVJA: Zašto ste vi moju kćer naočigled celog sveta umešali u svoj skandal?
LIZA: Mama, ja vas molim...
PRASKOVJA: Ti ćuti! Dosta mi je njenog despotizma.
VARVARA: Da se ti, Praskovja, nisi nešto propametila za ovu nedelju!
PRASKOVJA: Nisam se ja propametila, nego se pokazala prava istina za ovu nedelju!
LIZA: Mamice, nemojte!
VARVARA: Kakva prava istina?
PRASKOVJA: Pa evo te istine. cele! Evo je ovde! Varja, Varjuša oprostite mi moju pakosnu
ludost... Vode, vode!
MARIJA: Je li to Darja Pavlovna? Kaks si lepa. Šatuška, uopšte na ličiš na tvoju sestru?
VARVARA: Daša, poznaješ li ovu osobu?
DAŠA: Nikada je nisam videla. Ali pretpostavljam da je to sestra kapetana Lebjadkina.
MARIJA: Da, on je moj lakej. Ma zar je mogućno da biste vi utajili njegov novac, tako
vaspitana, tako slatka...
VARVARA: O kakvom novcu je reč?
DAŠA: Nikolaj Vsevolodovič zamolio me je u Švajcarskoj da donesem 300 rubalja
gospodinu Lebjadkinu.
VARVARA: NJenom bratu?
DAŠA: Da, kapetanu Lebjadkinu.
VARVARA: Moj Nikolaj?
DAŠA: Da, Nikolaj Vsevolodovič lično.
VARVARA: A kakav je to novac utajen?
DAŠA: To ja već ne znam. Bilo je 300 rubalja i ja sam predala 300 rubalja!
VARVARA: Ako mi Nikolaj ništa nije rekao o tome, sigurno je imao svoje razloge.
LEBJADKIN: Ja došao, gospođo!
ŠATOV: Nemojte, zaboga! To nije čovek koga biste mogli primiti u društvo.
VARVARA: Pustite ga. Hoću da sve to izvedem na čistinu!
LEBJADKIN: Kapetan Lebjadkin!
VARVARA: Je li ova osoba zaista vaša sestra?
LEBJADKIN: Jeste, gospođo, utekla ispod nadzora... ne mislite da klevećem svoju sestru...
ali u takvom stanju, u smislu koji prlja reputaciju... pa sam došao da zahvalim na
velikodušnosti ukazanoj u porti, ruski, bratski...
VARVARA: Bratski?
LEBJADKIN: To jest, ne bratski kao jednaki, nego bratski jedino u smislu što sam ja brat
moje sestre. Evo vaš novac gospođo!
VARVARA: Vi ste izgubili pamet!
LEBJADKIN: Ne gospođo, Marija, moja sestra, rođena Lebjadkin, sada Marija obratite
pažnju bez prezimena, primila je samo od vas deset rubalja. I od vas, gospođo, će sve primiti,
ali samo od vas, ni od koga drugog na svetu, inače bi se u grobu prevrnuo deda njen, štabski
oficir, poginuo na Kavkazu pred očima samog generala Jermolova, mislim u smislu sramote...

VARVARA: Molim vas, sklonite svoj novac. Ne mašite mi njime pred očima. I biću vam
zahvalna ako sednete. Objasnite mi sad, zašto vaša sestra može baš od mene sve primiti?
LEBJADKIN: Gospođo, može li se umreti jedino zbog plemenitosti svoje sopstvene duše?
VARVARA: Ne znam, nikada nisam mislila o tome.
LEBJADKIN: Ako vi ne znate gospođo... onda „Umukni moje beznadežno srce..."
VARVARA: Prestanite, gospodine, da govorite u zagonetkama i odgovorite na moje pitanje.
Zašto vaša sestra može baš od mene da primi sve?
LEBJADKIN: Zašto? Ah, gospođo, od prvog dana postanja sveta, cela priroda svakog
trenutka dovikuje svome stvoritelju: Zašto? I evo, već sedam hiljada godina ne dobija
odgovor! Zašto! Može li onda kapeta Lebjadkin sam da odgovori! Ja bih hteo da se zovem
Pavle a zovem se Ignjatije! Zašto? Ja sam pesnik, a živim u svinjcu. Zašto? Ah.
VARVARA: Zar vi baš nikako ne možete ništa određeno da kažete?
LEBJADKIN: Mogu da vam pročitam svoju basnu „Bubašvaba"!
VARVARA: Šta-a-a?!
LEBJADKIN: Vi pitate, gospođo, „zašto"? Odgovor je u poslednjem stihu te basne. Obratite
pažnju, u poslednjem „ognjenom" stihu te basne!
VARVARA: Pročitajte onda tu vašu basnu.
LEBJADKIN: „Bubašvaba" „Bila jedna Švababuba, bubašvaba s maloletstva. I u času, zatim
pade, na dno puno muvožderstva".
VARVARA: Gospode, šta je to?
LEBJADKIN: Pa to, to je kad muve ulete u čašu, onda nastaje muvožderstvo. To svaki glupan
može da razume. „Zauze i švaba mesto, muve na to zagunđaše, Prepuna je naša čaša, k
Jupiteru zavapiše. I dok one dižu viku, pristupi im Nikifor, Starac čestit, svim na diku..."
Dalje Nikifor uzima čašu, svu tu komediju ispljusne u kofu. Ali, obratite pažnju gospođo;
Jedino bubašvaba ne ropće! Eto vam odgovora na vaše pitanje: Zašto? Obratite pažnju;
bubašvaba ne ropće!
VARVARA: Ništa ne razumem!
LEBJADKIN: Kako ne razumete? Ni Lebjadkin ne ropće! Priznajte gospođo, veličinu
njegove duše. A taj Nikifor, on predstavlja prirodu, to jest Rusiju!
PETAR: Pozdravljam vas, Varvara Petrovna...
STEPAN: Petar, pa to je Petruša, moje dete!
PETAR: Dosta, dosta!
STEPAN: Uvek sam bio grešan prema tebi.
PETAR: O tome ćemo posle...
STEPAN: Zaboga, pa deset godina te nisam video!
PETAR: Utoliko manje razloga za izlive. Nikolaj Vsevolodovič ostavio me ima pola časa i
rekao mi da se ovde nađemo. Ah, Lizaveta Nikolajevna, Lizo, toliko sam srećan! Nadam se da
me vaša poštovana majka nije zaboravila. Kako su vaše noge, Praskovja Ivanovna? Varvara
Petrovna, ja sam, naravno, prethodno obavestio svoga oca o svom dolasku, ali on je, naravno,
to zaboravio...
STEPAN: Moje dete, kakva radost!
PETAR: Dosta, dosta!
VARVARA: Nikola, stanite! Recite mi odmah, odatle gde stojite, je li istina da je ova
nesrećna, hroma ženska ovde, vaša zakonita supruga?
STAVROGIN: Ne treba da ostanete ovde. Ne, ne činite to, Marija Timofejevna! Ja nisam ni
vaš otac, ni vaš verenik, ni vaš muž, zar ne? Uzmite me pod ruku. Ja ću vas sada, ako
dopustite, odvesti vašoj kući.
MARIJA: Lebjadkine, dovedi kočije!
VARVARA: Praskovja, jesi li sad čula?
PRASKOVJA: Čula sam. Ali tebi ipak nije odgovorio.
PETAR: Priča je isuviše duga da bi je Nikolaj tek tako ispričao. Znate da smo Nikolaj i ja pre
pet godina živeli u Petrogradu i Nikolaj, je, kako da kažem, vodio jedan život... Pun ruganja!
Da to je prava reč. Nije radio ništa i izlazio je ne birajući društvo. Ukratko, posećivao je
Petrogradski ološ. Tako je upoznao tog Lebjadkina, lakrdijaša i parazita. Svog Falstafa, kako
ga je zvao. On i njegova sestra su živeli u neopisivoj bedi. Jednoga dana u krčmi, neko je
uvredio tu nesrećnicu, a Nikolaj se diže, zgrabi ga za vrat i spusti kroz prozor sa drugot sprata.
I to je sve.
VARVARA: Kako... i to je sve?
PETAR: Mislim, sve je poteklo odatle. Cela operacija bila je izvedena uz opšti smeh.
Međutim, devojka se zaljubi u svog viteza. Naravno, svi su joj se podsmevali. Ali se Nikolaj
začudo ophodio prema njoj sa poštovanjem.
STEPAN: Šta sam rekao - Princ Hari! To je viteški.
PETAR: Kirilov, na primer, nije bio tog mišljenja.
LIZA: Dozvolite, a zašto?
PETAR: Rekao je Nikolaju: „Zbog toga što se vi ponašate prema njoj kao prema markizi, ona
potpuno gubi glavu. I vi to još činite namerno!"
LIZA: I šta je vitez odgovorio?
PETAR: Rekao je: „Kirilove, varate se, ja nju zaista poštujem, jer ona vredi više nego mi svi!
Na nesreću, devojka je posle svega uobrazila da je Nikolaj njen verenik. A kada je napuštao
Petrograd, Nikolaj je preduzeo sve mere da se devojci obezbedi godišnje izdržavanje.
LIZA: Ne razumem. A zašto?
PETAR: Kirilov je tvrdio da je to bila nova „etida životom prezasićenog mladića" koji je
želeo da vidi dokle se može dovesti jedna nemoćna obogaljena devojka. Ali, ja znam da to
nije istina.
VARVARA: To je moj sin. To je moj karakter. Ta plahost s kojom zaslepljen u svojoj
blagorodnosti, neko prigrli čoveka čak i nedostojnog sebe, čoveka koji ga ne razume i koji je
gotov da ga muči...
STEPAN: Ma chere!
VARVARA: Da, da! Da ga muči, takoreći svakom prilikom, i to sam ja! To sam potpuno ja!
Oh, koliko sam kriva pred Nikolajem. A što se tiče tog jadnog stvorenja, to je vrlo prosto.
Usvojiću je!
PETAR: I učinićete dobro, jer njen brat te zlostavlja. Uobrazio je da ima prava da raspolaže
njenim novcem. Dakle, on smatra izdržavanje koji je Nikolaj dobrovoljno dao, kao neku vostu
odštete.
LIZA: Kakve odštete?
PETAR: Otkud ja znam? On govori o nekakvom povređenom porodičnom dostojanstvu!
VARVARA: Ostavimo sad Lebjadkina! Ah, Nikolaj, hoćeš li mi oprostiti? Petar Stepanovič
nam je upravo ispričao jedan događaj iz života jednog sanjalice, jednog mladića uvek viteški
plemenitog.
STEPAN: Sanjalica! To je prava reč.
VARVARA: Hvala vam, Stepane Trofimoviču!
STAVROGIN: Poverujete Petru Stepanoviću. On ne laže jer mu je istina uvek draža od
uspeha. Osim u onim posebnim slučajevima kad mu je uspeh draži od istike. Dobar dan, Lizo.
Nadam se da ste dobro.
LIZA: Pretpostavljam, poznajete Mavrikija Nikolajeviča. Bože, Mavrikije, kako ste vi
nedopustivo visoki!
MAVRIKIJE: Ne razumem.
LIZA: Ako mi se desi da padnem sa konja, da li biste me vodili hromu ulicama? Ne dam
nikom drugom da me vodi, osim vas!
MAVRIKIJE: I tada ćete vi voditi mene, Lizaveta Nikolajevna!
LIZA: Bože, pa on je hteo da bude duhovit! Znam, vi biste mene hromu od jutra do mraka
uveravali da sam hroma interesantnija. Samo vi ste nedopustivo visoki a ja hroma. postala bih
mala. Nećemo bmti par. Ha, ha, ha!
PRASKOVJA: Šta ti je, dete moje?
STAVROGIN: Čuo sam da se udajete, Daša. Čestitam vam, iskreno
DACJA: Znam, iskreno.
PETAR. Primite i moja čestitanja. Ali to je neka epidemija. Znate li da se i moj papa ženi?!
STEPAN: Pjer! Nemoj molim te.
PETAR: Pa šta, zar mi nisi pisao o tome? Pišeš da je mlada devojka biser, ali da se moraš
njome oženiti da bi pokrio njene grehove iz prošlosti. i za sve tražiš moj pristanak. Šta je?
Čini mi se da ovde svi nešto znaju a da ja baš to nešto ne znam!
VARVARA: Je li vam Stepan Trofimovič to napisao od reči do reči?
PETAR: Da, evo pisma. Ono je dugo, kao uostalom i sva njegova pisma. Ja ih doduše ne
čitam do kraja. Ali njemu je to svejedno, on ih ionako piše za potomstvo.
VARVARA: Nikolaj, je li i tebe Stepan Trofimovič obavestio o toj ženidbi?
STAVROGIN: Napisao mi je jedno pismo, veoma plemenito.
VARVARA: Stepane Trofimoviču, očekujem od vas da iziđete odmah i da više nikada ne
prekoračite prag moje kuće! Nikada! Stepane Trofimoviču, 1200 rubalja kao vašu penziju do
kraja života smatraću i dalje kao svoju svetu dužnost.
STEPAN: Nedavno, ta ista usta izređala su mi druge zahteve. I ja sam ih prihvatio... igrao sam
kao en petit cosak du Don... na svom sopstvenom grobu...
VARVARA: Niste vi igrali kao mali donski kozak na svom grobu, nego ste se pojavili sa
crvenom kravatom, napomađeni i namirisani. Vi ste želeli da se oženite bez obzira na mrskosti
koje ste pisali o svojoj verenici!
STEPAN: Je li to sve što ostaje od naših dvadeset godina?
VARVARA: Dvadeset godina licemerstva! Čak i pisma koja ste mi pisali, bila su pisana za
potomstvo!
STEPAN: Govorite kao moj sin! Vi me nikada niste cenili. Znam, imao sam bezdan slabosti.
Jeo sam od vašeg... ali ja sam uvek mislio da među nama ima nešto više od jela... i dozvolite,
nikad nisam bio nitkov! Dakle, krećem na put... otići ću pešice da završim život za kakvim
plotom! Alea jacta est!
PETAR: Izvinite, Daša, nisam znao.
STEPAN: Je li moguće da ti ništa nisi znao, dragi moj?
PETAR: Varvara Petrovna, vidite li, on nije samo jedno ostarelo dete, on je jedno ostarelo
rđavo dete!
DAŠA: Molim vas, Stepane Trofimoviču, ne govorite ništa... Budite uvereni da vas ja još isto
onako poštujem .. molim vas da i vi mislite o meni lepo. Ja ću to mnogo ceniti.
VARVARA: Darja Pavlovna, ti znaš da je u toj stvari sve samo tvoja, potpuno slobodna volja!
ŠATOV: (prilazi Stavroginu i svom snagom ga ošamari)

8. LIČNOST SPREMNA NA SVE

STAVROGIN: Moja majka nikada ne prisluškuje!

PETAR: Znam, za razliku od mene. A kako vaš obraz? Bridi li još? Da li ste još u groznici?
Ne brinite, ja sam već pustio glas da vas je Šatov ošamario zato što ste mu u inostranstvu
zaveli ženu. Ne ljutite se? Sad je u svemu potpuno vaša volja. Da, uzgred, i ovo: ja sam vašu
ženu... oprostite, ja sam Lebjadkine odmah posle skandala prebacio u drugi kraj grada, s one
strane reke. Jeste li dobili moju zabelešku sa njihovom novom adresom?
STAVROGIN: Dobio sam ali mi više ne šaljite nikakve zabeleške, a naročito ne po Liputinu!
PETAR: Nije se moglo drugačije... Da, uzgred, trebalo bi da se sastanete „s našima", to jest,
oprostite, sa njima, ne „s našima", vi to ne volite. Da zbilja, vaša mamica je ovih sedam dana,
dok ste ležali u bunilu, bila vrlo sumorna, a danas sva sija!
STAVROGIN: TO je zato što sam joj dao reč da ću ovih dana zaprositi Lizavetu Nikolajevnu.
PETAR: Ipak je, dakle, istina?! A, razumem, tek samo da je umirite!
STAZROGIN: A ako je bilo ozbiljno!
PETAR: Pa šta, neće to škoditi našoj stvari, to jest, oprostite, samo stvari, ne „našoj". Vi ne
volite reč „naše"... A sad zbogom. Da, sinoć sam pio sa oficirima. Tamo imamo tri naša
čoveka. Vous comprenez? Da, interesantna je i fabrika braće Špiguljin. Pet stotina radnika,
pravi rasadnik kolere. Zamislite, po neki od njih već nešto zna o Internacionali. A sad, zaista
zbogom.
STAVROGIN: Verhovenski, a šta ako vi radite za policiju?
PETAR: Ko takva pitanja ima na umu, taj ih ne postavlja ako je bar malo oprezan. Ne radim,
ne radim... zasad!
STAVROGIN: Već dugo tražim na koju životinju ličite. Pogrešno sam tragao. Vi ličite na
Jezuitu!
PETAR: Oštroumno!
STAVROGIN: Čujem da ste počeli da učite jahanje?
PETAR: Ovde neki drže da sam ja, navodno, vaš suparnik kod Lizavete Nikolajevne, pa kad
je već tako, moram tome i da se prilagodim. Znate kako ona voli konje. Napolju pada kiša.
Da, baš kad rekoh, po gradu luta neki Feđka, odbegli robijaš. Zamislite, moj otac ga je, u
svoje vreme, prodao u regrute, meni neki sitan dug da vrati... Ličnost spremna na sve, za
novac, razume se! Ah, zbilja, kad smo već pri tome ono što ste malopre rekli o...
STAVROGIN: O Lizavet Nikolajevnoj?
PETAR: Da, o njoj! O Lizaveti Nikolajevnoj! Znate, i ja sam ličnost spremna na sve. A i taj
Šatov, na primer, ne bi trebalo da se igra životom!
VARVARA: Napolju pada kiša. Bog te blagoslovio, ako dobro delo započinješ!

9. ČOVEKOBOG

KIRILOV: Hoćete čaja?

STAVROGIN: Vrlo rado. Bićete moj sekundant. Izaziva me Gaganov.
KIRILOV: Što ste mu oca ugrizli za uvo.
STAVROGIN: Da i vukao za nos. Pisao mi je već nekoliko puta. Odgovorio sam da sam
spreman da mu dam svako izvinjenje, ali umesto da se smiri, još više se razgnevio. Danas sam
dobio ovo pismo.
KIRILOV: „Vašoj javno ošamarenoj njušci..." Puškin je tako pisao Hekernu.
STAVROGIN: Molim vas, najpre prenesite moje izvinjenje.
KIRILOV: Neće pristati.
STAVROGIN: Znam da neće.
KIRILOV: Onda recite vaše uslove za dvoboj.
STAVROGIN: Oružje - pištolj! Barijere deset koraka. Pucati se može i pre barijere, još u
hodu.
KIRILOV: Deset koraka između barijera, blizu je.
STAVROGIN: Pa dobro, onda dvanaest. Hoću da se sve to već jednom svrši!
KIRILOV: Hoćete li da vidite pištolje?
STAEROGIN: Molim. Skupoceno oružje.
KIRILOV: Da, kupljeno u Americi.
STAVROGIN: Znači, vi neprestano imate istu misao?
KIRILOV: Istu.
STAVROGIN: Pa onda, kada?
KIRILOV: To ne zavisi od mene, kao što znate. Kad budu kazali.
STAVROGIN: Da čuo sam. Ubiti se... ponekad i sam to zamišljam... Učiniti nedelo, učiniti
nešto stidno, besramno, nešto podlo, tako podlo, da te ljudi i posle hiljadu godina pamte i
gade se toga, i odjednom: „Jedan metak u čelo i ničeg nema"! Čija je ovo devojčica?
KIRILOV: Mati zaspi, ja ga loptom zabavljam.
STAVROGIN: Vi volite decu?
KIRILOV: Volim. Volim život.
STAVROGIN: A samoubistvo?
KIRILOV: Život zasebno, a to zasebno. Život postoji a smrti nema.
STAVROGIN: Vi ste, Kirilove, vrlo srećni.
KIRILOV: Da, vrlo srećan. Jeste li videli list na grančici zelen, sjajan, sa žilicama, a sunce
sija... Čovek je nesrećan jer ne zna da je srećan. Samo zato. Ko to uvidi odmah, odmah je sve
dobro
STAVROGIN: I kad neko ovakvu devojčicu obeščasti, je li i to dobro?
KIRILOV: Jeste! I ako neko onom ko je obeščastio ovakvu devojčicu, rascepi lobanju ili ako
mu je, naprotiv, ne rascepi, to je opet dobro. Kad bi ljudi znali da im je dobro, onda bi im i
bilo dobro.
STAVROGIN: Kad biste vi znali da verujete u Boga, onda biste i verovali u Boga?
KIRILOV: Šala svetskog čoveka.
STAVROGIN: A kako ste otkrili da ste srećni?
KIRILOV: Jedne noći, između utorka i srede, u dva časa i trideset sedam minuta. Ima
trenutaka kada se vreme odjednom zaustavlja. Čovek dostigne sreću i vreme izčezava.
STAVROGIN: Kuda?
KIRILOV: Gasi se u razumu. Ko bude ljude naučio da su dobri, taj će dovršiti svet!
STAVROGIN: Ko ih je učio, toga su raspeli
KIRILOV: O, ne, ne! On će tek doći i njegovo ime će biti čovekobog.
STAVROGIN: Valjda, bogočovek!
KIRILOV: Čovekobog! Tu ima razlike. Ne razgovarajte samnom ironično, Stavrogine! Setite
se šta ste vi značili u mome životu!
STAVROGIN: Dobro, onda, sutra tačno u devet.
KIRILOV: Ja se probudim kad hoću.
STAVROGIN: Zbogom Kirilove.
10. BOGONOSAC

STAVROGIN: Šatove, jeste vi mene udarili zbog toga što sam vam zaveo ženu?
ŠATOV: I sami znate da nisam zato!
STAVROGIN: Ni zbog vaše sestre?
ŠATOV: Ne, ne, zaboga ne! Udario sam vas zato što ste tako nisko pali!
STAVROGIN: Razumem. Ja sam, međutim, došao ovamo da vas opomenem. Vas će ubiti!
ŠATOV: Ja se njih ne bojim. Ja sam sa njima prekinuo! A, da... evo vam sto rubalja koje ste
mi poslali u Ameriku.
STAVROGIN: Šatove, vi, kako izgleda, još niste shzatili: ti ljudi ne nameravaju tek tako da
raskinu sa vama!
ŠATOV: Ali ja hoću da raskinem sa njima. To je moje pravo, pravo savesti i pravo slobode
mišljenja!
STAVROGIN: Nemojte vikati! Možda Petar Verhovenski prisluškuje! On je doputovao,
ovamo, između ostalog da vas u zgodnom trenutku likvidira!
ŠATOV: Likvidira?
STAVROGIN: Da, kao čoveka koji previše zna i
kojJ1 može da izda!
ŠATOV: Stavrogine, kako ste vi mogli zabasati u tu lakejsku besmislicu?
STAVROGIN: U stvari, ja i ne pripadam toj organizaciji. Ako sam ih slučajno pomagao, činio
sam to kao čovek besposlen. Ali oni su zaključili da sam i ja špijun. Svi oni, zato što su
nesposobni da rukovode, silno vole da optužuju za špijunstvo.
ŠATOV: Zar se vi njih ne bojite?
STAVROGIN: Pa... ne, ne mnogo. Nego hteo sam da vam kažem nešto sasvim drugo. Imam
nameru da ovih dana objavim da sam oženjen Marijom Lebjadkinom!
ŠATOV: Ne! Znači, ipak je istina!
STAVROGIN: Istina je, ona je moja zakonita žena!
ŠATOV: Nemoguće! Jeste li bili primorani na taj brak?
STAVROGIN: Nisam.
ŠATOV: A šta ona onda priča o nekakvom detetu?
STAZROGIN: Ona nije mogla imati dete. Ona je devica. Pa vi ste u groznici!
ŠATOV: Bar jedanput u životu progovorite glasom čovečijim! Ne govorim sebe radi!
STJČVROGIN: Dopustite ipak da završim ono što sam počeo... u vezi sa Marijom
Lebjadkinom...
ŠAT0V: Posle! Znate li vi koji je narod na celoj zemlji danas jedini narod „Bogonosac"?
STAVROGIN: Po načinu kako ste počeli moram zaključiti da je to ruski narod...
ŠATOV: I vi se još smejete! To su vaše reči!
STAVROGIN: A vi ste baš posle tih mojih reči ušli u ateističko društvo Verhovenskog, a
zatim ste otišli u Ameriku.
ŠATOV: U Americi sam tri meseca spavao na slami pored onog nesrećnika Kirilova kome ste
vi u isto vreme dok ste u mene usađivali veru u Boga i otadžbinu, trovali srce ateizmom i
doveli ste njegov razum do ludila.
STAVROGIN: Kirilov mi je baš sada rekao da je srećan. Nisam obmanjivao ni vas ni njega.
Dok sam vas uveravao u Boga, možda sam više hteo da pomognem sebi nego vama.
ŠATOV: Jeste li vi ateista?
STAVROGIN: Jesam.
ŠATOV: A kako ste onda mogli kazati da samo pravoslavni vernik može biti Rus!? Kako ste
mogli kazati da je narod bez religije, narod bez pojmova o dobru i zlu!
STAVROGIN: Šatove, vi ste sve to primili sa vatrom, sve ste preokrenuli. Vi Boga spuštate do
prostog atributa narodnosti.
ŠATOV: Naprotiv, ja uznosim narod do Boga! Jevreji su živeli samo zato da dočekaju Boga.
Grci su obožavali prirodu i zaveštali svetu svoju religiju: filozofiju i umetnost. Rim se
obogotvorio u državi... A danas je jedini narod „Bogonosac", ruski narod... O koliko prezirem
vaš oholi osmeh! Je li mogućno da me vi, Stavrogine, smatrate za ludaka?
STAVROGIN: Naprotiv, Šatove. Jako bih želao da mogu da potvrdim sve što ste do sada
govorili, ali...
ŠATOV: Ali, kako ste rekli, potreban vam je zec: „da se napravi umokac od zečevine potreban
je zec, da se poveruje u Boga, potreban je Bog".
STAVROGIN: Šatove, a vi, verujete li vi u Boga?
ŠATOV: Ja verujem u Rusiju u rusko pravoslavlje... u telo Hristovo...
STAVROGIN: A u Boga?! U Boga?!
ŠATOV: Ja ću verovati u Boga! Ali mene neka voda nosi! Ja nemam dara! Vi, jedino vi biste
mogli podići zastavu!
STAVROGIN: I Petar Verhovenski takođe je uveren da bih jedino ja mogao podići njihovu
zastavu, i to zbog moje, kako on kaže, „neobičie sposobnosti za zločine".
ŠATOV: Je li istina da ne znate za razliku između zverske podlosti i bilo kog uzvišenog
podviga? Je li istina da ste vi u obe krajnosti našli podjednaku meru naslede? Je li istina da ste
decu mamili u razvrat? Je li istina?
STAVROGIN: Neću da odgovorim.
ŠATOV: Vi besposleni, proskitani, razmaženi gospodski razvratniče!
STAVROGIN: Ja vas, međutim, Šatove, onda, kad ste me udarili, nisam ubio!
ŠATOV: Znam! „Skrstili ste ruke na leđa". LJubiću tragove vaših nogu kad odete. Ja vas ne
mogu iz svog srca istrgnuti, Stavrogine!
STAVROGIN: A ja vas ne mogu voleti, Šatove. Žao mi je. Niste mi dali da vam kažem... Ja
sam u stvari, došao samo da vas molim, da ne ostavljate Mariju Lebjadkinu, ako se meni nešto
dogodi. Vi jedini imate još nekog uticaja na njen siroti razum.
ŠATOV: To će i onako biti! A vi idite ocu Tihonu, bivšem episkopu, koji živi u našem
manastiru.
STAVROGIN: Više vam neću doći, Šatove.

11. AKONTACIJA I

FEĐKA: Stavrogine!
STAVROGIN: A, ti si Feđka, robijaš! Šta radiš ovde?
FEĐKA: Petar Verhovenski mi pasoš za celu našu veliku Rusiju obećava.
FEĐKA: Valjda zato što me njegov otac pre reforme za sitne pare u regrute prodao. Pa, eto,
čekam pasoš.
STAVROGIN: A šta ti je Verhovenski od mene obećao?
FEĐKA: Tri rublje u srebru, kao akontaciju... ako se neka okolnost pokaže... pa vam
ustrebam... Rekao mi je takođe da ćete posetiti neke osobe s one strane reke. Ima tri noći kako
vas pred mostom čekam. Zaslužio sam, valjda, te tri rublje, za čekanje?
STRAVROGIN: Slušaj, nisi mi potreban, niti ćeš mi ikada biti potreban. A ako te ponovo
sretnem, ja ću te vezati i predati policiji! Marš!
FEĐKA: A ja ću vas ipak čekati! Zlu ne trebalo!

12. IDIOTKINJA

STAVROGIN: To ste se vi pobrinuli?

LEBJADKIN: Ja, molim... Naravno sve je to od vaše darežljivosti... Stavrogine, otkad su nas
preselili preko reke u ovom srcu vrilo je toliko da nisam znao kad ću vas pre dočekati. Čak
sam i testament napisao. Zaveštao sam svoj kostur studentima ovdašnje medicinske
akademije. Ali pod uslovom da se na mojoj lobanji zalepi etiketa sa natpisom: „Jedan
popravljeni slobodni mislilac, povređen u svom porodičnom dostojanstvu".
STAVROGIN: A što vi jednako trabunjate o tom porodičnom dostojanstvu? Zar je nedostojno
što je vaša sestra u zakonitom braku sa jednim Stavroginom?
LEBJADKIN: Ali, brak je skriven... na štetu dotičnog dostojanstva.
STAVROGIN: Ja ću još sutra o tom braku obavestiti javnost.
LEBJADKIN: Nemoguće! Zaboga, pa ona je luda!
STAVROGIN: To je moja stvar!
LEBJADKIN: A šta će reći vaša blagorodna mamica?
STAVROGIN: To je njena stvar.
LEBJADKIN: A ja, šta ću ja... Ono glavno, to sam ja!
STAVROGIN: Pa vi želite u Petrograd.
LEBJADKIN: Odkud znate?!
STAVROGIN: Lebjadkine, jeste li već potkazali ili još niste?
LEBJADKIN: Ništa još nisam učinio...
STAVROGIN: Lažete! Zato vi i želite da pobegnete u Petrograd. A da se niste već nekome
ovde izbrbljali?
LEBJADKIN: Nisam! To jest, jesam... u piću! Liputinu!
STAVROGIN: Budalo.
LEBJADKIN: Mene je uzbuđivalo što je sve to protiv naše otadžbine. Obuzima me jeza! A ja
sve to narodu raznosim, u smislu letaka Palite crkve, Boga uništite, rušite brakove, ukidajte
pravo nasleđa, uzmite noževe..."
STAVROGIN: Ne derite se! Lebjadkine, slušajte me pažljivo: ako hoćete da sačuvate glavu,
recite Verhovenskom da ste pretili potkazivanjem samo mene da zaplašite, da više novaca od
mene izvučete.
LEBJADKIN: A što, brate, zar sam u tolikoj opasnosti?
STAVROGIN: U svakom slučaju, Verhovenski vas neće pustiti da pobegnete. Sklonite se!
LEBJADKIN: Odbacujete me kao staru čizmu. Napolju pada kiša.
STAVROGIN: Uzmite kišobran.
LEBJADKIN: Jednim mahom određujete minimum čovekovih prava.
STAVROGIN: Oprostite, Marija Timofejevna, to sam ja trgao sam vas iza sna? Oprostite.
Priberite se, molim vas!
MARIJA: Da mi je samo znati zašto sam vas usnila sa nožem u ruci. Slušajte kneže, nisam ja
za vas. Umela bih, možda, da primam... čudna mi čuda, poslužiti šolju čaja... Ona vaša lepa
gospođica sve vreme je gledala u mene a ja sam sve u tavanicu gledala. A njegove majke se
bojim, iako mi je poklonila šal, crni šal. Je li ona igumanija?
STAVROGIN: Nije.
MARIJA: Greška. Trebalo bi da bude. A Daša je anđeo.
STAVROGIN: Marija Timofejevna sutra ću objaviti. Mislite da vas više ne volim?
MARIJA: Mora da sam njemu nešto mnogo skrivila, znam i šta sam mu skrivila... Ne, ne, ne,
nije se on mogao sastajati s onim ološem, svi su oni u zaveri. I on? Zar je i on izdajica?
Okrenite se da se uverim, pogledajte me!
STAVROGIN: Ja vas već odavno gledam.
MARIJA: Mnogo ste se ugojili.
STAVROGIN: Marija Timofejevna sutra ću objaviti... Ta, šta vam je?
MARIJA: Pet godina zamišljam kako će on ući... Evo, ja ću da sedim, kao da ništa ne
očekujem, a vi iznenada uđite. Uđite već! Hoću da vidim kako će to da bude. Uđite već!
STAVROGIN: Marija Timofejevna, sutra ću objaviti naš brak. Hoćete li da živite celoga
života samnom u Švajcarskoj? Imaćete služavku. Svake večeri pričaćete mi svoje priče, kao
onda u Petrogradu. Čitaću vam knjige... Hoćete li?
MARIJA: A šta ste vi pa da idem sa vama? Moj knez nije takav. Jesi li ga ubio, priznaj?
STAVROGIN: Ti znaš ko sam ja?
MARIJA: Ko zna ko si ti i otkud si banuo! Ne golube, slab si ti glumac. Gori čak od mog
lg.keja Lebjadkina. Pozdravi tvoju gospođicu i kaži joj da pošalje nekog boljeg od tebe. A
mnogo ličiš na njega...
STAVROGIN: Umirite se! Ja sam vaš muž!
MARIJA: Pusti me! Moj muž je soko i knez, a ti si sovuljaga. Moj soko se nikad pred
gospođicom ne bi mene zastideo, nikad! Moj soko u sunce gleda! Kaži, samozvanče, jesi li joj
mnogo uzeo? Ne bih ja tebi ni groša dala! Ha, ha, ha!
STAVROGIN: Idiotkinja!
MARIJA: Ja sam žena svog kneza, ne bojim se ja tvog noža!

13. AKONTACIJA II

FEĐKA: Stavrogine.
STAVROGIN: Dole nož! Skloni ga! Skloni odmah!
FEĐKA: Kod kapetana Lebjadkina, koga ste sad baš izvoleli posetiti, vrata su po svu noć
širom otvorena, a on spava mrtav pijan...
STAVROGIN: Dolazio si, znači?
FEĐKA: Dolazio.
STAVROGIN: A zašto ga nisi ubio?
FEĐKA: Zašto da izvučem samo jednu i po stotinu kad mogu samo malo da popričekam pa
da izvučem celu jednu i po hiljadu. Hoćete li da mi date one tri rublje?
STAVROGIN: Kao akontaciju?
FEĐKA: Da, kao akontaciju. Je li istina da si tu skoro opljačkao crkvu i priklao crkvenjaka.
FEĐKA: Ne, ne. Mi smo to zajedno, al posle mu bilo teško da nosi vreće, pa sam mu olakšao.

STAVROGIN: Samo ti i dalje kradi i dalje ubijaj!

14. DVOBOJ

KIRILOV: Poslednji put, forme radi, je li po volji da se izmirite?

MAVRIKIJE: Potpuno usvajam predlog gospodina Kirilova... Ja i ne razumem tu uvredu!
STAVROGIN: Ja ponovo potvrđujem svoju izjavu da ću dati svako moguće izvinjenje.
GAGANOV: Mavrikije Nikolajeviču, ako ste moj sekundant, a ne moj neprijatelj, objasnite
tom čoveku da takvi postupci samo pojačavaju uvredu! On smatra da ga ja ne mogu uvrediti!
Ko sam ja za njega? A vi ste još moj sekundant!
KIRILOV: Pregovori završeni. Slušajte komandu! Jedan, dva, tri!
GAGANOV: Ovaj čovek je namerno pucao u vazduh... To je opet uvreda! Nova uvreda!
STAVROGIN: Imam pravo da pucam kako hoću.
GAGANOV: Ne, nema! Objasnite mu! Objasnite! Zašto me on štedi? Ja prezirem njegovu
poštedu! Ja pljujem... Pitajte ga zašto ;ie onda izazvao?
MAVRIKIJE: Ako protivnik izjavi da će opet pucati u vis, dvoboj se ne može nastaviti!
STAVROGIN: Ja nisam izjavio da ću svaki put pucati u vis. Vi uopšte ne znate kako ću ja
sada pucati.
KIRILOV: Gospodo, zauzmite svoja mesta.
GAGANOV: Opet! Hoću da pucam i treći put!
KIRILOV: Vaše pravo. Suviše dugo nišanite! Pucajte!
MAVRIKIJE: Pucajte! Ne držite protivnika! Sklonite se!
STAVROGIN: Da ga nisam izazvao, on bi mene ubio i bez dvoboja. Učinio sam sve što sam
mogao.
KIRILOV: Niste.
STAVROGIN: A šta je trebalo učiniti?
KIRILOV: Ubiti! Ne znate vi šta hoćete.
STAVROGIN: Ja znam da sam beznačajan ali se i ne guram među jake!
KIRILOV: I ne gurajte se, vi niste jak čovek.
STAVROGIN: Šta vi tražite ovde?
DAŠA: Ranjeni ste?!
STAVROGIN: Mi smo raskinuli, Daša!
DAŠA: Znam, znam. Varvara Petrovna podozreva o nama. I tako će ostati do kraja.
STAVROGIN: Vi jednako čekate kraj.
DAŠA: Kraj će doći, uverena sam. Tada me pozovite...
STAVROGIN: I vi ćete doći?
DAŠA: DA, ja ću doći. Danas, dakle, neće biti objave vašeg braka?
STAVROGIN: Ne znam... sutra, prekosutra... Možda ćemo dotle svi pomreti. Ostavite me,
molim vas!
DAŠA: Nećete valjda upropastiti i onu drugu ludu?
STAVROGIN: Neću ni jednu ni drugu ludu ali vas, razum izgleda upropastiti.
DAŠA: Ja ću na kraju jedina sa vama ostati.
STAVROGIN: Ima u tome mnogo preziranja prema meni.
DAŠA: Ne samo preziranja.
STAVROGIN: Dakle, ipak preziranja?
DAŠA: Ne, nisam tako htela da kažem.
STAVROGIN: Ali ste kazali!
DAŠA: Bog mi je svedok, iskreno želim da vam nikada ne budem potrebna.
STAVROGIN: I ja bih želeo da vas ne upropastim, Daša.
DAŠA: Vi mene ne možete upropastiti. Ako ne budem vaša biću milosrdna sestra, negovaću
bolesnike, ja ne mogu biti ničija žena!
STAVROGIN: Sinoć mi je jedan mali sotona nudio da ubijem Lebjadkina i Mariju
Timofejevnu. Tražio je tri rublje u srebru, kao akontaciju...
DAŠA: Pa, jeste li mu dali?
STAVROGIN: Daosam!
DAŠA: O Bože! Zašto vi mene tako mučite? Idite ocu Tihonu, biće vam lakše!
STAVROGIN: To mi je i vaš brat savetovao. Daša, ako bih vas pozvao, kad mali sotona svrši
posao, da li biste i tada došli?
DAŠA: Idite ocu Tihonu!
STAVROGIN: Da li biste i tada došli?
DAŠA: Došla bih! Ponesite ocu Tihonu i onu vašu petrogradsku priču!

15. ZEMALJSKI RAJ ČOVEČANSTVA

TIHON: Ne mučite se, recite mi ono zbog čega ste došli.

STAVROGIN: A vi pouzdano znate da se mučim i da sam sa nečim došao?
TIHON: Pročitao sam to na vašem licu.
STAVROGIN: U Drezdenu, u galeriji, nalazi se slika Kloda Lorena „Asis i Galatea". Ugao
grčkog arhipelaga: blagi talasi, ostrva, cvetne obale, čarobna panorama u daljini, zemaljski raj
čovečanstva... Rečima se ne može opisati.
TIHON: Niste vi zbog toga došli.
STAVROGIN: Sve se dogodilo u junu, godine 1866. Živeo sam u Petrogradu. Imao sam
iznajmljenu sobu u Gorohovoj ulici. Moji domaćini su imali kćer, devojčicu od deset godina.
Bila je pegava u licu, detinjastog izraza i tiha... Zvala se Matrjoša. Jednog dana nestao mi je
sa stola nožić. Kazah to gazdarici. Sumnjajući da ga je Matrjoša ukrala, žena uze prut i na
moje oči ludački prebije devojčicu. Još dok je žena tukla devojčicu, ja nađoh nožić. Ali,
prostreli me misao da to ne kažem i odmah osetih da sam učinio niskost. Ali ujedno osetih i
neko meni dobro poznato zadovoljstvo...
TIHON: Zadovoljstvo!?
STAVROGIN: Ne da ja volim podlost, već mi godi ono pijanstvo usled muke u podlosti...
TIHON: Nastavite.
STAVROGIN: Posle tri dana desilo se da smo Matrjoša i ja ostali sami u stanu. Ona je nešto
šila u svom sobičku. Iznenada zapeva, polako, tiho. Ranije nikada to nije činila. Na prozorima
beše mnogo geranija, sunce je jako sijalo. Mirno sedoh pored nje na pod. Uzeh joj ručicu i
poljubih je. Ona se nasmeja kao dete. Poljubim joj opet ručicu i uzeh je na kolena. Ona se
naglo odgurnu od mene i osmehnu se kao od stida, ali nekim unakaženim osmehom i sa
strahom od koga joj celo lice zadrhta. A onda, onda...
STAVROGIN: ... nikad to neću zaboraviti. Devojčica me obgrli i stade me pomamno ljubiti sa
izrazom sladostrašća na licu...
TIHON: I?
STAVROGIN: Kad je sve prošlo, prestao sam da je milujem i... I udaljio sam se od nje, bez
reči.
TIHON: A posle ste osetili strah...
STAVROGIN: Da, predveče, osetio sam nepodnošljiv strah da će me dete odati. Osetih
mržnju prema devojčici i želju da je ubijem. Odmah sam naumio da otkažem sobu, ali kad
sam došao kući, opet nikog osim Matrjoše nije bilo u stanu. Ležala je na majčinoj postelji.
Videh kako otud proviruje, ali se napravih da ne vidim. Uživao sam da je mučim. Čekao sam
čitav sat, a onda začuh njene korake. Stade na prag moje sobe. Lice joj upalo, a oči ogromne...
Opazih da me se Matrjoša nimalo ne plaši. Odjednom, ona podiže svoju malu pesnicu i stade
da mi preti. Okretoh glavu i sedoh kod prozora. Začuh kako je izašla u hodnik i ušla u ostavu
za drva. Više mene je zujala velika muva. U dvorište uđoše neka kola. Uzeh knjigu ali je
bacih, i, o kakve niskosti, stadoh gledati malog crvenog pauka na listu geranije...
TIHON: Šta ste gledali?
STAVROGIN: Malog crvenog pauka.
TIHON: Na listu geranije!?
STAVROGIN: Da, da... na listu geranije. Pogledah na sat i odlučih da čekam još tačno 15
minuta. Tada ustanem, osvrnem se po sobi, pogledam da nije ostalo kakvog traga od mog
dolaska, uđem u hodnik, popnem se na prste i pogledam kroz gornji prorez na vratima. U isti
mah setih se da sam još malopre kad sam posmatrao crvenog pauka, pomislio kako ću se
propeti na prste. Dugo sam gledao kroz prorez... Matrjoša se beše obesila. Posle svega,
pomišljao sam da se ubijem. Ali, pojavilo se nešto bolje. Osetih potrebu da do kraja obogaljim
svoj život i oženih se hromom Marijom Timofejevnom. Svedoci su bili Kirilov i Petar
Verhovenski. Pa vi njih ne znate. A posle venčanja, pobegao sam u inostranstvo. Našao sam se
u jednoj maloj nemačkoj varoši i kako sam celu noć putovao, zaspah odmah posle ručka.
Prisnio mi se san koji nikako nisam očekivao.
TIHON: „Asis i Galatea" od Kloda Lorena!
STAVROGIN: Da, ta slika mi se pojavila u snu. Ugao grčkog arhipelaga, plavi blagi talasi,
ostrva, cvetne obale, čarobna panorama u daljini...
TIHON: Rekli ste već: zemaljski raj čovečanstva.
STAVROGIN: To mesto su Evropljani zapamtili kao svoju kolevku. Bogovi su silazili s neba i
bili bliski ljudima... tu su živeli divni ljudi! Srećni i nevini su ustajali od sna, srećni i nevini
odlazili su da spavaju. Livade su bile pune njihovih pesama... Divan san, velika zabluda
čovečanstva! Zlatno doba Fantazija za koju su ginuli proroci. Kad sam se probudio, osećanje
sreće, meni nepoznate, prošlo mi je kroz srce, čak do bola. Kao sveobuhvatna ljubav. Kroz
prozor moje sobice prodirao je snop večernjih sunčevih zraka i oblivao me svetlošću. Ali,
odjednom, usred te žive svetlosti, ja ugledah neki oblik i videh, razgovetno videh, da je to...
TIHON: ...crveni pauk sa lista geranije, koga ste posmatrali dok ste čekali onih 15 minuta!?
TIHON: I tada ste shvatili da više nikada nećete biti plemeniti.
STAVROGIN: Da. Nikada više. Ni tada, ni posle smrti, ni bilo kada.
TIHON: Šta je to?
STAVROGIN: To je priča koju sam vam sada ispričao. Odštampao sam je u tri stotine
primeraka. Kad dođe vreme poslaću je policiji i svim novinama s molbom da je objave. Kad
se već ne stidite da javno priznate zločin, zašto se stidite pokajanja?
STAVROGIN: Stidim se?
TIHON: Stidite se i bojite se!
STAVROGIN: Bojim!?
TIHON: Smrtno! Vaše je srce veliko i snaga ogromna. To me i plaši: ta velika, nekorisna
snaga u vama koja se troši u beščašću. Mislite li uskoro da izvršite svoju nameru?
STAVROGIN: Ne znam... Danas, sutra, prekosutra... šta ja znam!
TIHON: Ako bi vam ovo neko oprostio, neko, koga nikad niste videli, ćuteći, „u sebi"
oprostio, da li bi vam bilo lakše?
STAVROGIN: Ja želim sam sebi da oprostim.
TIHON: Kad sebi takav cilj postavljate, kako onda možete tvrditi da u Boga ne verujete?
STAVROGIN: A verujete li vi u Boga?
TIHON: Verujem.
STAVROGIN: Ali ne potpuno. I držite da je to ipak bolje nego moje potpuno neverovanje?
TIHON: Naprotiv, potpun ateizam bolji je od mlake ravnodušnosti. Potpuni ateizma je
poslednja stepenica ka savršenoj veri. Ali pred vama je gotovo nepremostiva provalija.
STAVROGIN: Mislite da neću podneti njihovu mržnju?
TIHON: Ne samo mržnju.
TIHON: Porugu njihovu!
STAVROGIN: Vi u mome zločinu možda nalazitečak i nešto smešno?
TIHON: Ima zličina, da tako kažem, „živopisnih u krvi", a vaš zločin je postidan, neukusan...
do užasa ružan...
STAVROGIN: Nemojte me plašiti, molim vas, inače osećam, svisnuću, svisnuću u mržnji i
pakosti! Svisnuću!
TIHON: Vidim... vidim, kao na javi, da vi nikad niste stajali bliže novom, još većem zločinu.
STAVROGIN: Prokleti psiholog! Znajte da vas ja isto toliko prezirem kao i samoga sebe.
Niko mi ne može suditi. A ovo sam u dokolici napisao bestidnosti radi.
_________________
Ars longa, vita brevis

vuk
~ administrator ~
Pridružio: 11 Sep 2005
Poruke: 5419
Lokacija: nigdina
Poslao: Pon Avg 31, 2009 2:34 pm Naslov:

16. UGOVOR

PETAR: Došao sam da vas podsetim na naš ugovor.

KIRILOV: Nije to ugovor. Bila je to samo moja volja i sad je to samo moja volja.
PETAR: Slažem se, neka bude vaša volja, samo neka se ta volja ne promeni!
KIRILOV: Ja vas ni malo ne volim.
PETAR: Vi ste bili član organizacije. Stvorilo se mišljenje da bi vaše samoubistvo...
KIRILOV: Znam, da bi moje samoubistvo moglo biti od koristi vašoj organizaciji. Kad vi
počinite razne gadosti ja se ubijem i ostavljam pismo da sam sve ja počinio.
PETAR: Tako je. Ali, setite se, obavezali ste se da ćete to pismo pisati zajedno sa mnom!
KIRILOV: Nisam se obavezao, nego sam pristao. Jer meni je svejedno. Kad dođete i kažete:
„vreme je", ja ću sve izvršiti. Je li blizu?
PETAR: Nema još mnogo dana... hoćete li da dođete večeras? Na „rođendan"?
KIRILOV: Neću.
PETAR: Dođite meni za ljubav. Vaše lice uliva veru...
KIRILOV: Mislite? Dobro, doći ću.
PETAR: A onaj, je li još kod vas?
KIRILOV: Koji, onaj?
PETAR: Feđka, robijaš.
KIRILOV: Kod mene je. Ja mu noću čitam iz Apokalipse!
PETAR: Još ćete ga preobratiti u hrišćanina!
KIRILOV: Ne brinite, zaklaće on. Zbilja, koga hoćete da zakolje?
PETAR: Ah ne, ne držim ga ja ovde zato... Zna li Šatov za Feđku?'
KIRILOV: Ne viđam Šatova. Suviše smo dugo u Americi trunuli zajedno. Ali da znato, u
pismu neću sve da primim na svoju dušu.
PETAR: A šta to nepete?
KIRILOV: Ništa protiv Stavrogina!

17. OBESIĆEMO VAS

PETAR: Danas će se naši okupiti kod Virginskog, navodno zbog njegovog rođendana...
Morate doći. Donećemo odluku kako da vas otpustimo iz organizacije. A treba već jednom i
da predate tu štampariju, hartije i sve ostalo. Posle... posle ćete biti slobodni. Nadam se!
ŠATOV: Niko meni ne može davati slobodu. A štampariju sam zakopao.
PETAR: Znam, znam. Vama je mnogo šta bilo povereno. Niste smeli tako na prečac da
raskinete s nama. Najzad, niste se nikada izjasnili razgovetno.
ŠATOV: Ja sam to jasno i pismeno izjavio.
PETAR: Pismeno jeste, ali niste jasno. Napisali ste „ne mogu", a to ne znači „neću". Članovi s
pravom kažu da ste hteli da nas dovedete u zabludu, ne biste li dobili u vremenu!
ŠATOV: Pa šta, šta onda, do đavola? I šta mi možete?
PETAR: Obesićemo vas, prvom prilikom!
ŠATOV: Doći ću! Biće i Stavrogin?
PETAR: Biće!

18. CENJKANJE SA LIZOM

MAVRIKIJE: Stavrogine, oženite se Lizavetom Nilolajevnom.

STAVROGIN: Mavrikije Nikolajeviču, ako se ne varam, Liza je vaša verenica?
MAVRIKIJE: Jeste. Ali i kad pred oltar stane sa monom, a vi je zovnete, ona će i tada poći sa
vama. Ispod njene neprestane mržnje prema vama, svaki čas čine ljubav i bezumlje! A iz
ljubavi koju ona oseća prema meni neprestano seva mržnja.
STAVROGIN: Odakle vam pravo da raspolažete rukom Lizavete Nikolajevne? Je li vas ona
ovlastila?
MAVRIKIJE: Ako vam je moje poniženje toliko potrebno: ja nikakva prava nemam. Lizaveta
Nikolajevna ništa o tome ne zna. Ali ja znam, na celom svetu jedino je vi možete usrećiti. Ovo
što sad činim je niskost, koju neću moći tek tako podneti.
STAVROGIN: Što, ubićete se?
MAVRIKIJE: Da!
STAVROGIN: Ubićete se kada se mi venčamo?
MAVRIKIJE: Docnije.
STAVROGIN: Razumem. Ne biste hteli svojom krvlju da prljate njenu venčanicu? Kako je to
lepo. Pokorno javljam, ja sam već oženjen!
MAVRIKIJE: Oženjen?
STAVROGIN: Da, oženjen! Prema tome, sasvim je nemogućno ponovo se oženiti.
MAVRIKIJE: Ako je posle ovoga ne ostavite na miru, ja ću vas batinom ubiti kao psa!
PETAR: Ako neće da nam je ustupi, uzećemo je sami!
STAVROGIN: Vi ste, kao i obično, prisluškivali!
PETAR: Jesam, u opštem i vašem interesu. Ima samo jedan put do Lizavete Nikolajevne.
Samo te košta.
STAVROGIN: Znam ja taj put. Znam i koliko košta! 1500 rubalja!
PETAR: Šta rekoste?
STAVROGIN: Rekoh, idite do đavola i vi i vaš Feđka, robijaš. A ko će danas biti tamo, na
tom vašem rođendanu?
PETAR: „Materijal" za obradu, koji valja organizovati.
STAVROGIN: I kako ćete to učiniti?
PETAR: Nasmejaću vas: prvo uniforme i činovi. Ja jednako izmišljam uniforme i činove.
Imaćemo sekretare, tajne savetnike, referente, blagajnike, predsednike, registratore... Tako
sam već organizovao jednu „petorku" u Moskvi, a jednu u Harkovskoj guberniji. Ali
najglavnija snaga, cement koji sve spaja, to je njihov strah da misle svojom glavom.
STAVROGIN: Ima jedna bolja stvar: naterajte četiri člana te vaše „petorke" da ubiju petoga,
pod izgovorom da je hteo da izda. Tako ćete ih krvlju „cementirati". Ruskog čoveka je
najlakše pridobiti otvorenim pravom na beščašće.
PETAR: Ipak ste i vi od mene nešto naučili!
STAVROGIN: A kako tamo da se ponašam?
PETAR: Kao član osnivač, iz inostranstva.
STAVROGIN: S otvorenim pravom na beščašće.

19. OTAC I SIN

STEPAN: Petruša, Petruša

PETAR: Šta hoćeš, žurim, čekaju me ljudi!
STEPAN: Petruša, molim te, čekaj molim te! Ti se viđaš sa Varvarom Petrovnom. Ona ne
odgovara na moja pisma...
PETAR: Što sam se smejao tim tvojim pismima.
STEPAN: Ona ti je pokazivala moja pisma?!
PETAR: Sva odreda. Što si ti, matori, obavljao kod nje lakejsku dužnost ovih dvadeset
godina. A znaš li ti da je ona bila spremna da pođe za tebe? To bi ipak bilo bolje nego to što te
umalo nisu oženili „tuđim gresima".
STEPAN: Kako se usuđuješ da govoriš sa mnom takvim jezikom! Jesi li ti moj sin ili nisi?
PETAR: To ćeš ti najbolje znati! Ja znam samo za pisamce moje matere onom Poljaku. I
pamtim kako si u Petrogradu, meni gimnazisti, pričao anegdote o njoj.
STEPAN: Dragi moj, ja sam to u najuzvišenijem smislu...
PETAR: Ti ništa nisi razumeo! Ti ili Poljak, meni je svejedno. Celog veka ni rublju nisi na
mene utrošio, do moje šesnaeste nisi me ni video, zatim si me opljačkao, a sada vičeš da te
celog veka srce bolelo za mnom.
STEPAN: Ja više nemam sina!
PETAR: Hajde, hajde, ne prenemaži se! Zbogom matori. Nikad ti više neću doći.

20. ROĐENDAN

LJAMŠIN: Ja bih želeo da znam jesmo li mi ovde na sednici ili na rođendanu?

LIPUTIN: Lukavo pitanje. Da glasamo?
VIRGINSKI: Slažem se.
VIRGINSKA: LJamšine, sedite za pianino. Neka se na ulici čuje da slavimo rođendan.
LJAMŠIN: Zar opet?
VIRGINSKA: Oni koji žele da ovo bude sednica, neka podignu desnu ruku.
BOGOSLOV: Ja ništa ne razumem.
LEBJADKIN: A ja razumem. Ko neće, neka digne levu.
ŠIGALJOV: Gluposti, ko neće, neće!
LIPUTIN: LJamašine, smilujte se, mnogo lupate.
LJAMŠIN: I neću više da sviram! Ja nisam došao da udaram u zvečku.
VIRGINSKI: Gospodo, je li ovo sednica ili nije?
SVI: Sednica!
LIPUTIN: Jeste, ali kakva?
OFICIR: Kakva je to sednica kad nema predsednika?
BOGOSLOV: Ja predlažem domaćina, Virginskog!
VIRGINSKI: Gospodo, hvala na poverenju, ima li neko šta da izjavi?
STUDENTKINJA: Ja sam došla da vas izvestim o patnjama studenata...
ŠIGALJOV: Molim za reč, gospodo. Posvetivši svoju energiju proučavanju uređenja budućeg
društva, želim da ovom skupu izložim svoj sistem, doduše u skraćenom obliku.
VIRGINSKI: Vernovenski, želite li možda nešto da kažete?
PETAR: Želeo bih čašicu konjaka.
VIRGINSKI: Stavrogine, želite li vi?
STAVROGIN: Hvala ja ne pijem.
VIRGINSKI: Mislio sam, želite li da govorite?
STAVROGIN: Ne, ne želim.
STUDENTKINJA: Ja bih ponovo želela da vas izvestim o patnjama studenata.
ŠIGALJOV: Posvetivši, kao što sam rekao, svoju energiju...
BOGOSLOV: Čuli smo: „Proučavanju uređenja budućeg društva".
ŠIGALJOV: Tako je, zahvaljujem. Unapred izjavljujem da moj sistem nije završen. Zapleo
sam se u sopstvene dokaze. I tako sam, polazeći od neograničene slobode, završio
neograničenim despotizmom. Ali ipak, tvrdim, drugoga puta ne može biti.
LIPUTIN: Gospodo, pa - to je put očajanja.
ŠIGALJOV: Tako je, gospodine. To je prava reč!
LEBJADKIN: Znači cela stvar je u očajanju Šigaljova.
LJAMŠIN: Gospodo, meni je njegov sistem poznat. Šigaljev predlaže podelu čovečanstva na
dva dela. Jedna desetina dobija slobodu ličnosti, a devet desetina pretvara se u slobodu
bezličnosti, u neku vrstu stada. Mere koje autor predlaže za oduzimanje slobode toj većini
čovečanstva, vrlo su značajne i logične...
LEBJADKIN: Znači zato što Šigaljov ne zna šta će sa ljudima, on devet desetina pretvara u
robove.
STUDENTKINJA: To je niskost!
ŠIGALJOV: Ja ne predlažem niskost, nego obećavam zemaljski raj.
LJAMŠIN: Ali ja bih ipak, umesto raja, tih devet desetina prosto bacio u vazduh, kad se već
ionako ne zna kuda s njima. Ostavio bih samo desetinu obrazovanih koji bi živeli po
zakonima nauke.
ŠIGALJOV: Slažem se! To bi bilo najbolje rešenje. Ali kako je to gotovo neizvodljivo,
gospodo, valja se ograničiti na zemaljski raj koji ja predlažem.
PETAR: Ovo je valjana ludorija.
ŠIGALJOV: Dozvolite, a po čemu ludorija?
LJAMŠIN: Gospodo, razmišljanje o budućem socijalnom uređenju, to je neizbežna potreba
svih savremenih mislilaca!
LIPUTIN: Ima mislilaca koji od tih razmišljanja silaze s uma!
ŠIGALJOV: Ne dozvoljavam da me vređate!
PETAR: Ja razumem, gospodo, vama je ovde, prosto dosadno...
LJAMŠIN: Dopustite mi, iako smo provincijalci, mi ipak znamo nešto... Nama se preporučuje
da osnivamo „petorke" sa zadatkom opšteg rušenja. Ako se radikalno smakne 100 miliona
glava govori nam se, posao će biti olakšan...
PETAR: Ja nisam ovamo dolutovao da diskutujem. Da li biste vi sad ušli u našu petorku?
LJAMŠIN: Niko nema prava da beži od opšte stvari... ali...
PETAR: Nema tu ali! Ja dobro znam da bi trebalo da vam dam objašnjenja. Međutim, ja ih ne
smem dati ako prethodno ne saznam šta vi zapravo mislite. Zato vas pitam: šta vam je milije,
lagani put, kao u socijalnim romanima ili brzo rešenje, ma u čemu se ono sastojalo. Viču: ali
zato treba da padne 100 miliona glava! Zašto se toga plašiti, kad će despotizam i onako za
kratko vreme pojesti, ne 100 nego pet stotina miliona glava. Dakle, šta vam je milije: puziti po
blatu ili prelaz punom parom preko močvare?
ŠIGALJOV: Kakva su vaša ovlašćenja da zadajete takva pitanja? Prijem u članstvo vrši se u
četiri oka, a ne u društvu, tako reći, nepoznatih ljudi!
PETAR: Da se vi možda ne bojite potkazivanja? Gospodo, predlažem da mi odgovorite na
jedno pitanje posle koga će biti jasno da li ćemo svi ostati ovde ili ćemo uzeti kape i otići.
VIRGINSKI: Pitajte!
PETAR: Ako bi neko od vas znao za neko planirano političko ubistvo, ponavljam, ne obično,
nego političko ubistvo, da li bi otišao da to prijavi? Dozvolite, prvo vi, LJamšine!
LJAMŠIN: A zašto baš ja prvi?
PETAR: Zato što ste vi sve počeli.
LJAMŠIN: Nikad nisam bio agent tajne policije...
PETAR: Odgovorite da ili ne!
LJAMŠIN: Razume se, ne!
PETAR: A vi gospodine majore?
OFICIR: Ne bih.
VIRGINSKA: A zašto ovaj gospodin odlazi?
VIRGINSKI: Šatove, zašto odlazite?
PETAR: Šatove, to bi za vas moglo biti vrlo rizično!
ŠATOV: Ali zato za tebe nije rizično! Đubre!
LIPUTIN: Eto, to je ta proba.
BOGOSLOV: Korisna proba.
LEBJADKIN: Da nije odocnila da koristi?
OFICIR: Ko je njega uopšte pozvao?
LJAMŠIN: Ko je on?
LEBJADKIN: Opunomoćeni posmatrač iz inostranstva, gospodo!
VIRGINSKI: Gospodo, da je potkazivač, on bi se pretvarao!
LIPUTIN: Evo, ustaje i Stavrogin, a nije odgovorio na pitanje.
PETAR: Stavrogine, čekajte zaboga, što to činite sa mnom!
LJAMŠIN: Molim vas, gospodo, molim vas! Pa ni gospodin Verhovenski nije odgovorio na
pitanje, samo ga je zadao!
LIZA /OFF/: Stavrogine, neki kapetan Lebjadkin predstavlja se kao vaš rođak. Stalno mi piše
nepristojna pisma. Ako je on zbilja vaš rođak, zabranite mu da me vređa!
STAVROGIN /OFF/: Jeste, ja imam nesreću da sam u srodstvu sa tim čovekom. Ja sam muž
njegove sestre Marije Timofejevne!

21. CAREVIĆ IVAN

PETAR: Stavrogine, šta to činite sa mnom?

STAVROGIN: Neću vam dozvoliti da ubijete Šatova. Hoćete njegovom krvlju da cementirate
svoje „petorke"! Hoćete da Lebjadkinu dam hiljadu i po rubalja i tako ga gurnem Feđki pod
nož. A uzgred da ubije i moju ženu i onda ćete imati vlast nada mnom! Je li tako? Je li tako?
PETAR: Da se pomirimo, da se pomirimo. Nemojte! Ja ću vam još sutra dovesti Lizavetu
Nikolajevnu, hoćete li?
STAVROGIN: Da, kad postanem udovac...
PETAR: Vi nemate ništa s tim. Ni Šatova vam neću dirati. Slušajte, dići ćemo bunu.
Napravićemo takav metež da će se sve iz osnova prevrnuti. Samo deset ovakvih „petorki" u
Rusiji, i niko nam neće biti ravan.
STAVROGIN: Vi buncate!
PETAR: Mi smo jaki. Nisu naši samo oni koji ubijaju i pale. Naši su i nastavnici, advokati,
đaci i porotnici, državni tužioci, činovnici, književnici... Nas je mnogo, jer svuda je neizmerna
taština i pohlepa divlja, nečuvena...
STAVROGIN: A proleteri?
PETAR: Jeste, proletera nema, ali biće i njih. Pustićemo pijanstvo, spletke, potkazivanje!
Daćemo maha nečuvenom razvratu! Svakog genija ugušićemo još u detinjstvu! Moramo imati
bar jedan ili dva naraštaja nečuvene pokvarenosti, kad se čovek pretvara u gadnu, plašljivu,
surovu, samoživu niskost, to nama treba! Ja nisam socijalist, ja sam varalica!
STAVROGIN: Vi ste pijani!
PETAR: Rusija će se zamračiti, zaplakaće zemlja sa starim bogovima... i tada ćemo izvesti,
šta mislite koga?
STAVROGIN: Koga?
PETAR: Carevića Ivana! Vas, Vas! Daćemo svetu novu legendu, kult! Carević postoji, ali ga
niko još nije video. Šta je socijalizam? Srušio je stare snage, a nove nije doneo. A mi ćemo
imati snagu. Imaćemo vas! Vi ste jak čovek, ponosit kao Bog. Glavno je kult! I srušiće se
šatra na velikom vašaru. Stavrogine, vi ste lepi a ne znate to. Ja sam nihilist ali lepotu volim.
Vi nikoga ne vređate a svi vas mrze. Svi vas se boje. Vi ste aristokrat. Kad aristokrat silazi u
narod, zanosan je. Meni je upravo takav čovek potreban. Ja nisam socijalist, ja sam varalica. A
vi ste vođ, vi ste sunce. Bez vas, ja sam Kolumbo bez Amerike!
STAVROGIN: Vi ste ludak!
PETAR: Slušajte, ono ću ja i bez 1500 rubalja... Svršiću sa Marijom Lebjadkinom i bez
novaca... Hoćete Lizu još sutra? Vi nečisti, bludni, razmaženi gospodski razvratniče!

22. POSLE LJUBAVI

STAVROGIN: Izgorelo je celo Zarečje.

LIZA: Sasvim ste izgubili svoju rečitost. Sećaš li se onog emigranta u Lozani? Otvori vrata i
uvek kaže: „Samo na časak", a posle dosađuje ceo dan. E, ja neću da ostanem ceo dan!
STAVROGIN: Mi ćemo zajedno nekud otići...
LIZA: Kuda? Možda opet u Švajcarsku?
STAVROGIN: Da, u Švajcarsku! Još.danas!
LIZA: Da opet vaskrsnemo? Kasno je za mene.
STAVROGIN: Lizo, a noćas? Šta je bilo noćas?
LIZA: Bilo je ono što je bilo! Šta je? Povređeni ste što vas ja, žena, prva ostavljam? Umirite
se: ovde vi niste uzrok ničemu. Možete svakom u oči da pogledate kao pobednik.
STAVROGIN: Zašto si mi onda podarila toliko sreće kad mi je sada uzimaš? Ti si bila jedina
moja nada! Znaš li ti šta mene staje ta nada? Životom sam je platio!
LIZA: Svojim ili tuđim?
STAVROGIN: Kako to misliš?
LIZA: Jeste li je platili mojim ili svojim životom? Bože, kako ste prebledeli!
STAVROGIN: Ništa, ništa! Govorili smo o različitim stvarima. Kad si sinoć došla, jesi li
znala da dolaziš samo za jednu noć?
LIZA: Da se vi ne bojite šta će svet reći! Ja sam odavno znala da meni nema dugog veka i
odlučila sam se. Ja sam plemićko dete. Moje srce je u operi vaspitavano. Ja sam još pre vašeg
priznanja pogodila da ste vi bežali od mene zato što ste oženjeni. Ali, ipak, znate, verovala
sam da me volite.
STAVROGIN: Šta si od sebe učinila!
LIZA: Opekla se na sveći i ništa više! Ah, nisam sposobna nizašta. Uostalom, ni vi niste
sposobni nizašta. Dve zvrčke na dve strane. Plačete! I to je taj Stavrogin - krvopija!
Prestanite! Prestanite! Ja sam svoj život sračunala na tu jednu noć i mirna sam. A vi, jeste li vi
sinoć znali da ću ja danas otići od vas?
STAVROGIN: Znao sam.
LIZA: Ja sam još onda u Švajcarskoj pomislila da na vašoj duši leži nešto strašno, nešto
nečisto i krvavo! Opet ste prebledeli!
STAVROGIN: Muči me, kazni me! Znao sam da te ne volim i upropastio sam te.
LIZA: I ja sam to znala. Znala sam da ćete me zavesti i odvesti nekud gde je ogroman crveni
pauk...
STAVROGIN: Ali imao sam nadu, možda je i sada još imam...
LIZA: Neću da budem vaša milosrdna sestra. Zamolite Dašu, ona će s vama kud hoćete!
Dašenjka, vaše kukavno psetance...
PETAR: Samo dve reči... neizbežne... Dakle vi nemate ništa s tim... Sticaj okolnosti!
STAVROGIN: Izgoreli? Ubijeni?
PETAR: Ubijeni, zaklani... ali nisu izgoreli. Kapetanu je skoro odsečena glava, a Marija
Timofejevna je sva izbodena... biće da se branila. Ali ja nisam kriv, ma koliko vi sumnjali...
sticaj okolnosti: od svojih novaca dao sam onom pijanom Lebjadkinu 1500 rubalja. Svoj sam
novac dao. Odlučio sam da Lebjadkine pošaljem u Petrograd, zato što ste vi naumili da svoju
tajnu objavite celom svetu. Vitez! To bi škodilo mojim planovima. Ne znam samo da li sam
pogrešio: novac sam dao u vaše ime.
STAVROGIN: A ko je podmetnuo požar?
PETAR: Dakle, jeste, u meni je odavno sazrevala ideja o paljevini. Paljevina je u narodu vrlo
popularna, ali sam je čuvao za čas kada svi mi ustanemo... A oni to izveli sad, sad kad se
trebalo pritajiti. A sad se svuda priča da je Stavrogin hteo da spali svoju ženu, pa je zato ceo
grad zapalio...
STAVROGIN: Znači leševi, nisu izgoreli?
PETAR: Taj Feđka ništa nije umeo da udesi kako valja. Ali vi niste ništa krivi pa ipak... sad
ste udovac, možete se oženiti devojkom sa ogromnim mirazom... Šta kažete? Šta može da
učini jedan glup sticaj okolnosti. A? Šta kažete?
STAVROGIN: Vi mi pretite?
PETAR: Taman posla! Meni je potrebna vaša dobra volja, a ne vaš strah. Vi ste svetlost i
sunce... A Mavrikije Nikolajevič u šinjelu, stoji na kiši u vašem vrtu.
STAVROGIN: Mavrikije Nikolajevič!?
PETAR: Jeste, eno ga kraj ograde...
STAVROGIN: Ona će sad odiah otići njemu. Sad je baš kazala da će me ostaviti.
PETAR: Ja sam još juče znao da će se to glupo završiti. Doveo sam je ovamo zato...
STAVROGIN: Doveli ste je... zato da me navedete da ubijem svoju ženu.
PETAR: A zar ste je vi ubili?
STAVROGIN: Ubili ste je vi.
LIZA: Ko je ubijen? Mavrikije Nikolajevič? Ubijen je?
PETAR: Niste dobro čuli!
STAVROGIN: Ubijena je moja žena i njen brat Lebjadkin.
PETAR: Zverski neobičan slučaj! Ludi Lebjadkin je, znate, svakom pokazivao svoj novac...
LIZA: Nikolaje Vsevolodoviču, govori li on istinu?
PETAR: Ama, celu noć je proveo sa vama. Odkud bi se, zaboga, na njega moglo posumnjati?
"Delo Feđke robijaša!"
LIZA: Nikolaje Vsevolodoviču. recite kao pred bogom: govori li on istinu?
STAVROGIN: Ja nisam ubio, protivio sam se tome. Ali sam znao da će biti ubijeni i ubice
nisam zadržao.
MAVRIKIJE: Lizo, ne gerajte me od sebe!
LIZA: Hajdemo što pre odavde, nemojte me ostavljati! Boji^ se smrti! Umreću vrlo skoro, ali
se bojim da umrem...
MAVRIKIJE: Noge ćete ukvasiti...
LIZA: Ništa, ništa. Pored vas, manje se bojim. Kuda ćemo sad. kući? Ne. ja hoću da vidim
ubijene... On kaže da ih je sam ubio. To nije istina, nije istina... hoću da vidim poklane... zbog
mene poklane. Zbog njih je on noćas prestao da me voli... Brže, brže, ja znam tu kuću... Zašto
plačete? Udarite me po licu, ubijte me ovde u polju, kao pseto!
STEPAN: Lizo! Vi ste nesrećni, pezg se raz? Vidim, vidim ne govorite. ali ni vi mene ne
pitajte! Svi smo nesrećni, ali treba praštati. Oprostimo i bićemo slobodni.
LIZA: Nemojte klečati preda mnom.
STEPAN: Hoću u vašem liku da se oprostim sa celom svojom prošlošću. Tada iziđoše đavoli
iz čoveka i uđoše u svinje. I navali krdo s brega u jezero i utopi se. To je od reči do reči tako s
našim životom. Ti zli duhovi vekovima namnoženi u Rusiji koju sam uvek voleo. to smo mi,
mi! Moj Petruša i svi ostali s njim, a ja možda prvi od svih. Pobesneli, mi ćemo jurnuti u
jezero i podaviti se. A Rusija će se izlečiti i svi će gledati s čuđenjem i divljenjem.
LIZA: A jeste li čuli o onim ubijenim ljudima?
STEPAN: Svu noć sam gledao požar njihovog divljanja. A Feđku robijaša ja sam, u regrute
prodao za sitne pare. Neki dug da platim... Idem idem da tražim Rusiju... Postoji li ta Rusija?
GLAS Ubio ženu da bi mogao ovom da se oženi!
GLAS I Zbog ove je luda Marija zaklana!
GLAS II Ovo je Stavroginova!
GLAS III Ona zaklana je Stavroginova!
GLAS IV Malo im je što ubijaju, nego dolaze i da gledaju!
GLAS V Stavrogin hteo da spali svoju ženu, pa je zato ceo grad zapalio!
GLAS VI Nisu tek onako nizašta izgoreli!
GLAS VII Braćo, pa zar može ovako!

23. OPŠTA STVAR

LIPUTIN: Kakve veze sa zajedničkom stvari imaju ljubavne zgode gospodina Stavrogina?
PETAR: Koješta! Ubistvo je slučajnost, Feđka je hteo samo da ih pokrade.
LIPUTIN: Ipak čudnovat sticaj okolnosti!
PETAR: Liputine vi ste i lično umešani... Naređeno vam je da odpremite Lebjatkine u
Petrograd. Da ste izvršili naređene oni bi sada bili živi. A što se tiče Stavrogina on je danas
otputovao. Da je kriv ne bi ga pustili da usred bela dana otputuje. A vas će pohvatati, još sutra
ili čak noćas. Kao podstrekače u paljevini, ali pre svega kao članove petorke. Dostava je
gotova. Potkazivač...
VIRGINSKI: Stavrogin!
PETAR: Ne, dođavola, Šatov! On zna sve. On će nas sve potkazati da bi se spasao optužbe
zbog ranijeg sudelovanja. Preko jednog lica mogu uticati na njega da odgodi dostavu... ali
najviše do sutra..
BOGOSLOV: Onda njega treba poslati dođavola!
LJAMŠIN: Trebalo je to odavno učiniti!
ŠIGALJOV: Ali kako da se to uradi?
PETAR: Kirilov već dugo ima čvrstu nameru da sebi oduzme život. Obavezali smo ga da to
učini tek onda kada mu mi to naredimo. Kad likvidiramo Šatova ja ću Kirilovu izdiktirati
pismo da je on kriv za njegovu smrt.
ŠIGALJOV: Ali on se iznenada može predomisliti! On nije pri čistoj svesti.
PETAR: Vi biste hteli bez ikakvog rizika, Šigaljove?
BOGOSLOV: Nema drugog izlaza.
ZIRGINSKI: Ja sam protiv tako krvave odluke.
PETAR: Ako bi opšta stvar zbog toga uspela onda nemamo pravo zanemariti bezbednost
sopstvenog života.
VIRGINSKI: Ja sam za opštu stvar.
PETAR: Onda na posao.

24. ROĐENJE SMRTI

ŠATOV: Ko je tamo? Ko je tamo?

ŠATOVA: Ja sam, ja, Marija Šatova.
ŠATOV: Mari! Odmah... gde je sveća.
ŠATOVA: Čula sam da loše živite, ali ipak nisam mislila da je ovako. Oh, što sam umorna
slušajte. Ako vam smetam, molim vas, kažite odmah. Mogu ja i u gostionicu...
ŠATOV: Mari , kakva gostionica! Šta će vam, šta će vam!
ŠATOVA: Šatove nas dvo;e smo dve nedelje proživeli u braku. Ima tri godine kako smo se
rastali. Ne pomišljajte da sam se vratila zato da ponovimo neke naše gluposti a to što sam sad
potražila vas to je zato što ste vi ipak malo bolji od drugih...
ŠATOV: Mari.
ŠATOVA: Sad dosta, umorna sam!
ŠATOV: Da li biste pristali, na primer, bar malo čaja da uzmete, hoćete li?
ŠATOVA: Ama šta imam da pristanem. Dajte čaja
ŠATOV: Ti si bolesna Mari!
ŠATOVA: Naravno da sam bolesna. Imali ste požar.
ŠATOV: Da požar.
ŠATOVA: I ubistva?
ŠATOV: Jeste Mari i ubistva u ovom trenutku činim strahovitu niskost što praštam tim
ubicama.
ŠATOVA: Oh, sve je gadno! Svi su gadni! (zaspi)
BOGOSLOV: Ivan Šatov?
ŠATOV: Tiše, tiše, vratila mi se žena.
BOGOSLOV: Mi smo se videli kod Virginskog. Dakle, vaša je molba uvažena i vi ste za uvek
odstranjeni iz organizacije. Pođite sa mnom. Pokazaćete mesto gde ste zakopali štamparsku
mašinu.
ŠATOV: A Verhovenski?
BOGOSLOV: Verhovenski je otputovao.
ŠATOV: Napunio vam glavu pa pobegao đubre! A kako ćete odneti mašinu? To je teško.
BOGOSLOV: Vi ćete samo pokazati mesto.
ŠATOV: Ali kako ću? Meni se vratila žena!
BOGOSLOV: Savetovao bih vam da pođete.
ŠATOV: Ne mogu, vratila mi se žena.
BOGOSLOV: Kako hoćete.
ŠATOVA: (budi se) Oh, zauzela sam vam postelju. Što me niste probudili!
ŠATOV: Kako sam mogao, Mari!?
ŠATOVA: Ja ću tamo. na stolice... ili na pod. Hoću na pod, odmah!
ŠATOV: Mari, dušo, da pozovemo lekara...
ŠATOVA: Koješta!
ŠATOV: Kaži Mari, šta te boli?
ŠATOVA: Ne stojte pored mene i ne gledajte me! Pričajte nešto. Pričajte bilo šta... bili ste
dosta duhoviti pre tri godine..
ŠATOV: Mari, oh Mari! Čuo sam da si me prezrela zato što sam promenio stara uverenja! Ali
koga sam ja odbacio? Odbacio sam neprijatelje života, lakeje misli, neprijatelje slobode!
ŠATOVA: Da, nitkova ima mnogo.
ŠATOV: Mari, to može da bude vrlo ozbiljno!
ŠATOVA: Ne gledajte me tako sažaljivo. Govorite bilo šta, govorite! Šta sad propovedate? Jer
vi ne možete da ne propovedate.
ŠATOV: Propovedam o bogu.
ŠATOVA: U koga ne verujete.
ŠATOV: Ostavimo to, Mari...
ŠATOVA: Je li istina da su Mariju Timofejevnu ubili naši bivši prijatelji? Zaboga, zar ne
vidite da je počelo!
ŠATOV: Zaboga, šta je počelo Mari?
ŠATOVA: Oh, neka je prokleto unapred prokleto!
ŠATOV: Mari, kad bi samo htela da mi kažeš šta je to počelo...
ŠATOVA: Zaboga, čoveče, zar ne vidite da se porađam!
ŠATOV: Mari! Pa što mi to ranije nisi kazala?
ŠATOVA: Da sam znala, zar bih došla kod vas? Rečeno mi je tek kroz dvadeset dana. Kuda
ćete?
ŠATOV: Po babicu! Prodaću revolver. Kirilove, žena mi se porađa!
KIRILOV: Šta to treba da znači?
ŠATOV: Rodiće dete! Ima grčeve. Potrebna je babica..
KIRILOV: Vrlo mi je žao. Ja ne umem da rodim, to jest da pomognem pri porođaju. A babica
će biti...
ŠATOV: Ovo je velika radost... pojava novog bića... bilo je dvoje, a sad odjednom i treće...
nova misao, nova ljubav, prosto strašno!
ŠATOVA: Popravite mi jastuk, zaboga! Kako ste nevešti! Ne tako, ne tako! Sagnite se... bliže
još bliže (poljubi ga)
ŠATOV: Mari!
ŠATOVA: Nikolaj Stavrogin je đubre!
ŠATOV: Kako ćemo mu dati ime, Mari?
ŠATOVA: Kladim se, da sam rekla da ga nazovemo Nikolaj, vi biste odmah pristali! Ivan,
biće Ivan! (petorka upada i ubija Šatova i njegovu ženu)
KIRILOV: To sam i slutio.
PETAR: Pa zaboga, Kirilove, vi ste znali da je tako moralo da bude. Šatov je spremao
dostavu!
KIRILOV: Umukni! Ti si to zato što ti je u Ženevi pljunuo u lice!
PETAR: I zato.
KIRILOV: Ja neću napisati da sam ubio Šatova i... sad neću uopšte ništa da napišem. Nema
pisma!
PETAR: Nema?
KIRILOV: Nema! Ja hoću da ti odmah iziđeš!
PETAR: A vi sutra sve da prijavite! Neću odavde dok vam ovim ne razmrskam lobanju!
KIRILOV: Ti pošto-poto želiš da vidiš i moju krv?
PETAR: Da, ali ne iz mržnje. Nisam vam to ja izmislio, vi ste se sami prijavili. Niko vas nije
primoravao. Na toj vašoj nameri, da se ubijete, zasnovan je čitav plan naše petorke. Vi ste se
sami obavezali, dali ste reč, najzad, uzeli ste novac...
KIRILOV: Žao mi je Šatova.
PETAR: Žao je i meni.
KIRILOV: Ćuti, nitkove! Ubiću te! Svi ste podlaci! I ja sam podlac! Nema pisma!
PETAR: Kirilove, priznajem, ja nikad nisam mogao razumeti zašto hoćete da se ubijete.
Znam, tu ima nešto o Bogu... kad se ubijete postaćete Bog, tako nešto, je li?
KIRILOV: Da, ja ću biti Bog. A vi sada hoćete samo da mi stišate gnev, pa da mi onda
izdiktirate pismo... vi ste varalica!
PETAR: Zar to vama sada, u ovim vašim poslednjim trenucima, nije svejedno? Vi ste ovakav
a ja onakav, A uz to, obojica smo članovi organizacije!
KIRILOV: Obojica smo podlaci! Bog je potreban i zato ga mora biti. Ali ja znam da njega
nema. Ja sam dužan da objavim neverovanje u Boga. Čovek je izmislio Boga da bi mogao da
živi, da bi mogao da ne ubija sebe. Ja jedini u svetskoj istoriji neću da izmislim Boga. Zar ne
razumeš da sa tim mislima čovek ne može da ostane među živima?
PETAR: Ja razumem samo to da se vi kolebate...
KIRILOV: Ako Boga ima onda je sve njegova potpuna volja. A pošto ga nema, onda je
potpuno volja moja i dužan sam da obznanim svoju volju.
PETAR: A zašto ste dužni?
KIRILOV: Zato što je cela volja postala moja. I ubiću se! Bez ikakvog uzroka. Jedino po
svojoj slobodnoj volji.
PETAR: Ja bih svoju slobodnu volju pokazao time što bih ubio nekog drugog a ne sebe.
KIRILOV: Ubiti drugog, to je najniskija tačka slobodne volje. Ja nisam ti. Ja hoću najvišu
tačku slobodne volje i zato ću ubiti sebe. Ja sam nesrećan'što imam tu dužnost, jer se strašno
bojim. Ali ipak ću se ubiti da pokažem strašnu slobodu svoju! A Stavrogin i kad veruje, ne
veruje da veruje... Daj pero. Sve ću potpisati. I da sam Šatova ubio, i to ću potpisati. Ne bojim
se ja mišljenja robova! Diktiraj dok mi je smešno!
PETAR: „Ja, Aleksej Kirilov, objavljujem..."
KIRILOV: Kome objavljujem?
PETAR: Celom svetu!
KIRILOV: Celom svetu? Bravo! Ali da ne bude kao kajanje...
PETAR: Ama, neće biti. Pišite! "...Izjavljujem da sam danas u 8 sati ubio studenta Šatova
zbog izdaje. A ubijam se, ne zato što se kajem, nego zato što sam oduvek imao nameru da sebi
oduzmem život."
KIRILOV: Samo to? Ja hoću i požar na sebe da primim.
PETAR: Ne treba. Ovo je taman dosta da poveruju. Šta ste izbuljili te oči! Potpisujte!
KIRILOV: Ja hoću da naružim!
PETAR: Dopišite onda: „Živela republika"!
KIRILOV: Bravo! Ne, ne! Živela republika, demokratska, uniierzalna ili smrt! Ne, ne!
Liberte, Egalite, Fraternite.
PETAR: Dobro. Liberte, Egalite, Fraternite.
KIRILOV: Dekirileff, Gentilhomme Russe et citoyen du monde. Sad... Sad... Sad...
PETAR: Znao sam da se nećete ubiti! Kukavice! Dogoreće sveća... Sad mogu ja vas da
ubijem. Sa ovim vašim testamentom u ruci. niko neće posumnjati da sam vas ja ubio!
KIRILOV: Sad... Sad... Sad... (Kirilov se ubija).

25. SAM SAM

STAVROGIN: Putujem u Švajcarsku i više se neću vratiti.

DAŠA: Dakle, kraj je ipak došao.
STAVROGIN: U Rusiji me ništa ne vezuje. U njoj mi je sve isto tako tuđe kao svuda. Hoćete
li sa mnom?
DAŠA: Hoću.
STAVROGIN: Ne želim vas kad vas zovem, niti vas cenim kad vas čekam. U šta da uložim
svoju snagu? Poželim da učinim dobro delo i osećam pri tome zadovoljstvo. Uporedo s tim ja
želim i zlo. I takođe osećam zadovoljstvo.
STAVROGIN: Istrošio sam veliku snagu u razvratu...
DAŠA: Mada ni razvrat ne volite.
STAVROGIN: Ni u ideje ne mogu da poverujem kao Kirilov.
DAŠA: Kirilov nije bio pri zdravoj pameti. A vi nikada ne možete izgubiti vaš zdrav razum.
STAVROGIN: Znam, trebalo bi da se ubijem.
DAŠA: Ali se plašite.
STAVROGIN: U meni nema ni straha, ni pobune, ni stida čak ni očajanja. Dakle, hoćete li
poći sa mnom?
DEVOJČICA: Poći ću.
STAVROGIN: Ne treba nikog optuživati. Sam sam!